Edicija Arhiva Svetog Kraljevstva Magije Naslov GODIŠNJAK Zbornik tekstova, Tom prvi, MMX Urednik Alexandar Thorn Izdavač Samostalno autorsko izdanje Copyright © 2013 by Alexanthorn Sva prava zadržava izdavač Za izdavača Aleksandar Radivojević Likovno tehnički urednik Autor Lektura i korektura Astrološki studio ASAR Kompjuterska obrada i prelom Izdavač Korice Alexandar Thorn, Biblioteka Format Obim 530 strana, ilustrovana, 29 cm Štampano kao rukopis Knjiga je objavljena kao besplatno elektronsko izdanje i distribuirana preko Portala "Sveto Kraljevstvo Magije" www.alexanthorn.com Beograd, 2013.
ARHIVA SVETG KRALJEVSTVA MAGIJE
GODIŠNJAK Zbornik tekstova Tom prvi
MMX
SADRŽAJ
OGLEDALO
ARS MAGICA
Alexanthorn
Ratomir Vučković, Dr. Vuk
Novo doba i Duhovnost ......................... 8
Šamanizam ........................................... 53
Saša Damnjanović
Veštice u američkoj vojsci .................... 11 Alexanthorn
Paganizam obuzeo vojnike u Britaniji .. 15 Spomenka Milić
Put jednog šamana ................................ 16 Maya Sedai
Misterija Fulkaneli ................................ 18 Alexanthorn
Vampiri potiču iz Srbije ....................... 23 Dr Robert Lanca
ADEPTI Ivana Janković
Paracelzus ............................................. 90 Vladimir Jevgenjevič Rožanov
Helena Petrovna Blavackaja ................. 96 Kaaba 93
Alister Krouli ...................................... 103
NA RASKRŠĆU SVETOVA
Da li postoji smrt? ................................ 24
Grupa autora
Alexanthorn
Nikola Tesla - Čovek van vremena .... 108
Otkrivena Atlantida!? ........................... 26 B. Čukić
Drakula žrtva propagande ..................... 27 R. Dragović
Kult jači od porekla .............................. 28 Miodrag Milanović
Godine koje će pojesti skakavci ........... 30 Alexanthorn Da li će sunčeva superoluja" izbrisati civilizaciju kakvu poznajemo
BUDIZAM Grupa autora
Dijamantski put Budizma ................... 166 Grupa autora
Lame - Učitelji Karma Kañu tradicije . 172 Lama Ole Nidal
Budistički simboli - Stupa i Mala ....... 176 Lopon Ceču Rinpoče
Slavoljub Marković
Četiri misli koje odvraćaju um od samsare .......................................... 178
Poklonite se Velikom Bratu .................. 33
Lama Ole Nidal
Biljana ðorović Intervju sa Džudit Risman
Bardo smrti i ponovnog roñenja ......... 184
Uspostavljanje novog seksualnog poretka .................................................. 36
Šest oslobañajućih aktivnosti ............. 188
V. Miladinović
Sloboda delanja .................................. 192
Čuvari "Dosijea X" ............................... 41
Karola Šnajder
Dragoljub Stevanović
Budističko utočište ............................. 193
Pun Mesec nad šljivikom ...................... 43
Manfred Seegers
Zoran Nikolić
Smisao inicijacija ................................ 195
Rtanj - Energetski akumulator .............. 47
Kunzig Šamar Rinpoče
Zoran Nikolić Intervju sa Svetozarom Radišićem
Prosvetljenje je u vama ....................... 197
Samospoznaja kroz kosmički dodir ...... 50
Gledište, meditacija i ponašanje ......... 199
Smak sveta 2012. godine!? ................... 32
Lama Ole Nidal Lama Gendun Rinpoče
Kunzig Šamar Rinpoče
Manfred Seegers
Različiti nivoi Amitaba prakse ........... 202 Tipitaka - Pali kanon .......................... 205 Dijamantska suta ................................ 233 Grupa autora Prvi budistički hram u Beogradu izmeñu dva svetska rata
Budisti u Beogradu ............................. 243
PUTOPISI Ivana Stojanov
Deset najlepših svetih pećina .............. 388 Dragan Bosnić
Kamena Gora ...................................... 391 Dragana Matović
Vitezovi se vraćaju u Golubac ............ 393 Alexanthorn
HRIŠĆANSTVO Nikola Stratimirović
Falsifikovana jevanñelja ..................... 261 Bart D. Erman
Isus to nije rekao ................................. 267
ISTORIJA Alexanthorn
Platonov kod ....................................... 297 Alexanthorn
Roboti u Keopsovoj piramidi ............. 297 Vojin Matić
Detinjstvo čovečanstva ....................... 298 Goran Pešić
Praistorijski sistem simbola i znakova na Balkanu .......................... 311 Alexanthorn
Civilizacija Maja ................................ 318
Od Manasije do Bača .......................... 394 Dragana Matović
Naše blago iz podzemlja ..................... 397 Alexanthorn POTPEĆKA PEĆINA
Speološki dragilj Balkana ................... 400 Alexanthorn VRATANJSKE KAPIJE
Kameni slavoluci majke prirode ......... 402 Dragana Matović RAJAČKE PIMNICE
Tajanstveni grad vina ......................... 404 V. Radojević OSTRVO SVETI ðORðE
Grad mrtvih moreplovaca ................... 407 Indira Hadžagić-Duraković CRNO JEZERO
Kad oko sevne nad plavetnilom ......... 408 Savo ðurñić VELIKI JASTREBAC
Planina za ceo život ............................ 410
TAJNA DRUŠTVA
Sonja Lapatanov JEZERO PANONG
Vesna Marić Brajković
Zarobljeni dragulj ............................... 412
Deset najmisterioznijih tajnih društava .................................... 335
NAUKA
Rade Stanić
Zavera bez zaverenika ........................ 340 Slobodan Nenezić
Tajne srpske masonerije ..................... 345
MISTERIJE Alexanthorn
Tajna "Najdanovih Krugova" ............. 371 TCN Tajna koju vreme ljubomorno čuva
Kristalne lobanje ................................. 380 Ivan Mrñen
Deset najmisterioznijih arheoloških otkrića ............................. 384
Levitacija je moguća ........................... Još jedan vek za ljudski rod ................ Kako je nastao Mesec ......................... Ogromni asteroid putuje ka zemlji ..... Na marsu pronañeni ostaci života? ..... Još 100 planeta nalik zemlji ............... Izmeren svemirski džin ....................... Univerzum može da postoji unutar svake Crne rupe ....................... Mozak radi kao internet ...................... Smrt naručila evolucija .......................
414 415 415 416 416 417 417 418 419 420
Muskantni oraščić kao opijat .............. 448
PSIHOLOGIJA
M. Anastasijević
Kreativnost povezana sa šizofenijom . Ubice libida ........................................ Pritisak pada posle kikotanja .............. San održava intelekt ........................... Mozak dnevno obradi 100.000 reči .... Inteligentniji ljudi su aktivniji noću i ležu kasno ................................
421 421 423 424 425
Lišće koke žvakalo se još pre 8.000 godina ........................... 450
425
ASTROLOGIJA
Crno vino i paradajz uništavaju rak .... 448 Biljana Tasić
Kukuruz treba jesti često .................... 449 Alexanthorn
J. Subin
Pozitivne misli leče ............................. 426
ARS MEDICA
Zoran Nikolić
Dve sestre u večitoj zavadi ................. 453
ZANIMLJIVOSTI
Alexanthorn
Previše kafe može prouzrokovati halucinacije ......................................... 428
M. Ristović
Biljana Tasić
Alexanthorn
Vučici promenio ćud .......................... 455
Dehidracija usporava razmišljanje ..... 430 Voda je najdragocenija tečnost ........... 431 Gazirana pića stvaraju zavisnost ........ 431
Tajna kineskog zida ............................ 455
Alexanthorn
Buñenje uspavanih džinova ................ 457
Geni diktiraju starost .......................... 432 Alexanthorn
Ruski naučnik usavršio antioksidans koji usporava starenje ......................... 432 Z. O. Joksović
Koenzim Q10 ...................................... Zašto ljudi puše? ................................. Pušenje (i)li smrt ................................. Kako da ostavite cigarete ....................
433 435 435 439
Alexanthorn
Misteriozna rupa u Gvatemali ............ 456 V. Matevski Alexanthorn
Polarna svetlost viñena i u Srbiji ........ 457 Alexanthorn
Odvojilo se ledeno ostrvo ................... Misterija "Pionira 10" ......................... Vanzemaljci sabotirali niklearke ........ Put bez povratka .................................
458 459 459 460
Viktor Lazić
Najveći cvet najviše zaudara .............. 461
Marija Majstorović
Osam navika koje izazivaju bolove .......................... 440 Halo, ovde rak mozga ......................... 442
Alexanthorn DNEVNIČKE BELEŠKE
B. Laćarak
Veliki brat ........................................... Mladi starac kao stanje duha .............. Svinski grip - prevara veka ................. Krivi krastavci i dijalektika "krive Drine" .................. Hrišćanstvo u odumiranju Vernici okreću leña vatikanu ...................... Crni Mesec iznad Beograda Jedan susret duboko u noći ........................ Grešni Miloje i "pravednici" ..............
Hirudoteratija ...................................... 443 Ana Mitić
Namirnice za bolju memoriju ............. 444 Ana Mitić
Deset najprljavijih i pet najčistijih namirnica ............................................ Paradajz skida kilograme .................... Kari, kukumin i maligne ćelije ........... Ruzmarin biljka pamćenja i sećanja ....................
445 447 447 447
463 465 466 467 468 470 471
Meñureligijski savet promoviše verske slobode .................. 471 Čovek najveći neprijatelj planete Ne očekujte ništa od 21. veka. Dvadeset i prvi vek sve očekuje od vas ........
472
Novovarvarizam i Sveta Nauka Razmišljanja o znanju i neznanju ................ 473 Farma šljama ...................................... 474 Beznañe generacija Svako četvrto dete je depresivno, kod odraslih isto ......................................
474
Senka duše O umetniku i onom ko u njegovom delu uživa
............... 476 Jututunska juhahaha ............................ 477 Neka nova sujeverja Savremena sujeverja nastaju po ugledu na stara, ali se menjaju situacije ..................
478
Keruša Mila Hronika jednog monstruoznog zločina nad životom .................................
480
Pobuna neba i zemlje Planeta s mukom preživljava klimatske promene i prirodne katastrofe .......
486
U svetu 7 milijardi ljudi Novi prilozi teoriji pobune zemlje i neba - II Da li će planeta sama regulisati prenaseljenost, a time i sopstvenu ugroženost .....................
491
Klimatske promene Novi prilozi teoriji pobune zemlje i neba - III Kako razmišlja čovečanstvo o najtoplijoj godini koju je iko zapamtio ........................
491
Gej sveštenici orgijaju po Rimu Seks-skandal u Vatikanu ili licemerje crkve ..
493
Papa ukida zloglasne Hristove legionare .............................. 494 U selima se lagano gasi svetlo Gradovi su prenatrpani, u selima kuće napuštene ............................
495 Kako žive životinje u srbiji ................. 497 Srbiš
Razmišljanje o novodijalektu srpskog "književnog" jezika .......................
501
Vae Victis Brak kao put u depersonalzaciju .................
503
Vae Victis II Suočavanje sa mračnom senkom .................
504
Kult gluposti ....................................... Stokholmski sindrom .......................... Parada u kavezu .................................. Deca sa kapuljačama .......................... Izmeñu pustinje i raja Novi prilozi teoriji pobune zemlje i neba - IV Šta nas čeka u bliskoj budućnosti ................
506 507 507 509
511
Moguć kraj tehnologije Novi prilozi teoriji pobune zemlje i neba - V .....................................
514
Prirodi prteti izumiranje Novi prilozi teoriji pobune zemlje i neba - VI ....................................
515
Jedno razmišljanje 40 godina unapred .............................. 516 Šta narod jede ..................................... 516 Srpska juhahaha Srbija - čuvar prava glodara, insekata i gmizavaca ................................
518
Vladavina naroda ili vladanje narodom ........................... 519 Evropa kao iluzija Sve bliži kraj "evropskog sna" .................... 520 O utisku se ne raspravlja Pardon, o ukusu ....................................... 523 Vatreni prsten užasa Novi prilozi teoriji pobune zemlje i neba - VII ...................................
523 Legalizacija "trave" ............................ 524 Sajam "knjiga" ili čega god ................ 525 Elektronska izdanja portala "Sveto Kraljevstvo Magije" u 2010. godini ..................................... 526
OGLEDALO VREMENA NEW AGE
tha-yoge, neke grupe mladih ventil adolescentskog bunta nalaze u uranjanju u teoriju i praksu okultne literature, a danas i provincijske knjižare imaju sve više self-help ili "new age" literature, a gotovo sve to je moguće pronaći i na danas sveprisutnom internetu. Sveukupnost se tih i sličnih činjenica, bez obzira na intenciju tumačenja, uzročno utemeljuje u već spomenutim smernicama civilizacijskog toka koje je Zapad, unazad najmanje jedan vek, utemeljio za celu planetu.
Šta god mi mislili o tome, živimo u dobu "Nju ejdža". Ova tvrdnja stoji u svetlu činjenice da se može taksativno navesti nekoliko tvrdnji o tome šta pod tim podrazumevamo, a oko čega se u glavnom slažu svi zainteresovani. Ono što je omogućilo stanje "nove duhovnosti" u kojem je, barem u teoriji, svakome pojedincu dostupno duhovno blago čovečanstva svih epoha i meridijana, u njegovim raznim osobenostima, pre svega su vrednosti individualnih sloboda i ekspanzija nauke i tehnike, koje je na planetarnom nivou iznedrila civilizacija Zapada poslednjih nekoliko vekova. To u praksi znači da se institucionalizovani nosioci smisla, koji se u gotovo svim nama poznatim društvima u ljudskoj istoriji podvode pod religiju, više ne doživljavaju samorazumljivim. Pop zvezde se izjašnjavaju kao sledbenici jevrejske mistike, sredovečne majke vežbaju neku od praksi ha-
U stvarnosti "nju ejdž" predstavlja samo još jedan nanos boje na srž života, koju u nedostatku bolje reči možemo tradicionalno nazvati duhovnošću. U tom smislu se on ne razlikuje od bilo koje druge legitimacije smisla koji se kulturološki može iščitati, što danas sociolozi, psiholozi, teolozi, pa i filozofi čine. Ta čitanja fenomena "nju ejdža" idu od njegovog slavljenja kao sledećeg evolucijskog koraka čovečanstva, preko njegovog apokaliptičnog čitanja od strane teologa i ne samo njih, do njegovog relativizovanja ili ignorisanja u okviru sverelativizirajuće zaspale filozofije i studija kulture postmoderne. Danas smo našim teorijama, naročito u okviru recentnih teorija u okviru psihologije, dodali duhovnu dimenziju čoveka. U nekim se naučnim područjima uočava napor integracije te nove/stare dimenzije ljudskog bića u majnstrim nmaučnog nastojanja. Sve je više istraživača (psihologa, istoričara religije, lekara, fizičara, filosofa) koji tu dimenziju na svoj način lično razumeju i žive, te je nastoje integrisati i njom obogatiti svoja naučna dostignića. Tu su i akademski istraživači druge i treće generacije koji
gotovo tendenciozno izbacuju rasprave i prevode originalnih tekstova manje-više svih duhovnih tradicija čovečanstva. Transformacija iz profesora koji su se iz, verovatno i njima samima, neznanih razloga pre vek i po počeli baviti orijentalizmom koji su oni i njihova malobrojna akademska publika doživljavali kao neku egzotičnu biljku (ako zanemarimo teozofe) i koji su u najboljem slučaju bili lingvisti i etnolozi staroga kova u gore spomenute, neretko i ozbiljne, praktikante tradicija kojima se bave (tu je najači budizam) na svoj način govori o promenama koje je navedeni vremenski period dao na nivou kolektivne kulturološke svesti. U ličnom smislu, za ogromnu većinu pojedinaca to znači pasivno ili aktivno uključivanje u gore opisani kulturni pogon uz povremeni dodatak neke od praksi, koje su, u obliku tehnika, putem raznoraznih tečajeva dostupne gotovo svakome. Na liniji svega do sada rečenog se čini kao da naši životi i teorije postaju celovitiji uzimajući u obzir tu viziju ljudskog bića koju su sve kulture u istoriji na svoj način negovale i koju smo nazvali duhovnošću. Kao da su jedini problem oni koji tu viziju zbog nekog razloga ne razumeju i time sprečavaju čudesnu transformaciju pred čijim se pragom našla naša planeta.
kako je to, na primer, uočljivo iz razvoja transpersonalne psihologije, te njenih tehnika, koje se bave, kolokvijalno rečeno, sopstvenom ličnošći ili psihom u njenim vidovima vezanim za ličnost (koncept psihe može biti shvaćen klasično ili pak analitičko-psihološki, što ništa ne menja stvar). Artikulisano u formi sintagme to bi značilo da se bave ličnim mentalnim i emocionalnim formama, sa naglaskom na emocijama. Prima facie je s ovakvim stanjem stvari sve u redu. Duhovne tradicije same sebe i razumeju kao svojevrsno razračunavanje sa ličnošću, onim partikularnim i separirajućim, te bilo da se radi o njenoj egzaltaciji ili njenom utemeljenju u dimenziji pored nje same uvek se radi o njenom razumevanju, pročišćenju, negovanju ne bi li se ono univerzalno uprisutnilo u smislu stvarne prisutnosti dimenzije koju razne tradicije ovako ili onako postuliraju kao najvišu stvarnost. Nadalje, ovo naše doba svojim kulturnim matricama samo po sebi stavlja ono lično, pojedinačno i privatno u fokus kako to verovatno ni jedna kultura u istoriji nije činila. Time se na kolektivnom nivou ubrzava mogući proces razumevanja te iste osobnosti ali i verovatnost zaplitanja u šarenu mrežu koju ona plete. Stare su kulture dobro znale da je autentična i živom svešću življena duhovnost retka biljka i tamo gde su zemaljske društvene strukture verno odražavale duhovnu stvarnost znalo se da je takvih ljudskih bića u jednoj generaciji tek nekoliko ili neretko samo jedan. Sva je prilika da je i u naše doba tako shvaćena duhovnost jednako retka ako ne i reña uprkos inflaciji "duhovnosti" u našim teorijama i ličnim životima.
U stvarnosti sve što se dešava je to da se ogromna masa ljudi uz pomoć manje ili više artikulisanih mentalnih konstrukcija, koje svoje poreklo vuku iz starih sistema spoznaje ili su pak produkt razvoja raznih smerova psihologije koja se na Zapadu razvila na temelju otkrića nesvesnog, ili neretko predstavljaju amalgam oba
Upravo je poreñenje "nju ejdža" sa dodatnim nanosom boje navela ka tome da se nasluti, u kontekstu do sada iznesenog, kako na prvi pogled rastvaranje tradicija i duhovnosti u stvarnosti samo znači njihovo iskrivljenje, koje je u toj meri uspešnije izvedeno jer se kolektivno podgreva stav kako se to nekad zakrivljeno sada svuda može sresti. U završnici se jalovo zadovoljenje iluzornog vrtloga koji većina ljudi u vizuri vlastite psihe poznaje kao ličnu emociju pokazuje kao ishodište i uvir onoga što je danas u opticaju kao duhovnost. Moguća i ne tako retka polusvesnost energetskih formi u podlozi psihe samo još dodaju težine na strani privida autentičnosti. U tom smi-
slu je naše doba uistinu feminizirano u smislu u kojem ga je kao takvog još krstio Niče. U pojavnom smislu, slutnja o prirodi srži našega doba možda se najlakše naslućuje kada se pogleda naglasak koji ono stavlja na nasleñeni i rapidno rastući kvantum instrumenata, koji mi danas poznajemo u vidu raznoraznih tehnika. Tradicije, usprkos svom bogatstvu tih instrumenata, naglasak nisu nikad stavljale na tehnike nego na škole i puteve koje one propovedaju. One su koliko god nužne ipak su zavisne od doba i konstitucije društva kome su date na upotrebu. Otuda je moguće da razne tradicije neguju slično vrsne tehnike (kao što je to slučaj sa jogom u Indiji, koju neguju u istoriji indijske duhovnosti i često suprotstavljene tradicije), kao i to da se u okviru jedne tradicije neguju raznorodne tehnike. One se pojavljuju kada kolektivni nivo prisutnosti svesti u životu društva nekog doba padne ispod ustanovljenog kritičnog nivoa. U tom su smislu one novum kao mogući sadržaj svesnosti onih koji su u poziciji da ih koriste kako bi vlastitim bićem kompenzirali kolektivni pad u prožetosti života i svesti, novum koji se ponajbolje može označiti rečju znanje. Ono što valja uočiti je da pojavljivanje tehnika kao svojevrsnog znanja predstavlja samo smanjeni intenzitet prožimanja života i svesti u kojem je ono što se sada pojavljuje kao neko znanje, kao tehnika, prethodno bilo prisutno kao normalnost. Majstorstvo u bilo kojoj tehnici sastoji od ponovnog osvajanja stanja nevinosti u kojem se naše biće oseća normalnim kroz mogućnost usavršavanja tehnikom, kao da znanja nije nikad ni bilo. Neka ovu tvrdnju potkepi primer jedne tehnike. Uobičajilo se u raznoraznim akademskim prikazima, pa i onima od strane eksponenata same tradicije, hatha-yogu i njeno kodifikovanje u okviru spisa u pravilu tantričke provenijencije u doba indijskog srednjevekovlja nezavisno od priznavanja korisnosti sustema smatrati svojevrsnim baroknim dodatkom u sazvučju sa inflacijom raznoraznih tekstova koje je to doba iznedrilo u okviru do tada neviñene elaboracije detalja učenja vezanih za jogu i tantrizam, a nasuprot čistoće i jednostavnosti u pravilu starijih tekstova poput, recimo, Patanjalijevih Joga-sutri. Suština tog procesa jeste rasvetljavanje i za mnoge fascinantne prirode kodifikovanja sistema znanja u okviru tradicije, što uključuje i tumačenje odnosa pisanog i nepisanog prenosa, ako se razume da je ono što danas
smatramo hatha-yogom kao znanje kodifikovano u trenutku kada se usled načina života na kolektivnom nivou gubi minimalna integracija svesnosti i telesnih procesa potrebna za realizaciju celovitosti koju tradicija čuva. Integracija koju, na primer, deca prirodno poseduju, a koju su neka srećnija vremena imala u vidu snage da se odmakne ka normalnosti od manje odmaknute svakodnevice. Kruna fascinacije tehnikama ima svoj izraz u fascinaciji znanjem iza kojeg one stoje, u smislu naslućivanja mogućnosti koje se njima rastvaraju, a koje se doživljavaju utelovljenim u liku onih koji ih šire. Tradicionalno, tehniku bi za to podobnom učeniku predao majstor i to, kada se radi o nekim njenim vidovima, neretko tek nakon više godina podučavanja. Tradicije, svaka na svoj način, razlikuju nivoe učenja, i učenicima se u pravom smislu reči svuda smatraju oni čije je biće pozvano da primi ono najdragocenije blago, a to je: ovde, na zemlji, budno svedočenje svetova za koje i majstor svedoči. Majstor daje tehniku onda kada ona pomaže u negovanju rasta tog najdragocenijeg. Tamo gde se prenos tehnika dešava bez svesti o tom jednom jedinom samo se ubrzava šareni vrtlog osobenosti na uviru gde stoji ono Ništa. I danas postoje tradicije u kojima je svest o takvom stanju živa. Neretko se može uzeti u ruke knjiga kojeg priznatog lame u kojoj ovaj skladno svesnosti vlastite realizacije naglašava kako se neka njegova tumačenja trebaju uzeti sa zadrškom i pri tom upućuje na one čija reč usled rezonance njihovog bića sa suštinom učenja, ovde, na zemlji, čuva njen duh. Može se, na primer, uzeti u obzir i zen. Nešto tako jednostavno poput zazena, čovek bi mogao primiti tek nakon mnogo provedenih godina sa majstorom i njegovog blagoslova. Jer, i ne radi se o tome da se nešto poput zazena uči, jer se on i ne može naučiti, već se radi o tome da se svedoči duh zena. Tamo gde toga nema, zašto se svedoči? Na putevima ima možda i više tehnika, možda i više znanja, no uvek se i svuda znalo da je njihov prag tačka susreta onoga koji po zakonu vlastitog bića na njega stupa i onoga koji ga je po blagoslovu Celine prešao. Nema ni autoriteta, jer on počiva na znanju, a ovdje je bit u buñenju učenika za svedočenje svetova koje i majstor svedoči. Zato mastor učeniku daje svoje duhovno ime, jer oni svedoče za iste sveto-
ve. Tamo gde se dešava puki prenos tehnika nema tog odnosa, jer nema nikog budnog koji bi nekog budio. Ako postoji ekonomija svmira,
"nju ejdž" svedoči za ono Ništa, koje poput kosmičke neuroze troši tkivo života u perpetuiranju besmisla Ništavila.
Tulsa Dum: "Pročišćenje je napokon nadomak ruke. Dan prokletstva je ovde. Sve što je zlo, svi njegovi saveznici; vaši roditelji, vaše voñe, oni koji će sebe nazivati vašim sudijama; oni koji su lagali i iskvarili zemlju, svi će oni biti pročišćeni"…. "Vi, deco moja, vi ste voda koja će isprati sve ono što je prošlo. U vašim rukama, držite moju svetlost, sjaj Setovog oka. Ova vatra će plamenom odneti tamu, obasjaće vam put u raj!"
Saša Damnjanović mbardovanje Zlatne džamije u Samari, 22. februara 2006. bilo je prelomno za njegov dalji život. - Shvatio sam da mnogo nevinih ljudi ponovo umire u ime Boga - kaže Larsen. - Kada se setite sukoba izmeñu katolika i protestanata, patnje Jevreja, kako su neki hrišćani branili ropstvo, krstaša, a sada i sukob izmeñu muslimana Šiita i Sunita... Gotovo je! Odlučio sam da neću pripadati nijednoj crkvi koja propoveda da je tuña vera prokleta!" Don Larsen ima četrdeset četiri godine. Razveden je, otac dvoje dece. Bio je sveštenik pentakostalne crkve u kampu "Anakonda", najvećoj bazi za podršku američke vojske u Iraku. S radošću je nadreñenima slao izveštaje o velikom broju vojnika koji su odlučili da život posvete Hristu, nadahnuti njegovim propovedima koje su slušali u bazi, u kapeli "Sloboda". Pa ipak, duboko u sebi vodio je borbu izmeñu hrišćanskog ekskluzivnog prava na spasenje i "univerzalnog puta", kako ga je doživljavao. Bo-
Kriza vere u koju je Larsen zapao dovela je do preobraćenja ovog tihog i smernog sveštenika, sa besprekornim vojnim dosijeom. Izabrao je religiju koja najbolje oličava njegovu univerzalnu viziju - Vika - mešavina veštičarenja i služenja prirodi, sa korenima u drevnim paganskim verovanjima. Ubrzo je podneo molbu da postane prvi sveštenik Vike u oružanim snagama Sjedinjenih Država. Do kraja 2006. godine, nadreñeni nisu
samo odbili njegov zahtev, već su ga povukli iz Iraka i odreda vojnih kapelana. Za posledice Larsen krivi samo sebe. Kaže da je bio naivan kada je verovao da može olako da preñe iz Pentakostalne crkve u Viku, onako, kao što mnogi kapelani prelaze iz jedne hrišćanske crkve u drugu. Da ironija bude veća, o Viki je prvi put čuo u armiji, kada je 2005. pohañao "Osnovni trening za vojne kapelane" u Fort Džeksonu. Od kapelana se zahtevalo da steknu znanje o mnogim religijama, jer će se susretati sa vojnicima koji imaju različita verovanja. - U Iraku sam video šta se radi u ime Alaha i pomislio - ovo mora da se zaustavi... Odlučio sam da do kraja života hrabrim ljude da traže svetlost kroz Bhagavad Gitu, Toru, dela propovednika i mudraca - putem koji sami izaberu i za koji smatraju da je ispravan i častan - kaže Larsen. Posle otpusta iz vojske, Don Larsen se zaposlio u Nacionalnoj gardi, u svom rodnom Ohaju. Sa svojom devetnaestogodišnjom kćerkom i četrnaestogodišnjim sinom čita jevrejske svete spise i Novi Zavet. Pošto sledi vikanski kalendar, praznuje i osam glavnih praznika svoje nove religije.
VEROVANJE VEŠTICA Sve do 1950. u Engleskoj je zakonom bilo zabranjeno bavljenje veštičarstvom. Sasvim dovoljan razlog da Džerald Gardner, penzionisani državni službenik, čuva svoja interesovanja, veru i dela u potaji. Bio je ubeñen da religija u koju je iniciran predstavlja zaostavštinu veštičarstva koje se održalo u tajnosti hiljadama godina. Nadahnut knjigama Čarlsa Lelanda i dr Margaret Murej, retkim delima u kojima su se veličale veštice, Gardner je preuzeo ideje o primitivnim matrijarhalnim religijama, popularnim u njegovo doba, i objavljivanjem knjiga "Veštičarstvo danas" i "Značenje veštičarstva" stvorio je modernu Viku. Prema Gardnerovom učenju, veštice su bile žene i muškarci koji su se bavili isceljivanjem, proricanjem i bajanjem. Obožavali su prirodu, a božansko su prepoznavali prvenstveno kao boginju, kao ženski princip, iako to ne isključuje i obožavanje muških bogova. S dolaskom hrišćanstva veštice su proganjane i spaljivane na lomači. Bilo je dovoljno da žena pokaže samostalnost ili neuobičajena interesovanja, često za nauku ili umetnost, pa da bude proglašena za vešticu. Suñenja su bila dobra prilika i da se ljubomorni muž ili zajedljiva komšinica reše "problema". "Da bi neko postao veštica, mora da bude iniciran" govorio je Gardner. Svaka veštica pripada odreñenoj grupi koja se naziva "koven" koji po pravilu ima trinaest članova. Koveni su samostalni. Predvode ih sveštenik i sveštenica. Kada se broj članova u kovenu uveća, on se deli na dva manja, ali članovi ostaju povezani kao grupa. Doktrina koju je uspostavio Džerald Gardner ubrzo je nazvana Gardnerovska tradicija, da bi se razlikovala od drugih koje su počele da niču kao pečurke posle kiše. Svaka tradicija ima sopstvena karakteristična verovanja, rituale i praksu. Mnoge su ostale tajanstvene i zahtevaju inicijaciju članova. Postoji, meñutim, i pokret Eklektičnih pripadnika Vike koji su liberalni u svojim praksama i slede tehnike koje koriste "sve što deluje, bez obzira na to odakle potiče". S obzirom da većina pripadnika veštičarstva smatra da su sve seksualne orijentacije zdrave i
dobre ako su ljudi srećni i ispunjeni ljubavlju, to ne predstavlja posebno pitanje. Gejevi, lezbijke, biseksualne, transrodne i transseksualne osobe uglavnom su prihvaćene u svim kovenima i zajednicama. Za mnoge od njih Vika je privlačna jer se tu osećaju jednako poštovano.
trebalo da deluje kao hrišćanska nacija. Oni koji imaju ovakvo mišljenje tiho priželjkuju da se izbriše granica izmeñu crkve i države i da se stvori buduća Amerika koja neće biti prijateljska i pravedna prema milionima Amerikanaca koji ne dele ovakva verovanja.
Poseban aspekt Vike, delimično i Gardnerovske tradicije, jeste da članovi nagi obavljaju rituale. Ova praksa potiče iz dela "Aradia" ili "Jevanñelje veštica" koje je napisao Čarls Leland. Kada rade odeveni, članovi Vike nose jednostavne, tamne tunike ili svakodnevnu odeću. Nasuprot raširenoj predstavi o vešticama koje piju krv, veliki broj današnjih veštica su vegetarijanci i na taj način izražavaju svoju privrženost prirodi i životinjama. Jer, Vika posmatra život svakog pojedinca kao sveti dar i naglašava isprepletanost svih stvari, kako vidljivih tako i nevidljivih. Zbog toga većina veštica sledi dva etička pravila:
POVREDA ZAKONA
1. Ne nanosi zlo i čini šta ti je volja; 2. Šta god poslao, vratiće ti se trostruko (ili "kako seješ, tako ćeš i požnjeti"). Ova pravila sprečavaju bacanje zlih, uništavajućih čini. Pripadnici Vike obeležavaju svaki puni Mesec, a u nekim slučajevima i mladi Mesec, ritualom koji se zove Ešbat. Oni slave i osam glavnih praznika koji se nazivaju Sabati. Četiri velika praznika su Samhain, Beltan, Imbolk i Lamas. Četiri manja festivala su letnji solsticij (Lita), zimski solsticij (Jule) i prolećna i jesenja ravnodnevica, nekad nazvani Ostara i Mabon. Nazivi praznika uzeti su od nemačkih paganskih i keltskih politeističkih praznika. lako ima samo četiri reda, Prvi amandman američkog Ustava reguliše široko polje ljudskih i grañanskih prava, od slobodnog izbora religije i slobode govora i medija, do garantovanja zbora i dogovora: Kongres ne može donositi nikakav zakon o uvoñenju državne religije ili o zabrani slobodnog ispovedanja vere; ni zakon koji ograničava slobodu govora ili štampe, ili pravo naroda na mirne zborove i na upućivanje peticija vladi za ispravljanje nepravdi. Neki Amerikanci smatraju da Zakon treba da počiva na "biblijskom zakonu" i da bi Amerika
Nasilje nad Prvim amandmanom Ustava Sjedinjenih Američkih Država dovelo bi, smatraju mnogi, do erozije drugih prava koja su definisana "Prvim amandmanom". Svidelo se to nekome ili ne, priznanje jedne religije kao validne a odbacivanje druge, neprihvatljivo je i narušava koncept religiozne slobode garantovan Ustavom. Pa ipak, odbojnost, predubeñenje i netolerantnost prisutna je i u američkoj administraciji. Pošto je 1999. godine novina iz Teksasa "Ostinov američki grañanin" objavila da se vojnici, pripadnici Vike, s odobrenjem nadležnih organa okupljaju u vazdušnoj bazi Lakland blizu San Antonija i izvode svoje rituale, tadašnji guverner te države i kasniji predsednik Džordž Buš Mlañi izjavio je: "Ja ne mislim da je veštičarenje religija, i želeo bih da vojska još jednom preispita ovaj problem i donese odluku protiv toga."
Kada je 10. jula 2006. godine televizijska stanica CNN prikazala reportažu sa sahrane narednika Patrika Stjuarta, američkog vojnika paganske vere koji je poginuo u borbi u Iraku, mnogi su prvi put saznali da veštice postoje i danas, da su blizu nas, možda i u komšiluku. Na nadgrobnoj ploči poginulog vojnika nije bi-
lo natpisa. Njegova udovica Roberta Stjuart insistirala je da se na njoj ucrta pentagram, na mestu na kome se uobičajeno nalazi oznaka veroispovesti preminulog. Ministarstvo za poslove ratnih veterana u Virdžiniji nije odgovorilo na njen zahtev, kao ni mnogim paganskim organizacijama koje su skoro deceniju zahtevale da se pentagram uvrsti na zvaničnu listu religioznih obeležja u američkoj vojsci. Veoma cenjeni advokat Džon Vajthed, u radioemisiji stanice "Hrišćanstvo danas" učinio je situaciju mnogo jasnijom u svom eseju: "Ustani i bori se za Viku!" - Šta god mislili o Vika religiji, svakako da niko ne sumnja da Prvi amandman našeg Ustava garantuje slobodu religije za sve, pa bili oni hrišćani, Jevreji, muslimani, ateisti, vikanci ili neki drugi. Odbijanjem da se postavi simbol Vika religije na nadgrobnu ploču narednika Stjuarta, dok se dozvoljavaju simboli drugih religija i verovanja, Vlada se jasno zalaže za diskriminaciju nekog ko je umro služeći svojoj zemlji. Odlučivši da mu posthumno dodeli odlikovanja - Bronzanu zvezdu i Purpurno srce - Vlada Sjedinjenih Država želi da bude upamćen po svojoj hrabrosti i žrtvovanju. Nažalost, njegova udovica će pamtiti da je njen suprug poginuo braneći zemlju, koja mu oduzima pravo da slobodno ispoveda svoje verovanje. Posle velike kampanje, oznaka Vika religije pentagram, stavljena je na zvaničnu listu religioznih obeležja koja se koriste na nacionalnim grobljima i državnim spomenicima palih vojnika. "Jedanaest porodica širom Amerike čekalo je na nadgrobna obeležja sa pentagramom" kaže Selena Foks, uticajni paganski lider, predsednik organizacije Svetilište kruga. Pentagram se nalazi na listi sa još 38 drugih simbola koji su dozvoljeni da se stavljaju na nadgrobne spomenike, uključujući oznake hrišćanstva, budizma, islama i judaizma, kao i manjih religija Ekankar, Preobraćeni Sufisti i japanske sekte Seičo-No-Ie. RELIGIJA U ŠIRENJU Traženje podrške javnosti za dobijanje vojnog kapelana, sledeći je cilj za pripadnike Vike. Više od 130 religijskih grupa ima sertifikovane kapelane koji služe u uniformi, ali napori vikanskih organizacija da se pridruže listi uvek
su iznova bili odbijeni od Pentagona. Mnoge malobrojne religijske grupe, meñutim, dobile su pravo na vojne sveštenike. Od skoro 2.900 vojnih kapelana, 41 mormonski kapelan služi 17.513 mormona u uniformi, 22 rabina za 4.038 Jevreja, 11 imama za 3.386 muslimana i jedan budistički kapelan za 4.546 budista.
Selena Foks Trenutno je Vika religija sa najvećim rastom u Sjedinjenim Državama. Prema istraživanju koje je sproveo Gradski univerzitet Njujorka, broj pripadnika ove neopaganske religije porastao je u periodu od 1990. do 2000. za 17 puta: od 8.000 na 134.000! Američki časopis o misterijskim tradicijama Gnozis objavio je da u Americi ima oko pola miliona sledbenika Vike. Uprkos tvrdokornom konzervativizmu koji krasi visoke oficire američke vojske, Pentagon je potvrdio da se 1.511 vojnika u Vazduhoplovstvu i 354 u Marincima izjašnjavaju kao pripadnici Vike. Za brojnije delove armije, kao što su pešadija ili mornarica, nema pokazatelja. Vikanske grupe ističu da je najmanje 4.000 njihovih sledbenika u uniformi, ali da mnogi skrivaju svoje verovanje kako bi izbegli podsmeh i diskriminaciju. Ipak, dan promene se bliži.
Reč pentagram potiče od grčke reči "pentagramon", i znači "pet crta". Najranija poznata upotreba pentagrama datira iz doba Uruka, 3.500 godina pre nove ere, u Mesopotamiji gde je nañen na glinenim pločama. Smatra se da je predstavljao oznaku nekog pojma. U kasnijim periodima mespotamijske umetnosti pentagram je korišćen u kraljevskim spisima i bio je simbol imperijalističke moći koja se proširuje na 4 strane sveta. Meñu Jevrejima, simbol je pripisan Istini i pet knjiga Tore. U antičkoj Grčkoj naziva se pentalfa, prema tome što se sastoji od 5 slova A. Prema Pitagori, pentagram predstavlja pet elemenata koji čine čoveka: vatra, voda, vazduh, zemlja i duh. Pitagorejci su povezivali pentagram sa Higijom, boginjom isceljivanja. Pitagorejski pentagram koji je u Evropi postao pentagram gnostičkog Hermesa ne javlja se samo kao simbol spoznaje, već i kao sredstvo vračanja i sticanja moći. Rani hrišćani su povezivali pentagram sa 5 Hristovih rana. U srednjem veku je predstavljao simboi Istine i zaštitu od demona. Inkvizicija je, meñutim, smatrala da pentagram sa dva vrha okrenuta ka gore predstavlja glavu jarca, Bafometa, odnosno Satanu. Tada prvi put postaje simbol zla, nazvan "veštičje stopalo".
Smatra se da hrišćanstvo pre mnogo vekova definitivno pobedilo paganska verovanja - ali, sudeći po situaciji u engleskoj vojsci pagani se ponovo vraćaju na istorijsku scenu. U borbi, oni su u stanju da neviñenom žestinom napadnu neprijatelja. Mi kada neki pripadnici Britanskih oružanih snaga skinu uniforme, pridružiće se svojim istomišljenicima koji šadinaca, mornara i vazduhoplovaca, prikupilo na osnovu Zakona o slobodi informacija, "paganizam, koji je usmeren na obožavanje prirode, njene vitalnosti i duhovnosti, bio je ukorenjen u tradicionalnim religijama drevne Britanije! Za pagane je Stounhendž posebno mesto hodočašća. Oni obožavaju podjednako i boginje i bogove i veruju da postoje duhovi prirode i druga magična stvorenja. Paganski vernici učestvuju u proslavama godišnjih doba. Te proslave se često organizuju u šumama ili pećinama, na vrhovima visokih brda ili na morskoj obali gde meditiraju, pevaju, sviraju, igraju i recituju poeziju. Pagani veruju da bacanje čini pomaže ljudima u svakodnevnom životu. Ova religija koja obuhvata šamane, posvećene ekologe i pagane, poslednjih godina je stekla ogromnu popularnost u Britaniji i veliki broj pristalica.
bacaju čini, spravljaju magijske napitke i učestvuju u mističnim ponoćnim ritualima. Oko 100 britanskih vojnih lica - a neki od njih su pripadnici specijalnih jedinica koje se bore protiv terorizma - sebe smatra paganima. Brojke pokazuju da se još 30 izjasnilo kao vešci / veštice. Britansko Ministarstvo odbrane je ove intrigantne detalje o religijskim uverenjima peProšle godine je organizovana i paganska policija, kako bi se regulisao sve veći broj ljudi koji sebe proglašavaju glasnogovornicima Vike religije prirode. Prema podacima Ministarstva odbrane, 30 muškaraca i žena koji nose uniforme britanske vojske deklarisali su se kao sledbenici vike. Vika podrazumeva religijsko čaranje i druidizam. Oba ova aspekta su izdanci klasičnog paganizma. Šezdesetoro vojnika sebe smatra spiritualistima, poklonicima vere koja tvrdi da se preko medijuma može stupiti u kontakt sa duhovima preminulih osoba. Pedesetoro su se deklarisali kao rastafarijanci. Rasta potiče sa Jamajke i predstavlja način života koji obuhvata obožavanje Hajla Selasija, bivšeg kralja Etiopije. Poznatija je po svojim vezama sa rege muzikom,
a najslavniji rastafarijanac je bio Bob Marli. Ostali su poklonici zoroastrizma i religija koje potiču iz stare Persije. Velika većina britanskih vojnika sebe smatra ili hrišćanima ili ljudima bez religije, Zakonom o jednakosti iz 2006. godine, oficirima oružanih snaga je zabranjena diskriminacija vojnika na osnovu religijskih uverenja. Ipak, zakon je jedno a stvarnost dru-
go. Fil Rajder iz britanske Mreže druida, tvrdi da u vojsci ima više pagana nego što to pokazuju brojke Ministarstva odbrane, "Druidi i sledbenici vike nemaju običaj da javno ističu svoja uverenja, jer se boje diskriminacije. Njihova vera se u nekim oblastima smatra čudnom."
Spomenka Milić
Jaroslav Leonidovič Kazimirov Po arheološkim podacima, šamanski rituali su praktikovani u Sibiru još u neolitu (koji je na tom području započeo oko 7.000. godine pre nove ere). Šaman je izabranik duhova, onaj koji prati duše umrlih na onaj svet, ali i vraća dušu bolesnog i tako leči. Sibirski šamani poznati su po svom ekstatičkom putovanju duše kuda ih vodi zvuk bubnja u koji ritmički udaraju, obučeni u ritualni kostim. Tradicija i dalje opstaje, a jedan “original” šaman, sticajem okolnosti, zatekao se i na našim prostorima, u Budvi (Srbiju još nije posetio, ali najverovatnije će to učiniti najesen). Jaroslav Leonidovič Kazimirov objašnjava da se njegov predak sa krajnjeg severa Sibira ože-
nio šamanovom kćerkom: "Moj predak Kazimir potekao je iz loze slovenskih magova vidovnjaka; evropski obrazovan, vladao je okultnim i ezoterijskim znanjima, bio je mag i lečio je ljude, budući da je bio i doktor medicine. Bio je član tajnog društva i zbog toga je, po ukazu ruskog cara, doživotno progan u Sibir." Kod Jaroslava se udružilo nekoliko hipostaza (suština) - magova vidovnjaka, magova ezoterika-okultista i šamanska praksa drevnih naroda Sibira. Šamanska “žica” prenosila se generacijama po ženskoj liniji, pa je tako i baka našeg sagovornika bila neka vrsta vrača. Jaroslav je roñen 1963. u gradu Omsku, ali je, dok nije krenuo u školu, živeo kod bake. Ta mudra žena
brzo je prepoznala čudna stanja u koje je dečak upadao. Zapravo je – padao u trans i pri tom pokazivao vidovnjačke sposobnosti. Ispostavilo se da je šamanski “gen” prešao na Jaroslava, pa ga je baka “uzela pod svoje” (“Naučila me je šta je znala, iako mi mnogo toga nije bilo jasno - ipak sam bio samo dete”, objašjava Kazimirov), i redovno vodila šamanima u tajge, ne bi li naučio da kanališe i kontroliše sile sa kojima se susretao. - U to vreme bilo je veoma teško baviti se tradicionalnom medicinom i šamanizmom jer je, zbog sovjetske vlasti, postojala samo jedna religija – komunizam. Dečak je krenuo u školu i manje je vremena provodio sa bakom, ali je zato tokom raspusta i dalje bio u društvu šamana... Iniciran je prilično rano, sa 14 godina, kroz šamanski san. Iako o ovom ritualu Kazimirov ne govori, jer to tradicionalno ostaje tajna („ezoterijska okultna znanja i, u tom smislu, i šamanska praksa - sve ima veoma veliku snagu, pa se saopštava samo pripremljenima i odabranima“), poznato je da je tada povezan sa duhom životinjom zaštitnikom, a to je, u ovom slučaju bio - vuk. Zbog porodice koja je to od njega očekivala, i zbog dalje aktuelne komunističke vlasti, Jaroslav je završio “normalnu” školu, a potom Fakultet za kulturu (“Važno je da svaka nacija dobro poznaje svoju kulturu, književnost, mtologiju”, objašnjava on), potom je odslužio vojsku. Tek tada se vratio tajgama u kojima je, bez komunikacije sa urbanim svetom, proveo 14 godina. Meñutim, mir nije dugo trajao, jer su mnogi, čuvši za njegove sposobnosti isceljenja, dolazili u divljinu da ga traže, a šaman, po tradiciji, ne sme da odbije nikoga kome je pomoć potrebna. I to je početak priče o dolasku u Crnu Goru – osoba kojoj je pomogao dovela ga je na primorje i tu je već skoro godinu dana. Čovek koji objašnjava kako je najvažnija duhovnost i da je “fizičko telo samo ljuštura”, koji ne pije i ne puši, i živi prilično spartanski, hteo-ne hteo, uvučen je u svetovni život i, kako kaže, “izvučen iz svog legla”, jer se priča o njemu brzo raširila. Pomalo mu je čudna blaga klima na koju nije navikao, ali ljudi su mu zato bliski (“Ipak smo Sloveni, a i jezik je lako razumeti”), Povremeno otputuje u svoje tajge ne
bi li obnovio energiju, jer ga previše ljudi i buke – iscrpljuje. DUH ČUVAR A kako u praksi izgleda šamanski ritual? Jaroslav objašnjava da ulazi u posebno stanje svesti i tada sagledava poremećaje u energostrukturi i dijagnostikuje fizičko oboljenje: - Šamani su kao instrumenti, posrednici izmeñu duhova i ljudi, a najbitniji atribut za ulaženje u taj drugi svet je – bubanj. Takoñe, neophodna je tradicionalna odeća koja pomaže u komunikaciji sa duhovima, ali i – štiti jer se na njoj nalaze zaštitni simboli – objašnjava Kazimirov. Jaroslav veruje u karmičke uzroke pojave pojedinih bolesti, ali i u negativne uticaje drugih ljudi: - Mnogo toga se preokrenulo i čovek se odvojio od svojih drevnih korena, a te negativne promene prouzrokovale su pojavu sve više negativnih ljudi. Danas se neznanje nalazi iznad mudrosti, ljudsko iznad Božanskog, a zemaljsko sebe stavlja iznad Neba Po šamanskom verovanju, svako od nas ima duha-čuvara. Ako se nešto desi tom duhu – čovek se razboljeva. Stoga šaman stupa u kontakt sa tim duhom i vrati ga onome kome pripada jer, inače – čovek umire. - Čovek ne može da postoji bez duhova. Recimo, moj duh čuvar je vuk. Kod drugih ljudi, to su neke druge životinje, a to mogu biti i ptice. Osim rituala, jednom šamanu važni su i snovi: - Putem snova dobijam informacije šta i kako da radim. U snovima se komunicira sa višim silama, duhovima koji ukazuju na problem i pomažu da se on reši. Postoje li neka životna pravila kojih šaman treba da se pridržava? - Mora biti zdrav, to se podrazumeva. I neophodno je imati unutrašnji balans, harmoniju, da bi pomagao ljudima... Ako uradiš nešto loše - to će ti se vratiti, jer takvi su zakoni prirode. To je ujedno i recept za zdravlje – živeti u harmoniji sa dušom i telom. Meñutim, kao što sam već rekao, mnogo toga se promenilo. Čovek pokušava da promeni zakone prirode, previše misli o sebi, a Zemlja se opire i otuda
cunamiji, zemljotresi – narušavamo prirodni balans. Ljudi često nisu ni svesni da čine zlo. Da li ste hrišćanin, s obzirom da ste šaman? – pitamo Kazimirova. - Svako ljudsko biće veru subjektivno doživljava, u zavisnosti od okruženja u kojem je odraslo. Za mene postoji Bog, kao viša sila – viši razum. Sunce nam, recimo daje sve. Moja religija je, dakle: Sunce, četiri sile – voda, vatra, zemlja i vazduh i – duhovi koje sam pomenuo. Moj rad nije u suprotnosti sa pravoslavljem, jer Bog je taj koji ispunjava sve naše želje. Treba samo imati u vidu da On ne sluša reči već duh želje i postupa sa svoje tačke gledišta.
Jaroslav najčešće koristi snagu vatre jer ona – pročišćava. Objašnjava da rituali koje radi na našim prostorima donose dobre rezultate upravo zbog jakih, zajedničkih korena i omogućavaju da se čovek, na neki način, ponovo rodi: - Dar koji sam dobio „odozgo“ i znanja koja sakupljam čitavog života omogućavaju mi da promenim sudbinu čoveka tako da ne ostane mesta za nesreću. Biti srećan - naša je Božanska svrha. Ali, karma većine nas opterećena je naslednim gresima. Moguće je razrešiti ili preseći karmičke čvorove jer obredi i rituali blokiraju kanale kojima nam dolazi negativna energija i, umesto toga - dovode životne sile.
Maya Sedai
Pariz, u postapokaliptičnim dvadesetim, je bio svetlo sveta, blještava tačka istorije. Početak kraja samog vremena. Tu su se razvili umetnički, književni, socijalni, politički i naučni koncepti koji su praktično oblikovali ostatak veka. Od umetnika kao što su Hans Arp i Marsel Dukamp, do matematike Paula Diraka i do književne pirotehnike Džejms Džojsa, ideja "transformacije" je vrila ispod površine. To je bio zenit ove transformativne struje, koja je 1926. u anonimnom rukopisu - izdatom od strane male pariske izdavačke kuće, uglavnom poznate po umetničkim reizdanjima - poljuljala parisko okultno podzemlje." Naslov ovog rukopisa je "Misterije katedrala". Autor Fulkaneli je tu napisao da su najveće tajne alhemije bile otvoreno prikazane na zidovima gotičkih katedrala, pre svega na čuvenoj pariskoj katedrali Notr Dam. Mistično znanje je zaključano unutar arhitektonske plastike. Razumevanje ove simbolike je
ključ otkrivanja mnogih tajni. Ova knjiga je postala veoma uticajna dok je u isto vreme bila potpuno nepoznata izvan francuskih okultnih i alhemijskih krugova. To je upravo i jedna od najčudnijih misterija koje okružuju ovu knjigu. Uzmimo za primer neke tekstove iz istorije umetnosti o gotičkim katedralama. U dosta primera alhemija se provlači kao moguće objašnjenje nejasnih hrišćanskih predstava na zidovima Notr Dama. A u većini slučajeva Fulkaneli i Misterije katedrala se ne pominju uopšte kao izvor tih teorija. Da bi razumeli ovu tišinu prvo moramo razumeti Fulkanelija. Šta u stvari znamo o Fulkaneliju? Postoji veoma malo biografskih informacija o ovom misterioznom čoveku, pre svega zato što
su se oni koji su znali njegov identitet zavetovali da ga zaštite. Većina proreñenih informacija koje su poznate, došle su iz pouzdanog izvora, jednog od nekoliko ljudi koji su znali i štitili njegov identitet: Eugena Kanselieta. Eugen Kanselje (roñen 1899. a umro 1982. godine) je prvi put upoznao Fulkanelija još kao tinejdžer 1915. godine i nastavio da se viña sa njim često sve do 1920. godine. Zbog ovog poznanstva i poverenja Fulkaneli mu je 1923. godine poverio njegove zapečaćene beleške za tri rukopisa (Le Mystere des Cathédrales; Les Demeures Philosophales i Finis Gloria Mundi) od kojih su dva formirala prve dve knjige u nastavku objavljene pod Fulkanelijevim imenom. Fulkaneli je izrazito tražio od Kanseljea da ne objavi treći manuskript. On je bio odgovoran da se prva dva rukopisa objave kao dve knjige 1926. i 1930. godine. Kanseljeov drugi mentor, umetnik i alhemičar Žan Žulijan Šampanj (roñen 1877. a umro 1932. godine) je radio ilustracije za obe knjige. Kanselje je napisao predgovore obe knjige kao i predgovore njihovih sledećih izdanja. Upravo iz tih predgovora i saznajemo neke od pouzdanih informacija o Fulkaneliju. Druge informacije potiču iz drugih izvora, kao što su intervjui, koji su kasnije obavljeni sa Kanseljeom. Deluje kao da je Kanselje namerno ostavio veliki broj intrigirajućih tragova. U predgovoru prvog izdanja Misterija katedrala je napisao: Već dugo vremena autor ove knjige nije meñu nama. Ovaj čovek je nestao i ja ne mogu bez tuge da se prisetim slike ovog vrednog i mudrog Učitelja, kome dugujem sve, žaleći što je tako rano iščezao. A u predgovoru drugog izdanja knjige je napisao: Moramo sa sigurnošću reći, da je ovaj čovek iz drugog vremena, čudnog izgleda, sa svojim staromodnim manirima i neobičnim okupacijama, nenamerno privukao pažnju besposličara, radoznalih i budalastih. Još jedna veoma zanimljiva informacija o Fulkaneliju je da je učestvovao u ratu izmeñu Francuske i Nemačke (1870-1871) pod komandom čuvenog arhitekte Violet le Duka. Kanselje nam govori kako se Fulkaneli vratio da poseti svog bivšeg komandanta, posle rata.
Bez obzira na to ko je on u stvari bio, teško je ne priznati ga kao čoveka neverovatne inteligencije i obrazovanja. Fulkaneli kao i Šekspir, zaprepašćuje čitaoca svojom briljantnošću. Čak i kada je pažljivo pročitamo, otkrivamo da "misterija" katedrala nikad nije objašnjena. Na trenutke, deo velike istine proleti, otkrivajući nagoveštaj nečeg neverovatnog i onda nestane. Frustriran čitalac počinje ponovo, čitajući još pažljivije, prateći aluzije i asocijacije, pokušavajući da uhvati srž značenja koji oseća tu negde. Sve ovo na neki način čini Misterije katedrala savršenim nadrealističkim tekstom. Deluje kao da je Fulkaneli doprineo umetničkoj evoluciji, samo što istaknuto odsustvo direktne reference govori protiv toga. Njegove ideje su prisutne i u nadrealizmu od njegovog početka postajući sve uočljivije dok je pokret sazrevao. Ipak čak ni ideja ne uspeva da objasni zanimljivu nevoljnost većine, nadrealista, istoričara umetnosti pa čak, okultista i alhemičara da se pomene značenje Fulkanelijevog dela.
Fulkanelijeva posveta svome učeniku R. Švaler de Lubiksu Tišina sugeriše tajnu. Misterija katedrala je tajna alhemije u onom smislu da je alhemija prastara nauka inicijacije. Fulkaneli je birao svoje materijale pažljivo da dočara na najasniji i najdirektniji mogući način da je on stvarno znao tajnu. Bez ključa tekst ostaje nerazmljiv. Kao i u Sufi učenju, najveće blago je sakriveno na najočiglednijem mestu. Tajna je u umetnosti. Osnovna ideja knjige, da gotičke katedrale sadrže hermetičke poruke u kamenu, je starija i potiče od romantičara Viktora Igoa. U Zvonaru Bogorodičine crkve, Viktor posvećuje celo poglavlje ideji da je arhitektura velika knjiga čovečanstva i da je pojava štampe označila kraj arhitektonskim knjigama. On kaže i da je gotika bila najveće dostignuće posvećenih arhitekata i da su katedrale bile izrazi slobode. "Ova sloboda dostiže velike visine," kaže Igo, "Po-
nekad portal, fasade, ili cela crkva su predstavljeni u simboličkom smislu potpuno nepoznatom svom ubeñenju pa čak i neprijateljski prema crkvi. U trinaestom veku, Gijom od Pariza, a u petnaestom veku Nikolas Flamel, obojica su krivi za ove revolucionarne strane." Fulkaneli elaborira simbolizam odreñenih predstava nañenih na zidovima gotičkih katedrala i tome dodaje slike dve gotičke kuće iz petnaestog veka iz Burža. Kao što su gotičke katedrale tajni udžbenici alhemijskog znanja, tako je, recimo i Misterija katedrala svojevrsno tajno sklonište enigmatskog Fulkanelija. Ovde je
konačno bila reč, nekoga ko je znao, reč poslednjeg pravog inicijata. Filozofska boravišta, druga knjiga koja se pojavila 1929. godine je nekako dosta lošije prošla. Kanselje u predgovoru ove knjige ne odaje ništa senzacionalno. Ne pominje se ništa o poreklu ovog dela niti o vezi sa Misterijama katedrala. Ova knjiga prati dosta istih tema kao i u Misterijama, malo je šta novo. Boravišta nam pomažu da shvatimo da je alhemija ima veoma dubok tok tradicije, ali ipak nas ostavlja da se pitamo: šta je u stvari alhemija?
Ilustracije u knjizi "Filosofska boravišta" iz 1929. godine Fulkanelli je izgleda prebacio svoj fokus od laboratorijskog posla ka astralnim putevima tajanstvenog nasleña. Interesovanje je bilo smanjeno, čak i kada je Kanselje otkrio postojanje trećeg manuskripta, "Finis Gloria Mundi", 1935.
godine. Do 1937. Godine Fulkaneli je bio jedino legenda okultnog Pariza dvadesetih godina a Kanselje je nastavio da piše knjige o alhemiji pod njegovim imenom. Sva nada o objavljivanju trećeg dela je nestala u depresiji i krizi ka-
snih tridesetih godina. Ništa se ne zna o Kanseljeovim aktivnostima tokom rata. A ipak čudna stvar se desila. U proleće 1943. godine, privatno štampano u pedeset primeraka, masivno delo nazvano Arhitektura prirode izdato je u Parizu uz potpunu dozvolu nacističkih cenzora. Zanimljivo je pošto je delo dosta govorilo o Kabali i njenom odnosu sa učenjima kao što su tantrička joga pa i gotičkim katedralama i enigmatskim ornamentima vile u Buržu, tako važnim za Fulkanelija. Da li je to možda treći rukopis? Kako je uspeo da proñe nacističku cenzuru? To su pitanja koja će za sada, ostati neodgovorena... Posle rata, Fulkanelijeva legenda i Kanseljeova karijera su profitirale zbog rastućeg interesovanja za sve što je okultno. Do sredine pedesetih, stanje je bilo povoljno da se ponovo izdaju Misterije i Boravišta. Ali pedesete nisu bile dvadesete i dosta stvari se promenilo, uključujući i tekst Misterija katedrala. Ko je napisao dodatno poglavlje u drugom izdanju Misterija katedrala - Kružni krst u Endaju? Poglavlje Kružni krst u Endaju, je možda jedno od najinteresantnijih ezoteričnih dela. Nudi dokaz da je alhemija nekako povezana sa eshatologijom i krajem sveta. Zaključak je da je "dupla katastrofa" neizbežna. Da je Kanselje znao za ovo, sigurno bi to iskoristio ili pomenuo u ranijim delima. Jedino rešenje je da je Kanselje sreo Fulkanelija ponovo i dobio rukopis za to poglavlje. On tvrdi da se susreo sa njim na Pirinejima ranih pedesetih godina i da je njegov učitelj izgledao kao da ima oko pedesetak godina, iako je imao negde oko osamdeset godina 1930. godine. Šta god da se stvarno desilo, dokazi nas navode da prihvatimo da je Kanselje sreo nekoga ko je doneo apokaliptično poglavlje i rekao da se ono objavi u drugom izdanju Misterija katedrala. Slučajni dokazi sugerišu da je stvarno postojala osoba iza Fulkaneli maske, čije je povremeno pojavljivanje izazivalo promenu i preokret u Kanseljeovom životu. Izdavanje druge edicije Boravišta 1959. godine je obeležilo još jednu promenu. Kanselje je otvoreno pisao o katastrofi u predgovoru tog izdanja. U toku te godine legenda je dobila još
jedan preokret sa objavljivanjem prvog new age bestselera, Jutro Čarobnjaka od Pauvelsa i Beržera. Fulkaneli fenomen je počeo da prikazuje novi život šireći se u neočekivanom pravcu. Beržera je jedno popodne 1937. godine posetio stranac, dok je radio u pariskoj laboratoriji zajedno sa Andre Helbronerom (briljantnim fizičarem), istražujući nuklearnu fiziku. Rekao mu je: "Gospodin Andre Helbroner, čiji ste, verujem, asistent izvodi istraživanja o nuklearnoj energiji. Nalazite se na korak od uspeha zajedno sa još nekolicinom današnjih naučnika. Dozvolite mi da vas pozovem na oprez. Istraživanje koje vi i vaše kolege vršite, puno je stravičnih opasnosti, ne samo za vas nego i za čitavo čovečanstvo. Zatim je izvadio knjigu Tumačenje radijuma od Frederika Sodija i pročitao sledeće: "Verujem da su u prošlosti postojale civilizacije koje su poznavale atomsku energiju i da su njenom pogrešnom primenom potpuno uništene". Beržer se usudio da postavi jedno pitanje: Možete li mi vi gospodine reći kakva je priroda vaših istraživanja? "Od mene tražite da vam u nekoliko minuta izložim hiljade godina filozofije i napore jednog celog ljudskog veka. Osim toga tražite da na običan jezik prevedem pojmove za koje takav jezik nije predviñen. No, svejedno mogu vam ovoliko reći - vi ste svesni da u današnjoj nauci uloga posmatrača dobija sve veći značaj. Relativnost, princip neodreñenosti, pokazuju u kojoj meri posmatrač utiče na sve te pojave. Tajna alhemije je ovo: Postoji takav način manipulisanja materijom i energijom da je moguće proizvesti, ono što moderni naučnici zovu "polje sile". Ovo polje deluje na posmatrača i stavlja ga u privilegovan položaj viz a vi univerzuma. Iz te pozicije posmatrač ima pristup stvarnostima koje su vremenom, prostorom, materijom i energijom, obično skrivene od nas. To je ono što zovemo "Velikim delom." Iako se ne zna ko je bio čovek koji je to rekao Beržeru, on je smatrao da je to Fulkaneli. I tako nama ostaje nerešiva misterija, vrhunskog alhemičara. Svaka priča o Fulkaneliju uvek ostavlja za sobom mnogo više pitanja nego odgovora. Ključno pitanje nije ko je on bio? Već, šta je želeo da poruči? Fulkanelijeva misao ostaje vatrena i živa, zatvorena zauvek na stranicama njegovih knjiga, kao u svetilištu.
"Niko ne može očekivati da će zadobiti veliku Tajnu ako svoju egzistenciju ne uskladi sa rasponom preduzetih istraživanja. Nije dovoljno biti studiozan, aktivan i istrajan ako vam nedostaje čvrsto načelo, konkretna osnovica, ako neumereni polet zaslepljuje razum, ako oholost tiraniše prosuživanje, ako lakomost cvate na crvenkastom iskrenju zlatne zvezde. Neprestanim uvežbavanjem sposobnosti posmatranja i zaključivanja, meditacijom, neofit će se uspinjati stepenicam koje vode do svega što je znanje. Konačno, kada uspeh kruniše mnoge marljive godine, kada njegove želje budu ispunjene, Mudrac če se, prezirući taštine ovog sveta, približiti smernima, razbaštinjenima, svima što rade, pate, bore se, očajavaju i plaču na zemlji.
Bezimeni i nemi učenik večite Prirode, apostol večnog Milosrña i ostaće veran svom zavetu tišine. "U nauci, u Dobru, Adept mora zauvek ćutati". Vrlo je moguće da je sumnja oko identiteta, kao i otpor pozitivističke nauke prema ezoteričnom nasleñu, obeshrabrivala mnoge autore da se pozivaju na Fulkanelija u naučnim člancima. Smatram da je ponovna afirmacija i uključivanje njegovog opusa kao jednog od mogućih pogleda na umetnost, nešto što bi bilo u skladu sa aktuelnim otvaranjem istorije umetnosti prema širem polju vizuelne kulture i istorije kulturnih ideja.
Reljef Alhemijskog prikaza Sunca i Meseca na katedrali "Naše Dame"
Iako svi smatraju da je domovina vampira Rumunija, najstariji pisani dokumenti o tim stvorenjima potiču iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Prvi konkretni slučaj datira iz 1725. godine. Te je godine u selu Medveña, u Srbiji, pri padu sa zaprežnih kola poginuo izvesni Arnaut Pavle. U stvari je zanimljivo da on uopšte nije poticao iz mesta Medveña, nego je nekoliko godina ranije došao s Kosova. Njega je odande progonio vampir. Arnaut Pavle je pronašao njegov grob i namazao se mrtvačevom krvlju nadajući se da će vampir prestati da ga progoni. Meñutim to nije urodilo plodom, jer su i njegov leš seljaci morali izvaditi iz zemlje i spaliti. Obo je kratka priča njemačkog istoričara dr. Petera Maria Krajtera, koji je doktorirao na temu "Verovanje u vampire u jugoističnoj Evropi". Kada je Krajter počeo obrañivati ovu
temu, otkrio je da se kao zemlja iz koje potiču nastariji sačuvani pisani dokumenti o verovanju u vampire spominje Srbija, a ne Rumunija. I zaista: već u ukazu cara Stefana Dušana iz 1342. godine sveštenicima se zabranjuje učešće u iskopavanju i spaljivanju leševa za koje se pretpostavljalo da imaju čarobne moći. Još je jedan slučaj zabeležen 1725. godine, a dogodio se u jednom mestu na severu Bosne, koje se u izvorima naziva Gradiška. Onde se iz mrtvih vratio izvesni Petar Plogojović. Godine 1731.- 1732. u izveštaju iz sela Medveña nedaleko od Beograda govori se o jednoj ženi, Milici, staroj otprilike 50 godina, s kojom je počeo užasan talas umiranja u selu. Milica je navodno uzrokovala smrt 18 ljudi. I Hrvatska ima svoje legende o vampirima. Dr. Krajter priča o zanimljivom verovanju u "kr-
šnike" koje je bilo rašireno u Dalmaciji. Reč je o ljudima koji su roñeni u posebnim okolnostima, recimo u vreme posebno jakog nevremena. U Dalmaciji je kršnik protivnik vampira. U borbi s vampirom on se ne bori kao čovek, nego njegova duša u posebnim danima napušta telo i kreće u boj protiv vampira, objašnjava Krajter. Iako su najstariji pisani izveštaji pronañeni u Srbiji, legende o vampirima su daleko starije. Dokazuje to i činjenica da se fenomen verovanja u vampire pojavljuje u celoj jugoistočnoj Evropi, iako se legende meñusobno razlikuju doslovce od sela do sela. Meñutim, različite legende ipak imaju nekoliko dodirnih tačaka. Vampir je mrtvac koji se vraća i nanosi štetu živima. To može biti uništavanje žetve i uznemiravanje stoke. U Banatu se, recimo, pojavio slučaj u kojem se mrtvac vratio meñu žive i uništio jedan automobil. Vampir takoñe uzrokuje bolesti kod ljudi i ubija ih. Pri tome obično ne pije krv. To je verovanje nastalo na te-
melju pogrešnih tumačenja u 18. veku, jer su ljudi bili šokirani leševima koji navodno imaju krv u ustima, meñutim, radilo se o tečnosti nastaloj raspadanjem tela, objašnjava Krajter. Inače, zanimljivo je da vampir skoro nikada nije stranac, nego osoba iz bližeg ili daljeg susedstva. I zaista, nacionalnost vampira se nikada izričito ne spominje. Koliko su različite priče o vampirima, toliko se razlikuju i "metode" za njihovo onesposobljavanje. Ako je bilo poznato o kome se radi, onda su seljaci otišli na groblje i iskopali leš. Ukoliko je telo bilo u dobro očuvanom stanju tada mu se ponekad odrezala glava, no većinom su tela spaljivana, a pepeo rasipao. Meñutim, ako nije bilo poznato ko je vampir, onda su ljudi u prvom redu nastojali zaštititi sebe od napada. U tu se svrhu, na primer, koristio beli luk kojim su premazivane pukotine na prozorima i vratima ili su na kuću i vrata crtani krstovi. To se u nekim delovima Evrope upražnjava i dan danas, zaključio je nemački istoričar.
Nova teorija koju potpisuje doktor Robert Lanca, jedan od vodećih medicinskih stručnjaka sveta i autor knjige Biocentrizam koja se bavi teorijom svega, tvrdi da smrt definitivno ne postoji.
Dr. Robert Lanca
Mnogi se ljudi boje smrti. Verujemo u smrt zbog toga što su nam rekli da ćemo umreti. Sebe identifikujemo sa telom, svesni da ono na kraju umire. Ali nova naučna teorija objašnjava da smrt nije kraj svega, kao što trenutno verujemo. Jedan od dobro poznatih aspekata kvantne fizike jeste činjenica da se odreñene pojavnosti ne mogu apsolutno predvideti. Umesto toga postoji spektar mogućih pojavnih oblika, svaki sa drugačijom verovatnoćom. Najprihvaćenije objašnjenje, ono o postojanju mnogih svetova, govori da svaka od tih mogućih pojavnosti odgovara drugačijem univerzumu (multiverzum). Nova naučna teorija koja se naziva biocentrizam, dalje razrañuje ove ideje.
Postoji bezbroj univerzuma, a sve što se uopšte može dogoditi dogaña se u nekome od njih. Smrt ne postoji ni u kakvom obliku, po bilo kom od ovlh scenarija. Svi mogući univerzumi postoje simultano, bez obzira na to šta se dogaña u bilo kom od njih. Premda je telo pojedinca osuñeno na autodestrukciju, živi osećaj odgovor na pitanje Ko sam ja? - samo je mlaz energije snage 20 vati koji operiše u našem mozgu. Kada čovek umre, ta energija ne nestaje. Jedan od glavnlh postulata nauke jeste da energija nikada ne umire: ona se ne može ni stvoriti niti uništiti. A da li se ta energija prenosi iz jednog sveta u drugi? Uzmimo za primer eksperiment nedavno objavljen u časopisu “Nauka“, tokom koga su naučnici pokazali da je moguće retroaktivno promeniti nešto što se dogodilo u prošlosti. Česticama je prepušteno da odluče kako će se ponašati kada nalete na silu koja će dezintegrisati zrak. Kasnije je eksperimentator mogao da okrene prekidač na poziciju uključeno ili isključeno. Ispostavilo se da je ono što je posmatrač odlučio u tom trenutku, odredilo ono što su čestice učinile u prošlosti. Bez obzira na izbor za koji se vi kao posmatrač odlučite, upravo ćete vi sami iskusiti rezultat onoga što sledi. Veza izmeñu tih različitih istorija i univerzuma prevazilazi naše klasične ideje o vremenu i prostoru. Zamislite energiju od 20 vati kao jednostavnu holo-projekciju ovakvog ili onakvog rezultata na vellkom bioskopskom ekranu. Bez obzira da li ćete okrenuti drugi dezintegrator zraka na isključeno ill uključeno, to je još uvek ista baterija ili projektor. Prema teoriji biocentrizma, vreme i prostor nisu tako čvrsto utemeljeni kao što mislimo. Mahnite glavom kroz vazduh - ako uklonite sve, šta preostaje? Ništa. Ista se stvar može primeniti na vreme. Ne možete videti ništa kroz kosti koje okružuju vaš mozak. Sve što vidite, osećate i iskusite u bilo kom trenutku jeste rezultat vrtloga Informacija koje se stvaraju u vašem umu. Prostor i vreme su jednostavno oruñe koje sve stvari postavlja na odreñena mesta. U tom bezvremenom, bezprostornom svetu, smrt ne postoji. Na kraju je čak i Ajnštajn priznao, govoreći o neposrednoj smrti svoga prijatelja da smrt ne znači ništa. „Ljudi poput nas", rekao je Ajnštajn, „znaju da je razlika izmedu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti sa-
mo iluzija na kojoj ljudi tvrdoglavo insistiraju." Besmrtnost ne znači neprekidno postojanje u vremenu bez kraja, već jednostavno postoji van vremena. To mi je postalo jasno nakon smrti moje sestre Kristine", piše dr Robert Lanca, tvorac teorije biocentrizma, u istoimenoj knjizi. „Video sam njeno telo u bolnici, a zatim otišao da razgovaram sa članovima naše porodice. Kristinln suprug Ed, počeo je nekontrollsano da jeca. Na nekoliko trenutaka mi se učinilo da sam preskočio provincijalizam vremena. Mislio sam na energlju od 20 vati i o eksperimentima koji pokazuju da jedna jedina čestica može da proñe istovremeno kroz dve rupe. Nisam mogao da odbacim zaključak da je Kristina u tom trenutku i živa i mrtva, ali van vremena kakvim ga doživljavamo. Kristina je imala težak život. Konačno je pronašla muškarca koga je duboko zavolela. Moja mlaña sestra nije došla na Kristinino venčanje jer je imala unapred zakazanu partlju karata. Ni moja majka nlje došla na venčanje jer je imala važan sastanak u Elks klubu. To venčanje je bilo jedan od najvažnijih dana u Kristininom životu. Kako se niko iz naše porodice nije pojavio, zamolila me je da je otpratim do oltara i predam mladoženji. Posle venčanja, Kristlna i Ed su krenuli automobilom ka svojoj kući iz snova koju su neposredno pre toga kupili. Bila je zima i automobll je proklizao na ledu, zaneo se i sleteo u jarak. Kristina je ispala iz automobila i udarila telom u bankinu kraj puta. Mužu je rekla da ne oseća noge. Nikada nije saznala da joj je, usled udarca, jetra pukla na pola i da je krv već počela da nadire u trbušnu duplju. Umrla je na Edovim rukama pre nego što je medicinska pomoća stigla." Posle smrti svoga sina, Ralf Valdo Emerson je zapisao: „Naš život nije tollko ugrožen koliko jeste naša percepcija. Žalim što me bol neće ničemu naučiti, niti me približiti makar korak suštini prirode." Prema teoriji biocentrizma, bez obzira da li pomeramo prekidač na uključeno ill isključeno, ili na poledici okrećemo volan automobila levo ili desno, rezultat će uvek biti energlja od 20 vati. Dr. Robert Lanca kaže: ,,U nekim slučajevima automobll će skliznuti s puta, ali u drugim slučajevima će nastaviti da se kotrlja svojim putem ka kući iz snova moje sestre."
Da li je internet alatka "Google Ocean" otkrila Atlantidu? Stručnjaci smatraju da bi ''mreža ulica'' uočena na dnu Atlantskog okeana uz pomoć Google Ocean-a mogla biti izgubljena Atlantida. Mreža unakrsnih linija nalazi se gotovo 1000 km od obale severozapadne Afrike u blizini Kanarskih ostrva na dnu Atlantskog okeana. Savršeni pravougaonik, otprilike veličine Velsa, primetio je inženjer aeronautike uz pomoć novog Guglovog alata za podvodno istraživanje i tvrdi da pravougaonik izgleda poput vazdušnog snimka nekog grada. Stručnjaci za Atlantidu kažu da je ova neobjašnjivo pravilna mreža pronañena na jednoj od potencijalnih lokacija ovog mitskog ostrva. Grčki filozof Platon piše kako je grad potonuo ispod površine okeana nakon što je propao pokušaj njegovih stanovnika da osvoje Atinu, što je bilo otprilike 9800. pre nove ere. Platon smatra da je Atlantida razorena prirodnom katastrofom, najverovatnije potresom ili potopom. Čarls Ors, stručnjak za istorijsku arheologiju sa Univerziteta u Njujorku, smatra ovo otkriće fascinantnim i najavio je dalja istraživanja.
''Ovo je mesto najverovatnije lokacija Atlantide koju je opisivao Platon. I ako se pokaže da je reč samo o prirodnom fenomenu, ta lokacija zahteva dalja istraživanja'', smatra Ors. Barni Bamford, 38-godišnjak iz Čestera koji je primetio ovaj ''grad'' pod vodom, uporedio ga je s Milton Kejnesom, novim gradom s rešetkastom arhitektonskom osnovom. "Google Ocean" je ekstenzija "Google Earth" i omogućava posetiocima da istražuju okean, podvodne vulkane, gledaju fotografije egzotičnog podvodnog života, čitaju o olupinama brodova, dodaju svoje fotografije...
B. Ćukić Istoričari tvrde da je srednjovekovni rumunski plemić Vlad Cepeš, po kom je nastao lik grofa Drakule, bio žrtva negativne zapadnoevropske propagande, koja je imala za cilj da istočnu Evropu prikaže kao primitivnu. umetnosti u Beču i Muzeja "Ambras" u Insbruku, kao i rukopisi u kojima je opisan kao krvožedni manijak. Neke gravure iz 15. veka prikazuju ga kako obeduje okružen desetinama ljudi nabijenim na kolac, dok drugi leže raščerečeni, a glave im se kuvaju u kotlu.
Vlad Cepeš Srednjovekovni rumunski plemić Vlad Cepeš, koji je poslužio kao inspiracija za književni lik grofa Drakule, nije bio krvožedni tiranin već žrtva negativne zapadnoevropske propagande, tvrde istoričari. Upravo da bi se razbio zloglasni mit o Drakuli, u Bukureštu je postavljena izložba "Drakula - vojvoda i vampir".
Inače, Vlad Drakula roñen je 1431. u gradu Sigišoara u Transilvaniji, a poginuo je u okolini Bukurešta 1476. u borbi protiv Turaka. Vladao je Vlaškom od 1456. do 1462. i za njega se govorilo da je na hiljade političkih protivnika, kriminalaca i zarobljenih turskih vojnika ubio nabijanjem na kolac. Procenjuje se da je u smrt poslao oko 50.000 ljudi. Za većinu Rumuna Drakula predstavlja junaka koji se borio protiv osmanlijskog okupatora. Koliki značaj je smrt grofa Drakule imao za Turke, govori i istorijski podatak da su mu, nakon što su ga ubili, odsekli glavu i poslali je u Istanbul sačuvanu u medu. Njegova glava je zatim, po sultanovoj naredbi, nataknuta na kolac kako bi se narod uverio da je ozloglašeni grof Drakula, koji je turskoj imperiji zadavao velike probleme, konačno mrtav.
Austrijanka Margot Rauh, istoričar, koja je postavila izložbu, izjavila je da je Drakula bez sumnje bio surov, ali ne više od ostalih vladara tog vremena. - Vlad Cepeš je počinio mnoge grozote, uključujući torturu, čerečenja, davljenja, ali uprkos tome, on je, u suštini, žrtva negativne propagande. Istoriografski podaci prikazani na ovoj izložbi pokazuju da su legende koje su stvorene o Drakuli imale za cilj da Rumuniju i celu istočnu Evropu prikažu kao veoma primitivnu i kao izvor zla - rekla je Rauhova na otvaranju izložbe. Na izložbi u Bukureštu prikazani su, izmeñu ostalog, portreti Drakule iz Muzeja istorije
Privlači turiste iz celog sveta... Zamak grofa Drakule u Transilvaniji
Legenda o njegovoj vladavini inspirasala je britanskog pisca Brema Stokera da napiše roman „Drakula" obljavljen 1897. koji je kasnije poslužio kao motiv za veliki broj knjiga, filmova i televizijskih serija. Prikaz Drakule kao spodobe sa avetinjski belom kožom, crnim pla-
štom i krvavim očnjacima, proizvod je više holivudskih filmova nastalih izmeñu 1930. i 1960. godine. - Vreme je da se Drakula prikaže u drugačijem svetlu od onog kako je viñen u Holivudu - zaključila je Rauhova.
R. Dragović Većina manastira SPC u riznicama čuva mošti svetitelja. Za mnoge mošti nema dokaza da su autentične!
Ruka sa česticom moštiju kneza Lazara u Batajnici
Kovčežić sa česticama moštiju više od 40 svetaca koje je nedavno na poklon dobio Saborni hram Hrista Spasitelja u Banja Luci čini samo mali deo relikvija koje se nalaze u posedu Srpske pravoslavne crkve. Za ruku svetog Jovana Krstitelja, česticu Časnog krsta, mošti svetog kralja Stefana Dečanskog ili Čudotvornu ikonu
Bogorodice Filermose gotovo da su svi čuli, meñutim, mnogo je manje poznato da gotovo nema manastira koji u svojoj riznici nema neku svetinju. Vernici ovim predmetima prilaze sa verovanjem i dubokim poštovanjem, a smatra se i da
najveći broj njih poseduje čudotvorne moći. Bezbrojne su priče o isceliteljskim čudima delova posmrtnih ostataka svetitelja ili predmeta koji su za života koristili. Ipak, za većinu delova moštiju koje se čuvaju u crkvama i manastirima ne postoje dokazi da su autentični niti je poznato njihovo poreklo. Nisu retki ni glasovi koji ukazuju da relikvije stvaraju sopstvene kultove, bliske spiritualizmu, koji vernike udaljavaju od istinskog hrišćanstva.
drvenom duboreznom kovčegu nalazi se ruka, izrañena od voska, u čijoj je nadlanici utisnuta čestica ostataka svetog kneza. Iako nije poznato sa kog dela tela voñe kosovskih junaka potiču čestice, svakodnevno ih celiva po nekoliko desetina vernika.
- Moštima koje je naš Hram dobio na poklon prilazimo sa najdubljim poštovanjem, koje ovakve svetinje zaslužuju - objašnjava nam protojerej-stavrofor Ratko Radujković, starešina banjalučkog sabornog Hrama. - Nema sumnje da će ih neverujući ljudi uvek osporavati. Mi, meñutim, imamo duboku veru sa kojom im pristupamo. Da li su autentične i originalne - ne ispitujemo, jer u njih verujemo. Samo će Gospod znati šta je istina. Prema rečima oca Ratka, u Banjaluku su, izmeñu ostalih, stigle i čestice moštiju Prohora Pčinjskog, svetog vladike Nikolaja, arhiñakona Stefana, apostola Tome i Jakova, Jovana Zlatoustog, svetog velikomučenika Pantelejmona, svetih mučenika Maksima, Vikentija, Hristofora, Petra, svete Ursule... Meñu ovim predmetima je i komadić odeće svetog Jovana Šangajskog, kao i delić krsta na kojem je raspet Isus Hristos. Pored banjalučkog i cetinjskog hrama, jedna od čestica Časnog krsta u posedu je i porodice Nikolić iz Župe prijepoljske. Njihova relikvija bila je izložena u Hramu svetog Save pre dve godine, kada joj se poklonilo više hiljada vernika. Malo je poznato da se, pored moštiju svetih kraljeva iz dinastije Nemanjić, u hramovima SPC čuvaju i čestice moštiju svetog Teodora Stratilata (rimskog vojskovoñe i hrišćanina iz četvrtog veka), ruka svetog Haralampija (propovednik iz drugog veka) kao i deo posmrtnih ostataka Svete Fevronije (ćerke rimskog senatora iz trećeg veka, poznate po mučeničkoj smrti). Delovi moštiju kneza Lazara čuvaju se u nekoliko hramova SPC. Meñu njima je i Crkva Roñenja Presvete Bogorodice u Batajnici. U
POČELO OD KRSTAŠA Najveći broj relikvija koje se čuvaju u katoličkim crkvama i manastirima u Zapadnu Evropu stigao je u 13. veku. Krstaši koji su na kratko osvojili Vizantijsko carstvo, izmeñu ostalog, sa sobom su poneli i veliki broj svetih predmeta, koje su prethodno opljačkali u manastirima na istoku. Ove relikvije su kasnije u Evropi poklanjane, ali i za dobar novac - prodavane. - Svete mošti dobili smo od episkopa braničevskog Ignjatija koji je sličan deo kneževog tela ustupio na čuvanje i pravoslavnom hramu svetog Vasilija u švedskom gradu Helsinborgu - objašnjavaju “poreklo” relikvije u ovom hramu. - Videvši ushićenje i radost naših vernika u Švedskoj zbog dobijanja ove relikvije, zatražili smo od vladike da i naša crkva dobije deo svetinje. U SPC nerado komentarišu kultove posmrtnih ostataka svetitelja i pitanje njihovog porekla. Dominira mišljenje da relikvije treba poštovati, ali i dobro razumevati poruke koje one šalju. Kao negativan primer često se navode kultovi poštovanja odreñenih banalnih predmeta - štapova, odeće ili delova posuña - koji se vezuju za odreñene svetitelje. Oni mogu imati istorijski ili kulturni značaj, što nema mnogo veze sa istinskim hrišćanstvom.
Miodrag Milanović Proroci i proročanstva - više od nauke - Ako se obistine predviñanja Nila Fergusona, ovaj mladi futurista i istoričar će sigurno biti proglašen prorokom nad prorocima, a njegova zvezda će zasijati tik do Nostradamusove i Tarabićeve hu, nešto slabijim intenzitetom. O skorom (prividnom) oporavku govore samo berzanski mešetari, jer optimizam prodaje akcije (pa, ko se „upeca“, upecao se), dok su analitičari u dubokom pesimizmu, na granici depresije. Na konferenciji Novi svet, novi kapitalizam, obojenoj tamnim tonovima izlagača, održanoj u Parizu, gradu svetlosti, Stiglic je slikovito opisao sadašnji oblik kapitalističke privrede kao „bolesnika na Bosforu“ kome jedino može pomoći „new deal“ (novi dogovor) najbogatijih zemalja sveta. Čuli su se i disonantni tonovi, kako lice kapitalizma treba umiti socijalističkim idejama, ali... Evro, funta i dolar (kao i „njegovo veličanstvo“ dinar) su nestabilni, državni dogovori propadaju, cena zlata obara na berzi sve rekorde i tako mesecima...
Nil Ferguson Ne treba biti prorok pa znati da svet narednih godina ne očekuje period „debelih krava“; odasvud, ne računajući razne vidovnjake, dolaze crne prognoze. Nisu izuzetak ni vrhunski stručnjaci za finansije i ekonomiju, sa izraženim darom za proricanje. Kriza je svuda oko nas, to je očigledno, ali kad će se okončati? Ne u narednoj deceniji već - tek posle 2020, kažu najoptimističniji stručnjaci-prognozeri. Dakle, umesto sedam, čeka nas deset „mršavih krava“ pa, ko izdrži... IZGUBLJENA DECENIJA Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, ocenio je da kraj sadašnje intenzivne krize ne treba očekivati pre 2013. godine. I nakon nje kriza se nastavlja, ali ako je za ute-
Ono što je, do pre samo nekoliko godina, bila „naučna fantastika“, sada je suva realnost: kineska ekonomija ostavila je iza sebe i Japan i Nemačku, o drugim ekonomijama nema potrebe govoriti. Za sve važi pravilo - drži glavu iznad vode... Nil Ferguson, istoričar i futurolog sa Harvarda, specijalista za istoriju ekonomije, zbori da ove 2010. godine svet treba da "proguta kost" dužničke krize a, kako to izgleda, svedoče slike iz Grčke (neka stanu u red Portugalija i Španija). To je tek prva kap u moru krize čiji će talasi zapljuskivati obale sveta narednih deset godina. Ferguson je izneo čitav niz mračnih prognoza od kojih se ledi krv u žilama. Zaključak glasi, kratko i jasno: sledeća decenija je izgubljena, to je vreme koje će “pojesti skakavci.“ KRAJ GUGLA, RENESANSA ŠTAMPE U nemačkom listu Svet (Die Welt) ovaj ugledni futurolog je izneo niz predviñanja na čijoj
originalnosti bi mu pozavideo i neprevaziñeni Mišel od Notr-Dama. Rekao je da će čuveni Internet pretraživač Gugl (Google) doživeti neslavan kraj tako što će mu biti uništena sva memorija, uskladištena u ureñajima, smeštenim po hangarima veličine fudbalskog igrališta. Na svoje će doći ljubitelji novina, štampanih medija uopšte kojima Ferguson predviña blistavu budućnost. I dok obožavaoci Interneta budu patili za Guglom, čitači novina će mirno listati svoje „ljubimce“ i rešavati sudoku ili skandinavke. Krivca za propast Gugla Ferguson nalazi u mladom Rusu iz Kurska koji je do u tančine razvio kompjuterski virus endgle koji će sahraniti omiljene servere dok kažeš „popokatepetl“. Profesori sa Harvarda, Nilove kolege, tvrde da od njega ne postoji bolja osoba za davanje prognoza. Autor knjiga Uspon novca, Rat svetova (ne baš originalan naslov) i Džin i imperija, stručnjak je, kako kažu, za „virtuelnu istoriju“ koja detaljno analizira razvoj dogañaja u svetu i, na bazi mnoštva parametara (prethodno ih dobro „sažvaće“ računar), predviña, sa greškom od tri posto, njihov dalji tok. Elem, u 2020. godini, Zapad će se polako oporaviti od krize posle deset izgubljenih godina. Prolazi vreme niskog rasta, visoke nezaposlenosti i jedva izbegnute deflacije. Meñutim, nakon duge decenije, posledice krize zbog dugova u kontinuitetu teško će opteretiti države. UKRAJINA I SRBIJA Pogledajte sada, duboko zavaljeni u fotelju, prognoze mlañanog futuriste Nila Fergusona po godinama proroštva. Krećemo od druge polovine 2010. g. koju upravo trošimo, neko uz hladno pivo, a neko uz toplu česmovaču. Dakle, po našem futuristi, političari i ekonomisti trenutno raspravljaju da nije možda bilo bolje da je Nemačka svojevremeno (pre ne tako davnog vremena) pristala da na svojim plećima iznese teret deficita ugroženih zemalja (Portugalije, Irske, Grčke i Španije). „Možda bi“, piše on, „u tom slučaju, troškovi bili manji nego posle borbi koje su, kao posledica bolnog kresanja budžeta, u leto i jesen ove godine, besnele ulicama Atine, Lisabona, Dablina i Madrida.“ Za Atinu je Ferguson pogodio „u centar“, ostaje da vidimo hoće li se „atinski scenario“ odigrati na ulicama gradova poznatim po fudbalskim klubovima „Real“, „Benfika“ i „Seltik“. Sledeće proroštvo, za naredni period od četiri godine, na izvestan način se tiče Srbije.
Evropska unija se neće raspasti, ali se više neće ni širiti – na veliko nezadovoljstvo Ukrajinaca, Srba i drugih. U EU neće doći do dalje centralizacije moći. Zanimljivo, po Fergusonu, Turska će povući svoju kandidaturu za članstvo u EU i, umesto Zapadnjacima, priključiće se novoosnovanoj konfederaciji islamskih država na Bliskom istoku i u centralnoj Aziji, čiji je predvodnik (a ko bi bio drugi) Iran. Godinu kasnije, Kosmet će se vratiti u okrilje Srbije, postati njena administrativna jedinica, nakon što Amerikanci, zajedno sa svom tehnikom, predaju bazu Bondstil Srbiji kao nagradu za njeno pristupanje NATO paktu u koji će, nekoliko meseci ranije, (sve datirano za 2014/2015), ući i Rusija. Predsednik Srbije dobiće Nobelovu nagradu za mir, ali Srbi će biti neutešni jer će im EU ostati nedosanjani san. NUKLEARNI RAT Za 2013. g. Ferguson predviña veliko pomirenje Vatikana i SPC u Nišu, na proslavi 1700 godina Milanskog edikta kada je car Konstantin, roñeni Nišlija, proglasio hrišćanstvo državnom religijom. Papa će iz Vatikana direktno leteti na Niški aerodrom gde će mu biti prireñen veličanstveni doček, a posle proslave, zajedno za srpskim i patrijarsima ostalih pravoslavnih zemalja, putuje u Pećku patrijaršiju gde će biti potpisan niz meñusobnih sporazuma. Zajedničku molitvu prenosiće Evrovizija, kao i čitavu proslavu u Nišu. Srbija će postati apsolutni turistički hit jer će u Niš na proslavu iz sveta doći 1,5 miliona vernika! Da čašu meda niko ne popi dok je čašom žuči ne zagorči, svedoči preventivni nuklearni rat Izraela i Irana. Ferguson piše: “S druge strane, konačno će se obistiniti pretnje Izraela da će bombardovati iranska nuklearna postrojenja. Nevolja je što će to izvršiti „pametnim“ mini neutronskim bombama, a Iran će uzvratiti projektilima sa „obogaćenim“ uranijumom zvanim el mudžahid.“ KINEZI I JENKIJI U 2012. g. Kina više nije samo druga po veličini vojna i pomorska sila. Ona je na prvom mestu i, što Fergusona najviše iritira, ništa ne menja u reformi vlasti – i dalje je na čelu Komunistička partija Kine (sa okruglo 100 miliona članova) čiju ideologiju, na „jenkijevski“ užas,
sad promovišu i neki lideri u Južnoj Americi. Dok traje proslava u Nišu doći će do „tajvanske kanaste“, tj. mirnog inkorporiranja Tajvana u kinesku državu. To će, na zaprepašćenje celog „slobodnog sveta“, izvesti insajderi iz samog tajvanskog vojnog vrha. To će dovesti do daljeg ograničenja slobode govora i kineskom okretanju čvršćoj politici „jedne Koreje“ posle smrti i veličanstvene sahrane Kim Džong Ila. Fergusona, kao zapadnog demokratu, kako rekosmo najviše brine ograničavanje slobode mišljenja. Godine 2015. uz posredstvo kineske diplomatije dolazi do pomirenja dve Koreje, a ona siromašnija od Kineza dobija nepovratna sredstva od 15 milijardi dolara. Samsungov sused više neće biti siromašan i počeće proces investicija do sada neviñen u celom svetu.
Istoričar i futurista veruje da će odnosi izmeñu Kine i SAD ići silaznom linijom nakon odbijanja Kine da pruži podršku politici Vašingtona prema Iranu. Ferguson očekuje da će godine vladavine Baraka Obame ostati kratka i prolazna epizoda jer će, nakon njega, u Belu kuću doći Majkl Blumberg, aktuelni gradonačelnik Njujorka, koga istomišljenici od milja zovu Picapaj. Prema mišljenju futurologa, najviše šansi da postane potpredsednik u Blumbergovoj administraciji ima Dejvid Mek Kristal, sadašnji zapovednik američkih snaga u Avganistanu koji će biti u igri za predsedničke izbore 2020. g. Ako se ovo obistini, Nil Ferguson će sigurno biti proglašen prorokom nad prorocima i njegova zvezda će zasijati tik do Nostradamusove i Tarabićeve. Naravno, dozvoljeno mu je da u tri odsto slučajeva pogreši...
"Sunčeva superoluja" izbrisaće civilizaciju kakvu poznajemo Poslednja istraživanja pokazuju da bi u narednim godinama Zemlju mogla pogoditi "sunčeva superoluja" koja bi našu civilizaciju vratila u mračno doba. telefoni. Već drugog dana cela civilizacija će biti u haosu. Predviña se i kako će do kraja 2013. godine 100.000 Evropljana umreti od gladi!? Ovakav scenario bi se mogao ponavljati svakih 11 godina
Nakon najspektakularnije aurore borealis u poslednje 153 godine svetla će se ugasiti, i to ne ona na nebu nego na Zemlji. Veliki deo Zemlje će do jutra ostati bez struje, a nešto pre ponoći će se ugasiti internet i svi mobilni
Predviñanja kažu da će oporavak od te "krize" za koju će ova "ekonomska" izgledati kao "mala beba" trajati više od 20 godina. Ovakav "crni scenario" za Zemlju doneo je magazin New Scientist te se smatra jednom od najvećih pretnji našoj generaciji. To se dogañalo i pre, a izračunato je da se može ponavljati svakih 11 godina. Sunčeve oluje u normalnim slučajevima ne izazivaju toliku zabrinutost. Nabijene subato-
mske čestice uglavnom ne uznemiravaju većinu stanovnika naše planete, nego samo astronaute i vlasnike satelita. Ljudi na Zemlji te "napade" ne osećaju, jer nas štiti Zemljino magnetsko polje. Meñutim, ova najavljena "super oluja" znači da će Sunce izbaciti ogromnu količinu toplote koja se kreće brzinom od milion kilometara na sat i može prouzrokovati niz problema na Zemlji.
i komunikacijama, štete će biti nesagledive. "Svake godine naša ljudska tehnologija postaje sve ranjivija", napisao je u svom izlaganju Američkoj akademiji nauka stručnjak za svemir Danijel Bejker. Problemi će doći zbog naše zavisnosti od električne energije i načina na koji se ona prenosi. Ova jaka solarna superoluja će "upumpati" milijarde novih gigavata u atmosferu Zemlje. Transformatori koji visokonaponsku struju pretvaraju u kućnu, jednostavno će se rastopiti. Najbolje će proći "Treći svet" zbog svoje "zaostalosti"
Problem će nastati zbog zavisnosti od električne energije Zadnji takav "veliki napad" Sunca na Zemlju dogodio se 1. septembra 1859. godine kada je bilo moguće, zbog jačine svetla odaslanog sa Sunca, u pola noći čitati novine. U Kaliforniji su se radnici u rudniku ranije probudili i krenuli na posao zbog količine svetla koja ih je "zapljusnula" u noćne sate. Meñutim, štetu od tog "električnog šoka" u tim godinama bilo je lako popraviti zbog toga što je civilizacija funkcionisala na temelju "gvožña i mišića".
Možemo samo zamišljati kako bi današnja civilizacija funkcionisala u takvim uslovima. Naučnici su predvideli tu oluju za 2012. godinu zato što se ona dogodila 1859. godine i zbog manje oluje koja je 1979. godine pogodila istočnu Kanadu i ostavila 20 miliona ljudi bez struje. Trenutno je Sunce u mirovanju, ali se njegova najjača aktivnost predviña za 2012. godinu i to negde pred kraj leta ili početkom jeseni. Predviñanja su da će najmanje pogoñeni delovi Zemlje biti baš oni najsiromašniji, jer će se Treći svet, koji nije u tolikoj zavisnosti od struje, najlakše prigoditi na život bez nje. Sprečiti ovu katastrofu nije moguće. Stručnjaci bi jedino mogli da pošalju u svemir više satelita koji bi ih na vreme upozorili na napad, jer će najjači udar biti na početku.
Danas kada civilizacija funkcioniše na temelju supermreža utemeljenih na električnoj energiji
Slavoljub Marković Informacijama smo, zahvaljujući razvoju tehnologije, izloženi u svakom trenutku i u enormnim količinama, ali smo sve manje sposobni da se nosimo sa njima. Ljudski mozak obradi oko 100.500 reči dnevno, ili 23 reči u sekundi, što znači - 34 gigabajta informacija za samo 24 časa. Kljukaju nas njima, razbijaju našu moć kontrole, deluju na našu svest i podsvest na raznim nivoima, uključujući i subliminalni...
dski mozak nije morao da obrañuje toliko informacija kao danas", upozorio je psihijatar Edvard Halovel, specijalista za poremećaj pažnje uz hiperaktivnost. "Zapravo i ne znamo kuda to na kraju može da odvede, imajući na umu i razne mogućnosti manipulacije za koje sada postoji sve više prostora". Nove informacije menjaju strukturu mozga? Naučnici strahuju da prezasićenost informacijama može da ima štetne posledlce po naš mozak.
Leto lagano Ostaje za nama, pa i prilika da se u te dve-tri nedelje opustimo, odmorimo, zaboravimo na uobičajene obaveze i "napunimo baterije", kako je barem nekada bilo... Očigledno smo sve manje spremni i sposobni na totalno opuštanje i odmor jer zbog modernih sredstava komunikacija, poput lap-topova i pametnih mobilnih telefona, i na odmoru ostajemo u kontaktu sa firmom, poslom, našim omiljenim internet sajtovima, forumima, društvenim mrežama. I tako, godišnji odmor odavno više nije oaza oslobañanja od obaveza i briga, a zahvaljujući tehnologiji sada je, pokazuju najnovija istraživanja, i on prepun stresa. Poplava informacija, bombardovanje nepotrebtiim znanjima, vestlma i sadržajima traju neprekidno, neumoljivo doprinoseći trendu ubrzavanja svih aspekata žlvotnlh aktivnosti, kao što u laboratorijskom akceleratoru sve čestice dobijaju na brzini, dok ne stvore dovoljno energije za omanju, "kućnu" atomsku bombu! A time se samo zaokružuje i aktuelni fenomen izobilja informacija, koje u današnje vreme prosečnu osobu bombarduje sa toliko podataka koji mogu da stanu na jedan kompjuter! Putem mejlova, interneta, televizije i drugih medija ljudi prime oko 100.500 reči dnevno, ili 23 reči u sekundi, tvrde naučnici sa Univerziteta San Dijego, koji su napravill obimno istraživanje. Studija je pokazala da je prosečan broj reči koje primimo u toku samo jednog dana ekvivalent 34 gigabajta informacija! I to ne računajući one koje prosečan čovek primi u razgovoru sa drugim ljudima. "Nikada ranije u istonji lju-
- Imamo čltavu generaciju ljudi koji previše vremena provode ispred monltora ili uz mobilni telefon. Obrañuju puno informacija iz raznih smerova i pritom polako prestaju da razmišljaju i da osećaju. Većina stvari kojlma su izloženi je površna. Ljudi žrtvuju dubinu osećanja i postaju izolovani od drugih ljudi - upozorio je profesor Rodžer Bon, jedan od autora istraživanja. - Jedna stvarje jasna. Naša pažnja je rastrgana na kraće intervale i to verovatno nlje dobro za dubokoumno razmišljanje. Znači li to da ćemo početi da se menjamo i kao vrsta?
Doktor medicine Edvard Halovel objavio je i knjigu "Ludo zauzeti", u kojoj se složio da nam je tehnologija omogućila da radlmo stvari koje nikada ranlje nismo mogli da činimo, što svakako jeste pozitivan pomak. Na drugoj strani, postoji malo dokaza da je ubrzani tehnolo-
ški razvoj doneo značajnije zadovoljstvo u naše živote. Obimno istraživanje Američkog udruženja psihologa tako je pokazalo da čak 48 odsto ispitanika navodi kako im je život u poslednjih pet godina znatno ispunjeniji stresom. ODUPRITE SE Da li se osećate usamljeno čak i onda kada čitav dan komunicirate sa raznim osobama? To je znak da tehnologija već gospodari vašim životom - dijagnostifikovao je nedavno Riders Didžest (Readers's Digest) i ponudio konkretne savete za odupiranje najezdi informacija. Za početak, budite nedostupni u kratkim intervalima kako biste videli šta će se dogoditi. Svet verovatno neće da eksplodira. Dalje, ponavljajte ove dve reči: "Imam izbora". Budite na internetu radi zabave i odgovarajte na elektronsku poštu u tačno odreñeno vreme - neprestano surfovanje je klasičan obllk samougrožavanja. A posle pet minuta neplaniranog surfovanja po internetu, postavite sebi pitanje: "Treba li ja zaista ovo da radim?" Nije teško, pokušajte... Kako to da nam je tehnološkl razvoj umesto manje posla i obaveza nametnuo, u stvari, ono što je - dugoročno gledano - sasvim suprotno? Ričard Sol Vurman, autor knjige "Informaciona anksioznost 2", konstatuje da ljudi imaju sklonost da urade sve što mogu. Pa ako spojite takvu nekontrolisanu želju sa stanjem sada već stalne elektronske povezanosti, radni dan nema kraja. Zahvaljujući mobilnim ureñajima svi smo dostupni u svakom trenutku; baš kao što su i informacije na internetu stalno dostupne i nove. Ogromna količina sirovih podataka na internetu izaziva čak nelagodnost jer ih čovek ne može sve obraditi, a ipak se oseća primoranim da to i dalje pokušava. Ako se predamo tome, potraga neće imati kraja. Tehnologija je srušila granice i na nama je da ih ponovo uspostavimo. Naši mozgovi su poslednjih godina postall istrenirani da lutaju kroz univerzum informacija i poruka u potrazi za kratkim uzbuñenjima. Dotičući svet oko sebe neprekidno, nikad ne
zagrebemo ispod površine pre nego što preñemo na sledeći nivo zabave... Danas za samo 72 sata dobijemo više informacija nego što su naši roditelji dobijali za nekoliko meseci. Naučnici su zabrinuti, jer smatraju da je naš mozak zatrpan informacijama čiji protok može negativno uticati čak i na njegovu strukturu. Jedna od najeminentnijih britansklh naučnica, Suzan Grinfild, objašnjava da je već nekoliko puta upozoravala na to da popularne socijalne mreže mogu biti posebno štetne za razvoj mozga kod dece. Ona tvrdi da one utiču na opažanje i da mladim ljudima pružaju instant zadovoljstvo, zbog čega su mladi sve više okrenuti tzv. virtuelnom svetu, a u stvari - sami sebi. Kada je reč o fizičkom zdravlju, navala sirovih informacija može da predstavlja pravu životnu pretnju... Kako se vratiti u "normalu" i šta bi ona danas, u vreme promenjenih standarda, uopšte predstavljala?
Informacioni post ðakon Oliver Subotić, diplomiranl teolog i glavni i odgovorni urednik "Pravoslavnog misionara", neposredno po osnivanju Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija pri Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj postavljen je za njegovog upravnika. Ima i svoj sajt "Čovek i tehnologija", na kome se može pronaći puno zanimljivih i korisnih tekstova u skladu sa njegovim nazivom. Kada je naša izloženost bujici svakovrsriih informacija u pitanju, on smatra da bi koristila pravila koja znamo za post: - Crkva nikada i nikome ne kaže da ne treba da se informiše u vreme posta. Ali, s obzirom da živimo u 21. veku i naš stepen informisanja na neki način mora biti saobražen potrebama posta. Kao što postimo hranom, kao što postimo mislima, na neki način moramo u danšnjem vremenu uvesti i informacioni post, u smislu kvaliteta informacija koje dopiru do nas, ali i kvantiteta tih informacija. Moramo da budemo probirljiviji u tom smislu. Budemo li zatrpani informacijama, sve manje ćemo biti u stanju da iz njihovog okeana izdvojimo one najbitnije. Druglm rečima, umesto mi njima, postoji opasnost da one zagospodare nama.
Pri tom se stvara i lažna slika interakcije - mi ne samo da informacije pronalazimo, mi ih i stvaramo. U praksi, to znači da ih postavljamo na milione sajtova, blogova, korisničklh naloga na Fejsbuku i drugim društvenim mrežama, gde drugima poveravamo svoje živote, ideje, sklonosti, maštarije, strahove, želje.
Rat informacijama! Edvard Alen je napisao seriju eseja "Rat informacijama", u kojoj izražava zabrinutost zbog mnogih subverzivnih delatnosti koje na ovom polju već postoje. - Informacije smo shvatili kao nasušnu potrebu. Kljukaju nas njima, razbijaju našu moć kontrole, deluju na našu svest i podsvest na raznim nivoima, uključujući i subliminalni. Naši mozgovi postaju neverovatno pnjemčivi za tu vrstu sadržaja i bojim se svakojakih manipulacija koje će se na tom polju sve više povćavati. Tu se otvara neviñeni prostor za kontrolu, nadzor, ali i usmeravanje ponašanja.
- Postajemo potpuno izloženi i ranjivi, kao nikad do sada. Naše kuće i duše postaju providne, svima dostupne. Veliki brat?! Ne vucite me za jezik - zaključuje Alen. Magazin "The Futurist" nedavno je konstatovao kako će uskoro sve ono što izgovorimo ili zapišemo biti zabeleženo. Već za nekoliko godina nevidljivi nanoureñaji omogućiće i nadzor nad komunikacijama i, samim tim, razmenom svih informacija svih ljudi bilo gde u svetu. Dodajte tome i biočipove i na svim našim dokumenitima, kamere koje će nas na ulici snimati na desetine puta dnevno... Informacije će vladati svetom, a ko će vladati njima? U rukama će, svakako, imati moćno oružje. A sve je počelo, makar naizgled, tako bezazleno...
INETRVJU - Dr Džudit Risman
Biljana ðorović Alfred Kinsi je tvrdio da 95 procenata Amerikanaca uživa u devijantnom seksu, što ga je vodilo daljem zaključku: da su sve forme seksa legitimne i da se ljudi ne smeju smatrati prestupnicima zato što ih upražnjavaju. Pedofilija, incest, homoseksualizam za Kinsija nisu bile perverzija i on je radio sve da zbaci zakonska ograničenja koja su zabranjivala njihovo upražnjavanje. Dr Džudit Risman je konsultant, naučni savetnik i bivši predsednik Instituta za medije i obrazovanje, kao i autor velikog broja knjiga i naučnih radova koji pokrivaju mnoge naučne discipline. U njima Risman je istražila funkcionisanje seksualno-industrijskog kompleksa, čijem je utemeljenju najveći doprinos dao poznati i uticajni Alfred Kinsi. Pod okriljem Rokfelerove fondacije, Kinsi je omogućio uspoDr Džudit Risman
stavljanje novog seksualnog poretka, čiju srž čine homoseksualizam i pornografija. Džudit Risman je najcenjeniji naučni autoritet na polju ispitivanja negativnog uticaja pornografije na ljudski mozak. Posvetila je svoju naučnu karijeru analizi seksualno-industrijskog kompleksa, njegove skrivene agende, i posledica, koje su dramatično ugrozile poziciju čoveka po orvelijansko-hakslijevskoj matrici totalnog porobljavanja i kontrole jedinke. Studije Džudit Risman, kojima je razotkrila pomenutu skrivenu agendu rada Alfreda Kinsija – „Kinsi: zločini i konsekvence“; „Seksualna sabotaža: Kako je jedan čovek pokrenuo pošast korupcije i zaraze u Americi“ – postavile su, kako ona sama smatra, čvrstu bazu za ponovno otvaranje slučaja Kinsi u Kongresu SAD. Na osnovu njenih istraživanja, u britanskoj produkciji, snimljen je dokumentarni film „Kinsijevi pedofili“, koji je šokirao evropsku javnost, ali ne i javnost Amerike, budući da tamo nije nikada prikazan.
Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je 1973. uklonila homoseksualnost sa svoje liste „poremećaja“. Dve decenije kasnije APA je uklonila i pedofiliju i sadizam iz svoje klasifikacije „poremećaja“
* Vaša najnovija knjiga, objavljena nedavno pod nazivom: „Seksualna sabotaža: Kako je jedan čovek pokrenuo pošast korupcije i zaraze na Ameriku“, pokazuje WND Press Realise,
šokirala je javnost snagom argumenata kojima razobličavate najmračnije tajne seksualnog „istraživanja“ Alfreda Kinsija. Tu nastavljate da razotkrivate jednu od najbolje skrivanih naučnih prevara koja je postavila moralne osnove za seksualnu revoluciju u SAD šezdesetih godina prošlog veka i normalizaciju homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta, sadomazohizma, grupnog seksa… - Da, 52 godine nakon što je Alfred Kinsi objavio svoj zloglasni izveštaj 1948, seksualno ponašanje muškarca, kojim je ostvario ogroman uticaj ne samo na američko društvo, već i na moralni, socijalni i politički poredak širom sveta, ne možemo da procenimo užasavajuće efekte sveopšte promocije i prihvaćenosti njegovog rada. Kinsijeva „istraživanja“ uzdrmala su temelje morala i lansirale seksualnu revoluciju šezdesetih godina, rezultirajući astronomskom incidencijom svih socijalnih patologija kakve su homoseksualizam, pornografija, sadomazohizam, porast silovanja, zlostavljanje dece, seksualno prenosive bolesti, nasilje, promiskuitet… Kada to kažem ja zapravo citiram samog Kinsija koji je tvrdio da je, na osnovu svojih devijantnih primera korišćenih u svojim istraživanjima, dokazao da 95 procenata Amerikanaca uživa u devijantnom seksu, što ga je vodilo daljem zaključku: da su sve forme seksa legitimne i da se ljudi ne smeju smatrati prestupnicima zato što ih upražnjavaju. Pedofilija, bestijalnost, incest, homoseksualizam, preljuba, incest… za Kinsija nisu bile perverzija i on je radio sve da zbaci zakonska ograničenja koja su zabranjivala njihovo upražnjavanje. I, zaista, nastupila je radikalna promena. Kako je to napisao Ernst Moris, Kinsijev advokat iz Nacionalne organizacije za ljudska prava (ACLU): „Bukvalno svaka strana Kinsijevog izveštaja dotakla je neku odrednicu pravnog kodeksa“. - Svakako je bila promovisana i od male, ali moćne manjine, umetničke, intelektualne, akademske i naučne elite. No, najvažniju ulogu u ugrañivanju Kinsijevih laži u same temelje zvanične politike i široko prihvaćenih stavova, odigrala su dva čoveka: Hju Hefner, dok je bio student na koledžu, napisao je tezu o Kinsijevom izveštaju gde je demonstrirao divljenje prema čoveku koji je „pokretom ruke otvorio prostor neslućenog seksualnog buñenja u Americi“, da bi potom sledeći ideje svog gurua pokrenuo magazin Playboy, posvećen unapreñe-
nju seksualnog buñenja kroz „soft-kore“ pristup, i time, pornografiju učinio društveno prihvatljivom. Drugi pasionirani čitalac Kinsijevog dela lansirao je homoseksualizam kao drugo, neodvojivo krilo seksualne revolucije. Bio je to Heri Hej, osnivač homoseksualnog pokreta. Sam Kinsi bio je biseksualac, pedofil, sadista i sadomazohist, zavisnik od pornografije i sve te njegove abrevijacije danas se smatraju kulturno prihvatljivim i široko su promovisane u popularnoj kulturi: filmovima, televiziji, knjigama, časopisima, reklamama. Svakako je kulturna validacija i mejnstrimizacija homuseksualnosti jedan od najvećih preokreta koji se može smatrati Kinsijevim trijumfom.
Alfred Kinsi Kinsijeva „istraživanja“ uzdrmala su temelje morala i lansirale seksualnu revoluciju, rezultirajući astronomskom incidencijom svih socijalnih patologija, kao što su homoseksualizam, sadomazohizam, silovanja, zlostavljanje dece * U svojoj knjizi „Kinsi: zločini i konsekvence“ ispitujete pozadinu rada Alfreda Kinsija i Instituta za seks na univerzitetu Indijana na čijem je čelu on bio… Vaše istraživanje pokazuje kakva je bila prava priroda ulaganja Rokfelerove fondacije u ovaj poduhvat: kontrola populacije, usmeravanje američkog načina života i medijska manipulacija. To su zapravo zaključci do kojih je došao Rajsov komitet, komitet koji je osnovao Kongres SAD. - Godine 1954. Kongres SAD je zabrinut zbog uticaja koji velike fondacije, osloboñene plaćanja poreza, imaju na nacionalno, socijalno, ekonomsko i političko blagostanje. Nakon velikog skandala iz 1914, poznatog kao „Ludlou Masakr“, masakr žena i dece u Rokfelerovim rudnicima uglja u Koloradu, organizovana su Kongresna saslušanja o industrijskoj praksi Velikog Biznisa. Godine 1952. Koksova (Cox)
komisija, nastavila je sa ovim istraživanjima, ali je ispitivala i izvesne neprofitne fondacije, kreirane od Velikog Biznisa. Istragom je od 1954. predsedavao republikanac Karol Rijs (Carol Reece) iz Tenesija, kongresmen i heroj iz Prvog svetskog rata. Rijsov komitet potvrdio je ono što je sudija Vrhovnog suda, Luis Brandes (Louis Brandeis) jednom prilikom rekao u vezi sa ovim fondacijama: da su one postale država u državi i da služe postizanju političkih ciljeva. Rijsova komisija izvestila je da je stara svetska aristokratija ujedinjena sa naslednicima američkih „barona pljačkaša“, uspela da ostvari kontrolu nad ogromnim resursima „delujući izvan političkog procesa“. - U prvoj polovini XX veka veliki biznis je prepoznavan kao pretnja američkim interesima. Rokfeler je u to vreme bio najomraženiji čovek u Americi. On nije mogao da se pojavi u javnosti, a da ne bude izložen porugama i to ne samo radnika u čeličanama i rudnicima. Na savet svojih PR menadžera, osnovao je fondaciju koja je negovala filantropski imidž – davala velike svote novca za umetnost, nauku i slične delatnosti. No, bila je to samo slika kreirana za javnost, dok je u stvari mreža ovakvih filantropskih fondacija oblikovala budućnost američke nacije i čovečanstva u skladu sa svojim vrednosnim konceptom i interesima, proizvodeći sve veću nepravdu i zaobilazeći sve demokratske mehanizme. Tako su i bili formulisani zaključci Rajs komisije. U izveštaju se kaže i da su za razliku od korporativnih struktura, fondacije izuzete od uticaja deoničara, za razliku od vlade izuzete od kontrole naroda i za razliku od crkava izuzete od poštovanja moralnih i vrednosnih kanona. Njihova opsesija i cilj uobličavali su se oko kontrole proizvodnje hrane, ratova i populacije (isuviše mnogo „pogrešnih“ ljudi – beskorisnih potrošača hrane). - Rajsova komisija je istraživala aktivnosti ne samo Rokfelerove već i Fordove, Karnegijeve i nekoliko manjih fondacija, koje su shvaćene i definisane kao antiameričke: usmerene na podrivanje čitave strukture američke demokratije i republike. Ove fondacije su bile, dakle, optužene da koriste svoj novac (neke od njih su raspolagale svotama novca koje su daleko prevazilazile budžet SAD), koji je takoñe pripadao američkom narodu, budući da se radilo o novcu osloboñenom od poreza, kako bi formatizovale SAD po meri svojih interesa i učinile da
se čitava društveno-ekonomska struktura remodelira. I na taj način ukine svaka mogućnost formiranja svesti ljudi koja bi mogla da ove interese ugrozi. Dizajn realizacije ovih ciljeva bio je veoma jasan i Rijs komisija ga je tako i formulisala: uništenje judeo-hrišćanskih temelja američkog društva. Posle Drugog svetskog rata prostor za ostvarenje ovih ciljeva postao je ceo svet.
njima, psihijatri su im aplaudirali; u radijskim programima neprekidno je ponavljana teza o neophodnosti revizije moralnih kodova u vezi sa seksom, dok su uredništva studentskih časopisa objavljivala tomove svojih izdanja posvećenih Kinsiju i njegovoj knjizi, tako da je ova pseudonauka ubrzano osvajala Ameriku, a potom se prelila i na ostali svet. * Ovakav preokret je bio omogućen time što izveštaj Rajs komisije nije nikada predstavljen javnosti?
Rokfeler Svi zakoni koji se tiču seksa izmenjeni su, a sve to je finansirala Rokfelerova fondacija. Zbog toga, mi danas plaćamo cenu u vidu seksualno prenosivih bolesti, i to plaćamo opet Rokfelerovoj farmaceutskoj industriji, koja se pobrinula za vakcine, vijagru i ostale lekove preporučene od Svetske zdravstvene organizacije * U svojoj studiji „Kinsi: zločini i konsekvence“, pokazujete da je od tridesetih godina XX veka kapital Rokfelerove fondacije bio usmeren na studije seksualne psihologije i ponašanja kao krucijalne za realizaciju tih ciljeva. - Upravo tako. Tada je otpočela, od ovih fondacija finansirana, aktivnost usmerena na formatizaciju nauke, umetnosti i kulture od strane moćnih interesa u skladu sa kojima su proizvoñene nove naučne discipline, a starima razlabavljivani temelji, da bi se u pukotinama unela visokoparna jezička konfuzija i nestala svaka ideja o značaju i smislu istine, dobrote i lepote. Kinsijev Institut za seks je u tom smislu bio od najvećeg značaja. Rad perverznjaka, kakav je bio Kinsi, zadobio je naučni oreol i bio promovisan od strane ogromnog broja onih koji su takoñe bili finansirani od strane Rokfelerove fondacije. Pojavio se značajan broj „naučnih“ studija koje su podržale Kinsijev prevrat na polju seksualnosti; Kinsijevi zaključci su predstavljani na univerzitetima, doktori medicinskih nauka su ih urlikali na svojim predava-
- Ne. Istraga koju je sprovela Rajs komisija nikada nije ugledala svetlost dana zahvaljujući moćnoj političkoj intervenciji. Kinsijev fajl je združenim naporima i republikanaca i demokrata stavljen u poseban sef, a komisiji je izričito stavljeno do znanja, da će njen rad biti obustavljen ukoliko se istraga o Kinsijevoj delatnosti nastavi i da će svaki član Kongresa za to glasati. I ne samo to: glavnom savetniku komisije Vormseru i direktoru istraživanja Normanu Dodu, rečeno je da se sva ispitivanja rada fondacija, izuzetih od plaćanja poreza, obustavljaju. Cenzura je bila ojačana odbijanjem svih vodećih medija da izveste javnost o radu ove komisije i njenim nalazima i tako je javnost ostala u potpunom mraku. Zahvaljujući stravičnom pritisku koji je dolazio sa najvišeg nivoa, rad Rijs komisije je krajem 1954. obustavljen. Kinsijevi moćni prijatelji na najvišim mestima, pobrinuli su se da on i osoblje njegovog Instituta ne budu izloženi proveri javnosti. Tako je došlo do sveopšte liberalizacije seksa: seksualno obrazovanje ušlo je u škole zasnovano na Kinsijevim „naučno utemeljenim“ nalazima, finansiranim i podržanim od strane Rokfelerove fondacije, i moćnih interesa, koji su znali da je u pitanju prevara. I što je još važnije, Kinsijevo istraživanje je postavilo osnovu za ustanovljenje legislative, razvijene od strane Američkog pravnog instituta (čiji je osnivač, kao i SIECUS-a – Seksualno informacionog i edukacionog saveta SAD, takoñe Rokfelerova fondacija) kao Model Penal Code, pažljivo dizajniranog da bi obezbedio pravnu podršku kinsizacije seksa u Americi. Bio je to veliki preokret na polju zakonske regulative koja je do tog trenutka zabranjivala seksualne odnose pre braka, vanbračnu zajednicu, sodomiju, homoseksualizam, za silovanje se dobijala doživotna robija, a u nekim državama SAD i smrtna kazna, preljuba je bila protivzakonita i
onaj koji bi je upražnjavao ostajao bi bez kuće, automobila, novca i starateljstva nad decom. Dakle promenjeni su svi zakoni koji su se ticali seksa i iz svih sfera koje su se doticale seksa morale su da budu revolucionisane, legalizovane, učinjene društveno prihvatljivim i poželjnim, a sve to je finansirala Rokfelerova fondacija. Zbog toga, mi danas plaćamo cenu u vidu seksualno prenosivih bolesti, povećanog steriliteta, impotencije, SIDE, itd, i to plaćamo opet Rokfelerovoj farmaceutskoj industriji, koja se pobrinula za vakcine, vijagru i ostale lekove preporučene od Svetske zdravstvene organizacije.
Etabliranje homoseksualnosti u društvu neminovno vodi i ka priznavanju gej brakova * Etabliranje homoseksualizma i pornografije vidite kao strateški interes onoga što ste nazvali seksualno-industrijski kompleks. Šta tačno podrazumevate pod seksualno-industrijskim kompleksom? - Seksualno-industrijski kompleks obuhvata seksologiju, ili takozvano „sistematsko izučavanje seksualnog ponašanja“ (koje neprekidno, navodnim novim „naučnim“ dokazima pomera granice „normalnosti“ u seksu); fondacije (izmeñu ostalog finansiraju i etabliranje najrazličitijih LGBT organizacija širom sveta); pornografiju i farmaceutsku industriju. Trenutna kinsijevska kampanja, koja se sprovodi kao jedna od strategija seksualno-industrijskog kompleksa, usmerena je na legalizaciju pedofilije. Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je 1973. uklonila homoseksualnost sa svoje liste „poremećaja“ na osnovu glasanja svojih članova. Većina istraživača homoseksualnog pokreta zaključila je da je taj potez APA-e postavio temelje za legitimizaciju homoseksualizma. I, pazite: 22 godine nakon toga, 1995, APA je uklonila pedofiliju i sadizam iz svoje klasifikacije „poremećaja“, Dijagnostičkog i statisti-
čkog priručnika IV (Diagnostic and Statistical Manual IV) Kao i kada je u pitanju homoseksualna propaganda i psihološke akcije umekšavanja (desenzitizacije prema homoseksualizmu), kojima su bile potrebne godine delovanja da bi nas dovele tu gde smo danas, pedofilski lobi istim koracima „normalizuje“ seksualni odnos „odrasli - dete“. I, opet su profesionalci Američke psihijatrijske asocijacije na njihovoj strani. Homoseksualci dobijaju pravo na usvajanje dece. Udžbenicima i nastavom na kojoj se promoviše homoseksualizam, deca se korak po korak usmeravaju ka homoseksualnoj orijentaciji kao društveno prihvatljivijoj. Zlostavljači dece dobijaju „status konsultanata“ u UN i organizuju serije konferencija, na kojima se donose konvencije, po kojima se u „prava deteta“ ubraja i „pravo na seks“. Homoseksualni brakovi su, i to bi trebalo veoma ozbiljno shvatiti, samo fasada kojom se maskira njihov osnovni cilj – pravo na usvajanje dece, što je veoma opasno i stavlja decu u jednu užasnu situaciju, čije se loše posledice ne mogu proceniti. To je tragična pozicija gde su deca eksperimentalni zamorčići i sva istraživanja pokazuju da su rezultati tog eksperimenta veoma loši. Piter La Barbara je sproveo neka od istraživanja, ona nisu ispoštovala kompletnu naučnu metodologiju jer ju je i nemoguće primeniti u jednoj takvoj situaciji, ali kao i takva, nekompletna, pokazala su, da ukoliko dete stavite u poziciju da živi u sredini u kojoj se menjaju uloge partnera, dete je izloženo traumatičnim stanjima i iskustvima. I upravo to, ne isključuje veliku mogućnost da bude seksualno zlostavljano, zbog čega se, po mom mišljenju, ubrzano i radilo na tome da se deci omogući „pravo na seks“. Roditelji, dede i babe, tetke i svako kome je stalo do prava deteta na pravilan razvoj, trebalo bi da shvati da se nalazimo usred strašnog rata, čija će žrtva, ukoliko se nešto radikalno ne promeni, biti upravo deca. Kingsi, koga je holivudska A produkcija u tumačenju Lajama Nisena, prikazala kao novog Darvina, genija koji je ljudsku seksualnost otrgao iz kandži mračnog puritanizma, i sam je bio opsesivni pedofil i sa svojim saradnicima u takozvanoj „sobi 34“ seksualno je zloupotrebio 317 dece u formi naučno-protokolarnog istraživanja. Saradnici su štopericom merili vreme za koje su deca, pod dejstvom stimulansa, dobijenih od „naučnika“ doživljavala orgazam.
V. Miladinović Vlade svih svetskih sila imaju zadatak da zataškavaju tajne koje bi promenile sliku o čovečanstvu, od "dokaza" o postojanju života u svemiru, pa do tajnih eksperimenata koje svakodnevno vrše nad ljudima
Nasleñeno... Sve britanske vlade ćute o Loh Nesu Ljudi kao roboti ubice Otvoreni tajni arhivi... Čerčil je zabranio da se zna za susret NLO-a i britanskog aviona Otvaranje tajnih britanskih arhiva, prema kojima je Vinston Čerčil navodno izdao zabranu da se u javnost iznosi bliski susret engleskog aviona s letećim tanjirom, ne samo što je još jednom potvrdilo neverovatan fenomen „britanskog buldoga" (kako su ga Rusi zvali), koji i 45 godina posle svoje smrti i dalje ima sposobnost da bude glavna faca na naslovnoj strani, već je i otvorilo pitanje šta sve to najmoćnije vlade sveta kriju od nas.
Pentagon i Bela kuća su, s druge strane, pod konstantnim udarom zbog supertajne vojne baze koja nosi naziv Oblast 51 u Nevadi. Zvanično, baza služi za ispitivanje najsavremenijeg naoružanja i top-sikret projekata, ali u nekoliko navrata u javnost su izašla svedočenja ljudi koji su bili u bazi, a koja govore da je u stvari reč o eksperimentima sa vanzemaljcima.
I dok možemo samo da fantaziramo koje se sve istine kriju iza blindiranih vrata ovalnih kabineta, red je da se podsetimo velikih tajni koje su uspele da procure u javnost. Slične probleme sa NLO-om su, pored Čerčila, u više navrata imale i vlade u Vašingtonu i Moskvi. U Kremlju su krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prošlog veka pod velom tajne naručili istraživanja paranormalnih fenomena koji su, navodno, dokazivali veliku verovatnoću „invazije iz svemira". Buru je podigao naučnik Feliks Cigel, koji je pozvao sve naučnike sveta, a pogotovo one iz SAD i SSSR, da zajedno rade na rešavanju ovog problema.
Oblast 51... Navodno se eksperimentiše na vanzemaljcima Negde pred kraj hladnog rata otkrivena je duboko čuvana tajna, koju je znala samo nekolicina agenata i zvaničnika CIA. Reč je o projektu MK-ULTRA, odnosno o eksperimentima nad ljudima na bazi narkotika
tipa LSD, sa ciljem da se napravi sistem kontrole uma kojim bi se ljudi terali da izvršavaju ubistva. Ričard Helms, direktor CIA, naredio je 1973. godine da se unište sva dokumenta koja pominju MK-ULTRA, ali je državna komisija ipak otkrila da je potrošeno više od 20 miliona dolara na ta ispitivanja, a da ljudi na kojima su obavljani ekperimenti to nisu ni znali.
pravilo da se o tome ćuti, iako je još 1934. godine dostavljena fotografija čudovišta koju je slikao jedan škotski lekar.
I pored gomile naučnofantastičnih projekata sa vanzemaljcima i hladnim ratom, i čuvenih atentata na Fidela Kastra kontrolisanih direktno iz Bele kuće, jedna od najpoznatijih tajnih akcija vlade u Vašingtonu, meñutim, ima veze sa rok muzikom. FBI je uoči kongresa republikanaca 1972. godine stavio na listu za prismotru najpoznatijeg muzičara tog doba Džona Lenona. Pod budnim okom agenata je bila čak i ćerka Joko Ono iz prvog braka. Pošto nije uradio ništa sumnjivo, pratnja je otkazana, a istoričar Džon Vajner je posle ubistva Džona Lenona 14 godina pokušavao da natera FBI da objavi njegov dosije. Bunker M-42 Američku javnost je isto tako šokiralo i otkriće vezano za Grand central, metro stanicu u Njujorku, kada je otkriveno da devet nivoa ispod stanice kroz koju dnevno proñe skoro milion ljudi postoji bunker M-42, za koji se priča da su ga tokom Drugog svetskog rata čuvari branili po principu „prvo pucaj, pa pitaj za ime".
MK-ultra...Program CIA za kodiranje ljudi
U Moskvi, s druge strane, čelična vrata predsedničkih kabineta ne dozvoljavaju da bilo koja tajna procuri, ali u tradiciji nose veliku obmanu koja se zove Potemkinova sela. Reč je o čuvenoj priči o Grigoriju Potemkinu, ruskom plemiću, vojskovoñi i ljubavniku carice Katarine Velike. On je imao titulu guvernera nove Rusije, i zadatak da upravlja zemljama koje je carevina osvojila u rusko-turskim ratovima, a lično je bio najzaslužniji za rusku aneksiju Krima. Bunker m-42... Devet tajnih nivoa ispod metro stanice u Njujorku Svaka vlada Velike Britanije, pored Čerčilovog zaveta na ćutanje oko NLO, nasleñuje i problem čudovišta iz Loh Nesa. Nepisano je
Potemkin je tada izveo čuvenu akciju, kada je proveo caricu kroz nove zemlje i pri tom u pustim stepama izgradio lažna sela sa stadima i pašnjacima, ne bi li Katarina videla kako cvetaju krajevi kojima on upravlja, a na taj način svim kasnijim velikim državnicima postavio "domaći zadatak" kako se obmanjuje.
Dragoljub Stevanović Vampir je srpska reč, ali tu prestaje svaka naša specifičnost sa onostranim. Mitska bića postoje u svim kulturama, a, sticajem okolnosti, o njima se početkom meseca naročito govorilo u Ribarskoj banji na Festivalu srpskog horora.
Srpski komplet za borbu protiv vampira
Karakondžule i razne druge spodobe, koje opsedaju ljude u gluvo doba, jedna su od omiljenih tema za razgovor, od starih vremena, uz ognjište, pa do danas, u doba interneta. Vampiri su bili stavljeni „ad akta” jedino u vreme socijalizma, kada se gradio „novi čovek“, mase osvešćivale, a u sela dovodila struja. Tada su i sede starine izgubile moć da opčinjavaju ukućane strašnim pričama iz noći Punog Meseca. Pojavilo se novo čudo – televizija, a na ekranu su bili Mija i Čkalja, i Milivoje Jugin koji je direktno prenosio let „Apola 11” na pravi Mesec.
Čuvena „Leptirica”, televizijski film ðorña Kadijevića s početka sedamdesetih, bila je više presedan, ali i dokaz da se iskonski strahovi od smrti i neobjašnjivih pojava ne mogu potpuno potisnuti iz čoveka, ma koliko se u tome pokušavalo. Danas pobornici strave i užasa na doba velike industrijalizacije gledaju kao na izgubljeno vreme. Marksizam je, kažu, dao skromne rezultate, suočavanje sa ñavolom na filmskom platnu, tvrde oni, može mnogo više da pomogne čoveku da osvetli tamne strane svoga bića i nadjača sopstvene strahove i demone.
Terapija strahom Neki su shvatili da, što se toga tiče, ne treba sedeti skrštenih ruku, a meñu prvima dramaturg Nenad Bekvalac koji dvaput mesečno organizuje horor tribinu „Šok koridor” u beogradskom Domu omladine i tu publici prikazuje najstrašnije, necenzurisane filmske scene koje su obično producenti izbacivali pre bioskopskih premijera. Ovu vrstu predstava voli mlada i obrazovana publika, sala je ispunjena do poslednjeg mesta, a scene mučenja i svakovrsnih iživljavanja nad ljudskim telom gledaju sa akademskim mirom i radoznalošću, uz poneki dubok uzdah ili gromoglasan smeh praćen stiskom ruku zaljubljenih. – U „Šok koridoru” izlažemo publiku šoku i strahu jer smo uvereni da je to najčistiji lek za lečenje trauma svakodnevnog života – kaže Bekvalac. Makar mitskih bića za plašenje imamo na pretek. Pored vampira i pomenutih karakondžula, koje opsedaju ljude noću i jašu ih do jutra, (pa ako prežive – prežive), tu su i kozare, žene sa kozjim nogama koje kriju glave, pa noćne leptirice, kojima valja, nalažu običaji, otkinuti krila i reći im da doñu po so. Ako sutradan neka komšinica zaište so – ta je veštica...
– Iako je naša tradicija bogata mitskim bićima, ove teme su malo obrañivane u domaćim serijama i filmovima, nešto malo više u književnosti, tako da ljudi iz inostranstva koriste naše legende za sopstvene filmove i zgrću pare – kaže Bekvalac. Na putu smo da i tu nešto popravimo. U Ribarskoj banji se od 3. do 5. septembra održao prvi, „nulti“ Festival srpskog horor filma, čiji je idejni tvorac Slavoljub Marković, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Grad” iz Kruševca. – Kada smo svojevremeno raspisali konkurs za priče o vodenici odziv je bio neočekivano veliki, javljali su se naši ljudi čak iz Južne Afrike. Ispostavilo se da su savremeni autori vodenicu videli kao tajanstveno mesto, prosto stvoreno za pozornicu horora. Tako smo na naš poziv za priče o vodenicama dobili strašne priče, od kojih je nastala knjiga. Festival srpskog horora se nadovezuje na taj projekat. Ove godine nema takmičarski karakter, a već za sledeću raspisaćemo konkurs za kratke horor filmove koje će svi moći da snime na vrlo jednostavan način, amaterskim kamerama, čak i onima iz mobilnih telefona – najavljuje Marković. Možda neko od tih dela doživi uspeh filma „Paranormalna aktivnost” koji je snimljen digitalnom kamerom, sa budžetom od 15.000 dolara, a postao je svetski fenomen jer je umesto skupih vizuelnih efekata ponudio „dobru, strašnu priču” koja može svakome od nas da se desi. – Horor literatura, filmovi i strip samo nam pomažu da preplašimo strahove u sebi i zato, po meni, oni imaju terapeutsko dejstvo. To je ono što nas je i rukovodilo da ustanovimo ovaj festival, da jedan univerzalni fenomen kakav je strah uvedemo u naše okvire, meñu naša verovanja i sujeverja, u kojima nikada nismo oskudevali – ističe njegov idejni tvorac. Folklorna fantastika Etnolog dr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture beogradskog Etnografskog muzeja, istraživala je folklornu fantastiku u Srbiji, a od tog materijala na nacionalnoj televiziji biće emitovana jedna
epizoda pod nazivom „Priče uz ognjište”, u okviru serije „Zavičaj”. – Neki običaji žive u narodu dok ih vreme ne pregazi, a onda postaju deo folklora ili se gube, ali oni vezani za roñenje i smrt, nastavak loze, traju mnogo duže. Ljudi ne žele da iskušavaju sudbinu, možda im se nešto i učini zastarelim, ali će, za svaki slučaj, poštovati ono što su nasledili od svojih predaka – kaže Vesna Marjanović.
osnovno je što žele da postanu duhovno jači. Kad prevaziñu strah osete zadovoljstvo. Naravno, svako će znati da oceni koliku količinu straha može da podnese, ako to ne ume onda ishod može da bude koban. Da ne postoji samo strah od smrti već i smrt od straha govori i primer jednog gledaoca iz Makedonije, koji je preminuo gledajući televizijsku premijeru pomenute „Leptirice”.
Ono što se nekad pričalo uz ognjište, danas se prenelo na tematske internet forume. Tako se jedna od učesnica internet komunikacije priseća da joj je roditeljska kuća bila blizu groblja pa se često govorilo o ženama u belim haljinama koje su zaustavljale automobile i pričale sa vozačima, a onda iznenada nestajale: „Mi klinke smo samo smišljale kako da odemo na groblje i doživimo takvu avanturu” – Dobro je što su te teme ponovo pokrenute, što je napravljen festival, tribine, što se o tim stvarima priča, baš kao i u svetu gde se održavaju festivali fantastike i horora – kaže naš poznati etnopsiholog dr Bojan Jovanović, koji objašnjava otkud ta sklonost čoveka da uživa u strahu. – Ljudi su se oduvek plašili onoga što ne mogu da razumeju, a najviše smrti. Zato su nekako hteli da ovladaju tim strahovima. Čak i deca izmišljaju zastrašujuće priče da pobede strah, a ono što izmisle i ispričaju često je traumatičnije od opasnosti koje ih vrebaju u realnom svetu. Ali priče im nisu dovoljne, deca pribegavaju i nekim ritualima. Kad ostanu bez majke, recimo, razbacaju igračke na sve strane, a onda idu i sakupljaju ih i to im pomaže da se izbore sa strahom od odvajanja. Čovek se, dakle, ne zadovoljava samo fikcijama, već želi da priče pretvori u rituale i obrede, kako bi doživljaj bio ubedljiviji .
Junakinja iz domaćeg filma "Leptirica" Strahovima se pomno bavio i psihijatar dr Ljubomir Erić koji smatra da su horor filmovi omiljeni kod ljudi različitih uzrasta, ali uglavnom mlañih i oni muškog pola. Vole ih oni koji su zavisnici od adrenalina, koji vole da gledaju akciju, jurnjavu, tuče, ubistva... – Doživeti strah u zaštićenim uslovima, kada si svestan da ništa ne može da ti se desi, ohrabruje nedovoljno snažne, neretko strah i erotizuje, moje iskustvo iz psihoterapije to nedvosmisleno pokazuje – kaže dr Erić, dodajući da strah pomaže čoveku da se prilagodi i preživi i to se ne menja s vremenom. Menjaju se uslovi življenja ljudi i opasnosti koje mu prete, a naravno da je smrt bila i ostala najveća opasnost sve do danas. Srbija i Hrvatska kolevke vampira
Tako su nastali maskirani obredi, karnevali, koji nemaju samo strašnu već i komičnu dimenziju, jer se strah može prevladavati i smehom. To je i Hičkok koristio u svojim filmovima. Smrt od straha Scene strave i užasa publika, po rečima našeg sagovornika, ljudi gledaju iz raznih motiva, ali
Slovenci su nam ukrali šljivovicu i proglasili je svojim brendom, a Rumuni vampire, pa tako zahvaljujući Drakuli ceo svet misli da su ova mitska bića nastala podno Karpata. Meñutim, nemački istoričar dr Peter Mario Krojter ustanovio je da su kolevke vampira Srbija i Hrvatska jer je car Dušan 1342. godine doneo ukaz kojim je zabranio sveštenicima da učestvuju u
iskopavanju i spaljivanju leševa u koje se sumnjalo da ustaju noću. U Hrvatskoj, u Dalmaciji, verovalo se u kršnike, ljude roñene za vreme jakog nevremena, koji su štitili sela od vampira. Pisana dokumenta o vampirima u Rumuniji pojavljuju se mnogo kasnije. Etnopsiholog dr Bojan Jovanović kaže da je poznata činjenica da je reč vampir srpskog porekla, koja je prihvaćena u svetu i da vuče korene iz staroslovenskog, ali vampiri kao mitska bića postoje i u drugim tradicijama i kulturama, ne samo u našoj. Verovanje u postojanje vampira, kod mnogih naroda, posledica je straha od povratka pokojnika i objašnjava se osećajem krivice da pogrebni obred nije izveden kako valja. Spaljivanje veštica
meštani Donjeg Tovarnika kod Pećinaca pobili su jato sova ušara zbog verovanja da su ove noćne ptice čudnog krika vesnici smrti. Vodenice i zaštita od zla Zašto vodenica u našoj tradiciji ima posebno mesto i svojevrsni je arhetip tajanstvenog, nedokučivog, čak zastrašujućeg, objašnjava etnolog dr Vesna Marjanović. Ima nekoliko razloga zašto je to tako. Prvo, vodenice su izvan naselja, dakle izvan pokrštenog mesta, u nekom nepoznatom, mitskom prostoru gde ne dolazimo svakodnevno. Voda koja huči sa potoka, zvuci koje pravi na vodeničnom točku izazivaju razne asocijacije i priviñenja. Vodenice služe za pravljenje brašna, odnosno hleba, dakle donose dobro, a tamo gde je dobro uvek vreba i zlo, kao protivteža.
Veštice su u Evropi spaljivane u vreme inkvizicije, dok se kod nas taj običaj zadržao do početka 19. veka, do vremena Miloša Obrenovića koji ga je iskorenio. I Karañorñe je zabranjivao spaljivanje veštica, ali je intimno verovao da poneka žena može doneti zlo. Poznato je da je njegov zet spalio jednu ženu u današnjem Kraljevu.
Stare i napuštene vodenice su po predanju u našem narodu okupljališta vampira, drekavaca, karakondžula i drugih stvorenja "Noći"
Spaljivanje veštica se u Srbiji održalo sve do polovine 19. veka
Strahovi se, po rečima sagovornice, obično vezuju za granična stanja i velike promene jer ne znamo šta je iza toga. Čoveku je svojstveno da se plaši, i zbog toga traži sebi zaštitu, nekada je to amajlija, prinošenje žrtve, ili neka zabrana, da se nešto ne sme raditi. Recimo, za neki praznik se ne sme plesti, prati rublje, kupati u reci na Preobraženje... Strahovi se pojačavaju kad se dobije dete u porodici da ga neko ne urekne. I danas, čak i u okolini Beograda, žene izgovaraju bajalice kojima, navodno, leče kolike, ili štite crvenim koncem.
U vreme velikih nesreća svi narodi sveta traže žrtvenog jarca za zlo koje se dešava, pa su tako nekada ispaštale žene, a u novije vreme kod nas su ceh platile sove. Pre nekoliko godina
I mediji javljaju o raznim nesrećama, tako da čovek svako jutro kreće u život sa negativnom energijom. Zato ne može da se opusti ako nema neki svoj zaštitni mehanizam.
Domaći horor filmovi Najpoznatiji domaći horor filmovi, osim „Leptirice” ðorña Kadijevića su i „Sveto mesto”, „Devičanska ostrva” i „Štićenik” istog autora, kome je na Festivalu srpskih horora posvećeno tematsko veče, a upamćeni su i naslovi „Već viñeno”, „Variola vera”, „T. T. sindrom”, „Davitelj protiv davitelja”, „Čovek koga treba ubiti”, „San doktora Mišića”, „Kičma”...
Zoran Nikolić Rtanj očigledno ima još mnogo tajni koje čekaju da budu otkrivene. Tim stručnjaka koji je osnovao istraživačku grupu Duh Rtnja skoro svakodnevno zapisuje nove podatke i rezultate do kojih dolaze. Najnoviji ezultati su nadmašili sva očekivanja
DRUGAČIJA SVETLOST Profesor Ristovski je, prema mišljenju stručnjaka, izveo novo poglavlje u istraživanju Rtnja kao piramidalne grañevine. Radi se o spektralnoj analizi, koju je koristio služeći se pronalaskom britanskog biologa Harija Oldfilda. Suština ovog metoda je da omogući prikazivanje energetskih meridijana oko ove planine.
Planina Rtanj Ovoga puta, reč je o metodu snimanja polikontrastnom interferetnom tehnikom. Ekspert Instituta za bioenergetska merenja i istraživanja (BEMI) profesor Ljubo Ristovski ovom novom naučnom metodom odredio je i analizirao energetske potencijale na ovoj planini koji su izuzetno pozitivni po ljudsko zdravlje. Tako je neobična planina u srcu Srbije izazvala lavinu. Ovog puta nije se radilo o survanim snežnim nanosima niz padine Rtnja, već o lavini interesovanja domaće, a sve više i strane javnosti za rezultate koji privlače radoznale poglede ka našoj zemlji.
Kako je objasnio profesor Ristovski, “sve što postoji zrači, pa tako svaki predmet, geometrijski oblik u prostoru, pa i atom, ima svoj jedinstveni apsorpcioni i emisioni spektar. Tako se ovom, najnovijom, spektralnom analizom prepoznaju svi energetski elementi. Ono što najbolje zrači, najbolje i upija energije”.
Snimak isijavanja energija sa Rtnja
Tako je Ristovski krenuo u proučavanje Rtnja – piramidalnog giganta od 1565 metara nadmorske visine iz ugla koji većina ljudi ne uočava u vidnom spektru. Podsećamo, do sada je već postavljeno nekoliko važnih teza vezanih za Rtanj, a sve je više uočljivih neobičnosti koje nisu tipične za “običnu” planinu. Nije potrebno pažljivo posmatranje da potvrdi kako je planina geometrijski oblikovana kao piramida, ali je poželjno, kako to i brojke i merenja dokazuju, a upravo to se desilo. Nadalje, svaka “prava” piramida ima značajne podzemne objekte, a unutar Rtnja je izvesno da postoje i takve grañevine... Tu se, postepeno, otvara prava misterija, odnosno sve neobične slutnje pa još nedokazane naučne teze dobijaju primamljivu draž... Suština ove priče i merenja profesora Ristevskog vode nas ka zaključku da je sam vrh planine – koji nosi i simbolično ime Šiljak - u suštini poseban sistem koji apsorbuje negativnu energiju koja postoji u okolini. Potom je sama planina transformiše u energije koje su veoma blagotvorne po ljudski organizam. Uostalom, i dok moderna nauka nije kročila u ove krajeve, u Srbiji je odvajkada postojalo predanje kako je Rtanj posebno mesto, a nije tajna da je značajan broj biljnih vrsta endemski, dakle uspeva samo na padinama ovog gorostasa. Da li je nauka na pragu da dokaže kako to nije slučajno?
Dodatna pojava koja je obradovala profesora Ristovskog jeste uvećano prisustvo zelene i rezedo boje koje su nastale u prepokrivanju plave i zelene. One kod aure predstavljaju energetski balans i uočavaju se, kako u primeni bioenergetske terapije, tako i u svakom procesu koji vodi ka ozdravljenju. I ostali rezultati ovog specifičnog merenja nisu zanemarljivi. Profesor Ristovski zaključuje i da porastom temperature piramide opada apsorpcija negativne energije iz okoline, pa samim tim prestaje i njena pozitivna transformacija. Kako nam je objasnio izvršni direktor “Duha Rtnja” Saša Nañfeji, “pošto su ovakve promene najuočljivije oko vrha piramide, zaključuje se da vrh ima suštinsku ulogu u procesima energetskih transformacija, kao i da njegova uloga opada sa porastom temperature. Bočne strane piramide, koje su manje zagrejane, nastavljaju da isijavaju energije koje blagotvorno utiču na organizam”.
MODERNA ANALIZA Posle obavljenog merenja, profesor Ristovski objasnio je zašto je zadovoljan prikazanim rezultatima. Na obe slike, u blizini vrha, pojavile su se tanke ljubičaste linije. U skladu sa Oldfildovim tumačenjima, ove linije su pokazatelj da objekat koji se ispituje (u ovom slučaju Rtanj), apsorbuje negativnu energiju iz okoline. To se obično javlja kada u objektu postoji energetski deficit.
Pa ipak, za sve zainteresovane za ovu temu najznačajniji su zaključci profesora Ristovskog. Ovaj ekspert je zaključio da toplotno zračenje sa površine zagrejane piramide, koja očigledno ima kamenu strukturu, zaustavlja isijavanje pozitivnih energija (što on smatra manje verovatnim), ili maskira pozitivna zračenja pa ih specijalna kamera ne registruje (što Ristovski smatra izvesnijom opcijom). - Duboko verujem da na Rtnju postoji veći broj ovakvih energetskih izvora – zaključio je Ristovski. - Njihovo funkcionisanje tesno je povezano sa energetskim procesima u samoj piramidi. Ristovski sluti da postoje energetski kanali unutar planine koji ove izvore povezuju sa piramidom i omogućavaju transport energije od piramide do njih. To ne moraju biti pravi ka-
nali (rupe, tuneli), nego potezi sa specifičnim podvodnim svojstvima, koji odlično provode energiju, kao što čvrsti provodnici provode električnu energiju.
misteriozna, ali po svemu sudeći, blagotvorna planina za ljude.
"DIMNJAK" Pretpostavka je i da se uspostavljaju neki rezonantni procesi izmeñu odreñenih geofizičkih stuktura i onih u ovim izvorima energije i omogućavaju rezonantno pobuñivanje oscilacija koje proizvodi stvaranjem elektromagnetnih talasa. Tako su ovi rezultati, po svemu sudeći, prvi korak savremene nauke koja dokazuje ono što su naši stari znali odavno: da je Rtanj izuzetno
Jedan od najvećih izazova za naučnike, ali i speleologe nastupiće uskoro, kad ekipa “Duha Rtnja” počne da raščišćava vertikalnu šupljinu koja izbija do samog vrha planine, a nazvali su je Dimnjak. Kako nam je objasnio izvršni direktor “Duha Rtnja” Saša Nañfeji, prema dosadašnjim procenama Zavoda za zaštitu prirode Srbije, ovo je jedan od najvećih speleoloških prostora u kamenitoj strukturi ove planine.
Intervju: Svetozar Radišić
Zoran Nikolić Razgovor sa dr Svetozarom Radišićem može da bude sve, samo ne - običan. Posle neobrojenih istraživanja, a pogotovo kontroverzne knjige “Neokortikalni rat”, sredinom avgusta ponovo se oglasio, ovog puta knjigom “Kosmički dodir”. Ovaj intervju je bio potreba da ga pitamo čime će nas ponovo iznenaditi... I, sudeći po prvim reakcijama publike, ponovo je uspeo u tome. * Šta je razlog što pišete tako neobične knjige koje su na granici stvarnog? Vas na Internetu pominju kao srpskog Foks Moldera, tvrde da ste član mistične Grupe „69“ i da su Vaše tvrdnje o uticajima sistema poput HAARP-a i SIGINT-a samo pobudile i produbile maštu ljudi koji veruju u „teoriju zavere“?
Dr Svetozar Radišić Ovaj svestrani autor dostigao je najviša znanja i doktorat u okviru Vojske Jugoslavije, a navišu dužnost koju je obavljao bila je portparol VJ. Kao naučnik, nije se zaustavljao, naprotiv. Najavljujući knjigu, Radišić kaže: „Od prve stranice knjige čitalac i autor učestvuju u veličanstvenom, posvećenom poslu – zajedno sa Tvorcem menjaju kosmos. Ako se shvate neprestani dogañaji u 'polju nulte tačke', biće jasno da je sada sve drugačije nego što je bilo pre čitanja. Pokrenuta je energija koja bi trebalo da osvesti i oplemeni sve stvaraoce u okruženju, jer zdravi ljudi su misaono svemoćni. Iako je sve rečeno najverovatnija istina i posle čitanja knjige biće nezadovoljnih, budući da će naizgled sve ostati neizmenjeno. Meñutim, ukoliko ljudi shvate da oni stvaraju kosmos i da život nije pozorišna predstava namenjena za bezbrižno posmatranje, nego su svi pojedinačni umovi u njemu glavni junaci – sva budućnost biće u njihovoj režiji.“
- Redovno pratim reakcije na svoja pisanja. Kada sam, najavljujući knjigu „Kosmički dodir“, napisao da je namenjena onima koje nisu izmenili kabalisti, jedan od čitalaca mojih knjiga se „šokirao“ i poručio mi da sam nadmen, da sebe postavljam iznad ostalih ljudi, da im „popujem“ i podučavam ih nečemu što je svima poznato. Meñutim, mislim da je svet u dobokoj krizi na razmeñi informatičke i nanotehnološke ere. Svakodnevno pristižu vesti koje se nameću po surovo opasnim sadržajima, život se sve više usložnjava, potiskujući čovečanstvo ka beznañu. O tome sam pisao i pre više od 20 godina. - Da bi ljudski rod ušao u novu, „nevidljivu“ eru mora da se suoči sa suštinom kosmosa – energijama, a on ne zna dovoljno o (pod)vrstama energija i stoga njima ne vlada. Znao sam da će u procesu ovladavanja energijama naučnici pokušavati da ih pronañu, usmere i smeste u instrumente, ureñaje i oružja. To se sada dogaña sa HAARP-om i sličnim sistemima koji deliju na daljinu ekstra niskim frekvencijama. Stoga nisu čudni poplave, zemljotresi, tornada i požari. Moj cilj je da pomognem ljudima koji nisu imali priliku da istražuju energije, primenjujući znanja iz elektronike, impu-
lsne tehnike i automatike, ne bi li demistifikovali ulogu čoveka u kosmosu, meñusobnu energetsku umreženost ljudi, te svoju povezanost sa „poljem nulte tačke“. To što moje reči ne razumeju ljudi poput Džona Bajforda nije moj problem, jer „teoriju zavere“ nisu zasnovali obični ljudi, nego upravo oni koji dobro znaju šta piše u Tori, Talmudu i Kabali.
uobličena energija, da su informacije, misli reči, posebne vrste energija u okviru osnovne energije koja se iscrpljuje „poljem nulte tačke“ i što smatram da je sva ta energija umna. Odnosno, ja verujem da postoji „kosmički um“ (Tvorac), „razum vode“, „razum ćelije“, „telepatija molekula DNK“ itd. Dakle, materija informacija su izvodi energije.
* Šta podrazumevate pod „umnom energijom“ – tako ste nazvali jedno poglavlje knjige?
- Osim toga, ako je iko čuo za „razum vode“ to su vaši znatiželjni čitaoci. Oni su svakako čuli za istraživanja japanskog naučnika Masaru Emota, američkog Rustima Roja, ruskih Konstantina Korotkova, Vjačeslava Zvonikova i Angeline Mahalovske. Ja sam samo objedinio njihova znanja i prokomentarisao ih iz aspekta svojih saznanja, budući da istina o vodi ima ogroman značaj za istraživanja ljudskog uma i pamćenja. Najmističnija osobina vode je da pomoću grupa molekula, kao na elektromagnetnom nosiocu podataka, beleži sve što „vidi“, „čuje“ i „oseća“. Većini istinskih pronalazača biće veoma interesantno da pročitaju baš to poglavlje.
- Iskreno, mislio sam da napišem knjigu o paradoksima. Ideja je bila da prvo uputim čitaoce na teorijske paradokse, kojima sam se decenijama oduševljavao čitajući naučno-popularne knjige, a zatim da opišem osnovne, svakodnevne, životne paradokse. Meñutim, mene je ophrvao paradoks da sve manje znamo i umemo što smo stariji kao čovečanstvo (civilizacija). Bližeći se ambisu za koji nemamo rešenja, jer smo poništili uslove za život, ljudski rod se sve češće osvrće ka prošlosti i hvali dela umova poput Da Vinčija, Tesle, Njutna, Lajbnica, Junga, Baha, Getea, Nikolaja Velimirovića... umesto da stvara nove umove. Paradoks je da nismo dosegli njihov nivo, a još veći da nismo razumeli to što su tvrdili. Na primer, naučnici danas i ne pomnju dušu (ona naučno ne postoji), a svakako ne shvataju zašto je Tesla tvrdio da misli nisu sopstvene i da su ljudi „kosmički mehanizmi“.
- Moja holistički zasnovana znanja potvrñuju teoriju o kosmosu koji je samo i isključivo energija i teoriju o kosmosu kao džinovskom holohramu u kojem su sve tačke istovremeno istovetno informisane. - Razlika u odnosu na većinu drugih naučnika je u tome što smatram da je materija energijom
* Zar ne mislite da ćete se zameriti „drugom polu“ kada ga na neki način optužujete za „gutanje potomstva“? - Uz nesporan uticaj staroegipatske magije, korišćene vekovima od kabalista za uticaj na svest ljudi, istinski smatram da se žena (koju u knjizi namerno zovem čovećica) nemudro povukla u senku civilizacije, ali neprestano, presudno prisutna u svemu što se do sada dogodilo. Vremenom je odustala od svoje biološke uloge i svojim neznanjem poništila šanse za opstanak ljudskog roda. Zar nije nelogično da ceo svet proziva Jevreje za talmudovski odnos prema gojima i jezuitski pokušaj da se obnovi vavilonski poredak, a da se nikad ne pomenu Jevrejke? Svi znaju koliko su one važne u jevrejskoj porodici koja verovatno jedina jača u savremenom svetu. No, to je samo primer bez predrasuda i namere da se Jevreji optuže za bilo šta. Problem je u tome što je naučno dokazano da se dete vaspitava od začeća, nastavlja se vaspitavanje na grudima majke, zatim se deca predaju vaspitačima, učiteljima, nastavnicima, profesorima... Šta da se čini kada je majka nevaspitana, kako ona da vaspita? Za sve me je moguće optužiti, samo ne da sam ženomrzac. Želim da se što pre osveste, jer je njihova uloga po mnogo čemu značajnija.
* Možda se nećete zameriti „drugom polu“, ali kako ćete izaći na kraj sa shvatanjima u različitim religijama, budući da drugačije pišete o Bogu?
ma svode na ukazivanje na izazivanu štetu u okolini i kod ostalih ljudi. Nekontrolisana strast je mnogo pogubnija. Drago mi je što sam prozvao bezdušnike.
- Inače smatram da je vreme da se sukobim sa svim ljudima sa kojima nisam imao prilike da se sukobim u dosadašnjem životu. Ovo je vreme konačnog obračuna. Šalim se. Problem je u očevidnim paradoksima i apsurdima. Živimo sa njima. Želim da se otreznimo i osvestimo da bismo se spasli od sebe. Magijski znaci, simboli i rituali su svuda oko nas. Red je da shvatimo gde smo stigli i koda vodi ovaj put. Svaki razuman sveštenik i monah će me razumeti, znajući da imam pravo kao svako Božije stvorenje na originalnost. Put ka istini je put ka Bogu. Istini mora da stremi svaki naučnik, jer njegove neistinite tvrdnje nisu naučne.
* Šta mislite, šta ćete postići ovom knjigom? Da li Vaše neobične knjige utiču na ljude? Kakav je njihov odjek?
- Nadam se da sam uz sve svoje neznanje na putu ka istini, a taj put se u mom narodu zove „Hristov put“. Srećan sam što pripadam narodu koji je imao duhovne velikane poput Svetog Save, Svetog vladike Nikolaja Velimirovića i patrijarha Pavla. Mislim da se sa puta pohlete moramo udaljiti putem svetosavskog odricanja. * Pisali ste i o strastima? - Strasti sam opisao u više dimenzija. Obično se primedbe sebičnim i licemernim zavisnici-
- Knjiga „Kosmički dodir“ zaokružuje sva moja istraživanja. Nedostajala je kao važna karika. Pisao sam o moći misli tek kada sam shvatio koliko neprijatelji ljudskog roda nastoje da izmene svest ljudi uticajem na njihovu podsvest. Sada je sve jasno: ko to planira, ko proučava, ko radi, gde se svi iz tog niza nalaze. Naveo sam vrste oružja, gde se istražuju i proizvode i kako utiču. Uticajem na misli, emocije i nagone ljudi kontroliše se njihovo kretanje i ponašanje. Meñutim, kada čovek samospoznajom shvati moć misli može da se samopodešava i brani, a što je još važnije može da koristi informacije iz „kolektivnog nesvesnog“ i da utiče na „jedinstveno polje inteligencije prirode“. Tvorac je mislio na sve. Čovečanstvo se može spasiti i stvoriti izvesniju budućnost, ukoliko se osvesti. Preostalo je malo vremena jer se ono ubrzava. Ko je pročitao knjigu „Dok misli stvaraju kosmos“ sada je dobio nedostajući kotiledon.
ARS MAGICA Ratomir Vučković, Dr. Vuk
rnaciji, bez obzira na fenomen "kretanja" duše) nas obogaćuje mnogim sećanjima na prošlost i budućnost. Telekomunikaciono polje oko nas ne poznaje fenomen vremena – tu je "natrpano" ne samo sve što je bilo, već i ono što će se desiti. Naš elektromagnetni primopredajnik u temenu, i bez naše volje, neprekidno prima i emituje životne informacije – stalno utičemo na druge i stalno smo pod tuñim uticajima.
Astralno putovanje Kao što Majkl Harner primecuje u "Šamanskom putu" suviše smo zadovoljni našim naučnim svetom da bismo se prepustili narodnoj mudrosti šamanističkih kultura, budući da su društva iz kojih ta verovanja potiču naizgled nerazvijena i u tehnološkom smislu jednostavna. Kao što su zapadni lekari tek nedavno bili prinuñeni da se pozabave taoistickim sistemom verovanja koji čini potku kineske akupunkture – budući da sama tehnika očigledno dobro funkcioniše kada je u pitanju anestezija u hirurgiji – tako je i šamanizam pružio alternativno znanje svojstveno izmenjenim stanjima svesti. Činjenica da čovek živi mnoge živote (čak i genetičari danas tvrde da svaki naš gen pamti sve informacije od nastanka prvog čoveka – valja samo iznaći šifru da se to sećanje probudi. Na neki način to potvrñuje teoriju o reinka-
Astralno putovanje je sposobnost da se van tela pošalju misli, želje i žudnje – ukratko, da se pošalje astralno bice. Astralno putovanje kao jedan od oblika vantelesnog iskustva, iako mnogi autori tvrde da je to ista stvar, predstavlja interesantan psihološki fenomen koji obogaćuje život i to na isti način kao što san ukrašava spavanje. Ovom prilikom odaćemo vam jednu staru tajnu i pomoći vam. Ta stara magijska tehnika, podeljena u sedam figura, stvara vam nove mogućnosti. Šta je, ustvari, astralno putovanje? Astralno putovanje je, i to je bolja definicija, ekspanzija naše podsvesti i nesvesna potreba da otkrijemo značenje samog sebe. Znači da astralno putovanje može biti divan način uvećanja sposobnosti, istraživanja potencijala i razvijanja spiritističke prirode. To putovanje može biti preduzeto samo ukoliko postoji prirodna želja u vama da isprobate i druge realnosti koje obuhvataju vašu beskonačnu ličnost. Jedan od osnovnih načela astralnog putovanja je shvatanje da unutar sopstvene lićnosti, koju poznajemo, postoji niz drugih "ličnosti" (one potpuno nezavisno egzistiraju u nama). Možemo stoga zaključiti da je astralno putovanje i
način otkrivanja naših drugih ličnosti. U početku putovanja mudro je preduzeti one korake za koje ste sigurni da su duboko u skladu sa vašim najdubljim principima. Staromodan prilaz je najbolji pa zato upamtite – ukoliko niste sigurni, ostavite sebi dovoljno vremena za razmišljanje. Treba da ste sigurni da je svet u kome živite sasvim zadovoljavajući i da ima mnogo i boljih i lošijih svetova. Astralna putovanja će vam, vremenom, podariti duševni mir.
Beli dijamant Figura jedan je sjajan, beli dijamant sa nebeski plavom loptom koja rotira u njegovom centru. Pošto lopta ritmički rotira, blesak nebeski plavog svetla se ritmički emituje. Počnite da relaksirano dišete – što dublje, to bolje, i lagano se unesite u to divno, plavo svetlo. Koncentrišite se čitavim svojim bićem na to da se uvučete u tu svetlost, zatim u loptu, sve dok sami ne postanete plava lopta. Kada postanete lopta, širite se u dijamant. Vaša glava postaje vrh dijamanta, vaše ruke dve bočne tačke a vaše pete dno dijamanta. Zamislite kako vašim umom odreñujete brzinu okretanja lopte, pa se ponovo koncentrišite na centar lopte, odnosno dijamanta. Sada se lopta obrće u sredini vaših pluća zadržavajući svu vašu pažnju i pravilnost rotiranja. Mislite o sebi kao o potpuno čistom i nevinom
stvorenju. Oko vas je dijamant poput polja snažne energije... Ponudili smo vam sedam segmenata starog magijskog ključa, ali pre bilo kakvog pokušaja, istražite samog sebe. Čovek svestan svoje osnovne ličnosti, i samo takav, može porinuti u sebe tragajući za paralelnim ličnostima i svetovima i zakonitostima sveobuhvatnog kosmičkog energetskog polja. Iskustvo sa svojim duhom trebalo bi da bude prijatno, ali ima i drugačijih iskustava. Odnos sa duhom zaštitnikom moguće je graditi – uz pomoć vizualizacija, molbi ali i odrešitih (ne i sebičnih) naredbi i sve se može popraviti. Ukoliko u komunikaciji sa tim našim unutrašnjim vodičem ne vlada sklad onda je više nego jasno da sa nama nešto nije u redu – shodno prirodnim zakonima duhovi zaštitnici su uvek odgovarajući entiteti. Duh zaštitnik je retko u obliku čoveka, andela ili životinje – mnogo češće je to sjaj, svetlo, zamagljen lik ili tek naznačena nejasna forma. Ponekad to i nije nikakav oblik, već čista energija, nešto što jedva osećate kao prisustvo mirisa, nemira ili lakog povetarca. Istovremeno se, gotovo uvek, oseća sigurnost, moć i bezgranična ljubav. Poput iskustva bliske smrti (kada se na uvid duši prikazuju poznata lica ili zamišljeni entiteti pripadajućoj religiji) tako se i u slučaju prepoznavanja – ili identifikacije – duha zaštitnika mogu pojaviti osobe koje ste sretali (žive ili mrtve). Dok se duše predaka (i/ili njihovi likovi) smatraju prikladnim duhovi živih osoba zaprepašćuju ljude – ponekad su to zaista neprijatna osećanja. Mnogi šamani – učitelji predlažu da se tada duhovi zaštitnici iznova traže. Moje lično mišljenje je da to nije neophodno (šamani ionako mogu imati više duhova zaštitnika, o čemu sam već pisao), jer čovek ionako ima dva (odnosno tri) tela pa nije neobično ako jedno od tih tela igra ulogu vodiča odnosno savetnika. Svaki je oblik dobrodošao ukoliko je lak i ugodan, naročito prilikom komunikacije. Duh zaštitnik može biti u potpunosti vaša kreacija: zabavan, odlučan, višeslojan, sa umetničkim moćima. On ce se tokom vremena menjati, čak i likom. Vaša stalna ili povremena komunikacija sa njima vršiće promene u oba pravca: ta uzajamnost ce rezultirati jasnim kontaktom sa višim, kosmičkim inteligencijama. Takoñe, vaš vodič vam može biti dat ili usvojen sa svim svojim nedovoljno poznatim osobenostima.
Ima mnogo ljudi koji se pitaju da li je iskustvo šamanske ekstaze ili astralna projekcija dovoljna da neko postane šaman. Generalno gledajući odgovor je svakako negativan. Šaman je svakako nešto više od takvih, najčešće nekontrolisanih iskustava. Kao prvo, ona ili on su prošli proces inicijacije. Obično su potrebni višegodišnji napori i učenja pod kontrolom mentora (šamana – učitelja) pre nego što šegrt postane majstor odnosno pravi šaman. Jasno je da sama inicijacija ne čini šamana – on mora da savlada tehnike šamanske ekstaze te da upravlja (potpuno svesno) svojim putovanjima. To nije samo nadarenost putovanja u odreñene svetove, već zavidan stepen umeća snalaženja u nefizičkim dimenzijama. Naglašavamo da je upravo šaman link ili most izmeñu našeg fizičkog sveta i svetova u drugim dimenzijama. U pitanju je sveta, gotovo mistična, dužnost i istinska vera ali, i istovremeno, apsolutna odanost i služenje sredini kojoj pripadaju. Nekada je ta sredina mala (katkada samo jedno selo ili izolovano pleme), a nekada šamani služe kompletnoj naciji. Sve, uglavnom, zavisi od raznih socioloških i kulturoloških faktora. Ono što izgleda da činite u tom životu – i to vam je zadatak – zajedno sa drugim, sličnim svetlosnim energijama poput one koju lično dobijate i emitujete (to vam pokazuje neku vrstu forme na kakvu ćete u tom prostoru naići) je odgovorna dužnost da osmatrate energetske krugove od svih piramida koje su locirane oko Ekvatora. Da dobro vidite gde su i kada ugrañeni ugaoni kamenovi. To je već deo vašeg pojedinačnog dara odnosno sposobnosti da prihvatite energetske krugove (bolje reći šablone piramida i to u horizontalnom okviru).To je deo vatrenih linija. Energija ugaonih kamenova se vraća dole i dodiruje svaku piramidu u razna vremena, kao što idoli sa Uskršnjih ostrva liče na ljubavnike koje cimamo napred i nazad Moguće je da drvo izraste na "lošem mestu" odnosno na mestu negativnih zračenja. Drvo koje raste na takvom terenu može davati sklonište zloj i umrtvljenoj sili velikih dimenzija. Takvo drveće često se može i vizualno prepoznati po mnoštvu čvorova kanceroznog izgleda na stablu i granama te opštem nezdravom izgledu koji ostavlja (jasno, izgled ponekad i vara). Upravo zbog toga, pre nego što priñete drvetu sa namerom da od njega dobijete speci-
jalnu vrstu pomoći, morate prvo saznati da li je ono “bezbedno”. Najbolji način da otkrijete da li je drvo sigurno, jeste da hodate oko njega, ispruženih ruku, dlanova okrenutih ka drvetu. Kad steknete praksu, moći ćete da osetite da drveće zaista emituje razne vrste energije. Neće vam trebati dugo da ustanovite da ste u slozi sa nekim drvećem dok kod drugih možete osetiti želju da odete što je moguće pre. Kao i u drugim stvarima, senzitivnost se stiče vežbanjem. Važno je da se pouzdate u svoj instinkt. Potrebno je da naučite da hvatate signale drveća, cveća i čitave prirode i to svesnim treningom ruku i tela dok ne postanu osetljivi za ovu vrstu energije. To će vam omogućiti redovnu praksu. Kad ste pronašli drvo koje vas privlači, zagrlite ga. Ako vas stidljivost sprečava da to učinite, nañite neko mirno mesto bez drugih ljudi koji bi vam smetali. Pažljivo "osluškujte" koru drveta (kora, tim delovanjem) i ako niste nestrpljivi, osetićete tiho kucanje srca. Njihova velika tela dižu se u nebo, a njihovo golemo korenje seže u dubinu zemlje. Moćne grane pružaju se ka ostaloj prirodi i često, pod uslovom da pažljivo gledate, možete u granama ili negde u stablu otkriti skriveni lik. Nastojte da svoj duh oslobodite svih briga i frustracija. Drveće može da vam pruži veliku utehu i smirenje, da ublaži ono što vas tišti i da vas okrepi ako su vam živci popustili. Uslov je da se otvorite, zagrlite drvo i pustite da njegova energija teče u vas. Pa ipak, izbor je presudan. Ako osećate da drvo nije "pravo" za vas, odmah ga ostavite. Psihički vampir je biće koje se "hrani" energijom ili životnom silom drugog ljudskog bića, a ne njegovom krvlju. Za razliku od tradicionalnih predstava, psihički vampiri su najobičniji smrtnici. Postoje dve vrste psihickih vampira – oni koji to čine namerno i oni koji deluju potpuno nesvesno. Prva grupa podrazumeva grabljivce koji "love" žrtvu, bez ikakvih obzira ili žaljenja zbog posledica sopstvenog čina. Psihički vampiri koji su nesvesni svog čina donekle su i sami žrtve, nesposobne da sami proizvedu dovoljno životne energije. Zbog toga se okreću drugim ljudima – veoma često prijateljima ili roñacima i da bi se osećali bolje ili čak da bi uopšte opstali, oni bukvalo "isisavaju" životnu energiju drugih ljudi. Takvu potrebu može iza-
zvati bolest, ali je česta i kod starijih ljudi. Uzimanje psihičke energije sa astralnog tela drugog ljudskog bića može se dogoditi sasvim nesvesno, tako da ni žrtva a ni psihički vampir toga nisu svesni. Pravi psihički vampiri – grabljivci koji se namerno upuštaju u takvu avanturu postojaće i posle sopstvene smrti na astralnom nivou, hraneći se energijom astralnih tela živih ljudi pokušavajući da žive večno. Jasno je da "beli" šamani moraju iznova i iznova da štite ljude i svoju zajednicu od psihičkog (energetskog) vanpirizma odreñenim magijskim sredstvima i ritualima. U otklanjanju mnogih bolesti neošamani prepoznaju psihički vampirizam (moderna kraña duše) i primorani su da, upravo na astralnom nivou, vode bespoštednu borbu sa energetskim zločincima. U tom okršaju šaman mora da oduzme svu volju i energiju psihičkom vampiru kako bi ga učinio slabim pa čak, ukoliko se vampir ne bi okanio svoje sulude navike, i da ga trajno eliminiše. Ukoliko se psihički vampirizam ispoljava nesvesno valja to lice o tome obavestiti i opomenuti a njegove najbljiže informisati o toj opasnosti. Jako je teško bilo šta preduzeti u takvim slučajevima (suprug je, na primer sve zdraviji a supruga sve više oronula), nešto zbog nesvesnosti i neverovanja a nešto zbog jakih emocija koje vezuju vampira i žrtvu. DNK je nosilac života na Zemlji. Život na Zemlji javio se u onom trenutku kada je našem Kreatoru (ko god je to bio) pošlo za rukom da stvori takvu supstancu koja će biti sposobna da, sa generacije na generaciju, prenosi ono svojstvo živih bića koje ih čini živim. Molekul DNK ima oblik dvostruke spirale. Jedan lanac te spirale čini fosforna kiselina (fosfat), a drugi – šećer (dezoksiriboza). Ova dva lanca meñusobno su povezana bazama (adenin, guanin, citozin). Interesantno je da se ovi lanci u prostoru nigde meñusobno ne seku. Svaka živa ćelija sadrži DNK spiralu. U svakoj ćeliji, dužina te spirale (kada se ona ispravi) iznosi 1 metar i 70 santimetara. Izuzetak od ovog pravila su samo polne ćelije (spermatozoid i jajna ćelija), čija je DNK spirala upola kraća, iz razloga što polne ćelije imaju haploidan broj hromozoma (hromozomi su sastavni delovi ćelijskog jedra i grañeni su uglavnom od DNK). Oploñena jajna ćelija (ona nastaje spajanjem
muške i ženske polne ćelije) poseduje diploidan broj hromozoma, pa prema tome, dužina njene DNK spirale iznosi, kao i kod somatskih ćelija, 1m i 70cm. Geni, nosioci naslednih osobina, jesu, zapravo, cermenti, tj. delovi DNK spirale. Molekul DNK se ponaša kao živo biće a to i jeste. Jedna od najvažnijih osobina ovog molekula jeste njegova sposobnost pamćenja. Naime, DNK beleži (zapisuje) u svojim lancima sve ono što doživljavamo u toku svakoga života. U medicini je poznato da je fiziološki mehanizam dugotrajnog pamćenja, u stvari, stvaranje engrama, tj. tragova pamćenja. A ti tragovi pamćenja nalaze se, utisnuti, upravo u DNK spirali. Dugotrajno (tercijarno, genetičko) pamćenje spada u red naslednih osobina. Šta to znači? Ono (tj. genetičko pamćenje prenosi se sa roditelja na potomke kao i sve ostale nasledne osobine. Drugim rečima, moji potomci dobijaju od mene "filmsku traku" na kojoj je snimljen ceo moj dotadašnji život. Tu istu "traku" ja sam dobio od svojih roditelja, i tako redom. Sledeći ovu logiku lako dolazimo do zaključka da je u DNK svakog od nas upisana cela evolucija čoveka. Dakle, u mojoj DNK (a isti je slučaj i sa ostalim ljudima) snimljeni su životi svih mojih predaka. Činjenicu, da naši neuroni (a i sve ostale ćelije) poseduju "filmsku traku" na kojoj je snimljen ceo naš život, potvrñuju sledeći podaci. U hipnozi, osobu možemo "vratiti" u bilo koji deo njenog života pa čak i u intrautarini život (život u majčinoj utrobi). To postižemo samo zahvaljujući DNK dotične osobe tj. "filmskoj traci" koju ona poseduje i na kojoj je snimljen ceo njen život. Pojačanu reprodukcionu sposobnost (živo osećanje) srećemo i u grozničavim stanjima, i, naročito, kod davljenika. U ovom slučaju davljeniku se za veoma kratko vreme ceo život odvija kao na filmu i to unazad, nesrećnik se "filmskom" brzinom seća svih doživljaja, od poslednjeg pa sve do doživljaja iz detinjstva. Slično se dogaña i u slučajevima tzv. iskustava bliske smrti (klinička smrt, komatozno stanje i sl). Navedeni primeri nedvosmisleno potvrñuju pretpostavku da pod odredenim, strogo definisanim, okolnostima (izmenjena stanja svesti) može doći do "odmotavanja" navedene trake u
našim neuronima (neuron nervna ćelija) i do projekcije 2 filma" na ekranu (ekran je deo kore velikog mozga u kojem se nalazi sedište svesti). U takvom stanju osoba se priseca pojedinih ili svih detalja iz bilo kog dela svoga života. Činjenica da naše ćelije poseduju "filmsku traku" na kojoj su snimljeni i životi svih naših predaka (kao i naš dosadašnji život) jeste ključ za objašnjenje pojave reinkarnacije. Svako od nas poseduje taj "film" ali se većina ljudi ne seća svojih prethodnih života. Da bi došao do aktivacije tog "filma" i njegove projekcije na "ekranu", moraju biti ispunjeni strogo definisani uslovi (mora da nastupi neko od izmenjenih stanja svesti). Tada, i jedino tada, dolazi do aktivacije navedenog "filma" ili dela (delova) tog "filma". Kada se to desi, osoba "proživljava" neki od svojih prethodnih života. Da li iko zna šta su to narkotici? Da li je definicija da su to sredstva uz pomoć kojih čovek menja svoje stanje svesti dovoljna? Sva halucinogena sredstva ne deluju jednako na sve ljude – neko će "utripovati" uz indijsku konoplju, a nekome to neće podariti ni čisti kokain. Činjenica da su, zarad astralnih putovanja, takva sredstva bila u modi ne opravdava današnju upotrebu. Nostalom, pejotl, afgan ili muhara deluju munjevito i samo iskusni šamani mogu da se u tom vrtoglavom letu snañu i vrate potpuno razboriti. Mnogo je bolje, naveli smo, napraviti pripremu uz pomoć fizičkog zamora, pravilnog disanja i početne imaginacije. Veoma često se izmenjeno stanje svesti postiže grickanjem zrna kafe i dugotrajnim žvakanjem duvana. Iako ni nikotin ni kofein nisu prava halucinogena sredstva oni, udruženi sa ritmičkim udarcima bubnja ili napeva deluju veoma stimulativno. Mnogi čajevi, poput hibiskusa ili palminog lišća, imaju slično dejstvo. Po Aziji i Africi oduvek su šamani koristili teška ulja i njima mazali celo telo, naročito kada bi svoje rituale izvodili na osamljenom mestu, bez prisustva saplemenika (eventualno sa pomoćnikom ili učenikom). Ulja koja se danas koriste su uglavnom laka i njima se mažu čelo (naročito slepoočnice), deo vrata na granici sa ramenom, pleksus solaris i nadlanice šaka. Onda ide priča...
Izašao je i uspeo se na planinu. Tamo je sreo golu ženu i počeo da sisa njenu dojku. Žena, koja je verovatno bila Gospodarica vode, reče mu: "Ti si moje dete; zato te i puštam da sisaš moju sisu. Srešćeš brojne teškoće i bićeš veoma umoran." Muž Gospodarice vode. Gospodar Donjeg sveta, dao mu je onda dva vodiča, lisicu i miša, da ga odvedu u Donji svet. Pošto su stigli na jedno uzvišenje, vodiči su mu pokazali sedam šatora pocepanih krovova. Ušao je u prvi i tu sreo žitelje Donjeg sveta i ljude velike bolesti (Boginja). Ovi su mu iščupali srce i bacili u jedan lonac. U ostalim šatorima upoznao je Gospodara ludila i Gospodare svih nervnih bolesti; tu je takoñe sreo i zle šamane. Tako je naučio da raspoznaje različite bolesti koje muče ljude. Stalno sa svojim vodičima, budući šaman stiže napokon u zemlju šamanki, koje su mu ojačale grlo i glas. Potom je prenesen na obalu Devet Mora. Na sredini jednog od njih nalazilo se ostrvo, a nasred ostrva rasla je mlada breza do Neba. Bilo je to Drvo Gospodara Zemlje. Kraj njega je raslo devet trava, preci svih biljaka na zemlji. Jakuti carstvo mrtvih smeštaju "s onu stranu osmog neba, na sever, u kraju gde vlada večna noć, gde bez prekida duva ledeni vetar, gde sija ledeno sunce Severa, gde se mesec pokazuje samo izokrenut, gde devojke i mladići ostaju večno nevini; dok po drugima, ispod zemlje postoji svet sasvim sličan našem, a u njega se može dospeti kroz otvor koji žitelji tih podzemnih predela ostavljaju radi provetravanja. Sreće se takoñe shvatanje prema kome izvesni povlašćeni, čije je telo spaljeno, sa dimom odlaze na Nebo gde vode život u svemu sličan našem. Burjati to misle o svojim šamanima, a isto verovanje nalazimo kod Čukča i Korjaka". Ideju da vatra obezbeñuje nebesku sudbinu post mortem potvrñuje i verovanje prema kome poginuli od groma dolaze na Nebo. Ma kakva bila njena priroda "vatra" pretvara čoveka u "duh"; otuda se šamani smatraju "gospodarima vatre" i postaju neosetljivi na dodir žara. "Vladanje vatrom" ili spaljivanje odgovara, u izvesnom smislu inicijaciji. Slična ideja svojstvena je i shvatanju prema kome heroji i svi oni koji su umrli nasilnom smrću, odlaze na Nebo: njihova smrt se smatra inicijacijom. Naprotiv, smrt nakon bolesti može da odvede pokojnika samo u Donji svet, jer bolest izazivaju zli duhovi ili mrtvaci.
Seanse koje sadrže silazak u Donji svet mogu biti preduzete iz sledećih pobuda: 1) da se odnesu žrtveni darovi precima ili mrtvima u donje predele; 2) potraga i vraćanje duše bolesnika; 3) odvoñenje u Zemlju senki pokojnika koji ne žele da napuste ovaj svet. Tunguski šamani ovo retko rade – taj se obred zove orgiski – jer se to smatra izuzetno opasnim. Obuka šamana često se odvija u snovima: u snovima se pronalazi sveti put u pravom smislu reči i uspostavljaju neposredni odnosi sa bogovima, duhovima i dušama predaka. U snovima se takoñe ukida istorijsko vreme i pronalazi mitsko, što budućem šamanu omogućuje da prisustvuje počecima sveta i, prema tome, da postane savremenik neke kosmologije, tako i prvobitnih mitskih otkrovenja. Iako se snovi ne odvijaju po krutom scenariju, ipak su stereotipni: sanjaju se duhovi i preci i čuju njihovi glasovi ili pesme. U snovima se takode primaju inicijatička pravila (tok inicijacije, tabui itd.) i saznanje koji će predmeti biti potrebni za šamansko lečenje. Postoje mogi putevi kojima se stiže do znanja šamana: 1) nasledno prenošenje šamanskog znanja 2) uroñeni dar.
Pojedinci mogu – i svojom voljom – postati šamani, a postoje i slučajevi gde ih izabere pleme ili klan. Razume se, takav izbor se smatra mnogo manje značajnim od šamana koji su to postali nasleñem ili zahvaljujući zovu bogova ili duhova. Danas, na mnogim mestima u svetu postoje šamanističke škole gde se neofiti prijavljuju zahvaljujući želji i volji – šaman – učitelj mora da u njima razvije sve potrebne preduslove, oduvek tražene, kako bi se zov ili nasledni faktor nadoknadio (što uopšte nije lako).
Uzgred, a radi stimulacije vaše mašte, evo nekoliko ideja za karte skrivenog blaga: zdravlje (prikažite sebe kako zračite zdravljem, kako učestvujete u aktivnostima koje pokazuju da ste u savršenom zdravlju), težina ili fizicko stanje (prikažite sebe sa savršenim telom – isecite sliku iz časopisa koja predstavlja telo kakvo biste želeli da imate i nalepite fotografiju vaše glave na to telo – i osećajte se izvanredno zbog toga. Možete nacrtati izjave u balonima koji vam izlaze iz usta kao u stripovima, da pokažete kako se osećate; pa kažete da se odlično osećate i fantastično izgledate u ovom trenutku kada ste teški 65 kilograma, a i u odličnoj ste fizičkoj formi), sopstveni lik i lepota (prikažite sebe onako kako biste želeli da izgledate sebi – lepi, opušteni, uživajući u životu, topli i puni ljubavi – ucrtajte reči i simbole koji predstavljaju te kvalitete u vama), odnosi (stavite fotografije vaših prijatelja, ljubavnih partnera, porodice ili saradnika, sa slikama, simbolima i afirmacijama koje pokazuju da ste srećni, puni ljubavi, komunikativni, da uživate u divnom seksualnom odnosu itd. Ako tražite nove odnose, nadite slike ili reči koje predstavljaju kvalitete koje želite da ima to lice ili odnos; prikažite sebe sa ličnošću koja je idealna za vas), posao il karijera (prikažite sebe kako radite ono što biste stvarno želeli da radite, sa interesantnim, prijatnim stvarima, prijatnim saradnicima, kako zarañujete mnogo novca – konkretno odredite koliko je to novca – u ambijentu koji želite i sa svim drugim relativnim detaljima), kreativnost (koristite simbole, boje i slike koje ukazuju da se vaša kreativnost stvarno proširuje. Prikažite sebe kako činite i manifestujete kreativna, lepa, interesantna dela i kako se lepo osećate), porodica i prijatelji - prikažite članove svoje porodice ili prijatelje u savršenim harmoničnim odnosima punim ljubavi, s vama i meñusobno), putovanje (prikažite sebe tamo gde biste želeli da budete, sa dovoljno novca i vremena da možete da uživate) itd. Za šamana je proces samoisceljenja važan jer podrazumeva prirodnu harmoniju i ravnotežu u našem biću. Kada aura oslabi um pokušava da organizuje odbranu tela – tu je bitan način komunikacije izmeñu uma i tela. To je proces stvaranja likova ili misli u glavi, svesno ili podsvesno, i prenošenja tih likova ili misli u telu u vidu komandi ili signala. Kreativna vizualizacija otklanja tzv. bolesne misli kojima su današnji ljudi veoma naklonjeni.
O šamanizmu Izraz koji se obično koristi da bi se označile ideje, običaji i verovanja povezani s pojedincima (koji se nazivaju šamanima) koji pokazuju magijske iii duhovne moći. Rec "šaman" dolazi preko ruskog od reči sibirskih Tunguza i mada njen koren ne mora biti sibirski, u jezicima mnogih naroda koji žive u Sibiru i centralnoj Aziji postoje srodne reči koje označavaju specifičnu magijsko-religijsku praksu u kojima se zloćudne sile pobeñuju uz pomoć duhovapomoćnika. U tehničkom smislu, šamanizam je specifičan oblik religijske prakse ograničen nekada samo na to geografsko područje. Toj praksi posvećen je veliki broj studija, čiji su autori uglavnom ruski etnolozi i filolozi koji su naginjali tome da je povežu pre svega s duhovnim isceljivanjem. U zapadnoj nauci, pogotovo onoj koja se bavi izučavanjem religije, Elijadeova definicija šamanizma kao tehnike ekstaze je široko prihvaćena. On tvrdi da je definitivna odlika šamana sposobnost padanja u ekstazu radi neposrednog učestvovanja u duhovnim dimenzijama stvarnosti, u svojstvu iscelitelja, vidovnjaka i psihopompa (pratioca duše preminulog do oblasti mrtvih). Mada je ograničavajuća, ova definicija omogucava da se izraz šamanizam primeni na odreñene magijsko-religijske elemente koji se mogu naći u religijama mnogih nepismenih naroda i u svetskim religijama koje su nastale i na Istoku i na Zapadu.
Šamanizam u religiji i društvu Sam šamanizam nije religija, već jedan skup tehnika i jedna ideologija vezana za re1igiju, koja poseduje sopstvenu istoriju i sistem vero-
vanja. Šamanizam se, prema tome, uvek mora razmatrati u kontekstu religije i društva u kome ga zatičemo. Šamanizam ili šamanistički elementi mogu se naći u religijama širom sveta, i to od paleolitskih vremena. Šamanizam uzima mnoga obličja i ima čitav niz uloga. To važi čak i za najuže značenje ovog izraza. No, čak i ako šamana u najužem smislu smatramo nekim ko se specijalizuje za tehnike padanja u trans, tokom koga, kako se veruje, njegova duša napušta telo i uzdiže se na nebo ili se spušta u podzemni svet‚ naići ćemo na odreñene oblike kosmologije, religije i društva koji su obično u skladu s takvim verovanjem. Kosmologija Šamanski let bestelesne duše zavisi od različitih oblika klasične trospratne kosmologije - zemlja s nebeskim svetom iznad i podzemnim svetom ispod nje. Sve to može biti i dalje podeljeno u složene kosmološke ideograme. Kako je poziv šamana upravo u tome da prodre kroz te ravni da bi uspostavio komunikaciju kosmičkih zona, mogu se koristiti različiti oblici simboličkih struktura kako bi se prikazao taj put ili kanal komunikacije. U svetu su uobičajeni i široko rasprostranjeni simboli središta sveta, svetske osovine, koja ne samo da podupire kosmičku strukturu već i omogućava komuniciranje raznih nivoa. Ta središnja osovina može biti predstavljena kao drvo, planina ili stub i ti su simboli ritualno predstavljaju u šamanističkim ritualima. Na primer, sibirski šaman se penje na drvo koje je postavljeno u njegovoj jurti (šatoru), simbolizirajući uspon njegove duše u nebeski svet. Ova vrsta kosmologije, meñutim, nije proizvod šamanizma niti je ograničena na kontekste koji uključuju šamanističku aktivnost. Religija Meñu teološkim i religijskim idejama suštinskim za šamanizam nalazi se pretpostavka da, u višespratnoj kosmologiji, duhovi i božanstva koja žive na gornjim i donjim nivoima poseduju moć da utiču na živote ljudskih bića u zemaljskom svetu. To se jasno vidi u teorijama bolesti koje su povezane sa šamanizmom. Bolest može biti prouzrokovana gubitkom duše ili principa vitalnosti, tako što je (dušu) duhovi ili uvreñena božanstva ukradu ili odmame. Do bolesti može doći i tako što ti entiteti iz drugih
svetova ubacuju štetne objekte ili supstancije u čoveka. Šaman, čija je specijalnost komuniciranje sa drugim svetovima radi spasavanja nečije vitalnosti, itd., jedinstven je samo u situaciji gde se pretpostavlja da komunikacija meñu svetovima pod uobičajenim okolnostima nije moguća. Stoga je uobičajeno da se šamanizam zatiče u kulturama čija se religija zasniva na poštovanju jednog vrhovnog boga koji se povukao ili je postao neaktivan, a čije su mesto popunili brojni duhovi predaka i prirode. Mitologija povezana sa šamanizmom opisuje gubitak komunikacije izmeñu ljudi i duhova pri kraju iskonskog doba, što se ne mora tumačiti kao neki "pad", ali odgovara toj vrsti iskustva. Šamanizam je vezan uz sposobnosti pojedinca da komunicira s duhovima, a kako je ta odlika tesno povezana s lovačko-skupljačkim narodima, ona bi mogla da pruži objašnjenje za verovatno veliku drevnost i gotovo univerzalnu rasprostranjenost šamanizma. Društvo U mnogim kulturama postoje različite kategorije šamana, kao u slučaju razlikovanja "belih" (dobrih) i "crnih" (zlih) šamana. No jasno je da je šaman na svakom nivou šaman zbog svojih jedinstvenih sposobnosti i da on nije obična osoba. Uobičajeno je da su šamani izuzetno poštovani i cenjeni, ali i da su izolovani jer ih se ostatak društva plaši. Mada je šaman možda osoba od koje društvo zavisi zbog usluga koje on može da pruži, njegove ga moći često čine sumnjivim kada se neka nevolja ili nesreća sruši na zajednicu. Naučnici su raspravljali o psihologiji šamana. Uobičajeno stanovište koje zastupaju ruski istraživači jeste da šaman pati od odreñenih nervnih poremećaja, pogotovo od jedne vrste histerije koja se povezuje s doživljajem surove arktičke sredine. Drugi su korene šamanovih veština našli u epilepsiji. Ovo stanovište se pobija argumentom da, mada se šaman često posvećuje svom pozivu usled bolesti ili epileptoidnog napada, njegova inicijacija i obuka zapravo predstavljaju izlečenje. U svakom slučaju, distinktivno svojstvo šamana jeste njegova sposobnost da kontroliše ekstazu i da svojom voljom pada u trans. Šamanima je često potrebno izuzetno vladanje sopstvenim fizičkim i psihičkim dimenzijama kako bi obavljali svoje često vrlo teške radnje.
Profesija šamana Odabir i inicijacija Uopšteno govoreći, šaman počinje da se bavi svojom profesijom bilo tako što je nasleñuje ili tako što, često protiv svoje volje, odgovara na poziv. Ove dve stvari ne moraju se isključivati. Mada nasleñe jeste važan činilac, potencijalni šamani se često odabiraju već u ranim godinama i prate i podučavaju sve dok ne doñe vreme da kroz pravu inicijaciju i otpočnu svoju "karijeru". Spontani poziv obično dolazi s polnom zrelošcu i često se podudara s nekom bolešću. Veliki deo distinktivnih oblika šamanizma održava se u inicijatičkom iskustvu šamana, u koje obično spadaju ekstatičko ili vizionarsko iskustvo često povezano s dugotrajnim ritualima ili bolešću. Predstave i slike iz ovih iskustava upadljivo su slične gde god se naiñe na šamanizam. U viziji ili ritualu, šaman obično posmatra sebe kako doživljava morbidna iskustva kao što su smrt praćena komadanjem, ogoljavanjem kostura, kuvanje. Nakon ovog uništenja, šamanovo telo se ponovo sastavlja od jačih organa ili delova. Iskustvo inicijacije obično uključuje putovanje u nebeske ili podzemne svetove i zadobijanje duhova-pomo-
ćnika čiju će pomoć šaman u budućnosti tražiti. Simbolika šamanističke inicijacije usredsreñuje se na smrt, prikazujući zadobijanje moći i tehnika koje su karakteristične za šamana. Izabrani šaman postaje poput mrtvaca, poput duha. On prevazilazi uobičajena ljudska ograničenja i zadobija moć da ulazi u oblast bogova i duhova. Inicijacija zapravo predstavlja preobražaj pojedinca od obične osobe u šamana. U mnogim slučajevima, šaman može proći obuku pre ovog iskustva inicijacije, ali obuka je obično deo produženog procesa inicijacije. Uobičajeni znak šamanovog poziva je posedovanje posebnog jezika kojim se opšti s duhovima. To može biti neki životinjski jezik, jer se duhovi-pomagači najčešce javljaju u obliku životinja.
Funkcije i tehnike Šaman je nezamenjiv u svakoj situaciji koja se tiče ljudske duše, jer je duša ili životna suština podložna delovanju duhova, božanstava, vračeva i demona. Uz šamanizam se možda najčešće vezuje uloga lekara ili iscelitelja. Ta uloga je povezana sa shvatanjem da je bolest povezana sa stanjem ljudske duše. Tu mogu biti uključene razne sklonosti, mada se obično pretpostavlja da duša poseduje sposobnost i sklonost da napusti telo. Može je odmamiti neki duh ili zloćudna sila. Dušu mogu ukrasti demoni ili vračevi i zarobiti je u donjim svetovima. Duša se može oštetiti i zloćudnim objektima koji se uz pomoć veštičarenja projektuju u telo. Jedino šaman poseduje moć da pomogne u ovoj situaciji. Šamanistički pristup obično ima dve faze.
Odnos prema duhovima Da bi šaman probio ravan svakodnevnog iskustva, on mora imati pomoć duhova-pomoćnika s kojima održava prisan odnos. Dobro je poznato da su širom sveta obični ljudi često razvijali prisne odnose s duhovima-zaštitnicima, često u obličju životinje, koju su smatrali vodičima i izvorima moći. Šamanistički odnos prema duhovima mora se sagledati u svetlu ove šire pojave jer se on razlikuje samo po šamanovoj sposobnosti da svojom voljom padne u ekstazu. Mada običnog čoveka duh-zaštitnik može čuvati i usmeravati, on ne poseduje sposobnost da padne u stanje ekstaze po svojoj volji kako bi u širokim razmerama intervenisao u dešavanjima sveta duhova. Za čoveka s duhom zaštitnikom to je manje-više privatna stvar, dok je za šamana to poziv. Svi šamani poseduju duhove zaštitnike i pomoćnike, ali oni kontrolišu tek jedan ograniceni broj tih duhova. U šamanističkim obredima, šaman će postati duh životinje ili bog s kojim je blizak, tako da postupci i glas šamana u transu često pripadaju njegovom duhu-zaštitniku. No značajno je to da se ne smatra da šaman postaje opsednut duhom, već da se on pretvara u duha, pošto šamanisticke tehnike omogućavaju kontrolisanje situacije. U svetlu šamanističke mitologije koja govori o vremenu kada su ljudi mogli da govore s bogovima i životinjama, šamanove moći se mogu shvatiti kao prevazilaženje tog odvajanja do koga je u meñuvremenu došlo i kao povratak u to iskonsko doba.
U prvoj se dijagnostikuje, ili "vidi" stanje, a u drugoj se to stanje popravlja. Ukoliko je duša pobegla iz tela, šaman mora upotrebiti svoje moći kako bi "video" gde je otišla i koje se prepreke moraju prevazići da bi se vratila u telo bolesnika; nakon toga, on mora upotrebiti svoje moći da bi to vraćanje duše ostvario. U slučaju ubačenog zloćudnog objekta, šamanove moći prvo se usredsreñuju na pronalaženje tog objekta u telu bolesnika, a zatim na njegovo uklanjanje najčešće tehnikom isisavanja. Šamanove moći isceljivanja zavise od tehnika kojima on pada u ekstazu, tokom koje je njegova duša sposobna da prodre u donji i u nebeski svet. S ovim je povezana i funkcija šamana kao psihopompa, pratioca duše preminulog do oblasti mrtvih. Ovaj krajnje opasan poduhvat od njega zahteva da simbolično doživi smrt. Opasnosti na ovim putovanjima u podzemni svet, bilo u svojstvu lekara ili psihopompa, često se prikazuju slikama kao što je, na primer, prelaženje preko mora mostom širine jedne vlasi. Kao pratilac u druge svetove šaman se povezuje i sa žrtvenim ritualima i njegova je dužnost da duh žrtvene životinje isporuči tamo gde treba. Mada je žrtvovanje možda neočekivano u kontekstu šamanizma, ova uloga ukazuje na to u kojoj meri šamanov poziv može poslužiti u mnogim rcligijskim kontekstima i za mnoge religijske svrhe. Slično tome, u sporednije šamanove funkcije spadaju i gatanje i vidovnjaštvo. To dvoje se može koristiti u sklopu lečenja, ali se najčešće upotrebljava da bi se pronašle izgubljene osobe, povratile izgubljene
stvari, da bi se upravljalo vremenskim prilikama i da bi se obavili slični zadaci od koristi za šamanovu zajednicu. Mada je to pre uloga vrača ili čarobnjaka nego šamana, nije nepoznato da šamani koriste svoje moći kako bi naudili svojim ili klijentovim neprijateljima. U nekim oblastima, sasvim je uobičajeno da se šamani meñusobno bore dok se nalaze u obličju svojih životinjskih duhova. Šamanističke tehnike često uključuju magijske postupke ili čuda, što šamanu dodeljuje mesto u istoriji magije. Oni često drže ili gutaju užareno ugljevlje, uranjaju ruke u kipuću vodu, razrezuju stomake koji istog časa zaceljuju, volšebno se oslobañaju okova, deluju na predmete iz daljine, i tome slično. Ovi postupci odgovaraju šamanovom prevazilaženju ljudskih ogranicenja i predstavljaju vidljive znake nevidljivog leta njegove duše u druga podrucja.
Istorija i rasprostranjenost
Mada poseban kostim ne predstavlja univerzalnu odliku, on je u dovoljnoj meri značajan da bi zasluživao kratko razmatranje. Šamanistički kostimi u Sibiru i centralnoj Aziji dobro su poznati i oni izražavaju karakteristike šamanizma. U svakom svom postupku i obredu, šaman zapravo ponavlja iskustvo inicijacije. Kostim obično uključuje simboliku tog iskustva, obuhvatajući, izmeñu ostalog simboliku kostima, kao i simbole duhova-pomoćnika. Šamanističke maske ne služe prerušavanju šamana, već pre da bi objavile ovaploćenje neke mitske ličnosti.
Kada je u pitanju izučavanje šamanizma, možda najviše sukobljenih mišljenja ima oko njegovog porekla i istorije. Kada je uskom definicijom šamanizam ograničen na Aziju, pažnja naučnika bila je usredsreñena na njegovo poreklo. Filolozi su iznosili pretpostavke da tunguska reč šaman možda potiče iz palijskog šamana preko kineskog ša-men, što bi ukazivalo da se izvori šamanizma možda nalaze u južnoj Aziji i Indiji. To je jedno vreme bilo odbačeno, ali su nedavna istraživanja oživela tu mogućnost. Neka druga svedočanstva nagoveštavaju da je simbolika tunguskog šamanizma delimično bila pod uticajem budizma, kao na primer, bubanj, šamanistička muzika i upotreba ogledala kao dela kostima. Ruski naučnici su naginjali shvatanju šamanizma kao jednog oblika kroz koji religija tog stanovništva evoluira. Oni su mu dali mesto u okviru evolutivnog razvoja isceliteljske prakse još od pradavnih vremena, praksi koja se zasniva na upotrebi nekih elemenata iz prirode koji su docnije zadobili duhovne aspekte.
Od posebnog je značaja bubanj koji predstavlja znatno rasprostranjen deo šamanovog pribora. On nosi simboliku ogromnih razmera, i sam predstavlja jednu mikrokosmičku strukturu. Bubanj potiče od svetog drveta koje stoji u središtu sveta i pridržava različite nivoe kosmosa. Tim drvetom se šaman penje do nebeskih svetova. Bubanj u koji se stalno udara za vreme šamanistickih obreda stvara jednu vrstu muzičke magije pomoću koje šaman pada u trans i biva nošen na svojim mističkim putešestvijima. Kostimi, maske, bubnjevi, zvečke i pribor šamana razlikuju se širom sveta, i njihova se simbolika ne može razumeti izdvojeno od specifične kosmologije i iskustva inicijacije odreñenog šamana i njegove kulture.
Pošto je, po ovom shvatanju, šamanizam svojstven jednoj ranoj etapi u razvoju religije i kulture, on je samim tim inferioran u odnosu na kasnije pojave. Ako se poñe od šire definicije šamanizma koja ga ne ograničava samo na Aziju, pojavljuju se drugi upadljivi činioci koje treba razmotriti. Najznačajnije je to da su šamanističke ideologije i tehnike zabeležene meñu nepismenim narodima širom sveta. Na primer, postoje izuzetne sličnosti izmeñu nekih elemenata šamanističkih mitologija i tehnika kod naroda Australije, Sibira, Južne Amerike i u mnogim drugim oblastima za koje je malo verovatno da su bile u dodiru. Izučavanja svedočanstva koja postoje o paleolitskim lovcima ukazuju na izrazito šamanističke elemente. Po-
Kostim
stoje pouzdani dokumenti o drevnosti kosmologije, kao i o opštim religijskim tipovima koji su povezani sa šamanizmom. Kada se šamanizam smesti u kontekst istoriske religijske težnje da se obnovi komunikacija s bogovima i duhovima koja je prekinuta još u vreme stvaranja čoveka, njegove religijske dimenzije postaju očigledne. Značajno je da se, gledano s tog stanovišta, šamanizam ne mora vezivati za bilo koju posebnu etapu ljudskog ili religijskog razvitka, već je on u velikoj meri fundamentalan za sam karakter religije. Postoji, razume se, i šamanizam kod nas, izražen u mnogobrojnim drevnim verovanjima, narodnim predanjima i ritualima. Znameniti zduhači u Crnoj Gori, Hercegovini, Dalmaciji i Zapadnoj Srbiji bili su naši šamani, po svim, čak i najstrožijim merilima. Šamanizam se, polako, modernizovan, vraća u mesta praktikovanja, pa tako i kod nas. Šamanizam se tako prepoznaje kao rezultat i nastavak naše nepresušne narodne mudrosti. Tako naša sredina, zbog snažne hrišćanske kulture, ne može ni brzo ni lako postati ekološka oaza, u duhu principa da smo mi deo prirode a ne da ona mora nama da služi; pa samim tim neće biti šamanska zajednica. Šamani mogu, pojedinačno, da učine mnogo za afirmaciju prave duhovnosti i našem povratku meñu istinske, drevne izvore ljubavi i moći. Šamani, kao posrednici izmeñu ljudi i Bogova, kao mostovi izmeñu raznih Svetova te kao tumači kosmičkog reda stvari, astralnih odnosa i interakcije raznih, svevremenskih i prostornih nivoa života danas, iznova, imaju zadatak da razvijaju snažne individue - taj beskrajan lanac mikrokosmosa izazvaće izuzetno pozitivan mentalni tok stvari i dogañaja, i to u poslednjem sekundu umilostiviti Boginju Majku, našu Planetu Zemlju i obezbediti ljudskom rodu dalji razvoj a ne uništenje.
Šamanski astralni dar Profesor dr Viliem Dods, sa Univerziteta u Kaliforniji, 1951. godine piše u svojoj knjizi "Grci i irealnost" kako je kod starih Grka postojalo verovanje da ljudi mogu odvojiti dušu od tela, a zatim se vratiti sa informacijama sa tih mesta. Njegovo je mišljenje da je ovo predanje došlo do Grka preko Sirije i Iraka, a da ustvari potiče iz dalekog Sibira. Kod Korjaka, Tunguza, Jakuta i drugih sibirskih plemena postoji verovanje da je moguće razdvojiti dušu od tela za vreme života - znači da duša i telo mogu odreñeno vreme voditi zajednički ali isto tako i odvojen život. Profesor Dods daje interesantan prikaz Šamana u svojoj knjizi: "Za šamana se može reći da je psihološki labilna ličnost koja je osetila zov da se posveti verskom životu. Kao rezultat tog poriva, on prolazi kroz razdoblje surove obuke koja se obično sastoji od povlačenja u samoću i strogog posta za vreme koga može nastati i psihološka promena pola. Iz ovog verskog povlačenja u samoću on izlazi sa stečenom moći, stvarnom ili uobraženom, da može po svojoj volji preći u stanje "mentalne odvojenosti". U takvom stanju za njega se ne veruje da je, poput Pitije ili savremenih medijuma, opsednut nekim duhom, već se veruje da njegova duša napusta telo i putuje u daljine, najčešće u carstvo duha. Zapravo, Šaman se može videti istovremeno na raznim mestima, on ima moć bilokacije (istovremena prisutnost iste osobe na dva potpuno različita mesta). Iz tih doživljaja, koje on priča u improviziranoj pesmi, on stiče sposobnost proricanja, stvaranja religiozne poezije i lečenja magijom, što ga sve čini veoma važnom osobom u zajednici. On postaje osoba koja poseduje natprirodnu mudrost. Znamo da su ša-
mani često bile neugledne žene, hendikepirani muškarci, seksualno neodreñene osobe, debilna stvorenja ili polulude osobe ali isto tako i veoma inteligentni pojedinci. Kako se onda biraju šamani? Najveći broj njih to postaje automatski, prema nasleñu i to, isključivo, po ženskoj liniji. Ukoliko ćerka nema taj poriv, onda šansu ima sestričnina ili bratanica, a ako ni toga nema onda dolazi do "samoizbora" ili škole. Kanadski Indijanci imaju "klasicnu" školu u kojoj je teoretski deo obavezan, a praktični deo traje sistemom eliminacije do najboljeg kandidata. Nema odredñene starosne granice za buduće šamane (to može biti od 15 do 35 godina) već je važan unutrašnji poziv i želja da se, do krajnosti, posveti svešteničkom poslu. Ipak, šamanstvo ne pripada ni jednoj posebnoj religiji oni ne samo da imaju rang sveštenika već, vekovima, uobličavaju i filozofiju svojih plemena stvarajući tako jednu vrstu autohtone vere. Kao što smo već pomenuli, kada oseti poziv, kandidat, žena ili muškarac, napusta šumu ili nepreglednu pustaru. Za svo vreme "praktikovanja" ona mora da se žestoko pati: nema hrane i vode, nema odeće i zaklona od nepogoda. Taj isposnički život je toliko težak da veliki broj njih ne uspeva da preživi taj period. Ponekad aktuelni šaman odnosno učitelj oceni da je kandidat nedostojan i prekida njegovo mučenje (pripravnici su često pod diskretnom prismotrom) ali njegov povratak u pleme nije moguć - time se istovremeno izriče i proterivanje. Katkada, pripravnik postaje šaman ali je dotadašnji dobar i zato novi, makar bio mnogo mlañi i bolji, mora da potraži sreću negde drugde. Ukoliko stari umre ili ga ubiju roñaci nezadovoljni lečenjem svog roñaka, oprobani može da se vrati ali se to u praksi retko dešava. Kod Tunguza i Korjaka, u Sibiru, svaki dan bez šamana se smatra velikom nesrećom tako da se pitanje "pribavljanja" novog smatra najvažnijim. Kakav je cilj velikim fizičkim mukama pripravnika za šamana? Sem očigledne potrebe da se postigne otpornost na glad, žeñ, hladnoću i bol potrebno je i "ovladati duhovima". Kada kandidat stekne utisak da je to uspeo vraća se u pleme gde ga podvrgavaju proveri. Nekada to čini šaman, nekada stariji saplemenici, a ponekad i čitava plemenska zajednica. Fizički ispiti su, blago rečeno, teški. Kod Čukčima se moraju nositi ogromni komadi stene, kod Ujgura se mora skakati sa grane ili sa velike visine u potoke, kod Lapa se mora
provesti go čitav dan napolju, a da se ne promrzne (to je, uzgred, na Aljasci), a kod Tunguza se u ledu zamrznute reke izreže devet rupa (pripravnik mora skočiti u prvu rupu, zaroniti pod led te izlaziti na površinu redom iz svake rupe), a kod Manoha se založi velika vatra kroz koju se mora proći a da se ne opeče ili oseti bol. Ako proñe i preživi prve ispite nižu se novi. Pored uobičajenih, na koje se pripravnici delimično mogu pripremiti, uvek se, na licu mesta izmišljaju i novi. Pošto položi fizički deo, budući šaman mora da pokaže svoje znanje iz lečenja (obavezno mu se dovode najteži i teško izlečivi slučajevi), proricanja i vračanja kao i ono što uopšteno nazivaju "gospodarenje duhovima". Drevni narodi su smatrali da duhovi stoje iza svih dobrih i zlih stvari i da im ne treba služiti već, naprotiv, treba sve učiniti da bi im se gospodarilo. Ako se gospodari dobrim duhovima onda se dobija moć da se vidi iz zemlje duhova i da se poseduje neobjašnjiva snaga, a ako se ukrote zli duhovi onda je moguće elminisati svaku bolest. Gospodarenje duhovima se vršilo u raznim oblicima transa i uvek je, istovremeno, predstavljalo i odreñeni verski obred, prevashodno paganskog tipa, i pretežno vezano za sezonske potrebe. Znači, pored opštih sposobnosti za gospodarenje duhovima, pripravnik je morao da pokaže i neku konkretnu radnju kao što je izazivanje kiše u sušnom periodu. Tek tada, pleme priznaje da je pripravnik postao pravi šaman. Njegov položaj u plemenu je važan ali ne i svetački - on jednostavno mora stalno da se dokazuje. "Uzdizanje duše" ili astralno putovanje ne praktikuje se često - to je jedna od vekovima održavanih i velikih veština šamana. Još od pradavnih vremena su šamani, i ne samo oni, bili uvereni da je očišćenje vodom neophodna priprema za svaki verski obred, a pogotovo za uzdizanje duše. Ponekad bi se šaman zagnjurio u potok ili reku bez obzira koliko je hladna - a nekad je prečišćavanje vršeno samo polivanjem vodom iz specijalnih mešina, najčešće jagnjećih. Postoji verovanje kod Tatara da šaman, posle polivanja i dobrog preznojavanja, do te mere isparava da se to diže u nebo i vraća u vidu kišnih kapi. Polivanje je možda najvažnija ali istovremeno i najkraća priprema za astralno putovanje. U pitanju su višednevne pripreme: pored obaveznog posta, podvrgavanja uobičajenim fizičkim naporima, prethodne konsultacije sa
"duhovima" i meditacije, šaman uvek ima i neki svoj poseban, prepoznatljiv ritual. Mada šamani obično to čine na nepristupačnim mestima (jer im nije potrebna ni reklama ni podrška) zabeleženo je da se u nekim plemenima obred uzdizanja duše izvodi pred čitavim plemenom, i to danima. U svojoj knjizi "Sveta gljiva" dr Andrija Puharić obred ovako opisuje: "Sam obred počinje pri zalasku sunca, u plemenskom šatoru i u prisutnosti svih članova plemena. U sredini šatora gori vatra od borovine, zasićujući vazduh dimom, ugljendioksidom te terpentinskim i kamfornim sastojcima izgaranja. šaman počinje obred udarajući u poseban bubanj (a to može trajati satima), improvizujući pesme i hvalospeve duhovima koji se sazivaju da pomognu pri odvajanju duše od tela. U odreñenom trenutku, dok još traje bubnjanje, on iznenada ustaje i započinje brzi ples. To plesanje moze trajati jako dugo. Kada počne osećati isceljenost, prestaje sa plesom i uzima veliku količinu odreñenog opojnog sredstva. To može biti alkohol, duvan ili Amanita muscaria, zavisno od plemenskih običaja i kulture. U svakom slučaju, dolazi do opijenosti odnosno transa. Tada šaman opet počinje sa plesom i fizičkim naporima obnovljenom snagom. Postoje očevici koji su videli da šaman, dok je u takvom stanju, neprestano skače uvis gotovo dva metra. Njegov cilj je, očito, da postigne potpunu telesnu iscrpljenost. Kada nastupi to stanje, šaman iznenada klone na posebno pripremljen ležaj i zapadne u dubok trans. U šatoru nastane tišina i prisutni bdiju nad njim da ne bi iznenada umro. Priča se da su šamani pri ovom obredu umirali od prevelike iscrpljenosti. U ovakvom stanju transa šaman tvrdi da ima doživljaj pokretljivog središta svesti (uzduzanja duše ili astralnog putovanja) dok odlazi duhovima podzemlja ili u udaljene krajeve sveta. Kada se probudi, polako se oporavlja pijući čaj i jedući meso divljači, a zatim članovima plemena priča šta je video i doživeo." Šamani su, pomoću astralnih iskustava, bili u stanju da vide šta će se dogoditi u bliskoj budućnosi, da saznaju tajne prošlosti koja se mogla delimično i proveriti kao i da otkriju tajne kosmosa jer su imali mogućnost meñuplanetarnog opštenja. Njihovi susreti sa podzemljem nisu u funkciji zla već više spiritualna forma razgovora sa mrtvima i prenošenju njihovih poruka živima.
Naučnici, zadivljeni sposobnostima ovih ljudi, obratili su posebnu pažnju na korišćenje opojnih sredstava, a naročito na gljivu muharu. Muhara (Amanita muscaria) je gljiva poznata još iz drevnih vremena i uvek je korišćena za uzdizanje duše. To je lepa gljiva koja može da poraste tridesetak scentimetara i čiji je klobuk crven sa belim tačakama (mada postoji podvrsta u Americi koja ima boju zlata i, obavezno, bele tačkice). Opšte je mišljenje da je ta gljiva otrovna (tako bar deluje na muve, pčele i druge insekte) ali se, odstranjivanjem kožice i krpica sa klobuka, može jesti. Nučnici su ustanovili da muhara sadrži muskarin, atropin i bufoterin. Nadprosečna snaga mišića izazvana je muskarinom ali, ukoliko se on nestručno upotrebi, deluje kao otrov i koči upravo one nerve koje je prethodno stimulisao. Atropin može da blago umiri nervni sistem ali ga kasnije uznemirava i izaziva grčeve i teške halucinacije. Atropin je istovremeno i protivotrov za muskarin. Bufetenin, koji je u malom postotku, deluje slično adrenalinu i ima halucigeno dejstvo na čoveka. Bez obzira na sve što su saznali, naučnici nisu uspeli da sa medijumima ostvare vantelesna iskustva, pa je jasno da gljiva sama po sebi nije "ključ" za uzlet duše. Šamani očigledno znaju kako da upotrebe tu gljivu, jer je doziranje očito najvažnije (pošto je smrtna opasnost evidentna). Meñutim, muhara kod šamana očigledno podaruje neophodnu fizičku snagu u prvom stadijumu i obamrlost u drugom (valjda da telo ne ometa dušu u kretanju) ali je uroñena vidovitost nešto što ti ljudi poseduju genetski i možda bi mogli da se astralno šetaju i bez upotrebe plesa, muzike i opojnih sredstava. U Vankuveru sam imao interesantan susret sa jednim šamanom koji se bavio meteorologijom kao hobijem. Njegove prognoze su, kao sigurne, bile svakodnevno emitovane na lokalnom radiju i to je, prema sopstvenom kazivanju, lepo naplaćivao. Nikada nije grešio jer je svake noći imao vantelesno iskustvo u kome je pomerao svoju "dušu" unapred i tako "video" kakvo će vreme biti. Često je lečio ljude i proricao im sudbinu ali ih je ponekad i grubo odbijao. Pošto sem "prognoze" ništa nije naplaćivao nije mi bilo jasno zašto odbija klijente pogotovo one bolesne kojima treba pomoć. Ljutito mi je rekao da ne prima nikoga kome ne može pomoći i samim tim mi priznao da sve vidi unapred. Taj šaman je tucao klobuk gljive u sitan prah, dodavao brezin sok i rakiju od ne-
ke vrste kaktusa, a zatim to sve mešao sa lojem od grizlija. Tom pomadom je mazao sebi čelo i teme a napitak je, bez loja, pio svake večeri pre spavanja. Koristio se vizualizacijom pomoću starog kalendara koga je, namerno, stalno pomerao unapred. Po sopstvenom priznanju on se gotovo i nije udaljavao iz svog mesta već je više astralno leteo u budućnost. Pored toga je nasledio i specijalnu molitvu duhovima koje je morao da odobrovolji - to je izvodio pevušeći, na onaj tako poznat indijanski način. Uostalom, rekao mi je u poverenju, svaki šaman ima astralni dar. Kada osete "poziv" da budu šamani to nije ništa drugo nego svesnost šta im je sudbina a dobrovoljno podvrgavanje mučenju je danak davno uspostavljenim običajima - on je to mogao da bude i bez tih gluposti. Sutradan mi je već saopštio da sledeći test, za koga nije bio siguran kada će mu biti zatražen, neće preživeti. Znao je tačno kad će umreti.
Šamanska seansa Veliki šamani preduzimaju ekstatično (astralno) putovanje u potrazi za "dušom" bolesnika, ali najveći broj šamana su "vidovnjaci" koji u snu primaju naloge "bogova" i "duhova" ili uzimaju, na primer, otrovne gljive, da bi u stanju intoksinacije - polutransa mogli saznati kako da leče. Izgleda da priličan broj elemenata ekstatičkog iskustva manje moćni šamani uzi-
maju mehanički iz mitova i legendi te rituala svojih naroda. Ipak, nas najviše zanima onaj deo sadržaja šamanske ekstaze koji se čini živ, i zaista lično iskusan, ali je, logično, i on smešten u mitski obrazac u šamanskom opisu - priči nakon seanse - što nas ne sprečava da uporeñujući to iskustvo sa drugim sličnim iskustvima, i ovovekovnim, potvrdimo njegovu živu verodostojnost. Moćan šaman, izgleda, u ekstazi zaista odvaja svoje astralno od fizickog tela, i posećuje niže i više astralne sfere: to odvajanje nužno uključuje - budući da je reč istovremeno i o astralnom odnosno mentalnom stanju svesti - i iskušavanje astralno mentalnog kolektivnog akaša - pamćenja (kolektivno nesvesno), čiji sadržaj u ekstazi spontano izvire iz njegovog nesvesnog. Treba, dakle, samo umeti i znati razabrati šta je od tog njegovog iskustva zaista živo, aktuelno, njemu dogañajuće, a šta erupcija njegovog, odnosno kolektivno nesvesnog... Šaman (u ovom slučaju severnoamericki) prvo nastoji da otkrije uzroke bolesti. Ako je reč o bolesti izazvanoj krañom "duše" ili bolesti izazvanoj unošenjem magijskog predmeta, šaman uspeva da ustanovi prirodu bolesti samo zahvaljujući svojim ekstatičkim sposobnostima. On raspolaže i brojnim "duhovnim" - pomoćnicima, koji za njega traže uzrok bolesti, a seansa nužno podrazumeva i dozivanje tih "duhova". Uzroci krañe "duše" mogu biti: snovi koji izazivaju bekstvo "duše", mrtvaci koji nikako da krenu ka Zemlji senki i šunjaju se okolo nastojeći da sa sobom povedu još neku "dušu" ili, pak, sama "duša" bolesnika odluta daleko od njegovog tela. Jedan Paviotso - Indijanac mi je to ovako rekao: "Kad neko iznenada umire treba obavezno pozvati šamna. Ako se duša nije suviše udaljila, šaman može da je vrati. On pada u trans da bi je doveo. Ako je duša odmakla ka Drugom svetu, šaman ne može ništa da učini: suviše je velika razdaljina izmeñu duše i njega". Za vreme sna "duša" napusta telo i, ako nekog probudimo naglo, može umreti. Zato šamana ne treba nikad buditi iznenada. Štetne magijske predmete najčešće "ubacuju" čarobnjaci, ali i "duhovi". To su: kamenčići, životinjski otpaci, insekti i slično - njih čarobnjak stvara snagom misli. Šamani sisanjem vade magijski predmet iz tela bolesnika. Šaman se kupa u zoru i u suton: tada se predaje meditacijama i molitvama. Šaman i bolesnik moraju poštovati izvesne zabrane -
izbegavaju trudne žene, žene koje imaju menstruaciju, i uopšte bilo kakav izvor nečistoće; ne jedu meso i slanu hranu itd. Šaman mora da se temeljno čisti koristeći sredstva za povraćanje. I bolesnikova porodica se katkad predaje postu. Šamanske seanse su pravi ritual, i budući javne, one, u odsustvu drugih religioznih svečanosti, održavaju izvesnu religioznu napetost u zajednici. Pozivanje šamana i odreñivanje nagrade, takoñe ima ritualni karakter. Ako Šaman zatraži suviše visoku cenu, ili ne zatraži ništa, razboli se. Uostalom, nagradu za lečenje ne odreñuje on, već njegova "moć". Jedino njegova porodica ima pravo na besplatno lečenje. U osnovnim crtama, severoameričke šamanske seanse su slične. Zato navodimo detaljno samo jednu. Pošto je prihvatio da preduzme lečenje, šaman se potanko obaveštava o tome šta je pacijent radio pre bolesti, da bi otkrio njen uzrok. Potom daje nalog za izradu štapa koji će se postaviti uz glavu bolesnika: to je štap dužine tri do četiri stope, izrañen od vrbe, a na njegov vrh šaman stavlja jedno orlovo pero. To pero ostaje kraj bolesnika preko noći, a štap se brižljivo čuva od nečistih bolesti. (Dovoljno je da ga dodirne neki pas ili kojot, pa da se šaman razboli ili izgubi svu moć). Istaknimo uzgred važnost orlovog pera u severnoamerickom šamanskom lečenju. Taj simbol magijskog leka verovatno je u vezi sa estatičkim iskustvima šamana. Šaman dolazi u kuću bolesnika oko devet sati uveče, u pratnji svoga tumača "govornika", čija je uloga da glasno ponavlja svaku reč koju šaman promrmlja (tumač takoñe prima nagradu koja obično iznosi polovinu šamanove). Gdegod, tumač pre seanse izgovara molitvu i obraća se neposredno bolesti da je izvesti kako je šaman stigao. Oko sredine seanse ponovo se umeša i obredno moli šamana da izleči bolesnika. Izvesni šamani, izmeñu ostalog, imaju i jednu igračicu koja mora biti lepa i čedna: ona pleše sa šamanom, ili sama kad ovaj pristupi usisavanju. No, učešće igračica u magijskim lečenjima izgleda da je inovacija novijeg datuma bar kod pripadnika plemena Paviotso. Šaman prilazi bolesniku, go do pojasa i bos, i počinje tiho da peva. Prisutni, poreñani uza zidove, prihvataju sa tumačem pesme jednu za drugom. Te pesme šaman improvizuje na licu mesta i zaboravlja ih čim se seansa završi. Nji-
hova uloga je da dozovu duhove - pomoćnike ali je inspiracija čisto estatička: izvesni šamani tvrde da ih u toku usredsreñivanja koje prethodi seansi, nadahnjuje njihova "moć"; drugi vole da im pesme dolaze posredstvom štapa sa orlovim perom. Nakon izvesnog vremena, šaman ustaje i šeta oko ognjišta. Ako ima igračice, one ga prate. Potom se vraća na svoje mesto, pali svoju lulu, povlači nekoliko dimova pa je predaje prisutnima, koji je, prema njihovoj preporuci, puše u krug ili po dva dima. Za to vreme se pesme nastavljaju. O sledećoj etapi odlučuje priroda bolesti. Ako je bolesnik u nesvestici, jasno je da boluje od "gubitka duše". Šaman može pasti u trans da bi ustanovio dijagnozu ili da bi se posavetovao sa svojim "moćima" o načinu lečenja. Ali, kad je reč o ovom poslednjem tipu dijagnoze, transu se pribegava samo ako je šaman doista snažan. Kad se šamanov duh pobednički vrati sa svog estatičkog (astralnog) putovanja u potrazi za dušom bolesnika, šaman obaveštava prisutne nadugačko pričajući svoje doživljaje. Kad je cilj transa otkrivanje uzroka bolesti, slike koje šaman sreće u toku ekstaze otkrivaju mu tajnu: ako vidi bolesnika kako se šeta meñu cvećem, izlečenje je sigurno: ako je, naprotiv cveće uvelo, smrt je neizbezna itd. Šamani se vraćaju iz transa pevajući sve dok ne doñu do pune svesti. Oni zure da saopšte svoje astralno iskustvo... Ako su uzrok bolesti prepoznali u nekom predmetu unetom u telo bolesnika, šamani pristupaju njegovom vañenju. Sišu deo tela koji su videli u transu kao središte bolesti. Šamani najčešće sišu kožu neposredno mada je neki sišu pomoću kosti ili vrbove cevčice. Sve to vreme tumač i prisutni pevaju u horu dok ih šaman ne prekine snažnim trzajem zvonca. Isisanu krv šaman pljuje u jednu malu rupu, pa se obred ponavlja ispočetka, tj. šaman povlači nekoliko dimova iz svoje lule, pleše oko vatre i ponovo počinje da siše sve dok ne izvuče magijski predmet, kamenčić, guštera, nekog insekta ili crva. Pokazuje ga prisutnim u krug, pa ga potom baca u malu rupu pokrivši ovu prašinom. Pesme i obredno pušenje lule nastavljaju se do ponoći: zatim se pravi polučasovni prekid prisutnima se služi hrana, prema nareñenjima šamana, ali on ne dira i pazi da nijedna mrva ne padne na zemlju; ostaci hrane brižljivo se zakopavaju. Obred se završava nešto pre zore. Neposredno pre kraja, šaman poziva prisutne da plešu s njim oko ognjišta pet do petnaest
minuta. On vodi kolo pevajući. Potom daje porodici naloge o ishrani bolesnika i odlučuje koji crteži da se utetoviraju na telu bolesnika. Paviotso - šaman na isti način vadi i puščana zrna ili vrhove strela. Šamanski obrdi predviñanja i podešavanja vremena znatno su reñi od obreda lečenja, ali zna se da šaman može da dovede kišu, zaustavi oblak, da istopi led na rekama, jednostavno pevajući ili mašući perom. Njegove magijske moći izgleda da su nekad bile mnogo veće, i on se zabavlja tako što se razmeće njima. Neki šamani plemena Paivotsa prorokuju ili tumače snove.
