Donald Mekejg - Svi Ljudi Reta Batlera

Svi ljudi Reta Batlera Donald Mekejg Naslov originala: Donald McCaig - Rhett Butler's People

Zasnovano na romanu PROHUJALO S VIHOROM Margaret Mičel

Scan i obrada: GlitterBaby

www.balkandownload.org

Pre svega, imajte među sobom istrajnu ljubav, jer ljubav pokriva mnoštvo grehova. – Prva saborna poslanica svetoga apostola Petra, 4:8

PRVI DEO Antebellum1

Istorijski termin Antebellum (na latinskom „pre rata“) ukazuje na period rastućih političkih i društvenih tenzija između Severa i Juga koji je prethodio Američkom građanskom ratu. (prim. prev.) 1

1.

Pitanje časti

Jedan sat pre svitanja, dvanaest godina pre rata, zatvorena kočija jurila je kroz Karolinšku niziju2. Put koji je vijugao pored reke Ešli bio je crn kao katran, obasjan samo bočnim svetlima kočije, a magla je jala kroz otvorene prozore milujući po obrazima i nadlanicama putnike svežim vlažnim dodirom. „Rete Batlere, da ideš do vraga i ti i tvoja naopako nasađena duša“, progunda Džon Hejns, nervozno se promeškoljivši na sedištu. „Kako god ti drago, Džone.“ Batler odgurnu poklopac na krovu kočije i doviknu tamnoputom vozaču: „Jesmo li blizu? Ne bih voleo da nas gospoda čekaju.“ „Još malo pa ćemo sići sa nasipa, gospodaru Rete.“ Iako je bio glavni konjušar Retovog oca i sluga sa ubedljivo najvišim položajem na plantaži Broton, Herkul je zahtevao da tog jutra lično odveze dvojicu mladića do ugovorenog mesta. „Lengston će sigurno zapeniti od besa kad bude saznao da si nam pomogao“, upozorio ga je Ret kada je čuo za njegovu odluku, ali je Herkul ostao nepokolebljiv. „Gospodaru Rete, pa ja vas poznajem još od malih nogu!“ odvratio je, ponosno se isprsivši. „Zar vas baš ja, Herkul, nisam prvi put stavio na konja? Vi i gospodin Hejns samo privežite svoje pastuve iza kočije, a ostalo prepustite meni.“ Džon Hejns je nemo zurio kroz prozor, utonuo u misli. Njegovi bucmasti obrazi su drastično odudarali od napete isturene brade i stisnutih usana. Ret konačno prekinu tišinu. „Bože, baš volim ove močvare! Pravo da ti kažem, Džone, nikad nisam želeo da postanem uzgajivač pirinča. Lengston je u nedogled trabunjao o usevima i objašnjavao mi kako se vode poslovi i kako se upravlja robovima, a ja sam za to vreme sanjario o reci.“ On se, zacakljenih očiju, nagnu ka svom prijatelju. „Kad se samo setim tih dana! Iskrao bih se iz kuće, uskočio u svoj čamac i zaveslao kroz maglu. Jednog jutra sam zatekao morsku kornjaču kako se spušta niz blatnjavu padinu. Znaš, kao što rade vidre. Klizala se iz čistog užitka. Džone, jesi li nekad video morsku kornjaču kako se osmehuje? „Ni sam ne znam koliko sam puta pokušao da se neopaženo prošunjam pored uspavane anhinge3, ali bi ona odmah podigla svoju zmijoliku glavicu i zapiljila se u mene tim dubokim pronicljivim očima. Nikad nisu delovale bunovno i bile su brze ko đavo. Bilo je potrebno evo ovoliko“, ushićeno je pucnuo prstima, „i već bi odlepršale. Močvarne kokoši su sasvim drugačije. One uopšte nisu tako oprezne. Primetile bi me tek kad bih zašao iza okuke, a onda bi se čitavo jato vinulo u vazduh. Možeš li da zamisliš da letiš po ovakvoj magli?“ 2

Oblast koja obuhvata grad Čarlston i priobalne okruge Južne Karoline. (prim. prev.)

3

Vodena ptica, nalik kormoranu, koja živi u toplijim predelima Severne i Južne Amerike. (prim. prev.)

-4-

„Bilo bi ti bolje da malo obuzdaš maštu. Vidiš dokle te je to dovelo“, mrko odgovori Retov prijatelj. „Znaš, Džone, često sam se pitao zašto si toliko obazriv. Za kakav li se to uzvišeni cilj spremaš kad si stalno tako napet?“ Džon Hejns skinu naočari i protrlja ih vlažnom maramicom, ali je, umesto da ih obriše, uspeo samo još više da ih zamaže. „U neko drugo doba bio bih polaskan tvojom brigom.“ „Izvini, prijatelju. Jezik mi je, kao i obično, brži od pameti. Da li nam je barut suv?“ Hejns spusti šaku na sjajnu kutiju od mahagonija koju je držao na krilu. „Lično sam ga zapečatio.“ „Je li čuješ legnja?“ Ubrzano toptanje konjskih kopita, škripa kožnih amova, Herkulovi povici „Brže, ništarije, brže!“ monotona jutarnja pesma legnja mračnjaka. Leganj? Hejns ponovo utonu u misli. Zašto ga je taj zvuk podsetio na Sada Votlinga? Svojevremeno je načuo nekakvu priču o njemu, nešto povezano s tom pticom, ali nije mogao da se seti o čemu se tačno radilo. „Pa, kada se sve sabere, imao sam dobar život“, nastavi Ret Batler. Hejns se ugrize za jezik, ne želeći da zalazi u jalovu raspravu. Po njegovom uverenju, Retov život bio je daleko od dobrog. Njegov prijatelj je na neki neobjašnjiv način uspeo da pretvori svoj život u čisto rasulo. „Bilo je lepih dana i lepih doživljaja. Imao sam par dobrih prijatelja... i moju voljenu sestricu Rozmari.“ „Da li ti uopšte razmišljaš o njoj, Rete? Šta će se desiti s Rozmari ako tebe više ne bude?“ „Ne postavljaj mi takva pitanja!“ Ret utučeno skrenu pogled ka praznom crnom prozoru. „Za ime božje! Šta bi ti uradio da si na mom mestu?“ Trezveni Džon Hejns je u glavi imao spreman odgovor, „ja nikad ne bih dopustio da se nađem na tvom mestu“, ali nije smogao snage da prevali te reči preko usana, iako uopšte nije sumnjao u njihovu istinitost. Retu je gusta crna kosa bila sklonjena sa čela i zalizana unazad. Kaput mu je bio postavljen crvenim svilenim žakarom, a na sedištu pored njega je ležala šubara od dabrovog krzna. Džon ispod oka osmotri svog prijatelja. Bio je zdrav kao dren i snažan kao divlja zver. Ali, ako mu sreća tog jutra bude okrenula leđa, njegov život neće vredeti ništa više od života močvarnih kuguara čija su krzna bila okačena na kapiji čarlstonske pijace. „Već sam dovoljno osramoćen“, prozbori Ret. „Šta god da se desi, neću biti na gubitku.“ Na licu mu zaigra vragolast osmeh. „Ako ništa drugo, gradske torokuše će bar imati o čemu da pričaju.“ „Ne bi ti bilo prvi put.“ „U pravu si. Ovdašnji dušebrižnici odavno ispiraju usta na moj račun. Ugledni građani Čarlstona su iščašili zglobove upirući prstom u mene. Znaš, Džone, čini mi se da se polako pretvaram u babarogu.“ Njegov glas poprimi podrugljiv, prekoran prizvuk. „Dečice, ako nastavite da budete tako nevaljali, završićete kao Ret Batler!“ „Vrag je odneo šalu, prijatelju“, tiho promrmlja Džon. „Ah, Džone, Džone, Džone...“ „Mogu li nešto iskreno da ti kažem?“ Ret znatiželjno izvi svoju tamnu obrvu. „Zar sam ti nekad zamerio na iskrenosti?“

-5-

„Uopšte nema potrebe da nastavljaš s ovom ludorijom. Reci Herkulu da okrene kočiju pa ćemo se provozati kroz grad i svratiti negde na doručak. Šad Votling nije gospodin i nemaš obavezu da izađeš na dvoboj s njim. Niko od ovdašnje gospode nije pristao da mu bude sekundant pa je tu dužnost morao da poveri nekom smušenom Jenkiju koji se slučajno zatekao u gradu.“ „On je brat Bele Votling i ima pravo da odbrani porodičnu čast.“ „Rete, za ime božje! Šadov otac je nadzornik na vašoj plantaži. On je, na izvestan način, tvoj sluga.“ Džon Hejns prezrivo odmahnu rukom. „Ponudi mu novčanu nadoknadu...“ Na trenutak je zastao, sablaznut pomišlju koja mu je prošla kroz glavu. „Valjda ovo ne radiš zbog te... zbog te cure?“ „Bela Votling je čestitija žena od mnogih koje je osuđuju. Oprosti mi, Džone, ali nemaš prava da dovodiš u pitanje moje motive. Čast mora biti sačuvana. Šad Votling je izrekao najgnusnije laži na moj račun i ja sam ga izazvao na dvoboj.“ Džon je istovremeno hteo da kaže toliko stvari da mu se jezik zapetljao od bujice neizgovorenih reči. „Rete, da se nije desilo ono na Vest Pointu...“ „Misliš, da me nisu izbacili? To je samo poslednja u nizu mojih sramota. Doduše, možda malo upečatljivija od ostalih.“ Ret spusti šaku na Hejnsovo rame. „Kada bih pokušao da nabrojim sve svoje sramote, prestupe i sagrešenja, bilo bi ih više nego...“ Umorno je odmahnuo glavom. „Dosta mi je sramote. Džone, da možda nisam pogrešio? Možda je trebalo da zamolim nekog drugog da mi bude sekundant?“ „Do đavola!“ prasnu Hejns. „S tobom stvarno ne može da se razgovara!“ Džon Hejns i Ret Batler su se upoznali još u školskim danima, kod svog zajedničkog tutora Ketkarta Perjira. U vreme dok se Ret nalazio na Vest Pointu, Hejns je preuzeo poslove u špediterskoj kompaniji svog oca. Nakon što je Ret neslavno stavio tačku na svoju vojnu karijeru i vratio se u Čarlston, Hejns ga je povremeno viđao u gradu. Koliko je mogao da primeti, Ret je retko kad bio trezan. Džonu je teško padalo što je njegov prijatelj, koji se odlikovao urođenom prefinjenošću i gospodstvenim držanjem, dopuštao sebi da šeta ulicama aljkav i zapušten, bazdeći na alkohol. Za razliku od Reta Batlera, Džon Hejns je bio jedan od onih mladih južnjaka iz uglednih porodica koji usvajaju građanske vrline kao da su sa njima rođeni. Džon je bio član parohijske uprave pri crkvi Svetog Mihaila i najmlađi organizator balova u istoriji udruženja Sveta Sesilija. Iako je Džon ponekad zavideo Retu na životnom elanu, nije pripadao ozloglašenoj „družini pukovnika Rejvenela“, razularenoj skupini mladića koja je, na čelu sa Batlerom i njegovim pajtašima, svake noći pirovala po gradskim bordelima, kockarskim jazbinama i salunima. Džon je zato bio donekle zatečen kada se Batler pojavio na pristaništu, gde je bila smeštena kancelarija kompanije Hejns i sin, kako bi ga zamolio da mu bude sekundant u odbrani časti. „Ali, zašto ja, Rete? Zašto ne pozoveš nekog od svojih pajtaša? Endrua Rejvenela? Henrija Keršoa? Edgara Perjira?“ „Svašta od tebe, Džone! Dobro znaš da se na dvoboj izlazi u cik zore. Samo ćeš ti u to doba biti trezan.“ Malo ljudi je moglo da odoli Batlerovom čuvenom ma, nek ide do đavola! osmehu, a Džon Hejns svakako nije bio jedan od njih. Možda je Džon Hejns stvarno bio dosadnjaković i smušenjak. On nikada nije znao šta se dešavalo u gradu. Zanimljivi skandali su dopirali do njegovih ušiju tek kad bi ih svi

-6-

drugi temeljno prežvakali. Ako bi pokušao da impresionira svoje sagovornike nekom duhovitom opaskom, jezik bi mu se po pravilu zapleo i izvalio bi ortodoksnu glupost. Iako su čarlstonske gospođe smatrale da je Džon Hejns bio „dobra partija“, kada bi prošao ulicom, ljupke udavače su se kikotale iza svojih lepeza. Pa ipak, Džon Hejns je već dva puta nastupio kao sekundant na polju časti. Kada bi dužnost zakucala na vrata, Džon Hejns je uvek bio kod kuće. Preko plantaže Broton pružao se široki zemljani nasip koji je razdvajao pirinčana polja od reke Ešli. Kočija naglo poskoči kada su točkovi skliznuli sa prašnjavog nasipa, skrenuvši ka rečnoj obali. Džon Hejns se još nikada u životu nije osećao tako bespomoćno. Taj suludi strašni obračun - taj događaj sa neminovno fatalnim ishodom - odigraće se šta god on pokušao da uradi. Čast je morala da bude sačuvana. Uzde tog jutra nisu bile u rukama tamnoputog kočijaša Herkula, već u ispijenim koštunjavim rukama Časti. U sjajnoj kutiji od mahagonija nisu se skrivala dva četrdesetkalibarska „hapolt“ pištolja, već Čast glavom i bradom, spremna da kazni onog ko se oglušio o nju. U Džonovoj glavi su odjekivali stihovi: „Ne bi mi bila tako draga, Sesilija, da mi čast nije draža od tebe.“ Blagi bože! Kakva glupa, preglupa pesma! Šad Votling je bio najbolji strelac u čitavoj niziji. Skrenuli su na sporedan drum, koji je bio tako neprometan i zapušten da je španska mahovina padala preko krova kočije. Herkul je povremeno morao da zastaje i da uklanja niske grane kako bi oslobodio prolaz. Džon Hejns se odjednom prenu, prisetivši se priče o Šadu Votlingu i legnju mračnjaku. „Ah!“, prozbori Ret, ispustivši uzdah zadovoljstva. „Osećaš li ovo? Miris močvare. Rogoz, mirta, vodeni krin, barski gas, vlažna zemlja. Kao dečak imao sam običaj da sednem u čamac i da se danima ne vraćam kući. Lutao sam naokolo i živeo kao Indijanac.“ Retu osmeh naglo iščeznu. „Zamoliću te za još jednu uslugu, Džone. Poznaješ li Tjunisa Bonoa?“ „Misliš na onog mornara? Oslobođenog roba?“ „Kao dečaci smo se zajedno igrali na reci.“ U kočiju je počela da prodire slabašna sivkasta svetlost. Ret se okrenu ka prozoru. „Evo, stigli smo.“ Džon spusti pogled na džepni sat. „Sunce izlazi za dvadeset minuta.“ Polje časti bilo je smešteno na prostranom pašnjaku oivičenom sumornim čempresima i zimzelenim hrastovima obraslim mahovinom. Pašnjak je iščezavao u magli iz koje je dopirao promukli muški glas: „Beži! Beži, rogati stvore!“ Ret izađe iz kočije, trljajući dlanove. „Dakle, moje putovanje se ovde okončava. Kada sam nekad davno maštao o slavnoj budućnosti, nisam zamišljao da će to ovako izgledati.“ Iz magle se ponovo oglasi rika nevidljive stoke. „Nadam se da neće biti zalutalih metaka.“ Ret se protegnu kao pospani mačak. „Moj otac bi se strašno razbesneo ako bi upucali neku od njegovih krava.“ „Rete...“ Ret Batler srdačno stegnu Hejnsovo rame. „Džone, potreban si mi jutros. Verujem da ćeš propisno obaviti svoj deo posla. I, molim te, poštedi me trezvenih dobronamernih saveta.“ Džon se ugrize za jezik, zažalivši što se setio priče o Šadu Votlingu i legnju mračnjaku. Priča je glasila otprilike ovako. Nakon što je Lengston Batler sagradio veliku vlastelinsku kuću na posedu Broton, njegov nadzornik, Ajzeja Votling, preselio se sa porodicom u prvobitni dom Batlerovih, koji se nalazio u blizini pirinčanih polja i crnačkih udžerica.

-7-

Ogromni zimzeleni hrastovi, koji su bili mladice kada je prva generacija Batlerovih stigla u niziju, nadvijali su se nad malom jednostavnom farmerskom kućom. Među tim hrastovima je živeo leganj mračnjak koji je od sumraka do svitanja pozdravljao ukućane svojom pesmom. Nadzornikova kćer, Bela Votling, smatrala je da je ptica tražila srodnu dušu, dok je njena majka Sara verovala da je ta pesma predstavljala izraz žalosti. Pitanje da li je pesma legnja mračnjaka bila nadahnuta romantičnim motivima ili tužnim ptičjim usudom ostalo je nerazrešeno jer je jednog jutra, u sam osvit, nedugo nakon što su se Votlingovi uselili u svoj novi dom, kroz kuću odjeknuo prodoran hitac. Kada je Sara uletela u spavaću sobu svog sina, na prozorskom simsu je primetila pištolj čija se cev i dalje pušila. „Ta glupava ptica me više neće buditi“, progunđao je Šad Votling. Šad Votling je, pod slabim osvetljenjem i sa daljine od šezdeset koraka, tako precizno pogodio sirotu pticu da joj se glava razdvojila od tela. „Čuo si kako je Šad upucao onog legnja?“ „Narod voli da se zamajava takvim pričama, Džone“, ravnodušno odgovori Ret, kresnuvši palidrvce o đon čizme. „Šadu Votlingu ne bi bilo prvi put da nekog ubije, Rete.“ Palidrvce zašišta i Ret pripali cigaru. „Tačno, ali je dosada ubijao samo crnce i ljude svog ranga.“ „Misliš da je tvoj porodični pedigre toliko moćan da skrene metak sa putanje?“ „Što da ne?“, dostojanstveno odgovori Ret. „Bilo bi krajnje vreme da moje plemenito poreklo nečemu posluži.“ „Neko dolazi!“, oglasi se Herkul sa izdignutog vozačkog sedišta. Iz magle izroni nepoznat zadihani mladić. Kaput mu je bio presavijen preko ruke, a kolena su mu bila vlažna i zaprljana. Sigurno se spotakao dok se probijao kroz rastinje. „Proklete krave“, gunđao je sebi u bradu. Pomerio je kaput kako bi se rukovao sa Hejnsom, ali se brže-bolje predomislio, povukao ruku unazad i pozdravio svog kolegu sekundanta nezgrapnim naklonom, kao što je situacija nalagala. „Tom Džaferi iz Emitija u Masačusetsu. Stojim vam na usluzi, gospodo.“ „Pa, Tome“, Ret se okrenu ka njemu sa srdačnim osmehom na licu, „mislim da ćeš imati po čemu da pamtiš svoju posetu Čarlstonu.“ Džaferi je bio par godina mlađi od Reta i Džona. „Kad ovo budem pričao u Emitiju, niko mi neće verovati.“ „Puste priče, Tome. Puste priče su glavni izvozni proizvod američkog juga. Kada svojim prijateljima budeš opisivao ovaj dvoboj, reci koju lepu reč o vraški naočitom i galantnom Retu Batleru.“ Ret zamišljeno nabra veđe. „Da sam na tvom mestu, ne bih pominjao krave.“ „Da li je vaš borac stigao?“ upita Džon mladog Jenkija. Tom Džaferi pokaza ka magli koja je lebdela nad ravnicom. „Gospodin Votling je tamo, zajedno sa doktorom Vordom. Samo što se obojica prave kao da se ne poznaju.“ Džon Hejns uhvati mladića pod ruku i povede ga u stranu, dalje od Reta. „Gospodine Džaferi, jeste li nekada nastupali kao sekundant?“ „Nisam, gospodine. Kod nas, u Emitiju, nema ovakvih dvoboja. Mislim, nešto slično je verovatno postojalo u vreme mog dede, ali je taj običaj odavno zamro. Ja sam, da tako kažem, totalni novajlija u ovim stvarima. Moja tetka Pejšens se nedavno upokojila i ostavila mi neko sitno nasledstvo, pa sam odlučio da malo proputujem po zemlji. Rekao sam sebi: 'Tome, ako to sad ne učiniš, kada ćeš?' I tako sam stigao u vašu čarlstonsku luku koja, moram priznati, ni po čemu ne zaostaje za našom čuvenom bostonskom lukom, i

-8-

tada mi je prišao gospodin Votling i upitao me da li sam džentlmen, na šta sam ja odgovorio da se iskreno nadam da jesam. Kada me je gospodin Votling zamolio da mu budem sekundant u dvoboju, pomislio sam: 'Tome, želeo si da putuješ, da upoznaš druge ljude i druge običaje, i želja ti se ostvarila.' U Emitiju mi se nikad ne bi ukazala ovakva prilika.“ Naravno, Džon Hejns nije rekao mladiću da je to što je Šad Votling ulogu sekundanta poverio Jenkiju koga je prvi put u životu sreo predstavljalo sračunatu uvredu. „Da li su vam poznate vaše dužnosti?“ „Mi sekundanti treba da se postaramo da se sve odvija u skladu sa propisima.“ Džon Hejns zamišljeno osmotri mladog Jenkija. „Naša prvenstvena dužnost je da, ukoliko je moguće, izmirimo zavađene strane“, rekao je sa tugom čoveka koji je izneverio svoju osnovnu dužnost. „Znate, moj klijent uopšte ne razmišlja o izmirenju. Kaže da će pokušati da pogodi svog suparnika pravo u srce. Koliko sam shvatio, on i gospodin Batler se odavno poznaju.“ „Još malo pa će svanuti. Izlazak sunca obično označava početak dvoboja.“ „Ako vama tako odgovara, odgovara i nama.“ „Kada se sunce bude pojavilo nad horizontom, gospoda će uzeti svoje pištolje. Kao izazvana strana, vaš borac će prvi birati. Hoćemo li sad da napunimo oružje?“ Džon Hejns spusti kutiju od mahagonija na branik kočije, skinu rezu i izvadi jedan od pištolja. Glatka kvrgava drška ožive u njegovoj šaci kao klizavo koprcavo telo vodene guje. „Kao što vidite, pištolji su potpuno isti. Ja ću napuniti jedan pištolj, a vi stanite pored mene i posmatrajte šta radim. Posle ćete vi napuniti drugi.“ Hejns nasu barut, spusti okruglo olovno zrno na komadić voštanog platna i gurnu ga u cev. Potom postavi kapicu ispod udaraca i podesi oroz „na pola nokta“ „Kada ovo budem pričao u Emitiju, niko mi neće verovati!“ zapanjeno je mrmljao Tomas Džaferi. Kada se jutarnja svetlost razlila nad pašnjakom i kada se magla raspršila na uzane iskrzane trake, na drugoj strani poljane se ukazaše dva avetna vozila: jednoprežne čeze i seoska kola ispred kojih je kaskala iznurena mula. Ret Batler odveza svog konja i prisloni lice uz njegov snažan mišićavi vrat. „Ne plašiš se, zar ne, Tekumse? Nemaš razloga za brigu. Tebi se ništa loše neće desiti.“ „Vidiš ovu livadu, Džone? Nekada davno, u vreme mog dede, ovde se uzgajao indigo. Tamo u onom šumarku se nalazi jezerce gde šiljorepe plovke legu svoje mlade. Bizamski pacovi vole male šiljorepke. Ponekad čitavo leglo izađe na jezero i dok pljesneš dlanom o dlan neki od mladunaca nestane pod površinom - tako brzo da se čak ni voda ne zamreška. Naš majstor za navodnjavanje, Vil, ovde je postavljao zamke za bizamske pacove.“ „Rete, Jenki i ja ćemo sad porazgovarati sa Votlingom. Pod kojim uslovima si spreman da prihvatiš njegovo izvinjenje?“ Ret čvrsto zatvori oči, kao da ne želi da raspravlja o tome. „Šad Votling tvrdi da sam začeo dete njegovoj sestri. Ja, nasuprot tome, tvrdim da je to bezočna laž. Ako Votling prizna da je lagao, spreman sam da odustanem od dvoboja.“ „Jesi li spreman da ponudiš neku vrstu nadoknade - recimo, da devojci daš nešto novca kako bi mogla da se odseli odavde i da započne nov život sa svojim detetom?“ „Ako je Beli potreban novac, spreman sam da joj izađem u susret. Znaš da je novac najmanji problem.“

-9-

„Rete, kao tvoj prijatelj...“ „Džone, molim te...“ Ret zaroni lice u Tekumseovu gustu grivu. „Ako si mi prijatelj, pomozi mi da ovo što pre preturimo preko glave.“ Šadra Votling je stajao pored kola pretrpanih slomljenim točkovima, glavčinama i obručima. „Dobro jutro, gospodine Džaferi i gospodine Hejnse. Koliko vidim, uspeli ste da dovučete Batlera na dvoboj.“ „Sade...“ kolebljivo zausti Hejns. „Danas sam gospodin Votling.“ „Gospodine Votlinže, uveren sam da postoji način da sredimo stvari.“ „Pa zato smo i došli ovde, zar ne? Batler je sredio stvari sa mojom sestrom, a ja ću sad da sredim stvari s njim.“ „Ret Batler ti je ukazao čast time što te je izazvao na dvoboj kao sebi ravnog.“ Šad pijunu na zemlju. „Znaš, nosim se pomišlju da krenem na zapad. Do đavola, već sam sit života u niziji! Sve sami bogati kopilani i crnčuge. Crnčuge i bogati kopilani. Imam neke rođake u Misuriju.“ „Gde god da pođeš, trebaće ti novac. Ako bi poveo Belu sa sobom, skandal bi s vremenom utonuo u zaborav.“ Votling se prezrivo zacereka. „Hoćeš da kažeš da mi Batler nudi pare?“ „Ne on, nego ja.“ „Na kraju se sve svodi na pare, zar ne?“ Votling ponovo pijunu u travu. Šadra Votling je bio muškarac snažne građe i glatko izbrijanog lica. „Ne, ovog puta neće moći tako. Uzeo sam Batlera na zub. Iako je ćale dobro izlemao Belu, ona i dalje neće da prizna da joj je Ret napravio kopile. Ali, nema veze. Uskoro ću mu sve naplatiti. Ret Batler je obična ništarija. Nije se nikako pokazao kao mladi gospodar, a koliko čujem nije se proslavio ni kao vojnik. Njegov život ne vredi ni pišljivog boba.“ Sad Votling skrenu pogled ka reci. „Evo, samo što nije svanulo. Imam čet'ri slomljena točka koja treba da odnesem kolaru, a on rano kreće s poslom. Pošto me je Batler izazvao, meni pripada pravo da odredim razdaljinu. Pucaćemo sa rastojanja od pedeset koraka. Sasvim dovoljno da ga pogodim, a da on mene promaši. Ne bih želeo da me zakači neko zalutalo zrno.“ Njegovi četvrtasti šarenkasti zubi blesnuše ispod iskeženih usana. Umotan u debelu vunenu ćebad, doktor je hrkao u svojoj kočiji. Kada ga je Džon Hejns lupnuo po vrhu čizme, Frenklin Vord otvori oči i zevnu. „Ah, tako znači! Čeka nas posao...“ Iskobeljao se ispod prekrivača, pridigao se na noge i stao pored kočije, okrenuvši im leđa. Oštar miris prve jutarnje mokraće zapara nozdrve Džona Hejnsa. Po obavljenom poslu, doktor se uputi ka suparnicima, brišući prste o frak. Ispružio je ruku ka Retu. „Vi ste, pretpostavljam, pacijent?“ Ret se šeretski osmehnu. „Imate li instrumente za vađenje metka, doktore? Sonde? Zavoje?“ „Gospodine, ja sam studirao medicinu u Filadelfiji!“ „Svaka čast, doktore! Filadelfija je savršen grad za studije.“ Šad Votling je koračao iza njih, odsutno se cerekajući i češkajući se po butini. „Gospodine Batlere“, upita Tom Džaferi, „zašto skidate košulju?“ „Džone, hoćeš li ovo da mi pridržiš?“ Ret pruži košulju ka Hejnsu, a onda se okrenu ka mladom Jenkiju. „Dragi moj prijatelju, košulju skidam zato da zrno ne bi nabilo platno u ranu.“ „Ti kanda voliš da ideš go“, prezrivo dobaci Šad Votling, zapiljivši se u njegovo vitko mišićavo telo. „Što se mene tiče, ja se skidam samo kad moram.“

- 10 -

„Gospodo“, prekinu ih Džon Hejns, „ovo je užasno ozbiljna stvar pa vas još jednom molim da razmotrite mogućnost da čast bude zadovoljena tako što će gospodin Votling povući svoje reči, a gospodin Batler odustati od izazova i ponuditi izvesno obeštećenje.“ Retu se gole mišice naježiše na ledenom vazduhu. „Pedeset koraka“, prozbori Šad. „To bi trebalo da bude dovoljno. Batlere, je li se sećaš onog crnje, tvog drugara? Kako se ono zvaše? Vil? Sećaš se kako je Vil molio za milost? Ako me i ti budeš molio za milost, možda ću ti poštedeti taj vašljivi život.“ Votling se obesno isceri. „Dajte da vidim te pištolje. Jenki, jesi li otvorio oči dok ih je gospodin Hejns punio? Da u neki nije ćušnuo malo više baruta? Možda je već imao jedno punjenje u cevi pre nego što se bacio na posao?“ Jenki je bio šokiran Votlingovim nastupom. „Ali, gospodin Hejns je džentlmen!“ „Da možda nije zasekao zrno? Znaš, to se često radi. Napraviš mali prstenasti zarez tako da pištolj ne može valjano da izbaci zrno. Jesi li pregledao metak koji je gospodin Hejns ubacio, Jenki?“ „Gospodin Hejns je džentlmen“, ponovi Džaferi. „Nego šta nego da je džentlmen! Džentlmeni ne zasecaju metak. Nema šanse, gospodine. I ne ubacuju dvostruko punjenje. A sad mi lepo reci koji je od ovih pištolja napunio gospodin Hejns?“ „Napunio sam pištolj koji se nalazi odmah ispred vas“, odgovori Džon umesto mladog severnjaka. Tada kroz šumu odjeknu zvuk roga, dug prodoran raskošan zvuk kojim su lovci na lisice označili da su spazili svoj plen. Nekoliko trenutaka kasnije otvorena „landau“ kočija zatandrka preko polja. Rasplinuti oblačići magle su lebdeli oko točkova. Dvojica mladića su stajali između sedišta. Kada se kočija zaustavila, mladić koji je držao lovački rog naglo spusti instrument i uhvati se za naslon kako se ne bi sunovratio na zemlju, „O-hoj! O-hoj! Nismo valjda propustili zabavu?“ Starac koji je upravljao kočijom promuklo se zacereka. „Zar vam nisam rekao da ćemo stići na vreme? Zar vam nisam obećao da će pukovnik Džek ući u trag ovim vucibatinama?“ Pukovnik Rejvenel je bio ugledan uzgajivač pirinča sve dok njegova supruga Fransis nesrećnim slučajem nije izgubila život. Džek se nakon toga prepustio raspusnom životu, mada niko nije mogao da ustanovi da li je tu promenu trebalo pripisati bolu zbog gubitka supruge ili odsustvu bračnih stega. U svakom slučaju, u gradu u kome je pijanstvo predstavljalo tako neznatan greh da je bilo zabranjeno jedino sveštenicima, Džek Rejvenel je uživao reputaciju okorelog pijanca. U gradu u kome su se praktično sva gospoda prepuštala čarima kocke, njemu je bio zabranjen pristup u najuglednije kockarske klubove. Ali Džek je bio pravi ekspert za konje, tako da su stanovnici Čarlstona, koji su bili ponosni na svoj hipodrom i na svoja trkačka grla, bili spremni da mu štošta oproste na račun toga. Džon Hejns istog trenutka priđe kočiji. „Gospodo, ovo je pitanje časti. Pravila nalažu...“ Mladići su nosili kratke jakne od brokata, upadljive ešarpe i pantalone koje su bile toliko uske da su zalisci bili izlišni. Iako je bio dovoljno star da im bude otac, Džek Rejvenel je bio slično odeven. „Ma dajte, molim vas! Neko seoskoj frajli ubaci hlepčić u furunu i odmah se poteže pitanje časti?“ Rejvenelov mladi pratilac teatralno dunu u rog. „Ne budi naivan, Džoni Hejnse! To se Ret samo šegači s nama.“ Džon Hejns se nakostreši od srdžbe. „Henri Keršo, vaše ponašanje je nedopustivo. Molim vas da se udaljite odavde.“

- 11 -

Krupni pripiti Henri Keršo se zatetura ka njemu kao medved. „Hoćeš da kažeš da rođak Ret ozbiljno namerava da ovo izgura do kraja? Đavo da me nosi, Edgare! Vidiš li šta se ovde dešava? Rete, jesi li to ti? Zar ti nije hladno? Satima se vozimo kroz ovu prokletu močvaru. Pukovnik Džek kaže da je ova zemlja nekad pripadala njemu, ali je u to vreme valjda bio trezan. Edgare Perjiru, ne loči taj viski! Nisi samo ti žedan!“ „Gospodine Hejnse, da li je ovo u skladu sa pravilima?“ zbunjeno promuca Tom Džaferi. „Jesi li ti taj Jenki o kome se priča po gradu?“ upita ga Henri Keršo. „Jesam, gospodine. Dolazim iz Emitija... to je u Masačusetsu.“ „Šta ćeš? Čovek ne može da bira gde će se roditi. Reci mi samo, nisi valjda i ti jedan od onih prokletih abolicionista4?“ Ret Batler spusti ruku na Hejnsovo rame, davši mu znak da se uzdrži, a onda se tihim pribranim glasom obrati svojim pajtašima: „Edgare, Henri, Džek - šta tražite ovde? Jeste li došli da posmatrate kako ispuštam dušu?“ Lice Edgara Perjira poprimi pokajnički izraz. „Džek nas je ubedio da se ti samo šegačiš s nama, Rete! Sve vreme tvrdi da je ovo obična zafrkancija i da ti nikad ne bi izašao na dvoboj zbog... zbog jedne...“ „Znači, ti misliš da je ovo nekakva igrarija, Džek? Ako moj otac sazna da imaš udela u ovome, postaraće se da završiš na mestu gde ćeš se naprasno otrezniti.“ „Dragi moj Rete, ne budi tako surov prema starom Džeku!“ „Henri Keršo je ispičutura. Nema toga što on neće uraditi kad je pijan. Edgar Alan je došao da bi posmatrao prizor. Nije mogao da odoli iskušenju. Ali ti, Džek? Šta je jednog matorog raspusnika nateralo da u ovako hladno jutro napusti toplu ušuškanu postelju svoje bludnice?“ Džek Rejvenel se snishodljivo osmehnu. „Kako šta, Rete? Pa, stari Džek je došao da ti pomogne. Došao sam da te urazumim. Da svi zajedno drmnemo pokoju čašicu i da se prisetimo srećnijih vremena. Rete, jesam li ti nekad rekao koliko se divim tvom Tekumseu? Tako mi svega, to je sila od konja!“ Ret na trenutak zaneme od zaprepašćenja, a onda prasnu u zarazan smeh koji su njegovi zbunjeni pajtaši zdušno prihvatili. Čak je i mladi Jenki počeo krišom da se kliberi. „Nema šanse, Džek“, prozbori Ret, boreći se sa napadom smeha. „Nema šanse da dobiješ Tekumsea! Džone, ako poginem, konj je tvoj. Hoćemo li, Votlingu? Odaberi pištolj.“ „Svemogući bože!“ zavapi Henri Keršo. „Pa, on se uopšte ne šali!“ Pukovnik Džek sumnjičavo začkilji očima, a onda osinu konje i skloni kočiju sa polja. Duboko u šumi, tetreb je lupkao kljunom o šuplje deblo. Ogromno sunce je izranjalo nad rekom, bojeći magloviti pejzaž žućkastim, plavičastim i bledozelenim nijansama. Džon Hejns na trenutak zatvori oči i nemo se pomoli, a tada se dostojanstveno okrenu ka suparnicima. „Gospodo.“ Činilo se da je Šad Votling bio pokoleban Retovim smehom. Njegovo samopouzdanje je naprasno nestalo. Kao da je plen zapeo uže, ali je zamka ostala prazna. Zgrabio je pištolj i zapiljio se u njega, kao da proverava da li je pravi. „Mladi gospodaru Batlere!“, rekao je podrugljivim glasom. „Isuse, kad se samo setim kako su ti se crnci ulagivali!“ Ret posegnu rukom ka drugom identičnom pištolju, razvukavši usne u osmeh koji je bio tako širok da je klizio niz njegovu nagu mišicu do samog vrška cevi. Retovo držanje bilo je tako samouvereno da se činilo da se čak i pištolj osmehuje. 4

Pristalice pokreta za ukidanje ropstva. (prim. prev.)

- 12 -

U jutarnjoj izmaglici koja se dizala nad rekom, snažan zdepasti muškarac gnevnog lica stajao je leđa uz leđa sa vitkim polunagim nasmejanim mladićem. Svaki od njih će napraviti po dvadeset pet koraka. Kada sunce bude zablistalo nad horizontom, Džon Hejns će im dati znak da se okrenu i otvore paljbu. Suparnici počeše da se udaljavaju, svaki u svom pravcu. Dvadeset tri, dvadeset četiri, dvadeset pet koraka... Sunce izroni na horizontu. „Kad ovo budem pričao u Emitiju, niko mi neće verovati“, prošapta Tom Džaferi. Kada je sunce poskočilo na obzorju razdvojivši se od rečne obale, Džon Hejns doviknu zvonkim razgovetnim glasom: „Gospodo! Okrenite se! Paljba!“ Ret se, graciozno kao mačevalac, okrenu oko svoje ose, podižući pištolj. Kosa mu zaleprša na vetru koji je duvao sa reke. Šad Votiing ispali prvi hitac i oblačić belog dima se rasprši oko usta cevi.

Devet godina ranije Na nestrpljiv znak svoga oca, stariji sin Lengstona Batlera počeo je da se svlači pripremajući se za batine. Skinuo je košulju i pažljivo je presavio preko naslona stolice. Dečak se potom okrenuo i spustio dlanove na očev tapacirani radni sto. Glatka koža mu je klizila pod prstima, neznatno se ugibajući pod njegovom težinom. Pogled mu je bio prikovan za očevu mastionicu. Da čovek ne poveruje koliko je bola moglo stati u jednu malu mastionicu od izrezbarenog stakla! Bio je zatečen prvim udarcem i talasom oštrog sevajućeg bola koji se razlio preko njegovih leđa. Mastionica je bila dopola ispunjena plavocrnim mastilom. Ret se pitao da li će njegov otac ovog puta uspeti da se zaustavi. Dok mu se vid mutio, mastionica je plutala u izmaglici gorkih dečačkih suza. Pa ipak, otac je i ovog puta smogao snage da stane. Kršeći ruke od očajanja, Lengston Batler je bacio štap na pod. „Za ime božje, mladiću, da mi nisi sin, osetio bi šta je korbač!“ Iako je imao samo dvanaest godina, Ret je već bio prilično visok. Ten mu je bio tamniji od očevog, a gusta sjajna crna kosa je svedočila da je u njegovim venama tekla indijanska krv. Iako su mu leda bila išarana modrim prugama, dečak nijednog trenutka nije vrisnuo niti zavapio za milost. „Mogu li da se obučem, gospodine?“ „Tvoj brat Džulijan je poslušan. Savesno ispunjava svoje dužnosti. Zašto moj sin prvenac mora neprestano da mi se opire?“ „Ne znam, gospodine.“ Za razliku od raskošne vlastelinske kuće na posedu Broton, Lengstonova kancelarija je ostavljala utisak krajnje skromnosti. Unutra su se nalazili samo široki radni sto, stolica sa uspravnim naslonom, mastionica, upijač i nekoliko penkala. Zidove nije krasila ni jedna jedina gravura ili umetnička slika. Na visokim prozorima nije bilo zavesa, tako da se kroz njih pružao otvoren pogled na beskrajna pirinčana polja. Dečak je dohvatio svoju belu pamučnu košulju i prebacio je preko ramena, sa jedva primetnom grimasom bola na licu. „Nećeš da ideš sa mnom u gradsku većnicu kada se tamo donose važne odluke. Kada se ugledni ljudi okupe na Brotonu ti jednostavno zbrišeš. Vejd Hempton se neprestano iščuđava kako to da nikad ne vidi mog starijeg sina.“

- 13 -

Dečak nije progovarao ni reči. „Nećeš da teraš crnce da rade. Odbijaš da učiš kako se upravlja robovima!“ Dečak je i dalje ćutao kao zaliven. „Ako ćemo pravo, ti odbijaš da se povinuješ svim dužnostima i obavezama koje su svojstvene jednom mladiću iz tako otmene i ugledne porodice kao što je naša. Najblaže rečeno, mladi gospodine, ti si otpadnik. Crna ovca.“ Lengston je maramicom brisao znoj sa prebledelog čela. „Zar stvarno misliš da uživam da te ovako kažnjavam?“ „Ne znam, gospodine.“ „Tvoj brat Džulijan poštuje svaku moju reč. Nikad mi se ne suprotstavlja. Zašto se ne ugledaš na njega?“ „Ne znam, gospodine.“ „Ne znaš! E pa ja znam! Zato što nećeš, eto zašto! Sad nećeš da ideš za Čarlston sa svojom porodicom. Čak otvoreno pretiš kako ćeš da pobegneš.“ „I hoću, gospodine.“ Rasrđeni otac se zagledao pravo u dečakove oči. „E pa, ako je tako, onda ostani ovde i skapaj od groznice!“ Narednog jutra Batlerovi su prešli u raskošnu gradsku kuću u Čarlstonu, ostavivši svog starijeg sina Reta na plantaži. Te noći tamnoputa primalja Doli je mazala lekovite meleme preko modrica i brazgotina na dečakovom telu. „Gospodar Lengston ima preku narav“, tugaljivo je rekla. „Mrzim Čarlston“, odgovorio je Ret. Na rečnim plantažama pirinač je sađen u aprilu, a potom su otvarane vodene ustave kako bi mladice mogle da se razviju. Pirinač je nakon toga plavljen još tri puta pre žetve u septembru. Pošto je pravilno korišćenje i održavanje nasipa i vodenih ustava bilo od presudnog značaja za uspešnost useva, tamnoputi muškarac po imenu Vil, koji je bio glavni majstor za navodnjavanje na plantaži Broton, zauzimao je drugo mesto u robovskoj hijerarhiji, odmah iza Herkula. Iako je bespogovorno slušao gospodara Lengstona i belog nadzornika Ajzeju Votlinga, Vil je odbijao da se povinuje zapovestima bilo kog drugog muškarca, uključujući i Šada Votlinga, nadzornikovog dvadesetogodišnjeg sina. Vil je imao vlastitu kolibu u kojoj su se nalazili jedan sto, dve stolice, krevet od užadi i tri naprsle španske činije koje je Luis Valentajn Batler svojevremeno zaplenio na brodu Merkato. Godinu dana nakon smrti svoje prve supruge, Vil je, smatrajući da ju je pristojno ožalio, ponovo stao na ludi kamen, ovog puta sa Imelom, ljupkom devojkom od petnaest leta. Plašeći se smrtonosne groznice koja je harala po močvari, vlasnici nizijskih plantaža su tokom vrelih meseci bežali sa svojih imanja. Kada bi svratio do poseda da proveri kako napreduju usevi, Lengston je po pravilu napuštao grad posle svanuća i vraćao se nazad pre mraka. Njegov stariji sin je, bosonog i nag do pasa, za to vreme lovio divljač, pecao ribu i istraživao močvarne rukavce duž reke Ešli. Mladi Ret Batler je učio od aligatora, belih čaplji, rečnih orlova, bobolinki5, morskih kornjača i divljih svinja. Znao je gde je crni vrač pronalazio čudotvorne biljke i gde su se mrestili somovi. Ponekad se danima ne bi vraćao na Broton, a Lengston Batler tokom svojih kratkih poseta nikada nije pitao gde se nalazio njegov stariji sin i šta je radio. 5

Severnoamerička ptica koja se hrani insektima i semenom žitarica. (prim. prev.)

- 14 -

Nadzornik Votling je nadgledao plavljenje pirinčanih polja i okopavanje nežnih biljaka. On je odlučivao kada je trebalo trovati bizamske pacove koji su rili kanale kroz nasip i kada je trebalo organizovati hajku na bobolinke koje su tamanile useve. Iako su bili otporniji na groznicu od svojih belih gospodara, crnci koji su radili na pirinčanim poljima su po vasceli dan stajali u suptropskoj močvari tako da su se neminovno razboljevali. Supruga i kćer nadzornika Votlinga, Sara i Bela, dežurale su u dispanzeru gde su lečile obolele korom činčone i sluzavim čajem od bresta. Njih dve su takođe pomagale tamnoputoj babici Doli i nanosile biljne meleme na rane neposlušnih robova i ropkinja koje je nadzornik Votling kažnjavao bičevanjem. Neki crnci su tvrdili da se gospodar Lengston teže prihvatao korbača nego gazda Votling. „Gospodar Lengston zna da neće imati veliku vajdu od čoveka koji leži u dispanzeru.“ Drugi su smatrali da je Ajzeja Votling, uprkos tome, bio pravedniji. „Gazda Votling ima tešku ruku, ali nikad ne poteže korbač bez preke potrebe.“ Mladi gospodar Ret je neprestano saletao očeve sluge raznim praktičnim pitanjima: zašto su se vodene ustave pravile od čempresa? Zašto se pirinač nije okopavao posle poslednjeg navodnjavanja? Zašto se seme pirinča ručno ovejavalo? Crni robovi su sa apetitom jeli ribu i divljač koje je Ret donosio sa svojih izleta, a beli dečak je svaku nedelju, koja je čak i za robove predstavljala dan odmora, provodio među crnačkim udžericama. Ret je sa Vilom obilazio ustave i njih dvojica su u takvim prilikama često zajedno ručali na obali reke. Kada bi osetio zov prirode, Šadra Votling bi se po mraku spustio do crnačkog naselja. Odabrao bi devojku za to veče, a ostale ukućane bi ispratio rečima: „Mislim da bi vam prijala kratka šetnja.“ Ponekad bi devojčinom ocu ili mužu dao čuturicu brije kako bi lakše utrošili vreme. Međutim, nova supruga tamnoputog majstora za navodnjavanje, Imela, nije želela da ostane nasamo sa nadzornikovim sinom. Pošto je Šad Votling odbio da napusti njihovu kolibu, Vil je bio primoran da ga izbaci napolje, na oduševljenje ostalih robova. Kada je čuo šta je Vil uradio, Lengston Batler je rekao svom nadzorniku da je nedopustivo da crni robovi ismevaju njegovog sina. Ako se takvo ponašanje ne saseče u korenu, objasnio je, crnci bi uskoro mogli početi da se podsmevaju i nadzorniku Votlingu, a potom i samom gospodaru. Na plantaži Broton je živelo tri stotine crnaca i šačica privilegovanih belaca. Šta je onda sprečavalo crne robove da se pobune i da pobiju malobrojnije bele gospodare? Lengston Batler je neprestano ukazivao da je kasno suzbijati pobunu kada crnci počnu da se domunđavaju i da oštre svoje motike i mačete. Pobuna se mogla suzbiti jedino slamanjem prvog prkosnog pogleda, prvog drskog šapata, prvog prezrivog osmeha. „Vil je dobar crnja“, turobno je prozborio Votling. „Tvoj sin će izvršiti kaznu.“ „Šadra?“ Votlingove oči su postale crne i neprozirne kao ugalj. „Gospodaru, jeste li zadovoljni mojim radom?“ upitao je. „Poprilično.“ „Znate, moram nešto da vam kažem“, promrmljao je nadzornik pognute glave. „Vil je imao opravdan razlog. Moj Šadra... moj Šadra je napravio glupost.“ „Šta god da je napravio, Šadra je belac“, odgovorio je gospodar Lengston. Tog avgustovskog jutra nebo je bilo neobično blistavo, a vazduh težak i sparan, bez daška vetra.

- 15 -

Na jednoj strani dvorišta se nalazio mlin za pirinač sagrađen od crvene cigle, a pored njega baraka za ovejavanje prefarbana belim krečom. Mlekarnik, crnačke kolibe i dispanzer bili su premazani malterom napravljenim od kreča i zdrobljenih ljuštura ostriga. Sušnica za meso, smeštena u visokoj zgradi bez prozora sa debelim vratima opasanim gvožđem, podsećala je na srednjovekovnu kulu. Svake nedelje ujutru nadzornik Votling je, stojeći pred tom riznicom izobilja, delio sedmično sledovanje robovima koji su smerno čekali u redu. „Veliko hvala, gazda.“ „Zahvaljujemo, gazda Votlinže.“ Ajzeja Votling bio je čovek u čijim se rukama nalazila dvojaka moć: moć darivanja i moć kažnjavanja. Ispred sušnice je stajao stub za šibanje, zatupasti crni komad čempresovog drveta visok oko šest stopa i debeo dvadesetak inča6. Na stubu se nalazila gvozdena alka za koju su privezivane ruke. Pošto ga je Vil zamolio da se zauzme za njega, Ret je odvažno iskoračio pred očevog nadzornika. „Votlinže, naređujem ti da odmah odustaneš od svojih namera!“ Ajzeja Votling se zagledao u dečaka kao da je posmatrao neobičan predmet koji je plima izbacila na obalu. „Mladi Batlere, kada si na svoju ruku odlučio da ostaneš na plantaži, pitao sam gospodara ko je ovde gazda dok je on u gradu. Gospodar Batler mi je odgovorio da treba da se povinujem njegovim naređenjima i da se ti ni za šta ne pitaš. Dakle, mladi Batlere, ovi crnci su se okupili ovde da bi videli kako se izvršava pravda i da bi se naučili poniznosti i poštovanju. Vil je svojom drskošću zaradio dvesta udaraca bičem.“ „Ali, to niko ne može da preživi! Do đavola, Voltinže, to je čisto ubistvo!“ Ajzeja Votling je naherio šešir kao da je osluškivao neki slabašan udaljeni zvuk. „Mladi Batlere, ovaj crnja je vlasništvo tvog oca. U ovom svetu samo retki mogu da gospodare svojom sudbinom.“ Ajzejin sin Šad se lenjim samouverenim korakom uputio ka stubu. Korbač je fijuknuo kroz vazduh, otkinuvši duguljasti crveni cvet koji je rastao u grmlju pored bunara. Crnci su stajali u tišini, muškarci napred, a žene i deca iza njih. Mališani su se prestrašeno privijali uz majke, držeći ih za suknje. Kada je Ajzeja Votling izveo Vila iz sušnice, crnac je začkiljio očima, pokušavajući da se navikne na bleštavu svetlost. Dok mu je beli nadzornik vezivao ruke, nije pružio ni trunku otpora. Mladi Ret Batler nije mogao ništa da učini. On još nije imao hrabrost odraslog muškarca, niti snage da rođenim očima posmatra kako ubijaju njegovog tamnoputog prijatelja. Kada je Votling strgao košulju sa Vilovih leđa, Imela je pala u nesvest a Ret je potrčao ka reci kako bi utekao od jezivog pucketanja biča i prigušenih soptaja koji su ubrzo prerasli u zaglušujuće urlike. Uskočio je u čamac, odvezao konopac i prepustio se talasima. Nebo se ubrzo smračilo, donoseći kišu i vetar. Čamac je poskakivao po vodi, nošen nezaustavljivom bujicom. Odeća mu je bila mokra, kiša mu je dobovala po ušima, a potočići vode se slivali preko očiju. Ret Batler se tada zakleo da nikada više neće dopustiti sebi da bude tako bespomoćan. Kiša je lila kao iz kabla. Sve snažnije i snažnije. Toliko snažno da više nije video pramac. Voda je postojano prodirala u čamac. Jedro se od siline vetra raspršio u paramparčad. Izgubio je jedno veslo. Kada mu se plutajuće stablo čempresa isprečilo na putu, preteći da prevrne čamac, slomio je drugo 6

Jedna stopa iznosi 30,48 cm, a jedan inč 2,54 cm. (prim. prev.)

- 16 -

veslo u pokušaju da odgurne deblo u stranu. Zagledao se u slomljeni patrljak kao da se očajnički nadao da bi još mogao da ga upotrebi. Izbacivao je vodu dok mu se mišići na rukama nisu zažarili od bola. Vrisnuo je iz sveg glasa kako bi dao oduška pritisku koji mu se gomilao u ušima, ali se njegov glas raspršio kao šapat na olujnom vetru. Rečna bujica je nosila balvane i izlivala se preko pirinčanih polja, a Retov čamac je, povremeno upadajući u kanale i rukavce, jezdio preko jutara i jutara poplavljenog zemljišta na kome je bujao prvoklasni zlatni pirinač. A onda, kao da se odjednom obreo u nekom sasvim novom univerzumu, kiša i vetar prestadoše. Okružen nestvarnom tišinom, Retov čamac je lagano plutao na vršku levkastog vodenog vrtloga koji se izdizao sve više i više, gotovo do samog neba, koje je bilo tako modroplavo da se Retu na trenutak učinilo da vidi odsjaj zvezda. Često je slušao kako ljudi pričaju o uraganskom oku, ali mu nikad nije palo na pamet da će rođenim očima videti taj čudesan prirodni fenomen. Nešto kasnije vodena struja ga je izbacila na razuđenu obalu prekrivenu iščupanim i slomljenim stablima. Ret je privezao polupotopljeni čamac za jednu granu i izvukao se na kopno. U daljini je čuo lupkanje čekića. Tomas Bono je kao mladić dobio slobodu od gospodara koji je svojim semenom oplodio utrobu njegove majke. Tomasov beloputi otac svom je tamnoputom sinu prepisao pet jutara zemlje na blagoj padini pored reke, gde je Tomas sagradio skromnu kućicu od krečnog maltera čiji su debeli zidovi godinama odolevali silini uraganskih vetrova. Bono i dečkić Retovih godina stajali su na krovu, zakivajući šindru. „Pogledaj, tata! Dolazi neki beli dečak!“, povikao je Tomasov sin Tjunis. Otac i sin su se hitro spustili sa krova kako bi dočekali pokislog i iscrpljenog Reta. „Uđite unutra, mladi gospodaru“, rekao je Tomas Bono. „Ovi zidovi su se dosad dobro držali. Daće bog da izdrže još malo.“ U kućici koja se sastojala od samo jedne prostorije Tomasova supruga Perl i dvoje mlađe dečice su užurbano prikupljali cepanice, panjeve, zamke za ribu i kokošinje kaveze, praveći od njih rasklimatano brdašce sa koga su se mogle dohvatiti grede koje su podupirale tavanicu. „Kiša i vetar nisu tako opasni“, objašnjavao je Bono dok se smeštao na gredi. „Najgore je što uragan podiže tako visoke talase da čovek može očas posla da se udavi.“ Tjunis je tada podigao mlađu decu, a Tomas ih je prihvatio i smestio pored sebe, čvrsto ih zagrlivši. Kada su se svi uspentrali na grede, Bono je ozbiljnim glasom počeo da recituje: „I bog reče Noju 'Narod je postao grešan i zato ću pustiti na njih strašan potop. Ali ćete ti i tvoja porodica plivati nad vodom...'“ Iako su se Tomasove usne i dalje pomerale, njegov glas se raspršio pred zastrašujućim hučanjem vetra. Kada se uragan obrušio na kuću, olujni talas bio je tako snažan da je izbio vrata iz zida. Ret je posmatrao kako divlja uspenušala voda huči ispod njegovih nogu dok je greda preteći podrhtavala u vazduhu. Tomas Bono je zabacio glavu unazad i grčevito zatvorio oči, a vratne žile su mu postale napete kao strune dok je usrdno izgovarao reči molitve upućene Svevišnjem. Pregurali su ono najgore. Poput svih drugih stvari na svetu, uragani su imali svoj početak i kraj. Kada se nevreme stišalo, voda je počela da se povlači, a sunce je, baš kao posle svake strašne oluje, zasjalo nad svetom koji je izgledao nekako svežije i čednije.

- 17 -

Tomas Bono je pokazao rukom ka obližnjem drvetu. „Pogledajte tamo. Ako se ne varam, ono je makao.“ Razbarušena žuto-plava ptica je nemoćno prianjala uz ogoljenu granu. „Samo bog zna odakle ga je uragan doneo.“ Potom su svi zajedno izneli blatnjave panjeve i slomljene zamke za ribe ispred kuće, a Perl Bono je razvukla žicu za veš i okačila odeću da se suši. Perl je na sebi imala pokislu podsuknju, dok su se ostali svukli gotovo do gole kože. Tjunis i Ret su prikupili ribu koju je oluja izbacila na obalu, a Tomas Bono je za to vreme zapalio vatru pomoću suve unutrašnje kore kedrovog drveta. Kada su posedali oko plamena, okrećući ribu nabodenu na zašiljene štapiće, Tomas Bono se zahvalio bogu što je poštedeo njegovu porodicu i mladog gospodara. „Ja nisam mladi gospodar“, prkosno je odvratio beli dečak. „Zovem se Ret.“ Deset dana kasnije, kada se Ret vratio na plantažu Broton, Vil je bio pokopan na groblju za robove, a njegova mlada supruga, Imela, prodata nekom južnjaku. Posed njegovog oca se pretvorio u milje i milje potopljenih smrdljivih pirinčanih polja. Lengston Batler je lično nadzirao radnike koji su popravljali oštećenja na glavnoj ustavi dok je Votling sa ostalima popravljao unutrašnje ustave. Muškarci su kotrljali kolica, a žene i dece su vedrima i kofama zahvatali zemlju i sipali je u zjapeće pukotine. Čizme Retovog oca bile su zamazane blatom, a lice obraslo gustom čekinjom. Nokti su mu bili slomljeni, a koža na njegovim nežnim negovanim rukama ispucala od vode i prljavštine. Lengston Batler je svog sina dočekao rečima: „Mislili smo da si mrtav. Majka je prolila more suza za tobom.“ „Moja majka je mekog srca, gospodine.“ „Gde si bio?“ „Oslobođeni rob Tomas Bono me je spasao od uragana. Pomogao sam njemu i njegovoj porodici da poprave štetu na imanju.“ „Dužnost nalaže da čovek u ovako ozbiljnom času bude sa svojom porodicom.“ Ret ništa nije odgovorio. „Usevi su propali“, nastavio je njegov otac, prelazeći podlakticom preko znojavog čela. „Sve što je urađeno u poslednjih godinu dana otišlo je u propast. Vejd Hempton me je zamolio da se kandidujem za guvernera, ali sad očigledno...“ Lengston Batler je zastao, zagledavši se u svog sina. U Retovim očima nije bilo ni trunke oproštaja. „Mladi gospodine, da li si nešto naučio iz sudbine našeg majstora za navodnjavanje?“ „Jesam, gospodine.“ „Jesi li naučio nešto o poniznosti? O poslušnosti? O poštovanju autoriteta?“ „Oče, vi stalno govorite da u znanju počiva najveća moć. Slažem se s tim zaključkom.“ Uprkos svojim obavezama na Brotonu, Lengston Batler je još iste nedelje odveo svog sina u Čarlston kako bi Ret tamo počeo da stiče obrazovanje koje je dolikovalo jednom mladom džentlmenu iz Karolinške nizije. Ketkart Perjir je bio najistaknutiji gradski intelektualac i stanovnici Čarlstona su se ponosili njime na istovetan način kao što bi se ponosili bilo kojim drugim kuriozitetom recimo, dvoglavim teletom ili patkom koja govori. Ketkart se u svojim studentskim danima na Virdžinijskom univerzitetu družio sa Edgarom Alanom Poom, a kao što je svima poznato, poezija je zarazna bolest. Zbog žučnih eseja koje je objavljivao u Južnjačkom književnom glasniku Ketkart Perjir je dva puta bio izazvan na dvoboj i oba puta se pojavio na polju časti, ali samo zato da bi teatralnim glasom objasnio kako su dvoboje „izmislili ljudi manjkavog intelekta koji nisu

- 18 -

kadri da svoje razmirice reše na neki plemenitiji način“ i nakon toga hitnuo pištolj u vazduh. Nikom više nije palo na pamet da ga izazove. Čast je, u podjednakoj meri kao i sramota, bila bespomoćna pred čovekom koji je odbijao da uzvrati vatru. Ketkart je bio predsednik udruženja Sveta Sesilija iz čije su se kase finansirali poletni koncerti i prestižni gradski balovi. Čarlstonski intelektualci su većinom bili sveštenici ili, poput unioniste Luisa Petigrua, advokati po profesiji, ali Ketkart Perjir, zahvaljujući pristojnom imetku koji je nasledio od svoje pokojne supruge, nikada nije morao da zarađuje za hleb. Pristao je da bude tutor nekolicini lepo vaspitanih mladića iz uglednih porodica isključivo zato što, kako je često objašnjavao, „plemenitost obavezuje“. Eleonora Boldvin Perjir (umrla 1836.) nalazila se u središtu Ketkartovog pesničkog nadahnuća, mada su njegovi sitničavi i uskogrudi sugrađani bili skloni uverenju da je Perjir napravio budalast potez kada je pozamašan miraz svoje supruge trampio za književnu besmrtnost. Kada je posetio Retovog budućeg tutora, iscrpljeni i prezaposleni Lengston Batler opisao je svog sina sledećim rečima: „Moj najstariji sin je inteligentan ali užasno prkosan mladić. Neprestano se oglušuje o moja naređenja i prezrivo se odnosi prema društvenim i rasnim podelama koje počivaju u temelju našeg društva. Iako ume da čita, piše i računa, sumnjam da bi neko u njemu prepoznao one vrline koje treba da krase jednog južnjačkog džentlmena.“ Uprkos takvom uvodu, Ketkart nije delovao obeshrabreno. „Um svakog mladog bića je kao tabula rasa, dragi gospodine. Ako smo dovoljno mudri, na toj praznoj ploči možemo da urežemo šta god poželimo.“ Na Lengstonovom licu je zaigrao turoban osmeh. „Pa, ubrzo ćemo videti da li ste u pravu, zar ne?“ Nakon što je Lengston napustio prostoriju, tutor se okrenuo ka svom novom štićeniku. „Hajde, mladiću, sedi ovde. Nemoj da se vrpoljiš kao zatočena zver.“ Samo trenutak kasnije na Reta se obrušila prava lavina pitanja. „Reci mi, mladiću, da li znaš ime čuvenog vojskovođe kome je Aristotel bio učitelj? Molim te, izmenjaj mi glagol amare. Koji je britanski kralj nasledio Čarlsa Prvog? Objasni doktrinu razdvajanja moći. Možeš li da mi odrecituješ pesmu Gavran gospodina Poa? A da li možda znaš pesmu La Belle Dame sans Merci gospodina Kitsa?“ Nakon poduže napete ćutnje, Ketkart je raširio usne u osmeh. „Kao što vidiš, dragi moj mladiću, ja očigledno znam mnogo stvari koje su tebi nepoznate. Reci mi sada šta ti znaš?“ Ret se na trenutak zamislio. „Znam zašto se vodene ustave prave od čempresa. Znam da, uprkos uvreženim predrasudama da ženka aligatora jede svoje mladunče, ona to ne čini. Samo ih nosi u svojim čeljustima. Znam da crni vračevi prave četiri različita leka od biljke koju mi nazivamo kužnjak. Znam da jazbine bizamskih pacova uvek imaju jedan podvodni ulaz.“ Ketkart Perjir je znatiželjno začkiljio očima. „Znači, ti si prirodnjak?“ Mladić je prezrivo odmahnuo rukom. „Ne, gospodine. Ja sam otpadnik.“ Nakon tog uvodnog razgovora sa Ketkartom Perjirom, Ret Batler se popeo strmim stepeništem do sparnog sobička koji je gledao na čarlstonsku luku. U sobi su se nalazila dva kreveta. Preko jednog je bila razbacana prljava odeća, dok su na uzglavlju drugog kreveta ležale izglancane jahačke čizme.

- 19 -

Ret je raspakovao svoju putnu torbu, bacio čizme na pod i spustio se pored prozora, zagledan u luku. Bilo je toliko brodova. Svet je bio tako ogroman. Zapitao se da li će ikada uspeti da napravi nešto od svog života. Pola sata kasnije je začuo korake na stepeništu i njegov cimer je banuo u sobu. Bio je to vitak vižljast mladić koji je izduženim gracioznim prstima neprestano sklanjao pramenove plave kose sa čela. Podigao je čizme sa poda i sumnjičavo ih osmotrio. „Pretpostavljam da si ti Batler“, rekao je. „A ko si ti?“ Mladić se dostojanstveno uspravio. „Ja sam Endru Rejvenel. Da li ti to nešto govori?“ „Ništa mi ne govori. Da li bi trebalo?“ „Pa, trebalo bi.“ Kada je Endru podigao pesnice, Ret je munjevito ispružio ruku i tresnuo ga u stomak. Mladić se stropoštao na krevet, boreći se za dah. „Nije trebalo to da uradiš“, progunđao je. „Nisi imao prava da...“ „Krenuo si na mene.“ Na licu mladog Endrua Rejvenela je zaigrao anđeoski osmeh. „Pa, možda sam krenuo, a možda i nisam.“ Tokom narednih nekoliko meseci Ret je shvatio koliko je zapravo bio usamljen. Endru Rejvenel je odrastao u gradu, dok Ret nikada pre toga nije živeo na mestu koje je noću bilo obasjano treperavom svetlošću gasnih lampi. Ret je bio usredsređen na praktičnu stranu stvari, dok je Endru bio sanjar. Endru je bio šokiran Retovom ravnodušnošću prema društvenom rangu: „Rete, ne treba da zahvaljuješ slugama zato što ti udovoljavaju; to je svrha njihovog postojanja.“ Endru je bio oduševljen Retovim matematičkim sposobnostima tako da se često razmetao u društvu tražeći od svog prijatelja da napamet sabere nizove složenih cifara. Ret ni sam nije znao kako mu je to uspevalo. Bio je naprosto rođen s tim darom. Endru, sa druge strane, nije bio naročito zainteresovan za nauku tako da je Ret ubrzo preuzeo ulogu njegovog ličnog tutora. Među ostalim Ketkartovim učenicima nalazili su se Henri Keršo, nezgrapan sedamnaestogodišnjak koji je gotovo svako veče provodio u gradu; Ketkartov sin Edgar Alan koji je bio verni pratilac Henrija Keršoa; i Džon Hejns, naslednik velike špediterske kompanije. Džonov otac, Kongres Hejns, poštovao je Perjirove pedagoške sposobnosti, ali nije imao mnogo poverenja u njegovu razboritost. Shodno tome, odlučio je da njegov sin ne živi u internatu, već da samo pohađa časove. Kad bi se noć spustila nad čarlstonskom lukom, zapahnuvši gradske ulice daškom blažene svežine, Ret i Endru bi sedeli pored prozora na mansardi i vodili duge razgovore o dužnosti, časti i ljubavi - tim večnim temama koje zaokupljaju maštu svakog mladića. Ret nije mogao da shvati zašto su njegovog prijatelja tako često spopadali napadi melanholije. Iako se Endruova hrabrost graničila sa bezobzirnošću, njegovo raspoloženje je neprestano podrhtavalo na rubu beznađa. Čak je i najmanja sitnica mogla da ga izbaci iz ravnoteže. „Ali, Ketkart je snishodljiv“, strpljivo je objašnjavao Ret. „Pokušava svima da ugodi. Ne smeš se opterećivati takvim stvarima.“ Kada bi Endru utonuo u očajanje, Ret ga nije mogao razvedriti ni logikom ni pošalicama. Zato je koristio jedinu delotvornu tehniku koju je imao na raspolaganju. Ćutke je sedeo pored Endrua pomažući mu svojim saosećanjem i strpljenjem da pregura duge turobne sate koji su ih delili od novog jutra.

- 20 -

Iako je Ketkart Perjir upućivao žučne kritike na račun „uskogrudih i malograđanskih nazora“ nizijskih plantažera, on nikada nije doveo u pitanje čarlstonsku tradiciju da mlada gospoda treba da „teraju kera“ sve dok ne uplove u bezbedne bračne vode. Endruov otac, pukovnik Džek Rejvenel, upoznao je Reta sa čarima žestoke kapljice, a za petnaesti rođendan ga je odveo do bordela gospođice Poli kako bi ga upoznao sa drugom velikom muškom tajnom. Kada se Ret po obavljenom poslu spustio niza stepenište, stari Džek se iscerio od uveta do uveta. „Pa, šta kažeš, mladi gospodine? Šta sad misliš o ljubavi?“ „O ljubavi? Zar se to tako zove?“ Nakon trogodišnjeg boravka u internatu Ketkarta Perjira Ret je postao ekspert za matematičke proračune, mogao je da čita na latinskom (uz pomoć rečnika), mogao je da izdeklamuje imena svih engleskih monarha posle Alfreda, poznavao je tajne hirove i prohteve najzavodljivijih čarlstonskih bludnica i znao je da kenta nikad, ama baš nikad, ne može da tuče fleš rojal. Iste one godine kada se u američkom Senatu raspravljalo o prisajedinjenju Teksasa, Ketkart Perjir je objavio svoje ozloglašeno pismo. Niko nije znao šta je tačno navelo Ketkarta da javno iznese svoja politička uverenja. Neki su smatrali da je to učinio iz zavisti prema rastućoj slavi pesnika Henrija Timroda7. Drugi su pak verovali da se na taj potez odlučio zato što je časopis Čarlstonski glasnik, isti onaj časopis koji je objavio klevetničko pismo (naravno, u zagradi je bio odštampan tekst kojim se uredništvo ograđivalo od Perjirovih stanovišta), nešto ranije odbio da štampa njegove pesme. „Poništavanje federalnih zakona“, pisao je Ketkart Perjir, „predstavlja volšebnu glupost, a pristalice takve politike se mogu nazvati bezobzirnim budalama. Koji trezven i uman čovek može da poveruje da će federalna vlada dopustiti da neka opskurna gospodska klika iz Karoline određuje kojim će se federalnim zakonima povinovati a kojima neće? Pomenuta gospoda se domunđavaju iza naših leđa, sve češće šapućući zastrašujuću reč otcepljenje. Ostaje nam samo da se nadamo da će gospodin Lengston Batler i njegovi prijatelji, kada konačno budu izvršili kolektivno samoubistvo, to učiniti u privatnosti i za sopstveni groš, i da se njihova ludost neće olupati o glavu nedužnim i miroljubivim građanima.“ Iako Retov otac nije mogao da izazove Ketkarta Perjira na dvoboj - jer je „ta bitanga uspela da ismeje čak i sam kodeks časti“ - mogao je da učini nešto drugo: da skloni svog sina što dalje od Perjirovog pogubnog uticaja. Dok se njihova kočija spuštala King stritom, Lengston je rekao Retu: „Senator Vejd Hempton je angažovao tutora za svoju decu. To će ti biti nov učitelj. Ako je dobar za Hemptona, dobar je i za tebe. Mogu samo da se molim da te Perjir već nije zarazio svojim izdajničkim uverenjima.“ Dok je posmatrao Lengstonovo gnevno podozrivo lice, Retu je prošlo kroz glavu: „Moj otac želi da postanem isti kao on.“ Iskočio je iz kočije, šmugnuo iza pivarskih kola i nestao među svetinom. Tomas Bono je sedeo na obali, krpeći ribarsku mrežu. „Šta ti tražiš ovde, mladiću?“ mrko je progunđao. Ret se kolebljivo osmehnuo. „Mislio sam da sam bar ovde dobrodošao.“ „E pa, nisi. Ti donosiš samo nevolju.“ Henri Timrod (1826-1867), rođen u Čarlstonu u Južnoj Karolini, u vreme Građanskog rata bio je slavljen kao najveći pesnik Južnjačke konfederacije. (prim. prev.) 7

- 21 -

Tada se pred vratima kućerka pojavio mladi Tjunis Bono. U jednoj ruci je nosio naočari, a u drugoj Priručnik za mornare. „Ta knjiga nije baš pouzdana“, dobacio je Ret, prelazeći pogledom preko naslova. „Pogrešno su objasnili kako se postavljaju jedra na keču8.“ „Je l' čuješ ovo, tata?“ Tjunis je zakolutao očima, okrenuvši se ka svom ocu. „Izgleda da se mladi gospodar Batler razume u jedrenje.“ Ret je na sebi imao pamučnu košulju i kratku plavu jaknu. Pantalone su mu bile tako uske da bi šavovi popucali da je pokušao da dodirne nožne prste. Tomas i Tjunis bili su bosonogi. Dečakove pantalone bile su sašivene od grubog platna i opasane konopcem. „Nemam gde drugde da odem“, tiho je prozborio Ret. Tjunis se pažljivo zagledao u beloputog lepo obučenog mladića, a onda je prasnuo u smeh. „Zamisli, ova knjiga me je koštala deset bušela ostriga, a mladi gospodar kaže da ne vredi ni prebijene pare!“ Tomas Bono je zurio u svoju mrežu. „Verovatno ću zažaliti zbog ovoga“, rekao je, ispustivši težak uzdah. „Hajde, sedite obojica ovde pa ću vam pokazati kako se krpi mreža.“ Tomas i Tjunis su skupljali ostrige na obali ispod Moriš Ajlenda i lovili ribu u vodama oko Salivan Ajlenda. Ret je svakog jutra ustajao pre osvita, zajedno sa svojim domaćinima. Radio je, živeo i smejao se zajedno sa njima. Jednog veličanstvenog nedeljnog jutra, dok je Tomas sa svojom suprugom i mlađom decom bio u crkvi, Ret i Tjunis su se spustili Tomasovim čamcem duž obale, sve do Boforta. Mladi Ret Batler nikad pre toga nije mogao čak ni da zamisli da ljudski život može da bude tako lep. Svi crnci koji su živeli na obalama reke Ešli znali su za Tomasovog belog „posinka“, ali je proteklo punih trinaest nedelja pre nego što je Lengston Batler uspeo da uđe u trag svom prvencu. A onda se jednog dana njegova barkasa pojavila na obali ispred Tomasove kuće. Lengston Batler je iskočio iz čamca, vezao ga za rasklimatani dok i ustremio se pravo ka Tomasu Bonou. „Naši zakonodavci smatraju da bi oslobođeni crnci trebalo da budu prognani iz Karoline ili da se vrate u ropstvo. Ja delim njihovo uverenje. Ako se samo još jednom budeš umešao u moje porodične stvari, kunem ti se da ćete ti, tvoja žena i tvoja deca dirinčiti pod korbačem gospodina Votlinga.“ Tokom duge uzvodne plovidbe do plantaže Broton Lengston Batler nije prozborio nijednu reč sa svojim sinom. Kada su se iskrcali, odveo ga je kod Ajzeje Votlinga i rekao svom nadzorniku da će Ret do daljnjeg ostati „na prevaspitavanju“ kod njega. „Radiće na pirinčanim poljima kao ostali robovi. Ako pokuša da pobegne ili da se opire tvojim zapovestima, slobodno potegni korbač.“ Votling je Retu dodelio kolibu u crnačkom naselju. Pohabana slamarica je vrvela od buva. Voda se povukla sa pirinčanih polja pre dve nedelje i usevi su divno napredovali. Tog prvog jutra koje je proveo u močvari, rojevi komaraca bili su tako gusti da su mu insekti uletali u usta. Činilo mu se da je progutao na stotine i stotine komaraca. Dvadeset minuta nakon izlaska sunca vazduh je postao tako vreo i sparan da je morao da se bori za svaki udah. 8

Mali priobalni jedrenjak sa dva jarbola. (prim. prev.)

- 22 -

Stajao je u blatnjavoj vodi, okopavajući pirinač. Pri svakom pokretu je morao da se bori sa teškim lepljivim muljem koji je dopirao do visine butina. Šadra Votling, krupan muškarac na krupnom konju, posmatrao je prizor sa nasipa. U podne su nakratko prestali sa radom kako bi se okrepili čorbom od pasulja i kačamakom. Hrana je kutlačom sipana u porcije iz zajedničkog kazana. Pošto Ret nije imao svoju činiju i kašiku, morao je da sačeka da neko od radnika završi s jelom kako bi pozajmio njegov pribor. Temperatura je tog prvog popodneva dostigla trideset pet stepeni. Sunce je nemilosrdno peklo. Retov vid se mutio, a pred očima su mu bleskali crveni i ljubičasti svetlaci. Na plantaži je važilo pravilo da su crnci, nakon što bi odradili normu, ostatak vremena mogli da utroše kako god su želeli. Najsnažniji muškarci su već oko tri sata završili s poslom, a do pet sati u močvari su ostali još samo Ret i dve sredovečne žene. Kada je Ret oko pola devet uveče priveo posao kraju, na pirinčanom polju su se nalazili samo on i Šad Votling. „Pripazi na zmije“, dobacio mu je Šad, zlurado se iscerivši. „Prošle nedelje smo izgubili jednog crnju u ovom rejonu.“ Retov život se pretvorio u delirijum koji se sastojao od naizmeničnih perioda dirinčenja, jela, ponovnog dirinčenja i iznurenog iskrzanog sna. Kada se na kraju sreo licem u lice sa ozloglašenom crnom mokasinkom9, ravnodušno je posmatrao kako se opaka otrovnica migolji pored njegovih golih nogu. Nadzornik Votling je, jašući na visokoj koščatoj muli, obilazio skupine radnika raštrkane po pirinčanom polju. Na prednjem delu sedla je štrcala drška biča, izbledela od sunca i znoja. Uprkos vrućini, nadzornik je nosio crni sako, a košulja mu je bila zakopčana do grla. Na glavi je, preko kratko podšišane kose, imao slamnati šešir sa širokim obodom. Prve subote, u vreme ručka, mahnuo je rukom ka Retu. Votling je imao velike uši, veliki nos, duge ruke, krupne šake. Lice mu je bilo izbrazdano borama koje su svedočile o mukotrpnom radu i životnoj gorčini. Kada mu je Ret prišao, Ajzeja se zapiljio u njega svojim bledunjavim ispraznim pogledom. „Kada sam nekad davno stigao na Broton, ti si bio nestašan neposlušan deran, ali sam verovao da ima neke nade za tebe. U Svetom pismu stoji da se čovek uzdiže kroz muku i kroz patnju. Mladi Batlere“, nadzornik je napravio dramsku pauzu, bocnuvši svoju mulu, „naše vreme tek dolazi.“ U roku od desetak dana Ret je već mogao da drži korak sa starim ropkinjama, a po isteku treće nedelje radio je barabar sa crnim dečacima. Kada bi se spustilo veče, seo bi na veliki panj u dvorištu. Iako je crncima sa Brotona bilo naloženo da se drže dalje od njega, mnogi su mu krišom doturali hranu koju su odvajali od vlastitih usta. Do meseca septembra Ret Batler se toliko izveštio da je postao jedan od najboljih radnika na plantaži Broton. Dok su se delegati iz Južne Karoline ukrcavali na škunu koja će ih prebaciti do Baltimora, gde se održavala konvencija Demokratske stranke, senator Vejd Hempton je poveo Lengstona Batlera u stranu kako bi se raspitao da li je tačno da njegov sin radi na pirinčanim poljima rame uz rame sa crnim robovima. 9

Zmija otrovnica koja živi u močvarama na istoku Sjedinjenih Država. (prim. prev.)

- 23 -

„Mom sinu je potrebna disciplina.“ Vejd Hempton bio je imućan i uticajan gospodin u čijem se vlasništvu nalazilo tri i po hiljade robova, ali ga je Lengstonov odgovor naterao da zabrinuto izvije veđe. Objasnio je Lengstonu da Demokratska stranka nije smela dopustiti da takav skandal procuri u javnost. „Shvatam vas, gospodine, ali to je jedini način da svog sina naučim pameti.“ Tada je senatoru Hemptonu na pamet palo spasonosno rešenje. Potegao je svoje veze i izdejstvovao da se Ret Batler upiše na vojnu akademiju u Vest Pointu. Kada je Ajzeja Votling te večeri dojahao do crnačkih udžerica, zatekao je Reta Batlera kako sedi ukrštenih nogu na pragu svoje kolibe, posmatrajući bobolinke koje su lebdele nad rekom. Nadzornik je iskočio iz sedla i uputio se ka njemu. „Gospodar Batler želi da te što pre vidi u gradu“, rekao je. „Čamac te čeka.“ Nakon kraće pauze dodao je, „Znaš, s obzirom na tvoje poreklo, pokazao si se kao prilično dobar crnja.“ Odmah po dolasku u Čarlston Ret se okupao i obrijao. Krojač mu je prepravio odeću jer mu je telo u međuvremenu postalo snažnije i mišićavije. Pre nego što su tragovi rana i uboda iščezli sa njegove preplanule kože, ukrcao se na škunu koja je plovila ka severu. Mladi Ret Batler je stajao na palubi, naslanjajući se na ogradicu, dok je brod napuštao čarlstonsku luku. Možda je trebalo da bude ushićen zbog prilike koja mu se ukazala, ali u njegovom srcu nije bilo ni trunke radosti. Nije se dobro osećao u uštogljenoj gospodskoj odeći. Fort Samter10 je postajao sve manji i manji, sve dok se na kraju nije pretvorio u sićušnu tačkicu na sivom okeanu.

10

Priobalna tvrđava u gradu Čarlstonu, u Južnoj Karolini. (prim. prev.)

- 24 -

2.

Rozmari Penelopa Batler

Rozmari je imala samo četiri godine kada je Ret napustio niziju. Kada je, nakon Retovog odlaska, pokušavala da se priseti svog starijeg brata, u njenim mislima je uvek izranjala ista slika: slika vuka koja se nalazila na koricama njene knjige sa bajkama. Vuk je imao dugu njušku i razbarušeno krzno, ali mu je lice bilo tako prepredeno a zubi tako veliki! U vreme dok je Ret živeo sa porodicom oslobođenog roba Tomasa Bonoa, Lengston Batler bio je tako zle volje da je njegov bes prodirao u svaki ugao i svaku pukotinu njihove gradske kuće. Sluge su išle na vrhovima prstiju, mala Rozmari se krila u svojoj sobici, a Elizabet Batler je većinu vremena provodila u postelji, mučena strašnom glavoboljom. Rozmari je u to vreme mislila da je Ret sigurno bio veoma moćan i vrlo opak kad ga je njen otac toliko mrzeo. Na Rozmarinim nožicama i ručicama ubrzo je buknuo neki misteriozni osip. Devojčica se budila na najmanji šum i nakon toga satima nije mogla da zaspi. Da je samo mogla da izbaci iz glave tog strašnog razbarušenog vuka, da je poput svojih drugarica mogla da razmišlja o lutkama i balovima i prelepim haljinama, da je nekako mogla da poveruje da taj strašni vuk nije vrebao u lelujavim senkama ispod njenog prozora i u neprozirnoj tmini ispod njene tople ušuškane postelje! Rozmarina majka, Elizabet, bila je voljena jedinica imućnog gospodina Ezre Bola Keršoa. Kao odana supruga i smerna hrišćanka, Elizabet je verovala da će u Bibliji pronaći odgovore na sva pitanja i jemstvo da će pravda na kraju biti zadovoljena. Redovno se molila za svoju decu, a u potaji i za svog muža. Međutim, uprkos svojoj smernosti i pokornosti, Elizabet Batler je jednog dana istupila sa prilično smelim predlogom. Zamolila je svoju prijateljicu Konstans Fišer - a u čitavom Čarlstonu nije bilo poštovanije niti imućnije žene od Bake Fišer - da mala Rozmari provede nekoliko dana u njenom domu. Baka Fišer je bez ikakvog oklevanja pristala. „Sigurna sam da će se Rozmari i moja unuka Šarlota lepo zabavljati.“ Još istog popodneva Elizabet Batler je u putnu torbu spakovala Rozmarinu odeću i omiljene lutke. Devojčica se popela na kočiju Bake Fišer i krenula u svoju prvu veliku avanturu. Od tog dana mala Rozmari je češće spavala u vili Fišerovih na Ist Beju nego u rođenoj kući. Misteriozni crveni osip na njenoj koži je nestao kao rukom odnesen. Mala Šarlota Fišer bila je mirna skromna devojčica koja ni o kome nije imala rđavo mišljenje. Šarlota je verovala da čak ni Rozmarin ozloglašeni brat nije mogao biti toliko loš kao što se govorilo. Niko nije mogao biti baš toliko loš. Šarlota se nikada nije žalila kada bi je njen stariji brat, Džejmi, zbog nečeg kinjio ili zadirkivao. Rozmari je jednog dana, kada su je uhvatile bubice, otela Šarlotinu omiljenu lutku. Kada se kasnije pokajala zbog svog ispada, Šarlota nije htela da primi lutku nazad. Rozmari je, briznuvši u plač, skrušeno

- 25 -

zagrlila svoju malu prijateljicu. „Šarlota, izvini“, promucala je, „ali kad ja nešto hoću, hoću to odmah!“ Tri godine nakon što je Ret otišao na Vest Point, Šarlotin brat Džejmi je banuo u dnevnu sobu Fišerovih. Šarlota sklopi knjigu, zabeleživši prstom mesto na kome je stala, a onda ispusti glasan uzdah. „Da, brate...“ „Da, sestrice...“, podrugljivo odvrati Džejmi, imitirajući njen glas. Prekrstio je ruke na grudi i naslonio se na sofu kako ne bi izgužvao pantalone. „Šta se dešava, Džejmi?“ „Pa, ako te baš zanima, donosim vam jednu vest.“ Džejmi više nije mogao da drži jezik za zubima. „Ret Batler je dobio ispisnicu. Vratio se u Čarlston, mada samo on i Gospod bog znaju zašto je to učinio.“ Džejmi teatralno izvi obrve. „Mislim, ovde niko, ama baš niko, neće hteti da ga primi. Trenutno živi kod starog Džeka Rejvenela. On i Endru Rejvenel su oduvek bili ko braća.“ Rozmari se namršti. „Šta to znači? Mislim... to da je dobio ispisnicu?“ „Znači da je izbačen sa Vest Pointa. Prognan. Obrukan i obeščašćen!“ Rozmari se odjednom rastuži. Pa, naravno, razmišljala je u sebi. Vuk nikad ne menja ćud. Ne može se ponašati kao jagnje. „Nemoj brinuti zbog toga, Rozmari“, brže bolje dodade Džejmi. „Kad bolje razmislim, tvoj brat ima mnogo prijatelja. Ima Endrua, i Henrija Keršoa, i Edgara Perjira, i... ovaj... čitavu tu družinu.“ Naravno, Rozmari nije pronašla naročitu utehu u tim rečima. Koliko puta je slušala kako Džejmi za vreme ručka raspreda urnebesne priče o Veseloj družini. Koliko je uspela da zaključi, ponašanje tih mladića bilo je neprimereno, poročno i zabrinjavajuće. Baka Fišer je te večeri izgrdila Džejmija zbog nepromišljenosti. Kako je samo mogao tako da uznemiri sirotu devojčicu? „Ali, čitav grad bruji o tome. Nisam rekao ništa što nije istina“, branio se Džejmi. „Ne mora se svaka istina nabijati ljudima na nos, dragi moj Džejmi“, prekorno je odvratila Baka Fišer. Povratak Reta Batlera je podstakao Veselu družinu na nove ludorije. Ret je nekako uspeo da prošvercuje dve nakinđurene dame lakog morala na bal koji se održavao u Džokejskom klubu. Pre nego što su bile otkrivene i sprovedene napolje, štićenice gospođice Poli su, kikoćući se na sav glas, među uglednim zvanicama prepoznale neke od svojih mušterija. Među raskrinkanim razvratnicima se nalazio i jedan od članova parohijske uprave, koji je do tada važio za gospodina besprekorne reputacije. Jedne večeri, negde oko ponoći, Reta su ispred jedne kockarske jazbine na pristaništu presrela dvojica razbojnika. „U pištolju imam samo jedan metak“, obratio im se Ret, hladan kao špricer. „Koji od vas hoće da ga upucam, a koji da mu zavrnem šiju?“ Razbojnici su istog trenutka uhvatili tutanj. Ret i Endru su u roku od četiri dana uspeli da preteraju dvanaest trkačkih grla od Tenesija do Čarlstona. Praktično sve vreme su proveli u sedlu, prebacujući se s konja na konja. Gradom su kružile glasine da su za dlaku utekli zakonitim vlasnicima. Gradom se pronosila još jedna sablažnjiva priča. Ret Batler se kladio u dva dolara da će, sa povezom preko očiju, na svom pastuvu Tekumseu preskočiti ogradu crkve Svetog Mihaila. Ograda je bila visoka preko pet stopa i prekrivena gvozdenim šiljcima. Narednog

- 26 -

jutra, uoči nedeljnog bogosluženja, rasrđeni sveštenik i okupljeni parohijani su, sa izrazima neverice na licu, ispitivali duboke tragove koje su Tekumseova kopita ostavila na travi. Iskusni jahači su se ježili pri pomisli da je nekom mogla da padne na pamet takva ludost. Pa ipak, Džejmi Fišer je imao mekše srce nego što je želeo da prizna tako da je promišljeno cenzurisao taj deo priče. „Ret igra poker“, brže-bolje je promenio temu. „Igra u novac“, dodao je glasom koji je podsećao na zaverenički šapat. „Pa, naravno da igra u novac!“, odvratila je razborita Šarlota. „Od nečeg mora da živi, zar ne?“ Iako devojčice nisu bile upućene u sve Retove prestupe, obema je bilo savršeno jasno da je spisak njegovih sagrešenja bio poprilično dug. Jednog jutra, kada je saosećajna Šarlota po ko zna koji put izustila frazu ,,o, moja draga sirota Rozmari", Rozmari je izgubila strpljenje i tresnula svoju prijateljicu u oko. Zaprepašćena Šarlota briznula je u plač, a Rozmari se pokajnički bacila u njeno naručje pa su onda, kao što samo devojčice umeju, dugo i nežno tešile jedna drugu. Jednog znamenitog jutra baka Fišer je ušla u dnevnu sobu sa tako ozbiljnim izrazom na licu da je Šarlota istog trenutka zaboravila na parče tosta premazano džemom od ribizli koji je prosto obožavala, dok je Rozmari, predosetivši da bi ta ozbiljnost mogla da ima nekakve veze s njom, naglo spustila čajnu šoljicu na sto. Iako se činilo da je baka Fišer zastala na vratima kršeći ruke od očajanja, ona je zapravo radila nešto drugo. Pažljivo je osmatrala Rozmari kao da je u njenom držanju tražila odgovor na pitanje koje ju je mučilo. „Bako“, upita je Šarlota, „da se nešto nije desilo?“ Konstans Fišer blago odmahnu glavom i ispravi leđa. „Rozmari, neko ti je došao u posetu. Čeka te u gostinskom salonu.“ „Neko je meni došao u posetu, bako Fišer?“ „Tvoj brat Ret bi želeo da te vidi.“ U Rozmarinim mislima istog trenutka izroni slika strašnog razbarušenog vuka i ona se uspaničeno okrenu ka Šarloti. „Mila, nemaš nikakve obaveze prema njemu“, brzo dodade baka Fišer. „Ako ne želiš da ga vidiš, reći ću mu da odmah ide odavde.“ „Rozmari, tvoj brat je na lošem glasu“, uzrujano natuknu Šarlota. Rozmari odlučno stisnu usne. Bila je dovoljno odrasla da se suoči sa tim velikim zlim vukom. Osim toga, u njoj se probudila znatiželja. Da li su sagrešenja njenog brata ostavila traga na njegovoj spoljašnjosti? Da li je imao grbu i duge iskrivljene nokte? Da li mu je telo bilo prekriveno dlakom? Da li je zaudarao? Dok su se spuštale niz hodnik, baka Fišer je promrmljala: „Rozmari, svom ocu ne smeš zucnuti ni reči o ovome. Dogovoreno?“ Ret Batler nije izgledao kao stari razbarušeni vuk. Bio je mlad i visok, a njegova gusta crna kosa je blistala kao gavranovo krilo. Jakna mu je bila crvenkastosmeđe boje, kao krzno tek rođenog laneta, a crni plantažerski šešir je ležao među njegovim krupnim šakama kao stari verni prijatelj. „Ma, ko to dolazi?“, veselo je povikao Ret Batler. „Nemoj me se plašiti, malena.“ Onog trenutka kada se devojčicin pogled ukrstio sa Retovim vedrim nasmejanim očima, strašni vuk je zauvek nestao iz njenih misli. „Ko kaže da te se plašim?“, odvažno je odgovorila. „Baka Fišer mije rekla da si prava žiška“, razneženo nastavi Ret. „Sad vidim da nije nimalo pogrešila. Jesi li raspoložena da se nas dvoje malo provozamo?“

- 27 -

„Mladi Batlere, verovatno ću zažaliti zbog ovoga“, ubaci se baka Fišer. „I dalje mi nije jasno šta si to, za ime božje, uradio da te izbace sa Vest Pointa“, podigla je ruku kako bi sprečila upadice i objašnjenja, „ali sad nije trenutak da razgovaramo o tome. Džon Hejns ima samo reći hvale za tebe, a Džon je trezven i razborit mladić. Ako tvoj otac sazna za ovu posetu, biće...“ „Besan kao ris? Moj otac se ni za živu glavu ne bi odrekao svog besa.“ Ret se, u znak iskrenog poštovanja, pokloni pred gospodom Fišer. „Zadužili ste me svojom ljubaznošću, bako Fišer. Pazićemo da ne zakasnimo na ručak.“ Tada se spustio na kolena, zagledavši se svojoj sestrici pravo u oči. „Sestrice Rozmari, imam krilatog konja i najlakše dvokolice u čitavoj niziji. Hoćeš li da se zajedno vinemo nebu pod oblake?“ Tog popodneva Rozmari je upoznala Tekumsea, Retovog trogodišnjeg pastuva pasmine Morgan. Dvokolice su zaista bile lake kao pero. Sastojale su se samo od trščanog sedišta postavljenog nad visokim točkovima čiji su paoci bili tanji od Retovih palčeva. Tekumse je graciozno kasao drumom, a kada ga je Ret Batler poterao u galop, dvokolice su se umalo odvojile od zemlje. Mala Rozmari bila je van sebe od sreće. Činilo joj se da su se stvarno vinuli nebu pod oblake. Nakon nezaboravne avanture, Ret ju je vratio nazad. Podigao je devojčicu sa dvokolica i u naručju je uneo u kuću Fišerovih. Rozmari se nikad u životu nije osećala tako bezbedno kao u zagrljaju svog velikog brata Reta. Ret im je ubrzo ponovo svratio u posetu i tada je poveo Rozmari na kratku plovidbu. Devojčici se činilo da su svi ljudi koje su sreli u luci poznavali njenog brata. Šalupa na koju su se ukrcali pripadala je slobodnom crncu koji je Reta oslovljavao imenom. Rozmari je bila silno iznenađena kada je primetila kako se njen brat srdačno rukuje sa tim tamnoputim muškarcem. Čarlstonska luka je tog popodneva vrvela od ribarskih čamaca, priobalnih brodića i velikih škuna koje su plovile preko okeana. Američka zastava se ponosno vijorila na bedemima Fort Samtera, koji je štitio ulaz u luku. Talasi su na otvorenom moru bili viši i snažniji, a vodena pena je prštala na sve strane. Kada su se vratili kod bake Fišer, devojčica je bila preplanula od sunca, iscrpljena od uzbuđenja i utonula u misli. „O čemu razmišljaš, malena?“ „Rete, da li me voliš?“ Ret je nežno spustio ruku na devojčicin obraz. „Više nego samog sebe.“ Lengston je neminovno saznao da je njegov sin posetio dom Fišerovih tako da je po kratkom postupku vratio Rozmari na plantažu Broton. Mesec dana kasnije Rozmari se nešto posle ponoći probudila iz sna, prenuta tandrkanjem kočije koja se zaustavila na kućnom prilazu. Bila je to kočija bake Fišer. Pre nego što se potpuno razbudila, Šarlota je banula u njenu sobu i bacila joj se u naručje. „Oh, Rozmari“, rekla je očajnim glasom, „tako mi je žao što ti se ovo dešava!“ Te večeri Rozmari Batler je saznala da će njen brat Ret u zoru izaći na dvoboj sa Šadrom Votlingom, opasnim i surovim muškarcem koji je jednom upucao legnja mračnjaka sa udaljenosti od šezdeset stopa. Hitac je bio tako ubojit da je sirotoj ptičici otfikario glavu. Sunce je izronilo nad horizontom. Kada su u daljini odjeknuli prigušeni hici, Retova majka potrča ka prozoru. Njene unezverene kratkovide oči bile su pune strepnje.

- 28 -

„To su verovatno lovci“, dobacio je Retov brat Džulijan. „Pucaju na zalutale golubove.“ Supruga doktora Vorda, Julalija, klimala je glavom u znak odobravanja. Šarlota Fišer utešno stegnu Rozmarinu hladnu vlažnu šaku. Dok joj se boja lagano vraćala na prebledele obraze, Elizabet Batler dohvati zvonce za dozivanje posluge. „Mislim da bi nam prijalo da se malo osvežimo.“ Rozmari je tako čvrsto zažmurila da su joj crvene tačkice bleskale iza zatvorenih kapaka dok je u sebi izgovarala usrdnu molitvu: Molim te, bože, čuvaj mog brata! Molim te, bože, ne dopusti da se Retu nešto desi! Rozmari i Šarlota su se, tihe kao crkveni miševi, šćućurile iza zaobljenog naslona sofe u udaljenom uglu velike sveže prostorije. Konstans Venejbl Fišer se diskretno nakašlja, spremajući se da saopšti ono što joj je ležalo na duši. „Lengston je odabrao prilično nesrećan trenutak za sređivanje poslovnih knjiga.“ Gospođa Fišer je tako ozbiljno klimala glavom da se činilo da je njen prekor zamarširao preko salona, spustio se niz velelepno stepenište i nastavio kroz odaju za prijeme sve do kancelarije Lengstona Batlera. „Otac nikad ne odustaje od svojih navika“, odgovori Džulijan kao iz topa. „Subotnje prepodne je kod njega rezervisano za sređivanje računa.“ Gospođica Džulijet Rejvenel je sedela na tvrdoj stolici sa uspravnim naslonom koju je očigledno smatrala idealnim mestom za jednu usedelicu. „Muškarci takvom pedantnošću ponekad skrivaju svoje strahove. Možda je gospodin Batler...“ natuknula je. „Koješta!“, samouvereno odbrusi Konstans Fišer. „Lengston Batler je tvrdoglav kao divlji vepar.“ Čika Solomon, kućepazitelj Batlerovih, u tom trenutku priđe stolu, noseći čaj i tacnu prepunu kolačića od đumbira koje je kuvarica obično pekla u čast Trkačke nedelje. Kada je gospođa Batler zatražila šeri, čika Solomon je odgovorio: „Ali, gospoja, prerano je za šeri. Samo što je svanulo.“ „Popićemo šeri“, ponovi gospođa Batler. Kada je Solomon napustio prostoriju blago zalupivši vratima, gospođa Batler procedi: „Kao što gospodin Batler kaže, crnci iskorišćavaju dobrotu svojih gospodara.“ „Svi se i dalje sećaju kako je, zahvaljujući Batlerovima, ropstvo ostalo u ustavu Sjedinjenih Država“, procvrkuta gospođica Rejvenel, razmećući se podatkom koji su znali već i vrapci na granama. Gospođa Batler je istog trenutka zagrizla mamac. „Baš tako. Gospodin Midlton Batler, voljeni stric mog supruga, predvodio je delegaciju Južne Karoline...“ „Da, draga“, taktično se ubaci Konstans Fišer. „To nam je svima poznato. Samo što Ret uopšte ne podseća na Midltona. On se izmetnuo na svog dedu Luisa Valentajna.“ Elizabet Batler sablažnjivo stavi ruku preko usta. „U ovoj kući se ne pominje njegovo ime. Lengston nikad ne govori o svom ocu.“ „Blagi bože! A zašto ne bi govorio?“ vedro uzviknu Konstans Fišer. „Mi Amerikanci smo nov narod. Krvavo stečen novac već u narednoj generaciji postaje čist kao suza.“ Nekada davno na plantaži Broton odgajao se indigo, koji nije donosio dovoljnu dobit za dvojicu braće koji su nasledili posed. Luis Valentajn Batler se stoga otisnuo u Nju Orleans, gde je otpočeo doživotnu saradnju sa piratom Žanom Lafitom, dok je Midlton Batler počeo da trguje robljem. U to vreme se moglo zaraditi pravo bogatstvo od uvoza afričkih robova, ali su Midltonovi kapetani plaćali previsoku cenu za bolešljive i nejake „primerke“, a crnci koji bi uspeli da prežive plovidbu do Amerike bili su prodavani u bescenje. Sve u svemu, Midlton se povukao iz posla kada ga je čarlstonsko gradsko veće upozorilo da tela mrtvih robova više ne sme bacati u blizini obale, već da ih mora odvoziti

- 29 -

dalje na pučinu. More je često izbacivalo leševe kod Vajt Pointa, gde je čarlstonski gospodski stalež nedeljom izlazio u šetnju. Budući da je Midlton Batler ostao politički neutralan sve dok američki revolucionari nisu odneli konačnu pobedu nad Britancima, nakon Rata za nezavisnost je otkupio tri stotine jutara lojalističke zemlje koja je kao ratna odšteta pripala patriotama. Kao delegat na Filadelfijskoj konvenciji, Midlton Batler se svesrdno založio da ropstvo ne bude ukinuto novim američkim ustavom. Luis Valentajn Batler je za to vreme živeo na moru kao pirat. Početkom veka, 1810. godine, sa svojom posadom je u blizini Tampika zarobio Merkato, španski brod koji je prevozio tovare srebra. Od novca stečenog u tom pohodu kupio je hiljadu jutara prvoklasnog zemljišta za odgajanje pirinča koje je pripojio plantaži Broton. Lengston Batler, sin Luisa Valentajna, ubrzo se zavadio sa svojim ocem i preuzeo plantažu sa svojim neoženjenim stricem Midltonom. Luis Valentajn je nakon toga kupio još dve hiljade jutara zemlje, uglavnom od plena koji je poharao u piratskim pohodima u blizini teksaške obale. (Iako se Luis Valentajn kleo da je pljačkao samo španske i meksičke brodove, čaršijom su kružile glasine da su poharani brodovi plovili pod američkom zastavom). Midlton je, uz pomoć ambicioznih i okorelih nadzornika, postojano razvijao poslove na svojoj plantaži. Jednog vedrog jutra 1825. godine, Luis Valentajn Batler je isplovio iz Galvestona na brodu Ponos Čarlstona i otada mu se izgubio svaki trag. Nekoliko meseci kasnije Midlton Batler je preminuo i njegovi finansijski poverioci su se sjatili na imanje kako bi, uporedo sa iskazivanjem dužne počasti velikom američkom patrioti, zatražili svoja dugovanja od Lengstona Batlera, jedinog porodičnog naslednika. Lengston Batler je prodao dve stotine robova kako bi zadovoljio njihova potraživanja i potom se oženio petnaestogodišnjom Elizabetom Keršo. Gospođica Elizabeta bila je poznata po svojoj pobožnosti i smernosti. Ubrzo se rodio njihov sin prvenac, Ret Keršo Batler. Pričalo se da je mališan došao na svet stiskajući košuljicu svojom sićušnom pesnicom, što su crni vrači sa Brotona protumačili kao retko i moćno znamenje, mada niko nije mogao reći da li je taj detalj slutio na dobro ili na zlo. Iako je dopremanje afričkih robova bilo zabranjeno još pre dve decenije, trgovci robljem su povremeno svraćali u čarlstonsku luku i Lengston Batler je u takvim prilikama rado kupovao Angolce, Koromantije, Gambijce i Eboe - pripadnike afričkih priobalnih plemena koji su bili otporni na groznicu i vični odgajanju pirinča. U želji da proširi svoju plantažu, Lengston je kupio još dve hiljade jutara zemljišta od pukovnika Rejvenela (koji je nakon smrti svoje supruge bio previše utučen da bi se natezao oko cene). Retov otac je nakon toga osnovao Udruženje plantažera iz doline reke Ešli. Nakon početnog eksperimentisanja sa raznim sortama pirinča, opredelio se za sunčerčer padi, afričku sortu koja se dobro ovejavala i koja je davala krupno izdašno zrno. Kada je Vejd Hempton pozvao Lengstona da se kandiduje za položaj u zakonodavnom odboru Južne Karoline, Lengston je spremno iskoristio dugo iščekivanu priliku da pristupi najbogatijem i najuglednijem džentlmenskom klubu u čitavoj niziji. Tog jutra kada je Ret izašao na polje časti, Lengstonov mladi sin, Džulijan, pijuckao je čaj u gostinskom salonu, dok su okupljene dame blažile svoju strepnju šerijem. Kada je primetila da joj Solomon nije napunio čašu do vrha, Konstans Fišer je nestrpljivo lupnula čašom o sto. Šćućurena iza sofe u uglu prostorije, Šarlota Fišer je namirisala kolačiće sa đumbirom. Miris je bio tako primamljiv da joj je zagolicao nozdrve. Devojčica prigušeno uzdahnu, potiskujući svoju želju. Kako je mogla da razmišlja o kolačićima kada je Rozmarin brat u

- 30 -

tom trenutku možda ležao na zemlji, mrtav ili ranjen? Šarlota Fišer je gajila duboko poštovanje prema mudrosti odraslih - na kraju krajeva, odrasli su bili odrasli - ali je još odavno zaključila da su oni imali sasvim pogrešan sud o Retu Batleru. „Bela Votling je zaista lepa“, napomenu nimalo lepa gospođica Rejvenel. „Naravno, za jednu prostakušu.“ Elizabet Batler tužno odmahnu glavom, „Ta devojka se opasno poigrava strpljenjem svog oca.“ Kada Lengston nije bio kod kuće, Elizabet Batler je gotovo po pravilu prisustvovala nedeljnoj molitvi u domu nadzornika Votlinga. Pronalazila je izvesnu utehu u toj skromnoj farmerskoj kući u kojoj se nekada davno zanosila snovima - lakoumnim nevestinskim snovima - o srećnom životu. Čvrsti nepokolebljivi hrišćanski nazori Ajzeje Votlinga ispunjavali su njeno srce verom i nadom. „Znate, to polje časti... to je jedna prekrasna livada pokraj reke. Na sve strane se uzdižu zimzeleni hrastovi obrasli španskom mahovinom. Nekada davno, kad sam se udala, sanjarila sam kako ćemo Lengston i ja jednog dana otići tamo na piknik. Verovala sam da ćemo ići na tako gospodstvene izlete.“ Gospođa Batler postiđeno obori pogled. „Bože, baš svašta pričam. Molim vas, oprostite mi.“ Njene unezverene oči pređoše preko visokog časovnika, na čijem je pročelju pozlaćeni tanušni polumesec spokojno zaranjao u more svetlucavog emajla. Ponovo je pozvala poslužitelja Solomona. Da li je nedavno navijao sat i, ako jeste, da možda nije pomerio kazaljke? „Nisam, gospoja.“ Solomon nervozno obliznu usne. „Sat navijam nedeljom. Hoćete da ga sad navijem?“ Gospođa Batler utučeno odmahnu rukom, davši mu znak da se udalji. „Možda bi izvinjenje...“, odsutno je zaustila. „Mislim, niko ne očekuje da se Ret oženi tom devojkom.“ „Odlična ideja! Izvinjenje!“ Gospođica Rejvenel ushićeno zapljeska dlanovima. „Moj brat se nikad ne bi izvinio!“ povika Rozmari iza sofe, prenuvši odrasle koji su potpuno zaboravili da su devojčice tu. „Šad Votling je siledžija i grubijan i lažov! Ret se nikad ne bi izvinio Šadu Votlingu.“ Iako su se Rozmarini obrazi zažarili kao bulke, devojčici nije bilo ni na kraj pameti da porekne svoju izjavu - ni jednu jedinu reč! Kada ju je razborita Šarlota stisnula za šaku kako bi je prizvala pameti, Rozmari odgurnu njenu ruku u stranu. „Ret nikad nije voleo Čarlston“, zamišljeno nastavi gospođa Batler. „Uvek je govorio da je jedina razlika između aligatora i naših vrlih sugrađana u tome što aligator pokaže zube pre nego što ujede.“ „Ret po mnogo čemu podseća na svog dedu“, ponovi Konstans Fišer. „Kosa sjajna kao gavranovo krilo... i te podrugljive crne oči.“ Kroz njen glas je provejavala neka davna seta. „Gospode, da samo znate kako je Luis Valentajn plesao!“ „Zašto se ta devojčura nije negde sklonila?“ zavapi Elizabet Batler. „Ima neku rodbinu u Misuriju. Mogla je tamo da ode.“ Gospođica Rejvenel spremno prihvati njenu ideju, izjavivši kako u Misuriju ima mnogo kopiladi. Verovatno više nego u Teksasu. Džulijan baci pogled na ručni sat, a onda priđe visokom časovniku i vrati kazaljku unazad. „Nema šanse da čujemo pucnje. Predaleko smo.“ Njegova majka ispusti težak uzdah. „Džulijane“, reče Konstans Fišer, „tvoj brat je možda baraba, ali si ti običan tikvan.“ Džulijan nehajno slegnu ramenima. „Retov najnoviji ispad je uneo popriličan nemir u naš dom. Sluge se vuku po kući kao da je smak sveta. Kad sam primetio ove kolačiće, pomislio sam da su namenjeni našim cenjenim gošćama“, Džulijan učtivo klimnu glavom ka damama, „pa sam zahvalio kuvarici na pažnji, da bi mi ona na to odgovorila: 'Ali,

- 31 -

nisam ih spremila za njih, gospodaru Džulijane. Ispekla sam ih za gospodara Reta, kad se vrati kući posle dvoboja.'“ Šarlota uspaničeno prošapta: „Rozmari, molim te, ćuti. Pravi se kao da nismo tu.“ A potom čeznutljivo dodade: „Bože, baš bih smazala jedan od onih kolačića!“ Veliki sat je kuckao u pozadini. Džulijan se tiho nakašljuca. „Gospođo Vord, oprostite, ali nisam baš upoznat sa društvenim prilikama u Savani. Ako se ne varam, vi ste od loze Robijarovih, zar ne?“ Gospođica Rejvenel se istog trenutka priseti glasina koje je svojevremeno načula od nekih starijih gospoda. „Zar jedna od dama iz te porodice umalo nije stupila u nedoličnu vezu sa... sa nekim rođakom, ako se dobro sećam?“ „Dragi rođak Filip. Moja sestra Elen je smatrala da je Filip prosto neodoljiv.“ Julalija se zakikota (mada treba imati u vidu da je dotada sručila već tri serija). „Pretpostavljam da i lav deluje neodoljivo - dok ne završite u njegovim čeljustima.“ Gospođica Rejvenel se zadubi u misli, iskopavajući pojedinosti koje je načula o tom slučaju. „Zar Robijarovi nisu prognali rođaka Filipa i udali dotičnu gospođicu za nekog irskog trgovca?“ „Moja sestra Elen se udala za uspešnog biznismena“, brže-bolje napomenu Julalija, stavši u odbranu porodične časti. „Ona i gospodin Džerald O'Hara imaju plantažu pamuka u blizini Džonsbora. Njihov posed se zove Tara.“ Na trenutak je zastala, prezrivo frknuvši kroz nos. „Valjda po njihovom porodičnom imanju u Irskoj.“ „Džonsboro je, ako se ne varam, u Džordžiji?“ upita gospođica Rejvenel, zaklonivši usta rukom kako bi prikrila zevanje. „Ne varate se. Elen u pismima tvrdi da je njena kćer Skarlet pravi izdanak Robijarovih. Od glave do pete.“ „Skarlet? Baš čudno ime. Skarlet O'Hara. Gospode bože, ti Irci!“ Džulijan prebaci ruku iza leđa i ravnodušno reče, „Dosad su verovatno završili.“ „Ret i Šad su se sigurno nagodili i odjahali do krčme gospodina Tar-nera", prozbori Elizabet Batler glasom punim jalove nade. Konstans Fišer je već bila na rubu strpljenja. „Džulijane, ako je tvoj otac završio sa svojom računicom, da li bi se mogao udostojiti da dođe ovde?“ „Lengston Batler nikad nema dovoljno vremena da bi sve sračunao“, nadmeno odgovori Džulijan. „Četrnaest hiljada jutara zemlje, tri stotine pedeset crnaca, šezdeset konja, uključujući pet čistokrvnih pastuva...“ „Ali samo dva sina“, odbrusi Konstans Fišer. „Od kojih jedan, možda baš u ovom trenutku, ispušta dušu na polju časti.“ Elizabet Batler skrušeno stavi ruku preko usta. „Ret je u krčmi gospodina Tarnera“, prošaptala je. „Sigurno je tamo.“ Čim je začula topot kopita, Rozmari se sjuri ka prozoru i širom ga otvori. U salon pokulja talas vlažnog jutarnjeg vazduha. Devojčica se nestrpljivo nagnu kroz prozor, balansirajući na vrhovima prstiju. „To je Tekumse!“, povikala je. „Čak bih i u snu prepoznala taj galop! Slušaj, mama! Je l' čuješ? Ret je ispred kuće! Ma, to je sigurno on! On i Tekumse!“ Devojčica ushićeno izlete iz sobe, potrča niz široko stepenište, projuri pored očeve kancelarije i izađe na kućni prilaz posut zdrobljenim ljušturama ostriga gde je njen brat pokušavao da smiri zapenušalog konja. Poslužitelj Solomon je, sa širokim osmehom na licu, prihvatio Tekumseove uzde. „Hvala bogu da ste stigli, gospodaru Rete!“, veselo je rekao. „Svi smo se molili za vas.“

- 32 -

Mladić skliznu iz sedla i podiže sestricu uvis, tako čvrsto je stegnuvši da je devojčica na trenutak ostala bez daha. „Oprosti što sam te uplašio, malena. Poslednje što bih želeo je da se sekiraš zbog mene.“ „Rete, ti si ranjen!“ Retov levi rukav bio je prazan. Ruka mu je bila skrivena ispod crnog sakoa. „Zrno nije okrznulo kost. Ujutro pored reke ume da bude prilično vetrovito. Votling nije vodio računa o vetru.“ „Oh, Rete, raspametila sam se od straha. Mogao si da pogineš.“ „Kao što vidiš, nisam poginuo, malena. Samo dobri umiru mladi.“ Ret ispruži ruke, blago udaljivši devojčicu od sebe, kao da je želeo da zauvek ureze njenu sliku u sećanju. Njegove crne oči bile su pune tuge. „Pođi sa mnom, Rozmari“, rekao je, a njegova sestrica je, poneta nadom i ushićenjem, pogrešno protumačila te reči. Na trenutak je pomislila da će zajedno sa Retom pobeći iz te kuće bez radosti, da će mahnuti u znak oproštaja sa Tekumseovih leđa i otići daleko, daleko odatle. Krenula je za bratom do velike čistine ispred kuće. Ret prebaci nepovređenu ruku preko njenog tanušnog ramena, a onda se oboje zagledaše u svet u kome su odrasli. Na osunčanim pravougaonim pirinčanim poljima crni robovi su đubrili zemljište laporom, tiho pevušeći. Iako su njihove reči bile nerazgovetne, glasovi su im bili umilni i puni sete. Reka Ešli je tekla svojom vijugavom putanjom duž glavnog nasipa preko koga je, u pravcu istoka, galopirao konjanik koji je nosio turobnu vest Ajzeji Votlingu. „Loše vesti najbrže putuju“, tiho promrmlja Ret. A onda, nakon kratke pauze, dodade, „Nikad neću zaboraviti ovu lepotu.“ „Da li je... da li je Šad Votling...“ „Jeste“, tiho odgovori Ret. „Jesi li tužan zbog toga?“ promuca Rozmari. „On je bio loš čovek. Ne treba da budeš tužan.“ Ret se slabašno osmehnu. „Ti si pravo čudo, malena.“ Gospođa Batler je, zajedno sa svojim gošćama, čekala u glavnom salonu. Kada je ugledala Retov prazan rukav, Elizabet Batler nemo otvori usta i zakoluta očima kao da će se onesvestiti. Džulijan je odvede do klupe, mrmljajući: „Mila majko. Majko, molim te, saberi se.“ Julalija Vord je, razrogačenih očiju, zurila u Reta. „Je l' Frenklin dobro?“ zacvilela je. „Gospođo, vaš Frenklin je živ i zdrav. Njemu može da naudi samo čuturica. Naš dobri doktor očigledno nema stomak za ovakve stvari.“ Lengston Batler tada napusti kancelariju i krenu ka polici kako bi vratio masivnu poslovnu knjigu na odgovarajuće mesto. „Tako, znači? Crna ovca se vratila svom stadu“, procedio je, okrenuvši se ka svom prvencu. Prišao je porodičnoj Bibliji i pronašao stranice na kojima su se beležili značajni podaci - podaci o rođenjima, brakovima i upokojenjima - još od davne 1607. godine kada je Biblija dospela u posed porodice Batler. Izvadio je srebrni perorez iz prsluka, u par veštih poteza naoštrk guščje pero i potom prislonio vršak na sjajni stalak od orahovine kako bi ga isprobao. Pritisnuo je tako snažno da je ostavio trag na drvetu. Tada je drhtavim prstima počeo da prelazi preko zapisa u Bibliji. „Batlerovi su tokom brojnih generacija mogli da se pohvale hrabrim patriotama, vernim suprugama, poslušnom decom i uglednim članovima zajednice. Međutim, kao što piše u ovoj knjizi, loza Batlerovih sadrži i nekolicinu nedostojnih izdanaka koji su se obreli sa druge strane zakona i gospodstva. Kao što je svima poznato, među tim batlerovskim kukoljem se

- 33 -

nalazio i moj otac, Luis Valentajn.“ Lengston sevnu pogledom ka Gospođi Fišer kao da je izaziva da porekne njegove reči. Pošto je odgovor izostao, Lengston nastavi. „Danas smo se okupili ovde da razmotrimo slučaj još jednog nedostojnog izdanka, buntovnog i drskog mladića koji svojim skandalima i ispadima kalja porodičnu čast. Kada je njegov roditelj zatražio od njega da uskladi svoje ponašanje sa statusom i ugledom koje Batlerovi uživaju u ovom gradu, on je odbio da se povinuje njegovim zahtevima.“ Elizabet Batler brižnu u nemi plač, a Džulijan Batler se prigušeno zakašljuca. „Kada je, u poslednjem očajničkom pokušaju, dobronamerni roditelj upisao mladog izgrednika na Vest Point, ispostavilo se da čak ni tamošnji vaspitači, koji su uspeli da dovedu u red tolike generacije mladića, nisu mogli da obuzdaju njegovu divlju i razuzdanu narav. Kadet Batler je izbačen sa akademije, nakon čega se vratio u našu niziju, gde se dokazao kao okoreli razvratnik i gde je, kao vrhunac svega, napravio dete jednoj devojci nižeg društvenog ranga. Da li si Votlingu ponudio novac?“ upitao je, naglo prekinuvši svoje izlaganje. „Vi ste bogati plantažer, gospodine, a ne ja.“ „Zašto si izazvao Votlinga na dvoboj?“ „Zato što je širio laži o meni, gospodine.“ Lengston prezrivo odmahnu rukom. „Votling je, pretpostavljam, mrtav?“ „Da. Otišao je bogu na istinu.“ Lengston Batler spusti ruku na Bibliju i u par odsečnih poteza precrta sinovljevo ime iz porodičnih zapisa. Zatvorio je mastionicu, obrisao vršak pera i odložio pisaljku na sto. Potom je bez reči poveo svoju porodicu i prijatelje ka širokim vratima koja su vodila u porodične odaje. Džulijan zgrabi Rozmari za ruku pre nego što je devojčica stigla da se izmigolji. Kada je ostao nasamo sa svojim odbačenim sinom, Lengston Batler se nasloni leđima na teška orahova vrata. Činilo se da vazduh iskri i varniči u prostoru koji je zjapio između njihovih tela. „Budući da je porodica Batler zauvek raskrstila sa vama, mladi gospodine, slobodni ste da idete.“

- 34 -

3. „Voljeni brate Rete...“

Tokom narednih godina mala Rozmari je revnosno pisala svom bratu. Pričala mu je o svom šarenkastom poniju Džeku koji je imao pitomu narav i neverovatno uglađene manire. Rozmari je svuda išla sa Džekom. „Majka kaže da sam se pretvorila u pravu prerijsku divljakušu. Jesi li se na svojim putovanjima nekada sreo sa divljim Indijancima?“ „Kada nagovaram Džeka da skoči“, nastavljala je Rozmari, „on počne da okreće glavu i da koluta očima i da obara uši. Kao da hoće da mi stavi do znanja da ga moj zahtev vređa!“ Rozmari je pisala svom bratu i o teškim trenucima, kao onda kada je Džek nabasao na crnu mokasinku i kada su ona i Herkul probdeli čitavu noć pored malog ponija, strepeći za njegov život. Iako je devojčicin rukopis bio besprekoran, to pismo bilo je zamrljano tragovima suza. Rozmari je u međuvremenu ponovo počela da posećuje dom Fišerovih, tako da su i oni dobili mesta u njenim pismima. Nema tog čoveka o kome bi Šarlota mogla da ima loše mišljenje. Njen brat Džejmi je drugačiji. Iako mislim da nije tako surov kao što se pravi, njegovi prijatelji su tako prefrigani i tako bezobzirni da mora da se ponaša poput njih. jednog jutra se vratio kući, dok smo Šarlota i ja doručkovale. Odeća mu je bila prljava i grozno je zaudarao! Bio je toliko pripit da se saplitao na vlastite noge! Kada ga je Šarlota ukorila, on ju je nazvao „džangrizavom šmizlom!“. Šarlota je napućila usnice i od tog trenutka više nije htela da prozbori ni reći sa Džejmijem. Džejmi se danima pretvarao kao da se ništa nije desilo. Svim silama je pokušavao da zabašuri stvari, ali je na kraju bio primoran da joj se izvini! Šarlota je ista kao baka Fišer - ima mnogo dobru dušu, ali je neviđeno tvrdoglava ako joj neko stane na žulj! Džejmi je mnogo osećajniji i finiji nego što želi da pokaže! Kada nije sa svojim društvom, ume da priča stvarno zanimljive priče. Naravno, neke od tih priča su čiste izmišljotine. Džejmi obožava konje i nema mu ravnog kada je jahanje u pitanju. Herkul povremeno dopušta Džejmiju da jaše Džiroa, mada bi se otac sigurno strašno razbesneo kada bi saznao za to! jesam li ti već pominjala Džiroa? Herkul kaže da je to najbrži čistokrvni konj u čitavoj niziji. Džejmi se druži sa Endruom Rejvenelom, Henrijem Keršoom i Edgarom Perjirom. Ako se ne varam, to su i tvoji prijatelji, zar ne? Džejmi kaže da je Džon Hejns „uštogljen kao daska“, ali se ne usuđuje da upućuje bilo kakve kritike na njegov račun pred bakom Fišer. Džon Hejns me stalno pita imam li nekih vesti od tebe, a meni je veoma žao kad moram da mu kažem da nemam! Da sam malo starija, rado bih ti se pridružila, pa bismo mogli zajedno da putujemo na daleka mesta, čak d o Egipta. Baš bih volela d a vidim piramide. Jesi li ih ti video? Na isti onaj magloviti neodređeni način kao što je znala da Isus voli mali decu, Rozmari je znala da su abolicionisti bili zli i pokvareni ljudi i da su Jenkiji mrzeli južnjake iz dna duše - da su mrzeli sve južnjake, pa čak i malu decu poput nje. Iz neposrednijeg ličnog iskustva, Rozmari je znala da su odrasli ljudi vodili žestoke rasprave o politici i da

- 35 -

su se prijateljstva sklapala i raskidala zavisno od toga šta su neki drugi odrasli ljudi radili negde daleko u Kongresu Sjedinjenih Država. Kada je Rozmari napunila deset godina, američki Kongres je izglasao kompromis iz 1850. godine11, nakon čega su poništitelji12 i unionisti13 privremeno zakopali ratne sekire. Lengston Batler, koji nije razgovarao sa Ketkartom Perjirom još od onog doba kada je odlučio da svog sina Reta prebaci kod drugog tutora, ponovo je počeo diskretno da se javlja Perjiru kada bi se njih dvojica susreli na Kvin stritu. Kada je gospođa Stou objavila roman Čiča Tomina koliba, stanovnici Čarlstona bili su sablaznuti tom opasnom i poročnom knjigom. Baka Fišer je izjavila da je to previše prost roman za Rozmari i Šarlotu. „Kako nešto može biti previše prosto za decu?“, zbunjeno je upitala Rozmari, izgarajući od želje da pročita knjigu o kojoj je brujao čitav grad. „Prestaje po svojim stanovištima i poruci“, progunđala je baka Fišer. Naravno, Rozmari je već u narednom pismu pitala Reta da li je pročitao Čiča Tominu kolibu. Ovo kratko političko zatišje okončalo se kada je Rozmari napunila četrnaest godina i kada je u američkom Kongresu izglasan zakonski akt o Kanzasu i Nebraski 14. Daleko na zapadu robovlasnici i abolicionisti su počeli da ubijaju jedni druge. Negde u to vreme Rozmarinu pažnju su počeli da zaokupljaju mladići iz uglednih gradskih porodica. „Edgar Alan Perjir je izjavio da Endru Rejvenel vara na kartama, tako da ga je Endru izazvao na dvoboj“, pisala je Rozmari. „Svi su mislili da će stvar biti razrešena na polju časti, ali se Edgar ubrzo nakon toga izvinio, tako da su sada svi ubeđeni da je Edgar kukavica. Džejmi Fišer naziva Endrua 'krasnim konjanikom'. Misliš li da se za nekog muškarca može reći da je krasan?“ „Henri Keršo je isprebijao crnog krojača slobodnjaka ispred njegove radnje kada je ovaj zatražio od Henrija da mu plati odelo koje mu je još odavno sašio. Siroti čovek je izdahnuo od povreda. (Tata je posle zbijao šalu na taj račun, govoreći kako je krojač dobio ono što je tražio!)“ Rozmari je u jednom pismu izveštavala svog brata o sahrani Kongresa Hejnsa kojoj je prisustvovalo toliko ljudi da je bio zakrčen čitav Miting strit, od Kvin strita pa sve do Vajt Pointa. „Džon Hejns se ponovo raspitivao za tebe. Kako bih samo volela da dobijem neke vesti od tebe, dragi brate!“ „Da li se sećaš kada si mi prvi put došao u posetu, onda kad si se vratio sa Vest Pointa? Ja sam bila klinka, a ti si bio tako naočit i tako stasit! Sećaš li se kako si me vodio na jedrenje?“ Niz zakona donetih da bi se ublažile nesuglasice proistekle iz Meksičko-američkog rata (1846-1848) i da bi se uspostavila ravnoteža između interesa „slobodnih“ severnjačkih država i „robovlasničkih“ južnjačkih država. (prim. prev.) 11

Pobornici ideje da je svaka savezna država imala pravo da, unutar svojih granica, poništi federalne zakone koji su se kosili sa njenim interesima. (prim. prev.) 12

Pobornici ideje da južnjačke države treba da ostanu u okviru Unije i da se povinuju federalnim zakonima. (prim.prev.) 13

Zakonski akt koji je kolonistima u Kanzasu i Nebraski dopuštao da sami odluče da li će na tim teritorijama biti dozvoljeno ropstvo. U znak direktnog protivljenja ovom zakonskom aktu, koji su protivnici ropstva smatrali bezočnim ustupkom južnjačkom robovlasničkom sistemu, formirana je nova Republikanska partija koja je ubrzo postala dominantna politička snaga na Severu. (prim. prev.) 14

- 36 -

„Prošle subote Džiro je pobedio pastuva Planeta gospodina Kejnbija i Čapultapeka pukovnika Rejvenela. Herkul je bio veoma ponosan i pokušao je da naruči korpu šampanjca kako bi proslavio svoju pobedu. Na sva usta se hvalio kako hoće da počasti svu belu gospodu'. Zamisli, kakva ideja! Naravno, otac ga je odmah poslao nazad na Broton kako bi 'preispitao svoje ponašanje.“ „Majka te voli, Rete! Znam da te voli!“, uveravala je Rozmari svog brata. Naravno, to je bila puka pretpostavka koju je izvela na osnovu majčinog ponašanja. Nakon što je njen stariji sin bio prognan sa porodičnog poseda, Elizabet Batler bi briznula u plač pri svakom pomenu Retovog imena. Ubistva abolicionista u dalekom Kanzasu razorila su dugotrajne čarlstonske veze. Rođaci su prestajali da razgovaraju sa rođacima. Stanovnici Čarlstona čija su stanovišta ranije smatrana ekstremnim sada su bili veličani kao vizionari. Gospođa Fišer je sprečila Lengstona Batlera i njegove prijatelje da izbace unionistu Ketkarta Perjira iz udruženja Sveta Sesilija. U znak odgovora, Lengston Batler je ponovo zabranio svojoj petnaestogodišnjoj kćerki da posećuje dom Fišerovih. Nakon toga Rozmari se sa Šarlotom i sa Džejmijem susretala samo na društvenim skupovima. „Džejmi i sestra Endrua Rejvenela, Džulijet, postali su veoma bliski“, pisala je ona svom bratu. „Neprestano se nadmudruju i oštre jezike kako bi se zajedničkim snagama okomili na svoje žrtve.“ Rozmari je takođe izveštavala svog brata kako je Endru Rejvenel oborio s nogu Meri Loring. Svi su očekivali da se Endru i Meri vere, a onda je Meri Loring naprasno otputovala za Split Rok u Severnoj Karolini, a po gradu su počele da kruže razne zlurade priče. Endru je nakon toga počeo da se udvara Sintiji Piterson. „Moja služavka Klio ima dobru dušu, ali se opterećuje svakojakim sitnicama. Osim toga, melje kao vodenica. Klio je prava alapača!“ „Sećaš li se male kočoperne Sjudi? E pa, Sjudi je stala na ludi kamen sa Herkulom i nedavno su dobili bebu! Herkul blista od sreće. I on ti šalje mnogo pozdrava!“ Rozmari je pismo zaključila recima: „Molim te, piši mi. Mnogo mi nedostaješ i jedva čekam da dobijem neke vesti od tebe. Voli te tvoja sestra Rozmari.“ Herkul je govorio Rozmari kako da adresira pisma. Kada ga je Rozmari jednom prilikom upitala kako zna gde se Ret nalazi, Herkul je prasnuo u smeh. „Gospođice Rozmari, zar ne znate da konji međusobno razgovaraju? Gde god da putuju, konji pričaju jedni s drugima, a ja se noću ušunjam u staju, naćulim uši i saznam sve što me zanima.“ I tako je Rozmari na prednjoj strani koverte ispisivala adresu „Ret Batler, San Francisko, Kalifornijska teritorija“ ili „Ret Batler, post restant, Nju Orleans, Luizijana.“ Potom bi pažljivo zapečatila pismo i platila dvostruku poštarinu. „Molim te, čika Solomone, potrudi se da ovo još danas predaš na poštu.“ „U redu, gospođice“, odgovarao je stari poslužitelj, mada je izgledalo da su devojčicina pisma iz nekog razloga unosila nemir u njegovo srce. Prošlo je toliko godina a Rozmari nije dobila ni jedno jedino pismo od svog brata. Kako je vreme odmicalo, njena pisma su se proređivala. Isprva mu je pisala na nedelju dana, potom na dve nedelje i na kraju jednom mesečno. Rozmari je svoje poslednje pismo napisala one večeri kada je imala debitantski nastup na balu koji se održavao u Džokejskom klubu. U tom pismu šesnaestogodišnja Rozmari je bratu poverila svoju strepnju da nijedan mladić neće staviti svoj potpis na njenu plesnu

- 37 -

karticu15. Ta-kode se pribojavala da je njena bela satenska haljina delovala previše detinjasto. Klio se vrpoljila oko nje dok je dovršavala pismo. „Zakasnićemo ako odmah ne prestanete s tim škrabarijama i ne počnete da se oblačite, gospođice.“ Međutim, Rozmari nije obraćala pažnju na služavkino požurivanje. Napustila je sobu i zamišljeno izašla u dvorište, gde je Herkul timario Džiroa. Prišla je Herkulu i bez ikakvog uvoda prozborila: „Sva ta pisma su besmislena. Moj brat je mrtav.“ „Grešite, gospođice. Gospodar Ret je živ i zdrav.“ Rozmari se zagledala u njega, spustivši ruke na bokove. „Otkud znaš?“ „Pa, znate, konji razgovaraju i...“ Rozmari je srdito lupila nogom o zemlju. „Herkule! Zaboravljaš da više nisam derište.“ „Da, gospođice“, promucao je Herkul, shvativši da se našao u nebranom grožđu. „Vidim da niste.“ Kada je Rozmari ozlojeđeno odmarširala ka kući, Herkul je nastavio da timari konja. „Miran, Džiro. Gospođica Rozmari je malo uznemirena, ali je to zato što treba da se pojavi u Džokejskom klubu i što se plaši da se neće dobro pokazati pred tamošnjim kavaljerima.“ Rozmari je zaključila pismo rečima: „Iako postoji mogućnost da su moja pisma zalutala, sigurno si primio bar neko od njih. Tvoja ćutnja je previše okrutna. Koliko samo žudim da dobijem neke vesti od tebe, da čujem gde se nalaziš i kako živiš. Uvek ću te voleti, dragi moj brate, ali pošto tako uporno odbijaš da mi uputiš bar jednu jedinu reč, više ti neću dosađivati.“ Rozmari je održala svoju reč. Nije napisala više nijedno pismo svom bratu. Nije ga obavestila da se sjajno provela na debitantskom balu i da joj se Endru Rejvenel revnosno udvarao i otplesao čak četiri valcera s njom. Nije mu napisala da joj je baka Fišer u pauzi između dva plesa rekla: „Džon Hejns je do ušiju zaljubljen u tebe. Nijedna devojka ne bi pogrešila da za muža odabere Džona Hejnsa.“ Baš kao što mu nije napisala ni svoj odgovor na dobronamernu opasku bake Fišer. „Džon Hejns ne ume čak ni da jaše. Jedva se drži u sedlu. Pravo je čudo da dosad nije slomio vrat.“ „A Endru Rejvenel ume da jaše?“ „Endru je najlepši mladić u čitavom Čarlstonu. Sve gradske udavače su bacile oko na Endrua.“ „Dok vi bacate oči, draga moja“, odgovorila je Konstans Fišer blagim trezvenim glasom, „gospodin Rejvenel i njegova vesela družina skupljaju skalpove.“

Knjižice sa kitnjastim koricama koje su dame nosile na formalnim balovima; kavaljeri koji su želeli da plešu sa njima su svojim potpisom rezervisali određeni ples. (prim. prev.) 15

- 38 -

4.

Trkačka nedelja

Jednog februarskog popodneva, tri godine pre rata i punih devet godina nakon što je Ret Batler napustio niziju, Rozmari Batler je stajala pred velikim ogledalom, zlovoljno zureći u svoj odraz. Činilo joj da je previše visoka i da joj je torzo previše izdužen, što je odudaralo od tadašnjih obrazaca ženske lepote. Njena sasvim obična kestenjasta kosa bila je razdeljena po sredini, sa dugim kovrdžavim uvojcima koji su se spuštali sa strane. Crte lica su joj bile previše izražajne, a usne previše pune. Jedini detalj kojim je bila zadovoljna bile su njene krupne iskrene sive oči. Zakolutala je očima i isplazila jezik kao nadurena devojčica. „Baš si nemilostivo!“, rekla je, svađajući se sa ogledalom. Rozmarina haljina, sašivena od prvoklasnog zelenog pamučnog cica, bila je naručena specijalno za Trkačku nedelju. Trkačka nedelja je predstavljala vrhunac čarlstonskih društvenih događaja. Pirinač je još odavno bio požnjeven, osušen, ovejan, oljušten, prodat i ukrcan na teretne brodove. Crnci su dobili novu odeću i priliku da predahnu od posla tokom božićnih praznika. Plantažeri su se sa svojim porodicama preselili u grad, gde su svakog jutra pretresali tračeve o stvarima koje su se dešavale prethodne noći i kovali planove za veče koje je bilo pred njima. Elegantne kočije - neke tek izašle ispod čekića, a druge starijeg datuma, mada savršeno doterane i izglancane - razmetljivo su kružile gradskim ulicama, prelazeći svoju redovnu rutu koja je vodila niz Ist Bej, potom uz Miting strit i na kraju ponovo do Ist Beja. Haljine koje su izgledale kao da su upravo stigle iz Pariza (skrojene prema adaptiranim londonskim šnitovima i sašivene u radnjama tamnoputih čarlstonskih švalja) mamile su uzdahe na balovima u Džokejskom klubu i udruženju Sveta Sesilija. Posetioci sa severa su zadivljeno zijali u velelepne gradske kuće, u crnce koji su se tiskali na ulicama, veličanstvene trkačke konje i najlepše devojke na čitavom jugu. Tada Klio banu u Rozmarinu sobu, nervozno kršeći ruke. „Gospođice, neko želi da vas vidi.“ „Odmah ću sići. Zamoli gospodina da me sačeka u salonu.“ „Ali... gospođice, rekao je da će sačekati u dvorištu. Znate, on... on nije nikakav gospodin!“ Klio se ugrize za usnu, smatrajući da je dovoljno rekla. Gradska kuća Lengstona Batlera bila je sagrađena u novogrčkom stilu. Drugi sprat bio je okružen senovitim tremom, a saloni za prijem bili su opremljeni mermernim kaminima i lamperijom od lakiranog trešnjevog drveta. Stepenište za poslugu, smešteno sa zadnje strane kuće, bilo je uzano, strmo i neofarbano. Sluge su preko dana trčkarale uza stepenište sa poslaganim gomilama sveže opranog i opeglanog veša, dok su tokom večeri nosili ogromne tanjire i činije sa hranom za ugledne goste koji su sa Lengstonom Batlerom pretresali goruće političke teme. Niza stepenište su se spuštale nešto drugačije stvari: prljava posteljina, prljavo rublje i prljavi stolnjaci. I, naravno, gospodski nokširi.

- 39 -

U to doba godine Batlerovi su na svom gradskom posedu zadržavali samo petnaest sluga sa Brotona. Poslužitelj Solomon, Klio, Herkul, njegova supruga Sjudi i kuvarica boravili su u sobama koje su bile smeštene iznad kuhinje i perionice, dok je posluga nižeg ranga spavala u skučenom prostoru iznad staje. U dvorištu je obično vrvelo kao u košnici. Služavke su prale i ribale, a konjušari čistili štale i timarili konje. Međutim, taj dan se razlikovao od ostalih. Džiro se takmičio u podnevnoj trci, tako da su gotovo svi bili na hipodromu. „Dobar dan!“, kolebljivo doviknu Rozmari. Staja je mirisala na kolsko mazivo, mast od goveđih papaka i đubrivo. Konji su znatiželjno podizali glave, provirujući iz svojih pregrada. Rozmarin posetilac je u rukama stiskao neki paketić, tako čvrsto da su na omotnici bili vidljivi tragovi njegovih prstiju. „Ako se ne varam, ti si Tjunis? Tjunis Bono?“ Tjunis je, poput svog oca, zarađivao za život loveći ribu i divljač koje je prodavao na gradskoj pijaci, ali se odnedavno zaposlio kao kormilar u kompaniji Hejns i sin. Rozmari ga je poznavala iz viđenja, mada nikada nije razgovarala s njim. „Tjunis Bono... zar se ti nisi nedavno oženio?“ „Jesam, gospođice, prošlog septembra. Supruga mi se zove Ruti. Ona je najstarija kćer velečasnog Preskota.“ Zbog naočara sa žičanim ramom i dostojanstvenog držanja Tjunis je neodoljivo podsećao na tamnoputog puritanskog učitelja. Odeća mu je bila besprekorno čista i opeglana, a oko sebe je širio blagi miris lužanog sapuna. „Jedan gospodin me je zamolio da vam ovo uručim.“ Mladi Bono ćušnu paketić u Rozmarine šake, spremajući se da ode. „Tjunise, molim te, sačekaj. Ne vidim nikakvu karticu. Ko mi ovo šalje?“ Rozmari nestrpljivo raspakova paketić i unutra ugleda veliku žutu svilenu maramu obrubljenu kitnjastim crnim resama i čvorićima. „Gospode bože! Kako divan šal!“ „Da, gospođice.“ Rozmari prebaci maramu preko ramena i nežni dodir svile istog trenutka pobudi čudan nemir u njenom srcu. „Tjunise, ko mi je ovo poslao?“ „Gospođice Rozmari, ne bih želeo da izazovem bes gospodara Lengstona.“ „Da možda... da možda nije Endru Rejvenel?“ „Ne, nije. Ovo nema nikakve veze s Endruom Rejvenelom.“ Rozmari odlučno isturi bradu. „Nećeš otići odavde dok mi ne kažeš.“ Tjunis Bono skinu naočari i protrlja nažuljani nos. „Pretpostavio je da niste dobili njegova pisma, pa me je zamolio da vam ovo donesem. Sreo sam ga u Friportu. Uopšte se nije promenio.“ Tjunis je okretao naočari u ruci kao da nije znao šta da radi s njima. „Znate, ja sam kormilar. Plovio sam brodom Džon B. Eliot. Prevozili smo pirinač i pamuk, a u povratku smo natovarili točkove za lokomotive koje su nam naručili železničari iz Džordžije. Čim sam ga ugledao, odmah sam znao da je to on. Ret Batler se ni za dlaku nije promenio.“ Rozmari oseti kako je nešto steže u grlu. Uhvatila se za drvenu ogradicu, pokušavajući da se pribere. „Proveo je neko vreme sa morskim razbojnicima u Nikaragvi, ali je batalio taj posao.“ „Ali... Ret je mrtav!“ „Nipošto, gospođice. Retu ne fali ni dlaka s glave. Živ je i zdrav kao dren. On uvek gleda vedriju stranu života.“ „Ali... ali... punih devet godina mi nije napisao ni jednu jedinu reč.“

- 40 -

Tjunis Bono dunu u stakla i obrisa naočari. „Grešite, gospođice Rozmari. Vaš brat vam je pisao. Pisao vam je svih ovih godina.“

- 41 -

5.

Poruke u boci

Hotel 'Oksidental' San Francisko, Kalifornija 17. maj, 1849. Draga moja sestrice, Iako ima punih šest sati otkako sam se iskrcao sa broda „Morska slava“, još mi se čini da mi se zemlja ugiba pod nogama. Kapetan i njegov vrli sin su nas putnike čamcima prebacili do obale, strahujući da bi „Morska slava“ mogla da se pridruži stotinama brodova koji su ostali bez posade, jer su mornari naprasno odlučili da batale službu i da se upuste u potragu za zlatom. Pristanište Long Vorf preplavljeno je načičkanim jarbolima koji liče na ogromnu turobnu šumu. U samoj luci vlada neopisiv metež. Ljudi te sa svih strana vuku za rukav nudeći usluge raznih restorana i hotela, bordela i kockarnica. Sve vrvi od prevaranata koji prodaju i kupuju zlato. Video sam jednog pristojno obučenog gospodina kako snebivljivo moli da mu neko udeli nešto za hranu. Dok smo plovili oko Rta Rom, većinu vremena sam provodio za kartaškim stolom. Avanturisti koji su krenuli u potragu za zlatom, uvereni da će uskoro plivati u parama, uopšte ne haju za novac koji nose u džepovima i ponašaju se kao da u njihovoj slavnoj budućnosti uopšte nema mesta za obazrivost i štedljivost. Zahvaljujući tome stigao sam u ovaj grad sa pristojnim „početnim kapitalom“ (to ti je novac koji argonauti koriste za finansiranje poslovnih poduhvata). Tokom duge i monotone plovidbe oko Horna naslušao sam se raznih objašnjenja o tome zašto su dotični argonauti odlučili da napuste svoja dotadašnja zanimanja, prijatelje i porodicu i da se otisnu na opasnu plovidbu i u neizvesnu budućnost. I znaš šta sam saznao? Svi do jednog su se zaklinjali da to ne rade zbog sebe. Taman posla! Svi su tvrdili da su se upustili u tu rizičnu avanturu zbog istih tih supruga i dece koje su ostavili za sobom. Napustili su svoje porodice zarad svojih porodica! Iz čega se jedino može zaključiti da američke supruge i deca ne mogu biti zadovoljni sve dok ih njihov argonaut ne zaspe zlatom i dragim kamenjem! San Francisko se drastično razlikuje od Čarlstona. Ovdašnji pločnici se ukrštaju sa izrovarenim ulicama koje su toliko blatnjave da se cipele lepe za tlo. Šatori i drvene barake stoje rame uz rame sa građevinama od cigle, koje su tako nove da se prosto cakle. Pre tri godine, pre nego što je otkrivena zlatna žila, San Francisko je imao osam stotina stanovnika, a ta cifra je u međuvremenu narasla na trideset šest hiljada. Od pristaništa pa sve do brežuljaka koji se nadvijaju nad gradom odjekuje lupkanje čekića, struganje testera i tandrkanje kolskih točkova. Na sve strane se zida i gradi. U ovom gradu, mila moja sestrice, čak i skitnice i džabalebaroši deluju užurbano, kao da se i oni utrkuju da što pre stignu do svog odredišta, mada ni sami ne znaju kuda su pošli.

- 42 -

Sastav stanovništva je krajnje raznolik. Ima Kineza, Iraca, Italijana, Jenkija iz Konektikata i Meksikanaca. Ulice bruje od ljudskog žamora. Ovo je mesto za nove ljude i nove ideje. Iako mi mnogo nedostaješ i iako čeznem za društvom svojih prijatelja iz nizije, ovde se ne osećam kao izgnanik. Ushićen sam kao bivši robijaš koji je konačno ugledao svetlost dana. Postoji još toliko gradova pored Čarlstona, još toliko mesta koja vredi posetiti! Molim te, piši mi na naznačenu adresu. Ljudi iz hotela će mi proslediti poštu. Piši mi šta rade Šarlota i baka Fišer, a najviše od svega šta ti radiš i o čemu razmišljaš. Od svega što sam ostavio za sobom, draga moja sestrice, ti mi najviše nedostaješ. Voli te tvoj brat, Ret 12. mart, 1850. Gudjirs Bar, Kalifornija Mila moja sestrice, Gudjirs Bar je neopisivo ružan logor tragača za zlatom: blatnjava zaravan okružena brdima i posuta raštrkanim zemunicama, šatorima i brvnarama bez prozora, u kojima preko noći borave iznureni pustolovi kojima se povremeno posreći da nabasaju na zlatnu žicu i da na jednim kolicima „plodne“ zemlje zarade po dve hiljade dolara. Međutim, čak i bogati argonauti moraju da jedu, da kupuju odeću i obuću (bilo zbog pristojnosti ili zbogsvežih kalifornijskih noći) i da zamenjuju dotrajale pijuke i lopate novim alatkama. I tako sam ja, mila moja sestrice, odlučio da postanem trgovac - jedan od onih dosadnjakovića na čijem pregalaštvu počiva svaka aristokratija. Zahvaljujući svom početnom kapitalu, nabavio sam teška teretna kola i četiri izdržljive mule. Nakupovao sam raznu robu - usoljenu govedinu, viski, brašno, lopate, pijuke i rolne šatorskog platna - koju sam platio dvaput skuplje nego što bih platio u Karolini. Potom sam se sa svojom zapregom i robom ukrcao na jedan parobrod koji je plovio uzvodno ka Sakramentu i po dolasku iznajmio stan u gradu, gde sam grickao nokte i čekao da mi vremenske okolnosti dopuste da se nekako probijem do brda u kojima borave lovci na zlato. Sestrice, tvoj brat trgovac je lopatom krčio put kroz nanose snega visoke tri stope kako bi dopremio robu do logora Gudjirs Bar. Nikad u životu nisam doživeo tako veličanstven doček. Nijedan trgovac nije posetio kamp još od oktobra. Zalihe su im već bile na izmaku. Izgladneli pustolovi su se sjatili oko tvog brata i počeli da se raduju kao deca i da ga blagosiljaju. Imali su zlata koliko ti srce ište, ali nisu imali na šta da ga potroše! U roku od sat vremena sam prodao sve što sam doneo, izuzev svog revolvera ijedne mule. Vratio sam se nazad, ponovo se probijajući kroz sneg i neprestano motreći na prtinu koju sam ostavljao za sobom. Ako se ima u vidu da sam na tom trgovačkom pohodu zaradio pravo malo bogatstvo, morao sam da otvorim četvoro očiju. Kada sam odneo svoju zaradu u banku „Lukas i Tarner“, čak je i večno uzdržani gospodin Šerman, upravnik i suvlasnik banke, znatiželjno izvio obrve. Ti i dalje ne odgovaraš na moja pisma. Molim se za tvoje zdravlje i blagostanje i žudim da konačno dobijem neke vesti od tebe. Već je kasno, tako da jedva čekam da se okupam i da se bacim u postelju. Voli te tvoj brat, Ret

- 43 -

17. septembar, 1850. Hotel 'Sent Fransis' San Francisko, Kalifornija Mila moja sestrice, Nemoj reći ocu da sam postao ugledan građanin. Trgovačko preduzeće „Batler dženeral merčandajz“ ima poslovnicu na Union skveru i skladišta u Stoktonu i Sakramentu. Baš me zanima da li bi prepoznala svog brata u tamnom poslovnom odelu, sa gamašnama i nezaobilaznom svilenom maramicom. Osećam se kao glumac u nekom čudnom pozorišnom komadu. Moram ti priznati da imam žicu za ovaj posao - za ulaganje i zarađivanje novca. Razlog možda počiva u tome što ja na novac gledam krajnje prizemno. On za mene nema religijski značaj. Prestao sam da se kartam. Dopremanje robe do logora kao što su Gudjirs Bar, Bogus Tander ili Magfazl (verovala ili ne, iako ćeš ih teško pronaći na mapi, takva mesta stvarno postoje!) donosi mi toliku zaradu da poker u poređenju s tim deluje kao obična tričarija. Zašto da se iz noći u noć gušim u nekom zadimljenom ćumezu kako bih gomilu pijanih budala razvenčao od njihovih para? Argonauti su raspomamljeni od pohlepe. Nijedna osiguravajuća kompanija ne želi da posluje s njima. Neprestano nose glavu u torbi. Umiru od kolere, umiru od pića i ginu u raznim nesrećama. Pošto u njihovim logorima ne važe nikakvi zakoni, razmirice se obično rešavaju pijucima, pesnicama ili pištoljima. A ako to ne pomogne, mnogi od njih na kraju presude sami sebi. Argonauti imaju kratak fitilj i spremno se upuštaju u okršaje, baš kao i naša južnjačka aristokratija, samo što su njihovi razlozi daleko prozirniji. Ovde niko ne trabunja o „časti“. Mi koji živimo u Kaliforniji kažemo „tamo u Americi“ kad govorimo o krajevima iz kojih smo potekli. Razborit kompromis gospodina Kleja16 i smrt gospodina Kalhuna17 ovde su prošli gotovo neprimećeno. Ljudi su u ovim krajevima brži i preduzimljiviji, ali nisu ništa mudriji. Još nisam primio nikakve vesti od tebe, tako da se više i ne nadam odgovoru. Siguran sam da si živa i zdrava – da je drugačije, moje srce bi to moralo osetiti. Pretpostavljam da ti je otac zabranio da mi pišeš i da je to jedini razlog tvog nejavljanja. Stvari će jednog dana možda krenuti nabolje, čak i na Brotonu, a ova pisma mi bar pružaju priliku da u svom srcu i mislima oživim sećanje na tebe. Dok ovo pišem, osećam tvoju ljubav i uzvraćam ti je desetostrukom merom. Voli te tvoj verni brat i dopisnik, Ret 19. jun, 1851. Hotel 'Sent Fransis' San Francisko, Kalifornija Najdraža Rozmari, „Sidnejske vrane ponovo grakću.“ Tako se ovde kaže kada neko opljačka, pretuče ili prostreli nekog nedužnog i čestitog čoveka. Iako je u San Francisku oduvek bilo ljudi sumnjivog soja, Kompromis iz 1850. godine, takođe poznat kao Klejov kompromis, po uglednom političaru iz Kentakija Henriju Kleju (1777-1852) koji je zbog svojih napora da se pronađu kompromisna rešenja u brojnim konfliktnim situacijama dobio nadimak Veliki pomiritelj. (prim. prev.) 16

Džon Koldvel Kalhun (1782-1850), državnik i politički teoretičar iz Južne Karoline koji se zalagao za ograničavanje federalne uprave i očuvanje institucije ropstva. Njegova politička uverenja su poslužila kao svojevrsno nadahnuće za južnjački secesionizam. (prim. prev.) 17

- 44 -

skorašnji priliv oslobođenih robijaša iz Australije doprineo je da ovo mesto postane opasnije nego ikada ranije. Uprkos tome, nisam zabrinut za svoju bezbednost, baš kao ni za bezbednost posla kojim se bavim i ljudi koji rade za mene. U ovom gradu uživam (sasvim nezasluženu) reputaciju čoveka s kojim se ne treba kačiti. Kao što nas je gospodin Njutn učio, svaka akcija izaziva srazmernu reakciju tako da sam se, kada su me trojica čelnih ljudi ovog grada pozvali da večeram s njima, istog trenutka zapitao kakvi bi se motivi mogli skrivati iza toga. Bankar V. T. Šerman je stariji od mene. Ima trouglasto lice, poput bogomoljke, kratku bradu i fenomenalno krupne oči. Obično se veruje da smeđe oči zrače blagošću i da se iz njih lako može pročitati karakter dotične osobe. Međutim, Šermanove oči su prozirne koliko dva grumena najmrkijeg uglja. Gospodin Šerman pati od teške astme, a lice mu je belo kao kreč. U životu nisam video bleđeg čoveka. Mislim da niko iz njegovog okruženja, pa čak ni on sam, ne očekuje da će dugo poživeti. Sve u svemu, gospodin Šerman je izuzetno praktičan čovek, čovek koji neće ustuknuti pred nužnošću. Kolis Hantington je od onog soja ljudi koji sebe smatraju tako vrlim i čestitim da su iskreno ubeđeni da svi ostali zbog toga treba da puze pred njima. On je ozbiljan konkurent preduzeća „Batler dženeral merčandajz“, tako da smo par puta ukrstili mačeve. Doktor Rajt je najneugledniji član ovog trijumvirata. Stalno je nervozan, oblači se kao Bo Bramel i silno se ponosi činjenicom da je fraza „Pariz na Tihom okeanu“, koja se koristi kao sinonim za ovaj grad, potekla od njega lično. Koliko sam uspeo da ustanovim, stalno priča o tome jer nema drugih postignuća kojima bi mogao da se pohvali. Večerali smo u privatnoj trpezariji u hotelu 'Sent Fransis' gde su mi moji domaćini, nakon uobičajenog kašljucanja i prenemaganja, predložili da zajedničkim snagama obrazujemo odbor za građansku samozastitu čiji bi cilj bio, kako je to gospodin Hantington elegantno formulisao: „Da bude obešen svaki lopov i nitkov sa ove strane zaliva“. Gospodin Šerman je potom objasnio kako opste bezakonje ugrožava interese poslovnih ljudi, pravdajući predložene mere principom „nužnosti“, na šta sam ja svoje cenjene domaćine podsetio da nužnost uvek ne stoji na strani vrline ili pravednosti. Hantington i Rajt su bili duboko uvređeni mojom opaskom - pozvali su me na tu večeru zato što su pretpostavljali da sam njihov prirodni saveznik, čovek koji bi mogao da ubije golim rukama. Sve u svemu, nisam im rekao ni „da“ ni „ne“. Sestrice, nisam čovek sklon dubokoumnom razmišljanju, ali sam se te noći zapitao u šta sam se pretvorio. Da li se trgovac koji je spreman da obesi lopova kako bi sačuvao svoje bogatstvo po nečemu razlikuje od plantažera koji će na smrt išibati crnog roba zbog neposlušnosti? Te večeri sam shvatio da ne smem dopustiti da postanem isti kao oni. Shvatio sam da uopšte ne želim da učestvujem u toj igri. Nisam želeo da budem ni žrtva ni dželat. Doneo sam odluku da oprobam sreću na nekom drugom mestu. Ovde se trenutno okupljaju dobrovoljci koji će pokušati da svrgnu sa vlasti španske gospodare Kube i sve ozbiljnije se nosim pomišlju da im se pridružim. Ako si u prilici da mi pišeš, prosledi svoja pisma na „post restant, Nju Orleans“. Voli te tvoj zbunjeni brat, Ret

- 45 -

14. mart, 1853. Hotel 'Sent Luis' Nju Orleans Mila moja sestrice, Vrli stanovnici Čarlstona bili bi sablaznuti ovim gradom. Nju Orleans je tako francuski. Njegovi stanovnici - koji su, svi do jednog, uzorni katolici - opsednuti su hranom, pićem i ljubavlju - mada ne nužno tim redom. U staroj četvrti, Vieux Carre, miris greha lebdi oko cvetova narandže i limuna. Svake bogovetne noći odlazim na neki bal: formalan, neformalan, pod maskama, ili na neki od onih sumnjivih balova na koje se ide sa pištoljem u džepu. Redovno se kartam u Mekgartsu, Peritsu ili u Bostonskom klubu. Posećujem četiri hipodroma, tri pozorišta i Francusku operu. Ovaj grad je matična luka za brojne morske razbojnike. Ti mladi američki pustolovi su teoriju o „očiglednoj sudbini“18 shvatili kao svoju ličnu religiju. Njihova sudbina se očigledno sastoji u tome da pokore i opljačkaju svaki karipski i južnoamerički narod koji je previše slab da bi se odbranio od njih. Većina njih veruje da bi Kuba, onog trenutka kad proteramo španske osvajače, mogla da postane prvoklasna američka država. Uložio sam novac u nekoliko takvih pomorskih ekspedicija - potražnja uvećava dobit, a patriotizam predstavlja tako moćan podsticaj da se tanušan mlaz za tili čas pretvara u nezaustavljivu bujicu. Pa ipak, dosada se nisam našao u iskušenju da lično stupim na neki od tih brodova. Nju Orleans je grad prelepih žena, a ovdašnje kreolske dame su kulturne, prefinjene, beskrajno mudre i pune kosmopolitskog duha. Od njih sam mnogo naučio o ljubavi - o toj veličanstvenoj žudnji od koje je veća jedino žudnja za bogom. Moja kreolska metresa, Didi Gajer, otvoreno mi pokazuje svoju ljubav. Slobodno mogu reći da me voli do ludila. Nakon šest meseci, koliko traje naša veza, izgara od želje da se uda za mene, da mi izrodi decu i da sa mnom podeli moju neizvesnu sudbinu. Didi poseduje sve kvalitete koje bi jedan muškarac mogao da poželi. Ali, ja je ne želim. Moja prvobitna očaranost se vremenom pretvorila u dosadu i blagi prezir prema samozavaravanju koje počiva u temelju naše veze. Oboje se pretvaramo da verujemo u stvari za koje znamo da nisu istinite. Ljubav, mila moja sestrice, ponekad ume da bude strašno okrutna. Neću ostati sa njom iz pukog sažaljenja, jer je sažaljenje još okrutnije od ljubavi. Što je manje volim, Didi postaje sve očajnija, tako da našu boljku može izlečiti samo fizička razdvojenost. Nas dvoje smo nedavno izašli na večeru sa Narsisom Lopezom, kubanskim generalom koji trenutno organizuje jednu pomorsku ekspediciju. Već je uspeo da prikupi tri ili četiri stotine dobrovoljaca – što je, kako me uverava, sasvim dovoljno da se porazi španska armija. Čim se budemo iskrcali, kubanski patrioti će se priključiti našim redovima. U jednom trenutku mi je značajno namignuo, napomenuvši kako se u španskoj riznici čuva konkistadorsko zlato. Takođe je dodao kako je Havana prelep grad. Didi uopšte nije bila zadivljena Lopezovom pričom. Na sebi je imala haljinu od brokata sa izuzetno uzanim gornjim delom, a na glavi je nosila zapanjujuće crveni šešir. Uporno je odbijala da uzme makar jedan zalogaj. Neprestano se durila. Omlet je bio prste da poližeš, a šampanjac saKrilatica koja je u devetnaestom veku odražavala uverenje da Sjedinjene Države treba da obuhvataju prostor od atlantske obale do Tihog okeana i koja se često koristila kao opravdanje za kolonizovanje i osvajanje novih teritorija. (prim. prev.) 18

- 46 -

vršeno rashlađen, ali je Didi bila vrlo zle volje i nije htela da prihvati nijednu generalovu opasku. Ne, suludo je očekivati da će se Kubanci podići na ustanak, govorila je. Španska vojska je sigurno daleko moćnija od nekoliko stotina američkih avanturista. Lopez, koji se odlikuje prilično pompeznim držanjem, nastavio je da objašnjava kako bismo, ako osvojimo Kubu, svi mogli da postanemo basnoslovno bogati. „To je dužnost nas belaca, Batlere“, tvrdio je. „Šta to? Da postanemo bogati?“ šaljivo sam upitao. „Da preobratimo jednu primitivnu, sujevernu, diktatorsku zemlju u modernu demokratsku državu.“ Kada je čula tu teoriju, Didi se istog trenutka narogušila i sasula bujicu brzih srditih reči na francuskom. Lopez nije razumeo šta je tačno rekla, ali mu je suština bila više nego jasna. General se nagnuo ka meni, snishodljivo se osmehnuvši. „Batlere, niste valjda i vi jedan od onih slabića koji dopuštaju da im žene sole pamet?“ Didi je tako naglo ustala od stola da je oborila vedro sa šampanjcem. Doterala je svoj jarkocrveni šešir i okrenula se ka meni. „Rete, molim te, idemo odavde...“ „Molim vas da nas izvinite, generale“, rekao sam Lopezu. Didi je uvređeno pošla ka ulazu, držeći me pod ruku. Vratar je pozvao kočiju. Kada smo izašli napolje, ka nama se zateturala neka prljava prosjakinja, preklinjući nas da joj nešto udelimo. Glas joj je bio tako slab da smo je jedva razumeli. Lopez nas je pristigao na pločniku, izvinjavajući se. „Senjor Batlere, nisam nameravao da uvredim ni vas ni vašu ljupku pratilju.“ „Madre de Dios!“, uzviknuo je kada je neprijatan miris koji se širio oko prosjakinje zapahnuo njegove nozdrve. Bila je to jedna od onih očajnica koje su irski lučki radnici odvodili iza obalskog nasipa. Molećivo je ispružila ruku ka nama. Ruka joj je drhtala. „Sklanjaj se odavde!“, povikao je general, zamahnuvši štapom. „Nemojte, generale.“ Dok sam tražio srebrnjak u džepu, ispod naslaga prljavštine sam nazreo poznato lice. „Gospode bože, jesi li ti... jesi li ti Bela Votling?“ Da, to je bila ona, draga sestro. Žena koju, kako sam verovao, nikada više neću videti. Džon Hejns je dao Beli nešto novca kako bi mogla da se odseli iz nizije. Nisam znao da je došla u Nju Orleans. Nekoliko nedelja kasnije Bela mi je rekla: „Oduvek sam volela more. Mislila sam da će ovde biti drugačije.“ Kako se ispostavilo, Bela se zaljubila u nekog kartaškog prevaranta koji ju je koristio kao kockarski zalog kada bi ga karte izneverile. Belin sin se sada nalazi u prihvatilištu za mušku siročad. Pokušaću da joj nekako pomognem pre nego što general Lopez i ja isplovimo za Kubu. Bela te moli da ništa ne govoriš njenom ocu, Ajzeji. Nju je porodica odavno odbacila, baš kao i ja. Šaljem ti svu svoju ljubav, Ret Jul, 1853. Kuba Voljena sestro Rozmari, Plaža Bahija Hondo je najlepša plaža koju sam u životu video. Čini se kao da se srebrnasti pesak i blistavo plavetno more stapaju sa samim beskrajem - kuda, istini za volju, nekoliko španskih oficira ubrzo nameravaju da me pošalju. Nismo uspeli da porazimo špansku vojsku. Kubanci nas nisu dočekali kao oslobodioce. Ali, dobro. Iz svega treba izvući nekakav nauk.