Spiritualno srce U meksičkim državama Malisko i Najart, u veoma nepristupačnim oblastima živi još oko 15.000 Huičol indijanaca koji su živeli u tim krajevima i pre nego što su Asteci stigli. Snaga njihove kulture je bila toliko jaka da ne samo što nisu dozvolili da ih asimiliraju već su nastavili da razvijaju svoju kulturu sve do dolaska Korteza. I danas, kao i u prošlosti, Huičoli brižno poštuju kolektivnu memoriju kroz svoje tradicionalne ceremonije i komplikovane rituale i tako održavaju snažno i zdravo spiritualno srce (ijari). Za njih se kaže da su siromašni i nevini ali su prebogati u svojim dušama i ukupnom životu. Nema ničega negativnog u indiferentnosti Huičola prema materijalnim stvarima. Ijari (spiritualno srce), koje raste iz njihove samodiscipline, naoružava ih dignitetom i integritetom koji su tako snažna karakteristika naroda Sijere. Kao kontrast modernom vremenu, Huičolin ekstremni život je pun transcedentalnih i amanetnih aspekata. "Spiritualno srce" se sastojalo od segmenata sveopštih memorija koje su se stvarale od početka civilizacije. Preci, kao sto su Vatra (Naš predak), More (Naša majka), i prve životinje žrtvovale su svoja fizička srca da bi podarili život Huičoli-
ma i da im usade ijari i snagu natprirodnih vizija. Huičoli se trude da se dokažu vrednim za spiritualni život kroz materijalno žrtvovanje odnosno uzdržavanje od niza ovozemaljskih radosti. Tako je sadašnjost osvetljena beskonačnošću, eliminišući potrebe svakodnevnice. Umetnost Huičola ima različitih formi ali je svakako najvažnija ona forma koja obuhvata atribute svetlosti, mistike, transecendtalnosti i zajedništva. To je religiozna umetnost posvećena obožavanju i to one vrste koja može da izazove a ne samo da opiše spiritualna iskustva. Samo šamani ili "igrači" poznati kao maraakate (u jednini maraakana) razumeju egzaktne forme i tačna značenja ove umetnosti, koja se može shvatiti kao manifestacija kolektivne koju oni kontrolišu i sumiraju u ritualne forme, kad stotine Huičola nagrnu u ceremonijalne centre (tukipa) često udaljene i više od jednog dana zamornog putovanja od njihovih prebivalista. Na mestu Tukipa oni zajeno uzimaju učešća u izvedbi drame natprirodnog sadržaja, čija je svrha da osveži delove neba koji su neophodni za regeneraciju života našeg sveta. Uzimajući uloge bogova, učesnici treba da uspostave harmoniju izmeñu Vode (Našeg pradede), Sunca (Našeg oca stvoritelja) i Naše starije braće, Vetra i Prostora. Tokom nekoliko dana oni se predaju stanju potpunog ritualnog imitiranja Tvorca kroz ples, pevanje, vračanje i moćne mistične obrede koji hipnotišu masu prisutnih. Sve je to praćeno bogatom, ritualnom muzikom. Prizivaju se tvorci pre svega predivnim pevanjem i igranjem maraakate, zatim mu se nude različite žrtve, najčešće životinjske, i predstavljaju mu se, u svoj svojoj lepoti, preostali primerci njihovom rukom stvorene rase. Zamišljeni duh Tvorca i snazni ljudski duh se spajaju zajedno u beskonačno mudroj kombinaciji komunikacije makrokosmosa i mikrokosmosa, u kojoj beskonačno donosi vrline sadašnjosti. Dečaci i devojčice, mladi i stari, svi uzimaju aktivnu ulogu u spajanju izmeñu ljudi i božanstva. Pojedinci kombinuju svoje želje i entuzijazam sa osvedočenim iskustvom maraakame koji peva i igra za sve kao da je u pitanju jedna osoba. Tajne stvoritelja se uvećavaju neznanjem čoveka; sve je to uvećano strahom jer je nas predak, uz božju pomoć proveden kroz vatru i vodu, i tako ga očeličio ali i obeležio. Kroz ceremoniju se familije iz udaljenih staništa uključuju u plemensku zajednicu. Kreacija magičnog vremena
i prostora u obredu koji se izvodi u ceremonijalnim centrima reflektuje se i daje se primer za način života u porodičnim staništima. Trans je dramatska kulminacija klipa kukuruza (to predstavlja "Našu majku"), a može se reći da je najvažniji momenat u ceremoniji upravo "Ples za našu majku", u kojem se moli da im oprosti što je jedu. Takav stav je vrlo simptomatičan za Huičoline osećaje ekologije: "Sve žrtvuje u naše ime i za naše dobro, Kukuruz nam daje svoje kćeri, Jelen nam daje svoje mlade, Sunce nam daje strele, More nam daje svoje kćeri šljivina obraza, oblake pune kiše". Huičoli svoju decu odgajaju u religioznom smislu života koje im, postepeno, pomaže da shvati misterije oko njih. Deca slušaju dok stariji prizivaju smisao legendi i iznose sopstvena iskustva. Uče sve što je bitno za njihov život i što ih povezuje sa transecedentalnom realnošću u svakom prirodnom fenomenu, da se biljke, ljudi i životinje pretvaraju jedni u druge, da menjaju svoja imena i materijalne forme i da na neki način led tera vodu da doñe do mora ali isto tako da se iz pare može pretvoriti u kapljicu, da se različita mišljenja slobodnog uma mogu pretvarati u stenje i kamenje kao večni znakovi arogancije nezrelog mozga (verovatno se "nereligiozna" mišljenja podrazumevaju pod time). Često se dešavaju magična ozdravljenja i deca su svedoci svih delova paranormalnih dogañaja. Kao dodatak decu uče kako da predstave sveto pisanje kroz rad iglom ili pletenjem, klesanjem kamena te upotrebom ponosnih stabala za izradu kipova. Kao posebna umetnost smatra se izrada specijalnog mozaika na platnu, pre svega od kore drveta, stakla, kristala i žada. Nivo izražajnosti Huičol umetnika zavisi od dubine mita i njegove lične vizije - što od njih zahteva da uñu u duh stvari koju žele da predstave i oni to čine radije nego da svoje delo posmatraju kao odvojeni objekat. Veoma iskusni maraakame je u stanju da zamisli da je zemlja na kojoj stoji živa osoba i da ona ustvari predstavlja Našu majku Zemlju. Svrha svega je da dostignemo nivo na kojem možemo videti drugo biće, i to u svom sopstvenom umu i telu, da ostvarimo direktnu komunikaciju srca i srca. U želji da zadobiju spiritualno srce (ijari) koje omogućava takve vizije, Huičoli moraju da nauče kako da kontrolišu svoje telo (pomoću voljne dominacije nad apetitom i odstranjivanjem
svih misli koje mogu da opterete njihovu svest i da ometu vizionarske snage). Videti sebe kroz dušu kao što su to nekadašnji preci činili, znači da ljudska jedinka prolazi kroz nieriku (mandala ili spiritualno ogledalo); nierika reflektuje sve sto postoji, kako na spiritualnom tako i na materijalnom planu. Slikar Mor Benitez to ovako iznosi: "Da bi se postiglo stanje nierike, čovek mora da se žrtvuje - postom, uzdržavanjem od seksualnih odnosa, eliminacijom zlih misli - umesto toga treba da se misli jedino o sreći; postizanju nierike jer samo tako možemo nešto naučiti o ijari i kupuri naše Majke Zemlje". Da bi se dostigla nierika, Huičoli moraju preduzeti putovanje oko 500 kilometara u potrazi za pejotlom - vrstom kaktusa koji raste u pustinji i koji sadrži, izmeñu ostalih alkaloida i supstanci, meskalin koja efikasno deluje na "oslobañanje uma". Tragači za pejotlom, poznatiji kao pejoteros, moraju da razviju dve ličnosti tokom svog dugog puta. Prva ličnost mora da bude božanstvo, unutrašnja personalnost, koja "raste" kako se putnik odmiče od svog svakodnevnog sveta. Posle mnogo dana pešačenja putnik je fizički premoren, on više ne oseća prašinu u svojim nožnim noktima, nije u stanju da se tokom hladne noći odmori i ugreje, a potom je nesposoban da uspostavi kontakt sa ljudima koje sreće. Njihovo telo je toliko izmučeno da im je potrebna duševna hrana da zameni izgubljenu energiju tela. Unutrašnja snaga ijarija jača kako nestaju osobine socijalnog bića - kroz to se ponovo raña potrebna snaga za pokretanje i osmišljavanje jednog očišćenog i nevinog bića. Druga ličnost - spolja, telesna ličnost - je umešana u dogañaj kako bi sprečila destruktivnu okolinu da omete intenzivnu realnost unutrašnjeg bića. Ta druga ličnost je naše fizičko telo, pomagač duše. Ljudi koji žrtvuju sva telesna zadovoljstva ne primećuju nikakav trag patnje ili bola dok se kreću putem svog samoispitivanja. Uz pejoteros otkrivaju prava imena svojih predaka dok slede put njihovih stopala; oni sada znaju da je njihova materijalna realnost apsurd i obmana. Pejatero zna da pejast sadrzi dušu Našeg Starijeg Brata, Jelena Sunca (Tamatsi Kaujumarie) koji je sebe žrtvovao da bi podario roñenje pejotlu, a sada se nudi ponovo da bi bio konzumiran od srećnih poklonika. To je momenat autentične komunikacije, kad poniženi pejatero stupi u direktan kontakt sa bogovima, pošto Naš Stariji Brat predstavlja tog trenutka sve bogove. Nevidljivi glas govori pokloniku kroz pejast (pejast
je uobičajen naziv za to naporno putovanje). Prenose se reči bogova što omogućava pejateru da ih vidi, razume i prati; odreñene promene ostavljaju tragove u memoriji njegovog spiritualnog srca (ijari). Mora se naglasiti da je životni cilj postići bliski kontakt sa bogovima i sa duhovnim bićem (esencijom) naših života,odnosno života Huičola. Svako za sebe pomalo odgrće mističnu zavesu bleštavosti života i kosmičku viziju unutrašnjeg bića, mada se ništa od životne realnosti ne može shvatiti tokom više naših života - to je, gotovo odjednom, moguće čuti i doživeti pod uticajem pejotla. Pejaterosi se vraćaju posle nekoliko nedelja ili meseci, kompletirajući svoju uzvišenu misiju time što donose odreñenu količinu pejotla koji će podeliti sa svojim saplemenicima tokom svetih obreda. Kroz svoje putovanje, oni na čudesan način obogaćuju svoj jezik i sposbni su da objasne svoje doživljene vizije. Ukoliko ne shvatamo mistične i poetične teme kompleksnih Huočol rituala i ne uvažavamo natprirodne efekte njihove davno ukorenjene kulture verovatno ćemo propustiti značaj njihove izuzetno orginalne umetnosti. Kad god je Huičol umetnost stvarno autentična (na žalost svuda ima hohštaplera i imitatora), ona govori mnogo više Indijancima nego što naša "zapadna" umetnost govori nama. Poznati američki likovni kriticar Pol Vestern smatra da je prehispanska kultura bila pod velikim uticajem upravo Huičola i pravi zanimljive ocene: "Realnost nije neprodukovana - ona je stvarna. To je realnost magičnih misli. Očigledno nije dovoljno to što umetnik vidi i što je sposoban da slikom opiše okultno (da jasno razjasni mistično značenje fenomena), suština u tom slikarstvu je u tome da je ta i takva vizija potrebna posmatračima. Kad se pomene realizam obično se misli na ovaj pravac gde slikar reprodukuje vidljiv svet, svrha realizma u Srednjoj Americi je da omogući viñenje onih stvari koje su inače nevidljive". Iz toga proističe da u duhu tako shvaćene umetnosti, kreativni umetnik mora da živi kompletno zahvaćen mitskim vizijama - samo tako može biti sposoban da izrazi nevidljivu realnost. Takva realnost ima i "matični" kvalitet jer slikarova kreacija mora da izazove odreñena ponašanja - delo mora da bude mesto gde se očitava spiritualna energija ljudskih bića i Drevnih Bogova, koje predstavlja.
Značaj šamana kod indijanaca Indijansko kućno bavljenje lečenjem i njihova hirurška veština su svakako važno razdoblje u istoriji medicine. Meñutim, svo to njihovo umeće bledi pred magičnom snagom isceljenja koju su posedovali šamani. Šaman je bio zastrašujuća figura, obdarena mogućnošću da komunicira sa moćnim duhovima, a isto tako i da utiče na ličnog duha svakog pripadnika plemena. Oko šamana se stvara mistična atomsfera a raspolagao je znanjem koje su mu predavali predhodni šamani. Obični ljudi, puni straha i poštovanja, vaspitani u sujeverju i obilju mitova, bili su presrećni da doñu u situaciju da im šaman pomogne. Interesantan je način prenošenja šamanskog znanja. Umetnost šamanizma je, kao što smo već naveli, najčešće prenošena po ženskoj liniji (ujak bi preneo znanje svom sestriću) ali je bilo i slučajeva kada su i žene postajale šamani. Mada je ostalo u legendi mnogo ženskih imena koje su bile vrsni šamani, ipak je to danas prevasodno muški posao. Uostalom, mada je rodbinska veza bila važna ona nije bila i dominantna. Kandidati koji su odreñivani za kurs šamanizma bile su obično vrlo senzitivne osobe i najčešće su birane u dečjem dobu. Činjenica da je psihička labilnost bila važna (moglo bi se čak reći neophodna) nije lako shvatljiva. Možda je to bilo potrebno da bi se kasnije učenje lakše omeñilo odreñenim senzitivnim pravilima. Meñutim, u takvom gledanju na ljudsku psihu Indijanci su razvili i, čak i za naše današnje pojmove, veliku toleranciju. Seksualno izvitopereni, mentalno retardirani i miroljubivo maloumni bili su smatrani polu svetim bićima; uvek su imali šta da pojedu i gde da legnu i niko ih nije nagonio da bilo šta rade. U slučaju opasnih ludaka, šamani bi pokušali da ih izleče.
Ukoliko bi pokušaj bio neuspeo, ludaka bi proterali ili, izuzetno, podvrgli operaciji mozga. Ono što je stvarno bilo začuñujuće umobolnik nije bio odgovoran za svoje postupke čak i kad bi izvršio ubistvo ili izdao pleme. Nikakva kazna nije mogla nad takvim pripadnikom plemena biti izvršena, već mu je, ukoliko bi ostao u plemenu, i dalje bio priznavan polu-sveti tretman. Od "krvožednih divljaka" bi, izgleda, i dan danas moglo ponešto da se nauči. Vratimo se kandidatima za šamane. Indoktrinacija kulta šamanizma traje godinama i kandidat stiče mnoga različita znanja. Kandidati asistiraju šamanima prilikom tretmana i ubrzo nauče kako da se bore protiv bolesti. Za njih je od velike važnosti da nauče da prepoznaju bolest a pogotovo koji lek da upotrebe, kakvu količinu i vreme trajanja. Pošto šaman naplaćuje svoje usluge, učenik od početka zna da ne sme da pogreši; ako se to desi, šaman mora da vrati novac ili dobra koja je primio i, što je još gore, gubi svoju reputaciju. Nekoliko pogrešnih intervencija i niko mu više neće dolaziti; šaman je vrlo teško zvanje. Ako tokom lečenja pacijent umre, šaman može biti osumnjičen da je namerno izazvao loše duhove u cilju ispunjenja nekih svojih namera; drugim rečima da je pacijenta namerno ubio. U tom slučaju šaman ne samo da gubi profesionalnu reputaciju nego mu se može desiti da neko iz rodbine preminulog izvrši osvetu. Shodno tako velikom riziku, šaman je postao izvrstan dijagnosticar. Za šamana je neophodno i detaljno znanje o svim potvrñenim a raspoloživim lekovima koji će potvrditi pacijentovu veru u iscelitelja. S druge strane, svaki šaman ima specifične medicinske tretmane za upalu očiju, čireve i bolesti kože; te lekove on nosi u svojoj "lekarskoj torbi". Te lične tajne pojedinih šamana izgrañuju ličnu popularnost i ne uče se na višegodišnjem školovanju za nasledinke. Meñutim, znanje ne umire sa njima; oni to uvek prenesu nekom mlañem šamanu, a najčešće svojim sestrićima. Kako bi pomogli jedan drugome, mladi šamani su se skupljali povremeno i učili kako da upotrebljavaju instrumente svog zanimanja, razmenjivali bi svoja iskustva i ulivali meñusobno snagu i samouverenje. Uzeli bi jednu bolest na primer, prizivali ličnog duha da to odstrani pa onda zajedno pronalazili odgovarajućeg većeg, opšteg duha i molili ga za akciju. Bilo je izuzetno važno otkriti koji to duh može biti upotrebljen da se vrati natrag "duša" koja
je napustila telo. Zamišljana je sveta truba od kostiju pomoću koje bi se isisala strana čestica u organizmu koja je izazvala bolest. Kao dodatak, mnogo magičnih postupaka je bilo upotrebljavano za pojedine bolesti - svaki Shaman je imao posebne postupke ali i pomoćna sredstva (orlov kljun, galebovo krilo, medveñi nokti, vrabac, šišmiš i sl.) - i na neki način su tim znanjem izmeñu sebe trgovali. Svaki materijalni pribor je bio povezan sa odgovarajućim mentalnim procesom i sme se samo tako upotrebljavati. Šaman je sve te stvarčice brižljivo odabrao i prema posebno utvrñenom postupku; po konačnom odabiru bi sve to potrpao u "mesahci" torbicu i stalno je nosio sa sobom. Pored svoje torbice gotovo uvek su nosili i druge potrebne instrumente, ogrlice i narukvice od životinjskih pandža, pregršt različitih najčešće osušenih trava, zvečke i ritualne bubnjeve. Mladi šaman mora brižljivo da uči (od učitelja - šamana, u zajedničkim susretima i samostalno) a posebno da ovlada psihologijom masa. Njegove prve pokušaje kontakta sa spiritualnim svetom brizljivo prate i ocenjuju ne samo stariji šamani već i njihovi roñaci i plemenski znatiželjnici. Da bi uspeo da stupi u kontakt sa duhovima mladi šaman uči kako da padne u trans, ponekad se, pri tome, služeći autohipnozom i /ili hipnozom prisutnih a ne retko i iluzionizmom. Kako bi uspeo da dokaže da je stupio u kontakt sa duhovima on izrañuje čitav niz različitih ponašanja koji to treba da "otkriju". Tokom vremena, ukoliko postane poznat i priznat šaman on će napraviti sebi specijalni šesir i prsluk, nositi magični prsten ili narukvicu, nositi malu kožnu torbicu sa "mirisnim" biljem u mineralima, razviti način ponašanja pa čak naročitog govora. Pošto je priznat od šamana - učitelja, rodbine i svojih saplemenika on ne ostaje u svome selu već kreće u svet. Potpuno fizički i psihički pripremljen mladi šaman postaje majstor psihosomatske medicine, istinski je uveren da poseduje snagu desetorice i tako se i ponaša. Potrebno je ovde ukazati na još jednu stvar. Posle dugog školovanja i izučavanja umetnosti šamanizma a pre nego što ga konačno priznaju kao profesionalca, kandidat mora da ispuni još jedan zadatak. On se mora "očisititi" od svih mogućih stranih duhova i, u isto vreme, mora pustiti kosu da raste a da je nikad ne pere ili česlja. Tada ga mora prihvatiti neki od opštih duhova što će omogućiti njegovom
ličnom duhu da bude jak i da tako njegovo telo ostane zdravo. Mladi šaman, u potrazi za velikim moćnim duhom, mora da luta šumama i brdima, da krstari obalama reka i okeana, da razgovara sa mudrim ljudima i da moli da ga prihvate. Čitavo to vreme se moli a često i glasno dovikuje privlačeći paznju svemogućih bogova. Pošto konačno bude opsednut takvim moćnim pozitivnim duhom očekuje se da postane "glasnogovornik". Kandidat za šamana je u potpunom transu; govori u ime duha a tako se i ponaša. Najčešće njegov govor i ponašanje nikome nisu u potpunosti jasni; stariji šamani ipak nepogresivo znaju da li je opsednutost duha stvarna. Upravo tada je kandidat spreman za završnu ispitnu ceremoniju; ukoliko uspesno položi to će ga promovisati u svet šamanizma. Od njega se očekuje da se povinuje natprirodnim osećajima i porivima i da više nikada ne pokazuje obične ljudske osobine kao što su, recimo, umor i strah. Sve ovo pokazuje da nije nimalo lako postati šaman ali, na odreñeni način, otkriva mnoge stvari koje rade i "školovani" lekari. Opis iz knjige "Priče iz rane Britanske Kolumbije", napisane 1914, karakterističan je za citiranje. Autor, doktor Valkem je bio zvanični lekar u Viktoriji i 1876 godine je dobio zadatak da ode u Kornoks, udaljen 220 kilometara od Viktorije, da vakciniše indijance protiv malih boginja. Ukrcao se na parobrod "Karibu Flaj" i tri dana kasnije je stigao na odredište. Imao je pismo za Antona Horna koji je bio predsednik "Hadson Bej" kompanije u toj oblasti. Horn je Valkemu rekao da od vakcinacije u tom momentu neće biti ništa jer su indijanci u mističnom zanosu zbog ceremonije "stvaranja šamana, odnosno njihovog lekara", Doktor Valkem se zatim upoznao sa poglavicom NimNimom i dobio poziv da prisustvuje ceremoniji. "Dok smo koračali, Nim-Nim mi je pričao kako je njegovo pleme nekada bilo moćno, koliko ih sada ima i koliko su Indijanci koji su bili u Viktoriji doneli male boginje. Posledica zaraze bila je pet stotina mrtvih samo u njihovom plemenu, Tilikums. Rekao mi je mirnim glasom da je za sve bolesti kriv beli čovek. I ne samo to, beli čovek nezasito lovi divljač. Silom su ih uterali u rezervate dok su ranije mogli da idu gde žele. Ukratko, samo u nekoliko rečenica mi je stavio do znanja da je sve bilo dobro do našeg dolaska. Tada samo stigli do šatora gde se ceremonija održavala. Moglo se prići iz
dva pravca; te pešačke staze su ustvari imale linije kao spoljne strane kanua. Neposredno ispred ulaza je mala, vodom ispunjena, udubina koja jednim svojim delom nestaje ispod krila šatora. Po ulasku, prva vidljiva stvar je bila velika orlova glava, uzrezbarena u kanadskoj topoli. U svom životu nikada nisam video nešto tako lepo napravljeno. Ne samo što je bilo tako verno prikazano već i zbog svoje boje, izgleda i glatkoće. Za oči su bile upotrebljavane velike školjke, što je davalo orlu neki divljački sjaj, kao sto bi se, uostalom i moglo očekivati od tako opasne ptice. Opazio sam da na krajevima šatora postoje odvodni kanali; verovatno je to bilo zato što je u ovo doba bilo puno kiše. Zapazio sam i nekoliko užeta kao i jednu veliku drvenu kuku. Sve je to očigledno bilo u nekakvoj vezi sa predstojećom ceremonijom. Poglavica NimNim mi je objasnio da osoba koja će postati šaman nije iz njegovog plemena; Džoni Ćićete je bio iz Ju-kvul-toe, nekad čuvenog plemena po svojoj okrutnosti i hrabrosti. Džoni je ovde došao zbog toga što je to bilo jedino mesto u kome ima dovoljno šamana da učestvuju u ceremoniji. Kao zahvalnost za tu privilegiju, Džoni je nameravao da sledećeg dana, po obavljenom ispitu, pokloni dobara u vrednosti od hiljadu dolara. Upravo sada bi trebalo da objasnim proces obuke kandidata za šamane jer sam, za vreme svog dugog boravka meñu Indijancima saznao za mnoge njihove običaje. Koliko znam, prvi korak aspiranata za njihovu medicinsku titulu je da ode u šumu i da nañe neko usamljeno mesto, ili na vrhu planine ili na obali nekog jezera ili reke, gde njegov razgovor sa duhovima neće biti prisluškivan od običnih ljudi. Mada takav razgovor nisam čuo, znao sam da je u pitanju ritualna molitva, verovatno ista kao i ona koju šamani svuda koriste, mada je sigurno i pookušaj komunikacije sa duhovima. Prema rečima nekih od mojih poznanika šamana, ponekad je u pitanju i postupak potpunog duhovnog prečišćavanja. Dešava se da se toliko uplaše da im se čini da su mrtvi. U svakom slučaju, retko ko to suočavanje sa moćnim duhovima želi da prepričava. Pre trideset tri godine sam trebao da posetim jednog bolesnika; unajmio sam bio indijanca iz plemena Velika Stopala da me tamo odvede. Kada smo došli do jezera koje se sada zove Bjutiful učinilo mi se da čujem glas sove. Indijanac se ukočio, izjavio je da se boji duhova jezera i odbio da
dalje ide. Pokušaj da ga urazumim nije uspeo; jednostavno se okrenuo i vratio natrag. Ispostavilo se da ni kod Šivasa niko ne želi tokom noći da me otprati pa sam na kraju našao nekog poludivljeg belog lovca. On mi je prvi ukazao na to da to što sam čuo nije sova već duh ili, možda, neki mladi šaman. Kada sam pre dvadesetak godina stigao na jezero Batl, probudio sam se u dva sata ujutro zbog neljudskog vriska koji mi je prosto probio uši. Glas je dolazio sa nekih pola milje udaljenosti i trajao je puna tri sata. Tada sam već znao da to tuli neki mladi kandidat za "medicinskog čoveka". Moj saputnik, neiskusni Irac, nikako nije mogao sa mnom da se složi o poreklu tog zvuka. Smatrao je da je u pitanju duh "bansi", koga je nekad, u detinjstvu, čuo u blizini jezera Kilarni. Nasmejao sam se i odustao od ubeñivanja; znao sam iz iskustva da u takvim situacijama nikakvi argumenti ne pomažu. Negde pred zoru vrisak "kandidata" je zamenjen zavijanjem dva kaguara na drugoj strani jezera. To je izazvalo mnogo veći utisak na mog mlañeg prijatelja nego preñasnji bansi. Uspaničio se i predložio da se odmah vratimo da je svojom nervozom noc ucinio prilicno neprijatnom. Ujutro se ipak malo smirio. Pod izgovorom da donesem drva za vatru odšetao sam sam i uspeo da vidim uzročnika vrištanja od prethodne noći. Bio je skoro go, išaran bojama. Nažalost, čim me je video, odmah je pobegao. Kasnije sam saznao da je to bio indijanac iz Alert Beja koji nije uspeo da proñe inicijaciju. "Smejući" duh iz jezera nije želeo da sa njim ima ikakvog posla. Šest punih nedelja kandidat za šamana mora da luta kroz šumu i da se prehranjuje samo šumskim plodovima. Čitave noći mora da provede u apelu noćnim duhovima kako bi ga prihvatili. U pitanju je spiritizam, čist i jednostavan, ali taj spiritizam se svakako razlikuje od današnjeg jer su duhovi kojima su se oni obraćali bili izvorni a ne duhovi nekoga ko je umro. Usamljenost i nedostatak hrane svakako utiču na indijanca da ne oseća ni strah ni histeriju; prepusta se u potpunosti svom dozivanju. U takovom stanju njemu se čini da može da čuje odgovor na svoj molidbeni krik. U tom stadijumu on odlučuje da se vrati u svoje pleme i tada je prilično opasan - u sebi ima svakojake demone čija se glad može utoliti samo krvlju. Polako i dostojanstveno mladi kandidat se vraća meñu svoje bližnje koji ga čekaju sa znatiželjom i ze-
bnjom. U blizini mesta svog roñenja on zastaje i urliče što može groznije, verovatno da zaplaši one koji ga čekaju. Tada se zatrči meñu njih, napada ih kao divlja zver i ujeda svakoga koga dohvati. Nema nikakvog otpora jer se smatra za veliku privilegiju biti ugrižen od budućeg šamana. Ugriz nije bezopasan i u ustima kandidata se nañe dobar komad mesa. Ustvari on tada nema susret sa sebi ravnim; zamišlja da se susreo sa divljim psom i trudi se da ga rastrgne na komade. Posle toga, i najčešće van rodnog mesta, četiri ili više mudrih ljudi, po mogućnosti šamana, izvede sa njim završni ritual. Konačno mi se, eto, pružila prilika da i to vidim. I tako sam, dan pošto sam stigao sa gospoñom i gospodinom Hornom prisustvovalo ritualu. Bili smo jedini belci meñu mnogo pripadnika različitih plemena. Svi su oni, zapravo, bili poslednji pripadnici svojih plemena, jer su ih male boginje i druge bolesti jednostavno desetkovale. Bilo je potrebno civilizovati ih i ukljuciti u moderne tokove a ne iskoreniti ih. Kada smo ušli na mesto obreda, dočekalo nas je četiri indijanca sa vučjim maskama. Tiho su i prilično tužno nesto pevali. Još su dvojica igrali u krug, jedan sa maskom medveda a drugi sa maskom orla. Bilo je jasno da istovremeno obezbeñuju da neko nepoznat ne uñe na mesto obreda. Poglavica Nim-Nim je stajao u njihovoj neposrednoj blizini, obučen u ljubičastu tuniku, sa svilenim, prilično neobičnim šeširom. Svuda unaokolo su sedeli Indijanci, potpuno nečujni. Pokazivali su nam mesta; bila su to improvizovana sedišta ali prilično udobna. Ono što je najvažnije, omogućavala su nam odličan pogled na sve što bi se moglo dogoditi. Svuda oko nas su bila ispunjana krzna životinja ali i kipovi demona uklesani u drvo. Primetio sam da sve žene sede zajedno i učinilo mi se da im na licu vidim nervozu pa čak i strah. Prošlo je skoro sat vremena kada su dobošari počeli da udaraju po džinovskim bubnjevima; ritam je bio jak, jednoličan i uznemiravajući. Četiri šamana je šetalo gore-dole a jedan od njih me je neodoljivo podsećao na majmuna babuna. Dok su pevali, tresli su se svim udovima; narukvice od školjaka i morskih rakova su na njima zvečale. Posle nekoliko minuta jedan broj žena i muškaraca ušlo je u označeni krug i počelo da se kreće u ritmu uobičajenog plesa. Pevušili su jednakim tonom a isto tako jednolično su igrali. Dok su igrači plesali jedan stariji čovek je ispio celu
flašu verovatno ribljeg ulja i počeo da poskakuje. U jednom momentu, bez vidljivog naprezanja, skočio je iz mesta bar četiri metra u vis. Sledećeg momenta se izgubio iz vidokruga ostavivši me potpuno zbunjenog. U osam sati sve je bilo potpuno mirno, toliko mirno da ste mogli čuti ukoliko bi i kap znoja pala na prašnjavo tlo. Upravo u toj grobnoj tisini se začuo krik i odnekud je, kroz vazduh, uletelo ljudsko telo. Telo je bilo uvezano konopcima i lancima (tu stvar su prilicno brzo usvojili) i ljuljalo se tamo-amo. Kada se umirilo, svatio sam da je drvenom kukom uhvaćeno za svaku ruku i nogu i da nije u nimalo zgodnom položaju. Sve što ga je vezivalo bilo je pričvršćeno za okolna stabla i sve je delovalo nekako groteskno. To je bio Džoni Ćićete, potpuno nag, tek sa jednom tankom kožnom trakom izmeñu nogu. Nevidljivi učesnici su pomerali užad i počeli da ga dižu uvis pa ponovo dole, prilično žustro. To se ponovilo tri puta. Tokom podizanja uvis on je izgovarao reči koje su verovatno bile predviñene ritualom jer su mu šamani glasno odgovarali. Za čitavo to vreme su šamani koračali gore-dole po zamišljenoj stazi koja nije bila duža od četiri-pet metara, nemi dok je Džoni govorio i vrlo glasni, kao uvežbani hor, kada bi mu odgovarali. Na Džonovom licu nije bilo ni najmanjeg znaka torture koju mora da je žestoko osećao. Izgled lica mu je bio kao da sedi na zelenoj travi, zagledan u bele oblake. Posle trećeg cimanja gore-dole, četiri snažna indijanca ga uhvatiše i vrlo vešto ga oslobodiše kuka, lanaca i konopaca. Doskočio je na zemlju lako, kao da nije visio u vazduhu. Tih četiri snažna ratnika ostaše oko njega kao da im je on zarobljenik. Priličan broj prisutnih kao da se uplasio da bi on mogao da pobegne; počeli su da se pomeraju i da traže sigurnija mesta. Sada je došao najinteresantniji deo ceremonije; deset indijanaca se pojavilo ispred njega, bili su to snažni ljudi, goli do pojasa. Budući šaman je počeo da pokazuje zube, režeći; još uvek je bio i gladan i ljut jer je proslo malo vremena otkako je stigao sa planine. Kada je, poput besnog psa, nasrnuo na prvog indijanca, stvarno je ličio mnogo više na divlju zver negoli na ljudsko biće. Postepeno je uspeo da dovuče čuvare - oni su ga, sva četvorica, čvrsto držali - do prve žrtve, uz pratnju šamana koji su pevali. Dohvativši prvog od deset predviñenih žrtava, dohvatio ga je za mišicu i odgrizao dobar komad. Dok se primicao drugom, šamani su, na naše iznenañenje, pokazali posebnu
pažnju rani na mišici prvog čoveka - da pokažu da nema nikakve prevare, pretpostavljam. Namazali su ranu mašću i previli je. Pošto su to učinili, tutnuli su mu u ruku komad zlata na osnovu, kako sam to od Horna kasnije čuo, dogovora izmeñu žrtve i Džonijevih prijatelja. Posle te predstave sa zubima, Hornova žena se setila svoje dece i hitno napustila spektakl. Džoni je, sa uspehom, ugrizao svih deset predviñenih žrtava. U istom trenutku kada je završio sa zadnjim ugledao je malog psa - mada je malo verovatno da je taj pas tu slučajno bio uhvatio ga sa obe ruke i počeo da ga jede živog. Pratioci su ga zatim ponovo uhvatili i gurnuli prema jednom malom, odreñenom prostoru; jedva su mu otrgli psa iz ruku. Prijatelji su ga prihvatili i obradili mu rane koje je zadobio od kuka dok je visio. Primetio sam kako su svi oni koje je on ugrizao dobijali odštetu. Još jednom sam se ogledao oko sebe; svi su bili u nekoj vrsti ekstaze. Bilo je fantastično i to što je jedan, makar i veliki šator, mogao da primi tolko ljudi. Razmišljao sam: ako se ovakav obred vrši u našem prisustvu kakve li se krvoločne orgije morale biti pre nego što su belci stigli. Pokojni gospodin Mofat, jedan od starijih službenika Hadson Bej kompaniije, ispričao mi je jedne večeri u Viktoriji interesantan dogañaj. Dok je službovao u Fort Rupertu imao je priliku da sretne jednog od tih budućih šamana, i to na samom povratku iz šume gde je umilostivio demone. Nesrećnik je urličući uleteo u naselje, grizao ljude, žene i decu, pa čak pokušao da napadne i njega. Mofat se odbranio jednim snažnim direktom i uroñenici su bili uvereni da će zbog toga na mestu ostati mrtav. Indijanci su smatrali velikom privilegijom da budu ugriženi od aspiranata za šamanstvo, bolje reći, to su nekada smatrali, sada očekuju kompenzaciju za svoje učešće u ceremoniji. Posle kratkog vremena, Džoni se pojavio, namršten ali smiren. Njegovog besnila kao da nije ni bilo. Služilo se vino od borovnice, slatko ali jako. Zadnji deo ove predstve je bio prilično zabavan. Dva indijanca, potpuno pokrivena perjem izašli su u centar kruga da podele megdan. Mada je podeljeno dosta udaraca ubrzo mi je postalo jasno da je glavni cilj da sto više očerupaju jedan drugog. Pošto bi zahvatili nešto perja oni bi ga obavezno bacili u vis. Zatim je izmeñu njih uleteo onaj sa maskom orla, udario ih obojicu i pobegao. Oba pernata borca su pala na
tlo. Tada se "orao" okrenuo prema "medvedu" i dvojici "vukova". Sva trojica su klekla i molila za milost. Orao je odigrao zatim solo igru, očigledno ratnickog karaktera. Neposredno posle toga, Horn i ja smo napustili obredni šator mada su se bubnjevi čuli sve do zalaska sunca. Sutradan, Džoni Čićete je poklonio svojim domaćinima razne stvari u vrednosti od hiljadu dolara: od maramica preko ćebadi do konja za poglavicu. Da bi pokazao svoju indiferentnost prema zemaljskim dobrima on je polomio i zapalio svoj lepi i veliki kanu (vredan najmanje 200 dolara)." Dr. Valkem navodi sličan obred, održan mnogo godina ranije i mnogo brutalniji. O tome je čuo od trgovca koji je posetio rusku stanicu u Sitki. Pošto su ga ljubazno ugostili, ruski šef ga je poveo da vidi ceremoniju inicijacije. Trgovac je bio zapanjen sa kakvom je bestijalnošću budući šaman otkidao meso sa prisutnim indijancem. Uvezali su ga i podigli uvis, koristeći uže i kuku od riblje kosti. Iz njega je liptila krv a rane su bile ogromne. Za sve to vreme aspirant nije ispustao ni glasa; Šamani obučeni u kostime zveri, sa maskama na licu, išli su ispod i oko njega bodući ga kopljima odozdo. Krv je doslovice bila svuda. Jasno je da je takva šamanska ceremonija bila zamišljena kao zaplašivanje saplemenika i povećanje misterioznosti zvanja. Opisi ovih obreda, ma kako besmisleno izgledali, lako se mogu svatiti kao odraz visokog položaja koga su šamani oduvek imali u plemenskom indijanskom društvu.
Drevni načini lečenja Sijuksa i Lakota Mnogo je nijansi različitih učenja u americkoj indijanskoj medicini. Takozvana medicina wheel - kolo medicine - ustvari je mandala ko-
ja sadrži sedam smerova i čini priroñeni red svega stvorenog na svim nivoima kreacije. I samo je čovečje telo jedno takvo kolo - jedna mandala. Ono sadrži svoje unutrašnje smerove koji nam odašilju svoje poruke. Dr Levis Mehl, profesor prirodne medicine na Stanfordskom univerzitetu u Kaliforniji, ujedno je lekar šamanske holističke medicine u Centru za oporavak od bolesti u San Francisku, izveštava o gotovo "čudesnim" ozdravljenjima u slučajevima kad se primenjuju šamanske metode isceljivanja u kombinaciji sa naučnom, zapadnom medicinom. Mehl veruje da je šamanizam delotvoran zato što priznaje u svom sistemu delovanja Svetoga - pod čim podrazumeva i divljenje za šire sisteme i energije koje ustvari, upravljaju našim životom. Američki individualizam, smatra Mehl, potkopao je tu ideju o svetosti, jer svoju filozofiju temelji na iluziji da je svako gospodar vlastite sudbine i života. U šamanskoj tradiciji, meñutim, poštovati sveto znači priznati da nismo mi vladari, da ne upravljamo celinom vlastitog života, nego da nas širi sistem energije nosi ovamo-onamo. Šaman poštuje te šire sisteme, poštuje njihovu svetost i smer kretanja, te deluje u skladu s pravilima tog energetskog sistema. Mehl zatim definiše "dobru medicinu kao onu koja je delotvorna", a u svojoj vlastitoj praksi upotrebljava kombinaciju zapadnjačke medicine, šamanskih rituala, molitvi i priča za lečenje najrazličitijih bolesti, od Epstein-Barovog sindroma do raka. On, meñutim, uvek naglašava da čak i u tzv. čudesnim isceljivanjima pacijent uvek doživljava neku vrstu "smrti". "čak je i malo ozdravljenje smrt nekog prošlog načina postojanja, jer je bilo potrebno da nešto umre kako bi pacijent mogao preživeti - objašnjava Mehl. - Bolesnik ponekad mora promeniti posao, napustiti porodicu, promeniti osećanja ili ubiti neki prošli način postojanja, neku svoju naviku. U šamanističkom isceljivanju uvek je, dakle, potrebna ta mala smrt. Ako je bolest, meñutim, snažna, potrebna je velika smrt i tada će pacijent umreti". Na svojim seminarima širom sveta dr. Levis Mehl poučava kako prepoznati tih sedam smerova ljudskog tela i razumeti njihove poruke. Kako sam potiče iz plemena severnoameričkih Indijanaca, u svom radu kombinuje metode koje je naučio od svoje bake Indijanke iz plemena Čiroki i Lakota s Apalcijanskih planina u Kentakiju, SAD, sa spoznajama zapadne zvanične medicine.
Odgajen sam u tradiciji Indijanaca Lakota i Sijuksa - objašnjava Mehl - te zato propagiram njihov sistem koji se ponešto razlikuje od sistema drugih severnoameričkih plemena, iako su osnovni principi isti". Nekad, dakle, u stara vremena pre nego što su ljudi postojali na svetu, samo su Vetar i njihova četiri sina živeli na Zemlji. Pravaca još nije bilo. Nije bilo ni godišnjih doba. Nije bilo ni godina. Obavljajući pripreme za dolazak ljudi, Stvoritelj je poslao Vupia, Duha lepote, da obavesti Vetar kako je vreme da njihovi sinovi utvrde četiri smera i odrede godišnja doba. Četvorica braće primila su nareñenje i dala se na delo. Uputili su se na stazu koja vodi ivicama sveta, kako bi mogli stvoriti četiri strane sveta. Eja, drugi sin, uputio se na zapad koji je ujedno i prvi pravac. Pritom se morao suočiti sa svojim vlastitim strahovima, a to je učinio tako što je zatražio razgovor sa snaznim Vakinjanom, Duhom grmljavine i munja. Tako i čovek, ako se želi suočiti sa svojim strahovima, treba to da obavi u zapadnom pravcu. Zapad upravlja desnim delom tela, uključuje i jetru, žuč, tanko ulazno crevo i desni bubreg. Jetra funkcioniše slično Biću grmljavine - ona čisti telo od otrova baš kao što Vakinjan čisti svet od prljavštine. Stoga se obično manifestuje u desnoj strani tela. Na jednom Mehlovu seminaru jedna je žena menatlno ušla u desnu stranu svog tela i tamo se odjednom suočila s velikom zmijom. Uspela je da ostane pribrana i da pogleda duboko u zmijine prelepe oči. U meñuvremenu je i njen strah splasnuo, te je žena svatila da joj je zmija došla pomoći kako bi mogla da se suoči sa svojom majkom i raspravi stare sukobe iz detinjstva. Majka joj je bila posebno "zločesta" i često ju je mučila ni zbog čega. Zmija se sada savijala oko tih slika nepobitnih uzrujavanja, dok se slika mrzovoljne zločeste majke nije sasvim razbila i izbledela. Sever je dom Jate, prvoroñenog sina Tatea. Sve čega se Jata dotakne smesta se ohladi, ali u toj hladnoći leži mudrost. Jata vlada glavom, uključujući oči, nos, usta i uši. Boja Eje je crna: Jatina boja je crvena. U glavi nalazimo mudrost, hrabrost i snagu. Jedan učesnik seminara otkrio je u svojoj glavi velikog orla. Orao ga je poneo visoko u stratosferu kako bi čovek mogao ceniti njegovu mudrost. A tada se orao obrušio u njegovo srce, kako bi povezao logiku s ljubavlju. Kad uñemo u Jatinu postojbinu (onaj koji okreće leña Viu, Suncu) pred nama će se naći naša
životinja mudrosti. Tako možemo shvatiti prepreke našoj vlastitoj snazi i hrabrosti i kako one deluju na naše telo. Inapa živi na istoku i odreñuje taj pravac. Kao što Eja vlada desnom stranom, Inapa vlada levom. Pod Inapu spadaju slezina, želudac, limfa, levi bubreg i silazni deo creva. Inapina je žuta boja (poput spektofotometričke boje za hranu i biljke koje održavaju slezinu, želudac i limfu). U Inapinu vlast spadaju budnost i prosvetljenje. Na jednom je seminaru učesnica susrela hermelina na svojoj levoj strani. Hermelin se savio oko nje, a zatim je preneo u prizor gde je ta žena bila napuštena i bez ikakve važnosti. Hermelin je svojim nežnim krznom obrisao njene suze i umiljavao se oko nje. Odlučili su da odsad uvek budu prijatelji i da je hemrelin prati u svim teškim vremenima kako ne bi prolivala suze. Okaga je južni vetar. Okaga se oženio s Vupi, Duhom lepote. Vupi se posle pokazala ljudima kao prelepa žena koja im je donela svetu lulu. Učila je ljude kako da se mole Skanu, Stvoritelju, tako da im on usliši molitvu. Kad je nestala iz njihovog logora, ljudi su samo videli belo tele bivola. Zbog toga Vupi često zovu jos i Žena belo bivolje tele. Okaga vlada predelima pelvisa. Okaga vlada reproduktivnim organima i donjim delom debelog creva. Njegova boja je bela, a u njegovoj su vlasti ljubav i poverenje. Na jugu učimo kako treba voleti sebe. Kad volimo sebe, možemo voleti i druge ljude. Ako na našem jugu naiñemo na unutrašnje prepreke, ne možemo davati ni primati ljubav. Nemamo poverenja ni u druge ni u sebe. Jedna učesnica koja je u predelu pelvisa imala teškoće susrela je miša, jednu od tradicionalnih životinja, koje pripadaju jugu. Miš joj je rekao da mora rovati po skrivenim mestima i bolnnim predelima, jer su njene uobičajene ceste prohodne. Miš joj je prizvao u svest prizor koji pokazuje kako ju je iskoristio u detinjstvu bliski roñak, brat njene majke. Ona je tu uspomenu uništila u svom sećanju, jer se bojala da o tome govori. Miš joj je pomogao da odstrani tu prečpreku koju je podigla prema ljubavi iz straha da je neko ponovo seksualno ne zloupotrebi. Tada joj je miš obećao da će očistiti predele zahvaćene endometriosom u njenom pelvisu. Skan vlada nebom. Skan je takoñe i Vakan Tanka, što doslovno znači "najveća dubina" ili "velika tajna". Boja neba je plava, a ona vlada našim rukama i ramenima. Našim rukama pokušavamo dosegnuti nebo i pružamo ih prema
Stvoritelju. Žena koja je imala teškoća s ramenima susrela je u sebi ružičastog pelikana. Bila je to snažna ptica s velikim ramenima. Uleteo je krilima u njene otvorene ruke. Njegove pernate ruke srele su njene i dale joj snagu da u mračne predele ramena unese više svetlosti. Pelikan ju je naučio kako da prestane nositi toliki teret na ramenima i svu odgovornost. "Podigni ih u vis - rekao je pelikan - i Stvoritelj će s njim preuzeti tvoj teret. Tada te ramena više neće boleti". Noge su u smeru zemlje čija je boja zelena. O Zemlji govorimo kao o Velikoj majci svega života. Jedna je učesnica seminara susrela u sebi crnog medveda kao svoju životinju Zemlje. Medved je imao lagano zakrivljene noge i stajao je na njima čvrsto na zemlji. Prizor se odvijao negde u jednoj od mračnih evropskih šuma kojima gospodare medvedi. Taj je medved stigao iz istočnih krajeva Evrope kako bi učesnicu podsetio na njene pretke i nasledstvo. "Tvoji su bili jako vezani za zemlju - rekao je medved - i ta veza sa Zemljom leži u tvojim genima. Moraš se osloniti na svoje poreklo i tradiciju kako bi se iscelila". Žena je, inače, patila od hroničnih bolova u nogama. Sedmi je smer pravac svih naših veza i nema svoje boje. U telu ga nosi naše srce. Jedan je čovek na seminaru rekao da ima oduvek nepravilan rad srca, da ono nepravilno udara. Želeo se susresti sa svojom životinjom srca. I odjednom se našao u toploj vodi. Približila mu se velika zelena riba kako bi s njim razgovarala. Riba mu je otkrila mnoge nelagodnosti i ružne stvari koje su mu se zbivale u detinjstvu i koje su prouzrokovale njegove teškoće. Doznao je da njegova majka nikad nije želela sina već ćerku. Iz bolnice ga je donela kući u ružičastim pelenama i pustala mu da raste kosa jer je htela imati devojčicu. On je znao da je tako ali je te uspomene iz najranijeg detinjstva namerno zakopao duboko u nesvesno. Meñutim, one su mu prouzrokovale patnje u predelu srca. A tim je istovremeno onemogućio dotok drugim vaznim informacijama u životu. Riba ga je odvela do obale gde ga je čekao prekrasni jelen. Jelen ga poveo u šumski proplanak pun mira i tišine, na kojem je mirno paslo stado. "To je gaj prepun harmonije i takvih veza meñu bićima kakva su nužna na svetu - objasnio mu je jelen. - Prouči prvo ono što ti je riba pokazala, a zatim sredi svoje veze kao što su sreñene veze u našem stadu, pa ćeš ozdraviti svoje srce". Uz pomoć terapeuta na
seminaru taj je čovek uspeo da otkloni svoje teškoće na nekoliko seansi koje su posle usledile. Životinje u medicinskom sistemu severnoamerickih Indijanaca, u ovom slučaju Lakota i Sijuksa, možemo posmatrati kao totemske stupove ili smerove, a možemo ih uporediti sa sedam čakri ili sedam energetskih središta nešeg tela. Ako imamo veće teškće, možemo u mislima okupiti veće od sedam životinja kako bi nam ono pomoglo da se oslobodimo teškoća. Jedan od najpoznatijih životnih psihologa dr. Stanislav Grof i njegova supruga Kristina razvili su novu psihoterapetusku metodu koju nazivaju holotropskom terapijom, a u koju su, meñu ostalim, uključeni rad s elementima smrti i ponovnog roñenja, dakle iskustva i termina koji su sastavni deo šamanističkih inicijacija. Potom dovode pacijente u promenjena stanja svesti, koristeći se pritom šamanovim bubnjem, a ne drogom - opojnim sredstvima - koja polako u najavangardnijim oblicima psihoterapije postaje zastarela i sve više psihoterapeuta potpuno odbacuje upotrebu narkotika. Čini se da je savremena medicina napravila potpuni krug i usmerila se na istraživanja i primenu sve donedavno preziranih tehnika i metoda, koje su se srećom sačuvale u tzv. primitivnim plemanima i folklorističkim običajima nekadašnjih gospodara Amerike - crvenokožaca.
Indijanska hipnoza Ovaj tip voñene vizualizacije početak je svakog isceliteljskog postupka ovog savremenog šamana, i po njegovim rečima zapravo je odreñena vrsta hipnoze. - Meñu Čiroki i Lakota
indijancima obolela se osoba preko takvih priča, odnosno vizualizacije, uvede u stanje transa. Mi to zovemo "Uspavan tako da sanja kao da je budan". Da to naučim pomogli su mi upravo oni trenuci provedeni sa prababom. Kada sam sasvim ušao u to, svatio sam da je nalik onome što moderna medicina zove hipnoza. Meñutim, dok moderni psihijatri pacijenta polegnu na kauč i hipnotiziraju ga tako da uñe u hipnoticki trans, mi to činimo puno ležernije. Osoba, naime, ne zna da je u transu jer je svega svesna i potpuno budna, pa ipak povezana sa svojom podsvešću i nesvesnim. U klasičnoj hipnozi lekarće, na primer, u radu sa obolelim od karcinoma nastojati da kod njega razvije sliku kako se bolesne stanice meñusobno napajaju. Mi ćemo, uz pomoć indijanske hipnoze, nastojati da budemo puno više u skladu sa prirodom i uveriti pacijenta da sve stanice njegovog tela (mislimo na ćelije, pre svega) žele živeti u sretnom skladu bez potrebe da meñusobno najavljuju rat. Na taj način izaziva se promena na celoj ličnosti, tako da je to sasvim nova osoba koja će nastojati podstaknuti sve svoje potencijale. U radu sa pacijentom važno je računati na celovitost njegovog bića, dakle i na najsitnije faktore koji na njega mogu uticati, kao što su ishrana, okolina, napetost, emocije, navike, verovanja, porodična situacija, drustvo, religija itd. Od svih faktora ipak je najvažnije verovanje. Najače deluje ono u šta ljudi veruju ma koliko to objektivno izgledalo neverovatno. Zato su jako važne priče i njihivo duhovno značenje jer vode onome u šta čovek veruje. Samo ovom tehnikom od svih slučajeva bolesti karcinoma koje sam imao, sedamdeset posto je izlečeno ili se stanje poboljšalo - objasnio je dr Mehl princip rada vizualizacije kao hipnoze. Tehnikom, "Uspavana tako kao da je budna" dr Mehl je bitno pomogao jednoj ženi hronično bolesnoj od šećerne bolesti. U njoj je ona saznala zašto je svoju bolest upotrebljavala da se "oduži" svojim roditeljima koji su je tokom detinjstva bespoštedno opterećivali. Shvatila je da ju je "dozvala" kao "sredstvo kojim će nad njima preuzeti kontrolu". Mogla je "zaboraviti" insulin ili pojesti puno šećera, što je njih jako potresalo. Kada je otkrila stvarni uzrok bolesti, mogla je preći u dublje nivoe procesa (samoiscelivanja). Premda se, pored tehnika indijanskih uroñenika, služi i metodima konvencionalne medicine primenjivim u okvirima šama-
nskog isceljivanja, ovaj indijanski doktor smatra da je za svako lečenje najvažnija intuicija, "unutrasnje viñenje" i iscelitelja i pacijenta. "Mnogi ljudi intuiciju smatraju nečim što dolazi iz njih samih. Ja je razumem kao nešto što mi je dato. Moje Više Ja, ili Duh, ili kako god to želite zvati, u komunikaciji je sa drugim osobama i pokazuje mi šta je pogrešno i šta bi trebalo činiti. što više pacijent govori, što se više unosi u našu zajedničku priču, to sam više na oba nivoa, svesnom i nesvesnom. No, zato je potrebno puno vere. A bez intuicije, bez tog kontakta sa unutrašnjim glasom koji postoji u svakom čoveku, nema verovanja. Taj kontakt mi postižemo putem priča. A bolest kod većine ljudi i nije ništa drugo do gubljenje kontakta sa vlastitim Duhom. Drugim rečima, oni su izgubili sposobnost individualnog uvida. I kada se razbole, pokušavaju to rešiti racionalnim prosuñivanjem. Nažalost, to je pogrešno; razum nije za to stvoren - objasnio je dr. Luis Mehl, naslednik šamana i lekara koji se koristi holističkom metodom.
Šamanska praksa Kao što je danas slučaj sa istaknutim doktorima tako su i šamani bili konsultovani o mnogim problemima plemena ali i ličnim stvarima. Mada on nije bio poglavica, pa čak obično ni iz boljih porodica, šaman je imao veliki uticaj na svakodnevni život običnih ljudi. Bio je uvek pitan o stvarima opstanka ali i ljubavi i sitnih duhovnih nedoumica; učestvovao je u svim obredima i običajima svakog čoveka u plemenu. Ubistvo prvog lososa u sezoni, sakupljanje raznih bobica, obaranje kedra u svrhu izrade kanua - sve je to moralo biti vršeno u skladu odgovarajućih ritualnih formi. Bilo je vrlo va-
žno, na primer, održavati dobre odnose izmeñu duha lososa i pripadnika plemena tako što se duhu lososa objasnilo da Indijanci ubijaju ribu samo zbog toga sto im je neophodna za isranu; bez njih bi jednostavno umrli od gladi. Pre nego što bi se krenulo u ratni okršaj, duh šamana bi morao biti poslat unapred kako bi izazvao propast neprijatelja. Nove naseobine su zahtevale njegove usluge, a isto tako i bilo kakvi javni radovi. Duhovi su bili svuda i šaman je morao da stalno dela kako bi sprečio njihov loš uticaj. Kao pomoć, prilikom bilo kakvih mogućih medicinskih problema, šamanu stoje na raspolaganju mnoga praktična znanja. Najveći broj znanja dobija kroz svoje početno školovanje jer je to sinteza viševekovnog iskustva; ponešto svaki od njih sam sazna kroz svoju svakodnevnu praksu. Neophodno je da bude sposoban da odmah spozna veliki broj različitih bolesti, lične psihološke karakteristike čoveka u pitanju i mogućnost upotrebe odreñene legende; treba da zna sve o israni ali i da govori iz trbuha i da se bavi hipnozom kada to situacija zahteva. Pored toga, on raspolaže sa zavidnim brojem ličnih dekokta i običnih čajeva kao i melema koje odreñuje u zato zahtevanim situacijama. Mnoga od tih znanja bi se danas mogla nazvati glupošću ali ostala su i dan-danas vrlo efikasna. Svaka bolest je bila napadnuta detaljno izvedenim ritualom ali istovremeno potpomognuta konkretnim lekovima i onim što su ti - pre naučne medicine "priučeni" doktori smatrali za najvažnije: verom, nadom i uverenjem da je šaman u pravu kad potencira da je vreme najbolja medicina za mnoge stvari. Čak i najmanje poboljšanje je smatrano kao veliki uspeh; time je naglašavano da je bilo vredno para i truda da se takvom lečenju pristupi. Ukoliko pacijent nije bio zadovoljan poboljšanjem ili ukoliko nema dovoljno volje smatrano je strašnim i verovalo se da tu tada više nema leka. Najčešće se dešavalo da bolesnik odluči da stoički pati bez obzira šta mu se dešava ili da se pomiri sa stanjem u stilu "šta će biti, biće". Dešavalo se da jake ličnosti, uverene u svoju snagu ili potpuno bez te vere, ne žele da se predaju bolesti niti da od šamana potraže pomoć. To ponašanje je izazvalo dvojako reagovanje: s jedne strane je potaknulo hrabre pojedince da sami sebe leče, a s druge strane je, pošto bi umirali, uverilo ostale da se bez pomoći ša-
mana ne može. Interesantno je i to da su šamani podsticali ljudsko samopouzdanje - čak i kad je njihova pomoć direktno odbijana - jer su tvrdili da samo najači preživljavaju a to je bio interes plemena. Kada se od šamana tražilo da vidi saplemenika koji je ozbiljno bolestan, najčešće je tu bolest podveo pod klasifikaciju bolesti duše ili oboljenje koje su izazvali loši duhovi. Svi teško bolesni pacijenti su bili izazov njegovom umeću, reputaciji a ponekad i njegovom sopstvenom dobrom zdravlju, bilo je zato vrlo važno da odmah odbije slučajeve gde nije mogao pomoći. Šaman preliminarno posećuje bolesnika ne zato da odluči hoće li prihvatiti slučaj ili ne već i da prouči okolinu mesta i da odluči kakav oblik preventivne procedure može primeniti. Ukoliko odluči da nastupi, odmah ubira svoj honorar. Ponekad to iznosi prilično, zato što njegov lični kontakt sa duhovima čini od njega čoveka kome se ne sme protiviti a pogotovo ga se ne sme uvrediti, šatori, robovi, kanui i slične dragocenosti su smatrani za pogodne darove, normalno, ukoliko se ne pokažu rezultati sve se to moralo vratiti. Po primitku honorara šaman bi se osamio; morao je dobro razmisliti kako da organizuje napad na neprijateljske duhove. Kada je slučaj ozbiljan, pogotovo ako je u pitanju bolesnik od ugleda, ozbiljni šaman će obavezno konsultovati nekog od kolega. Tada kada je isplanirao postupak lečenja, on dolazi u zajednički šator ili komunalnu kuću noseći svoju magičnu mesaći torbu i obučen u odeću te profesije. Obično ga prati jedan ili više asistenata koji nose bubnjeve i ostale ritualne instrumente. Nije teško zamisliti njihov prizor kako ulaze u veliku prostoriju u kojoj je u sredini ognjište sa rasplamsanom vatrom. Rodbina i znatiželjnici sede i stoje unaokolo. Sve su oči uprte u šamana, čoveka koji je upravo opsednut sopstvenim duhom. Nastup šamana, koji podržavaju i uvećavaju sujeverni posmatrači, strah i poštovanje prema njegovom delu direktno utiču na pacijenta. Šamanski postupci se prilično razlikuju, u zavisnosti od trenutnih dogañaja u plemenu, ozbiljnosti oboljenja, ličnog iskustva i, bez sumnje, od značaja i imovnog stanja samog bolesnika. Neke radnje su brže i jezgrovite; drugi rituali traju i danima. Vrlo često se od rodbine i bliskih prijatelja traži učešće u magijskim postupcima. U jednom od tipičnih rituala bolesnik mora da pije slanu vodu za ispiranje i ja-
čanje, kako bi se telo iznutra pročistilo i pripremilo za dolazak duhova. U toj istoj slanoj vodi se mora dobro oprati kako bi telo bilo čisto i spolja. Tako se počinje bez obzira koliko će čitav postupak trajati - a ponekad to traje i nekoliko dana. Kada se ostvari odgovarajuće raspoloženje, šaman počinje da pleše oko vatre, uvek držeći svoju levu ruku uperenu prema centru prostorije gde se nalazi. Trese se u transu dok njegovi asistenti udaraju jednolično u velike bubnjeve; svi prisutni pevaju odgovarajuće pesme. Intezitet i tempo se pažljivo odmeravaju (na osnovu posebnih znakova šamana) jer on time direktno utiče na raspoloženje prisutnih. Postepeno, on sebe dovodi u stanje potpune ekstaze što zarazno deluje na ostale, pa samim tim pozitivni stav i uzbudjenje utiču na pacijenta. Šaman sužava krug oko bolesnika, dodirujući ga rukama, masirajući obolela mesta, duvajući kroz koštanu trubu, pokušavajući da sčepa strane, nasrtljive duhove svojom hvataljkom za duhove, stalno se dogovarajući sa sebi naklonjenim duhovima. Izdiže iznad pacijenta svoj sakralni amulet, specijalni dar koji je dobio od moćnih duhova upravo kao pomoć da bi lakše izlečio ljude. Tada stavlja oko vrata ili ruke bolesne osobe amajliju koju je sam napravio. Na kraju, šaman je u takvom stanju da svi prisutni mogu lako da vide da ga je lični duh potpuno obuzeo. Sujeverje, impresivno središte svih tih dogañaja i strah od tajnih magijskih obreda, čine čitav postupak neverovatno energetski moćnim. Delimično hranjen i takvim bioenergetskim nabojem, šaman odjednom u svojoj duhovnoj opsesiji vidi sve: psihu bolesnika, njegov fizički sistem, istoriju bolesti, najskrivenije želje. Istovremeno, magija je toliko jaka da je bolesnički somatski sistem tako snažno šokiran i nebranjen da bilo kakav lek, podržan snagom uma, vrlo verovatno deluje odmah i vrlo efikasno. Prema nekim proučavanjima, šamani su postizali i postižu i dan-danas mnogo bolje rezultate nego njihove univerzitetski školovane kolege. S obzirom na iskustvo i način prakse, to nije ni malo čudno.
Da li ta moć slabi? Šamanizam, jasno, nije američka reč. Primerno, to je kult duhova i spiritizma praktikovan
meñu Rusima oko Urala, zatim Fincima, Mañarima, Turcima, Mongolima i Tunguzima. Nešto šamanizma u izmenjenom obliku, ostalo je na Balkanu. Šamanizam je postojao na Tibetu pre dolaska Budizma. Moris Barbo je utvrdio veliku sličnost u šamanističkoj praksi meñu indijancima Britanske Kolumbije i onog na Tibetu. Sličan oblik, možda i potpuno samostalno, razvio se u jugozapadnoj Africi. Nažalost, kao i sve drugo i šamanizam je popustio pred dostignućima evropske civilizacije. Posle dolaska belog čoveka i njegovih školovanih ljudi, o šamanima se počela stvarati reputacija prevaranata i šarlatana. Njihovo tajno prizivanje duhova, hvataljka za loše uljeze i truba od ribljih kostiju dobijaju epitet hokus-pokus instrumenata; belci hladnokrvno objašnjavaju da su to obične praznovernice i na svaki način ih nipodaštavaju. Šamani polako ali sigurno gube svoju moć nad drugim ljudima. Ne prilagoñavajući se, stari običaji su osuñeni da lagano nestaju. U udaljenim krajevima, gde se magija belih ljudi teško odomaćivala, Indijanci su se i dalje obraćali šamanima za rešavanje svojih problema.
Tokom velike epidemije influence 1918. i 1919. nije bilo dovoljno doktora da obilazi sva naselja i mnogi domoroci su morali da se obrate svojim vračima za pomoć. U selu Kispajaka na gornjem toku Skina River, šaman po imenu Nuks je, uz pomoć magije, stvorio duh žene-
vrača koja je, na osnovu mnogih svedočenja, spasla nebrojane ljudske živote. Prilično jednostavno, ali i uz pomoć ne male količine novca, civilizacija je onemogućila šamanizam. Smrtni slučaj kao posledica tog umeća bio je predmet sudskog procesa koji je voñen marta 1931. godine. Taj slučaj je u novinama bio predstavljen kao borba protiv veštica. Sleks Tie, Indijanac koji je bio stariji od 80. godina i Donald Grej bili su optuženi da su upotrebili duh medveda da izazovu tešku upalu guše. Osuñeni su ali samo na godinu dana jer je ocenjeno da se takva praksa više ne može uzimati ozbiljno. To je na neki način bio završni čin stopedesetogodišnje borbe belih ljudi protiv tradicije koja se uspešno održavala vekovima. Kanibalizam je često bio pominjan kao deo ritualnih obreda šamana, verovatno zato da bi se ogadio belcima. Frederik Hovej, jedan od prvih kanadskih istražitelja je, opisujući ritualne obrede kategorički tvrdio da niti je video niti je ikad čuo da je do kanibalizma ikada došlo.
Moguće objašnjenje za postojanje takve besmislene tvrdnje dao je antropolog Klark iz Vankuvera. Prema njemu, stvar je u načinu razmišljanja belog čoveka. Belac je dovoljno tvrdoglav da ne veruje da se rak može izlečiti melemom, ali istovremeno smatra da se električnim udarima može izlečiti reumatizam i naravno, da su sve druge rase obični divljaci. Takav belac može progutati svaku glupost pa zameniti ritualno ujedanje za vreme inicijacije sa kanibalizmom. Interesantan je i primer dr. Njukomba koji je pokupio pet Indijanaca i doveo ih, kao atrakciju, na Sajam u Sent Luisu 1904. godine. Dr. Njukomb je bio pisac i smatran je velikim poznavaocem indijanaca mada nije preterano verovao njihovoj mitologiji. Ispostavilo se da je jedan od njih šaman; oštro su mu odbrusili da gleda svoja posla kada je pokušao
da ih spreči da ubiju i pojedu mladog crnca. Velika grupa posmatrača je bila takoñe šokirana prizorom i potpuno nesposobna da bilo šta preduzme. Kada je policija stigla da uhapsi ubice, mali crnac se pojavio izmeñu njihovih ruku, naklonio se i otrčao. Krv i komad mesa su kao rukom nestali a indijanci su se smejali kao ludi. Grupna hipnoza, iluzionizam ili neki šamanski trik, dr. Njukomb nije znao da objasni jer im nije bilo na kraj pameti da bilo šta objašnjavaju. Jedino što je bilo sigurno je činjenica da je pojedeni mali crnac ostao živ i u jednom komadu. Čitalac se može upitati da li je zamena šamana uvaženim praktikantima magije belog čoveka donela bilo kakav napredak Indijancima. Sumnjamo. Neugodna je činjenica da je u Britanskoj Kolumbiji gde Indijance nisu ubijali iz sporta, broj Indijanaca iznosio oko 150 hiljada, a da ih danas nema ni trećina. Procena je da je u Severnoj i Južnoj Americi ubijeno najmanje 80 miliona tih plemenitih ljudi. U doba kada je po predanju došao Hoe sin u severnozapadni Pacifik, šamanizam je odmah uspostavljen. Za to vreme su evropski hrićani slušali reč svetog Avgustina i sličnih koji su označavali bolest kao uticaj ñavola i paklenih demona. Lekovi su smatrani nepotrebnim. Jedina nada u ozdravljenje ležala je u teranju bolesnika da se moli Bogu i svetim ljudima - u poreñenju sa tim, sa pravom se može tvrditi da su Indijanski lekari šamani - služili vrlo dobro svom narodu.
Loparski šamani Često se govori da šamansko shvatanje života delimično potiče od starohaldejaca. Sumeri, Akañani i kasnije Vavilonci su verovali u mnoštvo duhovno-materijalnih demona odnosno zlih duhova koji su na Nebu, Zemlji ali i u podzemnom svetu. Oni su stvorili posebnu religiju u kojoj je značajno mesto zauzimao čitav splet raznih obreda i rituala punih molitvi, kletvi, zaklinjanja, čaranja, magijske igre i sl. - a sve to u funkciji isterivanja zlih duhova. Oni nisu znali za viruse i bakterije, ili mi tako mislimo, ali bili su uvereni da to zli duhovi ulaze u ljude i tako ih razboljevaju. Ako uzmemo u obzir šta je sve mislila zvanična medicina do pre samo dva veka može se sa sigurnošću reći da je narodna medicina mnogo preciznije i rea-
lnije shvatala bolest i načine lečenja. Možda su bakterije i vitusi samo instrumenti nekih duhova. Bilo je, dakle, neophodno ili stupiti u kontakt sa zlim duhom i oterati ga ili se obratiti dobrim duhovima za pomoć.
ju radi autentičnog tumačenja. Kada mu je telo ukočeno, to znači da mu duša astralno putuje odnosno da mora da putuje na dug put da nañe duha. Kod nojda je veoma karakteristicno što ta vrsta retko kad traži odgovore na nebu ili na zemlji oko nas. Najčešće Loparski šaman posećuje duhove davno umrlih predaka ili samo podzemlje i tu traži odgovore na gotovo sva pitanja. Dok saplemenici čuvaju i po nekoliko dana njhovo telo koje ne pokazuje nikakve znake života - nauka nije uspela da razjasni kako uspevaju da svoje vitalne funkcije do te mere smanje da su, u nekoliko slučajeva, utvrñene čak kliničke smrti. Jedan od tih šamana je bio premešten u bolnicu, 1927 godine i tri puna dana bio "mrtav" dok se nije probudio, potpuno fizicki i psihicki stabilan čak zbijajući šale na račun doktora i ostalog odeljenja jer je, i "mrtav" sve video. I dan-danas ti šamani posećuju podzemno carstvo umrlih pa ih prizivaju da se jave, proklinju ih da idu svojim putem i mole ih da produže život bolesniku bar neko vreme. Nekada je taj razgovor glasan i obostran, nekada se čuju samo glasovi mrtvih a nekada vlada dugotrajna tišina. Nojdi su, najverovatnije, pošto je to pradavna tradicija, prvi spiritisti - oni petnaestak vekova komuniciraju sa dušama mrtvih.
To, razume se, nije bilo lako pa su vekovima posebni ljudi usavršavali načine kontakta sa duhovima. Dužnost šamana je da proveri da li je bolesnik zaista žrtva zlog duha ili ne - ukoliko jeste njegova je dužnost da ga udalji iz tela i to na takva mesta odakle se nikada ne može vratiti. Pošto se veruje da zli duhovi mogu da preñu u kamenje, kosti, lobanje, nokte i mnoge druge, slične predmete, šamani ih često sa sobom nose bilo kao amajliju bilo kao fetiše. Loparski šamani (u tom narodu na severoistoku Rusije koji je slovenskog porekla ali prilično izmešan sa drugim azijskim narodima tog prostora) se nazivaju nojdi i doživljavaju ekstazu na razne načine: žvaću duvan i lovorovo lišće, piju narkotička sredstva (kanabis je obavezan sastojak), pevaju i uz bučnu i ritmičku muziku igraju dok ne padnu u trans. Kada mu se svest pomrači to je znak da je duh ušao u njega, te da govori njegovim ustima. Sve što izgovori prisutni budno pamte jer mu posle to ponavlja-
Prenose živima poruke i zavete, savete za izlečenje i religijske misli. Šamanski opisi podzemnog carstva su krajnje jednostavni: to je, očito, ñavolsko drustvo i duše se žestoko pate. Nema tu tela niti fizičkog mučenja ali nema spokoja niti odmora. Dešava se tako da šaman prenese i molbu iz pozemnog sveta koji danas deluje gotovo neverovatno.Šaman oseća potrebu da pomogne i dušama mrtvih pa čak i zlim duhovima, a ne samoživim bićima. Sve je to deo jednog istog sveta, govore oni, i nema hamonije bez tog carstva. Sloveni su oduvek verovali u mrtve pa su spiritizam ili nekromantija više nego sastavni deo pradavnih religija. Danas su to samo magijski obredi ili običaji ali duboko ukorenjeni u narodu a dokle god bude šamana i njihovog neverovatnog učinka ostaće i u duhovnom načinu lečenja.
demskih antropologa, presudiće vreme. Za nas je važno da su one na čitalacku publiku delovale jače nego sva dotada objavljena antropološka literatura. Progovarajući kroz njih Don Huan je, premda ga osim Kastanede niko nije video, postao jedan od istaknutih gurua Zapada. Kastanedinom uspehu i slavi Don Huana umnogome su doprineli Timoti Idri, začetnik psihodeličnog pokreta i Džon Lili, istraživač paralelnih univerzuma. Premda je poznat uglavnom po korišćenju droga, Liri je uz njih koristio i spiritualne tehnike koje su dokazale svoju vrednost u mističnim tradicijama Istoka i Zapada.
Lepota spiritualne krize U renesansi magijskih, okultnih i mističnih učenja neobićan fenomen dogodio se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina ovog veka. Šamanizam, najstariji religijsko magijski i isceliteljski sistem oživeo je na čuvenom kalifornijskom univeritetu UCLA. Mladi antropolog, koji je pisao pod imenom Karlos Kastaneda, objavio je zanimljiv prikaz svog višegodišnjeg izučavanja šamanizma uz meksičkog šamana Don Huana. Posle izuzetnog prijema koji je njegov prvi rad doživeo kod čitalačke publike, Kastaneda je objavio niz knjiga koje su od njega načinile kultnu figuru sedamdesetih godina. Kastaneda je opisao Don Huana kao narodnog mudraca obdarenog magijskim moćima, skladno povezanog ne samo sa životnimm tokom ovog sveta, već i paralelno postavljenih svetova u koje on po volji stupa. Da li je Don Huan postojao, ili ga je Kastaneda izmislio, kako tvrde neki njegovi kritičari na osnovu detaljne analize svake rečenice njegovih tekstova - nije od velikog značaja. Bilo da su Kastanedine knjige produkt žive uobrazilje pisca koji se igrom slučaja nije iskazao u Borhesovskoj fantastici, ili su to nestandardna, kreativna i nadahnuta istraživanja koja pomeraju i potresaju znanja i remete spokojstvo aka-
Njegov cilj je je bio da praktičarima omogući sistematizovan pristup izmenjenim stanjima svesti. Jer Liri je insistirao da svako ko se poduhvati putovanja u unutarnje svetove mora da ima putokaze i oznake koje govore dokle je došao. Njegova verzija "Tibetanske knjige mrtvih" predstavlja značajan doprinos kontrolisanom istraživanju svesti (premda neki smatraju da je to skrnavljenje jednog klasičnog teksta), jer omogućava nove uvide u prirodu mistične spoznaje i, na osnovu upoznavanja sa poslesmrtnim stanjem svesti, nov širi pristup životu. Neurofiziolog i psihoanaliticar Džon Lili, dao je svojim izučavanjem čulnog lišavanja (senzore deprivacije), možda još veći doprinos oživljavanju šamanizma. U svojoj knjizi "Centar ciklona", razvio je ideju različitih nivoa nesvesnog, čak različitih, istovremeno postojećih, svetova, u koje posebno istreniran čovek može da prodre po svojoj volji i na kontrolisan način. Sadrzaj tih unutrašnjih svetova kod pojedinca zavisi od programa koje su u njih usadile kulture u kojima žive, ali podaci govore da iste nivoe dosežu ljudi koji žive u različitim, uzajamno veoma udaljenim kulturama. Polaznu osnovu Lilijevih istraživanja čine nalazi moderne fizike i filozofije da struktura mentalnog aparata igra veliku ulogu u percepciji stvarnosti, tako da čovek koliko opaža realnost, toliko je i stvara. Lili je ovu ideju razvio dalje. On utvrñuje da postoji nekoliko jednako valjanih i jednako realnih, ali i korenito različitih slika sveta: moglo bi se reći - više različitih slika sveta: moglo bi se reći - vise različitih univerzuma. Šta će čovek proceniti kao normalno, a šta paralelno, zavisi od toga koju sliku sveta koristi u tom trenuku, u kojem od više postojećih univerzuma funkcioniše.
Pri tome su njegova iskustva ograničena samo njegovom imaginacijom. Timoti Liri, Kastaneda i Džon Lili su privukli veliki broj sledbenika, jer je u njihovim radovima došlo do ukrštanja sistematičnog i mističnog, a te dve orijentacije bile su ranije, osim u Arika sistemu, jasno odreñene. Oni su sitematski opisali pristup izmenjenim stanjima svesti koje svaki intelektualac radoznao i dovoljno drzovit čovek može sam da iskusi. Drevno šamansko učenje smatrali su u okviru novih znanja i omogućili potpunije razumevanje psihoemocionalnih procesa koji se odvijaju u šamanu. Verovatno je najednostavniju definiciju šamanizma deo Mirča Eliade: šamanizam je tehnika ekstaze. Ali je ta definicija i preuska, jer šamanizam nije samo tehnika, već i magijsko-religiozni i terapeutski sistem. Takoñe tim imenom ne možemo nazvati bilo koji ekstatički trans i ne može se svaki zanesenjak koji je takvo stanje doživeo smatrati šamanom. Šaman je specijalista za trans u kojem njegova duša napusta telo i uzdiže se u nebeske ili se spusta u donje svetove. U skladu sa Lilijevim saznanjima, šaman prodire u različite dimenzije svog multikosmosa nesvesnih energija i maginacije. Cilj takvih podzemno-nebeskih hodočašća je isceljenje člana zajednice, sticanje znanja o budućim dogañajima ili obezbeñenje naklonosti bogova. Upadljiva je sličnost u izboru kandidata za šamane i njihovom treningu od Latinske Amerike, preko Afrike do Arktika. Obično takve osobe već u detinjstvu postaju svesne da su predodreñene za šamanski poziv na osnovu svog ponašanja, vizije i snova. To su ličnosti koje bi psiholozi nazvali labilnim imaju nagle nastupe plača i depresije koji se smenjuju sa stanjima ushićenja: doživljavaju čudne vizije i "čuju glasove". Ovakve predispozicije za šamane navele su neke psihijatre, lišene osnovnih znanja o šamanizmu, na neosnovan zaključak da je to jedan vid ispoljenja šizofrenije. Zbog postojanja takvih netačnih uverenja valja istaći da je emocionalna nestabilnost samo prvi stadijum u razvoju šamana, na osnovu kojeg on biva odabran za trening, a on je tako naporan da ga nijedana šizofrena ili šizoidna osoba ne bi mogla podneti. Odlike ličnosti koje možemo nazvati preduslovom za šamane primetne su kod mnogih magičara, medija ili kultnih lidera. Prosvetljen čovek ili mag neuobičajene strukture ličnosti, koji boravi na granici realnog i snoviñenog sveta
i nudi inicijativu u svoje misteriozno znanje nije nista novo, već vuče korene iz vremena samog nastanka religije. Ponašanje šamana i načina na koji se ispoljavaju njihove sposobnosti otkriva da su oni možda bili psihički nestabilni na početku svoje spiritualne Odiseje, ali da su potom sasvim sigurno izlečeni i da su zdraviji i jači od svoje okoline. Šaman, piše Mirča Eliade, započinje svoj novi, istinski život spiritualnom krizom kojoj ne manjka ni tragične veličine, ni lepote. On sa krizom doista započinje, ali iz nje izlazi kao profesionalni mag-iscelitelj, koji svoje sposobnosti i svoja duševna stanja drži pod čvrstom kontrolom. Takav rasplet dogañaja - uspešan prolaz kroz duševnu krizu budućeg šamana - omogućavaju tradicijom provereni metodi obučavanja i učitelji koji neofite pripremaju u ličnom kontaktu za prolaz kroz isključenje. Tradicionalna znanja potiču od onih koji su u prethodnim generacijama putovali istom spiritualnom Stazom, ostavili usmene opise stadijuma na tome putu i utvrdili načine ponašanja prema fenomenima sa kojima se putnik susreće. Pod nadzorom šaman - učitelja šegrt će savladati tradicionalne tehnike ekstaze, naučiće imena duhova, šamansku mitologiju i tajni jezik simbola. Ponekad će inicijacija i deo učenja biti primljeni direktno od duhova u stanju transa. Tokom obuke i saznanja šaman će iskusiti bolesti i strahove, emocionalne patnje i smrt (na simboličan, ali strašan način) a potom vaskrsenje. On ne samo da poznaje patnju već i mogućnost njenog prevazilazenja. Stoga je njihovo lično iskustvo, a ne znanje iz knjiga, osnova sa koje on deluje u svojoj sredini. Njegov trans nije izolovan akt povlačenja poremećenog pojedinca od društva, već iskustvo prenošenja onostranih energija i spoznaja radi dobrobiti drugih ljudi i svog spiritualnog razvoja. Šamanizam prevasodno razvija i stavlja pod kontrolu instiktivnu komponentu ljudskog bića, jer se ne može biti efikasan šaman bez dobre psihofizičke integracije. Izvodeći svoje rituale šaman mora biti u stanju da se na kontrolisan način "raspadne", a potom reintegriše. Šamanski rituali nisu moćni sami po sebi, već oni imaju toliko moći koliko osoba koja ih izvodi, stoga šaman mora da radi na sebi. To šamana čini i žrtvom i žrtvenikom nedokučive tajne života, koja nekad prebiva u utrobi zemalje, a nekad u nebeskom bezmerju. Šaman je prevashodno isceljitelj. To je razlog zašto su neki
Kastanedini kritičari poricali šamansku prirodu Don Huana, jer na hiljadu i nekoliko stotina stranica Kastanedinih knjiga niko nikoga nije izlečio. Ali ako je osnova šamanova uloga u zajednici lečenje, on ne čini samo to. Elijade je u pravu kad kaže: "... šaman je iscelitelj koliko i čarobnjak, za njega se veruje da leči kao i ostali iscelitelji, ali i da izvodi čuda fakirske vrste, kao svi čarobnjaci, primitivni ili moderni. No izvan toga on može biti sveštenik, mistik ili pesnik." Da bi šaman mogao da obavlja svoju funkciju, lečenje, mora biti u stanju da opšti sa duhovima preminulih ljudi i duhovima prirode. U odnosu sa njima on preuzima ulogu koju u spiritističkim seansama imaju mediji. Šaman stupa u stanje transa u svojoj zamračenoj kolibi ili šatoru, pri čemu njegov glas biva izmenjen, jer ga koriste duhovi umrlih da bi kroz njega preneli svoje poruke, a katkad produkuje i druge fizičke fenomene. On prima savete dobrih duhova, a zle duhove koji u telu bolesnika izazivaju bolest ili opsednutost, isteruje odgovarajućim egzorcizmom. Stanje izmenjene svesti kroz koje šaman dobija pristup u nadfizičke svetove mogu se izazvati i halucinogenim sredstvima, ali je Elijade u pravu kad ističe da primena droge za izazivanje transa označava da je započeo proces opadanja znanja u tom šamanskom sistemu. Stupajući u kontakt sa duhovima da bi našao leka za svoje klijente, ili kad traži savet nebeskih inteligencija šaman mora da otkloni kontrolu svesne instance svoje ličnosti. Tada je budna svest elimisana, a slike i emocije su aktivirane na drugim ravnima svesti. Probuñeni sadržaji potiču iz religije, mitologije i pogleda na svet grupe u kojoj šaman živi. Šaman igra, peva, skače, govori, saopštava poruke u stanju transa, a potom se budi iz njega. Razbuñen, on se ne seća sta se u transu dešavalo. Lomel, jedan od istaknutih istraživača fenomena šamanizma, pronicljivo uviña šta se u ovakvim procesima dogaña: "Ako se zov da se postane šaman može opisati kao vrsta samoizlečenja od prolongirane psihoze, šamansko ulaženje u ekstatičan trans i izlaženje iz njega jeste ponavljanje tog isceliteljskog procesa". Taj proces je koliko terapeutski, toliko i mistični, jer, premda je dinamičan tako da izaziva veliko pražnjenje energije, on ima sličnost sa vrhunskim iskustvom Abrahama Maslova, i to je kratkotrajno stanje Apsolutnosti bića, samodovoljnosti, sveukupnosti i kosmičke milosti.
Posle inicijacije šaman u društvu dobija sasvim odreñenu ulogu. Njegova ekstatička sposobnost čini ga posrednikom izmeñu neba i zemlje, izmeñu ovozemaljskog nivoa svesti i viših planova. Ispred kolibe azijskih šamana obično se nalazi drvo, na koje se on u stanju transa penje. On veruje, a sa njim i njegova okolina, da mu je telo na drvetu a duša u nadzemaljskim svetovima. Šaman tada glasno saopštava okolini šta spoznaje u kontaktu sa božanstvom, a na samom vrhu on opsti sa Najvišim Bogom. Ovaj motiv je čest i u mitologiji, u mističnim iskustvima i religioznoj konverzaciji. Šamansko mišljenje i delanje neodvojivo je od primordijalnih religijskih predstava o suncu, mesecu, vatri, vodi, drveću i stenama kao o živim bićima čiji jezik on razume kao što razume i jezik životinja. Rečnik mu je mnogo bogatiji od ljudi njegove okoline i on je čuvar plemenskih običaja, mitova i legendi. U ceremonijama njegova odeća i instrumenti igraju važnu ulogu. Koristi se najčešće bubnjem, a potom lukom, strelom i šlemom koji je često ukrašen perjem kao simbol leta ka nebesima. Kod eskimskih šamana, duh koji ih inicira u skrivena znanja zove se Angakok i šaman ga doživljava kao misterioznu svetlost u telu i glavi, kao blještavu vatru koja mu omogućava da vidi u mraku i nadaleko, jer posle inicijacije on može da vidi zatvorenih očiju, kroz brda i u dubini zemlje, a takoñe sagledava buduće dogañaje. Ovakva iskustva dovode do potpune transformacije šamana, a moguće je da neke komponente šamanskog ekstatičkog iskustva čine osnovu nastanka svih religija. Koji su razlozi ponovnog javljanja šamanizma, njegovog vaskrsenja iz davno pokopane prošlosti? Otkud novi, takozvani urbani šamanizam, čiji su sledbenici i popularizatori većinom obrazovane i intelektualno radoznale osobe? Isčuñavanje psihologa i sociologa i njihovo navoñenje neubedljivih razloga rezultat je nedovoljnog poznavanja vremenske dimenzije religioznih ideja. Naučni pregaoci starog kova ne mogu u ovoj oblasti napraviti vredan pomak dogod se ne oslobode netačpne pretpostavke da sve što postoji ima svoju razvojnu istoriju, dok ne shvate da su religiozne ideje konačne za ljudsko biće i da ih on posle dugotrajnog potiskivanja u nesvesno, iznova otkriva uvek kad se pred njim pojavi pitanje smisla života.
Otud u vremenima kao što je naše, kad se takva pitanja izoštreno nameću, izranjaju šamanski sistem iz okeana nesvesnog. Dosadasnje naučne discipline u svom pristupu religioznosti, pa i šamanizmu, imale su pogrešnu osnovu jer su se, tragajući za objašnjenjima ograničile na svakodnevnu ili opipljivu realnost. A kako je Kastaneda uočio i čitaocima jasno preneo, šamanski pogled na svet formira se na osnovu odvojene realnosti, koju Hopi Indijanci nazivaju "moćno ono". To je za šamane svet neuobličene, nesazrele i još neispoljene suštine, koji postoji nasuprot i uporedo sazrele, formirane i opredmećene realnosti. Kad šaman, koji je posrednik izmeñu te dve realnosti, saopštava svoje vizije, njegova mistična priča je govor o onome što je s one strane očiglednog, a što je od sustinskog značaja za svet i sudbinu čoveka u tom svetu. Njegovo kazivanje uobličava i iskazuje našu slutnju da iza i iznad pojavne stvarnosti postoji jos jedna, značajnija stvarnost koja obuhvata onu prvu. Ona nam priča o čudu preobražaja svakodnevne stvarnosti u nesvakidašnju i svetu. Odvojena realnost postoji ispod i iznad horizontalne ravni svakodnevnog sveta i ona se može dosegnuti kroz vertikalnu osu koja prolazi kroz šamana. U tim muklim, arhajskim sferama istorijsko i linerano vreme se povlači pred vanvremenskim dimenzijama u kojima se sve odigrava u jednovremenom prostoru. Vreme odvojene realnosti, kad se sagleda i objektivno meri, može da pripada dalekoj prošlosti, ali za čoveka koji ga doživljava to je sadašnjost ovog trenutka. To je svet sačinjen od bića i čistih energija, nasuprot "realnog" sveta Ega i opipljivih objekata. Ta razlika takoñe je uzrok teškoća u prenošenju iskustva odvojene realnosti "ovamo" bez preinačenja i razaranja njenih suštinskih oblika, jer jezik kojim se služimo pripada svetu Ega i izgrañen je na razlikama izmeñu objekata. Tu osobinu iskustva druge realnosti izrazava šaman Crni Jelen ovim rečima: "Dok sam tamo stajao, video sam više nego što mogu reći i shvatio više nego što sam video. Jer ja sam sagledavao na sveti način oblike svih stvari koje postoje u duhu i oblik svih oblika, jer oni žive zajedno kao jedno biće". Način na koji šamani rešavaju problem neizgovorljivosti i neopisivnosti ovih iskustava jeste korišćenje simboličkog jezika, koji preko alegorija aludira na tesnu vezu čoveka i njegovih doživljaja, a to su reči koje govore o krvnom srodstvu meñu nji-
ma, a često i o njihovoj istovetnosti. U drugom slučaju neretko se radi o direktnom iskustvu Istine, koje je implicitni cilj svih religioznih sistema, takoñe i šamanizma. Na takav način Crni Jelen opisuje svoje iskustvo u kojem se, kroz ekstatički trans, susreo sa Duhom Zemlje: "Ja sam piljio u njega, jer mi se činilo da ga odnekud znam, i dok sam ga gledao, on se postepeno menjao, jer se vraćao u mladost i kad je postao dečak, spoznao sam da je on bio ja". Ovakva iskustva nameću šamanu posredan način istraživanja koji predstavlja most izmeñu onostranog i bezvremenog, s jedne strane i ovostranog i ovovremenog s druge. Pored korišćenja alegorija, mitova i legendi, koristi se i čantanje ili zapevanje. Reči pesme ne daju jasan opis dogañaja, jer su arhaične ili na jeziku koji šaman i njegova okolina ne govore. Sve što se tako saopstava ima naboj svetlosti i uzvišenosti, koje su srazmerne dubini spoja šamana sa svejednošću. Ali iskustva ove vrste nemaju trajnu vrednost ukoliko šaman nije u stanju da ih prizemlji u svakidašnji svet i tu čuva kao rajsku pticu u kavezu. Kao sredstvo prizemljenja obično služi neki predmet koji je bio u kontaktu sa šamanom za vreme doživljaja, na primer kamen koji je tada dodirivao. To takoñe može da bude simbol doživljenog stanja - ako je u viziji sagledao orla, šaman nosi u kosi orlovo pero ili crta orla na svome bubnju. Kakve je vrednosti za čoveka danas praktikovanje i odgonetanje magijskih, pa prema tome i šamanskih obreda? Ubeñenje je sledbenika šamanskih učenja da je ono od sudbonosnog značaja, jer okretanje leña simboličkoj praosnovi našeg postojanja dovodi do pogubnog otuñenja od sebe samog, od drugih ljudskih bića. Sunčev Medved, glavni šaman plemena Medveda, koji vodi poslednjih godina petodnevne i sedmodnevne seminare učeći američke i evropske intelektualce šamanskim tehnikama stavlja naglasak na ekologiju, na razvijanje odnosa pema Zemlji kao Majci svih bića. Premda ne koristi izraz "Ego", Sunčev Medved uči da je upravo to naš glavni neprijatelj, čija je suštinska odluka da nas odvaja od drugih bića i prirode. Izolacija čoveka je put u sigurnu smrt. "Jedini način da preživimo u ovo vreme je da otvorimo svoje srce", kaže on. "Ako nastavimo sa izolacijom, uništićemo i sebe i druge". Neuobičajeno za autentične šamane, Suncev Medved je napisao i objavio knjigu u kojoj je izložio svoje učenje ("Staza moći").
U predgovoru te knjige njegova učenica Vabun piše: "Lečenje Sunčanog Medveda zasnovano je na učenjima mnogih plemena, a ipak je šire i univerzalnije nego bilo koji od posebnih načina kojima on poučava ljude. Njegovo isceliteljstvo dolazi od Tvorca i Majke Zemlje, kroz njegove snove i vizije. On se ne vezuje ni za jednu posebno tradiciju, niti ritual, već sažima sve što je naučio u lečenju koje je zaista sveprožimajuće". Drugi deo njegove medicine je komunikacija. Suncev Medved veruje u proročanstvo mnogih Indijanaca, koji kažu da je ovo vreme čišćenja Majke Zemlje: vreme kad će Zemlja odbaciti sve otrovne oblike tehnologije i načine života koji su zasnovani na zabludi da su ljudi odvojeni od ostalog sveta. Interesovanje za šamanizam, prema mišljenju Džoane Halifaks, javilo se zbog toga što on nudi istovremeno lečenje i individue i drustva. Postalo je jasno, kaže on, da individualni, društveni i ekološki poremećaji predstavljaju pretnju ne samo našoj kulturi, već i egzisteniciji svih živih bića. Ekstatička i vizionarska iskustva šamana, kao i praktični metodi njihovog dostizanja nude, prema uverenju ne malog broja upućenih ljudi, ključ opšte reintegracije, a šamansko stajalište i pogled na svet daje tačku oslonca za usklañenje naših sadašnjih poremećenih odnosa sa Majkom Zemljom. Šamanski pogled na svet je holistički: individua je sagledana kao integralni deo društva, a ljudsko društvo kao deo čitave prirode. U većini šamanskih učenja priroda je unutar Velikog Duha, a kod nekih je Veliki Duh obuhvaćen Velikom Staramajkom (Prostorom), koja se shvata kao prvobitna praznina koja poraña sve stvari i pojave. "Šamane odlikuje mistički pogled na svet u tradiciji Perenijalne Filozofije, čija je karakteristika duhovno jedinstvo koje je u osnovi svih postojećih oblika pri čemu se oni doživljavaju kao meñuzavisni", piše Džoana Halifaks. Antropologe koji izučavaju šamanizam iznenadila je velika podudarnost doživljaja inicijacije širom sveta. Ta iskustva ne samo da su meñusobno slična kod šamana koji žive u različitim delovima sveta, već imaju mnoge zajedničke elemente sa mističnim iskustvima drugih tradicija, kao što su prolaženje kroz stanje smrti i vaskrsenje, mitski model patnje i pobede heroja, ozarenje kod starogrčkih misterija, poslesmrtna putovanja tibetanskih lama, iskustva izazvana primenom psihodeličnih droga i mnoga druga. Podudarnost tih različito
izazvanih iskustava negoveštava zajedničku strukturu i zajedničke procese koji se odigravaju u unutrasnjem kosmosu ljudskog bića. Iskustva šamana, jogija i zen-praktičara ukazuju da su sadržaji psihe koji se sreću u izmenjenim stanjima svesti sveprisutni. Dubinska analiza njihovih doživljaja vodi nas ka snu, ali takvo traganje i nema kraj, jer mistični kosmos kao deo ima duplo, ili višeslojno dno. Ipak, takva analiza omogućava potpunije razumevanje psiholoških, parapsiholoških i vrhunskih iskustava svesti. Neki istraživači uočili su posebno veliku sličnost šamanskih iskustava sa iskustvima budističke tradicije. To se naravno ne odnosi na sve struje unutar budizma, jer meñu njima postoje značajne razlike. Na primer, vizionarska iskustva kojima šamani pridaju veliki značaj ignorišu se u zenu, jer se smatraju smetnjama na Stazi istine, ali se cene u tibetanskom i koreanskom budizmu i detaljno se opisuju. Takoñe se, kao što smo pomenuli, u nekim šamanističkim školama naglašava da je izvor svega postojećeg Staramajka Prostor, a budizam uči da je Apsolutna Praznina suština svega postojećeg. Arhajski plemenski šamanizam odgovarao je ljudima koji su živeli u kulturama plemenske tradicije. Ljudima savremenog zapadnog društva potrebna je ova šamanska sinteza koja odgovara izmenjenim okolnostima. I ta sinteza je, zahvaljujući meñuprožimanju različitih kultura, upravo u procesu nastajanja. U njoj se prepliću ključni elementi filozofije Majke Zemlje, u kojoj su naglašene instiktivne energije, sa nebeskom filozofijom kao što je budizam, koja naglasak stavlja na dušu. Meñutim, sasvim je moguće da ta sinteza nije ništa novo, već da je ona oduvek postojala u vizijama duboko prosvetljenih ljudi koji su videli dalje i prodornije od ostalih. Na takav zaključak može da nas navodi govor koji je poglavica Siatl održao pred američkim Kongresom jos davne 1854. godine u kome je rekao: "Beli čovek se ponaša prema svojoj Majci Zemlji i svom Bratu Nebu kao prema stvarima koje može da kupi, proda ili pljačka kao ovce ili perle. Njegova pohlepa će upropastiti Zemlju i pretvoriće je u pustinju". "Vi morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim nogama pepeo njihovih dedova. Da bi poštovali Zemlju recite im da je natopljena njihovom rodbinom. Naučite svoju decu da je Zemlja naša Majka. Što god da se desi Zemlji, desiće se sinovima zemlje. Ako ljudi pljuju na tlo oni pljuju na se-
be!" "Mi znamo, Zemlja ne pripada ljudima, ljudi pripadaju Zemlji. Sve stvari su povezane kao krv koja vezuje jednu porodicu..." "Čovek nije izatkao mrežu života, on je prosto jedna nit u njoj. Šta god da učini mreži, on čini to samom sebi".
moćnog poglavicu obližnjeg indijanskog plemena. On je verovatno bio i šaman, jer se govorilo da može da isceli i da radi ostale stvari koje šaman zna. Živeo je sam i tvrdilo se da jede samo ljudsko meso. S vremena na vreme, ili kao posebnu čast, njegovi saplemenici mu nude svoje mišice. To su upravo bile one rane koje su Tolmiju pokazali - njegova pomoć je ustvari bila nepotrebna, rane su bile natopljene smesom od trave i smole i čvrsto uvezane korom od kedra - i koje su lepo zarasle. Na žalost, bilo je evidentno da odgriženi delovi ruke neće biti lako ili neće biti nikako "popunjeni". Kao nastavak te priče, Tolmi piše da je uskoro potom Vakas počeo da povraća krv. Pošto mu se to dešavalo nekoliko dana, poslao je svoju ženu belom vraču za pomoć. To je bilo upravo vreme kad je Tolmi shvatao okolinu u kojoj se nalazi. Odbio je da leči Indijance, shvativši da, ukoliko mu pacijent umre, postoji mogućnost da neko od roñaka doñe i ubije njega u znak osvete. Vakas se, ko zna kako, izvukao iz tog problema sam. Prestao je da jede bilo kakvo meso i postao je Duh koji hoda. Kad je jednog dana sišao da poseti Tolmija već je postao legenda. Tolmi je pomislio da Vakas želi da nešto od njega nauči, ali je ispalo drugačije. Posle punih sedamnaest godina, Vakas je došao da zahvali za svoj život.
Beli šaman Godine 1834. Vilijam Frejzer Tolmi je poslat u Vankuver (Kanada). Zahvaljujući njegovom dnevniku poznato nam je mnogo iz medicinske istorije i ne samo to, njegov je dnevnik neka vrsta istorije. Tolmi je studirao u Glazgovu da bi posle dve godine napustio Univerzitet. Ne postoji ni zapis ni diploma koji bi govorili da je završio Medicinski fakultet, pa ipak je kao doktor potpisao ugovor sa Bej kompanijom i poslat u tvrñavu Vankuvera, na reci Kolumbija. Opisuje putovanje kroz Sendvič ostrva kao užasno i u trajanju od osam meseci. Stigavši u oblast Vankuvera Tolmi zatiče tešku situaciju, neuhranjenost, razdražljivost i razne bolesti, pre svega venerične. Brzo se za njega čuje naširoko pa ga, kad je stigao u tvrñavu Mek Laftin posećuje grupa Indijanaca s ranama na rukama. To je zaintrigiralo Tomija i to ne samo iz medicinskih razloga jer su u pitanju bile rane od ujeda. Priča je bila vezana za Vakasa,
Bio je uveren da ga je Tolmi izlečio na daljinu i dugo, dugo nije znao kako da zahvali. Konačno je rešio da mu se oduži tako što će mu poveriti njegovu ličnu šamansku tajnu, mada on nije šaman. Dao mu je šaku smole, objasnio gde može da nañe borove i kako se ta smola kupi. Smola se žvakala, oblagala oko rana i stavljala na trbuh kod unutrasnjih bolesti. Kad nema nikakvog leka, ili kad je u pitanju nepoznata bolest, onda se upotrebljava ta magična smola. Ponekad se mogu dodati neke trave (slez i kopriva), mahovina i kedrova kora. Šaman nije hteo ni da sedne ni da se počasti - samo se duboko naklonio i otišao. Tolmi je, koliko je to mogao, proučio tu smolu i utvrdio da je potpuno bezvedna. Meñutim, u svom dnevniku se vidi da je Tolmi i te kako shvatio lekciju. Doslovice je napisao da je, pogotovu kad su u pitanju Indijanci posebnog nivoa, u lečenju primenjivao pepermint naročito kad je malo ili nimalo znao o bolesti ili lečenju. To je bio nevini placebo koji je mogao, uz pomoć
vere obolelog, napraviti čudo a nimalo mu ne naškoditi. Mada to nije indirektno napisao očigledno je prihvatio princip starog šamana. Pa ipak, Tolmi sve više prihvata uroñenicki način lečenja, mada možda i potpuno nesvesno. Pre susreta sa Vakasom, 24. juna 1837. i čudotvornom smolom, šalje pismo nekom Semi Bleku u Okanganu. "Šaljem ti paket lekova, kad osetiš bol uzmi 30 kapljica u vodi i uzimaj to tri ili četiri puta dnevno - kao i ove tonik pilule koje su slične onima prošle godine. Pored ovih lekova savetujem ti i poseban režim života - ustani sat ili dva pre dorućka i ako je vreme lepo hodaj oko pet kilometara u lakom koraku. Jedanput ili dva puta dnevno u prilici brza koračanja na kraće razdaljine i obavezno ranije legni. Koristi samo onu hranu koja ti odgovara stomaku; isprobaj obroke - digni sa stola dok si još gladan". U dnevniku, on navodi punu istoriju bolesti. Sem je očigledno bio težak čiraš i imao je i drugih problema. Laksativne pilule su bile prave - indijski recept - a tonik pilule su bile mentoli omotani šećerom (verovatno su bile slatke) dok su kapljice za bol bile obična izvorska voda (i ničim lekovita,
prema sopstvenom priznanju). Malo placebo efekta, malo pravih umirenja i besprekorni režim života i israne prikazuje Tolmija u najboljem lekarskom svetlu. Da nije zazirao od Vakasa ali i od drugih moćnih Indijanaca, ko zna šta bi još naučio. Pominjanje Tolmija ipak ima širu svrhu - da dokaže kako šamanizam može biti medicina svih, pa čak i belih ljudi. Šamanizam ne predstavlja religiju samu po sebi iako u sebi poseduje čvrstu veru u elemente prafilozofije. Njegovo naslanjanje na izvornu prirodu iznova ukazuje na više slojeve duha i prožimanje paralelnih makro i mikro kosmosa. Čistoća i elementarna iskrenost deluje sama po sebi, kao kakav gigantski placebo efekat. Uloga šamana danas samo prividno bledi. Njihovu ulogu preuzimaju vešto maskirani stručnjaci iz raznih oblasti. Poput iskonske magije oni se provlače kroz bezmerne prostore graničnih područja nauke, nadajući se vešto traženim odgovorima. Meni se ponekad čini da šamani te odgovore odavno znaju. Današnji "šamani" kao da nisu kadri da svate kako su odgovori toliko jadnostavni. Stvoritelj je to tako zamislio. Ljudi su život učinili komplikovanim.
ADEPTI
Ivana Janković odnosno bila su priručnici lekarima i apotekarima ondašnjeg doba.
Tokom čitavog Srednjeg veka provlačila se mitika koja se naročito ogledala u procvatu alhemije. Bila je to sistematična filozofija, koja je predstavljala mešavinu vere, astrologije, numerologije i postupaka za pretvaranje i obradu metala. Za neke bila je potpuno nerazumljiva, za neke samo prečica do bogatstva, a nekima je bila ceo život. Alhemija je prodrla u sve delove tadašnjeg feudalnog društva. Pošto je bila osnovna misao vodilja u svim profesionalnim delatnostima, postala je i sastavni deo medicine i farmacije. Otuda ne čudi što je iz perioda alhemije ostao sačuvan veliki broj alhemijskih rukopisa sa mediko-farmaceutskim sadržajem, u kojima su izloženi osnovni principi i mišljenja vezana za alhemičarsko shvatanje bolesti, terapije i učenja o lekovima. Ta su dela bila namenjena samo uskom krugu najpozvanijih,
Zapadnoevropski Srednji vek nasledio je alhemiju iz starog sveta posredstvom Arapa. Meñutim, počeci alhemije moraju se tražiti mnogo dalje, u skoro svakoj staroj civilizaciji, kao što su Indija, Egipat i Grčka. Polazna tačka alhemičarima bila su učenja Leukipa iz Mileta (oko 450. god. p.n.e.), Demokrita iz Abdera (oko 400. god. p.n.e.) i Empedokla iz Agrigenta (oko 450. god. p.n.e.), koji postavljaju teorije o atomima i elementima kao najmanjim, nedeljivim česticama materije. Demokrit je tvrdio da se atomi pojedinih tela sastoje od iste materije, koja se meñu sobom razlikuje samo po veličini i obliku. Leukip daje teoriju o atomima kao najmanjim, nedeljivim česticama materije. Smatrao je da se sve sastoji od istih čestica, a oblik zavisi od njihovog odnosa u prostoru. Alhemičari su pretpostavljali da, ako se sve sastoji od istih čestica, onda se može naterati jedna materija da njena pračestica zauzme drugi položaj. Oni koji su radili sa metalima, primetili su da metali i rude dobijaju druga svojstva ili boju ako se mešaju ili tope i verovatno na osnovu toga verovali da se iz odgovarajuće mešavine može dobiti zlato. Za alhemičare fizička stvar bila je izraz suštine i principa koji su ležali u njenoj osnovi. Osnovni cilj alhemičara bio je dobijanje sintetskog zlata, odnosno pronalaženje specijalne supstance koja bi omogućila pretvaranje neplemenitih metala u plemenite, prvenstveno u zlato i srebro. Ovu supstancu alhemičari su nazivali Peti element (Quinta essentia), Kamen mudrosti (Lapis philosophorum), Eliksir života (Elixir vitae), Veliko majstorsko delo (Magisterium), Veliki eliksir i Crvena tinktura. Po njima ovakva supstanca bila bi lek, koji bi lečio od svih bolesti i produžavao život ljudima – „Au-
rum potabile“ (tečno zlato). U svojim eksperimentima išli su toliko daleko da su hteli da stvore „homunculus“, odnosno veštačko živo biće.
ogromnoj potrebi za novim saznanjima o lečenju i izradi lekova, posećivao je i mnoge visoke škole i školovane lekare. Godine 1524. nalazio se u Salzburgu, 1526. god. bio je u Strazburgu, a već sledeće godine dobio je mesto gradskog lekara u Bazelu. U tom svojstvu smeo je da drži i predavanja na tamošnjem medicinskom fakultetu, gde se zadržao do 1528. god. Inače, svoj pribor za izradu lekova uvek je nosio sa sobom, da bi mogao da prikaže svoja lična iskustva. Izrada pojedinih alhemijskih preparata trajala je ponekad danima i nedeljama. Paracelzus je posude sa lekovima nekada ostavljao mesecima na suncu ili zakopane u zemlji, posle čega bi ih više puta destilisao ili pročišćavao.
Freska iz manastirske apoteke dvorca Olimje u Sloveniji, na kojoj je prikazan Paracelzus sa epruetom tečnog zlata „Aurum potabile“
Bio je osoba veoma nezgodnog karaktera i preke naravi. O ovome najbolje govori nadimak koji je dobio – Luter medicine. Paracelzus se suprotstavio svemu onome što je do tada predstavljalo svetinju: Galenovo učenje proglasio je zastarelim, predavanja nije držao na latinskom već na nemačkom jeziku i, konačno, spalio je Avicenin „Canon medicinae“ na javnom trgu. Ovakvo ponašanje bilo je razlog da ga tadašnji autoriteti proglase jeretikom, a njegovo učenje označe kao jeres.
Doba XVI veka obeležio je život i rad Paracelzusa, može se reći najvećeg alhemičara ovog perioda. On alhemiji prilazi kompleksnije, verujući u njenu mogućnost tumačenja prirode. Bio je lekar, lekaro – apotekar, filozof i alhemičar. Paracelzus uvodi hemiju u medicinu (hemijatrija) i počinje da primenjuje terapiju kakva nije bila karakteristična za to vreme. Njegova pisana i praktična dela su od velikog značaja za farmaciju, medicinu i hemiju. Aurol Filip Teofrast Bombast fon Hoenhajm (Auroleus Phillipus Theophrastus Bombastus von Hohenheim), poznatiji kao Paracelzus, roñen je 10. novembra 1493. godine u Silbruku blizu Ajnsidelna u kantonu Švajcarske. Bio je sin poznatog lekara Vilhema fon Hoenhajma (Wilhelm Bombast von Hohenheim), koji ga je upoznao sa domaćim biljnim drogama i uputio u njihovu terapijsku primenu. Paracelzus, kao veoma mlad, počinje da se interesuje za alhemiju, hemiju i medicinu. U šesnaestoj godini upisuje univerzitet u Bazelu, gde se prijavljuje na studije hemije, hirurgije i medicine. U alhemiji Paracelzus je video mogućnost lečenja bolesti lekovima boljim od onih do tada korišćenih.
Portret Paracelzusa (1493 – 1541) Na svojim čestim putovanjima trudio se da stekne praktična iskustva, odnosno da se upozna sa medicinom običnih, neškolovanih ljudi. U
Paracelzus je, kao što je već pomenuto, odbacio Galenovo učenje, odnosno nauku o četiri
telesna soka (humoralna teorija) i sve životne funkcije svodi na hemijske procese za koje kaže da su isti u ljudskom organizmu kao i u prirodi i neorganskom svetu. U delu „Volumen Paramirium“ iznosi svoju “nauku o sferama”, u kojima traži razloge patoloških promena. Smatrao je da posebne sfere svojim uticajem na čoveka dovode do pojave pojedinih bolesti. Takvih sfera ili, kako ih Paracelzus naziva, entia ima pet: ens astrorum (kosmički uticaji koji zavise od klime i zemlje), ens veneni (otrovna supstanca u krvi koja dovodi do bolesti), ens naturale (prirodni nedostaci), ens spirituale (psihički nedostaci) i ens deale (bolest koju je poslalo proviñenje; božanski uticaj). Srednjovekovna materia medica bila je pod uticajem astrologije, jer je tadašnjih sedam planeta (Mesec, Venera, Merkur, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn) trebalo da predstavljaju sedam osnovnih elemenata: aurum, argentum stannum, plumbum, ferrum, cuprum i hydrargyrum. Paracelzus je smatrao da se svaka stvar, pa i ljudski organizam, sastoji od tri osnovna elementa: sumpora (Sulphur), žive (Mercurius) i soli (Sal). Po njemu bolest i počiva na principu ova tri elementa, tj. na „Tria principa“ ili „Tria prima“. Tajnu silu koja omogućava trošenje i obnavljanje ovih elemenata Paracelzus naziva archaeus i ona je odgovorna kako za ljudski život tako i za tok bolesti. U knjizi o četiri osnove „Paragranum“ (napisanoj 1530. godine), govori da medicina stoji na četiri stuba, i to: astrologiji, filozofiji, alhemiji i lekarovom „virtusu“, odnosno njegovom odnosu prema pacijentu. Tvrdio je da kamen mudrosti “lapis philosophorum” izrañuje po svom, a ne po receptima alhemičara, koji su bili nerazumljivi. Pisao je da njegov kamen mudrosti „čisti srce i žile“, čoveku donosi zdrav život i deluje na njegove potomke do desetog kolena. Prema Paracelzusu quinta essentia je suština, ono što ima sposobnost da izleči, i ono što je potrebno izvući iz biljnih ili životinjskih sirovina. Quinta essentia ima mnogo, one su različite i imaju različita dejstva – neke čoveku produžuju život, a neke ga podmlañuju. Pokušavao je da pomoću vinskog alkohola (Spiritus vini) redestilacijom iz vina dobije Quinta essentia Vini. Ovaj proizvod ima po njemu konzervirajuća svojstva, kao i sposobnost da iz bi-
ljnih, životinjskih ili mineralnih sirovina izvuče njihove Quinta essentia. On u knjizi „Archidoxis“ opisuje pripremanje i izvlačenje quinta essentia iz bizmuta, galice, raznih soli, dragog kamenja, bisera, smola, bobica, različitog semenja i plodova, trava, cveća, mošusa, cimeta i kamfora. Crocus Veneris (oksid bakra) je za njega quinta essentia bakra, a Crocus Martis (oksid gvožña) quinta essentia gvožña. Paracelzus je ustoličio hemiju u medicinu (hemijatrija) i u terapiji je koristio hemijske lekove (chymica) koji sadrže sumpor, olovo, živu, bakar, antimon i gvožñe. Pod pojmom “hemijski lek” u doba alhemije podrazumevao se onaj dobijen postupcima žarenja, topljenja, kristalizacije, destilacije, precipitacije, rastvaranja ili mešanjem etarskih ulja sa šećerom. Iako je bio i alhemičar, Paracelzus je potpuno odvajao „alchemia medica“, odnosno učešće alhemije u pripremi leka, od „alchemia transmutatoria“, tj. nastojanja da se elementi pretvaraju jedan u drugi (pokušaji da se dobije sintetsko zlato). Alhemiju je video kao bitan deo medicine, njen četvrti stub. Govorio je da nas „alhemija uči kako treba pripremati lek“. (Modus praeparandi rerum medicinalium). Jedan od Paracelzusovih ciljeva bio je pronalaženje univerzalnog leka – leka za svaku bolest, koji je nazivao arcanum. Za arkane je tvrdio da su najviše znanje o lekovima. “Nauka o signaturama” mu je pomogla u otkrivanju ova.kvog leka. Ovo učenje o signaturama govori o tome da su biljke i minerali označeni nekim prirodnim simbolom koji ukazuje na mogućnosti njihove medicinske primene. Smatralo se da su oblik, boja, veličina neke biljke, odnosno njenog lista, cveta ili ploda povezani sa nekim organom ili nekom bolešću. Koren mandragore i žen-žena koristio se od davnina kao univerzalni lek za sve (panacea) upravo zbog sličnog oblika sa figurom čovečijeg tela. Tako je Paracelzus za bolesti oka koristio vidac ili vidovaču (Anagallis arvensis), koji i ima oblik oka, a bolesti koje „iznutra pale“ lečio je listom koprive (Urticariae folium). Kantarion (Hypericum perforatum) je preporučivao za lečenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izgledaju kao da su isprobodeni, a zapravo mnogobrojne crvenosmeñe tačkice koje se vide predstavljaju sekretorna skladišta. Meñutim, često je i grešio primenjujući ovakvu terapiju, na primer, kada je tvrdio da se bodljikavom stabljikom čička leči
unutrašnje zapaljenje želuca. Uprkos netačnih pretpostavki, alhemičarsko učenje o signaturama je odigralo važnu ulogu u razvoju sistematike biljaka, jer su prikupljeni morfološko sistematski podaci o mnogim biljnim vrstama. Paracelzus je govorio da treba razlikovati ono što jeste arkanum od onoga što nije. Uvideo je i bio svestan odnosa toksičnosti i doze. Pisao je: „Sve stvari su otrov i ništa nije bez otrova; samo količina čini da neka stvar nije otrov“ ili „Dosis sola facit venenum“. U tekstu je već pomenuto da je koristio hemijske lekove u terapiji koji su uglavnom sadržavali metale. Bio je pobornik uvoñenja metala u terapiju, pre svih antimona i žive. Preparate antimona koristio je kod digestivnih tegoba kao stomachica i vomitiva. Terapeutska svojstva antimona je sasvim slučajno otkrio monah Valentin (Basilius Valentinus, druga polovina XV veka) dok se trudio da pronañe kamen mudrosti. Kasnije se antimon koristio u obliku pilula koje su se nazivale „večne pilule“ i davale su se kod stomačnih tegoba, zbog vomitivnog i purgativnog efekta. Metalne pilule, koje su bolesnici gutali da bi pokrenuli probavu, imale su s jedne strane mehanički efekat, podstičući peristaltiku creva, dok je sloj antimonoksida na njihovoj površini izazivao hemijsku reakciju i nadražaj na povraćanje. Upotrebljavale su se i čaše od antimonovog stakla (Calix vomitivus) u koje se ostavljalo vino da odstoji, kako bi nastalo Vino stibiatum (Antimonovo vino). Vino stibiatum, koje je sadržalo kiseli antimon tartarat, nastao oksidacijom antimon oksida u vinu, takoñe je imalo vomitivni efekat.Takve čaše upotrebljavale su se i za pijance, kako bi se odvikli od navike konzumiranja alkohola. Paracelzus je koristio u terapiji i neka hemijski dobijena jedinjenja antimona, kao što su: Oleum antimonii (Stibium chloratum, koji se dobijao oksidacijom antimon sulfida) i Stibium sulfuratum rubrum. Meñutim, primena antimona imala je veliki broj protivnika. Pobornici i protivnici antimona tvrdoglavo su zastupali svoje teorije i bili u sukobu više od sto godina. Paracelzus je 1530. godine klinički opisao sifilis i počeo da koristi preparate žive za lečenje ove bolesti. Za „Mercurius vitae“ („Živa ži-vota“) kaže da je arkanum bolji od svakog drugog. Tvrdi da obnavlja sve delove tela, kako
starog tako i mladog čoveka, i vraća izgubljenu moć. Protiv primene žive nije bilo toliko otpora kao kod primene antimona, jer je bilo potrebno brzo i energično suzbijanje široko rasprostranjenog sifilisa. Živina voda (Aqua mercurialis), koja se dobijala od “mlade žive” (živin sublimat), koristila se za spoljašnju primenu u obliku masti i melema kod luesa. U svojoj praksi koristio je i lekove biljnog porekla kao što su: složene destilovane vode (Aquae destillate compositae), destilovana ulja (Olea destilata simpliccia - destilacijom dobijena etarska ulja), biljni balzami, jednostavni i složeni ekstrakti (Extracta simplicia et composita – alkoholne ili vodene iscrpine jedne ili više biljnih sirovina, kod kojih je menstrum ili rastvarač delimično ili potpuno uparen, tako da mogu biti tečni, polučvrsti ili suvi), smole, biljne soli (Salia herbarum – talog dobijen sagorevanjem biljnih droga, uglavnom je sadržao kalijum karbonat) i slično. Osim toga, vinski alkohol koristio je za izradu eliksira i tinktura. Eliksiri su tamne tečnosti koje sadrže alkohol i šećer, a dobijale su se ekstrakcijom biljnih droga, preparata ili hemikalija, ponekad i destilacijom. Najpoznatiji je Elixir composita vitae – takozvani životni eliksir, alkoholni ekstrakt više droga dobijen destilacijom. Paracelzus je smatrao da će lečenje oblikom koji se zove tinktura, kako su alhemičari još nazivali kamen mudrosti, biti zdravije i plemenitije. Tinkture su tečni preparati koji sadrže ekstrahovane satojke droga, a razlikuju se od ekstrakta po tome što kod njih rastvarač kojim je izvršena ekstrakcija nije uklonjen, kao kod ekstrakta. U Paracelzusovo vreme mnogo se cenila Tinctura martis pomati, koja se izrañivala mešanjem 1 libre Limaturae Martis puri i 3 libre svežeg soka jabuke (Pomati fructus). Ovaj rastvor se posle tri dana stajanja uparavao na polovinu, a zatim se dodavalo 3 uncije alkoholnog rastvora cimeta (Aqua cinnamomi spirituosa). Rastvor se zatim filtrirao i koristio kao digestivum i aperitiv. Ovaj alkoholni rastvor kompleksno vezanog Fe i Fe sa organskim kiselinama bio je poznat i pod nazivom Tinctura martis aperitiva Aroph Paracelsi. U vreme kasnog Srednjeg veka koristila su se ulja dobijena suvom destilacijom biljnih ili životinjskih sirovina (Olea destillata chemica). Spomenućemo samo nekoliko, kao što su ulje
od benzoeve smole (Oleum benzoe), od kamfora (Oleum camphorae), od voska (Oleum cerae), od petroleja (Oleum Petrae), od asfalta (Oleum asphalti) ili od ćilibara (Oleum Succini). Meñu njima posebno izdvajamo Oleum philosophorum, ulje od cigle, koje je Paracelzus naročito cenio kao guturalia (sredstvo za gušu). Preparat se dobijao žarenjem smrvljene cigle u prahu i natapanjem praha u maslinovom ulju. Alhemičari su verovali da pomaže u lečenju tumora i čireva, kao i bolesti grla. Preparat je bio poznat pod velikim brojem naziva kao što su: Oleum Lateritium, Oleum empireumaticum ili Oleum de lateribus Messue. Verovanje u lekovitu moć nekih droga mineralnog porekla, kao što su preparati na bazi jelenjeg roga (Rasura cornu cervi i Liquor cornu cervi succinatus albus), ili pak bezoar - kamen iz želuca divokoze (Lapis bezoardicus orientalis), prisutno je i kod Paracelzusa i njegovih sledbenika. S obzirom na to da se bezoar dobijao od divokoza (Capricerva orientalis) iz Perzije i istočne Indije, Paracelzus je ovu uvoznu drogu, koja se mnogo upotrebljavala kao vennenata (protivotrov), nazivao i Capra Indica ili Mondares Capra Montana. Paracelzus je dao značajan doprinos balneologiji, baveći se proučavanjem lekovitih izvora tj. mineralnih voda. Ovde mu je poslužilo hemijsko i geološko znanje koje je ranije stekao. Posebno je proučavao vodu iz Fefer banje, na čije je lekovito svojstvo ukazivao. Veoma je značajno pomenuti da je Paracelzus početkom XVI veka, posle skoro dva veka zabrane, uveo opijum u evropsku farmakoterapiju. Preporučivao je „crne pilule“, poznatije kao „kamenčići besmrtnosti“ na bazi opijuma, kao analgetik. On je pomešao opijum sa sokom od limuna dodavši tom preparatu cimet, karanfilić, muskat, šafran, prašak od korala i bisera. Osim ovoga u Paracelzusovim delima prvi put se spominje naziv Laudanum. Preparat koji se spominje pod tim imenom sastojao se od soli zlata, bisera, asfalta, mire i aloje. Ovaj Laudanum Paracelsi nije sadržao opijum iako se ovaj naziv vezuje za preparate opijuma. Paracelzus se bavio i proučavanjem različitih bolesti. U njegovim radovima nalaze se dosta dobri opisi bolesti za koje se smatralo da nastaju nagomilavanjem odreñenih toksina u telu. Takve su artritis, giht, ateroskleroza itd. On ih
naziva tartaričnim bolestima, jer njihov nastanak uporeñuje sa nastankom sreša (tartarus) u vinskim bačvama. Proučavao je i bolesti rudara u Koruškoj, opisao je profesionalni merkurijalizam i bolesti koje nastaju udisanjem živinih i arsenovih para, te se smatra začetnikom medicine rada. Dao je dobre opise i nekih psihičkih bolesti kao što su: manija, epilepsija, histerija i druga konvulzivna stanja.
Naslovna strana Paracelzusovog dela o lečenju rana i povreda iz 1566. godine na kojoj se vidi lik Paracelzusa. Napisao je mnoga dela iz medicine i farmacije, kao i iz filozofije i astrologije. U najznačajnija dela, koja je ostavio iza sebe, spadaju: „De Arcanis“, „De Elixiriis“, „Methodus Pharmacandi“, „De transmutatione metallorum“. Samo jedno njegovo delo – „Velika hirurgija“ („Die grossen Wundartzney“) štampano je za njegovog života (1536. godine). Sabrana dela Paracelzusa objavljena su u Bazelu, posle njegove smrti, u periodu izmeñu 1589. i 1591. godine. U Paracelzusovim delima mogu se sresti i mnoge beznačajne metode lečenja. Tako npr. on kaže da telo sadrži svoj vlastiti „balzam za lečenje“ i kod lečenja ubodnih i prostrelnih rana, ni strelice, ni puščane metke ne vadi iz njih, već na ranu stavlja razne lekove i čeka da doñe do gnojenja i da gnoj istera ova strana tela. Paracelzusova mast, Unguentum sympathe-
ticum, koja je krajem XVI veka osvojila sve farmakopeje, tipičan je primer farmakoterapije sa uplivima misticizma i praznoverja. Ova mast se ponegde može naći i pod nazivom Unguentum vulnerarium magis Compositum (Složena magična mast za rane) ili samo kao Unguentum magneticum, zbog verovanja da ima toliku moć da deluje na daljinu, kao magnet. Paracelzus je tvrdio, a to je ušlo i u sve kasnije farmakopeje, da ova mast leči sve rane, ako nisu povreñene arterije, žlezde, nervi i ostali važniji delovi tela. Bilo je potrebno dva puta dnevno namazati vrh oružja kojim je naneta povreda ovom mašću. U lakšim slučajevima moglo je i dva puta nedeljno. Oružje umotano u platno trebalo je da se čuva na mestu koje nije suviše vruće, jer se verovalo da bi to štetilo rani. Isto tako, na oružje nije smela da padne prašina, i nije smelo biti na vetrovitom mestu, jer bi time život bolesnika bio ugrožen. Ako, pak, bolesnik nema oružje kojim je povreñen, onda je lečitelj trebalo da uzme malo krvi sa rane i da tu platnenu krpu zaveže sa štap, kako bi se dobio utisak “nekog oružja”. Paracelzus je delovanje ove masti objašnjavao kao moć “spirita”, koji se nalazi svuda, ima ga i u krvi čoveka i u metalu oružja. Zbog toga je svejedno da li se leči rana ili oružje kojom je naneta. Ovaj preparat opstao je u farmakoterapiji sve do XVIII veka, ali ne iz razloga što se pokazao efikasnim, već zato što su mažući oružje rane uglavnom uspevale da zarastu, bez infekcija koje su se javljale kada bi se na njih stavljala ulja ili pomasti. Kao ekscipiens za izradu Unguentum sympatheticum koristila se mast starog medveda i ljudska mast (Adeps hominis). U njen sastav ulazile su droge biljnog, životinjskog i mineralnog porekla, kao što su: santalovina (Santali rubri), hematit (Haematitis ili Lapis haematitis), prah u vinu ispranih kišnih glista (Lumbricorum lotarum pulvis) i mnoge druge. Ima i nekih ingredijencija koje su u okultnoj medicini uživale veliki ugled, kao što su: egipatska mumija (Mumia) i mahovina koja raste po ljudskim lobanjama (Usneae cranii humani ili Hypnum sericeum). Interesantno je da je i sam Paracelzus smatrao naročito važnim da se uzme mahovina sa lobanje nekog ko je prethodno obešen, kao i da se ona skuplja u podne. Samu mast izrañivao je s jeseni. Još čudnije je da je rane pacijentima previjao krpama namočenim urinom i da je u lečenju imao vrlo uspeha.
Paracelzus se može okarakterisati kao fenomen u istoriji medicine i farmacije. Bio je neshvaćen u svom vremenu, a njegovim teorijama posvećivana je neznatna pažnja. Pisao je: „Znao sam da se ne dopadam nikome, osim onima koje sam lečio.“ Ipak, bilo je i onih koji su ga poštovali i sledili. Matijas Tilingus (Matthias Tilingius, 1634-1685), profesor na Univerzitetu Rinteln, napisao je 1674. god., u uvodu svoje studije o hemijatriji, da se Paracelzus prvi bavio hemijatrijom, čak sto godina pre nego što ju je zvanična nauka priznala. Njegova želja je bila da osvetli i reformiše medicinu, ali na žalost, Paracelzus je naišao na nerazumevanje zvanične nauke XVI veka. Naučnici su se, u zavisnosti od toga da li su bili za ili protiv Paracelzusa, podelili na paracelziste i antiparacelziste. Meñu paracelzistima nije bilo puno imena koja su nešto značila za medicinu i farmaciju XVI i XVII veka. Neki koje ističemo su lekari: Kaspar Pucer (Caspar Peucer), Piter Sorensen (Peter Sörensen), Martin Ruland (Martin Ruland) i Johan Baptist van Helmont (Johann Baptist van Helmont, 1579-1644), koji je sebe nazivao “mudracem vatre”, jer je, poput Paracelzusa, verovao u njenu moć da čisti. Ostali, kao što su Adam fon Bondestejn (Adam von Bondestein), Osvald Krol (Oswald Croll, oko 1560-1609) i Gehard Dorn (Gerhard Dorn), uglavnom su posmatrani kao šarlatani i prevaranti. Glavni ciljevi antiparacelzista bili su da dokažu da je Paracelzusovo učenje zabluda i da lekari ne treba da slede „Tria principa“, već Galena i Aristotela. Značajna imena meñu antiparacelzistima su: Tomas Erast (Thomas Erastus), Danijel Senert (Daniel Senert, 15721637), Herman Konring (Hermann Conring), Andrija Dudić (1533-1589) i drugi. Paracelzus je vrlo često zbog svojih protivnika morao da menja prebivalište. Putovao je po mnogim zemljama kao što su: Hrvatska (Senj), Slovenija (Istra) Mañarska, Francuska, Nemačka, Holandija, Danska i Rusija. Godine 1540. vraća se u Salzburg, gde ostaje da živi i da se bori sa sifilisom. Meñutim, zbog teške bolesti potpuno se povlači i sledeće godine, 24. septembra, umire. Sahranjen je na groblju siromašnih San Sebastijan.
TEOZOFIJA ILI BOGOSPOZNAJA Vladimir Jevgenjevič Rožanov rovatnijih čuda, pomoću kojih se pred izabranima otvaraju natprirodne mogućnosti u procesu saznavanja i radu. Teozofi isto kao i spiritisti, priznaju realnost zagrobnog sveta i mogućnost konlaktiranja s njegovim stanovnicima, mogućnost prenošenja fizičkih tela u prostoru putem snage volje i misli; prolaženje kroz zidove; čitanje zapečaćenih pisama i ostale potpuno neverovatne stvari. Mistička tradicija je u velikoj meri karakteristična za filozotsko-religiozan sistem starog - i u odreñenom stepenu - savremenog Istoka (Indija, Cejlon).
Termin "teozofija" (od grčkih reči teo - božanstvo, bog, i sofia - mudrost, znanje, spoznaja) treba shvatiti kao mističku spoznaju, saznavanje boga. Izvori ovih shvatanja, koja sada odreñuju kao teozofska, sežu u duboku starinu. Kod Grka je teozofija poistovećavana sa teologijom, i neke razlike meñu njima oni nisu videli. Kasnije je izmeñu teoloških i teozofskih gledišta počela da se formira jasna granica. Teologija je postala sistem znanja o bogu, koji se temeljio na strogim religioznim dogmama, a teozofska verovanja - na neposrednim podacima o mističkim opažanjima. Teozofija postoji unutar veroispovednih granica, koristi mitološki i filozofsko-etički materijal najrazličitijih bogoslovskih sistema. Ona operiše predstavom o jednom - jedinom, često javno neodreñenom bogu celog sveta i čovečanstva. Teozofskim obično smatraju mističke pisce novog vremena - Bema, Paracelzusa, Sen-Martena, Svedenborga i dr. Teozofija ne samo da priznaje nego smatra za jedan od kamena temeljaca traumaturgiju, tj. dogañanje najneve-
Blavackaja je svoje propovedanje počela tvrñenjem, da je u periodu svog boravka na Tibetu, kao naročita, posebna izabranica velikog duhovnog principa, imala čast da postane "čela" (učenica) tajnog bratstva mahatmi koji su tamo postojali - koji su bili adepti sakrivenih znanja. Mahatme su, navodno, svevideći i svemoćni. Oni, tobože, sve mogu. Ako je verovati Blavackoj, njima su potčinjeni prostor i vreme. Čovek koji je zadobio poverenje i podršku mahatmi, tvrdila je ona, postaje nešto kao bog na zemlji: za njega ne postoji nedostupno i nemoguće. Mahatme ispunjavaju svaku njegovu želju. Za potvrdu istinitosti svojih reči Blavackaja se poziva na takozvane fenomene, koji je, navodno, neprestano prate. Trebalo je da u krugu okupljenih poštovalaca podigne ruke uvis, i u sobi se razlegao melodičan zvuk astralnih zvončića. "To mene "gospodar" zove, idem k njemu. - I Blavacka bi se sakrivala u susednoj prostoriji. Evo, poslao mi je pismo, e pa, da pročitam." S ovim rečima čudotvorka bi stavljala sebi na čelo zapečaćen koverat i zapovednički govorila nekom od prisutnih: pišite, a ja ću diktirati. Posle toga otvarali bi pismo i ono je gotovo od reči do reči ponavljalo ono što je upravo izdiktirano. Pisma od "gospodara" su ponekad padala direktno na sto sa tavanice, usred živa-
hnog razgovora domaćice sa gostima. I u tom slučaju bi ih Blavackaja takoñe, pročitala na već poznat način. "Gospodar" - to je Učitelj Učitelja - Veliki Morija. Postoji i Kut-Hu-mi, a on je, takode, moj učitelj - Veliki Mahatma, ali Morija je moćniji. Morija je iznad svih. Gospodar. I on mene voli i mazi više nego druge, svoje "čele". Preko njega ja ću sve postići, svaku duboku mudrost i svako bogatstvo".
astralnim putem (to jest, ne materijalnim, već prenošenjem pomoću misli, iz jedne tačke planete u drugu, koje je dostupno jedino duhu. V. R) i to direktno iz Vatikanske biblioteke". (A po korišćenju, shodno tome, i mi ćemo je dobiti natrag na isti način. Idealna meñubibliotečka pretplata! Svaki ljubitelj knjiga će uzdahnuti sa čežnjom i zavišću!). Ali Olkot nije takav čovek, da bi objavio samo to. Blavackaja ga nije uzalud odredila za prvog predsedavajućeg svog društva. "Iz Vatikanske biblioteke - ta šta je to! On, gospodar, dostavljao joj je iz Aleksandrijske biblioteke knjige i rukopise na papirusu. lz koje Aleksandrijske? Čudno pitanje. Pa naravno, iz one poznate Aleksandrijske biblioteke, kraljice svih antičkih biblioteka. Šta kažete? lzgorela? Naravno, izgorela je. To i ja dobro znam; kao i vi, izgorela je pre gotovo 2000 godina. Ali u tome i jeste stvar; za Moriju ne postoji ništa nemoguće. Knjige su izgorele, ali njihovi delići, čestice, kruže u prostoru i tu će uvek biti. I tako, kada bi "čeli" bili potrebni neki rukopis ili knjiga iz izgorele bibilioteke, on (Morija) bi je momentalno ponovo sastavio i položio na njezin sto. I ja se nadam, da sada shvatate: takve izvore kojima se ona služila, stvarajući svoje besmrtno delo, niko nikada nije imao niti će ikada imati. I to je toliko jasno i jednostavno, da treba biti samo takav "pametnjaković", kao što su to naši čuveni "mudraci" (replika na adresu nepomirljivih neprijatelja svih spiritista, teozofa, mistika i nematerijalista), pa da to ne shvate i ne poveruju!"
U to, da je Morija "uputio" Blavackuju u "mudrost", ne treba sumnjati. Već sledeće godine po osnivanju teozofijskog društva ona je objavila opsežno delo u dva toma "Razgolićena Izida" - mešavinu istočnjačkih bajki, legendi i pismenih sastava savremenih mistika i spiritista, obilno pretrpanih mnoštvom zvučnih imena. Sledbenicima Blavacke se čini da dva toma razotkrivaju sve tajne, koje je staroegipatska Izida revnosno čuvala u toku mnogih milenijuma. Ali pojavila se Blavackaja - i tajno je postalo javno. Istina, zasluga za to ne pripada samo Blavackoj. "Neke najmudrije delove diktirao je sam gospodar - u poverenju je saopštavao izabranima Olkot - osim toga on joj je dostavljao i neophodne unikate (knjige koje su prava retkost)
Interesantne podatke o Blavackoj i njenoj stvaralačkoj delatnosti nalazimo u njenim pismima tetki: "Reci ti meni: kako se moglo dogoditi, da sam ja do svojih zrelih godina, kao što ti je poznato, potpuni neznalica, - odjednom postala fenomenalno učena... To je neodgonetljiva misterija!.. Ja sam psihološka zagonetka - rebus i enigma, sfinga za generacije koje dolaze!.. Zamisli samo, da ja, koja baš ništa nisam učila u životu, ja, koja ni o hemiji, ni o fizici, ni o zoologiji - tako reći, pojma nisam imala, sada o svemu tome pišem disertacije... Ne, ja se ne šalim - ozbiljno govorim: plašim se, zato što ne shvatam kako se to dogada?.. I sve što sada pročitam, meni izgleda poznato... Odakle sve to? Kao da nisam to ja, da su me zamenili, šta li?"
Ovde se očigledno radi o šarlatanskim postupcima. Nije teško prozreti jeftine trikove. Meñutim, sledbenici Blavacke to nisu primećivali. U čemu je tajna privlačne snage teozofije? Blavackaja je bila svojevrstan emociograf, tj. neka vrsta aparata koji je veoma precizno registrovao raspoloženje odreñenih krugova društva tog vremena, ona ista raspoloženja o kojima smo malopre govorili. Ona je shvatila, da se tu otvara široko polje delatnosti za čoveka prijemčivog, osloboñenog bilo kakvih moralnih principa. Njena histerična priroda, krajnja egzaltiranost u kombinaciji s uskim prakticizmom, žedi za vlašću, slavom i bogatstvom pomogli su da na lak način prevlada kolebanja i sumnje u svoju izabranost i predodredenost.
Na pitanja koja su na ovaj način postavljana, odgovor u duhu Blavacke bi bio samo jedan: dela su napisana u nadahnuću i uz pomoć viših, zagrobnih sila. U tom smislu, ona je preciznije i odreñenije pisala na stranicama teozofskog žurnala "Lucifer" koji je sama izdavala. U svojoj studiji "Moje knjige", Blavackaja je otvoreno izjavila da su je, kada je pisala svoje najslavnije delo "Razgolićena Izida", nadahnuli mahatme. Oni su joj diktirali čitave odlomke, i najbolji delovi, bez sumnje pripadaju samim mahatmama. Zbog naivnosti ili može biti, iz ciničnog prezrenja prema svom čitaocu, Blavackaja u istoj studiji priznaje da je, radeći na knjizi, loše vladala engleskim jezikom. I zbog toga je grešila u pojedinim rečima i frazama. Kao rezultat, na mnogim mestima knjigu uopšte nije moguće razumeti. "Pojedina mesta" je previše skromno rečeno: celu knjigu nije moguće razumeti, od početka do kraja. I to ne stoga, što je Blavackaja slabo znala engleski jezik, već zbog toga, što je predmet, kojem je delo posvećeno, lišen bilo kakvog smisla. Ako, pak, prihvatimo opravdanje samog autora, koji, zanemarujući "stvaralački" zanos, navodi loše poznavanje jezika, onda se nehotice nameće, za madam Blavackuju, delikatno pitanje: kako to da tako sveprisutni i svemoćni mahatme, inspiratori i neposredni tvorci tako mudrog dela, nisu mogli da savladaju ovu veoma jednostavnu prepreku? Da joj pomognu da ovlada engleskim jezikom? Da, istina je, svaki mudar čovek ima ograničenosti, i svaki voña ima slabosti!
Mi se nećemo baviti proučavanjem shvatanja Blavacke, već ćemo samo u opštim crtama upoznati čitaoca sa onom "duhovnom hranom", kojom je ona častila svoje poštovaoce.
Trpeza se sastojala od tri jela. Za predjelo je bilo nešto veoma oštro, jako, što je u stanju da probudi apetit, kako bi posle mogli da progutaju sve ostalo. "Pogledajte! - pozivala je proročica, - ceo ovaj "civilizovani" svet truli i propada zbog neverovanja! I ona nije štedela boje kako bi kod slušalaca stvorila osećaj užasa, straha pred tobože neumoljivo nadirućim smakom sveta. Ljudima, koji su izbačeni iz uobičajenog koloseka života, i bez toga se činilo da se svet ruši, a ona je to osećanje naduvala do krajnjih granica, pridajući svojim predskazanjima apokaliptički karakter. Nesigurne, poljuljane u svojoj veri, obuzelo je osećanje dubokog kajanja zbog svog prošlog
života i svojih shvatanja. "Kako smo to mogli da zapadnemo u greh neverovanja? - mislili su oni sa sujevernim strahom. Oni koji su ovo progutali bili su spremni za drugo jelo. "Materijalizam i bezverje - to je najveće zlo!" nastavljala je "poslanica mahatmi" da pojačava atmosferu strave, uništavajući do kraja ove nesrećnike. Tu je ona sela na svog omiljenog konja: borbu s materijalizmom, ne na život, već na smrt! Kada na jedan od sastanaka njenog društva, koji se održavao u Parizu, nije došao skoro niko, ona je u besu uzviknula visokim, kreštavim glasom: "Budale! Potpuno su ogrezli u svom materijalizmu i valjaju se u njemu kao svinje! Ali, čekajte samo, svejedno će ih na kraju prožeti do kostiju moja teozofija! "Krstaški pohod protiv nauke i razuma, bila je omiljena tema J. Blavacke u toku čilavog njenog života. I to nije čudno! Pa mržnja prema nauci bila je njena hrana. Treće jelo iz menija Blavacke dolazilo je kao desert: ona je svojim slušaocima pokazivala jedini pravi put k spascnju, koji zahteva bespogovorno povinovanje" poslanici tibetskih mahatmi".
Tajna, čudo i izabranost - to su tri jela koja se spremaju u kuhinji Blavacke. Njihov koncentrat čini - program teozofskog društva: 1) obrazovati nukleus svečovečanskog bratstva bez razlika u pogledu pola, nacionalnosti i religije; 2) proučiti sva filozofska i religiozna učenja, naročito Starog Istoka, da bi se dokazalo, da je u njima sadržana jedna te ista istina; 3) proučavati neobjašnjivo u prirodi i razvijati natčnlne sposobnosti čoveka (iskonska pesma mistika, koji pretenduju na nadrazumsko, neposredno saznanje). Blavackaja je uživala glas ljubazne žene, koja je umela da privuče na svoju stranu ljude koji su joj potrebni. Pošto je neko vreme bio poklonik njenog učenja, ali se zatim posvañao s njom, beletrističar Vsevolod Solovjev priča o tome, da je Blavackaja, pošto bi odabrala čoveka i želela da ga načini svojim oruñem, delovala putem svoje "srdačnosti i prostodušnosti". Ona ga je uveravala u svoju odanost, žarku ljubav i prijateljstvo, a zatim ga je, u ime tih visokih osećanja, molila da joj učini nešto za nju neophodno i važno, da jednim delom javno, usmenim putem, a još češće pismeno potvrdi veru u njenu čudotvornu snagu i njeno učenje. U pogledu žena ovakva taktika bila je, po tvrñenju Solovjeva, nepogrešiva. Izvesnu ulogu u tome je igrala i spoljašnjost Blavacke. Ona nije bila lepa, naročito ne tih godina kada ju je upoznao Solovjev. Imala je već preko pedeset godina. Punačka i oniska, zdepasta, čitavim svojim izgledom je bila daleko od tajanstvene čele moćnih mahatmi. Pri pogledu na nju, dobijao se utisak da je obična ruska vlastelinka, okružena gotovankama. U to vreme Solovjev se oduševljavao prstima njenih malenih ruku, na kojima je bilo nanizano skupoceno prstenje u istočnjačkom stilu. Naročito snažan utisak, po rečima Solovjeva, ostavljale su oči Blavacke. "Ogromne, izbuljene bledoplave oči, zbog takvih neobičnih očiju, koje u sebi skrivaju pravu snagu, sve zaboravljaš!" Sada nam ostaje samo da propratimo dalju sudbinu nje same i njenog, bez poroñajnih muka roñenog teozofskog deteta. Bogati američki teozofi su dali novac, i tada se mašta čele razigrala. Kako se, zapravo, na prozaičnom američkom kontinentu može unosno
razviti pravo teozofsko društvo? Za njegov procvat neophodni su pogodni vetrovi koji duvaju iz pravca Himalaja, gde se nalaze šatori mahatmi. Daleko od ovih centara civilizacije, zatrovanih razornim duhom materijalističkog racionalizma! Napred, u svet fantazije, u svet mašte i bajki, put mahatmi, u Indiju! "Vene, vidi vici!" - na svoj način: "Zamišljeno, rečeno, učinjeno!" - eto kako nastupa novopečeni teozofski Cezar, krenuvši u osvajanje beskrajnog carstva duha.
U pratnji vernog, pouzdanog Olkota Blavackaja se pojavljuje u Indiji. Najpre je za svoju rezidenciju odabrala Bombaj. Ovde Blavackaja otvara takozvano glavno sedište teozofije. Okružuje se adeptima skrivenih tajni: jogijima i fakirima. U svoje društvo, zatim, uvlači nekolicinu obrazovanih bramana, razvija snažnu propagandnu delatnost za plasiranje svog učenja i širenje sfere njegovog uticaja. Stvar je krenula. Ona izaziva interesovanje izvesnog dela mesnih religioznih krugova. Hindusi koji osećaju bespoštednu eksploataciju engleskih kolonizatora, koji guše i uništavaju njihovu samostalnost, blagonaklono reaguju na izjave jedne Evropljanke, koja govori da se duh njenog učenja nalazi pohranjen u staroindijskim izvorima. Zatim, počinju da dolaze da je slušaju i nekolicina Engleza, koji se bave mistikom. Ali izuzetno opreznu, nepoverljivu englesku administraciju počinje da uznemirava i plaši popularnost Blavacke: nije li ona ruska špijunka,
agent kojeg je poslala Rusija? Delatnost Blavacke u Bombaju sve češće se sreće sa otporom administrativnih krugova. I samo će je zaštita uticajnih engleskih prijatelja-teozofa spasiti od progonstva iz zemlje. Zbog toga je što pre trebalo prebaciti rezidenciju iz Bombaja u okolinu Madrasa, u Adijar. Otada indijsko teozofsko društvo dobija naziv Adijarsko sedište.
U Indiji Blavackaja nastavlja da se usavršava u stvaranju svojih "fenomena", koji su već imali velik uspeh. Uskoro se pokazalo da poseduje dar da pomoću jednog dodira rukom na čistom papiru stvori sliku. Zatim, može da putem misli, volje, pomera predmete s jednog mesta na drugo, na primer, portret mahatme Morija ili svoj sopstveni. Osim toga, upućeni svojim očima mogu da vide čudo nad čudima: materijalizaciju samih mahatmi, Morija i Kut-Humija. Za vreme demonstriranja tih "čuda", Blavackoj verno asistiraju supružnici Kolomb: žena je pomoćnica sekretara teozofskog društva, a muž bibliotekar. Olkot je nekoliko puta boravio na Cejlonu vrbujući tamo pristalice teozofizma. On je iskreno prihvatio budizam i počeo da podražava cejlonske bramane. Ne obazirući se na to, što se majka teozofizma, koja nikada nije imala visoko mišljenje o umnim sposobnostima pukovnika, sve češće izdirala na njega: "Tikvane Olkot - olinjali mačoru, marš odatle", njegovo raspoloženje, njegov način razmišljanja bio je isti kao i pre. U Indiji se pogoršalo zdravstveno stanje Blavacke: loše je podnosila lokalnu klimu. Donela je odluku da se vrati u Evropu. Adijarsko sedište predato je na brigu pouzdanim ljudima, a nerazdvojni par - Blavackaja i Olkot - uputili su se u Pariz. Ovde nove brige iscpljuju sve njihovo vreme. Do tada u Francuskoj još nije
postojala filijala teozofskog društva. Pomiriti se s takvim stanjem značilo bi priznavanje više sile. To svakako nije bilo u prirodi čele velikih mahatmi, i gle, stan u ulici Notre Dame de Champs pretvara se u operativni štab za organizovanje pariskog teozofskog društva. Od sada Blavackaja i Olkot već deluju pod pokrićem indijske egzotike. Na vratima stana Blavacke, posetioce sada dočekuje mladi braman Babula, mračnog izgleda, oji je ranije bio pomoćnik mañioničara. Blavackaja ima i svog ličnog mladog bramana, Mohinija. Kada domada u toku razgovora ispruži ruku napred, on istog časa pada, kao munjom pogoñen, i izvijajući se poput zmaja, puzi dotle, dok ga gopodarica ne zaustavi. Ovo nije moglo da ne deluje: prvo je bila osvojena jedna postarija, debela dama, u prošlosti "kraljica" pariskih velikosvetskih salona Ledi Ketnes, vojvotkinja de Pomar. Ona je pristala da potpomaže organizaciju Pariskog teozofskog društva i čak je za to dala pozamašnu sumu novaca. Ali uz obavezan preduslov - da bude izabrana za predsedavajućeg navedene organizacije. I premda je Blavackaja nepovoljno ocenila novu obožavateljku - "glupača, kakvu još nisam srela za svoja pola veka!" - bogat iznos vojvotkinje imao je magično dejstvo: bila je jednoglasno proglašena za počasnog predsednika svih francuskih teozofskih društava. Najednom, 1884. godine Blavackaja doživljava snažan udarac. Ona saznaje, da su se supružnici Kolomb, koje je oslavila u Adijarskom sedištu, posvañali s rukovodstvom mesnog društva i da su, izvrgnuti sramoti, izbačeni iz udružnja teozofa. Poniženi supružnici su na stranicama novina "Madras Christian College Magazine" raskrinkali sve mahinacije i lopovluke Blavacke. Kao potvrdu stavili su na uvid njena pisma upućena njima, u kojima otvoreno priznaje da je većina čuvenih fenomena - očigledna obmana. Sve je već pripremljeno, sve je mañioničarstvo, opsena: i pisma od mahatmi koja sa tavanice padaju na sto, i pojavljivanje i iščezavanje predmeta i portreti mahatmi i same madam. A što se tiče materijalizacije Morije i Kut-Humija, to je veština supružnika Kolomb, njihovih ruku delo, od ranije poznata mehanika: obični ružno iscrtani riblji mehurovi i muslin - i eto vam duh! Uzaludna su bila prenemaganja Blavacke, kako su je oklevetali i da su pisma falsifikovana: kompetentna grafološka
ekspertiza utvrdila je istovetnost njenog rukopisa sa rukopisom na pismima upućenih porodičnom paru Kolomb.
U stvar se umešalo i englesko "Društvo za proučavanje psihičkih pojava". To su ugledna gospoda koja se veoma interesuju za sve šlo je u vezi sa spiritističkim i drugim nadmaterijalnim pojavama. Oni su sa zanimanjem i pažnjom pratili izjave Blavacke. U to vreme u Engleskoj je već postojao priličan broj njenih sledbenika, i njih je zabrinjavao pad prestiža madam Blavacke. Zbog toga je u Londonu hitno osnovana specijalna komisija za proveru podataka koje su objavili supružnici Kolomb. U tom cilju, jedan od proverenih članova komisije - Ričard Godžson, odlazi službeno u Indiju, kako bi na licu mesta proverio činjenice, objavljene u štampi. I mada su mahinacije očite već pri prvom dodiru sa prljavom kuhinjom gospoñe Blavacke, Godžson se ne zaleće sa zaključcima. Brzopletost je nespojiva sa dostojanstvom njegove misije. On istražuje i proučava. I posle osam meseci pojavljuje se u štampi njegov izveštaj. On u potpunosti zaslužuje naziv - naučni rad, a sadrži dobrih 500 stranica gusto kucanog teksta. A zaključak je vrlo neutešan. Onaj isti zaključak, poguban za Blavackuju, koji su pri prvom, površnom upoznavanju, objavile novine koje su štampale pisma Kolombovima: prevara! Sve je apsolutna obmana izgrañena na primitivnim trikovima. Obmana, sračunata da privuče lakoverne ljude u društvo teozofa, kako bi iz njih izvukli novac. Na taj način to već nije samo prevara. To je afera, krivično delo. Rodonačelnica teozofskog pokreta je u potpunoj apatiji. Srž Godžsonovih zaključaka (referat je u potpunosti objavljen u specijalnim analima "Društva za proučavanje psihičkih pojava") preštampava na desetine novina. Započeo
je proces masovnog napuštanja teozofskih društava u raznim zemljama od strane prevarenih ljudi. Meñutim, najpredaniji učenici zbili su se oko svoje, kako su govorili, nezasluženo oklevetane majke. No njih nije mnogo. I uzalud viču da su pisma Kolombovih falsifikat, a izveštaj Godžsona - obrazac konzervativnosti i naučne ograničenosti, malo ko im veruje. I baš u tom periodu Blavackaja počinje da priča, kako čuje glasove mahatmi, koji zovu svoju vernu čelu da ode iz te prozaične doline gde vladaju samo prosečnost, zavist i zloba; da ode tamo, na visoravni Tibeta gde će izmeñu neba i zemlje biti u društvu svojih učitelja i u nirvani pronaći mir i "najvišu sreću".
Blavackaja. Po njoj, izgleda, treba se vratiti mišljenju starih autora: proučavati i izvoditi opite, a ne slušati dame koje su provele sedam godina na Tibetu". Ironija - snažna ili ne - zaista je postojala. Nasuprot svakog zdravog razuma, posle izvesnog perioda nepovoljnih odnosa i zaborava, upravo u Engleskoj, gde su na 500 stranica opisane mahinacije Blavacke i Olkota, ponovo je počelo da jača zanimanje za teozofiju. Broj pristalica Blavacke je nezaustavljivo rastao. I 1887. godine ona donosi odluku da napusti Pariz i preseli se u London. Tu je, pošto su je svečano dočekali njeni istomišljenici, već stara i bolesna, ponovo razvila aktivnu delatnost. Ali uskoro je teozofe zadesila velika nesreća. 8. maja 1891. godine duh Blavacke oslobodio se svog prolaznog, trošnog tela i odleteo svojoj astralnoj sabraći. Prah Blavacke je posle kremacije pohranjen u Njujorku, Adiraru i Londonu, u njenim ličnim odajama, koje su pod muzejskom zaštitom. Blavackaja, naravno, nije zapalila more, meñutim, umanjiti štetu koju je ona napravila bilo bi pogrešno. U času smrti Blavacke, tog novog verskog učitelja, po svetu je bilo raštrkano stotinu hiljada njenih sledbenika. Stotinu hiljada ljudi koji su skrenuli s puta. A u njenu mrežu su upali i ljudi koji su stvarno tragali za istinom, zavedeni, nastradali, i na njihovom je putu, kao vampir, stajala Blavackaja. Ona je iz njih isisala poslednje kapi razuma, cinično ih gurnuvši u propast. I oni su padali. I mnogi više nisu ustali.
Vreme je najbolji iscelitelj, jad i bol uvrede postepeno jenjavaju. I "majka teozofa" sve češće diže svoju mudru glavu. Serija napada sa zamiranjem i zahlañenjem interesovanja svih članova se završila. Začuje se još poneka doskočica i komentar u podrugljivom tonu žargona. Utoliko pre na to optimističko raspoloženje Blavacke nisu mogle da utiču izjave Šarla Rišea, francuskog psihijatra, Šarkoovog učenika! Neko vreme je on pokazivao interes za Blavackuju, ali je zatim, ne bez prebacivanja na svoju adresu, pisao: "Pre nego dopustimo postojanje neobičnog, treba se odreći običnog, tj. prevare. Ali kako je snažna ironija ta gospoña
Broš Blavacke - simbol Teozofije
magiku. Na putovanju u Švedsku 1896. doživeo je spontano mističko buñenje, duboki uvid koji ga je naterao da se zainteresuje za pojave koje se nalaze sa druge strane svakodnevnog života. Ponešen ovim iskustvom, 1898. pročitao je knjigu Oblak nad svetilištem Karla fon Ekerthauzena. U njoj se govori o tajnom bratstvu koje nadgleda čovečanstvo i upravlja njegovom evolucijom i Krouli je odlučio da sa tim bratstvom nekako stupi u kontakt. Tokom proleća je upoznao ljude koji su mu u tome pomogli - Oskara Ekenštajna, Džulijana Bejkera i Džordža Serila Džoisa koji mu je omogućio da stupi u elitnu magičku ustanovu viktorijanskog Londona - Zlatnu Zoru.
Alister Krouli rodio se 12. oktobra 1875. u Lemingtonu, Vorvikšajr, u Engleskoj. O njegovom detinjstvu postoje kontroverzne priče. Neki autori skloni su da kažu kako je uobičajena slika o krutom vaspitanju koje su sprovodili njegovi roditelji, smatrani religioznim fanaticima, svesno stvorena i preuveličana od samog Kroulija, a kasnije nekritički preuzeta i širena od nekih biografa. On je zapravo relativno rano ostao bez oca koji je umro 1887. a majka mu je živela sve do 1917. godine. Pošto je poticao iz dobrostojeće porodice, Krouli je 1895. upisao Triniti koledž u Kembridžu. Njegova raznovrsna interesovanja ispoljila su se snažno, i pored redovnih studija počeo je da putuje, planinari, a dve godine kasnije objavio je i prvu zbirku stihova. U ovo vreme padaju počeci njegovog interesovanja za misticizam i
Krouli je iniciran u Zlatnu Zoru novembra 1898. Do maja 1899. napredovao je do ranga 4=7 (filozofus), a u rang Adeptusa Minora iniciran je od strane samog voñe reda, Mek Gregor Metersa, u Parizu 1900. Zlatna Zora je u to vreme već bila u dubokoj krizi i Krouli, uznemiren i lično pogoñen razvojem dogañaja napusto je Englesku i sledeće dve godine proveo je putujući od Njujorka i Meksika, preko Tihog okeana, do Japana, Cejlona i Kine. Sve vreme je intenzivno praktikovao magiku Zlatne Zore, a upoznao se i sa praksom Raña joge u kojoj je ostvario napredak i prve rezultate. Tokom ove dve godine nisu izostali planinarski poduhvati (u Meksiku, vrh K-2 na Himalajima, dvomesečni boravak na glečeru Baltoro), a ni literarni (objavljena su mu dela Duša Ozirisa, Tanhojzer i Ambrosi Magi Hortus Rosarum). U proleće 1903. Krouli se preko Pariza vratio u Englesku gde je istog leta upoznao i ubrzo oženio Rouz Keli. Kako je on sam govorio bila je to ljubav na prvi pogled i venčanje je usledilo posle nekoliko nedelja strasne veze. Sledećih deset meseci proveli su na putovanju, krećući se od Egipta do Indije. Prilikom boravka u Kairu, 8.-10. aprila 1904. Krouli je pimio Knjigu Zakona koja je temeljni kamen ne samo njegovog nego čitavog telemitskog Rada.
Tokom 1907. kao rezultati rada pojavljuju se prve svete knjige Teleme: Liber LXV i Liber VII. Krajem godine Krouli je preuzeo zavet Majstora Hrama kojeg će potpuno osvojiti tek posle pustinjske avanture sa Viktorom Nojburgom 1909. godine. Do tog vremena posetio je Maroko i Španiju, i napisao je Psihologiju Hašiša, Konx om Pax i Džon sv. Džon. Marta 1909. štampao je prvo izdanje Ekvinoksa, a 28. juna pronašao je zagubljeni rukopis Knjige Zakona. Potom je otputovao u Alžir sa Nojburgom i krajem 1909. izvršio priziv 30 etira enohijanskog sistema.
U leto 1904. Rouz je rodila devojčicu kojoj su dali ime Nuit. Čak i sa bebom, oni su krenuli na putovanje. Početkom 1905. bili su u Sent Moricu u Švajcarskoj, a Krouli je u maju krenuo prema Kairu. Put ga je dalje vodio u Indiju, pa na Himalaje (Kančen Džunga), a u novembru je stigao u Kinugde mu se pridružila Rouz sa detetom. Intenzivno se bavio Magikom (priziv Autoetidela) napisao je poemu Orfej i počeo da priprema izdavanje sabranih dela. S proleća 1906. preko Šangaja u Njujork, Krouli se vratio u Englesku gde ga je dočekala Rouz koja je ovamo stigla u maju. Dete nije izdržalo naporan ritam putovanja i umrlo je od bakterijske infekcije. Krouli je takoñe bio premoren, bolestan i pogoñen ovakvim obrtom. Sledećih nekoliko nedelja proveo je relativno usamljen i u teškoj depresiji. Jula te godine sreo se sa starim prjateljem Džordž Sesil Džonsom i zatim počeo seriju ritualnih i meditativnih radova, uključujućji i Abramelinovu operaciju koju je prvi put pokušao da uradi u vili Boleskin još oktobra 1899.e.v. Posle snažnih mističnih iskustava koja je opisao kao dijanu, atmadaršanu i nirvikalpa samadi, prepoznao je Džordž Sesil Džonsa kao izaslanika Velikog i Večnog Reda. Nakon intenzivne izmene iskustava i mišljenja, decembra 1906. postavljene su osnove za materijalizaciju A.A.
Po završetku Pustinjske avanture i punopravnog preuzimanja ranga Majstora Hrama, Krouli se vratio u London. Tu ga je u martu 1910. čekalo suñenje sa Mek Gregor Metersom koji ga je tužio za publikovanje tajni Zlatne Zore. Krouli je to zaista i učinio u Ekvinoksu, a te materijale je nazvao 'Tajni rituali i ceremonije rozenkrojcerskog reda'. Meñutim pored svih Metersovih tužbi, Krouli je dobio na suñenju, i ubrzo je štampao i novo izdanje Ekvinoksa. Još jedno suñenje, sledeće godine, odvojilo ga od grupe prijatelja. Džordž Sesil Džons podigao je optužbu protiv jednog londonskog časopisa zbog uvrede, i kada je izgubio parnicu, ponovio je postupak. Krouli je odbio njegov poziv da se pojavi kao svedok i to je prouzrokovalo prekid njihovih odnosa. Po svemu sudeći to nije bio definitivni kraj. Postoji bar jedan izveštaj iz 1919. kada Krouli govori o susretu sa Džonsom i piše o njemu sa krajnjim poštovanjem.
U periodu od 1910-1912. desile su se značajne promene u ličnom životu. Rouz Keli nije mogla da podnese tempo Kroulijevog rada, pa su se razveli. On je neposredno pre razvoda upoznao Lejlu Vadel, a 1911. Meri d'Este Stardžis koja ga je inspirisala u Abuldiz radovima čiji rezultat je bila Knjiga IV (četiri). Lejla Vadel, budući umetnička priroda, doprinela je stvaranju Eleuzijskih rituala koji su oktobra i novenbra 1910. javno izvedeni u Kakston Holu u Londonu. Ona je bila i umetnički voña pozorišne trupe koju je formirao Krouli 1913. i koja je putovala u Moskvu. Tamo je u toku šestonedeljnog boravka on upoznao mladu Ani Rangler i napisao Himnu Panu i Grad bogova i bio inspirisan da kreira Gnostičku misu.
novo je štampan i Ekvinoks III. U Njujorku Krouliju se priključio Čarls Stensfild Džons a tu je prvi put sreo Leu Hirsinh. Ona mu je postala Skerletna Žena početkom sledeće godine. Uoči ovog njihovog susreta objavljen je tzv. "plavi" Ekvinoks.
Ovo je takoñe period kada je Krouli uspostavio vezu sa O.T.O. U vezi s tim obično se prepričava njegov susret sa Teodorom Rojsom podstaknut trideset šestim poglavljem knjige laži; mnogi savremeni istraživači smatraju ovu priču vrstom urbane legende, a neki čak pomeraju preliminarne kontakte u 1910. godinu. Sigurno možemo tvrditi da je Krouli dobio punomoć za voñenje engleskog ogranka O.T.O. 1912. a nešto kasnije njegov student u A.A. Čarls Stensfild Džons ustanovio je O.T.O. u Vankuveru, Kanada. Kao što je poznato, O.T.O. je izvorno nemački magički red i njegovo širenje u zemljama engleskog govornog područja bilo je vrlo značajno za njegov kasniji razvoj. Početkom 1914. sa Viktorom Nojburgom Krouli je obavio niz operacija koje su poznate kao Pariski rad, a zatim je putovao u Švedsku. Juna iste godine počeo je I svetski rat, a Krouli je brodom Luzitanija otplovio ka Americi. U Njujork je stigao u decembru i na američkom tlu ostao je punih pet godina.
Decembra 1919. sa Leom Harsinh Krouli se vraća u London, a već januara 1920. odlučio je da osnuje Opatiju Teleme. Posle nekoliko meseci u martu odlučio je da to bude na Siciliji, u Čelafu.
Značajne magičke radove možemo da pratimo do jeseni 1915. godine. Sa Džejn Foster počeo je seriju operacija koje su trebale da začnu magičko dete i Krouli je dugo verovao da je to dete Čarls Stensfild Džons koji je sledeće godine preuzeo zavet Majstora Hrama kako bi Krouli Preuzeo Zavet Magusa A.A. tokom leta. Rad sa Džejn Foster imao je različite implikacije, čak i u daljoj budućnosti, a nije bio jedini te vrste. Januara 1918.e.v. sa Rodi Majnor počeo je Amalantrah rad koji je trajao sledećih šest meseci. U toku tog rada, izmeñu ostalog napisane su: Liber Aleph, Liber 97, Liber 194/729, a po-
Pošto se Lea Hirsinh upravo tada porodila sa Kroulijem je u Čelafu otputovala Ninet Šamvej. Opatija je bila aktivna sve do 1.V 1923. i tokom ovog perioda mnoge ličnosti koje su stvarale istoriju Teleme prošle su ovuda: Džejn Volf, Sesil Frederik Rasel, ili recimo Frenk Benet. U Čefalu razdoblju nastale su: Liber Amrita, Jedna zvezda na vidiku, Liber Samekh, Dnevnik uživaoca droge, Komentari na knjigu zakona. Krouli nije stalno bio na Siciliji. Nekoliko puta je putovao u Francusku i tu je Februara 1922. godine nastala Liber Nike kao rezultat borbe - i pobede nad heroinom.
Od februara 1923. londonski magazini Sandej Ekspres i Džon Bul objavili su seriju članaka u kojima su napali Kroulija i tada je počeo da se stvara u konačnom obliku mit o 'najporočnijem čoveku na svetu'. Članke je inspirisala, neki kažu i naručila, Beti Mej, udovica Raula Lavdeja koji se razboleo i umro u Čelafu. Beti Mej je za to okrivila Kroulija, koga nikada nije podnosila, priča je tako krenula i stigla do današnjeg dana.
i ostavio je neizbrisiv trag koji su sledile generacije magičara, kako telemita tako i onih koji su radili u tradiciji Zlatne Zore u kojoj je Regardije igrao aktivnu ulogu do svojih poslednjih dana.
U maju je Krouli konačno napustio Siciliju pod pritiskom Musolinijevih fašista i najpre se uputio u Tunis, a zatim u Francusku. U toku ovih putovanja on je ostvario rang Ispisimusa, a zavet je preuzeo na Čelafu još 1921. godine. Septembra 1924. sreo je novu skerletnu ženu Doroti Olsen i nešto posle toga u Tunisu je napisao Srce Majstora. Sredinom dvadesetih godina Krouli je postao aktivan u životu Srednjeevropskog ezoteričnog miljea. Poznato je da je posle smrti Teodora Rojsa, voñe O.T.O., on položio pravo kao sukcesor ove titule. Do danas nisu bili publikovani dokumenti koji bi potvrdili ovo pravo u formalnom smislu, mada bismo sada već mogli reći da je ovo pitanje akademske prirode. Uoči smrti Teodora Rojsa, izmeñu njega i Kroulija došlo je do sukoba oko proceduralnih pitanja, i oko Knjige Zakona i Teleme koji su stvorili oprečna mišljenja meñu nemačkim templarima. Tako je došlo do sastanka Kroulija i visokih inicijata nemačkog O.T.O. u leto 1925. godine. u Tirintiju. Ovom skupu predsedavao je Krouli pod pseudonimom Žerar Omon. On je ostavio neobično snažan utisak; Hajnrih Trenker, jedna od vodećih ličnosti nemačkog hermetičkog pokreta, prepoznao je u njemu jednog od Tajnih Voña. Nemački magički krug se, meñutim, trajno podelio zbog prihvatanja Knjige Zakona. Neki meñu njima prihvatili su Zakon Teleme i vremenom su postali ličnosti velikog značaja i uticaja, kao Karl Germer ili Marta Kincel. U drugoj polovini dvadesetih godina XX veka Krouli je živeo u Americi i tu je sreo još jednog mladog čoveka koji je postao jedna od najuticajnijih osoba u svetu zapadnog hermetizma. Njemu se 1928. kao sekretar priključio Izrael Regardije, koji je sa njim proveo sledeće četiri godine. Regardije je posle 1932. kada se razišao sa Kroulijem krenuo sopstvenim putem
U radovima krajem dvadesetih godina prošlog veka, uz Kroulija je izvesno vreme bila Poljakinja koju on pominje po imenu Miroslava a 1929. je upoznao i oženio Mariju Terezu de Miramar poreklom iz Nikaragve koja je bila prvosveštenica Vudua. Iste godine objavljeno je prvo izdanje Magike u teoriji i praksi. Početak tridesetih godina obeležilo je izdavanje prva dva toma Ispovesti. U ovom poduhvatu značajnu ulogu u organizaciji i tehničkoj pripremi imao je Izrael Regardije, a finansijsku pomoć pružio je Karl Germer. On je u sledećim godinama bio jedan od glavnih stubova materijalne podrške jer je Krouli najveći deo svog vremena i nasleña uložio u realizaciju sopstvenog velikog Dela, pa je sredinom tridesetih bio pred bankrotom. Do 1934. godine Krouli je dosta vremena proveo u Zapadnoj Evropi, krećući se izmeñu Nemačke i Portugalije.
Reputacija 'najporočnijeg čoveka na svetu' je rasla dok je učestvovao u nekoliko sudskih sporova koji su obično privlačili pažnju javnosti željne senzacija i novinara bulevarske štampe. Veliki skandal 1934. izazvalo je roñenje njegovog sina Alistera Ataturka kojeg je dobio sa devetnaestogodišnjom Patrizom Mek Elpajn. Od sve dece Alister Ataturk bio je najdugovečniji, umro je u Parizu 1978. godine.
jniranim špilom Tarota na kome je sa Fridom Haris počeo da radi još 1938. godine. Poslednje delo Krouli je objavio 1947. godine. To je bila njegova treća antologija poezije objavljena pod imenom 'Ola'.
Uprkos pritiscima i progonima, druga polovina tridesetih godina XX veka e.v. bila je plodna; objavljena je Ravnodnevnica bogova, Osam lekcija o jogi i četvrto izdanje Knjige Zakona.
Umro je 1. decembra 1947. godine i kremiran u Brajtonu, uz svečanost kojoj je prisustvovala mala grupa prijatelja. Lokalna štampa nije propustila ni ovu priliku da piše o Krouliju u negativnom kontekstu i pozivala je na uzbunu, zahtevajući da se preduzme sve kako se nešto slično ne bi ponovilo u budućnosti.
Četrdesete godine obeležene su II svetskim ratom. Posle puno godina, Krouli se vratio u Englesku i nastanio najpre na Pikadiliju, a zatim prešao u Hestings 1945. U to vreme vodio je prepisku koja je finalno uobličena u knjigu objavljenu pod imenom Magika bez suza, a 1944. objavljena je Knjiga Tota sa novodiza-
Život Alistera Kroulija je tema koja zaokuplja mnoge istraživače. O njemu postoje podeljena mišljenja čak i meñu telemitima. Nije na nama da se na ovom mestu izjašnjavamo u tom smislu, uostalom, kako je rečeno na početku shvatite ovu kratku priču kao početak ličnog istraživanja...
Neautorizovan tekst "Alister Krouli" preuzet je iz elektronskog izdanja časopisa "Skakavac" u izdanju "Kaaba 93". Fotografije uz ovaj tekst preuzete su iz kolekcije privatne arhive "Thornal".
NA RASKRŠĆU SVETOVA
Ako na Svetu Magiju gledamo kao na "Svet po sebi", Tesla nije bio mag, ali uñemo li u taj nezamislivi svet, spoznajući ga kao "Svet za sebe", Tesla jeste ne samo Mag, već i Čovek koji razgovara sa Bogovima... Zbog toga i jeste umesno sažeti u nekoliko tekstova jedan nesažeti život Velikog Čoveka... (Alexandar Thorn)
Stanko Stojiljković ni pozdravni govor u Velikoj školi (KapetanMišino zdanje). U audijenciju ga je primio kralj Aleksandar Obrenović i uručio mu Orden Svetoga Save prvog stepena. U srpskoj prestonici mu je na zasedanju skupštine gradonačelnik ukazao sve počasti, a potom je posetio proslavljenog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja koji mu je spevao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli”. Iskreno dirnut dočekom i rimama, obećao je: „Ako ove nade jednoga dana postanu stvarnost, moja najveća radost biće saznanje da je to delo jednog Srbina”. Retko koji istraživač imao je toliko velikih otkrića i uvida, a da su slatke plodove ubrali drugi. Ni velikog Nikolu Teslu nije mimoišla mudra starolatinska opomena: „Tako prolazi slava (ovog) sveta!” I kao što to obično biva, sustigla ga je u vlastitom rodu. U godini narastanja novog talasa ushićenja, naročito u SAD, pleme iz kojeg je potekao seti ga, najčešće, dva puta u godini – na godišnjicu roñenja (10. jul 1856) i na obletnicu smrti (7. januar 1943). Da li je uvek tako bilo? Na poziv ðorña Stanojevića, pre 110 godina (2. jun 1892), jedan jedini put boravio je u Beogradu, dopraćen delegacijom srpskih naučnika koja ga je sačekala u Pešti. Održao je čuve-
Preporučujući izvanredno delo Marka Sajfera „Čarobnjak” (Život i vreme Nikole Tesle), ugledni časopis za nauku „Sajentifik Ameriken” pre četiri godine je poručio: „Ovo je fascinantna priča o jednom od najplodonosnijih nezavisnih revolucionarnih pronalazača svih vremena...” Što se više udaljavamo od samrtnog časa „nenadmašnog genija”, kako ga je nazvao čuveni biograf Džon O’Nil, u svetu se umnožava graña koja opisuje življenje i ostvarenja Nikole Tesle. Zar to nije neobično? Nimalo. Svojim dubokim naučničkim uvidima i dragocenim izumima (više od 700 patenata) on je izobilno zadužio čovečanstvo koje mu se sa zahvalno-
šću odužuje. Zašto nijednom nije ovenčan Nobelovom nagradom?
nedostaju dva glasa (33 i 34). Šta se u tim koricama nalazilo?
Retko je koji istraživač imao toliko velikih otkrića i uvida, a da su slatke plodove ubrali drugi. Najgorči ukus ostao mu je, svakako, kada su mudre glave u Stokholmu priznanjem okitile Guljelma Markonija za izumevanje radija (prva radio-veza u svetu), iako je to „lički Prometej” deceniju ranije osmislio (u to vreme Italijan je išao u srednju školu). Nepravda je ispravljena, ali nije u celosti: Vrhovni sud SAD presudio je 1943. da je on „otac radija”, a Nobelov komitet je ostao nem (priznanje Markoniju oglašeno 1909. godine).
Pominjani Mark Sajfer opisuje da je Nikolu Teslu tek 1937. nominovao profesor Feliks Erenhaft iz Beča, koji je prethodno kandidovao Alberta Ajnštajna, ali je to odbačeno kao zakasnelo sa obrazloženjem da su pronalasci preteča elektrotehnike.
Mnogo puta se u javnim glasilima raspredalo da li je predlog ikada upućen, uz pominjanje dveju godina: 1915. i 1937. Čak je cenjeni „Njujork tajms” pohitao da na naslovnoj stranici izvesti da će Nikola Tesla i Tomas Edison, dva ljuta takmaca, podeliti nobelovsku slavu i ček na ravne časti 1915. godine, što se ispostavilo netačnim (slavodobitnici su bili otac i sin, Viljem Henri Brag i Lorens Henri Brag). U arhivi Kraljevske akademije nema podataka da je srpski genije predložen, ali u fasciklama
Hrvatski akademik i fizičar Vladimir Par otišao je nekoliko koraka dalje u svojem naučnom članku „Tesla – vizionar 21. stoleća”, ustanovivši da je Nikola Tesla isprednjačio u deset slučajeva kada su Nobelove nagrade otišle drugima. Američki fizičar Džon Stoun na jednom mestu nedvosmisleno kaže: „Mislim da smo svi pogrešno razumeli Teslu. Bio je toliko ispred svog vremena da su ga i najbolji meñu nama pogrešno smatrali sanjarom”. Sličnom sintagmom je Margaret Čejni naslovila svoju pripovest. Svi dosadašnji uzbudljivi pokušaji odgonetanja života i dela Nikole Tesle nedvosmisleno potkrepljuje zašto je on uvršćen meñu „12 apostola elektrotehnike”. Ali još ima nepoznanica koje valja izučiti.
M. Prelević koji će toliko promeniti, ugledao 10. jula 1856. u ličkom selu Smiljanu, kraj Gospića - u SAD su organizovane konferencije, izložbe, predavanja, a ton svemu dao je predsednik Barak Obama. On je na predavanju studentima Američkog univerziteta u Vašingtonu pozvao naciju, ali i ceo svet, da slave ime i delo velikog naučnika.
Od Bele kuće, preko Filadelfije, sve do Holivuda, Amerika je od petka 9. jula, do nedelje 11. jula bila u znaku Nikole Tesle. Na 154. godišnjicu roñenja srpskog genija - Tesla je svet,
Teslu je Obama svrstao u ljude koji su pomogli da se izgradi Amerika, zajedno sa Ajnštajnom, Endrjuem Karnegijem i suosnivačem “Gugla” Sergejem Brinom. A baš Brin i njegov “kolega” Leri Pejdž su jedni od najvećih poštovalaca našeg pronalazača, po kojem su nazvali i kompaniju za proizvodnju električnih automobila, “Tesla motors”.
- Izjava predsednika Baraka Obame je došla u najlepšem trenutku, kada mi u Filadelfiji tri dana, od 9. do 11. jula slavimo roñendan Nikole Tesle - kaže nam Nikola Lončar, roñeni Zemunac i čelnik Fondacije “Nikola Tesla” u SAD. Održana je velika parada u centru grada, zatim Meñunarodna konferencija, posvećena “čistoj energiji”, kojoj su prisustvovati pronalazači iz cele zemlje. A postavljena je i izložba o Tesli, koja je stigla iz Beograda. Gradonačelnik Filadelfije je odlučio da se proslava roñendana Nikole Tesle održi i u gradskoj biblioteci, centralnom holu gradske kuće i na ulicama grada u kojem se nalazi srpska fondacija. Genije iz Smiljana, koji je uneo revoluciju svojim otkrićima na polju elektromagnetizma, električne energije, ali i radija i rendgena, tek poslednjih godina u Americi dobija mesto koje mu pripada. Njegovu slavu pronose čuveni naučnici, profesori, ali i “obični” ljudi, kompjuterske igre i holivudski hitovi. Tesli se sada, s pravom, pripisuje i da je “video” mobilne telefone, bežični Internet... “Volstrit džurnal” je primetio da je tek mlaña generacija naučnika Teslu stavila stepenik iznad ljutog rivala Tomasa Edisona, zbog kojeg je Srbin odbio i Nobelovu nagradu. A Nikola je zaista bio daleko ispred svog vremena. Za sebe je govorio da nije izumitelj, već
da samo otkriva stvari koje su u prirodi, oko nas. Iz njegovih beležaka vidi se da je izučavao rendgen i laser, godinu pre nego što su zvanično otkriveni. Predlagao je prenos elektriciteta kroz više slojeve atmosfere. Novi film koji će se baviti Teslom, posle ostvarenja “Prestiž”, u kojem ga je glumio Dejvid Bouvi, “Diznijev” “Učenik čarobnjaka”, pojaviće se 14. jula, a glavni glumac Nikolas Kejdž otkrio je u jednom intervjuu da je celu ekipu pokretala magija Nikole Tesle. - Film smo završili prošle godine, baš na Teslin roñendan, a njegova premijera će biti tek koji dan posle - objašnjava “oskarovac”. - Saznao sam i da sam roñen istog datuma kada je Tesla preminuo, pa sam, možda i zato, otišao u hotel “Njujorker”, da prespavam u sobi u kojoj ga je snašla smrt, ne bih li prizvao njegov duh... Tesla je bio čudo.
BELEŠKE Za razliku od Edisona, koji je iza sebe ostavio 1.093 patenta, Tesla je umro sa mnoštvom nedovršenih radova. Na stranu sve ono što je izgorelo u njujorškoj laboratoriji... - Njegove beleške ostale su nedovršene, pa ih svako može tumačiti onako kako želi - zaključuje profesor Čarlston sa Univerziteta u Virdžiniji.
Saša Stojanović Nikola Tesla je roñen u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu najmlañe dete u porodici Tesla.
Smiljan, mesto roñenja Nikole Tesle
Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života.
Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.
To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”
“U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: -Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku. -Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli.” Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko željenim studijama, Tesla je iskazao više nego potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe. “To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.” U Gracu, na tim studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica dobio je sledeći odgovor: “Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo.
Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su usledile, predstavljale su značajan period u karijeri Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralnom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da proñe nezapaženo preporučen je i samom Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala. Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. napustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je održao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme
Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja.
Usledile su godine u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo. Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao. Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje. Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Svo-
ju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897. Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek što su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?
Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na ovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Kolorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića opisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta. Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme jedan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finansijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svojoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 18741937). Tesla je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog istraživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on smatrao, utaje i više nije nikada sarañivao sa Teslom. Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kada je i potpuno iscrpeo izvore finansi-
ranja i bio je primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila velikog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave. Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućima. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu nesreću - udario ga je taksi dok je prelazio ulicu.
Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao američko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je da će se javiti kasnije. U osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog plemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogoslova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi meñu kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata. Dva dana ranije tadašnji gradonačelnik Njujorka Fiorelo La Gvardija (Fiorello LaGuardia) održao je posmrtni govor koji je radio Njujork direktno prenosio. …Tesla je bio veliki humanista - čist naučni genije - pesnik u nauci… On je činio izvanredne, zapanjujuce, čudesne stvari u toku svog života. Činio je to jednostavno da bi služio ljudskom rodu - a za svoje usluge nije tražio ništa. Novac - on za njega nije mario. Počast - ko je taj neko ko može da počastvuje drugog. To je bio njegov stav. Zahvalnost - on je nije očekivao niti je tražio… Onaj značajni deo Tesle živi u njegovom dostignuću koje je ogromno skoro nemoguće da se izračuna - koje je sastavni deo našeg života i sastavni deo naše civilizacije, naše svakodnevnice našeg tekućeg napora…
Susret Nikole Tesle i Kralja Petra II Karañorñevića
Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par prijatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja Petra II Karañorñevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942.
Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi, koji su živeli u prošlom veku, nalaze se u muzeju Nikole tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika. Danas se u svetu ime Nikole Tesle uzvikuje glasno, sa puno poštovanja, što ovaj čovek i
zaslužuje. Brojna udruženja, studentske i inženjerske organizacije, čuvaju uspomenu na velikana svetske nauke. O njemu su napisane mnoge knjige, ispričane razne i moguće i nemoguće teorije, ali je samo jedna istina. Nikola Tesla je bio veliki naučnik, čovek bez čijih bi izu-
ma teško mogli da živimo ovako kako živimo sa puno komfora i slobode koju nam pruža električna struja. Naša je dužnost da, u znak zahvalnosti, ne dozvolimo da se njegovo ime ikada zaboravi.
Iz Tesline "Autobiografije" Nikola Tesla je 1919. godine u američkom časopisu Electrical Experimenter u seriji članaka objavio jedinstvenu autobiografiju. Ovo svoje literarno delo Tesla je naslovio Moji izumi (My inventions) zato što je smatrao “da su njegovi izumi ceo njegov život i da je sve u njegovom životu njima bilo potčinjeno”.
tovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog dogañaja i mada je prošlo 56 godina, slika toga dogañaja ni do danas nije izbledela.
Tim serijalom autor je dao prikaz svog stvaralaštva, života u Americi, rada u Evropi, ali i što je možda najintereresantnije anegdote iz svog detinjstva. Upravo je taj deo autobiografije i izazvao najviše interesovanja kod čitalacke publike, veliki Tesla je pričao o svojim zgodama i nezgodama kada je bio mali. Takoñe, autor se osvrnuo na neke detalje koji su po njemu bili presudni da se bavi onim čime se bavio u životu.
Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poreñenju sa njim. Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Meñutim, daleko da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po dogañajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji meñu uvaženom gospodom, bogati grañanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrnjak. Prilazeci meni, naglo se zaustavio i rekao: “Pogledaj me u oči.” Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: “Ne, nema više, ti ne možes ništa da dobiješ od mene, isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni...
Moja mladost Naši prvi pokušaji su potpuno instiktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osecam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno bih više ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj. Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, go-
Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakodnevnih zadataka. Zadavao mi je, na primer da pogañam tuñe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumljivo je da su te svakodnevne lekcije čija je svrha bila jačanje memorije i rasuñivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne…
Do koje mere je mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao sa planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvato da je zabluda… Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odvažnosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala izmeñu dve krajnosti. Izgarao sam od želja i one su se umnožavale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmišljanjem o bolu u životu, smrti, i verskom strahu. Mnome je ovladalo sujeverje i živeo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovista mraka. A onda je, odjednom nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život. Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kad bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom “Abafi” (Abin sin), srpski prevod poznatog mañarskog pisca Jožike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlañivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda…
ronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočarenje – udario sam u deblo. Naravno odmah sam zaronio napred brzim zamasima dok, nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje. Meñutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnicki pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdrživo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviñenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor izmeñu površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orjentaciju, ali sam konačno uspeo da izañem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.
Moji prvi izumiteljski napori Teslina kuća u Smiljanu Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da za-
Ta sezona kupanja bila je pokvarena mojom lakoumnošću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i
samo dve godine kasnije sam zapao u još goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode je bio samo dva do tri inča (pet do sedam i po centimetara) iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u šta sam se često upuštao. Jednoga dana uputio sam se do reke da u njoj uživam kao i obično. Meñutim, kada sam doplivao blizu brane, užasnuo sam se uvidevši da je voda porasla i da me brzo nosi. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama. Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da održim glavu iznad vode. Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak. Upravo kada sam nameravao da se pustim nizvodno i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koji deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu. Kao magijom, pritisak se smanjio i ja sam shvatio da u ovom polozaju mogu mnogo lakse da odolim snazi bujice. Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pažnju. Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu. Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da me je na kraju izdala snaga, pošto sam stalno bio pritisnut uz branu. Uspeo sam poslednjim delićem snage i onesvestio sam se kada sam se domogao obale, gde su me i našli. Praktično sva koža na levoj strani mi je bila odrana i trebalo je da proñe nekoliko nedelja da groznica proñe i da se oporavim. Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i nisu dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instikta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio meñu živima…
Jedan od drugova sa kojima sam se igrao je došao do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuñenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na žabe. Jedino sam ja ostao sam i napušten, pošto sam se posvañao sa tim dečakom. Nikada ranije nisam video pravu udicu i zamišljao sam je kao nešto čudesno, nešto što ima naročita svojstva i očajavao sam što i ja nisam sa ostalima. Nužda me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene žice, pomoću dva kamena zašiljio sam vrh na jednom kraju, savio žicu u odgovarajuci oblik i pričvrstio je za jak kanap. Potom sam isekao dugačak štap, našao nekoliko mamaca i sišao do potoka gde je bilo mnoštvo žaba. Ni jednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanjišem ispred žabe koja je sedela na panju. U početku se malo uplašila ali malo – pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi, ništa nisu ulovili, došli do mene, pozeleneli su od zavisti. Dugo sam čuvao svoju tajnu i uživao u monopolu, dok konačno nisam pred božićnim raspoloženjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za žabe. U sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instikt, koji me je kasnije potpuno zaokupio – kako da iskoristim prirodnu energiju da služi čoveku. Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. Žbunje se crnelo od njih. Četiri takva gundelja privezao bih na krst, koji je pokretao tanko vreteno koje je prenosilo kretanje na veliki kotur i tako se dobijala prilična “snaga”. Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima
na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog drugog insekta. Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh. Tako se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne baš mnogo nežan način, tako da je proslo trideset godina pre nego sto sam se ponovo mašio drugog satnog mehanizma. Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od šuplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapušača. Kada bih hteo da pucaljka okine, klip bih upro u trbuh a potom cev snažno povlačio unazad obema rukama. Vazduh izmeñu dva zapušača je bivao sabijen i jako zagrejan, pa bi prednji čep bi izleteo uz glasni prasak. Umetnost je bila izabrati cev odgovarajućeg promera meñu šupljim stabljikama i sjajno sam napredovao sa tom pucaljkom, ali su moje aktivnosti prekinuli razbijeni prozori u našoj kući i ja sam bio bolno obeshrabren. Ali, ukoliko se tačno sećam, posle toga sam počeo da deljem mačeve od komada nameštaja koje sam mogao dobaviti. U to vreme bio sam pod uticajem srpske narodne poezije i pun divljenja prema podvizima junaka. Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, sto je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke. Štaviše, te ćuske nisu bile forme radi, već i te kako prave. Sve to pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne skole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obliznju varošicu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od naših golubova, živine i ovaca, od našeg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara. U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kicoša
koji su tumarali naokolo. Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se pomisli ledila krv u žilama.
Gospić danas Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje. Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospoña, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim šlepom i bivala je u društvu mnogo ljudi. Jedne nedelje, upravo kada sam završio zvonjavu na zvoniku, sjurio sam se niz stepenice kojima je ova velika dama gordo prolazila i skočio joj na skut. On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete koju su ispalili neuvežbani regruti. Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio, ali se udarca skoro i dan – danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi. Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti. Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu. Kupljena su nova vatrogasna kola, nabavljene uniforme i uvežbani ljudi za rad i za paradu. Na kolima je u stvari bila pumpa na kojoj je radilo šesnaestoro ljudi i bila je divno ofarbana crvenom i crnom bojom. Jednog popodneva organizovana je javna proba i mašina je transportovana do reke. Celokupno stanovništvo je došlo da prisustvuje velikom spektaklu. Po završetku svih govora i ceremonija izdata je komanda da se pumpa voda,
ali iz cevi nije potekla ni kap. Profesori i stručnjaci su uzalud pokušavali da pronañu u čemu je problem. Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu. Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instiktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela. Ni Arhimed (Archimedes) koji je trčao go kroz Sirakuzu i iz sveg glasa vikao “Eureka”, nije ostavio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima i bio sam junak dana.
Teslina kuća u Gospiću Po doseljenju u grad započeo sam četvorogodišnje školovanje u takozvanoj pripremnoj osnovnoj skoli, gde sam se spremao za višu skolu ili Realnu gimnaziju. U tom razdoblju nastavljali su se moji dečački napori i podvizi kao i nevolje. Izmeñu ostalog, pročuo sam se kao jedinstveni šampion u hvatanju vrana u našem kraju. Način na koji sam ih hvatao bio je vrlo jednostavan. Otišao bih u šumu, sakrio se u žbunje i podražavao vranin zov. Obično bih dobijao po nekoliko odziva i ubrzo bi neka vrana dolepršala do mene u šiblje. Posle toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pažnju, skočim na noge i ščepam je pre nego što ona uspe da se iščupa iz grmlja. Νa taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko bih želeo. Ali jednom prilikom dogodilo se nešto što me je nateralo da ih počnem poštovati. Uhvatio sam divan par vrana i pošao sam kući sa prijateljem. Na izlazu iz šume sjatilo se hiljadu vrana, dižuci užasnu graju. Kroz nekoliko minuta ptice stadoše da nas gone i ubrzo nas opkoliše. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. A onda su
me žestoko napale. Morao sam da pustim one dve ptice i bio sam srećan kada sam mogao da se pridružim drugu koji se sklonio u pećinu. U školskoj učionici je bilo nekoliko mehaničkih modela, koji su me interesovali i usmerili moju pažnju na vodene turbine. Mnoge od njih sam konstruisao i uživao u njihovom radu. Kako je neobičan bio moj život može se videti iz ovog slučajnog dogañaja. Moj ujak nije mario za ovu vrstu razonode i više puta me je prekorevao. Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da cu otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma. Napravio sam raznorazne naprave i majstorije a meñu njima su bili najbolji lukovi za strele. Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi probila debelu dasku od jednog inča. Pošto sam stalno zatezao lukove, koža na mom stomaku je ojačala i postala slična krokodilskoj pa se često pitam da li možda zahvaljujući ovoj vežbi čak i danas mogu da varim i kamenje. Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije sa praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela sa tim antičkim ratnim oružjem koje ce se čitaocu učiniti gotovo neverovatnim. Vežbao sam dok sam se šetao sa ujakom pored reke. Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo telo bi se oštro ocrtalo na isturenoj steni na drugoj strani obale. Naravno, svaki bi dečak mogao da pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja preuzeo na sebe teži zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao ujaku šta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno – učinjeno. Ujak me je pogledao preplašeno i uzviknuo gotovo van sebe: “Vade retro Satanas!” i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom. Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pašće u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina…
Saša Zdravković U meni ima nešto što može biti i obmana, kao što često biva kod mladih i oduševljenih ljudi. Ali, ako budem srećan da ostvarim samo neke od svojih ideja, biće to dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslaña misao biće mi da je to delo jednog Srbina... Na slici: Milutin Tesla Otac Nikole Tesle, Milutin Tesla, inače sveštenik u Gospiću, je prvobitno svom sinu nametao sopstveni životni put, ali je kasnije uvideo da mladi i tada bolešljivi Nikola ima jedinu želju da bude inženjer. Ipak je uslišio želju svom četvrtom detetu, i u meñuvremenu jedinom sinu, i odlučio da ga posle završene karlovačke (rakovačke) realke, na jesen 1875., upiše na studije Visoke tehničke škole, Hemijsko-tehnološkog fakulteta u Gracu.
manjine u Austro-Ugarskoj, u Novom Sadu. Na jednoj od sednica ''Srbadije'', januara 1876. Tesla iznosi saopštenje ''O kapilarnim cevima''. Interesantno je da je Tesla za predmet svog prvog javnog predavanja izabrao istu temu (kapilarne pojave) kao i Albert Ajnštajn, 25 godina posle njega (1901.), kao i Nils Bor 1906. godine. Uz sve ovo treba napomenuti da je Tesla bio neizostavno tačan u pogledu odlaska na predavanja, i za razliku od svojih kolega nije propuštao vežbe ni na 30° ispod nule.
Grac danas Milutin Tesla se odlučio za Grac iz verovatno, više razloga: Od svih tadašnjih ''slovenskih'' univerziteta Grac je bio najbliži, a u to vreme u Gracu je bilo i najviše Srba (i Hrvata) i to ne samo iz Austro-Ugarske, već i državljana Srbije, Crne Gore i Bosne. Jedan od Bosanca je bio i Teslin cimer, student pravnog fakulteta, Kosta Kulišić, kasnije profesor gimanzije u Sarajevu. Na osnovu njegovih svedočanstava imamo saznanja o ''privatnom životu'' Tesle u Gracu, njegovom ispočetka blistavom studiranju, kasnijem prepuštanju hazardnim igrama i razuzdanom životu, i odlasku u Marburg (današnji Maribor). Značajno je reći da se Tesla po dolasku u Grac, odmah uključio u rad studentskog društva ''Srbadija'' koje je nastalo kao protivteža udruženjima nemačke omladine. Ovo društvo je izdavalo svoj istoimeni književno-naučni almanah koji je bio štamapan u tadašnjem centru srpske
Zahvaljujući izuzetnom obrazovanju svoga oca (Milutin Tesla je govorio italijanski i nemački), zatim entuzijazmu gimnazijskog profesora Martina Sekulića, Tesla je na prvoj godini studija postizao izvanredne rezultate iz svih predmeta i preterivao u čitanju i učenju, što je izazivalo strah kod njegovih mentora, a zbog njih, i kod oca. Kasnije su nastupili drugačiji pomenuti momenti Teslinog života i on je posle smrti oca otišao u Prag, zatim Budimpeštu, Pariz i na kraju na drugi kontinent… U to vreme u kraljevini Srbiji polako se ka Evropi šire naučni krugovi i Srbija postaje uključena u sva vodeća naučna dostignuća toga vremena. Vodeća ličnost nauke kraljevine Srbije od osamdesetih godina devetnaestog veka, pa do kra-
ja svog života je ðorñe Stanojević, roñen 7. aprila 1858. godine u Negotinu. Fizičar, astrofizičar, meteorolog, profesor fakulteta i vojne akademije, rektor univerziteta u Beogradu, jedan od konstruktora i realizatora prvih hidoelektrana u Srbiji na reci ðetinji (1900.) i na Vučjanki kod Leskovca 1903., tvorac prvih fotografija u boji kod nas, naučnik sa oko osamdeset objavljenih naučnih radova i knjiga u zemlji i inostranstvu. Ali je izgleda najznačajnija činjenica to, da je bio vršnjak Nikole Tesle i praktično jedini čovek ondašnje Srbije koji je bio i lični prijatelj Nikole Tesle, a u odreñenoj meri i njegov saradnik. Bez ove činjenice Teslina dostignuća iz tog vremena bi nam ostala nepoznanica.
Teslu je primio i kralj Aleksandar Obrenović, koji je želeo da tada već uveliko slavnog naučnika odlikuje ordenom Svetog Save prvog reda, ali Tesla kao grañanin Amerike nije mogao da primi odlikovanja. U sklopu posete Tesla je održao predavanje u Kapetan–Mišinom zdanju, gde se prisutnima izmeñu ostalih obratio i rečima: ''U meni ima nešto što može biti i obmana, kao što često biva kod mladih i oduševljenih ljudi. Ali, ako budem srećan da ostvarim samo neke od svojih ideja, biće to dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslaña misao biće mi da je to delo jednog Srbina...''.
ðorñe Stanojević
Jovan Jovanović Zmaj Tesla je prihvatio jedini poziv naučnih krugova kraljevine Srbije, da poseti Beograd, i to je učinio juna 1892. godine. Stanojević je bio član delegacije koja je organizovala posetu i doček Tesle, na železničkoj stanici u Beogradu. Član delegcije je bio i Jovan Jovanović Zmaj, koji mu je napisao i izrecitovao pozdravnu pesmu, (koja se Tesli jako dopala i kasnije je ispunio obećanje dato pesniku da će njegove pesme prevesti na engleski jezik).
Tesla je potom bio u šetnji gradom, poseti beogradskoj Velikoj školi, a boravak mu je organizovan u hotelu ''Imperijal''. U ta dva dana boravka u Beogradu Tesla je predlagao Stanojeviću da se Beograd osvetli naizmeničnom, a ne jednosmernom strujom, što je Stanojević ipak paradoksalno odbio, uz opasku da taj sistem u svetu još nije zaživeo. Ovo i nije toliko iznenañujući podatak kada se ima u vidu da tada u ''ratu struja'', Tesli podršku nije dao ni Mihajlo Pupin. Bilo kako bilo, od tada se Stanojević i Tesla mogu nazvati prijateljima. Iduće godine je Tesla predložen za dopisnog člana Srpske Akademije Nauka i Umetnosti, ali je izabran tek sledeće 1894. godine.
Stanojević 1905. osniva biblioteku za opštu i primenjenu fiziku, gde u narednim godinama upoznaje čitaoce sa najnovijm dostignućima nauke i tehnike tog vremena i približava ih radu i otkrićima njihovog zemljaka Nikole Tesle. To često čini svojim delima koje posvećuje svom prijatelju, a najznačajnije je: ''Nikola Tesla i njegova otkrića'' (1894.). Tesla je ustupao Stanojeviću tekstove patenata i predavanja i slao klišee slika i šeme, pa Stanojević, inače poznat u širim naučnim krugovima Evrope, znalački i na najbolji mogući način to koristi i u potpunosti uvodi našu nauku u savremene tokove na polju elektrotehnike.
Treba istaći i to da je Tesla kao student u dva navrata potraživao stipendiju od Matice Srpske i oba puta bio odbijen. Ipak, je Tesla bio svešteničko dete, a u to vreme sa finansijske strane, u očima ljudi iz Matice to je za njega bila otežavajuća okolnost. Tesla je postao počasni doktor nauka niza evropskih visokoškolskih ustanova: 1908. godine Bečkog politehničkog fakulteta, Beogradskog i Zagrebačkog univerziteta 1926.godine, a od 1936.-1937. Više tehničke škole u Pragu i Gracu, univerziteta u Bukureštu, Grenoblu, Sofiji i drugim gradovima. U najtežim godinama za njega, odbijao je novčanu pomoć od privatnih lica, čak i od onih koja je poštovao ili industrijskih kompanija. U pismu upućenom od januara 1935. generalnom konzulu Jugoslavije u Njujorku, g. Jankoviću, Tesla ga je molio da izvesti Mihajla Pupina, da bi svaki pokušaj novčane pomoći smatrao teškom uvredom, i kao znak da je došao kraj njegovom stvaralačkom radu, ali su ga sa teškom mukom nagovorili da prima doživotnu penziju od vlade kraljevine Jugoslavije u visini od 600 dolara mesečno.
Elektrana na ðetinji, nekad i sad
Činjenica da je elektrana na ðetinji, podignuta samo pet godina nakon Tesline na Nijagari, druga takve vrste na svetu, deluje sasvim impozantno, i treba znati da su prve dve hidrocentrale podignute zbog fabrika tkanina, pa tako paralelno teče i industrijalizacija Srbije.
Milutin Milanković U prvim godinama dvadesetog veka bio je zaista veliki broj naših veoma uspešnih i poznatih naučnika u svetskim razmerama. Jedan od njih
je bio i Milutin Milanković, koji je uz Slavka Bokšana i Bogdana Gavrilovića, doprineo osnivanju instituta ''Nikola Tesla''. I najzad sledeće godine, Tesla postaje redovni član SANU marta 1937., u svojoj 80-oj godini života i trideset godina posle dobijanja članstva u Američkoj akademiji nauka!? Teslin najmalañi sestrić, Sava Kosanović, takoñe svešteničko dete i sin njegove najmlañe sestre Marice, se vezao za svog ujaka kao što se i Tesla vezivao za svog ujaka Paju Mandća. On emigrira u Ameriku 1941. godine zbog invazije Nemačke i Italije na Jugoslaviju i ostaje uz Teslu sve do njegove smrti 7. januara 1943. godine u potkrovlju ''Njujorkera''. Kosanović je kao diplomata bio na funkciji ambasadora Jugoslavije u SAD, od 1946. do 1948. godine. Zahvaljujući njegovoj brizi, opširna arhiva, istorijski prototipi Teslinih pronalazaka i njegove lične stvari, su sakupljene, delimično otkupljene iz banaka i otpremljene u domovinu, u muzej, koji je osnovan 1952. godine i smešten u nekadašnjoj ''Genčićevoj vili''. U muzeju koji se nalazi u Krunskoj 51, i koji jedini čuva originalnu i ličnu zaosatvštinu velikog naučnika, nalazi se više od 160 000 origi-
nalnih dokumenata, više od 2000 knjiga i časopisa, istorijsko-tehničkih eksponata, fotografija, orginalnih tehničkih preparata, instrumenata i ureñaja. Od 1957. muzej predstavlja jedinstvenu instituciju nauke i kulture jer je jedini muzej koji je ujedno i mauzolej, jer čuva i urnu u obliku sfere u kojoj su smešteni Teslini kremirani posmrtni ostaci. Tesla je naime sahranjen po pravoslavnim običajima, ali je naknadno po želji porodice kremiran.
Muzej Nikole Tesle u Beogradu
Iz Monografije Muzeja Nikole Tesle 1952-2003 U životu svakog čoveka postoji grupa ljudi, koja kao i on ima slične poglede na život, slična interesovanja ili pak iste ljubavi. To pravilo važilo je i za Nikolu Teslu. Iako je dobar deo svog vremena posvećivao svom radu, imao je i trenutke koje je odvajao za ljude koji su imali posebno mesto u njegovom životu. O Teslinom privatnom životu ne zna se dovoljno. Činjenica je da je on sam u svojoj autobiografiji pisao uglavnom o svojim istraživačkim naporima. Ipak, postoje tragovi kao što su pisma i knjige sa posvetom, koje je Tesla dobijao
od prijatelja. Tesla je još kao dete zavoleo knjige, pa je njih najčešće dobijao kao poklon od prijatelja. Džejms Djuar Neobično je, recimo, da meñu prijateljima sa kojima je Tesla razmenji-vao knjige i održa-vao aktivnu prepi-sku skoro da nema
ljudi iz oblasti nauke i tehnike. Možda je jedini pravi prijatelj ovog velikana iz naučnih krugova bio Džejms Djuar (James Dewar 18421923), škotski fizičar i hemičar, koga je Tesla upoznao prilikom držanja čuvenih predavanja na Kraljevskom Institutu u Londonu 1892. Tesla i Djuar su održavali prijateljsku prepisku a u Teslinoj biblioteci se nalazi Maksvelova knjiga koju je dobio na poklon od Djuara.
Meñu Teslinim prijateljima bio je Artur Linč (Arthur Lynch 1861-1934), pisac knjiga iz psihologije, etike i popularne psihologije.
Za razliku od Djuara koji je bio široko poštovan, Tesla je meñu prijateljima imao i ljude koji su širili dosta kontroverzi oko sebe. Tako je meñu ljudima sa kojima se družio bio i prinčevski par Lazarović-Hrebeljanović. Samjuel Klemens (Mark Tven) Takoñe još jedan pisac je bio je pripadnik Teslinog kruga prijatelja Samjuel Klemens, odnosno Mark Tven (Mark Twain 1835–1910). Iako u Teslinoj biblioteci nema Tvenovih knjiga, slike načinjene u Teslinoj laboratoriji jasno stavljaju do znanja da su njih dvojica bili više nego savremenici. U periodu nakon zavšetka školovanja u Realnoj gimnaziji Teslu je savladala teška bolest. Ležeći u postelji dobio je nekoliko tomova savremene književnosti: “Bila su to prva dela Marka Tvena kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje, koje je usledilo. Dvadeset pet godina kasnije kada sam upoznao gospodina Klemensa i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepaštenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače." Džordž Silvester Firek Tesla je znao da se radi o lažnom samoproklamovanom princu, jer su ga na to drugi u svojim pismima upozoravali. Ipak, verovatno je naučniku prijalo društvo čoveka pa se nije osvrtao na to. Još jedna kontroverzna ličnost koja je bila u bliskim prijateljskim odnosima sa Teslom bio je Džordž Silvester Firek (George Sylvester Viereck 1884-1962) pesnik i novinar, rodom iz Minhena. Firek je bio dosta poštovan u svojoj profesiji. Meñutim, njegovi pronemački stavovi su ga stajali zatvora za vreme Drugog svetskog rata, uprkos činjenici da mu je jedan sin poginuo u Italiji noseći američku uniformu.
Za veliki broj pisaca oko Tesle zaslužno je njegovo poznanstvo sa Robertom Andervudom Džonsonom (Robert Underwood Johnson 1853-1937), diplomatom, pesnikom, urednikom i izdavačem Century Magazina. Za njega se slobodno može reći da je bio Teslin najbolji prijatelj a njegova porodica, Teslina druga porodica. U domu Džonsonovih, na adresi Leksington Avenija 327, Tesla je bio rado viñen gost. Krajem XIX veka tu se okupljalo društvo sastavljeno od mnogih poznatih ličnosti. Robert Džonson je mnogo pomogao Tesli da promoviše svoje ideje, objavljujući njegove ili članke o njemu u svom Century Magazinu. Teslin esej “Problem povećanja ljudske energije” koji je on napisao po povratku iz Kolorado Spri-
ngsa, Džonson je oberučke prihvatio i objavio. Posle Džonsonovog odlaska u penziju 1913. godine nastupili su teški finansijski periodi za obojicu, pa su se njih dvojica meñusobno pomagala. Godine 1925. Džonsonu je umrla supruga a Tesla i on su nastavili da se druže dok im je to zdravlje dozvoljavalo.
nda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson 1870-1937), junaka američko-španskog rata. Ovaj mornarički oficir, kasnije admiral, bio je i više puta birani kongresmen i čelnik meñunarodnih organizacija za borbu protiv alkoholizma i narkomanije. Hobson je bio i pisac knjige o dogañaju pri potapanju broda Merimak u kome je on učestvovao kao predvodnik čete dobrovoljaca. Ta knjiga, koju je dobio prilikom poziva na venčanje, se našla u naučnikovoj ličnoj biblioteci. Druženje Tesle sa Hobsonom prekinula je iznenadna smrt admirala 1937. godine. Iste godine, Tesli je preminuo još jedan prijatelj-Robert Andervud. Margerit Merington (Marguerite Merington 1857-1951), pisac, novinar i pijanista takoñe je bila dugogodišnja prijateljica Nikole Tesle. Sa njom je imao izuzetno aktivnu prepisku tokom celog života. Nju je Tesla najverovatnije upoznao preko Džonsonovih. Ako je verovati pojedinim svedočenjima prema njoj je veliki naučnik gajio posebna osećanja.
Robert Andervud Džonson
Margerit Merington Ričmond Pirson Hobson Družeći se sa Džonsonovima Tesla je kod njih upoznao još jednog dobrog prijatelja - Ričmo-
Što se tiče domovine pored Jovana Jovanovića Zmaja (1833-1904), čije je pesme sa uživanjem čitao, neke uz pomoć Džonsona i obja-
vio, Laze Kostića (1841-1909) i ðorña Stanojevića (1858-1921), najiskreniji Teslin prijatelj bio je Paja Radosavljević (1879-1958). Jedan od rodonačelnika eksperimentalne pedagogije i psihologije svetske klase, Radosavljević je bio neka vrsta brane izmeñu Tesle i nepoželjnih posetilaca u njegovim poznijim godinama.
zdravlja Vas Meštrović.” Bista inicirana ovom prepiskom, najverovatnije nastala na osnovu slike, danas se nalazi u muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
Ivan Meštrović (iznad) i Bista Tesle (ispod)
Poslednje Teslino pojavljivanje u javnosti Tesla je izuzetno cenio velikog vajara Ivana Meštrovića (1883-1962) i pored jednog izgubljenog portreta, bio je voljan da pozira još jedino njemu. “Radi našeg potomstva i sveg slavenskog roda želim da posle moje smrti ostane moja bista od čudotvorne ruke Meštrovića… Još nemam gotovine, ali sam pripravan sve na drugačiji način pripraviti za Vaše i moje zadovoljstvo. Lice mi je još glatko, oči bistre i nisam oćelavio. Svi žele da se Vaše neumrlo delo izloži ovdje. Molim Vas brzojavite Vaše raspoloženjei namjeru. Vaš obožavatelj Nikola Tesla.” Par dana kasnije od Meštrovića je stigao odgovor: “Sa velikim zadovoljstvom želim ispuniti Vašu želju. Sredstva nepotrebna. Vezan sam ugovorima za Evropu, ne mogu tamo. Možete li doći u goste meni u Split, ako ne pošaljete fotografije pamtim Vas vanredno. Po-
U Teslinom životu bilo je još puno ljudi koji su u njegovoj plemenitoj duši ostavile trag. Ovaj veliki čovek je u živote svojih prijatelja uneo
vedrinu Balkana koju je nosio u sebi i sigurno je i da im je bila čast što su poznavali takvog velikana kao što je on, nesumljivo, bio.
Saša Stojanović Krajem XIX veka počela je šira upotreba električne energije. Iako je u to vreme bila nov fenomen, njene pogodnosti su privlačile sve veći broj potrošača. Uporedo sa širenjem električnih mreža povećavao se i broj problema vezanih za njen prenos i distribuciju.
što je pak značajno povećavalo troškove prenosa ovog sve više traženog vida energije.
Tomas Edison
Problemi su proizilazili iz činjenice da je u upotrebi bila jednosmerna struja (DC-direct current) koja je imala svoje mane. Na električnim vodovima dužine i od samo jednog kilometra padovi napona su bili preveliki, bilo je velikih gubitaka pri transportu električne energije. Zatim, nije bilo moguće jednim električnim vodom dovesti različite napone do potrošača koji su tako nešto zahtevali. Na primer, nekim fabrikama je bio potreban jedan naponski nivo za osvetljavanje, a drugi za pokretanje motora. To je iziskivalo zasebne vodove,
Usled novonastalih problema javila su se dva suprotna viñenja rešenja. Na jednoj strani bili su pobornici nastavka korišćenja jednosmerne struje meñu kojima je bio i Tomas Edison. Njihovo rešenje predviñalo je smeštanje proizvodnje blizu potrošača, tako da bi bilo nepotrebno koristiti dugačke vodove. U drugoj grupi inženjera i biznismena, meñu kojima je bio Nikola Tesla, imali su drugačije mišljenje. Oni su smatrali da je bilo neophodno uvoñenje potpuno novog sistema proizvodnje prenosa i distribucije električne energije. Taj sistem, koji su oni zagovarali, zasnivao se na Teslinom polifa-
znom sistemu naizmenične struje (AC-alternating current). Ova dva suprotna mišljenja su izrodila sukob koji je u istoriju ušao pod nazivom „Rat struja“. Taj sukob je od dva saradnika Tesle i Edisona stvorio dva protivnika. Tesla je 1882. godine počeo da radi u Edisonovom ogranku u Parizu. Dve godine kasnije 1884. po dolasku u Ameriku, Tesla je nastavio rad za Edisona u njegovoj laboratoriji u Njujorku. Iako su im se ideje sukobljavale Tesla je izuzetno cenio Edisona, a o njihovom prvom susretu rekao je: „Susret sa Edisonom bio je značajan dogañaj u mom životu. Zadivio me je taj izuzetan čovek koji je tako mnogo postigao, bez pravovremenog obrazovanja i naučnog iskustva. Ja sam učio desetine jezika, proučavao književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života sam proveo po bibliotekama čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih Principa do romana Pola de Koka i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo svog a života. Meñutim ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam mogao da uradim“.
Različiti pogledi na budućnost elektrifikacije izmeñu ove dvojice genija uslovili su njihov razlaz. Prava je šteta što se to dogodilo, jer ko zna kakve bi se blagodeti za čovečanstvo izrodile iz njihove saradnje. Već 1885. dvadesetdevetogodišnji Nikola Tesla osnovao je svoju sopstvenu kompaniju „Tesla Arc Light Co“. U svojoj laboratoriji je radio na usavršavanju svojih pronalazaka i na stvaranju novih. Od napuštanja Edisona pa do 1888. godine Tesla je patentirao veliki broj pronalazaka iz oblasti polifaznih struja. Uvideo je da postojeće probleme u prenosu električne energije naizmenična struja može da reši, pre svega zbog lakoće kojom se mogu menjati naponski nivoi pomoću transformatora. Takoñe pogodnost u distribuciji je bila u tome što se za neku snagu pri velikim naponima imala relativno mala struja, a kako veličina struje najvećim delom utiče na gubitke električne energije pri prenosu, ovo je bilo izuzetno povoljno. Tesla je svoja otkrića i saznanja predstavio 16. maja 1888. pred Američkim institutom elektro-
inženjera, kada je održao predavanje: „Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje“. Iste godine Džordž Vestinghaus, i sam pronalazač i preduzetnik, otkupio je Tesline patente u oblasti polifaznih struja, videći u njima rešenje za probleme koji su se javljali pri korišćenju jednosmerne struje. Tesla je napisao: „Džordž Vestinghaus je za mene bio jedini čovek na svetu koji je u datim okolnostima mogao da preuzme moj sistem naizmeničnih struja i da dobije bitku protiv predrasuda i moći novca. On je bio veličanstveni pionir, jedan od istinskih svetskih plemića kojim se Amerika može ponositi i kome svet duguje beskrajnu zahvalnost.“
Džordž Vestinghaus U naredne dve godine Tesla je uz pomoć Vestinghausovih inženjera usavršavao svoje patente kako bi ih podesio za praktičnu realizaciju. Ulaskom u partnerstvo sa Vestinghausom i proizvodnjom generatora i motora naizmenične struje, nije sve bilo gotovo. Moćna propaganda, kojoj su pobornici jednosmerne struje pribegavali, bila je na njihovoj strani. Da bi dokazali da postoji opasnost od naizmeničnih struja Edison i njegovi saradnici su ubijali naizmeničnom strujom razne životinje, a ovo je kulminiralo egzekucijom jednog slona.
meñuvremenu preuzela Edisonovu kompaniju i Vestinghausova kompanija. Cena koju je Dženeral elektrik dostavio bila je milion dolara. Najveći troškovi su se odnosili na bakarne provodnike koji bi se koristili za prenos jednosmerne struje. Njihovu ponudu pokopala je Vestinghausova koja je bila upola manja.
Svetska izložba 1893. godine osvetljena pomoću energije naizmenične struje Reklamni poster za Svetsku izložbu u Čikagu Snimak ovog dogañaja Edison je prikazivao na skupovima na kojima je govoro protiv naizmenične struje. Strah od novog i malo poznatog bio je njegov saveznik. Edison je imao običaj da kaže da je jednosmerna struja kao reka koja mirno teče i uliva se u okean, a naizmenična struja kao bujica koja ruši sve pred sobom i plavi preko nasipa.
Hala elektrike na Svetskoj izložbi u Čikagu 1893. gosdine Ipak progresu se nije moglo stati na put. Povodom proslave 400 godina od Kolumbovog otkrića Amerike, u Čikagu je 1893. godine prireñena prva sveelektrična svetska izložba. Za posao osvetljavanja su se prijavile Dženeral elektrik (General Electric Company), koja je u
Svetsku izložbu je 1. maja 1893. godine svečano otvorio tadašnji američki predsednik Grover Klivlend. Uključivši stotinu hiljada šljaštećih lampi osvetlio je celo sajmište, a prizor koji se tada mogao videti na sajmištu jasno je dao do znanja posetiocioma da je budućnost elektrike u naizmeničnoj struji. „Grad svetla“ je bio delo Tesle i Vestinghausa a napajalo ga je oko devet megavata električne energije dobijene iz generatora takoñe smeštenih na sajmu. U Velikoj Hali elektrike Tesla je ponosno prikazao svoj polifazni sistem proizvodnje i prenosa naizmenične struje. Taj sajam je posetilo dvadeset i sedam miliona ljudi koji su bili svedoci pobede Teslinih izuma u „Ratu struja“. Nakon ovog dogañaja više od osamdeset procenata potraživanih električnih ureñaja bili su vezani za naizmeničnu struju. Od odustajanja od jednosmerne struje ipak nije u potpunosti došlo. Potrošači koji su bili u mreži jednosmerne struje koristili su je i dalje, ali su vremenom i oni polako prelazili na AC sistem. Poslednjih 1600 potrošača, sa Menhetna, isključena su sa DC mreže 2005. godine. Jednosmerna struja se danas uglavnom koristi u automobilima, kao i u mnogim prenosnim ureñajima koji zahtevaju upotrebu električne energije smeštene u baterijama. U električnoj mreži, za proizvodnju i distribuciju električne energije, koja čak i danas uzima sve više maha, preovladava upotreba naizmenične struje. Najveće zasluge za to pripadaju svakako Nikoli Tesli.
Saša Stojanović
Malo je ljudi na ovom svetu koji se mogu pohvaliti da su u svom životnom veku ostvarili zamisli koje su imali u detinjstvu. Nikola Tesla je jedan od njih. On se još u mladosti istakao bujnom maštom i imao je veoma dobar način sagledavanja problema, ma kakvi oni bili. Tesla je prvi put čuo za Nijagarine vodopade još u takozvanoj pripremnoj osnovnoj školi koju je pohañao u Gospiću od 1866. do 1870. U toj školi je dobio prva znanja iz oblasti mehanike, koja ga je izuzetno zaiteresovala. Pogotovo je bio zainteresovan za hidrauliku i upotrebu vodenih turbina. O opisu Nijagarinih vodopada, koji je našao u nekoj knjizi, kasnije je zapisao: „Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.“ Nijagarini vodopadi, danas nacionalni park, se nalaze u Severnoj Americi, na granici izmeñu Sjedinjenih Američkih Država i Kanade. Oni su deo reke Nijagare koja je dugačka 56 kilometara. Na svom kratkom toku ova reka ima ukupan pad od 99 metara, a prave atrakcije, vodopadi i brzaci, protežu se na 13 kilometara dužine ove reke.
Nijagarini vodopadi
Tri vodopada ustvari čine Nijagarine vodopade. Jedan manji Nevestin veo je jednom stenom, ostrvo Luna, odvojen od većeg koji nosi ime Američki vodopad. Treći najveći Kanadski vodopad takoñe se naziva i Konjska potkovica zbog svog karakterističnog izgleda. Ova dva manja koja pripadaju Sjedinjenim Državama odvojeni su od Kanadskog vodopada ostrvom Koza. Sva tri vodopada imaju prubližno iste visine oko 55 metara, ali Američki vodopad ima širinu 328 metara a Kanadski duplo više, 675 metara. Veličanstvenu sliku, koju ogromna količina vode padajući stvara i od siline pada pretvara vodu skoro u paru raspršujući je na sitne kaljice, svake godine vidi oko 15 miliona ljudi. Ogromni potencijal, koji ovi vodopadi poseduju, oduvek je privlačio ljude da ga iskoriste. Prvi napor ka tome je učinjen još davne 1759. godine kada je izvesni Daniel Jončers sagradio mali kanal iznad vodopada koristeći ga za pokretanje svoje pilane i tako direktno koristio mehaničku snagu vode. Ipak, sve do 1881. godine, takvi kanali nisu se koristili za proizvodnju električne energije. Džejkob Šulkof Tada je prvi značajni poduhvat elektrifikacije Nijagarinih vodopada izveo Džejkob Šulkof. Pomoću snage prirode proizvedeno je dovoljno električne energije za osvetljavanje vodopada i obližnjeg sela. Za tu svrhu, odnosno za proizvodnju i prenos, korišćena je jednosmerna struja (DC–direct current), i iz tog razloga je upotreba električne energije ograničena na maksimalne udaljenosti do 3 kilometara od elektrane. Dugo je traženo rešenje ovog problema, a jedno vreme je bila aktuelna i nagrada od 100 000 dolara za onog ko bi rešio problem prenosa električne energije na veće daljine.
Zahvaljujući Teslinom pronalasku polifaznog sistema naizmeničnih struja (AC - alternating current), mogućnosti korišćenja značajnog potencijala ovog prirodnog rudnika snage su se višestruko povećale.
pet godina, na deset od prvobitnih tri, a mreža se produžila do Njujorka. Električna mreža se širila gradom, a Brodvej je sijao obasjan električnim svetiljkama napajanih naizmeničnom strujom. Čak je i Edisonov DC sistem u Njujorku uglavnom zamenjen.
Sam Tesla je bio mnogo uzbuñen zbog mogućnosti da mu se ostvari san iz detinjstva. Svom roñaku po majci, Simi Majstoroviću, je u to vreme (2. januara 1893.) napisao u pismu: “Radim da bi uzeli moj sistem motora u velikim transmisijama sile na Nijagari koji se sad izvode, a pun sam nade da hoće.” Te iste 1893. godine posle Svetske izložbe u Čikagu, doneta je odluka o načinu iskorišćavanja hidropotencijala Nijagarinih vodopada. To je bila ujedno i odluka kojoj se i sam Tesla nadao. Meñunarodna komisija za Nijagarine vodopade, na čijem čelu je bio čuveni fizičar Lord Kelvin, je 1893. godine prihvatila ponude kompanija koje su predložile upotrebu Teslinog polifaznog sistema. Prva elektrana izgrañena je oko 2.5 kolometara uzvodno od vodopada. Avgusta 1895. godine ova elektrana je isporučila prvu električnu energiju do susednog grada Nijagarini vodopadi. Pravi podvig ovih pionira je zabeležen odmah sledeće godine. Pošto je Vestinghausova kompanija angažovana na implementaciji sistema prenosa, zasnovanog na sistemu naizmeničnih struja, uspostavljen je dalekovod do grada Bafala. Udaljenost je bila 35 kilometara od elektrane. Korišćeni su transformatori snage oko jedan megavat, a napon na dalekovodima je iznosio jedanaest hiljada volti. Šesnaestog novembra 1896. oko ponoći u Bafalu je stigla prva količina električne energije. Ovo je predstavljalo prvi prenos električne energije na daljinu u komercijalne svrhe. Reporter lokalnih novina Niagara Falls Gazette izvestio je toga dana: “Uključenje prekidača u velikoj elektrani na Nijagari zatvorilo je električno kolo što je prouzrokovalo da reka Nijagara poteče uzvodno.” Prvu snagu isporučenu Bafalu, 750 kilovata, dobila je gradska železnička kompanija, ali je ubrzo lokalna električna kompanija dobila pet puta veće porudžbine od stanovnika Bafala. Broj generatora se kasnije povećao, u narednih
Ipak, nije sve bilo na mestu. Mukotrpni sukobi Vestinghausove i Edisonove kompanije osiromašile su obe strane i Džordž Vestinghaus se obratio Tesli za pomoć. Naime, Nikola Tesla je, prema ugovoru o prodaji patenata sačinjenom sa Vestinghausom, trebao da dobija po 2.5 dolara za svakih 750 vati koji bi potekli iz njegovih izuma. Ovo bi značilo bankrot ionako dosta osiromašenog Vestinghausa. Tesla je svoj ugovor pocepao u znak zahvalnosti čoveku koji je razumeo njegovo vizionarstvo. Iako je bio jednako zaslužan za uspeh Nijagare, plodove svoga rada nije mogao da ubira. Kasnije u životu ta vrsta priznanja, kada je i sam bio u finansijskim problemima, bi mu dobro došla. Danas na Nijagari, koja je u svetskim razmerama meñu većim izvorima hidroelektrike, postoji više elektrana, kako na kanadskoj tako i na američkoj strani. Ukupna proizvodnja dostiže brojku od 4.4 miliona kilovata električne energije. Na Nijagarinim vodopadima se na američkoj strani, sa pravom, nalazi spomenik Nikoli Tesli, identičan onom ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Povodom 150 godina od roñenja ovog istaknutog naučnika kanadske vlasti su prihvatile predlog crkve Svetog ðorña, koja se nalazi u Ontariu, da i na svojoj strani postave spomenik ovom vrhunskom čoveku, jednom od titana meñu naučnicima.
Vladimir Božić Malo je naučnika koji su za svoj doprinos nauci, kao i samom čovečanstvu, nagrañeni takvim priznanjem kao što je čast da jedinica mere nosi njihovo ime. Nikola Tesla je ušao u istoriju kao jedan od velikana po kome je jedinica u etalonu mera dobila ime. Jedinica tesla [T] je definisana kao jedan veber [Wb] kroz jedan metar kvadratni [m2] Od samog početka razvoja moderne nauke javila se potreba da se za kvantitativno označavanje prirodnih pojava uvedu jedinice mere. Tokom XVIII i XIX veka nauka i tehnika bile su u velikom poletu. Sa njihovim ubrzanim razvojem i razmena naučnih dostignuća bila je sve veća. Meñutim, različite naučne zajednice, kao i sami naučnici, koristili su različite jedinice za označavanje isti prirodnih veličina. To je dovodilo do problema pri razmeni naučnih radova kao i u prevoñenju veličina iz jednih jedinica u druge. Iz tih razloga postojala je konstantna potreba da se usaglase etaloni mera kako bi se mogao nastaviti dalji nesmetani razvoj nauke. Prvi korak ka današnjem sistemu mera napravljen je još 22. juna 1799. godine kada je uveden decimalni metrički sistem. Tada su dve šipke od platine, koje su predstavljale standarde za metar i za kilogram, izložene u Arhivu Republike (Archives de la République) u Parizu. Na potrebu za daljim razvojem i uvoñenjem jedinstvenog sistema jedinica ukazivali su mnogi veliki naučnici. Gaus (Karl Friedrich Gauss 1777-1855) je još 1832. godine predložio upotrebu metričkog sistema zajedno sa jedinicom sekund, kao koherentnog sistema jedinica u prirodnim naukama. Godine 1860. Maksvel (James Clerk Maxwell 1831-1879) je predložio uvoñenje sistema jedinica sa baznim jedinicama i izvedenim jedinicama. Nakon toga, 1874. godine, Britanska
Asocijacija za Razvoj Nauke (British Association for the Advancement of Science, BAAS) uvela je CGS (centimetre, gram, second) sistem jedinica. Meñutim, CGS sistem je bio ne podesan za upotrebu u elektrotehničkim naukama pa su 1880. godine uvedene još dve jedinice om [Ω], za električnu otpornost i volt [V] za elektromotornu silu. Jedinice su dobile ime po velikim naučnicima Voltu (Alessandro Giuseppe Antonio Anastasio Volta 1745 - 1827) i Omu (Georg Simon Ohm 1789 - 1854). Kao posledica Metarske Konvencije, održane dvadesetog maja 1875. već 1889. godine uveden je MKS (metre, kilogram, second) sistem jedinica. Nakon pola veka tj., 1939. godine MKS sistemu je dodata i jedinica za jačinu električne struje, amper [A], koja je dobila ime po francuskom naučniku Andre Amperu (AndréMarie Ampère 1775 - 1836). Tako je MKS sistem postao MKSA (metre, kilogram, second, ampere) sistem jedinica. SI sistem jedinica (Système International d'Unités), koji danas koristimo, usvojen je 1960. godine na XI Generalnoj Konferenciji za Tegove i Mere, koja je okupila 34 države potpisnice Metarske Konvencije. Teslina istraživanja promenila su naš način života u tolikoj meri da mi toga nismo ni svesni. Gledajući iz perspektive visoko razvijenog tehnološkog drustva, u kojem danas živimo, Teslini izumi ne izgledaju preterano napredni. Ipak, Teslini pronalasci se svakodnevno upotrebljavaju širom sveta u manje ili više modifikovanoj formi. Principijalne osnove njegovih pronalazaka su deo skoro svakog elektrotehničkog ureñaja. U vreme kada je Tesla živeo i radio, njegovi eksperimenti su se graničili sa naučnom fantastikom. I najpoznatiji i najugledniji naučnici toga doba su ostajali bez reči pred ogledima koje je on izvodio. Uzimajući u obzir njegov doprinos elektrotehnici dodela njegovog imena jedinici iz etalona mera je odgovarajuće priznanje njegovom delu. Jedinica koja nosi Teslino ime je jedinica za magnetnu indukciju. Nekada se kao jedinica za
magnetnu indukciju koristila jedinica gaus [G]. Posle uvoñenja SI sistema jedinica ona je prestala da se upotrebljava. Predlog za uvoñenje jedinice tesla potekao je od profesora Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Pavla Miljanića i Aleksandra Damjanovića. Razmatranje predloga trajalo je od 1950. godine, kada je predlog podnet, do 1960. godine kada je usvojen na XI Generalnoj Konferenciji za Tegove i Mere.
Magnetna indukcija je definisana kao količnik broja tih linija i jedinice površine kroz koju te linije prolaze. Magnetno polje, a samim tim i magnetna indukcija, su prisutni svuda oko nas. Mi ih ne primećujemo ali čak i naše telo proizvodi slabo magnetno polje. Ono se može primetiti pomoću specijalnih kamera koje registruju magnetna polja koje objekti proizvode. Manifestuje se u obliku zračenja koje okružuje naše telo. To je naša aura. Planeta Zemlja takoñe poseduje svoje magnetno polje. Ono nas štiti od štetnih uticaja koji dolaze iz svemira, a prevashodno od jonizovanih čestica koje dolaze od Sunca. U uobičajnom primenama u tehnici koriste se jačine magnetne indukcije do 3-4 T. Kao gravitaciono i električno polje i jačina magnetnog polja opada sa rastojanjem, a samim tim i jačina magnetne indukcije. Intenziteti magnetne indukcije prirodnih izvora magnetnog polja na Zemlji se kreće u velikim granicama. Čovekov mozak proizvodi magnetnu indukciju jačine 100·10-15 T. Magnetni polovi Zemlje stvaraju magnetnu indukciju milijardu puta većeg intenziteta. Jačina magnetne idukcije koje je čovek proizveo prilikom raznih ispitivanja se kreću u mnogo većim granicama.
Magnetno polje Da bi objasnili definiciju jedinice tesle moramo definisati i objasniti fizičku pojavu koju ona kvantifikuje, a to je magnetna indukcija. Magnetna indukcija se definiše kao broj linija magnetnog polja po jedinici površine. Ljudi su odavno primetili da magneti privlače ili odbijaju metalne predmete bez fizičkog dodira. Na osnovu te pojave zaključeno je da magneti, na neki način, menjaju svojstva okoline u kojoj se nalaze. Ta pojava je nazvana magnetno polje. Dogovoreno je da se magnetno polje pretstavlja linijama koje imaju smer od severnog ka južnom polu magneta. Što je magnetno polje jače linije polja su gušće. Jedinica za jačinu magnetnog polja je Veber [Wb]. Magnetno polje koje stvara magnet može se najbolje uočiti ako se oko magneta koji je postavljen na vodoravnu površinu raspu sitni komadići metala, a zatim blago izazovu vibracije površine na kojoj se nalazi magnet. Komadići metala će se postaviti u pravcu linija magnetnog polja i vizuelno manifestovati magnetno polje magneta.
Najveća ikada ostvarena magnetna indukcija na Zemlji proizvedena je kontrolisanom eksplozijom u gradu Sarov u Rusiji. Tada je ostvarena magnetna indukcija intenziteta 2800 T. Ove jačina magnetne indukcije su jako male kada se uporede sa jačinama magnetne idukcije koje postoje u svemiru. Pulsar stvara magnetnu indukciju od deset milijardi T, dok neutronska zvezda stvara magnetnu indukciju od deset biliona T. Gornja teoretska granica jačine magnetne indukcije je upravo magnetna indukcija neutronske zvezde. Inače, vrednosti magnetne indukcije od oko 6 T mogu da strgnu sat sa čovekove ruke na daljini od 4 metra. Priznanje koje naučnik dobije time što će se jedinica u etalonu mera nazvati po njegovom imenu je veoma veliko. Tu čast ima samo 15 naučnika. Tesla je uvršten meñu takve velikane kao što su Veber, Herc, Om, Volt, Amper, Kelvin. To su bili garndiozni ljudi koji su fundamentalno promenili naš način života i shvatanje.
Aleksandar Ćulibrk Nikola Tesla je zahvaljujući svojim izumima postao svetski naučnik. Koliko je tačno Teslinih pronalazaka bilo izlišno je govoriti. Neki izumi su naišli na razumevanje patentne komisije i bili zavedeni u američkom patentnom zavodu. Meñutim dosta njih je ostalo nepatentirano.
tira oko svoje aksijalne ose i to na svom vrhu. Ovakav sistem tri kalema se naziva trofazni sistem.Trofazni sistem naizmeničnih struja najlakše stvara obrtno elektromagnetno polje, na čijem principu i danas rade asinhroni (indukcioni) motori, koji ne moraju imati provodnike na svom rotoru.
Tesla se bavio elektrotehnikom u raznim oblastima, gde god je postojala i najmanja mogućnost za njenu primenu. Zbog toga postoji raznovrsnost oblasti Teslinih pronalazaka. Tu spadaju najpre elektrotehnika, a odmah zatim i mašinstvo. Teslini pronalasci su takoñe bili primenjivani i u oblastima telekomunikacija i medicine. Neki od najpoznatijih izuma su: Teslin transformator (i generator) struja visoke frekvencije, poznat kao Teslin oscilator; indukcioni motor (poznat kao asinhroni motor); teledirigovani čamac (čamac sa daljinskim navoñenjem); sijalice; prenos električne energije na daljinu bežičnim purem. Svakako najveći doprinos elektrotehnici je iz oblasti energetike. Tesla je izmislio naizmeničnu struju. Naizmenična struja ima velike prednosti nad jednosmernom. Jedna od prednosti jeste smanjenje gubitaka prilikom prenosa električne energije od elektrana do krajnjih potrošača, što je veoma važno. Gubici u prenosu zavise od kvadrata jačine struje, odnosno gubici rastu sa kvadratom struje. Zato je potrebno imati što manju struju kroz prenosnu mrežu. Naizmeničnu struju je najlakše umanjiti ugradnjom transformatora koji podižu napon, a samim tim smanjuju struju, jer njihova snaga zavisi od proizvoda napona i struje. Tesla je uzeo tri kalema i prostorno ih pomerio za trećinu kruga, tako da je dobio sistem prikazan na slici. Kroz te kalemove je propustio svoju naizmeničnu struju. Da bi video šta je uradio, uzeo je jedno jaje (veštačko naravno) i stavio ga unutar sistema. Jaje je počelo da ro-
Sistem kalemova za dobijanje obrtnog polja Kako naizmenična struja menja svoju vrednost tokom vremena, ona je u jednom trenutku jednaka nuli. Ova činjenica olakšava isključenje struje, što je takodje bitno za očuvanje opreme, jer struje mogu biti veoma velike. Inače, struja u toku jedne periode (koja traje 20ms ili pedeseti deo sekunde) tri puta bude jednaka nuli. Kao „drugi“ bitan pronalazak, isto toliko važan, jeste Teslin indukcioni motor, danas poznatiji kao asinhroni motor. Motor ima ulogu da električnu energiju koju dovodimo na krajeve njegovog statora, pretvori uz pomoć elektromagnetnog obrtnog polja u mehaničku energiju koja se manifestuje obrtanjem rotora. Kako asinhroni motor radi? Vrlo jednostavno. Na kralemove statora se dovodi naizmenična struja koja stvara promenljivo elektromagnetno polje. Kada se neki provodni element (parče gvoždja, bekarni provodnik idr.) nañe u promenljivom elektromagnetnom polju na njegovim krajevima se indukuje ele-
ktromotorna sila (ems) i kroz njega protiču struje. Kada kroz provodnik protiče struja, na njega deluje sila koja teži da ga pomeri. Ovo se upravo odigrava u gvožñu i na provodnicima. Zašto je Teslin indukcioni motor tako poseban? Poseban je zato što na njegovom rotoru nema namotaja (kao i na modelu Teslinog jajeta), a rotor se ipak okreće. Dakle, Teslin indukcioni motor se sastoji od: - magnetskog kola (gvožñe statora i rotora), - električnog kola (bakarni namotaji na statoru).
Prvi Teslin indukcioni motor bio je dvofazni i bez žlebova po unutrašnjem obimu statora. Ovo nije bilo dobro, jer sva sila koja je trebala da pokreće rotor delovala je na provodnike umesto na magnetno kolo rotora. To je bio veliki problem, jer te sile nisu male. Ovaj Teslin motor bio je napajan, u početku, bio napajan naizmeničnom strujom od 133Hz. Bio je konstruisan sa istaknutim polovima. Sa Vestinghausom je sklopio ugovor od 250 000$ + 2,5$/KS (dolara po konjskoj snazi). Naravno, ovo nije dugo trajalo, pa je Tesla morao da se odrekne dodatka od 2,5$/KS na zahtev (molbu) Vestinghausa koji je već počeo da grca u dugovima.
Rotor (levo) i stator (desno) asinhronog motora sa kaveznim rotorom (bez namotaja na rotoru); Kavezni rotor asinhronog motora; Namotani rotor asinhronog motora
Danas se asinhroni motori izrañuju za velike opsege snaga i brzina. Mogu biti snage do nekoliko desetina MW, a brzina obrtanja može dostići brzine od približno 3000 obrtaja u minuti. Bitna osobina ovih motora je u tome što povlače iz mreže od 6 do 10 puta veće struje od nominalne koju ima pri stalnom radu. Ovo je veoma težak udar za mrežu. Zato se asinhroni motori puštaju u rad preko nekih dodatnih ureñaja. Savremeni asinhroni motori se sada izrañuju uglavnom kao trofazni. Oko 99% motora danas u svetu su trofazni i jednofazni asinhroni motori. Pored asinhronog motora sa kaveznim rotorom, postoji i motor sa namotanim rotorom koji ima namotaje od bakra na svom rotoru. Nakon raskida ugovora sa Vestinghausom, Tesla počinje rad u oblasti struja visokih frekvencija Napravio je kalem sastavljen od nekoliko rezonantnih oscilatornih kola. Tesla je konstruisao
mnogo različitih oscilatora koji se dosta razlikuju u konstrukciji.
Oscilator visokog napona visoke frekvencije u australijskom muzeju Prvi teslin kalem je bio napracvljen od staklene posude dimenzija 6 x 8 inča sa 60 do 80 navojaka. U se nalazi primar koji se sastoji od 8 do 10 navojaka, i cela kombinacija je potopljena u posudu sas mineralnim uljem.
Na osnovu ranijih istraživanja drugih naučnika, Tesla je razvio seriju različitih kalemova koji su davali struju visokog napona i visoke frekvencije. U većini svojih eksperimenata koristio je mašine koje je sam izumeo. Prvi kalemovi su radili na principu proboja u zoni električnog luka (vazdušni prostor koji se na slici 6 nalazi izmeñu kuglastih elektroda). Ovo se isto može postići primenom Ramkorfovog kalema, dva kondenzatora i još jednog specijalno konstruisanog namotaja izmeñu čijih krajeva se dešava proboj.
Tesla se dosta bavio radio tehnikom. Jedan od bitnijih radova bila je eliminacija smetnji u radio vezama. Tesla je znao da se prirodne i veštačke smetnje prostiru kroz zemlju i vazduh na potpuno isti način, i da i jedne i druge mogu da generišu i horizontalne i vertikalne elektromotorne sile (ems). U vazduhu se potencijal povećava oko 50V po stopi u vertikalnom pravcu, i zato nastaje naponska razlika od 20 ili čak 40000V izmeñu gornjeg i donjeg kraja antene. Mase naelektrisane atmosfere koje su stalno u pokretu izazivaju struju u provodniku koja nije ujednačena, već prilično haotična, što proizvodi impulsni šum u osetljivoj telefonskoj slušalici. Što je viši terminal i veći prostor ispunjen žicama efekat je jači. Taj efekat je čisto lokalnog karaktera i malo ima veze sa pravim problemom.
Jedna od konstrukcija Teslinog oscilatora Ramkorfov kalem se napaja iz glavnog izvora i na njegove krajeve su redno vezana dva kondenzatora. Ispred njih, a paralelno Ramkorfovom namotu nalazi se prostor električnog luka. Elektrode na kojima se ovija električno pražnjenje su najčešće u obliku kugli, mada je Tesla koristio razne oblike elektroda (šiljak, ploča). Kondenzatori su napravljeni od pokretnih ploča koje su potopljene u ulje. Što su ploče bile manje to je pražnjenje bilo učestalije. One su, takoñe, smanjivale i veliku samoinduktivnost sekundarnog namota. Kondenzatori su zatim vezani na po jedan primar, drugog, specijalno dizajniranog namota. Oba primara imaju po 20 navojaka gumom izolovane žice. Sekundar ima 300 navojaka svilom izolovane žice. Kasniji Teslini oscilatori su bili veći, i radili na mnogo većim naponskim nivoima. Kondenzatori su bili veći i potopljeni u ulje kako bi se umanjila korona. Ulje je koristio i kao izolaciju namota transformatora. Moderni oscilatori koriste bifilarno motane namotaje na vazdušnom jezgru. Ovaj rezonantni transformator generiše vosoki napon na radio frekvencijama. Namotaj dostiže veliki napon koristeći energiju jednog rezonantnog kola (primara) prenoseći je na drugo rezonantno kolo (sekundar). Takoñe, moderan Teslin oscilator je dizajniran da generiše dugačke električne lukove, dok je Teslin prvi oscilator bio konstruisan za bežičnu komunikaciju i prenos snage.
Godine 1900. Tesla je usavršavao svoj bežični sistem, a jedan model aparata je imao 4 antene. Antene su pažljivo podešene na istu frekvenciju i paralelno povezane u cilju povećanja prijema iz bilo kog pravca. Kada je pokušao da utvrdi poziciju izvora prenesenih impulsa, svaki dijagonalno postavljen par bio je posebno vezan serijski sa primarnim kalemom za pobuñivanje kola detektora. U prvom slučaju zvuk u telefonu je bio dosta jak, dok ga u drugom slučaju uopšte nije bilo kao što je Tesla i očekivao. Dve antene su neutralizovale jedna drugu, ali su se statičke smetnje javljale u oba slučaja. Korišćenjem prijemnika koji su uzemljeni na dva mesta, smetnje koje su posledica naelektrisanja vazduha poništavaju se, a podložnost ostalim vrstama smetnji redukuje se na polovinu zbog usmeračkih karakteristika kola. Tesla je 1896. godine konstruisao jedan ureñaj koji je mogao da obavlja više operacija. Taj ureñaj se prvi put pojavio 1898. godine i izazvao je najveću senzaciju kao nijedan njegov izum do tada. To je bio brodić na daljinsko upravljanje bez žica. Njime se upravljalo sadejstvom više kola, tako da je svaka interferencija bila isključena. Najčešće je koristio prijemna kola u obliku petlji kondenzatora. Tih dana konstruisan je još jedan teleautomatski brod. Kretanje broda se kontrolisalo pomoću više zavojaka postavljenih u utrobu broda koji je potpuno hermetički zatvoren i mogao je
da zaroni. Aparatura koju je konstruisao bila je slična kao i u prvoj verziji broda, samo sa malim dodacima. Tesla je dosta radio na sistemu za bežični prenos električne energije, tj. na prenos električne energije kroz prirodni medijum (zemlja, vazduh). Te eksperimente je obavljao u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu. Tesla je adaptirao jedan od svojih prijemnih transformatora u nameri da eksperimentalno odredi električni potencijal Zemljine kugle i da odredi njegove učestale i slučajne promene. U sekundarno kolo transformatora bila je uključena specijalna naprava koja se sama vraća u početno stanje, a upravlja radom registrujućeg instrumenta. Primarno kolo je bilo jednim krajem spojeno sa zemljom i sa jednim uzdignu-
tim krajem čija se kapacitivnost može podešavati. Promene potencijala su izazivale električne udare na primaru, oni su proizvodili struje u sekundarnom kolu, a srazmerno tim strujama delovao je registrujuči instrument preko svoje specijalne naprave. Utvrñeno je da Zemlja bukvalno treperi od električnih vibracija. Tada je Tesla sa svojim pomoćnikom Levenštajnom ekspeimentalno dokazao postojanje stacionarni htalasa za koje je i sam mislio da tako nešto nije moguće. Dakle, naša planeta se i pored tako ogromnih dimenzija ponašala kao jedan provodnik ograničenih dimenzija. Ovo je bio osnov Teslinog razmišljanja o mogućnosti slanja telegrafskih poruka bez živa na bilo koju daljinu, pa čak i prenošenja energije u neograničenim količinama na bilo koju udaljenost na Zemlji i to bez ikakvih gubitaka.
Saša Stojanović Nakon svog epohalnog otkrića – obrtnog magnetnog polja (1882. godine) i patenata iz oblasti polifaznih struja, Nikola Tesla je svoja istraživanja usmerio ka jednoj drugoj oblasti.
Taj svoj naum je i javno najavljivao. Prilikom puštanja u rad hidroelektrane na Nijagarinim vodopadima izjavio je:
Svoja istraživanja na ovom polju je prvobitno započeo u laboratoriji na Petoj aveniji, ali je ta laboratorija uništena u požaru 1895. godine. Taj gubitak je za Teslu bio ogroman. Osim gubitka važnih spisa, u vatrenoj stihiji su nestali i svi instrumenti, aparatura i alat koji je Tesla koristio u svojim istraživanjima. Ovakav gubitak bi najverovatnije potpuno psihički slomio pojedine istraživače, ali budući da je Tesla bio posebna vrsta ljudi njemu se to nije desilo. On je svu svoju aparaturu, kalemove, transformatore, šeme veza, držao u svojoj glavi, tako da je u svojoj novoj laboratoriji u Hjuston ulici u Njujorku iz glave krenuo u rekonstrukciju svega uništenog. Tu je uz pomoć visokofrekfentnog transformatora prečnika kalema 244 cm stvarao napone od dva do četiri miliona volti. Ipak, urbana sredina grada Njujorka nije odgovarala potrebama Tesle i njegovim eksperimentima. Iz tog razloga 1898. godine počela je potraga za odgovarajućom lokacijom.
“Progres na ovom polju daje mi nadu da ću doživeti ostvarenje mog najvećeg sna; naime prenos snage od stanice do stanice bez korišćenja bilo kakve žice”.
Uz pomoć advokata Leonarda Kurtisa, početkom 1899. godine izabrana je visoravan na Pajks Piku u blizini Kolorado Springsa. Takoñe su bila obezbeñena potrebna novčana sre-
Naime, želeo je da ostvari prenos električne energije bez gubitaka, koji se neminovno i dominantno javljaju usled postajanja otpora u provodnicima.
dstva i električna energija koja je napajala novu laboratoriju. U to vreme Tesla je bio zvezda u usponu, uvek praćen novinarima. Tu medijsku pažnju on je znalački koristio za samoreklamiranje davajući senzacionalne izjave. Dolazak u Kolorado zabeležen je i od strane lokalnih novina (Evening Telegraph) koje su u svom izdanju od 17. maja 1899. godine ispod naslova “Nikola Tesla će telegrafisati u Francusku” objavile: “Genije elektriciteta stiže u grad u podne da bi istraživao probleme na polju bežične telegrafije i ulogu gornjih slojeva atmosfere”. Pre odlaska u Kolorado, Tesla je u svom istraživačkom radu imao dosta vremena posvećenog oblasti visokofrekfentnih struja. Otkrio je da takve vrste struja imaju karakteristična fizioloŠka dejstva na ljude, te da je moguće primeniti ih u medicini. Takoñe je na svojim predavanjima prikazivao dejstvo visokofrekfentnih struja na cevi ispunjene gasom. Cevi ispunjene razreñenim gasom bi svetlele iako ne bi bile spojene žicama sa izvorom struje. Ovakvi eksperimenti su bili prvi tog tipa, odnosno primeri bežičnog prenosa električne energije i početak jedne nove ere u Teslinim istraživanjima. Kolorado Springs
rañeno u potpunoj tajnosti, odnosno pristup laboratoriji je, osim Tesli, bio dozvoljen još samo njegovim saradnicima. U periodu od 1. juna 1899. do 7. januara 1900. godine Tesla je najviše pažnje u svojim istraživanjima posvećivao generatoru visokofrekfentnih struja, prijemnicima za male signale i različitim interesantnim merenjima. Pomoću svog visokonaponskog oscilatora razvio je napone reda deset miliona volti. Spektakularni eksperimenti su bili vidljivi kilometrima unaokolo. Nakon svih svojih ispitivanja i istraživanja, a nekoliko dana pre odlaska iz Kolorado Springsa, Tesla je napravio niz fotografija spoljasnošti i unutrašnjosti laboratorije. Na pojedinim slikama se jasno vide zastrašujuce varnice dužine nekoliko desetina metara. U to vreme on je bio jedini koji je tako nešto mogao da izvede. Poučen ranijim lošim iskustvom sa uništenim materijalima ovaj veliki naučnik je svakog dana beležio svoja zapažanja i do detalja opisivao svoje eksperimente. Na osnovu tih spisa u izdanju muzeja Nikole Tesle u Beogradu a kasnije i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, nastala je knjiga “Dnevnik istraživanja iz Kolorado Springsa 1899 – 1900”. Velike zasluge za izdavanje ovog dela Nikole Tesle pripadaju akademiku prof. dr Aleksandru Marinčiću, koji je bio glavni redaktor. Nakon povratka u Njujork a na nagovor svog prijatelja i urednika časopisa the Century Nikola Tesla je napisao esej “Problem povećanja ljudske energije”. Esej je izazvao neverovatno veliko interesovanje budući da je u njemu Tesla objavio rezultate svojih istraživanja. Jednom prilikom izjavio je: "The Century je insistirao da napišem članak koji sam obećao, a pisanje ovog članka tražilo je svu moju snagu. Znao sam da će članak ući u istoriju, jer sam tada, po prvi put, prikazao rezultate koji su bili daleko iznad onoga što sam uradio ja ili bilo ko drugi na svetu”. Long Island
Laboratorija u Kolorado Springsu Već 2. juna Teslina laboratorija je bila operativna, odnosno spremna za rad. Eksperimenti su najčešće bili izvoñeni noću jer je tada Tesla raspolagao električnom energijom koju mu je obezbeñivala the City Electric company. Sve je
Usledio je nastavak istraživanja na polju bežičnog prenosa. Kako je medijski bio dosta reklamiran skrenuo je na sebe pažnju mnogih jakih finansijera. Jedan od njih je bio i J.P. Morgan. Sa Morganom Tesla nije ranije sarañivao, šta više u “Ratu struja” su bili na supro-
tnim stranama, ali stvari su se promenile. Tesla je 1901. godine započeo svoj projekat “Svetski telegrafski sistem” i za lokaciju svoje nove laboratorije izabrao Long Ajlend. Tu je započeta izgradnja velike laboratorije u kojoj je Tesla želeo da potvrdi svoje ranije pretpostavke i da pokuša da ostvari prenos signala na veću udaljenost. Ideja je bila da se pošalju radio poruke preko Atlantika do obale Engleske. Takoñe, Tesla je za potrebe prenosa energije bežičnim putem nameravao da iskoristi samu planetu Zemlju i činjenicu da pri nekim učestanostima ona dolazi u rezonansu. Smatrao je da zemlja stupa u rezonansu na 6, 18 i 30 Hz. Tek će se šezdesetih godina prošlog veka neko usuditi da ponovi ovakvu vrstu eksperimenta i utvrdi da su priblizno tačne vrednosti rezonanse Zemljine kugle na 8.14 i 20 Hz.
2) prenos značajnih iznosa energije čime se eliminiše potreba za osetljivim ureñajima i omogućava siguran rad bilo koje aparature koja zahteva malu snagu 3) prenos snage u iznosima od industrijskog značaja. Morgan je bio iznerviran ovakvim stavom, smatrao je da mu je Tesla utajio informacije i više nikada nije hteo ni da čuje za njega i njegova istraživanja. Tesla se okrenuo drugim finansijerima i pokušavao je da pronañe novi izvor kapitala. Meñutim, pošto mu je jedan od finansijski najmoćnijih ljudi toga vremena okrenuo leña to je bilo dosta teško. To je 1905. godine uslovilo Teslin prestanak na istraživanju ove oblasti. Iako je u svojim kasnijim člancima i naučnim radovima više puta pominjao bežični prenos energije, nije uspeo da zainteresuje nikoga da uloži u ovakva istraživanja. Do svojih poslednjih dana bio je uveren da su njegove ideje realne i da će se u budućnosti ostvariti. Sudbina laboratorija
Laboratorija na Long Ajlendu Ovo istraživanje je Teslu toliko okupiralo da je on pomalo i zanemario “telegrafiju”, odnosno radio prenos. Sa mnogo jeftinijom aparaturom Markoni je preduhitrio Teslu i uspeo prvi da uspostavi transatlantsku komunikaciju. Ovo je razočaralo Teslinog glavnog finansijera Morgana i on je vec 1902. godine obustavio priliv novca. Tesla se ipak nije predavao. Pokušao je da objasni Morganu da ono što je Markoni izveo nije ništa spektakularno i da je on to mogao da izvede ranije a da su glavni ciljevi njegovog istraživanja: 1) prenos malih iznosa energije i izazivanja slabih dejstava, jedva merljivih osetljivim ureñajima;
Laboratorija u Koloradu je demontirana pet godina pošto je Tesla napustio. Neposredno pre toga u lokalnim novinama se pojavila vest da je Tesla tužen za utrošenu električnu energiju od 1. juna 1903. do 31. marta 1904. godine. Da bi se podmirili navedeni dugovi laboratorija je prodata za cenu drvene grañe, a Teslini instrumenti su bili sklonjeni negde da ih on preuzme. Što se tiče nezavršene laboratorije na Long Ajlendu i velikog tornja i oni su doživeli sličnu sudbinu. Zbog nagomilanih računa koji su stizali Tesli i ona je prodata na aukciji. Danas se na tom mestu nalazi zgrada kompanije AGFA. Nesumljivo je da je Tesla bio pionir u svim oblastima u kojima je delovao. On je mnoge grane elektrotehnike praktično i osnovao. Ipak, iako je svoje ideje o bežičnom prenosu energije pokušavao da realizuje još pre više od sto godina, ni danas taj poduhvat niko nije ostvario. Izuzetak su prenosi malih snaga. Svakodnevno, korišćenjem svojih mobilnih telefona mi učestvujemo u jednom procesu bežičnog slanja i primanja energije. Nažalost, transmisija većih snaga je za sada neostvariva iz razloga prevelikih gubitaka.
Dragana Marković Danas, pogledavši oko sebe vidimo svet koji se toliko ubrzano razvija da je teško pratiti sve njegove promene i dostignuća u svim oblastima. U svemu se teži boljem od postojećeg. Kada ispred nas nastaju fabrike u kojima roboti rade a ljudi rukovode, kada informacije prelaze hiljade kilometara u sekundi, kada možete razgovarati bilo gde na planeti sa bilo kim u bilo koje doba dana, možete putovati sve kraće na sve duže destinacije, jako je teško zamisliti kako su ljudi živeli pre ne tako dalekih 150 godina, kada bez električne energije, sa ručnim alatom kao osnovnim oruñem za rad i ljudskom snagom kao pokretačkim pogonom.
tim, zbog rizika po čovekovu okolinu i bezbednost, danas se traže drugi izvori energije pre svega solarna, eolska, biomase i dr. Kada je Džems Vat (James Watt 1736 – 1819) patentirao parnu mašinu krajem XVIII veka, dotadašnji primitivan način proizvodnje je bio daleko poboljšan. Parna mašina je pokrenula druge mašine i omogućila veću proizvodnju, ali i prostornu koncentraciju ovih unutar jedne fabrike i koncentraciju samih fabrika. Razvijaju se i prve parne lokomotive i železnički saobraćaj. Edisonova sijalica Ipak, posebno značajnim periodom za razvoj ljudskog društva smatra se novi talas pronalazaka koji se naziva Druga industrijska revolucija (18711914). “Industrijskom revolucijom smatramo takvu kvalitativnu promenu oruña za rad i procesa prerade sirovina koja uslovljava i omogućuje radikalno menjanje celokupne proizvodne delatnosti ljudi, odnosa meñu ljudima u proizvodnim delatnostima i celokupnost društvenih odnosa .”
Parna mašina, pronalazak Džejmsa Vata Svaki period koji karakteriše značajan napredak u sveopštem razvoju ljudskog društva bio je usko povezan sa većim stepenom razvoja industrije, a sa njom i nekog od oblika energije. Prva industrijska revolucija bila je vezana za pronalazak parne mašine, kao univerzalnog principa pretvaranja toplotne energije u mehaničku. Druga za pronalazak električne energije a Treća, za sada najvišeg stepena razvoja, i za pronalazak atomske energije. Meñu-
Pronalasci u ovom periodu vezani su pre svega za uvoñenje jednosmerne a zatim i naizmenične električne energije. Godine 1878. Edison je prikazao svoju novu sijalicu. Zatim je uveo u širu upotrebu jednosmernu električnu energiju. Prva elektrana za njenu proizvodnju izgrañena je 1882. godine na Menhetnu i za nepunih deset godina je izgrañen sistem za distribuciju električne energije duž cele zemlje. To je uslovilo velike promene na polju tehnike i povećalo dotadašnju proizvodnju. Meñutim, glavni pokretač Druge tehnološke revolucije je uvoñenje naizmenične električne
energije što je u mnogome promenilo dotadašnji način proizvodnje. Za to najveću zahvalnost dugujemo Nikoli Tesli i njegovim pronalascima. Taj vid energije dao je poseban doprinos razvoju ljudskog drustva zbog prednosti koje je sa sobom doneo. Teslin izum je najpre nailazio na neodobravanje, naročito zbog propagande koju je širio Edison.
Pored naizmenične električne energije pronañeni su i usavršeni benziski i dizel motori, petroleum kao i telekomunikaciona industrija, odnosno upotreba telefona i radija, razvija se hemijska industrija, itd. Razvoj transkontinentalnih transportnih mreža obezbedio je i prenošenje novih tehnoloških inovacija u Evropu i usko povezivanje kontinenata.
Ipak, kada je Tesla uspeo da prvi put primeni svoja otkrića, naizmenična električna energija je postala primarni izvor energije. Skoro svi nedostaci jednosmerne struje su njom bili rešeni. Struja je mogla da se prenosi na daljinu bez velikih i značajnih gubitaka, što je smanjilo troškove i povećalo obim proizvodnje. Fabrike više nisu morale biti grañene blizu elektrana, već se one grade blizu glavnih izvora sirovina i radne snage. Njujork je tada prvi put bio osvetljen naizmeničnom strujom i pokrenut je sistem gradskog saobraćaja. Zbog velikih pogodnosti koje donosi, naizmenična električna energija uslovljava sveopšti razvoj i nalazi primenu u skoro svim delatnostima. “Samo se s vremena na vreme javljaju epohalna otkrića odnosno takvi pronalasci kojima otpočinju novi talasi u procesu rojenja inovacija…“ (Ekonomika Jugoslavije - Dr Stevan Devetaković )
Zahvaljujući tim novim okolnostima, uloga čoveka je od prostog korišćenja radne snage usmerena na regulisanje i usmeravanje procesa proizvodnje. Takoñe je došlo do razvoja sistema obrazovanja i školovanja stručnih kadrova iz oblasti elektrotehnike i mašinstva, što je dovelo do još veće produktivnosti rada i još više povećalo proizvodnju. Sve to je dovelo do masovne proizvodnje robe široke potrošnje (proizvodnja hrane, pića i odeće), razvoj transporta i sredstava za transport. Meñutim, ova rastuća proizvodnja imala je i negativne posledice po celokupni ekonomski razvoj. Bila je jedan od vodećih fakora nastanka Velike ekonomske krize, jer prevelika ponuda nije adekvatno bila apsorbovana od strane potrošača.
Za proizvodnju sistema prenosa električne energije bilo je potrebno mnogo metala i legura od kojih su pravljeni kablovi, provodnici tako da se posebno razvija metalna industrija. Takoñe i zbog povećane proizvodnje novih motora za pokretanje industrijskih mašina.
Iako se nalazimo u modernom dobu, električna energija ostaje značajan izvor pokretačke energije u industriji i našem svakodnevnom životu. Adekvatna zamena za nju još uvek nije pronañena, šta više ide se u njenu implementaciju na polju gde su primat imala fosilna goriva. Sva je prilika da ce zbog svojih pogodnosti još dugo u budućnosti biti energija bez koje nećemo moći da funkcionišemo.
Iz Monografije Muzeja Nikole Tesle 1952-2003 Svoje poslednje godine Nikola Tesla je proveo kao i većinu svog života – radeći. Meñutim, i dalje je stanovao u hotelu a od porodice najbliži mu je bio sestrić Sava Kosanović. Čovek bi pomislio da bi neko kao što je Tesla, koji je toliko učinio za čovečanstvo, bio dovoljno razuman da se obezbedi za starost. Taj koji tako misli ne zna kakav je Tesla čovek bio. Njemu
je sve drugo bilo preče od novca. On je bio taj koji se odrekao nadoknada na koje je po ugovoru sa Vestinghausom imao prava. Te nadoknade nisu bile nimalo naivne svote. Danas bi procenat tih nadoknada, koje je trebao da dobija na osnovu prava na patente, mogao da izgradi ogromnu finansijsku imperiju. Meñutim, čak i kada je u poznim godinama svog ži-
vota ostao bez sredstava za život teško su ga ubedili da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade. Bio je isuviše ponosan za tako nešto. Ipak, Tesla nije klonuo duhom i nije se isključivao iz javnog života. Koristio je pojedine prilike u kojima se obraćao javnosti, pre svega jugoslovenskoj. Iskreno i javno se zalagao se za zajedništvo Srba, Hrvata i Slovenaca kako u domovini tako i u Americi. Drugi Svetski rat je počeo kada je Tesla imao osamdeset i tri godine. Naučnik je tada svoju intelektualnu snagu usmerivao ka angažovanosti oko meñunarodnih političkih problema. Aprila 1942. se preko Save Kosanovića obratio javnosti pismom ”Mojoj braći u Americi”. U pismu je pozvao sve jugoslovenski orjentisane narode u Sjedinjenim državama da se odazovu pozivu predsednika Ruzvelta da bi se ispunio ratni plan proizvodnje. Apel je naišao na odziv i podrsku svih ljudi kojima je bio upućen. Te iste 1942. godine Tesla se poslednji put pojavio u javnosti. Naime jugoslovenski kralj Petar II Karañorñević je juna te godine bio u Vašingtonu u poseti američkom predsedniku, tražeći pomoć za borbu protiv okupatora. Kako je želeo da se sretne sa Teslom otputovao je u Njujork gde je Društvo američkih prijatelja Jugoslavije kralju priredilo prijem. Tesla je bio pozvan, ali nije mogao da doñe zbog bolesti. Zato je kralj došao u njegov apartman u hotel Njujorker. Nakon posete mladi kralj je u svom dnevniku da su tesline reči bile dirljive i da su obojica plakali. Nakon toga Tesla je ostao potpuno sam sa svojim spisima. Umro je sedmog januara 1943. godine u osamdeset šestoj godini života, od posledica srčanog tromba. Par dana po Teslinoj smrti, Informacioni centar Jugoslovenske kraljevske vlade izdao je saopštenja o smrti dajući sažet prikaz Teslinih dostignuća i protokol službe i sahrane. Govor, koji je napisao Luj Adamič, gradonačelnik Njujorka je pročitao u direktnom prenosu Radio Njujorka 10. januara 1943. godine. Svedočanstva Posmrtni ostaci Nikole Tesle preneti su na groblje Kempbel. Protokol je predvideo da se opelo održi 12. januara u katedrali Sv. Jovana Bogoslova. Biskup Mening je održao uvodnu i
poslednju molitvu na engleskom jeziku. Opelo je u ime Srpske pravoslavne crkve i odsutnog vladike Dionisija, poglavara SPC u SAD, nastavio na srpskom jeziku prota Dušan Šukletović, starešina hrama Sv. Save u njujorškoj parohiji. Ožalošćeni članovi porodice, prisutni na sahrani, bili su Sava Kosanović i Nikola Trbojević. “Izumitelji, Nobelovci, vodeći ljudi u oblasti elektrotehnike, visoki zvaničnici jugoslovenske Vlade i Njujorka i muškarci i žene koji su se istakli u mnogim drugim poljima odali su počast Nikoli Tesli ocu radija, modernog načina proizvodnje i prenosa električne energije” The New York Times 13.januar 1943. godine
Urna sa posmrtnim ostacima velikog naučnika nalazi se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Nekoliko dana kasnije Teslini posmrtni ostaci su kremirani. Urna sa pepelom ovog velikog naučnika je 1957. godine prenesena u Beograd nakon čega je, po želji Tesline familije i konsultacija sa profesorom Veljkom Koraćem, smeštena u muzej Nikole Tesle gde se i danas nalazi.
Šarlota Mužar …Te jeseni, dok je Sava N. Kosanović bio u bolnici zbog hitne operacije slepog creva, Tesla je pozvao njegovu kancelariju. Kasnije sam saznala za Teslin običaj da se javlja telefonom nećaku na njegov stan u hotelu „Navaro“ u svako doba noći. Tesli je hitno bio potreban novac. Njegov glas zvučao je starački, iscrpljeno, drhtavo i kao iz daljine. Rekao je da će mu biti dovoljno 50 dolara. Sutradan, kada sam stigla u hol hotela New Yorker, pozvala sam Teslu. Posle dužeg vremena i mnogo zvonjenja telefonista mi je rekao: „Molim vas, budite strpljivi. Ponekad je dr Tesli potrebno dosta vremena da odgovori“. Konačno sam čula njegov glas, istovetan kao prethodnog dana, koji je rekao „zdravo“ i pozvao me da se popnem u njegovu sobu, pošto sam objasnila svoje prisustvo. Na neki način, to me je iznenadilo. Očekivala sam da će zatražiti da ostavim novac na recepciji ili da ga pošaljem po portiru, jer sam čula da je živeo usamljenički.
vao je sasvim izmršavelo. Oči su mu bile prodorno oštre. Njegov krevet je bio staromodan, čini mi se od mesinga. Izmeñu nas je stajao staromodni, okrugli trepezarijski sto, prekriven papirima izabeleškama. Predstavila sam se i ponovo objasnila svoj dolazak. Rekao je „dobro“, i pokretom ruke pokazao da ostavim koverat na sto, što sam i učinila. Zastala sam za momenat i upitala da li mu bilo šta treba i da li bih ja mogla nešto da učinim za njega. Rekao je: „Ne, veliko vam hvala, gospoñice“. Nerado sam ga napustila… Ilija Obradović …Ali dve sačuvane stvarčice koje smo u kasi pronašli ostavile su na nas dubok utisak. Pronašli smo ih na kraju pregleda kase. Po spoljnjem izgledu nisu bile privlačne i gubile su se meñu raskošnim ordenjem i velikim diplomama na pergamentu. To su bila dva mala paketića. Jedan od masne hartije vezan starim, više puta nastavljenim kanapom. Otvarali smo ga više reda radi nego što smo očekivali da nañemo neki važan predmet. Pri otvaranju prvo su se pojavili krajevi bakarnih žica, a potom jedan ceo gvozdeni prsten oko koga je pravilno bilo namotano šest kalema od bakarne žice izolisane pamučnom izolacijom koja je već dobila crnu boju od starosti. To je bio stator prvog indukcionog motora na svetu. Prvi Teslin revolucionarni izum, simbol početka elektrifikacije - početka Teslinog plodonosnog rada za dobro čovečanstva. Sačuvao ga je za uspomenu.
Poslednja fotografija Nikole Tesle Njegov apartman se nalazio na kraju hola na 33. spratu. Zakucala sam i pozvao me je da uñem. Preda mnom je sedeo na krevetu Nikola Tesla. Izgledao je mnogo slabiji nego na fotografijama snimljenim prilikom posete kralja Petra nekoliko meseci ranije. Bio je u pižami. Imao je retku, potpuno belu kosu s razdeljkom na sredini. Njegovo lice je bilo ispijeno, delo-
Vidi se da ga je mnogo puta otvarao, mnogo puta gledao. Drugi paketić bio je svežanj hartije sa grbom hotela u kome je stanovao. Ali hartija nije stara. Bela je i sva je ispisana Teslinom sigurnom rukom. Vide se gotovo isključivo brojevi, i to petocifreni, desetocifreni pa i petnaestocifreni. Ne možemo da nañemo ni početak ni kraj. Listovi su ispreturani i vidimo samo da se radi o računu električnog punjenja elektrona sa velikim brojem decimala. Najzad, nalazimo i naslovnu stranu na kojoj piše: „Poslednja izračunavanja“. Saznali smo da se sa ovim beleškama u ruci ugasio Teslin život. Radio je do poslednjeg dana, do poslednjeg daha. Tako smo našli gotovo u isto vreme simbole početka i završetka Teslinog velikog dela…
Velimir Abramovć boratoriji i uverio se u tehničku mogućnost veštačkog proizvoñenja kiše. Pred sam odlazak iz Kolorada, Robert DŽonson mu je poslao fotografa koji je snimio najvažnije detalje eksperimenata. U patentu “Tehnika prenošenja električne energije kroz prirodne sredine” koji je prijavio 16. maja 1900. izneo je podatak da je najniža rezonatna frekvencija Zemlje 6 herca, što je potvrñeno tek merenjima koje je 60-tih godina izveo Schuman. I dok mu je ovaj podatak obezbedio veliko priznanje tadašnje nauke, jedan drugi podatak je bio uzrok kritike i mišljenja da je u svojim merenjima i proračunima negde pogrešio. Naime, on je tvrdio da se, na u patentu opisan način proizvedeni stacionarni talasi, šire planetom srednjom brzinom većom od brzine svetlosti, tačnije 471 240 kilometara u sekundi. Još 80-tih godina dvadesetog veka, čitajući Teslu, video sam da u njegovoj zaostavštini koja je brojna, (desetine hiljada naučnih dokumenata u arhivu Teslinog muzeja u Beogradu), postoji potencijal jedne potpuno nove nauke, potpuno novog shvatanja prostora, vremena i energije, koje je dublje i od relativističkog i od kvantnomehaničkog, kao i od onog kosmološkog koje se danas u astrofizici razvija kao teorija ’velikog praska’. Tada me je iznenadilo saznanje, do danas nepromenjeno, da se u Srbiji, zemlji gde se nalazi najveći deo Tesline naučne arhive, niko ozbiljno ne bavi ponavljanjem njegovih eksperimenata, čiji rezultati protivreče verovanjima u savremenoj nauci. 1899. Tesla je izveo niz eksperimenata i došao do značajnih otkrća i zapažanja koji su ostali u senci rada na bežičnom prenosu. Utvrdio je uslove pod kojima pri pražnjenju njegovog oscilatora nastaju vatrene lopte, u jednom trenutku je u pravilnim vremenskim razmacima registrovao signale nepoznatog porekla za koje je pomislio da dolaze od inteligentnih bća sa druge planete, stvorio je veštačku maglu u la-
Teslin eksperiment i merenja izvedena su šest godina pre objavljivanja teorije relativnosti, čiji postulat o konstantnoj brzini svetlosti u vakumu obara Opšta teorija relativnosti, istog autora. Svetlost po ovoj teoriji skreće u blizini gravitacionih masa, što znači da ubrzava. Iz toga njena brzina po Opštoj teoriji relativnosti, kao što znamo, nije konstantna. Svoj gore navedeni reazultat, Tesla je prijavio kao patent, tačno pet godina pre objavljivanja Specijalne teorije relativnosti. Sve u svemu, želeo sam da saznam zašto je naučna zaostavština Teslina uopšte došla u Beograd, kako se to uopšte desilo? Zašto je Tesla neprirodno iščupan iz istorije Američke civilizacije, ne samo nauke, iako je bio američki naučnik čitavog svog života, kao i holanñanin Edison, i kako je moguće da na primer u Smitsonian instituciji Tesla gotovo da nije zastupljen, mada je on taj koji je praktično zaslužan što je Amerika postala super sila. Bez Tesline tehnologije, (nauke+tehnike), organizacione sposobnosti J. P. Morgana i G. Westinghousa ostali bi na nivou farmersko-trgovačkog poslovanja, parne mašine i za industrijski razvoj nepogodne jednosmerne struje. Teslini izumi tu
su bili ključni, fundamentalni, kao na primer patent daljinskog upravljanja iz 1898. godine, kojim je omogućen razvoj telekomunikacije, kada je Amerika bila još čisto agrarna zemlja.
Sama planeta Zemlja očigledno je rotor gigantskog električnog generatora. Zemlja je zapravo magnet koji se obrće, i prema tome Tesla je zaključio da nema nikakve potrebe graditi objekte koji proizvode struju, jer Zemlja to već i onako čini, nego samo antene kojima bi se to zemljino ogromno električno polje jednostavno upotrebilo. Ono bi u potpunosti bilo i ekološki čisto, jer energija zemljinog elektriciteta koja bi došla na aparat, izvršila rad i vratila se u sistem planete u istom elektromagnetskom obliku, ne bi podlegla konverziji. Dakle, konverzija energije, posebno preko fosilnih goriva, kao glavni zagañivač naše sredine, bila bi apsolutno izbegnuta. Bilo mi je jasno da je Tesla neshvaćen naučnik čija su najveća naučna otkrća i dalje neprimenjena. On je išao trećim putem u fizici koji je u dvadesetom veku u potpunosti zanemaren. Razvijale su se relativistika i kvantna mehanika, ideje bez najdubljeg značaja, koje su danas potpuno iscrpljene. Pobedila je tehnologija zasnovana na, u filozofskom smislu, nedovoljno promišljenim fundamentima fizike i matematike, i zastranila koristeći zemljine resurse na takav način da to čitavo čovečanstvo danas dovodi u opasnost i ugrožava mu opstanak.
Pre svega, važno je shvatiti da Tesla nije običan tehnolog elektrotehnike, već u suštini vizionar i mislilac jedne civilizacije, koja još uvek nije ostvarena. NJegove glavne ideje za koje je on već tada imao prototehnička rešenja, i takoñe izveo osnovne eksperimente i merenja, zapravo još uvek pripadaju budućnosti. U članku „Povećanje ljudske energije“ Tesla eksplicitno piše da je moguće materiju, odnosno atome i molekule, sintetisati direktno iz svetlosti, luminoferoznog etra, za koji je po njemu neka vrsta fluida koji se razreñuje i zgušnjava. On ima merenja, konkretne merne rezultate superluminalnih brzina, odnosno brzina većih od svetlosne za nehercijanske talase koji se rasprostiru kroz zemlju ili obuhvataju zemljinu površinu. Tesla je Zemlju tretirao kao sferni kondenzator vrlo velike snage koji se sam elektriše i nabija potencijalom. Zašto?
Teslin toranj na Long Ajlendu
Rukovoñen ovim čuñenjem zbog nepriznatih a u potpunosti proverljivih Teslinih rezultata, koji bi bili u stanju da razreše mnoge probleme današnjice i verovatno da globalnu civilizaciju usmere na jedan humanistički put, koji bi vodio u harmoniju čoveka i kosmosa. Zaustavio bi se trend ljudskih pokušaja da prirodu prilagode sebi na neadekvatan način, jer priroda je beskonačni osnovni entitet – uvek je iznad čoveka, jer i samo čovečanstvo nije ljudski proizvod. Znači, moramo imati u vidu da je Kosmos ono što je u svakom pogledu ne samo jače od svakog ljudskog fizičkog eksperimentalnog napora, već istinitije i dublje i od svakog ljudskog mišljenja.
la. To su bili Vilijem Kruks, čovek koji je 1915 – 1918. godine vršio dužnost predsednika Royal Society of England, a još u XIX veku bavio se spiritualizmom kao naučno teorijskim saznanjem i spiritizmom kao tehnikom održavanja kontakata sa umrlim osobama.
Zato sam 1996. godine otišao u Vašington i proveo tamo tri meseca pokušavajući da odgovorim na jedno jedino pitanje, a to je: „Zašto je Teslina zaostavština došla u Beograd, gde se njom niko ozbiljno ne bavi od 1953. godine kada je počela da stiže?“ U Americi sam bio gost Simonide Perica i Roberta Juta, bračnog para koji je sa pola miliona dolara kapitala finansirao film o Tesli u sopstvenoj produkciji. Robert Uth, scenarista i reditelj filma, četiri je godine filmovao svakoga do koga je uspeo da doñe uključujući i Teslinog poslednjeg asistenta, kanadskog inženjera Metjusa. Robertovo istraživanje pokazalo je da se na bazi Tesline nauke, jedan broj vojnih inženjera u Americi, uglavnom penzionisanih, u svojim garažama i kućnim uslovima bavi ponavljanjem Teslinih ključnih eksperimenata. Ti ljudi u Americi su u izvesnom smislu prezreni i marginalizovani, kao na primer Thomas Burden, iako imaju odreñene uspehe u svom naučnom radu, zato što naučna zajednica zvanične univerzitetske nauke Teslu smatra nekim gotovo barbarogenijalnim izumiteljem, koji nikad nije dosegao nivo naučne spoznaje, dakle koji nikad nije u strogom stručnom smilu osvestio sopstvena saznanja. Pokušavajući da rekonstruišem Teslin društveni život, koji je bio vrlo bogat, njegove veze sa uticajnim ljudima tog vremena, otkrio sam da su mu lični prijatelji bili iz kruga engleskih spiritualista, velikih naučnika koji su pokušavali da naučno dokažu egzistenciju duše umrlih ljudi i posle smrti, egzistenciju duše van te-
Vilijem Kruks Preko 40 godina Kruks je eksperimentisao i neki od čuvenih medijuma bili su opisani u njegovim naučnim radovima, kao što je to Daglas Houm, čovek koji je bio u stanju da telekinetički svira harmoniku, zatim, da levitira i najzad, bio je u mogućnosti da smanjuje težinu tela, za šta postoje mnogi dokazi u Kruksovim eksperimentima. Vilijam Kruks je bio inače eksperimentalni fizičar prvog ranga, poznate Kruksove cevi zapravo su prve katodne cevi, dakle pre Lenardovih i Rendgenovih cevi, zatim izumitelj spintariskopa, sprave za prebrojavanje radioaktivnih čestica u gasovima. Bavio se hemijom i pronašao element Talijum. Drugi naučnik bio je Oliver Lodž, takoñe Teslin prijatelj iz engleskog spiritualističkog kruga koji je kao rektor univerziteta u Glazgovu pisao udžbenike iz fizike koji se i danas smatraju najboljim srednjoškolskim udžbenicima. Oliveru Lodžu sin je poginuo u Prvom svetskom ratu i on je sa njim po sopstvenim rečima održavao redovnu komunikaciju.
Treći je bio Lord Kelvin, koji se bavio teozofijom i bio uveren da etar postoji. Bili su to Teslini lični prijatelji kao i tri američka predsednika, Teodor Ruzvelt, Vilijam Harding i Vudro Vilson. U svoje vreme Tesla je vrlo često izlazio na naslovnim stranama New York Times-a i ni najmanje nije bio usamljen. Utoliko je neobičnije što je danas u ovakvoj meri zaboravljen. U Srbiji Tesla takoñe nije naročito cenjen od stručnih ljudi. Elektrotehnički fakultet u Beogradu nije dao niti jedan doktorat ili magistraturu, pa čak ni diplomski rad, na osnovu proučavanja Teslinog dela. Ali, Tesline ideje bude maštu na Istoku. Nedavno je u emisiji na državnoj ruskoj televiziji, emitovanoj za svih petnaest časovnih zona Rusije, jedan od najvećih ruskih akademika, Ribakov, govorio o tome kako je isključivo objašnjenje za Tungusku katastrofu 1908. godine zapravo test Tesline kule Vardenklif izgrañene na Long Ajlendu, koja je bila u stanju da celokupnu planetu zemlju uhvati u rezonantno kolo, jer je tako bila i konstruisana. Ruski naučni novinar Pravdivcev otišao je u kongresnu bibilioteku u Vašington i pronašao podatak da je Tesla poslao u martu 1908. godine svog asistenta Šerfa u Kongresnu biblioteku u Vašington da trebuje detaljne karte Sibira, posebno Tunguzije, a eksplozija se dogodila 30. jula u sedam sati i sedam minuta i uzrok je do danas ostao nepoznat iako su Rusi detaljno ispitivali mesto navodnog udara komete ili ledenog meteorita ili kako je to Pjotr Leonidevič Kapica pretpostavio vrlo malog parčenceta anti-materije koje je uspelo da proñe kroz atmosferu.
Prostor koji je obuhvatila velika Tunguska eksplozija
Početkom XX veka sa razvojem kvantne mehanike i relativističke teorije Tesla je na izvestan način izašao iz fokusa zvanične svetske nauke i praktično je preostalih 38 godina (1905-1943) do smrti u NJujorku, radio u potpunoj usamljenosti razvijajući sopstvenu teoriju materije, sopstvenu teoriju prostora, i vremena i onoga što je on, po Aristotelu, zvao – luminoferozni etar, dakle, prameterije, materie prima prima iz koje nastaje sva druga ’teška masa’. U meñuvremenu odbio je poziv i Lenjina i Staljina da ode da radi u Sovjetski Savez, gde su mu nudili bajkovite uslove, a nije održavao naučne kontakte ni sa Srbijom jer tu nauka prosto nije bila na tom nivou da bi joj Tesla bio od pomoći. Redovni član Srpske akademije nauka postao je tek sa punih osamdeset godina (1937) na predlog ðorña Stanojevća i to tek posle trećeg glasanja. Ali, Tesla za to nije mario, iz jednostavnog razloga što je bio ne izvan politike i izvan društva, nego iznad njih. Nije se interesovao za bilo kakve počasti ili slavu koju bi mu donelo priznanje njegovog istorijskog rada. Istražujući obiman materijal koji je Robert Uth prikupio za film o Tesli i koji nažalost zbog intervencije televizije SBS koja je otkupila film i poslala svog montažera da izbaci sav relevantan materijal iz konačne verzije – nije ušao u ono što je došlo do publike, otkrio sam da je 1942. godine u jesen, dakle svega nekoliko meseci pred smrt, Tesla napisao predgovor za knjigu tadašnjeg potpredsednika Amerike, Ruzveltovog potpredsednika, Henrija Volasa, koji je bio levičarskih uverenja i koji je napisao knjigu The Age of The small man (Doba malog čoveka). Pošao sam tim tragom i otkrio da je Henri Volas 1934. godine bio ministar poljoprivrede Amerike, što je u Americi velika funkcija i da je tada bio učenik čuvenog ruskog mističnog slikara Nikolaja Reriha, jednog od osnivača Ruskog kosmizma i vrlo visokog teozofa. Važan je podatak da su Rerih, ezoterik masonske provenijencije i ministar Henri Volas, 1934. i 1935. godine zajedno putovali Mongolijom, Srednjom Azijom i stigli čak do Mandžurije u Kini, jer je Rerih pokušavao da osnuje sopstvenu državu od Tibeta, Mongolije i delova Alta-
ja, kao i delova starih Himalajskih kraljevstava. Ovo mu nije uspelo zbog Staljinove intervencije kod Ruzvelta koji je Rerihu ukinuo podršku za taj poduhvat. Meñutim, kao mističnu odmazdu, Nikolaj Rerih je Henriju Volasu predložio da se promeni revers dolara, dakle, da se na dolar unese crtež piramide sa svevidećim okom, veliki pečat SAD kao i drugi znaci koji se i danas tu nalaze. Do 1934. na reversu novčanice od jednog dolaru je pisalo samo ’one’. Za knjigu Rerihovog učenika Volasa, Tesla piše pogovor. Kako se to desilo, to nisam uspeo tačno da utvrdim, ali pretpostavljam da je ta veza išla dvostruko, preko ruskog masona Paje Radosavljevća i američkog masona i Teslinog sestrća – Save Kosanovća, koji je na kraju čitavu Teslinu zaostavštinu preneo kao lično nasleñe, dakle, kao sopstvenu imovinu u Srbiju i na taj način lišio Ameriku njenog tehničkog osnivača. Iako je bio grañanin Amerike od 1884. godine, po Teslinoj smrti 1943.g, njegovi naučni radovi smešteni su u Biro za imovinu stranaca. Ovo zvuči besmisleno kada se zna da Tesla roñen 1856. godine u državi Austriji, u delu naseljenom Srbima, dakle u državi koja 1943. godine nije postojala u istom obliku i nije imala istu teritoriju. Čudnim prebacivanjem Tesline imovine u biro za strance legalizovan je inače ilegalni transfer njegovih stvari u Beograd.
Sava Kosanovć
Sam Sava Kosanovć radio je u diplomatiji kraljevine Jugoslavije a zatim se približio Titu i partizanima i kasnije bio i ambasador Titov u Americi i takoñe Ministar spoljnih poslova. Sava Kosanovć je aktivno pripadao organizaciji Američkih masona i čak je sačuvan njegov govor u masonskoj loži u Koloradu, i nalazi se danas u Teslinom muzeju. Poznato je da su Henri Volas i Sava Kosanovć napisali tekst Tesline podrške Titu, koji je Tesla samo neznatno redigovao i zatim potpisao. U to vreme direktor FBI bio je čuveni Edgar Huver kome je Henri Volas bio neposredni predpostavljeni. I Sava Kosanovć takoñe je radio za FBI i kao takav je postao član Titove zapadne grupe za podršku. U tenutku Tesline smrti koja je bila u periodu od 5-7 januara 1943. godine Sava Kosanovć nije kontaktirao Teslu. Zašto? On je 5-og januara pošao u hotel New Yorker kod Tesle, meñutim, zaustavila ga je policija na ulici i tražila mu dokumenta. Imao dokumenta, ali agenti su rekli da ona nisu u redu i da moraju da ih provere i odveli su Kosanovća u pritvor iz koga je pušten 7-og januara ujutru. Iz zatvora, Kosanovć je otišao u svoj hotel da se istušira s namerom da odmah posle toga ode kod Tesle. Dok se tuširao, stekao je gosta, Mirka Markovća, takoñe zanimljivu ličnost, generala koji je kasnije završio i kao staljinista na Golom otoku, a u to vreme je u Pitsburgu bio glavni urednik lista Slobodna Reč, koji je finansirala Kominterna. On je neočekivano, verovatno po nalogu, doputovao iz Pitsburga avionom u Njujork, i tako se desilo da zajednički Sava Kosanovć i Mirko Markovć odu u Teslin hotel. Tamo su već zatekli policiju koja je fotografisala Teslinu sobu, ali i sve Tesline stvari, još uvek netaknute. Tesla je imao apartman u kome je u jednoj sobi bila njegova labaratorija a u drugoj je spavao i radio teorijski. U labaratoriji je bilo mnogo prototipova raznih aparata. Na očigled Mirka Markovća i Save Kosanovća došla su tri manja vozila iz Pentagona i sve aparate iz sobe su odneli vojnici a takoñe i tehničke crteže koji su bili A3 formata i veći i nalazili se u spavaćoj sobi u velikom namenskom ormanu. Taj možda i najvažniji deo zaostavštine nikada nije došao u Beograd. Moja pretpostavka je da ako je neko hteo da nastavi Teslin rad i posle njegove smrti, onda je naravno idealno bilo da se kompletno njegovo naučno nasleñe zvani-
čno prebaci na mesto na kome će ono biti sahranjeno bolje nego Titanik na dnu okeana. Jer niko se posle 1952.g., uključujući naš Elektrotehnički fakultet, Akademiju nauka, pa čak i slobodne istraživače nije ozbiljno bavio arhivom. Od 1956. godine do danas ta arhiva je još uvek nesreñena i nedostupna javnosti u celini, na zahtev se stalno izdaju jedna te ista poznata dokumenta i tako je već decenijama.
ga doba. Kakvo je prijateljstvo i predanost postojala izmeñu Tesle i Lorda Kelvina najbolje ilustruje podatak iz 1903. godine kada je Tesla posle bljeska na površini Marsa koje su sve astronomske opservatorije na svetu zabeležile, objavio da je to energetski zrak koji je on poslao na Mars da se reflektuje ka Zemlji. Zbog ovoga Tesla je imao polemiku u novinama gde su ga svi astronomi kritikovali, posebno američki i engleski, sumnjajući u te podatke. Meñutim, u to vreme Lord Kelvin, kao član gornjeg doma došao je u političku posetu Americi i bio je primljen kod Teodora Ruzvelta. Intervjuisan za Njujork Tajms, Lord Kelvin je potvrdio da je to što govori Tesla tačno, dakle, na prvoj strani u članku pod naslovom Mars signalizira Njujorku, Kelvin je rekao doslovno sledeću rečenicu: „Ako Tesla kaže da je tako, onda je to tako“. S obzirom na politički značaj i nivo Kelvinove posete, to je ućutkalo ne samo novinare već pre svega naučnike i polemika je posle toga prestala. Treba takoñe napomenuti da je Tesla sa novinarima imao jako dobar odnos, oni su ga voleli, jer je uvek za novine imao nešto senzacionalno da izjavi i takoñe obećavao buduće pronalaske, anticipirajući svoj naučni rad.
Pomenuti Mirko Markovć koji se tako iznenadno umešao u stvari Teslinog nasleña takoñe je veoma čudna ličnost. Prijatelj Hemingveja, još iz Španskog grañanskog rata, gde je bio komandant „Američke internacionalne brigade Džordž Vašington“, pri kojoj je Hemingvej bio ratni dopisnik, i posle je odlazio na Kubu kod Hemingveja. Kada se vratio u Beograd, Tito ga je konfinirao na Goli otok. Po odsluženoj kazni bio je profesor političke ekonomije na Pravnom fakultetu sve do smrti i ostavio zanimljive memoare. Možda najčudnije od svega jeste da engleska nauka i kraljevsko društvo u kome je Tesla držao izuzetno zapažena predavanja 1893. i 1894. godine i posle toga objavio naučni rad Svetlost i drugi visokofrekventni fenomeni nije posvetila daleko više pažnje Tesli koji je bio tako blizak najvećim engleskim naučnicima to-
Uzimajući u obzir da je ono što nazivamo svetska vlada - globalno upravno telo mentalno planirano još u XIX veku konačno oformljeno 1913. godine i na ekonomskom nivou, jer je jednim amandmanom na Američki ustav koji je sproveo predsednik Vudro Vilson, omogućeno formiranje federalnih rezervi koje su kasnije postale glavna poluga finansijske moći svetskog sistema. Takoñe, J. P. Morgan, Teslin finansijer za kulu Vardenklif, koji u stvari nije samostalno odlučivao, već je bio samo egzekutivni menadžer Rotšildovog kapitala u Americi. Bez obzira na Teslinu usamljenost tih godina, ekonomska i posebno naučna sekcija svetske vlade pratila je svaki Teslin korak i pokušavala da dozna svaku njegovu misao, jer je on još 1900. godine objavio osnove svetskog sistema telekomunikacije koji se tačku po tačku ostvarivao. Još 60-tih godina XIX veka desilo se razdvajanje nauke na tajnu i na javnu i to istovremeno u Engleskoj i u Rusiji. U Engleskoj u krug tajnih naučnika upisani su spiritualisti kojima je
rukovodio Vilijem Kruks, dok je u Rusiji to isto učinio Mendeljejev. Fundamentalna naučna istraživanja i najsmelije ideje postale su vlasništvo ezoteričnih društava u državnim službama, odnosno, ezoterici-naučnici jedini su od tada uključeni u prava naučna istraživanja.
Ezoterijski nivo svetske vlade je visoko intelektualan, i naravno, filozofski sofisticiran i njemu je potpuno jasno da zapravo pravo naučno saznanje jeste harmoniziranje sa prirodom. Osnovno je težiti harmoniji čoveka i prirode, a ne pobeñivanju prirode i nikako se naučna saznanja ne smeju koristiti za sticanje vojne premoći jer je to niži oblik upotrebe ideja, i sveti se kosmološkom nužnošću povratne sprege objektivnog, vanljudskog morala, kojim upravlja Kosmički razum. Smatram da je to glavni razlog zašto je svetska vlada odlučila da Teslino naučno nasleñe za koje čovečanstvo još nije bilo spremno, a čini mi se u potpunosti nije spremno ni danas, skloni od očiju javnosti, univerzitetske nauke pre svega, i onemogući niz poluslobodnih i divljih centara moći da se domogne odreñenih tehnoloških sredstava čija se upotreba ne bi mogla planetarno etički kontrolisati. Još jedna zanimljivost u vezi Tesle je da u javnosti ne postoji ni jedan metar filma o Tesli, i ako je on više puta sniman pa je čak 1936. godine RCA (Američka kompanija koja je držala radio, a kasnije i televiziju) snimila tri i po sata tonskog filma na Teslin osamdeseti roñendan (tonski film u Americi postoji još od 1927.g.). U javnim arhivama nema ni snimka Teslinog glasa, iako se on, došavši u Ameriku, zaposlio baš kod Edisona, i bio je jedan od prvih ljudi na svetu u istoriji čovečanstva koji je mogao da koristi Edisonov fonograf. I baš ga, eto, Tesla nije iskoristio…i sve tako do 1943.g.
1931. godine na prvoj stranici Američkog Tajm Magazina, izašla je reprodukcija Teslinog plavog portreta koji je grofica Sent-Paralji, nemačko-mañarskog porekla, tadašnji fensi slikar najpoznatijih ljudi Amerike, naslikala u čast svog prijateljstva sa Teslom. On nikada od nje nije uzeo portret, a kada je ona umrla, taj portret je prodat na aukciji, anonimnom kupcu za vrlo veliku svotu i od tada je nestao iz očiju javnosti. Znači, nema Teslinog filma, nema portreta, i nema njegovog glasa. Ukratko, nedostaje sve ono što bi neke od karakteristika Tesline ličnosti moglo da izrazi u obliku odnosa prostorvreme odnosno frekvencije. Frekvencije glasa i način kretanja svakako bi mnogo otkrile o tome ko je Tesla. Po mom mišljenju, sve su to otkupili i sklonili u arhiv još J. P. Morgan i njegovi naslednici, ali ne za sebe već za svoje gazde Rotšilde koji su već u to vreme bili u najužem krugu novoformirane svetske vlade. Danas meñutim, sastav tog natplanetarnog upravnog tela menja se, i konkretno Dejvid Rotšild nije više onaj koji ima odlučujuću reč. S druge strane, andergraund fizičari, kojih ima oko 50 hiljada u svetu sve svoje nade polažu u revitalizaciju Teslinih ideja i njegovih tehni-
čkih rešenja koji bi trebalo da dovedu do ovladavanja vremenom u psihološkim, biološkim i fizičkim procesima, jer Tesla u svojoj matematici materije nikad nije računao vreme. Svi njegovi rezultati bili su temporalni rezultati. Ovladavanje vremenom prema Teslinoj tehnologiji pokušano je i u Oktobru 1943. godine, naravno bez njega, u čuvenom Filadelfija eksperimentu koji više nije ponavljan sa ljudskom posadom zbog tragičnih dogañaja koji su se desili sa mornarima. Reč je o vrlo nisko frekventnom polju fokusiranom na jedan brod, na razarač, koji je trebalo da jakim magnetskim poljem svojih degausera, (magnetski generatori koji detoniraju magnetske mine na daljinu), tako prelomi svetlost da postane optički nevidljiv. Umesto obične optičke nevidljivosti, čitav brod je nestao nakon pojavljivanja zelene magle oko pramca i onda su vojni naučnici, američki inžinjeri shvatili da taj eksperiment dale-
ko prevazilazi tadašnju nauku, ljudsko znanje i potrebe rata. Na kraju, po nekim simptomima specijalnog interesovanja za Teslu, može se zaključiti da je Teslina naučna ideja ona od koje se danas najviše očekuje u krugovima svetske vlade koji se bave naučnim istraživanjima. Samo Teslina ideja čoveka-pojedinca kao note u matematičkoj partituri kosmičke harmonije osmišljava pokušaj da se zajedno prevaziñu kriza civilizacije, kriza tehnologije i kriza ljudskoga duha. Shvatanje vremena kao glavnog prirodnog zakona i uvoñenje u moć tehnologije beskonačnog, omogućće da savremeno čovečanstvo umesto da izazove prirodnu katastrofu i nestane, preñe u novu fazu kolektivne svesti i preživi. Zato je Tesla toliko značajan, zato je on jedina preostala scijentistička nada, duhovni izlaz, a time i materijalni spas civilizacije
Iz knjige: Darovi naših roñaka 3, Sabrana dela, III kolo Zadužbina Vladete Jerotća u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.
Vladeta Jerotć
Ako se setimo i ako prihvatimo definiciju genija koja potiče od Ota Vajningera, nesrećnog austrijskog filosofa sa početka našeg veka, po kome je genijalan čovek „živi mikrokozam, onaj kome je sopstveno Ja došlo do svesti, koji živi u svesnoj povezanosti sa svemirom“, onda Nikola Tesla nije daleko od ispunjenja Vajningerovih zahteva da se neki stvaralac nazove
genije. Velika stvaralačka snaga duha, očigledno uroñena, izvanredna darovitost koja je išla ruku pod ruku sa čudesnim pamćenjem, kao i brzom sposobnošću učenja i poimanja novog i bitnog u idejama i pojavama, nije bila rano otkrivena kod Nikole Tesle, izmeñu ostalog i zato što je u njegovoj porodici obdarenost bila obična pojava. Otac Milutin sveštenik i narodni prosvetitelj, bio je izvanredan govornik, pesnik, pisac i „istinski životni filozof“. Njegove vlastite metode bile su neobične: tražio je od Nikole da se vežba u pogañanju tuñih misli, da otkriva razne greške kod sebe i kod drugih, jednom reči, da oštro opaža sve što se u prirodi i meñu ljudima dešava. Majku ðuku, iz ugledne svešteničke porodice Mandć, Nikola Tesla u svojoj autobiografiji Moji pronalasci, veoma hvali, kao sposobnu i hrabru ženu, poteklu iz porodice izumitelja. O roñenom bratu Danetu, koji je u četrnaestoj, ili, po drugoj verziji, u šesnaestoj godini poginuo od konja (ili zbog po-
sledica pada sa tavanskih stepenica), svi su u porodici mislili da je bio čudesno obdaren dečko, gotovo u svemu sposobniji od Nikole. Mi se nećemo u ovome članku dalje baviti biografijom Nikole Tesle, niti istorijom nastanka njegovih pronalazaka, koji su značili epohalan zaokret u tehničkim naukama u XX veku, jer je sve to već dobro poznato, što iz same Tesline autobiografije, što iz brojnih članaka pisanih o Tesli, od stručnjaka raznih profila (naučnika, filosofa, umetnika, manje psihologa i psihijatara). Zbog toga ćemo naše istraživanje Teslinog života i njegovih ideja skrenuti u dva pravca: tražćemo u Teslinoj ličnosti i njegovim postupcima moguće tragove nekih psiholoških i psihopatoloških oznaka, kao posledice mogućih traumatskih duševnih zbivanja u Teslinom detinjstvu, a onda će nas, nezavisno od zaključka do koga ćemo doći u prethodnim istraživanjima, zanimati filosofsko-religiozni pogled na svet Nikole Tesle, ukoliko bude uopšte moguće da do njega stignemo. Tesla je za većinu svojih savremenika, kao i potomaka, važio kao osobenjak, čudak, „genijalna luda“, čak shizofrenik ili bar shizoid. Da li je Tesla svojim ponašanjem pružao prilike ljudima oko sebe za ovako smele zaključke? Izgleda da jeste. Da vidimo, najpre, šta sam Tesla o sebi piše: „Do osme godine moj je karakter bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni hrabrosti da nešto čvrsto odlučim. Moji su me osećaji zapljuskivali u valovima i neprestano titrali izmeñu oseke i plime... Najviše sam voleo knjige. Moj otac je imao veliku biblioteku i, kad god sam mogao, pokušavao sam zadovoljiti svoju strast za čitanjem.“ Osim pojačane introspekcije, koja je obično znak neke nesigurnosti deteta ali i redovan pratilac introvertovane individue, mi još uvek u Tesli, do početka njegovog adolescentnog doba, ne možemo da primetimo ništa upadljivo što bi nagoveštavalo kasniju obdarenost ili neurozu, odnosno i jedno i drugo. Već u ranom mladalačkom dobu Nikola Tesla je, uz pomoć oca, postavio sebi kao zadatak – samosavlañivanje, predstavljen gotovo kao životni cilj. Šta je to trebalo tako rano savlañivati, od čega se Tesla osećao ugrožen, pa je preduzeo da sebe savlañuje strogim telesnim i psihičkim vežbama, relativno retkim, i onda i danas, meñu mladim ljudima u adolescenciji?
Psihoanalitički orijentisana psihologija ima samo jedan, odlučan odgovor, proizašao iz njene teorije i prakse: to su nagoni u mladog čoveka, seksualni i agresivni nagon; nagoni su ti koji zbunjuju, plaše i gone adolescenta da ih živi, ali i savlañuje, pokorava, potiskuje, da ne bi ovladali životom mladog čoveka. Bez obzira kojom odbrambenom snagom raspolaže mlad čovek u borbi protiv nagona, svako preterano potiskivanje urodiće nekim simptomima kao nagoveštajima mogućeg razvoja neke psihičke bolesti. O pojavi ovakvih psihopatoloških, ili, ako nam se ne dopada ovaj psihijatrijski izraz, možemo reći i samo čudnih, neobičnih, ali uvek remetilačkih znakova, Tesla piše: „Kad bih video biser, zamalo bih dobio napad, ali bi me zato opčinio sjaj kristala... Ne bih dotaknuo kosu drugih ljudi ni za što na svetu, osim možda pod pretnjom revolvera. Spopala bi me groznica samo kad bih pogledao breskvu, a ako bi se u kući našao ijedan komadić kamfora, osećao sam se neopisivo nelagodno... Brojao sam korake na svojim šetnjama, izračunavao volumni sadržaj tanjira supe, šoljice kafe i komada hrane – inače ne bih uživao u jelu. Sve moje ponavljane radnje ili operacije morale su biti deljive s tri, a ako bih pogrešio, počeo bih od početka, čak i ako bi mi za to trebalo nekoliko sati.“ Mogao bi neko da pomisli da maločas pomenuti i još brojni, ovde nespomenuti, simptomi opsesivne (ili prinudne) neuroze – dijagnoza koja ne bi bila teška da se postavi ni od strane nekog inteligentnog studenta medicine koji je položio ispit iz psihijatrije – nisu mučili Nikolu Teslu pole njegovog izlaska iz adolescentnog doba, inače bogatog kod većine, naročito inteligentnih mladih ljudi u gradovima, raznovrsnim bizarnim znacima u ponašanju. Prevario bi se! Nikola Tesla je celog života nastavio da se u svakodnevnom životu ponaša kao prinudni neurotičar. Evo primera! Već zašao duboko u godine, živeći sam, kao okoreli neženja, u hotelu, izabrao je sobu 207 (broj je deljiv sa 3), a sobarici poručio da mu svakog dana ostavlja po 18 peškira. Večeravao je tačno u osam časova, a na stolu se nalazilo, kao i obično, 18 platnenih salveta. Za stolom je pomno brisao već blistavo srebrno i kristalno posuñe, koristeći uvek drugu salvetu. U starijim godinama Tesla je razvio nastrano snažnu ljubav prema golubovima. Nikad naro-
čito druželjubiv, bez intimnijih prijatelja u toku života, Tesla je hranio veliki broj golubova, da bi meñu njima naročito zavoleo jednu golubicu o kojoj je pisao: „Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu. I ona je volela mene. Kada je bila bolesna osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi... Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći, dok sam u mraku ležao na krevetu, i, kao i obično, rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban: htela je da mi saopšti nešto važno, pa sam ustao i otišao do nje. Gledao sam je i znao sam da želi da mi kaže – da će umreti. I onda, kada sam to shvatio, video sam svetlo iz njenih očiju – snažan snop svetlosti. Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, iako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano.“ Kada ne bismo znali da je ovakva divna i potresna priča došla od naučnika svetskog glasa, bili bismo uvereni da ona potiče od nekog umetnika, pesnika ili nesrećnog usamljenika koga su ljudi odbacili, a on je onda svoju ljubav prema njima, u potpunosti, preneo na golubove. Da bismo se još jednom uverili sa kolikom je snagom nagonske strasti Tesla raspolagao od rane mladosti do duboke starosti, treba podsetiti da je jedno vreme bio strastan kockar, da je pohotno pušio i narkomanski uživao kafu, da je sve ove strasti do kraja savladao, a onda se obraćao drugim ljudima odvraćajući ih od ovih poroka. Čovek bi skoro poželeo da se zaustavi na deskriptivnoj i fenomenološkoj strani Teslinih ispovedanja, kada ga ne bi podbadala prirodna radoznalost, ne samo psihologa ili psihijatra, već i svakog drugog dublje zainteresovanog istraživača Teslinog života, da u njegovoj ispovesti ne potraži neko moguće objašnjenje, ali i razumevanje Teslinog ponašanja. Ubrzo ćemo se uveriti da moguća objašnjenja mogu stći gotovo isključivo od psihoanalize i da nas ona neće u potpunosti zadovoljiti.
Kao što je poznato, Tesla nije bio ni u kakvoj psihoterapiji, niti mu je ideja da ode nekom psihoterapeutu uopšte padala na pamet, iako se ne može reći da nije bio svestan svojih opsesija i da ga one nisu povremeno žestoko mučile. Psihoterapeutskim stručnjacima je dobro znano da sva psihoanalitička razjašnjenja jakih, višegodišnjih ili i doživotnih simptoma, kao što su strah, prinude, žalost, gnevljivost, počivaju na nekoj poznatoj ili samo pretpostavljenoj traumi, ili na više takvih trauma, iz ranog detinjstva neurotičnog ili psihotičnog čoveka. Ovakvih bližih i sigurnijih podataka iz Teslinog ranog detinjstva mi nemamo. Da pogledamo, ipak, bar neke moguće nagoveštaje buduće Tesline neuroze, na osnovu njegovih iskaza iz detinjstva. Istraživačima Tesline autobiografije palo je u oči da on više puta podvlači da je imao izvanredno nadarenog brata „jednim od retkih fenomena duševne sposobnosti koji ni biološka istraživanja nisu uspela objasniti“, kao i Teslin komentar: „Sećanje na sposobnost mog brata učinilo je svaki moj napor beznačajnim“. Izgleda da je činjenica, koju sam Tesla podvlači, da do smrti brata „rastao sam sa malo poverenja u sebe“. Kao što sam ranije rekao, postoje dve verzije uzroka tragične pogibije Teslinog brata. Jedna, čini se verovatnija, govori o prekrasnom arapskom konju koji je jednom spasao život Teslinom ocu Milutinu, a onda – kakva kob! – usmrtio njegovog sina Daneta. Po drugoj priči, Dane je pao sa tavanskih stepenica sa kojih ga je gurnuo Nikola, koji je zbog toga, naravno, dugo godina nosio osećanje krivice, ružno sanjao i imao halucinacije, sećajući se bratovljeve smrti. Osećanje krivice, ako je nje uopšte bilo u Tesle – jer se Nikola mogao samo nalaziti pored brata Daneta na stepenicama – mogla je prouzrokovati, s jedne strane, snažnu nesvesnu pobudu da upravo on, Nikola, treba da ostvari Danetovu „izvanrednu nadarenost“ i tako ublaži težak bol koji se urezao u srce Teslinih roditelja; s druge strane, ovo osećanje krivice moglo je ostaviti Tesli, opet nesvesno, asketski ideal življenja kao prećutnu kaznu zbog svoje nesmotrenosti u vezi sa bratovljevom smrću. Kao da se obe moje pretpostavke sjedinjuju u jednu, izraženu najbolje od Tesle koji je, navodno, pričao da je u želji da svojim roditeljima nadoknadi gubitak drugog sina, podvrgao sebe gvozdenoj disciplini. Smatrao je da mora živeti spartanski, da tre-
ba da uči više od drugih i da u svakom pogledu bude bolji (ne kaže se u ovoj Teslinoj priči od koga bolji). Bez obzira na hipotetičnost ove teze, treba podsetiti da je zavist i ljubomora izmeñu dva brata ili dve sestre, naročito kada su približno jednako inteligentni, ili još i obdareni, gotovo redovna pojava u porodicama u kojima se deca bore za veću ljubav roditelja, i da tek uklanjanje jednog rivala (njegovom prirodnom ili nasilnom smrću, odlaskom u inostranstvo, ranom ženidbom ili udajom), podstiče ambicije onog drugog da se počne ostvarivati, pri tome retko ili nikad bez jačeg ili slabijeg, obično nesvesnog osećanja krivice. Šta bi još trebalo reći o grotesknim simptomima prinude koji su pratili Teslu čitav njegov dugi život? Nema prinudne neuroze bez snažnog potiskivanja nagona, seksualnog i agresivnog, nekad jače jednog, nekad drugog nagona. Kod Nikole Tesle nužno je pretpostaviti, na osnovu brojnih autobiografskih podataka, prisustvo izuzetno snažnih nagona, ili, možda je bolje da se izrazimo Jungovim jezikom, snažnog libida, dakle, ukupne energetske vitalnosti, obično uroñene prirode, kojom raspolaže neki čovek. Značajan pojam sublimacije u psihoanalizi, ali i u drugim oblastima kulturnog života, iako, prema Ani Frojd, mehanizam odbrane, ne spada u patologiju, a znači premeštanje energije sa objekata primarnog seksualnog i agresivnog izbora, na objekte koji imaju samo izvedenu vezu sa nagonima. Sublimisana delatnost, pre svega zahvaljujući deseksualizovanim emocijama, prema psihologu Draganu Krstću, postaje slobodna od diktata nagonskih težnji. Za mene nema nikakve sumnje da je Nikola Tesla, sličan u ovome i nekim drugim genijalnim ljudima koji su vodili asketski život, najveći deo svoje silne uroñene energije, koja se napaja iz izvora vitalnih nagona (seksualnog i agresivnog), uspešno sublimisao i preveo u oblast svojih pronalazaka i gotovo neprekidnog bavljenja idejama. Da li treba podsećati na činjenicu da nije poznata nikakva žena koja se na bilo koji način umešala u Teslin lični život, kao i na činjenicu da Tesla u svojoj autobiografiji, osim svoje majke, a onda na najpohvalniji mogući način, nikad nije spomenuo niti jednu ženu! Ako je Tesla i uspeo da najveći
deo svoje nagonske energije sublimiše, drugi, manji deo ove energije nije mogao biti sublimisan, već je zbog odbrambenog mehanizma potiskivanja deformisan i pretvoren u simptome prinudne neuroze. „Slom živaca“ u četrdesetim godinama života, o kome piše Tesla u autobiografiji, slom koji bi dovodio do takve preosetljivosti nervnog i čulnog sistema da bi mu svaka, i najmanja buka nanosila strahovit bol, nastupao bi ne samo zbog preteranog danonoćnog rada na pronalascima, ili samo zbog zloupotrebe duvana i kafe, već i zbog, delimično neuspele, sublimacije nagona. Ne izgleda, ipak, verovatno da su ovi simptomi „sloma živaca“, ma koliko povremeno bili jaki, bitno ometali stvaralački rad Teslin; naprotiv, kao da su ga podsticali, ili su se bili tako zgodno ugnezdili u sporedan kolosek Teslinog života, da su pre delovali groteskno nego dramatično. Nema nagoveštaja da se Tesla u toku svoga života odavao bilo kojoj perverznoj ili inverznoj seksualnoj delatnosti. Spomenimo još jednom strasno kockanje u jednom periodu Teslinog života – Tesla piše da bi zbog kockanja odustao od svake „rajske radosti“ – sve dok nije ovu strast „iščupao iz srca, tako da nije ostalo ni tračka želje“. Psihoanalitičari pretpostavljaju da je kocka česta zamena za onaniju ili i normalnu seksualnu aktivnost i navode primere iz psihoterapeutske prakse čudne ravnodušnosti nekih mlañih ili sredovečnih kockara prema seksualnom životu. Kada je savladao kockarsku strast, Tesla je počeo strasno da puši. Podsećamo da je pušačka strast Sigmunda Frojda nastupila naročito od vremena kada je, početkom pete decenije njegovog života, prekinuo polne odnose sa ženom, da bi se posle šestoro roñene dece izbegla nova, neželjena trudnoća. I kako, na kraju, objasniti neuobičajeno jaku Teslinu naklonost prema golubovima i čudnovatu ljubav prema jednoj golubici, praćenu neobičnim svetlosnim doživljajem njenog umiranja, doživljajem koji ne znamo gde da svrstamo: u čistu fantaziju ili halucinaciju, u parapsihološki doživljaj, ili da ga primimo kao stvarnost. Umesto sopstvenih pretpostavki, radije bih ovoga puta prepustio reč poznatom američkom psihoanalitičaru Džulu Ajzenbadu. Ovaj psihoanalitičar, koji je sarañivao i u časopisu Američkog društva za psihička istraživanja, u Teslinim sećanjima otkriva, najpre, karakteristike čoveka koji u najranijem detinjstvu, emo-
tivno i fizički, nije imao potrebnu pažnju majke u periodu dojenja (ova pretpostavka nije isključena kada znamo da je u Teslinoj porodici bilo mnogo dece). Tesla je zbog toga, s jedne strane, idealizovao majku, s druge strane, celog života je „bežao“ od nje (kao i od žena uopšte), ispunjen tugom zbog neostvarenog očekivanja. Ova vrsta ambivalencije, česta kod ličnosti koje se klinički opisuju kao opsesivno neurotične, obeležava sve Tesline odnose, kao i čežnju prema svemu što može biti simbol majke ili zamena za nju. Poznato je da je ptica stari univerzalni simbol majke i dojenja, kaže Ajzenbad. Ljubav prema golubovima, posebno prema jednoj golubici koju je Tesla negovao do njene smrti, mora da stoji u nekoj vezi sa ljubavlju prema majci, čiju je smrt Tesla na telepatski način osetio. Pošto je točak njegovog života napravio pun krug, Tesla je u starosti počeo da se hrani samo toplim mlekom. Dogañaj sa belim golubom i zaslepljujuće belim snopom svetlosti, kao da je simbol mlaza mleka iz majčinih grudi, zaključuje Ajzenbad. Ovaj oštroumni psihoanalitičar navodi primer jednog svog pacijenta, koji je u drugoj nedelji života morao da bude odvojen od dojke, i kasnije kao odrastao čovek, nije mogao da podnese ni reč „okruglo“ i podseća i na Teslin izbor jela. Kažnjavajući dojke koje ga nisu hranile, Tesla jede samo meso sa obe strane grudi; na drugoj strani je njegova snažna potreba da hrani golubove (koji oblikom podsećaju na dojke). Izneli smo jedno moguće psihoanalitičko gledanje na neke neobičnosti u životu Nikole Tesle, bez intimne potrebe da se sa ovom analizom složimo ili je odbacimo. Oglašavanjem Tesle za prinudnog neurotičara, kao i pokušajem objašnjenja porekla ove neuroze, ne izriče se apsolutno nikakav vrednosni sud nad Teslinom ličnošću. Moje je mišljenje da Teslina neuroza nije imala nikakav, ili bar ne bitan uticaj, pozitivan ili negativan, na njegovo genijalno stvaranje. Lični život Teslin, meñutim, sa svim poznatim neobičnostima, pa i bizarnostima u njegovom ponašanju, a naročito njegov asketski način života u koji žena nikad nije ni privirila, može da bude u vezi sa njegovom neurozom.
Teslin filosofsko-religiozni pogled na svet U drugom delu ovoga članka bavćemo se nezahvalnim pokušajem rekonstrukcije Teslinog filosofsko-religioznog pogleda na svet, za koji nismo uvek sigurni u kojoj meri je bio pod uticajem njegovog ličnog života i njegove neuroze. Još u dečaštvu, piše Tesla, „patio sam od čudne boljke; priviñale su mi se slike, često praćene jakim bleskovima i uticale mi na misli i dela. To su bile slike predmeta i dogañaja koje sam ja zaista bio video, a ne onih koje sam zamišljao. Kad bih čuo neku reč, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč opisivala u mojoj viziji“. Pitamo se nije li ova pojava kod Tesle karakteristika ejdetičara, meñu kojima ima dosta dece i umetnika. U svakom slučaju, fenomen svetlosti, kao energetski fenomen, rano je počeo da zanima Nikolu Teslu, i to preko ličnog doživljaja. I u kasnijem životu, kad god je Tesla nešto iole intenzivnije doživljavao (naročito u prirodi, ili u samoći svoje sobe, kada je zamišljao svoje buduće naučne eksperimente), svetlosne pojave redovno su pratile ovakve doživljaje, praćene nekad jakim glavoboljama uz osećanje „da mi mozak gori“. Vremenom, Tesla je postao svestan da mu je ne samo prijem kosmičke energije lako omogućen, već i da on sam postaje izvor energije. Ovakvo uverenje, osvedočeno iskustvom i, naravno, naučnim radom na otkrivanju i primeni raznih oblika energije u prirodi, jačali su u Tesli osećanje moći. Ponašajući se prividno skromno pred ljudima, odričući se celog života svakog zadovoljstva osim pronalazačkog, ophodeći se iracionalno prema novcu, koji je nemilice trošio na uvek nove laboratorijske eksperimente, ostajući tako često bez dinara, Nikola Tesla je, u stvari, postajao sve nezavisniji od ljudi, a to je postizao neprekidnom i uvek budnom kontrolom i nad sobom i nad drugim ljudima. Tesla je, najzad, ubedio sebe da je život koji se sastoji u beskrajnom uzdržavanju i odricanju, najbolji od svih načina življenja, pa ga je čak preporučivao drugim ljudima, ističući sebe kao primer. Da je u ovakvom Teslinom načinu življenja, koji je postao njegov pogled na svet, i pored blistavih otkrća u nauci koja su mu donela jednoglasna priznanja celog sveta, ipak bilo nečega nepriro-
dnog i nasilnog, da ne kažem i shizoidnog, govori Teslina zaokupljenost automatima i robotima, doživljavajući i sebe povremeno kao automat ili kao bateriju napunjenu silnom energijom koja počinje da svetli. „Čovek je samopokretljiv automat pod dejstvom spoljnih uticaja“, piše Tesla; „Mada naizgled svojevoljne i unapred odlučene, njegove akcije nisu upravljene samo iznutra, već i spolja. On liči na splav koji bacaju vali uzburkanog mora.“ Teslin genije, kao i većina drugih genijalnih ljudi, naročito bolno, i čak tragično, doživljava čovekovu nemoć pred prirodom i kosmosom. Tesla nikako ne pristaje da ostane splav na uzburkanom moru, njemu je data energija i sa njome moć da ovlada stihijom, u sebi i u spoljašnjem životu, pomažući tako, kao novi Prometej, svim ljudima i celom čovečanstvu. Odakle zapravo pristiže čoveku i celoj prirodi ta silna, nepojamna energija? Gordi Prometej, pali Lucifer u čoveku, prisutan je još kako i u Nikoli Tesli. Njemu ne treba intervencija Boga i bilo kakve duhovne sile koja smislom i Promislom upravlja ovim svetom. Tesla bi da čoveka načini bogom i tako gospodarem prirode; tek će onda biti iskorišćene prirodne sile na dobrobit ljudi, ratovi će prestati i čovek će uživati sve blagodati svoje mukotrpne pobede. Slične utopije slušali smo još od vremena Kampanele i Tomasa Mora, od Dekarta, u ogoljenijem, materijalističkom vidu od francuskih enciklopedista i u praksi od opasnih marksističkih zanesenjaka. Zar se i Nikola Tesla u XX veku sme ubrojati u pozitivističke naučnike XVIII i XIX veka? Tesli je blizak Rene Dekart, mnogo više kao naučnik nego kao filosof, jer piše: „Ništa nije iskusnom istraživaču uverljivije nego mehanistička teorija života koju je pre 300 godina donekle shvatio i izložio Dekart.“ Tesla naziva „pravim otkrćem“ knjigu Žaka Leba koja ima karakterističan naslov: Prisilna kretanja, knjiga koja u Tesli jača njegovu nepoverljivost prema svim unutarnjim, a poverljivost prema svim spoljnim nadražajima. Hteo bih da napomenem da je do ovakvih zaključaka o životu Tesla došao, prema sopstvenom priznanju, u jednom periodu „pritiska bolesti i proživljene patnje“. Ali treba dodati, ni onda kada je bio potpuno zdrav i kada se i u starosti osećao kao mladć, predviñajući da će živeti sto godina, Tesla nije drugačije mislio o kosmosu osim kao o reze-
rvoaru neiscrpne energije koja samu sebe uvek obnavlja, a o čoveku kao „mašini od mesa“, do koje je definicije Tesla došao još u mladosti. Nekakve duhovne nevidljive sile, koje bi zapravo predstavljale stvaran izvor kosmičke energije, Tesla je smatrao suvišnim. Karakteristično je za Teslu, prema onome kako je pisao u autobiografiji, da se ni u najkritičnijim trenucima u svom životu, kada mu je smrt bila sasvim blizu, nikada nije sećao Boga, niti je od Boga zatražio pomoć (dva puta se davio, jednom je mogao biti živ skuvan, drugi put umalo da izgori, čitavu jednu noć proveo zatrpan u nekoj staroj grobnici, od bolesti kolere jedva je ostao živ, a lekari su, prema Teslinom pričanju, najmanje tri puta dizali od njega ruke). Šopenhauer je jednom napisao „da je svako dete u izvesnoj meri genije i svaki genije je u izvesnoj meri dete“. Koliko je ovo tačno potvrñuje i Teslin primer. Dete, kao i genije, ne zna za smrt ili se ponaša tako kao da smrti nema. Nikola Tesla kao da se sam izlagao smrtnim opasnostima u toku života da bi izazivao smrt i sudbinu, a onda trijumfalno pokazao kako su čovek i njegova domišljatost jači od smrti (Tesla se zaista nekoliko puta spasavao od smrti samo zahvaljujući prisebnosti i sjajnoj bistrini duha koji mu je otkrivao onaj jedan jedini mogući način kako da se smrti spase). Nezaboravna je Teslina priča o njegovom pronalasku „oscilatora veličine budilnika“, koji je prikačio, u cilju eksperimentisanja, na jedan od stubova neke desetospratnice u kojoj je bio tek postavljen čelični skelet. Kada se grañevina posle nekoliko minuta zaljuljala, a radnici bili u panici i pozvali policiju, Tesla je brzo otkačio vibrator, stavio ga u džep i izrubio se. Kasnije je pričao, očevidno uživajući u osećanju moći, da bi se zgrada posle deset minuta sigurno srušila, tvrdeći dalje, poput megalomana, da njegov oscilator može da prepolovi Zemlju „kao kada dečak raspoluti jabuku“. Tesla je sve ovo ispričao ekshibicionistički, poput deteta ili – genija. Ukoliko smatramo da nacionalno-političko ubeñenje nekog velikog čoveka treba uvrstiti u njegov filosofsko-religiozni pogled na svet, onda nije suvišno ako spomenemo i Teslin pogled na burne političke dogañaje njegovog vremena, pogled koji će možda kod nekoga od nas danas izazvati još jedno čuñenje i iznenañenje,
koje je naš zemljak Tesla, u toku svoga života, prireñivao ljudima. Decembra 1914. godine, kada je Prvi svetski rat već uveliko besneo, Tesla kaže: „Dokle bude različitih nacionalnosti, bće i patriotizma. Taj osećaj mora biti iskorenjen iz naših srca, pre nego se uspostavi trajan mir. NJegovo se mesto mora ispuniti ljubavlju prema prirodi i naučnom idealu. Nauka i otkrće velike su snage koje će dovesti do njegova okončanja.“ Posle Prvog svetskog rata, na pomolu Drugog, Tesla je svom ranijem mišljenju imao još samo da doda: „Mir može nastupiti jedino kao prirodna posledica svestranog prosvećivanja i stapanja rasa, a mi smo još uvek daleko od toga blaženog ostvarenja.“ Osim što u ovoj izjavi prepoznajemo Teslu kao pacifistu, prosvetiteljskog racionalistu, naučnika koji veruje u nauku i svakako velikog humanistu, uzdržao bih se od daljeg tumačenja ovakvih Teslinih reči. Bili bismo nepravedni prema Tesli kada bismo na osnovu dosadašnjeg prikaza njegovog pogleda na nauku, energiju i Boga, filosofiju i politiku, zaključili kako je na sebi zadovoljavajući način rešio „prokleta pitanja“ transcendencije. Tesla nije bio srećan: svojim agnostičkoateistički pogledom na život. Ali on se u starijim godinama više nije dao izmeniti. Tesla se, doduše, ispovedao kako je pročitao stotine knjiga u nadi da će se pokazati neko svedočanstvo kako smrt nije kraj čovekov. Uzalud. Nikola Tesla je ostao uveren da je univerzum veličanstven, ali čist mehanizam, ljudsko bće automat kontrolisan spoljnim uticajima. Hrišćani bi, doduše, sigurno pozdravili jedan nešto drugačiji blesak Teslinog duha koji svedoči o složenom, i doživljajem i mišlju bogatom umu Teslinom, kada je ovaj na pitanje našeg zemljaka Vladislava Savća, šta je to što ga pokreće na neumoran rad sa toliko oduševljenja, odgovorio: „Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna ’entelehija’ koja sve pokreće i misao je njen glavni atribut. Isto tako ja sam uveren da je ceo kosmos objedinjen, kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj vasioni i time je
održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da postoji i kada hoću da mu pridam kakav materijalni atribut, onda mislim da je to svetlost, a kad pokušam da ga shvatim duhovno, onda je to lepota i samilost. Onaj koji nosi u sebi tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost, jer se sam oseća jednim tonom u sveopštoj harmoniji.“ Ovakva Teslina nadahnuta vizija, pre panteistička nego materijalistička, potiče iz vremena posle Prvog svetskog rata, kada je Tesli bilo nešto preko šezdeset godina. U starijim godinama, meñutim – ovo nije iznenañenje za pažljivog istraživača Teslinog života – njegovo interesovanje okreće se budizmu. Više filosofija nego religija, pesimističko agnostička u svojim osnovama, budistička predstava sveta negira čovekovo ja i traži njegovo poništenje u nirvani. Tesla, uglavnom se saglašavajući sa materijalističko-mehaničkom koncepcijom naučnika njegovog vremena o nastanku života, čak i kada je povremeno želeo da se oslobodi „materijalističkih okova“, dosledan svome pogledu na svet, zaključuje: „Velika je ideja Budina o selfu kao iluziji. Zaista, mi nismo ništa drugo do talasi u prostoru i vremenu koji kada ispare ne ostaje ništa... Nema individualiteta. Ne možete reći da talas u okeanu ima individualnosti. Postoji samo sledovanje talasa jedan za drugim. Vi danas niste ista osoba koja ste bili juče. Ja sam upravo niz egzistencija koje su približno, ali ne potpuno slične. Ovaj lanac je ono što proizvodi dejstvo trajnosti, slično pokretljivosti slike. Ono što Tesla ostavlja potomstvu nije plod Tesle, već sled egzistencija.“ Ovakvu ubedljivu tačku na svoj život mogao je da stavi i neki grčki stoički filosof ili, još pre, neki prosvetljeni budist. Kao što je poznato, rani budizam je učio da duša ne postoji, ali da ljudsko delanje stvara energetske impulse, silu što pokreće kružni tok rañanja i umiranja, pri čemu ponovno roñenje nije lični dogañaj u kojem se isto „ja“ koje je ranije postojalo, sada ponovo javlja. Pri ponovnom bivanju, dakle, to nije niti ista, niti druga osoba, ista je samo ulančanost koja vodi ponavljanju. Može da izgleda iznenañujuće, ali mi se čini da je srpski Ličanin Nikola Tesla stigao; kao nijedan Srbin pre ili posle njega, do pred same
dveri budističke filosofije. Gordo osećanje moći koje je Teslu povremeno zapljuskivalo, jer je uistinu posedovao čudesnu energiju koja ga je hranila doživljajem moći, izgleda da je pred kraj života iščezlo; ostalo je samo – ne znam tačno da li – stoički spokojan, filosofski rezigniran ili budistički blažen doživljaj poništavanja sebe pred veličanstvenim kosmičkim Ništa. Ima dve vrste genija, usuñujem se da spekulišem: umetnički i naučnički. Dok je umetničkom geniju – jednom Bahu, Geteu, Dostojevskom – prirodna; jer je u prvom redu doživljajna, predstava živog Boga u čijoj službi i uz čiju pomoć kao Božiji prijatelj ili saradnik
stvara, Boga koji mu onda garantuje i besmrtnost, dotle genije naučnika, u nečemu bliži kradljivcu vatre Prometeju i palom Luciferu, donosiocu svetlosti, teško priznaje da njegova genijalnost nije njegovo sopstveno delo i podvig. U ovom doživljaju moći i gordosti, koji se pred kraj života kod nekih naučnika istopi u suznu rosu smernosti, kao da su naučnici sasvim blizu genijalnom filosofu Gautami Budi, čije priznanje još i danas izaziva u ljudima divljenje i potajnu jezu: Sam spoznaju dosegoh, na koga da se pozivam! Nimalo slučajno, nekoliko današnjih znamenitih fizičara postali su budisti, ili im je budizam najbliža filosofija ili religija sveta.
Prema rekonstrukciji Mihaila Šapkina Mihail Šapkin iz Taškenta, koji deluje u okviru tamošnjeg "Projekta osvajanja kosmosa" tvrdi da je, sasvim slučajno, u njegove ruke dospeo doskora nepoznati rukopis genijalnog Nikole Tesle. Neki Šapkinov prijatelj bio je u Njujorku tragajući za predmetima koji bi zadovoljili njegovu kolekcionarsku strast. Tako je na ulici nabasao i na nekog siromaška koji preživljava prodajom starih stvari. Šapkinov prijatelj kupio je lep primerak starog vatrogasnog šlema, već videvši kako će on zablistati u punoj lepoti kada ga bude dobro očistio, pogotovo njegove hromirane delove. Kada se bacio na posao, u unutrašnjosti vatrogasnog šlema, umesto postave, ugledao je staru svesku. Imala je tanke, nagorele korice. Odavno ih je napala plesan, a tekst ispisan crnim mastilom na požutelim listovima, izbledeo vremenom, na nekim mestima bio je gotovo potpuno nečitljiv. Znatni delovi teksta bili su rastvoreni vodom, pretvoreni u svetlosive pege, kao na nekom laviranom crtežu. Pošto je sveska bila zahvaćena vatrom, svi listovi su, baš kao i korice, bili nagoreli, ne u
istoj meri, ali je neke reči iz teksta plamen nepovratno progutao. Pošto je dobio ovu svesku u ruke, Mihail Šapkin dao se na posao. Prvo je ustanovio stepen čitljivosti teksta, a onda se upustio u dug, mukotrpni rad - počeo je da prevodi zapise iz nagorele sveske, prvo bukvalno, a onda je odgonetao stvarni literarni, značenjski i logički smisao teksta. Mnogo problema zadala mu je rekonstrukcija sasvim izbledelih, potpuno nečitljivih reči, pa i celih rečenica, pogotovo zato što u prvi mah, kako piše, "mnoge nijanse, možda i vrlo važne detalje tog rukopisa" nije "čak ni razumeo". "Odjednom sam", navodi Šapkin, "shvatio da je to rukopis poznatog pronalazača Nikole Tesle, koji je živeo i radio u SAD".
Teslin manuskript
Etar postoji Tvrdnja Ajnštajna da nema etra pogrešna je Danas se mnogo govori o Ajnštajnovoj teoriji. Taj mladi čovek dokazuje da ne postoji nikakav etar (efir) i mnogi su s njim saglasni. Mi-
slim da je to pogrešno. Protivnici etra se u dokazne svrhe pozivaju na eksperimente Majklson-Morlija, koji su nastojali da izračunaju kretanje Zemlje u odnosu na nepokretni etar. Njihovi eksperimenti završili su neuspehom, ali to još ne znači da etra nema.
mac. Nećete otkriti nikakvo kretanje zato što je brzina okretanja čamca jednaka brzini kretanja vode. Zamenite u sopstvenoj predstavi čamac Zemljom, a vir - ciklonom etra, koji se okreće oko Sunca, i razumećete zašto eksperiment Majklson-Morlija nije bio uspešan.
Ja sam se u svojim radovima uvek oslanjao na postojanje mehaničkog etra i zato sam postizao odreñene uspehe. Šta je etar po sebi i zašto ga je tako teško otkriti? Ja sam dugo razmišljao nad tim pitanjem i evo do kakvih sam zaključaka došao: poznato je da što je gustina nekog tela veća, u njemu je veća brzina prostiranja talasa. Uporeñujući brzinu zvuka u vazduhu s brzinom svetlosti, došao sam do zaključka da je gustina etra nekoliko hiljada puta veća od gustine vazduha. Ali, etar je električno neutralan, zbog čega je u vrlo slabom uzajamnom dejstvu s našim materijalnim svetom, a k tome, pride, gustina tela našeg materijalnog sveta ništavna je u poreñenju s gustinom etra. Nije etar bestelesan - naš materijalni svet je bestelesan za etar.
U svojim istraživanjima uvek sam se pridržavao principa da se sve pojave u prirodi, bez obzira na to što ih u nekoj fizičkoj sredini nema, javljaju istovetno.
Bez obzira na slabašno meñudejstvo, svi mi osećamo prisustvo etra. Primer takvog meñudejstva javlja se kod sile gravitacije, takoñe i kod naglog ubrzanja ili kočenja. Mislim da su zvezde, planete i sav naš svet iznikli iz etera, kada je zbog nekih uzroka jedan njegov deo postao manje gust. To se može uporediti s obrazovanjem mehura vazduha u vodi, jer je takvo poreñenje vrlo blisko. Pritiskajući naš svet sa svih strana, etar se muči da se vrati u prvobitno stanje, ali mu se u tome isprečava unutrašnji električni naboj u telima materijalnog sveta. Tokom vremena, kada se izgubi unutrašnji električni naboj, etar će smrviti naš svet i pretvoriće ga u etar. Iz etra je nastao - u etar će se vratiti. Svako materijalno telo, bilo to Sunce - ili najmanja čestica, jeste oblast smanjivanja pritiska u etru. Zato oko materijalnih tela etar ne može da bude u nepokretnom stanju. Polazeći od toga, može se objasniti zašto je eksperiment Majklson-Morlija okončan bezuspešno. Da bi se ovo razumelo, prenesimo taj eksperiment u vodenu sredinu. Predstavite sebi da se vaš čamac vrti u ogromnom viru. Pokušajte da otkrijete kretanje vode u odnosu na ča-
Talasa ima u vodi, u vazduhu... a radio-talasi i svetlost - to su talasi u etru. Tvrdnja Ajnštajna da nema etra pogrešna je. Teško je sebi predstaviti da postoje radiotalasi, a da etar - fizička sredina koja prenosi te talase, ne postoji. Ajnštajn se trudi da objasni kretanje svetlosti u odsustvu etra kvantnom hipotezom Planka. Interesantno, a kako će Ajnštajn bez postojanja etra objasniti loptastu munju? Ajnštajn kaže etra nema, a sam, faktički, dokazuje njegovo postojanje. Uzmimo za primer brzinu prostiranja svetlosti. Ajnštajn izjavljuje - brzina svetlosti ne zavisi od brzine kretanja izvora svetlosti. I to je tačno. Ali, to pravilo važi samo onda, kada se izvor svetlosti nalazi u odreñenoj fizičkoj sredini (etar), koja svojim svojstvima ograničava brzinu svetlosti. Materija etra ograničava brzinu svetlosti isto onako, kao što materija vazduha ograničava brzinu zvuka. Kada etra ne bi bilo, onda bi brzina svetlosti bitno zavisila od brzine kretanja izvora svetlosti. Shvativši šta je etar, počeo sam da pravim analogije izmeñu pojava u vodi, u vazduhu i u etru. I tu se dogodio slučaj koji mi je mnogo pomogao u istraživanjima. Puno puta sam posmatrao kako je jedan mornar pušio lulu. Ispuštao je iz usta male krugove. Kružići duvanskog dima su, pre nego što bi nestali, preletali dovoljno rastojanje. Zatim sam sproveo istraživanje te pojave u vodi. Uzeo sam metalnu cev i sa jedne strane izrezao mali okrugli otvor, a sa druge strane sam stavio tanku kožu. Kada sam u cev usuo malo mastila, spustio sam je u bazen s vodom. Kada sam jako udarao prstima po koži, iz cevi su izletali crni krugovi, izazivajući znatno kolebanje vode uz zidove bazena. Voda
u bazenu je, pri tome, ostajala savršeno mirna. "Da, to je prenos energije..." uskliknuo sam tada. Bilo je to kao bljesak - odjednom sam shvatio da sam napravio generator koji je generisao etarske olujne krugove, koje sam nazvao etarski olujni objekti. Bila je to pobeda. Bio sam u stanju euforije. Video sam šta sve mogu. Mnogo toga sam obećao, ne istraživši neku pojavu do kraja, i zbog toga sam žestoko platio. Prestali su da mi daju novac za moja istraživanja, ali je najstrašnije bilo nešto drugo - prestali su da mi veruju. Euforiju je smenila duboka depresija. I tada sam se odlučio na moj bezumni eksperiment. Posle svih nesreća postao sam suzdržaniji u obećanjima. Radeći na etarskim olujnim objektima, razumeo sam da se oni ne ponašaju sasvim onako kako sam mislio ranije. Postalo je jasno da prilikom prolaska olujnih objekata u blizini metalnih predmeta oni gube svoju energiju i nestaju, ponekad uz eksploziju. Duboki slojevi Zemlje takoñe su privlačili njihovu energiju, jednako snažno kao i metal. Zato sam energiju mogao da prenosim samo na mala rastojanja. Tada sam obratio pažnju na Mesec. Ako pošaljem etarske olujne objekte ka Mesecu, oni će se odbiti od elektro-magnetnog polja, vratiće se nazad na Zemlju, ali na znatnoj udaljenosti od predajnika. Pošto je ugao pada jednak uglu odbijanja, ovu energiju moguće je prenositi na vrlo velika rastojanja, čak i na drugu stranu Zemlje. Izveo sam nekoliko eksperimenata prenoseći energiju do Meseca. Tokom tih eksperimenata pokazalo se da je Zemlja okružena električnim poljem. Ono je uništavalo slabe olujne objekte. Etarski olujni objekti koji su posedovali veliku energiju prodirali su kroz električno polje Zemlje i izlazili u meñuplanetarno prostranstvo. Tada mi je došla misao: ako uspem da napravim rezonantni sistem izmeñu Zemlje i Meseca, onda snaga predajnika može da bude vrlo mala, a da iz nje izvučena energija bude vrlo velika. Dok sam radio proračune koliku je energiju moguće dobiti, bio sam zadivljen. Iz proračuna je sledovalo da je energija, dobijena iz tog si-
stema, dovoljna da potpuno razruši neki veliki grad. Tada sam prvi put pomislio da moj sistem može da bude opasan po čovečanstvo. Uprkos tome, vrlo sam želeo da ostvarim moj eksperiment. U punoj tajnosti počeo sam podrobne pripreme mog bezumnog opita. Pre svega, bilo je potrebno da izaberem mesto za eksperiment. Najbolje mesto bio bi Arktik. Tamo nema ljudi i niko ne bi bio povreñen. Proračun je, meñutim, pokazao da bi pri sadašnjem položaju Meseca etarski olujni objekat mogao da udari i u Sibir, gde možda ima ljudi. Informacija je bilo malo, ali svejedno, znao sam da u Sibiru ljudi gotovo i nema. Svoj eksperiment morao sam da čuvam u najdubljoj tajnosti, inače bi posledice i za mene i za celo čovečanstvo mogle da budu vrlo neprijatne. Mene je uvek mučilo jedno pitanje - da li će moja otkrića koristiti ljudima? Odavno je poznato da sve izume ljudi primenjuju da bi istrebili jedni druge. U čuvanju moje tajne vrlo mi je pomoglo to što su mnogi instrumenti u mojoj laboratoriji, u to vreme, već bili demontirani. Kao i to što sam mogao da sakrijem ono što mi je za eksperiment bilo nužno. Od tih instrumenata sklopio sam novi predajnik i spojio ga s izvorom. Eksperiment takvom količinom energije mogao je da bude vrlo opasan. Ako pogrešim u proračunima, onda će energija etarskog olujnog objekta udariti u obrnutom smeru. Zato se nisam nalazio u laboratoriji, već dve milje udaljen od nje. Radom moje aparature upravljao je satni mehanizam. Princip eksperimenta bio je vrlo jednostavan. Da biste ga bolje razumeli, potrebno je da ponovo objasnim šta su etarski olujni objekat i loptasta munja. Vidljivost loptaste munje obezbeñuje veliki elektrostatički udar. To se može uporediti s mastilom koje je obojilo olujne krugove u mom eksperimentu u bazenu. Prolazeći kroz elektrostatičko polje, etarski olujni objekat zahvata u njemu čestice pod naponom koje izazivaju bleštavost loptaste munje. Da bi se napravio rezonantni sistem Zemlja-Mesec, bilo je neophodno da se postigne velika koncentracija čestica pod naponom izmečtu Zemlje i Meseca. Zato sam koristio svojstvo etarskih olujnih objekata da zahvataju i prenose te čestice. Generator je ka Mesecu emitovao etarske olujne objekte. Oni su, prolazeći kroz električno polje Zemlje, u njemu zahvatali čestice
pod naponom. Pošto elektrostatičko polje Meseca ima isto naelektrisanje kao i električno polje Zemlje, etarni olujni objekti odbijali su se o njega i vraćali se ka Zemlji, ali pod drugim uglom.
potrebno da se prizna postojanje etra, a naš naučni svet se sve više udaljavao od te istine. Čak sam zahvalan Ajnštajnu i drugima što su svojim pogrešnim teorijama poveli čovečanstvo s tog opasnog puta kojim sam išao.
Vrativši se, sada su se odbijali o električno polje Zemlje nazad ka Mesecu i tako dalje. Na taj način, stvoreno je klatno naelektrisanih čestica, rezonantnog sistema Zemlja-Mesec-električno polje Zemlje. Kada je u rezonantnom sistemu dostignuta neophodna koncentracija naelektrisanih čestica, sistem se samopokrenuo na svojoj rezonantnoj frekvenciji.
Možda je u tome i njihova glavna zasluga. Možda će za sto godina, kada se ljudski razum uzdigne iznad životinjskih instinkata, moj pronalazak biti ljudima od koristi.
Energija, povećana milion puta rezonantnim karakteristikama sistema, u električnom polju Zemlje pretvarala se u etarski olujni objekat koosalne moći. Ali, to su billi samo moji proračuni i pretpostavke, a šta će se stvarno dogoditi, ja nisam znao. Vrlo dobro se sećam dana tog eksperimenta. Bližilo se proračunato vreme. Minuti su tekli vrlo sporo, izgledalo je kao da su godine. Mislio sam da ću sići s uma zbog tog čekanja. Konačno je nastupilo proračunato vreme i... ništa se nije dogodilo! Prošlo je još pet minuta, ali se ništa neobično nije desilo. Razne misli su mi se vrzmale kroz glavu: možda nije radio satni mehanizam, nije radio sistem, možda ništa i nije trebalo da se dogodi? Bio sam na granici bezumlja. I odjednom... Svetlost se pomračila, a u telu mi se javio nepoznati osećaj - kao da me je neko izbo hiljadama igala. Ubrzo je sve prestalo, ali mi je u ustima ostao neprijatan metalni ukus. Svi mišići su mi onemoćali, a u glavi mi je bučalo. Osećao sam se potpuno slomljenim. Kada sam se vratio u svoju laboratoriju, bila je praktično cela, samo je u vazduhu bilo mnogo gareži... Opet me je obuzelo mučno iščekivanje jer nisam znao rezultate svog eksperimenta. I tek potom, kada sam u novinama pročitao izveštaje o neobičnim pojavama, shvatio sam - kakvo sam strašno oružje stvorio. Naravno, očekivao sam da će se dogoditi snažna eksplozija. Ali to nije bila eksplozija - bila je to katastrofa! Posle tog eksperimenta čvrsto sam odlučio da tajna mog izuma umre zajedno sa mnom. Naravno, znao sam da neko drugi može lako da ponovi taj bezumni eksperiment. Ali za to je
Radeći sa svojim generatorom, primetio sam nepoznatu pojavu. Prilikom njegovog uključenja, očigledno se osećao vetrić koji je duvao ka generatoru. U prvi mah sam pomislio da je to povezano sa elektrostatikom. Zatim sam rešio da to proverim. Uvio sam zajedno nekoliko novina, zapalio ih i odjednom se ugasio plamen. Iz novina je pokuljao gusti dim. S tako zadimljenim novinama obišao sam oko generatora. Iz svake tačke laboratorije dim je išao ka generatoru. Zadržavši se nad njim, odlazio je naviše, kao u nekakav levak. Kada je generator bio isključen, ove pojave nije bilo. Razmislivši o njoj, došao sam do sledećeg zaključka - moj generator, delujući na etar, smanjuje silu teže! Da bih se u to i uverio izradio sam velike vage. Jedan tas bio je postavljen iznad generatora. Da bi bio isključen elektromagnetni uticaj generatora, vage su bile izrañene od dobro osušenog drveta. Pošto sam precizno uravnotežio tasove, s velikim uzbuñenjem uključio sam generator. Tas koji se nalazio nad generatorom brzo je krenuo naviše. Mahinalno sam isključio generator. Tasovi su se zajedno pomerili, kolebali su se, ali nisu došli u ravnotežni položaj. Bilo je to slično žiži. Stavio sam na tasove teret i, menjajući snagu i režim rada generatora, dobijao sam neravnoteženi položaj vage. Posle tih eksperimenata, zamislio sam da konstruišem letilicu koja bi mogla da leti ne samo u vazduhu već i u kosmosu. Princip rada te mašine sastoji se u sledećem: postavljanjem na leteću mašinu generatora u smeru njenog poletanja, ona se odvaja od etera. Pošto etar sa svih drugih strana nastavlja pritisak s prethodnom silom, leteća mašina počinje da se podiže. Dok se nalazite u takvoj mašini, nećete osećati ubrzanje zato što etar neće ometati vaše kretanje.
Nažalost, morao sam da odustanem od gradnje leteće mašine. Dogodilo se to iz dva razloga: prvo, za tajno izvoñenje tih poslova nemam novaca. Ali, glavno je to što je u Evropi počeo veliki rat, a ja ne želim da moji izumi ubijaju! Kada će ti bezumnici prestati? Kraj manuskripta.
Etar ili efir Pojam etar dolazi nam iz grčkog jezika u kome označava čist, gornji sloj vazduha, ali ima i druga, različita značenja, od kojih ćemo ovde pomenuti neka. U grčkoj mitologiji etar je podrazumevao plameni vazduh u kome lebde zvezde i stanuju bogovi, odnosno, jednovremenost nebeskog prostora i svetlosne tvari. Grčka mitologija je pod etrom podrazumevala i nebeski vazduh, samo nebo i nebeski prostor. Svakako je odjek ovih značenja i savremena upotreba pojma etar, recimo u radiofoniji (na primer: "emitovana kroz etar na radio-talasima, emisija je privukla velikupažnju").
Kada je reč o našoj temi, mnogo je važnije značenje pojam etar u antičkoj grčkoj filozofiji, kao i u hemiji i fizici. U filozofskim sistemima Anaksagore, Empedokla i Platona, etar je imao značenje najfinije pratvari, dok je za Aristotela, pored vatre, vode, vazduha i zemlje, etar bio peti elemenat (kvintesenca), koji ispunjava nebeski prostor iznad Meseca. Zbog svoje finoće, etar je, u stvari, prvi, najvažniji elemenat, što će se kroz različite tradicije definisati kao najfinije i najčistije svojstvo, kao suština, srž, jezgro, kao skup najboljeg, najbitnijeg. Otuda je u alhemijskoj tradiciji etar glavna materija za pretvaranje metala, dok u hemiji označava najfiniji deo nečega, ali i bistru, bezbojnu i lako pokretljivu tečnost karakterističnog mirisa, specifično lakšu od vode (C4H10O). U fizici etar znači tvar čije se postojanje, pored materije, pretpostavlja, to je sredina u kojoj se zbivaju neke od prirodnih pojava (Sunce zrači u prostor energiju, a ona se prenosi poprečnim talasima kroz elastičnu sredinu etar, koja nema masu, zbog čega je nemerljiva).
Preporučena literatura za proučavanje života i dela Nikole Tesle
Tesla, čovek van vremena Autor: Margaret Čejni Izdavač: Samizdat B92 ISBN: 86-7963-275-9 Tesla, čovek van vremena je knjiga koja istražuje briljantan i proročki um jednog od najvećih naučnika i pronalazača dvadesetog veka. Autorka Margaret Čejni pruža uvid u plodonosna dostignuća ovog istinskog čarobnjaka nauke, ali istovremeno istražuje opsesije i ekscentričnosti čoveka od krvi i mesa, koji se sakrio iza svoje nauke.
Teslino proročanstvo Autor: Nikola Tesla (priredio Milovan Matić) Izdavač: Neven ISBN: 86-84091-51-5 Nemoguce je da Vas sadržaj ove knjige ne zainteresuje! Nije uobičajeno da se jedan ozbiljan istraživač, pronalazač i naučnik naziva prorokom, ali u Teslinom slučaju naslov je potpuno opravdan. Njegove vizije su danas svuda oko nas, mi uživamo u njihovim blagodetima, njih neprestano potvrñuju najnovija naučna i tehnička dostignuća. Tesla je čitav život posvetio miru, blagostanju i napretku ljudskog roda i neprestano se pitao: A šta je sad na redu? Odgovor ćete saznati ako bar delom zavirite u Teslina proročanstva koja se izlažu u ovoj knjizi...
Nikola Tesla srpski genije Autor: Kosta Dimitrijević Izdavač: Prometej ISBN: 86-82363-04-6 Ovo je sveobuhvatna biografija Nikole Tesle, prikaz njegovih dečačkih godina, studentskih dana, života u evropskim metropolama. Autor se takoñe osvrće na pisanje štampe o Tesli, pogotovo ovdašnje. Tako možete pročitati pojedine članke izašle u Politici u vreme njegovog života ili neke govore koje je Tesla držao pred različitim auditorijumima.
Teslina bajka Autor: Milan Ždrale Izdavač: Dereta ISBN: 86-7346-494-3 U knjizi Teslina bajka, Milan Ždrale pokušava da pronañe novi, autentičan, popularan i zanimljiv put u oslikavanju naučna i umetnički polivalentne ličnosti velikog naučnika. Pored osnovne linije koja se bavi naučnim životopisom - radom na polju elektromagnetike i primene naizmeničnih struja i radovima na bežičnom prenosu električne energije, Milan Ždrale ne zanemaruje ni humanistički, umetnički i mistični deo Teslinog života....
Nikola Tesla - ličnost neuroza i poslanje Autor: Žarko Trebješanin Izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva ISBN: 86-17-13581-6 Možda i jedinstveni primerak u literaturi koju danas možete naći u beogradskim knjižarama. Knjiga se bavi onom stranom velikog genija koja je izbila na površinu usled prekomernog rada. Njegovim opsesijma i pomalo čudnim ritualima koje je skoro celog života sledio.
Mladost i prvi izumi Autor: Nikola Tesla, Dragan Hamović Izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva ISBN: 86-17-13610-3 Na bazi Tesline autobiografije Zavod je izdao lepu knjigu prvenstveno namenjenu mlañim uzrastima. Kroz razne anegdote potpomognute ilustracijama, ovom knjigom je moguće deci približiti Teslin lik i delo
Teslino tajno oružje Autor: Aleksandar Milinković Izdavač: Beoknjiga ISBN: 86-83569-12-8 U knjizi, autor obrañuje najveće mitove koji su pratili Teslinu istraživačku aktivnost na polju tehnike, ali i period nakon njegove smrti. Isto tako, autor se osvrće na aktivnosti tajnih službi vodećih država sveta u trci za unapreñenjem oružja.
Tesla - pronalazač za treći milenijum Autor: Aleksandar Milinković Izdavač: Beoknjiga ISBN: 86-83569-16-0 Ovo je knjiga o Teslinim ljudskim i velikim naučnim dilemama - o Teslinim projektima koji se danas zloupotrebljavaju da bi se izazvale: globalne i lokalne klimatske promene, blokada elektronskih komunikacija ili promene našeg ponašanja ili mentalnog stanja.
Tesla - Dosije FBI Autor: Aleksandar Milinković Izdavač: Beoknjiga ISBN: 86-83596-11-x "Tokom čitavog svog radnog veka Tesla je bio pod prismotrom tajnih službi američke vlade. Ali od trenutka kad je najavio mogućnost ostvarivanja vazdušnog štita i zraka smrti nadziran je iz časa u čas... Na osnovu američkog zakona o slobodnom pristupu informacijama sa celokupne dokumentacije FBI o Tesli je skinut embargo. Svi dokumenti su stavljeni čitaocima na uvid u autentičnom obliku, sa dodatnim objašnjenjima tamo gde su bila potrebna".
Muzej Nikole Tesle 1952 - 2003 Monografija sa CD-om Izdavač: Muzej Nikole Tesle Beograd ISBN: 86-81243-16-0 Osim podataka o osnivanju, istorijatu i radu ove institucije u ovoj knjizi velikog formata može se naći i kraća biografija Nikole Tesle kao i svedočanstva nekih ljudi koji su bili u kontaktu sa njim pre kraj njegovog života. Takoñe, mogu se pronaći informacije o arhiviranju i različitim fondovima Muzeja. Posebno na CD-u se može virtualno proći kroz postavku Muzeja i videti kako rade neki od modela Teslinih aparata. Veoma bogato i kvalitetno izdanje.
Prepiska sa rodbinom Izdavač: Muzej Nikole Tesle Beograd ISBN: Od oko 70 000 pisama koje je Tesla sačuvao, a koje je primio od različitih ljudi ili institucija, veoma su interesantna ona koja su stizala od rodbine. Ta prepiska je trajala šezdeset godina a veći broj objavljenih pisama su ona koje je Tesla primio. Razlog tome je to što sam Tesla nije pravio kopije svojih pisama, a mali je broj onih koje je Muzej dobio od rodbine.
Teslina lična biblioteka - knjige sa posvetom Tesla's Personal Library - books with inscriptions Autor: Vesna Radojev Izdavač: Muzej Nikole Tesle Beograd ISBN: 86-81243-12-8 Izvanredan katalog knjiga koje su Tesli poklanjali prijatelji, poznanici, poštovaoci. Osim kataloške vrednosti koju ovo delo poseduje postoje i fotokopije posveta, ali i detalji o ljudima sa kojima je Tesla održavao prepisku ili održavao prijateljske odnose. Knjiga je dvojezična na jednoj strani tekst je na engleskom a na drugoj na srpskom.
Dnevnik iz Strazbura Autor: Nikola Tesla Izdavač: Muzej Nikole Tesle Beograd ISBN: 86-81243-03-9 Tokom 1883 i 1884 Tesla je boravio u Strazburu gde je radio u Edisonovoj električnoj kompaniji na uvoñenju električnog osvetljenja u Strazburšku železničku stanicu. Dnevnik je vodio na nemačkom jeziku. Muzej prvi put objavljuje originalni nemački tekst sa paralelnim prevodom na srpski jezik. Knjiga je ilustrovana crtežima električnih ureñaja sa kraja 19. veka.
Problem povećanja ljudske energije Autor: Nikola Tesla Izdavač: Muzej Nikole Tesle Beograd ISBN: Nakon svojih čuvenih istraživanja u Kolorado Springsu 1900. godine Tesla je objavio esej u kome je izneo svoje viñenje problema pomenutog u naslovu. Takoñe, autor se u ovoj ne baš obimnoj brošuri na 60-ak strana osvrnuo na tada aktuelne političke probleme u svetu.
Moji izumi Autor: Nikola Tesla Izdavač: Gramatik ISBN: 86-84421-23-X Nikola Tesla je 1919. godine kroz serijal članaka u časopisu Electrical Experimenter objavio jedinstvenu autobiografiju. U tom serijalu opisao je svoje detinjstvo, dogodovštine iz Smiljana, ali i period proveden u evropskim gradovima i Americi.
BUDIZAM Karma Kañu tradicija
Šta je budizam? Ne verujte mojim rečima samo zato što ih je Buda izgovorio, već ih dobro preispitajte. Budite sami sebi svetlo. Buda Šakjamuni
dno i drugo znači "stvari kakve jesu". Razumevanje "stvari kakve jesu" predstavlja ključ ostvarenja svekolike sreće. Sam Buda je ujedno učitelj, primer, zaštitnik i prijatelj. On svakome otvara mogućnost da izbegne patnju i uplovi u stanje narastajućeg blaženstva i da pri tom ka oslobodjenju i prosvetljenju usmerava i druge. Buda je pre više od 2500 godina imao jedinstvene uslove da prenosi svoje Učenje: rodio se u visoko razvijenoj kulturi, živeo okružen izuzetno nadarenim ljudima i nakon prosvetljenja imao pred sobom punih 45 godina da pokazuje metode koje vode spoznaji uma. To objašnjava bogatstvo i širinu Učenja (Darme): Kandjur, Budina originalna kazivanja, sastoji se od 108 tomova sa 84000 korisnih predavanja, dok su kasnije nastali komentari Kandjura -Tendjur, uobličeni u još 254 isto tako obimne knjige. Zato je Buda, osvrnuvši se na svoj celokupni život, mirno zaključio: Mogu srećan da umrem. Ni jedno jedino učenje nije ostalo skriveno u mojoj ruci. Uspeo sam da vam prenesem sve što vam može pomoći.
Ove Budine reči jasno izdvajaju budizam od onog što uobičajeno nazivamo religijom i pokazuju da je budizam praktičan pristup, namenjen stvarnom životu. Upitan zbog čega i čemu podučava druge, Buda je odgovorio:
Buda Duboki uvidi i mnogobrojni metodi koje donosi budizam fasciniraju i nadahnjuju sve veći broj ljudi Zapadnih kultura - za njih, Buda je oličenje vanvremenog ogledala sveprožimajućih potencijala uma.
Prenosim Učenje jer vi i sva ostala bića tragate za srećom, pokušavajući da izbegnete patnju. Ja vam otkrivam stvari kakve jesu.
Lama Ole Nidal
Budino Učenje je tokom prvih 1500 godina postojalo u Indiji i nazivano Darma, a u narednih 1000 godina na Tibetu, ime mu je bilo Ćo. I je-
Buda je roñen u severnoj Indiji sredinom VI veka p.n.e. u kraljevskoj porodici. Mladi princ je do svoje 29. godine, uživajući izuzetne pri-
vilegije, znao samo za radost - da bi, kada je po prvi put napustio palatu, njegov svet bio "iz temelja" uzdrman. Tokom tri dana, naišao je, prvo na bolesnog čoveka, zatim na starca i na mrtvaca, na kraju. Shvatanje o neizbežnosti starosti, bolesti i smrti duboko ga je potreslo: video je samo prolazne stvari - ničeg trajnog nigde nije bilo. Sledećeg jutra prošao je pored jogija uronjenog u meditaciju ... i umovi su im se sreli. Nadahnut ovim princ je napustio dom i porodicu - lutao je zemljom u potrazi za učenjima koji omogućavaju prevazilaženje smrti i patnje. Najbolji učitelji tog vremena su mu prenosili učenja, ali ga nijedno od njih nije moglo dovesti do konačnog ostvarenja. Nakon šest godina meditacije, on je, na mestu koje se i danas zove Bodgaja, seo ispod drveta čvrsto odlučivši da se neće pomeriti dok ne postigne svoj cilj... i nakon nedelju dana, na svoj 35-ti roñendan, spoznao je pravu prirodu uma: postao je Buda - Probuñeni. Prosvetljenje je rastopilo poslednje velove koje zaklanjaju um prostor i energija, u njemu i izvan njega, slili su se u jedno - i postao je vanvremena, sveznajuća svesnost. Svakim atomom svoga tela sve je znao i bio je sve. Narednih 45 godina Buda je hiljade nadarenih učenika podučavao metodama za postizanje prosvetljenja.
Darma Sve u svemu, Budino učenje nije ništa drugo do zdrav razum. Lama Ole Nidal Ukazujući šta postoji apsolutno a šta je uslovljeno, Buda je podučavao metode pomoću kojih je moguće ostvariti puno prosvetljenje. Pokazivao je svojim učenicima kako da sve životne situacije koriste kao korake ka prosvetljenju i davao učenja koje vode ka trajnoj, najvišoj radosti. Podsticao je učenike da budu nezavisni i kritični, da sami pažljivo ispitaju da li su učenja sputana dogmama i slepom verom ili su istinski oslobañajuća. Budistički metodi meditacije mogu pokrenuti moćne unutrašnje promene - kroz iskustvo prostora radjaju se neustrašivost, spontana radost i
aktivno saosećanje a život poprima narastajuće bogatstvo i smisao. Nivo svesnosti ostvaren meditacijom moguće je učvrstiti tako da se nikad više ne izgubi. Najviša učenja, Mahamudra i Džogćen, omogućavaju spoznaju jedinstva subjekta, objekta i akcije.
Karma Kao što naše preñašnje misli, reči i dela tvore naše sadašnje stanje - mi upravo ovoga trena sejemo seme svoje budućnosti. Lama Ole Nidal U budizmu reč karma ne znači "sudbina" već "delo" ili "uzrok i posledica". Najjednostavnije rečeno, svaka aktivnost, pozitivna ili negativna, ostavlja utiske u umu. Pošto sadržaji uma uslovljavaju način na koji doživljavamo svet, negativni utisci neizbežno vode budućoj patnji. Tako svojim mislima, rečima i delima sejemo seme budućih iskustava. Prema tome, u našim je rukama moć da primenjujući ovo shvatanje, promenimo svoje živote. Upotrebljeno na pravi način, razumevanje karme donosi slobodu oblikovanja sopstvene budućnosti. Dijamanski put koristi veoma delotvorne metode kojima se utisci štetnih dela uklanjaju iz uma. Njihovom primenom možemo se osloboditi svega što bi u budućnosti dozrelo u vidu teških stanja i neprijatnih situacija. Meditacijom je moguće čak i prevazići celokupan proces uzroka i posledice. Ako, ipak ne izaberemo da radimo sa svojim umom, nećemo imati nikakvu kontrolu i jednostavno ćemo biti žrtve sopstvenih dela.
Meditacija Samo je pitanje vremena, kada ćemo meditacijom ostvariti postojano stanje radosti. Nijedan od spoljašnjih uzroka ne može doneti sreću koja već ne postoji u nama. Lama Ole Nidal U budizmu, meditacija predstavlja "nenaporno ostajanje u onome što jeste". Ovo stanje može biti ostvareno umirivanjem i usredsreñivanjem
uma, kada se spoznaju mudrost i saosećanje, ili radom sa energetskim kanalima tela i meditacijom na svetlosne forme Buda. Najdelotvorniji metod, ukoliko smo u stanju da ga koristimo, je poistovećivanje sa vlastitom Buda prirodom, i doživljaj da smo u Čistoj Zemlji - oba metoda pripadaju Dijamantskom Putu. Kada nema odvojenosti izmedju posmatrača, posmatranog i samog čina posmatranja tokom i izmedju meditacija cilj - Mahamudra, je ostvaren.
Prosvetljenje Svi atomi trepere od radosti, sjedinjeni ljubavlju... i sve donosi svežinu, smisao i blista neogranicenim potencijalima. Svako biće bilo ovde ili negde daleko, svesno toga ili ne - pojavljuje se kao Buda... Lama Ole Nidal Buda je, pre više od 2550. godina, spoznao da je um - nikad rodjen i besmrtan - jasna svetlost. Iako se tela, misli i osećanja pojavljuju, menjaju i nestaju, sam um, koji je otvoreni, jasni i beskrajni prostor je nepovrediv i neuništiv. Kada je Buda ostvario oslobodjenje, prestao je da sebe doživljava kao metu - nije više bio telo podložno bolestima, starosti i smrti, niti misli i osećanja koja se neprestano menjaju i nestaju. Postao je blistava svesnost. To je dovelo do prosvetljenja, spoznaje da nema odvojenosti izmedju prostora i energije ni u jednom trenutku, ni na jednom mestu. Znao je sve i svega bio svestan. Osećao je najvišu radost i izražavao neizmernu ljubav koja sve sjedinjuje i pokreće.
Škole budizma Buda je podučavao, ne prema onome što je znao, već prema nivou i potrebama učenika. Lama Ole Nidal Buda je "radio" zarad dobrobiti tri tipa ljudi. Oni koji su želeli da izbegnu patnju, dobili su učenja o uzroku i posledici koja su nazvana Teravada ili "Mali put". Onima koji su želeli da urade više za druge, data su učenja Mahaja-
ne ili "Velikog Puta" - učenja o saosećanju i mudrosti. Ljudima sa snažnim poverenjem u sopstvenu Buda prirodu - koji u njemu nisu videli boga, osobu ili neku spoljašnju silu, već ogledalo sopstvenog uma - Buda je preneo učenja Vañrajane ili "Dijamantskog puta". Njima se Buda manifestovao u formi energije i svetlosti ili je direktno, kao tok svesnosti, prenosio uvid u prosvetljenje. Na ovom najvišem nivou cilj je puni razvoj uma - spontanost i lakoća Mahamudre. Osnovu, put i cilj ovog najvišeg uvida, pod različitim nazivima, prenose tri stare škole tibetanskog budizma: Njingma, Sakja i Kañu.
Dijamantski put Cilj Vañrajane je ostvarivanje stanja izvan svake dualnosti, kada spoznajemo da je sve savršeno upravo tako kako jeste, jednostavno zato što izražava beskrajni potencijal uma. Lama Ole Nidal Dijamantski put (tib. Dorñe Tekpa) se najčešce opisuje kao krunski dragulj Budinog učenja. Polazeći od razumevanja uzročnosti i nadahnute spoznaje, kako bi se sva iskustva transformisala u samooslobañajući smisao i prirodnu čistotu, Dijamantski put koristi metode potpunog poistovećivanja sa Prosvetljenjem. U suštini, sadrži tri pristupa: "Put metoda", "Put uvida" i "Guru jogu". Na taj način um sebe može spoznati kroz vlastitu energiju, svesnost ili moć poistovećivanja. Metod koji se danas najviše koristi na Zapadu je Guru joga. Identifikacija sa ostvarenim lamom brzo vodi ka najdubljim spoznajama sopstvenog uma.
Karma Kañu tradicija Milarepa, tvoja Linija je poput rečne struje - teći će dugo i daleko. Padampa Sangñe Karma Kañu je jedna od četiri glavne škole tibetanskog budizma. Kao Linija direktne usme-
ne transmisije, prevashodno je usmerena na meditaciju i kroz interakciju sa kvalifikovanim učiteljem može dovesti do pune spoznaje prirode uma. Karma Kañu linija je transmisija Mahamudre, učenja koje omogućava dostizanje prosvetljenja u toku jednog života.
vnih rodjenja. Biće poznat kao Gospodar Karme - Karmapa.
Ova učenja potiču od Bude Šakjamunija. Ovo živo iskustvo je u Indiji prenošeno punih 1500 godina, dovodeći mnoge do prosvetljenja. U to vreme je Tilopa (988 - 1069) bio, možda i jedini, nosilac svih Mahamudra Linija. Naropa (1016 - 1100) i njegov učenik Marpa (1012 1097) su preneli Liniju na Himalaje. Transmisiju dalje nastavljaju najpozntiji tibetanski jogi Milarepa (1052 - 1135) i njegov glavni učenik - monah Gampopa (1079 - 1153). Gampopa, potom, prenosi učenja prvom ðalva Karmapi čije su uzastopne inkarnacije očuvale neprekidnost Kañu transmisije.
Pre smrti, prvi Karmapa je, uvidevši da njegov posao nije završen, obećao da će i nadalje, jedno za drugim, svesno prihvatati ljudska roñenja kako bi njegovi učenici mogli da nastave razvoj. On je ostavio zapis sa preciznim opisom okolnosti svog narednog roñenja.
Počev od Gampope, Kadampa učenja Mahajane od majstora Atiše se podučavaju u Kañu školi. Takoñe, III Karmapa, Rangñung Dorñe, je u Kañu Liniju integrisao Maha Ati učenja (Džogćen), a posebno Njingmapa Terme koje potiču od Padmasambave (tib. Guru Rinpoče). Zapravo, sam Padmasambava je prorekao da će Karmapa postati nosilac Linije njegovih Terma učenja. Zahvaljujuci Karmapinim uzastopnim inkarnacijama, Mahamudra učenja su kroz vekove očuvale izvornost, životnost i snagu do današnjih dana.
Karmapa Svaki od Karmapa predstavlja bezmerni, ljubavlju prebogati potencijal prostora - puno prosvetljenje. Lama Ole Nidal Karmapa, poglavar Karma Kañu škole tibetanskog budizma, je prvi svesno inkarnirani lama Tibeta, nosilac pune transmisije i neraskidivog toka prosvetljenja svih Buda. Buda je predskazao da će se 1600 godina posle njegovog odlaska, pojaviti čovek izuzetnog duhovnog ostvarenja i beskrajnog saosećanja koji ce širiti budistička učenja tokom mnogih pono-
Budino predskazanje je ostvareno kada je Gampopa prepoznao velikog jogina Dusum Ćenpu (1110 - 1193) kao Karmapu.
Karmapa se smatra emanacijom bodisatve saosećanja - Oči Ljubavi (tib. Čenrezi, sans. Avalokitešvara). Takoñe je poznat i kao Lama sa Crnom Krunom. On je sada u svojoj XVII inkarnaciji kao Karmapa Taje Dorñe.
Kratka istorija Karma Kañu Linije Topga Julñal Rinpoče Kañu linija, koja se ponekad naziva i "usmenom linijom" Tibeta, potiče od velikog jogina Tilope, koji je živeo u severnoj Indiji, otprilike u X veku n.e. Tilopa se smatra začetnikom Kañu linije, a bio je nosilac i četiri specijalne transmisije (tib: bka-babs-bzhi). Iako izmeñu istorijskih izvora postoje nepodudarnosti u vezi identiteta budističkih majstora ove četiri transmisije, najčešće se govori da su njihova porekla sledeća: prva transmisija potiče od Lopon Ludruba (tib. slob-dpon-klusgrub, skt. Acarya Nagarjuna) i sastoji se od dve tantre: "Sangva Dupa" (tib. gsang-ba-duspa, skt. Guhasamaja) i od tantre nazvane "Denši" (tib. gden-bzhi). Ova transmisija sadrži i prakse "iluzornog tela" (tib. sgyu-lus, skt. Mayadeva), kao i "prenosa" (tib. pho-ba, skt. Samkranti). Druga specijalna transmisija potiče od Nakpo Čope (tib. nag-po-spyod-pa) i sadrži tantru "ðuma Čenpo" (tib. sgyu-ma-chen-po, skt. Mahamaya), kao i praksu nazvanu "svesno sanjanje" (tib. rmi-lam, skt. Svapna). Treća specijalna transmisija potiče od Lavape (tib. laba-pa), nazvana je "Demčok" ili "Korlo Do-
ngpa" (tib. bde-mchog, khor-lo-sdompa, skt. Chakrasamvara), a sadrži i praksu "jasne svetlosti" (tib. odgsal, skt. Prabhasvara). Četvrtu transmisiju prenela je Kandro Kalpa Sangmo (mkha-gro-bskal-pa-bzangmo), a sadrži tantru poznatu kao "ðepa Dorñe" (dgyes-pa-rdo-rje, skt. Hevajra), kao i praksu "tumo" (gtum-mo, skt. Candali). Tilopa je ova učenja preneo joginu Naropi i kasnije su sistematizovana kao "Šest joga Narope". Ove meditacije smatraju se centralnim praksama Kañu linije. Iz nekoliko pisanih izvora proizlazi da je Naropa roñen 956. g.n.e. Svoje znanje preneo je velikom tibetanskom prevodiocu Marpi (roñen 1000. g.n.e.), koji je putovao u Indiju kako bi primio učenja, a kasnije se vratio na Tibet, gde je širio Darmu. Marpin učenik ðecun Milarepa, roñen 1033, postao je veliki tibetanski jogin. Milarepina životna priča, koja počinje teškim okolnostima nastalim usled prerane smrti njegovog oca, kojima sledi njegova osveta nepoštenoj tetki i teči, kao i kasnije kajanje, koje je dovelo do iskrene želje za praktikovanjem Darme, dobro je poznata meñu Tibetancima. Zahvaljujući svojoj istrajnosti i sposobnosti da prihvati sve okolnosti na koje je nailazio, ostvario je duboku spoznaju konačne prirode stvarnosti. Milarepina učenja su zabeležena u njegovih 100.000 pesama i u drugim tekstovima. Liniju Milarepinih učenja nastavio je Gampopa (roñen 1079.), poznat i kao Dakpo Larñe - lekar iz Dakpoa. Prvo je učio u okviru Kadampa tradicije, koja je postepeni i sistematični put, zasnovan na lamrim učenjima. Kasnije je sreo Milarepu, od koga je primio sva učenja, i praktikujući po njegovim uputstvima, u potpunosti je ostvario njihov smisao. Od Gampopinog vremena, linija je poznata kao Dakpo Kañu i sastoji se od mnogih pod-linija. U XII veku, prvi Karmapa, Dusum Ćenpa, postao je učenik Dakpo Larñea, od koga je primio sva učenja sutre i tantre. Tokom mnogih godina učio je, praktikovao i podučavao širom Tibeta. On je osnivač Karma Kañu linije. Rec "Karma" odnosi se na samog Karmapu, dok "Kañu" potiče od izraza "Kababši ðupa", a to su četiri posebna skupa učenja kojima je ovladao Tilopa, i koja potiču od Bude Šakjamunija. Karmapa je bio prvi prepoznati reinkarnirani lama Tibeta.
Nakon pojave prvog Karmape, Karma Kañu škola se brzo razvijala, a njena učenja su praktikovana širom Tibeta. To je bilo vreme velikih političkih promena i ubrzanog propadanja tibetanskih kraljevina. Pojavile su se mnoge značajne političke ličnosti koje su se borile za vlast, ali pošto su imali nesložne sledbenike, niko od njih nije uspeo da postigne svoj cilj. Karmapa nikada nije bio zainteresovan za borbe različitih političkih frakcija, niti se u njih uključivao. U stvari, bio je prinudjen da se aktivno odupire uplitanju u politiku, zbog svog veoma osetljivog položaja. Kako je imao ogromni duhovni autoritet, Karmapa je bio meta onih koji su imali političke ambicije, a i njegovi učenici su ga ohrabrivali da preuzme vlast, pošto su smatrali da ima kvalitete voñe. Tokom tog burnog perioda, negde izmeñu XIII i XIV veka, Sakjape su zavladale Tibetom, uz podršku mongolskog cara Kublaj Kana, a kasnije i Ganges Kana. Tada je Tibet prvi put dobio političkog i religijskog voñu u jednoj ličnosti, i prvi put nakon pada kraljeva bio je ujedinjen pod jednim vladarem. U to vreme, moćni vladari Mongolije i Tibeta, uviñajući uticaj koji su visoke lame imale na Tibetance, usvojili su strategiju njihovog pridobijanja, obezbeñivanjem darova, pozivanjem u svoja kraljevstva i dodeljivanjem zvučnih titula. Motivacija ovih gestova, često je bila politička, a ne religiozna. Za vreme vladavine dinastije Ming, u XIV veku, kineski car Junglo pozvao je u posetu petog Karmapu, Dešin Šekpu, od koga je primio mnoga učenja. Tokom svoje posete Kini, Karmapa je izveo mnoga čuda, a carskim umetnicima bilo je nareñeno da ih svakodnevno beleže, pa su ih naslikali na oko dvadeset velikih svitaka. Nekoliko njih je čuvano u manastiru Curpu, na Tibetu, sve do kineske invazije 1950. godine. Junglo je bio toliko dirnut ovim dogañajima i razvio je tako duboko poverenje u Karmapu, da je predložio preobraćanje svih duhovnih redova Tibeta u Karma Kañu liniju. Dešin Šekpa je odlučno odbio ovaj predlog i održao je predavanje o važnosti poštovanja drugih škola, na osnovu razumevanja da su različite tradicije neophodne kako bi izašle u susret sklonostima različitih ljudi. Uprkos politici toga vremena, period izmedu XIII i XVII veka bio je povoljan za Karma Kañu tradiciju. Kako su se učenja širila i broj sle-
dbenika rastao, lame linije su postajale sve uglednije, tako da bi se ovaj period tibetanske istorije mogao nazvati "Kañu erom". U to vreme, desila se dramatična promena u strukturama moći zemlje, koja je bila raspeta izmeñu unutrašnjih borbi za prevlast i spoljašnjih političkih uticaja. Centralnu vladu, koju je vodio Desi Cangpa, snažni pristalica Karmape, zbacio je mongolski voda Gošir Kan, a vlast je preuzeo V Dalaj Lama. X Karmapa, Čojing Dorñe, postao je žrtva ovih političkih dogañaja, pa je sredinom XVII veka morao da napusti Tibet i skloni se u kinesku pokrajinu ðang. Nakon ovoga, broj sledbenika Kañu linije se smanjivao, sve do XVIII veka, kada je pod XIII Karmapom Dudul Dorñem, Situ Čoñi ðungne vodio liniju ka periodu obnove i razvoja. U to vreme, lame Kañu linije napisale su mnoge značajne filozofske tekstove, kao i radove iz gramatike, sanskrita i astrologije, doprinevši tako literarnoj tradiciji i dobrobiti naroda Tibeta. Tokom XX veka, za života XVI ðalva Karmape, širom sveta su osnovani brojni Darma centri, meñu njima i Karmapin meñunarodni budistički institut u Nju Delhiju, Indija, sa ciljem da omoguće izučavanje i praktikovanje Budinih učenja. Nakon što je napustio Tibet, Njegova Svetost XVI Karmapa je uspostavio svoje sedište u novoizgradenom manastiru Rumtek, u Sikimu (savezna država Indije; graniči se sa Nepalom, Tibetom i Butanom, prev.), koji je poznat kao Darma-čakra centar, kao i centar za povlačenje i škole za monahe. Poput svojih prethodnika, XVI Karmapa bio je, pre svega, duhovna ličnost i zbog toga nije učestvovao u borbi za osloboñenje Tibeta.
Umesto toga, ulagao je napor da duhovna tradicija Tibeta ostane netaknuta i na taj način je pomogao očuvanju identiteta i jedinstvene kulture svog naroda. Istovremeno, XVI Karmapa nikada nije smetnuo sa uma prisustvo veoma sposobnog duhovnog voñe, Njegove Svetosti Dalaj Lame, koji je i politički lider tibetanske nacije. Dalaj Lama poseduje sve kvalitete koje zahteva takav položaj, kao i veliko administrativno telo, čiji su mnogobrojni članovi uključeni u veoma važne političke aktivnosti usmerene ka dobrobiti naroda Tibeta. Kao što je već navedeno, sve ustanove koje je osnovao Njegova Svetost ðalva Karmapa, stvorene su sa ciljem očuvanja tibetanske duhovne tradicije i kulture, kao i radi dostupnosti Budinih učenja ljudima svih nacionalnosti, koji smatraju da im mudrost i uvidi budizma mogu pomoći. Uopšteno govoreći, Karma Kañu linija naglašava opsežno izučavanje velikog broja tema, bez pravljenja razlike izmeñu njihovog nivoa važnosti. Kada duhovni učitelj to smatra prikladnim, učenja o Mahamudri - Velikom pečatu praznine - koja su najdublja i konačna učenja linije, se prenose i praktikuju, u etapama koje je propisala tradicija. Kada se razvije sposobnost za razumevanje dubine celokupnih učenja Mahamudre, može se početi sa "Šest joga Narope". Kada učitelj prenese suštinu učenja Mahamudre, i kada učenik ostvari istu duboku spoznaju kao i učitelj, tada se ta osoba prepoznaje kao nosilac linije, bez obzira na njegovu ili njenu prošlost. Bez obzira da li je on ili ona prepoznati lama, ili nezareñeni praktičar, spoznaja suštinske prirode i dubokog smisla Mahamudre predstavlja kvalifikaciju koja takvu osobu čini nosiocem tradicije.
Lama je taj koji nam otvara riznice Darme. Iako je istina, kao suština našeg uma, oduvek postojala ključeve riznice nam prvi pruža lama. On nam, poput ogledala pokazuje naše sopstveno lice, i iz nepreglednog okeana učenja zahvata upravo onu kap koja je za nas, ovde i sada, korisna.
XVI Karmapa Rangñung Rigpe Dorñe Želim da, na kraju, uklonite tamu vlastitog neznanja i prepoznajući mudrost sopstvene svesnosti, dosegnete potpuni mir i krajnje ostvarenje Vañradare, a da do tada budete srećni i nesebično radite za dobrobit drugih. XVI Karmapa
Njegov život se odvijao po obrazcu njegovih prethodnika - činila su ga putovanja i podučavanja širom zemlje. Nakon okupcije Tibeta, Karmapa je zajedno sa svojim učenicima bio prinudjen da 1959. napusti zemlju, kako bi očuvao transmisiju Karma Kañu linije. Time se ispunilo proročanstvo V Karmape da će se, u vreme njegove XVI inkarnacije, loza kineskog cara ugasiti, da će Kinezi napasti i okupirati Tibet donoseći patnju i siromaštvo za oba naroda i da će se, na Tibetu, budistička učenja gasiti. Kralj Sikima je ponudio Karmapi zemlju na kojoj je, potom, obnovljen manastir Rumtek Karmapino sedište u egzilu. Njegova putovanja su postajala sve brojnija, a njegove aktivnosti su neprekidno rasle. 1974. je, po prvi put, na poziv svojih prvih učenika sa zapada, Olea i Hane Nidal posetio Evropu: 10. Decembra, Karmapa je stigao u Kopenhagen. Nakon toga, budistički centri su bili osnovani u Evropi i Americi. Karmapa Rangdjung Rigpe Dorñe je 1979. započeo izgradnju novog meditacionog centra jugoistočno od Nju Delhija, gde se danas nalazi Karmapin meñunarodni budistički institut (KIBI). U julu 1981. Karmapa je započeo rekonstrukciju hramova i meditacionih centara. Organizovao je štampanje i distribuciju hiljada Darma tekstova - meñu njima i 500 primeraka Kanñura. Čak je, i tokom poslednjih meseci svog života, vredno radio na širenju Darme.
XVI Karmapa, Rangñung Rigpe Dorñe, je roñen 1924. u istočnom Tibetu. Prepoznat je prema uputstvima koja je, opisujući detalje u vezi svoje sledeće inkarnacije, ostavio XV Karmapa. Zatim je u manastiru Palpung zamonašen, primio bodisatva zavet, mnoga učenja, odoru svog predhodnika i Crnu Krunu.
XVI Karmapa je umro u SAD, u bolnici u Sionu, u blizini Čikaga, 5. novembra 1981. 36 sati nakon smrti njegovo telo je ostalo toplo i savitljivo, a naročito je njegov srčani region bio toliko topao da se to moglo osetiti sa priličnog rastojanja. 9. novembra Karmapino telo je preneto u manastir Rumtek. Umesto da se tokom 45 dana, koliko je proteklo do kremaci-
je, raspadne, Karmapino telo se smanjilo do veličine malog deteta. Tokom kremacije kojoj je prisustvovalo stotine lama i učenika iz celoga sveta, iako je vreme bilo vedro i suvo, Sunce je okružila džinovska duga.
XVII Karmapa Taje Dorñe XVII Karmapa je potpuno nalik predhodnim Karmapama - dovoljno je da stvari samo jednom vidi ili čuje i da ih u potpunosti razume.
je bilo prvo predstavljanje "novog" Karmape svetu. U novembru 1996. tokom velike ceremonije, u hramu u Bodgaji, primio je zavete budističkog utočišta i pridružio se monaškom redu. Tada je dobio ime Trinli (Buda aktivnost) Taje (Bezgranična) Dorñe (Nepromenljiva). Prvu veliku ceremoniju kojoj je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi iz celog sveta, vodio je u Bodgaji, mesec dana kasnije. Oktobra 1997. doputovao je u Butan, na poziv kraljevske porodice, gde je primljen uz najviše počasti i zvanično prihvaćen kao novi Karmapa. Krajem 1999. tokom prvog obilaska istočne Azije hiljade ljudi su od njega primili budističko utočište i inicijacije.
Lama Ole Nidal Početakom novog milenijuma Karmapa Taje Dorñe je prvi put posetio Evropu. Od januara do avgusta 2000. XVII Karmapa je dao budističko Utočište, Bodisatva zavet i brojne inicijacije u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Mañarskoj, Španiji, Švajcarskoj, Poljskoj i Danskoj. Karmapa Taje Dorñe nastavlja sa intenzivnim obrazovanjem. Svakodnevno provodi više časova u meditaciji i sa nekim od najvećih majstora tibetanskog budizma intenzivno je meditirao u povučenosti. Takoñe, dobro poznaje savremenu nauku i moderne aspekte 'informatičkog društva'.
XIV Šamar Rinpoče Mipam Čokji Lodro (roñ. 1952.) U budućnosti će se pojaviti veliki bodisatva sa krunom boje rubina, koji će mnoga napaćena bića izbavljati iz konfuzije i patnje. Buda Šakjamuni Roñen je na Tibetu 1983. godine kao prvoroñeni sin III Mipam Rinpočea, velikog lame Njingma škole. Kao što je uobičajeno za Karmapu, prvog svesno inkarniranog lamu, u uzrastu od jedne i po godine dečak je počeo da se predstavlja kao Karmapa. U martu 1994. on i njegova porodica su uspeli da prebegnu sa Tibeta prvo u Nepal a zatim u Indiju. Istog meseca došao je u Nju Delhi, gde ga je, tokom ceremonijalne dobrodošlice, Šamar Rinpoče, drugi po rangu lama Karma Kadju škole i formalno prihvatio kao XVII Karmapu. To
Prvi Karmapa, Dusum Ćenpa, započeo je tradiciju svesno inkarniranih lama Tibeta, najavivši da će se ponovo roditi kao II Karmapa, Karma Pakši. Linija Šamarpinih inkarnacija nastala je takoñe u XIV veku i predstavlja drugu liniju uzastopnih inkarnacija u istoriji ove tradicije. Pred svoju smrt, II Karmapa je zapisao da će se u budućnosti pojavljivati u obličju dvojice lama koji će se reinkarnirati jedan za drugim, naizmenično kao učitelj i učenik, da bi očuvali transmisiju Kañu Linije. To se i obistinilo u vreme III Karmape, Rangñung Dorñea, koji je
svog najznačajnijeg učenika, Kjadrup Tragpa Sengea, prepoznao kao drugu emanaciju Karmape, poklonio mu Crvenu krunu i dodelio mu status Šamarpe, što znaci "Nosilac Crvene Krune". Crvena Kruna je replika Karmapine Crne krune i na simboličan način označava neodvojivost ove dve linije inkarnacija. Šamarpa je takode poznat kao emanacija Amitabe, Bude Beskrajne Svetlosti.
ga posvetio se mnogim projektima koje je u poslednjim godinama svog života započeo XVI Karmapa. Šamar Rinpoče je zaslužan za ponovno štampanje Tenñura, zbirke komentara Budinih učenja. On je i jedan od osnivača Karmapinog meñunarodnog budističkog instituta (KIBI) u Nju Delhiju, čijem je otvaranju 1990. prisustvovao i predsednik Indije. U skladu sa Karmapinom željom, u KIBI -ju se održavaju studije iz oblasti budizma, kako za monahe, tako i za nezaredjene. Radi na osnivanju Instituta za više budističke studije i Centara za intenzivnu meditaciju u Nepalu. Šamarpa podučava u centrima Karma Kadju škole širom sveta. Zahvaljujući, pre svega, naporima Šamar Rinpočea, 1992. godine prepoznata je sedamnaesta inkarnacija Karmape.
Lopon Ceču Rinpoče (1918 - 2003) I kada moje telo ne bude ovde, ja ću i dalje biti prisutan. To je sigurno! Lopon Ceču Rinpoče
XIV Šamarpa, Mipam Čokji Lodro je roñen na Tibetu 1952. godine. Kada je imao četiri godine, XVI Karmapa ga je prepoznao kao četrnaestu inkarnaciju Šamarpe. Sa šest godina, mladi Šamarpa je primetivši grupu Jangpačen lama oduševljeno uzviknuo: "Oni su iz mog manastira". Nakon toga je sa Karmapom posetio Dečen Jangpačen - manastir kojim je upravljao tokom svojih prethodnih inkarnacija. Tu su se nalazile statue svih prethodnih Šamarpi koje je, bez oklevanja, identifikovao. Ugledavši Crvenu krunu rekao je: "Ovo je moja kapa". Od XVI Karmape primio je celokupnu transmisiju Karma Kañu škole. Nakon kineske invazije Šamar Rinpoče je zajedno sa XVI Karmapom napustio Tibet. Uz Karmapu je ostao sve do njegove smrti. Nakon to-
Lopon Ceču Rinpoče je rodjen 1918. godine u Butanu. Još kao dečak je zamonašen u Punaka Džongu, najvećem butanskom manastiru. Meñu njegovim brojnim učiteljima su bile lame sve četiri škole tibetanskog budizma (Kañu, Njingma, Sakja i Gelug). Proveo je mnoge godine meditirajući u Milarepinim pećinama i na svetim mestima Guru Rinpočea. Kada je imao 26 godina, XVI Karmapa je postao jedan od njegovih najvažnijih učitelja. Od njega je primio učenja i transmisije Karma Kañu škole. Narednih nekoliko decenija Rinpoče se posvetio izgradnji i obnovi budističkih manastira, mesta za meditaciju, stupa i molitvenih točkova kao i razvoju najizolovanijih oblasti Nepala.
1969. godine Ole Nidal i njegova supruga Hana postali su prvi učenici sa zapada XVI Karmape, najvećeg majstora meditacije XX veka i poglavara Karma Kadju škole tibetanskog budizma. Posle tri godine intenzivnog učenja i meditacije sa Karmapom i drugim velikim lamama Tibeta i sami su postali lame. Karmapa im je potom poverio da 2500 godina staro i neprekinuto Budino učenje prenesu na Zapad. Poslednjih 30 godina njihov život ispunjen je neprestanim putovanjima, predavanjima i osnivanjem budističkih centara širom sveta.
Ole Nidal i njegova supruga Hana sreli su ga 1969. godine i on je postao njihov prvi budistički učitelj. Ovaj fascinantni susret označio je prekretnicu u njihovom životu, ispunjenom brojnim avanturama. Ceču Rinpoče je na njihov poziv 1987. prvi put posetio Evropu. Od tada je putovao širom sveta i davao učenja i inicijacije u brojnim budističkim centrima, koje je osnovao Lama Ole Nidal. Zaslužan je i za izgradnju skoro 20 stupa u Evropi i Americi. Srbiju je posetio 1995. kada je u Subotici dao inicijacije nakon kursa Pove (Joge transfera svesti) koji je održao Lama Ole Nidal. Prilikom njegovog prvog odlaska u bolnicu 1999. godine, lekari su utvrdili da mu je srce veoma slabo. Iako mu se zdravlje i dalje pogoršavalo on je, do poslednjeg dana, nastavio sa aktivnostima usmerenim ka dobrobiti svih bića. 10. juna 2003. Lopon Ceču Rinpoče, jedan od najvećih budističkih majstora današnjice, ostvario je Paranirvanu.
Lama Ole Nidal (roñ. 1941.) Često govorim da su Ole i Hana emanacije aktivnosti Karmape a reći ću vam i zašto: to ne govorim zato što ih toliko volim već zato što mi je to sam Karmapa rekao. Lopon Ceču Rinpoče Lama Ole Nidal je danas najpoznatiji Zapadnjak koji je u potpunosti kvalifikovan kao lama i učitelj meditacije tibetanskog budizma.
Lama Ole Nidal otkriva suštinu tibetanskog budizma oslobodjenu svih suvišnih tradicionalnih okvira. U skladu sa osnovnim načelima budizma, lama Ole savetuje kako potpunu proveru učitelja i učenja tako i izbegavanje svega što se zasniva na pukoj veri ili doživljava kao dogma. Uvek ohrabrujući nezavisno mišljenje, svojom neiscrpnom energijom, duhovitošću i savremenim pristupom on podučava metode za savršenu aktivnost u svakoj životnoj situaciji. Samo njemu svojstvenom svežinom i zdravo razumskim pristupom on pokazuje direktan put ka drevnim spoznajama tibetanskog budizma.
Lama Ole Nidal je deo sastavljen od prstenova sve manjeg i manjeg prečnika, koji predstavlja elemenat vazduha. Na samom vrhu, iznad meseca i sunca, nalazi se plamen - simbol transformacije svesnosti. Samo posmatranjem stupe, moguće je razviti moć kontrole nad elementima koje ona simbolizuje.
Stupa Stupa je čest budistički simbol - poznat onima koji su putovali kroz Aziju ili gledali knjige i filmove sa budističkom tematikom. Njen oblik asocira na druge, slične simbole poput piramida ili skupine kamenja. Stupe mogu biti različitog oblika i veličine. Najpoznatija je ogromna Bodinat Stupa u Indiji. Sa druge strane, mnogobrojne manje stupe na Himalajima, zbog surovih vremenskoh uslova, danas su skupine naslaganog kamenja na mestima gde su nekada bile izgrañene. Stupe su, takoñe, podizane i na Zapadu - na primer 40 stopa visoka Kalačakra stupa u Malagi (Južna Španija), izgrañena 1994. Jedan od ciljeva budizma je da se iskustva svakodnevnog života transformišu u ono što je čisto, a sva osećanja u ono što je korisno. Tako, stupa je simbol kako se transformiše naš doživljaj sveta. Uobičajeno je da stupu čine nekoliko različitih elemenata, jedan iznad drugog, od kojih svaki predstavlja sastavni deo ovoga sveta. Osnova stupe nalik je stepeništu - predstavlja elemenat zemlje i sve što je čvrsto. Iznad osnove nalazi se deo koji ima oblik kapljice, sa prozorom gde se nalazi slika Bude. Ovaj deo je simbol za elemenat vode. Iznad njega je kocka - simbol za elemenat vatre. Ukoliko ne postoji prozor sa slikom Bude, na površini kocke su naslikane, veoma karakteristične, oči Bude. Iznad kocke
Svajambu Stupa u Katmandu, Nepal, je najstarija stupa koja postoji u našem svetu. "Svajambu" znači "samo-manifestujuća". Unutar stupe se, zapravo, nalazi još jedna manja stupa koja je nastala sama od sebe. To se desilo u prošloj kalpi, u vremenu pre pojave prvog bude ove kalpe. Druga, veća stupa, koja nam je poznata danas, je sagrañena oko prvobitne u periodu posle Bude Kašjape i pre Bude Šakjamunija. Unutar nje se nalaze relikvije Bude Kašjape. Mala Mala je niska zrna, koju mnogi budisti koriste dok izgovaraju mantre. Ovo praktično oruñe istovremeno obiluje simbolima. Uobičajeno, malu čine 108 manjih zrna i jedno veće, koje liči na malenu stupu. Ovo zrno, zapravo, jeste stupa i ima značenje stupe. Njegov izduženi deo predstavlja "Stanje Istine" koje se ostvaruje sa spoznajom da ne postoji ego ili "ja" - stanje u kome se slobodno manifestuju svi kvaliteti uma. Zaobljeni deo "stupa-zrna" predstavlja radost koja nastaje sa rastvaranjem iluzije o postojanju ega - sve energije, uobičajeno zarobljene nadom i strahom, krutim idejama i mislima o prošlosti i budućnosti, tada teku slobodno. Takoñe, ovaj deo simbolizuje neizmernu radost koja nastaje sa prestankom svih vrsta "igara" i izveštačenosti. Sa spoznajom da ne postoji ego i iskustvom najviše radosti koju donosi ostvarenje, svi kvaliteti se spontano ispoljavaju na praktičan način - kao različite bodisatva aktivnosti. Kada se koristi mala, mantra se izgovara za svako zrno. Palcem se, u pravcu kretanja ka-
zaljke sata, prelazi preko svakog zrna, i nakon dolaska do stupa-zrna, mala se okreće, i nastavlja se u suprotnom pravcu. Ovo olakšava upotrebu male - zrna prilikom pomeranja neće biti zbijena duž niti koja ih povezuje. Tokom meditacije, najbolja je potpuna svesnost buda aspekta ispred ili iznad sebe. Mala i ponavljanje mantre se koriste kako bi iskustvo ove svesnosti bilo intenzivnije.
Tako je meditacija kompletna - um se usmerava ka budi, govor je usmeren mantrom, telo sa malom. Ako se povremeno desi, a dešava se, da um nije fokusiran, da se ne izgovara mantra, jedan deo uma će i dalje biti usmeren ka meditaciji - zahvaljujući pomeranjem zrna male u ruci. Na ovaj način mala zaista može biti korisna. Zašto mala ima 108 zrna? Postoji osam različitih oblika svesnosti. Prvih pet su vezane za čula: svesnost ukusa, mirisa, vida, dodira i sluha.
česti oblik svesnosti je nalik "čuvaru reda" budno motri na sve što se dešava. Sedmi oblik je tzv. "akumulirana svesnost", a osmi je svesnost koja tumači simbole, jezik i objekte ovoga sveta. Nakon dostizanja budinstva ovih osam oblika svesnosti se transformišu u devetu - "nadsvesnost", gde se svi fenomeni spoznaju intuitivno. Tada se svet ne doživljava kroz percepciju čula, nego neposredno, kroz vibraciju svakog atoma tela. Ovo stanje je moguće jer je prostor, sam po sebi, svesnost. Prostor nije "crna rupa" ili nešto razdvajajuće, već povezuje informacije koje su u njemu sadržane. Kada osam "uobičajenih" svesnosti postanu deveta "sveznajuća i sveostvarujuća svesnost" - stotinu buda se budi unutar nas u formi 42 "miroljubiva" i 58 "gnevnih" obličija. Male mogu biti sačinjene od različitih materijala, koji odgovaraju različitim formama buda. Seme lotosa i bodi drvo su materijali pogodni za izgovaranje svih mantri. Seme lotosa je romantičan naziv za seme kineske kruške. Ove male su najčešće proizvedene u Kini a zatim se izvoze preko Nepala i Hong Konga. Male od bodi drveta napravljene su od iste vrste drveta pod kojim je Buda sedeo u trenutku kada je ostvario punu spoznaju uma. Ova zrna se mogu razlikovati u obliku i veličini. Generalno, postoje dve vrste zrna od bodi drveta: prva sa "suncem i mesecom", i druga sa trouglastim naborima po površini. Male sa "trouglovima" su posebno pogodne za prakse zaštitnika. Bodi drvo i seme lotosa podržavaju umirujuće, zaštitničke, fascinirajuće i obogaćujuće energije, kao i sve vrste mantri. Takoñe, oba materijala su prijatni - ne zagrevaju se ili hlade i relativno su laki. Meñu ostalim materijalima koji se koriste za male, amber ili sandalovo drvo su prilično česti. Male od sandalovog drveta, zbog mekoće, nisu baš trajan materijal, ali je njihova aroma veoma prijatna. Male od kostiju ili hematita - veoma čvrstog minerala, su prvenstveno namenjene za prakse zaštitnika. Ukoliko se želi kvalitetna mala, preporučuje se bodi drvo, seme lotosa ili amber. Svakako, i ostali materijali mogu biti, isto tako, dobri. Boja male se može izabrati u skladu sa buda aspektom na koji se meditira, na primer crna ili modro plava za Crni Ogrtač, zelena za Zelenu Taru, bela za Oči Ljubavi, plava za Medicina Budu, itd. Postoji izreka da je znak "dobrog ukusa" ako mala staje u zatvorenu šaku. Ako je prevelika - to može biti znak ponosa.
Lopon Ceču Rinpoče Svakoj budističkoj praksi prethode odreñene pripreme kojima stvaramo čvrstu osnovu pravilne meditacije. Postoje dve vrste ovih priprema: opšte i posebne. "Četiri misli koje odvraćaju um od samsare" predstavljaju opšte ili obične pripreme. Šta to uopšte znači "odvratiti um od samsare"? To znači osloboditi se svake vezanosti za život u tri područja uslovljenog postojanja. Četiri misli, četiri opšte pripreme, omogućavaju nam da osvojimo ovu slobodu, tako što razmišljamo o dragocenom ljudskom roñenju, netrajnosti, karmi i patnjama samsare.
3. Roñenje u području životinja, gde bića stalno proždiru jedna druge, stalno ih love i zlostavljaju; 4. Roñenje u necivilizovanim zemljama, gde bića nemaju priliku da nauče ništa što bi ih vodilo na pravi put;
Dragoceno ljudsko telo Kada se govori o "dragocenom ljudskom telu", misli se na dragocenost ljudskog postojanja, koje je veoma teško ostvariti. Ono je dragoceno zato što ga karakterišu odreñene slobode i sposobnosti. Na njegovu dragocenost se ukazuje na tri načina: poreñenjem sa širom situacijom, numeričkim poreñenjem i pomoću analogije. Prvi od ova tri načina opisuje slobode koje karakterišu dragoceno ljudsko roñenje. Ljudsko roñenje je vredno jer smo uspeli da izbegnemo neka druga roñenja, u kojima bismo se suočili sa situacijama potpuno drugačijim od onih koje postoje u području ljudi. Ovde se govori o osam oblika postojanja: 1. Roñenje u stanjima paranoje, gde se stalno doživljava patnja ekstremne vreline i hladnoće; 2. Roñenje u područjima gladnih duhova, gde se stalno doživljava patnja usled gladi i žeñi;
5. Roñenje u području bogova, naročito u formi boga sa veoma dugim životom. Kao rezultat preñašnjih dobrih dela, bog uživa u radosti tokom svog života, ali doživljavanje rezultata dobre karme na ovaj način, znači da će karma na kraju biti istrošena. Po isteku svojih dugih života, ovi bogovi se rañaju u nižim i veoma neprijatnim područjima; 6. Život sa mentalnom zaostalošću, gde osoba ne može da shvati smisao darme, pa ni da je praktikuje; 7. Život sa pogrešnim gledištima, gde osoba ima automatsku sklonost ka štetnim delima i tako stvara uzroke buduće patnje; 8. Roñenje u periodu u kome se ne pojavljuje Buda, kada nema budističkih učenja i tako osoba nema ništa što bi joj pomoglo da se oslobodi patnji samsare. U ovih osam oblika postojanja postoji samo patnja. Ne postoji nikakava sloboda u smislu sposobnosti za praktikovanje darme. Imati dragoceno ljudsko telo ne znači samo da smo izbegli ove oblike postojanja, već i da posedujemo odreñene sposobnosti. Ovde je opisano deset aspekata. Pet njih se direktno odnose na nas:
- Roñeni smo u ljudskom telu; - Roñeni smo u oblasti u kojoj su Budina učenja dostupna; - Imamo zdrave organe čula; - Nemamo pogrešna gledišta; - Imamo prirodno poverenje u darmu. Sledećih pet okolnosti imaju veze uglavnom sa našim okruženjem, sa spoljašnjom sredinom: - Roñeni smo u dobu u kome se pojavio Buda; - Buda je dao učenja - ovo ne bi trebalo da uzmemo zdravo za gotovo, pošto ne daju sve Bude učenja; - Ova učenja, iako data u prošlosti, sačuvana su, i danas su dostupna; - Shvatamo i primenjujemo ova učenja - ovo je veoma ličan uslov, iako je svrstan meñu spoljašnje okolnosti. Ako se nañemo u upravo opisanoj izvrsnoj situaciji, a ne praktikujemo, onda nam dostupnost učenja ne donosi mnogo dobrobiti; - Potrebno je da imamo i dobro srce i prirodnu sklonost da volimo druge - još jedna veoma lična okolnost. Ovih osam sloboda i deset okolnosti čine osamnaest obeležja "dragocenog ljudskog tela". Ako bi neko od ovih osamnaest obeležja nedostajalo, takvo ljudsko postojanje ne bismo mogli nazvati dragocenim.
Svi smo mi stekli ljudsko roñenje koje se kvalifikuje kao dragoceno. Uopšte ga nije lako ostvariti; u stvari, to je izuzetno teško i da bi bilo moguće, bilo je neophodno sakupiti ogromnu količinu pozitivnog potencijala, ogromnu količinu pozitivne karme tokom prethodnih života. Najvažniji uzrok koji nam omogućava da se ponovo rodimo u tako povoljnim okolnostima jeste disciplina. Sa jedne strane, pod disciplinom se podrazumevaju razni skupovi zaveta koje dajemo na putu ka individualnom osloboñenju, a sa druge strane, disciplina se odnosi na izbegavanje deset štetnih dela. Kako god da je formulišemo, kvalitetet discipline je direktan uzrok dragocenog ljudskog života. Postoje priče koje ukazuju na teškoću ostvarivanja dragocenog ljudskog života. Na primer, zamislite kuću od stakla sa savršeno glatkim zidovima. Ako neko staklene zidove gaña svežim zrnima graška, većina njih će se odbiti i pasti na tlo. Izuztetno je mala verovatnoća da će se zrna graška zalepiti za staklo. Ipak, ako staklo stalno gañate graškom, pre ili kasnije će se neko zrno zalepiti. Verovatnoća da ćete steći dragoceno ljudsko telo je mnogo manja od verovatnoće da će se jedno zrno graška zalepiti. Ili zamislite da mali prsten pluta okeanom. Na dnu okeana živi naročita kornjača koja na kratko ispliva na površinu svakih sto godina. Verovatnoća da će tada proturiti glavu kroz prsten je veoma mala, ali mnogo veća od verovatnoće za sticanje dragocenog ljudskog tela. Vrednost i retkost dragocenog ljudskog tela može se ilustrovati poreñenjem brojnog stanja različitih vrsta bića. Na primer, postoje prilično tačne procene broja ljudi koji žive u ovoj zemlji. To je dobro poznato. Ipak, ako biste pokušali da prebrojite koliko insekata živi na malom komadu zemlje, to bi bilo nemoguće. Svi mi koji smo ovde, roñeni smo pod okolnostima koje čine naš ljudski život veoma dragocenim. Trebalo bi da zapamtimo da imamo svoj dragoceni ljudski život zato što smo sakupili ogromnu količinu pozitivnog potencijala i očistili svoje umove od mnogih nečistoća. Upravo sada uživamo u rezultatima svega ovoga, ali bitno je ove rezultate koristiti na najbolji i najmudriji mogući način; u suprotnom, samo ih traćimo.To bi bilo kao kada bismo otišli na put sa ciljem da donesemo samo jednu, odreñenu stvar, a onda se vratili praznih ruku. Ili, kao kada bismo poneli vedro da zahvatimo vo-
du, a vratili se praznog vedra. U oba slučaja, uzaludan put. Trebalo bi da težimo da našu povoljnu situaciju iskoristimo na najbolji način, a ne da je protraćimo. Ispuniti život smislom znači koristiti darmu i praktikovati razne metode kojima je podučavao Buda. Broj metoda koje je Buda dao je toliko veliki da bi bilo nemoguće da ih jedna osoba sve praktikuje. Stoga bi trebalo praktikovati one metode koji odgovaraju našim sposobnostima. Najbolji način bavljenja darmom je praktikovanje poput Milarepe, uz potpuno odvraćanje od svih svetovnih interesovanja. Ipak, u današnjem svetu postoji samo nekolicina ljudi sposobnih da praktikuju darmu na ovaj način. Ako nismo u stanju da tako praktikujemo, onda bi trebalo da odlučimo da se bavimo darmom u meri koja je za nas moguća. Potrebno je da uradimo što više možemo. Ovo se odnosi na sve naše prakse - meditaciju, sakupljanje zasluga, pročišćavajuće prakse i naravno preliminarne prakse. Jedan od načina za stalno sakupljanje zasluga je činjenje ponuda Budama. U najboljem slučaju, nudimo velike količine stvari koje posedujemo. Ako ovo nije moguće, uvek možemo da ponudimo čistu vodu. Ako ni ovo nije moguće, možemo da ponudimo mnogo cveća, ili, umom punim devocije, možemo da zamislimo cveće i ponudimo ga Budama. Moguće je u umu ponuditi bilo koje cveće koje vidimo tokom dana. Davanjem ponuda Budama na svaki mogući način, stvaramo pozitivne impresije u svojim umovima. Druga mogućnost je biti darežljiv prema sangi. Potrebno je biti darežljiv kolko god je to moguće i podržavati sangu, umom ispunjenim poštovanjem. Treća mogućnost je biti darežljiv prema svim osetnim bićima. Radimo sve što je moguće da bismo im pomogli. Na primer, kada naiñemo na žednu životinju, damo joj vodu. Ovi različiti primeri pokazuju da je uvek moguće praktikovati korisna dela koja stvaraju zasluge, na različitim nivoima. Zaista je potrebno da pokušamo da ovo radimo koliko god je moguće, da bismo ojačali pozitivni potencijal i uništili negativnost koja opterećuje um. Kada su u pitanju korisna i štetna dela, ne bi trebalo zauzeti stav da ozbiljna, očigledno negativna
dela, treba izbegavati, dok nema potrebe brinuti za sitna negativna dela. Negativno delo, bez obzira da li je veliko ili malo, uvek je negativno i vodiće problemima i patnji. Rezultat će uvek biti negativan jer će odgovarati prvobitnom delu. Prema tome, ne bi trebalo da se koncentrišemo samo na izbegavanje krupnih negativnih dela, već je potrebno odreći se i onih sitnih štetnih dela kojima se tako lako prepuštamo. Na primer, zamislite ogromni plast sena, velik poput planine. Ako ovaj plast zapalimo makar i najmanjom varnicom, ceo plast će progutati plamen. Na sličan način, čak i najmanje negativno delo može imati veoma destruktivne posledice. Ovo se odnosi i na korisna dela. Nikada ne bi trebalo da pomislite kako sitna pozitivna dela nemaju nikakvu vrednost i da zato nikada ne učinite napor da ih preduzimate. Veoma je lako usvojiti ovakvo gledište. Osoba misli da nije u stanju da čini velika dobra dela i zato nikada i ne pokušava. Ali, pozitivno delo će uvek imati odgovarajući rezultat i potrebno je da uvek činimo sve što je moguće na ličnom nivou. Kada su u pitanju prakse, nikada ne bi trebalo pomisliti da nema svrhe započeti jer nismo u stanju da uradimo veliki broj ponavljanja. Potrebno je da praktikujemo što više možemo, koliko god da je to.
Netrajnost Druga od četiri misli, bavi se netrajnošću. Postoje mnogi načini na koje se ljudski život može okončati pre smrti usled starosti. Puterna lampa se sastoji od posude sa puterom i fitilja. Kada je takva lampa napunjena puterom do vrha, a fitilj još nije upaljen, to odgovara situaciji osobe koja još nije roñena. Puterna lampa koja je u potpunosti sagorela svoje gorivo odgovara osobi koja je umrla zbog starosti. Izmeñu ova dva primera postoji veliki broj mogućnosti. U stvari, postoji mnogo više okolnosti koje mogu da prouzrokuju smrt, nego okolnosti koje nas održavaju u životu. Naš život je moguće uporediti sa kapljicom rose na vlati trave - veoma je osetljiva i čim Sunce izañe, ona ispari. Život je veoma dragocen ne samo zato što ga je veoma teško dobiti, već i zato što je veoma lako izgubiti ga. Dragoceno ljudsko telo pruža
mnoge mogućnosti, ali samo je jedna stvar izvesna - smrt. Ono što je neizvesno je tačan trenutak u kome će nastupiti. Tu nema pravila. Deca ne žive uvek duže od svojih roditelja. Učitelji ne umiru uvek pre svojih učenika. Čak iako ljudi ovo znaju iz svog iskustva, izgleda da smatraju normalnim verovanje da će deca živeti duže od svojih roditelja. Ipak, ako se osvrnete oko sebe i uzmete u obzir svoje iskustvo, zaključićete sa sigurnošću da ove stvari nisu predodreñene. Iako imamo sreće da smo još živi, uopšte nije sigurno da će to potrajati. Trenutak naše smrti može nastupiti bilo kada. To je problem sa životom - tako je krhak, tako je lako izgubiti ga ili uništiti. U trenutku smrti bićemo sami, bez obzira koliko smo bliski sa svojom porodicom, koliko braće ili sestara imamo, ili koliko bliskih i dragih prijatelja imamo. Oni nam se ne mogu pridružiti i ne mogu nam pomoći u trenutku smrti. Čak ni materijalne stvari koje smatramo toliko važnim, bez obzira koliko smo novca uštedeli, koliko veliku i lepu kuću ili kola imamo, ništa od toga nećemo moći da ponesemo sa sobom kada umremo. Ovo se odnosi i na ono što nam je najbliže i najdraže - naše telo. Naša senka nas je pratila tokom celog života. Ne moramo da je nosimo sa sobom ili da brinemo da li je tu ili nije; prirodno je tu. Ali, nakon smrti čak nam se ni naša senka ne može pridružiti. Jedina stvar koja se računa u trenutku smrti su sklonosti koje smo razvili u svom umu. I pozitivne i negativne impresije će nas pratiti, želeli ih mi ili ne. Ne možemo da ponesemo samo pozitivne impresije, a da ostavimo negativne iza sebe. Ove sklonosti će usloviti stanje našeg uma, one odreñuju kako ćemo doživeti svoju smrt i period posle nje. Ako smo u svoj um utisnuli jako mnogo pozitivnih impresija, čeka nas odgovarajući rezultat: doživećemo mnogo radosti i nećemo naići na patnju koju uzrokuju štetne sklonosti. Ipak, ako su u našem umu dominantne negativne sklonosti, one će usloviti naše iskustvo na takav način da ćemo doživeti patnju i bol. Potrebno je da budemo svesni ovoga. U trenutku smrti, i nakon nje, ne može nam pomoći ništa osim načina na koji smo živeli.
Karma - uzrok i posledica Karma se bavi uzročnošću: odreñeno delo ima odreñenu posledicu. Pozitivno delo će voditi rezultatu pozitivne prirode, dakle iskustvu radosti i sreće. Sa druge strane, negativno delo će neizbežno voditi bolnoj posledici; sasvim je sigurno da će uzrokovati patnju. Ovo se dešava samo od sebe jer će posledica neizbežno odgovarati prirodi uzroka. Na primer, ako zasadite seme, iz njega će niknuti odreñena vrsta biljke. Iz semena pirinča izrašće pirinač, a ne nešto drugo. Zato je važno biti veoma pažljiv i činiti sve što je moguće, od najkrupnijih do naizgled najsitnijih dela, kako bismo učvrstili pozitivno ponašanje. Dominantne sklonosti u našem umu prve će sazreti. Ako ih karakterišu negativni oblici ponašanja, onda je to ono što ćemo prvo doživeti i što će biti preovlañujuće u našim životima. Tada ćemo doživeti patnju i nećemo biti srećni. Ovo će uvećati naše probleme jer nam neće biti lako u životu i upadaćemo u još veće teškoće. Ako, sa druge strane, ojačamo naše pozitivno i korisno ponašanje, onda će se naša sreća i radost uvećavati i postaće naše preovlañujuće iskustvo. Ovo zatim ojačava našu sposobnost da ustalimo pozitivno ponašanje. Četiri misli nije neko jednostavno izmislio da bi vas obmanuo. One su autentične, potpuno istinite i podučavao ih je Buda Šakjamuni. Buda je dao ova učenja iz svoje sveznajuće mudrosti, ljubavi i izuzetne sposobnosti. Svako ima jake nečistoće u svom umu, od kojih su glavne uznemiravajuće emocije vezanosti, ljutnje i neznanja. Iz osnove koju čine ove uznemiravajuće emocije, nastaje veliki broj drugih uznemiravajućih emocija u našem umu. One pokreću naša dela i tako vode mnogim negativnim aktivnostima. U našoj sadašnjoj situaciji, uznemiravajuće emocije su dominantne i vode fizičkim, verbalnim i mentalnim aktivnostima kojima sakupljamo negativnu karmu. Uopšteno govoreći, postoji veliki broj negativnih aktivnosti, ali su podeljene u specifične kategorije. Postoje tri štetna dela koja činimo telom: ubijanje, kraña i povreñivanje seksualnim putem. Četiri činimo govorom: laganje, klevetanje, reči kojima stvaramo razdor i dokono naklapanje. Tri negativne aktivnosti uma su
zlonamernost, zavist i usvajanje pogrešnih stanovišta. Ovih deset negativnih dela trebalo bi izbegavati po svaku cenu. U meñuvremenu, trebalo bi raditi suprotno, tj. činiti deset pozitivnih dela koja su suprotna od pomenutih deset negativnih dela.
je koje su stvorene kroz pet ekstremno negativnih dela. Takoñe je teško postupati sa negativnim impresijama u slučaju kada nemamo nikakvog poverenja u Tri dragulja i vezani smo pogrešnim gledištima.
Zatim, postoji pet negativnih dela koje nose ekstremnu količinu negativne energije. Ona se nazivaju "pet ekstremno štetnih dela". To su: (1) ubiti svoga oca, (2) ubiti svoju majku, (3) ubiti arhata, (4) fizički povrediti Budu ili onog ko predstavlja Budu, npr. svog učitelja - ovo se odnosi i na uništenje materijalnih predstava Bude, (5) podeliti sangu (ovo se odnosi samo na zajednicu koju čine najmanje četiri monaha ili monahinje, prev.) Preduzimanjem nekog od ovih dela akumuliramo ekstremno negativnu karmu. Posledice ovih dela nastupaju nakon smrti izuzetno brzo, tako da nema meñustanja (bardo, prev.). Posledica ovih dela je u tome da će se počinilac u trenu naći u stanju paranoje. Zato je doslovni naziv ovih dela "pet dela posle kojih nema meñustanja". Postoji još pet dela koja su veoma slična prethodnim: (1) uništiti stupu, (2) ubiti "običnog" bodisatvu - onoga ko još nije dosegao nivo direktne spoznaje, (3) ubiti svog lamu, (4) stupiti u seksualni odnos sa ostvarenim arhatom, (5) ukrasti od Tri dragulja - Bude, darme, sange - npr. uzeti natrag ponudu. Uopšte, negativna dela nemaju ni jednu dobru stranu; ona su jednostavno štetna. Pa ipak, Buda je rekao da negativna dela imaju i jednu dobru stranu, a to je da se možemo pročistiti od negativnosti koju smo stvorili. Ovo pročišćenje omogućava primena tzv. četiri moći - žaljenje zbog dela, popravljanje njegovih štetnih posledica, odluka da ga ne ponovimo i ponovno uzimanje utočište u Tri dragulja. Čak i uz primenu četiri moći, izuzetno je teško otkloniti impresi-
Nepogodnosti samsare Zbog naše karme koja dovodi do sazrevanja odreñenih iskustava, točak uslovljenog postojanja se stalno okreće. Ovo je samsara. Dela i karma se akumuliraju, i usled njih se manifestuju različita iskustva. Kada preovlañuju pozitivne aktivnosti, iskusićemo manje ili više radostan rezultat. Kada preovlañuju negativna dela, uglavnom ćemo doživljavati patnju. Na ovaj način, u samsari postoji šest različitih vrsta iskustava ili stanja postojanja: stanje paranoje, oblast duhova, područje životinja, ljudsko postojanje, polubogovi i područje bogova. Koju god od ovih situacija da posmatramo, nećemo naći ništa osim patnje. Samsara nije ništa drugo do patnja jer je jednostavno rezultat akumuliranih dela. Možemo da bacimo pogled na šest stanja da bismo stekli uvid kako izgleda živeti u svakom od njih. Stanje paranoje nije samo područje u kome se stvarno rañamo; to je naziv za stanje uma, koje se sastoji od različitih pod-oblasti. Postoji osa-
mnaest različitih područja pakla. U osam područja, bića pate pre svega usled intenzivne vreline, a u sledećih osam prvenstveno pate zbog ekstremne hladnoće. Postoje još dva slična područja pakla, pa ih je u zbiru osamnaest. U ovim stanjima se doživljava samo vrelina i hladnoća. Mogli bismo da pomislimo da u području paranoje zaista postoji velika patnja, ali da druga područja možda i nisu tako loša. Onda bi trebalo da pogledamo šta se dogaña u području duhova. Gladni duhovi roñeni u ovim stanjima pate mnogo usled gladi i žeñi. U jednom od opisa ovog područja piše da tokom stotinu godina, gladni duh ni jednom ne čuje reči "hrana" ili "voda" i nema nikakvu mogućnost da doñe do njih. Opisano je da gladni duhovi imaju stomake velike kao planine a usta mala poput jedne vlasi kose. Njima je potpuno nemoguće da doñu do hrane, da utole glad i žeñ. Čak i kada nañu hranu ili vodu, tek što je nisu pojeli ili popili, pretvara se u nešto odvratno poput krvi ili gnoja. To je njihovo preovlañujuće iskustvo. Ponovo, mogli bismo da pomislimo kako u području životinja nije tako loše. Ipak, ako posmatramo u kakvoj se situaciji nalaze životinje, opet ćemo videti samo patnju. Lako je uočiti koliko patnje doživljavaju životinje na zemlji ili u vodi, kako ih stalno love i zlostavljaju. Ova područja se nazivaju "tri niža područja", jer je tamo patnja dominantna i veoma je brutalne prirode. Ipak, ni u tzv. "višim područjima" ne nalazimo ništa sem patnje. Na primer, glavni problem asura ili polubogova je ljubomora. Oni vide prijatna iskustva bogova i zavide im jer su njihova iskustva bleda u poreñenju sa iskustvima bogova. Zato se stalno bore protiv bogova, ali nikada ne pobeñuju. Oni su stalni gubitnici i stalno su ljubomorni. To uzrokuje njihovu patnju. Čak i pravi bogovi pate. Iako su im životi ispunjeni zabavom, doživljavaju veliku patnju pred smrt, jer sedam dana unapred postaju svesni da će umreti. Sedam dana u području bogova jednako je periodu od sedam godina u području ljudi. Bogovi vide gde će se ponovo roditi nakon smrti i pošto su potrošili svu dobru karmu pašće u neko od nižih područja. Tokom procesa raspadanja koji se odigrava dok im se bliži
smrt, oni prepoznaju odreñene znakove, na primer, cvetovi koji ukrašavaju njihova tela počinju da venu i njihova tela počinju da šire neprijatan miris. Tako patnja prožima i područje bogova. Konačno, u području ljudi doživljavamo patnju roñenja, starosti, bolesti i smrti. Stoga, bez obzira koje područje postojanja da pogledamo, videćemo da su samsara i patnja jedno te isto. Samsaru možemo uporediti sa sedenjem na vrhu igle - ni tren ne proñe bez patnje. Četiri misli koje odvraćaju um od samsare su za nas veoma važne. Mnogi stari majstori su govorili: "Četiri pripremne prakse su važnije od glavne prakse." Za naš sopstveni razvoj u praksi darme izuzetno je važno da odvojimo vreme za razvoj jasnog shvatanja ovih osnovnih gledišta. Kada proñemo kroz svaki detalj i shvatimo objašnjenja dragocenog ljudskog tela, tek tada ga možemo u potpunosti ceniti. Zatim se bavimo netrajnošću. Kada smo ovo temeljno shvatili, prirodno ćemo razumeti kako funkcioniše karma, kako funkcioniše samsara i patnja koja postoji u različitim područjima postojanja. Kada razvijemo ova osnovna gledišta, imaćemo solidnu osnovu na kojoj ćemo moći da gradimo svoju darma praksu, tj. "četiri posebne pripremne prakse" - prostracije, Dijamantski Um, ponudu mandale i guru jogu. Zahvaljujući ovoj čvrstoj osnovi, možemo postići direktno ostvarenje. Ako ne izgradimo čvrstu osnovu, biće nam teško da ovim praksama postignemo željeni rezultat. To je kao kada zidate kuću. Bez dobrog temelja, kuća može veoma lako da se sruši. Postoji još mnogo toga što bi moglo da bude objašnjeno u vezi ove teme, ali ja vas molim da zapamtite ono što je ovde rečeno. Biti u samsari znači patiti. Ipak, trebalo bi da budemo radosni što smo sakupili karmu za ponovno roñenje sa dragocenim ljudskim telom. Ovo je povoljna situacija jer znači da imamo izvrsne mogućnosti kojih nema u drugim područjima postojanja. Imamo odreñeni stepen slobode, u smislu da smo u stanju da pravimo razliku izmeñu korisnih i štetnih dela. Sposobni smo da se odreknemo negativnosti i da se koncentrišemo na pozitivne aktivnosti. Ako tokom ovog života činimo ono što je korisno, bićemo
u stanju da ostvarimo stanje osloboñenja od samsare. Ako se, sa druge strane, ne "zamaramo" činjenjem pozitivnih dela i praktikovanjem darme i nastavimo da postupamo negativno, onda nas čekaju odgovarajuće posledice i nećemo biti u stanju da se oslobodimo samsare - nastavićemo sa beskrajnim ciklusom ponovnih roñenja u jednim ili drugim područjima posto-
janja. Iz ovih razloga bi trebalo da budemo istinski svesni velike prilike koja nam se pruža ovde i sada i da damo sve od sebe da je koristimo dok još možemo. Odvojte vreme za izučavanje darme i za praksu. To je korisno i želim da vas ohrabrim da nastavite sa tim. Nemojte nikada da se obeshrabrite u svojoj praksi.
Lama Ole Nidal ako meditiramo, pojavljuje se stanje koje je u suštini vanvremena jasna svetlost - svesnost koja ne zavisi ni od čega. Ona je izvan rodjenja i smrti, izvan dolaženja i odlaženja. Sve prakse Dijamantskog puta imaju za cilj da ovu blistavu svesnost učine uvek prisutnom. Tokom svojih života, sva bića, kako ljudi tako i životinje, doživljavaju tri gore pomenuta bardoa - budnog stanja, spavanja i sna. U trenutku smrti pojavljuju se sledeća tri bardoa.
Kada se govori o bardou, obično se misli na vreme nakon smrti. Ipak, ovaj izraz je višeznačan i odnosi se na bilo koje "medjustanje". Sva bića doživljavaju "medjustanja" tokom svojih života, sve do prosvetljenja, kada um spoznaje svoju sopstvenu vanvremenu jasnu svetlost. Na primer, upravo sada, tokom ovog predavanja, nalazimo se u bardou budnog stanja - bar se nadam da je tako. Komuniciramo pomoću reči i simbola i opažamo svet svojim čulima. Tokom noći nastupa bardo sna, tame i odsustva svesnosti, dok oni srećnici koji su dobro savladali meditaciju jasne svetlosti imaju iskustvo ležanja u okeanu svetlosti. Postoje i periodi kada se impresije uskladištene u umu pojavljuju na različite načine, kao u snovima. To stanje se zove bardo sna i ovde verovatno spada i većina stanja uslovljenih upotrebom droge. Kada se ponovo probudimo, stanje budne svesti se nastavlja. Očigledno, sve do sada pomenuto je uslovljeno i promenjljivo i ne može nikome doneti trajnu dobrobit. Ipak,
Prvo nastupa sam proces umiranja. Bez obzira da li je smrt brza ili spora, dolazi do transformacije. Nakon toga, sledi period u kome um nastavlja sa naviknutim tokom iz prethodnog života. Nakon spoznaje da je nastupila smrt, odigrava se proces restrukturisanja i, u zavisnosti od dominantnog stanja, um stupa u novo područje u okviru šest nivoa postojanja. To je oduvek bilo tako. Kao što je prostor bez početka, tako ni um nema polaznu tačku. Spolja i iznutra, uvek je bio razigran, izražavao se i doživljavao je bogatstvo na bezbrojne načine. Ovih šest bardoa su se uvek smenjivali - tri svakodnevna i tri koja slede kada se neosloboñena bića kreću ka svom sledećem životu. Večeras ste došli ovde da bi ste saznali nešto o ovom drugom. Da bi smo shvatili šta se dešava u trenutku smrti, potrebno je da prvo pogledamo um. U suštini, um je prostor. Nema ni boju, ni težinu, ni miris, ni veličinu. Ni od čega nije sačinjen; nije roñen, neće umreti. Ni od kuda nije došao, pa nikuda neće ni otići. Ipak, ovaj prostor nije crna rupa; ne podrazumeva nesta-
nak ili nepostojanje. Njegova priroda je bogata, razigran je, izražava se, sanja, dopušta da se stvari odigravaju a onda ih ponovo rastvara. Ima veliku moć i istovremeno je bezgraničan. Gde god da pogledamo, nema mu kraja - uvek se može desiti još stvari. Kada osvane ovo prepoznavanje, ni jedno uslovljeno osećanje ga ne može nadmašiti i neustrašivost, spontana radost i aktivno, nesentimentalno i dalekosežno saosećanje se prirodno pojavljuju. Kada bi ovo bilo stalno stanje bića, kada bi smo uvek bili svesni uma, sve bi nam bilo lako. Tada bi umiranje i ponovno radjanje bili poput promene odeće. Jasna svetlost uma, njegova blistava svesnost, radost i moć njegove aktivnosti ne bi nikada prestali. Bez ikakvog prekida svesnosti i uz sve veće doživljavanje našeg tela i govora kao orudja, slobodno bi smo birali ponovno roñenje na mestima na kojima bi smo bili od najveće koristi drugima. Naravno, ovo je daleko od svakodnevnog iskustva većine bića. Svako ko ne meditira retko ima priliku da nakratko opazi suštinu uma i to se tada dešava samo slučajno, npr. tokom voñenja ljubavi ili za vreme slobodnog pada, pre nego što se otvori padobran. Bez obzira da li se večita svežina uma manifestuje kroz kontinuirani proces ili slučajno, uvek se doživljava potpuna sigurnosti i duboka radost kada zaboravimo da se nadamo, plašimo ili očekujemo. Izražava se kao ljubav koja ima svega par koncepata. Umesto blistave svetlosti uma ili netrajnijih uvida, neprosvetljena bića se identifikuju sa njegovim tokom impresija. Ona tragaju za trajnom suštinom u promenjljivom toku koji produkuju njihova tela i mentalne aktivnosti. Iako se smatraju stvarnim, takve situacije i osećanja ne mogu da traju. Njihova priroda je poput reke - iako stalno pritiče nova voda, još uvek postoji kontinuitet i ljudi se identifikuju sa njim, kao sa tokom svesti. Postoji uzročna veza izmedju sedmogodišnjeg deteta i odrasle osobe od sedamdeset godina - bez prethodnog, ne bi bilo ni potonjeg, iako je svaki delić, svaki molekul nov. U odredjenom trenutku, ovaj proces se više ne može odigravati u telu, um ga napušta i tada nastupa smrt. Smrt koja dolazi polako, kao kod side ili raka, izgleda drugačije od one koja nastupa kada se telo dezintegriše usled stajanja na nagaznu minu ili usled saobraćajne nesreće
pri velikoj brzini. Ipak, proces koji se odigrava je uvek isti. Bez obzira da li se smrt dogodi u bljesku ili tokom dužeg perioda, energija koja je prožimala celo telo se uvek kreće ka njegovoj centralnoj osi. U velikim religijama iskustva, telo sadrži različite energetske sisteme, koji zavise od cilja kome se teži - u jednom slučaju su u pitanju bezoblična područja bogova, u drugom uravnotežen dug život, a u trećem jasna svetlost uma. Centralni energetski kanal se u hinduizmu nalazi u kičmi, u taoizmu je elipsa koja prolazi kroz telo, a u budizmu se nalazi izmedju tačke koja je osam prstiju iza početne linije rasta kose na vrhu glave i završava se četiri prsta ispod pupka. Iz ove glavne energetske "cevi" u središtu tela, izlazi pet različitih točkova (čakri, prev.) koji se granaju u 72000 kanala. Pošto su ženski, u suštini su intuicija i prostor. Unutar njih se nalaze potencijalne muške energije, koje su potpuno probuñene tek u trenutku prosvetljenja. Njihova priroda je saosećanje i radost. Tokom procesa umiranja veza sa spoljašnjim čulima se prvo povlači ka središtu tela i onda se pet točkova utapaju u centralni energetski kanal. Tokom ovog procesa se prvo gubi snaga, oseća se pritisak na telo i čulne impresije postaju nejasne. Zatim gubimo kontrolu nad tečnim elementom, kada imamo osećaj da plutamo po vodi i da nam tečnost ističe iz nosa i usta. Nakon ovoga postajemo suvi i hladnoća se uvlači kroz ekstremitete. Sada, neposredno pred smrt, disanje postaje plitko i oštro i nemeditanti imaju poslednju priliku da koncentrišu um. U zavisnosti od karme, od impresija upijenih tokom života, može da se pojavi bilo šta, od predivnog osećanja radosnog smisla koje se doživljava nakon Pove do stanja velikog gubitka praćenog strahom i frustracijom. Već ovde karma može pstati veoma vidljiva. Na kraju slede tri veoma duga izdisaja - i to je to. Iako u ovom trenutku ljude proglašavaju umrlim, tokom narednih 20 do 30 minuta se nastavlja energetski proces unutar magnetne ose tela. Ovaj energetski kanal se pojavio kada se naša svest iz prethodnog života sjedinila sa spermatozoidom i jajnom ćelijom naših roditelja. Svaka od ove dve ćelije, čije su genetske informacije obezbedile osnovu za naša sadašnja tela, nosila je dodatni energetski naboj. U meditaciji se muška suština doživljava kao bela a ženska kao crvena. Kako su bilioni ćelija stvorili naša ljudska tela, bela energija se usmerila nagore i
sada se nalazi oko osam prstiju iza početne linije rasta kose, na temenu naše glave. Istovremeno, crvena energija se pokrenula nadole i sada senalazi četiri prsta ispod pupka u središtu tela. Izmedju ova dva pola leži osa sa gore pomenutim točkovima i kanalima. Nakon prestanka disanja, tokom sledećih deset do petnaest minuta, bela energija sa vrha glave se kreće na dole, ka srcu. Dok se spušta, doživljavamo prelepu jasnu svetlost, nalik mesečini, dok nestaju tridesettri osećanja koja potiču iz ljutnje. Mnogi čuju produženi zvuk sloga HANG i sećanje je toliko jasno da često vidimo bića koja su umrla pre nas.
Nakon toga, iz tačke četiri prsta ispod pupka, uzdiže se crvena svetlost. Osećanje je veoma moćno i svetlost je poput dubokog zalaska Sunca. Dok se kreće ka srcu, za šta je takodje potrebno deset do petnaest minuta, mnogi čuju duboku vibraciju sloga A. Tada nestaje četrdeset osećanja vezanosti i oseća se neopisiva radost. Dvadeset do trideset minuta nakon smrti ove dve energije se sjedinjuju u središtu grudi i sve postaje crno. Dok se to dešava, rastapa se sedam osećanja koja potiču iz neznanja.
Zatim se pojavljuje blistava svetlost - potpuno vanlična svesnost. Ako možemo da održimo ovo stanje, meditacija se na tibetanskom zove "tugdam". To znači da se um nalazi na nivou srca u stanju koje ne odvaja unutrašnju i spoljašnju istinu. Tada, otvorena, jasna i beskrajna suština uma prožima sva vremena i sve pravce; ovo je svesnost lama poput Karmape. Poredi se sa susretom deteta i njegove majke i, ako može biti održana, nastupa pravo prosvetljenje. Tada nestaje svaka odvojenost izmedju prostora i energije, kao i izmeñu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Svako ko ne može da održi ovo stanje gubi svest. Tibetanska knjiga mrtvih pominje period od tri do četiri nesvesna dana nakon smrti. U slučajevima kada su umrli ljudi dolazili meni, prozirni, ali inače izgledajući kao i obično, to je uvek bilo posle šezdesetosam časova. Mislim da je razlog u tome što su svi bili veoma obrazovani ljudi iz gradske sredine, pa su njihovi mentalni procesi bili veoma brzi. Kada se nakon smrti osoba probudi, imaće osećaj da nešto u osnovi nije u redu. Čak iako je telo očuvano, izbegavaće da ga pogleda i umesto toga će pokušavati da pobegne. Ovo stanje je veoma zbunjujuće, jer pošto nema telo, na koje god mesto da pomisli, osoba će se tamo automatski naći. Takoñe, inteligencija je mnogo oštrija nego tokom života, meñutim iako mžemo da čitamo misli živih, ne možemo da komuniciramo sa njima. Kada sednemo na stolicu, ljudi sedaju na nas, a kada im se obratimo, oni jednostavno odlaze. Uprkos toliko mnogo znakova, bića ne žele da znaju da su mrtva. Nakon tri nesvesna dana, sledi nedelja tokom koje ljudi nastavljaju da borave unutar naviknutog sveta svog prethodnog života. Tada više niko ne može da izbegne spoznaju da više nema fizičko telo. Ova spoznaja se može učvrstiti kada stanemo pred ogledalo i ne vidimo odraz. Neki to otkrivaju dok hodaju po finom pesku ne ostavljajući otiske a drugi mogu da urone ruke u ključalu vodu i da se ne opeku. U tom trenutku um shvata: "Sada sam mrtav, više nemam telo," i ovo predstavlja tako veliki šok da se svest gubi po drugi put. Kada se ponovo probudimo, um se nalazi u novom stanju - zajednički tok površinske svesti je prestao i pojedinačne podsvesne impresije isplivavaju na površinu u formi veoma jakih
iskustava. Iako se ova iskustva mogu najbolje uporediti sa veoma individualnim snovima, osoba ih takoñe smatra stvarnim i oseća nadu i nesviñanje. Dok nastavljamo da se vezujemo i opiremo kao i uvek, tokom sledećih ne više od pet i po nedelja (tako da ova tri meñustanja ne traju duže od sedam nedelja), najjača sklonost se probija kroz druge impresije uma. Ako nema lame ili dobro savladane meditativne prakse da nam pomogne, ove sklonosti odlučuju o pravcu našeg sledećeg roñenja. Iako ljudsko područje pruža veliki izbor karmičkih mogućnosti, od patnji muslimanki i ljudi u Africi, sve do slobodnog i luksuznog načina života u predgrañima na Zapadu, iz sklonosti uskladištenih u umu mogu da se pojave i pet različitih neljudskih nivoa postojanja. Tri vrste područja bogova se pojavljuju iz osećanja ponosa. Ako smo činili dobra dela, ali sa osećanjem "ja radim nešto za tebe," ona nisu oslobadjajuća već, u zavisnosti od inteligencije, proizvode najprijatnije nivoe svesti: ili će nam želje biti automatski ispunjene u šest "područja želje", ili ćemo uživati u estetskom zadovoljstvu u sedamnaest "područja oblika." Najviši meñu bogovima su oni koji borave u četiri stanja intenzivne apstrakcije. Pošto iluzija odvojenog sopstva istrajava u svima, kada zalihe dobrih impresija budu istrošene, bogovi padaju i na površinu svesti izbijaju druga osećanja i odgovarajuća okruženja. Ako se kao dominantno osećanje pojavi ljubomora, bića otkrivaju da se nalaze u skladištima oružja. Ranije su tragali za mačevima, ali danas bi to verovatno bilo automatsko oružje. Ova bića duboko uznemirava kada drugi uživaju u većoj radosti od njih samih. Ako kao najjače uznemirenje ispliva konfuzija, um može pokušati da se sakrije meñu stenama i žbunjem i, ako životinje odu tamo da se pare, možemo utrčati meñu njih. Tako, bića završavaju sa četiri šape i prelepim krznenim kaputom koji nose i leti i zimi. Takoñe je moguće da pohlepa, koja već tokom ovog života čini bića vidljivo nesrećnim, postane dominantno osećanje. Iako neki ljudi imaju sve, njihovi posedi ih samo zarobljavaju. Nakon smrti, ovo opšte stanje se kondenzuje u žudnju za hranom i pićem. Neki onda pomisle da su im stomaci veliki kao San Francisko a usta kao ušice igle, dok drugi doživljavaju da svaka hrana postaje vatra ili da im
je otimaju nezgodne aveti. Najgore zagadjenje uma ipak čine ljutnja i zlonamernost, koje sazrevaju u formi najvećeg bola. Ova stanja su danas poznata kao paranoja, dok se tradicionalno razlikuje osam nivoa patnje usled vreline i osam usled hladnoće. Pored toga, postoje "susedna" i "povremena" stanja. Kao što je već pomenuto, želje su prouzrokovale ovaj sadašnji ljudski život i nastaviće da to čine i ubuduće. Ali, karma je "lepljiva" i ima višestruka dejstva - nakon odlučivanja područja ponovnog rodjenja, dalje odreñuje vrstu tela koje ćemo dobiti, okruženje u kome ćemo se roditi i šta će nam biti motivacija u životu. Ipak, kao ljudsko biće, držimo sve konce u svojim rukama. Pošto imamo čvrsto telo i znamo da pravimo razliku izmedju onoga što je korisno i onoga što je štetno, možemo da izbegnemo da sejemo semenje eona netrajne radosti ili duboke patnje u četiri ne-fizička područja ili kraćih perioda životinjske tuposti. Najvažnije je shvatiti da ništa od ovoga ne predstavlja alternativu oslobodjenju i prosvetljenju. Bogovi padaju; polubogovi su ljubomorni i bore se; životinje proždiru jedne druge; duhovi su uvek frustrirani a bića pakla uvek pate. Čak i ljudi imaju četiri osnovna problema: roñenje, starost, bolest i smrt. Takoñe, ni najbolje godine života nisu bez teškoća koje se sastoje od borbe za ono što želimo, izbegavanja onoga što ne želimo, vezivanja za ono što imamo i prilagoñavanja onome što je neizbežno. Pošto se sve ovo dešavalo od bezpočetnog vremena, nalaženje trajnih vrednosti predstavlja imperativ. Da bi smo odsekli koren svih patnji, Buda nam savetuje da se usredsredimo na ono što je izvan roñenja i smrti, što nikad nije nastalo i što nikada ne može nestati. On ne ukazuje na odraze, već na samo ogledalo, pokazuje nam okean ispod talasa. Ni jedno uslovljeno iskustvo ili spoljašnja situacija ne može da nas trajno zadovolji. Samo je otvorena, jasna i beskrajna svetlost uma savršeno radosna i apsolutna. Budina učenja, bilo da su o životu, ponovnom roñenju ili onome što je izmeñu, imaju samo jedan cilj - da nam pruže ovu sigurnost. Zahvaljujući metodama Dijamantskog puta, svaki od gore pomenutih posmrtnih bardoa postaje kapija prosvetljenja. Ovi metodi otvaraju mogućnost za susret uma sa njegovom pravom prirodom i njegovo konačno osloboñenje.
Lama Ole Nidal
Motivaciono učenje o "Šest oslobañajućih aktivnosti" namenjeno je za neposrednu primenu u našim svakodnevnim životima. Kao što je opšte poznato, budizam ima veoma praktičan cilj i izuzetno jasno gledište. Slušanje učenja, samo po sebi, nije dovoljno da bi se postiglo prosvetljenje. Trajni rezultati dolaze iz stvarnih iskustava i promena do kojih dovode. Pošto je ovo toliko važno, Buda je dao niz praktičnih saveta, koje nikada ne bi trebalo smatrati zapovestima, već savetima prijatelja. Pošto nije ni tvorac, ni Bog koji sudi, Buda ne želi sledbenike, niti učenike koji su poput stada ovaca. Umesto toga, on želi saradnike - njegov pravi cilj su zreli ljudi koji dele njegov prosvetljeni uvid i ogromnu odgovornost koja iz njega proističe. Za one koji su uglavnom usredsreñeni na sebe, Budini saveti su sadržani u učenju Plemenite osmostruke staze, koja započinje korisnim na-
činom života i kulminira u ispravnoj koncentraciji. Svakome ko je postigao nivo saosećanja i uvida i želi da bude od koristi drugima, više će odgovarati učenje o Šest paramita ili Šest oslobañajućih aktivnosti. 'Ita' znači 'otišao' a 'param' znači 'izvan'. Paramite bude ljubav koja nam omogućava da nadiñemo nivo ličnog, to je gledište koje nas oslobaña, duboki uvid da su posmatrač, objekt posmatranja i sam čin posmatranja meñuzavisni i delovi jedne jedinstvene celine, spoznaja da subjekt, objekt i akcija ne mogu biti razdvojeni. Paramite ne oslobañaju zato što loše odraze u ogledalu uma zamenjuju dobrim, već zato što nam pouzdana stanja koja dobre impresije stvaraju, omogućavaju da prevaziñemo nivo dobrog i lošeg i da spoznamo samo ogledalo - blistavo, savršeno i fantastičnije od bilo čega što može da odrazi. Ove aktivnosti su oslobañajuće zato što dovode do prepoznavanja apsolutne prirode uma. Ako bismo se zadržali samo na ispunjavanju uma dobrim impresijama, to bi nam, naravno, donelo radost u budućnosti, ali ne bi prevazišlo uslovljeni nivo. Sa gledištem da su subjekt, objekt i akcija jedno, sve što učinimo zarad dobrobiti drugih, doneće nam vanvremenu korist.
Prva oslobañajuća aktivnost: darežljivost
Darežljivost otvara svaku situaciju. Svet je pun spontanog bogatstva, ali koliko kod da je muzika dobra, ako niko ne igra, neće biti ni žurke. Darežljivost je toliko važna, jer ako niko ništa svoje ne deli sa drugima, ništa značajno se neće ni dogoditi. U Budino vreme ljudi su bili mnogo manje komplikovani nego danas i nisu imali neverovatne mašine da rade za njih. U to vreme, darežljivost je često bila usmerena na materijalna dobra, bila je pitanje pomaganja drugima da prežive, staranja da imaju dovoljno da jedu. Danas, u slobodnom i neprenaseljenom delu sveta, to nije slučaj - ljudi obično umiru od previše masnoće oko srca. Usled nejasnog razmišljanja, ljudi razvijaju unutrašnje
probleme kako se spoljašnji smanjuju, i počinju da se osećaju usamljenim i nesigurnim. Umesto da se brinu o egzistencijalnim problemima, oni razvijaju složene unutarnje živote, a mnogi nikada nisu okusili radost svoje fizičke slobode. Zbog toga se na Zapadu i u delovima Azije u kojima materijalnih dobara ima u izobilju, darežljivost odnosi pre svega na emotivni nivo. To znači deliti svoju snagu, radost i ljubav sa drugima, iz nadličnih nivoa sa kojih nema "pada na dole". Ako neko dobro meditira i prodre u neuslovljenja stanja uma, nema kraja dobru koje može preneti drugima. Deliti svoju konačnu uverenost, najbolji je od svih poklona pružati bićima svoju toplinu - i iako ne možemo poneti kola ili slavu u grob, nije sve izgubljeno smrću. Kvaliteti razvijeni tokom prethodnih života, lako se ponovo otkrivaju u sledećim, a ni jedno bogatstvo se ne prenosi direktnije iz jednog života u drugi od radosne energije. Isplati se "cediti sok" iz života, tako da nekoliko mantri ili prostracija više, nešto više ljubavi za svog partnera nego obično, ne samo da nam daju snagu ovde i sada, već ubrzavaju prosvetljenje. Kao što je već rečeno, najbolje i jedino trajno bogatstvo koje je moguće podariti drugima je uvid u njihovu neuslovljenu suštinu. Ali, kako to da izvedemo? Kako da drugima pokažemo njihovo unutarnje savršenstvo? Najbolje ogledalo predstavljaju Budina učenja i zato ni jedna aktivnost nije korisnija od stvaranja meditacionih centara. Praktična mudrost koju centri prenose upoznaje mnoge sa jasnom svetlošću njihove svesti i tako utisnuto "seme" klijaće tokom svih budućih života sve do prosvetljenja. Iako mnogi koji su usmereni ka rešavanju društvenih problema tvrde da su takva učenja luksuz i da je potrebno ljudima dati prvo nešto da jedu, to nije istina. Ima dovoljno prostora za obe stvari - kada um funkcioniše dobro, stomak će bolje variti hranu i možda će tada biti shvaćeni razlozi za rañanje manje dece. U svakom slučaju, telo će nestati, dok se um nastavlja.
Druga paramita: život koji je svestan, ispunjen smislom i usmeren ka dobrobiti drugih Pošto reči kao što su "moralnost" i "etika" koriste vladajuće klase da bi kontrolisale one
ispod, mnogi ne vole da ih upotrebljavaju. Ljudi su ovim rečima svesno zastrašeni i često misle: "Ako te država ne uhvati u ovom životu, crkva će te ščepati nakon njega". Čak i kada se daju samo saveti, kao u Budinom slučaju, i kada jedini cilj predstavlja puni razvoj svih bića, potrebno je izabrati reči koje jasno prenose smisao, ne izazivajući strah. Najbolja definicija druge oslobañajuće aktivnosti je verovatno "život sa smislom, usmeren ka dobrobiti drugih". Šta to znači? Kako da na najbolji način upotrebimo bezbrojna svakodnevna dela, reči i misli? Spoznajući sve iz stanja vanvremene mudrosti, Buda je imao nekoliko jedinstvenih ideja - pošto ljudi imaju deset prstiju za brojanje i pamćenje, dao je deset saveta koji ukazuju šta je korisno, a šta nije. U ovim savetima koji se odnose na telo, govor i um, smisao pronalaze i nezavisni ljudi, kada uvide da Buda nije šef, već prijatelj koji nam želi dobro. On želi da svi uplove u radosno stanje jasne svetlosti uma, koja je svesna prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Shvatajući da je svako Buda koji to još nije spoznao, i doživljavajući spoljašnji svet kao Čistu Zemlju, sva iskustva postaju ekspresije najviše mudrosti, samim tim što se dešavaju. Kako bi drugačije Buda mogao da dela? On nikada ne podučava dogmom ili sa visine, već deli svoju mudrost sa bićima čija je suština istovetna njegovoj. Usled dobre karme onih koji su ga okruživali, Buda je podučavao punih 45 godina i umro je sa osmehom na licu. Podučavao je mnoge izuzetne učenike koji su mu postavljali pitanja na nivou Sokrata, Aristotela i Platona. Najbolji umovi izuzetne generacije su došli da ga testiraju kompletnim opsegom svojih filozofskih oruña i pronašli su ne samo ubedljive reči, već je Budina moć bila toliko uverljiva da ih je menjala trajno. Prevazilazeći usavršavanje njihovih logičkih sposobnosti, on je uticao na njihove umove u celosti - upoznajući ih sa vanvremenom prirodom uma, za sumnju više nije bilo mesta. Nije teško shvatiti šta bi bilo bolje izbegavati na nivou tela, govora i uma. Kada ljudi imaju problema sa policijom, to obično znači da su izazavali neke probleme svojim telom, kao što su ubijanje, kraña i stvaranje patnje seksualnim putem. Usamljeni su najčešće zato što govore stvari koje uznemiravaju druge - lažu sa name-
rom da drugima naude, šire tračeve, razdvajaju prijatelje ili zbunjuju ljude. Kada je neko nesrećan, oseća odbojnost prema drugima, muči ga zavist i tako produžava stanje konfuzije. Nasuprot ovome, postoji deset pozitivnih telesnih, govornih i umnih aktivnosti koje donose samo radost i koje nas čine snažnim i korisnim drugima: Buda savetuje da koristimo telo kao oruñe za pružanje zaštite, ljubavi i svega ostalog što je drugima potrebno. Svako ko sada ima uspeha sa drugima, razvio je taj potencijal tokom prethodnih života, pa što pre započnemo, tim bolje. Zahvaljujući savremenim sredstvima komunikacije možemo da utičemo na mnogo više ljudi nego ranije. Ljubazne reči izgovorene u prošlosti stvaraju prijatna iskustva i jačaju dobru karmu. Ako ljudi slušaju, govore ljubazno i primaju jasne informacije, onda će u ovom životu ponovo shvatiti vrednost govorenja istine kad god je to moguće, izbegavaće laganje sa namerom da naude drugima, objašnjavaće ljudima kako stvari funkcionišu u svetu i umirivaće ih svojim rečima. I konačno, šta da radimo sa umom? Dobre želje, radovanje dobru koje drugi čine i jasno razmišljanje su put. Ovi kvaliteti stvorili su mentalnu stabilnost u kojoj uživamo danas i ako ih pretvorimo u naviku omogućiće nam da budemo srećni tokom celog puta ka prosvetljenju. Um je najvažniji: današnje misli postaju sutrašnje reči i preksutrašnja dela. Svaki trenutak ovde i sada je važan. Ako posmatramo um, ništa ne može zaustaviti naš napredak.
koristan, sastoji se od doživljavanja situacije kao serije odvojenih dogadaja na koje reagujemo bez prosuñivanja. Ova "salama taktika" ili "stroboskopsko gledište" je veoma delotvorno kada reagujemo na fizičku opasnost. Postoje i drugi korisni metodi, kao što su osećanje empatije prema onima koji stvaraju lošu karmu, znajući da će im se to vratiti, svesnost netrajne i uslovljenje prirode svakog iskustva i razmišljanje koliko zaslepljeni mora da su ljudi koji stvaraju tolike probleme. Reagovanjem na sve što se dogaña bez ljutnje, oslobodićemo vanvremenu mudrost tela, govora i uma i naše reakcije će biti ispravne. Na najvišem nivou prakse, koji se zove Dijamantski put, dopuštmo neželjenim emocijama da otplove na toku mantri, dopuštajući im da iščeznu, ne stvarajući loše navike. Takoñe, možemo dopustiti lopovu da uñe u "praznu kuću" tako što ćemo jednostavno biti svesni osećanja, ne radeći ništa neobično. Kada nas je posetio nekoliko puta, a da pri tom nije primio nikakvu energiju, dolaziće sve reñe i na kraju će se držati podalje. Ko god može da bude svestan dok se bes pojavljuje, razbuktava i zatim nestaje, otkriće blistavo stanje uma, koje sve stvari odražava jasno kao ogledalo.
Treća paramita: kako da buduću radost ne uništimo ljutnjom Kada darežljivošću akumuliramo duhovno bogatstvo i usmeravamo ga ispravnim razumevanjem, treći kvalitet koji nam je potreban na putu je strpljenje - ne izgubiti dobru energiju za vreme rada za druge i sebe. Kako je možemo izgubiti? Besom. Bes je jedini luksuz koji um sebi ne može da priušti. Dobre impresije sakpljene tokom mnogih života, koje čine jedini kapital uma i jedini izvor trajne radosti, mogu začas da sagore u naletima rasplamsalog ili sleñenog besa. Buda je govorio da izbegavanje ljutnje predstavlja najtežu i najlepšu odoru koju je moguće nositi, i dao je mnoga sredstva za ostvarenje tog cilja. Jedan koji je danas veoma
U svakom slučaju, mudro je da izbegavamo ljutnju što bolje možemo. A kada ugrize, da učinimo sve da nas brzo pusti. Odluka da zau-
stavimo i uklonimo ljutnju svaki put kada se pojavi, podrška je "unutrašnjem" ili bodisatva zavetu. Snaga je korisna za zaštitu i podučavanje, ali osećanje ljutnje je teško i predstavlja uzrok skoro sve patnje današnjeg sveta. Budistički zaštitnici koji uklanjaju teškoće, ili Tilopa i Marpa koji usavršavaju svoje učenike u rekordnom vremenu, spadaju u kategoriju energične aktivnosti. Verovatno ni jedan učitelj ne bi mogao da opstane bez pribegavanja ovom metodu. Meditacionim centrima je potrebno ovo gledište za uravnoteženu politiku prema svojim posetiocima. Ako se ljudi pojavljuju pijani, drogirani, prljavi ili se ponašaju loše, trebalo bi učiniti da brzo odu, jer uznemiravaju druge, a sledećeg dana se neće sećati šta su naučili. Uloga budističkog centra, naročito onog koji pripada Karma Kañu liniji, jeste da ponudi duhovni put onima koji su suviše kritični i nezavisni za bilo šta drugo, a već postoji dovoljno crkava i ustanova za ljude koji traže pomoć. Ipak, ne poseduje baš svako neophodne preduslove da bi počeo da se bavi budizmom. Za praktikovanje Dijamantskog puta, neophodna je osnova koju čine, u najmanju ruku, lepo ponašanje, sposobnost da se stvari ne shvataju lično i razmišljanje o drugima.
Četvrta paramita: radosna energija koja obezbedjuje napredak Sada dolazi na red radosna energija. Bez nje, život nema polet, pa tako postajemo samo stariji ali ne i mudriji. To znači da bi trebalo da budemo svesni i da stalno hranimo telo, govor i um impresijama koje otvaraju apetit za nova osvajanja i radosti. Pošto većina ljudi ima sklonost ka inerciji i statusu kvo, trebalo bi da se postaramo da ostanemo živi na svim nivoima, što se najbolje postiže čistim gledištem Dijamantskog puta. Shvatajući da su sva bića Bude, koje samo čekaju da im bude ukazano na njihovo bogatstvo i da je sve pojavno deo slobodne igre prosvetljenog prostora: šta bi moglo da bude inspirativnije od činjenja da se sve to ostvari? Postoji ogromna radost inherentna u konstantnom rastu, u nedopuštanju da bilo šta postane bajato ili polovno. Pravi razvoj se nalazi izvan zone udobnosti i isplati se zahtevati malo od drugih a mnogo od sebe.
Peta paramita: meditacija daje životu smisao Prethodne četiri tačke bi trebalo da su svima očigledne. Svako ko želi da životu ulije snagu i smisao, mora da uključi druge, a to se najbolje postiže telesnom, verbalnom i mentalnom darežljivošću. Energiju koju smo na taj način stvorili trebalo bi usmeriti korisnim mislima, rečima i delima, a zatim izbegavati ljutnju koja uništava svako dobro seme koje smo utisnuli u svoj um. Takode, energija daje taj dodatni naboj koji otvara nove dimenzije. Ali, šta će nam meditacija? Potrebna nam je zato što ne možemo da svojom voljom održimo radosna stanja koja smo nekada osvojili. Neželjene emocije nas često vrebaju u mračnim oblastima uma i mogu nas podstaći da učinimo, izgovorimo ili doživimo stvari koje bismo radije izbegli. Meditacija umirivanja i usmeravanja uma na jednu tačku stvara neophodnu distancu koja nam pruža mogućnost da odaberemo ulogu u životnim komedijama i da izbegnemo tragedije.
Šesta paramita: Mudrost - prepoznavanje prave prirode uma Pet do sada pomenutih aktivnosti su uglavnom činila dobra dela koja ispunjavaju um dobrim impresijama i tako stvaraju uslovljena stanja radosti. Sama po sebi, ona ne sežu dalje. Ono što ih čini oslobañajućim ili "otišlim izvan" paramitama jeste šesta tačka, prosvetljujuća mudrost sa kojom nas Buda upoznaje. U svojoj potpunosti ona podrazumeva shvatanje šesnaest nivoa "praznine" ili uslovljenog nastanka svih fenomena, kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih, što predstavlja predmet mnogih teških knjiga. Sažeto u par reči, ovo učenje bi glasilo: prirodno je činiti dobro; pošto su subjekt, objekt i akcija delovi jedne celine, šta nam drugo preostaje? Oni uslovljavaju jedni druge i dele isti prostor dok nikakav trajni ego, sopstvo ili suština ne mogu biti pronañeni bilo u njima bilo negde drugo. Ovaj uvid dovodi do spoznaje da sva bića žele sreću i podstaći će nas da radimo najbolje što umemo, zarad njihove dugoročne dobrobiti.
Lama Gendun Rinpoče
trenutno dešava. Pošto je naša preñašnja karma u procesu sazrevanja, ne možemo ništa učiniti da taj proces zaustavimo, a jedini izbor koji imamo leži u našoj reakciji na dogañaje.
Svi mi tragamo za srećom i pokušavamo da izbegnemo patnju, i svako od nas čini sve što je u njegovoj moći da život učini ugodnijim i otarasi se svega što mu je neprijatno ili mu nanosi patnju. Usred ovog sukoba interesa, niko nema veliku slobodu izbora. Svaka situacija je prouzrokovana mislima, rečima i delima učinjenim tokom naših bezbrojnih prethodnih života, kojima smo zasejali seme karme koju trenutno proživljavamo. Sada smo svi uhvaćeni u ovu mrežu sazrevajuće karme, tako da, sviñalo se to nama ili ne, sila dogañaja nas neumitno nosi, a mi patimo još više jer je ono što se dešava u suprotnosti sa našim željama. Buda je rekao da, ako želimo da saznamo šta smo činili u prošlosti, jednostavno posmatramo sopstveni život u sadašnjem trenutku, a ako želimo da znamo šta ćemo postati u budućnosti, potrebno je samo da pogledamo kakva su nam sadašnja dela. Ovo je važna izjava jer nam omogućava da shvatimo zašto prolazimo kroz iskustva koja sada imamo. Ako smo prirodno radosni, uvek dobrog zdravlja, ako u životu nemamo teškoća, onda možemo zaključiti da svo to blagostanje proističe iz dobrih dela koja smo činili u prošlosti. Ako smo, sa druge strane, često bolesni, suočeni sa problemima, bez sreće u životu, onda je sve to zbog negativnih stvari koje smo činili u prošlosti, tako da nema smisla da okrivljujemo druge za ono što nam se
Prava sloboda znači izabrati da reagujemo na pozitivan način na sve što se dešava, obezbeñujući da je ponašanje koje u ovom trenutku odaberemo ispravno, da bismo na taj način, u budućnosti, imali upravo onakva iskustava kakva želimo. Prepoznajemo da patnja potiče iz negativnih, a radost iz pozitivnih dela. Prema tome, na nama je da napravimo pravi izbor. Na primer, ako je neko prema nama agresivan, to je usled sazrevanja karme koju smo mi sami ranije akumulirali, i to ne možemo sprečiti. Ako odlučimo da sada reagujemo agresivno, to će samo dovesti do ponavljanja iste situacije. Ako, sa druge strane, praktikujemo strpljenje i budemo ljubazni prema toj osobi, stvorićemo uzroke buduće sreće. Mi činimo pravi izbor. To je sloboda delanja.
Karola Šnajder Svako traga za srećom, ali većina ljudi pokušava da je pronañe u spoljašnjem svetu - u slavi, karijeri, ljubavi, itd. Ne možemo poreći da nam ove stvari pružaju radost, ali pošto će sve uslovljeno nestati, ovi izvori radosti nisu trajni. Sledeći članak predstavlja deo predavanja koje je Karola Šnajder održala 1995. tokom kursa koji je u San Francisku vodio Lama Ole Nidal i kome je prisustvovalo preko 400 ljudi iz SAD i Evrope. Karola Šnajder, koja je učenica Lame Ole Nidala još od 1979. tom prilikom je zamoljena da održi kratko predavanje o smislu budističkog utočišta.
Uzimanje utočišta je nešto što rade sva bića to je naša potraga za srećom, za sigurnošću, za nečim na šta se možemo osloniti. Za budiste, uzimanje utočišta je stalna praksa, i predstavlja mnogo više od ceremonije koja se odigrava samo jednom; više je poput niti koja prožima naše živote. Uzimanje utočišta je ulazna kapija budističke prakse. Postoje četiri nivoa utočišta koji odgovaraju našem sve dubljem razumevanju. To su: spoljašnji, unutrašnji, tajni i apsolutni. Spoljašnji nivo utočišta se uzima u svim budističkim tradicijama. To je utočište u Budi Probuñenom, u Darmi - Budinim učenjima i u Sangi - praktičarima. Oni se nazivaju Tri dragulja, što znači da, pošto su naše želje za srećom prihvaćene, uzimanje utočišta u njima je poput pronalaženja dragog kamena koji ispunjava želje. Utočište u Budi, u ovom kontekstu podrazumeva upoznavanje sa njegovom životnom pričom, što nam daje veliku inspiraciju na našem putu. Šta je mladog princa Gotamu učinilo tako rešenim da se odrekne kraljevskog načina života? On je to učinio zato što je duboko shvatio netrajnost - da će sve uslovljeno na kraju nestati. Ova spoznaja je podstakla njegovu upornu potragu za nečim neuslovljenim, što je kasnije opisao kao "prava priroda našeg uma". Tibetanska reč za biografiju je "nam tar" što doslovno znači "potpuno osloboñenje". Proučavajući životne priče prosvetljenih majstora možemo da razumemo korake na budističkom putu. Pre prosvetljenja, Buda je bio sasvim obična osoba, baš kao vi ili ja. Kao i on, i mi moramo da se zapitamo šta želimo od života, koje ciljeve imamo i na šta želimo da usmerimo svoju energiju. U suprotnom, naše akti-
vnosti neće imati nikakav cilj. Najbolji stav u našoj praksi je želja da sva bića oslobodimo patnje i da im pružimo najveću radost - spoznaju prave prirode uma.
Uzimanje utočišta u drugom dragulju - Darmi, znači ne nanositi patnju drugima i koristiti metode koje je Buda dao. Pošto je davao različite metode za različite učenike, postoji veliko mnoštvo 'veštih sredstava' za rad sa našim umovima. Ovaj ogromni skup metoda možemo uporediti sa velikom apotekom - nije nam potreban svaki metod; dovoljno je da koristimo onaj koji leči naše 'oboljenje'.
Treći dragulj je Sanga. Ponekad se reč 'Sanga' odnosi na skup onih praktičara koji su već postigli nivo osloboñenja. Ali i naši prijatelji sa kojima se srećemo i sa kojima radimo u centru su takoñe veoma važni na našem putu. Kako možemo da se razvijamo bez prijatelja na putu i bez centra u koji možemo da odlazimo? Mogućnost da se sretnemo i da zajedno meditiramo je veoma dragocena. Možemo da radimo zajedno, da učimo jedni od drugih, da ojačavamo naše kvalitete i da naučimo ponešto i o našem ponašanju. Ljudi u Sangi predstavljaju ogledalo naših iskrivljenih opažaja, što nam omogućava da ih lakše prevaziñemo. Unutrašnji nivo utočišta je povezan sa Dijamantskim putem, sa praksom Vañrajane. To je utočište u 'Tri korena', a to su lama, jidami (Buda aspekti) i zaštitnici. Lama je koren blagoslova, jidami su koren kvaliteta, a zaštitnici su koren aktivnosti. Šta je to blagoslov? To je sposobnost učitelja da nam pruži trenutke uvida - trenutke kada možemo da pogledamo kroz sve velove koji zaklanjaju naš um i da vidimo ono što se ne može videti. To je moguće samo zato što svi imamo Buda prirodu. Učitelj nam ne pokazuje ništa novo, niti nam prenosi svoj uvid. Pravu prirodu sopstvenog uma spoznajemo zahvaljujući spajanju naše otvorenosti i učiteljevog blagoslova. Učitelj otvara vrata i - tada možemo biti zadivljeni. U stvari, učitelj obećava mnogo kada daje utočište: obećava da će nas voditi na putu i da će koristiti svoje sposobnosti da bi nas oslobodio patnje. Na početku je za nas uzimanje utočišta više kao poklon, koji možemo da primimo ili da odbijemo. Kao što je rekao Buda Šakjamuni: Pokazao sam vam metode koji vode osloboñenju, ali trebalo bi da znate da osloboñenje zavisi od vas (iz knjige "Put ka prosvetljenju - život i svet Kjence Rinpočea, duhovnog učitelja sa Tibeta"). Učiteljeve sposobnosti su otelovljene u jidamima. "Ji" znači um, a "dam" znači veza, pa pomoću ovih Buda aspekata uspostavljamo vezu sa pravom prirodom svoga uma. Kada slušam predavanja svojih učitelja, često se pitam kako bih ja odgovorila na pojedina pitanja. U najvećem broju slučajeva, moj odgovor bi bio drugačiji. Ovo pokazuje razliku izmeñu majstora i učenika - na nivou oslobo-
ñenja, ne samo da imate saosećanje, već i duboke uvide. To znači da se odgovor daje u skladu sa potrebama učenika. Ponekad će se učitelj prikazati kao saosećajan, ponekad kao radostan, ponekad kao miroljubiv, a ponekad kao gnevan. Ovi kvaliteti su otelovljeni u različitim Buda aspektima - jidamima. Zaštitnici izgledaju veoma gnevno. Oni simbolišu prosvetljenju aktivnost i uz njihov blagoslov svako iskustvo postaje korak na našem putu. Zaštitnici su okruženi plamenovima i u rukama drže razna oružja, što znači da prosecaju kroz negativne emocije. Iz posuda - lobanja u rukama piju krv, a to je krv ega. Kada uzimamo utočište u jidamima i zaštitnicima, ne bi trebalo da mislimo da su oni odvojeni od nas, već bi trebalo da ih shvatimo kao ekspresiju laminog uma, koji se ne razlikuje od našeg uma. Oni su ekspresije istovremene praznine i jasnoće uma. Sa ovim dolazimo do tajnog značenja utočišta, kada shvatamo da je suština utočišta lama. Njegov um je Buda, njegov govor je Darma, a njegovo telo je Sanga. Zbog toga je na Dijamantskom putu, Guru joga - meditacija na lamu toliko važna. Postoje mnogi izvori u budističkim tekstovima koji ističu važnost ove prakse, u kojoj tražimo lamino opunomoćenje ili blagoslov, a onda stapamo njegov um sa svojim. ðamgon Kongtrul Lodro Taje, čuveni majstor iz XIX veka je rekao: "Ako blagoslov učitelja dočeka otvorenost učenika, prepoznaćete svoj um kao starog prijatelja" (iz knjige "Nebo bez oblaka"). U ovom kontekstu nas uče da lamu vidimo kao Budu. Lako je tvrditi da smo u stanju da svog učitelja doživimo kao Budu, ali je teško to zaista postići. U stvari, sposobnost da to izvedemo je proporcionalna našem unutrašnjem razvoju. Za početnika je važnije da prvo proveri kvalitete učitelja. Nama je teško da procenimo da li je učitelj prosvetljen ili nije, ali možemo da posmatramo njegovo saosećanje, koliko dosledno radi za dobrobit drugih i da li njegova učenja imaju smisla za nas. Kada smo zadovoljni, možemo ga zamoliti za utočište, što predstavlja polaznu tačku našeg razvoja. Uzimajući utočište, uspostavljamo vezu sa svim Budama, počinjemo da uklanjamo velove koji zaklanjaju pravu prirodu uma i polako se približavamo spoznaji da je stvarni lama - naš sopstveni um. U utočišnoj ceremoniji, odseca se mali pramen kose, što na simbolički način izražava našu želju da idemo stopama Bude Šakjamunija.
Ako shvatimo da nismo odvojeni od Bude i od našeg učitelja, onda smo spoznali apsolutni smisao utočišta. Logičkim ispitivanjem možemo da utvrdimo da ništa ne postoji stvarno, čak ni naš um, ali samo ispitivanje nije dovoljno da bi smo spoznali pravu prirodu uma. Potrebno je da svoj um opazimo neposredno i jasno. U suprotnom, to bi bilo kao kada bi ukus banane opisivao neko ko je nikada nije okusio. Apsolutno utočište je sam naš um. To je jedina stvar na koju se možemo osloniti. Um se opisuje kao prazan i jasan:
Bez unutrašnjosti, bez spoljašnjosti, samonastala svesnost, prostrana kao nebo, izvan veličine, izvan pravca, izvan granica ova potpuna otvorenost: prostor neodvojiv od svesti. U tom neroñenom, beskrajnom i otvorenom prostoru, pojavljuju se fenomeni potpuno prozirni, poput duge. Čista i nečista područja, Bude i osetna bića, vidimo ih kao sjajne i jasne. Boraviti u ovom stanju i danju i noću ući u ovo stanje sa lakoćom - to je radost. Emaho! (Šapkar, "Putovanje ka prosvetljenju", str.92.)
U budizmu postoje delotvorni metodi i nema sumnje da ćemo postići prosvetljenje ako ih primenjujemo. Uobičajeno je da svi uzimaju utočište u nečemu: jedni u Mercedesu, drugi u svojim porodicama, u bogatstvu, pameti, mladosti, itd. Ali, ako potražimo nešto trajno, nešto izvan dolaženja i odlaženja, onda se jedino možemo pouzdati u sostvenu Buda prirodu - sve drugo na svetu nestaje. Možete se zapitati: "Zašto postoji toliko mnogo nivoa utočišta? Zašto nije objašnjen samo apsolutni nivo?" Razlog je u tome što ne možemo razumeti apsolutnu istinu ako nemamo jaku osnovu. Zbog toga, u budizmu, ka cilju napredujemo korak po korak. To praktično znači da počinjemo sa utočišnom meditacijom, ponavljajući formulu 11.111 puta. Ovo svakodnevno ponavljanje omogućava da se smisao spusti iz glave u srce. Tada možemo da počnemo sa četiri osnovne prakse (Ngondro, prev.), gde prvo mentalno razvijamo želju da sva osetna bića oslobodimo patnje, onda pročišćavamo svoje fizičke, verbalne i mentalne negativnosti i na kraju, nakon izgradnje snažnih pozitivnih impresija u svojim umovima, meditiramo na lamu. Nadam se da će vas ove informacije nadahnuti da praktikujete više. Početnici mogu odmah da započnu sa utočišnom meditacijom, koja se može naći u našim centrima.