- 47 -

Sada sam prinuđen da priznam da nisam napravio naročito razborit potez kada sam Didin strasni zagrljaj zamenio za španski streljački vod. Uzdam se u svoju kockarsku sreću i nadam se da ću možda i ovog puta uspeti da izvrdam sudbini, mada su mi šanse prilično slabe, a vreme previše kratko. Jedan kaplar mi je obećao da će poslati ovo pismo. Poput brodolomnika koji šalje poruke u boci, nadam se da će neko negde pronaći ovu poruku. Da samo znaš kako je blaženo ležati na ovom mekom toplom pesku. Da samo znaš kako su dražesne makularije19 koje gacaju kroz plićak. Iako žive svega nekoliko sezona, one se s jednakim pravom mogu nazvati božjim stvorenjima kao i mi ljudi. Sestro, ako bih želeo da ti dam neki oproštajni savet, onda je to sledeće: živi svoj život. Ne dopusti da ga drugi žive umesto tebe. Španci su nam naredili da sami sebi iskopamo rake kako bi se što bolje zabavili, ali smo mi, kao prava američka gospoda, odbili da ih poslušamo. Ha, ha! Neka ti seljaci sami prljaju ruke! Rozmari, tokom svog bivstvovanja na ovoj milostivoj zemlji upoznao sam toliko ljudi, ali jedino što moje srce ispunjava tugom jeste pomisao da ću morati da se rastanem sa tobom... Seti me se ponekad. Ret

19

Ptice selice živopisnog perja i dugog kljuna koje žive u blizini vode. (prim. prev.)

- 48 -

6. Nadmetanje na hipodromu

Rozmari je bila ošamućena neočekivanom spoznajom. „Hoćeš da kažeš da je moj otac zaplenio i spalio pisma mog brata? I moja pisma?“ „Jednog dana sam na ribljoj pijaci sreo Solomona, vašeg poslužitelja, i zapodenuli smo razgovor. Starom Solomonu je veoma teško padalo što je ta pisma morao da dostavlja gospodaru Lengstonu, ali nije smeo da se ogluši o njegovu zapovest.“ Rozmari oseti neku čudnu mučninu u utrobi, a onda izusti pitanje koje, kao smerna i poslušna kćer Lengstona Batlera, do tada nije smela da prevali preko usana. „Tjunise, zašto moj otac mrzi rođenog sina?“ Tjunis Bono bio je sin oslobođenog roba - što je značilo da je mogao da šeta ulicom bez dozvole, da prisustvuje bogosluženju u Prvoj afričkoj baptističkoj crkvi (pod uslovom da se unutra nalazio bar jedan belac) i da stupi u brak sa nekom drugom slobodnom crnkinjom ili sa ropkinjom koju je otkupio od gospodara. Nije mogao da glasa niti da bude u državnoj službi, ali je mogao da zarađuje novac, da sam raspolaže njime i da poseduje ličnu imovinu. Takođe je imao zakonsko pravo da se opismeni. Pošto se slobodni crnci po svom društvenom statusu nisu mogli meriti sa belcima, ali istovremeno nisu bili ni belačka svojina, njihovo prisustvo na američkom jugu je za bele gospodare predstavljalo trn u oku. Zbog toga Tjunis Bono nije video ono što je video, nije govorio o onome što je znao i tako vešto se pretvarao da nema pojma ni o čemu i da ga se ništa ne tiče da je bilo praktično nemoguće izvući bilo kakav podatak iz njega. Kada bi belci počeli da ga saleću pitanjima, Tjunis je odgovarao: „Gospodin Hejns mi je rekao da to učinim.“ Ili: „Bolje je da se raspitate kod gospodina Hejnsa.“ Iako je Rozmari savršeno dobro poznavala društvene prilike na jugu, bila je previše uzrujana da bi mogla trezveno da razmišlja tako da je zgrabila Tjunisa za rukav, kao da je odatle želela da istrese odgovor na pitanje koje ju je mučilo. „Zašto Lengston mrzi Reta?“ Tjunis je ispustio težak uzdah i potom je Rozmari ispričao istinu od koje je ona tako dugo zazirala. Dok je Tjunis pričao Rozmari o Vilu, tamnoputom majstoru za navodnjavanje, o strašnom uraganu i onom davnom letu koje je njen brat proveo na pirinčanim poljima radeći rame uz rame sa crnim robovima, njen otac Lengston Batler je gubio trku na hipodromu. Čarlstonski hipodrom „Vašington“ predstavljao je ovalnu zaravan dugu četiri milje koja je bila omeđena najstarijim zimzelenim hrastovima u čitavom gradu. Klupska zgrada, prekrivena belim gipsanim malterom, bila je rezervisana za članove Džokejskog kluba, ali su drvene tribine i ogromna livada bili pristupačni za sve društvene slojeve. Gotovo svi građani Čarlstona - belci i crnci, slobodnjaci i robovi - prisustvovali su tog dana porazu Lengstona Batlera. - 49 -

Vrhunska grla iz Virdžinije i Tenesija doputovala su na prestižnu trku sa najizdašnijim nagradama na čitavom jugu. Konji, konjušari i dreseri smestili su se u ogromnim drvenim stajama između kojih se pružao široki prolaz. Na tom mestu se, po okončanju trkačkih nadmetanja, vršila prodaja konja i crnog robija. Popodnevna trka je pukovniku Džeku Rejvenelu pružila priliku da se revanšira Lengstonu Batleru, čiji je Džiro prošlog puta porazio Rejvenelovog Čapultapeka. Konji su bili postrojeni kao pod konac, opklade su padale na sve strane, a kada je trka počela sa tribina se prolomilo gromoglasno klicanje. Iako je u zadnju krivinu ušao sa zaostatkom, Čapultapek je po izbijanju na ciljnu ravninu uspeo da pretekne iznurenog Džiroa i da ga pobedi za dve dužine. Tokom pobedničkog kruga oko hipodroma, pukovnik Džek se šepurio pred oduševljenom svetinom, blistajući od zadovoljstva. Naslanjajući se na ogradicu ispred Džokejskog kluba, trojica mladića iz Vesele družine i pukovnikova kći usedelica Džulijet sa uživanjem su posmatrali ekstravagantan nastup Džeka Rejvenela. „Džeki, Džeki...“, Džejmi Fišer prekorno zacokta jezikom. „Nije dobro vući tigra za rep. Džulijet, tvoj otac se šepuri kao paun.“ Edgar Perjir je revnosno pratio svaki pokret i svaki gest gradskih moćnika tako da mu nije promaklo da je Lengston Batler odvukao svog nadzornika u stranu kako bi mu nešto šapnuo na uho. „Hmmm, da mi je samo znati šta ona dvojica smeraju...“ „Baš nas briga šta smeraju“, zabrunda Henri Keršo. „Je li, Edgare, možeš li da mi pozajmiš dve glave20?“ Henri Keršo bio je krupan kao medved i imao je sličnu ćud. „Henri, ako si zaboravio, već sam ti pozajmio dve glave. Malopre, kad si se kladio na Džiroa. Ostavio si me bez prebijene pare“, odgovori Edgar Perjir, izvrćući džepove. „Dakle, gospodo - i uvažena gospo - šta mislite, kako će Lengston izravnati račune?“ „Možda će nešto izburgijati sa parama od opklada“, natuknu Džulijet Rejvenel. „Ah, nikako, mila moja Džulijet“, odgovori Džejmi Fišer. „Mislim da si pobrkala lončiće. Rozmarin otac Lengston je nasilnik i kavgadžija, a tvoj otac Džek je muvator i burgijaš.“ Gospođica Rejvenel frknu kao uvređena mačka. „Ni sama ne znam zašto ti to dopuštam.“ „Zato što samo sa mnom ne umireš od dosade, draga moja Džulijet“, odvrati Džejmi Fišer kao iz topa. Iako su zajedljiva usedelica i vižljasti mladić britkog jezika bili praktično nerazdvojni, njihovo druženje bilo je pošteđeno skandaloznih detalja. Kakva god da je bila priroda njihove veze, svima je bilo jasno da ona nije bila nadahnuta romantičnim motivima. Naredna trka je trebalo da se održi u dva sata. Belci i crnci su dokono šetali preko trkališta i livade dok je posluga u Džokejskom klubu raspakivala korpe sa hranom i skidala plutane čepove sa boca. Tada se sa trkačke staze prolomi glas aukcionara koji je najavljivao prodaju robova: „Crnci gospodina Hjudžera! Radnici na poljima pirinča, tesari, berači pamuka, mehaničari, kućna posluga i dečurlija! Stotinu prvoklasnih primeraka!“ Edgar Perjir pređe prstom preko aukcijskog kataloga. „Endru namerava da istupi sa ponudom za crnju pod brojem šezdeset jedan. Kasijus, osamnaest godina, muzikant.“ „Kasijus neće otići ispod hiljadarke“, znalački reče Henri Keršo. „Ma, uzeće za njega i više. Bar stotku preko“, ispravi ga Džejmi Fišer. Zlatnik od dvadeset dolara, poznat pod žargonskim nazivom „dvoglavi orao“, koji je pušten u opticaj sredinom devetnaestog veka. (prim. prev.) 20

- 50 -

„U dve glave?“ Henri Keršo pruži ruku, spreman da prihvati opkladu. „Mani me se, čoveče! U koje dve glave, kad nemaš ni kinte?“ odbrusi Džejmi Fišer. Uprkos činjenici da je bio bar osamdeset funti teži od Džejmija Fišera i da je imao tako nabusitu narav da je uvek morao da istera po svome, Henri Keršo se pomirljivo osmehnu. Čak su i mladi medvedi nezgodne ćudi umeli da razvuku usne od uveta do uveta kako bi ostali u dobrim odnosima sa naslednikom tako imućne porodice kao što su Fišerovi. „Džulijet, zašto bi Endru želeo da kupi crnju koji svira bendžo?“, upita Edgar Perjir. „Kad ga spopadne melanholija, muzika mu popravlja raspoloženje.“ Henri Keršo potegnu jedan cug i pruži pljosku ka Džulijet, koja napravi zgroženu grimasu. „Nikad nećete pogoditi čijeg sam konja video prošle nedelje kako vuče zapregu punu smrdljive ribe.“ „Da nije možda Tekumse?“ prozbori Džejmi Fišer. „Ako se ne varam, Ret Batler je ostavio svog konja kod onih slobodnjaka Bonoovih.“ „Najbolji morganac u čitavoj niziji vuče ribu“, nastavi Henri Keršo. „Ponudio sam mu dve stotine, ali je crnja rekao da konj nije na prodaju jer ne pripada njemu.“ „Tekumse vredi bar hiljadarku“, ubaci se Edgar Perjir. „Zašto ga nisi naterao da ti ga proda?“ Henri Keršo se isceri. „Možda bi ti probao tako nešto, Edgare, ali ja neću da se igram glavom. Ret bi jednog dana mogao da se vrati.“ „Kad smo već kod toga, zna li neko šta se dešava sa Batlerom?“, upita Džejmi. „Ko će ga znati? Možda je u Nikaragvi ili Santa Domingi“, ravnodušno natuknu Henri Keršo. „Ja sam čuo da je u Nju Orleansu“, ubaci se Edgar. „Zamislite samo! Bela Votling, Ret Batler i Retovo kopile... svi na gomili. Zar to nije zanimljivo?“ Džulijet Rejvenel znatiželjno izvi obrve. „Edgare, gde samo skupljaš te očaravajuće tračeve? Zar Votlingova nije otišla u Kanzas, kod nekih rođaka?“ „Rođaci joj ne žive u Kanzasu, već u Misuriju. Ali, nije otišla tamo“, odgovori Edgar. „Votlingovi iz Misurija su smrt za abolicioniste. Zar ti ne čitaš novine?“ „Uvaženi Edgare“, koketno reče Džulijet, „zašto bismo mi lakoumne dame čitale novine kad će nam naša gospoda ionako sve objasniti?“ Džejmi Fišer se nakašljuca kako bi prikrio osmeh. „Što se mene tiče“, nastavi gospođica Rejvenel, „mislim da bi bilo zanimljivije da se pozabavimo pitanjem šta će Lengstonova kćer uraditi sa mojim dragim bratom. Rozmari, van svake sumnje, opasno ki-diše na Endrua.“ „Kao da je prva. Gotovo sve cure kidišu na njega. Ne znam zašto im to dopušta“, prezrivo reče Džejmi. „Iz istog razloga iz koga tebi dopušta da se vrzmaš oko njega, dragi moj Džejmi.“ Na Džulijetinom licu zaigra umilan osmeh. „Mom bratu su potrebni obožavaoci.“ „Koliko li će Endruu trebati da upeca gospođicu Rozmari?“, zamišljeno prozbori Edgar. „Ne naročito dugo. Uverena sam da će stvar biti svršena pre nego što se Trkačka nedelja okonča.“ Džulijet je bila tako sigurna u svoju prognozu da je predložila opkladu na pet dolara. Na drugoj strani trkališta, u senci vremešnih hrastova, baka Fišer, njena unuka Šarlota i Džon Hejns uživali su u pikniku. Hejns i sin su nedavno objavili reklamu u filadelfijskim i njujorškim novinama: „Trkačka nedelja u Čarlstonu: putovanje u oba pravca, smeštaj i hrana - sve obezbeđeno!“ Džon je svojim turistima rezervisao sobe u hotelu Mils na Kvin stritu, koji je bio poznat po najboljim kulinarskim specijalitetima u čitavom gradu.

- 51 -

Jedan turista iz Njujorka nije skrivao svoje simpatije prema abolicionistima i neprestano je vređao južnjake koji su se ukrcali na izletničku škunu u Baltimoru. Međutim, kada je dotični abolicionista saznao da je gospodin Mils bio crnac slobodnjak, odbio je ponuđeni smeštaj i zahtevao da mu se vrati novac. Budući da je u Čarlstonu tokom Trkačke nedelje bilo praktično nemoguće pronaći slobodnu sobu, na kraju je ipak prihvatio smeštaj u hotelu Mils, ali je i dalje tražio da mu se vrate pare. „Jenkijevski principi su čudesno rastegljiva stvar“, zaključio je mladi Džon Hejns. „Šarlota, ti danas uopšte ne ličiš na sebe! Kud li je samo nestao onaj dražesni osmeh?“ „Šarlotu muče ljubavni jadi. Bacila je oko na mladog Endrua Rejvenela“, odgovori baka Fišer, a onda ponosno zalupka prstima po korpi sa hranom. „Naša kuvarica sprema najbolju piletinu u čitavoj Karolini.“ „Bako, zaboga! Ne muče me nikakvi jadi!“ „Pa, zar je to neka sramota, mila? Endru Rejvenel je galantan, odvažan, naočit, šarmantan i švorciran. Koja bi mlada dama mogla poželeti boljeg prosca?“ Nakon što je pohvalio piletinu, Džon nastavi: „Nadao sam se da ću po podne videti Rozmari. Sinoć sam je molio za ples, ali je njena kartica već bila popunjena.“ Uprkos trudu najveštijih čarlstonskih krojača, Šarlota Fišer se nije mogla opisati kao devojka koja je mamila muške uzdahe. Kosa joj je bila pepeljasta, priroda je nije obdarila naročito lepim tenom, a po širini struka je pre podsećala na pčelicu nego na osicu. Šarlota ljutito napući usnice. „Ne verujem da ćemo Rozmari i ja još dugo ostati prijateljice.“ „Šarlota, ne ponašaj se kao guska. Ti i Rozmari se družite još od malih nogu“, prekorno reče baka Fišer. Džon Hejns ispusti tugaljiv uzdah. „Zar je pošteno da se najlepše i najšarmantnije devojke iz ovog grada otimaju o istog mladića? Pored njega obični momci poput mene uopšte nemaju šanse. Iako lično nemam ništa protiv Endrua, ako bi se kojim slučajem spotakao i slomio svoj aristokratski nos - mislim, to je najgore što mogu da mu poželim, koliko da se spusti na zemlju - priznajem da ne bih bio nimalo ožalošćen.“ Baka Fišer ozbiljno reče: „Slobodno nastavi, Džone.“ Hejns se blaženo osmehnu. „Verujte mi, uopšte se ne šalim. Hajte, iskreno mi recite: zar ne smatrate da bi mladić poput mene predstavljao savršenog supruga?... Hvala vam, bako Fišer. Ako nemate ništa protiv, ja bih uzeo batak.“ Kupci i znatiželjni posmatrači se uputiše ka izduženoj staji u kojoj se održavala prodaja crnog roblja. Po ulasku u staju kupci su se bez ikakvog zaziranja mešali sa ljudskom robom. Tamnopute žene su nosile skromne pamučne haljine i marame vezane kao turban, dok su muškarci na sebi imali lanene jakne i čakšire opasane komadom konopca. Na sve strane su štrčali šeširi čiji su meki obodi bili oblikovani na različite načine, svedočeći o smernosti, odvažnosti, praktičnosti ili razmetljivosti ljudi koji su ih nosili. Tamnoputi mališani su, gotovo po pravilu, bili obučeni u čistiju i noviju odeću nego njihovi roditelji. Neiskusni kupci su na licima imali one nonšalantne znalačke izraze iza kojih se ljudi skrivaju kada od svojih bližnjih pokušavaju da prikriju činjenicu da se u nešto ne razumeju. Kasijus, tamnoputi muzičar na koja je Endru Rejvenel bacio oko, stajao je naslonjen na vrata staje. Ruke su mu bile prekrštene ispred grudi, a bendžo prebačen preko ramena. Bio je prilično mlad. Imao je glatko izbrijano dežmekasto lice i samouvereno držanje koje su neki belci bili skloni da protumače kao nedostatak poštovanja. „Da čujemo kako prebiraš po tim strunama, dečko.“

- 52 -

Kasijus lupnu prstima po bendžu sa izrazom strahopoštovanja, kao da se u njemu skrivala neka misteriozna moć. „Žao mi je, gospodaru, ali neće moći. Gospon aukcionar veli da sam ja ko seoska frajla. Kod mene ništa nema za džabe. Ko me kupi, kupuje i moju muziku... Ali, verujte mi na reč, gospodaru“, dostojanstveno je nastavio, „sviram tako dobro da bi moja muzika čak i uštogljenog prezbiterijanca naterala da zacupka!“ Mnogi crnci su nastojali da se prikažu u dopadljivom svetlu, nadajući se da će završiti kod milostivijih gospodara i da će biti kupljeni zajedno sa svojom porodicom. „Jeste, gospodaru, ja sam vam vredan i čestit radnik. Počeo sam da radim na poljima pirinča još kao paticvrk. Vidite, skoro svi zubi su mi na broju. Ovaj slomljeni nos, to mi je jedina falinka. To sam zaradio kad me ritnuo konj. Ne umem s konjima, pa to ti je! Moja žena, ona vam je pralja, a sinčić već radi barabar sa starijim dečacima.“ Plantažerskim radnicima bilo je naređivano da se sagnu u ovom ili onom pravcu kako bi kupci osmotrili da li imaju kilu. Od nekih se zahtevalo da marširaju tamo-amo preko podijuma ili da se isprse kako bi prepredeni beli gospodari mogli da procene njihovu snagu i izdržljivost. „Koliko si puta bio u dispanzeru, dečko?“ „Kažeš da si rodila troje žive i zdrave dece? S takvim kukovima?“ Aukcionar je bio rumen u licu, veseo i pričljiv tako da se upuštao u srdačne dijaloge sa svojim klijentima, zasipajući ih savetima i preporukama. „Znate, gospodine Kavano, vi se uzdržite od naredne ponude. Bolje sačekajte stavku pedeset dva. To je ono što vama treba: devojčurak od četrnaest leta, izrazito svetle puti. Dakle, broj pedeset dva. Jeste li zapamtili? Pa posle recite da ne mislim na vas!“ „Gospodine Džonstone, ako ne ponudite više od sedam stotina dolara za ovakvog rmpaliju biću ozbiljno razočaran u vašu procenu. Sedam... sedam... sedam stotina. Momci, hoćete li da mi priteknete u pomoć? Da čujem! Sedam stotina prvi put. Sedam stotina drugi put. Prodato za sedam stotina dolara vlasniku plantaže Drejton!“ Aukcionar na brzinu otpi nekoliko gutljaja vode. „Gospodo, još jednom vas podsećam na naše uslove. Onaj ko ponudi najviši iznos odmah isplaćuje polovinu u gotovom novcu i svojim potpisom jemči da će ostatak biti isplaćen u roku od trideset dana, nudeći kao garanciju hipoteku nad kupljenim crncem.“ Aukcionar raširi usne u srdačan osmeh. „Pošto smo to utanačili, možemo da nastavimo s prodajom. Broj pedeset jedan: Džo je zdrav i snažan mladić od dvanaest ili trinaest leta. Izađi na platformu, Džo, da te ljudi osmotre. Kao što vidite, Džo nije neki mršavko poput vaših gradskih mladića. Već je počeo da se raskrupnjava i u roku od godinu dana će moći da vuče kao odrastao muškarac. Dovoljno promućuran kupac“, aukcionar počeša nos i šeretski namignu, „neće propustiti priliku da prisvoji Džoa, da ga dobro uhrani i da već do naredne žetve dobije muškarca koga je kupio po ceni dečaka! Džo, sad se okreni i skini košulju. Je li neko vidi neki ožiljak na tim leđima? Gospodin Hjudžer bio je fin i plemenit gospodin, ali nije zazirao da se lati korbača. Ali, takve mere bile su izlišne u Džoovom slučaju zato što je Džo dobar i poslušan crnja, je l' tako, Džo? Ako me uši ne varaju, neko nudi dve stotine dolara? Dve stotine, dve stotine, pet stotina! Neko nudi pet stotina! Da li čujem petsto pedeset? Petsto pedeset, petsto pedeset... Prodato gospodinu Ovenu Bolu sa plantaže Magnolija.“ Endru Rejvenel je stajao među svetinom, nehajno se naslanjajući na prazan pregradak. Na sebi je imao drap pantalone i žućkasti sako ispod koga je provirivala košulja sa dva vertikalna niza nabrane čipke. Na glavi je nosio filcani šešir sa širokim obodom, a čizme su mu blistale dubokim iskričavim sjajem koji je ukazivao da ih je njihov vlasnik redovno i

- 53 -

savesno glancao. Već na prvi pogled bilo je jasno da je pukovnikov sin bio noćna ptica. Koža mu je bila tako bledunjava i prozirna da se ispod nje gotovo moglo nazreti mladićevo raspoloženje. Primetivši kako se Perjir i Keršo približavaju, Endru im mrzovoljno mahnu rukom. Pa ipak, ispod te pomodarske ležernosti je provejavala tenzija koja je svedočila da je mladi kicoš bio napet kao struna. Edgar Perjir kresnu palidrvce i pripali Endruovu cigaru, pokazavši glavom ka izdignutoj platformi. „Dobar komad.“ Henri Keršo je krivio vrat, pokušavajući da ustanovi ko je bio zainteresovan za mladu ropkinju. „To je matori Kavano. Baš me zanima da li njegova supruga zna da joj je potrebna nova služavka.“ „Služavka, malo sutra!“, prozbori Endru lenjim rastegnutim glasom, na šta Henri Keršo prasnu u grohotan smeh. „Zar ono tamo nije Batlerov nadzornik?“ ubaci se Edgar Perjir. „Ajzeja Votling? Tamo, iza onog direka.“ „Nije mi jasno kako je mogao da ostane na Brotonu nakon što mu je Ret ubio sina“, zamišljeno reče Endru. „Čak su i belci jeftina roba“, prezrivo procedi Henri Keršo. „Daleko je teže naći nadzornički posao nego sina. Ako Votlingu treba još sinova, treba da samo da prošeta do crnačkih udžerica i očas posla će ih napraviti.“ „Ali, zar Votling nije pobožan?“ „Tako se bar priča. On i Elizabet Batler se zajedno mole kad Lengston nije tu. Naravno, postoje razne vrste molitve.“ „Henri, ponekad baš umeš da budeš prost“, reče Endru, ali više reda radi, budući da u njegovom glasu nije bilo ni trunke prekora. „Evo, stigli su do broja šezdeset jedan. To je moj Kasijus.“ Keršo se počeša tamo gde se češu prosti i nepristojni muškarci, a onda prozbori: „Moja čuturica je presušila. Odoh ja do kluba. Edgare?“ „Ja ću ostati ovde.“ Endru je otvorio nadmetanje za Kasijusa ponudom od četiri stotine dolara. „Dakle, mladi gospodin nudi četiri stotine... Šest stotina? Gospodine, jeste li sigurni? Jeste? Znači, imamo ponudu od šest stotina dolara za ovog finog mladog crnca. Bendžo ide đuture s njim - sve po istoj ceni.“ „Zašto li se Votling nadmeće?“ oglasi se Edgar Perjir. „Lengstonu sigurno nije potreban svirač bendža.“ Kada se cifra popela na osam stotina dolara ostali ponuđači su se povukli iz nadmetanja, tako da su u igri sada ostali samo Ajzeja Votling i Endru Rejvenel. Ajzeja Votling ubrzo istupi sa ponudom od devetsto pedeset dolara. Kada je Endru bez oklevanja ponudio hiljadarku, Votling podiže ruku kako bi skrenuo pažnju prisutnih. Popeo se na drvenu kutiju tako da su mu glava i ramena štrcali iznad svetine. „Gospodine Rejvenele, moj poslodavac Lengston Batler mi je naložio da vam postavim sledeće pitanje: u slučaju da pobedite u nadmetanju za ovog crnju, kako nameravate da ga isplatite? Da li raspolažete gotovinom koju možete izručiti nakon aukcije? Možemo li da vidimo vaših pet stotina dolara?“ Endru Rejvenel se ukoči u mestu, kao gromom ošinut. Lice mu preplavi bujica pomešanih emocija - iznenađenosti, besa i postiđenosti. Kada se okrenuo ka Edgaru Alanu, shvatio je da je njegov prijatelj zbrisao sa lica mesta. Ljudi koji su stajali u neposrednoj blizini su skretali pogled u stranu, a oni koji su stajali malo dalje podrugljivo su se kliberili.

- 54 -

„Plemenita gospodo, plemenita gospodo!“, umeša se aukcionar, pokušavajući da smiri strasti. „Sami ste ustanovili pravila“, podseti ga Votling. „Nadam se da ćete ostati pri onome što ste obećali.“ Neko doviknu iz publike: „Čovek pravo govori!“ Potom odjeknuše i drugi glasovi. „Pravila su pravila!“ „Prokleta pravila važe za sve!“ Endru se besno okrenu ka Lengstonovom nadzorniku. „Votlinže, tako mi boga...“ „Gospodine Rejvenele, ja ovde ne nastupam u ime Ajzeje Votlinga. Ja više nisam svoj čovek. Ovo radim po nalogu gospodara Lengstona Batlera. A gospodar Batler pita gospodina Rejvenela: gde je vaših pet stotina dolara?“ „Hoćeš da kažeš da moja reč, časna reč Endrua Rejvenela...“ „Njegova reč?“ dopre nepoznati glas iz svetine. „Reč jednog Rejvenela?“ Kroz prostoriju odjeknu prigušen grohot. „Ako gospodin Rejvenel ne raspolaže potrebnim iznosom, gospodine aukcionaru, smatram da je ponuđenih devetsto pedeset dolara sasvim dovoljno za ovog crnju. Sve ću odmah isplatiti.“ Vest o poniženju Endrua Rejvenela (koje su neki nazvali „zasluženom kaznom“) kao munja se proširila kroz Džokejski klub. Kada je čuo šta se desilo, Džejmi Fišer je imao osećaj kao da ga je neko tresnuo pesnicom tik ispod srca. Izašao je napolje i pronašao svog prijatelja kako utučeno stoji na glavnoj tribini. Endru je tako čvrsto stezao ogradicu da su mu prsti bili bledi kao da u njima nije bilo ni kapi krvi. „Moj prijatelj Edgar je shvatio šta će se desiti. Edgar Perjir ume da nanjuši takve igre sa razdaljine od jedne milje. Ali, dok sam se okrenuo ka Edgaru, on je već uhvatio maglu. Koliko puta sam gledao kako Henri Keršo kao od šale baca hiljadarku na kockarski sto? Ali, gde je malopre bio moj prijatelj Henri?“ Endru pređe pogledom preko okupljene svetine koja je bila daleko ravnodušnija prema njegovoj sramoti nego što je mladić umišljao. Pogled mu je bio pun tuge i povređenosti. „Moj mali prijatelj, Džejmi Fišer. Svi kažu da u obe Karoline nema bogatijeg momka od našeg Džejmija. Pet stotina dolara! Pa, to je za mladog Fišera običan džeparac!“ „Izvini, Endru. Da sam bio tamo...“ „Zaboga, Džejmi! Kako ću ovo da preživim? Osramoćen sam pred čitavim gradom! Svi su videli šta se desilo. Gospode bože! Da si samo čuo kako su se cerekali. Endru Rejvenel, Endru Rejvenel je ponudio hiljadarku, ali nije imao pare da plati! Tako mi boga, Džejmi, bilo bi bolje da sam mrtav! „Ako nameravaš da izazoveš Votlinga na dvoboj, ja ću ti biti sekundant...“ „Džejmi, dobri moj Džejmi. Ne mogu da izazovem Votlinga“, prošapta Endru očajnim glasom. „Ajzeja Votling nije ništa veći džentlmen nego što je bio njegov sin. Ako izazovem Votlinga na dvoboj, time ću samo priznati da ni Endru Rejvenel nije džentlmen.“ „Ali, Ret je izašao na dvoboj sa Šadom Votlingom.“ „Ne pominji mi Reta Batlera! Džejmi, uopšte ne želim da razgovaram o Retu Batleru! Molim te da me poštediš takvih trabunjanja!“ Kada je pokušao da upali cigaru, ruke su mu zadrhtale i on besno baci palidrvce na zemlju. „Prokleti Lengston Batler! Poznajem tog aukcionara. Siguran sam da bi prihvatio moju obveznicu.“ „Ali, zašto se toliko opterećuješ time? Taj crnja je običan muzikant. Kao da samo on zna da svira bendžo.“

- 55 -

„Običan muzikant?“ Endru se gorko nasmeja, zatečen Džejmijevom naivnošću. „A šta će Lengstonu Batleru muzikant? Da možda ne namerava da nam priredi koncert? Da možda neće da nauči da svira bendžo? Zar zaista veruješ u to, Džejmi? Meni se čini da je Lengston Batler iz nekog razloga odlučio da izruči neobično visoku svotu za crnju koji će dirinčiti na poljima pirinča.“ Endru nastavi, kao da objašnjava detetu. „Lengston Batler se osvetio Džeku Rejvenelu time što je u javnosti ponizio njegovog sina. Sad čitav Čarlston zna s kim ima posla! Endru Rejvenel je običan pozer i prevarant!“ Džejmi Fišer oseti kako ga nešto steže u grlu. „Endru, ja stvarno... stvarno ne znam... Ti si tako plemenit i redak mladić i uveren sam da...“ Endru ga prekinu, ozlojeđeno odmahnuvši rukom. Crnci koju su preko mišica nosili trake Džokejskog kluba opominjali su posetioce da se sklone sa staze. „Endru?“ „Zaboga, Džejmi, ućuti malo!“ Dok se narod pomerao sa trkališta na hipodromu se pojavi mlada dama koja je na svom konju krčila put između tamnoputih redara, ne obraćajući pažnju na njihove povike i domahivanja. Endru se zaledi poput jastreba koji vidi svoju budućnost kao na dlanu. „Eno je Rozmari“, promucao je, gotovo bez daha. „Rekao bih da te traži.“ Džejmijev glas se podigao za jednu oktavu od olakšanja što su konačno mogli da pređu na neku bezazleniju temu. „Endru, jesi li čuo da se Džulijet opkladila da...“ „Nešto nije u redu, Džejmi! Rozmari je zbog nečeg uzrujana. Vidiš kako cima uzde, kako tera konja u kas, a onda ga zaustavlja... kao da ni sama ne zna šta hoće.“ Tamnoputi redari povikaše: „Gospođice, trka samo što nije počela!“ ali joj se uprkos tome skloniše s puta. Rozmari je prelazila pogledom preko lica načičkanih duž ogradice. Žuta svilena marama je lepršala za njom kao prkosni barjak. „Gospode bože“, zamišljeno reče Endru. „Rozmari je besna kao furija, zar ne?“ Rozmari ponovo cimnu uzde i njen konj poče da se propinje. „Mirna, prokleta rago! Endru! Gde je moj otac? Jesi li video mog oca?“ Endru Rejvenel je ćutao kao zaliven. Vreme se beskrajno uspori, slivši se samo u taj trenutak. „Prelepa Rozmari“, prozborio je laganim, gotovo čeznutljivim glasom. „Tvoj uvaženi roditelj je napustio hipodrom.“ Jedan od članova uprave Džokejskog kluba, beloputi muškarac sa službenom zelenom ešarpom, užurbano se uputi ka njima. „Gospođo! Gospođo!“ „Prokleta rago! Hoćeš li se smiriti, đavo da te nosi!“ besno povika Rozmari, podižući korbač. „Moram pod hitno da pronađem oca.“ Mišići na licu su joj poigravali od napetosti. „Donosim vam značajne vesti. Danas sam saznala zašto je moj otac osuđen na večno prokletstvo.“ Endru napravi teatralan gest rukom, pokazavši službeniku Džokejskog kluba da stvar prepusti njemu, a onda se spusti na stazu i dohvati uzde Rozmarinog konja. Uznemireni konj, kao nekom čarolijom, postade krotak kao jagnje. Na stazi su sada stajali samo službenik Džokejskog kluba, mlada dama na konju i mladi džentlmen koji je pridržavao uzde. Slika koja je titrala pred očima posmatrača bila je nabijena takvom srdžbom i napetošću da je publika kao hipnotisana zurila u prizor. Posetilac sa severa koji je sedeo na verandi Džokejskog kluba zbunjeno se okrenu ka svom domaćinu: „Šta se, do đavola, dešava?“ Njegov domaćin odgovori: „Dobro došao u Čarlston, Seme. Uživaj u vatrometu.“

- 56 -

Da Rozmarino srce nije bilo preplavljeno tom bespomoćnom razularenom srdžbom, ona bi u Endruovom neobično blagom, neobično uglađenom glasu verovatno prepoznala signal za uzbunu. „Samo malo strpljenja, mila Rozmari, pa ćemo sve srediti. Hajde, daj da ti pomognem.“ Endru vešto preplete prste i namesti dlanove ispod njenog stopala kako bi joj pomogao da siđe. Rozmari užurbano iskoči iz sedla. „Može li neko od mene zahtevati da Lengstona Batlera i dalje nazivam ocem, Endru? Lagao me je svih ovih godina. Uništio je život mog brata. On je...“ „To nije jedina stvar za koju će Lengston Batler morati da odgovara.“ Endru Rejvenel tada, naočigled čitavog Čarlstona, podiže Rozmari u naručje i spusti dug strastan poljubac na njene usne.

- 57 -

7.

Brak je časna i blagoslovena zajednica

„Čini mi se da Rozmari nije imala ništa protiv“, nehajno je prozborio Endru Rejvenel. Endru, njegov otac Džek i Lengston Batler stajali su u predvorju pukovnikove kuće na King stritu. Prostorija je delovala zapušteno i dotrajalo. Široke daske koje su prekrivale pod bile su izgrebane mamuzama, a brazgotine na klupama su svedočile da je taj deo nameštaja često korišćen kao pomagalo za izuvanje čizama. Batler nije skinuo šešir, niti je spustio štap na stalak. Umesto toga je smrknutog lica stajao pred Rejvenelovima, stiskajući štap kao potencijalno oružje. „Romantični porivi moje kćeri uopšte nisu sporni.“ Izvadio je kožnu vrećicu iz džepa i izručio njen sadržaj na sto, a potom počeo prezrivo da prebira kažiprstom po dospelim računima, menicama i obveznicama. „Smatram da ovi papiri, otkupljeni za petinu naznačene vrednosti, predstavljaju verno merilo rejvenelovske časti.“ „Poštovani gospodine, da možda ne nameravate da svoju kćer verite sa mojim sinom?“, upita Rejvenel sa prizvukom nade u glasu. „Da se moja kćer veri sa jednim Rejvenelom?“ Lengstonovi bledunjavi obrazi se istog trenutka osuše crvenim tačkicama. „Da uzmem jednog Rejvenela za zeta?.“ Endru Rejvenel zakorači ka njemu, ali ga otac uhvati za mišicu. „Došao sam ovde kako bih vas obavestio da sam otkupio vaše menice i hipotekarne obveznice i da su one, počev od današnjeg datuma, dospele za isplatu. Ova kuća će, zajedno sa vašom preostalom imovinom, biti prodata kako bi se namirila vaša dugovanja. U skladu s tim, Čapultapek će se ubuduće nadmetati pod porodičnim barjakom Batlerovih.“ „Lengstone“, na licu pukovnika Rejvenela zaigra podrugljiv smešak, „znam da nisi došao ovde da bi nam oteo ovaj skromni dom. Batlerovi su već prigrabili najbolje komade Džekove zemlje tako da veleposednik poput tebe sigurno ne žudi za ono malo uboge jalovine koja mi je ostala. Nemoj zaboraviti da te ja poznajem u dušu, Lengstone. Poznavao sam te još u ono davno doba kad si bio nadmen, grabežljiv, bezobziran mladić. Pretpostavljam da si došao ovde zato što imaš nešto da predložiš starom Džeku, zato što si smislio neku dovitljivu ujdurmu koja će zataškati glasine i koja će, ako smem da sugerišem, donekle popraviti finansijsko stanje Rejvenelovih. Jesam li u pravu, poštovani gospodine?“ Lengston razvuče usne u zlurad, kiseo osmeh. „Tvoja supruga Fransis je uživala neizmeran ugled u ovom kraju, Džek. U čitavoj niziji nije bilo otmenije i prefinjenije dame od nje.“ Pukovnikovo lice naprasno preblede. „Ne uzimaj moju suprugu u usta, Lengstone. Neću ti dozvoliti da okaljaš njeno čestito ime.“

- 58 -

Lengston lupnu štapom po gomili priznanica. „Nadam se da ćete me sada obojica pažljivo saslušati. Večeras ću otići u Džokejski klub kako bih objavio da se moja kćer verila sa gospodinom Džonom Hejnsom. Nakon što budem saopštio tu vest, vaš sin će se javno izviniti zbog sramnog i nedoličnog ispada koji je danas napravio na hipodromu.“ Lengston prostreli Endrua ledenim pogledom. „Možda ste malo više popili, mladi gospodine. Možda ste bili toliko ushićeni kada ste čuli da se moja kćerka verila, da ste zaboravili na pravila pristojnosti.“ Lengston nehajno slegnu ramenima. „U svakom slučaju, pojedinosti prepuštam vama. Ako niste u stanju da smislite dovoljno uverljivu laž, siguran sam da vas vaš otac može posavetovati po tom pitanju. Nakon što budem prihvatio vaše izvinjenje, vi ćete objaviti svoju veridbu sa Šarlotom Fišer.“ „Gospodine, ne bih se oženio tom devojkom čak i da svaka bubuljica na njenom licu vredi deset hiljada dolara.“ „Kako god želite.“ Lengston Batler je strpljivo čekao dok su dvojica Rejvenela, otac i sin, izgovarali sve one žučne i bespomoćne reči koje su morali da prevale preko usana kako bi dali oduška svom očajanju. A kada su se strasti stišale i kada su se pukovnik Džek i njegov sin dovoljno pribrali da bi shvatili da moraju da se pomire sa neminovnošću, Lengston Batler je napustio dom Rejvenelovih sa trijumfalnim izrazom čoveka koji je obavio posao zbog koga je došao. Uprkos beskrajnoj radosti svoje unuke, Konstans Fišer je nevoljno pristala na njenu veridbu sa Endruom Rejvenelom. Rozmari je, vođena isključivo željom da pobegne iz očeve kuće, pristala da se uda za Džona Hejnsa. Nakon strašne istine koju je čula sa usana Tjunisa Bonoa, više nije mogla da podnese pomisao da ostane u roditeljskom domu. Kada je to saopštila svom ocu, on je ravnodušno odgovorio: „Uopšte te ne pitam zbog čega pristaješ. Važno mi je samo da si saglasna sa mojom odlukom.“ Kada se zaručeni par susreo nasamo u salonu Lengstona Batlera, Džon Hejns je rekao: „Rozmari, ovo prevazilazi moje najsmelije nade.“ Kleknuo je ispred nje kao srednjovekovni vitez pred svojom gospom. „Najdraža, iako strepim od tvog odgovora, moraš mi nešto reći. Da li si svojevoljno odlučila da se udaš za mene?“ „Džone, pokušaću...“ kolebljivo je prošaptala Rozmari. Trezveni poštovani Džon Hejns se osmehnuo kao ushićeni gimnazijalac. „Pa, dobro onda...“ zbunjeno je promucao. „Gospode bože! Mislim... to je pošteno. Ne mogu tražiti više od toga... Najdraža Rozmari, moja najdraža Rozmari...“ Šarlota i Endru su se venčali u aprilu. Šarlota možda nije bila najlepša mlada koja je viđena u Čarlstonu, ali je svakako bila najblistavija. Gradske matrone su značajno coktale jezikom, izražavajući nadu da će se Endru Rejvenel, sad kad je postao oženjen muškarac, konačno prizvati pameti. Lengston Batler je gospodinu i gospodi Rejvenel poklonio nekog tamnoputog muzičara, svirača na bendžu. Čak ni Ajzeja Votling nije uspeo da pretvori Kasijusa u plantažnog radnika. Dve nedelje kasnije, kada su Rozmari i Džon Hejns stali pred oltar crkve Svetog Mihaila, Džon je izgledao kao najsrećniji muškarac pod kapom nebeskom. Rozmari je bila bleda kao kreč i tako tiho je izustila svoj bračni zavet da su njene reči mogle čuti samo zvanice u prvim redovima. Kada su nevesta i mladoženja izašli iz crkve, u dvorištu ih je sačekao Tomas Bono, držeći uzde prelepog čilaša. „Gospode!“ promucala je Rozmari. „Pa, to je Tekumse!“

- 59 -

„Vaš brat Ret poklanja ovog pastuva vama i gospodinu Hejnsu, gospođice Rozmari“, objasnio je Tjunis. „Zamolio me je da vam čestitam u njegovo ime i da vam poželim dug i srećan brak.“ Lengston Batler se istog trenutka narogušio. „Gospodine, odmah ćemo se otarasiti te životinje“, rekao je, okrenuvši se ka svom zetu. Džon Hejns je utešno stisnuo šaku svoje neveste. „Hvala vam, gospodine, ali nema potrebe. Ako sam dobro shvatio, to je venčani dar mog dragog prijatelja i brata gospođe Hejns i nas dvoje ga sa zadovoljstvom prihvatamo.“

- 60 -

8.

Patriotski bal

Mada su samo retki stanovnici Čarlstona verovali da je poljubac koji je Endru Rejvenel onog dana na hipodromu spustio na Rozmarine usne bio baš tako bezazlen kao što je dotični gospodin kasnije tvrdio, prašina se slegla nakon što su obe iskompromitovane strane uplovile u bezbedne bračne luke. Zahvaljujući Endruovim rodbinskim vezama sa porodicom Fišer, Lengston Batler se diskretno odrekao pukovnikovih obveznica, zadovoljivši se finansijskom naknadom koja je iznosila polovinu od naznačene vrednosti. Gospodin i gospođa Hejns su često mogli biti viđeni kako se voze gradskim ulicama u prelepim plavim čezama ispred kojih je dostojanstveno kasao Retov konj, Tekumse. Po čaršiji se pričalo da je Džon Hejns izručio čak tri stotine dolara za tu kočiju kako bi udovoljio kapricu svoje dražesne supruge. Neki su tvrdili da je Ret Batler u međuvremenu stigao do Njujorka. Džon Hejns je od kapetana jednog engleskog broda načuo da se njegov zet bavio špekulantskim poslovima na londonskoj berzi. Nasuprot tome, Tjunis Bono, koji je postao glavni kormilar kompanije Hejns i sin, tvrdio je da se Ret nalazio u Nju Orleansu. Iako je bračni par Hejns u javnosti pokazivao dužno poštovanje prema Rozmarinim roditeljima, njihovo opštenje se uglavnom svodilo na razmenjivanje učtivih pozdrava nakon nedeljne službe. Hejnsovi su u crkvi sedeli odvojeno od Batlerovih, a Rozmari je posećivala majku samo kada je njen otac bio van grada. Gospodin i gospođa Hejns su vodili miran i nenametljiv život u svom domu u Čarlstonu, na adresi Čerč strit broj 46, a njihov brak je nakon izvesnog vremena bio krunisan rođenjem kćeri koja je na krštenju dobila ime Margaret En. Gospodin i gospođa Rejvenel su preuzeli vođenje domaćinstva u velelepnoj vili Fišerovih na Ist Beju. Gradski zelenaši su sa zaprepašćenjem dočekali vest da je Konstans Fišer odbila da prihvati bilo kakvu odgovornost za dugove Rejvenelovih. Novi sluga Endrua Rejvenela, muzikant po imenu Kasijus, u stopu je pratio svog mladog gospodara, čekajući ga ispred kockarnica i saluna do sitnih sati. Gradski ranoranioci su često, u cik zore, viđali Kasijusa kako strpljivo vodi konja za uzde dok je Endru dremao u sedlu. Kada su Endru, Džejmi Fišer, Henri Keršo i Edgar Alan Perjir išli u lov, Kasijus im je spremao jednostavne obroke, glancao im čizme i svirao poletne melodije na svom bendžu. Henri Keršo je tvrdio da se Kasijus, zahvaljujući kratkotrajnom boravku na pirinčanim poljima Lengstona Batlera, pretvorio u pravog muzičkog virtuoza. Zaklinjao se da je njegova tehnika sad bila izbrušenija, a njegova muzika „osećajnija“ i „predanija“. Nakon što je Baka Fišer prekardašila sa osuđivanjem Endruovih životnih navika, gospodin i gospođa Rejvenel su napustili Šarlotin roditeljski dom i preselili se u dotrajalu gradsku kuću Rejvenelovih, gde se mladi bračni par pridružio pukovniku Džeku i njegovoj kćerki usedelici, Džulijet.

- 61 -

U neka lepša i srećnija vremena pomenuti događaji bi sigurno podstakli veću radoznalost među stanovnicima Čarlstona, ali se doba u kome su živeli nipošto nije moglo nazvati srećnim. Reč „secesija“, koja se već pune tri decenije šapatom prevaljivala preko usana, sada je prerasla u gromoglasan poklič. Politička napetost je kulminirala 16. oktobra 1859. godine, kada je Džon Braun21 ubio mir. Džon Braun je osujetio napore mirotvoraca, razdvojio porodice na unioniste i secesioniste i podelio prezbiterijance, episkopalijance i baptiste na severnjačke i južnjačke kongregacije. Oslanjajući se na šačicu ljudi, pregršt maglovitih planova i spremnost na ubistvo iz principa, Džon Braun je stigao u virdžinijski gradić Harpers Feri sa čvrstom namerom da promeni društvene okolnosti na američkom jugu. Sa sobom je poneo hiljadu naoštrenih čeličnih pijuka kako bi naoružao robove za ustanak protiv omraženih belih gospodara. Nizijskim plantažerima se dizala kosa na glavi pri pomisli da bi se crnci mogli dići na ustanak. Francuzi koji su pobegli sa Santa Dominge nakon pobune tamošnjih robova među tim francuskim izbeglicama nalazili su se i roditelji Julalije Vord, Robijarovi - stigli su u Čarlston sa užasavajućim pričama o nedužnim ljudima koji su ubijeni na spavanju, o napastvovanim ženama i smrskanim dečjim lobanjama. Ustanci Neta Tarnera i Denmarka Vizija bili su ugušeni, ali je Džon Braun, za razliku od njih, bio belac koji je uživao fmansijsku podršku drugih belaca. Neki Jenkiji su se zaklinjali da je tog ubicu trebalo proglasiti za sveca. Nakon Braunovog fanatičkog pohoda, ljudi umerenih nazora su postali diskreditovani, zadrti podstrekači secesije su preuzeli kontrolu u zakonodavnim odborima, a do tada smotreni i obazrivi građani su počeli slepo da se povinuju svakoj njihovoj reči. Ketkart Perjir je većinskom odlukom bio izbačen iz udruženja Sveta Sesilija. Iako je Džon Braun bio uhapšen, izveden pred sud i obešen, još pre nego što se njegov leš ohladio u Karolinškoj niziji, počele su da se obrazuju dobrovoljačke jedinice za odbranu južnjačkog načina života: Palmeto brigada, Čarlstonski jurišnici, Čarlstonska laka konjica, Hemptonova legija. U čarlstonsko pristanište počeli su da pristižu brodovi krcati puškama, topovima i vojnim uniformama. Mladići su se odrekli pića, kockarnice su opustele, a Kasijus je revnosno uvežbavao nove rodoljubive pesme koje su nicale kao pečurke posle kiše. U godini između Braunovog pohoda i Linkolnove pobede na predsedničkim izborima pojavila su se brojna znamenja. Sedam kitova predvodnika se nasukalo na peščanom žalu Salivanovog ostrva. Divlje guske su odletele na jug dva meseca ranije. Pirinčana polja su dala najbogatiji rod u zapamćenoj istoriji. Tamnoputi vidovnjaci su predskazivali Armagedon. Džejmi Fišer je svojoj sestri Šarloti priznao da se osećao kao ptica hipnotisana zmijskim pogledom. Endru Rejvenel bio je proglašen za kapetana Čarlstonske lake konjice. Kada je širom Južne Karoline počeo da se prikuplja novac za nabavku uniformi za elitne južnjačke vojne jedinice Lengston Batler je, zanemarivši dotadašnje razlike i nesuglasice, istupio sa velikodušnim prilogom. Jednog nedeljnog jutra početkom meseca novembra pukovnik Džek Rejvenel je pronađen mrtav na lukobranu iza Edžerovog pristaništa. Iako je tast Tjunisa Bonoa, velečasni Vilijam Preskot, pomenuo upokojenje starog grešnika na nedeljnoj propovedi, Džon Braun (1800-1859), radikalni abolicionista koji je 1859. godine u Harpers Feriju u Virdžiniji pokušao da podstakne tamošnje robove na oružani ustanak. Braunov pohod je bio osujećen, a on je izveden pred sud i osuđen na vešanje. (prim. prev.) 21

- 62 -

odlazak starog Džeka je prošao praktično nezapaženo. Stanovnici Čarlstona su razmišljali o drugim stvarima. Njihova pažnja bila je hipnotički usredsređena na predsedničke izbore zakazane za naredni utorak. Od četiri predsednička kandidata koji su te godine ušli u izbornu trku, samo se jedan mogao okarakterisati kao okoreli abolicionista i, uprkos činjenici da je taj kandidat dobio gotovo tri miliona glasova manje od svojih suparnika i nijedan jedini glas u deset južnjačkih država, izborni sistem mu je omogućio da postane predsednik Sjedinjenih Država. Većina beloputih južnjaka bila je ubeđena da je jedina razlika između predsednika Abrahama Linkolna i Džona Brauna bila u tome što je Džon Braun bio mrtav. Samo šest nedelja nakon Linkolnove pobede Građanski kongres Južne Karoline se sastao kako bi formalno razmotrio i potom jednoglasno usvojio Dekret o otcepljenju. Kroz vazduh je odjekivalo brujanje crkvenih zvona, dobrovoljci su ponosno marširali kroz svoje gradove i varoši, a logorske vatre su plamtele na ulicama. Novoformirane vojne jedinice su se spremale za rat na hipodromu „Vašington“. Čarlstonska laka konjica je nosila sive pantalone, duboke čizme od kordovan kože i kratke zelene vojničke bluze ukrašene isprepletenim zlatnim gajtanima. Obični vojnici su nosili sive francuske vojničke kape, dok su oficiri na glavama imali crne plantažerske šešire sa zadenutim perom bele čaplje. Edgar Perjir i Henri Keršo su dobili činove poručnika, dok je Džejmi Fišer stao na čelo izviđačke jedinice. Čarlstonske dame su se svakodnevno okupljale na hipodromu kako bi, sa mešavinom očaranosti i užasnutosti, posmatrale vojne vežbe. Odvažni južnjaci su ponosito paradirali na svojim konjima, držeći uzde u levoj i sablje u desnoj ruci, pre nego što bi svetlucava sečiva napravila bleštavi srebrnasti luk u vazduhu i zarila se u rastresita tela postrojenih slamnatih strašila. Strašila su imala metle umesto pušaka i odeću plave boje koja je podsećala na federalne uniforme. Tiskajući se na tribinama, žene i devojke su zadivljeno posmatrale te hrabre mladiće koji su prezrenu i obeščašćenu crveno-belo-plavu zastavu zamenili dičnim palmeto barjakom22. Rozmari Hejns je klicala sa tribina sve dok je glas ne bi izdao. Endru Rejvenel je doživeo čudesan preobražaj. Nekadašnji melanholični buntovnik je zračio poletom i vedrinom. Muškarac koji se nije obazirao na tuđa osećanja postao je pažljiv i susretljiv. Kao sluga nove ponosite republike, Endru Rejvenel je postao najgalantniji među južnjačkim vitezovima, najplemenitiji među južnjačkim aristokratama. Poput kradljivaca u noći, pripadnici čarlstonskog federalnog garnizona su se povukli u Fort Samter, moćnu ostrvsku tvrđavu smeštenu u srcu čarlstonske luke. Ozlojeđeni građani su žestoko negodovali zbog tako drske uzurpacije, a gospodin Linkoln je bio upozoren da će bilo kakav pokušaj preuzimanja ili snabdevanja Fort Samtera biti suzbijen svim raspoloživim sredstvima. Rozmari je gotovo svako prepodne provodila na hipodromu, gde je zdušno aplaudirala veštim i galantnim južnjačkim konjanicima, ali kada bi se nakon tih poseta ponovo obrela pred vratima svog doma u Čerč stritu, njeno raspoloženje bi naglo splasnulo. Ispustila bi dubok uzdah, tešeći se pomišlju: Meg me sigurno očekuje. Onih dana kada se laka konjica nije pojavljivala na hipodromu, Rozmari se budila sa snažnom glavoboljom i nije napuštala postelju sve do podneva. 22

Zastava Južne Karoline na kojoj se, kao glavna obeležja, nalaze palma i polumesec. (prim. prev.)

- 63 -

Rozmari Batler Hejns je znala da nije smela da ustukne pred nezadovoljstvom koje je tinjalo u njoj. Nije smela dopustiti da se otuđi od svog muža. Džon Hejns bio je dobar i plemenit čovek. Nije bio naročito vešt u sedlu, ali šta s tim? Zar je on ikada tvrdio drugačije? Štaviše, čak je često umeo da se našali na taj račun. Prsti njenog supruga bili su zamazani mastilom, ali je to valjda bilo logično. Džon je bio poslovan čovek. Zar su mu prsti mogli izgledati drugačije? Pa ipak, kada bi njen suprug ujutru otišao na posao i kada bi ostala sama sa svojim mislima, u njenom srcu bi oživelo sećanje na onaj dan kada ju je Endru Rejvenel poljubio na hipodromu. Između nje i Šarlote se otvorio nepremostiv jaz. Kada bi njena nekadašnja prijateljica svratila do kuće u Čerč stritu, služavka je odgovarala: „Gospođica Rozmari nije kod kuće“, ili: „Gospođica Rozmari nije raspoložena za posete.“ Kako je Rozmari mogla da vodi dokone bezazlene razgovore sa drugaricom sa kojom je nekada delila svoje devojačke tajne i snove, a koja je sada sa Endruom delila njegov dom, njegov život, njegove blistave nade i njegovu postelju? Rozmari je svim silama nastojala da ne žali zbog onoga što je mogla da ima a što je igrom sudbine bespovratno izgubila. Rozmarin muž je svojoj ljupkoj mladoj supruzi često donosio sitne poklone: srebrnu vazu u obliku pupoljka ili zlatni filigranski broš. Zar je Džon bio kriv zbog toga što je vaza bila previše kitnjasta i što broš nije odgovarao odeći koju je Rozmari nosila? Džon nikada nije pričao o politici i nikada nije posmatrao vežbe lake konjice. Čak je branio retke preostale gradske unioniste: „Zar je zaista nužno da sasipamo drvlje i kamenje na ugledne i čestite ljude samo zato što se njihovo mišljenje razlikuje od našeg?“ Svakog jutra, izuzev na dan odmora, Džon je išao peške od Čerč strita do svoje kancelarije u pristaništu. Po čitav dan je pregovarao sa kapetanima brodova, špediterima, pošiljaocima i službenicima osiguravajućih zavoda. Jedne prolećne večeri Rozmari se zatekla ispred čeonog prozora kada se njen suprug hitrim korakom popeo uza stepenište svog doma, sa vedrim titravim osmehom na usnama. Od tog dana Rozmari je izbegavala da stoji pored prozora u vreme kada se Džon vraćao sa posla. Ostajala je u svojoj sobi dok se Džon u salonu igrao sa malom Meg i dok je posluga postavljala večeru u trpezariji. Nakon večere bi saslušali kako njihova kćerkica izgovara svoju kratku jednostavnu molitvu i otpratili je na spavanje. Tada bi Džon uzeo sa police najnoviju knjigu BalverLitona ili nekog drugog popularnog romanopisca i počeo da joj čita. „Draga, da možda nisi raspoložena za nešto lakše? Recimo, za neki od romana gospodina Skota?“ Svake večeri pre odlaska na počinak Džon se molio za njihov grad i za američki jug. U tim molitvama je izražavao nadu da će ljudi koji su ih vodili pokazati mudrost i razboritost. Molio se za zdravlje i sreću njihovih prijatelja i rođaka, za svakog ponaosob, recitujući jedno po jedno ime. Kada bi stigli do vrha stepeništa i krenuli ka zasebnim spavaćim odajama, Džon Hejns bi ponekad čeznutljivo upitao svoju suprugu kako se oseća. „Nemoj, dragi“, promrmljala bi Rozmari. „Molim te, nemoj večeras.“ Ponekad bi, preplavljena osećajem krivice, popustila pred Džonovom željom i procvrkutala: „Oh, večeras se zaista odlično osećam, Džone.“ I tada bi njen suprug proveo noć u njenoj postelji i sutradan ujutru bi otišao na posao veselo zviždućući. Ah, kad bi bar prestao da zvižduće! Taj zvuk joj se prosto zarivao u dušu. Uprkos svemu, gospodin i gospođa Hejns imali su jednu veliku zajedničku radost: njihovu malu kćerkicu Meg.

- 64 -

Ponosni otac je govorio: „Kada sam danas odveo našu malu Meg do Vajt Point Parka, isprsila se u svom žutom ogrtaču i pozdravila vojnike. Kada je jedan konjanik isukao sablju kako bi joj uzvratio pozdrav i kada je oštrica fijuknula kroz vazduh, naša mezimica se toliko isprepadala da je briznula u plač.“ Ponosna majka je nastavljala: „Jesi li video šta je naša mala vragolanka uradila sa svojim plavim cipelicama? Pošto ne voli da ih nosi, pozvala je Klio i rekla joj: 'Pokloni ovo nekom siromašnom detetu. Ja ionako imam previše cipela.'“ Ubrzo su građani Misisipija, Floride, Alabame, Džordžije, Luizijane i Teksasa, krenuvši stopama svojih sunarodnika iz Južne Karoline, takođe istupili iz Unije. Iako je taj januar bio izuzetno hladan - na Pijemontu je čak zabeleo sneg - građani Čarlstona su uprkos nepovoljnim vremenskim okolnostima nestrpljivo napustili svoje domove kako bi prisustvovali prvoj Trkačkoj nedelji održanoj u nezavisnoj Južnoj Karolini. Džon Hejns je zbog novonastale situacije otkazao aranžmane za posetioce iz Njujorka i Filadelfije, ali je upražnjena mesta popunio turistima iz Ričmonda i Baltimora. Dobri poznavaoci konjskih trka su tvrdili da će nadmetanje između Batlerovog Džiroa i Albina Džona Kentija predstavljati najuzbudljiviju trku u poslednjih sto godina. Gradom su kružile glasine da je Batler u kladionici uložio čak dvadeset pet hiljada dolara na pobedu svog konja. Hibernijska dvorana je, u čast bala koji je organizovalo udruženje Sveta Sesilija, bila okićena patriotskim obeležjima. Na zidovima su visili živopisni barjaci čarlstonskih vojnih jedinica, a preko plesnog podijuma bio je oslikan ponosit (mada pomalo razrok) orao raširenih krila. Džon Hejns je, kao meštar ceremonija, nosio beli cvetni ukras na reveru. Orkestar je bio sačinjen od kućnih sluga koji su nakratko bili pošteđeni svojih uobičajenih dužnosti. Stanovnici Čarlstona su često zbijali šale na račun tamnoputog vođe orkestra, Horasa, koji je revnosno prelistavao partiture iako nije umeo da pročita ni jednu jedinu notu. Uprkos tome, Horasov šaroliki orkestar je sa jednakom virtuoznošću izvodio dostojanstvene francuske kadrile i živahnije plesove koji su bili omiljeni među mladima. Kasijusov poletni bendžo je vodio glavnu reč u tom delu programa. Čarlstonske devojke nikada nisu bile lepše nego te noći, u samo predvečerje rata. Osmesi su im bili dražesni, pokreti graciozni, a na usnama su im titrale šaputave molitve. Posedovale su sve vrline za koje su, otkako je sveta i veka, časni i odvažni muškarci bili spremni da polože svoje živote. Njihova krhka srceparajuća lepota ostala je zauvek urezana u srcima onih koji su te noći prisustvovali balu u Hibernijskoj dvorani. Njihovi kavaljeri su dostojanstveno i ponosno nosili strašnu odgovornost koja im je bila natovarena na pleća. Svaki od njih je, ispod tog ratničkog dekora, u srcu nosio očajničku nadu da će se pokazati dostojnim izazova koji ga je očekivao. Kako je ratna groznica rasla, razmetanje čašću i hrabrošću je poprimalo razmere histerije. Da li će federalci svojevoljno napustiti Fort Samter ili će barutom morati da ih isteraju odatle? Da li će se Virdžinija i Severna Karolina takođe otcepiti? Lengston Batler i Vejd Hempton su te večeri bili u Montgomeriju u Alabami kako bi, zajedno sa predstavnicima ostalih otcepljenih država, izabrali privremenog predsednika novonastale Američke konfederacije. Tumz, Jensi, Dejvis - koji će od njih u ovom sudbonosnom času stati na čelo nove južnjačke republike? „Zaboga, Džejmi!“, povika Rozmari. „Zašto ti nisi u uniformi?“

- 65 -

„Zato što u uniformi izgledam kao nakinđureni majmun“, skrušeno priznade vižljasti mladić. Rozmarino lice bilo je rumeno od ushićenja. „Šta misliš, hoćemo li stupiti u rat, Džejmi? Strašno mi je teško da to prevalim preko usana, ali mi se čini da nemamo drugog izbora.“ „I Endru je željan krvi“, turobno prozbori Džejmi. „Pogledaj ga samo! Nosi mamuze na balu Svete Sesilije! Milostivi bože!“ Endru Rejvenel joj uputi šarmantan osmeh i ona smerno skrenu pogled u stranu. „A ti, Džejmi?“, upitala je. „Kako stoje stvari s tobom?“ Džejmi Fišer zbunjeno slegnu ramenima. „Pa, ja nisam baš ratoboran. Naravno, boriću se ako budem morao, ali uopšte ne smatram da je rat prijatna ili uzvišena stvar.“ Ironičan smešak nestade sa njegovih usana. „Šta će biti s našim konjima ako dođe do rata? Kao da konji mare za politiku!“ Džulijet Rejvenel ispruži lepezu, lupnuvši Džejmija po ramenu. Gospođica Rejvenel je veoma lepo vezla tako da je u poslednje vreme postala prilično tražena, jer su svi pukovi želeli da im baš ona ukrasi ratne zastave. Džulijet je uživala u novostečenom ugledu, što je donekle otupilo njenu zajedljivost. Na sebi je imala savršeno skrojenu i sašivenu balsku haljinu od tafta - ali, avaj, ta ljubičasta nijansa joj zaista nije pristajala! „Gospođo Hejns“, prozborila je, napravivši podrugljiv naklon. „Zar ovo nije gala događaj? Da li je vaša plesna kartica popunjena?“ „Ono malo plesova koje Džon nije rezervisao za sebe prigrabili su sredovečni pripadnici dinastije Hejns. Proćelavi muškarci sa veštačkim zubima i odvratnim dahom savesno će paziti da se niko ne vrzma oko njihove šarmantne mlade rođake.“ Gospođica Rejvenel se zagleda u svoju karticu. „Džejmi, što se mene tiče, imam još dva valcera i jednu promenadu.“ „Obećavaš da ćeš meni prepustiti da vodim ples?“ Na Džulijetinom licu zaigra osmeh od koga bi se zaledila čak i morska voda. Pod uslovom da je njegova partnerka pazila gde spušta nožne prste dok je izvodila složene plesne figure, Džon Hejns je nekako uspevao da izađe na kraj sa kadrilom. Dok su plesali valcer, na Rozmarinom licu je lebdeo ukočeni osmeh. „Oprosti, draga“, prošapta njen suprug. „Bože, nezgrapan sam kao medved!“ Iako je svim silama nastojala da se obuzda, njegova nespretnost joj je išla na nerve. Džonovi pokreti bili su kruti i uštogljeni, a ruka prebačena oko njenog struka teška i posesivna. Džon se nagnu ka njoj i ushićeno prošapta: „Rozmari, ti si najlepša žena u čitavoj dvorani, a ja sam najsrećniji muž u čitavoj Južnoj Karolini!“ Rozmari je jedva odolevala porivu da se iskobelja iz njegovog stiska. „Samo u Južnoj Karolini?“ uspela je da promuca. „Na čitavom svetu! Na svakom blagoslovenom kontinentu ovog blagoslovenog sveta!“, odgovorio je Džon, prislonivši svoje pune tople usne uz njenu šaku. Još jedan valcer, potom promenada. Dok su zauzimali položaje za kadril, začu se neko komešanje pred ulazom i jedan od balskih upravitelja se užurbanim korakom uputi ka njima. Džon sagnu glavu dok mu je muškarac nešto šaptao na uho. Tada se okrenuo ka svojoj supruzi. „Najdraža, moram odmah do pristaništa. Neko je iskrcao municiju koja je možda namenjena Jenkijima. Ustupi drugima moje plesove. Molim te, ne dopusti da ti moje odsustvo pokvari veče.“ Rozmari uzvrati obećanjem da će se truditi da se što lepše provede. Samo deset minuta nakon što je Džon Hejns napustio balsku dvoranu, Endru Rejvenel se stvorio pored Rozmari. Mirisao je na mešavinu ruma i znoja. Napravio je raskošan naklon. „Rozmari...“

- 66 -

„Kapetane Rejvenele, zar nas dvoje razgovaramo?“ Endru se čeznutljivo osmehnu. „Imaš prava da budeš ljuta. Ja sam najveća bitanga u čitavoj niziji.“ „Gospodine, kada sam vam prethodni put dopustila da mi se približite, vi ste me iskompromitovali. Verujem da upravo vama dugujem svoj bračni status.“ „Pa, zar ima nešto loše u tome? Džon Hejns je nesumnjivo... muškarac kakvog bi poželela svaka udavača.“ Rozmari začkilji očima. „Upozoravam vas da pripazite, gospodine.“ Endru podrugljivo izvi obrve. „Ako sam vas ponovo uvredio...“ „Još vam nisam oprostila ni onu prethodnu uvredu“, odvrati Rozmari. „Ako te baš zanima, ni ja sebi nisam oprostio! Po čitavu noć dreždim budan pitajući se da li je moj luđački poljubac bio vredan cene koju smo platili. Ali, Rozmari, jesi li ikad osetila takav zanos, takvu čaroliju? Bože! Nikada neću zaboraviti kako si... Rozmari, ja prezirem ironiju. Zar je i ti ne prezireš? Kako je samo ironično to što nas je moja izjava ljubavi tako surovo razdvojila, što je i tebe i mene bacila u tuđi zagrljaj.“ „Izjava ljubavi? Kapetane, da li vam ja ličim na bezumnicu? Zar zaista verujete da bih vaš gest mogla da protumačim kao izjavu ljubavi?“ Endru dostojanstveno spusti ruku na grudi. „Dok budem ispuštao dušu na bojnom polju, u mojim mislima će biti taj poljubac. Zar ćeš dopustiti da odem u rat a da me ne udostojiš makar jednim valcerom?“ „U tako ekstremnoj situaciji, poštovani gospodine, u vašim mislima bi trebalo da bude vaša voljena. Dok budete odlazili bogu na istinu, pred vašim očima će lebdeti Šarlotina slika, a ne moja. Naravno, pod uslovom da na svom ratnom pohodu ne sretnete neku novu ljubav koja će Šarlotu baciti u zasenak.“ Endru se zarumene, a onda prasnu u tako zarazan smeh da je nekoliko obližnjih parova takođe počelo da se smeška. Ponovo je spustio ruku preko grudi. „Rozmari, ne mogu ti se zakleti na vernost, ali ti obećavam da ćeš mi, kada mi kucne sudnji čas, u mislima biti samo ti.“ „Čemu sve to? Ionako neće biti rata.“ „Draga moja Rozmari, naravno da će biti rata. Naše uniforme se peglaju, sablje se oštre, a pištolji pune. Rozmari, orkestar će svakog časa zasvirati. Ne misliš valjda da sam zaboravio kako divno plešeš?“ Ples sa Endruom Rejvenelom bio je tako zanosno i tako opasno iskustvo. Titravi dodiri su se stapali sa očaravajućim nedorečenostima. Endru je naslućivao i odgovarao na svaki drhtaj njenog srca, na svaki treptaj njenog tela. Svaki njegov pokret predstavljao je odu u čast njene dražesti i gracioznosti. Njihov prvi ples - jedan od Štrausovih valcera u tročetvrtinskom taktu - prohujao je kao slatki nedostižni san. Dok su ostali plesači upućivali komplimente svojim partnerima, Rozmari je usplahireno mahala lepezom. „Jesi li za još jedan ples?“ Endru Rejvenel je prisvojio sve plesove Džona Hejnsa. Tokom prvog prekida baka Fišer je odvela Rozmari u stranu. „Šarlota je briznula u plač i napustila dvoranu! Rozmari, dobro razmisli šta radiš!“ Ali, zar se od jedne žene moglo očekivati da razmišlja dok joj je srce treperilo od predugo uskraćene žudnje? U ponoć, nakon kadrila, parovi su se uputili ka trpezariji gde je bila servirana hladna zakuska. Muškarci su izašli na trem da pripale cigaru i miris duvana se širio pod visokom

- 67 -

tavanicom uzavrele trpezarije. Muškarci i žene koje je Rozmari poznavala čitavog života diskretno su skre-tali pogled u stranu. Kao da je bila nevidljiva. „Kud puklo da puklo“, promrmlja Endru na njeno uho, a onda se okrenu ka svom društvu. „Henri Keršo, bitango jedna! Hoćeš li da večeraš sa nama?“ Sa nama? Sa nama? Kako je mogla da dopusti da je Endru tako olako prisvoji? „Ja nikud ne idem“, promucala je, istrgnuvši ruku iz Endruovog stiska. Gospoda su se učtivo pomerala u stranu dok je Rozmari trčala ka tremu. Sa druge strane ulice, pod krugom svetlosti koji je bacala gasna lampa ispred saluna Gariti, pijani vojnici su pevali na sav glas. Do đavola, do đavola, do đavola! Konstans Fišer joj priđe, zaogrnuta širokim šalom. „Dete, gde ti je ogrtač?“ Rozmari nemoćno odmahnu glavom. „Draga moja, moram ti reći...“ Suze počeše da liju niz Rozmarine obraze. „Oh, bako Fišer, napravila sam takvu glupost. Šta sam, zaboga, uradila?“ Držanje stare gospođe postade za nijansu opuštenije. „Dete moje, ponela si se prilično nerazborito.“ „Šta će Džon misliti? Šta će Šarlota misliti?“ „Da sam na njenom mestu...“ natuknu stara dama prekornim glasom. „Oh, bako Fišer! Šta sad da radim?“ Rozmari se nasloni na balustradu. Bila je toliko uzrujana da su joj kolena klecala. Baka Fišer nežno spusti šake na njena ramena. „Uradićeš isto što i ostale čarlstonske dame, draga moja. Uradićeš isto što one rade kada pred njih iznesu male mulate koji liče na njihove muževe kao što liče dva zrna graška u loncu, isto što one rade kada ih usred noći probudi bat čizama i kad njihovi pijani muževi banu u sobu kako bi uzeli ono što im sleduje. Raširićeš usne u osmeh i pretvarati se da iskreno veruješ u to da nas bog motri sa nebesa i da je na svetu koji je stvorio za nas sve tako dobro da bolje ne može biti.“ Rozmari je ostatak večeri provela pored brižne i trezvene Konstans Fišer. Kad god bi Endru Rejvenel pokušao da joj priđe, staramajka njegove supruge bi ga prostrelila mrkim upozoravajućim pogledom. Endru je graciozno jezdio preko podijuma, plešući sa najmlađom i najljupkijom devicom koja se te večeri obrela na balu. Devojka je zacakljenim očima zurila u galantnog kavaljera, kao da su na svetu postojali samo njih dvoje. On je kao magnet, razmišljala je Rozmari. Zar magnet razmišlja o posledicama? Noć je već poprilično odmakla, kada se ponovo začu komešanje pred vratima. Džon Hejns se progura ka svojoj supruzi, blistajući od zadovoljstva. Kada mu je Džulijet Rejvenel domahnula rukom, on joj nestrpljivo dobaci: „Molim te, Džulijet, neki drugi put.“ Tamnokosi gospodin koji je odmah za njim kročio u Hibernijsku dvoranu dodade svoj ogrtač jednom od slugu. Vođa orkestra Horas izgubi ritam, a muzičari zastadoše u pola note. Plesači se lagano zaustaviše na podijumu i znatiželjno se okrenuše ka pridošlici. Rozmari otvori usta od zaprepašćenja. Ret Batler je nosio crveni karanfil na širokom baršunastom reveru. Prednji deo košulje mu bio je ukrašen raskošnom nabranom čipkom, a na manžetnama mu je blistalo zlatno grumenje veličine graška. U jednoj ruci je držao plantažerski šešir sa širokim obodom. Rozmari spusti pogled ka njegovim šakama. Činilo joj se da su bile još krupnije i snažnije nego kad je bila devojčica. „Dobro veče, kapetane Batlere“, pozdravi ga Horas. „Odavno vas nismo videli.“ „Dobro veče, Horase. A ti... ti si sigurno Kasijus, svirač na bendžu? Dobar glas se daleko čuje, momče. Tvoje umeće se pročulo čak do Nju Orleansa.“

- 68 -

Kasijus odsvira tri visoka setna akorda. „Zahvaljujem, gospodine, ali vi ste mnogo poznatiji od mene. Nema tog čoveka koji nije čuo za kapetana Batlera.“ Ret podiže ruke u vazduh. „Molim vas, ne prekidajte ples zbog mene. Ne želim da ometam vašu svetkovinu. Imate mnogo razloga za slavlje. Ko bi pretpostavio da će hrabri Čarlston izazvati na dvoboj uspavanog federalnog džina?“ Ret Batler napravi dubok naklon i njegova crna kosa zablista pod raskošnom svetlošću. „Koga to vidim! Edgar Perjir! Dakle, postao si oficir. A je l' ono tamo Henri Keršo? Gospode bože, poručnik Henri Keršo? A tu je i moj stari prijatelj Endru...“ Endru Rejvenel je kao hipnotisan zurio u njega, ne uspevajući da prozbori ni reči. Sitne bore u uglovima Retovih očiju delovale su tako prisno i tako drago. Kako su svi ti detalji mogli da iščeznu iz njenog sećanja? Rozmari, kao u nekom snu, krenu ka njemu. Osmeh istog trenutka nestade iz Retovih očiju. Kasijus zasvira prve umilne note Fosterove pesme „Spavaj, mila moja“, a onda napravi dramsku pauzu. „Malena Rozmari, moja voljena sestrica.“ Suze zasvetlucaše u Retovim očima kada je stisnuo njene šake. „Hoćeš li mi ukazati čast da sa mnom odigraš ovaj ples?“

- 69 -

9. Roštilj na plantaži Dvanaest hrastova

Ret Batler se nije osećao tako bespomoćno još od one noći pre dvanaest godina kada se nalivao viskijem na tremu pukovnika Džeka, pritisnut spoznajom da više nije postojalo ništa zbog čega je vredelo živeti. Osuli su paljbu na Fort Samter! Šta li su te budale umišljale? Zar su stvarno verovali daje rat igrarija? „Preuzeću robu na ranžirnoj stanici, gospodine Kenedi“, rekao je. „Moja banka u Atlanti unovčiće vam menicu.“ Frenk Kenedi zamišljeno zagladi proređenu riđu bradu i okrenu Retov ček, kao da je očekivao da na poleđini pronađe još neke podatke. „Da, naravno“, prozborio je. „Naravno...“ „Ako zbog nečega brinete...“ „Ah, nipošto, gospodine Batlere.“ Frenk Kenedi odsečno odmahnu glavom. „Sve je u savršenom redu, gospodine.“ Dvojica muškaraca su stajala u glavnoj prostoriji Kenedijeve radnje u Džonsboru. Sa krovnih greda visile su jasle za seno, grabulje i dimljena šunka, a prolazi između stalaža bili su pretrpani tekstilnom robom i farmerskim potrepštinama. Kroz radnju se širio oštar miris melema i maziva, melase i borove smole. Ugledni građani Čarlstona, među kojima se nalazio i Lengston Batler, zapalili su ratni oganj! Ti samouvereni razmetljiva koji su se busali svojom čašću i pobožnošću! Proklete budale! Tamnoputi prodavač je kutlačom presipao terpentin u zemljani lonac, dok je drugi crnac brisao pod. Uprkos nenametljivom izgledu, Kenedi je bio imućan gospodin koji je posedovao pedeset robova, razrađenu trgovačku firmu u Atlanti i na hiljade jutara zemljišta na kome je bujao prvoklasni džordžijski pamuk. Ret je otkupio kompletne Kenedijeve zalihe i imao je razloga da se nada basnoslovno dobroj zaradi. Trebalo je da bude srećan zbog toga. Ali, nije bio srećan. Osećao se vraški loše. „Uživate izvanrednu reputaciju, bar što se posla tiče.“ Kenedi žmirnu očima i povuče se unazad, kao da se uplašio da bi njegove reči mogle da budu pogrešno shvaćene. „Ovaj, hteo sam da kažem...“ Na Retovom licu ne zaigra ni najmanji mišić. „Neki me nazivaju otpadnikom.“ Kenedi nervozno zagladi kosu. „Bez uvrede, gospodine. Zaista nisam imao nameru da vas uvredim.“ Presavio je Retovu menicu i stavio je u novčanik, a potom je ubacio novčanik u džep i prešao prstima preko ispupčene tkanine kao da je želeo da se uveri da je menica i dalje tu. Ret Batler se ugrize za jezik, prećutavši opasku da je otpadnik mogao da opljačka čoveka ili da ga izazove na dvoboj, ali da nikada zbog očuvanja vlastitih interesa ne bi gurnuo čitav grad u ralje smrti.

- 70 -

Trgovac se nelagodno promeškolji u mestu, a onda se zagleda u svog poslovnog partnera kao da mu je na pamet pala spasonosna ideja. „Znate, Batlere, imam jedan predlog za vas.“ Ponovo se potapšao po džepu, nesvestan svog pokreta. „Jeste li nešto planirali za popodne? Šta kažete da pođete sa mnom na prijatan izlet u prirodi? Gospodin Džon Vilks priređuje roštilj povodom veridbe svog sina. Svi su pozvani. Znate, čovek može imati samo reči hvale za Vilksov posed.“ Kenedi nakratko zaćuta, kao da je razmišljao kako da pruži dodatnu upečatljivost svojoj ponudi. „Plantaža Dvanaest hrastova je čuvena po svojoj gostoljubivosti!“ Ispružio je ruku, pokazavši u pravcu severa. „Odavde pa sve do Atlante, svi pričaju o Dvanaest hrastova! Bilo bi mi zaista drago da mi se pridružite. Obećavam da ću vas vratiti nazad taman na vreme da uhvatite voz.“ Pošto je njegov voz polazio tek u deset uveče i pošto je bio toliko utučen da bi mu popodne provedeno u hotelu Džonsboro sigurno izgledalo kao večnost, Ret Keršo Batler je prihvatio poziv Frenka Kenedija. Daleko češće nego što želimo da priznamo takve naizgled beznačajne odluke imaju moć da iz korena promene naše živote. Kenedijeve kočije su poskakivale preko druma, prolazeći pored cestara posutog razmetljivim ružičastim cvetićima. Kroz vazduh se širio opojan miris začinskog grmlja23, a stabla vučjeg drena su avetno svetlucala u šumarcima pokraj puta. Ta očaravajuća slika, kolaž najdražesnijih prizora koje je severna Džordžija mogla da priušti ljudskom oku, pogodila je Reta pravo u srce. Ret je prethodnu zimu proveo na Menhetnu, slušajući priče o predstojećem ratu. Rat je predstavljao glavnu temu u tamošnjim džentlmenskim klubovima i salonima za ručavanje. Ret je rođenim očima posmatrao Abrahama Linkolna dok je držao govor u Kuper junionu, obuzet turobnom spoznajom da je taj visoki suvonjavi zapadnjak izduženog lica predstavljao protivnika sa kojim su se južnjaci teško mogli uhvatiti u koštac. Sto hiljada jenkijevskih vojnika se već svrstavalo u pukove. Prilikom nedavne posete Nju Hejvenu jedan proizvođač oružja se požalio susretljivom gospodinu Batleru kako ne može da nabavi potrebne mašine. „Imam toliko narudžbina da neprestano kasnim sa isporukom“, rekao je. „Batlere, možeš li nekako da mi nabaviš strugove za puščane cevi?“ Jednog nedeljnog popodneva Ret je obišao bruklinsko brodogradilište gde se opremalo stotinak bojnih brodova. Kroz vazduh je odjekivalo lupkanje čekića i struganje testera. Majstori su zakivali eksere, sastavljali daske i prekrivali brodske trupove bakrenom oplatom, moleri su se pentrali po skelama, a na stotine žena je šilo platno za jedra. I sve to se dešavalo u nedelju, na dan odmora. A južnjaci su se i dalje zanosili iluzijom da severnjačkog golijata mogu da poraze čojstvom i junaštvom. Proklete budale! Ret Batler je voleo uglađenost i gostoprimljivost južnjačkog naroda, njihov osećaj za čast i vatreni temperament koji je vrcao ispod sporog rastegnutog govora. Ali, ako im neka činjenica nije išla u prilog, južnjaci bi je jednostavno gurnuli u zapećak i ponašali se kao da su time izbrisali njeno postojanje. Zar je puka činjenica bila snažnija od viteštva i galantnosti? Frenk Kenedi je Retovu ćutnju očigledno protumačio kao nelagodnost stranca koji je krenuo na zabavu kod ljudi koje nije poznavao tako da je svesrdno nastojao da uveri Reta kako je njegovo prisustvo dobrodošlo. Njihov domaćin, Džon Vilks, bio je „džordžijski džentlmen starog kova“, a Vilksov sin Ešli - iako, naravno, mladi od njega - bio je takođe

Lindera Benzoin, ili američki šib, grmlje koje cveta početkom proleća, prepoznatljivo po grozdovima sićušnih žutih cvetova oštrog opojnog mirisa. (prim. prev.) 23

- 71 -

vaspitan po pravilima „stare škole“. Ešlijeva nevesta, Melani Hamilton, bila je „nežno krhko stvorenje, cura kakva se samo poželeti može“, uveravao je Frenk svog pratioca. Pošto je Ret i dalje ćutao kao zaliven, Frenk je počeo da nabraja imena mladih gizdelina koji će prisustvovati proslavi na Dvanaest hrastova. Ret će dobiti priliku da upozna naslednike uglednih porodica kao što su Tarlton, Kalvert, Manro i Fontejn. „Kada je Toni Fontejn onomad upucao Brenta Tarltona u nogu - a obojica su bili pijani kao majčica zemlja - oni su to shvatili kao običnu zafrkanciju! I dalje zbijaju šale na taj račun! Možete li to da zamislite?“ Frenk Kenedi je prekorno odmahivao glavom, mada je duboko u duši žalio što i on nije bio takav. Ret Batler nije bio baš toliko sentimentalan da ne unovči južnjačku ludost. Na američkom jugu je uzgajano dve trećine od ukupne svetske proizvodnje pamuka, a Ret je znao da će Linkolnova mornarica uskoro blokirati južnjačke luke. Onog trenutka kada federalni brodovi budu zauzeli opsadne položaje cena pamuka će basnoslovno skočiti, ali će Retova roba dotada biti bezbedno uskladištena na Bahamima. A opet, novac mu nije ama baš ništa značio. Novac je bio prah, pepeo u ustima. Ret se osećao kao odrastao muškarac koji je posmatrao gomilu dece kako se glupiraju. Dizali su larmu i mahali rukama, pretvarajući se da su Indijanci, ili crveni mundiri, ili jenkijevski vojnici. Šepurili su se unaokolo, igrajući se rata. Bio je to tako beznadežan prizor da mu je došlo da zaplače. Nije mogao da učini apsolutno ništa da spreči katastrofu. Bio je tako bespomoćan. Frenk Kenedi je uporno brbljao, pokušavajući da oraspoloži svog pratioca. „Džon Vilks nije provincijalac, gospodine Batlere. Bože sačuvaj! Vilksovi imaju izuzetno bogatu biblioteku. Po mojoj slobodnoj proceni, unutra ima na stotine i stotine knjiga. Džon Vilks je pročitao apsolutno sve što bi jedan džentlmen trebalo da pročita, a njegov sin Ešli ga u tom pogledu prati u stopu. Kao što kažu, iver ne pada daleko od klade. Upoznaćete i Džeralda O'Haru. Fin čovek! Džerald je iz Savane. Naravno, nije tamo rođen. Došao je iz Irske, što meni lično nimalo ne smeta. Nemam ništa protiv Iraca. Iskreno rečeno, družim se sa njegovom kćerkom Sjuelen, tako da mi je irski temperament poprilično blizak, ha-ha.“ Trgovac skrenu pogled ka Retu, iščekujući nekakav odgovor, ali su Retove oči ostale hladne i bezizražajne. „U svakom slučaju, Džerald je kupio plantažu Tara i naselio se u okrugu Klejton, tako da je sad pravi pravcati južnjak.“ Na trenutak je zastao, zapiljivši se u svog konja. „Sjuelen je pravo luče“, rekao je, pljesnuvši se po kolenu. „Pravo džordžijsko luče.“ Obeshrabren Retovom ćutnjom, Frenk Kenedi nakratko zaćuta. U Retovim mislima je neprestano izranjala slika Čarlstona, tog zlosrećnog grada u kome su njegovi nekadašnji školski drugovi osipali paljbu na Fort Samter dok su njihovi očevi vatrenim političkim govorima podsticali svetinu na rat. Kad bi samo mogao da ubedi Rozmari i Džona da napuste grad, razmišljao je. „Samo dok se ovo ludilo ne stiša, Džone. Kalifornija pruža sjajne mogućnosti za biznismena poput tebe. Ili možda da otputujete za London? Zar vaša mala Meg ne bi volela da poseti London? Siguran sam da bi Rozmari...“ Endru Rejvenel i Rozmari su napravili tako ozbiljan skandal na Patriotskom balu da gospodin i gospođa Hejns više nisu razgovarali. „Moja Sjuelen ponekad ume da pusti jezik“, nastavi Frenk Kenedi, „ali se u tren oka pokaje zbog toga. Vi ste svetski čovek, Batlere. Sigurno znate na šta mislim.“ Ret se ugrize za jezik, prećutavši bilo kakav komentar. Nakon što je prešao gaz na reci Flint, konj nastavi žustrim kasom uz blagu uzbrdicu. Plantažerska kuća nad kojom su štrcali načičkani dimnjaci bila je manja od Brotona, ali je

- 72 -

uprkos tome delovala impresivno. Široki korintski stubovi su podupirali krov koji se nadvijao nad senovitim verandama koje su se prostirale duž tri strane kuće. „Plantaža Dvanaest hrastova legendarna je po svom gostoprimstvu!“, susretljivo je objašnjavao Frenk Kenedi. „Ubrzo ćete se lično uveriti u to!“ Na okretnici ispred kuće je vladala velika živost. Jahači su iskakali iz sedla, a kočije su izbacivale svoje putnike. Crni konjušari su uklanjali konje i kočije sa staze dok su gosti razmenjivali srdačne pozdrave sa susedima koje nisu videli još od prošle nedelje. Kroz vazduh se širio miris nagorelog drveta i pečene svinjetine. Na verandi ispred kuće zanosne device su flertovale sa galantnim južnjačkim kavaljerima. Devojke su za tu priliku obukle svoje najlepše haljine, dok su mladići nosili uske sive pantalone i lanene košulje ukrašene nabranom čipkom. Stariji ljudi su dostojanstveno razglabali o boljkama koje su ih mučile, razmenjujući blagotvorne recepte, a mališani su trčkarali preko travnjaka, neuhvatljivi kao čigre. Da li je to bilo poslednje blaženo južnjačko popodne? Ili možda pogreb američkog juga? Frenka i Reta je pred kućom dočekao sredovečni sedokosi patricije u pratnji mlade dame. „Ovo su Džon Vilks i njegova kćer, gospođica Hani Vilks. Ovo je Ret Batler. Gospodin Batler i ja smo danas sklopili posao pa smo pomislili da bi nam prijao mali predah u prirodi. Džone, nadam se da mi ne zameraš što sam bio dovoljno slobodan da pozovem gospodina Batlera.“ „Vrata mog doma su otvorena za svakog džentlmena“, jednostavno odgovori Džon Vilks. „Dobro došli na Dvanaest hrastova, gospodine." „Zahvaljujem na ljubaznosti.“ „Vaš naglasak, gospodine? Odakle potičete?“ „Iz Karolinške nizije, gospodine. Tamo sam proveo detinjstvo i mladost.“ Vilks zamišljeno nabra veđe. „Batler... Ret Batler... Čini mi se da... ako se dobro sećam...“ Iznenadni blesak spoznaje u njegovim očima stavio je Retu do znanja da se sredovečni patricije „prisetio“ odakle mu je to ime bilo poznato. Uprkos tome, osmeh ni na trenutak nije iščezao sa Vilksovog lica. „Ma, nije ni bitno! Tome, donesi poslužavnik! Gospodin Kenedi i gospodin Batler bi sigurno želeli da speru prašinu iz grla.“ Hani Vilks poče oduševljeno da domahuje. „Oh, gledaj, tata! Evo, stižu O'Hare! Gospodine Kenedi, sram vas bilo! Zar nećete pomoći Sjuelen da side sa kočije?“ Frenk odmah otrča ka pridošlicama kako bi ispunio svoju džentlmensku dužnost, a Ret učtivo klimnu glavom ka svom domaćinu i povuče se do jednog mirnog kutka na verandi. Već se pokajao zbog svoje odluke. Šta li je samo tražio na tom mestu? Unaokolo se širio žamor koji je podsećao na brujanje pčela koje su krenule u potragu za srodnim dušama. Na posedu Dvanaest hrastova će se tog dana začeti nekoliko novih brakova i nesumnjivo bar isto toliko skandala. Medu opojnim oblacima cvetnih mirisa i pariških parfema, među veselom grajom, potajnim flertovanjem i vragolastim opaskama lepršala je romansa, nova i sveza kao da je nijedno ljudsko srce dotada nije iskusilo. Retov pogled se zaustavi na mladoj ženi u zelenoj plesnoj haljini i srce mu istog trenutka poskoči u grudima. „Blagi bože!“, prošaptao je. Nije bila naročito lepa: brada joj je bila zašiljena, a vilica previše snažna. Ten joj je bio bled - kao što je dolikovalo jednoj dami, budući da one nikada nisu izlagale svoju kožu brutalnom dejstvu sunca - a pokreti neobično živi. Dok ju je posmatrao, njeni prsti

- 73 -

graciozno skliznuše preko mišice mladog kavaljera. Bio je to dodir satkan od čudesne mešavine prisnosti i nehaj nosti. Osetivši da se nalazi u središtu nečije pažnje, mlada dama skrenu pogled ka Retu i njene zbunjene zelene oči se u jednom gorućem trenutku susretaše sa njegovim prodornim crnim očima pre nego što je nadmeno zabacila glavu i nastavila da koketira sa svojim udvaračem. Ret istog trenutka zaboravi na rat koji se pomaljao na obzorju i katastrofu koja je pretila južnjačkom narodu, a njegovo srce se preplavi nadom koja je šikljala kao lekoviti izvor. „Gospode bože!“, promrmljao je, prešavši jezikom preko suvih usana. „Ona je ista kao ja!“ Otkucaji njegovog srca se usporiše, razgoneći usplahirenost koju je mlada neznanka pobudila u njemu. Skrenuo je pogled, smejući se samom sebi. Prošlo je toliko vremena otkako je sebi priuštio luksuz da izigrava budalu zbog neke žene. Prateći miris pečenog mesa, zaobišao je plantažersku kuću i stigao do proplanka gde su u senci raskošnih krošanja bili postavljeni stolovi za piknik. Stolovi su bili zastrti belgijskim lanom i prekriveni engleskom srebrninom i francuskim porcelanom. Zauzeo je mesto za polupraznom trpezom i jedan od sluga se odmah uputi ka njemu, noseći tanjir i vinsku čašu. Kada mu je lik dražesne zelenooke dame ponovo izronio u mislima samo je odmahnuo glavom i nasuo još jednu čašu vina. Iako je hrana bi izvanredna - meso je bilo sočno i mirisalo je na dim, a krompir salata je predstavljala savršenu mešavinu oporosti i slatkoće - dva pripita mlada gizdelina koji su sedeli u donjem čelu počeli su da ga odmeravaju ispod oka, upućujući mu mrke izazovne poglede. Bilo je samo pitanje vremena kada će neki od njih dobaciti opasku preko koje Ret neće moći olako da pređe. Ret je stoga ljubazno odbio desert i prešao u senku visokog razgranatog crnog oraha kako bi zapalio cigaru. Kada mu se Džon Vilks pridružio, iskoristio je priliku da se svom domaćinu zahvali na ljubaznosti. „Gostoljubivost poput vaše, poštovani gospodine, prestaje na liniji Mejson-Dikson24. Ovakvo gostoprimstvo ne može da preživi surove jenkijevske zime.“ „Hvala vam na tako laskavim rečima. Gospodin Kenedi kaže da ste nedavno bili na severu.“ „Jesam, gospodine.“ „Šta mislite, hoće li se Jenkiji latiti oružja?“ „Hoće. Abrahamu Linkolnu nije ni na kraj pameti da istakne belu zastavu.“ „Ali, naši hrabri mladići će svakako...“ „Gospodine Vilkse, ja sam običan stranac, a vi ste me ljubazno primili u svoj dom. Mislim da je to glavna odlika dobrih Samarićana i zahvalan sam vam zbog toga.“ „Previše zahvalni da biste svom domaćinu kazali šta zaista mislite o južnjačkim šansama?“ „Gospodin Kenedi kaže da imate izvanrednu biblioteku. Možda biste kasnije mogli da mi je pokažete?“ Ona devojka - zelenooka devojka u smaragdnozelenoj plesnoj haljini - u međuvremenu se smestila između svojih obožavalaca, baškareći se na otomanu od palisandrovog drveta kao na prestolu. Izgledala je kao princeza ili, bolje rečeno, kao kraljica okružena vitezovima miljenicima. Devojka je žudno odgovarala na komplimente i šaljive opaske, poput glumice koja se svom dušom unela u svoju prvu veliku ulogu. „Koješta!“ podrugljivo je uzviknula, odbijajući nevešto udvaranje jednog obožavaoca. Demarkaciona linija koja se prostire duž granica Pensilvanije, Merilanda, Delavera i Zapadne Virdžinije, shvaćena kao simbolična granica između „severa“ i „juga“. (prim. prev.) 24

- 74 -

Uprkos očiglednoj zgranutosti Sjuelen O'Hare, Frenk Kenedi je obletao oko zelenooke dame, donoseći joj razne poslastice, iako je tu poniznu dužnost jednako uspešno mogao da obavi i neko od Vilksovih sluga. Ret je znatiželjno posmatrao prizor, očekujući da se Frenk svakog trenutka baci na kolena pred svojom kraljicom. Vilks je primetio Retovu radoznalost. „Skarlet O'Hara. Prelepa je, zar ne?“ „Skarlet“, lagano ponovi Ret, uživajući u zvuku tog neobičnog imena. „Da, stvarno je lepa.“ „Čini mi se da će naša Skarlet danas slomiti brojna muška srca.“ „A meni se čini da ta devojka još nije naišla na muškarca koji bi je stvarno razumeo.“ Vilks se namršti, pogrešno protumačivši Retov ton. „Zar mlade dame ne treba da razmišljaju o galantnim kavaljerima i raskošnim balovima? Zar biste više voleli da naša zanosna Skarlet opterećuje svoju lepu glavicu razmišljanjima o ratu i vojsci i politici?“ „Najiskrenije se nadam da neće doći do toga“, odgovori Ret. „Postoje mnogo opasnije stvari od lepote i bezazlenosti.“ „Moj sin Ešli se nedavno prijavio za vojsku.“ Vilks pokaza ka vitkom mladiću koji je prekrštenih nogu sedeo pored devojke koja je po svoj prilici bila njegova verenica. Ešli Vilks bio je pravi naslednik svog oca. Visok, plavokos, sivih očiju - pravi aristokrata. Držanje mu je bilo otmeno, uglađeno i samouvereno. Njegova verenica se dražesno smejala nekoj sitnoj pošalici. Vilks je sebi dopustio luksuz da olakša dušu pred Retom baš zato što je Ret bio stranac. „Neki od mojih poznanika - uticajni dalekovidi ljudi - šalju svoje sinove u Evropu.“ „Gospodine Vilkse, mast je već otišla u propast. Više nema dobrih i mudrih odluka. Sad nam preostaju samo najteža i najbolnija rešenja.“ „Da, rekao bih da ste u pravu.“ Vilks ispusti težak uzdah, a onda pokaza rukom ka ostalim gostima, stavljajući svom sagovorniku do znanja da mora ponovo da se lati dužnosti savesnog domaćina. „Oprostite. Čini mi se da se blizanci Tarlton već predugo vrzmaju oko bačve sa brendijem.“ Skarlet je i dalje koketirala sa svojim obožavaocima. Žudno je upijala komplimente upućene na njen račun, uzvraćala bujicom jednako laskavih reči i povremeno, ispod spuštenih kapaka, upućivala poglede ka... ka mladom Vilksu?! Oh, da! Radila je upravo to! Dok je Skarlet šarala očima, Ret je pronicljivim pogledom pratio njenu drsku igrariju. Dražesna koketa je, šapćući nešto na uho jednom obožavaocu, preko njegovog ramena bacala kradomične poglede ka Vilksu. Kada su se njihove oči ponovo susrele, Ret prasnu u smeh. Istog trenutka je shvatio šta se dešavalo. I te kako dobro je shvatio. Odvažna srcolomka koristila je opijenost očaranih mužjaka kako bi raspirila ljubomoru Ešlija Vilksa. Bila je spremna da, zarad Vilksove naklonosti, baci čini na sve mlade kavaljere koji su se tog popodneva okupili na Dvanaest hrastova - pa čak i na one koji, poput Frenka Kenedija, nisu bili baš toliko raspoloživi kao što su želeli da budu. Zelenooka zavodnica je očigledno bila pogođena pravo u srce činjenicom da joj je druga žena preuzela ljubavni trofej. Siroto, ljupko, nesrećno dete! Prenuta Retovim smehom, Skarlet O'Hara se zarumene od glave do pete, a onda potraži utočište pod okriljem svoje začarane svite. Naravno, to je bilo neminovno. Neka budala je pre ili kasnije morala da pomene ono što nije trebalo pominjati, ono što su svi prisutni svim silama nastojali da ignorišu. Onog trenutka kada su fatalne reči „Fort Samter“ zamreškale vazduh, romantična izmaglica dokonog prolećnog popodneva raspršila se kao san. „Isprašićemo Jenkije u roku od mesec dana“, junačio se jedan bahati južnjak.

- 75 -

„Ma, kakvih mesec dana? Isprašićemo ih za tri nedelje, u vrh glave!“, ubacio se drugi. „Prokleti Jenkiji, da dame izvine na izrazu, nemaju srca za rat.“ „Jedan južnjak vredi koliko čet'ri Jenkija.“ „Tako mi boga, ako hoće rat, dobiće ga!“ Neki starac je posrtao preko travnjaka, izvikujući bujicu nesuvislih reći i vitlajući štapom. Lica su bila zažarena od pića i od strasti. Ne uspevši da izbegne diskusiju, mladi Vilks je izjavio da će se boriti ukoliko to bude neophodno - naravno da će se boriti! - ali da će rat sa severnjacima biti težak i nemilosrdan. Neodoljiva zelenooka zavodnica je opčinjeno zurila u svog viteza. „A vi, gospodine?“, upita Vilks, okrenuvši se ka Retu. „Od oca sam čuo da ste proveli dosta vremena medu našim nekadašnjim sunarodnicima.“ I tako je Ret Batler konačno dopustio da sa njegovih usana skliznu sve one reči koje, kako je uporno opominjao sebe, nisu smele da budu izgovorene, mada je sve vreme bio svestan činjenice da je govorio gluvim i obnevidelim ljudima. „Ja sam odgovoran isključivo pred vlastitom savešću. Ne nameravam da se borim u ratu koji će uništiti sve vrednosti koje su mi prirasle za srce.“ „Nećete se boriti za svoju zemlju?“, zaprepašćeno zanjaka neki balavac. Ostali mladići počeše da obrazuju krug oko njega. Kraljičini vitezovi skočiše na noge, spremni da se obračunaju sa raskolnikom. Kad si se uhvatio u kolo, sad igraj!, pomisli Ret u sebi. Poput učitelja koji pokušava da utuvi malo pameti u glave svojih benavih đaka, Ret Batler je počeo da opisuje jenkijevske države i tamošnji način života, ogromne mlinove i zahuktale fabrike. Govorio je o severnjačkom bogatstvu, o zlatu iz Kalifornije i srebru iz Nevade, kojem Konfederacija ni po čemu nije mogla da parira. Detaljno je predočio zašto Engleska i Francuska nikada ne bi priznale otcepljene južnjačke države. „Ovo nije rat generala Vašingtona, gospodo. Francuzi nam ovog puta neće priteći u pomoć.“ Mladići uzavrele krvi su lagano zbijali redove, poput vojnika koji stežu obruč oko neprijatelja. Lica su im bila mrka i napeta. U vazduhu se osećalo neobično zatišje, kao pred oluju. „Ja sam video stvari koje su skrivene od vaših očiju: na desetine hiljada doseljenika koji su spremni da se bore za jenkije, ogromne fabrike, livnice, brodogradilišta, rudnike gvožđa i uglja - sve ono što nama nedostaje. Zaboga, čime im možemo uzvratiti? Mi imamo samo pamuk, robove i južnjačku aroganciju. Jenkiji će nas isprašiti kao od šale.“ Ret izvadi lanenu maramicu sa izvezenim monogramom i obrisa zrnce prašine sa rukava. Insekti su zujali i brujali. U daljini odjeknu prasak slomljenog tanjira, a odmah potom usplahireni šapat posluge. Ispod maske hladnokrvnosti koju je navukao preko lica, Ret Batler se smejao samom sebi. Uprkos nameri da se uzdrži od iznošenja svojih uverenja, uspeo je da uvredi sve koji su se tog popodneva okupili na Dvanaest hrastova. Devojka u smaragdnozelenoj haljini mu je razvezala jezik i on je odmah počeo da pametuje kao gimnazijalac koji je želeo da se dokaže pred društvom. Ret se okrenu ka Džonu Vilksu. „Pomenuli ste mi svoju biblioteku, gospodine. Da li bih mogao da je pogledam?“ Vilks se snishodljivo obrati svojim gostima, „Dame i gospodo, molim vas da nam ne zamerite zbog ovoga. Malopre sam zamolio gospodina Batlera da mi iznese svoje iskreno mišljenje o izgledima naše Konfederacije i on mi je izašao u susret.“ Na Vilksovim usnama

- 76 -

zaigra kolebljiv osmeh. „Možda čak previše iskreno. Ako neko ima bilo kakav prigovor, zamolio bih ga da se obrati meni...“ Domaćin podignu prst kako bi sprečio nepoželjne upadice. „Ali, nasamo.“ Tada se ponovo okrenuo ka Retu. „Zanima vas naša biblioteka, gospodine? Iskreno rečeno, mislim da nema bolje u čitavom okrugu Klejton.“ Biblioteka je bila smeštena u prostranoj lepo uređenoj odaji sa visokom tavanicom. Sva četiri zida su bila prekrivena policama. Unutra je bilo toliko knjiga da su neke od njih čak bile poslagane iznad vrata i prozora. „Tamo su biografska i istorijska izdanja“, objašnjavao je Vilks, ležerno pokazujući rukom. „Tamo, na policama pored one stolice, stoji beletristika: Dikens, Takeri, Skot. Većina gostiju će sad napraviti mali predah kako bi se pripremili za večerašnji ples. Naš violinista je čuven u ovom kraju. Nadam se da ćete ostati da ga čujete.“ „Žao mi je, gospodine, ali moj voz polazi u deset.“ „Ah, tako.“ Vilks se zamišljeno počeša po nosu, zagledavši se u Reta Sve i da je želeo da kaže nešto više, preko usana je prevalio samo sledeće: „Ako postoje vrline koje su još opasnije od lepote i bezazlenosti, gospodine, onda je to preterana iskrenost. Ako mi ne zamerate, sad moram da vas napustim kako bih se posvetio ostalim gostima. Neko mora da stiša strasti.“ Zidovi biblioteke bili su masivni i čvrsti. Zahvaljujući visokoj tavanici, u prostoriji je vladala prijatna svežina. Ret Batler odjednom oseti kako ga obuzima umor. Opružio se na dugom kauču sa visokim naslonom i zatvorio oči. Žene. Ah, te žene! U mislima mu izroni lik njegove nekadašnje ljubavnice iz Nju Orleansa. Setio se kako je Didi imala običaj da, onog trenutka kad bi joj se učinilo da je zaspao, ukrade par zalogaja iz njegovog tanjira i da mu provršlja po džepovima. Na njegovom licu zaigra osmeh. Godinama nije razmišljao o tome. Skarlet O'Hara... Utonuo je u dremež. Kroz njegovu uspavanu svest su promicale iskrzane sekvence sna. A onda je, kroz bunovnu izmaglicu, začuo neke glasove. „O čemu se radi? Kakvu to tajnu hoćeš da mi poveriš?“ "Mlada dama se osmeli. „Jednu veliku tajnu... da te volim.“ Muškarac odvrati, „Zar ti nije dovoljno što si već prigrabila srca svih muškaraca koji su danas došli na Dvanaest hrastova? Zar moraš tom spisku da pridodaš i moje ime? Ali, pošto si pokrenula tu temu, ti dobro znaš da si oduvek imala naročito mesto u mom srcu. Samo što si zarila zube u njega.“ Zbunjen razgovorom koji je dopirao do njegovih ušiju, Ret poče da izranja kroz slojeve iskrzanog sna. Kada je otvorio oči primetio je da mu je obraz priljubljen uz kožni naslon i da su mu usta suva kao barut. Glasovi misterioznih ljubavnika su i dalje romorili u pozadini. „Ešli... Ešli... reci mi... moraš mi reći... oh, nemoj se tako poigravati mojim osećanjima! Reci mi, jesi li mi zaista poklonio svoje srce? Oh, mili moj, toliko te volim da...“ Ešli? Ko je, do đavola, bio Ešli? I na kakvom se to mestu obreo? Ret je pokušavao da pribere misli. Fort Samter. Pamuk koji je kupio od Frenka Kenedija. Usamljena plantaža u Džordžiji i legija nadmenih južnjačkih aristokrata. Biblioteka. Skarlet? Koja Skarlet? Ret nabra veđe. Obraz mu je bio prilepljen za kožni naslon. Muški glas, možda Ešlijev, prozbori: „Ne smeš tako govoriti, Skarlet!“ Ta Skarlet! Ret se istog trenutka potpuno razbudi. Muški glas nastavi usrdnim ozbiljnim tonom: „To su puke reči, Skarlet. Sad ti se čini da one nešto znače, ali je to obična varka. Uskoro ćeš mrzeti i sebe i mene zbog tih reči. Sebe zato što si ih izgovorila, a mene zato što sam ih čuo.“

- 77 -

Znači, toliko o tvojim gorljivim pogledima, gospođice Skarlet, pomisli Ret u sebi. Ležao je na desnom boku, u prilično neudobnom položaju, ali ga je radoznalost navela da ostane tu gde je. Džepni sat ga je žuljao, a stopala su mu bila utrnula. Bilo bi pametnije da je prethodno skinuo jahaće čizme. Znao je da bi neki bolji i pristojniji muškarac istog trenutka skočio na noge, izvinio se i žurno napustio odaju, uveravajući zatečene ljubavnike da nije čuo ni jednu jedinu reč. Srećom, ja nisam dobar i pristojan muškarac, pomislio je. Ženski glas molećivo nastavi: „Nikad ne bih mogla da te mrzim, Ešli. Dovoljno sam hrabra da ti kažem da te volim i znam da ti gajiš jednako snažna osećanja prema meni zato što... Ešli, stalo ti je do mene, zar ne?“ „Da, stalo mi je do tebe.“ Previše mlak odgovor, mladiću, pomisli Ret dok je odvajao obraz od lepljive kože. „Skarlet, zar ne bi bilo pametnije da izađemo napolje i da zaboravimo da smo ikada bili ovde i da smo rekli to što smo rekli?“ Mladi Vilks je nastavio u sličnom maniru još par minuta pre nego što je prešao na srž stvari. „Znaš, ljubav nije dovoljna za uspešan brak kada su muškarac i žena tako različiti kao nas dvoje...“ Aha, kćer irskog imigranta i južnjačkog aristokrate, prezrivo pomisli Ret. Takva devojka je dovoljno dobra da bi se jedan otmeni kicoš poigravao s njom, ali ne i dovoljno dobra da bi se oženio njome. Vilks usplahireno nastavi: „Skarlet, ti od muškaraca tražiš da te voli svim svojim bićem, da ti pokloni svoje telo, svoje srce, svoju dušu, svoje misli. Ako to ne bi dobila, bila bi užasno nesrećna. Ja sam sasvim drugačiji. Ja nikad ne bih mogao da zahtevam od tebe da mi otvoriš najskrovitije kutke svog uma i svoje duše i takvim stavom bih mogao samo da te povredim...“ Ret pomisli: to je pravi džentlmen. Muškarac koji ništa ne stavlja na kocku i koji, shodno tome, ništa ne može da izgubi. Ljubavna rasprava je neminovno vodila ka tradicionalnom završetku. Ona mu je zalepila šamarčinu, na šta je on otmeno isturio svoju aristokratsku bradu i - časno, ako ne baš dostojanstveno - izmarširao iz sobe. Ret je nameravao da ostane pritajen dok Skarlet ne napusti prostoriju, ali mu je srce tako poskakivalo u grudima da se jedva uzdržavao da ne prasne u smeh. Sve u svemu, kada je Skarlet u napadu besa zgrabila zemljani ćup koji joj se našao na putu i hitnula ga ka kaminu i kada su se preko njegovog tela sručili komadići smrskane grnčarije, Ret se pridiže sa kauča, prođe prstima kroz razbarušenu kosu i prozbori: „Dovoljno je nepristojno što ste me probudili iz popodnevne dremke tako srceparajućom ljubavnom scenom, ali zar povrh svega morate da mi razbijete i lobanju?“ Rasrđena dama zaprepašćeno otvori usta. „Gospodine, trebalo je da obelodanite svoje prisustvo.“ „Tačno, ali zaboravljate da ste u ovom slučaju vi uljez, budući da sam ja prvi došao ovde.“ Ret se prigušeno nasmeja, žudeći da vidi plamen u tim dražesnim zelenim očima. „Ljudi koji prisluškuju...“ prekorno zausti ona. On raširi usne u šeretski osmeh. „Ljudi koji prisluškuju često čuju izuzetno zanimljive i poučne stvari.“ „Gospodine“, odvrati ona, odlučno isturivši bradu, „vi uopšte niste džentlmen.“ „Ispravno zapažanje, gospođice. Ja nisam džentlmen, baš kao što ni vi niste dama.“ Sa uživanjem je posmatrao blesak srdžbe u njenim očima. Da možda i njemu ne zalepi šamar? Ponovo je prasnuo u smeh jer je život bio tako pun iznenađenja. „Nijedna žena ne može ostati dama nakon što sebi priušti ispad kakvom sam, protivno svojoj volji, upravo

- 78 -

prisustvovao. Ali, iskreno da vam kažem, dame za mene ne poseduju naročitu draž. Veoma dobro znam šta im se vrzma po glavi, ali one nikada nemaju hrabrosti da se ogluše o pravila pristojnosti i da otvoreno kažu šta misle. Ali vi ste, draga gospođice O'Hara, devojka vanredno retkog duha, duha koji je dostojan divljenja, i ja vam skidam kapu zbog toga.“ Skarlet se okrenu oko svoje ose i žurnim korakom napusti odaju, praćena drskim odjekom Retovog smeha.

- 79 -

10.

Vesela udovica

Punih godinu dana kasnije brod Vesela udovica je uplovio u pristanište špediterske kompanije Hejns i sin. Za posadom su bila tri dana plovidbe od Nasaua i šest beskrajno dugih i napetih sati tokom kojih se njihov brod, skriven od očiju jenkijevskih mornara, po mrklom mraku probijao kroz federalnu opsadu. Ret Batler se, ispustivši uzdah olakšanja, iskrca sa čamca koji ga je prevezao do obale. Lučki radnici su se vrzmali po pristaništu, obasjani titravom svetlošću gasnih lampi. Džon Hejns srdačno stisnu ruku svom partneru. „Ovog puta si se za dlaku izvukao, Rete. Ostalo je još samo petnaest minuta do svitanja.“ „Tjunis će se postarati oko istovara. Šta kažeš da skoknemo negde na doručak?“ „Moram prvo prvo da obavim kratak razgovor sa Tjunisom. Doći ću za desetak minuta. Hoćeš da se nađemo u kafani na pijaci?“ Pod prvim zracima jutarnjeg sunca Ret se uputi preko Ist Baterija, ushićen ponovnim susretom sa svojim rodnim gradom. Vazduh je bio natopljen mirisom soli i rascvetalih mimoza. Duž lukobrana su stajali usamljeni stražari u sivim uniformama, koji su kroz durbin motrili na federalnu flotu. Na pijaci je već vrvelo kao u košnici. Prodavci ribe su zvonkim melodičnim glasovima mamili mušterije, a kućepazitelji, kuvarice i tamnopute dadilje su se cenkali sa vlasnicima tezgi, kupujući sveže pečeni hleb i ostale namirnice. Mnogi od prodavača su, u skladu sa skorašnjom odlukom gradskog veća, nosili mesingane značke koje su ukazivale da su u pitanju bili oslobođeni robovi. Svež i čio kao da za njim nije bila duga neprospavana noć, Ret Batler se žustro probijao kroz pijacu, povremeno zastajući pored tezgi kako bi se pozdravio sa starim poznanicima ili dobacio neku šaljivu opasku. Svi tamnoputi slobodnjaci su znali da je Ret Batler uzeo Tjunisa Bonoa za svog kormilara iako su mnogi belci žudeli za tim položajem. Džon Hejns je već sedeo za stolom u uglu, otpijajući gutljaje prve jutarnje kafe. „Ah, dragi moj Džone! Tako je dobro vratiti se kući. Gospode, gladan sam kao vuk! Jenkijevski bojni brodovi mi uvek otvore apetit. Ti ćeš samo kafu?“ „Kako stoje stvari na pučini, Rete?“ „Severnjaci neprestano dovlače nove brodove, a njihovi mornari postaju sve promućurniji. Ali, da kucnem u drvo“, lupnuo je prstom o sto, „i ovog puta smo uspeli da se izmigoljimo.“ „Rete, tako ti boga, ako te kojim slučajem sateraju u škripac nemoj se junačiti! Jednostavno nasuči Udovicu ili se predaj. Brod je već isplaćen, a do sada smo ostvarili sasvim pristojan profit.“ „Ali, Džone“, dostojanstveno odvrati Ret, „uopšte ne možeš da zamisliš koliko je sve to uzbudljivo. Srce ti lupa kao bubanj, a svaka dlačica na telu ti je nakostrešena kao da salutira. Zar baš nikad ne poželiš da zamenimo uloge?“

- 80 -

Džon se dobroćudno osmehnu. „Rete, ja sam smušeni mladi biznismen sa čvrstom ambicijom da karijeru završim kao smušeni matori biznismen. Sve što ima veze s pustolovnim životom velikodušno prepuštam tebi.“ Kada je Ret naručio kobasice, jaja, pšeničnu kašu i kafu, konobar snebivljivo reče, „Kapetane Rete, moraćemo da vam naplatimo više nego obično. Sve namirnice su užasno poskupele!“ „Prokleti bili ti krijumčari što profitiraju od severnjačke blokade!“ teatralno uzviknu Ret i konobar istog trenutka prasnu u smeh. „Pa, kako stoje stvari kod kuće, Džone? Kako je moja preslatka sestričina Meg? Pita li za svog ujka Reta?“ Džon veselo razveze priču o svojoj mezimici. „Znaš, Rete, kad postaneš otac to ti je kao da si se vratio u detinjstvo. Čini mi se kao da sa mojom malom Meg ponovo otkrivam svet.“ „Zavidim ti što imaš kćerkicu, Džone.“ „Zašto bi mi zavideo? Pa i ti ćeš jednog dana postati otac.“ „Nisam baš siguran. Načuo sam da je za taj poduhvat potrebno dvoje.“ Džon se srdačno nasmeja. „Rete, ti si naočit, hrabar i bogat muškarac. Siguran sam da se žene lepe za tebe.“ Kada je Ret prošli put posetio kuću u Čerč stritu, napetost koja je vladala između Rozmari i Džona bila je gotovo opipljiva, a njihovi pokušaji da se ponašaju učtivo i uglađeno tako napadni da je Ret zbrisao odatle nakon nepunih sat vremena. Za sve je bio kriv taj prokleti Patriotski bal. Endru Rejvenel je prouzrokovao skandal između Rozmari i njenog supruga. Ret nonšalantno upita: „Koja bi se čestita žena udala za razbojnika, Džone? Život razbojnika neprestano visi o koncu, a primanja su mu neredovna i nepouzdana. Samo bi očajnica mogla stati pred oltar sa takvim muškarcem.“ Kada je konobar doneo doručak, Ret se s apetitom baci na hranu. „Doduše, prošlog proleća sam upoznao jednu curu iz Džordžije... Ali, avaj, ostala je potpuno imuna na moj šarm!“ „Siroti, siroti Rete! Pazi da me ne rasplačeš. Hoćeš li nešto iskreno da mi kažeš, prijatelju? Ima li šanse da dobijemo ovaj rat?“ „Dragi moj Džone, Koltova fabrika u Nju Hejvenu svakodnevno izbacuje stotinu novih revolvera. Svaki od njih koristi standardne metke, a burence sa jednog revolvera se bez problema može prebaciti na druge modele. Jenkiji su inženjeri, dok smo mi južnjaci romantičari. Kad dođe do rata, romantičari nemaju šanse protiv inženjera.“ „Ali, zar ti se ne čini...“ Ret ga prekinu, ne dopuštajući mu da utekne od škakljivih porodičnih tema. „Džone, veruj mi da za mene ne postoji ništa važnije od tvoje i Rozmarine sreće. Reci mi, dragi prijatelju, mogu li nešto da uradim da vratim mir u vaš dom? Mogu li nekako da posredujem u vašem izmirenju? Ako želiš, razgovaraću s njom. Dobronamerni rođački savet ponekad...“ Džon Hejns se turobno zagleda u sto, prelazeći prstom preko brazgotine na drvenoj površini. Iako je mrzeo sebe zbog toga, Džon Hejns je u novinama redovno čitao izveštaje o vojnim podvizima Endrua Rejvenela: „Odvažni jurišnik!“; „Rejvenelova brigada osvaja Tenesi!“; „Pukovnik Rejvenel zarobio hiljadu severnjaka!“; „Iza neprijateljskih linija, dok je federalna konjica u stopu proganjala njega i njegove ljude, suludo odvažni pukovnik Rejvenel je nakratko prekinuo put kako bi poslao telegrafsku depešu federalnom

- 81 -

Ministarstvu odbrane u kojoj je zamolio tamošnje zvaničnike da mu ubuduće šalju malo bolje konje, jer rage koje je zaplenio od jenkijevskih vojnika ne vrede ni prebijene pare.“ Džonove oči bile su tako tužne da je Ret jedva odoleo porivu da skrene pogled. „Moja Rozmari“, prozbori Džon tihim nemoćnim glasom, „kaže da se nije svojevoljno udala za mene. Uradila je to samo zato da bi pobegla iz očeve kuće.“ Dok je govorio, kršio je ruke od očajanja. „Nisam dizao galamu zbog onog incidenta na Patriotskom balu. Sve sam joj oprostio, ali ona meni nikad neće oprostiti što nisam... što nisam Endru. Moja draga supruga veruje da je jedan jaram naprosto zamenila drugim. Kaže da je iz vlasništva svog oca prešla u moje vlasništvo i da njen položaj nije ništa bolji od položaja obične ropkinje. Rete, čak je počela da me oslovljava sa gospodaru Džone'.“ Ret oseti bolno žacanje u grudima. Razgovor je postao tako mučan da su obojica zanemeli. „Imam ideju!“, reče Ret nakon kratkotrajne ćutnje. „Šta kažeš da iznajmim kočiju i da svi zajedno - ti i ja, Meg i Rozmari - odemo na izlet u prirodu?“ Džon skrušeno odmahnu glavom. „Ne mogu, Rete. Moram da uskladištim pamuk sa Udovice.“ Otpio je gutljaj hladne kafe, a onda naglo promenio ton. „Hoćeš li da mi kažeš nešto više o toj curi iz Džordžije?“ „Ah, da! Gospođica Skarlet O'Hara...“ I Retu je bilo drago što je mogao da pređe na bezazleniju temu. „Prošlog proleća, dok ste vi u Čarlstonu bili zauzeti ratnim provokacijama, ja sam otputovao za Džordžiju kako bih kupio pamuk. Trgovac sa kojim sam sklopio posao pozvao me je na roštilj kod lokalnog vlastelina. Objasnio mi je kako bi vlastelinov sin navodno trebalo da se venča sa nekom rođakom iz Atlante. Znaš, te seoske aristokrate veoma teško puštaju svežu krv u svoje uzvišene porodične loze. Iskreno rečeno, Džon Vilks mi se dopao, ali je njegov sin Ešli bio toliko uglađen i snishodljiv da mi je pozlilo. Najlepša devojka koja se pojavila na proslavi bila je gospođica Skarlet O'Hara. Da stvari budu još zanimljivije, dotična gospođica je sebi utuvila u glavu da bi Ešli Vilks trebalo da ostavi svoju verenicu i da se oženi njom. Džone, malo je trebalo pa da prisustvujemo pravoj ljubavnoj tragediji!“ „Nesrećom po moje nečasne namere, dotična mlada dama je, pomirivši se s činjenicom da se ne može udati za Vilksa, odlučila da se uda za najbližeg raspoloživog kavaljera: za brata Ešlijeve neveste, Čarlsa Hamiltona.“ Ret tugaljivo odmahnu glavom. „Kakva šteta!“ „Hamilton? O'Hara? Iz Džordžije? U blizini Džonsbora?“ „Baš tako. Gospode, kako samo zavidim Čarlsu Hamiltonu na strasnim noćima koje je proveo sa svojom dražesnom suprugom pre nego što je otišao u rat. Možeš li samo da zamisliš te nežne reči i zagrljaje? Ta nežna opraštanja?“ „Nemaš razloga da mu zavidiš, Rete. Čarls Hamilton je mrtav.“ „Molim?“ „A mlada udovica Hamilton je trenutno u Čarlstonu, u poseti kod svoje tetke Julalije Vord. Šta kažeš na to?“ Ret Batler se isceri kao zaljubljeni gimnazijalac. „Šta kažem na to? Pa, to su fantastične vesti, Džone! Kad sam prošli put probio blokadu, posetio sam gospođu Vord kako bih njenim kćerima odneo rolnu pariškog brokata. Mislim da ću po podne svratiti do njih da se raspitam šta su lepo sašile.“ Civili i regruti konfederalne vojske su dostojanstveno paradirali pored ogromnih crnih topova postavljenih u čarlstonskom Vajt Point parku. „Šta ako ospu paljbu na nas, gospojice Skarlet?“, bojažljivo upita Prisi, sklonivši se od prozora na drugom spratu. „Topovske cevi štrče na sve strane, a more vrvi od jenkijevskih

- 82 -

brodova.“ Na njenom čelu se ucrtaše duboke bore i ona tiho izusti ono što joj je morilo dušu. „Znate, mnogo se plašim za malog Vejda.“ Koji je, zahvalno primeti Skarlet O'Hara, u tom trenutku blaženo dremao u Prisinom naručju. „Šta ako Vejd i ja izađemo u šetnju kad počnu da pucaju? Šta ako uplove u luku i okrenu topove ka nama? Mali gospodar Vejd će se raspametiti od straha!“ Čarlston, koji su mnogi nazivali „kolevkom južnjačke secesije“, sa strepnjom je dočekivao vesti o pobedama federalne vojske. Jenkiji su se često razmetali tvrdnjom da je „pobuna otpočela u Čarlstonu i da će se završiti tamo gde se nekada nalazio Čarlston.“ Požar koji je prošlog decembra izbio u samom srcu Čarlstona uništio je osam blokova zgrada - crkve, domove, pa čak i samu dvoranu u kojoj je proglašeno otcepljenje od Unije. Ulicama se pronosio šapat da je „spaljena četvrt“ predskazivala budućnost čitavog grada. „Što se mene tiče, ja bih volela da se Jenkiji što pre iskrcaju“, promrmljala je Skarlet, više za sebe samu. „Da se desi bilo šta, samo da se razbije ova nepodnošljiva monotonija!“ Skarlet O'Hara Hamilton se gnušala svog udovištva. Mrzela je što je morala da oblači tu turobnu odeću od grubog platna i da se klanja senama svog pokojnog supruga. Ako ništa drugo, u Čarlstonu je bar mogla da nosi diskretne bledoljubičaste trake na rukavima! Ako bi kod kuće, na plantaži Tara, obukla nešto što nije bilo u savršenom skladu sa njenim udovičkim statusom njena majka Elen bi joj odmah prebacila: „Draga Skarlet, ljudi bi mogli pogrešno da protumače tvoja istinska osećanja.“ Njena istinska osećanja... Smernost koju su joj nametali ubijala je svaki tračak života u njoj. Ko je bilo to sumorno stvorenje sa crnim velom i spljoštenom udovičkom kapom? Da li se iza te karikature od ljudskog bića zaista skrivala Skarlet O'Hara, najveselija i najprivlačnija mlada dama u čitavom okrugu Klejton? Zar je Skarlet zaista morala da odbija svoje obožavaoce kako ne bi okaljala uspomenu na bivšeg muža - čija ju je smrt, usput budi rečeno, pogodila manje od gubitka omiljenog ponija? Čarlston Hamilton bio je dečak u telu odraslog čoveka. Njegova ljubav bila je tako dosadna i tako učmala i tako zamorna! Život je bio strašno nepravedan! Skarlet je pred svetom morala da se pretvara da je njeno srce bilo pokopano zajedno sa Čarlsom, dok je u potaji sanjala o Ešliju Vilksu muškarcu za koga je, da je bilo sreće, trebalo da se uda. Ešli Vilks. Ešlijev osmeh. Ešlijeve snene sive oči. Dok je ležala u hladnoj udovičkoj postelji, Skarlet je u mislima oživljavala svaki trenutak koji su ona i Ešli proveli zajedno - šetnje kroz ružičnjak čiji se opojni miris širio preko Dvanaest hrastova, Ešlijeva nema pažnja, razgovori o knjigama koje je pročitao, o velikim umetničkim delima koja je video dok je putovao po Evropi, idilično jahanje kroz prelepe džordžijske pejzaže. Njihova ljubav bila je previše dragocena i previše nežna da bi bila izražena rečima, sve do onog fatalnog popodneva u porodičnoj biblioteci kada mu je Skarlet otvoreno izjavila svoju ljubav i kada ju je Ešli odbio kako bi se oženio drugom. E pa, dobro! Ako je tako želeo, neka mu bude, razmišljala je Skarlet. Ako je Ešli zaista nameravao da se oženi tom mišolikom Melani Hamilton, onda će Skarlet baciti ljubavne čini na Melaninog naivnog brata Čarlsa i odvući ga pred oltar! Svega šest meseci kasnije Čarls je pokleknuo pred nekom misterioznom bolešću u vojnom logoru, a Skarlet je bila trudna i od glave do pete odevena u udovičku crninu. Skarlet je pokušala da dostojno ožali Čarlsovu smrt. Stvarno je pokušala. Strepeći za Skarletino zdravlje i nadajući se da bi promena ambijenta mogla da popravi njeno duševno stanje, Elen O'Hara je predložila svojoj kćeri da ode u posetu kod svoje tetke Julalije Robijar Vord koja je živela u Čarlstonu.

- 83 -

Skarlet je oberučke prihvatila majčin predlog. Čarlston je imao izvesnu reputaciju. Ali, kako se ubrzo ispostavilo, tamo je bilo još dosadnije nego na Tari. Julalijine prijateljice su se svakog bogovetnog jutra okupljale u salonu kako bi razmotrile tričave gradske skandale i uporedile porodična stabla. Ime Skarletine majke se retko kad pominjalo u domu njene sestre Julalije, a čak i kada bi okupljene dame prozborile koju reč o Eleni Robijar O'Hari njihov ton je ukazivao da je u pitanju bila gospođa čiji život nije bio baš onoliko bajan kao što je na prvi pogled izgledalo. Mlada dadilja Prisi je mazila i tetošila Skarletinog sinčića Vejda kao što devojčice tetoše svoje omiljene lutke. „Čujete li malog Vejda? Čujete li kako hrče? To detešce je pravo čudo, zar ne?“ „Zar sve bebe ne hrču?“, tiho promrmlja Skarlet, a potom se uputi ka prizemlju kako bi zajedno sa svojom tetkom Julalijom Robijar Vord i njenim prijateljicama provela još jedno dugo popodne u pripremanju sanitetskog materijala za južnjačke vojnike. Pošto je u konfederalnoj armiji vladala nestašica lanenih zavoja, gradske dame su revnosno vršljale po svojim tavanima u potrazi za lanenim košuljama i vezenim grudnjacima koji su se mogli pretvoriti u zavoje za vojničke rane. Julalijin sitničavi dever, Frederik Vord, napustio je svoju omiljenu fotelju i preselio se na divan koji se nalazio na pristojnoj razdaljini od uvredljivog donjeg rublja koje su carlstonske dame kasapile makazama. Frederik Vord bio je čistunac koji je tvrdio da su popularni romani bili puni nemorala, a kada bi se u njegovom prisustvu poveo razgovor o nekoj škakljivoj temi demonstrativno je napuštao prostoriju kako bi utekao od gnusnih „boemskih“ stanovišta. Kada je Skarlet ušla u salon, učtivo se pridigao sa divana. „Dobar dan, gospođo Hamilton.“ Frederikovom iskrenom uverenju, bledoljubičaste trake na rukavima bile su sasvim neprimerene za udovicu čiji je muž bio pokopan pre nepunih godinu dana. Mlada gospođa Hamilton nije mnogo marila za Frederikovo negodovanje i retko kad je pokazivala poštovanje koje je jedna mlada provincijalka iz Džordžije dugovala ljudima koji su po društvenom statusu nesumnjivo bili iznad nje. Još dve dame u prostoriji su nosile tamnu odeću. Udovica Julalija Vord nije skidala crninu već godinama, a Šarlota Fišer Rejvenel je obukla crninu prošlog meseca kada se upokojila baka Fišer. Šarlota Rejvenel i Rozmari Hejns su na sahrani konačno izgladile svoje stare nesuglasice. Šarlota se tom prilikom ponašala kao da je potpuno zaboravila na skandal koji je potresao Patriotski bal. Iako je Džulijet Rejvenel prevejanim opaskama pokušala da oživi tu temu u njenom sećanju, Šarlota je ravnodušno odgovarala: „Zaista bih volela da znam o čemu govoriš, draga moja, ali sam tog dana imala strašnu glavobolju tako da sam prilično rano napustila bal.“ „Jeste li čule da se Endru u jutrošnjem izdanju Merkjurija poredi sa Stonvolom Džeksonom?“ ponosno upita Džulijet Rejvenel, podižući pogled sa isečenog grudnjaka. Skarlet Hamilton dokono zevnu. „General Džekson je užasno prost i neprivlačan muškarac.“ Kučence, kome je tetka Julalija nadenula ime Empresa, žučno zalaja. Rozmari Hejns raširi usne u osmeh. „Znači, u tom grmu leži zec! Eto zašto federalci beže glavom bez obzira od generala Džeksona. Ne mogu da podnesu njegovu naočitost. Imam ideju! Treba samo da pronađemo muškarce koji izgledaju kao pljunuti general

- 84 -

Džekson i da ospemo paljbu po neprijatelju.“ Podigla je ruke s platna, praveći pokret kao da povlači konopac za okidanje topa. „Federalci ima da se razbeže kao zečevi! Nama južnjacima možda nedostaju stvari kao što su brašno, obuća, tekstil, platno, kafa i čaj, ali zato imamo nepresušne zalihe podbulih, bradatih, rošavih, buljavih, iscerenih i krezavih muškaraca.“ Rozmarina nadmena izjava bila je dočekana ledenom tišinom. Skarlet stavi maramicu preko usta i prigušeno se nakašljuca. Sićušni španijel ponovo zalaja i Julalija prozbori: „Empresi se ne dopada tvoja pošalica, draga. Ko bi rekao da moje slatko kučence ima patriotsko srce?“ Skarlet nije mogla da se uzdrži. „I patriotski mozak, rekla bih.“ Ponovo nastupi napeta tišina. Skarlet zatvori oči. Gospode! Utapala se u glibu učmalosti. Ta otupelost ju je toliko gušila da se borila za dah. Skarlet je bila užasnuta pomišlju da će se jednog jutra probuditi i da, poput Vordovih, više neće moći da se seti kako izgledaju radost i sreća. Džulijet Rejvenel prekinu napetu ćutnju. „Rozmari, koliko čujem, tvoj brat je ponovo u Čarlstonu.“ „Jeste. Već je užasno razmazio malu Meg.“ „Ako sam dobro obaveštena, njegov sin je u Nju Orleansu?“ „Draga Džulijet“, procedi Rozmari sa uštogljenim osmehom, „nisam očekivala da ćeš i ti nasesti na te skaredne glasine.“ Džulijet Rejvenel joj uzvrati jednako usiljenim osmehom. Skarlet je za to vreme, na smrt se dosađujući, u mislima stvarala imaginarni zverinjak: Frederik Vord bio je preuhranjeni žuti prugasti mačak, a Džulijet Rejvenel kardinalka25 iskićena grimiznim perjem. Julalijine kćeri, Pejšens i Prisila, obučene u identične haljine od brokata, likom su podsećale na guštere, a njihovi nazori i držanje bili su jednako reptilski. Sirota tetka Julalija, koja ni po koju cenu nije odustajala od svoje crnine i svog kukumavčenja, bila je prava pravcata vrana. Dok se Skarlet zanosila potajnim maštarijama, razgovor je poprimio nov tok. Neko je pomenuo nekog rođaka Robijarovih koji je poginuo u bici kod Šajloa. Frederik zamišljeno prisloni kažiprst uz vršak brade. „Suprug Polinine kćeri, hmmm. Zar njegova prva žena nije bila od Meningerovih? Hmmm. Ako me sećanje služi, Meningerov stariji sin, Džejms, imao je plantažu na reci Ešli, odmah ispod Graftona, hmmm. Zar se on nije oženio onom devojkom... bože, kako se ono zvaše?... onom lepoticom iz Ričmonda?“ Da se sam đavo u tom trenutku pojavio pred njom obavijen plastom paklenskog dima, Skarlet bi mu rado prodala dušu za još jednu zabavu, za još jednu čarobnu noć ispunjenu valcerima i muzikom i smehom. Ali, taj trenutak se rasprši kao jutarnja izmaglica i Skarletina besmrtna duša ustuknu od zjapećeg ambisa. „Mislim da ću izaći na vazduh“, rekla je, uopšte se ne trudeći da prikrije zevanje iza crne svilene lepeze. Kada je izašla napolje, čarlstonska vrelina je osinu kao vlažna vunena rukavica. Zaklonila je oči, zaslepljena blistavom svetlošću. Kako je samo žudela da se vrati na svežu senovitu Taru.

25

Američka ptica pevačica prepoznatljiva po upadljivom crvenom perju. (prim. prev.)

- 85 -

Iza doma Vordovih pružao se raskošan vrt koji je šimširovom ogradom bio odeljen od ostatka dvorišta. Južnjački irisi su cvetali ispod plamtećih azaleja čiji se miris mešao sa mirisom lavande. Sin Frederika Vorda, Vili, sedeo je sa svojim prijateljima ispod prastarog stabla eukaliptusa. Mladići su nosili kitnjaste uniforme Palmeto brigade, Moltrijeve garde i Vašingtonske lake konjice. Blagi bože! Skarlet je znala da će oni u nedogled razglabati o ratu, a ona će morati da se pretvara da je opčinjena njihovom hrabrošću. Skarlet Hamilton je već bila sita tih blentavih bahatih žutokljunaca! Punim plućima je udahnula težak vlažan čarlstonski vazduh i istog trenutka se prisetila mirisa nežnih suptilnih ruža koje su rasle na Tari. Sećanje je bilo tako dirljivo da je, stotinama milja daleko od kuće, zatvorila oči i zanjihala se. „Rođako Skarlet! Rođako! Nije vam valjda pozlilo? Dajte da vas odvedeni u hlad. Vi niste navikli na naše sunce.“ Vili Vord je, zabrinutog lica, susretljivo povede ka jednoj od stolica. „Hvala ti, Vili.“ Skarlet se setno osmehnu. Iako joj je Vili prvi pritekao u pomoć, ostali mladići se brže-bolje sjatiše oko ljupke mlade udovice, zasipajući je svojom pažnjom. Jedan je predlagao hladnu oblogu, a drugi čašu limunade. Da li bi možda želela da joj donesu suncobran? „Oh, hvala vam. Svi ste tako ljubazni!“ Tada je na drugoj strani vrta, pored same kapije, spazila sredovečnog muškarca u civilnoj odeći. Ruke su mu bile prekrštene, a na usnama mu je lebdeo titravi osmeh. Skarletino srce tako snažno zalupa da je morala da spusti ruku preko grudi. „Rođako Skarlet, tako ste bledi!“ „Naravno da sam bleda, Vili“, prošapta Skarlet, gotovo bez daha. „Od nas dama se očekuje da budemo blede. Molim te, nemoj brinuti zbog toga.“ Muškarac koji je stajao pored kapije podiže ruku i prisloni kažiprst uz obod blistavog panama šešira. Vili kleknu pored Skarletine stolice. „Gospode! Malopre ste bili bledi kao kreč, a sada ste rumeni kao bulka! Ah, ova omorina! Dajte da vas uvedem unutra.“ Onog fatalnog dana na plantaži Dvanaest hrastova „taj muškarac“ je iz prikrajka čuo njen razgovor sa Ešlijem. Čuo je kako je preklinjala Ešlija da joj istom merom uzvrati osećanja koja je gajila prema njemu i čuo je kako je njena molba bila bačena niz vetar i kako je taj najlepši i najplemenitiji od svih južnjačkih džentlmena... A sada se „taj muškarac“ povrh svega usudio da stavi kažiprst preko usana, kao da je čitao njene najskrivenije misli i zavetovao se da će ih zadržati u tajnosti. „Ko je... ko je onaj muškarac u civilnoj odeći?“ na jedvite jade je promucala. „Ozloglašeni kapetan Batler“, odgovori plavokosi mladić u zuave uniformi26. „Nije mi jasno zašto mu gospođa Vord dopušta da dolazi ovde.“ „Batler je veoma hrabar“, pomirljivo odgovori Vili Vord. „Nedavno je probio blokadu usred bela dana. Ubedio je severnjačke mornare da je u pitanju federalni poštanski brod tako da su ga lično sproveli do luke!“ Batler se tada, poput velikog lenjog mačka, uputi ka Skarlet. Kretanje mu je bilo dostojanstveno i samouvereno. Bio je crnomanjast, visok i neobično mišićav za jednog južnjačkog gospodina. Na sebi je imao sako skrojen od kvalitetnog crnog platna, manžetne košulje su mu bile ukrašene nabranom čipkom, a oko vrata je nosio plavičastu svilenu Orijentalna uniforma koju su u devetnaestom veku nosili francuski vojnici u Alžiru; ovaj tip uniforme nosili su vojnici obe zaraćene strane u prvim godinama Američkog građanskog rata. (prim. prev.) 26

- 86 -

ešarpu. Iako je učtivo skinuo svoj panama šešir, u tom kavaljerskom gestu bilo je izvesne podrugljivosti. „Draga moja gospođo Hamilton, sa tugom sam primio vest o upokojenju vašeg supruga Čarlsa. Dulce et decorum estpro patria mori.“ Zastao je, raširivši usne u osmeh. „U slučaju da vas nisu zamarali klasičnim obrazovanjem, to na latinskom znači 'Slatko je i časno umreti za otadžbinu'. Uopšte ne sumnjam u to da ovi vrli i hrabri oficiri dele to uverenje.“ „A vi, gospodine? Vi se niste odazvali otadžbinskom zovu?“, bezazleno upita Skarlet. „Neki od nas nisu rođeni da budu heroji, gospođo.“ Ret graciozno spusti šešir pred zelenookom damom, ali je njegov pokret odisao neskrivenom ironijom. „Ah, kako samo zavidim ovim mladićima!“, rekao je, okrenuvši se ka južnjačkim regrutima. „Zaista imate razloga da budete ponosni.“ Mladi oficiri se dostojanstveno isprsiše, mada ni sami nisu bili sigurni da li je te reči trebalo da shvate kao laskanje. Vili Vord je smatrao da je Batlerov nastup bio krajnje drzak. Kako se samo usuđivao da tako ležerno priđe najlepšoj devojci koju je Vili u životu video - i to baš tu, nasred njihovog porodičnog vrta? Taman se spremao da ga ukori zbog takvog ponašanja, kada Skarlet, na njegovo zaprepašćenje, prozbori: „Gospodo, zamolila bih vas da nas nakratko ostavite nasamo. Kapetan Batler i ja moramo o nečemu da porazgovaramo.“ Mladići se nevoljno povukoše u stranu, ali je Vili Vord, kao samoproklamovani Skarletin zaštitnik, neprestano držao taj nespojivi par na oku kao da je strepeo da bi kapetan Batler, u maniru iskusnog pirata, mogao da otme mladu udovicu i da utekne sa svojim plenom. Ret Batler odmeri Skarlet izazovnim pogledom. „Znate, draga moja, crnina vam uopšte ne pristaje. Da samo znate kako se divne i suptilne tkanine ove godine nose u Parizu. Mogu da vam nabavim prekrasan zeleni taft koji bi se savršeno slagao sa bojom vaših očiju.“ Skarlet se odvažno zagleda u njega. „Kapetane Batlere, osećam se dužnom da vam nešto razjasnim. Znate, onog dana kada smo se sreli na Dvanaest hrastova, stvari nisu bile baš onakve kao što je na prvi pogled moglo delovati. Upustila sam se u bezazleni flert sa svojim starim poznanikom uoči njegovog venčanja. Ni Ešli Vilks ni ja nismo zaista mislili to što smo rekli. Sigurna sam da gospodin vašeg kova“, Skarlet se gotovo zagrcnu dok je izgovarala te reči, „može da razume o čemu govorim.“ Ret dostojanstveno stavi ruku preko grudi. „Naravno da razumem! Galantni gospodin Vilks je vaš dražesni izliv ljubavi nesumnjivo shvatio kao trenutni bezazleni hir, kao umilno poigravanje leptira oko glavice miomirisnog cveta.“ Batlerove oči bile su pune podsmeha! Podsmeha! „Što se mene tiče, ako sudbina bude dovoljno milostiva da mi omogući ponovni susret sa vama, pretvaraču se kao da nikad nisam prisustvovao vašem lakomislenom flertu. Štaviše, ako vam je tako lakše, možemo se pretvarati da se uopšte ne poznajemo.“ Batler je blistao od zadovoljstva, što je dodatno raspirilo njen osećaj nemoći i srdžbe. Skarlet nikada u životu nije srela muškarca koji joj je bio toliko mrzak. Besno je lupila nogom o zemlju. „Oh, koješta! Zašto se uopšte objašnjavam s vama!“ povikala je, a onda mu je okrenula leđa i teatralno zamarširala ka domu Vordovih. Dramatičnost njenog odlaska bila je narušena samo jednom sitnicom: bila je toliko usplahirena da je, pri ulasku u kuću, blago posrnula na kućnom pragu.

- 87 -

Kada je Skarlet, kipteći od besa, banula u salon svoje tetke Julalije, Frederik Vord razrogači oči kao da je video avet. Uprkos tome, jedno od njegovih poslovičnih stanovišta je već krčilo put ka neumitnom zaključku koji više nije delovao kao Frederikova voljna misao već kao nešto nezavisno što je lebdelo kroz vazduh. „Možda je Filip Robijar bio previše rizična partija za rođaku Elen, hmmm? Ali, da se uda za prostog neuglednog irskog emigranta kao što je Džerald O'Hara...“ Frederikov iskaz bio je oduvan vihorom Skarletine nestrpljivosti. „Tetka Julalija, zašto dopuštate kapetanu Batleru da dolazi ovde? On uopšte nije džentlmen.“ Tetka Julalija usplahireno pređe prstima preko oklembešenog podbratka koji je podrhtavao poput pihtija. „Ali, on je... on je...“ Nakon što je očitala bukvicu svojoj tetki, Skarlet se obruši na Frederika. „Jesam li vas dobro razumela, gospodine? Da li vi to pokušavate da kažete da se moja majka udala za čoveka nedostojnog njenog društvenog ranga? Trice i kučine, gospodine!“ prasnula je, prilično verno oponašajući prost irski naglasak svog oca Džeralda. „Pravo da vam kažem, ako je moj otac želeo da se oženi devojkom slabe i razvodnjene krvi, Robijarovi su mu došli kao kec na jedanaest! Tako mi boga, oni su potpuno beskrvna stvorenja!“

- 88 -

11. Zapisano među zvezdama

Reka Ešli se pretvorila u smeđu blatnjavu bujicu. Pirinčana polja su bila zasađena i poplavljena, a plantažerske kuće su se izdizale nad svetlucavom površinom vode kao ostrva. Bobolinke su usplahireno lepršale krilima, sklanjajući se s druma kojim je tandrkao svetloplavi faeton27. Teretna kola i farmerske zaprege su se pomerali u stranu kako bi propustili gospodsku kočiju. „Pogledaj, Rete!“, uzviknu Rozmari. „Neko popravlja kuću pukovnika Rejvenela.“ Ret povuče uzde, zaustavljajući svog vernog Tekumsea. Radnici su se vrzmali po krovu stare farmerske kuće, skidajući polomljenu kedrovu šindru i bacajući je u visoki korov koji je okruživao temelje. Trojica muškaraca su, viseći na skelama, uklanjali dotrajala okna i trule prozorske ramove. „Vilijam Bi je kupio imanje za svog sina“, objasni Ret. „Bi je zgrnuo toliko para zahvaljujući jenkijevskoj blokadi da može da priušti takav hir.“ Tekumse je žvakao đem. „Polako, dečko!“, doviknuo je, okrenuvši se ka pastuvu. „Pitam se koliko li će farbe trebati da se zabašure gresi u koje je ogrezla ova kuća.“ „Često si dolazio ovde?“ upita Rozmari. Ret slegnu ramenima. „Jesam. U ono davno vreme dok sam bio mlad i pun očajanja. Kada sam poslednji put...“ „Rete?“ Vlažna kaldrma je blistala pod prigušenom svetlošću septembarskog popodneva dok je mladi Ret Batler gonio Tekumsea ka kući bake Fišer. Krupne kapi kiše su mreškale vodu u čarlstonskoj luci, a u daljini su se nazirali izmagličasti obrisi Fort Samtera. Ret je bio u sumornom raspoloženju. Henri, Edgar i stari Džek Rejvenel su se prethodne noći prilepili uz njega kao pijavice, pomažući mu da proslavi pobedu u pokeru sve dok se njegov dobitak nije razvejao kao prašina na vetru. Kada je u sam osvit izašao iz bordela gospođice Poli, mamuran od pića i zgrožen nad svojim usudom, svetlost je bila tako jarka i bleštava da ga je pekla za oči. Zbog tebe, malena moja Rozmari, pomislio je. Zbog tebe moram promeniti svoj život. Sećanje na noć koju je proveo u društvu Vesele družine izazivalo je gorčinu u ustima i mučninu u utrobi. Henri Keršo je svojim prostaklucima prevazišao samog sebe, udvorištvo Edgara Perjira bilo je još proračunatije i izveštačenije nego obično, a stari Džek Rejvenel ga je posmatrao sa naklonošću kojom divlja mačka posmatra debeljuškastog kunića. Zašto je morao da se vrati u Čarlston? Da bi se pred očevim prijateljima i poslovnim suradnicima razmetao činjenicom da je uspeo da napravi skandal čak i na Vest Pointu? Bilo je toliko mesta na koje je mogao da ode, toliko stvari na koje je mogao da se usredsredi. Ret Batler bio je sit tih glupih bahatih uskogrudih ljudi. Bio je umoran od tih tupih, sablaznutih, krajnje predvidljivih lica. Nakon još jedne loše noći, mladi Ret Batler je punim plućima udahnuo vazduh 27

Laka otvorena kočija na četiri točka. (prim. prev.)