Manfred Seegers Sva Budina učenja mogu se svrstati u dve grupe - sutru i tantru. Put sutre se još naziva i "Uzročno vozilo", jer ovde stvaramo uzroke prosvetljenja, a put tantre se naziva i "Vozilo ostvarenja", jer se ovde radi o identifikaciji sa ostvarenjem - sa samim prosvetljenjem. Još jedan naziv sutričkog vozila je Put bodisatve, dok je vozilo tantre opšte poznato kao Dijamantski put (skt. Vañrajana). Oba puta su veoma povezana, jer Dijamantski put praktikujemo sa stavom bodisatve. To zna-
či da praksama pristupamo sa ciljem da ostvarimo prosvetljenje zarad dobrobiti svih bića. Metodi koje koristimo su tantre, a opunomoćenja (inicijacije) pripadaju ovom kontekstu. Prakse Dijamantskog puta su zasnovane na različitim klasama tantre kojima je podučavao Buda. Može se reći da Dijamantski put sadrži razna učenja četiri klase tantre, koja potiču od Bude, a do nas dolaze zahvaljujući neprekinutoj liniji prenosa. Da bi ste mogli da praktikujete tantre Dijamantskog puta, potrebno je da od kvalifikovanog učitelja primite odgovarajuću transmisiju. Na Dijamantskom putu, transmisije se sastoje od opunomoćenja (tib. vang), transmisije čitanjem (tib. lung), kao i od objašnjenja meditacione prakse (tib. tri). Opunomoćenja uvek pripadaju nekoj od četiri klase tantre, čiji su nazivi: Krija tantra, Čarja tantra, Joga tantra i Anutarajoga tantra. One se razlikuju prema osobinama praktičara kojima su davane. U prve dve - Krija i Čarja tantri, naglasak je na spoljašnjem ponašanju. Tokom prakse, važnu ulogu igraju odreñeni rituali i čistota. U dve više klase - Joga i Anutarajoga tantri, spoljašnje ponašanje je manje važno. Na ovom nivou, radimo sa prirodom uma, što je neposrednije moguće. Izraz opunomoćenje ili inicijacija, doslovno znači "prenos moći" (tib. vang) ili "inicijacija prskanjem vodom" (skt. abišeka). To je metod koji dovodi do brzog sazrevanja učenikovog uma. Učitelj koji daje opunomoćenje meditira na odredeni Buda aspekt i povezuje nas sa njim. On nam prenosi iskustvo ovog prosvetljenog kvaliteta, uvodeći nas, korak po korak, u polje moći odgovarajućeg Buda aspekta, i ko, u naš um seje seme za razvoj tog kvaliteta. Pročišćavaju se velovi tela, govora i uma, a kroz redovnu meditaciju, razvijaju se naši inherentni kvaliteti. To konačno vodi ostvarenju tri stanja ("tela") Bude. Svi Buda aspekti se mogu klasifikovati u četiri klase tantre. Struktura opunomoćenja, broj nivoa, funkcije različitih nivoa, kao i forma odgovarajuće meditacione prakse zavise od klase tantre kojoj pripada odreñeni Buda aspekt. U suštini, opunomoćenja nisu ništa drugo do voñene meditacije, u čijem okviru se nakon svakog segmenta učeniku prenosi blago-
slov. Opunomoćenje se najčešće daje u formi tzv. "opunomoćenja dozvole" (tib. ñenang). Obično se sastoji od pet nivoa koji prenose blagoslove tela, govora, uma, kvaliteta i aktivnosti. Na kraju se najčešće daje opunomoćenje torme koje sažima sve prethodne nivoe. Torma ili ritualni kolač ovde predstavlja sam Buda aspekt. Kao što naziv "opunomoćenje dozvole" podrazumeva, ovim opunomoćenjem se dobija odobrenje za izvoñenje kompletne prakse odreñenog Buda aspekta. Ipak, to je pre svega blagoslov za praksu koju inače radimo i slobodni smo da sami odlučimo da li ćemo praksu za koju smo ovim putem dobili odobrenje raditi redovno ili ne. U kontekstu opunomoćenja dozvole, mnoga dodatna objašnjenja se ne daju. To je uglavnom blagoslov za meditacionu praksu koju inače radimo. U stvari, sa svakim opunomoćenjem i praksom je povezano mnogo objašnjenja koja se drže u tajnosti, jer njihova puna primena zavisi od mnogih uslova. Takode, ako ne znamo šta se zaista dešava, lako se može desiti da ih pogrešno shvatimo. U tom slučaju, ovo znači da ćemo primiti opunomoćenje, čak iako ne razumemo sve detalje. Važno je samo da sledimo različite nivoe opunomoćenja što bolje možemo, čak iako nam deluje pomalo egzotično da izvodimo spoljašnje rituale čije nam tačno značenje nije poznato. Smisao opunomoćenja može biti objašnjen na sledeći način: uobičajeno je da smo jako vezani za svoje fizičko telo. Veoma mnogo se identifikujemo sa onim što govorimo i svoje misli shvatamo veoma ozbiljno. Zahvaljujući opunomoćenju, ove navike se brže rastapaju. Učimo da druge i sebe više ne doživljavamo kao obična bića, već kao Bude. Uobičajene navike se uzdižu na čist nivo i transformišu u čisto gledište. Sva živa bića postaju Bude okružene Čistim Zemljama. Svi zvuci su mantre, sve misli su samonastala mudrost, a sve spoljašnje pojave su slobodna igra uma. Ovo konačno čisto gledište odgovara stvarnosti i donosi trajnu, beskrajnu radost koja prevazilazi sve koncepte. Nakon što smo, putem opunomoćenja, uspostavili vezu sa kvalifikovanim učiteljem, osloboñena energetska polja Buda će ostati uz nas, sve dok održavamo vezu, čak i u budućim životima. Ona će nas štititi i starati se za naš brzi
razvoj na putu ka prosvetljenju. Na taj način, opunomoćenja otkrivaju otvorenu, jasnu, beskrajnu prirodu našeg uma i omogućavaju nam da već u ovom životu doživljavamo Čiste Zemlje Buda. Na kraju, nekoliko praktičnih saveta: pre opunomoćenja, korisno je izgovarati pročišćavajuću mantru Bude Dijamantskog Uma i na taj način se otvoriti za opunomoćenje. Tokom opunomoćenja, važno je, što je bolje moguće, videti lamu koji daje opunomoćenje kao odgo-
varajući Buda aspekt. Tako postajete otvoreniji za blagoslov. Na kraju opunomoćenja, lama lično prenosi blagoslov pomoću različitih atributa koji su korišćeni tokom inicijacije. Takoñe, tada možete da, u znak zahvalnosti, lami predate poklon. Dok red učenika prolazi pored lame, važno je održavati atmosferu koncentracije i otvorenosti. Pošto se putem opunomoćenja uspostavlja jaka veza izmeñu učenika istog učitelja, često ćete se sretati u budućnosti i imaćete prilike da ovaj veliki dogañaj kasnije proslavite na odgovarajući način.
Kunzig Šamar Rinpoče Kañupa učenja ustanovio je Marpa, učitelj Milarepe, najslavnijeg tibetanskog jogija. Današnja inicijacija je inicijacija Guru joge na Marpu. Dobrobit i dejstvo ove inicijacije je u sazrevanju semena prosvetljenja koje se nalazi u vama. Pošto primite ovu inicijaciju sve prakse koje radite biće uspešne a prepreke na putu će sve više slabiti. Ovaj blagoslov potiče od želje ostvarenog učitelja Marpe. Kada Bodisatve nešto požele, želja im se uvek ispunjava. Tako deluje blagoslov.
mo meñusobno razgovarati. To je rezultat zajedničke karme. Meñutim, individualna karma nije ujednačena. Neki imaju više sreće, neki manje. Razlika zavisi od naše sopstvene karme.
Prosvetljenje je u vama. Ono se ne može dobiti od Bude. Ako su iluzije, loša osećanja, samsara, nazovite to kako god hoćete deo vašeg uma onda je i prosvetljenje, takode, sastavni deo vašeg uma. Kada svi problemi nestanu, prosvetljenje je tu. Dakle, ono je u vama. Darmu čine metodi pomoću kojih ostvarujemo prosvetljenje, a na osnovu kojih radite svoje prakse. Kada ovladamo njima kao rezultat javlja se Budastvo. Pre nego što počnete da praktikujete Darmu, morate znati koliko je ona važna. Dužina života odredena je našim fizičkim telom, a ne umom jer će on nastaviti da postoji. Sve dobre ili loše stvari koje se dešvaju u životu posledica su prošle karme. Zbog toga mi i sva ostala bića u ovom univerzumu imamo istu zajedničku karmu, živimo u istom svetu, istoj prirodi, imamo sličan oblik i može-
U stvari, ceo univerzum, uključujući i vaš ljudski oblik jeste iluzija vašeg sopstvenog uma
nastalog kao rezultat karme - karma je dakle i um - ali kada se jednom desila, prisutna je vrlo uverljivo sve dok se uzrok ne nestane. Niko ne zna kakvu karmu ima, iz čega ona proizilazi i šta će biti sledeće. Nećete znati ni koja karma je prouzrokovala ovaj život, ka čemu idete ili kakav će biti rezultat. To niko ne može saznati jer je karma sakupljena, izgradena od vaših sopstvenih uznemirujućih osećanja, nevidljiva, nema opipljiv oblik. Kako su i uznemirujuća osećanja nevidljiva, tako se i karma ne može videti. Meñutim, posledica će uvek biti vidljiva jer se pojavljuje kao iluzija. Pošto su uznemirujuća osećanja, kao i karma, deo uma, njihova posledica - iluzija, takode, je deo uma... Od ova tri obličja, samo jedan je vidljiv, ali je prekasno da se bilo šta promeni. Kakvu god karmu da ste sakupili ona je bezgranična jer su i vaša predhodna uznemirujuća osećanja bezgranična. Dakle, ne možete tražiti izgovor u tome da niste ništa loše učinili, jer dok god je vaš um u samsari, uznemirujuća osećanja vas zbunjuju a karma koju ste prikupili u prošlosti je neograničena.
Ljudi koji su već stupili u kontakt sa Darmom i poseduju neko shvatanje Bude, imaju ono što nazivamo dragocenim ljudskim životom. Zašto je on dragocen? Zato što ste pronašli rešenje u umu. Da, život je dragocen i na sreću osmislili ste ga, ali on je i dalje nestalan. Svakog trena starite. Jedino rešenje je prosvetljenje, bez njega život nema smisla. Živeti lagodno je dobra ideja i svačija želja, ali neizvesno je da li će sve ispasti baš onako kako ste zamislili. Meñutim, ukoliko živite primenjujući metode koje vas vode van zamki samsare, onda svaki tren ima smisla. Shvativši ovo trebalo bi da imate jaku želju koja je samo prvi korak. Sledeći korak je poznavanje Darme. Mnogi verovatno neće odmah shvatiti Darmu ali će vremenom, znajući za primer Bude, razviti nameru i želju da je proučavaju. To je drugi korak. Veoma je važno da je učite od onih koji je dobro poznaju jer ćete na taj način moći da je detaljnije upoznate. Učenje je kao kada bi na primer, želeli ići u San Francisko. Potrebna su vam uputstva i proučavaćete mapu. Meñutim, onaj ko poznaje put reći će vam kako možete stići tamo. Reći će: "Ovaj autoput je duži", "Ovaj put je kraći", "Ako uradite ovo što sam vam rekao naći ćete to za čim tragate". Stručna osoba je neko ko može da vas uči i pokaže vam pravac. Isto je i sa Darmom. Osoba koja poznaje Darmu je učitelj, a vi treba da proučite uputstva i onda da krenete na put. Inače, zašto ste učili? Takode, morate ih slediti na pravi način. Na primer, recimo da vas u Los Anñelesu očekuje neki važan posao. Morate biti tamo na vreme. Od momenta kada napustite kuću i krenete ka Los Anñelesu, svaki minut vam je osmišljen. Odlično poznajete pravac i stići ćete na svoje odredište, dobićete ono što želite. Praktikovanje Darme je isto.
Od svih vrsta karme rezultat će dati najjača, odnosno ona koja je spremna da sazri. Budućnost nikada nije poznata, ne znate kakva vam je karma sledeća. Kada započnete sa metodama Darme i shvatite ovo, bićete veoma predani i nastavićete sa praksom.
U Darmi primenjujemo ono što nazivamo Paramitama. To znači da ste uspeli da predete na drugu stranu, kao kada prelazite okean. Paramita ispravne etike znači da, na primer kada vozite do Los Anñelesa, ne pijete jer bi se mogli napiti i izazvati nesreću. Takode, ne spavate u kolima i izbegavate sve ono što bi moglo ugroziti put. Takva disciplina je potrebna kako bi putovanje bilo uspešno. Kada praktikujete i primenjujete paramitu etike, to znači da ulažete sve napore kako bi put do prosvetljenja bio što uspešniji.
Kunzig Šamar Rinpoče
obezbediti da našim postupcima upravljaju pozitivna stanja, kao što je saosećanje. Poput meditacije, i ponašanje je zasnovano na gledištu, jer pravilno razumevanje prirodno vodi ispravnom ponašanju. Neki ljudi imaju problema sa ovim. Na primer, ako razumemo učenja i imamo pravilno gledište, ali ih ne sledimo, to će nam doneti teškoće sa našim emocijama. Čak i učeni ljudi mogu da postupaju negativno, jer je moguće da osoba ima pravilno gledište, bez pravilne meditacije. Meditacija je sredstvo za pokoravanje negativnih emocija, a pravilno gledište nam pruža razumevanje kako da ih pokorimo. Ako želimo da ostvarimo oslobodjenje, onda su negativne emocije naš pravi neprijatelj.
Pojam gledišta se odnosi na pravilno razumevanje budističkog puta. Meditacija je praksa, a ponašanje je disciplina neophodna za ostanak na putu. Gledište je detaljni priručnik za meditaciju. Bez dovoljnog poznavanja učenja, mnoge prepreke nastaju usled grešaka u praksi. Prirodno, ako o meditaciji ništa ne znate, greške nećete ni prepoznati. Zato je potrebno da, pre nego što počnete da praktikujete, razvijete pravilno razumevanje. Tada ćete moći da prepoznate prepreke i vaša meditacija će napredovati. Na ovaj način su gledište i meditacija povezani. Ponašanje je zasnovano na razumevanju karme. Ispravno ponašanje znači osigurati da dela, kako telesna, tako i verbalna, ne budu pod uticajem uznemiravajućih emocija. Ako su dela pod njihovim uticajem, stvara se negativna karma. Na primer, ako dopustimo da budemo voñeni gnevom, ljude ćemo povreñivati, možda i ubijati. Sa gnevom kao motivacijom, nastaje mnogo negativnosti. Ispravno ponašanje znači osloboditi se takvih uticaja i umesto toga
Možemo da naučimo kako da prevazidjemo uznemiravajuće emocije proučavajući Abidarmakošu. Ovaj tekst detaljno objašnjava kako da prevazidjemo negativne emocije, čak i koliko dugo će proces trajati. Takva učenja mogu biti pronadjena i u Pradjnaparamiti, kao i na nivou Vadjrajane, u Sambo ngag gi donu. Ovde je izračunato da su potrebne tri godine, tri meseca i tri dana kako bismo praksom prevazišli sve samsaričke probleme. Izučavanjem takvih tekstova postajemo učeni i shvatamo put. Ipak, neko ko je završio trogodišnje povlačenje, mogao bi da sedi na tronu i sve da recituje napamet, a da uopšte nije prosvetljen. U ovakvom slučaju, emocije su još uvek jače od znanja, jer osoba nije ostvarila direktno iskustvo puta. Emocije mogu da nadjačaju gledište ako nisu prevaziñene meditacijom. Na putu se nalaze brojne prepreke. One će vam pokazati kakav ste vi zapravo praktičar Darme. Da biste meditirali, potrebno vam je pravilno razumevanje, inače ćete napraviti mnoge greške. Meditacija bez razumevanja je veoma rizična. Možete znati ponešto o meditaciji, ali to nije dovoljno da bi vam se praksa razvijala tokom dužeg vremenskog perioda.
Nije dovoljno samo se nadati najboljem. Prevazilaženje prepreka pretpostavlja uzrok i posledicu i znanje da su sve stvari povezane. Ponašanje ima veze sa karmom. Oblik ponašanja koji bi trebalo primenjivati zavisi od nivoa prakse. U Vadjrajani, važna je samaja. Samaja označava ispravno ponašanje, i to ne samo u kontekstu primljene inicijacije i meditacije na odreñeni Buda aspekt, već se odnosi se na izbegavanje bilo kakvog ponašanja koje bi moglo da bude štetno za našu praksu. Na primer, ako intenzivno praktikujete meditaciju umirivanja uma (tib. šine, skt. šamata), a za to vreme mislite kako biste radije praktikovali napredniju meditaciju poput Mahamudre, onda pravite grešku. Nije ispravno ponašanje raditi neku praksu pre nego što je stvorena dobra osnova. Naravno, želja da praktikujemo napredniju meditaciju poput Mahamudre je pozitivna. Ali, ovde predstavlja prepreku. Ako sada ne možete uspešno da praktikujete šine, nećete moći ni Mahamudru kasnije. Takoñe je rečeno da ne bi trebalo previše da jedete ako intenzivno praktikujete šine. Ako mnogo jedete i postanete pospani, ne možete dobro da praktikujete meditaciju umirivanja uma. Zato je Buda govorio da monasi ne bi trebalo da imaju večernji obrok. Prema tome, gledište, meditacija i ponašanje su praktično povezani. Budizam se ne bavi propisivanjem pravila, već podučava praktičnim stvarima kako bi bili postignuti odgovarajući rezultati. Ne postoje proizvoljna pravila, na primer, da morate da nosite odredjenu kapu kako biste pripadali religiji, čak iako ja imam Crvenu krunu (tradicionalni atribut Šamar Rinpočea). U najširem smislu, pravilno gledište znači shvatati smisao Madjamake. Madjamaka je suština svih naprednih praksi Mahamudre i Maha Atija. Ni jedna od ovih naprednih meditacija se ne može praktikovati bez razumevanja gledišta Mañamake. Možda postoje neke druge meditacije za koje ja ne znam, ali ovo su meditacije koje vode budinstvu. Madjamaka prvo objašnjaali posebni metodi, nazvani Mahamudra i Maha Ati. Ove meditacije se prezentiraju odvojeno od Mañamake. Na primer, ritualno izvodenje Čod prakse (Tantrička praksa ubijanja ega, simboličkim nudjenjem svog tela) kako se koristi veliki damaru (ritualni bubanj) itd. - to nije objašnjeno u Mañamaci. Ali, bez
Madjamake nije moguće raditi ovu praksu. Ona je više od puke muzike.
U Mahamudri i Maha Atiju, mnogo se govori o prirodi uma. To znači da kada meditant spozna stvarno značenje Mahamudre i Maha Atija, trenutno će se prosvetliti. Pokušajte. Mi se često šalimo u vezi toga. Mnogi ljudi koji izučavaju ova učenja kažu: "Mahamudra i Maha Ati su najviše meditacije. Izučavao sam ih mnogo godina i sada znam." Ali, to bi značilo da su već dugo prosvetljeni. Prepoznati prirodu uma, znači prosvetliti se. U učenjima Maha Atija je rečeno da ako započnemo sa ovom praksom uveče, sledećeg jutra bićemo prosvetljeni. Ako započnemo ujutru, prosvetlićemo se uveče. To je samo dvanaest sati, zar ne? Ako neko kaže da to zna zato što je proučavao mnogo godina, ali još uvek nije prosvetljen, šta onda on zapravo zna? To nije tako jednostavno. Možda ste čuli da je potrebno da gurua vidite kao suštinu svih Buda. Recimo da sam pristao da budem vaš guru i da vam pokažem prirodu vašeg uma. Možda biste bili veoma uzbuñeni
jer bi to bilo nešto veoma direktno i posebno. Posle biste se vratili kući i rekli: "Danas sam dobio naprednu meditaciju od svog gurua." Ali pogledajte se - šta se u vama zapravo promenilo? Tada biste morali da se vratite gledištu, meditaciji i ponašanju. Milarepa je primio učenja od Marpe, a onda je praktikovao sam. Njegovo ponašanje se sastojalo od dvadesetčetvoročasovne, potpuno koncentrisane prakse u pećini. Ali, on je takoñe ispevao mnoge pesme. Često bi nakon meditacije ispevao pesmu. Zašto je to radio? Njegovo znanje o meditaciji je vodilo njegovu praksu i često je pevao pesme kako bi se podsetio onoga što je naučio. Tokom prakse, odreñeni metodi su mu bili potrebni u odreñenim trenucima, pa bi komponovao stih kako bi se podsetio svog znanja. Iako nikada nije izučavao poeziju, bio je dobar u stvaranju pesama. Kad god je bilo neophodno za njegovu meditaciju, komponovao je preciznu pesmu. Ako pročitate Milarepinu biografiju, videćete da je stvarao pesme u važnim trenucima svoje prakse. Kada je nailazio na prepreke, prisećao se različitih metoda. Na ovaj način je Milarepino znanje vodilo njegovu meditaciju. Mañamaka precizno i logički ukazuje da fenomeni i bića nemaju stvarno postojanje, zatim od čega se sastoji mentalna konfuzija i kako iluzija nastaje u umu. Uči nas kako da se, pomoću prakse, oslobodimo neuroza, vezanosti, i naviknutog verovanja u stvarno postojanje. Svega ovoga možete da se rešite jer ste ga veoma precizno razumeli pomoću učenja Mañamake. Prema Mañamaka učenju o praznini, svi supstantivni fenomeni su skupovi (skt. skande) sastavljeni od čestica. One se zatim ispituju metafizički, raščlanjivanjem svega, sve dok ne otkrijete da ni najmanji atomi ni čestice nemaju stvarno postojanje. Zatim, na isti način ispitujete mentalne projekcije. Objašnjeno je da je sam um praznina, da je skup trenutnih misli, od kojih ni jedna ne postoji nezavisno, već da jedna prouzrokuje drugu. Prema tome, ni um
nema stabilno postojanje. Tako Mañamaka objašnjava prazninu. Ali, ako udarimo zid, ruka će nas još uvek boleti. Iako pomoću logike shvatate da nema stvarnog postojanja, vi nemate iskustvo šta to stvarno znači. Ne radi se o tome da jednostavno tvrdimo kako ništa ne postoji. Sama logika nije dovoljna da bismo uklonili iluziju. Na osnovu gledišta Madjamake, neophodno je praktikovati meditacije koje su na odredjeni način zasnovane jedna na drugoj. Šta ćemo postići na ovaj način? Mañamaka ukazuje da su sve stvari prazne. Ali mi ne želimo da ostvarimo puku prazninu - koja bi korist bila od toga? Smisao praznine je da ostvarimo dublje razumevanje uma pomoću Mahamudre, koja je srž Mañamake. Ni spoljašnji svet ni naša tela nas ne drže zarobljenim u samsari. Ni univerzum, ni naša tela nisu u samsari - već je naš um. Cilj je, preciznom logikom Mañamake, ispitati um. Kada ste na pravilan način usmereni ka umu, tada imate pravilno gledište. Da bi ste ovo gledište u vezi uma pretvorili u praksu, jednostavno dopustite umu da doživi ovo gledište. Tada ćete u trenu ostvariti iskustvo Mahamudre. Da biste imali iskustvo Mahamudre, neophodna je jaka koncentracija. Zato je toliko važno prvo praktikovati šine. Bez stabilnosti šinea, gledište uma će biti poput plamena na vetru. Jednog trena će biti tu, a sledećeg će nestati. Ako pokušate da imate ispravno gledište bez mentalne stabilnosti, onda će se možda pojaviti kratkotrajni uvid, ali neuvežbani um neće biti u stanju da ga zadrži. Pre nego što budete u stanju da neprekidno održavate gledište, izjave poput "moguće je prosvetliti se u trenu" nemaju nikakvog smisla. Prvo razvijte gledište, zatim pomoću njega ostvarite direktnu spoznaju uma i održavajte je neprekidno. Kada je razvijeno pravilno gledište uma, to je probudjenje iz neznanja. Ali, gledište mora biti stalno održavano. Bez mentalne stabilnosti će nestati.
Manfred Seegers voñeni željom da sva osetna bića oslobodimo patnje, otklanjamo i najsuptilnije velove neznanja i ostvarujemo stanje najviše mudrosti sveznanje. Ova najviša mudrost, zapravo, nije ništa drugo do prava priroda našeg uma. Ako imamo jako poverenje u pravu prirodu uma, možemo neposredno da se identifikujemo sa samim ciljem, sa različitim kvalitetima prosvetljenja. Zasnovani na učenju o prisustvu Buda prirode u svim bićima, tantrički metodi Dijamantskog puta dovode do rezultata veoma brzo - kaže se da najbolji praktičari mogu da dosegnu prosvetljenje u jednom jedinom životu. Ovo je izuzetno brzo, naročito u poredenju sa pristupom sutre, gde se prosvetljenje postiže tek nakon nekoliko eona. Ipak, nije svaki praktičar u stanju da koristi ovako moćne metode. Većina tradicija Mahajane, zasnovana je na sutričkom pristupu, a jedino tibetanski budizam koristi i prenosi sve tantričke metode koje je dao Buda.
Istorijski Buda, Šakjamuni, imao je učenike veoma različitih sposobnosti. Iako je on, zapravo, podučavao samo jednom putu ka prosvetljenju, različiti segmenti njegovih učenja shvaćeni su kao različita "vozila", u skladu sa sposobnostima njegovih učenika. U osnovi, sva Budina učenja mogu se podeliti na dva vozila - to su sutra i tantra. Sutra se naziva i "uzročnim vozilom", jer ovde stvaramo uzorke prosvetljenja, dok se u tantri,"vozilu ostvarenja", identifikujemo sa samim ciljem, ili različitim aspektima prosvetljenja. Stvaranje uzroka prosvetljenja podrazumeva kako otklanjanje svih uzroka patnje, tako i primenu metoda koji nas vode do potpunog prestanka patnje, do trajne radosti. U Malom vozilu (Hinajani), cilj je osloboñenje, do koga dolazi kada nestane iliuzija sopstva, zajedno sa svim grubim nečistoćama uma. U Velikom vozilu (Mahajani), cilj je potpuno prosvetljenje:
Prosvetljenje se izražava u različitim formama. Svi Buda aspekti kojima je podučavao Buda Šakjamuni, sadržani su u pet Buda porodica, a ove porodice su sadržane u Vañradari (tib. Dorje Čang), tantričkoj formi samog Bude Šakjamunija. Sve Bude i visoko ostvarene bodisatve, oko sebe manifestuju čista polja moći, koja se nazivaju "čiste zemlje". Buda Šakjamuni je detaljno opisivao njihove kvalitete i podučavao je različitim metodima za povezivanje sa Budama i njihovim čistim zemljama, zato što praksa čiste zemlje, u poredenju sa drugim metodima, predstavlja relativno jednostavan put ka prosvetljenju. U okviru pet Buda porodica, Buda Amitaba (tib. Opame, srp. Buda Beskrajne Svetlosti) je Buda zapadnog pravca. On je ovako nazvan zato što svetlost koja isijava iz njegovog tela prožima sve čiste zemlje svih Buda deset pravaca. Pre mnogo eona, u okviru svog obećanja bodisatve, Amitaba je snažno poželeo da bude u stanju da manifestuje čistu zemlju koja će imati kvalitete svih drugih čistih zemalja, i u
kojoj će lako moći da se rode sva bića koja to budu želela. Kao rezultat ovih jakih želja, kada je ostvario budinstvo, manifestovao je Čistu Zemlju Velike Radosti (skr. Sukhavati, tib. Dewachen). Učenja o kvalitetima Bude Amitabe i njegove čiste zemlje nalaze se, pre svega, u kraćoj ili dužoj verziji Shukavati vyuhe, tj. kraćem ili dužem Opisu Čiste Zemlje Velike Radosti (iz I i II v.n.e.), kao i u Amitayur dhyana sutri, tj. Sutri meditacije na Budu Beskrajne Svetlosti (iz III v.n.e.). Pored ovih sutri, metod povezivanja sa čistim zemljama i ponovnog rodenja u njima, naglašava se i u mnogim drugim Mahajana sutrama. Ovih sutri i komentara ima preko 200, a medu njima se nalaze i Avatamsaka, Surangama, Lotos i Prajnaparamita sutre. Ova praksa je veoma jasno objašnjena i u Asvagošinoj Studiji o buñenju vere. Uopšteno govoreći, postoje četiri uzroka za roñenje u Čistoj Zemlji Velike Radosti. Prvi i najvažniji uzrok je želja da se tamo rodimo; stvaranje što je moguće jasnije slike Bude i njegove čiste zemlje u našem umu je drugi uzrok; treći je izbegavanje negativnih i preduzimanje pozitivnih aktivnosti, a četvrti uzrok je razvitak bodićite, prosvetljenog stava, želje da ostvarimo prosvetljenje za dobrobit svih bića, koja nastaje iz ljubavi i saosećanja. Zasnovani na ovim opštim učenjima, postoje brojni, veoma različiti nivoi prakse, koje je Buda davao prema sposobnostima svojih učenika.
Nivo sutre Sutički nivo učenja o praksi Amitabe predstavlja osnovu škole Čiste zemlje, koja je najveća budistička škola na svetu, sa više od sto miliona sledbenika. Glavna praksa ove škole je recitovanje imena Bude Amitabe, uz "tri oblika akumulacije". Prvu akumulaciju čini poverenje u Zapadnu Čistu Zemlju i u obećanje Bude Amitabe da će spasiti sve koji recituju njegovo ime, kao i poverenje u sopstvenu prirodu, koja je u suštini ista kao Amitabina. Ovde se kaže da, recitovati Budino ime znači recitovati pravu prirodu uma. Drugu akumulaciju čini stvaranje želje i rešenosti da se rodimo u Čistoj Zemlji, kako bismo mogli da sebe i druge oslobodimo patnje. Treća je meditacija, koja se u ovoj školi uglavnom sastoji od koncentrisanja
na Budu Amitabu i izgovaranja njegovog imena, do tačke potpune usredsreñenosti, kada se sjedinjuju naš um i um Bude Amitabe. Tako se postižu stabilna meditacija i duboki uvid. Pored usmeravanja pažnje na Budu Amitabu, neophodno je izučavati sutre Mahajane i činiti razna dobra dela. Na ovaj način možemo da izgradimo most do Devačena, do čiste zemlje. Ipak, može se reći da su ova tri aspekta - poverenje, želje i meditacija - u suštini jedno te isto, pošto jedan sadrži sve i svi su sadržani u jednom. Glavna praksa u školi Čiste zemlje je recitovanje Amitabinog imena, ali postoje još tri meditacije. U prvoj usmeravamo pažnju na Budu posmatranjem njegove statue ili slike; druga je meditacija na Budu zamišljanjem njegovog obličja, a treća je meditacija na Budu posmatranjem prave prirode uma. Recitovanje Budinog imena ima isti efekat kao i recitovanje mantre, što predstavlja vezu sa tantričkim ili ezoteričkim školama. Budistički majstori različitih tradicija, često su govorili: "Recitovanje Budinog imena obuhvata meditaciju (Zen), izučavanje sutri, disciplinu (vinaya) i ezoteričke prakse". To je zato što se recitovanjem Budinog imena oslobañamo svih iluzija i vezanosti, što predstavlja Zen. Svete reči "Buda Amitaba" sadrže bezbrojna uzvišena učenja, koja su skrivena u ovim rečima, ili koja iz njih izviru, a to je škola izučavanja sutri. Recitovanje Budinog imena pročišćava tri karme tela govora i uma, a to je škola discipline. Ezoteričke prakse će biti objašnjene u kontekstu tantričkog nivoa. Zvanični naziv škole Čiste zemlje u Kini je Ching-t'u tsung, što odgovara japanskom nazivu Jodo shu. Pre Hui Juana (334-416), devocija prema Budi Amitabi bila je samo uzgredna praksa u budizmu. Hui Juan je uspostavio ovu praksu kao zasebnu aktivnost i oko nje je razvio posebnu školu, osnivanjem Društva belog lotosa, 402. g.n.e. On je isticao obećanje Bude Amitabe da će se sva bića koja imaju poverenja roditi u njegovoj čistoj zemlji, koncentrišući se na ponavljanje formule poznate kao Nien-fo: "Namo Amit'o Fo", što doslovno znači "Poštovanje Budi Amitabi". Ova praksa se koristi i u japanskoj školi Čiste zemlje, gde se naziva Nembutsu ("Namo Amida Butsu"). Ču Hung, veliki majstor Zena iz XVI veka, rekao je: Ova praksa (čiste zemlje) je najvažnija, najsuptilnija i najčudesnija od svih. Takoñe je i
najjednostavnija. Baš zato što je jednostavna, oni sa visokom inteligencijom je previñaju. Roñenje i smrt nisu odvojeni od ni od jednog trenutka sabranosti pažnje. Zbog toga, sva bezbrojna svetovna i svetovno prevazilazeća učenja i metodi nisu odvojeni od jednog trena sabranosti pažnje. Upravo sada, u ovom trenutku sabranosti, usmeri pažnju na Budu, seti se Bude, recituj Budino ime. Kakva usredsreñenost i uvid! Kakva čista energija, tako jaka i stvarna! Ako uočiš odakle izvire ova sabranost, spoznaćeš Amitabu svoje prave prirode. Ovo je smisao patrijarhovog dolaska sa Zapada (smisao Zena). U Zen budizmu, potrebno je spoznati istinu sopstvene Amitaba prirode. Prema Vimalakirti nirdesha sutri: Kada je um čist, Budina zemlja je čista. Roñenje u čistoj zemlji, u suštini je roñenje u našem čistom umu. Ovaj visoki nivo prakse čiste zemlje namenjen je onima sa velikim duhovnim sposobnostima: Kada je um čist, Budina zemlja je čista... recitovanje Budinog imena je recitovanje uma. Prema tome, na naprednom nivou, Čista zemlja ima istu suštinu kao i Zen.
Nivo tantre Na nivou tantre, Dijamantskog puta, postoje brojni oblici Amitaba prakse. Glavni metod Dijamantskog puta je identifikacija - ponašamo se kao Buda dok ne postanemo Buda. Iako je praksu Amitabe moguće raditi bez brojnih posebnih preduslova, zbog jakih želja samog Bude Amitabe, praksa ipak postaje jača ako smo primili autentičnu transmisiju od svog učitelja. Transmisija se sastoji od Amitaba inicijacije (tib. wang), usmene transmisije ili ovlašćenja za praktikovanje (tib. lung), i preciznog objašnjenja pravilnog izvoñenja prakse (tib. thri). Svaka tantrička praksa se sastoji od dva ili tri dela. Kada govorimo o dva dela, onda imamo razvojnu fazu, u kojoj stvaramo odredenu vizuelizaciju, i završnu fazu, kada rastapamo ono što smo stvorili i ostavljamo um u prirodnom stanju. Kada govorimo o tri dela, tada se aspekti prakse na sanskritu nazivaju mudra, mantra i samadi, a recitovanje mantre je deo razvojne faze. Prvi deo - mudra - izgradnja obličja Bude u našem umu, sa svim detaljima, pročišćava nečistoće tela i za rezultat ima manifestaciju
čistog aspekta tela, a to je "Budino telo emanacije" (skt: Nirmanakaya). Recitovanje mantre pročišćava nečitoće govora i dovodi do manifestovanja čistog aspekta govora, a to je "Budino telo radosti" (skt: Samboghakaya). I na kraju, funkcija faze završetka ili rastapanja (skt. samadhi) je pročišćenje svih nečistoća uma, što dovodi do manifestovanja "stanja istine" ili "Budinog tela fenomena" (skt. Dharmakaya). Bez obzira da li radimo kratku, srednju ili dugačku formu Amitaba prakse, ove funkcije su u osnovi iste. Najduža forma može da traje ceo dan ili čak i duže i uključuje razne rituale, kao što su ponude i tome slično. Pošto je smisao ovih praksi veoma dubok, ovde nije moguče objasniti sve aspekte. U okviru Dijamantskog puta, postoji i jedna veoma posebna forma Amitaba prakse, koja spada meñu najdublja Budina učenja. Naziva se "prenos svesti", na tibetanskom Pova, a poznata je i kao praksa svesnog umiranja. U Kañu tradiciji tibetanskog budizma, prenosi se u kontekstu Šest joga Narope, a prenosi se i u tantričkim učenjima Njingma linije, koja je dao veliki indijski majstor Padmasambava, začetnik budizma na Tibetu. Praksa Pove nas uči kako da svoj um usmerimo ka Budi Amitabi i izvršimo prenos svesti u Čistu Zemlju Velike Radosti. Tako možemo da uspostavimo trajnu vezu sa Budom Amitabom i dodemo do neposrednog doživljaja ovog izuzetno čistog i radosnog stanja. Ovo je naročito korisno u trenutku smrti; umesto da se nakon prolaska kroz meñustanje (tib. bardo), ponovo rodimo negde u krugu postojanja, idemo direktno u stanje najviše radosti, gde ćemo moći slobodno da odlučimo hoćemo li se vratiti, kako bismo pomagali drugima. U čistoj zemlji primamo dalja učenja i veoma brzo napredujemo ka potpunom prosvetljenju. Pomoću ove prakse, moguće je čak i u ovom životu približiti se spoznaji prave prirode sopstvenog uma, a to znači manifestovati čistu zemlju sada i ovde. U tom slučaju, nije potrebno slati energiju i svest u čistu zemlju, niti čekati rezultate ranije stvorenih uzroka. Umesto toga, moguće je već u ovom životu razviti ogromne sposobnosti za pomaganje drugima i za oslobadanje od svih patnji. Ovo je stvarni smisao Pove. Ona predstavlja neprocenjivi poklon i najmoćniju od svih formi Amitaba prakse.
Tipitaka (pali ti, "tri," + pitaka, "košara") ili pali kanon jeste zbirka tekstova prevashodno na jeziku pali, koja predstavlja doktrinarnu osnovu theravada budizma. Zajedno sa drevnim komentarima (Athakatha), ona čini korpus klasičnih theravadskih tekstova. Pali kanon je ogromna zbirka literature: u engleskom prevodu - koji pokriva znatan deo, mada ne celokupan kanon - ovi tekstovi zauzimaju više desetina hiljada štampanih strana. Naravno, sa domaćim prevodima stoji neuporedivo lošije. Veliki napor u tom pravcu uložio je Čedomil Veljačić. Tri dela Tipitake su: Vinaya pitaka - Zbirka tekstova koji se odnose na pravila ponašanja unutar sanghe - zajednice bhikkhua (monaha) i bhikkhuni (monahinja). Daleko više od puke liste pravila, Vinaya pitaka sadrži takoñe priče kojima se opisuje nastanak svakog pravila, pa tako dobijamo detaljan opis na koji način je Buda rešavao problem održavanja harmoničnih odnosa unutar mnogobrojne i raznorodne duhovne zajednice. Sutta pitaka - Zbirka govora, pripisanih Budi i nekolicini njegovih najbližih učenika, koja sadrži suštinu učenja theravada budizma. Abhidhamma pitaka - Zbirka tekstova u kojima su osnovni doktrinarni principi izloženi u Sutta pitaki prerañeni i reorganizovani u konzistentan sistem pogodan za istraživanje fenomena uma i materije.
VINAYA PITAKA Vinaya pitaka, prvi deo Tipitake, jeste tekstualna osnova na kojoj funkcioniše monaška zajednica (sangha). Vinaya sadrži skup pravila ponašanja za monahe i monahinje lično (Patimokkha), kao i pravila kojih oni treba da se pridržavaju radi harmoničnog funkcionisanja zajednice u celini.
U početku, sangha je živela harmonično i bez ikakvih čvrstih normi ponašanja. Vremenom, meñutim, kako je sangha postajala brojnija i evoluirala u jednu kompleksniju zajednicu, neizbežno su se javljale situacije kada su neki članovi sanghe postupali pogrešno. Kad god bi neka od njih privukla Budinu pažnju, on bi postavio pravilo i uz to odgovorajuću kaznu za prekršaj, kako bi odvratio ostale članove sanghe od neprimerenog ponašanja u budućnosti. Već sam Budin prekor bio je dovoljan da stvar dovede u red. To nije prikladno, neznalice, to nije valjano, to nije vredno samotnjaka, to ne treba činiti. Kako si mogao, neznalice, otišavši u beskućnike i pod okrilje ove Dhamme i discipline tako dobro izložene [počiniti taj i taj prekršaj]? ... To nije na dobrobit ni onima koji ne slede put, niti će povećati broj onih koji slede put, već je to, neznalice, na štetu i jednima i drugima i izaziva kolebanje u njima. Vinaya pitaka, deo I, I.B. Horner (ed.) (London: Pali Text Society, 1982), str. 36, 37. Sve u svemu, ima 227 pravila Patimokkhe za bhikkhue (monahe) i 311 za bhikkhuni (monahinje). Pošto su pravila ustanovljavana jedno po jedno, od slučaja do slučaja, prirodno je da se kazne znatno razlikuju po težini: od jednostavnog ispovedanja (na primer, ako se monah ophodi sa nedovoljno poštovanja) do trajnog isključenja iz sanghe (na primer, ako monah počini ubistvo). Ovakva monaška tradicija i pravila na kojima je ona izgrañena ponekad su bili kritikovani naročito na Zapadu - kao nevažna za "savremenu" praksu budizma. Neki na Vinayu gledaju kao na zaostatak jednog prevaziñenog patrijarhalnog sistema, zasnovanu na gomili proizvoljnih pravila i običaja koji samo zamagljuju suštinu "prave" budističke prakse. Ovo usko gledište ispušta iz vida jednu ključnu činjenicu, a to je da smo mi, jedino zahvaljujući jednoj neprekinutoj liniji monaha koji su konzistentno održavali i štitili pravila Patimokkhe tokom skoro 2.600 godina, danas u izuzetnoj prilici da primimo neprocenjivo učenje dhamme. Da nije
bilo Vinaye - i onih koji i danas nastavljaju da je održavaju u životu - ne bi bilo ni budizma. Korisno je imati na umu da nigde u čitavom pali kanonu Buda ono čemu je podučavao nije opisao samo kao "vipassanu" ili "koncentraciju" ili nešto slično. Umesto toga, on ga naziva "Dhamma-vinaya" - učenje (dhamma) i disciplina (viinaya) - sugerišući time da se radi o jednom neraskidivom spoju mudrosti i vežbanja u moralu, a ne pukoj zbirci meditativnih tehnika ili atraktivnih filozofskih ideja. Vinaya je, otuda, jedna njegova neizostavna strana i temelj čitave Budine nauke, neodvojiva od Dhamme, vredna da je proučava svaki sledbenik bio on zareñen ili ne. Nezareñeni sledbenici će u Vinayi pronaći mnoštvo vrednih pouka o ljudskoj prirodi, uputstava kako uspostaviti i održavati harmoničnu zajednicu ili organizaciju, kao i produbljeno tumačenje same Dhamme. Ali njezina najveća vrednost leži, možda, u njezinoj moći da nezareñene inspiriše na razmišljanje o izuzetnim mogućnostima koje postoje u životu ispunjenom istinskom posvećenošću, u življenju u harmoniji sa dhammom.
II. Khandhaka (Mahavagga) Uključuje nekoliko tekstova nalik na sutte, izmeñu ostalog Budin opis perioda neposredno posle probuñenja, njegove prve govore grupi od pet monaha i priče o tome kako su se neki od njegovih najpoznatijih učenika priključili sanghi i potom i sami dostigli probuñenje. Takoñe su data pravila za ceremoniju zareñenja, za recitovanje Patimokkhe na dane predanosti (uposatha) i različiti postupci na koje su monasi obavezni tokom okupljanja zajednice. III. Khandhaka (Cullavagga) Ovaj deo sadrži dalju razradu monaške etikecije i dužnosti, kao i pravila i postupke za razmatranje prekršaja koji se dogode unutar sanghe. Takoñe, tu je priča o tome kako je ustanovljen red monahinja i detaljni opisi prvog i drugog sabora. IV. Parivara Rekapitulacija prethodnih poglavlja, sa sažetkom pravila klasifikovanih i preklasifikovanih za različite svrhe upućivanja u njih.
ČETIRI DELA VINAYA PITAKE I. Suttavibhanga Ovaj deo sadrži kompletan skup pravila za sanghu, zajedno sa "pričom o nastanku" za svako od njih. Ova pravila su sažeta u Patimokkhu i ima ih 227 za monahe i 311 za monahinje. Pravila Patimokkkhe su grupisana na sledeći način: - Parajika: pravila čije kršenje povlači isključenje iz sanghe (4 za monahe, 8 za monahinje) - Sanghadisesa: pravila čije kršenje povlači jedno ili više okupljanja Sanghe (13, 17) - Aniyata (neodreñena) pravila (2, 0) - Nissaggiya pacittiya: pravila čije kršenje povlači gubljenje prava i ispovest (30, 30) - Pacittiya: pravila čije kršenje povlači ispovest (92, 166) - Patidesaniya: pravila čije kršenje povlači priznavanje (4, 8) - Sekhiya: pravila treninga (75, 75) - Adhikarana samatha: pravila za izglañivanje nesporazuma (7, 7)
SUTTA PITAKA Sutta pitaka, drugi deo Tipitake, sastoji se od preko 10.000 sutta, ili govora, koje je izgovorio Buda ili neko od njegovih najbližih učenika tokom njegovog 45-godišnjeg širenja učenja.. U njoj su takoñe sabrani i stihovi drugih članova sanghe. Sutte su grupisane u pet nikaya ili zbirki.
DIGHA NIKAYA Zbirka dugih govora Digha nikaya ili "Zbirka dugih govora" (pali digha = "dugi") jeste prvi deo Sutta pitake i čini je trideset četiri sutte, grupisane u tri odeljka (vagga): - Silakkhandha-vagga - Odeljak u vezi sa moralom (13 sutta) - Maha-vagga - Veliki odeljak (10 sutte) - Patika-vagga - Patika odeljak (11 sutta)
Silakkhandha-vagga - Brahmajala sutta (DN 1) - Samannaphala sutta (DN 2) Govor o plodovima isposničkog života Kralj Añatasatu pita Budu: "Koji su plodovi isposničkog života, vidljivi ovde i sada?" Buda odgovara slikajući sveobuhvatan portret budističkog puta, ilustrujući svaki stupanj vežbanja živopisnim poreñenjima. - Ambatha sutta (DN 3) - Sonadanda sutta (DN 4) - Kutadanta sutta (DN 5) - Mahali sutta (DN 6) - Jaliya sutta (DN 7) - Kassapa sutta (DN 8) - Potthapada sutta (DN 9) - Subha sutta (DN 10) - Kevaddha sutta (DN 11) Razgovor sa Kevadom Na Kevadovu sugestiju da bi za privlačenje novih pristalica bilo dobro da izvede neko čudo uz pomoć svojih natprirodnih moći, Buda odgovara da "čudo proizvedeno duševnom moći smatra neumesnim, stidi ga se i gadi". Ali zato detaljno opisuje "čudo pouke" i smatra ga jedinim "čudom" dostojnim budističkog monaha. - Lohicca sutta (DN 12) - Tevijja sutta (DN 13) Mahha-vaga - Mahapadana sutta (DN 14) - Mahanidana sutta (DN 15) - Maha-parinibbana sutta (DN 16) Veliki govor o konačnom utrnuću (Poslednji Budini dani) Ova obimna sutta, najduža od svih u pali kanonu, opisuje dogañaje pre, tokom i neposredno posle konačnog osloboñenja (parinibbana) Budinog. Ova živopisna pripovest sadrži velik deo učenja o Dhammi, uključujući i Budina poslednja uputstva, koja služe kao putokaz na koji način budizam treba živeti i praktikovati posle Budine smrti - sve do danas. Ali ova sutta takoñe svedoči, jednostavnim jezikom, o bolnoj drami mnogih predanih Budinih sledbenika u trenutku smrti voljenog učitelja. - Mahasudassana sutta (DN 17) - Janavasabha sutta (DN 18) - Mahagovinda sutta (DN 19) - Mahasamaya sutta (DN 20) - Sakkapanha sutta (DN 21) - Maha-satipatthana sutta (DN 22)
Veliki govor o temeljima sabranosti Ova sutta nudi sveobuhvatna uputstva za vežbanje sabranosti pažnje. Buda opisuje kako razvijanje neprekinute sabranosti u odnosu na sve četiri satipatthane ("temelja sabranosti") - sabranosti na telo, na osećaje, na um i na objekte uma može voditi na kraju do konačnog probuñenja. [Tekst ove sutte identičan je sa tekstom Satipatthana sutte (MN 10), izuzev da je u verziji iz Majjhime izostavljeno izlaganje o četiri plemenite istine (poglavlja 5a, b, c i d u delu D ove verzije).] - Payasi sutta (DN 23) Patika-vaga - Patika sutta (DN 24) - Udumbaika sutta (DN 25) - Cakkavatti sutta (DN 26) - Aganna sutta (DN 27) - Sampasadaniya sutta (DN 28) - Pasadika sutta (DN 29) - Lakkana sutta (DN 30) - Sigalovada sutta (DN 31) Govor Sigali/Pravila discipline za laike Pravila ponašanja domaćina, kako ih je Buda opisao nezareñenom sledbeniku Sigali. Ova sutta nudi vredne savete o tome kako bi domaćini trebalo da se ponašaju u odnosima sa roditeljima, supružnikom, decom, zaposlenima, poslodavcima, prijateljima i duhovnim učiteljima. - Atanatiya sutta (DN 32) - Sangiti sutta (DN 33) - Dasuttara sutta (DN 34)
MAJJHIMA NIKAYA Govori srednje dužine Majjhima nikaya ili "Govori srednje dužine" jeste druga od pet nikaya ili zbirki u okviru Sutta pitake, druge "košare" Tipitake. Ova nikaya se sastoji od 152 Budina govora, koji zajedno čine sveobuhvatan korpus svih aspekata Budinog učenja. MULAPANNASA PALI Mulapariyaya vagga - Mulapariyaya sutta (MN 1) Koren svih stvari U ovoj teškoj, ali važnoj sutti Buda do detalja razlaže najosnovniji princip
budističke misli i prakse, a to je da ne postoji nijedna stvar - čak ni sama nibbana - koja se s pravom može smatrati izvorom iz kojeg nastaju sve druge pojave i iskustva. - Sabbasava sutta (MN 2) Sve nečistoće Buda podučava sedam metoda eliminisanja duboko ukorenjenih nečistoća u umu (strast, želja za postojanjem, stavovi i neznanje) koje sprečavanju probuñenje. - Dhammadayada sutta (MN 3) - Bhaya-bherava sutta (MN 4) Govor o strahu i užasu Buda objašnjava šta je potrebno da bismo bili u stanju da živimo u samoći na nekom pustom mestu? - Anangana sutta (MN 5) - Akankheyya sutta (MN 6) - Vatthupama sutta (MN 7) Poreñenje sa tkaninom Jednostavnim poreñenjem Buda ilustruje razliku izmeñu uprljanog uma i čistog uma. - Sallekha sutta (MN 8) Govor o brisanju Buda objašnjava kako se štetne osobine srca mogu izbrisati uz pomoć meditacije. - Sammaditthi sutta (MN 9) Govor o ispravnom razumevanju Dug i važan govor poštovanog Saripute, sa posebnim delovima o korisnom i štetnom, četiri plemenite istine, dvanaest faktora uslovljenog nastanka i nečistoćama. - Satipatthana sutta (MN 10) Govor o temeljima sabranosti Ova sutta nudi detaljna praktična uputstva za vežbanje sabranosti pažnje. Sihanada vagga - Cula-sihanada sutta (MN 11) Kraći govor o lavljem riku Buda objavljuje da se jedino praktikovanjem u skladu sa Dhammom probuñenje može postići. Njegovo učenje se ralikuje od drugih religija i filozofija time što jedino dosledno pobija svako učenje o sopstvu. - Maha-sihanada sutta (MN 12) Veliki govor o lavljem riku Buda nabraja deset moći Tathagate, njegove četiri vrste neustrašivosti i druge superiorne kvalitete koji mu daju pravo da "lavljim rikom" svima objavi svoje osloboñenje. - Maha-dukkhakkhandha sutta (MN 13) Veliki govor o patnji Ovde Buda opisuje zamke jurnjave za čulnim zadovoljstvima: Takav
životni smer sigurno nam, pre ili kasnije, donosi bol i nesreću. - Maha-dukkhakkhandha sutta (MN 14) Mali govor o patnji - Anumana sutta (MN 15) - Cetokhila sutta (MN 16) - Vanapattha sutta (MN 17) - Madhupindika sutta (MN 18) Govor o ćupu meda Čovek kojem je zapravo do ćaskanja pita Budu šta je njegovo učenje. Budin odgovor ne zbunjuje samo tog čoveka, već i grupu monaha koji su se tu zatekli. Poštovani. Mahakaćana na kraju daje objašnjenje i uz to analizira šta je potrebno da bi se uklonili psihološki izvori konflikta u čoveku. - Dvedhavitakka sutta (MN 19) Dve vrste razmišljanja Buda se priseća dogañaja koji su ga vodili do probuñenja i otkriva svoje otkriće da misli ispunjene požudom, zlovoljom i željom za povreñivanjem ne vode do probuñenja, dok one ispunjene suprotnim kvalitetima (uzdržanost, nezlovolja i neškodljivost) vode. - Vitakkasanthana sutta (MN 20) Uklanjanje ometajućih misli Buda nudi pet praktičnih metoda mudrog reagovanja na štetne misli (misli vezane za želju, odbojnost i neznanje). Opamna vagga - Kakacupama sutta (MN 21) Poreñenje sa testerom Buda priča priču o mudroj robinji koja isprobava strpljenje svoje gazdarice, ukazujući joj tako na pomanjkanje strpljenja. Buda daje i nekoliko upečatljivih poreñenja kako bi ilustrovao način na koji treba da razvijamo strpljenje. - Alagaddupama sutta (M22) Poreñenje sa zmijom Buda strogo prekoreva one svoje sledbenike koji pogrešno interpretiraju osnovne postavke njegovog učenja. - Vammika sutta (MN 23) - Ratha-vinita sutta (MN 24) Kočija Koristeći poreñenje sa konstrukcijom kočija, poštovani Punja Mantaniputa objašnjava odnose delova puta i cilja svetačkog života. - Nivapa sutta (MN 25) - Ariya-pariyesana sutta (MN 26) Govor o plemenitoj težnji. Neposredno posle probuñenja, Buda ne oseća potrebu da o svom duhovnom otkriću govori bilo kome, niti da druge podučava onome što je saznao. Ipak, na molbu božanstva, uvidevši da postoje ljudi ko-
jima su oči tek malo natrunjene i koji su sposobni da ugledaju istinu, kreće na put propovednika dug četrdesetak godina. - Cula-hatthipadopama sutta (MN 27) - Maha-hatthipadopama sutta (МН 28) Poreñenje sa otiskom stope velikog slona. Sariputa objašnjava četiri elementa (zemlja, voda, vatra i vazduh), vezivanje za njih onda kada ih smatramo delovima "sopstva" i način da razbijemo tu iluziju. - Maha-saropama sutta (MN 29) - Cula-saropama sutta (MN 30) Mahayamaka vagga - Cula-Gosingam aranya sutta (MN 31) - Maha-Gosingam aranya sutta (MN 32) Veliki govor u šumi Gosinga (prevod Čedomil Veljačić). U prazničnoj večeri punog Meseca zaseda skup najuglednijih Budinih učenika. Svako od njih izlaže šta on smatra ključnim kvalitetima budističkog monaha. - Maha-gopalaka sutta (MN 33) - Cula-gopalaka sutta (MN 34) - Cula-saccaka sutta (MN 35) - Maha-saccaka sutta (MN 36) Veliki govor Saćaki U ovoj sutti Buda nabraja svoje nekadašnje meditativne prakse i asketske pothvate koji su ga na kraju doveli do otkrića puta probuñenja. - Cula-tanhasankhaya sutta (MN 37) - Maha-tanhasankhaya sutta (MN 38) - Maha-assapura sutta (MN 39) - Cula-assapura sutta (MN 40)
- Kosambiya sutta (MN 48) - Brahmanimantanika sutta (MN 49) - Maratajjaniya sutta (MN 50)
MAJJHIMAPANNASA PALI Gahapati vagga - Kandaraka sutta (MN 51) - Atthakanagara sutta (MN 52) - Sekha sutta (MN 53) - Potaliya sutta (MN 54) - Jivaka sutta (MN 55) - Upali sutta (MN 56) - Kukkuravatika sutta (MN 57) Asketa psećeg zaveta. Ako se ponašate kao pas, to ćete i postati. Ova dirljiva sutta služi kao snažna opomena da bi svoje postupke trebalo da biramo sa mnogo većom pažnjom. - Abhaya sutta (MN 58) Govor princu Abhaji (Nebojši). Buda objašnjava kriterijume za odreñivanje je li ili nije pogrešno nešto izreći. Ovaj govor je divan primer Budine veštine kao učitelja: ne samo da govori o ispravnom govoru, već u isto vreme daje primer ispravnog govora. - Bahuvedaniya sutta (MN 59) Mnogo vrsta osećanja. Pošto je rešio nesporazum oko klasifikovanja osećanja, Buda nabraja različite vrste zadovoljstava i užitaka koje neko biće može osetiti. - Apanaka sutta (MN 60) Bhikkhu vagga
Culayama vagga - Saleyyaka sutta (MN 41) Bramani iz Sale Buda tumači grupi brahmina kako nečiji postupci - telom, govorom, mišlju odreñuju njegovu sreću. - Veranjaka sutta (MN 42) - Mahavedalla sutta (MN 43) - Cula-vedalla sutta (MN 44) Kratko razjašnjenje nauke. Monahinja Dhamadina razlaže grupu pitanja o Dhammi koja joj je postavio njezin bivši muž: pitanja o samoidentifikaciji, poništenju, prodiranju u pravu prirodu osećaja i dostizanju nibbane. - Cula-dhammasamadana sutta (MN 45) Kraći govor o praksi. Je li nešto ispravno zato što nam se čini ispravnim? - Maha-dhammasamdana sutta (MN 46) - Vimamsaka sutta (MN 47)
- Ambalatthika Rahulovada sutta (MN 61) Savet Rahuli u Ambalatiki. Buda oštro upozorava svog sina, iskušenika Rahulu na opasnosti laganja i ističe važnost neprestanog motrenja na pravu prirodu naših motiva. - Maha-Rahulovada sutta (MN 62) Veliki govor Rahuli. Savet Rahuli kako da uvidi pravu prirodu svega što do njega dopre putem čula. - Cula-Malunkya-putto sutta (MN 63) Kratak razgovor s Malunkjinim sinom. Poštovani Malunkjaputa preti da će se razmonašiti ukoliko Buda ne odgovori na sva njegova metafizička, spekulativna pitanja. Koristeći čuveno poreñenje sa čovekom ranjenim otrovnom strelom, Buda ga podseća da se neka pitanja jednostavno ne isplati postavljati, jer vremena je tako malo.
- Maha-Malunkya sutta (MN 64) - Bhaddali sutta (MN 65) - Latukikopama sutta (MN 66) - Catuma sutta (MN 67) - Nalakapana sutta (MN 68) Govor u Nalakapani. Buda mladim pridošlicama daje prvu pouku o kontemplativnom pročišćenju i učvršćenju duha u zadubljenosti. - Goliyani sutta (MN 69) - Kitagiri sutta (MN 70) Paribbajaka vagga - Tevijja-Vacchagotta sutta (MN 71) - Aggi-Vacchagotta sutta (MN 72) Govor Vaćagoti o vatri. Buda objašnjava lutalici zašto on ne zastupa nijedno spekulativno stanovište. Koristeći poreñenje sa ugašenom vatrom, on liustruje sudbinu osloboñenog bića. - Maha-Vacchagotta sutta (MN 73) - Dighanakha sutta (MN 74) - Magandiya sutta (MN 75) Za Magandiju. Ovom prilikom Buda podučava člana neke hedonističke sekte tome šta je istinsko zadovoljstvo i istinsko zdravlje. - Sandaka sutta (MN 76) - Maha-sakuludayi sutta (MN 77) - Samanamundika sutta (MN 78) - Cula-sakuludayi sutta (MN 79) - Vekhanasa sutta (MN 80) Raja vagga - Ghatikara sutta (MN 81) - Ratthapala sutta (MN 82) O Ratapali. Ratapala se priseća četiri zapažanja o ovom svetu koja su ga nagnala da, kao zdrav i imućan mladić, napusti domaćinski život i postane monah. - Maghadeva sutta (MN 83) - Madhura sutta (MN 84) - Bodhirajakumara sutta (MN 85) - Angulimala sutta (MN 86) Razgovor sa Angulimalom. Čuvena sutta u kojoj Buda preobraćuje okorelog ubicu i pretvara ga u monaha koji, i pored užasnog kammičkog nasleña, uspeva da stigne do konačnog osloboñenja. - Piyajatika sutta (MN 87) O onome ko je drag. Pasenadi, kralj Kosale, ima istaknuto mesto u mnogim govorima kao predani sledbenik Budin. U ovog govoru saznajemo kako je - zahvaljujući pronicljivosti kraljice Mallike - kralj postao naklonjen Budi.
- Piyajatika sutta (MN 88) - Bahitika sutta (MN 89) - Kannakatthala sutta (MN 90) Brahmana vagga - Brahmayu sutta (MN 91) - Sela sutta (MN 92) Razgovor asketi Seli. Buda uverava učitelja Selu i 300 njegovih učenika u svoje prosvetljenje. - Assalayana sutta (MN 93) - Ghotamukha sutta (MN 94) - Canki sutta (MN 95) Razgovor sa Ćankijem. Nadmeni mladi braman ispituje Budu o čuvanju, probuñenju za i dostizanju istine. Odgovarajući, Buda opisuje kriterijume za odabir pouzdanog učitelja i kako najbolje učiti od takve osobe. - Esukari sutta (MN 96) - Dhananjani sutta (MN 97) - Vasettha sutta (MN 98) - Subha sutta (MN 99) - Sangarava sutta (MN 100)
UPARIPANNASA PALI Devadaha vagga - Devadaha sutta (MN 101) - Pancattaya sutta (MN 102) - Kinti sutta (MN 103) - Samagama sutta (MN 104) - Sunakkhatta sutta (MN 105) Za Sunakatu. Buda iznosi problem meditanata koji precenjuju svoj napredak u meditaciji. Ova sutta završava se upozorenjem da je svako ko smatra kako je osloboñenje zapravo dozvola za neobuzdano ponašanje sličan nekome ko ne sledi lekareva uputstva posle operacije, ko svesno ispija čašu otrova ili ko svojevoljno pruža ruku ka zmiji otrovnici. - Anenjasappaya sutta (MN 106) - Ganaka-Moggallana sutta (MN 107) Govor Ganaka Mogalani. Buda izlaže postupni trening budističkog monaha i sebe opisuje kao "onoga ko pokazuje put". - Gopaka-Moggallana sutta (MN 108) Čuvar Mogalana. Poštovani. Ananda objašnjava kako sangha održava svoje jedinstvo i unutrašnju disciplinu posle smrti Budine. Zanimljivo je da ova sutta pokazuje da rana budistička praksa nije ostavljala mesta za mnoge pra-
kse koje su se razvile kasnije, kao što je imenovanje nosilaca jedne linije učenja, izbor crkvenih poglavara ili korišćenje mentalnih nečistoća kao osnove za vežbanje koncentracije. - Maha-punnama sutta (MN 109) - Cula-punnama sutta (MN 110) Kraći govor o noći punog meseca. Kako prepoznati - i postati - osoba sa integritetom. Anupada vagga - Anupada sutta (MN 111) - Chabbisodhana sutta (MN 112) - Sappurisa sutta (MN 113) - Sevitabbasevitabba sutta (MN 114) - Bahudhatuka sutta (MN 115) - Isigili sutta (MN 116) - Maha-Cattarisaka sutta (MN 117) Velika četrdesetica. O prirodi plemenite ispravne koncentracije i njezinoj meñuzavisnosti sa ostalim faktorima plemenitog osmostrukog puta. - Anapanasati sutta (MN 118) O sabranosti pažnje na dah. Jedan od najvažnijih tekstova za početnike i iskusne meditante podjednako, ova sutta je Budin "vodič" kroz čitav tok meditativne prakse, koristeći kao sredstvo meditaciju na dah. Uporno praktikovanje sabranosti na dah vodi onoga ko je praktikuje postepeno kroz 16 sukcesivnih faza razvoja, kulminirajući u potpunom probuñenju. - Kayagata-sati sutta (MN 119) Sabranost pažnje na telo. Ova sutta služi kao dodataka Anapanasati sutti i objašnjava važnost učvršćivanja široke svesnosti tela u meditaciji da bi se razvilo zadubljenje (jhana). Buda ovde koristi nekoliko divnih poreñenja! - Sankharupapatti sutta (MN 120) Sunnata vagga - Cula-suññata sutta (MN 121) Sažeti govor o ništavilu. Buda upućuje poštovanog Anandu u praksu koja vodi do "ulaska u ništavilo", kao vrata osloboñenje. - Mahasunnata sutta (MN 122) - Acchariya-abbhuta sutta (MN 123) - Bakula sutta (MN 124) - Dantabhumi sutta (MN 125) Govor o kroćenju Uz pomoć analogije sa kroćenjem slonova, Buda objašnjava kako on kroti svoje učenike. - Bhumija sutta (MN 126)
Za Bhumiju. Da li želja za probuñenjem utiče na put ka probuñenju? Prema ovom govoru, pitanje željenja ili neželjenja nevažno je sve dok razvijamo odgovarajuće kvalitete koji sačinjavaju put ka probuñenju. Ovaj govor je takoñe veoma jasan o tome da postoje pravi i pogrešni putevi prakse: kao što bi se moglo reći, ne uliva se svaka reka u more. - Anuruddha sutta (M 127) Govor Anurudi. Imali li razlike izmeñu meditativnog i kontemplativnog zadubljenja duha. - Upakilesa sutta (M 128) O smetnjama. Ovaj govor sadrži jednu od najzanimljivijih i najdetaljnijih uputa za negu duhovnog zadubljenja, koju Buda daje Anurudi i još dvojici pustinjaka prilikom posete njihovom šumskom boravištu. Balapandita sutta (MN 129) - Devadatta sutta (MN 130) Vibhanga vagga - Bhaddekaratta sutta (MN 131) Svečani dan. Buda naglašava neophodnost ulaganja napora upravo sada da bi se razvio uvid. Sada je sve što imamo, "jer - ko zna - sutra smrt može doći". - Ananda-bhaddekaratta sutta (MN 132) - Mahakaccana-bhaddekaratta sutta (MN 133) - Lomasakangiya-bhaddekaratta sutta (MN134) - Cula-kammavibhanga sutta (MN 135) Kratko izlaganje o kammi. Buda objašnjava kako kamma utiče na sreću i nesreću bića. - Maha-kammavibhanga sutta (MN 136) Veliko izlaganje o kammi. Buda otkriva neke od suptilnijih nijansi u delovanju kamme. - Salayatana-vibhanga Sutta (MN 137) - Uddesa-vibhanga sutta (MN 138) Izreka i razjašnjenje. Kako se odnositi prema spoljašnjim objektima a da um ne postane njima uznemiren i kako se usredsrediti u snažnim stanjima zadubljenja a da ne postanemo njima zarobljeni. To nije lako, ali je moguće. - Arana-vibhanga sutta (MN 139) - Dhatu-vibhanga sutta (MN 140) Analiza svojstava. Jetka priča u kojoj lutalica, tragajući za Budom, zapravo sreće Budu ne prepoznajući ga. On uviña svoju grešku tek pošto ga je Buda poučio o četiri odrednice i šest svojstava iskustva. Izvanredna ilustracija Budine tvrdnje: "Ko god vidi Dhammu, vidi mene". - Sacca-vibhanga sutta (MN 141) - Dakkhina-vibhanga sutta (MN 142)
Brahma vagga - Anathapindikovada sutta (MN 143) - Channovada sutta (MN 144) - Punnovada sutta (MN 145) - Nandakovada sutta (MN 146) Nandakova pouka redovnicama. Nandako poučava monahinje tako što analizira sastojke bića i njihovu prolaznost. - Cularahulovada sutta (MN 147) - Chachakka sutta (MN 148) Šest šestica. Kako kontemplacija o šest čula vodi do razumevanja ne-sopstva i, na kraju, do probuñenja. - Maha-salayatanika sutta (MN 149) Veliki govor o šest medijuma čula. Kako jasno razumevanje šest čula vodi do razvijanja krila probuñenja i konačno do izbavljenja. - Nagaravindeyya sutta (150) - Pindapataparisuddhi sutta (151) - Indriya-bhavana sutta (152) - Razvijanje svojstava. Šta ukazuje na potpuno gospodarenje čulima?
SAMYUTTA NIKAYA Grupisani govori Samyutta nikaya, treći deo Sutta pitake, sadrži 2.889 sutta grupisanih u pet odeljaka (vagga). Svaka vagga je dalje podeljena u samyutte, u kojima su govori povezani zajedničkom temom. Samyutte su dobile ime prema toj temi, pa tako, na primer, Kosala samyutta (u Sagatha vagga) sadrži sutte u kojima je sagovornik kralj Pasenadi iz zemlje Kosala; Vedana samyutta (u Salayatana vagga) sadrži govore u kojima se analiziraju osećaji (vedana).
SAGATHA VAGGA (samyutte I-XI) I Devata samyutta - Božanstva (deva) - Ogha-tarana sutta (SN I.1) Prelazak preko bujice. Buda objašnjava kako je on "prešao bujicu" želje. - Arañña sutta (SN I.10) U divljini. Zašto monasi koji žive osamljeni u šumi izgledaju tako srećni? - Hiri sutta (SN I.18)
Savest. Divna kratka poduka o jedinstvenosti i vrednosti savesnosti. - Samiddhi sutta (SN I.20) O Samidiju. Boginja (devata) se čudi: zašto gubiti vreme na meditaciju u očekivanju neke nagrade u budućnosti, kada možemo uživati u čulnim užicima ovde i sada? - Sakalika sutta (SN I.38) Komad kamena. Posle jednog pokušaja da ga ubiju, Buda pokazuje ličnim primerom kako se treba odnositi prema bolu. - Aditta sutta (SN I.41) (Kuća) u plamenu. Božanstvo (deva) posećuje Budu i recituje divne stihove o neophodnosti davanja. - Kindada sutta (SN I.42) Davalac. Buda objašnjava božanstvu pravu vrednost različitih vrsta poklona. - Iccha sutta (SN I.69) Želja. Kratak i elegantan rezime Budinog učenja. - Ghatva sutta (SN I.71) Ubijanje. Buda ukazuje na jednu stvar koju vredi ubiti. II Devaputta samyutta - Sinovi božanstava - Kamada sutta (SN II.6) Kamadina tužbalica. Buda uverava kolebljivo božanstvo da, iako put ka oslobañanju može biti dug i težak, on zaista može biti preñen. - Candima suta (SN II.9) Molitva božanstva Meseca za zaštitu. - Suriya suta (SN II.10) Molitva božanstva Sunca za zaštitu. U ove dve sutte Buda interveniše u korist dva božanstva koja je zarobio zli demon. Ova sutta pripada grupi paritta (zaštitničkih) sutta koje se pevaju u manastirima prilikom svečanosti i različitih ceremonija. - Uttara sutta (SN II.19) Utara, sin deve. Činiti dobro i skupljati zasluge: je li to najbolje čemu možemo težiti u ovom kratkom životu? III Kosala samyutta - Pasenadi, kralj Kosale - Dahara sutta (SN III.1) Mladost. Buda podseća kralja Pasenadija da nečije godine nisu mera njegove mudrosti. - Piya sutta (SN III.4) Privrženost. Ako zaista brinete o sopstvenoj i dobrobiti drugih, tada pažljivo birajte svoje postupke!
- Appaka sutta (SN III.6) Malo. Buda upozorava kralja Pasenadija na opasnosti bogatstva i luksuza. - Atthakarana sutta (SN III.7) Razmišljanje. Kralj Pasenadi otkriva šta motiviše ljude da lažu. - Sangama sutta (SN III.14) Bitka (1) - Sangama sutta (SN III.15) Bitka (2). Dve priče o bitkama izmeñu suparničkih kraljeva, u kojima se na bolan način ukazuje kako u ratu nema sigurnosti ni za pobednika ni za pobeñenog. - Appamada sutta (SN III.17) Pažljivost. Buda otkriva jedan kvalitet srca koji nam može ponuditi sigurnost. - Aputtaka sutta (SN III.19) Bez naslednika (1). Buda savetuje bogatom domaćinu kako da na pravi način koristi i uživa u svom bogatstvu. - Aputtaka sutta (SN III.20) Bez naslednika (2). Daj velikodušno i bez žaljenja ili ćeš patiti na isti način kao i ovaj bogati domaćin. - Loka sutta (SN III.23) (Kvaliteti) ovoga sveta. Tri stvari ovoga sveta koje neizbežno vode do propasti i patnje. - Issattha sutta (SN III.24) Veština gañanja lukom i strelom. Svi mi znamo da velikodušnost vodi donosi povoljne rezultate, ali kome treba da dajemo poklone kako bismo požnjeli najveću nagradu? - Pabbatopama sutta (SN III.25) Poreñenje sa planinama. Buda izlaže kralju Pasenadiju jedan uznemirujući govor o blizini smrti i neophodnosti praktikovanja dhamme. IV Mara samyutta - Mara (smrt) Priče o tome kako Mara iskušava Budu i uzalud pokušava da ga nadmudri. - Nandana sutta (SN IV.8) Uživanje. Je li posedovanje nečega izvor radosti ili žalosti? Mara i Buda raspravljaju o ovom pitanju. - Sakalika sutta (SN IV.13) Komad kamena. Mara se ruga Budi dok se ovaj odmara posle pokušaja da ga ubiju. - Kassaka sutta (SN IV.19) Zemljoradnik. Mara objavljuje svoje vladanje nad čulnim svetom, ali Buda objašnjava kako on (Buda) boravi na onom mestu do kojeg Mara nikada ne može stići.
- Rajja sutta (SN IV.20) Vladalac. Mara, videći da je Buda razvio četiri temelja snage (iddhipada), pokušava da ga ubedi da napusti monaški život i postane pravedan i moćan vladar ovoga sveta. V Bhikkhuni samyutta - Monahinje. Priče o pokušajima Mare da otera monahinje sa njihovog mesta za meditaciju u šumi postavljajući im provokativna pitanja. Bez izuzetka, te mudre žene odlučno pobeñuju Maru. - Alavika sutta (SN V.1) Bhikkhuni Alavika. Mara: Zašto se gnjaviti sa meditacijom? Zašto ne uživati u zadovoljstvima života? - Soma sutta (SN V.2) Bhikkhuni Soma. Može li žena da dostigne probuñenje? Poštovana sestra Soma razrešava ovo pogrešno postavljeno pitanje. - Gotami sutta (SN V.3) Bhikkhuni Gotami. Mara: Zašto se mučiti sedeći u osami u sred šume? - Vijaya sutta (SN V.4) Bhikkhuni Viñaja. Mara: Zašto makar samo na kratko ne prekinemo meditaciju i odemo na ples? - Uppalavanna sutta (SN V.5) Bhikkhuni Upalavana. Mara: Zašto samoću i opasnost šumskog života ne zameniš za nešto što je sigurnije? - Cala sutta (SN V.6) Bhikkhuni Ćala. Mara: Pa šta ima loše u tome da se ponovo rodimo? - Upacala sutta (SN V.7) Bhikkhuni Upaćala. Mara: Zašto se ne pripremati za srećno preporañanje meñu božanstvima? - Sisupacala sutta (SN V.8) Bhikkhuni Sisupaćala. Bhikkhuni Sisupaćala pokazuje Mari kako sleñenje puta Dhamme ne znači slepo držanje za neku krutu filozofiju. - Sela sutta (SN V.9) Bhikkhuni Sela. Mara pokušava da zbuni sestru Selu metafizičkim pitanjima. - Vajira sutta (SN V.10) Bhikkhuni Vañira. Da li vam se dešavalo da se, dok meditirate, povedete za nekim zadivljujućim - ali krajnje spekulativnim - tokom misli? Bhikkhuni Vañira pokazuje kako da se ponašate u takvoj situaciji.
VI Brahma samyutta - Brama božanstva - Ayacana sutta (SN VI.1) Molba. Neposredno posle probuñenja, Budu posećuje Brama Sahampati, koji ga moli da podučava Dhammu, radi onih "u čijim očima je tek malo trunja" - Garava sutta (SN VI.2) Poštovanje. Ubrzo posle probuñenja, Buda posmatra svet oko sebe, tragajući za drugim bićem koje bi sada s pravom mogao smatrati svojim učiteljem. - Parinibbana sutta (SN VI.15) Potpuno osloboñenje. Četiri neposredna očevica govore o Budinoj smrti. VII Brahmana samyutta - Bramani - Akkosa sutta (SN VII.2) Uvreda. Koji je najbolji odgovor kada je neko ljut na vas? Ako domaćin ponudi hranu gostu, ali gost odbije ponudu, kome pripada ponuñena hrana? - Jata sutta (SN VII.6) Čvor. ðata Bharadvaña postavlja Budi svoje čuveno pitanje: "Ko može razvezati ovaj čvor (želje)?" Budin koncizan odgovor ubrzava ðata Bharadvañino preobraćenje i, potom, dostizanje stupnja arahanta. - Devahita sutta (SN VII.13) Govor Devahiti - Maha-sala sutta (SN VII.14) Bogataš. Dirljiva slika patnje koju oseća otac kada ga nezahvalna deca zaborave u njegovim poznim godinama. Kako vi postupate sa svojim roditeljima? - Navakammika sutta (SN VII.17) Graditelj. Kakav koristan rad možemo obaviti meditirajući u podnožju drveta u šumi? VIII Vangisa-samyutta - Poštovani Vangisa - Ananda sutta (SN VIII.4) Ananda (Uputstva Vangisi). Poštovani Ananda nudi savet poštovanom Vangisi o tome kako da savlada požudu. IX Vana samyutta - Šuma - Viveka sutta (SN IX.1) Osama. Deva dolazi u pomoć monahu čije su misli odlutale tokom meditacije. - Anuruddha sutta (SN IX.6)
Anuruda. Supruga poštovanog Anurude iz prethodnog života, kada je živeo na nebu trideset tri božanstva, posećuje ga i poziva da se tamo vrati. - Vajjiputta sutta (SN IX.9) Vañi princ. Ako ste se ikada zapitali o meditaciji: "Zašto da se gnjavim oko toga?", poslušajte savet ove boginje. - Ayoniso-manasikara sutta (SN IX.11) Neprikladna pažnja. Podstrek za razmišljanje monahu kojeg muče sopstvene misli. - Gandhatthena sutta (SN IX.14) Kradljivac mirisa. Jeste li ikada pomislili kako bi trebalo da imate anñela čuvara, nekog ko će vas upozoriti uvek kada krenete da učinite nešto pogrešno? Evo ga jedan koji nudi lekciju o prilježnosti i samopouzdanju. X Yakkha samyutta - Jaka demoni - Sudatta sutta (SN X.8) O Sudati (Anatapindika). Anatapindika, bogati dobročinitelj koji će kasnije pokloniti sanghi čuveni manastir u gaju koji je otkupio od princa ðete, ovde prvi put sreće Budu. - Alavaka sutta (SN X.12) Govor Alavaka jaki. Demon yakkha iskušava Budu zagonetkama i preti mu: "Ako ne možeš da mi odgovoriš, pomutiću ti um ili rasporiti srce ili ću te zgrabiti za noge i zavitlati na drugu obalu Ganga." XI Sakka-samyutta - Sakka (kralj deva) - Dhajagga sutta (SN XI.3) Najviše merilo. Je li vas ikada tokom meditacije savladao strah? Buda ove misli nudi kao protivotrov. - Subhasita-jaya sutta (SN XI.5) Pobeda onoga ko bolje zbori. Divan opis takmičenja dva božanstva u tome ko će izložiti prikladniji način da odgovorimo na bes druge osobe.
NIDANA VAGGA (samyutte XII-XXI) XII Abhisamaya-samyutta - Paticca-samuppadda (uslovljenost nastanka) - Paticca-samuppada-vibhanga sutta (SN XII.2)
Analiza uslovljenog nastanka. Pregled lanca uslovljenog nastanka. - Kaccayanagotta sutta (SN XII.15) Za Kaćajana Gotu (O ispravnom razumevanju). Buda objašnjava poštovanom Kaćajana Goti kako se uslovljenost nastanka primenjuje za produbljivanje ispravnog razumevanja. - Celo sutta (SN XII.17) Goli isposnik. Kako nastaje "čitavo to gomilište patnje" i kako ono nestaje? U to upućuje Buda golog isposnika Kasapu. - Bala-pandita sutta (SN XII.19) Budala i mudrac. Kakva je razlika izmeñu budale i mudraca? - Paccaya sutta (SN XII.20) Nužni preduslovi. Buda objašnjava da kada uslovljenost nastanka jasno sagledamo i razumemo, pogrešna stanovišta i konfuzija nestaju. - Upanisa sutta (SN XII.23) Zavisnost. Ovde Buda tumači da mentalne nečistoće nestaju kada sagledamo i razumemo uslovljenost nastanka. Lanac uzročnosti ovde uključuje jedan dodatni skup faktora kojih nema u "standardnom" lancu uslovljenog nastanka. - Bhumija sutta (SN XII.25) Govor Bumiji. Šta je izvor zadovoljstva i bola? Poštovani Sariputa razjašnjava neke zablude. - Upavana sutta (SN XII.26) Govor Upavani. Jedan od najvažnijih govora a centralnu temu Budinog učenja, o uzroku patnje. - Bhutamidam sutta (SN XII.31) Ovo je nastalo. Šta karakteriše razliku izmeñu nepažljive osobe, one koja praktikuje Dhammu i one koja je do kraja razumela Dhammu? - Loka sutta (SN XII.44) Ovaj svet. Kako ovaj svet nastaje i nestaje u skladu sa zakonom uslovljenog nastanka. - Lokayatika sutta (SN XII.48) Kosmolog. Jedinstvo svih bića je nešto što se podučava kao osnovni budustički princip, ali ovaj govor pokazuje da je Buda odbacivao ovu ideju. To je samo jedan od ekstrema koji je izbegnut podučavanjem uslovljenosti nastanka. - Upadana sutta (SN XII.52) Prijanjanje. Buda koristi prekrasno poreñenje sa vatrom da bi opisao prirodu vezivanja za čulne užitke.. - Atthi raga sutta (SN XII.64) Tamo gde je strast. Buda opisuje četiri faktora za koja um po navici prijanja. Oni koji uspeju da savladaju strast za tom "hranom" mogu sprečiti novo roñenje, starenje i smrt.
- Nagara sutta (SN XII.65) Grad. Buda prepričava priču kako je, u noći probuñenja, ponovo otkrio davno zaboravljene zakone uslovljenog nastanka i četiri plemenite istine. - Susima sutta (SN XII.70) Govor Susimi. Buda objašnjava Susimi da razvijanje psihičkih moći nije pretpostavka za prosvetljenje. (Obratite pažnju, meñutim, da se u onoj sutti ne kaže kako razvijanje zadubljenja (jhana) nije neophodno.) XIII Abhisamaya-samyutta - Realizacija - Nakhasikha sutta (SN XIII.1) - Vrh prsta - Pokkharani sutta (SN XIII.2) - Jezero - Samudda sutta (SN XIII.8) - Okean Ove tri sutte nude živopisna poreñenja koji nagoveštavaju koliko patnje ostavljamo za sobom ulazeći u tok koji vodi ka nibbani. Dobrodošlo ohrabrenje da u svoju praksu uložimo još malo dodatnog napora. XIV Dhatu-samyutta - Elementi XV Anatamagga-samyutta - Nezamislivi počeci samsare i preeporañanja - Assu sutta (SN XV.3) Suze. "Čega ima više, suza što ste ih prolili preporañajući se i tumarajući tim dugim, dugim putem, ili vode u četiri velika okeana?" - Danda sutta (SN XV.9) . Skačemo iz jednog roñenja u drugo, kao što bačen štap poskakuje po tlu. - Duggata sutta (SN XV.11) Ophrvan nedaćama. Kada sretnete nesrećnu osobu, prisetite se da ste i vi jednom bili takvi. - Sukhita sutta (SN XV.12) Sreća. Kada sretnete srećnu osobu, prisetite se da ste i vi jednom bili takvi. - Mata sutta (SN XV.14-19) Majka. Teško je sresti nekoga ko nije bio, u nekom trenutku bezgranične prošlosti, vaša majka, otac, sin, kćer, sestra ili brat. XVI Kassapa-samyutta - Poštovani Maha Kasapa - Jinna sutta (SN XVI.5) Starost. Poštovani Maha Kasapa objašnjava zašto je odlučio da i dalje meditira u šumi iako je još davno dostigao stupanj arahanta.
XVII Labhasakkara-samyutta - Dobici i nadoknada - Kumma Sutta (SN XVII.3) Kornjača. Slava i status: kao da idemo unaokolo sa strelom zabodenom u leña. - Pilahaka sutta (SN XVII.5) Balegar. Slava i status: kao da idemo unaokolo i nosimo veliku gobilu balege. - Sigala sutta (SN XVII.8) Šakal Slava i status: kao da smo šugavi šakal. XVIII Rahula-samyutta - Poštovani Rahula XIX Lakkhana-samyutta - Poštovani Lakana XX Opamma-samyutta - Poreñenja - Nakhasikha sutta (SN XX.2) Vrh prsta. Buda nudi poreñenje za dragocenost što smo se rodili u ljudskom obliku. - Okkha sutta (SN XX.4) Posluženje hrane - Satti sutta (SN XX.5) Koplje. Dve sutte o izuzetnoj moći mette (ljubavi ispunjene saosećanjem). - Dhanuggaha sutta (SN XX.6) Strelac. Kako brzo prolazi život! Na koji bi način, imajući to na umu, trebalo da živimo svoj život? - Ani sutta (SN XX.7) Klin. Budi pažljiv: Mnogo je danas popularnih učenja koja možda zvuče umilno za uši, ali ona nisu nužno Budino učenje. XXI Bhikkhu-samyutta - Monasi - Upatissa sutta (SN XXI.2) O Upatisi (Sariputa). Ima li na svetu ičega čiji bi gubitak rastužio arahanta? - Theranama sutta (SN XXI.10) [Monah] po imenu Stari (O samoći). Buda objašnjava pustinjaku pravo značenje samoće.
KHANDHA VAGGA (samyutte XXII-XXXIV) XXII Khandha-samyutta - Sastojci prijanjanja-preporañanja - Nakulapita sutta (SN XXII.1)
Za Nakulapitu. Buda objašnjava vremešnom domaćinu Nakulapiti kako naš um ne mora biti bolestan čak i ako nam je telo bolesno. - Devadaha sutta (SN XXII.2) U Devadahi. Poštovani Sariputa objašnjava koji je najbolji način da se Budino učenje izloži radoznalim, inteligentnim ljudima. - Haliddakani sutta (SN XXII.3) Za Haliddakanija. Poštovani Maha Kaćana objašnjava domaćinu šta znači živeti kao monah, osloboñen društva, osloboñen čulnih strasti, osloboñen žudnje i osloboñen raspravljanja. - Bharam sutta (SN XXII.22) Teret. Čovek čitav život za sobom vuče teret, a da toga nije ni svestan. Gomilajući teret sanja o rasterećenju. A put vodi zapravo preko utrnuća želje. - Upanisa sutta (SN XXII.23) Povod. Buda razrañuje prethodni govor i nastajanje "tereta" raščlanjuje kroz poznati lanac uslovljenog nastanka (patića samuppada). No, "karakteristično je za Budinu interpretaciju tih lanaca ovo: kada se sve te spone, kojima je učvršćen teret, razreše, onda ne preostaje 'nosilac tereta'. Ispostavlja se da je bio iluzija neznanja i nedovoljnog uvida." - Samanupassana sutta (SN XXII.47) Pretpostavke. Buda govori o pretpostavkama na kojima počiva verovanje u postojanje sopstva. - Khandha sutta (SN XXII.48) Sastojci. Buda daje pregled učenja o pet sastojaka. - Upaya sutta (SN XXII.53) Vezanost. Kada je prijanjenje za svaki od pet sastojaka potpuno napušteno, sledi probuñenje. - Parivatta sutta (SN XXII.56) (Četvorostruki) krug. Direktno znanje o "četiri kruga" u pogledu sastojaka (znanje o sastojcima, njihovom nastanku, njihovom nestanku i putu koji vodi do njihovom nestanka) rezultira probuñenjem. - Sattatthana sutta (SN XXII.57) Sedam osnova. Buda kako se postaje arahant ovladavanjem sedmostrukom veštinom analiziranja pet sastojaka. - Anattalakkhana sutta (SN XXII.59) O obilježju ne-sebe. Budin drugi govor u kojem razmatra princip anatta (ne-ja) zajedno sa grupom od pet asketa. Pomoću dijaloga sačinjenog od pitanja i odgovora Buda demonstrira da ne može postojati trajno sospstvo ni u jednom od pet sastojaka, a za koje smo skloni da
ga identifikujemo kao "ja". Kao rezultat ovog razgovora, svih pet monaha dostižu puno probuñenje (arahatta). - Mahali sutta (SN XXII.60) Razgovor sa Mahalijem. Govor srodan sa govorom Upanisa sutta - Povod (XXII.23), u kojem se još jednom ističe da je uzrok pročišćenja bića odvratnost prema svih pet sastojaka koji ga čine. - Palileyyaka sutta (SN XXII.81) U Palilejaki. Uprkos tome što je čuo mnoge Budine govore, monah se još uvek muči kako da svoju praksu meditacije brže dovede do željenog rezultata. Buda objašnjava da cilj može biti postignut razumevanjem da je svaki od pet sastojaka prolazan, stvoren i uslovljen u svom nastanku. - Yamaka sutta (SN XXII.85) Jamako. Poštovani Jamaka tvrdi da kada arahant umre, on-ona je potpuno poništen. Poštovani Sariputa ga izvodi iz tog pogrešnog stanovišta i time ga dovodi do probuñenja. - Anuradha sutta (SN XXII.86) Za Anuradu. Poštovani Anurada je zaokupljen pitanjima o sudbini arahanta posle smrti. Buda ga izvodi iz tog začaranog kruga konfuznog razmišljanja i upućuje ga da jedina stvar vredna kontemplacije jeste patnja i njezin prestanak. - Khemaka sutta (SN XXII.89) Razgovor sa Kemakom. Isposnik Kemako objašnjava starijim monasima svoje shvatanje Budinog uvida o nepostojanju trajne suštine u bilo kojem od pet sastojaka bića. - Nadi sutta (SN XXII.93) Reka. Buda izlaže da je osoba koja pogrešno uzima pet sastojaka kao da su "ja" liči na čoveka u rečnoj struju koji uzalud pokušava da se uhvati za granje drveća ili busenje trave na obali. - Phena sutta (SN XXII.95) Pena. Buda daje nekoliko živopisnih poreñenja kako bi opisao prazninu pet sastojaka. - Gaddula sutta (SN XXII.99) Povodac (1) Gaddula sutta (SN XXII.100) Povodac (2). Oni koji još nisu pronikli u prirodu pet sastojaka osuñeni su da se vrte u krug, kao pas povodcem vezan za stub. - Nava sutta (SN XXII.101) Brod. Buda objašnjava da probuñenje ne dolazi željama podstaknutim razmišljanjem, već samo svojevoljno uloženim naporom. - Upadana sutta (SN XXII.121)
Prijanjanje. Za koje fenomene mi to prijanjamo. Odgovor: za svaki od pet sastojaka. - Silavant sutta (SN XXII.122) Vrlina. Poštovani Sariputta objašnjava kako svaki meditant - početnik i arahant, podjednako - treba da kontemplira pet sastojaka (khandha). XXIII Radha-samyutta - Poštovani Radha - Mara sutta (SN XXIII.1) Smrt. "Dokle seže vlast smrti?" To je pitanje koje muči monaha Radhu. - Satta sutta (SN XXIII.2) Biće. Buda opisuje jedno dramatično poreñenje kako bi objasnio način na koji možemo da presečemo svoju vezanost za pet sastojaka. XXIV Ditthi-samyutta - Stanovišta XXV Okkantika-samyutta - Ponavljanje XXVI Uppada-samyutta - Nastanak XXVII Kilesa-samyutta - Nečistoće - Cakkhu sutta (SN XXVII.1) Oko. Zašto želju vezanu za šest čula valja napustiti. - Rupa sutta (SN XXVII.2) Oblici. Zašto želju vezanu za objekte šest čula valja napustiti. - Viññana sutta (SN XXVII.3) Svest. Zašto želju vezanu za svest valja napustiti. - Phassa sutta (SN XXVII.4) Kontakt. Zašto želju vezanu za čulni kontakt valja napustiti. - Vedana sutta (SN XXVII.5) Osećaj. Zašto želju vezanu za osećaje valja napustiti. - Sanna sutta (SN XXVII.6) Opažaj. Zašto želju vezanu za opažaje valja napustiti. - Cetana sutta (SN XXVII.7) Namera. Zašto želju vezanu za namere valja napustiti. - Tanha sutta (SN XXVII.8) Želja. Zašto želju vezanu za žudnju za objektima čula valja napustiti. - Dhatu sutta (SN XXVII.9) Svojstva. Zašto želju vezanu za šest dhatu (elemenata) valja napustiti. - Khandha sutta (SN XXVII.10)
Sastojci. Zašto želju vezanu za pet khanda (sastojaka) valja napustiti. XXVIII Sariputta-samyutta - Poštovani Sariputa XXIX Naga-samyutta - Nage XXX Supanna-samyutta - Garude XXXI Gandhabbakaya-samyutta - Gandaba deve XXXII Valahaka-samyutta - Deve kišnog oblaka XXXIII Vacchagotta-samyutta - Poštovani Vaćagota XXXIV Samadhi-samyutta - Koncentracija
SALAYATANA VAGGA (samyutte XXXV-XLIV) XXXV Salayatana-samyutta - Šest čula - Adittapariyaya sutta (SN XXXV.28) Propoved o vatri. Nekoliko meseci posle probuñenja, Buda izgovara ovu propoved skupu od 1.000 asketa koji obožavaju vatru. U za njega karakterističnom, briljantno slušaocima primerenom stilu podučavanja, Buda koristi metaforu koja brzo prodire do srca njegovih slušalaca, u ovom slučaju, metaforu o vatri. Pošto su saslušali ovu propoved, svi slušaoci dostižu puno probuñenje (arahatta). - Migajalo sutta (SN XXXV.63) Za Migañalu. Zašto je tako teško naći istinsku samoću? Buda objašnjava zašto, bez obzira kuda otišli, izgleda kao da vas neki od vaših najgorih saputnika uvek u stopu prate. - Upasena sutta (SN XXXV.69) Upasena. Poštovani Upasena, na samrti pošto ga je ujela zmija, ostaje potpuno pribran dok upućuje poslednje reči poštovanom Sariputti i otkriva time da je potpuno osloboñen od bilo kakvog identifikovanja sa telom. - Upavanasanditthika sutta (SN XXXV.70) Govor o vidljivosti istine. - Loka sutta (SN XXXV.82) Svet. Buda objašnjava kako sve stvari na svetu imaju jednu zajedničku nesrećnu karakteristi-
ku. Da li želite da ostane vezani za jedan takav svet? - Suñña sutta (SN XXXV.85) Ništa. Buda objašnjava poštovanom Anandi na koji način je svet ispražnjen od bilo čega što se s pravom može nazvati "sopstvom". - Punna sutta (SN XXXV.88) Za Punju. Šta biste vi uradili sa svojim umom dok vas tuku i prebijaju? U ovoj sutti Buda upućuje Punju da napusti uživanje u svih šest čula. Zatim Buda ispituje Punju da vidi jesu li njegovo strpljenje i samokontrola dovoljno razvijeni da bi mogao da boravi u Sunaparanti, mestu poznatom zbog svojih neprijateljski raspoloženih stanovnika. - Samadhi sutta (SN XXXV.99) Koncentracija. Buda preporučuje praktikovanje koncentracije kao način da se uvidi nestalnost svih šest vrata čula. - Na tumhaka sutta (SN XXXV.101) Nije tvoje. Da li o "travi" ili "lišću" razmišljate kao da je to vaše "ja"? Naravno da ne. Na isti način, osnov za osećaj o postojanju toga "ja" ne može se pronaći bilo gde u području čulnog. - Marapasa sutta (SN XXXV.115) Moć Mare. Buda tumači da kada se jednom potpuno oslobodimo trčanja za čulnim zadovoljstvima, tek tada smo konačno van domašaja Mare, otelovljenja zla i smrti. - Bharadvaja sutta (SN XXXV.127) O Baradvañi. Poštovani Pindola Baradvaña objašnjava kralju različite alate koje možemo koristiti kako bismo sami sebi pomogli da održimo odluku o celibatu. - Udayi sutta (SN XXXV.133) Govor Udajiu. - Kamma sutta (SN XXXV.145) Postupak. Buda objašnjava objašnjava kako "stara" kamma (postupci koje su počinili u prošlosti) i "nova" kamma (postupci koje činimo sada) utiču na to što nam se dogaña sada. - Kotthita sutta (SN XXXV.191) Za Kotitu. Poštovani Sariputta objašnjava poštovanom Maha Kotiti da naš problem ne leži ni u čulima kao takvima, niti u objektima za koja ta čula prijanjaju, već da umesto toga patnja proističe iz želje i strasti koje izviru iz vezanosti za oboje. - Kumma sutta (SN XXXV.199) Kornjača. Ako mudro stražarimo nad našim čulima, kao što se kornjača brani od napada uvlačeći se u sigurnost svog oklopa, tada smo sigurno van domašaja Mare. - Kimsuka sutta (SN XXXV.204)
Zagonetno drvo. Buda objašnjava kako smirenost (samatha) i uvid (vipassana) funkcionišu zajedno kao "brzi par glasnika" što meditanta vode dalje ka nibbani. - Vina sutta (SN XXXV.205) Lauta. Suština uvida (vipassana): Kada na sastavne delove rasklopite lautu, tragajući za njezinom muzikom, šta pronalazite? Kada razložite pet sastojaka tragajući za "sopstvom" šta pronalazite? - Chappana sutta (SN XXXV.206) - Šest životinja. Buda objašnjava kako je vežbanje sopstvenog uma kao držanje šest neukroćenih životinja zajedno na uzdi. - Yavakalapi sutta (SN XXXV.207) Merica ječma. Ova sutta, iako je možda pomalo van konteksta, daje nekoliko lepih poreñenja kao ilustraciju sklonosti uma da sam sebi stvara patnju. XXXVI Vedana-samyutta - Osećaj - Samadhi sutta (SN XXXVI.1) Koncentracija. Kako razmevanje prirode osećaja vodi do nibbane. - Sukha sutta (SN XXXVI.2) Sreća. Kako razmevanje prirode osećaja vodi do okončanja strasti. - Pahana sutta (SN XXXVI.3) Napuštanje. Istinsku slobodu pronalazimo kad napustimo navikom stečene obrasce razmišljanja (anusaya). - Patala sutta (SN XXXVI.4) Ponor bez dna. Buda uči da ako na intezivan fizički bol odgovorimo sabranošću pažnje možemo sebe spasiti od toga da upadnemo u bezdani ponor teskobe i patnje. - Datthabba sutta (SN XXXVI.5) Da se zna. Iza čak i najsrećnijih i najprijatnijih osećanja skriva se trajan bol koji je moguće, ispravnim vežbanjem, prevazići. - Sallatha sutta (SN XXXVI.6) Strela. Pogoñen strelom fizičkog bola, neznalica stvar još pogoršava stavljajući povrh toga još i mentalni bol, baš kao da su ga pogodile dve strele. Mudrac oseća ubod samo jedne strele. - Gelanna sutta (SN XXXVI.7) Bolnica (1). Buda posećuje bolnicu i nudi savet monasima kako da smrt dočekaju ispunjeni sabranošću. - Gelanna sutta (SN XXXVI.8) U bolesničkoj sobi (2). Ova sutta je skoro identična sa prethodnom, jedino što se ovde kaže
da osećanje zadovoljstva itd. zavisi od kontakta a da ne zavisi od tela . - Anicca sutta (SN XXXVI.9) Prolaznost. Nepostojanost osećanja. - Phassamulaka sutta (SN XXXVI.10) Ukorenjenost u čulnom utisku. Kako čulni utisak podstiče nastanak osećaja. - Rahogata sutta (SN XXXVI.11) Osamljenje. Buda objašnjava kako praktikovanje jhana vodi do viših stupnjeva utrnuća i smirenja. Meñutim, tek kada su nečistoće potpuno iskorenjene, stiže se do istinskog mira i spokojstva. - Akasa sutta (SN XXXVI.12) Na nebu (1). Osećanja nastaju i nestaju, kao vetrovi što lete nebom. - Akasa sutta (SN XXXVI.13) Na nebu (2). U ovoj suti ponavljaju se prozni delovi prethodne sutte, bez stihova. - Agara sutta (SN XXXVI.14) Gostionica. Osećanja dolaze i odlaze, kao putnci u gostionu kraj druma. - Santaka sutta (SN XXXVI.15) a Anandu (1). Buda objašnjava poštovanom Anandi nastanak, opasnosti od i izbavljenje od osećaja. - Santaka sutta (SN XXXVI.16) Za Anandu (2). U ovoj sutti sam Buda postavlja poštovanom Anandi ista ona pitanja kao i u prethodnoj sutti i odgovara na njih na isti način. - Atthaka sutta (SN XXXVI.17) Osmostruko (1). - Atthaka sutta (SN XXXVI.18) Osmostruko (2). U ovim suttama ponavljaju se ista pitanja i odgovori iz SN XXXVI.15, samo što su slušaoci sada "mnoštvo monaha". - Pancakanga sutta (SN XXXVI.19) Drvodelja sa pet alata. Buda opisuje mnogo vrsta sreće koje možemo iskusiti upornim vežbanjem. Za kojom vrstom sreće vi tragate? - Bhikkhu sutta (SN XXXVI.20) Govor monasima. Ovaj tekst, upućen izvesnim monasima, ponavlja glavne delove prethodne sutte, bez uvodnog dela. - Moliyasivaka sutta (SN XXXVI.21) Govor Sivaki. Da li se sva naša iskustva mogu pripisati prošlim postupcima (kamma)? Buda objašnjava da oni koji tako govore verovatne ne govore na osnovu sopstvenog direktnog iskustva. (Obratite pažnju da se ovim ne kaže da se neke stvari - na primer vreme, slučajnosti itd. dogañaju van dejstva zakona kamme!) - Atthasatapariyaya sutta (SN XXXVI.22)
Sto osam osećanja. Nabrajanje 108 vrsta osećanja. (3x6x6=108.) - Bhikkhu sutta (SN XXXVI.23) Govor monasima - Pubbe sutta (SN XXXVI.24) Znanje o prošlosti - Ñana sutta (SN XXXVI.25) Znanje - Sambahulabhikkhu sutta (SN XXXVI.26) Govor Sambahuli - Samanabrahmana sutta (SN XXXVI.27) Kontemplativci i bramani (1) - Samanabrahmana sutta (SN XXXVI.28) Kontemplativci i bramani (2) - Samanabrahmana sutta (SN XXXVI.29) Kontemplativci i bramani (3) - Suddhikavedana sutta (SN XXXVI.30) Pročišćen od osećanja. Ova sutta sadrži jedino nabrajanje tri vrste osećanja - prijatna, bolna i ni-prijatna-ni-bolna. - Niramisa sutta (SN XXXVI.31) Nesvetovan. Buda opisuje različite stupnjeve sreće i osloboñenja - od ovozemaljskih do transcendetnih - koji su svima nama dostupni.
XLII Gamani-samyutta - Seoske starešine
XXXVII Matugama-samyutta - Sudbine žena
- Talaputa sutta (SN XLII.2) Glumac Talaputa. Komičari i glumci pazite: zasmejavanje ljudi ne mora uvek biti naročito preporučljivo zanimanje, kao što je to Talaputa naučio. - Yodhajiva sutta (SN XLII.3) Za Jodañivu (Ratnik). Buda upozorava vojnika da ne očekuje povoljno ponovno roñenje samo zato što je počinio junačka dela na bojnom polju. - Paccha-bhumika sutta (SN XLII.6) [Bramani] iz Zapadne zemlje. Buda objašnjava kako su principi kamme i preporañanja neizbežni kao i zakon gravitacije. Birajte pažljivo svoje postupke, inače ćete potonuti poput kamena! - Sankha sutta (SN XLII.8) Truba od školjke. Buda razjašnjava ključnu tačku kamme: premda nikada ne možete poništiti prethodne loše postupke, postoje načini da ublažite njihove neizbežne pogubne posledice. - Gandhabhaka sutta (SN XLII.11) Za Gandabaku. Zašto doživljavamo patnju i teskobu? Koristeći jednostavne analogije, Buda daje jasan i prodoran odgovor.
XXXVIII Jambhukhadaka-samyutta - Lutalica Jambukadaka
XLIII Asankhata-samyutta - Neuslovljeno (Nibbana)
- Dukkha sutta (SN XXXVIII.14) Patnja. Poštovani Sariputta opisuje tri vrste patnje (dukkha) i kako ih do kraja razumeti.
XLIV Avyakata-samyutta - Neoznačeno
XXXIX Samandaka-samyutta - Lutalica Samandaka
- Ananda sutta (SN XLIV.10) Za Anandu (o sopstvu, ne sopstvu i ne-sopstvu. Zašto Buda nije zauzeo stav o pitanju da li ili ne postoji sopstvo?
XL Moggallana-samyutta - Poštovani Mogalana
MAHA VAGGA
XLI Citta-samyutta - Domaćin Citta - Isidatta sutta (SN XLI.3) O Isidati. Šta je izvor verovanja u postojanje sopstva? Dirljiva priča poštovanog Isidate, mudrog mladog monaha, koji odbija poziv starijeg monaha da podučava Dhammu, već umesto toga odlazi u šumu i nestaje zauvek. - Gilana sutta (SN XLI.10) Bolest (Poslednji sati domaćina Ćite). Ćita, na samrtnom odru, izlaže svojim prijateljima, porodici i skupu božanstava, inspirativno učenje o velikodušnosti.
(samyutte XLV-LVI) XLV Magga-samyutta - Plemeniti osmostruki put - Avijja sutta (SN XLV.1) Neznanje. Buda objašnjava da je neznanje uzrok pogrešnog razmevanje, pogrešne odluke, pogrešnog govora itd., dok jasno znanje podstiče nastanak ispravnom razumevanju i svim ostalim faktorima osmostrukog puta.. - Upaddha sutta (SN XLV.2)
Polovina (svetačkog života). U ovoj čuvenoj sutti Buda ispravlja poštovanog Anandu, ukazujući da imati "ljude dostojne poštovanja" za prijatelje nije polovina već ceo svetački život. - Magga-vibhanga sutta (SN XLV.8) Analiza puta. Sažetak plemenitog osmostrukog puta. - Ogha sutta (SN XLV.171) Bujice. Mnogi govori pominju "prelazak preko bujice". Ovaj govor nabraja bujice koje treba preći i kako to treba učiniti XLVI Bojjhanga-samyutta - Sedam faktora probuñenja - Himavanta sutta (SN XLVI.1) Himalaji (o faktorima probuñenja). Sažetak sedam faktora probuñenja. - Gilana sutta (SN XLVI.14) Bolest. Buda upućuje poštovanog Maha Kasapu, koji je veoma bolestan, u sedam faktora probuñenja. - Ahara sutta (SN XLVI.51) Hrana (za faktore probuñenja). Buda opisuje kako možemo "hraniti" ili "izgladnjivati" povoljne i nepovoljne sklonosti u umu u skladu sa tim na koji način koristimo svoju pažnju. XLVII Satipatthana-samyutta - Četiri temelja sabranosti - Sukunagghi sutta (SN XLVII.6) Soko. Buda koristi ljupku parabolu - o sokolu koji hvata prepelicu daleko od njoj poznatog lovnog područja - kako bi ukazao na važnost da um držimo na njegovom pravom području: četiri temelja sabranosti. - Makkata sutta (SN XLVII.7) Majmun. Buda preporučuje zadržavanje uma na dobroj teritoriji - na četiri temelja sabranosti, kako bismo izbegli da bude ulovljen poput majmuna u klopci. - Suda sutta (SN XLVII.8) Kuvar. Buda objašnjava kako napredovanje u meditaciji zavisi od jasnog uočavanja toga šta um vodi ka koncentraciji a šta ne, te onda i prilagoñavanju svoje prakse, baš kao što i kuvar za svako jelo bira koje će začine koristiti. - Bhikkhunupassaya sutta (SN XLVII.10) Saveti monahu. Buda upućuje Anandu u četiri temelja sabranosti pažnje, u usmerenu i neusmerenu meditaciju, savetujući ga kako da prevaziñe telesnu uznemirenost i mentaln utromost.
- Cunda sutta (SN XLVII.13) O Ćundi (Sariputina smrt). Dirljivi opis žalosti poštovanog Anande zbog smrti poštovanog Saripute i načina na koji ga je Buda utešio, upućujući ga da mu Dhamma bude ostrvo i oslonac! - Uttiya sutta (SN XLVII.16) Za Utiju. Poduka monahu Utiji da obuzda izazove čula kao preduslov za negu u vrlini - Sedaka sutta (SN XLVII.19) U Sedaki (1: Akrobata). Je li meditacija izraz sebičnosti? Uz pomoć lepog poreñenja sa dvojicom akrobata, Buda konačno rešava ovu dilemu. - Sedaka sutta (SN XLVII.20) U Sedaki (2: Kraljica lepote). Koliko je snažna vaša koncentracija? Isprobajte ovaj test koji predlaže Buda: Možete li da na glavi održavate čašu napunjenu uljem dok neposredno ispred vas pleše i peva vama omiljena filmska zvezda? - Satipatthana-vibhanga sutta (SN XLVII.40) Analiza temelja sabranosti. Sažetak četiri temelja sabranosti i načina njihovog razvijanja. XLVIII Indriya-samyutta - Pet mentalnih svojstava - Indriya-vibhanga sutta (SN XLVIII.10) Analiza mentalnih sposobnosti. Sažetak pet mentalnih svojstava: uverenost, istrajnost, sabranost, koncentracija, uvid. - Jara sutta (SN XLVIII.41) Starost. Buda, sada već starac - ali onaj koji je pobedio starost, bolest i smrt - iznosi upečatljiv prekor o starosti. - Pubbakotthaka sutta (SN XLVIII.44) Istočna stražara. Buda i poštovani Sariputa raspravljaju o ubeñenosti i da li je ima u onima koji su videli Besmrtnost. Slažu se u tome da dok sami ne doživimo Besmrtnost, njezino postojanje možemo priznavati jedino na osnovu poverenja. XLIX Sammappadhana-samyutta - Četiri ispravna napora L Bala-samyutta - Pet snaga LI Iddhipada-samyutta - Četiri osnove snage - Brahmana sutta (SN LI.15)
Za bramana Unabu. Poštovani Ananda objašnjava Unabi da put Dhamme ima odreñen cilj - napuštanje želje, koji se može dostići jedino razvijanjem snažne želje za okončanjem želje. - Iddhipada-vibhanga sutta (SN LI.20) Analiza osnova snage. Buda objašnjava kako se ove četiri osnove razvijaju. LII Anuruddha-samyutta - Poštovani Anuruda - Gilayana sutta (SN LII.10) Bolest. Poštovani Anuruda objašnjava drugim monasima kako se brani od toga da bol usled njegove fizičke bolesti ne ugrozi njegov um. LIII Jhana-samyutta - Jhana (menntalno zadubljenje) - Anuruddha sutta (SN. LIII. 9) Anurudin govor. O četiri uporišta pažnje. LIV Anapana-samyutta - Sabranost pažnje na dah - Vesali sutta (SN LIV.9) Govor u Vesaliju. Pošto je uzimanje raznih vidova odvratnosti kao objekta meditativnog zadubljenja imalo loše posledice po monašku zajednicu, Buda ovoga puta savetuje praktikovanje sabranosti pažnje na dah (anapanasati). - Ananda sutta (SN LIV.13) Za Anandu (o sabranosti pažnje na dah). Buda objašnjava poštovanom Anandi kako uporno praktikovanje sabranosti pažnje na dah (anapanasati) vodi, postupno, do potpunog probuñenja.
Listovi drveta simsapa. Buda poredi znanje stečeno probuñenjem sa svim lišćem u šumi, a učenje koje iznosi svojim slušaocima sa šakom lišća. Potom objašnjava zašto ne objašnjava i ostalo svoje znanje. - Chiggala sutta (SN LVI.48) Alka. Ovde je Budino čuveno poreñenje sa slepom morskom kornjačom, koje ilustruje dragocenost činjenice da smo se rodili u ljudskom obličju kao šanse za probuñenje.
ANGUTTARA NIKAYA Zbirka "brojčano grupisanih" govora Anguttara nikaya, četvrti deo Sutta pitake, sastoji se od sutta rasporeñenih u jedanaest knjiga (nipata) prema brojčanom sadržaju. Na primer, prva nipata - "Knjiga jedinica" - sadrži sutte koje obrañuju nešto čega ima samo jedno; druga nipata - "Knjiga dvojki" - sadrži sutte u vezi sa parovima stvari (na primer, sutta o smirenosti i uvidu, druga o dvoje ljudi kojima nikada ne možemo dovoljno da se odužimo [roditeljima], zatim o dve vrste sreće itd.); treća nipata sadrži sutte u vezi sa tri stvari (na primer, sutta o tri vrste hvale vrednih postupaka; druga o tri vrste prekršaja i tako dalje). Na prvi pogled ovo može izgledati kao prilično cepidlačka i nepotrebna klasifikacija, ali ona se zapravo često pokazuje kao veoma korisna. Na primer, ako se nejasno sećate da je neko nešto rekao o pet predmeta vrednih svakodnevne kotemplacije i želeli biste da otkrijete originalni odlomak u kanonu, mogli biste da traganje počnete sa "Knjigom petica" u Anguttari.
LV Sotapatti-samyutta - Ulazak u struju 1 Knjiga jedinica - Ekaka nipata LVI Sacca-samyutta - Četiri plemenite istine - Dhammacakkappavattana sutta (SN LVI.11) Pokretanje točka Učenja. Ovo je Budin prvi govor, održan ubrzo posle probuñenja grupi od pet monaha sa kojima se do tada vežbao u asketskom podvižništvu u šumi tokom niza godina. Ova sutta sadrži suštinu učenja o četiri plemenite istine i plemenitom osmostrukom putu. Pošto je saslušao ovaj govor monah Kodana doseže prvi stupanj probuñenja, čime je roñena monaška zajednica (ariya sangha). - Simsapa sutta (SN LVI.31)
I Cittapariyadana vaggo (AN I.1-10) Zaokupljen um. Ne postoji ništa što tako zaokupi um muškarca kao što je t otelo žene. [pali] II Nivaranappahana vaggo (AN I.11-20) Uklanjanje prepreka. Ne postoji ništa što tako zaokupi um muškarca kao što je t otelo žene. [pali] III Akammaniya vaggo (AN I.21-30) Neprilagodljivo. Ne postoji ništa tako neprilagodljivo kao što je neizvežban um. [pali] IV Adanta vaggo (AN I.31-40)
Neukroćen um. Ne postoji ništa što tako siguno vodi ka nesreći kao neukroćen um. [pali] V Suka vaggo (AN I.41-50) Sreća. Velika je razlika izmeñu bistrog i zamuenog uma. [pali] VI Pabhassara vaggo (AN I.51-60) Blistav. Um je po svojoj prirodi blistav; ali neuka osoba ne može čak ni da vidi kada je on zatamnjen nečistoćama. [pali] VII Viriyarambha vaggo (AN I.61-70) Ulaganje napora. Marljivost donosi još nenastale dobre stvari i uklanja već nastale loše stvari. [pali] VIII Kalyanamitta vaggo (AN I.71-80) Dobri prijatelji. Dobitak mudrosti je najveći dobitak. [pali] IX Pamada vaggo (AN I.81-97) Nepažljivost. Nepažljivost je najveća nesreća. [pali] X Ajjhattika vaggo (AN I.98-139) Unutrašnje stanje. Posmatrajući nečije unutrašnje stanje, nema nijedne druge stvari koja vodi do tako velike dobrobiti kao što je to umerenost. [pali] XI Adhamma vaggo (AN I.140-149) Pogrešno učenje. Ono što nije učenje ne predstavljajte kao ispravno učenje. [pali] XIV Ekadhamma pali (AN I.298-327) Nijedna druga stvar. Pogrešno razumevanje, kao nijedna druga stvar, šteti umu. [pali] 2 Knjiga dvojki - Duka nipata II Adhikarana vaggo (AN II.19) Parnica. Treba napustiti ono što je štetno i razvijati ono što je korisno. [pali] III Bala vaggo (AN II.21-32) Budale. O dve vrste budala i dve vrste mudraca. [pali] V Parisa vaggo (AN II.43-44, 50) Skup. Kad se monasi okupljaju, kakvi treba da budu? [pali] VI Puggala vaggo (AN II.53-61) Bića. Koji su ljudi na korist ovome svetu? [pali] VII Sukha vaggo (AN II.65-71) Sreća. Postoji više vrsta sreće, ali koja je od njih najveća? [pali] 3 Knjiga trojki - Tika nipata - Lakkhana sutta (AN III.2) Obeležja. Kako razlikovati mudraca i budalu? - Rathakara (Sacetana) sutta (AN III.15)
Kolar. Buda se priseća prethodnog života kada je bio kolar "vešt u obradi drveta". Sada, kao Buda, vešt je u obradi misli, reči i dela. - Pathamapapanika sutta (AN III.19) Prvi govor o trgovcu. Poredeći trgovca i monaha, Buda pokazuje kako se napreduje u imetku ili vrlini, a kako ne. - Gilana sutta (AN III.22) Bolesnici. Buda poredi podučavanje Dhammi sa lekarskom terapijom. - Hatthaka sutta (AN III.35) Za Hataku (O lagodnom snu u hladnoj šumi). Je li udoban dom najbolja garancija za dobar san? - Sukhamala sutta (AN III.39) Pročišćenje. Buda opisuje uvide koji su ga kao mladića naveli da ode u beskućnike i kako ti uvidi mogu uticati i na naše živote. - Adhipateyya sutta (AN III.40) Vladajući principi. Buda opisuje tri vladajuća principa koja naše praktikovanje Dhamme održavaju na pravom putu. Ali pazite, nema mesta na kojem se možemo sakriti od svojih loših postupaka! - Dvejana sutta (AN III.51) Dva čoveka (1) - Dvejana sutta (AN III.52) Dva čoveka (2). Buda nudi savet dvojici starih bramana, koji se prbližavaju koncu života. - Vaccha sutta (AN III.58) Za Vaću (O velikodušnosti). Svaki akt velikodušnosti donosi zaluge, ali neki više od drugih. - Tittha sutta (AN III.61) Zastranjivanje. Buda objašnjava kako tri uobičajena stanovišta o bolu i zadovoljstvu, ako ih sledimo do krajnjih logičkih konsekvenci, mogu voditi u neaktivan život. Zatim pokazuje kako bol i zadovoljstvo zapravo nastaju i kako mogu biti prevaziñeni.. - Kalama sutta (AN III.65) Pouka Kalamama. Čuveni govor u kojem Buda objašnjava grupi skeptika kriterijume za prihvatanje nekog učenja i podstiče ih da u zaključivanju koriste sopstveni razum i iskustvo. - Salha sutta (AN III.66) Razgovor sa Salhom. Poštovani Nandaka, arahant, razgovara sa laikom Salhom i počinje od elementarnih principa, da bi stigao sve do prirode stanja arahanta. - Muluposatha sutta (AN III.70) Temelji dana predanosti (uposatha). Buda objašnjava Visaki, nezareñenoj sledbenici, pravi i pogrešan način poštovanja praznika uposa-
tha. One koji ga na pravi način poštuju sigurno očekuje nebeska nagrada. - Channa sutta (AN III.71) Razgovor sa lutalicom Ćanom. Poštovani Ananda upućuje Ćanu kako da izbegne mentalne nečistoće strasti, odbojnosti i obmanutosti. - Ajivaka sutta (AN III.72) Razgovor sa sledbenikom fatalista. Poštovani Ananda daje vešt odgovor na pitanje: "Čije učenje je ispravno? Čija praksa je ispravna?" - Sakka sutta (AN III.73) Sagovorniku iz plemena Sakja. Mahanama iz plemena Sakja pita Budu: "Šta dolazi prvo: koncentracija ili mudrost?" Poštovani Ananda odgovara u Budino ime, jer se ovaj oporavlja od bolesti. - Silabbata sutta (AN III.78) Pravilo i praksa. Jesu li religiozni putevi plodonosni? Odgovara poštovani Ananda. - Sikkha sutta (AN III.88) Vežbanja (1) Sikkha sutta (AN III.89) Vežbanja (2). Buda sumira tri vida praktikovanja Dhamme koja treba razvijati. - Accayika sutta (AN III.93) Neodložnost. Baš kao što zemljoradnik ne može tačno predvideti kada će plod biti zreo, ni mi ne možemo predvideti kada će doći probuñenje. Zato, samo uporno nastavite sa svojom praksom, a ostalo će doći samo po sebi. - Lonaphala sutta (AN III.99) Grumen soli. Koristeći nekoliko nezaboravnih poreñenja, Buda objašnjava zašto posledice nemoralnih dela mogu izgledati teže za jednog čoveka nego za drugog. Pouka: jačajte svoju vrlinu! - Pansadhovaka sutta (AN III.100 - I-X) Ispirač nečistoće - Nimitta sutta (AN III.100 - XI-XV) Teme. U ove dve sutte Buda nas poziva da svoj um vežbamo sa više veštine, pročišćujući ga kao što zlatar pročišćuje rudu zlata. Pročišćenjem, kao usputni efekti, javljaju se u nama i tzv. natpirodne moći. - Kuta sutta (AN III.110) Vrh krova- Kada je um zaštićen, svi naši postupci - i njihovi rezultati - takoñe se zaštićeni. Kada nije, postaje čangrizav i trune. - Pathamanidana sutta (AN III.112) Osnovni uzrok. Kako nastaju postupci koji vode ka patnji, kako nastaju postupci koji vode ka sreći? [pali] - Moneyya sutta (AN III.120)
Pronicljivost. Buda opisuje tri oblika mudrosti: telesnu, verbalnu i mentalnu. [Ovo je jedna od sutta koje je kralj Ašoka (oko 270-232 pre n.e.) odabrao da ih proučavaju i često o njima razmišljaju svi budisti, bilo da su zareñeni ili nisu.] - Gotamaka-cetiya sutta (AN III.123) Govor u Gotamaka svetilištu. Šta još više želiš od Budinog učenja? - Anuruddho sutta (AN III.128) Za Anurudu. Taštine ima čak i u onome ko je daleko odmakao putem. - Katuviya sutta (AN III.129) Trulež. Buda prekoreva nesmotrenog monaha: "Monaše, monaše, ne dozvoli da truneš! Onaj ko sam dozvoli da istrune i smrdi, nema načina da spreči da se oko njega muve ne roje i ne napadaju ga!" - Lekha sutta (AN III.133) Natpisi. Koliko ste čvrsto vezani za ljutnju? Dopuštate li joj da duboko prodre u vašu psihu, nalik duboko urezanom natpisu u steni? - Dhamma-niyama sutta (AN III.137) Nepromenljivost Dhamme. Buda objašnjava da, bez obzira da li u svetu postoji neki Buda ili ne, tri karakteristike postojanja - prolaznost, patnja i nepostojanje sopstva -- uvek ostaju. 4 Knjiga četvorki - Catukka nipata - Anubuddha sutta (AN IV.1) Razumevanje. Zašto nastavljamo da besciljno lutamo u samsari? Zato što još nismo ostvarili četiri plemenita kvaliteta našeg srca. - Anusota sutta (AN IV.5) Niz tok. Podsećanje da popularni savet da se "samo pustimo niz tok" nema uporište u Budinom učenju. - Yoga sutta (AN IV.10) Jarmovi. U mnogim govorima Buda govori o "vrhunskom miru od jarma". U ovom govoru opisuje o kakvim jarmovima je reč i kako se dolazi do tog mira. - Agati sutta (AN IV.19) Skretanje s puta. Buda objašnjava razliku izmeñu ostajanja "na kursu" i "stranputice" u praktikovanju Dhamme. - Kalaka sutta (AN IV.24) Govor u Kalaka parku. Iako Buda do kraja razume stvari, on ne zauzima konačan stav ni o jednoj od njih. - Ariya-vamsa sutta (AN IV.28) Govor o tradicijama plemenitih. Buda opisuje četiri dobre osobine monaha: zadovoljan je
ogrtačem, hranom i smeštajem i nalazi zadovoljstvo u negovanju povoljnih stanja uma. (Ovo je jedna od sutta koje je kralj Ašoka (oko 270232 pre n.e.) odabrao da ih proučavaju i često o njima razmišljaju svi budisti, bilo da su zareñeni ili nisu.) - Sangaha sutta (AN IV.32) Veze zajedništva. Kvaliteti koji pomažu da se porodica, ili bilo koja zajednica, održi na okupu. - Aparihani sutta (AN IV.37) Bez nazadovanja. Ako je neko iskren u svojoj težnji da dostigne probuñenje, ova četiri vida praktikovanja Dhamme bi trebalo neprestano da razvija. - Samadhi sutta (AN IV.41) Koncentracija. Buda objašnjava kako koncentracija, kada je do kraja razvijena, može dneti bilo koji od četiri poželjna rezultata. - Panha sutta (AN IV.42) Pitanja. Ovde se Budino učenje o veštini ponašanja i govora proširuje i na ovladavanje veštinom odgovaranja na pitanja. - Rohitassa sutta (AN IV.45) Za Rohitasu. Buda objašnjava božanstvu da mi ne moramo da putujemo do na kraj sveta kako bismo stigli do kraja patnje. Ne treba da lek tražimo dalje do upravo u ovom telu. - Vipallasa sutta (AN IV.49) Iskrivljavanja. Četiri vrste pogrešnih predstava koje nas drže vezane za krug preporañanja. - Upakkilesa sutta (AN IV.50) Prepreke. Kao što oblak pomrači Sunce i Mesec, tako želja pomrači um asketa i bramana. [pali] - Samjivina sutta (AN IV.55) Život u skladu. Želite li da sa svojim supružnikom živite i u budućim životima? - Suppavasa sutta (AN IV.57) Govor Supavasi. Dajući hranu plemenitima, mi ujedno i za sebe četiri dobitka stičemo. Koja četiri? [pali] - Anana sutta (AN IV.62) Bez dugova. Bogatom patronu Anatapindiki Buda priča o četiri vrste blaženstva u kojima domaćini mogu da uživaju. Za neka od njih je potrebno bogatstvo, ali neka su i besplatna. - Ahina sutta (AN IV.67) Zmija. Kako praktikovanje mette (saosećajne ljubavi) može služiti kao zaštita od nesreće. - Sappurisa sutta (AN IV.73) Častan čovek. Jeste li častan čovek? Način na koji govorite o sebi i drugima otkriva mnogo o integritetu vaše ličnosti.
- Acintita sutta (AN IV.77) O nedokučivim stvarima. Buda upozorava da ukoliko provedete suviše mnogo vremena mozgajući o ove četiri stvari jedino što ćete postići je da poludite. - Vanijja sutta (AN IV.79) Trgovina. Postoji razlog zašto nekim ljudima trgovina uspeva a drugima ne. - Tamonata sutta (AN IV.85) Tama. Buda objašnjava kako se nečija dobrota ne meri njegovim bogatstvom, lepotom, statusom itd., već dobrotom njegovih postupaka. - Samadhi sutta (AN IV.94) Koncentracija (Smirenost i uvid). Buda objašnjava kako se ispravna praksa meditacije sastoji od razvijanja i uvida (vipassana) i smirenosti (samatha). - Chavalata sutta (AN IV.95) Ugarak. Šta je bolje: praktikovati Dhammu za svoje dobro ili za dobro dugog? Odgovor na ovo vas može iznenaditi. - Raga-vinaya sutta (AN IV.96) Savlañivanje strasti. Šta to zapravo znači praktikovati Dhammu za svoje - ili za tuñe - dobro? - Valahaka sutta (AN IV.102) Munje. Ljudi koji po ceo dan sede i čitaju sutte, a da zapravo ne praktikuju učenje su poput munja iza kojih ne usledi kiša. Meditirajte! - Kesi sutta (AN IV.111) Za Kesija, krotitelja konja. Buda objašnjava Kesiju, krotitelju konja, kako on podučava Dhammu. Kesi je toliko oduševljen Budinim objašnjenjem da se odlučuje da sledi Budu do kraja života. Ovo briljantno izlaganje treba da proučavaju svi učitelji - ne samo Dhamme - jer otkriva mnoštvo nivoa na kojima valjano učenje deluje: Buda govori rečima koje slušalac razume (kroćenje konja), sa uspehom koristi poreñenja i vešto odgovara na pravo pitanje koje leži iza učenikovog zahteva ("Molim te, možeš li me obučiti?") - Patoda sutta (AN IV.113) Kamdžija. Koliko vam još dukkhe treba pre nego što zaista počnete da praktikujete Dhammu? Šta treba da vas zaista motiviše? Da bi istakao poentu, Buda koristi prekrasno poreñenje rasnog konja kojeg na akciju podstiče njegov jahač. ðihaa! - Thana sutta (AN IV.115) Smerovi delovanja. Kada smo suočeni sa izborom, kako se odlučujemo u kojem smeru da delujemo? Buda ovde nudi nekoliko korisnih saveta.
- Puggala sutta (AN IV.125) Osobe. Buda objašnjava mesto preporañanja koje se može očekivati za one koji neguju srce ispunjeno saosećajnom ljubavlju. - Bhikkhuni sutta (AN IV.159) Monahinja. Poštovani Ananda podučava monahinju da, iako se želja može iskoristiti da se prevaziñe želja, a taština da se prevaziñe taština, isti princip se ne može primeniti na seksualni odnos. - Yuganaddha sutta (AN IV.170) Zajedno. Poštovani Ananda opisuje puteve do stanja arahanta na kojima smirenost i uvid rade ruku pod ruku. - Jambali sutta (AN IV.178) Bazen za otpadne vode. Buda koristi neka upečatljiva poreñenja da bi opisao prevazilaženje identifikovanja sa sopstvom iz neznanja. - Yodhajiva sutta (AN IV.181) Ratnik. Iskusan meditant - nalik velikom ratniku - razvija ova četiri kvaliteta. - Suta sutta (AN IV.183) O onome što je čuto. Zašto princip istinitosti ne podrazumeva potpunu iskrenost i otvorenost. - Abhaya sutta (AN IV.184) Neustrašivi. Buda objašnjava bramanu Janusoni četiri načina da se prevaziñe strah od smrti. - Vassakara sutta (AN IV.187) Braman Vasakara. Buda razgovara sa bramanom Vasakarom. [pali] - Thana sutta (AN IV.192) Obeležja. Kako možete prepoznati dobru i mudru osobu? Buda objašnjava koje kvalitete treba tražiti i kako ih uočiti. - Pariyesana sutta (AN IV.252) Traganja. Za čime tragate? Tragate li za srećom na raznim pogrešnim mestima ili zapravo želite trajnu, plemenitu sreću? - Malunkja-putto sutta (AN IV.254) Za Malunkjina sina. Četiri su načina na koja se žeñ za životom javlja u isposniku u kojemu još može da se javi: - Kula sutta (AN IV.255) O porodicama. Kako porodice gube ili čuvaju svoj posed. 5 Knjiga petica - Pancaka nipata - Vitthara sutta (AN V.2) Pet snaga. Pregled pet "snaga" (bala) koje treba razvijati praktikujući Dhammu. - Cavana sutta (AN V.8)
Propadanje. Postoje kvaliteti koji vode monaha u propast. I postoje oni koji ga vode ka sreći. [pali] - Hita sutta (AN V.20) Korist. Kako praktikovati Dhammu na dobrobit svoju i drugih. - Anugghita sutta (AN V.25) Poduprto. Pet faktora koji vode do ispravnog razumevanja. - Samadhi sutta (AN V.27) (Nemerljiva) koncentracija. Buda ohrabruje praktikovanje Brahma vihara ili plemenitih stanja uma (metta, karuna, mudita i upekkha) kao osnove za vežbanje koncentracije, jer ona vodi ka pet važnih uvida. - Samadhanga sutta (AN V.28) Faktori koncentracije. Buda izlaže "plemenitu koncentraciju zasnovanu na pet faktora," da bi objasnio kako razvijanje četiri svetovna stupnja zadubljenja (jhana) vodi do razvoja natprirodnih moći i do probuñenja. - Sumana sutta (AN V.31) Govor princezi Sumani. Sumanu zanima koje blagodeti možemo očekivati od darežlljivosti - Siha sutta (AN V.34) Za generala Sihu (O velikodušnosti). General Siha, poznat po svojoj velikodušnosti, pita Budu o plodovima velikodušnosti koje je moguće iskusiti u ovom životu. Buda opisuje četiri takva ploda; u peti plod (srećno preporañanje) Siha može samo da veruje. - Kaladana sutta (AN V.36) Prikladni pokloni. Pokloni dati u pravoj prilici donose najveći plod. Ovde Buda opisuje pet takvih prilika. [Ovu suttu monasi često pevaju u vreme darovanja obeda ili drugih poklona.] - Bhojana sutta (AN V.37) O obroku. Kad god neko poklanja hranu, automatski poklanja uz to još pet divnih stvari, kako onome ko prima poklon, tako i onome ko ga daje. [Ovu suttu monasi često recituju kada ih daruju obedom ili drugim poklonima.] - Saddha sutta (AN V.38) Poverenje. Pet nagrada koje nezareúeni sledbenik može očekivati od toga što ima poverenje u Trostruki dragulj. - Adiya sutta (AN V.41) Dobrobiti koje donosi (bogatstvo). Buda opisuje bogatom domaćinu Anatapindiki pet ispravnih načina korišćenja svoga novca, koji donose ogromne dobrobiti onome ko daje - dobrobiti koje traju i onda kada bogatstva više nema. [Ovu suttu monasi često pevaju u vreme darovanja obeda ili drugih poklona.]
- Ittha sutta (AN V.43) Šta je dobrodošlo. Buda objašnjava Anatapindiki kako istinska sreća ne može nikada biti postignuta samo time da je želimo, već treba stvarati zasluge i slediti put prakse. - Kosala sutta (AN V.49) Savet kralju Kosale. Pošto je kraljica Malika umrla, njezin muž kralj Pasenadi je ophrvan žalošću. Buda savetuje kralja kako da se oslobodi opsesivne tuge. - Upajjhatthana sutta (AN V.57) Predmeti kontemplacije. Buda opisuje "pet činjenica o kojima bi trebalo često razmišljati, bilo da smo žensko ili muško, laici ili zareñeni" - Yodhajiva sutta (AN V.75) Ratnik (1) - Yodhajiva sutta (AN V.76) Ratnik (2) Dve sutte o tome kako monah mora dobro da pazi na svoj celibat uprkos svim iskušenjima, ukoliko želi da dostigne krajnji cilj. - Pathama-anagatabhaya sutta (AN V.77) Govor o budućim opasnostima (1) - Dutiya-anagatabhaya sutta (AN V.78) Govor o budućim opasnostima (2) - Tatiya-anagatabhaya sutta (AN V.79) Govor o budućim opasnostima (3) - Catuttha-anagatabhaya sutta (AN V.80) Govor o budućim opasnostima (4) Buda opominje monahe da praktikovanje Dhamme ne treba odlagati za stare dane, jer nema garancija da će im se u budućnosti ukazati takva prilika. (Ove je sutte kralj Ašoka (oko 270-232 pre n.e.) odabrao da ih proučavaju i često o njima razmišljaju svi budisti, bilo da su zareñeni ili nisu.) - Andhakavinda sutta (AN V.114) U Andakavindi. Pet stvari koje je Buda podsticao svoje novozareñene monahe da čine. Laici na njih takoñe treba da obrate pažnju! - Gilana sutta (AN V.121) Bolesniku. Buda opominje bolesnog monaha da držeći se čvrsto pet posebnih objekata meditacije čak i bolesnik može da dostigne probuñenje. - Parikuppa sutta (AN V.129) U agoniji. Pet smrtnih prestupa za koje se kaže da svakoga sprečavaju u bilo kojem od plemenitih postignuća u ovom životu. Nemojte da činite te stvari, može vam biti samo gore. - Pathamacakkanuvattana sutta (AN V.131) Osobe Buda daje pet kvaliteta velikog kralja i pet kvaliteta Tathagate, kako sam sebe naziva. [pali]
- Akkhama sutta (AN V.139) Nesavitljiv. Buda koristi upečatljive slike sa bojnog polja da bi podvukao važnost ovladavanja čulima. - Sotar sutta (AN V.140) Govor o onome koji sluša. Pet kvaliteta koje bi trebalo razvijati kako bi se postigla kontrola nad čulima i postala zaista pročišćena osoba. - Sappurisadana sutta (AN V.148) Nagrada za čestitog čoveka. Pet je darova koji sleduju čestitom čoveku. - Udayi sutta (AN V.159) O Udajinu. Buda objašnjava poštovanom Anandi pet preduslova da bi čovek mogao druge da podučava Dhammi. - Aghatapativinaya sutta (AN V.161) Uklanjanje ozlojeñenosti. Pet korisnih pristupa ozlojeñenim ljudima. - Candala sutta (AN V.175) Parija. Buda opisuje pet kvaliteta koji odreñuju stepen nečije posvećenosti tome da bude budistički nezareñeni sledbenik. Koje od njih i vi posedujete? - Dhammassavana sutta (AN V.202) Slušanje o Dhammi. Pet nagrada od slušanja o Dhammi. 6 Knjiga šestica - Chakka nipata - Pathama-ahuneyya sutta (AN VI.1) Prvi razlog za poštovanje. Zbog kojih osobina je monah vredan poštovanja? [pali] - Saraniya sutta (AN VI.12) Put ka prijaznosti. Buda opisuje kako se ophoditi sa sebi ravnima na način koji podstiče obostrano osećanje zajedništva, prijateljstva i poštovanja. - Nakula sutta (AN VI.16) Nakulini roditelji. Mudra domaćica teši svog očajnog muža, koji je na samrti zbog opake bolesti - Maranassati sutta (AN VI.19) Svesnost smrti (1) - Maranassati sutta (AN VI.20) Svesnost smrti (2). Smrt može doći u svakom trenutku. Jeste li spremni? - Nagopama sutta (AN VI.43) Usporedba sa slonom - Ina sutta (AN VI.45) Dug. Kako pad pod vlast čulnosti liči na pad u velike dugove. - Sona sutta (AN VI.55) Za Sonu. U ovoj čuvenoj suti Buda koristi poreñenje sa štimovanjem instrumenta da bi upu-
tio poštovanog Sonu u važnost uravnoteženosti napora tokom praktikovanja meditacije. Kao rezultat ovog podučavanja, poštovani Sona je dostigao stupanj arahanta i potom opisuje kvalitete koji karakterišu um arahanta. - Nibbedhika sutta (AN VI.63) Prodorno. Buda opisuje da se ovladavanje Dhammom postiže meditacijom o šest faktora uma, od kojih svaki treba do kraja razumeti na šest različitih načina. Ova sutta sadrži divne stihove koji ukazuju na pravi uzrok vezanosti zasnovane na čulnosti. - Avaranata sutta (AN VI.86) Prepreke. Buda nabraja šest kvaliteta koji sprečavaju i šest koji podstiču razvoj povoljnih stanja uma. - Kammavaranata sutta (AN VI.87) Prepreke za kammu. Još jedna grupa od šest kvaliteta koja nas, ukoliko je prisutna, čini nesposobnim da razvijamo povoljna mentalna stanja. - Sussusa sutta (AN VI.88) Dobro slušanje. Budina uputstva o tome kako dobro slušati Dhammu, tako da zaista može da dopre do našeg srca. 7 Knjiga sedmica - Sattaka nipata - Dhana sutta (AN VII.6) Blago. Ako neko u srcu poseduje ovih sedam blaga, onda on nije živeo uzalud. - Ugga sutta (AN VII.7) Za Ugu. Buda objašnjava Ugi da u srcu ima sedam blaga koje je, za razliku od ovozemaljskog blaga, uvek bezbedno od "požara, poplave, kraljeva, lopova ili zlih naslednika". - Bhikkhu-aparihaniya sutta (AN VII.21) Uslovi da monasi ne skrenu sa puta. Sedam uslova koji vode ka dugovečnoj dobrobiti sanghe. - Sannoga sutta (AN VII.48) Veza. Buda objašnjava kako povoñenje za seksualnim porivima samo vodi do još veće patnje. - Dana sutta (AN VII.49) Davanje. Buda opisuje neke od motiva koji nas navode da budemo velikodušni. Karmički plod koji žanjemo kao rezultat davanja presudno zavisi od naših motiva. - Kimila sutta (AN VII.56) Za Kimilu. Dakle, kažete da biste želeli da budizam procveta i na Zapadu. U ovoj sutti Buda objašnjava poštovanom Kimili šta je potrebno
onima koji žele da vide kako dhama živi dugo, jako dugo. - Capala sutta (AN VII.58) Klanjanje. Da li ponekad zadremate tokom meditacije? Ovde Buda uočava da poštovanom Maha Mogalani glava klone dok meditira i nudi mu postepeni lek za prevazilaženje pospanosti. - Kodhana sutta (AN VII.60) Ljut čovek. Buda opisuje sedam opasnosti prepuštanja ljutnji. Oprezno! - Dhammannu sutta (AN VII.64) Osećaj za Dhammu. Želite li da budete vredni tuñeg poštovanja? Ovde Buda opisuje sedam kvaliteta koji čoveka čine vrednim poštovanja i počasti. 8 Knjiga osmica - Atthaka nipata - Panna sutta (AN VIII.2) Rasuñivanje. Buda izlaže veštine koje treba razviti kako bi se i mudrost razvila. - Lokavipatti sutta (AN VIII.6) Osećanja za ovaj svet. Osam uslova na kojima počiva ovaj svet. Buda objašnjava razliku izmeñu običnog i probuñenog čoveka, i to kroz prizmu njihovog reagovanja na neuzbežne uspone i padove u životu. - Jivaka sutta (AN VIII.26) Za Živaka (O laičkom sledbeniku). Buda objašnjava kako laički sledbenik može najbolje da radi na dobrobit drugih. - Anuruddha sutta (AN VIII.30) Za Anurudu Buda priča o osam dobrih kvaliteta u srcu koji nas, ako se uporno neguju, vode ka cilju. - Abhisanda sutta (AN VIII.39) Nagrade. Buda priča o osam nagrade koje se mogu očekivati od moralnog ponašanja. - Vipaka sutta (AN VIII.40) Posledice. Buda opisuje neprijatne posledice odstupanja od pravila morala. - Uposatha sutta (AN VIII.41) Uposatha praznik. Buda sumira osam Uposatha dana. - Visakhuposatha sutta (AN VIII.43) Govor Visaki o uposatha prazniku, sa osam vežbi. Buda objašnjava Visaki, predanom nezareñenom sledbeniku, kako treba praktikovati osam uposatha vežbi i kako je divan plod te prakse. Buda nam ovde govori da bi čak i drvo - da ima svest - imalo ogromne koristi od takvih vežbi; utoliko je veća dobrobit za ljude koji ih praktikuju!
- Gotami sutta (AN VIII.53) Za Gotamu. Buda objašnjava Mahapañapati Gotami (svojoj pomajci) kako da uoči razliku izmeñu učenja koje je u skladu sa Dhammom i onoga koje nije. Ovih osam kriterijuma su i danas podjednako valjani! - Vyagghapajja (Dighajanu) sutta (AN VIII.54) Uslovi za dobrobit (Za Digañanu). Buda upućuje bogatog domaćina kako da sačuva i uveća svoj imetak i sreću, na svetovnom i duhovnom planu. - Sankhitta sutta (AN VIII.63) Ukratko (Dobra volja, sabranost i koncentracija). Buda opisuje vežbe četiri Brahma-vihare i četiri temelja sabranosti kao oblike vežbanja koncentracije. - Kusita-Arabbhavatthu sutta (AN VIII.80) Koreni lenjosti i podizanje energije. Da li vam ova opravdanja za izbegavanje meditacije zvuče poznato? "Suviše sam gladan!", "Suviše sam sit!", "suviše sam umoran!". "Suviše sam bolestan!"? Ovde Buda nudi pouzdan savet za prevazilaženje ove vrste lenjosti.
menom usavršava i to vežbanjem, vežbanjem, vežbanjem... - Tapussa sutta (AN IX.41) Za Tapusu (O odvraćenosti). Buda priča kako dugi put meditativne prakse, koji se završava probuñenjem, počinje prepoznavanjem vrednosti odvraćenosti. - Kayasakkhi sutta (AN IX.43) Živi svedok - Pannavimutti sutta (AN IX.44) Izbavljen putem uvida - Ubhatobhaga sutta (AN IX.45) Izbavljen na oba načina. U ovoj grupi kratkih sutti poštovani Ananda odgovara na uporno zapitkivanje poštovanog Udajina o značenju nekoliko ključnih termina koje je Buda upotrebio u nekim govorima: Šta je ’živi svedok’? Šta znači ’izbavljen putem uvida’? Šta znači ’izbavljen na oba načina ’? Poštovani Ananda pokazuje ovde da razvijanje zadubljenja (jhana) predstavlja integralan deo razvijanja mudrosti.
9 Knjiga devetki - Navaka nipata
- Sacitta sutta (AN X.51) Sopstveni um. Buda nudi upustva o tome kako čitati sopstveni um. - Mula sutta - (AN X.58) Koren. Šta je koren svih pojava (sabbe dhamma)? Je li i nibbana jedna pojava ili je ipak kraj svih pojava? - Girimananda sutta (AN X.60) Za Girimanandu. Buda upućuje poštovanog Girimanandu, koji je bolestan, u deset tema za meditaciju koje mogu da leče i um i telo. - Kathavatthu sutta (AN X.69) Predmeti razgovora. Buda iznosi deset preporučljivih predmeta razgovora, kao alternativu ogovaranju. - Akankha sutta (AN X.71) Želje. U ovom govoru nabrojano je deset razloga, od najmanje vrednog do najvrednijeg, za usavršavanje u moralu i istrajnost u razvijanju smirenosti (samatha) i uvida (vipassana). Zanimljivost ove diskusije jeste da Buda ne postavlja uvid i jhanu na odvojene puteve prakse i zapravo navodi uvid, zajedno sa smirenošću, kao pretpostavku za ovladavanje sa sva četiri zadubljenja. - Aghata sutta (AN X.80) Mržnja. Kada se u umu javi mržnja, šta radite? Ovde je deset preporuka koje možete razmotriti kao protivotrov. - Bahuna sutta (AN X.81)
- Sambodhi sutta (AN IX.1) Samoprobuñenje. Buda objašnjava kako prijateljstvo sa ljudima ispunjenim vrlinom jeste jedan od ključnih preduslova na putu probuñenja. - Nandaka sutta (AN IX, 4) Govor Nandaki. Dve su stvari koje u društvu drugih isposnika treba praktikovati: govor o Dhammi ili negovanje plemenite ćutnje. - Sutava sutta (AN IX.7) Za Sutavanu. Devet nemoralnih postupaka koje potpuno probuñen čovek nije u stanju da učini. - Nibbana sutta (AN IX.34) Utrnuće. Poštovani Sariputa objašnjava poštovanom Udajinu kako i najrafiniranija i najprijatnija mentalna stanja jesu još uvek u carstvu dukkhe; samo se nibbana može istinski nazvati "prijatnom". - Gavi sutta (AN IX.35) Krava. Buda objašnjava da ukoliko pokušate da preñete na sledeći nivo koncentracije pre nego što ste ovladali prethodnim, sigurno ćete se okliznuti, poput nepažljive krave na strmoj padini. - Jhana sutta (AN IX.36) Mentalno zadubljenje. Meditacija, poput gañanja lukom i strelom, jeste veština koja se vre-
10 Knjiga desetki - Dasaka nipata
Za Bahunu. Čega se to oslobaña probuñeno biće? - Ditthi sutta (AN X.93) Uverenja. Domaćin Anathapindika upućuje grupu nebudističkih asketa u prirodu ispravnog razumevanja. - Kokanuda sutta (AN X.96) Za Kokanudu (O gledištima). Poštovani Ananda objašnjava da mudrost nije zasnovana na priklanjanju ovom ili onom gledištu. - Virecana sutta (AN X.108) Purgativ. Ponekad i najbolji lekovi za telo ne deluju. Ovde Buda nudi "plemeniti purgativ" za um koji uvek deluje. - Cunda Kammaraputta sutta (AN X.176) Za kovača Ćundu. Buda objašnjava Ćundi da istinsko pročišćenje dolazi ne od svetih rituala, već od negovanja veštine misli, govora i ponašanja. 11 Knjiga jedananaestica - Ekadasaka nipata - Kimattha sutta (AN XI.1) Kakva je svrha? Zašto nas Buda uvek opominje da negujemo moral (sila)? Zato što svi drugi povoljni mentalni kvaliteti koji vode do probuñenja zavise od njega. - Cetana sutta (AN XI.2) O voljnom postupku. Dobri kvaliteti u srcu prirodno vode do razvijanja drugih dobrih kvaliteta. A sve to počinje sa moralom (sila). - Mahanama sutta (AN XI.12) Za Mahanamu (1). Buda upućuje domaćina Mahanamu u važnost razvijanja šest sabranosti (sabranost na Budu, Dhammu, sanghu, sopstvene vrline, sopstvenu velikodušnost i božanstva). - Mahanama sutta (AN XI.13) Za Mahanamu (2). Buda dalje upućuje domaćina Mahanamu u važnost razvijanja šest sabranosti, podsećajući ga da te sabranosti razvija bez obzira u kojem je položaju, "dok si u poslu, dok se odmaraš u domu okružen decom". - Metta sutta (AN XI.16) Govor o ljubavi. Buda nabraja jedanaest dobrobiti koje proističu iz praktikovanja metta (blagonaklona ljubav ili dobronamernost) meditacije.
KHUDDAKA NIKAYA Zbirka kraćih knjiga Khuddaka nikaya ili "Zbirka kraćih knjiga" (pali khudda = "manji, kraći"), peti deo Sutta pitake, jeste raznovrsna zbirka "knjiga" koje sadrže kompletne sutte, stihove i manje fragmente učenja o dhammi. Mnoge od njih pomno su čuvali i pamtili predani budisti širom sveta tokom niza vekova i nude nadahnjujuće stihove o probuñenju prvih monaha. Osamanest knjiga Khuddaka nikaye su: 1. Khuddakapatha ("Kratki odlomci") - Zbirka devet kratkih odlomaka koji su možda služili kao podsetnik za skoro zareñene monahe i monahinje. Sadrži nekoliko ključnih tekstova koje prilikom ceremonija pevaju i dan danas nezareñeni i monasi širom budističkog theravadskog sveta. Ti odlomci su formula o uzimanju utočišta; deset pravila morala; Metta, Mangala i Ratana sutta; tu su i neke sutte ( 7 i 8) važne za sticanje "zasluga" (punna). 2. Dhammapada ("Put ispravnosti") - Veoma omiljena zbirka 423 kratke strofe koju su vekovima proučavali i učili napamet milioni budista širom sveta. Divne, jezgrovite mudrosti koje sadrži su podjednako vredne i za nas danas. 3. Udana ("Nadahnuća") - Bogata kolekcija kratkih sutta, od kojih se svaka završava strofom koju izgovara Buda. Ovde ćete naći parabolu o slepcu i slonu ( Ud VI.4); priču o Nandi i "nimfama sa nogama golubice" (Ud III.2) i mnoga druga nezaboravna poreñenja (na primer: Baš kao što okean ima samo jedan ukus ukus soli - isto tako dhamma-vinaya ima samo jedan ukus, ukus slobode". (Ud V.5). 4. Itivuttaka ("Tako je rečeno") - Kolekcija 112 kratkih sutta, u proyi i stihu, od kojih svaka dotiče jedan vid dhamme. Itivuttaka je dobila ime po pali frazi kojom počinje svaka od sutta: iti vuttam Bhagavata, "Ovako reče Buda." 5. Sutta nipata ("Zbirka sutta") - 71 kratka sutta, uključujući i čuvenu Karaniya metta suttu (Govor o blagonaklonosti), Maha-mangala suttu (Govor o najvećoj zaštiti) i mnoge druge.
6. Vimanavatthu ("Priče o nebeskim boravištima") - 85 pesama, od kojih svaka objašnjava kako su različita dobra dela dovela do roñenja u nekom od nebeskih boravišta. 7. Petavatthu ("Priče o gladnim duhovima") 51 pesma, od kojih svaka objašnjava koja su različita loša dela dovela do roñenja u bolnom boravištu "gladnih duhova" (peta)
i vičan debatama, bombarduje poštovanog Nagasenu pitanjima, jednim za drugim, i na svako od njih Nagasena na majstorski način odgovara. Poput tolikih priča iz pali kanona, i ova ima povoljan ishod: kralj, impresioniran znalačkim odgovorima svoga sagovornika, prihvata budizam, predaje kraljevstvo u ruke svome sinu i pridružuje se sanghi, da bi na kraju postao arahat.
8. Theragatha ("Pesme prosjaka") 9. Therigatha ("Pesme prosjakinja") - Ove dve knjige, prevod Čedomira Veljačića 10. ðatake ("Priče o roñenjima") - 547 priča u kojima se opisuju neki od Budinih života tokom dugog putovanja Bodhisatte ka probuñenju. 11. Niddesa ("Izlaganje") - Komentari Sutta nipate. Neki naučnici pripisuju Niddesu Budinom glavnom učeniku poštovanom Sariputi; drugi nastanak ovog spisa datiraju mnogo kasnije. 12. Patisambhidamagga ("Put razlikovanja") Analiza odreñenih pojmova iz Abhidhamme. 13. Apadana ("Priče") - Biografije, u stihu, Bude, 41 paććekabude ("utihnuli" Bude), 549 bhikhu arahanta i 40 bhikhuni arahanta. 14. Buddhavamsa ("Istorija mnogih Buda") Biografija Gotame Bude i 24 Bude koji su mu prethodili. 15. Cariyapitaka ("Košara ponašanja") - Priče, u stihu, o 35 Budinih prethodnih života. Te priče, koje je navodno Buda ispričao na nagovor poštovanog Saripute, ilustruju Bodhisattino praktikovanje sedam od deset parami (savršenosti). 16. Nettippakarana - Samo u tajlandskoj i burmanskoj Tipitaki. 17. Petakopadesa - samo u tajlandskoj i burmanskoj Tipitaki. 18. Milindapañha ("Pitanja kralja Milinde") Samo u burmanskoj Tipikati. Fascinantan dijalog izmeñu arahata poštovanog Nagasene i grčkog kralja Milinde (Menander). Kralj, filozof
ABHIDHAMMA PITAKA Sedam knjiga Abhidhamma pitake, trećeg dela Tipitake, nude izuzetnmo detaljnu analizu osnovnih principa po kojima se odvijaju mentalni i fizički procesi. I dok su Sutta i Vinaya pitaka karakteristične po tome što daju praktično učenje o budističkom putu ka probuñenju, Abhidhamma pitaka predstavlja filozofsku skoro naučnu - analizu temelja upravo tog puta. U abhidhamma filozofiji nama poznati psihofizički univerzum (naš svet "drveća" i "kamenja"; "ja" i "ti") pretvoren je u kompleksnu - ali razumljivu - mrežu impersonalnih fenomena što nastaju i nestaju neshvatljivo velikom brzinom iz trenutka u trenutak, u skladu sa jasno definisanim prirodnim zakonima. Abhidhamma pitaka uživa zasluženu reputaciju štiva slojevitog i teškog za čitanje, pa ipak za neke njezini opisi načina na koji funkcioniše um jesu korisni kao pomoć u meditativnoj praksi. Savremeni burmanski pristup podučavanju i praksi satipatthana meditacije se, naročito, oslanja na interpretacije meditativnog iskustva date u Abhidhammi. Prema tradiciji, suštinu abhidhamma filozofije formulisao je Buda tokom četvrte nedelje posle probuñenja, premda naučnici dovode u pitanje autentičnost Budinog autorstva. Meñutim, bez obzira na pitanje autorstva, Abhidhamma ostaje jedan grandiozan intelektualni poduhvat. Abhidhamma pitaka je podeljena na sedam knjiga, premda prva (Dhammasangani) i poslednja (Patthana) zajednički čine suštinu učenja Abhidhamme. Tih sedam knjiga su: 1. Dhammasangani ("Nabrajanje fenomena"). Ova knjiga pobrojava sve paramattha dhamma
(krajnje realitete) koje je moguće naći. Prema jednom takvom nabrajanju, njih ima: - 52 cetasike (mentalni faktori), koji, nastajući zajedno u različitim kombinacijama, omogućuju nastanak svakog od... - 89 različitih mogućih citta (stanja svesti) - 4 primarna fizička elementa i 23 fizička fenomena koji iz njih nastaju - nibbana 2. Vibhanga ("Knjiga rasprava"). Ova knjiga nastavlja analizu iz Dhammasangani, ovde u formi katehizma. 3. Dhatukatha ("Diskusija u pogledu elemenata"). Ponavljanje prethodnog, u formi pitanja i odgovora. 4. Puggalapannatti ("Opis ličnosti"). Pomalo van konteksta Abhidhamma pitake, ova knjiga sadrži opise velikog broja tipova ličnosti.
5. Kathavatthu ("Tačke nesporazuma"). Još jedan neobičan deo Abhidhamme, ova knjiga sadrži pitanja i odgovore koje je sakupio Moggaliputta Tissa u 3. veku pre n.e., kako bi pomogao da se razjasne nesporazumi izmeñu različitih "hinayana" budističkih škola toga vremena. 6. Yamaka ("Knjiga parova"). Ova knjiga je logička analiza mnogih pojmova izloženih u prethodnim knjigama. 7. Patthana ("Knjiga o odnosima"). Ova knjiga, daleko najobimnija u čitavoj Tipitaki (preko 6.000 strana u burmanskom izdanju), opisuje 24 paccaye ili zakona uzročnosti, na osnovu kojih dhamme utiču jedne na drugu. Ti zakoni, kada se kroz sve moguće permutacije ukrste sa dhammama opisanim u Dhammasangani, pokrivaju apsolutno svako moguće iskustvo koje nam je dostupno.
Vajracchedika prajnaparamita Govor o transcendentalnoj svesti
1.a Zbor (1) Ovako sam čuo. Jednom je Buddha boravio u Sravasti, u ðetinom gaju, u Anathapindada parku sa velikom skupinom monaha. Bilo je 1250 monaha i mnogo velikih bodhisatvi (bodhisattva-mahasattva). Rano izjutra Blaženi (Buddha) se obukao, uzeo svoju zdelu i otišao u Sravasti u prošnju. Kada je pojeo isprošenu hranu, vratio se u park, odložio zdelu i ogrtač, oprao noge i seo na mesto pripremljeno za njega. Prekrštenih nogu, sedeo je uspravno i pravog pogleda. Pristupili su mu mnogi monasi, poklonili se pred njegovim stopalima, obišli oko njega tri puta i seli u stranu.
1.b Subhuti postavlja pitanje (2) Onda je prišao poštovani Subhuti i seo. Potom se pridigao, namestio ogrtač i, kleknuvši na jedno koleno, sklopljenih ruku se obratio Buddhi: „Velik je, o Blaženi, neizmeran je, o Tathagato, broj bodhisatvi koje si zaštitio i pomagao, o, uzvišeni i potpuno probuñeni. Veličanstveno je kako si te bodhisatve savršeno štitio i pomagao, o, uzvišeni i potpuno probuñeni. Kako onda treba da se ponašaju sinovi i kćeri iz dobrih porodica kada stupaju na put bodhisatve, kako da napreduju i obuzdavaju svoje misli?” Buddha je odgovorio: „Dobro pitanje Subhuti, dobro pitanje. U pravu si, kao što kažeš: Tathagata je pomagao bodhisatve, veoma im je pomogao, štitio ih je s najvećom blagonaklonošću. Stoga, čuj me Subhuti, reći ću ti kako treba da se ponašaju i obuzdavaju svoje misli oni koji su krenuli putem života bodhisatve.”
„Neka tako bude, Blaženi” reče Subhuti, pošto se smestio.
Bodhisatvin životni tok 2.a Bodhisatvina namera (3) Buddha reče: „Onaj ko je krenuo životom bodhisatve treba ovako da misli: 'Moram da vodim sva bića univerzuma u nirvanu, bića roñena iz larvi, iz jaja, iz materice, i ona koja se na čudesan način materijalizuju. Moram da ih odvedem u nirvanu gde ništa ne preostaje. Ali, iako ću bezbrojna bića uvesti u nirvanu, ni jedno biće, ma koliko ih bilo, neće biti uvedeno u nirvanu.' A zašto misli tako? Zato što ako bodhisatva misli da postoji 'biće', kao takvo, ne može biti bodhisatva. Zašto je to tako? O, Subhuti, nije bodhisatva onaj ko ima predstavu o sopstvu, o biću, o duši i individui.” (4) „Osim toga, Subhuti, bodhisatva koji saučestvuje sa drugima treba da oslobodi najpre sebe. Kada saučestvuje sa drugima treba da je slobodan od žudnje za lepim pogledima, privlačnim zvucima, ukusima ili mirisima, čulnim uživanjima i zavodljivim mislima. Bodhisatva treba da daje drugima bez ikakvog uticaja zavodljivih objekata. Zašto? Zato što bodhisatva koji saučestvuje sa svima, a nije pod uticajem takvih objekata, požnjeće ogromne dobrobiti. Šta misliš, Subhuti, da li možeš spoznati svu širinu prostora prema istoku?” „Ne, Blaženi. Nije moguće spoznati svo prostranstvo prostora prema istoku.”
„Subhuti, da li je moguće spoznati granice prostora prema severu, na jugu ili zapadu? Ili u bilo kom pravcu u univerzumu?” „Nije, poštovani.” „Isto tako, Subhuti, nije moguće spoznati ogromne dobrobiti koje stiče bodhisatva koji saučestvuje, a nije zaveden pojavama. (5) „Šta misliš, o Subhuti, može li neko da vidi Tathagatu u fizičkim pojavama?” „Ne, poštovani. Nije moguće videti Tathagatu u fizičkim pojavama. Zašto? Zato što njegova fizička pojava nije njegova suština.” „U pravu si Subhuti. Pojava fizičkog prisustva je u potpunosti iluzija. Dok to čovek ne shvati, ne može da spozna Tathagatu.” (6) Subhuti s poštovanjem upita Buddhu: „Pošto vani. Ako u budućnosti neko čuje ovo učenje (dharma), ili njegov deo, da li će se istinska vera probuditi u njemu?” „U to nema sumnje, Subhuti. Čak i 500 godina posle Tathagatinog odlaska u nirvanu, biće nekog ko će, praktikovanjem milosrña i s čvrstom verom u učenje, ili njegove delove iz spisa, potpuno probuditi svoj duh. Ali znaj da su takve osobe davno zasadile seme ove vrline, ne pred jednim budističkim hramom, ili dva, ili pet, nego pred stotinama i stotinama buddha, tako da, kad budu čuli delove i rečenice ovog učenja, čista vera će se odmah probuditi u njihovom duhu.” „Subhuti, Tathagata zna da će osećajna bića, koja su probudila veru slušanjem ovog učenja, ili njegovih delova, sakupiti neprocenjive zasluge i blagoslove. Kako ja to znam? Po tome što su ta osećajna bića sigurno napustila takve neosnovane predstave o pojavama, kao što je njihovo sopstvo (ego), sopstva drugih ljudi, živih bića uopšte, i univerzalno sopstvo. Ako nisu, onda će njihov duh najpre morati da shvati istinu o tome, i nakon toga će moći da praktikuju milosrñe i drže se učenja.”
„Štaviše, ta osećajna bića mora da su napustila sve neosnovane predstave o tome da postoji lično sopstvo (ego), sopstva drugih, živih bića uopšte, i univerzalno sopstvo. Inače njihovi umovi ne bi shvatiti pravu istinu o takvim relativnim predstavama. Osim toga, ta osećajna bića mora da su već odbacila sve neosnovane pojmove o svom nepostojećem egu, egu u drugim ljudima, živim bićima uopšte, i univerzalnom egu. Inače, njihov duh bi se još hvatao za takve pojmove. Stoga, svako ko traži potpuno probuñenje, treba da odbaci ne samo sve ideje o svojoj individualnosti, individualnosti drugih ljudi, živih bića uopšte, i o božanskoj individualnosti, već treba takoñe da odbaci i svaku predstavu o nepostojanju takvih ideja. Kada Tathagata u svom podučavanju koristi koncepte i ideje, ljudi treba da budu svesni nerealnosti takvih koncepata i ideja. Treba da znaju da Tathagata, koji poučava duhovnim istinama, uvek koristi takve pojmove kao što se koristi splav za prelazak preko reke. Kada se preñe reka, splav više nije od koristi, i zato treba da se odbaci. Toliko je proizvoljnih koncepata i ideja o postojanju duhovnih stvari (dharma) koje čovek spozna kada dostigne probuñenje. Koliko je više koncepata i ideja o nepostojećim stvarima (ne-dharma)!” (7) „Šta misliš, Subhuti, da li je Tathagata postigao išta što može da se opiše kao potpuno probuñenje? Da li ti je ikada preneo takvo učenje?” Subhuti odgovori: „Kako ja razumem učenje Blaženog, ne postoji takva stvar kao potpuno probuñenje, niti je moguće Tathagati da pudučava ma kakvu posebnu duhovnu istinu. Zašto? Zato što je suštinska priroda onoga što podučava Tathagata neshvatljivo i nedokučivo; to nije ni postojeće ni nepostojeće, to nije ni pojavno, ni spoznajno. Šta to znači? To znači da buddhe i bodhisatve nisu postigli probuñenje pomoću koncepata i učenja (dharma), nego direktnom spoznajom, spontano i prirodno.” (8) „Šta misliš, Subhuti, ako sledbenik dâ blago dovoljno da se ispuni 3000 univerzuma, hoće li on steći velike blagoslove i zasluge?”
Subhuti odgovori: „Neće steći velike blagoslove i zasluge. Zašto? Zato jer ono što Buddha označava kao blagoslov i zasluga nije ništa objektivno. On je o tome govorio samo u relativnom smislu.” Blaženi nastavi: „Ako neko, nakon učenja i razmatranja makar i jedne strofe ovog učenja, objasni njeno značenje drugima, njegovi blagoslovi i zasluge biće mnogo veći. Zašto je tako? Zato što su objašnjenja kako su buddhe postigle nenadmašno probuñenje, i njihova učenja, došla iz ovih svetih spisa. Ipak, Subhuti, moram da povućem svoje reči čim ih izgovorim, jer nema ni buddha, ni učenja (dharma).” (9) „Šta misliš, Subhuti, ako pretpostavimo da je neko ušao u bujicu bivstvovanja, može li svojevoljno da kaže: 'Ušao sam u bujicu'?” Subhuti odgovori: „Nikako gospodine. Jer iako ulazi u tok života (preporañanje), on zapravo nije ušao ni u šta, niti je njegov um svestan takvih svojevoljnih koncepcija kao što su oblik, zvuk, miris, dodir i razmišljanje, kako bi mogao da zna da je ušao u tok. Upravo zato se ljudi i nalaze u bujici bivstvovanja” „Šta misliš Subhuti, ako pretpostavimo da neko ima još jedan život više da se inkarnira, može li on da kaže: 'Imam još samo jedan život da odživim (pre nirvane)'?” „Nikako gospodine. Jer ako je odreñen još samo jedan život, onda znači da nema ponovnog rañanja ni u ovom svetu, ni u nekom drugom. Samo ako ovo zna, čovek se može roditi još samo jednom.” „A šta misliš Subhuti, ako pretpostavimo da neko neće nikada biti ponovo roñen, može li ta osoba reći: 'Ja se neću ponovo roditi'?” „Nikako gospodine. Jer ako zaista neće nikada biti ponovo roñen, on tada i ne razmišlja u takvim neosnovanim konceptima. Upravo zato i neće biti ponovo roñen. ”Šta misliš, Subhuti, ako pretpostavimo da je neko potpuno probuñen, hoće li ta osoba pomisliti: 'Ja sam budan (buddha)'?”
„Nikako gospodine. Jer u stvarnosti ne postoji takva stvar kao 'probuñena osoba'. Ako se neko drži takve misli, kao 'Ja sam budan', biće vezan za ideju o sebi, o drugima, o živim bićima, i postojanju uopšte. O, gospodine, rekao si da sam postao smiren u neutemeljenoj svesnosti, da sam dosegao vrhunac mogućnosti, i da sam zato probuñen. Ako gajim misao 'Ja sam budan i slobodan od želja', ti dobri gospodine, ne bi rekao da uživam u iskušavanju tihovanja i smirenja. Ali ja se zaista ne držim takve misli, tako da s pravom možeš reći: 'Subhuti uživa u iskušavanju smirenja i tišine.' (10) „Šta misliš, Subhuti, kada je Tathagata u prethodnom životu bio s Dipankara buddhom, da li sam tada primio odreñeno učenje, ili postigao neki stepen samokontrole, zahvaljujući čemu sam kasnije postao buddha?” „Ne, poštovani. Kada je Tathagata bio učenik Dipankara buddhe, zaista nije primio neko odreñeno učenje, niti je postigao neku posebnu nadmoć.” „Šta misliš, Subhuti, da li velike bodhisatve ukrašavaju rajska polja u koja ulaze?” „Nikako, gospodine. A zašto? Zato što je ono što podrazumevaš kada kažeš 'bodhisatve ulepšavaju rajska polja' kontradiktorno, jer kada bi bodhisatve ulepšavali rajska polja, ona više ne bi bila rajska polja. Stoga, izraz 'bodhisatve ulepšavaju rajska polja' je samo govorna figura.” Blaženi je tada nastavio: „Zato, Subhuti, bodhisatva treba da uspostavi svest koja nije ničim uslovljena (apratisthita-citta), svest koja nije ni oblikom uslovljena, svest koja nije ni zvukom uslovljena, ni mirisom, ni ukusom, ni dodirom, ni mislima, niti je uslovljena samim ovim učenjem (dharmom). Treba da koristi svest neuslovljeno, neposredno i spontano, bez ikakve namere i unapred stvorenih pojmova i utisaka nastalih na osnovu čula.” „Subhuti, da je nečije telo veliko kao planina, šta misliš, da li bi se to telo smatralo velikim?” „Neizmerno velikim, gospodine. Jer ono što ti podrazumevaš pod izrazom 'ogromno telo' nije
ograničeno nijednom neosnovanom koncepcijom, tako da se s pravom može smatrati velikim.” (11) „Šta misliš Subhuti, kada bi bilo više reka Gang, toliko koliko ima zrnaca peska u reci Gang, da li bi te reke bile mnogobrojne?”
ne koncepcije, i prevodi čoveka na drugu obalu, do probuñenja. Šta misliš, Subhuti, da li vam je Tathagata dao neko odreñeno učenje u ovom spisu?” „Ne, blaženi gospodine, Tathagata nam nije dao nikakvo odreñeno učenje u ovom spisu.” (13b)
„Neizmerno brojne, gospodine. Ako bi reka bilo isto koliko ima zrnaca peska.” „Subhuti, ako bi neka dobra osoba, bilo muškarac ili žena, darovala vrednih stvari isto koliko ima zrnaca peska u svim tim mnogobrojnim rekama, da li bi takva zasluga bila značajna?” „Vrlo značajna, gospodine.” „Subhuti, ako bi druga osoba, nakon izučavanja i nepristrasnog razmatranja makar jedne strofe ovog učenja, mogla da je objasni drugima, njena zasluga bila bi veća.” (12) „Štaviše, Subhuti, ako bi neka osoba u nekom mestu poučila makar jednu strofu ovog učenja, to mesto bi postalo sveto, i bilo poštovano od brojnih kraljeva, kao da je sveti hram. Koliko bi svetije to mesto bilo ako bi ta osoba poučavala celo učenje! Budi uveren, Subhuti, takva osoba će postići potpuno prosvetljenje, a mesto gde se ovo učenje poštuje biće kao oltar posvećen Buddhi, ili nekom od njegovih velikih učenika.” (13a) Subhuti reče Blaženom: „Pod kojim imenom ćemo znati ovo učenje, da ga poštujemo i izučavamo?” Buddha je odgovorio: „Taj sveti spis treba da bude poznat kao Transcendentalna svesnost dijamantske jasnoće i oštrine. Pod tim imenom treba da bude poštovan i proučavan. Šta to ime znači? To znači da Buddha nije imao na umu nikakvu konačnu ili dogmatsku koncepciju, kada ga je tako imenovao. Ovaj spis je jak i oštar kao dijamant koji odseca sve ustanovlje-
„Šta misliš, Subhuti, da li su atomi 3000 svetova brojni?” „Zaista su brojni, gospodine.” „Subhuti, kada je Tathagata govorio o atomima, nije mislio da ima neku odreñenu i konačnu zamisao, već je samo koristio reči kao govorne figure. Tako je isto sa rečju 'univerzum'. Ta reč ne dokazuje nikakvu odreñenu ili proizvoljnu ideju. Ja samo koristim reči kao reči.” (13c) „Šta misliš, Subhuti, može li neko da shvati osobenost Tathagate na osnovu 32 fizička obeležja njegove uzvišenosti?” „Ne, Blaženi. Ne možemo shvatiti uzvišenu osobenost Tathagate pomoću 32 fizičke oznake njegove uzvišenosti. Zašto? Jer ono što je Tathagata izrazio kao 32 fizička obeležja uzvišenosti, ne daje ni jednu odreñenu niti proizvoljnu potvrdu o buddhinim osobinama. Reči su samo govorne figure.” (13d) „Subhuti, ako dobar i veran sledbenik, svejedno da li muškarac ili žena, radi milosrña žrtvuje svoj život iz generacija u generaciju, za onoliko generacija koliko ima zrnaca peska u 3000 univerzuma, a neki drugi sledbenik samo izučava i drži se jedne jedine strofe ovog učenja, i objašnjava je drugima, njegovi blagoslovi i zasluge biće veći.” (14a) Pošto je Subhuti pažljivo saslušao reči Blaženog, ovo učenje je duboko prodrlo u njegovu svest, i shvatio je da je ono pravi put za probuñenje. Sa suzama u očima je rekao: „O, blaženi
gospode, nikada ranije nisam tako duboko razumeo ovo savršeno učenje. Otvorio si moje oči za transcendentalnu svesnost. Poštovani, ono što je poučavano o pravom značenju pojava, nema ni konačno ni odreñeno značenje. Ovo učenje je, kao što kažeš, splav koji nas prevodi na drugu obalu. Plemeniti gospodine, sada, kada imam priliku da slušam ovo učenje, nije mi teško da usredsredim svoj um na njega i jasno razumem njegovo značenje; ono u meni budi čistu veru. U budućnosti, posle 500 godina, ako bude nekih koji su spremni da ga čuju i postignu probuñenje, sposobnih da usredsrede svoj um na njega, da ga jasno shvate, da probude čistu veru u njega, oni će postati plemenite i istaknute osobe. Ako bude takvih ljudi, oni će moći da probude čistu veru zato što su prestali da neguju neke neosnovane predstave o njihovoj individualnosti (egu), individualnosti drugih bića, ili o božanskoj individualnosti. Zašto? Zato što ako se drže neke odreñene ili proizvoljne predstave o svojoj individualnosti (egu), držaće se nečeg što ne postoji. Tako će biti i sa neosnovanim koncepcijama o individualnosti drugih ljudi, živih bića uopšte ili o božanskoj individualnosti. To su sve koncepcije o nepostojećim stvarima. Takva osoba, sposobna da odbaci sve neosnovane koncepcije o pojavama, odmah će postati buddha.” Blaženi je bio zadovoljan ovim odgovorom i rekao je: „Zaista, zaista je tako. Ako onaj ko čuje ovo učenje, ne bude iznenañen niti uplašen, i ne ustukne pred njim, zaista je izuzetna osoba.” (14b) „Govoreći o praksi transcendentalnog smirenja, Tathagata nije držao ni do kakvih despotskih koncepcija o pojavi smirenja, to se samo odnosilo na iskustvo transcendentalnog smirenja. A zašto je ono takvo? Zato što, kad je u prethodnom životu princ Kalinga sekao moje telo na komade, čak i tada sam bio osloboñen predstava o svojoj individualnosti (egu), individualnosti drugih, živih bića uopšte, i o božanskoj individualnosti. Da sam se tada držao nekog od tih proizvoljnih ubeñenja, zapao bih u netrpeljivost i mržnju.”
„Pored toga, Subhuti, sećam se da sam tokom 500 svojih prethodnih života, iz života u život vežbao trpeljivost, da gledam na svoje postojanje smerno, kao da sam bio svetac pozvan da podnosim poniženja. Čak i tada je moj duh bio slobodan od neosnovanih ubeñenja o mojoj individualnosti, individualnosti drugih ljudi, živih bića uopšte, i o božanskoj individualnosti.” (14c) Buddha je nastavio: „Kad veliki bodhisatva počne marljivo da vežba postizanje nenadmašnog probuñenja, on (ili ona) mora da napusti privrženost za neosnovane predstave o stvarnosti. Kada misli, on (ili ona) treba potpuno da odbaci sve misli povezane sa čulnim pojavama vida, zvuka, ukusa, mirisa, dodira, i svako rasuñivanje koje se zasniva na njima, držeći um slobodnim od takvih neosnovanih predstava o stvarnosti. Um je smeten rasuñivanjem koje je ograničeno čulnim utiscima, i neosnovanim koncepcijama koje se javljaju zajedno s njima. Kada je tako smeten, on stvara uobrazilju o sebi i svom odnosu sa drugim sopstvima. Zato je Tathagata stalno podsticao velike bodhisatve u praksi saučešća, i da ne padaju pod uticaj ma kakvih neosnovanih koncepcija o stvarnosti, koje su zasnovane na viñenju, slušanju itd.” „Velike bodhisatve treba da učestvuju u zbivanju, a da na njih ne utiču nikakve unapred stvorene predstave, ni prema sebi, ni prema drugima, i s jedinom svrhom da sva osećajna bića imaju dobrobit; uvek se podsećajući da na 'ja', 'druge' i 'osećajna bića' treba gledati samo kao na puke reči. I pored toga, Subhuti, učenje Tathagate je istinito, verodostojno, nepromenljivo; nije ni preterano, ni varljivo. Takoñe su istinita i ostvarenja Tathagate, ona nisu ni realna, ni nerealna.” „Subhuti, ako veliki bodhisatva, dok čini milosrñe, drži u svom umu bilo koju od tih neosnovanih predstava, s kojima pravi razliku izmeñu sebe i drugih, biće kao onaj koji hoda po mraku i ne vidi ništa. Ali, ako veliki bodhisatva, čineći milosrñe nema neosnovanih predstava da ikome išta čini, i da će takvim delanjem steći blagoslove i zasluge, biće kao osoba koja jasno vidi na sunčevoj svetlosti.”
„Ako u budućnosti bude dostojnog čoveka (ili žene) sposobnog da shvati ovo učenje i pridržava ga se, njegov uspeh i postignuće nepojmljivih blagoslova i zasluga biće trenutno poznati i uvaženi od svevidećih Tathagata.”
nositi ponude. Takva mesta, ma koliko da su skromna, biće poštovana kao da su slavni hramovi, i bezbrojni hodočasnici će tu dolaziti da ih obožavaju. Nad njima će bdeti duhovno napredna bića, i obasipaće to mesto nebeskim cvećem.”
(15) (16) Blaženi je nastavio: „Subhuti, ako je neki dobri čovek, ili žena, u svojoj revnosti da sprovede milosrñe spreman da žrtvuje svoj život ujutru, u podne ili uveče, u toliko mnogo slučajeva koliko ima zrnaca peska u reci Gang, a ti slučajevi se ponavljaju 100.000 eona, da li će njegove zasluge i blagoslovi biti veliki?” „Zaista će biti veliki, gospodine.” „Pretpostavimo, Subhuti, da je neko drugi izučavao i upražnjavao ovo učenje s čvrstom verom. Njegovi blagoslovi i zasluge biće veći. Ali, ako neko, osim izučavanja i upražnjavanja, sa predanošću razjašnjava i drugima ovo učenje, umnožava ga i širi, njegov blagoslov i zasluge biće mnogo veći. Drugim rečima, Subhuti, u ovaj spis je uložena dragocena, neizmerna i neizreciva vrlina i snaga. Tathagata razjašnjava ovo učenje samo onima koji iskreno i istrajno nastoje u potpunosti da ostvare savršeno prosvetljenje, i dostignu bodhisatvin stepen saučešća u zbivanju, koji je svojstven Velikom putu (mahayana). Ako ljudi budu sposobni da izčavaju i primenjuju ovaj spis sa oduševljenjem i verom, da ga tumače drugima i nadaleko šire, Tathagata će im biti zahvalan i podržavaće ih dok ne ostvare svoje dragocene, neizmerne i čudesne vrline. Takvi ljudi će sa Tathagatom učestvovati u radu na širenju saosećajnosti i u njegovom prosvetljenju. A zašto je, Subhuti, ovo obećanje ograničeno samo na sledbenike Velikog puta? Zato što sledbenici lakših puteva nisu sebe još dovoljno oslobodili takvih neosnovanih predstava kao što su 'sopstvo', 'biće', 'duša', 'individua', pa zato još uvek nisu sposobni da ovo učenje iskreno i s verom proučavaju, izuče i druge u njega upute. Čuj, Subhuti, gde god da se ovo učenje proučava i tumači, to mesto će postati sveta zemlja kojoj će bezbrojna duhovno nadarena bića pri-
Blaženi je nastavio: „Subhuti, bude li meñu vernicima onih čija karma još nije sazrela, i koji prvo moraju da propate prirodnu odmazdu za zla počinjena u nekom od prethodih života, tako što će biti degradirani u niži oblik življenja, i oni treba iskreno i s verom da izučavaju i sprovode ovo učenje, iako će time biti prezreni i progonjeni od ljudi; njihova karma će odmah sazreti i dostići će najvišu, potpunu budnost. Subhuti, sećam se da sam davno, bezbroj eona pre Dipankara buddhe, besprekorno služio, obožavao, i primio duhovne instrukcije i disciplinu od 84.000 milijardi buddha. Ipak, ako u dalekoj budućnosti, u poslednjoj eri postojanja sveta, učenik verno izučava i sprovodi u praksi ovo učenje, blagoslov koji će tako steći biće daleko veći od onog koji sam ja stekao tokom dugih godina službe i discipline pod tim brojnim buddhama. Da, to će nadmašiti moju malu zaslugu u odnosu bilion prema jedan.” Buddha je nastavio: „Subhuti, u suprotnosti je ono što sam rekao o neprocenjivom blagoslovu koji će doći iskrenim sledbenicima koji sprovode, izučavaju i primenjuju ovo učenje u tim dalekim vremenima. Moram da vam kažem da će verovatno biti nekih učenika koji će, čuvši ovo učenje, biti zbunjeni i neće verovati u ono što su čuli. Subhuti, treba da zapamtiš da, isto kao što duhovna poruka ovog učenja nadilazi ljudsku misao, tako će i posledice i krajnji rezultati izučavanja i praktikovanja biti neshvatljivi.” (17) Onda je Subhuti pitao Blaženog: „Ako neka dobra osoba, bilo muškarac ili žena, koja je sebi postavila za cilj potpuno probuñenje, još uvek nalazi da joj je um uznemiren, kako da ga smiri, kako da podjarmi zabludele misli i strasti?” Uzvišeni je odgovorio: „Subhuti, svaka dobra osoba koja se usredsreñuje na postizanje po-
tpunog probuñenja, treba da neguje jednu misao: nameru da ostvari najvišu transcendentalnu svest u nameri da pokaže svim osećajnim bićima večni mir i slobodu nirvane. Ako je ova namera iskrena, sve živa bića su već osloboñena. Pa ipak, Subhuti, ako spozna punu istinu, čovek zna da ni jedno osećajno biće nikada ne biva osloboñeno. A zašto, Subhuti? Zato što ako se velike bodhisatve zadržavaju na bilo kojoj od neosnovanih predstava o 'sopstvu', 'biću' 'duši' i 'individuama', ne mogu se zvati velikim bodhisatvama. A šta to znači, Subhuti? To znači da ne postoje osećajna bića koja bivaju osloboñena, i da nema ega koje može započeti vežbu za postizanje potpunog probuñenja. Šta misliš, Subhuti, kada je Tathagata bio sa Dipankara buddhom, da li je imao bilo koju neosnovanu predstavu o duhovnoj istini s kojom je intuitivno težio najvišem probuñenju?” „Ne, gospodine. Kako ja razumem šta govoriš, kada si bio sa Dipankara buddhom nisi imao nijednu neosnovanu predstavu s kojom si intuitivno tražio potpuno probuñenje.” Buddha je time bio vrlo zadovoljan i reče: „U pravu si, Subhuti. Pravo govoreći, nema ni jedne neosnovane predstave o duhovnoj istini kao takve. Da je postojala, Dipankara ne bi predvideo da ću u nekom budućem životu postići stanje buddhe pod imenom Sakjamuni. Šta to znači, Subhuti? To znači da ono što sam postigao nije ništa odreñeno i neosnovano što bi se moglo nazvati 'potpunim probuñenjem', zato što je stanje buddhe jedinstvo sa bićem i svim stvarima, sa onim što jeste - svobuhvatno, nazamislivo, neizrecivo. Pretpostavimo, Subhuti, da postoji učenik koji tvrdi da je Tathagata imao neke predstave o duhovnim istinama s kojima je tragao za potpunim probuñenjem. Shvati, Subhuti, da Tathagata uistinu nije imao nikakvu unapred stvorenu predstavu o duhovnoj istini s kojom je tražio potpuno probuñenje.” Plemeniti je zatim istakao sledeće: „Subhuti, stanje buddhe koje je Tathagata postigao je i isto i različito od potpunog probuñenja. To je samo drugi način da se kaže da su sve stvari i pojave u istom bivstvu s stanjem buddhe i potpunim probuñenjem, da to nije ni stvarnost ni nestvarnost, ali je neshvatljivo i neizrecivo sje-
dinjeno sa svim pojavama u otvorenosti i tišini. Zato ja kažem, Subhuti, da duhovne istine o bilo čemu ne mogu da sadrže nikakve proizvoljne i neosnovane predstave o pojavama, ma kako univerzalne bile. Zato se to naziva istinom, i zato ne postoji takva stvar kao što je istina.” „Subhuti, pretpostavimo da govorimo o veličini ljudskog tela. Šta bi ti pod tim podrazumevao?” „Poštovani, razumeo sam da Blaženi ne govori o veličini ljudskog tela na osnovu proizvoljne koncepcije o ljudskom biću. Shvatam da reči imaju samo pretpostavljena značenja.” „Subhuti, to je isto kao kada velike bodhisatve govore o osloboñenju bezbrojnih bića. Ako imaju na umu ma koju neosnovanu predstavu o osećajnim bićima, ili o njihovom broju, nisu dostojni da se nazivaju velikim bodhisatvama. A zašto, Subhuti? Jer se nazivaju velikim bodhisatvama upravo zato što su odbacili takve neosnovane predstave. A to što je istina o jednoj neosnovanoj predstavi, istinito je za sve predstave. Učenje Tathagate je potpuno slobodno od svih neosnovanih predstava, kao što su predstave o 'sopstvu', 'biću', 'duši' i 'individuama'.” Da bi ovo učenje pojasnio i učvrstio, Buddha je nastavio: „Ako bi veliki bodhisatva ovako govorio: 'Ja ću dopuniti budistički raj', ne bi bio dostojan da se nazove velikim bodhisatvom. Zašto? Zato što je Tathagata jasno učio da kada veliki bodhisatva koristi slične reči, ne sme imati na umu nikakvu neosnovanu pedstavu o pojavama; da treba da koriste takve izraze samo kao puke reči. Subhuti, samo oni učenici čije razumevanje može dovoljno duboko da prodre u smisao Tathagatinog učenja koje se odnosi na nepostojanje ega i bića po sebi, i da shvate njegovo značenje, dostojni su da se nazovu velikim bodhisatvama.” (18) Zatim je Budda upitao Subhutija: „Šta misliš, da li Tathagata ima običan pogled?” Subhuti odgovori: „Svakako, on ima uobičajen pogled.”
„Da li ima pogled prosvetljenja?” „Naravno, Tathagata ima prosvetljen pogled, inače ne bi bio Buddha.” „Da li Tathagata ima pogled transcendetalnog uvida?” „Da, Tathagata ima pogled transcendentalnog uvida.” „Da li Tathagata ima pogled duhovne intuicije?” „Da, gospodine, Tathagata ima pogled duhovnog uvida.” „Da li Tathagata ima pogled ljubavi i samilosti za sva živa bića?” Subhuti se složio i rekao: „Gospodine, ti voliš sva živa bića.” „Šta misliš, Subhuti, kad smo se pozivali na zrna peska u reci Gang, da li sam mislio na prava zrna peska?” „Ne, blaženi gospodine, to je bila samo govorna figura.” „Subhuti, kada bi bilo toliko reka Gang, koliko ima zrna peska u reci Gang, i kada bi bilo toliko bodha-svetova koliko ima zrna peska u svim tim bezbrojnim rekama, da li bi se ti budha-svetovi smatrali mnogobrojnim?” „Zaista, vrlo brojnim, blaženi gospodine.” „Čuje me, Subhuti, u tim bezbrojnim budhasvetovima postoje sva moguća živa bića, sa svim svojim raznim mentalitetima i gledištima, koja su sva poznata Tathagati, ali ni za jedno od njih Tathagata se ne drži kao za neku neosnovanu predstavu, stvarnu po sebi. To su sve samo puke misli. Nijedna od tih bezbrojnih predstava, nakupljenih od iskona, koje će trajati u beskraj, nije autentična.” (19) Buddha je nastavio: „Šta misliš, Subhuti, ako bi učenik mogao da ponudi dobra dovoljna da se ispune 3.000 univerzuma, da li će tako steći velike zasluge i blagoslove?”
Subhuti je odgovorio: „Poštovani, učenik bi tako stekao velike zasluge i blagoslove.” Buddha je rekao: „Subhuti, ako bi takvi blagoslovi imali ma kakvu stvarnost, tada bi bili nešto drugo, a ne govorna figura. Tathagata u tom slučaju ne bi koristio reči 'blagoslovi' i 'zasluge'. (20) Opet je Buddha upitao Subhutija: „Može li se Tathagatina suština spoznati kroz pojave i predstave?” „Ne, poštovani, Tathagata se ne može spoznati po bilo kakvom obliku ili predstavi. Zašto? Zato što su pojavni oblici i misli nedovoljni da izraze Buddhinu prirodu. Mogu samo da posluže kao puki izrazi i nagoveštaji onoga što je neshvatljivo.” „Šta misliš, Subhuti, može li priroda Tathagate da bude potpuno spoznata kroz neki od njegovih uzvišenih preobržaja?” „Ne, poštovani, Tathagata ne može biti potpuno spoznat ni kroz njegove uzvišene preobražaje. Zašto? Zato jer je ono što je Tathagata nazvao 'uzvišeni preobražaji' samo govorna figura. Čak ni najnaprednije bodhisatve nisu sposobne potpuno da shvate ono što je u suštini nespoznatljivo.” (21) Blaženi je onda upozorio Subhutija rekavši: „Subhuti, ne veruj da Tathagata ikada ovako misli: 'Ja treba da predstavim sistem učenja duhovne istine'. Nikada ne treba da imaš takvu misao. Zašto? Zato što ako neko tako misli, ne samo da je pogrešno razumeo učenje Tathagate, nego će takoñe biti i klevetnik. Osim toga, ono na šta se ukazuje kao na 'sistem učenja', nema izričitog značenja, jer se istina ne može saseći na komadiće i složiti u sistem. Reči se mogu koristiti samo kao govorne figure.” Zatim Subhuti, blagoslovljen prosvetljenom, uzvišenom svesnošću, reče Buddhi: „Blaženi, kada se u budućim vekovima dogodi da neko osećajno biće čuje ovo učenje, da li će se suštinski elementi vere javiti u njegovom srcu?”
Buddha reče: „Zašto, Subhuti, još uvek misliš u takvim neosnovanim odrednicama? Ne postoje takve stvari kao 'osećajna bića', niti ima neosećajnih bića. Zašto? Zato jer ono što ti misliš da je osećajno biće, nestvarno je i nepostojeće. Tathagata je koristio takve reči u svom učenju samo kao govorne figure. Stoga je tvoje pitanje neosnovano.”
gu, stotine hiljada miliona puta veću zaslugu. To je neuporedivo.” (25)
Buddha je odgovorio: „Tačno tako, Subhuti. Kada sam dostigao potpuno probuñenje nisam u svom duhu osetio ni jednu neosnovanu predstavu o duhovnoj istini, ni najmanju. Čak su i reči 'potpuno probuñenje' samo puke reči.”
Blaženi je nastavio: „Zar misliš, Subhuti, da Tathagata smatra: 'Ja ću spasti ljudska bića'? To bi bila ponižavajuća misao. Zašto? Zato što nema ni jednog osećajnog bića koje bi Tathagata mogao da spase. Ako postoje neka bića koja Tathagata spasava, to znači da Tathagata u svom umu održava neke neosnovane koncepcije o pojavama kao što su Ja, drugi, živa bića, indivudue uopšte. Čak i kada se Tathagata poziva na sebe, on se ne drži ni jedne takve neosnovane predstave. Samo prizemni ljudi misle o svojoj sopstvenosti kao o nečem što je njihovo. Čak i izraz 'prizemni ljudi', koji koristi Tathagata, ne označava da postoje takva bića. Taj izraz je samo upotrebljen kao govorna figura.”
(23a)
(26)
„Osim toga, Subhuti, to što sam dosegao potpunim probuñenjem, isto je ono što i svi imaju. To je nerazlučivo, ne smatra se ni uzvišenim ni niskim stanjem, nego je sasvim nezavisno od bilo kojih odreñenih i neosnovanih koncepcija o sopstvu, biću, duši i individuama.”
Zatim je Buddha pitao Subhutija: „Šta misliš, Subhuti, da li je moguće poznati Tathagatu pomoću 32 telesna obeležja?”
(23b)
„Subhuti, ako je tako, onda bi se i Čakravartin, mitološki kralj (koji je imao takve oznake), mogao nazvati Tathagatom.”
(22) Subhuti ponovo upita: „Blaženi, kada si postigao potpuno probuñenje, da li si u duhu spoznao da ništa novo nisi naučio?”
„Subhuti, kada je neko nesebično milosrdan, treba da bude moralan imajući na umu da ne postoji razlika izmeñu njegovog sopstva, i sopstva drugih. Zato se primenom milosrña ne daje ništa drugo do dobrota i saosećanje. Jedino ćete primenom dobrote postati potpuno prosvetljeni. Subhuti, ovo što sam rekao o dobroti, ne znači da oni koji su milosrdni treba čvrsto da se drže neosnovanih predstava o dobroti, jer dobrota je samo reč, a milosrñe treba da bude spontano i nesebično.” (24) Buddha je nastavio: „Ako neko sakupi blaga kao 3.000 najviših planina, i dâ ga drugima, njegova (njena) zasluga biće manja od one koju će steći onaj ko jednostavno sprovodi i izučava ovo učenje, i iz dobrote ga izlaže drugima. Ta će osoba steći stotinu puta veću zaslu-
Subhuti je odgovorio: „Da, poštovani, Tathagata može po njima biti prepoznat.”
Subhuti je shvatio svoju grešku, pa je rekao: „Poštovani, sada shvatam da se Tathagata ne može poznati po 32 telesna obeležja uzvišenosti.” Buddha je onda rekao: „Ako bi neko gledajući lik Tathagate tvrdio da poznaje Tathagatu i služi mu, taj bi bio u zabludi i ne bi spoznao pravog Tathagatu.” (27) Buddha je nastavio: „Subhuti, nemoj misliti ni suprotno, da je Tathagata postigao potpuno probuñenje bez 32 telesne oznake uzvišenosti. Ne misli ni tako. Osim toga, kad počneš da tragaš za potpunim probuñenjem, treba da misliš da sve pojave i sve koncepcije o pojavama treba da se odbace. Zašto? Zato što kad neko traži potpuno probuñenje, ne treba ni da se drži, ni
da odbacuje neosnovane koncepcije o stvarnosti.” (28) „Subhuti, ako neko dâ blaga koliko ima peska u reci Gang, a neko drugi spozna nepostojanje ega u svim stvarima, i tako razume prirodu sopstva, ovaj drugi će steći više blagoslova od onoga koji sprovodi spoljnje milosrñe. Zašto? Zato što velike bodhisatve ne smatraju blagoslove i zasluge za lično vlasništvo.” Subhuti je pitao Buddhu: „Šta Tathagata smatra kada kaže da velike bodhisatve ne vide blagoslove i zasluge kao lične posede?” Buddha je odgovorio: „Zato što za tim blagoslovima i zaslugama velike bodhisatve nikada nisu žudele, ne vide ih kao lične posede, nego kao opšta svojstva svih bića.” (29) Buddha je zatim rekao: „Subhuti, ako neko kaže da Tathagata sada dolazi i odlazi, sedi ili leži, taj ne shvata osnovne principe koje naučavam. Zašto? Dok izraz 'Tathagata' znači 'onaj koji je otišao, i onaj ko se vratio', pravi Tathagata nikuda ne odlazi i niotkuda se ne vraća. Ime Tathagata je samo izraz.” (30) Blaženi je nastavio: „Subhuti, ako neka dobra osoba, bilo muškarac ili žena, može da zahvati 3.000 galaksija, samelje ih u prah i oduva ga u prostor, šta misliš, hoće li taj prah imati individualnu egzistenciju?” Subhuti je odgovorio: „Da, gospodine, pošto se prah rasuo u beskonačnost, može se reći da ima relativnu egzistenciju. Reči imaju samo figurativno značenje, inače bi predstavljale veru u nezavisno postojanje materije, kao samopostojeće, što nije slučaj. Osim toga, kada se Tathagata poziva na 3.000 galaksija, on to čini samo u obliku govorne figure. Zašto? Zato što ako 3.000 galaksija zaista postoje, njihova jedina stvarnost počivala bi na kosmičkom jedinstvu - svejedno da li su prah ili galaksije. Samo u smislu kosmičkog jedinstva najvišeg bivstva, može Tathagata s pravom da se poziva na njih.”
Buddha je bio vrlo zadovoljan ovim odgovorom, pa je rekao: „Subhuti, iako se prizemni ljudi uvek drže neosnovanih koncepata o materiji i galaksiji, oni nemaju osnove, to je iluzija smrtnog uma. Čak je i pozivanje na 'kosmičko jedinstvo' nedokučivo.” (31) Buddha je nastavio: „Ako neko kaže da se Tathagata u svome učenju stalno pozivao na sopstvo, biće, dušu i individualnost, šta misliš, da li je ta osoba razumela smisao učenja?” Subhuti je odgovorio: „Ne, Blaženi, takva osoba nije razumela tvoje učenje. Jer kada ti govoriš o tome, nemaš u vidu njihovo stvarno postojanje, ti samo koristiš reči kao simbole. Samo tako reči i mogu da se koriste, jer koncepcije, ideje, ograničene istine, i apsolutne istine nisu stvarnije od materijalnih pojava.” Onda je Blaženi svoju nameru učinio još jasnijom rekavši: „Subhuti, kad ljudi počnu praktično da traže potpuno probuñenje, oni moraju da vide, da opaze, da spoznaju i shvate da sve postojeće stvari i sve duhovne istine nisu ništa, pa ih zato nikako ne treba shvatati u duhu nekih neosnovanih koncepcija.” (32) Zatim je Buddha nastavio: „Subhuti, ako neko daruje Tathagati blaga dovoljno da se ispuni univerzum, a neki drugi dobri čovek, ili žena, traga za postizanjem potpunog probuñenja, pa marljivo i predano izučava makar i jednu rečenicu ovog učenja, i tumači je drugima, zasluge i blagoslovi ovog drugog će biti mnogo veći. Subhuti, kako neko može da tumači ovo učenje drugima, a da nema u umu ni jednu neosnovanu koncepciju o stvarima, pojavama i duhovnim istinama? To se, Subhuti, može učiniti samo ako je um potpuno smiren, bez ega, usklañen s putem Tathagate. Zašto? Zato što sve mentalne predstave o materiji, pojavama, i svim uslovljavajućim činiocima, i svim konceptima i idejama koje se odnose na to, su kao snovi, fantazije, mehuri pene, senke, kratkotrajna rosa, blesak svetlosti. Svaki pravi učenik treba ovako da sagledava sve pojave i sve aktivnosti, i tako će mu um biti slobodan, nesebičan i smiren.”
Mis Irbijevoj, Crnopotočkoj, i drugim ulicama naselja Kralja Aleksandra ovi sinovi Amura. Mirni, radni, oni prolaze nečujno, kao bojeći se da se nekome ne zamere, da nekome ne učine što nažao... U Beogradu se slabo primećuju. Ovde pak, u časove kada se dolazi sa rada, vidi se malo veći broj njih, njihovih žena i njihove dece. Nikad bučnih objašnjenja, nikad larme, nikad pijanstva a anali Beogradske policije nisu zabeležili ni jednog Kalmika. Njih je, meñutim tri stotine a tu su već 20 godina!
Previranja u svetu krajem druge dekade XX veka dovela su do raseljavanja i nejneobičnijih preseljenja čitavih etničkih grupa. Tako su se izmeñu 1920. i 1944. godine na ulicama Beograda mogli sresti ljudi niskog rasta, zdepaste grañe, širokog lica i istaknitih jagodica i izrazito crne kose koju su neki od muških pripadnika tih neobičnih doseljenika vezivali u čvor, a čelo im prekrivale šiške. Samo retki, bolje upućeni stanovnici Beograda su znali da se radi o Kalmicima. "Daleko tamo, iza "Cvetkove Mehane", u Malom Mokrom Lugu, gde su generacije Beograñana, koje još i danas žive, odlazile sve do pre Svetskog rata u lov, bačena valom Ruske revolucije, nastanila se je Beogradska Kalmička kolonija. Taj kraj se sve više izgrañuje. On sve više postaje Beograd, mada za sada još čuva odlike nekadanje stare Palilule ili Dorćola... Tihi, nečujni, sa njihovim kosim obrvama, spljoštenim nosevima i mongolskim lobanjama, susreću se tu, po Učiteljskoj, Kozarčevoj,
Sinove stepe varoš guši. Visoke zgrade smanjuju im vidike. Varoška prašina im smeta. Oni su navikli na zelenilo. Zato su otišli na periferiju Beograda. Tamo, gde još ima neobrañenih njiva, gde se još žuti pšenica u leto i gde šušti kukuruz pri vetru, oni se bolje osećaju. Pa i tamo im je neobično. Njihov san bi bio da kolonizuju neko naše selo. Tu, u punoj prirodi oni bi gajili svoje konje, svoju stoku, radili zemlju i bili bi najzadovoljniji. Njihovo veliko zadovoljstvo je njihova budistička crkva. Jedan beogradski industrijalac im je dao zemljište i dosta grañevinskog materijala, a Kalmici su radili, davali priloge i - crkva, njihova budistička crkva, osvanula je jednog dana 1929. godine ovde u Beogradu. Jedini budistički kalmički hram u Evropi! Beograd može da bude ponosan." Tako je 1939. godine pisao u Beogradskim opštinskim novinama dobar poznavalac Kalmika dr. Stevan Popović. Danas Kalmika i njihovog hrama više nema, ali su ostala sećanja i retki pisani istorijski izvori rasuti po arhivama, fondovima, bibliotekama. Retki su danas i žitelji glavnog grada koji uopšte znaju da su Kalmici nekada boravili na ovim prostorima. Stoga je ova izložba samo pokušaj da se ovdašnja javnost makar i površno upozna sa istorijom, verom i kulturom Kalmika. Taj pokušaj se čini kroz priču o njihovom hramu - njihovom ponosu, koji je bio središte njihovog okupljanja i glavna podpora njihovom životu u izbeglištvu.
S druge strane, ova izložba se može posmatrati i kao pokušaj da se oslika život jedne male i marginalne etničke grupe u kosmopolitskom velegradu kakav je Beograd nekada bio.
Kalmici Kalmici su pleme žute rase i pripadaju zapadnom ogranku mongolskih naroda. Pre svog dolaska u predele zapadne Rusije početkom XVII veka živeli su sa Mongolima čiji su deo tada bili. U Rusiju ih je 1628. godine poveo njihov voña, "nojon" (knez) posle razmirica sa tadašnjim vladarima mongolske države (poznate pod nazivom "Ojratska unija") tražeći pomoć od ruskog, "Belog", cara za svoja razračunjavanja sa neprijateljima. U Rusiji su se Kalmici prvo pojavili u Sibiru a zatim su prodrli na Ural i Volgu. Zauzimajući ogromnu rusku teritoriju, Kalmici se "nisu mnogo ustručavali", jer ti kompleksi zemljišta tada nisu bili naseljeni. Prema njihovom shvatanju, slobodno zemljište je smeo da zauzme
svaki preduzimljivi čovek, jer su "zemlja i voda Božiji". Dolazak Kalmika je ruska vlast primila sa simpatijama, izdašno nagrañujući poklonima njihove voñe, jer se nadala da će oni biti pouzdani i moćni branioci južnih granica od stalnih najezdi Tatara i kavkaskih gorštaka. Ta očekivanja su Kalmici potpuno ispunili: od kraja XVII i tokom celog XVIII veka oni su na zahtev i molbe ruskih careva izvršili 28 velikih ratnih pohoda na obale Crnog, Azovskog i Kaspijskog mora, na Kavkaz, u Persiju i Kinu. Ubrzo su Kalmici izgubili svoju samostalnost, a autonomija koju su imali je počela da se sužava uz stalno pojačavanje pritisaka od strane carske administracije. To je Kalmike navelo na ideju da se vrate u svoju postojbinu, Džungariju. Ta seoba je započela januara 1771. godine kada je na dug, težak i neizvestan put krenulo oko četri petine ukupne populacije - samo je mali broj njih stigao do Džunharije. Oni koji su ostali u Rusiji živeli su na zapadnim obalama Volge. Do početka XIX veka Kalmici su živeli pretežno nomadskim životom: uzgajali su ovce, goveda i konje - a konj zauzima posebno mesto u njihovom životu: "roñen uz konja, Kalmik u njemu gleda sve, gleda deo samog sebe. On se bez konja oseća slab, ništavan; onog momenta kada uz sebe ima svog konja, on je već drugi čovek - sposoban da izvrši i najteže zadatke. Otuda u narodnim pesmama Kalmik uvek pored svoga epskog junaka opeva konja, najvernijeg prijatelja, druga i slugu". U potrazi za ispašom i vodom stalno su se selili, živeći po jurtama - okruglim šatorima od drvegnog kostura koji su oblagali presovanom vunom i prekrivali kožama. Njihov život se postepeno menjao: počeli su da se bave zemljoradnjom što je dovelo do organizovanja stalnih staništa, "stanica".
Položaj koji su u Rusiji imali bio je u izvesnoj meri položaj privilegovanih jer ih Rusi nisu osvojili, već su sami Kalmici dobrovoljno priznali rusku vlast. Bili su zahvalni za povlastice koje su im Rusi dali i kada su 1917. godine boljševici udarili na red koji je u Rusiji vladao i na "Belog Cara", zahvalni Kalmici ustadoše sa oružjem protiv boljševika. Uskoro je započeo
nemilosrdni grañanski rat. Dolinu Dona su tokom naredne dve godine neizmenično zapljuskivali i prelivali se preko nje beli i crveni talasi, da bi je konačno polovinom novembra 1920.godine prekrio crveni talas. U toj borbi Kalmici su izgubili oko 60 procenata svog stanovništva. Sudbinu poraza belih armija delili su i Kalmici koji su se borili u njima. I poražena vojska i civilno stanovništvo su nastojali da se što pre domognu luka, ukrcaju na brodove i napuste Rusiju. Samo je manji broj tih begunaca uspeo da se domogne brodova i izbegne zarobljavanje. Meñu njima se našlo i od 2200 do 3000 Kalmika oba pola i svih uzrasta. Najveći broj izbeglih je spas našao u logorima u okolini Carigrada i u samom gradu gde su se zadržali narednih 2-3 godine a zatim su se postepeno raselili po evropskim zemljama: Bugarskoj, Jugoslaviji, Čehoslovačkoj i Francuskoj.
Prvi Kalmici izbeglice su stigli u Srbiju početkom aprila 1920. godine i bilo ih je nekoliko desetina. Druga, i daleko najbrojnija kalmička grupacija (oko 300 izbeglica) prispela je u našu zemlju krajem 1920. godine. I u narednih dve godine Kalmici su pristizali, ali u manjim grupama - u celom tom periodu od 1920. do kraja 1923. godine u Srbiju je stiglo ukupno 450-500 Kalmika. Glavnina kalmičkih izbeglica (300400) nastanila se u Beogradu, formirajuči tako najveću kalmičku koloniju u Evropi. U Beogradu su se nastanili po južnoj i jugoistočnoj periferiji: počev od Karaburme pa preko Bulbodera do Cvetkove pijace i Crvenog Krsta. Većina ih se nastanila u ataru prigradskog sela Mali Mokri Lug, koji je tada postajao predgra-
ñe Beograda. Taj kraj se nekada u širem smislu zvao Pašina česma i Pašino brdo. U Beogradu su se Kalmici našli u potpuno novoj i stranoj sredini. U početku su izazivali opštu radoznalost, što zbog svoje fizionomije, što zbog načina na koji su se stariji Kalmici meñusobno pozdravljali: pri susretu bi se klanjali jedan drugom, priljubljenih dlanova prinetih čelu. Videći pred sobom te ljude istočnjačkih crta, sa minñušom na uhu, koji se pri susretima klanjaju, stanovnici Malog Mokrog Luga ih nazvaše "Kinezi". Za njih će Kalmici zauvek ostati "Kinezi". Beograñani su se ipak dosta brzo privikli na nove goste, a ovi mnogo teže i sporije na novu sredinu. Prema spoljašnjoj sredini je kalmička zajednica bila prilično zatvorena, a unitar sebe povezana jedinstvenim jezikom i poreklom, istom izbegličkom sudbinom kao i pripadnošću budističkoj veri. Trebalo je da proñe izvesno vreme pa da Kalmici počnu slobodnije da se druže sa meštanima Malog Mokrog Luga. Kalmička deca su počela da pohañaju obližnju osnovnu školu zajedno sa komšijskom decom, sa kojom su igrali tada veoma popularan sport, fudbal - imali su i fudbalsko igralište, tzv. "kinesko igralište". Sklopljeno je i nekoliko mešovith brakova Kalmika sa Srpkinjama. Za razliku od većine ruskih izbeglica naseljenih u Jugoslaviji koju su činili pripadnici aristokratije, zemljoposednici, preduzimači, službenici carske administracije i oficirski kadar, pristigli Kalmici su predstavljali najsiromašniji sloj doseljenika, kako na materijanom tako i na društveno-obrazovnom planu. Ogromna većina njih nije imala nikakve stručne kvalifikacije pa su morali da rade ono što im se nudilo: najteži fizički rad koji je bio veoma slabo plaćen.
Većina Kalmika je u početku radila na iskopavanju ilovače i njenom prevozu do ciglane u
Malom Mokrom Lugu koja je bila vlasništvo beogradskog industrijalca i veleposednika Miloša Jaćimovića. Radnici zaposleni u njegovoj ciglani dobili su na poklon zemljište i grañevinski materijal, pa su po dve-tri porodice udruživale i zidale najjednostavnije i najjeftinije prizemne kućice u koje su se preselili iz iznajmljenih stanova. Pored kućica su bile baštice, zajednički bunar i zajednički poljski klozet. Tako je niklo celo malo naselje od 20-30 kućica sa jednom ili dve sobe i kuhinjom. Skoro sve kalmičke porodice su gajile kokoške, guske, ćurke i koze i na taj način doprinoslie budžetu. Poneki od Kalmika je, vremenom, uspeo da sebi kupi konja i krene u prevoženje drva, uglja i sl. Bilo je i par kočijaša. Žene beogradskih Kalmika se nisu zapošljavale već su porodični budžet uvećavale izradom papuča, krznenih jakni i papirnatih lampiona koje su prodavale na pijaci.
Aleksejev, koji će zajedno sa budističkim starešinom bakšom Mančuda Borinovim pokrenuti akciju za izgradnju budističkog hrama a zatim to i dovršiti decembra 1929. godine kada je hram i otvoren. Beogradska kolonija Kalmika se dezintegrisala 1944. godine kada su njeni članovi izbegli u Nemačku, a kasnije u SAD. U borbama za osloboñenje Beograda (12-16. oktobar 1944.) koje su se vodile u neposrednoj blizini, delimično je porušen gornji deo kalmičkog svetilišta. Nove vlasti su smatrale da je beogradski budistički hram izgubio razlog za postojanje jer je ostao bez vernika i bez relikvija, pa su 1950. srušili kupolu hrama a prizemlje pretvorili u dom kulture. Kasnije je u toj zgradi prostorije imao Socijalistički savez radnog naroda. Na kraju je zgradu preuzela radna organizacija "Budućnost" koja je hram porušila, a na njegovim temeljima podigla neuglednu dvospratnu zgradu u koju je uselila svoj servis "Hlañenje". Sa ostalim kalmičkim izbeglicama u Srbiju je stiglo i nekoliko njihovih sveštenika. Najstariji po godinama i svešteničkom činu bio je bakša Gavi Džimba (Mančuda) Borinov. Svoj prvi "moliteljni hram" (bogomolju) u Beogradu Kalmici su uspostavili u septembru 1923. godine u dve iznajmljene sobe u ulici Vojislava Ilića br. 47 (ta kuća i danas postoji). U tim prostorijama hram se nalazio do kraja 1925. godine kada je premešten u Metohijsku ulicu br. 51. Zakupninu je trebalo uredno plaćati, sam hram bolje opremiti a novaca nikad dovoljo. Stoga su se početkom 1925. obratili Ministrstvu vera moleći za stalnu mesečnu pomoć. Dotično ministarstvo nije tada raspolagalo "planiranim budžetskim sredstvima za te svrhe", pa je molbu prosledilo Državnoj komisiji za ruske izbeglice. Komisija sa svoje strane, pak, nije imala para za pružanje stalne pomoći. Ipak, Ministarstvo vera je pronašlo "rešenje" za problem: oni su Ministarstvu unutrašnjih dela predložili da izda dozvolu kojom bi se Kalmicima dozvolilo prikuplajanje dobrovoljih priloga. Ministarstvo unitrašljuh dela je taj predlog prihvatilo i izdalo takvu dozvolu.
U prvih par godina boravka u novoj sredini, Kalmici nisu imali nikakvu čvršću društvenu organizaciju - tek aprila 1928.godine formiraju svoju "Kalmičku koloniju". Za predsednika je izabran bivši pukovnik ruske vojske Abuša
Prepis iste molbe stigao je do patrijarha SPC Dimitrija. Njegov odgovor Ministrstvu vera nam se učinio veoma zanimljivim pa ga prenosimo u celni.
GOSPODINU MINISTRU, Predstavnici ruskih izbeglica Kalmika, koji su vere budističke, predali su Nam priloženi prepis molbe, koju su primili na Vas, Gospodine Ministre, da biste im za održavanje njihovog hrama, koji imaju u Beogradu, odredili mesečnu pomoć od hiljadu dinara. Mada javno ispovedanje budizma našim državnim Ustavom ili kakvim specijalnim zakonom nije priznato, nalazimo da neće biti od štete ni po državu, niti po koju drugu veroispovest, ako se ovoj maloj grupici ljudi u našoj zemlji pruže sredstva za zadovoljenje njihovih verskih potreba, dok bi naprotiv bilo od štete ostaviti ih bez duhovnog voñstva. Utoliko ih pre treba pomoći, što su oni samo privremeno u našoj državi, što ih je veoma mali broj i što, najzad, budistička religija nije opasna po državu, te je priznata od mnogih drugih država. A ovdašnji Kalmici, budisti, i ne traže zakonsko priznanje njihove religije, već samo prećutno tolerisanje i neznatnu materijalnu pomoć. Izvolite i ovom prilikom, Gospodine Ministre, primiti uverenje Našeg svegdašnjeg poštovanja. Dimitrije
Jedana od prvih novinskih zabeleški, ako ne i prva, o Kalmicima i njihovoj privremenoj bogomolji bila je objavljena u "Novom bečkom žurnalu" (5. sept. 1924), a potom preštampana u poznatom budističkom časopisu toga doba Zeitschrift fur Buddhismus 1924/25 - Munchen 1925, no. 2, p. 388. Stradanjma i patnjama Budinih poklonika koji su bežeći od boljševika stigli čak do Beograda, posvećena je prva obimna reportaža na koju smo naišli prelistavajući beogradsku štampu tog vremena.
Razne humanitarne i dobrotvorne organizacije pomagale su u robi i novcu izbeglice iz Rusije. Pri traženju i distribuciji te pomoći, pored ostalih, posredovalo je i Poslanstvo SAD u Beogradu. Bakša Mančuda Borinov je u više navrata odlazio u to Poslanstvo moleći za pomoć svom hramu. Na njegov poziv su 15.05.1927. godine hram posetili poslanik SAD u Beogradu Džon Prins (John D. Princ) i vojni ataše. O svojoj poseti hramu i službi koja je tom prilikom održana g. Prins je napravio zabelešku. Taj interesantan izveštaj je bio objavljen u uglednom časopisu "American Anthropologi-
st" (1928) a potom preštampan u njegovoj knjizi "Fragments from Babel" (Columbia University Press, New York, 1939). Džon Prins (John Dyneley Prince; 1868-1945) Poslanik SAD u Danskoj, 1921-1926; Poslanik SAD u Kraljevini Jugoslaviji 1926-1933 Džon Prins je još nekoliko puta posetio kalmičku bogomolju i prisustvovao službama, ali to pisani izvori nisu zabeležili. Kako je vladao ruskim jezikom to mu nije bilo teško da opšti sa Kalmicima. Sa bakšom Borinovim je bio u srdačnim i prijateljskim odnosima i često ga je pozivao sebi na "čašicu čaja". Njih dvojica su se i dopisivali. Mančuda Borinov je posle kraće bolesti preminuo 25. februara 1928. u 57. godini života. Pomenu je prisustvovao i g. Prins koji je tom prilikom o pokojniku izrekao mnogo lepih reči.
konjušari, dok su drugi našli zaposlenje u trkaćim ergelama i slično. Svi ti ljudi su budisti pa im je bilo dopušteno da imaju svog lamu (sveštenika) koji brine o zadovoljenju njihovih verskih potreba. Sam lama, njegov pomoćnik kao i priznati pojac (nešto kao pod-ñakon) su u potpunosti izdržavani dobrovoljim prilozima članova kolonije. Lamama, koji su u striktnom celibatu, u stvari nije ni dozvoljeno da učestvuju u bilo kakvom produktivnom zapošljenju. Glavni lama je u nekoliko navrata posetio Poslanstvo i sa mnom razgovarao o uslovima u kojima živi njegova kolonija kao i misterijama njegove osobene sekte. On me je, takoñe, obavestio i o tome da njegovi Kalmici nemaju nikakvih pritužbu na Srbe koji se prema njima veoma lepo ophode, kao i da su im vlasti dozvolile da vrše verske obrede u privatnoj kuću (tj. u kući samog lame), mada, kako lama dodade, verovatno bi im se prigovorilo ako bi predložili da se izgradi makar i mali hram pošto budizam nije vera koju jugoslovenski zakoni priznaju. Lama me je još obavestio i o tome da je on svoje versko obrazovanje stekao kod starog lame u Astrahanu, odakle inače većina tih Kalmika i potiče, kao i da je taj njegov učitelj svoje obrazovanje stekao u lamaseriji Dalaj lame u Lasi na Tibetu, centru ovog ogranka budističke vere. On je zatim pozvao vojnog atašea Godsona i mene da prisustvujemo redovnoj budističkoj službi u kojoj ćemo čuti obred u njegovoj celosti sa uobičajenim pojanjem tropara koji se koriste u svim lamaserijama na Tibetu privrženih Dalaj lami.
Kalmici u Beogradu Džon Prins 15. maj 1927. U Beogradu sada živi mala kolonija Kalmika koja broji oko dve stotine ljudi, izbeglih ovamo iz Rusije u vreme prve boljševičke agresije. Većina stanovnika Beograda uopšte i ne zna za postojanje ove neobične grupe u prestonici. Stariji ljudi ove kalmičke zajednice su većinom bili pripadnici Denikinove vojske i svi oni su iskusni konjanici. U kraljevskim štalama je posao našlo njih dvadesetak, gde rade kao
Prihvatili smo ovaj poziv pa smo se 15.maja 1927. godine odvezli do kolonije Kalmika čiji članovi nastanjuju čiste ali male drvene kuće na obodu Beograda. Potom smo, posle ljubaznog pozdravljanja sa članovima kolonije, ušli u kuću da bi prisustvovali službi. Budući da nisam uspeo da pronañem ni jedan detaljan opis takve službe u radovima o lamaističkom budizmu a koji se uglavnom bave samom verom tibetanskog budizma, ovim ću radom pokušati da pružim potpun izveštaj o ceremoniji, koji sam video iz neposredne blizine, pošto smo pukovnik Godson i ja stajali najbliže do sveštenika koji su činodejstvovali u čelu oltara.
ju uglavnom skladno varirajući samo dva duboka tona, propisane tropare u čast Bude iz tibetanskih lamaističkih knjiga i na tibetanskom obrednom jeziku. Sa velikim interesovanjem sam primetio da bi na kraju svake duže fraze pevači izdisali sa suspregnutim zvukom. U izvesnim momentima službe, mislim kada bi se sa usrdnošću pomenulo ime Budino, glavni lama bi prekrivao svoju desnu ruku narandžastom maramom sve do članka, pa bi tri puta natapao duplu livenicu u zaslañenu vodicu iz one bronzane činije u koju je prednodno položio sloj ječmenog zrnevlja. Uzimajući komadiće ove smese, lama ih razbacuje na desno i levo, a potom potapajuću škropilo u svetu vodicu, škropi oltar, ali ne i ostale koji činodejstvuju niti prisutne vernike, što očigledno znači da se prinošenje osvećene vodice čini Budi.
Sam oltar se sastoji od četvrtaste kutije veličine tri puta tri stope prekrivene bledo plavim papirom, postavljene na jedan običan sto koji je bio takoñe obložen u plavo. Na zidovima oko oltara su visile slike raznih lamaističkih svetaca, dok je na gornjoj strani te kutije-oltara bio postavljen bronzani kip prvog naslednika Gotame Bude. Prednja strana oltara ima kvadratni otvor dimenzija dve puta dve stope, a unutar te kutije je kovčeg postavljen na policu i u njemu veoma mala statua Bude izrañena u crnoj tikovini prektivena trostrukom lamaističkom mitrom napravljenom od papira. Ispred oltara se nalazi kredenac na kome je gusto poreñano petnaest malih srebrnih ćasa, a u jednoj od njih gori mala sveća od voska. Glavni lama, lama pomoćnik i pojac stoje jedan do drugog, okrenuti licima prema oltaru, a blizu njih je jedan mali sto na kome je škropilo učvršćeno u jednoj maloj urni napunjenoj svetom vodicom, zatim vrč sa obojenom i zaslañenom vodom, bronzana činija sa prženim ječmenim zrnom (kao naše "kokice"). Na ovom stolu je takoñe i raširena maramica boje pomorandže. Dva sveštenika koji činodejstvuju i pojac, stojeći tako jedan do drugog, počinju da intonira-
Maramicu prebacuje na levu ruku kad god upotrebljava tu ruku da dodirne svetu vodicu. Interesantno je istaći da je na vrhu škropila bilo paunovo pero. Pošto je dobro poznato da je paun, kao simbol, posvećen zlu ili negativnim uticajima, upitao sam lamu zašto upotrebljava jedan tako očigledno štetan amblem nad svetom vodicom. Odgovori mi da pošto je to zla i "otrovna" stvar, to paunovo pero služi da spreči zloćudne duhove da priñu i samim tim i zatruju svetu vodicu; interesantan primer istočnjačke homeopatije!
Kako se služba nastavljala - i najzad dostigla vrhunac, kada se iznenada završi - pojanje postade izrazito četvototonsko zapevanje koje se završi sa rečju koja je veoma nalikovala na pra uzor našega Amin. U pojedinim bi troparima pojac udario jedan o drugi dva zakrivljena srebrna komada, a sve u ritmu pojanja. Glavni lama je bio ogrnut u ornat narandžaste boje sa pojasom u istoj boji a preko levog ramena je imao bledo žuti orar. Jednom ili dva puta tokom činodejstovovanja prineo je orar svojim grudima, skoro na isti način na koji to čine pravoslavni sveštenici. Ogrtač lame pomoćnika je bio istog kroja ali mnogo tamnije narandžaste boje dok je njegov orar bio takoñe svetlo žut. Pojac je takoñe bio obučen u ornat i pojas mnogo tamnije boje ali on nije imao orar što je inače sveštenička insignija.
Beogradski lama, sledbenik sekte "žutih kapa", me je obavestio da se učenje o seobi duša dosledno poštuje u toj sekti kao i o tome da on svoju pastvu podučava da očito nije moguće onima koji vode "svetovni život" da siñu sa "točka zbivanja" niti da postignu bilo šta ma i nalik nirvani, ali da on može jamčiti bolju reinkarnaciju onim svojim zemljacima koji "žive dobro" - što će reći onima koji su se pridržavali zapovesti svakodnevnog morala kao što su one protiv krañe, preljube i slično. Bilo je čudno naići na ovu malu i uzornu zajednicu Kalmika (Mongola) toliko daleko na zapadu, čak u Beogradu, pa sam stoga smatrao da je njihovo prisustvo ovde vredno da se zabeleži.
Izgradnja i posvećenje 1929. godine čak da je projekat rad ruskog inženjera Klapinina, jer se samo uz njegovo ime ne navodi šta je on priložio za izgradnju hrama.
Zakupljene sobe po privatnim kućama nisu bile adekvatne za održavanje službi: bile su van naselja Kalmika, skup je bio i zakup; bilo je to privremeno rešenje. Tada je bakša Borinov pokrenuo inicijativu za izgradnju pravog budističkog hrama i po tom pitanju je odlazio u Ministarstvo vera kao i na razgovore kod patrijarha SPC Dimitrija. Skica budućeg hrama iz 1929. Na osnovu raspoložive dokumentacije nije bilo mogiće tačno utvrditi ko je projektovao hram. Budući da je Grañevinska komisija svim darodavcima javno zahvila i to uz precizno navoñenje poklonjenih suma, može se izvesti zaklju-
Kao odani budisti Kalmici nikako nisu mogli bez svoje bogomolje. Rukovoñeni poduzetnim pukovnikom Abuša Aleksejevim formirana je Grañevinska komisija za izgradnju hrama. Veoma aktivan u radu komisije bio je njen sekretar Dr. Erenžen Hara Davan (na slici). Ubrzo po svom osnivanju, komisija je pokrenula akciju prikupljana dobrovoljih priloga. Kao što se vidi iz izveštaja komisije, novčani prilozi stizali su od Kalmika rasutih po čitavoj Evropi pa se 1. ju-la1929. pristupilo samoj izgradnji hrama.
Apelu Kalmika za pomoć prvi se odazvao industrijalac Miloš Jaćimović (18581940). Iz većeg komplesa porodičnog zemljišta on je odvojio parcelu od oko 530 kv.m. te ga besplatno ustupio kalmičkoj koloniji. Podpomognut svojim sinom Čedomirom (1896-1959), takoñe je na poklon dao i 10.000 cigala, više od 7.500 komada crepa, cement i druge grañe. Sledeći primer ovog dobrotvora i drugi istaktnuti Srbi, privrednici i organizacije dadoše svoje priloge - uglavnom u gotovini. Prilog je stigao i od članova kraljevske porodice. Kao rezultat planiranja punog nade, gorljivih napora i predanosti, hram je bio izgrañen. Svečano osvećenje hrama, prvog i jedinog takve vrste u Evropi, obavljeno je 12. decembra 1929. godine. Ceremoniju osvećenja novog hrama su obavili bakša Namñal Nimbušev, duhovni voña Kalmika u izgnanstvu, koji je za tu svečanu priliku doputovao iz Pariza i Bakša beogradski Umaljdinova, uz asistenciju dvojice sveštenika. Značaj koji je hram u Beogradu imao za Kalmike lako se može razumeti ako se ima u vidu činjenica da su: "nepočinstva boljševika u oblasti Dona bila toliko surova i temeljita tako da do 1925. godine nije bilo ni hramova ni budističkog sveštenstva. Ustvari, većina hramova je bila spaljena ili sravnjena sa zemljom još u periodu 1918-1920." Kalmici su se postepeno prilagoñavali na novu sredinu, nov način života, kulturu, dok su u isto vreme - zahvaljujući svom duhovnom centru - nastavili da održavaju sopstvenu tradiciju. Jezik nove sredine im nije predstavljao teškoću jer su već vladali srodnim slovenskim jezikom - ruskim. Prema njihovim rečima: "Kalmici žive sa nadom u povratak u zavičaj. Mi hoćemo da se vratimo, kada doñe taj čas, ne jedan po jedan i ne praznih ruku, već organizovano, sa stečenim korisnim znanjima crpljenim u kulturnim zemljama i od kulturnih naroda, gde mi provodimo godine svoga života izvan Otadžbine. Ta misao nas stalno brine. Najvažnija briga kalmičke emigracije je pitanje školovanja i vaspitavanja naše dece i omladine u zdravom nacionalnom duhu. Na žalost, ova razumljiva i plemenita naša težnja usled naše krajnje sirotinje i dalje ostaje
nerešena. Svi napori naše mesne kolonija su upravljeni na to da se stvore prilike koje bi našoj deci osigurale normalan školski rad" Deca beogradskih Kalmika su pohañala rusku osnovnu školu ili srpsku školu koja je bila najbliža njihovim domovima. Procenjuje se da je oko 100 malih Kalmika završilo srpske osnovne škole u periodu 1920 -1944. Smrtni udarac za budizam donskih Kalmika nastupio je 1919. godine kada je umro njihov duhovni poglavar Menke Bormanžinov. Duhovni voña donskih Kalmika, Bakaša lama Menke Bormanžinov je predvodio delegaciju u poseti carskom domu. Tom prilikom je caru Nikolaju II na dar poklonjen model hrama izrañen u srebru. Povod za tu posetu je bila 300. godišnjica stupanja kalmičkog hanstva u sastav Rusije. Posle likvidacije kalmičkog hanstva krajem XVII veka, "kalmička stepa" se pretvorila u jednu od administrativno teritorijalnih oblasti carske Rusije, pod vlašću vojnog gubernatora u Astrahanu. U skladu sa propisima donetim 1834. godine budistička crkva je postala potpuno potčinjena carskoj administraciji.
Tada su Kalmici dobili svog zvaničnog duhovnog poglavara, "Lamu kalmičkog naroda", koji je od carske uprave dobijao apanažu u iznosu od 2500 rubalja. U suštini, taj lama je bio samo činovnik administracije koji je obavljao povereni mu posao. Jedino duhovni voña donskih Kalmika (Bakša lama) nije bio potčinjen tom lami-činovniku. Organičenje širenja budizma se zatim nastavilo i novim uredbama je konstantno smanjivan broj sveštenika i hramova. Tokom narednih par godina broj sveštenika bio sveden sa 5270 na 1650, a hramova sa 105 na 67. U periodu posle revolucije su nastupili još teži dani po budizam u Kalmikiji: zbog masovnog sudelovanja Kalmika u kontrarevolucionarnim jedinicama a kasnije i postojanog ispoljavanja antiboljševičkog raspoloženja, crveni su pustošili, spaljivali i menjali namenu hramovima. Sveštenici su bili proterivani iz zemlje ili primoravani da napuste svoj poziv. Tako je kalmički hram u Beogradu postao jedino "živo" budističko svetilište. U beogradskom hramu se čuvala urna lame Arkada Čubanova (1840-1894) koji je zauzimao tron lame donskih Kalmika tokom 21. godine (1873-1894). Ti zemni ostaci velikog lame su bili smatrani za svetu relikviju. Urna se nalazila u beogradskom svetilištu do septembra 1944. godine kada je preneta u Nemačku, a kasnije u SAD gde se i danas nalazi (hram Barun, Howell, New Jersey)
(Politika, 13.12.1929) OSVEĆENJE BUDISTIČKOG HRAMA U BEOGRADU Beograd je dobio novi hram, hram posvećen istočnom božanstvu Budi. Podigla ga je kolonija beogradskih Mongola, Kalmika, koje je sudbina dovela u našu zemlju sa tolikim izbeglicama iz beskrajne ruske zemlje. Dosad su se beogradski Kalmici (ima ih nešto više od dvesta) molili svome premudrome Budi u jednoj privatnoj kući. Sad imaju svoj hram.
Podigli su ga u Maliom Mokrom Lugu, na samoj periferiji. U tome kraju Kalmici najviše i stanuju. Juče je izvršeno osvećenje hrama. Bila je na osvećenju cela kolonija Kalmika, a bili su predstavljeni Kalmici naseljeni u Čehoslovačkoj i Francuskoj. Došlo je i više predstavnika ruskih organizacija iz Beograda. Meñu njima atamani donskih i terskih kozaka. I Malomokrolužani lepo sprijateljeni sa ovim mirnim poštenim ljudima žute kože, uskih očiju i istaknutih jabučica nisu propustili da im doñu na tako veliku svečanost. Hram spolja i iznutra Izgled hrama zaista podseća na ovu najrasprostranjeniju religiju Dalekog Istoka. Na vrhu hrama prema nebu se uzdiže "očir", najveći budistički simbol - simbol istine i znanja. Niže "očira", oko kupole vise nekolika zvonca, namenjenih da pod vetrom proizvode melodične tonove koji uzdižu dušu čovečiju. Nad vratima se žuti slika jednog zlatnog točka sa osam poluprečnika, koji označavaju osam puteva spasenja od zemaljskih patnji. Pored točka su naslikana dva jelena, što znači da ljudi u toliko pre traba da prisustvuju verskim propovedima kad to čine i same divlje životinje. Unutrašnjost hrama treba zaista videti. U oltaru, pod baldahinom, stavljena je u stakleni orman, koji ima oblik presečene piramide, zagonetna statua Bude, koji sedi držeći jednom rukom čašu, a drugom se dotiče zemlje (jedno i drugo ima svoj duboki religiozni smisao). Nad ormarom je statua jednog Budinog poslednika a u donjem siraćetu ormana je predstavljen presto Bude. Iza ormana sa Budinom statuom visi na zidu više sveštenih slika, izrañenih u svili, meñu kojima je najvažnija jedna na kojoj je predstavljen krug koji ima za cilj da podseti na krug ljudskog života, od roñenja do Nirvane. Pred ormanom su dva niska stola puna religioznih predmeta: srebrnih
čaša sa svetom vodom (šafranova voda), žitom (simbol izobilja), kolačima i drugo. Kod nogu jednog stola na tanjiru je ležala pečena ovča glava (glava je simbol mudrosti i poštovanja). Iznad oltara, desno pored zida, na dva još niža stolića leže sveštene knjige (na tibetskom jeziku), paunova pera zabodena u dva suda sa šafranovom vodom i dva veća zvonca (simbol rasprostiranja Budinog učenja), koji oba imaju za držalje "očire", te najveće budističke simbole. U sredini hrama, u otvoru visoke kupole, pod velikim baldahinom, visi jedno veliko okruglo ogedalo, takoñe veliki simbol (Učitelj Buda veli:"Kao što vi sebe vidite u ogledalu onakvi kakvi ste, beli ili crni, tako vas potpuno vidi i Buda"). Na zidovima ima još dosta slika poslednika Bude. Meñu njima i slika najvećeg svetskog osvajača Mongolca Džingis-Hana. U hramu visi dosta obojenih ukrasa. Obojena okna na hramu doprinose sa svoje strane stvaranju atmosfere jednog hrama.