- 89 -

natopljen vlagom i solju. Otići će do Rozmari. Možda će u njenoj detinjoj ljubavi uspeti da pronađe izbavljenje. Kada se baka Fišer pojavila pred kućnim pragom, Retove nade su se srušile kao kula od karata. „Rete, stvarno mi je žao. Ne znam kako je tvoj otac saznao da si nam bio u poseti! Još nikad u životu nisam videla Lengstona toliko besnog. Da nisam žena, sigurna sam da bi me izazvao na dvoboj“, utučeno je objasnila baka Fišer. „Rozmari je Lengstonova kći. Nisam mogla da ga sprečim.“ „Gde ju je odveo?“ upitao je Ret. „Na Broton. Rekao je...“ Ret je nestrpljivo isturio bradu, kao da je tim gestom želeo da izvuče nastavak rečenice. „Tvoj otac je zapretio da Rozmari neće mrdnuti od kuće sve dok ne budeš mrtav ili dok ne napustiš Niziju. Đavo da ga nosi! Hajde, Rete, uđi unutra pa ćemo nešto da smislimo. Znaš, ja imam izvesnog uticaja u gradu, tako da...“ Ali, šta god da je gospođa Fišer nameravala da predloži, bat Tekumseovih kopita je prigušio njene reči. Ret je jurio kao furija preko klizave kaldrme, goneći svog konja kroz grad. Kočijaši su psovali na sav glas, jahači su naglo povlačili uzde, a crni robovi su se uspaničeno sklanjali s puta. Snažni čilaš je grabio napred, neumoran kao parna mašina. Nakon otprilike sat vremena Tekumse je prešao u kratki galop, a potom u lagani kas. Kada je umorni pastuv stresao glavu Retove obraze su zapljusnute kapi vrele životinjske pljuvačke. Grad je lagano iščezavao iza njihovih leđa dok su hitali drumom koji je vodio duž reke. Mladi Ret Batler je verovao da godine koje su bile pred njim neće biti ništa bolje od godina koje je ostavio za sobom. Bio je osramoćen i doveka će morati da nosi breme tog nametnutog beščašća. Bio je sam i doveka će ostati sam. Ret je bio dovoljno snažan da se pomiri sa činjenicom da nije bio voljen, jedino sa čim nije mogao da se pomiri bila je pomisao da njegovo srce postane hladno i neprijemčivo za ljubav. Već se spuštao sumrak kada je Ret skrenuo na kućni prilaz pukovnika Džeka Rejvenela. Džek se u to vreme bavio nekim mutnim finansijskim radnjama tako da je zazirao od sudskih izvršitelja kao đavo od krsta. Staza koja je vodila ka posedu bila je zapuštena i zarasla u korov. Kada se zaustavio ispred kuće, Ret je skinuo sedlo i pomilovao konja. Tekumseove snažne noge su drhtale od iscrpljenosti. Stari Džek ga je posmatrao sa trema. „Zašto tako satireš tog konja, momče?!“, dobacio je. „Znaš koliko mi se dopada tvoj Tekumse. Ako baš hoćeš da ga se otarasiš, bilo bi pametnije mi ga prodaš nego da ga nateraš da ostavi kosti na drumu.“ „Imaš li sena u štali, Džek?“ „Kao i uvek. Vedro ti je pored bunara.“ Dok je pojio iznurenog čilaša Ret mu je nežno šaputao na uho, „Tako ti boga, Tekumse, nemoj me izneveriti. Ne bih mogao da podnesem da ostanem i bez tebe.“ Konj je, umesto odgovora, žudno zavukao njušku u vedro. Farmersku kuću Rejvenelovih (uobičajen izraz „plantažerska kuća“ bio je u ovom slučaju sasvim neprimeren) sagradio je još Džekov deda. Kuća je bila u tako ubogom stanju da je već na prvi pogled bilo jasno da su njeni stanovnici još odavno prestali da vode računa o njoj. Ret se lagano popeo drvenim stepeništem obraslim mahovinom. Miris memle koji se osećao na tremu svedočio je da je vodena izmaglica već decenijama pronalazila utočište u natrulelom drvetu i oljuštenoj farbi. Ne ustajući sa trema, stari Džek je lenjo mahnuo rukom u znak pozdrava. „Džekova plantaža danas pripada samo nama, mladi Batlere. Ostatak Vesele družine je u gradu. Do đavola, šta bih dao da sam i ja tamo!“ Pomisao na još jednu raskalašnu noć proizvela je novi talas mučnine u Retovoj utrobi. „Ne deluješ mi naročito čilo, sinko. Kladim se da su u pitanju nevolje sa ženama“, rekao je Džek, ćušnuvši ka njemu tek načetu bocu viskija. „Evo, potegni koji gutljaj. Ovaj eliksir leči svaku

- 90 -

boljku - ljubavnu patnju, životni neuspeh i osećaj krivice. Pomoći će ti da ožališ svaki gubitak i da pronađeš utehu u zaboravu.“ Iako je stari raspusnik retko kad bio spreman da časti turu pića, Ret je bio isuviše snužden da bi bio sumnjičav prema Džekovoj darežljivosti. Naherio je flašu ipotegao dobar cug. „Sigurno je lepa da ti pamet stane kad si tako obesio nos“, natuknuo je Džek. „Ljubav je, mladiću moj...“ „Batali tu priču, Džek. Ja sam Ret, sećaš se? Previše te dobro poznajem da bi me zamajavao trabunjanjem o ljubavi.“ „Ah, tako znači?“ Džek ga je prostrelio pronicljivim pogledom, a potom nastavio u svom starom obešenjačkom maniru. „Pa, naravno da me poznaješ, mladiću. Ko starog Džeka može da poznaje bolje od njegovih prijatelja? Kako ono kažu stari Latini? Carpe diem28! Je l' tako beše, Rete?“ Ret je svakako trebalo da bude oprezniji, ali ga je očajanje u koje je zapao učinilo slepim za sve izuzev turobnih proročanstava. Džek je ostavio flašu i izgubio se u kući. Dok se mesec šunjao preko neba, mladi Ret Batler je ispijao viski i čekao Sudnji dan. Večernja zvezda bila je nisko na horizontu kada se Džek ponovo pojavio na pragu, zevajući. „Čovek je rođen za muku, je li tako, Rete?“ Retovo pijanstvo se, uprkos pozamašnoj količini viskija, dotada rastočilo u iznurenu, razdražljivu trezvenost. „Ako ti tako kažeš, Džek.“ „Ja samo kažem da mi je užasno mrsko da gledam kako se tako vispren mladić utapa u malodušnosti. Zaboga, toliko si utučen da mogu da se kladim da bi, čak i kad bi se Isus Hrist ovog trenutka stvorio pred tobom i pružio ti rajske ključeve, odbio njegovu ponudu.“ Ret se zlovoljno okrenuo ka Džeku. Kapci su mu bili podbuli, a oči zakrvavljene i pune beznađa. „Džek, nemoj me vući za nos. Ako nešto hoćeš od mene, baci karte na sto.“ Posle toliko godina Ret je ponovo stajao pred kućom starog Džeka Rejvenela. „Rete? Kuda si odlutao?“, upita ga Rozmari. „Izvini, sestro. Nešto sam se zamislio. Znaš, Edgar Perjir je voleo da dolazi kod starog Džeka. Edgar uživa u tuđim slabostima. Endru je užasno mrzeo tu njegovu osobinu. Endru je imao daleko istančanije standarde od svog oca.“ „A ti?“ Ret ravnodušno slegnu ramenima. „Ja sam verovao da mi je mesto ionako u paklu.“ Dotrajala greda skliznu sa krova obraslog mahovinom i tresnu o zemlju. Tekumse obazrivo naćuli uši. „Miran, dečko! Miran!“, promrmlja Ret, pribrano zatežući uzde. Meg i Klio su sedele na sedištu iza njega. Ret je na vratu osećao nežan detinji dah svoje sestričine. „Mamice, je l' ima još mnogo?“ „Još malo pa ćemo stići, mila“, odgovori Rozmari. „Pogledaj tamo! Tamo, gde je onaj balvan. Vidiš li orla?“ Ret protrese uzde i Tekumse zacupka u mestu, a potom prede u žustar kas. Čeze koje su dolazile u njihovom pravcu bile su blistavocrne, baš kao i kobila koja ih je vukla. Tjunis Bono zaustavi kočiju i blago podiže šešir, pozdravivši Rozmari. Ret na istovetan način pozdravi gospođu Bono. Ruti Preskot Bono bila je mlada i imala je svetliju put od svog supruga, a korset joj je bio toliko stegnut da se činilo da će svakog trenutka prestati da diše. „Dobar dan, kapetane Batlere. Divno popodne, zar ne?“ Latinska izreka, doslovno „zgrabi dan!“; koristi se u smislu „iskoristi vreme“ ili „iskoristi trenutak“. (prim. prev.) 28

- 91 -

„Nema tog proleća ni leta koje se po milosti svojoj...29“ Na usnama gospođe Bono zaigra uzdržan osmeh. „Ja sam obrazovanje stekla od svog oca, velečasnog Preskota, tako da su mi poznatije propovedi gospodina Dana nego njegova poezija.“ Ret se ležerno protegnu na vozačkom sedištu. „Ali, zar vam se ne čini da je ovaj dan kao stvoren za poeziju?“ „Zdravo, Tekumse“, dobaci Tjunis sa crnih čeza. „Gospođice Rozmari, vidim da lepo brinete o tom pastuvu.“ Učtivo je klimnuo glavom ka Rozmari i njenoj kćerkici. „Kako ste, mala gospođice Meg? Da li se lepo provodite?“ Meg zbunjeno ćušnu palac u usta. Ruti susretljivo nastavi: „Gospodine Batlere, vernici Prve afričke crkve svake nedelje mole Svevišnjeg da vama i Tjunisu podari bezbednu plovidbu.“ „Moram vam priznati da se i ja molim za isto“, odgovori Ret sa šarmantnim osmehom. „Dobili smo pismo od tate Tomasa“, napomenu Tjunis. „Tjunisovi roditelji sada žive u Kanadi“, objasni Ret, okrenuvši se ka Rozmari. „Moj svekar i svekrva su se naselili u Kingstonu u Ontariju, gospođo Hejns“, ubaci se Ruti. „Tomas Bono kaže da stvari tamo stoje mnogo bolje nego ovde.“ „Smeta mu samo zima. Kaže da je u Kanadi vraški hladno“, dodade Tjunis. Ret je za to vreme pokušavao da obuzda Tekumsea. „Tjunise, mogu da se zakunem da ovaj konj nije bio ovako jogunast kad sam ti ga ostavio na staranje.“ „Možda crnački konji imaju više razloga da budu jogunasti nego konji belaca“, kao iz topa odvrati Tjunis. „Da, može biti da je zbog toga“, vedro odgovori Ret. „Drago mi je što smo se sreli, gospođo Bono. Molim vas da zahvalite vernicima Prve afričke crkve na usrdnim molitvama.“ Tjunis kratko klimnu glavom i coknu jezikom, davši svojoj kobili znak da nastavi dalje. Dok su dostojanstvene crne čeze nestajale iza krivine, Klio progunđa: „Ovim slobodnjacima treba malo skresati krilca.“ Svetloplave kočije lagano nastaviše ka reci, krećući se vijugavim drumom koji je prolazio pored Hoptona i plantaže Darijen. Skupine tamnoputih robova su još sadile pirinač na Čempnijevom posedu. „Mi nikad nismo tako kasno sadili na Brotonu“, prekorno napomenu Klio. „Naš nadzornik to nikad ne bi dopustio.“ „Više nisi na Brotonu, Klio“, podseti Rozmari svoju služavku. „Znam, gospođo. Svakog bogovetnog dana zahvaljujem Isusu zbog toga!“ „Čujem da je Vejd Hempton kupio imanje starog Perjira“, ubaci se Ret. „Ketkart Perjir se preselio u London. Rat je očigledno isprepadao njegovu muzu.“ Ret tužno odmahnu glavom. „Siroti Ketkart. Gospode, kako je samo zavideo ljudima sa talentom. Edgar je sada načelnik vojne policije u Atlanti. On je kao stvoren za taj posao. Edgar je tokom čitavog života naučio samo jedan trik: kako da bude što različitiji od svog oca.“ Blago je protresao uzde. „Ko zna, možda svi muškarci teže tom cilju.“ Rozmari dodirnu bratovljev rukav. „Eno naše staze! Tamo iza onog velikog čempresa!“ Kočija krenu zavojitim puteljkom između hrastova obraslih špan-skom mahovinom, približavajući se čistini na kojoj se nalazio ribarski kamp Kongresa Hejnsa. Nad drvenim koljem se uzdizala sojenica koja je podsećala na dugonogu barsku pticu. 29

Stih engleskog pesnika i propovednika Džona Dana (1572-1631). (prim. prev.)

- 92 -

Rozmari udahnu punim plućima. „Stvarno volim ovo mesto“, rekla je. „Šteta što ne dolazimo češće. Džon uvek zbog nečega mora da ostane u gradu. Ili zbog poslovnih obaveza ili zbog građanskih dužnosti. Zar dan nije prekrasan?“, upitala je, okrećući lice ka suncu. „Pa, kako vam se čini?“ Dok su se Ret i Rozmari peli na trem, Meg je ushićeno pojurila ka reci. Podižući suknju i pridržavajući šešir, Klio nezgrapno potrča za njom, vičući na sav glas: „Nemoj, tamo je blato! Pazi na zmije! Pazi da ne upadneš u reku!“ Kongres Hejns je sagradio to jednostavno izletište na mestu na kome je neprestano pirkao blagi povetarac i koje je bilo pošteđeno komaraca. Ispred kolibe se pružao prostrani otvoreni trem ograđen balustradom, dok su se u unutrašnjosti nalazili čađavi kamin, nekoliko grubih klupa i sto na čijoj su drvenoj površini bili urezani muški inicijali. Ret je kao dečak često dolazio čamcem do tog mesta. Posmatrao je kako se sokolovi obrušavaju ka vodi i kako slepi miševi lepršaju krilima ispuštajući svoje piskutave krike dok su Kongres Hejns i njegovi prijatelji - koji su bili previše daleko da bi mogao da im razazna lica - sedeli pod svetlošću lampi pijući i smejući se. Dok je plutao niz mračnu reku, nevidljivi dečak se često pitao da li će i on nekada biti jedan od njih. Utonuo u sećanja, Ret nasloni nogu na ogradicu i zapali cigaru. Rozmari je za to vreme vadila hranu iz korpe za piknik i raspoređivala srebrne šoljice duž drvene balustrade. „Kada sam bila devojčica, u mašti sam često putovala s tobom po raznim egzotičnim mestima“, rekla je. „Reci mi, brate, jesu li piramide stvarno tako velike kao što se priča?“ Ret skinu plutani čep sa vinske boce. „Nikad nisam bio u Egiptu. Ko zna, možda odem tamo kad se rat završi.“ Rozmari je zamišljeno zurila u reku. „Znaš, brinem zbog majke. Više ne dolazi u grad, prijatelji su prestali da je posećuju, a otac neprestano smišlja opravdanja zašto njegova mila odana supruga ne može da se pojavi s njim na prijemima guvernera Brauna.“ Ret je sipao vino u čaše. „Majka kaže da Ajzeja Votling veruje da je ovaj rat predskazan u Svetom pismu.“ „Votling?“ „On i majka se zajedno mole. Majka često odlazi kod njega. Ajzejina supruga je umrla prošle godine.“ Rozmari podiže ruku kako bi sprečila Retove upadice. „Samo se mole. To je sve. Lengston zna za to. Između njih dvoje nema baš ničega.“ Na njenom licu zaigra tužan osmeh. „Izuzev, možda, biblijskog Otkrovenja.“ „Molitva često predstavlja snažnu sponu. Sedi pored mene. Piknik može da sačeka.“ Rozmari nasloni laktove na ogradicu i zagleda se u daljinu. Oslobođena bračne napetosti, Retova sestra se naprasno podmladila. Tamnokosa bela devojčica i vižljasta tamnoputa devojka su šetale pored reke, držeći se za ruke. Veseli dečji žamor je lepršao na povetarcu. Makularije su patrolirale duž obale, čeprkajući po mulju svojim dugim zašiljenim kljunovima. Debeljuškasti oblaci, meki i rastresiti kao čaure pamuka, dokono su plutali preko neba. Praćen brujanjem parnih klipova, rečni brod je vukao prazne plantažerske čamce uzvodno. Kada im je kormilar domahnuo, mala Meg mu ushićeno uzvrati pozdrav. „Šta misliš, da li je otac nekad voleo majku?“, upita Rozmari. „Jeste. Lengston Batler je bar tri večeri u životu voleo svoju suprugu. Muškarac ne može da napusti postelju a da pri tom ostane ravnodušan prema ženi koja mu je priuštila ljubavni užitak. Kurtizane Bele Votling često zbijaju šalu na račun bračnih ponuda koje dobijaju od svojih mušterija.“ „Bela Votling?“

- 93 -

„Bela je napustila Nju Orleans i preselila se u Atlantu.“ Ret prasnu u smeh. „Bela tvrdi da je to učinila zato što podržava južnjačku konfederaciju, mada je to u suštini samo trezveni poslovni potez. Jenkijevski osvajači iz Nju Orleansa više vole da se zabavljaju sa tamnoputim kurtizanama.“ Rozmari nasloni bradu na dlan i pažljivo osmotri svog brata. „Rete, u kakvoj ste vezi ti i Bela Votling?“ Ret raširi usne u podrugljiv osmeh. „Zanima te da li se tvoj odmetnuti brat spanđao sa obeščašćenom golubicom? Da li će se u kući zabave izroditi kopilani u čijim venama teče uzvišena batlerovska krv?“ Rozmaris se obrazi obliše rumenilom. „Rete, nisam mislila...“ „Draga sestro, naravno da si mislila. Jedna dama nikad ne može biti milostiva prema ženi koja tako olako prodaje svoju ljubav. Ljubav se može prodati tek nakon što se obavi dolična ceremonija i nakon što kupac sve unapred isplati.“ „Rete, molim te...“ „Pre nekoliko godina Bela i ja smo zajedno pokrenuli biznis u Nju Orleansu. Moja kancelarija se nalazi u Belinom bordelu. Vrlo mi je zabavno da posmatram kako se ugledni biznismeni šunjaju sporednim stepeništem.“ Mala Meg je za to vreme skupljala školjke na obali. „A hoćeš li mi reći u kakvoj si vezi sa Skarlet Hamilton? Nakon jučerašnjeg susreta s tobom, bila je toliko usplahirena da je kao furija uletela u Julalijin salon i naterala Frederika Vorda da postane manji od makovog zrna. Siroti Frederik čak nije uspeo dovoljno da se pribere da, u svom klasičnom maniru, demonstrativno napusti odaju. Očitala mu je bukvicu pod njegovim rođenim krovom! Rete, šta si, zaboga, rekao toj mladoj ženi?“ Retovo lice se na trenutak snuždi. „Na neki volšeban način uvek uspem da je izbacim iz takta. Ali, nek sam proklet ako mogu da odolim!“ „Mislim da bi Skarlet bila prava lepotica da nije toliko nesrećna.“ „Vidiš, sestrice, naša zavodljiva gospođica Skarlet uopšte ne poznaje samu sebe. Svojim šarmantnim smicalicama privlači muškarce koji je nisu dostojni.“ Retov glas pređe gotovo u šapat. „Hindusi veruju da ljudska duša neprestano prolazi kroz ciklus rađanja i umiranja. Šta misliš, da lije to tačno?“ Podrugljivo je izvio obrvu. „Možda smo se Skarlet i ja poznavali u nekom ranijem životu. Možda je naša sudbina zapisana među zvezdama. Možda smo umrli u ljubavnom zagrljaju...“ „Zaboga, Rete! Nikad ne bih pomislila da si tako romantičan“, veselo odvrati Rozmari. Ret je govorio tako tiho da je Rozmari morala da se nagne kako bi čula njegove reči. „Još nikad u životu nisam tako žarko želeo neku ženu!“ Rozmari mu saosećajno stisnu ruku. „To je moj brat! Drago mi je da konačno vidim tvoje pravo lice.“ Mala Meg je na obali pevušila: „Mila moja, ruke pruži...“ Rozmari je utučeno zurila u blatnjavu vodu. „Mislim da nikad neću moći da zavolim Džona Hejnsa. Bar ne na taj način.“ Ret je sačekao da bol koji je izbijao iz njenih reči donekle mine pre nego što je blagim saosećajnim glasom natuknuo: „Džon je dobar čovek.“ „Misliš da ja to ne znam?“, odgovori ona. „I da se, zato što znam, osećam makar za trunku drugačije?“ „Možda ćeš... kako vreme bude prolazilo...“

- 94 -

„Ne brini, brate. Neću više praviti skandale.“ Rozmarin glas postade tek nešto čujniji od šapata. „Dobro znam kako treba da izgleda ostatak mog života. Kao neprekidni niz dana od kojih će svaki biti jednako prazan i tup kao prethodni.“ Na njenom licu je titrao tako bolan osmeh da je Retu bilo mučno da je pogleda. „Ja sam kći svoje majke i dovoljno sam snažna da se suočim sa stvarnošću. Ali, tako mi boga, neću se moliti! Nikad se neću moliti!“ Klio u tom trenutku ispusti prigušen vrisak. Podigla je Meg u naručje i potrčala ka sojenici. „Oh, kapetane Rete!“, zavapila je. „Kapetane Rete, odmah uzmite pušku!“ „Dodaj mi Meg, Klio.“ Rozmari kleknu na drveni pod i ispruži ruke ka služavki. „Ja ću je uzeti.“ Dok je podizala prestrašenu devojčicu, Klio je drhtala od panike. „Morate odmah da je ubijete!“ „Koga to moram da ubijem, Klio?“ „Onu lisicu! Videla sam je!“ „Toliko si se uplašila zato što si videla lisicu?“ „Usred bela dana! Znate kako se kaže: ako vidiš lisicu usred bela dana, sigurno je besna“, nestrpljivo odgovori Klio, pozivajući se na izreku koja je među prostim narodom uživala status neprikosnovene istine. „A ako te ujede besna lisica i ti ćeš sigurno pobesneti.“ Služavka usplahireno podiže ruke ka Retu i on je izvuče na trem. Jedna mlada lisica u tom trenutku graciozno skliznu preko balvana na rečnoj obali. Ret začkilji na suncu. „Klio, ovo nije besna lisica. Vidiš, krzno joj je sjajno, a pokreti gipki. Od nje nam ne preti nikakva opasnost.“ Pažljivo se zagledao u životinju. „Ili je izgubila mladunčad ili ih uopšte nema. Ne bi bila tako bezbrižna da mora da vodi računa o mladuncima.“ „Zašto je onda izašla usred bela dana da isteruje čestit svet iz pameti?“ Klio je u tren oka dobila odgovor. Samo par trenutaka kasnije jedan lisac takođe pređe preko balvana i zastade u mestu, naćulivši uši. Mlada lija poskoči kao da je pronašla nešto zanimljivo i mahnu svojim veličanstvenim repom, a onda poče da se valja preko busena močvarne trave, topeći se od miline. Rep joj je bio tako bujan da se gotovo nije videla od njega. „Pogledajte samo kako je razmetljiva!“ povika Rozmari. „Da, baš se pravi važna“, primeti Ret. Njuška starog lisca bila je prekrivena ožiljcima, a kretanje mu je bilo oprezno, kao da se plašio da bi mogao da naleti na zamku. Mala Meg ushićeno povika: „Kako je lepa!“ „U pravu si, mila“, nežno reče njen ujak. „Onaj lisac je takođe očaran njenom lepotom.“ „Da li je to njen muž, ujka Rete?“ „Taj lisac bi želeo da postane njen muž, mila“, objasni Rozmari. „Vidiš kako joj se udvara?“ Devojčica kleknu pored ogradice kako bi bolje osmotrila prizor. „Da li se i on njoj dopada?“ „Verovatno, mada se lija pretvara kao da ga ne primećuje“, šaljivo odvrati ujka Ret. Lisičinu pažnju tada privuče tanak naplavljeni balvan koji je dopola bio zaronjen u vodu. Jedan kraj bio je nasukan na obali, dok je drugi poigravao na talasima. Lisica dostojanstveno krenu preko balvana. Zaljubljeni lisac na trenutak zastade, kao da okleva. Lisica graciozno sede na drugi kraj balvana i uputi mu izazovan osmeh. Lisac oprezno krenu preko polupotopljenog debla. Balvan poskoči pod njegovom težinom i otisnu se od obale, prepuštajući se vodenoj bujici. Kada je videla izraz zaprepašćenja na licu matorog lisca, mala Meg prasnu u smeh.

- 95 -

Odjek dečjeg smeha prolomi se preko reke, prateći još jedan par ljubavnika čija je sudbina bila zapisana među zvezdama.

- 96 -

12.

Kopile

Razvel Votling blago pritisnu koren nosa kako ne bi kinuo. Oblaci žutosmeđeg dima su se vrtložili nad zemljom, prigušujući živopisne boje sutona. Svetlost koja je uspevala da se probije kroz dimnu zavesu imala je boju prljavog lana, a sunce je podsećalo na bledi srebrnasti disk koji je visio na horizontu. Vazduh je bio prožet mirisom nagorelog koksa, sumpora, usijanog gvožđa, amonijaka i drugih teže raspoznatljivih primesa. Kroz čitavu Alabamu i zapadnu Džordžiju voz je putovao jednim kolosekom, a sada su koloseci naprasno počeli da se umnožavaju. Voz je tutnjao preko šina, pretičući jedan teretnjak, a potom i niz otvorenih železničkih platformi. Arogantna lokomotiva je nadmeno huktala preko susednog koloseka, škripeći i zanoseći se u stranu, a kada je prohujala pored njih, bila je toliko blizu da je Taz mogao da ispruži ruku kroz prozor i da je dodirne. „Jesi li prvi put u Atlanti, dečko?“, dobaci južnjački kaplar koji je sedeo na podu vagona. „Ja sam iz Nju Orleansa“, odgovori Taz sa prizvukom dečačkog ponosa. „Vidiš, ono tamo je valjaonica. Tu se pravi oplata za naše oklopnjače. Imam brata koji tamo radi. Srećković je zahvaljujući tome uspeo da izbegne vojsku. Tamo preko ti je Dansova fabrika revolvera, a tamo gde štrče oni dimnjaci od cigle - ne, ne ti, nego oni tamo! - tamo se proizvode topovi za naše brodove. Četiri železnice se spajaju u ovom gradu, sinko - četiri sasvim različite železnice!“ Kaplar ga značajno ćušnu laktom u slabinu. „Šta kažeš na to, a?“ Taz nije imao šta da kaže. Kroz glavu mu se vrzmalo samo jedno pitanje: kako će pronaći majku u tom uzavrelom kotlu? Fabrike su bile okrenute ka šinama, a kuće su gledale u suprotnom pravcu. Nekoliko zgrada bilo je sagrađeno od cigle, dok su gotovo sve ostale bile sklepane od ružnih prljavih dasaka. Po skučenim pašnjacima su se vrzmale krave, svinje i kokoši. Kako je voz prodirao ka srcu grada, kuće su postajale sve zbijenije. Široke ulice podsećale su na čeljusti koje su se neprestano otvarale i zatvarale. Pred Tazovim očima su promicale ciglene trospratnice i četvorospratnice, kamene poslovne zgrade i skladišta, kao i nebrojeno mnoštvo kočija i zaprežnih kola. Da ona žena na uglu nije bila Bela Votling? Da se iza onog lika koji je nakratko spazio u „landau“ kočijama nije krila njegova majka? Najranija sećanja Tazvela Votlinga poticala su iz vremena koje je proveo u turobnoj spavaonici njuorleanskog prihvatilišta za mušku siročad. Sećao se kako su deca kašljala i jecala dozivajući svoje majke. Taz je ležao na prostirci od rogozine, šćućuren među ostalim mališanima, a jedna butina mu je bila vlažna od mokraće dečkića koji se upiškio u gaće.

- 97 -

Taz je bio gladan i uplašen, ali se nije usuđivao da zaplače. Znao je da su dečaci koji su plakali bili odvođeni u dispanzer da bi tamo umrli i nakon toga bili pokopani na zelenom brižljivo održavanom groblju muškog sirotišta. Većina siročića bila je irskog porekla, a kaluđerice koje su se starale o njima pripadale su redu francuskih milosrdnih sestara. Kaluđerice su tako ozbiljno shvatile svoje zavetovanje na siromaštvo da su sebi uskraćivale čak i hranu. Prigrlivši glad kao jednu od najvećih vrlina, milosrdne sestre su na svoj način saosećale sa gladnim mališanima. Pa ipak, kada bi o pokladama karnevalska povorka paradirala Rojal stritom, iste te skrušene smerne kaluđerice su ushićeno mahale sa balkona, pokušavajući da dohvate niske bezvrednih svetlucavih đinđuva koje su pijani ljudi pod maskama bacali ka njima. Milosrdne sestre govorile su da je Tazova majka bila posrnula žena koja je zbog svojih greha osuđena na večni oganj. Taz se, kao uzoran dečkić odgajen u duhu katoličanstva, nije mogao nadati da će se ikada susresti sa svojom majkom u raju. Tazov odnos prema milosrdnim sestrama bio je satkan od podjednakih količina vere i sumnje. Verovao im je - i nije im verovao. U njegovom detinjem srcu noćni strahovi su se povlačili pred blistavim jutrima kada se činilo da su čuda moguća. Pre četiri godine Ret Batler se pojavio kao jedno od tih čuda. Nakon što su ga tako temeljno izribali da mu se koža caklila kao izglancani novčić, dečak je bio sproveden do kancelarije časne majke, gde ga je sačekao neki krupni nasmejani stranac. Ispred njega je stajala nedirnuta šolja slabog čaja kojim su ga kaluđerice poslužile. Na mestu koje je mirisalo na karbolnu kiselinu i lužani sapun, taj stranac je oko sebe širio miris dobrih cigara, burbona i pomade. „Ja sam tvoj staratelj, Tazvele Votlinže“, rekao mu je tada Ret Batler. „Naravno, staratelj nikada ne može biti isto što i otac, ali ti obećavam da ću učiniti sve što je u mojoj moći.“ Narednog dana, obučen u novo novcato odelo, Tazvel Votling se obreo u jezuitskoj školi Katoličkog udruženja za versko i književno obrazovanje, koja se nalazila u sklopu ogromne jezuitske crkve. Tazovo ime bilo je upisano na spisak jezuitskih đaka, nakon čega su mu pokazali njegov krevet (na kome je bilo zabranjeno ležati tokom dana) i vešalicu na koju je mogao da okači svoj kaput. Njegova majka, koja se samo povremeno pojavljivala u sirotištu, sada je počela redovno da ga posećuje. Bela je sada imala lepše haljine i delovala je srećnije. Tazvel je verovao da je Ret Batler bio odgovoran i za čudesan preobražaj njegove majke. Kada je Taz počeo da pohađa jezuitsku školu, čitanje mu je bilo veoma loše, pisanje katastrofalno, a matematička veština ništavna. Uprkos tome, niko nije sumnjao da će jezuiti biti kadri da isprave te nedostatke. U prihvatilištu za mušku siročad samo je nekolicina dečaka znala kako im se zove otac, mada im ti tajanstveni neuhvatljivi stvorovi nikada nisu dolazili u posetu. Tazvel Votling je voleo svoju majku i čeznuo za njom, ali nikada nije ni pomislio kako bi to bilo imati oca. Međutim, kada je dospeo u jezuitsku školu, Tazvel Votling je naučio da očevi predstavljaju jednu od životnih nužnosti. Jedan od starijih učenika, Žil Nor, strpljivo mu je objasnio: „Mi ovde stičemo obrazovanje koje od nas treba da napravi džentlmene. Ali ti, Votlinže, ti nikad ne možeš da postaneš džentlmen.“ Žil Nor je nabrao veđe, razmišljajući kako da pruži dodatnu upečatljivost svom dubokoumnom iskazu. „U stvari, bez oca nikad ne možeš da postaneš čovek. Kopilani poput tebe, Tazvele Votlinže, postoje isključivo zato da služe gospodi, da nam otvaraju vrata kad ulazimo u kočiju i da čiste blato sa naših čizama...“

- 98 -

Taz je, u znak odgovora na tu dubokoumnu izjavu, zamahnuo pesnicom i razbio Žilu nos. Kada su se mladićevi prijatelji obrušili na njega, Taz je bez oklevanja potvrdio svoju novostečenu reputaciju. Kopilan nikada ne može da postane čovek! Dok su Taz i njegovi saputnici ulazili u železničku stanicu, na susednom koloseku ih je sustigao drugi voz. Taj voz je, poput njihovog, bio preplavljen vojnicima konfederalne armije. Neki su stajali između vagona, a neki su se čak vozili na krovu. Kada su se vozovi približili, kroz vazduh se zaori salva glasnih povika i pokliča. Jedan vojnik iz Tazovog vagona dohvati bendžo a drugi zasvira usnu harmoniku, ali je njihovo muziciranje paralo uši jer se svaki pridržavao vlastitog ritma i repertoara. Vozovi, jureći rame uz rame, počeše da se utrkuju koji će pre stići do ogromnog železničkog depoa. Depo je bio sagrađen od cigle i otvoren na jednom kraju. Kroz vazduh je odjekivala škripa kočnica i čangrljanje zvona. Sunce odjednom iščeznu, a dogorelo ugljevlje se, odbijajući se o krov depoa, sruči preko vagona kao sačma. „Stigli smo, momče“, veselo reče kaplar, podižući svoj ranac. „Evo nas u najvećoj gradskoj košnici u čitavoj Konfederaciji. U Atlanti možeš da pronađeš šta god ti duša ište.“ On šeretski namignu zbunjenom mladiću. „Možeš da pronađeš čak i ono čega bi bilo pametnije da se kloniš.“ Na drugoj strani prljavog železničkog perona sanitetski voz je istovarao ranjenike iz bitke kod Fredriksburga. Neki od vojnika su se naslanjali jedni na druge, dok su se drugi teturali na štakama. Tamnoputi muškarci su vukli nosila sa najtežim ranjenicima. Duž Pičtri strita bilo je postrojeno mnoštvo sanitetskih kola, a ulica je bila zakrčena konjskim zapregama, besnim kočijašima i konjanicima, koji su jahali preko pločnika dok su ih prolaznici psovali na sav glas. Taz presretnu pristojno obučenog muškarca u civilnoj odeći. „Gospodine, možete li da mi objasnite kako da stignem do kuće zabave koju drži Bela Votling?“ Zaustavljeni muškarac odmeri Taza od glave do pete. „Ne mogu da ti objasnim, momče, zato što mi deluješ kao pristojan mladić koji ne može imati nikakvog posla na mestu kao što je Šapo ruž.“ Njegove usne prezrivo se izviše dok je izgovarao taj naziv. „Znači, vi posećujete Šapo ruž, gospodine?“, drsko upita Taz. „Sram te bilo, bitango jedna!“ U Atlanti je bilo hladnije nego u Nju Orleansu, tako da se Tazov dah pretvarao u oblačiće pare. Vojnik kome se Taz potom obratio za pomoć bio je daleko susretljiviji. „Dečko, treba samo da se spustiš Dekatur stritom. Kad primetiš da je atmosfera postala prilično živahna, možeš smatrati da si pronašao ono što tražiš.“ Staze popločane ciglom su se postepeno povlačile pred daščanim promenadama koje su se stapale sa izrovanim ulicama i blatnjavim puteljcima. Gasne svetiljke su postojano iščezavale dok je napuštao poslovnu četvrt. Oblačno nebo je podsećalo na tinjajući baldahin koji je bio neprijemčiv za svetlost meseca i zvezda. Nakon dvadesetak minuta hoda Tazvel Votling se obreo pred skupinom saluna i daščara oko kojih su se razlegali zvuči klavirskih žica, truba i grohotnog smeha. „Oprostite, gospodine, gde se nalazi Šapo ruž?“ Vojnik koga je zaustavio bio je previše pijan da bi mogao da govori. Njegov prst se zanjiha u vazduhu, teturavo pokazujući gore-dole, pre nego što se zaustavio na dvospratnoj drvenjari sa navučenim zavesama i prigušenim crvenim fenjerom na prozoru salona. Kuća, koja je očigledno znala za bolje dane, nadvijala se nad svojim neuglednim

- 99 -

susedima kao neka džangrizava strina. Iza ograde od kolja se naziralo brižljivo uređeno dvorište. Ružino grmlje bilo je potkresano i spremno za predstojeću zimu. Jedan crnac je pušio cigaru na tremu. Odelo mu je bilo tamno i iznošeno. Preko lica je imao veliki izbledeli ožiljak koji se pružao od brade do čela. „Dečko“, zlovoljno je zarežao, „ti ovde nemaš šta da tražiš. Tornjaj se!“ Taz spusti torbu i protrlja utrnulu šaku. „Abraham Linkoln je emancipovao crnce“, odbrusio je. „Možda bi ti trebalo se tornjaš.“ Telohranitelj Bele Votling, koji se zvao Magbet, jetko procedi: „Ja sam crnja iz 'Lante. Ti 'mancipatori mogu da mi pijunu pod prozor.“ U utorak nakon bitke kod Fredriksburga, u Šapo ružu je bilo neobično mirno. Prošle subote u Atlantu je telegrafom stigla vest o velikoj konfederalnoj pobedi tako da je Minet, najbolja kurtizana Bele Votling, u nedelju ujutru krenula u potragu za vojničkim udovicama koje su povremeno radile u bordelu kada je Bela očekivala najezdu mušterija. Šapo ruž je nedeljom obično bio zatvoren, ali su federalni gubici kod Fredriksburga bili tako veliki, a njihova moćna armija tako ponižena, da je Bela do šest sati uveče već ostala bez šampanjca. Dvaput je slala Magbeta po nove zalihe brendija, a četa veselih patriota se sat vremena pre ponoći i dalje vrzmala pred ulazom, čekajući svoj red. Kada je osvanuo ponedeljak, Beline devojke su počistile zgradu - iscrpljene, izrabljene i mamurne - ali su do utorka uveče stvari ponovo krenule uobičajenim tokom, tako da se Minet gotovo obradovala kada je na vrata banuo načelnik vojne policije kome su kurtizane nadenule nadimak kapetan Bizi30. Šapo ruž je važio za najugledniju i najskuplju kuću zabave u čitavoj Atlanti. Njegovu klijentelu su sačinjavali visoki konfederalni oficiri, berzanski špekulanti i ratni profiteri. Iako Belin bordel ni po čemu nije odskakao od većine bordela iz njuorleanske četvrti Vieux Carre, on je u prizemnijoj Atlanti bio smatran neprikosnovenim stecištem ljubavnog užitka. Na zidovima salona, prekrivenim tapetama sa crveno-zelenim prugama, visile su ručno osenčene litografije pariških uličnih prizora. Između dve visoke mermerne Venere u snebivljivim pozama stajao je kaminski sat od zlatne bronze. Pljuvaonice su bile sklonjene od pogleda i iznošene su iz kredenca samo na izričit zahtev mušterije. Belin „francuski“ nameštaj je primoravao grube neotesane južnjake da sede uspravnih leđa, sa šakama sklopljenim u krilu. U očima takvih mušterija Beline kurtizane su delovale jednako egzotično kao bele čaplje. Suočene sa najmanjom provokacijom, devojke bi počele da se kikoću ili da razmenjuju bujicu brzih nerazumljivih reči na kreolskom. Ret Batler je, kao suvlasnik Šapo ruža, na spratu imao svoju kancelariju. Kavgadžije i izgrednici su iz istih stopa napuštali salon kada bi ih Magbet opomenuo recima: „Gospodine, mislim da bi bilo pametnije da se udaljite. Ili možda želite da pozovem kapetana Batlera?“ Minet je bila glavna kurtizana u Šapo ružu. Za to su, pored nespornih telesnih draži, bile zaslužne njena mudrost i pronicljivost. Minet je kupovala stambene parcele u njuorleanskom Garden Distriktu kako bi sebi obezbedila pristojnu starost i redovno je isplaćivala desetak dobrim crkvenim očima kako bi sebi obezbedila duševni mir. Kada ju je madam Bela pozvala da radi u Šapo ružu, Minet je umalo odbila njenu ponudu jer se madam Bela nipošto nije mogla nazvati kurtizanom.

30

Busy, „zauzet, uposlen, užurban, marljiv“. (prim. prev.)

- 100 -

Iako je madam Bela bila starija nego Minet, ona je bila dete u onom maniru koji je svojstven isključivo američkim ženama. Samo su se Amerikanke čak i u zrelim godinama mogle ponašati kao razmažena i hirovita deca! Jedna kurtizana savršeno dobro shvata prirodu obavljene transakcije. Amerikanke su, sa druge strane, sklone da tu transakciju poistovete sa ljubavlju. Po Minetinom iskrenom uverenju, Bela Votling je samo zahvaljujući njenim trezvenim kreolskim savetima uspela da utekne od takvih zabluda. Te večeri Minet je raširila usne u neodoljiv osmeh vrhunske kurtizane i zapodenula razgovor sa kapetanom Bizijem, uputivši par komplimenata na račun njegovog kicoškog izgleda. „Ah, Mini! A ti si, čini mi se, promenila boju kose? Sad je nekako crvenkastija. Čuo sam da je Ret ponovo u gradu? Da li je to istina?“ Kakva je samo pitanja taj čovek postavljao! Kada bi nastupili dugi kišni dani, kapetan Bizi je umeo da presedi čitavo popodne u njihovom salonu ispaljujući pravi rafal pitanja. Jednom prilikom, dok je njena koleginica Eloiza opisivala svoje prvo ljubavno iskustvo sa nekim momkom iz komšiluka, kapetan Bizi je zaneseno pratio njenu priču, cerekajući se sebi u bradu dok je Eloiza opisivala muke svog ušeprtljanog partnera. Kapetan Bizi je bez ikakvog zaziranja savetovao Helenu kako da se izbori sa tvrdom stolicom, predlažući joj sijaset lekova i metoda, iako su svi znali da je za Heleninu nevolju zapravo bila odgovorna njena strast prema laudanumu!31 Kapetan Bizi je čak i samu Minet saletao nemogućim pitanjima. Jednom ju je ne trepnuvši upitao koje metode je koristila da bi izbegla neželjenu trudnoću! Kapetan Bizi je pokazivao izuzetnu znatiželju u pogledu svega što je bilo povezano sa kapetanom Batlerom. Gde se kapetan Batler trenutno nalazio? Šta je radio? Šta je mislio o ovome ili onome? Kako je, za ime božje, Minet mogla da zna šta je kapetan Batler mislio? I zašto bi se to, na kraju krajeva, ticalo kapetana Bizija? Kada se Minet jednom prilikom požalila zbog nametljivosti policijskog načelnika, Ret je prasnuo u smeh. „Edgar i dalje pokušava da odgonetne misteriju života, Minet. Pusti ga da se peče na tihoj vatri.“ Edgar Perjir bio je vitak muškarac koga su ostala gospoda, nakon što bi se povukao iz njihovog društva, pamtila kao nižeg nego što je uistinu bio. Imao je izduženo koščato lice, klempave uši i široka izražajna usta. Trepavice su mu bile duge i bujne, a oči su mu zračile radoznalošću poljskog vrapca. U držanju kapetana Bizija bilo je nečega što je obične konfederalne vojnike ispunjavalo željom da ga tresnu po vilici. Kapetan Bizi je često posećivao kuću zabave, a u noćima kada je alkohol tekao u potocima, što se po pravilu dešavalo nakon uručenja vojničkih plata, obično je dolazio u društvu svog narednika Džeka Džonsona. Te noći, policijski načelnik je zatražio od Mini da mu donese konjak. „Samo gutljajčić, mila moja Mini“, rekao je, razmakavši palac i kažiprst za oko dva inča kako bi joj pokazao dubinu tog „gutljajčića“. Od svih stvari koje su fascinirale Edgara Alana Perjira, moć je ubedljivo bila na prvom mestu. Retov otac, Lengston Batler, bio je moćan zato što je bio bogat i nemilosrdan - ili, tačnije rečeno, bogat zato što je bio nemilosrdan. Šarlota Fišer Rejvenel bila je moćna zato što je bila puna kao brod, a Endru Rejvenel bio je moćan zato što rat nagrađuje hrabre. Jedino što Edgar Perjir nikako nije uspevao da shvati bilo je u čemu je počivala moć Reta Batlera. 31

Alkoholna tinktura opijuma. (prim. prev.)

- 101 -

U ono davno vreme kada se Ret prvi put obreo u internatu Ketkarta Perjira, Edgar je odmah otrčao na sprat kako bi ošacovao očevog novog đaka. Ret se zagledao u Edgara, zagledao se kroz njega, i taj trenutak mu bio je dovoljan da donese svoj sud o njemu. Edgara je još tada pogodila Retova ravnodušnost. Čekaj malo!, hteo je da poviče. Ja nisam samo to što vidiš! U meni se krije mnogo više od toga! Ali, od tog vremena nadalje, sve što je Edgar uspevao da dobije od Reta bio je taj polupodrugljiv poluosmeh. Kada je Edgar pokušavao da mu se dodvori laskanjem, Ret se podsmevao njegovom udvorištvu. Kada mu je Edgar kupio prefinjenu i veoma skupu ešarpu, Ret je odbio da je nosi. Nešto kasnije Edgar je primetio istu tu ešarpu prebačenu oko vrata tamnoputog portira koji je dežurao pred bordelom gospođice Poli. Jedini put kada je Edgar smogao hrabrosti da se razjasni s njim, Ret ga je sasekao pre nego što je završio treću rečenicu. „Nemoj sada, Edgare“, procedio je i potom je izmarširao iz sobe. Ret Batler nikada nije bio okrutan prema Edgaru - ne onako okrutan kao što su umeli da budu Henri Keršo i Endru Rejvenel - ali je Retova ravnodušnost bila još gora od okrutnosti. U čemu je bila Retova tajna? Da Retova moć nije počivala upravo u toj ravnodušnosti? Kada je Ret Batler bio isteran sa Vest Pointa (i kad su svi stanovnici Čarlstona zazirali od njega strepeći da bi mladi Batler iz čistog mira mogao da im prosvira mozak), samo je Edgar Perjir bio dovoljno susretljiv da se pozdravi s njim na pristaništu. „Sto mu gromova! Baš mi je drago što te ponovo vidim, Rete! Prošlo je toliko vremena! Hoćeš li da skoknemo do gospođice Poli? Da vidiš samo kakvu je curu nabavila. Mala je stvarno nezasita...“ Retove usne su se ponovo izvile u onaj šeretski poluosmeh koji je Edgar mrzeo iz dna duše. „Nemoj sada, Edgare“, rekao je i uputio se ka gradu. Mlada spremačica zastade na ulazu u salon, noseći kofu sa ugljem. „Ah, slobodno uđi, milo dete.“ „Oprostite, gospodine. Nisam znala da je neko...“ „Ništa ne mari. Ništa ne mari. Samo ti radi svoj posao. Ne plašiš se valjda da ću te ujesti?“ „Ne, gospodine.“ „Nikad ne bih ujeo tako slatku devojčicu.“ Devojčini obrazi se obliše rumenilom. „Reci mi, dete moje, da li možda znaš kada će stići kapetan Batler?“ „Ne znam, gospodine.“ Kada se devojka spustila na kolena kako bi ubacila ugalj u peć, haljina se tako zategla preko njenih izduženih leđa da su se ispod platna ocrtavali obrisi svakog pršljena. Minet u tom trenutku uđe u prostoriju, noseći kapetanov brendi. „Liza! Znaš da uveče ne treba da dolaziš u salon“, rekla je prekornim glasom. Preplašena devojka obori kotu i grumenje uglja se otkotrlja ispod stolice kapetana Perjira. On spremno raširi kolena kako bi devojka mogla da pokupi ugalj. „Baš si nespretna!“, prosikta Minet. „Ostavi taj ugalj. Pokupićeš ga kasnije, kad kapetan ode.“ „Mini, misliš li da bi Liza mogla da se pobrine za mene?“ „Liza je još dete, kapetane“, odgovori Minet ledenim glasom. „Ona ne zabavlja mušterije.“ Kada je Magbet banuo unutra, vukući za ruku nepoznatog dečaka, Liza brže-bolje iskoristi priliku da utekne iz salona.

- 102 -

„Dečko kaže da je u srodstvu sa gospođicom Belom“, objasni Magbet, okrenuvši se ka kurtizani. Sa smeđom kosom začešljanom u jednu stranu i uzanim izduženim licem, dečkić je delovao starije od svojih godina. Minet u mislima uporedi njegov lik sa fotografijom koju je madam držala na svom toaletnom stočiću. „Ali, mon petit, zar ti nisi sa dobrim jezuitima? Zar ne bi trebalo da si u Nju Orleansu?“ Taz nemo raširi ruke, kao da ni sam nije znao kako se obreo u Atlanti. Na njegovom licu zaigra šarmantan osmeh. „Kaže da je došao kod gospođice Bele“, ponovi Magbet. Edgar Perjir ga prostreli pronicljivim pogledom. „Ko si ti, mladiću? Kako ti je ime?“ „Ja sam Tazvel Votling, gospodine.“ „Ma, šta kažeš? Votling! A rođen si...?“ „U Nju Orleansu, gospodine.“ „Ne pitam te gde, nego kada? Šta mene briga gde si ti rođen? Čekaj, da sračunamo. Dvanaest... ne... bogami, ima otada već trinaest godina, je l' tako?“ „Da, gospodine. Imam trinaest godina, ako me to pitate.“ „Kapetane, cher. Pitanja možemo da ostavimo za kasnije, zar ne? Ovaj dečkić jedva čeka da vidi svoju dragu mamu.“ Kapetan Perjir ustade sa stolice i zapilji se u Taza kao kupac koji odmerava ponuđeno ždrebe. „Da, postoji izvesna sličnost. Nesumnjiva sličnost! Pogledajte samo te uši... i taj nos!“ On nadmeno nazdravi dečaku. „Tazvel Votling! Tako mi svega, pa ti si kopile Reta Batlera!“ Sručio je brendi niz grlo i spustio čašu na policu kamina. „Grešite, gospodine. Kapetan Batler je moj staratelj.“ „Pa, naravno, momče! Tu nema spora. Batler je prevejani lisac. Može ti reći da ti je otac, a može ti reći i da ti je staratelj. Taj je namazan svim bojama.“ Sat na kaminu je tiho kuckao, a vatra je šištala i pucketala. Taz je prešao dug put i bio je strašno umoran. „Obavestiću kapetana Batlera da ste zainteresovani za moje poreklo, gospodine.“ Sjaj nestade iz Perjirovih očiju. „Drugi put ćemo razgovarati o tome, momče. Mini, možeš li da mi doneseš još jedno pićence? Ovog puta francuski konjak, ako može. Šta kažeš, chere?“ Minet povede Taza niz hodnik do prostorije u kojoj se nekada nalazila trpezarija a koja je sada bila pretvorena u budoar Bele Votling, u svetilište jedne neobrazovane žene sa mnogo para. Tamni zastori od moare svile su prekrivali prozore, prigušujući svetlost i uličnu buku. Raskošni abažuri bili su oslikani krupnim drečavim cvetovima. Krevetski prekrivač bio je sašiven od ružičastog brokata, a na uzglavlju je bilo raspoređeno mnoštvo ukrasnih jastučića sa dužim i kraćim resama. Taza zapahnu struja toplog mirisnog vazduha. Prostorija je odisala takvom ženstvenošću da se odjednom osetio nelagodno. Njegova majka podiže pogled preko naočara za čitanje. „Taze“, zaprepašćeno je izustila. „Ali, baš sam sela da ti napišem pismo!“ „Madam, le bonfils!“, dobaci Minet sa praga, blago gurnuvši dečaka ka majci. Taz odmah poče da se pravda, kao da je želeo da preduhitri Belin protest. „Molim te, Maman, nemoj mi zameriti. Tako sam srećan što sam ovde. Mogu li da ostanem s tobom?“ „Ali, Taze...“ „Jedva sam se prošunjao preko federalnih borbenih linija. Prošao sam tako blizu stražara da me je jedan od njih umalo nagazio. Pojma nemam šta bih radio da su me uhvatili! Nisam poneo ništa za jelo, Maman, i već sam mislio da ću skapati od gladi.

- 103 -

Srećom, onda sam naišao na neke dobre ljude koji su gonili stoku za Montgomeri i oni su mu dali kukuruznih kolača. Kada sam stigao do pruge, otpravnici nisu hteli da me puste u voz. Neki vojnici su me prošvercovali unutra.“ Dečak se baci u Belin zagrljaj. „Samo Gospod zna koliko si mi nedostajao, mili moj“, ushićeno promuca Bela. Minet je u međuvremenu vršljala po bifeu, mrmljajući, „Mini! Ta bitanga me zove Mini! Ako je ime Minet dovoljno dobro da bude zavedeno u krštenici, onda je valjda dovoljno dobro i za kapetana Bizija!“ Bela nežno skloni pramen kose sa dečakovog čela. „Minet, molim te, nemoj sada!“ „Eloiza uopšte neće da siđe u salon kada je on tu.“ „Znam, Minet. Kasnije ćemo popričati o tome.“ Minet srdito pljunu u čašu namenjenu načelniku Perjiru. „Kapetane, evo vašeg francuskog konjaka!“ progunđala je, a potom je nasula piće i vratila se u salon. Majka i sin su ostali u budoaru, gde su se nežno grlili i razgovarali i ponovo se grlili. Nešto kasnije pred vratima se pojavi Liza, noseći poslužavnik sa supom i hlebom. Taz se žudno bacio na hranu. Sedeo je za toaletnim stočićem svoje majke, okružen njenim pomadama i losionima. „Liza je baš lepa, zar ne, Maman?“, rekao je između dva zalogaja. „Siroto dete! Muž joj je poginuo u ratu. Proveli su zajedno samo jedan dan! Jedan jedini dan! Kada je zakucala na naša vrata, nisam imala srca da je odbijem.“ Bela je potom izvadila meke jorgane i poslagala ih po podu, spremajući postelju za svog sina. Kada je mladi Tazvel Votling utonuo u san, dugo je zurila u njega, a onda ga je poljubila u čelo i ugasila svetiljku. Narednog jutra, kada se Taz vratio iz nužnika, dim se već dizao iz kuhinjskog odžaka. Liza uplašeno ustuknu od peći. „Baš si me prepao. Nisam navikla na ranoranioce.“ „Meni ne treba mnogo sna“, objasni Taz. „Mi koji živimo u Nju Orleansu ne traćimo vreme na spavanje.“ Devojka začuđeno izvi obrvu. „Ozbiljno?“ „Ni danju ni noću. U Nju Orleansu se uvek nešto dešava.“ Dečak zastade, protrljavši nos. „U Atlanti je tako zagušljivo. Kako podnosite ovaj dim?“ „Nije tako strašno kad se navikneš.“ „Maman kaže da si ostala bez muža.“ „Moj Bili je poginuo na ratištu.“ „Ja se dosad nisam ženio“, nastavi Taz. „Pa, naravno da se nisi ženio. Još si balav za takve stvari.“ Taz se ponosno isprsi. „Znaš, kod nas u Nju Orleansu se kaže: L'heure coq cante, li bon pour marie! Čim petao zakukuriče, spreman je za ženidbu!“ učtivo je preveo. „Lepo zvuči“, veselo odvrati mlada služavka. „Hajde, pričaj mi još nešto.“ Taz potom na francuskom reče Lizi kako ima predivne oči i njeni obrazi se zažariše kao bulke jer francuski jezik, za razliku od engleskog, ne može da prikrije osećanja. „Pretpostavljam da si čula da sam ja kopile“, natuknuo je. „Dosad nisam imala priliku da upoznam nekog kopilana.“ „E pa, sad kad si konačno upoznala jednog, šta misliš o tome?“ „Mislim da će ovsena kaša uskoro biti gotova i da bih mogla da ti naspem jedan tanjir.“ Nešto kasnije Taz je upoznao Beline kurtizane: Eloizu, koja je imala najdužu grivu crne kose koju je ikada video, i Helenu, čiji je pogled bio snen i zamagljen od opijuma.

- 104 -

Zglobovi na Magbetovim prstima bili su slomljeni i iskrivljeni od nebrojenih fizičkih okršaja. Magbet je odrastao u Atlanti. „Ja sam gradski crnja“, hvalio se. „Ja ne nosim maramu. Meni priliči šešir.“ Taz je iskoristio priliku da se kod Magbeta raspita o kapetanu Batleru. „Kapetan Batler dolazi i odlazi“, objasnio je crnac. „Kad dođe, je l' spava ovde? Mislim, u kući?“ „Misliš, da li spava sa tvojom majkom?“ bez okolišanja je odvratio Magbet. Dečak je istog trenutka stisnuo šake u pesnice, ali ga je Magbet prostrelio tako mrkim pogledom da je odustao od svojih namera. Skrenuo je pogled u stranu, zviždućući neku nepovezanu melodiju. „Jesi li nekad nekog ubio?“ upitao je. „Samo nekoliko crnja“, odgovorio je Belin telohranitelj. Taz tiho zatvori vrata Retove kancelarije i omirisa vazduh. Ustajali duvanski dim i prašina. Dakle, to je bilo mesto na kome je boravio njegov otac. Onaj nametljivi policijski načelnik mu je sinoć otvorio oči. Tazu nikada pre toga nije palo na pamet da bi mu Ret Batler mogao biti otac. Kad god je sa majkom pokušao da razgovara na tu temu, ona je uporno ponavljala: „Ima vremena, Taze. Pričaćemo o tome kad porasteš.“ E pa, sada je porastao, zar ne? Kancelarija njegovog oca nije bila ništa naročito: radni sto, glomazan gvozdeni sef, sofa od orahovog drveta, dve nezgrapne stolice i šifonjer od hrastovine. Prozori na čeonom zidu su gledali na stazu ispred kuće, gde je Magbet grabuljama skupljao opuške razbacane po cvetnim lejama. Prozori na suprotnom zidu su gledali na Belinu staju i zapušteni pašnjak iza koga se nazirala živopisna zelena traka močvarne trave koja je džikljala na obalama mračnog rukavca. Taz okrenu brojčanik i povuče mesinganu polugu, ali je Retov sef bio zaključan. Tada se ponovo zavali na naslon očeve stolice. Taz je od svoje majke nekoliko puta čuo priču o tome kako su se ona i Ret Batler nakon mnogo godina, pukim sticajem okolnosti, sreli u Nju Orleansu. „Znaš, dušo, da se tog dana slučajno nisam zatekla ispred hotela Sent Luis, moj život bi izgledao mnogo mnogo gore. U to vreme sam bila prepuštena samoj sebi. Bila sam tako nemoćna, bez prebijene pare u džepu. Tebe sam morala da dam u sirotište i toliko sam se stidela zbog toga da se nisam usuđivala čak ni da ti dođem u posetu. A onda sam jednog dana videla te lepo obučene ljude ispred hotela Sent Luis i ponadala se da bi mogli nešto da mi udele. U to vreme nisam znala za ponos, mili. Kad čovek živi u takvoj bedi, prvo što mora da proguta je ponos. Isprva ga nisam prepoznala, ali on mene jeste. Ret Batler je nakon toga velikodušno preuzeo brigu o meni. Pomogao mi je da ponovo stanem na noge. Pomogao je i meni i mom milom sinčiču.“ Retova odela i uštirkane košulje su visili u šifonjeru iznad stalaka na kojima su se nalazila dva para jahaćih čizama. U fiokama radnog stola je pronašao samo nekoliko penkala, mastilo, pisaći papir i Dikensovu knjigu Američke beleške. Kada je okrenuo stolicu, na drvenoj spojnici je primetio tragove koji su ukazivali gde je Ret Batler naslanjao čizme. Koliko god da je pokušavao, dečak nije mogao dovoljno da opruži noge da bi ih dohvatio. Taz je doručkovao sa Lizom, a potom je, negde oko četiri sata, ručao sa Belinim kurtizanama. Nešto pre sumraka je otišao na sprat i smestio se na Retovu sofu, gde je do kasno u noć čitao knjigu gospodina Dikensa. Do njega su povremeno dopirali zvuči grohotnog smeha, snebivljivih koraka ispred vrata kancelarije i vragolastog ženskog kikota.

- 105 -

Nakon što je Magbet ispratio poslednje mušterije, Bela je zaključala glavni ulaz, ugasila crveni fenjer i svetiljke u salonu i popela se na sprat da svom sinu poželi laku noć. Bela Votling nije bila naročito lepa žena, ali je bila puna životnog elana i vedrine koji su je činili privlačnom u očima muškaraca. Ret joj je jedne godine za rođendan poklonio sivu svilenu haljinu kupljenu u Parizu. Bela ju je spakovala u originalnu ambalažu, a potom je gurnula u komodu, na samo dno fioke. Nikad je nije nosila. „Niko me ne bi prepoznao u njoj“, objašnjavala je. Bela se sećala kako joj je Ret jednom predložio da ne stavlja toliko pudera na lice. Smestio ju je ispred toaletnog ogledala, obrisao joj lice mlakom vodom i očistio ga vatom. „Tebi ruž uopšte nije potreban, draga moja. Obrazi su ti rumeni kao jabuke.“ Bela koja ju je posmatrala iz ogledala izgledala je bar deset godina mlade. Bila je tako čedna i bezazlena da joj je došlo da zaplače. Jedne subotnje večeri, na dan vojničke isplate, tri dana uoči Božića, goste Šapo ruža je na vratima dočekao praznični venac od zelenih grančica. Narednik Džonson se isceri, okrenuvši se ka svom pretpostavljenom. „Srećan Božić, kapetane.“ Dok je narednik Džonson palio lulu na tremu, Edgar Alan Perjir se nadmeno uputi ka Belinom salonu. Jednoruki major koji je sedeo na zelenom baršunastom divanu podrugljivo dobaci: „Zar u ovom gradu nema vojničkih bordela u kojima biste mogli korisnije da utrošite vreme, poštovani načelnice? Ili su oni možda... previše prosti za vas?“ Kada je Edgar Perjir zlovoljno napućio usne, major se pridiže sa svog mesta i povuče Helenu ka stepeništu. „Idemo mi svojim poslom, draga.“ Belina kurtizana spusti šaku preko usta i tiho se zakikota. Nedugo nakon toga u salon banuše trojica veselih artiljerijskih poručnika. Međutim, onog trenutka kada su spazili da je načelnik Perjir unutra, smeh im je zastao u grlu, a na licu su im zaigrale mrke grimase. Po kratkom postupku su izmarširali napolje, odlučivši da potraže zabavu na drugom mestu. Kurtizane iz Šapo ruža znale su da je, baš kao i svakog puta kada bi se vojnički džepovi napunili parama, pred njima bila duga i iscrpljujuća noć. Minet priđe policijskom načelniku, nasmešivši se kroz zube. „Kapetane Perjire, tako mi je drago što ste večeras ovde.“ „Mogu li vas pitati zašto?“ Minet umiljato nastavi: „Zato što, ako sam dobro primetila, izgarate od nestrpljenja da što više saznate o našem mladom Tazvelu. Kapetan Batler bi večeras trebalo da stigne. Gospođica Bela i Magbet su otišli do železničke stanice da sačekaju njegov voz. Uskoro će vam se ukazati prilika da dobijete odgovore na sva pitanja koja vas muče i to, kako ono kažete - iz prve ruke.“ Minet je, na svoje beskrajno zadovoljstvo, primetila da su njene reči žacnule Edgara. „Želite li možda da prekratite čekanje jednim pićencem, kapetane?“ Edgar Perjir usplahireno priđe kaminu i tupo se zagleda u prefinjene pozlaćene kazaljke časovnika. Duboko je udahnuo, a onda se okrenuo ka zanosnoj kurtizani. „Dovedi mi dečaka“, procedio je kroz zube. „Kapetane?“ „Dovedi mi dečaka, Mini, ili ću poslati svog narednika po njega.“ Dok je sa dečakom silazila u prizemlje, Minet ga je upozorila na narav kapetana Bizija. „On je kao aligator“, objasnila je. „Najopasniji je kad se smeška.“

- 106 -

Načelnik Perjir pokaza Tazu da sedne, ali se dečak pravio kao da je prevideo taj gest. „Izvolite, gospodine?“, rekao je, zastavši pred njim. „Znaš, dečko, kada smo tvoj otac i ja bili tvojih godina bili smo odlični prijatelji.“ Edgar se snishodljivo osmehnu, prisećajući se starih vremena. „Bože, da samo znaš šta smo sve preturili preko glave.“ „Slušam vas, gospodine." „Ali, vidiš, koliko god da smo bili bliski, Ret mi nikada nije rekao da se udvarao Beli Votling. Znaš, Ret je bio gospodski sin, a Bela...“ Edgar se namršti, iznerviran što ga neko prekida. „Ah, to si ti, Liza. Uđi, mila. Nadao sam se da ću te ponovo videti.“ Devojka je stajala na ulazu, držeći telegram u ruci. „Oprostite, gospodine...“ „Hajde, uđi. Šta se snebivaš? Šta nam to nosiš?“ Devojka priđe, pogleda prikovanog za zemlju. „Daj mi taj telegram, Liza.“ „Gospodine, to nije za vas. Ovo šalje kapetan Ret gospođici Beli.“ Edgar pucnu svojim magnetskim prstima i telegram se u tren oka nađe u njegovim šakama. Pročitao je poruku ispisanu na tankom peliru, a onda zgužvao papir i bacio ga na pod. „Ništa naročito, drago dete. Moj prijatelj Ret nas obaveštava da njegov voz kasni.“ Kapetan se razbaškari na sofi i prekrsti gležnjeve. „Ostani s nama, Liza. Nije lepo okrenuti leđa gostu pre nego što se zabava okonča.“ On znatiželjno naheri glavu. „Kladim se da nisi znala da je Tazvel sin kapetana Batlera. Nisi, je l' da? Naš prijatelj Ret uvek izvuče nekog keca iz rukava.“ „Sad možeš da ideš, malena. Čeka te mnogo posla u kuhinji“, prozbori Minet. „Niko nije rekao da može da ide“, samouvereno odvrati Perjir. Raširio je usne u osmeh, kao da je Minet napravila oprostivu grešku. Minet slegnu ramenima. Na kraju krajeva, ona je bila kurtizana, a ne devojčina dadilja. Taz se snebivljivo ispreči između Lize i kapetana Perjira. „Baš ti se sviđa ova cura, je li, dečko? A ti, devojko, kako stojiš s novcem? Je l' voliš pare?“ Liza zavuče ruke ispod kecelje. „Ko ne voli pare?“ odgovorila je tupim bezizražajnim glasom. Edgar se okrenu ka Tazu. „Slatka mala flojsa, zar ne, momče?“, prošaptao je, a onda je, poput čoveka koji ima sve vreme ovoga sveta, otvorio novčanik i izvadio zlatnik od dvadeset dolara. Okrenuo je novčić ka svetlosti i pažljivo ga spustio na policu kamina. „Jesi li nekad videla ovakvu paricu, devojko?“ Liza je kao hipnotisana zurila u novčić. „Taj novčić dosta vredi“, promucala je. Kapetan Perjir ponovo zavuče prste u novčanik i spusti još jedan novčić na policu. Srebrni dolar zasvetluca pored zlatnika kao njegov skrušeni siromašni rođak. „Sam čin ne traje ni pola sata, a siguran sam da ti ne bilo prvi put.“ Pomazio je devojčinu ruku kao što čovek mazi tuđu mačku, a onda se okrenuo ka Minet. „Mini, ona soba na vrhu stepeništa... je l' slobodna?“ „Kapetane!“, zaprepašćeno povika Minet. „Liza je još dete! Ja sam ovde kurtizana!“ „Mini“, razdražljivo procedi Perjir, „da mi je stalo do tvojih usluga, to bismo lako sredili.“ A onda se ponovo obrati Lizi, „Slobodno, devojčice. Hajde, dodirni ih.“ „Ostavi je na miru!“ ote se sa Tazovih usana. Dečak je bio postiđen što mu je glas zvučao tako drhtavo i slabašno. „Ti si se baš zagrejao za nju, je l' da? Pogledaj je samo, Tazvele Batlere. Liza je tako pohlepna. Tako slatka i tako pohlepna mala drolja.“ Edgar izvadi još jedan srebrnjak i spusti ga na gomilu, tako lagano da je zasiktao kao zvečarka. Liza, kao začarana, krenu ka novčićima.

- 107 -

„Do đavola, ne uzimaj ih! Do đavola!“ Tazvel Votling zamahnu rukom i obori Perjirove novčiće na pod. Liza se očajnički baci na kolena, pokušavajući da uhvati zlatnik koji se skotrljao ispod sofe. Iscerivši se od uveta do uveta, Edgar se zaljulja na petama i prasnu u smeh. Taz besno zgrabi sat sa kamina i hitnu ga ka Perjiru, ali je on uspeo na vreme da se sagne. Projektil tresnu na zemlju, pretvorivši se u hrpu opruga, zupčanika i smrskanog stakla. „Vidi ti to! Mali kopilan se baš razgoropadio!“ procedi Edgar Perjir, zadovoljno se cerekajući. Međutim, osmeh nestade sa njegovih usana kada je primetio kako Taz podiže Venerinu statuu. „Dečko, čekaj malo! Otrezni se, momče! Napad na oficira konfederalne vojske...“ Edgar ispruži desnu ruku, blokirajući Tazov udarac. „Đavo da te nosi! Povredio si me! Sad je stvarno dosta!“ „Kopile jedno!", prosikta Taz kroz stisnute usne, izvijajući telo u stranu. Kada je Perjir pokušao da mu otme statuu, zamahnuo je iz sve snage i tresnuo ga pravo u nos. Edgarove oči se ispuniše suzama. „Zaboga, Bizi!“ povika narednik Džonson iza Tazovih leđa. „Ali, on je samo prokleti klinac!“ Uprkos tome, narednik zamahnu kundakom ka Tazovoj glavi i dečak se bez svesti sruči na pod. Kada se Taz osvestio, levo stopalo mu je bilo vlažno i toplo jer je neko povraćao preko njega. Dečak zgroženo pomeri nogu unazad. U glavi je osećao takvo pulsiranje da je morao da otvori usta, nadajući se da će bol pokuljati napolje. U uglu je stajao vojnik koji je čelom bio naslonjen na zid po kome je mokrio. Taz opipa bolnu čvorugu na glavi. Izgubio je jednu cipelu, a džepovi su mu bili prevrnuti. Kada je zažmurio, pred očima su mu promicali plavo-narandžasti svetlaci. Mesečina se probijala kroz visoki prozor zagrađen rešetkama. Otvor na vratima, kroz koji su stražari posmatrali zatvorenike, podsećao je na savršen krug netremične žute svetlosti. Prošlo je nekoliko sati pre nego što je stari tamnoputi stražar doviknuo kroz rupu na vratima: „Neka izađe Votling! Ima li ovde nekog ko se zove Tazvel Votling?“ Taz izađe u hodnik i krenu ka stražarskoj sobi. Unutra se nalazila jedna klupa, prislonjena uza zid, i sto za kojim je sedeo neki južnjački pukovnik. Oficir je vršljao po papirima, ne podižući pogled ka Tazu. Iako je bilo tek šest sati ujutru, Ret Batler je na sebi imao svezu košulju, a lice mu je bilo glatko izbrijano. Miris pomade zapahnu Tazove nozdrve. „Taze, slomio si nos sirotom Edgaru. Danima neće smeti da mrdne od kuće.“ Oštar bol sevnu kroz Tazove slepoočnice. „Kapetan Perjir je obična bitanga.“ „Grešiš, Taze. Edgar nema petlju čak ni da bude bitanga. On je običan ljigavac koji je u stanju da okalja sve što dodirne.“ Ret nežno opipa dečakovu lobanju, zagledavši mu se pravo u oči. „Imaš tvrdu glavu, dečko. Narednik Džonson je pravi virtuoz u svom poslu.“ „Gospodine, kapetan Perjir se ponašao krajnje neumesno.“ „Edgar ima neobične sklonosti, dragi moj. Hajde, vraćam te kod jezuita. Niko još u zatvoru nije naučio kako da postane gospodin.“ Taz je bio kao slomljen. Čitavo telo ga je bolelo i grozno je zaudarao. Da li se njegov otac ikada osećao tako slomljeno i bolesno i povredeno i uplašeno? Da li je njegova odeća uvek bila tako besprekorna? Da li je oduvek mirisao na pomadu?

- 108 -

Taz se uspravi, povrativši svoj dečački ponos. „Znate, gospodine, dečaci iz sirotišta su govorili da sunce uvek izlazi na istoku i zalazi na zapadu. Ono sa jednakom darežljivošću obasjava i najotmeniju gospodu i njihove uboge kopilane.“

- 109 -

13. Legendarni pobunjenički zapovednik

Melani Hamilton je još od detinjstva znala da će se jednog dana udati za Ešlija Vilksa zato što su se „Vilksovi uvek ženili rođakama“. Melani i njen brat Čarls su se svakog leta ukrcavali na voz koji je putovao za Džonsboro, gde ih je na železničkoj stanici dočekivao glavni sluga Džona Vilksa, crnac po imenu Mozi. Mozi je u džepu uvek nosio bombone od melase i uvek se poigravao njihovim strpljenjem praveći se da ih je baš tog puta zaboravio. Vilksovi sa plantaže Dvanaest hrastova su uživali najveći ugled među svim rođacima Hamiltonovih tako da su Čarls i Melani u njihov dom uvek stizali u svojoj najuštogljenijoj i najuštirkanijoj odeći. Pre polaska bi ih tako temeljno izribali da im se činilo da će im sastrugati kožu. Uputstva kojim ih je zasipala njihova brižna tetka Pitipat („ako ti ubrus ispadne, nemoj ga podizati“, „nikada nemojte sami tražiti da jašete Indijinog ponija; sačekajte da vam rođaka Indija to sama ponudi“) bila su izlišna. Hamiltonski siročići su, već pri samom pogledu na Dvanaest hrastova, postajali manji od makovog zrna. Čarls je uživao u tim posetama, što se nije moglo reći i za Melani. Atlanta je bila velegrad, a plantaža Dvanaest hrastova je, uprkos izvanrednoj biblioteci i prefinjenim manirima porodice Vilks, bila obična provincija. Sva ta bezlična stabla među kojima su se bespomoćna deca mogla tako lako izgubiti i ta tamna blatnjava reka u kojoj su se bespomoćna deca mogla tako lako utopiti. I sve te grozne bube! Pčele i zolje i bumbari i ose i stršljeni i balegari i rakljače i one užasne leteće bube koje su se uplitale u Melaninu kosu i one odvratne krvopije koje su ostajale ulovljene iza mreže postavljene oko njenog kreveta i koje su tako uporno zujale da je jedva uspevala da zaspi. Čarls je tvrdio da, ako tim napastima dopustiš da se pošteno nasisaju tvoje krvi, nećeš osećati svrab na mestu ujeda. Čarls je lično primenjivao tu tehniku, a Melani se ježila od užasa dok je posmatrala kako njen brat dopušta nekom alavom komarcu da visi na njegovoj mršavoj opruženoj ruci sve dok potpuno ne napuni svoj grozni otromboljeni jarko crveni stomak. Čarls je plantaži Dvanaest hrastova ubrzo nadenuo nadimak „kraljevstvo buba“ i po čitav dan je, zujeći kao insekt, kidisao na sirotu Melani koja nije znala da li treba da prasne u smeh ili da brižne u plač. Budući da je unapred bilo određeno da će se Melani jednog dana udati za Ešlija Vilksa, ona je svim srcem želela da zavoli posed svog budućeg muža, mada je bila prilično obeshrabrena pomišlju da će, onog dana kada postane gospođa Vilks, morati da upravlja tim ogromnim domaćinstvom, da u celosti preuzme brigu o kući, slugama i poslovima na plantaži. Nakon što je Ešlijeva majka umrla, njegove sestre Indija i Hani satirale su se od posla kako bi održale posed. A kada se Ešli bude oženio, od njegove supruge će se očekivati da sve te dužnosti preuzme na sebe.

- 110 -

Melani i Ešli će sviti svoje bračno gnezdo na Dvanaest hrastova i, poput Ešlijevih roditelja, negovati porodičnu tradiciju sve dok se ne budu otisnuli na svoje poslednje putovanje, ka vrhu turobnog brežuljka koji se nadvijao nad kućom. Mladi par se često peo kamenim stepeništem koje je vodilo ka porodičnom groblju kako bi se pod baldahinom vremešnih kestenova i brestova prepustili onim uzvišenim romantičnim osećanjima za koja su takva mesta bila kao stvorena. Melani je iskreno zavolela vrtove koji su krasili Dvanaest hrastova: magnolije, azaleje, rododendrone i burbonske ruže. U njenom sećanju su zanavek ostali urezani blaženi sati koje je provela sa Ešlijem sedeći ispod raskošne vistarije32 čije su guste drvenaste lozice bile stare koliko i sama vlastelinska kuća. Mladi par je na tim romantičnim sastancima razgovarao o knjigama i lepoti. Natenane su analizirali roman Ajvanho gospodina Skota i Staru prodavnicu retkosti gospodina Dikensa. Ešlijevo i Melanino udvaranje bilo je tako čedno i tako suptilno da se ljudima sa strane nije moglo zameriii ako ga uopšte nisu primetili. Njih dvoje bili su pošteđeni one bolne strepnje, oklevanja, nedorečenih obećanja, smelih istupa i povređenih emocija sa kojima se suočavaju ljubavnici koji se ne venčavaju sa rođacima. Jednog prolećnog popodneva Ešli je zaprosio Melani, a ona je prihvatila njegovu bračnu ponudu. Kako se kasnije prisećala, Ešli je tog dana nosio ružu na reveru. Tada su se prvi put poljubili. Melani je bila iznenađena slatkoćom i užitkom koji joj je taj poljubac priuštio. Nakon jednogodišnje službe u džordžijskom puku Ešli je kao dobrovoljac stupio u Rejvenelovu brigadu zato što je, kako je pisao svojoj mladoj supruzi, „to smatrao svojom dužnošću.“ Melani nije mogla da zameri svom suprugu zbog tog poteza, ali je zbog njegovog premeštaja u jedinicu suludo odvažnog pukovnika Rejvenela provela mnoge besane noći. Nedugo nakon što se pridružio Rejvenelu, Ešli je zažalio zbog svoje odluke. „Čarlstonska gospoda nisu isto što i gospoda iz Džordžije. Oni uopšte ne sumnjaju da Karolinška nizija predstavlja jedini poznati univerzum i da se Čarlston nalazi u središtu tog univerzuma. Kada sam im opisao vrtove na Dvanaest hrastova, retke vrste ruža koje je moja prababa donela iz virdžinijskog priobalnog pojasa - iste one ruže koje je njena prababa donela iz Sarija! - oni su mi nadmeno odvratili da su ruže koje rastu oko Džokejskog kluba „najlepše na čitavom jugu“, iako čak nisu umeli ni da navedu o kojoj se tačno sorti radi!“ Ešli je u postskriptumu dodao: „Pukovnik Rejvenel je izuzetno hrabar i galantan zapovednik, ali ga nikad ne bih ostavio nasamo sa svojim sestrama!" U tim grozničavim uzbudljivim danima kada se jug spremao za rat, gospođica Melani Hamilton se udala za gospodina Ešlija Vilksa, a gospođica Skarlet O'Hara se udala za gospodina Čarlsa Hamiltona. Mladenci uopšte nisu imali vremena da predahnu i da razmisle o krupnim promenama koje su se odigrale u njihovim životima. U prvo vreme, kada bi je trgovci koji su posećivali njen novi dom oslovili sa „gospođo Vilks“, Melani je bila toliko zbunjena da nije znala kome su se obraćali. Šest meseci kasnije Melani se razbolela od tuge kada je dobila vest da je njen brat Čarls umro u vojnom logoru. Melani je bila gotovo beba kada su ona i Čarls dospeli pod starateljstvo tetke Pitipat. Ta debeljuškasta detinjasta ženica, čije je kršteno ime glasilo Sara 32

Drvenasta puzavica-penjačica sa grozdovima sitnih bledoljubičastih ili ružičastih cvetova. (prim. prev.)

- 111 -

Džejn Hamilton, toliko se srodila sa svojim nadimkom Pitipat da se niko više nije sećao kako se stvarno zvala. U njenoj kući je uvek vladao tako blaženi dar-mar da su sva deca iz komšiluka najviše volela da se igraju kod „tete Pitipat“. Melani je bila tako mala kada su joj roditelji umrli da ih se uopšte nije sećala. Zato je volela svog brata Čarlsa onako kako samo siročići mogu da vole. Melani je u detinjstvu bila tako bolešljiva da je po odjeku koraka na stepeništu mogla da prepozna koji joj je doktor dolazio u posetu. Njeno zdravlje bilo je toliko krhko da se pomirila sa pomišlju da bi prerano mogla da napusti ovaj svet, ali je Čarls, po njenom uverenju, trebalo zauvek da ostane živ i zdrav! Kada je Čarls umro, blažene uspomene iz detinjstva siročića Hamilton su nestale zajedno s njim: Mozijeve bombone od melase, plakar ispod stepeništa tetke Pitipat koji je bio njihovo tajno utočište, luckaste detinje šale koje su čak i toliko godina kasnije izmamljivale setne osmehe na njihovim licima. „Kraljevstvo buba“ je umrlo zajedno sa Čarlsom Hamiltonom. U toj prvoj godini rata, dok je Ešli bio na bojištu a Čarls pod zemljom, Melani Vilks se osećala strašno utučeno i strašno usamljeno. Provodila je svoje duge očajne dane osmehujući se ljudima kojima je bio potreban njen osmeh i pružajući utehu dušama koje su žudele za utehom. Melanin osećaj dužnosti bio je njeno glavno pribežište. Melani je donekle ublažila vlastiti osećaj gubitka brigom prema mladoj bratovljevoj udovici Skarlet. Melani je iskreno podržala Skarletinu majku u odluci da mladu udovicu pošalje u posetu rođacima koji su živeli u Čarlstonu. Dok su se opraštale na železničkoj stanici, Melani je svojoj snahi rekla nešto u šta ni sama nije verovala: da će tuga za Čarlsom jednog dana nestati. Nakon što se ispostavilo da boravak u Čarlstonu nije značajno poboljšao raspoloženje mlade udovice, Melani je svojoj tetki Pitipat predložila da pozovu Skarlet i malog Vejda da žive zajedno sa njima u Atlanti. Pitipat je počela da se snebiva i da izvrdava, da bi na kraju objasnila: „Znaš, mila, plašim se da Skarlet ima prilično plahovitu narav.“ Melani je na to odgovorila da njih dve snose izvesnu odgovornost za dobrobit žene koju je Čarls odabrao za svoju suprugu i za dobrobit Čarlsovog sinčića Vejda Hemptona Hamiltona i tetka Pitipat je, kao i uvek, popustila pred njenim argumentima. Melani i njena snaha su predstavljale sušte suprotnosti. Melani je bila stidljiva i povučena, a Skarlet odlučna i nesputana. Skarlet se ničega nije plašila, dok Melani sebe nikada nije dovodila u situaciju da iskuša svoju hrabrost. Skarlet je imala na desetine prosaca koji su izgarali od želje da osvoje njeno srce, dok je Melani za sobom imala samo jednu krajnje tihu i smernu romansu sa rođakom za koga se udala. Možda se Melani potajno nadala da će, ako se bude češće družila sa Skarlet, bar malo njene životne snage i elana preći na nju. Koji god razlog da je bio u pitanju, Melani je svim srcem priželjkivala da uspostavi prisniji odnos sa svojom snahom. Nedugo nakon što je Skarlet stigla u njihov dom, strahovi tetke Pitipat su se obistinili. Skarlet je neprestano išla uz dlaku Pitipatinim najboljim prijateljicama, gospodi Meriveder i gospođi Elsing, a Melani se izvinjavala zbog Skarletinih ispada i smirivala strasti kako bi održala mir u kući. Postojao je još jedan razlog zašto je Melani priželjkivala da Skarlet ostane kod njih. Melani je bila prosto zaljubljena u malog Vejda. Čarlsov i Skarletin dečkić je imao taj pitom umiljat pogled, baš kao i njegov otac. Kada je kapetan Batler počeo da posećuje udovicu Hamilton, Pitipatine prijateljice, koje su bile tako brižne prema bolešljivoj deci i starim slugama, nisu propuštale nijednu priliku da demonstriraju svoju sablaznutost.

- 112 -

Melani je još odranije načula razne skaredne glasine o kapetanu Batleru, a kada im je taj ozloglašeni gospodin treći put došao u posetu, sudbina je htela da kod kuće ne budu ni Skarlet ni tetka Pitipat. Ret Batler je, u Melaninim očima, posedovao naočitost velikog prepredenog mačora. Bio je mišićaviji od većine južnjačkih džentlmena, mada su njegovi krojači davali sve od sebe da prikriju taj detalj. Kapetan Batler bio je strašno razočaran kada je saznao da gospođa Hamilton nije kod kuće. Sutradan je trebalo da napusti Atlantu, objasnio je, pa je naprasno odlučio da svrati do njih. „Kapetane Batlere“, rekla mu je Melani, „da li znate da vas prati glas prevejane bitange?“ „Pa, naravno“, odgovorio je on, šarmantno se osmehnuvši. „Pravo da vam kažem, to nije daleko od istine.“ „Pa ipak, veoma ste rečiti i imate gospodstvene manire.“ „Obično se kaže da je izgled varljiv, zar ne?“ „Ako sam dobro shvatila, danas ste nam doneli pariške cipele za Pitipat i englesku igračku za malog Vejda.“ „Draga gospodo Vilks, svaki provalnik koji je vičan svom zanatu nastoji da se dodvori psima čuvarima pre nego što opljačka porodičnu srebrninu.“ „Priča se da ste vešt ali čestit trgovac.“ Batler je ležerno odmahnuo rukom, odbacivši taj kompliment kao da otire mrvice sa revera. „Poslovni ljudi će radije polaskati lopovu nego što će priznati da ih je nadmudrio.“ „Gospodine Batlere?“ „Da, gospođo Vilks?“ Osmeh mu je bio beskrajno širok i beskrajno srdačan. „Ako sam dobro obaveštena, kapetane Batlere, vi verujete da je ovaj rat obična ludorija?“ Njegovo lice se istog trenutka smračilo. „Draga gospo, ovaj rat je već dovoljno strašan, a plašim se da će uskoro postati još strasniji. Borba u koju smo se upustili potpuno će uništiti Jug.“ „Drago mi je što ste nas udostojili svojom posetom, kapetane Batlere“, rekla je Melani, ispruživši svoju slabašnu ruku ka njemu. „Molim vas, uđite. Jeste li za šolju čaja?“ Od tog trenutka nadalje niko osim Skarlet nije smeo reći ništa loše o Retu Batleru u Melaninom prisustvu. Melani bi se iskreno obradovala svaki put kada bi se Retove svetlucave čeze zaustavile pred drvenom kapijom tetke Pitipat. U njihovom naopačke okrenutom svetu, Ret Batler je predstavljao dašak normalnosti. Njegov uglađeni filcani šešir je prkosio činjenici da se fini šeširi na jugu nisu mogli nabaviti ni za kakve pare. Njegove izglancane cipele su prkosile surovoj stvarnosti u kojoj je dobra obuća predstavljala puki san. Prefinjene stvari koje je donosio sa svojih putovanja svedočile su da su postojali delovi sveta koji nisu bili zahvaćeni ratnim vihorom. Ret je provodio duge dokone sate u njihovom salonu, zadovoljavajući radoznalost tetke Pitipat koja se žudno raspitivala o najnovijoj pariškoj modi i o tome kakva se odeća nosila na britanskom dvoru. Melani je oduvek imala želju da putuje tako da je ushićeno slušala Retove priče o bučnim razuzdanim pogrebnim orkestrima iz Nju Orleansa i divljim kalifornijskim logorima u kojima su boravili pustolovi koji su tragali za zlatom. (Zar je moguće da je na svetu stvarno postojalo mesto koje se zvalo Magfazl?) Ret i Skarlet su se prilikom tih susreta ponašali kao kremen i čelik. Naravno, to nije bila Melina stvar, ali su oboje, svako na svoj način, bili tako posebni da se Melani potajno

- 113 -

nadala da će nekako uspeti da se spoje. Melani nije mogla da shvati zašto je Skarlet bila tako hladna prema Retu - izuzev ako uspomena na Čarlsa i dalje nije bila previše živa u njenom srcu. Ret bi neko vreme ismevao Skarletinu ravnodušnost da bi na kraju zlovoljno napustio salon, a Skarlet bi nakon toga počela da maršira kroz kuću tetke Pitipat, kipteći od besa i treskajući vratima. Tog posebnog jutra kapetan Batler bio je van grada, a tri dame koje su živele u kući gospođice Pitipat krenule sa ka hotelu Nešenel gde je trebalo da se održi prijem koji je Doli Meriveder organizovala u čast Endrua Rejvenela. Dame su se nadale da će u grad zajedno sa pukovnikom Rejvenelom stići i njegov ađutant Ešli Vilks. Bio je veličanstven, vedar, prohladan zimski dan. Sanitetska kola koja su čangrljala preko ulica predstavljala su tako učestalu pojavu da se niko više nije obazirao na njih. „Melani! Ne smeš mahati vojnicima“, opomenu tetka Pitipat svoju nećaku. „Oni možda nisu džentlmeni.“ „To su sve čestiti i dobri momci“, odgovori Melani, a potom doviknu sa kočija, „Momci, tako se ponosimo vama!“ Negodujući zbog tako nedoličnog ponašanja, Pitipatin stari kućepazitelj, čika Piter, progunđa nešto sebi u bradu i cimnu uzde. Kobila nakratko ubrza korak, a potom nastavi uobičajenim sporim kasom. Kočije, konjanici i pešaci su hitali ka središtu grada. Stubovi gasnih svetiljki bili su obmotani plavim platnom, a konfederalne zastave su se vijorile sa svih prozora. „Priča se da onaj svirač na bendžu u stopu prati pukovnika Rejvenela. Koliko čujem, u društvu pukovnika Rejvenela i njegovih oficira je uvek veselo“, prozbori Pitipat. Pošto su ulice bile toliko zakrčene da kočije nisu mogle da se probiju do hotela, tri dame napustiše vozilo i Pitipat naloži čika Piteru da dođe po njih najkasnije u pet sati. „Razumem, gospođice Piti. Potrudiću se da stignem na vreme.“ Oko železničkog depoa je vladala takva gužva da tri dame čak ni peške nisu mogle da prokrče put kroz masu. Na Skarletin predlog su se provukle iza robnog skladišta i, uprkos Pitinim prigovorima, nastavile preko pruge ka malom parku smeštenom ispred hotela Nešenel. Sa tog mesta nisu mogle da vide kako voz pukovnika Rejvenela stiže u stanicu, ali im je žamor svetine jasno predočavao šta se dešavalo. Dok se južnjački heroj spuštao Prajor stritom, kroz vazduh se prolomi baraž oduševljenih pokliča i pred njihovim očima se, usred ustalasanog mora radoznalih građana, uskoro ukaza kočija ispred koje su trčkarali dečaci koji su uzbuđeno vikali: „Sklonite se s puta! Oslobodite prolaz za pukovnika Rejvenela!“ „Oh, bože“, promuca tetka Pitipat. „Mislim da ću se onesvestiti.“ Skarlet je skakutala od nestrpljenja. „Da li ga vidite? Melani, vidiš li negde Ešlija?“ „Ne smeš se onesvestiti, tetkice. Skarlet, ne vidim ko je u kočiji. Hajde, pokušaj ti. Ti si viša od mene.“ Skarlet se podiže na prste i začkilji očima, ali je pred sobom videla samo šumu naherenih muških šešira. „Zakasnićemo na prijem“, očajno zacvile tetka Pitipat. „Nećemo videti Ešlija, a čika Piter će zaboraviti da dode po nas pa ćemo morati da se vratimo peške. Ah, ove cipele koje sam dobila od kapetana Batlera užasno žuljaju!“ „Ne bi vas žuljale da ste kapetanu Batleru rekli svoj pravi broj“, odbrusi Skarlet. „Gospode bože! Pa, svi znaju da imam najmanja stopala u čitavoj porodici!“ Skarlet se ugrize za jezik i okrenu se ka Melani. „Meli, zar tamo iza ne postoje sporedne stepenice? Možemo li da uđemo sa te strane?“

- 114 -

„Zaboga, devojke!“ zaprepašćeno viknu tetka Pitipat. „Ali, to je ulaz za poslugu!“ „Daj mi ruku, tetka Piti“, spremno se ubaci Melani. „Molim vas, gospodo, oslobodite prolaz za dame! Hvala vam, gospodine. Zahvaljujem, gospodo. Baš ste ljubazni.“ Iako nisu imale pozivnice za prijem, Doli Meriveder nije mogla da propusti svoje prijateljice Pitipat i Melani a da pri tom uskrati gostoprimstvo njihovoj rođaki Skarlet. „Ah, Skarlet!“, procedi gospođa Meriveder sa uštogljenim osmehom. „Tako mi je drago što si došla da pozdraviš našeg galantnog pukovnika.“ Skarlet napravi učtiv naklon. „Draga gospođo Meriveder, znate koliko se divim našim hrabrim vojnicima.“ Gospođa Meriveder je podozrivo osmotri, žmirkajući kao sova. „Ponadale smo se da će Ešli biti u pratnji pukovnika Rejvenela. Jesi li ga možda negde spazila, Doli?“ upita Melani. „Mila moja, uopšte nisam dobila priliku da priđem pukovniku. Pola Atlante se sjatilo na našu proslavu. Kakva vajda od pozivnica kad se niko ne obazire na njih?“ Skarlet se progura kroz svetinu. Jedan vižljasti plavokosi južnjački oficir je, naherene glave, stajao pored doktora Mida, bradatog lekara koji se ponosio ugledom koji je uživao u gradu. Endru Rejvenel se okrenu ka nepoznatoj dami, napravivši graciozan naklon. „Da sam znao da u Atlanti žive takve lepotice, ne bih toliko odugovlačio sa ovom posetom.“ Skarlet skrenu pogled sa počasnog gosta, nestrpljivo tražeći Ešlija. „Bolje je što ne dolazite tako često, pukovniče Rejvenele“, ravnodušno je odgovorila. „Ovaj grad se, zahvaljujući vašoj poseti, pretvorio u ludnicu.“ „U pravu ste. Nisam mogao ni da sanjam da ću prouzrokovati ovakvu pometnju.“ Na njegovom licu zaigra bezazlen, gotovo dečački osmeh. „Doktore Mide, zar me nećete upoznati sa ovom dražesnom damom?“ Skarlet je i dalje zurila u ustalasanu masu, ali Ešlija nije bilo na vidiku. „Pukovnik Rejvenel, gospođa Hamilton“, promrmlja doktor Mid. „Suprug gospođe Hamilton je položio život za naš uzvišeni cilj.“ Spazivši kako Skarlet razgovara sa doktorom Midom i južnjačkim oficirom, Melani se ustremi ka njima. „Ah, ovaj rat zahteva toliko žrtava...“ Pukovnik džentlmenski poljubi u ruku Skarlet. „A druga ljupka dama je....“ „Gospođa Vilks, gospodine“, predstavi se Melani. „Moj suprug, major Ešli Vilks, bori se u vašoj brigadi.“ Osmeh se zaledi na pukovnikovom licu. „Major Vilks se nedavno vratio u svoj puk.“ Melani se zbunjeno namršti. „Ali, samo što vam se pridružio...“ „Vilks je zahtevao da se vrati u džordžijski puk i ja sam udovoljio njegovoj molbi.“ „Ali... uopšte nisam znala za to. Ah, pukovniče, pošta je u današnje vreme tako nepouzdana! Molim vas, recite mi kako je moj suprug? Kako ga služi zdravlje? Da li je dobro raspoložen? Ima li toplu odeću?“ „Vilks je bio živ i zdrav kad sam ga poslednji put video.“ Melanino čelo se ponovo namreška. „Ali, pukovniče Rejvenele...“ Doktor Mid se ubaci u razgovor kako bi poštedeo pukovnika daljih škakljivih pitanja. „Dok se naši vojnici pate na bojištu, špekulanti zgrću pare. Nameravam da ovih dana uputim žučno pismo Gejt Siti gardijanu u kome ću otvoreno isprozivati sve hohštaplere koji javnu oskudicu pretvaraju u ličnu dobit.“ Na trenutak je zastao kako bi dao upečatljivost svojim rečima. „Pukovniče Rejvenele, ako sam dobro obavešten, vi ste rođeni u Čarlstonu? Sigurno poznajete Reta Batlera.“

- 115 -

„Naravno da ga poznajem. Njegov otac, Lengston Batler, ima istaknuto mesto u zakonodavnom odboru Južne Karoline. Ret je, za razliku od njega, crna ovca.“ „Kapetan Batler je moj prijatelj“, prozbori Melani Vilks. Doktor Mid napravi uštogljeni naklon. „Gospođo Vilks, uopšte ne osporavam Batlerovu šarmantnost. Recite mi, pukovniče, da li znate u kakvoj je to vojsci kapetan Batler zaradio svoj tobožnji čin?“ Skarlet se uopšte nije obazirala na taj tričavi razgovor. Bila je tako razočarana da joj je došlo da zavrišti! Svim srcem se nadala da će videti Ešlija. Makar samo na trenutak! Samo na jedan jedini čarobni trenutak! Ali, kakve je to koještarije doktor Mid upravo trabunjao? Nešto na račun Reta Batlera? „Doktore Mide, sigurno jedva čekate da se kapetan Batler vrati kako biste lično mogli da mu predočite svoja patriotska stanovišta.“ Skarlet se izveštačeno osmehnu. „Hajdemo, Melani. Pukovnik Rejvenel ima toliko obožavalaca da bi bilo nepristojno da ga dalje zadržavamo.“ „Nipošto, draga moja gospođo Hamilton“, spremno odgovori pukovnik Rejvenel. „Preklinjem vas da ostanete ovde.“ Stavio je ruku preko srca, a onda je teatralno izjavio: „Ako vi odete, sa vama će nestati sva svetlost koja ispunjava ovu odaju.“ „Pukovniče, ako ste zaboravili, zimsko je vreme i rano se smrkava. Ako vam je potrebna svetlost, kupite fenjer.“ Melani je zurila u pukovnika očima punim strepnje. „Pukovniče Rejvenele, kada budem pisala svom suprugu, mogu li da mu prenesem vaše pozdrave?“ „Nema potrebe da se opterećujete time, gospođo. Kapetanu Vilksu su već uručeni moji pozdravi.“ Dok su se vraćale kući, tetka Pitipat je uzbuđeno brbljala o galantnosti i naočitosti pukovnika Rejvenela. „Šta vam je rekao? Meli? Skarlet? Hoću sve da čujem. Do poslednje reči! Oh, draga moja Meli, da li ja to vidim suze u tvojim očima?“ Melani je te večeri bila obuzeta takvom strepnjom zbog Ešlija da se, pod izgovorom da joj se spava, povukla u svoju sobu. Pitipat je sedela u kuhinji, premazujući žuljeve na ranjavim stopalima, dok se Skarlet smestila u salonu kako bi popila čaj od sasafrasa 33.* Polica iznad kamina bila je preplavljena tetka Pitinim dagerotipijama34. Reprodukcije iz Godijevog damskog magazina35 visile su pored oslikanih minijatura, silueta i bledunjavih akvarela. U svakom od tih predmeta se skrivala neka draga uspomena. „Taj ormarić za čuvanje porcelana pripadao je Melinoj majci - osećao bi se tako neželjeno kad bismo ga premestili na tavan.“ Skarlet je odsutno pomerala školjke (sakupljene na plaži u Savani pre dvadesetak godina) kako bi napravila mesta za šolju. Istini za volju, nije joj se naročito pio čaj od sasafrasa. Došla je tu samo zato da bi sebi priuštila dragocene trenutke samoće. Zatvorila je oči kako bi zahvalila bogu što je Ešli napustio brigadu pukovnika Rejvenela. „Legendarni konfederalni zapovednik“ o kome su južnjačke novine ispredale prave hvalospeve nije mnogo mario za živote svojih vojnika. Šta ako je izgubila Ešlija? Šta ako je Ešli poginuo? Zaboga, kako je mogla čak i da pomisli na to?! Na brzinu se pomolila, tražeći oproštaj od boga. Ne, bilo je nedopustivo da uopšte razmišlja o tome!

33

Vrsta lovora. (prim. prev.)

34

Slika stvorena uticajem svetlosti na hemijski tretiranoj metalnoj ploči. (prim. prev.)

35

Popularan ženski časopis iz devetnaestog veka. (prim. prev.)

- 116 -

Na tremu tetke Pitipat odjeknu rafal razigranih akorda i jedan tenor zapeva na sav glas: „Ako uzbuđenje želiš, ako za provodom žudiš, u konjicu našu treba da stupiš!“ Kada je zaprepašćeni čika Piter otvorio vrata, pukovnik Rejvenel napravi galantan naklon, spustivši šešir ukrašen perom tako nisko da je gotovo dodirnuo zemlju. „Dobro veče, gospođo Hamilton! Došao sam ovde kako bih priuštio bezazlenu razonodu najdražesnijoj dami u čitavoj Atlanti!“ Mladi crnac koji je stajao iza pukovnika dostojanstveno potapša svoj bendžo, a potom veoma lagano, notu po notu, zasvira čuvenu pesmu „Lorena“. Pukovnik poče da recituje reči pesme. „Godine tako sporo teku, Lorena. Sneg je prekrio travu...“ „Gospodine...“, prekorno zausti čika Piter. „Idi na spavanje, čiča. Matori ljudi bi sad trebalo da odmaraju.“ „Možeš da se vratiš unutra, čika Pitere“, prozbori Skarlet, ustajući sa stolice. „Gospodine, ne sećam se da sam vas pozvala u posetu.“ „Sunce zaranja za oblake, Lorena. Mraz svetluca na uvelim cvetovima...“ „Rekla bih da vas je pamćenje izdalo, pukovniče. Ja se ne zovem Lorena.“ Pukovnik Rejvenel ispusti težak uzdah. „Toliko sete u jednoj pesmi. Usamljeni vojnici pevuše ove stihove oko logorske vatre dok maštaju o svom domu i dragim osobama koje su ostavili za sobom.“ Njegove tugaljive oči su prosto mamile njeno saosećanje. „Dužnost je, draga moja gospođo Hamilton... mogu li da vas zovem Skarlet?... Znate, dužnost je surov gospodar.“ „Gospodine, da niste malo više popili?“ Tetka Pitipat se dotetura do salona. „Zaboga, pukovniče Rejvenele...“ „Možete slobodno da se vratite u kuhinju, tetka Piti. Pukovnik Rejvenel se upravo sprema da ode.“ „Ali, Skarlet...“ „Molim vas!“ Piti odmahnu glavom i nevoljno se udalji. Rejvenelov pratilac je tako dražesno prebirao po žicama da je gotovo uspeo da otupi Skarletinu srdžbu. Crni muzičar je svojim nežnim umilnim notama pokušavao da predoči razočaranje svog gospodara. Njegovi akordi su podsećali na neme jecaje. Veštim razigranim prstima je prizivao sećanja na srećnija vremena, postojano menjajući tonalitete, sve dok na kraju nije zasvirao poletnu vojničku pesmu „Vi, južnjački konjanici“. „Kasijusov repertoar je izuzetno bogat“, ponosno izjavi pukovnik Rejvenel. „Baš kao i vaš, pukovniče. Sigurna sam da gospođa Rejvenel deli moje uverenje. Stekla sam utisak da je vaša supruga Šarlota izuzetno fina i prijatna dama. Sad mogu da zaključim i da je izuzetno tolerantna. Očigledno ima više strpljenja za budale nego ja. Laku noć, pukovniče Rejvenele. Možete povesti svoj orkestar sa sobom.“ Osmeh na njegovom licu se zaledi. „Nisam navikao da mi se neko podsmeva.“ „A ja nisam navikla da mi nezvani gosti muziciraju u salonu.“ „Kasijuse!“ Kasijusovi prsti se zaustaviše, a poslednje note zatreperiše u vazduhu kao zrnca prašine. Po drugi put te večeri Endru Rejvenel spusti šešir tako nisko daje pero okrznulo zemlju. „Gospođo, osećam beskrajno divljenje prema damama patriotskog duha.“ „Patriotski duh? Blagi bože!“ Skarlet spusti ruku preko usta, glumeći zaprepašćenost. „Nisam znala da se to zove patriotizam. Ubeđena sam da vaše pobude zaslužuju sasvim drugačiji naziv, ali meni, kao jednoj lepo vaspitanoj džordžijskoj dami, nije dozvoljeno da prevalim tako grubu reč preko usana.“

- 117 -

14.

Bračne spone

Rozmari Hejns je svim silama nastojala da se izbori sa sopstvenim srcem. Ako smogne dovoljno snage i odlučnosti da se pretvara kako je u njenom braku sve u savršenom redu, njena laž će s vremenom postati istina i ona će zavoleti svog muža. Suzbijala je napade zevanja dok joj je Džon uveče iščitavao odabrane stranice u salonu, a povremeno mu je čak predlagala ovu ili onu knjigu. Ponekad, kada bi se njen suprug pre odlaska na počinak kolebljivo okrenuo ka njoj na vrhu stepeništa, uspevala je da natera sebe da se slabašno osmehne. „Rozmari, ako ti je ovo bolno...“ Rozmari bi prislonila stisnute pesnice uz bokove i odgovorila, „Dragi Džone, molim te, uzmi ono što ti pripada.“ Iako su njihovi supružnički dijalozi posrtali kao kola sa iskrivljenim točkom, oboje su doživljavali čudesan preobražaj kada bi, kao roditelji male Meg, poveli razgovor o svojoj mezimici. Rozmari je sa beskrajnim ushićenjem i čuđenjem posmatrala tu dražesno drugačiju sliku sebe same. Meg se nikada nije pretvarala. Jednog trenutka bi bila vedra i nasmejana, a već sledećeg bi iskrivila usnice i briznula u plač. Meg je bila savršeno spontana i nesputana. Jedne večeri, kada su supružnici sišli u prizemlje nakon što su saslušali molitve male Meg, Džon je upitao: „Zašto se moli za konje? Meg je pomenula maltene svakog konja pod kapom nebeskom.“ „Kada ju je Klio danas povela u šetnju do Vajt Pointa, naišle su na kočijaša koji je mlatio svoje kljuse. Klio mi je rekla da je konj bio star, previše star da bi mogao dalje da vuče. Neki od prolaznika su upućivali kočijašu jalove prekore, ali se naša mala Meg sjurila ka njemu i počela da ga udara pesnicama.“ Rozmari se nežno osmehnula. „Reakcija naše mezimice je verovatno posramila posmatrače, tako da je jedan oficir na licu mesta kupio sirotu životinju.“ „Naša mila kćerkica prezire okrutnost. Ali, konj je verovatno...“ „Baš tako“, prekinu ga Rozmari. „Pretpostavljam da je naš dobri Samarićanin još istog dana ubio siroto kljuse, ali naša mala Meg zamišlja da je konj živ i zdrav i da se baškari na zelenim pašnjacima. Znaš, kad sam bila mala imala sam ponija. Moj dragi Džek. Možda bismo mogli...“ „Meg je previše mala za ponija.“ Džon Hejns bio je pozvan u zakonodavni odbor kako bi sa ostalim uglednim južnjacima razmotrio strategiju za probijanje jenkijevske blokade. Dok je na stanici čekao da se ukrca na voz za Kolumbiju, Džon je kolebljivo rekao: „Znaš, baš mi teško pada što moram da se rastanem od naše male Meg.“ A potom je bržebolje dodao: „Naravno, i ti ćeš mi nedostajati, mila.“ Džon Hejns je žudeo za nekim lepšim upečatljivijim recima, za čarobnom formulom koja bi mogla da prouzrokuje čudesnu

- 118 -

transformaciju u njihovom odnosu, ali je uspeo samo da promuca: „Pojma nemaš koliko ćeš mi nedostajati.“ Uprkos nadirućoj glavobolji, Rozmari ga je brižno posavetovala: „Džone, molim te, obuci nešto toplije. Znaš kako se lako prehladiš. I nemoj da preskačeš doručak.“ „Dobro“, odgovorio je on. „Sad moram da krenem.“ Zagrlili su se, kruto i uzdržano. Ona ga je potapšala po ruci. „Zbogom, najdraža moja“, dobacio je dok je ulazio u voz. Rozmari se slabašno osmehnula, mašući svom suprugu dok je voz napuštao stanicu, ali je onog trenutka kada je njegov vagon nestao sa vidika osetila takvu slabost da se sručila na najbližu klupu. Bol joj je sevao kroz slepoočnice. Zatvorila je oči i naterala sebe da diše što dublje i što sporije. Čula je tutnjavu voza koji se udaljavao: čangrljanje zvona, šištanje oslobođene pare, tandrkanje nosačkih kolica i vesele pozdrave putnika. Čula je i bat žustrih odsečnih koraka koji su se približavali. Kada su se koraci zaustavili nadomak nje, otvorila je oči i spazila široki blaženi osmeh Endrua Rejvenela. Njena glavobolja nestade kao rukom odneta. Odjednom je osetila takav polet, takvu lakoću da joj se činilo da će se raspršiti na vetru kao glavica precvetalog maslačka. „Ah, koga to vidim? Zdravo, mila moja Rozmari! Baš fino mesto za dremku.“ „Zaboga, Endru! Nisam znala da si na odsustvu. Gde ti je odbor za doček?“ Pukovnik Rejvenel prasnu u smeh. „General Breg kaže da je poželjno da s vremena na vreme malo prošetam među civilima. Tvrdi da je to dobro za moral.“ Endru melodramatično prisloni šaku uz grudi. „Draga Rozmari, ja sam jeftina roba. Kao kalup za metke ili vojnički escajg. Dobar sam dok služim, a kad se istrošim baciće me u staro gvožđe.“ Na Rozmarinom licu zablista dražestan osmeh. „Znači, sve te priče o junaštvu i galantnosti su obična šarena laža?“ „Pa, naravno! Ali, ako umeš da čuvaš tajnu, nešto ću ti priznati. Znaš, rat je užasno zabavna stvar!“ Rejvenel se okrenu ka tamnoputom mladiću koji je, sa bendžom prebačenim preko ramena, nosio njegovu putnu torbu. „Kasijuse, pronađi nam kočiju. Ušunjaću se u Čarlston kao lopov koji je krenuo u krađu. Hajde, Rozmari, otpratiću te do kuće.“ Dok je njihova kočija poskakivala preko Miting strita, Endru joj je pričao o dočeku koji mu je bio priređen u Atlanti. „Dok sam se peo na kočiju nekoliko muškaraca je ispregnulo konje. Našao sam se u čudu. Šta se dešavalo? Da možda nisam imao posla sa konjokradicama? Ali, ne! Ti vrli građani su sebi uvrteli u glavu da treba lično da vuku moju kočiju. Dohvatili su rudo i počeli tako živahno da đipaju da sam se istog trenutka zapitao zašto tako snažni i kočoperni muškarci nisu na bojištu.“ „Potom su me izvukli iz kočije, podigli me na ramena i poneli me kroz svetinu. Ljudi su tako glasno klicali da sam mislio da će mi popucati bubne opne. Dok su se peli uza stepenište, malo je falilo da me zakucaju za tavanicu i da mi prospu mozak. Laknulo mi je kada sam ponovo osetio tlo pod nogama. U svečanoj dvorani sam upoznao dvoje preispoljnih namćora koji bi lako mogli da ponesu titulu najdžangrizavijih građana naše dične Konfederacije. Uvaženi doktor Mid je toliko kudio tvog brata Reta da mi je došlo da iskočim iz kože, sve dok mu na kraju nisam skresao u lice da se verovatno ne bi toliko junačio u Retovom prisustvu.“ Endru nežno uhvati Rozmari za ruku. „Drugi namćor koga sam upoznao u Atlanti bila je izvesna gospođa Meriveder, dama tako kolosalnih razmera da bi trebalo da je dovučemo u čarlstonsku luku, da joj navučemo oklop i da je pošaljemo

- 119 -

da probije jenkijevsku blokadu. Siguran sam da bi napravila pravi darmar u federalnoj floti. Što se tiče ostalih dama koje sam sreo u Atlanti...“ „Jesu li padale u nesvest pred tobom?“ „Ah, to ti je jedna žalosna skupina, draga moja. Jedna od tih sirotica mi se predstavila kao supruga najgoreg oficira koji se ikada našao pod mojom komandom. Zasuo sam je bujicom najbezočnijih laži. Ispevao sam takve hvalospeve na račun majora Vilksa da je na kraju ispalo da on ima veće zasluge za našu borbu od samog generala Lija36.“ Dok je govorio, Endru je nežno prelazio prstima preko njene meke glatke kože. Bio je to tanan, jedva osetan dodir na samoj granici između zadovoljstva i bola. „Ali, šta ja to, zaboga, radim? Sedim u društvu najljupkije dame u čitavom Čarlstonu i dosađujem joj pričama o nekim zamornim i džangrizavim strancima.“ Rozmari povuče ruku i uspravi se na sedištu. „Zaboravljaš da sam ja sada supruga i majka, Endru.“ „Pa, ko to poriče? Tako bi valjda i trebalo da bude. Srećna majka i zadovoljna supruga.“ Dok se njihova kočija kotrljala pored spaljene gradske četvrti i dok su pred njihovim očima promicali razoreni domovi i crkve, Endru je ponovo uhvati za ruku. „Sećaš li se onog osećaja kada si u sedlu i kad nagovaraš svog konja da se vine nebu pod oblake, kad poželiš da zaploviš preko tog beskrajnog plavetnila i kad ti se na trenutak učini da si postala besmrtna? Da li se sećaš, Rozmari, kako je to biti besmrtan?“ „Ne“, odgovori Rozmari glasom tek nešto čujnijim od šapata. „Znaš, dok sa svojim vojnicima jurim po bojištu i čekam sudnji čas i žuljam zadnjicu u sedlu i drhtim pod rasrđenim nebom i kljukam se groznom vojničkom hranom ponekad mi sve deluje tako beznadežno da mi se učini da bismo, da nam nije Kasijusa i njegovog bendža, svi odreda bacili oružje i predali se Jenkijima. Ali se onda jednog jutra nađemo licem u lice sa neprijateljem, u njegovoj strašnoj slavi, i u tom trenutku vreme jednostavno stane. Rozmari, zar ovo nije tvoja kuća? Hoćeš li me pozvati da uđem?“ „Da“, slabašno promuca Rozmari. Sluge sve znaju. Slugama ništa ne može da promakne. Oni menjaju izgužvanu posteljinu i ribaju zaprljano rublje. Oni čuju vapaje strasti iza zatvorenih vrata spavaćih soba. Narednog jutra Klio je rekla kuvarici: „Znaš, onaj naočiti pukovnik... gazdarica ga je pustila u salon, ali nije odmakao dalje odatle. Taman se ponadao da će uspeti da se ušunja u njenu sobu kada mi je gospođica Rozmari rekla da dovedem gospođicu Meg u prizemlje kako bi je pukovnik video. Ali naša mala Meg se toliko uzjogunila da uopšte nije htela da mu priđe. Počela je da plače i da se otima i onda ju je gospođica Rozmari odvela, a pukovnik je ostao da čeka. Skoro sat vremena se vrzmao po salonu, ali se gospođica Rozmari nije vratila nazad.“ „Znači, ništa nisu uradili?“ razočarano promrmlja kuvarica. „Oh, taj pukovnik je sigurno nameravao nešto da uradi. Ponašao se kao pastuv koji se propinje oko ždrebice. Frktao je i kezio zube, a možda je i gospođica Rozmari želela isto, ali joj je dobri bog šanuo na uvce: 'Pazi šta radiš, ženo! Čuvaj se za svog muža!' Hvala bogu da pukovnik nije mene pogledao onako kako je gledao gospojicu Rozmari jer, tako mi svega, nikad u životu nisam videla lepšeg muškarca.“

36

General Robert Edvard Li (1807-1870) je bio vrhovni zapovednik konfederalne vojske. (prim. prev.)

- 120 -

Kuvarica lagano zavrte glavom. „Znači, ništa?“ A onda joj se lice naglo ozari. „Ali, šta mari? Kad belci budu načuli da je pukovnik svraćao ovde, biće ubeđeni da je tu bilo svega i svačega.“ Endru se užurbanim korakom spusti niz Bateri37, ne obraćajući pažnju na prolaznike koji su u njemu prepoznali čuvenog južnjačkog zapovednika. Kasijus je cupkao pored njega, prateći ga u korak. Zastao je pred velelepnom kućom Fišerovih i zalupao zvekirom, ali se niko nije pojavljivao na ulazu. Nakon podužeg čekanja, njegova supruga Šarlota otvori vrata. „Endru!“ zaprepašćeno je promucala. „Hvala bogu da si stigao! Svakog dana sam se molila...“ Endru se progura pored nje, pokazavši Kasijusu da uđe, a onda zalupi vrata kao da je besan na čitav svet. „Gde vam je prokleti kućepazitelj? Koliko treba da dreždim pred vratima?“ Mišići na Šarlotinom licu blago zaigraše. „Nisam uopšte znala da dolaziš... Oh, bože! Tako sam srećna što si...“ Ona mu se baci u naručje i spusti strastan poljubac na njegove usne. „Da li to znači da si se vratio kući, mili moj? Da si nam se stvarno vratio?“, upitala je, upijajući ga pogledom. U salonu je bilo mračno, a stolovi i stolice bili su prekriveni platnom. Raskošni luster je svetlucao na tavanici poput ledenica koje su se presijavale u pomrčini. Endru zadrhta od jeze. „Džulijet i ja više ne grejemo prednji deo kuće“, objasni Šarlota. „Preselile smo se u dnevni boravak.“ „Ali, sluge... valjda bi sluge trebalo da...“ „Zaboga, Endru! Sve sluge su otišle. Džoli, Ben i Marta... svi su se razbežali. Čim naši crnci kroče na severnjačku teritoriju, Jenkiji ih odmah emancipuju.“ Ona se podozrivo zagleda u Kasijusa. „Ti ne nameravaš da šmugneš, zar ne?“ „Nipošto, gospođo. Ja sam čestit crnja.“ Endru mahnu rukom, davši Kasijusu znak da ih ostavi nasamo. „Džulijet će biti presrećna kad te vidi“, nastavi Šarlota. „Otišla je na pijacu. Hrana i dalje može nekako da se nabavi, ali su cene paprene.“ Prozori dnevne sobe su gledali na zimski vrt. Nekada davno to je bilo mesto gde su deca učila svoje lekcije i gde su dame iz porodice Fišer mogle da olabave steznike i da na miru popiju šolju čaja. Baka Fišer je uvek doručkovala baš tu, u zimskom vrtu. Dnevni boravak je u međuvremenu pretrpeo drastične izmene. Šarlota i Džulijet su dovukle svoje slamarice pored velikog kuhinjskog šporeta, a izduženi masivni sto bio je gurnut pored prozora kako bi poslužio kao privremena ostava. Na stolu su se nalazile emajlirane kante svih mogućih veličina, a pored portlandskog sata koji je bio prebačen iz kabineta bake Fišer stajalo je burence za vodu. Šarlota pažljivo ubaci drva u šporet. „Evo, odmah ću pristaviti vodu za čaj. Osim ako možda ne bi želeo... znaš, imamo konjaka i vina koliko ti duša ište. Džulijet i ja smo jedva okrnjile bakin vinski podrum.“ „Radije ću popiti čaj.“ Šarlota nije skidala pogled sa svog muža, kao da je Endru bio neka izuzetno retka i dragocena zverka. Nasula je vodu u čajnik, ne prestajući da brblja. „Džulijet i ja svakog 37

Bateri Park, čuveno gradsko šetalište smešteno duž obale Čarlstonskog poluostrva. (prim. prev.)

- 121 -

jutra dovlačimo vodu iz cisterne tako da unutra uvek imamo pristojnu zalihu. Oh, Endru, tako sam srećna što si se vratio!“ Između gvozdenih rešetaka su lelujale tanke pruge dima. „Šarlota, draga Šarlota... moram nešto da ti kažem...“ „Da, dragi?“ Prenuta njegovim recima, Šarlota rasu vodu po šporetu. Dim pokulja kroz rešetke dok su kuglice vode poskakivale i cvrčale na usijanom metalu. „Zaboga, šta sam sad uradila?“ očajno zavapi Rozmari. Endru otvori ispust na peći. „Plašim se da si zagasila vatru.“ „Šarlota se zakašlja i brzo otvori prozor kako bi dim izašao napolje. „Oh, Endru, oprosti što sam tako trapava. Ja sam najgora domaćica na kugli zemaljskoj. Znaš, od nas dama se nikad nije očekivalo da znamo kako se loži vatra i kako se sprema ručak i kako se nameštaju kreveti. Osećam se tako bespomoćno!“ Endru uze čajnik iz njene ruke i spusti ga na zagašenu peć. „Hajde, Šarlota, sedi ovde. Molim te, samo na minut. Ništa nije toliko hitno da ne može da sačeka. Već sutra ću ti nabaviti novu poslugu.“ „Ali, Endru... još pre nego što ih upoznam i oni će zbrisati.“ „Molim te, Šarlota, sedi ovde“, ponovi Endru, opkoračujući klupu. „Kasnije ćemo pričati o slugama. Moram nešto da ti priznam.“ Šarlotina ushićenost pređe u paniku. Polako se spustila na klupu. „Znaš, kada se Džulijet vrati sa pijace, sigurno će doneti vesti o... o najnovijem skandalu.“ „O kakvom skandalu? Zaboga, mili moj Endru, pa samo što si se vratio! Nisi valjda već uspeo da napraviš neki skandal?!“ „Rozmari i ja smo...“ Šarlota nemoćno stisnu usne. „Nemoj, Endru“, rekla je slabašnim glasom. „Samo ne Rozmari. Rozmarin brak... svakako nije ono o čemu je sanjala, ali me Rozmari nikad ne bi povredila! Ne... ne opet!“ Endru spusti ruku preko grudi. „Nisam razmišljao, Šarlota. Dopustio sam sebi da ostanem nasamo sa Rozmari u njenom salonu. Bio sam nesmotren prema njenom... prema tvom ugledu. Ali, tako mi boga, kunem ti se da se ama baš ništa nije desilo.“ Šarlota je skrušeno sedela pred njim. Prešla je jezikom preko suvih usana. „Rozmari je uvek bila lepša od mene. Još dok smo bile devojčice, svi su je obožavali. Endru, ne zanosim se iluzijama da si mi uvek bio veran. Molim te, nemoj me lagati. Molim te, reci mi...“ Endru joj se zagleda pravo u oči. Pogled mu je bio blag i utešan. „Ali, najteže od svega bi mi palo ako si me prevario sa Rozmari. Ne znam da li bih preživela ako bi me prevario sa Rozmari.“ On nežno stisnu Šarlotinu ruku. „Najdraža Šarlota, kunem ti se svojom čašću da to nisam učinio.“ Šarlota je tupo zurila u svog muža dok je sat tiho kuckao u pozadini. A onda je naglo ustala i gurnula čajnik u stranu. „Onda je stvar sređena.“ „Rozmari...“ Ona hitro spusti prst preko njegovih usana. „Pssst“, rekla je. „Verujem ti, Endru. Uvek sam ti verovala. A sad, molim te, prošetaj do podruma i donesi flašu šampanjca. Odavno nismo imali ovakav povod za slavlje.“ Baš kao što je Endru predvideo, Džulijet Rejvenel je u tren oka saznala da su Rozmari Hejns i njen brat proveli dva sata nasamo. Pogled dame koja joj je saopštila skandaloznu vest blistao je od zluradog zadovoljstva. Džulijet je, protivno svojoj volji, samo dolila ulje

- 122 -

na vatru kada je odbrusila: „Ali, draga moja, ne misliš valjda da su Endru i Rozmari nešto mogli da urade za tako kratko vreme?“ Možete samo da zamislite šta su čarlstonski dušebrižnici napravili od toga.

- 123 -

15.

Tajno utočište

Grane su se osule blistavim ružičastim cvetovima, a modrovoljke su veselo lepršale kroz vrt tetke Pitipat. Kako je proleće odmicalo, blato se povlačilo sa drumova, a neumoljiva federalna sila se spremala za konačni obračun sa južnjačkim narodom čija je sudbina počivala u rukama razbijene konfederalne vojske. Pitipat, Melani i Skarlet su se, svaka za sebe, u potaji molile za majora Ešlija Vilksa svako jutro čim bi otvorile oči i svake večeri pre nego što bi utonule u san. Sedamdeset sedam hiljada federalnih pešadinaca i tri hiljade konjanika je dvadeset devetog aprila prešlo virdžinijsku reku Rapahanok preko pet pontonskih mostova koje je podigao general Džozef Huker (zvani Ratoborni Džo). Četrdeset hiljada vojnika pod komandom južnjačkog generala Lija dočekalo ih je u šikari u blizini Čanselorsvila. Ratoborni Džo se na sva usta hvalisao: „Sateraću Lija u mišju rupu.“ Šest krvavih dana kasnije Abraham Linkoln je prebledelog lica slušao izveštaj o uništenju Hukerove armije. „Gospode bože, gospode bože“, šapatom je ponavljao predsednik. „Šta će naši sunarodnici reći? Šta će naši sunarodnici reći?“ Sredinom meseca maja, dok je Melani stavljala odsečene izdanke divlje jabuke u vazu, čika Piter je otvorio vrata nepoznatom posetiocu. Skarlet je za to vreme sedela za kuhinjskim stolom, mešajući zobenu kašu koju, kako je tvrdila, „čak ni konj ne bi omirisao.“ Čika Piter proviri unutra, obavestivši je da ima posetioca. „Gospodin Tarlton vas očekuje u salonu, gospođo.“ „Tarlton? Koji Tarlton?“, zbunjeno upita Skarlet. Nasmejani vojnik je na sebi imao federalni oficirski šinjel koji je, uz odgovarajuće prepravke, bio stavljen u konfederalnu službu. „Gospode bože! Brent Tarlton!“ Na Skarletinim usnama zaigra veseli osmeh. Brent Tarlton je svojevremeno bio jedan od njenih najvatrenijih udvarača. „Baš mi je drago što te vidim.“ „Gospođice Skarlet!“ Mladi vojnik ushićeno kleknu pred njom. „Udajte se za mene!“ Skarlet u tren oka preuze svoju staru zavodničku ulogu. „Ali, gospodine“, uzviknula je, koketno zatreptavši, „zar vi niste vereni sa mojom milom sestrom Karin?“ „Ma, ko šiša Karin!“ Brent nonšalantno odmahnu rukom, kao da je to bio potpuno beznačajan detalj. Oči su mu bile krupne i nasmejane. „Ovog puta me ne možete odbiti, gospođice Skarlet!“, rekao je teatralnim glasom, a tada se njegova ozbiljnost rasprši i oboje prasnuše u veseo smeh. Vojnik se pridiže sa poda, otirući prašinu sa kolena. „Draga Skarlet, jesmo li nekad stvarno bili tako mladi i tako zaneseni?“

- 124 -

Ona lagano odmahnu glavom. „Više se ni sama ne sećam.“ Ispružila je ruke i srdačno se pozdravila s njim. „Brente, ti si tako fin i mio mladić. Ne mogu ti opisati koliko mi je drago što te ponovo vidim. Reci mi, kako su ti braća?“ „Pa, Bojd je dogurao do kapetanskog čina, a moj blentavi blizanac Stjuart bio je narednik sve dok nije zavalio šljagu našem poručniku. Mislim, neko je stvarno morao da ga tresne, a Stjuart je izvukao najkraće drvce.“ Brent se potapša po gornjem džepu. „Ovde imam pismo redova Stjuarta Tarltona upućeno na adresu gospođice Indije Vilks. Mislim, to je pravi kuriozitet! Verovali ili ne, to je prvo pismo koje je Stjuart nekom napisao! Brat Bojd je trenutno u dispanzeru, gde se leci od vojničke bolesti, a braca Tom džabalebari u štabu generala Juela. Toliko ga zezamo što je zbrisao sa bojnog polja da mu je već preselo.“ „Kako je Ešli?“, nestrpljivo se ubaci Melani. „Vaš suprug je zdrav ko dren, gospođo.“ Brent izvadi debeli svežanj pisama iz džepa. „Za razliku od mog brata Stjuarta, major Vilks se može nazvati savesnim korespondentom.“ Melani drhtavom rukom uze dragoceni svežanj. Činilo joj se kao da je nad tim papirom još lebdeo Ešlijev dah. Brent Tarlton je, kako je objasnio, dobio odsustvo zbog prolećne setve. „Postoje li izgledi da i Ešli dođe kući?“, čeznutljivo upita Melani. „Čisto sumnjam, gospođo. Naša vojska lako može da se odrekne Brenta Tarltona, ali ne i majora Vilksa.“ „Onda treba da budem još zahvalnija što je našao vremena da mi piše“, odgovori Melani, pokušavajući da prikrije svoje razočarenje. „Hoćete li da doručkujete sa nama? Nažalost, možemo vas ponuditi samo ovsenom kašom, ali imamo javorovog sirupa pa će biti bar malo ukusnija.“ „Ako ti nećeš da napuniš stomak, Pitin konj sigurno hoće“, napomenu Skarlet. „Gospođo, iskreno zahvaljujem na pozivu, ali žurim kući. Razmišljao sam da nešto poklonim gospođici Karin.“ Zastao je, prelazeći prstima preko šinjela. „Šta mislite, da li bi Karin volela da dobije jenkijevski mač kao suvenir? Hteo sam da joj ponesem jedan sa ratišta, a onda sam se predomislio. Možda bi mislila da je glupo da joj poklonim tako nešto.“ Brent je na rastanku obećao Melani da će, pre nego što se vrati nazad, svratiti po njena pisma. „Priča se da ćemo uskoro krenuti na sever. Federalci su počeli da se povlače, pa bismo konačno mogli da ih napadnemo na njihovoj teritoriji.“ Mladić ponovo zastade. „Svi veruju da ćemo ih ovog puta dobro isprašiti.“ „A ako se vaše nade ne obistine?“, tiho upita Melani. Brent Tarlton skinu šešir i zamišljeno se počeša po glavi. Na njegovom licu zaigra onaj stari dečački osmeh: osmeh revnosnog prosca, neustrašivog jahača, mladića kome ništa nije moglo da utera strah u kosti. „Pa, niko bar neće moći da kaže da nismo pokušali, zar ne?“ Baš kao što je Brent Tarlton predvideo, general Li je u julu sa svojom vojskom prešao reku Potomak i ušao u Pensilvaniju. Južnjački novinari su ponosno klicali: „Sad će da leti perje! Lisac je banuo u kokošinjac!“ U kazinu hotela Nešenel Ret Batler je smelo izjavio: „General Li ne može dvaput da ponovi podvig koji je ostvario kod Čanselorsvila.“ Tih dana nijedna ugledna porodica iz Atlante nije želela da otvori svoja vrata kapetanu Batleru. Jedini izuzetak bila je gospođica Pitipat, koju su njene prijateljice oštro prekorevale zbog toga što je ukazivala gostoprimstvo tom „nerodoljubivom profiteru“.

- 125 -

Kada bi Pitipatina odlučnost popustila, Melani ju je podsećala: „Tetka Piti, zar se kapetan Batler nije uvek ljubazno ophodio prema nama?“ „Jeste, naravno da jeste... ali... ali...“ „Onda je naša hrišćanska dužnost da mu uzvratimo jednakom ljubaznošću. Draga tetka, da je ovdašnji narod poslušao ono što im je kapetan Batler govorio, nikad ne bi došlo do ovog rata i naš Čarls bi i dalje bio živ.“ Melani više nije imala čak ni bratovljev mač. Nekim čudom, tom maču se zameo svaki trag. Čarlsov zapovednik je, zajedno sa pismom saučešća, poslao njegov mač i dnevnik. U dnevniku su se nalazile samo dve sažete beleške. U prvoj je pisalo: „Stigao u vojni logor Foster. Upoznao se sa Vejdom Hemptonom. Hempton je sila od čoveka!“ U drugom zapisu, bačenom na papir dva meseca kasnije, stajalo je samo ovo: „Ne osećam se baš najbolje, pa su me poslali u dispanzer. Nadam se da neću dugo ostati ovde.“ Melani je brižljivo upakovala to blago zajedno sa Čarlsovom dagerotipijom napravljenom onog dana kada je krenuo u rat. Melani je bila ubeđena da je taj paketić potom uručila Čarlsovoj udovici, ali je Skarlet tvrdila da je Melani bila u zabludi i da ona nikad nije dobila te stvari. Kada je Meli poslala pismo na plantažu Dvanaest hrastova, Džon Vilks joj je odgovorio da su Čarlsove stvari morale biti u kući tetke Pitipat, gde su Melani, Skarlet i mali Vejd trenutno boravili. Skarlet je tvrdila da je Džon Vilks takođe bio u zabludi. Jasno se sećala da je videla Džonov mač na posedu Vilksovih. Čak i u najuređenijem životu bar jednom se mora desiti da se neka sitna trenutna ludost udruži sa drugom sitnom ludošću kako bi zajedničkim snagama prouzrokovale katastrofu nesagledivih razmera. Kada neka osoba, pritisnuta teškim bremenom sudbine, shvati da je bujica života neumitno nosi u određenom pravcu, njena jedina nada je u tome da ne gleda ni levo ni desno, već da gura pravo napred. To otprilike objašnjava kako se smerna i razborita Melani Vilks obrela u plakaru skrivenom ispod stepeništa tetke Pitipat i kako je odatle čula razgovor koji ju je naterao da gorko zažali što se u tom trenutku zatekla baš na tom mestu. Dok je jednog toplog popodneva bila sama u kući, Melani je, podstaknuta iznenadnim porivom, otvorila vrata plakara u kome su se ona i Čarls igrali kao deca, pretpostavljajući (ispravno, kako se ispostavilo) da je to bilo mesto gde su mogle da završe Čarlsove stvari. Plakar je bio uzan, sa oštro iskošenom tavanicom, a njegova dubina je odgovarala širini stepeništa. Iako su u njemu prvobitno čuvani abažuri za lampe, preklopne daske za trpezarijski sto, zimske zavese i posteljina, tetki Pitipat uopšte nije smetalo kada su Melani i Čarls promenili njegovu namenu, pretvorivši ga u omiljeno mesto za igru. Svetlost koja je prodirala kroz žaluzine ispunjavala je unutrašnjost slabim titravim odsjajima i to je ubrzo postalo glavno skrovište za žmurke i druge dečje igre. Po prećutnom dečjem dogovoru, svako ko bi uspeo da osvoji mesto u tom čarobnom plakaru postajao je praktično nevidljiv. Sa mudrošću koju bi retko ko očekivao od nje, tetka Pitipat je prihvatila taj prećutni dogovor tako da se plakar neobičnog oblika pretvorio u tajno utočište u kome su se oplakivale brojne dečje tragedije - nezasluženi prekor, svađa sa najboljim drugom ili drugaricom, sitni ispadi koji su dečja srca ispunjavali osećajem stida ili pokajništva. Na tom mestu bila je prolivena reka dečjih suza i tu su bile kovane najsmelije i najstrašnije osvete. Ti nemi utešni zidovi su čuli toliko teških uzdaha i prigušenih jecaja. Tetka Pitipat i čika Piter su uvek ostajali zatečeni kada bi njihovi mali ukućani, na čijim su obrazima i dalje bili vidljivi tragovi suza, izleteli napolje smejući se na sav glas, kao da se ništa nije desilo.

- 126 -

Poput ostalih detinjih stvari, taj plakar je postepeno izašao iz upotrebe, ali je u srcu tetke Pitipat zadržao tako svet status da je godinama zjapio prazan, sve dok neko - Pitipat, čika Piter, kuvarica - pukom nesmotrenošću nije ćušnuo Čarlsove stvari u taj mračni kutak i dok njegova sada odrasla sestra jednog popodneva nije odškrinula vrata njihovog starog utočišta i znatiželjno se nadvila nad upakovanim predmetom čija je silueta neodoljivo podsećala na mač. Melani je, povukavši vrata za sobom, pažljivo podigla mač i spustila se na pod. Na tom čudesnom mestu se tako snažno osećalo Čarlsovo prisustvo da joj se činilo da čuje njegove korake sa druge strane vrata, da čuje kako se njen brat šunja kroz salon tetke Pitipat kao nekada davno kada su igrali žmurke. „Da se naša draga Meli možda nije sakrila iza sofe? Nije. Ispod stola? Nije. Iza tetka Pitipatinih zavesa? Ne, nije ni tu. Oh, gde li je to nestala moja sestrica Melani?“ A sada je njen brat Čarls zauvek otišao. Gospođa Vilks je utučeno milovala mač koji joj je ležao na krilu, razmišljajući kako malo, kako beskrajno malo toga ostane da svedoči o nama nakon što napustimo ovaj svet. Kao nekada davno briznula je u plač, ali joj njeno dečje utočište više nije moglo doneti utehu. Nepomično je sedela u plakaru, utonula u tupu bolnu letargiju. A onda je poskočila u mestu, prenuta Skarletinim glasom. Skarlet je marširala kroz salon, izvikujući njeno ime. Blagi bože! Šta sad da radi? Šta će Skarlet pomisliti ako je zatekne kako, podbula od plača, sedi na podu sa bratovljevim mačem u krilu? „Meli! Pitipat ima zakazanu večeru sa gospođom Mid! Jesi li kod kuće, Meli?“ Gospođa Vilks je grozničavo razmišljala šta da radi. Sačekaće da Skarlet napusti prostoriju, a onda će izaći napolje i pribrati se! „Ah, Skarlet, drago mi je da sam te zatekao kod kuće!“ Poznat duboki muški glas. Gospode! I kapetan Batler je bio tu! Melani je znala da se ponašala kao budala. Sad je stvarno bilo dovoljno! Podići će se na noge - uz neizbežno lupkanje i zveckanje jer je prostor bio užasno skučen - a potom će izaći napolje sa bratovljevim mačem i reći im da... Za ime božje, šta je mogla da im kaže? Melani Vilks nije imala snage da se izloži takvom poniženju. Kako su oni to mogli da shvate? Sigurno će prasnuti u smeh. Biće bolje da sačeka. Oni će ionako svakog časa otići. Melani je znala da su Ret i Skarlet, kada je bilo lepo vreme, uvek sedeli na tremu ispred kuće. Tada sa druge strane vrata začu nekakvu lupu i škripu, kao da je neko pomerao nameštaj. „Šta to, do đavola, radiš?“, oglasi se kapetan Batler. „Ništa.“ „Puziš četvoronoške oko te sofe? I ništa ne radiš?“ „Bilo bi bolje da mi pritekneš u pomoć, Rete Batlere, nego da stojiš tu kao cepanica i zijaš u mene! Ako te baš zanima, tražim Čarlsov mač. Negde sam ga zaturila, a Melani je uvrtela u glavu kako po svaku cenu mora da ga pronađe. Nisam znala kako da se izvučem, pa sam joj rekla da prokleti mač nikad nije ni bio kod mene.“ „Znači, ako ga pronađeš, mač će se tek tako pojaviti? Kao da je pao s neba? Skarlet, da li sam nekad pogrešio u proceni? Jesam li te nekad nazvao iskrenom i čestitom ženom?“ „Rete, pomozi mi! Daj da pronađemo taj glupavi mač!“ „Skarlet, zašto lepo ne skineš tu crninu pa da zajedno zbrišemo za Nju Orleans? Ti ionako nikad nisi marila za Čarlsa.“ „Ne budi smešan.“

- 127 -

„Dušo, ja sam jedini muškarac na svetu koji te razume - i koji ti se, uprkos tome, divi.“ „Zaboravio si samo jednu stvar. Nju Orleans je na federalnoj teritoriji.“ „Draga moja Skarlet, ako imaš dovoljno para, sve se da srediti.“ Šćućurena u svom skrovištu, Melani zaprepašćeno stavi ruku preko usta. Nikada nije marila za Čarlsa? Ali, zar je to bilo moguće? Zaboga, pa Čarls je bio najljupkiji mladić pod kapom nebeskom. Kada se Čarls smejao, on je to činio čitavim svojim bićem. A kako je samo pevao! Dobro, nije mogao savršeno da pogodi tonalitet, ali je pevao pravo iz duše! Kada su jurcali pored reke, bio je toliko brz da Meli nikada nije mogla da ga prati. „Čekaj me, Čarlse! Čekaj me!“ „U čitavoj Americi nema mesta koje se može meriti sa Nju Orleansom. To je pravi kosmopolitski grad. Kao stvoren za tebe.“ „Kapetane Batlere, vi mi laskate. Ja nisam kosmopolita.“ On prasnu u veseo smeh. „Zelena si kao prolećna trava, draga moja, ali sam siguran da prosto čezneš da živiš na takvom mestu. Ako Čarlsov mač nije imao neka naročita obeležja, zašto jednostavno ne kupiš neki koji podseća na njega?“ „Naravno da nije imao naročita obeležja. Ništa što je povezano sa Čarlsom nema naročita obeležja. Postoji samo jedan tričavi detalj. To je bio mač njegovog dede!“ Gorka suza se skotrlja niz Melanin obraz. Začula je šuštanje tkanine dok je Ret grlio Skarlet, mrmljajući: „Nadam se da jednog dana nećeš sa takvom surovošću pričati o meni.“ „Zašto bih uopšte pričala o tebi? Zar ti nisi ratni profiter? Hoćeš li da ti navedem imena čarlstonskih porodica u čijim si domovima dobrodošao, uglednih ljudi koji su kod kuće kad im ti svratiš u posetu?“ On se prigušeno zacereka. „Ne misliš valjda da treba da se obazirem na mišljenje tih skorojevića?“ „Pa naravno, vi se ni na šta ne obazirete, kapetane Batlere. Vas ne dotiču tako tričave stvari. Ali mi, obični smrtnici, imamo ovde svoje poznanike i prijatelje i uživamo izvestan ugled među pristojnim svetom. Štaviše, verujem da smo, u većini slučajeva, bar dobrodošli u domu svojih roditelja!“ Tkanina ponovo zašušta. „Ah, hvala vam što ste popustili stisak“, prozbori Skarlet. „Već sam počela da strahujem za svoju čednost.“ „Gospođo Hamilton, laskate sebi“, srdito odbrusi Ret. Samo trenutak kasnije kroz salon odjeknu užurbani bat njegovih koraka, praćen Skarletinim trijumfalnim pevušenjem. Kada je Skarlet konačno napustila odaju, Melani zadrhta pod lavinom gorkih prigušenih jecaja.

- 128 -

16.

Spaljena četvrt

Kada je federalna flota prvi put napala Fort Samter, građani Čarlstona uživali su u živopisnoj pobedi. Voda je prštala pod zaglušujućom paljbom patriotskih topova, stvarajući vrtloge koji su potapali federalne oklopnjače kao krhke vodene insekte. Kada je Keokuk nestao pod površinom u blizini Moriš Ajlenda, građani Čarlstona su sa olupine izvukli Dalgrenove topove, ushićeni pomišlju da će sada moći da tuku neprijatelja njegovim vlastitim oružjem. Novinar Merkjurija ponosno je zaključivao da je gradski odbrambeni bedem bio praktično neosvojiv: „Bateri Vagner kontroliše zapadnu, a Fort Moltri istočnu obalu, dok se u srcu čarlstonske luke izdiže Fort Samter koji dostojanstveno odoleva svakom napadu federalnih osvajača.“ Gradski vojni zapovednik, general Pjer Boregard, nije delio zanos svojih sugrađana tako da je civilima savetovao da napuste grad. Neki imućniji građani su zaključali vrata svojih domova i preselili se u unutrašnjost sa svojim porodicama i slugama. Za razliku od Lengstona Batlera, kome nije bilo ni na kraj pameti da prihvati savet generala Boregarda, Vordovi su napustili svoj dom i prešli u Mejkon u Džordžiji, gde je Frederikov rođak imao plantažu. Rođaci Hejnsovih koji su živeli u Henging Roku u Severnoj Karolini pozvali su svoje rođake iz Čarlstona da se presele kod njih „dok se tekuće neprijatnosti ne okončaju“. „Ja ću ostati ovde“, rekla je Rozmari svom suprugu Džonu. Branioci Čarlstona su dotada uspešno odbijali federalne napade. Brodovi koji su se vesto provlačili kroz jenkijevsku blokadu - Šišmiš, Kondor, Venera, Prodor, Napred!, Eni, Benši - bili su postrojeni duž čarlstonske obale, od Edžers Vorfa pa sve do Gavernment Vorfa. A onda se sve promenilo. U mesecu julu treće ratne godine, ponosite južnjačke glave su počele da se povijaju. Jednog sparnog kišnog popodneva stanovnici Čarlstona su se, srca prepunih strepnje, okupili ispred telegrafske poslovnice u King stritu kako bi saznali imena vojnika koji su izgubili život u blizini jedne pensilvanijske varoši za koju pre toga niko od njih nije čuo. Vesti koje su pristizale iz Getisburga bile su užasavajuće: među poginulima i ranjenima se nalazilo sedamnaest konfederalnih generala i dvadeset osam hiljada konfederalnih vojnika. Ali, to nije bilo sve. Već narednog dana do Čarlstona je stigla vest da se garnizon koji se nalazio pod opsadom kod Viksburga predao Jenkijima. Misisipi je pao u ruke federalaca, čime je Konfederacija postala rascepljena na dva dela. Tog popodneva ljudi su se molili na ulicama ispred prepunih čarlstonskih crkava.

- 129 -

Jedna federalna divizija se desetog jula iskrcala na Moriš Ajlendu i Jenkiji su još pre mraka uspeli da potisnu konfederalne branioce Čarlstona do spoljnih odbrambenih linija kod Bateri Vagnera. Praćene zlokobnom tutnjavom topova, federalne oklopnjače su krstarile vodama oko Moriš Ajlenda. U Čerč stritu, u kući pod brojem 46, mala Meg je drhtala u svojoj sobi, nemoćno prislanjajući ruke na uši. Kada se njen otac te večeri vratio kući, lice mu je bilo tako utučeno da je mala Meg odmah briznula u plač. Džon je turobnim glasom rekao svojoj supruzi Rozmari, „Sin Vilijama Stoka Bija danas je poginuo. Kada je siroti Vilijam došao do moje kancelarije, bio je toliko potresen da je jedva mogao da govori.“ „Bože, to mu je bio sin jedinac. Siroti, siroti čovek.“ „Sin Frederika Vorda je takođe poginuo. Kažu da je Vili Vord junački otišao u smrt. Junački!“ Džon se gotovo zagrcnuo od te reči. „Ako izuzmemo Bateri Vagner, čitav Moriš Ajlend je u federalnim rukama. Jenkiji će, van svake sumnje, uskoro krenuti u ofanzivu. Imam vozne karte za Henging Rok. Za tebe i za Meg.“ „Ja nikud ne idem.“ „Suprugo!“ „Još od januara me nisi oslovio tim časnim imenom.“ „Zaboga, Rozmari!“ Muž i žena su se nemoćno pogledali. Nijedno od njih nije smoglo snage da kaže nešto više i taj trenutak se rasplinuo u večnosti. Kada je Džon Hejns saznao da je njegova Rozmari provela par sati nasamo sa zavodnikom Endruom Rejvenelom, i to pod Džonovim rođenim krovom, srce mu se zgrčilo od tuge i razočarenja. Džon nijednom prilikom nije direktno optužio Rozmari. Nije bilo potrebe za tim. Rozmari je, sa svoje strane, znala da nije okaljala muževljevu čast. Ali, isto tako je znala da je bila u ozbiljnom iskušenju da to učini, a iskušenje je bilo gotovo jednako neoprostivo kao i samo neverstvo. Nedužna ali posramljena, Rozmari Hejns je ćutnjom odgovarala na prećutne optužbe svog supruga. Nakon tog fatalnog incidenta iz meseca januara, njihov brak se obrušio u još dublji ambis. Između gospodina i gospođe Hejns više nije postojala ni trunka spokoja ili poverenja. Nedelju dana nakon jenkijevskog iskrcavanja paljba federalnih topova je postala još žešća i učestalija. Vazduh je podrhtavao od vibracija i potresa koji su se širili do samog središta grada, mreškajući zavese na prozorima kuća u Čerč stritu. U kasne popodnevne sate Rozmari se, uprkos tinjajućoj glavobolji, uputila ka šetalištu na Vajt Pointu. Oblaci prašine su lebdeli preko srebrnkastosivog neba nad Moriš Ajlendom. Fort Samter je bio okružen plastom neprozirnog dima. Sumrak se pretvorio u mrak. Topovi su svetlucali kao svici. Konfederalne topovnjače su se vrzmale po luci, prevozeći ranjenike i regrute koji će zauzeti njihova mesta na pučini. Vajt Point je vrveo od ljudi. Neki su se tiho molili, dok su drugi tražili utehu u razgovoru ili piću. Kada je prošla ponoć, topovi su prestali da žmirkaju u daljini, a Fort Samter se pretvorio u nemu crnu olupinu. Mesečev srp se kolebljivo probijao kroz oblake žućkastog dima. Tada je u luku uplovila jedna konfederalna topovnjača i jedan od mornara je viknuo na sav glas: „Isprašili smo Jenkije. Naši momci su ih istresli iz gaća. Medu federalcima smo primetili dosta crnja.“

- 130 -

Napad na Bateri Vagner nije urodio plodom. Ujutro, kada su federalni zarobljenici bili sprovedeni do grada, vest koja je prethodne noći odjeknula preko Vajt Pointa bila je potvrđena. U napadu na Bateri Vagner su učestvovali tamnoputi vojnici iz Pedeset četvrte masačusetske „obojene“ čete. Rozmari se pitala da li će Klio ili Džošua pomenuti ono o čemu je već brujao čitav grad: da su crni vojnici napali južnjačke bele vojnike i da su ih umalo porazili. Međutim, Klio se ponašala kao da se nije desilo ama baš ništa neobično, dok je Džošua naprosto izjavio kako mu je drago što je napad federalaca odbijen. „Ne bih voleo da se Jenkiji iskrcaju u Čarlstonu.“ „Stvarno tako misliš, Džošua?“ „Pa valjda znate da tako mislim! Gospodar Hejns bio je dečak kada sam postao njegov lični poslužitelj.“ Tamnoputi zarobljenici bili su smešteni u gradskom zatvoru, gde su čekali da južnjački političari donesu odluku o njihovoj daljoj sudbini. Neki članovi zakonodavnog odbora, među kojima se nalazio i Lengston Batler, zahtevali su da se crnci „vrate poslu za koji su sudbinski predodređeni“. General Boregard je, nasuprot tome, zahtevao da se prema njima postupa na identičan način kao što se postupalo prema ostalim ratnim zarobljenicima. Dok su južnjački političari većali, federalne oklopnjače i priobalne baterije su nastavile da tuku po konfederalnim odbrambenim linijama. Za to vreme bračni par Hejns je u svojoj kući u Čerč stritu vodio samo nužnu komunikaciju. Mala Meg je, praveći se da ništa ne primećuje, brbljala na sav glas dok su se njeni roditelji bešumno vrzmali po kući. Jedne naročito turobne večeri devojčica je smogla dovoljno hrabrosti da predloži svojim roditeljima da se zajedno igraju. Kada su Rozmari i Džon ćutke prešli preko te ideje, Meg je rekla: „Ako nećete da se igramo, onda bar možemo zajedno da pevamo!“ a potom je počela da maršira kroz sobu pevajući pesmu „Ponositi plavi barjak“. Njeno pevušenje se povremeno stapalo sa usplahirenim kikotom kojim je pokušavala da odagna strepnju koja joj je tinjala u duši. Kada je Rozmari nemoćno podigla svoju kćerkicu u naručje, devojčica je briznula u plač. Te noći Klio je odvela Meg na spavanje, nežno joj šapućući: „Sve je u redu, dušo. Nemoj ništa da brineš. Mama i tata su malo nervozni zbog ovog prokletog rata.“ Rozmari je, otprilike u isto vreme, u prizemlju rekla svom mužu: „Džone, već sam na ivici nerava. Nisam sigurna koliko ću još dugo moći ovo da izdržim.“ Sedamnaestog avgusta u pet sati ujutru federalci su otvorili vatru na Fort Samter. Njihovi artiljerci su se neprestano smenjivali - osam sati na dužnosti, četiri sata voljno. Sa svakim ispaljenim plotunom na odbrambene bedeme Fort Samtera se obrušavala jedna i po tona gvožđa. Federalne oklopnjače su paradirale pred tvrđavom, pojačavajući metež vlastitom paljbom. Južnjački topovi su, jedan po jedan, sletali sa postolja i prestajali da bljuju vatru. Već do podneva Fort Samter se pretvorio u hrpu smrskanih cigala. Stanovnici Čarlstona koji su se usudili da izađu iz svojih kuća užurbano su koračali pločnikom, tihi i neprimetni kao sene. Federalne baterije su obustavile paljbu nakon što se spustio mrak, ali je jedan top nastavio da se oglašava na svakih pet minuta tokom cele noći. Kada je Rozmari ujutru sišla u prizemlje, oči su joj bile crvene i natečene. „Džone...“ „Molim te, ništa ne govori.“ „Džone, moram da te napustim. Bar na neko vreme.“

- 131 -

„Rozmari, molim te...“ „Meg i ja ćemo iznajmiti apartman u hotelu Mils.“ Džon nemoćno prekri lice rukama. Rozmari Hejns duboko udahnu. „Znaš, nisam te prevarila sa Endruom Rejvenelom.“ Činilo se da je njen suprug prečuo te reči. „Endru je ponovo u novinama. Što se situacija više pogoršava, Endru se sve žešće bori.“ „Nisam uradila ništa što...“ „Rozmari, shvatam da bi retko koja žena mogla da odoli Endruu...“ Rozmari odustade od daljeg ubeđivanja. „Mrzim ove proklete topove“, rekla je. Tog popodneva Klio je spakovala kofere i njih tri su kočijama krenule kroz spaljenu četvrt, ka hotelu Mils. Špekulanti koji su se te večeri okupili u trpezariji hotela Mils razmetali su se svojim novostečenim bogatstvom. Na sve strane su svetlucali zlatni lanci i privesci za džepne satove. „Uvažena gospođo.“ Jedan od gostiju džentlmenski skinu cilindar koji mu je bio na glavi čak i dok je večerao. „Dopustite da se predstavim. Ja sam Henri Haris. Poznajem vašeg brata, gospođo. Nema tih reči kojima bih mogao da iskažem divljenje koje osećam prema kapetanu Batleru. Njemu niko ne može da zamaže oči!“ Špekulant prisloni kažiprst na nos i šeretski namignu. „On i onaj crnja Bono - oni su pravi majstori svog zanata! Gospođo, biću savršeno iskren. Iskrenost je moja najveća slabost. Znate, potrebno mi je deset sanduka francuskog šampanjca, a kapetan Batler uvek donosi najbolju robu. Gospođo, ako kojim slučajem sretnete svog brata pre nego ja, recite mu da Haris prihvata svaku ponudu i da plaća deset procenata priđe. Molim vas da mu to prenesete.“ „Mama, je li ovaj čovek govori o ujka Retu?“ „Plašim se da je tako, mila.“ „Ujka Ret je moj drug!“ ponosno izjavi devojčica. „Da, mila“, promuca njena majka. „Gospodine, molim vas da nas izvinite.“ Rozmari uze svoju kćerkicu za ruku i povede je ka stepeništu. Kada su ušle u iznajmljeni apartman, navukla je zavese preko prozora. Federalni topovi su te večeri utihnuli i blaženi mir se nadvio nad gradom. Klio je odvela Meg u manju sobu kako bi je spremila za spavanje dok je Rozmari utonula u razmišljanje, pitajući se šta je tražila na tom mestu. Šta se dešavalo s njom? Zašto nije mogla da zavoli tog dobrog i čestitog muškarca za koga se udala? Stojeći pored svog kreveta, mala Meg se molila za svog ujka Reta i za Džošuu i za Klio i za baku i deku Batler i za sve vojnike koji su se borili u ratu. Molila se da topovi prestanu da pucaju jer se Tekumse užasno plašio njihove tutnjave. Devojčica je molitvu završila recima, „Dragi bože, molim te da mama, tata i ja ponovo budemo srećni. Amin.“ Malo kasnije portir kratko zakuca pred Rozmarinim apratmanom i gurnu neku cedulju ispod vrata. Rozmari je odmah prepoznala rukopis. Njen suprug Džon Hejns je pisao: „Pod bilo kojim uslovima, Rozmari. Potrebna si mi.“ Zar je bilo moguće? Da li je Džonova ljubav bila dovoljna da održi njihov brak? Naravno da nije! Čak ni takva supružnička odanost nije mogla da podstakne preobražaj u hirovitom ženskom srcu! Rozmari je tako grčevito zažmurila da su joj pred očima zaigrale svetlucave tačkice. „Oh bože, molim te...“ očajno je prošaptala.

- 132 -

A tada je skočila na noge i doviknula svojoj služavki, „Klio, moram pod hitno da se vratim nazad!“ „U redu, gospođo. Zamoliću da dovedu Tekumsea.“ „Nemoj! Nemam vremena za čekanje. Pazi na Meg, Klio...“ rekla je, spustivši svoje prebledele šake na Klijine crnpuraste obraze. „Možda ću se vratiti tek sutra.“ „U redu, gospođo.“ Sluškinja joj se zagleda pravo u oči. „Nadam se da ćete se vratiti tek sutra.“ Kada je izjurila na Miting strit, jedan zbunjeni džentlmen joj je ustupio svoju kočiju. „Čerč strit, broj 46“, usplahireno je rekla kočijašu. „Molim vas, požurite!“ Kada se njen suprug pojavio na vratima Rozmari žudno pređe prstima preko njegovog lica, kao da bi te poznate linije i brazde mogle da joj ispričaju neku sasvim novu i drugačiju priču. Kada je Džon promucao: „Najdraža...“ nežno je spustila prst preko njegovih usana, povela ga uza stepenište ka svojoj spavaćoj sobi i to je bila poslednja reč koju su prozborili. Nakon što je njena majka napustila hotel, Meg je toliko plakala i jecala da ju je Klio prenela na svoju slamaricu, smeštenu u podnožju Rozmadne prazne postelje. „Mama je dobro, slatkišu. Otišla je kod tate. Sutra će doći po nas.“ „Klio, plašim se.“ „Nemaš čega da se plašiš, mila. Hajde da spavamo.“ Mala Meg bila je toliko uznemirena da bi, onog trenutka kada bi Klio sklopila oči, počela da mrmlja u snu ili da se vrpolji na slamarici. Na kraju je prebacila ruku oko dadiljinog vrata i nakratko se primirila, golicajući njen obraz svojim slatkim detinjim dahom. Kroz vazduh se prolomi tako zastrašujući prasak da je Klio skočila sa slamarice. „Sve je u redu, dušo“, brže-bolje je promrmljala, privijajući devojčicu uz sebe. Prozori su bili tako bleštavi i usijani da je Klio morala da zakloni oči. Mala Meg zajeca na slamarici. „Šššš, mila moja. To nije ništa strašno. Ništa strašno“, mrmljala je Klio dok je izvlačila devojčicu iz postelje. Devojčica je grčevito stegnu oko vrata i dadilja je, bosonoga i uzdrhtala od strepnje, ponese ka prozoru. Vatra je poput bujice rastopljene lave zahvatala zgradu sa druge strane ulice. Klio užasnuto stavi ruku preko usta. Ispred vrata je odjekivao užurbani bat stopala. „Vatra! Vatra!“ Muškarci su uspaničeno jurili kroz hodnik. „Prokleti Jenkiji granatiraju grad!“ „Klio, neću da ostanem ovde!“, uplašeno povika devojčica. „Ni ja, mila“, odgovori Klio. „Ne brini, odmah idemo kući. Moraćeš da mi pomogneš, mila. Hajde, stani na te lepe nožice kako bih mogla da te obučem.“ U hodniku je vladao takav metež da su zvuči koji su dopirali do sobe podsećali na stampedo. Klio na brzinu navuče haljinicu preko Meginih podignutih ručica i poče da traži cipele. Jedna je bila ispod kreveta, a druga ispod komode. U daljini odjeknu nova eksplozija. „Molim te...“, uplašeno prošapta Meg. Klio prebaci ćebe oko svoje haljine i prisloni devojčicu uz bok. „Idemo, bebice! Prebaci ruke oko mene i čvrsto me stegni.“ Kada su se Klio i devojčica spustile niza stepenište, u prizemlju su zatekle napola obučene muškarce koji su se, raspamećeni od straha, vrzmali po predvorju. Neki su trčali ka trpezariji, a drugi ka salonu. Kada se zgrada zatresla od nove silovite eksplozije,

- 133 -

isprepadani špekulanti se baciše na pod preplavljen opušcima i prevrnutim pljuvaonicama. „Mamice!“ zajeca Meg. „Dušo, odmah te vodim kod mamice!“ Privijajući devojčicu uz sebe, Klio pojuri kroz kuhinju, u pravcu staje. Hotelski konjušari su se razbežali, a preplašeni konji su se propinjali, njištali i ritali u boksovima. Tekumse je užasnuto kolutao očima. Klio je namestila uzde i đem i izvela drhtavu životinju u sporednu ulicu. Stavila je Meg na Tekumseov vrat i potom se smestila iza nje. „Uhvati se za grivu, mila. Što čvršće možeš.“ „Plašim se, Klio!“ „Ne plaši se, dušo. Ne smemo sad da se plašimo.“ Na nebu iznad spaljene četvrti mesec je kao kriška dinje provirivao između oblaka. Nekadašnji domovi i crkve su se pretvorili u čađave ljušture, u sablasnu parodiju ljudskih nadanja. Senke ruševina su poput avetnih prstiju posezale ka ženi i devojčici koje su jahale na Tekumseovim leđima. Jedna granata se rasprsnu direktno iznad njihovih glava i bleštavi plameni trag se obruši ka zemlji. Meg zavrišta od užasa, a Tekumse grčevito zagrize đem i pojuri koliko ga noge nose. „Tekumse, stani! Smiri se!“ zapomagala je Klio, vukući uzde iz sve snage. Uplašena devojčica ispusti grivu i skliznu niz životinjski vrat. „Tekumse!“ uspaničeno zavapi Klio. Dok je Klio otpuštala uzde kako bi dohvatila devojčicu, Tekumse naglo skrenu i njih dve sleteše na kaldrmu. Boreći se za dah, Klio uspaničeno pređe šakama preko devojčicinog tela. Lagano se pridigla na koleno. Prilikom pada se tako snažno ugrizla za jezik da joj se mlaz vrele guste krvi slivao niz grlo. „Jesi li dobro, dušo? Jesi li povređena?“ Meg tiho zajeca: „Klio, molim te, vodi me kući.“ „Idemo kući čim prestanu da pucaju. Obećavam ti.“ Klio začkilji u mraku, pokušavajući da među srušenim zvonicima i zidinama nazre neki poznati detalj. „Vidiš, malena, ono tamo je staro crkveno groblje. Tu ćemo se sakriti dok ne bude dovoljno bezbedno da se vratimo kući.“ Džon i Rozmari su pronašli Meg i Klio među smrskanim nadgrobnim spomenicima. Maleno dečje telo je ležalo ispod tela tamnopute služavke koja je u poslednjim trenucima života pokušala da zaštiti devojčicu od jenkijevskih granata. „Oh, bože!“ jecala je Rozmari Hejns. „Nisam smela da je ostavim tamo!“ Džon Hejns je, zanemeo od bola, podigao svoju jedinicu i privio je na grudi.

- 134 -

17.

Zalog ljubavi

U tamnoj noći bez mesečine, Vesela udovica se graciozno probijala kroz plićak severno od Retlsnejk Šoula. Svetlost zvezda koja se odbijala od površine okeana omogućavala je vidljivost od dvadesetak jardi. Iza pojasa uzburkane morske pene karolinška plaža bila je bleđa od samog okeana. Bosonogi viskar dotrča do kormila i dvaput raširi prste, što je u mornarskom žargonu značilo „dva hvata“. Tjunis Bono liznu vršak viska i zamišljeno promrmlja: „Dno je prekriveno ostrigama. Približavamo se Dranken Diku.“ Ret mu, umesto odgovora, zahvalno stisnu rame. Kroz podvodne ispuste je dopirao prigušeni žamor Udovičinih snažnih kotlova. Preklopni dimnjaci bili su oboreni tako da se brodska silueta stapala sa bledunjavim pojasom kopna. Posmatran sa razdaljine od stotinak stopa, brod je podsećao na izmaglicu koja se dizala nad uzburkanom vodom. Otkako su federalci osvojili Bateri Vagner, probijanje pomorske blokade kod Čarlstona je postalo daleko opasnije. Sada, kada su severnjački topovi bili usmereni ka glavnom lučkom prilazu, nijedan krijumčarski brod nije se usuđivao da plovi zapadno od Fort Samtera. Istočni prolaz, Mafitov kanal, bio je uzan i krivudav. Pre rata plićaci Retlsnejk i Dranken Dik bili su obeleženi bovama koje su Jenkiji uklonili. Kada bi nastupila oseka, dubina Mafitovog kanala je opadala na četiri stope i četiri inča. Vesela udovica je, pod punim tovarom, imala gaz od četiri stope. Nakon što bi se probili kroz Dranken Dik, krijumčarski brodovi su morali da skrenu udesno i da pohitaju ka jedinom preostalom ulazu u čarlstonsku luku. Kako bi federalnim oklopnjačama blokirali prilaz do luke, južnjački branioci su preko tog kanala, od Fort Samtera pa sve do Fort Moltrija na istočnoj obali, postavili barikade od balvana sa prikačenim kontaktnim torpedima. Između tih barikada, postavljenih direktno ispod topova koji su bljuvali vatru sa utvrđenja Moltri, pružao se jaz širok stotinu jardi kao jedina ruta koja je vodila ka luci. Federalni mornari su znali da su krijumčarski brodovi mogli da se otisnu na svoj pohod samo u noćima bez mesečine. Znali su kojim su kanalima morali da se kreću i na kom su mestu morali da uplove u luku. Jenkiji su dežurali na osmatračnicama, trljajući umorne oči i zureći kroz neprozirnu tminu. Napeto su osluškivali svaki šum, pokušavajući da utišaju čak i zvuk vlastitog disanja i kucanje vlastitih srca. Nakon što je Bateri Vagner pao u ruke federalaca, većina krijumčarskih brodova je napustila Čarlston i preselila se u Vilmington u Severnoj Karolini, gde su južnjački morski vukovi na raspolaganju imali dve obale i dva ulaza u luku koji su se nalazili pod budnom zaštitom topova sa Fort Fišera, kolosalnog peščanog utvrđenja smeštenog na uzanom poluostrvu između reke Kejp Fir i Atlantskog okeana.

- 135 -

Tjunis Bono je vesto manevrisao svojim sto osamdeset stopa dugačkim „sajdvilerom38“, ploveći tik uz obalu i probijajući se preko onog dela pučine gde su se talasi pretvarali u morsku penu. Iako su se federalni bojni brodovi držali dalje od obale, patrolni čamci su redovno pročešljavali plićak. Naravno, oni nisu mogli da potope Veselu udovicu, niti su njihove posade mogle da se iskrcaju na njenu palubu, ali su njihove signalne rakete mogle lako dati znak bojnim brodovima da usmere svoje topove ka nenaoružanom i neoklopljenom krijumčarskom brodu. Pet čvorova. Tjunis se podiže na prste, žmirkajući u pomrčini. Talasi su hučali, odbijajući se o brodsko korito. Morska pena je zapljuskivala obalu, a potom se, dražesno šišteći, ponovo povlačila ka okeanu. Mornar koji je dežurao na prednjoj osmatračnici Vesele udovice podiže levu ruku, što je značilo „patrolni čamac sa leve strane, ispred pramca“. Tjunis dohvati megafon i naredi mornarima u kotlarnici da pojačaju paru. Kormilar federalnog patrolnog čamca je u daljini nazreo obličje iza koga se mogao skrivati krijumčarski brod. Izvadio je signalnu raketu iz limene kutije i doviknuo ka nejasnoj silueti: „O-hoj! Kako glasi lozinka?“ Drvena paluba je podrhtavala od tutnjave parnih kotlova dok je Udovica grabila napred brzinom od devet čvorova. „Unija zauvek!“ samouvereno odgovori Ret Batler. Jenkijevski kormilar se našao u nedoumici. Lozinka za to veče je glasila „Getisburg“, ali je prethodna lozinka bila „Sačuvaj Uniju!“ Iako je u ruci već držao signalnu raketu, oklevao je da kresne palidrvce. Da to možda nije bio federalni brod čiji je kapetan pobrkao lozinke? Krijumčari su već nedeljama izbegavali ove vode, a previše revnostan mornar koji bi dao signal za otvaranje vatre na federalnu topovnjaču sigurno bi završio pred vojnim sudom. „Lozinka!“ ponovo doviknu kormilar. „Sram te bilo, Ejbe39!“, nadmeno odvrati Ret. Jenkijevski kormilar je taman krenuo da uputi signalnu raketu, kada se Udovica ustremi pravo ka patrolnom čamcu, bacivši osam federalnih mornara pod lopatice koje su krčile put kroz talase. „Hrabri momci“, prozbori Tjunis Bono. „Ali prilično kolebljivi“, odgovori Ret. „Usporite“, promrmlja Tjunis u megafon. Tjunis je krmanio brodom oslanjajući se na maglovite obrise kopna i vodene struje koje su se poigravale sa kormilom, na poznate detalje koji su i dalje odolevali žestokim napadima federalaca. Vesela udovica je nastavila plovidbu bez većih teškoća sve dok se brod nije provukao kroz plićak Dranken Dik. U trenutku kada se levo od pramca ukazao Fort Samter prva federalna raketa je zaparala noćno nebo. Tjunis ponovo doviknu: „Punom parom!“ posada hitro uspravi preklopne dimnjake i Udovica pojuri preko talasa kao trkački konj sa startne linije. Vatromet crvenih, zelenih i plavih signalnih svetala suknu ka nebu sa patrolnih i bojnih brodova: „Ko ste vi? Jeste li naši?“ Ret u znak odgovora ispali nekoliko crvenih i zelenih raketa. Naravno, Retovi signali nisu imali nikakvo značenje. Oni nisu bili zavedeni među severnjačkim pomorskim šiframa. 38

Parobrod sa bočnim lopaticama. (prim. prev.)

39

Nadimak Abrahama Linkolna. (prim. prev.)

- 136 -

Tjunis Bono je ubrzano disao, kao da se nadao da će Udovičine lopatice zbog toga početi brže da se okreću. Paluba je podrhtavala pod njegovim stopalima. Prve federalne granate su ih promašile za jedva dvadesetak stopa. Morska pena zapljusnu Udovičinu palubu. „Izveštili su se u gađanju“, primeti Ret, pentrajući se na kućište bočne lopatice i prislanjajući durbin na oko. Držanje mu je bilo tako hladnokrvno kao da je ta zaglušujuća tutnjava poticala od bezazlenog vatrometa priređenog u neko bezbrižno letnje veče. Stražar na pramčanoj osmatračnici je čkiljio očima, pokušavajući da uoči uzani jaz između balvana sa prikačenim torpedima. Pošto federalni topovi nisu mogli da naciljaju brod koji je hitao preko pučine, Jenkiji su usmerili cevi ka jazu koji je vodio ka luci. Dok je Udovica manevrisala na skučenom prostoru, poskakujući i posrćući preko talasa, voda je tako praštala da se posadi činilo kao da su se obreli pod Nijagarinim vodopadima. Eksplozivni balvani su se preko dana blago nazirali nad vodom, ali su u noći bez mesečine bili praktično nevidljivi. Tjunis je krmanio ka područjima sa najgušćom koncentracijom vodenih stubova, moleći se u sebi daje dobro procenio taktiku severnjaka. Tada Udovica zadrhta. Bili su pogođeni. Potom usledi još jedan hitac i brod se strese kao pokislo pseto. Kormilo poskoči unazad i Tjunis umalo ne izgubi kontrolu nad brodom. Kada je u blizini odjeknula još jedna silovita eksplozija, Tjunis se zakuca licem za kormilarski točak. Srećom, do tada su već bili na drugoj strani uzanog prolaza. Bledunjava debla čempresa i gvozdena torpeda prekrivena zelenim muljem i školjkama plutali su na svega šest inča od levog boka broda. Rasprsnuti komadići poslednje granate začangrljaše preko palube. Kada je federalna paljba utihnula, Tjunis se nagnu u stranu kako bi istresao vodu iz ušiju. Ret siđe sa kućišta, sklopi durbin i zapali cigaru. Palidrvce je tako blesnulo u pomrčini da je Tjunis morao da skrene pogled. Ponovo je dohvatio megafon i promuklim glasom naložio gospodinu Meklaudu, brodskom mašinisti, da ustanovi štetu. „Za dlaku smo se izvukli“, prozborio je, okrenuvši se ka Retu. „To je bio lakši deo“, turobno odgovori Ret. „Gospode, ne možeš da zamisliš koliko strepim od onoga što će me dočekati u Čarlstonu. Sirota, sirota Rozmari.“ Vest o Meginoj smrti zatekla je Reta u Nasauu. „Nek je proklet ovaj rat!“, reče Tjunis. „Neki kažu da će on doneti slobodu tvom narodu.“ „Da, gospodine. Neki tako kažu.“ Grad je bio obavijen plastom tame. Crkveni zvonici, koji su predstavljali simbol dobrodošlice za generacije i generacije mornara, bili su prefarbani crnom bojom kako federalni artiljerci ne bi mogli da ih koriste kao orijentire. Jedna granata polete ka gradu, ostavljajući za sobom plamteći trag gorućeg fitilja. Nakon kratkog prodornog bleska usledila je potmula tutnjava. Voda se zamreška pod brodskim trupom. Vetrić koji je duvao sa kopna bio je pun prašine i gareži. „Nastavite smanjenom brzinom“, promrmlja Tjunis u megafon. Ret pokuša da se našali. „Znaš, Tjunise, sad kad sam ti prodao Udovicu, moraš pažljivije da se ophodiš prema njoj.“ „Kako da ne!“, kratko odgovori Tjunis.

- 137 -

Čarlstonsko pristanište bilo je razrušeno. Udovica se probijala uzvodno, pored spaljenih dokova, usidrenih napuštenih klipera40 i poplavljenih parobroda koji su lagano tonuli ka rečnom dnu. Mašinista Meklaud obavestio ih je da je šteta na brodskom trupu bila neznatna, ali da su, usled snažne obrtne sile, čelična postolja parnih kotlova izletela iz ležišta i da su spojnice na desnom boku bile iskrivljene. Većina čarlstonskih špekulanata se preselila u Vilmington, ali su preostali biznismeni koji su ih dočekali u doku preduzeća Hejns i sin, prenuti iz dremeža federalnom dobrodošlicom, bili orni za posao. Tjunis promeni pravac dok je Udovica bacala sidro i dok su je mornari pomerali od odbojnika. Pristanište je bilo obasjano treperavom svetlošću gasnih fenjera. Neko doviknu: „Rete, pod hitno mi treba malo svile i parfema!“ „Meni trebaju dugmad i naramenice“, dobaci drugi glas. „Meni dvadeset sanduka šampanjca!“ Mornari su povlačili konopce na pramcu i krmi, a brodski kotlovi su, uz prodorno šištanje, počeli da ispuštaju paru. U tišini koja je usledila Ret je mogao da čuje kako rečni talasi poigravaju oko brodskog trupa. „Žao mi je, ali večeras nema ništa od biznisa, gospodo. Ovog puta donosim samo preko potrebnu robu: trideset sanduka češljeva za pamuk, četrnaest sanduka 'ventvort' pušaka, vojničke cokule, platno za uniforme i Minijeove kuršume41. Da li neko želi da zajedno sa mnom zapeva odu u čast dičnog plavog barjaka sa samo jednom zvezdom?“ „Isuse Hriste!“ viknu neko iz mase. „Baš si našao kad ćeš da izigravaš rodoljuba!“ Za to vreme u kotlarnici Vesele udovice je odjekivala lupa teškog čekića. Gospodin Meklaud je popravljao postolja za kotlove. Razočarani špekulanti napustiše pristanište, oslobodivši prolaz za plave jednoprežne dvokolice i crne čeze. „Mislim da su to Ruti i Rozmari“, prozbori Tjunis. „Tjunise, zašto je bog čoveku dao srce kad je ono tako krhka i lomljiva stvar?“ „Zato što život bez srca ničemu ne bi vredeo, Rete.“ Retova sestra je čekala pored kola. Bila je toliko skrušena da se činilo kao da se smanjila od njihovog poslednjeg susreta. „Draga Rozmari“, prošaptao je, stegnuvši je u zagrljaj. Ona se na trenutak ukipi u njegovom zagrljaju, a onda poče da drhti i da jeca. „Zašto, Rete? Zašto ubijaju našu decu? Zar i oni nisu roditelji?“ U znak odgovora, nad gradom se rasprsnu još jedna granata. Ret ju je držao u naručju sve dok se njeni jecaji nisu primirili. „Hvala ti“, tiho je rekla. Kada se odmakla od njega, obrisala je oči i istresla nos. Na licu joj je zaigrao avetinjski osmeh. „Znaš, bila je tako sićušna“, prozborila je pribranim bezizražajnim glasom. „Kao da se ponovo pretvorila u bebu. Kada ju je Džon podigao, cipelica joj je pala s noge. Sve smo pretražili, ali nismo uspeli da pronađemo drugu cipelicu. Lice joj je bilo zaprljano pa sam uzela maramicu da je obrišem, ali ju je Džon sklonio od mene. Rete... Margaret Hejns je bila moje dete, ali sam morala da molim svog muža da mi dopusti da očistim njeno milo 40

Vrsta jedrilice, brzoplovka. (prim. prev.)

Vrsta puščanih metaka koji su korišćeni u devetnaestom veku; naziv su dobili po francuskom armijskom oficiru Klodu Etjenu Minijeu. (prim. prev.) 41

- 138 -

čelo. Usna joj je bila posečena - evo ovde - ali nije bilo ni trunke krvi. Bila je hladna kao ilovača. Ovim prstima, Rete, ovim prstima sam sklopila oči svojoj devojčici.“ Ret je ponovo zagrli. Lišena one napetosti koja ju je održavala u životu, Rozmari je podsećala na krpenu lutku. Ret je upita: „A Džon?...“ „Svake noći luta ulicama, gluv i slep za ono što se dešava oko njega. Znaš, Rete“, zastala je, ponovo pokušavši da se osmehne, „naši vatrogasci češće viđaju mog muža nego ja. Zar to nije čudno?“ „Otići ću do njega...“ Rozmari ga grčevito stisnu za mišicu. „Nipošto! Neće želeti da te vidi! Džon te, kao svog prijatelja, moli da ga ostaviš da se sam bori sa svojim bolom.“ „Ako stari prijatelj ne može...“ „Rete, molim te da me poslušaš. Džon Hejns neće hteti da te primi.“ Ispred druge kočije Ruti Bono je usrdno šaputala: „Hajde, Tjunise Bono. Hajde, pomeri se s mesta!“ Tjunis priđe Rozmarinim dvokolicama, nervozno gužvajući šešir. „Gospođice Rozmari, Ruti i ja iskreno saučestvujemo u vašem bolu. Uvek smo imali visoko mišljenje o vama i vašoj porodici.“ Rozmari se zagleda u daljinu, odsutno milujući svog konja. „Pitam se da li se Tekumse seća naše male Meg“, tiho je promucala. „Ponekad se zagledam u te krupne blage oči i...“ Stavila je ruku preko usana kako bi prigušila jecaj. „Ruti i ja se svake večeri molimo za vas, gospođice Rozmari“, utučeno prozbori Tjunis pre nego što je svojoj trudnoj supruzi pomogao da se popne na čeze i zajedno sa njom napustio pristanište. Rozmari se zagleda u bratovljevo lice. „Rete, bila sam slepa kod očiju! Žudela sam za zabranjenim voćem i zato sam izgubila sve one dragocene sate koje sam mogla da provedem sa svojim detetom i sa svojim suprugom...“ Zastala je duboko udahnuvši. „Brate, ti ne smeš da ponoviš moju grešku. Obećaj mi... obećaj mi da ćeš nešto da mi učiniš.“ „Šta god želiš.“ „Znaš, ona mlada žena, Skarlet O'Hara... znam da je voliš.“ Stavila je prst Retu preko usana kako bi sprečila njegove upadice. „Rete, molim te da me bar ovog puta poštediš svojih ciničnih komentara. Oboje znamo da si zaljubljen u tu ženu. Brate, čak ni ti ne možeš da budeš iznad ljubavi. Zato još ovog trena treba da odeš do Skarlet. Budi iskren prema njoj, baš kao što si bio iskren prema meni.“ Okrenula se ka kočiji kako bi uzela paketić umotan u mesarski papir. Podigla je jedan kraj i ispod papira se ukaza tračak svetložute svile. Bila je to marama koju joj je Ret poklonio pre toliko godina. „Meg je bila zaljubljena u ovu maramu. Prebacila bi je oko sebe i onda bi se pretvarala da je ptica ili leptir. Kada bi potrčala, marama je lepršala za njom poput... poput anđeoskih krila.“ „Rozmari, ne mogu to da prihvatim.“ „Naravno da možeš, brate. Mi Batlerovi nikad nismo bili naročito dobri u ispoljavanju ljubavi. Voleli smo ili prekasno ili pogrešno ili uopšte nismo voleli. Daj ovu maramu ženi koju voliš. Pre mnogo godina njom si mi dokazao svoju ljubav, a sada ju je moja sirota mala Meg posvetila svojom detinjom ljubavlju. Molim te, Rete, poseti Skarlet i pokloni joj ovu maramu.“ „Rozmari, ti i Džon...“ „Ti tu više ništa ne možeš da učiniš.“ „Želeo bih...“ „Znam da bi želeo, mili moj brate. Hajde, vreme je da kreneš. Voz ti kreće u pet sati.“

- 139 -

Ret poljubi svoju sestru i uputi se ka gradu. Dvadeset minuta kasnije, na železničkoj stanici, otpravnik nije dopustio Retu da se ukrca na voz za Džordžiju. Kada mu je Ret pokazao železničku propusnicu sa potpisom Rufusa Buloka, otpravnik je postao daleko susretljiviji. „Gospodine, imate mesta u oficirskom vagonu.“ Pošto je nekada davno prošao artiljerijsku obuku na Vest Pointu, Ret je sa uživanjem slušao kako njegov saputnik, artiljerijski major po činu, pripoveda o pobedi u bici kod Čikamuge, a kada je iz svoje torbe izvadio bocu prvoklasnog ruma, major je zaključio da taj civil uopšte nije loš čovek. Dok se njihov voz zajedno sa suncem kotrljao ka zapadu, Ret, major i dvojica mlađih oficira su odlučili da prekrate vreme partijom pokera. Ret ih je do sumraka tako opelješio da su sva trojica bila švorcirana kao crkveni miševi, ali su se kockali u konfederalni novac tako da poraz nikome nije teško pao. Narednog dana, kada je voz prešao granicu Džordžije, devetnaestogodišnji poručnik, „iz Biloksija u Misisipiju, tu sam se rodio i odrastao, gospodine Batlere“, ushićeno je izjavio: „Da ste samo mogli da vidite kako smo isprašili Jenkije! Nisu znali gde im je dupe a gde glava. Treba nam još samo nekoliko podviga nalik onom kod Čikamuge i matori Ejb ima da nas preklinje za mir.“ Dok je posmatrao zanos na mladićevom licu, Retu se činilo da je stariji od egipatskih piramida. Voz je u Ogasti bio skrenut na slepi kolosek. Oficiri, koji su već bili oguglali na železničke zastoje, odmah se ustremiše ka najbližem salunu, a Ret se uputi ka poslovnici Sadern ekspresa, gde je pronašao Rufusa Buloka. Bulok, koji se doselio na jug pre rata kako bi nadzirao poslovanje železničke kompanije Adams rejlvej ekspres, bio je muškarac prijatne i blage naravi. Dok je Rufus Bulok koračao Mejn stritom, ugledni građani Džordžije su u njemu videli sliku i priliku čoveka koga bi voleli da sretnu kada izađu u šetnju, uprkos Bulokovom jenkijevskom poreklu. Kada je počeo rat, Sadern ekspres se otcepio od svoje severnjačke matice, a Rufus Bulok je postao predsednik novoosnovane železničke kompanije. U veoma kratkom roku Bulok je postao zadužen za koordinaciju konfederalne telegrafije i transport vojničkih plata. Kako je njegova odgovornost rasla, Bulok je postao prvi čovek južnjačkog železničkog sistema i za svoje zasluge je ubrzo bio nagrađen činom potpukovnika. Uprkos tome, Bulok nikada nije nosio uniformu. Rufus Bulok se čak i u ratu pridržavao načela „posao, kao i obično.“ Sa samouverenošću koja je svedočila su da on i Bulok bili stari poznanici, Ret spusti flašu pića nasred Bulokovog radnog stola. „Zaboga, Rete, gde si ovo nabavio?“ „Pravi bahamski rum. Star dvadeset godina, sazreo u drvenim bačvama. Shvati to kao skromni izraz zahvalnosti. Bez tvoje propusnice, Rufuse, nikad ne bih uspeo da se izvučem iz Čarlstona.“ Boca istog trenutka iščeznu u fioci. „Ako je Rufus Bulok dobro obavešten, ti si u poslednjoj misiji doneo samo vojne potrepštine, Rete. Rufus je prinuđen da se zapita: kako Ret Batler može da profitira od vojnih potrepština?“ Na njegovim usnama zaigra srdačan osmeh. Rufus Bulok bio je srdačan i opušten čovek. „Preobratio sam se, Rufuse. Više se ne bavim krijumčarenjem. Kada Džon Hejns ponovo bude mogao da razmišlja o poslu, nadam se da će i on dići ruke od tog biznisa.“ „Čuo sam da mu je kćerkica poginula. To je prava tragedija.“

- 140 -

„I više nego tragedija, Rufuse... Slušaj, ima li šanse da me ubaciš na voz za Atlantu?“ „Žao mi je, ali tu čak ni Rufus Bulok ne može da ti bude od pomoći. Svi vagoni su dupke puni. Prevozimo vojne zalihe.“ „Rufuse, pričaj ti tu priču nekom drugom. Ja te poznajem. Nema toga što ti ne možeš da središ.“ I tako se Ret Batler obreo u lokomotivi sa gospodinom Bejtsom, strogim mašinovođom, i ogromnim ćutljivim tamnoputim ložačem. Sunce je zalazilo dok su napuštali Ogastu. Ret se smestio u ložačkoj ostavi. Opružen preko gomile drva, sa rukama ispod glave, pokušavao je da se priseti šta mu je Tjunis Bono rekao o ljubavi - kad ono beše, pre nekih pet-šest godina? Tog dana su se slučajno sreli u pristaništu u Friportu. Dvojica prijatelja se nisu videli još otkako je Ret napustio niziju, tako da su se uputili do najbližeg saluna kako bi uz čašicu pića evocirali stare uspomene. Tjunis je u kratkim crtama predočio Retu šta se u međuvremenu dešavalo u Čarlstonu. „Tvoja sestra je izrasla u veoma lepu mladu ženu.“ „Mogu li da te zamolim da joj odneseš mali poklon? Znaš, kupio sam joj jednu maramu na Kubi.“ „Naravno.“ Tjunis nije bio toliko pijan kao Ret. „Reci mi, druže moj, je l' tebe nešto muči?“ „Ma, jedna žena. Ništa naročito.“ „Ne deluješ tako, prijatelju. Da li je voliš?“ „Da li je volim?“ upitao je Ret prezrivim glasom, potežući pravo iz flaše. „Koliko sam se puta zamajavao pomišlju da volim neku ženu. A onda bih se izvukao iz kreveta, navukao pantalone i stavio tačku na tu tričavu romansu. Znaš, ima nečeg u tom poniznom činu navlačenja pantalona što razbija iluzije o ljubavi.“ „Zafrkavaš se sa mnom.“ „Zašto bih se zafrkavao?“ Tjunis je tada stidljivo priznao Retu da se već neko vreme udvarao Ruti Preskot, najstarijoj kćeri velečasnog Preskota. „Ruti ponekad ume da digne nos i teško mi je da joj priđem, ali sam siguran da je ona prava devojka za mene. Rete, jesi li nekad bio zaljubljen?“ „Prijatelju, čemu takva pitanja?“ „Jesi li nekad bio sa curom koja ti se toliko sviđa da ti se čini da će tvoj život izgubiti svaki smisao ako ostaneš bez nje?“ „Ponekad mi je godila njihova pažnja. Bilo je tu nekog zanosa i usplahirenosti. Ali, ne, nikad nisam doživeo ljubav na način na koji je ti opisuješ.“ „Onda nikad nisi bio zaljubljen“, samouvereno je izjavio Tjunis Bono. „Nikad nisi bio stvarno zaljubljen. Jer prava ljubav baš tako izgleda.“ A sada je, sa svakim zamahom zahuktalih klipova, sa svakim okretom zupčanika, bio sve bliži ženi koja mu je ukrala srce. Tutnjava parnih mašina je pratila ritam njegovog srca. Brže! Brže! Bilo koja žena koju je do tada sreo, bilo koja strast koju je dotada iskusio, bila je bleda i beznačajna u poređenju s njom. Pa ipak, Ret nikada nije priznao Skarlet koliko mu je značila. Stalno ju je zadirkivao i podsmevao joj se, krijući se iza plašta ledene ravnodušnosti. „Prokleta kukavice!“ progunđao je sebi u bradu.

- 141 -

A sada je, naoružan Rozmarinim dragocenim poklonom, konačno mogao da joj prizna istinsku prirodu svojih osećanja. Tako mu boga, to će i učiniti! Oraspoložen tom pomišlju, Ret Batler se spusti u kabinu i posluži cigarama gospodina Bejtsa i njegovog ložača. Otvoreno ložište parnog kotla glasno zabrunda, a varnice se raspršiše unaokolo, ostavljajući sićušne rupice na Retovom crnom gospodskom odelu. Odobrovoljen aromom prvoklasne cigare, gospodin Bejts prozbori: „Ova noćna putovanja koštaju dosta živaca, ali čovek vremenom ogugla. Vidite, napolju je mrkli mrak. Čak i kad bi federalci odlučili da miniraju prugu, uopšte ne bih bio svestan šta se dešava sve dok ova skalamerija ne poleti u vazduh! Znate, gospodine, veoma je teško izvući se iz lokomotive kad voz izleti iz šina. A onda, tu je i ova prokleta para. Para može tako da sprži čoveka da od njega ostanu samo kosti.“ Gospodin Bejts je, sa neskrivenim užitkom, povlačio dim za dimom. Voz je zastajao na svaka dva sata kako bi gospodin Bejts napunio kotao. Ret i ložač su za to vreme dovlačili po četiri zavežljaja drva u tender. Kada je granula zora voz je već prelazio preko džordžijske visoravni. „Kapetane Batlere“, oglasi se gospodin Bejts, „vidite, ono tamo je Kamena planina. Za sat vremena ćemo biti u Atlanti.“ „Osim ako federalci ne razbucaju prugu.“ „Nema šanse“, samouvereno odvrati gospodin Bejts. „Federalci se drže podalje od Atlante. Nema ih u krugu od bar stotinu milja.“ Dok je voz ulazio u železničku stanicu i dok je vazduh podrhtavao od prodorne škripe kočnica, Ret srdačno stegnu Bejtsovu slobodnu ruku, ćušnu ložaču par novčića i napusti lokomotivu. Pridržavajući šešir jednom rukom, krenuo je preko perona ka stajalištu za kočije. Prišao je prvoj kočiji, smestio se pored vozača i rekao mu Pitipatinu adresu. Kočijaš podozrivo osmotri prljavog i razbarušenog putnika. „Sigurni ste da imate dovoljno para da platite vožnju?“ „Siguran sam da imam dovoljno razloga da te zadavim ako odmah ne kreneš“, odbrusi Ret. Kočijaš mahnu korbačem i konj zakasa preko kaldrme. Pa ipak, čak i da je imao krila, konj ne bi mogao da leti onoliko brzo koliko je Ret želeo. Kada se kočija zaustavila pred kućom gospođice Pitipat, Ret priđe vratima i nestrpljivo zalupa. „Evo, odmah!“, doviknu čika Piter. Kada je otvorio vrata, stari poslužitelj zaprepašćeno ustuknu. „Kapetane Batlere?“, promucao je, zureći u njega razrogačenih očiju. „Gospode bože! Šta vam se desilo?“ Pitipat, koja je nešto krpila u salonu, spusti iglu i skrenu pogled ka Retu. „Zaboga, kapetane Batlere! Da vas nije zadesio požar? Šta vam se desilo s odećom? Pa, vi uvek nosite tako finu garderobu! To je vaš šešir? Bože, prosto ne mogu da vas prepoznam! Sigurno biste želeli da operete ruke. Pitere, brzo donesi lavor i bokal!“ „Zahvaljujem na ljubaznosti, gospođice Pitipat.“ Ret spusti putnu torbu na pod i nestrpljivo je otvori. „Molim vas, moraćete ovo sami da izvadite. Da, taj mali paket. Baš taj. Znate, ruke su mi...“ Dok je Pitipat otvarala paketić u kome se nalazio pravougaoni komad prefinjene belgijske čipke, Ret je objašnjavao: „Čim sam je ugledao, rekao sam sebi: 'Gospođica Pitipat će od ovog moći da napravi krasan okovratnik'.“ „Oh, kapetane Batlere, kako da vam zahvalim za ovako divan dar?“

- 142 -

„Gospođice Pitipat, uopšte nema potrebe da mi zahvaljujete što sam doneo mali ukras za damu kojoj ukrasi nisu potrebni.“ „Nema vam premca kada je laskanje u pitanju“, prezrivo prosikta Skarlet, ulazeći u salon. „Kapetane Batlere, kada ste poslednji put videli kadu? Jeste li iz nekog razloga zaključili da je kupanje izlišna stvar?“ Pitipat brže-bolje uteče sa svojim poklonom. Retova kosa bila je puna ugljevlja, a lice mu je bilo crno od gareži. Odeća mu je bila izgužvana, isflekana tragovima morske soli i oprljena žarom iz parnih kotlova. Manžetne su mu bile iskrzane, a šešir koji je stiskao u rukama je podsećao na filcanu krpu. Skarlet je paradirala oko njega kao nakostrešena mačka. „Toliko sam žudeo da te vidim, draga moja“, prozbori Ret, „da nisam imao vremena da...“ „Žudeli ste da me vidite? Zašto biste vi, za ime božje, žudeli da me vidite? Nije valjda da sam vam pružila povoda za tako nešto? Kapetane Batlere, zar ne znate da pristojnost nalaže da se okupate pre nego što krenete u posetu jednoj dami?“ Čika Piter uđe u salon, noseći bokal, lavor, lužani sapun i prosenjeni peškir. Dok se Ret umivao, Skarlet nemilosrdno nastavi: „Koliko je vremena prošlo otkako ste nas udostojili svojom posetom? Jesmo li se videli u maju? U julu?“ Prasnula je u vedar nehajan smeh. „Ali, šta mari? Vreme je užasno rastegljiv pojam, zar ne?“ Ret obrisa lice. „Pokušavao sam da odolim vašim fatalnim dražima.“ „Nebesa, smilujte se!“, odbrusi Skarlet. „Vi baš ne štedite svoju slatkorečivost. Nastavite, kapetane Batlere. Nastavite s tim koještarijama o mojim fatalnim dražima. Znate da sam slaba na to.“ Ret pruži isprljani peškir ka čika Piteru i stari poslužitelj ga iznese iz salona, držeći ga na bezbednoj razdaljini od svog tela. Ret je došao u Atlantu nadajući se novom početku. Želeo je da otvori srce pred njom, da joj ispripoveda priču o maloj Meg, o svom starom prijatelju Vilu, nekadašnjem majstoru za navodnjavanje na plantaži Broton, o žutoj svilenoj marami koju je nekada davno poslao svojoj sestrici. Želeo je da joj kaže da je voli. Ali nije uspeo da izusti ništa od toga. Dok je stajao u Pitipatinom salonu, ne usuđujući se da se spusti na sofu kako je ne bi isprljao, ne usuđujući se da bilo šta dodirne kako ne bi ostavio tragove prstiju, Ret Batler je izabranici svog srca ćutke pružio zalog svoje ljubavi stvarčicu upakovanu u izgužvani prljavi mesarski papir. „Šta je ovo?“, procedi Skarlet, odmotavajući poklon. Ravnodušno je prešla pogledom preko žute svilene marame, a onda je nehajno prebacila preko stolice. „Veliko hvala, kapetane Batlere. Baš ljubazno od vas.“ Ret Batler oseti kako mu se grudi nadimaju od srdžbe. Progutao je knedlu koja ga je stezala u grlu i odgovorio ledenim glasom: „Ah, nemojte mi zahvaljivati, gospođice. To je obična tričarija, sićušan znak divljenja koje osećam prema dami čija je lepota ravna njenoj dobrostivosti.“ Nakon što je napustio Pitipatinu kuću, Ret je dugo šetao ulicama, pokušavajući da istutnji svoj bes, sve dok se nije obreo ispred Belmontsa, najpoznatije juvelirnice u Atlanti. U trećoj godini rata potražnja za zlatom i dragim kamenjem je toliko opala da se gospodin Belmont ozbiljno nosio pomišlju da stavi katanac na svoju radnju. Kada je Ret

- 143 -

Batler zatražio od gospodina Belmonta da mu pokaže najlepši i najluksuzniji kameo broš42 koji je imao u radnji, juvelir je bio toliko ushićen da mu je došlo da poskoči do tavanice. Kao i uvek, Beline kurtizane se sjatiše oko Reta. „Ali, tako si prljav, cher.“ Minet se koketno zakikota. „Hoćeš li da ti operem leđa?“ Helen brže bolje prebaci grubo ćebe preko sofe kako bi Ret mogao da sedne, a Minet nasu šampanjac i naloži Eloizi da odnese vruću vodu na sprat kako bi Ret mogao da se okupa. „Zašto ne pošalješ Helenu?“ „Zato što ti imaš tako snažne punačke ruke, mila.“ Kada je Ret počeo da se raspituje za Lizu, Minet ravnodušno slegnu ramenima. „Liza je na nagovor kapetana Bizija napustila Šapo ruž i preselila se... u javnu kuću. Liza nema šlifa da postane kurtizana!“ Glas joj pređe u šapat dok se zaverenički naginjala ka Retu. „Kapetan Bizi je napustio Atlantu. Bio je vrlo besan što je dobio premeštaj. Misli da je to tvoje maslo.“ Ret nasu još jednu čašu šampanjca, a potom se pope na sprat kako bi se okupao i obrijao. Te večeri Ret je izveo Belu Votling na večeru u hotel Atlanta. Dok su pijuckali konjak, poklonio joj je broš koju je kupio u radnji gospodina Belmonta. „Oh, Rete! Prekrasan je! Uvek si bio tako dobar prema meni. Ali, ja nisam dostojna...“ „Pssst!“, promrmlja Ret, stavivši kažiprst na usne. Pogled mu je bio blag i pun sete. „Rete, zašto si mi ovo poklonio? To je previše skupocena stvar za ženu poput mene.“ On ispruži ruku preko stola i nežno joj podiže bradu. „Zato, draga moja Bela, što nisam mogao da ti poklonim žutu svilenu maramu.“

Broš sa izrezbarenim dragim kamenom kod koga reljefna figura ima drugačiju boju nego osnova. (prim. prev.) 42

- 144 -

18.

Lisac u bekstvu

U prvoj godini rata čarlstonska laka konjica se pretvorila u Rejvenelovu brigadu koja se nalazila u sastavu tenesijevske armije generala Brega. Rejvenelova brigada je harala iza federalnih linija u Kentakiju i Tenesiju, postavljajući zasede za federalne kontingente, uništavajući jenkijevske teretne vozove, paleći železničke mostove i dižući u vazduh železničke tunele. Stanovnici pograničnih država bili su podeljeni u pogledu lojalnosti. Jedni su podržavali Uniju, a drugi Konfederaciju. Dok su neke dame pljuvale na „pobunjenike“ koji su na konjima prolazili kroz njihove varoši, druge su ispoljavale svoju privrženost konfederalnim ciljevima na najkonkretniji mogući način - slepim obožavanjem odvažnog mladog pukovnika koji je predstavljao otelotvorenje južnjačke borbe. Endru Rejvenel se rado družio sa tim odanim i požrtvovanim damama, ali već sutradan nije mogao da se seti ni kako su se zvale. Dok se Endru zabavljao sa svojim obožavateljkama, njegov skaut i njegov muzikant su spavali po stajama, tremovima, slomljenim kočijama, a jednom prilikom čak i u hladnom promajnom ambaru za kukuruz. „Ta ženska baš arlauče“, progunđao je Kasijus, osluškujući zvuke koji su dopirali iz kuće. „Kao mačka u sezoni parenja“, odgovorio je Džejmi Fišer. „Uh, šta bih dao za još jedno ćebe!“ „Skočanjio sam se od zime“, nastavio je Kasijus. „Do đavola! Šta li pukovnik radi toj curi?“ „Mrsko mi je čak i da zamislim.“ Džejmi je, smotavši se kao klupko, pokušavao da zagreje ledene šake trljajući ih između butina. „Kako to da vi nikad ne pokupite neku curu, gospodaru Džejmi? Nije baš da vas dame ne vole. Video sam kako neke očijukaju s vama.“ Kasijus se zlovoljno pridigao sa slamarice. „Gledajte samo da pronađete neku koja se toliko ne dernja.“ „Slušaj! Je l' to konjski topot?“ upitao je Džejmi naćulivši uši, a potom je dohvatio revolver i izašao na mesečinu. U one slavne dane na samom početku rata njihovi federalni dušmani su mahom bili regruti koji su prvi put uzjahali konje koji su donedavno vukli plugove. Federalni zapovednici su se gložili među sobom i šepurili se kao petlovi, a gromki bojni pokliči južnjačkih pobunjenika su uterivali strah u kosti neiskusnim jenkijevskim oficirima, često ih navodeći da se predaju bez ispaljenog metka. Džejmi Fišer bio je izuzetno vešt jahač sa istančanim osećajem za topografske detalje. On je instinktivno mogao da proceni gde bi njegova brigada trebalo da se ulogori preko noći, koji su putevi bili neprohodni po vlažnom vremenu, kada i gde treba postaviti

- 145 -

predstraže, kada je gaz bio dobar a kada je, uprkos odsustvu brzaka i naizgled čvrstom šljunkovitom dnu, trebalo odustati od prelaženja reke na tom mestu. Jedne noći, dok su izviđač Fišer i tamnoputi svirač na bendžu ležali na stajskom tavanu i čekali da Endru odradi posao sa još jednom iz legije rodoljubivih dama, Kasijus je poverio Džejmiju da je svojevremeno i sam stao na ludi kamen sa beskrajno ljupkom i krhkom devojkom po imenu Dezdemona. „Kada je gospodar Hjudžer prodao moju ženu, plakao sam kao malo dete“, priznao je te večeri Kasijus. Tokom čarke u Sintijaniji, pripadnici federalne konjice ubili su kapetana Henrija Keršoa i umalo zarobili pukovnika Rejvenela. Major Vilks, džordžijski ađutant koji se pridružio Rejvenelovoj brigadi, žučno je kritikovao pukovnika zbog toga što nije postavio predstraže i što se loše ophodio prema federalnim vojnicima koji su pali u njihovo zatočeništvo nakon što je brigada ponovo zauzela grad. Rejvenelovi ljudi bili su ozlojeđeni Vilksovim kritikama, a brigadni oficiri su ubrzo počeli da ismevaju Vilksa kao „preterano sentimentalnog seoskog aristokratu“. Kada je Vilks napustio brigadu, Džejmi Fišer ga je otpratio do železničke stanice. Iako Džejmi nije otvoreno izražavao svoje negodovanje, Endruovi postupci su uneli nemir u njegovo srce. „Pukovnik je izgubio toliko dragih prijatelja u ovom ratu“, rekao je Vilksu, pokušavajući da opravda svog prijatelja. Ešli Vilks je odsečno odmahnuo glavom. To je, po njegovom stanovištu, bilo mlako opravdanje. „Endru je dobar čovek“, nastavio je Džejmi. „Njega svi vole.“ „Kao što znate, ljubav je slepa“, odgovorio je Vilks. „Ona često ne ide ruku pod ruku sa poštovanjem.“ Slično tome, dobar glas često ne ide ruku pod ruku sa delima, tako da je slava Endrua Rejvenela nastavila da raste čak i kada su njegovi veterani počeli da satiru svoje konje pokušavajući da ponove nekadašnje blistave pobede. Rejvenelovi ljudi su se sve češće izlagali riziku koji bi pre godinu dana smatrali neprihvatljivim. Zapovednik armije iz Tenesija, general-major Brekston Breg, bio je grbavi, bradati, uobraženi namćor sa gustim tamnim veđama koje su se spajale iznad nosa. Breg je imao loš želudac, loše živce i tako grozne potkožne čireve da je jedva mogao da se drži u sedlu. General Breg je predstavljao očigledan dokaz teorije da je sreća okretala leđa onima koji je nisu bili dostojni. Breg je odlučio da pukovnika Rejvenela pošalje u Atlantu i Čarlston, čiji su rodoljubivi građani jedva čekali da se sretnu sa proslavljenim južnjačkim herojem. Breg je tom prilikom upozorio Endrua: „Gospodine, nijednog trenutka nemojte smetnuti s uma da tamo idete kao moj lični izaslanik i da svojim delima i postupcima predstavljate samog Brekstona Brega!“ Dok su napuštali štab, Džejmi je rekao: „Zaboga, Endru, postao si lični izaslanik generala Brega. Zar nisi ponosan?“ Kada je Džejmi prasnuo u smeh, Endru ga je ćušnuo u mišicu. Džejmi je potom pomogao Endruu da se spakuje i poklonio mu nov šešir umesto onoga koji je stradao u okršaju sa federalcima. „Trebalo bi da zatakneš pero“, rekao je. „Znaš, dame to vole.“ Endru mu je srdačno stisnuo ramena. „Ne treba mi pero, Džejmi“, rekao je svom šuraku. „Ti si najlepše pero u mojoj perjanici.“ „Mnogo mi pozdravi moju dragu sestru Šarlotu“, vedro je dobacio Džejmi.

- 146 -

Vojnici pukovnika Rejvenela su pomno pratili vesti koje su pristizale iz Atlante i Čarlstona. Sestra jednog kaplara iz Atlante je pisala: „Pukovnik Rejvenel i njegov crni muzikant su sa romantičnim namerama banuli na prag udovice Čarlsa Hamiltona, ali im je ona očitala dobru bukvicu. Čitav grad bruji o tome.“ Endruovi konjanici bili su oraspoloženi saznanjem da se njihov pukovnik nije odrekao svojih zavodničkih manira, ali im je istovremeno bilo drago što je neodoljivi južnjački donžuan poljubio vrata gospođe Hamilton. Neki od njih nisu videli svoje supruge i dragane još od prošlog proleća. Pukovnikov romantični susret sa gospođom Hejns podstakao je brojne neumesne pošalice. Brigadni zastavnik je, čuvši za taj događaj, prasnuo u grohotan smeh. „Šta kažu, dva sata je nedovoljno da se odradi posao? Pa, meni ne bi trebalo ni deset minuta!“ Na iznenađenje svojih konjanika, Endru se vratio iz Čarlstona poprilično pokisao. Kada bi oficiri, kao i uvek dotada, počeli da zbijaju šale na račun njegovih ljubavnih pustolovina, Endru bi ih presekao u pola rečenice. Pukovnik je počeo da zazire od društva svojih starih pajtaša, a Kasijus je promenio repertoar tako da su se sa njegovih žica sada razlegale lagane sentimentalne balade. Kada ga je Džejmi upitao za tu famoznu udovicu iz Atlante, na licu pukovnika Rejvenela je zaigrao tugaljiv osmeh: „Radije bih se suočio sa čitavom jenkijevskom divizijom nego sa gospođicom Skarlet O'Harom. Laku noć, pukovniče Rejvenele! Možete povesti svoj orkestar sa sobom!“ Zahvaljujući toj epizodi, Kasijus je dobio nadimak Endruov orkestar. Endru je Šarlotinog brata Džejmija sve češće saletao pitanjima o svojoj supruzi. Kakva je Šarlota bila kao dete? Da li je Šarlota bila na hipodromu Vašington onog dana kada je Endru naočigled čitavog grada poljubio Rozmari Batler? „Bio sam tako besan i ponižen da bih učinio bilo šta, samo da se osvetim Lengstonu Batleru!“ Džejmi je bio svestan činjenice da će Endruu trebati malo vremena da se navikne na ulogu vernog supružnika i da se odrekne svojih romantičnih ludorija, ali mu je, uprkos tome, bilo neobično drago kada bi primetio kako „proslavljeni pukovnik Rejvenel“ odbija nasrtaje svojih obožavateljki šarmantnim osmehom i recima: „Gospođo, da nisam oženjen, bio bih u ozbiljnom iskušenju da ugrozim vašu čednost.“ Potom je usledila bitka kod Getisburga i predaja kod Viksburga, i novine koje su nekada pevale hvalospeve na račun pukovnika Rejvenela odjednom su promenile tonalitet. Čarlstonski Merkjuri izveštavao je kako je tokom okršaja u gradiću Sintijanija jedan federalni oficir izmarširao na glavnu ulicu noseći šešir pukovnika Rejvenela. General Breg, koji je uskoro morao da preda komandu generalu Džonstonu, zabranio je samovoljne upade na neprijateljsku teritoriju, pretvorivši Rejvenelovu brigadu u regularnu konjicu. Te jeseni Endru je došao na svoje drugo čarlstonsko odsustvo. Gospodin i gospođa Rejvenel su prestali da primaju posetioce i da se pojavljuju na javnim skupovima i prijemima. Džulijet Rejvenel bila je neobično uzdržana kada bi znatiželjni građani Čarlstona počeli da se raspituju za njenog brata i snahu. Tokom tog drugog odsustva nije se desio ni najmanji skandal, a Džejmi je, nedugo nakon što se Endru vratio u svoju brigadu, dobio pismo od Šarlote. „Dragi brate, molim te da pripaziš da Endru ne učini nešto nepromišljeno. Čini mi se da je moj voljeni suprug počeo da se pribojava da nije dostojan moje ljubavi. Plašim se da bi mogao da se upusti u neku ludoriju kako bi osvetlao obraz, iako se već ovenčao slavom koja blista kao sunce u zenitu! Molim te, Džejmi, daj sve od sebe da Endru ostane živ i zdrav - zarad mene i zarad našeg malog sina!“

- 147 -

Pet nedelja kasnije, jednog rominjavog decembarskog popodneva, na grebenu koji se nadvijao nad Pomerijem u Ohaju, Džejmi Fišer je naglas razmišljao o crkvenim zvonima. „Kako sam nekad mogao da verujem da zvuk crkvenih zvona predstavlja melem za uši? Zar crkvena zvona nekad nisu asocirala na blistava nedeljna jutra i porodične šetnje Miting stritom?“ Pukovnik Endru Rejvenel je kroz durbin posmatrao selo u kome su crkvena zvona čangrljala kao jato preplašenih gusaka. „Pobunjenici dolaze! Uzbuna! Uzbuna!“ Kada bi zvona iz Pomerija nakratko utihnula, kroz vazduh bi se razleglo brujanje sa zvonika iz okolnih sela. „Sram te bilo, Džejmi! To su božja zvona“, odgovori Endru, sklapajući durbin. „Šta predlažeš? Da li je bolje da krenemo pravo kroz selo ili da ga zaobiđemo? Možda bi bilo šteta da žiteljima Pomerija uskratimo događaj koji će moći da prepričavaju svojim unucima.“ „Bolje razmišljaj o tome da nas iz nekog budžaka ne vreba matorac sa musketom koji jedva čeka da prosvira mozak južnjačkom pobunjeniku.“ Endru Rejvenel se promeškolji na sedlu. „Jesu li federalci blizu?“ „Tri bataljona. Na otprilike dva sata iza nas.“ „Ovog puta se neće lako izvući.“ „Samo se ti teši“, podrugljivo odvrati Džejmi. Endru potom upita Džejmija kojom rutom bi trebalo da krenu. „Kobov gaz bio je prohodan pre dve nedelje, ali je u međuvremenu palo dovoljno kiše da se porine Nojeva barka.“ Endru odsutno pomazi konja. „Kasijus ne zna da pliva.“ Džejmi se nagnu ka njemu. „Ako dobro poteramo konje, do naredne večeri bi trebalo da stignemo do reke Ohajo.“ Endru Rejvenel se uspravi na uzengijama i mahnu ka svojim ljudima, davši im znak da zaobiđu jenkijevsku varošicu. Kucnuo je čas da se vrate kući. Dve nedelje ranije Endru Rejvenel je prešao reku Ohajo i stupio na jenkijevsku teritoriju sa dve hiljade svežih dobro naoružanih konfederalnih konjanika. Njihov zadatak bio je da poruše železničku prugu, da zapale vojna skladišta, da pokradu severnjačke konje i da pridobiju nove regrute koji su bili spremni da se bore za južnjačku stvar. Međutim, prepad Rejvenelovih ljudi se ubrzo izjalovio. Federalci su odmah poslali telegrame upozorenja i njihove brigade su krenule u nemilosrdnu poteru za neprijateljem. Jedino zahvaljujući satiranju konja i promućurnosti Džejmija Fišera, Rejvenelova brigada je uspevala da izbegne direktan okršaj sa federalcima u kome su južnjaci bili unapred osuđeni na poraz. Kada je dalje izvrdavanje postalo nemoguće, Rejvenelovi ljudi su mamuzali svoje konje, zaklanjali glavu između ramena i jurili pravo napred, pokušavajući da probiju neprijateljski obruč. Tela poginulih vojnika su ostajala nepokopana, a ranjenici su bili ostavljani na raskršćima. Iscrpljeni konfederalci su nemoćno sedeli na zemlji, čekajući da ih Jenkiji pokupe. Od četiri poljska topa koja su imali na početku pohoda, preostao im je samo jedan. Moćna Rejvenelova brigada se svela na tri stotine bradatih, prljavih, slabo naoružanih muškaraca koji su više podsećali na drumske razbojnike nego na vojnike. Konji koje su kupili od farmera iz Ohaja (i koje su platili konfederalnim novcem) nisu imali snagu i izdržljivost pastuva sa kojima su krenuli u pohod.

- 148 -

Te večeri je padala kiša, hladna kiša koja je dobovala preko opalog lišća koje se mešalo sa raskvašenom zemljom. Kako bi poštedeli svoje konje, Rejvenelovi ljudi su išli peške, pridržavajući se za uzengije. Dok mu se krv ledila u žilama i dok mu je duša grcala pod teškim bremenom očajanja, pukovnik Rejvenel doviknu svom muzikantu: „Momče, zasviraj nešto!“ Kasijus je, ukrštenih nogu, sedeo na prednjem delu topovskih kola, skrivajući se pod iskrzanim kišobranom kako bi zaštitio svoj dragoceni bendžo. Tamnoputi svirač je pokušao da udovolji želji svog gospodara, ali je njegova muzika sada zvučala raštimovano i izanđalo. Ledena kiša je kapala sa oboda šešira, slivajući se Endruu niz vrat. Kasijus umota svoj instrument u jaknu i skrušeno se šćućuri na kolima. Bilo je taman toliko mesečine da je svaki od vojnika mogao da vidi samo čoveka koji je marširao direktno ispred njega. Brigadni zastavnik je svaki čas posrtao, jedva uspevajući da održi pravac. Neki vojnici su pokušavali da povrate snagu grickajući tvrdi dvopek. Povremeno su napuštali stroj kako bi ispraznili bešiku, a onda su trkom pristizali svoje saborce. Kiša im se postojano uvlačila ispod kragne, kroz šavove na ramenima i kroz donove čizama. Šeširi su se ugibali pod težinom vode. Srca su drhtala od strepnje i beznađa. Ponekad, kad bi neki od iscrpljenih vojnika pokušao da se vrati u sedlo, njegov konj bi se ogorčeno propeo. Ponekad bi se iznureni konj skljokao nasred druma i zbacio svog jahača, da bi potom jednako iznureni vojnici na jedvite jade vratili životinju na noge i umolili je da nastavi dalje. Dok se Endru na železničkoj stanici u Čarlstonu opraštao sa svojom suprugom Šarlotom, ona mu je rekla: „Najdraži, ja te poznajem bolje nego iko na svetu. Znam da si u prošlosti pravio greške i da se sad stidiš zbog toga. Ali, tvoja postiđenost samo dokazuje da si dobar i čestit čovek.“ Endru je voleo mnogo žena, ali je samo Šarlota mogla da unese mir u njegovu rastrzanu dušu. Petnaestog jutra otkako su banuli na federalnu teritoriju, kiša je popustila a oblaci su se raspršili pred naletima studenog vetra. Dok se sunce pomaljalo na nebu, zemlja je svetlucala kao dragulj. Nakon što se vratio iz izviđanja, Džejmi Fišer je saopštio da su privremeno uspeli da zametnu trag neprijatelju. „Ali, sigurno mogu da pretpostave gde smo se uputili.“ „Znam, Džejmi.“ „Blokiraće gazove.“ „Džejmi, previše brineš.“ Prešli su preko neke izrovane visoravni. S vremena na vreme put se spuštao u gudure, gde su se probijali kroz uzburkane blatnjave rečice čija je dubina sezala do konjskih trbuha. Belorepi jeleni su preplašeno nestajali u pucketavoj šikari. Dok su se konji izmučeno vukli dalje, pred njihovim očima su promicale napuštene sirotinjske farme. Kako je jutro odmicalo, bilo je sve toplije. Na sve strane su se pružali široki ravni pašnjaci. Oko podneva su stigli do staze koja je vodila ka jednospratnoj daščanoj farmerskoj kući. Začuli su tresak zadnjih vrata, a potom užurbani bat kopita. Kuhinjski šporet je još bio topao, a meso je cvrčalo u tiganju. Džejmi Fišer na brzinu smaza jedno parče, oliza prste i nasu Endruu šolju kafe. „Do mraka bi trebalo da stignemo do Kobovog gaza“, rekao je.

- 149 -

Endru se spusti za kuhinjski sto, stiskajući šolju dlanovima. Bila je to obična okrnjena zemljana šolja. Porodični porcelan se verovatno nalazio u salonskom ormariću. Zastavnik je napolju vikao: „Skinite sedla i istimarite konje! Ako ste vi umorni, oni su još umorniji. Marfi, probudi se, čoveče! Do đavola, mrdni malo! Još nisi mrtav!“ Iz spavaćih soba na spratu je dopirao bat čizama. Endru je mogao da čuje kako vojnici otvaraju fioke. Jesu li se njegovi ljudi oduvek ponašali kao banditi? Setio se kako je u Sintijaniji video jednog federalca kako trči glavnom ulicom noseći veliki sat. Sirota budala nije mogla da pretpostavi da će, kada ga Endru proburazi svojom sabljom, otići na mesto gde mu sat uopšte neće trebati. Na obe strane bilo je toliko sirotih budala. Džejmi je u međuvremenu razvezao priču o Kobovom gazu. Endru je bio tako umoran, tako nesnosno umoran. Prineo je šolju usnama, držeći je obema rukama, i otpio par gutljaja. Džejmi prozbori: „Endru, ne smemo da dopustimo da nas sateraju ka reci.“ Odakle je, zaboga, Džejmi crpeo snagu? „Džejmi“, procedi Endru. „Za ime božje, Džejmi!“ Nekako je uspeo da spusti šolju a da ne prospe kafu. Ruke mu klonuše na sto. Šake su mu bile nepomične, a dlanovi otvoreni. „Endru, imamo pet sati do Kobovog gaza. Samo pet sati! Ako bude neophodno, napravićemo pauzu od sat vremena da odmorimo konje. Ali, čak i u tom slučaju, možemo da pređemo reku pre mraka.“ Endru je, kao nikada do tada, žudeo za Šarlotinim utešnim prisustvom. Šarlota je uvek znala šta treba da se uradi. Kako je samo mrzeo tu njenu osobinu kada su se venčali. Kako se loše ophodio prema njoj u to vreme. Kada je Džejmi lupnuo o sto, Endru podiže glavu. „Endru, ne smeš sad da kloneš duhom.“ Endru nadmeno odbrusi: „Nek sam proklet ako dopustim da mi jedna sekapersa govori šta da radim!“ Spustio je glavu preko opruženih ruku i zatvorio oči. Vojnici su rasedlali i istimarili svoje konje. Svukli su vlažnu odeću i stavili je na sunce da se suši. Potom su se ušunjali u staju i, ušuškani medu plastovima sena, utonuli u san. Dva jastreba su kružila nebom, posmatrajući čudne platnene cvetove rasute preko trave. U kazanu koji su pronašli na mestu gde su se šurile svinje, izgladneli vojnici su obarili šest šunki i tri kofe krompira, a potom su vilama lovili skuvanu hranu iz kazana. Nakon što su napunili stomake i ispodrigivali se, zapalili su svoje lule. „Nisam verovao da ćemo uspeti ovoliko da odmaknemo“, rekao je zastavnik. „Možda bi trebalo da bacimo oružje i da se latimo motike“, dobaci neko sa strane. Endru je sve vreme proveo u kući, dok se Džejmi Fišer izgubio u nepoznatom pravcu. Verovatno je otišao u izviđanje. Nebo je bilo vedro i posuto zvezdama. Jedan meteor je blesnuo u pomrčini, sjurivši se ka zemlji. Kasijus je zasvirao pesme „Arkanzaski putnik“ i „Vojničko veselje“, a mladići su, povrativši snagu, počeli da poskakuju i da se okreću preko dvorišta pod blistavom svetlošću obazrivih zvezda. Ujutru su zajahali konje i nakon nekoliko sati su stigli do ruba visoravni iza koga se pružalo more neprozirne magle. Sa druge strane tog namreškanog maglovitog plašta, svega dve milje ispred njih, pružala se teritorija Američke konfederacije.

- 150 -

„Kad bismo samo mogli da hodamo po magli“, prozbori Endru Rejvenel. Džejmi mrko promrmlja: „Kad možeš da hodaš po vodi, valjda možeš i po magli.“ „Izvini, Džejmi. Nije trebalo ono da kažem.“ „Poneo si se kao pravi kopilan, Endru.“ „Očigledno sam nasledio neke osobine od starog Džeka. Ali, dobro znaš da si mi potreban, Džejmi. Samo još malo, druže. Još nekoliko sati i bićemo kod kuće.“ Džejmi Fišer ništa nije odgovorio. Put je vijugao niz padinu ka njivama postrojenim duž rečne obale. Kroz maglu su se nazirali klipovi neobranog kukuruza. Na Kobovom gazu širina reke Ohajo iznosila je oko jednu milju. Gaz je sve do Maklinovog ostrva bio širok i plitak, a odatle je prelazio u nešto dublji kanal. Nisko ostrvo, dugačko oko dve stotine jardi, bilo je prekriveno naplavljenim drvetom i obraslo šibljem. Pri niskom vodostaju teretna kola su mogla da predu na suprotnu obalu, na konfederalnu stranu reke, a da se sedišta i tovarni prostor uopšte ne nakvase. Kada bi voda narasla, reka Ohajo je postajala plovna od Pitsburga do Nju Orleansa, a niskogazni parobrodi sa krmenim lopaticama su gurali dereglije kroz duboki kanal. Tog jutra obrisi ostrva su se gubili u magli. Džejmi Fišer povuče uzde i zagleda se u blatnjave otiske konjskih kopita i točkova. Sa Maklinovog ostrva je dopiralo tupkanje i zveckanje lopata. „Došli smo mečki na rupu“, procedi Endru. „Koliko ih ima? Jedan puk?“ „Čitava brigada.“ Džejmi pokaza na duboke tragove. „Ovo su tragovi lafeta.“ Endru Rejvenel sjaha sa konja i uputi se ka obali, gde je korenje oborenog platana poigravalo nad vodom poput neuslišene molitve. Sa druge strane ostrva, na konfederalnoj obali, vrhovi krošanja su spokojno provirivali iz magle. Tada se iza Endruovih i Džejmijevih leđa pojaviše ostaci Rejvenelove brigade. „Bože, toliko mi se spava da ću zaspati na nogama“, prozbori Endru. „Kod Parkersburga bi trebalo da se nalazi skela, ali je to još trideset milja uzvodno.“ Neki vojnici povedoše konje ka reci. Drugi se promeškoljiše u sedlu i šmrknuše malo burmuta. Džejmi Fišer nije bio jedini koji je umeo da čita tragove. Tada primetiše kako jedan od konjanika koji su išli na začelju kolone galopira ka njima. „Pukovniče, jedna jenkijevska brigada silazi sa visoravni i ide ka nama.“ Džejmi prozbori: „Ovog puta se neće lako izvući.“ „Ne znam, Džejmi...“ promuca Endru. „Endru, moraš povesti ljude“, reče Džejmi Fišer ozbiljnim odlučnim glasom. „Niko drugi to ne može da uradi.“ Endru je na trenutak oklevao. „Hvala ti, Džejmi“, rekao je, a onda se samouvereno okrenuo ka svojim ljudima. Pred njima je ponovo bio onaj stari pukovnik Rejvenel, legendarni pobunjenički zapovednik. Federalni vojnici koji su se nalazili na Maklinovom ostrvu proveli su čitavu noć u sedlu, a odmah po dolasku na ostrvo su počeli da kopaju rovove. Bili su umorni i razdražljivi i žučno su psovali svoje saborce ako bi prilikom kopanja slučajno bacili grumen zemlje na njihove čizme. Stomaci su im bili prazni. Nisu napravili predah čak ni da bi doručkovali. Kada se kroz vazduh prolomio taj jezivi urlik, taj zastrašujući pobunjenički poklič, jenkijevski artiljerci pojuriše ka svojim topovima. Konjanici baciše lopate i zgrabiše karabine. Naslonili su hladne kundake na znojave obraze i povukli gvozdene okidače.

- 151 -

Južnjačka konjica je poput vihora izronila iz magle, galopirajući ka njima, nadirući kroz plićak, ispuštajući pokliče koji su ledili krv u žilama i pucajući u vazduh iz svojih revolvera. Sto, dvesta, hiljadu! Bože, kakva je to sila išla na njih? Međutim, pre nego što su federalci stigli da ispale makar jedan hitac, strašni južnjački konjanici se ponovo stopiše sa maglom, a dvojica konfederalnih oficira zagalopiraše ka ostrvu, noseći pregovaračku zastavu. Na obali ih je dočekao sredovečni jenkijevski major. Dok su južnjaci zaustavljali konje, major je podesio šešir. Iznad sveže iskopanih rovova su provirivali otvori karabinskih cevi, upereni ka konfederalnim oficirima. Rejvenel se promeškolji u sedlu. „Majore, sećate li se onog vremena kada se pravi vojnici nisu ukopavali u zemlju kao krtice?“ Major se držao u sedlu gotovo jednako dobro kao Endru. Odeća mu je, poput njega samog, bila dotrajala ali uredna. „Imao sam prijatelje koji nisu hteli da se ukopavaju kao krtice. Sećam ih se u svojim molitvama.“ Endru Rejvenel je čitavog života poznavao i prezirao ljude koji su podsećali na tog jenkijevskog majora. Te uvažene, dosadne, bahate, krajnje prosečne muškarce koji su sa visine gledali na Džeka Rejvenela i njegovog sina. Dok se bogatstvo Rejvenelovih osipalo, takvi ljudi su napredovali zato što nisu imali mašte da urade bilo šta hrabro ili upečatljivo ili zabavno - bilo šta što se ne radi iz interesa, već iz čistog užitka. Dok je posmatrao majorovo kruto bezosećajno lice, Endruu je unapred bilo jasno da njegov blef neće proći. „Sigurno znate ko sam ja. Znate da imam dve hiljade ljudi i šest poljskih topova i da mogu kao od šale da vas oduvam sa ovog ostrva. Predajte se i ja vam obećavam da ću poštedeti i vas i vaše ljude. Mi ćemo nastaviti svojim putem, a vi nećete stajati ništa lošije nego juče. Ako kojim slučajem budete odbili moju ponudu, budite uvereni da će vas ta odluka skupo stajati.“ Major klimnu glavom kao da je očekivao Endruov ultimatum i kao da je bio zadovoljan njegovim nastupom. „Pukovniče Rejvenele, drago mi je što sam vas konačno upoznao. Moji momci i ja već dugo priželjkujemo ovakvu priliku. Baš bismo voleli da vidimo da li ste zaista tako furiozni na bojnom polju kao što novinari pišu. Mada, kao što sigurno znate, novinari često umeju da izvitopere stvari.“ „Gospodine, još jednom vam savetujem da se predate i da nam omogućite prolaz.“ „Oh“, nehajno odgovori federalni major, „čisto sumnjam da ćete proći ovuda.“ Na njegovom licu zaigra nadmen osmeh. „Ali slobodno možete da pokušate.“ Endru na trenutak skrenu pogled ka kanalu na udaljenom kraju ostrva. Kad bi stigli do tog kanala odatle, mogli bi da preplivaju do konfederalne obale. „Drago mi je što smo se upoznali, majore“, procedio je, pozdravivši jenkijevskog majora žustrim salutiranjem. Potom je dao znak svom skautu i njih dvojica okrenuše konje i ponovo nestadoše u magli. Južnjački vojnici ih dočekaše pogledima punim nade. „Samleće nas“, utučeno prozbori Džejmi. „Izbrojao sam osam topova. Šta ti kažeš, Endru?“ Endru se okrenu ka ostrvu. Kroz maglu koja je lebdela nad vodom nazirali su se samo vižljasti vrhovi krošanja. Obrisi udaljene obale bili su jasniji: strm rečni nasip, potom pojas magle, potom drveće. Džejmi je nešto pričao. Magla je bila dražesna, uskovitlana i iskidana na tanke iskrzane trake. Učinilo mu se da je u izmaglici nazreo Šarlotino lice i njene ljupke oči. „Endru!“ prosikta Džejmi. „Endru, za ime božje!“

- 152 -

Nikada više neće videti Šarlotu. Nikada neće videti svog sina. Čitavo jedno pokolenje južnjačkih sinova nikada neće upoznati svoje očeve. Što, kad bolje razmisli, možda i nije bilo tako loše. Džejmi je predlagao drugo mesto za prelaženje reke, mesto koje je otkrio dok je ispitivao teren oko Kobovog gaza. Nekoliko milja uzvodno. A potom će morati da plivaju. Zašto je napustio Šarlotu? Više čak nije mogao ni da se seti. Nad njim se nadvi neka utešna tmina. „Endru!“, uspaničeno prošapta Džejmi. „Ne smeš to da radiš, Endru!“ Endru Rejvenel je među narodom koji se dičio svojom hrabrošću uživao status suludo hrabrog muškaraca, ali je možda najhrabrija stvar koju je ikada uradio bilo to što je uspeo da rasprši tu omamljujuću tminu i da glasom brigadnog pukovnika vikne svojim ljudima: „Idemo uzvodno, momci! Pred nama su dve mogućnosti: zatvor na Rok Ajlendu ili povratak kući!“ Rejvenelova brigada, u koloni dva po dva, krenu stazom pored reke, probijajući se kroz virove uskovitlane magle. Kada bi neki od iznurenih konja posrnuo, najbliži vojnik bi ispružio ruku ka svom saborcu i pomogao mu da se popne iza njega. Konji su nastavili da posrću i da padaju, ali su Rejvenelovi ljudi neumoljivo grabili dalje. Na kukuruznim poljima koja su promicala pored njih magla se dizala kao dim nad avetinjskim logorskim vatrama. „Ovde!“, viknu Džejmi i južnjački vojnici napustiše drum i krenuše ka obali. Poveli su iznurene konje ka plutajućem doku za koji je bio privezan napola potopljeni čamac. Reka je na tom mestu bila uža. Širina je iznosila možda oko pola milje. Sa druge strane mutne blatnjave vodene površine nazirali su se bezlični obrisi konfederalne obale. Džejmi glasno zapeva: „Ako uzbuđenje želiš, ako za provodom žudiš, u konjicu našu treba da stupiš!“ Glasnik koji se probijao sa začelja kolone tada povika: „Dolaze! Federalna brigada nam je za petama!“ Pukovnik Rejvenel se pope na rečni nasip, odakle su svi mogli da ga vide. „Momci, dobro smo se proveli, a sad je kucnuo čas da platimo ceh. Tamo preko reke je sloboda. Sa ove strane je jenkijevski zarobljenički logor. Vojnici koji ne znaju ili ne žele da plivaju mogu da ostanu sa mnom. Zadržavaćemo Jenkije dok se ostali ne budu prebacili na drugu obalu.“ Južnjački konjanici poskidaše čizme, privezaše ih za sedla i gurnuše konje u uzburkanu mutnu vodu. Neki su obgrlili konjske vratove, dok su drugi plivali pridržavajući se za uzengije. Nošeni vodenom strujom, zaplovili su nizvodno. Rejvenelovi artiljerci skinuše svoj jedini preostali top sa transportnih kola i usmeriše cev ka maglovitom putu kojim su nadirali federalni vojnici. Drugi vojnici su za to vreme dovukli čamac sa obale kako bi ga upotrebili kao zaklon. „Endru, tvoj konj je dovoljno snažan da prepliva reku“, reče Džejmi. „Ja ću preuzeti komandu nad zaštitnicom.“ Iako je jedva uspeo da prevali te reči preko usana, Endru odgovori: „Baš lepo, Džejmi. Da klisnem i da tebi prepustim svu zabavu?“ Osmehnuo se kao onaj stari neustrašivi pukovnik Rejvenel, ćušnuvši drhtave ruke ispod šinjela kako niko ne bi primetio njegov strah. Tada se začu prodoran pisak i federalna topovnjača izroni iz magle, a svetlucavi topovi na njenom pramcu osuše paljbu po južnjacima koji su pokušavali da preplivaju reku. Gađali su ih kao glinene golubove.

- 153 -

Jenkijevski mornari su fanatički ubacivali municiju, a topovi su grmeli i tutnjali. Konji su preplašeno njištali. Topovi su podjednako kosili ljude i životinje. Ostaci raznetih tela su plutali niz reku. Ta bezoblična masa okrvavljenog mesa nekada je bila konj. Ta tačkica koja je poskakivala na talasima verovatno je predstavljala jahačev šešir. Uprkos marljivosti jenkijevske topovnjače, šačica Endruovih ljudi je uspela da se dokopa druge obale. Uspentrali su se uz rečni nasip i nestali u magli. Kasijus je izgubio svoj dragoceni bendžo. „Osta ti bez orkestra“, prošapta Džejmi. Topovnjača se okrenu nizvodno i nastavi sa paljbom, ne štedeći ni žive ni mrtve. Okrvavljeni krmeni točak je ostavljao jeziv trag na vodi. Federalci ponosno istakoše svoje zastave, a njihovi oficiri raširiše usne od uveta do uveta, sve dok nisu primetili raskomadana tela koja su plutala po vodi. Topovnjača je paradirala rekom, ispuštajući prodorne zvižduke i dičeći se svojom ubilačkom moći. Endru Rejvenel podiže ruku ka šeširu. „Dobro jutro, gospodo“, doviknuo je ka Jenkijima. „Ako sam dobro obavešten, odavno nas tražite.“

- 154 -

19.

Žuta svilena ešarpa

Božićno odsustvo se okončalo i na hiljade džordžijskih vojnika vraćalo se u svoje pukove. Među njima je bilo varošana i seljaka, advokata i kovača, lekara i učitelja, kolara i plantažera. Svi oni su se sada opraštali sa svojim porodicama i odlazili u Virdžiniju kako bi dočekali novu ofanzivu federalne vojske. Znali su da će federalci napasti čim putevi postanu dovoljno prohodni za njihove moćne topove, bezbrojne teretne vozove i beskrajne kolone dobro uhranjenih i dobro naoružanih vojnika u plavim uniformama. Pune tri godine ponositi južnjaci su odolevali napadima severnjačkog golijata - skupo i gorko plaćajući svoj otpor. Na železničkoj stanici u Atlanti major Vilks je svojim izgledom značajno odskakao od okoline. Pažnju prolaznika su naročito privlačila dva detalja: nov vojnički šinjel i svetložuta svilena ešarpa. Većina vojnika nije imala kompletne uniforme. Oni su uglavnom nosili uniforme sašivene u domaćoj radinosti ili zaplenjene federalne uniforme obojene u ljusci belog oraha. Rebra oficirskih konja štrcala su kroz zategnutu kožu kao prečage merdevina. Supruge su krile svoje suze dok su se opraštale sa muževima koji su, sa širokim osmesima na licu, odlazili u rat. Stariji mališani su znali da prikriju svoja osećanja, ali su deca koja su bila previše mala da bi prihvatile tatine hrabre laži neutešno jecala. Na kraju svakog odsustva južnjački domovi i železničke stanice su odzvanjali od srceparajućeg dečjeg plača. Ešli Vilks bio je otmen i kulturan gospodin. On je lako mogao da proceni da li je neko platno oslikao Rubens ili Velaskez i da ustanovi da li je neki Mocartov koncert pripadao ranijoj ili poznijoj fazi njegovog stvaralaštva. Rođenim očima je video Londonsku kulu i mesto na kome se reka Mozel ulivala u Rajnu. Obišao je čuvene evropske vrtove, od Blenhajma pa sve do Versaja, i znao je koje su sorte ruža najbolje uspevale na džordžijskoj ilovači. Uprkos svojim sumnjama u opravdanost rata, bio je dobar oficir. Iako nije bio od onih ljudi koji su voleli da ih tapšu po leđima, njegovi saborci su se prema njemu ophodili sa naklonošću i poverenjem. Major Vilks bio je razborit i obrazovan muškarac koji je mogao da se osloni na svoje životno iskustvo. Jedino što nije uspeo da nauči za svoje trideset tri godine bilo je kako da izađe na kraj sa činjenicom da je istovremeno bio zaljubljen u dve žene. Ešli Vilks je voleo svoju suprugu, Melani, i voleo je... „nju“, mada čak ni u mislima nije dopuštao sebi da izusti njeno ime. Ona je bila devojka iz komšiluka, dražesno stvorenje u čijem je društvu beskrajno uživao, mlada dama sa kojom je kovao velike i smele planove, divna prijateljica, čestita kćer plantažera koji se doselio iz Irske. Ona je bila Ešlijeva Galateja sve do onog dana kada se vratio sa svog evropskog putovanja i kada je saznao da je ta devojka, u njegovom odsustvu, bila preimenovana u „onu“.

- 155 -

Ešli Vilks je zahvaljujući knjigama prilično dobro upoznao žensku prirodu. Znao je za Medeju, za ledi Magbet, za Juliju, Izoldu, Dezdemonu, pa čak i za skandaloznu madam Bovari - sve ih je poznavao i sve ih je razumeo. Jedino nije mogao da razume Skarlet, kao ni žudnju koju je osećao prema njoj. On je proveo čitav svoj život osporavajući nagone i apetite koji nisu priličili jednom džentlmenu. Zato je bio šokiran činjenicom koliko ju je zapravo želeo. Ali, Ešli je istovremeno iskreno voleo svoju suprugu. Ona je bila ispunjenje njegovih nada i snova. Dok je bio na odsustvu, gotovo sve vreme je proveo u Melaninom društvu i Melaninom zagrljaju. Kada bi se povukli u svoju spavaću sobu, Ešli i Melani Vilks su zatvarali vrata za patnje i strahove koji su razdirali ovaj svet. Negde, nekako, Melani je uspela da nabavi platno od koga je sašila šinjel za svog voljenog muža. Toplina koja je milovala Ešlijevo vitko telo poticala je iz srca njegove verne i privržene supruge. Međutim, malo pre nego što će krenuti na železničku stanicu, Skarlet je uspela da uhvati Ešlija nasamo i da mu pokloni predivnu svilenu ešarpu koju je sašila sopstvenim rukama. I - avaj! - Skarlet mu je tom prilikom ponovo izjavila svoju ljubav. Ešli je ćutke prihvatio dar. Šta je mogao da kaže? Bez bilo kakvog odgovora, obećanja ili izvinjenja, okrenuo se i ostavio Skarlet na pragu. Šta je drugo jedan džentlmen mogao da uradi? Dok je stajao na železničkoj stanici, sa svojim novim šinjelom i finom novom ešarpom, major Ešli bio je muškarac na velikim mukama. „Dobro jutro, majore“. Kejd Kalvert se diskretno nakašlja u svoju maramicu. Ešli se, kao što je učtivost nalagala, pravio da ne primećuje crvenu mrlju na belom platnu. Kejdov brat Rejford je, zajedno sa toliko drugih južnjaka, ostavio kosti kod Getisburga. „Ovaj voz nikud ne ide.“ Toni Fontejn podiže flašu u znak pozdrava. Njegov brat Aleks je obeznanjeno ležao na zemlji, sa glavom na rancu, ne primećujući ljude koji su preskakali preko njega. „Nema lokomotive.“ Među svim tim muškarcima u pohabanoj prosenjenoj odeći civil u besprekorno skrojenom odelu štrčao je kao uzvičnik na belini stranice. „Mogu da se kladim da su je ustupili nekom prokletom špekulantu!“ zajedljivo uzviknu Toni. Tonijev brat Džo je takođe poginuo kod Getisburga. Ešli se okrenu ka civilu. „Ah, kapetane Batlere...“ „Primite moje komplimente, majore Vilkse. Imate veoma lepu ešarpu.“ Taj imućni muškarac sa očima koje su podsećale na užareno ugljevlje udvarao se gospođici Skarlet. Svi su znali za to. „To je poklon od jedne drage osobe“, kratko odgovori Ešli. „Nisam video takvu svilu otkako sam napustio Havanu. Ako dobro primećujem, vezana je ljubavnim čvorom? Gospođa Vilks je prava majstorica.“ „Melani?“ Ešliju se obrazi zarumeneše. „Da, naravno. Melani je zaista vešta. Izgleda da ćemo se načekati. Naš voz...“ Toni Fontejn se zatetura ka njima. Uneo se Ešliju u lice, zapahnuvši ga zadahom viskija. „Majore, jesam li vam nekad rekao koliko vas poštujem? Mislim, vi ste... vi ste pravi džentlmen. Tako mi svega, na čitavom jugu nema većeg džentlmena od vas!“ „Poslali su lokomotivu iz Džonsbora.“ Ret ležerno slegnu ramenima. „Biće ovde za satdva. Majore, šta kažete da skoknemo negde na piće? Koliko da prekratimo vreme.“ Ešli Vilks se ni šao u nebranom grožđu. A opet, da li je imao drugog izbora? Bilo je boljt da prihvati Batlerov poziv nego da uzmiče pred pijanim hvalospevima Tonija

- 156 -

Fontejna i da posmatra kako Kejd Kalvert pljuje krv u maramicu. Batler je bar bio džentlmen. „Mislim da bi mi prijalo jedno piće, gospodine.“ Dok su se spuštali Dekatur stritom, Batler zapodenu razgovor. „Toliko hotela je pretvoreno u bolnice da čovek teško može da pronađe pristojan salun“, rekao je, protrljavši dlanove. „Bilo u ratu ili miru, ljudski porok mora da dobije ono što mu sleduje. Evo nas, majore.“ Predvorje i salun hotela Nešenel bili su dupke puni. Na sve strane su se mogli videti oficiri koji su turobno ispijali talog božićnjeg odsustva. Pred vratima koja su vodila u kazino stajalo je nekoliko izbacivača, sa rukama prekrštenim preko grudi. Kada su primetili kapetana Batlera, spustili su ruke i sklonili se u stranu kako bi mu oslobodili prolaz. Ret i njegov pratilac kročiše u prostranu raskošno uređenu odaju. Jedan crnac je glancao rulet, dok je drugi prao čaše iza šanka. Za stolom prekrivenim zelenom čojom, krupije je redao pasijans. Bilo je tako tiho da je Ešli mogao da čuje kako krupije okreće kartu po kartu. Mulat koji im je krenuo u susret nosio je klasične pantalone i sveže opeglanu košulju ukrašenu nabranom čipkom, ali nije imao sako. „Dobar dan, kapetane Batlere. Majore. Plašim se da igra neće početi pre sedam...“ „Nismo došli da se kockamo, Džek. Nadam se da nam nećeš zameriti ako se smestimo u nekom mirnijem kutku. Možda bi mogao da nam doneseš malo šampanjca?“ „Više nemamo sileri, kapetane. Nemamo ga još od vaše poslednje isporuke.“ „Sumnjam da ćete ga uskoro nabaviti, Džek. Više se ne bavim krijumčarenjem. Donesi nam najbolje što imaš.“ Kada je boca stigla, Batler galantno napuni Ešlijevu čašu. Ešli je popi iz jednog daha i Ret ponovo posegnu za flašom. „Imate neobično lepu ešarpu“, ponovo je natuknuo. „Mogu da se zakunem da je to havanska svila.“ „Jeste li dugo bili na Kubi?“ „Baš me zanima gde je vaša supruga nabavila tu svilu.“ „Melani je veoma snalažljiva. Čuo sam da je Kuba divna zemlja.“ „Ako mene pitate, to je ostrvo sa prelepim plažama i prilično nespretnim streljačkim vodovima. Osećam iskreno divljenje prema vašoj supruzi, gospodine. Ako smem da primetim, gospođa Vilks je najotmenija dama u čitavoj Atlanti.“ „Mnogo će mi nedostajati.“ Ret Batler se zagleda pravo u Ešlijeve oči. „Zaista ste srećni što imate suprugu čija je veština“, zastao je, pokazavši na ešarpu, „ravna njenoj čestitosti.“ Krupije okrenu točak. Kuglica od slonovače začangrlja i zaustavi se na jednom od polja. Ešli još od početka rata nije bio u takvoj prostoriji, u dvorani koja je bila namenjena isključivo muškom užitku. Taj kazino ga je podsećao na ona prefinjena zadovoljstva za koja je svojim rođenjem bio predodređen. Ešli se osmehnu, nagnuvši se ka svom sagovorniku. „Batlere, vi ste bili na onom roštilju na Dvanaest hrastova. Sećate li se francuskih jorgovana i vučjeg drena? Jeste li tom prilikom obišli naš ružičnjak?“ „Znate, svi plantažeri u okrugu Klejton su nam zavideli zbog našeg violiniste, Mamaluka.“ Ešli se tiho nasmeja. „Taj crnac nikad nije podmetnuo grbaču da bi zaradio svoj hleb. Mislim da se naša posluga bolje zabavljala na našim proslavama od nas samih.“ Ešli začuđeno zavrte glavom. „Bili su kao razdragana deca.“ Držanje kapetana Batlera odjednom postade napeto, što je Ešliju stavilo do znanja da je zabasao na opasan teren. „Kao čarlstonski džentlmen, vi nesumnjivo imate slične uspomene. Piknikovanje, balovi, konjske trke...“

- 157 -

Ret prepuni Ešlijevu čašu i rubom dlana skloni prosuti šampanjac sa stola. „Konji mog oca bili su tako veličanstveni da bi me nešto žacnulo u grudima pri pogledu na njih. Mi Batlerovi smo za trpezom koristili englesku srebrninu i francuski porcelan. Kada bi granulo proleće, azaleje sa plantaže Broton bi opčinile čulo vida i čulo mirisa.“ Ret podiže čašu u znak zdravice. „Vilkse, jeste li nekad išibali nekog slugu? Mislim... lično. Jeste li nekad lično išibali čoveka?“ Ešli je bio zatečen pitanjem. Činilo mu se kao da je uleteo u zasedu. „Jesam li nekad išibao slugu? Ali, kod nas nije bilo potrebe za tim. Zašto bismo to radili? Ne sećam se da je moj otac nekad išibao nekog crnca. Ne sećam se ničeg osim ljubaznosti.“ „A šta ste radili... sa drskim i neposlušnim crncima? Prodavali ih?“ U Ešlijevim mislima ožive odavno potisnuto sećanje iz detinjstva: jedna crnkinja kleči pred Ešlijevim ocem, plačući na sav glas, dok trgovac robljem odvodi njenog muža. Ešli je na trenutak zanemeo. Boce su zveckale dok je barmen dopunjavao zalihe u šanku. Tada se diskretno nakašlja, prekrivši usta vrhovima prstiju. „Kažu da će Grant još ovog proleća sa svojom vojskom krenuti na nas. Moja četa je spala na desetoro ljudi, a moj puk na šezdeset.“ Zašto su neki ljudi mrzeli lepotu? Čime je nežna i plemenita lepota zaslužila prezir Reta Batlera? „Strepim za sudbinu naše Konfederacije“, zaključio je. Ret je posmatrao svog gosta kao grabljivica koja vreba svoj plen. „Recite mi nešto, majore Vilkse. Vi ste nesumnjivo čovek istančanog senzibiliteta. Da li vam je srce nekad bilo rastrzano na dve strane? Jeste li se nekad pekli na tihoj vatri, pitajući se: da li me voli, da li ja volim nju? Jeste li nekad pokušali da razlučite po čemu se žudnja odraslog muškarca razlikuje od grčevite čežnje gimnazijalca?“ „Ne mogu reći da imam naročito bogato iskustvo sa ženama.“ „Ja imam. Po mom iskustvu, žene se međusobno isto toliko razlikuju kao ruža i petunija, kao morganski i standardni pastuv. Svaka žena je priča za sebe.“ „Da li je svaka dostojna ljubavi?“ „Mislim da to uopšte nije bitno. Mi tu nemamo nikakvog izbora. Mi ne biramo koga ćemo voleti. Ljubav bira nas.“ Ešli se namršti. „Ali, gospodine, nesporno je da je toliko srećnih brakova bilo unapred ugovoreno. Zar ne mislite da s vremenom možemo naučiti da volimo?“ Ret odgrize vršak cigare, pijunu ga i kresnu palidrvce. „Ne, majore Vilkse, ne verujem u tu teoriju. Mislim da većina muškaraca i žena proživi čitav svoj vek a da ne spozna pravu ljubav. To što oni smatraju ljubavlju jeste samo privid ljubavi. Od hladnog posivelog ugljevlja prave rasplamsalu buktinju.“ Ešli Vilks podignu poklopac džepnog sata. „Naša lokomotiva bi uskoro trebalo da stigne.“ „Opustite se, majore Vilkse. Imamo dovoljno vremena, a ovde je daleko mirnije i prijatnije. Koliko čujem, niste u najboljim odnosima sa Endruom Rejvenelom?“ Ešli okrenu razgovor na drugu stranu. „Zar nije strašno kako se federalci ophode prema pukovniku Rejvenelu?“ Ret se prezrivo nasmeja. „Mislite na to što su ponosnog pukovnika Rejvenela spakovali u zatvor kao najobičnijeg konjokradicu? Da vam nešto kažem, gospodine. Endru treba da bude zahvalan što se obreo na takvom mestu. Federalci se prema svojim kriminalcima ophode daleko bolje nego prema pobunjeničkim zarobljenicima. Čuo sam da ste generalu Bregu uputili određene kritike na Endruov račun.“ „Breg je najobičnija umišljena budala.“ „Tu nema spora“, odgovori Ret sporim razvučenim glasom. „A vaše kritike su bile...“

- 158 -

Ešli dodirnu rub čaše, pokazavši Retu da mu natoči još šampanjca. „Dobrovoljno sam se prijavio u njegovu brigadu.“ „Zbog otadžbinskog zova, junačkih podviga... takvih stvari?“ „Čujte, Batlere. Imam utisak da vaše ponašanje postaje uvredljivo.“ „Izvinjavam se. Znači, vi ste bili Endruov ađutant...“ „Poznavali ste Endrua Rejvenela dok ste živeli u Čarlstonu?“ „Bili smo školski drugovi. Nekada davno sam bio spreman da dam život za Endrua. Hoćete li sad da mi kažete šta ste mu toliko zamerili?“ „Pukovnik Rejvenel uopšte nije džentlmen“, procedi Ešli. „Čak je i sam Endru često sumnjao u svoje gospodstvo.“ Ešli se zagleda u svoje šake. „Dobro, ako baš insistirate. Krenuli smo u pohod, ali nam je sreća još od samog početka okrenula leđa. Naša brigada je prešla reku Liking i ušla u Sintijaniju u Kentakiju. Taj gradić je u to vreme predstavljao stabilnu konfederalnu teritoriju. Deca su trčkarala pored nas, vičući: „Rejvenel! Pukovnik Rejvenel!“ Žene su mahale, ali je čak i Endru bio previše umoran da bi im uzvratio. Ponovo ga je spopala ona njegova melanholija, tako da je Henri Keršo preuzeo komandu. Kapetan Keršo je rasporedio nas oficire po gradu, dok je zastavnik sa ostatkom brigade podigao logor na zapadu. „Henri nije postavio predstražu tako da smo svi bili u krevetu kada je federalna konjica napala u zoru. Endru i ja smo pobegli u noćnim košuljama. Jeste li poznavali Henrija Keršoa? Tog pijanca i galamdžiju?“ „Previše ste milostivi prema Henriju. „Henri nije pobegao. Henri Keršo je zgrabio Rejvenelov šešir i izmarširao pravo na ulicu, sa pištoljem u ruci. Bio je potpuno go, ako zanemarimo šešir. Stao je pred njih i počeo da urla kako je on pukovnik Rejvenel, glavom i bradom, i nek bude proklet ako podvije rep pred prokletim Jenkijima! Henri je uspeo da ispali jedan hitac pre nego što su ga ubili. Bila je to obična žutokljuna četa federalne konjice. Pošli su u redovno izviđanje i slučajno su nabasali na nas.“ „Naši momci su u logoru čuli pucnjavu i već su bili u sedlu kada smo stigli do njih“, nastavio je Ešli Vilks. „Pukovnik Rejvenel bio je modar od besa.“ „Federalcima nije bilo ni na kraj pameti da ćemo krenuti u protivnapad. Već su počeli da pljačkaju grad. Jedan nesrećni kaplar je vukao salonski sat koji je bio viši od njega. Nisu pružili naročit otpor. „Njihov kapetan je nosio Endruov šešir. Nije bio dovoljno razborit da se odrekne takvog trofeja. Kada je pokušao da ga vrati Endruu, Endru je odbio. 'Nipošto, gospodine! Taj šešir je sada vaš. To je nagrada za vaš častan podvig.'“ „Obukli smo Henrija Keršoa i stavili njegovo telo na zapregu. Endru je naredio zarobljenicima da krenu za nama i naterao federalnog kapetana da lično vuče kola. 'Henriju bi bilo drago da to vidi. Sigurno ne želite da uskratite takvu milost čoveku koga ste ubili...' „Kada bi Jenki počeo da posrče, pukovnik Rejvenel bi ga ošinuo korbačem kao da je bio magarac a ne čovek. Kada smo stigli do groblja, kapetan je pao na kolena pred njim. Endru je ponovo odbio da prihvati njegov šešir. 'Ne, gospodine. Okrvavili ste ruke zbog tog šešira i on pripada vama. Vaši unuci će moći da se ponose takvim trofejom. Znate, ne bi bilo lepo da Henrijevo telo ostane nesahranjeno, zar ne? Hoćete li biti ljubazni da mu iskopate raku?'“

- 159 -

„Nakon što je iskopao grob“, turobno nastavi Ešli, „kapetan se stropoštao pored rake dok je Endru Rejvenel čitao opelo. Tada se Endru okrenuo ka kapetanu. 'Iskopali ste raku u kojoj ima mesta za dvojicu', rekao je. „Pred našim i pred svojim vojnicima, jenkijevski oficir se bacio Endruu pred noge, moleći ga da mu poštedi život.“ Ret Batler se ugrize za donju usnu. „Endru je oduvek bio takav. Kad mu padne mrak na oči, uopšte nije svestan svojih postupaka.“ Ešlijev pogled je plamteo grozničavim sjajem. „Endru je na to prasnuo u smeh. 'Vrati mi moj šešir', rekao je. 'On ne dolikuje takvoj kukavici.'“ „Ostavili smo tog oficira zajedno sa njegovim vojnicima.“ Ešli na trenutak zastade. „Znate, nekad sam smatrao da je britkost uma ukras ljudske prirode. Nikad nisam mogao da sanjam da ona može biti tako ružna i tako surova.“ „Istina je lepota, lepota je istina. Više ne verujete u to, moj majore?“ odvrati Ret Batler. Ustao je, spremajući se da krene. „Zaista se divim vašoj žutoj svilenoj ešarpi. Vidi se da je napravljena s ljubavlju. Prenesite najsrdačnije pozdrave gospođi Vilks.“

- 160 -

20.

Reka krvi

Nakon što je izborio nominaciju za drugi predsednički mandat, Abraham Linkoln je izjavio: „Ne zanosim se pomišlju da sam odabran zato što su delegati zaključili da sam ja najveći ili najbolji čovek u čitavoj Americi, već zato što je svima poznato da nije dobro menjati konja dok se prelazi reka...43“ Bila je to reka krvi. Osmog maja, u četvrtoj godini rata, Julisiz S. Grant 44 je otpočeo prolećnu ofanzivu. Do meseca juna Grant je izgubio šezdeset hiljada ljudi. Kod Kold Harbora je za svega osam minuta izgubio sedam hiljada vojnika. Na zapadu je general Šerman nadirao ka Atlanti. Brojčano slabija južnjačka vojska generala Džonstona odbila je Šermanove napade kod Dokona, Resake i Pikits Mila, ali se nakon svake od tih pobeda neprijateljski obruč oko konfederalne vojske sve više stezao. Južnjaci su bili primorani da se povlače sa svojih položaja jer su federalci ozbiljno ugrožavali njihove rute za snabdevanje. General Šerman se, u znak odgovora na zajedljive opaske da svoje pobede nije ostvarivao direktnim sukobom, upustio u otvoreni okršaj sa južnjačkom vojskom u bici kod planine Keniso. Nakon što je tri hiljade federalnih vojnika ostavilo kosti na bojnom polju, general Šerman je spoznao turobnu istinu da je rat pakao45. Kada je čula da je Ešli nestao u borbi, trudna Melani Vilks je pala u nesvest. Preklinjala je Reta Batlera da preko svojih veza sazna nešto više o Ešlijevoj sudbini. Momci koji su nekada davno bili Batlerovi školski drugovi na Vest Pointu u međuvremenu su postali federalni generali i Ret je preko jednog od njih uspeo da sazna da je major Vilks bio živ i da se nalazio u zarobljeničkom logoru na Rok Ajlandu. Dvanaestog jula 1864. godine, okružen svojim razdraganim oficirima, Vilijam T. Šerman se zaustavio na vrhu brežuljka koji se nalazio šest milja severno od Atlante. Nakon višemesečnog federalnog granatiranja, Čarlston se više nije mogao nazvati lepim gradom. Ulice koje su bile na direktnom udaru federalnih topova platile su najteži danak, budući da su granate prodirale kroz krovove i rasprskavale se unutra, rušeći zidove koji su se stropoštavali kao kule od karata. U napuštenim vrtovima, komorač je džikljao do visine struka, a zalutale krave vrzmale su se po Miting stritu, tražeći nešto za Aluzija na englesku poslovicu „ne treba menjati konja nasred reke“, ili „ne treba menjati konja usred trke“, u smislu da ne treba sprovoditi promene u kritičnim trenucima. (prim. prev.) 43

Američki general koji je 1864. postao vrhovni zapovednik severnjačke vojske; nakon Građanskog rata je postao osamnaesti predsednik Sjedinjenih Država (1869-1877). (prim. prev.) 44

Severnjački general Vilijam Tekumse Šerman (1820-1891) ostao je zapamćen u američkoj istoriji po ozloglašenom spaljivanju Atlante. U dopisu u kome je stanovnike Atlante pozvao da se evakuišu iz grada nalazila se i čuvena rečenica: „Rat je pakao.“ (prim. prev.) 45

- 161 -

jelo. Srča je svetlucala na kaldrmi, a balustrade i kućni prilazi bili su prekriveni staklenom prašinom koja je podsećala na smrznutu kišu. Iako je bila okružena ruševinama, kuća na adresi Čerč strit 46 i dalje je bila pošteđena. Džon Hejns je uporno odbijao da napusti svoj dom. Svojoj supruzi Rozmari je rekao: „Ako želiš, ti slobodno idi. Bićeš bezbednija u severnom delu grada.“ Svaki razgovor sa Džonom bio je beskrajno mučan i težak. Džon Hejns se pretvorio u avet koja je odbijala da se vrati u svet živih. Do meseca jula federalna blokada čarlstonske luke je postala praktično neprobojna i poslednji krijumčarski brod čija je posada pokušala da stigne do Čarlstona završio je karijeru nasukavši se u plićaku Retlsnejk. Špekulanti su pobegli iz grada. Brodovi kompanije Hejns i sin trulili su u pristaništu, a pauci su pleli svoje mreže u praznom i napuštenom skladištu. Džon Hejns je duge dnevne sate provodio sedeći na krevetu svoje kćeri i zureći uprazno. Noću je šetao gradskim ulicama dok su mu granate fijukale iznad glave, dok su se zidovi rušili oko njega i dok su iznureni vatrogasci pokušavali da se izbore sa vatrenom stihijom. Rozmari je svoje dane provodila na nedavno otvorenoj „Besplatnoj tržnici“, gde je delila namirnice porodicama čarlstonskih vojnika. Ponedeljak: jam46. Utorak: kukuruzno brašno. Sreda: okra. Stidljiva i preplašena deca su se skrivala iza svojih majki, držeći ih za suknje. S vremena na vreme neko dete bi zauzelo neku pozu ili bi se osmehnulo, ili bi reklo ili uradilo nešto što bi Rozmari podsetilo na malu Meg i njeno srce bi se ponovo raspršio u paramparčad. Nedeljom je besplatna tržnica bila zatvorena. Iako Džon više nije odlazio na bogosluženje, Rozmari je revnosno išla u crkvu, moleći boga da joj odgovori zašto je morao da uzme njeno čedo. Nakon službe bi se uputila ka Gornjem gradu. Vila Fišerovih na Ist Beju bila je pogođena, tako da su se Šarlota i Džulijet preselile u iznajmljenu kućicu u severnom delu grada koji se nije nalazio na direktnom udaru jenkijevskih granata. Prisnost koju je zahtevao život u ratnim uslovima i Šarlotina teška trudnoća predstavljali su ozbiljan izazov za Džulijetine kućanske sposobnosti i Šarlotinu vedru narav. Šarlota je svakodnevno pisala svom zarobljenom suprugu. Neka pisma je slala redovnim poštanskim putem, a neka preko privatnih kurira. Šarlota Fišer Rejvenel je imala jake društvene veze tako da su neka od pisama bila prosleđivana direktno preko službe za razmenu zarobljenika. Šarlota je pisala Endruu da se sa njegovom sestrom Džulijet nedavno preselila u novi dom koji je bio „ušuškan kao kućica za lutke“ i „neverovatno udoban“. Takođe mu je pisala kako je bila uverena da će Endru Rejvenel uskoro dobiti sina. Nijednom rečju nije pominjala doktorovu strepnju ni strašne bolove koji su joj sevali kroz utrobu. Svoja pisma je završavala recima: „Tvoja draga mala supruga, tvoja odana životna pratilja... beskrajno mi nedostaješ i molim se da mi se što pre vratiš...“ Međutim, uprkos tolikim pismima, Šarlota je i dalje iščekivala Endruov odgovor. Džulijet je govorila: „Endru? Nemoj mi reći da stvarno očekuješ da ti se Endru javi? Ne zanosi se, mila. Ne sećam se da je Endru ikada nekome napisao pismo.“ „Ali, draga sestro, sigurno zna da bismo bile van sebe od sreće da dobijemo koju reč od njega.“ „Možda su Endruova pisma zaplenjena“, pomirljivo je odgovarala Džulijet. „Ali, Džejmijeva pisma uspevaju da se probiju do nas.“ 46

Tropska biljka jestivog korena. (prim. prev.)

- 162 -

Džejmi Fišer ih je detaljno izveštavao o događajima u zatvoru. Pisao je o svojim tamničarima i o obesnim šalama kojima su zatvorenici prekraćivali vreme. Takođe je pomenuo kako je Endru tonuo u sve dublju melanholiju, što je Šarlotu navelo da svom suprugu iz istih stopa napiše još jedno pismo. „Najdraži mužu, uslovi u kojima trenutno živiš i nemogućnost kretanja podstiču osećaj utučenosti i beznađa. Molim te da ne kloneš duhom i da redovno vežbaš! Muškarci vatrenog temperamenta (poput tebe, dragi moj!) moraju svakodnevno da vežbaju. Kad budeš izlazio napolje, okreni lice ka suncu. Sunčeva svetlost dobro utiče na hipofizu!“ Iako su pisma koja je upućivala svom mužu bila puna vedrine i optimizma, Šarlota je u razgovorima sa Džulijet povremeno pokušavala da olakša dušu. „Bili smo srećniji nego ikada ranije. Zašto je Endru morao da se otisne na taj nesrećni pohod kroz Ohajo?“ Zastala je, podbočivši krsta. „Ponekad mi se čini da ne nosim dete nego malog debelokošca. Džulijet, zašto su muškarci tako okrutni prema onima koji ih vole?“ „Čisto sumnjam da si se obratila pravoj osobi“, odgovorila je Džulijet sa svojom starom zajedljivošću. „Mi usedelice ne bismo bile to što jesmo da umemo da proniknemo u tajne muškog srca.“ Jednog sparnog vrelog avgustovskog popodneva, nakon što je Šarlota Rejvenel provela četrdeset osam sati u porođajnim mukama, Rozmari Hejns prisloni uho uz nabrekli stomak svoje prijateljice, a potom se uspravi i kratko odmahnu glavom: ne, nije čula otkucaje srca. Džulijet reče: „Doktor drema u kuhinji. Idem po njega.“ „Oh, draga moja, pusti sirotog čoveka da malo odmori“, prošapta Šarlota. „Sačekajte još malo. Zar nismo imale lepih trenutaka? Zar je neko ikada imao tako mile i dobre prijateljice kao što ste vas dve?“ Na usnama Šarlote Fišer Rejvenel zaigra setan osmeh. „Tako sam srećna što sam se udala za Endrua! Sve devojke su pokušavale da upecaju Endrua, ali ga je sudbina dodelila meni.“ Zatvorila je oči. „Bože, tako sam umorna. Bilo bi dobro da malo odspavam, zajedno sa mojim čedom. Reci mi, Rozmari, zar ti se ne čini da naš mali sin ima Endruove oči?“ Sunce je bacalo prigušene odsjaje nad napuštenom lukom dok se Rozmari vraćala kući. Federalci su napadali retka preostala utvrđenja koja su se i dalje nalazila u rukama južnjaka. Sa te razdaljine prasak njihovih musketa je podsećao na zvuk dečje zvečke. U Čerč stritu, ispred kuće broj 46, Džošua je stavljao sedlo na Tekumseova leđa. „Džošua, šta to radiš?“ Džonov sluga namesti uzengije. „Gospodar Hejns kreće u rat, gospođo.“ Džon izađe iz kuće, sa bisagama u rukama. Korak mu već mesecima nije bio tako odsečan i žustar. „Ah, Rozmari! Kako su Šarlota i beba?“ „Mrtvi su. I Šarlota i beba. Oh, Džone, tako je želela to detešce. Bila je...“ Džon je nežno pomilova po kosi, kao da je njegova supruga bila previše krhka da bi smeo da je zagrli. Suze potekoše iz njegovih blagih dobrodušnih očiju. „Tako mi je žao, mila. Šarlota je bila previše dobra i krhka za ovaj grešan svet.“ Rozmari pokaza na Tekumsea. „Džone, šta ovo treba da znači?“ „Ostavio sam ti pisamce na noćnom stočiću. Mislio sam da ćeš ga tamo sigurno pronaći.“ „Džone!“ „Generalu Džonstonu su potrebni dobrovoljci. Naša kompanija je uništena. Brodovi nam trunu u pristaništu. Rozmari, možeš li da mi oprostiš? Ne mogu više da podnesem

- 163 -

ovu tugu.“ Na njegovom licu zaigra slabašan osmeh. Već je mislila da se Džon nikada više neće osmehnuti. „Ko zna, možda čak zaradim neki čin? Zamisli samo - poručnik Hejns. Ne zvuči loše, je l' da? Ne smeš brinuti zbog mene, draga. Džon Hejns će biti najobazriviji matori soldat u čitavoj armiji.“ Dodao je bisage Džošui. „Što se tebe tiče, nemaš razloga da strepiš za svoju budućnost. Ret je uložio naš profit u britanske obveznice. Šta god da se desi, imaćeš dovoljno novca za pristojan život.“ „Džone, čekaj! Ne možeš tek tako da odeš! Ne možeš! Zaboga, znaš da se Tekumse boji pucnjave!“ On potapša konja po slabinama. „Baš kao i ja. Izgleda da ćemo obojica morati da prevaziđemo svoje strahove.“ „Ali, zašto to radiš? Time ne možeš da vratiš u život naše čedo!“ Džon spusti ruke na njena ramena. Stisak mu je bio tako snažan da se graničio sa bolom. „Rozmari, moj život se pretvorio u pepeo. Verovao sam da čovek treba da bude skroman, da se zadovolji malim stvarima. Mislio sam da je to dovoljno za sreću. Želeo sam samo da budem čestit biznismen, odan suprug i privržen otac. Ništa više od toga.“ Tužno je odmahnuo glavom. „Ah, kako smo dug i težak put prešli mi južnjaci!“ Iako su reči „Ostani sa mnom“ zadrhtale na njenim usnama, Rozmari nije smogla snage da ih izusti. Džon Hejns turobno klimnu glavom, više za sebe samog. „I zato sam rešio da odem. Verovala ili ne, našoj zemlji su sada potrebni čak i sredovečni dežmekasti biznismeni poput mene. Predsednik Dejvis kaže da još ima šanse da dobijemo rat. Ako zadržimo Atlantu, ako zadržimo Pitersburg i Čarlston, Abraham Linkoln neće dobiti izbore. A ako Linkoln izgubi, federalci će dići ruke od dalje borbe. I oni su strašno propatili u ovom ratu. Njihovi gubici su još veći od naših. I njima je dosta ovog užasa, baš kao i nama.“ „Džone, ne bi me valjda slagao? U ovom času?“ On podiže njenu šaku i nežno je poljubi. Pogled mu je bio beskrajno blag. „Rozmari, mila moja Rozmari. Da, naravno da bih te slagao.“ Okrenuo je njen dlan, kao da je želeo da upamti svaku liniju urezanu na njemu. „Slagao bih čak i samog Isusa Hrista ako bih te time poštedeo bola.“

- 164 -

21.

Atlanta u plamenu

Ret Batler se zatekao ispred hotela Nešenel kada je prva federalna granata pogodila Atlantu. Kroz grad istog trenutka odjeknu brujanje vatrogasnih zvona. „Tamo! Eno tamo!“ Jedan oštrooki mladić je pokazivao na stub dima koji se dizao iznad krovova. Ret se progura između zaprepašćenih posmatrača i uđe u hotelski salun. Barmen je bio napolju tako da se provukao iza šanka i sam natočio pivo koje je potom, zajedno sa barmenovim novinama, odneo do omiljenog stola u stražnjem delu prostorije. Kada su se, od siline naredne eksplozije, sa tavanice sručili komadići sasušene zemlje i ljuspice farbe, Ret hitro spusti šaku preko čaše sa pivom. Svi su se nadali da će Džon Hud, novi zapovednik zapadne armije, uspeti da najuri Šermana i da spase grad. Ako se hotelski podrum bude pretvorio u sklonište, moći će da se oprosti od hladnog piva. Novinari su na sva zvona veličali generala Huda koji je izgubio ruku i nogu braneći južnjačku Konfederaciju. „To je nesporan dokaz generalovog borbenog duha“, pisalo je u jednom članku. Prethodnog jutra Ret je zaprepašćeno posmatrao kako u glavnom štabu konfederalne vojske dvojica snažnih muškaraca podižu generala na konja i vezuju ga za sedlo. Prva jenkijevska granata je pogodila kuću gospodina Vornera, na uglu ulica Rouds i Eliot. Kuća je bila sravnjena sa zemljom, a gospodin Vorner i njegova šestogodišnja kćerkica su izgubili život. Sledeća granata je ubila ženu koja je u tom trenutku peglala košulje. Druga žena je poginula dok je čekala voz. Sol Laki, tamnoputi slobodnjak koji se izdržavao radeći kao brica, poginuo je kada se jedna granata odbila o stub ulične svetiljke i eksplodirala pravo ispred njega. Dve od četiri železnice koje su prolazile kroz Atlantu pale su u ruke federalaca. Preplašeni biznismeni su se šunjali uza stražnje stepenište Šapo ruža kako bi ponudili Retu da budzašto kupi njihove firme. Nakon što je Hudova armija konfiskovala sve civilne konje i kočije u Atlanti, Ret je peške prelazio razdaljinu od Šapo ruža do hotela. Ako bi neka ulica bila blokirana vatrogasnim kolima, išao je zaobilaznim putem. Kada bi jutarnje sunce granulo kroz prozore hotelskog saluna, Ret bi sklopio karte i vratio se u Šapo ruž. Ako bi jedne noći izgubio hiljadarku, već naredne večeri bi dobio duplo više. Bilo mu je manje-više svejedno. Nije tugovao zbog gubitka i nije se radovao dobitku. Kakva je budala bio! Kakva preispoljna budala! Šta je tražio u tom gradu koji je sa tri strane bio opkoljen nadmoćnom jenkijevskom vojskom i oko koga se svakog dana stezao sve neprobojniji obruč? Da je imao imalo mozga, zbrisao bi odatle još pre nekoliko nedelja. Nije bilo baš ničeg što ga je vezivalo za Atlantu. Izuzev Skarlet O'Hare.

- 165 -

Pitipat i Piter su se pre izvesnog vremena evakuisali, ali je Skarlet ostala u gradu zajedno sa Melani Vilks, koja je bila užasno iscrpljena od porođaja. Ona i Ešli Vilks su u tim strašnim danima dobili sina. Bilo bi daleko pametnije da je otišao u London, razmišljao je Ret. Ili u Nju Orleans. Nije bio u tom gradu još otkako je mlađanog Tazvela Votlinga vratio u jezuitsku školu. U martu, u maju, i dvaput u julu, Ret je pakovao kofere. A onda bi se setio njenog izduženog vrata - tako ponositog i tako ranjivog. Ili bi se setio njenog mirisa - njenog mirisa ispod oblačića parfema. Jednom je odustao od polaska zato što se prisetio kako je hrabro i nadmeno zabacivala tu ljupku glavicu. I tako je ponovo raspakovao kofere i napio se kao majčica zemlja. Ret se odavno nije osećao tako bespomoćno kao tog dana - još od onog leta kada je, po očevoj kazni, radio rame uz rame sa tamnoputim robovima na pirinčanim poljima. Na spoljnim rubovima grada, kod Pičtri Krika i Ezrine crkve, general Hud je slao iznurene južnjačke vojnike u okršaj sa brojčano nadmoćnim, dobro uhranjenim i odmornim Jenkijima koji su ih kosili kao snoplje. Federalci su prestali da granatiraju Atlantu, usredsredivši svoje napade na krilo Hudove vojske. Prekinuli su železničku liniju između Atlante i Vest Pointa i nastavili da nadiru ka Džonsboru i železnici Mejkon end Vestern. Osvajanje Džonsbora bilo je od ključnog značaja za osvajanje Atlante. Ako bi Džonsboro pao, poslednje preostale železničke veze sa Atlantom, koje su predstavljale jedinu rutu za snabdevanje Hudove vojske, bile bi presečene. Ambulantna kola su tandrkala preko Marijeta strita. Bočni zastori bili su podignuti kako bi omogućili protok vazduha. Dečaci su trčkarali pored kola, terajući muve koje su kidisale na ranjenike. Na svakih pola sata do saluna su pristizale najnovije vesti: „Kleburnov bočni napad je odbijen!“, „Moj rođak je u Braunovom štabu. Kaže da Braun neće uspeti još dugo da izdrži.“ Do sredine popodneva kockari su se već kladili na četiri prema jedan protiv Huda. Ret Batler je sedeo sam za svojim stolom. Uveren da je Šermanov napad na Džonsboro predstavljao običan blef i da su federalci nameravali da krenu u napad na Atlantu, general Hud je povukao svoju vojsku u grad. Trideset hiljada vojnika se iznureno teturalo Dekatur stritom, dižući oblake prašine koja se taložila po čeonim izlozima hotela Nešenel. Te noći u salunu je vladala živa grozničava atmosfera. Muškarci koji su se u normalnim okolnostima isticali svojom ozbiljnošću i trezvenošću pričali su vic za vicem. Baptisti koji nikada ranije nisu omirisali viski posrtali su kroz dvoranu. Nešto posle ponoći, visoka žena odevena u crninu, koja se smestila pored prozora prekrivenog neprozirnim slojem prašine, raspustila je svoju kosu i briznula u plač. Iako su stolovi bili dupke puni a šank zakrčen muškarcima koji su pokušavali da utope svoje beznađe u alkoholu, Ret Batler je sedeo sam, redajući pasijans: crni žandar preko crvene dame, crna dama preko crvenog kralja. Nasuo je sebi još jedno piće. Šta je, do đavola, tražio u tom nesrećnom gradu? U sam osvit je izašao napolje. Nebo je bilo kristalno čisto. Ptice su pevušile i ćurlikale. Jastrebovi su čkiljili sa grana. Čekalo ih je mnogo posla. Hudovi prljavi iscrpljeni vojnici su spavali na pragovima kuća. Neki su se opružili preko šetališta, hrčući na sav glas. Ret protrlja lice. Trebalo je da se obrije.

- 166 -

Pod salona u Šapo ružu bio je preplavljen praznim čašama i flašama. Divan je bio preturen, a obe mermerne Venere su nestale. „Dobro jutro, Magbete.“ Magbetove oči bile su podbule i zakrvavljene, a obraz modar. „Žestoka noć?“, upita Ret. Belin izbacivač opipa masnicu na obrazu. „Svi su sišli s uma. Ponašaju se kao da će svakog časa nastupiti smak sveta.“ Kuhinjska peć je još bila topla i Ret nasu vodu za brijanje. Potom se popeo do svoje kancelarije. Na radnom stolu nije bilo ničega. Sef je bio otvoren i prazan. Već je spalio ono što je trebalo spaliti i pokopao ono što je trebalo pokopati. Bio je slobodan kao ptica. Spustio se za radni sto i otvorio fioku: penkala, papir, mastilo, upijač. Stvari koje su mogle da pripadaju bilo kome. Šta je radio tu? Isuse Hriste! U šta se to pretvorio? Šta je ljubav napravila od njega? Tog dana, oko četiri sata po podne, federalni topovi su zagrmeli oko Džonsbora. Hud je bio izigran. Konfederalna vojska se zatekla na pogrešnom mestu. Osluškujući udaljenu tutnjavu topova, Ret Batler se ponovo uputi ka salunu, zauze svoje uobičajeno mesto i otvori nov špil. Federalci su bili pet puta nadmoćniji od južnjačkih branilaca. Mejkon end Vestern, poslednja železnica koja je vodila ka Atlanti, pala je u ruke generala Šermana. „Hud se povlači! Naša vojska beži glavom bez obzira!“ „Ako nećete da živite pod jenkijevskim jarmom bolje vam je da bežite kud znate i umete!“ Uspaničeni ljudi su neprestano uletali u salun i izletali napolje. Ret spusti crnu devetku preko crvene desetke. U tom trenutku u prostoriju kroči Bela Votling. Mirisala je na alkohol. „Oh, Rete! Šta da radim? Federalci će svakog časa...“ „Ne treba ama baš ništa da radiš.“ Ret joj nasu piće. „Znaš, Jenkiji te neće pojesti. Samo reci svojim devojkama da se primire na par dana, a onda udvostruči tarifu.“ „Rete, već si toliko toga učinio za mene da mi je mrsko da pitam, ali... mogu li da pođem s tobom?“ Retovi dugi prsti su leteli preko karata. „Otkud ti ideja da nekud idem?“ „Ma, ne znam ni sama. Ništa više ne znam, Rete!“ Bela brižnu u plač. „Za ime božje, povedi me sa sobom!“ On joj pruži svoju maramicu. Bela Votling istrese nos i promrmlja kako se stidi što ga opterećuje takvim zahtevima. Tada se barmen uputi ka njihovom stolu. „Kapetane Batlere, jedna crnkinja vas doziva ispred saluna. Kaže da je stvar hitna.“ Skarletina služavka Prisi se vrzmala među vojnicima koji su žurno napuštali grad. Čim ga je ugledala, uspaničeno je povikala: „Kapetane Batlere, kapetane Batlere! Gospođica Skarlet vas zove da odmah dođete kod nje. Ona i gospođica Meli su očajne. Treba im vaša pomoć. Morate doći, kapetane.“ „Skloni se sa ulice, Prisi. Uđi unutra i objasni mi o čemu se radi.“ Služavka odlučno odmahnu glavom. „Ni za živu glavu, gospodine. Ne prilazim ja tom salunu. Đavo ima duge ruke. Gospođica Skarlet napušta grad pa vas moli da joj pozajmite svog konja i kočije.“

- 167 -

„Nemam više ni konja ni kočije. Vojska ih je konfiskovala. Čisto sumnjam da se u čitavom gradu mogu pronaći bilo kakva kola.“ „Nek nam se Gospod smiluje! Ako su zaplenili i vašu kočiju, šta ćemo onda da radimo, kapetane Batlere? Gospođica Meli je užasno slaba. I ona i njeno detešce. A tu su i gospođica Skarlet i mali Vejd. Šta ćemo da radimo?“ Retovo srce poskoči kao mačka koja se proteže na suncu. Krv mu brže pojuri kroz vene. Na usnama mu zaigra jedva primetan osmeh. Skarlet ga je zvala u pomoć. Bio joj je potreban. „Preklinjem vas, kapetane Batlere!“ „Prisi, idi odmah kod gospođice Skarlet i kaži joj da dolazim. Hajde, šta si se ukipila? Nemamo vremena za gubljenje.“ Kada se vratio u salun, Bela Votling je tupo zurila u praznu čašu. „Mislim da uopšte nema potrebe da pitam ko te zove. Jasno mi je kod koga ideš.“ „Draga Bela“, blago reče Ret. „Hajde, idi sad kući. Potrebna si devojkama.“ Zaprega koju je Ret „pozajmio“ na ulici bila je u više nego žalosnom stanju: bangavo matoro kljuse je vuldo kola koja su izgledala kao da će se svakog časa raspasti. Ali, s obzirom na situaciju, i to je bilo nešto. Konfederalni vojnici koji su se povlačili iz grada spaljivali su svoje zalihe. Gradom se širio miris izgorele šunke: šunke koju su južnjački intendanti zaplenili od siromašnih seljaka koji su sa mukom prehranjivali svoje porodice. Tlo je drhtalo od zastrašujućih eksplozija. Južnjačka vojska je uništavala municiju koju je Ret Batler možda lično prokrijumčario kroz jenkijevsku blokadu. Uniforme, sedla, viski, slanina, čizme, ćebad, na tone i tone kukuruznog brašna - sve je nestajalo u ognju. Noćno nebo nad Atlantom je blistalo kao najblistavija zora. Kada je Ret skrenuo u ulicu u kojoj se nalazila Pitipatina kuća, primetio je kako Prisi nervozno maršira ispred kapije. Služavka odmah ulete unutra, vičući: „Evo kapetana Batlera! Gospođice Skarlet, stigao je kapetan Batler!“ Dok se Ret približavao kapiji, u ušima mu odjeknu zaglušujući prasak. Skarlet izađe na kućni prilaz, zaklanjajući oči. Udarni talas je bio tako jak da je njena crna kosa zalepršala u vazduhu, a haljina se pripila uz nežne zavodljive obline. Dok su krhotine pljuštale po ulici i dok su plameni jezici palacali nebom, Ret Batler galantno podignu šešir pred Skarlet O'Harom. „Dobro veče! Uživaš li u vatrometu, draga moja? Odabrala si idealan trenutak da kreneš na izlet.“ „Rete Batlere, ako se u ovako ozbiljnom času ne uzdržiš od svojih pošalica, nikada više neću prozboriti ni reči sa tobom.“ Uprkos vatri, eksploziji i jenkijevskoj invaziji, Ret je bio ushićen kao zaljubljeni pubertetlija. Kako su samo bleskale te čarobne zelene oči! Tada ju je suočio sa surovom realnošću: ako budu pokušali da uteknu na jug, konfederalni vojnici će im zapleniti konja i kola, a svi preostali putevi su već pali u ruke federalne armije. „Sad mi lepo reci gde si, zaboga, krenula?“ „Krenula sam kući", odgovori ona. „Kući? Misliš na Taru?“ „Da, baš tamo. Na Taru! Oh, Rete, nemamo vremena za premišljanje.“ Bila je to nemoguća zamisao. Između njih i puta za Džonsboro ležao je grad koji je goreo kao buktinja. Skarlet nervi popustiše i ona poče da jeca i da udara Reta u grudi. „Ja idem kući, jesi li me čuo? Idem kući, pa makar morala peške do tamo.“

- 168 -

Da, ona bi to i učinila. Ret uopšte nije sumnjao da je bila spremna čak i na takav potez. Uradila bi bilo šta, samo da istera po svome. Nežno ju je pomilovao po kosi. „Dobro de, smiri se“, tiho je rekao. „Ne plači. Ideš kući, hrabra moja devojčice. Ideš kući. Samo prestani da plačeš.“ Dok je Prisi oblagala kola mekim jorganima, Skarlet i Ret su se popeli na sprat. Vazduh u Melinoj sobi bio je prožet mirisom kamfora i medicinskog alkohola. Ret zastade na pragu, osećajući peckanje u očima. Porodiljino lice bilo je bledo poput krevetskog čaršava. Pored nje je ležala usnula beba. Bebina ustašca su se i dalje mrdala, kao da sisa. „Nastojaću da budem što pažljiviji, gospođo Vilks. Pokušajte da prebacite ruke oko mog vrata.“ „Ali, moj mali Bo!“ bespomoćno prošapta Melani. „Prisi će poneti vaše detešce. Ništa ne brinite, biće mu dobro kod nje.“ Ret proturi jednu ruku ispod Melaninih leđa a drugu ispod kolena i lagano je podiže sa postelje. Nije imala ni četrdeset kilograma. „Molim vas... Čarlsove stvari. Ne smemo ih ostaviti ovde.“ Melani slabašno pokaza rukom ka Čarlsovom maču i dagerotipiji. Retove usne se raširiše u saosećajan osmeh. „Čisto sumnjam da bi mi gospođa Hamilton dopustila da zaboravim Čarlsove stvari.“ Skarlet odnese mač i fotografiju do kola, a Ret nežno spusti Melani na jorgane pored njenog novorođenog čeda. „Hvala vam na pomoći, kapetane Batlere.“ Melanin glas je podsećao na šuštanje svile. Iako mu je svaki nerv poigravao, Ret je duboko u duši osećao neobičan spokoj. Zato je ostao u Atlanti. Konačno je radio ono za šta je bio predodređen. Bio joj je potreban. Samo on i niko drugi. Kada je mali Vejd kolebljivo zastao, Ret mu reče: „Penji se na kola, sinko. Zar ne voliš pustolovine?“ „Ne volim!“, odgovori dečkić i poče da štuca. Ret se glasno nasmeja i ubaci dečaka u kola. Prisi se uspentra otpozadi dok je Ret pomagao Skarlet da se smesti na sedište pored njega. „Vejde, dušo“, promrmlja Melani, okrenuvši se ka preplašenom dečkiću. „Molim te, poturi mi taj jastuk iza leđa.“ Kada se nagnula unapred kako bi dečak mogao da namesti jastuk, Melani Hamilton Vilks se ugrize za usnu kako ne bi briznula u plač. Nije sad smela da posustane. Nije smela! Na koži je osetila Vejdov topli dah. „Teta Meli, plašim se“, prošaptao je njen bratanac. „Dušo moja, sasvim je normalno da se plašiš“, odgovori Melani. „Ali, moraš da budeš hrabar. Ti si naš mali hrabri vojnik, zar ne?“ „Valjda jesam, teta Meli.“ Dok se kočija teturala preko kaldrme, ispuštajući škriputave zvuke, Skarlet očajno povika: „Zaboravila sam da zaključam ulazna vrata!“ Ret prasnu u tako grohotan smeh da je mali Vejd istog trenutka prestao da štuca. Rasklimana tandrkava kola i matoro iznureno kljuse su grabili ka gorućem srcu Atlante. U mračnim, naizgled napuštenim kućama i dvorištima kućepazitelji su skrivali porodičnu srebrninu i zakopavali pištolje koje su južnjački džentlmeni u ona slavna vremena doneli kao trofeje iz Meksičkog rata.

- 169 -

Što su se više približavali središtu grada, škripa, tutnjava, povici i bat konjskih kopita postajali su sve glasniji. Bili su to zvuči koji su ukazivali na povlačenje nekada velike i moćne armije. Ret skrenu u jednu od sporednih ulica. Zastrašujuća eksplozija nakratko isisa vazduh iz njihovih pluća i Vejd ponovo poče da štuca. „To su sigurno Hudova kola sa municijom“, objasni Ret, ispruživši ruku unazad i utešno stegnuvši dečaka za koleno. Ret se nadao da će uspeti da zaobiđu vatru, ali su te noći svi putevi vodili ka paklu. Ošinuo je matoro kljuse, nateravši ga u trk, dok je drugom rukom stezao dršku revolvera. Njegova žena je sedela na susednom sedištu, privijajući se uz njega, i neka se nebesa smiluju toj budali koja se bude usudila da ih zaustavi! Sa obe strane Marijeta strita plamtela su vojna skladišta. Kradljivci su, pod plastom usijane noći, bežali sa svojim plenom. Pijanci su posrtali oko smrskane bačve viskija. Ret naglo potera kola preko daščane promenade i zauzda konja, sakrivši vozilo ispod spoljašnjeg stepeništa još neizgorele gradske kuće. „Hajde, nemamo vremena“, promuca Skarlet. „Zašto si stao?“ „Zbog vojske.“ To je nekada verovatno bio puk koji je brojao hiljadu ljudi, ali ih je večeras bilo jedva stotinak. Pre nekoliko godina, koje su sada izgledale kao večnost, vojničke supruge i dragane su šile prefinjene uniforme i ukrašavale ih vezenim zastavicama. Svaka jedinica je imala svoje ime - grejovci, zuave, jurišnici, legionari. Južnjački regruti su dolazili iz malih gotovo anonimnih mesta, iz varoši i okruga gde su se svi poznavali, stupajući pod barjak otadžbine zajedno sa svojom braćom, rođacima i komšijama i birajući gospodara najveće plantaže za svog pukovnika jer im ni za živu glavu nije padalo na pamet da primaju naređenja od nekog nikogovića. Gledali su kako im prijatelji umiru pred očima, a kako je vreme odmicalo, na red su polako dolazili i njihovi rođaci i njihova braća i njihov pukovnik - oh, on je još odavno poginuo! Pukovnik koji je došao na njegovo mesto - kako se ono zvaše? - takođe je bio mrtav. Kad bolje razmisle, koliko li se pukovnika izmenjalo? Koračali su nogama koje su bile teške kao olovo, grabeći dalje i dalje, sve dok se jedna milja više nije razlikovala od sledeće i dok se jedna bitka više nije razlikovala od prethodne. Stiskali su svoje puške kao šaku starog prijatelja. Uniforme koje su im sašile njihove dragane odavno su bile pohabane i izgubljene. Umesto njih su sada nosili odeću od grube domaće tkanine i zaplenjene federalne uniforme. Neki su nosili duge šinjele, a drugi kratke vojničke bluze, a neki su se golih prsiju probijali kroz noć ispunjenu titravim odsjajima. Činilo im se da se njihova stopala jedva odižu od zemlje, ali su ih noge ipak nosile dalje, sve dok ih snaga ne bi bespovratno izdala. Neki su taj trenutak doživljavali kao blagoslov. Jedan momčić je zaostajao na kraju kolone. Možda je bio dobošar u vreme dok su još imali doboše, ali se sada do pušaka dolazilo daleko lakše nego do doboša. Dečkić je vukao svoju pušku po prašini. Zastao je nasred druma, zateturao se i srušio se kao sveca. Dvojica muškaraca se bez reči izdvojiše iz kolone. Jedan od njih, čija je crna brada predstavljala jedino upadljivo obeležje, dodao je svoju i dečakovu pušku drugom vojniku, a onda je prebacio dečaka preko ramena i nastavio dalje. Ret Batler ćutke skinu šešir. Nakon što je poslednji vojnik zamakao iza ugla, Ret osinu konja i kola ponovo zatandrkaše preko usijane kaldrme.

- 170 -

Gorući grad je usisavao vazduh svojim džinovskim plućima. Prozori su iskakali iz okvira, prekrivajući ulice čađavim staklenim krhotinama. Skarlet uspaničeno povika: „Za ime božje, Rete! Jesi li poludeo? Požuri, čoveče! Požuri!“ Prisi poče da vrišti od užasa. Plamen je kuljao ispod streha. Oblaci gustog masnog dima su se valjali preko krovova. Talasi vreline su im prljili lica, a oči su ih pekle od dima i bleštavila. Ret potera konja u teturavi kas i životinja donekle ubrza - više podstaknuta vlastitim strahom nego Retovom šibom. Put se pretvorio u uzani tunel između dva plamteća vatrena zida. Vejd poče da vrišti dok su se talasi vreline obrušavali ka kolima i dok su se cigle i drvena građa stropoštavali na tlo. Železničke šine preko kojih su prešli predstavljale su očigledan dokaz da se na mestu kojim je sada harala vatrena stihija nekada nalazio grad u kome su obični ljudi svakog jutra odlazili na posao, gde su svakog dana štampane novine, gde su propovednici propovedali, gde su bankari pravili svoje obračune i gde su prodavci imali šta da iznesu na svoje tezge. Kada su konačno izbili na jednu sporednu ulicu, vazduh je postao naprasno svežiji. Vatra je ostala iza njih. Vejdov užasnuti plač postepeno pređe u prigušene jecaje, a potom u štucanje. Put je bio pust. Tu, na gradskoj periferiji, kuće su bile razmaknutije a put je bio oivičen stablima bresta. Lišće je šuštalo na povetarcu koji je donosio miris dima. U pozadini je plamteo zapaljeni grad. Ret povuče uzde. „Požuri, Rete. Nemoj više da zastaješ.“ „Siroto kljuse će ovde ostaviti kosti ako mu ne budemo dopustili da malo predahne.“ Znoj na njihovim telima se sušio na svežem vazduhu. Ret Batler oseti kako ga obuzima umor. Održao je svoje obećanje. Pomogao je Skarlet i njenoj sviti da se izvuku iz grada. Više joj nije bio potreban. Ona ga ionako nikada nije želela. Nikada. Upitao ju je da li zna gde se nalaze. „Naravno da znam. Tu u blizini je kolski drum koji se odvaja od glavnog puta za Džonsboro i potom miljama krivuda unaokolo. Tata i ja smo nekad jahali tim drumom. Put izbija pravo na posed Mekintoševih, a odatle imamo samo još jednu milju do Tare.“ Osmotrio je njeno lice u pomrčini. Žudela je za Tarom. Skarlet O'Hara se pretvorila u oličenje žudnje. Ona i on bili su kao dve strane jednog novčića, samo što ona to nije znala i nikada neće ni saznati. Neki muškarci bili su dovoljno snažni da vole čak i kada nisu bili voljeni. Ret je mogao samo da im zavidi. Osećao je utešnu toplinu njenog tela. Gotovo da je mogao da nazre otkucaje njenog srca. A tada mu se učini kao da se nešto u njemu slomilo. Kao da je sva napetost odjednom iščilela iz njegovog tela. Bio je tako iscrpljen kao da su satima vodili ljubav. Onaj mali dobošar nije mogao imati više od dvanaest godina. Zar dečačić tog uzrasta ne bi trebalo da vesla po reci i da čkilji kroz jutarnju izmaglicu, tražeći pogledom kornjače koje se, poput vidri, klizaju preko blatnjavih tobogana? Rekao je Skarlet da im više nije potreban. Da odatle mogu sami da nastave do Tare. Imala je konja i kola i znala je put. On će se sada pridružiti vojsci. „Ah, tako si me prepao da mi dođe da te zadavim. Hajde, prestani da se šališ i vozi dalje.“

- 171 -

„Ne šalim se, mila moja. Gde ti je patriotizam, ljubav prema našem uzvišenom cilju?“ „Oh, Rete“, zbunjeno je promucala Skarlet. „Kako možeš ovo da mi radiš? Zašto me ostavljaš?“ Premalo i prekasno. Ret Keršo Batler obavi snažnim rukama drhtavo telo Skarlet O'Hare i prisloni svoje usne uz njene. Osetio je kako joj se usne tope i oživljavaju pod njegovim poljupcem. Nikad je neće preboleti. A tada je sišao sa kola i iščezao u pomrčini koja je lebdela nad drumom.

- 172 -

22. Barut i krv

Te jeseni, nakon bezuspešnih pokušaja u pribavljanju pomoći iz manje opustošenih područja Konfederacije, čarlstonska besplatna tržnica je zbog ozbiljne nestašice hrane prestala sa radom. Rozmari je krenula ka svom domu preko razrušenih ulica, ušla u kuću kroz glavni ulaz koji više uopšte nije zaključavala, smestila se na Džonovoj omiljenoj stolici i turobno se osvrnula unaokolo. Ispružila je ruke ka srebrnoj vazi u obliku pupoljka, jedinom preostalom ukrasu koji je stajao na polici iznad kamina, i počela da je glanca. Narednog jutra njen dom je posetio jedan južnjački ranjenik, koji je bio na privremenom odsustvu u gradu, kako bi joj uručio pismo njenog supruga Džona Hejnsa. Džon se snašao „prilično dobro za jednog matorog momka“. Čak je dobio i unapređenje. Ubuduće će svi živi moći da ga oslovljavaju sa „kapetane Hejnse“, činom koji mu je, kako je Džon objašnjavao, general Stal podario „isključivo zato što niko dostojniji od mene nije želeo da se prihvati te dužnosti“. Po Džonovom kazivanju, „Ret se toliko dopao generalu Forestu da je ovaj želeo da ga unapredi u oficira. Kada je tvoj brat odbio tu počast, strašni Forest je, umesto da se razbesni, bio impresioniran njegovim gestom. Često viđam Reta, kad god se naša konjica vrati u logor. Odlično se drži i već je stekao jednog sledbenika, izvesnog Arčija Flita, koji ga prati u stopu, veran kao pas. Flit je nekadašnji zatvorenik koji je dobio pomilovanje kako bi se pridružio vojsci. Iako je izuzetno odan tvom bratu, Ret mu ne uzvraća jednakom naklonošću. „Nakon pada Atlante, uputili smo se ka severu. General Hud je smatrao da će, ako se konfederalna armija ispreči između generala Šermana i njegove snabdevačke baze u Noksvilu, jenkijevska vojska biti primorana da se povuče iz Atlante. Međutim, Hud je ponovo pogrešno pročitao namere generala Šermana koji je spalio ono što je ostalo od Atlante i nesmanjenom žestinom nastavio u suprotnom pravcu. „Šermanova vojska sada nadire kroz Džordžiju, uništavajući pruge koje vode od istoka ka zapadu sa jednakom temeljitošću kojom su uništili železničke linije od severa ka jugu. Kada Jenkiji budu okončali taj poduhvat, najdraža moja, svi putevi između nas će biti presečeni i samo bog zna kada ćemo ponovo moći da se sretnemo. Rozmari, možeš li nekako da se probiješ do mene? Retov prijatelj Rufus Bulok ti je preko telegrafa poslao železničku propusnicu koja će ti značajno olakšati putovanje, ukoliko odlučiš da mi uslišiš želju. „Nipošto ti neću zameriti ako zaključiš da je to previše naporan, pa čak i opasan poduhvat, ali bih bio beskrajno srećan da te ponovo vidim. Za nama je toliko propuštenih trenutaka koje treba da nadoknadimo, toliko stvari o kojima treba da razgovaramo. Naša draga Meg živi u našim srcima. Mila moja Rozmari, ne mogu ti opisati koliko mi nedostaješ. Moja bezrazložna ljubomora nas je razdvojila. Sada znam da sam snosim svu

- 173 -

krivicu za ono što se desilo. U mom srcu nema ni tračka prekora za tebe. Molim te, dođi kod mene. „Tvoj odani suprug Džon.“ Kada je pročitala muževljevo pismo, Rozmari je usplahireno počela da jurca od sobe do sobe, izvlačeći odeću iz fioka i šifonjera. Spakovala je tri velike torbe i brodski kofer, a onda je zbunjeno sela preko prtljaga, prekrila lice šakama i počela da se kikoće. Bože, baš je bila luckasta! Tada je dohvatila malu putnu torbu i ubacila unutra samo najnužnije stvari. Njen jedini ukras bio je zlatni filigranski broš. Zašto joj se tako divan broš ranije nije dopadao? Više nije mogla čak ni da se seti. Na železničkoj stanici je podigla svoju propusnicu i ukrcala se na voz koji je putovao za Savanu. Sutradan ujutru se u Savani prebacila na voz Džordžija centrala, koji je narednog podneva bio nadomak Mejkona. Voz je obazrivo huktao preko šina, približavajući se glavnoj stanici. Šermanova konjica je nadirala ka gradu tako da je železnička stanica vrvela od izbeglica. Pre nego što je spalio Atlantu, general Vilijam T. Šerman je proročki izjavio: „Rat je nemilosrdan. U njemu nema mesta za galantnost i plemenitost“, da bi kasnije, u svom pohodu preko nebranjenih južnjačkih farmi i varoši, dokazao tu teoriju. Još pre nego što je Rozmarin voz ušao na peron, očajni ljudi su se sjatili ka železničkoj kompoziciji, nadajući se da će uspeti da izbore mesto za sebe i svoje bližnje. Kada im je rečeno da se lokomotiva mora snabdeti gorivom, muškarci, deca, sveštena lica - pa čak i uvažene matrone - počeli su da grabe rukama i nogama, verući se na vagon koji je služio kao spremište za drva. Rozmari je trebalo da se prebaci na voz koji je išao ka jugozapadu, ali je on bio okružen pripadnicima narodne milicije. Njihov kapetan, koji je izgubio ruku kod Čanselorsvila, izjavio je kako Rozmari svoju propusnicu može da okači mačku o rep. On nikada nije čuo za Rufusa Buloka i uopšte mu nije bilo poznato da je Konfederacija imala „železnički biro“. Dodirnuo je Rozmarinu po ruci, sa većom dozom prisnosti nego što je pristojnost nalagala. Pošto je lično odlučivao ko će se popeti na voz, objasnio je, pridržavao se načela da prednost treba dati najlepšim i najotmenijim damama. Rozmari promuca par reči zahvalnosti i pomeri se u stranu, kao da nije primetila njegov dodir. Dok se smeštala u vagonu začula je poznat glas koji ju je dozivao sa perona. „Rozmari Hejns! Draga Rozmari! Preklinjem te da porazgovaraš s ovim ljudima!“ Vordovi su napustili Čarlston kako bi potražili utočište na plantaži jednog rođaka, u blizini Mejkona. Jedva godinu dana kasnije, Šermanovi banditi su zapalili plantažu i oni su ponovo morali da pobegnu. Bilo je očigledno da se Julalija Vord i njen dever Frederik danima nisu presvukli. Julalijine cipele bile su pocepane. Frederik, koji nikad nije izlazio napolje bez šešira, sada je bio gologlav, a teme mu je bilo oprljeno od sunca. „Rozmari, tebe su pustili da uđeš. Molim te, ubedi ih da puste i nas. Moramo da uteknemo odavde. Izgubili smo sve što smo imali. Ništa nam više nije ostalo.“ Pre rata, Frederik Vord je bio imućan čovek koji se pridržavao nadmenih prefinjenih manira južnjačke aristokratije. A sada je bio tako nemoćan da ga je njegova snaja vodila za ruku. „Uspravi se, Frederiče. Ljudi mogu da pomisle da si neka beznačajna individua.“ „Ali, Julalija, ja jesam beznačajna individua.“ Pre mnogo godina, kada se njen suprug upokojio, Julalija je mislila da je sve izgubila. Nikad nije ni sanjala da je mogla još tako mnogo da izgubi. Vili je bio mrtav, a njene kćeri su

- 174 -

pobegle sa Šermanovim vojnicima. Julalija i Frederik bili su toliko izgladneli da su ubili Julalijino kučence, Empresu, a onda nisu mogli da ga pojedu. Rozmari je sa zadnje platforme (nije joj bilo ni na kraj pameti da siđe sa voza) počela da moli jednorukog kapetana da pusti Vordove unutra. „Gospođo“, odgovorio je kapetan, „vidite da je sve puno. Ako vam je toliko stalo, možete da iskočite napolje i da im oslobodite mesto.“ Dok je dupke pun voz napuštao stanicu, Rozmari nije smogla snage da svojim poznanicima pogleda u oči. Na mestima gde su južnjaci na brzinu prikrpili prugu, koja je bila razrušena u pohodu Šermanove konjice, rasklimatani voz se jedva vukao preko šina, krećući se brzinom koja je odgovarala brzini ljudskog hoda, tako da su putnici silazili sa platforme i koračali uporedo sa vozom. Te noći muškarci iz voza su izašli napolje sa fenjerima da bi priskočili u pomoć železničarima koji su ubacivali duge metalne šipke ispod utonulih šina kako bi vagoni mogli da pređu oštećenu deonicu. Dvanaest sati i devedeset milja kasnije, voz je stigao do Olbanija u Džordžiji. Rozmari je kupila tri kukuruzne lepinjice za pet dolara, a onda je, zajedno sa ostalim umornim i neokupanim putnicima, prespavala noć na podu železničke stanice. Voz koji je putovao na relaciji Selma-Meridijan bio je pravo čudo. Ratni vihor nije ostavio ni najmanjeg traga na njemu. Vagoni su bili u cakum-pakum stanju, a na zaobljenom dimnjaku lokomotive nije se nazirala ni jedna jedina rupa od metka! Iako je farba izbledela, svi vagoni bili su iste tamnozelene boje, sa crnom bordurom. Voz je huktao preko ravnih šina očaravajućom brzinom od trideset milja na sat. Tuberkulozni veteran koji je sedeo pored Rozmari pre rata je često putovao kroz Novu Englesku. „Tako mi svega, gospođo, imam utisak da sam ponovo u Masačusetsu!“ ushićeno je rekao. Ta čudesna deonica se okončala u Demopolisu, gde su putnici skelom bili prebačeni preko reke Tombigbi. Odatle su peške morali da prevale četiri milje do drvene platforme, gde ih je čekala brektava lokomotiva koja je vukla već dobro poznate rasparene, mecima izrešetane vagone. U gradiću Meridijan u Misisipiju Rozmari je iznajmila hotelsku sobu, gde je odmah utonula u čvrst san. Narednog jutra se ukrcala na voz Mobajl-Ohajo, koji ju je do sumraka prebacio do Korinta u Misisipiju. Tu noć je prespavala na železničkoj stanici. U dva sata narednog popodneva voz na relaciji Memfis-Čarlston zaustavio se zajedno sa vojnim zalihama, novim regrutima i gospođom Rozmari Hejns - u Dekaturu u Alabami, gde se pruga okončavala. Voz je izbljuvao svoj tovar na peron - burad sa barutom i usoljenom govedinom, sanduke sa Minijeovim mecima i buljuke nevoljnih regruta. Najmlađi regrut je pre tri dana napunio sedamnaest godina, dok je najstariji bio nadomak pedesete. Većina regruta je držala jezik za zubima, ali je jedan gospodin sa okovratnikom od dabrovog krzna poverio Rozmari Hejns da je on bio previše dragocen za južnjačku borbu da bi ga bacili na bojište, dok je jedan krivozubi mladić, koji je uporno grickao palac, izjavio kako će iskoristiti prvu priliku da šmugne iz vojske. Kada su se iskrcali u Dekaturu, načelnik vojne policije je naložio svojim ljudima da postroje regrute, da bi im potom skresao u lice kako će svako kome padne na pamet da dezertira dobiti metak u leđa. Nakon iscrpljujućeg petodnevnog putovanja Rozmari ispusti uzdah olakšanja kada je pod stopalima osetila čvrsto neuzdrhtalo tlo. Pružila je svoju torbu starom Džošui. „Je l' me dugo čekaš?“ „Tako nekako.“

- 175 -

Rozmari je jedva prepoznala konja koji je bio privezan za stub. Konj je bio u tako žalosnom stanju da se čak ni neki strvoder47 ne bi ovajdio od njega. „Šta ste to uradili Tekumseu?“ zavapi Rozmari. „Oh, sirota životinja!“ „Star je, gospođice Rozmari“, odgovori Džošua. „Niko se više ne seća kad je došao na svet.“ „Bio je zdrav i čio dok nije otišao u rat. Bio si dobar momak, je l' tako, Tekumse?“ Konj podiže glavu i pozdravi je tihim rzanjem, što je Rozmari još više rastužilo. „Džošua, imaš li jednu jabuku za njega?“ „Gospođice Rozmari, kada se dočepamo malo zobi ili jabuka ili kukuruza, vojska sve potamani. Kad ovaj konj bude crkao, mislim da će i on završiti u našim stomacima.“ Pošto su železnički mostovi severno od Dekatura bili spaljeni, Hudove zalihe i regruti su, nakon iskrcavanja iz voza, nastavljali put ka Kolumbiji u Tenesiju na volovskim i magarećim zapregama ili peške. Rozmari je povremeno jahala Tekumsea, ali je većinu puta, iz samilosti prema sirotoj životinji, prevaljivala na vlastitim nogama. Vojna teretna kola su napuštala uzani drum i nastavljala preko okolnih polja, praveći svojim točkovima duboke brazde u zemlji. Oko napuštenih poseda nije bilo ograda. Vojnici su još odavno razrušili tarabe kako bi ih upotrebili kao gorivo za logorske vatre, a ono malo preostale stoke bilo je sakriveno duboko u šumi. Te noći Rozmari je spavala ispod teretnih kola. Jutro je donelo kišu koja je smlatila poslednje uvelo lišće sa grana i napunila brazde na izrovanim drumovima blatnjavom vodom. Tekumse je bio tako iznuren da je jedva nosio samog sebe. Sa prvim sumrakom su stigli do gradića Pulaski u Tenesiju, gde je Rozmari kupila malo zobi, ali je konj jedva okusio hranu. Džošua je proveo noć u staji, zajedno sa Tekumseom. Rozmarina hotelska soba nije imala grejanje, ali je ona udvostručila svoje prosenjeno ćebe tako da je uspela dovoljno da se utopli. Sanjala je Džona i Reta. Bio je početak leta i sunce je blistalo na nebu. Ret je doneo korpe za piknik u kojima je bilo toliko hrane da su bili siti već pri samom pogledu na nju, a Tekumse je stajao na proplanku pasući travu koja je bila tako visoka da ga je golicala po trbuhu. Iako je na železničkoj stanici u Pulaskiju bilo vozova koji su napuštali grad, mladi bledunjavi načelnik vojne policije nije dopustio Rozmari da se ukrca. „Gospođo, ne mogu vas pustiti na ovaj voz čak i da vam je predsednik Džeferson Dejvis lično izdao propusnicu.“ „Moj muž je u vojsci. Doputovala sam čak iz Južne Karoline da bih ga videla.“ „Čak iz Južne Karoline?“ Mladi vojni policajac kao iz topa poče da recituje: „Ko može da pronađe vrlu ženu? Jer vrednost njena premašuje vrednost rubina. Srce njenog supruga joj veruje... a deca njena uzdižu se i blaženom je zovu.“ „Federalci su ubili moju kćer. Meg bi u martu napunila šest godina.“ „Gospođo, oprostite ako sam vas povredio. Nije bilo namerno. Znate, pre rata sam pohađao bogoslovsku školu.“ „Da li i dalje verujete u boga?" Mladić skrenu pogled u stranu. „Mislim da se polako navikavam na ovaj pakao.“ Rozmari, Džošua i iznureni Tekumse su prolazili pored raštrkanih gomila odbačenih stvari koje su federalci ostavljali za sobom. Na sve strane su se mogli videti ustreljeni artiljerijski konji i prevrnuta tovarna kola. Federalci su gonili kolone ratnih zarobljenika ka 47

Trgovac koji kupuje stare i onemoćale konje za klanicu. (prim. prev.)