Osvećenje Pred početek obreda osvećenja (u 12 i po časova) hram su ispunili gosti i Kalmici (ovi su se na vratima opasivali oko struka pojasevima i šalovima). Sveštenici ("bakše"), odeveni u žutu svilu, i jedan mlañi (nešto što odgovara našem ñakonu), odeven u crvenu svilu - seli su, prekrstivši noge, za ona dva stočića na kojima su paunova pera, zvoncad i knjige, uz zid hrama. Šapućući, iz samog grla i kroz nos, čitali su oni monotono molitve, svi zajedno, praveći gestove rukama. S vremena na vreme menjali su visinu tona, i često udarali u zvoncad. Ponekad je jedan "bakša" škropio hram paunovim perom. Verni su dobili žito koje su posle jedne molitve prosuli po hramu. Hram je bio namirisan nečim što se, kao tamnjan, dimilo. Obred je trajao pola časa. Uz hram je sazidan i stan za sveštenike. Jedno odelenje služiće za kulturno-prosvetne potrebe. Nameravaju da otvore iduće godine i školu, ako to odobri Ministarstvo prosvete. Duhovni voñ kolonije je jedan vrlo kulturan Kalmik, g. dr. Erendžen Hara Davan.
Ubrzo po izgradnji, hram je postao obeležje Beograda i jedna od njegovih znamenitosti. Za mnoge grañane je to bila atrakcija, a posebno prilikom proslava većih budističkih praznika. U "Vodiču kroz Beograd" objavljenom 1930. godine nailazimao na odrednicu o hramu, a godinu dana kasnije ulica u kojoj se hram nalazio dobija novo ime: "Budistička ulica" (danas Budvanska). Vest o beogradskom svetilištu se brzo proširila po čitavom budističkom svetu. Ubrzo su uspostavljene veze za engleskim društvom "Maha Bodhi Society" i drugim sličnim organizacijama i udruženjima. Jedno od takvih je bio i, u to vreme, veoma poznati Institut za izučavanje Himalaja (Himalayan Institute) iz Indije. Predsednik te uvažene ustanove, Nikolaj Rerih, je 1930. godine kao poklon hramu poslao thanku (ikonografska slika na svili) a koja potiče iz jednog starog tibetanskog manastira. Do sredine 1944. godine hram je krasilo 16 takvih svetih slika koje su uglavnom bili pokloni poslanstava dalekoistočnih zemalja.
Meñu ljubopitljivim grañanima su se nalazile i ugledne ličnosti, članovi diplomatskog kora u
Beogradu, i ostali zaintersovani za budizam i uopšte za život ove malobrojne etničke grupe. Sredinom 1932. godine u Beogradu je boravio Josip Suchy, novinar lista "Jutro" iz Ljubljane, koji je o svojoj poseti hramu objavio interesantnu reportažu. Sličnih poseta je bilo više, ali o njima nije ostalo pisanog traga. Za Kalmike je hram postao središte okupljanja i centar celokupnog njihovog života. Prilikom proslava većih budističkih praznika dolazili su i Kalmici iz drugih delova Srbije. U hram su neizostavno dolazili i Kalmici iz ostalih zemalja Evrope kada bi prolazili kroz Beograd, a prolazili su uglavnom u potrazi za poslom koji je tih godina bilo teško pronaći. Naime, velika ekonomska i privredna kriza početkom tridesetih godina, nije mimoišla ni Srbiju. Grañevinarstvo, u kome je najveći broj Kalmika bio uposlen, je potpuno stalo, a ciglane su obustavile rad. Mnogi od Kalmika ostali su bez ikakvog posla, i teškom mukom su izdržavali svoje sveštenike. Ipak, u pomoć su priskočile gradske vlasti koje su počele novčano da pomažu sveštenstvo. Ta pomoć će im biti ukinuta 1942.godine kao licima "nesrpske nacionalnosti". Ulogu i značaj koju je hram i njegovo sveštenstvo imao u životu Kalmika u Beogradu, najbolje će se razumeti ako se imaju u vidu teškoće koje sa sobom nosi život u izbeglištu, jer što je dalje izbeglica odlazio od svoje postojbine - kako u geografskom tako i u kulturološkom smislu - tim su veće bile i te teškoće i izazovi. Suočavanje sa problemima i njihovo prevladavanje kao i prilagoñavanje novoj sredini, zavisi u velikoj meri od održavanja kontinuita sa vrednostima i merilima koje izbeglica nosi sa sobom iz zavičaja. Treba imati u vidu
da su Kalmici napustili svoja mala seoska naselja u kojima su bili čvrsto povezani - bilo putem srodstva, ili poznanstava - pa se nastanili u kosmopolitskom velegradu. Osim toga, Kalmici su po veroispovesti budisti koji su se nenadano našli u potpuno novoj sredini, i to sredini koja je bila pod snažnim uticajem hrišćanske vere i tradicije. Upravo oslanjajući se na svoje versko nasleñe, Kalmici su se lakše prilagodili na novu sredinu. Zato je sasvim razumljivo da je hram postao središte okupljanja i centar celokupnog njihovog života, a lamaistički sveštenici neosporni voñe kalmičke zajednice. Značaj i uloga samih pak sveštenika prozilaze i iz jedne druge okolnosti: tibetanski budizam, poznat i kao lamaizam, posebno naglašava ulogu lame, sveštenika-učitelja: lama je čovekov duhovni voña i on ga upućuje na staze izbavljena od muka.
Sveštenici budističkog hrama u Beogradu: Sanža Ragba Menjkov (levo) i bakša Džamnin Sanža Umaljdinov (desno) sa dvojicom učenika za sveštenike. Lame su takoñe pratili kako pojedinca, tako i porodicu u svim oblicima njihovog života: davali su imena novoroñenčadi, odreñivali dan svadbe na osnovu astroloških proračuna, lečili bolesne, obavljali pogrebne obrede. Pored toga, lame su bili glavni savetnici svojim sunarodnicima u donošenju svake važnije odluke u životu, posećivali ih u njihovim domovima i podsticali da istraju, budu radni i strplivi. Kalmici su primili budizam u XV veku iz Tibeta,
ali je tek krajem XVI veka budizam šire prodro meñu Kalmike da bi se konačno učvrstio kao narodna vera sredinom XVIII veka. Kao sledbenici reda Gelugpa ("put vrline" - šire poznat pod nazivom "red žutih kapa") priznavali su vrhovnu versku vlast tibetanskih Dalaj-lama. Sve do tragičnog egzodusa 1771. godine kalmičko sveštenstvo je održavalo neposredne veze sa Tibetom i mnogi kalmički sveštenici su svoje više versko obrazovanje stekli u tibetanskim lamaserijama. Budizam Kamika je ipak zadržao odlike jedne sinkretičke vere u kojoj ima elemenata i šamanizma. Proces stapanja ili, bolje reći, zamenjivanja budističkom verom ranijih šamanističkih praksi i verovanja koji su bili duboko ukorenjeni meñu Kalmicima, bio je proces koji je inače dobro poznat u oblastima kroz koje je prolazio "Put svile". Taj proces je zapravo počeo sa dolaskom budizma iz Indije na Tibet gde je potisnuo, ali ne i zamenio, predbudističku religiju Bon. Kada su početkom XVII veka prodrli u zapadnu Rusiju, Kalmici su sa sobom doneli i jedan oblik šamanizma koji je već ranije bio izmenjen pod uticajem budističkih lama u Mongoliji. Pored dodataka mongolskih šamanističkih elemenata, budizam Kalmika se odlikuje i pantenonom domaćih predbudističkih božanstava i kultovima istorijskih ličnosti (Džingis-kana i carske dinastije Romanovih)
ka, plemića (zajisang) sa kojim se vratila u Sinkjang 1937. godine. Posle pogibije supruga, preudala se za francuskog konzula u Pekingu, sa kojim se vratila u Francusku 1950. godine. Umrla je 1983. godine. Dva sina iz prvog braka i danas žive u Parizu.
Hram u periodu 1933 -1934
Susret Bude i Belog starca se proslavlja u maju mesecu. Beli starac je glavno budističko šamanističko božanstvo Kalmika i tipičan je primer karaktera njihovog religioznog diskursa. Primeri budističko-šamanističkog sinkretizma se mogu sresti i u Burjatiji mada je tamo savremeno upražnjavanje šamanizma nezavisnije od budizma nego što je to slučaj kod Kalmika. Inače je Beli starac (Cagan ovgen) poznat mnogim narodima i ima razna imena: "božanstvo dobrobiti", "vladar vaseljene" (kalm. iki burhan - veliko božanstvo) itd.
Od značajnihih gostiju koji su posetili beogradski hram, izdvajamo onu koju je učinila kalmička princeza Nirdžidma Torgutska (20. septembar 1933). Princeza (roñena 1907) je bila kći torgutskog princa Palte (18821920), gubernatora pokrajine Sinkjang. Princeza se školovala u zapadnoj Evropi i pretežno boravila u Parizu. Udala se za svog sunarodni-
Imajući u vidu žurbu i metež koji je pri evakuaciji vladao na crnomorskim lukama kao i da se moglo poneti samo ono što je bilo pri ruci, beogradskom hramu su nedostajali mnogi bogoslužbeni predmeti koje nije bilo moguće nabaviti u Evropi. Za pomoć su se Kalmici obratili predstavnicima svih ruskih izbeglica u Jugoslaviji - molba je potom prosleñena poslaniku Japana u Bukureštu. Ubrzo je iz Tokija stigao veliki paket sa Budinom statuom i ostalim relikvijarom. Osvećenje novog, bronzanog Budinog kipa izvršeno je 25.3.1934. godine. Pola godine po osvećenju Budine statue, hram i beogradski budisti su ponovo dospeli na stranice dnevne štampe. Povod je bio pomen koji su održali Njegovom Kraljevskom Veličanstvu kralju Aleksandru I Karañorñeviću, ubijenom u atentatu prilikom zvanične posete Francuskoj u Marseju 1934. godine. Praznici beogradskih budista
Svoje tradicionalne praznike i svetkovine Kalmici tokom cele godine dosledno i svečano
proslavljaju. U godišnji ciklus tih praznika ulazi zapravo nekoliko obrednih kompleksa. Njihovo poreklo vezano je sa starim verovanjima koje je budizam preuzeo i uključio u svoj obredni sistem pri čemu ih je saobrazio budističkom kanonu.
Rekonstrukcija hrama 1935 godine Tri puta dnevno su sveštenici držali službu i molili se za dobrobit čovečanstva i svojih sunarodnika. Tim službama su obično prisustvovale žene i predškolska deca - odrasli su bili na poslu, a deca u školama. Na velike praznike, meñutim, hram nije mogao da primi sve vernike. Zbog toga su tokom 1934/35. Kalmici tražili i dobili dozvolu za prepravku hrama. Obimne prepravke koju su hteli da izvrše bile su veoma skupe pa su se svele samo na doziñivanje ulaza i oltarskog dela. Time su uspeli da prošire hram za 38 kv.m. Glavni ili veliki praznici su: Cagan sar (beli mesec), Zul (praznik svetla) i Urus-Ova (praznik proleća), dok su mali: Gal tjal'gan (prinošenje vatre), Usn aršan (osvećanje vode) i Usn tjal'gan (prinošenje vode). Pored te kategorije praznika, proslavljaju se i praznici vezani za Budu: čuda koja je Buda činio (februar), roñenje, prosvetljenje, ulazak u nirvanu (maj), prva propoved (jul) i silazak sa neba Tušita (oktobar). Hram je takoñe bio mesto gde su se sklapali brakovi, držali pomeni za počivše itd. Za vreme većih praznika beogradski Kalmici su u dvorištu svetilišta postavljali sto sa darovanom hranom, kolačima i napicima, pili čaj pomešan sa maslacem, mlekom i solju i gostili se, prema pričama komšija, i konjskim mesom.
U poreñenju sa hramovima koje su podizali u svojoj otadžbini, hram u Beogradu je bio mali i skroman. Inače, u arhitekturi hramova Kalmika bila je prisutna tradicija drvenih zgrada, a tek od kraja 18. veka se gradilo od cigle i kamena. Pored stalnih svetilišta, Kalmici su imali i manja pokretna svetilišta u jurtama.
Jezik i književnost Kalmika Jezik Kalmika pripada porodici uralsko altajskih jezika. U njemu nema roda u uobičajenom smislu reči - rod postoji samo u odreñivanju živih bića. Jezik nema nikakve sličnosti ni sa jednim od evropskih jezika, i u njemu preovlañuju suglasnici i poluglasnici, koju je ruska
vlast za teškoćom razumevala i izgovarala. Da bi sebi olakšali posao, vlast je izvršila rusifikaciju pa se tako srećamo sa ljudima čija su prezimena rusifikovana, a ponekad i imena, ili sa kalmičkim imenima i prezimenima prilagoñenim ruskom jeziku. Kalmičko pismo je zasnovano na klasičnom vertikalnom pismu Mongola a razvilo se u XIII veku iz ujgurskog pisma.
i komentarima i verskim traktatima učenih budističkih sveštenika. Posebno mesto u književnosti Kalmika zauzima Džangar: svaki Kalmik zna svoj junački ep Džangar kojim se najbolje izražava njihov mongolski duh. Po obimu se može uporediti sa Homerovom Ilijadom a po strukturi to su ciklusi pesama svrstani po poglavljima koje su zasebne celine. U tim pesmama je opevana Bumba - zemlja večite mladosti i besmrtnosti, i njen vladar i zaštitnik Džangar koji se sa svojim junacima bori protiv Mangusa, cara zla. Džangar predstavlja remek delo "džangarčina" - ljudi specijalizovanih u recitovanju epa koji se vekovima usmeno prenosio. Nije poznato kada je ep nastao, dok se za njegovu kolevku smatra Sinkjang, severozapadna provincija današnje Kine.
Prvu reformu pisma sproveo je 1648. godine učeni budistički sveštenik Zaja Pandita. Tada je to "jasno pismo" (todo bičig) imalo 25 slova, a svako od njih 3 oblika, već prema mestu na kome je napisano, tj. na početku, u sredini ili na kraju reči. Pisalo se odozgo na dole i s leve na desnu stranu. Ipak, ovaj način pisanja nije pustio korena meñu Kalmicima koji su ga potpuno odbacili 1923. godine kada su usvojili rusko ćirilično pismo - doduše nešto prošireno. Ovom azbukom su se služile i kalmičke izbeglice prilikom štampanja svojih publikacija bilo im je lakše da doñu do ruskih slova. Književnost u savremenom smislu reči Kalmici nemaju, ali je neobično bogato i raznoliko njihovo usmeno stvaralaštvo: bajke, pesme, legende, skaske, poslovice, uzrečice, basne, zagonetke itd. U pisanoj književnosti raspolažu veoma obimnim opusom prevedene verske literature kao
(Politika, 24.11.1939)
Džingis-hanovi potomci proslavili su juče desetogodišnjicu budističkog hrama u Beogradu Beogradska kalmička kolinija imala je juče veliki praznik. Potomci najvećeg osvajača sveta Džingis-hana, iz 13. veka, Kalmici su proslavili desetogodišnjicu podizanja svog budističkog
hrama, koji je skroman po svojim razmerama, ali predstavlja utehu Kalmicima u njihovom teškom emigrantskom životu i zagreva toplom radošću njihova srca kada ga god ugledaju.
toga u kalupu malu priramidu i bacaju je u čistu tekuću vodu. "Ako dogodine dobijemo krematorijum u Beogradu, obećavam vam da ćemo vas sve spaliti!" izjvio je juče kalmičkim sveštenicima pretsednik "Ognja" g. dr. Kujundžić. Na svečanosti su još bili pretstavnici ruskih ustanova i organizacija, pretstavnici Društva za unapreñenje naselja Kralja Aleksandra, pretstavnik Nansenovog ofisa za izbeglice g. Kosta Popović, g. Mile Pavlović, profesor i književnik, i drugi. Male prostorije budističkog hrama nisu mogle, naravno, da pored gostiju prime i sve Kalmike, kojih u Beogradu ima preko trista. Došli su oni koji imaju najlepša odela i došlo je dosta njihove omladine. Meñu tom omladinom ima dosta dece iz mešovitih brakova Kalmika i naših žena. (Takvih brakova ima petnaet).
I pored debelog blata koje treba gaziti da bi se došlo do budističkog hrama, na kalmičku svečanost iskupilo se dosta njihovih prijatelja Beograñana, kojima je simpatičan taj radni svet koji do svakodnevnog hleba dolazi najtežim fizičkim radom, zadovoljan malim i sa istočnjačkim mirom u duši. Toj pukoj sirotinji došli su u goste i njihovi susedi iz naselja Kralja Aleksandra, meñu kojima su Kalmici stekli glas poštenih i vrednih ljudi koji ne traže milostinje, koji plaćaju uredno dugove bakalima i pekarima, koji se nikada ne svañaju i ne vreñaju, a već o kriminalu meñu njima nema ni pomena. Predsednik Beogradske opštine poslao je na svečanost svojih lojalnih grañana svoga izaslanika g. dr. Stevana Popovića, većnika. Jugoslovenska velika loža gutemplera poslala je svoga delegata g. Dragutina Temunovića, jer su Kalmici trezvenjaci, pošto Buda zabranjuje alkohol. Predsednik Društva za spaljivanje mrtvih "Oganj" g. dr. Voja Kujundžić bio je takoñe meñu njima, jer su stari Kalmici spaljivali svoje mrtve sve dok nisu postali podanici ruskog cara. Rusi su im zabranili ritualno spaljivanje mrtvih, ali kult spaljivanja ostao je meñu njima i dalje, samo je to spaljivanje vršeno simbolično: njihovi sveštenici, kako je jedan od njih juče objasnio, prilikom sahrane crtaju na hartiji čovečiji lik sa početnim slovom umrlog, spaljuju tu hartuju na kandilu, pa pepeo mešaju sa zemljom, naprave od
Zanimljivo je da je kod sve te dece, koja govore odlično našim jezikom, mongolska fizionomija veoma uočljiva. Ta deca imaju samo malo belju kožu, ali su njihove oči i oblik lica potpuno mongolski. Ako su stariji Kalmici svi neučeni ljudi, meñu mlañima ima šest Kalmika sa univerzitetskim obrazovanjem, a na Beogradskom univerzitetu Kalmici imaju šest studenta i u srednjim školama dvadesetak muške i ženske dece. U hramu je održano bogosluženje po budističkom obredu. Dok su gosti smešteni na stolica-
ma, Kalmici i njihove žene sa decom sedeli su, skrštenih nogu, na podu, ruku sklopljenih na molitvu. Sa najvećom radoznalošću gosti su, u hramu, prisustvovali budističkoj službi, u kojoj su služili kalmički "bakša" i dva "hiljuna". Pred oltarom na kome su bili kip Bude i upaljena kandila, sveštenici su izgovarali svoje monotone molitve, služeći se lupom zvoncadi, brojanicama, vodom iz suda sa paunovim perom, i razbacujući se, kao i njihovi verni, zrnima žita, koje pretstavlja izobilje. Služba je završena pesmom čije se reči nisu razumele, ali se u njima osećala hvala vernika velikom Budi za dobročinstva kojima ih daruje. Posle službe, gostima je u domu prireñena zakuska sa čajem. Na predlog pretsednika kolonije, upućeni su pozdravni telegrami Nj. V. Kralju, Nj. Kr. Vis. Knezu-Namesniku, Nj. Sv. Patrijarhu, pretsedniku vlade i ministru pravde. Stari bakša Sandža Umaljdinov (sva su kalmička prezimena rusifikovana), plačući i sav tronut, održao je govor na kalmičkom jeziku, jer samo taj jezik zna. Drugi kalmički sveštenik preveo je njegove reči, u kojima on govori o
Budi i budizmu, zahvaljuje Jugoslovenima na bratskom utočištu i prisutnima na pažnji kojom su udostojili ovu proslavu. Posle bakše, govorio je pretsednik kalmičke kolonije g. dr. Erdne Nikolajev. On je govorio o podizanju ovoga hrama, koje su pomogli dobri ljudi, jer dobrih ljudi ima u celom svetu. Naročito su Kalmici zahvalni g. Milošu Jaćimoviću, koji je poklonio zemljište za hram i veliku količinu grañevinskog materijala. U znak zahvalnosti, koja će biti večita, Kalmici su mu predali diplomu svoga velikog dobrotvora, ukrašenu simboličkim budističkim znacima. Ovaj hram ima veoma veliki kulturno-religiozni značaj za beogradske Kalmike. On ujedinjuje Kalmike i obavezuje ih da čuvaju čistotu vere svojih predaka. "Današnji dan ima za kalmičku koloniju izuzetan značaj", završio je g. dr. Nikolajev. "Danas mi proslavljamo pobedu duha nad materijom...". Održao je svoj govor i pretstavnik državne komisije za ruske izbeglice, pa je svečanost Kalmika završena.
Poseta dr. Helmuta Klara hramu (1944) Na svom putu za Beč, nemački oficir dr. Hemut Klar, je prošao i kroz Beograd, kojom prilikom je posetio hram Kalmika. Bilo je to u februaru 1944. godine. Tada je nastala i ova serija fotografija hrama kao i njegovog starešine bakše Sanñi Umaljdinova. Izvesno je da su to poslednji sačuvani snimci sveštenika i budističkog hrama u Beogradu. Bakša Umaljdinov (1882 - 1946) je bio starešina hrama od 1928. godine kada je na toj
funkciji zamenio počivšeg bakšu Mančuda Borinova (1872 - 1928). Nekoliko godina kasnije, dr. Klar je objavio kraću reportažu o toj svojoj poseti u kojoj je objavio i fotografije koje je tada snimio.
HRIŠĆANSTVO
Nikola Stratimirović Ono što je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim što je dobro u drugoj. I sve što bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda (Car Konstantin I)
prema kome je upravo on, Konstantin, predviñen za vladara čitavog sveta. Od 310. godine na Konstantinovom novcu pojavljuje se Nepobedivo Sunce (Sol Invictus), koje slavi kao svog pratioca i zaštitnika. Tokom borbi s Maksencijem imao je drugu viziju - osvetljeni krst na nebu - posle čega je naredio vojnicima da na oklope ucrtaju figuru za koju se danas veruje da je predstavljala Hristov monogram. Konstantinovo preobraćanje, meñutim, još uvek je obavijeno velom misterije. Carev savremenik Laktancije, čiji je spis „O smrti progonitelja“ nastao oko 317. godine, navodi da je caru u snu, u noći koja je prethodila bici kod Milvijskog mosta, naloženo da na štitove svojih vojnika stavi slovo H sa vertikalnom crtom zakrivljenom pri vrhu tako da obrazuje hristogram. Konstantin I Veliki Konstantin I Veliki, kralj Galije, Britanije i Hispanije, a zatim i car Rimskog carstva, autorizovao je zbirku spisa koju danas nazivamo Novi zavet. Nije to bio nimalo lak zadatak, ali što je još važnije, nije bio voñen „rukom s neba“ ni duhovnim, već isključivo državnim razlozima. Pa ipak, kao prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hrišćanske crkve, Konstantin je posle smrti kanonizovan, a u pravoslavnim crkvama se poštuje kao svetac i „ravnoapostolni car". Kao i njegov otac, Konstantin je u početku bio poklonik Sunca. Na putu iz Marseja u Trir posetio je neimenovani Apolonov hram. Tu doživljava „susret“ sa Apolonom, sa kojim deli čitav niz vrlina i koji mu otkriva proročanstvo
Prema Konstantinovom biografu episkopu Evseviju Cezarejskom, car mu je lično i pod zakletvom nekoliko godina kasnije ispričao dogadaj. Naime, dok se molio bogu koga je poštovao i njegov otac, ugledao je na nebu, iznad Sunca, svetlosni krst sa natpisom „ovim pobeñuj“. Car nije bio siguran u značenje vizije sve dok ga u snu nije posetio Hrist i naložio da napravi zastavu u obliku znaka viñenog na nebu. Sutradan je Konstantin naredio da se iskuje vojni steg sa vencem na vrhu u kome su se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Činjenica je da većina ljudi veruje da nebeske sile utiču na sudbinu, ali ono što u ovom spisu najviše zbunjuje jeste tvrdnja da se car zakleo svom biografu da će govoriti istinu?! Nije ovo jedina nelogičnost u ranoj crkvenoj istoriji. Većina savremenih hrišćanskih autora prećutkuje detalje o razvoju svoje religi-
je i skriva Konstantinove napore da obuzda ozloglašeni karakter prezbitera koje su vekovima kasnije nazvali „Crkvenim ocima“. Prezbiteri su bili crkveni službenici, svetovna lica koje je birala verska zajednica. Origen iz Aleksandrije ih je sa gnušanjem opisao kao „krajnje priproste, koji su otvoreno izjavljivali da su za slušanje njihovih predavanja prikladni samo neuki ljudi. Oni ukrašavaju svoje tanke, jalove knjige frazama iz starih priča, a opet, malo razumeju...“
„episkopa, sveštenika, ñakona, akolita i egzorcista". U to vreme, meñu prezbiterima je kružio veliki broj nepriznatih spisa, i oni su podržavali mnogo istočnih i zapadnih bogova i boginja, meñu kojima su Jupiter, Baal, Tor, Apolon, Ares, Taurus, Minerva, Mitra, Atis, Durga, Indra, Neptun, Vulkan, Agni, Hermes, Iao, Saturn, Maksimo...
Grupe prezbitera izgradile su „mnoga božanstva i mnoge gospode“. Postojale su brojne verske sekte, svaka sa drugačijim doktrinama. Prezbiterske grupe su se često sukobljavale oko brojnih bogova. Konstantin je uvideo da postoji nekoliko frakcija kojima je trebalo udovoljiti, i on je tokom te bogohulne konfuzije počeo da gradi sveobuhvatnu religiju. Ruševine Sv. Sofije u Nikeji NASTANAK JEVANðELJA Zapravo, u 4. veku nije postojala hrišćanska religija i Vatikan priznaje da je priča o Konstantinovom „preobraćenju" i „krštenju" zasnovana na legendi. Savetnici su upozoravali cara da su prezbiterske religije lišene temelja i da im je potrebna službena stabilizacija. Konstantin se složio da bi bilo dobro da stvori novu državnu religiju koja će biti neutralna i koju će zaštititi zakonom. Odmah posle osvajanja Istoka, 324. godine, izdao je dekret kojim je naredio svim prezbiterima da doputuju u Nikeju, grad u rimskoj provinciji Betaniji u Maloj Aziji. Rečeno im je da sa sobom ponesu testimonije koje su kazivali svetini, i da ih po dolasku predaju. Njihovi spisi sadržali su ukupno 131 svitak i mitsku priču o bogovima i spasiteljima, zajedno s tekstovima učenja koje su iznosili. Tako se okupio prvi crkveni skup poznat kao Nikejski sabor. Na tom skupu roñeno je hrišćanstvo. Crkva priznaje da mnogi delovi rasprava u Nikeji „neobično nedostaju u kanonima" ali prema zapisima koji su sačuvani, Evsevije je sedeo desno od cara i u njegovo ime je održao uvodni govor. Na Saboru je bilo prisutno 318
Sve do prvog Nikejskog sabora rimska aristokratija poštovala je prvenstveno dva boga: Apolona i Zevsa. Obični ljudi, meñutim, obožavali su Julija Cezara i Mitrasa (romanizovano ime persijskog božanstva Mitre). Cezara je posle smrti deificirao rimski Senat i slavio kao „Božanskog Julija". Njegovom imenu dodata je reč „Spasitelj" s pravim značenjem „Onaj koji seje seme". Božanski Julije je meñu rimskom svetinom smatran za boga tokom više od 300 godina. Bio je božanstvo i u nekim spisima zapadnih prezbitera, dok na istoku nije bio poznat. Prezbiteri su zamoljeni da rasprave i odluče ko će biti njihov bog. Tokom čitavog skupa, grupacije su vodile žestoke rasprave, a tema su bila imena 53 boga. Zato su odlučili da glasaju. Konačni rezultati su dobijeni posle sedamnaest meseci. Kada se Konstantin vratio na skup, otkrio je da prezbiteri nisu složni oko novog božanstva, već su samo suzili izbor na petoro: Cezar, Krišna, Mitra, Horus i Zevs. Da bi uključio i odsutne britanske frakcije, Konstantin je odredio da će se ime velikog druidskog boga Hesusa udružiti s istočnim bogom spasiteljem Krišnom.
Tako je Hesus Krišna postalo službeno ime novog rimskog boga. Glasalo se i većinom glasova (157 od 161) odlučeno je da će oba božanstva postati jedan bog. Prema starom običaju, Konstantin je iskoristio službeni skup i rimski dekret o apoteozi da službeno deificira dva božanstva kao jedno. Konstantin je zatim naredio Evseviju da uredi kompilaciju jedinstvene zbirke novih spisa razvijenih iz glavnih aspekata verskih tekstova predatih na koncilu. Rekao je: „Pretražite knjige, i sve što je dobro zadržite, a što je zlo odbacite. Ono što je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim što je dobro u drugoj. Sve što bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda..."
danas naziva Pavlovim poslanicama. Apolonijev lični dvoranin, asirski pisac Damis, u Novom zavetu je naveden kao Dimas (Timotiju poslanica druga svetog apostola Pavla, 4:10). Kardinal Bembo (umro 1547. godine) sekretar pape Lea X, savetovao je svog saradnika, kardinala Sadoleta, da se ne obazire na njih rečima: „Ostavi se tih tričarija, jer takve besmislice ne dolikuju časnom čoveku. Uvedene su u priču naknadno, od podmuklog glasa s nebesa". Crkva i sama kaže da je mnogo toga u autentičnim poslanicama dodato, kako bi bile u skladu sa ličnim stavovima autora.
ŠOKANTNO OTKRIĆE Evsevije je izmešao mitske priče svih verskih učenja sveta u jedno učenje, koristeći standardne mitove o bogovima iz prezbiterskih rukopisa. Spajajući priče o Mitri i Krišni sa britanskim verovanjima, delotvorno je ujedinio besede istočnih i zapadnih prezbitera i načinio novo, univerzalno verovanje. Zatim je dao da se napravi pedeset raskošnih primeraka, čitko napisanih na pergamentu i u obliku prikladnom za nošenje. Konstantinu su poslali prelepo doterane i uvezane sveske. Bio je to Novi zavet. Kada je sve završeno, car je proglasio da će se Novi zavet od tada pa nadalje zvati „Reč rimskog Boga Spasitelja" i biti obavezan za sve prezbitere koji obavljaju bogosluženja u Rimskom carstvu. Zatim je naredio da se raniji rukopisi i beleške s koncila spale i zapretio da će svako kod koga se pronañe da ih skriva biti pogubljen. Konstantin je umro 337. godine, a kasnije su crkveni pisci od njega napravili legendu hrišćanstva, koji je dao zakonit status religiji Rimskog carstva. Istorijski izvori ukazuju da je to netačno i da ga je vodio vlastiti interes. U svakom slučaju, hrišćanstvo se nije nazivalo hrišćanstvom sve do 15. veka. Tokom narednih vekova Konstantinov Novi zavet bio je proširen, dodavane su interpolacije i uključivani drugi spisi. Na primer, Jovan Zlatousti Hrizostom je 397. godine preuredio spise Apolonija Tijanskog, lutajućeg sveca iz prvog veka, i inkorporirao ih u Novi zavet. Latinizirano ime Apolonija je Paulus, a te spise Crkva
"Sinajska Biblija" (Codex Sinaiticus)
U ložištu manastira Svete Katarine na Sinajskoj gori, 4. februara 1859. pronadeno je 146 listova drevnog kodeksa. Monasi su planirali da ga spale, zajedno sa drugim zakonicima, ne bi li se ugrejali. Grčkim jezikom ispisan na magarećoj koži, sadržao je Stari i Novi zavet, a arheolozi su utvrdili da je nastao oko 380. godine. Otkrio ga je dr Konstantin fon Tišendorf (1815-1874), koji ga je nazvao „Sinajska Biblija" (Codex Sinaiticus). Tišendorf je bio profesor teologije koji je čitav svoj život posvetio proučavanju porekla Novog zaveta. Tokom života imao je pristup i drugim drevnim Biblijama nedostupnim javnosti, kao što su Vatikanska i Aleksandrijska Biblija. Vatikanska Biblija je pohranjena u vatikanskoj unutrašnjoj biblioteci. Tišendorf je zamolio da napravi pisane beleške, ali je njegova molba odbijena. Dok je stražar odlazio na pauze, Tišendorf je prepisivao delove Biblije na dlan, a ponekad i na nokte!
Kada je krajem 19. veka objavljen prevod Sinajske Biblije, nastala je uzbuna u hrišćanskom svetu, jer se Novi Zavet Sinajske Biblije znatno razlikovao od verzija koje su do tada objavljene. Britanski muzej je 1933. godine za 100.000 funti kupio Sinajsku Bibliju od sovjetske vlade. Pre kupovine Biblija je bila čuvana u Carskoj biblioteci u Sankt Peterburgu, gde je pogledalo samo nekoliko naučnika. Posle višemesečnog ispitivanja ultraljubičastom svetlošću koje je sproveo Britanski muzej, otkriveno je da je taj stari kodeks znatno prepravljen. Rezultati su ukazali da su u kodeksu zamenjeni odlomci, i da je to uradilo najmanje devet ureñivača. Fotografije snimljene tokom ispitivanja otkrile su da su se pigmenti mastila zadržali duboko u porama kože. Originalne reči su bile čitljive pod ultraljubičastim svetlom.
jih dela. Jovanovo jevanñeIje je nezavisno od tih tekstova. Markovo jevanñelje u Sinajskoj Bibliji sadrži prvu priču o Isusu Hristu u istoriji, i ona je potpuno drugačija od onog što se nalazi u savremenim Biblijama. Započinje sa Isusom u „dobi od trideset godina" i ne spominje Mariju, devičansko roñenje, kao ni Irodovo ubijanje dece. U Sinajskoj Bibliji drugačije je opisano Lazarevo ustajanje iz mrtvih, a nedostaje i ono što se kasnije pokazalo kao središnja doktrina hrišćanske vere - pojavljivanje Isusa Hrista posle uskrsnuća i njegovo vaznesenje na nebo. Ni u jednom drevnom Markovom jevanñelju nema zapisa o nadnaravnom pojavljivanju uskrslog Hrista, ali u savremenim Biblijama je prisutan opis od oko 500 reči. Opisi uskrslih pojavljivanja nedostaju i u Aleksandrijskoj Bibliji, Vatikanskoj, kao i u drevnom latinskom Markovom rukopisu koji analitičari nazivaju "K". Neka jevanñelja iz 12. veka, meñutim, sadrže danas poznate delove o vaskrsnuću napisane unutar zvezdica - znakova kojima su pisari označavali umetnute odlomke u pisanom delu. Jevanñelja po Marku, Luki, Mateju i Jovanu nisu originalna apostolska jevanñelja. „Naslovi su naknadno dati jevanñeljima, i ona se ne mogu povezati sa jevanñelistima", stoji u „Katoličkoj enciklopediji".
Manastir Sv. Katarina, Sinaj
Kada je Novi zavet u Sinajskoj Bibliji uporeñen sa savremenim Novim zavetom, otkriveno je 14.800 izmena! Značajna je činjenica da Sinajska Biblija sadrži delove koji su naknadno odbačeni: Hermesovog Pastira i Varnavinu poslanicu. Hermas je bio jevrejsko-hrišćanski prorok koji je živeo u Rimu početkom II veka. Njegov „Pastir" za koji se isprva smatralo da je nadahnut Svetim Duhom, izbačen je u 4. veku iz novozavetnog kanona. Očito je da je Evsevije, kada je okupio pisare da napišu Novi zavet, napisao prvo jedan dokument koji je predstavljao osnovnu verziju. Danas se to zove Markovo jevanñelje. Pisari Matejevog i Lukinog jevanñelja oslanjali su se na Markov tekst kao okvir za sastavljanje svo-
Neki teolozi tvrde da je očigledan plagijat od strane pisaca i kasnijih urednika novozavetnih tekstova sa umetanjem raznih drevnih istočnjačkih elemenata u priče o Isusu. Tako su se, zahvaljujući mnogobrojnim ureñivačima i piscima, u jevanñeljima našli doslovno preneseni delovi iz indijskog epa Mahabharata (Matej 1:25, 2:11, 8:1-4, 9:1-8, 9:18-26), ali i iz dela "Pojave", grčkog državnika Aratusa od Siciona.
PAPSKA JERES Kada je papa Jovan Pavle II objavio 1994. godine da Isus nije roñen 25. decembra, već da je taj datum izabran jer se poklapao sa velikom zimskom paganskom proslavom, izazvao je prilično komešanje meñu vernicima. Ostalo je nepoznato na koju je pagansku proslavu mi-
slio, s obzirom da je 25. decembar slavljen kroz istoriju kao roñenje Horusa, Atisa, Tamuza, Adonisa, Dionizija i mnogih drugih bogova. Kao što je slučaj sa Novim zavetom, tako su i štetna pisanja ranih crkvenih otaca izmenjena. Primenjujući dekrete donete na Tridentskom koncilu u 16. veku, Vatikan je proširio proces brisanja i naredio sastavljanje posebne liste podataka koje treba izbaciti iz ranohrišćanskih tekstova. Činjenica je da je oko 1.200 godina hrišćanske istorije nepoznato. Papa Inokentije III je u 13. veku povukao iz opticaja sve zapise o ranoj istoriji Crkve uspostavljanjem Tajnih arhiva. Edmond Bordo, koji je proveo nekoliko dana u tim arhivama, napisao je sledeće: „Crkva je stavila ranije datume na svoja kasnija dela, neke iznova napisala, neke revidirala, a neke falsifikovala, da bi tako stvorila konačni izraz svoje istorije..."
jevanñeljima i u očaju se zapitao: "Kako su pisari mogli da unose promene koje nisu jezičke prirode, već bitno utiču na sadržaj? Još gore, nisu se ustručavali od brisanja čitavih odlomaka i ubacivanja novih". Možda je bolje pitanje zašto, a ne kako. Jedan od mogućih odgovora predstavlja i "Konstantinova donacija". Kada su 753. godine Lombardi zapretili Večnom gradu, papa Stepan se obratio franačkom kralju Pipinu. Pokazao mu je dokument na kome se nalazio datum 30. mart 315. godine. U dokumentu je pisalo da je car Konstantin I, posle čudesnog izlečenja od lepre, poklonio papi Silvesteru I italijanske regije koje su okruživale Rim, dok je grad proglasio vrhovnim sedištem nad svim drugim crkvenim centrima Konstantinopoljem, Antiohijom, Aleksandrijom i Jerusalimom. U dokumentu se navode i razlozi zbog čega je Konstantin premestio prestonicu svoje imperije u Konstantinopolj: želeo je da rimski papa nema rivala na zemlji! Dokument je ostavio snažan utisak na Pipina. Posle poraza Lombarda, on pobožno predaje papi regije koje se spominju u "Donaciji". Tako su nastale papske države. Ovaj falsifikat razotkrio je italijanski humanista Lorenco Vala u 15. veku. On je ukazao da je u vreme kada je "Donacija" predata vladao papa Miltiades, a ne Silvester I. Konstantinopolj je tako nazvan tek 330. godine. Vala je rekao i da je jezik u dokumentu bio kasnija verzija latinskog nego ona koja se koristila u 4. veku. Iako su školovani ljudi odmah shvatili o čemu se radi, Rim je još mnogo vekova poricao da je "Donacija" lažna.
POREðENJA Krišna
Vatikanska biblioteka
Posle mnogo godina predanog proučavanja Novog zaveta, dr Tišendorf je izrazio zaprepašćenje zbog razlika u najstarijim i aktuelnim
Krišna je bezgrešno začet Kraljevskog je porekla Njegovom roñenju su prisustvovali anñeli, magi i pastiri Na roñenju mu je prineto zlato, miris i smirna Bio je progonjen od tirana Kamse koji je naredio pokolj hiljadu dece Izvodio je razna čuda: podizao je mrtve, isceljivao leprozne, slepe i gluve
Koristio je parabole da poučava ljude o milosrñu i ljubavi Prema nekim legendama, umro je na drvetu raspet izmeñu dva lopova. Ustao je iz mrtvih i uzdigao se na nebo Nazivan je "Bogom pastirom", smatran je za Prvoroñenog, Nosioca greha, Oslobodioca, Univerzalnu Reč. Njegovi sledbenici su ga nazivali "Jezeus" što znači „čista suština"
Krstio ga je Anup Krstitelj Imaoje 12 učenika Izvodio je razna čuda, od isterivanja demona do hodanja po vodi Podigao je El Azarusa iz mrtvih Bio je raspet izmeñu dva lopova, zatim zakopan, a posle tri dana je ustao iz mrtvih Smatran je za „Put, Istinu, Svetlost, Božijeg Sina, Sina Čoveka, Božijeg pastira, Jagnje Božije, Reč". Horusov lični epitet "Iusa" što znači „Uvek dolazeći sin" Ptaha, Oca.
Buda Buda je bezgrešno začet Kraljevskog je porekla Imao je 12 učenika Bio je vešt drvodelja Izvodio je čuda, isceijivao bolesne, nahranio 500 ljudi iz "male košare sa kolačima“, hodao je po vodi Ukinuo je obožavanje idola, nazivan je „Spasiocem sveta“ i propovedao je „Uspostavljanje kraljevstva pravde" Poučavao je čistotu, umerenost, toleranciju, ljubav i jednakost svih Pomerio je planinu Uzdigao se u Nirvanu ili "nebo" Smatran je za Božijeg pastira, Beskonačnog i Večnog.
Horus Horus je bezgrešno začet Roñen je 25. decembra u pećini. Kraljevskog je porekla Njegovo roñenje je najavio Tot, glasnik bogova Njegovo roñenje je nagovestila zvezda na istoku Odmah po roñenju, posetila su ga trojica mudraca
Izida sa Horusom
Bart D. Erman Knjigu ”Isus to nije rekao”, po kojoj je napisan ovaj tekst, možete naručiti kod izdavačke kuće ”Babun”
p.fah 192, 11001 Beograd 6, tel. 011 3510 669 mob. 063 8930 278 e-mail:
[email protected]
Malo je onih meñu nama koji sumnjaju da tekst Novog zaveta nije verna kopija Isusovih reči i doslovni prepis onoga što su o utemeljivaču hrišćanstva napisali njegovi učenici. To uverenje naročito je učvršćeno posle pronalaska štamparske mašine, koja je omogućila da precizna reprodukcija teksta postane stvarnost. A skoro hiljadu i po godina pre toga rukopise Novog zaveta svojeručno su umnožavali pisari izloženi snažnom uticaju teoloških, kulturnih i političkih rasprava svoga vremena. O tome najbolje svedoče sačuvani novozavetni tekstovi. Oni obiluju ne samo greškama, već i namernim izmenama koje umnogome otežavaju rekonstrukciju originalnih Hristovih reči. Kada je naučnik svetskog glasa, vodeći svetski stručnjak za biblijska pitanja Bart Erman (Bart Ehrman) krenuo da izučava biblijske tekstove na originalnim jezicima na kojima su pisani, veoma se iznenadio kada je otkrio mnoštvo grešaka i namernih izmena načinjenih od strane njenih ranijih prevodilaca. U knjizi Isus to nije rekao, Erman nam pripoveda priču koja leži u pozadini grešaka i izmena koje su drevni pisari načinili u Novom zavetu, ukazujući na veličinu njihovog uticaja na Bibliju koju čitamo danas. Svoj prikaz obogatio je i ličnom pričom o tome kako ga je njegovo izučavanje drevnih grčkih rukopisa nagnalo da napusti svoja ranija ultrakonzervativna gledišta o Bibliji. Rafinirano, ali i na jedan krajnje izazovan način, Erman iznosi dokaze o tome kako je puno omiljenih biblijskih priča i široko prihvaćenih verovanja koje se odnose na Isusovu božanstvenost, Trojstvo, božansko poreklo i nada-
hnutost Biblije, nastalo kao plod namernih i slučajnih izmena načinjenih od strane drevnih pisara - a ove izmene su, pak, dramatično uticale na sve naredne verzije Biblije.
O autoru
Bart D. Erman, vodeći svetski stručnjak za biblijska pitanja, u knjizi koja nosi naziv “Isus to nije rekao”, otkriva ko je i zašto menjao tekstove Novog zaveta. Erman je profesor na katedri za religijske studije Univerziteta Severna Karolina, u Čepl Hilu (SAD). Slovi za jednog od najvećih autoriteta za istoriju Novog zaveta, ranu crkvu i Isusov život. Punih 30 godina, on je posvetio rekonstrukciji originalne reči Novog zaveta. U knjizi “Isus to nije rekao”, Erman iznosi veliki broj dokaza o mnoštvu grešaka i namernih izmena koje su drevni prepisivači Novog zaveta načinili, ukazujući na veličine njihovog uticaja na Bibliju
koju danas čitamo. Do svojih zaključaka autor je došao uporeñivanjem najstarijih sačuvanih rukopisa sa njihovom kasnijom transformacijom. Govoreći o svom studiranju Svetog pisma, koje je počelo 1973. godine na Biblijskom univerzitetu Mudi u Čikagu, Erman kaže da je ono od njega, kao i od drugih studenata, tražilo drastičnu promenu načina života. Na Mudiju je postojao etički “kodeks”. Studenti su morali da potpišu da neće pušiti, piti, plesati, igrati karte i gledati filmove. - Svi studenti i profesori morali su da daju pismenu izjavu da je Biblija nepogrešiva reč Božja - kaže Erman. - Ona je u potpunosti nadahnuta i predstavlja apsolutno verbalno nadahnuće. Osim nekolicine popularnih naučnih članaka napisao je još: - Izgubljena hrišćanstva: Bitka za spise i vere za koje ne znamo - Izgubljeni spisi: Knjige koje nisu ušle u Novi zavet
O knjizi - Pablišers Vikli (izvod iz prikaza) "Privlačno i fascinantno... Ermanova nadasve zanimljiva priča, sveže i živo štivo prožeto dubokim uvidima stečenim prilikom suočavanja sa izazovima rekonstrukcije tekstova Novog zaveta, čini da čitaoci Biblije više nikada neće čitati Jevanñelja ili Pavlove poslanice na način na koji su to činili ranije." - Džejms Robinson, autor Isusovog jevanñelja "Isus to nije rekao je fascinantan izveštaj o pisarima koji su prepisivali grčke rukopise Novog zaveta, zatim naučnicima koji su proučavali te rukopise, kojih je bilo na stotine, da bi ustanovili koji je tekst najbolji, i, naposletku, biblijskim prevodiocima koji su njihove rezultate koristili kako bi dobili savremene prevode koje čitamo danas. Toplo preporučujem svima koji su zainteresovani za problematiku Novog zaveta."
UVOD Više od bilo čega o čemu sam pisao, tema ove knjige mi je bila na umu u proteklih trideset godina, od poznog tinejdžerskog doba kad sam tek počinjao moje proučavanje Novog zaveta. Pošto je to bilo deo mene tako dugo, mislim da bi trebalo da počnem sa jednom ličnom pričom i razjasnim zašto mi je ta materija bila važna i zašto mi je važna i dalje. Ova knjiga govori o drevnim rukopisima Novog zaveta i razlikama koje meñu njima postoje, o pisarima koji su prepisivali rukopise, a ponekad ih i menjali. Tema možda ne izgleda kao obećavajući ključ za nečiju autobiografiju, ali šta je - tu je. Čovek ima malo kontrole nad takvim stvarima. Pre nego što objasnim kako i zašto su rukopisi Novog zaveta postali emocionalno i intelektualno nešto od zaista izuzetnog značaja za mene, za moje razumevanje sebe, sveta u kome živim, mojih shvatanja o Bogu i Bibliji, trebalo bi da objasnim nešto o sebi. Roñen sam i vaspitavan na konzervativnom mestu i u konzervativno vreme - u srcu nacije, sredinom pedesetih (dvadesetog veka). Moje vaspitanje je bilo uobičajeno. Bili smo prilično
tipična petočlana porodica, išli smo u crkvu, ali nismo bili posebno pobožni. Početkom godine bio sam u petom razredu, pripadali smo Episkopalnoj crkvi u Lorensu u Kanzasu, crkvi koja je imala dobrog i mudrog rektora, koji nam je takoñe bio sused i čiji je sin bio jedan od mojih prijatelja (sa kojim sam kasnije u nižim razredima srednje škole pravio nestašluke - nešto što je imalo veze sa cigarama). Kao i mnoge episkopalne crkve, i ova je bila uvažena u društvu i odgovorna prema društvu. Crkvene liturgije je shvatala ozbiljno, a sveti spisi su bili deo tih liturgija. Ali, Biblija nije bila preterano naglašavana: bila je prisutna kao jedan od vodiča u veri i praksi, uporedo sa crkvenom tradicijom i zdravim razumom. Nismo, zapravo, mnogo pričali o Bibliji, niti je mnogo čitali, čak ni u nedeljnoj školi, koja se bavila više praktičnim i društvenim stvarima i pitanjem kako živeti u svetu. U našoj kući Biblija je imala uvaženo mesto, posebno za moju majku, koja bi povremeno čitala iz nje i starala se da razumemo biblijske priče i moralne pouke (a manje njene "doktrine"). Sve do srednje škole, čini mi se, gledao sam na Bibliju kao na tajanstvenu knjigu koja je od važnosti za religiju, ali svakako ne kao na nešto što bi moglo da se nauči i da se njime ovlada. Ona je u sebi imala ukus drevnosti i bila nekako neraskidivo povezana sa Bogom i crkvom i obožavanjem. Pa ipak, nisam video zašto bih je na svoju ruku čitao ili proučavao. Stvari su se drastično izmenile za mene dok sam bio na drugoj godini srednje škole. Tada sam imao iskustvo "ponovnog roñenja" , u jednom okruženju koje je bilo potpuno drugačije od moje domaće crkve. Bio sam tipični "marginalac" - dobar učenik, zainteresovan i aktivan u školskim sportovima, ali ne i sjajan u bilo kome od njih, zainteresovan i aktivan u društvenom životu, ali ne u višim slojevima popularne školske elite. Prisećam se osećanja neke vrste praznine koju izgleda ništa nije ispunjavalo - ni skitanje unaokolo sa mojim prijateljima (već smo se bili ozbiljno upleli u društveno prihvaćeno opijanje po žurkama), sastanci (početak ulaženja u veliku misteriju sveta seksa), škola (trudio sam se i prolazio dobro, ali nisam bio velika zvezda), rad (prodavao sam kao akviziter proizvode jedne kompanije koja je pravila pomagala za slepe), crkva (bio sam vernik, i prilično pobožan - nisam propuštao litu-
rgiju nedeljom ujutru, bez obzira šta se dešavalo subotom uveče). Postojala je neka vrsta usamljenosti povezana sa ranim mladalačkim godinama, ali ja, naravno, nisam shvatao da je to neraskidivo povezano sa tim dobom - mislio sam da mi nešto fali. Tada sam počeo da odlazim na sastanke Kampa kluba Hristove omladine; oni su se održavali po kućama dece - prvi na koji sam otišao održan je kao dvorišni parti u kući jednog prilično popularnog dečaka, što me je navelo da verujem da je ta grupa zacelo u redu. Njen voña imao je dvadeset i nešto godina i zvao se Brus, i to je radio da bi se izdržavao - organizovao lokalne klubove Hristove omladine, pokušavao da preobrati srednjoškolce da se "ponovo rode", a potom da ih navede na ozbiljno proučavanje Biblije, molitvene sastanke i slično. Brus je bio veoma dopadljiva ličnost mlañi od naših roditelja, ali stariji i iskusniji od nas - sa moćnom porukom da praznina koju osećamo iznutra (Bili smo tinejdžeri! Svi smo osećali prazninu!) potiče od toga što ne nosimo Hrista u svojim srcima. Kad bismo samo zamolili Hrista da uñe, on bi ušao i ispunio nas radošću i srećom koju jedino "spaseni" mogu da dožive. Brus je znao citate iz Biblije napamet, i zapanjujuće često ih je navodio. Pošto sam poštovao Bibliju, a slabo je poznavao, sve to mi je zvučalo sasvim ubedljivo. I bilo je sasvim drugačije od svega onoga što sam dobijao u crkvi, koja je upotrebljavala stari utvrñeni ritual i više se obraćala situiranim odraslim ljudima nego momcima koji su želeli zabavu i avanturu, ali koji su se iznutra osećali prazno. Da još više skratim ovu kratku priču, na kraju sam se upoznao sa Brusom, prihvatio njegovu poruku o spasenju, zamolio Isusa da uñe u moje srce i imao pravo iskustvo ponovnog roñenja. U stvarnosti, ja sam se bio rodio petnaest godina ranije, a to je za mene bilo novo i uzbudljivo iskustvo koje me je navelo da poñem putem vere, na kome je bilo mnogo krivina i zaokreta, a koji se završio u ćorsokaku koji se, zapravo, pokazao kao ispravan put kojim sam naposletku krenuo, nakon dobrih trideset godina. Oni meñu nama koji su imali ovakva iskustva ponovnog roñenja smatrali su se "pravim" hri-
šćanima - za razliku od onih koji su naprosto išli u crkvu jer se to podrazumeva, koji nisu zaista imali Hrista u svojim srcima i zato su to činili reda radi, bez osnove u stvarnosti. Jedan od načina na koji smo se razlikovali od njih bila je naša posvećenost Bibliji i molitvi. Posebno proučavanju Biblije. Sam Brus je bio poznavalac Biblije; pohañao je Biblijski institut Mudi u Čikagu i mogao je da navede odgovor iz Biblije na bilo koje pitanje koje bi nam palo na pamet (kao i na mnoga druga koja nam nikad ne bi pala na pamet). Uskoro sam počeo da mu zavidim na toj sposobnosti da citira Sveto pismo, pa sam se i sam upustio u proučavanje Biblije, učeći neke tekstove, razumevajući njihov značaj, pa čak i učeći napamet ključne stihove. Brus me je ubedio da bi trebalo da razmislim o tome da postanem "ozbiljan" hrišćanin i da se potpuno posvetim hrišćanskoj veri. To bi podrazumevalo studiranje Svetog pisma na Biblijskom institutu Mudi, a to bi, izmeñu ostalog, tražilo i drastičnu promenu načina života. Na Mudiju je postojao etički "kodeks" da studenti treba da potpišu da: neće pušiti, neće piti, neće plesati, neće igrati karte i neće gledati filmove. I da će puno čitati Bibliju. Imali smo običaj da kažemo: "Biblijski institut Mudi, gde je Biblija naše srednje ime". Pretpostavljam da sam gledao na to kao na neku vrstu hrišćanskog kampa za obuku regruta. U svakom slučaju, odlučio sam da ne budem polovičan u pogledu moje vere; prijavio sam se na Mudi, bio primljen i otišao tamo u jesen 1973. Iskustvo na Mudiju je bilo intenzivno. Odlučio sam da mi glavni smer bude biblijska teologija, što je značilo da se puno proučava Biblija i učestvuje na sistematskim kursevima teologije. Na tim kursevima se predavalo iz samo jedne perspektive, na koju su se obavezali svi profesori (morali su da daju pismenu izjavu) i svi studenti (to smo učinili i mi): Biblija je nepogrešiva reč Božija. U njoj nema grešaka. Ona je u potpunosti nadahnuta i njenom terminologijom rečeno - predstavlja "potpuno verbalno nadahnuće". Svi kursevi koje sam pohañao podrazumevali su taj stav i poučavali tom stavu, dok se svaki drugi smatrao pogrešnim, čak i jeretičkim. Pretpostavljam da bi neki to nazvali ispiranjem mozga. Za mene je to bio ogroman "korak napred" u odnosu na plašljivi pogled na Bibliju kakav sam imao kao društveni episko-
palac u ranoj mladosti. To je bila srž hrišćanstva namenjena potpunim posvećenicima. Ali, postojao je jedan očigledan problem sa tvrdnjom da je Biblija verbalno nadahnuta povezan sa svim onim što je u njoj rečeno. Kao što smo naučili na Mudiju, na jednom od prvih kurseva, mi zapravo nemamo izvorne spise Novog zaveta. Imamo samo kopije tih spisa, sačinjene godinama kasnije - u najvećem broju slučajeva, mnogo godina kasnije. Štaviše, nijedna od tih kopija nije potpuno tačna i precizna, pošto su ih prepisivači nenamerno i/ili namerno mestimično menjali. Svi prepisivači su to činili. Zato, umesto da imamo nadahnute autografe (tj. originale) Biblije, mi imamo samo kopije tih autografa sa nizom grešaka. Zato je jedan od najtežih zadataka bio da se utvrdi šta originali Biblije kažu, imajući u vidu da su (1) oni bili nadahnuti i (2) da ih mi nemamo. Moram da kažem da mnogi moji prijatelji na Mudiju uopšte nisu smatrali taj zadatak bitnim ili interesantnim. Bili su zadovoljni tvrdnjom da su autografi bili nadahnuti i manje ili više su zapostavljali problem da ti izvorni tekstovi nisu preživeli. Meñutim, za mene je to bio gorući problem. Bog je nadahnuo upravo reči Svetog pisma. Svakako da onda moramo da znamo koje su to reči bile, ako hoćemo da znamo kako nam ih je On preneo, pošto su te reči bile njegove reči, i pošto nam neke druge reči (one koje su prepisivači namerno ili nenamerno umetali) neće mnogo pomoći da saznamo Njegove reči. To je probudilo kod mene interesovanje za rukopise Novog zaveta, već u osamnaestoj godini. Na Mudiju sam naučio osnove oblasti poznate kao tekstologija - što je tehnički izraz za nauku o restauriranju "izvornih" reči nekog teksta iz rukopisa. Ali, nisam još bio spreman da se upustim u to proučavanje; najpre sam morao da naučim grčki, izvorni jezik Novog zaveta, i, ako je moguće, druge stare jezike, kao što je hebrejski (jezik hrišćanskog Starog zaveta) i latinski, a da ne pominjem savremene evropske jezike kao što su nemački i francuski, kako bih saznao šta su drugi proučavaoci rekli o tim stvarima. Preda mnom je bio dug put. Na kraju mojih studija na Mudiju (do diplome je trebalo tri godine), dobro sam prošao na mojim kursevima i ozbiljnije nego ikad sam na-
meravao da postanem hrišćanski naučnik. Tada sam razmišljao kako ima mnogo visokoobrazovanih naučnika meñu evangelističkim hrišćanima, ali nema mnogo evangelista meñu (svetovno) visokoobrazovanim naučnicima, pa sam želeo da postanem evangelistički "glas" u svetovnim krugovima, tako što ću steći diplome koje će mi omogućiti da podučavam u svetovnim krugovima, a da pri tome ostanem posvećen mojim evangelističkim zavetima. Ali, najpre je trebalo da diplomiram, a da bih to postigao, odlučio sam da se upišem na najbolji evangelistički fakultet. Izabrao sam Viton koledž, u predgrañu Čikaga. Na Mudiju su me upozorili da će mi biti teško da nañem pravog hrišćanina na Vitonu - što pokazuje koliko je Mudi bio fundamentalistički. Viton je samo za hrišćane evangeliste i tu školu je, na primer, završio Bili Grejem (Viljem Frenklin Grejem, poznat kao "Bili", roñen 1918. Američki religijski lider koji je vodio evangelističke ture po čitavom svetu. - prim. prev.). Isprva mi je izgledalo da je koledž malo suviše liberalan za moj ukus. Studenti su razgovarali o književnosti, istoriji i filozofiji više nego o verbalnom nadahnuću svetih spisa. Oni su to činili iz hrišćanske perspektive, ali ipak: zar nisu shvatali šta je zaista važno? Odlučio sam da mi na Vitonu glavni predmet bude engleska književnost, pošto mi je čitanje oduvek bilo strast i pošto sam znao da, ako želim da uñem u naučne krugove, moram dobro da se upoznam sa nekom drugom oblašću izučavanja osim Biblije. Odlučio sam takoñe da se posvetim učenju grčkog. Upravo sam tokom prvog semestra na Vitonu upoznao dr Džeralda Hotorna, mog učitelja grčkog i čoveka koji je ostvario priličan uticaj u mom životu kao naučnik, učitelj i najzad, prijatelj. Hotorn je, kao i većina mojih profesora na Vitonu, bio posvećeni evangelistički hrišćanin. Ali, on se nije plašio da postavlja pitanja o svojoj veri. Ja sam tada to smatrao slabošću (zapravo, mislio sam da imam gotovo sve odgovore na sva pitanja koja je on postavljao); na kraju sam to sagledao kao iskrenu posvećenost istini i voljnost da se čovek otvori prema mogućnosti da revidira svoje stavove u svetlosti daljeg znanja i životnog iskustva. Učenje grčkog donelo mi je veliko ushićenje. Pokazalo se da sam dobro savladao osnove tog
jezika, i uvek sam žudeo da naučim još više. Ali, na dubljem nivou, učenje grčkog je bilo donekle uznemiravajuće iskustvo za mene i uticalo je na moje viñenje svetih spisa. Brzo sam uvideo da se potpuno značenje i nijanse grčkog teksta Novog zaveta mogu shvatiti samo kad se on čita i proučava na izvornom jeziku (isto važi i za Stari zavet, što sam kasnije shvatio kad sam naučio hebrejski). Razlog više, mislio sam, da temeljno izučim taj jezik. Istovremeno, to je počelo da me nagoni da preispitam moje poimanje Svetog pisma kao verbalno inspirisane reči Božije. Ako se potpuni smisao reči Svetog pisma može shvatiti jedino kada se ono prouči na grčkom (i hebrejskom), zar to ne znači da većina hrišćana, koji ne razumeju te stare jezike, nikad neće imati potpuni pristup onome što Bog želi da oni znaju? I zar to ne čini učenje o nadahnuću jednim učenjem rezervisanim samo za obrazovanu elitu, koja poseduje intelektualnu veštinu i ima dovoljno slobodnog vremena da nauči te jezike i proučava te tekstove čitajući ih u originalu? Kakva korist od toga da kažemo da je te reči nadahnuo Bog kada su za većinu ljudi one nedostupne, a dostupan im je samo njihov manje ili više nezgrapan prevod na neki jezik, kao što je engleski, koji nema nikakve veze sa izvornim rečima? Moja pitanja su se sve više komplikovala kako sam dalje razmišljao o rukopisima koji prenose te reči. Što sam više proučavao grčki, to više su me interesovali rukopisi koji su sačuvali Novi zavet za nas, kao i nauka o kritici teksta, koja bi trebalo da nam pomogne da rekonstruišemo izvorne reči Novog zaveta. Stalno sam se vraćao na moje osnovno pitanje: kakva korist da kažemo da je Biblija nepogrešiva reč Božija ako zapravo nemamo reči koje je Bog nepogrešivo nadahnuo, već samo reči koje su prepisivali pisari - ponekad tačno, a ponekad (u mnogim slučajevima!) netačno? Kakva korist da kažemo da su izvorni tekstovi bili inspirisani? Mi nemamo originale! Imamo samo kopije pune grešaka, a najveći broj tih kopija od originala dele vekovi i očigledno se od njega razlikuju na hiljade načina. Te sumnje su me i opsedale i nagonile da kopam sve dublje i dublje, da bih razumeo šta je zaista Biblija. Diplomirao sam na Vitonu za dve godine i odlučio da se pod voñstvom profesora Hotorna posvetim tekstualnoj kritici No-
vog zaveta, tako što ću studirati sa vodećim svetskim stručnjakom u toj oblasti, naučnikom po imenu Brus M. Mecger, koji je predavao na Teološkom seminaru univerziteta Prinston. I opet su me moji evangelistički prijatelji upozorili da ne idem na Prinston, pošto ću, kako su mi rekli, imati problema da tamo nañem "prave" hrišćane. To je, na kraju krajeva, prezbiterijanski seminar, ne baš pogodno tlo za ponovo roñene hrišćane. Ali, moje proučavanje engleske književnosti, filozofije i istorije - a pogotovo grčkog - proširilo je značajno moje vidike, pa sam sada žudeo za znanjem, znanjem svih vrsta, i svetim i svetovnim. Ako bi poimanje "istine" značilo da neću više moći da se poistovetim sa ponovo roñenim hrišćanima, kakve sam upoznao u gimnaziji, neka tako i bude. Namerio sam da sledim svoju potragu za istinom ma kuda me ona odvela, uveren da svaka istina do koje doñem neće biti manje istinita zbog svoje neočekivanosti, ili zbog toga što se teško uklapa u šablone mog evangelističkog obrazovanja. Po dolasku na Teološki seminar Prinstona, smesta sam upisao grčku i hebrejsku egzegezu (tumačenje biblijskih tekstova) i svoj raspored ispunio sa što više tih kurseva. Uvideo sam da ti časovi predstavljaju izazov za mene, kako akademski tako i lično. Akademski izazovi su mi bili potpuno dobrodošli, ali su lični izazovi sa kojima sam se suočavao bili prilično naporni. Kao što sam rekao, već na Vitonu sam počeo da preispitujem neke od aspekata moje posvećenosti Bibliji kao nepogrešivoj reči Božijoj. Ta posvećenost je postala ozbiljno ugrožena mojim detaljnim proučavanjima na Prinstonu. Odupro sam se svim iskušenjima da promenim moje poglede i pronašao odreñeni broj prijatelja koji su, kao i ja, došli iz konzervativnih evangelističkih škola i pokušavali da "održe veru" ( kada se danas osvrnem na to, malo neozbiljan izraz, jer svi smo mi, na kraju krajeva, slušali program hrišćanskog bogoslovlja). Ali, moje fakultetske obaveze su počele da me sustižu. Prekretnica je nastala u drugom semestru, na kursu koji sam pohañao kod jednog veoma poštovanog i pobožnog profesora po imenu Kalen Stori. Tema kursa je bila tumačenje Jevanñelja po Marku, u to vreme mog najomiljenijeg jevanñelja (što je i sad). Na tom kursu, mo-
rali smo da naučimo da čitamo Jevanñelje po Marku u potpunosti na grčkom (naučio sam sve grčke reči tog jevanñelja nedelju dana pre nego što je počeo semestar); trebalo je da vodimo egzegetički dnevnik gde ćemo beležiti naša razmišljanja o tumačenjima ključnih pasusa i da diskutujemo o problemima tumačenja teksta; i, naposletku, od nas se zahtevalo da napišemo završni rad o nekom problemu tumačenja koji sami odaberemo. Odabrao sam pasus iz Jevanñelja po Marku gl. 2, u kome se Isus sukobio sa farisejima zato što je sa učenicima išao kroz useve, jedući klasje u subotu. Isus je hteo da pokaže farisejima da je "subota načinjena čoveka radi, a ne čovek subote radi", pa ih je podsetio šta je veliki kralj David učinio kada je ogladneo on i ljudi koji behu s njim, kako su ušli u Božju kuću kada "Avijatar beše prvosveštenik" i pojeli postavljene hlebove koje nije smeo da jede niko osim sveštenika. Jedan od dobro poznatih problema tog pasusa jeste sledeći: kad pogledamo pasus iz Starog zaveta koji citira Isus (1 Sam. 21, 1-6), ispada da David to nije učinio dok je Avijatar bio prvosveštenik, već, zapravo, dok je prvosveštenik bio Avijatarov otac, Ahimeleh. Drugim rečima, to je jedan od onih pasusa na koji se ukazuje da bi se pokazalo da Biblija uopšte nije nepogrešiva, već naprotiv, da u njoj ima grešaka. U radu koji sam napisao za profesora Storija, upustio sam se u dugu i komplikovanu raspravu kako bih dokazao da, iako Marko ukazuje na to da se dogañaj zbio "dok je Avijatar bio prvosveštenik", to ne znači da je Avijatar zaista tada bio prvosveštenik, već da se taj dogañaj odigrava u onom delu Svetog pisma u kome Avijatar igra jednu od glavnih uloga. Moja rasprava se zasnivala na značenju grčkih reči i bila je donekle komplikovana. Bio sam siguran da će je profesor Stori uvažiti, pošto sam znao da je on dobar hrišćanski naučnik koji (kao i ja) nikad ne bi pomislio da u Bibliji može da postoji bilo kakva istinska greška. Ali, na kraju mog rada, on je dodao jednostavan komentar u jednoj rečenici, koji me je iz nekog razloga potpuno prodrmao. On je napisao: "Možda je Marko naprosto pogrešio". Počeo sam da razmišljam o tome, razmatrajući sav trud koji sam uložio u taj rad, i uviñajući da sam morao da razvijem prilično maštovito tumačenje da bih zaobišao taj problem i da je
moje rešenje pomalo nategnuto. Najzad sam zaključio: "Pa... možda je Marko zaista pogrešio". Jednom kada sam to priznao, moje brane su popustile. Jer, ako je u 2. glavi Jevanñelja po Marku mogla da postoji jedna mala, sićušna greška, možda greške postoje i na drugim mestima. Možda, kad Isus kasnije u 4. glavi Jevanñelja po Marku kaže da je zrno gorušičino "manje od sviju sjemena na zemlji", ne moram da tražim maštovita objašnjenja za to kako je seme slačice najmanje od sveg semenja kad dobro znam da nije. A možda se te "greške" odnose i na krupnija pitanja. Kada Marko kaže da je Isus bio razapet jedan dan nakon što je obrok na Pashu pojeden (Mar. 14:12, 15:25), a Jovan kaže da je on umro dan pre nego što je taj obrok pojeden (Jovan 19:14) - možda to čini pravu razliku. Ili, kad Luka u svojoj priči o Isusovom roñenju govori da su se Josif i Marija vratili u Nazaret posle nešto više od mesec dana od njihovog dolaska u Vitlejem (i obavili rituale pročišćenja, Luka 2:39), dok Matej kaže da su pobegli u Egipat (Mat. 2:19-22) - možda je i to razlika. Ili, kad Pavle kaže da, nakon što se preobratio na putu u Damask, nije pošao u Jerusalim da se susretne sa onima koji su bili apostoli pre njega (Gal. 1:16-17), dok se u Delima svetih apostola kaže da je to bilo prvo što je učinio po odlasku iz Damaska (Del. 9:26) možda je i to razlika. Ova spoznaja podudarila sa problemima sa kojima sam se suočavao prilikom detaljnijeg proučavanja preživelih grčkih rukopisa Novog zaveta. Jedna je stvar reći da su originali bili nadahnuti, ali je realna činjenica da mi nemamo originale - pa mi tvrdnja da su oni bili nadahnuti nije od koristi ukoliko nisam u stanju da rekonstruišem originale. Štaviše, najveći broj hrišćana u čitavoj istoriji crkve nikad nije imao pristup originalima, što njihovu nadahnutost čini donekle spornom. Mi ne samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise originala. A nemamo čak ni prepise prepisa originala, pa ni prepise prepisa prepisa originala. Mi samo imamo prepise koji su načinjeni kasnije mnogo kasnije. U najvećem broju slučajeva, to su prepisi koji su načinjeni mnogo vekova kasnije. A svi ti prepisi se meñusobno razlikuju na više hiljada mesta. Kao što ćete videti kasnije u ovoj knjizi, ti prepisi se meñusobno razlikuju na toliko mnogo mesta, da čak ni ne
znamo koliko razlika ima. Možda je najlakše da to izrazimo poreñenjem: ima više razlika meñu našim rukopisima nego što ima reči u Novom zavetu. Najveći broj tih razlika su potpuno nevažne i nebitne. Veliki deo naprosto pokazuje da drevni prepisivači nisu bili ništa pismeniji nego što je to većina ljudi danas (a nisu imali ni rečnike, a kamoli automatsku proveru pisanja). Pa sve i da je tako, šta da radimo sa svim tim razlikama? Ako neko i insistira na tome da je Bog nadahnuo svaku reč Svetog pisma, šta to vredi ako nemamo reči Svetog pisma? Na nekim mestima, kao što ćemo videti, mi naprosto ne možemo da budemo sigurni da smo tačno rekonstruisali izvorni tekst. Malo je teško shvatiti značenje reči u Bibliji ako čak i ne znamo koje su to reči! To je postao problem u mom shvatanju nadahnuća, jer sam uvideo da Bogu ne bi bilo ništa teže da sačuva reči Svetog pisma nego što mu je bilo da ih u početku nadahne. Ako je On želeo da narod ima Njegove reči, svakako da bi im ih dao (pa bi ih, verovatno, čak dao na nekom jeziku koji mogu da razumeju, umesto na grčkom i hebrejskom). Razmišljao sam: činjenica da mi nemamo te reči jasno pokazuje da ih On nije sačuvao za nas. A ako On nije izveo to čudo, onda izgleda da nema razloga da mislimo da je izveo ono prethodno čudo - da nadahne te reči. Ukratko, moje proučavanje grčkog Novog zaveta i moja istraživanje rukopisa koji ga sadrže doveli su me do korenitog preispitivanja razumevanja prirode Biblije. Za mene je to predstavljalo seizmičku promenu. Pre toga - počev od mog iskustva ponovnog roñenja u gimnaziji, pa preko fundamentalističkog perioda na Mudiju, i evangelističkih dana na Vitonu - moja vera je u potpunosti bila zasnovana na odreñenom poimanju Biblije kao potpuno nadahnute, nepogrešive reči Božije. Sada više nisam posmatrao Bibliju na taj način. Biblija je počela da mi izgleda kao veoma ljudska knjiga. Baš kao što je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore koji su izvorno napisali tekstove svetog pisma. Knjiga je bila ljudsko delo od početka do kraja. Napisali su je razni autori u raznim periodima i na raznim mestima, da bi odgovorili raznim potrebama.
Nema sumnje da je veliki broj tih autora osećao da ih je Bog nadahnuo da kažu to što su rekli, ali su oni imali svoje sopstvene uglove posmatranja, sopstvena verovanja, sopstvena shvatanja, sopstvene potrebe, sopstvene želje, sopstveno razumevanje, sopstvene teologije; a ti uglovi posmatranja, perspektive, pogledi, potrebe, želje, razumevanja i teologije oblikovali su sve što su oni rekli. U svemu ovde navedenom oni su se meñusobno razlikovali. Izmeñu ostalog, to znači da Marko nije govorio isto što i Luka zato što i nije hteo da kaže isto što i Luka. Jovan se razlikuje od Mateja - nisu isti. Pavle se razlikuje od Dela apostolskih. A Jakov se razlikuje od Pavla. Svaki od tih autora pripada ljudskom rodu i mora da se čita da bi se videlo šta on ima da kaže (pod pretpostavkom da je muškarac u pitanju), a ne sa idejom da on govori isto, ili saglasno, ili dosledno onome što i svi drugi autori imaju da kažu. Na kraju krajeva, Biblija je veoma ljudska knjiga. To je za mene bila jedna sasvim nova perspektiva, očigledno ne ona koju sam kao evangelistički hrišćanin imao - niti je to perspektiva većine današnjih evangelista. Daću vam jedan primer koji pokazuje kako je moja promenjena perspektiva mogla da utiče na razumevanje Biblije. Dok sam studirao na Biblijskom institutu Mudi, jedna od najpopularnijih knjiga u kampu bio je apokaliptički nacrt naše budućnosti Hola Lindzija, "Pokojna velika planeta Zemlja". Lindzijeva knjiga nije bila popularna samo na Mudiju; bila je zapravo najbolje prodavana knjiga dokumentarne literature na engleskom jeziku sedamdesetih godina (pored Biblije; ovde koristim termin dokumentarna relativno slobodno). Lindzi je, kao i mi na Mudiju, verovao da je Bibija potpuno nepogrešiva u svakoj svojoj reči, do te mere da možete da čitate Novi zavet i saznate ne samo kako Bog hoće da vi živite i u šta hoće da verujete, već i šta sam Bog planira u budućnosti i šta će učiniti da to postigne. Svet ide ka apokaliptičkoj krizi katastrofalnih razmera, a iz nepogrešivih reči Svetog pisma može se saznati kako i kada će se sve to desiti. Posebno me je pogodila reč "kada". Lindzi je ukazao na Isusovu parabolu o smokvi kao na indikaciju kada možemo da očekujemo budući Armagedon. Isusovi učenici su hteli da znaju kada će doći "kraj", a Isus odgovara: Od smokve naučite se priči; kad se već njezine grane
podmlade i ulistaju, znate da je blizu ljeto. Tako i vi kada vidite sve ovo, znajte da je [Sin Čovekov] blizu kod vrata. Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude. (Mat. 24:32-34) Šta ova parabola znači? Lindzi, u uverenju da je to nepogrešiva reč samog Boga, dešifruje njegovu poruku ukazujući na to da se u Bibliji "smokva" često koristi kao simbol za narod Izraela. Šta bi značilo da ona pusti svoje listove? To bi značilo da se taj narod, nakon što je spavao tokom jednog perioda (zime) vraća u život. A kad se Izrael vratio u život? Godine 1948, kada je ponovo postao suverena država. Isus ukazuje da će se kraj dogoditi u istoj generaciji koja je bila svedokom tog zbivanja. A koliko traje jedna generacija u Bibliji? Četrdeset godina. I eto božanski nadahnutog učenja iz samih Isusovih usta: kraj sveta će se desiti pre 1988, četrdeset godina nakon ponovne pojave Izraela. To tumačenje je za nas bilo potpuno ubedljivo. Možda to izgleda čudno iz današnje perspektive - imajući u vidu da je 1988. prošla bez Armagedona - ali, sa druge strane, milioni hrišćana još uvek veruju da se Biblija može čitati bukvalno kao potpuno nadahnuta u svojim predviñanjima onoga što će uskoro da nas zadesi i dovede istoriju kakvu mi poznajemo do njenog kraja. Pogledajte trenutnu pomamu za serijalom Timotija le Heja i Filipa Dženkinsa "Ono što nam je zaveštano" (Left Behind), još jednom apokaliptičkom vizijom naše budućnosti koja se zasniva na bukvalnom čitanju Biblije, serijalom koji je u današnje vreme prodat u više od šezdeset miliona primeraka. Koreniti je pomak kada se sa čitanja Biblije kao nepogrešivog plana za veru, život i budućnost preñe na čitanje Biblije kao jednog veoma ljudskog dela, sa vrlo ljudskim stavovima, od kojih se mnogi meñusobno razlikuju, a nijedan ne predstavlja nepogrešiv životni vodič. Upravo takvu promenu sam naposletku učinio i u sopstvenom načinu razmišljanja, i za nju se sada u potpunosti zalažem. Mnogi hrišćani, naravno, nikad nisu ni gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za njih to predstavlja jednostrano i neiznijanisarno gledište (da ne kažemo - bizarno i nepovezano sa stvarima vere). Ali, još uvek ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na takav način. Povremeno viñam
nalepnice na branicima automobila na kojima piše: "Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve rešava". Moj odgovor na to je uvek: šta ako Bog to nije rekao? Šta ako knjiga za koju smatrate da vam donosi Božije reči umesto njih sadrži ljudske reči? Šta ako Biblija ne daje potpuno pouzdane odgovore na pitanja savremenog doba - pitanja abortusa, ženskih prava, prava homoseksualaca, verske dominacije, demokratije zapadnog tipa i slično? Šta ako sami moramo da osmislimo svoj život i svoju veru, i da ne pravimo od Biblije lažnog idola - ili proročište koje nam otvara direktnu liniju komunikacije sa Svemogućim? Postoje jasni razlozi zbog kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogrešivi vodič za naš život: izmeñu ostalog i zbog toga što na mnogo mesta mi (čak i kao naučnici, a ne samo kao obični čitaoci) ne znamo koje su reči izvorno stajale u Bibliji. Usled tog uvida moja lična teologija se iz korena promenila, pa me je dovela na puteve potpuno drugačije od onih kojima sam putovao kao tinejžer i dvadesetogodišnjak. Ja i dalje cenim Bibliju i raznovrsne poruke koje ona sadrži - kao što sam počeo da cenim i druge spise ranih hrišćana iz otprilike istog ili nešto kasnijeg perioda, spise manje poznatih figura kao što su Ignjatije Antiohijski, Kliment Rimski i Varnava Aleksandrijski, a takoñe i spise osoba druge vere iz otprilike istog perioda, spise Josifa Flavija, Lukijana iz Samosate i Plutarha. Svi ti pisci nastoje da razumeju svet i svoje mesto u njemu i svi oni mogu da nas nauče vrednim stvarima. Važno je da znamo šta su ti pisci tačno napisali, kako bismo mogli da vidimo šta su imali da kažu i da sami prosudimo šta da mislimo i kako da živimo u svetlu tih reči. To me opet vraća na moje interesovanje za rukopise Novog zaveta i na proučavanje tih rukopisa u okviru tekstologije. Ubeñen sam da je tekstologija neodoljiva i zanimljiva oblast - od stvarnog značaja ne samo za naučnike, već i za sve koje interesuje Biblija (podjednako za bukvaliste, izlečene bukvaliste, za one sa stavom nikad u životu nisam bio bukvalista i neću ni biti, kao i za one koji Bibliju vide samo kao istorijski i društveni fenomen). Najviše iznenañuje činjenica da najveći broj čitalaca - onih koji se interesuju za hrišćanstvo, Bibliju i proučavanje Biblije, onih koji veruju da je Biblija nepogrešiva i onih koji tvrde suprotno - ne zna
gotovo ništa o tekstologiji. A nije teško shvatiti zašto. Uprkos činjenici da ona predstavlja temu neprekidnog izučavanja već trista godina, gotovo da nijedna knjiga o tekstologiji nije napisana za laike - to jest, za one koji ne znaju ništa o tome, za one koji ne znaju grčki i druge jezike neophodne za dublja izučavanja, kao i za one koji ne vide da postoji uopšte neki "problem" sa tekstom, ali koji bi bili zainteresovani da shvate o kakvim se problemima radi i kako naučnici izlaze na kraj sa njima. Ovo je upravo jedna takva knjiga - koliko ja znam, prva te vrste. Napisana je za ljude koji ne znaju ništa o tekstologiji, ali koji bi želeli da saznaju nešto o tome kako su pisari menjali Sveto pismo i kako bismo mi mogli da prepoznamo gde su oni to činili. Ona je napisana na osnovu mojih tridesetogodišnjih razmišljanja o toj temi, sa moje sadašnje tačke gledišta, nakon što je moje poimanje Biblije pretrpelo korenitu promenu. Napisana je za svakog ko bi voleo da zna kako smo dobili Novi zavet obzirom da u nekim slučajevima nismo ni poznavali reči prvobitnih pisaca, za svakog ko je zainteresovan da čuje nešto više o zanimljivim načinima na koje su te reči povremeno menjane i načinima na osnovu kojih bismo mogli, primenom nekog prilično rigoroznog metoda analize, rekonstruisati reči iz originala. Naposletku, za mene je ovo u velikoj meri veoma lična knjiga, krajnji rezultat jednog dugog puta. A možda bi i za druge ona mogla postati deo njihovog ličnog puta.
ŠTA KAŽU SVETI SPISI Religija knjige Da bismo započeli raspravu o prepisima Novog zaveta kojima raspolažemo, moramo krenuti od samog početka, od jedne veoma neobične osobine hrišćanstva u grčko-rimskom svetu: njegovog knjiškog karaktera. Zapravo, da bismo pojmili smisao te osobine hrišćanstva, moramo da počnemo od perioda pre nastanka hrišćanstva, od religije iz koje je hrišćanstvo poniklo: judaizma. Jer, "knjiškost" hrišćanstva je u odreñenom smislu nagovestio i prethodno uobličio judaizam, koji je bio prva "religija knjige" u zapadnoj civilizaciji.
Judaizam iz koga je poniklo hrišćanstvo bio je jedna neuobičajena religija u rimskom svetu, mada ni u kom slučaju jedinstvena. Kao i vernici svih drugih (više stotina) religija u oblasti Sredozemlja, Jevreji su priznavali postojanje jednog božanskog sveta koji naseljavaju nadljudska bića (anñeli, arhanñeli, kneževstva, moći); svoja božanstva su obožavali tako što su im žrtvovali životinje i hranu; smatrali su da postoji posebno sveto mesto na kome to božansko biće boravi ovde na zemlji (Jerusalimski hram), i tu je trebalo prinositi žrtve. Molili su se tom Bogu radi zajedničkih i ličnih potreba. Pričali su priče kako je u prošlosti ovaj Bog stupao u vezu sa ljudskim bićima i očekivali su njegovu pomoć u sadašnjosti. Na sve te načine judaizam je bio "blizak" obožavaocima drugih bogova u Rimskom Carstvu. Judaizam se ipak na odreñene načine i razlikovao. Sve druge religije u Carstvu bile su politeističke - priznavale su i obožavale mnoge bogove svih vrsta i funkcija: velike državne bogove, manje lokalne bogove, bogove koji su nadzirali različite aspekte ljudskog roñenja, života i smrti. Sa druge strane, judaizam je bio monoteistički; Jevreji su insistirali na obožavanju samo jednog Boga svojih predaka, Boga koji je, kako su smatrali, stvorio ovaj svet, koji upravlja ovim svetom i koji jedini daje svom narodu ono što mu je potrebno. Prema jevrejskom predanju, taj jedan svemogući Bog je izabrao Izrailjce da budu njegov poseban narod i obećao je da će ga štititi i braniti, u zamenu za njegovu apsolutnu posvećenost njemu i jedino njemu. Jevreji su, verovalo se, sklopili "zavet" sa tim bogom, sporazum da će oni biti isključivo njegovi, kao što je on jedinstveno njihov. Samo tog jednog Boga trebalo je obožavati i slušati; pa mu je, zato, bio posvećen samo jedan hram za razliku od tadašnjih politeističkih religija, koje su, na primer, imale brojne hramove posvećene raznim bogovima kao što je, na primer, bio Zevs. Naravno, Jevreji su mogli da obožavaju Boga gde god da žive, ali su svoje religiozne obrede žrtvovanja mogli da izvode jedino u Jerusalimskom hramu. Na drugim mestima mogli su da se okupljaju u "sinagogama" radi molitve i razgovora o predanjima predaka koja čine srž njihove religije. Ta predanja su govorila i o Božijem uplitanju u poslove predaka naroda Izrailja - otaca i majki vere, to jest: Avrama, Sare, Rahele, Jakova,
Rebeke, Josifa, Mojsija, Davida i tako dalje - i davala detaljna uputstva kako taj narod treba da služi Bogu i kako da živi. Jedna od stvari koje su judaizam učinile jedinstvenim meñu verama Rimskog carstva bila su baš ta uputstva, zapisana u njihovim svetim knjigama zajedno sa ostalim predanjima predaka. Našim savremenicima, koji dobro poznaju glavne savremene zapadne religije (judaizam, hrišćanstvo, islam) možda je teško da zamisle tako nešto, ali knjige nisu igrale gotovo nikakvu ulogu u politeističkim religijama drevnog zapadnog sveta. Te religije su se gotovo isključivo bavile slavljenjem bogova pomoću žrtvenih rituala. Nije bilo doktrina koje bi trebalo naučiti, sledeći objašnjenja iz knjiga, i gotovo nikakvih etičkih principa koje bi trebalo slediti onako kako je prikazano u knjigama. To ne znači da sledbenici tih raznih politeističkih religija nisu imali verovanja o svojim bogovima ili da nisu imali etiku, ali njihova verovanja i etika - što čudno zvuči savremenom čitaocu sama po sebi nisu igrala gotovo nikakvu ulogu u samoj religiji. Umesto toga, ona su bila stvar lične filozofije, a filozofija je, naravno, mogla da bude knjiška. Pošto drevne religije same po sebi nisu zahtevale nikakve posebne sisteme "ispravnih doktrina", ili "etičkih kodeksa", knjige u njima nisu igrale gotovo nikakvu ulogu. Judaizam je bio jedinstven po tome što je naglašavao značaj tradicije svojih predaka, običaje i zakone i tvrdio da su oni zapisani u svetim knjigama, koje su zato imale status "svetih spisa" za jevrejski narod. Tokom perioda kojim se mi bavimo - prvog veka naše ere 1, kad su i napisane knjige Novog zaveta - Jevreji rasejani širom Rimskog Carstva su posebno podrazumevali da je Bog dao uputstva svom narodu u Mojsijevim spisima, koji su se kao celina nazivali Tora, što bukvalno znači "zakon" ili "voñstvo". Tora se sastojala od pet knjiga, koje su se ponekad nazivale i Pentateuh ("pet svitaka"), što su bili počeci jevrejske Biblije (hrišćanskog Starog zaveta): Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Zakoni ponovljeni. U njima nalazimo priče o stvaranju sveta, poziv Izrailjcima da budu Božiji narod, priče o očevima i majkama Izrailja i Božijem odnosu prema njima, a što je najvažnije (i najobimnije), zakone koje je Bog dao Mojsiju, u kojima govori kako da ga njegov narod obožava i kako da se ljudi
ponašaju jedni prema drugima u okviru zajednice. To su bili sveti zakoni, koje je trebalo naučiti, prodiskutovati i slediti - i oni su bili zapisani u nekoliko knjiga. Jevreji su imali i druge knjige koje su bile važne u njihovom religioznom životu, na primer knjige proroka (kao što su Isaija, Jeremija i Amos) i pesme (Psalmi), te istorijske knjige (kao što su Isus Navin i Samuil). Na kraju, neko vreme nakon nastanka hrišćanstva, došlo je do toga da se odreñena grupa tih jevrejskih knjiga - ukupno dvadeset i dve - proglasi svetim kanonom Svetog pisma, današnjom jevrejskom Biblijom, koju su hrišćani prihvatili kao prvi deo svog, hrišćanskog kanona, "Stari zavet". Ovaj kratak pregled činjenica o Jevrejima i njihovim pisanim tekstovima je važan zato što predstavlja pozadinu hrišćanstva, koje je takoñe bilo, od samog svog početka, "religija knjige". Naravno, hrišćanstvo je počelo sa Isusom, koji je i sam bio jevrejski rabin (učitelj) koji je prihvatao autoritet Tore, a moguće i ostalih jevrejskih svetih knjiga i svoje učenike poučavao njihovom tumačenju. Kao i drugi rabini njegovog doba, i Isus je smatrao da se Božija volja može naći u svetim tekstovima, posebno u Mojsijevim zakonima. On je čitao te spise, proučavao te spise, tumačio te spise i držao se tih spisa. Njegovi sledbenici su od samog početka bili Jevreji koji su visoko uvažavali te knjige, koje su pripadale njihovoj tradiciji. I tako su, već na samom početku hrišćanstva, pripadnici ove nove religije, Isusovi sledbenici, u Rimskom Carstvu bili neobična pojava kao i Jevreji pre njih, jer su za razliku od gotovo svih drugih sveti autoritet pripisivali svetim knjigama. Hrišćanstvo je od početka bilo religija knjige. Kao što ćemo odmah videti, to što su knjige bile važne za rano hrišćanstvo ne znači da su svi hrišćani mogli da čitaju knjige; naprotiv, većina ranih hrišćana, kao i većina stanovništva Rimskog carstva (uključujući i Jevreje!) bila je nepismena. Ali, to ne znači da su knjige u njihovoj veri igrale sekundarnu ulogu. Zapravo, knjige su bile, na mnogobrojne suštinske načine, od središnjeg značaja za život hrišćana u njihovim zajednicama.
Greške prepisivača Jedna je stvar reći da su originali bili nadahnuti, ali je realna činjenica da mi nemamo te originale, pa mi tvrdnja da su oni bili nadahnuti nije od koristi ukoliko nisam u stanju da rekonstruišem originale. Štaviše, najveći broj hrišćana u čitavoj istoriji crkve nikad nije imao pristup originalima, što njihovu nadahnutost čini spornom. Mi ne samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise originala. A nemamo čak ni prepise prepisa originala, pa ni prepise prepisa prepisa originala. Imamo samo prepise koji su načinjeni kasnije, mnogo kasnije. U najvećem broju slučajeva to su prepisi koji su nastali mnogo vekova kasnije. A svi ti prepisi meñusobno se razlikuju na više hiljada mesta. Razlikuju se na toliko mnogo mesta da čak i ne znamo koliko razlika ima. Možda je najlakše da to izrazimo poreñenjem: Ima više razlika meñu našim rukopisima nego što ima reči u Novom zavetu. Najveći broj tih razlika je potpuno nevažan i nebitan. Veliki deo naprosto pokazuje da drevni prepisivači nisu bili ništa pismeniji nego što je to većina ljudi danas. A nisu imali ni rečnike, a kamoli automatskih provera onog što je napisano. Pa i da je sve tako, šta da radimo sa svim tim razlikama? Ako neko insistira na tome da je Bog nadahnuo svaku reč Svetog pisma, šta to vredi ako nemamo reči Svetog pisma. Na nekim mestima mi naprosto ne možemo da budemo sigurni da smo tačno rekonstruisali izvorni tekst. Mada je teško shvatiti značenje reči u Bibliji, ako čak i ne znamo koje su to reči! Ako je Bog želeo da narod ima njegove reči, svakako da bi mu ih dao (pa bi ih, verovatno, dao na nekom jeziku koji svi ljudi mogu da razumeju, umesto samo na grčkom i hebrejskom). Razmišljao sam: činjenica da mi nemamo te reči, jasno pokazuje da ih on nije sačuvao za nas. Ako Bog nije izveo to čudo, onda izgleda da nema razloga da mislimo da je izveo ono prethodno čudo - da nadahne te reči. Biblija mi izgleda kao veoma ljudska knjiga. Baš kao što je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore koji su izvorno napisali tekstove Svetog pisma. Knjiga je ljudska od početka do kraja. Napisali su je razni
autori u raznim periodima i na raznim mestima da bi odgovorili raznim potrebama. U prvim vekovima posle Isusove smrti, za hrišćanske zajednice u razvoju bile su važne različite vrste spisa. Najranija svedočenja o hrišćanskim zajednicama potiču od poslanica koje su pisale hrišćanske voñe. Apostol Pavle je za to prvi i najbolji primer. On je osnivao crkve po čitavom istočnom Sredozemlju, uglavnom po urbanim centrima. Ubeñivao je pagane (pripadnike poluteističkih religija Rimskog carstva) da je jevrejski Bog jedini kojem se treba moliti. Za Isusa je govorio da je Božiji sin, koji je sve grehe ovog sveta uzeo na sebe i umro zbog njih, i koji će se uskoro vratiti radi suda na zemlji. Pošto bi preobratio odreñen broj ljudi u jednom mestu, Pavle je odlazio u drugo. Ali, ukorenjivanje nove vere nije išlo glatko. Do Pavla su dolazile vesti da se pripadnici nekih hrišćanskih zajednica ponašaju loše. Iza Pavla dolazili su “lažni učitelji” koji su prenosili ideje suprotne njegovim. Neki članovi zajednice sledili su lažna učenja, negde se pojavio i nemoral. Takvim zajednicama Pavle je slao povratna pisma, sa uputstvom šta da rade. Vremenom je odreñen broj tih pisama stekao status svetih spisa. U Novi zavet uključeno je oko 13 poslanica napisanih u Pavlovo ime. Prvi hrišćanski spis koji posedujemo je Pavlova poslanica Solunjanima. Smatra se da je napisana 49. posle roñenja Hrista, i oko 20 godina pre nego što je bilo koje Jevanñelje prenelo priču o Spasiteljovom životu. Pavle tu poslanicu završava rečima: Pozdravite braću svu celivom svetim, zaklinjem vas Gospodom da pročitate ovu poslanicu pred svom braćom sveta. To nije bilo obično pismo koje će čitati bilo ko koga ono donekle zanima. Apostol insistira da se ono pročita i da se prihvati kao reč njegovog autoriteta, jer je on i osnovao zajednicu. Poslanice su kružile meñu hrišćanskim zajednicama od najranijih vremena. One su ih povezivale, ujedinjavale su veru i hrišćansku praksu, ukazivale na to u šta bi to hrišćani trebalo da veruju i kako bi valjalo da se ponašaju. Poslanice su čitane naglas celoj zajednici na njenim skupštinama, jer većina hrišćana bila je nepismena.
Odreñeni broj tih poslanica, koje su pisale hrišćanske voñe, našao je mesto u Novom zavetu. Zapravo, Novi zavet se u velikoj meri i sastoji od poslanica koje su pisale hrišćanske voñe. U Novom zavetu ima ih 21. I to je samo jedan njihov deo. Pretpostavlja se da je, recimo, Pavle napisao mnogo više poslanica nego što mu se pripisuje u Novom zavetu. Smatra se, meñutim, da neke od njih nije napisao Pavle nego njegovi kasniji sledbenici pod pseudonimom. Ako je ta pretpostavka tačna, to je onda još jedan dokaz više o značaju poslanica za rani hrišćanski pokret. Da bi naveo druge da slušaju njegove stavove, Pavlov sledbenik napisao bi poslanicu u apostolovo ime, kako bi ona dobila na težini.
Uputstva vernicima Nisu, meñutim, samo poslanice bile važne za hrišćanske zajednice. Rani hrišćani stvarali su, širili, čitali i sledili širok dijapazon literature. Njima je bilo stalo da saznaju što je moguće više o životu, učenju, smrti i vaskrsnuću njihovog Gospoda. Iz tog razloga napisana su mnogobrojna jevanñelja - da bi se zabeležila razna predanja vezana za Isusov život. Od tih jevanñelja četiri su ušla u Novi zavet i široku upotrebu - Jevanñelje po Mateju, Jevanñelje po Marku, Jevanñelje po Luki i Jevanñelje po Jovanu. Ali, bila su napisana i mnoga druga. Neka od njih su sačuvana. Na primer, jevanñelja koja se pripisuju Isusovom učeniku Filipu, njegovom bratu Judi Tomi i njegovom ženskom pratiocu Mariji Magdaleni. Ostala jevanñelja, uključujući i neka od prvih, izgubljena su. Pavle, kao i drugi apostoli, podučavao je da će se Isus uskoro vratiti sa neba, da bi sudio na zemlji. Kraj svega postojećeg, neprekidno je opčinjavao rane hrišćane. Oni su uveliko očekivali da će se Bog uskoro umešati u zemaljske poslove, da bi zbacio sile zla i na zemlji uspostavio svoje dobro carstvo, sa Isusom na čelu. Neki hrišćanski pisci napisali su proročke priče o tome šta će se desiti prilikom tog kataklizmičkog kraja sveta koji ćemo doživeti. Ta “apo-
kaliptička” literatura imala je svoje jevrejske prethodnike, na primer, u Knjizi Danilovoj, u jevrejskoj Bibliji, ili u knjizi Enohovoj, u Jevrejskim apokrifima. Jedna od hrišćanskih apokalipsi je na kraju uključena u Novi zavet Jovanova apokalipsa. Druge, kao što su Petrova apokalipsa, i Jermin Pastir, bili su takoñe popularno štivo u odreñenom broju hrišćanskih zajednica u prvom veku crkve.
Četiri stuba crkve Obrazovanje hrišćanskog kanona bio je dug i komplikovan proces. U izvesnom smislu hrišćani su započeli s jednim kanonom, zato što je osnivač njihove vere i sam bio jevrejski učitelj koji je prihvatao Toru kao merodavni sveti spis od Boga. Prvi hrišćani bili su Isusovi sledbenici koji su prihvatali knjige jevrejske Biblije (koja još nije bila uspostavljena kao “kanon” jednom za svagda), kao svoj sopstveni sveti spis. Za pisce Novog zaveta, uključujući i prvog autora Pavla, reč “sveto pismo” odnosilo se na jevrejsku Bibliju, zbirku knjiga koju je Bog dao svom narodu, a koja predskazuje dolazak Mesije, Isusa. Uskoro su, meñutim, hrišćani počeli da prihvataju druge spise kao ravne jevrejskim. Možda je koren ovog prihvatanja bilo autoritarno učenje samog Isusa, pošto su njegovi sledbenici smatrali da je Isusovo tumačenje svetih spisa, po autoritetu ravno rečima samih svetih spisa.
Potvrda o razvodu Isus je, možda, ohrabrivao takvo poimanje samim načinom na koji je iskazivao neka od svojih učenja. U Besedi na gori, na primer, zabeleženo je kako Isus iznosi zakone koje je Bog dao Mojsiju, a potom iznosi svoje još radikalnije tumačenje tih zakona, ukazujući da je njegovo tumačenje merodavno. To nalazimo u takozvanim antitezama, koje beleži Matej, a u poglavlju 5. Isus kaže: “Čuli ste da se kaže 'Ne ubij' (jedna od Deset zapo-
vesti), ali ja vam kažem, 'Ko se makar i naljuti na svoga brata i sestru, za osudu je’.” Ono što Isus kaže u svom tumačenju Zakona, izgleda isto toliko merodavno, kao i sam Zakon. Ili, Isus kaže: “Čuli ste da se kaže 'Ne čini preljubu' (još jedna od Deset zapovesti). Ali, ja vam kažem, 'Ko pogleda ženu sa požudom prema njoj u svom srcu, već je počinio preljubu sa njom’.” U nekim slučajevima izgleda da ta autoritarna Hristova tumačenja zapravo poništavaju zakone samih svetih spisa. Na primer, Isus kaže: “Čuli ste da se kaže: "Ko se razvede od svoje žene treba da joj da potvrdu o razvodu (jedna od zapovesti), a ja vam kažem da svako ko se razvede od svoje žene, a da razlog za to nije seksualna amoralnost, tera svoju ženu da čini preljubu”, a ko god se oženi razvedenom ženom čini preljubu". Teško je reći kako neko može da posluša Mojsijevu zapovest da izda potvrdu o razvodu, ako razvod i nije stvar izbora. U svakom slučaju, Isusova učenja uskoro su počela da imaju isti autoritet kao i Mojsijevi iskazi, to jest, sama Tora. Ali rasprave o obliku hrišćanskog kanona trajale su nekoliko vekova. Jedni su smatrali da samo jedno jevanñelje treba prihvatiti kao sveti spis: jevrejski hrišćani, koji su smatrali validnim jevrejski Zakon, koristili su samo Mateja. Odreñene grupe, koje su tvrdile da Isus nije pravi Hrist, prihvatile su samo Jevanñelje po Marku. Filozof-učitelj Markon, koji je kasnije proglašen za jeretika, i njegovi sledbenici prihvatali su samo (jednu verziju) Jevanñelja po Luki. Grupa gnostika zvana Valentijani prihvatala je samo Jevanñelje po Jovanu. Tim shvatanjima oštro se suprotstavio hrišćanski intelektualac i apologista Justin Mučenik. Tvrdeći da su sve te grupe u zabludi, on kaže: “Nije moguće da jevanñelja bude ni više ni manje nego što ih ima. Jer, pošto postoje četiri oblasti sveta u kome živimo, i četiri glavna vetra, a Crkva je razbacana po svetu, a stub i temelj Crkve je jevanñelje, pogodno je da Crkva ima četiri stuba”. Drugim rečima, četiri strane sveta, četiri vetra, četiri stuba - dakle nužna su i četiri jevanñelja. Pred kraj drugog veka bilo je hrišćana koji su insistirali da su spisi Mateja, Marka, Luke i Jovana ta jevanñelja. Njih nije bilo ni više ni manje.
Hrišćani su, dakle, bili uveliko u brizi da saznaju koje knjige da prihvate kao merodavne, kako bi mogli da znaju (1) koje knjige da čitaju tokom svojih bogosluženja i, shodno tome, (2) da znaju na koje knjige mogu da se oslone kao na pouzdane vodiče, u šta valja da veruju i kako da se ponašaju. Odluke o tome koje bi knjige na kraju trebalo uzeti kao kanonske nisu bile automatske i lagodne. Rasprave su bile duge i iscrpne, a ponekad i grube. Mnogi današnji hrišćani možda misle da se posle Novog zaveta jednog dana, ubrzo posle Isusove smrti, naprosto pojavio na sceni, ali ništa nije dalje od istine kao to.
Pismo episkopa Kako stvari stoje, mi možemo da ukažemo kada je prvi put jedan hrišćanin od poverenja naveo 27 knjiga Novog zaveta upravo kao knjige Novog zaveta - ni manje ni više. Mada je možda iznenañujuće, taj hrišćanin je pisao u drugoj polovini 4. veka, skoro 300 godina pošto su napisane same knjige Novog zaveta. Taj autor je bio moćni episkop Aleksandrije po imenu Atanasije. Godine 367, on je napisao svoje godišnje pastirsko pismo egipatskim crkvama koje su bile u njegovoj nadležnosti. U pismu je dao savet koje bi knjige trebalo čitati u crkvama kao svete spise. Atanasije navodi upravo naših 27 knjiga isključujući sve ostale. To je prvi sačuvani primer da neko potvrñuje naš niz knjiga kao Novi zavet. Pa čak ni Atanasije nije sredio stvar. Rasprave su se nastavile docnije, i trajale su vekovima. Knjige koje mi nazivamo Novim zavetom sakupljene su u jedan kanon i proglašene Svetim pismom, najzad i konačno, tek stotinama godina pošto su same te knjige nastale. Jedini način da se neka knjiga u antičko doba umnoži bilo je prepisivanje rukom, slovo po slovo. Bio je to spor i pipav posao, ali druge nije bilo. I zato većina knjiga nije načinjena u velikom broju. A one koje su bile prepisane u velikom broju kopija, nisu sve bile iste, jer su prepisivači tekstova neizbežno unosili izmene. Menjali su reči, bilo slučajno (usled omaške ili druge vrste nepažnje) ili planski (kada je pisar namerno menjao reči koje je prepisivao). Niko
ko je u antici čitao neku knjigu nije mogao da bude siguran da čita baš ono što je napisao njen autor.
Na svoju ruku U čitavom rimskom svetu tekstove su po pravilu prepisivali profesionalni pisari ili pismeni robovi. Oni su to obavljali kao deo svojih kućnih poslova. Ljudi koji su prepisivali rane hrišćanske tekstove uglavnom nisu bili profesionalci. Tako je to bilo u prva dva ili tri veka Crkve. Taj posao dobrovoljno su obavljali obrazovani pripadnici hrišćanske zajednice. I pri tom pravili greške. Uistinu, posedujemo solidne dokaze da je to bilo baš tako, pošto su se na greške povremeno žalili hrišćani - pokušavajući da otkriju izvorne reči autora tih tekstova. Origen, crkveni otac iz trećeg veka, na primer, jednom je napisao sledeću zabelešku na prepis jevanñelja koje je imao: Razlika izmeñu rukopisa bila je velika, bilo zbog namere nekih prepisivača, bilo zbog perverzne drskosti drugih; oni su ili propustili da prekontrolišu ono što su prepisali, ili su prilikom korekture dodavali ili oduzimali šta im se prohte. Origen nije jedini koji je zapazio taj problem. Učinio je to i njegov paganski protivnik Celz, sedamdesetak godina kasnije. U napadu na hrišćanstvo i njegovu literaturu, Celz je izgrdio hrišćanske prepisivače zbog njihove prepisivačke prakse pune grešaka: Neki vernici kao da su došli sa pijanke. Oni idu dotle da protivureče sami sebi. Menjaju izvorni tekst jevanñelja po tri-četiri i više puta, menjaju njegov karakter da bi uz pomoć toga izbegli probleme kada se suoče sa kritikom. U svim vremenima, prepisivanje svetih spisa bilo je vrlo naporan posao. Na to ukazuju i beleške koje su ponekad dodavane na kraju prepisa. Pisar bi prosto ispustio uzdah olakšanja kao ovaj: Kraj rukopisa. Slava neka je Bogu. Ponekad bi pisari izgubili koncentraciju, ponekad su bili gladni i pospani, a ponekad se nisu ni trudili da daju sve od sebe.
Priča o ženi preljubnici
Test za spasitelja
Prepisivači biblijskih spisa menjali su tekst kad god bi naišli na neki pasus koji im se činio kao da sadrži grešku koju treba ispraviti. Menjali su ga možda zbog neke protivrečnosti, zbog pogrešnog geografskog naziva ili izostavljene aluzije na svete tekstove. Ponekad su njihovi motivi bili čisti kao suza. Ali, oni su ipak korigovali tekst, pa su usled toga autorove izvorne reči bivale izmenjene i na kraju izgubljene.
U stvari, imamo tri oblika teksta: original, grešku i pogrešan pokušaj da se greška ispravi. Greške se umnožavaju i ponavljaju i tako to ide vekovima. Ponekad pisar može da poseduje više od jednog rukopisa i da greške u jednom rukopisu ispravi pomoću ispravnog teksta u drugom rukopisu. Ali, takoñe je moguće da pisar ponekad ispravi ispravan rukopis prema neispravnom. Čini se da je broj mogućnosti beskrajan.
Interesantan primer namerne izmene nalazimo u jednom od najlepših prepisa, Vatikanskom kodeksu (tako je nazvan jer je pronañen u Vatikanskoj biblioteci). U uvodu poslanice Jevrejima nalazi se pasus u kome nam, prema većini rukopisa kažu da Hrist drži (grčki PHERON) sve stvari rečju svoje moći (Jev.1:3). Ali u Vatikanskom kodeksu izvorni pisar izmenio je tekst jednim glagolom koji na grčkom slično zvuči. Ovaj tekst umesto navedenog glasi: Hrist manifestuje (grčki PHANERON) sve stvari rečju svoje moći. Nekoliko vekova kasnije jedan drugi pisar pročitao je taj pasus u rukopisu i odlučio da neuobičajenu reč manifestuje zameni sa običnijom drži. Jednu je izbrisao i napisao drugu. Zatim, opet posle nekoliko vekova, neki treći pisar je pročitao taj rukopis i primetio da je njegov prethodnik izmenio tekst, pa je izbrisao reč drži i ponovo napisao reč manifestuje. Potom je dodao belešku na margini u kojoj je iskazao svoje mišljenje o prethodnom pisaru. Beleška glasi: Budalo i nitkove! Ostavi stari tekst i ne menjaj ga! Ovde je izmenjena samo jedna reč. Zašto je ona toliko bitna? Zato što jedini način da razumemo šta je neki autor hteo da kaže, jeste da znamo koje su zaista bile njegove reči. Sve njegove reči. Šta ako je to reč koju autor nije zapravo napisao? Ako kažemo da Hrist manifestuje sve stvari svojom moćnom rečju, to je potpuno drugačije nego ako se kaže da on održava univerzum svojom rečju!
Ako znamo te probleme, kako možemo da se nadamo da ćemo ispraviti bilo šta što bi ličilo na originalni tekst, tekst koji je zapravo napravio autor? To je ogroman problem. Zapravo, to je tako veliki problem da odreñeni broj tekstologa tvrdi da možemo da zaboravimo na raspravu o “originalnom” tekstu, jer nam je on nedostupan. To je možda preterano, ali ćemo na nekoliko primera iz Novog zaveta pokazati kakvi su to problemi. Priča o Isusu i ženi uhvaćenoj u preljubi verovatno je najpoznatija priča o Isusu u Bibliji. A svakako je bila najomiljenija u holivudskoj verziji njegovog života. Ušla je čak i u “Stradanje Hristovo” Mela Gibsona, iako se taj film usredsreñuje samo na Isusove poslednje časove (ta priča je u filmu prikazana kao jedna od retkih reminiscencija). Uprkos njenoj popularnosti, priča je nañena u samo jednom pasusu Novog zaveta, u Jevanñelju po Jovanu, 7:53-8:12, a izgleda da se izvorno nije nalazila čak ni tu. Sadržaj priče je poznat. Isus poučava u hramu, a prilazi mu grupa pisara i fariseja, njegovih zakletih neprijatelja, vodeći ženu koja je bila uhvaćena u samom činu preljube. Oni je dovode pred Isusa zato što hoće da ga provere. Mojsijev zakon, kako mu oni kažu, zahteva da se takva žena kamenuje do smrti; ali oni hoće da znaju šta Isus ima da kaže o tome. Treba li da je kamenuju ili da je pomiluju? Naravno, to je klopka. Ako im Isus kaže da puste tu ženu da slobodno ide, optužiće ga da krši Božji zakon. A ako im kaže da je kamenuju, optužiće ga da odbacuje sopstveno učenje o ljubavi, milosrñu i opraštanju. Isus ne odgovara odmah; umesto toga, on se saginje da napiše nešto na tlu. Na njihova ponovljena pitanja, on im kaže: Neka
onaj od vas koji je bez greha prvi baci kamen na nju. On se potom vraća svom pisanju po zemlji, dok oni koji su doveli ženu počinju da odlaze, očigledno se osećajući osuñenima zbog sopstvenih nedela. Ostala je samo žena. Podigavši glavu, Isus kaže: Ženo, gde su oni? Ima li nekog da te osudi? Na to ona odgovara: Nikog Gospode. On potom odgovara: Ni ja te ne osuñujem. Idi i ne greši više.
Kako je on onda dodat? O tome postoje mnoge teorije. Najveći broj naučnika misli da je to naprosto dobro poznata priča iz usmenog predanja o Isusu, koja je u odreñenom momentu dodata na margini rukopisa. Neki pisar je na osnovu toga zaključio da je ta beleška napisana na margini trebalo da bude deo teksta, pa ju je dodao neposredno nakon priče koja se završava u Jevanñelju po Jovanu 7:52.
To je sjajna priča, ispunjena patosom i domišljatošću, u kojoj Isus koristi svoju dovitljivost da izbavi sebe iz klopke - a da i ne govorimo o jadnoj ženi. Naravno, kod pažljivog čitaoca ta priča izaziva niz pitanja. Na primer, ako je ta žena uhvaćena u činu preljube, gde je muškarac sa kojim je uhvaćena?
Vredno je zapaziti da su drugi pisari ubacili tu priču na raznim mestima u Novom zavetu - na primer, neki od njih nakon stiha 21:25 u Jevanñelju po Jovanu, a drugi, što je prilično interesantno, nakon stiha 21:38 u Jevanñelju po Luki. U svakom slučaju, ma ko da je napisao tu priču, to nije bio Jovan. Ovo prirodno ostavlja čitaoca u nedoumici: ako ta priča nije izvorno bila deo Jevanñelja po Jovanu, da li je treba smatrati delom Biblije? Na to pitanje neće svi odgovoriti na isti način, ali za najveći broj tekstologa odgovor je - ne treba.
Prema Mojsijevom zakonu, trebalo bi kamenovati oboje. I još, dok Isus piše po tlu, šta on piše? (Po jednom starom predanju, on je pisao grehe tužilaca, koji su, kad su videli da su njihovi sopstveni prestupi poznati, otišli postiñeni.) A čak i ako je Isus poučavao poruci ljubavi, da li je on zaista mislio da Zakon Božiji, koji je saopštio Mojsije više ne vredi i da ga ne treba slušati? Da li je mislio da gresi ne treba da budu kažnjeni? Uprkos briljantnosti ove priče, njenoj očaravajućoj poruci i nadasve interesantnom zapletu, postoji još jedan ogroman problem koji ona donosi. Kako stvari stoje, ona se nije izvorno nalazila u Jevanñelju po Jovanu. Zapravo, ona se izvorno nije nalazila ni u jednom jevanñelju. Dodali su je kasniji prepisivači. Kako to znamo? Naučnici koji proučavaju tradiciju rukopisa u ovom slučaju nemaju nikakvih sumnji. Kasnije ćemo dublje ispitati kakve dokaze ti naučnici iznose da bi opravdali svoj sud. Ovde samo ukazujem na nekoliko osnovnih činjenica koje su bile ubedljive gotovo svim naučnicima svih opredeljenja: ta priča se uopšte ne nalazi u našim najstarijim i najboljim rukopisima Jevanñelja po Jovanu. Stil kojim je ona pisana veoma se razlikuje od stila Jevanñelja po Jovanu (uključujući i stil priče koja je pre nje i priče koja je posle nje); i u njoj se nalazi veliki broj reči i fraza kojih inače u tom jevanñelju nema. Zaključak je neizbežan: taj odeljak nije izvorno pripadao tom jevanñelju.
Poruka učenicima Drugi primer koji ćemo razmotriti možda nije tako poznat prosečnom čitaocu Biblije, ali je on bio izuzetno uticajan u istoriji tumačenja Biblije i predstavlja prilične probleme proučavaocima tekstualne tradicije Novog zaveta. Taj primer potiče iz Jevanñelja po Marku i tiče se njegovog završetka. U Markovoj priči, saznajemo da je Isus razapet i da ga je potom sahranio Josif Arimatejski na dan pre Sabata (15. 42-47). Na dan Sabata, Marija Magdalena i još dve druge žene vratile su se do groba da bi pomazale telo kako dolikuje (16. 1-2). Kad stignu, one otkrivaju da je kamen odgurnut. Kad uñu u grob, vide jednog mladića u beloj odori, koji im kaže: Nemojte se čuditi! Vi tražite Isusa iz Nazareta koji je bio raspet. On je ustao i nije ovde; vidite li mesto gde su ga položili? On potom poučava žene da kažu učenicima da će Isus doći pre njih u Galileju i da će ga tamo videti, baš kao što vam je rekao. Ali, žene pobegnu iz groba i ne kažu ništa nikome, jer su se uplašile. (16. 4-8). Potom dolaze poslednjih dvanaest stihova iz Jevanñelja po Marku u mnogim savremenim
prevodima na engleski, stihovi koji su nastavak te priče. Kaže se da se sam Isus pojavio Mariji Magdaleni, koja to saopštava učenicima, ali joj oni ne veruju (stihovi 9-11). On se potom javlja drugoj dvojici (st. 12-14), i najzad jedanestorici učenika (bez Jude Iskariota) koji su se okupili za stolom. Isus ih prekoreva što nisu verovali, a potom im nalaže da idu i objave njegovo jevanñelje svemu što je stvoreno. Oni koji poveruju i krste se biće spaseni, ali oni koji to ne učine biće osuñeni. A potom dolaze dva najinteresantnija stiha ovog odeljka: I ovo su znaci koji će pratiti one koji veruju: oni će isterivati demone u moje ime; govoriće nove jezike; i uzimaće zmije svojim rukama; a ako popiju bilo kakav otrov, on im neće nauditi; oni će polagati ruke na bolesne i lečiti ih. (st. 17-18). Isus je potom odveden na Nebo i posañen sa desne strane Boga. A učenici odlaze u svet objavljujući jevanñelje, dok njihove reči potvrñuju znaci koji ih prate.
Na odreñeni način, o tom tekstualnom problemu se više diskutovalo nego o priči o ženi uhvaćenoj u preljubi, jer bez tih završnih stihova Jevanñelje po Marku ima sasvim drugačiji kraj, teško razumljiv. To ne znači da su naučnici skloni da prihvate te stihove, kao što ćemo odmah videti. Razlog zbog koga ih smatraju dodatkom je čvrst, gotovo neporeciv. Ali, naučnici se spore oko toga kakav je bio stvaran završetak Jevanñelja po Marku, pošto znamo da taj kraj koji nalazimo u mnogim prevodima na engleski (iako se obično označava kao neautentičan) i u kasnijim grčkim rukopisima nije pripadao originalu. Dokaz da ti stihovi nisu bili u originalu Jevanñelja po Marku je slične vrste kao i za odeljak o ženi uhvaćenoj u preljubi i nema potrebe da ovde opet ulazim u sve detalje. Tih stihova nema u naša dva najstarija i najbolja rukopisa Jevanñelja po Marku, kao i u drugim važnim svedočanstvima. Stil tog odeljka se razlikuje od stila ostatka Markovog jevanñelja. Teško je razumeti prelazak sa prethodnog pasusa na ovaj (npr. u stihu 9. se uvodi Marija Magdalena kao da se dotad nije pominjala, iako se o njoj govori u prethodnim stihovima).
Šta su žene prećutale Isus, kojeg razapinju, u Markovoj priči kaže da će oni koji njemu veruju moći da isteraju demone u njegovo ime, da će govoriti nove jezike, da će hvatati zmije golim rukama, a ako popiju bilo kakav otrov, on im neće nauditi. Oni koji krenu njegovim putem, polagaće ruke na bolesne i lečiti ih. To je izvanredan odeljak, misteriozan, dirljiv i moćan. To je jedan od odeljaka koji koriste pentekostalci da bi pokazali kako će pravi Isusovi sledbenici biti u stanju da govore nepoznatim “jezicima”, što se dogaña pri njihovim sopstvenim bogosluženjima? I to je glavni odeljak na koji se oslanjaju “apalački hvatači zmija”, koji i dan-danas hvataju otrovne zmije rukama da bi pokazali svoju veru u Isusove reči, da im se neće ništa desiti ako to čine. Ali, tu opet ima jedan problem. I u ovom slučaju se taj odeljak nije nalazio u izvornom Jevanñelju po Marku. Njega je dodao neki kasniji pisar.
Okrnjeni rukopis Postoji još jedan problem sa grčkim jezikom koji taj prelaz čini još nezgrapnijim. U tom odeljku ima mnogo reči i fraza koje se ne nalaze ni na jednom drugom mestu u Jevanñelju po Marku. Ukratko, ima dovoljno dokaza da gotovo svi tekstolozi budu ubeñeni kako su ti stihovi dodati Jevanñelju po Marku. Pa, ipak, bez njih se priča završava prilično naglo. Zapazite šta se dešava kada se ti stihovi oduzmu. Ženama je rečeno da obaveste Isusove učenike da će on stići pre njih u Galileju i da će se tamo sresti; ali one, te žene, beže iz groba i ne kažu ništa nikome, “jer se plaše”. I tako se jevanñelje završava. Očigledno je da su pisari mislili da je taj kraj suviše nagao. Žene nisu rekle nikom? Dakle, učenici nikad nisu saznali za vaskrsnuće? A Isus se nije sam pojavio pred njima? Kako to
može da bude kraj! Da bi rešili taj problem, pisari su dodali drugi završetak. Neki naučnici se slažu s mišljenjem pisara da je stih 16:8 isuviše nagao završetak za jedno jevanñelje. Kao što sam ukazao, to ne znači da ti naučnici veruju da su poslednjih dvanaest stihova u našim kasnijim rukopisima bili u izvornom završetku - oni znaju da to nije slučaj - ali misle da je, možda, poslednja strana Jevanñelja po Marku, ona u kojoj Isus stvarno susreće učenike u Galileji, nekako bila izgubljena, i da svi naši prepisi tog jevanñelja potiču od tog jednog okrnjenog rukopisa, bez poslednje strane. To objašnjenje je sasvim moguće. Takoñe je moguće, po mišljenju nekih drugih naučnika, da Marko nije zaista nameravao da okončana svoje jevanñelje stihom 16:8. To je nesumnjivo šokantan kraj. Učenici nikad ne saznaju istinu o Isusovom vaskrsnuću zato što im žene to nikad nisu rekle. Jedan od razloga da mislimo kako je moguće da je Marko na taj način završio svoje jevanñelje jeste to što se takav kraj vrlo dobro slaže sa drugim motivima u tom jevanñelju. Kao što su proučavaoci Jevanñelja po Marku odavno primetili, u tom jevanñelju izgleda da učenici nikad nisu “shvatili” (za razliku od nekih drugih jevanñelja). Stalno se ponavlja da oni ne razumeju Isusa (6:51-52; 8:21), a kad im Isus u nekoliko navrata kaže da on mora da pati i umre, oni očigledno ne uspevaju da pojme njegove reči (8:31-33; 9:30-32, 10:33-40). Možda oni stvarno i nisu nikad razumeli (za razliku od čitalaca Jevanñelja po Marku, koji mogu da od početka razumeju ko je Isus zaista).
Nagli kraj Takoñe je interesantno da se zapazi da u čitavom Jevanñelju po Marku, kad god neko uspe da razume nešto o Isusu, Isus toj osobi nareñuje da ćuti - pa ipak ta osoba često prenebregava to nareñenje, pa širi novosti (npr. 1:43-45). Kakva je onda ironija što je ženama na grobu rečeno da ne ćute, već da govore, a one takoñe ignorišu to nareñenje - i ćute!
Ukratko, možda je Marko i nameravao da tako naglim krajem svog čitaoca ostavi na neki način uskraćenim - što je dovitljiv način da čitalac zastane, doñe do vazduha i upita: Šta? Kada je crkva počela da koristi profesionalne prepisivače da bi umnožavala tekstove? Postoje dobri razlozi da se to desilo negde pred početak 4. veka. Dotle je hrišćanstvo bila jedna mala, manjinska religija Rimskog carstva, kojoj su se često protivili, a ponekad je i progonili. Ali, ogromna promena se dogodila kada je rimski car Konstantin ozvaničio tu veru 313. godine. Iznenada je hrišćanstvo, od religije društvenih izgnanika, koje su progonile i lokalne rulje i carske vlasti, postalo glavni igrač na religioznoj pozornici Carstva. Ne samo da su progoni prestali, već je i najveća sila zapadnog sveta počela da obasipa crkvu naklonošću. Došlo je do masovnih preobraćenja, pa je u doba kada je sam car javno objavio svoju odanost hrišćanstvu postalo popularno biti Hristov sledbenik. Sve više i više visokoobrazovanih i izvežbanih ljudi je prelazilo u tu veru. Prirodno je da su oni bili podobniji da prepisuju tekstove hrišćanske tradicije. Ima razloga da pretpostavimo da su se u to vreme u glavnim urbanim zonama pojavili hrišćanski skriptoriji. Skriptorij je mesto za profesionalno prepisivanje rukopisa. Ima nagoveštaja da su hrišćanski skriptoriji radili početkom 4. veka. Godine 331. Hristove ere, car Konstantin, koji je želeo da se raskošne Biblije obezbede glavnim crkvama koje je on dao da se sagrade, napisao je zahtev Euzebiju, episkopu Cezareje, da načini pedeset primeraka Biblije na carev trošak. Euzebije se prema tom zahtevu poneo sa svom pompom i poštovanjem koje je car zasluživao, i postarao se da se on ispuni. Očigledno je da je poduhvat tog obima zahtevao profesionalni skriptorij, a da i ne govorimo o materijalu koji je bio potreban da se načine raskošni prepisi hrišćanskih spisa. Jasno je da je to sasvim drugačije vreme od perioda samo vek ili dva ranije, kada bi lokalne crkve naprosto zamolile nekog od svojih članova da nekako nañe dovoljno slobodnog vremena kako bi prepisao neki tekst.
Manje grešaka
Grčka i latinska Biblija
Od četvrtog veka, dakle, prepise tekstova su počeli da prave profesionalci; naravno da je to značajno smanjilo broj grešaka koje su se potkradale u tekstu. Na kraju, kako su prolazile decenije i vekovi, prepisivanje grčkih tekstova postalo je dužnost monaha koji su živeli van manastira i provodili vreme prepisujući svete tekstove pažljivo i savesno.
Prepisivačka praksa svetih spisa, odnosila se uglavnom na istočni deo Rimskog carstva, gde je grčki bio i ostao glavni jezik. Ali, nije prošlo mnogo vremena pre nego što su hrišćani u oblastima u kojima se nije govorilo grčki poželeli da imaju hrišćanske tekstove na sopstvenim, lokalnim jezicima.
Ta praksa se nastavila tokom srednjeg veka, sve do pronalaska štampe sa pokretnim slogom, u petnaestom stoleću. Ogromna masa preostalih grčkih rukopisa došla je do nas iz pera tih srednjovekovnih hrišćanskih pisara koji su živeli i radili na istoku (na primer, u oblastima koje danas pripadaju Turskoj i Grčkoj), poznatom kao Vizantijsko carstvo. Zbog toga se rukopisi od sedmog veka, pa nadalje, ponekad nazivaju “vizantijskim” rukopisima. Svi kojima je poznata rukopisna tradicija Novog zaveta znaju da su ti vizantijski prepisi tekstova bili veoma slični jedni drugima, dok se raniji prepisi značajno razlikuju kako meñusobno, tako i od tekstova koje nalazimo u kasnijim kopijama. Sada bi razlog za to trebalo da bude jasan: to je zavisilo od toga ko je prepisivao tekstove (profesionalac) i gde su oni radili (u relativno ograničenoj oblasti).
Latinski je, naravno, bio jezik velikog dela zapadnog carstva; sirijski se govorio u Siriji; koptski u Egiptu. U svakoj od tih oblasti knjige Novog zaveta prevedene su na njihove maternje jezike verovatno negde sredinom ili krajem drugog veka. A onda su te prevedene tekstove prepisivali pisari u svojim mestima. Posebno su značajni prevodi na latinski, pošto je to bio glavni jezik veoma velikog broja hrišćana na zapadu. Meñutim, problemi sa prevodima tekstova na latinski su se pojavili vrlo brzo, jer ih je bilo veoma mnogo, i znatno su se meñusobno razlikovali. Problem je došao do vrhunca krajem četvrtog veka hrišćanstva, kad je papa Damas naložio Jeronimu, najvećem naučniku svog vremena, da načini “zvanični” prevod na latinski koji bi mogli da prihvate kao merodavan tekst svi hrišćani koji govore latinski, u Rimu i šire.
Ipak, bila bi ozbiljna greška misliti da kasniji rukopisi, zato što se tako dobro meñusobno slažu, predstavljaju bolja svedočanstva o tome kakav je bio “originalni” tekst Novog zaveta. Jer, uvek se moramo zapitati: odakle su ti pisari nabavili te primerke koje su prepisivali na profesionalan način?
Sam Jeronim govori o mnoštvu dostupnih prevoda i baca se na posao da razreši taj problem. Izabravši jedan o najboljih postojećih prevoda na latinski, i poredeći taj tekst sa boljim grčkim rukopisima koje je imao na raspolaganju, Jeronim je načinio novo izdanje jevanñelja na latinskom.
Oni su ih dobili iz prethodnih tekstova, koji predstavljaju prepise još ranijih tekstova, koji su i sami prepisani sa još ranijih tekstova. Zato se tekstovi koji su verniji originalu, što je donekle iznenañujuće, nalaze upravo u tim promenljivim i amaterski rañenim kopijama iz najranijeg doba hrišćanstva, a ne u standardizovanim profesionalnim prepisima kasnijih vremena.
Možda je, takoñe, on ili neko od njegovih sledbenika, načinio novo izdanje i drugih knjiga Novog zaveta na latinskom. Taj oblik Biblije na latinskom, Jeronimov prevod, postao je poznat kao Vulgata (narodna), Biblija hrišćana latinskog jezika. To je bila Biblija zapadne crkve, koja je i sama prepisana i iznova prepisana još mnogo puta. Bila je to knjiga koju su hrišćani čitali, naučnici proučavali, a teolozi koristili vekovima, sve do današnjeg dana.
Danas ima gotovo dvadeset puta više prepisa latinske Vulgate nego grčkih prepisa Novog zaveta.
Na latinskom zapadu, grčka Biblija se smatrala stranom teologiji i učenosti; na latinskom zapadu, smatralo se da ona pripada grčkim pravoslavnim hrišćanima, za koje se govorilo da su šizmatici koji su se odvojili od prave crkve.
Promena bez korena
Malo je naučnika u zapadnoj Evropi moglo da uopšte čita grčki. I tako se, u početku, niko nije osećao obaveznim da štampa Bibliju na grčkom. Prvi zapadni naučnik kome je pala na pamet ideja da načini neku verziju grčkog Novog zaveta bio je španski kardinal po imenu Himenes de Cisneros (1437-1517).
Tekst Novog zaveta je prepisivan u prilično standardizovanom obliku kroz čitav srednji vek, i na istoku (vizantijski tekst) i na zapadu (latinska Vulgata). Pronalazak štamparske prese u 15. veku (izumeo je Johan Gutenberg, živeo od 1400. do 1468) promenio je iz korena sve što se tiče reprodukcije knjiga u celini, a posebno Biblije. Štampanje knjiga pokretnim slogom moglo je da garantuje da će svaka stranica biti potpuno identična svakoj drugoj stranici, bez ikakvih varijacija u pogledu reči. Prošli su dani prepisivača, od kojih je svaki pravio drugačiji prepis istog teksta, usled slučajnih i namernih izmena. Ono što je bilo štampano, bilo je kao urezano u kamen. Štaviše, knjige su mogle da se prave mnogo brže: nije više bilo neophodno da se kopiraju slovo po slovo. Usled toga, mogle su da postanu znatno jeftinje. Teško da je išta drugo toliko uticalo na savremeni svet kao štamparska mašina; naredna stvar po uticaju (koja bi, možda, mogla da premaši po značaju i štamparsku mašinu), jeste nastanak personalnog računara. Prvo glavno delo koje je štampano u Gutenbergovoj štampariji bilo je veličanstveno izdanje Biblije na latinskom, i bilo je potrebno šest godina (1450-1456) da se ono načini. U narednih pedeset godina, objavljeno je još oko pedeset izdanja Vulgate u raznim štamparijama Evrope. Možda izgleda čudno, ali nije bilo interesa da se u tim ranim godinama štamparstva odštampa neki primerak Novog zaveta na grčkom. Nije teško uvideti razlog: na njega smo već ukazali. Naučnici širom Evrope - uključujući i biblijske naučnike - bili su skoro hiljadu godina navikli da misle da je Jeronimova Vulgata prava Biblija crkve (slično kao kad neke današnje crkve misle da je verzija Biblije kralja Džejmsa “prava” Biblija.
Na tri jezika
Pod njegovim voñstvom, grupa naučnika, uključujući i Dijega Lopeza de Zunjiga, poduhvatila se da načini izdanje Biblije u nekoliko tomova. Bilo je to poliglotsko izdanje; tj. ono je reprodukovalo tekst Biblije na nekoliko jezika. Tako je Stari zavet predstavljen izvornim hebrejskim, latinskom Vulgatom i grčkom Septuagintom, u stupcima koji su bili postavljeni jedan kraj drugog. (Ono što su ti izdavači mislili o nadomćnosti Vulgate, može se videti po njihovim komentarima na ovo izdanje u predgovoru: oni su ga uporedili sa Hristom - koga predstavlja Vulgata - raspetim izmeñu dva razbojnika; lažni Jevreji su predstavljeni jevrejskim tekstom, a šizmatični Grci Septuagintom). To delo je štampano u gradu po imenu Alkala, čije je latinsko ime Komplutum. Zato je Himenesovo izdanje poznato kao Komplutumski poliglot. Iako je Komplutumski poliglot prvo štapano izdanje Novog zaveta na grčkom, on nije i prvo objavljeno izdanje. Kao što smo videli, Komplutum je odštampan do 1514, ali nije objavljen do 1522. U tom periodu je jedan preduzimljivi holandski naučnik, humanista, intelektualac Erazmo Roterdamski, sačinio i objavio jedno izdanje Novog zaveta na grčkom, i tako stekao čast da je uredio prvo objavljeno izdanje edicio princeps. Erazmo je niz godina proučavao Novi zavet, kao i druga velika antička dela, imajući u vidu da u odreñenom trenutku sastavi jedno izdanje za štampu. Ali, tek
kad je posetio Bazel, u avgustu 1514, izdavač Johan Frober ga je ubedio da krene dalje. I Erazmo i Frober su znali da je Komplutumski poliglot u radu, pa su požurili da objave grčki tekst što je pre moguće, iako su druge obaveze sprečile Erazma da se ozbiljno poduhvati tog posla sve do jula 1515. Tada je pošao u Bazel da potraži pogodne rukopise koje bi mogao da upotrebi za osnovu svog teksta. On nije otkrio neko bogatstvo rukopisa, ali je ono što je našao bilo dovoljno za taj posao. Većinom se oslanjao samo na šačicu kasnih srednjovekovnih rukopisa koje je obeležio kao kada se koriguje rukopis za štampara; štampar je uzeo tako obeležene rukopise i načinio slog direktno sa njih. Izgleda da se Erazmo za izdanje jevanñelja oslonio na samo jedan dvanaestovekovni prepis, a za Dela apostolska i Poslanice na drugi, takoñe iz 12. veka - iako je mogao da se posluži i nekolicinom drugih rukopisa i da unese ispravke prema njihovom zapisu. Za Knjigu otkrovenja morao je da pozajmi rukopis od svog prijatelja, nemačkog humaniste Johanesa Rojhlina. Na nesreću, na nekim mestima je bilo gotovo nemoguće čitati taj rukopis, a on je izgubio njegovu poslednju stranu, koja sadrži poslednjih šest stihova.
obimna, sa gotovo hiljadu strana. Pa, opet je sam Erazmo kasnije rekao da je ona “pre bila zbrzana nego ureñena”. Važno je shvatiti da je Erazmovo izdanje bilo editio princeps Novog zaveta na grčkom ne samo zato što je to interesantno kao istorijski detalj, već mnogo više zato što su, kako se proučavanje teksta razvijalo, Erazmova izdanja (on ih je načinio pet, i sva su bila načinjena na osnovu tog prvog na brzinu sakupljenog) postala merilo za objavljivanje grčkih tekstova Novog zaveta koje će izdavati zapadni štampari tokom više od tri stotine godina. Sledila su mnogobrojna izdanja na grčkom, koja su objavili izdavači čija su imena dobro poznata poznavaocima te oblasti (Stefanus Rober Estijen, Teodor Beza i Bonaventura i Abraham Elzevir). Ali, svi su se ti tekstovi manje ili više oslanjali na tekstove njihovih prethodnika, a svi oni potiču od Erazmovog teksta (sa svim njegovim greškama), koji se zasnivao na veoma malom broju rukopisa (ponekad samo na dva ili čak i jedan - a za neke delove Otkrovenja, ni na jedan!) nastalih relativno kasno u srednjovekovnom periodu. Izdavači uglavnom nisu tragali za novim rukopisima koji bi mogli biti stariji i bolji, kako bi svoje tekstove zasnovali na njima. Umesto toga, oni su naprosto štampali i preštampavali isti tekst, unoseći samo manje izmene.
Erazmo u žurbi U svojoj žurbi da obavi posao, Erazmo je naprosto uzeo latinsku Vulgatu i preveo njen tekst ponovo na grčki, pa je tako stvorio neka mesta u tekstu kojih nema ni u jednom preostalom grčkom rukopisu. I to je, kao što ćemo videti, izdanje grčkog Novog zaveta koje su u sve praktične svrhe koristili prevodioci Biblije kralja Džejmsa otprilike jedan vek kasnije. Štampa Erazmovog izdanja počela je u oktobru 1515. i završena je za samo pet meseci. To izdanje je sadržalo na brzinu skupljen grčki tekst, kao i revidiranu verziju latinske Vulgate, jedno pored drugog. U drugo i kasnija izdanja, Erazmo je uključio sopstveni prevod teksta na latinski, umesto Vulgate, na užas mnogih tadašnjih teologa, koji su i dalje smatrali da je Vulgata “prava” Biblija crkve. Ta knjiga je bila
Priča o Jovanovoj zapeti Nesumljivo je da su neka od izdanja grčkih tekstova Novog zaveta, koje su objavili zapadni izdavači, značajna. Na primer, Stefanusovo treće izdanje iz 1550. zapaženo je kao prvo izdanje uopšte koje sadrži napomene koje ilustruju razlike izmeñu nekih od korišćenih rukopisa. Njegovo četvrto izdanje (1551) možda je još značajnije, pošto je to prvo izdanje Novog zaveta na grčkom koje deli tekst na stihove. Do tada, tekst je bio štampan ucelo, bez naznaka za podelu na stihove. Postoji jedna zabavna priča o tome kako je Stefanus obavio taj posao za pomenuto izdanje. Njegov sin je kasnije ispričao kako je Ste-
fanus odlučio da tekst podeli na stihove (kakvi su većinom zadržani u našim prevodima na engleski) dok je putovao na konju. Nesumnjivo je on hteo da kaže kako je njegov otac “radio na putu” - to jest, da je unosio brojeve stihova uveče, u gostionicama u kojima je odsedao. Ali, pošto njegov sin bukvalno kaže da je Stefanus načinio te izmene “jašući na konju”, neki duhoviti komentatori su pretpostavili da je on zapravo obavljao svoj posao u prolazu, pa kad god bi se njegov konj neočekivano trznuo, Stefanusovo pero bi poskočilo, što objašnjava neke prilično čudne podele na stihove, koje još nalazimo u našem prevodu Novog zaveta na engleski.
Tri su jedno Ali, važnija stvar na koju ovde hoću da ukažem jeste to što su sva naredna izdanja - uključujući i Stefanusovo - na kraju krajeva potekla od Erazmovog editio princeps, koje je bilo zasnovano na nekim prilično kasnim i ne obavezno pouzdanim grčkim rukopisima - onima koje je našao u Bazelu i onima koje je pozajmio od svog prijatelja Rojhlina. Ima razloga da sumnjam da su ti rukopisi bili posebnog kvaliteta, jer to su naprosto bili rukopisi kojih je uspeo da se dokopa. Zaista, kako ispada, ti rukopisi i nisu bili najboljeg kvaliteta; na kraju krajeva, oni su nastali nekih hiljadu i sto godina posle originala! Na primer, glavni rukopis koji je Erazmo koristio za jevanñelja sadržao je i priču o ženi uhvaćenoj u preljubi u Jevanñelju po Jovanu i poslednjih dvanaest stihova Jevanñelja po Marku, što su odeljci koji nisu izvorno pripadali jevanñeljima, kao što smo videli u prethodnom poglavlju. Ali, ima jedan ključni pasus svetih spisa koji Erazmov izvor nije sadržao. To je priča u prvoj Poslanici Jovanovoj 5:7-8, koju su naučnici nazvali Jovanovom zapetom, koja se nalazi u rukopisima latinske Vulgate, ali ne i u najvećem broju grčkih rukopisa - jedan pasus koji je dugo omiljen hrišćanskim teolozima, pošto je to jedini pasus u čitavoj Bibliji koji izričito
opisuje doktrinu o Trojstvu, da božanstvo ima tri ličnosti, ali da sve tri čine samo jednog Boga. U Vulgati, taj pasus glasi: Ima tri koji svedoče na nebu: Otac, Reč i Duh, a tih tri su jedno; i ima tri koji svedoče na zemlji, Duh, Voda i Krv, i tih tri su jedno. To je misteriozan odeljak, ali neuporediv po podršci koju pruža tradicionalnom učenju crkve o “trostrukom Bogu koji je jedno”. Bez tog stiha, doktrina o Trojstvu morala bi da se posredno izvodi iz više raznih pasusa, koji u kombinaciji pokazuju da je Hrist Bog, kao što je to Duh i sam Otac, a da ipak postoji samo jedan Bog. Za razliku od toga, taj pasus direktno i jezgrovito iznosi tu doktrinu. Ali, Erazmo to nije našao u grčkim rukopisima, u kojima umesto toga naprosto piše: Ima trojica koji svedoče: Duh, Voda i Krv, i ta tri su jedno. Gde su nestali “Otac, Reč i Duh”? Oni nisu bili u Erazmovom primarnom rukopisu, niti u bilo kom drugom koji je konsultovao, pa ih je, prirodno, izostavio iz svog prvog izdanja grčkog teksta. To je više od svega drugog razgnevilo teologe njegovog doba, koji su optužili Erazma da kvari tekst u nastojanju da ukloni doktrinu o Trojstvu i da obezvredi njenu posledicu, doktrinu o potpunoj božanstvenosti Hrista. Posebno je Zunjiga, jedan od glavnih urednika Komplutumskog piliglota, javno blatio Erazma i insistirao da u svojim narednim izdanjima on vrati te stihove na njihovo pravo mesto. Kako priča kaže, Erazmo se - možda u nekom trenutku slabosti - složio da ubaci te stihove u neko buduće izdanje svog Novog zaveta na grčkom, ali pod jednim uslovom: da njegovi protivnici obezbede grčki rukopis u kome se može naći taj stih (nije bilo dovoljno da se on nañe u latinskim rukopisima). I tako je taj grčki rukopis obezbeñen. Zapravo, načinjen za tu priliku. Izgleda da je neko prepisao grčki tekst Poslanica, pa kad je došao do navedenog pasusa, preveo je latinski tekst na grčki, dajući Jovanovoj zapeti njen poznati, teološki koristan oblik. Drugim rečima, rukopis koji je donet Erazmu bio je šesnaestovekovni proizvod, načinjen po narudžbi.
Samo za Erazma Uprkos svojim nedoumicama, Erazmo je održao reč i uključio Jovanovu zapetu u svoje naredno izdanje i sva ostala naredna izdanja. Ta izdanja su, kao što sam pomenuo, postala osnova za naredna izdanja Novog zaveta na grčkom koje su potom ponavljali izdavači poput Stefanusa, Beze i Elzevirovih. To izdanje polužilo je kao oblik teksta koji su upotrebili preodioci Biblije kralja Džejmsa. I čitaocima tako poznati pasusi engleske Biblije - od kralja Džemsa 1611, pa nadalje, sve do savremenih izdaja dvadesetog veka - uključuju ženu uhvaćenu u preljubi, poslednjih dvanaest stihova Jevanñelja po Marku i Jovanovu zapetu, iako se nijedan od tih delova ne može naći u starijim i boljim rukopisima Novog zaveta na grčkom. Oni su ušli u svest engleskog govornog područja naprosto istorijskom slučajnošću, zasnovanom na onim rukopisima koji su se upravo našli pri ruci Erazmu, i na rukopisu koji je napravljen radi njega. Džon Mil, predavač Kvins koledža u Oksfordu, potrošio je trideset godina napornog rada da sakupi materijale za svoje izdanje Novog zaveta na grčkom. Tekst koji je on štampao bio je naprosto tekst Stefanusovog izdanja iz 1550. godine. Ali, ono što je bitno za Milovo izdanje nije tekst koji je upotrebio, već različita odstupanja od tog teksta koji citira u kritičkim napomenama. Mil je imao pristup tekstovima oko sto grčkih rukopisa Novog zaveta. Pored toga, on je pažljivo proučio spise prvih crkvenih otaca, da bi video kako oni citiraju taj tekst - pretpostavljajući da možemo da rekonstruišemo rukopise koji su bili dostupni tim ocima proučavanjem njihovih citata. Štaviše, iako on nije poznavao druge antičke jezike, osim latinskog, upotrebio je jedno ranije izdanje koje je objavio Volton, da bi video gde se starije verzije na jezicima kao što su sirijski i koptski razlikuju od grčkog. Zahvaljujući tom intenzivnom tridesetogodišnjem naporu da sakupi materijale, Mil je objavio svoj tekst praćen napomenama u kojima ukazuje na mesta na kojima se razlikuju svi
preživeli materijali koji su njemu bili dostupni. Na zaprepašćenje i užas mnogih svojih čitalaca, Milove napomene su izdvojile nekih trideset hiljada razlika meñu preživelim svedocima, trideset hiljada mesta na kojima razni rukopisi, citati crkvenih otaca i druge verzije imaju drugačiji tekst za pasuse iz Novog zaveta.
Prerana smrt Štaviše, u svom prikazu podataka koje je sakupio, Mil nije bio iscrpan. On je, zapravo, našao mnogo više od trideset hiljada mesta na kojima postoji razlika samo što nije citirao sve što je otkrio, izostavljajući varijacije koje se, primerice, tiču reda reči u rečenici. Uticaj Milovog izdanja se odmah osetio, iako on sam nije poživeo da vidi kako se drama razvija. Umro je od kapi samo dve nedelje pošto je njegovo obimno delo objavljeno. Njegova prerana smrt (za koju jedan od svedoka kaže da je nastupila “zato što je pio previše kafe”!) nije sprečila klevetnike da počnu sa svojim poslom. Najteži napad je došao posle tri godine, u učenom delu koje je napisao Milov suparnik po imenu Danijel Vitbi. On je 1710. objavio niz beleški o tumačenju Novog zaveta, kojima je dodao apendiks na sto strana u kome podrobno ispituje varijante koje Mil citira u svom kritičkom delu. Vitbi je bio konzervativni protestantski teolog čiji osnovni stav je glasio da čak i ako Bog nije hteo da spreči da se greške potkradu u prepisanim kopijama Novog zaveta, istovremeno ne bi nikad dopustio da taj tekst bude toliko iskvaren (tj. izmenjen) da ne bi mogao da na odgovarajući način ostvari svoj božanski cilj i svrhu. I tako Vitbi žali: Ja zato patim i potresen sam što u Milovom uvodu nalazim toliko toga što sasvim jasno oslikava kolebljivost njegove vere, ili u najmanju ruku daje dobar povod drugima za sumnju. Dok je Mil poznavao ili istražio nekih sto grčkih rukopisa da bi otkrio svojih trideset hiljada varijanti, mi danas poznajemo mnogo, mnogo više. Prema poslednjem računanju, otkriveno je i katalogizovano više od sedam hiljada i
petsto grčkih rukopisa. To je sedamdeset pet puta više nego što je Mil znao u 1707. Tih sedam hiljada i petsto rukopisa uključuju sve od najmanjih odlomaka rukopisa - veličine kreditne kartice - pa do veoma obimnih i veličanstvenih dela, sačuvanih u celini. Neki od njih sadrže samo jednu knjigu Novog zaveta; drugi sadrže malu zbirku (na primer, četiri jevanñelja, ili Pavlove poslanice); veoma malo ih sadrži čitav Novi zavet. Pored toga, postoji mnogo rukopisa različitih ranih verzija (prevoda) Novog zaveta.
Stihovi zlatom vezeni Grčki rukopisi Novog zaveta (danas ih je katalogizovano više od 7.500) po starosti variraju od početka drugog veka (jedan mali odlomak, zvani P, koji sadrži nekoliko stihova iz Prve poslanice Jovanove 18) do šesnaestog veka. Po veličini se znatno razlikuju: neki su mali prepisi koji mogu da stanu u šaku, kao što je koptski prepis Jevanñelja po Mateju, zvani Šeidski kodeks, veličine 10 x 2,5 cm; drugi su veoma veliki i impresivni primerci, meñu kojima je već pomenuti Sinajski kodeks, veličine 37,5 x 34 cm, što je veoma velika površina kada se potpuno otvori. Neki od tih rukopisa su jeftini, žurno napravljeni prepisi; neki su zapravo prepisivani na već korišćene strane (dokument sa njih je izbrisan i tekst Novog zaveta napisan na izbrisanim stranicama); ostali su izuzetno raskošni i skupi primerci, uključujući i neke pisane srebrnim ili zlatnim mastilom na pergamentu potopljenom u purpur. Po pravilu proučavaoci govore o četiri vrste grčkih rukopisa. (1) Najstariji su rukopisi na papirusu, pisani na materijalu izrañenom od papirusne trske, važnom, ali jeftinom i upotrebljivom materijalu za pisanje u antičkom svetu; oni datiraju iz drugog do desetog veka. (2) Majuskule (sa velikim slovima) - rukopisi načinjeni od pergamenta (životinjska koža, ponekad zvana i vellum), nazvani tako po velikim slovima, donekle nalik na naša velika slo-
va, kojim su pisani; oni većinom datiraju iz četvrtog do devetog veka. (3) Minuskule (sa malim slovima) - rukopisi takoñe načinjeni na pergamentu, ali pisani manjim slovima, koja su često kombinovana (bez podizanja pera sa stranice) u pisanje koje je neka vrsta grčkog ekvivalenta kurzivnom pismu: oni datiraju iz devetog veka i kasnije. (4) Lekcionari su obično po formi takoñe minuskule, ali umesto da se sastoje od knjiga Novog zaveta, oni sadrže, odreñenim redom odlomke uzete iz Novog zaveta za korišćenje u crkvi svake nedelje ili svakog praznika (nalik na lekcionare ili časoslove koji se koriste u crkvama danas).
Sveta imena Pored tih grčkih rukopisa, mi znamo za oko deset hiljada rukopisa latinske Vulgate, a da i ne pominjemo rukopise na drugim jezicima, kao što su sirijski, koptski, jermenski, starogruzijski, ruskoslovenski (crkvenoslovenski), i slično (prisetite se da je Mil imao pristup samo nekolicini antičkih verzija, a i njih je poznavao samo u njihovom prevodu na latinski). Pored toga, imamo spise crkvenih otaca, kao što su Kliment Aleksandrijski, Origen i Atanasije od Grka, i Tertulijan, Jeronim i Avgustin od Rimljana - a svi oni citiraju tekstove Novog zaveta na odreñenim mestima, pa tako omogućuju da rekonstruišemo kakvi su bili ti rukopisi (danas uglavnom izgubljeni ili možda sklonjeni i nedostupni). Sa tim obiljem dokaza, šta možemo da kažemo o ukupnom broju varijanti koje su poznate danas? Naučnici se u svojim procenama znatno razilaze - neki kažu da postoji 200.000 poznatih varijanti, neki kažu 300.000, neki 400.000 i više! To ne znamo pouzdano zato što, uprkos impresivnom razvoju kompjuterske tehnologije, niko još nije uspeo da ih sve prebroji. Možda je, kao što sam ovde ukazao, najbolje da jednostavno tu stvar prikažemo poreñenjem. Postoji više razlika meñu našim rukopisima nego što ima reči u Novom zavetu.
Nema sumnje da je slučajne pisarske greške pogoršavalo to što su svi grčki rukopisi pisani u scriptuo continua - bez znakova interpunkcije, pa čak i bez razmaka izmeñu reči. To znači da su reči koje izgledaju slično često bile brkane. Na primer, u Prvoj poslanici Korinćanima, Pavle kaže svojim čitaocima da treba da se posluže Hristom, jagnjetom Pashe, a ne treba da jedu “stari kvasac, kvasac poročnosti i zla”. Poslednja reč, zlo, piše se na grčkom poneras, što kako ispada, prilično liči na reč “seksualni nemoral”, porneias. Razlika u značenju možda nije tako krupna, ali je značajno to što Pavle u nekoliko preživelih rukopisa eksplicitno upozorava ne na zlo u celini, već posebno na seksualnu poročnost. Do takve vrste grešaka je još pre dovodila okolnost u kojoj su pisari ponekad skraćivali odreñene reči da bi uštedeli vreme i prostor. Na primer, grčka reč za “i” je KAI, za koju su neki pisari naprosto pisali početno slovo K, sa nekom vrstom crte nadole na kraju, da bi ukazali da je to skraćenica. Druge uobičajene skraćenice predstavljaju ono što su naučnici nazvali nomina sacra (sveta imena), kao što su Bog, Hrist, Gospod, Isus i Duh, koja su se skraćivala ili zato što su se pojavljivala veoma često, ili da bi se pokazalo da se na njih obraća posebna pažnja.
Omaške oka Te razne skraćenice su ponekad zbunjivale kasnije pisare, koji su ih brkali meñusobno ili pogrešno čitali skraćenicu kao celu reč. I tako, na primer, u Poslanici Rimljanima (12:11), Pavle moli svog čitaoca da “služi Gospodu”. Ali, reč Gospod, Kuriw, u rukopisima je tipično skraćivana kao Kw (sa crtom povrh slova), što su neki od prvih pisara pogrešno pročitali kao skraćenicu za Kairw, što znači “vreme”. I tako u tim rukopisima Pavle podstiče svoje čitaoce da “služe vreme”. Slično i Prvoj poslanici Korinćanima (12:13), Pavle tu ukazuje da su svi u Hristu “kršteni u jedno telo” i da su svi oni “pijani od jednog duha”. Reč Duh (pneuma) se u najvećem broju rukopisa skraćivala kao pma, što su, razumlji-
vo, neki pisari mogli da pogrešno pročitaju (i pročitali su!) kao grčku reč za “piće” (POMA); i tako po njima Pavle kaže da su svi “pijani od jednog pića”. Jedna uobičajena vrsta grešaka u grčkim rukopisima javlja se kad bi se dva reda teksta, koji se prepisivao, završila istim slovima ili istim rečima. Pisar je možda prepisao prvi red teksta, pa bi mu oko, kad bi se vratilo na stranicu, palo na iste reči u narednom redu, umesto u redu koji je upravo prepisao; on bi nastavio da prepisuje odatle, a usled toga bi izostavio reči i/ili redove koje su izmeñu. Takva vrsta greške se naziva periblepsis (“omaška oka”), izazvana “istim završecima”. Ponekad ovakva greška može da bude katastrofalna po značenje teksta. U Jevanñelju po Jovanu (17:15), Isus, u svojoj molitvi Bogu, o svojim sledbenicima kaže: Ja ne tražim da ih čuvaš od Sveta, već da ih čuvaš od zla. Ali, u jednom od naših najboljih rukopisa (Vatikanski kodeks iz 4. veka), reči od “sveta...” do “... čuvaš od” su izostavljene, pa Isus izgovara nesrećnu molitvu: Ja ne tražim da ih čuvaš od zla. Ponekad su slučajne greške pravljene ne zato što su reči izgledale, već zato što su zvučale slično. To se moglo dogoditi, na primer, kad bi pisar prepisivao tekst po diktatu - kada bi jedan pisar čitao iz rukopisa, a jedan ili više pisara prepisivali te reči u nove rukopise, kako se ponekad radilo u skriptorijima posle 4. veka. Ako bi se dve reči izgovarale isto, onda bi pisar koji je pisao mogao da nenamerno upiše pogrešnu u svoj prepis, posebno ako bi ona zvučala savršeno smisleno (iako pogrešno). Izgleda da se to dogodilo u Otkrovenju (1.5), gde se autor moli “onome koji nas je oslobodio grehova”. Reč za “oslobodio” (lusanti) izgovara se potpuno isto kao reč za “oprati” (lousanti), pa nije čudo što se u odreñenom broju srednjovekovnih rukopisa autor moli onome “koji nas je oprao od naših grehova”.
Pogrešan rodoslov Još jedan primer se javlja u Pavlovoj poslanici Rimljanima, u kojoj Pavle tvrdi da pošto smo
opravdani verom, imamo mir sa Bogom (Rimljanima, 5:1). Ali, da li je to rekao? Reč za “imamo mir”, konstatacija jedne činjenice, izgovara se potpuno isto kao hajde, da imamo mir, podsticanje. I tako u velikom broju rukopisa, uključujući i neke od najstarijih, Pavle ne ostaje uveren da on i njegovi sledbenici imaju mir sa Bogom, već moli sebe i druge da traže mir. To je pasus u kome tekstolozi teško mogu da utvrde koji je tekst ispravan. U Jevanñelju po Jovanu (5:39), Isus kaže svojim protivnicima da pregledaju svete spise... jer oni svedoče o meni. U jednom starom rukopisu, poslednji glagol je izmenjen u glagol koji zvuči slično, ali u tom kontekstu nema smisla. U tom rukopisu Isus kaže pregledajte svete spise... jer se oni ogrešuju o mene. Jedan drugi primer dolazi iz Knjige otkrovenja, u kojoj prorok ima viziju prestola Božjeg, oko koga beše duga koja izgledaše kao smaragd (1:3). U nekima od ranijih rukopisa, kaže nam se da oko prestola behu sveštenici koji izgledahu kao smaragd! Od hiljada i hiljada slučajnih grešaka koje su načinjene u našim rukopisima, možda najčudnije izgleda ona koja se pojavljuje u jednom minuskulu Četvorojevanñelja koji se zvanično označava kao br. 109, a nastao je u 14. veku. Pisar je očigledno prepisivao rukopis koji je saopštavao genealogiju u dva stupca. Iz nekih razloga, on nije prepisivao stubac po stubac, već je prepisivao red iz jednog, red iz drugog stupca. Usled toga, imena u genealogiji su izbačena iz poretka, pa su većina ličnosti ispala sinovi pogrešnog oca. Još gore, pošto drugi stubac koji je pisar prepisivao nije imao isti broj redova kao prvi, u prepisu koji je on načinio, otac ljudske rase (tj. poslednji koji se pominje) nije Bog, već neki Jevrejin po imenu Fares; a za samog Boga se kaže da je sin nekog čoveka po imenu Aram!
Novo vino i stare mešine Ponekad su prepisivači biblijskih spisa menjali tekstove zato što su mislili da oni sadrže činjeničnu grešku. Izgleda da je to bio slučaj na sa-
mom početku Jevanñelja po Marku, gde autor predstavlja svoje jevanñelje rečima: Baš kao što piše u knjizi proroka Isaije, ’Gle, šaljem glasnika pred vama... Ispravite mu puteve’. Problem je što taj citat uopšte nije iz Isaije, već predstavlja kombinaciju jednog pasusa iz Izlaska (23:20) i jednog iz Malahije (3:1). Pisari su shvatili da je to problem, pa su izmenili tekst tako da on glasi: Baš kao što piše u knjizi proroka... Sad nema problema sa pogrešnim pripisivanjem citata. Ali, skoro da nema sumnje šta je Marko izvorno napisao: pripisivanje Isaiji se nalazi u našim najstarijim i najbolje očuvanim rukopisima. Ponekad “greška” koju je neki pisar nastojao da ispravi nije bila činjenična, već greška u tumačenju. Dobro poznat primer nalazimo u Jevanñelju po Mateju (24:36), gde Isus predviña kraj ere i kaže da što se tiče tog dana i sata, niko ne zna - ni anñeli na nebu, pa čak ni Sin, već jedino Otac. Pisari su smatrali da je taj pasus težak: Sin Božji, sam Isus, ne zna kada će kraj doći? Kako to može biti? Zar on nije sveznajući? Da bi rešili taj problem, neki pisari su naprosto izmenili tekst izostavivši reči “pa čak ni Sin”. Sad, anñeli mogu da budu neznalice, ali Sin Božji - ne.
Josif i Marija U drugim slučajevima pisari su izmenili tekst ne zato što su mislili da u njemu postoji greška, već zato što su želeli da izbegnu da se on pogrešno razume. Primer je Jevanñelje po Mateju (17:12-13), u kome Isus identifikuje Jovana Krstitelja kao Iliju, proroka koji će doći na kraju vremena: Kažem vam da je Ilija već došao, a oni ga nisu prepoznali, već su mu učinili šta su hteli. Tako će isto Sin Čovečiji uskoro propatiti od njih. Tad njegovi učenici shvatiše da im on govori o Jovanu Krstitelju. Potencijalni problem je u tome što, ovako napisan, tekst može da se protumači kao da ne znači da je Jovan Krstitelj Ilija, već da je on Sin Čovečiji. Pisari su dobro znali da to nije slučaj, pa su neki od njih obrnuli tekst, stavljajući frazu “njegovi učenici shvatiše da im on govori o Jovanu Krstitelju” ispred izjave o Sinu Čovečijem. Ponekad su pisari menjali tekst iz očiglednih teo-
loških razloga, da bi se osigurali da “jeretici” neće zloupotrebiti tekst ili da bi obezbedili da on govori ono što su (pisari) već "pretpostavili" da znači. Postoje mnogobrojni primeri ove vrste promena. U drugom veku bilo je hrišćana koji su čvrsto verovali da je spasenje koje je doneo Hristos potpuno nova stvar, viša od svega što je svet ikad video, a svakako viša od judaističke vere iz koje se hrišćanstvo izrodilo. Neki hrišćani su išli toliko daleko da su tvrdili kako je pojava Hrista daleko nadišla judaizam, staru veru Jevreja. Pisarima takvih uverenja, parabola o novom vinu i starim mešinama koju pripoveda Isus mogla je da izgleda problematična. Niko ne stavlja novo vino u stare mešine... Već se novo vino mora staviti u nove mešine. A niko ko pije staro vino ne želi novoga, jer oni kažu, ’Staro je bolje’. (Jevanñelje po Luki, 5:38-39) Kako bi Isus mogao da ukazuje da je staro bolje od novog? Zar nije spasenje koje on donosi više od svega što judaizam (ili bilo koja druga religija) ima da ponudi? Pisari koji su smatrali da je ova izreka zbunjujuća naprosto su uklonili poslednju rečenicu, tako da sada Isus ne govori ništa o tome da je staro bolje od novog. Ponekad su pisari menjali tekst da bi se postarali da se njihova omiljena doktrina na odgovarajući način istakne. To nalazimo, na primer, u priči o Isusovoj genealogiji u Jevanñelju po Marku, koje počinje s Avramom, ocem Jevreja, i prati Isusov rodoslov od oca do sina sve do Jakova, koji je bio otac Josifa, muža Marije, koja rodi Isusa, koga zovu Hristos. (Matej, 1:16). Kako stvari stoje, ta genealogija već tretira Isusa kao izuzetan slučaj, pošto se ne kaže da je on “sin” Josifov. Ali, nekim pisarima to nije bilo dovoljno, pa su izmenili tekst tako da glasi: Jakov, koji je bio otac Josifov, kome je data u zaruke devica Marija koja rodi Isusa, koga zovu Hristos. Sad se Josif čak i ne naziva Marijinim mužem, već samo njenim verenikom, a za nju se jasno ističe da je bila devica - što je bila važna poenta za mnoge stare pisare!
Izmene u molitvi Jednu od najpoznatijih liturgijskih izmena teksta nalazimo u Lukinoj verziji molitve Oče naš. Tu molitvu nalazimo kod Mateja, i taj je duži, Matejev oblik, bio je i ostao najpoznatiji hrišćanima. Kad se uporedi, Lukina verzija izgleda beznadežno osakaćena. Oče, neka je sveto tvoje ime. Neka doñe carstvo tvoje. Daj nam svakog dana naš svakodnevni hleb. I oprosti nam naše grehe, jer mi opraštamo našim dužnicima. I ne navedi nas u iskušenje. (Luka, 11:2-4) Pisari su rešili problem kraće Lukine verzije tako što su dodali deo koji je poznat iz odgovarajućeg pasusa kod Mateja (6:9-13), pa sada, kao kod Mateja, ta molitva glasi: Oče naš, koji si na nebu, neka je sveto ime tvoje. Neka doñe carstvo tvoje i neka se ispuni volja tvoja, na zemlji kao i na nebu. Daj nam svakog dana naš svagdašnji hleb. I oprosti nam naše dugove kao što mi opraštamo našim dužnicima. I ne navedi nas u iskušenje, već nas izbavi od zla. Ta pisarska sklonost da “usklañuju” pasuse u jevanñeljima je sveprisutna. Gde god se ista priča priča u nekom drugom jevanñelju, ovaj ili onaj pisar će se sigurno postarati da te priče budu u savršenom skladu, uklanjajući razlike potezima svoga pera. Ponekad na pisare nisu uticali istovrsni pasusi, već usmeno predanje koje je kružilo o Isusu i priče koje su se pričale o njemu. To smo već u velikoj razmeri videli u slučaju žene uhvaćene u preljubi i poslednjih dvanaest stihova Jevanñelja po Marku. I u manjoj razmeri, možemo da vidimo kako je usmeno predanje uticalo na pisani tekst jevanñelja. Jedan istaknut primer je upečatljiva priča u Jevanñelju po Jovanu (5), u kojoj Isus isceljuje jednog invalida kraj banje Vitezde. Na početku te priče nam se kaže da je nekolicina ljudi - invalida, slepih, hromih i paralizovanih - ležala pored te bare, a da je Isus izdvojio jednog čoveka, koji je tu boravio trideset osam
godina, da bi ga izlečio. Kad je upitao tog čoveka da li bi želeo da bude izlečen, čovek odgovara da nema nikog ko bi ga stavio u banju, pa “kad se voda uzburka”, uvek se neko drugi progura. U našim najstarijim i najboljim rukopisima nema objašnjenja zašto bi taj čovek želeo da uñe u banju kad se voda uzburka, ali je usmeno predanje nadoknadilo taj manjak dodatkom stihovima 3-4, koji nalazimo u mnogim našim kasnijim rukopisima. Tu nam kažu da je “neki anñeo povremeno silazio u tu baru i talasao vodu, a prvi koji bi ušao nakon što se voda uzburka, bio bi izlečen”. Lep dodatak jednoj ionako interesantnoj priči.
ku kako bi se njegove stranice od pergamenta mogle iskoristiti da se na njima napišu neke propovedi sirijskog crkvenog oca Jevrema. Pošto stranice nisu bile potpuno izbrisane, nešto od teksta koji je stajao ispod se moglo videti, iako ne dovoljno jasno da bi se dešifrovala većina reči - čak i pošto je nekoliko vrsnih istraživača učinilo najbolje što se moglo. Ali, u Tišendorfovo doba bili su otkriveni hemijski reagensi koji su mogli da pomognu da se otkrije tekst koji je bio napisan ispod. Primenjujući pažljivo te reagense i polako krčeći put kroz tekst, Tišendorf je uspeo da doñe do njegovih reči, pa je tako načinio prvu uspešnu transkripciju tog ranog teksta i tako stekao za sebe odreñeni ugled meñu onima kojima je stalo do takvih stvari.
Srećni istraživač Smrt u dva portreta Jedan proučavalac iz 19. veka, koji je bio najprilježniji u otkrivanju i objavljivanju rukopisa Biblije, imao je interesantno ime - Lobegot Fridrih Konstantin Fon Tišendorf (1815-1874). Dobio je ime Lobegot (na nemačkom - slava Bogu) jer je pre roñenja njegova sujeverna majka videla nekog slepca i uplašila se da će se zbog toga njeno dete roditi slepo. Kada joj se sin rodio potpuno zdrav, ona ga je posvetila Bogu. Tišendorf je bio neuobičajeno prilježan istraživač, koji je svoj rad na tekstu Novog zaveta video kao sveti, od božanstva odreñeni zadatak. Jednom je napisao svojoj verenici: “Suočen sam sa svetim zadatkom, borbom da povratim izvorni oblik Novog zaveta”. Taj sveti zadatak on je nastojao da ispuni locirajući svaki rukopis, uvlačeći se u sve biblioteke i manastire koje je mogao da nañe. Nekoliko puta je obišao Evropu i “istok” (ono što bismo mi nazvali Srednjim istokom), nalazeći, transkribujući i objavljujući rukopise kud god bi pošao. Jedan od njegovih najranijih i najpoznatijih uspeha ticao se jednog rukopisa koji je već bio poznat, ali niko nije bio u stanju da ga pročita. To je Codex Ephraemi Rescriptus, smešten u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. Taj kodeks je izvorno bio grčki rukopis Novog zaveta, ali je izbrisan u dvanaestom ve-
Mateju i Luki bilo je teško da Isusu pripišu gnev, dok Marku nije. Čak i u priči o kojoj govorimo, po strani od tekstualnog problema u stihu 41, Isus ne postupa prema tom jadnom gubavcu u rukavicama. Nakon što ga izleči, on ga “žestoko izgrdi” i “izbaci napolje”. To je bukvalno značenje tih grčkih reči, koje se u prevodu obično ublažava. To su grubi izrazi, koji se na drugim mestima u Jevanñelju po Marku koriste u kontekstu žestokih sukoba i agresije (npr. kad Isus izgoni demone). Teško je da se shvati zašto bi Isus grubo izgrdio tog čoveka i izbacio ga napolje ako je osećao sažaljenje prema njemu; ali, ako je ljut, to je možda shvatljivije. Kakav utisak na čitaoca ostavlja portretisanje Isusa u uvodu Jevanñelja po Marku? Ostavljajući na trenutak po strani sve naše unapred stvorene zamisli o tome ko je bio Isus i naprosto čitajući taj tekst, moramo da priznamo da Isus tu ne izgleda kao krotki i blagi dobri pastir mekih crta sa prozorskih vitraža. Marko počinje svoje jevanñelje slikajući Isusa kao fizički i harizmatički moćan autoritativni lik sa kojim se nije šaliti. On ga predstavlja kao zadivljalog proroka u divljini; izbačen je iz društva da bi se u divljini borio sa Satanom i
divljim zverima; on se vraća da bi pozvao na hitno pokajanje uoči neposrednog dolaska Božijeg suda; on odvaja svoje sledbenike od njihovih porodica; on nadvladava svoje slušaoce svojim autoritetom; on kori i izgoni demonske sile koje mogu da potpuno savladaju puke smrtnike; on odbija da se povinuje zahtevima naroda, ignorišući ljude koji mole da ih primi. Jedina priča u tom uvodnom poglavlju Jevanñelja po Marku koja ukazuje na ličnu samilost jeste isceljenje tašte Simona Petra, koja leži bolesna u krevetu. Ali, čak se i to tumačenje samilosti može dovesti u pitanje. Neki duhoviti posmatrači su primetili da tašta, nakon što je Isus uklonio njenu groznicu, ustaje da bi ih služila, verovatno da im donese večeru. Da li je moguće da je u uvodnim scenama Jevanñelja po Marku Isus naslikan kao moćan lik sa jakom voljom i sopstvenim planom, harizmatični autoritet koji ne voli da mu smetaju? To bi svakako učinilo smislenim njegov odgovor izlečenom gubavcu, koga grubo izgrdi, a potom otera.
Izgon demona Ipak, postoji još jedno objašnjenje. Isus se ljuti i na drugim mestima u Jevanñelju po Marku. Sledeći put se to dešava u poglavlju 3, koje, upadljivo je, takoñe sadrži drugu priču o lečenju. Ovde se izričito kaže da je Isus ljut na fariseje, koji misle da on nije ovlašćen da u subotu izleči čoveka kljastog u jednu ruku. Na odreñeni način, još bližu paralelu imamo u priči u kojoj se Isusov gnev ne spominje eksplicitno, ali je ipak očigledan. U Jevanñelju po Marku, 9, kada Isus silazi sa Planine preobražaja sa Petrom, Jakovom i Jovanom, on nailazi na gomilu koja je okružila njegove učenike i jednog očajnog čoveka u sredini. Sina tog čoveka je opseo demon i on objašnjava tu situaciju Isusu, a potom ga poziva: Ako si u stanju, smiluj se i pomozi nam. Isus uzvraća ljutitim odgovorom: Ako si u stanju? Sve je moguće onome ko veruje. Čovek pada u još veće očajanje i moli: Verujem, pomozi mojoj neveri. Isus tada izgoni demona.
Krvavi znoj Ono što je upadljivo u tim pričama jeste da Isusov gnev izbija kad neko sumnja u njegovu voljnost, sposobnost ili božanski autoritet da leči. Možda se i u priči o gubavcu takoñe radi o tome. Kao u priči iz Jevanñelja po Marku, 9, neko bojažljivo prilazi Isusu da bi upitao: Ako bi hteo, ti možeš da me izlečiš. Isus se razbesni. Naravno da bi hteo, isto tako kao što je i u stanju i ovlašćen da to čini. On isceljuje tog čoveka, donekle neraspoložen, oštro ga izgrdi i otera ga. Za razliku od Marka, Jevanñelje po Luki nikad eksplicitno ne kaže da se Isus razbesneo. Zapravo, u njemu izgleda kao da se Isus uopšte ne uznemirava, ni na koji način. Umesto ljutitog Isusa, Luka slika hladnokrvnog Isusa. U tom jevanñelju postoji samo jedan odeljak u kome Isus izgleda da gubi prisebnost. I to je, što je baš interesantno, u odeljku u kome o njegovoj autentičnosti vatreno raspravljaju poznavaoci jevrejskih spisa. Taj odeljak se pojavljuje u kontekstu Isusove molitve na Maslinovoj gori, upravo pre nego što ga izdaju i uhapse (Luka 22:39-46). Nakon što se pridružio svojim učenicima da se mole, da ne bi pali u iskušenje, Isus ih ostavlja, klekne na kolena i moli se. Oče, ako je tvoja volja, ukloni ovaj pehar od mene. Ali da ne bude moja volja, već neka se izvrši tvoja. U velikom broju rukopisa, nakon ove molitve sledi priča koju ne nalazimo nigde u našim jevanñeljima; to je priča o Isusovoj intenziviranoj agoniji i takozvanom krvavom znoju: I anñeo s neba mu se javi, osnažujući ga. I pošto je bio u agoniji, poče da se moli još usrdnije, a njegov znoj posta nalik na kapi krvi koje padaju na zemlju. (st. 43-44). Ta scena se završava tako što Isus ustaje iz molitve i vraća se svojim učenicima, da bi ih zatekao usnule. On potom ponavlja svoje prvobitno uputstvo: Molite se, da ne biste pali u iskušenje. Na te reči, Juda stiže sa gomilom i Isusa hapse. I šta se dogaña? Učenici, koji se nisu molili, zaista “padaju u iskušenje”; oni beže sa poprišta, ostavljajući Isusa da se sam suoči sa svo-
jom sudbinom. A šta je sa Isusom, onim koji se molio pre nego što je njegovo iskušenje došlo? Kada gomila stigne, on se mirno predaje Očevoj volji, predajući se mučeništvu koje je bilo pripremljeno za njega. Lukina priča o Isusovom stradanju, služi tome da pruži primer vernima kako da ostanu čvrsti pred licem smrti. Ona pokazuje da jedino molitva može da pripremi čoveka da umre. Umesto da uñe u svoje stradanje obrvan strahom i drhtanjem, sa agonijom u pogledu sudbine koja ga čeka, Lukin Isus ide u smrt mirno i kontrolisano, sa poverenjem u volju svog Oca do samog kraja. Upadljiva je činjenica, od posebnog značaja za ovaj tekstualni problem, da je Luka mogao da stvori takvu Isusovu sliku samo uklanjanjem onog predanja iz svog izvora (Jevanñelja po Marku) koje joj se suprotstavlja. Kod Luke je potpuno izostavljen Markov iskaz da Isus počinje da biva žalostan i uznemiren (Marko, 14:33), kao i Isusov komentar njegovim učenicima: Moja duša je duboko uznemirena, čak do smrti (Marko, 14:34). Umesto da padne na zemlju u patnji (Marko, 14:35), Lukin Isus klekne na kolena (Luka 22:41). Kod Luke, Isus ne traži da ga mimoiñe taj čas (uporedi Marko 14:36, 39, 41). A, umesto da se moli, tri puta da ga mimoiñe taj pehar (Marko, 14:36,39,41) on to traži samo jednom (Luka, 22:42), pre svoje molitve - samo što kod Luke to čini pod važnim uslovom: Ako je to tvoja volja. I tako, dok Lukin izvor, Jevanñelje po Marku, pokazuje Isusa kako se u patnji moli u vrtu, Luka je potpuno preoblikovao tu scenu da bi pokazao smirenog Isusa koji se suočava sa smrću. Jedini izuzetak je Isusov “krvav znoj”, priča koje nema u našim najstarijim i najboljim dokumentima. Zašto bi se Luka toliko trudio da ukloni Markov portret Isusa koji pati ako bi Isusova patnja trebalo da bude poenta njegove priče?
Prikivanje na krst Jasno je da Luka ne deli Markovo poimanje da Isus pati i da je na ivici očajanja. Nigde to nije očiglednije nego u njihovim pričama o Isusovom raspeću. Marko slika Isusa kako ćuti na putu do Golgote. Njegovi učenici su se razbežali; čak i verne žene gledaju samo “sa odstojanja”. Svi prisutni mu se podsmevaju - prolaznici, jevrejske voñe i oba razbojnika. Markov Isus je prebijen, ismevan, a napustili su ga i zaboravili ne samo njegovi sledbenici, već na kraju i sam Bog. Njegove jedine reči u čitavom prosedeu dolaze na samom kraju, kad on glasno povika: Moj Bože, moj Bože, zašto si me ti napustio? On zatim glasno krikne i umre. I ovaj portret je, opet, u oštroj suprotnosti sa onim što nalazimo kod Luke. U Lukinoj priči, Isus uopšte ne ćuti, a kad govori, pokazuje da i dalje kontroliše situaciju, pun pouzdanja u Boga, svog Oca, pouzdanja u svoju sudbinu, brižan za sudbinu ostalih. Na putu ka svom raspeću, prema Luki, kada Isus vidi grupu žena koje jecaju, on im kaže da ne plaču zbog njega, već zbog sebe i svoje dece, zbog nesreće koja će ih uskoro zadesiti (23:27-31). Dok ga prikivaju na krst, umesto da ćuti, on se moli Bogu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (23:34). Na krstu, u bolovima svog stradanja, Isus se upušta u inteligentan razgovor sa jednim od razbojnika koji je raspet pored njega, uveravajući ga da će tog dana biti zajedno u raju (23:43). I najizražajnije od svega, umesto da na kraju patetično krikne zato što su ga napustili, Lukin Isus, u punom poverenju da stoji pred Bogom, predaje svoju dušu svom voljenom Ocu: Oče, u tvoje ruke predajem svoj duh (24:46). Teško je preceniti značaj tih izmena koje je Luka načinio u odnosu na svoj izvor (Marka) za razumevanje našeg tekstualnog problema. Ni u jednoj tački Lukine priče o stradanju Isus ne gubi kontrolu, niti je ikad u dubokoj i iznurujućoj strepnji za svoju sudbinu. On je tu odgovoran za svoju sopstvenu sudbinu, zna šta mora da uradi i šta će mu se desiti kad to uradi. To je čovek koji je u miru sa samim sobom i smiren pred licem smrti
ISTORIJA
Profesor Džej Kenedi, istoričar nauke sa univerziteta u Mančesteru, tvrdi da dela antičkog filozofa Platona u sebi imaju skriveni kod, i da je uspeo da ga dešifruje. On kaže da je Platon, koji je dobro poznavao matematiku, koristio pravilan uzorak simbola, kako bi svojim delima dao gotovo “muzičku” strukturu.
zofije. Baš kao i za ostala velika otkrića, Kenedi priznaje da je i za njegov “Eureka trenutak” bila zaslužna sreća. Dok je jednim studentima predavao o “Republici”, za druge je pripremao kurs o muzici i matematici u staroj Grčkoj, uvideo je vezu. - U originalnim spisima sam shvatio da je Platon koristio isti obrazac simbola, koji je nasledio od Pitagorinih sledbenika, kako bi dao svojim knjigama skrivenu strukturu - kaže dr Kenedi. - To je, u suštini, muzički kod, jer je Platon, kao i njegovi savremenici, verovao da je muzika ključ za matematiku i kosmos. Koristio je tadašnje muzičke skale, i to su bila uputstva za skrivena značenja iza naizgled “običnih” rečenica. Ovo je vrlo značajno otkriće. Ono ne menja samo našu prošlost, već i budućnost. Jer, sada možemo da shvatimo kako se zaista rañala moderna misao, a sa njom i naša kultura.
Platonove knjige odigrale su ključnu ulogu u postavljanju temelja kulture, ali postojanje “Platonovog koda” nikada nije dokazano. Dr Kenedi kaže da je otkrio “tajne poruke” u delima filozofa, koje će baciti novo svetlo na postanak nauke, matematike, ali i muzike i filo-
Ovaj “kod”, prema dr Kenediju, otkriva da je Platon predvideo naučnu revoluciju koja će se dogoditi dva milenijuma kasnije. Morao je da sakriva svoje “prave” stavove, jer bi oni predstavljali pretnju za grčku religiju. A zbog toga je stradao i njegov učitelj Sokrat.
Namera da se rasvetli misterija Keopsove piramide koju čuveni egipatski spomenik već 4500 godina krije u svojoj dubokoj unutrašnjosti. Tim stručnjaka sa univerziteta u Lidsu namerava da konačno rasvetli misteriju Keopsove piramide koju čuveni egipatski spomenik već 4500 godina krije u svojoj dubokoj unutrašnjosti. Velika piramida u Gizi je četiri i po milenijuma odolevala svakom ko je pokušao
da prodre u njene tajne. Zagonetku će sada pokušati da odgonetne tim stručnjaka za robotiku sa Univerziteta u Lidsu koji u saradnji sa egipatskim Vrhovnim većem za antikvitete razvija robota koji bi trebalo da istraži unutrašnjost jedinog preostalog čuda antičkog sveta. U središtu piramide nalaze se dve prostorije Kraljeva i Kraljičina komora iz kojih vode po dva okna. Arheolozi veruju da su okna koja iz Kraljeve komore vode ka spoljnjem zidu piramide poslužili faraonovom duhu da zauzme svoje mesto meñu zvezdama. Za razliku od njih, okna u Kraljičinoj komori ne vode prema spoljašnjosti piramide i niko ne zna čemu služe.
ni od 60 metara. Deset godina kasnije, novim istrazivanjima tokom kojih je probijen otvor na vratima ustanovljeno je da postoje još jedna vrata na udaljenosti od 20 centimetara od prvih. Mali robot, nazvan Džedi po magu kog je Keops konsultovao prilikom planiranja izgradnje piramide, imaće zadatak da prodre iza ovih vrata i rasvetliti tajnu koja ona kriju. Profesor Robert Ričardson kaže: "Na ovom projektu radimo pet godina. Naš zadatak će biti da prikupimo podatke kako bi stručnjaci mogli da izvedu zaključke. Upravo privodimo kraju rad na robotu i planiramo da ga pošaljemo u Kairo do kraja godine. Nadamo se da ćemo dobiti sve neophodne podatke za rešavanje enigme", dodao je on.
Robot koji je 1992. godine ispitivao jedan od ovih prolaza otkrio je postojanje vrata na dubi-
Vojin Matić Ukazujući na karakteristične otpore prema novim otkrićima i saznanjima u okviru napretka naučne misli, Vojin Matić (1911-1999) u knjizi „Detinjstvo čovečanstva“ (Službeni glasnik), po kojoj je napisan ovaj tekst, aktualizuje pitanja mitske prošlosti, budući da se mnogi odgovori ne odnose isključivo na arhaičnu i tradicionalnu kulturu već i na savremenu civilizacijsku epohu. Društvo i pojedinci su se, kao što je poznato, oduvek poznatim mehanizmima tvrdokorno branili od prodora i uticaja novih istina, koje su dovodile u pitanje dotadašnja shvatanja i važeće predstave. Zato je recepcija novih saznanja uvek vezana za savladavanje i prevazilaženje izvesnih otpora i strahova.
Zagonetno, strašno i voljeno biće U našim narodnim pripovetkama baba je vrlo zagonetna. Ponekad podseća na vešticu koja ima kočeve pred kućom i na njih nabija glavu svakog ko ne ispuni njene uslove, pa je, očigledno, srodna boginji smrti. Ponekad hoće heroja za zeta, a to nas navodi na pomisao da se radi o matrilinearnom nasleñivanju, što susrećemo, s pojavom svetog kralja, na prelasku iz matrijarhata u patrijarhat, a ponekad, osim podataka da baba daje izvesna uputstva heroju i da ga često svojim savetima ili magijama sprečava da doñe do svoga cilja, o njoj ne znamo ništa.
U tim krajevima, prema drevnom verovanju živela je mitska baba: Babin Kuk kod Dubrovnika
Problem babe u našem narodnom predanju rasvetlio je Milan Budimir, koji njeno ime izvodi iz imena Ke-baba, koje još i danas živi u krabi Kumbavi, u Dalmaciji. Ke-baba je ime frigijske boginje Kibele, Velike majke, boginje planinskih vrhova, koja svoje ljubavnike, svete kraljeve, ubija posle ljubavnog čina. U Bosni se veruje da u svakoj većoj pećini živi divlja baba. Ogroman je broj toponima vezanih za naziv baba, meñu njima i Babin Kuk kod Dubrovnika, pa se može zaključiti da je u tim krajevima, prema drevnom verovanju, živela mitska baba. Baba je, u stvari, neka vrsta mitske ljubavnice, koja se, verovatno zbog osude vradžbina vezanih za babu, početkom hrišćanstva pretvorila u staricu. Ime Kibele potiče od jezičkih elemenata ku (m) b/p – (a), što znači duplja, put, pećina, šupljina u steni, grob, a od njih je nastala i reč baba. Istog korena, u proširenom smislu, reč se upotrebljava za šupljinu – matericu, pa nas to dovodi do naših babinja, koje postaju naslednice kao babice i kao demoni koji ugrožavaju život majke i novoroñenog deteta. One su velike, strašne, smrtonosne, ali i zavodljivo lepe, neroñene. Kod Hetita se pojavljuju na kočijama s upregnutim lavovima i drugim zverima, i srodne su vavilonskoj Lilit sa sovama, koja isto tako ugrožava porodilje i novoroñenu decu. U nekim našim pesmama pretvara se u lepu i mladu ženu kad je momak poljubi. Mnoga matrijarhalna božanstva se pri prelasku u patrijarhat, a naročito u hrišćanstvo, pretvaraju od lepih i zavodljivih, ali i strašnih i opasnih boginja u raznovrsne ñavole, pri čemu kao da doživljavaju svoju regresiju u teriomorfne, često kompozitne životinje, ili samo primaju ponešto od njih, obično neki detalj koji izaziva gañenje, kao što su životinjske noge ili kopita, rogovi, dlake, kandže i zubi, naročito očnjaci. Životinjski atributi su sačuvani iz najranijih totemističkih vremena i, prema verovanju kasnijeg doba, obično su prikriveni i pojavljuju se samo kad demoni pokažu „svoje pravo lice“, što odgovara pojavama jarke svetlosti vezane za pozitivna božanstva. Kao što pozitivna božanstva često šire miris ili neki drugi prijatan kvalitet, tako božanstva pretvorena u ñavole stvaraju smrad, zavijaju i urliču. Matrijarhalna božanstva u patrijarhatu postaju pali anñeli, i iz njih se, mislim, u herojskom ra-
zdoblju razvio i zmaj, koji menja pol kao i mnogi bogovi pri prelasku u patrijarhat, i sada, u edipalnom trouglu, počinje da napada i ubija pretežno muškarce. Zmaj je nasledio babu i po tome što živi u istim jamama, pod zemljom, u podrumima ili nekoj sličnoj prostoriji, i često je okružen, kao u priči „Aždaja i carev sin“, kosturima ubijenih.
Veštica iz dečjih priča Odnos prema agresivnoj boginji smrti odgovara današnjem odnosu deteta prema agresivnoj majci. I dete se mora, da bi moglo podneti majčinu agresivnost, identifikovati s njom kao agresorom.
U nekim religijama matrijarhata veštica je shvatana kao dvopolno biće Na taj način se majka u fantazmu doživljava kao falusna majka, pa su za nju karakteristični agresivni falusni simboli, kao što su rogovi (otud Babaroga), zubi, veliki nos ili jahanje na opkoračenoj metli. Baba se na taj način postepeno degeneriše u vešticu iz dečjih priča. U nekim religijama matrijarhata, meñutim, ona je shvatana kao dvopolno biće, pa se s oznakama oba pola pojavljuje od preistorijskih vremena, kao u helenskom mitu Apolon iz Dupljaje, ili Dofana. Kibela se bavi magijom, što nam daje ključ za rešenje problema uloge babe u našim narodnim
pripovetkama. Ona je, osim toga, i zaštitnica grobova i zveri. Boginja majka se u raznim jezicima rane istorijske Anadolije naziva i Ma, Amma i Nana, što odgovara i našem nazivu za staramajku, to jest baku. Srećemo je ponovo dosta izmenjenu, lepu i strašnu, u nordijskim srednjovekovnim pesmama, u sagama, kao Brunhildu u pesmi o Nibelunzima. Kao i naša baba, Brunhilda traži glave heroja koji se takmiče za njenu ruku, i ako je ne pobede, ona ih ubija. Samo, u germanskom mitu je još mlada i lepa, okružena tvrñavom čije zidove kiti glavama svojih prosaca. Naše babe već su stare i ružne, ali se motiv prosidbe, iako prikriveno, ipak javlja, što znači da naš pripovedač, živeći u jednom hristijanizovanom svetu, više nije logički uspevao da joj povrati mladost i lepotu. U pripoveci „Carev sin i devet paunica“, baba pokušava da oženi carevog sina svojom kćerkom. I matrijarhalno takmičenje za svetoga kralja sačuvano je i kod nas, kao i kod Germana. Naš carev sin služi babu i čini tri podviga, ali ne više da bi se, kao u indoevropskom uzoru, oženio njome, nego da bi došao do čarobnog, vilovitog konja. U nordijskom predanju i u pesmi o Nibelunzima sačuvan je i motiv takmičenja sa samom devojkom – poznat i u Mahabharati, a i kod nas u pripoveci „Devojka brža od konja“. Taj način sklapanja braka naziva se u indijskim izvorima svajamvara. Sigfrid ili Sigurd iz nordijskog predanja takmiči se tri puta, kao i naši heroji u narodnim pesmama i pripovetkama. I on, kao naš carević iz priče „Carev sin i devet paunica“, dolazi do vilovitog konja, kojega samo on može jahati. Razlika je u tome što naš carev sin pobeñuje lukavstvom uz pomoć izvesnih životinja, dok u jednoj verziji nordijskog mita Sigfrid siluje Brunhildu, razvaljuje vrata konjušnice i odvodi kobilu. Groteskna figura, kakva se u germanskom predanju javlja razvaljivanjem vrata, očigledno je simbol za silovanje, koje se u kasnijim verzijama izgubilo. Ono se, ipak, susreće i u kasnijim predanjima, i pesnik nam to simbolički saopštava pričom o uzimanju pojasa i prstena, što devojci oduzima njenu džinovsku moć i stvara okosnicu oko koje se razvijaju dalji sukobi u drami. Prikriveno silovanje dolazi do izraza u helenskim mitovima, u kojima predstavlja, prema Grevsu, preuzimanje božanske vlasti od strane muškaraca.
Kad devojka "bira samu sebe" Recimo, kod nas carev sin čuva kobilu i ždrebe: kobila se triput pretvara u druge životinje da bi pobegla, a baba došla do njegove glave. Uz pomoć tri životinje koje je ranije spasao, on uvek otkrije skrovište kobile i ždrebeta, i tako najzad izbegne smrt koja mu preti od babe i dobije zmajevitog konja, s kojim će oteti svoju devojku od zmaja.
Otmica devojke se kao motiv provlači kroz mitove, običaje i umetnička dela: prizor iz opere „Otmica iz saraja“ Volfganga Amadeusa Mocarta Germanska uspomena na silovanje sveštenice Velike majke i otimanje njene svete životinje nastavak je mlañe varijante mita u kojoj se nevesta zadobija takmičenjem: ovo je slično nasilju koje izvodi takmac za svetog kralja time što zauzdava divlje bikove, za razliku od starijih matrijarhalnih vremena, kada je sveštenica Velike majke odmalena gajila svete životinje i učila ih obrednim igrama. Nasilno zauzdavanje, prezanje i jahanje je patrijarhalna varijanta obredne igre sa životinjama. Otmica sveštenice i otmica njene svete životinje prvobitno su u obrednim razmenama rodovskih zajednica bile povezane, a tek kasnije je, u zavisnosti od razvoja zakona egzogamije, došlo do modifikacije i odvajanja ta dva elementa obrednog odnosa sa saradničkim rodom. Dimezil smatra da je svajamvara svadbeni običaj vezan za ratničku kastu u klasičnoj Indiji. Običaj u sebe uključuje otmicu i jednu specijalnu vrstu takmičenja, o čemu govori i ime ove svadbe, u kojoj devojka „bira samu sebe“ na taj način što okači izabranom mladiću venac o ra-
me. Simbolika venca ponavlja se u drastičnom obliku kao otimanje prstena, iako njega u starim nordijskim predanjima Brunhilda poklanja, a Zigfrid je kasnije izneverava, slično helenskim herojima Jasonu i Teseju. Obojica ostavljaju devojke koje su im pomagale u izvršenju zadatka, a slično i naš Kraljević Marko ubija kćerku Arap-age, koja ga je spasla tamnice. Indoevropske svadbe, u kojima grabljenjem neveste ili svete životinje dolazi do obrednog sukoba, ili njihov ostatak u vidu običaja i shvatanja da svadba obećava veći berićet ukoliko je krvavija, Južni Sloveni su naročito poštovali, negovali i umetnički obrañivali, tako da se tokom vremena iz njih razvio dramski sukob s naknadnim osećanjem krivice i moralnim dilemama.
vreme matrijarhata, kada je nastala motička zemljoradnja, i zemljoradničke i stočarske obrede izvodila je sveštenica ženskog božanstva, pa je verovatno da je žena koja je pripremala mlečne proizvode, prvobitno za žrtvu, bila predak hercegovačke babe. Pretpostavka se potpuno poklapa s činjenicom da su u Hercegovini postojali rodovi čija je sveta životinja bila turica, to jest krava. U drugim rodovima babe su, verovatno, čuvale konje, ponegde zmije – kao što je pitonka i Erehtejeva majka u Helena – ili neke druge životinje koje su predstavljale otelovljenje totem-predaka.
U pesmi „Ženidba Maksima Crnojevića“, kao i u klasičnim germanskim i helenskim spevovima koji počinju otimanjem devojke, raptusom, dolazi do sukoba dveju suprotnih strana i borbe do istrebljenja. Sukob Helena u Trojanskom ratu, kao i Burgunñana i Huna, završava se pogibijom i jedne i druge strane. Ali, dok je u Germana i Helena nevesta još mlada i privlačna naslednica Velike majke, u južnoslovenskim predanjima ona je postala stara i ružna čarobnica, pa se grabljenje prenosi na lepu i mladu devojku, a baba postaje uzgredna ličnost, samo jedna epizoda u traženju. I u Helena i Germana otimanje devojke tokom vremena prestaje biti centralni motiv, ali i dalje ima značajnu ulogu u razvoju radnje.
Majke bogova i boginje smrti Treba imati na umu da su različite elaboracije fantazma ranog edipalnog sukoba karakteristične za pojedine narode i time se sve više izdvajaju razne tradicije specifične za odreñeni narod. Tako se postepeno gubi utisak srodnosti. Iako su pojedini delovi često u dlaku isti, a neki toliko srodni da ih mnogi naučnici podvlače, teško ih je izdvojiti iz konteksta celokupne legende, dok je to uobičajen način u okviru psihoanalitičke interpretacije snova. Žena, bez obzira na svoje godine, koja se brinula o smoku, u Hercegovini se zvala baba. U
Ambivalentni stav prema boginji Velikoj majci odredio je čitav niz obreda u okviru pojedinih rodova I u nas je poznata majka Zmije-mladoženje. Sveštenice, koje su u matrijarhatu gajile a često i dojile totem-životinje, bile su najuvaženije ličnosti, majke bogova, a tokom daljeg razvoja odnosa prema objektima, naročito u analno-sadističkoj fazi, postale su zle boginje smrti, jer su, pored bogova, počele da žrtvuju i same ljude. Njihove obredne funkcije postepeno su neutralizacijom svedene na profana zanimanja, dostupna svima, pa su muškarci pri prela-
sku na patrijarhat preuzeli i same obredne radnje, i njihovim ubistvom prekinuli tradiciju ljudskih žrtava. Utroba strašne boginje smrti više se nije doživljavala kao zaštitnica nego kao grob koji u sebi skriva ogromnu magičnu snagu. Postepeno, napretkom suda realnosti, javila se sumnja u ponovno oploñenje posle žrtve, pa i u magičnu moć agresivne utrobe. Ambivalentni stav prema utrobi Velike majke agresivnoga perioda prenosi se s vremenom i na Majku-zemlju, u kojoj se nalaze, s jedne strane, žrtvovani, a s druge, ogromna bogatstva koja treba iskopati i izneti na svetlost dana. Iz majčine utrobe rastu i ljudi i životinje i bilje. Iz njenih šupljina duva blagotvorni vetar, koji je u isto vreme i strašan i berićetan, kao i Eolovi mehovi u helenskom predanju. Vetar iz mehova, ako se ne zna upravljati njime, prevrće i odnosi grobove, a ako se njime dobro rukuje, pomaže mornarima u plovidbi. U jednoj našoj priči koju navodi Čajkanović seljaci su zapušili rupu u zemlji iz koje je duvao vetar, ali kako posle toga ništa nije rodilo, ponovo su morali da je otvore. Očigledno, vetar iz zemlje se doživljavao kao da je iz mehova. Prvu bakarnu rudu u matrijarhatu iskopale su žene, i obrañivale su je pomoću meha za koji se držalo da ima magično dejstvo, a alhemičari su ga izjednačavali s matericom. Ambivalentni stav prema boginji Velikoj majci odredio je čitav niz obreda u okviru pojedinih rodova. U njima se produžavaju stare tradicije, ali prema promenjenom nadzemaljskom biću, strašnoj i lepoj zaštitnici koja se nameće svojom agresivnošću, pa joj se svi pokoravaju, ali koja istovremeno i gubi sve više od svojih libidinoznih projekcija.
Potomak majke-zveri Neke magijske radnje se pretvaraju u korisne aktivnosti, a druge se postepeno napuštaju bilo zato što, kako izgleda, nisu mogle uspešno da se razvijaju, bilo što su se izgubile u sukobu kultura. Napušteno je magijsko korišćenje izvesnih životinja, kakve su zmije i krokodili, koje, sem u izvesnim vrlo ograničenim kulturnim sredinama, ne predstavljaju izvor hrane, a više se nisu koristile u te svrhe ni mokraća ni balega krava.
I ove životinje su u početku bile totemi, a ti njihovi proizvodi, isto kao i mleko ili vuna, korišćeni su kao žrtve ili kao čarobna sredstva, ljubavni napici, lekovi, sredstva za prizivanje duhova i tako dalje. Ti neupotrebljivi produkti ostajali su stolećima u arsenalu sujeverja i zadržali se do skorašnjeg vremena, pa je, na primer, čak Pelagić u svom Narodnom lekaru, verujući da je posredi narodno iskustvo, preuzeo mokraću i balegu krave kao lek protiv izvesnih oboljenja.
Baba sa zverima izvodi ritualne igre, pomoću njih proriče, čara, štiti svoj narod: Ova simbolika javlja se i u Noći veštica Razni delovi totem-životinja, živih ili mrtvih, dugo su imali ulogu u sujevernom proricanju: Sloveni su proricali iz mokraće krava, lopatice jagnjeta, jaca kokoške. Da li su zmijski rituali, s pripitomljavanjem zmije, nekad doveli – osim do prikazivanja veština igre zmije uz neki instrument – i do nekih korisnih delatnosti, i da li pas, koji se tovio i klao u Meksiku pre dolaska Španaca, nije mogao postati koristan kao i azijska svinja, ostaje otvoreno pitanje; s druge strane, striža ovaca, predenje i tkanje vunenog vlakna, spremanje smoka, branje bilja i druge kultne aktivnosti, tokom vremena su postale dostupne svim ženama zajednice, a ne samo sveštenicama kulta u odgovarajućem rodu. Svete funkcije, dok su još bile u sastavu obreda, smele su izvoditi samo sveštenice, preci naših baba koje su čuvale smok. Ostale žene su samo učestvovale u obredu, identifikujući se s njima u toku njegovog izvoñenja. Drugi rodovi, koji nisu imali odgovarajući obred, mogli su do njegovih proizvoda doći samo obrednom razmenom, grabljenjem, obrednom krañom od roda u čijem se obredu gajila ta životinja ili
njen produkt pripremao. Tokom vremena, neutralizacijom odnosa prema odgovarajućim zamenama za objekt, grana privrede koja iz obreda proizlazi ili akcija s njim povezana postaje profana delatnost, pristupačna svakom, a od sveštenika se još samo traži da izvede obred otvaranja, koji se po pravilu završavao gozbom. Baba je potomak majke-zveri. Baba sa zverima izvodi ritualne igre, pomoću njih proriče, čara, štiti svoj narod, prede i tka i obavlja niz drugih magijskih radnji: peče posuñe, pretvara mleko u sir i kajmak, izvodi magiju sejanja i roda žitarica i počinje da kopa rude, ali traži i žrtve.
Od lunarne ka solarnoj mitologiji U našim narodnim pričama ima čitav niz sličnih uloga. Baba se, najverovatnije, krije u Vlaškoj Sibili, u div-devojci navrh Čemerna u pripoveci „Meñedović“, ali i u dobroj devojčici iz „Zlatorunog ovna“, u tkaljama, prediljama i, naročito, u krčmaricama naših narodnih pesama.
Litografi i umetnici trudili su se tokom stoleća da osmisle priče dajući im izvestan etički smisao i estetski oblik Manja izdiferenciranost raznih baba u našoj mitologiji i njihovo zajedničko ime, koje krije razne stupnjeve odnosa prema objektima raznih rodova, čine da je baba postala sinonim za vešticu, kojim se u narodu obeležava svaka žena koja vlada magijskim moćima i, obično, nanosi neko zlo. Teško je reći da li je posredi prvobitna nediferenciranost samog tipa Velike
majke, iz doba kada se ona tek počela različito nazivati i dobijati razne atribute prema rodovima, ili je reč o nediferenciranom obliku sličnom veštici u mnogim evropskim i drugim predanjima. Meñutim, ako uporedimo babe naših narodnih pesama i priča sa ženskim figurama, njihovim naslednicama u drugim vrstama narodnog predanja, otkrićemo da i u nas postoje meñu njima razlike. Razliku odaju životinje za koje se u odgovarajućem predanju vezuju. Postoji jedna baba zlog pogleda, čarobnica vrlo slična našim babama, a to je gorgona Meduza, iz helenske mitologije. Gorgone su tri sestre, mlañe sestre graja, kojih takoñe ima tri, i triju Hesperida. Meduza je majka jednog od malobrojnih helenskih mitskih konja za jahanje, Pegaza, kojeg je rodila u trenutku kada joj je Persej - zlatnim srpom, kako neki tvrde, dobijenim od Hermesa - odsekao glavu. I Meduza je bila lepa, kao i naše babe, ali se u Ateninom hramu sparila s Posejdonom i posle toga, zbog Atenine kletve, postala rugoba. Njen sin Hrisoar imao je tri glave i šest ruku, a ime mu potiče od reči srp, odnosno naziva za persijski krvavi mač. Meduza je ličnost za koju se misli da je izdvojena iz Atene, koja je u svojoj primitivnoj formi imala karakteristike i jedne i druge boginje. Individualizacijom, Meduza je postala neprijatelj Atene, i zbog toga ova pomaže Perseju. Atena ovim procesom dobija čovečnije crte, iako neki detalji i dalje odaju njenu svirepost; njen štit, prema nekim mišljenjima, napravljen je od Meduzine kože, a prema drugima je samo ukrašen njenom odsečenom glavom. Atena je sačuvala nešto i od Meduzinog strašnog pogleda, kojim bi svakog ko je vidi skamenila. Zlatni srp, kojim su druidski sveštenici ritualno odsecali imelu s hrasta, ukazuje samo na spoljnu sličnost izmeñu helenskog mita i keltskog obreda, čija se simbolika može samo nazreti, ali u oba slučaja oblik mača ili srpa ukazuje na mesečev kult, što potvrñuje i broj tri, odnosno tri mesečeve mene, ispoljen kroz tri lica boginja i navedene tri sestre. Razvojem od lunarne do solarne mitologije i panteona, osnovne mitologeme su pretrpele tolike izmene - a i litografi i umetnici trudili su se tokom stoleća da osmisle priče dajući im izvestan etički smisao i estetski oblik - da je vrlo teško poznati i izdvojiti njihovu prvobitnu formu.
Velika majka kao pokušaj matrijarhalnog monoteizma Potisnute nagonske težnje, koje su stvorile primitivne mitologeme, prate ih i dalje i stvaraju utisak lepote i mudrosti koje za njih obično vezujemo, i motivišu nas da ih odgonetnemo.
boginju, moguće nazreti njen prvobitni lik. Tako ima sličnosti u slici i ponašanju boginje Ine i Demetre, ili Demetre i Meduze: sve tri boginje bivaju silovane u obličju kobile i rañaju ždrepce. To bi značilo da je i Velika majka isto tako pokušaj matrijarhalnog monoteizma. U njoj su sjedinjene sve majke-zveri iz ranijeg totemizma, s tendencijom diferencijacije obreda prema rodu, a u okviru meñusobnog odnosa rodova u plemenu, u pravcu zemljoradnje, grnčarije, voćarstva, pripitomljavanja goveda, ovaca, konja, što predstavlja mozaik rodovskih zanimanja. Božanstva donjeg sveta čudno su prepletena. Da li je slovenski bog Veles zaista samo maskularizovana i antropomorfizovana Velika majka, odnosno jedno od njenih lica u njenom simboličnom dvopolnom, ljubavno agresivnom biću, koje je i muško i žensko, koje raña i hrani, voli i ubija?
Boginje su tokom vremena sačuvale toliko zajedničkih odlika: Majka Ranuka ovaploćenje indijske Velike majke Nesvesni sadržaji – u početku svesni, a kasnije potisnuti – tokom stoleća su izazivali projekcije onih koji su s njima dolazili u kontakt, pa bilo da se radilo o religiji, umetničkoj tvorevini ili običaju. Ti nesvesni impulsi izazivali su uzbuñenja kojih su se ljudi oslobañali obredom, običajem ili umetničkom sublimacijom, naročito od onog trenutka kada se počelo sumnjati u realnost njihovog postojanja. Postepena diferencijacija baba, majki totemzveri, koje su tipične za svaki rod iz koga su potekle, dovodi do njihovih različitih imena, a istovremeno se individualizuju i heroji koji ih grabe, siluju ili ubijaju, i vezuju se za pojedina plemena. Ali, i pored toga, one su sačuvale toliko zajedničkih odlika da je, prema specifičnim delatnostima roda koji je poštovao neku
Psihoanaliza je odavno otkrila da veštice predstavljaju falusnu majku, što bi značilo da jedinstven odnos prema objektu i sebi sjedinjuje parcijalne odnose prema dobroj i zloj majci. Veza htonskih božanstava s podzemnim prostorima vrlo je kompleksna. Sloveni imaju specifičnu mitologemu o podzemlju, koja se znatno razlikuje od helenske. Teorijski, doživljaj podzemlja stvorio se kod ljudi kada se svesno Ja počelo ograničavati od nesvesnog Ono, i kada su se nagonske težnje i fantazmi, koji čine srž u Ono, počeli doživljavati kao opasna i podzemna bića, različita od nekih drugih koja su shvatana kao prijateljska. Tokom razvoja, agresivne projekcije su se sve više odvajale od božanstava i doživljavale kao posebna bića koja su postepeno potiskivana u nesvesno i donji svet, i tako se pretvarala u htonske bogove. Zbog toga se često dešavalo da su se izvesni bogovi, u ranije vreme poštovani kao preci i zaštitnici nekog roda s vrlo visokim položajem u panteonu, pretvarali u htonska božanstva. Verovatno su u tome imali ulogu i politički odnosi meñu rodovima i plemenima, pri čemu se neko božanstvo nametalo ostalima.
Da li je bilo obrednog žrtvovanja dece? Kod Slovena se donji svet, u koji se odlazi posle smrti, zvao Nav, a u našim pričama se obično javlja kao jama. Kod Rusa na taj poslednji put vodi bog Veles, kao što kod Helena vodi njegov dvojnik Hermes, koji se u toj ulozi zove Psihopom, dok je kod Inka vodič za podzemni svet Lama.
Bog Veles bio je vodič kroz podzemni svet Slovena Ponegde smatraju da se u podzemnom svetu ništa ne vidi, ali da se kroz njega može stići do kraja sveta, odnosno da je boravak u njemu, što veruju svi narodi, samo privremen. U narodnom predanju jama se javlja prilikom ubijanja staraca, u čemu se krije verovanje da se žrtvom postiže besmrtnost i da će žrtvovani vaskrsnuti. Prema jednoj narodnoj priči o ubijanju staraca, car Varon je naredio da se mračna zemlja, da bi vojska mogla da proñe, osvetli kamenjem, a sličan motiv se javlja i u poznatoj priči o Tamnom vilajetu, u kojem vojska u mraku gazi po nekom kamenju ne znajući da je drago kamenje. Žrtva dece krije se, kod nas, i u običaju da se ona za vreme babinja čuvaju i danju i noću. Pre obreda, koji odgovara hrišćanskom krštenju, u mnogim krajevima se smatra da su deca ugrožena od babâ, koje mogu da ih pro-
gutaju, ugrabe ili pretvore u vešce, što čini poslednju evoluciju fantazma o agresivnoj majci, boginji smrti. Ona decu pretvara u čaratane, i posle toga ona postaju nemirna, „smucaju se kojekuda“ ili postaju suluda. Nodilo je dao sjajnu analizu materinske agresivnosti u filogenezi i ontogenezi, od konkretnog do simboličnog uništenja, kao što to tek danas znamo u slučajevima dečjih psihoza, kod kojih, usled nemogućnosti da se uspostavi odnos, deca odbijaju da se suoče s realnošću i oforme svoje Ja, kao što nam je to pokazala M. Maler. Teško je ustanoviti da li je baš u Južnih Slovena postojalo žrtvovanje dece, u kojoj meri i vidu se ispoljavalo, ili se samo radilo o opšteljudskom fantazmu koji je doveo do obreda krštenja. Značajno je, ipak, da u tim obredima dolazi do niza agresivnih ili simboličnih radnji do potapanja u vodu, obrezivanja, sečenja kose - i da se deca, ranije nečista, tek tada izjednačavaju s ostalim članovima zajednice. Analitički smisao ovakvih obreda inicijacije opisan je i u klasičnoj psihoanalitičkoj literaturi. I pored toga, postoji mogućnost, meñutim, da ponegde deca nikad nisu ni žrtvovana, nego se samo verovalo da se nekrštena deca osmehuju zlom demonu donjeg sveta, pa da ih od njega treba štititi. Novoroñena deca ugrožena su agresivnim tendencijama majki, i od njih se projekcijom stvara božanstvo smrti. Ostatak toga božanstva su babinje, od kojih decu još i danas štite. Napretkom medicine, od personalizovane babinje ostao je samo period posle poroñaja u kojem porodilja može da podlegne infekcijama.
Baba nije samo krvožedna Baba u našim narodnim pričama, osim krvožedne funkcije – ona pokušava da ubije heroja, koji je često „ludo dete“ – ima i dobronamernu informatorsku ulogu, što ukazuje na postojanje ne samo proročke i magijske projekcije, koje su uglavnom isprepletene, nego i libidinozne. Srodne kvalitete, što otkriva ambivalentan odnos prema njima, imaju i vile; iako vile, tokom vremena, sve više dobijaju uzvišene funkcije, a babe i veštice se sve izrazitije menjaju u zla podzemna bića, vrlo je verovatno da su sve one nastale od matrijarhalnih božanstava iz sadističke epohe odnosa. I pored toga odvaja-
nja, prema oba nadzemaljska bića, dok postoje u verovanju, zadržava se bar trunka ljubavi ili poštovanja, odnosno izvestan strah koji prati sve što se doživljava kao nadzemaljsko. I jedne i druge prorokuju i pevaju. M. Flašar je pokazao da se u antici smatralo da su prorokovanje i poezija blisko srodni. Položaj babe izmeñu zanosne i svemoćne boginje matrijarhata i bezazlene žene na koju se heroj namerio u našoj narodnoj pripoveci i koja mu daje informacije, govori da je ona i u patrijarhatu, koji je uzurpirao njenu svemoć, pored funkcije čaranja, imala i moć proricanja.
je zatvoren vratima, pun je dragog kamenja, koje ponekad svetli i obasjava, a nekad nema ovo svojstvo, ali je ipak dragoceno. U donjem svetu mogu postojati demoni: jame nastanjuju aždaje, a često i njima vrlo slični carevi. Postoji verovanje da u Ninču - jami, u Gatačkom polju, kao i u pećini iz priče „Jovan i divski starešina“, ima bezbroj ñavola. Jame, ponornice i vrtače Gatačkog polja, po svemu sudeći, imale su izuzetno visok status svetosti, verovatno kao i mesta hadžiluka za okolna južnoslovenska plemena pre pokrštavanja. Južnoslovenski fantazam o jami, u stvari projicirani fantazam o životu u utrobi, uporeñen sa sličnim mitologemama drugih naroda, relativno je slabo elaboriran i racionalizovan. Fantazam sadrži, meñutim, karakteristične libidinozne i agresivne elemente, kao što je žrtvovanje dece i staraca, i oni dovode, tokom vremena, do diferencijacije fantazma o utrobi: na jedan – o uzvišenom raju, zemlji zaslužnih i heroja, i drugi – o strašnom paklu, mestu ispaštanja. Ali, i pored toga, taj opšteslovenski Nav, koji su preneli i razradili Južni Sloveni, ima i dalje crte koje ga čas približavaju Hadu Helena ili Kuru Vavilonjana, čas nekoj vrsti raja za koji su karakteristični dragulji. U hebrejskim spisima o raju, dragulji sijaju na drvetu života, a u špilji je zakopan Adam kao čuvar raja. U različitim prikazima onoga sveta teško je odvojiti teološke spekulacije od izvornih narodnih mitologija sadržanih u predanju.
Put do prebivališta prokletih Pored jame, prema našem predanju, raste crnograbić, koji je pocrneo, očigledno, od vetra iz podzemlja, kao što je i Heraklu, dok je boravio u Hadu, pocrneo venac na čelu. Babe izmeñu zanosne i svemoćne boginje matrijarhata i bezazlene žene: Keltska boginja Danu Meñu pričama o jamama možda je najneobičnija ona o seljaku koji je, tražeći svoju svinju što je zalutala u pećinu, na kraju stigao negde gde je dan kada je na zemlji noć. Ako obuhvatimo sve što smo rekli o jamama kod Južnih Slovena, dolazimo do sledeće slike. Postoje tri sveta, od kojih je jedan iznad, a drugi ispod ovoga našeg. Donji je čas otvorena pećina, čas
Izgleda da su i balkanski Sloveni razlikovali prebivališta zaslužnih od prebivališta prokletih i da i oni imaju svoj Elizijum, kojem odgovaraju tereni u čijem nazivu postoji reč broć, cveće mrtvih, kao što su Broćno polje i Brotnica – i svoj Had, odnosno jame u kojima žive ñavoli. Indijski bog Jama verovatno je u nekoj vezi s našim podzemnim špiljama. Njegov otac, Vivisvat, bio je najmlañi bog od sedmorice braće, a pravo na život, kao i mnogi heroji, stekao je pod uslovom da se odrekne svoje božanske be-
smrtnosti. Njegov sin Jama već je smrtan čovek. Srodan mu je iranski Jima, koji je od boga dobio zadatak da stvori podzemnu prostoriju i u nju skloni izabrane primerke božjeg stvaranja da bi ih sačuvao od strašne kosmičke zime. Zbog toga je Jima istovremeno i bog zime. On za svoju pećinu dobija od boga i tačne razmere. Taj srećni vanzemaljski prostor koji spasava od pomora kao Nojev kovčeg u biblijskoj legendi, nije prebivalište mrtvih nego neki svet u kojem zaslužni produžavaju život. Jimu je kasnije u ovoj ulozi nasledio prorok Zaratustra.
opšteg pomora uobličio kod ova dva naroda. U zemlji blaženih ispoljava se fantazam dobre, spasilačke utrobe, a sadistički fantazmi se uobličavaju u predstavu mučilišta, gde ljude pale i komadaju. U prilog ovoj tvrdnji najbolje govori mitologema Egipta, u kojoj boginja zveri Sekmete uništava ljudski rod komadanjem, što predstavlja matrijarhalnu, oralno-sadističku verziju mita o potopu, naknadno patrijarhalizovanu. Sličan pomor izazvala je i uvreñena Inana u Mesopotamiji. Inana je sve plavila krvlju, a zaustavila se, kao i njena egipatska roñaka, tek kad su je bogovi na prevaru uspavali. Za sve mitove o podzemlju karakteristično je da se oni u najstarijoj verziji odigravaju još na površini zemlje, i tek sekundarno dospevaju ispod nje. I bog Starog zaveta jednog trenutka, da bi pokazao ljudima da se potop neće ponoviti, stavlja dugu na nebo, kao što bogovi u prethrišćanskim mitovima zaustavljaju razjarene boginje da ne bi uništile svet. Zrno istine sadržano u tim mitologemama govori o ljudskim žrtvama iz kasnog matrijarhata, koje obustavlja pojava muškog heroja i njegovog navodnog oca. Sasvim postupno, korak po korak, analizom postojećih dokumenata, bićemo jednog dana u mogućnosti da utvrdimo na kojem se nivou nalazio indoevropski mit o podzemnom svetu u zajedničkoj postojbini, kako su se do pojave pismenosti elaborirala stabla pojedinih naroda u njihovim mitologemama i kulturnim kontaktima, kojim putem je nastavljena racionalizacija primitivnih religija, teologije i filosofije.
Indijski bog Jama verovatno je u nekoj vezi s našim podzemnim špiljama U indijskom i, njemu srodnom, iranskom mitu, koji su najverovatnije ogranci indoevropske prareligije, postoje kombinacije naizgled srodnih mitologema drugih naroda. Očigledna je srodnost izmeñu Jame i Jime i njihovog pretka Ut-Napištima iz vavilonskog mita, kao i hebrejskog Noja i helenskog Deukaliona, koji spasavaju božje stvaranje od neke kataklizme, ali se ni veza Jame s Adamom i rajem ne može zanemariti. Najudaljeniji od svih je helenski Had, u kojem žive nesrećne seni, žedne krvi žrtve. Razlika izmeñu Nojevog broda i Jamine jame potiče iz realne sredine u kojoj se fantazam
Poznavanje psihologije daje istraživanju jednu novu dimenziju. Psihologija ne može otkriti fakta, ali može, kao i filologija, astrologija i istorija, biti koristan putokaz gde ih treba tražiti.
Jama kao čovekova spasiteljka U slovenskim predanjima sem Jame, Nava, postoji i fantazam o ljudima u jednom izdvojenom svetu zaštićenom od nekog pomora, a to je korab, brod nalik na Nojev kovčeg. U narodnim pripovetkama korab spasava izabranika božanskog gneva. I u korabu je prvi čovek, a mitologemu možemo svesti na primi-
tivni fantazam o gutanju i ponovnom rañanju iz utrobe nemani, koje se u mnogim mitologijama sveta tokom vremena pretvaraju u veštačka bića, kakav je div kojeg je ubio Indra ili rodski kolos koji uništava sve koji se približe rodu. Razlika ipak postoji. Veštačka bića, napravljena rukom majstora, agresivne su nemani, a korab, kao i Nojeva barka ili Jamina jama, predstavlja dobru utrobu, čovekovu spasiteljku.
ali na definitivan sud ćemo morati još da čekamo. U samom fantazmu od kojeg polazi mitologema o korabu mogućno je zapaziti razvoj od konkretnog prema apstraktnom, ali i obratno: s jedne strane, stvaraju se sve elaboriraniji, racionalniji i moralniji scenariji raja i pakla, nagrade i kazne za zasluge i zgrešenja tokom života, a s druge strane, konkretne sprave i špilje, koje su nastale iz fantazma, žive i dalje, postepeno gubeći svoj magični karakter. Mitologema o podzemnoj jami sadržana je u Vukovoj pripoveci „Aždaja i carev sin“: ovde se u jami nalazi mnoštvo ljudi koje je aždaja progutala, što nam ukazuje na najstarije fantazme o gutanju nemani. Carev sin ubija aždaju, otvara jamu i iz nje izlaze svi ljudi, a meñu njima i njegova starija braća. Priča, kao i tolike druge, sadrži indoevropski mit o trojici braće – prema Dimezilu, mit karakterističan za Skite – i fantazam o ponovnom rañanju, tako da nas sve ovo vraća na Kibelu, čije ime potiče od materice. Fantazam o šupljini, diferenciran na agresivni i libidinozni, dovodi do mitologeme o inkubaciji, vremenskom sahranjivanju i ponovnom rañanju, i tako se realni svet postepeno odvaja od apstraktnog, s jedne strane, libidinoznog raja, a s druge, agresivnog pakla. U narcističkom stadijumu izvršeno je podvajanje dobre i zle majke, dobre i zle hrane i iste takve utrobe, ali je ova polarizacija samo osećajna, pošto intelektualne funkcije još ne postoje. Ulaskom u objektalni odnos, čovek stvara, prema imagu majke koji projicira, oralno i analnoerotične i sadističke apstrakcije. U ovom periodu ljudi doživljuju jedinstvo s imagom majke, pa se Velika majka javlja s ogromnim dojkama, kao majka koja hrani i voli.
Velika majka kao majka koja hrani i voli Ostaci mita o korabu kod Južnih Slovena vrlo su oskudni i, pre svega, neracionalizovani, te ne predstavljaju sastavni deo jedne mitske istorije i kosmogonije, mada za tako nešto, kada se uporede s drugim srodnim mitovima, imaju sve elemente. Teško je reći da li su oni iščupani iz svog konteksta, pa predstavljaju zakržljale ostatke prvobitnoga mita, ili nikad nisu ni dostigli jedan viši nivo. Ako ih pratimo kroz priče Južnih Slovena, moći ćemo da stvorimo celovitu sliku mitoloških priča vezanih za njih,
Majka koja kastrira i pije krv U analno-erotičnom periodu javlja se utroba, ogromna i topla, koja greje i hrani i predstavlja idealnu zaštitu od svega što je strašno u realnosti. U analno-agresivnom periodu, kao produžetku oralno-sadističkog, nastaje falusna majka sa zubima zveri, koja komada i uništava. Kako se koja faza prevazilazi, tako se slike iz ranijeg stadijuma potiskuju i nestaju u prima-
rnom procesu. Ali sve potisnuto, i pored toga, povremeno se vraća ili preti da se povrati u kasnijem stadijumu razvoja, pa probija u vidu slike kako dobre tako i zle majke i žene, koje se često smenjuju: čas je vampir, pa pije krv i kastrira muškarce, čas svojim dojkama - sladostrasnim ili punim mleka - izaziva blaženstvo ili prokletstvo, i doji otrovom.
To povremeno vraćanje potisnutog nije nikad istovetno s prethodnim, i uvek je praćeno novom religijom, novom angažovanošću. Dalja elaboracija odnosa prema objektu uvek dovodi, s jedne strane, do neke vrste vraćanja na staro, potisnuto, a s druge, otvara jedan nov, dugotrajan period sublimacije i sekundarnog procesa, u kojem se prorañuju otpori, javljaju novi uvidi, napreduje sud realnosti, pa čovek savršenije ovladava prirodnom sredinom i društvom i dolazi do novih teorijskih, naučnih, filosofskih i umetničkih koncepcija. Naporedo s elaboracijom fantazma inkorporacije, inkubacije i ponovnog rañanja, na primerima jame i balvana kod Južnih Slovena pokušali smo da pratimo razvoj psihičkog aparata čoveka i njegovih aktivnosti.
Vampirica je samo jedno od obličja velike majke Jednom je kao Bogorodica „širša nebes“ i svojom utrobom, prema pravoslavnoj teologiji, obuhvata sve ljude i predstavlja crkvu, a drugi put sve uništava. U religiji, Velika majka ima sve kvalitete istovremeno, i projekcijom - prema uslovima života zajednice, geografskim prilikama, hrani koja joj stoji na raspolaganju stiče negde, i u jedno vreme, sasvim dobar, a drugde, i u drugo vreme, zao karakter. Elaboracija može, ako je uznapredovala, stvoriti kako praktične institucije, svete kuće i hramove, tako i apstrakcije, ali se raniji fantazmi, od kojih je pošla, trajno zadržavaju i u svom prvobitnom obliku vraćaju u mitologemama. Zbog toga postoji nekoliko uzastopnih stvaranja i razaranja, nekoliko libidinoznih i agresivnih faza, pa se fantazam o korabu javlja ne samo u vezi s Adamom, ili Nojem, Lotom i mnogim drugim herojima potopa, nego se pojavljuje u još primitivnijem obliku borbe izmeñu heroja i nemani, kakvu predstavlja mitologema Starog zaveta o Joni, koji je u utrobi kita proveo tri dana. Ista priča ponavlja se i u Novom zavetu, kada Hristos razbije vrata pakla i izvede Adama, kao što su to svojevremeno učinili i Gilgameš, Herakle ili Orfej, a što u našoj narodnoj pripoveci čine Meñedović i carev sin.
U ovom radu smo samo uzgred pominjali kultne aktivnosti koje su dovodile do novih praktičnih aktivnosti, dok smo motive iz narodnih predanja, arheologije i etnologije stavljali u prvi plan. Ostaje nam da razmotrimo do kakvih su praktičnih rezultata dovele kultne aktivnosti vezane za fantazme o kojima smo govorili, kao i do kojih su novih tekovina dovele kultne razmene meñu rodovima srodnih, a možda i različitih plemena.
Konjanici kao bogovi i heroji Topografski odnos dogañaja u narodnim pripovetkama pokazuje način na koji se heroj od lunarnog, sa svega tri podviga, pretvara u solarnog, s dvanaest podviga. Slovenski i helenski mitovi o otimanju, raptusu, ne razlikuju se samo odnosom prema otetoj devojci, što je u slovenskom mitu osnovni cilj, nego i vrstom ugrabljene životinje: u Helena su najvažnije krañe goveda, a u Slovena se podvizima kradu ili zaslužuju konji, koji za njih imaju sasvim drukčiju ulogu. Bogovi-heroji Slovena i Germana su ljuti konjanici. Svetovidovo svetilište u Retri i Triglavljevo u Šćećinu imalo je belog, odnosno crnog konja kao svetu životinju, koja se osedlana koristila u ritualu i ratnom pohodu, kad je bez jahača išla s vojskom. Zmajeviti konji imaju značajnu ulogu kako u ruskim skaskama, tako i u našim pripovetkama i pesmama. U početku, možda još u praslove-
nsko vreme, Sloveni su konja najverovatnije ritualno krali iz rodova s kojima su sarañivali. To bi značilo da su se Heleni doselili kao stočari sitne stoke i krava, i obredno ih grabili meñu sobom, ali su u grabljenju kretali i na istočni Mediteran, pa i na udaljeni Kavkaz. Tragovi tih grabljenja ostali su nam u mitu koji je, verovatno, evoluirao naporedo s obredima, ali se nije izgubio ni onda kada su obredi nestali. Kao što u nas paunice kradu zlatne jabuke i carev sin za njima traga, tako u ruskoj priči „Konjić Grbonjić“, konj, sjajan kao sunce, gazi seljaku žito. Heroj naših pripovedaka, osim paunica, koje očigledno predstavljaju neku pripitomljenu totem-pticu, često traži, kao i u navedenoj ruskoj priči, odreñenog zmajevitog konja koji mu pomaže u podvigu. Obrednu razmenu goveda i ovaca, kao svetih životinja, izvodili su Sloveni najverovatnije u okviru plemena i bliskih rodova, a konje su, kao i neku vrstu ptica, koje se javljaju kao paunice, dovodili iz dalekih krajeva, zajedno s njihovim, kao i u helenskim pričama, sveštenicama koje su ih gajile.
Konj je pripitomljen u okviru tripoljske kulture na Kubanu, negde izmeñu 2000. i 1200. godine pre naše ere, a odatle se njegov kult širio na sever, prema skandinavskim zemljama, i na jug, preko Mitanije, meñu iranskim narodima, pa dalje u Mesopotamiji i Egiptu. Konj se najpre prezao u „kibitku“, neku vrstu pokrivenih čeza, poznatih na celom starom Srednjem istoku, a iz nje su se razvila borna kola, koja srećemo sve do grčkih i rimskih vremena. U Iranu su pripitomljene krave, koze, ovce i polumagarci takoñe prezani u dvokolice, a odatle je, preko Kavkaza, običaj njihovog pripitomljavanja prenet u druge krajeve. Zooarheološki je ustanovljeno da su se goveda tamo počela mešati s turom. Na sličan način počeo se mešati kubanski konj s iranskim magarcima. Izgleda da su razni drugi narodi, po ugledu na kibitku, počeli prezati svoje svete životinje, pa i one nepodesne za vuču, i na taj način su najverovatnije nastale ikone na kojima zmajevi, lavovi, zmije, delfini i ptice vuku kola. Od svih kola sačuvala su se samo volovska, dok su druga ostala u legendama. Na slici ispod: Zmajeviti konji imaju značajnu ulogu u mnogim slovenskim mitovima
Goran Pešić Na sajtu www.pramidasunca.ba sam čitao o novim nalazima iz tunela na lokalitetu Visočice i prijatno sam se iznenadio kada sam video sliku o znakovima sa pronañenog megalita K1. Pre dve godine sam istraživao poreklo ljudi na Balkanu kroz DNK analizu i uporeñivao sam nalaze sa istrazñživanjima naseobina na Balkanu. Analizirajući lokaciju Lepenskog Vira upoznao sam se sa sistemom znakova i simbola koji su korišćeni u svim naseljima Neolita koja su bila povezana sa ovom kulturom.
Na sajtu Bosanskih Piramida sam pročitao kako se znakovi na Megalitu K-1 stari oko 6000 godina što se slaže sa starošću oblutaka iz Lepenskog Vira na kojem su pronañeni vrlo slični simboli. Ovo moze biti dokaz da su dva lokaliteta ili kulture povezani. Ispod su skica koju je preslikavanjem napravio Dr. Osmanagic na megalitu K-1 kao i oblutak pronañen na lokalitetu Lepenskog Vira. Sličnost je evidentna.
Megalit K-1:
S-62 - Pronañeni oblutak (5.000 p.n.e) na lokaciji Lepenski Vir sugeriše o mogućem korišćenju pisma, kalendara, sistema skladištenja ili brojčanog sitema stanovnika kulture Lepenskog Vira. Na sledećoj slici linearni prikaz oblutaka.
U svojoj sam se knjizi površno osvrnuo na ovaj podatak i pronalazak pisma i to u delu u kome sam tražio korene predaka kroz religiju…
Odlomak iz knjige “Djubrište Čovečijeg Portreta” Na ovoj novoj lokaciji (Lepenski Vir) je otkriveno 150 staništa i u trećini njih su pronañena mala svetilišta koja su se sastojala od pravougaonih ognjišta gde se nalazio žrtvenik i jedna do pet velikih oblutaka (S-61). Interesantno je i to da su na lokaciji pronañeni obluci koji sugerišu da je pre 6.000 godina čovek ovde koristio pisane znake. Ukoliko je to istina ovo znači da se zvanična verzija od 5.000 godina i prvog pisma u Mesopotamiji mora korigovati sa nalazom u Lepenskom Viru. Na S-62 se može videti primer oblutka na kojemu se vide znaci koji ovo sugerišu. Arheolozi ne mogu sa sigurnoscu da potvrde da li je ovo pismo, kalendar ili brojčani sistem ali ostaci na ovoj lokaciji sugerišu viši stepen organizacije. U kućama ovih ljudi su nalaženi i grobovi ispod podova. U jednom grobu je nañeno nekoliko skeleta odojčadi a ponekada je vršeno i sekundarno sahranjivanje najčešće lobanja. Ovi stanovnici kulture Lepenskog Vira su sahranjivali umrle i polagali figure u osi pravca sever-jug dok su im žrtvenici bili u pravcu istok-zapad što pokazuje kako je religija neolita poklanjala pažnju nebeskim telima te su njihovi mitovi i religiozne ceremonije odražavale strukturu sveta oko njih. Kao što možemo zaključiti o kulturi neolita ovi nalazi dokazuju prisnu povezanost ljudi sa
ognjištem na kome se spravlja hrana i gde se žrtvuje mrtvima te se njihova religija može okarakterisati kao kult domaćeg ognjišta. Ovo njihovo ognjište, znači njihov dom je bilo centar svetovnog prostora blizu kojega su obitavali i živi i mrtvi i gde su se otvarala vrata izmeñu ta dva sveta, izmeñu neba i zemlje. A tako dolazimo i do perioda prelaza iz mezolita u neolit koji se nije odigrao u isto vreme već postepeno u zavisnosti od geografske širine i kontakata različitih grupa ljudi. Pripitomljavanjem životinja (jelena, svinja, psa) kao i kultivisanjem nekih vrsta žitarica čovek je izgubio potrebu da migrira za hranom a ova promena od čoveka prikupljača u čoveka proizvoñača je poznata kao neolitska revolucija. Proizvodnja hrane je otvorila mogućnosti za obitavanje velikog broja ljudi na maloj površini a time i za stvaranje prvih većih kultura i civilizacija. Pažnja u religiji koja je do tada bila davana kamenu polako se menja a kamen se stavlja u sluzbu slavljenja bogova zemlje i njenih plodova. Religije čoveka neolita su se od pre 5.500 godina svodile na poštovanje kulta Majke zemlje, Majke vode, Majke bogova… Zajednička odlika religije neolita i početka zvanične istorije (3.000 pre.n.e.) a što vidimo iz spomenika ovoga perioda širom sveta je korišćenje kamenoga bloka kao simbola besmrtnosti (S-63, S-63b) kao i povezivanje podzemlja, neba i sveta predaka sa energijom sveta živih odnosno preteče razvoja modernih religija kakvima ih mi danas znamo.” Posle sam tražio više informacija o mogućem sistemu pisane komunikacije izmeñu kultura u ovom delu sveta i pronašao sam dosta interesantnih informacija koje možda mogu i da otkriju
kulturu koja je napravila sistem tunela u Visokom ili ga koristila. Na konzorcijumu u Rimu Shan M. M. Winn je imao interesantnu prezentaciju o sistemu simbola i znakova na područiju Balkana a delove ove prezentacije ću sada predstaviti. One
koje ovo još vise interesuje, a znaju engleski, mogu sve opširno pronaći na sajtu: www.prehistory.it/ftp/winn4.htm On je svoju studiju fokusirao na sistem simbola iz srednjeg Neolitskog doba na Vinčansku i Tordos kulturu a naselja ove kulture je predstavio na mapi ispod.