- 176 -

jugu. Zarobljenici su nosili konfederalne rite, dok su se njihovi čuvari šepurili u toplim plavim federalnim uniformama. U Kolumbiji u Tenesiju Rozmari je kupila kukuruzne lepinjice i nešto mrkog pasulja za sebe i Džošuu. Te večeri, dok su odmicali ka Frenklinu u Tenesiju, Rozmari je u daljini začula prigušenu tutnjavu, kao da je hiljadu tandrkavih teretnih kola prelazilo preko drvenog mosta. „Bore se“, objasni Džošua. „Ali, to nije moguće“, promuca Rozmari. „Federalci beže. Zašto bi se borili?“ „Kažem vam da tamo prašti“, mrko progunđa Džošua. Dok je svetlost bledela na večernjem nebu, grmljavina je postajala sve glasnija i Rozmari je već mogla da razluči pojedinačne eksplozije. Goniči su se, zajedno sa svojim mulama, sklanjali s puta kako bi propustili južnjačke vojnike koji su bežali sa bojišta. Rozmari i Džošua se obreše usred lavine teretnih kola, prebledelih begunaca i ranjenika koji su teturali po drumu. Rasrđeni zapovednici su na sav glas psovali dezertere, udarajući ih pljosnatim delom oficirskih sablji. Dezerteri su saginjali glave i vrdali u stranu, nastavljajući ka jugu. Mlečni put je svetlucao na nebeskom svodu, stapajući se na horizontu sa avetnim crvenkastim siluetama topova. „Ja sam supruga kapetana Džona Hejnsa. On se nalazi pod zapovedništvom generala Stala. Gospodine, da li možda poznajete mog supruga?“ „Žao mi je, gospođo.“ Paljba je u međuvremenu utihnula. „Ret Batler, moj brat, nalazi se pod zapovedništvom generala Foresta. Da li možda poznajete Reta Batlera?“ „Gospođo, ja sam se borio u jedinici generala Bejtsa.“ Džošua zastade pored puta i skinu šešir. „Gospođice Rozmari, ovaj konj ne može dalje.“ Tekumse je onemoćalo stajao pored druma, raširenih nogu i spuštene glave. „Ovaj konj i ja smo verno služili vas i gospodina Džona“, nastavi Džošua, „ali je sad kucnuo čas da se oprostimo.“ Rozmari klimnu glavom i nastavi sama kroz zvezdanu noć. Na mestu gde su se sudarile dve moćne armije titrala je prigušena svetlost fenjera. Raštrkane logorske vatre su svetlucale preko talasastih proplanaka. U vazduhu se osećao miris baruta i krvi: guste, kiselkaste, slankaste krvi. Lica ljudi koji su se nadvijali nad ranjenicima bila su crna od gareži. Neki su bili jednako krvavi kao i vojnici kojima su pokušavali da priteknu u pomoć. „Moj suprug je u brigadi generala Stala“, skrušeno prozbori Rozmari. Mladićeve oči blesnuše ispod naslaga čađi. „Gospođo, mislim da je general Stal poginuo. Njegovi ljudi su bili u sredini, između kuće i skladišta za pamuk.“ „Znate li u kom pravcu su otišli?“ „Gospođo“, kolebljivo odgovori mladić, „pretpostavljam da je većina ostala tamo.“ Zora je utrnula fenjere i pomutila sjaj logorskih vatri. Ranjenici su zapomagali, tražeći vodu. Zemlja se osula injem. Rozmari zastade pored ranjenog oficira. Pokušala je da zaustavi krvarenje vezujući vojnički opasač iznad zjapeće rane na butini. Mraz se nahvatao na lokvi grimizne krvi.

- 177 -

Telo južnjačkog oficira se zgrči, iz grudi mu se ote kratak soptaj, a crte lica mu se zalediše. Bio je mrtav. Sunce se pomaljalo na nebu. Civili iz Frenklina su došli da pomognu ranjenicima i da se iščuđavaju nad prizorom krvoprolića. Šta li je Džon Hejns imao na sebi? Da li je još bio punačak? Da li je pustio bradu? Rozmari bi odmah prepoznala svog supruga po hodu ili po načinu na koji je držao glavu, ali joj se, pri pogledu na taj lavirint mrtvih i iskasapljenih tela, srce ispunilo beznađem. Na blagoj padini koja se pružala ispred napuštenih federalnih grudobrana bilo je još mrtvih. Ranjeni mladić se s mukom pridiže na lakat. „Nemam vode“, promuca Rozmari. „Žao mi je, ali stvarno nemam.“ Neki od vojnika su otišli u smrt sa turobnim izrazima lica, neki sa izrazima čvrste odlučnosti, a neki su izgledali kao da su upravo čuli sjajan vic. Trojica vojnika su utučeno klečali nad telom mrtvog saborca. Rozmari zastade pored još jednog mladića. „Neko će ti uskoro priteći u pomoć“, rekla je. „Žao mi je, ali ja ništa ne mogu da učinim. Nemam vode. Stvarno mi je žao.“ Tada je prišla muškarcima sa nosilima. „Tražim svog supruga. Mogu li da mu pogledam lice?“ Ispred federalnih grudobrana se nalazila barikada od zašiljenih kolaca. Probodena smrznuta tela su ležala preko barikada. Jedna starija žena upita Rozmari da li je možda videla njenog unuka, Dena Alana Raša. „Zovemo ga Den Alan, zato što mu se i otac zvao Den.“ „Žao mi je, majko. Nisam srela vašeg unuka. Ja tražim svog supruga, kapetana Džona Hejnsa.“ „Moj unuk je bio bistar i kočoperan mladić.“ Žena se tužno osmehnu. „Kažu da verovatno leži tu negde.“ Tada se ispred grudobrana pojaviše dvojica konjanika. Rozmari mahnito zamaha ka njima. „Blagi bože! Rete! Rete!“ povikala je iz sveg glasa. Jedan konjanik istog trenutka zagalopira ka njoj. Ret Batler iskoči iz sedla i uze svoju sestru u naručje. „Rozmari! Oh, Rozmari, tako mi je žao što si morala da vidiš ovaj pokolj!“ „Rete! Hvala bogu! Hvala bogu da si živ, dragi brate!“ Retova uniforma bila je pocepana i prljava, ali je on bio nepovređen. Milostiva nebesa! „Nisam uspela da pronađem Džona. Rete, znaš li gde je on?“ Rozmari skloni pramen kose sa očiju. „Možda je ranjen...“ „Da... možda je ranjen.“ „Samo se vi tešite“, dobaci Retov pratilac, ispljunuvši sažvakanu gužvicu duvana. „Zaveži, Arči“, odbrusi Ret. Muškarac koji je stajao pored njenog brata imao je lice grubo kao đon i drvenu nogu čiji je je gornji deo bio pretvoren u korice za nož. Zubi su mu bili kvarni, a na usnama mu je lebdeo osmeh prevejane bitange. „Rozmari, ovo je najgore što sam u životu video“, prozbori Ret. „To znači da nikad nisi bio u zatvoru“, ponovo se ubaci njegov pratilac. „Arči“, zausti Ret, mrko se okrenuvši ka njemu. „Obiđi federalne položaje i pokupi sve repetirke koje pronađeš.“ Kada se Arči udaljio, Ret objasni: „Kinezi veruju da, ako nekome spaseš život, zauvek preuzimaš odgovornost za tog čoveka.“ Stegao je Rozmarine ledene šake i nežno ih protrljao. „Draga moja Rozmari, jesi li dovoljno snažna da ovo podneseš?“ Rozmari klimnu glavom i Ret je podiže na svog konja.

- 178 -

Rov ispred federalnih grudobrana bio je preplavljen mrtvim vojnicima. Bio je tako pun da su neka tela stajala gotovo uspravno jer nisu imala gde da padnu. Južnjački vojnici i civili su pomerali leševe kako bi mogli da izvuku ranjenike koji su ležali ispod. „Da li i Džon sad ima bradu?“ izusti Rozmari. „Ne. Glatko je izbrijan, kao i uvek.“ Nekada davno Rozmari nije mogla ni da zamisli da će jednog dana rođenim očima gledati otvorene ljudske lobanje, prosute mozgove i tek stasale mladiće na čijim su se čelima nazirale rupe od metka okružene prstenom oprljenog mesa. Bila je tako ošamućena prizorom da je grčevito stegla vrat Retovog konja i zarila glavu u njegovu razbarušenu grivu. „Dođe mi da presvisnem od očajanja, Rete. Kako sam samo mogla da dopustim da se između Džona i mene otvori takav jaz?“ „Rozmari, Džon je često pričao o tebi. Nikad nije prestao da te voli.“ Rozmari obrisa oči dok su ulazili u dvorište farme na kojoj se odigrala bitka. Zemlja se nije videla od ljudskih i konjskih leševa. To je nekada bio dobrostojeći mali posed, ali je sada sve što se nalazilo na njemu - ambar za kukuruz, daščara za grebenanje pamuka, ostava za drva, kokošinjac, pa čak i sama kuća - bilo izrešetano mecima. Ubijeni federalni vojnik bio je prikovan za šupu bajonetom koji mu je bio proboden kroz vrat. Kada je Ret izvukao bajonet, vojnikovo telo se sruči na zemlju, praćeno zvukom oslobođenog gasa. „Znao sam na šta će ovo da izađe! Znao sam još od samog početka! Kakvo sentimentalno ludilo je moglo da me navede da se borim za ovaj uzvišeni cilj?“ Suze potekoše iz Retovih očiju, ostavljajući mrljave tragove na njegovim garavim obrazima. „General Hud je pomahnitao od besa. Federalci nisu naseli na njegovu zamku, pa je rešio da im se po svaku cenu osveti. 'U napad!', urlao je. 'Kucnuo je čas da dokažete svoju hrabrost! Napred! Pokažite im kako se južnjaci bore!'“ Retovo lice bilo je preplavljeno nevericom. „Dvadeset hiljada ljudi je krenulo pravo na federalne topove, mašući zastavama i vitlajući sabljama, i znaš, Rozmari...“, Retove oči ponovo zasuziše, „... orkestar je svirao Diksilend48.“ 'Na južnjačkoj zemlji stojim/ da je od dušmana branim/ jer samo za nju živim/ i samo za nju mrem.' Oh, Rozmari! Nikad... još nikad nisam...“ Ret spusti bajonet pored mrtvog jenkijevskog vojnika. „Ima još loših vesti, sestro. Sin Bele Votling, Tazvel, prijavio se za vojsku. Poveo se za mojim glupim idiotskim primerom.“ Arči Flit u tom trenutku dojaha do njih. „Nisam pronašao nijednu repetirku. Federalci su sve pokupili.“ Zastao je, žvaćući duvan, a onda se okrenuo ka Rozmari. „Vaš muž je ranjen, gospođo. Sreo sam jednog momka iz njegovog puka. Kaže da je kapetan Hejns prenet u grad.“ Uperio je prstom ka Frenklinu. „Oh, hvala vam, gospodine! Kako mogu da vam se odužim za takvu ljubaznost?“ „Tako što ćete vašeg brata i mene pustiti da se vratimo svom poslu. General Foster okuplja ljude. Uskoro odlazimo odavde.“ Rozmari poljubi brata u obraz. „Čuvaj se, Rete. Srcem ću stalno biti uz tebe.“ Smešten na mestu gde je reka Harpet pravila blagi luk, gradić Frenklin u Tenesiju imao je devet stotina stanovnika, lepu novu sudnicu i tri akademije, koje su zajedno sa Prvom baptističkom i Prvom prezbiterijanskom crkvom sada bile pretvorene u bolnice. Zaobilazeći lokve krvi i pokušavajući da ignoriše jecanje ranjenika, Rozmari Hejns je prelazila pogledom preko mrtvih vojnika čija su tela bila preneta u dvorište.

„Diksi“ ili „Diksilend“ je popularan naziv za južnjačke države. Istoimena pesma je predstavljala nezvaničnu himnu južnjačke konfederacije. (prim. prev.) 48

- 179 -

U bolnici su je uputili na privatnu kuću u Market stritu. Bila je to čista uredna drvenjara na čijem su se tremu nazirali tragovi krvi. Pored vrata je stajala kofa iz koje je virila amputirana podlaktica. Kada je Rozmari zakucala, na ulazu se pojavi starija dama koja je bila obučena kao učiteljica. „Rečeno mi je da je moj suprug... kapetan Hejns... možda kod vas.“ „Ne znam kako se koji zove, draga, ali izvolite unutra pa pogledajte.“ Džon nije bio među četvoricom muškaraca koji su ležali u salonu u prednjem delu kuće, ni među trojicom koji su ležali u spavaćoj sobi, niti među vojnicima koji su ležali na podu spavaće sobe. Lekar je dolazio na svakih par sati, objasnila je domaćica, a ona i njena sestra su u međuvremenu brinule o ranjenicima. „Hranimo ih čorbom od krompira i donosimo im vodu. Stalno se žale da im je hladno, a već smo potrošile toliko uglja. Nadam se da će zima biti blaga.“ Njena sestra, koja je bila nešto mlađa, povuče Rozmari za rukav. „Draga, jednog sirotana smo nedavno prebacile u vrt. Znate, sklonile smo ga tamo zbog ostalih.“ Desni lakat Džona Hejnsa bio je raznesen tako da mu je ruka visila pod potpuno neprirodnim uglom. Drugi metak ga je pogodio u grudi, ostavivši tamnu mrlju na njegovom kaputu, istom onom kaputu koji je imao kada je otišao u rat. Pantalone su mu bile sašivene od grubog domaćeg platna i bile su preširoke za njegovu građu. Stopala su mu bila bosa. Kada je Rozmari klekla pored svog supruga i poljubila ga u čelo, telo mu je bilo toplo i njeno srce brže zakuca. Na trenutak je poverovala da je Džon još bio živ. „Oh, Džone, dragi moj Džone“, promucala je. „Ovde sam. To sam ja, Rozmari, tvoja supruga. Oh, Džone, molim te...“ Brižljive domaćice su pripremile vrt za predstojeću zimu. Pritke za pasulj bile su povezane, a leje za jagode zaštićene slamom. Prevrnuta drvena vedra su bila prekrivena tankim slojem snega. Ali, čak i u trenutku dok je Rozmari ljubila Džonove obraze, njegovo telo se lagano hladilo. Starija žena prozbori iza Rozmarinih leđa: „Žao mi je, mila. Ako vam je za utehu, vaš muž se nije mučio i sve vreme je bio svestan. Bio je ubeđen da ćete doći i molio se da dovoljno dugo poživi da vas još jednom vidi. Kada je shvatio da mu se ta želja neće ispuniti, zamolio me je: 'Recite mojoj Rozmari da veruje svom plemenitom srcu.' Pričao je o kćerkici koja ga čeka u raju.“ Stara dama saosećajno spusti ruku na Rozmarino uzdrhtalo rame. „Pre nego što je ispustio dušu počeo je da bunca: 'Vodite me kod moje supruge.' To su mu bile poslednje reči.“

- 180 -

23.

Poslednji pohod

Otprilike šest nedelja kasnije Ret Batler je nešto posle ponoći krčio put između drvenih skela, teretnih kola i lučkih radnika na pristaništu u Vilmingtonu gde su, jedan iza drugoga, bili usidreni brodovi Benši, Napred! i Vesela udovica. Oznojeni radnici su podizali, prebacivali, podupirali i tovarili pamučne bale na palube južnjačkih krijumčarskih brodova. Na jugozapadu, noćno nebo je podrhtavalo od grmljavine federalnih topova koji su tukli po Fort Fišeru. Svetiljke iz pristaništa su bacale iskričave odsjaje preko crne vode. Tjunis Bono je, u tamnom odelu i sa kapetanskom kapom na glavi, proveravao brodski tovar. „Kapetane Bono“, tiho prozbori Ret iza njegovih leđa. Tjunis se mrko okrenu ka nametljivcu, a onda se njegove usne raširiše u osmeh. „Nek sam proklet, Rete Batlere!“ Dok su mu naočari svetlucale pod svetlošću baklji, Tjunis srdačno stisnu ruku svom prijatelju. Iz dimnjaka susednog broda je već kuljao oblak gustog crnog dima. Tjunis pruži tovarni spisak jednom od mornara. „Idi do gospodina Meklauda i reci mu da pojača paru.“ „Misliš da će Fišer pasti?“, upita Ret. „Ko zna? Federalci imaju moćnu flotu i moćne desantne jedinice. Možda Fort Fišer izdrži, a možda i ne. Ali, ako padne pre nego što napustimo Vilmington, zarobiće mi brod.“ „Čuo si za Džona Hejnsa?“ Tjunis skinu kapu. „Jesam. Ruti mi je javila. Gospodin Hejns bio je dobar i čestit čovek. Niko ne može da kaže da ga je Džon Hejns nekad povredio ili da mu je učinio nešto nažao.“ „Znaš, tamo kod Frenklina...“ Ret se tiho nakašlja. „Džon je kod Frenklina hteo da bude siguran da vojnici iz pozadine mogu da vide svog oficira...“ zastao je, boreći se sa recima. „Zato je natakao šešir na mač i podigao ga iznad glave.“ Ponovo je pročistio grlo. Kada je jedan krupni mornar zastao pored njih, kapetan Bono mu ćutke pokaza da se skloni. „Tjunise, šta je, za ime božje, Džon Hejns tražio pred federalnim grudobranima sa šeširom nataknutim na vrh mača? Džon Hejns? Pa, Džon je bio najmiroljubivije stvorenje pod kapom nebeskom!“ Lučki radnici su spuštali pamučne bale teške pet stotina funti na klizače, gurajući ih ka palubi Udovice. Dim koji je kuljao iz brodskih dimnjaka lebdeo je poput magle nad znojavim ljudima i balama pamuka. „Da li je... da li je gospođica Rozmari uspela da prebaci njegovo telo u Čarlston?“ „Ah, Tjunise... Džon je sahranjen u Frenklinu. S obzirom na situaciju, nije bilo šanse da ga prebace do tamo.“

- 181 -

Tjunisov mornar prozbori: „Gospodin Meklaud vas pozdravlja, kapetane. Kaže da ćemo moći da isplovimo u roku od četvrt sata.“ Tjunis kratko klimnu glavom i dade mu znak da se udalji. Ret obrisa oči. „Prokleti dim“, rekao je. Tjunis skrenu pogled u stranu. „Moj mali Net je počeo da priča. Prva reč mu je bila brod. Ruti kaže da svaku bogovetnu stvar zove brod. Izgleda da će postati mornar, kao njegov tata.“ „To su lepe vesti. Mogli bismo nešto da popijemo u to ime.“ „Drugom prilikom, brate Rete. Moram da budem na otvorenom moru pre zore.“ „Tjunise, moram da te zamolim za jednu uslugu.“ „Naravno, Rete. Nema toga što ne bih učinio za tebe.“ Tjunisov osmeh nestade kada mu je Ret saopštio šta je zapravo želeo od njega. Tamnoputi kapetan stisnu usne i spusti kapu još niže. „Ne mogu to da učinim, Rete. Ne smem da ostanem u luci još jedan dan. Da je taj momak ovde, naravno da bih ga povezao, ali ne smem da rizikujem. Federalci su počeli da zavrću slavinu. Ko želi da cugne može sebi još večeras da natoči piće, a sutra može da se slika.“ Ret poče da zvižduće neku monotonu turobnu melodiju. „Tako, znači... Zar nije šteta što jedan petnaestogodišnji dečak nikad neće dobiti šansu da odraste? Ali, šta je tu je. U ovo sumanuto doba sve je okrenuto naglavačke, tako da čak i dečački životi postaju bezvredni.“ Ret otvori tabakeru, ali se onda predomisli i vrati je u džep. „Znaš, Tjunise, Taz se neće predati. Izgubiće glavu nizašta.“ Mornari sa Benšija, koji je bio usidren pored njih, odvezivali su užad. Ogromni točkovi sa lopaticama su počeli da se okreću dok su lučki radnici iskakali na kej. Dok su lopatice sekle uspenušale talase kormilar podiže ruku, pozdravljajući kapetana Bonoa. Tjunis podignu poklopac zlatnog džepnog sata. „Benši će u ponedeljak biti u Nasauu. Imali smo dogovor da se nađemo tamo. Rete... Đavo da me nosi!“ Tjunis zatvori oči i tiho promrmlja molitvu. „Rete, šta kažeš da nas dvojica proslavimo Netovu prvu reč? Sačekaću tog tvog klinca. Možda branioci Fort Fišera izdrže još jedan dan. Čovek nikad ne zna šta može da očekuje od sumanutih južnjačkih pobunjenika.“ Narednog dana, negde oko podneva, major Edgar Perjir se popeo na prvi sprat hotela Komeršal. Zakucao je na jedna vrata i pred njim se pojavi Ret Batler - bosonog, nag do pasa i neobrijan. „Dobro jutro, Edgare, ako je i dalje jutro.“ Ret zastade pored umivaonika i sruči bokal vode na glavu. „Edgare, nikad nemoj da piješ rum sa morskim vukovima.“ Zevnuo je. „Misliš da će Fort Fišer ostati u južnjačkim rukama?“ Edgar Perjir baci neki koverat na komodu. Ret otvori prozor, nagnu se napolje i oslušnu udaljenu grmljavinu topova. „Ne budi na kraj srca, Edgare. Učinio si mi uslugu koju ti nikad neću zaboraviti.“ Edgar Perjir opipa ožiljak na nosu. „Zar to nije klinac koji mi je razbio nos? Tvoj sin.“ „Moj štićenik, Edgare. Taj dečko je moj štićenik.“ Ret se zacereka. „Nisi prvi čovek kome je Venera razbila tintaru“, dodao je, prisetivši se incidenta iz Belinog bordela. Edgar nije delio Retov smisao za humor. Ret izvadi papir iz koverte i pažljivo ga osmotri. „Tazova naređenja, sa sve generalovim potpisom. Svaka čast, Edgare. Usput, u kakvim si odnosima sa generalom Bregom?“ „Brekston Breg uživa u laskanju.“ „Ah, onda nema problema. Tebi nema ravnog kada je laskanje u pitanju.“ Ret izvadi svežu košulju iz putne torbe.

- 182 -

Perjir se diskretno nakašlja. „Znaš, kada se rat završi, bićeš najbogatiji čovek na jugu.“ A ovo je pravi trenutak da jedan dalekovidi vojnik razmotri na kakav položaj bi mogao da se uvali posle rata, zar ne?“ „Kad se završi rat, doći do preraspodele uloga. Otvoriće se nove mogućnosti za pravu vrstu ljudi.“ „Aha...“ podrugljivo procedi Ret. „Ako sam dobro shvatio, sinoć si nešto proslavljao sa kapetanom Bonoom? Sa onim crnjom? Rete, ti stvarno ne biraš društvo.“ Uprkos svežem januarskom vazduhu, Ret zastade ispred otvorenog prozora, prebacivši ruke iza leđa. „Znaš, kad sam se jutros probudio setio sam se kako smo Tjunis i ja kao klinci rešili da pozajmimo skif49 njegovog oca i da se spustimo sve do Bonforta. Bila je to suluda ideja - pedeset milja na otvorenoj vodi - ali smo se nas dvojica kao od šale upustili u tu avanturu. Kad se samo setim tog neba! Znaš, čini mi se da je u to vreme čak i nebo bilo nekako plavlje. Sećam se sunca koje nam je grejalo leđa, tvrdog sedišta na skifu, pucketanja jedra. Prošle su tolike godine, a ja nikad nisam bio srećniji nego tog dana.“ Tog popodneva u pristaništu je bilo mirno. Vižljaste pruge dima su se dizale iz odžaka Vesele udovice. Bio je to jedini krijumčarski brod koji je ostao u Vilmingtonu. Ret se srdačno rukovao sa posadom na čijem se čelu nekada nalazio. Na mestima gde je brodski trup bio oštećen granatama štrcale su raznobojne zakrpe, a kućište iznad desne lopatice bilo je promenjeno. U kotlarnici su nove gvozdene spojnice pričvršćivale ogromne parne mašine za potpornu konstrukciju. Gospodin Meklaud, brodski mašinista, pozdravi Reta sa blagim prekorom u glasu. „Vaš poslednji čarlstonski prodor, kapetane Batlere! Moja lepotica još nosi ožiljke od rana koje je zaradila tog dana!“ U sam suton tog četrnaestog januara 1865. godine poslednji konfederalni krijumčarski brod digao je sidro i zaplovio rekom Kejp Fir. Taj izduženi sivi brod bio je jedan od najbržih brodova na pučini. Neki su čak tvrdili da je bio i najbrži. Udovica je plovila duž zapadne obale, razvijajući taman toliku brzinu da može da zadrži krmeno kretanje. Federalci su se u međuvremenu iskrcali iznad Fort Fišera, čime su prekinuli kopnene veze između utvrđenja i Vilmingtona. Federalne logorske vatre su svetlucale na uzanom poluostrvu između reke i Atlantskog okeana. Kada su njihove predstraže primetile Udovicu, federalci su se znatiželjno sjatili ka obali kako bi videli legendarni krijumčarski brod. Reka je na tom mestu bila preširoka da bi poljski topovi mogli da pogode brod, tako da su jenkijevski vojnici, dok je Udovica graciozno klizila nizvodno, bacali šešire u vazduh i pozdravljali je gromoglasnim klicanjem. Tjunis je bacio sidro ispod Fort Fišera, tik iznad mesta gde se reka spajala sa otvorenim okeanom. Federalna flota je zasipala paljbom ogromno peščano utvrđenje. Sa palube Vesele udovice se činilo kao da je Fort Fišer zahvaćen veličanstvenom pustinjskom olujom. Topovski hici su praštali, podižući oblake uskovitlanog peska. Tjunis povika ka Retu, nadvikujući se sa zaglušujućom tutnjavom. „Čekam te do deset, Rete! Je l' me čuješ?“ Nervozno je lupnuo prstom po džepnom satu. „Ako se ne pojaviš do tada, sa tim tvojim klincem ili bez njega, dižem sidro.“ Ret se dostojanstveno pokloni. „Vaš sam dužnik, kapetane Bono.“ 49

Dugačak i uzan čamac sa jednim jedrom. (prim. prev.)

- 183 -

„I nemoj slučajno da pominješ ovu ludoriju pred Ruti!“ Ret se prebaci na jedan od Udovičinih čamaca i zavesla ka obali, osećajući kako mu pesak škripi među zubima. Pošto nije dobio nikakvo pojačanje od Brekstona Brega, general Vajting, glavni zapovednik Fort Fišera, počeo je da povlači ljude iz ostalih rečnih utvrđenja. Dok je Ret vezivao čamac, vojnici iz južnjačke topovnjače su se iskrcavali na obalu. Ti artiljerci su svojim izgledom znatno odudarali od konfederalnih vojnika koje je Ret viđao u poslednjih par godina. Bili su dobro uhranjeni, a uniforme su im bile čiste i opeglane. Sve do tog dana ratna sreća je bila na njihovoj strani. Raspoređeni po artiljerijskim baterijama koje su dežurale iznad reke, oni su ispaljivali sporadične hice ka federalnim brodovima koji bi se previše približili obali, ali se nikada sami nisu našli pod neprijateljskom paljbom. Zahvalni kapetani krijumčarskih brodova redovno su ih snabdevali namirnicama i viskijem. Dok su se svrstavali u nepravilne kolone, vojnici kojima je do tada sve išlo potaman utučeno su zurili u preteći peščani vrtlog ispred sebe. Ret se okrenu ka korpulentnom kapetanu čija uniforma pre četiri godina nije bila toliko tesna. „Lep dan“, rekao je. Okean je bio gladak i svetlucav kao ogledalo, izuzev na mestima gde su kratke salve pogađale površinu, podižući stubove uspenušale vode. Beličaste pruge na nebu su ukazivale na lučne putanje projektila koji su praštali po utvrđenju. Svi federalni brodovi su se videli jasno kao na dlanu. Vazdušne struje koje je stvarala artiljerijska paljba bile su dovoljno snažne da rasprše dim sa topovskih ždrela. Oklopnjače Potakset, Bruklin, Mahopak, Kanonikus, Hjuron, Sogus, Kanzas, Pontusuk, Jantik, Mohikan, Monadnok, Nju Ajronsajds, Pekvot, Senaka, Takoni, Unadila i Momi bile su postavljene na oko hiljadu jardi50 od obale, ispred drvenih bojnih brodova Minesota, Kolorado, Taskarora, Mekino, Pouhetn, Vobaš, Saskvehana, Tajkonderoga, Džunijata, Vanderbilt i Šenandoa. Dvanaest manjih bojnih brodova su se nalazili još dalje na pučini, zajedno sa osamnaest topovnjača i dvadeset dva transportna broda. Fort Fišer je predstavljao niz peščanih dina spojenih u obliku obrnutog slova L. Duži krak tog slova L bio je okrenut ka federalnoj floti, dok se kraći krak pružao preko poluostrva, gledajući ka onom delu obale na kome su se iskrcale federalne trupe. Peščane dine, duge pedeset i visoke trideset stopa, bile su povezane topovskim platformama koje su se nalazile u udubljenjima između njih. Pre federalnog granatiranja, Fort Fišer je imao kasarnu, korale i zborno mesto, ali su se Jenkiji tako revnosno latili svog posla da su gotovo sve razneli u paramparčad. Korpulentni kapetan podiže ruku i naredi svojim ljudima da ubrzanim korakom krenu ka utvrđenju. Ret duboko udahnu, nabi glavu među ramena i potrča kao zec preko staze izrovane neprijateljskom paljbom. Noge su ga bolele od probijanja kroz mek pesak. U jednom trenutku je posrnuo i pao. Oko njega se podiže peščani kovitlac, a zaglušujući prasak mu zapara bubne opne. Već narednog trenutka košulja, pantalone i čizme mu se napuniše peskom, a kosa mu se pretvori u uštirkane znojave pramenove. Zastava Fort Fišera podsećala je na poderanu krpu prikačenu za okrpljeni jarbol. Na stepeništu koje je vodilo ka štabnoj bateriji gazišta su bila oštećena ili razneta. Na nekim mestima je nedostajalo po dva-tri uzastopna stepenika. Ret se pentrao preko prečaga, balustrade, razrušenih gazišta - preko svega što je moglo da posluži svrsi. Baterijski topovi su bili skinuti sa lafeta, a jedna topovska cev je ležala na pola puta između utvrđenja i 50

Jedan jard iznosi 0,914 metara. (prim. prev.)

- 184 -

mora. Preko udubljenja između dina bile su poslagane vreće sa peskom koje su sezale do visine struka. Iza njih je stajao oficir sa durbinom uperenim ka federalnoj floti. Njegov posilni je sedeo na tlu, leđima se naslanjajući na vreće. „Vi ste general Vajting?“ General odsečnim pokretom sklopi svoj durbin. „Ako ste novinar, gospodine, možete da prenesete svojim čitaocima da ćemo zadržati ovo utvrđenje.“ „Nisam novinar. Šalje me general Breg.“ Na generalovom licu zablista tračak nade. „Breg nam šalje pojačanje?“ „Nisam upoznat sa planovima generala Brega, gospodine.“ Ret obrisa pesak sa koverta, a onda ga pruži ka južnjačkom zapovedniku. Po ličnom naređenju generala Brekstona Brega, redov Tazvel Votling je dobio premeštaj iz Osamnaeste juniorske rezervne jedinice Severne Karoline u Železnički odsek Rufusa Buloka. Ret Batler je, kao službenik tog odseka, trebalo da sprovede redova Votlinga do njegovog odredišta. „Zamolio sam Brega za pojačanje, a on mi oduzima i ono malo ljudi kojima raspolažem“, ogorčeno procedi general Vajting. „Votling je samo dečak, gospodine. Ima tek petnaest godina.“ „Federalci su četiri puta jači od nas.“ Zimska noć se postojano spuštala tako da je iz minuta u minut postajalo sve mračnije. Kada je federalna flota naprasno obustavila paljbu, tišina je odjeknula kao umilno brujanje zvona. Vajtingov posilni se pridiže, zevnu i izvadi lulu iz džepa. „Ne palite tu lulu, poručniče“, opomenu ga Vajting. „Možda još nisu završili s nama.“ Okrugli prozorčići na usidrenim federalnim brodovima zasvetleše, a kroz vazduh se prolomi odjek visokih zvonkih tonova. Bili su to zvuči truba koje su Jenkije pozivale na večeru. „Pretpostavljam da niste voljni da preuzmete dužnost redova Votlinga, gospodine? Vi niste dečkić od petnaest leta, zar ne?“ General naheri glavu, iščekujući Retov odgovor. „Tako sam i mislio.“ Dohvatio je patrljak od olovke i potpisao se na poleđini Bregovog naređenja. „Sigurni ste da Breg nije pominjao kontranapad? Jeste li primetili nešto što bi ukazivalo da bi mogao da nam priskoči u pomoć?“ „Znate, generale“, obazrivo zausti Ret, „juče sam primetio mnoštvo teretnih kola ispred Bregovog štaba. Mislim da su počeli da se evakuišu.“ General Vajting lupi pesnicom po opruženom dlanu. „Ne može tek tako da nas ostavi na cedilu! Prokleti Breg! Neće nam valjda okrenuti leđa?... Odmah ću mu uputiti dopis. Moraju da shvate u kakvom se položaju nalazimo!“, besno je procedio, krenuvši ka razrušenom stepeništu. Kada je posilni zapalio lulu palidrvce blesnu zaslepljujućim sjajem. „Ma, boli me uvo! Ko da je bitno da li ćemo da poginemo večeras ili sutra uveče!“ Poput mrava koji napuštaju mravinjak branioci Fort Fišera se razmileše iz skloništa smeštenih duboko ispod peščanih dina. Pun mesec je svetlucao nad utvrđenjem. Dok su intendanti kotrljali burad i prenosili kutije sa dvopekom, izgladneli vojnici su se svrstavali u duge iskrzane kolone. Suvonjavi kaplar dovrši svoje sledovanje i oliza prste pre nego što je dohvatio papir koji je Ret pružio ka njemu. Prešao je kažiprstom ispod svake reči, a potom sklopio dokument i vratio ga u koverat. „Je li Votling zna za ovo?“ „Ne zna.“ „Votling je dobar dečkić. Većina mladića koji su došli s njim su se odsekli od straha. Neki neće da napuste sklonište čak ni kad federalci obustave paljbu.“ Kaplaru je

- 185 -

nedostajao prednji zub. „Mali Votling nam je donosio barut sve dok smo imali iz čega da pucamo. Naši vojnici imaju prilično visoko mišljenje o tom dečkiću, gospodine.“ „Ne zamerate što ću ga odvesti odavde?“ Kaplar se šeretski iskezi. „Hoćete li i mene da povedete?“ Taz Votling je sedeo na postolju skinutog „kolumbijad“ topa, grickajući dvopek. Uniforma je bila preširoka za njegovo tanko vižljasto telo. „Nek sam proklet!“, uzviknuo je. „Mislio sam da si u vojsci.“ „Neko vreme sam se borio sa Forestom.“ „Kažu da je pod Forestom poginulo najmanje dvadeset konja.“ „Tako se priča.“ Jedna oklopnjača otvori paljbu sa pučine. Na nebu blesnu lučni trag gorućeg fitilja i još jedan projektil se obruši ka utvrđenju.“ „Sutra će krenuti u napad“, ravnodušno napomenu Taz. „Šta vas briga? Samo su četiri puta jači od vas.“ „Opet se zezaš. Kako možeš sve da okreneš na šalu?“ „Pa, zar ovo nije smešno? Hiljadu i osamsto hrabrih vojnika se sprema da umre dok Brekston Breg hvata maglu. Ako negde budem nabasao na starog Breksa, moraću da mu stegnem ruku zbog takvog junaštva.“ „Bio sam tako ponosan kad sam čuo da si se pridružio vojsci“, nastavi Taz. „Šta tražiš ovde? Zašto si u civilnoj odeći?“ „Moja uniforma je zapatila vaške.“ Ret se spusti na prazno burence od baruta i zapali cigaru. „Naša vojska je najurena iz Tenesija, pa sam raspoređen na novu dužnost. Došao sam ovde nekim poslom, pa mi je palo na pamet da te potražim.“ Unutrašnjost utvrđenja je podsećala na ogromnu peščanu ravan obasjanu mesečinom i prošaranu svetlucavim žarom cigareta i lula. Daleko na pučini federalna flota je izgledala kao plutajuća metropola koja se kupala u blistavoj svetlosti. Obala poluostrva bila je posuta titravim logorskim vatrama federalnih stražara. „Koliko čujem, postao si junak. Toliko o mojim nadama! Mislio sam da će ti skupo školovanje isterati junačenje iz glave.“ Taz nehajno slegnu ramenima. „Znaš, jedna kreolska poslovica kaže: Capon vive longtemps. U mojim venama očigledno teče batlerovska krv. Zar moj pradeda nije bio pirat?“ „Kukavica dugo živi“, promrmlja Ret, prevevši Tazovu poslovicu. „Kreolci vole da se busaju u prsa. Znaš, nisam baš siguran da bi se Luisu Valentajnu Batleru svidelo da ga nazivamo piratom. On je sebe pre doživljavao kao pustolova, kao čoveka koji je išao za svojom zvezdom.“ Dečak ispusti prigušen uzdah. ,,U svakom slučaju, drago mi je što te vidim.“ Ret obrisa pesak sa srebrne čuturice i skinu dve čašice koje su bile prikačene sa strane. Nasuo je piće za sebe, a potom i za Taza. Iznad njihovih glava blesnu još jedan projektil. Udarni talas bio je tako jak da se Retov sako pripio uz leđa. Mladić otpi jedan gutljaj, zagrcnu se i poče da kašlje. „Ne srči to piće, sinko. Taj brendi je stariji od tebe.“ Taz potegnu još jedan cug. „Već dugo nemam nikakvih vesti od majke. Ovde ne dobijamo poštu.“ „Kad sam se poslednji put zatekao u Atlanti, Bela je bila živa i zdrava. Ne treba da brineš za nju. Federalci tamo više nemaju šta da traže.“

- 186 -

Taz hrabro dovrši svoj brendi i ispruži čašicu ka Retu, pokazavši mu da je ponovo napuni. „Mogao bih jednom u životu čestito da se napijem.“ „Sve treba probati“, reče Ret, puneći čašicu do vrha. Neko vreme su sedeli i nahvali se brendijem. Taz tada prozbori: „Znaš, moj posao nije tako lak kao što izgleda. Prvo moram da otrčim do podzemnog skladišta. Tunel je, po mojoj računici, dug oko šest stotina stopa. Tamo tovarim vreću sa dvadeset pet funti baruta i onda krećem nazad ka topu. Jenkijevske granate ti fijuču iznad glave kao...“, pokazao je rukom u stranu, „...kao proklete peščane mušice. Ako usput padneš, moraš što pre da se iskobeljaš iz peska, inače ćeš se ugušiti. Može još jedno pićence? Hvala. Izgleda da sam baš ožedneo.“ „Uprkos tome, više volim da donosim barut nego da dreždim u skloništu, da dišem onaj ustajali vazduh i da zurim u smrdljive kofe koje služe... znaš već, za ono što muškarci rade stojeći. Do đavola! Ako brendi ima ovakav ukus, pravo je čudo što muškarci luduju za njim.“ Pa ipak, taj neobičan odbojan ukus nije sprečio mladog Taza da popije previše brendija za prekratko vreme. Taz je nastavio da brblja o Fort Fišeru i o tome kako je užasno ponosan što je uspeo da stekne poštovanje svojih saboraca, sve dok na kraju nije počeo da zapliće jezikom. Kada mu je čašica ispala iz ruke, dečak promrmlja: „Zašto nećeš da mi budeš otac?“ a onda se stropošta na pesak. Suvonjavi kaplar i Ret su stavili dečaka na nosila, a potom ga preneli do pristaništa. „Niste mi rekli kako se zovete“, reče Ret, opraštajući se sa kaplarom. „Zašto vas to zanima? Kao da je bitno kako se zovem.“ „Možda se sretnemo posle rata.“ „Čisto sumnjam“, odgovori kaplar. „Ali, ako uspete da spasite ovog mladića, od njega će jednog dana postati čovek.“ Petnaest minuta pre isteka Tjunisovog roka, Retov čamac lupnu o trup Vesele udovice i mornari užurbano izvukoše onesvešćenog mladića na palubu. Kada se Ret vratio do utvrđenja, kaplar reče: „Nisam očekivao da ću vas ponovo videti. Federalci sutra kreću u napad.“ „Jeste li nekad istinski voleli neku ženu?“ Zatečen pitanjem, kaplar tiho odgovori: „Moja supruga, Ela, umrla je pre tri godine.“ „Posle toga se sve pretvorilo u pustoš?“ „Tako nekako.“ Nakon poduže tišine Ret prozbori: „Nebo je vedro. Idealno za plovidbu.“ Kaplar klimnu glavom. „Jeste li uspeli da ukrcate dečaka?“ „Tazvel Votling već plovi ka Engleskoj.“ „Svaka čast! Čuo sam da je to lepa zemlja. Zelena polja, srećni ljudi.“ „U svakom slučaju, ne kolju se među sobom kao mi ovde.“ „Da“, tiho izusti kaplar, „stvarno bi bilo lepo živeti na takvom mestu.“ Narednog jutra Taz Votling se probudio sa snažnom glavoboljom. Ležao je na tvrdoj palubi okružen balama pamuka čiji je drvenasti uljasti miris prodirao kroz nozdrve, šireći se pravo ka želucu. Sa mukom je otpuzao do ograde na ivici palube (gde se to, do đavola, obreo?) i počeo da povraća. Dok mu se telo grčilo, tutnjanje u glavi je postajalo sve nepodnošljivije. Širom je otvorio oči, pokušavajući da ublaži pritisak u unutrašnjosti lobanje. Lagano se pridigao, otirući pesak sa kolena. Bio je na nekom brodu, na otvorenoj pučini. More je bilo mirno i glatko kao staklo. Nisu išli brzo. Mlaz vode je šikljao ispod

- 187 -

pramca, stapajući se sa talasima. Sunce još nije bilo u zenitu. Đavo da nosi Reta Batlera! Nakon što se ispovraćao, Tazova glavobolja se primirila, prešavši u blago pulsiranje. Hvala bogu, stomak mu je bio prazan. Na čijem se brodu nalazio? Mornari su se vrzmali oko brodskog čekrka. Nakon što su namestili užad, jedna bala sa pamukom zanjiše se u vazduhu i spusti se u more. Taz upita najbližeg mornara gde su se nalazili. „Na dan i po od Nasaua, ako se održimo na vodi. Hajde, pomozi nam malo! Povuci taj konopac kad ti dam znak.“ Kada je povukao debelo uže od konoplje, Taz oseti kako mu se glava rasplinjava poput svinjskih mehura koje deca naduvavaju uoči Božića. Mornari su nosili čiste košulje i čiste pantalone sašivene od jedrenog platna. Taz je bio prljav i grozno je zaudarao. Nakon što je teret iz potpalublja bio izbačen u more, posada Vesele udovice odahnu od olakšanja, a kormilar zapali svoju lulu. Taz Votling se u međuvremenu oporavio od mamurluka. Sad mu se činilo da je lak kao pero. Iako je bio ogorčen zbog Retove izdaje, Taz je shvatio da uopšte nije želeo da umre. To bledozeleno more bilo je tako ogromno i tako glatko, a blago zaobljeni horizont koji se nazirao u daljini pružao je nesporan dokaz da je zemlja zaista okrugla. Prašnjav, opasan, bučan, na propast osuđen Fort Fišer sada je izgledao tako daleko. Bolno pulsiranje u glavi se povuklo pred osećajem gladi. Mladić se spusti ispod palube i pronađe brodsku kuhinju u kojoj je zatekao ostatke goveđeg pečenja i malo hleba. Četvorica mornara su ručnom pumpom izbacivali vodu iz potpalublja. Voda je prodirala kroz spojeve na pregradnom zidu. Kada je ušao u kotlarnicu, primetio je da je jedna parna mašina bila ugašena. Iscrpljeni mornari su ležali na paletama, svega nekoliko inča iznad poplavljenog dna. Niko mu nije postavljao nikakva pitanja. Nikoga nije zanimalo ko je on bio i šta je tražio na brodu. Oko tri sata po podne, nakon što je potpalublje bilo ispražnjeno, posada je počela da izbacuje teret sa palube. Bale sa pamukom su letele preko ograde i poskakivale na talasima koje su stvarale Udovičine lopatice. Umorni tamnoputi kapetan je izdavao naređenja. Taz se učtivo nakašljuca kako bi privukao njegovu pažnju. „Ja sam Tazvel Votling“, objasnio je. „Nisam se svojevoljno ukrcao na vaš brod.“ „To mi je poznato“, odgovori kapetan. Još jedna bala pamuka pljusnu u vodu, očešavši se o brodski trup. „Nalaziš se na brodu Vesela udovica. Ovo je trebalo da bude naš poslednji krijumčarski pohod. Nameravao sam da se zajedno sa mojom Ruti i mojim malim Netom preselim u Kanadu. Moj otac živi u Kingstonu. Kaže da tamnoputi ljudi tamo mnogo bolje žive i da ih niko ne naziva crnjama.“ Veseloj udovici nisu naudile federalne topovnjače koje su pokušale da je zaustave u bekstvu. Naudila je sama sebi. Njene previše snažne mašine su razdvojile brodske ploče, izbacile zakivke i iskrivile spojnice. Iako je gospodin Meklaud dao sve od sebe da zapuši rupe i pukotine, neke od njih bile su nepristupačne tako da se, u trenutku kada su mornari počeli da izbacuju brodski teret, voda nalazila na svega šest inča od ložišta parnih kotlova. „Šta se dešava, gospodine? Hoće li brod potonuti?“ Još jedna bala se spusti u vodu i nastavi da poskakuje pored brodskog trupa. „Ti nemaš razloga za brigu, mladiću. Ret je sve sredio. Čim stignemo u Nasau, ukrcaću te na neki brod. Već te očekuju u Engleskoj.“

- 188 -

„Gospodine, ja sam vojnik konfederalne armije.“ „Šta si ti?“ Tamnoputi kapetan prezrivo izvi usne. „Gospode bože!“, zaprepašćeno je rekao, a onda se okrenuo ka svojoj posadi. „Prestanite s izbacivanjem tereta, gospodine Meklaude! Pokušaćemo da zadržimo neku balu za prodaju.“ Njegov pogled odluta ka pučini. „Hiljadu dolara za jednu balu pamuka. Hiljadu dolara“, promrmljao je, više za sebe samog. Bio je lep i vedar dan. Taz je učestvovao u herojskoj odbrani najvećeg utvrđenja konfederalne vojske. Tamo je obavljao veoma odgovoran i opasan zadatak da bi na kraju najobičnijim marifetlukom bio prebačen na ovaj brod. Već se pomirio sa pomišlju da će umreti, ali mu je život, protivno njegovoj volji, bio pošteđen. Dok je stajao na Udovičinoj palubi, Tazu se činilo da sunce nikada nije bilo tako toplo i tako sjajno. Tazvel Votling bio je mladić koji je putovao u susret novom životu. Ta spoznaja ga je ispunila takvim uzbuđenjem da su mu se dlačice na rukama nakostrešile. Dok je parna mašina zadihano brektala, Vesela udovica se probijala preko zacakljenog zelenog mora. To je nekada bio tako lep i tako brz i tako moćan brod, ali su dani njegove slave otišli u nepovrat. Ako Udovica uopšte bude uspela da stigne do Nasaua, tamo će je dočekati lučki lešinari koji će je u tren oka pretvoriti u otpad. Kapetan Tjunis Bono prostreli mladića svojim umornim zakrvavljenim očima. „Dečko“, rekao je turobnim glasom, „konfederalna armija više ne postoji.“

- 189 -

DRUGI DEO Obnova

24.

Jedna plantaža u Džordžiji, posle rata

Čarlston se predao, Kolumbija je izgorela, Pitersburg je pao, Ričmond je nestao u plamenu. Konfederalna vojska je priznala poraz. Sve je bilo gotovo. Nakon četiri duge gorke godine rat je bio završen. Od reke Potomak51 pa sve do Rio Brazosa52, meka trava je prekrila napuštene zemljane nasipe, a skeleti poginulih vojnika i konja su iščezli pod mladim zelenim rastinjem. Do kraja juna, kada je trava klonula pod letnjom žegom, samo su još spaljene plantažerske kuće, razrušeni gradovi i slomljena ljudska srca svedočili o pošasti koja je zadesila američki jug. Tog proleća veseli cvrkut ptica je milovao uši u kojima je još odjekivala grmljavina topova. Iznureni i ispijeni muškarci, koji su se nekada borili pod ponositim barjakom moćne južnjačke armije, položili su oružje i krenuli ka svojim poharanim domovima. Skarlet O'Hara liznu vrh kažiprsta i pokupi poslednje mrvice kukuruznog hleba sa svog tanjira. „Mami53, moraćemo da smanjimo sledovanje za skitnice.“ Stara služavka se uputi ka kuhinji, zveckajući praznim tanjirima. „Niko još nije napustio Taru praznog stomaka, a osim toga ti momci nisu skitnice već vojnici!“ promrmljala je prekornim glasom. Iako je Tara bila udaljena od glavnih puteva, demobilisani južnjački vojnici su svakodnevno prolazili pored poseda. „Slučajno sam nabasao na vaše imanje, gospođo. Vraćam se kući. Nisam video svoje mališane još od šezdeset treće. Nadam se da nisu zaboravili svog taticu.“ Prošle noći jedan mladić iz Alabame je prespavao na podu u salonu, a pre polaska je zajedno sa njima doručkovao kukuruzni hleb. Preostalo kukuruzno brašno - sedam dragocenih funti54 - bilo je zaključano u bifeu Džeralda O'Hare. Tapete koje su prekrivale zidove trpezarije bile su pocepane. To su uradili Šermanovi banditi kada su banuli na posed tragajući za dragocenostima koje će opljačkati. Stolice koje su okruživale veliki trpezarijski sto bile su rasparene i prikrpljene komadima žice. „Ja nisam stolar, gospođice Skarlet“, objašnjavao je Pork. „Ja sam lični sluga gospodara Džeralda.“ 51

Reka na istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država. (prim. prev.)

Velika reka, duga preko 2.000 kilometara, koja izvire u Novom Meksiku i uliva se u Meksički zaliv. (prim. prev.) 52

53

Izraz kojim su se južnjački belci obraćali tamnoputim dadiljama. (prim. prev.)

54

Mera za težinu, 0,45 kg. (prim. prev.)

- 191 -

Melani ustade sa stolice. „Nešto sam umorna, draga. Ako ti ne smeta, malo bih odremala a posle ću ti pomoći da okopaš krompir. Molim te, nemoj se ustručavati da me probudiš.“ Skarlet ćutke klimnu glavom. „Obećavaš da ćeš me probuditi?“, upita Melani raširivši usne u umilan osmeh. „Ako mi ne budeš obećala, neću moći na miru da spavam. Ne možeš sve sama da uradiš.“ „Ma, naravno da ću te probuditi“, slaga Skarlet, poljubivši svoju zaovu u obraz. Jenkiji više neće dolaziti u pljačku. Više nisu imali šta da odnesu. Na Tari se nekada nalazilo stotinu junaca i krava muzara, dve stotine svinja, četrdeset konja i mula, pedeset ovaca i bezbroj kokošaka i ćuraka, a sada su spali na samo jednog konja, jednu kravu, jednu baksuzljivu svinju i dve matore kokoši. One životinje koje nisu mogli da zakolju i pojedu na licu mesta Jenkiji su odvodili sa sobom. Crnci koji su radili na poljima pamuka - pa čak i privrženi i pouzdani robovi poput Velikog Sema - razbežali su se na sve strane. Na Tari je ostala samo kućna posluga - Pork, Mami, Dilsi i Prisi - a Skarlet je povremeno priželjkivala da i oni odu. Tako bi imali četvoro usta manje. Skarlet O'Hara je bila toliko iscrpljena nastojanjima da obnovi svoju razorenu plantažu da je čak i Ešli Vilks počeo da bledi u njenim mislima. Nije znala kakva je sudbina zadesila Ešlija - da li je, poput tolikih drugih južnjaka, preminuo u federalnom zarobljeničkom logoru ili će se jednog dana vratiti kući. Pre nego što bi utonula u san Skarlet bi se na brzinu pomolila za Ešlija, ali su se čak i njene molitve proredile jer je ponekad bila toliko iznurena da bi zaspala onog trenutka kad bi se spustila u postelju. Pre godinu dana, one večeri kada je Atlanta nestajala u plamenu i kada je zahvaljujući Retu Batleru uspela da pobegne iz grada, Skarlet se vratila na posed na kome je odrasla, gonjena nadom da će je verna Mami dočekati šoljom toplog mleka i da će se njena majka Elen odmah rastrčati po kući kako bi stavila hladne obloge preko njenog usijanog i oprljenog čela. Onog trenutka kada se bude bacila u majčin utešni zagrljaj, ratne strahote će nestati kao rukom odnesene, razmišljala je. Ali, njen san nije bio dugog veka. Jedan dan pre nego što je stigla kući - samo jedan jedini dan - njena majka Elen je umrla od groznice. Elen je otišla na onaj svet izgovarajući ime nekog misterioznog muškarca. Bilo je to francusko ime: Filip. Nakon majčine smrti Skarlet je izgubila svoj jedini životni oslonac. Ko će je sada naučiti kako da se uhvati u koštac sa životom i sa svetom? „Filip?“ Ko li se skrivao iza tog imena? Koliko god da je pokušavala, nije se mogla setiti nijednog Filipa. Osim toga, nije imala vremena da se opterećuje takvim razmišljanjima. Morala je da se pozabavi daleko važnijim stvarima. Skarlet je ponekad verovala da bi bilo bolje da se i Džerald O'Hara preselio na onaj svet zajedno sa svojom suprugom. Skarletin otac se pretvorio u senku od čoveka. U njemu više nije bilo ni traga od onog promućurnog, plahovitog, snažnog muškarca koga je Skarlet poznavala. Iako je Džerald za vreme obroka i dalje sedeo na čelu stola i bez prigovora jeo svoje ubogo dnevno sledovanje, njegovo duševno zdravlje bilo je ozbiljno narušeno. Džerald ustade sa stolice spremajući se da napusti trpezu. „Mislim da ću sad malo da se odmorim, draga moja. Tvoja majka i ja ćemo po podne skoknuti do Dvanaest hrastova.“ „To bi baš bilo lepo“, pomirljivo reče Skarlet, iako je Džon Vilks još odavno bio mrtav, a njegov posed pretvoren u prah i pepeo.

- 192 -

Skarlet je prihvatala tu farsu, jer je čak i takva lakrdija bila podnošljivija od onih momenata kada bi se um njenog oca naprasno razbistrio i kad bi se Džerald O'Hara skrhao pod teretom životnog gubitka. Mali Vejd je nestrpljivo lupkao petama po prečagama stolice, kukumavčeći kako je još gladan. „Vejde, moraš malo da se strpiš. Čim Mami bude ispekla kukuruzne hlepčiće, dobićeš punu činiju.“ Skarlet stavi šešir na glavu i izađe u dvorište. Ispred kuće ju je čekao Pork, obučen u nedeljni sako koji mu je Džerald poklonio pre mnogo godina. Odlučno je stisnuo usne, a onda joj se obratio: „Gospođice Skarlet!“ Još pre nego što je progovorio, Skarlet je znala šta će joj Pork reći. Bila je već umorna od njegovog zanovetanja. „Znate, gospođice Skarlet“, započe tamnoputi sluga, „kada je moj bivši gazda pokušao da me vrati na svoj posed ponudio je gospodaru Džeraldu osam stotina dolara na ime otkupa, što je u to vreme bila pozamašna svota. Da, gospođice, moj bivši gazda je ponudio vašem ocu brdo para za mene, ali gospodinu Džeraldu nije bilo ni na kraj pameti da se odrekne mojih usluga. Nije da se hvalim, gospođice, ali neki ljudi tvrde da sam ja najbolji lični sluga u čitavom okrugu Klejton. A vi sad tražite od mene da zagrćem krompir!“ „Pork“, procedi Skarlet, pokušavajući da obuzda svoj bes, „ako zdrav i snažan muškarac poput tebe neće da se prihvati posla, kako možeš da očekuješ da naše nejake ženske ruke obnove Taru?“ Skarlet tada krajičkom oka primeti kako njena sestra izvodi jedinog preostalog konja iz štale. „Sjuelen! Sjuelen, čekaj!“ povikala je. Sjuelen je na sebi imala svoju najlepšu haljinu, a njena tanka mlitava kosa bila je ukrašena raskošnom belom peonijom. „Sjuelen, kud si se to uputila?“ „Svašta od tebe, sestro! Pa valjda znaš kud sam se uputila! Idem u Džonsboro. Zar si zaboravila da je danas utorak?" Frenk Kenedi je već godinama bio Sjuelenin „suđenik“. Iako je njegova radnja u Džonsboru bila razorena, Frenk je svakog utorka donosio namirnice i tekstilnu robu iz Atlante kako bi ih trampio za jaja, maslac, med i drugo sitno porodično blago koje su federalci prevideli u svojim pljačkaškim pohodima. „Sjuelen, stvarno mi je žao, ali nam je konj danas neophodan. Dilsi kaže da će nas odvesti do mesta gde su Jenkiji bacili čitavo bure žižljivog brašna. Zamisli samo kako ćemo ukusne kolače napraviti od njega!“ Sjuelen baci peoniju na prašnjavu stazu i besno odmaršira ka kući. Skarlet se ugrize za jezik, prećutavši bilo kakav komentar. Dok su prolazili preko njihovog poseda Jenkiji su spalili skladište sa pamukom čija je vrednost iznosila oko dvesta hiljada dolara. Nekoliko meseci kasnije su se vratili nazad kako bi spalili i ono malo pamuka koji je Skarlet u međuvremenu uspela da napabirči. O'Hare su tom prilikom izgubili još dve hiljade dolara. Mesec dana pre nego što je južnjačka vojska položila oružje, Skarlet je ponovo posadila pamuk. Ako ovogodišnji usevi budu uspeli da se izbore sa žiškom i ladoležom, na jesen bi mogli da zarade čitavih dve stotine dolara. Pravo malo bogatstvo! Skarlet je pre rata bila ubeđena da su samo potpuno nerazumni ljudi mogli da pojedu kukuruz koji su ostavili za seme. U međuvremenu je shvatila gorku istinu da su svi ljudi, bez izuzetka, mogli da potamane svoj semenski kukuruz i semenski krompir i da peku hleb od pšenice koju su ostavili za setvu kada bi stomaci počeli da im zavijaju od gladi. Srećom, seme pamuka nije bilo jestivo i Skarlet je svakodnevno zahvaljivala bogu zbog tog milostivog detalja.

- 193 -

Skarlet je bila užasno tužna kada bi ih glad primorala da zakolju neko od prasadi sa svog ubogog poseda - da pojedu životinju koja je za relativno kratko vreme mogla da udesetostruči svoju težinu! Usled umora i celodnevnog rada, crte Skarletinog lica su postale oštrije i strože. Vesela Skarlet je uvek delovala zlovoljno i naprasito, ali su životne nedaće uspele da promene čak i njenu narav. Ponosita Skarlet bila je sprema da učini bilo šta - bukvalno bilo šta! - za Taru i ljude koji su tu živeli. Kćer Džeralda O'Hare je počela da se bavi poslovima kojih se ranije ne bi latila čak ni u svojim najluđim snovima. Okopavala je useve dok joj se šake ne bi prekrile žuljevima, a potom je čupala korov dok joj se žuljevi ne bi pretvorili u rane. Radila je kao ropkinja sve dok joj se mišići na ramenima i leđima ne bi upalili od izrabljenosti. Toliko je omršala da je nosila haljine koje je poslednji put mogla da obuče kada je imala trinaest godina. Mlada žena koja se vratila na Taru kako bi ponovo uživala u privilegijama maženog i paženog deteta pretvorila se u gospodaricu poseda, u čvrstu i odlučnu domaćicu koja je delila dnevna sledovanja, posredovala u domaćim razmiricama, stišavala strasti, negovala bolesne i ohrabrivala umorne. Ne odstupajući od uloge koju joj je sudbina nametnula, Skarlet mirno priveza konja i okrenu se ka Porku. „Pork, ako već ne možeš da zagrćeš krompir, onda bi bar mogao da podmažeš čekrk.“ „Ali, gospođice Skarlet...“, ponovo zausti Pork, kao da se objašnjava sa detetom, „...ja sam lični sluga gospodara Džeralda i meni svakako ne priliči...“ Iako je već počela da se kostreši kao rasrđena mačka, Skarlet raširi usne u najumilniji mogući osmeh i ravnodušno prozbori: „Pitam se da nekoj porodici iz okruga Klejton možda nije potreban sluga tvog ranga?“ Pork tugaljivo zavrte glavom. „Gospođice Skarlet, zašto ste tako okrutni prema meni?“ Zašto? Zašto? Ako bi Skarlet pokazala makar trunku kolebljivosti, ako bi samo na trenutak klonula duhom, ako bi - kao što je ponekad priželjkivala - sebi dopustila luksuz da se slomi i da brižne u plač, sve bi otišlo u propast. Pork poče zlovoljno da tumara dvorištem, tražeći nešto što bi moglo da posluži kao mazivo za čekrk. Plantaža Džeralda O'Hare, koja se nekada prostirala na hiljadu jutara zemljišta, sada se svela na povrtnjak dužine stotinu stopa i na parcelu za odgajanje pamuka čija je površina iznosila tričavih pet jutara. Skarlet utučeno skrenu pogled sa šiblja i kupinovog žbunja koje se lagano širilo preko poseda. Skarlet je obavljala poslove koji su nekada bili rezervisani za sluge i jela je hranu kojom su se doskora prehranjivali južnjački robovi: izdanke mišjakine, grbača, maslačka i divlje slačice. Sagnula se ispod krošnje zimzelenog hrasta, osmotrivši tek iždžikljalo raslinje. Večeras će se počastiti mladicama pokvida55. Tada je na kućnom prilazu spazila stranca koji je jahao na magarcu tako sitnom da su se vrhovi jahačevih čizama vukli po zemlji. Neznanac je imao nov civilni zeleni kaput, kratku bradu i razbarušenu svetlu kosu. Bio je snažniji od vojnika koji su nedavno bili oslobođeni iz jenkijevskih zarobljeničkih logora. Kada se približio poslednjoj strmoj deonici, magarac zastade, istegnu vrat, uperi njušku ka nebu i jogunasto zanjaka. Jahač olabavi uzde, sačekavši da magarac iznjače svoje pritužbe, a potom nastavi dalje.

Pokvid ili inkberi, visoka višegodišnja biljka sa tamnopurpurnim bobičastim plodovima koji su otrovni za sisare. Nakon temeljne termičke obrade, od barenog mladog lišća pokvida se spravlja takozvana „poksalata“ koja predstavlja jedan od specijaliteta južnjačke kuhinje. (prim. prev.) 55

- 194 -

Sudeći po strančevoj odeći, u pitanju je verovatno bio neki jenkijevski koferaš56, mada ne naročito imućan koferaš. Iako bi neznanac uštedeo trud i sebi i magarcu da je završnu deonicu prevalio peške, očigledno mu nije bilo ni na kraj pameti da to učini. Ostao je u sedlu sve dok se zlovoljna životinja nije zaustavila tačno ispred Skarlet. „Dobro jutro“, prozborio je vedrim samouverenim tonom. „Gospodine, ako ste neki jenkijevski avanturista, moram vas upozoriti da ovde niste dobrodošli.“ Stranac prasnu u smeh. „Jenkijevski avanturista, kažete? Gospođo, u životu sam mnogo grešio, ali su moji gresi sasvim drugačije prirode. Mogu li da napojim svog pastuva?“ Skarlet ćutke pokaza ka bunaru. Kada je stranac okrenuo ručicu, nepodmazani čekrk zaškripa. „Onda ste južnjački skalavag57“, zamišljeno prozbori Skarlet. „Samo oni imaju dovoljno para za novu odeću.“ Plavokosi muškarac nasu vodu u vedro kako bi napojio iznurenog magarca. „Treba da podmažete čekrk“, dobacio je. Skinuo je svoj novi kaput i okačio ga na ručicu čekrka, a potom je naglim pokretom otkinuo jedan rukav. Gurnuo je rukav u džep i ponovo navukao kaput sa koga su visili komadi pokidanog konca. „Zar vam zaista delujem kao skalavag, gospođo? Kao jedan od onih smutljivaca koji su duboko u duši gajili naklonost prema Uniji, ali su svoje mišljenje zadržali za sebe sve dok se nisu uverili da su Jenkiji odneli pobedu? Grdno se varate, gospođo! Nisam ja od tog soja. Ja sam robijaš koji je nedavno pušten iz zatvora u Ohaju. Uoči polaska dobio sam novu civilnu odeću i deset dolara koje sam uložio u kupovinu ovog plemenitog pastuva, Čapultapeka.“ Potapšao je životinju po bedru. „To je neobično fino ime za jednog magarca.“ Na strančevim usnama zaigra osmeh koji je stvorio neopisiv preobražaj na njegovom licu. „Ja sam neizlečivi romantičar. Zar me ne prepoznajete?“ Skarlet se zbunjeno namršti. „Ne... plašim se da vas ne prepoznajem.“ „A kada bih stavio oficirski šešir ukrašen perom bele čaplje? Kada bih banuo u vaš salon sa tamnoputim sviračem na bendžu? Gospođice Skarlet, siguran sam da niste imali mnogo udvarača koji su došli na vaš prag sa sve orkestrom.“ Skarlet iznenađeno zatrepta. „Pukovnik Rejvenel?“ On napravi dubok naklon. ,,A ja sam zabludelo verovao da me nikada nećete zaboraviti.“ „Nisam vas zaboravila, pukovniče.“ Skarlet zastade, naglo se uozbiljivši. „Čula sam da ste izgubili suprugu.“ „Da. Moja Šarlota je sada sa anđelima.“ Skarletina sećanja istog trenutka oživeše. U ono davno vreme kada je kod tetka Julalije upoznala Šarlotu Rejvenel, ona joj je delovala kao čestita, otmena i prilično nezanimljiva mlada žena, kao dama kojoj su se njene prijateljice rado obraćale za savet i za utehu. Ali, Šarlota je bila od loze Fišerovih. Ona je bila naslednica jedne od najimućnijih južnjačkih porodica. Na tavanu Šarlotine kuće su se, baš kao i na samoj Tari, nesumnjivo nalazili Podrugljiv naziv koji su južnjaci nadenuli severnjacima, najčešće belim republikanskim političarima, koji su se nakon Građanskog rata doselili na teritoriju bivše Konfederacije. (prim. prev.) 56

Podrugljiv naziv za južnjake koji su nakon Građanskog rata podržavali jenkijevske reforme; ovaj termin je prvobitno imao značenje „ništarija, nitkov, prevrtljivac“. (prim. prev.) 57

- 195 -

sanduci puni bezvrednih konfederalnih para, ali toliko bogatstvo nije moglo tek tako da se rasprši. Nešto je moralo i da ostane. Skarlet se tužno osmehnu: „Pukovniče, primite moje iskreno saučešće.“ Ali, zar Šarlota nije imala brata? „A šta se desilo sa Džejmijem Fišerom?“ upitala je. „Džejmi i ja smo delili ćeliju“, odgovori Endru Rejvenel. „Stalno mi je govorio: Pojedi tu kašu, Endru! Izađi na svež vazduh! Ne smeš se utapati u očajanju! Džejmi nikako nije uspevao da shvati da čovek može da pronađe izvesnu utehu u očajanju.“ Po Skarletinom mišljenju, očajanje je bilo slično nostalgiji: ono je stajalo na putu onome što se moralo učiniti. Ako svoje napore bude usredsredila na to da nahrani gladna usta na Tari, da obnovi kuću i pomoćne zgrade, da unajmi radnike koji će raditi na poljima pamuka, da pokupuje nova grla stoke i da proširi svoju plantažu na hiljadu jutara zemljišta, onda neće imati vremena za očajavanje. „Pukovniče Rejvenele, hoćete li da večerate s nama?“ „Hvala vam, ali ne mogu da prihvatim vašu ponudu.“ „A zašto je ne biste prihvatili? Sigurno ste gladni.“ „Zato što ne mogu da platim.“ „Ah, tako!“, veselo povika Skarlet. „To se da srediti. Ako vam čast nalaže da platite večeru, ona će vas koštati jedan konfederalni dolar!“ Pork je za to vreme rezao ruže u dvorištu. Svakog jutra u salonu, trpezariji i Džeraldovoj spavaćoj sobi pojavio bi se svež buket mirisnih ruža. „Pork, zar te nisam zamolila da podmažeš čekrk?“ „Jeste, gospođice Skarlet. Samo sam mislio da bi bilo bolje da prvo naberem cveće.“ „Lepo je što razmišljaš o cveću, ali je svako vedro koje izvučemo dvostruko teže zato što je čekrk nepodmazan. Kad budeš završio s podmazivanjem, počni da zagrćeš krompir.“ Pork naprasito stisnu usne, uvređen takvom zapovešću. „Čujem da su Jenkiji zabranili korbač“, dobaci Endru Rejvenel nehajnim glasom, „ali je vaša plantaža dovoljno udaljena da...“ Pork se dostojanstveno uspravi. „Ja nikad u životu nisam bio išiban! Gospodar Džerald nikad nije dopuštao da se na Tari koristi korbač.“ Pukovnik izvuče otkinut rukav iz džepa i obesno fijuknu platnom po nogavici pantalona. Pork oldembesi usne, a ruže mu ispadoše iz ruku. Shvatio je poruku. „Da, gospođice Skarlet. Odmah ću da podmažem čekrk“, utučeno je promrmljao. Dok je sa pukovnikom Rejvenelom ulazila u predvorje, Skarlet učtivo reče: „Nadam se da nam nećete zameriti na ovako skromnom dočeku. Šermanovi vojnici su nas u više navrata udostojili svojom posetom.“ „Nemojte se sekirati zbog toga, gospođice Skarlet. U poslednje vreme nisam navikao na naročit komfor.“ Skarlet povede pukovnika ka trpezariji. „Odmah se vraćam, pukovniče. Samo da kažem služavki da nam spremi nešto za večeru.“ Kada je ušla u kuhinju, zatekla je Mami kako kleči na stolici, brišući prozore. „Mami, iznesi one kukuruzne hlepčiće čim budu gotovi, a u međuvremenu prošetaj do dvorišta i naberi pokvid. Primetila sam lepe mlade izdanke ispod zimzelenog hrasta iza bunara.“ „Ali, gospođice Skarlet, šta ćemo mi da večeramo ako tom strancu iznesem kukuruzne hlepčiće?“ „Mami, ne smeš zaboraviti da je gospodin naš gost.“

- 196 -

„Videla sam tog vašeg gosta kroz prozor“, prezrivo odbrusi Mami. „Kakav je to gospodin kad ima samo jedan rukav na kaputu?“ „Namerno je pocepao kaput kako ljudi ne bi mislili da imaju posla s nekim skalavagom.“ „Namerno je pocepao kaput?“ Mami zaprepašćeno zavrte glavom. „Gospode, smiluj nam se!“ Potom je sišla sa stolice i otišla da nabere zeleniš. Skarlet potrča uza stepenište za poslugu, uputivši se ka svojoj spavaćoj sobi. Bacila je pogled na naprslo ogledalo. Lice joj je bilo previše preplanulo, što nije dolikovalo jednoj dami, ali joj je bar kosa bila čista. Razvezala je punđu i pustila kosu da joj padne oko lica, a potom utrljala po kap kolonjske vode iza oba uha. Džerald se pojavi na pragu svoje sobe, u noćnoj košulji i jahaćim čizmama. „Jesi li negde videla Elen?“ usplahireno je upitao. „Do četiri treba da stignemo na Dvanaest hrastova. Džon će sigurno hteti da nešto popijemo pre obeda.“ „Podsetiću je, oče. A sada me, molim te, izvini. Imam posetioca.“ „Zar ne bi trebalo da ga pozdravim?“ „Nema potrebe, oče. Bolje je da se malo odmoriš pre nego što krenete na Dvanaest hrastova.“ Džerald O'Hara prekorno zavrte prstom. „Ne zaboravi da podsetiš majku“, rekao je, a onda je nestao iza zatvorenih vrata. Kada se Skarlet vratila u trpezariju, Mami je zlovoljno servirala hranu koju je taj svetlokosi uljez oteo iz usta ostalih ukućana. Pukovnik Rejvenel pokaza na svoj tanjir. „Stvarno ste velikodušni.“ „Zaboga, pukovniče! Pa, to je obična zakuska! Tara je pre rata bila čuvena po svom gostoprimstvu.“ Skarlet zapodenu razgovor kako ne bi zurila u prepun tanjir pukovnika Rejvenela. Upitala ga je da li je prošao kroz Atlantu. „Na Vajtholu i na Brod stritu više nema ni jedne jedine zgrade koja stoji uspravno.“ Pukovnik podiže viljušku, ubacivši u usta gomilicu svetlucavog zeleniša. „Centar grada je potpuno razoren“, objasnio je, žvaćući hranu sa neskrivenim užitkom. „Železnička stanica? Depo?“ „Jenkiji su dovukli slamu i bacili baklje, a potom su dovršili posao eksplozivom i brvnima za probijanje bedema.“ Na Rejvenelovim usnama zaigra ogorčen osmeh. „Samo Jenkiji mogu da se ponose generalima čiji se vojni uspesi zasnivaju na paljenju nebranjenih gradova.“ Atlanta je bila sravnjena sa zemljom? Zvučalo je previše strašno da bi bilo istinito. Ako je takva sudbina zadesila grad koji je vrcao od snage i preduzimljivosti, čemu su mogli da se nadaju ostali južnjački gradovi i varoši? Činilo se da je pukovnik pročitao Skarletine misli. „Neće nas pustiti da se tek tako izvučemo. Jenkijevski koferaši i južnjački izdajnici krče put federalnim bajonetima. Njihov cilj je da na američkom jugu crnje ubuduće vladaju nama belcima.“ Skarlet je uporno skretala pogled sa viljuške koja se spuštala ka tanjiru, zahvatala hranu i vraćala se nazad ka usnama koje su se otvarale i zatvarale ujednačenim postojanim ritmom. „Ako su tako hrabri ljudi poput vas obeshrabreni, čemu mi ostali možemo da se nadamo?“ „Ljudi poput mene?“, bahato odvrati Rejvenel, prasnuvši u smeh. „To su romantične budale koje jurišaju na vetrenjače.“ Odgurnuo je ispražnjeni tanjir u stranu i obrisao usta pocepanim rukavom. „Pretpostavljam da nemate brendija...“ „Nažalost, imamo samo običnu belu rakiju.“

- 197 -

„Samo to?“ „Koristimo je u medicinske svrhe.“ „Iskreno rečeno, više nisam tako probirljiv kao nekada.“ Skarlet se uputi ka kuhinji kako bi donela viski od kukuruza koji je skrivala od Džeralda. „Da li je gospodinu pozlilo?“, znatiželjno upita Mami. Naslednik Fišerovih je zadovoljno pijuckao rakiju, upućujući šarmantne osmehe svojoj domaćici. „Prošlo je toliko vremena otkako nisam bio u društvu jedne dame, a pogotovo tako lepe i prijatne dame poput vas.“ Skarlet smerno obori pogled. „Pune dve godine... gotovo da sam zaboravio...“ Skarlet ispusti prigušen uzdah. Ona je gotovo zaboravila kada se poslednji put čestito najela. „Iskreno se kajem zbog neprijatnosti koju sam vam priredio one večeri u Atlanti. Biću slobodan da vam dam jedan savet, gospođo Hamilton. Nikad nemojte biti počasni gost. Kad gomila budala počne da vas zasipa svojim hvalospevima, nema šanse da ih skinete s vrata. Kad sam se obreo pred vašim pragom, bio sam već umoran od svih tih bezumnika, od sebe samog i od previše pića. Skarlet... mogu li da vas zovem Skarlet? Vi ste bili jedina svetla tačka u tom užasnom danu, a ja sam vas u znak zahvalnosti uvredio. Molim vas da prihvatite moje izvinjenje.“ Rejvenel se nostalgično osmehnu. „Laku noć, pukovniče Rejvenele. Možete povesti svoj orkestar sa sobom.“ Sa Skarletinih usana tada skliznuše reči koje je izgovorila već toliko puta pred toliko odrpanih i izgladnelih stranaca, samo što su joj obrazi ovog puta bili rumeni kao bulke. Niko od neznanaca koji su dotada posetili njen dom nije bio naslednik Fišerovih. „Gospodine, ukoliko želite možete da prenoćite na Tari. Melani Vilks bi sigurno volela da porazgovara sa vama. Znate, još nemamo nikakvih vesti o njenom suprugu.“ „Ne brinite za njega“, nehajno odgovori pukovnik Rejvenel. „Ljudi poput Vilksa žive večno.“ Skarlet se na brzinu pribra. „Ako ste završili sa obedom, mogla bih da vam pokažem Taru.“ Za Džeralda O'Haru, Tara je predstavljala ispunjenje dugo snevanog sna. Skarletin otac je tu čvrstu belu kuću smeštenu pod širokim krovom doživljavao kao utočište za decu, rođake i posetioce koji će uživati u njegovom gostoprimstvu. „Bez ikakve razmetljivosti“, govorio je Džerald svojoj supruzi Eleni. „Velika udobna farmerska kuća, to je sve što nam je potrebno. Ne pada mi na pamet da bacam pare na raskošne odaje i dvorane za prijeme i privatne sobe. Ne pravim kuću da bih se pokazao pred svetom, već da bih svojoj porodici priuštio ono što joj je neophodno za pristojan i spokojan život.“ Kada je Elen natuknula kako bi želela balsku dvoranu, Džerald je prezrivo odmahnuo rukom. „Pa, valjda ćemo plesati u našem salonu, gospodo O'Hara, kad god nam to na pamet padne!“ Tara nije imala podrum zato što se Džerald O'Hara najviše na svetu plašio zmija, a podrum je, po njegovom uverenju, predstavljao savršeno leglo za ta grozna stvorenja. Džerald je želeo da njegova kuća ima dva trema, jedan spreda a drugi otpozadi, „jer je to savršeno mesto za provođenje letnjih večeri“. Ispred spavaće sobe u prednjem delu kuće će se nalaziti Džeraldov balkon, odakle će ponositi vlasnik Tare u vedrim blistavim jutarnjim satima moći da posmatra staze oivičene mladicama pitomog kestena i polja prekrivena rascvetalim pamukom.

- 198 -

Raskošna vrata sa olovnim ramom i staklom isečenim u obliku lepeze predstavljala su Džeraldov jedini ustupak pred hirovitim zahtevima njegove supruge Elen. Džeraldov posed je, poput ostalih južnjačkih poseda, tokom građanskog rata platio strašnu cenu. Kuća je bila oštećena i opljačkana, a plantaža potpuno uništena. „Ovde su se nalazila stabla oraha koja su davala najkrupnije plodove u čitavom okrugu Klejton. Tu je bila okačena dečja ljuljaška. Jenkiji su spalili i orahe i ljuljašku“, objašnjavala je Skarlet. „Ovde se nalazila presa za pamuk. Moj otac je uvek kupovao najsavremenije mašine. 'Zašto bi ljudi radili posao koji mogu da obave glupave mašine?', govorio je.“ „Tamo nam je bio mlekarnik, a tamo pored onog srušenog zida se nalazio bunar.“ „Kao što vidite, nisu spalili crnačke kolibe.“ Pukovnik Rejvenel šutnu nagorelu dasku koja mu se isprečila na putu. „Dobro će vam doći kada se crnje prizovu pameti. U Atlanti sam video na hiljade i hiljade crnaca koji spavaju na ulici. Da im Jenkiji ne daju hranu, pocrkali bi od gladi.“ Skarlet je imala dovoljno vlastitih problema da bi razmišljala o nedaćama nekadašnjih robova. Zato je skrenula temu na drugu stranu. „Treba mi samo hiljadu dolara da obnovim Taru. Samo hiljadu dolara! Zemlja je jednako plodna kao i pre. Jenkiji mogu da nam zapale kuće i da nam pokolju stoku, ali - tako mi boga! - ne mogu da ubiju našu zemlju!“ „Vi ste prava amazonka! Tako lepa i tako hrabra!“ Kada joj je Endru Rejvenel stegao ruku, osetila je blagu nelagodnost. Šaka mu je bila neobično meka za bivšeg zatvorenika. „Mrsko mi je da putujem sam“, nastavi Endru. „Jeste li možda raspoloženi da mi pravite društvo do Čarlstona?“ Iako je Skarlet očekivala da će pukovnik Rejvenel istupiti sa nekim sličnim predlogom, bila je iznenađena njegovom drskošću i direktnošću. „Da jedna udovica i jedan udovac zajedno krenu na put? Gospodine, šta bi ljudi pomislili?“ Rejvenel prasnu u prezriv smeh. „Draga moja Skarlet, zar stvarno mislite da treba da se opterećujemo takvim stvarima? Pa, svi su ionako mrtvi. Svi čije bi mišljenje nešto trebalo da nam znači napustili su ovaj svet. Ovde su ostale samo kukavice, izdajnici i... bivši robijaši. Džeb Stjuart... kažu da se čak i poljsko cveće klanjalo u znak poštovanja kada je general Stjuart kretao u vojni pohod. Pobožni general Polk sada drži svoje propovedi na nebu, zajedno sa Stonvolom Džeksonom. Kleburn, Tarner Ešbi, mali odvažni Pegram... moj prijatelj Henri Keršo, taj blentavi, suludo hrabri kopilan... svi su sada mrtvi. Čak je i Ret Batler mrtav.“ Rejvenelove reči se zariše u Skarletino srce kao otrovna strela. „Ko?“ šapatom je promucala. Pukovnik Rejvenel podignu komadić smrskane grnčarije i baci ga ka razrušenoj magazi. „Ret se zatekao u Fort Fišeru kada su federalci počeli da gruvaju. Teško da je neko mogao da preživi takav pokolj.“ Njegov glas izgubi raniju jetkost. „Ret i ja smo nekada bili prijatelji. Bio mi najbolji prijatelj kog sam ikada imao.“ „Ali, Ret... Ret nikad nije verovao u uzvišenost južnjačke borbe...“ „Nije verovao, ali je bio sklon galantnim i odvažnim gestovima.“ Rejvenel se radoznalo zagleda u Skarlet. „Čudi me da ste ga poznavali.“ Da ga je poznavala? Poznavala? Da li je njega iko stvarno mogao da poznaje? A sada je pukovnik Rejvenel tvrdio da je Ret Batler bio mrtav. Ne, to nije mogla biti istina! „Žao mi je što sam vas uznemirio. Oprostite. Nisam znao da ste poznavali Reta.“ Skarletine misli se pretvoriše u vrtlog. Zaboga, bio je rat! Šta je ona umišljala? Pa, umišljala je da će ga svakako ponovo videti, da će se Ret u nekom trenutku, kada ga najmanje očekuje, ponovo stvoriti pred njom i razbesneti je svojim sveznalačkim

- 199 -

podrugljivim osmehom. Ugrizla se za donju usnu kako ne bi zaplakala. Ret je otišao? Otišao zauvek? Oni retki blaženi trenuci kada se činilo da se njih dvoje savršeno razumeju sve to je zauvek nestalo? „Da li... znate li gde je Ret sahranjen?“ „Federalci su obeležili grobove svojih vojnika. Naše su pobacali u okean.“ Skarlet je imala osećaj kao da je izgubila deo sopstvenog bića: ruku, šaku, srce. Ret Batler je bio mrtav! Njena duša posrnu pod teretom beznađa i ona se utučeno spusti na nagoreli panj ogromnog kestena koji se nekada ponosito nadvijao nad Tarom. Kako je mogla da živi sa tom spoznajom? „Ret Batler... mrtav?“ nemoćno je promucala. Primetivši njen bol, galantni Endru Rejvenel poče da je teši jalovim nadama. Možda Ret Batler nije poginuo zajedno sa ostalima. Ret je bio prevejani lisac. Ret je imao devet života... Skarlet više nije mogla da podnese Rejvenelovo prisustvo. „Gospodine, nemojte zaboraviti da sam ja udovica poštovanog Čarlsa Hamiltona. Odbijam vašu nepristojnu ponudu. Kako vam je uopšte palo na pamet da istupite sa takvim predlogom? Nadam se da ćete biti dovoljno ljubazni da smesta napustite moj posed. Pošto ste mi tako otvoreno predočili svoje namere, nema razloga da se dalje zadržavate ovde.“ „Nekada davno i ja sam ga voleo“, tiho prozbori Rejvenel. „Voleli ste Reta Batlera? Tog arogantnog, uobraženog, bezosećajnog... Zašto bi iko voleo Reta Batlera?“ „Kako god vam drago.“ Visoki plavokosi muškarac uzjaha svoju sićušnu mulu i izgubi se u daljini. Sunce se sakri iza oblaka. Skarlet je želela da se popne na sprat i da se baci na postelju. Osećala se tako slabo i tako bespomoćno. Gospode, kako je samo želela da se negde sakrije i da se utopi u svom bolu. Ali se, umesto da popusti pred tim porivom, odlučno uspravila i krenula ka povrtnjaku. Pomoći će Porku da okopa krompir, a posle toga će krenuti u potragu za pokvidom kojim će obogatiti Tarin jelovnik. Kasnije će reći Melani za Reta. Znala je da je Melani oduvek osećala naročitu naklonost prema njemu.

- 200 -

25. Jedna plantaža u Karolinškoj niziji, posle rata

Šest meseci kasnije jedan konj i jedan jahač odmicali su drumom koji je vijugao duž reke Ešli. Pastuv, koji je bio crn kao ugljen i visok jedanaest podlanica58, pripadao je pasmini po kojoj je Karolinška nizija nekada bila čuvena. Jahač je imao nehajno graciozno držanje vlastelinskog sina. Za vreme rata mnogi muškarci njegovog kova su ostavili živote u nebrojenim bezimenim rakama, a kosti njihovih prelepih konja su se belasale po kukuruzištima i voćnjacima ponovo ujedinjene zemlje. Pre godinu dana taj drum je vrveo od jenkijevskih vojnika. Izgoreli dimnjaci su se pomaljali kao avetni prsti iz šikare koja je džikljala pored puta. Iza ove oborene kapije su se nalazile ruševine kuće u kojoj je Henri Keršo proveo svoje detinjstvo. Na Ijuljašci koja je visila na onom nagorelom hrastu, mala Šarlota Fišer je mahala nožicama, vičući: „Hajde, više! Gurni me još više!“ Ova zarasla staza je vodila ka spaljenoj vlastelinskoj kući u kojoj je nekada davno preminula majka Edgara Perjira. Dok se jahač približavao svom odredištu, dva iznurena žgoljava psa klisnuše s puta i nestadoše medu žbunjem. Sada ga je još samo reka delila od plantaže Broton. Ret Batler se zaustavi na obali kako bi skinuo jahačke čizme, čarape i pantalone. Privezao je čizme za sedlo i prebacio nogavice preko očiju pastuva pre nego što je coknuo jezikom i poterao životinju kroz blatnjavu vodu. Nakon što je savladao rečnu bujicu, konj se uspentrao uz glavni nasip plantaže Broton, gde se Ret ponovo obukao. Nasip je bio prekriven kupinovim grmljem, a pirinčana polja su se pretvorila u plitka jezerca ustajale vode na kojima su barske kokoši usplahireno bežale od uljeza. Jeleni i divlje svinje su prokrčili prolaz kroz zapuštenu šimširovu ogradu koja se dizala duž staze koja je vodila ka plantaži. Iza okretnice za kočije uzdizala se čađava ciglena fasada, a otvori za prozore su zjapili kao prazne očne duplje. Glavni ulaz bio je širom otvoren. Među nameštajem koji je bio zapaljen u dvorištu Ret primeti stalak od orahovine na kome se nekada nalazila porodična Biblija Batlerovih. Kolibriji su lepršali oko izduženih cvetova koji su bili rasuti po živicama koje su džikljale preko razrušene verande. Probijajući se preko gustih debelih lozica, Ret se uputi ka mestu sa koga je pre dvadeset pet godina bacio poslednji pogled na porodičnu plantažu. Razrušene brane i svetlucava jezerca ustajale vode povukoše se pred sećanjem na plodna simetrična pirinčana polja koja su se stapala sa horizontom. „Da, bila je to divna plantaža“, promrmljao je. Jedna „šaka“ ili „podlanica, mera kojom se nekada određivala visina konja, iznosi četiri inča, odnosno oko 10 centimetara. (prim. prev.) 58

- 201 -

„Jeste, gospodine. Ovo je nekad bilo divno mesto. Ali, znate, gospodar i gospodarica Batler više ne primaju posetioce“, dobaci neko drhtavim glasom. Ret se okrenu u pravcu glasa i ugleda starog crnca koji se naslanjao na čvornovat drveni štap. Oči su mu bile prekrivene belom koprenom. „Dobro jutro, čika Solomone“, pozdravio je starog poslužitelja. „Mladi gospodar Ret? Jeste li to stvarno vi?“ Stari crnac lagano pređe prstima preko Retovog lica. „Čuli smo da ste poginuli. Neka je slava Gospodu! Pa, kako ste, mladi gospodaru? Koliko je vremena prošlo otkako ste poslednji put bili ovde?“ Ret objasni da je došao da vidi svoje roditelje, ako su još živi. „Oh, jesu! Živi su, hvala bogu!“odgovori stari poslužitelj. „Samo što je gospodar Lengston navukao sušicu“, dodao je nešto tišim glasom. „Bolest ga je skroz izjela.“ „Znate, svi crnci su zbrisali sa poseda. Samo sam ja ostao.“ Čika Solomon prekorno zacokta jezikom. „Herkul i Sjudi su se preselili u grad. Herkul kaže da više neće da dirinči za Batlerove.“ Starčeva usna zadrhta od prezira. „Tom crnji bi neko trebalo da skreše krilca! Ja sam rođen na Brotonu, čitav život sam proveo na Brotonu, pa ću tu i da skončam.“ „Shvatam, čika Solomone. Jesu li moji roditelji u gradu?“ „Kuća u gradu je razneta u paramparčad. Najlepša kuća u Miting stritu! Nije bilo lepše od nje! Kad sam išao na pijacu, ostali crnci su me zvali gospon Solomone zato što sam poticao iz te kuće. Gospodar i gospodarica sad žive zajedno sa nadzornikom Votlingom.“ „Preselili su se kod Votlinga?“ „Ah, vi tako dugo niste bili ovde, gospodaru Rete! Šta se sve od tada desilo! Gospodar Lengston kaže da će ostaviti svoje kosti na Brotonu. Više neće da mrdne sa plantaže. Vaša sestra i njen suprug povremeno dolaze. Gospođica Rozmari stalno zove gospodara Lengstona i gospodaricu Lizabet da se presele kod njih, ali vi znate kakav je naš gazda.“ „Ali, Džon Hejns je mrtav, čika Solomone. Poginuo je u ratu.“ „Ma, ne Džon Hejns! Vaša sestra ne dolazi sa Džonom Hejnsom nego sa svojim drugim suprugom, pukovnikom Rejvenelom.“ „Sa Endruom Rejvenelom?“ „Da, gospodine. Vaša sestra se udala za sina starog Džeka. Kažu da se pukovnik Rejvenel u ratu proslavio svojim junaštvom.“ „Udala se za Endrua Rejvenela?...“ „Sve žene to rade, mladi gospodaru. Danas ostanu udovice, a već sutra se preudaju. Dok pljesnete dlanom o dlan, već je i dete na putu...“ Dom Ajzeje Votlinga nalazio se na vršku poluostrva okruženog naplavljenim poljima. Pilići su kljucali po dvorištu. Glava mršave iznurene krave bila je povezana terpentinskom krpom koja je odbijala komarce. Na tremu ispred kuće je sedeo mladi muškarac koji je deljao komad drveta. Kada je Ret privezao konja za ogradu, mladić se podozrivo zagleda u došljaka. Imao je iskošeno čelo, visoke zaliske i proređenu pepeljasto plavu kosu. Nos mu je bio zašiljen, a pogled tako unezveren da su mu ženice bile gotovo nevidljive. Za pojasom je nosio podmazan revolver. „Lep konj“, dobacio je, ne prestajući da delje štap koji je držao u ruci. „Ovih dana samo Jenkiji jašu dobre konje.“ Kada se osmehnuo, Ret primeti da su mu nedostajali gornji zubi i da mu je obraz bio unakažen velikim ožiljkom. Mladić je spazio Retov pogled. „Taman sam krenuo da nešto doviknem Frenku kad su me pogodili. Pretpostavljam da ste čuli za Frenka. Frenk Džejms je sila od čoveka!“ Prešao je prstima preko ožiljka. „Bil Kvantril nam

- 202 -

je uvek govorio da treba da držimo jezik za zubima, ali izgleda da ponekad valja otvoriti usta, zar ne?“ „Mislim, da nisam otvorio usta, taj metak bi mi izbio i prednje zube“, nastavio je. „Nadam se da ću se jednog dana ponovo sresti sa Frenkom i Džesom.“ „Ja sam Ret Batler. Jesu li Batlerovi ovde?“ „Trebalo bi da su tu.“ „Da U biste mogli da ih obavestite da sam došao?“ Mladić se pridiže sa stolice. „Ja sam Ajzejin nećak, Džozi. Borio sam se zajedno sa Bilom Kvantrilom sve dok ga federalci nisu smakli. Planirali su i mene da srede, pa sam se preselio na istok da obnovim porodične veze.“ Obesno je namignuo. „Rete Batlere, moj stric Ajzeja te mrzi više od kuge. Mislim da i dalje priželjkuje da ti se osveti. Čovek lakše podnosi ono što ga je snašlo ako se teši pomišlju da će se jednog dana osvetiti za sve, zar ne?“ Džozi mu priđe kao što borbeni pas prilazi svom takmacu u areni. „Iskreno da ti kažem, kadar sam da skinem glavu čestitijem čoveku od tebe zbog lošijeg konja nego što je tvoj.“ „Ratovali smo pune četiri godine. Zar ti nije dosta ubijanja?“ Džozi ravnodušno slegnu ramenima. „Bio sam klinac kad sam prvi put osetio krv. Već toliko njih nosim na duši da mogu da smaknem čoveka kao od šale.“ „Ako si nameračio da upotrebiš taj revolver, samo izvoli. A ako nisi, uđi unutra i reci Batlerovima da sam došao da ih vidim.“ „Opak si, nema šta“, procedi Džozi, ne skidajući pogled sa njega, a onda doviknu ka vratima, „Striče Ajzeja, neko te traži!“ Ajzeja Votling se pojavi na pragu. Sunce je bilo tako jako da je morao da zakloni oči. „Mladi Batlere, znaš da nisi dobrodošao u mom domu.“ Džozi Votling spusti čizmu na ogradicu, prekrsti ruke na grudima i isceri se kao čovek koji je iščekivao dobru zabavu. „U tvom domu, Votlinže? Zar ovo nije plantaža Broton? Zar ovo nije nadzornikova kuća? Došao sam da vidim Batlerove.“ „Ti ovde više nemaš ni rođaka ni prijatelja.“ „Mislim da nije na tebi da odlučuješ o tome.“ Ajzeja Votling ga prostreli plamtećim pogledom, a onda se okrenu i uđe u kuću. „Lep dan“, ponovo prozbori Džozi. „Ako mene pitaš, jesen je najbolje godišnje doba. Ljudi nekako živnu kad omorina splasne.“ Ret je uporno ćutao. „Nisi baš pričljiv, Je l' da?“ procedi Džozi, počešavši uvo prednjim nišanom revolvera. Tada se Ajzeja Votling ponovo pojavi na pragu i pokaza glavom ka kući. Ret se pope uza stepenište koga se maglovito prisećao iz onog davnog vremena kada su Batlerovi živeli na tom mestu, pre nego što su se preselili u veliku vlastelinsku kuću. Ušao je u skromnu sobu u kojoj su njegovi roditelji spavali kada je bio dečak. Soba je bila uredna, a pod čist. Na stočiću pored kreveta na kome je ležao njegov otac nalazile su se bočice sa medicinskim rastvorima i posuda puna žutocrvenkaste sluzi. Lengston Batler je bio krupan čovek. Njegova telesna grada se nije promenila, ali mu je koža postala žućkasta a obrazi posuti svetlocrvenim tačkicama. U kovrdžavoj smeđoj kosi se još nije nazirao nijedan sedi pramen. „Imaš sušicu“, prozbori Ret. „Jesi li zato došao ovde? Da bi mi skresao u lice ono što već znam?“ „Došao sam ovde da bih vam pomogao. Mogu da preuzmem brigu o tebi i majci.“

- 203 -

Lengston Batler se naprasno zakašlja. Oči su mu bile razrogačene od srdžbe. Bio je besan zbog vlastite nemoći. Izbacio je ispljuvak u posudu pored kreveta. „Neću ti dopustiti da uznemiriš Elizabet. Ona ima Isusa Hrista i vernog Ajzeju Votlinga. Zašto bi Elizabeti Batler bila potrebna tvoja pomoć?“ „Gospodine, udovoljili ste mojoj molbi da vas vidim. Sigurno imate određenih razloga za to.“ „Čuo sam da si mrtav, a u poslednje vreme sam počeo da se zanimam za fenomen uskrsnuća.“ Na njegovim usnama zaigra iskrivljen, gotovo avetan osmeh. „Džulijan će sve naslediti. Ti nećeš prisustvovati sahrani.“ „Zar zaista verujete da ćete čak i iz groba moći da upravljate Brotonom? Oče...“ Lengston Batler okrenu lice ka zidu. „Mislim da bi sad bilo pametnije da se udaljiš“, dobaci Džozi Votling, naslanjajući se na dovratak. „Stric mi je rekao da slobodno mogu da te upucam ako ne poslušaš matorog. Uopšte mi ne bi teško palo. Rado bih prisvojio tvog konja.“ Ajzeja Votling je čekao u dvorištu. „Votlinže, tvoja kćerka Bela je živa i zdrava. Sad živi u Atlanti. Tvoj unuk Tazvel Votling se školuje u Engleskoj. Čujem samo reči hvale na njegov račun.“ „Bela još ima vremena da se pokaje“, odbrusi Ajzeja, „ali moj sin Šadra, zahvaljujući tebi, nikada nije dobio šansu da to učini. Rete Batlere, ti si osudio Šadru Votlinga na večno prokletstvo.“ Džozi stavi šaku preko usta kako bi prikrio osmeh. „Je l' čuješ šta kaže?“, upitao je. „Matori Ajzeja je nepokolebljiv kao stena. S njim nema cile-mile.“ Dok se spuštao stazom koja je vijugala između poplavljenih pirinčanih polja, Ret oseti čudno usijanje između ramenih lopatica. Bio je to isti onaj osećaj koji je imao dok su ga federalni strelci držali na nišanu. Ret se probijao uzanom stazom prokrčenom preko razrušenog Miting strita, krećući se ka samom srcu grada. Belci su tumarali po ruševinama tražeći nešto što bi moglo da se iskoristi ili proda, dok su tamnoputi radnici pod nadzorom federalnih podoficira rušili zidove uništenih kuća. Kada se Ret približio, crnci na trenutak obustaviše posao. „Poslednji će biti prvi!59“ ponosito doviknu jedan mladić iza njegovih leđa. Tu i tamo bila je pošteđena po koja zgrada. Tu i tamo bio je pošteđen čak čitav blok zgrada. Kuća na adresi Čerč strit 46 nedavno je bila obnovljena. Prozorska okna su se caklila na suncu, a git se još nije potpuno osušio. Ulazna vrata, napravljena od sirove borovine, skliznuše u stranu na novim blistavim šarkama i Ret na pragu ugleda svoju sestru Rozmari. Rozmarino lice istog trenutka postade belo kao kreč. Kolena joj klecnuše i ona se nemoćno nasloni na dovratak. „Rete... ali... mislili smo da si mrtav... Oh, Rete! Gospode bože! Pa, ti si živ!“ Na Rozmarinim usnama zaigra osmeh ushićenog deteta, a iz očiju joj poteče bujica suza. Ret je stegnu u zagrljaj i prisloni usne uz njenu kosu, mrmljajući joj nešto na uho. Kada se dovoljno pribrala, Rozmari ga blago odgurnu, brišući suzne oči. „Da li je nezahvalno da čovek bude zaprepašćen kada mu Gospod usliši molitve?“ upitala je.

Slogan „poslednji će biti prvi“ postao je izuzetno popularan među oslobođenim robovima nakon što je jedan tamnoputi vojnik koji se pridružio vojsci Unije tim rečima pozdravio bivšeg gospodara koga je prepoznao među južnjačkim ratnim zarobljenicima. (prim. prev.) 59

- 204 -

„Iskreno da ti kažem, malo je falilo pa da izađem pred svetog Petra. Zar nisi dobila moj telegram?“ Ona zbunjeno odmahnu glavom. „U tom slučaju“, na Retovim usnama zaigra onaj stari šeretski osmeh, „možeš smatrati da me je Gospod poslao ovde kao odgovor na tvoje molitve.“ „Oh, Rete! Nimalo se nisi promenio!“ „Mila moja sestrice, ako sam dobro obavešten, trebalo bi da ti čestitam.“ „Da mi čestitaš?...“ Kada je shvatila na šta je Ret mislio, Rozmari skrušeno stavi ruku preko usta, na identičan način kao što je činila njena majka. „Primite moje najiskrenije čestitke, gospođo Rejvenel. Želim ti... želim ti svu sreću ovog sveta.“ Rozmari uhvati brata pod ruku i uvede ga u salon. Unutra je bilo nameštaja koji je poticao još iz njenog prvog braka, ali su divan i sofa bili potpuno novi. „Sedi, dragi brate. Želiš li nešto da popiješ? Jesi li za jedan brendi?“ „Hvala ti, ali trenutno nisam za piće.“ „Molim te, Rete, nemoj se ljutiti na mene.“ „Da se ljutim? Zašto bih se, zaboga, ljutio na tebe?“ „Rete, znaš... bila sam ubeđena da si mrtav. Tako dugo nisam imala nikakve vesti o tebi.“ „Oprosti. Poslao sam ti telegram pre nego što sam otputovao za London. Federalci pokušavaju da mi otmu pare. Moj bankar, Rob Kembel, zasada odoleva njihovim nasrtajima, ali je moja finansijska situacija, draga sestro, trenutno prilično nepouzdana.“ „Džon se potrudio da me pristojno obezbedi. Ako ti je potreban novac...“ „Zasad imam dovoljno gotovine. A osim toga“, pokazao je na svoje odelo, „moj krojač pristaje na veresiju. Znaš, pare su...“, zastao je, ravnodušno slegnuvši ramenima, „...pare su obična tričarija. Žao mi je što si brinula zbog mene.“ Rozmari nakratko utonu u misli, a onda nastavi savršeno pribranim glasom. „Znaš, nakon što je Džon poginuo činilo mi se da više nemam ni najmanjeg razloga da živim. Izgubila sam dete, potom muža, a na kraju, kako sam verovala, i tebe.“ Prešla je prstima preko Retovog obraza. „Ti si stvaran, zar ne?“ „Ponekad sam čak previše stvaran.“ A onda se Endru vratio u Čarlston. Bili smo kao dvoje siročića usred oluje.“ „Endru je oduvek imao čudesno dejstvo na ženska srca.“ Ret podiže prst, pokazujući joj da ga ne prekida. „Nemoj me pogrešno shvatiti, sestro. Endru je nekad bio moj prijatelj i spreman sam da, zarad tvoje sreće, ponovo postanemo prijatelji.“ Ret se osmehnu, zagledavši se u njen zaobljeni stomak. „Koliko vidim, ponovo ću da postanem ujak. Sviđa mi se ta uloga. Ujaci kupuju igračke i uživaju u dečjim poljupcima, a kad dete počne da vrišti i da se joguni, mogu elegantno da zbrišu sa lica mesta.“ „Mislim da nam je to oboma potrebno. Znaš, Endru se ponekad... ponekad ga obuzme ona njegova melanholija. Mislim da će ga dete naterati da se trgne, da obema nogama stane na zemlju.“ Rozmari naheri glavu. „A ti, Rete? Kako stoje stvari s tobom i sa gospođicom Skarlet?“ „S kim?“ „Rete, ako si zaboravio, pričaš sa svojom sestrom Rozmari!“ „To je svršena stvar. Naša romansa se okončala jedne večeri na putu za Džonsboro. Ljubav se sruči na nas kao najžešća bura, a onda nestane isto onako brzo kao što je došla.“ „Aha.“

- 205 -

„Nisam više u oblacima. Niti osećam tugu zbog tobožnjeg gubitka.“ „Aha.“ Ret se namršti. „Zašto me tako gledaš, sestrice? Šta se krije iza tog podrugljivog snishodljivog osmeha?“ Rozmari prasnu u smeh. „Moj veliki brat svima zna da soli pamet, ali ne i da izađe na kraj sa vlastitim srcem." Skrivajući se iza crne kapuljače, jenkijevski fotograf je pokušavao da ovekoveči dramatične ruševine na Ist Beju. Federalna flota bila je usidrena u čarlstonskoj luci. Na zarobljenim južnjačkim brodovima su se skrušeno vijorile zastave sa jenkijevskim prugama i zvezdicama. Dok se Ret približavao poslovnici kompanije Hejns i sin iza njegovih leđa odjeknu poznat glas. „Hej, Rete! Da li se to crna ovca vratila u naš grad?“ „Nek sam proklet! Džejmi Fišer! Koliko vidim, čak te ni rat nije naterao da odrasteš.“ „Za ovakve kao što sam ja nema pomoći. Gospode, baš mi je drago što te vidim!“ Džejmi srdačno stisnu Retovu šaku. „Dođi da vidiš kako smo siedili bakinu kuću. Lično sam popravio krov. Još ću da postanem majstor.“ Kada su stigli do kuće Fišerovih Ret znatiželjno osmotri krov. Bio je prekriven zakrpama i zamrljan tragovima katrana. Džejmi virnu kroz vrata. „Džulijet! Džulijet! Dođi da vidiš ko je vaskrsao iz mrtvih!“ Džulijet Rejvenel odveza prašnjavu maramu. „Gospode! Ret Batler! Znaci, još se nisi ratosiljao te pogane duše!“ Džulijet pronicljivo odmeri Retovo odelo. „Hvala bogu da rat nije baš sve doveo do prosjačkog štapa!“ Džejmi ispusti težak uzdah. „Moja sirota sestra Šarlota je uložila kompletan porodični imetak u konfederalne obveznice. Valjda da bi pokazala kako veruje u Endrua!“ Zastao je. „Mislim, imali smo toliko para. Čovek bi pomislio da je bar nešto previdela, ali nije. Uložila je sve, do poslednjeg cvonjka.“ Džejmijevo lice se naprasno ozari. „Rete, ako nisi znao, pred tobom je najpopularniji jahački instruktor u čitavom Čarlstonu“, rekao je, ponosno se isprsivši. „Imam pune ruke posla. Po vasceli dan učim decu jenkijevskih oficira da ne popadaju sa svojih ponija.“ „Svi se otimaju za odvažnog skauta južnjačke vojske“, vedro se ubaci Džulijet. „Pred roditeljima izigravam strogoću jer oni smatraju da takvo držanje dolikuje jednom odvažnom južnjačkom skautu, ali me deca u tren oka pročitaju. Znaš, razmaženo dete kao od šale može da prepozna bivše razmaženo dete!“ Džejmi elegantno ispruži ruku, pokazavši Retu da uđe. „Pazi na poslednji stepenik, Rete.“ Zidovi u hodniku bili su okrečeni i oblepljeni tapetama, a izglancano kružno stepenište je tinjalo mekim crvenkastim sjajem. Džejmi odgurnu vrata salona i pred njihovim očima se ukazaše slomljene cigle, razbacane letve i vreće sa gipsom. „Još nismo stigli do prizemlja, ali smo završili tri spavaće sobe i već smo ih izdali koferašima.“ „Puni su ko brod“, ushićeno reče Džulijet. „Sve plaćaju zlatom.“ „Tvoj novi zet kaže da samo izdajnici mogu da prime koferaše u svoj dom.“ Džejmijevo oduševljenje na trenutak splasnu. „Tako mi svega, nek mi Endru pronađe južnjake koji mogu da odreše kesu, pa ću odmah da izbacim Jenkije na ulicu! Rete, borio sam se rame uz rame sa Endruom. Delili smo ćeliju u onom prokletom jenkijevskom zatvoru. Znaš, teško je, užasno je teško, održati u životu čoveka koji ne želi da živi.“ „Endru je oduvek patio od melanholije.“

- 206 -

„U poslednje vreme nas neprestano zasipa svojim pridikama. Umesto da se drži ljudi kojima je stalo do njega, on se uhvatio u kolo sa svojom patriotskom bandom, sa tupanima koji znaju samo da oštre lovačke noževe i da se busaju u prsa.“ „Tako, znači...“ prozbori Ret. „A ja sam se ponadao da smo zauvek završili s patriotizmom.“ „Ma, dosta priče o mom luckastom bratu“, prekinu ih Džulijet. „Rete, sećaš li se Herkula? On i Sjudi sad žive iznad naše letnje kuhinje.“ Džejmijevo lice se ponovo razvedri. „Herkul je otkupio polomljena ambulantna kola, zamenio točkove i ofarbao svoju kočiju žuto-crnom bojom, a Džulijet je pomoću šablona na panelima ispisala Za iznajmljivanje.“ „Da vidiš samo! Pravo remek-delo!“ ponosno reče Džulijet. „Poklonio sam mu stari cilindar mog dede tako da Herkul sad izgleda kao pljunuti predratni čarlstonski kočijaš. Jenkiji ga stalno pitaju gde smo sakrili naše trkačke konje. Kad je Herkul jednom klijentu rekao da je Čapultapek završio karijeru vukući artiljerijska kola, čovek je briznuo u plač. Rete, hoćeš li da Džulijet pristavi čaj? Odavno nismo imali prilike da se ispričamo.“ „Rado bih ostao na čaju, ali žurim da čestitam svom novom zetu.“ Džulijet prezrivo frknu. Ret se taman peo na konja kada se pred kućom zaustavi žuto-crna kočija. „Evo Herkula!“, veselo povika Džejmi. „Rete, pogledaj samo kako je sredio tu šklopociju!“ Herkul siđe sa kočije, a onda pomognu punačkoj tamnoputoj ženi da se spusti na pločnik. „Gospodine Rete, svud smo vas tražili. Čuli smo da ste se vratili.“ Ruti Bono je na sebi imala haljinu zakopčanu do grla, a kosa joj je bila prekrivena tamnom mrežicom. „Gospodine Rete, pretpostavljam da poznajete gospodu Bono.“ „Naravno. Mi smo stari prijatelji“, odgovori Ret, učtivo skidajući šešir. „Kapetane Batlere“, prozbori Ruti Bono, „potrebna mi je vaša pomoć. Tjunis je u zatvoru. Belci hoće da ubiju mog muža.“

- 207 -

26.

Poslednji će biti prvi

Južnjaci koji su mrzeli i klevetali Abrahama Linkolna, pa čak i oni koji su njegov izbor za predsednika pozdravili otcepljenjem od Unije, dočekali su vest o njegovom ubistvu sa strepnjom i zaprepašćenjem. Kakve god grehove da su mu mogli pripisati, južnjaci su znali da je Abraham Linkoln bio čovek sklon praštanju. Kada je, nakon pada južnjačke prestonice, Linkoln došao u posetu Ričmondu, njegovi sledbenici su ga upitali kako treba da se ophode prema poraženim pobunjenicima. Linkoln je mirno odgovorio: „Momci, pustite ljude da dišu! Pustite ih da dišu!“ Radikalni republikanci koji su sedeli u Kongresu nisu bili tako velikodušni. Mnogi od njih su u ratu sa pobunjenicima izgubili svoju braću i sinove. Jedan secesionista je surovo pretukao uticajnog senatora Čarlsa Samnera, a livnica kongresmena Tadeusa Stivensa je u jednom od pohoda južnjačke vojske bila spaljena do temelja. Nakon atentata na predsednika Linkolna, radikalni političari su preuzeli vlast nad američkom Unijom. Oni su nadglasali veto predsednika Endrua Džonsona, a kada im se Džonson suprotstavio, otvoreno su mu zapretili da će ga svrgnuti sa dužnosti. Kongres je opozvao izabrane južnjačke guvernere i na njihovo mesto postavio proverene republikance. Mnogi od ljudi koji su na taj način došli do uticajnih položaja vodili su politiku utemeljenu na ličnom interesu ili na ličnim strastima i predrasudama. Kongresmen Tadeus Stivens je smatrao da „ponositi južnjački aristokrati treba da budu lišeni svojih poseda, svedeni na isti nivo sa smernim republikancima, naterani da se late posla i da svoju decu pošalju u zanatske radionice i na njive, jer se gordi i nadmeni izdajnici samo tako mogu naučiti poniznosti“. Horde oslobođenih robova su preplavile južnjačke gradove. Misionari sa severa su pohrlili na jug kako bi tamošnji narod - koji je, hvala lepo, sebe još smatrao dovoljno hrišćanskim - preobratili u svoju veru. Službenici Biroa za oslobođene robove delili su hranu crncima koji su nekada dirinčili na posedima belih gospodara, opismenjavali ih i proveravali njihove radne ugovore. Gradovi, varoši i sela vrveli su od plavih uniformi. Pre rata mnogi južnjački robovlasnici su iskreno verovali da su crnci koji su radili na njihovim posedima predstavljali deo njihovih porodica (mada, kada bi im poslovi krenuli nizbrdo, nisu zazirali od toga da ih prodaju trgovcima robljem). Shodno tome, kada su isti ti crnci pred kraj rata počeli masovno da napuštaju plantaže i da Šermanovim banditima pokazuju mesta na kojima su njihovi gospodari zakopali porodično blago, belci su to doživeli kao izdaju voljene (mada zabludele i praznoglave) dece. Koferaši, koji su često poticali iz severnjačkih gradova u kojima je tokom ratnih nereda bilo linčovano na stotine crnaca, paradirali su jugom kako bi nekadašnjim pobunjenicima držali propovedi o tome kako treba da se ophode prema crncima. Južnjački „prevrtljivci“, koji nisu uživali naročit društveni ugled pre rata niti su se istakli herojskim podvizima u ratu, dočekali su koferaše širom raširenih ruku.

- 208 -

Ili su stvari bar tako izgledale u očima južnjačkih belaca. Južnjački crnci su, naravno, imali drugačije gledište. Oni su novonastalu situaciju doživljavali kao ostvarenje davnašnjeg predskazanja. Koračali su ulicom visoko podignutih glava, ponosno izgovarajući slogan „poslednji će biti prvi“. Tjunis Bono je ostao u Friportu sve dok Jenkiji nisu uklonili pomorsku blokadu. Tri meseca nakon smrti Abrahama Linkolna britanski parobrod Garik prošao je pored Fort Samtera - gomile ruševina nad kojima se vijorila najveća zastava sa prugama i zvezdicama koju je Tjunis Bono ikada video. Garik se usidrio u pristaništu Gavernment Vorf, odmah pored vojnog transportera koji je iskrcavao demobilisane tamnopute vojnike. Ti odvažni poletni crni mladići u plavim uniformama oživeli su nadu koja je tinjala u Tjunisovom srcu. Crnci su na bojnom polju dokazali da mogu da pariraju belcima po hrabrosti i ljubavi prema otadžbini. Ako su crnci mogli da budu vojnici, zašto ne bi mogli da budu i građani? Ruti se u međuvremenu izdržavala loveći ostrige. „Tjunise, nisam mogla tek tako da se vratim kod mame i tate. Ja sam sad gospođa Bono!“ „Vesela udovica...“, skrušeno je prozborio Tjunis. „Neću više da čujem ni reči o toj olupini“, prekinula ga je Ruti, a onda se sagla ka njemu i nežno ga poljubila u obraz. Tomas Bono je iz Ontarija pisao: „Kraljica Viktorija podjednako voli svoju crnu i svoju belu decu.“ Tjunis je smatrao da bi trebalo da se presele u Kanadu i da krenu iz početka. Ruti nije delila njegovo mišljenje. Kanada je bila tako daleko i tamo je bilo tako hladno, govorila je. Njeni roditelji i rođaci su živeli u niziji. Osim toga, stvari su konačno počele da se menjaju. Po čitavom američkom jugu crnci su počeli da ujedinjuju snage sa naprednim i saosećajnim belcima kako bi se zajedno izborili za prava tamnoputih ljudi. „Zašto da se borimo za svoja prava među ljudima koji nas mrze kad u Kanadi sve možemo da dobijemo na tanjiru?“ pitao je Tjunis. „Zato što je ovo moj dom, Tjunise Bono“, odgovarala je Ruti. „Bila bih strašno tužna kad bismo otišli odavde.“ I tako su ostali u Čarlstonu. Nakon što bi odneo ostrige na pijacu, Tjunis bi se okupao i prošetao do crkve svog tasta, gde su se crnci svake večeri okupljali kako bi dali svoj doprinos rađanju jednog boljeg i lepšeg sveta. Tjunis i velečasni Preskot su otputovali za Atlantu, gde su beli republikanci predvođeni Rufusom Bulokom i crnci koji su mahom stekli slobodu pre građanskog rata sastavili peticiju koja je trebalo da bude prosleđena Kongresu Sjedinjenih Država. Vazduh je bio natopljen eliksirom slobode. Crnci su stajali pred kapijama obećane zemlje. „Mi crnci pišemo peticiju američkom Kongresu“, ushićeno je govorio Tjunis. „Da čovek ne poveruje!“ Novinar Atlanta džurnala je taj sastanak opisao kao „skup kanibala i koferaša“. Velečasni Preskot je ostao u Atlanti kako bi održao propoved, a Tjunis se ukrcao na voz i krenuo nazad za Čarlston. Dvadesetak milja južnije točkovi na vagonu za prevoz goriva počeli su da zapinju i voz se, škripeći i purnjajući, zaustavio u Džonsboru kako bi majstori obavili nužne popravke. Beli putnici su napustili voz i otišli do obližnjeg hotela. Tjunis je pronašao senovito mesto na peronu, spustio se pored svoje torbe i zatvorio oči.

- 209 -

Dve stotine milja od čarlstonskih močvara, Tjunis je sanjario kako se probija kroz plićak i kako se barska trava graciozno razdvaja pred pramcem njegovog skifa. Tek kad ga je mlada bela žena ćušnula vrhom čizme, primetio je da nije sam. Otvorio je oči i brzo skočio na noge. „Gospođo?“ promucao je skidajući šešir. Mlada belkinja je očigledno bila pripita. „Opa, bato!“ veselo je rekla. „Ti si baš naočit momak.“ „Hvala, gospođice. Slučajno sam se zatekao ovde. Čekam da poprave voz.“ Žena je zaklonila oči i zapiljila se u stanični sat. „Neće skoro.“ Tjunis je diskretno bacio pogled na džepni sat. „Kažu da će voz krenuti čim prikače vagon s drvima.“ „Imamo dovoljno vremena“, rekla je mlada žena. „Hoćeš da se malo zabavimo?“ „Oprostite?“ „Hajde, ne pravi se blesav. Znaš valjda na šta mislim.“ Tjunis se zbunjeno počešao po glavi. „Nisam baš siguran, gospođo.“ Žena je tako snažno lupila čizmom da joj se pertla razvezala. „Hajde, macane! Klekni i zaveži mi pertlu!“ „Gospođo, znate da je nama crncima zabranjeno da dodirujemo fine bele dame poput vas. Ako vas poslušam, mogu se uvaliti u ozbiljnu nevolju.“ „Nisi se valjda uplašio? A šta ako ti kažem da možeš da dodirneš bilo koji deo mog tela ako mi daš jedan dolar?“ „Gospođo, ja sam oženjen čovek.“ „Pa šta s tim? Svi znaju da vi crnje žudite da ostanete nasamo s nekom belkinjom, da joj skinete odeću i da joj radite one stvari. Nemoj mi reći da to ne važi za tebe.“ „Ne važi, gospođo.“ „Gospode bože!“, povikala je belkinja, više za sebe samu. „Misliš da nikad nisam bila s nekim crnjom?“ „Oprostite, gospođo, ali mori me užasna žeđ. Moraću da vas napustim kako bih negde okvasio grlo.“ „Nigde ti ne ideš, macane, dok ne završim s tobom.“ Tjunis je vratio šešir na glavu. „Gospođice, ja sam oženjen čovek. Imam suprugu i malog sina. Supruga mi se zove Ruti, a sin Natanijel. Ovde sam se slučajno zatekao. Čekam voz kojim ću se vratiti kući. Ne znam šta hoćete od mene i ne želim da imam bilo kakva posla s vama. Ako vam je toliko stalo da dobijete taj dolar, daću vam ga, ali vas molim da me ostavite na miru.“ Zavukao je ruku u džep, spremajući se da pođe. „Misliš da možeš tako da se ponašaš sa mnom, crnačko kopile?“ procedila je beloputa devojka, prelazeći pogledom preko pustog perona. „U pomoć!“ viknula je prigušenim glasom, koliko da isproba tonalitet, a potom je, sve glasnije i glasnije, nastavila da vrišti i da zapomaže, sve dok se rasrđeni beli muškarci nisu sjatili oko njih.

- 210 -

27.

Brz kao vetar

Iako su na divanima i dalje bili utisnuti tragovi koščatih muških zadnjica i mada su pljuvaonice još bile pune sluzavih žućkastosmeđih ugrušaka koji su svedočili o nikotinskoj zavisnosti redovnih mušterija, predvorje hotela Džonsboro je tog popodneva bilo pusto. Džeferson Dejvis je zurio sa fotografije okačene iznad stepeništa kao da je Džonsboro u saveznoj državi Džordžiji i dalje bio konfederalni grad i kao daje Dejvis još bio predsednik južnjačkog naroda. Iako su ključevi svetlucali u drvenim pretincima iza njegovih leđa, vlasnik hotela je kao iz topa odbrusio, „Žao mi je, ali sve je popunjeno. Nemam nijednu slobodnu sobu.“ Ret Batler se pažljivo zagleda u njegovu odeću. Koštana dugmad na košulji ofarbanoj ljuskom belog oraha očigledno su zamenila pređašnju dugmad sa oznakom „CSA60“, a na izbledelom rukavu su se nazirale tanke tamne pruge koje su ukazivale da je tu nekada stajao narednički širit. Hotelijer se nervozno nakašlja i pljunu u limenu konzervu koju je držao ispod pulta. Ret spusti torbu, vrati se do ulaznih vrata i zapali cigaru. Stariji muškarci su zauzeli klupe na trgu ispred gradske sudnice, dok su se mlađi muškarci raštrkali po požutelom travnjaku. Na sve strane su se mogli videti privezani konji. Za neke stubove su čak bile privezane po dve životinje. Dijagonalno od sudnice nalazila se banka. Na novoj drvenoj tabli je pisalo da je to Prva nacionalna banka u Džonsboru, sa kapitalom od sedamdeset pet hiljada dolara. Natpis urezan na kamenoj fasadi iznad gornje grede, „Plantažerska banka“, svedočio je o njenom ranijem identitetu. Nova banka, sa sve imenom i kapitalom, pripadala je Jenkijima. Ret ponovo priđe pultu. „U kom ste puku služili, naredniče?“ Muškarac istog trenutka zauze prkosan podozriv stav. „U pedeset drugom džordžijskom, đavo da ga nosi!“ „U Stovalovoj brigadi? Zar vi niste bili pred Nešvilom?“ „Pa šta i ako jesmo?“ „Da ste malo požurili“, natuknu Ret, „mi ne bismo morali da se razbežimo kao miševi.“ „Sto mu gromova! Vi ste služili pod Forestom?“ „Ret Batler, vojnik konfederalne armije, vama na usluzi, gospodine.“ „Đavo da me nosi! Gospodine Batlere, iskreno da vam kažem, nikad ne bih pomislio da ste jedan od naših. Znate, ta vaša odeća... čovek bi pre rekao da ste jedan od njihovih.“ Ret razvuče usne u osmeh. „Moj krojač je miroljubiv čovek. Treba mi čista soba sa svezom posteljinom.“ 60

Confederate States Army, Armija konfederalnih država. (prim. prev.)

- 211 -

Hotelijer dohvati nekoliko ključeva i baci ih na pult. „Možete da birate. Hoćete li sobu tri, četiri, pet ili šest? Znate, ja ne izdajem sobe koferašima.“ Naherio je glavu, sumnjičavo začkiljivši očima. „Sigurni ste da niste koferaš?“ Ret podiže desnu ruku. „Tako mi porodične časti.“ Hotelijer se nakratko zamisli. „Dobro, onda nema problema. Soba košta pedeset centi. Sve sobe su iste, samo što soba broj šest ima balkon.“ „Aha.“ „Soba broj šest gleda na trg, tako da ćete moći da uživate u večerašnjoj predstavi. Gospodine Batlere, bio sam ubeđen da ste jedan od onih špijuna iz Biroa za oslobođene robove. Mada, kad bolje razmislim, oni gotovo nikad ne dolaze sami. Ne smeju nikud da mrdnu bez plavaca61.“ Kada se uputio ka svojoj sobi, Ret je primetio da je hodnik na spratu bio uzan, da se nužnik nalazio u prizemlju sa stražnje strane zgrade i da prozorčić iznad vrata nije mogao da se otvori. Uprkos tome, soba broj šest je delovala čisto i uredno i, što je najvažnije, ispod prekrivača nije bilo nijedne stenice. Ret polako skinu čizme, prebaci sako preko stolice i opruzi se na krevetu, stavivši ruke ispod glave. Ostaviće hotelijeru dovoljno vremena da svima razglasi kako je stranac „jedan od naših“. Otkako je sišao sa voza, Ret u gradu nije spazio ni jednog jedinog crnca. Bio je to loš znak. Ret je zurio u tavanicu dok su mu pred otvorenim očima promicale žive slike. Setio se kako se Tomas Bono nadvikivao sa uraganom, recitujući psalme. Setio se kako mu je Tjunis objašnjavao koliko je voleo Ruti i kako se muškarac osećao kada pronađe istinsku ljubav. Nakon sat vremena pridigao se sa kreveta, umio se i obrijao. Proverio je metke u svom revolveru i ubacio oružje u džep sakoa. Bacio je pogled ka sudnici. Zdanje je počivalo na debelim betonskim stubovima koji su mogli da nose dvaput veću i težu građevinu. Rđa je svetlucala na kazaljkama časovnika koje su se zaustavile na brojevima dva i četiri. Sasušene ljuspice su visile sa krošanja pitomih kestenova. Neki od muškaraca su se oslanjali na štake. Mnogima je nedostajala noga ili ruka. Većina je nosila prepravljene konfederalne uniforme. Kada je Ret kročio na stazu koja je vodila ka trgu, pred njim se ispreči jednonogi mladić na štakama. „Koliko čujem, borili ste se pod generalom Forestom.“ „Dobro ste čuli.“ „Gospodine“, obogaljeni vojnik se prebaci na jednu štaku, a drugom pokaza ka sudnici, „onaj čovek bi hteo nešto da vas priupita.“ „Đavo da me nosi! Kapetane Batlere!“ doviknu Arči Flit sa stepeništa sudnice. „A ja sam čuo da se pržite u paklu!“ Ret zamaha rukama kroz vazduh, kao vojnik koji svojim saborcima pokazuje da je živ. „Flite, je l' i dalje ustaješ na levu nogu?“ Nakon što je Ret Batler na bojištu spasao život Arčija Flita, nekadašnji osuđenik je neprestano pokušavao da mu demonstrira svoju privrženost. Pratio ga je u stopu i hvalio ga na sav glas. „Znate, kapetan Batler je učevan čovek. Kapetan Batler je video sveta. Kapetan Batler zna latinski. Rođenim ušima sam čuo kako priča nešto na latinskom.“ Kada je Arčijevo laskanje postalo nepodnošljivo, Ret mu je zapretio da će ga upucati ako ne zaveže, ali je time dodatno podigao svoj ugled u Arčijevim očima. Flit je nakon toga 61

Žargonski naziv za federalne vojnike, koji su nosili plave uniforme. (prim. prev.)

- 212 -

ponosno izjavljivao: „Kapetan Batler će ti prosvirati tintaru ako pokušaš da budeš fin prema njemu!“ „Pa, Arči“, upita Ret, „šta se ovde dešava?“ „Spremamo se da jednog crnju naučimo pameti.“ „Šta je uradio?“ „To će vam sam reći. Taj momak baš voli da priča. Pričaće vam dok vam ne postane plavo oko guše.“ Šerifova kancelarija se nalazila u suterenu sudnice. „Gospodine, molim vas da prenesete onima iz Atlante da ja nemam nikakve veze sa ovim. Pokušavam da izvršim svoju dužnost, ali šta jedan čovek može da učini?“ Šerif je očigledno mislio da je Reta poslao Biro za oslobođene robove. „Moji zamenici su uhvatili maglu. A moj tamničar, Bil Rajli? Navodno je otišao da nešto prezalogaji, ali se ni taj neće vratiti. Šta sam mogu da uradim protiv ove rulje?“ „Mogu li da porazgovaram s tim crnjom?“ upita Ret. „Arči, ti ostani ovde!“ Namignuo je. „Taj momak će zanemeti od straha ako te vidi.“ „Naravno, gospodine“, susretljivo reče šerif. „Idite u ćeliju i porazgovarajte s njim. Kako je samo uspeo da se uvali u ovakav sos?“ U hodniku se osećao miris lužanog sapuna, mokraće i upropašćenih života. Samo je jedna ćelija bila zauzeta. Tjunis je sedeo na podu, naslonjen na okrečeni kameni zid. Naočari su mu bile razbijene. Jedno staklo je nedostajalo, a drugo je bilo naprslo. Njegovo svečano nedeljno odelo bilo je prljavo, izgužvano i pocepano. Podigao je pogled ka Retu, ne pomerajući se s mesta. „Zdravo, kapetane!“ Ret turobno zazvižda. „Dobro su te sredili.“ „Šerif nije tako loš čovek. Javio je Ruti da sam ovde.“ „Zašto baš ti?“ Tjunis se promeškolji na podu, zadržavši dah dok se prebacivao u nov položaj. Čitavo telo mu je bilo isprebijano i ranjavo. „Valjda je usud tako hteo. Znaš, ukrcao sam onog tvog klinca na jedan engleski parobrod. Stekao sam utisak da je užasno ljut na tebe.“ „Znam da je ljut. Šta se desilo sa Udovicom? Potonula je?“ „Nepune dve milje nakon što smo isplovili iz Friporta. Koji te je đavo naterao da dovučeš onolike mašine na taj brod?“ „U to vreme mi se činilo da je to dobra ideja.“ „Pola sata kasnije, kada se Ret vratio iz ćelije, šerif ga nestrpljivo upita, „Gde ste nabasali na njega?“ Ret na trenutak pomisli da se pitanje odnosilo na Tjunisa. „Taj Arči, dobro ga poznajem...“ Ret je kroz niske suterenske prozore mogao da vidi čizme i nogavice muškaraca koji su se vrzmali oko sudnice. „Živi u mom komšiluku, u Mandi Holou. To je malo mesto, tako da smo praktično svi u nekom srodstvu. Znate, Arči je donedavno bio u zatvoru.“ „Znam. Ubio je svoju suprugu.“ „Istini za volju, ne može se reći da mu nije dala povoda. Heti se vucarala s kim je stigla. Ona mi dođe neka dalja rođaka sa majčine strane. Flitovi su oduvek bili ništarije. Votlingovi su drugačiji, ali im se jednostavno ne da. Šta god da pokušaju, ništa im ne ide od ruke. Mi Talbotovi donekle odskačemo od ostalih. Svaki Talbot koji je poželeo da utekne od ove čamotinje uspeo je da napravi nešto od svog života. Ja sam Oliver Talbot“, predstavi se šerif. „Sad ćete me sigurno pitati u kom sam puku služio. Pre ili kasnije svi

- 213 -

postavljaju to pitanje.“ Zavrnuo je levi rukav i ispod njega se ukaza patrljak sa zakržljalom šakom. „Tako sam rođen“, objasnio je. „Postavili su me za šerifa kada su svi telesno sposobni muškarci otišli u rat. A sad federalci hoće da me smene i da na moje mesto dovedu nekog ko nikad nije bio na nekom značajnijem položaju i ko se nije borio za Konfederaciju. Iskreno rečeno, veoma malo ljudi ispunjava oba uslova.“ „Šerife...“, prozbori Ret. Ali mu šerif nije dopustio da ga skrene sa zacrtanog kursa. „Naravno, uvek mogu da pozovu Bila Mekrakena ili nekog nalik njemu. Kad su vojni policajci onomad došli da regrutuju Bila, on je zbrisao u šumu. Bil je skroz nepismen, ali njima to uopšte nije bitno. I nema dana kad je trezan, ali im verovatno ni to ne smeta. I on će da bude šerif? Vajan šerif, nema šta! Odakle poznajete Arčija Flita?“ „Iz Forestove divizije.“ „Tako, znači?“ Šerifovo lice se smrači. „Arči i njegova rulja terorišu ovdašnje crnce. Biro za oslobođene robove je dvaput slao svoje ljude u Džonsboro zbog Arčija Flita. Samo što, naravno, niko od belaca nije hteo da svedoči, a niko od crnaca nije smeo.“ Šerif se skrušeno počeša po glavi. „Znate, kad su se poslednji put dočepali jednog crnog mladića, prvo su mu odsekli onu stvar. Recite mi, gospodine, zašto su to morali da urade? Onda su ga bacili preko hrpe drvenih letava i živog ga spalili. Na kraju su ga, onako mrtvog i unakaženog, obesili na drvo.“ Šerif pokaza palcem preko ramena. „Crnja vam je verovatno rekao da ništa nije skrivio.“ „Da li bi ta činjenica nešto mogla da promeni?“ „Čisto sumnjam.“ „Šta ćete vi da preduzmete?“ „Poslao sam telegram u Atlantu. Možda će poslati plavce, a možda i neće. Oko šest pada mrak. Tad obično idem kući da večeram. Mislim da ću tamo i ostati.“ „A žena koja ga je optužila? Gde mogu da je pronađem?“ „Mala Liza? To vam je jedna preispoljna bludnica. Sramota za ženski rod.“ Bertov salun se nalazio sa druge strane pruge, u crnačkoj četvrti. Bert, gojazan muškarac masne crne kose, uputio je Reta na stražnji ulaz. „Druga vrata levo“, objasnio je, raširivši usne u obestan kez. „Liza nije devojka za svačiji ukus, ali o ukusima ne treba raspravljati, je l' tako, gospodine?“ Sobe u kojima su bludnice primale svoje mušterije bile su smeštene u niskoj izduženoj daščari. Niz sklepanih rasklimatanih vrata nije mogao da prikrije činjenicu da je ta udžerica ranije služila kao kokošinjac. Kada je Ret zakucao, prigušeni ženski glas mu doviknu da ide odatle. „Gospođice?“ „Do đavola! Rekla sam da se tornjaš!“ Soba je bila ispunjena groznim zadahom. Na drvenim zidovima nije bilo prozora. Svetlost i vazduh su prodirali kroz pukotine između ukrštenih letava na tavanici. Na visokom uzanom umivaoniku je stajao bokal od zamućenog stakla. U drvenoj gajbici okrenutoj postrance bile su poslagane zakrpljene pamučne čarape. Uvelo cveće je štrcalo iz apotekarske boce. Pored kreveta je ležala prazna flaša. Ispod posteljine su se nazirali obrisi zgrčenog tela. Žena nemoćno zaječa i proturi ruku ispod čaršava, pokazujući nepoželjnom posetiocu da je ostavi na miru. „Odlazi“, progunđala je, uverena da na svetu nije postojao muškarac koji bi mogao da joj pruži ono što joj je bilo potrebno. Ret izvadi svoju čuturicu, nasu jednu čašicu brendija i ćušnu je među prste koji su štrcali ispod čaršava. Glava mlade bludnice istog trenutka proviri napolje. Prinela je čašu

- 214 -

usnama, zaškripala zubima i sručila alkohol niz grlo. Malo je sačekala, kao da je htela da se uveri da će piće ostati unutra. Tada je lupnula prstima o rub čaše i Ret joj nasu još jedan brendi. Iskapila je i to piće, a onda se pridigla na postelji i sklonila kosu sa očiju. Bila je gola. „Hvala, gospodine. Pravi ste kavaljer.“ Pažljivo je opipala obraze i vilicu, proveravajući da možda nije zadobila povrede kojih se nije sećala. Pogled joj je bio zamagljen i bunovan. Prešla je očima preko prostorije, a onda se zapiljila u svog dobrotvora. „Blagi bože!“, rekla je. „Pa, ja vas poznajem!“ „Liza?“ „Kapetane Batlere? Mogla sam da se kladim da vas nikad više neću videti.“ Tek kada se osmehnula videlo se koliko je bila mlada. „Je l' imate još tog brendija?“ Ret isprazni čuturicu i Liza iskapi piće kao čudotvoran lek. „Mogu li da vas zamolim da se okrenete dok se obučem?“ Prasnula je u glasan kikot. „Svašta od mene, je l' da? Ponašam se ko neka čistunka.“ Na trenutak se zamislila, nabravši čelo. „Znate, to je valjda zato što vas poznajem odranije.“ Ret priđe otvorenim vratima i izvadi tabakeru. Osećao je očajničku potrebu za cigarom. Liza dobaci iza njegovih leđa: „Kako je onaj vaš dečkić? Kako se ono zvaše? Tak?“ „Tazvel je dobro. Sad je u Engleskoj, na školovanju.“ „Da, dobar je to momak. Baš mi se dopao. Sad možete da se okrenete. Da možda nemate još jednu pljosku? Baš bi mi prijalo da još malo cugnem.“ Ret odmahnu glavom. Liza prisloni šake uz bokove. „Je l' vidite na šta ličim, kapetane? Kao da me poplava izbacila, je l' da?“ Na sebi je imala ravno skrojenu haljinu od jeftinog žutog pamuka. Stopala su joj bila bosa. „Idemo do restorana da nešto prezalogajiš“, reče joj Ret. Devojka poče da se kliberi. „Do restorana? U Rejlroud hotelu? Hvala na pozivu, kapetane, ali ja tamo nemam šta da tražim. Znate, Bert ima dogovor sa šerifom Talbotom. Bertove devojke ne dolaze u njegov deo grada, a šerif za uzvrat ne dolazi ovde.“ „Zar nedavno nisi bila na železničkoj stanici?“ „To mi niko ne brani. Mogu da pokupim mušteriju na peronu.“ Liza se namršti. „Zato ste došli? Zbog onog crnje?“ „On tvrdi da je nevin i da nije uradio ono za šta ga optužuješ.“ „Može on da tvrdi šta god hoće, je l' tako? Nego, imam pametniju ideju, kapetane. Šta kažete na to da kupite flašu pića od Berta pa da se nas dvoje bolje upoznamo? Vaš sin i ja smo se prilično dobro slagali. Možda biste voleli da spavate s curom na koju je vaš sin bacio oko? Mlada sam i vična svom zanatu. Još nisam napunila osamnaestu.“ Ret nije mogao da prikrije nelagodnost. „Nije valjda da se snebivate, kapetane? Pa, zar vi niste svetski čovek? Kapetan Ret Batler sigurno ima bogato iskustvo sa bludnicama.“ „Zašto si lagala?“ Liza stisnu šake u pesnice. „Zašto ste tako ubeđeni da sam lagala?“ „Zato što još od malih nogu poznajem Tjunisa Bonoa.“ „E pa, onda ćete sebi morati da pronađete novog crnju.“ Ret otvori novčanik i izvadi svežanj zelembaća. „Znaš, Liza, mi južnjaci često s prezirom govorimo o Jenkijima, ali se na severu može sasvim pristojno živeti. U Mejnu ima toliko lepih priobalnih gradića gde bi jedna udovica sa juga uz malo gotovine mogla da započne potpuno nov život. A mogla bi da odeš i dalje, na zapad. Tamo su mlade žene prilično tražene. Tako lepa devojka bi sigurno mogla da bira.“ „Bilo bi bolje da batalite priču i da odete po piće“, procedi Liza.

- 215 -

„Zar je ovo sve što želiš od života?“, upita Ret, prezrivo pokazavši na prljavi skučeni sobičak i izgužvanu posteljinu. Lizine oči bile su pune mržnje. „Kopile jedno“, procedila je kroz zube. „Hoćeš da pred svima priznam da sam slagala? Da svi u gradu saznaju kako je Liza pala na još niže grane od tog niskog, bednog, poganog crnje?“ Ret Batler se smrknutog lica uputi ka gradskoj sudnici. Kada je stigao do trga, primetio je kako se šerif Talbot udaljava ka svojoj kući. Okupljeni muškarci su zurili u nebo ili okretali glave u stranu, praveći se da ga ne primećuju. Šerif se žustro spuštao ulicom, ne progovarajući ni reči, rešen da što pre napusti to grozno mesto. „Gde ste bili, kapetane Batlere?“, upita ga Arči. „S jednom bludnicom.“ Arčijev osmeh iščeznu. „Ja se ne vucaram s bludnicama.“ Dok se sunce spuštalo iza krovova muškarci počeše da izvlače flaše s alkoholom. „Mogu da se kladim da se šerif Talbot nadao da će plavci stići pre mraka“ podrugljivo reče Arči. „Zašto čekate mrak?“, upita Ret. „Zato što postoje stvari koje žene i deca ne treba da vide.“ „Svaka čast, Arči! Ti si čovek istančanog senzibiliteta.“ „A vi ste čovek koji voli da se razmeće tim nerazumljivim učevnim recima. Valjda mislite da ćete me time isterati iz takta. Ali ne, kapetane! Nema toga što vi možete da učinite da se Arči Flit naljuti na vas! Vi ste mi spasli život i ja sam vaš večni dužnik. Istini za volju, moj život možda nema neku naročitu vrednost, ali ste vi ipak stavili glavu na panj zbog mene.“ „A šta ako ti kažem da taj mladić ništa nije zgrešio?“ Arči je bio iskreno zbunjen. „Pa šta i da nije? Crnja je crnja, zar ne?“ Dok se Ret spuštao u suteren, jedan muškarac je prebacio uže preko snažne čvornovate grane a ostali su počeli da lome plot oko kuće jednog slobodnog crnca. Predosetivši šta se sprema, tamnoputi vlasnik se preselio na sever, a siromašni belci koji su iznajmili njegov kućerak nisu imali hrabrosti da se suprotstave rulji. Šerif je pre odlaska zaključao svoju kartoteku i radni sto. Korpu za otpatke je podigao na sto kako bi olakšao posao tamnoputom čistaču. Retu prođe kroz glavu da kancelarija, po svoj prilici, neće uskoro biti počišćena. Kada se približio mračnoj ćeliji, zatekao je Tjunisa kako kleči na podu i moli se. „Liza neće da odustane od svoje priče.“ „Čak i kad bi to učinila, sumnjam da bi se nešto promenilo.“ „Ponudio sam joj novac, ali je odbila.“ „Možda bi bilo bolje da taj novac daš mojoj supruzi i mom sinčiću?“ „Ne treba da brineš zbog toga, Tjunise. Dok sam ja živ, tvojoj porodici ništa neće nedostajati.“ „Ništa mi ne duguješ, Rete. Sećaš se kad smo onomad morali da te privežemo uz parne ispuste? Ko je to učinio, druže? Kapetan Bono lično.“ Na Tjunisovom licu zaigra slabašan osmeh. „Te noći sam znao da federalci samo čekaju da se pojavimo. Tamo, kod Kejp Fira, jurili smo brzinom od dvadeset dva čvora. Moj brod bio je brz kao vetar.“ „I dalje bi imao Udovicu da ja nisam umešao prste.“ „Ti nikad ne dopuštaš da neko tebi učini uslugu, je l' da, Rete? Kapetan Batler uvek mora da drži sve konce u svojim rukama. Znaš, Rete, niko ne može da izbegne ono što mu

- 216 -

je usud namenio. Moj brod je potonuo, a meni se smrt cereka u lice. Ti tu ništa ne možeš da učiniš.“ „Uvek si bio tvrdoglav kao mazga.“ „Crnja koji nije tvrdoglav kao mazga čitavog života ostaje crnja. Uopšte se ne plašim smrti. Plašim se onoga što će mi uraditi pre nego što umrem. Kad budeš video Ruti, reci joj da je volim. Moj mali Natanijel...“ Glas ga na trenutak izdade. „Natanijel Tarner Bono... Nek sam proklet ako to ime ne zvuči nekako važno!“ „Da, stvarno tako zvuči“, tiho prozbori Ret. Sa druge strane zatvorskih zidina muški glasovi su zamorili kao morska pena uoči oluje. Tjunis se ponovo osmehnu. „Zar nije čudno o čemu čovek razmišlja pred smrt? Mislim, naravno da se plašim... Užasno se plašim, Rete, ali mi kroz misli prolaze samo oni najlepši i najsrećniji trenuci. Sećam se kad sam prvi put ugledao Ruti. Bilo je to na baptističkom pikniku. Ruti je prodavala kolače, a ja sam prišao i kupio pitu od jabuka. Sećam se kako sam se osećao kada se rodio moj mali Natanijel i kada smo poslednji put probijali blokadu kod Čarlstona. Znaš, Rete, nikad ti nisam rekao kako si mi tog dana izgledao. Kapetan Ret Batler stoji na kućištu dok mu federalne granate fijuču iznad glave. Stoji i ne pada mu na pamet da se pomeri odatle.“ „Da, neke slike se zauvek urezu u sećanje“, izusti Ret prigušenim glasom. „Jesi li poznavao Vila, našeg majstora za navodnjavanje?“ „Moj tata je imao visoko mišljenje o njemu.“ „Vil je više učinio za mene nego moj rođeni otac. A opet, ni njega nisam mogao da spasem.“ Obojica nakratko zaćutaše. Tjunis ispusti težak uzdah i prozbori: „Znaš, Rete, možeš nešto da mi učiniš. Ne želim da završim onako kako su oni zamislili. Hoću... hoću da me ti ubiješ.“ Protrljao je usta, kao da je želeo da ublaži gorčinu te strašne molbe. A tada na njegovom licu zaigra iznenadan blistavi osmeh i reči pokuljaše iz njega kao da se plašio da neće imati dovoljno vremena da sve izgovori. „Sećaš se kad smo bili klinci i kad smo se na očevom skifu spustili sve do Boforta? Naravno, tata me je posle izmlatio kao vola u kupusu, ali je vredelo. Samo nas dvojica i vetar u leđa. Nikad više nisam video tako plavo nebo. Znaš, Rete, šta god da čoveka snađe, vredi živeti ako jednom, makar samo jednom, dobiješ priliku da vidiš tako plavo nebo.“ Muškarci koji su te večeri raspirivali svoje zverske porive pred sudnicom okruga Klejton bili su bivši vojnici koji su sejali smrt među neprijateljskim redovima i koji su posmatrali kako njihovi prijatelji i saborci padaju kao pokošeno snoplje. Smrt ni za jednog od njih nije bila stranac. Te večeri bio je crnjin red. Sutra će možda doći red na njih. Iako su neki u toj razularenoj rulji bili umobolni ili prostodušni ili pijani, na gradskom trgu je bilo i uglednih muškaraca koji su naprosto radili ono što su smatrali svojom dužnošću. Čak i da ti ugledni muškarci pre rata nisu imali običaj da „šmugnu do crnačkih udžerica“ kako bi se zabavili sa nekom tamnoputom devojkom, oni su poznavali dosta ljudi koji su to radili. Obeščašćeni porazom i zaplašeni neizvesnom budućnošću, ti muškarci nisu mogli da zamisle da crnci belkinjama možda nisu želeli da rade ono što su belci radili crnkinjama. Arči Flit se izdvoji iz mase i poče da upire prstom. „Ti, ti i ti... vas trojica idite po crnju. Ostali nek ostanu ovde kako se ne bismo sudarali u hodniku. Ti tamo, idi do lomače i polij je petrolejom.“

- 217 -

Kada je u sudnici odjeknuo prigušeni pucanj - pucanj koji je pre podsećao na prasak kapisle nego na revolverski hitac - Arči je odmah shvatio šta se desilo. „Do đavola! Ostanite ovde!“, doviknuo je, ustremivši se ka ćeliji. „Odmah se vraćam!“ Mahnito je pojurio kroz hodnik, a kada je stigao do ćelije, Tjunisovo telo je nepomično ležalo na kamenom podu. Ret Batler kresnu palidrvce i pripali cigaru. Plamen sablasno zadrhta među njegovim prstima. „Proklet bio, Batlere!“ Arči besno udari nogom o vrata. „Đavo da te nosi, Rete Batlere! Zašto si ovo morao da nam uradiš?“ Ret Batler hladnokrvno odgovori: „Taj crnja nije pokazao dolično poštovanje prema jednoj belkinji.“

- 218 -

28. Pod federalnim nadzorom

Rulja nagrnu kroz hodnik koji je vodio ka ćeliji, šireći oko sebe nepodnošljiv zadah znoja, prljavštine, viskija i besa. Proćelavi sredovečni muškarac se ustremi ka Tjunisovom lešu i poče da ga šutira u glavu. „Proklet bio, crnčugo! Proklet bio!“ Stariji muškarac sa sedom bradom ogorčeno zavapi: „Mrtav crnja nikome ne služi za primer! Kakva vajda od mrtvog crnje?“ Razjareni muškarci su ispod oka odmeravali Reta, kružeći oko njega kao čopor vukova oko logorske vatre. Ret je držao ruku u džepu sakoa, stiskajući dršku pištolja. Tada kroz zlovoljni srditi žamor odjeknu glas Arčija Flita. „Kapetan Batler nije imao loše namere! Kapetan Batler je južnjački džentlmen! Čak i jedan džentlmen ponekad može da ima kratak fitilj.“ „Trebalo bi da zauzme crnjino mesto“, profrflja jedan balavac, razočaran što je Ret osujetio njihov krvavi pir. „Šta si to rekao, dečko? Hoćeš da kažeš da treba da obesimo hrabrog jurišnika generala Foresta? Da obesimo čoveka koji se borio rame uz rame sa Arčijem Flitom? Naučiću ja tebe pameti, kopile jedno!“ Arči zgrabi mladića za košulju i gurnu ga među svetinu. „Ali, kakva vajda od mrtvog crnje?“, ponovo se oglasi sedobradi. „Ovaj ovde je trebalo da posluži za primer ostalima!“ Drugi sredovečni muškarac zlovoljno progunđa: „Ah, do đavola s ovim cirkusom! Zakasniću na večeru!“ „Ostavite Batlera na miru! Crnje jedva čekaju da nam padnu šaka!“ Flit se zacereka, ponosan na svoju rečitost. „Je l' me čujete? Toliko crnja čeka na nas dok se mi svađamo zbog gluposti!“ Dok su prebacivali Tjunisov leš niz hodnik, razjareni muškarci su ga udarali pesnicom u prepone i pljuvali ga u lice. Jedan čovek, čije su oči plamtele luđačkim sjajem, spusti prst na rupu koja je zjapila na Tjunisovom čelu i oliza krv. Nakon što je izbezumljena rulja izvukla Tjunisovo telo iz sudnice, Ret i Arči ostadoše sami u šerifovoj kancelariji. Arči iz džepa izvadi ulepljeni duvan za žvakanje, odgrize jedan komad i ćušnu ga ispod usne. „Tako dugo smo se zajedno borili i ja sam ti sve vreme bio veran kao pas. Donosio sam drva za potpalu i pojio konje i išao u potragu za hranom. Kad je negde trebalo da prenoćimo, ti si uvek spavao na ravnom, a ja na kamenjaru. A opet, jesam li se makar jednom pobunio? Pretvarao sam se kao da ne primećujem da sa visine gledaš na mene. Valjda zato što misliš da sam glup i neuk. Kapetane Batlere, ti si mi spasao život i ja sam postao tvoj dužnik. Ali, od danas ti više ništa ne dugujem. Sad smo izmirili račune.“ Nakon što je Arči otišao, Ret se stropošta pored hrapavog kamenog zida i ispusti revolver. Ruka mu je već bila utrnula od stiska. Zagledao su u svoju drhtavu šaku, savijajući i opružajući prste. To je bila šaka, obična ljudska šaka, šta god da je uradila.

- 219 -

Sa druge strane prozora se začu jezivo šištanje petroleja i lomača planu. Na zamrljanom staklu zatreperiše crvenkasti odsjaji. Sjaj se prigušio kada su Arčijevi pajtaši bacili Tjunisovo telo u plamen. Ret ugasi fenjer i spusti se iza šerifovog radnog stola, dok su razulareni muškarci urlali i zavijali pijanim promuklim glasovima: „Na južnjačkoj zemlji stojim da je od dušmana branim, jer samo za nju živim i samo za nju mrem!“ Kada je u suteren počeo da prodire zadah izgorelog mesa, Ret zapali još jednu cigaru. Povukao je nekoliko dimova kako bi rasplamsao žar na vršku cigare, a onda se tako zakašljao da mu je želudac poskočio u utrobi. Grozničavo je povlačio dim za dimom sve dok mu dogorela cigara nije oprljila prste. Nešto kasnije rulja je izvukla Tjunisovo telo iz plamena i krenula ka obližnjem stablu. Zavijali su kao zveri, privezujući leš za uže. Pucali su i urlali na sav glas. Negde oko četiri ujutru mesec je nestao sa neba, a okupljeni muškarci su krenuli na počinak - ka svojim toplim posteljama i svojim voljenim suprugama i deci. Već je svitalo kada je Ret izašao napolje. Tri muškarca su dežurala pored lomače, nalivajući se alkoholom. Izgorelo unakaženo telo koje je nekada pripadalo kapetanu Tjunisu Bonou - Rutinom mužu, Netovom ocu, Retovom prijatelju - visilo je sa grane kestenovog drveta. Ta spržena bezoblična masa više je podsećala na prošlogodišnji badnjak nego na telo u kome je nekada obitavala čovečja duša. Ret primeti kako nešto svetluca pod vrškom njegove čizme. Podigao je metalni okvir Tjunisovih smrskanih naočara i ćušnuo ga u džep. Jedan od muškaraca se pridiže sa zemlje i zatetura se ka lomači, zabacivši ruke uvis kako bi održao ravnotežu. Krivudao je levo-desno, pokušavajući da pogodi pravac, a onda je, saplićući se i posrćući, krenuo niz ulicu ka svom domu. Jato golubova se, gugućući i lupkajući kljunovima, prizemlji na travnjaku ispred sudnice. Dva gavrana sleteše na krošnju kestena. Jedan raširi krila i zagrakta. Drugi se spusti na Tjunisov leš i poče da kljuca sprženo meso. Tada se pred sudnicom pojavi šerif Talbot. „Dobro jutro, Batlere“, rekao je umornim turobnim glasom. Šerif nijednog trenutka nije skrenuo pogled ka telu koje je visilo sa grane. „Koliko čujem, ubili ste mog zatvorenika.“ „Dobro ste čuli.“ „Iskreno da vam kažem, da sam na crnjinom mestu verovatno bih vam bio zahvalan, ali to ne menja činjenično stanje.“ „Naravno. Činjenice se ne mogu promeniti.“ „Baš tako, gospodine. Vi ste ubili crnca koji se nalazio pod mojim nadzorom tako da sam primoran da vas zadržim u pritvoru dok plavci ne stignu na lice mesta. Moram vam oduzeti pištolj, gospodine. Nadam se da mi ne zamerate. Ja samo obavljam svoju dužnost.“ Šerif i Ret su ćutke sedeli na stepeništu sudnice sve dok na glavnoj gradskoj ulici nisu ugledali prethodnicu federalne konjice. Konjički kapetan se laganim kasom uputi ka njima. Skliznuo je iz sedla, protresao utrnule noge i protrljao zadnjicu, ispod oka osmotrivši hrpu izgorelog mesa koja je nekada predstavljala ljudsko biće. Njegovi vojnici olabaviše sedla i pustiše konje da pasu po travnjaku. Ne obraćajući pažnju na pijance koji su dremali ispod krošnje, jedan konjanik priđe lomači i raspali vatru. Kapetan je na licu nosio turobni izraz veterana kome je zapala krajnje neprijatna dužnost. Kratko je klimnuo glavom ka šerifu. „Ovo je Ret Batler“, objasni šerif Talbot. „On je ubio crnju.“

- 220 -

„Batler... Batler...“, zamišljeno prozbori kapetan. „Već dugo vas tražimo, gospodine. Poći ćete s nama do armijskog štaba.“ „Taj crnac bio je pod mojim nadzorom, a Batler je banuo u ćeliju i upucao ga. Evo pištolja kojim je počinjeno ubistvo.“ Kapetan uze pištolj i zataknu ga za pojas. „Šerife, skinite ono s drveta i pokopajte ga.“ „Nisam siguran da mogu da izvršim vaše naređenje, kapetane. Momci koji su ga okačili na drvo neće dopustiti da im tek tako oduzmemo trofej.“ „Naredniče!“ Kada je narednik prišao drvetu gavranovi se razleteše, zlovoljno grakćući. Narednik izvuče sablju i preseče konopac. Telo Tjunisa Bonoa tupnu o zemlju. Bio je to zvuk koji se zauvek urezao u dušu Reta Batlera. Federalna patrola je tog popodneva, krećući se duž železnice Mejkon end Vestern, sprovela Reta Batlera do Atlante. Izgoreli i razneti vagoni bili su sklonjeni sa pruge, a preko starog železničkog korita bile su postavljene nove svetlucave šine. Centar Atlante je podsećao na turobni pejzaž srušenih zidova, oborenih dimnjaka, razbacanih cigala i istopljenih mašina čija je prvobitna namena postala nedokučiva. Na mestu gde se nekada nalazila Džordžijska železnička banka ostao je samo jedan smrskani zid. Ogroman krov železničkog depoa se nadvijao nad ruševinama kao izgužvani prekrivač. Ispod nenatkrivenih kružnih zidova nekadašnje radionice ležali su na brzinu sklepani radni stolovi. Grad je vrveo od federalnih vojnika koji su podigli logor na glavnom trgu. Dok su vojnici u plavim uniformama obavljali rutinske vežbe i dok su nekadašnji robovi ispitivali granice novostečene slobode, stanovnici Atlante obnavljali su svoj grad. Na jednom mestu skupina muškaraca je redala prikupljene neoštećene cigle preko čađavog zida. Nedaleko od njih građevinski radnici su se vrzmali po rasklimatanim skelama postavljajući zaglavni kamen. Vest se proširila gradom još pre nego što je Ret Batler sa svojim pratiocima stigao do federalnog štaba: „Kapetan Batler je uhapšen“, „Ret Batler je stigao u grad u pratnji federalne patrole“. Patrola je prešla uništenu prugu, zašavši u nezapaljeni deo grada. Ret je pre rata bio u kući sudije Lajona, koja je sada bila pretvorena u armijski štab. Korintski stubovi su vapili za krečenjem, a na balustradi su zjapile široke pukotine. Većina drvenih stubova bila je istrgnuta kako bi bili upotrebljeni za potpalu. Dvojica stražara na ulazu ih pozdraviše kratkim salutiranjem i federalni vojnici povedoše Reta Batlera ka nekadašnjoj kancelariji sudije Lajona. Trojica oficira su se grejali pored kamina dok je narednik bledunjavog bezizražajnog lica sastavljao zapisnik. Narednik spusti olovku. „Koga nam to dovodite, kapetane?“ „Pokupili smo ga u Džonsboru. Zove se Ret Batler. Ubio je crnca.“ Jedan od oficira priđe, znatiželjno se zagledavši u Reta. „Ret Batler, Ret Batler... Đavo da me nosi! Kladim se da me ne prepoznajete.“ Ret začkilji očima, a onda kratko odmahnu glavom. „Tom Džaferi, sećate se? Polje časti? U Čarlstonu, pre rata. Gospode, tad sam baš bio zelen!“ „Koliko vidim, dogurali ste do kapetanskog čina“, primeti Ret. „Nažalost, uspeo sam da se dokažem samo na vojnom polju.“ Džaferi nakratko zastade. „Znate, već dugo vas tražimo. Naređenje je stiglo pravo s vrha. Još odavno nas saleću zahtevima da, kako znamo i umemo, uhapsimo Reta Batlera.“

- 221 -

„Izgleda da ste konačno uspeli“, ravnodušno odgovori Ret. Narednik unese Retovo ime u zapisnik i zareza: „Hopkinse, odmah pošalji telegram ministarstvu odbrane. Kaži im da smo uhvatili Batlera.“ Uzeo je Retov novčanik i sat i odsutno ih ćušnuo u džep. Tom Džaferi povede Reta niz ulicu. „Batlere, u kakav ste se sos sad uvalili?“ Vatrogasna stanica broj dva, koja je odnedavno bila pretvorena u federalni zatvor, nalazila se na uzvišenju koje je gledalo na zgarište u koje se pretvorio ponositi južnjački grad. Stražari su stajali pred širokom nadsvođenom kapijom. Kroz tu kapiju su nekada jurila vatrogasna vozila dok su požarna zvona odjekivala sa zdepaste kupole na krovu. U prizemlju su bili smešteni sitni prestupnici. Tom Džaferi i Ret Batler se popeše na sprat i pred njihovim očima se ukaza niz masivnih drvenih vrata. Ispred svakih vrata je stajao po jedan stražar. Pored prozora Retove ćelije bio je okačen vatrogasni šlem. Unutra su se nalazili jedan gvozdeni krevet i sto od borovine. To je bio sav nameštaj. U ćeliji je bilo užasno hladno. Džaferi kolebljivo reče: „Žao mi je što se srećemo u ovakvim okolnostima. Mogu li nešto da učinim za vas? Hoćete li da nekom javim da ste ovde?“ „Donesite mi pisaći pribor.“ Ret nakratko utonu u misli. „Džaferi, sećate li se onog maglovitog jutra pored reke Ešli? Šta ste tad mislili o nama?“ „Mislio sam da ste gomila luđaka“, odgovori Tom Džaferi. „Svi odreda.“ Nakon što je kapetan napustio ćeliju, stražar ispred Retovih vrata se ponovo spusti na stolicu. U zgradi je bilo tiho. Tišinu je paralo samo povremeno škriputanje stolice i prigušeno kašljucanje stražara. Ret spusti Tjunisove smrskane naočari na sto. Metalni ram je podsećao na kostur nekog malog bezazlenog stvorenja. Bilo je tako hladno da mu se dah pretvarao u paru. Podigao je revere, pokušavajući da se zagreje. Stražar kresnu palidrvce i pripali lulu. Retove nozdrve zapahnu miris gorućeg duvana. Muškarac iz susedne ćelije tupnu nogama o pod, pridižući se sa kreveta. Iz druge ćelije je dopirao monotoni bat koraka. Napred-nazad, napred-nazad. Sa druge strane visokog prozora zagrađenog rešetkama mesec se lagano dizao nad senovitim ruševinama. Tamne siluete su se vrzmale po opustošenom gradu, skupljajući šindru za potpalu i komade gvožđa i mesinga za prodaju. Pre nego što je granula zora, Ret je mogao da prepozna noćne lovce po njihovim siluetama, brzini i koraku, po načinu na koji su se kretali među senkama, ali nije uspevao da razluči da li su u pitanju bili crnci ili belci. Mladi redov klempavih ušiju i rošavog lica doneo mu je činiju hladne ovsene kaše i pisaći pribor koji je tražio od Džaferija. Kada ga je Ret zamolio da mu donese još jedno ćebe, mladić snebivljivo odgovori: „Žao mi je, gospodine, ali ne mogu. Tako su naredili iz ministarstva odbrane. Šta ste to uradili kad su tako ljuti na vas?“ Ret tada sede na krevet i na brzinu naškraba pisamce jednom senatoru iz Konektikata sa kojim je poslovao za vreme rata. Ostatak jutra je proveo sastavljajući dugo mučno pismo Tjunisovoj udovici Ruti. Rufus Bulok se spusti na ivicu zatvorskog kreveta i prekrsti noge, zagledavši se u svog prijatelja. Zalisci su mu bili sređeni kao pod konac, a cipele su mu bile tako nove da se na donovima nije nazirala ni najmanja ogrebotina. Na sebi je imao vuneni kaput debeo kao jahačko ćebe. Bulok turobno zavrte glavom. „Rete, šta si to, zaboga, uradio? Rufus Bulok uživa popriličan ugled među džordžijskim republikancima, ali je morao da se obrati generalu

- 222 -

Tomasu lično kako bi dobio dozvolu da te poseti. Došao sam čim sam izdejstvovao odobrenje.“ „Tjunis Bono...“, zausti Ret. „Ma, njih uopšte nije briga za tog crnca. Obesiće te samo ako im ne ostaviš drugog izbora.“ „Taj crnac se zvao Tjunis Bono. Bio je slobodnjak. Njegova porodica je živela na reci, odmah ispod Brotona.“ „Znam, Rete. Imao sam prilike da ga lično upoznam. Njegov tast, Vilijam Preskot, uživa veliko poštovanje. Rete, ta optužba za ubistvo je najobičniji izgovor.“ Rufus se obazrivo osvrnu, a onda prošapta: „Kažu da je konfederalni trezor završio kod tebe.“ Ret zatvori oči. „Pa, naravno! To vas zanima! Konfederalni trezor.“ Glas mu je bio pun ironije. Rufus se namršti. „Rete, ne izmotavaj se! Ovo uopšte nije smešno!“ „Dragi moj prijatelju, naravno da je smešno! Konfederacija nikad nije imala trezor. Konfederacija je imala samo štamparsku presu.“ Ret se trudio da zvuči što učtivije. „Izgleda da si se dobro snašao, Rufuse.“ „Republikanci žele da se Rufus Bulok kandiduje za guvernera.“ „Bivši konfederalci ne mogu da budu na visokim državnim položajima.“ „Ja nikad nisam bio konfederalac.“ „A onaj pukovnički čin?“ „Ako si zaboravio, Rete, to je bio počasni čin. Rufus Bulok nikad nije položio konfederalnu zakletvu. Za vreme rata je, kao predstavnik železničke kompanije Sadern ekspres, bio zadužen za transport tereta. Ako je konfederalna vlada rešila da unajmi njegovu kompaniju, kako je Rufus mogao da ih odbije? Biznis je biznis, zar ne?“ „Znači, moj prijatelj Rufus je postao skalavag?“ Rufus ozlojeđeno zavrte prstom. „Rufus Bulok ne može da bude skalavag! Rufus Bulok je rođen na severu!“ Protrljao je ledene dlanove. „Uh, ovde je baš hladno.“ „Dobro si primetio.“ „Rete, prijatelju moj, molim te da me pažljivo saslušaš. Republikanci poput Samnera, Blejna i Teda Stivensa sad vode glavnu reč u Kongresu. Veruj mi da ti ovog puta neće dopustiti da ih vučeš za nos. Ako ne želiš da visiš zbog ubistva Tjunisa Bonoa, moraćeš da budeš malo fleksibilniji sa svojim imetkom.“ „Hvala ti, Rufuse. Ubeđen sam da mi to govoriš iz najboljih namera.“ Rufus Bulok je nastavio sa svojim izlaganjem sve dok se nije umorio od vlastitih argumenata. Kada je ustao sa kreveta, spremajući se da napusti ćeliju, Ret mu uruči pisma koja je tog jutra napisao. Bulok pređe pogledom preko adresa. „Rete, otkud to da poznaješ senatora?“ „Poznajem ja mnogo ljudi, mada svi nisu tako časni i čestiti kao ti, Rufuse.“ „Sutra šaljemo kurira za Vašington. Naložiću mu da lično uruči pismo.“ Ret slegnu ramenima. „Kako god želiš. Što se mene tiče, pismo za gospođu Bono je daleko važnije.“ Rufus Bulok je napustio ćeliju bez svog novog vunenog kaputa, ali je njegova velikodušnost ubrzo bila osujećena. Kada je mladi redov Retu doneo večeru - porciju hladne repe i krompira - skrušeno je objasnio da mu je bilo naređeno da mu oduzme kaput.

- 223 -

29.

Vešala u ružičnjaku

Uprkos oskudnoj hrani i temperaturi koja je bila tek nešto viša od tačke zamrzavanja, Ret nije osećao ni glad ni hladnoću. Nije osećao ni bes ni strah. Zatvorenik iz susedne ćelije kašljao je i ječao u snu. Iako nikad nije razgovarao s njim, Ret je pronalazio neku čudnu maglovitu utehu u njegovom prisustvu. Ret je provodio duge zatvorske sate razmišljajući o Tjunisu Bonou i pitajući se kakva je sudbina snašla Vilovu suprugu Imelu. Uspevao je da zaspi jedino preko dana, kada bi hladnoća u ćeliji donekle popustila, a ostatak vremena je provodio sedeći na gvozdenom zatvorskom krevetu i posmatrajući pustoš sa druge strane prozora. Prizor je podsećao na operu bez muzike. Od sumraka do svitanja, noćni skupljači su tumarali ulicama i borili se za plen. Od svitanja do sumraka, na opustošenom pejzažu su nicale nove građevine. Žestina i pomama noćnih lovaca nije mogla ništa da promeni, ali su marljivi radnici koji su preko dana strugali testerama i lupali čekićima postojano menjali obrise razrušenog grada. Ret nije brojao dane i nedelje koje je proveo u zatvoru. Jednog jutra je počeo da pada sneg. Trome debeljuškaste pahulje su smekšale ranjenu zemlju. Skupina vojnika je, praćena odzvanjajućim batom teških čizama, došla po zatvorenika iz susedne ćelije. „Redove Armstronže, kucnuo je čas.“ Zid između ćelija podrhtavao je od njegove očajničke borbe. Kada su zvuči toptanja, brektanja i psovanja utihnuli i kada je opiranje redova Armstronga bilo obuzdano, zatvorenik očajnički zaurla: „Ne! Ne! Ne!“ Dok su ga vojnici odvlačili niza stepenište, kroz hodnik je odjekivao njegov zamirući vapaj: „Neeeee!“ Istog tog popodneva dvojica crnaca su banula u Retovu ćeliju vukući veliku drvenu kadu, a rošavi mladi redov je potom doneo nekoliko vedara vruće vode. „Sve će biti u redu, gospodine“, rekao je mladić s prizvukom olakšanja u glasu. „Gospodin Perjir je došao iz Vašingtona. Više nemate razloga za brigu.“ Dok je Ret stajao pored kade, zaogrnut čistim vunenim ćebetom, redov mu pruži komad francuskog sapuna. „Pronašao sam ga u vašoj torbi, gospodine. Nadam se da mi ne zamerate.“ Ret zaroni u vruću vodu, razmišljajući o motivima Perjirove posete. „Beži od mene, sotono“, tiho je promrmljao. Stražari su potom do Retove ćelije sproveli njegovog starog poznanika Pinata, berberina hotela Nešenel. Kada je redov napustio prostoriju, tamnoputi brica usplahireno prošapta: „Gospojica Bela vam poručuje da ne klonete duhom. Gospon Bulok se upinje iz petnih žila da vas izvuče odavde. Svojski se založio za vas!“ Pinat se ugrize za jezik kada je mladi redov banuo u ćeliju sa putnom torbom koju je Ret poslednji put video u hotelu u Džonsboru. „Oprosti, Pinate, ali ćeš ovog puta morati da prihvatiš veresiju.“

- 224 -

„U redu je, kapetane Rete. Gospojica Bela se već pobrinula za to.“ Nakon što je Ret obukao čistu odeću koju je pronašao u svojoj torbi, u ćeliju uđe kapetan Džaferi. Kapetanovo lice se snuždilo kada je video koliko je Ret oslabio. „Batlere, stvarno mi je žao zbog ovoga“, rekao je. „Ništa nisam mogao da učinim.“ Ret ga stisnu za rame i zajedno s njim krenu ka prizemlju. Napolju su kočijaši gonili konje kroz polusmrznuto blato. Paoci točkova bili su zamazani gustom crvenkastom glinom koja se rasipala preko ulica. Balustrada na stepeništu bila je prekrivena tankim slojem snega. Kapetan Džaferi sprovede Reta do stražarske sobe. „Sačekajte ovde. Obavestiću gospodina Perjira da ste stigli.“ Mala jelka postavljena u uglu prostorije bila je ukrašena crvenim i zelenim papirnim trakama, jabukama i zvončićima. Ret zastade pored kamina kako bi se ugrejao. Brkati kapetan rumenog lica je lupkao pesnicom po opruženom dlanu. „Ti klanovci će upropastiti sve za što smo se borili.“ Njegov kolega, narednik po činu, raširi usne u obestan kez. Nanišanio je zamišljenom puškom i zacoktao jezikom, kao da povlači oroz. „Kju. Kluks. Klan.“ Džaferi povede Reta uza stepenište od crne orahovine na kome su bili primetni tragovi vojničkih mamuza. Zastao je pred visokim dvokrilnim vratima, ispruživši ruku ka južnjačkom džentlmenu koga je upoznao onog davnog jutra na obali reke Ešli. „Šta god da se desi“, rekao je, „želim vam svaku sreću.“ Visoka tavanica nekadašnjeg salona bila je ukrašena prefinjenom gipsanom bordurom. Kroz prozore koji su sezali od poda do tavanice pružao se pogled na zapušteni ružičnjak sudije Lajona. Pored prozora se nalazio sto, postavljen za dvoje. Uštirkani laneni stolnjak je u uglovima imao izvezene monograme u obliku slova L. Preko stolnjaka bila je raspoređena londonska srebrnina, a u vedru sa ledom se rashlađivala boca silerija. U vrtu su bila podignuta vešala. Otisci stopala, dopola napunjeni snegom, prelazili su preko dvorišta i nastavljali preko trinaest stepenika koji su vodili ka platformi. Podna vratanca su bila otvorena, kao mračni četvrtasti bezdan koji je zjapio nasred snežne platforme. Ispod platforme su se nazirala dva para svežijih otisaka i izduženi trag koji je poticao od kovčega koji je na tom mestu iščekivao svoj zlosrećni teret - kovčega koji je sada, u uspravnom položaju, bio prislonjen uz kapiju ružičnjaka. Sneg koji je padao preko sanduka se rastapao od toplote koja je napuštala mrtvo telo. Daske su svetlucale na zimskom suncu. „Zbogom, redove Armstronže“, tiho promrmlja Ret. „Nadam se da ćeš tamo biti srećniji nego ovde.“ Vrata salona se u tom trenutku otvoriše. Ne skrećući pogled sa prozora, Ret prozbori: „Zdravo, Edgare. Znači, tebe su poslali da me staviš na kušnju.“ „Ah, Rete! Krenuo sam čim sam saznao šta se desilo.“ Edgar Alan Perjir je na sebi imao uštogljeno odelo od tvida, sa novim novcatim prslukom i raskošnim lancem za sat. Osmeh mu je bio nadmen i samouveren. „Nadam se da ti nije bilo previše neudobno.“ „Tvoj sam dužnik, Edgare. Moram ti priznati da me još niko nije zadužio toplom kupkom.“ Edgar izvuče stolicu. „Izvoli, Rete. Molim te, sedi ovde. Malo ćemo da meznemo, pa ćemo da razmotrimo šta nam je činiti. Valjda postoji način da te izbavimo iz ovog škripca. Sokrate!“

- 225 -

Sedokosi tamnoputi sluga se u tren oka stvori pred njima. „Sad možeš da nas poslužiš, Sokrate.“ Pre nego što se sluga dovoljno udaljio, Edgar objasni: „Bio je lični poslužitelj sudije Lajona. Šta ćemo da radimo kad budu nestali ljudi njegovog soja?“ „Da služimo sami sebe?“ Na Retovim usnama zaigra podrugljiv osmeh. „Pa, koliko vidim, Edgare, ponovo si se dočekao na noge.“ Edgar Perjir se nasloni laktovima na sto. „Ti i ja smo ovo mogli da predvidimo, zar ne, Rete? Budale mogu da se zamajavaju herojskim fantazijama, ali smo nas dvojica iznad tih tričarija. Mi smo biznismeni, je l' tako, prijatelju?“ Ret pokaza glavom ka kovčegu koji je stajao u vrtu. „A redov Armstrong... da li je i on bio biznismen?“ „Armstrong? Ma kakav biznismen! Običan ubica. Napio se i upucao svog narednika.“ Edgar se zamisli, blago nabravši čelo. „Da je cugnuo malo manje ne bi se odvažio da uradi tako nešto, a da je cugnuo malo više ne bi mogao sve i da je hteo. Kao što vidiš, dovoljno je da čovek napravi sasvim blagu grešku u proračunu pa da izgubi glavu... ili mukotrpno stečeno bogatstvo.“ Ret je sedeo, držeći ruke na krilu, dok je Edgar Perjir rasklapao servijetu i gurao jedan ugao ispod okovratnika. Sokrat otvori šampanjac, napuni čaše i povuče se u stranu. „Znači, u međuvremenu si postao dželat, Edgare?“ Šampanjac zastade u Edgarovom grlu. „Oh, ne, nikako! Ja nemam nikakve veze s tim!“, rekao je, pokazavši ka prozoru. „Rutinski vojni sud, uobičajena presuda. To nije moj fah, Rete! Da se ja pitam, bio bih najsrećniji da više ne moramo da vešamo ljude! Hajde da nazdravimo za budućnost, Rete. Za tvoju budućnost.“ „Nisam zainteresovan za tvoju zdravicu, Edgare“, procedi Ret. Perjirova opružena ruka na trenutak zadrhta. Ali, samo na trenutak. Pokušavajući da zadrži pribranost, Perjir ispi šampanjac i pokaza Sokratu da mu natoči još jednu čašu. „Kako god želiš“, rekao je, brišući usta. Kada je pucnuo prstima, poslužitelj dokotrlja stočić sa hranom. „Želite li da probate prepelicu, gospodine?“ upita poslužitelj, podižući poklopac. Viljuška za serviranje zastade nad posudom iz koje se širio miris koji je terao vodu na usta. „Hvala ti, Sokrate, ali nisam gladan“, učtivo odgovori Ret. „Kapetane Batlere, imamo dinstane krezle, svezu planinsku pastrmku i virdžinijsku šunku spremljenu po ukusu generala Tomasa. Imamo još i jam, dinstano povrće, divlji pirinač, prhko pecivo...“ „Ja ne želim ništa, ali slobodno posluži gospodina Perjira. Deluje mi nekako... onemoćalo.“ Edgar uštogljeno upita: „Čika Sokrate, koliko vidim, ti poznaješ gospodina Batlera?“ „Oh, naravno, gospodine. Svi crnci znaju gospon Batlera. Još iz ratnih dana, gospodine.“ „Onda ti je sigurno poznato da je ubio jednog crnca.“ Sokrat utučeno zavrte svojom sedom glavom. „Da, gospodine. Čuli smo za to. Žalosno je što vojska Sjedinjenih Država ne može da zaštiti čestite crnce.“ Edgar poče da upire prstom ka posudama, pokazujući Sokratu šta da mu stavi na tanjir. Kada je poslužitelj servirao hranu, Edgar mu reče: „Sačekaj napolju, čika Sokrate. Zvaću te ako mi budeš trebao.“ Tada se ponovo okrenu ka Retu. „Rete, zar zaista misliš da ćeš time što odbijaš da obeduješ sa mnom napakostiti Kongresu Sjedinjenih Država?“, upitao je, prebirajući viljuškom po tanjiru.

- 226 -

„Edgare, dirnut sam tvojom pažnjom, ali uopšte nisam gladan. Uživam na federalnom kazanu. Čak se ni kod Delmonika ne bih bolje najeo.“ Prvoklasni šampanjac nije mogao da popravi raspoloženje Edgara Perjira. Perjir obrisa ruke o servijetu, ispusti tih uzdah, dotera kravatu i krenu ispočetka. „Rete, ljudi iz američkog kongresa ti ovog puta neće progledati kroz prste. Obesili su gospođu Surat, čiji je jedini greh bio u tome što je držala pansion u kome je Džon Vilks Bud planirao atentat na predsednika Linkolna. Doktor Mad čami u zatvoru samo zato što je, vođen lekarskom etikom, pritekao u pomoć atentatoru i namestio mu slomljenu nogu. Jenkiji će izvesti na gubilište svakog ko im ide uz dlaku. U ovako teška vremena nije pametno štrčati iz gomile. A ti štrčiš, Rete.“ Ret je ćutao. „Krezle su izvrsne“, napomenu Edgar. Na Retovim usnama blesnu onaj osmeh koji je Perjir toliko mrzeo. Edgar Perjir ozlojeđeno odgurnu tanjir. „Znaš, Rete, njih uopšte nije briga što si koknuo tog crnju.“ „Mislim da sam ja jedini belac u Džordžiji koji žali zbog toga“, tupo odgovori Ret. „Ona cura... Liza... Znaš, bio sam u Džonsboru.“ Edgar se obesno isceri. „Malo sam se zabavio s malom Lizom.“ Ret slegnu ramenima. „O ukusima ne vredi raspravljati.“ Perjir preteći uperi prst ka njemu. „Rete Keršo Batlere, da li si u večernjim časovima 14. januara 1865. godine usidrio Veselu udovicu u Vilmingtonskoj luci kako bi ukrcao teret od naročite važnosti?“ „Znaš da jesam, Edgare. Znaš i zašto sam to učinio.“ „Da li si te noći ukrcao konfederalni trezor na svoj brod?" Ret se zavali unazad, nasloni glavu na spojene dlanove i protegnu se. „Oh, Edgare! Ponekad umeš da budeš tako... tako naporan! Da li je to najbolji plan koji ste ti i tvoji jenkijevski prijatelji uspeli da smislite da biste me opelješili?“ „Zar zaista veruješ da ćemo ti dopustiti da zadržiš bogatstvo koje si stekao probijanjem federalne pomorske blokade?“ „Edgare, nemam ni prebijene pare. Pred sobom imaš živi primer nepromišljenosti i rasipništva. Iako je moja draga mati stalno govorila da treba raditi i štedeti, bio sam gluv za njene savete. Sve sam spiskao, Edgare. Švorc sam ko crkveni miš.“ Edgar prekorno zavrte prstom. „Ne potcenjuj nas, Rete. Naši agenti su razgovarali sa tvojim bankarom. Kako se ono zvaše? Kembel? Nećemo ti baš sve oduzeti. Zadovoljićemo se... razumnim procentom.“ Ret se pridiže sa stolice. „Zahvaljujem na izvrsnom obedu, Edgare. Odavno nisam tako napunio stomak. Reci Sokratu da ne pristavlja kafu. Kafa nije dobra za san.“

- 227 -

30.

Obmana

Nakon tog razgovora sa Perjirom Ret je dobio tri ćebeta i bolju hranu. Sad su mu za svaki obrok donosili uobičajeno vojničko sledovanje, a povremeno su mu čak dostavljali i novine. Edgar Perjir mu je još dvaput došao u posetu, ali mu više nije priređivao večeru sa pogledom na vešala. Iako je i dalje tvrdio da je Ret svoju krijumčarsku dobit morao da ustupi federalnim vlastima, Edgarov najubedljiviji argument - da će visiti ako to ne učini iz dana u dan je gubio na snazi. Na zaprepašćenje Rufusa Buloka, nekolicina moćnih senatora je stala na Retovu stranu. Do Nove godine, više se niko, izuzev samog kapetana Batlera, nije sećao da je on ubio crnca po imenu Tjunis Bono. Jednog svežeg januarskog popodneva kapetan Džaferi zakuca na vrata njegove ćelije. „Imate posetu, kapetane Batlere. Vaša sestra Skarlet je došla da vas vidi“, rekao je, iskezivši se kao gimnazijalac. „Draga, draga Skarlet. Moja sestrica je tako pažljiva“, odgovori Ret dok mu je srce podrhtavalo od vrtloga emocija. „I veoma lepa“, napomenu Džaferi, dodajući mu sako. „Da, naravno... i veoma lepa...“ zbunjeno promuca Ret. Skarlet. Skarlet mu je došla u posetu. Činilo mu se kao da ga je sunce obasjalo posle duge nepodnošljive zime. Sunce i nada i sve što je ikada želeo. Turobne senke prošlosti su se raspršile kao jutarnja izmaglica. Dvojica muškaraca se spustiše stepeništem nekadašnje vatrogasne stanice. Prošli su pored stražara i izašli na ulicu. Uprkos januarskom mrazu, u Retovoj duši je granulo proleće. Toplo blaženo proleće koje je smenilo one duge mučne mesece tokom kojih je uzaludno pokušavao da potisne Skarlet iz svojih misli. Osmeh mu nije silazio sa usana. „Dobro jutro, gospodine! Divan dan, zar ne?“, doviknuo je prljavom kočijašu čija su pretovarena kola bila zaglibljena u blatu. Kočijaš ga prostreli ozlojeđenim pogledom. Učtivo je podigao šešir pred dvema gradskim damama, koje su na trenutak skrenule svoje mrke poglede sa omraženih jenkijevskih vojnika, zgranute pozdravom ozloglašenog kapetana Batlera. U pratnji kapetana Džaferija, Ret se pope poznatim stepeništem, uđe u federalni štab, skrenu udesno i kroči u odaju u kojoj je, među anonimnim jenkijevskim vojnicima, ugledao svoju obožavanu Skarlet. Ret Keršo Batler je istog trenutka zaboravio ko je i šta je i kakve je sve bolne i surove lekcije naučio u životu. Tako su dugo bili razdvojeni. Činilo mu se da je prošla čitava večnost. Skarlet je na sebi imala baršunastu haljinu boje mahovine i veseli šeširić ukrašen perjem. Bila je u istoj prostoriji sa njim. Došla je da ga vidi. Njen osmeh. Njeno lice. Njeno telo. Bio je tako ushićen da mu je došlo da zaplače. „Skarlet!“ Prišao je i poljubio je u obraz. „Mila moja sestrice.“

- 228 -

Jenkijevski kapetan se pobuni. „Ali, ovo nije u skladu sa propisima. Posete se primaju u vatrogasnoj stanici. Znate kakva su naređenja.“ „Zaboga, Henri!“, odgovori kapetan Džaferi. „Ne bi valjda dopustio da se dama smrzne u u onoj ledari?“ Kako bi bratu i sestri obezbedio malo privatnosti, Tom Džaferi izbaci dvojicu službenika iz uredne kancelarije koja je nekada služila kao kuhinjska ostava. Zraci zubatog sunca su prodirali kroz usamljeni prozor. Zid na kome su se nekada nalazile police za posuđe bio je prošaran bledunjavim prugama. Listovi papira sa raznim obaveštenjima i uputstvima visili su sa eksera prikucanih za drvenu oplatu. Kada se Ret sagnuo ka Skarlet, ona okrenu lice u stranu. „Zar mi nećeš dopustiti da te poljubim?“ „Samo u čelo, kao što dolikuje brižnom bratu.“ „Onda ništa. Radije ću sačekati. Nikad nisam pristajao na polovična rešenja.“ Ret Batler se ponovo osećao kao mladić. Svet je postao tako nov i tako svež, kao da je bio obasjan svetlošću prvog zemaljskog praskozorja. Kao da su čuda odjednom postala moguća. Skarlet ga je obavestila da Tara nije pretrpela veliku štetu u ratu. Rekla mu je da su njen sinčić Vejd i Melanin sinčić Bo dobro i da je Vil Bentin uspešno vodio poslove na plantaži. „A gospodin Ešli Vilks?“ Skarlet je nehajno odgovorila da je gospođa Vilks bila veoma srećna što se njen suprug vratio kući. Vil Bentin se udvarao njenoj sestri Karin. Sjuelen je i dalje pokušavala da odvuče pred oltar svog starog kavaljera Frenka Kenedija. Ret prasnu u prigušen smeh. „Stari Frenk možda deluje kao davež, ali je pun ko brod.“ Mišići na Skarletinom licu blago zaigraše. Na trenutak se zamislila, a onda nastavila tako tihim glasom da je Ret morao da se nagne ka njoj da bi je čuo. „Majka se upokojila. Umrla je od groznice. Bila je... bila je mrtva kad sam se vratila na Taru.“ Suze joj zablistaše u očima. „Žao mi je što to čujem, mila. A tvoj otac, Džerald?“ Skarlet skrenu pogled u stranu. „Džerald pronalazi utehu u radu.“ Da li mu se učinilo ili joj je glas na trenutak zadrhtao? Možda njen otac nije bio baš tako dobro kao što je tvrdila. Džerald je već zalazio u godine. Ali, to nije bilo važno. Skarlet je došla da ga vidi. Ta žena, koja je sa prezirom odbacivala njegovo udvaranje dok je bio bogat i slobodan, došla je u posetu švorciranom robijašu kome su Jenkiji pretili vešalima. Rekao joj je da je lepa kao san i zamolio je da se okrene kako bi je bolje osmotrio. Dok se vrtela pred njim, njena prekrasna zelena haljina zaleprša u vazduhu, otkrivajući nogavice pantaleta obrubljene dražesnom čipkom. Ret prebaci ruke iza leđa, jedva obuzdavajući poriv da je uzme u tom trenutku i na tom mestu. Skarlet potom ushićeno nastavi sa pričom. Objasnila mu je kako su tokom rata krili stoku u šumi, gde Šermanovi banditi nisu mogli da je pronađu, i kako su prošle godine na Tari uspeli da proizvedu dvadeset bala pamuka. Ove godine su očekivali još bolje prinose, ali - na tom mestu je zastala, ispustivši dubok uzdah - problem je bio u tome što je na selu bilo tako dosadno. Ona se već navikla na gradski život. Ret se glasno zapita zar je moguće da se Skarlet O'Hara dosađivala? Nije valjda uspela da izgustira sve gradske mladiće? „Oh, Rete, nisam prevalila toliki put da bih slušala tvoja luckasta naklapanja. Došla sam zato što mnogo brinem za tebe. Kad će te pustiti sa ovog užasnog mesta?“ „A šta će biti kada me puste?“, žudno je upitao, sagnuvši se ka njoj.

- 229 -

Skarlet se zarumene kao devica. Dok se nadvijao nad njom, nežno je prešla rukom preko njegovog obraza. Dlan joj je bio hrapav. On zbunjeno spusti njenu šaku i okrenu je ka sebi. Koža joj je bila gruba i ispucala, a nokti slomljeni. Zurio je u njene dlanove, ne uspevajući da dokuči razloge te neočekivane promene. Skarlet se nije opirala kada je na istovetan način osmotrio njenu drugu šaku. Tada je shvatio. Tako su izgledale njegove ruke dok je dirinčio na poljima pirinča. Ret pređe jezikom preko suvih usana. Koliko se visoko malopre vinuo, toliko se nisko sada stropoštao. Srce mu se zgrčilo od bola i gorčine. „Znači, poslovi na Tari prosto cvetaju?“, upitao je tupim bezizražajnim glasom. „Zgrnula si toliko para da možeš da batališ posao i da se šećkaš unaokolo? Zašto me lažeš, Skarlet?“ U njenim zaprepašćenim očima je spazio pritajeni plamsaj, nalik pogledu ulovljene lisice. „Što se tebe tiče, mogu da me obese na prvo drvo. Ne bi ni trepnula.“ Ret utučeno pusti njene ruke. Kako je grozno bilo to mesto na kome se obreo! Ta odaja koja je donedavno zračila velikodušnom nadom pretvorila se u prljavi sobičak koji je pružio privremeno utočište ubici Tjunisa Bonoa i jednoj preispoljnoj prevarantkinji. Novac. Želela je novac. Pa, naravno! Kako je uopšte mogao da poveruje da je u pitanju bilo nešto tananije, nešto uzvišenije? Skarlet je pričala sve brže. Reči su se poput bujice slivale sa njenih usana. Tara, njena voljena Tara, moraće da bude prodata zbog neplaćenog poreza, a Skarlet nije imala ni prebijene pare. Haljina koju je nosila bila je sašivena od zavesa koje je poskidala sa prozora. „Rekao si mi da nikad nikog nisi želeo tako žarko i tako strasno kao mene. Ako me još želiš, sad konačno možeš da me dobiješ, Rete. Učiniću šta god poželiš, samo mi - za ime božje! - ispisi menicu da mogu da vratim dugove!“ Skarlet O'Hara je zaista bila čudesna žena! Ona je svemu mogla da odredi cenu, pa čak i ljubavi. Tri stotine dolara! Mogao je da uživa u dražima svoje neverne dragane za svotu za koju se moglo kupiti fino londonsko odelo ili pristojan konj. Kad čovek bolje razmisli, to uopšte nije bila loša ponuda. Neke pariške kurtizane su tražile više. „Nemam ni prebijene pare, Skarlet“, odgovorio je glasom čoveka koji je bio umoran od svega. Skarlet se istog trenutka obruši na njega, ispustivši vrisak koji je prigušio žamor vojničkih glasova u susednoj prostoriji. Ret joj brzo zapuši usta i podiže je uvis. Ona se ritala i otimala, pokušavajući da ga ujede. Na jedvite jade je uspeo da je savlada. Gospode bože!, pomislio je. Ona bi učinila bilo šta! Ista je kao ja. Iscrpljena borbom i očajanjem, Skarlet zakoluta očima i pade u nesvest. Jenkijevski oficiri pohrliše u kancelariju da povrate mladu damu. Kapetan Džaferi pritrča, noseći čašicu brendija. Kada je Skarlet O'Hara napustila federalni štab, izgledala je kao skrušeno dete, kao senka one dražesne samouverene žene koja je mamila uzdahe jenkijevskih vojnika kada je stigla u posetu Retu Batleru. Ret je sada znao da je njen nastup predstavljao surovu obmanu. Čak je i pero koje je krasilo njen veseli šeširić bilo iščupano iz repa pevca koji se šepurio po poharanoj Tari. Ret je te noći sanjao da je ubio jednu nevinu bezazlenu devojčicu. Prislonio je pištolj uz njeno čelo i povukao obarač. Kada mu je, dve nedelje kasnije, kapetan Džaferi doneo vest o Skarletinom venčanju, Ret Batler nije uspeo da prikrije svoju zaprepašćenost. „Ali, zar vas sestra nije obavestila da namerava da se uda?“ Ret je na trenutak zanemeo. Bio je tako šokiran da se nije usuđivao da bilo šta kaže.

- 230 -

Kapetan ga potapša po ramenu. „Možda je gospođica Skarlet strahovala da nećete podržati njenu odluku! Ali, nemate razloga za brigu. Frenk Kenedi je čestit i ugledan gospodin.“ Kapetan se zbunjeno počeša po uhu. „Mada sam donekle iznenađen što je tako lepa i otmena dama odlučila da se uda za takvog smušenjaka. Osim toga, zar Frenk nije imao verenicu?“ Na njegovom licu zaigra tugaljiv osmeh. „Ah, žensko srce!“, rekao je teatralnim glasom, spustivši ruku preko grudi. „Ko može da dokuči tajnu koja se skriva u ženskom srcu?“ „Ta tajna ponekad uopšte nije tako nedokučiva. U slučaju gospođice Skarlet, ona se može kupiti za tričavih tri stotine dolara“, mrko procedi Ret. Forsitije su cvetale kada je Rufus Bulok stigao sa nalogom za Retovo pomilovanje. Na dokumentu je stajao potpis jednog senatora iz Konektikata koji nije bio poznat kao čovek sklon praštanju. Rufus upita svog prijatelja: „Rete, ona poruka koju si poslao... Šta si mu, zaboga, napisao?!“ Ret obrisa prašinu sa šešira koji mesecima nije stavio na glavu. „Dobri moj Rufuse“, rekao je, nameštajući šešir, „dotični senator je za vreme rata proizvodio pamučne postave za oficirske šinjele. Zgrnuo je pravo bogatstvo zahvaljujući tom biznisu. Jesi li se nekad zapitao odakle je senator nabavljao pamuk?“ Ret razvuče usne u srdačan osmeh. „Rufuse, daj da brišemo odavde. Stiglo je proleće.“

- 231 -

31. Južnjačka lepotica

Leto je bilo sušno. Usevi su slabo rodili, a pamuk je bio tako loš da se nije isplatilo čistiti ga. Beli propovednici nisu mogli da objasne svojoj pastvi zašto je bog okrenuo leđa konfederalnoj republici. Neki sveštenici su obeshrabreno napuštali svoje propovedaonice, dok su drugi razmišljali o samoubistvu. Crni propovednici i parohijani su za to vreme upućivali nadahnute peticije Kongresu, tražeći obećana prava. Neki od uglednih zvaničnika bivše južnjačke konfederacije - među kojima su bili general Vejd Hempton iz Južne Karoline i virdžinijski general Vilijam Mahon - zalagali su se da tamnoputi građani dobiju pravo glasa, tvrdeći da američki jug mora biti obnovljen združenim naporima belaca i crnaca. Međutim, drugi južnjački generali, predvođeni Džonom B. Gordonom iz Džordžije i Nejtanom Bedfordom Forestom iz Tenesija, iskoristili su ratni prestiž da bi ponovo ustanovili predratni poredak. Jenkijevski idealisti su masovno putovali na jug kako bi se borili za građanska prava i obrazovanje tamošnjih crnaca. Republikanski kongresmeni koji su u borbi sa konfederalcima izgubili svoje rođake i prijatelje žudeli su za osvetom. Oportunisti su prebirali po kostima južnjačke konfederacije tražeći još nešto što se moglo opljačkati. Američka armija je počela da isporučuje vagone i lokomotive istim onim železničkim kompanijama čije je pruge nedavno razrušila. Iako je južnjačka železnica morala da isplaćuje svoje radnike kaiševima slanine i vrećama brašna, radovi su se sve više zahuktavali, mostovi i tuneli su se obnavljali, a vozovi su ponovo saobraćali - mada su putnici i dalje morali da prelaze određene deonice kočijama i zaprežnim kolima. Iskoristivši prihode koje je donosila prodavnica njenog novog supruga, Skarlet O'Hara Kenedi je kupila jednu pilanu. Zahvaljujući bujici jenkijevskog novca, Atlanta se vratolomnom brzinom uzdizala iz pepela. U gradu je vladala velika potražnja za ciglom, portlandskim cementom i krečom, a kola puna borove građe iz severne Džordžije tandrkala su Marijeta roudom ka pilani bračnog para Kenedi. Skarletini poslovni poduhvati su pobudili veliku pažnju u Atlanti. Ljudi starinskog kova su prezrivo govorili da je gospođa Kenedi „nosila pantalone u toj kući“, ali je Skarlet imala previše posla da bi marila za zlurade opaske. Ubrzo je kupila još jednu pilanu i nagovorila Ešlija Vilksa da postane njen poslovođa. Kada su Skarlet i Frenk Kenedi dobili kćerkicu Elu, devojčica je po mnogo čemu podsećala na svog skromnog nenametljivog oca. Kada se Džerald O'Hara preselio na onaj svet, radovi na obnovi Tare bili su u punom jeku. Skarlet je, oslanjajući se na finansijsku dobit i na pomoć svog upravitelja Vila Bentina, vraćala stari sjaj posedu na kome je odrasla. Jednog jutra, dok je vršljala po stvarima koje je ko zna kada spakovala u svoju komodu, Beli Votling je kroz glavu prošla ideja od koje joj je zastao dah. Belina pralja je nedavno otperjala sa trupom doktora Džuita koji je putovao po Americi promovišući svoje čudotvorne naučne lekove, što je Bela saznala tek kad joj je Magbet

- 232 -

vratio neopran i neopeglan veš. Dok je preturala po komodi, tražeći šta će da obuče, Bela je na dnu jedne fioke pronašla jedan davni poklon umotan u pergamentni papir. Razmotala je jedan ugao i pred njenim očima se ukazala raskošna svilena tkanina. Bila je to haljina koju joj je Ret poklonio pre toliko godina. Bela se spustila na ivicu kreveta, grozničavo razmišljajući: Skarlet O'Hara je u međuvremenu postala Skarlet Kenedi. Novopečeni bračni par je dobio kćerkicu. Poslovi su im tako dobro išli da se činilo da je čak i hirovita Skarlet konačno uplovila u mirne bračne vode. Verovatno će dočekati starost sa svojim Frenkom... Bela je ostatak tog dana provela usplahireno se vrzmajući po kući i pevušeći luckaste pesmice sve dok Minet nije počela da prigovara kako je ona, Minet, nekada bila redovan posetilac Opere Sen Luj u Nju Orleansu tako da su joj Belini „om-pa-pa“ i „tra-la-la“ refreni užasno parali uši. „Oh, draga moja Minet“, veselo je odgovorila Bela, „ne možeš očekivati da jedna okaljana golubica peva kao slavuj, zar ne?“ Na razočaranje nekoliko starijih mušterija kojima je prijalo društvo zrele, opuštene i manje zahtevne kurtizane, Bela je prestala da prima posetioce u svom budoaru. Počela je da drži dijetu, ograničivši svoju ishranu na povrće, hleb i vodu, tako da joj je struk ubrzo postao znatno tanji. Jednog popodneva Magbet ju je odvezao do kuće bračnog para Vilks. „Idi otpozadi“, nervozno mu objasni Bela. „Kroz onu uličicu.“ Sišla je sa kočije i uputila se ka povrtnjaku iza kuće. Kada je zastala pred kapijom, srce joj zadrhta od strepnje. Zaboga, ko je ona bila da bi od nekoga nešto tražila? Pa ipak, njena želja bila je tako snažna da je oklevanje ustuknulo pred odlučnošću. Kud puklo da puklo, pomislila je. Ja sam Rut Bela Votling i takva sam kakva sam. Svašta sam pregurala preko glave, pa ću pregurati i ovo. Ohrabrena tom pomišlju, nastavila je ka kući, provlačeći se pored Melaninih leja sa jesenjim povrćem i korpi sa tek izvađenim krompirom. Kada je pokucala na vrata, zavesa se povuče u stranu i dečkić ozbiljnog lica se zapilji u nju, ćušnuvši palac u usta. Bela se dobroćudno osmehnu i dečkić hitro spusti zavesu i potrča ka prednjem delu kuće. „Mama! Mama!“ „Šta je bilo, dušo? Da se nešto nije desilo?“ Bela je strpljivo čekala pred vratima, osluškujući odjek ženskih koraka. „Neko nam je došao u posetu, Bo? Baš lepo što si me pozvao.“ Žena koja se pojavila pred vratima bila je tako tanka, a oči su joj bile tako tamne i tako krupne. „Oh! To ste vi, gospođice Votling! Kako prijatno iznenađenje!“ „Gospođo Vilks, nisam želela da vam srozam ugled, pa sam došla na zadnji ulaz.“ „Ma, šta to govorite, draga moja? Izvolite, uđite.“ Bela kolebljivo zastade pred kuhinjom. Kada joj je Melani predložila da nastave do salona, učtivo je odbila njenu ponudu. „Hvala vam, gospođo, ali zaista nema potrebe. Biće mi sasvim fino u kuhinji.“ Mali Bo se privi uz majčinu suknju, zureći u nepoznatu ženu. Melani izvuče jednu stolicu. „Izvolite, sedite. Jeste li za solju čaja?“ Bela je bila tako nervozna da su joj usta bila suva kao barut. „Ne, hvala, nisam za čaj. Ali... mogla bih da popijem čašu vode.“ Melani okrenu slavinicu na krčagu i voda poteče u čašu. Kao sva bunarska voda u Atlanti, i ova je imala ukus gvožđa. „Gospođo Vilks, hvala vam što ste me primili. Neću vas dugo zadržavati. Znate, stekla sam utisak da vi niste tako uobraženi kao ostale gospođe pa sam htela nešto da vas zamolim...“

- 233 -

Melani se nežno osmehnu, stavljajući Beli do znanja da slobodno može da joj se poveri. Iz vaze pored sudopere su štrčali sveži krasuljci, a veliki osvetljeni prozori su gledali na lepo održavan vrt. „Baš lep vrt“, reče Bela, promenivši temu. „I povrtnjak vam je lep.“ „Hvala vam. Možete da naberete malo cveća pre nego što pođete.“ „Ah, nikako, gospođo Vilks. Nisam to mislila.“ Bela postiđeno obori pogled. „Samo sam htela da kažem da imate lep vrt.“ „Znate“, susretljivo nastavi Melani, „u ovo doba dana obično pijem čaj. Šta kažete da mi se pridružite?“ Zastala je pored šporeta kako bi protresla rešetku i ubacila drva u ložište. Bio je to lep nov šporet, koji je sa strane imao prikačen rezervoar za vodu. Kada je Bela izrazila svoje divljenje, Melani objasni kako je veoma praktično imati pri ruci toplu vodu. Bela tada upita kako se gospodinu Vilksu dopadao posao nadzornika u pilani gospođe Skarlet, na što joj Melani, nakon kraćeg oklevanja, odgovori: „Znate, gospodin Vilks je odgojen kao gospodin.“ Bela brzo promeni temu, upitavši da li je gospođica Pitipat Hamilton i dalje živela u susednoj kući. Da, veselo je odgovorila Melani, gospođica Pitipat je odgajila nju i njenog brata Čarlsa, a kada su se Vilksovi nakon rata vratili u Atlantu imali su dovoljno sreće da iznajme kuću čiji se vrt graničio sa kućom u kojoj je Melani provela detinjstvo. Toliko lepih uspomena ju je vezivalo za dom tetke Pitipat. „Gospodin i gospođa Kenedi sad žive kod gospođice Pitipat?“ „Baš tako. To je dodatni blagoslov za nas. Moj sinčić i ja smo proveli poslednju godinu rata na Tari. Znate, to je porodična plantaža gospođe Kenedi. Naravno“, brže-bolje je dodala, „Skarlet u to vreme nije bila gospođa Kenedi. Skarlet je bila udata za mog pokojnog brata Čarlsa.“ Bela je svim srcem želela da priupita da li su gospođa i gospodin Kenedi bili srećni u braku, ali nije znala kako da sroči to pitanje a da ono ne zvuči previše nametljivo. Spustila je šolju sa čajem, tako usplahireno da je šolja začangrljala o tacnu. „Gospođo Vilks, došla sam ovde da vas zamolim za mali savet. Znate, jedan gospodin je osvojio moje srce.“ „Ali, Bela, to je divna vest! Znate, ja imam tako srećan brak da mi je ponekad žao žena koje nikad nisu dobile priliku da iskuse čari zajedničkog života.“ „Ah, stvari još nisu otišle tako daleko. Znate, gospođo Vilks“, Belino lice je blistalo od nestrpljenja, „problem je u tome što je moj izabranik džentlmen, a ja se baš ne mogu nazvati damom.“ Melani se nakratko zamisli. „Draga gospođice Votling, nisam baš sigurna da tome treba pridavati toliku važnost. Zar Gospod ne voli podjednako svu svoju decu?“ „Možda on sve voli podjednako, ali to ne važi i za njegovu decu. Njegova deca prave i te kakvu razliku. Kao što znate, gospoda obično vole dame, dok oni drugi vole one druge.“ Bela je želela da može da bude tako mirna i pribrana kao gospođa Vilks. Zar je morala da se znoji kao neka prostakuša? Šta ako joj graška znoja sklizne niz ruku, tamo gde gospođa Vilks može da je vidi? Otpila je gutljaj čaja i nastavila dalje. „Zato sam došla ovde da vas nešto priupitam, gospodo Vilks. Kako žena poput mene može da postane dama?“ Iskra koja je na trenutak blesnula u Melaninim dubokim tamnim očima bila je dovoljna da zatre Beline nade, ali je - na Belino olakšanje - osmeh koji je zaigrao na licu njene sagovornice bio blag i dobrodušan. „Iskreno da vam kažem, nikad nisam razmišljala o tome“, prozbori Melani. „Da bi neka žena bila dama, treba da izgleda i da se ponaša kao dama, zar ne?“ „Ne znam, gospođo Vilks. Zato sam i došla kod vas.“

- 234 -

„Ali, vaše... vaše zanimanje...“ „Više ne primam mušterije. Sad sam samo vlasnica bordela.“ „Ah, tako.“ „Mislim, kako mogu da izgledam kao dama? Ne znam kako da se ponašam, ni kako da se oblačim. Gospođo Vilks, ne znam kako jedna dama treba da razmišlja!“ Bela nemoćno raširi ruke i graška hladnog znoja se skotrlja niz njen grudni koš. „Gospođo Vilks, gde mogu da kupim odeću kao što je vaša?“ „Ali, gospođice Votiing, da bi jedna žena bila dama potrebno je više od...“ „Imam dovoljno para.“ „Plašim se da novac...“ „Ali, ako žena ima odgovarajuću odeću i dovoljno para... to je bar nekakav početak, zar ne?“ „Pa, možda bi vredelo pokušati...“ I tako je naredne nedelje, ne zucnuvši nikome ni reči, Melani Vilks odvela Belu Votling do najbolje krojačice u Atlanti. Gospođica Smiders bila je dama sa jednom osminom crnačke krvi koja je još pre rata uživala status slobodne građanke, a kada su u pitanju bili standardi pristojnog ponašanja i lepog odevanja, nijedna gospođa bele puti se nije mogla meriti s njom. U tim posleratnim danima klijentelu gospođice Smiders uglavnom su sačinjavale supruge jenkijevskih koferaša i oficira. Njen salon bio je smešten u izrešetanoj kući na Mičel stritu. U glavnoj odaji su se nalazile dve krojačke lutke. Na jednu je bila navučena elegantna bluza sa izrezom koji je išao uz sam vrat, dok je druga lutka - koja se sastojala od komada smeđeg muslina rastegnutog preko žicanog rama - bila gola. Krojačka tezga bila je prekrivena prefinjenim tkaninama - pikeom, balistom, kamgarnom, flamanskom svilom, baršunom i brokatom - a hrpe kataloga sa uzorcima i šnitovima bile su tako visoke da je sićušna krojačka jedva mogla da ih dohvati. Gospođica Smiders ispruži ruku ka jednom od kataloga. „Kakav stil volite, gospođice Votling? Pariški, londonski, njujorški, bostonski?“ „Vi šijete za gospođu Kenedi?“ „Da, ona je jedna od mojih klijentkinja.“ „Pa, želela bih nešto između njenog stila...“ Bela zastade, pokazavši ka svojoj pratilji, „... i stila gospode Vilks.“ Bela tad pažljivo razmota paket koji je držala u rukama, otkrivši sivu haljinu koju joj je Ret nekada davno poklonio. „Oh, draga, plašim se da se ovo ne može prepraviti.“ Gospođica Smiders podiže haljinu ispred sebe. „Vidite, taj dekolte i torzo... plašim se da je ovo neupotrebljivo. Osim toga, ova haljina zahteva obruč, a taj stil je još odavno izašao iz mode.“ „Možete li da mi sašijete nešto od istog ovakvog platna? Znate, tu haljinu sam dobila od jedne veoma drage osobe...“ Gospođa Smiders je već zaustila objašnjenje kako ne postoje dve potpuno identične tkanine, kako je ovo bilo francusko tkanje, kako je... ali ju je molećivost koja je zračila iz Belinih očiju naterala da se ugrize za jezik. „Pa, probaćemo nešto da napravimo“, rekla je. Nakon što su tri žene pomno razmotrile kakve bi haljine, bluze i žaketi najbolje odgovarali gospođici Votling, Melani je povela Belu do radnje nemačkog obućara gde su naručile tri para cipela. Jedan par cipela je trebalo da bude napravljen od lakovane kože. Dobrostiva Melani joj je na rastanku rekla: „Znate, draga moja Bela, plašim se da lepa odeća ne čini jednu damu. Dama mora imati odgovarajući stav. Na osnovu svog... iskustva, vi svakako znate više o biznisu i politici nego što muškarci očekuju od jedne dame. Znate,

- 235 -

jedan džentlmen svoju damu doživljava kao ukras i ne voli kad mu ona protivreči svojim stanovištima ili držanjem.“ „Hvala vam, gospođo.“ „Trebalo bi što više da čitate - romane, zato što su dame frivolne; poeziju, zato što su dame sentimentalne; i propovedi, zato što su pobožne. Ako baš morate da čitate eseje, gospodin Emerson predstavlja ubedljivo najbolji izbor. Vaš gospodin će sigurno biti bar donekle upoznat sa njegovim delima.“ Melani zastade. „Vaša dikcija, Bela...“ „Mislite, moj govor?“ „Trudite se da oponašate junakinje iz romana. Dame pričaju upravo tako.“ Iako je juvelirnica gospodina Belmonta izgorela u požaru i mada se ispostavilo da njegov sef nije bio onako otporan na vatru kao što je gospodin Belmont ranije uveravao svoje mušterije, ugledni gradski juvelir je ponovo otvorio svoju radnju nedaleko od njene predratne lokacije. Bela je gospodinu Belmontu pokazala svoj kameo broš i objasnila mu da bi želela da kupi odgovarajuće minđuše. „Moraju da se slažu sa ovim brošom. Znate, taj broš mi je strašno prirastao za srce.“ Prefinjeni juveliri su jednako diskretni kao pogrebnici i sveštenici. Belmont je osmotrio Belinu kameju sa izrazom iskrenog divljenja, kao da je nikada ranije nije video, a potom je ponudio Beli najskuplje minđuše sa rezbarenim draguljima koje je imao u svojoj radnji. Beline nove haljine bile su skrojene od kvalitetnog pamučnog cica prigušenih tonova, a bluze su joj bile sašivene od batista i svile i ukrašene čipkanim bordurama. Kada je Bela u salonu gospođice Smiders isprobala naručenu odeću, nije mogla da prepozna damu koja ju je posmatrala iz ogledala. „Milostivi bože!“ bez daha je promucala. „Da, gospođice Votling.“ Krojačica se zadovoljno osmehnula. „Zaista vam lepo stoji!“ Ohrabrena svojim damskim izgledom, Bela se dostojanstveno uputila ka Kimbal hausu, najnovijem hotelu u Atlanti. Raskošni kristalni lusteri su svetlucali u predvorju. Pod je bio prekriven crno-belim kockama koje su podsećale na šahovska polja i zastrt orijentalnim tepisima. Portir je, u stavu mirno, dežurao pored prvog parnog „lifta“ u Atlanti. Iako je Bela u predvorju primetila nekolicinu džentlmena sa kojima je ranije „poslovala“, nijedan od njih je nije prepoznao. Dok je lagano ispijala čaj („Ah, ima tako osvežavajući ukus, zar ne?“) Bela je ispod oka posmatrala ponašanje pravih dama, upijajući svaki bogovetni detalj: kako su držale šolje sa čajem, gde su spuštale kašičice, kako su presavijale servijete. Svakog utorka i četvrtka Bela je odlazila na čaj u Kimbal haus, a jedne blažene nedelje odlučila je da, u skladu sa svojim novostečenim statusom, prisustvuje verskoj službi. Nije otišla u episkopalnu crkvu Svetog Filipa, gde je odlazio bračni par Vilks, već u Drugu prezbiterijansku crkvu čiji su vernici, po Belinom mišljenju, bili manje nadmeni. Nakon službe Bela se upoznala sa propovednikom, predstavivši se kao gospođa Batler - od loze Batlerovih koji su živeli u Savani - i objasnivši kako je trenutno bila u poseti rođacima iz Atlante. „Nadam se da ćete nam ponovo doći, gospođo Batler“, učtivo je odgovorio sveštenik. Tazvel Votling je pisao svojoj majci o iskustvima koja je stekao tokom školovanja u Engleskoj - o mladićima sa kojima se družio, o mestima koja je posećivao i uspehu koji je postigao u školskom ragbi timu. Nedugo nakon što je stigao u školu Šruzberi, Taz je svoje pismo zaključio opaskom: „Kada je kapetan Batler nakon konfederalne predaje posetio London, poslao je telegram upravniku škole kako bi ga obavestio o svojoj nameri da me poseti. Zamolio sam upravnika da prenese kapetanu Batleru da ne želim da ga vidim.“

- 236 -

Nakon što je započela svoj damski preobražaj, Bela je pisala svom sinu: Dragi Taze, Da li u Engleskoj često srećeš lordove i njihove gospe? Jesi li nekada rođenim očima video kraljicu Viktoriju? Tako bih volela da vidim kraljicu i prelepe engleske zamkove. Prepustila sam Mineti da vodi posao, a ja po vasceli dan isprobavam damske haljine i pijuckam čaj u Kimbal hausu. Atlanta se pretvorila u tako napredan gradi Imamo čak i lift! Reci mi, šta misliš o romanu Ajvanho ser Valtera Skota? Moram ti priznati da mi je taj ljupki starinski roman baš prirastao za srce. Dragi sine, u životu tvoje stare majke odnedavno su se desile neke krupne promene. Više nikome neću dopuštati da mi soli pamet i da mi govori ko sam i šta sam! Ko zna, možda ću se čak i udati za nekog čestitog gospodina! Veoma mi nedostaješ, mili moj Taze! Voli te tvoja mama, Rut Bela Votling Ret je većinu vremena provodio izvan grada tako da je Bela prosleđivala njegovu poštu na adresu njujorškog hotela Sent Nikolas, ili ričmondskog Spotsvuda, ili hotela Sent Luis u Nju Orleansu. Kada bi se Ret vratio u Atlantu, Bela mu je pravila društvo u kancelariji. Dok je Ret sređivao račune, odgovarao na poštu i potpisivao dokumente, Bela je sedela na stolici i štrikala, pretvarajući se da se uopšte ne razume u njegove muške poslove. Godijev damski magazin joj je otkrio tajne britanskog čajnog rituala, tako da je sada svakog popodneva, tačno u tri sata, donosila poslužavnik sa biskvitima, šoljama i novim porcelanskim čajnikom. Njene kurtizane su se smeškale, razmenjujući znalačke poglede. Liza, neuka seljančica koja je za vreme rata radila kao služavka u Belinom bordelu, ponovo je zakucala na vrata Šapo ruža kako bi svoju bivšu poslodavku zamolila da joj pruži još jednu šansu. Liza je priznala da je svašta preturila preko glave i da je doskora živela kao „obična drolja i pijandura“. „Gospojice Votling“, rekla je tugaljivim glasom, „ne možete čak ni da zamislite na kako sam niske grane pala.“ Liza je tvrdila da punih šest meseci nije omirisala alkohol, a Bela je oduvek bila bolećiva na njenu nesrećnu sudbinu. Dva dana kasnije Ret se spustio niza stepenište i zatekao Lizu u prizemlju. Liza je nervozno grickala usne. „Molim vas, kapetane Batlere. Promenila sam se. Više nisam onakva.“ „Nosi mi se s očiju“, procedio je Ret. Uplašivši se da će je Ret ubiti ako je ponovo sretne, Liza je navrat-nanos pobegla iz Belinog bordela. Magbet je kasnije spakovao njene stvari i odneo ih do javne kuće u kojoj se Liza zaposlila. Bela se nije usuđivala da upita Reta zašto je oterao Lizu. Nakon nekoliko meseci Bela je čula da je Liza otišla sa nekim bogatim skalavagom i ponadala se da se sreća konačno osmehnula toj sirotoj devojci. Tri dana nakon što je džordžijski zakonodavni odbor jednoglasno odbio da ratifikuje Četrnaesti amandman, Ret je dobio telegram: „Otac je danas preminuo. Sahrana u petak. Molim te dođi. Rozmari.“ „Oh, Rete, tako mi je žao“, rekla je Bela. „Začudo, i meni je žao“, odgovorio je on.

- 237 -

32. Gospođica Elizabet Nils

Lengston Batler je napustio ovaj svet onako kako je i živeo: namrgođen i kivan na sve oko sebe. Uprkos svojoj veštini i trudu, siroti pogrebnik nije uspeo da njegovom licu podari blaži i spokojniji izraz. Koliko god da je vukao, gladio i zatezao kožu, crte pokojnikovog lica su ostajale nepromenjene. Usne su mu bile čvrsto stisnute i povijene nadole, a bore tako duboko urezane da nije bilo tog voska ili balsama koji je mogao da ih prikrije. Lengston Batler je čitav svoj život podredio poštovanju, autoritetu i moći. Nikada nije pronalazio užitak u beznačajnim stvarima kao što je nezgrapni let čaplje, mreškanje talasa koji zapljuskuju peščani žal ili zapanjujuća mekoća ženske puti. Lengston Batler ama baš nikada nije došao u iskušenje da napravi budalu od sebe. U Retovim mislima su odzvanjali stihovi čuvene Tenisonove pesme: „Bolje je voleti i izgubiti, nego nikada ne iskusiti ljubav.“ Vitraži koji su nekada krasili prozore crkve Svetog Mihaila bili su uklonjeni za vreme bombardovanja i još nisu bili vraćeni nazad. Lengstonov kovčeg je stajao u senci, obasjan bledunjavom svetlošću fenjera. Kada su se crkvene dveri otvorile, zraci popodnevnog sunca su se probili kroz tminu, obasjavajući lica muškaraca koji su nosili kovčeg. Bili su to Lengstonovi prijatelji i vršnjaci: secesionisti, poništitelji, tvorci apstraktnih političkih teorija zbog kojih su bili proliveni potoci krvi. Crkveno dvorište bilo je opasano visokom gvozdenom ogradom koju je Ret Batler nekada davno preskočio na leđima svog vernog Tekumsea. Koliko je godina prošlo od tada? Kako mu je malo trebalo da se, zajedno sa svojim konjem, nabode na te preteće šiljke. Kako mu je malo trebalo da izleti iz sedla, da izgubi glavu ili da ostane obogaljen za čitav život. Život mu tada nije mnogo značio. Život je bio zrnce peska zahvaćeno nehajnim vetrom. Gospode, tek sada je shvatao kako se jadno osećao u to vreme! Njegov pogled odluta ka licu njegove sirote skrušene sestre Rozmari. Hvala bogu što je imala to detešce. Bar za neko vreme, mali Luis Valentajn Rejvenel će za nju predstavljati sve na svetu. Njegova detinja ljubav će joj pomoći da zaleči rane koje joj je život naneo. Do Retovih ušiju neprestano su pristizale glasine o Endruovim aktivnostima u Kju kluks klanu. Njegov zet postao je jedan od najozloglašenijih klanovaca. Endru je bio tako ogorčen zbog „izdaje“, „južnjačkih prava“, „crnja“ i „koferaša“ da se Ret klonio bilo kakvog razgovora s njim. Šta se desilo sa onim nekadašnjim Endruom? U šta se to izopačio onaj čestiti, hrabri, romantični, melanholični mladić? Dvojica crnaca koji su prisustvovali sahrani, Herkul i Solomon, diskretno su se udaljili čim je sveštenik očitao opelo. Džulijan Batler se zadržao dovoljno dugo da sa svojim

- 238 -

poznanicima pretrese najnovije političke događaje i da svom bratu Retu kaže da mu se slobodno obrati ako mu bude zatrebala bilo kakva pomoć zakonodavnog odbora... Džulijan je u međuvremenu oćelavio. Lobanja mu je blistala kao ljuska tek snesenog jajeta. Ajzeja Votling je pomagao Elizabet Batler da se popne na kola kada im je Rozmari prišla. „Mama, bilo bi bolje da se preseliš kod nas. U našoj kući ima dovoljno prostora za sve. Osim toga, moći ćeš da mi pomogneš oko bebe.“ „Stvarno tako misliš?“ Elizabet oči zablistaše, a na njenom starom izmučenom licu se pojavi kolebljiv osmeh. „Ne bih vam bila na teretu? Znaš, nikad nisam razmišljala o toj mogućnosti. Ah, Rozmari!“ Glas joj je bio drhtav od ushićenja. „Tako bih volela da živim sa vama! Mogla bih da idem na večernje u crkvu Svetog Mihaila. To je tako smerna i blaga služba.“ „Gospođice Elizabet“, prekinu ih Ajzeja, „zar se mi ne molimo dovoljno? Zar se svakog jutra i večeri ne molimo i ne čitamo Bibliju?“ „Molimo se“, odgovori Elizabet, „ali je čak i bogu ugodno kada se nešto radi sa stilom. Bog voli lepotu i prijatnost. Setite se šta Isus kaže o ljiljanima koji rastu na poljima! Jednoj ostareloj dami će biti mnogo prijatnije da se moli na klupi u crkvi Svetog Mihaila nego na vašem golom drvenom podu.“ „Ako želite, napraviću vam klupu čim stignemo na Broton, gospođice Elizabet.“ „Moja majka će se preseliti kod Rozmari“, reče Ret odlučnim bespogovornim glasom. Ajzeja Votling ga prostreli nemilosrdnim pogledom. Elizabet je veselo brbljala: „Oh, dragi moj Rete, mogu da ostanem ovde, je l' da? Oduvek sam volela Čarlston. Sećaš se kad si rekao svom ocu kako je jedina razlika između uglednih građana Čarlstona i aligatora u tome što aligator pokaže zube pre nego što ujede? Oh, Rete, bio si takav buntovnik!“ Stavila je ruku preko usta kako bi prikrila osmeh. Ajzeja Votling pređe jezikom preko čvrsto stisnutih zuba. „Ako ste tako odlučili, neka vam bude. Gospođice 'Lizabet, moliću se za vas.“ „Bog te blagoslovio, Ajzeja“, odgovori Elizabet Batler kao da se obraća nekom dalekom rođaku. Stari nadzornik natuče šešir preko čela. „Gospođice Rozmari, nadam se da ćete lepo brinuti o gospođici Elizabet.“ Osmeh koji je zaigrao na njegovim usnama izgledao je neobično dobrostivo. „Gospodine Rete Batlere“, rekao je proročanskim glasom, „moje vreme tek dolazi.“

- 239 -

33. Demokratija u gluvo doba

Tri dana kasnije, nešto pre deset sati, Ret je ušao u kuhinju Šapo ruža. „Dobro jutro, draga Bela.“ Poljubio ju je u obraz, znatiželjno naherivši glavu. „Kako divna haljina! Savršeno se slaže sa tvojim tenom. I ta mrežica za kosu! Čak ni najotmenije čarlstonske dame ne izgledaju tako prefinjeno. Priznaj, Bela! Imaš nekog kavaljera, je l' da?“ Belini obrazi se zarumeneše. „Svašta od tebe! Ko bi poželeo matoru kobilu poput mene?“ On je uhvati za ruke, a na licu mu zaigra onaj osmeh koji je Bela toliko volela. „Pa, recimo, muškarac kao što sam ja.“ Tada se odmakao od nje. „A sad mi ispričaj najnovije vesti. Šta smeraju Rufus Bulok i njegovi republikanci? Jesu li koferaši opljačkali džordžijsku železnicu? Da li Edgar Perjir lobira za Pensilvaniju? Da li Jenkiji nameravaju da preduzmu neke mere protiv klanovaca?“ Bela je skuvala kafu i uputila Reta u najnovija dešavanja. Magbet je zviždukao u dvorištu, timareći konje. „Je l' tata bio na sahrani?“, tiho je upitala, skrenuvši razgovor na drugu stranu. „Jeste, zajedno sa tvojim veselim rođakom Džozijem.“ „Džozi je sin čika Abrahama.“ „Džozi Votling je izuzetno opasan mladić.“ Bela dopuni Retovu šolju. „Nisam videla strica Abrahama otkako smo se odselili iz Mandi Holoa. Moja rodna kuća se nalazi na jedva pet milja od Džonsboroa, ali nikad nisam imala želju da odem tamo. Mislim da je rođak Džozi radio grozne stvari u ratu.“ „Čujem da je Džozi pristupio Klanu.“ Bela slegnu ramenima. „Kao i svi ostali. Arči Flit, Frenk Kenedi, gospodin Ešli Vilks... U današnje vreme bar polovina južnjačke gospode u plakaru krije belu odoru. Kako ti je sestra?“ „Kako može da bude? Utučena i rasejana.“ Ret se protegnu iz petnih žila. „Znači, klanovci su se baš razularili?“ „Magbet više neće da vozi jenkijevske oficire kući, čak ni kad su pijani kao majčica zemlja. Crnci se više ne usuđuju da izađu napolje po mraku. Pre neko veče, kad smo zatvorili lokal, učinilo mi se da čujem nekakve zvuke pa sam virnula kroz prozor. Pored potoka sam ugledala dvadesetak muškaraca na konjima. Svi su nosili bele odore i zašiljene kape. Nisu krenuli kod nas, ali sam se odsekla od straha.“ „Jenkiji neće dopustiti da naoružani banditi haraju unaokolo.“ Bela priđe hladnjaku i izvadi činiju sa jajima. „Dragi moj Rete, uprkos ljudskom bezumlju, sunce sija na nebu i obećava lep dan. Šta kažeš da ti spremim doručak? Imamo domaću šunku i jaja. Očas posla ću ti napraviti prvoklasnu kajganu.“ Ret odgurnu stolicu. „Žao mi je, Bela, ali imam posla u gradu. Kupio sam akcije u banci Farmers end Merčants. Moram da proverim kakvu sam investiciju napravio.“

- 240 -

„Do đavola s tim!“, uzviknu Bela, iznenadivši ne samo Reta, već i sebe samu. „Kapetane Rete Batlere, da si se pod hitno smestio za kuhinjski sto! Posao može da sačeka. Bolje mi ispričaj kako je prošla sahrana tvog oca i kako je gospođica Rozmari i ostale važne stvari.“ Ret se nevoljno spusti za sto. „Pa dobro, Bela... Pošto toliko insistiraš, mogao bih nešto da prezalogajim.“ I tako su Bela i Ret tog jutra zajedno doručkovali, vodeći opušten spontan razgovor nalik nekom starom dobro uhodanom bračnom paru. „Kako se tata ponašao?“ upitala je Bela. Ret slegnu ramenima. „Kao i obično. Nije se ni za dlaku promenio. Hteo je da zadrži majku na Brotonu, ali mu ja nisam dopustio. Da ga tako dobro ne poznajem, pomislio bih da prema njoj oseća mnogo više od dužnog poštovanja.“ Otpio je gutljaj kafe. „Endru uporno odbija da zaposli slobodnjake u svom domu, a teško da će neko hteti da ga služi za džabe. Zbog Endruovih zadrtih principa, Rozmari sama mora da se brine za dete, a sad i za našu staru senilnu majku.“ Na Belinom licu zaigra setan osmeh. „Endru je bio tako nežan, Rete.“ „Taj nežni Endru je u međuvremenu dogurao do titule velikog čarobnjaka62. Čarlstonske aristokrate besramno laskaju Endruu, ali ga niko ne poziva u svoj dom.“ „Siroti Endru.“ Ret spusti zgužvanu servijetu pored tanjira. „Još si slaba na njega?“ „Slaba sam na onu mladu bezazlenu devojku koja je nekad bila zaljubljena u njega.“ Bela žmirnu očima. „Nadam se da u meni još postoji makar tračak te bezazlenosti. Reci mi nešto, Rete. Da li ćeš ikad moći da oprostiš svom ocu zbog onoga što je učinio?“ „Da mu oprostim? Draga moja Bela, ja sam mu još odavno oprostio. Samo budale ne praštaju. A samo još veće budale zaboravljaju.“ Na Retovim usnama ponovo zaigra onaj osmeh. „A sad ću da ti pričam o mom malom sestriću. O mladom gospodinu Luisu Valentajnu Rejvenelu. Bože, da samo znaš kako snažna plućanca ima taj dečkić!“ Bela Votling je te večeri zaspala sa osmehom na licu dok su joj u mislima odzvanjale Retove reči: „Pa, recimo, muškarac kao što sam ja.“ Po već ustanovljenom običaju, Bela Votling je u novogodišnjoj noći nazdravila Retu Batleru čašom šampanjca i uručila mu njegov procenat od dobiti ostvarene u kući zabave. Kao i svake godine, podsetila ga je zašto je svom bordelu dala baš takvo ime. Kada ga je zamolila da proveri brojke, Ret je veselo odgovorio: „Bela, da moram da proveravam tvoju računicu, pronašao bih drugu partnerku.“ Te večeri su oboje malo više cugnuli. Kada je Ret bio u Atlanti, u Šapo ružu je vladala opuštena srdačna atmosfera. Ret je do poznih popodnevnih sati sedeo za radnim stolom, a potom je odlazio na večeru i nastavljao do saluna Cura i po, gde se kartao sve do ponoći. Mladi Tazvel Votling je redovno pisao svojoj majci. Bela je svako pismo ostavljala na Retovom radnom stolu, a Ret bi joj ga sutradan vratio nazad. Ret nikada nije komentarisao Tazova pisma - pa čak ni onda kada se mladić žalio na svoju kopilansku sudbinu. U privatnosti svog budoara Bela je čitala roman za romanom. Nije naročito uživala u delima gospodina Takerija, ali joj se Dikensov Oliver Tvist strašno dopao. Kada je sklopila 62

Titula koju nose vođe Kju Kluks Klana. (prim. prev.)

- 241 -

korice te knjige, oči su joj bile vlažne od suza. Takođe je čitala romane gospodina Hotorna, a kada joj je gospođa Elsing jednog gorkog februarskog jutra prezrivo okrenula leđa u Džordžijskoj banci, Bela je rekla Retu: „Sad znam kako se osećala sirota Hester Prin.“ „Hester Prin63, Bela?“, upitao je Ret, začuđeno izvivši obrvu. Mart je bio srdit kao razgoropađeni lav. Kongres Sjedinjenih Američkih Država je raspustio džordžijski zakonodavni odbor i ta država je dobila status „vojne oblasti broj tri“. Beli stanovnici Džordžije su osipali drvlje i kamenje na Rufusa Buloka i njegove republikance. Te sveže prolećne noći vazduh je titrao od strepnje i nemira. Federalni stražari su čuli konjski topot na mestima gde se nisu nalazili njihovi konjanici. Psi bi odjednom počeli da zavijaju po čitavom gradu, a onda bi naprasno utihnuli. Nebom su brodili mali tmurni oblaci, a vetar je raspršivao stubove dima koji su kuljali iz odžaka. Redovni posetioci Šapo ruža bili su usplahireni kao povijajuće grane bresta koje su lupkale o zidove Beline daščare. Jenkijevski oficiri koji su obično verglali kao navijeni utonuli su u tajanstveni muk, a obično ćutljivi i uzdržani muškarci su uzbuđeno brbljali i došaptavali se između sebe. Minet je jedva uspevala da zadrži mušterije dovoljno dugo da popiju brendi. Oficiri bi banuli u bordel, nakratko posedeli unutra, a onda odjurili dalje. Kada bi u salon ušao nov klijent, oficiri bi se sjatili oko njega i zasuli ga bujicom šaputavih pitanja. Tog popodneva jedna belkinja je bila napadnuta u blizini sirotinjske četvrti, gde su živeli mnogi oslobođeni crnci. Kada je čula šta se desilo, Eloiza je pala u nesvest tako da su morali da je vraćaju u život mirišljavom solju. Beline kurtizane su očajnički želele da saznaju sve detalje: da li je belkinja bila napastvovana? pretučena? ubijena? Bela je za to vreme u svojoj spavaćoj sobi čitala roman Tajanstvena kuća gospodina Čarlsa Dikensa. Vatra koja je pucketala u kaminu bacala je crvenkaste odsjaje preko salona, a čunak je tiho čangrljao pod naletima vetra. Belin užitak bio je prekinut iznenadnim metežom u dvorištu bordela. Na brzinu je navukla ružičasti ogrtač i spustila se u salon baš u trenutku kada su posetioci pohrlili ka tremu. Jenkijevska patrola se zaustavila ispred kapije. Vojnici su iskakali iz sedla. „Jeste li ih uhapsili, Bobe?“ „Nismo, ali smo smakli nekolicinu. Ura za nas!“ Bela se progura preko trema. „Zaboga, šta se ovde dešava? Pomislite na komšiluk! Hajde, vraćajte se unutra! Svi odreda!“ Oficiri se nisu obazirali na Beline prigovore. „Koliko njih ste smakli?“ „Pojma nemam. Odvukli su ih sa sobom.“ „Jesu li pogodili nekog od naših?“ „Dvojicu. Kalahana i Šmita. Šmitu su prosuli utrobu.“ „Kapetan Džaferi kaže da zna ko su izgrednici i da će im postaviti zasedu. Kapetan Bejtson je poslao patrole. Ti kopilani se ovog puta neće tek tako izvući!“ Bela oseti topao dah na svom vratu. „Gospođice Bela, pođite za mnom. Odmah!“ prošapta Magbet. Veliki ožiljak na njegovom tamnoputom licu bio je neobično bled. Bela bez reči krenu za njim. Prošli su kroz kuću i izašli u deo dvorišta koji je vodio ka staji. Beline nozdrve zapahnu vonj životinjskog znoja i težak sladunjav miris sveže krvi. Bilo joj je zlo od tog mirisa. „Uveo sam konje u štalu“, šapatom reče Magbet. Glas mu je bio uspaničen i promukao. „Sad idem da ih istimarim.“ 63

Junakinja čuvenog Hotornovog romana Skarletno slovo. (prim. prev.)

- 242 -

„Čekaj, Magbete!“ pozva ga Bela prigušenim glasom, ali je Magbet nastavio dalje. Ogradica na stepeništu koje je vodilo ka Retovoj kancelariji bila je zamazana krvlju i Bela pažljivo zadiže haljinu dok se pela na sprat. Kada je odgurnula vrata, unezverene oči preplašenih muškaraca se zapiljiše u nju. Pitipatin brat, Henri Hamilton, skrušeno nasloni glavu na šake, a Hju Elsing nastavi da se došaptava sa starim Merivederom. Doktor Mid je čeprkao po rani na ramenu Ešlija Vilksa. Lice Melaninog supruga bilo je bledo i zgrčeno od bola. Ret Batler je klečao pored sofe, nadvijajući se nad Ešlijem. Spustio je okrvavljeno platno u vedro sa vodom i potapkao ranu komadom čiste tkanine. „Šta su se, kog đavola, okomili na nas?“ prosikta Hju Elsing. „Samo smo hteli da crnje naučimo pameti. Da im pokažemo da svoje crne šape moraju da drže što dalje od naše ženskadije.“ Doktor Mid je preturao po torbi, tražeći hirurška klešta. „Vilkse“, rekao je, okrenuvši se ka svom pacijentu, „ovo će vraški boleti. Hoćeš li nešto da zagrizeš? Ne smeš da pustiš ni glasa.“ Ešli odsečno odmahnu glavom. Ništa mu nije trebalo. On nije bio kukavica. Grane velikog bresta su sablasno lupkale po drvenim zidovima. Ret podiže pogled ka njoj. „Izvini, Bela. Nisam znao gde da ih sklonim. Jenkiji su nam bili za petama.“ „Zar i ti, Rete?“ sumnjičavo upita Bela. „Nisi valjda bio s njima?“ „Ja? Sa klanovcima?“ Ret prezrivo frknu. „Igrao sam poker sa dvojicom jenkijevskih kapetana koji su bili previše pijani da bi držali jezik za zubima. Iz njihovog razgovora sam shvatio da drže dotičnu gospodu na oku. Naši hrabri klanovci su nameravali da ulete u sirotinjsku četvrt i da ospu paljbu po svakom ko im se ispreči na putu. Jenkiji su pročitali njihove namere i rešili da im postave zasedu.“ „Napustio sam salun kako bi ih upozorio, ali su oni već uleteli u zamku. Počeo sam da pucam u vazduh. Srećom po naše avanturiste, revolveri gospodina Kolta prave popriličnu buku. Jenkiji su pomislili da na njih ide čitava brigada!“ Dok je doktor Mid vadio metak Ret se svom težinom navali preko Ešlija kako bi ga zadržao u mestu. „Četrnaesti amandman crnjama daje pravo glasa“, ogorčeno nastavi Hju Elsing, „dok nama koji smo se borili pod konfederalnom zastavom oduzima sva prava koja smo ranije uživali. Pitam vas, koliko ćemo još dugo da grcamo pod jenkijevskom čizmom?“ Ret sevnu pogledom. „Da nije vaših vrlih i čestitih žena, uopšte se ne bih upuštao u ovu ludost. Što se mene tiče, mogli bi da vas obese na prvo drvo. Otkud vam samo takve ideje? Šta ste, kog đavola, umislili?“ Ulazna vrata tresnuše i oficiri se zateturaše ka dvorištu. „Dok me stara mati u ljuti boj prati...“ dernjali su se ispod prozora Retove kancelarije. U prostoriji je vladao takav muk da svi poskočiše u mestu kada je izvađeni metak zvecnuo u metalnom vedru. Ret stavi ruku preko Ešlijevih usta kako bi prigušio jauk. Jedan Jenki zađe iza ugla kuće da isprazni bešiku. Tiho je pevušio dok je mokraća pljuskala po zemlji. Bela stisnu Retovu mišicu. „Gospodin Vilks... hoće li...“ „Preživeće. Hriste, baš ste lepu kašu zakuvali! U podrumu starog Salivana su sakrivena dva leša. Nabio sam njihove odore u odžak. Znaš li kakvo su ime nadenuli svojoj uzvišenoj misiji? Demokratija u gluvo doba. Duhovito, nema šta! Navuku bele mantije i kapuljače i onda većaju koji neposlušni crnci treba da posluže za primer ostalima.“ Retu se lice smrači. „Bože, kakve ste vi budale! Zar ne shvatate da svi odreda možete glavom da platite ovu ludost?“

- 243 -

Lice starog Merivedera bilo je tako zažareno da se Bela uplašila da će mu se krvni sudovi rasprsnuti. „Nabavi nam konje, Batlere! Možemo da platimo. Još večeras ćemo pobeći za Teksas.“ Bela nije mogla da zaboravi dobrotu i ljubaznost gospođe Vilks. „Zar nije pametnije da kažu da su bili ovde?“ Ret se prezrivo zacereka. „Ugledni gradski džentlmeni zatečeni na delu u Belinom bordelu?“ „Moje devojke... moje kurtizane će posvedočiti da čitave noći nisu mrdnuli odavde. Reći će da dolaze u Šapo ruž - kako ono beše? - svake srede uveče, je l' tako? Samo oni i nekoliko devojaka. Objasnićemo da su gospoda zahtevala krajnju diskreciju.“ Ret se nakratko zamisli nad tim predlogom, a onda razvuče usne u najširi kez koji je Bela ikada videla na njegovom licu. „Svaka čast, gospođice Bela“, rekao je, zadovoljno se smeškajući. „Ali, šta će Čestiti svet reći?“ Doktor Mid proviri kroz prozor i navuče zavesu. Ret pokaza rukom ka skrušenim preplašenim zagovornicima južnjačke demokratije. „Zamisli samo! Najugledniji građani Atlante! Naša dična aristokratija! Bože, kako će to odjeknuti u javnosti! Bela, tvoja domišljatost je ravna tvojoj dobroti.“ Tiho se nakašljao. „Momci, nadam se da umete da glumite.“ Kada je doktor Mid previo Ešlijevo rame, Ret mu je napravio povez za ruku i ogrnuo ga svojim kaputom. Potom je sipao malo viskija na dlan i natapkao Ešlijeve prebledele obraze. Pribran i dostojanstven kao general Li uoči odlučujuće bitke, Ret potom izvrši raspodelu uloga za predstavu koju će morati da odigraju pred Jenkijima. „Vilkse“, rekao je, okrenuvši se ka ranjeniku, „ako ne budemo dovoljno uverljivi, ti ćeš prvi da visiš. Jenkiji će te sigurno dočekati pred kućom tako da moramo da ostavimo utisak kao da smo se olešili od pića. Elsinže, umeš li da glumiš pijanu budalu? Pošto prilično ubedljivo glumiš treznu budalu nadam se da ćeš se dobro snaći u ulozi koju sam ti namenio.“ Ret ponovo dohvati bocu sa viskijem i poprska Ešlijevu košulju kako bi miris alkohola nadjačao miris krvi. „Doktore Mide? Gospodine Merivedere? Vi ćete igrati glavne uloge!“ „A ja?“ nestrpljivo upita Henri Hamilton. Ret se nakratko zamisli, a onda zavrte glavom. „Žao mi je, Henri, ali su sve uloge podeljene. Tebi prepuštam režiju.“ Ret i Hju Elsing potom pomogoše Ešliju da se spusti niza sporedno stepenište, gde ih je Magbet čekao sa osedlanim konjima. Svež vazduh je donekle okrepio Ešlija tako da je uspeo da se bez ičije pomoći uspentra na konja. Na trenutak se zanjihao u sedlu, a onda se isprsio i procedio: „Šta je tu je. Nemamo šta da izgubimo.“ Kada su se konjanici udaljili, Bela ćušnu zlatnik od dvadeset dolara tamnoputom izbacivaču u šaku. „Magbete, ti nemaš pojma ni o čemu. Dogovoreno?“ Magbetove oči bile su pune razumevanja. „Naravno, gospođo. Ja nemam pojma da je neko danas preplašio gospojicu Kenedi i da su klanovci krenuli da razbucaju sirotinjsku četvrt i da su Jenkiji krenuli da razbucaju klanovce. I nemam pojma da je kapetan Batler pritekao u pomoć klanovcima. Ni o čemu ja nemam pojma, gospođo. Ja sam samo glupavi crnja. Šta glupavi crnja može da zna?“ „Gospođica Kenedi? Koja gospođica Kenedi?“ „Ona što ima pilane.“ „Da li je... povređena?“

- 244 -

„Ma, nije joj ništa, gospođice Bela. Dva lupeža su krenula na nju, ali je onaj crnja sa Tare, Veliki Sem, jednog ubio a drugog najurio. Samo što se gospojica Kenedi raspametila od straha.“ „Raspametila se od straha? Ništa više?“ „A šta vam više pa treba? Dovoljno je da neka bela gospojica samo vrisne u blizini sirotinjske četvrti pa da sve ode u tri krasna.“ Trojica konjanika su, širom otvorivši oči i naćulivši uši, jahala kroz mračne ulice i sokake. Dok su se približavali kući Ešlija Vilksa vazduh je podrhtavao od napetosti. Oblačići prašine su se vrtložili oko konjskih kopita. „Pevaj, putujuća trupo, pevaj! Hajde da malo odobrovoljimo Jenkije!“ Ret se nagnu unazad i iz sveg glasa zapeva omraženu koračnicu Šermanovih vojnika: Kako su crnci podvriskivali Kako su ćurani ćurlikali Kako su krompirići cvrčali Kako su topovi gruvali Kako su južnjaci glave povijali Dok smo marširali kroz Džordziju. „Elsinže, ne prenemaži se! Pevaj!“ Dernjajući se na sav glas, trojica raskalašnih pijanaca su jahali ka kući u kojoj je kapetan Tom Džaferi sa svojim ljudima čekao klanovce čije su ruke bile okrvavljene jenkijevskom krvlju. Bela je za to vreme u Šapo ružu režirala drugi čin. Doktor Mid je svim silama pokušavao da se otarasi svoje uloge. „Zar ja da terevenčim u... u javnoj kući? Ja nikad u životu nisam bio u javnoj kući!“ „Konačno vam se ukazala prilika da i to probate, doktore. Ili biste možda više voleli da visite?“ Kada se Mid tek reda radi poprskao viskijem, Henri Hamilton zgrabi bocu i tako temeljito ga natopi alkoholom da je stari Meriveder, za svaki slučaj, ćušnuo lulu u džep. Ugledni građanin Henri se, za razliku od ostalih, revnosno latio svog zadatka. Išao je od „glumca“ do „glumca“, otkopčavao im dugmad i izvlačio košulje iz pantalona. Pokidao je gornje dugme sa prsluka deke Merivedera i izgužvao pedantni okovratnik doktora Mida. Bela je, podbočivši se rukama, nadzirala pripreme. „Alal vera, momci! Pa, vi ste rođeni glumci! Kad se ovo završi, mogli biste da se zaposlite u pozorištu!“ Nedugo nakon toga dva ugledna gradska džentlmena banuše u Belin salon, posrćući i mašući pesnicama. Obojica su - bar na prvi pogled - bili obeznanjeni od pića. Bela doviknu Magbetu da odmah zove vojnu policiju. Nekolicina jenkijevskih oficira uspaničeno pojuri ka izlazu kako ih vojni policajci ne bi zatekli u Belinom bordelu u vreme dok je trebalo da se nalaze u poteri za klanovcima, a doktor Mid i vremešni gospodin Meriveder nastaviše da se ćuškaju i pesnice, sve više se uživljavajući u svoje uloge i izvikujući pogrde koje su se retko kad mogle čuti u Šapo ružu. Jenkijevska patrola je zatekla dvojicu raskalašnika kako se valjaju po Belinoj cvetnoj leji. Njihove prigušene psovke i kletve stapale su se sa salvama prigušenog smeha.

- 245 -

Kršeći ruke od očajanja, Bela je preklinjala Jenkije da obuzdaju izgrednike i sačuvaju ugled njenog lokala. Vojnici su razdvojili zavađenu gospodu i odveli ih u pritvor. „Ti nemaš pojma ni o čemu“, promrmlja Bela, pogledavši ispod oka svog telohranitelja. „Ništa ne brinite. Ja sam samo glupavi crnja“, tiho odgovori Magbet. Dva sata nakon izlažiranog incidenta u Belinom bordelu Arči Flit je zaustavio svoju zapregu iza Šapo ruža. U kolima su se nalazila tela poginulih klanovaca. „Da li je Ret uspeo da nasamari Jenkije?“, sa strepnjom upita Bela. Arči se iskezi i pljunu u prašinu. Belina kolena klecnuše od olakšanja. „A suprug gospode Vilks... da li će uspeti da se izvuče?“ „Trebalo bi.“ Bela ga radoznalo osmotri. „Ako sam dobro primetila, vi ne gajite naročite simpatije prema kapetanu Batleru?“ „Nekad sam mu dugovao uslugu, ali smo izmirili račune. Sad radim za gospođu Vilks.“ Magbet i Arči su skinuli leševe sa kola i spustili ih na čistinu iza Šapo ruža. Arči izvadi dva pištolja koji su još mirisali na barut i spusti ih pored tela ubijenih južnjaka, a potom uze flašu sa viskijem i poprska njihova ravnodušna ukočena lica. Tada se okrenuo ka Magbetu. „Reci mi, crnjo, je l' se ti plašiš klanovaca?“ „Naravno da ih se plašim, gospodine“, odgovori Magbet. „Plašim ih se više nego kuge.“ „Ova dvojica su sasvim bezazleni“, obesno procedi Arči, ćušnuvši bliži leš vrhom čizme. „Znaš, oni su gospoda“, objasnio je, a potom se nadvio nad jednim od pokojnika i gurnuo praznu flašu ispod njegovog pazuha. U Atlanta džurnalu je sutradan osvanula vest da su se dvojica džentlmena iz Atlante napili, posvađali i ubili jedan drugog. Grad je bio šokiran i fasciniran tim saznanjem. Bela i njene kurtizane bile su sprovedene do federalnog štaba gde su se nad Svetim pismom zaklele da su osumnjičeni klanovci - Ešli Vilks, Hju Elsing, Henri Hamilton, doktor Mid i stari gospodin Meriveder - dotične noći bili u Šapo ružu gde su, kao i svake srede uveče, bančili sa Belinim kurtizanama i ozloglašenim Retom Batlerom. Tobožnje političke aktivnosti „ponoćnih demokrata“ su predstavljale običan paravan kojim su dotična gospoda pokušavala da zamažu oči svojim čestitim i naivnim suprugama. „Ma, kakva gospoda! To su obične hulje i preispoljne tvrdice!“ rekla je novinaru ogorčena vlasnica bordela. Jenkijevski oficiri nisu mogli da skinu osmeh sa lica. Ti nadmeni južnjaci koji su dizali nos do nebesa bili su izvrgnuti javnom ruglu. Kada bi se, nakon tog sramnog incidenta, supruge jenkijevskih oficira na ulici snishodljivo osmehnule suprugama ponoćnih demokrata, ponosite južnjačke gospe su postiđeno obarale pogled. Bile su tako besne na Batlera da su mnoge od njih poželele da ga zadave golim rukama. Ret Batler je tako vešto izvitoperio stvarnost da nikom od Jenkija nije palo na pamet da posumnja u istinitost njegove priče. Frenk Kenedi nije ispraćen na onaj svet kao južnjački gospodin koji je poginuo u klanovskom pohodu na crnačku četvrt, već kao svadljivi pijanac koji je izgubio glavu u glupavom okršaju na čistini iza Belinog bordela. Ret je za Frenkovu sahranu obukao tamnoplavo londonsko odelo, a u ruci je nosio razmetljivi štap od bambusa. „Zar stvarno moraš da ideš?“, skrušeno je upitala Bela.

- 246 -

„Pa, naravno da moram da idem, draga moja. Zar ja nisam bitanga koja je nasamarila omražene Jenkije i koja je čestite građane Atlante pretvorila u obične licemere? Neću valjda da propustim priliku da uživam u svojoj ujdurmi?“ „Gospođica Skarlet će biti tamo?“ „A gde bi drugde trebalo da bude Frenkova ožalošćena udovica?“ Ret je na reveru nosio rascvetalu crvenu ružu. Bela se pitala gde li je samo uspeo da je pronađe. Na njenim ružama su se tek obrazovali pupoljci. „Rete, nećeš valjda... Nećeš valjda opet?“ Ret ju je poljubio u čelo, kao brižan brat, a onda je mahnuo rukom i otišao. Telo Frenka Kenedija bilo je pokopano u tri sata tog popodneva, a Ret se nakon sahrane nije vratio u Šapo ruž. Bela je te večeri utučeno sedela pred svojim toaletnim stočićem, zureći u lik luckaste proste žene koja ju je posmatrala iz ogledala. Dama? Šta je, do đavola, umišljala? Minet proviri kroz vrata Belinog budoara. „Gospođice Bela, chere, danas je dan za isplatu...“ „Da, znam“, odsutno promrmlja Bela. Kada se Minet udaljila, raskopčala je svoju plavu haljinu od flamanske svile i bacila je na pod. Skinula je raskošne kameo minđuše sa ušiju i spustila ih u malu baršunastu vrećicu. Par puta se štipnula za obraze kako bi im vratila boju, a onda je jarkocrvenim karminom iscrtala razmetljivi bludnički osmeh preko svojih smernih damskih usana.

- 247 -

34. Pobrkani lončići

Ret je bio u Engleskoj kada je Magbet upitao Belu da li može da prebaci suvišan nameštaj u Retovu kancelariju. Bela se namršti. „Ne, ne možeš. Otkud ti samo ta ideja? Kapetanu Batleru će trebati kancelarija kada se vrati s puta.“ „Grešite, gospođo“, odgovori Magbet. „Kapetan Batler više ne namerava da živi ovde. Kad se vrati s puta, preseliće se kod gospođe Kenedi.“ „Ne pričaj koješta. Ret je još odavno digao ruke od nje.“ „Aha“, promrmlja Magbet. Ubrzo nakon toga Bela je dobila čudno pismo od Taza. Draga Maman, Tako sam sretan zbog tebe - i, naravno, zbog sebe. Kapetan Batler me je pozvao da zajedno proslavimo sretnu vest u Bruks klubu sa njegovim engleskim prijateljima! Voli te tvoj odani sin, Tazvel Nakon tog kratkog zbunjujućeg dopisa zavladao je potpuni tajac. Tazvel joj više nije poslao nijedno pismo, niti bilo kakvo objašnjenje. „Sigurno je u pitanju neki nesporazum“, promrmljala je Bela, zureći u pomrčinu. Kada bi se susreli u Šapo ružu, Jenkiji, koferaši i nekadašnji konfederalci održavali su učtivo primirje, ali su isti ti muškarci koji su se u Belinom salonu oslovljavali po imenu na gradskim ulicama bili podeljeni u suprotne tabore. Jedni su predvodili jenkijevske patrole, dok su drugi u noćnim satima vršljali naokolo sa klanovskim ekspedicijama koje su jenkijevski vojnici nemilosrdno proganjali. Krajem godine, u mesecu decembru, Rufus Bulok je održao vatreni govor na ustavnoj konvenciji koju su organizovali jenkijevski osvajači. Na tom skupu, kome je prisustvovalo trideset sedam crnih delegata, bio je napisan nov džordžijski ustav. Žene su prvi put dobile pravo da poseduju imovinu na vlastito ime, a tamnoputi muškarci su mogli da izađu na glasanje. Džordžijske novine su otvoreno ismevale delegate, njihove sposobnosti, govorničku veštinu i manire. Iz dana u dan, „drski“ crnci i beli republikanci su sve više raspirivali srdžbu Kju kluks klana. Kad bi se spustila noć, napolje su smeli da izađu samo klanovci i jenkijevske patrole. Na drugi dan Božića Bela je dobila pismo od Reta - prvo pismo koje joj je Ret ikada napisao. Odnela je pismo u svoju spavaću sobu, a onda je natočila veliku čašu brendija i spustila je na stočić.

- 248 -

Draga Bela, Ne mogu reći da ti ovo pišem laka srca, ali je najbolje da vest čuješ od mene lično. Taz je u Nju Orleansu. Živ je i zdrav - koliko mi je poznato - ali je besan kao ris. Iskreno rečeno, teško da ga mogu kriviti zbog toga. Pismo zadrhta u Belinim rukama. Taz je bio u Nju Orleansu? Ne znam da li sam ti ranije pričao o mom bankaru, Škotu Robu Kembelu. U vreme kad sam ga upoznao, on je bio manjinski partner u svojoj firmi, ali je u međuvremenu uspeo da stane na čelo upravnog odbora. Bezrezervno mu verujem tako da sam se baš njemu obratio za pomoć kada sam svojevremeno osujetio Tazovu vojnu karijeru. Kada se Taz iskrcao u Engleskoj na pristaništu ga je dočekao službenik koji ga je odveo pravo do Robove kancelarije u Londonu. Taz je na sebi i dalje imao konfederalnu uniformu. Rob ga je tada upitao: „Šta da radimo s tobom, mladiću?“ „Zašto biste bilo šta radili sa mnom, gospodine?“ „Zato što me je moj prijatelj Ret Batler zamolio da preuzmem brigu o tebi.“ „Zahvaljujem vam na ljubaznosti, gospodine, ali vas moram obavestiti da ja ništa nisam tražio od gospodina Batlera i da se stoga ne osećam kao njegov dužnik.“ Robov krojač je uzeo Tazove mere kako bi mu sašio novu odeču, ali je Rob, pre nego što je odeća bila gotova, poslao Taza u Šruzberi. Rob je odabrao tu školu zato što je svojevremeno i sam bio šruzberijski đak. Rob je izuzetno bistar i pronicljiv čovek, tako da je svaki njegov postupak osmišljen i proračunat do najsitnijih detalja. Taz je stigao u svoju novu školu u pohabanoj sivoj konfederalnoj uniformi, što je više doprinelo njegovoj reputaciji nego da je imao plemićku titulu. Šruzberi je vrveo od mladih aristokrata, ali se nijedan mladić nije mogao pohvaliti činjenicom da se borio u ratu. Negde u to vreme federalni zvaničnici su banuli u Robovu banku i počeli da ga saleću neumesnim pitanjima o mom imovinskom stanju. Naravno, ja sam pre toga upozorio Roba na tu mogućnost tako da ih je dočekao spreman. Stigao sam u London, gde je Rob vešto odolevao nasrtajima federalaca. Iako su Jenkiji podigli veliku prašinu, Rob me je uveravao da će se prašina vremenom slegnuti i da nemam razloga za brigu. Kada sam poslao telegram upravniku škole, dotični gospodin me je obavestio da Taz ne želi da me vidi. Mogao sam svojevoljno da banem tamo, ali sam znao da bih time samo još više uzrujao Taza, pa sam odlučio da ga neko vreme ostavim na miru. Upravnik mi je rekao da se Taz odlično snašao u novom okruženju i da se naročito isticao u matematici i francuskom. Što se francuskog tiče, to mi nije bilo čudno jer znam da Taz govori kreolski, ali sam bio prijatno iznenađen kada sam čuo da mu matematika tako dobro ide. Da stvari budu još bolje, tvoj sin se zaista dopao Robu Kembelu. „Pa, naravno da mu se dopao“, prošapta Bela. „Ko ne bi voleo mog Taza?“ Na kraju prvog semestra Rob je pozvao Tazvela da provede raspust sa njegovom porodicom. Rob ima finu debeljuškastu ženicu i dve kćeri, stidljivu Kler i slatku Amandu koja će za koju godinu početi da mami uzdahe londonske gospode. U svakom slučaju, Taz se sjajno snašao u Kembelovom domu. Mislim da se Rob potajno nadao da bi jednog dana mogao da uda svoju kćerku Kler za Taza. Pouzdano znam da je Rob nameravao da tvom sinu ponudi mesto u svojoj firmi čim bude završio školu.

- 249 -

Dobijao sam redovne izveštaje od Roba, ali ni reči od samog Taza. lako sam priželjkivao da uspostavim prisniji odnos sa tvojim sinom, nije mi teško padalo da ostanem nitkov u njegovim očima sve dok ne bude dovoljno zreo da shvati pravo stanje stvari. Sve u svemu, ja sam kriv što je Taz sada u Nju Orleansu. To je na izvestan način moje maslo, moja greška, i žao mi je što je moralo baš tako da ispadne, ali ti veoma dobro znaš da nisam u situaciji da ga neprestano držim za ruku i da mu sve potanko objašnjavam. Bob Kembel i ja smo završili neke poslove, a onda smo se zajedno uputili do Berlington Arkejda, gde se nalaze najugledniji londonski juveliri. Budući da Satlif pravi dijademe za englesku kraljicu, smatrao sam da će nakit koji tu budem pazario biti dovoljno dobar i za Skarlet. Siroti Rob je zinuo od zaprepašćenja kada sam kupio najveći i najraskošniji verenički prsten koji je ikada video. Progutao je knedlu, srdačno mi čestitao i predložio mi da za tri dana napravimo malo slavlje u to ime u njegovom londonskom klubu. Odmah sam poslao telegram u Šruzberi kako bih pozvao Taza da dođe u London na proslavu - i to je bila moja najveća greška! Ili moj telegram nije bio dovoljno jasan ili je upravnik škole pogrešno protumačio njegov sadržaj. U svakom slučaju, draga moja Bela, Taz je sebi uvrteo u glavu da ja nameravam da se oženim tobom! Bela spusti pismo na stočić, sruči brendi niz grlo i tiho promrmlja: „Ret Batler i Bela Votling? Da se Ret oženi Belom? Hriste, smiluj nam se!“ Bruks je jedan uštogljeni londonski klub, a među Robovim zvanicama su se uglavnom nalazili dosadni bankari i biznismeni, ali da si se te večeri zatekla tamo, Bela, sigurno bi bila ponosna na svog sina. Bio sam tako srećan što ga ponovo vidim i ponadao sam se da mi je konačno oprostio. Zapodenuli smo razgovor o Fort Fišeru, šaleći se i nadmudrujući se kao Tambo i gospodin Bouns64. Kada sam rekao: „Tvoj kaplar kaže da si bio bolji vojnik od mene!“, svi su prasnuli u smeh. Kada smo se smestili za trpezu, Rob je ustao kako bi održao zdravicu, ali ga je Tazvel prekinuo. „Oprostite, gospodo. Gospodine Kembele, gospodine Batlere, uvaženi gosti... pre nego što slavlje počne, moram vam nešto ispovediti.“ Bela, tvoj sin mi je umalo slomio srce. Održao je dirljiv govor o svemu što sam učinio za njega i rekao kako će zauvek ostati moj dužnik. Pomenuo je moju dobrostivost, moju velikodušnost i - neka nam se Gospod smiluje! - moju mudrost. Okupljeni londonski džentlmeni, koji su i sami imali sinove i unuke, bili su toliko ganuti Tazovim gestom da su njegove reči pozdravili burnim aplauzom. Onda je Rob podigao svoju čašu: „U zdravlje mog prijatelja kapetana Reta Batlera i njegove zaručnice, gospođe Skarlet Kenedi.“ Kada je Taz čuo Kembelovu zdravicu lice mu je postalo tako bledo da sam pomislio da će se onesvestiti. Tek tada sam shvatio da je Taz mislio da ću se ja oženiti tobom i da se sada osećao kao najveća budala na kugli zemaljskoj. Nema tog muškarca koji ne strahuje od javnog poniženja, ali će jedan ponositi mladić, za razliku od zrelog čoveka, radije umreti nego živeti sa takvom sramotom. Poznavao sam budalaste mladiće koji su bili spremni da, zarad opklade od dva dolara, preskoče kapiju visoku punih pet stopa, pa makar se zajedno sa svojim konjem naboli na šiljke koji su štrcali na vrhu. Tazvel je, ne otpivši ni jedan jedini gutljaj, bez reči spustio čašu i izjurio iz kluba. Krenuo sam za njim, ali sam ga izgubio u prokletoj londonskoj magli. Kada sam saznao da se Taz nije vratio na Šruzberi, unajmio sam detektiva koji me je nakon izvesnog vremena obavestio da se tvoj sin ukrcao na brod koji je plovio za Nju Orleans. Tambo i gospodin Bouns su bili standardni likovi u šaljivim pučkim predstavama putujućih muzičkih trupa iz devetnaestog veka. (prim. prev.) 64

- 250 -

I tako se Taz ponovo obreo gradu iz koga je krenuo u svet. Siguran sam da je daleko tužniji nego onda, ali se nadam da je bar donekle mudriji. Draga Bela, ne mogu ti opisati koliko mi je žao. Da sam mogao da pretpostavim šta će se desiti, nikad mu ne bih naneo takav bol. Tvoj odani prijatelj, Ret U predvečerje nove godine Bela Votling je obukla svoju najlepšu haljinu, a onda je sa bocom šampanjca i finansijskim knjigama otišla do kancelarije Reta Batlera. Tu novu godinu Bela je dočekala sama.

- 251 -

35. Kvarteronski bal65

Tog proleća, republikanac Rufus Bulok pobedio je bivšeg konfederalnog generala Džordža Gordona na izborima za guvernera. Prvi put u istoriji crnci su dobili šansu da uđu u zakonodavni odbor savezne države Džordžije. Čitava Atlanta je brujala o braku udovice Kenedi i Reta Batlera - ozloglašenog krijumčara i ratnog profitera. Nadobudne gospođe su u tome videle još jedan znak sveopšte moralne propasti. Dame iz Atlante su se zaklinjale da nikada neće preći preko uvrede koju je Batler svojom ponižavajućom ujdurmom naneo njihovim porodicama. Supruge „ponoćnih demokrata“ su se svakodnevno suočavale sa podsmešljivim razumevanjem jenkijevskih gospođa: „Ah, muškarci su kao deca, zar ne, draga?“ Svaki osmeh su doživljavale kao šamar posred lica. Gospođa Meriveder je zaprepašćeno zurila u Skarletin prsten. „Blagi bože! Mislim da nikad nisam videla tako veliki dragulj!“ Gospođa Mid se nostalgično prisećala Skarletinog bivšeg muža. „Frenk je bio duša od čoveka. Bože, još ne mogu da poverujem da je naš dragi Frenk zauvek otišao!“ Tetka Julalija je sročila „najmučnije pismo u svom životu“ u kome je preklinjala Skarlet da otkaže svadbu. „Molim te da ponovo ne okaljaš časno ime Robijarovih“, pisala je. Skarlet je želela raskošno venčanje, ali ju je Ret nagovorio da odustane od te zamisli. „Zašto bismo ovim oštrokonđama priuštili zadovoljstvo da odbiju naš poziv?“ govorio je. Mladenci su se na kraju odlučili za skromnu crkvenu ceremoniju tokom koje su postali gospodin i gospođa Batler. Nakon venčanog obreda su sa svojim malobrojnim gostima popili šeri u parohijskom domu. Melani Vilks je opčinjeno posmatrala Rozmarinog sinčića Luisa Valentajna. „Uživajte u svakom trenutku“, posavetovala je gospođu Rejvenel. „Deca tako brzo odrastu.“ Blagost Melaninog glasa i dobrota koja je zračila iz njenih očiju dirnuli su Rozmari Rejvenel. „Znate, moja kćerkica Meg je poginula u ratu, ali se ja svake noći molim za nju. Baš luckasto, zar ne? Da se molim za dete koje je već u raju.“ „To uopšte nije luckasto, draga moja“, odgovorila je Melani glasom punim saosećanja. „Vaša Meg zna da je volite. Zar ne osećate da neprestano bdi nad vama? Evo, uzmite moju maramicu. Vaš Luis je tako sladak dečkić.“ I tako su Rozmari Rejvenel i Melani Vilks postale prijateljice. Ret je iznajmio nova luksuzna spavaća kola gospodina Pulmana kako bi sa svojom nevestom otputovao na medeni mesec u Nju Orleans. Kada su mladenci sa svojom malobrojnom pratnjom stigli do železničke stanice, pola Atlante je zijalo u to „čudo“ od Kvarteron je potomak belca i mulatkinje ili belkinje i mulata, odnosno osoba sa jednom četvrtinom crnačke krvi. (prim. prev.) 65

- 252 -

vagona: privatna salonska kola koja su se po potrebi mogla pretvoriti u raskošnu spavaću sobu. Gospode, kuda je hrlio ovaj svet? Ret se pretvarao kao da su ti znatiželjni nametljivci došli na stanicu kako bi ispratili nevestu i mladoženju. „Dobar dan, gospođo Meriveder! Baš lepo od vas što ste došli. Žao mi je što nismo mogli da pozovemo sve svoje prijatelje na venčanje, ali je Skarlet insistirala da ceremonija bude krajnje skromna. Ma, znate kakva je Skarlet! Kad ona nešto naumi, nema šanse da odustane.“ Potom se okrenuo ka gospođi Elsing. „Ah, gospođo Elsing! Baš mi je drago što ste došli da nam poželite srećan put. Kako je moj dobri prijatelj Hju?“ Šeretski je namignuo. „Pozdravite ga i recite mu da ću se uvek sećati našeg ludog provoda!“ Dok su se uvređene dame razilazile, Skarlet je jedva obuzdavala kikot. U takvoj trijumfalnoj atmosferi, jednog prelepog majskog popodneva, Ret i Skarlet Batler su se popeli u vagon sa oplatom od filipinskog mahagonija i zastorima od zelenog baršuna. Sićušne kapi vode su svetlucale na laticama ruža koje su štrčale iz vitkih kristalnih vaza. Sto je bio prekriven blistavim damastom, a „sileri“ je bio savršeno rashlađen. Kada je Ret podigao čašu kako bi nazdravio svojoj nevesti, Skarlet teatralno izjavi: „Znaš, dragi, ja ti nikad nisam rekla da te volim.“ Ret zastade sa čašom u vazduhu. „Baš si sad morala da me podsetiš na to? Skarlet, ti baš umeš da odabereš trenutak!“ „Dobro znaš da sam ja jedina žena koja će ti uvek reći istinu, kako god ona zvučala. Ako ćemo pravo, taj detalj si često navodio kao jedan od mojih najvećih kvaliteta.“ Ret tugaljivo zavrte glavom. „Jesam, mila. Ponekad umem da pričam svakojake gluposti.“ Dok se mrak spuštao nad džordžijskom visoravni, železnički poslužitelj je upalio fenjere, navukao zavese, spustio krevet i zatvorio vrata za sobom. „Tara je odmah preko brda“, čeznutljivo prozbori Skarlet. „Kad sam bila devojka, često sam zamišljala...“ Retove nadlanice bile su prekrivene mekim kovrdžavim dlačicama. Izuzev prevoja na zglobovima prstiju, gde mu je koža bila jednako bela kao i njena, Retove ruke bile su zagasite i preplanule. Dok su njegovi snažni vesti prsti prelazili preko njene uzdrhtale kože, razvezujući vrpce i otkopčavajući kopčice na stezniku, dodir mu je bio mek i blag kao dodir mačjeg krzna. U rane jutarnje sate, dok je njihov voz jurio preko Alabame brzinom od koje je zastajao dah, poslužitelj je doneo vruću vodu za Skarletinu kupku. Ret Batler je sedeo u fotelji, povlačeći dim za dimom. „Šta si se zapiljio u mene?“ upita Skarlet, zaklanjajući grudi peškirom. Ret prasnu u smeh, tako zarazan smeh da čak ni Skarlet nije mogla da mu odoli. Spustila je ruke u stranu i vlažan peškir skliznu na pod. Mladenci su se prvi put posvađali odmah po dolasku u Nju Orleans. „Zašto ne pređemo u Sent Čarls?“, zanovetala je Skarlet. „Ovo ovde...“ prezrivo je pokazala rukom ka raskošnom apartmanu. „Zaboga, Rete, pa ovo je kreolski hotel!“ „Baš tako, najdraža“, mirno odgovori Ret, stavljajući ukrasnu dugmad na manžetne. „Zato smo i došli ovde. U Sent Čarlsu odsedaju Amerikanci. Amerikanci su veliki inženjeri, bankari i moralisti, ali nemaju blage veze sa gastronomskim užitkom. A onaj ko ne poznaje gastronomski užitak, ne može poznavati ni ljubavni užitak.“ „Rete!“

- 253 -

Mladoženja se vragolasto isceri. „Moram ti priznati da sam poprilično uživao u sinoćnjim bračnim dužnostima.“ „Što nipošto ne znači da treba da pričamo o tome.“ „Kad god se hrana i ljubav pretvore u zabranjene teme, razgovor nužno skreće ka politici.“ Ret se isprsi i prebaci levu šaku iza leđa, u maniru iskusnog govornika. „Šta mislite, uvažena gospođo Batler, da li će se Džordžija ikad osloboditi jenkijevskog jarma? I da li guverner Bulok ispoljava takvu brižnost prema crncima samo zato da bi se dočepao njihovih glasova?“ Primetivši plamsanje u Skarletinim očima, Ret se munjevito sagnu i njena cipela tresnu o žaluzine iza njegovih leđa. Te noći u predvorju je vrvelo kao u košnici. Oko njih su se tiskali lepo obučeni evropski putnici i imućni kreolci. Kada je Ret zamolio vratara da pozove kočiju, Skarlet prozbori, „Rete, nisam znala da govoriš francuski.“ „Kreolski nije baš isto što i francuski, dušo. Neki Parižanin bi se ovde jedva sporazumeo.“ Oniski vratar se ponosito uspravi do svoje pune visine. „Mesje, to je zato što je naš francuski starinski i čist. Parižani su izopačili jedan tako lep i plemenit jezik.“ Ret ozbiljno klimnu glavom. „Sans doute, monsieur66.“ Ret Batler je svakog jutra, ne čekajući hotelsku poslugu, silazio u kuhinju kako bi Skarlet doneo poslužavnik sa doručkom. Skarletin dan je otpočinjao nežnim milovanjima, prženim uštipcima i najgorčom najcrnjom kafom koju je u životu okusila. „Dragi, imaš džem u uglu usana.“ „Poliži ga.“ Nikad nisu napuštali hotel pre podneva. Ret je znao sve radnje i restorane u gradu, a vlasnice uglednih krojačkih salona su ga pozdravljale poljupcem u obraz i novostima o starim poznanicima. „Na engleskom, molim vas“, govorio je Ret sa osmehom. „Moja supruga je dama iz Džordžije.“ Haljine sa visokim strukom, koje su predstavljale najnoviji modni krik, savršeno su isticale Skarletinu figuru. Retova nevesta je, oduševljena tako bogatim izborom, nakupovala toliko garderobe da je Ret većinu stvari morao da spakuje u kofere i da ih parobrodom pošalje kući. Kupili su štene bernardinca za Vejda i koralnu ogrlicu za malu Elu. Ret je takođe insistirao da kupe jarkocrvenu podsuknju za Mami, mada je Skarlet tvrdila da tamnoputa dadilja ni za živu glavu ne bi obukla tako nešto. Dugi dokoni dani ispunjeni životnim zadovoljstvima i čulnim užitkom stapali su se jedan sa drugim. Skarlet još od svojih devojačkih dana nije bila obasuta tako besramnom pažnjom. Iako je bila udata žena, kreolska gospoda su joj otvoreno upućivala svoje komplimente, stavljajući joj do znanja da su bili spremni da joj pruže i više od toga. Ret nije dizao prašinu zbog tih bezazlenih flertova, ali nikada nije ostavljao svoju suprugu samu u društvu drugog muškarca. Nju Orleans je vragolasto namigivao sitnim društvenim ispadima nad kojima bi se južnjačke čistunice danima sablažnjavale. Skarlet je sebi mogla da priušti da popije koju čašicu više. Mogla je da igra chemin de fer67. Mogla je tako besramno da flertuje da bi 66

„Van svake sumnje, gospodine.“ (prim. prev.)

67

Jedna od verzija kartaške igre bakara. (prim. prev.)

- 254 -

oštrokonđe iz Atlante, da su kojim slučajem mogle da je vide, taj čin jednodušno okarakterisale kao čistu preljubu. Tokom nedeljne mise u katedrali Sen Luj Ret joj je na uho šapnuo tako neumesnu šalu da se Skarlet istog trenutka zagrcnula. Ret se šalio kada je trebalo da bude ozbiljan i bio je ozbiljan kada su se ostali kliberili. Veselo je razglabao o koferaškom zakonodavstvu koje su Jenkiji uveli u Luizijani. Bio je oduševljen tim naglavačke okrenutim sistemom, kao da je ludilo bilo prirodno stanje stvari. Skarlet je sa apetitom tamanila kreolsku hranu. Jednog popodneva, dok su ručali kod Antoana, Ret se vragolasto iskezi kada je Skarlet ukrala poslednju preostalu dagnju sa njegovog tanjira. „Ako se budeš zaokruglila kao burence moraću da uzmem neku Kreolku za ljubavnicu.“ Skarlet se osvrnu po dvorani, tražeći konobara. „Hajde da naručimo još jednu porciju račića.“ Ret ispruži ruku preko stola. Uhvatio je njenu šaku i nežno prešao prstima preko mekog jastučeta između palca i kažiprsta. „U stvari, nisam više gladna“, prošapta Skarlet promuklim glasom. „Hajde, Rete. Idemo brzo u hotel.“ Jednog popodneva su u iznajmljenom čamcu zaplovili duž priobalnog nasipa, gde su mornari rečnih parobroda sa Misisipija trampili robu sa posadama okeanskih brodova. Pošto su federalci još na početku rata osvojili Nju Orleans, grad je bio pošteđen razaranja i ubrzo se pretvorio u najprometniju južnjačku luku. Lučki radnici su pretežno poticali iz redova irskih imigranata koji su bili spremni da dirinče po dvanaest sati dnevno za nadnicu od pedeset centi. Irci su živeli u sirotinjskoj četvrti iza rečnog nasipa sa svojim iznurenim suprugama i buljucima prljave dece koja su se neprestano dernjala i plakala. Kada je među lepršavim žamorom stopljenih glasova razabrala taj dobro poznati akcenat, koji je toliko podsećao na akcenat kojim je govorio njen otac Džerald, Skarlet usplahireno stisnu Retovu mišicu. „Šta je bilo, dušo?“ „Obećaj mi nešto, Rete. Obećaj mi da nikad više neću biti siromašna.“ Po običaju koji je vladao u Nju Orleansu, Ret i Skarlet su kasno ručali, a nakon toga su odlazili na balove - javne i privatne, sa kostimima i pod maskama. Ako su bili raspoloženi za drugačiju vrstu zabave, odlazili su u neki od gradskih kazina ili u Bostonski klub (koji nije dobio ime po jenkijevskom gradu, već po popularnoj kartaškoj igri). Nakon što je savladala osnove bezika68, Skarlet je češće dobijala nego što je gubila. Jedne noći, kada je sreća bila naročito milostiva prema Skarlet, Ret je zgrabio svoju nevestu za ruku i odvukao je od kockarskog stola. Skarlet je na jedvite jade obuzdala svoj bes. Kada su ušli u kočiju, prasnula je na svog supruga: „Tako sam se dobro zabavljala! Pobeđivala sam! Otkud ti ideja da me prekidaš? Očigledno ne možeš da podneseš pomisao da sama mogu da zaradim novac!“ „Draga, tebi novac znači daleko više nego meni.“ „Ti hoćeš da me poseduješ!“ „Ljudima čije si džepove opelješila novac takođe mnogo znači. Dobro poznajem tu gospodu. Znam kako dišu.“ Skarlet obesno zabaci glavu. „Šta me briga za njih?“ „Tebe možda nije briga, dušo, ali sam ja u drugačijoj situaciji. Da si tako nastavila, dotična gospoda ne bi mogla da traže zadovoljenje od jedne dame, ali bi zato mogli da 68

Vrsta kartaške igre, takođe poznata kao darde ili marijaš. (prim. prev.)

- 255 -

izazovu njenog kavaljera na dvoboj. Znaš, u zoru na nasipu ume da bude prilično sveže, a ja ne bih želeo da nazebem.“ Ret je povremeno provodio večeri na poslovnim sastancima, a Skarlet je za to vreme ostajala u hotelu, isprobavajući haljine koje je tih dana pazarila. Uprkos sjajnom provodu, nad Skarletinom srećom se nadvio jedan mutan nerazgovetan oblačić. Stekla je utisak da ih je jedan čudan mladić pratio u stopu. Mladić je uvek bio pristojno obučen, tako da je više podsećao na državnog činovnika nego na momke koje su sretali na gradskim ulicama. Često ga je viđala u predvorju hotela kako stoji naslonjen na stub, sa rukama prekrštenim ispred grudi, ili kako sedi u fotelji i čita novine. Često je razgovarao sa portirom, kao da su bili stari poznanici. Skarlet se činilo da ih taj mladić neprestano drži na oku. Posmatrao ih je dok su ulazili u hotel i dok su izlazili napolje. Posećivao je iste restorane kao i njih dvoje. „Ko je taj mladić?“ šapatom je upitala Reta. „Sinoć sam ga videla u Bostonskom klubu. Zašto se stalno vrzma oko nas?“ „Ne treba da se sekiraš zbog njega, mila“, odgovorio je Ret. „Taj mladić je umislio da sam mu svojevremeno učinio nepravdu.“ „Kakvu nepravdu? Ko je on?“ „Dirnut sam tvojom brigom“, rekao je Ret, „ali ne treba da se opterećuješ time.“ „Mojom brigom?“, Skarlet prezrivo frknu. „Ne budi smešan. Ti umeš da vodiš računa o sebi.“ Pa ipak, taj mladić je nastavio da se nadvija kao preteći oblak nad njihovim vedrim njuorleanskim danima. Poslovni ljudi koji su profitirali pod jenkijevskom upravom gradili su nove domove na periferiji, na mestu gde su se nekada nalazili povrtnjaci koji su snabdevali gradske tržnice. Ta nova gradska četvrt, koja je dobila naziv Garden distrikt, razvijala se tako munjevitim tempom da su velelepne nove vile gledale na raskopane ulice preko kojih su tandrkale zaprege čiji su točkovi uranjali u blato. Nedovršene kuće bile su okružene gomilama sirove građe (čiji je kvalitet, po Skarletinom uverenju, drastično zaostajao za kvalitetom džordžijske borovine). U večernjim satima kroz vazduh se prolamalo lupkanje čekića koje je podsećalo na kljucanje detlića. Tek kada bi grad utonuo u mrak marljivi radnici bi digli ruke od posla i krenuli na počinak. Kapetan Batler i njegova prelepa supruga su često dobijali pozivnice za prijeme i proslave sa krajnje raznolikim sastavom gostiju. Prerađivači pamuka i vlasnici rečnih flotila su stajali rame uz rame sa muškarcima grubih lica čije su oči, čak i kad bi se osmehnuli, ostajale hladne i surove. Iako su nosili skupa odela, reveri su im bili preširoki a pantalone preuske. Voleli su drečave papagajske boje. Često su pričali o Kubi i Nikaragvi, kao da su upravo stigli odatle i da bi već sutra mogli ponovo da zaplove u tom pravcu. Žene su im bile previše mlade i previše lepe. Bile su obučene po najnovijoj modi i uopšte nisu pokušavale da sakriju činjenicu da su se veoma dosađivale u njihovom društvu. Ti grubi okoreli muškarci su se prilično nehajno odnosili jedan prema drugom, ali su se prema Retu ponašali izuzetno učtivo. „Odakle poznaješ te ljude?“ „S vremena na vreme sarađujem s njima. Učinim im po neku sitnu uslugu.“ U raskošnoj kući na Turo stritu, u vili koja je bila tako nova da se u vazduhu i dalje osećao miris lepka za tapete, jedna starica se ustremi pravo ka Skarlet. „Ja sam Toanet Sevije“, predstavila se. Osmeh joj je bio dražesno izveštačen. „Sevije mi je devojačko

- 256 -

prezime. Ne volim da se prisećam svojih bivših muževa. Koliko čujem, vi ste od Robijarovih. Ličite na Elen.“ Skarlet je imala osećaj kao da je ta nakinđurena starica upravo zgazila preko groba njene majke. Koža Toanet Sevije bila je posuta staračkim pegama, a ispod proređene sede kose svetlucao je ružičasti skalp. Nakit koji je imala na sebi - prstenje sa krupnim blistavim draguljima, raskošne narukvice i ogrlice - govorio je da je ta vremešna dama nekada bila veoma poželjna žena. „Nekada davno Elen i ja smo bile najlepše devojke u Savani. Mada, iskreno da vam kažem, vašu majku nisam poznavala tako dobro kao njenog kavaljera Filipa.“ Filip! Ime koje je Skarlet potisnula u najskrovitiji kutak svog sećanja. Dok je ležala na samrti, njena majka je grozničavo šaputala ime tog misterioznog muškaraca. „Filip!“ Jedan od sluga priđe sa poslužavnikom i starica uze još jedno piće. Na njenom licu zaigra nostalgičan osmeh. „Ah, Filip je bio kao buktinja koja se neprestano rasplamsava... sve dok svojom vrelinom ne sagori sve što dodirne. Ili, bolje rečeno, svakoga koga dodirne.“ Skarlet nije želela da čuje ni reči više. Elen O'Hara je bila tako prefinjena dama, tako savršena majka... „Moja majka nikad nije pominjala tog gospodina“, dostojanstveno je odgovorila. „Pa, naravno da nije!“ Staričine oči blesnuše čudnim sjajem. Bio je to pogled žene koja je proniknula u sve tajne života. „Katolici su skloni pokajništvu, draga moja, a na čitavom jugu nije bilo veće pokajnice od Elen Robijar.“ Skarlet je u Nju Orleansu bila zaista srećna, možda čak previše srećna. Istina, povremeno su joj nedostajale njene pilane: kupovina i prodaja, cenkanje i nadmudrivanje sa promućurnim biznismenima. Takođe joj je nedostajao Ešli. Žudela je za njegovom blizinom. Čeznula je za tim prefinjenim naočitim licem, za tom pritajenom iskrom koja bi blesnula u njegovim blagim umornim smeđim očima. Ešli Vilks je budio sećanja na Taru i Dvanaest hrastova i sve što je ikada želela od života! Kada bi je obuzela nostalgija i kad bi joj Ešlijeva slika izronila u mislima, Skarlet se očajno pitala koji ju je đavo naterao da se uda za Reta Batlera. Skarlet je mrzela Retovu moć. Mrzela je njegovu snagu i samouverenost. Njegov zagrljaj je rušio svaku trunku otpora. Njegovi poljupci su navodili njeno telo na bezuslovnu predaju. Skarlet je naprosto znala da je Ret želeo da je pretvori u nešto manje i skromnije i smernije od onoga što je uistinu bila: u odanu ženicu čija će dobrota bita ravna njenoj gluposti. I tako je Skarlet jednog jutra, pokleknuvši pred tim polunostalgičnimpolukivnim raspoloženjem, počela da pretura po Retovoj fascikli kada je njen brižni suprug nakratko napustio apartman kako bi joj doneo doručak. Neki od dokumenata koje je pronašla unutra bili su ispisani na španskom i zapečaćeni prefinjenim voštanim žigovima. Pronašla je i nekoliko tovarnih listova. Na jednom od njih je pisalo: „dva sanduka, dostaviti železnicom do hotela Nešenel u Atlanti. POSTUPAJ VEOMA PAŽLJIVO!“ Druga tovarnica bila je za štene bernardinca koje su poslali njenom sinu Vejdu: „Postupaj sa naročitom pažnjom! Ekspresna dostava!“ Unutra je zatekla i razne druge stvari: račun izdat u londonskom krojačkom salonu Pik i Benet, kreditno pismo koje je na Retovo ime uputila Banque de New Orleans, sa svotom koja je predstavljala više nego prijatno iznenađenje, i jednu kartu za bal koji je trebalo da se održi kroz dve večeri u balskoj dvorani Hanisakl. Samo jedna karta, pomislila je. Ne dve.

- 257 -

Naravno, ona je bila svesna činjenice da je Ret pre nje imao mnogo žena. To nije bila nikakva tajna. Pa ipak, mislila je da Ret, sad kad je uplovio u bračne vode, neće tražiti zadovoljstvo sa strane. Verovala je da mu je ona bila dovoljna. A opet, ti „poslovi“ koje je Ret obavljao u noćnim satima? Kakvi se to poslovi obavljaju između ponoći i svitanja? Skarletine uši se istog trenutka zažariše. Bože, kakva je samo budala bila! Kada je Ret stigao sa doručkom zatekao je svoju suprugu kako u podsuknji pozira pred velikim ogledalom. „Vidi kako sam se ugojila“, rekla je, besna na samu sebe. Kada ju je Ret obavio rukama, telo joj je bilo napeto kao struna. „Neću više da jedem. Neću staviti u usta ni jednu mrvicu, pa makar skapala od gladi. Oh, Rete, kad se samo setim kakav sam struk nekada imala! Bio je tako tanak da bi, kad ga obuhvatiš šakama, mogao da spojiš vrhove prstiju.“ Kada se između Retovih prstiju ukazao jaz od puna tri inča, Skarlet je briznula u plač. Tog popodneva Ret je ponovo napustio hotel kako bi obavio neki misteriozni posao. Skarlet se spustila u predvorje, gde joj je mladić koji ih je pratio kao senka učtivo klimnuo glavom. Vratar je smeštao jednu jenkijevsku porodicu u kočiju. Deran od pet-šest godina se vragolasto okrenu i šutnu ga u cevanicu. „Mladi mesje je baš živahan dečko!“ progunđa vratar. „Da, madam, imate veoma živahnog sina!“ Vratar ćušnu u džep bakšiš od pet centi, protrlja gležanj i okrenu se ka Skarlet. „Izvolite, madam. Arto vam stoji na usluzi.“ „Želela bih jednu kartu za balsku dvoranu Hanisakl.“ Vratar se osmehnu kao čovek koji je čuo vic čiju poentu nije mogao da shvati. „Madam?“ „Balska dvorana Hanisakl? Nećete mi valjda reći da niste čuli za to mesto?“ Arto obazrivo izjavi da jeste čuo za nešto slično i da misli da se ta dvorana nalazi u Burbon stritu. Ili možda u Boben stritu? Skarlet mu pruži novčanicu. „Ako sam dobro obaveštena, karta košta deset dolara.“ Vratar skrušeno prebaci ruke iza leđa. „Je suis desole, madame. Desole! Ne mogu vam pomoći.“ Tajanstveni mladić zastade na ulazu. „Pardon, madame. Teško ćete nabaviti kartu za kvarteronski bal“, objasnio je, „jer bele dame tamo nisu dobrodošle“. Tada joj je okrenuo leđa i izašao napolje, veselo zviždućući. „Oprostite, šta je kvarteronski bal?“ Vratar se uštogljeno osmehnu. „Ne znam, madam, a čak i da znam ne bih smeo da pričam o tome. Oprostite, madam...“ Pokušavajući da utekne od nelagodnog pitanja, vratar se okrenu ka vremešnoj francuskoj dami koja se raspitivala u kojoj se crkvi održavala misa u jedanaest sati. Te večeri, u Bostonskom klubu, Tonaet Sevije pojavila se u društvu privlačne kreolke koja je bila upola mlađa od nje. „Oprostite, gospođo...“ „Ah, gospođo Batler! Koliko čujem, vi baš volite bezik?“ Skarlet nije bila raspoložena za frivolne razgovore. „Madam Sevije“, odlučno je upitala, „jeste li vi žena od ugleda?“ Starica se tiho nasmeja. „Draga moja, kad zađemo u izvesne godine, svi dobijamo na ugledu. Daleko sam uglednija nego što sam ikada želela da budem. Anri, budi srce i donesi mi malo šampanjca.“ „Onda verovatno ništa ne znate o kvarteronskom balu?“ Gospođa Sevije veselo pljesnu svojim smežuranim šakama. „Sasvim suprotno, gospođo Batler. Sve dame znaju za kvarteronski bal, ali bi mogle ozbiljno da ugroze svoju reputaciju ako bi to priznale.“

- 258 -

„A vi? Vi ne strahujete za svoju reputaciju?“ „Draga, moja reputacija je crnja od stare vojničke čizme. Recite mi, šta vas tačno zanima?“ „Zašto ne mogu da kupim kartu za bal?“ „Zato što su kvarteronski balovi namenjeni beloj gospodi i mladim kvarteronkama koje žele da se upoznaju s njima. Crncima i belim damama nije dozvoljen pristup. Nekoliko odvažnih belkinja uspelo je da se prošvercuje unutra - mislim, u pitanju je bal pod maskama - kako bi uhvatile svoje muževe en flagrante. Kada je njihova drskost bila raskrinkana, po gradu se danima brujalo o tome. Ah, to su tako sočni skandali! Tako sočni i pikantni skandali!“ Ret nije bio u hotelu kada je portir zakucao na vrata njihovog apartmana kako bi Skarlet uručio anonimno pismo. Koverat je bio napravljen od kvalitetnog papira, a na prednjoj strani su, umesto adrese, bile ispisane reči: „Srdačan pozdrav. Vaš odani prijatelj.“ Rukopis je bio lep, čitak i blago iskošen. Unutra se nalazila karta za kvarteronski bal koji je trebalo da se održi u dvorani Hanisakl. Kada se vratio nazad, Ret se radoznalo zagleda u svoju suprugu. „Šta se to dešava s tobom, tigrice moja? Jutros si bila tako zlovoljna, a sad izgledaš kao da mrava ne bi zgazila.“ „Oh, Rete, ne osećam se baš dobro. Večeras ne mogu nigde da idem.“ Ret je podozrivo osmotri. „Pa, naravno da se ne osećaš dobro kad se izgladnjuješ. Doneću ti nešto od Antoana.“ Skarlet je ležala u postelji, sa zatvorenim žaluzinama i hladnom oblogom na čelu, kada se Ret vratio sa njenim omiljenim specijalitetima: račićima koji su plivali u puteru, slasnim hrskavim škampima i minijaturnim jastogom koji je podsećao na otvoreni ružičastobeli cvet. „Ah, ne mogu ništa da okusim. Sedi pored mene, mili“, prozborila je slabašnim glasom, potapšavši ivicu kreveta. „Možda će mi biti lakše.“ Muškarci su takvi prevaranti! Činilo se da je njen suprug gotovo... zabrinut. Ret nežno opipa njeno čelo. „Tek je maj. Još je prerano za groznicu. Hoćeš da pozovem lekara?“ „Nema potrebe, dragi moj mužu. Ti si mi najbolji lek.“ On odlučno odmahnu glavom. „Znam da ću te razočarati, ali moram da izađem na par sati.“ „Gde ideš, mili?“ Glas joj je zvučao neobično spokojno. „Ma, na jedno mesto. Ništa naročito. Moram da završim neke poslove.“ Ret se nagnu ka njoj, zacakljenih očiju. „Da mi je samo znati šta ti se to vrzma po glavi, luče. Kad vidim to anđeosko lice, znam da nešto smeraš.“ „Mogu li i ja s tobom?“ Ret prasnu u smeh. „Ne, draga, zaista ne možeš sa mnom. Osim toga, ako se dobro sećam, rekla si da se ne osećaš dobro.“ Ret na brzinu obuče sako koji mu je krojač nedavno isporučio i stavi svilenu ešarpu koju je nosio na dan venčanja. Sagnuo se ka njoj i poljubio je u čelo. „Pojedi nešto“, dobacio je, tiho zatvarajući vrata za sobom. Čim je Ret otišao, Skarlet iskoči iz postelje i poče da pretura po ormanu. Pod se za tili čas prekri odbačenom garderobom. Zaboga, šta da obuče?, razmišljala je. A onda joj se lice ozari. Pa da, obući će haljinu od plavog tafta! Ret je nikad nije video u njoj. I onaj novi crni ogrtač! Došao joj je kao kec na jedanaest! Opružila se preko kreveta, uvlačeći stomak i zakopčavajući korset. Bio je tako tesan da se uplašila da će šavovi popucati. Uplela je kosu,

- 259 -

napravivši dražesne uvojke koje je ćušnula ispod šešira od plavog baršuna, a onda je, kao završni detalj, iz fioke izvukla masku posutu šljokicama koja je prikrivala sve osim očiju. Kočije su nakratko zastajale pred dvoranom Hanisakl, dovozeći uglađenu belu gospodu, a potom su skretale iza ugla i nastavljale niz Ulicu Bjenvil. Tamnoputi vratar nosio je odeću koja je podsećala na francusku zuave uniformu - vrećaste crvene pantalone, kratki plavi sako, široki crveni pojas i turski fes koji je štrcao nad njegovom ogromnom lobanjom kao kula oklopnjače. „Bonsoir, madame. Comment allez-vous?69“ S primetnim oklevanjem je prihvatio kartu koju je Skarlet pružila ka njemu. „Et la Maman de vous, mamselle?70 upitao je, podozrivo se zagledavši u maskiranu damu. „Mamselle, da se niste izgubili? Da možda niste pogrešili adresu?“ U tom trenutku se pored nje stvori onaj tajanstveni mladić. „Ah, vidim da ste dobili moju kartu“, rekao je, hvatajući je pod ruku. Izgovorio je nekoliko brzih poletnih rečenica na savršenom kreolskom i vratar prasnu u veseo smeh. Napravio je dubok naklon i pokazao im da uđu. Dok su se peli širokim zastrtim stepeništem, Skarlet upita svog pratioca: „Šta ste mu rekli?“ „Malo sam se našalio s njim. Na vaš račun, plašim se.“ „Kako se usuđujete!“ Zastali su na međuspratu, ispred velikih belih vrata. „Gospođo Batler, ako sam dobro shvatio, vi želite da prisustvujete kvarteronskom balu?“ „Dobro ste shvatili, ali...“ „Ako je tako, madam...“ Mladić graciozno ispruži ruku i otvori vrata. Balska dvorana Hanisakl imala je visoku tavanicu ukrašenu prefinjenim gipsanim karnižima, zidovi su bili prekriveni zlatnobelom oplatom, a nameštaj je bio u imperijalnom stilu. Visoki prozori su gledali na balkon od kovanog gvožđa gde su gospoda mogla da zapale cigaru. Duž jednog zida bili su poredani stolovi sa pićem zakuskom. Na drugom kraju odaje Ret Batler je razgovarao sa sredovečnom mulatkinjom obučenom u smernu tamnosmeđu haljinu, nalik onima koje su nosile baptistkinje. Kada se Skarlet okrenula ka svom pratiocu misteriozni mladić više nije bio tu. Skarlet je očekivala da će unutra zateći nešto poročno i sablažnjivo, možda čak i kankan. Ali, avaj, ovaj bal se ni po čemu nije razlikovao od uglednih belačkih balova, izuzev po tome što su ceremonijom upravljale tamnopute matrone. Parovi su plesali na podijumu, razmenjujući komplimente. Udobne tapacirane stolice sa obe strane balkona bile su rezervisane za brižne garde-dame71. Devojke su imale svetlu put i prefinjene manire. Orkestar tada zasvira „Na lepom plavom Dunavu“, popularni novi valcer gospodina Štrausa. „Mamselle, si vous plais?“

69

„Dobro veče, gospođo. Kako ste?“ (prim. prev.)

70

„A vaša majka, gospođice?“ (prim. prev.)

71

Dame koje, u svojstvu pratilje, dolaze na bal sa svojim štićenicama. (prim. prev.)

- 260 -

Gospodin koji se poklonio pred Skarlet bio je mlađi od nje, ali je kosa prerano počela da ga napušta. „Molim vas, pričajte na engleskom“, rekla je. Kada je kročila na plesni podijum, imala je osećaj kao da se vratila u svoje bezbrižne devojačke dane. Do đavola s brakom i do đavola sa Retom Batlerom! večeras će zaboraviti na sve i prepustiti se užitku. Samo kad bi njen partner bio bolji plesač! Proćelavi gospodin je imao ukočeno držanje i neprestano je zaostajao za pola takta. „Pardon, mamselle!“, izvinjavao se. „Ah, rekli ste da vam se obraćam na engleskom, zar ne? Oprostite, molim vas.“ Muzika ubrzo prestade i lepi plavi Dunav se stopi sa morem tišine. Njen kavaljer se učtivo nakloni, obrisa čelo i tiho se nakašljuca. Zureći nekud preko njenog levog ramena, počeo je da nabraja svoju imovinu: nova kuća na Čenel stritu, suvlasnički udeo u skladištu u blizini železničke stanice Morgan, pet procenata akcija u Banque du New Orleans i deset procenata vlasništva nad parobrodom nosivosti šest stotina tona. „Osim toga, posedujem još jedan značajan kvalitet – vernost“, dodao je, pocrvenevši kao bulka. „Ali, gospodine, zašto mi sve to govorite?“ „Mamselle, čini mi se da nas dvoje imamo šta da pružimo jedno drugom. Iskreno se nadam da ćete razmotriti moju ponudu“, objasni Skarletin kavaljer, brišući znoj sa lica. „Da li biste mi učinili čast da me upoznate sa svojom majkom?“ „Gospodine, moja majka je odavno s anđelima.“ „Onda sa vašom tetkom, ili rođakom...“ „Čisto sumnjam da biste se dopali mojoj tetki Julaliji, gospodine.“ Kada je orkestar ponovo zasvirao, Ret se ustremi ka njoj i povede je ka plesnom podijumu. Pokreti su im bili skladni i graciozni. Činilo se da vazduh svetluca od čarobnog praha. „Mamselle“, prozborio je, „tako dobro plešete.“ „Baš kao i vi, gospodine. Jeste li uzimali časove?“ Na Retovom licu blesnu vragolast osmeh. „Oprostite ako sam prekinuo delikatne pregovore između vas i onog kavaljera...“ „Gospodine?“ „Šta god da vam je obećao, spreman sam da nadmašim njegovu ponudu.“ „On poseduje deset procenata vlasništva nad parobrodom, gospodine.“ „Ja posedujem pedeset procenata nad šest parobroda, mamselle.“ „Dotični gospodin poseduje pet procenata akcija u jednoj banci.“ „Ja posedujem dve banke i suvlasnički udeo u trećoj.“ „Ali, gospodine, taj mladić tvrdi da je veran.“ „Mislite da ja nisam?“ „Gospodine, nije pristojno čitati misli jednoj dami.“ Ret je vešto okrenu na podijumu. „U svakom braku bar jedno mora biti verno. Jeste li vi verni, madame? Sredovečna mulatkinja u smeđoj haljini im usplahireno priđe, prekinuvši njihov valcer. „Qui etes-vous?“, upitala je ljutitim glasom. „Kako se zovete?“ Ret odgovori umesto nje. „Madam Gajer, dopustite mi da vas upoznam sa svojom suprugom. Ovo je madam Batler.“ „Ovo je ugledan bal“, odbrusi rasrđena gospođa, „a ne neka farsa.“ „Diskretno ćemo napustiti dvoranu, madam. Nema potrebe da pravimo skandal.“ Iako je bilo očigledno da je strašno besna, tamnoputa matrona se bez reči vrati na svoje mesto.

- 261 -

U Skarletinim očima Retov autoritet je istovremeno bio očaravajući i nepodnošljiv. Kada su stigli do vrata, Skarlet zastade pred pragom. „Jutros si pomenuo da treba da završiš neki posao. Sa kojom od ovih devojaka je trebalo da uspostaviš poslovnu saradnju?“ Ret pokaza glavom ka usamljenoj devojci koja je sedela u jednom uglu prostorije ponosita i pomirena sa svojom sudbinom kao astečka žrtva. „Madam Gajer je želela da se posavetuje sa mnom o budućnosti svoje nećake Solanž. Gajerovi su moji stari prijatelji.“ Misteriozni mladić koji ih je posmatrao sa balkona podiže čašu u znak zdravice. „Ah, sad mi je jasno“, prozbori Ret. „Znači, mladi Tazvel stoji iza ove ujdurme.“ Vratar u zuave uniformi pozva kočiju. Ret spusti šešir na sedište. „Vidiš, mila, ovakvi balovi se organizuju kako bi mlade kvarteronke sklopile neku vrstu pogodbe sa belom gospodom. To se zove placege. Njihove majke vode pregovore, zahtevajući da dotična gospoda svojim milosnicama kupe toliku i toliku kuću, da uplate određeni iznos na njihov bankovni račun, da obezbede bonus za dete. „Solanž je privukla dva udvarača. Starijeg gospodina, čiji će zahtevi po svoj prilici biti prilično skromni, i onog momka s kojim si plesala. Savetovao sam gospođi Gajer da prihvati ponudu starijeg gospodina.“ „I tako je razočarani udvarač odlučio da okuša sreću sa mnom.“ Ret prasnu u smeh. „Pa, nisi tako loše prošla, draga moja. Neke devojke se uopšte ne bi žalile na deset procenata vlasništva nad rečnim parobrodom.“ Kada su se vratili u hotelski apartman, Ret Batler je opčinjeno posmatrao kako Skarlet lagano skida svoj plavi šešir, balsku haljinu, čarape i korset. „Gospode!“, prošaptao je promuklim glasom dok je raspuštala kosu. Uživajući u svojoj moći i drhteći od slatkog iščekivanja, Skarlet krenu ka njemu. Na sebi je imala samo masku ispod koje su svetlucale te zavodljive smaragdnozelene oči.

- 262 -

36. Kuća za mesjea Votlinga

Samo tri dana nakon što se iskrcao u Nju Orleansu, Tazvel Votling je primljen u službu kod gospodina Nikolea, vlasnika preduzeća koje se bavilo kupoprodajom pamuka. Nikoleov šesnaestogodišnji sin Fransoa je nedavno preminuo od žute groznice zbog čega je utučeni biznismen odlučio da svoju porodicu preseli u Baton Ruž, gde je vladala zdravija klima. Kada je Taz stigao u grad, Nikoleova supruga i kćeri su već prešle u svoj novi dom, ali je gospodin Nikole zbog poslovnih obaveza morao da ostane u Nju Orleansu. Gospodin Nikole se još odavno nosio pomišlju da unajmi pomoćnika, a sada kada je svoju porodicu preselio u Baton Ruž, ta potreba je prerasla u neminovnost. Pa ipak, gospodin Nikole je neprestano odugovlačio s tim potezom jer mu je bilo strašno teško da se pomiri sa tužnom istinom da će nekom nepoznatom mladiću morati da poveri položaj koji je, po prirodi stvari, trebalo da pripadne njegovom sinu. Tog jutra kada se okasneli oglas konačno pojavio u Pikajunu, gospodin Nikole je, noseći novine i uštipke koje je kupio za doručak, krenuo stepeništem koje je vodilo ka prašnjavoj kancelariji smeštenoj iznad skladišta u Ulici Gravije. Tazvel Votling ga je čekao ispred vrata. Tazvel je pridržao Nikoleove stvari dok je snuždeni biznismen preturao po džepovima, tražeći ključ. Kada su ušli u kancelariju, Nikole je pokazao Tazu da sedne na gostinsku stolicu, dok se on spustio za radni sto pretrpan tovarnim listovima, špediterskim biltenima i izveštajima sa tržišta pamuka. „Došao sam po vašem oglasu, mesje“, objasnio je mladić. Nikole je, vođen trenutnim porivom, dao oglas u novinama tako da sad nije imao kud. „Nisam očekivao da će neko doći tako rano.“ „Pikajun može da se kupi u novinskoj poslovnici već u šest ujutru“, rekao je mladić. „Shvatam.“ „Nešto nije u redu, mesje?“ Gospodin Nikole je zatreptao, pokušavajući da suzbije suze. Naravno da nije u redu, pomislio je. Taj mladić nije bio njegov voljeni Fransoa. „Ma ne, ništa“, progunđao je. „Često ću biti odsutan tako da mi je potreban čestit i pouzdan pomoćnik. Čestit i pouzdan!“, naglasio je. „Današnji mladići su tako neodgovorni. Po čitav dan lenstvuju, puše cigare, kartaju se...“ „Ja se ne kartam, mesje.“ „Moji poslovi ne donose naročite prihode, a današnja mladež obično očekuje da se obogati preko noći.“ „Moji zahtevi su krajnje skromni.“ „Kupoprodaja pamuka je izuzetno složen posao. Potrebne su godine i godine da bi neko ovladao svim finesama.“

- 263 -

„Mesje, ja nisam sklon praznim obećanjima. Ne mogu da obećam da ću zadovoljiti vaše zahteve, ali vam obećavam da ću dati sve od sebe.“ Gospodin Nikole je rasklopio novine, odsutno se zagledao u štampane stupce i spustio uštipak na hartiju. Svakog jutra je, uporedo sa doručkom, iščitavao najnovije vesti koje su se ticale njegovog posla. „Didroova pekara pravi najbolje uštipke u gradu“, rekao je. „Oui, monsieur.“ Bacajući letimične poglede ka otvorenim novinama i načetom uštipku, Nikole je nastavio sa tim nepovezanim uvodnim razgovorom, donekle utešen Tazovim kreolskim idiomima i jezuitskim obrazovanjem. Poput većine katolika, gospodin Nikole je precenjivao strogost i delotvornost jezuitske obuke. „A vaša porodica, mladi Votlinže? Oni žive u Nju Orleansu?“ „Moji roditelji... nikad nisu živeli zajedno“, natuknuo je mladi Taz. „Ah, tako.“ Nikole je skinuo naočari, dunuo u stakla i obrisao ih maramicom. Trgovinski poslovi u Nju Orleansu su uveliko zasnivani na ličnom poznanstvu tako da je gospodin Nikole priželjkivao pomoćnika sa dobrim društvenim vezama. Njegov Fransoa je imao takve veze. One nedelje kada se razboleo, Fransoa je dobio poziv da postane član Komusa, elitnog udruženja kome su mogli da pristupe samo najodabraniji mladi džentlmeni. Svi su voleli Fransou! Ama baš svi! „Mesje, ako sam vam kojim slučajem na smetnji...“ Nikole je turobno odmahnuo rukom. Skrušeni biznismen bio je dovoljno mudar da zaključi da ne bi imao nerava za razgovor sa još nekim mladićem koji ništa više ne bi podsećao na njegovog Fransou. „Votlinže, ti nisi prvi kopilan koga sam upoznao. Budući da si stekao obrazovanje kod plemenitih jezuita“, na njegovom licu je zaigrala senka osmeha, „pružiću ti priliku. Što se tiče plate, mogu da ti ponudim sedam dolara nedeljno.“ U grozničavim nedeljama koje su usledile Taz Votling je naučio da pakuje pamuk otkupljen od kreolskih plantažera u brodske tovare koji su se slali liverpulskim komisionarima i da napravi razliku između dugih i kratkih vlakana i između osrednje i niske klase pamuka. Gospodin Nikole ga je uputio u trikove koje su prevaranti koristili kako bi nekvalitetan, prljav ili slabo ovejan pamuk prodali po višoj ceni od one koju je ta roba zasluživala. Taz je svakog jutra dolazio u kancelariju pre svog poslodavca i napuštao je posle njega. Vrzmao se po skladištima i nasipima, u stopu prateći gospodina Nikolea i spopadajući ga takvom bujicom pitanja da se njegov dobrostivi poslodavac često žalio: „Ca qui prend zasocie prend maite“ („čovek koji unajmi pomoćnika unajmljuje gospodara“). Gospodin Nikole se sve češće pitao da mladi Taz, uprkos svom jezuitskom obrazovanju, možda nije imao previše „amerikanskog“ duha. Taz je živeo u pansionu čiji su hodnici mirisali na lužani sapun i kuvani kupus. Kada je konačno seo za sto da napiše pismo svojoj majci Beli, donekle je ulepšao pravo stanje stvari. Svoj odlazak iz Engleske je objasnio jednom jedinom rečenicom: „Maman, bilo je krajnje vreme da uzmem svoj život u svoje ruke.“ Bela je još istog dana odgovorila svom sinu: Moj najdraži sine, Ne mogu ti opisati koliko me je obradovalo tvoje pismo! Mnogo sam brinula za tebe! Drago mi je što si se lepo snašao u Nju Orleansu i što si pronašao posao koji ti priliči. Poslovi u Šapo ružu cvetaju. Koferaši i jenkijevski oficiri su puni para. Minet te mnogo pozdravlja i moli te da joj, ako je ikako moguće, pošalješ tri funte kafe iz Nju Orleansa.