Evo primera simbola pronañenih na ovim lokacijama:
U svojoj studiji je obradio i znakove iz Lepenskog Vira koji podsećaju dosta na znakove koje je Dr. Osmanagic pronašao i skicirao u tunelima Ravne (slike koje slede).
pripada. Postoje indicije i da su neki od znakova dekorativni motivi i prikazi prirodnih fenomena, sunca, meseca, zvezda, životinja, reka, bogova… Megalitni kamen K-1 koji je pronañen u tunelu u Visokom mora imati religijsku pozadinu te se tako trebaju i tumačiti znakovi na njemu. U svojoj knjizi sam obradio važnost pećina, tunela i kamena za religiju paleolitskih naroda a povezivanje dubokih pećina i tunela sa bogovima je vežan za sve rane religije od Engleske i Egipta do Centralne Amerike. Slični znakovi koji su pronañeni na Balkanu su pronañeni i u Mesopotamiji i Kini, a te znakove na dalekom istoku njihovi naučnici smatraju pretečom pisma. U studiji Shan M. M Winn-a on predstavlja nekoliko znakova koji bi mogli da predstavljaju znakove za ženu i muškarca, a ovi znakovi su česti na predmetima pronañenim u Vinči i Lepenskom Viru kao i na skici K-1. Ovaj znak koji izgleda kao strelica predstavlja ženski znak…
a ovi ispod su muški znaci
A u radu Dr. Zorana Radića mogu se pronaći vrlo interesantne informacije i o mnogim drugim lokalitetima i naseljima ranih ljudi gde postoje znakovi koji ove kulture mogu povezati, a sada ovima možemo dodati još jedan lokalitet u Bosni. Sve ove lokacije imaju interesantne sličnosti a jedna od njih je i sistem znakova, a lokalitet u Bosni bi se mogao pokazati kao najinteresantniji. Ispod su godine koje pokazuju strarost pronañenih znakova i simbola… Objašnjenja ovih simbola su različita, ali se zaključilo da su ovi znakovi korišćeni u različite svrhe. Veruje se da su korišćeni u ritualima i magiji, brojčanom sistemu koji je pokazivao količinu hrane koja je u posudama, kao i indentifikaciju pojedinca ili familije kojoj ta hrana
Mezin 18.000 BC Ukrajina Cuina 11.000 BC Rumunija Lepenski 6.300 BC Srbija Sesklo 6.200 BC Grčka Starcevo 5.800 BC Srbija
Rast 5.500 BC Rumunija Tisza 5.400 BC Mañarska Vinca 5.300 BC Srbija Turdas 5.300 BC Rumunija Karanovo 5.500 BC Bugarska Danilo 5.400 BC Hrvatska Foggia 5.300 BC Italija Tangiru 5.000 BC Rumunija Anza 5.000 BC Makedonija Hamangia 5.000 BC Rumunija Gumelnita 4.500 BC Rumunija Cucuteni 4.000 BC Rumunija Tripolye 3.500 BC Ukrajina A na kraju bih zeleo da idem i dalje u praistoriju i da predstavim i najstarije znakove do sada pronañene koji su preteča znakova na Balkanu ili? Na sajtu: freepages.history. rootsweb.ancestry. com/~catshaman/ 0earlyhis/0script
se mogu videti i pročitati interesantna otkrića koja još dalje guraju granicu mogućeg pisanog jezika prvih ljudi. Ispod su znakovi i lik boginje meseca ili kiše koja drži mesec u ruci a pronañeni su u pećini Laussel u Francuskoj, a ovaj lokalitet datira iz 20.000 g.p.n.e. Znakovi su slični…
A ovaj drugi primer ranog pisma je takoñe pronañen u Francuskoj, pripada takozvanoj Azilijanskoj kulturi, je takoñe fascinantan, iako je u nekim naučnim krugovima njegova autentičnost odbačena jer je lokalitet pronañen od strane amatera. Starost ispisanih znakova na brojnom kamenju se smatra da je 9.000 godina, mada može biti i starije jer su arheolozi pronašli neke predmete koji su stari 17.000 godina.
Postoji više teorija o značenju znakova pronañenih na Evropskom kontinentu a jedna od interpretacija je i ta da pojedini predmeti pre-
dstavljaju nebeska tela i sazvežña. Evo jedne interesantne teorije koja objašnjava oblutke iz Lepenskog Vira…
Duboko unutar džungli Meksika i Gvatemale šireći se ka vapnenačkom grebenu poluostrva Jukatan nalaze se čuveni hramovi i palate civilizacije Maja. Dok je Evropa bila zavijena u Srednjevekovnu tamu, ovaj inovativni narod sačinio je astronomske mape neba, razvio jedini pravi i originalni sistem pisanja na američkom kontinentu, usavršio matematiku i neverovatno precizan kalendar. Bez prednosti koje pružaju metalne alatke, bez zaprežnih životinja pa čak i bez točka, Maje su gradili velike gradove koji i danas zadivljuju svojom arhitektonskom preciznošću i raznolikošću. Njihovo kameno nasleñe, koje je preživelo mnoge vekove, nastavlja da živi na mestima poput Palenke, Tikala, Tuluma, Čičen Ice, Copana i Uhmala, kao i meñu sedam miliona potomaka civilizacije Maja.
Maje Maje su verovatno najbolje poznata kultura od svih klasičnih civilizacija koje su se razvile na području koje danas nazivamo Mezoamerika. Javljaju se na poluostrvu Jukatan oko 2600. godine pre nove ere, vrhunac dostižu negde oko 250. godine nove ere na teritoriji današnjeg Meksika, Gvatemale, severnog Belizea i zapadnog Hondurasa.
Gradeći na nasleñenim izumima, znanjima i idejama ranijih civilizacija kao što su Olmeci, pamte se i po svojoji studioznoj i dekorativno bogatoj ceremonijalnoj arhitekturi, uključujući hramove-piramide, palate i opservatorijume sagrañene u potpunosti bez korištenja metalnih alatki. Bili su vešti zemljoradnici, krčili su velike površine tropske šume i gradili pozamašne podzemne rezervoare za kišnicu tamo gde nije bilo dovoljno površinske vode. Poznavali su i veštine pletenja, bili dobri grnčari i krčili pute-
ve kroz džungle i močvare podstičući razvoj zanata i razmenu zanatlijskih proizvoda sa udaljenim narodima i plemenima.
promene, voñena religijom koja ostaje temelj njihove kulture. Oni koji i danas poštuju drevne Majanske tradicije kao što su verovanje u uticaj kosmosa na živote na zemlji i potreba iskazivanja poštovanja Bogova kroz rituale izražavaju se kroz moderni spoj Hrišćanstva i Majanske vere.
Ljudi, Geografija i Jezik Maja Pradomovina Maja naziva se još i Mezoamerika, etno-geografsko područje u Centralnoj Americi koje obuhvata Gvatemalu, Belize, severozapadne delove Hondurasa i El Salvadora i Meksičke provincije Jukatan, Kvintana Ro, Kampeča i Tabasko. Postoje indicije da je narod koji zovemo Maja migrirao iz Severne Amerike na visoravni Gvatemale oko 2600. godine p.n.e., živeći seoski, poljoprivredni način života. Kultura pre-klasičnih Maja mnogo toga preuzela je od starije civilizacije Olmeka koja je doživela procvat oko 1200 godina pre nove ere.
Oko 300. godine pre Hrista Maje su usvojile hijerarhijski sistem vladavine sa kraljevima i plemstvom. Civilizacija se zatim razvila u detaljno strukturisana kraljevstva tokom Klasičnog perioda koji je trajao od 200. do 900. godine nove ere. Njihovo društvo sastojalo se od mnogo nezavisnih država, a svaka od njih imala je sela u kojoj su se stanovnici pretežno bavili poljoprivredom ali i urbana središta sagrañena oko ceremonijalnih centara. Civilizacija Maja počinje da propada oko 900. godine nove ere kada su - iz razloga koji do danas ostaju pod velom misterije - Maje sa juga napustile svoje gradove. Kada su Maje sa severa asimilirane u društvo Tolteka oko 1200. godine nove ere njihova dinastija je praktično i završena, iako su neki periferni centri nastavili da prosperiraju sve do dolaska Španskih Konkvistadora početkom XVI veka. Istorija Maja može da se okarakterizuje kao ciklus uspona i padova: gradovi-države se uzdižu do slave pa zatim propadaju samo da bi bili zamenjeni novim, još većim. Mogla bi, takoñe, da se okarakterizuje i kao istorija kontinuiteta i
Do trenutka kada je civilizacija Maja dostigla svoj vrhunac (200-900. godine nove ere), Maje su se prostirale na oko 311 hiljada kvadratnih kilometara teritorije podeljene u tri glavna područja: • Nizinsko područje tropskih šuma, koje se proteže od severozapada Hondurasa kroz Peten regiju Gvatemale u Belize i Čiapas. Ovo područje postalo je srce civilizacije Maja Klasičnog perioda i ponosilo se veličanstvenim gradovima kao što su Kopan, Jahčilan, Tikal i Palenka.
• Visoravni Gvatemale i obale Pacifika, gde je uticaj Asteka u ranom klasičnom periodu prouzrokovao razlike u kulturnom razvoju Centralnih, ili Maja nizije • Severno poluostrvo Jukatan, gde se nalaze Labna, Čičen Ica i Uhmal, karakterizuje oskudna vegetacija, tanak sloj zemlje i malo površinske vode. Nakon kolapsa gradova u nizijama, na kraju klasičnog perioda, pojačala se migracija Maja na Jukatan gde su nastavili da žive sve do dolaska militantno nastrojenih Tolteka.
kva raznolikost jezika nimalo ne doprinosi naporima da se prevedu hijeroglifski zapisi drevnih gradova-država. Naučni svet još uvek pokušava da rekonstruiše porodično stablo jezika Maja i danas nalazimo različite interpretacije, ali je opšte prihvaćeno da je četiri ili pet jezičnih grupa nastalo još u Srednjem Pre-klasičnom periodu.
Reke: Nekoliko reka izvire u planinama i teče prema Tihom Okeanu na zapadnoj obali i prema Meksičkom zalivu u južnim nizijama Petena. Ove reke su služile kao plovni putevi za kanue na putu od jednog grada ka drugom. Većina Majanskih gradova klasičnog perioda izgrañena je pored reka koje su obezbeñivale vodu za stanovništvo kao i plovne puteve i pristup trgovinskim rutama. Samo u nizijama severnog Jukatana nema većih reka. Prašuma: Većina Mezoamerike, izuzev planinskih masiva vulkanskog porekla, prekrivena je gustom prašumom. Prašuma predstavlja neku vrstu staklene bašte, sa mnogo toplote, vode i svetlosti i u njoj raste izuzetno velik broj različitih biljnih vrsta. Za razliku od bogatog humusa koje obezbeñuju šume umerenog temperaturnog pojasa, zemljište u prašumi je siromašno i slabog kvaliteta. Da bi preživela, tropska vegetacija je razvila vrlo efikasan sistem korenja koje apsorbuje hranjive sastojke iz uginulih biljaka koje se brzo raspadaju zbog visoke temperature i vlažnosti vazduha. Zemljište: Zemljište visokog kvaliteta preovladava u nižim delovima visoravni na jugu gde su vulkanske erupcije obogatile tlo. Kontinentalna klima i plodne doline učinile su visoravni na jugu popularnim područjem za naseobine i pored pretnje erupcija vulkana u okolini. Danas na ovom području živi najveći broj pripadnika Maja naroda. Jezik: Iako su narodi koji su govorili jezikom Maja na ovom području meñusobno delili mnoge sličnosti, njihova geografska raspršenost uslovila je evoluciju jezika u mnogo srodnih jezika i narečja, ali sa dovoljno različitosti da u današnje vreme različite grupe Maja naroda ne mogu da se meñusobno razumeju. Ova-
Drevni gradovi Maja Gradovi Maja bili su ritualni i administrativni centri regija koje su se sastojale od samih gradova i okoline koja se bavila poljoprivredom. Najveći gradovi bili su prilično gusto naseljeni. U jednom od najvećih centara, Tikalu na primer, na površini od samo 15 kvadratnih kilometara nalazilo se preko 10 hiljada individulanih grañevina, u rasponu od hramova-piramida pa do koliba sa krovom od pletenog pruća. Procenjeno je da je Tikal imao oko 60 hiljada stanovnika, čineći gustoću stanovništva nekoliko puta većom od one koju su imali prosečni gradovi Evrope i Amerike toga doba. Tipičan grad Maja Klasičnog perioda obično se sastojao od serija stepenastih platformi na kojima su se potom zidale grañevine. Ovakve strukture okruživale su velike trgove ili parkove. Arhitekturu Maja karakteriše sofisticirani osećaj za dekoraciju i umetnost, izražen kroz bareljefe i zidno slikarstvo. U glavnim centrima, poput Tikala, velike grañevine i kompleksi su verovatno bili povezani kamenim putevima ili prolazima. Gradovi Maja retko su bivali rasporeñeni u pravilne mreže i čini se da su razvijani neplanski. Maje su bile u stanju da ruše hramove i palate i grade ih ponovo iznova i tako kroz ve-
kove. Zbog ovako nasumičnog načina gradnje, danas je često veoma teško sa sigurnošću odrediti tačne granice gradova Maja. Neki gradovi bili su okruženi odbrambenim kanalima i zidovima ali je ovakav način gradnje neobičan kada su Maje u pitanju. Gradske zidine retka su pojava, sa izuzetkom nekoliko nedavno otkrivenih gradova iz vremena kolapsa Maja civilizacije, kada su odbrambeni zidovi odjednom podignuti oko gradova pod opsadom.
vom mišljenju, u ovakvim palatama sa malim, gusto sabijenim prostorijama mogli su da žive monasi ili sveštenici, iako nalazimo veoma malo dokaza o postojanju monaških redova ili religijskih organizacija meñu narodima Maja. Neke regije imale su veoma malo površinske vode pa su neki gradovi, Tikal naprimer, imali velike veštačke rezervoare za vodu kako bi stanovnici mogli da čuvaju rezerve vode koju su koristili tokom sušne sezone. Mnogo gradova ponosilo se plesnim podijumima, neki su imali javna kupatila, verovatno usvojena iz Meksika. Važniji gradovi imali su spomen ploče i spomenike podignute na popločanim trgovima ili ulicama, obično ispred važnih hramova i palata. Spomen-ploče su se nalazile na malenim platformama koje su podržavale strukturu hramova-piramida i obično se ispred njih nalazio nizak i na vrhu ravan oltar.
Društvo
Hramovi-piramide bile su najimpozantnije grañevine grada Maja Klasičnog perioda. Grañene su na ručno klesanim blokovima krečnjaka i nadvisivale su sve ostale okolne grañevine. Iako su sami hramovi imali jednu ili više prostorija, one su bile toliko uske da su verovatno korištene samo u ceremonijalne svrhe bez masovnog prisustva javnosti. Iako su hramovi-piramide bile najveće strukture u gradu Maja, velika većina grañevina bile su palate, jednospratne zgrade grañene kao hramovi-piramide ali na mnogo nižim platformama i sa nekoliko desetaka prostorija obloženih gipsom. Za razliku od hramova-piramida, palate su često sadržavale jedno ili dva velika unutrašnja dvorišta. Danas nema usaglašenog objašnjenja čemu su ustvari služile ovakve palate. Vladari i vladajuća kasta mogla je da živi na ovakvim mestima, iako su prostorije veoma sabijene, male i spartanski opremljene. Arheolozi predlažu verziju po kojoj je plemstvo verovatno živelo u grañevinama koje su imale mnogo kraći vek trajanja i kojima se danas izgubio svaki trag. Po njiho-
Prvi stanovnici koji su naseljavali poluostrvo Jukatan bili su lovci koji se pojavljuju pre oko 11.000 godina. Živeli su nomadskim načinom života okupljeni u mala porodična plemena. Oko 2500.godine pre n.e. započeli su uzgoj žitarica i napustili nomadski način života smestivši se u sela okružena kukuruznim poljima. Maje su stvarale obradive površine sekući i paleći šume. Uzgajali su žitarice ali i pasulj, tikve i duvan. Na zapadnim visoravnima do obradivog zemljišta dolazili su pravljenjem terasa na obroncima i padinama brdovitih terena, u nizijama su krčili šume. Svake dve godine pomerali su bašte i njive na nove lokacije, a iskorišteno zemljište su ostavljali netaknuto deset godina kako bi zemljište imalo vremena da se obnovi. Živeli su u malim selima u kojima su kuće imale popriličan broj članova familije. Njihove kuće sa krovom pletenim od pruća obično su imale jednu veliku prostoriju, koja je bivala pregrañena drvenim stubovima, meñusobno povezanim pletenim prućem i oblepljenih blatom čineći zidove. Ovakve kućice služile su prvenstveno za spavanje, a dnevne aktivnosti kao, naprimer, kuvanje obavljale su se napolju. Podela rada izmeñu muškaraca i žena bila je
jasno definisana. Muškarci su gradili kuće i obrañivali zemlju a žene pripremale hranu, pravile odeću i brinule se o svim ostalim potrebama domaćinstva. Ovakve davne metode i porodične tradicije preživele su vekove i danas se praktikuju u mnogim seoskim sredinama.
Do Srednjeg Preklasičnog perioda, verovanja i ideje Olmeca naroda o hijerarhijskim metodama organizovanja društva verovatno su se infiltrirale u društvo Maja. Maje na visoravnima juga ujedinile su se pod voñstvom kraljeva ili poglavica visokog ranga, ali je većina Maja nizija izdržala pritisak da se povinuje, zadržavajući plemenske konfederacije koje nisu priznavale veći autoritet od onog kojeg su imale njihove seoske starešine. U Kasnom Preklasičnom periodu pojavljuje se »ahau«, ili kralj, i niču kraljevstva širom Maja teritorija. Sledećih hiljadu godina obeležili su prisustvo kraljeva i kraljevina meñu narodima Maja. U svakom takvom kraljevstvu, društvo je bilo organizovano hijerarhijski, uključujući kraljeve, plemstvo, učitelje, pisare, ratnike, arhitekte, administratore, zanatlije, trgovce, radnu snagu i zemljoradnike. Pored glavnog grada, kraljevstva su uključivala i okolne gradove, sela i zaseoke i poveće zemljoradničke farme u vlasništvu bogatijih familija. Verovatno postoji više razloga koji su naveli Maje da napuste stari način života sa malim poljoprivrednim zajednicama kojima su vladale lokalne starešine i prihvate novi način života u kompleksnim kraljevstvima Klasičnog perioda. Pronalazak načina za sakupljanje kišnice i racionalnije korištenje obradivog zemljišta koje je donosilo više prinosa verovatno su dva najvažnija činioca koja su omogućila promenu. Brojna radna snaga organizovana je u izgradnju i održavanje kompleksa vodovoda (reze-
rvoara, cisterni i kanala) i brigu oko obradivog zemljišta. Ova dostignuća omogućila su povećanja u proizvodnji hrane, omogućavajući stvaranje zaliha koje su zatim omogućile razvoj i jačanje trgovinskih puteva sa okolnim državama/kraljevstvima, ali i porast stanovništva. Potreba za vladom koja bi se brinula o brojnim detaljima novog, komplikovanijeg urbanog i seoskog načina života može delimično da objasni razloge koji su naveli Maje da prihvate kralja kao vrhovnog vladara. Gradovi koji su nastavili da rastu po veličini i broju stanovnika zauzimali su i koristili sve više i više obradivog zemljišta. Broj stanovnika je rastao iz dana u dan, delom zahvaljujući prilivu ljudi izvan granica regija. Porast stanovništva, suše i uništeni ili nedovoljni prinosi žitarica dovodili su do nestašica hrane i slabije ishrane meñu stanovništvom. Kada bi žetva propala, stanovništvo je bivalo primorano da se preseli na drugo mesto kako bi preživelo. Pored toga, još nekoliko stvari moglo je da utiče na kolaps gradova u južnim nizijama oko 900. godine nove ere: • Razvoj neprijateljstava u kasnijem Klasičnom periodu • Visoka cena sve češćih ratovanja • Troškovi izdržavanja kraljeva i plemstva i grañenja sve većih, viših i komplikovanijih hramova • Žrtvovanje običnog naroda ( u ranom Klasičnom periodu samo kraljevi i zarobljeno plemstvo bivalo je prinošeno kao žrtva bogovima) Koji god bili razlozi za to, Maje su odlučili da se vrate mnogo jednostavnijem načinu života, gajeći kukuruz i živeći u malenim selima kako, uostalom, žive i danas. Maje sa severa takoñe su ušli u novu fazu kada su pali pod uticaj Tolteka i drugih grupa koje zu živele na poluostrvu Jukatan. Ova era nastavila se sve do dolaska Španskih Konkistadora 1541.godine, era koja se pretvorila u mračan period u kojem je spaljivana Maja literatura u nameri da se u potpunosti uništi i izbriše religija Maja naroda.
Kosmologija i religija Maja Maje su verovali u cikluse stvaranja i uništavanja koji se ponavljaju i ako na svaki od njih
gledamo kao na eru, svaka traje oko 5.200 modernih godina. Sadašnji ciklus je po verovanju Maja počeo 3114. ili 3113. godine pre n.e. po našem kalendaru, i trebalo bi da završi 2011. ili 2012. godine. Sa znanjem koje danas posedujemo o Maja civilizaciji nije nam lako da rekonstruišemo i razumemo u potpunosti njihovu kosmologiju, mada je jasno da su verovali da je Zemlja ravna i da ima četiri ugla. Svaki ugao nalazio se na mestu velike važnosti i imao svoju odreñenu boju; crvena je bila za istok, bela za sever, crna za zapad i žuta za jug. Centar je bio mesto za zelenu boju. Neke Maje su takoñer verovale da je nebo sastavljeno od više slojeva i da ga na uglovima drže četiri božanstva neopisive fizičke snage koja su zvali »Bacabs«. Druge Maje su verovale da je nebo naslonjeno na četiri drveta različite boje i vrste sa zelenim ceiba drvetom u sredini.
Zemlja u svojoj ravnoj formi je po njihovom verovanju ustvari bila površina leña džinovskog krokodila koji se odmara u bazenu punom vodenih ljiljana. Kao što je zemlja imala svog krokodila, tako je nebo imalo svoju dvoglavu zmiju, koncept koji se verovatno bazira na činjenici da je reč »nebo« u rečniku Maja veoma slična reči »zmija«. Na hijeroglifima, ne samo da je telo nebeske zmije označeno njenim vlastitim znakom ukrštenih traka, već i sa Suncem, Mesecom, Venerom i drugim nebeskim telima. Verovalo se da nebo ima trinaest slojeva i da svaki zaseban sloj ima svoje božanstvo. Najviše od svih bila je muan ptica, nalik vrsti sove. Podzemlje je imalo devet različitih slojeva, a svaki od njh imao je pripadajućeg Gospodara Noći. Podzemni svet bio je hladno i nesrećno mesto i, prema verovanju, destinacija za većinu Maja posle smrti. Nebeska tela kao što su Sunce, Mesec i Venera su takoñer, prema verovanju, prolazila kroz Podzemni svet svaki put kada nestanu ispod horizonta.
Danas se veoma malo zna o božanstvima Maja. Maje su imale velik broj božanstava, a barem 166 imalo je i svoje ime. Svaki od njih posedovao je nekoliko aspekata. Neki su bili i muškog i ženskog pola, neki su pak mogli da budu i mladi i stari istovremeno, i svako božanstvo koje je predstavljalo neko od nebeskih tela imalo je i svoje drugačije lice za Podzemni svet, koje se pojavljivalo kada božanstvo »umre« svake večeri. Neki izvori pominju jedno vrhovno božanstvo, po imenu Icamna, zaštitnika umetnosti i nauke koje je zaslužno i za stvaranje pisma. Njegova supruga bila je Ih Čel, boginja pletenja, medicine i roñenja, a bila je i drevna boginja Meseca. Uloga sveštenstva bila je blisko povezana sa kalendarom i astronomijom.. Sveštenici su kontrolisali učenje i rituale i bili zaduženi za računanje vremena, festivale, ceremonije, verske praznike i proslave, proricanje budućih dogañanja, lečenje bolesti, pisanje i rodoslove. Sveštenici su mogli da zasnivaju bračne zajednice i sinovi su često dobijali priliku da naslede položaje svojih očeva. Svi rituali Maja zasnivali su se na Svetom Cikličnom kalendaru koji je imao 260 dana i svi ritualni obredi imali su simbolična značenja. Uzdržavanje od polnih odnosa strogo se pošto-
valo pre i za vreme takvih obreda, i samopovreñivanje je bivalo podsticano kako bi se obezbedila krv kojom su se posvećivale relikvije.
umesto ljudskih žrtava češće su kao žrtve prinošene životinje - ćurke, psi, veverice, prepelice i iguane samo su neke od vrsta koje su smatrane dostojnim Bogova Maja. Za vreme prinošenja ljudskih žrtava sveštenik je kao pomoćnike imao četiri starija muškarca zvana chacs, nazvana u čast Boga Kiše, zvanog Čak. Oni bi za vreme ceremonije držali žrtvu za ruke i noge dok bi joj druga osoba zvana Nakom otvarala grudni koš. Sve bi se ovo dešavalo uz prisustvo Čilama, šamana koji je primao poruke bogova u stanju transa i čija proročanstva je tumačilo prisutno sveštenstvo. Maje su verovale da, nakon smrti, ljudi ulaze u svet Podzemlja kroz pećine ili kroz cenote. Kralj bi, nakon smrti, pratio put povezan sa kosmičkim kretanjem Sunca i zatim pao u Podzemni svet; ali su kraljevi posedovali natprirodne moći i bivali su ponovo roñeni u Zvezdanom Svetu i postajali bogovi. Strah od smrti prirodnim putem bio je rasprostranjen meñu narodima Maja, pogotovo zato što mrtvi nisu »automatski« išli u raj. Obični ljudi sahranjivani su ispod podova vlastitih kuća, usta su im punjena hranom i kamenčićima od žada. Sahranjivani su sa predmetima religijskog karaktera kao i predmetima koje su koristili za vreme života; grobnice sveštenika sadržavale su knjige.
Elita je bila opsednuta krvlju - kako vlastitom tako i onom njihovih zarobljenika - i ritualna puštanja krvi bila su glavni deo bilo koje važnije svetkovine u kalendaru. Ritualno puštanje krvi takoñe je prireñivano kako bi se odobrovoljili bogovi, i kada je civilizacija Maja počela da propada, vladari velikih teritorija su, kako nam govore pronañeni dokazi, u žurbi prireñivali ritualna puštanja krvi u gradovima širom teritorija pod kontrolom ne bi li očuvali svoja raspadajuća kraljevstva. Kao ljudske žrtve prinošeni su zatvorenici i zarobljenici, robovi i posebno deca; siročad i deca iz nedozvoljenih odnosa koja su kupovana specijalno za ovakve prilike. Pre ere Tolteka
Plemstvo je bivalo kremirano - običaj Meksičkog porekla - i hramovi su podizani iznad njihovih urni. U ranijim vremenima, plemstvo je sahranjivano u komore ispod mauzoleja. Neke Maje su čak mumificirale glave preminulih ve-
likaša. One su potom čuvane u porodičnim kapelama i »hranjene« u regularnim intervalima. Nakon invazije španskih Konkvistadora pojavljuje se mnogo sličnosti izmeñu hrišćanskih verovanja i verovanja Maja. Neki arheolozi ukazuju na mnoge sličnosti: i Maje i Hrišćani su palili razne mirise tokom vršenja verskih obreda, veličali su otelotvorenja bogova predstavljena kao slike, imali sveštenstvo i veoma detaljne obrede usko povezane sa ritualnim kalendarom.
me imaju četiri para krstova i četiri »duha jaguara« ili balam na sva četiri ulaza u selo kako bi se sačuvali od zla. Poljoprivredni običaji i dalje nalažu prizivanje božanstava šume, a i dalje se veruje da su zli vetrovi koji su na slobodi uzrokuju bolesti širom sveta.
U današnje vreme, većina Maja sledi religiju sačinjenu od davnih verovanja Maja, animizma i Katolicizma. Neke Maje, na primer, i dalje veruju da su njihova sela ceremonijalni centri sveta potpomognutog bogovima na sva svoja četiri ugla. Kada jedan od ova četiri boga prebaci teret svoga tela sa jedne na drugu nogu, prema njihovom verovanju, nastaju zemljotresi. Nebo iznad njih pripada Suncu, Mesecu i zvezdama; ali je Sunce naprimer, jasno povezano sa Hristom a Mesec sa devicom Marijom.
Pismo i Hijeroglifi Mnogo Maja ubeñeno je da su planine koje ih okružuju analogija davnim hramovima-piramidama. Planine i brda su, prema predanju, takoñe mesta gde žive božanstva njihovih predaka: postarije figure oca i majke koje se u kućama poštuju molitvom i darovima kao što su mirisi, crni pilići, sveće i alkohol. U mnogo sela današnjih Maja, tradicionalni šamani i dalje nastavljaju da se u planinskim hramovima mole za duše bolesnih. Maje takoñe veruju u Vladara Zemlje - debelog, pohlepnog poluboga koji živi u pećinama i cenotes, kontroliše sve podzemne bunare i prouzrokuje munje i kišu. Meñu njima takoñe postoji natprirodno verovanje u duhove šuma. Neka sela u današnje vre-
Sistem pisanja Maja arheolozi smatraju najsavršenijem sistemom ikada razvijenom na području Mezoamerike. Maje su pisale koristeći 800 individualnih znakova ili glifova, uparenih u stupce koje se čitaju zajedno s leva na desno od vrha ka dnu. Maja glifovi predstavljaju reči ili slogove koji mogu da se kombinuju u bilo koju reč ili koncept u jeziku Maja, uključujući brojeve, vremenske periode, imena kraljeva, titule, dinastičke dogañaje, imena bogova, pisara, skulptora, objekata, grañevina, mesta i namirnica. Hijeroglifi su bivali uklesani u kamen i drvo na spomenicima i arhitekturi Maja, ili su slikani na papiru, gipsanim zidovima i grnčariji.
Jedinica koju su maje koristile za pisanje, a koja je ekvivalent današnih reči i rečenica u modernom jeziku je kartuče. Maja kartuče sadržavao je barem tri ili četiri glifa, a neki su imali i do pedesetak glifova. Svaki kartuče sastojao se od različitih glifova, prefiksa i sufiksa. Maja nisu imale alfabet kakav se danas koristi širom sveta. Pisanja Maja nisu jednostavna za prevoñenje iz više razloga. Prvo, glifovi ne predstavljaju samo zvukove ili ideje, oni mogu da predstavljaju oboje, tako da nije lako znati na koji način bi svaki glif ili kartuče trebao da se pročita. Pored toga, mnogi Maja glifovi mogu da imaju više od jednog značenja, i mnogi Maja pojmovi mogu biti pisani na više nego načina. Brojevi, na primer, mogu biti pisani kao numerički simbol, kombinacijom ili kao slika Boga kojeg povezuju sa tim brojem , ili kombinacijom pomenutih. Pojedini glifovi predstavljaju više od jednog fonetičkog zvuka, dok u isto vreme predstavljaju i ideju. To znači da svaka ideja može biti pisana na više različitih načina. Na primer, ime kralja Palenke, Pakal, čije ime doslovno prevedeno znači 'ručni štit', ponekad se pojavljuje kao slika štita za ruke, a ponekad fonetički kao pa-kal-la, a u nekim slučajevima kao kombinacija slikovnog simbola i fonetike.
Maje su pisanje smatrale darom Bogova. Najstarije Maje nisu umele da čitaju, zato što je veština čitanja i pisanja ljubomorno čuvana od strane malobrojne elitne klase, koja je verovala da samo oni mogu da komuniciraju direktno sa Bogovima i posreduju izmeñu Bogova i običnog naroda. Od samog početka Maje su koristile pisanje kao propagandno oruñe, više nego sredstvo za beleženje istorije. U hijerarhijskom društvu gde su se elite takmičile za prestižne i vladarske pozicije, pisanje se koristilo da ojača vladarevu vojnu snagu i da ozakoni njegovo poreklo od plemenitih predaka i Bogova. Zapisi na kamenim spomenicima su bili namereni da prikažu vladare u najboljem svetlu, tako da stari zapisi pišu uglavnom o istorijskim dogañajima, brakovima, roñenjima, vojnim kampanjama i pobedama, vladarevim i drugim dinastičkim aferama. Maja glifovi su takoñe slikani na pločicama pravljenim ili od jelenske kože ili od izbledelog papira napravljenog od smokvinog drveta koje je tada bilo pokriveno sa tankim slojem gipsa i savijeno kao harmonika. Zapise takve vrste slikali su visoko trenirani pisari i sadrže rituale, hronologije i važne dogañaje. Većinu takvih Maja zapisa spalili su španski Konkvistadori u XVI veku kada su pokušali da pokatoliče Maje i privedu ih Hrišćanstvu. Nekolicina preostalih zapisa su dragocen izvor informacija o religioznim verovanjima Maja i njihovim ritualima i beleže informacije o Bogovima koji su povezani sa svakim danom u kalendaru Maja kao i astronomske beleške koje daju osnovu ciklusa Venere i drugih nebeskih tela.
Dešifrovanje tekstova Maja je postalo lakše uz pomoć kompjutera, crteža i znanja akumuliranog kroz vekove naučnih istraživanja. Hijeroglifi Maja nisu potpuno dešifrovani i još uvek mogu biti samo objašnjeni umesto pročitani. Do danas, približno 85 procenata poznatih hijeroglifa Maja je dešifrovano.
Nakon dolaska Španaca u XVI veku pojavili su se mnogi rečnici Maja kao i knjige molitvi. Oni su važni izvori za interpretaciju Maja hijeroglifa. U XVI veku Maje su takoñer naučili da zapisuju svoje jezike koristeći rimska slova, i nakon toga radovi Maja više ne predstavljaju pisanje hijeroglifima, nego fonetski prevod jezika Maja u rimsko pismo. Četiri poznata pre-španska zapisa do sada otkrivena pišu uglavnom o religiji i astronomiji. Oni su većinom pisani u arhaičnom Kukatek jeziku, jednom od 31 jezika Maja.
Ostale važne knjige Maja su: • Popol Vuh je velika epska poema koju su napisale Kiče Maje i koja čuva njihovu svetu i svetovnu istoriju. Zapisana je sa strane vladara Kiče Maja u Čičikastenangu izmeñu 1554. i 1560. godine koristeći Rimsko pismo. • Ćilam Balam su knjige pesama, proročanstva i kalendari sačuvani prepričavanjem i nebrojenim prepisivanjem. Ove knjige sadrže posmatranja, kalendare i predskazanja proroka po imenu Balam, i poznate su po svom mestu porekla.
• Drezdenski zapis koji sadrži 78 stranica i verovatno je napisan u gradu Čičen Ica u razdoblju od 1200-1250 godine. Neki arheolozi veruju da je ovaj zapis pola veka stariji i da je mogao biti napisan negde drugde u Jukatanu. Drezdenski zapis sadrži kalendare, računanja dana, predskazanja, tabele pomračenja i pomeranja planete Venere, kao i proročanstva. Zapis je dugačak 3.5 metra i veruje se da ga je slikalo najmanje osam pisara. • Madridski zapis sastavljen iz dva dela, takoñe je poznat i kao Tro-Kortesano zapis. Sastoji se od 112 stranica i sadrži religiozne zapise i predskazanja. • Paris ili Peresano zapis sastoji se od 22 stranice i sadrži predskazanja i kalendar. • Grolier zapis je poslednji koji je otkriven i prvi put javno je objavljen u Grolier Klubu u Njujorku u ranim sedamdesetim godinama. Pronañen je u drvenoj kutiji u pećini u Čiapasu. U lošem je stanju i sadrži oko pola od 20 stranica dugačke tabele koja govori o pomeranjima planete Venere. Ovaj Zapis je iz 1230 godine, što ga čini najstarijim zapisom iz razdoblja pre dolaska Španaca.
• Dnevnici Kakčikuela su takoñe poznati kao Solola Hronike i napisani su 1605. godine na jeziku Kakčikuela. Dnevnici su prvo prevedeni na engleski jezik a posle na španski, a po sadržaju su slični Popol Vuhu. • Prikaz stvari u Jukatanu je napisan od strane Oca Diega de Lande, koji je bio odgovoran za uništavanje velikog broja tekstova, zapisa i dokumenata starih Maja. Neki smatraju njegovu knjigu kao objašnjenje zašto je uništio toliko zapisa; drugi to vide kao pokajanje Lande zbog uništavanja toliko mnogo zapisane istorije. Postoje takoñe i 93 različita istorijska i geografska zapisa Maja. Oni pišu o flori, fauni, stanovnicima i ruševinama, a uključuju i običaje, tradiciju i istoriju. 1962. godine hijeroglifi Maja su po prvi put sortirani. Od 1980. godine veliki napredak načinjen je u dešifrovanju novih glifova nañenih u Palenki, Tikalu i drugim gradovima. Taj napredak obećava da mnoge misterije koje okružuju Maje možda jednoga dana budu razrešene.
Matematika Matematika koju su koristile Maje najsofisticiraniji je matematički sistem ikada razvijen na Američkom kontinentu. Njihov sistem računanja zahtevao je samo 3 simbola: tačku koja je predstavljala jedinicu, crtu koja je imala vrednost pet i školjku koja je predstavljala nulu. Ova tri simbola korištena su u različitim kombinacijama pri računanju vremena i beleže-
nju raznih datuma u kalendaru, u prošlosti i u budućnosti, a korištenje ova tri simbola bilo je toliko jednostavno da su čak i ljudi bez ikakvog obrazovanja bili sposobni da vrše jednostavne aritmetičke operacije neophodne za trgovinu i razmenu dobara i usluga. Sama činjenica da su Maje razumevale vrednost nule je od neprocenjivog značaja - većina civilizacija sveta tog vremena nije poznavala i koristila nulu u aritmetičkim operacijama. Maje su za svoja računanja koristile brojevni sistem sa bazom 20 umesto današnjih 10. To znači da su umesto brojeva poput 1, 10, 100, 1.000, i 10.000 koje mi danas koristimo Maje koristile 1, 20, 400, 8.000 i 160.000.
Sistem matematičkih simbola omogućavao je čak i neobrazovanim ljudima da sabiraju i oduzimaju kako bi trgovali. Da bi sabrali dva broja, naprimer, simboli za oba ta broja bili bi ispisani jedan pored drugoga a zatim sažeti u jedan novi celi broj koji je predstavljao zbir dva broja. Tako, naprimer, dve crte i tačka koje predstavljaju broj jedanaest mogu biti pridodane jednoj crti koja predstavlja broj pet čineći tako tri crte i tačku, odnosno šesnaest. Maje su verovale da neki brojevi imaju veću važnost od drugih i imali su svoje svete brojeve. Tako je jedan od tih posebnih brojeva bio i broj 20 a predstavljao je ukupan broj prsta na obe ruke i noge. Trinaest je takoñer bio sveti broj po broju izvornih, originalnih bogova Maja. I 52 je bio sveti broj koji je predstavljao broj godina u jednoj grupi, veličini koja je po konceptu slična jednom veku ili nizu od stotinu godina. Broj 400 takoñe je bio sveti broj, a predstavljao je broj bogova noći. Maje su takoñe koristile glifove koji predstavljaju glave kao numeričke znakove. Broj 1 na primer često je
Brojevi su, uključujući datume u kalendaru, pisani odozdo nagore umesto horizontalno kako ih mi danas pišemo. Broj 3 naprimer predstavljale su tri tačke postavljene horizontalno jedna do druge, broj 12 predstavljale su dve crte, jedna iznad druge, sa dve tačke iznad njih, broj 19 pisan je uz pomoć tri crte sa četiri tačke iznad njih. Brojevi veći od 19 predstavljani su na isti način, ali je tačka stavljana iznad broja za svaku grupu od 20. Tako je naprimer broj 32 pisan uz pomoć simbola za broj 12, ali sa tačkom povrh njega koja je predstavljala dodatnu grupu od 20. Tako je sistem mogao da se proširuje u beskonačnost.
predstavljan kao mlada zemaljska boginja, broj dva predstavljan je kao bog žrtvovanja i tako dalje. Ovi glifovi su slični drugim glifovima koji predstavljaju božanstva i to je uzrok mnogim nesuglasicama i nesporazumima koji se javljaju tokom dešifrovanja glifova. Da bi zabuna bila još veća, glifovi koji predstavljaju brojeve mogli su da budu pisani i kao zbir. Tako je naprimer broj 13 mogao biti napisan kao glif koji predstavlja broj 10, a za njim bi zatim sledio glif koji predstavlja broj 3. Ovakvi numerički glifovi mogli su isto tako da se koriste u kombinaciji sa običnim tačkama, crtama i školjkama. Matematika je bila važna disciplina u kulturi Maja pa je danas nalazimo i u njihovoj umetnosti; na freskama, na kojima se prepoznaju pisari ili matematičari sa zapisima koji sadrže brojeve, a koje oni nose pod rukom. Interesantan je podatak da je prvi takav matematičar koji je identifikovan na jednom od glifova bila žena.
rnim zodijakom mnogih Istočnih i Jugoistočnih Azijskih civilizacija. U 260 dnevnom colkinu, vreme ne teče pravolinijski, nego se kreće u ponavljajućem krugu sličnom spirali. Dva ciklusa od 13 i 20 dana prepliću se i ponavljaju bez prekida. Kalendar bi počeo sa 1 Imih, 2 Ik, 3 Akbal, i tako dalje sve do 13 Ben, nakon čega se ciklus nastavlja sa 1 Ih, 2 Men, i tako dalje. Ovoga puta dan Imih bio bi pod brojem 8 Imih, i poslednji dan u 260-dnevnom ciklusu bio bi 13 Ahau.
Kalendar Maja Kalendar Maja u svojoj finalnoj formi najverovatnije potiče iz 1. veka pre n.e. i moguće je da korene vuče iz civilizacije Olmeka. Neverovatno je tačan i proračuni sveštenika Maja toliko su precizni da je korekcija kalendara jedan desethiljaditi deo dana preciznija nego kalendar koji mi danas koristimo. Od svih davnih kalendara, kalendar Maja i drugih kultura Mezoamerike je najkompleksniji i najinteresantniji. Mesec je po njemu imao 20 dana i imao je 2 različite kalendarske godine:
Niko nije siguran kako je tako neobičan kalendar uveden u upotrebu. 260-dnevni ciklus može da poveže nekoliko nebeskih pojava, uključujući konfiguraciju Marsa, pojave Venere, ili sezone pomračenja. Može čak da predstavi i interval izmeñu začeća bebe i njenog roñenja. 260-dnevni kalendar je korišten da odredi važna dogañanja kako za ljude tako i za bogove. Bio je korišten da imenuje pojedince, predoči budućnost, da odredi povoljne dane za bitke, brakove i tako dalje. Svaki dan imao je svoje znamenje i svoju asocijaciju, i nemilosrdni marš od 20 dana je bio kao neprekidna mašina za proricanje koja je odreñivala sudbine Maja.
Neodreñena Godinu ili haab koja je imala 365 dana. Ova dva kalendara podudarala su se svake 52 godine. Ovaj period od 52 godine nazivao se "svežanj" i Majama je značio otprilike isto što nama danas predstavlja jedan vek.
Neodreñena godina ili haab, koja je brojila 365 dana slična je današnjem, modernom kalendaru. Sastavljena je od 18 meseci od kojih svaki sadrži 20 dana, sa nesrećnim periodom od 5 dana na kraju. Ovaj svetovni kalendar bavio se isključivo godišnjim dobima i poljoprivredom i bio je baziran na sunčevom ciklusu. Meseci su se, po redu, zvali ovako: Pop, Uo, Zip, Zoc, Cek, Huk, Jahkin, Mol, Čen, Jah, Zak, Keh, Mak, Kankin, Maun, Pah, Kajab i Kumku. Nesrećni period od 5 dana je bio poznat kao uajeb, i smatrao se za zlosutno vreme koje je moglo da uzrokuje opasnost, smrt i lošu sreću.
Sveti Ciklus od 260 dana sastavljen je od dva manja ciklusa. Svaki od dana predstavljen je imenom boga koji nosi vreme preko neba i tako označava smenu dana i noći. Imena dana su Imih, Ik, Akbal, Kan, Čikkan, Kimi, Manik, Lamat, Muluk, Ok, Čen, Eb, Ben, Ih, Men, Kib, Kaban, Eznab, Kauak i Ahau. Neki od ovih su bogovi životinja, kao što je Čuen - pas i Ahau - orao. Arheolozi su istakli da Majanski redosled životinja ima sličan redosled sa luna-
Po Majanskom "sunčevom" kalendaru pretpostavlja se da je nova godina počinjala u Julu po našem današnjem kalendaru sa mesecom zvanim Pop. Majanski 20-dnevni mesec uvek je počinjao sa završetkom prethodnog meseca i nastavljao se sa danima od 1 do 19 dok je 20 dan opet bio početak sledećeg meseca i tako dalje. Iz tog razloga Maje su verovale da svaki mesec vrši uticaj na sledeći. Prema tome bi nova godina u kalendaru Maja počela sa 1 Pop,
• Religiozni kalendar Maja, Sveti Ciklus ili Colkin, koji je imao 260 dana i • Solarni kalendar Maja
praćena sa 2 Pop, sve do 19 Pop i bila nastavljena sa početkom meseca Uo koji bi se označavao kao 0 Uo, pa tek onda 1 Uo, 2 Uo, i tako dalje.
Povezivanjem kalendarskih godina (Colkin i Haab) nastaje ciklus od 18.980 dana ili približno 52 kalendarske godine. Kraj ovog ciklusa od 52 godine uvek je unosio strah u ljude jer se verovalo da bi došlo do kraja sveta i nebo bi palo na zemlju ukoliko bogovi nisu bili zadovoljni načinom na koji su ljudi izvršavali svoje obaveze. 52-godišnji ciklus je meñutim bio neadekvatan da meri proticanje vremena. Iz tog razloga nastao je treći kalendar nazvan Dugački kalendar koji je bio baziran na sledećim vremenskim jedinicama: kin (1 dan); unal (mesec sadržan od 20 dana); tun (godina od 360 dana ili 18 meseci); katun (20 godina); baktun (400 godina). Postojale su i veće vremenske jedinice koje su se zvale: piktun, kalabtun, kinčiltun i analtun. Svaki analtun je bio jednak periodu od 64 miliona godina. Dugački kalendar počinje od samog postanka pa sve do danas. Datum tog postanka je 3114. godina pre n.e. ili 3113 godina pre n.e. po današnjem kalendaru. Ta godina je postavljena kao početna godina - slično kao što i mi koristimo Hristovo roñenje. Da označi datum, kalendar Maja koristio je 5 brojeva u ovom redosledu: baktun, katun, tun, un, kin. Ovo bi bilo napisano kao, na primer: 9.10.19.5.11 - 10. Čuen, 4. Kumku, što se prevodi kao 9 baktuna (1.296.000 dana), 10 katuna (72.000 dana), 19 tuna (6.840 dana), 5 unala (100 dana), 11 kina (11dana). To daje zbir od 1.374.951 dan (približno 3.764 godine) od po-
stanka. To bi, prema kalendaru koji danas koristimo bila 651. ili 652. godina nove ere. Jedna od najvećih uloga ovih kalendara nije bila da odredi tačan datum nego da uskladi postupke voña Maja sa istorijskim i mitološkim dogañajima. Dela koja su bogovi izvodili po tim mitovima ponovo su izvoñena od strane voña Maja, često na godišnjicu originalnog dogañaja, koju su sveštenici Maja prethodno pažljivo izračunali. Kalendar je takoñe korišten da označi vreme prošlih i budućih dogañaja. Neki spomenici Maja, na primer, beleže dogañaje koji su se desili pre 90 miliona godina, dok drugi predviñaju dogañaje koji bi trebalo da se dese za 3.000 godina. Kalendar takoñe predviña budućnost na principu današnjeg horoskopa. Na primer, Maje su verovale da datum roñenja osobe odreñuje njenu sudbinu kroz život. Tako je svaka osoba od svog roñenja bila pod uticajem odreñenog boga. Neki bogovi su bili povoljniji od drugih, a dete roñeno pod uticajem dobrog boga smatrano je srećnim. Dete roñeno pod uticajem ne toliko dobrog boga je moralo kroz čitav svoj život da se brine da mu bog bude naklonjen, posebno za vreme peroda od 5 nesrećnih dana sunčevog kalendara. Mnogi naučnici su se pitali zašto je kalendar Maja toliko komplikovan. Delomično, iz razloga što su sveštenici Maja sve odluke u vezi datuma donosili shodno sa svetim (duhovnim) dogañajima i poljoprivrednim ciklusima. Iz tog razloga nije bilo potrebno za prosečnu osobu da razume kalendar, tako da su sveštenici mogli da ga razrañuju koliko god su to smatrali potrebnim. Stari kalendar Maja se još uvek koristi u južnom Meksiku i brdovitim predelima Maja pod starateljstvom sveštenika koji još uvek koriste 260-dnevni kalendar u svrhu obožavanja i drugih šamanističkih aktivnosti.
Astronomija Od svih drevnih kalendara, Majanski i drugi Mezoamerički kalendari najkomplikovaniji su i najtačniji. Majanski astronomi-sveštenici tražili su odgovore posmatrajući nebo. Koristili
su opservatorije i posmatrali horizont tragajući za kompleksnim kretanjima Sunca, zvezda i planeta da bi to posle zabeležili u svojim zapisima. Koristeći svoja posmatranja i zapise Maje su pisale kalendare da bi pratili kretanja nebeskih tela i protok vremena. Maje su takoñe pratili pomeranja Meseca premda nisu osnovali formalan mesečev kalendar. Uz pomoć račvanog štapa, i posmatranja golim okom astronomi-sveštenici su izračunavali putanje Venere i drugih nebeskih tela. Iz beleški na osnovu svojih posmatranja mogli su da predvide pomračenje sunca sa velikom preciznošću. U gradovima Maja, ceremonijalne grañevine bile su precizno postavljane u skladu sa kompasom. Za vreme letnje ravnodnevnice, na primer, bilo je podešeno da sunčevi zraci prolaze kroz male otvore u opservatorijama i osvetljavaju unutrašnje zidove.
Druga podešavanja bila su na spoljašnjim zidovima hramova i palata. Najpoznatiji primer ove vrste može da se vidi u Čičen Ici, glavnom gradu Maja na poluostrvu Jukatan. Ljudi se još uvek sakupljaju svake godine, kao što su to radili kroz vekove, da posmatraju kako sunčevi zraci osvetljavaju stepenište piramide posvećene bogu Kecalkoaltlu, Perjanoj Zmiji. Za vreme jesenje ravnodnevnice, Sunce postepeno osvetljava stepenište piramide i glavu zmije na svojoj bazi, kreirajući oblik zmije koja klizi niz svetu planinu prema Zemlji. Zašto su se Maje toliko trudile da podese svoje ceremonijalne grañevine i hramove sa Suncem i zvezdama? Delimično, iz poštovanja prema bogovima. Pakalov grob u Hramu Natpisa u Palenki, na primer, je poravnat sa Suncem. Za vreme zimske ravnodnevnice Sunce zalazi iza
visokog grebena koji se nalazi iza hrama, postavljenog u liniji sa krovom hrama. Kako sunce prelazi preko neba, zrake ulaze kroz vrata hrama, oslikavaju se na zadnjem zidu, i izgleda kao da silaze niz stepenice hrama u Pakalov grob. Pakalova smrt i ulazak u Podzemlje se izjednačava sa smrću Sunca i njegovim ulaskom u Podzemlje.
Majkom (Mesecom), i to bi bio prigodan trenutak za gradnju spomenika. Freske i reljefi Maja pokazuju voñe kako nose nebeske simbole, uključujući i remen napravljen od niza simbola koji su u vezi sa Mesecom, Suncem, Venerom, danom, noći i nebom. Voñe su takoñe prikazivane kako nose šipke koje su dekorisane kao nebo što ukazuje na to da će imati nebeski mandat. Ponekad su prikazivani kako sede okruženi nebeskim prstenom što voñi daje oreol nebeske pripadnosti. Voñe su takoñe volele da asociraju na povoljne bogove neba kao što je Bog Sunca. Vladajuća kasta i sveštenici Maja voleli su da se ogrću u kožu jaguara, čije tačke su predstavljale zvezde (ogrtali su se nebesima). Maje su verovale da su bogovi vodili Sunce i Mesec preko neba. Maje su verovale da čak i u mračnim noćima Sunce i Mesec nastavljaju svoje putovanje kroz podzemlje, pod pretnjom zlih bogova koji su pokušavali da ih zaustave. Iz tog su razloga Maje verovale da nebeska tela trebaju ljudsku pomoć, koju su oni pružali kroz svete rituale kao što su mučenja i prinošenja ljudskih žrtava. Majama je pružanje ovakve pomoći jednostavno značilo cenu koja treba da bude plaćena da bi se nastavio život univerzuma. Smrt u takvim ritualima bila je privilegija i donosila je besmrtnost umrlima ili onima koji su prinosili same sebe kao žrtve.
Opservatorijumi koje su gradile Maje kao, uostalom, i mnoge druge grañevine grañene su u skladu sa kretanjem nebeskih tela. Jedan od primera jeste skup hramova u mestu Uahaktun, koji obeležava položaj izlaska Sunca za vreme letnje sunčeve ravnodnevnice, dve ravnodnevnice i zimsku sunčevu ravnodnevnicu. Položaj hrama Karakol u Čičen Ici je takoñe u skladu sa pojavom nebeskih tela kao što su Plejade i Venera. Hram u Uhmalu, na primer, sadrži na stotine simbola Venere. Astronomska poreñenja i nebeske pojave definisale su rituale Majanskih voña. Imenovanja kraljeva pojedinim centrima bila su usklañena sa letnjom ravnodnevnicom. U Palenki, natpis pokazuje da je Pakalov sin Čan-Bahlum posvetio skupinu hramova u obliku krsta 23. Jula 690. godine - što se poklapa sa vezom Jupitera, Saturna, Marsa i Meseca. Možda je Majama ovaj dogañaj predstavljao praiskonsko roñenje tri pretka bogova dinastije Palenke sa Prvom
Ciklusi nastajanja i razaranja koji su se neprestano ponavljali kao što je to opisano u mitologiji Maja bili su podsetnik na posledice do kojih bi došlo ukoliko bi se negirale obaveze prema bogovima. Ljudska rasa imala je konstantnu odgovornost prema bogovima koji su omogućavali postojanje ljudskog života. Prema kalendaru Maja, svaki period od 52 godine signalizovao je ponovnu mogućnost uništenja sveta. To je bilo zastrašujuće vreme kada su se bogovi i druge sile nastanka i haosa borile u svetu smrtnika, odlučujući na taj način sudbinu svih živih bića na Zemlji. Planeta Venera bila je Majama posebno značajna; bog Kecalkoatl, na primer, bio je poistovećen sa Venerom. Drezdenski Kodeks, jedna od četiri preživele hronike Maja, sadrži proširen tabelarni prikaz pojavljivanja Venere, i bivao je korišten za predskazivanje budućnosti. Maje su gledajući u nebo, posebno Veneru,
odlučivale i o ratovima što se vidi i u mnogim reljefima. Ratovi povezani sa pokretanjima Venere bili su prošireni po čitavoj Mezoamerici. Kalendari Maja, njihova mitologija i astrologija bili su integrisani u jedan sistem verovanja. Narodi Maja posmatrali su nebo i kalendare da bi predvideli pomračenja Sunca i Meseca, cikluse planete Venere i pomeranja sazvežña. Ove pojave značile su mnogo više nego puka mehanička pomeranja nebesa, i verovalo se da su to bila dejstva bogova koji su ponavljali mitološke dogañaje iz doba nastanka sveta.
tropske šume područja Čiapas. Lakandonci su malena grupa koju sačinjava 200 ljudi (po popisu iz 1980. godine) i privlače veliki interes istrazivača iz razloga što oni nikada nisu pokršteni i još uvek praktikuju drevnu religiju Maja, što ih stavlja pod veliki pritisak od strane današnje civilizacije. 50-ih godina ovog veka Lakadonci su još uvek išli u lov sa lukom i strelom. Od tada su njihova staništa otvorena za prolaz putnika i za turiste i sami Lakadonci putuju van svoje šume da prodaju svoje rukotvorine. Postoji velika zabrinutost da njihov način zivota neće preživeti još dugo.
I danas u regionima u kojima žive Maje postoje sveštenici koji prate 260-dnevni kalendar da bi predočili buduće dogañaje kao i za druge šamanističke aktivnosti. Mnoge komponente ovog sistema verovanja su nastale na nebu, ali su bile manipulisane na Zemlji od strane astronoma-sveštenika koji su vezivali svete strukture kosmosa sa dešavanjima na Zemlji.
Maje danas Maje danas broje oko 6 miliona ljudi čineći tako najveću domorodačku grupu ljudi severno od Perua. Neke od najvećih grupa Maja nalaze se u Meksiku. Najvažniji od njih su Jukateci (300.000 ), Cotcili (120.000), i Celtal (80.000). Jukateci žive na toplom, tropskom poluostrvu Jukatanu, a Cocil i Celtali žive u brdovitim područjima koja se nazivaju Čiapas. Preostale velike grupe Maja uključuju Kiče i Kakčikel Maje koji žive u Gvatemali, Čontal i Čol Maje koji su nastanjeni u Meksiku i Kekči Maje koji žive u Belizeu. Svaka od 31 grupe Maja kroz čitavu Centralnu Ameriku govore različite, meñusobno nerazumljive jezike, premda svi pripadaju jezičkoj familiji Maja. Usprkos modernizaciji i sklapanju brakova sa španskim imigrantima, zajednice Maja uspele su da sačuvaju svoj identitet i način života. To je bilo moguće održati kroz istoriju delimično zato što je njihov smeštaj bio ograničen na mali, povezan prostor južnog Meksika, Gvatemale, Belizea i zapadnih delova Hondurasa i El Salvadora. Meñu najosetljivijim grupama Maja danas su grupa koja se zove Lakandon i koja naseljava
Maje se suočavaju sa velikim izazovima pored prodora turizma. Regioni Maja bili su pod uticajem velikih političkih pomeranja u poslednjh nekoliko decenija. Mnogo ljudi izgubilo je život i ekonomska situacija se znatno pogoršala. Veliki broj pripadnika naroda Maja izgubio je život u grañanskim ratovima. Mnogo njih, iz država kao što je Gvatemala, morali su da napuste svoje domove i potraže utočiste u Meksiku, Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Pripadnici grupa za ljudska prava bore se da stave tačku na nepravde koje se vrše nad ovim narodom i vlade rade na tome da nañu trajno rešenje za probleme diskriminacije i kulturnog genocida. Maje se takoñe suočavaju sa problemima koje su sami stvorili, posebno u područjima kao što je Peten regija u Gvatemali, koje sadrži najveće prostranstvo šuma u Centralnoj Americi. U Peten regiji, tropska prašuma krči se neverovatnom brzinom da bi se napravilo mesta za polja kukuruza. Populacija Petena je 1950. godine naglo porasla sa 15.000 na više od 300 000 danas. Još više doseljenika stiže iz južne Gvate-
male svaki dan stavljajući veliki pritisak na postojeće prirodne resurse. Istraživanja NASAe i National Geographic Society otkrila su da je u četverogodišnjem periodu izmeñu 1988. i 1992. godine iskrčeno 4.5 hiljade kvadratnih kilometara šume od strane samih farmera. Problem je postao tako velik da je Gvatemala, 1990. godine, od 40 procenata površine Peten regije napravila prirodni rezervat Maja. Kako šume nestaju, tako nestaju i njena blaga. Sav život u divljini nestaje, drevne ostavštine Maja izložene su pljačkašima, i cela poglavlja ljudske istorije bivaju izbrisana ili pod pretnjom. Članovi zabranjenih društava za zaštitu okoline često se suočavaju sa pretnjama smrću i spaljivanjem njihovih stražarskih mesta od strane ljudi koji profitiraju od uništavanja šuma. Narod Maja bivao je suočen sa velikim izazovima od kojih se mnogi nastavljaju i u današnje vreme. Neki etnolozi čak i sumnjaju u sposobnost kulture Maja da preživi napade današnjeg doba. Ali, pogled na načine na koji su Maje opstale i sačuvale svoju kulturu do danas, svoju zemlju i način verovanja daje nadu u opstanak.
Hram u gradu Tikal
Maje su uspele da sačuvaju tradiciju u poljoprivredi i trgovini. Kao i njihovi preci, većina domaćinstava se bavi uzgojem kukuruza i zanatstvom, tkanjem naprimer, a zatim se deo proizvoda prodaje na tržištu. Za razliku od svojih predaka, većina muškaraca napušta svoja sela i odlazi u nizije gde jedan deo godine rade na plantažama kafe i pamuka. Drevni kalendar Maja takoñe je preživeo svo ovo vreme. U visoravnima, gde se nalaze većine zajednica Maja još uvek postoje Šamani čiji posao je da prate drevni kalendar Maja i da sprovode tradicionalne rituale kako za individue tako i za celu zajednicu. Intelektualci, pripadnici naroda Maja, počeli su da shvataju da se raznovrsne jezičke skupine Maja moraju držati zajedno kako bi sačuvali svoju kulturu kao i svoje jezike. Iznenañujuće je to da se stanovništvo Maja povećava a ne opada kako bi to mnogi očekivali, a neki veruju da će njihova povećana svesnost o sebi kao o jednom narodu sa veličanstvenom proslošću i sposobnošću da se prilagodi pomoći da prežive još mnogo vekova.
TAJNA DRUŠTVA
Vesna Marić Brajković Iako je većina tajnih društava osnovana s relativno realističnim političkim ili religioznim ciljevima, njihovo insistiranje na mističnosti i tajnosti načinilo je od njih predmet bezbrojnih kritika i teorija zavere.
Slobodni zidari
vanje u vrhovno biće. Uprkos naizgled bezopasnim aktivnostima, slobodni zidari su bili izvrgnuti žestokoj kritici. Teorije zavere dugo su govorile o njihovim okultnim obredima, i čak su se osnivale čitave političke grupe kao znak otpora slobodnim zidarima. Takoñe su i crkve svih veroispovesti kritikovale ovu organizaciju. Sa svojim mnogobrojnim članstvom i različitim ložama raširenim po celom svetu, moderni masoni više ne dele iste univerzalne obrede, kao što je bio slučaj u prošlosti. Meñutim, jedan od obreda koji je ostao konstantan jeste inicijacija novih članova. Novog posvećenika predlaže neko ko je već mason, a svaki novi član mora da proñe kroz tri različita stepena, pre nego što dostigne nivo majstora. Članovi takoñe imaju posebna pravila meñusobnog pozdravljanja, uključujući rukovanje, gestikulaciju i šifre, a na njihovim sastancima zabranjen je pristup onima koji nisu masoni. Poznati masoni bili su Vinston Čerčil, Mark Tven, Henri Ford, Bendžamin Franklin. Simboli masona su šestar i lenjir.
Poznati mason, Mark Tven
Iluminati, slobodni mislioci
Masoni su i dalje jedno od najuticajnijih bratskih društava na svetu, koje broji negde oko pet miliona članova. Organizacija je osnovana 1717. godine, ali dokumenta koja se odnose na njihovo postojanje datiraju još iz 14. veka.
Priče o iluminatima se često mogu sresti u literaturi, na filmovima i televiziji. Organizacija je osnovana u Nemačkoj krajem 18. veka. U to vreme, članovi grupe predstavljali su sebe kao red prosvetljenih slobodnih mislilaca.
Društvo je oformljeno kao bratstvo čiji članovi dele iste filozofske ideje, meñu kojima i vero-
Štampa se ubrzo okrenula protiv njih, i mnogi su počeli da ih smatraju grupom disidenata čija
je namera rušenje vlasti, pa su čak optuženi i za izazivanje Francuske revolucije. Grupa je uskoro rasturena, ali njihov uticaj je ostao vrlo jak, i dugo se pričalo da još uvek deluju iz senke. Zahvaljujući stalnom prisustvu u popularnoj kulturi, mnogi se plaše iluminata i dan-danas.
su se nalazili američki predsednici (Džordž H. V. Buš, Džordž V. Buš), senatori, sudije vrhovnog suda, što je mnoge navelo da smatraju da grupa deluje kao neka vrsta podzemne organizacije i ostvaruje ciljeve političke elite. Nema sumnje da je društvo vrlo bogato. Članstvo u ovom društvu više nije tajna, ali njihovi obredi jesu. Sastaju se dva puta nedeljno, ali šta se dešava iza zatvorenih vrata na njihovim sastancima, nikad nije otkriveno. Poznat je slučaj kada ih je poglavica plemena Apača tužio, tvrdeći da je kostur Džeronima u njihovom posedu. Pored toga, poznato je da navodno teraju nove članove da ispovedaju svoj intimni život ostatku grupe, i da svakom novom članu daju nadimke. Tako se proširila priča da je Džordž Buš stariji dobio nadimak Magog, koji se daje članovima sa najviše seksualnog iskustva.
Sinovi slobode
Moderni teoretičari zavere smatraju da je društvo uspelo da preživi i da danas deluje kao opasna vlada iz senke upravljajući svetskom industrijom i politikom, koja želi da uspostavi novi svetski poredak. Kao pripadnici iluminata navode se porodica Buš, Vinston Čerčil i Barak Obama. Službeni simbol iluminata je piramida, preuzeta od masona, na čijem se vrhu nalazi oko okruženo svetlosnim zracima.
Društvo studenata s Jejila „Lobanja i kosti“
Društvo studenata s Jejla „Lobanja i kosti“ bilo je najčuvenija studentska organizacija. Svakog proleća bi primali nove članove. Meñu njima
Sinovi slobode ime je grupe disidenata koji su postojali u Americi pre Revolucionarnog rata. Nisu bili tajno društvo u klasičnom smislu. Pre je reč o manjim grupama patriota raštrkanim po kolonijama koji su se ujedinile radi zajedničkog cilja.
Sastajali su se u Bostonu, ispod jednog bresta koji je od tada postao poznat kao Drvo slobode. Tu su se dogovarali o akcijama otpora, koje su uključivale deljenje letaka, pa čak i neke terorističke aktivnosti. Bostonska grupa bila je najjača meñu ostalim grupama Sinova slobode. Ali, i druge su bile vrlo aktivne.
arijevske rase, i koja je zauzela rasističke stavove u odnosu na Jevreje i druge manjine. Godine 1919. osnovali su političku organizaciju pod imenom Nemačka radnička partija, čiji je član postao i mladi Adolf Hitler. On će preuzeti partiju, koja će se kasnije pretvoriti u nacističku partiju.
Grupa na Rod Ajlandu spalila je britanski teretni brod u znak protesta zbog nepravične trgovine. Ipak, najpoznatiji dogañaj je takozvana „bostonska čajanka“ iz 1773. godine, kada su članovi obučeni kao Indijanci potopili tovar čaja u Bostonskoj luci.
Ali, i pre toga, članovi Društva Tule biće uključeni u neke vrlo bizarne aktivnosti. Najčudnija je bila njihova opčinjenost arijevskom rasom.
Vitezovi zlatnog kruga Društvo Tule Za veliki broj tajnih organizacija sumnja se da imaju zle namere, ali Društvo Tule jedno je od malobrojnih koje je to i dokazalo.
Počeli su da se okupljaju u Nemačkoj nakon završetka Prvog svetskog rata, bavili su se okultizmom, ali su se ubrzo transformisali u organizaciju koja je promovisala ideologiju
Ovo tajno društvo delovalo je u Americi za vreme američkog Grañanskog rata. U početku su nastojali da doñe do aneksije Meksika i Kariba. Meñutim, kad je rat počeo, preusmerili su svoju pažnju sa kolonijalizma na vatrenu podršku novoosnovanoj vladi Konfederacije. Uskoro su dobili hiljade sledbenika. U severnim državama imali su veliki uticaj.
Mnoge novine i javne ličnosti optuživali su simpatizere Juga, uključujući predsednika Fre-
nklina Pirsa, da su pripadnici tajne organizacije Vitezovi zlatnog kruga. Vitezovi se nisu samo bavili tajnim sastancima i misterioznim planovima. Često su formirali odmetničke bande kako bi svoje ciljeve ostvarivali uz upotrebu sile. Član društva bio je i odmetnik Džesi Džejms (na slici). Grupa „vitezova“ je 1860. preduzela neuspeo pokušaj osvajanja Meksika, iako su jedno kratko vreme imali kontrolu nad južnim Novim Meksikom.
Bili su poznati po izuzetnoj diskreciji, koja se ogledala u minimalnim civilnim žrtvama. Kako priča kaže, neprijateljske voñe bi se često budile ujutru i zaticale nož položen na jastuk, sa porukom „imamo te“. Legenda o njima brzo se raširila, i pre nego što su Mongoli konačno uništili ovu grupu, postali su poznate ubice po ugovoru, koji su radili prljave poslove za onoga ko bi ih unajmio, a meñu njima je bio i kralj Ričard „Lavlje srce“.
Crna ruka Crna ruka je bilo ime tajnog društva političkih revolucionara, antiimperijalistički nastrojenih, osnovanog u Srbiji 1912. godine. Grupa je želela da ujedini južnoslovenske narode Evrope u jednu državu. Širili su antiaustrougarsku propagandu i vršili obuku sabotera i ubica. Ova grupa bi verovatno do danas bila zaboravljena, da nije bilo njihovog učešća u jednom od najvećih dogañaja 20. veka. Godine 1914. organizovali su ubistvo austrijskog nadvojvode Franca Ferdinanda, kada je pred vojvodin automobil u Sarajevu istupio Gavrilo Princip i ubio ga. Ovo ubistvo bilo je povod za izbijanje Prvog svetskog rata.
Bilderberg grupa Hašašini – Red ubica Hašašini ili „nizari“ bili su misteriozna grupa muslimanskih ubica koja je delovala na Bliskom istoku tokom 13. veka. Osnovali su je muslimani šiiti, koji su se odvojili iz veće organizacije i povezali u red, kako bi osnovali utopijsku šiitsku državu. Zbog malobrojnosti, koristili su gerilsku taktiku protiv neprijatelja, uključujući špijunažu, sabotažu i politička ubistva. Postavili bi odlično obučene krtice u neprijateljska uporišta, sa instrukcijama da napadnu samo kada za to doñe pravo vreme.
Bilderberg grupa nije tajno društvo po definiciji, ali deluje pod velom misterije, što je grupu učinilo predmetom mnogih teorija zavere. Grupa je osnovana 1954. godine, i od tada se njeni članovi okupljaju svake godine na ekskluzivnoj konferenciji na kojoj se okupljaju svetski lideri, bankari, ekonomisti i medijski moguli. Konferenciji mogu prisustvovati samo oni sa pozivnicama. Grupu su osnovali ljudi zabrinuti zbog širenja antiameričkog raspoloženja posle Drugog svetskog rata, ali, tokom godina, njihove rasprave pretvorile su se u šire diskusije o postizanju uzajamnog razumevanja meñu raznim kulturama.
Bilderberg grupa osporavana je zbog jednog ključnog razloga: na njihovim konferencijama nije dozvoljeno prisustvo medija, niti izdaju saopštenja sa svojih konferencija. Takva vrsta tajnovitosti, kao i ona vezana za opsežne mere bezbednosti na mestima na kojima se konferencije održavaju, što često podrazumeva naoružane čuvare, policiju, pa čak i borbene avione koji patroliraju nebom, izaziva oštre kritike. Na konferenciji 2009. godine održane u Grčkoj, učestvovali su grčki premijer Kostas Karamanlis, švedski šef diplomatije Karl Bild, američki sekretar za finansije Timoti Gajtner, predsednik Svetske banke Robert Zelik.
Opšte filozofsko načelo im je bilo verovanje u ezoterične principe novog doba, kao metode za ostvarivanje pravog identiteta osobe. Čuveni okultista i ekscentrik Alister Krauli sastavio je manifest „Misterija mistika maksima“, a kasnije je postao njen voña.
Posle njegove smrti, uticaj i popularnost reda počeli su da blede. Društvo i danas postoji, i ima različite podružnice rasute po svetu, uglavnom u SAD, Velikoj Britaniji i nekim delovima Evrope.
Red istočnog hrama Ordo templi orijentis je mistična organizacija osnovana početkom 20. veka, po uzoru na manje tajne „slobodne masone“, a oslanja se na ritualne i okultne obrede, koji služe kao sredstvo uz pomoću koga se članovi penju na hijerarhijskoj lestvici unutar organizacije.
Kako je popularnost Alistera Kraulija rasla, tako su učenja društva Ordo templi orijentis bivala poznatija javnosti. Delovanje društva danas je manje tajno, nego u prošlosti. Ali to ne znači da i danas ne upražnjavaju neke bizarne obrede. Glavni meñu njima je fiksacija članova društva za čovekovu seksualnost, posebno njihovo učenje o obožavanju falusa i magiji masturbacije.
Kolika je stvarna moć tajnih druŠtava u Srbiji
Rade Stanić Ako svetom zaista vladaju masoni, rotarijanci ili templari, ili svi zajedno, onda će kod nas pre biti - da masonerijom u Srbiji vlada država. Ni ostala tajna društva nemaju nikakvu stvarnu moć i njihovo retko pojavljivanje u javnosti, te raznorazne publikacije prema kojima svetom upravlja vlada iz senke. Ako svetom zaista vladaju masoni, rotarijanci ili templari, ili svi zajedno, sa Srbijom to svakako nije slučaj. Jedan od masona poluironično kaže da će pre biti da masonerijom u Srbiji vlada država. Društveni uticaj ovih organizacija uglavnom se svodi na humanitarni i edukativni rad, u političkom životu Srbije taj uticaj je sveden gotovo na nulu, a nešto više u tom smislu ove organizacije postižu u meñunarodnim kontaktima - tu nema epohalnih rezultata, već je reč o „politici malih koraka na duge staze". Tajna društva u Srbiji zapravo uopšte nisu tajna. Pripadnici masonerije će vam reći da je njihovo delovanje diskretno, a da rad nije tajan, već „nejavan", templari će reći da je njihov rad javan, ali da zbog okolnosti deluju poluilegalno; rotarijanci, pak, kažu da kod njih apsolutno ničeg tajnog nema i da je sve otvoreno za radoznale, uključujući i spisak članova. Sve ove organizacije legalno su registrovane kao i druga udruženja, imaju svoja stalna sedišta, internet sajtove čiji je veći deo sadržaja svima potpuno dostupan, objavljuju knjige, a skupovi templara i rotarijanaca potpuno su otvoreni za javnost. Jedina „zabrana" se odnosi na prisustvo masonskim skupovima - „radovima", kako oni kažu - njima mogu prisustvovati samo masoni, a jedina prava tajna odnosi se na članstvo u masoneriji. S tim što je bar polovina onoga što se javno priča o nečijoj pripadnosti masonskoj loži tačno. Mistifikaciji ovih organizacija doprinose kako izvesni istorijski animozitet, neka loša iskustva (zloglasna paramasonska loža P2 u Italiji), tako
Dragan Martinović, počasni veliki majstor Velike nacionalne lože Srbije
- Masonerija se kod nas potpuno pogrešno doživljava - rašireno je shvatanje da je to centar moći u kom se skupljaju ljudi da bi u drugom danu svog prisustva u masonskoj loži zaradili svoj prvi milion. To se ne radi u masoneriji, to se radi u nekim drugim organizacijama. U masoneriji se prvenstveno radi na svom ličnom usavršavanju - duhovnom, intelektualnom i moralnom, odnosno okupljaju se ljudi koji poseduju takve kvalitete - kaže bivši veliki majstor i sadašnji počasni veliki majstor Velike nacionalne lože Srbije Dragan Martinović.
ntakti, ali to vlasti nisu koristile. Slika o nama se naravno menja, ali to ima svoju cenu - dešavaju se stvari koje nas mnogo koštaju, a sve može da se učini mnogo jednostavnije, upravo putem dobrih starih masonskih veza. Mi masoni smo patriote, prvenstveno radimo u interesu svoje države i svoga naroda. U ustavu, odnosno konstituciji, kako mi kažemo, svih masonskih organizacija u Srbiji, a ima ih tri legalne, postoji stavka da su poštovanje vlasti, države i ustava i patriotizama ključne odlike svakog masona. Procene: Osam masonskih loža
On kaže da situacija sa uticajem masonske organizacije u Srbiji „nije slavna", ali da se priča o moći i uplivu masona ne može tumačiti nezavisno od istorijskih okolnosti. - Moć te organizacije prisutna je u svim zemljama u kojima ona funkcioniše neprekidno. Na našem prostoru to nije slučaj jer nije postojala 50 godina. Kako funkcioniše ta moć: tako što u organizaciji sede ljudi koji su zahvaljujući svojim kvalitetima i činjenicom da pripadaju masoneriji izuzetno visoko pozicionirani u društvu. Konkretno u Francuskoj, državne ustanove kao što su železnica, pošta, elektroprivreda vode ljudi koji pripadaju masonskim organizacijama. Kod nas je ključ i dalje politička pripadnost, nezavisno od kvaliteta ljudi. On kaže da su „raznorazne organizacije", pa i Velika nacionalna loža Srbije hiljadu puta davale signale vlasti da mogu da pomognu. - Postoje paralelni tokovi komunikacije, to znaju diplomate. Te pobočne veze mogu da obave veći posao nego direktne. Hiljadu puta su razne organizacije, pa i Velika nacionalna loža Srbije, davale znake vlasti da postoje ko-
Prema procenama upućenih, u Srbiji ima oko 700 masona koji deluju u više masonskih loža, nastalih uglavnom unutrašnjih podelama. Postoje i tvrde da funkcionišu Velika nacionalna loža Srbije, Regularna velika loža Srbije, Regularna velika loža Srbije - Beograd, Velika ujedinjena loža Srbije, Ujedinjena velika loža Srbije, Visoki masonski savet Srbije, Veliki orijent Francuske u Srbiji. Osnovana je i mešovita, muško-ženska loža (žene, inače, ne mogu biti pripadnici regularne masonerije): „Singidunum Istok - 1899, u Orijentu Beograd" je prva radionica masonskog reda „Le Droite Humain". Postoje priče, bez čvrstih dokaza, da ja osnovana i ženska masonska loža pod nazivom „Zora", uz pomoć nemačke ženske lože „Rebeka" Martinović kaže da su masoni, ipak, mnogo puta pomogli državi, a da ona toga čak nije bila ni svesna. - Sećate se da je Dragan Malešević Tapi tvrdio da je on spasao beogradske mostove 1999. godine. Pouzdano znam da je to tačno jer sam kasnije u Francuskoj zajedno sa njim sedeo za stolom sa čovekom s kojim je napravio to što je napravio - da ne budu srušeni beogradski mostovi. Setite koji je jedini strani vojnik u zatvoru i dan-danas zato što je obaveštavao našu državu o potezima koji slede u smislu bombardovanja. Francuz, ne sećam se imena, uhvaćen je na teritoriji BiH i robija kao izdajnik NATO-a. On kaže da nije tačno da masonerija nema nikakav uticaj, ali smatra da je on nedovoljan i da bi mogao biti veći, značajniji i kvalitetniji.
- Uticaja apsolutno ima. Godine 2002, u momentu kada se niko od zvaničnika nije usuñivao da primi meñunarodnu masonsku delegaciju, to je u Skupštini uradio jedan visokopozicionirani službenik koji nije naš član. To nije moglo da se izvede bez uticaja. Kakav bi uticaj mogao biti, to je beznačajno, ali jednostavno ne možete nekog naterati da prihvati vašu pomoć ako on to neće. Mi, naravno, činimo sve što možemo kad god smo u prilici. Ilustrovaću to primerom grada u kome ja živim. U Sremskoj Mitrovici vrapci znaju da sam ja mason. Ja sam isključivo putem masonskih veza sprijateljio grad Never iz Francuske i moju Sremsku Mitrovicu. - Šta je najveća snaga masonerije? Mi smo imali svetle momente u svojoj istoriji. I kada pogledamo ko je bio na vlasti u tim momentima, shvatićemo da su u vlasti bili apsolutno prisutni masoni. Nema potrebe da se osvrćem na detalje i imena, nadam se da su ljudi upoznati sa imenima kao što je ðorñe Vajfert. U to vreme dinar je bio konvertibilna valuta, Jugoslavija je bila opšteprihvaćena, civilizovana zemlja, za razliku od slike koju sada svet ima o nama. Rotarijanci - Mi smo strukovna elita Predrasuda da rotarijanci predstavljaju neko tajno društvo koje ima moć potiče odatle što oni okupljaju elitu, najbolje u profesiji, kaže Svetislav Milovanović, jedan od reosnivača Rotari pokreta u Srbiji. Milovanović, po zanimanju meñunarodni pravni konsultant, član je prvog Rotari kluba u Beogradu od 1993, kada su rotarijanci počeli sa radom. Bio je predsednik Rotari kluba Starog grada, asistent guvernera pre tri godine i od 1. jula, kada počinje rotarijanska godina, ponovo će obavljati tu funkciju.
U Srbiji, prema proceni Milovanovića, trenutno ima izmeñu 1.500 i 2.000 rotarijanaca okupljenih u oko 60 rotari klubova, čija se krovna organizacija zove Distrikt. Distrikt 2.481, kome pripadaju i klubovi sa teritorije Srbije, obuhvata i klubove iz severne Grčke, Makedonije, Crne Gore. Guverner je beogradski advokat Dragan Brajer. Centralizam u odlučivanju ne postoji: svaki klub je autonoman i funkcioniše po sopstvenom nahoñenju, ne samo u odnosu na guvernera, Distrikt ili druge klubove, nego i na sedište Rotari kluba u Čikagu. - Ideja rotarijanstva je da članovi kluba postanu ljudi koji su vodeći u svojoj profesiji, bilo da je reč o najboljim zlatarima ili sudijama. Rotarijanstvo je, figurativno govoreći, preteča informacionog sistema. Pošto svi radimo u različitim oblastima, stalno dobijamo informacije iz onih oblasti koje ne poznajemo. Pošto se sastajemo jednom nedeljno, možemo da saznamo tanane stvari koje ne možete nigde da pročitate. Znači, ne obične informacije, već od ljudi koji su najbolji u svojoj profesiji možete da čujete strateške informacije, nešto što će se tek dogoditi i na neki način pre drugih imate informaciju na osnovu koje možete da se prilagoñavate ili usmeravate. Ako vas to, naravno, uopšte interesuje. Imate ljude koji u klubove dolaze samo zbog druženja. Druženje i služenje je osnovni moto - meñusobno, zajednici i, na kraju, državi jer mi smo svi patriote - kaže Milovanović. On kaže da ga čudi što ljudi mešaju masoneriju i rotarijance. - Kad sam bio u Americi, bilo je to davno, već tada, pre trideset godina, masoni su se deklarisali javno. Šta je poenta: ne možete da utičete ako delujete tajno. Rotari je od svog osnivanja javna organizacija. Imamo svoj sajt, Rotari knjigu koju ažuriramo svake godine sa imenima članova, telefonima, adresama. Svako može da prisustvuje našim sastancima i to je odlika svakog rotari kluba u svetu. To je velika razlika izmeñu rotari kluba i masonerije, ali kako rotarijanci jesu jedna intelektualna elita - samo u mom klubu Stari grad ima 12 profesora i jedan akademik - moguće je da se zbog tog elitističkog prizvuka mešaju masoni i rotarijanci. Na skupovima rotarijanaca nikada se ne govori o politici. Članovi se sastaju jednom nedeljno,
drže predavanja iz oblasti u kojoj rade (novi članovi su obavezni da po pristupu klubu održe predavanje), smišljaju se i sprovode humanitarne akcije. Obaveza su plaćanje članarine, koja može da bude izmeñu 50 i 500 evra ili dinara kako koji klub već odluči, i prisustvo na najmanje 60 odsto sastanaka.
gu i ima svoje misije pri UN: sada su na Haitiju i u Kongu.
- Politike nema. Rotari pokret je strukovna organizacija i svaki rotari klub je dužan da poštuje vlast, ne i da je podržava. Mi se ne organizujemo na političkom nivou kako bismo se borili za vlast, već da bismo napravili kvalitet ljudi, kvalitet misli, da izañemo iz zamke politike. Politika ima svoj cilj, koji gura, a kod nas su ljudi pre svega profesionalci i to jedno drugo isključuje. Rotarijanci deluju na globalnom i lokalnom nivou. On dalje kaže da su rotarijanci, u saradnji sa UN i Svetskom zdravstvenom organizacijom, putem programa „PolioPlus", potpuno iskorenili polio (dečju paralizu) u Srbiji. Osim tri zajedničke akcije za tri godine, svi rotari klubovi u Beogradu imaju i svoju pojedinačnu humanitarnu akciju. - Svaki rotarijanac godišnje izdvoji minimum od sto do nekoliko stotina evra za donacije. To pomnožite sa 2.000 članova, a kada uzmete u obzir da funkcionišemo od 1993, zbir je jedna pristojna cifra. On kaže da je animozitet prema rotarijancima značajno oslabio. - Primećujem samo neznanje. Taj animozitet se ranije više osećao, sad je sve više rotarijanaca, selekcija je uspešna, to su kvalitetni i časni ljudi i, na kraju, nema tajnosti u našem radu. To sve je razbilo famu o rotarijancima - kaže Milovanović.
Templari - Srbija je pogodna za svaku vrstu etiketiranja Vitezovi templari Srbije deo su Templarskog reda, meñunarodne templarske organizacije Ordo Supremus Militaris Templi Hierosolymitani (OSMTH). OSMTH postoji još u deset zemalja, kao i u NATO-u, sedište je u Ženevi, ima biro u Vašingtonu, član je socio-ekonomskog saveta u UN, gde ima savetodavnu ulo-
OSMTH je hrišćanska ekumenska organizacija, otvorena i za muškarce i žene koji prihvataju njegove ciljeve, ali i „koji svojim životom, ponašnjem i prethodnim delovanjem zaslužuju da postanu njegovi članovi", kako se navodi na sajtu ove organizacije. Na tom istom sajtu navodi se da je OSMTH formiran „sa prevashodnim ciljem baštinjenja vekovne kulture viteštva u svakodnevnim odnosima meñu judima, koja ima duboke korene i u tradiciji na teritoriji Srbije". U Srbiji je OSMTH formiran 2003. godine, na inicijativu trojice ljudi: Milana Lajhnera, Dragutina Zagorca i pokojnog Dragana Maleševića Tapija koji, iako pokretač, nije bio i član ove organizacije. OSMTH okuplja oko 200 članova. U njegovom sastavu nema političara, ima pripadnika policije i vojske, ali ne onih koji su javno istureni. Templarska organizacija postoji u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Smederevu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Podgorici i Banjaluci. - OSMTH je javna organizacija, naši skupovi potpuno su otvoreni za sve i mi ih često i najavljujemo. Ako uopšte postoji nešto što je tajno, možda postoji na nekom globalnom nivou, ali na ovom nivou nema ničeg što bi trebalo da
se krije. Nema nikakve ezoterije, nikakve mistike, humanitarni karakter je bitna komponenta rada templara. Baštine se vrline i vrednosti templara, ali to ne podrazumeva krstaški odnos prema nekome ili nečemu - rekao je jedan od srpskih templara koji je želeo da ostane anoniman. On kaže da je uprkos svoj toj javnosti u radu templari deluju skoro poluilegalno, u svakom slučaju obazrivo i uzdržano, i to zbog javnog mnjenja („Srbija je pogodna za svaku vrstu etiketiranja") i Srpske pravoslavne crkve. Jedan od osnovnih zadataka templara jeste zalaganje za ekumenizam, što je ideja koja ne nailazi na bogzna kakav odziv u SPC, iako je ova organizacija kao izrazito hrišćanska (njeni punopravni članovi mogu biti samo hrišćani, nehrišćanima je ostavljena mogućnost učešća u svojstvu gosta) u svom članstvu imala sveštenike SPC. Za jedan deo SPC templari su sinonim za sektašenje, unijaćenje, masoneriju. Kako kaže naš sagovornik, jedan „značajan deo templara jeste u masoneriji", ali dodaje da te dve organizacije naprosto nemaju veze jedna s
OSMTH - Templari u Srbiji
drugom: na kraju krajeva, ne samo što su skupovi templara javni, već članovi mogu da postanu i žene, što je u masoneriji (bar doskoro) bilo nezamislivo. Srpski templari su vrlo cenjeni u svetu. Veliki prior (tj. glavnokomandujući) Dejan Mileković je zamenik grandkomandera, odnosno, on je templar broj dva u svetskim razmerama, dok je Lajhner, osim što je zamenik Milekovića, i delegat u UN u Beču, dok se zona odgovornosti srpske organizacije, do prošle godine jedine u istočnoj Evropi, proteže praktično do Kavkaza. - Sve što se radi, radi se u korist naroda i države. Ali sve je to u rukavicama. Nekoliko medicinskih vozila nabavili smo za Beograd, ali nismo stavljali naše oznake da ne bi bilo javnih povika. Za Kosovo je prikupljana humanitarna pomoć, uglavnom lekovi, medicinska oprema za Gračanicu i da bi nešto moglo da se uradi, a da to ne dobije negativan odjek, sve se to šalje preko drugih humanitarnih organizacija. Žalosno, ali tako je.
Slobodan Nenezić Knjigu Masoni 1717-2010 u dva toma možete naručiti na: www.nenezic-freemasonry.com
Broz Čerčilov agent Razlaz sa Staljinom izazvao lavinu optužbi na Titov račun. Moša Pijade glavna veza za obnovu lože u Srbiji
la - čime je izvršena izdaja ideja i ideala proleterskog internacionalizma shvatanog na specifičan, samo Staljinov način - tako i personalne, gde se naročito na udaru napada našao lično Josip Broz, koji je tada od sovjetske propagande optuživan kao izdajnik komunističke ideje i sluga kapitalističkog sistema. Broz je tada optuživan da je bio mason, pod neposrednim engleskim uticajem. To se ne može do kraja odbaciti uz znanje da su sovjetske vojne i obaveštajne jedinice zaplenile više od dvadeset vagona arhivskog materijala prilikom nadiranja na Nemačku i oslobañanja većih delova Nemačke i Berlina od nacista, koje su oni još od 1939. godine plenili u zemljama koje su osvajali. Taj kontingent arhiva uglavnom se odnosio na masonske lože i njihov rad u tim zemljama.
Josip Broz sa suprugom Pelagijom i sinom Žarkom Optužbe Staljina i njegovih poslušnika na račun Jugoslavije i Josipa Broza bile su kako tzv. principijelne prirode o skretanju jugoslovenskog socijalizma sa pravog, sovjetskog mode-
Broz je optužen kao renegat i prevarant, a optužba se zasnivala na mistifikaciji o stvarno nepoznatom identitetu Josipa Broza. Navoñeni su dokazi, poput onoga da je stvarni Broz bio ranjen u Prvom svetskom ratu kada je ostao bez jednog prsta desne ruke, zatim, da je stvarni Josip Broz koji je osuñen na takozvanom Bombaškom procesu 1928. godine u Zagrebu umro za vreme izdržavanja zatvorske kazne nekoliko godina posle presude, pa je, na englesku inicijativu, zamenjen novim Josipom Brozom koji se, navodno, zvao Jozef Valter, poljski Jevrejin obučen da uspešno i neprimećeno zameni umrlog Josipa Broza. U ovoj propagandi Broz je označen kao Čerčilov plaćenik koji je bio na neposrednoj tajnoj obaveštajnoj obuci u Finskoj, odmah po njegovom dolasku na čelo ilegalne KPJ i misterioznog zadržavanja u Carigradu. O tome su, nekoliko godina po smrti Josipa Broza (1980),
kontradiktorno pisali Vladimir Dedijer i Josip Kopinič; da je bio surovi egzekutor u vreme Španskog grañanskog rata ne samo za račun NKVD, već i britanske obaveštajne službe, zbog čega je jedna knjiga (jedini primerak), sa autentičnim fotografijama i materijalima o tom razdoblju Brozovih aktivnosti, iz fundusa biblioteke CK SKJ šezdesetih godina dvadesetog veka, bila tajno prodata za sumu od preko deset hiljada dolara jednom misterioznom strancu. Dogañaji koji su usledili bili su u suprotnosti sa odnosima Jugoslavije i Sovjetskog Saveza od 1945. do 1947. godine, kada su svi nesporazumi i razmimoilaženja iz NOR bili izglañeni. Izgradnja porušene zemlje odvijala se uz pomoć stručnjaka, materijala i sredstava iz Sovjetskog Saveza, a jugoslovenska privreda bila je zavisna od sovjetske pomoći. Paralelno sa tim, u Jugoslaviji se osećao staljinistički uticaj. Otuda je povlačenje sovjetskih vojnih i civilnih stručnjaka iz Jugoslavije primljeno sa iznenañenjem. O isprepletanosti odnosa, ali i o budnosti nove vlasti kada su u pitanju masoni, rečito govori i jedna izjava s kraja 1945. godine koju je pisano dao Leo Mates, tadašnji visoki službenik Ministarstva infomacija, a znatno kasnije i jedan od šefova kabineta Josipa Broza. Matesu je tadašnji pomoćnik ministra informacija Veljko Korać dao zadatak da, prilikom odlaska u London, preda tri pisma materijala (zapečaćeno) koje je sačinio Veljko Tomić, nekadašnji mason i diplomata, adresovana na Vladimira Ribarža, tadašnjeg pomoćnika ministra inostranih poslova i masona, UVL Engleske i Tomićev memorandum (nezapečaćeno).
„Molim Vas da kažete drugu Moši da bi bilo korisno po našu Državu i njen ugled u svetskoj masoneriji da i Jugoslovenska Velika Loža proradi sa prethodno izvršenim čišćenjem meñu našim Masonima, po primeru u osloboñenoj Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Danskoj i Norveškoj. Ako bi se izvela obnova rada Jugoslovenske Velike Lože, sada i pod ovakvim uslovima, to bi bilo korisno, naročito za naše odnose sa Severnom Amerikom, a i sa svim Američkim državama. Ali, ako se ovo odloži iz ma kojeg bilo razloga, docnije će ova obnova biti mnogo teža. Sada ne bi imali da ispunimo nikakve formalnosti za priznanje naše Velike Lože, pošto bi se obnova predstavila kao produženje situacije od pre rata i koja je ratom bila prekinuta. Pišem i Stanoju Simiću u istom duhu...“ Na početku pisma dodata je rukom dopisana, naknadna beleška: „Čika-Janko zna za sve ovo, a pisac ovih pisama je njegov stari poznanik. Marko.“ Uticajna ličnost iz Vašingtona čiju kopiju pisma Tomić dostavlja Pijadi, preko njegovog šefa kabineta, bio je Džon Henri Koules, suvereni generalni komander Vrhovnog saveta škotskog rituala južne jurisdikcije SAD, koji je na toj funkciji bio od 1921. do 1952. godine.
Režim obnavlja ložu Interes države da se u svetskoj masoneriji suzbiju tuñe intrige. Dugačak spisak streljanih slobodnih zidara
Pišući pismo Pijadi, ovoga puta preko „gospoñe Vasić“, šefa kabineta predsednika jugoslovenske narodne skupštine, mason Tomić (20. juna 1946.) obaveštava da dostavlja i jedan odgovor iz Vašingtona, u francuskom prevodu: „Sam pisac je vrlo uticajna ličnost u tamošnjim masonskim, političkim i finansijskim krugovima... Znam da je 1935 god. bio protiv Musolinijeve Italije, zbog marseljskog atentata, kao i protiv Hitlerove Nemačke, zbog proganjanja Jevreja. Američka i britanska masonerija se jako mnogo interesuju za evropske masonerije...
Josip Broz i Moša Pijade iz ratnih dana U opširnom pismu, sa naznakom "Hitno i dosta važno" (25. 11. 1946), Veljko Tomić pored
svog pisma dostavlja Moši Pijade i kopije pisama koje je razmenio sa komanderom Koulesom, "šefom" masona SAD. Ponovo je uporan u predlaganju obnavljanja Velike Lože u Jugoslaviji, jer "iz moje prepiske sa Koulesom može se videti najbolje da li je ili ne u interesu po nas da u svetskoj masoneriji i pomoću nje, naročito u Americi, suzbijamo raznovrsne tuñinske intrige i da propagiramo našu tezu, sa našim nacionalnim aspiracijama. Zaključujem da su, Koules i mnogi drugi u Americi, verovali da jeste (bio mason Draža Mihailović - prim. autora). Ovo je vešto iskoristila zainteresovana propaganda kojom je upravljao Fotić. Odgovorio sam namerno ne samo da Draža nije bio mason, nego da kod nas oficiri nikada nisu pripadali masoneriji... Po nas je korisno i potrebno održavanje veze u svetskoj masoneriji, naročito u Americi, baš i zbog raznovrsnih intriga u Londonu, protiv sadašnjeg režima u Jugoslaviji. Naravno, u samom Londonu mi ih ne možemo suzbijati. Ovo su sigurno učinili i neki iz naše emigracije. Englezi su ih vrlo rado prihvatili, jer im je izgledalo da je to u interesu engleske spoljne politike na Balkanu. Engleska masonerija ima veliki uticaj u svetskoj masoneriji. I, nama, ostaje jedino da, zaobilaznim putem, preko Amerike i, donekle, preko masonskih organizacija u britanskom dominijumu, koji su mnogo udaljeni od Engleske, a blizu Americi, suzbijemo intrige, koje se stvaraju u Londonu i odatle ih rasturaju po svetu pomoću masonskih veza. Znaš, masonske su veze u svetu slične komunističkim (!?). Mason masonu veruje, kao što komunista komunisti veruje. Kao drugu mogu da ti kažem i ti moraš da mi poveruješ da sadašnji režim nema razloga da sa nepoverenjem tretira jugoslovensku masoneriju kao celinu. Koliko sam mogao da saznam dok sam bio u Beogradu, meñu članovima upravnog odbora Jugoslovenske Velike Lože ima ljudi koji uživaju potpuno poverenje današnjeg režima i zaposleni su u nekoj višoj državnoj funkciji, bilo kao državnici, bilo kao viši činovnici ili profesori univerziteta, ili su penzioneri zbog starosti još od pre rata. Naravno, ima i pojedinaca u našoj masoneriji koji su se kompromitovali pod okupacijom... Znaš, druže Šiki... u pogledu pitanja obnove ili i dalje zabrane Jugoslovenske Velike Lože,
moje je mišljenje sledeće: Pre ili posle, ona će se reorganizovati; bilo u zemlji, bilo u emigraciji (!?). Ako to ima da bude u zemlji, onda je bolje što pre i sa potpunim poverenjem u grañansku lojalnost članova. Sadašnjem režimu može da bude samo korisno da i pomoću masonerije naša Država bude u vezi sa kapitalističkim i buržoaskim velikim narodima, a ne samo pomoću komunističkih. Ako odugovlačimo sa obnovom Jugoslovenske Velike Lože u zemlji, može nam se dogoditi da nešto slično stvore u emigraciji, u Londonu, i da se tuñinska propaganda sa njom služi..." "Politika" je 27. novembra 1944. godine na prve dve strane objavila Saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuñenim ratnim zločincima u Beogradu sa spiskom od 105 streljanih osoba. "Suñeno je optuženima izdajnicima i neprijateljima naroda na zasedanjima 26. i 30. oktobra i 2, 6, 10. i 18. novembra 1944. Izrečena im je smrtna presuda kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima. Sve presude su brzo izvršene, a svim streljanim kao prateća kaznena mera izrečena je konfiskacija celokupne imovine". Pored stvarnih kolaboracionista i mogućih ratnih zločinaca, streljani su bez valjanog sudskog postupka ministri i njihovi pomoćnici (čak i iz sporednih resora), činovnici, ali i ljudi koji su u vreme okupacije gledali svoja posla i posedovali značajniji kapital, imali simpatije za četnički pokret, kritikovali i ismevali komuniste i njihovu taktiku, ili su naprosto bili ugledni, kulturni i javni radnici koji nisu prihvatali komunističku ideologiju. Oštrica mača bila je usmerena prema starom grañanskom staležu i nasleñenoj društvenoj eliti predratne Srbije. Na ovom spisku streljanih slobodni zidari su bili Milan Horvatski, dr Ilija Pržić i dr Petar Zec. Na spisku se nisu našli bivši ministar i član SDS-a, Juraj Demetrović koji je stradao u ovim čistkama. Kao Hrvat iskrene jugoslovenske orijentacije i prijatelj Srba koga je Pavelić prokazao, rat je proveo u Beogradu gde ga je zatvarao okupacioni režim. Ponovo je uhapšen odmah po osloboñenju i streljan. Takoñe van ovog spiska streljani su ili osuñeni na smrt u ovom talasu: Jojić Risto, bivši komesar za prosvetu u vladi M. Aćimovića (do jula 1941) i član Demokratske stranke. Optužen i streljan "za služenje okupatoru i potpisivanje Apela sr-
pskom narodu avgusta 1941."; Cvijanović Buda, pomoćnik ministra poljoprivrede Veselinovića u Nedićevoj vladi, što je "kao član vlade pomagao okupatora i pljačkanje roñene zemlje"...
Robija bez odbrane! Borislav Pekić bez prisustva advokata osuñen na 10 godina. Puni zatvori pripadnika Dražinog pokreta
Borislav Pekić (levo), Andrija Gams i autor knjige Neki od bivših političara su imali sreću pa su završili samo sa vremenskom kaznom, na primer: dr Radenko Stanković - poznati profesor Medicinskog fakulteta, bivši ministar prosvete i kraljevski namesnik uhapšen je takoñe krajem 1944, osuñen kasnije na 12 godina i poslat na izdržavanje kazne u KPD Sremska Mitrovica. Tamo se razboleo i umro 1954. po puštanju iz zatvora. Risto Jojić, koji je streljan, bio je slobodni zidar, kao i Radenko Stanković. U tom jesenjem talasu streljanja 1944. godine u Beogradu stradao je i slobodni zidar Niko Bartulović, Hrvat jugoslovenske orijentacije, koga je kraj rata zatekao u okupatorskom zatvoru u Splitu. Slobodnom zidaru Ristu Jojiću je suñeno u grupi u kojoj se našao i poznati slikar Branko Popović. U tom sudskom predmetu postoje samo zapisnici sa saslušanja Rista Jojića i Momčila Jankovića, koji osporavaju osnovu optužbe. U arhivi Specijalne policije grada Beograda za Jojića se čak kaže da je „slobodan zidar nastrojen ka levici“ što je u suprotnosti sa na-
vodima optužbe da je bio denuncijant. Optužen je i streljan „za služenje okupatoru i potpisivanje Apela srpskom narodu avgusta 1941. Na osnovu nekih nedovoljno proverenih podataka, slobodni zidar i član Nacionalnog komiteta izabranog na kongresu u selu Ba dr Dragiša Vasić nije tragično završio život sa velikom grupom četnika na teritoriji Hrvatske, koja se na čelu sa Pavlom ðurišićem povlačila, već je krajem juna 1945. godine streljan posle kratkog suñenja u Banjaluci. Prema masonima, pripadnicima pokreta otpora Dragoljuba Draže Mihailovića nije bilo milosti. Osuñeni su u „spektakularnom“ javnom procesu Mihailoviću (1946) masoni Stevan Moljević, ðura Vilović, Kosta Kumanudi, dr Lazar Marković, a Slobodan Jovanović, Momčilo Ninčić, Radoje Knežević, Milan Gavrilović, Petar Živković i Božidar Purić osuñeni su u odsustvu, na dugogodišnje zatvorske kazne zbog saradnje sa nemačkim okupatorima i zločina nad sopstvenim, srpskim narodom. Na dugogodišnju robiju, po istoj osnovi, osuñeni su nešto ranije (avgusta 1945.) i masoni ðura ðurović i ðorñe Bodi. Tako su se u zatvoru u Sremskoj Mitrovici u isto vreme našli dr Stevan Moljević, poznati advokat i jedan od istaknutih voña ravnogorskog pokreta, dr ðura ðurović, iz Nacionalnog komiteta generala Draže Mihailovića, dr Vojin Andrić, najmlañi doktor nauka u zemlji i voña ravnogorske omladine, dr Kosta Kumanudi, profesor i bivši ministar, kraljevski namesnik dr Radenko Stanković, Mustafa Mulalić, publicista iz Doboja, predstavnik muslimana u Centralnom komitetu generala Mihailovića, dr Dragić Joksimović, advokat i branilac generala Mihailovića na montiranom procesu, major Žarko Vukosavljević, pilot i književnik, dr Dragoljub Jovanović, predsednik Zemljoradničke stranke, dr Lazar Marković, profesor i bivši ministar pravde, Metodije Milosavljević, teolog i profesor, dr ðura Vilović, književnik iz Zagreba i član Centralnog nacionalnog komiteta, kapetan Andra Lončarić, Milan Rajić, profesor i jedan iz onog besmrtnog Bataljona 1.300 kaplara, dr Nikola Popović, rektor Beogradskog univerziteta, dr Dragoslav Stranjaković, profesor Teološkog fakulteta i poznati istoričar, dr Milan Žujović, profesor i bivši de-
kan Pravnog fakulteta, Dobrica Bojović, sin vojvode Petra Bojovića. Kako je život pojedinaca, počesto, dovoljna potka za najpotresnije romane ili drame, sa elementima tragedije, a istovremeno i odraz lomova i pojedinačne želje i istrajnosti da se ne odstupa od principa, po bilo koju cenu, rečit je primer književnika Borislava Pekića, koji je kao tek svršeni gimnazijalac uhapšen 1948. godine u Beogradu, zbog organizovanja Saveza demokratske omladine Jugoslavije, čiji je bio politički sekretar. Posle šestomesečne istrage, provedene u zatvoru i bez prisustva advokata, Pekić je osuñen 14. maja 1949. godine na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od deset godina i sa gubitkom grañanskih prava i konfiskacijom imovine.
ñen zbog pripadnosti Ravnogorskom pokretu, u zatvor su dolazili Srećko Manola, Brozov general, koji je imao na robiji brata, ustaškog majora, i činio je sve da ga zaštiti. Andrija Hebrang je obilazio redom sve osuñene ustaše i činio sve što je mogao da ih spase. Tražili su da budu prebačeni u Hrvatsku, što se ubrzo i desilo. Otišli su general Simaković, pukovnici Sabljak, Mesić, Šulc, Manola.
Kazna je posle žalbe tužioca povećana na petnaest godina, sa gubitkom grañanskih prava i konfiskacijom imovine. Pomilovan je 1953. godine, a 1991. godine postao je član tada već reaktivirane Velike Lože „Jugoslavija“. U vreme izdržavanja kazne Pekić je, bar u toku zatvorskih šetnji, bio u prilici da se viña i sa predratnim slobodnim zidarima. Umro je 2. jula 1992. godine u Londonu. Svakom slobodnom zidaru je, u skladu sa pravilima organizacije, ostavljeno na njegovu slobodnu volju da se i mimo organizacije oglasi kao slobodni zidar, ali je u obavezi da o drugim članovima bez njihovog naročitog pristanka to ne čini. Imena upokojenih članova se, takoñe u duhu pravila masonske organizacije, mogu iznositi javno, što ovom prilikom i činim, poštujući uspomenu na boravak Borislava Pekića u loži „Pobratim“ pod Velikom Ložom „Jugoslavija“, ne samo zbog toga što je ovaj autor bio njegov garant za prijem, već u znak odavanja dužnog poštovanja nepokolebljivom, lucidnom, slobodnom čoveku čije će delo tek biti učitavano na pravi način.
Savetovali do smrti Dugo posle izricanja smrtnih presuda neki su pomagali stvaranje tajnih službi. Miloš Minić nije odgovorio na vapaje svog jataka Prema kazivanju Gojka Kneževića, jednog od osuñenika iz Sremske Mitrovice, koji je osu-
Proglašenje: Dr Siniša Stanković Sveštenik i Brozov ministar Vlada Zečević imao je brata Marka na robiji, ali ga, budući da je bio ravnogorac, nije spasavao. I Petar Stambolić nije spasavao svoje roñake - robijaše, ni Voja Lukić. Naprotiv, ispoljavali su prezir i mržnju prema svojim bliskim roñacima. Lako je, onda, zamisliti kako su tek mrzeli nas koji im nismo nikakav rod. Jedan seljak iz okoline Gornjeg Milanovca skrivao je za vreme rata Miloša Minića, a kad je potom, kao pripadnik Ravnogorskog pokreta, dospeo u zatvor, Minić je bio gluv za njegove vapaje da mu pomogne. Tokom 1945. godine, posebno pri proširivanju AVNOJ-a vanstranačkim pojedincima i članovima političkih partija koji se, prema merodavnim partijsko-policijskim mišljenjima, nisu ogrešili za vreme rata kolaboracijom, u njegov
sastav ušli su i masoni Drago Marušić, Ivan Šubašić, Miloš Carević, Aleksandar Belić, Božin Simić, Milan Grol, Savko Dukanac, Nikola ðonović, Toma Jančiković, Hinko Krizman, Dušan Bošković, Viktor Novak... Deklaraciju o proglašenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije kao "savezne države republikanskog oblika", donela je Ustavotvorna skupština (izabrana na "izborima" 11. novembra 1945. godine), na zasedanju koje je održano 29. novembra 1945. godine, a pročitao ju je predratni slobodni zidar dr Siniša Stanković. U ideološkoj državi, sa odlučujućom ulogom komunističke partije, sve što je bilo ostatak starog, posebno srpskog grañanskog društva nije gledano sa blagonaklonošću. Konfiskacija imovine, nacionalizacije, otimačine su poravnale račune sa nekadašnjim eksploatatorima. Otuda je zanimljivije šta se dogañalo sa većinom nekadašnjih slobodnih zidara kada se dobro zna da su oni bili "eksponenti buržoazije". Nova vlast nije ispoljila slepo neznanje, jer je u bitkama za meñunarodno priznavanje nove, komunističke Jugoslavije, znala da joj uključivanje i što većeg broja masona u najviše organe vlasti daje legitimitet i mogući meñunarodni kredibilitet. Otuda i ne čudi veći broj masona kooptiranih u sastav AVNOJ-a, pred njegovo treće zasedanje. Oni masoni koji su, posle izbora za Ustavotvornu skupštinu shvatili da su nemoćni da svojim učešćem u političkom životu demokratski promene bilo šta, povlačili su se i postajali nejaka opozicija (M. Grol). U meñuvremenu, islednici nastavljaju da obavljaju svoj posao. Svako pokriva svoje područje, svoju republiku, a na nivo federalnih policijskih organa slivaju se informacije. Zaplenjene su i arhive, a značaj i broj informacija dobijenih saslušavanjima okupatorskih istinskih saradnika poput Dragog Jovanovića (za vreme okupacije upravnika grada Beograda) nije bio mali. To što su on i još neki od uhapšenih dugo vremena posle izricanja smrtnih presuda bili živi i služili kao savetnički kadar u formiranju nove tajne, komunističke policije, druga je tema. Franc Nojhauzen, koji je takoñe mnogo ispričao novim vlastima, bio je još dugo posle presude na usluzi onima koji su ga zasluženo osu-
dili. Herman Nojbaher, prvi nacistički gradonačelnik Beča, od jeseni 1943. godine specijalni izaslanik za jugoistok, osuñen je 1952. godine na 20 godina robije, ali je već u novembru iste godine bio slobodan i stupio u službu cara Haila Selasija. Ni saradnja sa mnogobrojnim i moćnim tajnim službama tada bratskog Sovjetskog Saveza nije bila beznačajna u saznavanju činjenica koje su odlučivale o životima. Kao rezultat rada mnogobrojnih službi i analitičke obrade podataka, nastali su strogo poverljivi interni materijali, koji su dali, pored ostaloga, rekonstrukciju Nemačke obaveštajne službe na teritoriji Jugoslavije (1953-1956 u osam tomova, deset knjiga), "Delatnost i organizaciono stanje masonerije u Jugoslaviji izmeñu dva rata" i "Istorije grañanskih stranaka u Jugoslaviji" ("štampano za potrebe škole za unutrašnju upravu",1956). I ove rekonstrukcije su sadržavale mnogobrojne podatke iz istorije masonerije u Jugoslaviji, o sudbini masona za vreme okupacije i "aktivnosti masonerije posle osloboñenja". Verovatno radi lakšeg dolaska do podataka i moguće rekonstrukcije doratne masonerije u Jugoslaviji, od 1945. do 1953. godine rañen je u jednom naučnom institutu u Beogradu poseban projekat ("Delatnost i organizaciono stanje masonerije u Jugoslaviji izmeñu dva svetska rata"). Kroz formu naučnoistraživačkog pristupa, obavljeni su mnogobrojni razgovori - intervjui sa nekadašnjim masonima (Damjan Branković, Milan Bartoš, Antonije Šokorac, Andrej Andrejević, Milan Antić, Lazar Marković, Jovan Veljić, Petar Šoć, Dušan Tomić, Milan Ulmanski, Vasilije I. Jovanović...). Podrazumeva se da su sva saznanja do kojih se došlo i na ovakav način bila dostavljena Udbi, jer ih je ona i organizovala.
Neimari novih puteva Brojni profesori i akademici nastavili i posle rata da igraju važne uloge. KPJ od dolaska Josipa Broza uz slobodne zidare Naporedo sa borbom za meñunarodno priznavanje nove Jugoslavije, deo slobodnih zidara članova ranijih loža uključio se u politički, kulturni i javni život na različite načine. Svakako
da jednu od značajnih etapa predstavlja i delovanje, pa i povezivanje sa inostranom masonerijom sa pozicija grañanske opozicije u okviru Narodnog fronta (Grol, Carević, Šubašić i drugi).
Zarnik, dr Miloje Milojević, Raša Plaović, Viktor Starčić i drugi. Neki od njih su u prvim poratnim godinama odigrali značajne uloge na raznim poljima društvenog rada, od obnavljanja obrazovnog i naučnog sistema, do zastupanja interesa Jugoslavije u složenim meñunarodnim odnosima. Samo letimični pogled na bibliografije književnika, naučnika i javnih radnika, nekadašnjih slobodnih zidara, uverava da su oni ugradili temelje u oblastima u kojima su radili. Kao ilustracija, valja podsetiti da su oni bili nosioci najviših javnih i društvenih priznanja, od naučnih do nagrade AVNOJ-a.
Glumac Raša Plaović Novoj vlasti su se, na svoj način, priključili i značajniji naučnici, kulturni i javni radnici slobodni zidari u Hrvatskoj. Uglavnom su u pitanju intelektualci, ugledni akademici dr Andrija Štampar (dugogodišnji predsednik JAZU - potpredsednik M. Krleža), dr Marko Kostrenčić, dr Miroslav Musulin, Marino Tartalja, dr Mihovil Abramić, dr Mijo Mirković, dr Stanko Frank, dr Franjo Durst, dr Josip Badalić, dr Petar Skok, Gustav Krklec, Milan Marjanović, Ljubo Babić, Tomislav Krizman, dr Ivo Krbek i drugi. Brojni nekadašnji slobodni zidari u Beogradu predstavljali su okosnicu rada na Univerzitetu i Akademiji nauka. Izmeñu ostalih, tu su bili: dr Vojislav Arnovljević, dr Mehmed Begović, dr Vojislav Mišković, Mihailo Vukobratović, dr Viktor Novak, dr Siniša Stanković, dr Milan Bartoš, Risto Stijović, Ivo Andrić, Krešimir Baranović, dr Miodrag Ibrovac, dr Stefan ðelineo, dr Anton Bilimović, Veljko Petrović, dr Miloš ðurić, dr Jakov Hlitčijev, dr Bogdan Kosanović, dr Ilija ðuričić, dr Dušan Z. Milačić, dr Nikola Saltikov, dr Aleksandar Belić, dr Siniša Tasovac, dr Ksenofon Šahović, dr Miloje M. Vasić. I meñu pripadnicima drugih profesija bilo je nekadašnjih slobodnih zidara, koji su nastavili da deluju i posle rata - Ljubo Leontić, Pjer Križanić, Milan Vidmar, Dušan Timotijević, Hrvoje Macanović, dr Čedomil Veljačić, dr Boris
KPJ, posebno od dolaska Josipa Broza na mesto generalnog sekretara, i u uslovima ilegalne borbe, jednim delom svoga rada našla je zajednički imenitelj sa liberalnim, demokratskim i antifašističkim slobodnim zidarima. Nije bilo razloga da takvi, nekadašnji slobodni zidari ne nastave (ili započnu) saradnju i u uslovima nove vlasti i poretka. Još 1922. godine IV kongres Kominterne, donoseći rezoluciju o francuskom pitanju, isključio je svaku mogućnost da članovi partije mogu biti masoni, da bi ovaj revolucionarno nepomirljiv stav doživeo izvesnu modifikaciju odlukama VII kongresa Kominterne, u vreme narodnofrontovskog antifašističkog organizovanja. Tada je, čak i u Berlinu, postojala jedna loža koja je okupljala, izmeñu ostalih Ernesta Tolera, Bertolda Brehta, Ota Bihalji Merina. Mnogo manje spektakularno izvedena su suñenja za genocid nad srpskim narodom i otvorenu kolaboraciju tzv. NDH sa fašističkom Nemačkom, održana u Zagrebu. Na jednom od takvih, oktobra 1945. godine, kao saradnici ustaškog režima i njegova finansijska potpora osuñeni su masoni iz lože "Libertas" Branko Pliverić, Ivo Mošinski i Valdemar Lunaček. Zbog saradnje ili aktivnog učešća u ustaškom režimu, osuñivani su i Ivo Belin, Dragutin Hruš, Milovan Pinterović i Vladimir Košak, osuñen u procesu Slavku Kvaterniku 1947. godine. Izvesno vreme proveo je u logoru neposredno po završetku rata i Ante Dražić, zbog sumnji da je bio nemački saradnik.
Član iste lože bio je i Vladimir Očić, koji je u ustaškoj državi bio na mestu načelnika u ministarstvu za trgovinu i industriju, pa je zbog zasluga bio i odlikovan od Pavelića. To nije bila smetnja da i posle rata bude državni činovnik u istom ministarstvu. Bezbolan nastavak uspešnih univerzitetskih i drugih karijera, koje se, uglavnom, nisu prekidale ni za vreme ustaškog režima, imali su članovi nekadašnjih zagrebačkih loža, kako onih pod zaštitom VL "Jugoslavija", tako i onih pod "Libertasom". Njeni ključni članovi, koji su mnogo znali, već su bili nestali, ili su bili u samom vrhu vlasti Andrija Štampar, Miroslav Krleža, Marko Kostrenčić, Miroslav Karšulin, Grga Novak, Antun Barac, Fran Tućan, Stjepan Musulin, Marino Tartalja, Mihovil Abramić, Mijo Mirković, Stanko Frank, Franjo Durst, Josip Badalić, Petar Skok, Gustav Krklec, Milan Marjanović, Ljubo Babić, Tomislav Krizman, Ivo Krbek, Krešimir Baranović, Julije Benešić, Slavko Batušić, Boris Zarnik, Vale Vouk, Vladimir Katičić, Milorad Stražnicki, Nikola Fink, Marko Bauer, Ivo Mihovilović, Čedomilj Veljačić, Milan Vidmar, Cvito Fisković, Ćiro Gamulin, Srećko Šilović, Juraj Tkalčić, Marko Tajčević, Josip Horvat, Dane Medaković...
Braća brane Broza Francuske lože protiv ruskih optužbi na Titov račun. Vatikan inspirator višegodišnjih progona Srba
drugi, nastojao da iskoristi masoneriju za sebe. U toku decembra 1951. veliki broj upravljača francuske masonerije (u stvari, sve starešine loža u Parizu i provinciji) primili su, na kućnu adresu, jedno cirkularno pismo, kojim je 'jedan jugoslovenski mason' upozoravao lože protiv staljinističke propagande koja je optuživala Tita." Američka masonerija, kao i slobodni zidari ostalih zapadnih država od tada su počeli da vode drugačiju politiku prema Jugoslaviji i svojoj braći. Pored linije pružanja neposredne podrške i pomoći jednoj grupi slobodnih zidara u zemlji i onima koji su se zatekli u političkoj emigraciji, oni menjaju i odnos prema preostalim masonima i Jugoslaviji u celini. Do tada se naročito isticalo, ali od strane francuskih slobodnih zidara, da su masoni u "Titovoj komunističkoj državi" progonjeni. Tako već pomenuti masonski izvori govore da "stvaranje FNRJ neće, pak, dovesti do prestanka proganjanja. Uništavanje grañanske klase (konfiskacija imanja, hapšenja, streljanja na osnovu suñenja ili bez njega) obuhvatilo je i masone. Titov režim je napao na masonske kadrove koji su zauzimali suvereni položaj u nacionalnom političkom životu i, u prvom redu, na one koji su aktivno učestvovali u antinemačkom pokretu otpora na strani generala Mihailovića". Ni drugi inostrani autori nisu ništa manje bili glasni u proglašavanju četničkog pokreta u antifašistički pokret otpora. Neki od predratnih slobodnih zidara bili su optuženi od francuskih masona za pružanje pomoći "komunističkom režimu" i povodom suñenja nadbiskupu A. Stepincu. Tada je Viktor Novak uputio i pismo "u ime jugoslovenske masonerije" i "zamolio masonski svet da se zainteresuje za akciju jugoslovenskih komunista protiv monsinjora Stepinca."
Staljin i Tito Masonski izvori u inostranstvu donosili su ocene: "Iako disident, Tito je komunista, kao svaki
Iz jednog sačuvanog pisma koje je Viktor Novak uputio Savi N. Kosanoviću, tadašnjem jugoslovenskom ambasadoru u Vašingtonu, može se videti bliža pozadina prethodne optužbe: "...Vama je poznato, da sam četiri godine radio na jednom velikom delu, koje je na kraju dovršeno, i nalazi se u štampi u Zagrebu. Izdaće ga Front Hrvatske. Ovaj moj "Magnum kri-
men", čim izañe poslaću Vam ga, izazvao je interesovanje kod mnogih rodoljuba kojima je problem pred očima u svoj svojoj ozbiljnosti. Oni su mišljenja da delo treba da izañe i na stranim jezicima, naročito na engleskom, jer je vatikanska propaganda, koja sada protiv nas cirkuliše oko čitavog globusa, osobitu pažnju posvetila Engleskoj i SAD. Odatle potreba da se u naučnom obliku, sa bezbrojnom dokumentacijom, pokaže civilizovanom svetu, kakvi su ti naši neprijatelji bili kroz čitava pola veka, da na kraju posle sloma Jugoslavije svi zajedno otkriju svoje maske, kad su verovali da je nemački agresor rešio 1941. pitanje novog poretka za 1.000 godina. Dakako, kad bude delo odštampano, rešiće se gde da se štampa na engleskom... To je pitanje koje će se rešiti prema Vašim savetovanjima, kao i to, da li da se ono prevodi ovde u Jugoslaviji ili u Americi?" U nastavku pisma, koje je napisao 25. januara 1947. godine, Viktor Novak dodaje još nekoliko zanimljivih zapažanja i molbi upućenih Kosanoviću: "Kako u mom delu ima na tri mesta, gotovo u tri poglavlja i reči o ulozi Vatikana, a u najnovijem periodu, vezanoj s akcijom sadašnjeg kardinala Spelmana, to će mene još dugo interesovati upravo ova zanimljiva ličnost, kao vanredni vatikanski režiser, ali na žalost i most famous speaker of White House. Zato bih Vas molio da prikupljate materijale o njegovoj ulozi, i da mi ga lično pošaljete kad budete imali prilike." Za vreme sudskog procesa Alojziju Stepincu, Viktor Novak, koji je živeo i radio još od pre rata u Beogradu, obratio se većem broju loža u inostranstvu, moleći ih da se zainteresuju za "akciju jugoslovenskih komunista protiv monsinjora Stepinca". Novakov antiklerikalizam bio je odranije poznat, a posebno se zamerio Katoličkoj crkvi zbog poznate knjige "Magnum krimen", o katoličkoj crkvi u Hrvatskoj kao inspiratoru višedecenijskih progona Srba i izvršenog genocida za vreme trajanja ustaškog režima. I povodom objavljivanja ove njegove knjige u Zagrebu 1948. godine, on se obratio većem broju i loža i masona u inostranstvu, pokušavajući da ih upozna sa suštinskim razlozima učinjenog genocida nad Srbima. Naročito je pokušavao da njegova knjiga bude prevedena na engleski jezik. Tako kaže navedeni autor. Po svoj prilici,
ovde se radi o zameni identiteta, jer je pisma tim povodom pisao agilni Dušan Tomić.
Krivica na Stepinca Ponuñeni dokazi da je nadbiskup bio deo Pavelićevog plana još pre rata. Optužbe o zaveri masona, Jevreja i komunista
Alojzije Stepinac sa Antom Pavelićem Mason Dušan Tomić u pismu Moši Pijade od 15. septembra 1946. godine, navodi: "Što se tiče engleskog izdanja moje druge brošure, malo sam zadocnio, jer sam morao da izmenim i dopunim već složen tekst i čak posle izvršene korekture. Dobio sam iz Amerike dva pisma. Prilažem kopiju jednog, pošto je ovo važnije. U onom drugom me pitaju da li je suñenje Stijepincu bilo javno i da li mogu da ga izvestim na osnovu kakvih je dokaza nadbiskup bio osuñen na 16 godina robije. Ovo me toliko naljutilo da sam se obratio na sve strane da prikupim sve naše listove iz tog doba i drugu dokumentaciju. Napisao sam dopunu i dao da se prevede. U nju sam uneo i neke dokaze koje nije naveo javni tužilac, niti su bili otkriveni na pretresu, ali za koje se može pozitivno tvrditi da su postojali (!?), kao, na primer, da je Stijepinac bio već u Pavelićevoj zaveri još pre rata, pošto je otišao da se pokloni Paveliću, u Zagrebu, 16. aprila, kad još nije jugoslovenska vojska kapitulirala. Uz ovo navodim i sve ostale važnije dogañaje iz Stijepinčeve saradnje sa Pavelićem. A i sam zaključak sam malo potencirao. Znaš, nema smisla da pokvarim postignut uspeh u Americi sa prvom brošurom... Najzad, dve-tri reči o postignutom rezultatu u Francuskoj... Centralna Uprava Francuskog Velikog Orijenta donela je
rezoluciju kojom traži da se izvidi da li se i francusko više sveštenstvo nije ogrešilo pod uticajem Vatikana za vreme rata odnosno pod okupacijom. Inače je moglo da mi se dogodi da mi zamere što vreñam religiozne osećaje jednog velikog dela Francuza". Početkom naredne godine Dušan Tomić u pismu Moši Pijade, izmeñu ostaloga, navodi: "Tebi i drugu Stanoju Simiću šaljem ovo saopštenje namenjeno francuskim i američkim masonima. Dobro bi bilo da mi pomognete sa vašim primedbama za slučaj da štampaju kao dopunu ranijih saopštenja. Sa ovim tekstom držim predavanje u Velikom Orijentu, 21 januara. Naravno, za štampanje ima što šta da se dotera, u svakom pogledu, naročito za Amerikance. Zbog njih ću i sam naslov da promenim. Potrebno je da znaš zbog čega i u kojem cilju sam ovo napisao. U pariskim političkim krugovima, Masoni ili ne, većina veruje, a mnogi su me i pitali, usmeno ili pismeno, da je Draža Mihajlović žrtva osvete njegovog konkurenta, maršala Tita i da je nadbiskup Stijepinac takoñer žrtva osvete i to iz mržnje komunista i pravoslavnih prema katoličkoj Crkvi... Do sada su u Americi bili vrlo predusretljivi prema meni. Moje je da pokušam i sa ovim saopštenjem. Pa, ili, ili"! "U dopuni mog odgovora na tvoje pismo, dozvoli mi još samo da ti dostavim priložene kopije cirkularnog sprovodnog pisma koje šaljem sa brošurom parlamentarcima i tri tipična odgovora. Iz njih ćeš videti da sam postao zastavnik u borbi "nekrstaša" protiv "krstaša". Ovako angažovana moja akcija u inostranstvu mora da bude korisna i po Jugoslaviju", piše Tomić Moši Pijade 16. 4. 1947. godine. Početkom naredne godine Dušan Tomić ističe: "Što se tiče postignutih rezultata sa mojim radom, javljam ti samo da su znatniji od onoga, kad smo, za vreme zagrebačke parnice, zajedno pisali po celom svetu, protiv habsburške imperije. Pišući ta pisma, ni ti, ni ja, nismo predvideli da će se ta "velika sila" srušiti, ni desetak godina docnije. Prema tome, dozvoljeno mi je da se nadam da ću doživeti i da papu najure iz Rima!!! Uostalom, to ne bi bio prvi put u istoriji, ali bi imao da bude definitivan." JAZU je, kroz kontinuirano organizovanje različitih meñunarodnih naučnih skupova, uvek
sa inicijativom tamošnjih vodećih masona, bio okosnica stvaranja intelektualne klime za ono što će uslediti u zvaničnoj politici kao "hrvatsko proljeće" 1971. godine. Tome je, pored ostaloga, prethodila i Deklaracija o položaju hrvatskog jezika, gde su, opet zagrebački masoni, bili inicijatori procesa razgraničenja sa Srbima u svakoj oblasti, pa i u jeziku. Napadi sa takvom intonacijom nastavljeni su i u vreme održavanja Drugog Vatikanskog koncila (koincidira da je održan neposredno posle konstituisanja nesvrstavanja kao organizovanog pokreta), kada je Katolička crkva iznalazila puteve za svoju reafirmaciju prihvatanjem izmenjenih realnosti u sukobljenom svetu. Katolička crkva, održavanjem svoga Drugog koncila (1961-1963), kao i njegovim odlukama, a posebno otvaranjem ekumenskog "dijaloga i sa nevernima, pa time i komunistima, nalazila je novu formulu zadržavanja svog globalnog položaja i uticaja. To je bilo vreme kada u njenim redovima dolazi i do sukoba izmeñu konzervativnih, čak i reakcionarnih struja sa reformističkim i realnim kardinalima, koji su shvatili potrebu promenjenog delovanja Katoličke crkve. Iz krugova protivnika reformi dopirale su optužbe o masonsko-jevrejskoj zaveri u kojoj učestvuju i neki jugoslovenski "komunistički lideri", pa su u sledu takvih optužbi u masone bili uvršteni i Josip Broz, Edvard Kardelj, Moša Pijade, Aleš Bebler i drugi.
Zašto si smenio Marka? Ivan Gošnjak u pismu Titu otkriva prave motive za smenu Aleksandra Rankovića. Listu masona predvodili Kardelj, Bakarić, Krleža, ðilas... Još jedna knjiga donosi odreñen broj šokantnih "dokumenata", doduše, bez mogućnosti provere njihove autentičnosti. I pored ozbiljnih rezervi, nudimo ono što se odnosi na temu ove knjige, bez upuštanja u bilo kakvu dalju analizu, mada je i na prvi pogled taj "dokument" manjkav sa nekoliko strana, bar što se tiče izvesnih podataka koji se čine, najblaže rečeno, kontradiktorni. Vjenceslav Cenčić je doneo nekoliko izvoda (bez faksimila) iz pisma nekadašnjeg ministra
odbrane i načelnika Generalštaba, generala armije Ivana Gošnjaka, upućenog Josipu Brozu, u knjizi "Poslednja Titova ispovjest" (2001. objavljena u Beogradu). Autor navodi da je pismo imalo 60 stranica, da ga Josip Broz nikada nije dobio, a u njemu je, prema istom autoru, dopisano Kardeljevom rukom: "Ne treba ga dati Titu jer je bolestan i u godinama. O tome treba da razgovara posebna komisija sa Gošnjakom."
Isti autor u nastavku navodi: "Tito, ja znam da ćeš mi zameriti što Ti s mojim smenjivanjem povezuješ i Marka, koji je prije devet godina prošao još gore od mene. Samo nas nekoliko, Ti, Lazar Koliševski, Josip Kopinič, Koča Popović, Jovanka Broz i ja znali smo zašto si naprosto oterao Marka. I sam znaš da je prisluškivanje laž... Razlog smenjivanja Marka, Ti to druže Tito dobro znaš, jeste njegov izveštaj o masonima u Jugoslaviji, odnosno konstatacija i tvrdnja autora izveštaja da masoni vladaju Jugoslavijom. "Druže Tito, znaš i to da sam imao prilike pročitati taj izveštaj, ali poslije Plenuma, a pisali su ga naši najbolji obaveštajci i imao je dva dijela. U prvom dijelu izveštaja piše se o masonima koji su djelovali u Jugoslaviji do 1941. godine, a u drugom, strogo poverljive naravi, masoni i njihova aktivnost u SFRJ. Taj izveštaj Markove policije kaznio je njega samog, posebno deo izveštaja gde se spominje i Tvoje ime. Naime, Tebe se spominje sa 1961. godinom, kada si bio na putu mira po afričkim zemljama, a kada je došlo do sukoba izmeñu Jovanke i Koliševskog, koji je sprečio da ideš na skupštinu masona koju je organizirao marokanski suveren - kralj, šef Velike masonske lože. Taj, i drugi podaci 'ubili' su Marka, mislim, politički ga ubili. Mislim da to i druge 'bisere' tog izveštaja Ti dobro znaš.
General Ivan Gošnjak Navodi se da je u pismu Gošnjak tražio odgovore na dvadesetak pitanja. Prema ovim navodima, pismo je datirano 27. juna 1975. godine: "Druže Tito, pišem ti ovo pismo, prvi put ovakvog sadržaja i sa ovakvim naslovom", počinje Gošnjak. "Od mog prisilnog odlaska u mirovinu, osjećam potrebu da bih želio razgovarati s Tobom u četiri oka. Jer, nakon sastanka Vojnog savjeta, na kojem sam dobio podršku od Džemila Šarca, Radojice Nenezića i ðoke Jovanovića, a mislio sam da ću je dobiti i od Tebe, a nisam, osjećam se ljudski povrijeñen, jer je uz Tvoju 'dobronaklonost' pobijedila Kardeljeva linija, a ja sam umirovljen, pa se sve okrenulo, zahvaljujući Tebi, u korist konzervativaca, onih koji su i do sada oponiranjem vladali zemljom, i onih koji me godinama ogovaraju."
"Nisam znao, druže Tito, dok nisam pročitao izveštaj (a dao mi ga je Marko), da su i Kardelj, Bakarić (pod imenom Kupferstein, zbog tajnosti), braća Dizdarević, Krleža, Vidmar, dr Novak, dr Savić, Koča, Velebit, Augustinčić, Z. Kunc, dr Kocbek, Ivan Ribar st., Ivo Andrić, A. Belić, Ivan Krajačić Stevo, Srñan Budisavljević, Crnjanski, Vasa Čubrilović, O. Davičo, Dž. Bijedić, M. ðilas, P. Gregorić, Hristić, Isaković, Mladen Iveković, Ribnikar, braća Levi, M. Pijade, H. Macanović, Ivo Mihovilović, B. Krajger, Ivo Politeo, Srñan Prica, Smodlaka, V. Terzić, A. Bebler, Mika Tripalo, Milan Bartoš, Gustav Krklec, K. Baranović, da ne nabrajamo i druge, masoni, kojom je ložom 'Nova Jugoslavija' do smrti rukovodio I. Ribar st., a po njegovoj smrti Krleža. Druže Tito, sada mi je jasno zašto je Marko morao otići, zašto sam ja morao biti smenjen!" Veliki broj slobodnih zidara iz podružnih loža "samouspavane" VL "Jugoslavija", najvećim
delom iz beogradskih, i pre kapitulacija Kraljevine Jugoslavije 1941, a i tokom rata, izbegao je iz okupirane zemlje. Bili su antikomunisti i nisu se pomirili sa revolucionarnom promenom političkog sistema u Jugoslaviji. Zbog toga su neki dobrovoljno, a neki zbog izrečenih presuda za ratne zločine, ostali u političkoj emigraciji, rasuti širom zapadne Evrope i SAD. Kolonija srpskih masona u emigraciji i posle 1945. godine, nije se bitnije umanjila prema onoj iz 1941. godine. Ostali su u emigraciji radikali Momčilo Ninčić, Krsta Miletić, Miloš Bobić, "jenesovci" Jovo Banjanin, Bogoljub Jeftić, Petar Živković (primljen u emigraciji zajedno sa Božidarom Purićem), "zemljoradnik" Milan Gavrilović, "republikanac" Jovan ðonović, kao i Većeslav Vilder, Radoje Knežević, Ilija Šumenković, Prvislav Grizogono, Božidar Vlajić, Vladimir Ribarž, Časlav Nikitović, Aleksandar Avakumović, Miloje Dinić, Slavko Bjelajac, Ranko Brašić, Vladeta Bogdanović, Dragutin Savić, Danilo Zobenica, Ivan Subotić, Dušan Nikolić, Jovan Crvenčanin, Kosta Pavlović, Branko Denić, Jakov Davičo, Živojin Balugdžić...
Iluzije velike lože Ni masonsko delovanje nije pomirilo podeljenu srpsku emigraciju. Hari Truman podržavao srpske zidare
Obnavljanje Velike lože i njeno prerastanje u Vrhovni savet škotskog rituala "Jugoslavija" i njoj pripadajuće zemlje (u egzilu), otpočelo je 1947. godine u Rimu, sa Vladimirom Belajčićem kao velikim majstorom i komanderom, Milojem Dinićem, kao velikim sekretarom i Simom Adanjom, kao velikim blagajnikom. Velika loža je imala lože u Rimu, Parizu, Kairu i Aleksandriji. Prvobitno sedište je bilo u Rimu, a kasnije je preseljeno u Pariz. Pokušaji da svojim radom i preko emigrantskih udruženja i organizacija utiču na antikomunističko objedinjavanje celokupne emigracije nisu uspeli. Pisali su brojna pisma, obraćajući se za pomoć kako velikim ložama, tako i istaknutim masonima političarima (Hari Truman), pokušavali su da objedine svoj rad sa radom masona iz ostalih političkih i emigrantskih kolonija (Poljska i sl.). Blaga podrška za ovaj pokušaj organizovanog masonskog rada u emigraciji je dobijena od Velike lože Škotske. Pred oktobarsko zasedanje Vrhovnog saveta Južne jurisdikcije Škotskog rituala SAD, njegov komander Koules zatražio je od Dušana Tomića (5. 4. 1947.) precizne odgovore na niz pitanja o organizaciji i imenima kako Vrhovnog saveta, tako i Velike lože u Jugoslaviji radi podnošenja izveštaja o stvarnom stanju masonskog rada u Jugoslaviji, podsećajući da je veliki reprezent VL "Jugoslavija" kod VL Kentakija Džozef Volf, a da je Veliki reprezent VL Kentakija kod VL "Jugoslavija" bio Milan Marjanović. Dušan Tomić, neumorni zagovornik obnavljanja masonskog rada u novoj, socijalističkoj Jugoslaviji, ubrzo je po saznanju o početku rada Velike lože i Vrhovnog saveta u egzilu, o tome obavestio Ljubomira Tomašića, pismom iz Pariza (23. 2. 1948): "Izvešten sam iz Vašingtona da se formirala u inostranstvu masonska jugoslovenska federacija u izbeglištvu sa Vrhovnim Savetom i to u Rimu (!?). Ona je o tome obavestila masonske organizacije u Americi i neki me od njih pitaju šta znam o njoj. Neki dr. Vladimir Belajčić navodi u cirkularu da je veliki komander. A, neki Miloje S. Dinić se potpisuje kao glavni sekretar i da je takoñe 33. stepen. Kao adresu za korespondenciju daju London... Navode da je ova
Hari Truman, predsednik SAD
organizacija sprovedena pod zaštitom italijanske masonerije. Očevidno je da je ovo preduzeće čisto političkog karaktera naše emigracije u inostranstvu i da njenim radom može da napakosti našim masonima u zemlji! Zbog toga je hitno potrebno da se ti sa bratom Androm Dinićem, sa Milanom Marjanovićem, Viktorom Novakom i ðurom Bajalovićem, dogovorite i zajednički smislite jedno kratko pismo na engleskom jeziku i uputite ga Cowles u Washington (komander Južne Jurisdikcije Škotskog Rituala SAD), avionom... U tom pismu vi biste imali da javite samo da je još u funkciji uprava Jugoslovenske Velike Lože i Jugoslovenskog Supreme Councila i da, prema tome, nikoga niste ovlastili da sprovede u inostranstvu "Organizaciju Federacije Jugoslovenske masonerije u inostranstvu". Možda bi korisno bilo i da se kaže da oni nisu članovi uprave jugoslovenske masonerije i da vi, u Beogradu, verujete da su ovu organizaciju sproveli politički emigranti u čisto političkom cilju koji može da naškodi, vama, koji ste u zemlji. Zbog toga se unapred odričete da ste s njima u kontaktu... Kao što vidiš, stvar je ozbiljna i hitna!"
Oko ove Velike lože okupljali su se Bogoljub Jevtić, Miloš Bobić, Božidar Vlajić, Konstantin Fotić, Radoje Knežević, Vane Ivanović, Ivan Subotić i drugi. Značajna za rad ovih slobodnih zidara bila je i podrška koju su dobili od Harija Trumana, takoñe masona, u pokušajima objedinjavanja rascepkane srpske emigracije na antikomunističkoj platformi. Meñusobni razlazi meñu srpskom političkom emigracijom nisu mogli biti objedinjeni ni masonskim delovanjem, a Velika loža (u egzilu) ugasila se 1967. godine, kao što je i preusmeravanje američke politike prema Jugoslaviji 1952. godine od ovih masona stvorila "alternativnu" snagu u rezervi koja nikada neće biti aktivirana.
Vatikan vesnik "Proljeća" Zbog saradnje sa fašistima, papa smenio slovenačke biskupe, ali ne i hrvatske
Što zbog starosti i uticaja biološkog faktora, što zbog političkih nesuglasica i razmimoilaženja, pa čak i oštrih sukoba, naročito oko kralja Petra II Karañorñevića i njegove Kancelarije, a delom i zbog opšteg razvoja dogañaja na meñunarodnom planu i mesta koju je zauzela Jugoslavija kao tampon zona izmeñu dva suprotstavljena vojno-politička bloka, ova Velika loža nije imala šanse za uspeh. Uz to je radila izvan teritorije države čije je ime nosila. Njihovi pokušaji su uživali izvesnu podršku i princa Pavla Karañorñevića, a zbog života u nemaštini, na poziv Velike lože Švedske, Vladimir Belajčić odlazi u Stokholm, gde je i umro 1971. godine. Na mestu velikog majstora pre toga zamenio ga je Sima Adanja, a po obustavljanju rada ove Velike lože 1967. godine, Adanja se preseljava na Kubu (koja ima neprekinuti kontinuitet rada Velike lože, sa nepunih 30.000 članova, za sve vreme, bez obzira na političke promene koje je donela revolucija i režim Fidela Kastra).
Mika Tripalo
Inostrani masoni i rotarijanci koristili su brojne prilike za privlačenje i učlanjenje Jugoslovena u svoje lože i rotari klubove, posebno od otvaranja granica Jugoslavije i šireg uključivanja jugoslovenske privrede u meñunarodnu podelu rada. Dešavalo se to preko jugoslovenskih privrednih i sličnih predstavništava, meñunarodne naučne, tehničke i kulturne saradnje i korišćenjem raznih inostranih stipendija. Tako se jedan broj naših državljana našao u inostranim ložama, pa ne čude ni prezimena kao što su Vukobratović, Denić, Šaranović, Brnčić, koja se mogu sresti u uglednim masonskim časopisima. Svoje interese u razvoju ondašnje socijalističke Jugoslavije i njenim unutrašnjim protivrečnostima našla je i inostrana masonerija, tražeći kanale za meñusobnu komunikaciju sa nekim od lidera nacionalizma, mas pokreta i liberalizma. Jedan od nespornih lidera „Hrvatskog proljeća“ Mika Tripalo bio je slobodni zidar, povezan sa grupom hrvatskih intelektualaca slobodnih zidara. Oni su preko nekih naučnih aktivnosti oko JAZU još od kraja šezdesetih godina bili u vezi sa inostranim slobodnim zidarstvom koje je pružalo svaku podršku nacionalističko-separatističkim strujama u Hrvatskoj. (F. Zeller, Trois point c’est tout. Paris, 1974). Na naučnom skupu Istorijskog instituta SANU („Sukob ili susret civilizacija“, Beograd, 9. 12. 1997), istoričar i akademik Milorad Ekmečić podneo je referat „Sukob civilizacija ili stvaranje svetskog sistema velikih sila“. Iz tog teksta za ovu knjigu zanimljivi su sledeći navodi: „Uloga Katoličke crkve u obaranju komunističkog sistema u zemljama istočne Evrope je postala nezamenljiva. Jedno vreme se mislilo da je jugoslovenski samoupravni poredak, posle prekida sa Sovjetskim Savezom 1948, najbolje sredstvo za unutrašnju destabilizaciju komunističkog sveta uopšte. Vrlo brzo se uvidelo da je podrška Katoličkoj crkvi u tim zemljama daleko dragocenija. Većina ozbiljne naučne literature o grañanskom ratu u Jugoslaviji 19911995. uzima da je Katolička crkva u tome odigrala primarnu ulogu.“ To se dovodi u vezu s još naučno neobjašnjenom posetom maršala Tita Vatikanu 1944. go-
dine. Odmah zatim, usledila je misija člana jugoslovenske vlade Edvarda Kocbeka, koja je završena polovičnim uspehom, jer je papa pristao da smeni samo slovenačke biskupe, a ne i hrvatske, kao ustupak jugoslovenskim zahtevima da se time kazne za saradnju sa fašistima. U Vatikanu se tada (1945) „shvatilo da je neophodno da se hitno sa Titom uspostavi kontakt i da se on omekša“. Poslat mu je američki sveštenik, ali je zahtev za smenjivanje Stepinca za 20 godina te kontakte poremetio. Konačno su se izgladili odnosi tek u pregovorima i sporazumima 1966, 1968. i 1971. Američka vlada je u ovome bila posrednik, a u naknadu za ustupke je jugoslovenskoj strani davala podršku i novčanu pomoć. Neki istoričari misle da je grañanski rat 1991. u korenu počeo protokolom iz 1966, u kome je navedeno da se osuñuje pominjanje učešća katoličkih sveštenika u genocidu nad srpskim narodom u prošlom ratu. Tim Titovim sreñivanjem „državno-crkvenih odnosa je počelo 'Hrvatsko proleće’ (1972), u kome je katolička crkva opet odigrala ključnu ulogu“. Isti autor, u napomenama ide korak dalje. Kaže da je vlada SAD bila u toku ovih pregovaranja i davala jugoslovenskoj vladi, kao potporu, političku podršku i finansijsku pomoć. U tim sporazumima je bio i uslov da se zločini nad srpskim stanovništvom 1941-1945. ne pominju i zaborave. Za razliku od situacije u Beogradu, masoni u Zagrebu su u prvim posleratnim godinama bili pošteñeni posebnog tretmana Udbe i sličnih institucija. On se, u tim godinama, uglavnom odnosio na aktivnosti onih članova nekadašnjih loža koji su im bili zanimljivi zbog njihove moguće obaveštajne aktivnosti za neku od službi Francuske, Italije, SAD, V. Britanije. Neki od masona iz Hrvatske, pored pomenutih, bili su aktivno uključeni u partizanski pokret i neposrednu posleratnu obnovu, kao simpatizeri ili članovi Komunističke partije (ministar Mate Jakšić, ðuro Oberzen, Bogdan Stoisavljević, Lav Grizogono, Josip Kodl, Ivan Fišer, Josip Peteh, Lav Mirski, Vuko Jovanović, Branko Muačević, Alear Kraljević, Armin Borovic, Eduard Mendler, Miho Soljačić, Milan Radeka).
U jednom materijalu SDB Zagreba iz 1967. godine kaže se da su ustaše tokom rata imale stav prema masonima približan nemačkom. Takav stav prema masonima ostao je do 1943. godine, kada se počeo ublažavati pod uticajem Nemaca koji su tražili kompromis sa zapadom. „Poslije toga ustaše su sa pojedinim masonima uspostavljali kontakte i davali im zaposlenja“. Ovakav zaključak je u kontradiktornosti sa stvarnim razvojem dogañaja tokom rata u tzv. NDH. Prema tim dostupnim podacima, pored onih masona koji su bili u raznim vezama sa ustaškim režimom i koji su i posle rata ostali u zemlji i najčešće na sličnim pozicijama, njih 24 su emigrirali u strahu od mogućeg utvrñivanja krivične odgovornosti za dela koja su činili u ratnom periodu.
Sin u tatinoj loži Veća koncentracija masona u Zagrebu posle rata bila je u tadašnjoj JAZU, na Univerzitetu, u Krležinom Leksikografskom zavodu
Pripadali su dvema strujama - jedna je zadržala sve profesionalne pozicije, pa je na osnovu toga imala i izvestan javni i društveni uticaj, i nije bila saglasna sa političkim ureñenjem zemlje i položajem Hrvatske u njoj. Druga struja je bila u manjini, i činili su je masoni, koji su iz svojih ubeñenja pristupili potpunoj integraciji u novi poredak. Posebno zanimljivo mesto bio je Leksikografski zavod, u kome su bili profesionalno zaposleni ili su, na Krležinu inicijativu, angažovani kao stalni saradnici na izradi enciklopedije Jugoslavije i ostalih enciklopedijskih izdanja. Tu su Ivo Belin i Radoslav Horvat imali izvestan uticaj, koji se protezao, posebno Belinov, i na JAZU, gde su bili neprikosnoveni pripadnici ranijih loža u Hrvatskoj poput Andrije Štampara, Marka Kostrenčića, Mirka Deanovića, Josipa Badalića, Milan Čurčina, Olivera Tarabocija, Natka Katičića, Nikole Finka, Julija Benešića, Vladimira Žepića... Njihov uticaj je bio znatan i na Univerzitetu. Kada je posle Brozovog razlaza sa ðilasom izvesno vreme posle toga došlo do oštrijeg partijskog stava, neki profesori univerziteta su dobili otkaze, a sredstva za Leksikografski zavod iz saveznog budžeta su smanjena. To je bila prilika da se nekadašnji masoni organizovanije povežu u ove tri institucije, posebno u JAZU i Leksikografskom zavodu, koji su skoro pretvoreni u "lože". Neformalni veliki majstor ove neformalne lože bio je Marko Kostrenčić, koji je kontinuirano imao stav očuvanja nedodirljivosti Josipa Broza. Posle 1948. godine, zagrebački masoni imali su punu svest o tome da zapad nema interesa da destabilizuje jaku Brozovu poziciju, već naprotiv, da im je imperativ učvršćivanje njegovog režima radi nastavka pružanja otpora Sovjetskom Savezu.
Marko Kostrenčić
Ni druga strana, koja je krenula putem liberalizma u Srbiji, nije bila bez masonskih uporišta u SAD. Tako je tadašnji sekretar partijske organizacije Beograda, najbrojnije u Jugoslaviji i sa "svetlim revolucionarnim tradicijama", na račun jedne američke fondacije "usavršavao" svoja znanja na specijalizaciji u SAD. Bio je to sin nekadašnjeg slobodnog zidara koji je aktivno radio za interese američke masonerije i obaveštajne službe.
Posebnu grupu nekadašnjih slobodnih zidara predstavljaju oni masoni, prvenstveno u Beogradu, koji se "ohrabreni tolerantnim stavom države, a podstaknuti iz inostranstva" povezuju i obnavljaju rad masonske organizacije. Već 1946. godine slobodni zidari nastoje da se organizuju, okupljajući sinove nekadašnjih slobodnih zidara. U ovoj grupi naročito su aktivni bili dr Ljubomir Tomašić, Nikola Tomašić, Predrag Lukić, Mojsije Stojkov... Politička platforma njihovog okupljanja bila je antijugoslovenska i antisocijalistička, a rad ilegalan. Nešto kasnije i formalno se organizuje tzv. Beogradska loža na čelu sa Damjanom Brankovićem, uz koga su najaktivniji članovi bili Ljubiša Trifunović, Jovan Aleksić, dr Vasilije Jovanović, Jovan Veljić, dr Vojislav Arnovljević, Dimitrije Branković, Toma Smiljanić, dr Petar Samardžija. Pripadali su joj i Dušan Jovičić, Dobrivoje Branković, Mihailo Terzibašić, Božidar Belopavlić, Kornel Horovic i drugi. Sastanci ove lože su održavani bez ritualnih formi, obično u stanovima Damjana Brankovića, Samardžije i Arnovljevića. Na njima su razmatrali razna politička i druga pitanja nove Jugoslavije i situacije u njoj. Na osnovu razgranatih veza sa masonima od pre rata, prikupljali su razne podatke iz čitave zemlje i u vidu opširnih elaborata slali ih u inostranstvo (Švajcarsku, SAD). Braću su izvestili i o tome ko je od slobodnih zidara u novoj Jugoslaviji, kojoj oni nisu bili naklonjeni, zatvaran, osuñivan, streljan. Istovremeno, kopije elaborata dostavljali su posebnim kanalima srpskim političkim emigrantima (Konstantinu Fotiću, Nikolaju Velimiroviću, Božidaru Maksimoviću i drugima). Deo tih elaborata korišćen je u hladnoratovskoj propagandi protiv komunizma u Jugoslaviji.
gledu nacionalnog odreñenja srpski orijentisani, ali u granicama Jugoslavije. Na čelu ove lože nalazio se dr Ljubomir Tomašić, a činili su je, pored ostalih, Božidar Pavlović, Vojislav Mišković, Robert Cihler Gašparević, Stojan Jugović, dr Dimitrije Perović, Aleksandar Acović, ðorñe ðorñević, Nikodije Bogdanović, Mika Janković, dr Anton Bilimović, dr Radivoje Kašanin, dr Momčilo Mokranjac, Zarije Matić, dr Dragoslav Stranjaković, Nikola ðonović, Rajko Vučković. Na predlog američkih masona, a uz saglasnost Tomašića, njega su, zbog starosti, na rukovodećem mestu ove lože zamenili Božidar Pavlović i Vojislav Paljić.
Tajno protiv režima Na strani komunista Ivo Andrić i Gustav Krklec. Pisma iz ilegale slata na adrese udovica nekadašnjih zidara
Književnik Veljko Petrović
Druga grupa nekadašnjih slobodnih zidara, okupljena u tzv. Jugoslovenskoj loži slobodnih zidara, takoñe je radila na povezivanju članova bivših masonskih loža od 1946. godine, ali je njen rad posebno intenziviran posle 1953. godine, kada im se pridružilo nekoliko mlañih slobodnih zidara.
Ideja o ujedinjavanju nije dobila podršku Beogradske lože na dva sastanka u martu 1956, pa je to označilo i početak sukoba u kome je Jugoslovenska loža imala podršku inostrane masonerije. U meñusobnom obračunu korišćeni su različiti metodi diskreditovanja i blokiranja, a zahvaljujući inostranoj podršci, Jugoslovenska loža je postala stvarni centar obnovljene, ilegalne masonerije, koja je radila sve do 1967. godine.
Za razliku od starije generacije masona, koji su bili na pozicijama integralnog jugoslovenstva, mlañi slobodni zidari iz ove lože su bili u po-
Masonerija je, preko Jugoslovenske lože, reaktivirana po planu i uz podršku američke masonerije, koja je išla preko Švajcarske. Za oži-
vljavanje rada masonerije u drugim gradovima Jugoslavije zaduživani su pojedini članovi. Uspostavljen je kontakt sa Brankom Tokinom i Ivanom Jovanovićem u Vršcu, dr Milošem Pavlovićem, Kolomanom Vidakovićem, dr Aleksandrom Magaraševićem i drugima iz Subotice, dr Žarkom Kapamadžijom, Vojislavom Jankulovom i drugima iz Novog Sada, dr Antom Dražićem, Vladom Mugošom, Kostom Mladenovićem, Jakovom Vivodom i drugima u Zagrebu. Inicijativu za reaktiviranje slobodnih zidara u Splitu preuzeo je Ivo Bonači. Ova loža je raspolagala i odreñenim novčanim fondom, formiranim od priloga iz inostranstva, članarine i priloga ostalih masona. U to vreme samo je pomoć iz inostranstva prelazila iznos od 500.000 ondašnjih dinara, dobijenih zamenom dolara. Fond je služio za pomaganje materijalno nezbrinutih slobodnih zidara (čime su onda oni vezivani za rad lože), kao i za pokrivanje troškova rada lože i oživljavanje rada masonerije u zemlji. Iz ovog fonda slata je i pomoć nekim od slobodnih zidara, koji su zbog svog antikomunističkog i nacionalističkog rada bili osuñeni (ðura ðurović i drugi). Paralelno postojanje dve "lože" trajalo je nekoliko godina, a početkom 1956. godine u Beogradu se obreo Vilijam Goldberg, izaslanik Vrhovnog saveta iz Vašingtona sa predlozima o ujedinjenju obe "lože", koje bi, u tom slučaju, mogle postati okosnica organizovanog rada masonerije u Jugoslaviji, sa priznavanjem od strane ne samo američke masonerije. Buduća moralna i materijalna pomoć uslovljena je njihovim ujedinjenjem. Najuporniji zastupnik ideje o ujedinjenju bio je Božidar Pavlović. Inicijativa je propala zbog odbijanja voñstva beogradske "lože" - D. Brankovića i B. Tomića. Jugoslovenska "loža" nastavila je da radi, agilno voñena od Vojislava Paljića, oprezna u selekciji slobodnih zidara koje će uključivati u svoj budući rad. Uspostavljena je direktna komunikacija sa masonima u Švajcarskoj i SAD i to preko švajcarskog komandera Širera do komandera Južne jurisdikcije SAD Lutera Smita. Sa inostranom, švajcarskom i američkom masonerijom kontakti su održavani preko visokih časnika Širera, Smita i Kolea. Dobro razrañena konspirativna tehnika dopisivanja i susreta sa
njima odavala je njihovu brigu za ilegalan rad, usmeren protiv postojećeg sistema u Jugoslaviji. Pisma su dobijali na adrese udovica nekadašnjih slobodnih zidara, a povremena službena putovanja zaposlenih u državnim i drugim institucijama bila su pokriće za ovu masonsku aktivnost. Na redovnim sastancima, obično održavanim u stanu Božidara Pavlovića, govorilo se i o onim slobodnim zidarima koji su prešli na stranu komunista. "Po kriterijumima lože, u ovu kategoriju svrstani su redovni profesori i akademici Aleksandar Belić, Siniša Stanković, Ilija ðuričić, Milan Bartoš, Aleksandar Deroko, profesor Filozofskog fakulteta Viktor Novak... Književnici Veljko Petrović, Gustav Krklec i Ivo Andrić, kompozitori Krešimir Baranović i Mihailo Vuk Dragović i drugi." "Po oceni lože, izvestan broj masona je "politički siguran", ali, nekima od njih nedostaje "hrabrosti i odlučnosti", pa stoga, prema njima treba biti oprezan. U tu grupu svrstani su vajar Risto Stijović, profesor grañevinskog fakulteta ðurñe Bošković itd. Interesantno je da je Milan Bartoš, i pored toga što su ga smatrali nepouzdanim, po kazivanju Pavlovića, davao novčane priloge Jugoslovenskoj loži. Posebno mesto su zauzimale želje da se masonerija još čvršće poveže i organizuje na Beogradskom univerzitetu i u SANU, gde je jedno vreme delovao i masonski "venčić", na čijem se čelu nalazio dr Vojislav Mišković. Pojedini članovi Jugoslovenske lože pripremali su, uz pomoć spoljnih saradnika Akademije, posebne elaborate, koji su zatim obaveštajnim kanalima dostavljani američkim masonima. Ova aktivnost odvela je nekoliko slobodnih zidara i u zatvor (ðura ðurović). Koliko je i meñu članovima ove lože jugoslovenski unitarizam evoluirao u svojevrstan izolacionizam ponovo svedoče reči Vojislava Paljića: "I zato Jugoslaviju treba rasturiti tek kada Srbi uzmu vlast u svoje ruke i kada od njih bude zavisilo gde će biti njihove granice. Treba u stvari da budemo mudriji, da dočekamo vreme da
imamo vlast u svojim rukama, jer smo dovoljno moćni da Srpstvo očuvamo u jednoj državi i da joj stanemo na čelo."
Nemci vraćaju dugove Zakletva Ernstu Valteru prilikom rituala u Sava centru 23. 6. 1990. Milošević se zanimao za Titovu ulogu u masoneriji
Pored priprema vršenih u UVL Nemačke, u Jugoslaviji su stvarani potrebni preduslovi za formiranje (reaktiviranje) VL "Jugoslavija". Pokušaji da se jedna loža registruje u Zagrebu, a druga u Ljubljani nisu uspeli zbog izrazito negativnog stava državnih organa prema toj inicijativi, ali i zbog straha tamošnjih članova od moguće državne represije. Sve tri lože, koje čine minimalan broj kao osnovu za Veliku ložu, stoga su registrovane kod državnih organa u Srbiji, kao i Velika loža, njihova asocijacija za teritoriju SFRJ. Posle nekoliko razgovora sa Slobodanom Vučetićem, tadašnjim članom Predsedništva Srbije, uz njegovo posredovanje, krajem marta 1990. godine, susreo sam se, u ime organizacionog odbora za formiranje VL "Jugoslavija", sa Slobodanom Miloševićem, predsednikom Predsedništva Srbije.
Predaja Povelje o reaktiviranju VL "Jugoslavija" Počeci obnavljanja VL "Jugoslavija", posle nekoliko uzaludnih pojedinačnih pokušaja, konačno su se desili u jesen 1989. godine. Tada je dr Zlatko Lemberger, u komunikaciji koju smo imali od 1985. godine u kontinuitetu, prepiskom, telefonom i lično, pokrenuo pitanje ponovnog organizovanja VL "Jugoslavija" i mogućnosti mog angažovanja na tom poslu. Njegova ideja je bila prihvaćena od tadašnjeg Velikog majstora UVL Nemačke Ernsta Valtera, sa kojim je on imao i bližu, prijateljsku komunikaciju. Valterovi motivi su, od prvog dana, bili jasni, moralni, masonski i časni. To je i posle obnovljenog rada VL "Jugoslavija" prisutnim jugoslovenskim novinarima nedvosmisleno iskazao - da je to vraćanje samo malog dela duga koji Nemci imaju prema Jugoslaviji, jer je, u spletu istorijskih okolnosti, politika nemačkog fašističkog Rajha dovela do samouspavljivanja VL "Jugoslavija" 1. avgusta 1940. godine. Procesi secesionističkog razgrañivanja jugoslovenske državne zajednice bili su u završnoj fazi, pa je to i uslovilo potrebu da se poslovi oko reaktiviranja VL "Jugoslavija", dogovorno sa UVL Nemačke ubrzaju, mada je masonsko, nepisano pravilo nalagalo sporije aktivnosti i postupnost.
Informisao sam ga o inicijativi za osnovanje VL "Jugoslavija", koja će biti izvršena juna te godine, uz pomoć UVL Nemačke koja je prihvatila da to uradi pod uslovom da se ona prostire na tadašnju SFRJ, za razliku od austrijske inicijative, koja je bila vezana za Sloveniju i Hrvatsku i gde izvesne uticaje ima i Ante Marković. Ukazao sam da na Zapadu vlada pojednostavljeno poimanje demokratičnosti nekog društva i u pogledu slobodnog rada masonske organizacije. Zato je ovo bila prilika da se, pošto se u Ljubljani i Zagrebu ne mogu izvršiti registracije, slika o Srbiji donekle popravi, jer je vladalo uvreženo mišljenje da je ona jedini komunistički bastion u Jugoslaviji. Kao mogući budući Veliki majstor istakao sam da je masonerija patriotska organizacija koja se odriče tajnih političkih i prevratničkih ideja, da je humanitarna organizacija koja radi u korist svoga naroda i svoje zemlje. Proces reaktiviranja masonerije u istočnoj Evropi, započet sa Mañarskom, nastaviće se i smatrao sam da, kad je već pokrenuta takva inicijativa i u Jugoslaviji, da bi je valjalo okončati u skladu sa neminovnom demokratizacijom. Saglasili smo se da o razgovoru i njegovom sadržaju ne bi bilo uputno upoznavati javnost, zbog tadašnjih zaoštrenih političkih procesa u zemlji.
Milošević je, uglavnom, slušao. Postavio je samo nekoliko pitanja na koja sam odgovorio pitanje Brozovog članstva u loži "Libertas", odnosima komunista i ustaša pre Drugog svetskog rata preko te divlje lože, odnos masonerije i Rimokatoličke crkve, pitanje odnosa sa francuskim masonima i poreklo ove inicijative nemačke masonerije. Izrazio je svoje očekivanje da će državni organi, radeći u skladu sa svojim ovlašćenjima, doneti pozitivno rešenje po zahtevu za registraciju VL "Jugoslavija" i da ne vidi razloge za drugačije rešenje, posebno ne za organizaciju sa izrazito humanitarnim i patriotskim ciljevima, kako je on doživljavao slobodno zidarstvo. Osvećivanje, reaktiviranje i instalacija VL "Jugoslavija" obavljeno je 23. juna 1990. godine na posebnom ritualu u Sava centru u Beogradu. UVL Nemačke je, preko svog Velikog majstora Ernsta Valtera reaktivirala, "probudila" do tada "uspavanu" VL "Jugoslavija", o čemu je izdala posebnu povelju. Ovom činu je prisustvovalo i veći broj masona jugoslovenskog porekla iz Nemačke, Luksemburga i Kanade, koji su i činili privremenu VL "Jugoslavija", a za Velikog majstora sam izabran njihovom odlukom. U funkciju Velikog majstora VL "Jugoslavija" uveo me je Ernst Valter, kome sam položio zakletvu na vernost Starim masonskim dužnostima i Konstituciji VL "Jugoslavija". Sve to je, sa stanovišta masonskih načela, označilo početak ponovnog rada VL "Jugoslavija" kao samostalne, suverene i jedine velike masonske vlasti na teritoriji tadašnje SFRJ, sa pravilima na osnovu kojih je radila i pre Drugog svetskog rata. Na improvizovanoj konferenciji za novinare VM UVL Nemačke Ernst Valter je rekao "da VL 'Jugoslavija' može ponovo da započne rad na svojim principima humanizma, u korist i za dobrobit ljudi i čovečanstva".
Strah od velike lože Hrvatima ne prija ništa što dolazi iz Beograda, pa ni obnova rada masona. Naši ljudi u Kaliforniji zabrinuti potezima SPC
Veliki majstor UVL Nemačke Ernst Valter Javni odjeci obnovljenog rada VL Jugoslavija bili su relativno korektni u većini medija u Srbiji, dok su mediji u Hrvatskoj bili podeljeni. Komentar hrvatskog "masonologa" Ivana Mužića bio je rečit, jer mu je "bilo jasno da se pod jugoslavenskim masonstvom može obnoviti velikosrpsko masonstvo". Autor iz Hrvatske D. Grakalić je tada dao ocenu stvaranja VL Jugoslavija na nedvosmislen način: "...mnogi izvori potvrñuju da je Jugoslavija nastala kao masonska tvorevina. Valja pretpostaviti, dakle, da bi i masoni, a ne samo Ante Marković, mogli na sebi svojstven način braniti Jugoslaviju... i samo centralizirano širenje slobodnozidarskog jedinstva odviše smrdi na 'Srboslaviju', ili barem Organizaciju jugoslavenskih nacionalista..." Velika loža Jugoslavija, koja deluje na teritoriji SFRJ, dobila je 10. jula 1990. godine rešenje o upisu u registar grañana. Reaktivirana VL Jugoslavija, stvorena je u trenutku kada su procesi raspadanja države već započeti, a to je bio otežavajući momenat vezan za uspostavljanje meñusobnog priznavanja sa drugim velikim ložama u svetu. Početkom marta 1991. godine u neposrednom razgovoru sa Ernstom Valterom u Vupertalu (Nemačka) otklonjeni su nesporazumi, izazvani "interpretacijom" nekih masona jugoslovenskog porekla, koji nisu razumevali masonske prilike u Jugoslaviji. Ovaj sastanak je rezultirao našim razmimoilaženjem sa jednim od inicijatora i osnivača obnovljene VL Jugoslavija, Zlatkom Lembergerom, zbog njegove težnje da iz Nemačke upravlja radom VL Jugoslavija.
Na tom sastanku Ernst Valter je pružio podršku radu VL Jugoslavija i njenom VM u skladu sa njenom konstitucijom i njenom samostalnošću.
stemu vrlo sličan položaju UVL Engleske u simboličkim stepenima, odnosno da on predstavlja maticu iz koje su potekli, direktno ili indirektno, svi vrhovni saveti ŠR u svetu.
Zahvaljujući radu na izgrañivanju složenog unutrašnjeg sistema koji podrazumeva velika loža, kao i Bazičnim principima za meñusobno priznavanje velikih loža, UVL Nemačke je maja 1991. godine pisanim dokumentom potvrdila da je formiranje VL Jugoslavija 1990. godine izvedeno u skladu sa svim masonskim principima i da je regularno stvorena velika masonska vlast na teritoriji Jugoslavije, koja samostalno nastavlja rad.
GodiŠnja skupština VL Jugoslavija održana je 29. juna 1991. godine u Beogradu, nekoliko dana po započinjanju "slovenačkog rata za nezavisnost". Zbog toga ovoj skupštini nisu prisustvovale najavljene delegacije većeg broja evropskih VL, pri čemu je posebno nemasonski delovalo obrazloženje VL Austrije, koja je VL Jugoslavija izjednačila sa "srbo-komunističkom vojnom intervencijom" na Sloveniju i Hrvatsku.
Boravak delegacije VL Jugoslavija u Kaliforniji na konferenciji velikih majstora Severne Amerike februara 1991. iskorišćen je i za susret sa Amerikancima masonima srpskog porekla. Iako je poziv za ovaj susret upućen i slobodnim zidarima hrvatskog porekla, oni su odbili da mu prisustvuju. U regionu južne Kalifornije, u velikom broju tamošnjih loža, ima nekoliko stotina masona srpskog porekla, sa kojima su tada uspostavljeni bliski odnosi.
I pored svega, skupštini je prisustvovao veliki majstor UVL Nemačke Ernst Valter, zamenik VM VL AFAM Nemačke Klaus Hornefer, zamenik VM VL Luksemburga Jozef Niles, veliki besednik VO Italije Gustavo Rafi i izaslanik VL Kalifornije Arnold Herman.
Iako su većina od njih pripadnici ratne političke emigracije, imali su stalnu komunikaciju sa zemljom i posebno ih je pogañalo povremeno antimasonsko istupanje u Jugoslaviji ljudi bliskih Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pogotovo što je većina od njih sve vreme emigrantskog života jedinu vezu sa zemljom imala upravo preko crkve. U jeku dezintegracionih procesa u Jugoslaviji, koji su se ubrzavali iz dana u dan, s proleća 1991. godine, još više su komplikovali opštu situaciju u zemlji. Masoni iz SAD su i dalje davali snažnu podršku VL Jugoslavija. Početkom juna 1991. godine, jedan broj slobodnih zidara iz VL Jugoslavija je u Pragu, zajedno sa masonima iz tadašnje VL Čehoslovačke, pod okriljem Vrhovnog saveta Južne jurisdikcije škotskog rituala SAD, ušao u škotski ritual (u 32 stepen), čime je stvorena pretpostavka za formiranje VS ŠR Jugoslavije. Iniciranju jugoslovenskih masona u škotski ritual prisustvovao je i komander Južne jurisdikcije SAD Fred Klajkneht, čime je dat poseban značaj ovom činu. Pri svemu valja znati da je položaj Južne jurisdikcije ŠR SAD u ovom si-
Konačno je na toj skupštini saopšten stav UVL Nemačke da je formiranje VL Jugoslavija proteklo u skladu sa svim masonskim pravilima i da je ona od 23. juna 1990. godine samostalna, jedina i nezavisna velika loža na teritoriji SFRJ.
Zavere sa dve strane Kampanja po receptu nemačke službe ličila na poziv na linč masona u Srbiji. Skandalozan stav katolika prema krizi u Jugoslaviji U Vatukanu je 1990. pod neposrednim rukovodstvom pape Jovana Pavla II formiran "krizni komitet" za praćenje i borbu protiv razvoja masonerije u zemljama istočne Evrope, posebno u Jugoslaviji. To je podrazumevalo bezrezervnu podršku secesiji Slovenije i Hrvatske i aktivnostima sračunatim na onemogućavanje ostvarivanja "srpskog masonskog uticaja" na meñunarodne faktore uključene u rešavanje jugoslovenske političko-državne krize. Kada je jugoslovenski politički vrh prihvatio "dobre usluge" Evropske zajednice i kada su misije "evropske trojke" (ðani de Mikelis, Hans van den Bruk i Žak Pos) u Jugoslaviji učestale, usledila je i snažna reakcija Vatikana, ja-
vno obelodanjena u maniru njene hiljadugodišnje tradicije, posredno, preko dvoje katoličkih novina ("Il sabato" i "Familiglia Cristiana") i nekoliko glasnogovornika, članova Demohrišćanske partije Italije.
kada je formiran i Vrhovni savet ŠR Čehoslovačke. Na zajedničkoj svečanoj ceremoniji u Vrhovni savet ŠR Jugoslavije uveden je potreban broj članova najvišeg, 33 stepena, a za Komandera sam izabran, na predlog F. Klajknehta i odlukom jugoslovenskih članova, kao što je na njegov predlog za češkog komandera izabran VM Jirži Silaba. Uoči izglasavanja Rezolucije Saveta bezbednosti UN 757 o potpunoj ekonomskoj blokadi i suspenziji svake naučne, kulturne i sportske saradnje SR Jugoslavije (30.5.1992), antimasonska kampanja u domaćoj javnosti doživela je kulminaciju. Pojedini prvaci tzv. nacionalnih stranaka, ali i značajni predstavnici vladajućih socijalista, kao i glasnogovornici obaveštajnopropagandnih centara, ponavljali su svoje teze o masonskoj zaveri protiv srpskog naroda. Zanimljivo je da je argumentacija u ovim istupima najčešće bila slična ili identična onoj koju je početkom te godine plasirala nemačka obaveštajna služba preko bečkog "Kurira".
ðani de Mikelis Povod za saopštavanje vatikanskog antimasonskog stava bila je izjava italijanskog ministra inostranih poslova ðanija de Mikelisa (septembra 1991), koji je istakao da je svestan da pri Svetoj stolici postoji snažan hrvatski lobi, "ali sam zapanjen i skandalizovan načinom na koji su katolici zauzeli stav prema krizi u Jugoslaviji". Prilikom razgovora sa jugoslovenskim političkim zvaničnicima, nekoliko dana pre formiranja VL "Jugoslavija", De Mikelis, italijanski ministar inostranih poslova je, prema pisanju ljubljanskog "Dela" (26.6.1990), saopštio novinarima da je "obavestio svoje jugoslovenske sagovornike o mogućnosti većih investicija jugoslovenskog kapitala, ako se obnove masonske lože". Podrška američkih slobodnih zidara VL "Jugoslavija" i masonskom pokretu u Jugoslaviji rezultirala je stvaranjem Vrhovnog saveta Škotskog rituala Jugoslavije (23. novembra 1991. godine u Pragu, zbog tadašnje zabrane američkim državljanima da putuju u Jugoslaviju),
Zbog javnog stvaranja atmosfere koja je ličila na poziv na linč masona, VL "Jugoslavija" je donela odluku o privremenom obustavljanju ritualnih radova. Tada se i veći broj članova jugoslovenskih loža, iz svojih razloga, privremeno ili trajno iselio iz zemlje. Od blagonaklonih slobodnih zidara iz SAD, sa kojima smo imali dnevnu komunikaciju, savetovano nam je da se odmah privremeno prekinu sve masonske aktivnosti u Jugoslaviji. "Smatramo da problemi u Jugoslaviji neće još dugo trajati i da će ovo biti samo privremena mera... Budite spokojni jer, svi mi čvrsto stojimo iza vas. Vi niste sami! Ovakve stvari su se mnogo puta dešavale i ranije u drugim zemljama, ali je slobodno zidarstvo preživljavalo sve napade i postajalo još čvršće" (iz pisma D. H. Lemonsa, upućenog 5.6.1992.). UoČi održavanja važne Londonske konferencije o Jugoslaviji, uz punu saglasnost i pomoć komandera Klajknehta i Vrhovnog saveta ŠR Južne jurisdikcije SAD, tročlanu delegaciju VL "Jugoslavija" je 25. juna 1992. godine primio tadašnji predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić. Upoznavši ga sa nekoliko naših obraćanja istaknutim slobodnim zidarima u SAD, kao i sa tekstom našeg Apela VL SAD, izrazili smo nameru da u predstojećim privatnim ra-
zgovorima u Vašingtonu pokušamo da objasnimo, sa stanovišta naših i univerzalnih masonskih principa, tragično tešku situaciju u našoj zemlji, istovremeno moleći za pomoć u mirnom rešavanju ratnih sukoba u BiH, kao i konačnom rešavanju krize na prostorima bivše Jugoslavije. Od Dobrice Ćosića sam bio ovlašćen da njegove stavove kao predsednika SR Jugoslavije o najaktuelnijim pitanjima jugoslovenske krize, mogu slobodno koristiti i svim američkim sagovornicima preneti njegovu spremnost i odlučnost za pružanje punog doprinosa Jugoslavije mirnom i hitnom rešavanju ratnih sukoba, ali i obezbeñivanja prava srpskom narodu na samoopredeljenje. U Vašingtonu sam boravio od 10. do 22. avgusta 1992. godine i obavio veliki broj privatnih razgovora sa slobodnim zidarima. Sa većim brojem članova Senata i Kongresa SAD razgovore je obavio i sam komander Klajkneht, prenoseći im rezime mojih ličnih viñenja, a svima je dostavljen i poseban pisani materijal. Obavio sam razgovore i sa nekoliko generala i admirala, takoñe, slobodnih zidara, koji su svi bili protiv vojne intervencije radi uspostavljanja mira u Bosni i Hercegovini.
Nemci našli majstora Na skupu u Riminiju stvorena nova loža radi smene dotadašnjeg voñstva. Optužbe za "tragičnu" sudbinu Hrvata i njihove crkve
Vojin Matić (levo) doajen masonerije sa kolegama Početkom 1993. godine objavljen je "programski" članak u zagrebačkom nedeljniku "Da-
nas" sa "senzacionalnim" otkrićem već naznačenim u naslovu da "Srpsku agresiju potiču masoni". Prema autoru tog teksta, masoni Srbi, i masoni uopšte, najveći su krivci za istorijski "tragičnu" sudbinu hrvatskog naroda i Rimokatoličke crkve. Uz nabrajanja srpskih masonskih "grehova", poput atentata na Franca Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu, Aleksandar Široka navodi i sledeće: "Točno godinu dana prije otvorene agresije Jugoslavenske vojske na Hrvatsku, u subotu 23. lipnja 1990. u Beogradu je svečano otvorena Velika loža Jugoslavije... Tom je zgodom na tajnom obredu inauguriran u velikog majstora jugoslavenske lože Zoran Nenezić, jedan od rijetkih bradatih masona". Dalje se navodi i drugi "brat", Venecijanac ðani de Mikelis, ministar inostranih poslova Italije, koji "u to vrijeme tajno pregovara s budućim predsjednikom Jugoslavije Dobricom Ćosićem o novoj podjeli hrvatskog teritorija. U isto vrijeme snažno se opire priznanju Hrvatske u Europskoj zajednici uz pomoć pripadnika iste masonerije lorda Karingtona. Škotskom obredu Južne jurisdikcije, uz lorda Karingtona i de Mikelisa, pripadaju i Džordž Buš, Džejms Bejker, H. Kisindžer i Iglberger... Hoće li otkriće i kampanja svećenika Bevela, suborca slavnog M. L. Kinga zaustaviti Južnu jurisdikciju Škotskog obreda u stvaranju 'novog svjetskog poretka', teško je zamisliti". Posledice formiranja VL Bugarske i pretnje UVL Nemačke da će posle toga bitno preispitati svoj stav prema VL "Jugoslavija", osetile su se veoma brzo. Dva isključena člana iz sastava loža pod VL "Jugoslavija", zajedno sa sedam suspendovanih članova, kao i sa još nekoliko članova koji su im se pridružili, uz orkestraciju UVL Nemačke i asistenciju Velikog Orijenta Italije, sa nezaobilaznom koordinacijom dvojice slobodnih zidara jugoslovenskog porekla (S. Ćeran iz Italije i V. Pavlović iz Nemačke), koji su, kao dotadašnji počasni članovi VL "Jugoslavija" imali pravo prisustva, održali su svoju "skupštinu" u Riminiju, 14. 3. 1993. godine, proglašavajući je "redovnom" skupštinom VL "Jugoslavija".
Na tom ilegalnom skupu izvršili su izbor svog VM i velikog sekretara. Ta mesta zauzeli su upravo prvi isključeni, tada već bivši masoni, D. Tanasić i S. Perović, a u "svoju" tzv. VL izabrali su još nekoliko članova iz VL "Jugoslavija" koji za to nisu imali uslova - bili su suspendovani i pred isključenjem. Ponašanje UVL Nemačke, pokazaće vremenom da je osnovni motiv održavanja tzv. Skupštine u Riminiju bila promena voñstva VL "Jugoslavije". Zato su godinama ulagali napore, da jednu grupu neovlašćenih članova iz VL "Jugoslavija", promovišu kao članove Skupštine VL "Jugoslavija" koja je donela odluku o promeni imena u "Regularna". Time su izbegli da toj novoj organizaciji daju svetlost, što je, u skladu sa bazičnim principima, bilo neizvodljivo.
denov, Ved Ahuja, Boris Šarković, Dragan Momirov, Ivan Zlatanović, Zoran Petrov, Vladimir Petrov, Jovan Dačić, Dejan Popović, Obrad Mikić, Zoran Jerković, Zoran Jokić, Dejan Miladinović, Dušan Mihailović, Vojislav Andrić, Branko Dedakin, ðuro Kovačević, Ninoslav Stojadinović, Nikša Stipčević, Raša Livada, Milorad Simić, Milan Božić, Mirko Čotrić, Dejan Kostić, ðorñe Avramović, Radoslav Petković, Božo Šibalić, Dragan Velikić, Vlastimir Matejić, Srñan Stanković, Nebojša ðukelić, Petar Ćuković, Rade Tufegdžić.
Prvaci u novoj loži Stav VL Nemačke presudan za priznavanje i uspon novih masona. Na dugoj listi članova najviše glumaca
Tzv. masonska RVL je svoje ime promenila 1. 6. 1993. godine, kada se prvi put registrovala kod Saveznog ministarstva pravde kao potpuno novo udruženje grañana, što dodatno potkrepljuje ceo ovaj "projekat" kao nemasonski i kao falsifikat. Prema pismu tzv. RVL na petnaest stranica, od 10. 3. 1995. godine, preko UVL Nemačke dostavljenom UVL Engleske, tu organizaciju su tada činili: D. Tanasić, V. Pavlović, S. Ćeran, D. Kostić, J. Vasiljević, Lj. Draškić, S. Perović, M. Pavić, Nenad Manojlović, Zoran Milutinović, Dragan Stojkov, Mahmut Bušatlija, Vojislav Berberović, Novica Jovović, Branko Kažanegra, Aleksandar Mumović, V. Desimirović, Mile Grozdanić, Mladen Vratonjić, Konstantin Babić, Stanko Šepić, Saša Mešterović, Milan Davidović, Milan Marković, Jovan Šainović, B. Žigić, Milan Popović, Miroslav Gašić, Nenad Dukić, Boško Jakšić, Milan Krstić, Srñan Stojanović, ðorñe Zečević, Branko Smrzlić, Slobodan Patrnogić, Sava Petković, Dalibor Strnad, Milomir - Miša Brkić, Milenko Dlakić, Novak Jauković, Miodrag Živković, Dragoljub Vuković, Milan Kovačević, Vladimir Komnenić, Branislav Radojčić.
Promocija: Tahir Hasanović
Ti isključeni ili izbrisani članovi, sada već bivši masoni, uz nemačku podršku su nastavili da primaju nove "masone", meñu kojima su bili: Slobodan ðukić, Miodrag ðorñević, Vladimir Marjanović, Milorad Stevanović, Dimitrije Golemović, Milan Mihailović, Ivan Mla-
Pribeglo se novom manevru, pošto je bilo jasno da VL Jugoslavija regularno radi u kontinuitetu od 23. 6. 1990, pa i posle marta 1993. godine. Ujedinjene VL Nemačke su znale da ne mogu da izdaju novu povelju o unošenju svetla u novu tzv. Regularnu veliku ložu Ju-
goslavija. Ta tzv. RVL Jugoslavija je podnela zahtev za upis u registar udruženja koji se tada vodio kod Saveznog ministarstva pravde SRJ. Prilikom prevoda rešenja o upisu u registar udruženja RVL Jugoslavija, koji je sačinio V. Berberović, a namenjeno slanju velikim ložama u svetu, napravljena je mala „omaška“. U prevodu je napisano „na osnovu zahteva Velike lože Jugoslavija, tako da se onaj ko ima taj prevod „uverava“ da se Velika loža Jugoslavija sama registrovala i promenila ime u Regularna velika voža Jugoslavija, danas sa novim imenom tzv. RVL Srbije. U tom rešenju nema 23. juna 1990. godine kao datuma osnivanja te organizacije. To što su se ostale VL u svetu rukovodile stavom UVL Nemačke oko ove rašomonijade, jeste prirodno jer su pretpostavljale da je ona najviše upoznata sa situacijom u VL Jugoslavija. UVL Nemačke su, konačno, posle niza unutrašnjih nepovoljnih dogañaja u UVL Engleske, uspele da dobiju priznavanje za tzv. RVL Jugoslavija od UVL Engleske (2001). Koristeći se zamagljenom slikom, a objektivno sa priznavanjima od VL iz sveta, RVL Jugoslavija je postala neosporni mamac za nove članove. Tako je tokom 2003. godine preko devedeset članova nekadašnje Velike nacionalne lože primljeno u RVL Jugoslavija. U periodu posle dobijanja priznanja od UVL Engleske i deo članova lože Sloga, rad i postojanstvo pod zaštitom VL Jugoslavija se opredelio za prelazak u tu ložu. Masovnije se to desilo i koju godinu kasnije kada je četrdesetak članova lože Šumadija, koja je tada radila pod vedrim nebom, učinilo isto. Na tom vetru u jedra tzv. RVL Jugoslavija, odnosno tzv. RVL Srbije, moglo se desiti da u nju uñe i ne mali broj novih članova koji su imali samo ovu propagandističku predstavu o toj organizaciji. Ovde se navode neka imena onih koji su bili, ili su još članovi tzv. RVL Jugoslavija, odnosno tzv. RVL Srbije: ðorñe Andrejević, Vojislav Berberović, Aleksandar Crevar, Zoran, Dragan Jovanović, Vladimir Kostić-Divac, Dušan Kovačević, Milovan Rakočević, Dejan Sinadinović, Branislav Božović, Ilija Jorga,
Miloš Karanović, Branislav Petković, Srñan Popovac, Dragan Mandarić, Dimitrije Tasić, Dušan Kostić, Miodrag Zagorac, Miša Lukić, Milan Mišić, Predrag Dokmanović, Branko ðurović, ðorñe Vučinić, Milan Komnenić, Ilija Radulović, Ivan Bender, Milovan Popović, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Andrejević, Dejan Bošković, Krsto Perović, Slaviša Simović, Dragan Popović, Nenad Backović, Siniša Mitrović, Darko Stanić, Zoran Florić, Goran Opačić, Vojislav Žižić, Miloš Jovanović-Frenči, Zdenko Tojčić, Ivo Berisavac, Ivan Štajnberger, Svetislav - Bata Prelić, ðorñe Terzin, Slobodan Ilić, Miljan Vuksanović, Saša Jokić, Dragan Krnjetin, ðorñe Petrović, Branislav Borovac, Mladen Vratonjić, Ratko Lukić, Borivoj Sajko, Milenko Živulj, Jevrem Popović, Aleksandar Ražnatović, Dragan Velikić, Srñan Ivanović, Raša Livada, Velibor Milovanović, Branko Smrzlić, Aleksandar Nešković, Darko Stevanović, Ivan Tasovac, Zoran Popović, Velimir Baltazarević. Tu su i Dragan Jovanović, Dragutin Kecmanović, Milorad Pavić, Branko Dimitrijević, Aleksandar Popović, Slobodan Vučićević, Goran Vračar, Leon Lukman, Milan Petrović, Miroljub Filipović, Orhan Nevzati, Gojko Matić, Bratislav Pešić, Aleksandar ðurić, Vojislav Berberović, Vladimir Desimirović, Branislav Dimitrijević, Dragan Mijanović, Zoran Mišeljić, Boris Labudović, Siniša Košutić, Dušan S. Košutić, Igor Ilić, Ljubomir Draškić, Borislav Kapamadžija, Bora ðorñević, Vladimir ðurić, Nikša Stipčević, Milan Stajić, Aljoša Vučković, Dragan Stevović, Jovan Kovačić, Dragan Petrović, Aleksandar Šoštar, Dejan Novaković, Dragan Bjelogrlić, Bogdan Diklić, Svetozar Cvetković, Branislav Lečić, Goran Šušljik, Aleksandar Vlahović, Ranko Vujačić, Čedomir Antić, Milan Marković, Milan Vujanić, Dušan Zupan, Miodrag Stojković, Goran Takač, Slobodan G. Marković, Tahir Hasanović, Goran Svilanović, Miloljub Albijanić, Marko Blagojević, Slobodan Milosavljević, Predrag Miki Manojlović, Milan Janković, Vojislav Vukčević, Svetolik Kostadinović, Svetozar Šijačić, Nenad Prokić, Ivan ðorñević, ðorño Antelj, Dragan Karleuša, Siniša Nikolić, Živojin Stjepić, Milan Božić, Stevan Nikčević, Milan Parivodić, Bogoljub Šijačić, Dušan Mihajlović, Vojislav Andrić, Bojan Pajtić, Svetozar Čiplić, Nebojša Bradić, Dragor Hiber, Goran Knežević, Zoran Živković, Milan Božić, Milorad-
Miki Savićević, Vojislav Milovanović, Milko Štimac, Dušan Bajec, Igor Jovičić, Goran Jovičić, Dragan Trivan.
Zidar u fotelji vlade U resorima Vlade Srbije sede i brojni članovi masonske lože. Represije nisu retkost u srpskoj masoneriji
Nenad Prokić Ukoliko se neko tokom dugog niza godina usuñivao da postavi “nezgodna” pitanja o nastanku, ili bi tražio poštovanje pravila, najčešće bi bio isključen ili bi se sam povukao. To što je odreñeni, relativno uži krug te tzv. Regularne VL Jugoslavija, sada tzv. RVL Srbije, koristio selektivne informacije, moglo je dovesti samo do situacije da se odreñen broj njihovih članova, oseti manipulisanim, pa se, ili povlačio, ili upuštao u sizifovske pokušaje uticanja na regularnost rada, što se, počesto, završavalo represijama. Najsvežiji primeri samovlašća i sprovoñenja torture su slučaj sa suspenzijom Nenada Prokića (isključen u septembru ove godine), njihovog nekadašnjeg velikog besednika i starešine njihove lože Pobratim, ili sa suspenzijom njihove lože Amadeus (ukinuta ovih dana), čiji je član i njihov nekadašnji VM Jovan Vasiljević. Poslednja u nizu je suspenzija Leona Lukmana, zbog javno iskazanog nezadovoljstva sta-
njem u njihovoj organizaciji (i njegova suspenzija je povučena ovih dana). Nenad Prokić je u pismu upućenom kao odgovor na suspenziju napisao, izmeñu ostaloga: “Onaj ko je zamislio da mahinacijama ukrade još ko zna koliko mandata, koji je spreman da vas sve suspenduje i isključi, namerava u krajnjem slučaju da ostane sam u svojoj fotelji sa eventualno tri lože - u kojima je skupio sav podrepaški šljam, koji je našao utočište i sigurnu kuću u RVLS kako bi prao svoje mafijaške biografije pred svetom. Sprečite širenje brzih loža Srbije”. Vladimir Desimirović, jedan od učesnika skupa u Riminiju, još je u pismu od 3. septembra 1996. godine tzv. RVL napisao da su protekle tri godine “otkrile da su stare masonske tendencije još prisutne u bratstvu. Štaviše, zlo se uvećava, naročito od 24.4.1995. Nagomilani nepoželjni dogañaji od marta 1995. do danas, nagnali su me da razmotrim uzroke ovih poremećaja. Shvatio sam da problemi ne proističu samo iz nepogodnih ličnosti, nego se u suštini radi o odreñenim interesima kojim se slobodno zidarstvo ne bi smelo baviti. Tim interesima, stranim načelima SZ, diktirano je tvrdo, neprikladno i nametljivo ponašanje jednog broja članova. Lomeći sva pravila pristojnog ponašanja, ova grupa je uspela da se nametne i preuzme kontrolu nad organizacijom... Pučističko ostvarivanje dominacije, uz apsolutno pokoravanje nemasonskim interesima, bilo je omogućeno mnogobrojnim prekršajima...” (V. Desimirović je kasnije preminuo). Nešto više svetla u pravu suštinu svih manevara oko razloga za stvaranje tzv. RVL Srbije, mogu uneti dva naizgled nepovezana dogañaja. Prvi je učešće tadašnjih i budućih članova te organizacije (Dušan Mihajlović, Ivan ðorñević, Tahir Hasanović, Dragor Hiber...) na skupovima u Beču i Atini 1999. i 2000. godine, na kojima su formulisani osnovni principi autonomije Vojvodine, koji neverovatno podsećaju na rešenja ugrañena u Statut Vojvodine, usvojen u Skupštini Srbije 2009. godine. Drugi je skorašnjeg datuma, kada je formalno počela da radi organizacija “East Njest Bridge” u Beogradu, čiji je predsednik Petar Kostić, VM tzv. RVLS, a potpredsednici su takoñe članovi te organizacije Jovan Kovačić i Dejan
Novaković, dok su članovi i Goran Svilanović, Tahir Hasanović, Ranko Vujačić, Marko Blagojević, Slobodan G. Marković, Milan Vujanić, Miodrag Stojković, Aleksandar Simić. Veća koncentracija članova tzv. RVL Srbije u odreñenim ministarstvima Vlade Srbije, nezavisnim regulatornim telima i odreñenim političkim partijama svakako nije slučajna i ona je u direktnoj korelaciji sa činjenicom da je njihova organizacija “priznata” na istovetan način od inostranih VL kao što je priznata i samoprokla-
Hram Regularne Velike Lože Srbije
Grbovi obedijencija u Srbiji
movana i lažna država Kosovo od odreñenog, ne malog broja uticajnih država. Pošto tzv. RVL Srbije nema čvrsto uporište u osnovnim masonskim principima nastanka, onda je indikativno da se tzv. priznavanja inostranih loža mogu povući u bilo kom trenutku, koji može biti i onda kada ona kao sistem ne ispunjava očekivanja onih koji su ih priznali. A to nije slobodno zidarstvo ni samostalna i suverena velika loža.
MISTERIJE
Verujući u isceliteljske moći koje navodno pruža „Najdanov krug”, iscrtan na meñi seoskog puta i imanja jedne preduzimljive meštanke, hiljade ljudi svakoga dana i dalje uporno stoji na ovoj mističnoj eksteritoriji, prepuštajući se recepturi zanesenjaka koga su iz Bele Palanke u Malu Krsnu doveli visak, rašlje i instinkt da duboko u utrobi zemlje „nešto pozitivno zrači”.
vrlo brzo i lako magnometrima, a njih poseduje više institucija u Srbiji. Što je najvažnije, rezultati bi bili istoga dana – napominje Milojević. Nije isključeno da se „pojave” u Najdanovom krugu dešavaju i usled elektromagnetnog zračenja, koje takoñe može da se izmeri. To mogu da učine i kompanije mobilne telefonije.
Zloupotrebljavajući očaj nevoljnika, u Maloj Krsni je osnovana čitava manufaktura koja je zarañivala na „biznisu nade”, ali su inspektori odseka zdravstvene inspekcije za Beograd zapečatili dve agencije koje su propisivale terapiju i dužinu stajanja na „energetskom polju”. Jedan od njih je lekar i menadžer za istraživanje tržišta Predrag Lazarević, koji se brani da nije obavljao zdravstvenu delatnost, već je prepisivao konsultantske usluge, odnosno dužinu stajanja unutar kruga pokojnog Najdana S. Rakića. Drugi je mašinbravar, koji je takoñe iznenada spoznao moći Zemljinih sila, koje ne samo da dopiru do ispucalog asfalta na seoskom drumu, već dobacuju tri i po kilometara uvis.
Za „državno merenje” energetskog polja zalaže se i šef mesne kancelarije Prvoslav Budimirović, koji veruje da ispod krugova „ima nešto”, ali za to „nešto” nedostaje naučni sertifikat, koji bi Malu Krsnu katapultirao u sam vrh zdravstvenog turizma.
Doktor tehničkih nauka, geofizičar dr sci Milan Milojević, koji je predavao na Rudarskogeološkom fakultetu u Beogradu, a sada radi za jednu stranu kompaniju, kaže da je „začuñen i zapanjen što istraživanja do sada nisu učinjena, a ako jesu, što rezultati do sada nisu objavljeni”. – Moguće je da je reč o delovanju anomalijskog magnetnog polja, koje može da se izmeri
Prema njegovom mišljenju, vrlo je verovatno da se u Maloj Krsni ne dogaña ništa i da je reč o autosugestiji pacijenata. On, meñutim, preporučuje da se ovlašćene institucije pozabave ispitivanjem prirode i navodnog korisnog zračenja. Njegova kompanija poseduje instrumente koje bi dešifrovale tajnu Najdanovog kruga, s tim da merenje može da se obavi samo pod odreñenim uslovima. Uslov je da merenje organizuje neko od ovlašćenih ministarstava.
Meñutim, državnim organima za sada ne pada na pamet da proveravaju, a još manje egzaktno mere Najdanovo zaveštanje. Predsednik prvog srpskog udruženja prijatelja bioenergije Dragan Vojinović ima razumevanja za tu pasivnost i ustupanje pred nepoznatim. – To su anomalije prirode, džinovski usisivači, koji deluju tako što gravitacija zemlje privlači svu energiju koja nije prirodno vezana za vas. Te rupe vas potpuno očiste od svih napona negativne energije. To je vrsta crne rupe, ali na sreću, ona ne utiče loše na ljude, već skida negativna zračenja. Vojinović dalje razvija tezu: Zemljin usisivač, uključen baš ispod Male Krsne, ne može svakoga da očisti. Selektivnost podzemnog usisi-
vača zasnovana je, valjda, na našoj podvesti. Skeptici će, po ovoj teoriji, iz kruga izaći nepročišćeni, dok će za one koji veruju u pojavu, mogućnost pročišćenja biti mnogo veća. „I ja sam bio skeptik, ali sam video kako funkcioniše Najdanov krug. Nisam osetio ništa negativno”. I pored intervencije zdravstvene inspekcije i optužbi lokalnih agencija za nadrilekarstvo, oboleli opsedaju Malu Krsnu.
meštanke zasipaju bolesne i očajne s trešnjama velikim kao pola jabuke. Valjda trešnje nisu rasle u krugu? Uzalud su u krug prečnika sedam metara pre oko mesec dana ušli šest kriminalističkih inspektora, predstavnici medicinske inspekcije iz Beograda i činovnici ministarstva zdravlja, koji su zabranili rad dvema agencijama zbog nadrilekarstva. Mala Krsna i je i tada bila prepuna ljudi koji se ne obaziru na preporuke državnih organa. Veruju u isceliteljske moći energetskog polja. Ko će, zaista, da im zabrani da se okupljaju, pa makar u krugu? Oni starosedeoci u krugu, skepticima predlažu eksperiment. Stavljaju im dinar na čelo, a dinar ne pada. Zaveden ovom monetarnom nadriterapijom, vadim iz džepa dinar i prislonjam ga na čelo. Stvarno, neće da padne.
Zakoračivši u krug, iscrtan pre 11 godina belom farbom na osnovu istraživanja mistika iz Bele Palanke, stotinak umornih ljudi prepušta se „zračenju” koje se navodno emituje iz dubine Zemljine utrobe, sa dubine od tri i po kilometara. Došli su autobusom, organizovano, iz Bosilegrada, i sada stoje pola sata, zavedeni mistikom pokojnog Najdana S. Rakića, koji je obavljao dva posla – zvanično je bio opštinski referent u Beloj Palanci, a u slobodno vreme se predstavljao kao psihotronik, naučni radnik iz zone onostranog.
Žene iz Bosilegrada već se nalaze u nekoj vrsti transa, jer u epicentru ove ezoterijske eksteritorije, odvojene od svake normalnosti, nacionalna valuta neće ni da mrdne nadole. Pobegao sam iz kruga i – dinar se srušio s razmagnetisanog čela na zemlju. Ovde ne treba dovesti bolesne, već inaugurisati budućeg guvernera.
Najdan je posle višegodišnje navigacije kroz srpsku biosferu – tako se valjda kaže kada je naoružan rašljama, viskom, Tarabićevim spisima i nečim što se zove Totov dijagram krstario zemljom – zastao u Maloj Krsni i nacrtao krug. To se dogodilo 1999. godine. S dve tanke mesingane šipke zastao je nasred seoskog puta – tamo gde su šipke počele da se ukrštaju. Najdan je u meñuvremenu umro, ali je krug ostao, proširujući se misteriozno u imanje Jelke Petrović, koja sada deli slavu i kapital samoukog ekscentrika. U meñuvremenu, u taj krug je stalo oko dva miliona ljudi, procenjuju seoski prodavci voća, koji su opkolili mesto hodočašća. Sobe se izdaju za 500 dinara, otvorena je ćevabdžinica, podignuto je nešto što liči na javni WC, seoski turizam se razvija, a
Vraćam se ipak u energetsko polje, zadnja pošta Mala Krsna, a sa stuba me posmatraju ikone. Sima Balašević je vozio više od 150 kilometara da bi se opet parkirao u krugu. Dolazi peti, šesti put. Pio je šaku tableta dnevno zbog
bolova u nogama, a posle „stava mirno” u Maloj Krsni, kune se da može da igra kolo. U seoskoj ambulanti valjda bih mogao da čujem i reč nauke, ali dežurna doktorka nije želela da kaže ni reč, dok su pacijenti u čekaonici, s puno razumevanja za bolesne koji im pristižu svakog dana, zbijali šale na račun misterioznih isceliteljskih krugova s najvećim pozitivnim zračenjem na svetu, snažnijim i lekovitijim od nekakvog kružića u Zairu. Šef mesne kancelarije Prvoslav Budimirović seća se dolaska
istraživača iz Vinče koji su merili zračenje, pa su konstatovali da se ono ne emituje turbulentnim kretanjem džinovske vode oko magnetne ploče, u dubinama srpske zemlje, već je razlog znatno banalniji: u blizini su žice dalekovoda. U dvorištu Jelke Petrović, koja zvanično polaže pravo na pola kruga, njeni sinovi otkrivaju još dva, još jača, još veća, još moćnija kruga. „Svašta smo čuli. Da je ispod imanja jezero mineralne vode, da je negde ispod davno zakopana crkva, a možda i zlato.”
tumačiti lekovitost čudotvornih polja. Ali ljudi i dalje dolaze, ne samo iz Srbije, već gotovo iz svih zemalja regiona. Radulovićeva je svesna da se ne može zabraniti okupljanje ljudi u krugovima i kaže da joj nije poznato da je neka naučna institucija istraživala korist ili štetu Najdanovog testamenta.
U energetsko polje "Najdanovi krugovi" u Maloj Krsni kod Smedereva, koje navodno leči mnoge bolesti, osim milionskog grañanstva, nedavno su ušli policija, tužilaštvo i zdravstvena inspekcija. Zbog nadrilekarstva i nezakonitog obavljanja zdravstvene delatnosti, zabranjen je rad dvema agencijama čiji su vlasnici lekar i mašinbravar. "Doneta su rešenja o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti, za šta ove agencije nisu ovlašćene. „Protiv lekara je podneta prekršajna prijava zbog obavljanja zdravstvene delatnosti protivno zakonu, a kolege iz MUP-a bi mogle podneti i krivičnu prijavu, ako je u ponašanju dr Lazarevića ili posledicama tog ponašanja bilo elemenata nadrilekarstva”, kaže Jelica Radulović, šef odseka Zdravstvene inspekcije za Beograd. Konsultanti su svoje usluge naplaćivali izmeñu 500 i 1000 dinara, čak su pregledali postojeću medicinsku dokumentaciju i na osnovu nje, ili odoka, predlagale terapiju stajanja u krugu. Sa stanovišta ministarstva zdravlja, slučaj je rešen, tako što „konsultanti” neće
U proteklih deset godina u lekovitim "Najdanovim krugovima" stajalo je najmanje milion ljudi, a pacijenti su za pristojnu sumu dobijali terapiju sa "prepisanim" vremenom stajanja u krugu. Konsultacije lekara specijalista fizikalne medicine, kardiologa i internista naplaćivane su od 500 do 1.000 dinara. Razgovor s bionergetičarem ili radiestezistom staje 1.000 dinara. Odreñivanje tablice za korišćenje energetskog polja, a odreñuje je stručno lice sa "desetogodišnjim iskustvom" (mašinbravar) košta 200 dinara. "U dve ordinacije obavljane su konsultacije, a naplata, za koju postoji i cenovnik, uglavnom nije evidentirana kroz fiskalnu kasu, niti su uplaćivani pazari", kaže za "Novosti" načelnik Odeljenja kriminalističke policije PU Smederevo Dejan Anñelković. Izumitelj ove "lekovite biološke devijacije", pokojni Najdan Rakić, tvrdio je da krug prečnika sedam metara, sedam kilometara u visinu isijava pozitivno zračenje koje je navodno 13 puta jače od rendgena i 30 od struje. Leči, navodno, čak i rak i sidu. Ne postoji, meñutim, nikakva zvanična provera navodnog energetskog polja. Oni koji sebi traže lek ne žale no-
vac ni vreme i ne osvrću se na zabrane. Svakodnevno je ovde na stotine ljudi. Dolaze iz Vojvodine, sa Kosova, iz Vranja, Kruševca, Leskovca. Mnogima stajanje u krugu nije bilo prvi put.
kve u Skobalju i da je sve što je skupljeno već je utrošeno za gradnju crkve. Prosečno, dnevno ljudi ostave od 1.000 do 2.500 dinara, a nekada manje. Kroz ovo sanduče, po našoj računici, prošlo je najmanje milion dinara.
Konsultanata više nema, ali ljudima niko ne može da zabrani da stoje u krugu. Pomaže im i zato se vraćaju. Pun od jutra do ponoći. Dnevno doñe 1.000 ljudi. Stajali su u krugu i kada su bili kriminalistički inspektori.
Na zidu Petrovićeve kuće, takoñe je ugrañena kasica za novac, a pored nje je rukom ispisano na panou: “Narod koji stoji u ovom krugu nije u obavezi da ostavlja novac, sem ako to sam želi. Centar zračenja je kod obeleženog metalnog stuba i prostire se tri i po metra u širinu. Stajanje u bioenergetskom krugu se ne preporučuje trudnicama i ljudima s ugrañenim pejsmejkerom, a deci do deset godina starosti, preporučuje se terapija od deset minuta.”
Prijave zbog kršenja autorskih prava Policija je tužilaštvu podnela dve krivične prijave protiv Milice I. (52) i Vesne S. (47) iz Male Krsne zbog krivičnog dela neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela. "Ove osobe su prodavale primerke brošura "Najdanovi krugovi" i "Biološko kreativno polje". Članke su skidale sa Interneta, umnožavale ih i prodavale po ceni od 250 dinara", kaže se u saopštenju načelnika policije Dejana Anñelkovića. Kuda idu dobrovoljni prilozi? Policija još istražuje gde ide novac od dobrovoljnih priloga koje grañani ostavljaju za izgradnju crkve. Protojerej Boško Savić, koji ne zna koliko je novca prikupljeno za pet godina, kaže da novac odlazi na račun Odbora cr-
Lečenje prirodnom bionergijom, objašnjava gazdarica Jelka, traje dvadeset minuta u prva dva dana, uzastopno, a zatim se nastavlja posle trinaestog dana. - Kažem, svima koji doñu, nek vam Bog pomogne. Ima onih koji kažu da ovo nije nikakva banja, neko je jedne noći na asfaltu pred mojom kapijom napisao „ovo je prevara“. Šta da radim, ljudi su ljubomorni, misle da sam od para koje ostavljaju nevoljnici kupila stan. Ali, ljudi izmišljaju, svašta. A, takvima ni banje ne mogu pomoći – završava priču Jelka. Bilo kako bilo, tek, njeno dvorište nikad nije pusto…
Priča o "čudotvornom krugu" je zapravo priča o "čudotvornim krugovima", "Najdanovim krugovima... Koliko ih ima? Vratimo se na početak. Dok se vraćao iz vinograda Najdan S. Rakić iz Bele Palanke je, u seoskom sokaku, pronašao visak, kojim je potom otkrio pedesetak krugova po Srbiji, tvrdeći da imaju geozračenje koje leči svaku boljku. Oktobra 1999. godine stigao je u Malu Krsnu i na stotinak metara od železničke stanice našao čudo prirode - suvu banju, sa najvećim geozračenjem na svetu. Visak je odredio jačinu i prostiranje zraka baš ispred kuće Jelke Petrović. Najdan ga je „oslušnuo“ i saopštio koje će bo-
lesti ustuknuti u toj banji, odredio terapiju i iscrtao krug. Glas se proneo Srbijom brzinom munje, te su mnogi pohrlili u Malu Krsnu. Banjski krug u Maloj Krsni prečnika je sedam metara, a navodno se nalazi sedam kilometara iznad zemlje. Isprva su pacijenti stajali u krugu bosi, ali su sada pravila blaža, izuvanje nije obavezno.
Prvi krug u selu Mokra Gora, kod Bele Palanke, Najdan Rakić je otkrio, izmerio i obeležio 1991. Osam godina kasnije, 1999. otkrio je lokaciju u Maloj Krsni. Za svog života, do 2006. Najdan je ostavio mnoge zapise o svojim ispitivanjima i merenjima područja s pozitivnim zračenjem. Svoj pronalazak pod nazivom „Eliksirni krug“, Najdan Rakić je 2001. po zakonu zaštitio u ondašnjem Saveznom zavodu za intelektualnu svojinu. Baveći se od 1975. posledicama negativne energije na ljudsko zdravlje i štetnim delovanjem podzemnih voda, Najdan je objasnio kakvo je to pozitivno ili biozračenje i na koje sve bolesti pozitivno deluje, kako utiče na imunitet ljudi, koliko se dugo stoji u krugu. Da bi se objasnilo „čudo“ u Maloj Krsni, možda je najbolje krenuti od suprotnog, negativnog primera. Štetni uticaj podzemnih voda je nesporan. Nad ovim vodotokovima, formiraju se polja čije se zračenje proteže vertikalno kroz sve etaže i meñuspratne konstrukcije, bez obzira na vrstu grañevinskog materijala koji je primenjen. Ukoliko osoba živi ili duže boravi u zgradi ili njenom delu gde su ovi uticaji najizraženiji, vremenom će doći do promene balansa u njenom organizmu, javiće se umor i pospanost, a kasnije i prvi znaci ozbiljnih oboljenja. Ako znamo da postoji negativna, neutralna i pozitivna energija, realno je verovati da postoje i mesta sa suprotnim delovanjem. Da li je to slučaj s “Najdanovim krugovima”, teško je reći. Činjenica je, meñutim, da ovo predstavlja veliki izazov nauci da pokuša da osvetli još jednu oblast koja zasad predstavlja veliku tajnu.
Na maloj običnoj raskrsnici seoskih uličica, na asfaltu, belom bojom je obeležen krug u koji ljudi u grupama stupaju, stanu, “uskoče”, zauzmu svoj prostor koliko im stopala zahvataju i, zamišljeni, prepuštaju se tim čudesnim i čudotvornim zracima iz dubine zemlje. I lepo osećaju kako se leče! Kako su, opet, zdravi, kao nekad. A poznato je, odvajkada, bolestan čovek ima samo jednu misao u glavi - da ozdravi.
Za razliku od negativnih zračenja koja dopiru do dubine od 200 metara, radiestezijska merenja izvršena u Maloj Krsni pokazala su da zračenje na ovom mestu dopire i do visine od 10 kilometara. Intenzitet zračenja je takav da se i relativno kratkotrajnom izloženošću ovim zracima mogu otkloniti dugotrajne posledice negativnog zračenja čim se organizam vraća u stanje ravnoteže, odnosno u stanje ozdravljenja.
jedan od onih koji su došli da iskuse moći "Najdanovog kruga". Kaže da boluje od kičme i da se posle "terapije" oseća odlično. Krsto Knežević kaže da ne zna da li je to autosugestija ili nešto drugo, ali tvrdi da se posle pola sata provedenih u krugu oseća mnogo bolje i poletnije.
O fenomenu lekovitih "Najdanovih krugova" u Čitluku kod Kruševca svedoče ljudi koji iz dana u dan dolaze u sve većem broju, verujući u isceliteljsku moć zemlje, terapiju koja kratko traje. "Najdanovi krugovi", ili "biološka lekovita polja", privukli su pažnju javnosti kada su pre nekoliko godina otkriveni u okolini Požarevca. Osim u Maloj Krsni i selu Mokra kod Bele Palanke, zračenje iz dubine zemlje koje nezvanično leči kostobolju, dijabetes i reguliše cirkulaciju, pojavilo se ovog leta u Čitluku kod Kruševca. O fenomenu "Najdanovih krugova" u Čitluku svedoče ljudi koji iz dana u dan dolaze u sve većem broju, verujući u isceliteljsku moć zemlje, terapiju koja kratko traje i potpuno je besplatna. Čudotvorno dejstvo na zdravlje iz dubine zemlje, prvi je osetio devedesetogodišnji deda Vlada, glava porodice Marković. U tom delu dvorišta gde je posebno bujalo rastinje sedeo je više puta. Osećao je toplotu, ali i "neke čudne sile" koje su mu, "okrenule gelere koje u telu ima od rata". "Veći geler u levoj ruci pojavio se ispod površine kože, posle čega su ga lako izvadili operacijom. I na ostalim mestima gde su mi u telu ostali geleri osetio sam čudno peckanje", priča Vlada Marković. Isceliteljske moći kruga u dvorištu Markovića pročule su se do Ljubljane. Selo Čitluk postalo je meka za bolesne. "Ovde sam drugi put. Zemlja u krugu je mnogo toplija pa većina nas stoji bosa'', objašnjava
Praznoverje ili lek Krug prečnika tri metra, kao i više manjih, obeležili su radiestezisti i ljudi koji se bave magnetnom terapijom. Dozu takozvanog zračenja, tri dana po pola sata, preporučio je stručnjak iz Vinče. Porodici Marković je sada potrebnije sredstvo za smirenje, jer su gužve u njihovom dvorištu svakodnevne. "Dolaze rano, odlaze kasno. Oni na pola sata, a mi smo ovde dvadeset četiri. Često dolazi i do svañe'', žali se Radovan Marković. Ipak, pri kraju dana kada od posla izgube snagu i pošto se raščisti gužva, Markovići stanu u krug da „nakupe energiju za sutra". Meštani Čitluka veruju da će deda Vladin energetski krug izazvati pažnju nadležnih instituta i medicinskih ustanova. Želeli bi da se tu obave sva merenja i da stručnjaci kažu svoju reč: da li su Najdanovi krugovi u okolini Kruševca praznoverje, misterija ili buduće lečilište.
kuk, sa svojom decom je poželela da stane u krug. Ubrzo joj je pozlilo, osetila je mučninu, jedva se vratila u Zaječar. Mojim unucima ništa nije bilo. Zato smo stavili upozorenje da se metal drži što dalje od kruga jer može izazvati neželjene efekte - dodaje on. Krug sada ima prečnik od šest metara, ali prema Manojlovićevim rečima, iz godine u godinu se širi. Kada ga je pre nekoliko godina izmerio bio je prečnika četiri metra, a na samo 50 metara od ovog „čuda" pojavile su se i dve kružnice, koje spojene formiraju broj osam. Unutar njih raste trava, dok su pragovi ogoljeni. Badža je „eksperimentom" potvrdio da i ovde ima pozitivnog zračenja.
U zaječarski zaseok Stubla pristižu znatiželjnici kako bi videli čudne krugove. Veruju da je blagotvorno po zdravlje ako stanu u te krugove. Zaseok Stubal, 35 kilometara od Zaječara, na samom ulazu u selo Marinovac, u poslednje vreme postalo je mesto na koje s raznih strana stižu znatiželjni posetioci. Dolaze zbog krugova u jednoj njivi pored puta za koje meštani tvrde da su blagotvorni po zdravlje. Zaselak dnevno poseti dvadesetak ljudi. Glavni akter ove priče, Branislav Manojlović (63), zvani Badža. Pre nekoliko godina je uočio u njivi svoje komšinice Radmile krug u kome ne raste trava. Latio se drveta u obliku rašlji i samo posle nekoliko minuta ostao je zatečen kada mu se drvo u rukama polomilo. - Nema laži, nema prevare - priča Badža dok pred novinarima, koji svojim očima ne mogu da veruju, demonstrira celokupan postupak. Rašlje se okreću - Rašlje se okreću, ovde ima energije ili magnetizma. One se obrću nagore, znači da je pozitivno zračenje. Pre tri godine, kada mi je u poseti bila ćerka koja ima ugrañen metalni
Vlasnica ove njive, Radmila, kaže da krug postoji tridesetak godina, ali da je tada bio neuporedivo manji, a na njemu nikada ništa nije uspevalo. Komšinka Varadinka boluje od kostobolje i savetovali su je da stoji u krugu i, preporodila se, ranije nije ulazila u štalu, sada može da muze krave. Jedna Mira iz Marinovca bacila štake posle nekoliko dolazaka. Ljudi treba u krugu da stoje bosi i preporučljivo je da nemaju na sebi ništa od sintetike - savetuje Badža po pljusku, žaleći što novinarima nije stigao da pokaže kako šake pomodre kada se spuste 20-ak santimetra od zemlje unutar kruga. A Badža objašnjava kako u Stubal treba da doñe neki stručnjak koji će dati naučno objašnjenje za krugove u njivi. Bockanje u nogama Branka Miletić (70), koja boluje od reume, tvrdi da je u krugu osetila kao da je neko bocka iglama. - Učinilo mi se kao da neka silina izbija iz zemlje i kao da su mi noge u vrućoj vodi - kaže Branka, dok njena komšinica Radenka dodaje da se posle peckanja u nogama toliko uplašila da je želela da pobegne. Duško, suprug Branke Miletić, kaže da ima okoštavanje oba kolena i da je bio na 25-dnevnoj strujnoj terapiji u Gamzigradskoj banji, a u krugu je osetio kao da je opet prikačen na mnogo jaču struju.
čno geomagnetna polja? U nedostatku stručnjaka, koji se zasad nisu interesovali za fenomen prirode u Lapčićima, objašnjenje nude pacijenti. Nevena i Saša Dabić, mladi bračni par iz Užica, pre godinu dana rešio je da se trajno naseli u blizini „magneta“.
Vera da priroda može ono što medicina ne može - dovodi u Lapčiće iznad Budve svakodnevno desetine ljudi! Niko zvanično još nije proveravao, ali u magnetno zračenje zemljišta u ovom selu, oni koji su probali veruju i tvrde da deluje. Navodno zračenja u Lapčićima prvi su otkrili Norvežani. Pre nekoliko godina, ekipa njihovih stručnjaka obrela se u ovom ljupkom mestu sa pogledom na Jadran, u nameri da izmere i prouče zračenja zemlje, a zatim i da otkupe zemljište i eventualno izgrade kliniku. Brzo su odustali, pošto su se sapleli o dozvole koje je bilo teško dobiti. Vratili su se kući neobavljena posla, ali su se njihove namere pročule. Ljudi su počeli sami da dolaze na privatno imanje jednog Beograñanina, koji nije podigao ogradu i zabranio pristup. Naprotiv, još je i podigao česmu i postavio roštilj da ljudi mogu da se okrepe. Jedan mladić iz Lapčića koji je našao sebi lek u geomagnetnim talasima napravio je klupe da narod koji svakodnevno dolazi ima gde da sedne - priča nam Miodrag Jakovljević, šezdesetogodišnjak iz Beograda koga smo zatekli na „prirodnom lečilištu“. - Dolazim ovde da se izlečim. Imam šećer 17, a evo jutros je ispod 10. Stigao sam sinoć i spavao sam kao beba 10 sati. Mesto je neverovatno, prosto dobijete neku snagu i lakoću. Siguran sam da je od Boga dato. Šta deluje na terasastim livadama u Lapčićima, iznad Budve, koje održavaju besprekorno oni koji dolaze na „prirodno zračenje“,i gde su ta-
- Postoje tri geomagnetna polja - objašnjava Nevena. - Prvo je blago i prija ljudima za opšte zdravlje ili manje tegobe, drugo je jače i treće je izuzetno jako. Za geomagnetna polja čula sam od običnih ljudi i rešila sam da probam, jer sam posle udesa imala stalne glavobolje, plus bronhitis od roñenja. Otkako ovde dolazim, ništa me nije zabolelo. Mladi Dabići pitali su vlasnika imanja da tu naprave montažnu kućicu i, pošto im je odobrio, trajno su se naselili. Svakog jutra i po podne dolaze i sede na „jedinici“. - Recimo, kada se zamorim od rada, ja doñem na deset minuta i umor nestane kao da ga nije ni bilo - kaže Nevena i pripoveda kako je njenom suprugu Saši lim odsekao prst, koji je neverovatnom brzinom zarastao baš na magnetnim poljima. Niko od ljudi koji svakodnevno pristižu na geomagnetna polja u Lapčićima nije mogao da nam kaže da li je iko (i ko) naučno ustanovio da se baš na tom mestu ukrštaju pozitivna magnetna polja, ni koliko je dugo potrebno biti pod njihovim dejstvom, kao ni to za koje bolesti je blagotvorno dejstvo magnetnih polja. - Imamo čudo, a država i ne zna za to. Treba da pošalju nekog da izmeri i ovo mesto otvori za lečenje svih ljudi i da, naravno, obeleže koja je jačina geomagnetnog polja i za koje bolesti se preporučuje - reče nam jedan čovek koji je upravo došao na tretman prirode, koji je sam sebi odredio. NEMAJU INSTRUMENTE U Seizmološkom zavodu Crne Gore, koji ima stručnjake geofizičare, začuñeni su informacijom da u Lapčićima postoji geomagnetno polje gde se narod leči.
- Pitanje je ko je mogao da utvrdi da to mesto poseduje anomalno magnetno polje, kako ga nazivamo, kada mi tamo nismo bili. Crna Gora nema savremene ureñaje koji mere geomagnetizam, ali se on lako detektuje, najobičnijim kompasom. Znamo da na severu postoje „magnotiti“ (stene sa feroniklom i magnetitom (mineral gvožña) i nešto na primorju, a Lapčiće ćemo proveriti - kaže direktor Seizmološkog zavoda Crne Gore Branislav Glavatić.
SVRHA Tri magnetna polja u Lapčićima, prema priči ljudi, koriste se za različite bolesti. Najslabije je za opšte zdravlje, anemiju, cirkulaciju, bronhitis, astmu, sportske povrede i slično. Ono jače (srednje) koristi onima koji imaju spondilozu, artritis, upale sinusa, alergije, dijabetes, bubrežni kamen, glavobolje. Na treće polje, najjačeg intenziteta idu ljudi na koje prva dva ne deluju.
bama s ugrañenim pejsmejkerom. Iako na prvi pogled sve deluje pomalo čudno, ljudi tvrde da su rezultati neverovatni. Sve ovo, ipak, zaslužuje objašnjenje. Ovaj deo Male Krsne mnogi nazivaju i Suvom banjom, čim se, na odreñeni način, skreće pažnja na nešto što zaista leči.
Fenomen "Najdanovih krugova" traje… Fenomen na koji nauka nema odgovor… Ili nema, ili je lenja da objavi. Uglavnom, to su činjenice. O fenomenu "Najdanovih krugova" svedoče brojni ljudi koji u njima nalaze lek za mnoge tegobe. Zvanična nauka je zasad bez komentara, a radiestezisti tvrde da je reč o mestu s izuzetno jakim pozitivnim zračenjem… Najdanovi krugovi privlače pažnju javnosti. Iako niko ne može da objasni šta se tačno dešava na tom mestu, zna se da je jedini razlog ovog čudnog rituala – zdravlje. Bez obzira na težinu bolesti ili dijagnozu, način isceljenja je isti: potrebno je u tom krugu provesti po dvadesetak minuta, dva dana, uzastopno, a zatim to ponoviti posle 13 dana. Postupak se, u slučaju potrebe, ponavlja posle dve nedelje, a ne preporučuje se ženama u menstrualnom ciklusu i oso-
To „nešto“ prvi je objasnio Najdan Rakić, psihotronik iz Bele Palanke, koji je čitav život posvetio ispitivanju prirode. Radiestezijskom metodom, ustanovio je da ovo mesto predstavlja jedno od najjačih bioloških kreativnih polja u svetu. Značajan nivo pozitivnog zračenja je, pored ovog, izmeren i na lokaciji Golemi kamen, u selu Mokra Gora, u blizini Babušnice, ali je zračenje u Maloj Krsni neuporedivo jače. I dalje je, meñutim, nejasno na koji se način zračenjem utiče na zdravlje ljudskog organizma…
Tajna koju vreme ljubomorno čuva
Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena mogla biti napravljena primitivnim oruñem koje su ljudi tada koristili. Tvrdi se da je to najtajanstveniji predmet na svetu. Čudo izrañeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila?! Kruže glasine da ona ima neobične moći, ljudi koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene. Kakvu tajanstvenu silu poseduje Kristalna Lobanja? Može li da isceljuje ili da transformiše čovekovu psihu? Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova Lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronañena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja. I samo njeno otkrivanje obavijeno je misterijom i intrigama. Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izoto-
pa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne Lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina. Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je Lobanja izrañena. Pitanje je i zašto je Lobanja izrañena baš od kvarcnog kristala, kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrañivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo stene, a zatim brušenjem rañeni neverovatno precizni detalji. Tvrdi se da Kristalna Lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu ljudskog roda. Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi. Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronañena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda. I ostale pronañene kristalne lobanje potiču iz različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci autohtonog stanovništva. Do sada su poznata četiri tipa antičkih kristalnih lobanja: • od čistog kvarca - potpuno providne • ametista - purpurne boje • ružičastog kvarca • dimljenog kvarca - sive do crne boje Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili
će prevremeno umreti. Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija. Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz ovog kristalnog kompjutera.
Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronañena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrañen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere. U Gvatemali su pronañena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit izmeñu 300.-900. godine p.n.e. Onda se, iz još neutvrñenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio. Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrga-
vana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela Lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali Lobanju u svom stanu u Kaliforniji. Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je Lobanja. Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrañen u Lobanju. Kako, to niko ne zna!
Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku.U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod Lobanje u njene očne duplje. Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo. Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija. Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan. Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrañen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na Lobanji su naznačeni i zi-
gomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole! Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta.
izrade Lobanju sličnu ovoj. Ili šta je izjavio jedan od kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard-a: "…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!" Kristali na neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet. I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao mentalnin efektima Lobanje. Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i vegetarijanci. Na neki čudan način Kristalna Lobanja uticala je na njihovu svest. I drugi ljudi koji su se prvi put susreli sa Lobanjom, reagovali su na susret sa njom. Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili lupanjem srca. Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je bila neopisiva. U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca. Svetski centar za istraživanje zagonetnih pojava je četiri godine obavljao brojne eksperimente sa kristalnim lobanjama. Elektronska oprema koja je korišćena u ovim ogledima mogla je da meri energetski uticaj kristalnih lobanja na ljude. Rezultati tih istraživanja ukazuju na sledeće:
1970.godine Kristalna Lobanja odneta je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja.laboratorije su sprovele dva osežna istraživanja. Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio: ''Nema načina da se utvrdi starost Lobanje'. Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu koje kruže o Lobanji, potekle od njenih očiju. Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje vrlo hipnotički.' I u samoj laboratoriji Lobanja je izazivala uzbuñenje i nemir. Ni profesionalci koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na Lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvoñači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da
• Kod kristalnih lobanja na delu je neka nepoznata inteligencija ili neki program koji je u njih ugrañen, a koji je na osobe koje su se podvrgle ispitivanju uticao stvarajući specifična energetska polja. Dejstvo tih polja na testirane osobe bilo je pozitivno a instrumenti su zabeležili povećanje harmonije i ravnoteže u njihovim biomagnetnim poljima. • Kod osoba koje su meditirale u blizini kristalne lobanje zabeleženi su sledeći fenomeni: neki su dospevali u stanje alternativne svesti, drugi su imali raznovrsne vizije, neki su osetili oslobañanje dubokih emocija ili karme pohranjenih u njihovim čakrama ili fizičkom telu, a manji broj testiranih je osetio veliku radost ili bio blažen i ushićen. • Kod nekih ljudi kontakt sa kristalnim lobanjama izazivao je kasnije specifične snove ili bi danima osećao dejstvo energije lobanja. Kod pojedinih učesnika testova dolazilo je i do spontanog otvaranja njihovih unutrašnjih, duhovnih sposobnosti - pre svega trećeg oka ili sposobnosti da se čuju duhovi.
• Mnoge osobe koje su učestvovale u ovim testovima izvestile su kasnije Centar o korenitim promenama koje su im se posle kontakta sa kristalnim lobanjama dogodile. Prethodne neprijatne i nepoželjne situacije bile su brzo eliminisane ili bi se iznenada pojavila mogućnost za rešenje tih situacija, što im je donosilo mir i radost. Filis Geld koautorka knjige 'Poruka Kristalne Lobanje' je napisala: "Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog. Kristalnu lobanju porede s kristalnim sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod". Jedna stara centralnoamerička legenda, u koju su verovali i Maje i Acteci, kaže da je svet bio uništen četiri puta, da mi živimo pod petim Suncem i da će naš svet biti uništen potresima Zemlje kada će nestati svaki život. Prema kalendaru Maja svet je nastao 13. avgusta 3114. godine pre naše ere, a biće potpuno
razoren 21.12.2012. godine. Pisari ovog drevnog naroda, za koji se veruje da su odlično znali astronomiju, ostavili su mnoge tekstove sa proročanstvima, posebno onim vezanim za pomračenja Sunca. Jedna od legendi koja se sačuvala do danas govori da još od vremena kada su ljudi naselili dvanaest planeta postoji trinaest kristalnih lobanja. Sve kristalne lobanje bile su poverene ljudima koji su naseljavali Zemlju, a koji su se nazivali Atlanti. Atlanti su potom ove kristalne lobanje ostavili Majama. Ako bi ljudima pošlo za rukom da sve ove lobanje sakupe na jednom mestu, one bi mogle da nam pruže podatke o našem poreklu i da nam kažu kako da izbegnemo dolazeću katastrofu. Naši preci su, prema predanju, umeli da navedu kristalne lobanje da govore, pri čemu bi im se čak pokretala vilica. Šta god Vi mislili o Kristalnoj Lobanji i njenoj nerazrešivoj misteriji, znajte da psiholozi ne preporučuju da sebe dovodite u izmenjena stanja svesti. Ali ko može odoleti Tajni Kristalne Lobanje...
Ivan Mrñen Za mnoge iskopine ni posle decenija istraživanja naučnici ne mogu da ponude iole logičan odgovor kako su i kada nastale. Mnogi su tada doveli u pitanje poreklo uzorka koji je ispitivan. Italijanski fotograf Sekondo Pija napravio je 28. maja 1898. godine prvu fotografiju pokrova i bio je zaprepašćen onim što je otkrio. Na negativima se videla slika pozitiva, što je navelo na ideju da je sam pokrov neka vrsta negativa. Stručnjaci su ustanovili da slika pre ima mogućnost pretvaranja u trodimenzionalnu sliku, nego što je fotografski negativ. Ovu osobinu istraživači nisu mogli da kopiraju. Po jednoj teoriji, slika na platnu je, jednostavno, naslikana. Polemike oko pokrova često su dovodile do suprotstavljenih mišljenja nauke i religije. Torinski pokrov i danas ostaje jedno od najmisterioznijih istorijskih otkrića.
Runski kamen iz Kensingtona
Torinski pokrov Torinski pokrov predstavlja laneno platno s likom čoveka kome su nanete fizičke povrede na način koji odgovara raspinjanju Isusa Hrista. Platno uvijeno u crvenu svilu čuva se od 1578. godine u srebrnom kovčegu u kapeli u katedrali Svetog Jovana Krstitelja u Torinu. Po verovanju mnogih hrišćana u njemu je sahranjen Isus Hrist, i stoga predstavlja jednu od najvećih relikvija hrišćanstva. Meñutim, 1988. godine, laboratorijskom analizom sadržaja radioaktivnog izotopa ugljenika, ustanovljeno je da platno istkano izmeñu 1260. i 1390. godine.
Olaf Oman, farmer iz Kensingtona, pronašao je 1898. godine ogroman kamen s uklesanim slovima. Kamen je visok 77,5 centimetara, širok 40 i debljine 15 centimetara. Devet godina posle otkrića, Hajmler Holand s Univerziteta u Viskonsinu objavio je da je uspeo da dešifruje natpise na kamenu, i da kamen potiče iz 1362. godine, a da su slova uklesali skandinavski istraživači, gotovo 130 godina pre Kristofora Kolumba. Ako je priča o kamenu tačna, znači da su Vikinzi posetili Minesotu 1362. godine, što bi zahtevalo prepravljanje svetske istorije i geografije. Kamen i dan-danas ostaje misterija,
a može se videti u muzeju u Aleksandriji, u Minesoti.
Džinovi iz Severne Amerike Ljudski skelet dužine 3,6 metara i sa dva reda zuba iskopan je u Lompok Ranču, u Kaliforniji, 1833. godine. Dvadesetak godina kasnije, iskopan je ljudski skelet dužine tri metra u Zapadnoj Virdžiniji, a 1895. godine u humci u blizini Toleda u Ohaju pronañeno je 20 skeleta, postavljenih u sedeći položaj i okrenutih ka istoku. Spisak sličnih otkrića je poveliki.
Mapa Pirija Reisa Topkapi palata u Istanbulu bila je zvanično i glavno sedište otomanskih sultana od 1465. do 1856. godine. Palata je 1929. godine pretvorena u muzej, kada je pronañena mapa kartografa Pirija Reisa. Odmah je privukla pažnju, jer je predstavljala jednu od najranijih mapa Amerike, i bila jedina mapa iz 16. veka koja je prikazivala Južnu Ameriku sa njenom pravom geografskom dužinom. Polovina mape, iscrtane na koži gazele, pokazuje zapadnu obalu Evrope, Severnu Afriku i brazilsku obalu. Najneobičnije na ovoj mapi je njen prikaz Antarktika, koji je otkrila ruska ekspedicija 1820. godine. Mnogi su postavili pitanje kako je turski admiral pre pet vekova mogao da označi topografiju kontinenta, vrlo detaljno ali bez leda, kada se zna da je pokriven snegom hiljadama godina. Neki pretpostavljaju da je Otomansko carstvo posedovalo to znanje od nekog oblika civilizacije iz ledenog doba.
Godine 1947. objavljeno je otkriće 32 podzemne pećine u blizini granice izmeñu Nevade i Kalifornije, a skeleti pronañeni u njima bili su dužine oko 2,7 metara. O istom otkriću govorio je desetak godina ranije neki čovek koji je, navodno, napravio dogovor sa muzejem Smitsonijan. Neki su tvrdili da su njegove dokaze ukrali i sakrili naučnici darvinisti kako bi zaštitili teoriju o evoluciji.
Deset zapovesti iz Los Lunasa Ovaj veliki kamen pronañen je u blizini Los Lunasa u Novom Meksiku, oko 56 kilometara južno od Albukerkija.
Neki naučnici smatraju da je natpis na paleohebrejskom, koji je uklesan u kamenu, zapravo
skraćena verzija Deset zapovesti. Na četiri mesta nalazi se reč „JHVH“ ili Jahve. Prvi put ga 1933. godine pominje profesor Frank Hiben. Njega je do kamena odveo neimenovani vodič, koji je tvrdio da je kamen pronašao kao dečak, osamdesetih godina 19. veka. Ukoliko je to tačno, nije moguće da se radi o falsifikatu, jer učeni ljudi tog vremena nisu znali za paleo-hebrejsko pismo. Neki naučnici odbacuju mogućnost da je reč o originalnom kamenu, zbog brojnih stilističkih i gramatičkih grešaka, a drugi dodaju da kamen nije autentičan zbog upotrebe moderne hebrejske interpunkcije. Zbog njegove težine (težak je više od 80 tona) nikad nije premešten u neki muzej. Ulaznica na mesto gde se kamen nalazi košta 25 dolara.