- 264 -

Mili moj dečko, kako si samo mogao da pomisliš da bi Ret Batler mogao da stane pred oltar sa ženom poput tvoje stare majke? Ret je oduvek bio zaljubljen u Skarlet O'Haru. Voleo je Skarlet čak i dok je bila udata za Frenka Kenedija! Mogu samo da se molim da, zarad Retove sreće, njihov brak uspe. Taz je ozlojeđeno zgužvao Belino pismo. Kako se taj uobraženi Ret Batler usuđivao da ne voli njegovu majku? Kako se samo usuđivao? Žil Nor, mladić koji je dečacima iz jezuitske škole svojevremeno predočio činjenice o Tazovom kopilanskom poreklu i kome je Taz zbog toga razbio nos, sada je bio službenik pomorske kompanije Olimpik stimšip. Žil i Taz su posle toliko godina obnovili staro poznanstvo. Dvojica mladića su se zatekla u Bostonskom klubu baš one večeri kada se bračni par Batler prvi put zajedno pojavio na tom mestu. U dvorani je zavladao tajac. Svi pogledi su se ustremili ka njima. Ret i Skarlet su se ponašali kao da su sami na svetu. Njihovi dodiri bili su tako prisni, njihovi osmesi tako tajanstveni. Njegovo držanje bilo je tako galantno i samouvereno, njeni kapci su se tako dražesno sklapali, a donja usna joj je tako zavodljivo drhtala. Toliko su plenili svojim prisustvom da su se neverni muževi i raskalašne neženje nostalgično prisećali kako su sveže i zanosne nekada bile njihove supruge i kako su čedne i bezazlene bile njihove prve ljubavi. Nevesta njegovog oca bila je najlepša žena koju je Taz u životu video i on ju je iz dna duše mrzeo zbog toga. Mrzeo je njenu ljupkost i gracioznost. Mrzeo ju je zato što je zauzela mesto koje je trebalo da pripadne njegovoj majci. Da li je Retova nevesta znala da je on imao sina? Da li joj je Ret Batler ikada pomenuo da je negde na svetu postojalo njegovo kopile? Taz je počeo da proganja Reta i njegovu suprugu. Pronalazio je razloge da provodi sve više vremena u hotelu Sent Luis i u Bostonskom klubu. Počeo je da zanemaruje svoje dužnosti i da kreolskim plantažerima uskraćuje vreme i pažnju na koje su navikli. Tazvel Votling ni sam nije znao šta je radio i šta je time želeo da postigne. Da li je želeo da ga Ret prizna za sina? Da mu objasni zašto se nije oženio Belom? Tazove misli bile su zbrkane, a duša puna gneva. A Ret Batler je, hladan kao špricer, prolazio pored njega, pozdravljajući ga kratkim klimanjem glave i ležernim osmehom, kao da su on i Taz bili slučajni poznanici. Iako gospodin Nikole nikada nije poslovao sa kapetanom Batlerom, dobro je znao ko je on. Svi su poznavali kapetana Batlera. „Batler je ozbiljan čovek, mladi Votlinže. Zašto se toliko raspituješ za njega?“ Gospodin Nikole je Tazov smušeni magloviti odgovor protumačio kao nesumnjiv dokaz da je njegov mladi pomoćnik kapetana Batlera smatrao svojim ocem. Zato je odlučio da utaži njegovu radoznalost pričama o Retovim pustolovinama na Kubi i u Centralnoj Americi. „Uopšte ne sumnjam da je Batler želeo da oslobodi sirote Kubance od španskog jarma“, na licu gospodina Nikolea je zaigrao ironičan osmeh, „ali sigurno nije bio ravnodušan ni prema španskom zlatu. Naravno, u to vreme je bio mlad. Otprilike kao ti sada.“ „Da li je... da li se ranije ženio?“ Nikole je slegnuo ramenima. „Živeo je sa jednom kreolkom. Iz porodice Gajer. Bila je prava lepotica.“ „Da se nije zvala... Bela?“

- 265 -

„Ne, nego Didi. Dok je bio na putu, Didi je umrla na porođaju. Batler nije imao pojma da je nosila njegovo dete. Kada je saznao šta se desilo, bio je očajan. Dugo mu je trebalo da preboli taj gubitak. To je zbližilo njega i Gajerove.“ „Čak i dan danas“, nastavio je Tazov poslodavac, „Gajerovi se savetuju sa Batlerom kada treba da donesu neku važnu odluku... kao, recimo, čiju ponudu treba da prihvate na kvarteronskom balu.“ Mržnja nikada nije bljutava - ona je prožeta raznim ukusima i aromama. Besan, posramljen, ošamućen željom za osvetom i radoznalošću kako će Batler reagovati, Tazvel Votling je uveo gospođu Batler na kvarteronski bal. Narednog jutra gospodin Nikole je već bio u kancelariji kada je Taz stigao. Kada je Taz rekao „Dobro jutro, gospodine“, Nikole nije podigao pogled sa poslovnih knjiga. „Gospodine...“ Nikole je lagano spustio olovku, sklopio teške korice i okrenuo se ka njemu. „Ti si prilično marljiv momak i već si dovoljno naučio o ovom biznisu. Mislio sam da ti preko leta prepustim vođenje poslova, ali si me sad doveo u blagu nedoumicu. Moraš mi nešto reći, mladiću. Da li ćeš se, kada se ja budem preselio u Baton Ruž, baviti otkupom i prodajom pamuka ili pravljenjem skandala?“ Tazvel Votling je skrušeno spustio fasciklu sa narudžbenicama. „Poneo sam se kao budala, gospodine. Iskreno žalim što sam prokockao vaše poverenje. Što se tiče jučerašnjeg posla, sve je obavljeno.“ Mladić je već stavljao šešir na glavu. „Shvatam vašu odluku, gospodine, i zahvaljujem vam što ste bili tako dobri prema meni.“ Preko lica gospodina Nikolea prešla je senka sumnje. „Merci pas coute arien.“ („Hvala ništa ne košta.“) „Gospodine?“ „Slušaj me dobro, momče. Mojoj supruzi i kćerkama dopada se Baton Ruž i jedva čekaju da im se pridružim.“ Gospodin Nikole je zastao, prekorno zavrtevši prstom. „Mladi Votlinže, s vremena na vreme ću bez najave banuti ovde kako bih proverio da li se zaista baviš poslovima koje sam ti poverio ili zabavljaš stanovnike Nju Orleansa novim skandalima. Pružiću ti još jednu priliku, zarad svoje porodice. Ali, zapamti, više nema ispravke.“ Uprkos svom upozorenju, gospodin Nikole je napustio Nju Orleans u junu i nije se vratio sve do oktobra. Biznismeni iz Nju Orleansa su zazirali od reči epidemija i sa strepnjom su pratili novinske izveštaje na tu temu. Dnevni list Kresent je dvadeset drugog juna istupio sa tvrdnjom da „žuta groznica predstavlja prevaziđenu pojavu u Nju Orleansu.“ Iako je nepune dve nedelje kasnije, četvrtog jula, četrdesetoro ljudi umrlo od te bolesti, Pikajun je i dalje poricao da je u pitanju epidemija. Tek kada se imućna Toanet Sevije stropoštala na pod Bostonskog kluba povraćajući krv, gradski zvaničnici su priznali da je žuta groznica uzela maha i oni koji su sebi mogli da priušte takav luksuz počeli su užurbano da napuštaju grad. Krajem meseca jula Sirotinjska bolnica, Mezon de Sante i dispanzer Tiro bili su dupke puni. Bolesnici su se smeštali po sirotištima, duševnim bolnicama i javnim balskim dvoranama. Pogrebne povorke su zakrčile gradske ulice, a mrtvački sanduci se ležali na grobljima poredani jedni preko drugih jer nije bilo dovoljno radnika koji bi ih pokopali. Nju Orleans je mirisao na smrt. Budući da se rodio i odrastao u Nju Orleansu, Tazvel Votling je bio otporniji na bolest od siromašnih irskih imigranata koje je groznica kosila kao snoplje.

- 266 -

Iako su biznismeni koji su se bavili kupoprodajom pamuka masovno zatvarali svoje firme i mada su se britanski teretni brodovi usidravali podalje od luke kako ih po povratku kući ne bi spakovali u karantin, kreolski plantažeri su i dalje prodavali pamuk koji se čamcima prevozio do usidrenih brodova. Tazvel Votling je imao pune ruke posla. Po čitav dan je otkupljivao pamuk, pakovao ga i prebacivao do teretnih brodova. Redovno je slao kratke jezgrovite izveštaje svom poslodavcu, odgovarajući na njegove opširne i zabrinute telegrame. U prvoj nedelji avgusta umrlo je devetsto šezdeset ljudi. Naredne sedmice bolest je odnela još hiljadu dvesta osamdeset osam života. Kao jedini otkupljivač pamuka koji je nastavio sa radom, mladi Votling je mogao da iskoristi očajanje plantažera koji su pokušavali da se što pre domognu novca kako bi se sa svojim porodicama evakuisali iz grada kojim je harala epidemija, ali je Taz nastavio da otkupljuje pamuk po uobičajenoj ceni. „Ljudi valjda treba da se pomažu u ovako teškim vremenima, zar ne, mesje?“ objašnjavao je, dobrodušno sležući ramenima. Kada su vrućine popustile i epidemija počela da jenjava, preživeli su se osećali kao ratni veterani. Kada su konkurenti gospodina Nikolea ponovo otvorili vrata svojih poslovnica i skladišta, mnogi od plantažera koji su za vreme epidemije prodavali pamuk mesje Votlingu nastavili su da posluju s njim. Prihodi gospodina Nikolea su se gotovo preko noći drastično uvećali. Tazvel Votling je u tim teškim danima ispunjenim ljudskom nesrećom i beščašćem stekao reputaciju časnog čoveka. Tazvel je sklapao poslove i sa demokratima i sa republikancima, zadržavajući svoja politička uverenja za sebe. Imao je sve širi krug saradnika i poznanika. Mnogi stanovnici Nju Orleansa su na osnovu raspoloživih činjenica izvukli zaključak da je kapetan Batler bio Tazvelov otac, ali pošto Taz nikada nije pričao o svom poreklu, niko nije pokretao tu temu u njegovom prisustvu. Taz je postao ugledan i poštovan mladi biznismen. Uvek je bio rad da naruči turu pića, a njegov prijatelj Žil Nor je često imao običaj da mu zatraži cigaru i da potom prosledi tabakeru oko stola sve dok se ne bi ispraznila. Taz je često posećivao kuće zabave, ali nije imao omiljenu kurtizanu. Uprkos diskretnim pozivima tamnoputih matrona, nikada više nije posetio kvarteronski bal. Kada bi ga poznanici zamolili za pozajmicu koja će im pomoći da se oporave od kockarskih gubitaka, Taz se izvinjavao što ne može da im izađe u susret, objašnjavajući kako je većinu zarađenog novca slao svojoj majci. Tri godine nakon što je počeo da radi u firmi gospodina Nikolea, njegov poslodavac mu je ponudio da budu ortaci. „Ti ćeš voditi celokupan posao, a meni ćeš prosleđivati polovinu dobiti, oui?“ Žil Nor bio je poručnik u Tajnom društvu Komusa, elitnom gradskom udruženju koje je nastupalo u karnevalskoj povorci za vreme poklada. Žil je jednom prilikom pozvao Taza da postane član te prestižne skupine. „Ali, Žile“, odgovorio je Taz, „ja sam kopile, sećaš se?“ Žil je delovao zbunjeno. „Pa, šta s tim?“ rekao je. Četiri godine nakon što se vratio u svoj rodni grad, Tazvel Votling je kupio kamenu kuću na Rojal stritu, u četvrti Vieux Carre. One večeri kada je potpisao dokumente o prenosu imovine, Tazvel Votling se vratio u svoj nov, još neopremljen dom i spustio se na pod salona, okrenut ka francuskom balkonu koji je gledao na vrt. Kuća je imala kuhinju čiji je oblik podsećao na slovo L i mali salon, ali su se na spratu nalazile dve spavaće sobe, od kojih je jedna imala zaseban ulaz.

- 267 -

U vrtu su se nalazila stabla limete, crvenog jasmina i palmi. Vazduh je bio prožet opojnim mirisom cveća. Tazvel Votling je sedeo na parketu, osluškujući prigušeni bat konjskih kopita na Rojal stritu. Limete su se presijavale pod mesečinom. Narednog jutra Tazvel je napisao pismo Beli Votling: „Draga maman, nadam se da ćeš mi uskoro doći u posetu. Da vidiš samo kakvo sam ti iznenađenje spremio.“

- 268 -

37. Luckasta šala

Jednog vedrog svežeg jutra Ret Batler je prošao pored starog bračnog para koji je, sedeći na seoskim kolima, prodavao jabuke ispred banke Farmers end Merčants. Muškarac je mamio mušterije, vičući na sav glas, „Navali, narode! Budimke, kožare, desertne jabuke! Za pitu, za jabukovaču i za užinu! Crvene, žute i šarene! Zdrave ko dren, slatke ko med! Jabuke za svačiji ukus i svačiji džep! Navali, narode! Još malo pa nestalo!“ Muškarčev izbledeli vojnički šinjel bio je brižljivo zakrpljen. Kaput njegove supruge bio je sašiven od ćebeta. Bilo je nemoguće proceniti koliko su godina imali. Žena je bila krezava, a muškarčevi su zubi bili žuti od duvana. Njegov šešir, koji je po svoj prilici poticao iz ratnih dana, imao je čudnu smeđezelenkastu boju. Žena je klečala na zadnjem delu kola, sortirajući jabuke. Pažljivo ih je spuštala u burad kako ih ne bi izgnječila ili izgrebala. „Izvol'te, gospodine“, doviknuo je muškarac za prolaznikom. „Cent po komadu. Je l' može? Ponesite ih kući i obradujte svoju čeljad!“ Žena se zagleda u Reta bistrim plavim očima i ćušnu svog muža u rebra. „Džimi, možda ovaj gospodin nema porodicu. Možda nema kome da odnese jabuke.“ Muškarčevo lice se snuždi. „Nema kome? Smiluj nam se, bože! U kakvom to svetu živimo, Sari Džun? U kakvom svetu živimo?“ Prasnuvši u smeh, Ret priđe kolima i reče da mu odmere jedan pek72. Odabrao je sortu koja se zvala „ezop špicenberg“. Ako ništa drugo, imala je upečatljivo ime. Dok je ubacivala jabuke u vreću, žena upita Reta ima li decu. „Troje.“ „Kako se zovu i koliki su?“ „Vejd Hempton će sledećeg meseca napuniti devet godina, Ela sad ima... da vidimo... sad joj je četvrta godina, a moja mala Boni Blu ima godinu dana, osam meseci i još četiri dana priđe.“ „Ona vam je mezimica, je l' da? Prosto sijate dok govorite o njoj.“ „Ona je samo moja. I slatka je kao med.“ „Uopšte ne sumnjam u to, gospodine“, veselo odvrati žena, ispruživši ruku ka burencetu iz koga je izvadila tri krupne žute jabuke. „Ove dimnjače su preslatke za odrasle, ali dečica ne znaju šta je dosta.“ Zamotala je svaku jabuku u zaseban komad novinske hartije. „Ova je za Vejda Hemptona, ova je za Elu, a ova je ko stvorena za vašu malu gospojicu Boni Blu. Ah, nikako, gospodine! Ostavite te pare. Ovo ja šaljem deci. To se ne naplaćuje.“ Pažljivo je spustila dečje jabuke preko ostalih. Dok je povezivala vreću, Ret upita: „Koliko dugo ste u braku?“ 72

Mera za žito, četvrt bušela. (prim. prev.)

- 269 -

„Koliko ono beše, Sari Džun?“ Prodavač raširi usne u osmeh. „Ma, ko će ga znati? Upoznali smo se još pre potopa.“ Žena zamahnu ka njemu, ali on vesto odskoči u stranu. „Više se i ne sećam onog blaženog doba kad mi nije sedela na grbači. Ah, nije meni lako, gospodine! Ma, ova moja žena... to vam je jedna prava nadžak-baba!“ Ženina ćuška ovog puta pogodi metu i oboje prasnuše u smeh, oraspoloženi tim bezazlenim bračnim nadmudrivanjem. Kada su prestali da se smeju, muškarac nastavi: „Ah, moja dobra Sari. Momci su se vrzmali oko nje kao pčele oko gnjilih krušaka. Mogla je da ima kog god poželi, ali je sudbina htela da se zalepi baš za mene. Ljubav je čudna stvar, gospodine. Nikad ne znate odakle može da vas zaskoči.“ Ret priveza vreću iza sedla, pope se na konja i nastavi laganim galopom niz Mičel strit. On i Skarlet živeli su u velelepnoj kući na Pičtri stritu. Trošili su više novca za večeru u Kimbal hausu nego što je onaj stari bračni par mogao da zaradi za nedelju dana. Najugledniji građani Atlante, uključujući i guvernera Buloka, posećivali su njihov dom. Ali, Ret i Skarlet se nikada nisu šalili poput tih običnih prostodušnih ljudi. Nikada. Ona mu nikad nije rekla da ga voli. A on je, znajući šta bi mu odgovorila, nikad nije pitao. Ret se ponekad osećao kao čovek koji pada sa ruba litice, nemoćan da se povuče unazad ili da upravlja svojim padom. Iako su on i Skarlet bili u braku tek tri godine, on se, poput starog prodavca jabuka, više nije sećao vremena kada nisu bili zajedno. Čak su i njihove supružničke svađe imale veću draž od milovanja bivših ljubavnica. Ret je voleo Skarlet i nije imao snage da je napusti. A Skarlet je verovala da voli Ešlija Vilksa. Ret joj je kupovao sve što bi joj na pamet palo. Njena kočija bila je ukrašena furnirom od trešnjevog drveta. Ako bi joj se dopala neka haljina ili neka skupa tričarija, trebalo je samo da pucne prstima. Ret je ponekad prezirao samog sebe. Zar je mislio da time može da kupi njenu ljubav? Možda će Skarlet jednog dana - jednog dana kad bude dostigla savršenu sreću, kada konačno bude dobila sve što je ikada poželela - možda će mu tada otvoriti svoje srce, tešio se. Skarlet je volela svoje pilane zato što je bila sposobna i pronicljiva poslovna žena. Volela je svoje pilane zato što je tamo mogla da bude nasamo sa svojim nadzornikom, Ešlijem Vilksom. Baš ovog trenutka bila je tamo, sa Ešlijem. A kada se bude vratila kući, imaće taj odsutni sneni pogled u očima. Pri pomisli na Ešlija Vilksa, Retovo srce bi se ispunilo takvom gorčinom da se ponekad kajao što ga je spasao od jenkijevskih vešala. Dom Batlerovih bio je mračan i raskošan, sa oplatom od rezbarenog drveta, masivnim nameštajem i zastorima koji su sezali od poda do tavanice. Gasne svetiljke bile su upaljene. Ret spusti vreću ispred Mami, objasnivši joj da deci odnese umotane jabuke kada se mala Boni probudi. „Ah, to su dimnjače, gospon Rete! Deca ih prosto obožavaju!“, ushićeno reče Mami. „Tako su slatke da zubi trnu od njih.“ Ret se pope uza stepenište i odškrinu vrata dečje sobe. Stavio je prst na usne kako mališani ne bi probudili usnulu Boni. Nežno je podigao prekrivač do njene bradice. Trepavice su joj bile tako sićušne, tako tanane, da mu se činilo da je u njima bila sadržana sva nežnost ovog sveta. Iz nekog razloga, suze mu zablistaše u očima. Vejd ga je vukao za rukav, dok mu je mala Ela ćutke pokazivala da sedne na krevet. Kada je udovoljio njenoj

- 270 -

želji, devojčica se šćućuri u njegovom krilu kao mišić. U čemu je počivala tajna dečje bezazlenosti? Zar je moguće da su deca čak i mirisala drugačije nego odrasli? Vejd mu je nešto pokazivao - tamnosivi kamenčić koji je dobijao čudesan crvenkasti odsjaj kad bi ga liznuo. Tada se Skarlet pojavi na pragu. Ponovo je imala onaj pogled u očima. „Moramo o nečemu da porazgovaramo, Rete“, rekla je, a onda se odsečnim korakom uputila ka svojoj spavaćoj sobi. Vejd ćutke vrati svoje dečačko blago u džep, a Ret pomazi Elu po kosi i nežno je spusti na krevet. Ušao je u Skarletinu sobu, tiho zatvorivši vrata. „Rete, shvatila sam da više ne želim da rađam. Troje dece nam je sasvim dovoljno.“ Gospode, bila je tako lepa. Tako lepa i tako šlepa. Ako bi konačno uspela da dobije Ešlija Vilksa, ako bi uspela da ostvari čak i taj san, ni njega više ne bi želela. Skarlet su mogle da zadovolje samo nedostižne stvari. „I meni se čini da bismo mogli da se zaustavimo na troje“, odgovorio je. Skarletini obrazi se zarumeneše. „Ne izmotavaj se. Znaš na šta mislim...“ Bože, kako je surova ljudska žudnja! Mogli su da budu srećni! I više nego srećni! Mogli su... „Ubuduće ću zaključavati vrata kad padne mrak.“ „Zašto bi se mučila? Da te zaista želim, nema te brave koja bi me zadržala.“ Tada joj je okrenuo leđa i vratio se u dečju sobu, gde su ga Vejd i Ela dočekali osmesima. Osmesima! Stao je pored krevetića i zagledao u svoju malu Boni Blu. Njegova princeza će se svakog časa probuditi i onda će svi zajedno sići u kuhinju i grickati jabuke i smejati se sitnim luckastim šalama.

- 271 -

38. Bela odora

Rozmari Hejns je stajala na tremu, drhteći od besa i očajanja. Prstima je grčevito gnječila grubu hartiju, kao da je time što će prikriti sadržaj te gnusne pošiljke mogla nešto da promeni. Uprkos buri koja je zahvatila njenu dušu, lice joj je - ako se izuzme blago poigravanja nerava u uglovima usana - bilo potpuno bezizražajno. Možda ju je neko posmatrao. Gospodin koji je prošao pločnikom diskretno je podigao šešir. Konjanik koji je projahao ispred kuće nije skrenuo pogled ka noj. Ili možda jeste? Ona zavesa preko puta, na drugom spratu... da li se stvarno pomerila, ili joj se samo učinilo? Prokleti bili!, pomislila je. Da se svi nose do đavola! U pošiljci koju je unela u svoj dom - u svoj dom! - pronašla je oko tri metra jeftinog belog pamučnog platna, crvenu traku za krst koji se nosio na grudima i poruku ispisanu nezgrapnim štampanim slovima: „Poštovana gospojice, molim vas da od ovog sašijete odoru i masku za Kju kluks. Nek bude što veće!“ Bio je Božić. Grančica zelenike koju je Rozmari okačila u hodniku bila je posuta dražesnim crvenim bobicama. Venac napravljen od grančica smreke, kojim je ukrasila vrata salona, imao je tako divan rezak osvežavajući miris. Zar čak ni u svom domu nije mogla da utekne od tog bezumlja? Rozmari besno baci paket na pod. „Kako se usuđuju!“, prosiktala je. Dah joj je bio usplahiren kao dah ulovljenog vrapca. Kako se samo usuđuju! Kuda je nestala južnjačka čast? Da li je umrla u Piketovom jurišu, ili možda u bici kod Frenklina? Zar su svi časni i čestiti muškarci napustili ovaj svet? Rozmari oseti kako je obuzima talas mučnine. Eto na šta se svela južnjačka čast! Na gomilu baraba koji su pokušavali da zadive svoje pajtaše činjenicom da je njihovu klanovsku odoru, njihovu ubilačku halju, sašila supruga njihovog vođe. To je već postala uobičajena praksa. Tako su se tih dana obavljale stvari na američkom jugu. Pristojni građani su se zatvarali u svoje domove i gledali svoja posla, pretvarajući se da ne znaju za sablasne konjanike koji su noću sejali strah i užas. „Ah, nikako, gospodine. Ja ne znam ništa o Kju kluks klanu. Jeste, sašila sam odoru sličnu onoj koju ste opisali, ali ne znam odakle je stiglo platno niti kome je ona namenjena. Kada sam završila posao, ostavila sam odoru na kućnom pragu i ujutru je više nije bilo.“ „Ja baš ništa ne znam o ubijanju, mučenju i premlaćivanju crnaca i belih republikanaca. Kažete da neko napastvuje crnkinje? Ne, nisam čula za to. Takođe ne znam ništa o crnačkim porodicama koje se kriju po šumama, o zapaljenim kolibama, o muškarcima i ženama koji su odvučeni iz svojih domova i kojima se nakon toga izgubio svaki trag. Pitate za mog supruga? Oh, Endru je često odsutan. Ponekad ga nema nedeljama. Ali, ne očekujete valjda da jedna smerna supruga svog muža ispituje gde je bio i šta je radio? Kažete da moj suprug ima istaknut položaj u Kju kluks klanu? Ne znam, zaista. Endru mi nikad nije pominjao nekakav Kju kluks klan.“

- 272 -

Čarlstonske novine često su pisale o tobožnjem Kju kluks klanu, tvrdeći kako republikanci dižu nepotrebnu prašinu i preuveličavaju stvari. Gospodina Vilijama Čempiona je pre neko veče posetila grupa građana koji su mu očigledno zamerili što je otvoreno podsticao crnce na pobunu. Čisto sumnjamo da će gospodin Čempion ponovo posetiti Karolinu, bilo severnu ili južnu. Telo koje je pronađeno na železničkom peronu identifikovano je kao telo radikalnog tamnoputog odbornika Artura de Boza. Iako je železnička stanica bila puna jer su putnici čekali podnevni voz, niko nije uspeo da prepozna De Bozove napadače koji su, nakon incidenta, nestali u nepoznatom pravcu. Kada bi nakratko posetio niziju, Endru je obično boravio u starom ribarskom kampu Kongresa Hejnsa. Rozmari bi saznala da je bio tamo tek nakon što bi otišao u naredni pohod. Ponekad bi se u sitne sate prenula iz sna, začuvši Endruove korake ispred svoje spavaće sobe. Endru je bio tako suv i ispijen da se činilo da je dobio na visini. Ručni zglobovi su mu bili zategnuti kao mornarsko uže. Kad bi mu se Rozmari obratila, poskočio bi u mestu kao da je zatečen njenom naglošću. Dok je odgovarao na njena žudna pitanja o preduzeću Hejns i sin glas mu je zvučao kao da govori o nečemu što nema nikakve veze s njima. Jednog novembarskog jutra Rozmari je u prizemlju zatekla Endruove jahačke čizme. Koža je bila poprskana tamnim mrljama, a vrhovi su bili zamazani zgrušanom krvlju. Drhteći od užasa i neverice, Rozmari je odnela čizme na sprat i ostavila ih ispred spavaće sobe svog supruga. Rozmari, koja se praktično više nije ni viđala sa svojim suprugom, najčešće je dobijala vesti o pukovniku Rejvenelu na čarlstonskoj pijaci. „Koliko čujem, vaš suprug je nedavno posetio okrug Jork, gospođo Rejvenel. Molim vas da prenesete pukovniku da su mu sve čestite belkinje neizmerno zahvalne!“ „Gospodo Rejvenel, moja rođaka iz unutrašnjosti je raspamećena od straha. Sirotica više ne može oka da sklopi jer se plaši da bi crnci mogli da je ubiju u postelji. Znate, ona živi u Sentervilu. Zamolite svog supruga da potraži gospođu Rendolf ako se kojim slučajem zatekne u tom kraju.“ Tamnoputi prodavci ribe i povrća koje je Rozmari poznavala još od malih nogu skretali su pogled u stranu kada je prolazila pored njihovih tezgi. Kada je Endru po ko zna koji put pokušao da zavrbuje Džejmija Fišera, Džejmi je rekao svom bivšem pukovniku: „Endru, znaš da sam nekad bio spreman da idem za tobom do samog pakla, ali ni za živu glavu neću da uđem u klan.“ Endru je tada skresao Džejmiju u lice da je kukavica i džimrija. „Znaš, Rozmari“, pričao joj je kasnije Džejmi, „nisam znao šta da mu odgovorim, pa sam pokušao da stvar okrenem na šalu. Rekao sam Endruu da su sveštenici i Škoti jedini muškarci koji bez srama mogu da šetaju u mantijama. Malo je falilo da me patosira.“ Utonula u turobne misli, Rozmari uđe u kuhinju i pristavi vodu za ovsenu kašu. Kada je kaša bila gotova, stavila je hranu na srebrni poslužavnik i odnela je na sprat. Njen sinčić Luis Valentajn spavao je u bakinoj sobi. Ponekad je Elizabet Batler čuvala svog unuka, a ponekad je dečačić čuvao svoju nanu. Bili su kao drugari. Dečak je imao blagu narav i znanje koje je malo ko mogao da očekuje od mališana njegovih godina. Po čitav dan je sedeo sa svojom bakom i slušao njene priče o Isusu, ali kada bi nana počela da mu pripoveda o strogim starozavetnim prorocima, lice malog Luisa Valentajna bi se naprasno snuždilo. „Ne volim kad bog nije dobar!“ pobunio bi se.

- 273 -

U turobnim posleratnim danima, kada su se Rozmari i Endru venčali, Endru Rejvenel je žarko želeo da dobije sina tako da je njihova ljubav - iako lišena nežnosti - bila neumoljiva i strasna. Međutim, nakon što se rodio mali Luis Valentajn, Endru je izgubio interesovanje za svoju suprugu, kao da je to bilo sve što je želeo od nje. Endru nikad nije pitao za Luisa Valentajna. Činilo se kao da je zaboravio da ima sina. Dok je Rozmari spuštala poslužavnik, Elizabet Batler je tražila od svog unuka da joj izrecituje imena biblijskih mudraca. „Melkior“, samouvereno započe dečak. „Val... Val...“ Utučeno je odmahnuo glavom, razočaran svojim neuspehom. „Da nije Valtazar?“, priskoči mu Elizabet u pomoć. „Jeste, nano... Valtazar... I Kaspar!“ Valentajn pritrča svojoj majci i poljubi je u obraz. „Dobro jutro, mama. Mama? Mama, jesi li tužna?“ „Ništa strašno, mili. Mama je jutros malo tužna, ali to nema nikakve veze s tobom. Nikad ne bih mogla da budem tužna zbog tebe.“ „U Bibliji piše da su mudraci došli sa istoka!“ dobaci Elizabet Batler. „Znaš, Ajzeja Votling veruje da su oni bili Kinezi!“ Luis Valentajn se zamisli nad tom teorijom. „Kinezi žive na dnu sveta, je l' tako?“ „Tako je, mili.“ „Pa, kako onda ne popadaju?“ „Zato što ih bog voli, mili. Bog voli svu svoju decu.“ Rozmari stavi dva tanjira na sto i povi glavu dok je mali Valentajn izgovarao molitvu. Potom je napustila sobu, odnela nokšir do nužnika, prosula ga i oprala. Nešto kasnije je nasula još jedan tanjir mlake napola zgusnute kaše i odnela ga do dnevne sobe. Prišla je srebrnoj škrinji u kojoj je čuvala dragocena pisma svoje prijateljice Melani Vilks i umorno se spustila na sofu. Da nije bilo tih pisama, sigurno bi poludela. Najdraža Rozmari, Molim te da mi ne zameriš zbog indiskretnosti. Znaš da tebi poveravam ono što nikom drugom ne mogu da kažem. Presvisla bih od očajanja da ne mogu da olakšam dušu pred tobom. Ni sama više ne znam šta da radim. Ponekad mi dođe da zavrištim iz sveg glasa i da okončam ovu žalosnu farsu. Moj voljeni suprug Ešli je oduvek osećao veliku naklonost prema mojoj dragoj prijateljici Skarlet. Potajno sam se nadala da će tvoj brat izlečiti Skarlet od tog zanosa, ali ona - prijateljica koju volim kao samu sebe - tako otvoreno žudi za mojim mužem da ponekad moram da skrenem pogled u stranu. Ponekad, kad njeno lice poprimi taj čeznutljivi izraz, upitam: „Draga Skarlet, o čemu razmišljaš?“, a ona mi odgovori kako razmišlja o vrtu ili o deci ili o politici, iako svi živi znaju da ona nema ni trunke interesovanja za hortikulturu, majčinstvo ili politiku. A ja se pretvaram da joj verujem jer nemam drugog izbora. Svi mi smo, na izvestan način, zatočenici ljubavi. Dok sam bila devojka, verovala sam da ljubav pohodi naša srca kao oblačak opojnog cvetnog parfema, a sad mislim da ona pre podseća na žudnju za vinom. Pijanac zna da će njegova žudnja uništiti sve do čega mu je u životu stalo, zna da će sutra prezirati samog sebe, ali ne može da odoli svom poroku! Draga Rozmari, Skarlet je ubeđena da se sudbina urotila protiv nje i mog supruga zato što im tako retko dopušta da ostanu nasamo. Možeš li da poveruješ? Pa, samo bi potpuno bezuman čovek njih dvoje mogao da ostavi nasamo! To bi bilo isto kao da pijanca ostaviš nasamo sa bačvom vina! Kadgod Skarlet poseti Ešlijevu pilanu, moj suprug se te večeri vrati kući potpuno preobražen. Čak i dok mi dovikuje „zdravo“ i ljubi me u obraz, njegov unezvereni pogled govori da duboko u duši žudi za drugom ženom.

- 274 -

Tvoj brat pokušava da nagovori Skarlet da proda pilane Ešliju kako njih dvoje više ne bi imali izgovor da tako često budu zajedno! Ja više ne smem da ostanem u drugom stanju. Doktor Mid me je upozorio da strogo pripazim na to. Shodno tome, Ešli i ja više ne možemo da uživamo u onim prisnostima koje vezuju muža i ženu. Bože, kako mi nedostaje moj Ešli! Pošto je Retova i Skarletina sreća tako tesno isprepletena sa mojom, volela bih da mogu da ti napišem da je njihov brak srećan. Ret nije neveran Skarlet, niti je ona neverna njemu, ali se neprestano ponašaju kao razmažena svadljiva deca. Kad iskrsne neka nesuglasica odbijaju da je razreše; svaki nesporazum uzimaju k srcu; zatvaraju se u svoj svet i ne ostavljaju mesta za drugu stranu. Štaviše, Skarletina mila stara dadilja mi je prošlog meseca poverila (naravno, na svoj okolišni način) da njih dvoje više ne dele postelju. Skarlet se u tolikoj meri poistovetila sa ovdašnjim koferašima da ugledni građani Atlante više neće da joj se jave na ulici. Kao da time hoće da tera inat gospođi Mid i gospodi Elsing, Skarlet prosto obleće oko guvernera Buloka i njegovih prijatelja - Perjira, Kimbala i Blodžeta. Ret se, za razliku od nje, kloni takvih skupova kao kuge. Oh, Rozmari, pa ti bar znaš koliko su mi Ret i Skarlet dragi! Da tvoj brat nije upravljao kočijom one strašne večeri kada smo pobegli iz Atlante i da nakon toga, kada su našu zemlju zadesili najcrnji dani, Skarlet nije onako odlučno i požrtvovano upravljala Tarom, čisto sumnjam da bismo moj mali Bo i ja uspeli da preživimo. Skarlet i Ret po svemu odskaču od nas običnih smrtnika. Kada se oni negde pojave, svi pogledi su uprti u njih. Oboje su svesni toga i očekuju da se ostali klanjaju pred njihovom harizmom. Kada je kraljica od Sabe posetila dvor kralja Solomona sa sobom je povela svoju moćnu svitu: vojnike, vezire i sluškinje. Prekrivači na leđima njenih konja bili su ukrašeni zlatom i rubinima. Kada su stigli do jerusalimskih kapija, Solomonovi stražari su se pomerili u stranu kako bi im otvorili prolaz. Kraljica je došla kod Solomona da bi mu postavila pitanja o kojima je razmišljala čitavog života, pitanja na koja čak ni njeni najumniji i najmudriji savetnici nisu mogli da daju odgovor. Pretpostavljam da mu ta pitanja nije mogla postaviti već prvog dana, možda čak ni drugog. Dvorani i sluge su usplahireno trčkarali tamo-amo. Možda je u znak dobrodošlice bila priređena gozba za raskošnom trpezom na čijem je gornjem čelu sedeo Solomon, a na donjem čelu kraljica od Sabe. Međutim, pošto je kraljica od Sabe bila veoma ugledna i veoma moćna, Solomon joj je ubrzo zakazao prijem. Solomon je nosio jednako raskošnu odeždu kao i ona. Bio je naočit i imao je stotinu konkubina, a mnoge od njih bile su mlađe i lepše od same kraljice. Kada mu je kraljica od Sabe postavila prvo pitanje, Solomon je istog trenutka odgovorio. Kad mu je postavila drugo, opet je dao odgovor. Odgovorio je na sva njena pitanja. U Bibliji piše: „I tako je napusti duh njen.“ Čemu su služili tolika moć i bogatstvo ako je Solomon mogao da odgovori na svako pitanje koje mu je postavila? Bože, možemo samo da zamislimo koliko ga je mrzela zbog toga! Jedina spona koja vezuje Reta i Skarlet je njihova kćerkica Boni, koju oboje vole do ludila. Plašim se da će Ret užasno da razmazi malu Boni. Svuda je vodi sa sobom. Ona je tako slatko, tako dražesno stvorenjce! Tvoja bratanica Boni Blu je već uspela da postigne pravo čudo. Znam da će ti to zvučati smešno, ali Retova mala princeza je uspela da pretvori svog oca u uglednog čoveka! Kada je Ret saznao da deca Batlerovih ne dobijaju pozivnice za dečje zabave zato što vrli građani Čarlstona osuđuju ponašanje njihovih roditelja, počeo je da vadi kestenje iz vatre. Kad nešto naumi, tvoj brat može da šarmira čak i grizlija! Da li je siročićima i udovicama konfederalnih vojnika potrebna pomoć? „Nema problema. Hoće li stotka biti dovoljna?“

- 275 -

Istaknuti konfederalni oficiri - na čelu sa generalom Forestom! - prodefilovali su kroz Atlantu, veličajući Retove zasluge za konfederaciju. Ret se distancirao od ovdašnjih koferaša, pa čak i od svog starog prijatelja Rufusa Buloka. Iste one dame koje su ga pre šest meseci streljale srditim pogledima sada po svaku cenu pokušavaju da mu se dodvore, a Vejd, Ela i mala Boni Blu prisustvuju svim dečjim zabavama u gradu! Molim se da Ret i Skarlet nekako pronađu sreću u svom braku i da im, kao što se kaže u Bibliji, „malo dete pokaže put“... Baš kao što se molim za tebe i malog Luisa Valentajna. Tvoja odana prijateljica, Meli Rozmari je tog popodneva, zajedno sa svojom majkom i sinom, napustila kuću u Čerč stritu i uputila se ka gostionici Ist Bej. Federalni brodovi su i dalje bili usidreni u čarlstonskoj luci, a na promenadi je bilo više mornara u plavim uniformama nego civila. U pristaništu je vladala velika gužva, a napušteni dok preduzeća Hejns i sin je, kao turobni ostatak prošlosti, štrčao u tom moru užurbanosti i prosperiteta. Gostionica Ist Bej Džejmi Fišer i gospođica Džulijet Rejvenel, isključivi vlasnici Neki rasejani ili nezainteresovani putnik je lako mogao prevideti skromnu zelenu tablu sa crnim slovima koja je stajala nad ulazom gostionice koja je bila tako čista i sređena da se činilo da prašina i prljavština tu smeju da uđu samo na vlastiti rizik. Mesing na vratima kuće u kojoj je nekada obitavala znamenita porodica Fišer caklio se kao ogledalo. Predvorje je bilo ukrašeno božićnim venčićima, a iznad salonskih vrata bila je okačena grančica imele. „Draga Rozmari!“, pozdravi je Džulijet, brišući ruke o peškir. „Džulijet, tako mi je drago što te vidim!“ Džulijet je u međuvremenu ostarila. Bila je tanka i uspravna kao štap, a proseda kosa joj je bila skupljena u čvrsto zategnutu punđu. Vesto skrojena haljina bila je previše mladalačka za njene godine. „Srećan Božić, Džulijet.“ Rozmari joj priđe i poljubi je u obraz. „Žao mi je što smo se u poslednje vreme toliko otuđile.“ Džulijetin učtivi osmeh postade za nijansu srdačniji. „Ma, pusti to! Nisi ti kriva, draga. Moj brat je bezobzirna budala. Daj da ti ostavim kaput. Oh, evo Luisa Valentajna! Pa, ti si baš porastao, momče!“ Uprkos takvom komplimentu, Luis Valentajn se stidljivo privi uz svoju baku, držeći je za suknju. „Srećan Božić, gospođo Batler! Baš lepo što ste došli! Luise Valentajne, u salonu te čeka društvo i najlepša jelka koju si dosada video! Plavokosa devojčica se zove Seli, a onda druga je Džun, kćerka kapetana Džeksona.“ Rozmarin sinčić istog trenutka zaboravi na stidljivost i pojuri ka susednoj prostoriji, odakle ubrzo odjeknu uspaničeni dečji glas: „Ne diraj jelku! Gospođica Džulijet kaže da ne smemo da diramo jelku!“ Rozmari i Džulijet ostadoše u predvorju, a Elizabet Batler krenu za svojim unukom. „Ret je na spratu. Doveo je malu Boni Blu. Sad kad su Boni i Luis Valentajn ovde, imaćemo Božić kakav dolikuje.“ Drvena oplata na zidovima se presijavala pod svetlošću raskošnog lustera.

- 276 -

„Luster vam je prekrasan, Džulijet! Pravo je čudo da je uspeo da preživi bombardovanje!“ „Ne budi luckasta, mila. Kad smo ga spazili na smetlarskim kolima, odmah nam je zapao za oko. Kupili smo ga za pet dolara. Otada neprestano živim u strahu da će neko jednog dana banuti ovde i upitati: Za ime božje, otkud vam luster gospodina tog-i-tog? Džejmi je zadužen za pranje. Luster ima hiljadu šest kristala i Džejmi uvek pobrka gde koji treba da stoji. Nikad sve ne vrati na pravo mesto.“ „Ja sam praktično odrasla u ovoj kući“ setno prozbori Rozmari. „Kad se samo setim tih dana! Ponosita, stroga baka Fišer i sirota draga Šarlota...“ „Kajem se zbog svake grube reči koju sam joj uputila.“ „Znaš, Šarlota te je na kraju zavolela.“ Rozmari se zagleda u uramljenu reprodukciju. „Zar ono nije jedan od naših krijumčarskih brodova? Ako se ne varam, to je Šišmiš, zar ne? A ti si ga okačila na mestu koje vrvi od Jenkija! Draga moja Džulijet, pa ti si tako subverzivna!“ U tom trenutku kroz vazduh odjeknu vrisak Luisa Valentajna i Rozmari pohita ka susednoj odaji. Većina nameštaja u salonu bila je vraćena u cakum-pakum stanje, ali je bilo i stvari koje je još trebalo doraditi. Divan i dve stolice su vapili za novim tapecirungom. Elizabet Batler i njen unuk su, držeći se za ruke, stajali ispred bogato ukrašene božićne jelke. Kada je Luis Valentajn ispružio ruku ka svećicama, jedna od devojčica ga upozori: „Pazi, opeći ćeš se! Vi dečaci ste baš glupavi!“ Džulijet je upoznala Rozmari sa majkama malih Jenkijevki, gospođom Džekson i gospođom Koldvel. U toj sobi su se, nekada davno, mala Rozmari Batler i mala Šarlota Fišer šunjale na vrhovima prstiju oko dragocenog „čipendejl“ nameštaja bake Fišer. Rozmari setno odmahnu glavom, boreći se sa bujicom uspomena. Luis Valentajn se ponovo odvojio od svoje bake kako bi pomogao devojčicama da naprave tvrđavu od šarenih drvenih kocki. „Ovo je Fort Samter“, ponosno je izjavio. „Nije!“, pobuni se mala Jenkijevka. „Jer, ako je to Fort Samter, onda ćemo ponovo morati da ga srušimo.“ „Isus Hrist će se vratiti na zemlju“, proročkim glasom obznani gospođa Batler, okrenuvši se ka jenkijevskim damama. „Svakog dana ga očekujem.“ Ret nežno stisnu Rozmarino rame. „Rozmari, majko, pozdravite se sa mojom Boni Blu.“ Devojčica je imala Skarletinu tamnu kosu i Retov očaravajući osmeh. Nosila je haljinicu od plavog baršuna i veliku plavu mašnu u kosi. „Tata kaže da si ti od onih dobrih Batlerovih. Gde su loši Batlerovi?“ „Loši Batlerovi?“ namršti se njena baka Elizabet. „Nema loših Batlerovih, mila.“ Rozmari prasnu u smeh. „Tvoj otac mi laska, dušo. Hoćeš li da se igraš sa svojim batom Luisom Valentajnom?“ „Da, baš bih volela“, odgovori devojčica, napravivši nezgrapan niks73. Boni veselo otrča do ostalih mališana i poče da razbacuje šarene kocke sa tvrđave koju su pravili. Ret je zaljubljeno posmatrao svoju kćerkicu. „Šta kažeš na malu božićnu zakusku? Džulijet i Džejmi su napravili bar od nekadašnjeg salona bake Fišer.“

73

Učtivi naklon sa blago savijenim kolenom. (prim. prev.)

- 277 -

Dvojica jenkijevskih oficira su sedeli na stolicama pored okruglog prozora. Batlerovi se smestiše na kauču ispred pucketave vatre. U tom trenutku u prostoriju banu zadihani Džejmi Fišer. „Rete, izvini, bio sam na pijaci kad si stigao. Srećan Božić, druže! Srećan Božić, Rozmari!“ „Svaka čast, Džejmi. Baš ste lepo sredili ovo mestašce.“ „Uskoro ćemo početi da služimo obroke. Imamo ogromnu trpezariju, a sam bog zna da u Čarlstonu ima mnogo nezaposlenih kuvara.“ Zar je bilo moguće da je Džejmi, nakon svega što je preturio preko glave, i dalje bio tako nevin i bezazlen? Njegova sestra Šarlota je takođe bila takva. Rozmari je bila uverena da na čitavom svetu nije postojala osoba kojoj su njih dvoje mogli da se zamere. „Hoćete li da probate naš punč?“ predloži Džejmi. „Lično sam ga napravio.“ Nakon što je nasuo penušavi napitak u dve visoke čaše, Džejmi reče da će nakratko morati da ih napusti. Jedna od jenkijevskih dama priđe Retu i Rozmari. „Gospođo, oprostite što vas prekidam, ali... gospođa koja je došla sa vama... ona starija gospođa...“ „Da, to je naša majka. Recite, o čemu se radi?“ „Znate, biblijsko Otkrovenje poseduje nespornu vrednost, ali...“ Žena ispusti gotovo mučenički uzdah. „Gospođo", zausti Ret teatralnim glasom, „to je sveti tekst. Mnogi grešnici su zahvaljujući toj knjizi izbegli večno prokletstvo.“ „Ali, vaša majka...“ Rozmari se dobroćudno osmehnu. „Znam da je ponekad teško izaći na kraj s njom. Zašto je ne ostavite sa decom? Znate, odrasli često misle da je naša majka prilično naporna osoba, ali je deca čitaju kao otvorenu knjigu. Oni lako mogu da joj zavire u dušu.“ „Znate, gospođo, mi u Konektikatu ne punimo glave našoj deci pričama o apokalipsi“, odbrusi Jenkijevka, a onda im okrenu leđa i srdito se udalji. Samo trenutak kasnije u salonu odjeknu molećiv dečji glas: „Mama, pusti me! Baš sam se lepo zabavljala!“ Ret tužno odmahnu glavom, „Sirota majka.“ „Ali, ona je srećna, Rete. Možda u životu treba težiti još nečem, ali je u majčinim godinama sreća sasvim dovoljna.“ Cepanica zapucketa u kaminu i jato blistavih varnica polete ka čunku. „Možda“, zamišljeno prozbori Ret. „Sećaš li se kad sam prvi put došao ovde?“ „Nikada neću zaboraviti taj dan. Koliko sam tada imala? Šest-sedam godina?“ Rozmari nežno stisnu njegovu ruku. „Da li me i dalje voliš, brate?“ „Više nego samog sebe.“ Jenkijevski oficiri dovršiše svoje piće i napustiše odaju. Retovo lice se naglo smrači. „Moji prijatelji iz Vašingtona kažu da je predsednik Grant na ivici strpljenja i da će se uskoro obračunati sa klanovcima. Rozmari, svi znaju šta Endru radi.“ „Endru i ja nikad ne razgovaramo o tome.“ Rozmari utučeno spusti čašu sa punčom. „U stvari, više uopšte ne razgovaramo.“ „Molim te da upozoriš svog supruga. Jenkiji će jedva čekati da nekog obese za primer ostalima.“ „Rete, ja nemam nikakav uticaj na Endrua. On se ne obazire na moje reči. Sumnjam da uopšte čuje ono što mu govorim.“ Nervozno je protrljala šake. „Sumnjam da bilo koga čuje ovih dana... izuzev svojih fantoma.“ Iz susedne prostorije je dopirao veseli dečji žamor. „A tvoja Skarlet? Kako je ona?“ „Moja supruga je živa i zdrava.“

- 278 -

„I to je sve?“ „Plašim se da je to sve.“ Ret otpi gutljaj punča, zamazavši brkove belom penom. Rozmari se na trenutak učinilo da se njen veliki snažni brat pretvorio u klovna sa beskrajno tamnim i beskrajno tužnim očima. „Ona je sve što sam ikada želeo. Sve što bih mogao da poželim. Skarlet...“ Izvadio je maramicu iz džepa i obrisao penu. „Baš čudno kako stvari na kraju ispadnu, zar ne?“ Gurnuo je čašu u stranu. „Kupio sam drvenog konjića za Luisa Valentajna.“ „To će ga baš obradovati, Rete.“ Rozmari na trenutak zastade, a onda kolebljivo nastavi, „Znaš, Hejns i sin...“ „Znam. Otišli su pod stečaj.“ Ret saosećajno stisnu sestrinu ruku. „Endru je spiskao Džonovu zaostavštinu na Kju kluks klan. Imaš sreće što se kuća vodi na tebe. Ali, nemoj brinuti zbog toga, Rozmari. Ja ću uvek voditi računa o tebi, Luisu Valentajnu i majci.“ Kada je Rozmari priljubila leđa uz naslon stolice osetila je kako joj se obrazi žare od toplote kamina. Bila je tako umorna. Tako joj je malo trebalo da zatvori oči i da zadrema. Njen brat je pričao o novcu. Rozmari nije želela da razmišlja o tome. Otvorila je oči i rekla: „Hvala ti što toliko brineš za mene, dragi brate, ali ću sa nekim stvarima morati sama da se uhvatim u koštac.“ Te noći je padala kiša - ledena zimska kiša. Kada je začula Endruove korake pred vratima, Rozmari spusti iglu i konac i uputi se ka predvorju. Endru se zbunjeno zapilji u svoju suprugu. „Rozmari.“ „Dobro veče, mužu moj“, pribrano odgovori Rozmari. „Mogu li da te pitam gde si bio?“ Endru zatvori vrata i skinu kišni mantil. Košulja mu je bila mokra. „Ne moraš to da znaš.“ „Moram da znam, mužu moj.“ On naheri glavu kao čovek koji posmatra neku vanredno retku pojavu: mačku koja pleše, ili psa koji tobože govori. „Sređivao sam neke poslove.“ „Kakve ti poslove imaš da sređuješ, mužu moj? Hejns i sin su otišli pod stečaj.“ Endru besno odmahnu glavom, kao da ga ta tema na zanima. „Poštovana suprugo, zar ti se ne čini da postoje stvari koje su mnogo važnije od toga? Zar nisi primetila da se zakonodavni odbor Južne Karoline pretvorio u leglo skalavaga, koferaša i crnja? To nisu ljudi koji zakazuju vlast!“ „A ko to zaslužuje vlast, poštovani mužu? Ljudi poput tebe? Ljudi koji pod okriljem mraka čine stvari o kojima čestit svet ne sme da razmišlja čak ni po danu?“ Endru je tako čvrsto stegnu za mišicu da je na trenutak prestala da diše. „Čestit svet? Koji čestit svet, ženo?“, procedio je glasom od koga se ledila krv. Bio je to glas koji je njen suprug koristio pored logorskih vatri dok se obraćao prestravljenim muškarcima koji su čekali na pogubljenje. Bio je to glas koji je zatirao nadu u ženskim srcima i glas koji se izrugivao dečjem plaču i preklinjanju. „Endru“, prošapta Rozmari, „kuda si se to uputio, Endra?“ „Ja se nisam promenio, ženo. Dragi su se možda promenili, ali ja nisam.“ „Endru, to me boli!“ Endru je pusti, isto onako naglo kao što ju je zgrabio. Rozmari protrlja mišicu i dohvati paket koji je stajao na stolu u hodniku. „Ovo sam jutros pronašla na pragu, mužu moj“, rekla je, gurnuvši paket ka njemu. „Unutra je poruka.“ On pređe pogledom preko teksta. „Pa šta s tim? Rodoljubive južnjačke žene šiju naše odore.“

- 279 -

„Ti to nazivaš rodoljubljem?“ „Ako sami ne zaštitimo svoje žene i kćeri, ko će to učiniti?“ Rozmari se namršti. „Kako nas to štitite, Endru? I od kakve nas pretnje štitite?“ „Neko od momaka te je zamolio da mu sašiješ odoru kako bi mogao da se pohvali pred društvom.“ Njegov prigušen promukli smeh je podsećao na režanje. „Zar stvarno misliš da ja uživam u tome, ženo? Zar stvarno veruješ da ja nemam dušu? Rozmari, ja samo obavljam svoju dužnost.“ Iako je Endru nastavio da govori o korumpiranim koferašima, južnjačkim pravima i drskim crnjama, Rozmari ga više nije slušala. Bila je već umorna od svega. Kada je Endru završio sa svojim izlaganjem, Rozmari je rekla: „Endru, nemoj više da dolaziš ovde.“ Endruovo lice postade bledo kao kreč. Počeo je da šara očima i da oblizuje usne. Rozmarine nozdrve zapahnu odbojan vonj njegovog tela i njegovog daha. „Ova kuća više nije tvoj dom“, rekla je.

- 280 -

39. Čudo prirode

Jednog rominjavog martovskog jutra Skarlet O'Hara se spremala za proslavu guvernera Buloka. „Dušo, samo glumice pokazuju nedra, a ti valjda nisi glumica“, dobaci joj Mami. „Bože me sakloni, ta haljina više otkriva nego što sakriva!“ „Ovo se sad nosi u Parizu, Mami. Sve pariške dame čeznu da obuku ovako nešto. „'Lanta nije Pariz. A i da jeste, ti si udata žena!“ Udata! Kako je Skarlet mrzela tu reč! Kad bi joj neko rekao da je udata, bilo je to isto kao da joj kaže nemoj! i pazi šta radiš! i to je za tebe zabranjeno! Nakon što se udala za Reta Batlera, Skarlet je svoju crninu poklonila udovicama i siročićima konfederalnih vojnika. Ah, kad bi samo mogla i svoj brak da utrapi udovicama i siročićima! Skarlet je vukla samar udate žene i majke kao što je mula vukla drva kroz južnjački ševar. Ret je voleo decu - sve dok ih je Prisi presvlačila i dok ih je Skarlet donosila na svet u porođajnim mukama, znoju i krvi. Zašto ih ne bi voleo? Skarlet je redigovala svoja sećanja kao ljudi koji prebiraju po porodičnoj škrinji izdvajajući samo najlepše i najdraže uspomene. Tara je simbolizovala gromki smeh Džeralda O'Hare i brižne ruke Elen O'Hare. Posed Dvanaest hrastova je oličavao briljantne prijeme, legije obožavalaca, vrednu tamnoputu poslugu i Ešlija Vilksa - njenog Ešlija. U Skarletinom blaženom sećanju nije bilo mesta za tako neuklapajuće detalje kao što su voljno mučeništvo njene majke, pijano trabunjanje njenog oca i Ešlijevo nesnalaženje u ulozi koja mu je bila nametnuta rođenjem. Dok je sa Retom bila na medenom mesecu u Nju Orleansu, Toanet Sevije je pomenula Eleninu tragičnu romansu sa Filipom Robijarom. Bože, kako je to podsećalo na njenu i Ešlijevu priču! Nikad joj nije palo na pamet da je Elenina ljubav prema Filipu možda predstavljala zjapeću ranu u braku njenih roditelja. Iako se Skarlet O'Hara Batler više nije mogla pohvaliti strukom od šesnaest inča, i mada su njene plamteće zelene oči zračile iskustvom žene koja se u životu svačega nagledala, muškarci su se i dalje osvrtali za njom. Mami je ozlojeđeno vukla rubove njenog dekoltea, pokušavajući da ga napravi bar za nijansu smernijim. „Dete, ovo ne sluti na dobro. Da se uhvatiš u kolo sa svim tim koferašima i skalavazima! Pomisli samo šta bi tvoja majka rekla na to!“ Ako ste nekom hteli da pokvarite raspoloženje, trebalo je samo da se obratite Skarletinoj brižnoj dadilji. Ona je imala redak talenat za takve stvari. Kada je Skarlet tih dana skresala svom suprugu u lice kako je neviđeni licemer, Ret uopšte nije pokušao da porekne njenu tvrdnju. Novi Ret Batler je uživao u licemerju! Kada bi izašao među svet, Ret se više nije smeškao onda kada su se svi ostali mrgodili. Više nije zbunjivao prostodušne, niti se nadmudrivao sa onima koji su se razmetali svojom umnošću. Čak i kada bi gospođa Mid ili gospođa Elsing istupile sa nekom krajnje

- 281 -

apsurdnom idejom, Ret im je dostojanstveno aminovao. Ako bi neka od tih uvaženih dama kojim slučajem izjavila da je mesec napravljen od plavog sira, Ret Batler bi se glasno zapitao da u pitanju možda nije stilton. Ret je svake nedelje, zajedno sa Vejdom, Elom i malom Boni, odlazio u crkvu Svetog Filipa kako bi prisustvovali službi. Gospodin Ret Batler je čak imao svoj radni sto u banci Farmers end Merčants. Zašto je Ret mogao da uradi šta god mu na pamet padne? I zašto je njoj bila uskraćena ta mogućnost? Žena ne sme ovo, žena ne sme ono. Kako je mogla da poveruje da će joj biti dopušteno da upravlja sopstvenim biznisom? Pa, to je bilo skoro isto toliko skandalozno kao kad bi skinula odeću i gola protrčala Pičtri stritom! Gospode, kako su joj nedostajale njene pilane! Ret je nekako uspeo - mada joj i dalje nije bilo jasno kako - da je obrlati i da je nagovori da proda svoje pilane Ešliju Vilksu. Toliko ju je zbunio i razbesneo da se opasuljila tek kada je stvar bila svršena. Skarlet se sada osećala kao da je prodala deo svoje duše. Posao u njenim pilanama bio je dobro razrađen i prilično unosan i, da je kojim slučajem svesno odlučila da ih proda, sam bog zna da bi imala mnoštvo primamljivih ponuda. Ona je te pilane podigla vlastitim trudom i znojem! One su predstavljale opipljiv dokaz o tome ko je ona bila i šta je mogla da postigne. A sad nije smela čak ni da prođe pored njih jer bi joj, onog trenutka kad bi ih ugledala, došlo da brižne u plač. Tog kišovitog subotnjeg jutra Ret je sedeo u biblioteci, čitajući novine, dok su se Vejd, Ela i Boni vrpoljili na tepihu, igrajući igru koja se sastojala u tome da poredaju sve kašike koje su pronašli u kući ispred nogu svog oca. Skarlet se pojavi na pragu i bez ikakvog uvoda reče: „Deco, molim vas da pronađete drugo mesto za igru jer vaš otac i ja moramo da porazgovaramo.“ Vejd i Ela se poslušno udaljiše, ali se mala Boni uzvera na očevo krilo, ćušnu palac u usta i zapilji se u majku svojim krupnim plavim očima. „Boni može da ostane, draga suprugo. Naša mala Boni će se jednog dana udati tako da iz našeg srdačnog dijaloga može da nauči kako treba da izgleda jedan uzoran brak.“ „Svakako, dragi moj mužu. Naša mala Boni treba da sazna što više na tu temu. Možda bi bilo dobro da je odvedeš do Šapo ruža kako bi joj proširio vidike?“ Na Retovim usnama zaigra onaj stari šeretski osmeh. „Koliko vidim, još nisi ostala bez municije i ne prezaš od toga da je upotrebiš. Skarlet, mislim da ti odavno nisam rekao koliko ti se divim.“ Crte njenog lica na trenutak smekšaše. „Pa, ne znam...“ „Draga moja, pored svih tvojih kvaliteta, moram ti priznati još jedan. Ti si ubedljivo najsebičnija žena koju sam u životu sreo.“ „Zahvaljujem ti na iskrenosti, mužu moj“, samouvereno odbrusi Skarlet. Ret ispusti prigušen uzdah. „Boni, plašim se da je tvoja majka u pravu. Još si previše mlada da bi shvatila brak svojih roditelja. Ne znam kada ćeš biti dovoljno zrela za to. Nisam baš siguran da sam i ja dovoljno zreo za to.“ Ret je spusti iz naručja i mala Boni veselo zatapka ka vratima. Dok ju je ispraćao pogledom, Retove oči bile su pune ljubavi i nežnosti. Skarlet oseti kako ju je nešto žacnulo u grudima, a onda se trgnu kao oparena. Zaboga, kako je mogla da bude ljubomorna na rođeno dete? „Znači, ideš na Bulokov prijem kako bi sa Jenkijima proslavila vest da je Džordžijska železnica prešla u šake Pensilvanijske železnice? Lepo, nema šta! Čudi me samo da niste

- 282 -

organizovali bal pod maskama. Zar maske nisu svojstvene društvenim zajednicama kojima upravljaju banditi?“ „Bilo bi ti bolje da se pokriješ ušima! Zar Rufus Bulok svojevremeno nije bio tvoj prijatelj?“ Ret ravnodušno slegnu ramenima. „Nas dvojica smo povremeno bili poslovni saradnici. To je sve.“ „Tako znači! Sad kad je kapetan Batler odlučio da postane ah, tako uvažen gospodin! svoje stare prijatelje može da gurne pod tepih?“ Ret lagano sklopi novine. „Nije valjda da će gospođica Skarlet da mi drži pridike o lojalnosti? Samo nastavi, mila. Baš me zanima šta ću da čujem.“ Skarletini obrazi se zažariše. Kako je samo mogla da se uda za tog groznog čoveka? Ret lupnu novinama o sto. „Bilo bi ti pametnije da požuriš, mila. Ako budeš previše odugovlačila, Rufusu bi mogla da se izmakne guvernerska fotelja. Njegovi uticajni prijatelji već skaču sa palube, a zakonodavni odbor mu otkazuje poslušnost. Rufusova supruga se sa decom preselila na sever kako ih podanici njenog supruga ne bi zasipali uvredama kad izađu u šetnju. Rufusu je od svih prijatelja ostao još samo Edgar Perjir. Baš ga sažaljevam!“ Ret priđe prozoru i razmaknu teške zavese, posmatrajući kako Skarletina kočija izlazi na Pičtri strit. Kada je Prisi provirila u sobu kako bi ga obavestila da će odvesti decu do Vilksovih, Ret ravnodušno odmahnu rukom. Ta kuća - njena kuća - bila je tako velika da ih uopšte nije čuo dok su odlazili. Taj žalosni dan se izrugivao obećanjima novog proleća. Bledožuta forsitija povijala se pod kišom, a jorgovani su bili modri od zime. Kako je uspeo da stigne dotle? Lako. Bio je zaslepljen ljubavlju. Sva njegova iskustva, sve pustolovine, sve žene koje je upoznao na svom životnom putu - ništa od toga nije uspelo da ublaži tu suludu žudnju za ženom koja je sticajem okolnosti postala njegova supruga ali čije srce nikada neće moći da osvoji. Zbog nje i njene dece, postao je ugledan muškarac - ili, bolje rečeno, ugledan licemer. „Nemoj biti ni žrtva ni dželat“, prisetio se svog nekadašnjeg načela. Šta bi uradio ako bi dični građani Atlante ponovo krenuli u pohod na crnačku četvrt? Da li bi jahao rame uz rame sa njima? Nije bilo toga što ne bi učinio za nju, nije bilo toga što joj ne bi pružio... Njegova žena je verovala da voli drugog muškarca, ali je Ret znao da je čak i to bila obična opsena. Iza njene ljubavi su se krili devojački snovi o načinu života kome je zavidela i koji nikad nije uspela da shvati. Kćerka irskog emigranta koji je stupio u brak sa ženom koja je po društvenom rangu bila iznad njega. Sirota, zbunjena, čeznutljiva Skarlet. Ešli Vilks bi sagoreo u njenom zagrljaju za nepunih šest meseci. Ešli je bio isuviše nežan, isuviše krhak cvetak za nju. Kiša se slivala niz staklo i kapala sa olovnog stubića na sredini prozora. Ret prasnu u tihi smeh i krenu ka kaminu da prodžara vatru. Čuo je kako se kočija zaustavlja na kaldrmi ispred kuće. Kada je Skarlet ušla u salon, spustio je knjigu. „Brzo si se vratila.“ Ona napravi grimasu i uputi se ka bifeu kako bi nasula brendi. Sručila je piće niz grlo, stresavši se kao pokisla mačka.

- 283 -

Ret zatvori knjigu i spusti je na ivicu stola. „Najnovija utopija Balver-Litona. Cenjeni autor je umislio kako svi možemo da budemo dobri i srećni.“ „Zar ne možemo?“ „Možda bismo mogli kad bismo poput tih stvorenja o kojima piše Balver-Liton živeli u pećini u središtu zemlje. Ali ovde, na površini, vlada poprilična nestašica dobrote i sreće.“ „Rete, zašto si me naterao da prodam pilane?“ On ustade kako bi nasuo piće za sebe. „Ti savršeno dobro znaš zašto sam ti pomogao da prodaš pilane. Zato da se tamo ne bi svaki dan tiskala sa onim sitnim seoskim aristokratom.“ „Mrziš Ešlija Vilksa zato što je on tako fin gospodin.“ „Grešiš, mila. Pre bi se moglo reći da sažaljevam Vilksa zato što je previše fin.“ Spustio je čašu na sto. „Skarlet, zar nam je ovo stvarno potrebno?“ Ona pređe pogledom preko njegovog lica, ispustivši prigušen uzdah. „Da, baš imamo talenta za bračne razmirice.“ Osmeh joj je bio gotovo prijateljski. „Bio si u pravu, Rete. Kao i obično. Guverner Bulok je odsvirao svoje, a njegov slavljenički ručak se pretvorio u običnu farsu. Ljudi iz Pensilvanijske železnice bili su razočarani što nisi došao.“ „Čak i moje licemerje ima granicu.“ „Baš me zanima gde se nalazi ta granica.“ Ret se tiho zacereka. „Tvoj prijatelj kapetan Džaferi prebačen je u Kasterov puk.“ „Sedma konjička je u Karolini. Love klanovce.“ „Džaferi se nada da će uskoro krenuti na zapad...“ Skarlet zastade kako bi pružila dodatnu upečatljivost svojim rečima. „Ići će Nordern Pacifikom.“ „Iskreno se nadam da nisi uložila novac u tu ludoriju.“ „Džej Kuk je izuzetno pametan čovek, a njegov Nordern Pacifik će biti još uspešniji od Union Pacifika. Svi tako misle.“ „Jesi li sigurna u to?“ Skarlet izvi obrve. „Pretpostavljam da si čuo za tamošnja prirodna čuda.“ Ret priđe svojoj supruzi. „Da nisi malo više popila, mila?“, upitao je, blago se namrštivši. Ona prkosno nasu još jedno piće i osmehnu se preko ruba čaše. „Znaš, u dolini reke Jelouston, na ruti Nordern Pacifika, nalazi se čudesno kraljevstvo toplih izvora i spektakularnih gejzira.“ „Gejziri? Zaboga, Skarlet...“ „Gejziri izbacuju mlazove vrele vode u tako ujednačenim intervalima kao da imaju ugrađen časovnik. Ljudi koji su ih videli tvrde da voda štrca čak stotinu stopa u visinu. Ne gledaj me tako, Rete! Džej Kuk...“ „Gejziri koji štrcaju vrelu vodu? Zaboga, Skarlet! Zašto toliko želiš da se obogatiš, mila? Već imaš mene.“ Ona se samouvereno osmehnu. „Da, to je nesporno.“ Kada je dodirnuo njenu mišicu, imao je utisak da će mu vrelina koja je izbijala ispod njene svilene haljine oprljiti vrhove prstiju. Skarlet ushićeno nastavi: „Džej Kuk je ubedio Kongres da ta oblast treba da dobije status nacionalnog parka. Nordern Pacifik će prevoziti pune vagone turista koji će želeti da obiđu Jelouston. Zar ti se ne čini da je to sjajna ideja?“ „Oprosti, šta je sjajna ideja?“ „Zar ne bi voleo da vidiš kako vrela voda šiklja iz gejzira koji rade precizno kao sat?“

- 284 -

Ret se još više približi, opijajući se mirisom njene kose. „Sijuksi će sigurno dočekati turiste raširenih ruku“, promrmljao je na njeno uho. Skarlet odskoči unazad i nervozno prođe prstima kroz kosu. „Turisti će pohrliti u vozove Nordern Pacifika kako bi rođenim očima videli mineralna jezera i gejzire! Svi tvrde da je to pravo čudo prirode!“ Na njegovim usnama zaigra vragolast osmeh. „Skarlet, ti si najveće čudo prirode!“ Njen pogled se na trenutak razneži. Donja usna joj zadrhta. A onda u tim dubokim zelenim očima blesnu neka čudna iskra. Strah? Da li je to bio strah? Čega se to Skarlet plašila? Retova supruga se munjevito okrenu ka vratima. „Znaš, nikad nisam rekla da te volim“, promucala je, kao da ni sama nije bila sigurna u istinitost tih reči. Vazduh je svetlucao i romorio u skučenom prostoru između njihovih tela. „Nema potrebe da se zavaravamo, Rete“, dodala je nešto odlučnijim glasom. Mišići su ga boleli od zauzdane želje da ispruži ruke ka njoj i da je uzme. Promuklim glasom, uspeo je samo da procedi: „Divim se tvojoj iskrenosti.“ Iako su mu šake bridele od žudnje da je dodirne, da pohara njenu nežnu put, da sklopi prste oko njenog grla i zadavi je, Ret Batler napravi samo uštogljeni naklon, provuče se pored svoje supruge, spusti se niza stepenište i gologlav izađe na ulicu po kojoj su dobovale hladne turobne kapi kiše.

- 285 -

40. Sin osvedočenog ubice

U mesecu novembru predsednik Julisiz S. Grant je proglasio pobunu u Južnoj Karolini, suspendovao habeas corpus74 i poslao Sedmu konjičku da se obračuna sa Kju kluks klanom. Nekadašnji konfederalni generali Gordon i Forest pozvani su da daju iskaz pred Kongresom, gde su nevoljno priznali da su možda poznavali ljude koji su učestvovali u aktivnostima takozvanog Kju kluks klana, ali da oni lično nisu imali nikakve veze sa tom organizacijom. Dve nedelje nakon što je Endru Rejvenel bio uhapšen, Elizabet Keršo Batler je poskočila u postelji i ispustila slab nadzemaljski vrisak, prenuvši svoju kćer koja je zadremala u fotelji pored njenog kreveta. Kada je Rozmari stavila ogledalce ispred majčinih usta, staklo se nije zamaglilo. Mali Luis Valentajn, koji je spavao kao jagnje, nešto je promrmljao u snu dok ga je majka prenosila u svoju spavaću sobu. Rozmari je potom sišla do kuhinje i pristavila čajnik. Nije plakala zbog onoga što je izgubila. Plakala je zbog onog što njena majka nikada nije imala. Bilo je rano, pre praskozorja. Iako je već neko vreme očekivala majčinu smrt, ipak je bila zatečena. Kasnije tog dana Rozmari je napisala pismo svojoj prijateljici. Najdraža Melani, Moja majka, Elizabet Batler, upokojila se rano jutros. Napustila je ovaj svet bez patnje. Kao što si sigurno čula, Endru Rejvenel je uhapšen zbog svojih aktivnosti u Kju kluks klanu. Prošle subote sam odnela njegovu odeću do jednog logora u blizini Kolumbije. Logorom upravlja federalna konjica, a Endru je - zbog svog pređašnjeg čina ili zato što tamošnji oficiri potajno dele njegova uverenja - dobio zaseban šator u tom pretrpanom svinjcu. Nisam mogla ni da sanjam da ima tako mnogo klanovaca! Endru kaže da će, čim Jenkiji budu formirali specijalni sud, protiv njega biti podignuta optužnica za ubistvo nekoliko crnaca. Eto! Uspela sam to da izustim, ili bar da napišem. Moje reči ne mogu promeniti ono što je Endru učinio niti mogu izbrisati nemir i očajanje koji su mi zaposeli dušu. Čovek koji oskrnavi svetost života prenosi to strašno breme i na svoje bližnje, uprkos njihovoj nevinosti i bezazlenosti. Da li će moj mili Luis Valentajn odrasti kao sin osvedočenog ubice? Ret je upozorio Endrua kako će se završiti to ludilo u koje se upustio, ali je Endru bio previše ponosan da bi ga slušao. Luis Valentajn zna da se njegovom ocu desilo nešto loše, ali mu ja još ništa nisam rekla jer ne mogu da pronađem prave reči. Pravna odredba po kojoj nijedan građanin ne može biti pritvoren ili zadržan bez sudskog rešenja ili istrage. (prim. prev.) 74

- 286 -

Moj otac je jednom rekao da među Batlerovima teče zla krv, da ih prati neko batlerovsko prokletstvo. Mislim da je to prokletstvo sazdano na nedostatku ljubavi. Udala sam se za svog prvog muža Džona da bih utekla od očeve tiranije i prekasno sam naučila da cenim Džonovu prostodušnu dobrotu. Dobrota se kreće tako sićušnim, tako tananim koracima, draga Melani, da smo često slepi za nju. Kao devojka sam bila opčinjena Endruom. Endru je bio najsmeliji jahač, najbolji plesač, najhrabriji borac, muškarac koji se čitavim svojim bićem predavao svemu čega bi se latio! Da se možda nisam nadala da će njegova očajnička hrabrost preći na mene? Ni sama ne znam šta ga je uništilo, da li njegovu propast treba pripisati zatvoru ili porazu, ali znam da se galantni Endru preobrazio u zastrašujuću grotesku. I šta sad da radim, najdraža moja Melani? Za razliku od Skarlet, ja nemam ni sklonosti ni talenta za biznis. Vaspitana sam da rađam decu, da budem privržena svom muškarcu i da se staram o domaćinstvu. Čini mi se da sam nasledila majčinu usamljeničku prirodu tako da mi se često dešava da danima ne izađem iz kuće u Čerč stritu. Moj brat Džulijan izbačen je iz zakonodavnog odbora zajedno sa koferašima sa kojima se zbližio. Sad radi kao službenik. Dame sa kojima sam nekada radila na Besplatnoj tržnici osnovale su školu za devojke: Čarlstonski ženski seminar. Nedavno su me pozvale da predajem tamo. S obzirom na činjenicu da pomalo govorim francuski i da imam istančan osećaj za pravila pristojnosti (makar samo zato što su mi vaspitanjem usađena), pretpostavljam da bih bila dovoljno dobra učiteljica. Sahraniću majku, a kada Ret bude došao, neću - tako mi svega! - neću pitati Reta šta da radim! Kad sve saberem, bila sam udata za jednog dobrostivog i čestitog čoveka i za jednog razvratnika i pustahiju. Čisto sumnjam da ću se ponovo udavati, ali ako dođe do toga, želela bih da pored sebe imam muškarca kome ću biti potrebna. Svakog dana zahvaljujem bogu što tebe imam za prijateljicu. Uvek tvoja, Rozmari

- 287 -

41. Avetni šumarak

Endruu Rejvenelu se činilo da je odnekud poznavao tog crnca sa bradom. Pa da, bio je to crnja koji je nekada davno bio prodat na aukciji Džona Hjudžera, na istoj onoj aukciji na kojoj je Endru pokušao da kupi Kasijusa. Čime se ono bavio? Ako ga sećanje ne vara, bio je kolar. Ili možda drvodelja? Crnja sa bradom se zagleda u njega i prozbori, „Kriv je.“ Visoki crnja pored njega takođe reče: „Kriv je.“ Crnja u žutom prsluku reče: „Kriv je.“ Ćelavi crnja reče: „Kriv je.“ Endru prebaci ruku iza glave i počeša se po vratu. Bilo je pretoplo za to doba godine. Toliko ljudi se tiskalo u čarlstonskoj sudnici da je moralo da bude toplo. Žgoljavi crnja reče: „Kriv je.“ Crnja je bio užasno mršav. Kost i koža! Južnjački plantažeri se ne bi ovajdili od njega. Četvorooki crnja reče: „Kriv je.“ Kuda je išao ovaj svet? Šta će jednom crnji naočari? Pa, oni nisu umeli da čitaju. Situacija je bila apsurdna: dvanaest crnja je izricalo presudu proslavljenom pukovniku Konfederacije. Smežurani crnja reče: „Kriv je.“ Koža mu je izgledala kao kora usahle jabuke. Zašto su neki crnci delovali tako sparušeno? „Kriv je.“ Gospode, ala je taj crnja bio debeo! A Jenkiji im sole pamet kako ugnjetavaju obojene. Da je ovaj crnja kojim slučajem bio krmak, bio bi zreo za klanje. Koliko bi se šunke moglo izvući iz njega! „Kriv je.“ „Kriv je.“ Endru klimnu glavom ka dvojici dobrih starih momaka koji su se pravili da ga ne poznaju. „Kriv je.“ Pre samo šest meseci ta dvojica bi se sigurno ponosili poznanstvom sa čuvenim pukovnikom Rejvenelom. Endru na trenutak uhvati Rozmarin pogled. Izgledala je tako sveže. Kao da je upravo izašla iz kade. „Kriv je.“ Zbog čega je bio kriv? Zato što se opirao vlasti jenkijevskih tirana? Federalni sudija dostojanstveno lupnu čekićem. „Gospodine Rejvenele, porota je ustanovila da ste krivi za četiri ubistva sa predumišljajem. Da li želite nešto da izjavite pred ovim sudom?“ Sudiju Bojda zvali su Pitbul Bojd. Niko nije mogao poreći da je zasluživao taj nadimak. „Pukovnik Rejvenel, časni sudijo“, ispravi ga Endru. „Pukovniče Rejvenele, ovaj sud je voljan da pre izricanja konačne presude razmotri dokaze o vašem pokajanju i priznanje vaših strašnih zlodela. Kao što će vas vaš advokat nesumnjivo upozoriti, pukovniče Rejvenele, ukoliko odbijete da se pokajete time ćete dodatno otežati svoju situaciju. Naredno saslušanje će biti održano u ovoj sudnici sutra u deset sati ujutru, nakon čega će biti izrečena presuda. Pukovniče Rejvenele, da li mi svojom džentlmenskom čašću garantujete da ćete se sutra pojaviti na saslušanju?“ - 288 -

Endru se osmehnu, pomislivši: Mojom džentlmenskom čašću, Pit-bule? Ali, pre nego što je stigao da prozbori, njegov advokat, Vilijam Elsvort, ustade sa svog mesta. „Ja vam garantujem da će se moj štićenik sutra pojaviti ovde, sudijo Bojde.“ „U tom slučaju, pukovniče Rejvenele, dopuštam vam da se branite sa slobode i da pripremite iskaz koji će dirnuti naša srca. Dakle, sutra u deset.“ Sudija lupnu čekićem i prisutni počeše da se razilaze. Dakle, to je bilo to, razmišljao je Endru. Sud ga je proglasio krivim i sada je trebalo još samo da čuje presudu. Začudo, nije se osećao ni bolje ni gore nego ranije, dok nije bio osuđen. Elsvort je pokušao da se progura ispred njega, ali ga Endru Rejvenel preduhitri i poče da se probija kroz masu. Crnci su ga streljali plamtećim pogledima, a belci su mu potajno namigivali. Rozmari je stajala u predvorju, gde su Kasterovi vojnici držali svetinu na odstojanju. „Endru, žao mi je.“ Zašto bi joj bilo žao, pomisli Endru. Da li su oni crnpurasti majmuni nju proglasili krivom za nešto? Da li je onaj jenkijevski sudija nju uvredio i ponizio naočigled čitavog Čarlstona? „Mogu li da se vratim kući?“, upitao je. Rozmarino lice se smrači. „Ne“, odgovorila je. Pre rata crni čistači su ribali sudsko predvorje dok pod ne bi postao gladak i svetlucav kao staklo. Pre rata nizijski plantažeri su dolazili na to mesto kako bi razrešili nedoumice oko spornih međa i ugovora. Endruu ramena klonuše. Tako dugo se borio, a sada je stigao do kraja puta. „Pozdravi maleckog.“ „Misliš, tvog sina.“ „Da, pozdravi malog Valentajna.“ Advokat pogura Endrua ka sporednom izlazu, gde ih je čekala zatvorena kočija. Kada su ušli unutra, Elsvort pripali lulu. Uspeo je tek iz trećeg pokušaja. „Uopšte niste imali šanse, pukovniče“, rekao je. „Šta znam?“, ravnodušno odgovori Endru. „Nadao sam se da će se neko od porotnika setiti kakav sam bio pre rata.“ Advokat je žudno povlačio dim za dimom. „Dao sam sve od sebe. Sudija je ostavio mogućnost za ublaženje presude. Dopustio je da se branite sa slobode.“ Endru razmaknu zavese i zagleda se napolje. Zraci prepodnevnog sunca su prodirali u kočiju dok su skretali na King strit i prolazili pored pošte. Zaobišli su jedna pivarska kola. Dvojica muškaraca su kotrljali burad niz iskošenu platformu. Gradski vrtovi su bujali i cvetali iza gvozdenih ograda. Vazduh je bio prožet mirisom truleži i preporoda. „Morate da sastavite iskaz. Morate ubediti sudiju Bojda da ste shvatili zabludelost svojih postupaka.“ „Kao da će to nešto da promeni.“ Lice njegovog advokata bilo je kiselo kao nezrela jabuka. „Sudija Bojd ima široka ovlašćenja tako da može da bude fleksibilan pri donošenju presude. Dosad se pokazao kao prilično blag prema klanovcima koji su se pokajali. Predsedniku Grantu ne trebaju mučenici.“ Endruove misli su plutale preko pučine Elsvortovih ako, ali i možda. „Nesporno je da nedela koja vam se pripisuju...“

- 289 -

Kao jedan iz redova predratnih unionističkih nikogovića, Elsvort je nerado prihvatio ulogu Rejvenelovog zastupnika. Endruov advokat bio je rastrzan između želje da izbori mesto među starim južnjačkim plemstvom i nastojanja da svojim delima ili držanjem ne pokaže bilo kakvu popustljivost prema Kju kluks klanu. Južnjački aristokrati su sa radošću posmatrali kako klanovci zastrašivanjem izbacuju republikance iz zakonodavnog odbora, ali su zatvarali oči pred metodama kojima je to zastrašivanje bilo sprovođeno. „Nikad nećemo zavesti red na jugu ako ne slomimo crnje.“ „Molim? Šta ste to rekli?“ Endru Rejvenel se nije plašio da okalja ruke. Njegovi saborci Džozi Votling i Arči Flit možda nisu brisali čizme pre nego što uđu u gospodski salon, možda nisu vodili računa o tome gde će pljunuti, ali se nisu plašili da okaljaju ruke. Endru oseti kako mu bride dlanovi. „Šta ste...?“, ponovo zausti Elsvort. „Rekao sam da smo stigli“, tupo odgovori Endru. Elsvortova kancelarija se nalazila tri kuće niže od kancelarije advokata Luisa Petigrua. Petigru nije preživeo rat. Dok je bio živ, svi su ga blatili zbog njegovih unionističkih stanovišta. Počeli su da ga hvale tek nakon smrti, kada je postao bezopasan. Tako je valjda bilo otkako je sveta i veka. Endru siđe sa kočije. „Idemo u kancelariju. Čeka nas ozbiljan posao“, reče mu Elsvort. „U gradu gostuje trupa putujućih muzičara. Mislio sam da prvo skoknem do tamo.“ „Molim?“, zaprepašćeno promuca Endruov advokat. „Putujuća trupa Zečja šapa ima matine u Hibernijskoj dvorani.“ Elsvort skinu naočari i protrlja nos. „Da li vam je Ret Batler platio da me branite?“ upita Endru. „A zašto vas ne bih branio?“ „Zato što biste mogli da okaljate obraz.“ „Već sam ga okaljao, pukovniče Rejvenele!“, odbrusi Elsvort. „Vrata uglednih čarlstonskih domova više nisu otvorena za mene i moju porodicu. Ne znam kad ćemo ponovo moći da prisustvujemo službi u crkvi Svetog Mihaila. Moja supruga i ja moramo da povijamo glavu pred pristojnim svetom.“ „Gospodine“, reče Endru, „ako hoćete da podignete glavu, morate prvo da izbacite kamenje.“ „Molim? Kakvo kamenje?“ „Šta kažete da zajedno odemo na taj matine?“ „O čemu to, zaboga, govorite? Moramo pod hitno da se pozabavimo vašim iskazom.“ „Otkud vam ideja da ja uopšte želim da dam nekakav iskaz?“ „Da li biste radije otišli na deset godina teške robije?“ Endru prasnu u opor promukli smeh. „Gospodine, preturio sam preko glave mnogo gore stvari od toga.“ „Budite u mojoj kancelariji sutra u osam sati. Tada ćemo pripremiti vaš iskaz“, dobaci advokat iza Endruovih leđa. Endru se nehajnim korakom uputi ka konjušnici hotela Mils, gde je iznajmio crvenkastosmeđeg dorata. Još od početka suđenja boravio je u Milsu. Nijednom nije upitao ko je plaćao njegove račune i ko je položio sudsku kauciju. Konj je bio snažan i čio, dan vedar i blistav, a čarlstonske ulice presijavale su se na suncu. Da li je čovek mogao da traži više od toga? Endru je podizao šešir, pozdravljajući belce i crnce koje je usput sretao. Crnkinje su okretale glavu u stranu ili su nestajale iza kapija. Belopute dame su se pretvarale da ga ne

- 290 -

primećuju. Siromašni belci su mu veselo domahivali, a bludnice su mu slale poljupce. Zabavljala ga je ta komedija. Radovi na plantažama pirinča su odavno bili privedeni kraju. Na zatvorenim skladištima i poslovnicama su visile table sa izbledelim natpisima: DŽEJMS MALRUNI: OTKUP I PRODAJA PIRINČA; BAČVARNICA DŽENKINS, SPECIJALIZOVANA ZA IZRADU BAČVI ZA PIRINAČ. Čarlstonsko pristanište je vrvelo od zahuktalih parobroda. Endru iskoči iz sedla, priveza konja za stub i nasloni se na ogradicu. Jedan vižljasti tamnoputi dečkić, star osam ili devet godina, znatiželjno priđe došljaku. Košulja mu je bila poderana ispod pazuha, pantalone privezane komadom užeta, a stopala bosa. „Koliko brodova!“, ushićeno je rekao. Kada je Endru skrenuo pogled ka njemu, dečak se pomeri u stranu. „Neću ti ništa“, prozbori Endru. „Ne treba da me se plašiš.“ „Ko kaže da se plašim?“, odvrati dečkić, ali ipak ostade na bezbednom rastojanju. „Ovi brodovi putuju po čitavom svetu.“ „Ma, kakvi! Je l' vidite kako su majušni?“ „Neki od ovih majušnih brodova su mnogo puta prešli okean.“ „Ja se razumem u brodove“, samouvereno odbrusi dečkić. „Moj tata radi na ribljoj pijaci.“ „Jednog dana bismo mogli sve vas crnje da popakujemo na ove brodove i da vas vratimo u Afriku. Šta kažeš na to, mali?“ Dečak odsečno zavrte glavom. „Nikad nisam bio u Africi.“ A onda, valjda da ne razočara tog prijateljski nastrojenog belca, dodade: „Doduše, jednom sam bio u Savani.“ Dok se vraćao u sedlo, Endru zavuče ruku u džep i dobaci dečaku srebrnjak od deset centi. Krenuo je Enson stritom, pored starog bordela gospođice Poli. Bože, kakvi su to dani bili! Edgar Perjir, Ret Batler, Henri Keršo - kroz šta su sve zajedno prošli! I Džek Rejvenel. Kako bi ga njegov otac posavetovao? „Ožeži tog konja, momče, i ne gledaj preko ramena“, promrmljao je sebi u bradu, oponašajući glas starog Džeka. Na kući u kojoj se nalazio bordel Gospođice Poli nije bilo krova. Zidovi su bili izrešetani jenkijevskom paljbom. Na prozoru na drugom spratu je visila požutela muslinska zavesa. Kad se samo seti kako su tada žudeli za životom! Nisu mogli da čekaju da im život dođe u susret. Morali su da ga presretnu na pola puta. Ret Batler je u to vreme imao naročito mesto u njegovom srcu. Endru se kockao sa Retom, pio je sa Retom i zajedno sa njim je strmoglavo galopirao ka izlasku sunca. Blagi bože, pomislio je, a sad sam ih sve izgubio! Zastao je pred gostionicom Ist Bej i sačekao da se Džejmi Fišer pojavi na pragu, opasan belom keceljom. „Ah, koga to moje oči vide?“, povikao je. „Najodvažniji skaut u čitavoj Konfederaciji!“ Džejmijeva kecelja bila je isflekana sokom od paradajza. „Nadam se da mi ne zameraš što nisam došao u sudnicu. Pretpostavio sam da ne želiš da me vidiš tamo. Šta kaže sudija Bojd?“ „Sutra će izreći presudu. Moj advokat misli da mogu da se izvučem ako podvijem rep“, Endru se obesno isceri, „ali ako Pitbul sutra ustane na levu nogu, ili ako se gospođa Pitbul posvađa sa časnim sudijom za vreme doručka, mogao bi da mi odreže punih deset godina. Ti bar znaš kako sam se sjajno držao u zatvoru.“ „Endru!“ Endru odmahnu glavom. „Nemaš razloga za brigu, Džejmi. Ta mogućnost je otpisana.“

- 291 -

„Endru, zašto ne svratiš? Džulijet bi baš volela da te vidi.“ „Prenesi mojoj miloj sestri da joj ništa ne zameram. Pukovnik Endru Rejvenel svima sve prašta. Praštam Jenkijima, praštam crnjama, pa čak i našem dičnom predsedniku Grantu koji više voli svoju crnu nego svoju belu decu. Svratiću neki drugi put, Džejmi. Došao sam ovde da te pozovem da skoknemo do jednog mestašceta.“ „Ali, Endru, samo što sam počeo...“ „Ne nateži se sa mnom, Džejmi. Hajde, uskači u sedlo. Idemo na matine u Hibernijskoj dvorani. Nastupa putujuća trupa Zečja šapa koja dolazi pravo iz Fila-proklete-delfije. A znaš ko je glavna zvezda?“ Endru zapljeska dlanovima. „Moj bivši crnja Kasijus, glavom i bradom!“ „Ali, Endru, moji gosti...“ „Hajde, Džejmi. Zarad starih dobrih vremena.“ Džejmijeve oči se zacakliše. „Ići ćeš tamo jedan dan uoči izricanja presude, Endru? Jesi li poludeo, čoveče?“ Endru razvuče usne u osmeh. „Svašta od tebe, Džejmi! Pa, znaš da sam oduvek bio lud.“ Veteran sa drvenom nogom koji je prodavao karte pred ulazom skoči u stav mirno. „Pukovniče Rejvenele! Drago mi je što ste došli, gospodine. Očekuje vas sjajna predstava. Siguran sam da vas nećemo razočarati.“ „Gde si izgubio nogu?“ Muškarac potapša drvenu nogu kao vojnik koji lupka po kundaku puške. „Kod Šarpsburga, pukovniče. Odmah ću dovesti upravnika. Vi i gospodin...“ „Ovo je moj skaut, Džejmi Fišer.“ Kada je Endru izvadio novčanik, prodavač karata je odbio da im naplati ulaz. Upravnik se u tren oka stvori pred njima, svesrdno se izvinjavajući što publika nije onako otmena kao što je Endru navikao, a potom povede ugledne goste do najboljih mesta u dvorani. Muškarci kojima je bilo naloženo da ustupe svoja sedišta pridošlicama bili su spremni da zapodenu kavgu, ali se njihovo držanje promenilo čim su saznali ko je stajao pred njima. Učtivo su skinuli šešire, a jedan je salutirao bivšem pukovniku, rekavši: „Bog vas blagoslovio, gospodine. Održali ste Jenkijima dobru lekciju.“ Kada je svoju odu završio rečima, „Tako mi boga, da smo imali još desetoricu poput vas, mi bismo dobili rat“, kroz čitavu dvoranu su počeli da odjekuju pobunjenički pokliči. Upravnik je njihove stolice ogradio kanapom, a muškarci koji su sedeli u neposrednoj blizini su ih ljubazno nudili pićem, cigarama i duvanom za žvakanje. Endruov pogled bio je prikovan za zavesu oslikanu razdraganim nimfama i veselim heruvimima. Dvorana je bila puna grubih neotesanih muškaraca, dok su ženski deo publike uglavnom sačinjavale vlasnice javnih kuća i bludnice. U poslednjim redovima je sedela šačica federalnih vojnika. Onaj davni Patriotski bal, na kome je prvi put pokušao da zavede Rozmari Batler Gospode, bila je vižljasta i sveža kao tek rođeno ždrebe! - taj bal bio je održan u toj dvorani. Endru se zapita da li je ponositi konfederalni orao i dalje bio oslikan na podu, sahranjen pod naslagama prljavštine, sluzavih ispljuvaka i zgaženih opušaka. Rozmari više nije podsećala na onu dugonogu devojku koja ga je opčinila tog dana. „Ne vrpolji se, Džejmi“, rekao je, okrenuvši se ka svom prijatelju. „Ovde nas svi vole.“ Oslikana zavesa zašušta i žice bendža zatreperiše, ispustivši nekoliko zvonkih zamirućih nota. Endru ćušnu Džejmija u rebra. To je sigurno Kasijus.

- 292 -

Tada se zavesa otvori i na pozornici se ukaza nekoliko praznih stolica poredanih u polukrug. Dok je nevidljivi bendžo svirao pesmu „Stari Dan Taker“, belci sa licima premazanim crnom bojom počeše da se šepure po pozornici, a potom zastadoše svaki ispred svoje stolice, očiju uperenih ka publici i nepomični kao kipovi. Stolice na krajevima polukruga bile su namenjene Tambu i gospodinu Bounsu, dok je fotelja u samom središtu bila rezervisana za konferansjea. Zveckajući dairama, Tambo zauze svoje mesto. Konferansje izađe na pozornicu i napravi blag naklon, ukipivši se u tom položaju. Kasijus, čije je lice takođe bilo premazano crnom bojom, zamaršira preko bine, kezeći se i kreveljeći, da bi se na kraju i sam ukipio pored stolice rezervisane za gospodina Bounsa. Kada su svi zauzeli svoje položaje, konferansje se uspravi iz zamrznutog naklona i poče da šeta ispred ostalih izvođača, glumeći zapanjenost, kao da ih nikada ranije nije video. Pipkao ih je i gurkao prstom, ponašajući se kao dete u muzeju voštanih figura. KONFERANSJE:

Gospodo, molim vas, sedite. (Tambove daire i Kasijusov bendžo ispalile par unakrsnih rafala.) BOUNS: Ah, muzika me čini tako srećnim! TAMBO: Nećeš biti tako srećan kad te ja propustim kroz šake, dragi moj. Ti si sad vojnik Sedme konjičke, a ja sam tvoj zapovednik. Nekad sam bio dreser lavova, kad ti kažem. Nekad sam dresirao lavove, a sad su mi dali da dresiram guštere. BOUNS: Dresirao si lavove? TAMBO: Jašta! Ja sam okoreli dreser lavova. Mogu da proturim lava kroz iglene uši. BOUNS: Znači, ti si pravi kučkin... pardon, pravi lavovski sin? TAMBO: Da li je tvoj otac bio vojnik, momče? BOUNS: Jeste, gospodine. Borio se u bici kod Bul Rana. Ta bitka je zahvaljujući njemu dobila takav naziv. On je bio jedan od Jenkija koji su zbrisali75. (U dvorani se ponovo zaoriše pobunjenički pokliči.) (Predstava se nastavila u tom maniru narednih četrdesetak minuta. Šale su se, uz muzičku pratnju bendža i daira, smenjivale sa sentimentalnim baladama, a publika je zajedno sa izvođačima pevala poznate refrene i izvikivala čuvene rečenice iz šaljivih igrokaza.) BOUNS: Hoćeš da ti odrecitujem jednu pesmicu? KONFERANSJE: Ajde, ako baš moraš. BOUNS: Otac je Meri malo jagnje dao Malo jagnje dao pa ga ukokao Sada mala Meri kad u školu ide Jagnješce sa sobom vodi priđe Ali ga više ne vuče za uzicu Već ga u torbici nosi Da ga poručka za užinicu. KONFERANSJE: Pravo da vam kažem, gospodine Bounse, dobro je što imate taj bendžo, jer se ne biste leba najeli kao pesnik.

Kod rečice Bul Ran u severozapadnoj Virdžiniji odigrale su se dve značajne bitke Američkog građanskog rata u kojima su južnjaci odneli pobedu. Naziv Buli Run bi se doslovno mogao prevesti kao „jurnjava bikova“ ili „bikovski beg“. (prim. prev.) 75

- 293 -

Bila je to prikladna uvertira za Kasijusov dvadesetominutni koncert. Tamnoputi muzičar je vesto upravljao raspoloženjem publike, stapajući patriotski žar sa sentimentalnim suzama. Kada su na red došle vedrije razigranije melodije, publika je poskakala sa svojih mesta i počela da cupka između sedišta. Kada je poslednja nota zamrla u vazduhu, Kasijus se ponovo zamrznu kao kip, stolice zaškripaše, a nekoliko muškaraca se tiho nakašljuca. Konferansje prozbori: „Pukovnik Kasijus: dika putujuće trupe Zečja šapa, najvrsniji svirač na bendžu na čitavom severu i jugu. Momci, Kasijus je veteran konfederalne vojske!“ Kroz dvoranu se prolomi još jedna salva pobunjeničkih pokliča, na šta jenkijevski vojnici poustajaše sa svojih mesta i išunjaše iz dvorane. Tiho se cerekajući, Endru se okrenu ka Džejmiju: „Crnja koji glumi beka koji se pretvara da je crnac. Zanimljivo, nema šta!“ Na samom kraju predstave, nakon što su svi učesnici združenim snagama otpevali nekoliko živih poletnih pesama, upravnik skoči na pozornicu. „Dame i gospodo, molim vas za malo pažnje! Ovog popodneva smo počastvovani posetom jednog vrlog i hrabrog džentlmena, proslavljenog južnjačkog heroja. Molim vas, pozdravite pukovnika Endrua Rejvenela, divljeg ognja Tenesija, karolinškog kuguara, vrhovnog gromovnika belih vitezova76, dičnog... dičnog...“ Upravnik zavrte glavom. „Ne smem da izreknem to ime, inače ću se uvaliti u debeo sos!“ Publika dočeka njegove reči eksplozijom aplauza, smeha i ushićenih pokliča. Uprkos Džejmijevim protestima, Endru Rejvenel je zajedno sa svojim skautom bio odvučen do bine, a muzička trupa je nastavila da paradira po pozornici dok je Kasijus prebirao po žicama, svirajući južnjačku himnu „Diksi“. Izvođači i posetioci su jednodušno pevali i klicali sve dok upravnik nije navukao zavese. Kada se zavesa ponovo otvorila kako bi se izvođači poklonili pred publikom, Endru i Džejmi su stajali nasred pozornice, u stavu mirno. Trupa se četiri puta vraćala na bis, sve dok konferansje nije objavio fajront, potapšavši Endrua po leđima kao da je član njegove trupe. Neki od izvođača su napustili pozornicu, a drugi su posedali unaokolo i izvadili pljoske sa brendijem. Kasijus odloži bendžo na jednu od stolica i spusti se na pod, opruživši noge ispred sebe. „Pukovniče, kapetane... odavno se nismo videli.“ Endru se prigušeno zacereka. „Kad sam te poslednji put video, momče, pentrao si se uz rečni nasip kao da ti je sam vrag za petama.“ „Raspametio sam se od straha. Jenkiji su pucali ko sumanuti.“ Kasijus lagano zavrte glavom. „Gospode, čini mi se da je prošla čitava večnost. Sad živim u Filadelfiji. Imam ženu i dve kćerkice.“ U Filadelfiji? Zar te ne muči nostalgija za našom nizijom?“ Kasijus se skrušeno osmehnu. „Trupa Zečja šapa putuje po čitavoj zemlji. Nastupali smo u Bostonu, u Bafalu, gde god vam na pamet padne.“ Tada se okrenu ka Džejmiju, blago naherivši glavu. „Kako ste vi, gospon Džejmi? Ima li šta novo? Jeste li se oženili?“ Džejmi se kiselo osmehnu. „Još nisam naišao na ženu koja bi me trpela.“ Endruove oči zablistaše. „Ti si ovde glavna zvezda, zar ne, momče? Kladim se da mlatiš dobre pare. Sad možeš da imaš šta god poželiš. Sećaš se kad sam onomad pokušao da te kupim na aukciji i kad me je Batlerov nadzornik osramotio pred čitavim gradom?“ „Sećam se da sam bio prodat, pukovniče Endru. Takve stvari se ne zaboravljaju.“ „Endru, moram da se vratim u gostionicu“, ubaci se Džejmi. „Hoćeš li da svratiš na večeru?“ 76

Kju kluks klan je prvobitno bio poznat pod nazivom „Vitezovi Kju kluks klana“. (prim. prev.)

- 294 -

„Mogao bi i ovog momka da pozoveš na večeru. Nema mnogo razlike između njega i tvojih prokletih Jenkija. Pun je ko brod. Može da plati.“ „Oprostite“, zausti Kasijus, pridižući se sa poda, „moram da skinem ovu farbu s lica.“ Endru je taj gest shvatio kao otvoren izazov. Obrušio se na Kasijusa poput rasrđenog stršljena i tamnoputi muzičar pade preko stolice. Bendžo tugaljivo zazveča, tresnuvši na pod. Kasijus je klečao pred Endruom, oslanjajući se na šake. „Ali, ja sam običan muzikant!“, promucao je, više za sebe samog. Endru podiže čizmu i zgazi Kasijusa po desnoj šaci. Zdrobio bi je kao ljušturu da ga Džejmi nije zgrabio i odvukao u stranu. Upravnik je zaprepašćeno vikao: „Pukovniče Rejvenele! Šta to radite, gospodine?“ Ječeći od bola, Kasijus prisloni povređenu šaku uz grudi. „Ništa se nije promenilo! Jesi li čuo, momče?“ urlao je Endru dok ga je Džejmi odvlačio iz sale. „Ništa se nije promenilo!“ Kada su napustili Hibernijsku dvoranu, Endru srdito protrlja usne. Džejmi ga konačno pusti, boreći se za vazduh. Iako su stajali na razdaljini od svega nekoliko koraka, jaz koji se otvorio između starih prijatelja i saboraca postao je nepremostiv. „Zbogom, Endru“, utučeno prozbori Džejmi. „Želim ti sve najbolje. Uvek sam ti želeo sve najbolje.“ Duž staze koja je vodila ka starom ribarskom kampu Kongresa Hejnsa uzdizala su se stabla na čijim su granama visile avetne svetlucave boce. Na granama je isprva osvanulo samo nekoliko boca koje je Endru poskidao i smrskao o zemlju. Ali, kad god bi posetio kamp, na drveću bi zatekao još boca, sve dok crnje svako bogovetno drvo i svaki dovoljno snažan grm nisu iskitili plavim, zelenim, crvenim i prozirnim staklenim bocama. Sunčevi zraci su se prelamali kroz staklo, zasipajući stazu šarenim svetlucavim odsjajima, a kada bi lahor zanjihao grane šumarak bi postao ispunjen sablasnim zveckanjem. Endru je jedne večeri, zajedno sa svojim vernim pratiocem, Arčijem Flitom, došao na to mesto kako bi postavili zasedu crnjama koji su kačili boce, ali se Arči unervozio kada se mesec sakrio iza oblaka i kada je vetar zahučao kroz krošnje. Kada ga je Endru upitao da li se plaši, Arči je prezrivo frknuo. Crnje su verovale da su te boce razgonile duhove mrtvih, a Arči je bio živ i zdrav i nameravao je da još dugo ostane u tom stanju. Pa ipak, Arči je pre ponoći zbrisao za Džordžiju, a Endru je ostao u šumarku i obeznanio se od pića. Kada je ujutru došao sebi, na stablu čempresa koje se uzdizalo pored trema, na jedva deset stopa od mesta na kome je proveo noć, svetlucale su boce koje prethodne večeri nisu bile tu. Polomljena vrata sojenice su zjapila otvorena još otkako su Kasterovi konjanici provalili unutra. Ako se zanemari pacovski izmet na podu i lišće koje je naneo vetar, koliba je bila u istovetnom stanju u kome ju je ostavio. Dok je u onom pretrpanom jenkijevskom logoru iščekivao podizanje optužnice, federalci su se dobro ophodili prema njemu. Bilo je teško pronaći čvrste dokaze protiv klanovaca, a mnogi svedoci su se plašili da svedoče pred sudom. Jenkiji su masovno oslobađali klanovce zato što nisu mogli da prikupe dovoljno dokaza ili zato što nisu imali gde da ih drže ili naprosto zato što bi im dozlogrdilo da se dalje natežu s njima. Džozi Votling je uspeo da im utekne, a Arči Flit je nakon te sablasne noći u šumarku iskićenom svetlucavim bocama takođe nestao bez traga. Dok je Endru dreždao u zarobljeničkom logoru, Rozmari mu je donela čistu odeću. „Žao mi je“, rekla je. „Znam da ti ovo teško pada.“ „Uopšte mi ne pada teško“, odgovorio je Endru. „Navikao sam na ovakva mesta.“

- 295 -

Ali, Endru je lagao. Zatvor je podsećao na čeljusti koje su se sve neumoljivije sklapale nad njegovim životom. U njemu više nije bilo ni snage, ni volje, ni nade. Kada ga je advokat Elsvort obavestio da mu je izdejstvovao pravo da se brani sa slobode, Endru je napustio logor kao preporođen. Osećao se kao nestašni deran u svetu prepunom čudesa i uzbuđenja. Ali, kada se vratio do kuće broj 46 u Čerč stritu, njegova supruga je odbila da ga pusti unutra. Suton se spuštao nad starim ribarskim kampom, a svetlucave boce su zveckale na vetru koji je duvao sa reke. Bio je to tako prijatan zvuk. Šta god da su mislili o crnjama, nisu mogli poreći da su crnje čak i zveket običnih staklenih flaša umeli da pretvore u očaravajuću muziku. Endru se dobro osećao. Taj blagi prolećni dan se bližio kraju, reka je romorila u blizini kao što je romorila pre nego što je došao na svet i kao što će romoriti kada bude otišao sa njega, a svi advokati i sudije, zajedno sa Rozmari, Džejmijem i ostalima, svi su nestajali u tom blaženom predvečerju. Sirota draga Šarlota ga je istinski volela. Znala je sve tajne njegove duše i uprkos tome gaje volela. S vremena na vreme mu se činilo da čuje Šarlotin umilan glas među tim zveckavim krošnjama. Navukao je svoju staru konfederalnu uniformu i seo ispred kolibe, zagledan u suton. Već je zaboravio koliko je kruta i uštogljena bila vojnička kragna. Brodići i čamci su plovili niz reku. Laste su se obrušavale na insekte. Jedna čaplja je sletela u plićak i počela da lovi ribu, prebacujući se sa noge na nogu. To je bila poslednja stvar koju je uhvaćena riba videla ta nepomična noga zaronjena u vodu, noga koja je podsećala na štap ili izduženu vlat trave. Sklopio je prste oko pištolja. Taj pištolj ga je takođe poznavao u dušu, poput njegove mile dobrostive Šarlote. Vršak izdužene cevi bio je izbledeo od paljbe, a drška okrnjena. Bila je to uspomena na ono veče kada je tom drškom smrskao lobanju jednom crnji. Dok je mesec izranjao na nebu, bremenita lisica se iskrala iz žbunja krenuvši u lov na rakove. Uperio je cev ka njoj, ali se naprasno predomislio. Samo se milostivi mogu nadati milosti. Pod zracima prvog praskozorja, Endru Rejvenel, nekadašnji pukovnik Konfederalne armije, ustao je sa zemlje i krenuo ka kolibi. Ušao je unutra i napisao pismo svom prvorođenom sinu, a onda je prislonio cev na slepoočnicu i povukao oroz.

- 296 -

42. Zaveštanje

Šapo ruž je taman završio sa radom kada je neko zalupao pred ulazom. Magbet odškrinu vrata, proviri kroz pukotinu, a onda uspaničeno odjuri do vlasnice bordela. „Gospojice Bela... ispred su neki ljudi. Hoće da razgovaraju sa vama.“ „Zar u ovo doba? Ko bi mogao...“ „Gospojice Bela...“ Magbet je bio paralisan od straha. „Ne nose kapuljače, ali sam siguran da su klanovci.“ Bela pojuri ka svojoj spavaćoj sobi kako bi uzela revolver, a kada se vratila u prizemlje, Magbet više nije bio tu. Unezvereno je stajala u salonu, osluškujući prigušeni bat koraka na tremu. Duboko je udahnula, zapela oroz na revolveru i naglo otvorila vrata. „Isuse Hriste“, zaprepašćeno je promucala. Ajzeja Votling joj zalepi tako snažan šamar da je umalo povukla obarač. „Ne uzimaj uzalud imena gospoda boga svojega.“ „Tata, zar si posle dvadeset godina došao ovde da bi me...“ „Zašto mi nisi rekla, kćeri? Zašto si svih ovih godina ćutala o tome?“ Jedan beloputi mladić je stajao pored Ajzeje, dok je treći muškarac čekao ispred kućnog prilaza, držeći zauzdane konje. Bela je bila tako usplahirena da je morala da upotrebi obe ruke kako bi zakočila revolver. „Verovao sam tom čoveku, kćeri. Mislio sam da je hrišćanski džentlmen, a on te je obeščastio.“ Trem je škriputao dok se Ajzejin pratilac prebacivao sa noge na nogu. Mladić pročisti grlo. „Zdravo, rođako Bela“, podrugljivo je dobacio. Belin otac nervozno odmahnu rukom i mladić se povuče u senku. „Bili smo mladi, tata“, reče Bela. „Zar ti nikad nisi bio mlad?“ „Nisam“, odgovori Ajzeja. „Nisam imao vremena da budem mlad.“ Obrve su mu bile nepotkresane i razbarušene. Iz nozdrva i ušiju su štrčale gužvice malja. Oko sebe je širio gorki opori zadah poharane duše. „Imaš majčine oči“, procedio je kroz stisnute zube. „Skoro da sam zaboravio na to.“ Osorno je odmahnuo glavom, kao da je želeo da potisne taj detalj iz svojih misli. „Verovao sam pukovniku Rejvenelu. Nikad mi ne bi palo na pamet...“ „Endru me je voleo, tata. Plakala sam kad sam čula... šta je uradio sebi.“ Ajzeja nervozno protrlja obraz. „Pukovnik Rejvenel je ostavio neke stvari za tvog sina pištolj, džepni sat, oproštajnu poruku...“ „Moj Tazvel je gospodin, tata“, brzo objasni Bela. „Završio je školu i sad živi u Nju Orleansu. Bavi se kupoprodajom pamuka. Poslovi mu tako dobro idu da je čak kupio i kuću!“

- 297 -

„Nikad nije trebalo da dođemo u niziju“, utučeno nastavi Ajzeja. „Tvoja majka nije želela da napusti Mandi Holou, ali sam ja mislio da moramo da pobegnemo od one čamotinje, da okušamo sreću na nekom drugom mestu. I tako smo došli na Broton. Trideset dve godine sam služio gospodara Batlera, telom i dušom. Pune trideset dve godine, telom i dušom.“ „Ovaj paketić... to je ostavio Tazvelov otac?“ „Niko nije hteo da dođe na pukovnikovu sahranu. Bili smo samo mi i Jenkiji koji su tražili klanovce.“ „Stric Ajzeja nikad nije hteo da ima posla s klanovcima.“ Belin rođak se obesno iskezi. „Stric Ajzeja je pomalo... na svoju ruku. Nas dvojica smo pronašli pukovnika. Planirali smo da ga nekako prošvercujemo do Teksasa, ali je pukovnik rešio da sam sebi presudi. Šteta što je tako završio. Mislim da bi se dobro snašao u Teksasu.“ „Ovo je Džozi, Abrahamov sin“, predstavi ga Ajzeja. Džozi naheri šešir. „Drago mi je što sam te sreo, rođako. Fina kućica, nema šta! Onaj tamo je Arči Flit.“ Beline ruke zadrhtaše. „Tata, jesi li nekad voleo mamu?“ „Tvoja majka bila je čestita i pobožna žena.“ „Jesi li je voleo?“ „Kćeri, moja ljubav pripada Gospodu.“ Bela je verovala da je njen otac prostodušan čovek. Nikada pre toga joj nije palo na pamet koliko ga je ta prostodušnost koštala. „Pukovnik Rejvenel me je lagao“, ponovi Ajzeja. „A tvoj brat Šadra je izgubio glavu zbog njegovih laži. Šadra nikad nije dobio priliku da okaje svoje grehe.“ Kroz Beline misli blesnu turobna spoznaja. Šadra je poginuo zato što je izašao na dvoboj sa čovekom koji je bio bolji strelac od njega. „Šadra je mrtav. Tu više nema ispravke“, promrmlja Džozi. „Ret Batler je lagao.“ „Grešiš, tata. Ret nikad ništa nije rekao. Samo je pustio ljude da veruju u ono u šta su želeli da veruju.“ „Batler je ubio tvog brata i osramotio tvoje roditelje. Poštuj oca svojega i mater svoju da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji koju ti je dao gospod bog tvoj.“ „Zar čak ni sada, nakon svog tog bola i patnje...“ Bela nemoćno raširi ruke. „Zar čak ni sada u tvom srcu nema mesta za oproštaj?“ Ajzeja joj ćušnu paketić koji je držao u rukama. „Postupio sam onako kako mi je savest nalagala.“ Paketić je bio teži nego što je delovalo na prvi pogled. „Znam. Niko ne može da traži više od toga“, promuca Bela. „Hoćeš li da svratiš, tata? Mogla bih da ti pokažem Tazvelovu sliku.“ Na trenutak joj se učinilo da će Ajzeja Votling skinuti šešir i zakoračiti unutra. Odvešće ga do kuhinje - ne bi bilo umesno da sede u salonu gde su devojke dočekivale klijente - i pristaviće kafu. Koliko se sećala, njen otac je voleo slatku kafu. Sa nekoliko vršnih kašičica šećera. „Daj to svom sinu“, promrmlja Ajzeja, pokazavši na paketić, a onda joj okrenu leđa i krenu ka kapiji. „Stric uvek govori da naše vreme tek dolazi“, dobaci Džozi, „ali taj dan nikako da svane.“

- 298 -

43.

Ešlijev rođendan

Melani je revnosno pripremala zabavu iznenađenja povodom rođendana svog supruga Ešlija. Biće to Ešlijeva prva velika proslava još od onog roštilja na posedu Dvanaest hrastova, priređenog pre jedanaest godina kada su njih dvoje obznanili svoju veridbu. Dom Vilksovih bio je spreman za proslavu. Polica iznad kamina bila je detaljno očišćena sapolijom, ogledalo sa pozlaćenim okvirom se caklilo kao novo, šporet i kamin bili su savesno izribani i premazani, a zimski tepisi istreseni i očetkani. Pork i Piter su ih posuli duvanom pre nego što su ih odložili na tavan. Kao predsednica Udruženja za pomoć konfederalnim udovicama i siročićima, Melani je lično poznavala vodeće džordžijske zvaničnike. General Džordž Gordon, koji je bio pet puta pogođen kod Šarpsburga, Robert Avgust Tumz, konfederalni senator i ministar spoljnih poslova, Pa čak i nekadašnji potpredsednik Aleksandar Stivens bez oklevanja su Prihvatili njen poziv. Knjiga Ustavni osvrt na nedavni rat između američkih saveznih država, u kojoj je potpredsednik Stivens u dva toma nudio iscrpna opravdanja za južnjačku secesiju, dobila je počasno mesto u bibliotekama mnogih južnjačkih domova (čiji su se ukućani, istini za volju, češće klanjali pred njom nego što su je čitali). Ešlijeva neudata sestra, Indija, zahtevala je da se ta knjiga izloži u salonu, zajedno sa porodičnom Biblijom, ali se Melani usprotivila toj zamisli. „Šta ako nekome padne na pamet da sa gospodinom Stivensom razglaba o ustavnim pitanjima? Šta bi se u tom slučaju desilo sa Ešlijevom proslavom?“ Zbog toga su masivni tomovi gospodina Stivensa ostali na bezbednom mestu, zaključani u vitrini za knjige. Indija je savesno obavljala svoj deo posla, ali se nije dobro slagala sa tamnoputom poslugom. Tetka Pitipat je nekako uspevala da se izbori sa svojim zadacima ukoliko bi joj bilo izričito naloženo šta da uradi - ona je izglancala svu staklariju, uključujući i stvari koje je Melani pozajmila za tu priliku - ali bi, onog trenutka kada bi ostala prepuštena samoj sebi, počela da se vrzma po kući i da prelazi sa jednog nedovršenog posla na drugi. Jedino je Skarlet bila potpuno samostalna. Njoj ništa nije trebalo govoriti. Osim toga, Skarlet je najlakše uspevala da izađe na kraj sa tamnoputom poslugom. Pošto su pripreme fino napredovale, Melani uze šolju sa čajem, pope se na sprat i sede za radni sto, gde ju je čekalo nedovršeno pismo namenjeno njenoj prijateljici Rozmari. Melani je svesrdno podržavala Rozmarinu odluku da prihvati posao učiteljice u ženskoj školi. „U poslednje vreme si strašno propatila, mila moja Rozmari. Mislim da će ti rad sa decom pomoći da zaceliš rane na svojoj plemenitoj duši.“ Prislonila je vršak penkala na zube, razmišljajući šta još da napiše. Što se mene tiče... kada sam saznala da više ne smem da rađam, tešila sam se pomišlju da će supružnička toplina uspeti da nadomesti sam čin supružničke ljubavi. Ešli je pažljiv i saosećajan muž, ali sad kad su naši životi lišeni „nežne žestine“ polnog čina - evo, već se rumenim kao bulka, draga moja! - strast koja vezuje naša srca bledi iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u

- 299 -

godinu. Ah, savršeno dobro znam da jedna čestita žena ne sme da žudi za vatrenim zagrljajima svog supruga, ali... „Gospođice Meli! Gospođice Meli!“ Skarletin poslužitelj usplahireno dotrča do nje i nadvi se nad radnim stolom kao stablo koje je spremno da se stropošta na zemlju. Iako Pork nije znao da čita, Meli brže-bolje ćušnu pismo ispod upijača. „Gospođice Meli! Onaj Arči mi je zabranio da okačim još fenjera u vrtu. Reko mi je da mu se tornjam sa očiju. Pogled mu je bio tako opak da nisam smeo da zucnem ni reči!“ „Najbolje je da se posavetuješ sa Skarlet“, natuknu Melani. „Ako zazireš od Arčija, ona će ti dodeliti drugo zaduženje.“ Krupni crnac se zlovoljno spusti niza stepenište, a Melani se ponovo lati svog penkala. Ponekad sretnem kćer vašeg starog nadzornika, Belu Votling. Draga moja Rozmari, ja sam delila postelju samo sa mojim Ešlijem, čiji su dodiri bili tako strasni i izdašni i koji se više trudio da zadovolji moju žudnju nego da utaži svoju. Mnogo puta sam poželela da upitam Belu (ali se, naravno, nijednom nisam usudila) kako se oseća žena koja je imala toliko muškaraca. Da li su svi muškarci isti? Ah, mila moja, prošlo je osam godina - osam predugih godina - otkako je doktor Mid upozorio Ešlija da više ne smem da začnem. Znam da bi trebalo da se izborim sa svojom žudnjom, ali nisam kadra da to učinim. Ponekad Ešli učini ili kaže nešto što me podseti na stare dane; ponekad mu snop svetlosti obasja lice, a mene obuzme neopisiva čežnja da ponovo osetim vrelinu njegovih zagrljaja! Draga moja prijateljice, moj Ešli je tako lep, tako zanosan, da žudim za njim kao za nedostižnim snom! Znam da postoje metodi koji supružnicima omogućavaju telesnu bliskost bez posledica od kojih strepimo, ali je Ešli, moj dragi Ešli, toliko pristojan da uopšte ne želi da razmišlja o tim stvarima, jednom sam se usudila da mu natuknem nešto na tu temu, ali se on zarumeneo kao tetka Pitina azaleja i promucao (Ešli inače nikad ne muca): „Takvi metodi ne priliče jednom gospodinu!“ Sigurna sam da je Bela upućena u te stvari i da bi mi rado objasnila šta treba da radim ako bih smogla hrabrosti da je pitam. U tom trenutku Skarlet proviri kroz balustradu na stepeništu. „Meli, Pork je trebalo da okači još nekoliko japanskih fenjera u vrtu, ali ga je Arči prostrelio tako opakim pogledom da se paralisao od straha. Toliko se isprepadao da drhti kao prut. Zašto dopuštaš tom vonjavom prostaku da ti se vrzma po kući?“ „Arči je tako pažljiv prema deci“, odsutno odgovori Melani. Arči Flit je već izvesno vreme bio u službi bračnog para Vilks. Iako je povremeno umeo naprasno da iščezne, što su svi shvatali kao nesporan dokaz da je pripadao klanu, Arči je ostao u milosti Vilksovih jer se izuzetno dobro slagao sa decom. Nakon što je guverner Bulok spakovao kofere, Skarlet je prestala da se druži sa Jenkijima, a njena vila u Pičtri stritu se pretvorila u mauzolej. Deca Batlerovih su više vremena provodila kod Vilksovih nego pod vlastitim krovom. Namćorasti jednonogi veteran Ešli Flit je satima umeo da ih zabavlja. „Ako je Piter izglancao podove, Pork mu može pomoći da postave letnje prostirke“, predloži Melani. Skarlet progunđa jedno „hmmm“ i nestade sa vidika. Melani Vilks ponovo lupnu penkalom o zube i vrati se svom pismu. Draga Rozmari, iako ne želim da dolivam ulje na vatru i da te dodatno opterećujem, moram ti reći da su prošle subote, na svečanom ručku u 'Kimbal hausu', Skarlet i Ret frktali i režali jedno na drugo kao pas i mačka. Čula sam za njihovu svađu sa tri različite strane. Uverena sam da njihov

- 300 -

brak opstoje jedino zbog ljubavi koju osećaju prema maloj Boni Blu. Tvoja bratanica je kao sunce koje obasjava sve oko sebe. Gospođa Mid joj svaki čas pravi svoje specijalne karamele sa orasima, a gospođa Elsing je drži u krilu i priča joj kako se živelo u ona davna vremena kada je ona bila devojčica. Uvažene dame koje su nekada opanjkavale i osuđivale tvog brata sada ga prosto obožavaju. Uverena sam da je za Retov društveni preobražaj uveliko zaslužna ljubav kojom obasipa svoju mezimicu. Dovoljno je da mala Boni kaže: „Tata, podigni me!“, pa da je Ret odmah uzme u naručje i da joj ispuni svaku želju. Kada počne da mu vuče brkove, ili da ga čupa za kosu, ili da se duri i joguni, Ret nikad ne gubi strpljenje. Njegova mala Boni Blu može da radi šta god joj napamet padne. Skarlet ponovo proviri kroz ogradicu. „Melani, kome to pišeš?“ „Mojoj dragoj prijateljici Rozmari. Dve umorne domaćice razmenjuju iskustva oko odgajanja dece. Znaš, mila moja Skarlet“, Melani ubaci pismo u fioku i okrenu ključ, „ponekad ti prosto zavidim. Volela bih da sam tako odlučna i snalažljiva kao ti.“ „Ma, to su puste priče, draga moja Meli! Da stvari zavise samo od odlučnosti, mi bismo i dalje bile građanke dične južnjačke Konfederacije. Znaš, moraću nakratko da skoknem do Ešlijeve pilane. Treba da se vidim sa Hjuom Elsingom.“ Melani veselo zapljeska. „Ali, to je savršeno! To je baš ono što nam je potrebno. Možeš li da zadržiš Ešlija u pilani do pet sati? Ne bi valjalo da bane ovde i da nas zatekne kako dovršavamo tortu. Ako primeti da se ovde nešto dešava, naše iznenađenje će propasti.“ Kada je Skarlet otišla, Melani se usplahireno vrati za radni sto kako bi dovršila pismo. Draga Rozmari, ljubomora mi tako izjeda dušu da mi se ponekad čini da bih više volela da budem prevarena nego da večno živim u strepnji da će se to pre ili kasnije desiti! Da nemam toliko poverenja u Ešlija, da nisam ubeđena da me on istinski voli, mislim da bih još odavno poludela. Još od detinjstva sam znala da smo Ešli i ja stvoreni jedno za drugo. Mi smo rođaci, a „Vilksovi su se oduvek ženili rođakama“. Nas dvoje smo bili pošteđeni ljubavnih jada koji obično prate udvaranje i ašikovanje. Bili smo pošteđeni svih onih mučnih nedoumica i pitanja: Da li me voli ili me ne voli? Da li mi je istinski stalo do njega? Još od malih nogu sam znala da ću se jednog dana udati za Ešlija i bilo mi je sasvim prirodno da ga volim svim svojim bićem. Da ne volim Ešlija? Jednostavno ne mogu da zamislim kako bi to izgledalo! A opet, ponekad zateknem sebe kako razmišljam šta bi se desilo da... Znaš, ponekad se pitam da li je Skarletina strast zaista dublja i izdašnija od moje ili sam se naprosto previše uživela u te silne romane koje sam pročitala? Zar ljubav uvek mora da predstavlja takvu zagonetku? Dok su se Pork i čika Piter u prizemlju raspravljali kako treba da postave letnje prostirke, Melani je potpisala i zapečatila pismo. Kroz kuću se širio miris rastvora za glancanje nameštaja i pita koje su se pekle u rerni. Bože, stvarno je imala razloga da bude zahvalna! Za vreme rata je toliko strepela za Ešlija. Tako je malo trebalo da zauvek izgubi svog obožavanog supruga. Samo jedan vešto upućen hitac, samo jedna od bezbrojnih bolesti koje su kosile vojnike iscrpljene glađu i oskudicom. Melani Hamilton Vilks smerno pognu glavu i zahvali bogu na njegovoj neizmernoj milosti.

- 301 -

44. Žudnja

Ljudsko srce poboljeva od predugo uskraćene žudnje. Popodnevno sunce je sipalo svoje zrake preko poslovnih knjiga i kalendara sa datumima precrtanim oznakom X. Sićušne čestice prašine su se taložile preko prozorskih simsova, polica, Ešlijevog sekretera77 i Ešlijevog šešira. Taj šešir bio je nemi svedok njihove zabranjene ljubavi. Muškarac i žena, sami u prostoriji, nakon toliko godina. Skarlet primećuje sede vlasi u Ešlijevoj kosi, razmišljajući: Nikad više neće biti mlad. Ta spoznaja je tako teška i tako bolna da želi da zavrišti iz sveg glasa, oplakujući ono što im je sudbina uskratila. Skarlet nije bila sa muškarcem otkako je zatrudnela sa Boni Blu. Ešli nije bio sa ženom punih osam godina. Subota je posle podne. Škriputave testere su utihnule. Radnici su ih podmazali i odložili na stranu, da tamo sačekaju početak nove radne nedelje. Daske više ne treskaju, čekići više ne lupkaju i poslovođe više ne izvikuju naređenja. Zaposleni su uzeli nadnice i vratili se svojim kućama. Zrnca prašine poigravaju na suncu. „Dani postaju sve duži“, kaže Ešli. „Da, bliži se leto“, odgovara Skarlet. Prolećna mušica, jedna od onih debelih lenjih muva koje se pojavljuju na prelazu između dva godišnja doba, uporno zuji i sudara se sa prozorskim oknom, pokušavajući da izađe napolje. I ona će, poput tolikih drugih božjih stvorenja, umreti a da nikad ne utaži svoju žudnju. Život je tako tužan, neizrecivo tužan, razmišlja Skarlet O'Hara dok se prepušta zagrljaju za kojim je tako dugo čeznula. Njihova tela su tako skladna. Pripijaju se jedno uz drugo kao šaka i rukavica. Tada se vrata kancelarije naglo otvaraju. Indija Vilks, Arči Flit i gospođa Elsing zastaju na pragu kao ukopani, zijajući u njih. Skarlet oseća kako se gubi u lavirintu njihovih pogleda.

77

Pisaći sto koji se otvara podizanjem pomičnog rebrastog poklopca. (prim. prev.)

- 302 -

45.

Ona

Obeščašćeni Ret Batler je jahao mračnim ulicama Atlante. Gonio je svog konja Dekatur stritom sve dok nije izbio na seoski drum, a onda je napravio nagli zaokret i ponovo zajahao ka gradu. Kada je njegov snažni vranac posustao, Ret ga divljački podbode mamuzama. „Hajde, prokleta rago! Ne prenemaži se!“ Više nije imao poverenja u sebe. To je bilo najgore od svega - spoznaja da više nije mogao da veruje čak ni samom sebi. Četiri godine. Pune četiri godine je spavao sam dok je ona maštala o Ešliju Vilksu. Te večeri ju je naterao da zajedno sa njim ode na rođendansku proslavu koju je Melani Vilks priredila u čast svog supruga. Šta li je samo mislio? Da će Meli baciti rukavicu u lice preljubničkom paru? Bože, kakva je to farsa bila! Ešli i Melani su izigravali srećan bračni par. Cvrkutali su kao golupčići. Melani je dočekala Skarlet raširenih ruku, kao sestru, dok su ih gradske torokuše opanjkavale skrivene iza svojih lepeza. Upoznajte Reta Batlera, najvećeg rogonju u čitavoj Atlanti! Oh ne, ona Ešliju nije poklonila svoje telo! Poklonila mu je samo svoju prokletu, žudnu, čeznutljivu, spletkarošku dušu! Ispraznio je jednu pljosku. Potom i drugu. Obnevideo, projurio je pored Šapo ruža. Magbet utučeno spusti ruku, primetivši da Ret ne uzvraća njegov pozdrav. Nije smeo da priđe svojoj supruzi sve dok se dovoljno ne sabere. Svojoj supruzi! Nije smeo da se vrati kući sve dok Skarlet ne bude bezbedno zaključana u svojoj spavaćoj sobi. „Kući!“ Ret s gađenjem procedi tu reč, pljunuvši između konjskih kopita. Kada se vratio nazad, Skarlet je bila u salonu. Krišom je pijuckala brendi. Lice joj je prebledelo kad ga je ugledala. Njegova odlučnost se rasprši kao dim. Šake su mu bridele od želje da joj vrati bol koji mu je nanela. Mogao je da je ubije na licu mesta. Smrt bi je valjda izlečila od te sumanute žudnje za Ešlijem. „Pijana budalo! Sklanjaj ruke s mene!“ „Oduvek sam se divio tvom duhu, mila. Retke su žene koje mogu da budu tako kočoperne čak i kad su saterane u škripac.“ „Ti ne možeš da shvatiš ni Ešlija ni mene. Ljubomoran si na nešto što uopšte ne možeš da shvatiš.“ Dostojanstveno kao kraljica, zabacila je glavu i ispravila nabore na ogrtaču, spremajući se da napusti salon. Krenuo je za njom. Zgrabio ju je za ramena i pribio ih uza zid. „Ljubomoran, kažeš? Ima li nečeg čudnog u tome? Da, mila, ljubomoran sam na Ešlija Vilksa zato što poznajem i njega i njegov soj. Znam da je tvoj Ešli gospodin od časti i ugleda. Što se, usput budi rečeno, ne može reći za tebe - baš kao ni za mene. Nas dvoje nismo gospodstveni. Mi smo lišeni osećaja časti. Zato bujamo kao zalivsko rastinje.“ Kada se okrenuo ka flaši sa brendijem, Skarlet je iskoristila priliku da utekne iz salona.

- 303 -

Ret je sustiže u podnožju stepeništa. Zavukao je šake ispod njene kućne haljine. Koža joj je bila tako glatka i meka. „Ismejala si me pred čitavim gradom kako bi mogla da mu se baciš u naručje“, procedio je glasom promuklim od žudnje i besa. „Tako mi svega, ove noći će u mom krevetu spavati samo dvoje!“ Zgrabio ju je u naručje i poneo je preko širokog stepeništa na sprat kuće koju je sagradio kako bi udovoljio hirovima svoje dražesne neveste. Skarlet je drhtala čitavim telom, hipnotisana njegovom srdžbom. Kada su stigli do odmorišta, pokušala je da vikne, ali je on zatomio njen vrisak svojim gladnim žudnim usnama. Ona je pripadala njemu. On ju je odgajio i odnegovao kao cvet. Njoj se posvetio čitavim svojim bićem. Ona je bila njegova i mogao je da radi s njom šta god mu se prohte. Poneo ju je kroz tamu, ka njenoj spavaćoj sobi. Ispijao je njene usne, hranio se njenom uzdrhtalom puti. Kada ju je spustio na postelju, otvorila se pod njim kao pupoljak i on je zdrobio taj pupoljak u jednom dahu, kažnjavajući ga zbog njegove dražesti. Čak i kada je dopustila da se njena ljubav izlije u vapaju strasti, to nije moglo da utaži njegovu glad. Nekoliko sati kasnije Ret se pridigao iz postelje u kojoj je Skarlet spavala, iscrpljena ljubavnim činom. Ni sam nije znao ko je tu bio pobednik, a ko žrtva. Pritisnuo je glavu šakama kako bi ublažio bol koji mu je pulsirao u slepoočnicama. Oči su ga pekle, usne su mu bile ranjave, jezik natekao, a telo ulepljeno od njegovog i njenog znoja. Na svojoj koži je osećao miris žene čije je telo oskrnavio. „Gospode“, prošaptao je, zgrožen nad samim sobom. „Isti sam kao moj otac.“

- 304 -

46.

Juženi Viktorija Batler

Kada su se njeni roditelji svađali - što su činili užasno često i užasno glasno - čitava kuća je podrhtavala od njihovog besa tako da je mala Boni Blu morala da stavi ruke preko ušiju kako bi prigušila tu bolnu i nepodnošljivu buku. Juče je bio naročito loš dan. Odrasli su bili pozvani na prijem kod Tete Meli i Boni je pretpostavljala da će svi blistati od sreće, ali kada je Veliki Sem tog popodneva parkirao svoju kočiju ispred zadnjeg ulaza i kada je mama čula vesti koje joj je doneo, njeno lice se naglo rastužilo i ubrzo nakon toga su sve sluge počele skrušeno da se vrzmaju po kući sa jednako tužnim izrazima licu i, mada ništa nisu hteli da kažu maloj Boni, njoj je bilo jasno da se desilo nešto stvarno loše. Njena majka se vratila kući i sakrila se u svojoj spavaćoj sobi, ali kada se tata Ret vratio iz grada, naterao je mamu da pođe s njim na teta Melinu zabavu. Boni je znala da njena mama nije htela da ide tamo, ali ju je tata Ret naterao. Te noći Boni Blu nije mogla da zaspi, a kada je začula ljutite glasove u prizemlju odškrinula je vrata i spazila kako tata Ret nosi majku uza stepenište kao da je mala beba. Ljubili su se, tako da se mala Boni ponadala da su se pomirili i da se više neće svađati. Narednog dana mama je sišla u prizemlje tek nešto pre ručka, a kada se pojavila pred njima, izgledala je zadovoljno kao mačka koja je upravo smazala porciju sveže pavlake. Mama je konačno delovala srećno, ali tata Ret više nije bio tu. Kada je Boni upitala kada će se njen tata vratiti kući, majka se tajanstveno osmehnula i rekla: „Kad ga prođe osećaj krivice, dušo.“ Majka je čitavog popodneva paradirala kroz kuću veselo pevušeći, a posle večere je izvadila stereograf, pa su onda svi zajedno - mama, Vejd, Ela i Boni Blu - sedeli na sofi i gledali slike neke ogromne reke u Kini i Kineze koji su nosili šešire koji su podsećali na prevrnute činije. Majka se nadala da će se tata Ret vratiti kući, ali se on nije vratio. Ni tog dana, ni sutradan, ni narednog dana. Majka je prestala da pevuši i nije ni sa kim htela da razgovara, a kada je Vejd predložio da izvade stereograf i da gledaju slike, izdrala se na njega. Kada se tata Ret konačno vratio kući, ponovo su se posvađali - i to gore nego ikad ranije! - i tata se tada toliko razbesneo na njenu majku da je bacio cigaru na tepih u salonu pa je posle toga čitava kuća smrdela na dim! Nešto kasnije majka je počela da pakuje Boninu odeću, praveći se da je vesela i objašnjavajući kako će Boni sa svojim tatom Retom krenuti na uzbudljivo putovanje, ali su mamine oči bile beskrajno tužne. „Mama“, upitala je mala Boni Blu, „šta je to razvod?“ „Ma, kakav razvod! Ko priča o razvodu?“ usplahireno je rekla stara dadilja. Kada bi Mami uzdahnula, ona je to činila čitavim telom. „To su samo onako pomenuli, dušo.“ Bela Votling ih je čekala na železničkoj stanici.

- 305 -

Kada je tata Ret upoznao svoju mezimicu sa Belom - čije je ime mama često pominjala kad bi se naljutila - Boni Blu se dostojanstveno uspravila i upitala: „Jeste li vi stvarno posrnula žena?“ Belin osmeh je na trenutak splasnuo. „Pa, valjda jesam, dušo.“ „Kako ste to posrnuli? Odakle ste pali?“ nastavila je devojčica. „Ništa strašno, mila. Nisam pala sa velike visine“, utešno je odgovorila Bela, pomažući devojčici da se popne u Pulmanov vagon. Boni je bila oduševljena Pulmanovim kolima. Nikako joj nije bilo jasno kako su se sedišta pretvarala u krevete, pa je naterala železničkog poslužitelja da ih triput zaredom sklopi i rasklopi kako bi zadovoljila svoju znatiželju. Boni je znala da je njena majka bila najlepša žena na svetu. Bila je još lepša od kraljica koje su se nalazile u dečjim slikovnicama. Tata Ret bio je najljubazniji, najpametniji, najzabavniji muškarac na svetu - a osim toga bio je i užasno dobar konjanik! Kad bi krenuli na jahanje, njegov crni pastuv je samo za dlaku zaostajao za njenim ponijem! Boni je znala da su je mama i tata voleli, baš kao što je znala i da su voleli jedno drugo. Zašto to onda jednostavno nisu mogli da kažu? Kada bi to konačno priznali, valjda bi prestali da se svađaju. Ah, odrasli umeju tako da zapetljaju stvari, razmišljala je mala Boni. Dok je Boni trčkarala kroz Pulmanov vagon, Prisi je usplahireno jurcala za njom. „Pazi na sto! Ne otvaraj ta vrata! Ulazimo u tunel! Pokrij oči!“ Sa druge strane prozora su promicale čudesne slike. Orači su pretvarali zemlju u svetlucave crvenkaste brazde. Kada bi se voz zaustavio u nekom gradiću ili varoši, ljudi su ulazili i izlazili, a neki su stajali na peronu, mašući putnicima i razmenjujući lokalne vesti. Kolica sa prtljagom su tandrkala, zvona su čangrljala, a kondukter je vikao: „Ukrcavanje!“ i potom uskakao u voz koji je već napuštao stanicu. Mala Boni se pitala da li mu se nekad desilo da mu voz pobegne. Sedeći u krilu Bele Votling, Boni je postavljala pitanja o lokvanjima koji su rasli u močvari i o pocrneloj plantažerskoj kući koja se uzdizala na obližnjem brežuljku. „Je l' tamo ima duhova?“ rekla je, upirući prstom kroz prozor. „Ima, dušo, ali ti ne treba da ih se plašiš. Oni neće da naude maloj deci.“ Kada su uveče otišli u kola za ručavanje, tata Ret je pohvalio Belinu haljinu, na šta su se Belini obrazi oblili rumenilom. „Gospođica Smiders mi pomaže da izigravam damu“, objasnila je. Na licu tata Reta je zaigrao tugaljiv osmeh. „Draga moja Bela, niko ne može da bira kome će pokloniti srce.“ „Naravno, kapetane Pametnjakoviću“, odgovorila je Bela. „Zar zaista mislite da ja nemam pojma o tim stvarima?“ Tata Ret je tada prasnuo u onaj stari vedar smeh, a Boni Blu i Bela su počele veselo da se kikoću. Narednog jutra Boni Blu je stajala na svom sedištu dok je njihov voz ulazio u Čarlston. Kada joj je otac pružio ruku kako bi je poveo kroz veliku železničku stanicu sagrađenu od crvene cigle, devojčica je objasnila da je - hvala lepo! - bila dovoljno velika da ide sama, ali je nešto kasnije dopustila svom tati da je podigne na kočiju. Boni je bila presrećna što se ponovo srela sa svojim batom Luisom Valentajnom. Dok su tata Ret i tetka Rozmari vodili ozbiljne razgovore, Bela i Prisi su odvele Boni i Luisa Valentajna do promenade kako bi posmatrali brodove. Prisi je brbljala sa Belom kao da Bela nije bila posrnula žena. Boni je želela da još malo ostane u Čarlstonu, ali joj je tata rekao da moraju da nastave dalje. Boni se durila sve dok se sa svojom svitom ponovo nije obrela u divnom poznatom

- 306 -

Pulmanovom vagonu. Posle večere se popela u svoj krevetić, a pošto se plašila mraka, njen tata je ostavio upaljeni fenjer čija se svetlost probijala kroz zavese. Kada se probudila, prolazili su kroz ogromnu močvaru prepunu čempresa. Kako je voz odmicao, močvare su se povlačile pred kolibama i straćarama, a potom i pred lepšim čvršćim građevinama. Kada se njihov kolosek spojio sa železničkim krakom koji je dolazio iz drugog pravca, pred njihovim očima se ukazala skupina starih kamenih kuća. Tata Ret joj je objasnio da se taj deo grada zvao Vieux Carre. „Znaš, Boni, to je stara francuska četvrt.“ Sa druge strane prozora su promicali priobalni nasipi koji su se uzdizali nad pristaništem i brodovi koji su plovili po ogromnoj mutnoj reci. Boni je bila opčinjena parobrodima tako da je od tate Reta uspela da izmami obećanje da će je - tako mu svega! povesti na vožnju parobrodom. Mala Boni Blu je nakon toga ozbiljno objašnjavala: „Mnogo mi nedostaje moj mali poni, ali sigurno neću toliko tugovati za njim kada me tata bude ukrcao na parobrod.“

- 307 -

47. Katolički grad

Prolećno jutro u staroj francuskoj četvrti. Brujanje crkvenih zvona se razlegalo preko uskih uličica, rajske ptice su lepršale svojim raskošnim krilima, a prezrele pomorandže i limunovi su, iza kitnjastih gvozdenih kapija, opadali sa povijajućih grana. Dok je sa Retom čekala kočiju, Bela Votling se prisećala kako se nekada davno, kao mlada devojka okaljane časti, obrela u tom gradu. „Šta si rekla, Bela?“ odsutno upita Ret. „Ma, pričam sa samom sobom. Znaš, Nju Orleans mi je tad izgledao kao najveći grad na svetu.“ Na trenutak je zastala, prebirajući po uspomenama. „Milostivi bože, bila sam tako uplašena!“ Ret ispruži ruku ka njoj, pomažući joj da se popne na otvorenu „landau“ kočiju. „Sećaš se kad smo se sreli ispred hotela Sent Luis? Ona žena sa kojom si izašao te večeri... kako se ono zvaše, Didi? Bože, bila je prava lepotica! Nosila je najraskošniji crveni šešir koji sam ikada videla! I dalje maštam o takvom šeširu...“ Bela kolebljivo spusti šaku na Retovu mišicu. „Znaš, Rete, da me nisi pronašao tog dana, ko zna...“ „Važno je da sam te pronašao, Bela“, sa osmehom odgovori Ret. „Znaš, ponekad se dešavaju stvari koje prevazilaze čak i naše najsmelije nade.“ Bela je znala da brak Reta Batlera nije bio jedna od tih stvari. Protivno svojoj volji, naslućivala je da ta ludorija između gospodina Vilksa i gospođice Skarlet neće izaći na dobro. Bela još nikada nije videla Reta tako tužnog i utučenog. Kada su se zaustavili pred kućom broj 12 u Rojal stritu, Ret prozbori: „Mislim da bi bilo pametnije da ti i Taz ostanete nasamo. Ne bih želeo da svojim prisustvom upropastim vaš dugo iščekivani susret. Vratiću se za sat vremena.“ „Ali, Rete!“ Ret joj je pomogao da siđe sa kočije i pružio joj kutiju sa stvarima koje je Endru Rejvenel ostavio svom sinu prvencu. „Hajde, Bela. Budi hrabra“, dobacio je kada su konjske potkovice zatoptale preko vremešne kaldrme. Bela je prebacila Endruovu zaostavštinu iz Ajzejinog grubog papirnog omota u lepu kutiju od topolovine koja je delovala nekako primerenije. Dok je držala kutiju u rukama, pitala se da možda nije trebalo da odabere nešto još lepše, još doličnije - recimo, kutiju od orahovine. Rut Bela Votling, ne budi takva cepidlaka, opomenula je sebe, a potom je, snažnije nego što je nameravala, povukla uzicu ispred ulaznih vrata. Drhteći od napetosti, osluškivala je prigušeni bat koraka i zveckanje reze. Kapija zaškripa i Taz se pojavi pred njom. „Maman!“ Bela istog trenutka brižnu u plač. „Sine moj! Pa, ti si pustio bradu!“ „Taman sam se spremao da izađem... Bože, baš si me iznenadila! Tako sam srećan što si došla. Hajde, uđi unutra!“ Taz je povede kroz dvorište, ka najlepšem vrtu koji je Bela u životu videla. U vazduhu se osećao opojan miris limete. Kako divna klupica! Kako dražestan ribnjak! A tek ta kuća!

- 308 -

Zar je to zaista bila kuća njenog milog sina? Bila je kao stvorena za njega! Bela, ganuta prizorom, šmrknu u maramicu. Taz ushićeno raširi ruke. „Maman, sve ovo je sada tvoje!“ Belino telo postade napeto kao telo zveri koja predoseća da će uleteti u zamku. „Ali, Taze, moj dom je u Atlanti!“ „Ma, hajde, maman!“ veselo odvrati Taz. „Šta kažeš da popijemo po šolju čaja? Engleskog čaja. Ili bi možda više volela običnu vodu ili čašu vina?“ „Taze, ko je mogao da sanja...“ Bela, blistajući od sreće, pokaza oko sebe. „Dušo moja, drago mi je što si se tako dobro snašao... što si uspeo u životu.“ „Maman, sve to sam uradio zbog tebe“, odgovori Taz sa onim starim dečačkim osmehom. „Znaš, nisam uvek tako pompezan. Kunem ti se da nisam. Zašto mi nisi javila da dolaziš? Bon Dieu, tako sam srećan što si ovde! Hajde da ti pokažem kuću!“ Spustio je Belinu kutiju na prozorski sims i uveo je u kuhinju u kojoj je bilo taman toliko prostora da unutra stane dvoje ljudi. „Oh!“ promuca Bela. „Tako je lepa! I sređena kao kutijica!“ Spavaća soba u prednjem delu kuće je imala balkon koji je gledao na vrt. Kada je Taz rekao: „Ovo će biti tvoja soba“, Bela se pravila kao da je prečula njegove reči. Spavaća soba u zadnjem delu kuće je imala zasebno stepenište. Pa, naravno, pomisli Bela. Taz ništa nije prepuštao slučaju. Ta soba bila je kao stvorena za uspešnog i ambicioznog mladića koji se kasno vraćao kući. Kada su se vratili u salon, Taz je insistirao da Bela sedne na novu „safok“ stolicu koju je, kako je objasnio, „naručio iz Njujorka“. „Mislim da nikad nisam sedela u udobnijoj stolici“, ushićeno je prokomentarisala Bela Nakon što je Bela natenane izrazila svoje divljenje prema Tazovom novom domu, prostoriju ispuni napeti tajac. Tišinu je parao samo cvrkut ptica koje su lepršale kroz vrt. „Tako si mi nedostajao, Taze“, konačno prozbori Bela. „I ti si meni mnogo nedostajala.“ Taz impulsivno kleknu pred njom i uhvati je za ruku. „Znaš, maman, sad sam punopravni partner gospodina Nikolea. Poslovi nam tako dobro idu da smo zaposlili četiri radnika.“ Bela je opčinjeno zurila u svog sina. Bila je tako srećna da nije mogla da dođe do reči. Taz nervozno protrlja čelo, kao što je činio kada je bio mali. Beline oči se napuniše suzama. „Ti sigurno znaš šta želim. Tebe nikad nisam mogao da prevarim.“ Bela priđe prozoru i odgurnu žaluzine. „Zaboravila sam da je Nju Orleans grad u kome sve buja kao iz vode.“ „Maman, hoćeš li da se preseliš kod mene?“ Bela se okrenu ka njemu sa drhtavim osmehom na licu. „Ali, Taze, znaš da moram da vodim poslove u Atlanti.“ „Prodaj sve i dođi kod mene. Obećavam ti da ćeš imati sve što poželiš. Dovoljno dobro zarađujem da...“ „Taze, mili moj Taze, zahvaljujem ti iz dubine duše, ali jednostavno ne mogu da prihvatim tvoju ponudu.“ „Ali, maman“, nastavi Taz tako blagim glasom kao da se ubeđuje sa detetom, „ovde, u Nju Orleansu, mogla bi da živiš kao prava dama.“ Na Belinim usnama zaigra setan osmeh. Bela Votling, dama! „Ne mogu, mili“, rekla je. „Sve bih upropastila. Pomisli samo šta bi gospodin Nikole rekao kad bi saznao da je tvoja majka obična...“ Tada se oglasi zvono na ulazu i Bela odahnu od olakšanja. Bio je to spas u pravi čas. „Otvori kapiju, Taze“, rekla je. „Ret i ja ćemo ti sad sve objasniti. Ispričaćemo ti stvari koje si još odavno želeo da znaš.“

- 309 -

Dok je stajao pred tom kapijom, stežući sićušnu šaku male Boni Blu, Reta Batlera je obuzelo ono čudno raspoloženje u kome su najdublja osećanja obojena primesom tuge i u kome gubitak i patnja deluju kao uzvišenija strana ljubavi. Kako se onaj dečkić koga je nekada davno odveo iz Prihvatilišta za mušku siročad pretvorio u tog uspešnog samouverenog mladića koji je stajao pred njim? Tazove oči su zračile iskrenošću i spokojem. „Dobro došli u moj dom, gospodine. Dugujem vam izvinjenje.“ „Ovo je moja Boni Blu“, prozbori Ret umesto pozdrava. „Zdravo“, veselo zacvrkuta devojčica. „Ja imam četiri godine. Skoro mi je bio rođendan.“ Taz raširi usne u srdačan osmeh. „Čovek se baš lepo oseća kad mu je rođendan, zar ne? Ali, jesi li sigurna da imaš samo četiri godine? Prilično si visoka za svoj uzrast.“ „Visoka sam, nego šta!“ ponosno odgovori devojčica. „Imam i ponija.“ „Gospode bože! Ne šališ se? Stvarno imaš ponija?“ veselo upita Taz, povevši Reta i njegovu mezimicu ka vrtu. Bela je sedela na okrugloj kamenoj klupi u senci limete, sa drvenom kutijom u krilu. Boni odmah otrča do sićušnog jezerceta po kome su, ispod tepiha od lokvanja, plivale dražesne zlatne ribice. „Mislila sam da ćemo nam ovde biti prijatnije“, tiho objasni Bela. „Kako ti se dopada vrt, Rete? Zar nije prekrasan?“ „Gospodine, dugujem vam izvinjenje“, ponovo zausti Taz. „Bio sam nezahvalna budala. Mislio sam...“ „Pssst!“ promrmlja Ret, stavivši prst preko usana. „Gospodine, osećam se dužnim da...“ „Nema potrebe za tim, Taze.“ Na Retovim usnama zaigra širok osmeh. „Kad bolje razmislim, drago mi je što konačno možemo da isteramo stvari na čistac.“ Nežno je uhvatio Belu za ruku. „Znaš, tvoja majka i ja... nas dvoje smo godinama ćutali kako bismo sačuvali tuđu čast. Čast muškarca koji je mogao da izgubi daleko više od nas. Endru Rejvenel je bio jedan od najhrabrijih vojnika konfederalne vojske. U poslednjim trenucima života je razmišljao o tebi.“ „Ali...“ Taz otvori kutiju i ošamućeno se zagleda u revolver, u epolete konfederalnog pukovnika, u težak srebrni sat i presavijeno parče papira. Pošto su zlatne ribice uporno odbijale da provire kroz prekrivač od lokvanja, Boni Blu pritrča odraslima i podiže se na prste, pokušavajući da vidi šta se nalazilo u mladićevoj kutiji. Možda mu je danas bio rođendan, pomislila je. „Zahvalni građani Sintijanije iz Tenesija poklonili su tvom ocu ovaj sat, Taze. Tu je i posveta.“ Tazvel okrenu masivan sat u šaci. „Merde! Hoćete da kažete da je Endru Rejvenel moj otac? Pukovnik Endru Rejvenel? Zašto ste me onda tako dugo držali u uverenju da sam vaše kopile? Zašto mi niste rekli istinu?“ „Pročitaj pismo, dušo“, reče Bela tihim saosećajnim glasom. Onima kojima bi to moglo biti od značaja, Priznajem Tazvela Votlinga za svog sina prvenca i ostavljam mu ove stvari, koje predstavljaju moju jedinu svetovnu imovinu. Iskreno se nadam da će moj sin svoj život upotrebiti na bolji i plemenitiji način nego što sam ja učinio. Endru Rejvenel, pukovnik konfederalne armije

- 310 -

Taz zbunjeno sklopi pismo, a onda ga ponovo otvori i zapilji se u slova koja su mu titrala pred očima. „Taze“, tiho prozbori Ret, „hajde, sedi ovde.“ Kada se Taz spustio na klupu, Bela ga nežno zagrli. Ret ispusti dubok uzdah. „Znaš, oduvek sam voleo Nju Orleans. To je katolički grad trpeljiv, senzualan i mudar. Karolinška nizija, gde smo odrasli tvoja majka i ja, to je sasvim drugačije mesto, Taze...“ Ret na trenutak zastade. „Imućni plantažeri, poput mog oca Lengstona Batlera, vukli su sve konce. Oni su odlučivali o svemu, pa čak i o stvarima kao što su život i smrt. Sve što se nalazilo na plantaži Broton pripadalo je gospodaru. Sve je bilo njegovo. Lengstonovi robovi, Lengstonov nadzornik, Lengstonovi konji, kćer Lengstonovog nadzornika, Lengstonova supruga, Lengstonova kćer...“ Ret se prigušeno nakašlja, sa turobnim osmehom na licu. „Pa čak i Lengstonov odmetnuti stariji sin. Ako bi neko posegao za bilo čim što je pripadalo Lengstonu, to je bilo isto kao da se okomio na samog gospodara.“ Bela skrušeno uzdahnu. „Bože, koliko je vremena prošlo. Čini mi se kao da sad živimo u sasvim drugom svetu.“ „Taze, to je tako duga priča. Šta kažeš da skokneš do kuće i da nam doneseš malo vina?“ Kada su Taz i Boni Blu ušli u kuću, Ret ćušnu ruke u džepove i, tiho zviždućući, krenu kroz prelepi vrt. Taz se ubrzo vrati i spusti poslužavnik na klupu. „Hvala, ja neću vina. Još sam mala“, objasni devojčica, a onda ponovo otrča do ribnjaka i potrbuške leže na zemlju uz samu ivicu, gde zlatne ribice nisu mogle da je primete. „Moja majka i ja smo radile u dispanzeru na plantaži Broton“, započe Bela. „Povremeno sam odlazila do Čarlstona kako bih kupila kinin i tako sam jednog dana u apoteci srela Endrua. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ne kliberi se, Rete Batlere! Takve stvari se dešavaju. Ako ćemo pravo, ti bi to trebalo da znaš bolje od ostalih! Sve u svemu, Endru i ja se nismo mnogo snebivali. Već tog popodneva smo šetali Vajt Point parkom, brbljajući i piljeći jedno u drugo. Činilo mi se da je toliko sladak da bih mogla da ga pojedem. Naš prvi izlazak bio je prilično bezazlen, a ja sam se potom trajektom vratila na Broton. Pa ipak, nisam bila naročito iznenađena kad mi je neka crnkinja donela pisamce u kome me je Endru pozivao da se nađemo u Vilsonovoj gostionici. „Na dan sastanka sam se iskrala iz kuće i odjurila na sastanak sa Endruom. Nedelju dana kasnije smo se ponovo našli na istom mestu. Nije prošlo mnogo vremena, a mi smo već radili one stvari koje propovednici izričito zabranjuju nevenčanim parovima. Nisam se sekirala zbog toga, a mama se, čak i ako je nešto znala, pravila kao da ništa ne primećuje. Nikad nisam upoznala nekog Endruovog rođaka ili nekog od njegovih otmenih prijatelja sve do onog jutra kada je Ret svratio u Vilsonovu gostionicu i kada su svi pomislili da smo Ret i ja...“ „Endru je našu vezu držao u strogoj tajnosti. Sve vreme sam bila svesna da bi Endru teško mogao da se oženi devojkom tako prostog porekla.“ „Endruov otac Džek bio je u nezavidnoj finansijskoj situaciji“, ubaci se Ret. „Prodavao je deo po deo porodičnog imanja i ispisivao obveznice sve dok je mogao da pronađe budale koje će ih prihvatiti. Matori Džek je voleo brze konje.“ „Izađite napolje, drage ribice. Neću vam ništa“, pevušila je Boni Blu pored jezerceta. „Moj otac i Džek Rejvenel su svojevremeno sarađivali u plantažerskoj zadruzi, a kada su poslovi u zadruzi krenuli nizbrdo, Džekove obveznice su završile u Lengstonovim rukama, što nije odgovaralo nijednom od njih: mom ocu zato što je znao da je stari Džek

- 311 -

na sve moguće načine izvrdavao da isplati svoje dugove, a Džeku zato što je znao da je Lengston Batler bio jedini čovek u čitavoj Karolini koji je bio dovoljno vešt i uporan da mu izvuče pare iz džepa. „Lengston je Džeku jasno stavio do znanja da je njegovo strpljenje na izmaku. Stari Džek se nije zanosio pustim nadama. Znao je da je Lengston bio dovoljno bogat i uticajan da ga potpuno uništi.“ „Kada je Džek saznao da se Endru zabavlja sa tvojom majkom, strašno se zabrinuo. Ako bi Lengston načuo da sin njegovog dužnika ima nešto sa kćerkom njegovog nadzornika, to bi bila kap koja bi prelila čašu. Zato je Džek naredio Endruu da odmah prestane da se viđa sa Belom, ali ga Endru nije poslušao. „Džek je oduvek znao kako da okrene stvari u svoju korist, a kad bi mu sreća okrenula leđa izvukao bi nekog keca iz rukava. Iako sam ja to shvatio tek mnogo kasnije, besni zbunjeni Ret Batler mu je tog puta poslužio kao glavni adut. „Džekova ujdurma je uspela. Moj otac je bio toliko besan zbog mog otpadništva da nikad nije saznao za Endrua i Belu.“ Ret priđe prozoru i spusti se na izbočeni sims, opruživši noge. Otvorio je tabakeru i pružio je ka Tazu. Kada je Taz odbio, izvukao je jednu cigaru i natenane je zapalio, utonuo u misli. „Endru je bio beskrajno ponosan i beskrajno melanholičan mladić, ali je bio moj prijatelj. Kad sam se nakon neslavno okončane karijere na Vest Pointu vratio u Čarlston, živeo sam kod Rejvenelovih.“ „Pukovnik Rejvenel te je napio“, hrabro natuknu Bela. Ret prasnu u smeh. „Bela, mene niko ne može da napije ako sam ne pristanem na to. U to vreme sam bio toliko nesrećan da je matori Džek trebalo samo da mi ponudi piće i mesto gde ću moći da se utapam u svom očajanju. Nakon što me je ostavio da se dovoljno dugo pržim na vatri vlastitog beznađa, Džek mi je rekao kako se njegov sin spanđao sa nekom prostakušom - oprosti na izrazu, Bela - i kako od mene, kao Endruovog prijatelja, očekuje da ga izvučem iz škripca. Bože, čini mi se da je otada prošla čitava večnost, ali se tog jutra sećam kao da je juče bilo...“ „Endru se sjajno zabavlja, Džek. Zar stvarno očekuješ da mu to pokvarim?“ Jezik pukovnika Džeka je palacao kao zmija koja se migolji na prašnjavom drumu. Izneo je bar deset hiljada razloga zbog čega bi Ret trebalo da priskoči u pomoć Endruu. Ret je bio smožden od umora, delimično pijan i omamljen beznađem. Uradio bi bilo šta samo da matori Džek konačno zaveže. „Znači, razgovaraćeš s njim?“, ushićeno je upitao Džek. „U Vilsonovoj gostionici, zapamtio si? Momče, ti si prava sila! Ne dopusti da ti bilo ko soli pamet jer si ti mladić na svom mestu. Ako otac one droljice sazna za ovo, sigurno će...“ Ret je već bio sit i matorog Džeka i sebe samog, a postojale su i gore stvari od jahanja u cik zore. Tekumseov kas bio je tako graciozan da se činilo da konj i jahač klize preko zacakljenog stakla. Crna reka se presijavala srebrnastim odsjajima, a fenjeri su svetlucali na poljima pirinča dok je Ret jahao ka Samervilskom raskršću. Kada je skrenuo ka Vilsonovoj gostionici, zatekao je Endrua kako stoji ispred konjušnice, sa cigarom u ustima. „Hvala bogu, Rete. Hvala bogu da si stigao!“ U sobi na spratu, gde je Bela čekala svog ljubavnika, treperila je prigušena svetlost lampe. Iste te noći Bela je rekla Endruu da nosi njegovo dete. Endru je uspaničeno stegnuo Reta za mišicu. „Rete, hoće da se oženim njom. Ne mogu to da uradim, druže. Ne smem to da uradim.“ Glas mu je bio drhtav i usplahiren. „Znaš da sam ja jedina imovina koju moj otac još može da unovči“, rekao je, pokušavši da okrene stvar na šalu.