Mapa Stvoritelja Godine 1999. profesor Aleksandar Čuvirov u dvorištu svog prijatelja iskopao je neobičnu kamenu ploču koja je bila toliko teška da je nedelju dana trajalo njeno vañenje iz zemlje. Ploča je nazvana „mapom Stvoritelja“. Visoka je oko metar i po, široka oko metar, debljine 1,5 metara, a teška je najmanje jednu tonu.
Aluminijumski klin iz Ajuda Aluminijumski predmet u obliku klina pronañen je dva kilometra istočno od grada Ajuda u Rumuniji, 1974. godine.
Klin je iskopan na dubini od deset metara, zajedno sa dve kosti koje su pripadale mamutu. Ovo otkriće izazvalo je čuñenje u naučnim krugovima jer je aluminijum otkriven tek 1808. godine. Da bi se napravio, potrebna je temperatura od hiljadu stepeni. Činjenica da je pronañen zajedno s mamutskim kostima govori da je predmet star najmanje 11.000 godina. Čuva se na nepoznatoj lokaciji.
Ploča predstavlja trodimenzionalni prikaz mape uralskog regiona. Nije poznata drevna tehnologija koja je korišćena za njenu izradu. Mapa sadrži i brojne natpise, a pretpostavlja se da je stara preko 100 miliona godina. Tekst ispisan na njoj do danas nije dešifrovan. Ako je reč o originalnoj ploči, onda možda predstavlja dokaz o postojanju drevne visokorazvijene civilizacije. Istraživači smatraju da bi ovakva trodimenzionalna mapa mogla da koristi za letenje. Kamena ploča se još ispituje, i nije dostupna pogledima javnosti.
Ljudska lobanja s rogovima Tokom osme decenije 19. veka u Sejriju je pronañena humka i u njoj čudne ljudske loba-
nje i kosti. Lobanje su imale rogove, a kosti kao da su pripadale ljudima visokim više od 2,1 metra, sahranjenim oko 1200. godine pre nove ere. To nije bilo prvi put da džinovske lobanje s rogovima budu iskopane u Severnoj Americi. Slične lobanje pronañene su i u blizini Velsvila, kao i u Teksasu. Nekada su se rogovi smatrali simbolom kraljeva. Aleksandar Veliki prikazan je sa rogovima na glavi na nekim novčićima. U Mojsijevo vreme, rogovi su bili simbol autoriteta i moći. Kosti pronañene u Pensilvaniji, u Sejriju, nestale su iz muzeja, gde su se nalazile, a mnogi tvrde da je reč o prevari, dok na nekim vebsajtovima stoji da su ovi predmeti vanzemaljskog porekla.
mesta širom sveta, i nije ga moguće videti ni u jednom muzeju.
Figurice iz Akambara
Kamenje Dropa Arheološka ekspedicija je 1938. godine u pećinama na granici izmeñu Kine i Tibeta pronašla veliki broj grobnica i zidova ukrašenih crtežima ljudi izduženih glava, zajedno sa slikama sunca, meseca i zvezda. Skeleti su bili nešto viši od dva metra, s ogromnim glavama. U grobnicama su pronašli i kamene diskove, prečnika oko 30 centimetara, sa rupom u sredini. Diskovi su imali urezane duple spirale, a nazvani su „kamenje Dropa“. Profesor Cum Um Nui iz Pekinga tvrdi da je vanzemaljska letelica pala u ovaj region pre 12.000 godina, a vanzemaljce je nazvao „dropima“. Oni nisu bili u stanju da poprave letelicu. Većinu vanzemaljaca je poubijalo lokalno stanovništvo, ali bilo je i slučajeva da su se neki venčavali s lokalnim stanovnicima, zbog čega je identifikacija skeleta otežana. Kamenje Dropa nestaje sa svih
Figurice iz Akambara predstavljaju kolekciju malih keramičkih figurina navodno pronañenih u Akambaru, u Meksiku. Otkrio ih je Valdemar Julsrud u julu 1944. godine, sasvim slučajno, dok je jahao konja. Angažovao je lokalnog farmera da iskopa ostatak figurica, plaćajući mu za svaku pronañenu figuricu. On i njegovi pomoćnici iskopali su više od 32.000 figurica, koje su predstavljale najrazličitije pojave, od dinosaurusa do ljudi iz celog sveta, uključujući Egipćane, Sumerce i bradate Kavkasce. Meñutim, prema istorijskim podacima, u vreme dinosaurusa nije bilo ljudi. Ukoliko su ove figure originalne, mogle bi biti dokaz da su ipak u isto vreme postojali i ljudi i dinosaurusi, što bi ozbiljno poljuljalo teoriju evolucije i poslužilo kao podrška literalnoj interpretaciji Biblije. Do danas, ni arheolozi ni paleontolozi nisu prihvatili ovo otkriće kao verodostojno.
PUTOPISI
Ivana Stojanov
Actun Tunichil Muknal, Belize
Pećine Elephanta u Indiji
Mitovi uglavnom govore da putovanje u podzemne svetove nisu jednostavna. Kada biste obišli Actun Tunichil Muknal u Centralnoj Americi osetili biste se kao da ste položili sopstveni epski ispit. Obilazak ostataka Maja uključuje planinarenje, ronjenje, plivanje, hodanje. Naime, ova pećina je duboka oko pet kilometara. Obilazak je moguć isključivo uz pratnju vodiča. Obavezne su patike na nogama, kupaći kostim, kaciga sa upaljenim svetlom. Grupe su manje od desetoro i ulazak u pećinu je u intervalima od 15 minuta. Ulazak u pećinu je plivajući. Dubina vode je do pet metara. Posle desetak metara se ispliva, a sledećih 600 metara je naizmenično penjanje uz vrlo oštre i klizave stene, pažljivo hodanje po vodi jer oštrih stena ima svuda, i plivanje. Posle jednog sata vratolomija, skidaju se patike, oblače čarape, dobijaju fotoaparati i nastavlja se šetnja po čudnoj površini, koja se često pretvara u mekanu glinu. Ostaci civilizacije Maja su svuda vidljivi: oruñe, glinene posude i 15 skeletona. Više od polovine kostura su dečji i smatra se da su deca žrtvovana bogovima. Ostaci nisu odvojeni staklom ili konopcem. Da bi se došlo do ove pećine, ide se kroz tropsku šumu oko jedan sat i tri puta se prelazi reka.
Ovaj hindu hram uklesan je u stenje prirodnih pećina nedaleko od obale Mumbaja. Nastao je u sedmom veku. Jedna od legendi govori o crtežu uklesanom u zidu - Šiva u pokretu koja pleše i tako širi stvaralačku energiju od koje nastaje čitav svet, a svi ostali oko njega su zaprepašćeni snagom te energije, čak i njegova žena Parvati. Ostrvo je puno majmuna koji prate turiste u nadi da će dobiti nešto za jelo.
Dambula pećine, Šri Lanka Ovaj kompleks je sastavljen od pet pećina uklesanih u stenama. Neke pećine datiraju još iz 1. veka pre naše ere, a u njima se nalazi više od 130 statua Bude. Slikanje je dozvoljeno, ali samo statua posebno, što znači da ni na jednoj
slici u samim pećinama ne smeju da se vide ljudi. Videćete fenomenalne murale, skulpture i oslikane tavanice, a neverovatno je zamisliti kako su u 1. veku oslikavali te grube površine bez prethodne pripreme. Na ovakvim mestima, lokalni preprodavci su neizbežni. Magične kutije, majice i ostali suveniri su predmet neumornog cenkanja.
date tu putanju. U drugoj pećini Rea je sakrila Zevsa od muža Krona, koji je gutao svoju decu čim se rode. Inače, vremenom kritska religija pokazala je prelazak od kulta žena do muškarca. U početku, sve se baziralo na kultu žene i rañanja, dok se kasnije sve pomerilo kao svadbenim običajima i potom muškarcima. Životinje i ptice pojavljuju se takoñe kao kult figure, a naročito je čast simbol bika.
Korikijska pećina, Grčka Korikijska pećina, na padinama planine Parnas, bila je posvećena bogu Panu, nimfama i muzama. Kamen blizu ulaza je vrlo verovatno bio oltar. Voña Muza je Apolon, a s njim su prebivale pored izvora na planini Parnas. Francuski arheolozi su 1969. iskopali iz pećine mnogo predmeta iz perioda antike, uključujući muške figure iz perioda neolita, flaute od kosti, figure od bronze i gvožña i 50.000 figurica od terakote.
Pećina svetog Pavla, Malta Sveti Pavle koji je bio zarobljenik u starom Rimu je brodom otišao na Maltu, a sklonište je našao u ovoj maloj pećini. U Bibliji piše da su Pavla Maltežani dobro negovali, a da je tokom boravka na ovom ostrvu čudotvorno lečio bolesne i da je preživeo ujed zmije, zbog čega su ga smatrali bogom.
Pećine na Kritu, Grčka Grobnica svetog Mihajla, Italija Krit ima preko 3.000 pećina, a mnoge od njih su u vezi sa bogovima iz grčke mitologije. Dikteon pećinu zovu i Zevsova pećina i veruje se da je Rea tu rodila boga Zevsa. Poseta Zevsovoj pećini u brdima centralnog Krita prava je avantura. Potrebno je prvo da se pešice popnete dugim kamenitim i visokim stepenicama do vrha planine ili da na leñima magarca savla-
Po hrišćanskoj legendi ovu pećinu mauzolej u Monte Sant Anñelu je izabrao arhanñel Mihajlo, koji se pojavio 490. godine pre nove ere i rekao: “Gde se stene širom otvore, tu će greh čovekov biti oprošten”. Priča se da je iza njega ostao oltar, crvena odora i otisak njegovog stopala u kamenu.
Nastale su pre 15.000 godina, a i dalje imaju jasne konture i boje. Crteži su bili ili u vezi sa lovom ili sa lunarnim kalendarom. Preistorijski ljudi živeli su u Dordon dolini 25.000 godina p.n.e. Ulaz u pećinu je najverovatnije tada napravljen, ali je sama pećina i ono što je u njoj narednih vekova bilo zaboravljeno, sve do 18. veka, kada je lokalno stanovništvo počelo ponovo da posećuje pećinu.
Sof Omar pećine, Etiopija
Longmen pećine, Kina
Dugačka je 15 kilometara i najduža je pećina u Etiopiji, a druga najduža na svetu. Po predanju Sof Omar je bio muslimanski sveti čovek koji je živeo u toj regiji. U pećini ima slepih miševa koji ne smetaju turistima. Legenda kaže da je Alah rastvorio kamen i stvorio pećinu za Sofa Omara, koji je istu koristio kao hram.
Pećine Longmen nalaze se 12,5 kilometara južno od grada Lojang u središnjoj kineskoj provinciji Honan. Od dinastije Tang dat je naziv Longmen, što u prevodu znači “Zmajeva kapija”. Pećine su stare više od 1.500 godina.
Pećina Fon de Gom, Francuska Bizoni, konji i mamuti su samo neke od životinja koje su nacrtane na zidovima ove pećine.
Pećine Longmen su sastavljene od više od 1.300 kamenih pećina sa 2.345 dvorana i soba, više od 3.600 memorijalnih natpisa i zapisa, više 9.700 budističkih kipova.
Planina zdravlja, šuma i izvora
Dragan Bosnić U Srbiji se kaže da sa koliko izvora piješ vodu toliko dugo i živiš. Priča o Kamenoj gori upravo to i potvrñuje. Kamenogorci svoj kraj nazivaju planinom dugovečnih.
Kada se s Jadovnika u oktobru pogleda na drugu stranu Lima, vidi se Kamena gora obrasla četinarskim, bukovim, hrastovim i brezovim šumama koje daju bogat jesenji kolorit. Lokalni hroničar je na Kamenoj gori izbrojao i 108 izvora. U Srbiji se kaže da sa koliko izvora piješ vodu toliko dugo i živiš. Priča o Kamenoj gori upravo to i potvrñuje. Kamenogorci svoj kraj nazivaju planinom dugovečnih. Na Kamenoj gori ljudi, životinje, pa i drveće, doživljavaju duboku starost u dobrom zdravlju. Tu i bele konje požuruju rečima "hajde doro". Na pitanje kako beli konj može da bude dorat, krepki starci odgovaraju da je konj nekad bio crvenkast, ali je od starosti osedeo! To mu pak ne smeta da bar jedanput nedeljno nosi sir do pijace u Prijepolju. Asfaltni put vijuga od Lima ka Crnom vrhu, koji narod naziva Tromeña jer se nalazi na meñi prijepoljske, bijelopoljske i pljevaljske opštine. Uz priču se lako savlada dvadesetak kilometara puta koji se penje do 1.300 metara visokog prevoja. Negde oko polovine uspona, na jednom visu, pažnju privlači razgranati usamljeni bor. Zauzeo je najistureniji deo na planini, kao da hoće prvi da poželi dobrodošlicu putniku namerniku.
Zaseoci Kamene gore razbacani su po proplancima i šumarcima kakvi se mogu videti samo u dobrim filmovima. Kuće su spojene putevima pogodnim za prijatne šetnje, ali najlepše su staze koje vode do starog bora koji je simbol Kamene gore. Meštani su izuzetno ljubazni, hrana je izvrsna, a zahtevniji gosti mogu odsesti u luksuzno ureñenoj šumskoj kući, koja je vlasništvo "Srbijašuma", ali je otvorena i za goste sa strane. Zima planini daje drugačiji izgled i druge sadržaje. To je vreme slava, Božića, Nove godine - i zvanične i srpske. Duge zimske noći nude nezaboravna druženja uz toplu peć, kuvano vino i rakiju i beskrajne priče iz minulih vremena. Obližnja Jabuka ima dobre skijaške terene i put do nje se redovno čisti. Prohodan je i put do ostalih sela koja nude idiličnu sliku zime kakvu u gradu i natrpanim i preskupim skijaškim centrima nikad ne možete da doživite. To nam je najstariji žitelj na planini - reći će vam svaki meštanin. Priča se da je star više od četiristo godina. Tu su nekad živeli neki drugi ljudi, valjda Grci. Ne zna se ni kad ni zašto su otišli odatle. Preci današnjih Kamenogoraca, koji su u te krajeve došli pre otprilike 350 godina, pričali su da su ti njihovi prethodnici
ostavili u stablu bora zapis o tome ko su, kuda odlaze i zašto. Smola i godovi su učinili svoje pa je tajna ostala negde u srcu bora. Od tada je on svetinja i niko ga ne dira niti skida luč s njega. Ljudi s planine poštuju i njegove godine i tajne. Ni grom ga ne bije, iako je na samcu. Iz jedne njegove grane raste mlada smreka koja je tu našla sigurno utočište.
Poželeo sam da prve jutarnje zrake dočekam ispod starog bora i stigao sam do starine već u pet ujutro. Bila je lepa kasna jesen, kad sunce i na vrhovima planina izlazi tek oko sedam sati. Praskozorje je trajalo neobično dugo. Mesečevo plavetnilo je dugo bledelo, da bi u trenutku sunčevog izlaska ceo krajolik za nezamislivo kratko vreme bio obasjan jarkim bojama jutarnjeg sunca. A drevni bor se od tamne preteće senke pretvorio u veličanstveno, razgranato, zlatno-zeleno stablo. Okruženo Zlatiborom, Zlatarom, Kopaonikom i crnogorskim planinama, Prijepolje nikad nije uspelo da pokaže raznolikost i lepotu svog atara. Dovoljno je pogledati spisak zaštićenih kulturnih spomenika i prirodnih lepota pa da zastanete u gradu na Limu i malo ispitate okolinu. Donedavno su prenoćište nudili samo jedan
hotel u Prijepolju, motel u Gostunu i dečje odmaralište na Jabuci. Kamena gora bila je omiljeno odredište planinara, kojima je nudila skroman smeštaj kakav ti ljubitelji prirode i traže. Dobro iskustvo s planinarima i pojava gostiju koji zahtevaju malo bolji smeštaj naterala je sve malobrojnije stanovnike planine da se organizuju pod motom "Biti otvoren, a ostati svoj". Stare kolibe dobijaju staru patinu i nova kupatila. Iz zaturenih škrinja vade se zaboravljeni ćilimi, vezena posteljina i delovi pokućstva kojima su mnogi zaboravili namenu. Ponovo su zanimljivi stari recepti pa se pored uobičajene pite savijače od heljdinog brašna sa sirom, zeljem i koprivom na trpezi mogu pronaći prastara jela ćeške i maslenica.
Sam boravak na planini, koja je neverovatna kombinacija Zlatibora i Tare, dovoljan je da vam ispuni vreme. Svete vode Lima sa brojnim manastirima mogu vam dane odmora učiniti zanimljivim i edukativnim. Ako želite posebno uzbuñenje, plovite sa Simom Limom. Rafting od manastira Kumanica, na granici Srbije i Crne Gore, do Lučice, po mnogima je atraktivniji od onog na Tari.
Dragana Matović dok su ostale dodate kasnije. U donjem delu grada vidljivi su ostaci nekadašnje palate, a uzvodno su Turci dodali nisku osmostranu kulu kako bi zaštitili grad sa zapadne strane i obezbedili pristanište.
Prvi put u svojoj istoriji, posle gotovo sedam stotina godina biće obnovljena tvrñava Golubac. Rekonstrukcija će se odvijati u okviru meñunarodnog projekta „Put kulture - Tvrñave na Dunavu“, koji povezuje sedam dunavskih tvrñava u jedinstvenu celinu. Samo za Golubac iz IPA fondova Evropske unije obezbeñeno je 6,5 miliona. Idejni projekat uradila je arhitekta Marija Jovin, stručni konsultanti su njen kolega Siniša Temerinski i arheolog dr Miomir Korać. Obnova će trajati tri godine. - Golubačka tvrñava je jedna od najmarkantnijih i najbolje očuvanih srednjovekovnih tvrñava na teritoriji naše zemlje. Može biti prezentovana na pravi način, u službi turističke ponude - kaže Marija Jovin. - Idejnim projektom su obuhvaćeni zaštita spomeničke celine utvrñenja, zaštita poznatih i nepoznatih arheoloških objekata na prostoru podgraña i rekonstrukcija prirodnog ambijenta. Novi sadržaji koji se predviñaju za prijem turista su locirani na mestima koja su najviše devastirana, dok se zone gde se očekuju arheološki nalazi čuvaju za arheološki park. Golubačka tvrñava podignuta je na desnoj obali Dunava, na ulazu u nacionalni park „ðerdap“. Nalazi se na strmom i isturenom rtu, kod kojeg se Dunav naglo sužava u najveću evropsku klisuru. Sastoji se od deset kula, meñusobno povezanih bedemima visine do 25 metara, sa dotrajalom drvenom konstrukcijom. Pet kula pripadaju prvoj, najstarijoj izgradnji tvrñave,
Prilikom izgradnje ðerdapske magistrale, kroz tvrñavu je probijen put. Tada je uništena glavna kapija, do koje se stizalo preko mosta, jer se ispred utvrñenja nalazio vodeni rov. Saobraćajnica prolazi kroz zaštićeni prirodni prostor, ali i veoma grubo kroz tvrñavu narušavajući njene bedeme. Zato je pre početka rekonstrukcije, planirana izgradnja obilaznice.
RIBARSKO SELO Postoji još jedan spremljeni projekat za Golubac, koji je, takoñe, uradila Marija Jovin. Odnosi se na izgradnju ribarskog sela, u blizini tvrñave, na mestu koje se zove Donja marina. Zamišljena je izgradnja saobraćajnica, obaloutvrde, objekata za smeštaj gostiju, ribljeg restorana, prodavnica i marine za čamce i mala plovila. To bi koštalo 40 miliona dinara.
PRISTANIŠTE Priča kaže da je, u starim vremenima, na najužem delu ðerdapske klisure bio razapet lanac, koji je sprečavao prolazak brodova osim, naravno, onih koji su bili voljni da plate. - I danas turisti obilaze Golubac sa vode objašnjava sagovornica. - Veliki i mali turistički brodovi obično zastanu, da turisti fotografišu tvrñavu i zatim odlaze dalje jer nema uslova za pristajanje. Projektom je zamišljena i izgradnja pristaništa za brodove, sa svim pratećim sadržajma. - Neke od kula biće pretvorene u vidikovce, dok će u jednom delu tvrñave biti smešten budući muzej grada Golupca, sa više od 100
arheoloških eksponata iskopanih na ovoj lokaciji - kaže Marija Jovin. - Na obližnjem kamenolomu, koji je danas negostoljubiv i opasan zbog odrona kamena, biće izgrañen veliki amfiteatar, pored koga će se nalaziti slikarski i keramičarski ateljei. Planira se i podizanje apartmanskog naselja, koje će se svojom arhitekturom uklopiti u postojeći ambijent. Planirano je da u kulama u nižim zonama tvrñave budu sadržaji do kojih mogu da doñu svi posetioci, a na višim kotama biće pretežno vidikovci i specifični sadržaji namenjeni mlañima i sportistima. Tuneli koji postoje u utvrñenju će nakon isključenja saobraćaja postati klub restorani i u njima će ponuda biti posebno osmišljena. U delu izmeñu Vizitorskog centra i tvrñave nalaziće se bazen sa filtriranom duna-
vskom vodom, a uz obalu prostor za vodene sportove, velika poljana za male sportove ili viteške turnire. Na padini obrasloj drvećem, koja je okrenuta ka Dunavu, biće izgrañeno devet drvenih apartmana, projektovanih u duhu drevne tradicionalne arhitekture. Prvi put grad Golubac se pominje u jednoj ugarskoj povelji 1335. godine. Veruje se da je osnovan dosta ranije, ali je danas nemoguće utvrditi kada je to bilo, niti ko su bili graditelji. Nekada je to bila tako važna tvrñava da je opsednutoj posadi u pomoć priticao jedan sultan, a da se njegovim osvajanjem bavio jedan kralj sa svitom čuvenih vitezova. Burnu istoriju karakterišu i česte promene vlasti, jer je Golubac bio granična tvrñava prema Ugarskoj.
Pet srpskih kulturnih dobara nominovano za svetsku kulturnu baštinu
Manastir Manasija
Caričin grad, manastir Manasija, grad Bač sa okolinom, Rajačke pivnice i Smederevska tvrñava su u Braziliji preliminarno uvršteni u kulturna dobra koja će biti nominovana za upis na Listu svetske kulturne baštine pri Organizaciji Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO).
„Svetska baština - Srbija“, koja na reprezentativan način predstavlja domaće spomenike kulture. Predstavljanje naših kulturnih dobara sa liste Uneska posebno je značajno u ovom trenutku, jer se naša zemlja kandidovala za mesto člana Komiteta za svetsku baštinu za period od 2011. do 2015.
Preliminarna lista je usvojena tokom 34. zasedanja Komiteta za svetsku baštinu Uneska, u glavnom gradu Brazila. Za kulturna dobra koja su na preliminarnoj listi prikupljena je dokumentacija u skladu sa kriterijumima koje je ovaj Komitet i utvrdio. Na osnovu te dokumentacije, za svaki predlog se radi tzv. nominacioni dosije.
Zasedanje Komiteta za svetsku baštinu Uneska, održano je u Braziliji od 25. jula do 3. avgusta.
Za vreme zasedanja Komiteta u Braziliji, kome prisustvuje više od 1.200 delegata, naša delegacija je iskoristila priliku da predstavi spomenike Srbije koji su upisani na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, kao i publikaciju
Caričin Grad
Komitet je najprestižnije telo koje se bavi pitanjem zaštite kulturne i prirodne baštine od izuzetne univerzalne vrednosti. Komitet čine Australija, Bahrein, Barbados, Brazil, Kambodža, Narodna Republika Kina, Egipat, Estonija, Etiopija, Francuska, Irak, Jordan, Mali, Meksiko, Nigerija, Rusija, Južna Afrika, Švedska, Švajcarska, Tajland i Ujedinjeni Arapski Emirati.
Grad Bač
Rajačke pivnice
Smederevska tvrñava
Dragana Matović Nekoliko skorih vanrednih otkrića na lokalitetima Feliks Romulijana kod Zaječara, Belovode kod Petrovca na Mlavi, Viminacijumu i na trasi Koridora 10 u Dimitrovgradu, samo potvrñuju da je naše tle nepresušna riznica tajni iz davne prošlosti. Lepo vreme je ponovo oživelo arheološka nalazišta. Arheolozi su na terenu, a neki lokaliteti, poput Lepenskog vira, odevaju se u novo ruho. Mada još nisu zaživela dva velika projekta „Putevima rimskih imperatora“ i „Put kulture tvrñave na Dunavu“, zamišljena da povezivanjem antičkih lokaliteta i tvrñava koje spaja dugačka reka privuku posetioce, turističkih
obilazaka ima. Najureñeniji lokalitet Viminacijum i ovog leta je najatraktivniji za turiste. Očekuje se da će do kraja turističke sezone doći mnogo više posetilaca nego prethodne godine, kada je ovaj lokalitet primio 72.000. I arheologe iz sveta privlači naše „podzemlje“. Tako je srpsko-nemačka arheološka ekipa, u kojoj je dr Gerda Zomer Von Bilou, predstavnik Arheološkog instituta iz Frankfurta na Majni, u Gamzigradu, izvan zidina palate Romulijana, pronašla arheološki biser: velelepnu skulpturu u mermeru, koja bi trebalo da predstavlja tračkog konjanika u lovu. Značaj ovog nalaza iz drugog ili trećeg veka je u tome što
su do sada pronañeni samo reljefi tračkih konjanika, i ova skulptura je jedinstvena na Balkanu. Naučnici su jednoglasni u proceni da će otkriće doprineti pouzdanijem rasvetljavanju perioda pre gradnje carske palate, koju je graditelj, imperator Galerije, posvetio svojoj majci Romuli. Lepotu ovog zdanja, punog raskošnih mozaika sa predstavama iz lova, koji su od 1953. godine pronañeni meñu njegovim zidovima prepoznao je Unesko i stavio ga pod svoje okrilje.
Romulijana - Gamzigrad
- Pronašli smo mnogo materijala, žrtvenike, figurine... Uspeli smo da rekonstruišemo način života u tom periodu - otkriva Šljivar. - Čak imamo i rudnik i upravo smo otkrili da je bio eksploatisan u tom periodu. Ova otkrića menjaju pogled na arheologiju, jer do sada se smatralo da su civilizacija, kultura i tehnološki napredak nastali na Bliskom istoku. Belovode su naselje od 100 hektara, koje je u završnoj fazi imalo 700-800 kuća. Takvih neolitskih naselja nema mnogo. Zajedno sa Konjušnicom u Viteževu i Pločnikom kod Prokuplja smatraju se evropskim metropolama petog milenijuma. - Jedini koliko toliko ureñen lokalitet iz tog perioda je Vinča, a trebalo je da krene sreñivanje Pločnika kod Prokuplja - kaže Šljivar. - Rekonstruisali smo pet kućica, a Železnice Srbije su nam dale zgradu. Meñutim, stalo se zbog nedovoljno novca. Mislim da bi trebalo smoći snage i obnoviti ovaj lokalitet, jer sigurno je da bi mnogi od 100.000 turista koji svake godine obilaze ðavolju varoš otišli i tamo.
Još jedan lokalitet, Belovode kod Petrovca na Mlavi istražuje meñunarodna ekipa. Dugogodišnjem rukovodiocu istraživanja, arheologu Dušanu Šljivaru, naučnom savetniku u Narodnom muzeju, pridružiće se kolege iz Velike Britanije, na čelu sa Benom Robertsom iz državnog Britanskog muzeja u Londonu. Ovo neolitsko naselje, nastalo 5.600 godine pre nove ere, a nestalo u požaru koji su izazvali naleti vandalskih plemena 1500 godina kasnije, godinama privlači pažnju arheologa. Dosadašnja istraživanja potvrdila su postojanje tehnologije za topljenje bakra. - Najnovija istraživanja na ovom lokalitetu su potvrdila da je Balkan bio kolevka ne samo evropske, već i svetske metalurgije, a da je vinčanska kultura bila prva evropska kultura koja je poznavala obradu metala - kaže Dušan Šljivar. - Na Oksfordu je potvrñeno da je to bilo izmeñu 5300-5600 godina stare ere. Za to saznanje zaslužna je i naučnik Miljana Radivojević, budući doktorand na Institutu za arheologiju Juniverziti koledža u Londonu. Ona sa svojim mentorom Tilom Rerenom istražuje ovaj lokalitet.
Belvode - Petrovac na Mlavi Na jednom od najznačajnijih lokaliteta na ovim prostorima, Lepenskom viru, teče rekonstrukcija, koja će biti gotova u oktobru. Kako nam je rekla arhitekt Marija Jovin, koja je sa svojim kolegom Sinišom Temerinskim osmislila budući izgled lokaliteta, stavljena je metalna konstrukcija nad lokalitetom, a uslediće pokrivanje leksanom. Planirano je bilo da se uradi i nekoliko konzerviranih kućica, ali novac za to nije stigao.
za DNK analizu, pronañeno je 10.000 novih grobova, već je istraženo 14.000, a to znači da je to do sada najveća antička nekropola. Još jedna atrakcija ovog lokaliteta je mamutica Vika, stara čak milion godina, koja je za nešto više od godinu dana od kako je otkrivena privukla brojne posetioce.
Lepenski Vir - Punom parom iskopavamo amfiteatar, sišli smo na nivo od deset metara, a planiramo da sve završimo do 2011. godine. To je jedini amfiteatar u ovom delu Evrope - kaže Miomir Korać, direktor Viminacijuma. - Takoñe, iskopavanja su i na mestu gde je bila arena i tu smo nedavno pronašli gnostičke urne. Na samom kraju kopova pronañena je prelepa vila rustika, ali će ona, nažalost, morati da se izmesti. Kao što smo navikli, na ovom, možda najbolje ureñenom lokalitetu se stalno radi i gradi. Sagrañena je nova velika suvenirnica, sa kafeom, a stara će biti prerañena u poštu, tako da će Viminacijum imati svoj poštanski broj.
Ovog leta mnogo arheologa je na trasi kuda bi trebalo da proñe Koridor 10. Njihova istraživanja do sada su donela jedno arheološko otkriće „Via militaris“ (rimski put), nedaleko od Dimitrovgrada. Ostaci potiču iz prvog veka i odlično su očuvani. Prema dosadašnjim nalazima, antički put je bio kaldrmisan. Grañen je od kamena, širine je osam metara, a podeljen je u dve kolovozne trake ograničene monumentalnim ivičnjacima.
Via militaris
Viminacijum Korać kaže da sde privode kraju radovi na „Rimskoj kući“, koja bi trebalo da bude završena u septembru. Završen je naučnoistraživački centar, a u atrijumu se već živi. Slikar i univerzitetski profesor Miroslav Lazović uradio je mozaik - zvezdano nebo, a uskoro će doći da oslika zidove atrijuma. - Sa Ministarstvom za nauku dogovoreno je da tu bude i laboratorija
Istovremeno, iskopavanja se obavljaju i na lokaciji u neposrednoj blizini za koju se pretpostavlja da sadrži ostatke iz preistorijskog perioda. Ispitana su i tri nalazišta u ataru sela Gradinje, koja su ugrožena izgradnjom petlje i nastavkom autoputa prema granici sa Bugarskom. U toku su istraživanja i četvrtog nalazišta, na desnoj obali Nišave, na deonici autoputa izmeñu mosta broj pet i broj šest. Naime, srpski arheolozi su na tragu velikog otkrića, budući da se iz pisanih izvora i starih itinerera zna da je dolinama Morave i Nišave prolazila trasa nadaleko poznate saobraćajnice „Via militaris“, kojom su zapadne provincije Rimske imperije bile povezane sa delovima carstva na Bliskom istoku.
Potpećka pećina, pravi speleološki dragulj Balkana, iako nije u potpunosti istražena, poznata je i stručnjacima i zaljubljenicima u speleologiju. Nalazi se u selu Potpeć, četrnaest kilometara od Užica ka Požegi. godina prošlog veka, radi turističke promocije ovog lokaliteta, opština izdvojila novac i delimično uredila unutrašnjost. Napravljene su pešačke staze, postavljena rasveta i podaci iz tog vremena ukazuju da je godišnje dolazilo oko 10.000 turista. Preduzimljivi meštani Potpeća, na rečici Petnici koja izvire iz pećine i nakon 1.200 metara uliva se ðetinju, počeli su da grade ribnjake i uzgajaju pastrmke i time upotpunjavali posebnost ugoñaja na ovom lokalitetu. Meñutim, posledice nebrige i vandalizma tada su bile uočljive - pokaredni reflektori, uništen pećinski nakit... Potom je brigu o pećini preuzeo opštinski Ekološki fond, pa je šteta je sanirana, a pećina i okolnih dvadesetak hektara proglašeni su zaštićenim dobrom. Od pre izvesnog vremena gazdovanje pećinom ponovo je povereno Turističkoj organizaciji. Poseduje ulaz u obliku potkovice, monumentalnih dimenzija. Njegova visina je 50 metara, širina u osnovi 16 metara, a pod svodom više od 25 metara, što ga čini najvećim pećinskim ulazom u Srbiji i meñu najvećim na Balkanu. O Potpećkoj pećini pisao je 1893. godine naš tada najistaknutiji speleolog i istraživač Jovan Žunić, ali i Jovan Cvijić i drugi. Kasnije je profesor Radenko Lazarević, pećinu opisao kao najvredniji speleološki biser zapadne Srbije. Osim izuzetno bogatog i veoma retkog nakita, pronañeni su dokazi da su u njoj, još od neolita, živeli ljudi. Prilikom istraživanja pećine, pre tridesetak godina, pronañeni su ostaci keramike, razno oruñe, oružje i drugi vredni dokazi, koji su upućeni na ekspertizu u Zagreb, ali nisu vraćeni. O pećini je nekada brinula Turistička orgnizacija koja je kasnije ugašena, ali je osamdesetih
Iako je uvršćena u turističku ponudu grada i regiona, zbog podvožnjaka, kojim ide železnička pruga, autobusima visoke turističke klase prilaz pećini još uvek nije moguć. Nije urañen ni prilazni put, pa se autobusi zastavljaju na magistrali, iako se pećina nalazi svega dva kilometra od druma. I pored toga, godišnje pećinu poseti 8.000 turista. Da bi se broj posetilaca povećao, nedavno je počelo ureñenje prilaznog prostora. U okviru projekta objedinjavanja turističke ponude i razvoja turizma u slivu reke Drine, Holandska kraljevska donatorska fondacija, obezbedila je 10.000 evra za izgradnju mokrog čvora na parkiralištu, kao i dodatnih 10.000 evra za izgradnju info-centra i tipskih kućica za odmor turista. I domaćinstva u selu su videla šansu za sebe i okrenula se seoskom turizmu i nude 35 kategorisanih domaćinstava. Bilo bi ih i više, ukoliko bi se rekonstruisao lokalni put, a inicijativu o tome meštani su pokrenuli pre petnaest godina i odrekli se svojih parcela kojima bi trebalo da ide trasa tog puta. Kažu, meñutim, da kažu država nema potrebnih 16 miliona dinara.
ovog područja ostavio je Austrijanac Feliks Kanic, čuveni balkanolog i veliki prijatelj srpskog naroda. Ubrzo je tu stigao i naš geograf Vladimir Karić (1887) a potom i rodonačelnik savremene srpske geografije i etnologije Jovan Cvijić (1885). I, ako vam je polazna tačka manastir Vratna, do prvog prirodnog mosta izgrañenog od titonskih krečnjaka treba da preñete nekih 200 metara uzvodno istoimenom rekom i onda će vam se kroz drveće i granje postepeno otkrivati ogroman prirodni slavoluk - kameni most ispod koga se protičući bukom oglašava Vratna. Gotovo je sigurno da ćete prvi most primetiti tek kada doñete u neposrednu blizinu ili kad proñete kroz desni "stub" mosta, kratkim tunelom dugim desetak metara. Prva Vratnjanska kapija ne može da se obuhvati jednim pogledom, a razlog tome jesu impresivne dimenzije: od rečnog korita do svoda kapija je visoka 34, široka 33 metra, a dužina kamenog mosta u pravcu toka je 15 metara. Teško pristupačan kanjon reke Vratne poznat je od davnina po kamenim kapijama i neobičnim virovima, čudom prirode. To su kameni lukovi ili kapije, iznad reke koji su u dalekoj prošlosti nastali urušavanjem pećina tunelskog tipa. Geografi ova kamena čudesa nazivaju prerastima. Geolozi ih svrstavaju u grupu izuzetnih kraških retkosti, a obični ljudi ostanu bez teksta kada se nañu pred Vratnjanskim kapijama ili kako ih još zovu Manastirskim prerastima, kamenim prirodnim mostovima u okolini Negotina na reci Vratni. Jedan za drugim duž reke Vratne nanizana su tri kamena mosta i po tim džinovskim vratima ime su dobili i selo Vratna i reka Vratna koja se uliva u Dunav i manastir Vratna smešten na izlazu iz rečne klisure. Prva kapija udaljena je oko 200 metara od srednjovekovnog manastira, a prvi detaljan opis
Nakon prolaska kroz prvi kameni most ili Malu prerast na udaljenosti od stotinak metara čeka vas sledeći. Klisura, drveće i kratko rastojanje ne omogućavaju da se Velika prerast doživi u pravoj meri, već se njene dimenzije više naslućuju nego otkrivaju. Za razliku od Male prerasti, Velika kamena vrata su već pravi tunel dug 45 metara, po čijem dnu huči Vratna savlañujući stenovite prepreke i dubeći džinovske lonce u svom uzavrelom koritu. Dužina "tunela" presudila je da ovaj kameni most ponese naziv Velika prerast, pošto su mu dimenzije nešto skromnije od prvog u nizu - visina 26 metara, a širina od 23 do 33 metra. Do poslednjeg, trećeg mosta - Suve prerasti treba prepešačiti oko tri kilometra, takoñe uzvodno Vratnom. Kada preñete taj put čeka vas kapija čiji je otvor visok 20, a širok 15 metara, dužine 34 metra. Ispod ovog prirodnog mosta koji je na nadmorskoj visini od 240 me-
tara, reka Vratna teče samo u vlažnom delu godine. Tada proizvodi zaglušujuću buku jer se preliva preko više stepenica i krečnjačkih blokova u svom koritu.
Objašnjenja radi, pomenimo da tokom leta reka Vratna ponire oko 50 metara uzvodno od ovog kamenog mosta i pojavljuje se u rečnom koritu posle nekoliko stotina metara, stoga i naziv Suva prerast.
400 metara, druga je nešto kraća ali atraktivnija, jer u sebi skriva malo jezero neobične lepote. Treća pećina je izuzetno velika i komplikovana, isprepletana brojnim hodnicima i tunelima.
Lepotu Vratnjanskih kapija upotpunjuju i srednjevekovni Manastir Vratna, kao i istoimeno lovište sa velikim stadom muflona i krdom jelena lopatara.
Stručnjaci kažu da su Vratnjanski kameni mostovi proizvod rada rečne vode. Kada je Vratna u toku izgradnje svoje doline prešla s nepropustljivih stena na krečnjake odnosno na uski krečnjački greben, počela je da ponire, da bi se s druge strane grebena ponovo pojavila kao jak izvor. U evoluciji doline Vratne to se dogodilo tri puta, te su tako nastali ovi retki kraški spomenici prirode - džinovske vratnjanske kapije. U blizini trećih kapija otkrivene su tri do sada neistražene pećine. Reč je o "pravim draguljima prirode". Detaljna istraživanja ovih pećina tek predstoje, ali utvrñeno je, kažu speleolozi, da je pećina najbliža trećoj kapiji dugačka oko
Manastir Vratna
Dragana Matović Rajačke pimnice, smeštene na brežuljku iznad Timoka, kandidat za Listu svetske baštine Uneskoa. Nekada je ovde bilo više od 300 pimnica, danas postoji samo 57 vinskih podruma. gostoljubivosti domaćina, mogle da ponesu naziv "sela sa širom otvorenim vratima". Smeštene na brežuljku pored Timoka, iznad Rajca, predstavljaju skup vinskih podruma, sa mrežom ulica, trgova i sakralnih mesta. Vreme kao da je stalo u ovom kamenom selu. Prvobitno, u 18. veku, pimnice su bile ukopani podrumi sa kamenim temeljima, napravljeni od pruća i zemlje. Kasnije su se pravile brvnare, a tek u drugoj polovini 19. veka počele su da se zidaju zgrade, od kamena peščara, koji se lako obrañuje i, kako su nam objasnili meštani, može običnom sekirom da se teše. Najstarija je iz 1890, a najviše pimnica izgrañeno je početkom 20. veka. Prepoznatljivi današnji oblik, sa lukovima i arkadama, ornamentima i rozetama, dobile su zahvaljujući majstoru Kosti iz Prilepa. Pimnice su zamišljene tako da se sve aktivnosti oko pripreme vina obavljaju tamo. Mnoge imaju i prostoriju da se prespava, kako bi tokom noći domaćin nekoliko puta obilazio bačve sa vinom.
Crno vino se pije od kad provri, dok ne kaplju prve streje. Onda se prelazi na ružicu, koja se pije dok ne počne da se diže prašina. Tada se prelazi na belo, koje se pije sve dok ne stigne crno vino. Od pamtiveka ovako teče život starosedelaca sela Rajac i vlasnika čuvenih Rajačkih pimnica. Iskusni tvorci vina ponose se jedinstvenim načinom života, ali i vrhunskim kvalitetom vina napojenih suncem. Sada su Rajačke pimnice ponovo u žiži interesovanja. Nedavno su postale kandidat za Listu svetske baštine Uneska, a bile su i centralni dogañaj na manifestaciji Dani evropske baštini u Srbiji. Rajačke pimnice se nazivaju "selom bez odžaka", jer se u njima boravilo samo tokom berbe grožña i spravljanja vina, ali bi isto tako, zbog
-Vino mora da se čuva u pravoj sredini gde nema nikakvih zagañivača - kaže jedan od meštana, Vukašin Živanović, inženjer voćarstva i vinogradarstva. - Stoka se čuvala u selu. Smatra se da vino, dok se pretače, poprima mirise iz okoline. I zato, na pimnicama nema nikakvih mirisa. Vino se obavezno pretače na lepom i sunčanom danu. Danu koji miriše. Prema kazivanju starosedelaca, u ovom kraju nekada je bilo više od 300 pimnica, ali su mnoge zgrade nestale u požarima ili su propadale, naročito posle Drugog svetskog rata, kada su ih vlasnici ostavili u potrazi za lakšim životom. Zapustele su, sve dok se neko nije setio da nešto takvo ne postoji u svetu. Veliki broj pimnica je srušen, polusrušen ili se naziru samo temelji. Ipak, 57 vinskih podruma radi, a još 19 je pretvoreno u turističke objekte ili izložbene prostore.
čito u Rajcu i okolnim selima. Vino se izvozilo brodovima za Evropu. Naročito je bilo popularno timočko crno vino. Gajile su se razne vrste belina, zatim od odabranih sorti čekereška. One su činile osnov crnog vina koje je dobijalo razne nagrade. Od belih sorti poznata je bela bagrina, kao autohtona i crna tamjanika.
- Neposredno posle Drugog svetskog rata napravljen je veliki vinski podrum, koji je trebalo da prihvati grožñe iz svih okolnih sela - priča Živanović. - Zabranjena je privatna proizvodnja vina. To je bila ista politika koja je srušila prelepe vodenice na Timoku, jer navodno nisu bile moderne. Grožñe se prodavalo na podrum, uvedene su ogromne takse na kazane za rakiju. Tata mi je pričao da su zbog ogromnih nameta morali da prodaju kazane, i da su se udruživali, pa je njih desetoro plaćalo porez na jedan kazan. Lošom politikom, malo po malo, a u tome je udela imala i emancipacija žena, koje nisu htele da ostanu u selu, pa su muškarci morali da napuštaju imanje, Rajac je sa 1.670 spao na 200 stanovnika. Vinograd traži slugu. Bolesti ne spavaju, deluju svakog dana. I tako, malo pomalo došlo se do toga da nema ko da obrañuje vinograde. Nekada nije bilo tako. Dok su ruke vinogradara bile mlañe, berba grožña bila je najradosniji praznik u selu. Drvena kaca se kitila cvećem, stavljala na zaprežno vozilo i išlo se u vinograd. Bile su to klasične mobe. Komšije, roñaci i prijatelji brali su grožñe, a devojke ga bosim nogama gazile. Domaćini su obično bili na pimnicama. Prali su sudove i čekali da dobiju grožñe. Rajac je živeo tokom berbe. - Tolika je gužva bila da nije bilo prostora da stanu zaprežna kola - seća se Života Mišić, poznaiji kao Gazda Žira. - Proizvodilo se 400500 vagona grožña. Danas je grožña sve manje. Stariji hoće da rade, ali ne mogu. Mladi ne vole da rade. Rajačko vino se naročito prodavalo tokom 19. veka, kada je filoksera napala vinograde u Francuskoj. Evropsko tržište se okrenulo novim izazovima tražeći vina koja su najsličnija francuskim. Našli su ga u Timočkoj krajini, naro-
- Crna tamjanika se pila na našem dvoru u doba Karañorñevića i Obrenovića, a voleo ga je i Josip Broz. Danas se proizvodi samo u manastiru Bukovo. Vino se proizvodilo od grožña koje se vekovima, na osoben način, gajilo u Rajcu. Berba je počinjala ranije - 27. septembra na Krstovdan, bez obzira na to da li je grožñe bilo zrelo ili nije. To zvuči čudno, jer danas ponekad počne i u avgustu, a najčešće u septembru. Ali, to je zato što smo uništili naše vrste grožña i prešli na francuske. Jedino je jedinstven rajački game.
Mnogi običaji rajačkog kraja, povezani su sa vinom. Na Bogojavljenje svake godine, pa i danas, uzima se voda iz crkve i onda se sa njom prskaju burad i bačve da bi se osvetilo novo vino. Običaj je da se za Svetog Trifuna, 14. februara, vrši simbolično orezivanje prvog čokota. - Postoji još jedan običaj vezan za pimnice i za vino, a to je proslava slave Svete trojice - priča Živanović. - Seoska crkva posvećena je Svetom Spasu i naša slava je Spasovdan. Meñutim, nekoliko godina uzastopno je padao grad oko Trojice i odlučeno je da selo dobije još jednu slavu. Nekada se tog dana u ataru išlo od jednog drveta do drugog i završavalo u pimnicama, na mestu gde se nalazi dud star više od 200 godina. Tu
se stavljala crkvena zastava sa tri kraka, koja simboliše Svetu trojicu, u tri čabra - simbolima crnog vina. I tako se radilo tri dana. Pretpostavlja se da je taj dud, u centru sela, pored koga se nalazi veliki kameni oltar, zamenjivao crkvu u vreme kada nisu smele da se zidaju sakralne grañevine. Po predanju, posadio ga je dobošar hajduk Veljka. Danas, pričaju meštani, vlaške vračare, kao što idu u razne druge crkve, i ovo mesto koriste za svoje "mućkalice". - Još jedan interesantan običaj karakterističan je za Rajac. Normalno je da se slavi kada se dete rodi, ali ovde se isto tako odlazak na večni počinak proslavlja vinom. Pogrebna povorka na putu do groblja mora da proñe kroz pimnice. Prijatelji i roñaci idu sa vinom u vrčevima i prelivaju se točkovi vozila koje vozi pokojnika. Na taj način se odaje poslednja počast preminulom.
METOHIJSKA LOZA Ne zna se tačno kada je vinova loza doneta u Timočku krajinu. Pretpostavlja se da je tradicija uzgajanja grožña bila popularna još u anti-
čko doba, pošto je tu bio letnjikovac cara Galerija, danas poznat kao lokalitet Feliks Romulijana. - Rimljani su bili poznati hedonisti i verovatno su uživali u vinima sa naših prostora kaže Vukašin Živanović. - Ta tradicija je vremenom opustela i pretpostavlja se da su kulturu gajenja vinove loze, kakvu danas poznajemo, doneli doseljenici sa Kosova i Metohije. U to vreme, u svim selima Timočke krajine, u kojima su bili doseljenici, gajila se vinova loza i gradile pimnice. Meñutim, te pivnice su srušene, a materijal iskorišćen za ograñivanje dvorišta i izgradnju kuća. Jedino su sačuvane u Rajcu, Rogljevu i Štubiku.
KAO DA STE U RAJU Prvi podaci o Rajcu potiču iz 1540, samo tada se nije zvao tako, već su to bila tri naselja: Rackovo, Orašje i Selište. U srednjem veku ta sela su imala po pet do šest kuća. Naziv Rajac spominje se tek u nekim turskim knjigama iz 18. veka. Meštani vole da se šale da je Rajac dobio to ime zato što kad se popije malo više vina, izgleda kao da ste u raju. Jako su ponosni na vino. Ističu da vino utiče na inteligenciju, pa je u vinarskim krajevima uvek više pametnih ljudi, nego drugde.
V. Radojević Tajanstveno ostrvo Sveti ðorñe u Boki Kotorskoj je pusto najveći deo godine i zatvoreno za posetioce.
Ostrvo mrtvih - kako zovu malo ostrvo nadomak Perasta u Boki kotorskoj, na kome je crkvica svetog ðorña i benediktinski manastir s početka prošlog milenijuma - već decenijama obavijeno je misterijom. Pusto je najveći deo godine, a tokom jula i avgusta na njemu se odmaraju katolički sveštenici. Turistima pristup nije dozvoljen. Pod ovim parčetom zemlje, površine oko 3.000 metara kvadratnih, počivaju, meñutim, na stotine, možda i hiljade Peraštana, uglednih pomoraca, ali i mnogobrojnih osvajača ovih prostora, do Austrijanaca i Francuza. Vekovima je ostrvo bilo groblje, do pred kraj 18. veka. Ispod visokih čempresa opasanih zidinama nalazi se ceo jedan grad mrtvih. Na groblju je sazidana i trpezarija, a pod crkve čine nadgrobne ploče sa grbovima nekada moćnih peraških porodica. Na mnogobrojne legende nadograñene su i neke savremene: ostrvo je zatvoreno za posetioce jer se na njemu "krije" ogromno blago, vredne slike, da je eksteritorijalno...
- Zaista ne znam otkuda te priče, jer su apsolutno netačne - kaže naš domaćin Ištvan Dobai, župnik sela Ludoš kod Subotice i direktor "Karitasa" Subotičke biskupije, kome je povereno da se brine o ostrvu. Čak ni u Crnoj Gori nisu brojni oni koji znaju da ostrvom Sveti ðorñe gazduje Subotička biskupija, ali da je njegov vlasnik Biskupija iz Kotora. Dve biskupije su 1963. godine potpisale ugovor o "iznajmljivanju" na 99 godina, jer u Kotoru nije bilo novca da se objekti na ostrvu renoviraju. - Tada su na njemu bile samo zidine, a danas već imamo struju i vodu, pet kupatila, trpezariju - kaže naš domaćin. Sobe za goste nalaze se iza hiljadu godina starih zidova benediktinskog manastira, koji sa crkvom iz 17. veka i trpezarijom polukružno zatvara negovanu baštu. Prvobitnu crkvu na ostrvu srušio je zemljotres 1967. godine, posle čega su Peraštani započeli novu, ali ona do danas nije završena.
CRNO JEZERO Indira Hadžagić-Duraković
I sam put pruža zadovoljstvo. Moćni četinari gube se u visinama grupišući se kao neka mitska vojska snažnih, namrštenih i ćutljivih gorštaka. I tamo negde gde stoji drvena tabla ko iz "kaubojskih" filmova na kojoj piše: "Imanje Vučji krš" pukne pogled dole, a dole - vižlja Tara, ta čudesno lepa i izazovna reka, koja se pod nabreklim rastinjem tek nazire ispod Mosta. Naime, kao što je Tara čudesno delo prirode, tako je i taj most čudesno delo grañevinske mašte. U kamenu je uklesano ime graditelja. A u drugom ime inženjera koji je most što beše tu srušio tokom Drugog svetskog rata kako bi se okupator sprečio da preñe na drugu stranu. Streljali su ga. Odmah se setim jednog od meni dragih domaćih filmova, istog naziva, koji je režirao Hajrudin Krvavac, a inženjera je igrao neponovljivi Cico Perović.
Put dalje vodi ka Žabljaku, toj varoši što je "najviša" u ovom delu Evrope. Nalazi se na nadmorskoj visini od 1.450 metara. Neznatna varoš okupana suncem rane jeseni. Vele da je mesto dobilo ime po tome što su ovde žabe kreketanjem najavljivale dolazak proleća tako željenog od "vavijeka" jer je to značilo prestanak višemesečne izolacije od sveta. Ovde kad napada sneg - baš napada. Ali jutro rane jeseni "ko upisano". Varoš se pre 1870. godina zvala Hanovi. Ne videh hana nijednog, ali ostalo je nešto tradicionalnih planinskih kuća, od drveta, sa badžama. Ipak, ono što ovde, u ovoj neznatnoj varoši sa svega četiri hiljade duša, izaziva pravi šok jeste "prisustvo" Durmitora. Imate osećaj da je tu, kraj vas, na ulici, da ga možete dodirnuti. Na desetine ljudi uputilo se tog nedeljnog jutra ka Nacionalnom parku koji nosi ime kamenog
diva. Planinari sa adekvatnom opremom, mladi svet lagano odeven, porodice sa "piknik" asortimanom, sredovečni i stariji, iz okoline ali i iz "sveta". Malko po neko gunña kad na ulazu mora da plati dva evra po osobi, plus toliko za parking. No, kada prolazite stazom kraj besprekornih drvoreda, nije vam žao nijednog centa. Sve je sreñeno, uredno, svuda su klupe, kante za odlaganje ambalaže. I česma. I tišina.
se kameni masivi što kao onaj nož za led "krckaju" oblake. Oblake?!
A onda, bez ikakve najave, pred vama se ukaže magičan prizor. Jezero se meškolji pred pogledom, a iznad njega dva ogromna vrha Durmitora ogledaju se u vodi kao dva kicoša. Meñed i Savin kuk, dva diva od preko 2.200 metara. Staze, odlično obeležene na mapi, odvajaju radoznale koji se opredeljuju. Oni "utrenirani" odlaze put visina. Oni "samozatajni" na stazu koja vodi kraj jezera. Kao da nikog nema do ptica kojih je ovde preko 160 vrsta, a najčuveniji je veliki tetreb i veoma redak primerak planinske senice. Ja prepoznajem samo detliće i slavuje.
Crno jezero je sve u četinarskoj šumi. Čine ga dva lednička jezera:Veliko, čija je dubina 25 metara i Malo, čija je dubina dva puta veća. Zimi je, vele, jezero mahom zaleñeno, ali mu je leti temperatura oko četiri stepena niža od temperature vazduha, pa uvek ima kupača. Nekako se čini da je malko nepravedno dobilo to mračno ime. Pa, jezero se plavi kao nebo iznad dok ga posmatramo iz Titove pećine. Tu je, naime, Tito sa Vrhovnim štabom bio deset dana maja 1943. godine i baš tu je odlučio da partizani sa ranjenicima pokušaju proboj kroz Sutjesku. Ne možemo a da ne primetimo kako je neverovatno mesto za donošenje tako velike odluke. Okolo svuda gusta šuma, dole jezero kao neko veliko oko, slično onom "oku" koje krasi paunov raskošni rep, a tamo, iznad, dižu
Valjda nikada nisam prisustvovala tako munjevitoj promeni vremena. Nebo je odjednom postalo potpuno crno, a jezero... Pa, kao da su se svi oni borovi nakostrešili i potpuno ga obojili u tamno. Crno jezero je počelo da se mršti. Munje su sevale jal sa Meñeda, jal sa Savinog Kuka... Srećom da se mali restoran našao na pravom mestu. Sve što je bilo u blizini nagrnulo je, sad sa više ili manje sreće, jer su neki pokisli do poslednjeg dela odeće na sebi i to za tili čas. I kako obično biva - neko sedi za stolom i jede "jagnjetinu ispod sača", neko kačamak sa "kisjelim mlijekom", neko ispija čaj, a najbrojniji stoje okolo i kad zbog ogromnog pljuska i krov počne malko da "štrcka" - onda sve zaprašti od spontanog smeha... Kako nedostaju smeh i vedrina na licima ljudi koje srećem svakodnevno... Pa nije baš sve tako crno kao što je Crno jezero na kiši! Lete iglice sa borova svuda unaokolo, grom se negde baš zabada, pokisli radoznalci se "cede", konobari jure izmeñu gomile ljudi i stolica i stolova... I to traje. I traje. Ceo jedan sat. I niko se ne nervira, niko ne psuje, niko nema nijedan "ubojiti" komentar... A onda - kao da se ništa nije dogodilo. Sunce razbistri prizor, primiri borove, jezero ponovo zablista u onoj boji "oka sa paunovog repa"... I još malo mirisa koji postaje intenzivniji posle pljuska... I još malo ptica što se razmeću i nadmeću... I gotovo...
VELIKI JASTREBAC Savo ðurñić
Prema priči na visokom i golom planinskom vrhu jastreb je svio gnezdo. U kljunu je nosio grančice sa semenkama koje su padale dok je leteo. Vremenom je iz njih izniklo visoko drveće, a planina je nazvana Jastrebac. Pripada Rodopskom planinskom lancu i čine ga dva masiva: Veliki i Mali Jastrebac. Pruža se u pravcu zapad - istok u dužini od oko 45 km, a okružen je rekama Južnom Moravom, Rasinom i Toplicom. Pančić je nazvao Jastrebac najšumovitijom planinom u Srbiji. Osobita je i što preko njenog centralnog dela ne prolazi savremeni put i nema skijalište. Ali, kako stići do njega i gde se smestiti? Mnogo pre nego što sa autoputa Beograd - Niš, kod Pojata, skrenemo za Kruševac, sa desne strane vidimo veliki masiv Jastrepca. Ljubitelji planine obično nastave put za Kopaonik preko Brusa. Ako u Kruševcu na poslednjim semaforima prema Kopaoniku pratite znak Jastrebac za dvadesetak kilometara asfaltnog puta ste na
severnoj kapiji centralnog dela ove zanosne planine. Potez Ravnište izgleda nam kao mesto i kapija za ulazak u samo srce ove planine. Postoji i put preko V. Šiljegovca za Ribarsku banju, smeštenu na istočnim obroncima planine. Uz lekovitu termalnu vodu, specijalnu bolnicu i atraktivne bazene, banja je povezana markiranom stazom sa vrhovima Jastrepca.
Odmah iznad Ravništa je lepo veštačko jezero. Trajalov, Merimin i hotel-odmaralište Komercijalne banke, uz sportske terene i ribnjak okružuju ovaj prostor. Utisak je kao da ulazite u neki poznati nacionalni park poput Triglava, u kome asfalta više nema i gde morate parkirati automobil. Rampe nema, ali je voda donela krupni pesak i napravila kanale u zemljanom putu.
Posle nekoliko stotina metara makadama stižemo do planinarskog doma „Žarko Žarić“ (ranije Limarov dom) na 521 m/nm. Pogled na sve te vrhove i lepotu šume još više se izoštrava. Dočekuje nas ljubazni domaćin i odličan poznavalac planine, a ubrzo se uveravamo, i vrhunski kuvar - čika Rile. Odavde izgleda kao da se nalazimo na obodu starog vulkanskog kratera koji je okružen vrhovima od kojih najviši doseže 1491 m (V.
ðulica). Planinarskim stazama povezani su vrhovi i prevoji Sokolov kamen, Bela stena, Krst, Stracimir, Garvanuša, Šiljača, Maznica, Golo brdo, a tu su i izuzetna mesta Mečje stene, Majorova česma, Belijeva koliba. Pravac potencijalnog izlaza u pravcu juga je prevoj Prokop, kuda je nekada vodio poznati Kruševački put za Prokuplje i dalje.
Prevoj Prokop je i rezervat prirode u kojem još uvek mogu da se vide bajkovite šume breza, visoka srebrna stabla bukvi. Na planini ima i hrasta, graba, javora i jasena, a od četinara jele. Svih vrsta pečurki. Ako dovoljno tiho koračate ovim šumama možda sretnete i njene stalne stanovnike: divlje svinje, srne, veverice, šumske sove, senice...
Sonja Lapatanov Jezero Panong, koje se nalazi u maloj indijskoj provinciji podseća na safir, koji je na divlji krajolik Himalaja pao iz nebeskih visina.
Koliko sam se radovala odlasku do jezera Panong, toliko sam bila i zabrinuta, jer na putu do njega valjalo je preći Čang Lapas, koji sa visinom od 5599 metara slovi za treći najviši planinski prelaz na svetu. Do pred sam polazak bilo je neizvesno da li ćemo uopšte krenuti u avanturu, jer samo dva dana pred naš dolazak u Leh, posle duge zime, put do jezera pušten je u saobraćaj. Jezero je od Leha, glavnog grada Ladaka, udaljeno više od 200 kilometara ali, usled lošeg stanja na putevima i konfiguracije terena, predstojala nam je višečasovna vožnja, po rupama i džombama himalajskih visija. U blizini manastira Hemiš i reke Indus, sa glavnog puta skrenuli smo na uzani put koji je preko golih strmina vijugao, čini se, neznano kud. Osim što je razlokan, put je na hladovitim mestima još uvek bio pokriven snegom i ledom. Preko nebrojenih serpentina i rupčaga punih otopljenog snega i šljunka, penjali smo se sve više i više ostavljajući za sobom retka sela. Svaki pogled niz sivo-braon planinske obronke, bez i jednog jedinog drveta ili žbuna, ledio mi je krv u žilama. Nad ovom nestva-
rnom slikom nalik na površinu udaljene planete, bdelo je kristalno plavo nebo, po kome se šepurio zlatni sunčev disk. Učinilo mi se da se sunce kikoće i naslañuje mojim strahom da se ne strmoglavimo niz neku padinu. Da bih odagnala strah, zamolila sam vozača da pusti neku muziku. Rekao mi je da radio ovde nema domet i da ima kasete samo sa domaćom muzikom. Pusti bilo šta, rekoh mu, samo da bih odagnala crne misli. I pustio je domaću cigu ligu i cincilinci muziku! Zbog blizine sa kineskom granicom prisustvo vojske i vojnih postaja je nešto što ovde ne može da proñe neprimećeno. Tako smo usred planinskog krša u jednoj udolini naišli na ček point. Dok smo čekali da se obave pasoške formalnosti, zbog velike količine vode koju je na ovim visinama preporučljivo piti, sišla sam niz padinu do poljskog toaleta. Za ovdašnje prilike toalet je predstavljao pravi luksuz. Od talasastog lima, naheren i smrdljiv, ipak je štitio od pogleda radoznalih vojnika i namrgoñenih crnih stena i litica boje indiga. Posle kontrole i olakšanja, nastavljamo put ka prevoju Čang La. Na putu su se ponovo smenjivale rupe, lokve, odroni, sneg, led, kaljuge i šljunak koji je pod točkovima prštao na sve strane. Doživeli smo i „češanje” sa autobusom koji se kao duh pojavio iz suprotnog smera. Brekćući preko vlažne uzbrdice, naš terenac najzad je izbio na prevoj Čang La, na kome se nalazi ček point, vojnici koji su nam se veoma obradovali, nekoliko baraka i nasred prelaza, kameni obelisk. Na obelisku je pisalo da visina prevoja iznosi 17800 stopa, a pri dnu, na mestu gde se nalazi zastava Indije, ispisana je dobrodošlica na prevoj Čang La. Levo i desno od obeliska raznobojne molitvene zastavice vijorile su se na vetru uveseljavajući surovost predela, a okolne padine pokrivene snegom blistale su na suncu. Slab, ali leden i oštar vetar uvlačio mi se pod odeću, no ono što je bilo bitnije na ovoj visini je da mi se nisu pojavili simptomi visinske bolesti. Znači da je telo posle te-
goba u Nepalu, prepoznalo kako da se ponaša i izbori sa nedostatkom kiseonika! Samo su mi noge bile kao da su od olova i disala sam „na kratko”, ali moja ushićenost lepotom krajolika i snežnih vrhova koji su se belasali u daljini, nadjačala je te „male” tegobe. Spuštajući se od prevoja Čang La ka jezeru Panong, prolazili smo kroz neverovatno divlje predele. Ipak ova pusta suva zemlja beše na svoj način i lepa. Brda bez biljnog pokrivača i tamnoružičaste litice što su se izdizale uvis, bile su veličanstvene. Da nije sve jalovo uverila nas je dolina kroz koju je žuborio plitak potok. Nehajno je klokotao napajajući bistrom vodom zemlju, žutu travu i busenje. Nedaleko od puta bili su razapeti šatori pastira nomada, čija su stada jakova, ovaca i koza mirno pasla naokolo. Sa izvesne udaljenosti budnim očima na stada motrili su psi. Osim domaćih životinja po padinama su se povremeno kretali i simpatični himalajski mrmoti. Njihova mimikrija bila je savršena, jer se krzno plašljivih glodara uopšte nije razlikovalo od boje zemlje. Ispred šatora, na improvizovanom ognjištu mlada žena pripremala je hranu. Iz zemljanog ćupa u tučanu tavu sipala je ulje, a kada se zagrejalo dodala je semenke kardamoma u ljusci, karanfilić i lovor. Kakav izbor začina u ovoj pustari, pomislih! Onda je dodala komade jagnjetine koju je spretno pržila okrećući je metalnom hvataljkom. Zatim je dodala povrće, vodu, so, masalu, biber i poklopila tavu. Dok se kurma kuvala i širila miomirise koji su golicali čula, zamesila je testo za somune. Hrana je brzo bila gotova, a da nije, mislim da bih svisla od gladi. Dugo nisam tako slatko jela i nikad u ovakvom ambijentu. Umakala sam komade toplog somuna u tavu i uživala u svakom zalogaju. Sebično sam oglodala svaku koščicu, zaboravljajući da i psi treba nešto da pojedu. Da bih upotpunila hedonistički užitak, napila sam se vode iz klokotavog potoka. Nedostajalo je samo da prilegnem i dremnem u šatoru, ali za to više nije bilo vremena. Na desetak kilometara od jezera, posetili smo selo Darbuk, u kome se nalazi memorijalni spomenik vojnicima poginulim u indo-kineskom sukobu 1962. godine, a onda smo krenuli ka jezeru i ubrzo naišli na obelisk na kome je pisalo da se sa ovog mesta može baciti prvi pogled na svetski poznato jezero Panong. I zaista, stešnjen izmeñu ružičastih brda izbrazdanih vododerinama, pojavio se plavi trougao koji se sjaktio u daljini.
Kada smo izašli na čistinu, pred nama se prostrlo azurno jezero. Optočeno ružičastim brdima, sa snežnim kapama na vrhu, ličilo je na plavi zarobljeni dragulj, koji je ovamo pao iz nebeskih visina. Možda se zbog toga jezero i zove Panong, što znači optočeno udubljenje. Jezero se nalazi na 4350 metara nadmorske visine, dugačko je 144, široko pet-šest kilometara, a najveća dubina iznosi 40 metara. Voda je izuzetno čista i prozirna, ali slana, pa u njemu nema riba. Popevši se na jedno uzvišenje, prepustila sam se toplim zracima sunca i apsolutnoj tišini, koju skoro da sam mogla da opipam. Preda mnom se prostirao bajkoviti prizor: siromašan i go, a očaravajuće lep. Izgledalo je kao da su se sve nijanse plave boje slile u jezero, pa čak i nebo, po kome su plovili svileni oblaci. Ni sunce nije moglo da odoli izazovu, pa je utkalo zlatne zrake u plavi dragulj. Na žalost, uvek kada je lepo, vreme prolazi brzo. Glas vodiča nas je upozorio da moramo nazad, jer nas čeka dug put do Leha. Na ovakvom putu, bogu iza nogu, zaista ne bi bilo dobro da nas zatekne mrak! Hitajući ka zapadu, sunce je zašlo za brda i zahladilo je, a naš karavan kretao se veoma sporo radi odrona koji su nastali tokom dana. Na jednom delu puta odron je blokirao put, pa smo morali da čekamo na buldožer koji ga je otklonio. Dan je već bio na izmaku, a nebo se bojilo u oker, kada smo stigli u Leh. Pre nego što sam utonula u san, kroz glavu mi je, kao film, prošao današnji dan. I ovog puta, jedinstvena priroda Himalaja ostavila je na mene nezaboravan utisak. Shvatila sam i zbog čega ljudi baš ovde dostižu viši stepen u spiritualnosti koju je danas teško naći na nekom drugom mestu. Posle dolaska iz haotičnog sveta u kome živimo, Ladak se s pravom može opisati kao oaza mira i melem za dušu.
NAUKA
Kako se pomoću zvuka mogu podizati u vazduh predmeti i kako napraviti komoru za levitaciju Uputstva za ureñaj koji svako može da napravi nedavno su objavili stručnjaci sa Kalifornijskog univerziteta. Zvuk se uopšteno kategorizuje kao nešto suštinski suprotno akciji. Uprkos idejama da prenos zvuka može biti zaista moćan, opšte je prihvaćen stav da je buka štetna po čoveka. Zvuk u odreñenim okolnostima može imati sasvim vidljiv efekat. Stvaranje zvuka pomalo podseća na trenutak kada osobi koja čeka u redu pokazujete udaljeni kraj kolone. Osoba će se nagnuti napred i verovatno gurnuti onoga ispred sebe, pre nego što ponovo stane pravo. Svaka osoba u redu će se pomeritl sasvim malo, odgurnuvši se najpre napred, a zatim nazad, ali ukupna kompresija se pomera čitavom dužinom linije. Zvuci su u osnovi kompresije vazduha koji dopire do čovekove bubne opne. Kada nešto stvara buku ona vlbrira, kompresujući vazduh oko sebe odreñeni broj puta. Pojedinačni molekuli vazduha bivaju gurnuti napred sasvim malo, pokreću se uvis a zatim nazad, ali sama kompresija se kreće napred. Sad zamislite da osoba na početku reda ima prilično nezgodan temperament i ne vodi računa na kome ga iskaljuje. Ako je neko gurne, smesta se okrene i gurne onoga iza sebe. Kompresija tako putuje unazad duž linije reda, sve do osobe koja je prva gurnula onoga ispred sebe. S obzirom da je ta nulta osoba kreten koji
uživa da pogurkuje čitav red ljudi bez ikakvog posebnog razloga, onda je sasvim izvesno da će ponovo gurnuti osobu ispred sebe u redu, pa tako talas podgurkivanja putuje i napred i nazad. Može se dogoditi da nulta osoba i ne sačeka povratno guranje, već će zabave radi gurati osobu ispred sebe svakih pet sekundi. Pulsevi se kreću niz liniju i unazad ponovo i ponovo i ponovo... Ako je na oba kraja reda vreme usaglašeno, raznorazna podgurkivanja, guranja i sveopšti idiotizam će dospeti u neku vrstu ekvilibrijuma koji se naziva stajaći talas. Kompreslje će se kretati linijom kao i obično, ali dok će odreñeni delovi linije biti gurnuti na jedan ili drugi način kao da su na ljuljašci, osobu u centru će tresnuti obe strane istovremeno (i spreda i otpozadi), prenoseći impuls s jedne strane na drugu dok istovremeno stoje na istom mestu. Ta osoba je čvor stojećeg talasa - mesto koje se - u dužinskom talasu - poslednje pomera. Upravo tu predmeti akumuliraju akustičnu levitaciju. Jedino je u čvoru mogu akumulirati, jer kada se udalje od čvora bivaju smesta gurnuti nazad. Umesto ljudi u redu, zvučni talasi se kreću oko molekula vazduha pa iako ti molekuli ne odašilju previše udaraca, kombinovana sila velikog broja molekula koji se meñusobno guraju je dovoljna da levitira materijal težak čak nekoliko kilograma. Bar je tako u velikim, dobro opremljenim laboratorijama. U kućnim uslovima, u najboljem slučaju možete očekivati levitaciju komada stiropora ili nekoliko kapi vode. Da bi se napravila komora za akustičku levitaciju potrebno je da prikačite zvučnik za opremu koja može da proizvede precizan, konzistentan zvučni talas. Potrebno je i nešto što će reflektovati talas unazad, kako bi se stvorili uslovi za nastanak stojećeg talasa. Najbolje je ako obe stvari budu zakrivljene. Zatim su potrebni strpljenje, struja i vodootporna oprema. Samo ne pokušavajte ništa sa ljudima koji čekaju u redu. Neće se dobro završiti, jer ne možete biti stopostotno sigurni da se tip sa problematičnim temperamentom nalazi na čelu reda. Možda je baš ispred vas.
porast broja stanovnika Zemlje i nekontrolisana potrošnja prirodnih dobara označiće kroz jedan vek kraj života ljudi. Čuveni australijski profesor Frenk Fener prognozira nam crnu sudbinu: Zbog nekontrolisne potrošnje prirodnih dobara za 100 godina ljudiski rod će iziumreti
Profesor biologije na sidnejskom državnom univerzitetu smatra da će se ovako jeziv scenario po homo sapiensa odigrati zbog rasta broja populacije na sve naseljenijoj planeti. Uz nagli
Fener onda prognozira nastavak crne, ali bliske budućnosti: posle čoveka sledi izumiranje drugih životinjskih vrsta. - Proces, na žalost, nije moguće zaustaviti. Prekasno je! Više od toga ne mogu da vam kažem. Mada se pojedinci trude da taj kobni proces zaustave, ništa nas ne može spasiti - objašnjava Fener. Ovaj 95-godišnji naučnik je primio brojne nagrade za iskorenjivanje virusa variola (boginja). Iskorenjivanje ove opasne bolesti je objavio na skupštini Svetske zdravstvene organizacije 1980. godine i to se i dalje smatra jednim od najvećih uspeha SZO. Frenk Fener je autor 22 stručne knjige.
dio pre 4,6 milijardi godina, kada se jedan objekat veličine planete sudario sa Zemljom.
Stručnjaci u NASA ističu da se fenomen dogodio pre 4,6 milijardi godina
Kolizija dovela do stvaranja oblaka kamenja "raspršenog" oko naše planete koji se postavio na orbitu. Oblak se vremenom ohladio, a kamenje u njemu se sakupilo i formiralo ono što danas zovemo Mesecom. U NASA ističu da je udar bio toliko jak da je doveo do oslobañanja toplote i energije od kojih je nastao okean magme koji je sadržao vodu. Po naučnicima američke svemirske agencije, voda je isparila u vulkanskim erupcijama, a magma je hladeći se formirala sloj kamenja ispod kore.
Naučnici smatraju da je Mesec, naš jedini prirodni satelit, nastao posle velikog sudara koji se u dalekoj prošlosti dogodio našoj planeti. Stručnjaci u NASA ističu da se fenomen dogo-
Naučnici su zaključili da na Mesecu ima mnogo više vode nego što se verovalo, ali da se ona nalazi duboko ispod njegove površine, preneli su strani mediji.
Naučnici smatraju da će džinovski asteroid, nazvan 1999 RQ36, udariti u Zemlju 24. septembra 2182. godine, prenosi "Dejli telegraf". Izveštaj u magazinu o solarnom sistemu, "Ikarusu" pokazuje da je mogućnost da asteroid RQ36 ranije udari u Zemlju, mnogo manja.
U slučaju udara objekta, moglo bi da doñe do masovnog izumiranja velikog broja biljnih i životinjskih vrsta i, u najgorem slučaju, do potpunog nestanka celokupnog živog sveta. Tim eksperata, od kojih neki rade za Američku svemirsku agenciju (NASA), veruju da verovatnoća da objekat, prečnika oko 560 metara, udari u Zemlju iznosi jedan prema hiljadu. Ta verovatnoća je mnogo veća od one da će Zemlju 2036. godine udariti asteroid Apofis, koji je i znatno manji.
Marija Euhenija Sansaturio sa Univerziteta u Valjadolidu, koja je jedan od voña istraživanja, izjavila je da će ovo otkriće pomoći da se na vreme naprave mehanizmi odbrane sa ciljem da poremete putanju asteroida. Asteroid je prvi put primećen 1999. godine i dva puta je veći od Apofisa, koji je do ovog otkrića važio za najveću svemirsku pretnju Zemlji. Za asteroid Apofis naučnici su izračunali da je mogućnost udara u našu planetu jedan prema 250.000. Taj asteroid je dobio ime po čudovišnoj zmiji Apep (na grčkom Apofis) iz egipatske mitologije, koja svake noći pokušava da proždre Sunce, odnosno božanstvo Ra.
Na Marsu je otkriveno kamenje koje bi moglo da sadrži fosilske ostatke života iz ranijeg stadijuma razvoja ove planete što su tu pronañeni neki od najranijih dokaza postojanja života na našoj planeti. Naučni tim, koji dolazi sa Univerziteta Kalifornija, tvrdi da je kamenje u tom delu Marsa staro i do četiri milijarde godine, što znači da se u tom delu nalazi u periodu dugom tri četvrtine istorije ove planete. Pre dve godine ova grupa je otkrila na tom mestu po prvi put prisustvo karbonata, što se smatrali konačnim dokazom da je Mars u prošlosti mogao da bude nastanjen. Naučnici su kamenje otkrili na području poznatom pod imenom "Nili Fossae". To pdoručje se uporeñuje sa Australijom na Zemlji, po-
Voña ove ekipe naučnika Adrijen Braun detaljno je istražio karbonate pomoću instrumenta "Crism" na Nasinom "Orbiteru". Postupak se
sastojao u analizi infracrvenim zrakom, a potom su ti rezultati uporeñeni sa rezultatima koji su dobijeni sa stena proučavanim na severozapadu Australije, u području Pilbara. - Područje Pilbara je deo Zemlje koji je 3.5 milijardi godina uspeo da ostane na površini, što je otprilike tri četvrtine istorije Zemlje. To po-
dručje predstavlja "mali prozor" gde možemo da vidimo šta se dogañalo u ranoj fazi naše planete. Najveći značaj ovih stena su stromatoliti, koji su nastali spajanjem cijanobakterija sa mikročesticama prašine i peska. Ove čestice stvorile su život. Kao činjenicu možemo reći da samo život može to stvoriti, a ne mogu da stvoriti geološki procesi - rekao je Braun.
Više od 100 planeta približne veličine kao Zemlja otkriveno je u proteklih par meseci. Naučnici veruju da bi one mogle da postanu nova staništa za život, ako se dokaže da su njihove pretpostavke tačne zvezdu. Sašelov je najavio pretraživanje neba danima i noćima bez prekida u narednih četiri godine. – Život je hemijski proces kome je potrebna manja planeta, voda i stene i mnogo složenih reakcija da se pokrene izlazak na površinu i opstanak. Statistički rezultati su jasni i govore da su planete nalik našoj tamo negde. Januara prošle godine postavljen je svemirski teleskop Kepler da bi skenirao nebo u potrazi za planetama koje kruže oko zvezda. Astronom Dimitar Sašelov je otkrio da verovatno postoji oko 100 miliona planeta na Mlečnom putu koje su pravo utočište s odličnim uslovima za život. Svemirski teleskop je merio signal kada planeta proñe ispred svoje zvezde i do sada je razotkrio 140 različitih planeta koje su približne veličine kao Zemlja. Kepler je pronašao planete otkrivajući skoro neprimetne migove – sićušna povećavanja zamračenja koja se pojavljuju svaki put kada se planeta pomeri u odnosu na
Zvezda sa oznakom R136a1 ima čak 265 puta veću masu od sunčeve. Meñunarodni tim astronoma došao je do „teškog“ otkrića: zvezda sa oznakom R136a1, no-
U sledećem stadijumu misije tim će da proučava sve planete kandidate i da se uveri koje od njih imaju prave uslove za život. – Ovo su sjajne vesti zato što ćemo s našim teleskopom u naredne dve godine moći da nañemo još 60 takvih planeta – rekao je on. On je dodao da je u poslednjih 15 godina gotovo 500 planeta nañeno oko drugih zvezda u galaksiji, ali da se do sada tek nekoliko njih smatralo sličnim zemaljskoj kugli.
sila je, u momentu svog nastanka, više od 300 puta veću masu, nego što je ima Sunce! Danas je ona, doduše, smanjena na 265 puta veću težinu, ali se ovaj gigant u svojoj porodici nebeskih tela, bez sumnje, upisao meñu rekordere.
Do sada su se poznate mase zvezda kretale do 150 puta Sunčeve težine. Sunce je teško koliko i Zemlja, pomnožena sa 333.000. Istraživači, okupljeni oko astrofizičara Pola Krautera sa britanskog Univerziteta Šefild, odgonetnuli su ovu težinsku karakteristiku zvezde R136a1 uz udruženu pomoć veoma dugačkog optičkog ureñaja, stacioniranog u Čileu i „Hablovog“ svemirskog teleskopa. Iz podataka, dobijenih od oba astronomska instrumenta, naučnici su dobili masu zvezde R136a1, ali i snagu svetlosti, koju ona isijava. I to drugo otkriće, takoñe je za Ginisa: reč je, naime, o svetlosnoj snazi našeg Sunca, pomnoženoj sa čak deset miliona! Ovaj fascinantni podatak, saopštio je Univerzitet „Maks Plank“ u Hajdelbergu. Do sada je bilo maltene nemoguće „izmeriti“ težinu pojedine zvezde, budući da se
one, listom, drže u grupama. Zahvaljujući moćnim teleskopima, pošlo im je, meñutim, za rukom da osim zvezde R136a1, mere i masu mladih zvezdanih skupina NGC3603 i RMC 136a. Pri tome su otkrili delove zvezda, vrelih čitavih 40.000 Celzijusovih stepeni! Na sreću, ove su zvezde od Zemlje udaljene sasvim dovoljno da od njih ne preti opasnost. U suprotnom, moglo bi da bude problematično, jer je snaga njihovog isijavanja srazmerna masi. Što se zvezde R136a1 tiče, ona bi, da je bliže, značila pravu katastrofu. Daljina od 165.000 svetlosnih godina, na sreću, sprečava tragediju. Da nije tako, ona bi toliko osvetlila našu planetu, da bi na njoj prestao život, kaže Rafael Hirši sa britanskog Univerziteta Kile koji je bio deo Krauterovog tima.
Skriveni univerzum može da postoji unutar svake crne rupe, tvrdi poljski naučnik Nikodem Poplavski sa Univerziteta Indijana u Blumingtonu.
Koristeći se adaptacijom generalne teorije relativnosti Poplavski je analizirao teoretski pokret čestica koje ulaze u crnu rupu. On je zaključio da je moguće da čitav novi univerzum postoji unutar svake crne rupe, što bi moglo da se odnosi i na naš. "Možda su ogromne crne rupe u centru Mlečnog puta i drugih galaksija mostovi za različite univerzume", izjavio je Poplavski za "Nju sajentist". Objašnjavajući svoju teoriju, on je istakao da je koristio ECKS (Ajnštajn-Kartan-Kibl-Skja-
ma) teoriju gravitacije da izračuna angularni momenat čestica u crnoj rupi. Tako je izračunao torziju, odnosno uvrtanje vremena i prostora, za koje se smatra da odbija gravitaciju. Poplavski kaže da, umesto što materija dostiže beskonačnu gustinu u crnoj rupi, takvozvane singularnosti u Ajnštajnovoj teoriji relativnosti, ponašanje prostora i vremena više liči na oprugu sabijenu materijom koja stalno odskače i širi se. Naučnik objašnjava da je ovaj "efekat odbijanja" uzrokovan uvrtanjem prostora i vremena koje ima odbojnu silu nasuprot ogromnoj snazi gravitacije crne rupe. Poplavski takoñe tvrdi da ovaj efekat odbijanja može da bude ono što je dovelo do našeg širućeg univerzuma kojeg danas posmatramo, kao i da bi to moglo da objasni zašto je naš univerzum ravan, homogen i izotropan, bez potrebe za kosmičkim "naduvavanjem". Teško je reći kako bi se mogla ispitati tačnost njegove teorije - snaga gravitacije crnih rupa je tolika da ništa ne može da im pobegne, pa tre-
nutno ne može ni biti informacija o tome šta se dogaña unutar njih, ukazuje "Telegraf". Meñutim, Poplavski kaže da, ukoliko živimo u crnoj rupi koja se okreće, to okretanje bi promenilo prostor i vreme unutar nje, što znači da bi uni-
verzum imao odreñeni pravac, što je nešto što bi mogli da izmerimo. Takav odreñeni pravac mogao bi da bude povezan sa uočenom neravnotežom materije i antimaterije u univerzumu i mogao bi da objasni oscilaciju neutrona.
zgali dva trejsera u udreñenu tačku: jedan koji pokazuje gde signali odlaze i drugi koji pokazuje odakle signali dolaze. Ovaj pristup pokazao je četiri nivoa povezivanja. Da mozak ima hjerarhiski organizovanu strukturu poput neke velike kompanije, kao što su neurolozi dugo verovali, dijagrami bi pokazivali prave linije iz nezavisnih delova ka jednom centru za procesuiranje podataka, do "direktora kompanije". Dvojica američkih naučnika su, meñutim, uočila da postoje svojevrsne "petlje" kojima se direktno povezuju delovi mozga za koje se dosad nije znalo da meñusobno komuniciraju što više odgovara modelu široke mreže kakav je Internet. Način na koji su neuroni povezani mogao bi da pomogne naučnicima da utvrde kako dolazi do njihovog kolektivnog ponašanja. Naime, jedno novo istraživanje pokazalo je da je mozak poput široko povezane mreže veoma slične Internetu što se kosi sa dosadašnjim shvatanjem o strukturi mozga kao hijerarhijski organizovanoj kompaniji. Nova tehnika praćenja signala u pojedinim delovima mozga pokazala je da postoje veze i izmeñu naizgled nepovezanih delova mozga. Istraživanje, objavljeno u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences, moglo bi da posluži za mapiranje celokupnog nervnog sistema, prenosi BBC. Lari Svanson i Ričard Tomson sa Univerziteta Južne Kalifornije u Los Anñelesu, uspeli su da izoluju mali deo mišjeg mozga u predelu pod nazivom nucleus ačumbens koji se povezuje sa doživljavanjem zadovoljstva. Njihova tehnika zasniva se na ubrizgavanju u tačno odreñenim tačkama moždanog tkiva tzv. trejsera, molekula za praćenje koji ne utiču na kretanje signala kroz tkivo, ali se mogu osvetliti i identifikovati pomoću mikroskopa. Istraživači su istovremeno ubri-
Deo mozga koju su istraživači proučavali ukazuje na postojanje mreže kojom su obuhvaćeni delovi koji se povezuju sa stresom, apetitom i depresijom. Ovako gusto povezana struktura mozga mogla bi da predstavlja moćno sredstvo u analizi rada mozga pri procesuiranju informacija. O ovakvoj strukturi su se već neko vreme iznosile hipoteze u naučnom svetu, ali ona dosad nije bila eksperimentalno demonstrirana. Istraživanje je pomoglo da se rasvetli tek jedan od ogromnog broja konekcija prisutnih čak i u mozgu malog sisara. Postepenim mapiranjem regija u mozgu doćiće se do daleko veće slike, navode naučnici. Ovakav dijagram bi nesumnjivo bio izuzetno komplikovan i veliko je pitanje u kom stepenu bi mogao da rasvetli delikatna pitanja svesti i spoznaje. "Zasad nemamo nikakvu ideju, ali postoji direktna analogija sa Projektom ljudskog genoma - vera da bi poznavanje celog niza ljudskog DNK mogla da bude kamen temeljac biologije bez obzira koliko bi u praksi trajala realizacija tog saznanja".
Može li da se zaustavi starenje? Ruski akademik Vladimir Skulačev tvrdi da će čovek budućnosti živeti 800 godina
U naučnom svetu ovaj ruski akademik poznat je po otkriću antioksidansa SkLj, poznatijem kao Skulačevljev jon. Napravljen je upravo sa zadatkom da uspori starenje tako što smanjuje oštećenje ćelija i to - vrlo uspešno! Otuda i njegova hrabrost da poruči kako starost nije prirodna posledica trošenja organizma, već evolucijski program, koji je zapisan u ljudski genom. U našem genomu, inače, ima nekoliko zapisanih "evolucijskih programa". - Starenje je sasvim nepotrebno i zato taj program moram da promenim - kaže Skulačev. Da bi dokazao ovu teoriju, ruski akademik proučava životinjski svet i traži dokaze koji potvrñuju da smrt nije nužnost. Najinteresantniji su mu životinjski primerci, koji u odreñenoj etapi života sami odlučuju da "izvrše samoubistvo". To se, primerice, odnosi na najveće sisare planete - kitove. "Ljudi ne umiru zato što moraju, već zbog toga što je tako odredila evolucija". Ovako uprošćeno izgleda teorija poznatog ruskog biohemičara akademika Vladimira Skulačeva, koji je lider u istraživanjima o dužini ljudskog života, kao i onome šta na nju utiče. On smelo najavljuje da će zahvaljujući njegovim istraživanjima, čovečanstvo stići do "eliksira", koji će omogućiti homosapiensu budućnosti život dug 800 godina! - Ako nas je evolucija "naučila" da treba napraviti mesto za nove, snažnije i zdravije organizme, ako se zaista radi o programu, a ne o nužnosti, onda je "taj program moguće razbiti" - uveren je Skulačev, koji intenzivno traga za lekom dugovečnosti.
- Interesantne su i životinje, koje posle isteka svog životnog veka, iako im je organizam i dalje u naponu snage, umiru pod misterioznim okolnostima - kaže naučnik. Rus nije jedini zaokupljen pitanjem produžetka trajanja čovekovog života. On, je, meñutim, meñu onim srećnicima čije istraživanje pomažu zvanične institucije. Najpre je Skulačevljev rad finansirao ruski oligarh, prebogati Oleg Deripaska, dok danas o finansijskoj nezavisnosti istraživanja brine državna korporacija "Rosano" kao i investiciona grupa "Rostok".
PSIHOLOGIJA
Nedavno istraživanje ukazalo je na moguće postojanje veze izmeñu kreativnosti i mentalnog zdravlja. dobre rezultate na divergentnim testovima imaju manju gustinu D2 receptora u talamusu od manje kreativnih osoba. Šizofreničari, takoñe, imaju manju gustinu D2 receptora u tom delu mozga, što ukazuje na postojanje veze izmeñu mentalne bolesti i kreativnosti", tvrdi profesor Frederik Ulen, jedan od autora istraživanja.
Istraživači su ustanovili da je izrazita kreativnost češća kod osoba koje u porodici imaju neku mentalnu bolest i da je povezana s blago povišenim rizikom šizofrenije i bipolarnog poremećaja. Proučavajući D2 receptore dopamina u mozgu, istraživači Instituta Karolinska u Stokholmu ustanovili su da je sistem dopamina kod zdravih i vrlo kreativnih osoba sličan onom kao kod osoba koje boluju od šizofrenije. "Izrazito kreativne osobe koje su imale
Talamus ima ulogu prenosnog centra koji filtrira informacije pre nego što stignu do pojedinih delova korteksa zaduženog, izmeñu ostalog, za spoznaju i rasuñivanje. "Manje D2 receptora u talamusu verovatno znači manji stepen filtriranja signala, pa samim tim i veći priliv podataka iz talamusa", zaključio je dr Ulen. On je rekao da bi taj mehanizam mogao da objasni sposobnosti zdravih i izrazito kreativnih ljudi da uoče veliki broj neuobičajenih veza prilikom rešavanja nekog problema, ali i bizarne asocijacije mentalno bolesnih osoba.
Postoji mnogo faktora koji mogu da utiču na smanjenje seksualne želje. Nedostatak sna, alkohol, stres i depresija samo su neki od njih. Da li vi i/ili vaš partner gubite interes za seks? Niz psiholoških, ali i fizičkih faktora mogu negativno da utiču na libido. Ovo je spisak nekih od najvećih neprijatelja zdravog seksualnog nagona. Stres Postoje osobe koje uspevaju da obave mnogo stvari dok su pod stresom. Ali, osećati se seksi
pod stresom nije jedna od njih. Poslovni stres, finansijske boljke, briga za bolesnog člana porodice i drugi stresori mogu da smanje libido. Kako biste držali svoj nivo stresa pod kontrolom, možete da naučite metode nošenja sa stresnim situacijama, poput meditacije, ili da potražite savet stručnjaka. Problemi u vezi Nerešeni problemi u vezi jedan su od najčešćih neprijatelja seksualnog nagona. Emocionalna bliskost jako je važna za seksualnu želju, posebno kod žena. Svañe, slaba komunikacija, nedostatak poverenja i druge prepreke potpunoj intimnosti, mogu da rezultiraju smanjenim libidom.
Na primer, mnoge žene misle da su debele, pa ne vole da ih iko drugi gleda, što svakako nije dobra polazna tačka za zdrav seksualni život. Ako vaš partner ima sličnih problema, uverite ga da vam je privlačan, a da su slike koje ima sam o sebi potpuno pogrešne. Takoñe, vežbanje, kome se mnogi priklone da bi se učvrstili i izgledali bolje, ne samo da jača samopouzdanje, već i pozitivno utiče na libido. Depresija Iako mnogi antidepresivi mogu da smanje seksualni nagon, isto tako deluje i depresija. Ukratko, šta god da uradite, pogrešno radite. Ali, ako ste primetili smanjenje libida, možda je reč o znacima depresije. Klinička depresija, iako ozbiljno stanje, može da se izleči.
Alkohol Piće ili dva može da vas oraspoloži i pripremi teren, ali alkohol nije uvek i najbolji pokretač seksa. Naime, poznato je kako alkohol opušta i uklanja kočnice, ali može i da otupi vaš seksualni nagon. Takoñe, ne smatraju svi opijenost vinom privlačnom karakteristikom partnera. Sve što je rečeno za alkohol, takoñe važi i za opojne droge. Ako već volite da se opustite uz dobro vino, potrudite se da ne popijete previše. Premalo sna Ako osećate nedostatak seksualne želje, možda je reč o preranom ustajanju, ili kasnom odlasku na spavanje. Možda patite od nesanice, ili imate neki drugi problem sa spavanjem. Šta god da ometa vaš dobar noćni odmor, takoñe utiče i na libido. Premalo sna prouzrokuje umor, a umor potkopava seksualnu želju. Roditeljstvo Roditeljstvo samo po sebi neće „ubiti" svaku želju za seksom. Ali, ponekad je teško biti intiman i pronaći vreme za seks kada deca „vrebaju" iz svakog ugla. Zato probajte da osigurate vreme samo za vas i partnera, a za decu neka se privremeno pobrinu najbliži ili dadilja. Slika o sebi Teško je da se osećate privlačnim, ako patite od nedostatka samopouzdanja zbog neatraktivnog izgleda, bilo to realno stanje stvari ili ne.
Dok mnoge žene čekaju tridesete, pa i četrdesete godine da postanu majke, sve su raspoloženije da se upuste u različite seksualne aktivnosti kako bi kapitalizovale preostale godine do eventualnog materinstva. Ovakva „reproduktivna zadrška“ omogućava im „ljubav za jednu noć“, takozvani „seks na brzaka“ i čitav niz „najrazličitijih avaturističkog ponašanja u spavaćoj sobi“ - otkrili su psiholozi sa Univerziteta američke države Teksas u Ostinu. U izveštaju objavljenom u stručnom časopisu „Ličnost i individualne razlike“, doktoranti psihologije ovog univerziteta i profesor Dejvid Buš, ustanovili su da žene starosti izmeñu 27 i 45 godina imaju povišen nivo
seksualnog uzbuñenja kao odgovor na lagano smanjivanje plodnosti. Suprotno svim njihovim očekivanjima i predviñanjima, istraživači su zapazili da kad god su uporeñivali visoko sa nisko plodnim ženama koje su u stalnim vezama, žene iz starije i manje plodne starosne grupe nisu više od žena iz druge dve grupe maštale o nekom drugom muškarcu koji bi „zamenio“ postojećeg partnera u romansi. Prema izveštaju za 2010. godinu, koji je objavio Pju Penj istraživački centar društvenih i demografskih trendova, majke prvorotke svih rasa i etničkih grupa sada su starije nego što su bile njihove ispisnice pre 20 godina. U isto vreme 14 odsto poroñaja u 2008. godini zabeleženo je kod žena od 35 godina i starijih a 10 odsto su bile majke mlañe od 20 godina.
- Naša otkrića nagoveštavaju da žene 30-ih godina ne moraju obavezno biti „lude za bebama“, ili da žive opterećene mislima kada su dostigle vrhunac svoje seksualnosti i plodnosti - izjavila je Džudit Iston. - Nema ničeg posebnog za žene u 30-im godinama, ali je činjenica da se takvo ponašanje manifestuje kod žena sa opadajućom plodnošću. - Možda je teže zatrudneti kad se proslavi 35. roñendan ali naše istraživanje je dokazalo da će psihologija nastaviti žene da motiviše da pokušavaju da ostvare materinstvo sve dok ne zañu u menopauzu - ocenila je Kari Gec. Istraživanje američkih psihologa, sa evolucione tačke gledišta posmatrano, prvi put je ukazalo na promene u reproduktivnom ponašanju žene u toku života. Ove razlike istraživači pripisuju uroñenom psihološkom mehanizmu ukorenjenom u sposobnosti adaptacije nakon milenijuma evolucije čoveka.
Istraživanje Univerziteta u Kaliforniji još jednom pokazalo koliko je smeh koristan ganizam, Berk je grupi od 14 dobrovoljaca prikazao dvadesetominutni kolaž najkomičnijih scena iz nekoliko rijaliti programa na televiziji. Pri tom je izmerio njihov krvni pritisak i nivo holesterola pre i posle gledanja komičnih scena. Rezultati koje je predstavio na godišnjoj konferenciji Asocijacije američkih psihologa u San Francisku trebalo bi da donesu smeh svim poklonicima parole "lako ćemo". Jer, za vreme "vežbe kikotanja", kod svih učesnika testa padao je sistolni krvni pritisak, a nivo holesterola se snižavao. Bez muke nema nauke, ili bez bola nema pobede, nema uspeha - česte su mantre koje se koriste da bi se ljudi motivisali na rad i napore u obrazovanju ili u teretanama. Ali, da li doza veselog zadirkivanja ili smeha može biti korisna da se teškoće i napori lakše savladaju? Li Berk, profesor psihologije na Univerzitetu Loma Linda u Kaliforniji, tvrdi da može. Da bi otkrio zdravstvene koristi smeha na ljudski or-
Direktno poreñenje sa koristima od vežbanja je teško, ali Berk procenjuje da su psihološke koristi smeha ravne onima koje se dobiju prilikom 20-minutnog umerenog opuštanja. To nije sve: smeh takoñe može da pomogne u borbi protiv infekcije. Neka istraživanja otkrila su da smeh poboljšava delovanje imunog sistema tako što povećava proizvodnju antitela i aktivira ćelije koje predstavljaju prirodni branu.
vljaju. Zahvaljujući tome mogu da se otklone posledice nesreća i alkoholizma. Primera radi, ljudi koji su usled nesreće „zaboravili“ da hodaju, treningom odgovarajućih moždanih ćelija mogu da se regenerišu, odnosno da ponovo nauče da hodaju.
U toku života ljudski mozak nauči neverovatno mnogo. Ali, šta zapravo znamo o ovom organu? Da li ste se ikada zapitali koliko je težak i iz čega se sastoji? Evo nekoliko zanimljivih činjenica. Naziv sive ćelije potiče otuda što nervne ćelije (neuroni) u mozgu posive nakon čovekove smrti. To je i razlog što oni koji su u prilici da zavire u unutrašnjost lobanje, to u većini slučajeva učine tek kada mozak posivi. Dok smo živi, naši neuroni su ružičaste boje. Prosečna težina mozga žene je oko 1.245 grama, a muškarca 1.375 grama. Razlika potiče otuda što su žene uglavnom sitnije od muškaraca, pa samim tim imaju i manju glavu. Naučnici za sada nisu našli vezu izmeñu težine i veličine mozga i mogućeg učinka na inteligenciju čoveka. Iako ljudski mozak čini svega 2 do 3 odsto ukupne težine tela, on koristi čak 20 odsto kiseonika koji je potreban čitavom telu i 15 odsto učinka našeg srca. Mislite da je mozak preveliki troškadžija? Zapitajte se onda šta bi bilo kada bi naš mozak posle buñenja još sporije funkcionisao nego sada. Mozak se uglavnom sastoji od nervnih ćelija (neurona), koje okružuju glijalne ćelije koje štite neurone poput neke vrste oklopa. Osim toga, mozak se sastoji i od mnoštva masnih ćelija, i, pre svega, vode. Sve ćelije u našem mozgu, izuzev onih koje su nadležne za vid, miris, ukus i čuvanje uspomena, mogu da se obna-
Možda zvuči neverovatno, ali ljudski mozak je neosetljiv na bol. Receptori za bol su rasporeñeni na drugim mestima u glavi tako da imamo utisak da je mozak taj koji nam stvara bol. Kao i kod svih drugih vrsta bola, zapravo je reč o nervnim impulsima koje receptori prosleñuju mozgu.
Aktivan u svako doba Teorija prema kojoj 90 odsto ljudskog mozga nije iskorišćeno - nije tačna. Činjenica je da u našem mozgu ima veoma malo regiona koje on koristi retko ili ih ne koristi uopšte. Svaki deo mozga zadužen je za nešto drugo i aktivira se u različitim prilikama. Već i kod vizuelnih nadražaja aktiviraju se različiti regioni. Tako se, na primer, ljupke fotografije prerañuju u jednom, a erotične slike u drugom delu mozga. Naučnici su ustanovili da je naš mozak aktivniji noću nego danju, a ovo se naročito odnosi na period sna. Dok se telo regeneriše, mozak radi punom parom. Sve se - slično defragmentaciji kompjutera - dovodi u red i sklad. Zahvaljujući tome narednog dana možemo svežim snagama da krenemo u akciju. Zanimljiv je i podatak da bujna mašta predstavlja znak inteligencije. Naučnici su ustanovili da se visok koeficijent inteligencije manifestuje i u snu. Što više i intenzivnije čovek sanja, to mu je veći IQ. To ne znači da oni koji ne znaju da li sanjaju treba da očajavaju. Mnogi ljudi imaju neku vrstu zaštitnog mehanizma koji doprinosi da zaborave šta su sanjali. Prema tome, budite spokojni: ako se ne sećate snova, ne mora da znači da ne sanjate.
radija, razgovore telefonom, igranje video igrica, surfovanje Internetom i čitanje novina. Došao je do zaključka da je rad mozga veoma naporan, da je mozak odrasle osobe dnevno izložen stotinama hiljada reči i da obradi oko 34 gigabajta informacija. Meñutim, naučnici su zabrinuti, jer smatraju da je naš mozak zatrpan informacijama čiji protok može negativno da utiče čak i na strukturu mozga, prenosi "Dojče vele". Najnovija istraživanja pokazuju da svaka odrasla osoba dnevno čuje ili pročita u proseku po 100.500 reči, pri čemu se pod pojmom dan podrazumeva vreme provedeno u budnom stanju i to van posla, što u stvari znači da je prava brojka daleko veća. Profesor Univerziteta u Kaliforniji Rodžer Bon je tokom istraživanja pokušao da sazna kolika je količina informacija kojoj je čovek svakodnevno izložen, baveći se raznim aktivnostima u kući i van nje. Da bi otkrio razmere informatičke revolucije, Bon je istraživao odlaske u bioskop, slušanje
Jedna od najeminentnijih britanskih naučnica Suzan Grinfild objašnjava da je već nekoliko puta upozoravala da popularne socijalne mreže mogu posebno biti štetne za razvoj mozga kod dece. Ona kaže da one utiču na opažanje, a mladim ljudima pružaju instant zadovoljstvo i čini ih da budu više okrenuti sami sebi. Profesor Bon kaže da učestala upotreba računara nesumnjivo šteti mozgu, kao i da je pažnja podeljena na kraće intervale, što nije dobro, naročito kada želimo da razmišljamo dublje o nekim stvarima.
Najnovije istraživanje je pokazalo da su ljudi sa većim koeficijentom inteligencije aktivniji noću i da kasnije odlaze u krevet, a već nekoliko godina pažnju naučnika zaokuplja sam "tajming" sna, posebno veza izmeñu sna i inteligencije. Satoši Kanazava i njegove kolege sa
Londonske škole ekonomije otkrili su da vreme u koje ljudi odlaze u krevet umnogome zavisi od njihovog koeficijenta inteligencije. Naši preci su bili "dnevni" ljudi, ali je razvoj noćnih aktivnosti doveo do "nove evolutivne preferencije" kojoj su skloniji inteligentniji ljudi i koja svedoči o "višem nivou kognitivne kompleksnosti". Ova studija se kosi sa uvreženim mišljenjem da "svet pripada ranoraniocima", kao i sa dosadašnjim istraživanjima koja su pokazala da su noćobdije uglavnom nepouzdane osobe, emocionalno nestabilne i sklonije depresiji i raznim zavisnostima. Ranije je dokazano da nedostatak sna može da prouzrokuje hipertenziju, gojaznost i generalno da smanji životni vek, dok pospanost, sa druge strane, smanjuje mentalne sposobnosti i često dovodi do saobraćajnih nesreća.
Koliko čovek sam može da se odupre nervozi, besu i emocijama koje vode u bolest. Da bi poboljšao kvalitet života svako sebi može pomoći razmišljanjem. - Ne kažem da će čovek uspeti u potpunosti u tome, jer ima ljudi koji su skloni da besno reaguju, ali će vremenom naučiti da smanji svoju nervozu. Pa onda više neće kada ga, recimo, iznervira šef, besneti dva sata, već će se to postepeno smanjivati. Poznato je da od besa nema ništa, osim što osoba „jede“ svoju utrobu. A svaki minut smanjenog besa biće veliki uspeh. Docent dr Milan Milić Mišljenje i razmišljanje nešto je čime se dičimo. Mnogo promišljamo, stalno smo opterećeni, a na kraju uvek ispadne da ili ne mislimo dovoljno, ili ne radimo to na pravi način! Mnoge stvari, situacije i emocije, koje ga dovode do „ludila“, čovek u životu ne može da promeni. Jednu, meñutim, može. A to je način razmišljanja. Ovim problemom, uz višegodišnje iskustvo, bavio se docent dr Milan Milić, psihijatar i psihoterapeut u svojoj knjizi „2+2=4 - Psihološki vodič za svaki dan“ „Zavet“. - Teško je promeniti razmišljanje i uverenje, ali je, opet, i to moguće - kaže dr Milić, direktor Opšte bolnice u Pančevu.
OD TEORIJE DO SAVETA Da bi čovek znao da pomogne sam sebi mora da ima neku teoretsku podlogu - kaže dr Milan Milić. - Psihološki vodič "2+2=4“, trebalo bi da probudi interesovanja ljudi da se bave sobom. Ljudi su prosto individualni u učenju, pa je nekome dovoljno da daš knjige i da shvati šta treba da nauči, a opet ima i onih na koje deluje samo živa reč.
Prema rečima našeg sagovornika i autora psihološkog vodiča, za koji kaže da je „samo za pametne“, nezadovoljstvo kod ljudi leži u tome što se ne razmišlja, ne postavlja se dovoljno pitanja, ili se oslanja na neke opšte stvari. Svu nervozu čovek sam sebi pravi. Situacija koja osobu iznervira može samo da bude povod, dok je uzrok u samom čoveku. - Neko ili nešto mentalno može da vas ugrozi samo onoliko koliko to sami dozvolite, odnosno do mere koju vi odreñujete - ističe dr Milić. - Za početak je najbitnije da se kada doñe do neke situacije koja može biti povod za nervozu definiše prava emocija koja se iza toga krije. Jer, iza nervoze možemo naći strah, krivicu, bes, očaj, iritiranost... Tek potom se može ići dalje u analizu misli koje stoje u osnovi, te eventualno menjanje istih nabolje. Docent Milić kaže da su različiti problemi zbog kojih se ljudi javljaju psihijatru za stručnu pomoć - od rastanka sa devojkom ili momkom, preko kriza zbog gubitka ili neuspeha, ostajanja bez posla, raznih strahova, pa sve do težih poremećaja. Tu su najpre depresije i neuroze, gde svakako prednjači panični poremećaj sa agorafobijom. *A onda, svaki strah, koji se ne „uzme“ u svoje ruke, lagano izjeda i uništava svog „gospodara“. - Najčešći problem kod paničara jeste taj što oni dožive nekoliko takvih napada, tako da prežive ogroman strah - priča dr Milić. - Mladi
se najviše suočavaju sa ovim problemom, a provokativni faktori mogu biti različiti: psihoaktivne supstance, najčešće marihuane, neprijatno iskustvo, kada je telo van njihove kontrole, razni stresovi, mentalni i fizički, ali i takozvani ničim izazvani, bez vidljivog povoda nastali strahovi. Kada se strah jednom javi, ljudi „osluškuju“, iščekuju ponovni napad, time ga praktično prizivaju, da bi to registrovali kao uznemirenost, plaše se da će „poludeti“, „umreti“, svaki put kada se to ponovi samo sebi još više „pumpaju“ taj strah do nivoa panike. OSEĆAJ MANJE VREDNOSTI Pacijenti jako teško doživljavaju to što imaju problem sa strahom. Psihijatar Milić kaže da najčešće misle da je to nešto što su oni izmislili, jer su slabići. - Ovakve osobe se osećaju manje vrednim, naročito muškarci, s obzirom na kult snage i stamenitosti koji ovde vlada. I tu odmah imate problem u paketu, strah i doživljaj sopstvene vrednosti. Takvi poremećaji se relativno uspešno tretiraju, zalečivi su. Sam pacijent mora da uloži napor, a psihoterapeut je tu da ga usmeri kako da se najbrže oslobodi straha.
*A kako su u strahu „velike“ oči, problem je kako pobediti tako krupnu stvar. - Kod ovakvih stvari najbitnije je menjati mišljenje i suočiti se sa samim strahom - nastavlja psihijatar Milić. - Ne treba pred njime zatvarati oči, već ići ispred njega. Zbog toga je potrebno da čovek bude na tom mestu, za njega najgorem na svetu. To je i najteža metoda, ali u jednom danu tako može da se oslobodi 98 odsto straha. Nažalost, za tu metodu „preplavljivanja“ retko, gotovo nikad nema dobrovoljaca. Problem je taj što niko ne sme do kraja da se suoči sa svojim strahom, a on najviše raste kada mu okrenete leña. Većina ljudi se u tretmanu odlučuje za varijantu progresivne desenzitizacije, odnosno postepenog suočavanja. *Da bi se poboljšao kvalitet života, doc. dr Milić savetuje da svako sam sebi pomogne svojim razmišljanjem. To znači da treba da bude iskren prema sebi i svetu. - Niko ne zna istinu i nema realnu sliku o sebi dodaje doc. dr Milić. - Ponekad je, recimo, dovoljno priznati da nismo dovoljno hrabri za neke stvari, jer ako se lažemo da jesmo, takvo opterećenje je dobra osnova za pojavu mentalnih problema. Jednostavno, treba da se bavimo sobom, da vidimo koje su nam slabosti, snage, a ne da stvaramo fikcije.
ARS MEDICA
ju stvara umor. To se dešava zbog smanjenog protoka glukoze do mozga, što dovodi do smanjenja mentalnih performansi. Meñu naučnicima, meñutim, još uvek traju rasprave o štetnosti kafe. Dok jedna grupa smatra da umereno konzumiranje od 2 do 3 šoljice nije opasno, drugi misle da to stvara brojne poremećaje.
Milioni Ljudi širom sveta imaju jedinstveni ritual: čim otvore oči, odšetaju do kuhinje i kuvaju prvu jutarnju kafu. Uz nju se bude, ona ih osvežava i daje im dodatnu energiju. Kad stignu na posao popiju još jednu, posle pauze još jednu, pa posle posla... Kafa se, jednostavno, pije uvek i u svakoj prilici. Uobičajeni poziv na druženje glasi „doñi na kafu" ili „hajdemo na kafu". Ovoliku popularnost ovaj napitak je stekao zahvaljujući kofeinu, sastojku koji je prema hemijskoj kvalifikaciji „manje otrovna biljna droga". Kao stimulans, kofein deluje brzo. Samo 15 minuta posle unošenja u organizam, on dospeva u krv i ubrzava rad srca, disanje, lučenje urina i želudačne kiseline, ali i potrošnju kalorija. Zbog toga se kofein nalazi na spisku zabranjenih supstanci Olimpijskog komiteta, pa profesionalni sportisti ne smeju da popiju ni jedan gutljaj kafe pred takmičenje. Ako bi se odjednom unela u organizarn, količina od 10 grama kofeina mogla bi da ubije! Ne brinite, u jednoj šolji kafe ima od 80 do 120 miligrama kofeina, tako da je za smrtonosnu dozu potrebno mnogo šoljica kafe. Ako pijete kafu ostaćete budni. Još jedna velika zabluda: kofein „napaja" mozak, maskira umor, ali ga zapravo ne otklanja. Naučno je dokazano da umanjuje sposobnosti nervnog sistema. Pored toga, kofein stimuliše, ali na kra-
Na Kolumbija univerzitetu u Njujorku utvrñeno je da dnevna doza od preko 20 miligrama kofeina doprinosi oštećenju pojedinih organa. Pri prženju kafe na 250 do 300 stepeni dolazi do razgradnje ugljenikovih jedinjenja kada se stvaraju kancerogeni produkti. Meñu strastvenim potrošačima kafe, kao što su na primer Šveñani, registrovan je visok procenat raka prostate, mokraćne bešike, pankreasa... Dobro je piti kafu kod niskog krvnog pritiska još jedno pogrešno uverenje. Ona ga samo privremeno podiže, ali istovremeno stimuliše bubrege na povećanu filtraciju krvi i izlučivanje urina, pa dolazi do naglog pada pritiska. Osnovni efekat kafe je da stimuliše nadbubrežnu žlezdu na povećano lučenje hormona stresa (adrenalin i noradrenalin). Svaki put kada se poveća nivo hormona stresa dolazi do povećanja šećera i masnoća u krvi, pa se u našim krvnim sudovima stvara pravi haos. Da li ste znali da se kafa ne preporučuje obolelima od glaukoma, jer štetno deluje na mehanizam regulisanja povišenog očnog pritiska? „Crni napitak" se ne preporučuje ni dijabetičarima, ni ljudima sa povećanim masnoćama u krvi. „Zapravo, kafa poništava efekat lečenja šećerne bolesti. Naime, ceo tretman kod obolelih od dijabetesa usmeren je na sniženje nivoa šećera u krvi, a svaka šoljica kafe, preko osloboñenih hormona stresa, dovodi do povećanja šećera u krvi. Osim toga, postoje podaci da kafa deluje izuzetno podmuklo na pojavu promena u samom srcu, strukturi srčanog mi-
šića. Pojava srčanih oboljenja meñu ozbiljnim uživaocima kafe mnogo je češća u poreñenju sa onima koji kafu ne piju. Da ne bude zabune, kofein se ne nalazi samo u kafi, već i u crnom i zelenom čaju, koka-koli i takozvanim energetskim napicima. Dokazana neželjena dejstva su sledeća: Infarkt miokarda Prema analizi Harvardskog univerziteta, rizik se povećava kod osoba koje uživaju u ovom napitku. Aritmija Kafa može da prouzrokuje promene srčanog ritma. Pojava čvorića u dojci Statistički nije dokazana veza izmedu raka dojke i konzumiranja kafe. Primećeno je, meñutim, da se kod žena sa problemom fibrocistične displazije smanjuju postojeći čvorovi, kada prestanu sa konzumiranjem kafe. Osteoporoza Kafa podstiče izbacivanje kalcijuma kroz mokraću. lako umereno konzumiranje dovodi do neznatnog izbacivanja kalcijuma, ono ipak pogoduje osteoporozi. Holesterol Na osnovu studije koja je sprovedena na univerzitetu Južna Kalifornija, konzumiranje povećanih količina nefiltrirane kafe dovodi do povećanja nivoa holesterola u krvi do 20 ml na100 ml. Arterijska hipertenzija Kada osoba prestane sa konzumiranjem kafe, dolazi do pada krvnog pritiska. Slično se dešava i kod konzumiranja kafe bez kofeina, samo u manjem stepenu. Stomačna kiselina
Kafa stimuliše stvaranje stomačne kiseline, podstičući pojavu gorušice, što je i eksperimentalno dokazano u bolnici „Bogenhaus" u Minhenu. Rak mokraćnog mehura Ako se pije sa alkoholom, kafa znatno uvećava rizik nastanka kancera. Nedavno su britanski naučnici utvrdili da svakodnevno konzumiranje kofeina u kafi, čaju ili bezalkoholnim pićima, kod nekih osoba koje boluju od dijabetesa tipa 2 može da poveća nivo šećera u krvi. Bezazlene nisu ni tablete protiv glavobolje koje često sadrže kofein. One takoñe predstavljaju opasnost za povećanje nivoa šećera u krvi kod dijabetičara. Naučnici pretpostavljaju da kofein ometa proces kojim se glukoza iz krvi premešta u mišiće i u druge ćelije u telu. Kofein može da poveća i i proizvodnju adrenalina, što je takoñe okidač za povećanje nivoa šećera u krvi. Kofein i rak kože Istraživači sa univerziteta „Ratgers" iz Nju Džerzija, SAD, otkrili su da upotreba losiona koji sadrži kofein ili sličan sastojak koga ima u zelenom čaju, smanjuje rizik od pojave raka kože za više od 50%. Oni su 20 dana izlagali 90 laboratorijskih miševa prekomernom uticaju UV zraka, dva puta dnevno. Zatim su miševe podelili u tri grupe: prvoj je na kožu nanošen rastvor koji sadrži kofein, drugoj rastvor sa sastojkom iz zelenog čaja, a treću nisu lečili. Svi miševi su dobili rak kože, ali se broj obolelih u prvoj grupi smanjio za 72%, a u drugoj za 66%. "Za razliku od krema za sunčanje sa zaštitnim faktorom koje štite kožu tako što upijaju UV zrake, kofein deluje direktno na ćelije. Na osnovu prvih rezultata možemo da kažemo da blokira genetske promene u ćelijama. Izgleda da deluje selektivno, samo na obolele ćelije, ne i na zdrave", objašnjava prof. dr Alan Konej,
šef istraživačkog tima. Očekuje se potvrda ovog otkrića u kliničkim uslovima.
mentalnog poremećaja. Tome u prilog ide podatak da tri odsto ljudi redovno u glavi "čuje zvukove".
Kofein izaziva halucinacije Ljudi koji piju previše kafe mogli bi početi da priviñaju duhove, a kroz glavu bi im mogli prolaziti "čudni zvukovi", zaključak je britanskih istraživača koji tvrde da su ljudi koji piju više od sedam šolja instant kafe dnevno izloženi opasnosti od halucinacija. U istraživanju je učestvovalo 200 studenata, a naučnici dodaju da kafa nije jedini uzrok halucinacija kod ljudi, ali, isto tako, nisu ni znak
Ovo je prvi korak u istraživanju i utvrñivanju činilaca koji uzrokuju halucinacije. Neki smatraju da su one uzrokovane traumama iz detinjstva. Kada je osoba pod stresom, telo otpušta hormon kortizol, a on se proizvodi u mnogo većim količinama nakon konzumiranja kofeina. Višak kortizola u telu može prouzrokovati halucinacije. Naučnici preporučuju što manji unos kofeina ljudima koji su pod stalnim uticajem stresa.
Istraživanja pokazuju da dehidracija utiče na veličinu mozga, ali i na njegovo normalno funkcionisanje. Stručnjaci tvrde da samo 90 minuta normalnog znojenja može da smanji mozak kao jedna godina starenja ako se ne konzumira dovoljno vode. Bez dovoljne vode siva materija u mozgu prisiljena je da radi više kako bi obradila čak i neke jednostavne informacija. Nedostatak dovoljne količine vode tokom nekoliko nedelja ostavlja ozbiljne tragove na mozgu. Ipak, ne treba paničiti. Stručnjaci kažu da je dovoljno da popijete čašu vode koja mozak brzo vraća u normalno stanje. To ne znači da često trebate da ga častite dehidracijom, jer će to uticati na funkcionisanje mozga.
Siva materija u mozgu smanjuje se ako ljudi ne piju dovoljno vode, što dovodi do otežanog razmišljanja, upozoravaju naučnici.
"Uočili smo da je voda veoma važna za mozak jer smo videli da se siva materija smanjuje ako nema dovoljno tečnosti. Zato je voda neophodna za normalno funkcionisanje mozga, pogotovo ako ste student ili učenik", istakao je Metju Kempton koji je analizirao istraživanja.
Voda pokreće sve metaboličke procese u organizmu, obezbeñuje rad bubrega, eliminiše toksine, poboljšava varenje, održava telesnu temperaturu i termoregulaciju organizma vode gasi večernju glad u skoro sto posto slučajeva.
Opšte je poznato blagotvorno dejstvo vode na ljudski organizam i zdravlje. Čak 70% našeg tela sastoji se od ove dragocene tečnosti, pa je pravilan i odvoljan unos preduslov za pravilno funkcionisanje organizma i telesnih funkcija, što je još izraženije leti, na visokim temperaturama. Vodu, kažu stručnjaci, treba piti i pre nego što osetimo žeñ, jer čak i lakša dehidarcija usporava organizam za čak 3%. Žeñ je za zdrave osobe signal da organizmu fali tečnosti, a od toga koliko je unosimo zavise mnogi fiziološki mehanizmi koji vodu rasporeñuju u telu. Voda pokreće sve metaboličke procese u organizmu, obezbeñuje rad bubrega, eliminiše toksine, poboljšava proces varenja, apsorbuje korisne materije iz hrane, održava telesnu temperaturu i termoregulaciju organizma. Ukoliko ne pijemo dovoljno vode, istraživanja pokazuju da nam se smanjuje količina sive materije u mozgu, što dovodi do otežanog razmišljanja i loše koncentracije. Dehidracija utiče i na veličinu mozga, pa tako samo 90 minuta normlanog znojenja smanjuje mozak kao jedna godina starenja. A samo jedna čaša vode vraća ga u “normalno” stanje. Istraživanja pokazuju da vodu ne može da zameni nijedna druga vrsta tečnosti. Osobe koje piju voćne napitke, naročito gazirana pića i zaslañene sokove mogu biti hronično dehidrirani, čak i ako unose po nekoliko litara te tečnosti dnevno. Ljudi koji ne unose dovoljnu količinu vode uglavnom su gojazni, jer mehanizam zadužen za žeñ vremenom slabi, pa se ta potreba manifestuje kao glad. Samo jedna čaša
Nedostatak vode uzrokuje umor, vrtoglavice, glavobolje, a redovno uzimanje adkevatne količine vode smanjuje migrenu u čak 80% slučajeva. Ukoliko nam se nivo vode u organizmu smanji za samo 2%, može se dogoditi da smo rasejani, ne možemo da pamtimo, imamo teškoće sa osnovnim matematičkim operacijama i probleme prilikom čitanja sa paipra ili kompjuterskog ekrana. Pet čaša vode dnevno smanjuju šansu da obolite od raka debelog creva za čak 45%, raka dojke za čak 79%, kancera mokraćne bešike za 50%, ali je u letnjim mesecima šest do osam čaša vode dnevno minimum. Deca do desete godine trebalo bi da piju litar vode dnevno, a ukoliko pijete flaširanu vodu vodite računa o sastavu minerala i nije loše da povremeno promenite proizvoñača, kao i da ponekad popijete i poneku čašu vode iz česme.
Gazirana pića sa visokom koncentracijom šećera mogu da utiču na kožu, mišiće, zdravlje zuba, stvaraju osećaj zavisnosti, a konzumiranje u dužem vremenskom periodu može da dovede i do oštećenja srca i bubrega, otkrili su stručnjaci. Neki gazirani proizvodi sadrže i do osam kašičica šećera po litru, meñutim, jednostavni šećeri kao što su saharoza i glukoza se brzo potroše u telu, usled čega dolazi do pada energije, a to može da navede ljude na utisak da je efekat izbledeo i da im je potreban još jedan takav napitak.
Čak i sam šećer može da izazove zavisnost. Visoke doze šećera u ishrani pacova izazvale su promene u mozgu slične onima koje proizvode kokain, morfijum i nikotin. Bart Houbel, neurolog sa Univerziteta Prinston u SAD, kaže da gazirana pića kao „koka-kola“ sadrže i visok nivo kofeina - svaka limenka sadrži 34,5 mg, što je ekvivalent za pola šolje instant kafe. Na ovaj način se stvara zavisnost, a kod ljudi se čak mogu javljati i simptomi karakteristični za prekid uzimanja droge.
Američki naučnici utvrdili su da je dugovečnost programirana
na predodreñenost da se doživi duboka starost. Najveće iznenañenje je izazvala činjenica da ljudi predodreñeni za veoma dug život imaju i mnoge od gena koji ukazuju na bolesti iste kao i kod drugih ljudi, ali srećan sklop drugih gena uspeva da te bolesti neutrališe, ili bar odloži. Jedan od rukovodilaca istraživanja, dr Tomas Perlz, ističe da se većina neupućenih pita čemu uopšte živeti tako dugo, smatrajući da stogodišnjaci pate od svih mogućih bolesti vezanih za starost, da su invalidi i da sigurno boluju od Alchajmera. Istraživanje njegovog tima je, meñutim, pokazalo da 90 odsto dugovečnih u proseku ne pati ni od kakvog invaliditeta do 93. godine. Bostonski stručnjaci naglašavaju da posedovanje „srećnog“ sklopa gena ne bi trebalo da znači da takve osobe mogu da piju alkohol do mile volje, puše ili se prejedaju. Svetske statistike pokazuju da jedna od 6.000 osoba doživi 100. roñendan, a tek jedna od sedam miliona 110.
Ruski naučnik Vladimir Skulačov, profesor instituta za fizičko-hemijsku biologiju univerziteta "Lomonosov" usavršio je antioksidans koji usporava starenje i dosad su se hiljade dobrovoljaca prijavile da uzmu učešće u kliničkim ispitivanjima koja je on nedavno pokrenuo.
Ameručki stručnjaci s Bostonskog univerziteta utvrdili su mape gena koji ukazuju, s većom tačnošću nego ikad, na verovatnoću da neko doživi sto i više godina, čak i ako drugi geni istih osoba mogu da se dovedu u vezu sa različitim oboljenjima. Ovo otkriće dovodi u sumnju preciznost genskog testa za utvrñivanje rizika od Alchajmerove bolesti, koji se trenutno nudi na tržištu SAD. Proučavajući genetski kod više od hiljadu ljudi koji su doživeli stotu i poredeći ga sa genetskom mapom 1.200 drugih osoba, istraživači iz Bostona su utvrdili 19 sklopova oko 150 gena koji, sa 77 odsto preciznosti, ukazuju
Tokom istraživanja koje je trajalo četiri decenije, ovaj naučnik je proučavao proces starenja i zaključio da se kiseonik u ljudskom organizmu u 99 odsto slučajeva transformiše u neškodljivu vodu, a u jedan odsto u toksični superoksid.
Upravo za borbu sa ovim superoksidom Skulačov je usavršio "podmlañujući" antioksidans. Ogledni testovi sprovedeni na laboratorijskim miševima su pokazali da su jedinke koje su tretirane preparatom bile energičnije od svojih umirućih vršnjaka. Posle testa na miševima, ruski biohemičar je i na sebi primenio ovaj u svetu jedinstven preparat, u vidu kapi za oči. Za samo šest meseci korišćenja ovih kapi, on je uspeo da eliminiše katraktu, što su potvrdili i lekari.
znanja o ovoj supstanci koja se stvara u ljudskom organizmu. Većina zna da se radi o antioksidansu koji organizam štiti od slobodnih radikala, odnosno pokušava da ga sačuva od bolesti. Farmaceuti, naravno, insistiraju i na njegovoj sposobnosti da preko kozmetičkih preparata usporava proces starenja kože i organizma.
Skulačov očekuje da će nakon dvogodišnjih laboratorijskih ispitivanja, tokom kojih će se eliminisati neželjeni efekti, moći da pokrene komercijalnu proizvodnju preparata "Makropulos". "Očekujemo da ćemo na kraju uspeti da ubedimo ljude da jedna takva tableta otklanja mnoštvo problema koji dolaze sa godinama. Ona pomaže kod starenja kao takvog. Ukoliko zvanični organi prihvate ovu logiku, moguće je da će početi prodaja leka protiv starenja", očekuje Skulačov. Komentarišući izum ruskog naučnika, profesor Univerziteta "Rokfeler" i dobitnik Nobelove nagrade Ginter Blobel je rekao da su rezultati sasvim realni, jer je dokazana ogromna štetnost procesa oksidacije, ali "mi nemamo takav antioksidans koji je dobio Skulačov, kome sa punim pravom pripada termin bioenergetika". Bobel smatra da je profesor Skulačov nesumnjivo najbolji svetski biohemičar i bioenergetičar.
Ubihinon štiti ćelijsku membranu od oštećenja izazvanih delovanjem slobodnih radikala, sprečava oštećenje proteina i DNK, prenosi elektrone neophodne za stvaranje energije u ćelijama Malo je onih koji nisu čuli za koenzim Q10. Takoñe je mali broj onih koji istinski znaju i razumeju šta koenzim Q10 suštinski znači. Gotovo po automatizmu, usvojena su izvesna sa-
*Da li je baš sve tako, kako koenzim Q10 deluje i koliko je značajan, objašnjava doc. dr Ana Savić Radojević iz Instituta za medicinsku i kliničku biohemiju Medicinskog fakulteta u Beogradu. - Ubihinon, kako je pravi naziv koenzima Q10, može da deluje kao antioksidans koji štiti ćelijske membrane od oštećenja izazvanog slobodnim radikalima. Za ubihinon je karakteristično da predstavlja jedini antioksidans rastvorljiv u lipidima (masti), a da se sintetiše, odnosno stvara u organizmu. Osim što štiti lipide ćelijske membrane, koenzim Q10 sprečava i oksidativno oštećenje proteina i DNK. Takoñe, prenosi i elektrone u reakcijama neophodnim za stvaranje energije u ćelijama, u obliku adenozin trifosfata, metaforično rečeno pogonskog goriva, bez kojeg ćelije ne bi mogle da funkcionišu. *Da li je to glavna uloga koenzima Q10? - Osim što je snažan antioksidans, koenzim Q10 ima veoma značajnu ulogu u ćelijskoj bioenergetici, koja je važna za njen život i opsta-
nak. U ćelijama se nalazi u mitohondrijama (ćelijske organele koje predstavljaju centralno mesto metabolizma ćelije), mada je njegovo prisustvo dokazano i u drugim delovima ćelije. Uključen je i u regeneraciju drugih lipofilnih antioksidansa, kao što je alfa-tokoferol, odnosno vitamin E. Istraživanja su pokazala da koenzim Q10, u velikoj meri iz krvi preuzimaju sva tkiva, a naročito mitohondrije srca i mozga. S druge strane, njegova smanjena koncentracija uočena je baš kod kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa i neurodegenerativnih oboljenja.
- Smanjenje koncentracije i nedostatak koenzima Q10 može da nastane i kao neželjeni efekat uzimanja nekih lekova, kao što su, primera radi, statini. Statini se koriste u terapiji hiperholesterolemije, koronarne bolesti i kod sprečavanja nastanka moždanog udara, odnosno šloga. Njihova uloga je da spreče povećano stvaranje holesterola, ali se istovremeno dešava da statini inhibiraju, odnosno koče i sintezu koenzima Q10.
*Da li koenzim Q10 može da se nadoknadi?
U kozmetičkom smislu koenzim Q10 našao je široku primenu. Smatra se da tokom godina na kožu deluju brojni unutrašnji i spoljašnji nepovoljni faktori, koji dovode do njenog starenja.
- Zbog svoje lipofilnosti (rastvorljivost u mastima) i velike molekulske mase, apsorpcija koenzima Q10 unetog hranom spora je i ograničena. S druge strane, komercijalni preparati su zbog veće rastvorljivosti pogodniji. Na taj način ga je i moguće nadoknaditi. Preparati pokazuju veliku efikasnost i toleranciju i uzimaju se oralno, u dnevnim dozama od 200 do 3000 miligrama, zavisno od stručne preporuke. Jedini neželjeni efekti koji se mogu javiti su glavobolja i blagi gastrointestinalni simptomi prolaznog karaktera u vidu muke, gañenja, povraćanja, dijareje. *Gde je njegova primena najefikasnija? - Kardiovaskularne bolesti su glavno polje istraživanja za primenu koenzima Q10. Poslednja saznanja pokazuju da je njegova uloga izuzetno važna u poboljšanju endotela koji oblaže unutrašnjost krvnog suda i sprečava da štetni agensi prodiru u zid krvnog suda. Poremećaj endotelne funkcije predstavlja rani dogañaj u razvoju kardiovaskularnih bolesti, koje počinju sa aterosklerozom. Koenzim Q10 sprečava i oštećenje neurona koje može biti uzrokovano ishemijom (neishranjenost), aterosklerozom i toksičnim oštećenjem. Više studija pokazalo je da su upravo oštećenja neurona razlog za nastajanje neurodegenerativnih bolesti kao što je Parkinsonova i Hantigtonova bolest. U Krvi obolelog od Parkinsonove bolesti je i uočeno smanjenje koncentracije koenzima Q10. *Da li nešto posebno dovodi do smanjenja ovog koenzima?
Protiv bora i starenja
Naučnici smatraju da u organizmu dolazi do značajnog pada antioksidansne odbrane zbog smanjenja koncentracije raznih antioksidanasa. Iz tog razloga odreñeni broj kozmetičkih preparata sadrži kombinaciju raznih antioksidanasa, kao što su vitamini E, C i koenzim Q10. Za njih se veruje da štite ćelijske membrane od oštećenja izazvanih slobodnim radikalima, zbog čega i nastaje „antiageing” efekat. Ali, s obzirom na to da su ovi preparati na tržištu prisutni relativno kratko, rano je da se govori o njihovom uspešnom delovanju.
Za bolji rad srca Koenzim Q10, kao dodatak ishrani, poboljšava rad srca kod pacijenata sa kardiovaskularnim oboljenjima, tvrdi italijanski stručnjak dr Romualdo Belardineli, čiji je tim sproveo istraživanja na grupi od 23 ispitanika srednjih godina. Svi oni su imali srčane tegobe, a stanje im se vidljivo popravilo posle četiri nedelje uzimanja preparata pet puta sedmično, i laganog vežbanja. Krvna slika im se, takoñe, u dobroj meri poboljšala, a posebno HDL, odnosno dobar holesterol. Osim toga, mogli su i duže da se bave fizičkim aktivnostima. Naučnici nemaju precizan odgovor o načinu delovanja koenzima na poboljšanje rada srca, ali ističu da je bogat antioksidansima, i da ne ostavlja neželjene efekte na drugim organima.
Da li pušači imitiraju roditelje ili zavise od nikotina. Već godinama poznato da je nikotin zavisnička droga. čka droga kao i heroin i kokain, nešto čega većina javnosti možda nije svesna. Doktorka Nensi Rigoti upozorava: „Oni misle da nikotin ne izaziva rak što nije tačno. Postoji dosta nesporazuma oko toga“. Istraživači su nedavno doveli u vezu deo moždanih receptora sa zavisnošću od nikotina. Oni su ustanovili da jedno uvlačenje dima cigareta dostavlja nikotin u mozak tokom pet otkucaja srca. A kad jednom dospe u mozak, nikotin menja hemijski sastav ćelija. Što više čovek puši, više nikotina je potrebno mozgu. Istraživači pokušavaju da nañu odgovor na misteriju zašto ljudi puše, da li su genetski predodreñeni, da li imitiraju ponašanje svojih roditelja, ili zbog zavisničke snage nikotina. Nikotin je visoko zavisnička supstanca koja se nalazi u cigaretama i sve više u drugim proizvodima - nikotinskim flasterima i žvakama, nikotinskim napicima pa čak i u nikotinskim gelovima. Bil Vejlen se nalazi na čelu kompanije koja pravi te proizvode kao pomoć pušačima da se lakše i bez apstinencijalne krize što brže oslobode zavisnosti od nikotina. „Naši proizvodi trebalo bi da sadrže sve bioaktivne hemijske elemente iz duvana, sadrže sve sastojke koje su pušači navikli da dobijaju i dostavi ih u formi gela ili melema“ - tvrdi Vejlen. Meñutim, stručnjaci tvrde da su ove novotarije samo „zamena za duvanski dim jer u organizam korisnika unosi nikotin - u drugačijoj formi“. Gel u čijem sastavu se nalazi nikotin prodat je u 40 zemalja. Gel ili ostali proizvodi sa nikotinom mogli bi da pomognu pušačima da prestanu da puše ili da zadovolje svoju potrebu za nikotinom na mestima gde pušenje nije dozvoljeno. Meñutim, kritičari kažu da ovi proizvodi takoñe mogu da stvore zavisnost od nikotina kod nepušača ili ih ohrabre da uzimaju duvanske proizvode za žvakanje. Naučnicima je već godinama poznato da je nikotin isto tako zavisni-
Naučnici sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Djuk u SAD proučavali su efekte nikotina na pacove koji su bili izloženi drogi još u materici. Ti pacovi razvili su snažniju zavisnost kasnije, u odnosu na pacove koji su je stvorili bez izlaganja nikotinu. Istraživači su zatim povukli nikotin. Kada su im ponovo dali nikotin, izloženi pacovi uzeli su dvostruko više nikotina od pacova koji nisu prethodno bili izloženi toj supstanci. Istraživači kažu da će rezultati istraživanja posebno biti značajni za trudnice. Potomci žena koje su pušile dok su bile u drugom stanju, ili uzimale nikotin u nekom drugom obliku, mogli bi da imaju veće šanse da postanu zavisni od droge. Vodeći naučnici takoñe kažu da studija može da ukaže na potrebu za efektivnijim oblicima tretmana za pušače koji se trude da se oslobode te navike - ukoliko su njihove majke takoñe bile pušači.
Lepša strana nikotina Svaka paklica cigareta poručuje surovu istinu o štetnosti duvana, ali ne i da je zbog zabrane pušenja širom sveta zabeležen novi trend - po-
većava se broj brakova, prijateljstava i prisnijih odnosa ljudi sateranih u prostorije za pušače.
Stari beogradski šmekeri decenijama su gradili boemski imidž uz jaku kafansku kondiciju i neizostavnu cigaretu u ruci. Zbog toga su pre nekoliko godina, kada se u srpskoj javnosti prvi put otvorilo pitanje zabrane pušenja na javnim mestima, redom stajali u odbranu srpske pušačke tradicije. Prednjačio je čuveni novinar, danas pokojni, Bogdan Tirnanić Tirke, pozivajući se na poznatog glumca Pavla Bogatinčevića koji je i "u osmoj deceniji života svakodnevno veslao na Savi, ali je imao i problema zbog pušenja". Pošto se stalno žalio da će ga cigarete ubiti, postavljali su mu pitanje zašto onda puši. - Zato što je to jedino što ovi mangupi na vlasti ne mogu da mi zabrane - odgovarao je veliki glumac. Bogatinčević je preminuo 1994. godine u svojoj 89. godini, ne sanjajući da će „mangupi sa vlasti" i to jednoga dana da zabrane. Zakon o zabrani pušenja je donet pre nekoliko godina, a u iščekivanju novog, još strožeg zakona, koji će pušače potpuno izbaciti iz zatvorenih prostorija (samo što će kod nas još moći da se puši u kafanama), Srbi prolaze kroz dileme koje su prethodnu deceniju mučile ceo zapadni svet. Svaka paklica cigareta nam poručuje da pušenje izaziva rak svih mogućih unutrašnjih organa, da ima negativne posledice po trudnoću... Ali na paklici ne piše da je pušenje na svojevrsan način modelovalo kulturu današanje civilizacije i decenijama oblikovalo životni stil modernih muškaraca i žena. Antipušačka manija koja zahvata zapadni svet došla je do te
granice da se cigarete izbacuju iz kulturnog i društvenog života. Osim što se zabranjuje reklamiranje cigareta, izbacuje se i njihovo prikazivanje u filmovima i na televiziji, a u poslednje vreme je u modi i veliko "prepravljanje istorije". U Americi su izbrisali cigaretu iz ruke čuvenog "Bitlsa" Pola Makartnija na omotu reizdanja albuma "Abbey Road", a Francuzi su uklonili cigarete sa slika Žan Pol Sartra i Alberta Kamija, koje su krasile njihove počasne poštanske marke. Da su pušači pre stotinak godina bili tako "prokazani", pitanje je kako bi izgledala današnja popularna kultura i ko bi, na primer, umesto Hemfrija Bogarta bio kulturna ikona 20. veka. Jer, iako je Bogart umro davne 1957. godine, danas svaki klinac zna da je bio veliki šmeker koji nikada nije vadio cigaru iz usta. Svoj imidž je bazirao na specifičnom načinu pušenja držeči cigaru u ustima izmeñu dva dima. Čak je ovakvo pušenje ušlo u Oksfordski rečnik kao glagol "bogarting". Kada bi novim tehnologijama retuširali stare filmove kao što su Francuzi uradili sa svojim poštanskim markama verovatno bi „Kazablanka" od kultnog filma postao komedija u kojoj glavni glumac radi nešto čudno sa rukama. Ričard Klajn, profesor francuske književnosti i autor knjige „Cigarettes are Sublime", svojevrsne istorije pušenja, za "Kazablanku" je rekao da je to film kome cigarete daju specifičnu maglu i karakter. Klajn je primetio još jedan značajan "doprinos" Bogartovih cigareta; da se nije toliko pušilo u "Kazablanki" Frenklin Ruzvelt se ne bi toliko oduševio filmom 1942. godine i ne bi zakazao sastanak sa Čerčilom i De Golom u Kazblanki početkom 1943. godine, na kom je došlo do preokreta u odnosu Amerike i Francuske. Jer je Amerika tada prestala da održava odnose sa vladom u Višiju i priznala De Golov pokret i ko zna kako bi dalje tekao tok Drugog svetskog rata da se Ruzvelt i De Gol nisu tada sreli u Kazblanki, pitao se Klajn. Klajn je primetio i da je Hitler bio zakleti antipušač i da je zbog toga u to vreme pušenje prihvatano kao svojevrsna patriotska dužnost. Kada je reč o popularnoj kulturi, valjalo bi postaviti pitanje šta bi bilo sa čuvenom scenom iz filma "Niske strasti" u kojoj je Šeron Stoun prekrstila noge, u krupnom planu pokazala svoje meñunožje i postala simbol seksualnosti
tadašnjih tinejdžera. Da podsetimo, ona je izvedena na saslušanje kao osumnjičena za ubistvo, prilikom čega je zapalila cigaretu iako su je upozorili da je to zabranjeno, i u ubitačnom trenutku izgovorila „kultnu" rečenicu: "Šta ćete da uradite, da me uhapsite zbog pušenja?". Pušenje, meñutim, nije samo sastavni deo kulturne baštine ljudske civilizacije. Cigarete jesu dugo ubijale naše unutrašnje organe, ali je uz izuzetno prodoran marketing duvanskih kompanija od cigareta napravljen značajan društveni faktor. Hipotetički gledano, kada niko ne bi pušio, muškarcima širom planete bio bi oduzet značajan adut u osvajanju žena. Godinama su stariji zavodnici učili klince da uvek treba da imaju upaljač sa sobom čak i ako ne puše, jer se nikad ne zna kada će nekoj devojci da zatreba vatra. Dugo je prva upaljena cigareta po pravilu išla posle prvog seksa i za dečake bila ulaznica u svet muškaraca, što je najbolje prikazano u filmu "Bal na vodi", kada ekipa veslača iz Zvezde jedan po jedan otkrivaju čari Rade Švercerke i američkih cigareta. Cigarete su, s druge strane, imale značajan uticaj na "osvajanje slobode" slabijeg pola u borbi za polnu ravnopravnost žena i vremenom postale simbol ženske emancipacije i nezavisnosti. Puritanci su u prvom periodu posle Drugog svetskog rata u Americi smatrali da postoji podsvesna veza izmeñu konzumiranja cigareta i seksualnosti ističući "rigidnost situacije u kojoj žensko stavlja nešto izmeñu usana". Zato je tokom sedamdesetih godina prošlog veka slika žene sa cigaretom predstavljala simbol nezavisnosti i oslobañanje od konzervativnog morala, što je oličeno u reklamnoj kampanji za cigarete "virdžinija slims" sa sloganom "You've come a long way, baby". Poruka je glasila: žena koja puši cigaretu je slobodna žena, ona uživa u njoj nezavisno od muškarca koji želi da joj priñe upaljačem. U Evropi borba protiv pušenja uzima maha u poslednjoj deceniji, dok je u Americi ta borba daleko duže prisutna u životima ljudima, zbog čega je Amerika postala poznata kao zemlja gde je zabranjeno pušenje čak i u svom stanu, jer će komšija da te tuži što ga truješ kroz sistem za ventilaciju. U periodu od 1965. godine do danas u Americi je procenat pušača od čak 45 pao na oko 20 odsto ukupne populacije. A
još je Hana Arent, nemačka teoretičarka politike jevrejskog porekla, svojevremeno napisala da je pušači u redu podsećaju na nemile prizore iz njene mladosti kada su Jevreji mirno ulazili u stočne vagone na putu do gasne komore. Taj osećaj pušači mogu da dožive na svakom aerodromu u Evropi gde su posetioci primorani da traže posebne sobe za pušenje, gde se guraju kao u nekom rezervatu. U tim „pušakčim rezervatima", meñutim, lako je primetiti da su odnosi meñu ljudima nekako prisniji, jer dok širom aerodroma nepušači gledaju svoja posla, pušači ćaskaju u malom prostoru. U Americi postoji fenomen "pušačkog lobija" u velikim korporacijama da se najprisnije veze uspostavljaju upravo u pušačkim sobama, što je iskarikirano u najpopularnijem sitkomu poslednje decenije "Prijatelji", kada jedna od glavnih junakinja namerno počinje da puši jer je videla da koleginice koje odlaze na puš-pauzu sa šeficom bolje prolaze u firmi. Dakle, meñu pušačima koji postaju nova zakonska kategorija stvara se neka nova vrsta solidarnosti i mogućnosti za vezivanje. Zanimljivo da je Irska prva država u Evropi koja je uvela opštu zabranu pušenja, to je podrazumevalo i zabranu u pabovima, što je doživljeno kao veliki udarac za lokalnu kulturu. Prvi efekat bio je pad poseta pabovima, ali na duži rok sociolozi su primetili da je efekat - porast broja sklopljenih brakova. To su objasnili povećanom interakcijom izmeñu pušača koji su od uvoñenja zabrane svedeni na mali prostor. Prostim rečnikom rečeno, prosečan frajer u pušačkoj zoni ima otvoren put ka devojci. I Velika Britanija je 2007. godine usvojila potpunu zabranu pušenja, što je uticalo na zatvaranje velikog broja pabova, posebno niskoprofitnih lokalnih "rupa" za zabavu ljudi iz komšiluka, kojima nije bilo pravo da piju pivo bez cigareta. Ugledni britanski nedeljnik "Ekonomist" zabeležio je da je u prve dve godine postojanja zabrane zatvarano čak 27 pabova nedeljno na Ostrvu. Neki pabovi uspeli su da se prilagode pokušavajući da privuku ljubitelje vina, a gotovo svi pabovi su počeli da služe i hranu (što je do skoro bilo nezamislivo). A promenom karaktera paba promenjen je i "lajfstajl" prosečnog Britanca. Kako je pisao "Ekonomist", do donošenja zabrane pušenja čak 75 odsto Britanaca je posećivalo pabove,
od čega se dve trećine smatraju redovnim gostima. Ovako je novinar "Ekonomista" opisao novonastalu situaciju: "U prosečnom britanskom pabu stolovi su ulepljeni od tek osušenog piva, ukus je takav da pomislite kako pivske slavine nisu nedeljama očišćene, a dok 2007. godine nije uvedena zabrana pušenja prednji deo paba je bazdio na cigarete, a u zadnjem se širio miris toaleta. Otkako više nema cigareta, stolovi su i dalje jednako lepljivi, a ceo pab vonja na toalet." Jedini argument kome "borci za prava pušača" ne mogu da se suprotstave jesu brojni medicinski izveštaji koji dokazuju da je pušenje štetno za zdravlje ne samo onoga ko puši, već i ljudi u njegovoj okolini. I zato zabrane polako osvajaju svet. Grčka je jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je trebalo da uvede zabranu u ugostiteljske objekte od 1. septembra ove godine, ali je to bilo nerealno očekivati u zemlji u kojoj i danas ima 40 odsto pušača. Udruženje ugostitelja je odgovorilo akcijom "pepeljare opet na stolovima", a Grci su nastavili da "purnjaju sve u šesnaest".
Prva zabrana Prva poznata zabrana pušenja uvedena je u Meksiku 1575. godine, a odnosila se na upotrebu duvana unutar crkava u svim španskim kolonijama na Karibima. Potom je i turski sultan Murat Četvrti zabranio pušenje u Otomanskom carstvu, a papa Urban Sedmi je zapretio da će "ekskomunicirati svakog ko bude uhvaćen da uzima duvan u crkvi, bilo da ga puši, žvaće ili uvlači kroz nos". Prva "svetovna" zgrada u kojoj je zabranjeno pušenje je stara zgrada vlade u Velingtonu, na Novom Zelandu, gde je pušenje zabranjeno 1876. godine. Razlozi za ovu zabranu meñutim nisu bili zdravstvene prirode, već je reč o strahu od požara, pošto je ta zgrada i danas druga najveća drvena grañevina na svetu. Legenda - Bata Stojković:
"Evo, učim raka da puši"
Najbizarnija zabrana pušenja u Evropi je svakako ona u Amsterdamu. Ispred jednog kofišopa, smeštenog usred ulice crvenih fenjera, naspram lokalne crkve, stoji veliki natpis: "Ako pušite marihuanu koja je mešana sa duvanom, onda je pušenje dozvoljeno samo napolju. Ako pušite marihuanu bez duvana, onda je dozvoljeno pušenje unutra". Uticaj "Kazablanke"
"Pušačka kultura" oblikovala je životni stil modernih muškaraca i žena, ženama je donela emancipaciju, ali i preokrenula tok Drugog svetskog rata zbog filma „Kazablanka"
U glumačkim krugovima se prepričava razgovor izmeñu dva barda srpskog glumišta Dragana Gage Nikolića i pokojnog Danila Bate Stojkovića (preminuo od raka 2002. godine), u periodu kada je on već bio teško bolestan. Bata
Stojković je, inače, važio za jednog od najstrastvenijeg pušača u Beogradu, a kada ga je čuveni Prle upitao kako se oseća, Bata mu je odgovrio - Dobro sam, evo učim raka da puši!
Nikotinski snovi mogu potrajati godinama nakon što su nestali svi simptomi fizičke zavisnosti, kažu stručnjaci. Postoji sedam načina za ostavljanje cigareta koji se kod nas uspešno primenjuju. Statistika pokazuje da je u Srbiji od 2000. godine učestalost pušenja opala za 6,9 odsto. Nasuprot tome, pušača još ima mnogo, tako da poslednji podaci pokazuju da u našoj zemlji ovu ružnu naviku ima 33,6 odraslih, odnosno 38,1 odsto muškaraca i 29,9 odsto žena. Stručnjaci smatraju da terapija za odvikavanje od pušenja mora biti multidisciplinarna. Samo medikamentima neće se postići dobar uspeh jer cigarete, uz fizičku, izazivaju i psihičku zavisnost koje se pušači moraju osloboditi sami ili uz pomoć psihologa. Priprema * Navedite sve razloge zbog kojih želite da ostavite pušenje. Svako veče pre nego što legnete ponovite 10 puta jedan od tih razloga. * Čvrsto odlučite da napustite cigaretu. Pokušajte da ne mislite koliko to može da bude teško. * Učvrstite svoje lične razloge koji su vas naveli da donesete jednu ovako važnu odluku i njima dodajte zahteve vašeg zdravlja i vaše okoline. * Izaberite dan kada ćete prestati sa pušenjem. Neka ovaj dan bude vaša tajna i ne dopustite nikome i ničemu da to izmene. Ukoliko pušite mnogo dok ste na poslu, počnite sa odvikavanjem za vikend ili kad imate slobodne dane.
* Preñite na cigarete siromašne katranom i nikotinom nekoliko dana ili na cigarete za koje smatrate da ništa ne valjaju. To će vam pomoći da izmenite vaše pušačke navike. * Pokušajte da smanjite dubinu uvlačenja dima, kao i broj povlačenja dimova kod svake cigarete. * Smanjite pušenje na maksimalno 10 cigareta dnevno. Za svaku više popušenu cigaretu odvojte novac kao kaznene bodove. * Odaberite vreme dana kada nećete pušiti. Uvek je lakše odložiti cigaretu kad znate da ćete je popušiti kasnije. * Počastite sebe na drugi način, a ne cigaretom. Na primer, čašom mleka, soka ili vode. * Nemojte pušiti „automatski“. Zapitajte sami sebe - „da li zaista želim ovu cigaretu“ - pre nego što zapalite. * Nemojte odmah zapaliti cigaretu čim vas spopadne žarka želja za njom. Pričekajte nekoliko minuta, a za to vreme prestanite da radite ono što ste do tada radili i započnite neki drugi posao, ili nekoliko puta duboko udahnite vazduh kraj otvorenog prozora, ili izañite na svež vazduh, ili operite ruke. * Kupite novu kutiju cigareta tek kada prethodnu popušite. Popušite cigaretu samo do pola. Ne praznite pepeljare. Na dan kada prestanete da pušite * Bacite sve cigarete i šibice. Sakrijte upaljače i pepeljare. Posetite zubara, neka vam očisti zube i time odstrani miris cigareta. Samim tim i čežnju za njima. Zapazite kako su vam zubi sada lepi. * Ostavljajte svakog dana na stranu novac za koji biste kupili cigarete. Novcem koji ćete na ovaj način uštedeti za godinu dana, možete sebi omogućiti divno putovanje za vreme godišnjeg odmora, ili kupiti za sebe, ili za nekog drugog, stvari koje želite. * Trudite se da velikog dana kada ste odlučili da ostavite pušenje budete jako zauzeti; idite u bioskop, vežbajte, idite u duge šetnje, vozite bicikl... Nema magičnih načina odvikavanja od pušenja, ali ima delotvornih. Ako želite da se oslobodite pušenja, treba to da učinite planski. Ako ste rešili da ostavite cigarete, neka to bude vaša tajna. Počnite kada ste spremni. Idealno je ako možete sami spontano da ostavite cigarete. Ne-
kima to uspeva samo ako piju vodu. Treba uvesti red da organizam dobije vodu ujutru, po podne i uveče, i to svaki put pred unošenje hrane. To pokreće proces ubrzanog izbacivanja zaostalih produkata duvana. Ako to ne radimo, organizam je u stanju da spontano izbaci samo šest do osam odsto tih produkata. Pored uzimanja vode postoji još šest metoda za ostavljanje pušenja. Jedna od njih uopšte nije skupa i svako je može koristiti. To je topla voda. - Pre svake cigarete treba uzeti gutljaj tople vode. Treba je držati u ustima dva-tri minuta, pa progutati. Za osam do deset dana čovek može spontano da ostavi duvan. - Za borbu protiv pušenja postoji i terapija lekovima. U pitanju su „tabeks“ ili „ziban“. Postoji još jedna, davno zaboravljena metoda, a to je srebro-nitrat. - U apoteci se kupi rastvor srebro-nitrata i pre paljenja cigarete ovaj se rastvor u ustima promućka. Posle toga pušač ima takozvani metalni ukus u ustima kada zapali cigaretu te tako izaziva odvratnost. Dejstvo duvana na ljudski organizam 1. Psihološka zavisnost - Ponavljanje naučenih ritualnih radnji. - Stvaranje uslovnih refleksa na neke drži (češće se puši uz kafu). 2. Fizička zavisnost - prouzrokovana je nikotinom.
- Nikotin kao prava droga postaje deo metabolizma nervnog sistema. - Nervne ćelije ga veoma brzo troše i javlja se potreba za novom cigaretom. - Apstinencijalni sindrom - nedostatak nikotina u organizmu prouzrokuje uznemirenost, pad krvnog pritiska, vrtoglavicu, smetnje u varenju, osećaj bola u predelu srca. Bolesti kao posledica pušenja Cigarete mogu da budu krivac za čitav niz bolesti u ljudskom organizmu. Ovo su samo neke od njih: * Bolesti srca i krvnih sudova - Povišen krvni pritisak, infarkt srca, ateroskleroza (zakrčenje krvnih sudova), bol u grudima, angina pektoris, pušačka noga... * Oboljenja disajnih organa - Često ih zovemo pušačkim bolestima. Praćena su upornim kašljem sa jakim jutarnjim iskašljavanjem bronhijalne sluzi. Pušači su podložniji prehladama i češće obolevaju od bronhitisa i zapaljenja pluća. * Rak (maligna oboljenja) - Kod pušača se najčešće javljaju rak pluća, rak dušnika, rak usta, rak nosa, grkljana, jednjaka, gušterače, želuca, mokraćne bešike, rak grlića materice, rak dojke, leukemija... - Prestanak pušenja smanjuje rizik obolevanja od raka. * Oboljenja organa za varenje - Kod pušača se javljaju čir na želucu ili čir na dvanaestopalačnom crevu. - Ako doñe do perforacije, pušači imaju veće komplikacije.
Marija Majstorović Ponekad najobičnije svakodnevne navike i ponašanje mogu da dovedu do neočekivanih i veoma neprijatnih posledica! Izbor garderobe, frizure, položaj u kome sedimo mogu da izazovu i takav bol da ni sami ne znamo šta je tome uzrok i kako da ga otklonimo. Tako, na primer, nošenje japanki stvara probleme sa
zglobovima i kolenima, kucanje poruka na mobilnom telefonu bol u prstima... Neke svakodnevne navike, ukoliko se ponavljaju duži vremenski period, mogu da izazovu tegobe koje prelaze u hronične, kao što su išijas ili artritis, i u tim slučajevima kliničko lečenje je neophodno.
Novčanik neprestano pritiska najveći živac u našem telu, čiji koreni izlaze iz donjeg dela karlice, a prostire se duž zadnjice i noge sve do stopala. Ovakvi bolovi obično se zovu išijas. Novčanik u zadnjem džepu čak može da utiče na položaj karlice, te tako da prouzrokuje veliku napetost u mišićima. Jednostavno rešenje je da se kako iz bezbednosnih, ali i iz zdravstvenih razloga promeni mesto nošenja novčanika, naročito ako je glomazan. 3. Mobilni telefoni Osobe koje radije pišu SMS nego što zovu prijatelje, i to rade znatno češće nego prosečni ljudi, izlažu se opasnosti da obole od artritisa palca! Iako zvuči neverovatno, preterano tipkanje poruka, surfovanje na mobilnom telefonu i igranje igrica (jednako kao i video-igrica) može značajno da utiče na vaše prste i uzrokuje jak bol, čak i kod 30-godišnjaka, ako imaju dovoljno staža. Kada osetite bol u palčevima, prekinite s tipkanjem. Ako se bolni osećaj nastavi, javite se lekaru za terapiju. 4. Vožnja automobila 1. Japanke Omiljena letnja obuća često je meta kritičara zbog lošeg podupiranja svodova stopala. Uz to, noseći ih postoji velika mogućnost da se sapletete i povredite, a ono što ih čini nepoželjnima je i što one ne mogu da zaštite kožu stopala od sunčevog zračenja. Za sprečavanje bola bitna je prva stavka - loše podupiranje luka stopala uzrokuje bol u zglobovima i stopalima, pa čak i u kolenima.
Mnoge osobe pogrešno podešavaju svoje sedište u automobilu: ako je ono pod velikim uglom, bićete pogrbljeni napred kako biste mogli da dohvatite volan. Istovremeno, tako će vam i glava biti iskrivljena, umesto lagano položena na držač, što može da dovede do bolova u vratu. Sedište uspravite kako biste poduprli glavu i donji deo leña. Udaljenost volana trebalo bi da bude takva da možete da ga držite bez problema i da su vam ruke opuštene. 5. Izležavanje pred TV-om
Kako biste imali zdrava stopala, odaberite cipele koje će podupirati njihov svod, a kada znate da vas čeka duga šetnja, nosite patike. Stručnjaci napominju da obavezno pri kupovini obuće obratite pažnju na fleksibilnost ñona, jednako kao i na visinu pete i materijal od kog je obuća napravljena. 2. Novčanik u džepu Većina muškaraca novčanik nosi u zadnjem džepu pantalona, što nije ni bezbedno ni zdravo. Ovako smešten debeo predmet može da uzrokuje bol u leñima, zadnjici, pa čak i nozi.
Koliko ste puta mrtvi umorni zaspali pred televizorom i probudili se usred noći s bolovima u predelu vrata? Upravo je ovo jedan od češćih uzroka bolova u vratnom delu. U ovoj situaciji nisu pošteñena ni leña. Nemojte da legnete na kauč, nego sedite i zadržite uspravan položaj. Kada osetite umor, jednostavno se preselite u spavaću sobu. 6. Aktovka Ako svakodnevno nosite aktovku ili torbu za laptop, sigurno ste do sada primetili bol u toj
ruci ili ramenu. Ako torbu držite za ručku, doprinosite stresu nadlaktice i izlažete se opasnosti teniskog lakta, tvrdi doktor Dejvid Vesterdal iz klinike Klivlend Florida. Ako torbu nosite preko jednog ramena, ova navika može da prouzrokuje bol u leñima i u ramenu.
biju tumor na mozgu! Švedska studija pokazala je da su deca ispod 16 godina starosti sklonija riziku radijacije s mobilnih telefona zato što su njihovi mozgovi i nervni sistem još u razvoju. Takoñe, smatra se da zbog tanjih kosti lobanje radijacija može da prodre dublje i utiče na rad mozga.
7. Frizura Kosa skupljena u strogi rep može da dovede do glavobolja, pa čak i migrena. Neke osobe koje su sklonije ovakvim vrstama glavobolje imaju pojačanu osetljivost ovog područja na nadražaje koji se ne čine bolnima drugim osobama. Njima se preporučuje izbegavanje traka za kosu, pletenje pletenica, nošenje šešira i kapa ili stroge punñe. 8. Nepravilno podizanje teških predmeta Jedan od glavnih uzroka bola u leñima nastaje zbog pogrešnog načina podizanja teških predmeta. Najčešće se sagnemo i savijemo leña unapred kada podižemo nešto teško, pa zatim ispravimo leña unazad kada se dižemo. Zbog ovog pokreta mišići leña preuzmu težinu. Pravilni položaj pri podizanju teških predmeta je sasvim drugačiji. Sagnite se u čučanj, a leña držite uspravno. Rukama podignite predmet i podignite ga mišićima nogu tako da ispravite kolena i kukove.
Pošto su predstavili rezultate istraživanja, naučnici su zaključili da deca ispod 12 godina starosti uopšte ne bi trebalo da koriste mobilne telefone osim u slučaju nužde. Švedska studija predstavljena je na konferenciji o mobilnim telefonima i zdravlju. Ipak, neki drugi istraživači iznose sumnje prema ovim rezultatima. Oni tvrde da mobilni telefonski aparati nisu na tržištu dovoljno dugo da bi se rizici njihove upotrebe mogli dovoljno dobro analizirati. Jedan od glavnih zaključaka je da što pre osoba počne s korištenjem ovakvih telefona, veća je šansa da razvije tumor. Profesor Lenart Hardel kaže: - Ljudi koji su počeli da koriste mobilni pre 20. godine, imaju pet puta veću šansu da dobiju gliom. To je rak nervnih ćelija, koje podupiru centralni nervni sistem. Prema podacima Zavoda za rak, polovina tumora na mozgu su - gliomi. Istraživanje je još pokazalo da korišćenje mobilnih telefona posle 20. godine života povećava za 50 odsto šanse da se dobije gliom, kao i dvostruko više šanse da se razvije slušni neurom, benigni oblik tumora, koji pogaña slušni nervni sistem. Jedan od problema sa studijom i uticajem radijacije mobilnih telefona je taj što su u slučaju kancerogenih bolesti potrebne godine da se tumor razvije. Verovatno puno duže nego što je započela masovna upotreba tih ureñaja.
Sve češća upozorenja lekara o opasnosti elektronskih aparata. Mobilni telefon, ajpod i MP3 plejeri oštećuju sluh dece. Nedavna istraživanja su pokazala da deca, koja koriste mobilne telefone, imaju pet puta veću šansu da do-
Jedno drugo istraživanje naučnika u amerčkom gradu Bostonu, upozorava na štetnost ajpoda i MP3 plejera na dečji sluh. Prema njemu, preterano druženje sa ovim elektronskim "igračkama" povećava probleme sa sluhom. Šokantan je podatak iz poslednjih 20 godina, koji govori da je u tom razdoblju zbog sićušnih slušalica u ušima sluh izgubilo 30 odsto mladih korisnika! Za godinu dana, od 2005. do 2006, jedan od pet adolescenata imao je neki oblik oštećenja sluha.
Snažan zvuk, koji dopire iz slušalica, zajedno s drugim izvorima glasne muzike, pokazuje studija, prosto razara čulo sluha. Ovakav gubitak kod mladih još nije dovoljno ispitan, pa naučnici upozoravaju da je glasna muzika sa elektronskih aparata izvor velikih opasnosti. Dejvid Karpenter sa njujorškog Univerziteta upozorava: - Deca provode previše vremena upotrebljavajući mobilne telefone. Mogli bismo se suočiti s epidemijom raka mozga kao rezultatom prekomerne upotrebe tih ureñaja!
Hirudoterapija je lečenje i ulepšavanje uz pomoć pijavica, a ugriz ove životinjice nije bolan, podseća na ujed komarca.
kožu, podstiče rast kose, čisti organizam od otrova, vraća vitalnost, mladost i lepotu. - Pijavice su kao "špric za jednokratnu upotrebu" - kaže dr Natalija Gušlo-Petrić, anesteziolog, specijalista akupunkture, homeopatije i hirudoterapije. - Kada završi svoj zadatak, pijavica se pred pacijentom uništava, kako bi se izbegle sumnje da se koriste više puta iste. Kada se pijavica napije krvi ona ne može da jede od šest do osam meseci, a nakon tri meseca njeni "čistači" je potpuno regenerišu. Ipak, zakon nalaže njihovo uništavanje, i mi se toga strogo pridržavamo. Ugriz pijavice nije bolan, jer luči fermente, koji deluju kao anestetik, tako da je ovo iskustvo najbliže ugrizu komarca. Pacijenti mogu da osete blago peckanje. Posle svakog "gutljaja" krvi, pijavica zauzvrat u telo domaćina ubrizgava svoje fermente. Tretman traje 40 minuta, i kada se zasiti, pijavica sama otpada sa kože. U zavisnosti od vrste oboljenja koje se leči pijavicama, tretmani se zakazuju 1-2 puta nedeljno, u nekim slučajevima i na 10 dana. Uglavnom je za jednu kuru lečenja potrebno od 10 do 12 tretmana. Prvom stavljanju pijavica na kožu prethodi pregled AMP aparatom, pacijent popunjava upitnik sa važnim podacima, i uzima se anamneza kako bi efekat lečenja bio maksimalan.
Čudesna isceliteljska moć pijavica poznata je od davnina, a ove "lekovite krvopije" koriste se i danas ne samo za lečenje mnogih bolesti već i za podmlañivanje i jačanje organizma. Zahvaljujući lekovitom dejstvu mnogobrojnih fermenata, pijavice se koriste za lečenje povišenog krvnog pritiska, holesterola, povišenog šećera, klimakteričnih tegoba, prostate, jetre, pankreasa, hemoroida, proširenih vena, problema sa cirkulacijom, cista na jajnicima, endometrioza, glavobolja, steriliteta, impotencije... Hirudoterapija se pokazala kao naročito efikasna metoda u lečenju tromboflebita - to je jedina nehirurška metoda, kojom se uklanjaju postojeći i sprečava stvaranje novih trombova. Pored isceliteljskih, ovaj maleni parazit, koji ima pet pari očiju i tri vilice, a u svakoj 99 zuba, sa lakoćom otklanja celulit, podmlañuje
- Ako je reč o nekoj hitnoj intervenciji, gde je prisutan bol odreñenog organa, na primer jetre, stavljamo pijavicu na taj organ. U svim drugim slučajevima uglavnom se pridržavamo adaptacione metode koja je, po mom mišljenju, i najbolja, ističe dr Gušlo-Petrić. - Terapiju počinjemo samo jednom pijavicom kako bi se organizam navikao na fermente koje ona luči. Broj pijavica u narednim terapijama zavisi od same bolesti. Recimo, za tretman psorijaze stavlja se uvek samo jedna pijavica svakih nedelju dana. Za poboljšanje cirkulacije koristi se više pijavica, ali se njihov broj postepeno povećava.
KLEOPATRA Čak je i Kleopatra svoj problem sa sterilitetom izlečila pomoću pijavica. Njima se takoñe pripisuje i velika zasluga za njenu lepotu i izgled,
koje je pored kupanja u mleku, redovno koristila. Koliko je bila zadovoljna njihovim delovanjem, dokazuje i podatak da je naredila da se pijavice crtaju po zidovima grobnica faraona objašnjava dr Natalija Gušlo-Petrić. BORE Iako u prirodi postoji više od 400 vrsta pijavica, za hirudoterapiju se koriste samo tri - medicinska, apotekarska i lekovita. U njenoj pljuvački ima više od 120 fermenata koji pozitivno utiču na ljudski organizam.
Izmeñu ostalog, tretman pijavicom poboljšava imunitet, dolazi do raspada starog kolagena koji se zamenjuje novim, elastičnim, a već posle 3-4 tretmana bore se smanjuju. PRITISAK Lečenje pijavicama ne radi se osobama koje imaju hemofiliju i neke druge bolesti krvi, anemiju, hipotoniju (ako je gornji pritisak niži od 90), trudnicama. Pored toga, ova terapija ne može da otkloni kamen u žuči ili bubrezima, ali svojim blagotvornim dejstvom može da poboljša rad ovih organa.
Ana Mitić Namirnice koje bi trebalo da jedete i pijete ako želite da se rešite zaboravnosti i poboljšate koncentraciju.
Prelivi za salate na bazi ulja Hrana bogata vitaminom E, koja uključuje prelive za salate na bazi biljnog ulja, semenke i orahe, kikiriki i žitarice, osnova je zdrave ishrane. Korist od vitamina E u ishrani je dokazana. Ovaj vitamin je antioksidans i štiti neurone i nervne ćelije. Kod Alchajmerove bolesti neuroni u pojedinim ćelijama počinju da odumiru, što dovodi do pogoršanja saznajnih funkcija. Riba
Zdrava ishrana smanjuje rizik od dobijanja hipertenzije, dijabetesa i oboljenja srca, ali nije potpuno jasno da li podjednako dobro utiče i na Alchajmerovu bolest. Američki Institut zdravlja nedavno je objavio da postoje neoborivi dokazi da hrana, dijeta i stil života bitno utiču na prevenciju zaboravnosti. Istraživači su utvrdili kojih devet namirnica će vaš mozak održati zdravim. Zato vam prenosimo šta treba da jedete i pijete ako želite da poboljšate koncentraciju.
Losos, skuša, tunjevina i druge ribe bogate su zdravim omega-3 masnim kiselinama, uključujući dokosaheksensku kiselinu (DHA), koja je značajna za mozak jer omogućava normalno funkcionisanje neurona. Još jedan plus: više ribe često znači manje konzumiranja crvenog mesa i drugih oblika proteina koji začepljuju arterije zasićenim mastima. Tamnozeleno lisnato povrće Kelj, zelje, spanać i brokoli dobri su izvori vitamina E i folne kiseline. Na primer, jedna
šolja sirovog spanaća ima 15 odsto od potrebnog dnevnog unosa vitamina E, a pola šolje kuvanog spanaća ima 25 odsto od dnevnog unosa. Kako tačno folat može da zaštiti mozak još je nejasno, ali činjenica je da u krvi smanjuje nivo aminokiselina. Visok nivo tih aminokiselina poznatijih kao homocistein može izazvati smrt nervnih ćelija u mozgu, ali folna kiselina pomaže u razbijanju nivoa homocisteina. Visok nivo homocisteina je takoñe povezan sa povećanim rizikom bolesti srca.
Studije su pokazale da ljudi koji umereno piju crno vino i druge vrste alkohola imaju bolje pamćenje. Ipak, nije dokazano da je bolja memorija isključivo rezultat konzumiranja alkohola, jer su se ispitanici uporedo zdravo hranili i imali ostale zdrave životne navike.
Avokado
Bobice
Avokado je takoñe bogat izvor antioksidansa vitamina E. Istraživanja ukazuju na to da hrana bogata vitaminom E, uključujući i avokado, koji ima i mnogo vitamina C, predstavlja neku vrstu antioksidansne sile koja se povezuje sa manjim rizikom od razvoja lošeg pamćenja.
Najnovija istraživanja otkrila su da borovnice, jagode i akai bobice pomažu da se stave kočnice na gubitak pamćenja tako što na prirodan način čuvaju mozak, čije propadanje ide s godinama. Ovaj mehanizam pomaže da se otarasimo toksičnih proteina povezanih sa gubitkom pamćenja zbog starenja.
zdravo funkcionišu. Drugi dobar izbor su badem i lešnik. Crno vino
Seme suncokreta Integralne žitarice Seme, uključujući i semenke suncokreta, takoñe je dobar izvor vitamina E. Oko 30 grama suvo pečenih semenki suncokreta sadrži 30 procenata od preporučenog dnevnog unosa. Posute preko salate, odličan su podsticaj za vaš mozak. Kikiriki i puter od kikirikija Iako oba sadrže visok procenat masnoće, kikiriki puter ima tendenciju da bude izvor zdravih masti. I takoñe je prepun vitamina E. Obe namirnice mogu da pomognu da srce i mozak
Voće i povrće u sebi sadrže različite količine štetnih pesticida i hemikalija. Savetujemo vas na koje poljoprivredne kulture treba da obratite pažnju Da li je voće i povrće koje kupujete dovoljno čisto i zdravo da biste ga jeli? Pre nego što krenete na pijacu ili u supermarket pogledajte kako su ocenjene neke namirnice.
Integralne žitarice su sastavni deo mediteranske ishrane, koja je takoñe prepuna voća, povrća, orašastih plodova i semenki, maslinovog ulja i vina. Istraživanje sa univerziteta Kolumbija pokazuje da ova vrsta kuhinje može biti povezana s manjim rizikom od blagog kognitivnog oštećenja koje može da napreduje do Alchajmerove bolesti. Ovaj tip ishrane može smanjiti upalu, oksidativni stres i druge vaskularne faktore rizika, kao što su visok krvni pritisak i sve što može imati ulogu u povećanju rizika od bolesti srca i mozga.
Čisto 1. LUK Crni luk je na vrhu liste najčistijih povrća. On ne zahteva velike količine pesticida, jer mu je pretnja od štetočina na niskom nivou. Istraživanja su utvrdila da nema više od jednog pesticida. Ako je u vrhu vaše liste omiljeno voće
i povrće, ne brinite, uvek možete da se odlučite da kupujete organsku varijantu ili lokalno gajene sorte istih namirnica kod kojih je čak 80 odsto manje pesticida nego kod voća i povrća koje se uzgaja na konvencionalan način.
su strukture pa su zato visokoosetljive za većinu štetočina. Upravo zbog toga ih češće prskaju.
2. ŠPARGLA
Ovo crveno sočno voće ima meku kožu, što omogućava lakšu apsorpciju pesticida. Istraživanje je pokazalo da jagoda sadrži 53 pesticida. Pokušajte da kupujete jagode kod lokalnih proizvoñača.
Špargla ima malu pretnju od insekata i bolesti, tako da nema mnogo pesticida. Čak 90 odsto uzoraka nije imalo vidljive ostatke pesticida, tako da možete uživati u ovom povrću.
3. JAGODE
4. BOROVNICE 3. PLAVI PATLIDŽAN Njegova debela koža pruža prirodnu odbranu protiv hemikalija, štetočina i bolesti. Nije mnogo prskan pa je praktično čist i siguran izbor.
Ove antioksidantima bogate bobice imaju tanak sloj koji omogućava da hemikalije lakše zagade voće. Domaće borovnice imaju manje pesticida nego uvozne.
4. AVOKADO
5. SLATKA BABURA
Avokadova debela kora deluje kao barijera za hemikalije. Pranje spolja pre sečenja takoñe može sprečiti bilo koju nečistoću ili ostatke koji bi mogli da zatruju mesnati unutrašnjost.
One su hrskave ali imaju tanku kožu, pa su babure povrće osetljivo na pesticide. Slatke paprike pokazale su tragove od 63 vrste pesticida. Dok se neki pesticidi mogu oprati, mnogi i dalje ostaju.
5. ANANAS 6. SPANAĆ, KELJ Kroz koru ananasa skoro ništa ne može da proñe od zagañivača. Ananas ima manje od 10 odsto detektovanih pesticida, tako da ne morate da brinete dok jedete ovo voće. Ipak, baš kao i avokado, ananas treba da isprati vodom pre sečenja na kocke.
Lisnato zeleno povrće je visokokotirano na listi zagañenosti jer spanać ima oko 45 različitih vrsta pesticida, a kelj 57. Iz zagañenog lisnatog povrća preti ešerihija koli. 7. GROŽðE (IZ UVOZA)
Prljavo 1. CELER Celer je na vrhu liste prljavih namirnica. Istraživanje je pokazalo da jedna stabljika celera ima 13 pesticida, dok u celini celer sadrži čak 67 pesticida. Hemikalije kod ovog povrća koje nema zaštitnu kožu prodiru unutar njega, tako da ga je teško oprati. Nije lako naći domaći celer, pa ako vam se sviña ovaj iz prodavnice, nañite organski.
Plod grožña ima tanku kožu, što omogućava laku apsorpciju pesticida. I razmislite pre kupovine uvoznih vina. Grožñe od kojih se pravi vino može da bude iz vinograda koji koriste previše pesticida. 8. JABUKE Jabuke su voće kojem je potrebno mnogo pesticida da bi se otklonile štetočine i bolesti. Kod njih je pronañeno 47 različitih vrsta pesticida. Pranjem se mogu mnogi oprati, ali to ne garantuje stopostotnu čistoću.
2. BRESKVE 9. KROMPIR Breskve imaju čak 67 različitih hemikalija, što ih stavlja na drugo mesto liste kontaminiranog voća i povrća. One imaju meku kožu, delikatne
Da li ste ikada uživali u krompiru u vašem omiljenom restoranu? Možda ćete želeti dva
puta da razmislite pre nego što pojedete hrskavi komad. Krompir ima oko 36 pesticida koji su potrebni u sprečavanju bolesti i štetočina. 10. VIŠNJE Višnje, kao i borovnice, jagode i breskve imaju tanak sloj kože koja obično nije dovoljna da zaštiti plod od štetnih pesticida. Pošto višnje imaju i elaginsku kiselinu, antioksidant koji neutrališe kancerogene materije, bolje je da kupite organski gajene.
U bilo kom obliku, paradajz će vam ne samo pomoći da skinete kilograme, već i da propisno prodrmate telo i da ga očistite od toksina. Svež, kuvan, ceñen... U bilo kom obliku, paradajz je pravi biser meñu povrćem, koji će vam ne samo pomoći da skinete kilograme, već i da propisno prodrmate telo i bar malo ga očistite od toksina. Dijeta nudi mogućnost da, za pet dana, izgubite do tri kilograma i osećate se sjajno. Stroga je utoliko što skoro za svaki od četiri obroka treba jesti paradajz i to u nešto većim količinama, od uobičajenih. Optimalno je jesti i svež i kuvan paradajz (pire i sok). Razlog je jednostavan: svež paradajz, bogat je vitaminom C, koji većim delom nestaje pri termičkoj obradi, ali zato kuvani paradajz pruža zaštitu od slobodnih radikala. Ukoliko ste gladni izmeñu obroka, možete piti po 2 dl soka od kuvanog, ili svežeg paradajza.
Ljudi koji konzumiraju dosta karija, u priličnoj meri mogu biti zaštićeni od zloćudnih oblika tumora, pokazala su istraživanja sprovedena u Centru za istraživanje raka u irskom gradu Korku. Ovdašnji naučnici su, naime, tretirali ćelije raka sastojkom kurkumin koji se nalazi u indijskom začinu kariju, i ustanovili da su posle 24 časa maligne ćelije bile usmrćene. S druge strane, ćelije koje su preživele počele su same sebe da vare, naveli su u izveštaju naučnici svoja zapažanja. Dr Šeron Mekena, voña isrkog stručnog tima, smatra da bi svi stručnjaci koji se bave ovom problematikom, trebalo više da obrate pažnju na potencijal koji sastojak kurkumin poseduje i iskoriste ga. Ovo je posebno važno za karcinom jednjaka, od kojeg u svetu godišnje umire pola miliona ljudi.
Smatra se da bi redovna upotreba ruzmarina mogla značajno da pomogne u očuvanju acetilholina u mozgu. Antioksidans ruzmarinska kiselina može u priličnoj meri da predupredi pojavu Alchajmerove bolesti, ili pomogne u njenom lečenju, pokazuju pojedine studije rañene u Italiji. Do ide-
je da naprave istraživanje stručnjaci su došli na osnovu saznanja da ruzmarin ima dugu tradiciju lekovite biljke koja poboljšava pamćenje, zbog čega je narod zove biljkom sećanja.
Nekada je bio omiljen meñu zatvorenicima koji nisu uspevali da iza rešetaka pribave teške droge, a zbog toga što sadrži supstancu miristicin, koja može da izazove halucinacije slične onima posle uživanja marihuane. Kada se konzumira u prevelikim količina, ima brojne neželjene posledice – izaziva dijareju, napade panike, dovodi do ubrzanog rada srca... No, meñu mladima u SAD on je, u poslednje vreme, postao veoma popularan kao opijat. Za američke tinejdžere muskatni oraščić, koji se u mnogim kuhinjama sveta koristi kao začin, postao je nova droga. Originalniji je od kanabisa i kokaina, a uz to jeftiniji i dostupniji.
Pojedina ruzmarinova jedinjenja uspešno se apsorbuju kroz kožu, zbog čega se ruzmarinova ulja preporučuju u aromaterapiji, gde, takoñe, povoljno deluju na Alchajmerovu bolest. Smatra se da bi redovna upotreba šampona od ruzmarina mogla značajno da pomogne u očuvanju acetilholina u mozgu, koga razaraju slobodni radikali pridonoseći nastanku bolesti. S druge strane, osim što utiče na bolje pamćenje, ruzmarin olakšava i disanje, pospešuje rad bubrega i varenje, podstiče rad limfnog sistema i metaboliza, a stimuliše i zarastanje rana i opekotina. Odavno je poznato da namirnice kao što su paradajz, jagodičasto voće i crno vino blagotvorno deluju na zdravlje, ali ono što je pokazala nova američka studija zvuči kao senzacija: neke namirnice navodno deluju kao lekovi, tako što izgladnjuju kancerogene ćelije. Kako pokazuju najnovija istraživanja, crno vino i čokolada bukvalno suzbijaju ćelije raka. Crno grožñe, tamna čokolada i kupine, beli luk, soja, kao i razne vrste čajeva „izgladnjuju“ kancerogene ćelije, istakao je naučnik Vilijam Li na konferenciji održanoj u Long Biču, u američkoj državi Kaliforniji. „Mi namirnice ocenjujemo prema njihovoj sposobnosti da suzbiju rak“, istakao je Li. „Naša ishrana je naša trodnevna hemoterapija.“ Fondacija „Angio-
dženezis“ iz Masačusetsa otkrila je koje namirnice sadrže hemijske supstance koje utiču na prekid snabdevanja tumora krvlju. Li je kao primer naveo istraživanje Medicinskog fakulteta Univerziteta Harvard, koje je pokazalo da meñu muškarcima koji više puta nedeljno jedu termički obrañeni paradajz ima za 30-50 odsto manje obolelih od raka prostate. „U toku je opšta revolucija u medicini“, rekao je Li. Naučnici fondacije su uporeñivali dejstvo registrovanih lekova sa dejstvom peršuna, grožña, jagodičastog voća i drugih namirnica i tom prilikom ustanovili da namirnice podjednako efikasno kao i lekovi, a možda čak i bolje od njih, suzbijaju ćelije raka. „Za mnoge ljude, lečenje raka bazirano na ishrani biće jedino rešenje, budući da ne mogu svi sebi da priušte kupovinu skupih lekova protiv ove bolesti“, ističe Li.
treba), koji je sastavni deo enzimskih reakcija vezanih za stvaranje energije, takoñe igra važnu ulogu u kognitivnim funkcijama mozga jer je potreban u sintezi acetilholina. Acetilholin predstavlja neurotransmitere neophodne za memoriju. Nedostatak acetilholina vezuje se za bolesti koji se javljaju starenjem, kao što su senilnost i Alchajmerova bolest. Prijatelj organa za varenje Zbog velikog sadržaja biljnih vlakana, odličan je diuretik i pomaže u regulisanju zatvora. Dobar je i kod oboljenja želuca, jer ublažava simptome gastritisa i čira na želucu, a znatno smanjuje i gorušicu. Srce voli kukuruz Zbog velikog sadržaja dijetetskih vlakana, kukuruz snižava nivo holesterola u krvi, a njegovo blagotvorno dejstvo na zdravlje kardiovaskularnog sistema leži i u značajnom sadržaju vitamina B grupe koji snižavaju nivo homocistina u krvi. Homocistin direktno oštećuje krvne sudove pa, snižavanjem koncentracije ovih opasnih molekula smanjuje se rizik od srčanog i moždanog udara, ili oboljenja perifernih krvnih sudova. Smanjuje rizik od raka pluća
Sprečava anemiju, oslobaña od bolova u mišićima, nezamenljiv je borac protiv bronhitisa, gihta, depresije i dijabetesa. Reč je samo o supernamirnici - kukuruzu. Ali to nije sve, kukuruz poboljšava koncentraciju, naročito se savetuje sportistima zbog kondicije, jača nervni sistem, čisti krvne sudove, digestivni trakt i odličan je diuretik.
Konzumiranjem hrane bogate beta-kriptoksantina - crveno-narandžastog karotenoida koga ima u velikim količinama u kukuruzu - značajno se smanjuje rizik od obolevanja od raka pluća. Jedna od studija je pokazala da unošenje kukuruza kod nepušača smanjuje rizik za 27 odsto, a kod pušača 37 odsto u odnosu na pušače koji retko unose hranu bogatu ovim sastojkom. Sačuvajte vitamine
- Ova namirnica je dostupna tokom čitave godine i mogla bi se ubrojati u sastavni deo svakog zdravog menija.
Za razliku od drugog povrća koje termičkom obradom gubi jedan deo nutritijenata, kuvanjem ili pečenjem kukuruza delimično se uništava samo vitamin C, ali se oslobañaju molekuli sa antioksidativnim dejstvom, što povećava njegove zaštitničke moći.
Poboljšava memoriju
Kačamak
Zahvaljujući obilju vitamina B1 (jedan kukuruz zadovolji 24 odsto od ukupnih dnevnih po-
Ovo jelo je u poslednje vreme nepravedno izostavljeno sa jelovnika. Preporučuje se kao la-
Supstance iz kukuruza štite pluća
gan i dobar doručak ili večera uz dodatak mleka ili nekog mlečnog proizvoda (jogurt, sir, kajmak). Ako vodite računa o kalorijama ili zdravlju, isključite masne mlečne proizvode koji se preporučuju deci u razvoju i mladim i zdravim osobama, i dodajte obrano mleko ili nemasni sir ili jogurt.
dajte nemasni jogurt ili sir. Postoji izvanredno posuñe u koje nije potrebno dodavati masnoću. Kornfleks U svetu se koristi odavno, a kod nas poslednjih dvadesetak godina. Mnogi pogrešno misle da je niskokaloričan (uvek čitajte deklaraciju). To je, u stvari, instant kačamak u ljuspicama. Svakako je bolje da pripremite kačamak umesto da pojedete kornfleks. Kokice
Kukuruzno brašno može da bude osnova za zdrav obrok
Kokice imaju isto kalorija koliko i kukuruz, ali uz dodatak ulja prilikom pečenja, dobijaju dodatne kalorije koje ovu popularnu grickalicu svrstavaju u kalorijsku bombu. Na tržištu se mogu naći i kesice sa kokicama za mikrotalasnu rernu, sa raznim dodacima, veoma su nezdrave.
Proja Ekstra savet Priprema se na različite načine, od osnovnog recepta - brašno, voda i so, sa masnoćom ili bez nje, do današnjih projara i projica koje su prave energetske bombe zbog masnoće koja se dodaje. Da biste mogli i dalje da uživate u omiljenom ukusu proje, smanjite masnoću, do-
Ako sami kiselite kupus, dodajte jednu šaku suvog prošlogodišnjeg kukuruza, raso će ostati bistar, lepe žute boje i neće biti sluzav.
Peruanski nomadi žvakali su lišće koke još pre 8.000 godina, pokazuje najnovije arheološko otkriće. tim, žvakanje lišća ove biljke u medicinske svrhe odavno je poznato kao običaj star bar koliko i civilizacija Inka. Tom Dilehej sa Univerziteta Vanderbilt u SAD i njegov tim pronašli su dokaze da se lišće koke žvakalo zajedno sa lepkom koji se dobijao spaljivanjem kamenja bogatog kalcijumom. Dokazi su pronañeni ispod podova kuća u severoistočnom Peruu. Lišće koke sadrži niz hemijskih supstanci poznatih kao alkaloidi. U modernim vremenima, najpoznatiji meñu njima postaje kokain. Meñu-
Koka nije psihotropna biljka, pa ipak, vrlo je važna kao drevna kulturna biljka i droga koja menja svest.
gutali. Radoznali plemić je iz razgovora saznao da su radnici poslednji put jeli u zoni prethodnog dana, i nije mu dugo trebalo da poveže njihovu izdržljivost i uzimanje tajanstvenog lišća, koje odstranjuje osećaj napora, glad, umor i potrebu za snom. Španac je odlučio da se detaljnije upozna sa svojstvima misteriozne biljke i otkrio je da nakon početnog blagotvornog dejstva ovo lišće truje i ubija. Početkom devetnaestog veka droga stiže i u Evropu. U Parizu se pojavljuju proizvodi pod imenom Marijanijeve pilule. Anñelo Marijani, preduzimljiv prevarant, došavši u posed nekoliko libri kokinog lišća, izbacuje čitavu paletu proizvoda, tvrdeći da leče sve tada poznate bolesti i tegobe. Bilo je tu pastila, masti, sirupa i tableta na bazi koke. Alkaloid nazvan kokain izdvaja Albert Niemann. Medicinski svet je oduševljeno pozdravio ovu novinu. Glas Peruanca Moreno y Maiza, lekara iz vojne sanitarne službe koji je bio poznavalac kokaina i imao iskustvo sa Indijancima, malo koje čuo. Koka (Erythroxylon coca) Gajenje i trgovanje kokom imalo je za imperiju Inka veliki ekonomski značaj. Inke, i drugi iz tog područja, koristili su je u magijske svrhe, prilikom verskih obreda. Delove ove biljke, (i lišće i semenke), pronašli su arheolozi u grobnicama sa područja imperije. Doba upotrebe ove biljke daleko je starije od perioda Inka. Montegazza 1850. skreće pažnju onovremenog sveta da Peruanci žvaću lišće koke da bi što lakše izdržali glad, naporan rad, žeñ. Dnevno su u stanju da uzmu od 50-500 grama lišća koke, obloženog smesom pepela. Područje koke prostire se od severa Čilea, do Perua i obuhvata veći deo Bolivije. Španski plemić Agostin de Zarade zapanjen je zastao pred ulazom u jedan peruanski rudnik zlata. Prizor koji ga je zaprepastio bila je grupa Indiosa koji su nakon sati i sati rada u utrobi planine izgledali bodri, veseli, pri snazi. Domoroci su posle završenog napornog rada izvlačili iz torbe neko suvo lišće, mrvili ga i mešali s nekom vrstom sive gline, te halapljivo
Već godine 1884. u Beču, Frojd dobija prvog pacijenta kokainomana. Pouchet je dokazao kakvo pogubno dejstvo kokain ima na sva živa tkiva i da najviše pogaña nervna vlakna i centre. Kokain u malim dozama deluje stimulativno na nervni sistem, izaziva euforiju, često praćenu iluzijama i halucinacijama. Jake doze ovog alkaloida izazivaju delirijum i grčenja, iza čega sledi depresija, pa čak i smrt usled kardio-respiratorne paralize. Karakteristično za uzimanje kokaina je ušmrkivanje, uzimanje nazalnim putem. Ponekad se kokain uzima rastvoren u nekom piću. Za razliku od pasivne radosti kod opiomana, euforija izazvana kokainom je aktivna, sreća u pokretu. Čovek se u njegovoj vlasti oseća laganim, snažnim, neustrašivim, izdržljivim, bistrijim, oseća izrazitu potrebu za kretanjem, ubrzanjem ritma. Kristijan Reč u traganju kroz brojnu literaturu nalazi da su koku smatrali zanosnom boginjom koja svojim moćima blagosilja ljude. Lišće koke isprva se uglavnom koristilo u obredima i njegova primena je kod Inka bila sankcionisana. Kokino lišće korišćeno je kroz religioznu
ceremoniju kao afrodizijak. Pre žetve se od žeteoca očekivalo da umilostivi Mama Koku time što će imati polni odnos sa nekom ženom. Kokin uvarak ili pljuvačka od žvakanja koke utrljavani su na penis, što je zbog specifičnih anestetičkih svojstava koje koka ima izazivalo smanjenu osetljivost i produžavalo vreme trajanja odnosa. Reč nalazi i da su sveštenici Inka upotrebljavali koku kao lek i anestetik, pa su ta svojstva iskoristili u složenim operativnim zahvatima kao što je treponovanje (otvaranje lobanje). Koku su koristili i za proricanje tako što su bacali sveže ili osušeno lišće koke na tlo i prema njihovom rasporedu izvodili zaključke. Koka je od velike važnosti i za narod Mohika Kinu čije je prisustvo poznato u Peruu i pre dominacije Inka. Mohike su prema Reču upražnjavale analnu seksualnu magiju. Učesnici rituala dobijali su klistir, uvarak koji je predstavljao kombinaciju koke i drugih biljaka kojima
Koka danas raste na Cejlonu, Jamajci, Javi
su pripisivana magijska svojstva, sa ciljem da se olakša kontakt sa nevidljivim bićima. Mnogi Indijanci Amazonije danas su poštovaoci koke. U plemenu Pira muškarci, ako je verovati podacima koje iznosi K. Reč, provode oko tri sata dnevno pripremajući kokin prah od prženih kokinih listova. Prah koji uzimaju u toku dana gotovo bez predaha, čini da glad i zamor ne uzmu prevagu, a njihovim šamanima (jebamase) to je pomoćno sredstvo da preñu "dimni most" na putu ka svetu duhova. Nuñenje koke ima društvenu funkciju, gest je prijateljstva i dobrih namera. Eva Lips u svom klasičnom delu "Knjiga o Indijancima" kaže da je žvakanje lišća koke bio običaj šamana, koji su zadržali muškarci, dok indijanske žene ni danas nemaju taj običaj. Upotrebljava se i sušeno lišće u prahu, ili pomešano s pepelom biljaka ili sa brašnom od manioke.
ASTROLOGIJA
Zoran Nikolić Jednom davno roñene su dve sestre koje su se još kao mlade posvañale, a do dana današnjeg nisu uspele da se pomire. Mlaña sestra, astronomija, ovoj starijoj nikako ne priznaje da su poreklom od istih roditelja jer starija astrologija izgleda nije upisana u zvanične, naučne knjige roñenih... I tako nastaje zbrka koja traje već stotinama, pa i hiljadama godina, a mi se ne nadamo da ćemo ovim tekstom doprineti njenom razrešenju. Jedino nam preostaje da upitamo astronome otkud toliko otresit stav prema astrologiji...
rljivi, dakle, osećaju se na odreñeni način. U astrologiji, kaže on, “sve nekako deluje, ali niko ne ume da kaže zašto i kako se to dešava”. Jupiter deluje na mene zato “što je u nekoj kući” - objašnjava Pavičić. - Dobro, ako je u kući, pa kako onda deluje na nekog, šta on tamo radi? Na osnovu koje sile se to dogaña? Naš sagovornik objašnjava da su osnovne odlike prirodnih nauka da nešto mere, ili da izvode eksperimente, a na osnovu dobijenih rezultata prave modele i teorije. Na osnovu toga objašnjavaju pojave i predviñaju ih.
Opservatorija na Kalemegdanu
- U astrologiji je drugo – nastavlja Pavičić. Takav sled ne postoji. Oni posmatraju položaje planeta i zvezda, ali dejstvo koje ove imaju na odreñenog čoveka ili subjekat, način na koji to deluje - ne objašnjavaju. Kako bi rekao fizičar: ne objašnjavaju silu koja to radi. Kod njih to ne postoji. Oni zdravo za gotovo uzimaju da nešto deluje na čoveka.
DELUJE, ALI KAKO? Mesto na kome smo potražili odgovor jeste Opservatorija Astronomskog društva “Ruñer Bošković” na Kalemegdanu u Beogradu. Dočekuje nas iskusni astrofizičar Goran Pavičić koji je očigledno naviknut na ovakva pitanja. Astronomi nemaju generalni stav prema astrologiji - objašnjava Pavičić. - Kad se pokrene to pitanje, uvek smo distancirani ili se prosto ne mešamo u takve razgovore. Astronomi najčešće misle kako astrologija nema teorijski osnov na osnovu kojeg funkcioniše. Kako objašnjava Pavičić, u nauci sve funkcioniše prema fizičkim parametrima. Uzroci nekih pojava su me-
Pavičić primer o svojim razmišljanjima nalazi na svakom kiosku za štampu. Kako kaže, u svakom časopisu koji kupite na trafikama postoji rubrika “horoskop”, ali će u svakome od njih prognoze i najave astrologa biti drugačije. - Ako o nekoj naučnoj, konkretno astronomskoj temi pitate različite stručnjake iz bilo kog kraja sveta, u različitim časopisima dobićete uglavnom iste, naučne odgovore. - Naučnik mora da govori na osnovu nepobitnih postulata. A astrolozi imaju svoje, različite škole, pristupe i načine na koje rade to što rade.
ñusobno potpuno nezavisne. Na različitoj su udaljenosti od nas, različita im je starost, temperatura, fizičke osobine... One same meñusobno nemaju nikakvog uticaja. Evo primera: zvezde unutar Velikih kola (stručno rečeno, to je “asterizam” u sazvežñu Velikog medveda) meñusobno nemaju baš nikakvog meñusobnog uticaja. Sa drugim sazvežñima je isto. Prema rečima našeg stručnog konsultanta, astrologu su sazvežña slikovni prikazi i konture. U astronomiji su to bukvalno površine na nebu, a astronomi i ogroman, crni prostor izmeñu zvezda smatraju sazvežñem.
ISTI KOREN U prošlosti su ljudi drugačije doživljavali nebo i pogled na njega. Od prvog, banalnog razloga - videli su mnogo više zvezda jer noću nije bilo svetlosti koja, pogotovo u velikim gradovima, potpuno sprečava pogled na zvezdano nebo. Kako kaže naš sagovornik, nebo im je bilo i neka vrsta podsetnika jer su za zvezdane simbole vezivali značajne legende i priče. Kako naučnici objašnjavaju, početak astrologije vezuje se još za stari Vavilon i prve tablice koje ukazuju da su ondašnji ljudi već imali svoje mišljenje o uticaju zvezda na njihov život, dok o astronomiju kažu da je jedna od najstarijih nauka koja večito izaziva interesovanje ljudi, ali nema utvrñeno ni geografsko ni vremensko poreklo. U nebo su sa istom strašću gledali Maje i Aboridžini, Egipćani i Grci... - Sve zvezde se kreću, ali su dovoljno udaljene da se te kretnje ne vide ni tokom običnog ljudskog veka od osamdeset ili sto godina - objašnjava Pavičić. - Pa ipak, astronomi ne tretiraju sazvežña kao delove istog fizičkog objekta. Zvezde koje čine jedno sazvežñe jesu povezane kao proizvod ljudskog doživljaja, ali su me-
- Evo još jednog primera koji govori u prilog izraženoj nepodudarnosti postulata astronomije i astrologije - nastavlja Pavičić. - Kad se posmatra putanja kojom se Sunce prividno kreće tokom godine - ekliptika, odnosno Zodijak, po astrolozima na toj putanji Sunce prolazi kroz 12 sazvežña, a astronomi će vam reći kako to nije tačan broj. Ima ih za jedno više... To je, kako kaže Pavičić, trinaesto sazvežñe koje nosi ime Zmijonoša (ili Eskulap). Kroz njega prolazi naša zvezda, doduše kratko, ali to je definitivno trinaesti zodijački znak. Kako objašnjava Pavičić, nekome ko je pravio astrološke karte bilo je lakše da se zadrži na 12 znakova umesto na 13, jer godina ima 12 meseci i sve je bilo lakše...
PREDVIðANJE Astronomi jednostavno objašnjavaju strast ljudi prema astrologiji. Oni tvrde da u psihologiji samog čoveka postoji nešto što astrolozima “ide na ruku”. Predviñanja koja se obistine svi pamte kao idealna, a ona koja se ne ostvare munjevito zaboravljamo.
ASTRONOMI I NEBO Astronomija i danas kontroliše i istražuje sazvežña, ali više poštujući tradiciju. Mnogo je važnija činjenica da su podelili nebo na 88 segmenata i u okviru svojih istraživanja analiziraju svako od njih. Dakle, imaju premereno i označeno celo nebo.
ZANIMLJIVOSTI
M. Ristović
dvorištu Stojanovića je ograñeni boks, a tokom noći je vlasnik pusti jer je vučica postala pravi pas čuvar. Nikada se ne udaljava iz dvorišta, a voli da ide za Stojanovićem. - Kada lovim ribu, čitav dan sedi pored mene veli Slaviša. - Vrlo rado se čak vozi kolima. Potpuno je bezopasna i za druge životinje i za ljude. Moji lovački kerovi su imali običaj da udave kokoške, Bela to nikada nije uradila. Iako bi neko pomislio da zbog čuvanja divlje zveri dvorište Stojanovića mnogi zaobilaze, komšije svraćaju bez imalo straha. Bela je postala ljubimica cele Malče, a toliko je mirna da se i komšijska deca igraju sa njom. Vučica na pojavu vlasnika reaguje kao pas, mahanjem repom, a umiljava se čak i neznancima.
Upornost, pažnja i ljubav učinili su svoje. Slaviša Stojanović, penzionisani poručnik saobraćajne policije iz Malče kraj Niša, uspeo je da demantuje onu narodnu da vuk dlaku menja, ali ćud nikada! U svom dvorištu već četiri godine odgaja pravu pravcatu pripitomljenu - vučicu. Nadenuo joj je ime ime Bela, po mestu podno Stare planine gde je svojevremeno pronašao. Slatka Bela tako sada živi u društvu mačaka, kokošaka i lovačkih pasa, a hrani se samo onim što joj vlasnici pripreme. Doduše, to je predstavljalo jedini problem u gajenju ove zveri jer je minulih godina, dok je rasla, Bela bila stalno gladna. Vuk je, naime, u stanju da dnevno pojede ogromne količine hrane, jer uopšte ne žvaće, već je samo guta. Meñutim, sada vučica Stojanovića jede “normalno”, kao svaki pas. Slaviša je inače strastveni lovac, pa sa prijateljima vrlo često ide u lov u okolinu Pirota, jer tamo ima šuma bogata raznovrsnim životinjskim svetom. - Pronašao sam mladunče vučice i poneo je sa sobom - priča Stojanović. - Hranili smo je mlekom na cuclu dok nije poodrasla, a sirovo meso joj nismo davali kako se ne bi probudila njena krvožedna priroda. Belin dom preko dana u
Stojanović joj sa punim poverenjem stavlja ruku u čeljusti, sposobne da slome kosti, ali Bela mu uzvraća samo lizanjem. - Ne verujem da će se u njoj ikada probuditi vučja priroda - veli Stojanović. Vučice se ne plaše ni ostale životinje. Mimo svih pravila prirode, čak ni stado ovaca ne reaguje na pojavu vuka, a Stojanovićev mačor mu, takoñe, mirno prilazi. Vučica prihvata i povodac koji joj vlasnik stavlja oko vrata. Bela je uparena sa crnim vukom sa Zlatibora, takozvanim “konjarem”, koji napada isključivo konje. Dobili su potomka, vuka koji je mnogo agresivniji od mame. Stojanović pokušava da polako pripitomi i tog vuka, koji vreme provodi u boksu sa Belom.
Tajna izdržljivosti Kineskog zida leži u lepljivoj riži koju su radnici za vreme vladavine dinastije Ming upotrebljavali kao izrazito čvrst malter, otkrili su kineski naučnici. "Veliki Kineski zid izgrañen je pre 600 godina, a za izgradnju se koristila mešavina smese od le-
pljive riže i kreča", objasnio je Džang Bingñijan, profesor hemije na Univerzitetu Hangdžu u istočnoj Kini.
tavu raskrsnicu u glavnom gradu Gvatemale, zastrašila je stanovništvo, ali oduševila geologe, koji kažu da se zbog okruglog oblika rupe može pretpostaviti da se ispod površine nalazi pećina. Meñutim, šta je tačno uzrokovalo nastanak ovakve provalije još uvek ostaje misterija.
Grañevinski radnici drevne Kine su koristili ovu smesu još pre 1.500 godina, naveo je on. Lepljivi malter od pirinča učvrstio je cigle i kamene blokove tako snažno da na nekim mestima još uvek ni korov ne može da raste. Ovaj drevni malter je verovatno bio prvi kompozitni vezivni materijal na svetu, proizveden od mešavine organskih i neorganskih komponenata amilopektina i kalcijum-karbonata, kazao je dr Džang, dodajući da je amilopektin pomogao u stvaranju kompaktne mikrostrukture koja je omogućila da Kineski zid bude stabilniji i da ima veću mehaničku čvrstinu. Džang je napomenuo da je upotreba lepljive riže predstavljala najveće tehničko dostignuće tog doba. Grañevinari su koristili lepljivu rižu i za izgradnju grobnica, pagoda i gradskih zidina, prenosi "Dajli Telegraf". Pojedine grañevine su bile dovoljno čvrste da se odupru jakim zemljotresima i drugim prirodnim nepogodama. U vreme izgradnje Velikog zida, stanovnici južne Kine su se bunili, jer su vlasti zaplenjivale sav pirinač kako bi se nahranili radnici i sagradio zid. Kineski zid je najveća grañevina na svetu. Proteže se od stepa srednje Azije do Žutog mora, dužinom od 2.450 kilometara.
Duboka i gotovo savršeno okrugla rupa, nastala za vreme tropske oluje, koja je progutala či-
Policija čuva od radoznalaca prilaz džinovskoj rupi u Gvatemala Sitiju „Mogu vam reći šta to nije: to nije geološka greška i nije nastala kao posledica zemljotresa“, izjavio je David Monteroso, inženjer geofizike iz Agencije za borbu protiv prirodnih katastrofa. „To je sve što znamo. Moraćemo da se spustimo dole.“ Jama koja se formirala progutala je fabriku odeće na oko dva kilometra od mesta slične rupe do čijeg je formiranja došlo pre tri godine. Okolni meštani kažu da je pravo čudo što niko od radnika iz fabrike nije nastradao. Spasilačke ekipe čekaju plan gradskog vodovoda i kanalizacije kako bi krenuli u dalju istragu. Rupa nastala pre godine usmrtila je tri osobe i progutala nekoliko kuća u istoj zoni. Tada su za nesreću bili krivi kiša i podzemne kanalizacione cevi, ali je sada suviše rano reći da li su ovi isti problemi izazvali nastanak rupe
i ovaj put, objašnjava Monteroso, koji je 2007. učestvovao u istrazi neobične pojave. Policija i vojska napravili su stražu oko provalije kako bi sprečili radoznalce da joj se suviše približe. Mnogi stanovnici glavnog grada koji žive u neposrednoj blizini su se evakuisali, u strahu da se rupa ne proširi i proguta još kuća.
I u Srbiji postoje brojni oblici vulkanskog reljefa, ali za razliku od nekih država nema bojazni od erupcija vulkana.
- Naučnici su rekonstruisali vremenski redosled 205 erupcija na Islandu u proteklih 1.100 godina i zaključili da se one dogañaju u vremenski pravilnim ciklusima - desetine godina mirovanja, a onda decenije aktivnosti. Osim vulkana Ejafjalajokula, još najmanje tri velika islandska vulkana uskoro bi mogla da postanu aktivna - Grimsvotn, Hekla i Askja. Vulkanolog sa Univerziteta Edinburg Tor Tordarson nedavno je izjavio da se učestalost erupcija islandskih vulkana povećava i smanjuje u ciklusima koji traju oko 140 godina. Tri vulkana koja bi mogla postati aktivna veći su od vulkana Ejafjalajokule i svi su imali erupcije sa katastrofalnim posledicama. RUDNIK KAO KRAKATAU - I teritorija Srbije je u dalekoj prošlosti bila poprište razornih vulkanskih erupcija, posle kojih su se uzdizali eruptivni stubovi nalik na pečurke koje se formiraju pri nuklearnim eksplozijama - kaže Dragićević.
Vulkanolozi širom sveta pažljivo osluškuju kako diše zemljina kora. Erupcije vulkana na Islandu, Ekvadoru i Gvatemali nagoveštavaju buñenje uspavanih džinova širom planete od kojih pojedini spavaju više hiljada godina. I na tlu Srbije postoje brojni oblici vulkanskog reljefa, ali nema bojazni od buñenja vulkana u Srbiji. - Na nekim mestima je u dalekoj prošlosti došlo do nadimanja gustih masa kisele lave i obrazovanja takozavnih nekova, o čemu svedoče Ostrvica na Rudniku, Trijeska kod Gornjeg Milanovca, Borački krš ili Zvečan. Uspavanih vulkana, meñutim, nema - objašnjava geomorfolog Vladimir Dragićević. On dodaje da je erupcija islandskog vulkana, pošto je proteklih mesec dana zagorčavala život milionima putnika u avio saobraćaju, možda tek početak vulkanskih aktivnosti koje će narednih nekoliko decenija otežati život u Evropi.
To su bile česte pojave u za vreme tercijara a pojedine eruptivne faze na Radan-planini ili na Rudniku, po svojoj snazi nisu zaostajale za najjačim vulkanskim erupcijama koje je istorija zabeležila. Pomenimo erupciju vulkana na Krakatau 1883, onu u Dolini deset hiljada dimova 1912.
Početkom avgusta stanovnici širom sveta gledali su u noćnim satima polarnu svetlost. Uzrok su dve manje oluje na Suncu koje su bljesnule u nedelju 1. avgusta, šaljući hiljade tona sunčeve plazme pravo ka Zemlji. Naučnici kažu da je stanovništvo američkih država od Mejna do Mičigena i dalje ka severu moglo videti neobičnu noćnu svetlost u severnom delu neba. Geografska širina Mejna je 44 stepena severne širine, a Mičigena 43 stepena. Geografska širina Srbije je takoñe izmeñu 44. i 43. stepena.
Obično se polarna svetlost aurora borealis vidi samo u krajevima blizu Severnog pola, a izgleda kao brzo promenljivi snopovi crvene i zelene boje preko neba. Meñutim, oluje na Suncu ih mogu poslati i južnije. Američki centar za prognozu vremena u svemiru u Boulderu, Kolorado, saopštio je da je plazma stigla do Zemlje u sredu 4. avgusta, pred zoru. Manje oluje na Suncu, kakve su bile 1.9., nisu veća pretnja satelitima i elektro-mreži. Sunce je do nedavno bilo u fazi sa malo oluja.
Polarna svetlost viñena i u Srbiji
svoje molekule, kao da prelaze sa nivoa više energije na nivo niže energije. Dakle, sada imaju neki višak energije koji pri tom prelasku emituju u vidu svetlosti. To je ta svetlost koju mi vidimo kao polarnu svetlost", rekao je Otašević. Prema njegovim rečima, ta svetlost se vidi uglavnom u polarnim regionima, odnosno oko Zemljinih magnetnih polova, a ne oko geografskih polova. "Ali, pošto su magnetni polovi vrlo blizu geografskih, svega 11 stepeni, onda se to povezuje za polarne regione u geografskom smislu", naveo je Otašević.
Naučnici u SAD su saopštili da se ogromno ledeno ostrvo odvojilo od glečera na severu Grenlanda, navodeći da je u pitanju najveći komad glečera koji se odvojio u poslednjih pola veka.
Polarna svetlost, izazvana manjim olujama na Suncu, mogla se videti i u Srbiji, izjavio je stručnjak Astronomskog društva "Ruñer Bošković" Aleksandar Otašević. On je agenciji Beta rekao da je polarna svetlost poslednji put bila viñena iz Srbije pre 10 godina i dodao da se ona može uočiti isključivo iz prirode i neosvetljenih naselja. "Polarna svetlost je vrlo tanana u smislu intenziteta, tako da je osvetljeno beogradsko nebo i svetlo bilo kojih drugih gradova potpuno ubija. Ako hoćete da uživate u tom fenomenu, ipak se morate skloniti od naseljenih mesta na neko mračnije mesto". Otašević je rekao da videti polarnu svetlost u Srbiji nije uobičajna stvar kao što je to u polarnim regionima, ali je ipak moguće. On je objasnio da polarnu svetlost izazivaju naelektrisane čestice koje sa Suncem neprekidno stižu do Zemljine atmosfere. "Te čestice u sudarima sa molekulima vazduha u Zemljinoj atmosferi izbijaju elektrone iz molekula vazduha. Kad se ti elektroni vrate u
Ledena santa, čija je površina četiri puta veća od njujorškog Menhetna, odvojila se od glečera Paterman i trenutno plovi okeanom izmeñu Grenlanda i Kanade, preneo je BBC. Naučnici kažu da nije jasno da li je uzrok odvajanja leda globalno otopljavanje. Oni predviñaju da bi santa mogla da se nasuka na obalu, pretvori u više manjih santi ili da nastavi da plovi u pravcu juga, u kom slučaju bi mogla da se ispreči na putu brodovima koji plove trgovačkim rutama.
Svemirska sonda potpala pod uticaj dosad nepoznate sile. Brzina letelice smanjiće se za šest milja na sat.
veka smanjuje za tačno šest milja na sat. Nije u pitanju gravitacija ili efekti solarne radijacije, jer bi se onda ta sila smanjivala, a u stvari je konstantna - navodi Lejng za britanski „Telegraf“. - Nije reč ni o kvaru na sondi, a nelogično bi bilo i da ih privlači neko drugo sunce. Iako ova slabašna sila - ma kakvo bilo njeno poreklo - ne zvuči kao preozbiljna pojava, naučnici se spremaju za novu revoluciju. Dr Dankan Stil, astronom sa Univerziteta Salford, kaže da će, ako se utvrdi da je sila zaista „nešto novo“, efekti na „kosmičkoj skali“ biti ogromni. - Ta sila mogla bi da promeni broj kometa koje će u narednim milionima godina ići ka Zemlji, i koje bi mogle da imaju posledice po život na našoj planeti - navodi Stil. - Uz to, ona pokazuje da možda o gravitaciji ne znamo onoliko koliko smo mislili. „Pionir 10“ lansiran je 2. marta 1972. iz centra NASA „Kejp Kanaveral“. Već sledeće godine poslao je najbolje i najdetaljnije fotografije Jupitera i Saturna. VANZEMALjCI
Svemirska sonda „Pionir 10“, prva koja je uspela da proñe kroz pojas asteroida i da 1973. godine izbliza osmotri i snimi planetu Jupiter, možda je potpala pod uticaj nepoznate sile prirode, zbog koje bi moglo da doñe do promene postojećih zakona fizike. Istraživači iz Kalifornijske korporacije za vazdušni prostor kažu da letelicu - koja je 1988. zauvek napustila Sunčev sistem - neka nepoznata sila gotovo neprimetno usporava. Kao da je vuče unazad ka Suncu.
„PIONIR 10“ spreman je i za kontakt sa vanzemaljskim životom. Ukoliko na svom putovanju do udaljenih zvezda - do prve će stići za nekoliko hiljada godina - naiñe na vanzemaljce, oni će na njemu naći „kosmičku poruku u boci“: pozlaćenu aluminijumsku ploču sa figurama čoveka i žene i „mapom“ porekla čovečanstva.
Ovaj efekat se ne smanjuje iako „Pionir 10“, baš kao i „blizanac“ i naslednik „Pionir 11“, putuju sve dublje u svemir. Dr Filip Lejng, član tima koji prati letelicu, objašnjava da jedino prisustvo dosad nepoznate sile prirode može da objasni „bizarno ponašanje“ legendarne sonde. - Nijedna postojeća teorija ne može da nam kaže zašto se brzina „Pionira 10“ i „Pionira 11“, koja sada iznosi 27.000 milja na sat, svakog
Vanzemaljci su tokom hladnog rata sabotirali nekoliko američkih i sovjetskih nuklearnih postrojenja u pokušaju da pošalju "poruku Vašingtonu i Moskvi da se igraju sa vatrom". Robert Hejstings, koji je dugi niz godina istraživao neidentifikovane leteće objekte (NLO),
izjavio je na konferenciji za štampu u Vašingtonu da "našu planetu posećuju bića sa drugog sveta koji se iz nekih razloga interesuju za trku u nuklearnom naoružanju". Naseljavanje Marsa će izgleda postati realnost, bar se tako može zaključiti iz nedavne izjave dva uvažena američka naučnika. Meñutim, putnici u ovoj misiji će imati jedan problem, a to je da će, po svemu sudeći, ovo putovanje biti u jednom smeru
On tvrdi da je prikupio svedočenja više od 120 pripadnika vojske koja ukazuju na infiltracije u nuklearna postrojenja u SAD, SSSR i Velikoj Britaniji. Većina ovih incidenata zabeležena je tokom šezdesetih godina prošlog veka u Americi i Sovjetskom Savezu, rekao je Hejstings, navodeći da je cilj vanzemaljaca bio da upozore Vašington i Moskvu da se "igraju sa vatrom". Kapetan Robert Salas, bivši oficir američkog vazduhoplovstva, zadužen za interkontinentalne balističke rakete, ispričao je da se jednom prilikom dok je bio na dužnosti u bazi Malmstrom u Montani 1967. godine "veliki svetleći, pulsirajući crveni ovalni objekat" spustio ispred kapije i da su se tada isključile Minutmen rakete koje je nadgledao. "Na svih ili gotovo svih deset raketa uključili su se crveni svetleći indikatori na kojima piše "greška", što znači da su rakete bile onesposobljene i da nisu mogle da budu lansirane", kazao je on, dodajući da nikada nije dobio objašnjenje o tome šta se desilo od svojih pretpostavljenih koji su mu naredili da ne pokreće tu temu. Hejstings je rekao da su slični incidenti zabeleženi i u pojedinim vojnim bazama u Velikoj Britaniji, ali da su vojne vlasti kao i u SAD zataškale celu stvar.
Robotizovano vozilo „Spirit" provozalo se Marsom 2004, ali ljudska posada na crvenu planetu još nije sletela. Problem je, naime, što je put tako dug. Ipak, dva profesora sa američkih univerziteta Vašington i Arizona tome su, teoretski, doskočili. - Trebalo bi poslati ljude na Mars i ne brinuti se o tome kako ćemo ih dovesti nazad - kažu oni. - Misija s ljudskom posadom koja bi letela samo u jednom pravcu bila bi prvi korak u kolonizaciji planete - kaže profesor Dirk Šulc. - Ova ideja se vrlo malo razlikuje od one koju su imali prvi belci koji su kolonizirali Ameriku. Ostavili su Evropu s vrlo malim očekivanjima da se tamo vrate - kaže Dejvis i dodaje Istraživači poput Kolumba iako nisu mislili da
će ostati na svojim destinacijama ipak su preuzeli ogroman lični rizik u istraživanju novih zemalja. Takoñe, oni su dobro znali da postoji vrlo velika šansa da u svom nastojanju mogu izgubiti život. Autori predlažu slanje serije kolonista i pošiljki koje bi ih snabdevale nužnim stvarima. Njihov zadatak bio bi da što marljivije iskorišćavanje resursa na Marsu. Budući da pećine od lave na Marsu verovatno sadrže led, kolonisti bi imali mogući izvor vode, kiseonika i zaštite od radijacije. Kolonija na Marsu bila bi baza za istraživački rad i nastavak letova dublje u Sunčev sistem. Osim toga, može poslužiti i kao neka vrsta „čamca za spasavanje" u slučaju veće katastrofe na Zemlji. Neformalna
anketa po fakultetima u Americi pokazala je da postoji velik broj spremnih volontera.
Snimak površine Marsa
Viktor Lazić Iako se smatra najvećim cvetom na svetu, težine oko 11 kilograma i prečnikom većim od jednog metra, raflesija arnoldi nije poželjan poklon ni za jednu devojku. Ponajviše zbog nesnosnog smrada koji se širi kilometrima. Za razliku od velikih gradova, kada odete u džunglu, nikada niste sami. Na svega šest odsto zemljine površine koje se mogu označiti sanskritskom rečju "džangala", u značenju neobrañena zemlja, divljina, živi 57 odsto svih živih vrsta na planeti. Većina tih dragih bića je gostoljubivija, pričljivija i druželjubivija od ljudi. Retko koja je smrtonosna kao naše ubistvene reči. Zelenilo ponekad predstavlja pravi zid, koji je i za oštrice mačeta neprobojan. Naučnici veruju da otkrivanje novih vrsta živih bića tek predstoji. Samo 2008. godine u džunglama jugoistočne Azije pronañeno je pedesetak nepoznatih vrsta životinja! Priroda je najveća apoteka na svetu, u kojoj je sve besplatno! Ovde u izobilju rastu lek za malariju, prirodna "vijagra", ali i prirodna antibebi pilula, kao da ste na zelenoj polici - od kokaina
do antibiotika. U prašumama živi čak 82 odsto različitih biljnih vrsta na zemlji. U svojim malim pohodima na pluća planete nailazio sam na neobične sagovornike - bilje, životinje i zemlju koja je govorila rečitije od mnogih besednika koje sam slušao. U svom romantičarskom zanosu, još kao tinejdžer, maštao sam da devojci poklonim cvet izvanrednog izgleda, raflesiju arnoldi, najveći cvet na svetu, težak i do jedanaest kilograma i s prečnikom većim od jednog metra. Kada sam sa vodičem uspeo da ga konačno pronañem u džunglama Sumatre, shvatio sam da bi ovaj cvet svaku devojku pre onesvestio, ne toliko zbog izgleda koliko zbog nesnosnog smrada! Još dok smo joj se približavali, na skoro kilometar udaljenosti, osetili smo jak zadah trulog mesa. Pomislio sam da se u blizini nalaze leše-
vi uginulih životinja, kad sam iza žbunja ugledao šarmantni crveni cvet sa sitnim belim tufnicama. Počela je da me hvata nesvestica dok je moj vodič iz torbe vadio gas-masku i turio mi je pod nos uz reči: „Ako želiš da raflesiju pokloniš devojci, obavezno joj ponesi i gas-masku!"
Raflesija arnoldi - Najveći i najsmrdljiviji cvet na svetu
Ovaj džinovski cvet dobio je ime po avanturisti i putniku, engleskom seru Tomasu Stamfordu Raflesu, osnivaču Singapura. On je vodio prvu ekspediciju koja je omirisala ovaj divan cvet. Prema legendi, do kraja života ih je pratio njen miomiris. Raflesija je parazitska biljka, bez listova i korena, koja sokove crpe iz druge biljke. Cveta samo dve nedelje godišnje, od avgusta do oktobra. Tada horde turista unajmljuju vodiče kako bi je videli. Smrad je neodoljiv za insekte i bube, koje zatim dolaze i pomažu joj u voñenju ljubavi. Naime, postoje muški i ženski cve-
tovi, tako da se za kratko vreme cvetanja polena ta dva pola moraju izmešati kako bi se dobila nova jedinka. Kad je ljubav u pitanju, smrad se mora oprostiti. U blizini raflesije ugledao sam čitavu stenu prekrivenu biljkama mesožderkama. Niz velikih zelenih i crvenih tuba koje samo čekaju da insekt doleti i - tap, zatvori se poklopac i do viñenja živote. Moj vodič Džimikur obožava tu biljku mnogo više od raflesije. Jednom mu je komšija poklonio da je uzgaja u bašti. Taj dobroćudni čovek preminuo je usled nesporazuma sa slonom, koji je bez ikakvog razloga seo na njega i zgnječio mu i srce i dušu. Mesožderka mu je zbog toga ostala kao draga uspomena i dan kada ju je dobio na poklon slavio je kao roñendan. Jednom je, želeći da je počasti, u čeljusti ubacio ostatke hamburgera koji je njegov brat doneo posle posete nekom velikom gradu. Ispostavilo se da ta „ljupka dama", kako je zove, nije bila ljubitelj brze hrane, pa je ubrzo uginula. Od tada ni on ne konzumira zapadnjačku kuhinju. Ako šteti biljkama, sigurno nije zdravo ni za ljude. Pričao mi je legende kako su nekad duboko u džungli živele biljke ljudožderke, drveća sa ogromnim pipcima kao u hobotnice, koje bi progutale čoveka za nekoliko trenutaka. Veruje se da takva stvorenja sigurno i danas postoje. Nauka poznaje više od 650 biljki mesožderki, ali nije istražila ni trećinu džungli u svetu. Veruje se da je možda neki naučnik i nabasao na ljudožderku, ali verovatno nije stigao nikome da o tome priča. Pre Sumatre, mesožderke sam video i na Borneu. Uglavnom izgledaju kao kese od lišća sa čeljustima koje se zatvaraju kada insekt u njih uñe... Džimikur mi je pokazao manje primerke, ali u Maleziji sam video neke prilično velike, sigurno četrdesetak santimetara visoke zamke žarkocrvenkaste boje, dok su na Sumatri uglavnom zelene. Nekim vrstama ove biljke treba više od sto godina da se razviju u punu veličinu i nikada ne stare, tako da, teoretski, mogu da žive do kraja postojanja planete, pod uslovom da ih ljudi ne uberu za svoj herbarijum. Mesožderke i raflesija u svojoj lepoti i surovosti imaju nešto od muške neustrašivosti. Možda se baš zbog toga u kineskoj medicini koriste za proizvodnju kreme za ulepšavanje ženskog tena.
Alexanthorn
DNEVNIČKE BELEŠKE Pečat vremena sveta koji nas okružuje i lični koji se javno može reći...
Predsednik Srbije Boris Tadić, 1. juna potpisao set zakona koje je donela Skupština, izmeñu ostalog i Zakon o elektronskim komunikacijama kojim je dozvoljeno MUP-u i drugim službama da prate ko, sa kim i koliko razgovara ili se dopisuje putem interneta, a sve bez odluke suda! i druge organizacije civilnog društva, koje su izrazile bojazan da privatnost ljudi može biti ugrožena potrebom za efikasnošću rada policije i službi bezbednosti.
Kako je navedeno u saopštenju Pres-službe predsednika Srbije, zakoni moraju ići ukorak sa tehnološkim razvojem oblasti koju regulišu, kako ne bi predstavljali kočnice razvoja, a Zakon o elektronskim komunikacijama podstaći će i omogućiti ravnopravnu tržišnu utakmicu u ovoj ključnoj infrastrukturnoj oblasti i obezbediti zaštitu i očuvanje javnog interesa. Donošenje ovog zakona, meñutim, obeležila je jedna druga tema. Zakon, naime, predviña stvaranje baze podataka o elektronskim komunikacijama grañana, koja će biti dostupna organima bezbednosti i unutrašnjih poslova bez odluke suda. Predsednik Srbije je, kako kaže, pažljivo pratio i šta ocenjuju stručna udruženja
"Javnosti je dobro poznato sa kakvim je bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama Srbija danas suočena, od pretnji odvajanja jednog dela naše teritorije, preko pretnji terorizmom, do organizovanog kriminala, koji je u jednom periodu ozbiljno ugrožavao, i još uvek to čini, ključne resurse naše države. U sličnoj situaciji, a to je potvrñeno evropskom praksom, svaka zemlja svojoj policiji i bezbednosnim službama i omogućava uslove za brži i efikasniji rad u svrhu obezbeñivanja sigurnosti za sve grañane", naveo je Tadić. Ipak, poštovanje ljudskih prava i sloboda je jedno od najviših vrednosti na kojima se temelji moderno društvo i država na tom polju ne želi i ne mora da pravi ikakve ustupke, jer se bezbednost i borba protiv kriminala mogu voditi uspešno i uz puno poštovanje zagarantovanih ljudskih prava i sloboda. Donošenje ovog zakona, više je nego opravdano preispitati i unaprediti odgovarajuće delove našeg pravnog sistema, kako bi se osigurala ravnoteža izmeñu prava na bezbednost grañana i svih njihovih ostalih prava" i izmeñu ostalog,
treba pojačati pravne garancije koje bi sprečavale svaku zloupotrebu na štetu ljudskih prava. Skupština Srbije usvojila je 29. juna Zakon o elektronskim komunikacijama, u kome je, i pored protivljenja opozicije i zaštitnika grañana, ostala odredba prema kojoj je operator dužan da zadrži podatke o elektronskim komunikacijama 12 meseci od dana obavljene komunikacije. Zaštitnik grañana je predložio da nadzor nad komunikacijom grañana bude moguć samo uz dozvolu suda, što je parlament odbio, ali je prihvatio njegov drugi amandman, prema kome će nadzor nad sprovoñenjem ovog zakona biti u nadležnosti poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja. Elem, hoće li nas tajne službe ubuduće prisluškivati sa ili bez sudskog naloga? Koliko je mogućnošću da tajne službe i bez posebnih naloga prate, snimaju i analiziraju telefonske i elektronske komunikacije ugrožena privatnost grañana Srbije? I kako se na to gleda u nekom demokratskom sistemu? Da ne bi bilo zabune, sve ono što su radile, ili još rade, ili će tek da rade srpske tajne službe odavno već rade tajne službe SAD i Velike Britanije. Iz dve baze u Engleskoj, Grinem Komon i Lejkenhit, i iz jedne baze na Kipru moguće je prisluškivati celokupan telefonski i elektronski saobraćaj u Evropi. Sve što se snimi ide direktno u sedište američke službe NSA u Fort Midu, Merilend, i u Štab za komunikacije, prisluškivanje i kriptografiju britanske vlade u Čeltenamu. Tako da možemo mirno da spavamo, u inostranstvu nas slušaju godinama i bez sudskog naloga. Osim toga, mobilna telefonija je toliko otvorena za prisluškivanje da je to danas već smešno. Ako imate običan tranzistor "soni ICF-7600”, sa kojim možete, na primer, da slušate radio Pjongjang na engleskom u dva sata noću, možete tim tranzistorom da prisluškujete i taksiste i saobraćajnu policiju u Beogradu. A ta tehnologija „soni ICF-7600” je iz 1981. godine. U delu Tokija, koji se zove Aki Habara, možete bez ograničenja da kupite najmoderniju elektronsku opremu za prisluškivanje. Mnoge diplomate kupuju tu japansku opremu na kilogram i trpaju u svoje diplomatske kofere. Nema nikakvih ograničenja da se to kupi.
Dakle, uopšte ne sumnjam da i u Srbiji ima onih koji poseduju privatne elektronske centre za prisluškivanje. Iz povremenih "curenja” odreñenih informacija to se može naslutiti. Ako je u Srbiji došlo do pravog buma raznih "sekjuriti” firmi, onda je to verovatno praćeno i sistemima za elektronsko prisluškivanje. Ako imate firmu koja legalno posluje u Srbiji i koja može da vam legalno proda bilo kakve analitičke procene političke, ekonomske, pa i vojne situacije, onda se takve procene sasvim sigurno ne rade samo na osnovu pisanja štampe, ličnih kontakata i kafanskih priča. Znači, nema razloga da se uzbuñujemo, "pokriveni” smo odavno. Kako se to odražava na naš sistem demokratije, to je već druga priča. Zapravo, ljudska prava, a tu je i pravo na privatnost, trebalo bi da budu moralni horizont našeg vremena. U praksi mnoge države se uglavnom oglušuju o njih ili ih jednostavno krše i tu i leži deo kontradikcije i hipokrizije modernog sveta. Kompjuterizovani svet, dakle, stvara probleme demokratiji, jer je država priključena na informacione i komunikacione mreže, pa izgleda da je puna demokratija nadohvat ruke: čista demokratija, plebiscitarna demokratija, direktna demokratija, sajber demokratija... U Srbiji demokratija mora da trči kroz pravu šumu izazova. Dakle, srpski "Veliki brat” se suočava s celim nizom izazova: strukturama mafijaškog tipa, korupcijom, privrednim i finansijskim kriminalom, ilegalnim uticajem na politiku, bivšim pripadnicima tajnih službi preobraćenim u uspešne biznismene, grupacijama iz sive zone društva, fiktivnim, "realno postojećim”, i "paravan” firmama, "uspavanim kapitalom”, kvazitržišnom privredom, monopolima... I sve to najmanje na tri paralelna koloseka. Kao prvo, nastanak moćnih kriminalnih grupacija koje su vodile ilegalne poslove, kao drugo osnivanje dubioznih privrednih i finansijskih grupacija koje su delom bile upletene u kriminalne delatnosti, ali su se delom prikazivale i kao legalni privrednici. Samo što njihova privredna delatnost nije bila usmerena na proizvodnju već na polutajnu privatizaciju državnih firmi od strane neprivrednog poslovnog rukovodstva, i treći kolosek jeste uticaj na politiku. Preko svojih lobija u politici i u državnoj administraciji novonastala privredna i fi-
nansijska elita se pobrinula za protekcionizam, a kao posledicu imamo korupciju. U Bugarskoj je 1997. godine tadašnji premijer Ivan Kostov doslovno izjavio: „Oko 40 odsto države nalazi se pod kontrolom državne vlasti, a onih 60 odsto kontrolišu moćne grupacije i kriminalne strukture”. Da li je onda srpski "Veliki brat” posledica potrebe da se nama ne dogodi bugarski slučaj, da se sve to kontroliše i spreči?
Izraz "mladi starac” nije tautologija, to je poznato, ali je manje znano da postoje čitava razdoblja u istoriji civilizacije koja su obeležena osobinama staračkog mentaliteta. Osobine ovakvog stanja duha su: smanjenje kruga interesa, pad radoznalosti, ponašanje isključivo po ustaljenom modelu bez pogleda u nepoznato, strah od novog, krutost u načinu razmišljanja, odugovlačenje pri donošenju odluka, neupuštanje u bilo kakve rizike, uhodan ritam svakodnevnih aktivnosti, sužavanje kruga prijatelja, pa i rodbinskih veza, strah od ulaska u nova poznanstva, sumnjičavost prema nepoznatim osobama, ali i prema onima koje poznajemo, podozrivost pri predlozima za promenu stanja ma kako dobronamerni bili, škrtost i pri svakodnevnim neophodnim izdacima, sve češće okretanje u „bolju prošlost” koja poprima sve idealizovaniju formu, a sve glasnije rogoborenje, gunñanje, pa i cinični osvrti na aktuelne dogañaje. Prava slika perioda kroz koji, čini mi se, upravo prolazimo. Takvo stanje duha od uticaja je na fizički izgled čoveka. Preko lica prerano ostarelih duša ne prelazi osmeh, njihove oči ne zrače sjajem radoznalosti, brzina refleksa se smanjuje, korak je sve kraći. Takve osobe se osećaju nekompletnima ako sa sobom nemaju naočare, kišobran, štap, kutije lekova, pojas preko bu-
brega, kapu i naravno, taman posla da kod sebe nema mobilni telefon. Sve im je podreñeno, do stepena hipohondrije u čuvanju preostalog zdravlja. O svojoj opstipaciji (zatvoru) spremni su satima razglabati. Iz egocentričnosti proizlazi škrtost, ucenjivački odnos prema naslednicima, jer se testamenti pišu kad je duša u nosu. Poslovni poduhvati su već davno iza njih, sve se svodi na iščekivanje poštara s penzijom u koju su najčešće prerano ušli. Supruge su odavno pretvorili u pokorne sluškinje njihovih navodno zdravstvenih problema. Zbog straha od smrti, koji je u pozadini mnogih duševnih manifestacija, pogodni su za sve vrste manipulatora koji im prodaju mnogobrojna sredstva za podmlañivanje, održavanje zdravlja, sprečavanje starenja, navodno delotvorne orijentalne supstance. Šarlatani pod vidom originalnih proizvoñača farmaceutskih preparata koji "sigurno” deluju zauzeli su već sada 50 odsto stalaža u apotekama. Uprkos do paranoidnosti izoštrenog opreza u svakodnevnom životu, disproporcionalno su lakoverni kad je bilo koji oblik poboljšanja njihovog stanja u pitanju. Rezignacija koja iz takvog stava prema životu proizlazi dodatno ih onesposobljuje da uživaju u radostima života. Seksualna aktivnost i u mladosti podrazumeva odreñeni stepen lakomislenosti i relaksacije, što je za njih misao iz pluskvamperfekta. Starački mentalitet je kao stanje kad upadnete u bunar, ali nikako da pogledate gore, gde sunce još sja i zvezde su na nebu. Opasnost od ovakvog stanja i konsekutivnog ponašanja leži u njegovoj sugestibilnosti, podložnosti širenju negativnih vesti (smanjiće penzije, poskupeće ovo i ono...), što dodatno uverava osobe s takvim sklonostima da poveruju u bezizlaznost svog stanja i spiralni put u ništavilo. Kao da se putem samozavaravanja žele uveriti da "ovaj život nije vredan življenja” olakšavajući tako bolnost neminovnog odlaska iz ove, kako su religiozni manipulatori davno rekli, "doline suza”. Medicinski model izlaska iz tog stanja nije naročito efikasan, mada je veoma proširen. Antidepresivi, kao i drugi psihoaktivni lekovi mogu pomoći tek nešto više od placeba. Jedino što stvarno pomaže je promena filosofskog pristupa životu, oslanjanje na preostale životne sposobnosti, druženje s mladim i po prirodi optimističnim svetom, zadržavanje interesa za okolinu do krajnjih granica, fizički kontakti -
od seksualnih odnosa do napornog rada dokle se god može, nepodleganje vladajućem nihilizmu koji šire vlastodršci širom sveta koji katastrofičnim predviñanjima i povremenim panikama drže mase sve starijeg čovečanstva u pokornosti. U sadašnjem trenutku starački mentalitet je u vlasti enormnih količina novca i vlasti, svojim nečinjenjem i zatvaranjem očiju pred očiglednim promašajima doveo je do razvoja finansijskog kraha berze, nepoverenja u bankarski sistem, odlaska u provaliju čitavih država. Ljudi se počinju iracionalno, instinktivno ponašati, skupljajući se u grupe (demonstranti, štrajkači i u ekstremnijem obliku - huligani). U Rimskom carstvu senat, ili Kraljevski saveti na dvorovima kraljeva su imali nekog smisla, ali danas mladi starci na vlasti boluju od, takozvanog i već definisanog, srpskog sindroma, to jest ne slušaju pametne savete.
je i svetsku i domaću javnost. Sada je jasno da je svet razloga potrošio milione evra na kampanju protiv "isfabrikovane" pandemije . Otkriveno je da su oni bili na platnom spisku nekoliko kompanija koje su finansirale njihova istraživanja i plaćale ih u zamenu za konsultantske usluge. Zahvaljujući njima, na račune farmaceutskih kuća leglo je više od sedam milijardi dolara od prodaje lekova. SZO je slušao savete trojice stručnjaka i u jeku priče o virusu A (H1N1) pozvao vlade svih zemalja da naprave zalihe vakcina. Izveštaj Saveta Evrope kaže da su preporuke SZO dovele do toga da vlade mnogih zemalja kupe veliku količinu vakcina i lekova protiv gripa, a izazvana je i velika panika kod ljudi širom planete. Meñu prvim zemljama koje su poslušale preporuku SZO i naručile vakcine i antivirusne lekove bila je i Srbija. Meñutim, niko od nadležnih u našoj zemlji još nije izračunao koliko je našu državu koštalo "spremanje" za dolazak i lečenje svinjskog gripa. Srbija je uvezla oko 855.000 doza vakcina, a ostatak do tri miliona koliko je prvobitno naručeno je otkazan (na sreću). Vakcinisano je samo oko 200.000 ljudi, dok će ostatak neiskorišćenih vakcina biti bačen nakon isteka roka. I u Evropi je distribuirano 130 miliona vakcina, a samo 42 miliona ljudi se odazvalo pozivu za imunizaciju.
Trojica stručnjaka, koji su Svetsku zdravstvenu organizaciju savetovali u vezi sa pandemijom svinjskog gripa, za to su dobijali novac od farmaceutskih kompanija. Najnoviji izveštaj tima stručnjaka i Saveta Evrope dokazuje, naime, da su trojica stručnjaka SZO - Fred Hajden, Arnold Monto i Karl Nikolson dobijali novac od farmaceutskih kompanija koje proizvode lekove protiv virusa gripa. Ovo otkriće šokiralo
Jedna doza vakcine protiv novog gripa koštala je 799 dinara, što znači da je samo na neutrošena cepiva bačeno oko 520 miliona dinara. Na kampanju "Zavrnimo rukav", koju je pokrenulo Ministarstvo zdravlja, otišlo je još 11,6 miliona dinara, a odziv grañana na vakcinaciju i pored toga bio je katastrofalan. Podaci koliko je novca otišlo na plate stručnjaka iz Radne grupe, kupovinu antivirusnih lekova i respiratora, formiranje štabova po lokalnim samoupravama, letke koji su deljeni grañanima i ostale troškove još nisu saopšteni, a verovatno i neće, jer su sredsta uzalud bačena, a svakako nisu mala. Pandemija svinjskog gripa je prevara veka, jer je prema podacima, od svinjskog gripa umrlo oko 18.000 ljudi u celom svetu, što je tri puta manje nego što svake godine umre od običnog, sezonskog gripa.
Jedina evropska zemlja koja nije podlegla panici i nije kupila vakcine bila je Poljska. Skeptična u pogledu bezbednosti vakcina, nezadovoljna njihovom cenom i strogim uslovima kupovine koje su nametale farmaceutske kompanije, Varšava se prošle jeseni odlučila da ne kupi vakcine i time pokazala da je bila jedina zemlja sa pametnom politikom. Dve trećine vakcina je propalo. Ogromne pare bačene, farmaceutske kompanije prezadovoljno trljaju ruke, oni koji su podlegli propagandnoj mašineriji, bili su špricani ko zna čime... Na kraju se diglo malo prašine, gora se nije tresla, niti se rodio miš, ali je zato, kako naši stari kažu, "poj'o vuk magarca".
znamo da se nosimo sa našim krivinama. U savremenim hipermarketima voće i povrće mora da bude istog oblika i veličine, sve uz dlaku prirodi koju baš briga za jednakost. Čak su i genetičari, čitah negde, na putu da naprave kockastu jabuku koja bi se lakše pakovala u gajbice. Ovaj pijačni prizor me je podsetio na večiti nesklad i sukob svega sa svačim. Dijalektičari su u pravu kad ukazuju na stalnu borbu suprotnosti, ali, bogami, i istih stvari, koje ne pristaju da budu iste. A gde je sukob, tu je i nasilje sa pratiocima nesrećom i bedom, koje ostaju kao književna zadužbina pesnika. Nasilje je civilizacijska tekovina. Ono ne postoji u prirodi, jer niko ne kaže da je vrabac izvršio nasilje nad crvom kad ga je progutao niti da je hobotnica, pustivši mastilo, krabi nasilno oduzela pravo na ličnu slobodu kretanja. Svet je ovaj tiran tiraninu i teško mogu da zamislim kako ga vide oni koji se bore za društvo bez nasilja. Svi to žele, ali još niko nije ponudio razuman recept za takav svet koji izgleda nećemo dočekati.
Ponekad i sasvim obična slika može da vas navede na neka ozbiljna razmišljanja. Na jednoj pijačnoj tezgi, u ovo kišovito vreme puno nade da će ipak stići pravo leto, leže dve gomile lepih, svežih krastavaca. Domaćih, ili kako bi poštovaoci nijansi rekli, srpskih. Pored leve gomile prodavac je istakao cenu od sto dvadeset dinara, kraj desne samo šezdeset. Okupljaju se ljudi, sumnjičavo razgledaju obe gomile. Zašto su ovi toliko jeftiniji, upita neko? Zato što su krivi, glasio je ogovor. Krevelje lica, čude se, odmahuju glavom i kupuju sa skuplje gomile. A krivi krastavci su baš simpatični, oblika "c" ili ćiriličnog „s” kako je kome po volji, ali sve je to džabe kad nisu pravi, kako dolikuje krastavcima. Niko da ih pogleda. Jedan gospodin pun zaključaka objašnjava supruzi koja prevrće po jeftinim krastavcima: ovi nikad ne bi prošli u Evropskoj uniji. I stvarno ne bi. Šta će Evropskoj uniji krivi krastavci kad ona preferira prave i jednake? Dosta joj je toranj u Pizi, a mi u Srbiji i te kako
U meñuvremenu, dok ipak čekamo, digla se halabuka oko Grčke i njenog neumerenog ekonomskog sirtakija, trošenja kredita, koje dovodi evro u opasnu situaciju. Naučili smo nešto novo i o dijalektičkom skoku, da se iz grčke mudrosti Kir Janjinog brojanja slatkih malih dukata može lako upasti u rasipništvo. Grci koji su izmislili filosofiju, pozorište, poeziju, uzo i caciki, fiziku i metafiziku, čak i demokratiju, zbog koje, po zapadnim merilima vode ispred kineske civilizacije, potpuno neosetljive na ovu pojavu, doveli su sebe u situaciju da odgovaraju pred evropskim sudom časti i to na prosto pitanje: gde su pare? Ne pomaže ni to što se grčke vaze, statue i reljefi šepure u mnogim svetskim muzejima koji, zahvaljujući antičkoj kulturi, ubacuju u svoju kasu prihod od turizma. Neki dokoni statističar mogao bi da izbroji koliko ih je samo došlo u Luvr da vidi Niku sa Samotrake pa da izračuna koliko je to para i procenata od evropskog duga. Melina Merkuri, slavna glumica i nekadašnja ministarka grčke kulture, do smrti je u svojoj mukotrpnoj kampanji kumila i molila da se njenoj zemlji vrati veliki friz s Partenona, koji su radnici lorda Eldžina, britanskog ambasadora 1802. godine u Grčkoj pod otomanskom oku-
pacijom, odvalili s hrama i ukrcali na brod, umalo ga ne potopivši. "Nikad nedeljom”, tako se zvao Melinin najpoznatiji film. Put friza do Britanskog muzeja dug je i bolan, jer je lord, u stvari, želeo da ukrasi svoju kuću u Škotskoj. Zašto kopije i kojekakvi gipsani odlivci? Zašto ne prave skulpture kad ih ima već toliko? Gospoña Merkuri uporno je objašnjavala šta za Grke znači Partenon: "on je naš ponos, simbol naše otmenosti i plemstva, atribut demokratske filosofije.” Mermerna skulptura nikad nije vraćena, ali su zato Englezi dali Grcima na takmičenju za pesmu Evrovizije dvanaest poena. Sreća je bar u tome što možemo da ga vidimo u londonskom muzeju, za razliku od naše bronzane statue dečaka sa Čukur česme, koju su našeg roda nasilnici iskasapili i prodali budzašto u staro gvožñe. I tako, nikad kraja pričama o "krivim drinama” na koje me ponukaše krivi krastavci, a naš nobelovac je u pravu kad kaže: "jeste da su krive, ali ne odustajemo da ih ispravljamo".
VERNICI OKREĆU LEðA VATIKANU Rimokatolička crkva suočena sa najvišom kvotom istupa vernika u predhodnih stotinu godina
mačkoj i Austriji se očekuje da će do kraja godine oko pola miliona vernika zvanično napusti Rimokatoličku crkvu. Na evropskom nivou broj bi mogao da premaši i dva miliona, predviña najpoznatiji evropski kritičar Vatikana, švajcarski teolog Hans King. Indirektni podaci i na indicijama zasnovane pretpostavke, u zemljama gde rimokatoličke crkvene organizacije nisu registrovale, ili nisu obelodanile odgovarajuće podatke, upućuju na zaključak da je lavina istupa u alarmantnom porastu, širom Evrope. U Italiji, primera radi, pretpostavlja se, na osnovu podataka o broju i visini uplata takozvanog solidarnog (crkvenog) poreza, da je 9,9 odsto rimokatoličkih vernika, zvanično ili bez ozvaničenja, okrenulo leña Vatikanu. U nekoj minimalnoj kalkulaciji trebalo bi očekivati da će Rimokatolička crkva u Austriji ove godine ostati bez osamdeset hiljada vernika, saopšteno je na biskupskoj konferenciji održanoj ovih dana u centru alpskog hodočašća, u gradiću Marijacelu. Jozef Vajs, šef tamošnje crkvene poreske uprave, rekao je pred gledaocima Austrijske radio-televizije (ORF): "U najcrnjem scenariju, polazimo od pretpostavke da bi broj crkvenih istupa mogao da premaši prošlogodišnji nemački crni rekord.“ U Nemačkoj je 2009. godine 123.585 vernika napustilo Rimokatoličku crkvu. Na osnovu nemačkih podataka o istupima, registrovanim od januara do kraja maja ove godine, predviña se da će izmeñu dva i tri puta više vernika okrenuti leña Vatikanu do Božića (po gregorijanskom kalendaru). Širenje nezadovoljstva evropskih rimokatoličkih vernika mahom se dovodi u vezu sa serijom skandala pedofilije, razotkrivenih širom kontinenta, od Irske do Grčke, od Italije do Poljske, ali i na drugim kontinentima, u Americi, na primer, u kojima su počinioci bili katolički sveštenici i katihete. Ipak, poznavaoci raspoloženja u rimokatoličkoj javnosti ističu da su skandali bili samo povod, nikako uzrok napuštanja crkvene organizacije.
Nemački i austrijski biskupi prvi su zazvonili na uzbunu, pastiri biskupija u drugim evropskim zemljama trebalo bi da ih slede. U Ne-
Pitanje izgubljenog poverenja vernika u Rimokatoličku crkvu nameće se analizom brojnih slučajeva zataškavanja. U ovom trenutku pažnju evropske javnosti pleni slučaj nemačkog
biskupa Valtera Mikse: obelodanjen je tajni dosije Vatikana u kome su duže od jedne decenije završavale sve optužbe i žalbe protiv razvratnog alkoholičara i pedofila Mikse. Sve je duža lista slučajeva u kojima papa ne samo da nije reagovao već je lično naložio držanje skandala u tajnosti (pre preuzimanja pontifikata i posle toga). Tako je u Austriji tek izišlo na videlo da je prvi tamošnji slučaj umešanosti jednog kardinala u aferu pedofilije (slučaj kardinala Hansa Hermana Grejera) godinama zataškavan, uprkos činjenici da se u strogo poverljivom pismu Vatikanu Grejer lično ispovedio, pre nego što je njegov slučaj dospeo u javnost. Na drugoj strani, empiričari su ustanovili da je najnoviji potez Vatikana doveo u pitanje iskrenost izvinjenja pape žrtvama pedofilije, odnosno i njegovo obećanje da će, ubuduće, takvi slučajevi biti najstrože sankcionisani. Naime prošlog vikenda rehabilitovan je nekadašnji poljski nadbiskup Poznanja Julijuš Pec, pre osam godina optužen i crkveno kažnjen zbog seksualnog zlostavljanja seminarista. Najzad, nepoverenje vernika u Vatikan moglo bi se tumačiti, posmatrano iz ugla organizovanog kriminala. Italijansko javno tužilaštvo je pokrenulo istragu protiv kardinala kurije Krescencija Sepea zbog sumnje u umešanost u korupciju i pranje novca mafije u više od stotinu slučajeva. Tragovi, u njegovom slučaju, vode u vatikanske banke, već poduže pod sumnjom da su glavne institucije za preusmeravanje novca podzemlja u legalne tokove. Reakcija portparola kurije Federika Lombardija je: "grešnik je neumorno radio, zalagao se za dobrobit vernika, a ko Božjim stazama hoda, taj ponekad pogreši“. Ali ovo su samo opskurne analize posledice i mogućih uzroka ili povoda. Crkva neće, i ne sme da prizna da je zapravo problem mnogo dublji i daleko širih razmera. Ovi podaci o istupanju "vernika" su podaci o onim pojedincima koji su zvanično napustili crkvu. Šta je sa onima koji su samo okrenuli leña crkvi i koliko je takvih koji su samo u jednom trenutku svog života rekli "dosta". A postoji i treća grupacija ljudi koje crkva smatra vernicima iako oni to zapravo nisu. Kršteni kao deca, možda odlazili u crkvu sa roditeljima, ali kad su odrasli, shva-
tili da ih to ne interesuje i prekinuli svaki kontakt sa crkvom, nebitno koji je razlog tome. I na kraju ne mogu da ne spomenem i najmasovniju kategoriju "vernika". To je ona kategorija ljudi, grañanskog staleža i modernog načina života, koji samo iz tradicionalnih razloga kažu, kad ih zapitate, da su katolici. Tako se izjašnjavaju i na popisima stanovništva, a zapravo, manje ili više, nemaju nikakve veze sa crkvom, niti ih to pitanje interesuje. Čak i kad bi crkva sutra prestala da postoji, ovu kategoriju ljudi to ne bi baš mnogo pogodilo. Realna procena kaže da crkva ima izmeñu 5 i 7 procenata vernika od ukupnog broja stanovništva. Ovo se odnosi na zemlje Starog kontinenta. Katolicizam u izvesnoj meri raste i jača u latinoameričkim zemljama i solidno je pozicioniran u istočnim zemljama kde su katoličke nacije u manjini. Kad je Evropa u pitanju, slična je situacija i u drugim hrišćanskim crkvama. Za istočno, pravoslavno hrišćanstvo, analize pokaziju slične tendencije, iako se, zvanično, pravoslavni jerarsi hvale kako je broj vernika u porastu. A nije. Pitanje pripadnosti crkvi na istoku je usko vezano sa tradicijom i pitanjem pripadnosti naciji, jer su pravoslavne crkve organizovane kao nacionalne. Zbog toga je četvrta kategorija "vernika" koji se tako izjašnjavaju samo zato jer se to tako podrazumeva u smislu pripadnosti naciji i tradiciji. Inače, broj vernika, u pravom slislu te reči, u ovim zemljama je čak niži i iznosi izmeñu 3 i 4 procenta stanovništva. Hrišćanstvo je religija u opadanju i to je konstatovano još u prošlom veku. U narednih 100-120 godina, hrišćanstvo će nestati sa planete. Odnosno biće svedeno na male grupe i na te grupe će se gledati isto kao što je to danas slučaj sa sektama. U drugoj krajnosti, stare religije i kultovi sve više jačaju, obnavljaju se i šire planetom. To ide toliko brzo da je već u Engleskoj i Sad, na primer, Vika proglašena zvanično za religiju. Koliko je to dobro, da se kultovi i stari magijski sistemi institucionalizuju, to je sasvim drugo pitanje. Lično mislim da to nije dobro, jer svaka institucionalicacija, pre ili kasnije odvede u propast samo učenje i duhovnost uopše. Poenta cele priče jeste da je hrišćanstvo kao religiju duboko zahvatio procec odumiranja. Može se ovo mnogo detaljnije i ozbiljnije analizi-
rati, ali ja lično ne želim da se bavim crkvom. Ali mogu da pomognem njenom bržem odumiranju istraživanjima i radovima kojih je sve više i koji potvrñuju da je temelj hrišćanske crkve jedna velika laž i obmana, čak možda najveća u istoriji ljudske civilizacije. Hrišćansvo treba da se vrati na svoje izvorno učenje na ono što je bilo u prva dva-tri veka svog postojanja i samo tako će, kao jedno učenje, možda preživeti gaženje točka istorije. Za sada bih samo napomenuo, a o tome ću možda kasnije pisati, da je islam, recimo još uvek religija u fazi svoje ekspanzije, tako da će broj muslimana, u veku koji je pred nama, rasti i da će u evropi muslimana biti više nego hrišćana. To će izmeniti i demografsku sliku Evrope, ali i njenu politiku. Jednim delom će ovo biti posledica migracija stanovništva i doseljavanja muslimana na Stari kontinent, a drugim delom, posledica odumiranja evropskih nacija, negativnim priraštajem i vrlo pozitivnim priraštajem muslimanskog življa. Ovo će se dogoditi već u narednih 50 godina. S druge strane, modernizacija, tehnološki razvoj i agresivni potrošački mentalitet koji stvaraju sve veći i sada potpuno nepremostiv jaz izmeñu duovnog i materijalnog, generalno, ima najjači uticaj na sve ove tendncije. To neće zaobići ni islam kojeg, iako još u ekspanziji, takoñe čeka proces odumiranja i nestajanja u narednih 200 godina. O judaizmu ne treba posebno ni govoriti jer je on oduvek bio samo religija jevrejskog naroda, ma gde on živeo. S toga judaizam i nije svetska religija, ali treba napomenuti da ni judaizam neće proći bez uticaja ovh istih tendencija procesa odumiranja religija. Do poklapanja sideralnog i tropskog zodijaka na 0 stepeni Riba i prelaska u sazvežñe Vodolije koje će se dogoditi oko 2372 godine, sve religije će funcionisati kao mali kultovi. Svemu ovome doprineće i još jedan važan faktor, velike kataklizme, razaranja i ratovi na planeti koji će dovesti do velikog smanjenja populacije. Ovaj proces je već otpočeo, a veće razmere će poprimiti od 2013. godine.
JEDAN SUSRET DUBOKO U NOĆI Mnogo sam putovao tragajući za Nepoznatim. Ukrstih puteve svoje sa svim meridijanima. Idući od Istoka ka Zapadu i od Juga ka Severu, mnoge sam Kapije prošao, ali ni na jednom se Putu ne zadržah previše. Rastajnjivao sam Tajne, spoznavao Nespoznajno, ulazio i tamo gde je zabranjeno od vajkada, ali niko mi ne reče ni slova o Nepoznatom. Hodao sam putevima zemaljskim i svaki me je vodio u pogrešnom pravcu. I htedoh da se vratim, ali uzalud. Kad je Put lažan ne možeš se njime vratiti jer to više nije onaj isti Put. Zapravo, to nije ni bio Put. Ima li izlaza iz obmane kojom okružen sam od početka? Postoji li Put kojim bih se vratiti mogao? Ima li Puta kojim bih krenuti mogao, a da nije laž veća od predhodne, obmana dublja od one koja me je već zasenila? Nižu se pitanja jedno za drugim. Muk je, tišina - odgovora nema. Sedim na rubu kalemegdanske tvrñave pogleda uprtog u daljinu, potpuna tišina, noć poodmakla, tama, Mladina je. Naziru se obrisi nekih novih Puteva kojih već sutra možda neće biti. Kojim Putem? Moram da krenem opet, iako znam da ću ponovo skrenuti s pravca, pa okolo ne bih li nabasao na nešto što je negde skrajnuto ostalo. Stranputice su moji putevi. Eto kuda idem. Mada, često to nisu ni utabane staze, jer ko još tuda hoda osim opsenara poput mene. A ovakvih koji tabanaju tuda i nema baš mnogo. I zato jeste sve u korov i grmlje obraslo. Moram da krenem, ali gde baš na Mladinu. Ne valja se, kažu, kad je Mesec u tami kretati na put, niti išta zapoćinjati. Mada, kad malo razmislim, možda je i to laž. Ako je sve drugo, što ne bi i ovo laž bila, smišljena baš zato da Nepoznatom zametne trag. Zaista, moram da krenem, ali kojim putem? Da ih razbrajam, pa koji ispadne koji ostane. Neka, posedeću još malo, pa ću u zoru put pod noge i to prvim koji mi se ukaže u jutarnjem sukobu Svetla i Tame. A i to je laž, da je Sve-
tlo dobro, a Tama zlo. Ne osvetljava Svetlost Tamu neznanja, već zaslepljuje čoveka da u Tami vidi blago. Uh, kako sam ovo dobro rekao. Nasmejah se. Pametan sam ja, mislim dalje kroz osmeh. Krećem odmah. Ustadoh, okrenuh se i ugledah Njega. Sasvim običnog izgleda, otprilike moje visine, mlad, ali svetlijeg tena i sjajnog, kao svetlost da mu kroz kožu izbija. - Lepa noć - progovori tihim glasom. Ne odgovaram, stavljam ruke u džepove i skrećem pogled. - Hoćeš da odemo zajedno? - Gde? - Odgovorih pitanjem. - U Nepoznato... Srce mi je ovde stalo, preskočilo, žmarci protutnjali duž kičme, koža se naježila. - Hoću - odgovorih.
balo da se desi pa da se nekome alarm u glavi upali. Osim ako nisu mišljenja da se u odbrani zemlje može osloniti na bataljone onih "prigovarača savesti“ koji su vojni rok služili po bolnicama, parkovima ili u pozorištima. Koliko ja znam, Brodvej i nema nameru da nas napadne! Uporedo sa vojnim avionima i crkveni poslenici se sa nebeskih visina strovališe pravo u blato svakidašnjice, pa crkvene afere počinju ozbiljno da pariraju onim svakodnevnim svinjarijama. Samo što su nam se oči privikle na blještavilo i luksuz dvora episkopa Vasilija, uši ogluvele od uznemirujućih reči vladike Grigorija o teškom stanju u crkvi, a sudska zastarelost pomela "rukopipajuće“ nepodobštine vladike vranjskog, sačekala nas je mučna slika monaha koji su liturgijska pitanja rešavali tučom i čupanjem za kose i brade. U meñuvremenu je izronio i slučaj vladike raško-prizrenskog Artemija, koji se ovih dana zaoštrava bekstvom, njemu vernih, monaha i iskušenika iz manastira Crna Reka. Odbeglo bratstvo je našlo pribežište u nekakvom etno selu kod Čačka čiji vlasnik sebe zove Grešnim Milojem. Svaka čast Miloju na priznanju, ali neće biti da je on jedini grešnik...
U ovoj našoj državi u kojoj malo šta štima i gde se na prste jedne ruke broje stvari u koje bismo se mogli zakleti, godinama je narod kao jedine pouzdane stožere pominjao Vojsku i Crkvu. E, sad narod može da se pohvali da su se i ta dva stožera rasklimala i pretvorila u klimave kočeve trulog seoskog plota koji onim površinskim delom još na nešto i liče, a dole u zemlji su truli do raspadanja. Dokazi!? Ako četiri pala vojna aviona za četiri godine u mirnodopskim uslovima nisu dokaz, najblaže rečeno, sumnjive borbene gotovosti najelitnijeg roda vojske, ne znam šta bi još tre-
Čitam da je juče ustanovljen Meñureligijski saet Ministarstva vera Republike Srbije koji čine predstavnici tradicionalnih crkava i verskih za-
jednica. Savetom će predsedavati Bogoljub Šijaković, ministar vera, a njegovi članovi su vladika bački Irinej, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić i Isak Asijel, glavni rabin Jevrejske zajednice u Srbiji. Kako je objašnjeno zadaci saveta biće afirmisanje verskih sloboda i verske kulture, zajednički pristup važnim društvenim pitanjima, organizacija skupova. Baš bih voleo da vidim kako će to ovaj "Savet" sastavljen od četiri tradicionalne i najkonzervativnije konfesije,da promoviše verske slobode, osim ako se ne radi o borbi da prigrabe još malo veća prava za sopstvenu veru i slobodu da rade i pričaju šta hoće bez mogućnosti da budu sankcionisani.
znanjem da žive u vremenima koja nikada ranije nisu postojala. Temeljno se menja njihov život, pa i sama civilizacija. Tlo pod nogama gube i oni koji su do juče bili svemoćni. A nema ni pobednika. Isteklo je vreme istočnog boljševizma i zapadnog hegemonizma. Zapad nije više vodeća ni proizvodna, ni finansijska, ni demografska snaga planete, a ni budućnost sveta. U 2025. godini SAD i Evropa će činiti samo devet odsto svetske populacije. Zapadna vizija sveta se raspada, a sa njom i model društva koji je gradila i pokušavala da nametne drugima. Zapad konačno mora priznati da se to desilo.
Da je po njima merilo sveta danas, još bi smo mi teglili magarce u tami Srednjeg veka. Po njima bi trebalo sve zabraniti i da njihova uvek i u svemu bude poslednja. Na sreću ta vremena su prošla, pa je njihov uticaj, beznačajan i mali...
Gde je izlaz? To je pitanje kojim se bave najumnije glave sveta, a svet u kojem živimo nije dobar svet. Pun je straha, nepravde, nasilja, siromaštva i neizvesnosti. Svi smatraju da ga treba menjati. Ali, kako? Jedino znanje i kosmopolitizam, a ne ideologije, bombe i religije. Jedino znanje može otvoriti put modernom društvu. Prošlo je vreme imperija i “herojskih ratova”.
Ne očekujte ništa od 21. veka. Dvadeset i prvi vek sve očekuje od vas.
Ne mali broj mislilaca i analitičara izlaz vidi u uspostavljanju “kosmopolitske zajednice”, tj. globalnog pravnog poretka u kojem bi glavnu reč i maltene ulogu “svetske vlade” obavljale UN. Stvar, meñutim, nije samo u tome da li da se traži “svetska vlada” ili ne. Rešenje traže i neka druga, sudbinska pitanja čovečanstva. Naša planeta je smrtno ugrožena. U opasnosti je njen opstanak, njena priroda, njeni ljudi. Njoj ne prete Božja apokalipsa i nuklearno samoubistvo. Njoj preti čovek. Nužan je mir sa Majkom prirodom, jer Zemlja ne pripada čoveku, nego čovek Zemlji.
Ove reči nobelovca Gabrijela Garsije Markesa navodim kao moto ovog razmišljanja u pokušaju iznalaženja odgovora na ono sudbonosno pitanje koje muči današnje generacije na smeni dva milenijuma - kuda će se zaputiti ovaj svet, razapet kao na krstu: na istok i zapad, sever i jug, bogate i gladne, jake i nemoćne, klonirana bića i pregrejanu planetu... Ova ozbiljna analitika ñavolski je težak posao u nastojanju da odgovori na neka od ovih pitanja, da ukaže na dileme i trendove kojima se muče najumnije glave današnjeg sveta. Na smeni dva milenijuma ljudi su se suočili sa sa-
Generacije koje su zakoračile u ovaj milenijum takoñe će morati da nañu odgovor i na pitanje zastrašujućeg “genetskog avanturizma” koji ide čak dotle da nudi “veštačkog čoveka”, da i njega fabrikuje kao robu. Generacijama koje dolaze, palo je u udeo da traže i nañu rešenje i izlaz iz tog lavirinta u koji je čovečanstvo zapalo na smeni dva milenijuma. Da li čovek to može? Može. On je uvek kroz istoriju uspevao da nañe izlaz, da izañe kao pobednik. To 21. vek, rekao bi Markes, od njega i očekuje.
RAZMIŠLJANJA O ZNANJU I NEZNANJU Ko ništa ne zna, ne voli ništa. Ko ne ume ništa, ne razume ništa. Ko ne razume ništa, bezvredan je - pisao je Paracelzus, dodajući da onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi. A moglo bi se dodati i: taj i preživljava! Znanje je ne samo mogući nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruña neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se raña u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruña, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke. Nekritički, pošto su svoja metafizička verovanja proglasili za znanje, ljudi su hiljadama godina verovali da planete guraju anñeli (tako što mašu svojim krilima!). Od Njutnovih vremena bliža nam je misao da planete kruže oko Sunca zbog sile gravitacije. Zašto? Zato što za tu hipotezu (koja se može izraziti kvantitativno) postoji zadovoljavajuća evidencija. Teorija o anñelima nema nikakvu evidencionu podršku, ona nije u stanju da daje pouzdana predviñanja položaja planeta. Duhovi planeta postoje i to je stvar čiste Magije, ali Oni (Duhovi) ne pokreću planete. Stvorenim svetom upravljaju Viši Zakoni, a to je već stvar Nauke. Gledano globalno, nauka već dva veka upravlja i državnom praksom, ali i našim dušama. Zašto? Naša duša je ostala zarobljena u mitu i religiji, i ona i dalje živi voñena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je Nauka odavno obesmislila. Ko to odreñuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Odreñuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan
čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane, mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas Nauka potrebna. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo kulturu Čoveka i moral Čoveka. Vekovima, stanje u našim školama, univerzitetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i sl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi našu civilizaciju da bi naši "moćnici", da ne kažem političari, zaključili da se kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi zaključivanja Uzvišene Nauke Magije. Ova Sveta Nauka za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili "naučnici" ili Magovi, nego da bismo bili Ljudi! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova. Način mišljenja i zaključivanja danas, otprilike, izgleda kao u ovom primeru sa magnetom. Od kako su antički Grci u 4. v. p. n. e. primetili da odreñeni "kamen", tj. magnet, ima osobinu da privlači opiljke gvožña, pripisivana su mu najfantastičnija svojstva - od onih da on ima "dušu", do tvrñenja da ako se magnet nañe u blizini dijamanta, ili ako se premaže belim lukom, on "gubi svoju moć privlačenja"! Blizu 1.500 godina ta se metafizička tvrñenja nisu proveravala, nikome ni na pamet nije padalo da napravi eksperiment. Doduše, malo je ko posedovao dijamant - ali bar je belog luka bilo na pretek! Sredstvo za eksperiment, dakle, nije nedostajalo, već je nedostajala empirijska metodologija, tj. umno sredstvo pomoću kojeg se dolazi do istine. Ne treba nabrajati sva silna imena nauke i znanja prošlih vremena, već shvatiti da su naši preci pokazali da su bili sposobni da se prila-
goñavaju promenama, da su bili sposobni da i narode i države izbave iz vrtloga vremena, i da opstanu, za razliku od, na primer, Indijanaca (narod koji je iščezao sa istorijske pozornice zato što je bio nesposoban da evoluira). Danas se pred našim očima dogaña dvostruko negativan proces: ne samo da "ljudi-deca", novovarvari, postaju paraziti društva, nego oni, stupajući na scenu, još vrše i klasičnu zloupotrebu pojma sloboda, sa ciljem podmetanja svoje prosečnosti i prostote kao esencije postojanja i opstanka.
Prosto sam osetio da gledanje serije "Farma” na televiziji "Pink” treba prokomentarisati. Toliko je svuda bilo komentara da sam i ja bacio pogled tamo. Moram priznati da ono što sam imao prilike da vidim predstavlja dno bitisanja jedne nacije. U našem jeziku ne postoji izraz "farma” za ono što predstavlja skup ljudi koji žive i rade na imanju. To se u našim selima naziva "domaćinstvo”. Može se zvati i "porodično domaćinstvo”. Ljudi, koji su učesnici u ovoj "igri” nisu farmeri. Pojam farmera je u vezi sa nekim drugim geografskim područjima. U našim selima postoji dostojanstvo u odnosima meñu ljudima. Ne tvrdim da nema sukoba i tužakanja pred sudovima, ali sigurno nema onih izraza i ponašanja koji se mogu videti u najgledanijem serijalu na našim prostorima. Samo me interesuje da li iko od kreatora ovog programa i učesnika zna za pojam "da se pitamo”. Kada se po gudurama Srbije sretnu dve osobe koje se i ne poznaju pozdrave jedna drugu. To je osnovni red i oni se "pitaju”. U domaćinstvima naših sela, u makar kakvom imovnom stanju bila, trude se da održe red i čistoću. Onu prljavštinu koja se može videti kod ukućana farme teško da biste mogli sresti po selima. Zar kreatori emisije nisu znali da je još pre nekoliko vekova naš seljak počeo da gradi kuće u kojima živi, a stoka je u odvojenim
objektima? Mi smo doživeli da deo ukućana uvodi i ponovo vraća prase u dnevni boravak, kuhinju i deo za spavanje. "Zadruga” daje bespogovorne naloge "farmerima”. Koja to zadruga ima pravo da daje naredbe bilo kojem seoskom domaćinstvu? Seoska domaćinstva formiraju zadruge. Kreatori emisije kao da žive u vreme posle Drugog svetskog rata kada je zadrugarstvo silom nametano. Bilo kako bilo, "Zadruga” je samo paravan za pojedine firme koje ubiraju ogromne profite na sprdačini sa seljacima zemlje Srbije. Prave sprdačinu i s narodom koji u ekonomskoj krizi verovatno ima "ventil”, odušak od muke u kojoj živi. "Hleba i igara" je stara rimska izreka. Samo da ne doñemo u fazu nuñenja kolača umesto hleba, kako reče Antoaneta. I to je moguće. Za to vreme vlasnici "Zadruge” uvećavaće svoj kapital, voziće se lepim prevoznim sredstvima po asfaltu i vodi, a narod, narod će traćiti vreme na, većinom, čudne ljude koji se zovu "farmeri”. Orvelova "Životinjska farma” je naiva u odnosu na ono što nam se servira preko televizije. Ljudi sve to gledaju i upijaju, deca isto tako. Kakvu sliku oni stiču o svetu u kojem žive? Šta to od života mogu da očekuju? Šljam stvara šljam, najblaže rečeno. Ili po onoj narodnoj: "fukara ostaje fukara".
Svako četvrto dete je depresivno, kod odraslih isto... Sveta Magija kao Put osloboñenja Podaci Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu pokazuju da u Srbiji svako četvrto dete koje zatraži pomoć psihijatra boluje od depresije. U uzrastu do 12 godina ova bolest učestalija je kod dečaka, a posle te starosne dobi situacija se menja pa su adolescentkinje mnogo češći pacijenti.
nost, umor, osećanje snažne tuge, beznadežnosti, manje vrednosti i praznine. Sasvim suprotno, postoji jedna jedinstvena, univerzalna i trajna dogma, snažna kao vrhovni um, jednostavna, kao sve što je veliko, razumljiva, kao svaka opšta i apsolutna istina. Iz te dogme proističu sve ostale. Isto tako, postoji nauka koja daje čoveku nadljudske moći, Magija. Te moći su toliko mnogobrojne da je lakše reći, sve što um zamisliti može i još ono što zamisliti ne može, Ali neke poreñati mogu: Klinička depresija koja zahteva ozbiljan tretman prisutna je kod tri do sedam odsto mladih, a simptome depresije ima 15 do 20 odsto adolescenata. Istraživanja, takoñe, pokazuju da je četvrtina dece i adolescenata sa kliničkom depresijom (imaju negativnu mentalnu predstavu o sopstvenom telu, manjak samopoštovanja, anksioznost) prethodno bilo zlostavljanjo ili zanemarivano u svom razvoju. Šokantan je i podatak da anksioznost i depresija čine čak 79 odsto svih psihijatrijskih dijagnoza i da Svetska zdravstvena organizacija predviña da će do 2020. godine depresija biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet. Važno je znati da samo oni koji napuste ulogu žrtve, oni koji su aktivni i koji se angažuju protiv onoga što ih ugrožava imaju šansu da pobede depresiju. Depresivan čovek opisuje se kao "ličnost u rasulu", jer je doživeo poraz koji je potpuno razorio njegov odbrambeni sistem, a upravo taj sistem nam pomaže da se nosimo sa životom. U vreme kada se čini da sve gubi svoje dobro poznate konture, čovek traži nešto sigurno i onda dolazi depresija, stanje koje je jedan engleski književnik 1621. opisao rečima da se pakao na zemlji nalazi u srcu depresivnog čoveka. Depresija je jedna od najstarijih dijagnostifikovanih bolesti, a njeno ime potiče od latinskog izraza depressio (derriere) što znači potisnuti, pritisnuti ili udubiti. Depresija, nedostatak svesti o moći sopstvenog delovanja, u psihijatriji, predstavlja težak psihički (afektivni) poremećaj koji obuhvata opšte smanjenje životnog tonusa, gubitak apetita i interesovanja, neprestanu zabrinutost, prisutna je nesanica, usporenost mišljenja, bezvoljnost, obeshrabrenost, potište-
- Mag stoji pred Bogovima licem u lice. - On razgovara prisno sa Sedam Duhova koji upravljaju nebeskim silama. - On je iznad svih patnji i svih strahova. - On vlada Nebom i Bezdan mu je potčinjen. - On raspolaže svojim životom i jednako utiče i na tuñe. - On ne podleže nesreći, niti propast može da ga skrha. - On je meñu neprijateljima nepobediv. - On zna tajne prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. - On poseduje tajnu uzdizanja mrtvih i ključ besmrtnosti. - On ima Kamen Mudrosti i Univerzalni Lek. - On zna Zakone neprestanog kretanja i kruga. - On zna Tajnu Zemlje i Preobražaja svih tvari. - On potčinjava najsurovije životinje. - On ima moć da izgovori reči koje paralizuju i očaravaju zmije. - On poseduje Pečat koji pruža univerzalno Znanje. - On stiče znanje ne-učenjem i ne-delanjem - On jednim pogledom prodire u dubine čovekove duše i misterije srca žene. - On može naterati prirodu da ga od ropstva sebi oslobodi. - On predviña sva buduća zbivanja uzrokovana vidljivim i nevidljivim. - On pruža najdelotvorniju utehu i najbolji savet. - On nadvladava svaku pošast. - On vlada ljubavlju i mržnjom. - On zna tajnu bogatstva i uvek je njegov gospodar, a nikada rob. - On uživa čak i u siromaštvu, ali nikada nije bedan i jadan. - On zna Tajnu Vatre, Zemlje, Vazduha i Vode. - On zna Tajnu Sile koja elemente spaja i razdvaja.
U prirodi postoji Sila neuporedivo snažnija od svake poznate, a čovek koji njome ovlada i usmeri je, u stanju je da izmeni lice celog sveta. Ova Sila beše poznata starima, ona sadrži Univerzalni Agens čiji je vrhovni zakon Ravnoteža, dok je njegov pravac povezan s Velikim Arkanumom transcendentalne Magije.
ka raskrsti sa mogućnošću da omiljeni pisac, glumac ili muzičar privatno nije nimalo uzorna osoba, te se tako oslobodi iluzija i neprijatnih iznenañenja. Jer, može se desiti da kad-tad naleti na umetnika lično, ili na nešto što svedoči o njemu, pa ga to može grdno zapanjiti i potpuno razočarati.
Usmeravanjem tog agensa moguće je menjati redosled godišnjih doba, izazivati dnevne pojave noću, u jednom trenutku opštiti izmeñu dva kraja zemlje, videti šta se dešava na drugom kraju sveta, isceljivati ili zadavati rane na daljinu, govor učiniti univerzalno razumljivim. Ovaj agens jeste upravo ono što su posvećenici u srednjem veku nazivali Prvom Stvari Velikog Dela. Gnostici ga predstavljaše kao ognjeno telo Svetog Duha. Bio je predmet divljenja u tajnim Ritualima izvoñenim na Sabat i u Hramu predstavljen hijeroglifskom figurom Bafometa ili Androgina. Ovo su tajne okultne filosofije, to je Magija.
To ne bi bio problem kada se od umetnika ne bi očekivalo da stvaraju dela koja u uživaocima bude osećanje lepog, uzvišenog, idealnog. Dešava se da, kada pogledate neku predstavu ili film, imate utisak kako je autor ispričao baš ono što vi osećate, da je zavirio u vašu dušu. Čitajući dobru knjigu, ponekad vam se učini da je pisac citirao vaše misli. Slušajući omiljenu muziku, prepuštate se skladu koji se čini kao da je samo vaš. A onda vas neretko čeka šok: autor ne samo da ne liči na vas, već predstavlja osobu koje biste se postideli ili biste je najradije prezreli.
O umetniku i onom ko u njegovom delu uživa U vezi sa umetnikom postoji jedna predrasuda: što veći stvaralac, to bolji čovek. Meñutim, kada onaj ko u njegovom delu uživa začeprka malo po svetu u kome se kreću umetnici ono što tamo zatiče jeste gorko saznanje da je bio u velikoj zabludi. Meñu vrhunskim umetnicima, ljudima raskošnog dara i velikih sposobnosti ima jako mnogo onih sa lošim karakterom, nakaznim osobinama i sramotnim navikama. I obratno, da meñu onima koji imaju jako pozitivne osobine i zrače vrlinama ima, nažalost, mnogo onih koji nemaju ni trunke talenta. Postoje, prirodno, sasvim ispravne i čestite ličnosti koje su istovremeno i uspešni umetnici. Ali nisu svi takvi, u tome je stvar. Prvi zaključak koji se nameće jeste da kod umetnika treba razlikovati delo od ličnosti. To je sasvim legitimno. Važno je da onaj ko uživa u delu umetni-
Gde je greška? U umetniku ili onome ko u njegovom delu uživa? Greške nema. Tu se samo radi o fenomenu koji Jung naziva Senka. Govoreći o arhetipovima, ugrañenim u čovekovu psihičku prirodu, Jung, pored Anime i Animusa, na prvo mesto stavlja baš nju, Senku. Najkraće rečeno, to je naša druga strana, koja je iz moralnih, estetskih ili iz bilo kojih drugih razloga odbačena od naše svesti kao neprihvatljiva, jer se suprotstavlja svesnom principu, nije ništa drugo nego jedna ili više od onih inferiornih funkcija koje zajedno sa dominantnim predstavljaju osnovu psihičkog života. "Svako je progonjen od svoje Senke i što je ona manje otelotvorena u svesnom životu individue, utoliko je crnja i gušća”, kaže Jung. A umetnik je sa njom suočen svakodnevno, svakog minuta, takoreći. Zašto? Zato što mu je to posao, stalno suočavanje sa sopstvenim nesvesnim. To je deo stvaralačkog procesa. Jung, meñutim, ne smatra da Senka predstavlja uvek nešto negativno za ličnost. Suočiti se sa Senkom znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga bića. Da bi mogao da pronikne u najdublje ponore ljudske prirode umetnik ima samo jedan putokaz, sopstvenu dušu. A na svom putovanju prva stanica na kojoj će se zaustaviti biće baš ona, Senka. Senka je često sadržana u samom umetnikovom delu. U njemu nas autor suočava sa ta-
mnom stranom nekog lika, sumornim slikama, mračnim dogañajima, dramatičnim zvukovima. Ali, stvarajući svoj artefakt, koji u suštini nije ništa drugo do produkt umetnikove mašte (dakle, obična izmišljotina), on ne govori ni o čemu drugom do, o sebi. Suočava se sa Senkom, osvešćuje je. S jedne strane, to je grdna muka koja ponekad prilično boli, ali sa druge, nešto što on mora da učini, što je neminovno. Često je taj sudar do te mere snažan i sam po sebi dramatičan da iscrpljuje umetnikove mogućnosti da to isto učini i sa sopstvenim životom. Uprošćeno, to znači ovo: on je sve što je mračno u njemu prikazao u svome delu i nema više potrebe (snage) da to isto ponovi sa svojom svakodnevicom. Veliki umetnici neretko su bili čudaci, pijanci, zloće, pakosnici, cicije, sujetne budale, prevaranti, patološki ljubomorne osobe, kleptomani i šta sve ne još, ali su stvarali brilijantna dela koja su po svemu bila i ostala uzor ljudskosti.
Kad poviče, brda s' ore Juhahaha, haha, haha! Svi se grotom smejat stanu, Sve se trese brat do brata, A od smeha, teška smeha, Za trbuh se i kralj hvata. A šta im je tako smešno? Il' je smešan Balakaha? Il' su smešni Jututunci? Il' je smešno "juhahaha"? Sve troje je dosta smešno, Ponajviše Balakaha, Kad ozbiljno, milostivo, Progovori: Juhahaha! Srećni su ti Jututunci, Srećan li je Balakaha, Kad ih tako razveseli Prazna rečca: Juhahaha!
Mnogo su se osilili ti Jututunci. Ponašaju se kao da je sve njihovo najbolje. U svemu se ponašaju kao da su prvi, a u stvari su inadžije i sa slabostima kao i svi drugi. Spremio sam plan u četiri tačke da ih sredimo. Pesma Jovana Jovanovića Zmaja iz 1865. U kraljevstvu Jutututu Kralj trinajsti Balakaha Obećao svom narodu Da će dati juhahaha. Samo neka budu verni, Nek vojuju o svom kruhu, Neka ćute i nek žmure, Nek plaćaju juhuhuhu. Poslušni su Jututunci, Plaćali su juhuhuhu, Ćutali su, žmurili su, Vojevali o svom kruhu. A prolećem svakog goda Popne s' na breg Balakaha, Pa poviče gromoglasno: Dobićete juhahaha! U kralja su jake prsi, Grlat li je Balakaha,
Prvo, treba da ubacimo naše mangupe u njihove medijske redove. To neće ići teško jer naša istraživanja pokazuju da su potkupljivi kao i drugi. Nije Filip Makedonski rekao uzalud da "zlatom natovaren magarac preskače zidove najveće tvrñave“. Kada ubacimo svoje momke u medije, tada plasiramo afere. Počinjemo s doktorima, jer je svako osetljiv kad mu je zdravlje u pitanju. Stalno naglašavamo da su korumpirani, da meñu njima caruje neznanje, da su završili fakultete jer su tatini sinovi, da im je etika i moral na niskim granama, da su zaboravili Hipokratovu zakletvu. Istovremeno im preko naših ljudi u zakonodavnim telima stalno treba smanjivati plate, beneficije, ukidati prava. Svaki mali kiks treba predstaviti kao opštu pojavu, tako da se kompromituje ceo esnaf. Nepoverenje u doktore zarazno deluje, jer narod misli: "kad su oni takvi, a odabrali su humani poziv, kakvi su tek trgovci i privrednici“? Drugo, treba širiti nepoverenje u odbrambenu moć tih Jututunaca. Njihove istorijske uspehe na kojima temelje svoju samouverenost treba
prikazivati kao uspehe drugih, koje su oni sebi pripisali. Svaki aktuelni problem, na primer pad vojnog aviona, treba prikazati kao izraz krajnje nesposobnosti, siromaštva, nepripremljenosti za odbranu otadžbine. Eksplozije u skladištima ili fabrikama, koje su deo svakodnevnog rizika bavljenja eksplozivnim sredstvima, treba prikazivati kao deo diverzija snaga koje su znatno jače nego što narod pretpostavlja. Treba sejati nepoverenje u jututunske tradicionalne prijatelje i prikazivati ih kao verolomne i nepouzdane, koji će u odsudnom trenutku okrenuti leña. Za to je najbolje koristiti otpadnička plemena kao Jetetete, Jotototo, Jitititi ili Jatatata, jer govore istim jezikom Jutututu. Treće polje delatnosti koje doprinosi defetizmu i malodušnosti, pa i depresivnosti jututunskog naroda, jeste područje pravde i pravosuña, jer je to treći stub na kojem počiva svaka država, ako je zamislimo kao sojenicu, koje su stari narodi podizali na rekama. Kod kompromitacije pravosuña treba uporno ponavljati neefikasnost istog, sklonost podmićivanju od vrha do dna hijerarhije. Preporučljivo je kompromitovati ugledne ljude iz pravosuña, jer se tu ime stiče posle više decenija rada, koje jedan novinski članak u trenu pretvori u noćnu moru. Nerešene slučajeve treba uporno, uvek ponovo, vaditi iz arhiva i ukazivati onako, ovlaš, kao nesposobnost i zlu nameru, i provlačiti teoriju zavere u svim slučajevima gde su državni interesi u pitanju. Tako se širi nepoverenje u redovima lojalnih grañana i niko više nikom ne veruje. Četvrta zahvatna tačka delovanja protiv kočopernih Jututunaca jeste njihovo školstvo. Baš tamo gde se oni ponose uspesima i meñunarodnim kvalitetom svojih pripadnika, treba sejati nepoverenje. Kad atakujemo na školstvo, diramo u pamet naroda, a tu je svako osetljiv. Profesore treba prikazati kao siromahe i nužno zlo zaboravljeno od države. Kao ljude koji će prodati ocenu za siću, kao moralno posrnule perverznjake, koji koriste prvi ugao da štipkaju objekte svoje seksualne pohote, tako da se roditelji plaše i da šalju decu u školu. Preko korumpiranih zakonodavaca treba plasirati suvišna znanja, a napredak nauke kočiti svim sredstvima. Crkva i njeno naučavanje mora biti predmet posebnog interesa. Ona je duboko ukorenjena
kod Jututunaca i zato treba plasirati udar u njene temelje. Tu je najefikasnije ići na kompromitovanje istaknutih ličnosti, visoko plasiranih u hijerarhiji crkve. Naročito treba insistirati na kontradikciji izmeñu njihovih reči i dela, plasirajući enormno bogaćenje pojedinaca, njihov raskošan život. I ono što uvek ima efekta, jer dotiče svako živo biće, jeste pronalaženje seksualnih afera povezanih s perverznim životom. Tu je i normalnom čoveku teško da se brani,a ljaga pada na ceo crkveni establišment. Sejanjem nepoverenja u moralnu vertikalu crkvenih velikodostojnika, seje se nepoverenje u narod i stvara slika Sodome i Gomore, naroda na koji je primenjiva svaka božja i ljudska kazna. Tako se unapred opravdaju postupci izolacije, sankcija, blokade, kao da se nedaj bože radi o kužnom narodu. Sve to sa strane ostavlja utisak zaslužene kazne za poroke koji su, prema našoj propagandi, deo običaja jututunskog naroda. U zemlji Jutututu postoji poslovica da će pre propasti selo nego običaji. Kad u ove četiri tačke uništimo običaje, koga će još biti briga za takvo selo u tamo nekoj Jutututuniji. Dok oni brane livade, ostaće bez duše. A kao kontinentalni narod ne znaju da poslednji mornarski poziv za pomoć glasi SOS (Save our souls), tj. spasite naše duše. Svet danas ratuje da bi pridobio dušesledbenike, dok livade prepušta ovcama da pasu...
Savremena sujeverja nastaju po ugledu na stara, ali se menjaju situacije Ako ovaj tekst ne pročitate do kraja i „lajkujete“ ga (obeležite da vam se sviña) na internetu i zatim iskopirate i pošaljete svim prijateljima sa Fejsbuka snaći će vas sledeće nesreće - slomiće vam se nokat na srednjem prstu, ispucaće vam krajevi na kosi, pući će vam pertla na omiljenim patikama i ugasiće vam se profil na „fejsu“. Ukoliko sve to učinite, možete da budete mirni, u životu će vam se dešavati samo lepe
stvari i dobićete „sedmicu“ na lotou (pod uslovom da vam niko ne pokloni prazan novčanik jer u tom slučaju nikada nećete imati ni dinara). Ničeg novog nema u ovakvim i sličnim lančanim pismima, oslonjenim na sujeverje, koji u različitim oblicima kruže već vekovima, osim toga što se danas šire putem mobilnih telefona i elektronske pošte, a „kazne“ za nepridržavanje uputstva postale su savremene. Suština je, meñutim, ostala ista. Za nove oblike sujeverja može se reći da nastaju po ugledu na stare, ne menjajući naročito svoju logiku. Ono što se menja jesu nove situacije u kojima se koriste i novi predmeti kojima se vrši odreñeni postupak. Za svako novo dostignuće, sujeverni ljudi ili oni koji žele da iskoriste tuñe praznoverje uspeli su da pronañu „upotrebu“. Mobilni telefon i elektronska pošta kao stvoreni su za širenje lančanih poruka, a različiti vidovnjaci i proroci proterani su sa televizija, ali i dalje „caruju“ na internetu i u različitim štampanim medijima. Dok su nekada ljudi izbegavali da proñu ispod merdevina, danas se trude da ne staju na bele štrafte na pešačkom prelazu... Pravi hramovi sujeverja danas su postali sportski tereni, pre svega fudbalski stadioni. Rituali kojima pribegavaju neki vrhunski sportisti postali su gotovo legendarni. Argentinski golman Serhia Goikoečea pre izvoñenja penala, redovno je mokrio na terenu. Igrač „Čelsija“ Džon Teri priznao je da ima „oko 50“ radnji za sreću kojih se pridržava pre utakmice. Izmeñu ostalog, uvek sedi na istom mestu u autobusu i sluša istu muziku. Zajedno sa modernim, u Srbiji opstaju i tradicionalna praznoverja. I dalje se vezuje crveni konac „protiv uroka“, mnogi se vraćaju unazad i pljuckaju kad naiñu na crnu mačku, a kišobran nikako ne otvaraju u kući. Kada je „borba“ protiv baksuza u pitanju i higijena pada u drugi plan - sredom i petkom kosu nikako ne treba prati inače će otpasti. A dobro je znana i ona narodna - od smrada još niko nije umro, ali od promaje jeste. Ne valja ni pevati za stolom, jer će vam bračni drug poludeti. A, detetu valja reći da je ružno da ga ne bi urekli.
Sujeverje nema ništa sa neznanjem i nepismenošću, a u prilog tome govori upravo činjenica da ne samo da preživljava razvoj nauke i tehnologije već mu se veoma uspešno prilagoñava. Ako se poñe od toga da su neki oblici sujeverja stari i po više hiljada godina, na primer da detelina sa četiri lista i potkovica donose sreću, i da su opstali uprkos opštoj emancipaciji i razvoju nauke nije teško zaključiti da promena socio-ekonomskih faktora ne utiče bitno na njih. Iako prema mnogim postupcima zauzimamo negativan stav, mi duboko u sebi u njih verujemo i primenjujemo ih kada smo ugroženi. Ljudi to najčešće čine iz straha ili potrebe da umanje neizvesnost u pojedinim situacijama. Ukoliko ste, bar na trenutak, pomislili da, za svaki slučaj, sprovedete u delo uputstvo iz prve rečenice, ne brinite - niste jedini. Prema istraživanjima čak 73 odsto ljudi je sujeverno. Ako bismo tome dodali i sve one koji ponekad kucnu u drvo „da ne čuje zlo“ ili se pomerili s mesta da se nešto loše ne bi dogodilo, ovaj procenat bi se sasvim sigurno opasno približio broju sto. Ne postoji istorijski period koji ne pogoduje razvoju sujeverja, jer svaki sa sobom nosi odreñenu dozu neizvesnosti, straha i nesigurnosti, a upravo to hrani praznoverje. Danas se ne srećemo sa sujevernim postupcima na institucionalnom nivou, ali ih ima mnogo na individualnom. Sujeverje se često meša sa verom jer potiču iz istog izvora. Sujeverje jeste jedan oblik vere u odreñene zakonitosti, odnose, veze, principe. Sujeverja su najčešće ostaci starih religijskih uverenja, to su krhotine jednog religijskog sistema koji nam nije poznat u potpunosti. Zato je logika pojedinih oblika sujevernog ponašanja često nepotpuna. Zato treba čitati, učiti, istraživati... Opsena je mnogo, a Istina je poput igle u plastu sena... I kao po običaju, nikada nije u prvom plastu. U jednom sigurno jeste...
Hronika jednog monstruoznog zločina nad životom Tužne oči i još tužnija sudbina keruše Mile ražalostile su Srbiju. Gotovo uglas osuñivani su monstrumi, koji su joj odsekli šape, veličani lekari koji su je operisali, hrabrili oni koji su je negovali... Ovo je priča o jednom psu, jednom nevinom biću i priča o jednom čoveku, jednom monstruoznom biću. Ovo je jedna od slika moderne civilizacije i priča o čoveku koji živi meñu nama i kojeg je ovo društvo odgajalo. Koliko ima ovakvih? Ovaj, za sada još uvek nepoznat čovek, brutalan nasilnik, zločinac, zasigurno ne bi prezao da istu stvar ne samo ponovi ili još strašniju počini, već bi to isto mogao učiniti nekom drugom čoveku, detetu... Ko životinje ne voli taj ne voli ni ljude - stara je mudrost. Ovaj je čovek, kako bi istočnjaci rekli, svoju karmu već zaradio, a šta je sa nama?
I, ma kako da na prvi pogled raduje stepen saosećanja koji je Srbija pokazala prema nesrećnoj keruši, s druge strane, pokazala je i licemerstvo. Keruša je, očigledno, preživela previše trauma i nega joj je preko potrebna. Diskutabilno je, meñutim, kada komisija postavi uslove za usvajanje životinje možda i strože nego kada su u pitanju deca. Medijska pažnja u ovom slučaju dovela je do velike empatije u društvu, pa su se u tom trenutku za životinje
zainteresovali i oni koje to nikada ranije nije interesovalo. S druge strane, to je dokaz i hipokrizije cele zajednice, jer mnogo je manje onih koji se obaziru na napuštenu decu sa invaliditetom. I podaci Ministarstva rada i socijalne politike ne opovrgavaju ove tvrdnje. Svako četvrto dete koje je u registru za usvajanje ima neki hendikep, a svako treće je romske nacionalnosti.
Ako se desi da je romskog porekla i još obolelo, ne postoji porodica u Srbiji koja bi ga usvojila. Mučenje životinja u Srbiji pa i šire, nije nikakva novost. Ovom dogañaju jeste posvećena prilična medijska pažnja, da li zbog stepena monstruoznosti ili nečeg drugog, to je stvar posebnog razmišljanja i analize, ali svakako jeste za pamćenje i podsećanje.
nije jeo, rane su već počele malo da zarastaju i mora da je bio na ulici par dana. Jovana Jović koja je pristvovala spasavanju psa isprićala je da životinja nije pružala otpor i da je bila jako iscrpljena zbog bolova. Pas nije bio agresivan, bio je jako uplašen i već iznemogao, dehidriran, veoma lošeg fizičkog i psihičkog stanja. Pas je odmah prevežen do ambulante na Bežanijskoj kosi, gde je prema proceni veterinara, pas osakaćen ležao više od nedelju dana, zadobio je upalu kostiju, izgubio dosta krvi i pravo je čudo kako je ostao živ. Miomir Ranñelović, veterinar bio je zaprepašćen kada su doneli psa, jer je uočljivo da se radi o psu kome su odsečene sve četiri noge. Ovako precizno sakaćenje nije mogla o da izvrši jedna osoba, već je morala da ima pomoć. Noge su jedino mogle da budu odsečene nekim oštrim predmetom, poput sekire. Zamislite čoveka kome su isečene ruke, iznad šaka, i noge iznad stopala, u kakvom je stanju i kako bi mogao da nastavi da živi. Jedino rešenje za Milu, kako su nesrećnom psu spasioci dali ime, je ugradnja proteza koje se ne proizvode u Srbiji, ali i tada bi morala ponovo da uči da hoda. Dok ne bude udomljena, ostaće u veterinarskom stacionaru.
U beogradskom naselju Medak polovinom aprila je pronañen pas kojem je neko odsekao sve četiri šape. Zahvaljujući brzoj reakciji stanovnika tog kraja grada, pas je prebačen kod veterinara gde mu je ukazana prva pomoć. Prema rečima veterinara, jedina šansa da pas nastavi da živi je uz pomoć proteza, ali koliko je to izvodljivo, teško je predvideti. Jednogodišnjeg psa mešanca, Milu, pronašla je ispod automobila u Ulici Radovana Simića Cige u Beogradu Sandra Spoja. Kada je videla da su psu odsečene sve četiri noge, pozvala je Dejana Miletića, instruktora pasa. Rekla mu je da tamo ima jedan pas kojem su isečene sve noge i da ne mogu da ga izvuku ispod automobila. Pošto on radi kao vaspitač pasa, odmah je otišao da vidi šta može da uradi. Izvukli su ga i odmah odveli kod veterinara. Pas je bio u veoma lošem stanju, dehidriran,
Veterinarska inspekcija je istog dana podnela krivičnu prijavu protiv NN lica, a za počiniocima tragaće policija. Kazne za ovako drastične slučajeve prema Zakonu o dobrobiti životinja mogu ići do tri godine strogog zatvora. Dan po objavljivanju vesti o svirepom sakaćenju psa, predsednik društva za zaštitu životinja "SOS animals", naš poznati reditelj Goran Paskaljević, izjavio je da je šokiran činjenicom da je tako nešto uopšte moglo da se dogodi. "Tražimo mesto gde će pas biti operisan, jer kod nas to nije moguće", rekao je Paskaljević" U šoku sam da je tako nešto uopšte moglo da se dogodi i očekujem da će policija učiniti sve da nañe krivce, bez obzira što je životinja u pitanju a ne ljudsko biće", rekao je Paskaljević Tanjugu. On smatra da su "ti koji su nešto tako mostruozno mogli da urade jednom psu koji ne može da se brani i koji sigurno nije ništa nažao
učinio, opasni i po ljude". Paskaljević je napomenuo da je već preko "SOS animalsa" krenuo u potragu za mestom gde bi pas mogao da bude poslat na operaciju, jer kod nas takav zahvat nije moguć. On je napomenuo da udruženje za zaštitu životinja čiji je predsednik ima odličnu saradnju sa sličnim društvima u Francuskoj i Nemačkoj i da u kontaktu sa njima pokušava da ustanovi gde je moguće uraditi takvu intervenciju koja podrazumeva pravljenje proteza, makar za prednje šape. Paskaljević je napomenuo da je već i slanje psa u inostranstvo komplikovan proces, ali da očekuje da će dobiti precizne podatke gde takav slučaj može da bude tretiran. On je izrazio uverenje da će finansijska pomoć u Srbiji za to biti pronañena. I gradonačelnik Beograda Dragan ðilas se odmah oglasio ovim povodom i izjavio da će grad kupiti proteze za psa kome su odsečene sve četiri šape. ðilas je Tanjugu rekao da Grad nema mogućnost "da se bori protiv bolesnih umova koji odsecaju šape psima", ali da može, kroz odreñene aktivnosti, kod najmlañih sugrañana da razvija ljubav prema životinjama. "Takoñe, potrebno je da se razvija želja kod starijih osoba da sprečavaju takve monstruozne stvari", ukazao je ðilas i naglasio da bi, takoñe, bilo veoma važno da se počinilac uhvati i adekvatno kazni, jer bi time bila poslata jasna poruka "svima koji razmišljaju na isti način". On je pozvao sve "normalne ljude" da se zajedno bore protiv takvih osoba.
mnogi su spremni da usvoje nesrećnu kerušu i snose sve troškove njenog lečenja. Iako joj je život gotovo uništen “ljudskom” rukom, ženka stara godinu dana, barem naizgled delovala je spokojno u društvu velikog broja ljudi u dvorištu veterinarske ambulante. Osim zaposlenih, kerušu milog pogleda obilazili su i brojni sugrañani koji su makar blagim dodirom pokušali da uteše nesrećnu životinju. Odsecanjem šapa Mila je doživotno onesposobljena. Više nije u mogućnosti da se postavi u prirodni fiziološki položaj pa joj tako svako vršenje nužde predstavlja veliki problem. Da nesreća bude veća noge joj nisu isčene na zglobovima već u predelu kostiju gde ima mnogo više nerava pa je zarastanje rana duže i bolnije. Meñutim, pošto je veliki borac Mila se trudi da i dalje sama sve obavlja i čak pomalo šeta u dvorištu. Zadivljujuće da nije ni malo agresivna iako bi to posle svega što je doživela bilo sasvim logično ponašanje. Ipak, da bi koliko toliko mogla normalno da živi Mili su neophodne proteze za sve četiri noge. Snimak odsečenih kostiju je urañen pa preostaje da na osnovu njega protetičar osmisli rešenje. Potrebno je da se urade trajne proteze koje bi joj se zašrafile za nožne kosti. Umesto proteza mogla bi da joj se postavi tvrda plastika ili guma kako bi se nesmetano oslanjala na noge. U svakom slučaju, Mila će morati ponovo da uči da hoda. Pošto životinje vrše pokrete refleksno po instiktu, a ne toliko svesno, ona će se lakše i brže navići na kretanje sa protezama u odnosu na ljude. Grañani užasnuti monstruoznim zločinom oformili su i grupu na “fejsbuku” pod nazivom “Kazna za monstruma koji je odsekao psu četiri noge” koja je sa samo jedan dan okupila više od 40.000 članova.
Relativno brzo, keruša Mila se uspešno oporavila u veterinarskoj ambulanti “Art vet” na Bežanijskoj kosi. Iako je preživela veliku tramu, Mila je i dalje pitoma pa tako svaki posetilac može da joj priñe i pomazi je. Ovaj monstruozni zločin nad nedužnom životinjom sablaznio je grañane kako iz zemlje tako i inostranstva, a
Predsednik Skupštine Beograda Aleksandar Antić, takoñe se oglasio apelom je na grañane da budu humani prema životinjama i istakao da grad čini sve da otvaranjem azila reši problem pasa lutalica. "Odsecanje šapa keruši je stravičan dogañaj koji nas je sve zaprepastio. Grad će učiniti sve da olakša život ovoj keruši i taj problem će biti rešen", kazao je Antić novinarima u Skupštini grada. Antić je napomenuo da je svestan ekonomske krize, ali je apelovao na
grañane da i u toj situaciji ne odbacuju svoje kućne ljubimce. "Treba da budemo humani i jedni prema drugima i prema životinjama", rekao je on i poručio da je grad svestan postojanja velikog broja pasa lutalica i da nastoji da problem reši otvaranjem azila, dodajući, da će grad preduzeti "niz mera da se reše problemi iz oblasti zoohigijene".
"Rauf je bio kao član porodice, bio je toliko dobar prema ljudima da je na kraju dozvolio da ga neko ubode. Imam dete od šest godina koje se često igralo sa njim gurajući mu ruke u usta. Gejzir krvi je liptio iz psa nakon uboda a on je uspeo da pobegne. Čovek koji je ovo uradio je poznat ljudima na šljunkari i često dolazi u ribarsko naselje koje se nalazi pored nas" - priča Dragoljub Ponjavić i dodaje da ovaj zločin ne sme proći nekažnjeno. Nakon zločina S.J. je nož kojim je zaklao psa obrisao o svoju jaknu, bacio je i pokušao da pobegne. Kako saznajemo iz policijskih izvora, monstrum koji je ubio psa ipak je nedugo zatim uhapšen.
Dva dana nakon stravičnog sakaćenja keruše Mile, rotvajlera po imenu Rauf, u Ulici Vuka Vrčevića, ubodima nožem u predelu grudi, ubio S.J. (65). Pas je boravio na šljunkari „Sintezis“ kao čuvar mašina i prostorija, a prema rečima vlasnika rotvajlera i suvlasnika šljunkare Dragoljuba Ponjavića, on nije bio agresivan. "Nisam bio prisutan kada je ubijen, ali je pas uginuo na mojim rukama. Nije bio agresivan, niti je nekoga ujeo. U trenutku napada bio je sa čovekom koji se brine o njemu. Dva čoveka su sa malim terijerom prolazila kroz šljunkaru i Rale je prišao njima, verovatno da se poigra sa malim štenetom. Jedan od njih ga je pomazio a zatim izvadio nož i dva, tri puta ga ubo u grudi - rekao je za ,,Blic’’ vlasnik psa i suvlasnik šljunkare Dragoljub Ponjavić napominjući da je Rauf bio star četiri godine. Nakon što je uboden, pas je uspeo da doñe nadomak šljunkare gde je nešto kasnije i iskrvario. Očevici tvrde da Rale nije ni zalajao dok je prilazio ljudima sa psom. "Na moje oči je pomazio psa a onda ga i zaklao. Imao je kapu i brkove. Nakon što sam ga pitao zašto je to uradio rekao mi je „ćuti, nemoj sad i tebe da zakoljem“ - priča Abazim Muharem, čovek koji se brinuo o nastradalom psu. Nakon što je pas ubijen, Abazim je dotrčao do gazde psa, koji je krenuo da se razračuna sa ubicom. Očevici su ga u tome sprečili.
Ljudi koji ubijaju i muče životinje su psihopate ili šizoidne ličnosti. Onaj ko je danas povredio životinju, sutra isto može i da učini čoveku. Za ovakav model ponašanja odgovorni su geni, ali i vaspitanje. Za samo nekoliko dana u Beogradu su jednom psu odsečene šape, a drugi je ubijen nožem u pobela dana pred drugim ljudima. Ukoliko ne postoji racionalan razlog poput toga da je pas napao čoveka, ovakva dela rade psihopate. Njihova glavna osobina je nedostatak saosećanja za druge. Sebični su na vrlo primitivan način, jer su potpuno okrenuti svojim egoističnim ciljevima, ne uvažavajući ništa drugo osim sebe, dok ljude i druga živa bića doživljavaju kao predmete. Ovakve ljude karakteriše nedostatak moralnog kodeksa, a uzorci za to se mogu pronaći u vaspitanju, ali i genetici. Neka deca od malih nogu matretiraju životinje, što može biti genetski poremećaj, ali i rezultat porodičnih odnosa. Često su ta deca i bila zanemarivana i zlostavljana, ali može da bude i obrnuto, da su roditelji potpuno bez agresije. Preterana agresivnost roditelja tera dete da sopstvenu agresivnost sabija u sebi i da je prazni gde može. Sa druge strane, preterana tolerancija ne može da obuzda agresivne nagone deteta, pa ono žrtve nalazi svuda oko sebe. Meñutim, osobe koje muče i ubijaju životinje, ne mogu se samo svrstati u grupu psihopata, već mogu da pripadaju i kategoriji šizoida. To su povučeni, hladni ljudi koji se malo ili nimalo druže sa ljudima. Ne mogu da se saosećaju i mogu u odreñenim trenucima da reaguju ekstremno. Poremećaj ličnosti može da se primeti pre počinjenog dela. Moguće je, na osnovu njihovog stava prema životu i drugim živim bićima uočiti problem. Ljudi greše kada misle
da su ovakve osobe otvoreno agresivne. Kada se nešto dogodi, ljudi uvek budu začuñeni, govoreći da je počinilac bio fin i tih. Kod ljudi koji ispolje psihotične simptome obično se u njihovoj prošlosti vidi da su bili surovi prema životinjama. Zašto se agresivnost pre svega ispoljava prema životinjama svi stručnjaci su se slažu da je to posledica društvene klime, odnosno blage kaznene politike i mišljenja ljudi da je dozvoljeno maltretirati životinje.
26. aprila se više stotina Beograñana okupilo na protesnom skupu “Stop nasilju nad životinjama” koji su ispred Starog dvora organizovala udruženja za zaštitu životinja “Feniks” i “Evropska inicijativa 17”. Povod za održavanje skupa je, po rečima organizatora, sve učestalije ubijanje i zlostavljanje uličnih pasa, čija je kulminacija slučaj keruše Mile kojoj su odsečene sve četiri šape. Pored gradonačelnika Dragana ðilasa protest su podržali i Predrag Petrović, sekretar za komunalne i stambene poslove i njegov pomoćnik Vladimir Terzin. "Plan gradske vlasti je da u narednih godinu i po dana izgradi tri azila za napuštene životinje. Azil u Rakovici je otvoren već nekoliko meseci, a ovakvih objekata će biti u Mladenovcu i na Paliluli. Sa Veterinarskim fakultetom je pokrenuta i akcija za sterilizaciju i kastraciju životinja, a u saradnji sa MUP biće obezbeñeno specijalno vozilo za dva člana “animal police” čiji će se obuka finansirati u inostranstvu" - rekao je tom prilikom Predrag Petrović. ðaci Osnovne škole „Banović Strahinja“ za samo tri dana prikupili su 23.665 dinara za pomoć psu Mili. Sav novac učenici osnovne škole Banović Strahinja pokloniće Fondu Mila. Taj novac biće iskorišćen kako za pomoć jednogodišnjoj mešanki kojoj će uskoro u Nemačkoj biti ugrañene proteze, tako i za borbu protiv nasilja nad životinjama.
Grad Beograd je stupio u kontakt sa klinikom "Dieter Pfaff Tierorthopadietechnik" u Nemačkoj, koja se bavi problemima invalidnih životinja i izradom proteza, kako bi u toj ustanovi bile ugrañene proteze keruši Mili. Na istu adresu poslate su i kompletni nalazi i procene koje se odnose na stanje keruše koja će, po proceni veterinara, biti vakcinisana i samim tim spremna za eventualne hiruške zahvate. Njen oporavak će biti dug i zahtevaće, pored veterinarske nege, veliku pažnju dresera, jer će morati ponovo da uči da hoda". Na istoj klinici u Nemačkoj je ranije ugrañen implant psu iz Bugarske, koga je zadesila ista sudbina kao kerušu Milu. Prema rečima veterinara, u Srbiji do sada nije bilo slučajava ugradnje trajnih proteza od metala ili nekog drugog tvrdog materijala, direktno u kost, ali u inostranstvu takvih primera ima dosta. Keruši Mili, stalno previjanje i bandažiranje nogu omogućava da sve samostalnije hoda, što utiče i na dalje popravljanje njenog zdravstvenog stanja. Sve vitalne funkcije keruši se vraćaju, a utvrñeno je da je pas u trenutku kad je bio zlostavljan preživeo infarkt, koji je ostavio ožiljak na desnoj srčanoj komori.
Početkom juna Keruša Mila se uspešno oporavila. Veterinari su izlečili kerušu i od upale pluća, te je spremna da počnu pripreme za ope-
raciju ugradnje proteza. Počela je lagano šeta, što joj je omogućilo stalno previjanje i bandažiranje nogu, a ovakvo stanje veoma pozitivno utiče i na njeno raspoloženje, a telesna težina joj se uvećala za 4,5 kilograma, tako da je povratila težinu koju je imala pre napada.
1. jula komisija koju je formirao Sekretarijat za komunalne poslove je odlučila da keruša Mila neće biti operisana kako je ranije bilo planirano. Mili će biti ugrañene eksterne proteze, koje se skidaju i omogućavaju lakše održavanje higijene. Na osnovu detaljnog sagledavanja zdravstvenog stanja keruše, stručna komisija je ustanovila da su primenjene terapije u Veterinarskoj ustanovi “Veterina Beograd“ dale rezultate, i da je povreda u završnoj fazi zarastanja. Ovakvu odluku, komisija je donela nakon što su i stručnjaci iz specijalizovanih klinika iz Nemačke i Švajcarske konstatovali da prvobitni stav o operaciji sa ugradnjom proteza nije najbolje rešenje. Eksterne proteze biće izrañene na Institutu „Rudo“ u Beogradu. Keruši Mili će biti napravljene probne egzogene proteze, koje se neće ugrañivati već po potrebi stavljati i skidati sa njenih ekstremiteta. Posle te intervencije i adaptacije na nove uslove predviñeno je da keruša Mila bude usvojena. Specijalista ortopedske hirurgije i traumatologije Instituta "Rudo" Branislav Marković istakao je da će keruši biti napravljene proteze od poliuretana i karbonskih vlakana, podeljene na tri dela. Takva proteza bi trebalo da predstavlja odgovarajuću zamenu za amputirane šape, a ukoliko se pokaže suprotno, radiće se na drugim rešenjima. Krajem jula Mila je već bila sposobna da sa privremenim bandažima trči, igra se i obavlja sve ostale potrebe.
A, onda su na red stigli i usvojitelji. Da bi, meñutim, neko dobio Milu za ljubimca, poželjno je da bude Beograñanin, da danonoćno bude dostupan ljubimcu, ali da ima obezbeñene finansije, da živi u kući koja ima izlaz na zelenu površinu, da nema drugih kućnih ljubimaca... Uz sve to saglasnost o najpodobnijem kandidatu davaće se - komisijski. A, veterinarska ustanova će imati pravo da se, jednom mesečno, uveri da sa kerušom postupaju kao što je zamišljeno. Po uslovima, koje je propisala stručna komisija Gradskog sekretarijata za komunalne poslove, reklo bi se da Srbija nema konkurencije kada je u pitanju zaštita životinja. No, da li je baš tako? Dok bi se na prste jedne ruke mogli prebrojati oni koji su odgovarali zbog zlostavljanja i zanemarivanja životinja, budući Milin vlasnik treba da ispunjava uslove, koji se u malo čemu razlikuju od onih za usvajanje maloletne dece! Prema mišljenju pomoćnika gradskog sekretara za komunalne poslove Vladimira Terzina, uslovi za usvajanje nisu prestrogi, jer je reč o netipičnom slučaju: "Čuvanje zdravog psa je velika odgovornost i obaveza, a voditi računa o životinji sa ovakvim invaliditetom u nekim slučajevima je i teže nego sa invalidnim detetom. Kad imate psa bez jednog ekstremiteta, on može teško da se kreće na tri noge. Bez sve četiri, kao keruša Mila, to je skoro nemoguće. Nju će, možda, nažuljati proteza, ili će joj se pohabati, a o svemu tome vlasnik mora da brine u saradnji sa veterinarima. Zahtevajući ovakve uslove želimo da uradimo najbolje za nju. Imala je i infarkt kada su joj odsečene šape, pa sada mora da jede posebnu, „kardiološku hranu“, koja je veoma skupa. Ako vlasnik ne bude imao stabilna primanja da je prehrani, to može predstavljati problem za njen dalji život..."
Do 30. jula nijedan zahtev za usvajanje keruše Mile nije stigao na adresu Sekretarijata za komunalne poslove grada Beograda. Ovo bi moglo da otvori dilemu - da li su uslovi koje je odredila komisija prestrogi, ili je, pak, saosećanje javnosti prema povreñenoj životinji bilo kratkog daha.
Keruša Mila je postala medijska zvezda, a ona je samo ugrožen pas. Njoj je neophodna celodnevna nega, daleko od publiciteta. Nije pametno praviti medijsku priču i halabuku oko toga, jer to može samo da šteti Mili, koja je svakako zaslužila da ostatak života proživi u najboljim mogućim uslovima. Nikako ne bi bilo dobro da je usvoji neko ko će to poželeti da iskoristi za ličnu medijsku promociju, već neko iz Srbije ko bi želeo da ostane nepoznat javnosti, jer je toliko manipulacije oko tog psa da je to strašno. Kada je keruša Mila tek pronañena, sa teškim povredama koje joj je naneo još neotkriveni nasilnik, javnost je danima brujala od osuda, ali i ponuda za pomoć i zbrinjavanje. Tri meseca od tada, deluje da nema mnogo onih koji bi se zbog nje i žrtvovali. Nevažno je da li je budući vlasnik bogat, niti da li ima kuću sa dvorištem. Potrebno je samo da novom ljubimcu posveti pažnju, ljubav i strpljenje.
Planeta s mukom preživljava klimatske promene i prirodne katastrofe Na severnoj hemisferi bukte požari. Na južnoj talas neverovatne hladnoće. Jul ove godine: u Buenos Ajresu minus 14, ljudi umiru od zime, a u Rusiji vrućine doterale plamenu stihiju čak do prestonice ove zemlje. u proteklih pola veka. Dvesta hiljada ljudi stradalo je pod ruševinama. Serija potresa nastavljena je u Čileu, na zapadu Kine, Turskoj, Tajvanu, u Gvineji, na Solomonskim Ostrvima. Zemljotrese prate nezapamćene poplave. Čitav svet je zahvaćen ovim nesrećama. Od Kine do Evrope, što nije mimoišlo ni nas. Nema izgleda da će se vodeni tokovi skorije smiriti, a zemljotresi prete i Srbiji. Mada bilans žrtava niko još nije precizno ni izračunao, procenjuje se najmanje milion stradalih, više miliona raseljenih, a materijalna šteta neprocenjiva. Ludilo na planeti Zemlji počelo je u januaru. Na Haitiju, u zemljetresu, najcrnji bilans žrtava
Šta se to dogodilo sa planetom Zemljom, kojoj nisu samo vidovnjaci, nego i najugledniji svetski instituti, odavno predvideli promene, kata-
strofalne po živote ljudi, biljni i životinjski svet? Odgovor za zemljotrese, najneuobičajenije, a najubitačnije nego ikad, geolozi su potražili i ponudili u seizmičkim talasima koji su, naročito u ovoj godini, putovali Zemljinom korom do sada nezapamćenom brzinom. Pet kilometara u sekundi! Ovaj udar tektonske ploče nisu izdržale. Podbunjeno je morsko dno za čitav metar. Voda je pokuljala na obale, a porastao je nivo i u velikim vodenim slivovima. Istovremeno, pokrenuti su vulkani, pa i oni koji su, vekovima unazad, mirovali. Pamtimo da je vulkanska prašina paralizovala evropski aviosaobraćaj. Svetska nauka, u centrima sa vekovnom tradicijom u izučavanju katastrofa izazvanih ze-
Numerolozi, koji se, uzgred, pozivaju u pomoć tek kada se katastrofe dese, izračunali su, meñutim, da je kataklizma neizbežna svaka dva i po veka. Astrolozi - prema položaju planeta u Kosmosu, predvideli su ovu, ali i naredne godine, kao - apokaliptične. Na to su se nakačili i razni vidovnjaci, pa kao svoje "istraživanje" saopštavaju da će "skoro propast sveta". Da su se svetski "moćnici" brinuli za budućnost života na Zemlji, više bi osluškivali šta kaže nauka, koja izučava i poznaje i koru i utrobu zemlje, ali i alternativne nauke koje u ovoj oblasti imaju šta da kažu, pre svega, astrologiju, numerologiju i drevna proročanstva. Sada više ni naučnici ne isključuju da će, zaista u narednim mesecima i godinama čovečanstvo biti suočeno sa manjim i većim katastro-
mljotresima, poplavama i drugim nepogodama, u ovom smislu je i dala mišljenja. Nikakav komentar nije potreban. "Sve je poludelo i podivljalo, sve se poremetilo, i nebo i zemlja" - američki seizmolog Pol Erol. "Na delu je nasilje Zemlje nad čovečanstvom" - japanski seizmolog Aki Jošida. "Ne, suočeni smo sa pobunom Zemlje protiv eksperimenata koje decenijama unazad nalažu neodgovorni svetski moćnici i vojni lideri. Potencijal tehnike i njena sposobnost da dovede u opasnost opstanak ljudskog roda ili da poremeti njegovu genetičku celinu, već je apokaliptičan" - Indijac tibetanskog porekla Lao Šipu.
fama. Navode primere da su mnoge svetske metropole nikle i razvile se na "prirodno nepodesnom tlu, na rubovima spajanja tektonskih ploča", zbog čega će, moguće je, jednom da plate visoku cenu zatvaranja očiju pred upozorenjima. Sličnim tonom upozorava i Indijac Lao Šipu, mada mišljenje fokusira na čudne klimatske promene s kojima se suočava planeta Zemlja. "Ako se, već, ne možemo suprotstaviti zagrevanju Zemlje i sličnim pojavama, možemo barem da budemo toliko odgovorni da zaustavimo nuklearne i druge eksperimente, koji ove pojave pospešuju". Talas vrućina, sa temperaturama koje prelaze 40 stepeni Celzijusa, koji je proteklih nekoliko nedelja pogodio severnu Zemljinu hemisferu, izazvao je haos i požare čak i u tradicionalno
hladnim zemljama. Velike vrućine sa temperaturama od 40 stepeni Celzijusa zabeležene su u Rusiji. Najmanje 25 ljudi je izgubilo život, a više desetina je povreñeno u požarima koji su zahvatili nekoliko oblasti. Od početka neuobičajenih vrućina u Rusiji je registrovano ukupno 21.690 požara, u čijem gašenju učestvuje oko 250.000 ljudi. Vatra je uništila više od hiljadu kuća, a bez krova nad glavom ostalo je više od 2.000 ljudi. Samo u Podmoskovlju bukti više od 60 požara, što je dovelo do deset puta većeg zagañenja vazduha u Moskvi. Evakuisani su turisti iz nekoliko centara u prestonici Rusije i više od 900 pacijenata gradske bolnice koja se nalazi u blizini šume.
Suše koje haraju Rusijom najgore su u ovom veku i već su uništile gotovo 10 miliona hektara useva u centralnim i evropskim oblastima. Vlada Rusije uvela je vanredno stanje u 18 ruskih provincija, gde su požari odneli više od 150.000 hektara šuma, stepa i tundri. Takoñe, u porastu je i broj ljudi koji su se, u potrazi za rashlañenjem, utopili u moru, jezerima i rekama. Ruski mediji prenose da je samo u julu nastradalo 230 osoba, a od početka juna više od 1.400. Prema navodima finskih medija, u gradu Joensuu, na istoku zemlje, zabeležena su čak 37,2 stepena Celzijusa, što je najviša temperatura ikad izmerena u toj zemlji. Prethodni rekord bio je 35,9 stepeni izmeren 1914, a prosečna temperatura u toj zemlji tokom leta je 25 stepeni. U prestonici Helsinkiju vatrogasne službe primile su više od 30 dojava o požarima. U Japanu, u kom talas izuzetno velikih vrućina ne jenjava već nedeljama unatad, 22 osobe izgubile su život. Šest osoba nastradalo je od posledica toplotnog udara, a 16 ljudi izgubilo
je život u nesrećama koje su se dogodile na rekama, jezerima i planinama širom zemlje, gde su Japanci potražili spas od vrelina. Prosečna temperatura u Japanu protekle nedelje iznosila je 35 stepeni Celzijusa. Istovremeno, pojedine oblasti, kao što je centralni deo ostrva Honšu, pogodile su jake olujne kiše. Portugal se u poslednje dve nedelje borio sa čak 459 požara. Na gašenju je bilo angažovano 7.200 vatrogasaca, a pomoć su poslale susedna Španija i Italija. Portugalska civilna zaštita saopštila je da su juče ugašeni svi požari. Prema rečima stručnjaka, ovako visoke temperature koje su naročito neobične za zemlje severne Evrope izazvane su interakcijom izmeñu zona sa niskim i onih sa visokim vazdušnim pritiskom. Zbog toga je vruć afrički vazduh došao u Evropu. Temperature u mnogim mestima su za gotovo 10 stepeni više nego ranijih godina, a i naredne nedelje imaće slične vremenske prilike. Za razliku od severne hemisfere, gde je leto u punom jeku, na južnoj je zima, takoñe sa ekstremnim temperaturama. Talas izuzetne hladnoće zahvatio je Južnu Ameriku, u kojoj je od smrzavanja umrlo ukupno 175 ljudi. Najniža temperatura zabeležena je na jugu Perua, gde su izmerena čak 23 stepena ispod nule. Najveći deo Argentine u julu je bio pod snegom i ledom, gde je zabeleženo desetak smrtnih slučajeva. Žrtve smrzavanja su uglavnom beskućnici koji žive na ulicama Buenos Ajresa. Smrtnih slučajeva zbog niskih temperatura bilo je i u Paragvaju, Urugvaju i Boliviji.
Samo od početka 2010. godine Zemlju je pogodio niz prirodnih katastrofa u kojima je poginulo najmanje 230.000 ljudi. Stručnjaci objašnjavaju da je za "gnev prirode" kriv čovek. Oni objašnjavaju da su prirodne katastrofe neminovne i da će biti sve češće. Oni smatraju da je za niz nepogoda koje su nemilosrdno pogodile Zemlju kriv čovek, jer se bahato ponaša prema prirodnim bogatstvima planete. Da, sad su svi iz sveta nauke saglasni da je kriv čovek, ali to je samo svet nauke, koji nema nikakvu moć uticaja na donošenje odluka političkog establišmenta planete. Ovo što se do sada dogodilo za veoma kratko vreme, samo je najava tek predstojećih još razornijih i užasnijih dogañanja. Planeta je kao živ organizam. Nju ne čine samo ljudi, životinje i biljni svet, već i bića drugih dimenzija postojanja, na koje su ljudi odavno zaboravili. Planeta se probudila. Ovo je pobunila i Zemlje i Neba. Ustalasane vibracije biopolja biljnog i životinjskog sveta, malog broja probuñenih ljudi i sile celokupnog sveta entiteta oblasti koje okružuju zemlju, otpočeli su proces uvoñenja planete u polje razaranja i apokatastaze. Ali svega ovoga ljudi nisu, niti žele da budu svesni. Naročito se ovo odnosi na one koji imaju političku i finansijsku moć uticaja i odlučivanja. Ovo mene ne uzrujava, gotovo spokojan i čak sa radošću, čini mi se, primam svaku apokaliptičnu vest. Kome do života stalo nije, tog ne treba ni da bude... i neće... Ove slike jesu upozorenje i jesu za pamćenje, ali pre svega, one pozivaju na Prvu Stvar Velikog Dela.
Zemljotres u Kini - Potres jačine 7,1 stepen Rihtera pogodio je Kinu 14. aprila ove godine. U stravičnom potresu stradalo je više od 2.700 ljudi, a najmanje 12.000 je bilo povreñeno.
Zemljotres u Turskoj - Potres jačine 5,1 stepen prema Rihterovoj skali pogodio je Tursku 8. marta ove godine. Tada je stradala 51 osoba.
Poplave u Brazilu - Poplave koje su pogodile Brazil 23. maja ove godine odnele su najmanje 1.000 života. Oko 50.000 ljudi je tada ostalo bez krova nad glavom.
Oluja u Evropi - Oluja Ksintija pogodila je južni deo Evrope 1. marta ove godine. Jak vetar rušio je drveće i prevrtao automobile. U nevremenu je stradalo 53 ljudi, od kojih 45 u Francuskoj.
Poplave u Kini i Pakistanu - Najgore poplave ikad pogodile su Pakistan u avgustu ove godine. Dosad je poginulo više od 1.700 ljudi, a ugroženo je 15 miliona života. Odroni i klizišta u Kini, nastali usled poplava, odneli su dosad 1.400 života.
Poplave u Evropi - Poplave su zahvatile Evropu - Češku, Poljsku, Nemačku, Rumuniju i Bugarsku, u maju ove godine. Poplavni talas pogodio je srednju Evropu - Češku, Poljsku i Nemačku, ponovo pre nekoliko dana. Poslednje poplave odnele su 11 života.
Požari u Rusiji - Izuzetno visoke temperature u Rusiji, čak do 40 stepeni Celzijusa, izazvale su pre nekoliko nedelja najgore šumske požare u toj zemlji. Dosad je uništeno 766.068 hektara zemlje, meñu kojima su i obradive površine. Požari su odneli 52 života.
Zemljotres na Haitiju - Potres jačine sedam stepeni prema Rihterovoj skali pogodio je Haiti 12. januara ove godine. Epicentar potresa bio je u gradu Port o Prensu. U tom zemljotresu stradalo je najmanje 217.000 ljudi.
Erupcija vulkana - Vulkan Eijafjalajokul na Islandu aktivirao se u aprilu. Izbacio je ogromne količine pepela zbog čega je ceo vazdušni saobraćaj u Evropi danima bio u prekidu. Erupcija nije odnela nijedan život, ali je nanela milionsku štetu evropskoj privredi.
Potres u Čileu - Zemljotres jačine 8,8 stepeni Rihtera dogodio se u Čileu 27. februara ove godine. Potres je izazvao cunami, i pomerio planetu tako da je čak skratio dan. U zemljotresu je poginulo najmanje 708 ljudi
NOVI PRILOZI TEORIJI POBUNE ZEMLJE I NEBA - II
NOVI PRILOZI TEORIJI POBUNE ZEMLJE I NEBA - III
Da li će planeta sama regulisati prenaseljenost, a time i sopstvenu ugroženost
Kako razmišlja čovečanstvo o najtoplijoj godini koju je iko zapamtio
Trenutni indeks prirasta stanovništva iznosi +159 po jednom minutu na celoj planeti, ili viñeno kao stopa rañanja i umiranja po jednom minutu na celoj planeti to je 267 roñenja i istovremeno 108 smrtnih slučajeva. Na osnovu ovog indeksa broj stanovnika u svetu sledeće godine će dostići sedam milijardi. Ove godine, kako je preneo "Glas Amerike”, broj celokupnog svetskog stanovništva je već dostigao 6,9 milijardi, a skoro celokupan rast je registrovan u zemljama u razvoju. U američkim medijima se navodi i da se u najsiromašnijim zemljama godišnje registruje povećanje broja stanovnika za 20 miliona, od ukupno 80 miliona, koliko iznosi godišnji rast stanovništva u celom svetu. Ukoliko se ova stopa rasta bitnije ne promeni broj stanovnika u svetu 2025. godine će se povećati na osam milijardi, a 2050. godine bi mogao da dostigne i čitavih 10 milijardi. Samo u Indiji bi moglo da bude 2 milijarde ljudi do 2050. godine, s obzirom da Indija trenutno ima najveći prirodni priraštaj stanovnika.
Američka Agencija za istraživanje svemira NASA saopštava da je 2010. najtoplija na našoj planeti tokom poslednje 131 godine. Posle rekordnih vrućina u Rusiji, “biblijskih” poplava u Pakistanu i katastrofalnih klizišta i odrona u Kini, mnogi klimatolozi predviñaju da će ekstremni vremenski uslovi sa zagrevanjem planete postati - uobičajeni. Ocena NASA je dosta umerenija od nekih glasova koji su se čuli upravo iz užarene Rusije: da je ovo leto najtoplije - od nastanka nacije! Nova studija toplog vremena u SAD, koju je izdala Nacionalna prirodnjačka federacija, predviña da će ekstremno toplo vreme postati uobičajeno do 2050. godine.
Ovakva prenaseljenost neminovno vodi uništavanju prirodnih resursa, povećanju zagañenosti i dovodi do povećanja gladi i bede koja sa sobom nosi i niz drugih problema nenaklonjenih ne samo ljudskoj rasi, već i celokupnoj flori i fauni planete. Da li će planeta sama regulisati prenaseljenost, a time i svoju ugroženost?
Ta privatna organizacija za proučavanje životne sredine ukazuje da će se tokom zagrevanja planete povećati kiše, ali i suše. Njihov klimatolog Amanda Staud, koautorka studije, kaže da će 2050. godine ova vrela 2010. u stvari biti - normalna. Uzrok: emisija gasova koji izazivaju globalno zagrevanje.
S obzirom da ljudi više nisu u stanju da se odgovorno ponašaju ni prema sebi samima niti prema planeti to je neminovno. Upozoravajući talas prirodnih katastrofa već hara planetom. Ono što predstoji, nije ni moguće opisati, jer to ljudska civilizacija nije doživela još od vremena legendarnog potopa.
Eto, ponovo, dobro poznate naučne teze: zagañenje izaziva povećanje količine ugljen-dioksida u atmosferi, koji zadržava toplotu i uzrokuje globalno zagrevanje - formula našeg doba, za koju se, sudeći po oprečnim stavovima naučnika, još ne zna da li će doživeti sudbinu “istine” da se Sunce okreće oko Zemlje.
Apokatastaza ljudske rase je neophodna, ali ispred nje neminovno ide apokalipsa. Veliki Točak Postojanja je nemilosrdan!
U studiji se spominje i fenomen "tropikalizacije". Sredozemno more je po flori i fauni meñu najbogatijim, ali i meñu najugrožninim mori-
ma na svetu. Prethodnih godina, pisalo se da u njemu živi od 8.000 do 12.000 vrsta, dok se u najnovijoj studiji navodi 17.000 vrsta. To obogaćenje je, meñutim, štetno - zbog dolaska agresivnih, “invazivnih vrsta” iz drugih mora. To su, na primer, američka meduza, japanska ostriga i niz algi. Sve toplija klima “dovodiće” nove i nove vrste, koje mogu da ugroze život u Sredozemnom moru. Toplije more će privući tropske vrste, a postojeće vrste Mediterana seliće se u nove zone. To je fenomen “tropikalizacije”. Nisu, dakle, svi saglasni u vezi sa uticajem famoznog globalnog zagrevanja. Spisak “opozicije” je poduži. Klimatolog Patrik Majkls sa Kejto instituta (inače, bliskog konzervativnom delu američkog društva), kaže da je sve to, uglavnom, preterivanje, jer će svi veliki gradovi biti, i već jesu, topliji, nezavisno od ispuštanja ugljen-dioksida u atmosferu, zato što beton i opeke u gradovima zadržavaju više toplote nego ugljen-dioksid.
kaže da je takav fenomen uobičajen na Arktiku i da tamo tokom godine bude 10.000 - 40.000 hiljada takvih odlamanja leda. Profesor Andreas Minhov kaže da čak i ovako veliki komad u periodu od 50 godina nije toliko značajan. To je uobičajena količina, kaže on, i upozorava da ljudi ne bi trebalo unapred da donose zaključke. Ne smatra da je to posledica globalnog zagrevanja. Dejvid Belami, botaničar i ekološki aktivista, dobro poznat svima koji su osamdesetih gledali školski program TV Beograd, jedan je od onih koji ne veruju u teoriju o globalnom zagrevanju. Zbog toga su ga dve ekološke organizacije smenile s mesta predsednika, a on sam tvrdi da je to razlog što ga više nema na Bi-BiSi-ju.
Zanimljivo je da američki protivnici “ekološkog totalitarizma” ponekad pozovu u pomoć slavnog srpskog naučnika Milutina Milankovića i njegove čuvene cikluse. Zvanični stav vlasti u SAD u vezi sa ovim pitanjem naveden je na sajtu Nacionalnog centra za klimatske podatke, koji radi pod američkim Ministarstvom trgovine. On glasi: “Dok Milankovićevi ciklusi imaju ogromnu vrednost kao teorija za objašnjenje ledenih doba i dugoročnih promena klime, nije izgledno da imaju mnogo uticaja na decenijsku i vekovnu vremensku skalu”.
U dva naučna tabora nema saglasnosti ni o načinu suprotstavljanja novom, vrelom svetu. Klasičan, politički korektan odgovor je da treba koristiti čiste oblike energije, poput solarne i one koju stvara snaga vetra. “Kejtovac” Patrik Majkls, meñutim, kaže da to nisu realna rešenja, jer je solarna energija, na primer, veoma neefikasna i mora da bude subvencionisana. On podseća da su se kroz istoriju ljudska bića uvek prilagoñavala promenama životne sredine i da se ovaj problem ne razlikuje od mnogih apokaliptičnih opasnosti koje su lebdele nad ljudskom zajednicom od pamtiveka i svim tim opasnostima smo se prilagodili. Drevni spisi, pak najavljuju katastrofe i razaranja do uništenja civilizacije kakvu poznajemo.
I za nedavno odlamanje ledenog ostrva od 250 kvadratnih kilometara na Grenlandu neki naučnici krive globalno zagrevanje, a za druge je to - normalna pojava. Džim Skiana iz američkog nacionalnog centra za praćenje glečera,
To je osnovna linija podele u stavovima prema odnosu na budućnost planete u 21. veku. Biće kako je zapisano u drevnim spisima, to je sigurno iako za sada, stav ipak preteže u korist preventive. A na Zemlji je sve toplije...
Seks-skandal u Vatikanu ili licemerje crkve Nakon žurke, otac Pol je pozvao Karla, mog prijatelja homoseksualca i mene da nastavimo zabavu kod njega. U svom stanu otac Pol je imao seksualni odnos sa našim saradnikom, mojim prijateljem. Naš "špijun" mi je rekao da je zamolio Pola da pre seksa obuče mantiju što je Pol i uradio" - piše "Panorama". Prema navodima ovog lista, novinar i njegov prijatelj su se sledećeg dana, u subotu, ponovo našli sa Polom i Karlom u jednom gej baru u Rimu. Epilog večeri bio je isti kao i prethodne. Nakon žurke, otišli su u Polov stan gde je on ponovo imao seks sa prijateljem novinara. Sutradan, u nedelju, nakon celonoćnih orgija, otac Pol se pričestio. Italijanski nedeljnik "Panorama" je objavila priču, praćenu ekskluzivnim fotografijama, o sveštenicima homoseksualcima. Članak "Divlje noći gej sveštenika u Rimu" govori o dvostrukim životima katoličkih sveštenika, koji preko dana obavljaju redovne crkvene dužnosti, a noću učestvuju u razuzdanim homoseksualnim orgijama u rimskim gej klubovima i privatnim stanovima. Autor teksta, novinar "Panorame" Karmelo Abate, mesec dana je radio na tajnom zadatku istražujući homoseksualne aktivnosti katoličkih sveštenika. Abate se meñu gej sveštenike ubacio preko svog poznanika homoseksualca, koji ga je uveo meñu rimske velikodostojnike, inače aktivne članove gej zajednice u glavnom gradu Italije. Uz pomoć prijatelja, Abate je bio na zabavama zatvorenog tipa u noćnim klubovima u Rimu na kojima je prisustvovao bahanalijama katoličkih sveštenika. Centralne figure Abateove priče su 35-godišnji Francuz otac Pol i izvesni otac Karlo. Novinar ih je upoznao na jednoj od zabava u rimskoj četvrti Testaćo. "Na prvoj zabavi na kojoj sam bio Pol i Karlo su plesali na podijumu sa polugolim muškarcima. Nekoliko drugih gostiju imalo je seks sa muškim prostitutkama u klubu, naočigled svih.
"Znali smo da niko ne bi poverovao u našu priču bez dokaza. Zato smo snimili fotografije koje potvrñuju autentičnost cele priče. Uslikali smo ih skrivenim fotoaparatima i kamerama" kaže Abate.
On dodaje da mu je otac Karlo u restoranu u centru Rima, u kojem se sveštenici homoseksualci najčešće okupljaju u potrazi za partnerima, više puta pokazivao crkvene velikodostojnike za susednim stolovima koji su homoseksualci. Abate u svom tekstu zaključuje, prema sznanjima iz prve ruke od svog gej prijatelja da su 98 odsto sveštenika, koje on poznaje, gejevi. Prva reakcija Vatikana na objavljivanje članka bila je optužba na račun nedeljnika "Panorama", koji je inače deo medijske imperije premijera Silvija Berluskonija. Vatikanski zvaničnici naveli su da Berluskoni namerno stvara skandal i napada crkvu iz političkih razloga. Rimski vikar kardinal Agostino Valini izjavio je da je članak očigledan pokušaj da se oklevetaju svi sveštenici i naglasio da je napisan samo iz jednog jedinog razloga, a to je blaćenje crkve. Ne osvrćem se na ovo pisnje "Panorame" kako bih doprineo blaćenju crkve, jer ovakvim zbivanjima crkva samu sebe blati. Homoseksualizam nije bolest kao što je, relativno do skora, vladalo mišljenje, iznedereno pre svega verskim uticajem na zapadno društvo. Seksualno opredeljenje je lična stvar svakog čoveka i stvar izbora slobodne volje pojedinca. Moderno grañansko društvo to tako i definiše. Homosekualni odnos je normalan isto kao i heteroseksualni odnos ukoliko nije plod fizičke prisile - silovanje, ili mentalne prisile u smislu uslovljavanja koje se kvalifikuje kao mobing, što je takoñe silovanje, jer nije dobrovoljni čin.
gde se misli prvenstveno na Rimokatolicizam, Protestantizam svih pravaca, Pravoslavlje, Islam i Judaizam. Orgijanje ovih ljudi o kojima piše "Panorama" i svih drugih, koliko god i gde god ih ima, nimalo ne osuñujem, čak pozdravljam. Ljudi uživaju u onome što žele, što vole, što osećaju kao potrebu i poriv. Ali osuñujem njihov sveštenički čin. Sveštenici ne smeju da imaju dvostruki život, već samo jedan, dosledan pozivu i učenju koje propovedaju. Zato pozivam ne samo sve sveštenike koji su homoseksualnog opredeljenja, već i sve vernike, laike, članove crkve ili koje god verske zajednice da prestanu da se skrivaju i da napuste crkvu, jer ih niko ne prisiljava da budu u njoj. Vera je put kojim čovek hoda po volji svojoj, ona je način života u celini i svakom njegovom delu. Ako je život dvostruk, onda nema vere, nema sledbeništva niti ima doslednosti učenju, a gde doslednosti nema, nema ni života. To je licemerje. Čovek koji jedno govori i propoveda, a radi drugo nije dostojan ni onoga o čemu govori ni sebe lično, niti drugog čoveka. A još veće licemerje, ogledalo je same crkve kao istitucije koja sve to zna i ne samo što toleriše, nego i od javnosti i vernika svojih skriva. Ne bitno u kojoj meri, isto se odnosi i na istočnu, pravoslavnu crkvu i na sve druge. Gde je stanje ovakvo, a ono je svuda, tu vere nema.
Seksualni čin, odnos dvoje ljudi, bez ozira da li je meñu osobama suprotnog ili istog pola, prema drevnom magijskom učenju je sveti čin. Ali kada učenje, poput učenja crkve, ima drugačiji stav, onda to svakako predstavlja problem. Vatikan inače ne osuñuje homoseksualnost, ali uči da je homoseksualni odnos istinski neprirodan. Papa Benedikt XVI istopolne brakove i abortuse smatra najvećim neprijateljima čovečanstva. Vrhovni poglavar rimokatoličke crkve oštro se protivi i tome da homoseksualci imaju ista prava kao i heteroseksualci. To je i stav svih tradicionalnih religija u zapadnom svetu,
Papa Benedikt XVI napokon je prinuñen da ukine zloglasni red Hristovi legionari, piše londonski "Independent". Tu najzagriženiju ko-
ntroverznu grupu unutar Katoličke crkve godinama je štitio papa Jovan Pavle II, a sada je pred gašenjem jer je otkrivena razvratnost njihovog osnivača. Hristovi legionari su organizacija koja funkcioniše unutar crkve i pod njenom zaštitom, a 1941. osnovao ju je meksički sveštenik Marsijal Masijel. Tokom godina Masijel je uspeo da zgrne milione, tako da se procenjuje da Hristovi legionari trenutno raspolažu fondom većim od 20 milijardi funti. Sveta stolica je niz godina ne samo tolerisala, već je i podržavala njihove postupke.
Masijel, koji je 2008. preminuo u 87. godini, bio je serijski pedofil i zavisnik od morfijuma, kojem crkvene dogme nikad nisu puno značile.
Osim što je u životu zgrnuo ogromno bogatstvo, napravio je barem troje, a možda i šestoro dece. Njegovoj imperiji odano je oko 800 sveštenika i 25.000 sledbenika u 39 država sveta. Da li je pokojni papa Jovan Pavle II, jedan od najpopularnijih poglavara u istoriji Rimokatoličke crkve, znao za Masijelove zločine, pitanje je koje će ostati bez odgovora. On se, meñutim, lično zalagao da se zloglasnom meksičkom svešteniku omogući slobodno delovanje. Njegov entuzijazam ne deli trenutni suveren Vatikana, koji Masijela nikad nije voleo. Još 2006. godine papa je zabranio Masijelu da drži mise i izvodi ostale verske rituale u javnosti. Već tada je Vatikan znao za njegovu sklonost ka pedofiliji, ali ništa nije učinjeno kako bi on bio zaustavljen. U meñuvremenu, razotkrivena su sva Masijelova zlodela, tako da je donesena odluka da se njegova organizacija zabrani. Zbog toga je papa Benedikt XVI potpunu kontrolu nad Hristovim legionarima sada predao svom savetniku, nadbiskupu Velasiju de Paolisu, koji je zadužen da se konačno stane na kraj Masijelovim učenjima, koja su meñu članovima grupe preživela i posle njegove smrti.
Gradovi su prenatrpani, u selima kuće napuštene. Svako četvrto selo pred nestajanjem. Ostala samo pusta groblja. groma prostrujalo je istraživanje da je svako četvrto selo u Srbiji u fazi nestajanja. Konkretno, od ukupno 4.800 sela za oko dve i po decenije sa mape Srbije nestaće 1.200, a za deceniju i po oko 700 sela. Podaci su poražavajući. Srpsko selo karakteriše materijalna beda ostarelih ljudi koji su ostali u njima.
Meña je povučena. Srpsko selo se sada nalazi izmeñu nestanka i opstanka! Kao letnji udar
U 86 odsto sela smanjuje se broj stanovnika, a samo u 12 odsto beleži se rast. Tamo, takoñe, živi oko 260.000 ”momaka” koji su se pribli-
žili pedesetoj godini života, a nisu zasnovali svoje porodice. Umesto nekadašnjih velikih i lepih svadbi, danas se u selu mogu videti, mahom, stari ljudi koji su ujedno i njihovi poslednji stanovnici. Kad oni umru, sela će ostati pusta, a jedine parcele koje će nastaviti da se šire biće groblja. U 60 odsto sela, zbog loše ekonomske situacije, broj stanovnika smanjuje se selidbama. Sve to dovodi do druge krajnosti, industrijske i urbane prenaseljenosti, što je novi veliki problem društva. Život u gradu je skup, nestašica stanova je velika, fabrike su prepune viška radnika, a u našim selima su njive tih istih ljudi neobrañene, a kuće prazne.
ispod tesanih dasaka kojima su nekada bile pokrivene. Pored štala trnje, kamenje i koprive do pojasa. Tišina pritisla Goliju. Ni svrake, ni goluba, ni psećeg laveža u daljini... Opustela planina. Stariji umrli, a mlañi otišli put Novog Pazara, Ivanjice i Kraljeva. Sumorne slike praznih kuća u Kiliješnici i Čaprićke kolibe, ugnježdene na šumovitoj kosi kraj izlokanog seoskog puta. U njima se nekada pravio najbolji golijski sir, sada nigde dima, nigde žive duše. Slično je i u Koritniku, Busničkoj Rijeci, Jankovom Kamenu. U Brusniku živi samo jedan čovek, samac i mučenik, koji strepi da ga noću zveri ne rastrgnu.
Rezultati istraživanja pokazuju da 37,8 odsto seoskih domaćinstava u Srbiji nije u stanju da zadovolji ni osnovne ljudske potrebe. A, s druge strane, očekuje se da selo obezbedi dovoljno hrane za sebe i za gradsko stanovništvo, i da pritom ta hrana bude jeftina. U Srbiji ima oko 700.000 poljoprivrednih domaćinstava, a 70 odsto su mali proizvoñači koji hranu proizvode uglavnom za sebe. Neki od njih traže subvencije da bi razvijali svoj biznis, ali mnogi traže socijalna davanja. Na selu je blizu polovina staračkih domaćinstava, a 95 odsto poljoprivrednika su sitni proizvoñači koji mogu opstati samo ukoliko se udruže u zadrugu. Sve oči, meñutim, uprte su u državu. Prema nekim računicama, problem sela i njegovog opstanka mogao bi da se reši samo ako bi najmanje 40 odsto budžetskih sredstava išlo za njegov razvoj. A učešće agrarnog u ukupnom budžetu prošle godine palo je na svega 2,2 odsto. Veliki broj seoskih imanja je na prodaju, ali niko neće da ih kupi. U nekim selima u srednjem Banatu imanja se mogu kupiti za 2.000 do 5.000 evra. Tragom te računice, pojedina manja vojvoñanska sela mogu se pazariti za oko 100.000 evra. Vredi li poreñenje vrednosti: jedno celo selo kao dvosoban stan u Beogradu. Primera je toliko da bi bilo suludo opisivati ih. Ali neka se mogu spomenuti. Kao i na mnogim drugim srpskim planinama i zabitima, stotine sela i zaselaka na Goliji napušteno je i zaraslo u korov. Na gotovo svakoj golijskoj kući slika je ista: zarñao katanac, čañavi rogovi vire
Polako, sve pusto ostade, sve će šuma da zauzme. Biće na Goliji borovine, ali ljudi neće. Na celoj planini još samo desetak staraca. Nigde nema većeg i boljeg kompleksa šuma. Golija je bogatstvo kakvog nema nigde u Srbiji. Nažalost, država to ne ume da iskoristi. Čak ni šumokradica više nema da se pojavljuju. U selu Kašalj na planini Rogozna bilo je nekada stotinak kuća i "mnogo naroda", u školi se tiskalo i po stotinu ñaka, a ovdašnji seljaci, vrsni domaćini, prvoklasnim krompirom, najboljim u Srbiji, snebdevali su Novi Pazar, Kraljevo i Kosovsku Mitrovicu. Danas u Kašlju žive još samo dva stanovnika: bračni par Dobrinka i ðorñe Milosavljević. Dobrinka je gluva i bolesna, a ðorñe je već godinama - slep. Mada su uveliko uzeli devetu decenijnu života, ovo dvoje onemoćalih staraca teškim mukama bori se da preživi na leti lepoj, a zimi surovoj Rogozni. Imaju dve krave, koje baba Dobrinka nekako muze, i hrane se mlekom i mlečnim proizvodima, Deda ðorñe strepi za babino zdravlje, jer ako ona popusti,
šta će on sam i slep na pustoj planini, koji bi, da je imao ko da ga odvede lekaru, možda i imao nekih šansi da bar malo vidi.
nine. Ko i da se vrati na Rogoznu kad se od 1945. ovde gotovo ništa nije promenilo nabolje.
Ovo je samo jedna od mnogih tužnih slika sa Rogozne, planine koja je za tri poslednje decenije doživela ekonomski genocid, sve što je moglo otišlo je u svet, ostali su samo malobrojni starci, a na posletku i oni poumiraše. Na desetine sela izbrisano je sa spiska živih, jer u njima više nema nijednog stanovnika.
Selo je raj za magijske praktikante. Mir, tišina, čistota... Nema te sile niti entiteta koji se ne bi pojavio u zazivanju. Veliko Delo magijskog rada jedino je u ovakvim podnebljima moguće sprovesti. Ali čak ni novopečeni instant internet magovi ne haju za ovakvim bogatstvom. Lakše je biti mag u udobnoj fotelji pred monitorom na kakvom "četu" ili "forumu" gde im se dive na pameti njima slični. A sve to nedvojbeno na onu staru liči: "kad slepac slepca vodi, zajedno u jamu padnu". Treba li još nešto reći?
Propadanju Rogozne, bogate prirodnim resursima i rezervama ruda obojenih metala, najviše je doprinela država koja za pet decenija nije uspela da izgradi put do Rajetića na vrhu pla-
niko ko bi ih usvojio. Kućni ljubimci izbacuju se i zato što neko od članova porodice - najčešće glava - izgubio strpljenje jer su pas ili mačka napravili neku štetu. Postoji nebrojeno razloga koje navode kao razlog zbog kojih se ljudi lišavaju svojih ljubimaca, od nedostatka novca za izdržavanje do protesta komšija, a samo jedan je osnovni: ne vole životinje.
Veći stepen nasilja, namerno zlostavljanje i okrutnost prema životinjama sve su prisutniji u velikim gradovima, dok je u selima više zastupljeno zanemarivanje. Odnos ljudi prema životinjama je katastrofalno loš, skoro isto kao i prema jedinim životinjama koje pričaju - ljudima. Postoje, naravno, i ljudi koji svojim ljubimcima pristupaju s toliko pažnje da ih čak smatraju članovima domaćinstva, te se prema njima tako i ophode, kao prema ostalim članovima porodice. Ova vrsta pažnje i odgovornosti ipak nije tako raširena meñu vlasnicima pasa. Mladunci se sve češće izbacuju iz kuće ukoliko se ne nañe
U Beogradu ima izmeñu pet i šest hiljada napuštenih pasa. To je stanje stvari od pre godinu dana. Reč je napuštenim životinjama, meñu kojima je mnogo napuštenih rasnih pasa. Ima i sterilisanih, ali je stalni priliv novih. Svakodnevno se nalaze kartonske kutije sa kučićima i mačićima kod kontejnera. Nedavno sam i sam video mladu ženku psa koje su moje komšije iz susedne zgrade čuvali u svom stanu, a izbacili su je napolje kad je dobila prvo teranje. Loše je slaba reč: napuštene životinje su gladne, tuku ih, gañaju kamenjem, ubijaju, kasape, rade šta god im padne na pamet. Javnosti su poznati najdrastičniji slučajevi nasilja prema životinjama: psa Mile, kojoj su odsečene šape, psa Garija, koga je vlasnik pre dve godine bacio sa mosta u Moravu, slučaj nemačkog ovčara koga je vlasnik u Leštanima pre tri godine vukao vezanog za automobil sve dok pas nije
uginuo. Poslednjih dana avgusta pronañena su četiri psa i dve mačke koji su otrovani, najverovatnije kreozanom. Mnogo je stravičnih prizora gnusnog iživljavanja. Takav odnos prema životinjama karakterističan za sve sredine u kojima ugrožene kategorije, od hendikepiranih do manjinskih zajednica, žive loše. Tamo gde nema para, psi i mačke ne samo da su na poslednjem mestu, nego se na njima još i sav bes iskaljuje. U Srbiji ne postoji samo problem odnosa prema napuštenim psima i mačkama, već prema životinjama uopšte. Odnos ljudi prema životinjama je isti kao i prema ljudima: katastrofalan. To su povezane stvari. Ima divnih ljudi, koji su za primer, ali generalno odnos je vrlo, vrlo loš. Ako neko može u svom dvorištu da drži životinju koja pati, a ne vidi da pati, to znači da se na taj isti način odnosi prema svojim bližnjima, prema svojoj deci i ostalim članovima porodice. Neprimećivanje patnje ili namerno nanošenje patnje je tragično. A što je najgore, u našem društvu nema sankcionisanja i nesavesnog držanja životinja i nasilja prema životinjama. Vrlo retko ljudi odgovaraju zbog nasilja nad životinjama i vrlo blago se kažnjavaju. Grubost je posledica nedostatka empatije, odnosno saosećanja prema svim živim bićima kod naših ljudi. Stepen empatije prema drugim živim bićima nije uvek direktno u vezi sa stepenom siromaštva nekog društva ili države. Primer su, recimo južnoameričke zemlje u kojima i pored toga što je tamo trećina stanovnika siromašna, i to krajnje siromašna, nivo svesti i odnosa tih ljudi prema životinjama i prema životnoj sredini je na takvom nivou koji je ne samo viši u odnosu na Srbiju, nego im mogu pozavideti i mnoge, takozvane, evropske demokratije. Odnos prema životinjama se razlikuje u gradu i na selu. Generalno, veći stepen nasilja, namerno zlostavljanje i okrutnost prema životinjama prisutni su u velikim gradovima, dok je u manjim mestima prisutnije zanemarivanje životinja, u smislu loših uslova smeštaja, ishrane, nege i lečenja. Na selu se više pažnje obraća na životinje koje se gaje u komercijalne svrhe, nego na na pse i mačke, kojima se, na primer, vrlo retko priušti lečenje, za razliku od, recimo, svinja ili goveda. Meñutim, ni to što su u nekim slučajevima od koristi u domaćinstvima nije spaslo životinje od okrutnosti.
U izvesnom procentu ima i ekstremnih slučajeva, da su životinje, recimo, zaostale u rastu jer žive u užasnim uslovima, u ñubretu koje se taloži godinama. Postoji slučaj gde su vlasnici svinje držali u rupi nalik septičkoj jami. Dvoje ljudi, brat i sestra, šezdesetak godina stari, fakultetski obrazovani, drže goveda koja su bukvalno kost i koža. Štala u kojoj se nalaze je od tvrdog materijala, ali to je ostalo još od njihovih roditelja, a goveda se nalaze na metar i po od ñubreta koje nije čišćeno godinama.
Goveda i svinje se inače drže u vrlo nehigijenskim uslovima u malim domaćinstvima sa malim brojem životinja: štale su nehigijenske, goveda su okrenuta glavom ka zidu, bez dovoljno dnevnog svetla, udišu isparenja sopstvene mokraće. Vrlo je diskutabilan kvalitet mleka i svega što se dobija od životinje koja živi u takvim uslovima. Kod svinja i živine najveći problem je masovni uzgoj na velikim farmama. Svinje su tamo uklještene bez dovoljno dnevnog svetla, živina je potpuno bez dnevnog svetla, žive u svojim izlučevinama i postoji mogućnost prenošenja bolesti, kako sa životinja na životinje, tako i na ljude. Veliki broj epidemija koje su se kod nas pojavile imaju veze sa farmama za masovni uzgoj. Život pasa na selu je zaista, kako to narod kaže, pasji. Neki psi su pušteni u dvorištu, ima ljudi koji ih lepo čuvaju, ali ima seoskih domaćinstva gde su psi postali divlje životinje kojima sami vlasnici ne mogu da priñu. To je posledica dve stvari: jedni nemaju ni vremena, ni želje da brinu o njima, a drugi se drže kod nas prisutne misli da je batina vaspitni metod i za decu i za životinje. Mnogo ljudi drži pse na lancu i to su tako kratko vezani da ne mogu ni da legnu, i to je najstravičnije što se može videti. Oni su u prljavštini, ñubretu, često nemaju odgovarajući zaklon od vremenskih prilika, a često je to samo oboreno bure. I na selu i u gradu ima ljudi koji su sažaljivi prema životinjama i onda počnu da ih skupljaju, naprave neku vrstu azila, a da nemaju dovoljno uslova ni za hranu ni za lečenje. I to je vrsta zanemiravanja životinja, jer čovek treba da zna o koliko životinja može da brine. Oko 60 odsto kućnih ljubimaca živi pristojno, a ostali žive loše. Za slučajeve keruše Mile,
kao i mačke kojoj su otkinute noge postoji sumnja da bi to moglo u velikom stepenu biti povezano sa lovačkim udruženjima. U nekim sredinama lovačka udruženja kažu svojim članovima da neće morati da plate članarinu ako donesu odreñen broj nogu pasa i mačaka. A to je zato što lovci pse i mačke smatraju štetočinama u lovištu. Lovačka udruženja predstavljaju veliki problem jer ubijaju životinje preko dozvoljenih kvota, a često se dešava da su njihove mete zaštićene vrste. Lovci su uobrazili da oni treba da regulišu brojnost vrsta koje treba da postoje. I time remete prirodnu ravnotežu. Šta se dešava? Pobiju veliki broj lisica i šakala, kojima su glavni plen glodari. Onda glodari naprave veliku štetu u poljoprivredi, poljoprivrednici zbog glodara koriste mnogo veću količinu otrova, koji na kraju završe u našim tanjirima. Taj otrov, takoñe, nekontrolisano rasipaju, pa on potruje i veliki broj srna, fazana i drugih životinja. Sve u svemu, uobičajena predstava o životinjama kao nižim bićima, dovodi do ovakvog odnosa prema njima. Nesumnjivo jeste da je čovek uzvišenije biće životinje, ali otuñenost čoveka od poimanja života je u kulminirajućem usponu. A to neminovno vodi u degeneraciju svesti, koja stvara izvitoperen i negativno sublimiran odnos prema drugim bićima, uključujući čak i prema drugom čoveku.
ćnosti i svojoj smrtnosti, mogu da uspostave vezu sa nekim, ali ne mogu da vole, možda čak nisu ni svesne sebe. Nauka, meñutim, dokazuje da te predstave nisu tačne. Da ljudi nisu jedine životinje koje govore dokazuje primer majmuna Kanzija iz Skloništa za velike majmune. Kanzi zna 384 reči, verovatno i na desetine više. Da bi komunicirao, on koristi tri tablice na kojima su stotine simbola u boji koji predstavljaju sve reči kojima su ga naučili njegovi čuvari i koje je sam pokupio. On može da oblikuje svoje misli i rečenice, pa i da ih vezuje, tako što pokazuje prstom. Tablice ne uključuju samo jednostavne imenice i glagole kao što su "lopta" i „bombone" ili "trčati" i "golicati", već i reči kao što su "od" ili "kasnije", a ubacuje i gramatičke elemente koje koristi da iskaže pravo vreme. Kanzi je "progovorio" zahvaljujući novom pristupu Skloništa: ono ga je odgajalo od roñenja sa govornim i simboličkim jezikom kao nečim što ga okružuje čitavog dana. Uz takvu uronjenost u jezik, majmuni uče da bolje i brže komuniciraju. Da li druge vrste poseduju svest? Većina naučnika se slaže da svest o okolini verovatno kontroliše neka vrsta kognitivnog reostata, gde svest najsjajnije blista kod ljudi i drugih životinja na višem stupnju razvoja, a bledi do odsjaja i tame kod životinja na nižem stupnju razvoja. Bilo bi perverzno osporiti svest sisarima. Ptice i drugi kičmenjaci su gotovo sigurno takoñe svesni. Kada su u pitanju školjke i pauci, stvari nisu više tako sigurne s naučne strane, ali nauka Svete Magije kaže da svako biće poseduje svest i moć osećaja. Meñu životinjama koje su svesne svog postojanja intelekt takoñe pada na skali, a na to se često gleda kao na funkciju veličine mozga. Ljudski mozak je veliki - ima oko 1.400 grama. Mozak delfina dostiže do 1.700 grama, a mozak kita ubice ima 5.600 grama. Mozak etrurske rovčice ima samo 0,1 gram, pa ipak, u odnosu na njeno sićušno telo, mozak joj je veći od ljudskog.
Nasuprot vladajućim predstavama, životinje imaju svest i samosvest, mogu da misle, mogu da pate i budu srećne, baš kao i ljudi. Predstava o životinjama je otprilike sledeća: one ne pate onoliko koliko pate ljudi, one ne misle, ne brinu se, nemaju predstavu o budu-
Iako veličina mozga ima neke veze sa inteligencijom, važnija je njegova struktura. Viši procesi razmišljanja odvijaju se u moždanoj kori, delu mozga koji je najviše evoluirao i koji nedostaje mnogim životinjama. Što je taj deo mozga veći i kompleksniji kod sisara, to je ži-
votinja inteligentnija. Na primer, ljudi su vrlo vešti sa alatima, dok su majmuni šeprtlje. Meñutim, ako kreativnost stanuje u moždanoj kori, zašto korvide, klasa ptica u koje spadaju vrane i čavke, bolje koriste alat od gotovo svih vrsta osim čoveka? Vrane su, na primer, dokazale da mogu da saviju žicu i naprave kuku tako da mogu da doñu do košare sa hranom na dnu plastične cevi. Zoolog sa Kembridža Kristofer Berd je otkrio da gak, član familije vrana, može da doñe do zaključka da treba da baci kamenje u bokal delimično ispunjen vodom i da na taj način podigne nivo vode u dovoljnoj meri da može da pije iz njega. Štaviše, gakovi su prvo birali najveće kamenje, očigledno shvatajući da se tako nivo vode brže podiže. To što ptice koje nemaju moždanu koru mogu da izvode takve stvari dovodi se u vezu sa delom mozga koji dele sa sisarima: bazalnim ganglijama, primitivnijim strukturama koje se bave učenjem. Bazalne ganglije kod sisara sastoje se iz više struktura, dok su kod ptica one svedene na jednu. Zajednički tim sa MIT-a i Hebrejskog univerziteta Jerusalima otkrio je da specijalizovane ćelije u svakom delu bazalnih ganglija kod sisara rade podjednako specijalizovan posao, a da u mozgovima ptica one obavljaju sve poslove odjednom. Rezultat je isti informacija je obrañena - ali ptice to rade mnogo efikasnije. U slučaju korvida i drugih životinja, ono što može povećati njihovu inteligenciju jeste struktura njihovih društava, a ne mozga. Životinje se posebno u lovu ponašaju najpametnije. Primer su lavovi: jedna životinja se postavi u zasedu, a druga navodi plen u tom pravcu. Još impresivnija je hijena. Jedna hijena sama može da ulovi bivola, ali potrebno je nekoliko njih da obore zebru. Zato planiraju veličinu čopora unapred, a onda idu u lov na odreñeni plen. Postoji jedan eksperiment o saradnji meñu hijenama: parovi hijena so stavljani u bokseve sa čije gornje platforme su visila dva konopca. Ako bi životinje vukle konopce zajedno, i to samo zajedno, platforma bi se prevrnula i dobile bi hranu. Prvi par hijena koji je ušao u boks, ukapirao je šta treba da radi za manje od dva minuta. Suptilnije kognitivne sposobnosti je teže mapirati. Jedna od najvažnijih veština koju deca moraju da nauče je nešto što se zove teorija uma: ideja da nije sve znanje univerzalno zna-
nje. Beba koja posmatra kako bebisiterka krije igračku negde u sobi pretpostaviće da svako ko uñe u sobu nakon nje takoñe zna gde je igračka. Sve negde dok ne napune tri godine, deca ne shvataju da ukoliko ona znaju nešto, ne znači da svi moraju da znaju isto to. Teorija uma je centralna za komunikaciju i samosvest. Psi uroñeno znaju šta znači pokazivanje prstom: da neko ima neku informaciju koju hoće da podeli i da se njegova pažnja usmerava tako da i on može to da sazna. Ovo izgleda jednostavno, ali samo zato što se ljudi rañaju sa ovom sposobnošću i imaju prste kojima mogu da pokažu stvari. Majmuni nisu stvoreni za pokazivanje prstom. Meñutim, možda samo nemaju prilike da to vežbaju. Kanzija, koji je odrastao u zatočeništvu, ljudi su često nosili u rukama i to mu je ostavilo slobodne ruke za komunikaciju. Pre nego što je Kanzi napunio devet meseci, već je pokazivao prstom na stvari. Pokazivanje prstom nije jedini indikator pametne vrste koja shvata teoriju uma. Plave čavke skladište hranu za kasnije i veoma paze da li u okolini ima drugih životinja koje gledaju gde im je sklonište. Ako neko posmatra čavku, ona će sačekati da druga životinja ode, a onda će pomeriti hranu. Ne samo da razumeju da druga životinja ima razum, već i manipulišu njenim mislima. Standard koji pokazuje uočavanje distinkcije izmeñu sebe i drugih je test sa ogledalom: da li životinja može da primeti svoj odraz i prepozna ga kao takav. Slonovi, majmuni i delfini se nalaze meñu malobrojnim životinjama koje mogu da proñu test sa ogledalom. Sve tri vrste se ponašaju na odgovarajući način kada pogledaju u ogledalo nakon što im se malo farbe nanese na čelo. Majmuni i slonovi pokušavaju da dodirnu mrlju prstom ili surlom, a ne da dodirnu odraz. Delfini pokušavaju da pronañu što bolji položaj kako bi uočili mrlju. Ako stavite narukvicu orangutanu i postavite ga pred ogledalo, on neće gledati samo u narkvicu, već će je podići do lica i protresti je. Sa ili bez sposobnosti razumevanja ogledala, neke životinje takoñe mogu da razumeju apstraktne pojmove, pogotovo ideje sličnosti i razlike. Mala deca razumeju da je slika na kojoj su dve jabuke različita od slike sa kruškom
i jabukom. Za njih je teže da nauče sledeći korak - a to je da tačno povežu sliku sa dve jabuke sa slikom sa dve banane umesto sa slikom na kojoj su narandža i šljiva.
na, pažljivo ih ispitujući i poklanjajući posebnu pažnju lobanji i kljovama. Majmuni se takoñe danima zadržavaju u blizini uginulog majmuna iz svoje grupe.
To se zove odnosi unutar odnosa i to je osnova inteligencije. Sprovedeno je jedno istraživanje koje je dokazalo da su neke životinje započele razvoj ovakve osnove. Tokom ovog istraživanja, pavijani i golubovi shvatili su ove odnose unutar odnosa, tačno identifikujući odgovarajuće parove uz pomoć džojstika kada su slike stavljene na ekran.
Isti biološki činilac koji odreñuje prisustvo svesti kod životinja treba da rukovodi ljudskim razumevanjem načina na koji te vrste doživljavaju svoj život. Običan majmun u našem svetu je možda učenjak u njegovom sopstvenom svetu, a prost život bilo koje životinje je možda izvor dubokog zadovoljstva same životinje. Kanzijev rečnik je pun reči kao što su "rezanci", "šećer", "slatkiš„ ili "noć", ali meñu njima su takoñe i "dobro", "srećan", "biti" i "sutra".
Da li životinje mogu da osećaju? Utvrñeno je da slonovi žale za svojim mrtvima, zadržavajući se nad mrtvim telom člana svog krda i iskazujući neko osećanje koje liči na tugu. Oni pokazuju slično interesovanje - čak nešto što podseća na poštovanje - kada naiñu na kosti slo-
I šta još da kažem? Zaista, pre bih pomogao bilo kojoj unesrećenoj životinji nego čoveku.
Razmišljanje o novodijalektu srpskog "književnog" jezika Jezik danas postaje sve nerazumljiviji. Komunikacija u 160 karaktera SMS-a skratila i misli i reči Svet priča "globišem", mladi Rusi svojim "runglišem", a tinejdžeri, a i oni malo stariji u Srbiji - sporazumevaju se "srbišem" - jezikom svedenim na nekoliko stotina reči, punim skraćenica, anglicizama, jasnim onima koji ga govore i nikome više. Brzo vreme, brze komunikacije traže i brz jezik. Nema umetnutih rečenica, dugačkih sintagmi, sve je manje reči dužih od dva sloga. Nekad su se jezički puritanci bunili što stvari nisu prelepe, divne, božanstvene, nego "super". Sada, korak dalje u siromašenju jezika - postale su "sup"! Nema u "srbišu" roñendana, nego samo roñ ili "roñiš", umesto pozdrava šalje se "poz". A slabašnom jeziku, nemoćnom da se brani pred najezdom engleskog, poslednji udarac zadale su SMS poruke, internet ćaskanja i "fejs" ili "tviter". Ko ne može misao da složi u 160
karaktera, neka ništa i ne govori - moto je savremene instant komunikacije. Na "četu" rečenice imaju "haiku" dužinu, a raspoloženja i poruke izražavaju se više interpunkcijskim znacima nego rečima. Kombinacijom tačaka, zareza i zagrada nekome možete da poručite da ste tužni, veseli, zabrinuti, da ga volite, ali se stidite što to otkrivate... A na "Fejsbuku", "Fejsu", "Fbu" gube se poslednji slogovi reči. Što je rečeno u prva tri slova reči - rečeno je. Pa, ko razume... Sa fondom od nekoliko stotina reči mladi se meñusobno savršeno razumeju, jedna reč "srbiša" menja čak i po 20 sinonima iz književnog srpskog jezika. Jedno "ekstra" zamenilo je desetine sinonima - fino, lepo, odlično, izuzetno, neponovljivo, sjajno, divno, neopisivo, posebno, uzbudljivo, simpatično, originalno... Najveća šteta srpskom jeziku nanosi se preteranom upotrebom anglicizama, koji imaju status
"prestižne forme" u govoru mladih, pa i srednjih generacija koje često koriste internet. Zato danas često čujemo i čitamo: kul, trip, help, pliz, pi-ar, sejl, tenks, luk, šop, dejt, čet... I kada je reč o skraćenicama, zapaža se sve veća upotreba onih poreklom iz engleskog jezika OK, već pomenuti PR SMS, MMS, USB i mnoge druge. Škola je još jedino mesto gde mladi moraju, bar izmeñu dva odmora, da govore jezikom koji koliko-toliko liči na književni. Jezik je sveden, osiromašen i sa malim fondom reči. Teško raspoznaju kojim stilom kada treba da govore, šta je prikladno za govor u školi, nekoj drugoj javnoj instituciji ili na ulici. Dešava se da ljudi ne znaju za izraze koji bi trebalo da su opštepoznati. Na primer, malo je onih koji znaju šta znači "netremice" i da ne nabrajam dalje. Fraze i reči pozajmljene iz engleskog uobičajene su u govoru mladih. Jedno "super" teško da bi se moglo uklopiti u bilo koju formu književnog izražavanja, a da i ne razmišljam o tome na šta se sve odnosi kad je nešto "vrh". Onda je tu obavezno: to "brate, zmaje, lave", "care", ma samo "opušteno", bez "hejtovanja". Osim šatrovačkog, skraćenih reči, engleskog u svakoj rečenici, govor danas vrca i psovkama. Oduvek se psovalo, ali je bilo bar malo mere, i znalo se u kakvim se prilikama i na kojim mestima psovalo. Danas, "kao dobar dan" tinejdžeri psuju na ulici, u autobusu, pred roditeljima, nastavnicima... i svi od reda, gde god ko stigne. Inspirisani, za polne organe i ljubavni čin, čini se, smišljeno je više sinonima nego što ih Eskimi imaju za sneg... Ali, kad u dnevnu sobu psovke stižu sa televizije, što ne bi mogle i iz dečje sobe!? Poučeni TV zvezdama, koje sa ekrana "sipaju" vulgarnosti i mladi su psovke, očigledno, prepoznali kao deo opšteprihvatljivog razgovora. Posebnu "zaslugu" pripisujemo rijaliti programima, naročito "Farmi", tokom čijeg emitovanja je milionska publika bombardovana psovkama. One su, zaista, sve prisutnije u jeziku. Kako je uzor govora i ponašanja pre svega televizija, urednici bi trebalo da vode računa da vulgarnost ne bude način da se nasmeje ili privuče gledalac. Ali, avaj, kojiko je danas "pismenih" novinara?!
Meñunarodni dan pismenosti ove godine u Srbiji će dočekati 250.000 nepismenih, ali se pretpostavlja da je taj broj znatno veći, jer se u našoj zemlji ne zna tačan broj Roma koji najčešće izostaju iz obrazovnog sistema i ne završavaju čak ni osnovno obrazovanje. Prema popisu iz 2002. godine u Srbiji ima 1,3 miliona stanovnika bez završene osnovne škole, a meñu obrazovanima ima najviše onih sa srednjom školom, dok je sa visokim obrazovanjem svega 6,5 odsto stanovnika. Veliki broj grañana meša ćirilicu i latinicu, a poslednjih godina meñu mladima je postalo moderno da se u pisanju upotrebljavaju i slova iz drugih jezika, najčešće iz engleskog. Problem nepismenosti u Srbiji nije samo problem društva i pojedinca, već kompletne države. U Srbiji je već 50 godina osnovno obrazovanje obavezno, ali mi i dalje imamo osnovne škole za obrazovanje odraslih. Država je obećavala da će učiniti sve da poboljša pismenost u Srbiji, ali se i posle deset godina, od takozvanih promena, stanje ne popravlja. Književnik Vladimir Bulatović Vib je govorio da je dva i po miliona ljudi u Jugoslaviji nepismeno, šest miliona misli da je pismeno, tri miliona treba da dokaže pismenost, a ostalo su akademici. Kada neko kaže: mogu da pričam šta god hoću, koliko god hoću i gde god hoću; to smatra svojim stečenim, takozvanim, pravima i slobodama, mada o slobodi ne zna ništa ni u socijalnom, a kamo li u duhovnom ili filosofskom smislu. Ne zna ni to da svaka reč, izgovorena, napisana ili samo kao misao oblikovana u umu, nije ništa drugo do čista energija, te da kao takva podleže osnovnim zakonima postojanja: Zakonu Privlačnosti i Zakonu Uzročnosti. Reč, kao energija, ima osobinu da privlači ili odbija, ali šta? Upravo ono na šta se odnosi njeno osnovno, fundamentalno značenje. Reč, kao i delo, stvara uzrok, a uzrok svaki dovlači posledicu, nekada odmah a nekada... Često se čovek pita, zašto se meni došavaju stvari... I ne zna, pri tom, da je upravo on tvorac, ne samo tih već, svih dešavanja. Ali kako - reći će neko - kad postoje svari na koje nemam uticaja? A ja kažem da nema stvari na koje čovek nema uticaja. Ovo je već umetnost Magije.
Jedan naš pesnik reče: "ubi me prejaka reč". A reč, zaista, sobom nosi silu izuzetno jaku. Zato na reč treba paziti, misao krotiti i um pod volju staviti. Hiljadu mudrih reči ne može jednu glupost oprati. Stotonu mudraca ne može izgovoriti toliko pametnih reči koliko glupih može izgovoriti samo jedan prostak.
sak da su oni omiljeni. Stvarna istina je da svaki pobednik, prvak u bilo čemu, izaziva zavist, zlobu i zbog toga ima podmetanja raznih vrsta od strane savremenika, dok spomenike obično podižu zahvalni potomci. Kao što kaže narodna mudrost: "Svako priznanje u životu dolazi prekasno”. Vajari rimskih imperatora ostavili su nam neprenosivi trijumfalni osmeh na njihovim licima, kao vrhunski znak pobedničkog mentaliteta. Na toj osobini vrednovanja pobedničke psihe nastalo je i trajalo carstvo od Inda do Britanije, i do danas neprevaziñeno u kontinuitetu vremena i prostora.
Brak kao put u depersonalzaciju Naša civilizacija je naučena da ceni samo pobednike, podiže im monumente, slavoluke ispod kojih marširaju s dostojanstvom, dok je poraženima namenila ulogu zaborava u roptarnici istorije. Kao vrsta, preživeli smo tokom evolucije baš zahvaljujući pobednicima u bilo kom vidu. Iako je konačni pobednik uvek priroda, kratkotrajne pobede Davida protiv Golijata hrane sujetu i izazivaju osećaj radosti i sreće. Ispunjenost osećanjem pobede jedan je od najskupljih psihičkih kvaliteta i zato ne može dugo trajati, ali se zbog intenziteta i kvaliteta dugo pamti. Moramo razlikovati borbeni duh od pobedničkog duha. Prvi nastaje tokom prvih pet sekundi reakcije, dok još nije uključena kora mozga nego stari, reptilni mozak, dok drugi uključuje razmišljanje, predviñanje, procenu situacije i sopstvenih sposobnosti, primerenu reakciju, te buduće posledice delovanja. Pobednički duh se stvara od trenutka roñenja, posledica je vaspitanja i zavisi od stava roditelja i šire okoline. Svako vaspitanje deteta pored svesne, ima i značajnu nesvesnu komponentu na koju ne možemo uticati. Zbog toga je tako malo pobednika uprkos svesnim željama mnogih roditelja da svoje dete usmere u tom pravcu. Najvažnija je dobra procena detetovih sposobnosti, to jest onih komparativnih razlika u kojima on ima preimućstvo pred drugima i što treba tokom života negovati i podsticati. Ako bi sudili po broju spomenika podignutih u čast pobednika mogao bi se steći pogrešan uti-
Plenom sa osvajanja usrećivali bi svoje majke i žene, ljubavnice, obasipajući ih egzotičnim, raritetnim luksuznim predmetima opljačkanim od poraženih plemena, svesni važnosti uloge koju su one imale u njihovom formiranju. Bez majke, a kasnije žene, koja će pravilno usmeravati svog sina ili muža, nema pobednika. Istovetan je biohemijski proces u mozgu i za osećanje pobede i za erekciju, bez koje nema (muškog) orgazma. Nažalost, emancipacija je unela izvestan paradoks u muško-ženske odnose. Mnoge žene se udaju "protiv” muža, iako matičar ili pop razgovetno pita: "Uzimaš li... tog i tog za muža” i ona glasno odgovori "da”, a u stvari se udaje "protiv" tog voljenog. Šta je tome razlog da se žena okreće protiv muža? Najveći deo tih postupaka dolazi iz nesvesne sfere psihičkog, ali ima i svesne surevnjivosti, ljubomore, zlobe, zavisti nastale kao deo pogrešnog vaspitanja i nepripremljenosti za brak. Kako reče Tolstoj: "Sve srećne porodice su iste, a nesrećne svaka na svoj način” E, tu nesreću prenose ćerke u svoj brak, ne shvatajući koliko su robinje roditeljskih grešaka. Šta rade te nesretnice? Svaku inicijativu svog muža pobednika seku još u zametku, seju nepoverenje i defetizam u njihove aktivnosti. Posprdno se odnose prema njihovim uspesima, spremne su pred prijateljicama ogovarati "svog srolju, koji opet nešto umišlja”... Nadmeću se sa roñenim mužem, ne dopuštaju mu da se razmahne iz neke podsvesne potrebe da on ne bi nadmašio njenog idealizovanog oca, koji nikad nije bio ono što one o njemu u fantazmima zamišljaju. I jadan muž, premda ima sve predispozicije pobednika, sve više liči na Don Kihota u borbi s vetrenjačama. Mnogi na tom putu posustanu i
tako nehotice daju za pravo ženi koja je oduvek sumnjala u njih, nesvesna da ih je sama, svojim izvitoperenim karakternim osobinama, uvela u to stanje. Savremena žena je na suprotnom polu od onog efikasnog rimskog pravila: "Ubi Gaius, ego Gaia”, "Gde je moj muž, tamo je i meni mesto” Žena ovih osobina nesvesno radi u korist svoje štete, jer negde u dubini duše i ona bi želela da živi uz uspešnog muža s pobedničkim duhom, ali nadmećući se s njim, ubija mu inicijativu, avanturizam, testiranje sposobnosti u koje veruje i odbija da ga podrži da postigne sreću, tj. trijumf. Sreća zrači i prenosi se na okolinu. Setimo se postignutog gola na stadionu kada golgetera grle, bace na zemlju i prekriju ga telima, dok stadion urla u delirijumu. Ima i muževa koji stalnim potcenjivanjem ne dozvoljavaju svojim ženama da se razmahnu, kao da će njihov uspeh umanjiti njihovu uvek nategnutu sliku o sebi. Treba izbegavati brak s takvim osobama, jer se s njima ne ostvaruje zajednica duha i tela, nego se živi u vreći rogova gde je na trpezi konflikt, dok kao što poslovica kaže "pametniji ne popusti”. Preporučujem pametnijima da prestanu da budu toliko pametni da popuštaju. Neka slede svoju zvezdu, uprkos svemu, jer ako pamet ne pobedi, ostaće nam uzvik: "Vae victis”, "Jao pobeñenima”. Zato sam ja protivnik braka kao institucije koja razara individualizam. Brak je tvorevina tradicionalizma i to pre svega onog religijskog. Jedna od najvažnijih potuljenih formi kolektivizacije individualnog duha i u krajnjoj meri depersonalizacije. Brak, da bi bio ono što šira tradicionalna zajednica očekuje, zahteva obostrana odricanja i obostrano trpljenje, koje vremenom prerasta u sukob sa ishodom daljeg obostranog trpljenja, samo što pobednik trpi manje, a pobeñeni više. Da ne spominjem tragične krajeve kojih je sve više... Brak je mučenje i duše i tela. Tradicija to mučeništvo proglašava vrlinom i još na venčanju vam odreñuje sudbinu dok vam pop peva tropar (bajalicu) "sveti mučenici i stradalnici". Manje-više, slično je u svim tradicijama. Dakle, brak je put u odricanje od sopstvene punoće i temelj prirode trpljenja i tlačenja. Uzdignut na pijadestal "vrline" proizvodi mazohi-
ste, spremne da se odriču, trpe, povinuju, povijaju, slušaju... Takvima je lako vladati, lako ih je usmeravati... Svaki muškarac i svaka žena su zvezde. Zato zvezdo, blistaj u punoći sjaja svog!
Suočavanje sa mračnom senkom Svakodnevno nas izveštavaju o nasilju. Marljivost medija je nemilosrdna, kao da se plaše da ćemo nešto vrlo važno propustiti i tako sebi silno naškoditi. Na prvom mestu su ratovi, koji nikad neće prestati. Time što se glorifikuju osobine neophodne u ratu, poput hrabrosti, srčanosti, izdržljivosti, žrtvovanja za svetu ideju, time se na jedan podmukao i mračan način i rat prihvata kao dobra stvar. Naročito se u našoj kulturi, u kojoj se do skora ispraćaj u vojsku slavio uz bahanalije i neumereno trošenje novca, smisao pogibije u ratu uzdigao do "carstva nebeskog”. Dobro su ljudi naučili kako se časno (i suludo) gine. Zatim dolazi nasilje nad slabijima (ženama i decom), koje je utoliko strašnije što se dešava u zaštićenom toplom domu, kad vuk oblači bakinu spavaćicu, stavlja kapicu uz umilno režanje šta će sve da uradi Crvenkapi. Kako da se zaštitimo od nasilja onih za koje mislimo da nas vole i koji kažu da nas vole? Vesti su uznemirujuće. Policija u Sremskoj Mitrovici uhapsila je četiri osobe zbog sumnje obljube nad detetom od sedam godina. U Guči je uhapšena majka koja je zloupotrebila šestogodišnje dete da prosi i igra po stolovima. U Kruševcu, muškarac je ubio taštu a teško povredio suprugu i tasta. Saša Mega je priznao tri silovanja. Novosadska policija uhapsila je N. S. (41) zbog sumnje da je obljubio ćerku. Zoran Stojković iz Despotovca je drvenom letvom tukao suprugu, a sina napao šipkom i nožem. Leskovac - nedozvoljene po-
lne radnje nad sedmogodišnjim detetom. Goran B. iz Mačvanske Mitrovice tukao suprugu i kapijom gañao policajca... Ima još koliko hoćeš, samo treba otvoriti novine. Nasilje nad ženama uzelo je maha, udvostručava se iz godine u godinu. U 2008. godini zabeleženo je 7.000 zlostavljanja, a u 2009. u prvih osam meseci ubijeno je 26 žena. U Srbiji je svakih deset dana ubijena jedna žena, a svaka treća je zlostavljana. Žrtva je obično tridesetogodišnja žena, srednjeg obrazovanja, majka dvoje dece. Najčešći oblici nasilja su morbidno maštoviti i kao pozajmljeni iz filma strave i užasa: lomljenje vilice, besomučno udaranje nekom alatkom (najčešće francuskim ključem) po glavi i cevanici, gañanje šerpom vrele supe, psihičko ponižavanje da pred gostima zavuče glavu u mašinu za veš i da laje. Da bi se žrtva zaštitila, napravljene su "sigurne kuće", neke vrste rezervata i kućnog pritvora za ženu i dete dok muž nasilnik neometano šeta na slobodi. Naš zakon nasilje nad ženom još uvek tumači kao privatnu stvar, jer, na primer, ne dozvoljava ženi da u odbrani upotrebi suzavac ili sprej iz tašne. Sprej se smatra "gasnim oružjem koje može da nanese fizičke povrede” (valjda je za nošenje dezodoransa u tašni potrebna dozvola MUP-a) pa za njegovu upotrebu u cilju zaštite sledi kazna od 10.000 dinara ili 60 dana zatvora. Neko će reći: Čekajte, nismo jedini, pa to sve postoji i kod drugih. Pogledajte Ameriku i druge evropske zemlje! Ideja da dokažemo sopstvenu nevinost ili da umanjimo krivicu tako što ćemo naći druge prestupnike ne čini mi se dovoljno ubedljivom. To što drugi imaju gangrenu ne umanjuje bol i truljenje sopstvene noge, to što stalno prstom upiremo na zlo kod drugih i tešimo se kako u tome nismo usamljeni sprečava nas da sagledamo sopstveno i da se s njim uhvatimo u koštac. Agresija i frustracija se javljaju kao posledica poniženja koje se mora prevazići, ne napadom na slabije već osvajanjem mira i prihvatanjem gubitaka kroz tugovanje kao katarzičnu pripremu za ponovno prihvatanje života. Ali svakodnevno smo suočeni i sa bolesnim produbljivanjem poniženja kao dobrovoljnog nasilja, kada se ljudi pred kamerama sramno ogoljuju ili pristaju da žrtvuju sebe u nekom ofucanom
"rijalitiju". Zašto? Da pomognem svojoj deci, da završim kuću, da promenim život... Razlozi "žrtvovanja” treba da ganu ali sve to zvuči krajnje licemerno sa debelim pornografskim pokrićem da je sve dozvoljeno. Ne bi me iznenadilo da neko, zarad novca koji bi mu omogućio da ozida šupu ili iskopa bazen u dvorištu, uskoro pristane da ga pred TV kamerama obljubi tapir ili nosorog. Suviše smo dugo stajali na podnevnom suncu i gledali u njega otvorenih očiju, zato je suočavanje sa mračnom senkom tako onespokojavajuće i bolno. "Reč Greha je Ograničenje. O čoveče! ne odbij svoju ženu ako ona hoće! O ljubavniče, ako ti je volja, napusti! Nema spone koja može združiti razdvojene osim ljubavi: sve ostalo je prokletstvo. Neka ta zajednica mnoštva bude vezana i odvratna. Tako i sve tvoje. Ti nemaš prava osim da vršiš svoju volju. Čini to, i niko ti neće reći ne. Za čistu volju, ne osabljenu svrhom, osloboñenu strasti za rezultatom, svaki je put savršen. Savršen i Savršen su jedan savršen a ne dva. Ne, ništa su! Ništa je tajni ključ ovoga Zakona". (Knjiga Zakona I 41-46) Bilo koja stvar koja ograničava, ometa ili odvraća volju jeste greh. Drugim rečima, greh je privid dijade. Greh je nečistoća. Ne sme biti svojine nad ljudskim telom. Seksualni nagon je jedan od najdublje smeštenih izraza volje; on se ne sme ograničavati, bilo negativno, sprečavanjem njegovog slobodnog funkcionisanja, bilo pozitivno, insistiranjem na njegovom izvitoperenom funkcionisanju. Ima li išta brutalnije nego sputati prirodni rast, ili deformisati ga? Ima li išta apsurdnije nego tražiti da se taj sveti instinkt predstavi kao primitivan životinjski čin, da se odvoji od duhovnog entuzijazma, bez koga je on tako umrtvljen da čak ne može biti ni zadovoljavajući za osobe koje su u seksualnom odnosu? Seksualni čin je sakrament volje. Njegovo profanisanje je veliki zločin. Svako istinsko izražavanje seksualnog čina je zakonito; svako suzbijanje ili iskrivljavanje istog protivno je Zakonu Slobode. Upotreba zakonske ili finansijske prisile da bi se iznudilo uzdržavanje ili pokornost, u potpunosti je užasna, neprirodna i apsurdna. Zakoni protiv preljube zasnivaju se na ideji da je žena stoka, pa otuda voditi ljubav
sa udatom ženom znači lišiti muža njenih usluga. To je najotvoreniji i najgrublji izraz ropskog položaja. Uplitanje u volju druge osobe predstavlja veliki greh, jer se time potvrñuje postojanje drugoga. Ta dualnost sadrži patnju. U praksi je potvrñeno da su ljudi koji su spremni da se bore za svoja prava poštovani i ostavljeni nasamo. Ropski duh traži da bude tlačen. Preporuka je "nevezivanje". Čak i prilikom meditiranja misli koje se vezuju za nadu u uspeh predstavljaju istu takvu prepreku kao i da se vezuju za neku nisku materijalnu ideju. To je okov, a cilj je sloboda. Čista volja je istinski izraz bića. Neprirodno je stremiti bilo kakvom cilju. Ozbiljno preporučujem proučavanje Svetog spisa Knjiga Dhao (Tao Te ðing). Probudi se! Svaki muškarac i svaka žena su zvezde. Zato zvedo, blistaj u punoći sjaja svog!
na periferiji ispijali špricere za stolom s kariranim čaršavom. Reči samo naviru, dovoljno je da se sedne za kompjuter i eto knjige. Sve izgleda neuporedivo lakše od pisanja opere, jer je takozvana ozbiljna muzika još uvek neprikosnovena kraljica umetnosti kojoj niko ne sme da se približi bez prethodne pripreme. Niko ne uzima u obzir talenat, reč izašlu iz upotrebe, koju zamenjuju argumenti iskrenosti i dirljivosti, istinite slike stvarnosti, kao da književnost treba da računa na neku neumoljivu porotu od koje će suzama izmamiti saosećanje da bi se smrtna kazna zamenila uslovnom. Potreba da se štampa „knjiga” sa svojeručnim potpisom i istovremeno odsustvo potrebe da se čitaju prave i značajne knjige iz velikog korpusa književnosti počivaju ne toliko u želji da se usamljenici gomile meñusobno povežu koliko u čežnji za privlačenjem pažnje na sebe kroz najbezočnije samoreklamiranje. Mitski Narcis podigao je glavu od potoka i ne prestaje da nas izveštava o svom privatnom životu i tegobnim iskustvima.
Evolucionista T. H. Haksli, deda čuvenog pisca Oldosa Hakslija, autor je "teoreme o beskonačnom majmunu”. Ova teorema kaže da kad bismo beskonačnom broju majmuna dali da udaraju po beskonačnom broju pisaćih mašina, negde bi neko od tih majmuna na kraju uspeo da stvori remek-delo poput Šekspirove drame ili Platonovog Dijaloga. U deda Hakslijevo vreme ova teorema zvučala je više kao matematička šala nego kao sumanuta vizija, koja se ostvaruje pred našim očima, doduše ne na pisaćim mašinama već na kompjuterima, koji pecaju razigrane majmune da stvaraju beskrajne i žgoljave šume osrednjosti, tako zamagljujući granice izmeñu publike i autora, stručnjaka i amatera, stvaraoca i netalentovanog posmatrača.
Postojanje globalne mreže osnažuje osrednjost, nudeći mogućnost da umreženi, kao anonimusi, izmenjuju često nesuvisle komentare, amatersku muziku, prostačke video-snimke, da se meñusobno, preko blogova, obaveštavaju o svim finesama privatnosti, od seksualnog života, potajnih fantazija pa do dosade i odsustva bilo kakvog života. Trenutno postojanje 500 miliona blogova, koji potkopavaju naše osećanje šta je istinito a šta laž, služe da se hvalimo našom dečicom i ličnim ljupkim osobinama, tako da poplava skrivenih manijaka i pedofila uopšte nije čudna pojava. Vikipedija je, na primer, treći najposećeniji sajt na kojem svako ko je završio kurs za opismenjavanje može da upiše podatke a da se oni uopšte ne provere. Za Jutjub ništa nije previše prozaično niti narcisoidno. Niže se galerija trivijalnih filmova o ljudima koji igraju, ručaju, peru se, kupuju ili samo bulje u ekran. Zastrašuje činjenica da veliki broj ljudi to gleda, da odvaja dragoceni deo sopstvenog života da bi uronio u čistu glupost.
Knjige pišu i štampaju svi oni koji imalo drže do sebe i kojima je stalo da se u sopstvenoj bogolikoj uobrazilji objave ostalima. Izveštavaju nas o svojim sećanjima, tegobnom detinjstvu, ljubavnim avanturama, precima i zavičaju, odbeglim muževima i starim prijateljima koji su nekad davno, u sada već srušenoj kafanici
Unuk evolucioniste, pisac Oldos Haksli, romanom Vrli novi svet, prognozirao je, slično dedi, vladavinu svetine i vampirizam gomile. Umnožavanjem besmislenih blogova i veb-sajtova napadnuti su kulturni standardi i svete vrednosti, a istina biva sve dalja i nedostupnija. Nepostojanje znanja u izopčenoj požudi spoznaje
koju je stvorio "vrli novi svet" pretvorio je ljude u otupela psiho-sosijalna bića koja se izranjajući iz (ne)obrzovnog sistema ponovo pretvaraju u Deda Hakslijeve majmune koji vode igru i na beskonačnom broju kompjutera ispisujući budućnost koju, zbog silne zaokupljenosti spisateljskim poslom, neće imati ko da čita.
Mnogima se dogodilo da ih pas iznervira i u besu ga šutnu nogom. On zacvili ali nakon nekog vremena doñe, umiljava se i liže baš onu nogu koja ga je udarila. Sličnu pojavu uočili su psihijatri kod žrtava izloženih ekstremnom mučenju, obespravljenosti u logorima i izloženosti teroru. Žrtva počinje opravdavati mučitelja, počinje ga gledati snishodljivo i s uvažavanjem tog neljudskog odnosa. Pojava je zabeležena u koncentracionim logorima i zovemo je "stokholmski sindrom”. U zlostavljanom ne ostaje ljudskog dostojanstva, vere u ideale, a poraz ga je dovelo u podreñeni položaj. Pojava je uočena i kod poraženih većih populacionih grupa. Duša je ostala nebranjeni deo čoveka i savremeni ratovi se vode upravo za duše. Nekad ta borba ide preko medija, suptilnim metodima se podvlači pod kožu i neprimetno postaje deo naših stavova. Nezgodno je kad se nekritički prihvataju propagandni materijali, naročito ako nameću proskribiranost. I to miriše na "stokholmski sindrom”. Od usvajanja reči do usvajanja ideologije pola je koraka. Zasluga za to leži u mentalitetu koji je još Jovan Cvijić opisao kao "rajinski”, a obeležen je podložnošću, precenjivanjem neprijatelja (Turaka), ulagivanjem i servilnošću. Neophodno je stvari i pojave nazivati pravim imenom. "Stokholmski sindrom” je veoma nepoželjna osobina; prestaje s prestankom okolnosti koje su ga izazvale, ljudi ga se veoma stide, čak i u stručnoj literaturi ima malo radova o njemu. U psihotičnom obliku pojavljuje se kao indukovana psihoza, gde induktor, kao jača ličnost, u
potpunosti podreñuje indukovanog, obično intelektualno slabijeg. Prodati dušu ñavolu tema je Geteovog "Fausta”, koji popularnost zahvaljuje i temi koju opisuje. Nije dobro kad se olako prepusti stranim uticajima. To dovodi do ugrožavanja identiteta, osobina koje su nam potrebne da bismo se osećali sigurni, samopouzdani, samosvojni. Svaki čovek mora nastojati da sačuva deo sopstva, prepoznatljivosti, i ne bi smeo pokleknuti pod teretom trenutnih nevolja niti prenebregnuti da neprijatelj uvek vreba, da nam kao kobac s trpeze potkrada identitet. "Stokholmski sindrom” je metoda koja služi odlivu duša i od pripadnika jedne grupe stvara ljutog protivnika i negatora svih vrednosti kojima se prethodno ponosio. Vojskovoñe su uvek znale da više vredi jedan preobraćeni neprijatelj nego desetine sopstvenih vojnika. Konvertiti se regrutuju iz intelektualno prosečnih i veći su fanatici od "običnih” pripadnika nove grupe, jer svojim ponašanjem žele da zaborave i ponište prethodno opredeljenje.
Više od stotinu povreñenih policajaca, najmanje 200 privedenih demonstranata (16 maloletnika), demolirani izlozi i sedišta političkih partija, dva zapaljena policijska automobila, prevrnuti kontejneri, polomljeni saobraćajni znaci, suzavac koji je, nošen vetrom, stigao do gotovo svih delova grada - to je bilans višečasovnog sukoba policije sa demonstrantima koji su protestovali u nedelju zbog održavanja "Parade ponosa“.
Kada se situacija na beogradskim ulicama koliko-toliko smirila, a demonstranti u manjim grupama počeli da se razilaze, ministar zdravlja je saopštio da je povreñeno ukupno 150 osoba. Od tog broja 131 su pripadnici MUP-a. Dvojica policajaca su teže povreñena, ali su van životne opasnosti. Ovaj broj, ipak, menjao se iz minuta u minut, jer su u Urgentni centar do kasnih večernjih časova pristizali novi povreñeni - čim bi ostavili jednog kolegu, policijska vozila pod rotacijom vraćala su se na "bojište“, a akcija evidentiranja i hapšenja izgrednika trajala je čitavo popodne.
Neredi su počeli oko ujutro, kada su poletele prve kamenice iz mase od oko 250 huligana okupljenih na Terazijama, ali i još jedne veće grupe blizu Slavije. Letele su cigle, flaše, delovi saobraćajnih znakova, a vandali su razbijali čak i kamene kontejnere kako bi od njih napravili "projektile“. Demonstranti su se tada razbili na dve grupe. U isto vreme, iz pravca Autokomande, oko 200 demonstranata nasrnulo je na žandarmeriju kod hrama Svetog Save. Specijalci su uspeli da ih u Karañorñevom parku okruže. Dva helikoptera neprestano su nadletala širi centar grada. Kada je bilo jasno da rulja neće preseći povorku, okomila se na državne institucije i sedišta partija. Huligani su upali u Dom Narodne skupštine, izazvali požar u sedištu Demokratske stranke u Krunskoj i demolirali centralu SPS na Studentskom trgu. Najdramatičnije bilo je u Krunskoj ulici, gde je glavni štab demokrata. Gust dim iz dvorišta vile kuljao je, a iz mase naoružane kamenicama i bakljama, svedoče očevici, čuo se čak i pucanj iz vatrenog oružja. Vatra je buknula u garaži, a u trenutku napada u zgradi je bilo nekoliko zaposlenih. Meñu nji-
ma i jedna trudnica! Policija je brzo razbila nasilnike, a požar je ugašen. Gotovo istovremeno, policija je upotrebila suzavac na Terazijama. Ni to nije sprečilo huligane, koji su iz Ulice kraljice Natalije žandarmima prišli sa leña i naterali ih da se povuku ka Ulici kralja Milana. Poprište se tada preselilo u Kolarčevu, Knez Mihailovu i Vasinu ulicu. Kamenicama je zasuta zgrada SPS na Studentskom trgu, a masa je bila toliko brojna da su i policajci, u jednom trenutku, morali da se sklone u centralu socijalista. Polomljeni su prozori na prvom spratu, demolirana vrata. Oko 200 rušitelja - uglavnom maloletnih - odatle se spustilo do Ambasade Francuske i bacilo kamenice na nju. Vandali su ispred austrijske ambasade prevrnuli i zapalili policijski automobil. Tada je žandarmerija krenula niz ulicu, a huligani su u panici preskakali tramvajske šine i bežali na Kalemegdan. Većina njih je upala u zasedu i uhapšena je. Ipak, njih stotinak je uspelo da se spusti u Karañorñevu ulicu, odakle su ponovo napali policiju. Poslednji veliki sukob dogodio se popodne na Terazijama, kada je masa počela da se razilazi. Uskoro je na ulicama Beograda, posle šest sati divljanja, najzad zavladao mir, ali i počelo još jedno "vidanje rana“. Šteta koju je Beograd pretrpeo u neredima procenjuje se na više od milion evra. Najviše su stradali kontejneri i vozila gradskog prevoza, ali polupano je i nekoliko izloga u centru grada. Tako je iz prodavnice na Terazijama jedan izgrednik hteo da ukrade dečji bicikl.
Kakav paradoks: dok je centar Beograda zasipan svim i svačim, sama manifestacija „Parade ponosa“ verovatno je bila najbezbednije mesto
u centru grada! Učesnici "Parade“, koji su se, prvo, okupili u parku Manjež, zatim šetali Nemanjinom, Kneza Miloša i Masarikovom do Studentskog kulturnog centra, skoro da nisu ni bili svesni nereda koji su se dogañali na svega kilometar od njih. Ko je želeo u nedelju da doñe do mesta održavanja "Parade ponosa“, u ograñeni park ispod Slavije, morao je da proñe više od pet "čekiranja“ policije, što one u kordonu, što organa reda koji su nasumično proveravali dokumenta. Ušao je, i to uz detaljno pretresanje i čekanje u redu, samo onaj ko je prethodno bio na spisku.
ovu "kontra paradu" organizovali. Inače sve njih zajedno boli uvo za gejeve, važna je "frka". U "mirnodopskim" uslovima, mnogi meñu njima bi rado svoje dupe dali, naročito kad se piva naloču i uduvaju ko stoka... I tako, proñoše dve parade, "parada ponosa" i "parada šljama", obe zajedno sačiniše "paradu srama", al koga je još u ovoj zemlji sramota... A budala sam i ja, što o ovome uopšte i pišem, jer me dupe zabole i za prve i za druge i budale treće...
Program je počeo uz muziku i zastave duginih boja, a aktivisti su uzvikivali i slali parole "Stigli smo“, "Homofobija ubija“ i "Zar je greh da se voli?“. Zajednička oznaka svih učesnika parade bila je roze nalepnica na grudima. Sa improvizovane bine oglasili su se i predstavnici evpskopskog parlamenta i šef kancelarije Evropske unije u Srbiji, koji su pozdravili zalaganje za različitost u našoj zemlji. Celokupni dogañaj je, prema najavama organizatora, trebalo da traje pet sati, ali je žurka ipak skraćena, jer su stigle vesti o incidentima u gradu. Tako je već nakon tri sata parade počelo organizovanje transporta učesnika policijskim maricama, do sigurnih delova grada. Ovo je priča o tri vrste budala, meñu kojima se ne zna ko je veća. Prvi su šaka jada, nekoliko stotina gejeva kojih je sa sve gostima "parade" bilo barem jedno stotinu puta manje nego što gejeva u Srbiji ima. Nekoliko gej organizacija koje mlate debele pare od raznih meñunarodnih fondova, a bogme i od države, bajagi se bore za svoja ugrožena prava. A u Srbiji se, koliko znam, jebe ko gde stigne, bez da su mu prava ugrožena... Drugi su svi od reda državni organi, nameračeni da Evropi pokažu kako su eto konačno, tobož, spremni da, makar i silom brane prava ugroženih manjina... Treći su ovde bili najmasovniji u nameri da krvlju operu, kako vladika Amfilohije reče, smrad sodomski. Ove budale i ne znaju što su došle, čuli su samo da će biti neka "frka", izuzev onih pripadnika, kao grañanskih desničarskih, a u stvari crkvenih organizacija koje su
Brutalnost i destrukcija na ulicama Beograda pokušavaju se u javnosti objasniti uglavnom dihotomnim viñenjima: huligani ili heroji, deca socijalne žrtve ili deca "bolesnog uma", strogo kažnjavati napadače ili "promeniti bolesno društvo", politička manipulacija ili "opravdani gnev", devijantnost ili politički bunt, proba političkog prevrata ili akutni nekonformizam. Svaka vrsta generalizacije i pojednostavljivanja onog što se desilo samo služi političkom ili analitičarskom populizmu. Ali manifestovana brutalnost ima svoje dublje i slojevite poruke. Društveni dogañaji nisu sazdani u crno-belim slikama. Kakve su to poruke, ne samo one manifestne, oličene u 1.000.000 evra štete?
Prirodno je da država i svaka vlast na uličnu destrukciju prema sebi šalje poruke o zaštiti države i kažnjavanju. I to bi činila svaka vlast. Na "paradi" se i jeste desio napad na državu. Ipak, mladi ljudi u kapuljačama treba da znaju i da "svaka ideologija jede svoju decu". Svaka vlast, pa bila zasnovana i na sistemu vrednosti "očuvanja ognjišta tradicionalne moralnosti", uvek će težiti da raspolaže silom i privilegijama. Neka pogledaju razočarane "petooktobraše". Dve reči su zato bitne: manipulacija i utopija. Zato ovakav dogañaj ima politički kontekst i političku upotrebu, pa i da (ni)je bilo političke organizacije iza nasilja.
onda nema dijaloga. Ova "kultura" ne poziva na dijalog i toleranciju. Neumoljiv je utisak da se u srpskom društvu oseća i visok nivo socijalnih napetosti. Socijalne napetosti lako proizvode strukturalno nasilje. To je nasilje koje nastaje kao posledica materijalne osujećenosti, društvene inferiornosti, lične neadekvatnosti, loše socijalne promocije. Nasilje može biti odgovor dela onih koji se osećaju poniženo i odbačeno, inferiorno i neadekvatno, naročito kada je politički (zlo)upotrebljeno. Porast nacionalizma i averzija prema imigrantima i "drugima”, kao i protestna muškost, toliko su očigledni u svim razvijenim postindustrijskim društvima, pa i u Srbiji. Oni jesu manifestacija sveprisutnog hroničnog straha od gubitka životnih šansi i socijalnog isključenja. Socijalni strah stvara kontekst za nasilje koje se najčešće usmerava ili ka manjinama ili ka vlasti.
Iako većina grañana Srbije osuñuje nasilje na ulicama, rekao bih da izlaganje javnosti kroz "paradu” osoba drugačije seksualne orijentacije jeste tema izražena u osećanju moralnog straha i odbijanja. Ali to je samo simptom nečeg šireg. A to je da mi preživljavamo krizu društvenog identiteta. Vratiti se autoritarnoj "toploj" prošlosti ili ići ka trnovitoj evropskoj budućnosti. Putovati ka "domaćinskoj" ili "neoliberalnoj" Srbiji. Srpsko društvo se nalazi u izraženoj društvenoj dezorijentaciji koja se najbolje odslikava osećanjima mnogih grañana da "naziru šta nestaje, ali ne znaju šta nastaje". Odnos prema jednoj društvenoj manjini, a naročito sa seksualnim predznakom je pokazatelj vrednosnih turbulencija i podela. Anomija raña nasilje. Srbija se nalazi u prelaznom periodu izmeñu konfliktnog i postkonfliktnog društva. Dugo je živela u "ratnoj kulturi" koja se hranila proizvodnjom neprijatelja i izdajnika. Ako je poruka da su "oni drugi" neprijatelji, a ne ljudi koji su različiti i koji imaju pravo na tu različitost,
Velika očekivanja od političkih promena i osećaji besperspektivnosti širokih slojeva stanovništva stvaraju stanje socijalne rezigniranosti. "Deca sa kapuljačama" koja gañaju policiju kamenjem dominantno su iz miljea takvih socijalnih slojeva. Prisutan je i osećaj nacionalnog poraza i nedostojanstva koji je velikim delom proizveden i meñunarodnom ciničnom politikom. Na to se nadovezuje i veliki problem suočavanja sa nasilničkom prošlošću. I ovo nije opravdanje skorašnje destrukcije nego njen kontekst. Nasilje je imalo elemente primitivnog izraza socijalnog bunta. Videli smo u direktnom prenosu jednu konfliktnu subkulturu i neopaganizam na delu. Grupno nasilje je i pokušaj da se izañe iz anonimnosti, a u grupi se dobija osećaj snage i moći. Uništavam i mrzim, dakle jesam - to je unutrašnji "smisao" destrukcije i bezumlja. Ključni problem za Srbiju, ipak, jeste da nema sposobnu političku elitu u vlasti i opoziciji koja bi se suočila sa stvorenim socijalnim razlikama, vrednosnim raspuklinama, institucionalnim nedovršenostima i zahtevima Evrope. Apatija i nasilje grañana su najlošiji načini traženja smisla za jedno duboko oštećeno društvo. Odgovorni su svi: pojedinačno i kolektivno.
Šta nas čeka u bliskoj budućnosti
NOVI PRILOZI TEORIJI POBUNE ZEMLJE I NEBA - IV
Do sredine veka Zemlja bi mogla postati planeta na kojoj je gotovo istrebljen biljni i životinjski svet ili mesto žive ljudi poboljšani uz pomoć "supertehnologije”. Na samitu svetskih lidera u Njujorku posvećenom milenijumskim ciljevima, koji je održan sredinom septembra u Njujorku pokazalo se, meñutim, da je postizanje dogovorenog teže nego što se činilo pre deset godina. Čuveni američki ekonomista Džefri Saks, koji je učestvovao u izradi Milenijumske deklaracije, optužio je vlade država potpisnica da nisu dovoljno radile na njenom ostvarenju: razvijene zemlje su bile obuzete ratovima i na njih potrošile hiljade milijardi dolara, dok su vrlo malo investirale u mir.
Čovečanstvo je na prekretnici, i od toga kako se odnosi prema globalnim izazovima sa kojima se suočava, pre svega klimatskim promenama, zavisi da li će do kraja ovog veka nastati „zlatno doba” za život na Zemlji, ili ćemo našu planetu preobraziti u pusto i sumorno mesto, smatraju naučnici. A način da osiguramo onaj prvi, a izbegnemo potonji scenario jeste da poštujemo protokol iz Kjota (stupio na snagu februara 2005. godine) i dogovor iz Kopenhagena (iz decembra 2009) o smanjenju emisije štetnih gasova, i da ispunimo takozvane milenijumske ciljeve razvoja koje su u septembru 2000. prihvatile sve članice Ujedinjenih nacija (UN). Tih je ciljeva osam, i pored ostalog predviñaju da se do 2015. godine prepolove glad i siromaštvo u svetu, uspostave ekološka održivost, univerzalno osnovno obrazovanje i jednakost polova, smanji smrtnosti kod dece i poboljša zdravlje majki…
Donatori su 2002. obećali da će početi da izdvajaju 0,7 odsto bruto nacionalnog dohotka za pomoć zemljama u razvoju, ali dali su tek polovinu toga. Godine 2005. obećali su da će povećati pomoć Africi za 30 milijardi dolara godišnje, a obezbedili su samo 15 milijardi. Prošle godine su se obavezali da će izdvojiti 22 milijarde dolara za pomoć poljoprivrednicima i ponudili dodatnih deset milijardi dolara za prilagoñavanje klimatskim promenama, pa ni to nisu ispunili! Problem nije u novcu, već u načinu na koji se on troši. Samo SAD, na primer, ove godine će potrošiti 100 milijardi dolara na Avganistan, a najviše 10 milijardi za osamsto miliona ljudi u Africi. Na skupu u Njujorku je ocenjeno da, iako većina milenijumskih ciljeva nije ostvarena, (još) postoji realna mogućnost da se do 2015. godine prepolovi broj siromašnih u svetu. Od 1990, od kad se meri napredak u borbi protiv krajnje nemaštine, 46 odsto stanovnika zemalja u razvoju živelo je sa manje od dolara dnevno, a već 2005. ta suma je pala na 27 odsto. Ipak, procenjuje se da oko milijardu ljudi na planeti, a najviše na afričkom kontinentu, svake večeri ide gladno u krevet (ako uopšte ima krevet), da
su čista voda za piće, najnužniji lekovi i osnovna pismenost mnogima i dalje nedostupni. Oporavak planete zavisi od ponašanja najvećih, najmoćnijih i najbogatijih država sveta, koje su istovremeno i najveći zagañivači životne sredine, pre svih SAD (na koju otpada 36 odsto svetske emisije ugljen-dioksida), kao i onih koje pokušavajući da ih (pre)stignu ubrzanim industrijskim razvojem, u čemu prednjači Kina. Njihove mnogobrojne fabrike, automobili, postrojenja za grejanje i hlañenje… najzaslužniji su za prekomerne emisije štetnih gasova, narušavanje ozonskog omotača i stvaranje takozvanog efekta staklene bašte koji je doveo do globalnih klimatskih promena. Usled nekontrolisanog povećanja nivoa pre svega ugljen-dioksida, Zemljina atmosfera se ubrzano zagreva. Porast temperature topi led na polovima, menja pravac okeanskih struja (kao što je ona Golfska koja omogućuje Britancima da imaju blage zime i ne previše vruća leta), isušuje zemlju, smanjuje zalihe pijaće vode i uništava biljke i životinje koje se ne mogu prilagoditi novim uslovima. Za ljude, kojih je u meñuvremenu sve više, to će značiti glad, žeñ i oštru borbu za opstanak ne samo naše civilizacije, već i samog čoveka i celokupnog živog sveta. Do sredine veka, ako se nastave sadašnji trendovi, broj stanovnika biće uvećan za polovinu i dostići će oko deset milijardi, dok će se raspoloživi prirodni resursi, hrana i voda, prepoloviti. Krajem ovog stoleća bi, tako, bilo dovedeno u pitanje preživljavanje ljudske vrste, a ovaj period u kojem se sad nalazimo, i na koji se toliko žalimo, tad bi se mogao smatrati poslednjim i najlepšim danima "zlatnog doba” čovečanstva. "Katastrofični scenario" nije jedini niti najizvesniji, ali je i sama činjenica da je sve verovatniji kako vreme prolazi bez odgovarajućih "protivmera", dovoljan razlog da se o tome piše i drže predavanja, u nastojanju da se političari, intelektualna elita i najšira javnost uveri u ozbiljnost problema koji su pred nama i koji traže brzo rešenje. U Srbiji se o ovome malo razmišlja, ne prati se globalna slika, elita prepušta sve "na brigu stručnjacima" koji se, pak, većinom oslanjaju
na prevaziñene stavove i zastarela saznanja, dok je uticaj ekoloških organizacija grañanskog društva, mada veoma aktivnih i mnogobrojnih, u Srbiji još nejak. Nezainteresovani za ono što je pred nama i što se dešava svetu oko nas, zagledani u sopstveni pupak, obuzeti traumama iz prošlosti, kao da idemo u budućnost unatraške. Imamo 200 istoričara koji se bave istoriografijom, i svega nekoliko futurologa. A šta je to što definiše 21. vek? Globalne klimatske promene i razvoj nauke i tehnologije. Oni su meñusobno povezani. Prošli vek je iznedrilo više od 95 odsto novih stvari i ideja u odnosu na celokupnu prethodnu istoriju čoveka, a u ovom bismo mogli i taj neverovatno ubrzan razvoj da nadmašimo i da značajno poboljšamo život svih ljudi na našoj planeti, pod uslovom da ne dopustimo njeno dalje pustošenje. A ono, uprkos svim dogovorima svetskih lidera i prognozama naučnika, sve brže napreduje. Još je naš istaknuti klimatolog, geofizičar i astronom Milutin Milanković (1879–1958), naučnik svetskog glasa, ukazao na prirodne cikluse varijacija u Zemljinoj orbiti (Milankovićevi ciklusi) usled kojih se smenjuju periodi zagrevanja i hlañenja planete (teorija ledenih doba), ali on nije uzeo u obzir dodatni uticaj globalnog zagañenja za koji su u celini krivi ljudi. Svojom nebrigom i sebičnošću doveli smo do toga da nam holivudski filmovi o dolasku novog ledenog doba i istrebljenju života na Zemlji više ne liče na plod bujne mašte, već na sutrašnjicu koja će dočekati ako ne nas a ono naše unuke… Protekla godina je bila peta najtoplija od 1850. otkako su naučnici počeli da beleže ove podatke na globalnom nivou, a Svetska meteorološka stanica, meñu mnogim klimatskim ekstremima i rekordima koje je lane zabeležila, navodi najgoru sušu u Kini za poslednjih pet decenija, treću najtopliju godinu u Australiji i najviše ikad registrovane dnevne temperature u Kanadi! U Srbiji se može očekivati da će prosečne temperature porasti za oko šest stepeni do sredine ovog veka, smanjiće se prirodna vlažnost tla, a time i poljoprivredni prinosi, povećaće se erozija plodnog zemljišta i umanjiti rezerve vode za piće, ali ćemo ipak i dalje biti u boljem
položaju od nekih drugih zemalja, prvenstveno Afrike, Azije i Bliskog istoka. Zato ćemo, kao i ostatak Evrope, morati da budemo spremni za veliku najezdu iz tih krajeva. Posle više svetskih samita o klimatskim promenama na kojima je razmatrano kako da se spreči, ili barem ograniči globalno zagrevanje, kao da smo još dalje od prvobitnog cilja. Tako je, na primer, namera da se smanji prosečan rast temperature svedena na pokušaj da ona ne preñe dva stepena godišnje. Da podsetim, povećanje temperature od šest stepeni znači nestanak polovine biljnih i životinjskih vrsta, a u nekim delovima sveta ono je već premašeno. Ovim tempom moglo bi se dogoditi da do kraja veka temperatura poraste i do 30 stepeni. Tad bi jedino severne oblasti Kine i Rusije ostale pogodne za život. Svedoci smo svakodnevnih posledica globalnog zagrevanja: dok su u nekim delovima sveta nezapamćene suše, drugi su pogoñeni strašnim poplavama. Zato opadaju prinosi od poljoprivrede, na berzama poskupljuju kukuruz, pirinač i žito, smanjuje se nivo podzemnih voda. U Srbiji je već prepolovljen u odnosu na period od pre dve, tri decenije. Kad uzmete u obzir pojavu viškova metana u močvarnim oblastima, uz istovremen rast temperature u dotle hladnim šumskim područjima i na lako zapaljivim tresetištima, eto otkuda onih hiljadu požara koji su letos plamteli u Rusiji. Naučnici u svetu su ponudili više različitih složenih kompjuterskih modela budućnosti, i svi se slažu da imamo najviše desetak godina da ograničimo posledice globalnog zagrevanja (već je kasno da ih zaustavimo), posle će šteta biti nepovratna. Ukoliko bismo na vreme osigurali bezbednost planete i života na njoj, mogli bismo da uživamo u rezultatima revolucionarnih naučnih otkrića i novih tehnoloških pronalazaka, na kojima se već radi, kao što su ultrabrzi i moćni kompjuteri (ne više digitalni, već fotonski - svetlosni, a onda i kvantni, 4.000 puta jači od današnjih) koje će zameniti proteinski procesori. Oni će omogućiti prelazak sa "mašinske” na "biološku” veštačku inteligenciju. Razvoj nanotehnologije već vodi ka stvaranju mikroskopskih robota koji će moći da "popravljaju" čak i oštećene lance DNK u ljudskim
ćelijama ili da nam pomognu da trenutno ovladamo znanjem iz cele jedne oblasti. Umesto fosilnih goriva i relativno nebezbedne atomske energije preći ćemo na korišćenje biomase, fuzione i solarne energije. Najzad, tu je i ono čemu sam veliki protivnik, rad na biološki "poboljšanim” ljudima. Već za desetak godina oni najimućniji planiraće decu sa boljim preduslovima za učenje, pamćenje i fizičku spremnost. Posebno modifikovani ljudi bi jednog dana mogli... ovo neću da kažem! Pored smanjenja emisije gasova zaslužnih za efekat staklene bašte, za spas planete se moraju preduzeti i druge hitne mere, kao što je uklanjanje ugljen-dioksida iz atmosfere, obustavljanje prirasta stanovništva, očuvanje biodiverziteta, ozbiljna pomoć siromašnima, zamena modela gramzivog kapitalizma konceptom održivog razvoja... U Srbiji bi trebalo odmah povećati površinu zemljišta koja se navodnjava (sada je to svega dva odsto), sprečiti dalje zagañenje rečnih tokova i podzemnih izvora vode za piće, kao i eroziju zemljišta, pre svega pošumljavanjem. Dugoročno, strancima i domaćim monopolistima ne bi se smelo dopustiti da poseduju izvore vode za piće i vodotokove (kao i veće procente poljoprivrednog zemljišta), već samo licence za korišćenje, i to pod strogim uslovima, a posebno bi trebalo pomoći održanje seljačke poljoprivredne proizvodnje i razvoj sela. Jedini način da čovečanstvo odgovori na izazove moderne civilizacije jeste da svaka država investira u nauku, inovacije i obrazovanje u sinergiji sa oduhovljenom politikom i ekonomijom. Koliko, meñutim, Srbija brine o svojim naučnicima najbolje pokazuje to što većina naših mladih "mozgova” odlazi u svet. Mnogi posebno talentovani i pametni mladići i devojke iz Srbije, nekadašnji polaznici čuvene Istraživačke stanice Petnica (ISP), koja se i sama bori za finansijski opstanak, sada su u najprestižnijim istraživačkim centrima u SAD (Olgica Bakajin, fizika i hemija; Nataša Pavlović, matematika; Zvonimir Bandić, nanotehnologija; Nenad Božinović, astrofizika i biologija; Ivan Vilotijević, hemija; Dušan Kereš, astronomija...), u Engleskoj (Marija Sarić, medicina), u Nemačkoj (Marko Sabovljević, bio-
log), u Holandiji (Olivera Rakić, astronomija; Andrej Mesaroš, astrofizika), u Grčkoj (Nenad Vesić, arheologija), u Kanadi (Ivan Pašić, molekularna genetika)... Kroz ovu ustanovu je u protekle gotovo tri decenije prošlo više od 30.000 mladih iz Srbije i drugih bivših jugoslovenskih republika i gotovo niko nije ostao u Srbiji. Kobne posledice globalnog zagrevanja na Arktiku su daleko gore od predviñenih i mnogo će ozbiljnije uticati na globalne klimatske promene nego što je to bilo predviñeno procenama pojedinih institucija i meñuvladinog panela za klimatske promene iz 2007. godine, kaže se u najnovijem izveštaju Svetske fondacije za zaštitu prirode (WWF). Dramatično otapanje leda će prouzrokovati promene temperature i režima padavina u Evropi i Severnoj Americi, utičući pri tom na poljoprivredu, šumarstvo i vodosnabdevanje. A kako zaleñeno zemljište i močvarne površine na Arktiku sadrže dvaput više ugljenika u odnosu na njegovu koncentraciju u atmosferi, daljim zagrevanjem i otapanjem sve veće količine ugljen-dioksida i metana odatle će dospevati u atmosferu. U poslednje dve godine već je došlo do porasta nivoa atmosferskog metana, izrazito snažnog gasa sa efektom staklene bašte, pretpostavlja se zbog zagrevanja tundri na Arktiku. Topljenjem leda na Severnom polu nivo mora bi se mogao povećati za jedan metar do kraja veka, što bi izazvalo poplave u područjima uz obalu, utičući na više od četvrtine svetske populacije. Topljenje polarnog ledenog pokrivača je povod i za drugačiju vrstu "uzbune“: kako time postaju dostupniji arktički podvodni resursi, procenjuje se da četvrtina svetskih rezervi nafte i gasa leži na dnu Arktičkog okeana. Zemlje koje smatraju da polažu pravo na Arktik (Rusija, Norveška, Kanada, Danska i SAD) sada se nadmeću za isključivo pravo da raspolažu tim resursima, pre svega podvodnim planinskim vencem poznatim kao Lomonosovljev greben. Svaka želi da dokaže da je on nastavak njene kontinentalne ploče. Odlučiće, za neku godinu, komisija UN nakon što pregleda sav dokazni materijal. I dok oni raspravljaju čiji je Arktik, Zemlja je sve toplija...
NOVI PRILOZI TEORIJI POBUNE ZEMLJE I NEBA - V Sunčeva oluja mogla bi za dve godine da parališe život na Zemlji. Postoji opasnost da će gotovo svi elektronski ureñaji prestati da rade.
Velika Sunčeva oluja mogla bi da izazove haos na Zemlji 2013. godine. Zbog eksplozije Sunčeve energije, životi milijardi ljudi mogli bi biti paralisani, jer će gotovo svi elektronski ureñaji - prestati da rade. Ovo su poslednja predviñanja naučnika koji upozoravaju da bi električne mreže mogle biti oštećene, a sistemi za komunikaciju van pogona. Avioni bi se rušili, a Internet bi prestao da funkcioniše. Kako je rekao jedan britanski zvaničnik, ova katastrofa mogla bi pomalo da liči na scene iz filma "2012“. Sunčeva oluja uništila je telegrafsku mrežu u Evropi i SAD 1859. godine, kada je ova pojava prvi put i zabeležena. Ali, u to vreme, nije bila razvijena električna mreža, a život na Zemlji nije zavisio od struje. Sudeći po posledicama od pre vek i po, u današnjem svetu nastao bi potpuni haos. A mala Sunčeva oluja je 1989. godine paralisala celu električnu mrežu u Kvebeku.
Zato je u Londonu organizovana konferencija na kojoj će naučnici razvijati strategiju „odbrane“ od ove katastrofe. NASA upozorava da bi „super oluja“ mogla da udari kao grom, što bi moglo da izazove katastrofalne posledice po zdravlje ljudi, hitne službe i nacionalne bezbednosti. Naučnici upozoravaju da bi udar mogao da uništi sve - od bolničkih aparata, ureñaja za kontrolu leta, bankarskih sistema, pa do ličnih računara i „ajpodova“.
NOVI PRILOZI TEORIJI POBUNE ZEMLJE I NEBA - VI
To bi moglo da izazove štetu koja se meri milijardama evra, jer se čovečanstvo danas najviše oslanja na elektronske ureñaje kojima šteti jako magnetno zračenje. "Znamo da dolazi, ali ne i kog će intenziteta biti. Poremetiće ureñaje za komunikaciju, kao što su sateliti, navigacioni sistemi, vazdušni saobraćaj, PC računari i sve što se oslanja na elektroniku. Velika područja ostaće bez napajanja električnom energijom, a popravke će biti veoma teške" - kaže dr Ričard Fišer, direktor helioskopske divizije pri NASA. On objašnjava da će oluja, tako, promeniti magnetno polje Zemlje. Temperatura Sunca premašiće 5.500 stepeni Celzijusa, što se dogaña vrlo retko. Svake 22 godine, ciklus magnetne energije Sunca dostiže vrhunac, dok sunčeve pege dostižu maksimum svakih 11 godina. Ovaj naučnik, koji u NASA radi već 20 godina, kaže da će spoj ova dva elementa stvoriti veliki nivo radijacije. Velika područja Zemlje mogla bi da se suoče sa nestankom električne energije, što bi trajalo i nekoliko meseci. Američka Nacionalna akademija nauka upozorila je još pre dve godine da bi jake aktivnosti Sunca mogle da "nokautiraju“ električne mreže, GPS navigaciju, bankarske usluge, pa čak i radio-komunikaciju. Prema njihovim proračunima, Sunčeva oluja mogla bi da izazove štetu 20 puta veću nego uragan Katrina. A procenjeni gubici katastrofe koja je zadesila Nju Orleans 2005. godine iznose više od 125 milijardi dolara. Naučnici zato upozoravaju da je potrebno praviti dodatne sisteme za bolnice i električne mreže, te da sateliti moraju da budu dodatno prilagoñeni.
Ako čovelanstvo na ovakav način nastavi sa eksploatacijom, prirodni resursi planete nestaće do 2030. Deset zemalja sa najvećom ljudskom potrošnjom resursa su: Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Danska, Belgija, SAD, Estonija, Kanada, Australija, Kuvajt i Irska. Svetski fond za prirodu objavio je novu analizu, koja pokazuje da su potrebe čovečanstva za prirodnim resursima oko 50 odsto iznad nivoa koji zemlja može da podnese. Podaci su objavljeni 13. oktobra ove godine u novom izdanju publikacije "Izveštajo živoj planeti", vodećeg istraživanja o stanju planete. Istraživanje je pokazalo da Srbija spada u grupu zemalja, koja živi iznad svojih mogućnosti. Čovekove potrebe za prirodnim resursima udvostručile su se od 1966. godine. Kako bismo održali svoj stil života, potrebno nam je 1,5 puta više postojećih prirodnih resursa planete. Nastavimo li da živimo iznad kapaciteta naše planete, do 2030. godine biće nam potrebna još jedna kako bismo zadovoljili godišnje potrebe. Novi izveštaj WWWF ukazuje na činjenicu da Srbija troši više prirodnih resursa nego što joj je dostupno. Srbija se nalazi na 70. mestu na osnovu kriterijuma, koji se koriste u ovom izveštaju. Nastavimo li trenutni trend potrošnje, doći ćemo do tačke sa koje povratak neće biti moguć.
Na osnovu izveštaja o ekološkom otisku (ljudskoj potrošnji prirodnih resursa), zemlje iz našeg regiona nalaze se u gorem položaju od Srbije. Bosna i Hercegovina se nalazi na 66, Hrvatska na 47, Slovenija na 23, dok je Makedonija na 15. mestu sa najvećom potrošnjom ovih resursa. "Ekološki otisak" prati područje biološki produktivne zemlje i vode potrebne da osigura ekološke resurse i usluge - hranu, vlakna i drvo, zemljište na kojem će se graditi kao i zemljište na kojem će se apsorbovati ugljen-dioksid osloboñen spaljivanjem fosilnih goriva.
rnet i niski troškovi video-konferencija omogućiće službenicima da izañu iz kancelarija i rade sa bilo kojeg mesta na planeti. Samo mali broj država nastaviće da se ponaša "usamljenički", poput Severne Koreje i Irana. Razvojem alternativnih izvora energije biće stvoreni "gubitnici u svetu nafte" - Saudijska Arabija, Iran, Irak, Rusija, Venecuela i još nekoliko arapskih zemalja. Bliski istok će postati mesto mešanja različitih religija, sekti i nacionalnosti. Hrišćanstvo će na jugu planete ubrzano da se širi, dok će na zapadu broj vernika sve više opadati. Muslimani će se masovno preseljavati na Zapad. Njihovo prisustvo izmeniće javno mnjenje i politike vlada. Klimatske promene dovešće do konflikata, a topljenje leda će otkriti mineralna bogatstva i polja nafte na Arktiku. Podizanjem nivoa mora mnoge velike populacije moraće da napuste svoje kuće.
Žene će u narednih 40 godina preuzeti liderstvo širom sveta. Pored toga što će se veliki broj žena naći na visokim pozicijama, muslimanske imigracije na Zapad biće sve češće, Južna Amerika će doživeti procvat ekonomije, a klimatske promene dovešće do konflikata velikih razmera.
Kina će se pozicionirati kao globalna ekonomska sila, a SAD će zavisiti od Kine, i to od njenih 17 retkih metala koji su važni za proizvodnju oružja, radara, turbina i hibridnih automobila.
Sve više i više ljudi će uzgajati hranu u sopstvenim baštama, kako bi smanjili zavisnost od velikih proizvoñača i distributera. Brzi inte-
U narednih 40 godina prikupljanje informacija biće još brže, a svet će ući u doba petabajta. Do 2050. godine merenje u petabajtima biće standard.
Nikoga u našoj državi ne interesuje da li će se grañani otrovati konzumirajući kuvanu hranu, pečena, pohovana mesa i ostala gotova jela, koji se prodaju po supermarketima, ugostiteljskim objektima i, posebno, kioscima brze hrane i pekarama. Nadležne nije briga ni kako i gde se ta hrana sprema, po kojim normativima i kakv je njen kvalitet. Reagovaće verovatno kad se desi nešto neželjeno, poput onog trovanja dece u vrtićima pre nekoliko meseci.
O tome da ovu hranu niko ne kontroliše, pisali su mnogi mediji. Nadležne republičke inspekcije tvrde da one nisu nadležne i da je to u resoru "one druge" inspekcije.
U ministarstvu trgovine kažu da oni kontrolišu isticanje cena i da li proizvod ima istaknutu deklaraciju. Sve ostalo, pa i kontrola kvaliteta, u nadležnosti je fitosanitarne inspekcije Ministarstva poljoprivrede. Ali u Ministarstvu poljoprivrede, pod čiju jurisdikciju potpadaju poljoprivredna i veterinarska inspekcija, kažu da je za kontrolu gotovih jela nadležna sanitarna inspekcija. Meñutim, ova inspekcija, tvrdi da po novom Zakonu o bezbednosti hrane oni nisu nadležni za kontrolu ovakvih namirnica. To kontroliše Ministarstvo poljoprivrede preko svojih inspekcija, u zavisnosti od porekla hrane. Ovde se krug zatvara i kako se ispostavilo baš niko ne vodi računa o gotovim namirnicama koje se prodaju u prehrambenim objektima. Na kraju, Ministarstvo zdravlja na pitanje šta će se desiti ukoliko se neko od grañana Srbije otruje konzumirajući ove namirnice i ko će tada biti kriv, nije dalo nikakav odgovor. Kako to da novim Zakonom o bezbednosti hrane nije odreñeno ko kontroliše kvalitet hrane koja se prodaje po supermarketima i drugim objektima? U Vladi Republike Srbije, takoñe, na ovo pitanje niko ne zna odgovor. Rešenje ovog problema vrlo je jednostavno: prestanite da se hranite na ovakav način. Jedite isključivo ono što pripremate u svojoj kući. Nedostatak vremena, ili šta god drugo, nije opravdanje za dobrovoljno samotrovanje i samouništenje.
E sad, nailazimo na drugi problem. Hrana kojoj samo što nije, ili već jeste, istekao rok trajanja u našim prodavnicama svakodnevna je pojava. Često sam viñao pakovanja mleka kojem toga dana ističe rok, krem sir koji je bajat već narednog dana, ili šampon, penu za brijanje i tonik za lice koje za par dana možete da bacite, ukoliko ih ne iskoristite. Meñu bajatim proizvodima koje kupci svakodnevno prija-
vljuju najčešći su meso, mleko i mlečni proizvodi i začini - posebno so i biber. Nije retkost da proizvoñači kojima trgovci vrate bajatu robu, istu prepakuju sa novim rokom trajanja i ponovo je proslede prodavcima. Zanimljivo je da prodavci u Beogradu nisu uopšte iznenañeni kada im ukažete na neispravnu robu. Oni znaju da u prodaji imaju neispravnu robu. Njihov jedini interes je profit, a ne zdravlje kupca. Slično su reagovali i radnici u prodavnicama kozmetike gde možete pronaći preparate čiji rok važenja ističe već za nekoliko dana. Odgovor prodavačice je zaprepašćujući nedelju dana je dovoljno da prosečna porodica potroši šampon. U Beogradu kontrolu obavljaju 43 inspektora. Malo. Kazne za promet neispravne robe kreću se, u zavisnosti od veličine prodajnog objekta, od 200.000 do tri miliona dinara. Meñutim, u Nacionalnoj organizaciji potrošača kažu da trgovci retko plate milionske kazne i da je zbog toga promet neispravne robe još veći. U tržišnoj inspekciji kažu da bajatu robu kupci najčešće mogu da zateknu u velikim marketima, jer je tamo i veća mogućnost da se u kontroli proizvoda „potkrade greška”. Internetom već neko vreme kruži snimak, napravljen u „Ideinom” supermarketu u beogradskom TC „Ušće” na kom se vidi kako je na pakovanju svinjske pečenice drugom nalepnicom prelepljen rok trajanja koji je istekao pre više od mesec dana. Ne retko se dešava da ne samo što se prelepljuju deklaracije već se i štampani datumi brišu acetonom pa se preko stavljaju novi datumi običnim pečatom ili čak ostavljaju bez datuma. Primećeno je i brisanje, takozvanim hladnim peglanjem, datuma koji se utiskuju u ambalažu a na samu ambalažu se lepe lažne deklaracije. Okruženi smo prevarama. Šta činiti? - Obavezno pročitati deklaraciju na proizvodu na kojoj piše rok trajanja proizvoda i datum proizvodnje - Roba bez deklaracije ili bez datuma nije ispravna, takvu robu ne kupovati ili tražiti da se zameni robom sa deklaracijom
- Obavezno čuvati fiskalni račun jer bez njega nije moguće zameniti neispravnu robu - Deklaracija se mora nalaziti utisnuta na poleñini proizvoda kod kozmetičkih preparata, odnosno na vrhu tetrapaka kod mlečnih proizvoda ili zalepljena kod drugih prehrambenih proizvoda - Ukoliko na deklaraciji nije istaknut rok trajanja ili datum proizvodnje, takoñe tražiti reklamaciju - Posebno obratiti pažnju na začine, meso i mlečne proizvode, koji najčešće probijaju datum važenja, kao i na konzerve mesnih proizvoda koje su nepravilnog oblika, najčešće izdignutog poklopca, ili tetrapake koji su naduvani. Ali ni ovde nije kraj nezdravoj ishrani i laganom trovanju. Sad je na redu nepoznato poreklo robe, ali i hemijski sastav, ogromne količine raznih otrova i aditiva u procesima proizvodnje, konzerviranja, pakovanja i transporta. Ovde su prevare tek na vrhuncu. I na kraju, šta jesti? Od onoga što se nalazi u prodaji, skoro pa ništa. Ja hranu pripremam sam. Sve namirnice uglavnom kupujem od proverenih dobavljača i proizvoñača sa sela. A ono malo što kupujem u prodavnicama proveravam, ne samo praćenjem daklaracija, već i radiestezijskim metodama. Ja volim svoj život, a šta narod jede, baš me briga!
Srbija - čuvar prava glodara, insekata i gmizavaca Svakog dana kad otvorim novine, prasnem u smeh. Nimalo me ne privlače problematične vesti, jer ukazuju da je većina grañana Srbije napadnuta od života. Muče ih svakodnevne brige oko preživljavanja i borbe za opstanak u društvu u kome se živi bez logike i pravila. Život u haosu i gluposti vremenom od normalnog čoveka napravi ludu kojoj je svejedno šta će sutra biti. Ako želi da preživi, grañanin Srbije se mora po svaku cenu izrugivati gluposti, ina-
če će postati zbunjeni slepi putnik koji ne zna kuda putuje. Zato izmeñu predloga Platforme za pregovore izmeñu Srbije i Kosova (Centra za novu politiku), kandidature za prijem Srbije u EU, zloupotrebe položaja najviših predstavnika vlasti, ekonomskih mućki i lažnih obećanja političara, biram banalnost života. Posle neverovatno glupog i pljačkaškog zakona o plaćanju poreza i sakupljanju dozvola od gradskih službi za krečenje vlastitog stana, dozvole za postavljanje nove WC šolje, ili popravke kućnih instalacija, početkom ove godine dobili smo i zakon o Zaštiti životne sredine, tj. pravilnik po kojem su, „na osnovu terenskih istraživanja“, pojedine vrste životinja zaštićene kao prirodne retkosti u našoj zemlji. Uvek sam za zaštitu prirode i životinja. U ovom slučaju u zaštićene vrste spadaju žabe krastače, mravi, bubamare, poljski miševi, pijavice, razne voluharice i druge štetočine koje su, koliko se sećam, komunisti i titoisti uništavli na angro. Sram ih bilo! Zato demokratska vlast Srbije sada ima nameru da se obračuna sa svakim ko podigne ruku, ili nogu na mrava, otruje miša, ili zgazi žabu. Na sajtu pomenutog ministarstva nalazi se tarifa novčanih kazni za ubistvo svake zaštićene vrste, pa se kazne za fizička lica kreću od pet do pedeset hiljada dinara, zavisi koji je gmizavac, ili insekt lišen života. Za nepoštovanje ovog zakona može da se fasuje i robija od tri meseca do tri godine. Ove informacije je potvrdila šefica odseka Republičke inspekcije za zaštitu životne sredine Tatjana Babić. Na pitanje šta učiniti ako vam recimo miš, ili žaba zalutaju u kuću, ona preporučuje da grañani u tom slučaju pozovu Ministarstvo životne sredine, ili inspekciju za zaštitu, istog ministarstva. Pretpostavljam da će „stručna služba“ ministarstva po svakom pozivu smesta doleteti i na nosilima izneti pregaženu žabu, a onda je kolima hitne pomoći uputiti na veterinarski fakultet na dalje lečenje. Zamišljam kako će neki seljak zaglaviti robiju kad ga prijavi prvi komšija što je podmetao otrov poljskim miševima, dok su igrali kolo meñu klipovima kukuruza u njegovom čardaku. Doñe vam tako prijateljica u kućnu posetu i krajičkom oka snimi veliku dozu RAID spreja protiv mrava. U vreme komunističke vladavine bila bi zadovoljna, jer bi pretpostavila da vam je kuća čista, bez ovih dosadnih sustanara kojima obiluju mnoge zgrade, ali danas može
prekinuti prijateljstvo jer ste potencijalni ubica zaštićenih vrsta i štetočina koju može prijaviti nadležnim organima. Ako slučajno imate kanarinca ili zebu, morate imati potvrdu da ste je kupili od uzgajivača. Ne daj bože da nije prstenovana, a to vidi neki zlonamernik, platićete kaznu. Molite boga da ugine prirodnom smrću, inače ćete u suprotnom platiti 25 hiljada dinara kazne, ma koliko se trudili da je dostojno sahranite, umesto da je bacite u kantu za ñubre. Sve u vezi sa ovim zakonom na neki način demantuje anonimni službenik Ministarstva za zaštitu životne sredine koji je navodno telefonom razgovarao sa novinarom Kurira. Smatra da su dotične novine preuveličale čitav problem. On tvrdi da se zakon još uvek ne sprovodi i da se po svemu sudeći neće ni sprovoditi. Eto, on priznaje da permanentno ubija svoje kućne mrave, smatrajući to normalnim i ljuti se što ga gnjave novinari.
uništavajte dok možete. Na sledećim izborima glasaćemo za političare koji nisu ni mrava zgazili, već zagovarali ubijanje ljudskog potencijala u susedstvu. Trenutno podržavaju demokrate i slatko se smeju. Odjekuje kao u horor filmovima.
Pa dobro, poznato je da se ne poštuju i ne sprovode mnogi zakoni, ali sama činjenica da postoje i da se mogu ignorisati, govori opšte poznatu činjenicu da se u Srbiji zakoni često nalaze samo na papiru. To ne znači da jednog dana neće neko ko se ne bude nekome svideo platiti kaznu za zgaženu žabu, a ni robija nije neizvesna, ako se vlast uskopisti. Može biti kažnjen i to po zakonu jer se i najgore svinjarije, uključujući zloupotrebu položaja i sukob interesa, meñu vlastodršcima pravdaju zakonitošću. Nema te otimačine i pljačke društvene imovine, a da nije u skladu sa zakonom, tvrde oni koji sami sebi dodeljuju enormne plate zloupotrebljavajući svoj položaj i rupe u zakonu. Odugovlače krpljenje rupa, jer kroz njih cure pare u svrhu ličnog bogaćenja. Svi koji su uhvaćeni u nemoralu pozivaju se na zakon, pa su moralne norme i moral odavno nepostojeća kategorija i suluda osobina grañana koji veruju da postoji pravda u Srbiji.
U celom svetu postoji velika kriza poverenja grañana u vlasti. Od Amerike do Francuske to nepoverenje i nezadovoljstvo sve više se iskazuje kroz velike mitinge i demonstracije. Jednostavno, grañani gube strpljenje sa političarima i s njihovim obećanjima. Globalna ekonomska kriza služi da samo još više pritisne grañane i motiviše ih da traže rešenja za svoje probleme kroz radikalnije opcije, poput ulice i novih grañanskih pokreta. U suštini, ova kriza je u velikoj meri i kriza legitimiteta vlasti i političkih elita.
Neki očito poremećen tip je lopatom usmrtio komšijsku čivavu koja je greškom ušla u njegovo dvorište, javila je televizija B92. I za takve slučajeve zlostavljanja i ubijanja postoji zakon, ali sve zavisi koji će sudija suditi ovaj slučaj. Može se desiti da bude blag, jer nije ljubitelj životinja (lična humanost sa tim nema veze) i pridruži se mišljenju stotina hiljada grañana Srbije koji smatraju da sve pse treba pobiti jer zagañuju životnu okolinu. Pacovi i bubašvabe nisu na lageru zaštite, zato ih trujte i
Da nije srpska, rekao bih da je jututunska juhahaha.
Većina grañana u Americi je gajila velike nade da predsednik Obama označava neki novi put koji predstavlja raskid sa tradicionalnom politikom sukobljavanja dveju stranaka, Demokratske i Republikanske. Oni su očekivali da će Obama stvarno da reformiše politički sistem koji već duže vreme loše funkcioniše i koji je podelio zemlju na "plave” (demokrate) i "crvene” (republikance) i uveo je u ozbiljan period nestabilnosti i stagnacije. Obama je predstavljao nadu da stvari mogu da se pomere s mrtve tačke i obični ljudi su u ovome videli najbolju šansu da im se poboljša život. Kombinacija ekonomske krize koja i dalje traje, ratova u Avganistanu i Iraku i neodgovornosti političke elite u velikoj meri je razbila ove nade i doprinela da grañani sada traže rešenja van političkog establišmenta. Demokrati su se donedavno tešili da će "stranka čaja” samo oslabiti njihove republikanske protivnike, jer ovaj po-
kret je većinom desničarski i njima je bilo teško da predvide da će i njihovi glasači, a mnogo značajnije i neopredeljeni birači, takoñe da prihvate ovaj pokret. Demokrati su pogrešno procenili dubinu nezadovoljstva običnih grañana. Jednostavno, to nezadovoljstvo u suštini vuče većinu udesno prema mnogo konzervativnijoj i tradicionalnoj politici u vezi sa američkom verzijom nacionalizma. Ovo nije jedinstven slučaj u današnjem svetu. U Evropi vidimo da desnica jača, a da istovremeno grañani sve više iskazuju nepoverenje u svoje političare i političke sisteme. Sve ovo podstiče ozbiljne rasprave o stanju demokratije u celom svetu, namećući pitanje da li je demokratiju uopšte moguće izgraditi kada je društvo duboko podeljeno, kada politička elita ima malo kredibiliteta (i sve manje legitimiteta) i kada grañani gube strpljene i uverenje da taj sistem može da rešava njihove najosnovnije probleme. Iako mnogi analitičari i politikolozi tvrde da je sadašnja kriza demokratije u suštini kriza kapitalizma i da će, čim ekonomski rast ponovo krene u glavnim ekonomijama sveta, da se smire strasti i oko demokratije, ali nije baš tako. Jednostavno, sadašnja kriza je mnogo ozbiljnija. Njen uzrok je samo jednim delom ekonomski, ali još veći uzrok je to što se demokratija sve više svodi na nedemokratsko ponašanje vlasti. Sve više se donose odluke ili preko uredaba ili dogovora političke elite, često mimo ustava, zakona i demokratske debate i konsenzusa. Sve ovo pokazuje da vlasti u suštini nemaju poverenja u obične grañane, a još manje u temelje demokratije. Vlasti se plaše demokratije jer su uverene da su grañani nezreli da odlučuju o najvažnijim pitanjima i zbog toga pokušavaju da ih zaobilaze u svakom odlučivanju. To se najbolje vidi u samoj EU, čiji se visoki funkcioneri sada ne imenuju javno i bez glasanja, a ustav se donosi kroz dogovor istih političkih elita. Dodatni faktor koji preti demokratiji je uverenje političkih elita, odavno na desnici, a sad sve više i na levici, da grañanima ne treba previše davati slobodu da bi sačuvali i spasili demokratiju i državu, a naravno i njihovu vlast i kredibilitet. Tako da su sad najjače oružje u borbi za demokratiju: strah, zabrane (govora, organizacija i protesta), netolerancija (drugih mišljenja i kritika) i selektivna uskraćivanja grañanskih i ličnih slobo-
da. Drugim rečima, demokratija se brani nedemokratskim metodama a ovu odbranu predvodi jedna manjina - politička elita koja je brani od većine sastavljene od takozvanih društvenih gubitnika, u suštini običnih grañana. Tomas Džeferson je zbog uverenja da je elita po prirodi "neprijatelj” i najveća pretnja demokratiji predložio da se "drvo slobode mora povremeno osvežavati krvlju patriota i tirana”. Danas je ovakva izjava za osudu i povod za zabranu organizacije koja to zastupa. Ali ipak teško je izbeći zaključak da je svet skliznuo u neku vrstu grañanske pobune. Da li će se ovo pretvoriti u revoluciju zavisi od dva faktora da li demokratija može da se odbrani nedemokratskim metodima i silom i da li je odbrana vlasti odbrana demokratije. Odgovori na ova pitanja su loši i trenutna kriza demokratije samo će se produžavati i produbljivati baš zbog toga što demokratija, u suštini, ne postoji. Da li je demokratija "vladavina naroda" ili "vladanje narodom" je tema o kojoj treba iskreno raspravljati.
Sve bliži kraj "evropskog sna" Angela Merkel rekla da u Nemačkoj nije uspeo multikulturalni koncept prema kojem ljudi srećno "žive jednih pored drugih"
Koncept multikulturalnog društva u Nemačkoj je, sudeći izjavama prema najistaknutijih predstavnika nemačke političke elite, zaista propao. Izjava kancelarke Angele Merkel da je pokušaj izgradnje multikulturalnog društva u Nemačkoj "neslavno propao” predstavlja treću ocenu ovog tipa koja je u poslednje vreme došla sa vrha vlasti. Svi koji veruju da je mešanje kultura neizbežnost i poželjnost našli se u čudu i zatečeni izjavom nemačke kancelarke Angele Merkel da se taj ideal tamo premetnuo u iluziju. U njenoj zemlji, rekla je, "multikulturalizam nije uspeo”. Uzalud su decenije utrošene u veri da će ljudi biti srećni jedni s drugima, proizlazi, jer su se razlike meñu domaćinima i došljacima ispostavile kao moćnije od meñusobnog prožimanja, pa čak i prerasle u prepreku nacionalnom razvoju. Ovakve teze mahom su doživljene kao iznenañujući obrt, bar u fenomenološkom smislu. Jer dolazi iz Berlina u kome je pad čuvenog zida meñu ideološki podeljenim blokovima, pre 21 godine, rasplamsao nade u internacionalna objedinjavanja, i iz zemlje koja predstavlja "lokomotivu" evropskog ujedinjavanja. Zaokret ujedno deluje kao kontrasmer neminovnosti da se svet povezuje više nego ikad i da u takvom njegovom napredovanju profitira i Nemačka kao jedan od najvećih izvoznika robe i usluga. Nedavno objavljeno istraživanje Fondacije Fridrih Ebert pokazalo je da više od 30 odsto Nemaca smatra da stranci upravljaju državom i da drže ključne pozicije u društvu. Osim toga, prema istom istraživanju, bezmalo isti procenat Nemaca smatra da je najveći broj imigranata ili grañana Nemačke stranog porekla, kojih ima 16 miliona, došlo u Nemačku samo da bi uživali u socijalnim pravima. Prema ovom istraživanju, 58,4 odsto Nemaca smatra da bi trebalo značajno ograničiti propovedanje islamske vere u Nemačkoj, dok 55,4 odsto njih tvrdi da „razume odreñene osobe kojima su Arapi neprijatni”. S druge strane, Centralni savet Jevreja u Nemačkoj upozorio je na radikalizaciju nemačkog društva, ističući da bi rezultati ovog istraživanja trebalo da „predstavljaju upozorenje” i nateraju vladu da učini nešto protiv antidemokra-
tskih ideja. Generalni sekretar Saveta Štefan Kramer je u listu „Rajnfalc am Zontag”, ocenio da je „zabrinjavajuće što postoje ekstremno desničarski stavovi u srednjem sloju društva, kako na istoku tako i na zapadu zemlje, meñu mladima kao i meñu starijima, i kod žena i muškaraca”. On je govor Zehofera osudio kao „potpuno neodgovoran”, ali i „preteranu, licemernu i histeričnu” debatu o integraciji imigranata u Nemačkoj. Rezultati istraživanja Fondacije Fridrih Ebert ukazuju i da svaki deseti Nemac želi jednog „firera”, odnosno, voñu, koji bi „čvrstom rukom” vladao Nemačkom. Autori ovog istraživanja ocenjuju to kao dramatičnu promenu, izazvanu, pre svega, privrednom krizom i strahom pripadnika srednje klase od obrušavanja u siromaštvo. Najjednostavnije objašnjenje za ocenu da "multikulturalizam nije uspeo” našlo bi se u primeni izreke Žan-Pol Sartra: „Pakao to su drugi”. U vremenima krize, koju oseća i Nemačka, najlakše je za nevolje optužiti strance i ostale nedovoljno prilagoñene pridošlice. Takvo mrgoñenje primećuje se i u nizu drugih, pa i razvijenih zemalja: od Francuske, proslavljene po prednjačenju u davanju azila, gde su zabranjene burke i odakle se nelegalno doseljeni Romi vraćaju tamo odakle su došli, i pojedinih nordijskih država u kojima raste politički uticaj antimigrantskih snaga, pa do Amerike koju su, kako sama ističe, stvorili imigranti i koja, kao takva, multikulturalnost ubraja u svoja egzistencijalna obeležja. Multikulturalnost se preporučuje i kao model za rešavanje meñunarodnih sporova. Ističe se, na primer, kao neophodnost u procesu izmirenja na prostorima bivše Jugoslavije, koja se raspala iako je decenijama izgledala kao podesna mešavina nacija, jezika, vera... Niko ne poriče da Nemačka ima teškoće oko integracije imigranata, pre svega četiri miliona muslimana. Mnogi zaista slabo govore nemački, njihov obrazovni nivo je niži i uravnotežavanje je poželjno, potvrdio je i turski premijer Tajip Erdogan. Nastup Merkelove i ne ide ka potiskivanju stranaca, kao takvih, iz života Nemačke. Vrata ostaju otvorena, precizirala je, za kadrove neophodne nacionalnom razvoju. Nagoveštena selekcija ne deluje izvodljivo, bar ne
lako. I Nemačkoj, kao i većini zemalja Evrope, nedostaje „sveža krv” jer Stari kontinent postaje i biološki star, u raskolu sve manjeg prirodnog priraštaja i sve većeg broja ljudi poodmakle dobi. Problem je u tome što uvozimo radnu snagu a dobijamo ljude, sa svim njihovim složenostima i običajima koji odudaraju od naših - odavno je rekao jedan proučavalac gastarbajterskih kretanja sa juga, a sada i sa istoka, na sever kontinenta. Multikulturalnost je, reklo bi se, stoga osobina koju treba posedovati kao svoju vrlinu pre nego što se kao mana pripiše drugima. Drugi veliki problem je kriza kapitalističkog sistema liberalne tržišne ekonomije i ogromno nezadovoljstvo grañanstva širom Evrope. Velike proteste kakvi su viñeni u Francuskoj najavljuju u Britaniji i Rumuniji, a sudeći po razvoju dogañaja, slični nemiri mogli bi da izbiju i u Grčkoj, Italiji i Španiji. Rigorozne mere štednje zbog ekonomske krize u evropskim zemljama naterale su na hiljade nezadovoljnih radnika na ulice. Protesti u Francuskoj pretvorili su se u ulične nemire, a zemlja je ostala bez goriva i prinuñena je da uvozi struju, uprkos velikom broju nuklearki koje ima. U najnovijem pokušaju specijalnih jedinica policije da oslobode jednu od glavnih rafinerija nafte blizu Pariza, juče je povreñena jedna osoba. Stotinak policajaca učestvovalo je u akciji razbijanja barikada ispred rafinerije, koja je od ključnog značaja za snabdevanje gorivom francuske prestonice i meñunarodnih aerodroma „Šarl de Gol” i „Orli”. Radnici su, meñutim, nekoliko sati kasnije ponovo pokušali da blokiraju rafineriju, a jedna osoba je povreñena kada je policija probila živi štit. Na ulicama francuskih gradova danima demonstriraju milioni ljudi svih struka i uzrasta - radnici, penzioneri, srednjoškolci i studenti. Privredi Francuske preti totalni kolaps. Nezadovoljni najavljenom reformom penzionog sistema, što je samo jedna od mera štednje francuskih vlasti, revoltirani radnici blokirali su 12 rafinerija i zauzeli 14 skladišta nafte. Blokirani su i luke i veliki broj aerodroma, kao i železnički saobraćaj. Ulice najvećih francuskih gra-
dova polako postaju deponije jer su u štrajku i zaposleni u gradskoj čistoći. Pored toga, na uličnim protestima dogodilo se nekoliko sukoba demonstranata i policije. Najžešći su bili u predgrañu Pariza i u Lionu, gde je policija upotrebila silu kako bi rasterala demonstrante koji su palili automobilske gume, lomili izloge radnji i pljačkali ih i gañali policiju kamenicama. U poslednja dva dana u sukobima je povreñeno oko 120 ljudi. Prema saopštenju policije, samo u četvrtak je uhapšeno skoro 250 učesnika protesta. U Britaniji je 3.000 ljudi pre dva dana demonstriralo zbog najavljenog otpuštanja čak pola miliona ljudi zaposlenih u javnom sektoru, što je 10 odsto od ukupnog broja. Po završetku protesta 12 ljudi upalo je u zgradu vlade u ulici Viktorija. Sindikati najavljuju štrajkove po uzoru na one u Francuskoj. Proteste najavljuju i radnici u Rumuniji. Pet sindikalnih organizacija priprema masovne demonstracije protiv rumunske vlade. Oni su nezadovoljni merama štednje koje sprovodi vlada - smanjenje penzija i plata u javnom sektoru za 15, odnosno 25 odsto i povećanje PDV-a sa 19 na 24 odsto. Prema rečima jednog od sindikalnih funkcionera naredne srede u centru Bukurešta protestovaće više od 80.000 radnika i službenika. Celo leto protestovali su grañani Grčke i Španije, a protesti su bili održani i u Italiji, Češkoj, Britaniji, Nemačkoj i Bugarskoj. Italija se zasad bori sa protestima u Napulju zbog krize sa odlaganjem smeća. Analitičari kažu da protesti u Italiji vrlo lako mogu da se prošire i na ostale gradove, i to zbog mera štednje vlade Silvija Berluskonija, koja namerava da u naredne dve godine uštedi 24 milijarde evra. Grčki sindikati zaposlenih u javnom sektoru ponovo najavljuju štrajkove, što bi, prema mišljenju stručnjaka, moglo da se pretvori u mnogo agresivnije ulične nerede od onih u Francuskoj. Sve bliži kraj "evropskog sna" najavljuje krah Unije. Čemu se to Srbija nada...?
Pardon - o ukusu... Gledajući proteklog vikenda emisiju koja slaže naše utiske iz prethodne sedmice, ne mogu se oteti utisku da me više ništa ne može iznenaditi kada je u pitanju naš javni prostor i njegovi akteri.
da je kao homoseksualac razočarao svojim bojažljivim, kalkulantskim stavovima. I na kraju, u tradiciji i stilu ružičastih tok-šou emisija rekla je da ih sve voli i da je ipak ponosna na njih.
Mizanscen su činili novopečeni urednik uglednog nedeljnika, dva višedecenijski etablirana kulturna delatnika i jedna politički novoangažovana pevačica. Tema više nego "ofucana”, o kojoj su se izjasnile čak i nezainteresovane domaćice okupirane spremanjem ajvara i ostale zimnice: parada ponosa, huligani ili deca, tolerancija ili motka, sa neuspelom idejom voditeljke da se progovori o hrabrosti i dužnosti javnog istupanja na krizne teme društva.
Nemam nameru da lamentiram nad sudbinom onih koji pristaju da učestvuju u ovakvim groteskama, izlažući svoj godinama sticani ugled bedi javnog naklapanja i dajući raznoraznim spodobama status kredibilnog sagovornika.
Ali, avaj! Pevačica-kolumnistkinja brzo je uzela „banku” i otvorila sagovornicima i onim znatiželjnima, kraj malih ekrana, nove vidike. Prvo, da eto ona „glupa i plava”, pa još sa estrade, mora da se politički angažuje, te da prisutne intelektualce niko ne razume šta pričaju, da ona ima više uticaja na mladi svet od aktuelnih političara... U poslednjem činu, estradna radnica „oduva” urednika rečima da mu nedeljnik ima tužno mali tiraž i uticaj, kulturnog radnika „nabode”
Ne želim da budem sentimentalan, ali konstatujem da i ono malo javnog prostora, osloboñenog mediokriteta, površnosti, produkata moralnog sunovrata i „kratke istorije bešćašća”, polako, ali sigurno biva kontaminirano i gurnuto u veliki lonac svega i svačega. Zato se ovde postavlja drugo pitanje. Kome odgovara sveopšta papazjanija u javnom prostoru i sa kakvom je namerom kreira? Pod plaštom pluralizma i slobode govora, u opštoj kakofoniji, teško da će i najveštiji prepoznati ozbiljno kritičko mišljenje. Možda su i gledaoci dobili po jednu ulogu u nekom novom „uspešnom sitkomu”, ali im to niko nije javio.
NOVI PRILOZI TEORIJI POBUNE ZEMLJE I NEBA - VI Povećava se obim nesreće u izazvane cunamijem i erupcijom vulkana. Najmanje 272 ljudi poginulo, 412 nestalo, očekuje se i gori bilans... Indonezija se istovremeno bori sa dve teške prirodne katastrofe - cunamijem i vulkanom. Najmanje 272 osobe su izgubile život u cunamiju prouzrokovanom zemljotresom blizu obala Sumatre i erupciji vulkana na ostrvu Java u
Indoneziji. Iako meñusobno nepovezane, u dva odvojena regiona velikog arhipelaga, obe katastrofe su se odigrale u takozvanom pacifičkom vatrenom prstenu, u kome su zemljotresi i erupcije česti.
Erupcija najaktivnijeg vulkana u zemlji, planine Merapi (Vatrene planine), oko 1.300 kilometara istočno, na Javi, počela je u utorak, a najmanje 30 ljudi je poginulo. Mnogo ih je sa teškim opekotinama, koje u nekoliko slučajeva zahvataju čak 80 odsto tela. Lokalne vlasti su otpočele evakuaciju 11.000 seljana koji žive na obroncima vulkana. Mnoge kuće su srušene i prekrivene slojem pepela.
Zemljotres jačine 7,7 stepeni Rihterove skale, čiji je epicentar bio 78 kilometara zapadno od ostrva Pagaj, u ponedeljak uveče je pokrenuo talas visok tri metra koji je odneo čitava sela, usmrtivši stotine ljudi. Više od 400 ljudi vode se kao nestali u naletu talasa koji su preplavili ostrvo Pagaj i razorili oko 200 kuća, “odneli” još definitivno neutvrñeni broj meštana. Ribari i spasioci danonoćno su tragali za nestalima u vodama zapadno od Sumatre, inače popularnoj destinaciji za surfere. Više od 16.000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom. Zemljotres se dogodio ispod površine okeana na dubini od svega 20 kilometara, a pratilo ga je najmanje 14 naknadnih potresa od kojih je najjači iznosio, 6,2 stepeni Rihterove skale. Ovaj potres se dogodio duž iste pukotine koja je bila poprište velikog zemljotresa 2004. godine, kada je potonji cunami odneo živote više od 230.000 ljudi. Brodovi mornarice snabdeveni lekovima i hranom i spasioci u helikopterima zaputili su se na udaljena ostrva na zapadu Indonezije kako bi pomogli ugroženom stanovništvu.
Čule su se tri eksplozije oko 18.00 po lokalnom vremenu. Pepeo je leteo uvis do 1,5 kilometara i stvarao velike oblake. Skoro milion ljudi u opasnosti je od eksplozija u krateru i izlivanja lave. Prema podacima Centra za vulkanologiju i ublažavanje geoloških katastrofa, situacija je u sredu bila mirnija, ali zbog velike količine nagomilane energije, nije moguće reći šta će se dalje dešavati. U Indoneziji, arhipelagu od 17.500 ostrva, ima 129 aktivnih vulkana.
Soroš donirao milion dolara za legalizaciju marihuane
Američki milijarder Džordž Soroš, koji je ime i bogatstvo stekao berzanskim špekulacijama, stao je i u zaštitu legalizacije narkotika, donirajući milion dolara za pripremu i sprovoñenje referenduma o legalizaciji marihuane u Kalifo-
rniji. Ovo je do sada, najveća privatna donacija fondovima boraca za legalizaciju narkotika. Soroš već duže vreme podržava izuzeće posedovanja i korišćenja marihuane sa liste krivično kažnjivih dela, jer su se zabrane, smatra on, pokazale kao nedelotvorne. Milijarder smatra da se promet marihuane mora dozvoliti, ali i da se stavi pod kontrolu. Poreski prilivi od ovog poslovanja omogućili bi SAD uštedu više milijardi dolara, koje se sada usmeravaju u borbu protiv širenja narkotika. Sem toga, legalizacija bi, kako smatra Soroš, rešila probleme kao što su visoki nivo kriminala, nasilje i korupcija povezani sa ilegalnim prometom droge. Umesto toga, policija bi mogla da se koncentriše na teže prestupe. Stanovnici Kalifornije će na referendumu odlučiti o legalizaciji marihuane. Zakon svim punoletnim grañanima (od 21 godine) dozvoljava posedovanje najviše jedne unce droge, oko 30 grama, po čemu je Kalifornija, najverovatnije, najliberalnija američka država. U Kaliforniji se već nekoliko godina vode debate o legalizaciji korišćenja marihuane, a pokrenuo ih je guverner te savezne američke države Arnold Švarceneger. Ovo je primer koji bi trebalo da slede sve zemlje koje pretenduju zagovorništvo ljudskih prava i sloboda.
U toku je još jedan Sajam knjiga, ako se iko još seća knjiga šta je. Za istinske ljubitelje knjiga, kakvih je sve manje, ovo je prilika da uživaju u auri velikog broja novih izdanja koncentrisanih na jednom mestu. Za poznavaoce i „poznavaoce” različitih oblasti koje će da budu predstavljene novim izdanjima, prilika za brojna gunñanja i retke pohvale. Za ljude upu-
ćene u stvarno stanje izdavaštva i tržišta knjigama, prilika da se smeju, pošto na javnim mestima nije prilično da se plače. Za političare, prilika da se slikaju i ponavljaju otrcane fraze. Za pisce, izdavače, knjižare... sajam je prilika da, kad već nema smisla da plaču, uživaju u susretima sa starim znancima. Za javne ličnosti, prilika da vide i budu viñene, a za većinu „običnih” posetilaca da se, plativši preskupu ulaznicu i još skuplju, gotovo neizostavnu pljeskavicu, promuvaju po sajamskoj gužvi, zadovoljni što participiraju u „najmasovnijoj kulturnoj manifestaciji na Balkanu”. Za manjinu „običnih” posetilaca Sajam knjiga je prilika da, pošto su već platili preskupu ulaznicu i, verovatno, pojeli još skuplju pljeskavicu, pazare i neku knjigu. Za ñake je prilika da jedan dan provedu u neviñenoj, deci zabavnoj gužvi, radosni što im je, umesto da beže sa časova i dobijaju „neopravdane”, omogućeno da iz škole izostanu na „legalan” i „legitiman” način. Jedini istinski profit iz ove manifestacije, meñutim, izvući će "tamo neki". A to su oni članovi „saveta”, „uprava”, „odbora”, ili kako se to već zove, koji odlučuju o raspodeli sajamskih štandova. Istina, neki sitan profit će da izvuku i oni članovi i članice „saveta”, „uprava”, „odbora”, „urednice”, „urednici”, ili kako se već zovu, kojima nije dozvoljeno da se u raspodelu štandova mešaju. Njima je bačena koska izbora članica i članova sajamskih žirija i organizacije sajamskih „foruma”, „ćaskaonica”, „agora-diskusija i panela”, „maratona kratkih priča”, na koje će da pozivaju svoje pajtaše i još ponekog, da se stvar zabašuri, i koje niko živ neće posećivati, ali nema veze, oni će sa svojim pajtašima da dele honorare i da se osećaju značajni i važni. Naime, iako vlasnici štandova, zbog „Kurte”, „Murte”, i ostalih članova halapljive porodice koja siše krv seljaka, radnika, „poštene inteligencije” i buržoazije koja pokušava da po tržišnim i ostalim zakonima posluje na belo, na sajmu zarañuju sve manje. A sad o knjigama! Pravo da vam kažem, ne zapazih ni jednu vrednu pažnje. I tako... proñe jedan zalud izgubljen dan.