- 312 -

Kada je Bela sišla u dvorište, blistala je od lepote i ljubavnog zanosa. „Endru? Je li ti to imaš društvo? Ah, to ste vi, mladi gospodaru Batlere!“ Mlada žena je verovala da je njena ljubav bila dovoljno snažna da prebrodi sve prepreke. „Endru i ja smo... znate, malo smo se družili. Sad moram kući. Hoćete li da me otpratite, mladi gospodaru?“ Ret je rekao da hoće. Sunce je izlazilo dok su Lengstonov sin i kćer Lengstonovog nadzornika jahali preko glavnog nasipa. Tamnoputi robovi na poljima pirinča su zaklanjali oči od sunca, nemo posmatrajući par koji je promicao pored njih. Retove misli bile su bistre i pribrane. Nije bio tako trezven otkako je napustio Vest Point. Već mesecima se nije tako dobro osećao. Ret Batler više nije imao šta da izgubi. Na leđima je osećao toplinu Belinog daha. „Da li i vi nekog volite, mladi gospodaru?“ „Da. Moju sestricu Rozmari.“ „Ljubav je pravi blagoslov, zar ne? Zar vam se ne čini da je još lepše voleti nego biti voljen?“ Dvadeset četiri godine nakon te epizode Ret Batler je spustio šake na ramena Tazvela Votlinga i prozborio: „Dites moi qui vous aimez, et je vous dirai qui vous etes: Reci mi koga voliš i reći ću ti ko si.“ Te večeri su, na Tazov predlog, otišli do Antoanovog restorana, gde su konobari prosto obletali oko majke gospodina Votlinga i mezimice kapetana Batlera. Bela je izjavila da nikad u životu nije bila srećnija. Narednog dana su se ukrcali na voz za Baton Ruž kako bi upoznali Tazvelovog partnera. Dok su Ret, Taz i gospodin Nikole razgovarali o zajedničkim poznanicima, Bela, Prisi i Boni su šetale duž rečnog rukavca, gde se Prisi raspametila od straha kada se jedan bezazleni panj naprasno pretvorio u aligatora razjapljenih čeljusti. U Baton Ružu su posetili jedan riblji restoran. Maloj Boni Blu se dopao boudin78, ali kada je konobar doneo jastoga zgroženo je odgurnula tanjir. „Neću da jedem tog groznog pauka!“ povikala je. Kada su se vratili u Nju Orleans, posetili su hipodrom, a potom i Francusku operu gde je na repertoaru bila Figarova ženidba. Jednog jutra Boni Blu i Ret su se satima vozikali uličnom železnicom. Da je trebalo, Ret bi se vozio i danima - samo da udovolji željama svoje mezimice. Mala Boni je tog jutra podigla pogled ka tata Retu i rekla: „Tako bih volela da je i mama ovde.“ Retove oči su se pretvorila u dva duboka mračna jezera. „Znam, medena. I ja bih to voleo.“ Te srećne nedelje, nad Nju Orleansom su padale tropske kiše koje su se pretvarale u paru još pre nego što bi dodirnule zemlju. Ret je zaboravio da je svojoj mezimici obećao da će se provozati parobrodom. Tada nije znao da će ga to neispunjeno obećanje izjedati čitavog života.

78

Krvavica. (prim. prev.)

- 313 -

48. „Najdraža Rozmari...“

Godinu i mesec dana nakon što su Ret i Boni posetili Nju Orleans, Melani Vilks je pisala svojoj prijateljici: Najdraža Rozmari, Nadam se da će te ovo pismo zateći u dobrom zdravlju i raspoloženju. Da li ti se dopada posao učiteljice u devojačkoj školi? Rozmari, još mi nije jasno kako su dve uštogljene staromodne dame poput nas postale tako prisne prijateljice? Doktor Mid se trenutno nalazi ispred moje sobe, gde izdaje uputstva brižnoj tetki Pitipat. Čestiti doktor mi pri svakom odlasku ostavlja sijaset upozorenja i širok asortiman raznobojnih napitaka i pilula. Kad ljudi nešto mogu da poprave, oni to i učine. A kad mast ode u propast i kad više nema ispravke, onda hukću i uzdišu. Iako doktor Mid mene krivi za nevolju u kojoj sam se obrela - dok me gleda, prekor prosto izbija iz njegovih očiju - ne bi bilo pristojno da mi to direktno skreše u lice. Ima li na svetu tog muškarca koji bi se odvažio da jednoj smernoj supruzi kaže kako je trebalo da se otrgne iz strasnog zagrljaja svog muža? Doktor Mid je manje milostiv prema Ešliju tako da ga moj suprug, ophrvan osećajem krivice, neprestano izbegava, a kad doktor Mid nekako uspe da ga satera u ugao i da mu očita bukvicu, moj dragi Ešli nakon toga dođe u moju sobu tako skrušen da moram da ga tešim i ohrabrujem kao malo dete. Žena ozbiljno narušenog zdravlja koja se pretvara da cvrkuće od sreće i skrušeni muž - sjajan par, nema šta! Doktor Mid smatra da je Ešli najveći krivac za moju trudnoću. Ešli je gospodin, a nijedan gospodin ne sme da prizna da se njegova sitna bolešljiva supruga iza zaključanih vrata spavaće sobe pretvara u Salomu čijim dražima bespomoćni muškarac ne može da odoli. Pa ipak, draga moja prijateljice, tebi se mogu ispovediti. Koliko god to zvučalo neverovatno, jedna čestita i smerna ženica se, ako joj gori pod nogama, može pretvoriti u pravu pravcatu Salomu! Pre godinu dana, u mesecu aprilu, Skarlet i Ešli su - doduše, samo na trenutak - popustili pred žudnjom koja je godinama tinjala u njima. Ešlijeva sestra Indija, Arči Flit i stara gospođa Elsing koja, kao što svi u Atlanti znaju, mora u svakoj čorbi da bude zaprška - zatekli su ih u strasnom zagrljaju. Naravno, Indija je iz istih stopa dotrčala da mi saopšti skandaloznu vest - i to na Ešlijev rođendan, na dan kada su u našem vrtu svetlucali dražesni japanski fenjeri i kada smo svi izgarali od nestrpljenja da u svom kao pod konac sređenom domu dočekamo ugledne zvanice. Draga Rozmari, uprkos mojoj blagosti i popustljivosti, ja mogu da se pretvorim u pravu tigricu ukoliko se pojavi pretnja koja bi mogla da ugrozi sreću moje porodice. Čim me je Indija obavestila o prizoru kome je prisustvovala u Ešlijevoj pilani, bilo mi je jasno da bih ishitrenom reakcijom mogla da uništim dva braka - i svoj brak i brak tvog brata Reta. Indijino lice je blistalo od zluradog zadovoljstva. Ona je oduvek mrzela Skarlet.

- 314 -

Zaboga, Indija, pa ti si Ešlijeva sestra!, pomislila sam u sebi. Zar ne shvataš da svojom zluradošću ne bi uništila samo tu ženu koju prezireš, već i svog rođenog brata koga voliš iz dubine duše? I tako sam Indiji skresala u lice da je to obična laž i da me moj suprug Ešli i moja draga prijateljica Skarlet nikada ne bi izdali. Zamolila sam Indiju da napusti moj dom, a kada je Arči Flit potvrdio njenu priču i njega sam oterala. Arči se nakon toga naglo prozlio i počeo da se razmeće najpodlijim pretnjama, samo što te pretnje nisu upućene meni, već tvom bratu i njegovoj supruzi. Plašim se da su se njih dvoje, iz nekog razloga, ozbiljno zamerili Arčiju. Kada se moj siroti Ešli vratio kući, utučen i ophrvan grižnjom savesti, ni na trenutak mu nisam ostavila priliku da istupi sa bilo kakvim opravdanjem već sam ga dočekala zagrljajem koji je, po mom iskrenom uverenju, bio još vatreniji i prisniji od Skarletinog zagrljaja! Ešli je očajnički želeo da se ispovedi. Usne su mu drhtale od žudnje da kažu istinu, ali sam ja poljupcem ugušila njegovo priznanje. Iskrenost je oruđe sa tupom oštricom. Ako težiš iskrenosti po svaku cenu, to je kao da krojačke makaze zameniš baštenskim. Ništa nećeš postići, samo ćeš uništiti platno! Nisam smela da dopustim svom mužu da mi bilo šta prizna, jer ne bih smogla snage da mu dam oproštaj! Skarlet i Ret su stigli kada je Ešlijeva zabava već uzela maha. (Uopšte ne sumnjam da je tvoj brat naterao Skarlet da dođe i da „pokusa ono što je zakuvala“.) Kao prava domaćica, dočekala sam ih na ulazu, a onda sam uhvatila svoju nevernu prijateljicu pod ruku i raširila usne u osmeh kao da je sve tako dobro da bolje ne može biti. Među našim zvanicama je te večeri bilo mnogo uglednih ljudi, a neki su bili toliko ugledni (i zauzeti laskanjem ostalih gostiju) da im niko nije rekao za Ešlijevo moralno posrnuće. Ljudi dobrostive prirode su zdravo za gotovo prihvatili moje uverenje da mi moj suprug i moja prijateljica nikad ne bi učinili tako nešto, dok su se oni drugi, cinici koji su me smatrali naivnom glupačom, krišom cerekali i opanjkavali me iza leđa. Ali, meni je bilo najhitnije to što sam svojim držanjem sprečila skandal i očuvala ugled svoje porodice. Te noći, nakon što su naši gosti otišli kući, Ešli mi je na najprimitivniji i najuverljiviji način dokazao da je moj i samo moj. Ešli i Meli Vilks su počeli da se ponašaju kao mladenci. Razgovarali smo o knjigama i umetnosti i muzici - ni reči o politici ili trgovini - a naše noći bile su tako strasne da crvenim dok ti ovo pišem! Nikad nismo glasno govorili o tome šta bi moglo da proizađe iz naše pohote. Možda smo se oboje zanosili pomišlju da, nakon teškog porođaja koji sam imala sa Boom, više ne mogu da začnem. Pošto ne mogu da verujem da je bog bezdušan, tešim se pomišlju da on zna šta je najbolje i nadam se da ću snagom svoje vere i duha uspeti da prebrodim ovu trudnoću. Ako budem preživela, to će biti božja volja. A ako ne, molim se da moja beba bude živa i zdrava. Ona je tako bistra i snažna, tako puna volje za životom. Kažem „ona“ zato što već osećam neverovatnu bliskost sa njom, bliskost koju majka nikad ne može da oseti prema muškom detetu. Njoj poveravam svoje misli i svoja nadanja. Govorim joj kako je njen otac stvoren za plemenitiji i prefinjeniji svet od ovog surovog i naopakog sveta u kome smo se obreli. Molim je da za sebe izgradi svet u kome će tako nežne duše kao što je Ešlijeva moći da žive časno i spokojno. Rozmari, iskreno verujem da je to moguće! Mi koji smo rođeni u devetnaestom veku stojimo pred kapijama raja u kome više neće biti ratova i gde će svi biti srećni i dobri! Šta će moja kćerkica moći da zna o našem svetu? Ako se predratni način života meni čini tako dalekim, koliko će daleko tek njoj izgledati? Da li ćemo se mi koji smo živeli u dičnoj južnjačkoj Konfederaciji pretvoriti u sentimentalne duhove? Da li će se naše strasti, iluzije i želje pretvoriti u neku daleku maglovitu idilu o vernim crncima, vlastelinskim vilama okruženim stubovima od belog mermera, naočitim gospodarima i otmenim gospodaricama čiji su maniri bili jednako besprekorni kao i njihova odeća?

- 315 -

Oh, Rozmari, naši životi su razdeljeni na „juče“ koje iz dana u dan postaje sve dalje i nedostižnije i na „danas“ koje je toliko moderno da oko sebe još širi miris sveže farbe i kreča. Tako sam nezahvalna! Sunce blista sa druge strane prozora i veseli dečji povici odjekuju kroz vazduh dok ja sedim ovde i utapam se u melankoličnim fantazijama. Najdraža Rozmari, rastegla sam ovo pismo nadugačko i naširoko samo zato da bih zaobišla njegovu istinsku svrhu. Naime, pišem ti zato da bih te zamolila da što pre dođeš u Atlantu. Znam da imaš obaveze u školi, ali te preklinjem da dođeš ovde zbog svog brata. Kada je mala Boni Blu poginula, uplašila sam se da će Ret izgubiti razum. Kad čovek razmisli, tako je malo trebalo da se izbegne fatalan ishod. Ah, zašto je mala Boni morala da natera svog jogunastog ponija da preskoči tu prepreku? Zašto je poni baš u tom trenutku morao da posrne? Deca svakodnevno padaju iz sedla. Sećam se koliko je puta tetka Pitipat užasnuto posmatrala kako Čarls pada sa konja. U većini slučajeva deca ne gube život kad padnu sa ponija. Mislila sam da će Ret i Skarlet presvisnuti od tuge zbog Bonine smrti – što ti, nažalost, možeš da razumeš bolje nego bilo ko drugi. Puna četiri dana Ret je bdeo nad svojim usnulim čedom u sobi preplavljenoj svetlošću. Ret nije mogao da se pomiri sa pomišlju da će kovčeg sa Boninim telom biti spušten pod zemlju, da će njegova mezimica zauvek biti ostavljena u mraku koga se toliko plašila! Još ne mogu da poverujem da mala Boni Blu više nije sa nama. Ponekad začujem bat kopita i bacim pogled niz ulicu, na trenutak pomislivši da ću ugledati kako Boni jaše na svom debeljuškastom poniju i kako Ret zauzdava svog vranca kako bi išao uporedo sa svojom mezimicom... Oni koji tvrde da je Atlanta bezdušan grad trebalo je da vide sa kakvom je tugom ovdašnji svet ispratio malu Boni. Toliko ljudi je došlo na sahranu da su mnogi morali da ostanu ispred kapija. Ako je Bonina smrt tvom bratu zadala strašan udarac, neminovni raspad njegovog braka sa Skarlet ga je dotukao. Rozmari, tvoj brat je duboko u duši stvoren za ulogu ljubavnika. Prevejani biznismen, pustolov, kicoš - sve to je samo paravan iza koga se skriva čovek koji ljubav stavlja u središte svog postojanja. Boni Blu je bila jedina spona koja je održavala Retov i Skarletin brak. Ret je u maloj Boni video čednu i neiskvarenu Skarlet, Skarlet koja ga je volela bez ograničenja. A Skarlet je volela Boni kao novo čisto otelotvorenje sebe same, kao sliku onoga što je ona mogla da postane da je samo, da je samo... Boni je, za razliku od Skarlet, znala šta želi i šta joj je potrebno. Dok Skarlet svim silama pokušava da izmami naše divljenje, mala Boni je na svakom koraku bila obasuta divljenjem a da ga uopšte nije tražila. Ret i Skarlet su oduvek bili ratobornog duha, ali su svoje bitke vodili na grandiozan trijumfalan način. Bio je to sukob dve slobodne neobuzdane duše. A sada je tako bolno biti u njihovom društvu. Njihove reči su pune ogorčenja i nemoći. Svete se jedno drugom zbog davnašnjih uvreda i čeprkaju po starim ranama, kao da su one još sveže i kao da nikad nisu prestale da peku. Rozmari, potrebna si svom bratu. Ja nisam mnogo putovala. Jednom davno, kada sam bila veoma mlada, došla sam u posetu Čarlstonu sa tetkom Pitipat i mojim bratom Čarlsom. Bila sam očarana tim gradom. Bio je tako prefinjen, mnogo prefinjeniji od Atlante! Odseli smo u hotelu gospodina Milsa (da li to mesto i dalje postoji?) i za ručak smo naručili puževe. Konobari su doneli naše porcije, zajedno sa onom spravicom kojom se pridržava puž dok se meso razdvaja od ljušture. Mislila sam da se ta stvarčica koristi kao krckalica za orahe tako da sam, sa samouverenošću jedne mlade dame iz Atlante, uporno pokušavala da zdrobim ljušturu, sve dok mi naš ljubazni konobar nije pritekao u pomoć. „Ah, ne tako, gospođice! Nemojte tako! Znate, to se u Čarlstonu radi drugačije!“ Još tada sam posumnjala, a danas sam uverena, da se mnoge stvari u Čarlstonu rade drugačije stvari koje užurbani građani Atlante često zanemaruju ili koje smatraju potpuno izlišnim.

- 316 -

Mila moja Rozmari, ja uopšte nisam zapamtila svog oca, dok moja majka obitava u mojim mislima kao tanana maglovita sena, kao toplina koja provejava kroz sećanje poput mirisa sveže ispečenog hleba. Sećam se majčinog dodira, nežnog kao dodir leptirovih krila. Kada su naši roditelji umrli, Čarls i ja smo se preselili kod tetke Pitipat: dvoje dece pod starateljstvom žene koja je i sama bila tek nešto više od deteta. Naš poslužitelj, čika Piter, bio je jedina odrasla osoba u kući! Bože, kako smo srećni bili u to vreme! Obožavali smo tetku Pitipat zbog njene prostodušnosti (koja toliko nervira odrasle), a njena dobrostivost i njene sitne ludorije su u našim očima uživali status vrhunske mudrosti. Jednog dana Pitipat se opkladila sa nama da ne možemo da prestignemo kočiju gospodina Bovena. (Naš komšija, gospodin Boven, bio je vlasnik čuvenih kasačkih grla.) Čarls i ja smo, skriveni u žbunju, čekali da gospodin Boven skrene u našu ulicu, a onda smo izleteli ispred kočije i potrčali koliko nas noge nose dok je gospodin Boven (kome je dobra tetka Pitipat ispričala za našu opkladu) obuzdavao svog konja kako bismo mogli da dobijemo trku. Koliko se sećam, za nagradu smo dobili kolačiće od ovsenog brašna, svako po dva komada, i još verujem da su to bili najslasniji kolačići koje sam u životu okusila. Tek kada sam odrasla, shvatila sam njihovu dobrodušnu prevaru - da dvoje sitne dečice mogu da prestignu brzo i snažno kasačko grlo! Milostivi bože! A sada, kad krenemo u nedeljnu šetnju, mene prenose do kočije kao prtljag i umotavaju me kao malu bebu kako bi me zaštitili od „avgustovske svežine“. Kada odemo izvan grada, Ešli utučeno posmatra ruševine nekadašnjih plantaža i zapuštene vrtove koji izgledaju tako divlje kao da ta zemlja još pripada Čirokijima. Kad ga povučem za rukav, Ešli ispusti težak uzdah i nevoljno se vrati u stvarnost. U današnje doba čak i mi iz Atlante „stvari radimo drugačije“. Draga Rozmari, naš grad se skoro potpuno oporavio od ratnog razaranja i napreduje čudesnim tempom. U pijačne dane farmerska kola preplave ulice Pičtri i Vajthol od jednog do drugog kraja. Gasne svetiljke su stigle gotovo do Pitipatine kuće, a sve glavne ulice popločane su makadamom. Čak su počeli da grade i uličnu železnicu! Ponovo smo primljeni u Uniju, federalne trupe su se preselile na zapad zajedno sa generalom Kasterom i naša Atlanta se, hvala bogu, prilično dobro snalazi u ovom novom svetu i novom vremenu. Kada tvoj mali Luis Valentajn bude stasao, ovde će ga čekati lepa i vedra budućnost. Atlanta je svim srcem prigrlila „moderno doba“ tako da će jedan bistar i pronicljiv mladić, koji pri tom može da se osloni na veze svog ujka Reta, sigurno dobiti priliku da se dokaže i da uspe u životu. Bože, baš sam postala praktična! Kako je to čudno, ako se ima u vidu da je ono vreme koga se sećam sa beskrajnom nostalgijom bilo tako nepraktično. Zamisli samo - Pitipat, Čarls i Melani, troje dece koja se igraju života! Ne prođe nijedan bogovetni dan a da se ne setim Čarlsa. Iako je prošlo toliko vremena, i dalje mi mnogo nedostaje. On će u mom srcu zauvek ostati onaj mili dobrodušni dvadesetjednogodišnji mladić koji se nedavno oženio gospođicom Skarlet O'Hara sa plantaže Tara. Još ne shvatam kako je došlo do toga. Valjda je to bilo zbog ratne groznice jer, ako postoje dva ljudska bića koja su nespojiva u svakom pogledu, onda su to moj mili brat Čarls Hamilton i Skarlet O'Hara. Uprkos svemu, tešim se pomišlju da je moj Čarls otišao na onaj svet kao sretno oženjen mladi muškarac. Da je poživeo, mislim da bi oboje bili vrlo nesretni. Pretpostavljam da ću se uskoro ponovo sresti sa Čarlsom. Jedva čekam da ga priupitam šta misli o svemu što se u međuvremenu izdešavalo. Šaljem ti svoje najtoplije pozdrave i pregršt poljubaca. Tvoja odana prijateljica, Melani Hamilton Vilks

- 317 -

49. Posmrtna straža

Dok je Melani Vilks ležala na samrti, Ret Batler je utučeno sedeo u salonu svoje kuće u Pičtri stritu, osluškujući kuckanje časovnika. Bila je jesen. Rominjave kapi kiše su odzvanjale kroz sumorno oktobarsko popodne. Prsti su mu bili sklopljeni oko čaše sa konjakom napravljenim od grožđa koje je raslo u vinogradima pored kojih su nekada marširali Napoleonovi vojnici. Konjak je imao ukus pepela. Džordžijski guverner, ugledni senatori i kongresmeni Sjedinjenih Država nekad su se zabavljali u toj odaji. Čak su se i radnici koji su popravljah slomljene stolice bolje provodili u toj kući nego Ret Batler. U velelepnoj vili u Pičtri stritu bilo je tiho kao u grobnici. Ret je nakon Bonine smrti izbegavao društvo Skarletine dece, Ele i Vejda. Plašio se da bi mogao da se zagleda u te nevine dečje oči i da pomisli: To je moglo da se desi vama, a ne mojoj Boni Blu. Da se to samo desilo... Mami i Prisi su često izvodile decu napolje. Kada bi padala kiša, Ela i Vejd su se igrali u garaži za kočiju. Ret više nije sedeo za svojim stolom u banci Farmers end Merčants. Juče ga je - ili možda prekjuče? - posetio predsednik banke, skrušen od brige i strepnje. Iako banka Farmers end Merčants nije uložila novac u Nordern Pacifik, kada je Džej Kuk proglasio bankrot, došlo je do kolapsa na njujorškoj berzi. Deponenti su širom zemlje počeli da opsedaju banke, tražeći da povuku svoje uloge. Ugledne banke u Njujorku, Filadelfiji, Savani, Čarlstonu i Nešvilu su jedna za drugom otišle pod stečaj. Banka Farmers end Merčants nije imala dovoljno gotovine da bi zadovoljila potražnju svojih ulagača. „Rete“, preklinjao je predsednik banke, „možeš li nekako da nam pritekneš u pomoć?“ Ret Batler je založio kompletnu imovinu kako bi deponenti Farmers end Merčantsa mogli da podignu svoju ušteđevinu - do poslednjeg centa. Kada su shvatili da su njihovi ulozi bezbedni, mnogi od deponenata su odustali od svojih namera i ostavili novac u banci. Ali, Ret nije mario za to. Časovnik je otkucavao šest sati. Njegov zvuk je podsećao na brujanje pogrebnih zvona. Jedva primetni lahor je zamreškao ustajali vazduh u salonu i Ret je u tom trenutku znao da je gospođica Meli bila mrtva. Melani Vilks je mnoge zadužila svojom dobrotom. Ona je posedovala redak i dragocen dar da pročita ljudsku dušu kao otvorenu knjigu. Dok je braonkasta jesenja svetlost zamirala u odaji, Ret Batler je upalio gasne lampe. Da li je zaista voleo Skarlet ili je voleo ono u šta je ona mogla da se pretvori? Da li je obmanjivao samog sebe? Da li je voleo tu sliku koju je izmaštao u svojim mislima više nego ženu od krvi i mesa? Kako god bilo, Ret više nije mario. - 318 -

Čak i da ga je nebrojeno puta prevarila sa Ešlijem Vilksom, Ret više nije mario. Ešli je sada bio slobodan. Ako ga je još želela, Skarlet je konačno mogla da ga ima. Te večeri, kada se vratila kući iz doma Vilksovih, Retova supruga je rekla svom mužu da ga voli. Skarlet mu to nikad ranije nije rekla i Ret bi u drugačijim okolnostima možda došao u iskušenje da joj poveruje. Ali, više nije mario ni za to. Kada se zagledao u te bledozelene oči kojima je tako dugo bio opčinjen, srce mu je ostalo hladno i neuzdrhtalo. Ret Batler više nije mario.

- 319 -

50. Brežuljak nad Dvanaest hrastova

Kada je dobila Retov sažeti telegram, Rozmari je otkazala svoje obaveze u devojačkoj školi, spakovala kofere i uručila ključeve kuće u Čerč stritu svom bratu Džulijanu. Luis Valentajn je bio oduševljen svojim prvim železničkim putovanjem. Prenoćili su u staničnom hotelu u Ogasti, a Veliki Sem ih je narednog popodneva sačekao u Džonsboru. Plantaža Dvanaest hrastova bila je razrušena i zapuštena. Većina zemljišta se izdavala imućnim Jenkijima koji su dolazili u lov na prepelice. Izuzev sporadičnih parcela na kojima se gajio ovas za pernatu divljač, plantaža je bila zarasla u šikaru. „Ne gurajte ruke kroz prozor, mladi gospodaru“, upozorio je Veliki Sem malog Luisa Valentajna. „Možete da se ogrebete.“ Sa obe strane staze je džikljalo gusto kupinovo grmlje. Šiblje se povijalo u stranu, grebući stranice kočija. Iz ruševina koje su nekada predstavljale vlastelinsku kuću porodice Vilks štrčali su dimnjaci od crvenkaste cigle. Oboreni stubovi su ležali na zemlji, prekriveni virdžinijskim puzavicama. Okretnica za kočije bila je nedavno raskrčena. Strnjike koje su pucketale pod točkovima prvi put nakon rata ugledale su svetlost sunca. Izglancani „faetoni“ koji su pristigli iz Atlante bili su parkirani pored rasklimatanih seoskih kola. Neki od konja su i dalje bili upregnuti u amove. Skupina crnaca je stajala ispod prastarog kestenovog stabla koje je preživelo Šermanov oganj. „Ovde moramo da siđemo s kočije“, oglasi se Veliki Sem. „Do groblja se može samo peške.“ „Znate li gde mogu da pronađem svog brata, kapetana Batlera?“ „Mislim da je s gospodinom Vilom. Njih dvojica su juče raščistili okretnicu.“ Dok su se provlačili između parkiranih kočija, jedno dobrodušno žensko lice proviri kroz prozor. „Milostivi bože! To ste vi, gospođice Rozmari? A ovo je mali Luis Valentajn, zar ne? Dušo, nemoj da se stidiš.“ „Oh, zdravo, Bela. Nisam znala da si poznavala Melani.“ „Gajila sam veliko poštovanje prema gospođi Vilks. Naravno, teško da se mogu nazvati njenom prijateljicom, ali je gospođa Vilks bila tako dobra prema meni. Mislila sam da je bolje da dođem ovde nego u crkvu Svetog Filipa, jer će obred biti održan napolju i... znate već...“ „Slobodno si mogla da odeš u crkvu. Sigurna sam da ti Melani ne bi zamerila.“ „Da, gospođa Vilks je po svemu odskakala od ostalih gradskih dama. Bila je tako velikodušna. Prava hrišćanka!“ „Da, Melani je bila najplemenitije stvorenje koje sam u životu upoznala. Da je bilo sreće...“ Rozmari pređe pogledom preko Belinog lica. „Znaš, Meli je bila vrlo zabrinuta zbog mog brata.“ Belin osmeh iščeznu. „Naravno da je bila zabrinuta. Nikad nisam videla Reta u tako lošem stanju. Prvo je izgubio svoju mezimicu, a sad i ovo! Nek mu je bog u pomoći! On i

- 320 -

gospođica Skarlet... Znate, oni više ne žive zajedno. Ret je jednog dana spakovao kofere i otišao. Nije se vratio kod mene. Pojma nemam gde sad živi!“ Bela je maramicom tapkala suzne oči. „Ah, ne smem da plačem. Rastopiću šminku. Moram da izgledam pristojno na sahrani.“ Luis Valentajn se privijao uz Velikog Sema, stiskajući njegovu krupnu šaku. „Duša mi se kida kad ovo vidim“, prozbori Sem, okrenuvši se ka Rozmari. „Sećam se kad su Dvanaest hrastova bili plantaža za primer. Ove udoline su nekad bile preplavljene pamukom... prvoklasnim pamukom.“ „Gde mogu da pronađem kapetana Batlera?“ „Verovatno je na groblju. Prekjuče je došao ovde. Otada se satire od posla.“ Veliki Sem utučeno odmahnu glavom, kao da ne može da poveruje šta ih je snašlo. „Kapetan Batler dirinči ko crnja! Hoćete li da vas ponesem, mladi gospodaru?“ „Mogu sam da hodam!“, ponosno odgovori Luis Valentajn. „Nisam više mali! Imam sedam godina!“ U onim davnim predratnim danima osećaj za estetiku porodice Vilks dolazio je do izražaja u svakom vidu plantažerskog života. Njihove zabave bile su nadaleko čuvene po svojoj veselosti i po lepoti mladih dama koje su se tu okupljale. U gostinskim salonima su se vodili mudri i duhoviti razgovori koji su bacali u zasenak uobičajena muška naklapanja o piću, lovu i konjima. Sa verande je pucao pogled na raskošne vrtove iza kojih se nazirao svetlucavi plićak reke Flint. Iza glavne kuće se pružala široka kamena staza koja je vodila ka vrhu brežuljka gde se, nad dimnjacima koji su štrcali na Dvanaest hrastova, uzdizala filigranska gvozdena kapija porodičnog groblja. Tamo su nekada rasli ogromni hrastovi čije su se krošnje povijale nad nadgrobnim spomenicima obraslim lišajevima. U podnožju tog sumornog večnog konačišta nazirala su se plantažerska polja, vlastelinska kuća, vrtovi i pomoćne zgrade. Kada bi nebo bilo vedro, sa brežuljka se pružao očaravajući pogled na okolni pejzaž. Dokle god je ljudski pogled sezao, sve je pripadalo Vilksovima. A opet, unutar tih turobnih kamenih zidina, sve ljudske želje, sav ponos, moć i bogatstvo rastakali su se u smernom strahopoštovanju. Za Vilksove je čak i smrt posedovala estetsku dimenziju. Vremešni kameni stepenici su sad bili iskrivljeni i oronuli, a trnovito šiblje se povijalo preko staze, tarući se o rukave prolaznika. Hrastovi su još odavno završili u logorskim vatrama Šermanovih vojnika, a na njihovom mestu su ostali samo žalosni crvotočni panjevi. Jelenovi i divlje svinje su pasli među kamenim pločama, a prizor koji je nekada zračio strahopoštovanjem i moralnih nadahnućem ustuknuo je pred pejzažom kojim su dominirale iždžikljale mladice, kupinovo grmlje i divlje puzavice. U središtu groblja bili su sahranjeni najstariji pripadnici porodične loze Vilksovih (Robert Vilks, 1725-1809, i Sara Vilks, 1735-1829), a oko njih su bili raspoređeni ostali grobovi. Tu su počivala tela Melaninih roditelja, pukovnika Stjuarta Hamiltona (17891844), na čijoj je nadgrobnoj ploči pisalo „Večno ćeš nam nedostajati“, i njegove supruge Ejmi, ispod čijeg imena je bilo uklesano „brižna i požrtvovana mati“. Džon A. Vilks, Ešlijev otac, počivao je pored svoje supruge. Čarls Hamilton, vojnik konfederalne armije (1840-1861), bio je sahranjen pored zida, među ostalim rođacima. Sićušne kamene ploče su označavale dečje grobove. Ret Batler je sedeo na groblju, naslonjen na srušeni spomenik. Kada je podigao pogled, oči su mu bile tako pune bola da je Rozmari osetila kako je nešto steže u grudima. „Oh, Rete... naša sirota draga Meli.“

- 321 -

Retova kragna bila je raskopčana, a košulja prljava. Kada je sklonio kosu sa očiju, na čelu mu je ostao trag crvene džordžijske ilovače. Glas mu je bio tup kao blatnjavi oblutak. „Sve mile, dobrostive, plemenite duše su napustile ovaj svet. Boni, Meg, Džon... a sada i Meli.“ Nekoliko muškaraca je krčilo šikaru i izvikivalo uputstva dok su se pogrebna kola uspinjala uz padinu. „Sestro moja“, rekao je, skrušen od očajanja. „Nemoj, molim te. Ne dodiruj me. Nisam siguran da bih to mogao da podnesem.“ Tada je, utonuvši u misli, nastavio turobnim odsutnim glasom, „Ostavio sam je. Mislio sam... nadao sam se...“ Zastao je, ispravivši klonula ramena. „Mislio sam da smo nas dvoje slični kao jaje jajetu. Toliko godina, toliko prokletih godina sam verovao...“ „Šta ćeš sada, Rete? Kuda ćeš otići?“ „Zar je važno kuda? Čovek uvek može negde da ode.“ Rozmari ovlaži maramicu i obrisa blato sa bratovljevog čela. Luis Valentajn je za to vreme iščitavao natpise na nadgrobnim pločama. „Vidi, mama“, doviknuo je. „Ovde je sahranjena neka beba.“ Pošto nije mogla da podnese Retov bol, Rozmari priđe svom sinu. „Tarner Vilks, 14. avgust - 10. septembar 1828.“, pročitala je. Ispod imena i datuma je pisalo: „Najveća želja i najveća tuga“. Iza njihovih leđa odjeknu Retov promukli glas. „Tarner je bio Ešlijev stariji brat. Da je Tarner Vilks imao dovoljno sreće da preživi, Melani bi se udala za njega, Ešli bi mogao nesmetano da se oženi Skarlet, a ja ne bih uludo straćio svoj život.“ „Rete, zar ne možeš da joj oprostiš?“ Rozmarin brat umorno odmahnu glavom. „Naravno da joj opraštam. Ona je takva kakva jeste. Ne mogu da oprostim sebi.“ Bat kopita koja su se probijala kroz blato, zveckanje lanaca i usplahireni žamor najavljivali su približavanje pogrebnih kola. Gornji deo vozila na kome je kovčeg sa Melaninim telom bio prebačen od crkve Svetog Filipa do porodičnog poseda Vilksovih bio je prekriven prozirnim staklenim panelima. Kola su se obazrivo probijala preko strme, tek delimično raskrčene padine. Šiblje je grebalo prozirne ploče, a pogrebnikovi pomoćnici su sklanjali deblje grane kako se staklo ne bi slomilo pod njihovom težinom. Vil Bentin je, koračajući iza pogrebnih kola, vodio konje koji su vukli porodičnu kočiju. Ljudi su se tiskali oko iskopane rake. Zdravi i snažni su pomagali deci i nemoćnima. Bo Vilks je, prebledelog lica, stiskao očevu šaku. Vejd Hamilton se vrzmao oko groba svog oca Čarlsa. Mala Ela je grčevito držala buket uvelih hrizantema. Skarletine oči blistale su od neprolivenih suza. Bar pola okruga Klejton došlo je na pogreb. Vilksovi su bili otmena i ugledna porodica, a ljudi sa sela bili su ponosni na svoje velikaše. Skarlet je posmatrala davnašnje poznanike na čijim su licima bili urezani tragovi vremena i životnih nedaća. Primetila je Tonija Fontejna koji je došao iz Teksasa. Tu je bio i Aleks Fontejn koji se oženio udovicom svog brata Džoa, Seli Manro. Beatris Tarlton je nešto šaptala na uho Vilu Bentinu. Verovatno je pokušavala da zapodene razgovor o konjima. Svi su znali da je Beatris Tarlton više marila za svoje konje nego za svoje rođene kćeri. Randa i Kamila Tarlton su paradirale u nedeljnim cipelama zamazanim crvenom ilovačom. Moraće temeljno da ih očiste pre nego što sutradan izađu pred svoje đake. Betsi Tarlton se vrzmala oko svoje majke kako bi izbegla društvo svog debelog zloćudnog supruga. Beatris se pravila kao da Betsi ne postoji.

- 322 -

Sjuelen O'Hara Bentin je streljala Skarlet srditim pogledima. Vil je obavestio svoju suprugu da će se Skarlet posle pogreba preseliti na Taru. Dok se njen brak raspadao iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju - a ponekad, kako joj se činilo, čak i iz sata u sat - Skarlet je pronašla pribežište u investiranju. Ona je oduvek imala dara za poslovne poduhvate. Zar vlastitim rukama nije podigla najunosnije pilane u čitavoj Atlanti? Ret je uporno tvrdio da su američki preduzetnici preterali sa širenjem železnice, da je bilo sagrađeno više pruga nego što je bilo putnika ili tereta koji bi se tim prugama prevozili. Pokazaće ona njemu! Već je kupila obveznice Nordern Pacifika i kad bude počela da žanje profit, Ret će svoja ekspertska stanovišta moći da okači mačku o rep. Nakon što je Boni Blu poginula, Ret se zatvorio u svoj svet, u svet u koji ona nije imala pristupa. Njene reči više nisu mogle da dopru do njega. Njena najiskrenija obećanja su nailazila na istovetan prijem kao i najmahnitiji nastupi besa. Ret je zurio u svoju suprugu umornim, beskrajno tužnim očima - kao da je uopšte ne primećuje. Čak ju je ostavio da sama sedi pored samrtničke postelje Melani Vilks. Kada bi postala toliko utučena da više nije mogla da podnese tugu i optužbe koje je upućivala samoj sebi, Skarlet je pronalazila utehu u poslu. Odlazila je u grad, u posetu svom brokeru. Severna pacifička železnica Džeja Kuka postala je jedina svetla tačka u Skarletinom životu. Pruge Nordern Pacifika su, ne zahtevajući ni trunku truda ili požrtvovanja, neumoljivo nadirale ka zapadu, a vrednost obveznica se sve bolje kotirala na berzi. Prirodna čudesa! Nakon što je potrošila novac od prodaje pilana, Skarlet je stavila pod hipoteku svoju kuću u Pičtri stritu. U danima kada se Melanin život bližio kraju, pozajmila je još novca garantujući vraćanje duga porodičnom plantažom. A sada je Melani zauvek otišla, a Skarletine obveznice su vredele otprilike isto kao i koferi puni konfederalnog novca koji su dreždali na tavanu vlastelinske kuće na Tari. Vratiće se kući, razmišljala je. Plodna darežljiva Tara omogućiće joj da ponovo stane na noge. „Draga Rozmari“, rekla je odsutnim bezizražajnim glasom, „drago mi je što si došla.“ „Melani Vilks mi je bila... mnogo će mi nedostajati.“ „I meni. Toliko mi je značila. Na nju je čovek uvek mogao da se osloni“, tiho odgovori Skarlet, ignorišući totalnog stranca koji je stajao pored Rozmari. Stranac je obliznuo usne kao da je hteo nešto da kaže - ali, naravno, ništa nije rekao. Oboje su znali da su reči još odavno postale izlišne. Ešli Vilks, Vil Bentin i još nekoliko muškaraca skinuše kitnjasto ukrašen kovčeg, koji Melani Vilks nikada ne bi odabrala, sa krhkih staklenih pogrebnih kola koja bi Melani nesumnjivo smatrala previše pretencioznim. Dok su nosili kovčeg ka grobu, Vil Bentin blago povuče drške ka sebi kako bi prebacio težinu i pomogao Ešliju. Pastor ogrnu belu liturgijsku odoru i poče da čita opelo. Kroz vazduh odjeknuše krici divljih gusaka. Jedan gavran zagrakta među kupinovim žbunjem. Beatris Tarlton se tiho nakašlja. Skarlet se nemo zagleda ispred sebe. Vilovi crnci ćutke prihvatiše konopce, a potom na Vilov znak postaviše sanduk iznad rake i spustiše ga u zemlju. Ešli zagrli svog sina i brižnu u plač. Bo je nemo stajao pored njega, zureći u vrhove cipela.

- 323 -

Skarlet oseti kako joj se grudi nadimaju i kako joj se grlo steže od tuge. Osećala je takav teret na duši da se jedva usuđivala da diše. Bacila je grumen crvene ilovače na poklopac kovčega u kome je ležalo telo Melani Hamilton Vilks i obrisala šake o suknju. Tada je začula bat kopita koja su jurila niz padinu. Dok se okrenula, Ret Batler je iščezao iz njenog života. Učinilo joj se da je u raci koja je zjapila ispred nje ostalo pokopano i njeno srce.

- 324 -

TREĆI DEO Tara

51. Vil Bentin

Kada se gospođica Skarlet vratila na Taru i kada je Melanin i Čarlsov stric Henri Hamilton preuzeo poslove oko prodaje njene otmene kuće u Atlanti, Vil Bentin je namirisao nevolju. Gospođica Skarlet i kapetan Batler više nisu živeli zajedno. Svi su znali za to. Kada je kapetan Batler nakon pogreba gospođe Vilks odjahao u nepoznatom pravcu, Vilu je donekle laknulo. Kao što je Vil rekao svom vernom psu Buu: „Ljudi, baš kao i životinje, ponekad moraju da oližu svoje rane.“ Vil Bentin, koji je radio kao nadzornik na Tari, bio je džordžijski kreker79. Imao je blag pogled, proređenu kosu oprljenu suncem, koštunjave gležnjeve i vrat crven kao sveže isečena cvekla. Bio je glavat i prsat, a njegova zdrava noga bila je skoro isto onako tanka kao drvena noga koju je zaradio u bici kod Getisburga. Imao je šake kao lopate, a prsti su mu bili široki kao ručni zglobovi njegove kćerkice Suzi. U onim teškim posleratnim godinama, kada je celokupna dobit od pilana u Atlanti bila ulagana u obnavljanje Tare, njegova gazdarica Skarlet mu se požalila: „Vile, pre rata Tara je izdržavala O'Hare, a sada O'Hare moraju da izdržavaju Taru.“ Vil je skinuo svoj pohabani šešir i počešao se po čelu. „Znate, gospođice Skarlet, možda biste mogli da date Taru u zakup nekom jenkiju.“ Skarlet se nakon tog razgovora nikad više nije požalila svom nadzorniku. A sada je Tara ponovo morala da izdržava svoju čeljad. Na posedu je živela preostala crna posluga - Dilsi, Prisi, Pork, Veliki Sem i Mami - kao i gospođica Skarlet, njena deca i porodica Bentin. Nedugo nakon što se Skarlet sa svojom gradskom svitom doselila na plantažu, sedmogodišnja Ela je imala napad. Dok su jedne večeri sedeli za trpezom, devojčica je ispustila taj strašni nadzemaljski krik i pala sa stolice. Nesvesna svojih postupaka, mala Ela je kolutala očima i tako snažno se batrgala da Bentin nije mogao da je obuzda. Nakon napada, koji je prošao sam od sebe, devojčica je bila uzdrhtala i bleda kao kreč, a Vil raspamećen od straha. Bo Vilks se takođe doselio na Taru, jer je gospodin Vilks bio u tako lošem stanju da nije mogao da se stara o svom sinu. Osim toga, gospođica Skarlet je nakon Melaninog pogreba zamolila gospođicu Rozmari da sa svojim sinčičem takođe ostane na posedu. Iako je gospođica Skarlet to učinila gotovo bez razmišljanja, Vilu je odmah bilo jasno zašto je njegova gazdarica pozvala sestru kapetana Batlera i njenog dečkića da se presele kod njih. Gospođica Skarlet je umela da okrene stvari u svoju korist pre nego što bi bilo ko primetio da je postojalo nešto što bi se moglo iskoristiti. To je bilo u njenoj prirodi.

79

Izraz koji se u devetnaestom veku koristio za siromašne belce. (prim. prev.)

- 326 -

Kada je Sjuelen shvatila šta se dešava, rekla je svom suprugu: „To je strašno prljav trik, Vile Bentine. Skarlet ne preza čak ni od toga da Retovu rođenu sestru upotrebi kao mamac.“ Vil je primirio njenu srdžbu nežnim poljupcem. Vil je bio jedini čovek na svetu koji je mogao da ućutka kočopernu Sjuelen. Vil Bentin isprva nije nameravao da se oženi Sjuelen. Vil se udvarao Karini, najmlađoj kćeri Džeralda i Elen O'Hare, ali je Karin kasnije odlučila da se zamonaši i preselila se u jedan manastir u Čarlstonu. Tara je dotada postala Vilov dom, ali je mladi nadzornik, uprkos posleratnom popuštanju moralnih stega, smatrao da je nedolično da živi pod istim krovom sa neudatom Sjuelen. A Sjuelen nije imala drugih prosaca i nije imala drugog izbora osim da ostane na Tari. Uprkos tom nimalo romantičnom početku, brak između Sjuelen O'Hare i Vila Bentina pokazao se kao srećno rešenje. Njihova šestogodišnja kćerkica Suzi bila je prilično svojeglava, ali su je njeni roditelji zbog toga još više voleli. Kao što je Sjuelen često govorila (prisećajući se kako je Skarlet svojevremeno preotela njenog kavaljera Frenka Kenedija): „Naša mala Suzi nikad neće dopustiti da je neko vuče za nos!“ Robert Li, sin bračnog para Bentin, bio je tako stidljiv i mio dečkić da je Vil ponekad postiđeno skretao pogled u stranu. Vil je došao na Taru kao ranjeni južnjački veteran. Baš kao što je Tara iscelila Vila, tako je i Vil iscelio Taru. Zahvaljujući novcu koji je slala gospođica Skarlet, Vil je uspeo da obnovi presu za pamuk i da kupi novu Mekormikovu kosilicu. Nabavio je nove četvorozubne i šestozubne testere, sedlaste stege, svrdla i šila kojima je zamenio alat koji su Šermanovi vojnici ukrali ili upropastili. Vilovi radnici su punom parom prionuli na posao. Počupali su divlje kedrove i kupinjake, zamenili su ograde i tarabe, pokrili su magazu i sušnicu, raščistili su voćnjak i potkresali grane, udvostručili su površinu parcela za odgajanje povrća, sagradili su staju sa dvanaest zasebnih pregradaka, ogradili su svinjac i podigli i okrečili novu daščaru za skladištenje pamuka. Kako bi napravili mesta za Skarlet, Bentinovi su se iselili iz spavaće sobe koja je nekada pripadala Džeraldu i Eleni O'Hari. Bila je to soba u kojoj se nalazio balkon sa koga je Džerald O'Hara posmatrao svoj posed i krevet sa raskošnim baldahinom u kome su se gospodari i gospodarice Tare rađali, začinjali svoje potomstvo i umirali. „Tara može imati samo jednu gospodaricu“, objasnio je Vil svojoj ljutitoj supruzi, „a ta privilegija nesumnjivo pripada Skarlet.“ Međutim, Skarlet nije želela da se useli u spavaću sobu svojih roditelja. Umesto toga se vratila u svoju devojačku sobu koja se nalazila preko puta stepeništa, odmah pored dečjeg dnevnog boravka. Čim je rat okončan, crnci koji su radili na imanju su odlučili da se presele u grad o kome su čuli toliko bajkovitih priča. Nakon nekoliko gladnih godina većina njih se vratila u okrug Klejton i naselila se u srušenom delu Džonsbora koji je ubrzo dobio naziv „crnačka četvrt“. „Zašto neće da žive na Tari poput Velikog Sema i kućne posluge?“ pitala je Skarlet svog nadzornika Vila Bentina. „Gospođice Skarlet, oni bi radije živeli u najgorim straćarama nego u nekadašnjim ropskim udžericama. Osim toga, šta bismo radili s njima kad dođe zima?“ „Tara je uvek umela da uposli svoju čeljad.“

- 327 -

„Gospođice Skarlet“, strpljivo je objasnio Vil, „oni više nisu Tarina čeljad. Meni su potrebni radnici samo od marta do septembra i u tom periodu im plaćam sasvim pristojne nadnice. Snažni i iskusni radnici dobijaju pedeset centi na dan.“ „A od čega će živeti kad se poljski radovi okončaju?“ „Oni su sad slobodna radna snaga, gospođice Skarlet.“ Vil je ispustio blagi uzdah. „Mi im ništa nismo krivi. Sami su to tražili.“ Gospođica Skarlet je sav novac koji su te godine zaradili od prodaje pamuka stavila na bankovni račun. Lično je odnela novac u Atlantu. Kada joj je Vil rekao da će morati da opreme konje pre prolećne setve, ona mu je odgovorila: „Zaboravi na to, Vile. Moraćemo da se snađemo sa onim što već imamo.“ Taru su istovremeno morili ljubavni i finansijski problemi. Vil nikako nije uspevao da zaključi šta je od ta dva bilo gore. Kapetan Batler je za to vreme bio u Evropi sa mladim gospodinom Votlingom. Kada bi se uveče okupili u salonu, gospođica Rozmari je naglas čitala bratovljeva pisma. Gospodin Ret je nadugačko i naširoko pisao o pariškim hipodromima, o tamošnjim crkvama i boemima. Pomenuo je kako je posetio čuvenu katedralu Notr-Dam, ispod čijeg svoda su okačene kape pređašnjih kardinala. „Francuzi veruju da kad neka od tih kapa padne dotični kardinal ulazi u raj. Zanimljivo, zar ne? Još je zanimljivije da neke od kapa već vekovima vise tamo!“ Vil je, zajedno sa decom, opčinjeno slušao Retove priče. Bilo mu je pomalo žao gospođice Skarlet. Ona je u tim pismima bila tako zanemarena. Gospođica Rozmari bila je skromna i susretljiva, tako da je Tara bez ikakvih trzavica prihvatila nju i njenog sinčića Luisa Valentajna. Gospođica Rozmari je preuzela ulogu učiteljice za mališane koji su živeli na plantaži, a nastavu je držala u dečjoj sobi. Sjuelen je upravljala kućnom poslugom. Njenom autoritetu se opirala jedino Mami, koja je, kao što je svima bilo poznato, oduvek komandovala sama sebi. Nedeljom ujutru Veliki Sem je Rozmari i decu kočijom odvozio do Metodističke crkve u Džonsboru kako bi prisustvovali verskoj službi. Crnci su odlazili u Prvu afričku baptističku crkvu velečasnog Maksvela, koja se nalazila sa druge strane pruge. Iako nisu plivali u parama, svi su znali da na Tari neće ostati gladni. Letnji plodovi bili su prikupljeni i ostavljeni za zimu. Na policama u Tarinom podrumu bili su postrojeni nizovi svetlucavih tegli - novih hermetičkih tegli koje je patentirao gospodin Mejson - sa konzervisanim breskvama, bobičastim plodovima, paradajzom i boranijom. Trogodišnji vo bio je zaklan i stavljen u salamuru. Petnaest svinja bilo je iskasapljeno, usoljeno i okačeno u sušnici. Šunka Vila Bentina bila je čuvena u čitavom kraju. Svake godine uoči Božića Skarletin nadzornik je lično odnosio šunku najboljim komšijama kao „mali poklon sa Tare“. Iako se Vil prvenstveno bavio poljoprivredom, njegova prva ljubav bilo je stočarstvo. Vil je strašno voleo životinje. Poput gospođe Tarlton, bio je lud za konjima. Znao je svako grlo stoke i svaku mulu sa Tare, a naročitu naklonost je gajio prema svinjama. Sve svinje i veprovi imali su svoja imena: Kljovaš, Kržljavko, Bucka. Vil se divio svinjama zbog njihove čiste neokaljane svinjske prirode. Kada se Bucka razbolela, Vil je do pola noći dežurao pored nje, tetošeći je i lečeći je terpentinom. Klanje svinja, koje se obavljalo prvog prohladnog dana u mesecu novembru, za Vila je predstavljalo gorko-slatko iskustvo. Vil je bio srećan zbog toga što će Tarinu sušnicu napuniti ukusnim mesom, ali istovremeno i tužan jer je znao da sutradan neće zateći svoje

- 328 -

ljubimce u oboru. Bucka više neće biti tamo da zagrokće u znak pozdrava i da očeše njuškom nogavice njegovih pantalona. Svake subote ujutru Ešli je dolazio iz Atlante. Zahvalio bi Skarlet što je tako savesno brinula o njegovom sinu i doneo joj neki sitan poklon: izvezenu maramicu od batista ili limenu kutiju punu engleskih karamela. Ešli im je takođe donosio najnovije vesti. Od njega su čuli da su građevinski poslovi u Atlanti stali, da su testere u njegovoj pilani skupljale prašinu i da je uskladištena građa propadala. Vlasnici Kimbal hausa stavili su katanac na vrata. „Valjda zbog ove ekonomske krize“, objašnjavao je Ešli ravnodušnim glasom, kao da ga se to uopšte nije ticalo. „Zaboga, Ešli!“ povikala bi Skarlet, mršteći svoje lepo čelo. „Zar ti je stvarno svejedno? Zar baš nimalo ne brineš?“ „Brine me samo to što svakog ponedeljka moram da odlučim kog ću radnika otpustiti i da se zapitam kako će on posle toga moći da prehrani svoju porodicu.“ Ešli bi potom popio kafu sa Skarlet, svojim sinom i Rozmari i raspitao se kako napreduje Boovo obrazovanje, ali čim bi ga ljubazne domaćice upitale da li je raspoložen za još jednu šolju, objasnio bi kako žuri na Dvanaest hrastova. Po povratku na svoju razrušenu plantažu odlazio je pravo do groblja na brežuljku, gde se prepuštao dugim razgovorima sa svojom upokojenom suprugom Melani. Blaga i dobrostiva Melani je uveravala Ešlija da nema za čim da žali i obećavala mu da će njih dvoje jednog dana ponovo biti zajedno. Dok su razgovarali, Ešli je čistio groblje bacajući polomljene grane i iščupano šiblje preko kamenog zida. Prilikom svoje treće posete doneo je sekiru kako bi posekao rastinje koje je blokiralo vidik. Melani je oduvek volela da posmatra pejzaž sa tog mesta. Kada bi posetio Dvanaest hrastova, Ešli je noćivao u kućici u kojoj je nekada živeo njihov tamnoputi kočijaš. Kao i na Tari, Šermanovi vojnici su poštedeli crnačke udžerice. To je bila jedina noć u nedelji kada je Ešli spavao mirnim neisprekidanim snom. Pre nego što bi se vratio u Atlantu, Ešli je šetao Tarom i prisećao se prohujalih vremena. Skarlet je ponekad uživala u tim pričama i Ešlijevom zvonkom blagom glasu, dok bi u drugim situacijama, kada je bila zle volje, prkosno isturila bradu i podsetila Ešlija da mora da požuri na voz. Jednog subotnjeg prepodneva kada je Ešli stigao na Taru, obrazi su mu bili rumeni a oči bistre i iskričave. Skarlet je sedela za stolom, sređujući neke račune, a Rozmari je krpila odeću. „Prodao sam pilane“, ushićeno je objavio Ešli. „Nekom Jenkiju sa Rod Ajlenda. Gospode, taj čovek je pun ko brod!“ „Znaš, Ešli, to su najmodernije pilane u čitavoj Atlanti“, procedila je Skarlet kroz zube. „Koliko ti je platio?“ Vedrina je istog trenutka nestala iz Ešlijevih očiju. „Pa, znaš, meni ne treba mnogo“, odvratio je pomirljivim glasom. „Vraćam se na Dvanaest hrastova. Živeću u kočijaševoj kolibi.“ Rozmari ga je nežno uhvatila za šaku. „Drago mi je što ćete biti blizu nas, ali šta ćete tamo da radite? Ne možete živeti kao pustinjak.“ „Neću biti sam!“ odgovorio je Ešli kao iz topa. „Unajmiću starog Mozija - sigurno se sećate Mozija - i teta Betsi. Oni će mi pomoći da ponovo sredim plantažu. Ah, kakve smo vrtove nekad imali na Dvanaest hrastova! Skarlet, ti ih se sigurno sećaš, zar ne? Znate onog Vilsona iz Džonsbora, kočijaša? On svakog leta vodi jenkijevske turiste u obilazak kako bi im pokazao naše živopisne ruševine. Odlučio sam da obnovim vrtove. Raščistićemo šikaru, počupaćemo divlje lozice i popravićemo staru fontanu. Sećaš se naše

- 329 -

fontane, Skarlet? Sećaš se kako je bila lepa? Napraviću te vrtove u znak sećanja na Melani. Dvanaest hrastova kao što su nekada izgledali... kao što uvek treba da izgledaju. Melani je bila zaljubljena u to mesto.“ „Gospodine Vilkse“, prozborila je Rozmari, dirnuta njegovim recima. „Imate tako meko srce.“ Skarlet se blago namrštila. „Hoćeš li naplaćivati ulaz jenkijevskim turistima koji budu želeli da posete tvoje vrtove?“ „Pa, iskreno da ti kažem, nisam razmišljao o tome. Ko zna? Možda bi trebalo da razmotrim taj predlog.“ Zima je stigla gotovo preko noći. Reka Flint se zaledila, a peći na Tari su se usijale. Rozmari je preselila svoju učionicu u salon u prizemlju. Magla je lebdela nad pojilom kroz koje je proticala toplija izvorska voda. Četiri dana uoči Božića, kada su ukućani posedali oko stola kako bi doručkovali, Mami se vratila iz sušnice tako besna da je jedva mogla da govori. „Sve je uništeno! Sve je upropašćeno! Neko je rešio da nam opasno napakosti!“ Korpulentna služavka se utučeno naslonila na sudoperu, boreći se za dah. „Odmah se vidi da to nisu uradili crnci.“ Skarlet skoči kao oparena. „ O čemu to govoriš, Mami?“ Dadilja usplahireno pokaza ka vratima. Kada su mališani poskakali sa svojih mesta kako bi krenuli za njima, Skarlet ozlojeđeno doviknu: „Ela, Vejde, Bo - ne mrdajte iz kuće! Rozmari, Sjuelen - molim vas, pripazite na decu!“ Vrata sušnice su bila iskrivljena i odvojena od okvira, a gornja šarka razvaljena. Vil Bentin povuče vrata u stranu i obazrivo kroči unutra. „Gospode, smiluj nam se!“ zavapio je. „Oh, Vile!“, užasnuto povika Skarlet. Konopci na kojima su visile usoljene umotane šunke bili su posečeni, a burad puna goveđeg mesa i salamure prevrnuta. Meso je ležalo na zemlji, preko razbacanog stajskog đubriva. „To nisu uradili crnci!“, ponovo progunđa Mami, vireći preko njihovih ramena. „Mami“, obrecnu se Skarlet, „to je i meni jasno!“ Bu podvi rep i proturi glavu unutra, radoznalo njuškajući. Sušnica je za njega oduvek predstavljala zabranjenu zonu. Prosuto meso i raskvašeno đubrivo su šljapkali pod nogama. Prostorija je bila ispunjena odbojnim zadahom. „Šta kažeš da ga operemo?“ upita Skarlet. Vil podiže jednu šunku, a onda je ozlojeđeno baci na zemlju i obrisa ruke o pantalone. „Nema šanse, gospođo. Neko ih je zasekao, vidite? Meso je zaraženo, gospođice Skarlet. To je sad čist otrov.“ Vil napusti sušnicu, zađe iza ugla i poče da povraća. Mami je, razrogačenih očiju, drhtala od strepnje. „Banditi su se vratili“, prošaptala je. „Znala sam da nas neće ostaviti na miru.“ „Rat je odavno završen, Mami“, prekorno odbrusi Skarlet. „Šermanovi banditi više ne mogu da nam naude!“ Iako je Bu prethodne noći uporno lajao, Vil nije ustao iz kreveta da proveri zašto je pas dizao galamu. Bu je sada dočekao svojih pet minuta. Potmulo režeći, poveo je Vila i Skarlet do baštenske ograde, gde su noćni uljezi privezali konje. Vil kleknu na zemlju kako bi

- 330 -

ispitao tragove. „Po svoj prilici, bilo ih je trojica.“ Nemoćno je odmahnuo glavom. „Kakva bi sumanuta kopilad mogla da... oprostite na izrazu, gospođice Skarlet...“ „Đavo da ih nosi! Prokleta kopilad!“, odvratila je Skarlet, pokušavajući da da oduška svom besu. Vil je pratio otiske konjskih kopita sve do puta za Džonsboro, ali su tragovi na tom mestu iščezavali. Niko od crnaca nije hteo da kroči u poharanu sušnicu - čak ni Veliki Sem koji je dugo bio Tarin kočijaš i koji je verno služio Džeralda O'Haru, a potom i Vila Bentina. „Nikad ne bih pomislila da ćeš i ti postati kukavica, Seme“, prosiktala je Skarlet. „Od mnogih sam to očekivala, ali nikad od našeg Velikog Sema.“ „Postoje stvari u koje crnci ne smeju da guraju nos“, promucao je Sem, skrušeno povivši glavu. I tako su Vil, Skarlet i Rozmari natovarili oskrnavljeno meso na kola i odvezli ga do padine iznad plantaže, gde se nalazila jaruga u koju su bacana trupla uginulih životinja. Dok su se šunke valjale i poskakivale niz padinu, Vil tužno prošapta: „Zbogom, Bucka. Duša me boli kad vidim šta su ti uradili.“

- 331 -

52. Raskravljena zemlja

Ljudi sa sela su znali da je njihov novac preko noći mogao da postane bezvredan i da su demokratski izabrane vlade preko noći mogle da padnu tako da su, dok su stajali pred svojim svežim mračnim stamenim sušnicama, izvlačili nesporan zaključak da se istinsko blagostanje zasnivalo isključivo na mukotrpnom radu i božjem proviđenju. Susedi su se sjatili na Taru kako bi rođenim očima videli nečuveno svetogrđe. „Kakvi su to umovi mogli da smisle ovako nešto!“, zaprepašćeno su pitali. Muškarci su sasipali psovke i pretnje i šunjali se po imanju kao da su verovali da su se prestupnici i dalje skrivali tu negde. Vil je vodio skupine ogorčenih farmera i plantažera do mesta gde su uljezi privezali konje, a onda su zajedno piljili u zemlju i opipavali tragove. Toni Fontejn i njegov brat Aleks su se sporečkali oko veličine jednog para potkovica. Gospođa Tarlton se odšunjala do ograđenog pašnjaka iza staje, gde je Vil držao svoju ždrebad. U normalnim okolnostima bi sigurno zamolila Vila da joj se pridruži kako bi mu - po ko zna koji put - ukazala koje je sve vrline njen pastuv preneo na Tarin podmladak. Međutim, ovog puta je čak i gospođa Tarlton uspela da se uzdrži. Žene su, kao da su krenule na pogreb, stigle sa sveže ispečenim hlebom i šerpama punim zgotovljenih jela. Gospođa Tarlton je donela dve šunke. „Evo, da vam se nađe za Božić“, rekla je, pružajući ih ka Vilovoj supruzi. Sjuelen je zahvalila i rekla kako će ih staviti u špajz, gde će biti dovoljno bezbedne. Bezbedne? Zar je, nakon ovoga što se desilo, išta moglo da bude bezbedno? Nakon što su detaljno ispitali slučaj, susedi su se vratili svojim kućama. Tamnoputa posluga bila je prestravljena tako da su se već oko pola šest uveče svi crnci, izuzev Mami koja je spavala u sobičku iza kuhinje, zatvorili u svoje kućerke i stavili reze na vrata. Uzbuđen i svestan svoje odgovornosti, Bo je te noći lajao na svaku lisicu ili tvora koji bi pokušali da se prošunjaju preko imanja. Vil Bentin bi se prenuo iz sna, navukao radno odelo preko spavaće košulje i nagurao bosa stopala u hladne cipele od neštavljene kože. Potom bi se, još bunovan od sna, spustio niza stražnje stepenište i išunjao se napolje sa napunjenom sačmarom. Kada bi se vratio u postelju, Sjuelen bi nešto progunđala i povukla se u stranu, sklanjajući se od njegovog ledenog zagrljaja. Na sam Badnji dan, u kasnim popodnevnim satima, kola Rejlvej ekspresa su na Taru isporučila veliku drvenu kutiju oblepljenu mnoštvom špediterskih etiketa. Vil i Veliki Sem su pomogli vozaču da istovari pošiljku i častili ga kriglom božićnog punča koji je on iskapio motreći jednim okom na niske oblake. Vil je znalački klimnuo glavom. Da, mirisalo je na sneg. „Drumovi će večeras biti pusti“, prozborio je Veliki Sem. „Hoće, bar što se mene tiče“, odgovorio je kočijaš, a potom je žurno nastavio ka Džonsboru.

- 332 -

Posle večere svi ukućani su se okupili u salonu kako bi ukrasili jelku koju je Veliki Sem doneo tog popodneva. Mališani su, uzbuđeno se došaptavajući i bacajući radoznale poglede ka tajanstvenoj drvenoj kutiji, kitili božićno drvce jabukama, orasima i ukrasima isečenim od šarenog papira. Vil se popeo na kuhinjsku stolicu kako bi na vrh stavio ružičastobelog svilenog anđela koga je Rozmari napravila za tu priliku. Odrasli su okačili svećnjake po zidovima, postavivši ih dovoljno visoko da ih dečje šake ne mogu dohvatiti. Škripa donova na tremu ispred kuće najavila je dolazak Ešlija Vilksa. Ešlijev šešir i kaput bili su posuti snegom. „Oprostite što kasnim. Potkresivao sam divlje jabuke i skroz sam zaboravio na vreme. Srećan Božić, Bo“, veselo je povikao, grleći svog sina, a onda je dodao, „srećan Božić svima!“ Dok je Rozmari Ešliju sipala božićni punč, Vil je prišao drvenom sanduku i počeo da vadi eksere. Kada su ekseri zaškripali, deca su stavila ruke preko ušiju. Ret je poslao prekrasnu francusku porcelansku lutku za Elu i sličuge za Boa i Luisa Valentajna, dok je Vejd, na svoje oduševljenje i na zavist mlađih dečaka, dobio jednopoteznu dvadesetdvokalibarsku lovačku pušku sa prikačenom porukom. „Vejde, verujem da će ti Vil objasniti kako se ovo koristi. Ako ga budeš slušao i ako se dovoljno izveštiš u gađanju, kada se budem vratio kući možemo zajedno da idemo u lov.“ Rozmari je dobila prekrasan zlatni medaljon, a Skarlet šešir od zelenog baršuna koji je savršeno odgovarao boji njenih očiju. Iako za njen poklon nije bila prikačena nikakva cedulja, Skarlet je srce poskočilo od radosti. Čak i kada je Ela oborila čašu sa punčom, Skarlet nije prestala da se smeška. Sneg je u međuvremenu prekrio trem. Luis Valentajn i Bo su izašli napolje sa svojim sličugama i počeli da se klizaju, radujući se na sav glas. Ešli je doneo skromne poklone za decu, a Vil je svojoj miloj Sjuelen poklonio crvenu vunenu noćnu kapicu. Već se bližila ponoć kada je Rozmari na jedvite jade uspela da ubedi ushićenu decu da pođu na spavanje. Vil je široko zevnuo, a onda se sa svojom suprugom, koja je već stavila svoju novu kapicu, povukao u spavaću sobu. Ešli je sedeo pored kamina. „Odavno nisam proveo ovako prijatno veče“, prozborio je. A onda je, nakon poduže ćutnje, dodao: „Skarlet, da li ti nekad nedostaju dobra stara vremena? Sećaš li se one topline i one radosti?“ „Kao onog dana na Dvanaest hrastova kad sam ti priznala da te volim i kad si ti bezdušno odbacio moju ljubav?“ šaljivo upita Skarlet. Ešli se spusti ispred kamina i poče da džara vatru. „Znaš da sam bio zaručen za Melani...“ „Oh, Ešli, ne pričaj koješta“, odvrati Skarlet blagim zadirkujućim glasom. Kada je Ešli podigao pogled ka njoj, u njegovim očima je spazila neobičan sjaj - sjaj koji je bio rečitiji od bilo kakvih reči. Istog trenutka se uspravila kao strela. „Gospode!“, povikala je. „Uopšte nisam primetila da je tako kasno!“ Blagi bože, šta je to Ešli vadio iz džepa? Zar to nije bila kutijica sa prstenom? Skarlet skoči sa stolice kao oparena. „Oh Ešli, tako sam umorna. Imali smo baš uzbudljiv dan, zar ne? Nadam se da mi nećeš zameriti ako te ne ispratim.“ „Ali, Skarlet!“ Skarlet otrča uza stepenice i zaključa vrata za sobom. Milostivi Gospode, ako bi Ret načuo za ovo, ako bi pomislio da su ona i Ešli... Ako bi se to desilo, Ret se nikada više ne bi vratio kući! Iako je Vejd odneo svoj božićni poklon, njegova majka je zadržala Retovo pisamce. Dok se svlačila, gospođa Batler je još jednom pročitala poruku. Njen suprug je napisao „kada se

- 333 -

budem vratio kući“. Napisao je baš tako. Dok je raspuštala svoju dugu bujnu kosu, Skarlet je posle toliko vremena ponovo bila srećna žena. Blistave zvezde su treperile nad snežnim pokrivačem koji je svetlucao kao punomasni mileram. Ešlijev konj se umorno vukao kući. Duboko u šumi, smrznuta stabla su pucketala na mrazu, ispuštajući zvuke koji su podsećali na prasak vatrenog oružja. Ešli povuče rubove kaputa od bafalove kože, pokušavajući da se ugreje. „Dušo moja“, prošaptao je, obraćajući se svojoj Melani. „Rekao sam ti da neće uspeti. Ti misliš da mi je potreban neko ko će se starati o meni, ali Skarlet nije od onih žena koje bi se zamarale takvim stvarima. Da si joj samo videla lice kada je shvatila da nameravam da je zaprosim... Oh, mila moja Meli!“ Ešlijev smeh odjeknu kroz noćnu studen. Konjska kopita su drobila sleđeni sneg. „Ovo je prvi Božić koji provodimo razdvojeni, najdraža. Ešli i Melani Vilks. Zar nas dvoje nismo bili najsrećniji par na kugli zemaljskoj?“ Prozor Ešlijeve brvnare je gledao na zapuštene vrtove koji su nekada krasili Dvanaest hrastova. Ešli je izribao pod od borovine i okrečio zidove. Iznad kamina je okačio mač koji je ujka Hamilton doneo iz Meksičkog rata. Kleknuo je na pod i zapalio vatru. Sedeće tu sve dok se plamen ne bude ugasio. Imao je toliko toga da ispriča svojoj voljenoj Melani. Bu te noći nijednom nije zalajao, tako da je Vil Bentin spavao kao klada pored svoje supruge. Nije mu smetalo čak ni to što ga je kićanka Sjuelenine nove noćne kapice neprestano golicala po nosu. U januaru je otoplilo i sneg se otopio, zadržavši se samo na hladnim senovitim mestima. Reka Flint se zamutila i počela toliko da huči da se mogla čuti čak iz kuće. Kada je udario novi mraz, otopljeni sneg se pretvorio u svetlucavu glatku poledicu tako da su ljudi koji nisu imali neodložne poslove radije ostajali u svojim kućama, šćućureni ispred toplih kamina. Veliki Sem je svakog jutra cepao drva, a mladi Vejd je unosio ogrev u kuću. Vil Bentin je obišao svaku farmu i svaku straćaru siromašnih belaca u krugu od dvadeset milja. Kome su ljudi sa Tare mogli toliko da se zamere? Ko ih je i zašto uzeo na zub? Da li se neki razmetljivac hvalisao kako je poharao njihovu sušnicu? Toni Fontejn je na pijaci u Džonsboru načuo kako je to bilo maslo Kju kluks klana, ali je Vil bio podozriv prema toj vesti. „Klan je odsvirao svoje, Toni“, rekao je. „A, osim toga, oni nikad nisu imali pik na demokrate.“ Senik na vrhu staje je predstavljao najpovoljniju osmatračnicu na čitavom imanju, tako da je Vil, kada se led otopio i kada su putevi postali prohodni, tamo prebacio jednu staru slamaricu i nekoliko jorgana. Sjuelen ga je upozorila da samo gubi vreme i da su zlobnici koji su uništili njihovu sušnicu „već omastili brke“. „Dušo“, odgovorio je Vil, „baš mi je mrsko da te budim iz sna svaki put kad Bu zalaje.“ Sjuelen je rekla svom suprugu da se izlaže nepotrebnoj opasnosti i da mu nikad neće oprostiti ako mu se nešto desi. Te večeri Veliki Sem se zapiljio u vratanca na stajskom tavanu i doviknuo: „Stvarno mi je žao, gospon Vile, ali mi crnci ne smemo da guramo nos u neke stvari.“ „Vidimo se ujutru, Seme“, dobroćudno je odgovorio Vil. Zbunjen promenom dotadašnje rutine, Bu je punih sat vremena dreždao ispred staje, a onda se pridigao sa zemlje, protegao se i nastavio da patrolira po imanju.

- 334 -

Mesec je sipao svoje bledunjave zrake preko zamrznute zemlje. Noć je bila mirna, bez daška vetra. Ušuškan među jorganima, Vil je utonuo u dubok neiskrzan san. Naredna noć je takođe protekla bez ikakvih trzavica. Kada je treće noći zaredom zaspao na tavanu sa senom, Vil se prenuo iz sna probuđen tihim škriputavim zvucima. Neko se peo uz merdevine. Provukao je ruku između toplih jorgana i zgrabio sačmaru. Prešao je prstima preko hladnog čelika, napipavajući obarač. Kada je pod senika zadrhtao, zapeo je oroz: klik-klik. „To sam ja, Vile“, prošapta Vejd Hamilton u pomrčini. Vil zakoči pušku. „Sine“, rekao je kada je mladić proturio glavu kroz ulazni otvor, „isterao si me iz pameti.“ „Došao sam da vam pomognem“, objasni mladi Vejd, stiskajući svoju novu lovačku pušku. „Mislim, nije pošteno da sami dežurate ovde.“ Osmeh ozari Vilovo krupno dobroćudno lice. „Je l' ta puška napunjena?“ „Nije, gospodine. Znate, hteo sam nešto da vas zamolim. Možete li da mi objasnite kako se ovo koristi?“ „Ujutro, Vejde. Hvala ti što si došao, ali mislim da je najbolje da ovaj poslić prepustiš meni, važi?“ Kada je Vejd otišao, Vil je utonuo u san sa osmehom na licu. Kada se ujutru vratio u kuhinju kako bi doručkovao sa ostalim ukućanima, Sjuelen je nadureno rekla: „Ah, evo mog muža! Već sam počela da se pitam da li sam i dalje udata žena.“ Iako je Sjuelen pokušala da ga odgurne, Vil je privuče k sebi i veselo je poljubi. „Dobro jutro, slatkišu. Iskreno da ti kažem, ni ja nisam oduševljen što po čitavu noć stiskam onu sačmaru. Mnogo mi je lepše u tvom zagrljaju.“ Vragolasto se osmehnuo, pljesnuvši je po zadnjici. „Prestani, Vile! Deca nas gledaju...“ „Razumem, gospođo.“ Posle doručka Vil i Veliki Sem su počeli da obavljaju pripreme za setvu. Sredili su kopita vučnih konja, izglancali i podmazali raonike i pregledali raspoloživ alat i radnu opremu. „Gospon Vile, moramo da obnovimo opremu“, natuknuo je Veliki Sem. „Ovi ulari su se istanjili. Vidite kako su ispucali?“ „Moraćemo da se snađemo sa onim što imamo, Seme. Skrpićemo nešto.“ Veliki Sem je zabrinuto naherio svoju glavudžu. „Gospon Vile, je l' Tara švorcirana?“ Vil ništa nije odgovorio. U noći drugog februara, dok je pun mesec jezdio nebom bez oblaka, Vil se vrpoljio na slamarici u seniku na vrhu staje. Prenuo se iz sna, probuđen Buovim raspomamljenim lavežom i hicima koji su bili ispaljeni takvom brzinom da nije uspeo da ih prebroji. Tako munjevito se sjurio niz merdevine da je omašio jednu prečagu i umalo se stropoštao na zemlju. Nije stigao da navuče čak ni cipele tako da je, samo u čarapama, potrčao u pravcu laveža. Ka njemu je jurila neka niska tamna silueta. Bio je to njegov verni Bu. Uši su mu bile priljubljene uz glavu. „Smiri se, Bu“, promrmljao je Vil hrapavim glasom. A tada je, zastavši pred vratima obora obasjanog blistavom mesečinom, ugledao stravičan prizor. „Isuse!“, promucao je. „Isuse Hriste!“ Jedno ždrebe se uspaničeno sudaralo sa ogradom, pokušavajući da pobegne iz zabrana. Drugo je stajalo na klecavim drhtavim nožicama, nadvijajući se nad telom svoje

- 335 -

ubijene majke. Kobile su izgledale sitnije nego dok su bile žive. Jedno od ždrebadi je krivilo svoj tanušni izduženi vrat, privijajući se uz majčinske slabine. Kao svaka uplašena beba, tražilo je sisu. Susedi su ponovo pohrlili na Taru. Muškarci su se raštrkali po oboru. Pogledi su im bili turobni, a glasovi promukli i prigušeni. Žene su ostale u kuhinji, zabrinute i usplahirene. Nemoćno su odmahivale glavom, pitajući se ko bi Tari želeo da nanese takvo zlo. „To nisu uradili crnci“, ponovo je objašnjavala Mami. Toni Fontejn je pokušao da pronađe tragove, ali je zemlja bila previše tvrda. Gospođa Tarlton je odvela ždrebad kako bi ih nahranila kozjim mlekom. Pre polaska je izjavila kako je za ljude koji su ubijali konje bilo rezervisano naročito mesto u paklu. Kada su smogli snage da se uhvate u koštac sa mučnim zadatkom, Sem i Vil su lancima vezali stražnje noge ubijenih kobila i odvukli ih do jaruge iznad Tare. Dani su postajali sve topliji. Sneg je okopneo, a zemlja se raskravila. Iako je i dalje noćevao na seniku, Vil je preko dana, poput ostalih plantažera iz okruga Klejton, išao za plugom i pripremao zemljište za sađenje pamuka. Pre nego što bi granula zora, Veliki Sem je stavljao ulare i amove na krupne izdržljive vučne konje. Sem bi ponekad prokomentarisao: „Uh, jutros je baš hladno!“, ili „Pogledajte, Doli se ojela!“ Vil bi povremeno izustio: „Izgleda da se sprema kiša“, ili bi dobacio neku sličnu opasku, ali se njihov razgovor najčešće okončavao na tome. Veliki Sem je opremao konje, a Vil je stavljao alatke na kola i gasio fenjer u šupi pre nego što bi krenuli na njivu. Čim bi se dovoljno razdanilo da mogu da počnu sa oranjem, Vil i Sem su spuštali raonike i pravili brazdu za brazdom, sve do podneva kada bi odmorili konje i pojeli ručak koji im je Sjuelen donosila na njivu. Dok bi obedovali, Vil je opčinjeno slušao Semove priče o predratnoj Tari, o porodičnim zabavama i roštiljanju. Sem je naročito voleo da priča o tome kako je Džerald O'Hara jednom prilikom organizovao konjsku trku na putu za Džonsboro. „Bio je to pravi vašar. Svi su se kladili i pili ko smukovi. Pravo je čudo da neko nije pao s konja i slomio vrat.“ „Gospođica Elen je bila strašno dobra žena. Prava hrišćanka. Nekad je umela toliko da pretera sa dobrotom da su se ostali osećali neprijatno. Gospodar Džerald je bio drugačiji. Imao je preku narav.“ Sem je setno odmahnuo glavom. „Gospodar Džerald je bio ko letnji pljusak. Očas posla bi se istutnjao, a onda bi se ponovo razvedrio. Njegov bes nikad nije bio dugog veka.“ Dok je Vil zamišljeno povlačio dimove iz lule, Sem ga je izveštavao o najnovijim događajima u crnačkoj četvrti. Semu se nije dopadao velečasni Maksvel, novi mladi propovednik Prve afričke baptističke crkve. „Taj momak ne zna gde mu je mesto“, objašnjavao je. „Znate, on je rođen na severu. Nikad nije bio izveden na ropsku pijacu. Ne zna kako se čovek oseća kad ga prodaju kao životinju.“ Posle ručka Vil i Sem bi se pridigli sa zemlje i prionuli na posao. Orali su sve do mraka, a onda bi se vratili do staje kako bi otimarili i nahranili konje. Vil više nije prilazio oboru u kome je one strašne večeri pronašao ubijene kobile. Jedne nedelje, posle bogosluženja, Rozmari i Bo Vilks su se popeli na svoje konje i uputili se ka Dvanaest hrastova. Bio je svež februarski dan. Na vrškovima grana su blistali ružičasti zameci novog života. Ešlijev deda Robert Vilks, koji se doselio iz Virdžinije, podigao je svoju plantažu usred divljine. Njegovi crnci su obarali stabla i vadili panjeve iz zemlje kako bi raskrčili polja za

- 336 -

gajenje pamuka. Kada su poslovi na plantaži uznapredovali, na posedu Roberta Vilksa su nikle pomoćne zgrade, kolibe za poslugu i radnike, a na kraju i velelepna vlastelinska kuća. Robert Vilks je pod stare dane odlučio da svoje imanje ulepša raskošnim vrtovima koji su predstavljali otelotvorenje njegove davnašnje želje da ukroti i pripitomi divljinu. U uglovima vrta su bujale ogromne magnolije. Stabla vučjeg drena, redbada 80, sparklberija81 i divlje jabuke su se uzdizala kao kulise iza dražesnih cvetnih leja. Grmlje medunike je bacalo treperave senke preko stazica koje su vodile kroz vrt, a prelepi ružičnjak - prožet opojnim mirisom burbonskih ruža - bio je okružen ogradicom od šimširovine. Zavojiti kineski mostić se graciozno pružao preko potočića čije su obale bile posute kamelijama, a iza gvozdene senice obrasle abelijom82 nazirao se sićušni park u kome je romorila prelepa fontana. Tako su izgledali vrtovi na Dvanaest hrastova pre nego što su ih posetili Šermanovi vojnici. Na nekadašnjoj okretnici za kočije izdizalo se brdašce posečenog šiblja koje je samo čekalo da neko kresne šibicu. Zemlja je bila crna na mestima gde je Ešli spalio iždžikljalu šikaru. Rozmari i Bo sjahaše sa svojih konja i Ešlijev sin nestrpljivo potrča preko strnjika ka mestu sa koga je dopirao raspevani muški glas. Izbili su na proplanak na kome je stajala presahla fontana nad kojom se propinjao bronzani konj u prirodnoj veličini. Ešli je zarivao mač u zemlju pored fontane. Ne primećujući da više nije sam, nastavio je da pevuši: „Gospodari pobegoše, ha-ha-ha.“ Izvadio je mač i zario ga na drugo mesto. „A crnje ostadoše, ho-ho-ho.“ Spustio se na kolena i počeo da rije mačem kroz zemlju. „Dan naše slave svanuće kad spusti se carstvo nebesko!“ „Tata!“ zbunjeno povika Bo. „Ali, to je dedin mač!“ Ešli podiže pogled i raširi usne u razdragan osmeh. „Zdravo, momče! Uopšte vas nisam primetio. Dobro došli na Dvanaest hrastova, gospođo Rejvenel!“ Obrisao je ruke o pantalone, ostavljajući blatnjave crvenkaste tragove na gruboj tkanini, a onda se pridigao sa zemlje i pokazao rukom ka maču. „Tražim kućište sa ventilima. Nikad mi nije palo na pamet da bih jednog dana mogao da se bavim vodovodnim instalacijama.“ Rozmari znatiželjno skrenu pogled ka bronzanom konju. „To sam nekad davno kupio u Italiji. Rekli su mi da je to etrurska statua“, objasni Ešli. „Mada... čisto sumnjam“, dodao je, podozrivo izvivši obrvu. Bo hitro izvadi mač iz zemlje i obrisa ga o beživotnu travu. „Bo, ta sablja može da posluži kao prvoklasna alatka. Recimo, može ti pomoći da iscepkaš drva za potpalu ili da pronađeš zatrpane ventile za vodu.“ „Zar ćete mačeve svoje u raonike pretvoriti?“ teatralno upita Rozmari. „Tako nekako“, vedro odgovori Ešli. „Hajde, Bo, isprobaj ga na ovom kupinjaku. Malo spusti dršku. Uhvati je tako da štrči ispod dlana. Tako, momče.“ Ešli priđe svom sinu, pomažući mu da zauzme pravilan stav. Bo zamahnu mačem i odseče granu u visini čovečjeg srca. „Svaka čast, Bo! Moj učitelj mačevanja bi bio oduševljen. Gospođo Rejvenel, hvala vam što ste dopratili Boa. Šta kažete da uđemo u kuću? Bo, ja ću poneti mač!“ Malo drvo koje raste na istoku Sjedinjenih Država, prepoznatljivo po tamnoj kori i grozdovima razmetljivih ružičastih cvetića. (prim. prev.) 80

81

Malo drvo sa belim zvonastim cvetovima i crnim bobičastim plodovima. (prim. prev.)

Šiblje koja raste na jugu Sjedinjenih Država, prepoznatljivo po belim ili ružičastim cvetovima zvonastog oblika. (prim. prev.) 82

- 337 -

Iz odžaka susedne kolibe se dizao oblačić dima. „Mozi je veći hrišćanin od mene. Njega nikad nećete zateći da radi na dan gospodnji. Nema šanse, gospodine.“ Vitak i okretan kao dečkić, Ešli se pope na trem. „Izvolite, gospodo Rejvenel. Odmah ću pristaviti čaj.“ „Molim vas, zovite me Rozmari.“ „Dogovoreno, Rozmari.“ Ešlijeva brvnara se sastojala od samo jedne prostorije koja je bila opremljena kaminom i osnovnim nameštajem. Prozori su bili čisti kao suza, a prekrivač na krevetu besprekorno zategnut. Po stolu su bili raštrkani baštovanski priručnici. Na sudoperi je stajala tegla iz koje su štrcale vlati rogoza. „Typha domingensis“, objasni Ešli. „Ovdašnji drozdovi najviše vole da se gnezde među našim južnjačkim rogozom.“ Bo prodžara vatru, uze korpu i izađe napolje da donese drva. „Bo je zaista dobro dete“, reče Rozmari. „Srećom, Bo liči na svoju majku“, odgovori Ešli, stavljajući kotlić na kuku i nameštajući ga iznad vatre. „Čaj će biti gotov za tili čas.“ Tada je, bez ikakve najave, promenio temu. „Pronašao sam neka pisma u Melaninom radnom stolu. Nisam znao da ste se tako revnosno dopisivali sa mojom suprugom. Ako želite, vratiću vam pisma.“ „Ovaj, znate... Melanina pisma su mi u to vreme mnogo značila. Da nije bilo njih, sumnjam da bih uspela da sačuvam zdrav razum. Znate, moj suprug Endru... bili su to strašni dani.“ Rozmari prekrsti ruke ispred grudi, kao da je želela da se zaštiti od iznenadne studeni. „Mučno mi je da razmišljam o tome. Ta pisma su puna tako bolnih uspomena. Ako mene pitate, možda je najbolje da ih spalite.“ Ešli je zurio u plamen. „Toliko sam je voleo. Može vam zvučati čudno, ali Meli je neprestano sa mnom.“ Na njegovom licu zaigra iznenadan osmeh. „Znate, ona me u potpunosti podržava u svemu. Mislim, drago joj je što sam prodao pilane i što sam se posvetio baštovanstvu.“ „Naravno da vas podržava“, saosećajno odgovori Rozmari. Bo se tada vrati u brvnaru i spusti korpu sa ogrevom ispred ognjišta. „Oče, mogu li da svratim do čika Mozija i tete Betsi?“ „Naravno, sine. Siguran sam da će se obradovati.“ Kada je Bo otišao, Ešli objasni, „Teta Betsi pravi neverovatno dobre ovsene kolačiće.“ Kada je kotlić zašištao, Ešli presu vodu u isflekani „blu vilou“ čajnik. „Pronašao sam ga ispod klupe u vrtu. Bio je zatrpan zemljom. Pretpostavljam da ga je neki jenkijevski bandit odvojio za sebe i da je posle zaboravio gde ga je ostavio. Taj čajnik je nekada pripadao mojoj majci.“ Dok je Rozmari stavljala čaj u vodu, Ešli nonšalantno upita: „Da li vam je Skarlet rekla da sam pokušao da je zaprosim?“ „Ne, ništa mi nije rekla, Ešli. Prvi put čujem za to.“ Ešlijev smeh je predstavljao mešavinu samoizrugivanja, olakšanja i radosti. „Skoro da sam ubedio sebe da bi Melani volela da se nas dvoje venčamo. Samo milostivom proviđenju i Skarletinoj trezvenosti mogu da zahvalim što se to nije desilo. Skarlet je s prezirom odbacila moju ponudu.“ Ešli spusti na sto dve stare rasparene šolje. „Ešli, zašto mi to govorite?“, upita Rozmari blagim odmerenim glasom. „Zato što sam se dovoljno pretvarao. U mom životu više nema mesta za laž i obmanu. Nikad više neću skrivati svoja istinska osećanja.“ Do prve nedelje marta Vil Bentin i Veliki Sem su izorali zemljište pored reke, tako da su mogli da pređu na polja koja su se nalazila u pobrđu. Poput većine plantažera i ratara,

- 338 -

njih dvojica nikad nisu razgovarali o prirodnim lepotama, ali su opčinjeno posmatrali pejzaž koji ih je okruživao, sa svetlucavom Tarom u podnožju. Svakog dana, negde oko podneva, Vil se spuštao do reke i drobio zemlju vrhovima prstiju kako bi procenio njenu vlažnost i toplotu. Kada je nastupio period kiša, obustavili su radove i ostavili konje da se odmore. Vlažna ilovača je previše otežala da bi mogla da se ore. „Predahnućemo dok kiše ne prestanu“, rekao je Vil. „Neće nam škoditi. Već smo prilično odmakli s poslom.“ Put za Džonsboro se usled obilnih kiša pretvorio u kaljugu. Pošto te nedelje nisu mogli da odu do crkve Rozmari je čitala psalme u salonu, a Veliki Sem i Dilsi su pozdravljali njene reči revnosnim baptističkim aminovanjem. Mališani su recitovali molitve koje su izgovarali svake večeri pre spavanja, a Skarlet je zatvorila oči kada je mala Ela zamolila boga da se tata Ret što pre vrati kući. Gospode, kako joj je nedostajao! Nisu joj nedostajale samo njegove drske duhovite opaske, njegov autoritet ili njegova fizička privlačnost. Nedostajao joj je on! Žudela je za svakim delićem njegovog bića. Ponekad, dok bi ležala u svojoj praznoj hladnoj postelji, Skarlet bi se prenula iz sna, nadajući se da će na drugom kraju kreveta oslušnuti zvuk njegovog disanja. Ispružila bi ruku preko jorgana i pomilovala mesto gde je Ret nekada ležao. Koža joj je postala tako osetljiva, čula tako istančana, sluh bolno izoštren. Primećivala je svaki šum i čula je posetioce koji su se približavali kućnom prilazu mnogo ranije od ostalih ukućana. Dugo bi stajala pred otvorenim prozorom i zurila u daljinu. „Milostivi bože“, molila se, „preklinjem te da mi pružiš još jednu priliku...“ Čika Henri Hamilton je stigao na Taru kasno uveče, kada je posuđe od večere već bilo oprano i spakovano u kredenac. Zbog neprohodnih puteva njegovo putovanje od Džonsboroa do Tare je, umesto uobičajenih sat vremena, potrajalo puna četiri sata. Čika Henrijeva odeća bila je mokra, a njegov iznajmljeni konj iznuren od napora i hladnoće. Nije bilo ni teoretske mogućnosti da se vrati u Džonsboro i uhvati noćni voz za Atlantu. „Čika Henri, sedite pored vatre da se ogrejete, a mi ćemo vam spremiti nešto za večeru“, rekla je Skarlet. „Prisi, idi gore i spremi gostinsku sobu.“ Mami je na sto iznela pitu sa jabukama koju je čuvala u kredencu, a potom je otvorila rernu i izvadila činiju sa toplim smeđim grahom i podgrejan kukuruzni hleb. Pork je preneo čika Henrijeve bisage na sprat. Srećan što je konačno dobio priliku da se lati svog starog posla, Pork je stavio čika Henrijev pribor za brijanje na noćni stočić i doneo bokal vode. Vil uđe u kuću, duvajući u ledene dlanove. Blatnjavi put je očvrsnuo od mraza, objasnio je, tako da je čika Henri, ako bude krenuo rano ujutru, mogao prilično brzo da stigne do Džonsbora. Okrepljen hranom i toplotom, čika Henri pažljivo presavi svoj ubrus i okrenu se ka Skarlet. „Skarlet, možemo li nakratko da porazgovaramo? Ali, nasamo.“ Sjuelen, koja se taman ponadala da će od čika Henrija čuti najnovije tračeve iz Atlante, zlovoljno napusti trpezariju. Skarletino srce siđe u pete. Oh, bože! Retu se sigurno nešto desilo! Zašto bi čika Henri tako kasno banuo na Taru? Sigurno joj je donosio neku strašnu vest o Retu! Ali, čika Henri nije pričao o Retu Batleru, već o nekakvom požaru. „Molim?“ zbunjeno je promucala. „Kakav požar? Šta je izgorelo?“ Čika Henri se zaprepašćeno zagleda u nju. „Tvoja kuća u Atlanti, draga moja“, rekao je, a onda je ponovio čitavu priču. „Strašno mi je žao. Ništa nije moglo da se učini. Kapetan

- 339 -

Malveni je stigao sa vatrogasnom ekipom u roku od deset minuta, ali njegovi ljudi nisu uspeli da izvuku čak ni nameštaj.“ „Moja kuća... moja kuća je izgorela?“ ponovi Skarlet kao u nekom transu. „Žao mi je što ti ne donosim lepše vesti“, skrušeno reče čika Henri. „Plašim se da Atlanta još dugo neće videti tako lepu kuću.“ „Baš sve je izgorelo?“ „Malvenijevi ljudi su uspeli da spasu garažu za kočiju.“ Čika Henri se zaverenički nagnu ka njoj. „Draga Skarlet, ne bih želeo da te dodatno uznemirim, ali kapetan Malveni veruje... on veruje da...“, zastao je, tiho se nakašljavši. „Šta veruje?“ „Naravno, ništa od toga neće ući u službeni zapisnik, mila. Lično sam se pobrinuo za to.“ „Čika Henri, šta to pokušavate da mi kažete?“ „Skarlet, neko je podmetnuo požar.“ Mališani, koji zbog lošeg vremena već dugo nisu mogli da izađu iz kuće, dizali su larmu na stepeništu. Neko će se stropoštati niza stepenište i onda će svi početi da vrište i da zapomažu, pomisli Skarlet, svesno raspirujući srdžbu izazvanu dečjim nestašlukom kako bi prikrila ushićenje podstaknuto idejom koja joj je upravo prošla kroz glavu. „Naše divno izrezbareno stepenište, orijentalni tepisi, komode, Retove knjige... hoćete da kažete da je baš sve otišlo?“ Uprkos svojim naporima, Skarlet nije uspela da sakrije osmeh koji joj je zaigrao u uglu usana. Čika Henri se zbunjeno namršti. „Žao mi je, Skarlet, ali stvarno ne shvatam taj misteriozni osmeh.“ „Oprostite, čika Henri... ali, znate, ja sam već do grla u dugovima, a Tara guta svaku paru koju zaradimo. Pošto ionako nismo mogli da prodamo kuću, palo mi je na pamet da ćemo bar uspeti da izvučemo nešto od osiguranja.“ Čika Henri gurnu naočari na nos, izvadi neke papire iz džepa sakoa i rasklopi ih sa samouverenošću čoveka koji je znao šta je pisalo unutra. „Kuća je bila osigurana kod osiguravajućeg zavoda Sadern benefit koji se nalazio u vlasništvu Edgara Perjira, je l' tako? Jesi li imala i neko osiguranje sa strane?“ „Ne. Sadern benefit je sve preuzeo na sebe.“ Čika Henri ispusti težak uzdah, sklopi osiguravajuće polise i vrati ih nazad u džep. „U tom slučaju, mila moja, možeš da zaboraviš na osiguranje. Edgar i njegov zavod su otišli pod stečaj. Tvoja kuća nije prva kuća koja je izgorela u Atlanti otkako je nastupila ova ekonomska kriza.“ Skarletino lice se smrači. „Neko pokušava da me uništi“, procedila je. „Ma, šta to pričaš? Ko bi...“ „Ne znam ko, ali neko očigledno svojski radi na tome.“ Skarlet utučeno zavrte glavom, gladeći bore na čelu. „Ali, nema veze. Čika Henri, vi tu ništa ne možete da učinite. Prodajte plac. Dva spojena placa na Pičtri stritu valjda nešto vrede!“ „Uradiću sve što je u mojoj moći“, odgovori čika Henri. Kiša nije padala onog jutra kada je čika Henri otputovao za Atlantu, a nije padala ni narednih dana. Na Vilovu radost, zemlja se ugrejala i raskravila. Tarini konji su konačno mogli da prionu na posao. Treće subote u mesecu martu Vil Bentin je odjahao do crnačke četvrti kako bi pozvao poljske radnike da u ponedeljak dođu na posao. „Vredne i iskusne radnike čeka

- 340 -

uobičajena nadnica. Treba mi dvadeset orača i dvadeset sejača. Počinjemo u zoru, na poljima pored reke.“ U ponedeljak ujutru, pre osvita, Vil i Sem su natovarili seme, plugove, raonike, rezervnu užad i amove. Još se nije bilo razdanilo kada su poveli konje niza zavojitu stazu koju su poznavali kao svoj džep. Jutro je bilo sveže. Sem je dremao na kolima, dok je Vil pušio lulu. Ubrzo se razdanilo, ali je magla i dalje lebdela nad nizijom. Probuđene ptice su cvrkutom pozdravljale novi dan. Vil je istresao ostatke duvana iz lule, sišao sa kola, protegao se i zevnuo, a potom smazao obilat doručak kako bi se pripremio za naporan posao koji ih je očekivao. U deset sati pre podne, kada je Vil Bentin galopom ujahao u crnačku četvrt, u kućama je zatekao samo žene i decu. Tamnopute žene su mu objašnjavale kako su njihovi muževi bili bolesni ili su dobili posao u Atlanti ili su otišli u posetu rođacima. Jedna žena ga je pogledala pravo u oči. „Znate kako stoje stvari, gospon Vile“, rekla je. „Ne, Sejdi, ne znam kako stoje stvari“, odgovorio je on turobnim glasom. „Znam samo da treba da posadim pamuk i da su se moji radnici razbežali. Znam da sam im plaćao pristojne nadnice i da sam se čestito ophodio prema njima. To je sve što ja znam.“ Lagano ali odlučno, žena mu je zatvorila vrata ispred nosa. Crnci nisu hteli da rade na Tari, a plantažeri koji su živeli u okolini nisu mogli da im priteknu u pomoć jer su i sami imali posla preko glave. Ešli je došao, ali je njegov stari poslužitelj Mozi takođe odbio poziv sa Tare. „Ja sam crnja sa Dvanaest hrastova. Ne radim na tuđim imanjima“, objasnio je. Ešli Vilks nikada nije upravljao plugom, tako da je Vil koračao uporedo s njim sve dok nije dovoljno ovladao tehnikom. Dilsi je već imala iskustva sa sejanjem pamuka, baš kao i Prisi, mada je ova druga nadmeno tvrdila kako nikad nije radila „tako nešto“. Iako je neprestano gunđao i prigovarao, Pork je okačio jutanu vreću sa semenom oko vrata i išao iza ostalih radnika, bacajući seme u plitka udubljenja napravljena duž izoranih brazda. Skarlet, Rozmari i Sjuelen su jahale na konjima koji su vukli drljače koje su zatrpavale bačeno seme. Vreme je i dalje bilo suvo. Vil je prestao da spava u seniku. Kada bi radni dan na poljima pamuka bio priveden kraju, Vil je bio previše umoran da bi čuo Buov lavež. Mami je ustajala u četiri ujutru kako bi založila peći i spremila doručak. Nakon što bi napunili stomake, radnici su se okupljali u staji. Pork je zlovoljno mrmljao: „Hvalim te, Gospode, što stari gospodar Džerald nije živ da vidi dokle smo dogurali.“ Sjuelen je uporno podsećala Vila kako nikad nisu imali problema sa radnom snagom dok se „izvesna osoba“ nije vratila na Taru. Dok su se njihova kola kotrljala ka polju, Rozmari je sedela zatvorenih očiju, pokušavajući da ugrabi još koji minut sna. Mladi Vejd im je u podne donosio ručak, a potom je ostajao na polju kako bi dovlačio vodu za radnike i konje. Mami je muzla krave, skupljala jaja, namirivala svinje i čuvala mlađu decu. Kada bi se Tarini iznureni radnici u suton dovukli do kuće, večera ih je čekala na stolu. Kada bi se uveče okupili u salonu, gde im je Rozmari čitala Retova pisma, mališani su bili toliko umorni da su im se oči sklapale. Ret je šaljivim tonom pripovedao kako umalo nije izgubio glavu kada se u potpalublju jedne škotske škune na njega sručila čitava tona koprcavih haringi. Luis Valentajn je napravio zgroženu grimasu.

- 341 -

Ela je upitala: „Mama, kad će se tatica vratiti kući?“ Poslednje nedelje u aprilu osvanulo je toplo, vedro, blistavo jutro. U vazduhu se osećao miris orlovih noktiju i začinskog grmlja. Mami je povela malu Elu do mlekarnika. Devojčica je volela da posmatra kako Mami štrca mleko u otvorena ustašca avlijskih mačaka koje su, poput veselih cirkuzanata, nestrpljivo čekale u redu pored stolice za mužu. „Šta je ono, Mami? Tamo, pored kapije?“ Mami je uspaničeno zgrabila Elu za ruku. „Dušo, ne mrdaj odavde, dogovoreno? Ne smeš ići tamo.“ Devojčica se srušila na zemlju i počela da drhti čitavim telom. Buova okrvavljena glava, sa dugim isplaženim jezikom prekrivenim muvama i belim prkosno iskeženim zubima, bila je nabijena na kapijski stub. Kada se spustio sumrak, Vil je zatekao Sema pored reke. Bila je sezona mresta. Iako se senovita flotila krupnih koščatih vodenih stvorenja praćakala u mračnim rukavcima, Semov ribarski štap je ležao na obali. Vilova kolena zakrckaše dok se spuštao na zemlju. „Omatorio sam“, rekao je. Rečni orao se ustremi ka vodi, da bi se samo trenutak kasnije ponovo vinuo uvis, stežući među kandžama svetlucavu koprcavu ribu. „Žao mi je zbog Bua“, prozbori Sem. „Bio je sila od psa.“ „Aha“, promrmlja Vil, paleći svoju lulu. Nakon poduže pauze Sem nastavi: „Znate, postao sam đakon u Prvoj afričkoj crkvi.“ „Svaka čast“, odgovori Vil. „Šta mislite, da li je čovek koji nešto prećuti jednako grešan kao i onaj koji otvoreno laže?“ Žar se u tom trenutku ugasi i Vil se pozabavi svojom lulom, prećutavši odgovor na Semovo pitanje. Ponovo nastupi nelagodna tišina. „Crnci su se odsekli od straha“, konačno prozbori Sem. „Zato neće da dođu kod vas.“ Vil ponovo zapali lulu, napravi grimasu i istrese ulepljene ostatke duvana na kamen. „Tako sam i mislio. Ko ih je poplašio?“ „Pogledajte onog lepotana! Kladim se da je dugačak bar tri stope!“ ushićeno povika Sem, promenivši temu. „Da, stvarno je krupan.“ Dvojica muškaraca počeše da se prisećaju najkrupnijih ustavica koje su bile ulovljene u reci Flint, saglasivši se da je komad koji je uhvatio stari Džim, sluga Tarltonovih - koji je, ako je verovati svinjskoj vagi Beatris Tarlton, težio punih četrdeset funti - bio „najkrupniji primerak u čitavom kraju“. „Sve vreme sam znao, gospon Vile“, pokajnički reče Sem. „Mislite da je greh što sam ćutao o tome?“ Vil dohvati tanku grančicu i prodžara dršku lule. „Pa, pretpostavljam da jeste, pošto si đakon i tako to...“ „Znao sam“, utučeno nastavi Sem. „Znao sam da sam se ogrešio o vas.“ „Hoćeš da kažeš“, obazrivo upita Vil, „da je ista ekipa poharala našu sušnicu, ubila naše kobile i...“ tiho se nakašljao, „... i preklala Bua?“ Sem ispusti težak uzdah. „Po svoj prilici. Mali Vili ih je na pijaci u Džonsboru čuo kako teraju sprdnju na vaš račun.“ „Koga je to čuo, Seme?“ „Pa, znate, onog bilmeza što se predstavlja kao krotitelj konja. Vili ga je čuo kako kaže: 'Ja više volim svinjetinu koja se nije valjala u konjskoj balegi.' Njegov stric - taj se zove isto

- 342 -

ko onaj prorok, Ajzeja - on se samo namrštio i pokazao svom sinovcu da drži jezik za zubima. Naravno, mali Vili se pravio da ništa nije čuo. Bilo ih je trojica: krotitelj konja i taj Ajzeja i onaj Arči Flit iz Mandi Holoa.“ Vil Bentin tada upita Sema da li je postojao neki naročit mamac za ustavice ili je stvarno bilo istina da su one grizle šta god da im baciš. Kada su istrošili tu temu, Vil pomenu kako se gospođi Tarlton strašno sviđala Semova omiljena kobila, Doli. Dok je Doli bila ždrebe, gospođa Tarlton je bila prosto zaljubljena u nju. Kada je prikupio dovoljno hrabrosti Sem nastavi: „Znate, Ajzejin sinovac i Arči Flit su ranije bili u klanu. Posle rata su harali po čitavom okrugu Klejton.“ Stresao se od jeze, prisetivši se priča koje su kružile o njima. „Kažu da je bilo dovoljno da neki crnac samo pogleda Arčija pa da mu ovaj skine glavu. On je ubio onog crnog senatora u Mejkonu. Obesio ga je za drvo ko običnog razbojnika.“ Nakon razgovora sa Semom Vil je skočio na konja i krenuo ka posedu Tarltonovih. „Krotitelj konja, malo sutra!“ prezrivo frknu gospođa Tarlton. „Da, Džozi Votling voli tako da se predstavlja. Hvali se kako je na zapadu dresirao divlje konje. Uobražena bitanga! Je l' znate Džima Boutrajta, onog što drži skladište pamuka? Kada je bog delio pamet, nije bio naročito darežljiv prema sirotom Džimu. Džim ima pameti koliko i obična kokoš. Elem, Džim je imao čistokrvnu ždrebicu koja je bila prilično divlja i kočoperna. Prava lepotica, kad vam kažem! Svako bi poželeo da ima takvog konja. I znate šta je taj tikvan uradio? Pozvao je Džozija Votlinga u pomoć. Kad ga je ždrebica zbacila iz sedla, Džozi je pomahnitao od besa. Dohvatio je kolac i iskopao joj oko. Prokleta budala!“ Narednog jutra, negde oko deset sati, Veliki Sem je privezao Skarletinu kočiju za stub ispred sudnice u Džonsboru. Skarlet je nosila ozbiljnu jednobojnu haljinu sa visokim strukom i šešir koji joj je Ret poslao za Božić. Veliki Sem joj usplahireno priđe, pomažući joj da siđe sa kočije. „Seme, sačekaj me ovde.“ „Skoknuću do gvožđarske radnje, gospođice Skarlet. Treba nešto da kupim za gospon Vila.“ Šerifova kancelarija se nalazila u suterenu sudnice. Unutra je bilo svežije nego na ulici. Na zidu iza šerifovog radnog stola nalazila se mapa okruga Klejton, nekoliko požutelih poternica i neizostavna litografija Roberta E. Lija. Južnjački zapovednik bio je prikazan u sedlu, na leđima svog vernog ata Putnika. Šerif Oliver Talbot ustade sa stolice i krenu joj u susret. Kada se Skarlet predstavila, njegove usne se raširiše u srdačan osmeh. Bio je počastvovan njenom posetom, rekao je. Poznavao je njenog supruga. „Služili ste zajedno sa Retom?“ „Nisam, gospođo.“ Talbot joj bez trunke oklevanja pokaza svoju zakržljalu ruku. „Tako sam rođen, gospođo. Baš ružno izgleda, zar ne?“ Tiho se nasmejao. „A opet, moja žena neprestano govori: 'Svakog dana treba da zahvaljuješ bogu što je tako, Oh. Da nije te zakržljale ruke, još odavno bi ostavio kosti na bojištu.'“ Skarlet nestrpljivo pređe na stvar. „Znate, moja plantaža je poharana, a crnci su toliko preplašeni da niko neće da radi za nas.“ „Poznavao sam i vašeg oca“, zamišljeno nastavi Talbot. „Džerald O'Hara bio je pravi gospodin. Gospođo Batler, na koga sumnjate?“ Skarlet mu ukratko predoči sled događaja, opisujući mučne prizore koji su ostali urezani u njenom sećanju: upropašćene šunke koje se kotrljaju ka jaruzi u koju su se bacali leševi uginulih životinja i preplašeno ždrebe koje se privija uz mrtvu kobilu, tražeći da sisa.

- 343 -

„Dvadeset osam šunki, kažete? Dve ubijene kobile? I pas?“, ponovi šerif Talbot, mršteći čelo. „Samo mi imenujte crnje koji su to uradili i ja ću se postarati da im takve gadosti nikad više ne padnu na pamet.“ „To nisu uradili crnci, šerife. Samo belci mogu da budu tako zlobni. To su uradili isti oni ljudi koji su podmetnuli požar u mom domu u Atlanti. Ah, najlepša kuća u čitavom gradu, spaljena do temelja!“ Osmeh nestade sa Talbotovog lica. „Gospođo Batler, ja vam ne mogu pomoći u vezi s tim požarom u Atlanti. Za to se morate obratiti tamošnjem šerifu, Dž. P. Robertsonu. A što se tiče tog divljanja na vašem posedu, belci ne rade takve stvari, gospođo.“ Skarlet mu tada pomenu kako sumnja na Ajzeju i Džozija Votlinga i njihovog prijatelja Arčija Flita. „Flit mrzi mene i moju porodicu. Znate, on je bivši robijaš. Ubio je rođenu ženu.“ Talbot ozbiljno klimnu glavom. „To mi je poznato, gospođo Batler. Sirota Heti Flit mi je bila dalja rođaka. Znam kakav je Arči bio pre nego što je završio u zatvoru, a znam i kakav je sada. Arči nipošto nije cvećka, gospođo Batler, ali čisto sumnjam da bi vam on poharao sušnicu i pobio konje. Ne, to ne liči na Arčija. A što se tiče druge dvojice... znate, ja odavno poznajem Ajzeju Votlinga. On je pobožan, marljiv čovek. Dok je imao farmu u Mandi Holou - tamo negde četrdesete ili četrdeset prve godine...“ „Šerife, molim vas da me poštedite dirljivih uspomena. Mislim da moja porodica zaslužuje izvesno poštovanje u ovom okrugu.“ Šerifov osmeh nestade kao rukom odnesen. „Gospođo Batler, svi belci iz okruga Klejton zaslužuju izvesno poštovanje. Poznajem ljude o kojima govorite. Naravno, niko ih ne bi mogao nazvati anđelima, ali oni nikad ne bi uradili stvari koje im vi pripisujete. I dalje tvrdim da vas je banda razularenih crnja uzela na zub i obećavam vam da ću detaljno ispitati stvar.“ Kada je Skarlet ponovo izašla na sunce, pored svoje kočije je primetila postarijeg muškarca grubog naboranog lica. Starac je kvrcnuo prstima po obodu šešira. „Dobro jutro, gospođo Batler. Ja sam Ajzeja Votling. Poznajem vašeg supruga još od onog doba kada je bio mladi gospodar na plantaži Broton. Koliko čujem, sada je u Evropi?“ Zastao je, prezrivo zacoktavši jezikom. „Gospon Batler zna da uhvati maglu kad postane previše vruće, zar ne? Kada mu budete pisali, prenesite mu da se Ajzeja Votling raspituje za njega.“ „Gospodine Votlinže, šta to radite? Zašto nas stavljate na muke?“ Votling se tiho zacereka. „Postoje razne muke, gospođo Batler, ali su ubedljivo najgore one koje nas čekaju u paklu“, pakosno je procedio, uperivši svoj smežurani koštunjavi prst ka njenim grudima. „Arči kaže da ste vi Jezavelja83, mada ja lično nikad nisam zamišljao da Jezavelja tako izgleda.“ „Ako vas budem uhvatila kako se šunjate oko mog imanja, narediću da vas išibaju.“ „Da me išibaju?“, podrugljivo odbrusi Votling. „Gospođo Batler, iako sam se u svom životu nagledao bičevanja, i mada sam tako često i sam potezao korbač, tvrdim vam da nema velike vajde od toga.“ U očima Ajzeje Votlinga blesnu iskra zluradog zadovoljstva. „A opet, u Bibliji piše da je batina iz raja izašla. Ko će ga znati?“ Kada se Skarlet osvrnula oko sebe, primetila je da je trg prazan. Telo joj zadrhta od jeze. „Gde je Sem? Rekla sam mu da me sačeka ovde.“ „Onaj veliki crnja? On je vaš, gospođo Batler? Mislim da je uhvatio maglu.“ „Sem je odan i čestit crnac. Nikad me ne bio ostavio samu.“ 83

Lik iz Biblije; u prenesenom značenju, bestidna i razvratna žena. (prim. prev.)

- 344 -

„Izgleda da ste živeli u zabludi, gospođo. Dosad je već odrao đonove. Neće se taj zaustaviti dok ne bude na sigurnom.“

- 345 -

53. Telegram

Telegrafista železničke kompanije Džordžija rejlroud verovao je da će moći da prosledi telegram na adresu izvesnog Roba Kembela u Londonu u Engleskoj. Da, gospođo, imali su transatlantsku vezu, tako da ne bi trebalo da bude problema. Samo, možda će malo duže potrajati jer on nikada pre toga nije slao telegram u London u Engleskoj. Telegrafista prelista svoj priručnik i glasno zazvižda. „Gospođo, koštaće vas malo skuplje. Po dolar za svaku reč.“ Skarlet grčevito stisnu olovku i ispisa poruku na gornjem listu notesa. „Potreban si svojoj sestri.“ Pružila je notes ka službeniku, a onda ga naglo povukla nazad i dopisala: „I meni si potreban. Dragi, vrati se kući!“ Pa šta košta da košta!

- 346 -

54. Glazgov

Kada mu je mali poštanski kurir uručio Skarletin telegram, Tazvel Votling je poželeo da pocepa prokletu poruku, ali ju je savesno vratio u koverat i spustio šest penija na dečakov dlan. Mali kurir zbunjeno podiže kapu. „Gospodine, prosledićete ovo gospodinu Batleru?“ „Hoću, čim mu budem ušao u trag“, mrko odgovori Tazvel. Šest meseci ranije, kada je Ret Batler banuo u kancelariju preduzeća Nikole i Votling, Tazvel ga je jedva prepoznao. Nekada elegantna odeća je visila na njegovom mršavom ispijenom telu. Činilo se da je ostario preko noći. U rukama je držao presavijen šešir. „Napuštam Ameriku, Taze.“ Na njegovom licu je lebdeo osmeh beskrajno tužnog i beskrajno umornog čoveka. „Idem na veliku evropsku turneju. Znaš već - muzeji, istorijska mesta, kulturne znamenitosti.“ Na trenutak je zastao. „Pomislio sam da bi možda želeo da mi se pridružiš.“ Taz je već zaustio da kaže kako je njegova firma u to doba godine bila pretrpana poslom, kako su se brodovi tiskali u pristaništu gospodina Nikolea i kako im je pristizalo toliko pamuka da su morali da iznajme još jedno skladište, ali kada se njegov pogled susreo sa dubokim crnim očima njegovog bivšeg staratelja, nešto ga je tako žacnulo u grudima da je mogao samo da izusti: „Da, naravno da bih želeo.“ I tako su se još istog dana ukrcali na jedan poštanski parobrod i krenuli preko okeana. Tazvel je nešto ranije dobio pismo od svoje majke. „Dušo, nikad ga nisam videla u tako lošem stanju“, pisala je Bela Votling. „Prvo je izgubio svoju Boni Blu, a onda i gospođicu Meli. Čak i kada bi Ret i Skarlet imali skladan brak, bilo bi im teško da prebrode nesreću koja ih je zadesila, ali bi bar mogli da teše jedno drugo. A ovako, Ret može samo da se utapa u beznađu. Plašim se da Ret više nema za šta da živi.“ Ret se tokom plovidbe klonio bilo kakvih ozbiljnijih razgovora. Tek kada su uplovili u Bristolski kanal, smogao je snage da pomene Melani Vilks. Morske ptice su lepršale nad vodom i nad belim krečnjačkim grebenima. „Gospođica Meli se nije mogla prevariti“, prozborio je. „Melani Vilks je uvek verovala svom plemenitom srcu.“ Kada su se niz lice njegovog staratelja zakotrljale gorke suze, Tazvel Votling je skrenuo pogled u stranu. Taz se nije raspitivao o gospođi Batler. Sama činjenica da Ret preko usana nijednom nije prevalio Skarletino ime dovoljno mu je govorila. Dok je sobar londonskog hotela u kome su odseli raspakivao njihov prtljag, Ret je utučeno sedeo na stolici, stiskajući šake između kolena. Taz je predložio da svrate do Kembelovih, ali je Ret rekao da je previše umoran. Taz je proveo prijatno popodne obnavljajući staro poznanstvo sa porodicom Kembel, ali kada se vratio nazad, nije zatekao Reta u hotelu. Vratar mu je rekao da Ret nije otišao

- 347 -

kočijom, već da se peške uputio ka Mejferu. „Gospodin je delovao pomalo rastrojeno“, natuknuo je. „Kao da je nešto imao na umu.“ Tazvel je iz istih stopa krenuo u potragu. Posetio je Retovog londonskog krojača i kockarske klubove u koje je obično zalazio. Oh, naravno da su poznavali gospodina Batlera! Zar je gospodin Batler ponovo bio u Londonu? Tri dana kasnije Ret je, u istoj odeći koju je nosio kada je iščezao, banuo nazad u hotel. Bio je prljav i neobrijan. Možda je čak i spavao u toj odeći, pomislio je Taz. „Ne vredi, Taze. Ne mogu da zaboravim. Sve sam probao... piće, laudanum, žene... ali ne vredi! Nikad ne bih pomislio da ću jednog dana proklinjati svoje sećanje!“ Skrušeno se zagledao u svoje šake. „Možda bi bilo pametnije da se vratiš u Nju Orleans. Zahvalan sam ti što si zanemario svoje poslovne obaveze kako bi krenuo sa mnom, ali...“ Taz je samo odmahnuo rukom. „Sačekaj ovde. Spremiću ti toplu kupku.“ Nakon što im je Rob Kembel obezbedio kreditna pisma i obećao da će im redovno prosleđivati poštu, Taz je kupio karte za parobrod Dijep. Postarao se da Ret ponese dovoljno čistog veša i košulja i neprestano ga je nagovarao da jede. U mesecu decembru Pariz je bio okovan mrazom, a ulice su bile preplavljene svetlošću čije se bleštavilo graničilo sa surovošću. Ret nikako nije mogao da se utopli. Ponekad je navlačio po dva kaputa kada bi krenuli u štenju. Kao požrtvovani sin koji se savesno brinuo za svog starog onemoćalog oca, Taz je pratio Reta do Luvra, do katedrale Notr-Dam i do Opere Garnije, pokušavajući da ga oraspoloži veselim brbljanjem. Kada bi mu Taz direktno postavio neko pitanje, Ret je učtivo odgovarao, ali više nije iznosio bilo kakve opaske ili predloge. I nikada sam nije započinjao razgovor. Jedne večeri, dok su šetali Rue de la Paix, primetili su uzbuđene mlade balerine kako ulaze u jedan modni salon. Taz je dodirnuo obod šešira, pozdravivši dražesne dame, a onda se okrenuo ka svom pratiocu. „Znaš, svet je pun lepih žena.“ „Kako se samo usuđuješ!“ odbrusio je Ret, prostrelivši ga tako srditim pogledom da se Taz ukopao u mestu. Taz bi se ponekad probudio usred noći i zatekao Reta kako sedi ispred prozora, lica obasjanog bledunjavom mesečinom. Ret je svake nedelje savesno pisao deci. Zamolio bi Taza da pročita pisma pre nego što bi ih odneo do pošte. „Kako ti se čini?“ pitao je. „Da li zvučim kao turista koji uživa u svom putovanju? Ne bih želeo da se provuče neki detalj koji bi ih zabrinuo.“ Taz je isprva bio zbunjen činjenicom da je Ret u svojim pismima tako upečatljivo opisivao pariške znamenitosti koje naizgled uopšte nije primećivao. U Parizu se čak ni vremenske prilike nisu menjale. Svi dani su, sudeći po Retovim pismima, bili vedri i sunčani. Ret je sa uživanjem pisao o arogantnim konobarima i kočijašima koji su se pretvarali da ne razumeju kreolski francuski. Pisma koja je Taz slao Beli takođe su imala vedar veseo ton. Rozmari je, pišući na adresu Roba Kembela, izveštavala svog brata kako se sa Luisom Valentajnom preselila na Taru „sve dok ne bude odlučila u kom pravcu će da usmeri svoj život.“ Bela je pisala Tazu: „Tvoj deda Ajzeja Votling je dvaput banuo na moj prag. Nadam se da ću jednog dana uspeti da ga ubedim da svrati na šolju kafe.“ Kupovina božićnih poklona se pretvorila u pravu agoniju. Iako je temperatura bila ispod nule, Ret se znojio u kaputu od tvida sašivenom u krojačkoj radnji gospodina Harisa. Nakon što je odabrao poklone za decu, skočio je sa kočije i ustremio se ka jednoj pomodarskoj radnji na Trgu Konkord. Nije se zadržao ni pet minuta.

- 348 -

Vratio se do kočije i sručio se na sedište. „Eto, završili smo s tim. Taze, umoran sam kao pas. Možeš li da se postaraš da se ovo spakuje i pošalje na Taru?“ Te noći Ret je ponovo nestao iz hotela. Nije ga bilo punih nedelju dana, da bi se na kraju vratio u pratnji policijskog kapetana i jednog žandarma. „Ne, mesje“ objašnjavao je kapetan Tazu, „mesje Batler nije počinio nikakav prestup, ali je mogao da ugrozi svoj život...“ Kapetan je zastao, birajući reči. „Znate, pronašli smo vašeg prijatelja u Monfokonu. Taj deo grada je na tako zlom glasu da čak i žandarmi nerado zalaze tamo.“ „Rete?“, promucao je Taz, okrenuvši se ka njemu. Ret je počeo da kašlje. Iako je napad kašlja bio tako snažan da se činilo da će se ugušiti, samo je odmahnuo rukom kada je Taz pokušao da mu pomogne. „Možda je mesje bolestan?“ natuknuo je policijski kapetan. „Da, bolestan je“, odgovorio je Taz, a onda je zahvalio policajcima na ljubaznosti i častio ih novčanicom od dvadeset franaka. Ako je u Parizu bilo hladno, u Glazgovu je bilo ledeno. Taz i Ret su prvu noć prespavali u hotelu Grejt Vestern, preko puta železničke stanice Gelougejt. U ogromnoj trpezariji je bilo malo gostiju: šačica trgovačkih putnika koji su obedovali sami, čitajući novine, i jedan sredovečni bračni par koji je nešto proslavljao sa svojim unučetom. Brižljivo su se konsultovali pre nego što su pozvali konobara i naručili bocu najjeftinijeg šampanjca. Ret je ćutke prebirao po tanjim. Pojeo je jedva nekoliko zalogaja. Ništa nije hteo da popije. Narednog jutra Taz je primetio da je Ret ponovo nestao. Obišao je sve bolnice u Glazgovu a potom i centralni zatvor, odakle su ga uputili na duševnu bolnicu Gartnejvel. Nakon što je dobio Skarletin telegram, Taz je objavio oglas u Glazgov heraldu: Ako neko zna gde se nalazi gospodin Ret Batler - sredovečni američki gospodin, visok, lepo obučen, u prilično lošem duševnom stanju - neka potraži gospodina Tazvela Votlinga u hotelu 'Grejt Vestern'. Svaka vest će biti pristojno nagrađena. Četiri dana kasnije usplahireni kočijaš je odvezao Taza do pivnice smeštene u sirotinjskoj četvrti na glazgovskom Ist Endu. „Rizično je vrzmati se ovuda, gospodine“, upozorio je kočijaš mladog Amerikanca. „Otvorite četvoro očiju.“ Bilo je oko pola pet, ali su oblaci dima i gareži bili tako gusti da se činilo kao da je već pao mrak. Oronule udžerice su se nadvijale nad uzanom ulicom koja je na jednom kraju bila obasjana krugom prljave svetlosti. „Platiću vam kad pronađemo gospodina Batlera“, dobaci Taz, silazeći sa kočije. „Bilo bi pošteno da mi odmah platite“, zakevta kočijaš. „Nisam valjda lud da kročim tamo?“ „Ako želite svoj novac, sačekajte me ovde.“ Kočijaš se pridiže sa sedišta i baci pogled niz ulicu. Neka mačka je zavijala na sav glas u mračnom sporednom sokaku. „Platiću vam dvostruko više ako sačekate.“ Kočijaš se nakratko zamisli. „Dobro, valjda ću biti ovde, a vi nemojte da odugovlačite. Znate, obojica stavljamo glavu u torbu.“ Čim je prošao kroz vrata anonimnog paba, Taz oseti peckanje u očima. Obreo se u niskoj prostoriji po kojoj su plutali oblaci plavičastog dima. Vazduh je bio prožet odbojnim mirisom ustajalog znoja. Tavanica je bila prekrivena flekavim potamnelim limenim

- 349 -

pločama. Ispred bara bio je postrojen niz masivnih nezgrapnih stolica, dok su stolovi bili okruženi klupama. Nameštaj je bio previše težak da bi se mogao upotrebni kao oružje. Za stolom smeštenim na samom dnu tog mračnog smrdljivog ćumeza Ret Batler je sedeo sa petoricom najokorelijih grubijana koje je Taz u životu video. Ret je nosio ogrtač postavljen nutrijinim krznom, zlatnu dugmad na manžetnama i džepni sat sa debelim zlatnim lancem. „Zdravo, Taze“, veselo je doviknuo. „Dođi da te upoznam sa društvom. Sećaš se mog dede, Luisa Valentajna? E pa, njegovi kompanjoni, koji su mu pomogli da kupi plantažu Broton, bili su od iste fele kao ova plemenita gospoda.“ „Šta ovaj fićfirić traži ovde?“, podrugljivo dobaci jedan od Retovih pajtaša. Retova odeća bila je izgužvana, a lice mu je bilo prekriveno gustom čekinjom. Čaša sa pićem koja je stajala pored njega bila je nedirnuta. Bio je potpuno trezan. „Napolju nas čeka kočija, Rete.“ „Noć je još mlada, Tazvele Votlinže, a ja trenutno raspravljam o ljubavi sa ovim vrlim škotskim filozofima. Vidiš, gospodin Smit, sa moje leve strane, tvrdi da žene redovno treba mlatiti ako hoćeš da ti bračna postelja ostane topla. Gospodin Džons - ovaj stameni riđokosi gospodin - podržava njegovu teoriju.“ „Ženi na vreme treba skresati krilca“, potvrdi Džons. „Jašta!“ složi se Ret. „Rete, svud sam te tražio“, reče Taz, pružajući mu telegram. Kud puklo da puklo, pomislio je dok je njegov prijatelj iščitavao Skarletinu sažetu poruku. To će ga ili ubiti ili izlečiti. Dok je zurio u pismo na Retovom čelu zasvetlucaše krupne graške znoja. A onda je, poletno kao mladić, skočio na noge. „Gospodo, strašno mi je žao, ali sve što je lepo ima kraj.“ „Eto ti sad! Kud si navro?“, obrecnu se Smit. Džons ustade od stola i navuče kapu preko čela. „A mi se taman ponadali da ćemo se vraški provesti.“ Ret se obesno zacereka. „Uopšte ne sumnjam u to.“ Džonsova ruka skliznu iza stola, zgrabivši debelu drvenu palicu. Samo trenutak kasnije u Smitovoj šaci blesnu oštro sečivo. Barmen uspaničeno baci svoju krpu, sjuri se ka zadnjem izlazu i zalupi vrata za sobom. „Ostaješ ovde, gospodine. Kod nas nema žurbe.“ Tazvel izvuče revolver iz džepa sakoa i hladnokrvno ga uperi ka tavanici. „Žao mi je što ću vas razočarati, gospodo, ali naš kočijaš ne voli da čeka.“ „Nije valjda?“, podrugljivo dobaci Ret. „Znači, ako ne požurimo, moraćemo peške do hotela? Laku noć, prijatelji. Ko zna, možda ćemo se ponovo sresti.“ Drvena motka se preteći zanjiha u Džonsovoj šaci. „Jašta, gospodine“, zarežao je. „Samo izvolite. Znate gde možete da nas pronađete.“ Kada su izašli napolje, kočijaš im je uspaničeno pokazivao da požure, ali Ret zastade u pola koraka. Potapšao se po džepu, blago se namrštivši. „Zaboravio sam rukavice.“ „Zaboga, Rete, jesi li sišao s uma?“ Ret se na trenutak zamisli, a onda na njegovom licu blesnu onaj stari šeretski osmeh. „Ljubav je opasna stvar, Taze. Svaki put kad se zaljubiš, stavljaš na kocku svoju besmrtnu dušu.“

- 350 -

55. Suša

Suša je zahvatila okrug Klejton. Ladolež je gušio nežne mladice pamuka. Sada kada ih je Veliki Sem napustio i kada se Ešli vratio na Dvanaest hrastova, Vil Bentin je izlazio na njivu još pre svitanja, nadajući se da će njegov konj ostati u brazdi. Umesto da u podne malo predahne, Vil bi upregao drugog konja i nastavio da radi, grickajući hleb i sir dok je išao za plugom. Pa ipak, uprkos Vilovoj požrtvovanosti, njegov plug nije mogao da čupa korov i da razređuje biljke koje su morale da se nalaze na rastojanju od osam inča. Okopavanje je zahtevalo mnogo parova vrednih ruku. Samo su Mami, koja je bila previše stara, i trogodišnji Robert Bentin, koji je bio previše mlad, bili pošteđeni mukotrpnog rada na poljima pamuka. Po stoti put tog jutra Skarlet je otresla korov sa svoje motike. „Vejde Hemptone Hamiltone!“, povikala je. „Vadi korov, a ne pamuk!“ „Razumem, majko!“ Kada bi posekao koren, Vejd je pažljivo vraćao biljku nazad kako bi zabašurio svoju grešku. Skarlet zatvori oči, moleći se za strpljenje. „Je l' vam dobro, gospojice Skarlet?“, doviknu Dilsi. „Ako bi neki prestali da zijaju i da toroču, do mraka bismo mogli da okopamo ovo polje“, odbrusi Skarlet. „Mogli bismo, malo sutra!“ progunđa Vejd sebi u bradu. Skarlet se ugrize za jezik. Iako je mrzela to da prizna, Vejd je bio u pravu. Iza leđa iznurenih radnika su ostajale vižljaste klonule biljčice, iščupane iz zagrljaja ladoleža, ali je pred njima bilo još toliko korova da se pamuk gotovo nije ni video. Vil je juče rekao Skarlet da će morati da dignu ruke od pamuka koji su posadili u pobrđu. „Dok stignemo do tamo, korov će sve progutati, gospođice Skarlet. Samo gubimo vreme. Bilo bi pametnije da vam ovde priteknem u pomoć.“ Luis Valentajn Rejvenel i Bo Vilks su radili zajedno. Vejd je, poput odraslih, imao svoj red, dok je Vil Bentin istovremeno okopavao dve vrste. Iznad njihovih glava, oblaci su dokono plutali preko nebeskog svoda, razgoneći senke nad njihovim sićušnim komadićem sveta. Iako više nisu odlazili u Džonsboro na bogosluženje, u nedelju su radili samo do podneva. Kada su završili s poslom, iznureni mališani su se tiho uspentrali na kola. Vil je zvecnuo ularom. „Hajde, Moli, diži se!“ promrmljao je i konjska kopita su zatoptala preko suve ispucale zemlje. Kada su stigli do staje deca su poskakala sa kola, a Pork, Dilsi i Prisi su se uputili ka svojim kolibama. „Sjuelen, odvedi decu na kupanje, a ja ću da pomognem Vilu oko konja.“ „Mogu i sam, gospođice Skarlet“, rekao je Vil. „Ne možeš sam“, blago je odgovorila Skarlet. - 351 -

Rozmari je zbunjeno posmatrala kako se pred kućom zaustavlja velika crna kočija. Odakle joj je ta kočija bila poznata? „Ah, to si ti, Bela! Kakvo iznenađenje!“ Obučena u smernu haljinu od smeđeg kariranog platna, Bela je podsećala na neku od dama sa susednih plantaža. „Oprostite što vas uznemiravam, gospođice Rozmari, ali morala sam da dođem.“ „Taman posla, Bela! Pa, ti si Retova prijateljica! Baš mi je drago što te vidim. Je l' i u Atlanti ovako vruće? Izvoli, uđi unutra!“ Bela kolebljivo zastade na pragu. „Molim te, nemoj se ustručavati!“ Rozmari uhvati svoju gošću pod ruku i uvede je u svež salon. Koža joj je bila lepljiva od osušenog znoja. „Izvoli, sedi! Doneću ti nešto da se okrepiš. Imamo svežu surutku...“ „Nemojte, zaista nema potrebe. Došla sam... došla sam samo da vam kažem... da kažem vama i gospođici Skarlet da...“ Bela spusti rukavice na naslon sofe, a onda ih ponovo podiže i poče nervozno da ih prebacuje iz ruke u ruku. Duboko je udahnula, pokušavajući da se pribere. „Gospođice Rozmari, vi ste oduvek bili tako ljubazni prema meni, ali mislim da gospođica Skarlet ne može očima da me vidi. Došla sam ovde zato što moram nešto da vam kažem... nešto strašno važno... nešto što se tiče i vas i gospođice Skarlet...“ Rozmari izađe u hodnik i doviknu: „Vejde! Molim te, idi po svoju majku i kaži joj da odmah dođe. Reci joj da je veoma važno.“ „Pitanje života i smrti“, pojasni Bela. Vejd se istog trenutka sjuri niza stepenište, a Rozmari zamoli Mami da donese bokal sa vodom. Kada se Rozmari vratila u salon, zatekla je Belu kako zuri u portret okačen iznad kamina. Prenuvši se iz razmišljanja, Bela reče: „Kladim se da je bila prava dama.“ „Koliko znam, baka gospođe Batler se triput udavala.“ „Još jednom se izvinjavam što sam ovako banula“, ponovi Bela, a onda se sagnu ka ružama koje je Pork svakodnevno donosio u salon. Uprkos okolnostima, stari poslužitelj nije menjao svoje navike. „Znate, ja moram da zalivam ruže gradskom vodom, a ona im uopšte ne prija.“ Kada je Mami stigla sa bokalom i čašama, usne su joj bile tako stisnute da se Rozmari uplašila da bi mogla otvoreno da izrazi svoje negodovanje. Zato je brže-bolje rekla, „Hvala, Mami. Deca mogu da ručaju u kuhinji.“ Mami se zlovoljno udalji. „Sirota gospođica Elena se sigurno prevrće u grobu“, tiho je progunđala. Tada se na vratima salona pojavi Skarlet. Koža joj je bila ulepljena od zemlje i znoja. „Pitanje života i smrti, Rozmari?“, rekla je, odvezujući šešir. „Ah, gospođice Votling!“ „Gospođo Batler, strašno mi je žao što vas uznemiravam, ali...“ „Da, mislim da više zaista nemate razloga da nas uznemiravate“, zajedljivo odbrusi Skarlet i pomeri se u stranu, stavljajući Beli do znanja da bi bilo poželjno da napusti njen dom. „Skarlet, zaboga!“, zaprepašćeno viknu Rozmari. Skarletin osmeh bio je hladan kao čelik. „Draga Rozmari, Luis Valentajn je crn kao odžačar. Šta kažeš da ga odvedeš na kupanje?“ „Skarlet, Bela sigurno ne bi došla čak iz Atlante da u pitanju nije nešto stvarno važno.“ Skarlet skloni prljavu kosu sa čela, priđe komodi, skinu čep sa izrezbarene staklene flaše i nasu sebi čašicu brendija. Sručila je piće niz grlo, napravivši blagu grimasu.

- 352 -

„Gospođice Votling, molim vas da mi ne zamerite na ovakvom dočeku. Znate... jednostavno vas nisam očekivala.“ „Iskreno da vam kažem, ni meni nije baš prijatno.“ Bela zastade, otpivši gutljaj vode. „Imate bolju vodu nego mi u gradu.“ „Bela“, ubaci se Rozmari, „šta si to htela da nam...“ Bela prisloni hladnu čašu uz čelo. „Gospođice Rozmari, ja danas ne bih bila živa da nije bilo Reta Batlera. Isto se može reći i za mog sina Tazvela.“ „Gospođice Votling“, prekinu je Skarlet. „Molim vas, pređite na stvar. Ja sam čitav dan provela na njivi. Prljava sam i razdražljiva.“ Bela Votling nasloni glavu na sofu i zatvori oči. „Moj otac krivi Reta za sve nevolje koje su ga snašle“, započela je tupim turobnim glasom. „Tata tvrdi da je Ret izazvao mog brata Šadru na dvoboj samo zato da bi osvetio Vila. Vil je nekada radio na plantaži Broton, a Šadra ga tako zverski išibao da je ispustio dušu.“ „O čemu to, zaboga, govorite?“, zbunjeno upita Skarlet. „Tata stalno dolazi“, promuca Bela, ne otvarajući oči. „Svake nedelje, tačno u deset sati, dolazi na moj prag.“ Ajzeja Votling bi iskočio iz sedla i ustremio se pravo ka kući, kao da ne primećuje Belin brižljivo održavani travnjak, dražesne ruže i vesele petunije koje su rasle u žardinjerama ispod prozora. Bela bi uoči njegove posete iznela na trem lonče sa kafom i tacnu sa kiflicama, nadajući se da će se njen otac nečim poslužiti, ali on nikad nije popuštao pred njenim nagovaranjem. Ajzeja Votling je uvek dolazio sam. Arči i Džozi su ostajali u Mandi Holou. Naslonio bi se na iskošenu ogradicu, čvrsto se upirući stopalima kako ne bi klizio. Nikad nije skidao šešir. „Kćeri“, prozborio bi, kao da nije siguran da li se stvarno obraća svojoj kćerki. Ajzeja nikad nije pitao za svog unuka, ali se nije protivio kada bi Bela predložila da mu pročita njegova pisma. Tazvel je pisao o čudesnim plimama koje su se stvarale na ušću reke Severn, o prelepoj pariškoj katedrali Notr-Dam i o trkalištu Longšan gde su on i Ret Batler upoznali nekog francuskog umetnika, slikara po imenu Dega. „Mislim da slika treba da predstavlja veran prikaz stvarnosti“ komentarisao je Taz (a Bela je prećutno aminovala, slažući se sa logičkim stanovištem svog sina). „Vidiš, tata“, veselo je ćeretala, „u Francuskoj imaju hipodrome, baš kao i mi ovde.“ Svaki put kada bi Bela završila sa čitanjem i kada bi sklopila svoje dragoceno pismo, Ajzeja bi upitao: „Da li tvoj sin govori kad će se vratiti nazad?“ „Ne kaže, tata.“ „Batler više ne može da se krije iza gospođice Elizabet.“ I tako bi sedeli na tremu, poput drugih očeva i drugih kćeri na tremovima drugih kuća u jedno savršeno obično nedeljno prepodne. Ajzeja bi mrko zurio ispred sebe, a Bela bi se vrpoljila na stolici grickajući kiflu. Ajzeja ponekad ne bi prozborio ni jednu jedinu reč, a ponekad bi se nostalgično prisećao nekadašnje farme u Mandi Holou, pominjući poimence svakog konja, pa čak i starog lovačkog psa koga je njen brat Šad toliko voleo. „Svi su govorili da je džem od zove koji je spremala tvoja majka bio bez premca. Tvrdili su da nikad nisu okusili nešto ukusnije“, govorio je. „Začudo, ja ga nikad nisam voleo.“ On, Džozi i Arči su živeli u blizini nekadašnje farme. „Sada je sve propalo“, nastavljao je Ajzeja. „Kuća i ambar su se srušili - ko da nikad nismo živeli tamo.“ Ajzeja je svim silama pokušavao da prevaspita svog sina, da ga vrati na pravi put. „Šad je oduvek bio tvrda srca“, rekla je Bela. „Što ne znači da je Ret Batler imao prava da ga ubije.“ „I dalje imaš kćerku, tata.“

- 353 -

„Da, razmišljao sam o tome.“ Ajzeja se promeškoljio na gelenderu. „Je l' ti nekad palo na pamet da okaješ svoje grehe?“ „Gospođice Votling“, prekinu je Skarlet, „vaš otac i njegova banda haraju po našem posedu i uteruju crncima strah u kosti kako ne bi radili za nas. Ne mogu da shvatim šta sam mu učinila da me toliko mrzi.“ „Oh, ne mrzi on vas, gospođo Batler! Arči Flit vas mrzi, ali je moj otac potpuno ravnodušan prema vama.“ „Gospođice Votling“, obazrivo nastavi Skarlet, „zar niste pomenuli da je posredi nešto strašno važno... pitanje života i smrti, ako se ne varam?“ Bela lagano spusti svoju čašu. Podigla je rukavice sa naslona i sklopila ih napola. „Nisam mislila da će biti baš ovako teško...“ promucala je. „Pokušaj, Bela...“ nežno reče Rozmari. „Gospođice Rozmari, vi dobro znate kakva je osećanja moj otac gajio prema vašoj majci. Bio je ubeđen da je ona prava svetica. Znate kakav je tata. Kad sebi nešto uvrti u glavu, ništa ga ne može uzdrmati. Gospođice Skarlet, tata nema ama baš ništa protiv vas lično, ali već godinama sanja o tome da se osveti Retu. A sad kada se gospođica Elizabet upokojila i kada se tata spanđao s tim Flitom i sa rođakom Džozijem... znate, to uopšte ne sluti na dobro.“ „Ali...“ zausti Skarlet. „Sve dok je Ret preko okeana, njih trojica mu ništa ne mogu, pa su se zato okomili na vas. Pokušavaju da vas sateraju u škripac kako biste nagovorili Reta da se vrati nazad.“ Bela je bila skrušena od očajanja. „Molim vas, gospođice Skarlet, snađite se kako znate i umete, ali nipošto ne zovite Reta da se vrati kući.“

- 354 -

56. Tri udovice

Iako telegrafska poslovnica u Džonsboru nije radila nedeljom, Skarlet je prekinula telegrafistu usred ručka i nagovorila ga da zajedno odu do železničke stanice kako bi poslali hitan telegram. Telegrafista je otključao kancelariju, podesio uređaje, zavrnuo rukave, proverio jačinu signala i poslao Skarletino očajničko upozorenje preko Atlantika. Skarlet je nervozno marširala po kancelariji sve dok telegraf nije otipkao odgovor Roba Kembela: „Ret i Tazvel u utorak otplovili za Njujork.“ „Je l' vam dobro, gospođo?“, upitao je telegrafista. „Bilo bi bolje da sednete.“ „Prosledite moju poruku do hotela Sent Nikolas, do Astor hausa, Metropolitana, do hotela na Petoj Aveniji... za ime božje, prosledite je do svih njujorških hotela!“ „Ali, gospođo“, zbunjeno reče telegrafista, „otkud ja znam koji sve hoteli postoje u Njujorku? Pa, ja nikad nisam bio tamo!“ Skarlet je bila tako očajna da joj je malo trebalo da zalepi šamar tom nesposobnjakoviću. Ili da brižne u plač. „Onda pošaljite telegram u hotele koje sam nabrojala“, procedila je kroz zube. Dok se vraćala na Taru, Skarletine misli su se pretvorile u grozničavi vrtlog. Šta je mogla da uradi? Šta je jedna žena tu mogla da uradi? Na nekoj pustoj anonimnoj deonici, na pola puta između ovde i onde, Skarlet je zauzdala svog konja. Nebo je bilo plavo kao san. Usamljena crnoglavka je cvrkutala u žbunju pored prašnjavog druma. Prvi put nakon svih tih godina Skarlet je smogla hrabrosti da se suoči sa svojim istinskim osećanjima prema Retu. Znala je da će se, ako neko ubije Reta, njeno srce rasprsnuti kao slomljeno staklo. I da ga nikad više neće sastaviti. Začudo, činilo se kao da je ta surova spoznaja uklonila težak kamen koji joj je pritiskao dušu. Njene misli su postale mirne i pribrane i odmah joj je postalo jasno šta je morala da učini. Kada je Skarlet iskočila iz sedla, Rozmari nestrpljivo potrča ka njoj. „Jesi li upozorila Reta?“ Skarlet skinu šešir i raspusti kosu. „Već su isplovili. Čim budu načuli da je Ret stigao, Votling i njegovi banditi će mu postaviti zasedu.“ Rozmari očajno zatvori oči. „Đavo da ih nosi!“ „Da, nek svi idu do đavola!“, ozlojeđeno viknu Skarlet. „Gde su naši gizdavi kavaljeri onda kad su nam stvarno potrebni?“ Kada su se smestile u salonu, Mami ih je, skrušena od brige i strepnje, poslužila toplim čajem. U kući je bilo neobično tiho. Tek se spuštao sumrak tako da su se deca još igrala napolju. „Rozmari“, započe Skarlet, „nas dve se po mnogo čemu razlikujemo, ali obe volimo Reta.“ - 355 -

Rozmari klimnu glavom. „I nas dve bismo uradile sve što je potrebno - sve što je neophodno - da ga izbavimo iz opasnosti.“ „Skarlet, na šta ciljaš?“ „Već dvaput sam nosila crninu za muževima koji su izgubili život braneći čast južnjačkih žena. Ne mogu više da žalim i da oplakujem. Nikada neću nositi crninu za Retom Batlerom.“ Skarlet nasu čaj, dodavši malo milerama i šećera u Rozmarinu šolju. Dok je spuštala šolju ispred Rozmari, porcelan tiho zazvecka. „Draga moja Rozmari Batler Hejns Rejvenel... ti si, poput mene, dvaput ostala udovica. Kako si se osećala dok si ispraćala svoje muževe u rat? Jesi li bila srećna zbog toga?“ „Šta to pričaš, Skarlet? Jesi li poludela?“ „Sasvim suprotno, draga moja. Samo sam, posle svih ovih godina, postala sita muškog ludila.“ Skarlet priđe komodi na kojoj je stajala izrezbarena staklena flaša i nasu pristojnu količinu brendija u svoj čaj. „Oh, znam, znam. Dame nikad ne piju čaj sa brendijem. Ali, iskreno da ti kažem, Rozmari, više me uopšte nije briga šta dame rade... ili ne rade.“ „Skarlet, osećam se kao da jašem na razularenom konju. Reci mi šta to nameravaš da uradiš! Preklinjem te!“ I tako joj je Skarlet ispričala šta je nameravala da uradi. U ponedeljak, rano ujutru, Dilsi je zagrejala vodu kako bi se Skarlet i Rozmari okupale u kuhinji. Dok je Skarlet sušila kosu i brisala se peškirom, Rozmari se banjala u kadi. Voda je bila siva od zemlje i prašine. Kada su se okupale, Mami im je opeglala podsuknje, a Dilsi im je sredila frizure, praveći pletenice i izvlačeći dražesne uvojke sa strane. Stara dadilja bila je zbunjena. Bilo joj je jasno da Skarlet nešto smera, što je njeno srce ispunilo strepnjom, ali je istovremeno bila ushićena zbog tog čudesnog preobražaja u njihovom izgledu i držanju. Muškarci su bili najureni iz kuće, dok su dve dame, zaogrnute šlafrocima, preturale po Skarletinim škrinjama tražeći odgovarajuću odeću. Kada je Skarlet rasklopila ružičastu haljinu od „šanžan“ svile, neki papirić je zalepršao kroz vazduh i pao na pod. Na etiketi je pisalo: „Madam Frer, Burbon strit.“ „Gospode“, ushićeno prozbori Skarlet. „Ret je kupio ovu haljinu u Nju Orleansu.“ Uspravila je haljinu i prislonila je uz Rozmari. „Savršeno se slaže sa tvojim tenom, mila.“ „Ali, taj jelek?“ promuca Rozmari. „To meni neće stajati, Skarlet. Priroda mi nije podarila tako bujno poprsje...“ „Ništa se ne sekiraj. Dilsi će je očas posla srediti. Vidiš, treba samo malčice da je suzi, evo ovde.“ Skarlet se vragolasto osmehnu. „Da li ti je Ret pričao kako smo se nas dvoje svojevremeno obreli na ozloglašenom kvarteronskom balu?“ Dok su se dame spremale za izlazak, Pork je u dvorište izveo dva najlepša jahaća konja iz Tarine staje. Stavio im je oglave i uzde, istimario ih, pokupio opalu dlaku i potkresao im grive i repove. Potom ih je privezao za stub kako bi Prisi mogla da obavi svoj deo posla, a on je prošetao do šupe gde je pronašao dva prašnjava damska sedla. „Ah, plemenita gospođice Elen“, mrmljao je sebi u bradu, nostalgično prelazeći rukom preko jednog od sedala. „Da samo znate koliko su se stvari ovde promenile. Nažalost, ne nabolje.“ Dok je uplitala dugu dlaku na konjskim grivama i repovima, Prisi je veselo brbljala. „Bože, baš ćemo ih lepo udesiti, zar ne? Je l' to gospođica Skarlet i gospođica Rozmari idu na roštilj? Tako su se doterale da ne znam gde bi drugde išle. Valjda će i nas da povedu.“

- 356 -

Povukla se par koraka unazad kako bi osmotrila svoju majstoriju. „Šta kažeš da grivu i repove ukrasimo trakama? Pork, koja bi im boja najviše odgovarala?“ „Za gospođicu Skarlet obavezno zelena“, samouvereno je odgovorio Pork. Pijaca u Džonsboru bila je smeštena pored pruge, u neposrednoj blizini klanice i Mekajverovog skladišta pamuka. To je bilo mesto gde je pamuk nakon berbe iznošen na prodaju i gde su farmeri iz okruga Klejton tokom čitave godine kupovali i prodavali stoku. Pijačni obori i sklepani zabrani su stajali uz samu prugu. Na južnom kraju pijace je ostavljana stoka koja će biti izvedena na aukciju. Životinje su bile merene, označavane brojevima i zatvarane u obor sve dok ne bi kucnuo čas da ih poteraju ka prodajnoj areni. Arena je imala prečnik od oko stotinu stopa i bila je opasana visokom hrastovom ogradom. U pijačne dane crnci su sedeli na ogradi, dok su se privilegovani belci smeštali na udobnijim drvenim tribinama. Ispod tribina se nalazila poslovnica u kojoj su dve stroge uštogljene dame primale novac, odbijale pijačnu proviziju i izdavale priznanice pomoću kojih su kupci kasnije mogli da preuzmu svoje životinje. Pored poslovnice je stajala drvena tezga za kojom je jedna tamnoputa žena prodavala tanke režnjeve šunke i kukuruzne hlepčiće. Iz poštovanja prema baptističkim vernicima, crnkinja je ispod tezge držala opletenu bocu sa belim likerom. Na pijaci je bilo veoma bučno. Na sve strane su odjekivali ljudski povici, blejanje ovaca, meketanje koza, rzanje konja, njakanje magaraca, groktanje svinja, gakanje gusaka, kvocanje kokoši i pijukanje pilića. Tog znamenitog ponedeljka ujutru sparušena trava je krčkala pod stopalima, a sićušna zrnca crvene prašine su se taložila preko kože, vune, krzna i perja, preko drvenih korala i izbledelih tribina. Obodi muških šešira su poprimili crvenkastu nijansu. Prašina je mirisala na sasušenu balegu. Posrednici koji su na veliko kupovali stoku koja će završiti u klanicama obližnje Atlante nosili su lanena odela i kravate sa zlatnim pribadačama. Međutim, doterani i imućni kupci su tog dana bili u manjini. Klijentelu su uglavnom sačinjavali siromašni belci koji su, pritisnuti nemaštinom, došli na pijacu kako bi prodali svoju krmaču ili za sitne pare kupili već isluženu kravu pred kojom je bilo još samo nekoliko mlečnih godina. Neki od tih siromašaka nisu čak imali ni cipele. Već oko podneva na pijaci je vrvelo kao u košnici. Stoka se uvodila u arenu, aukcionar je mamio kupce, a u vazduhu su lebdeli izmagličasti oblaci crvene prašine. Kada su dve dame stigle na lice mesta, zaprepašćeni farmeri su počeli da se domunđavaju i da se podgurkuju laktovima. Jedan prostak je protrljao oči i glasno zazviždao. „Bog te mazo!“, otelo mu se sa usana. Svileni suncobrani sa kitnjastim resama su zaklanjali nežna damska lica, a rukavice koje su dopirale do lakata su štitile prefinjene damske ruke. Rozmari se dražesno osmehnu. „Zahvaljujem, gospodine.“ Mladi farmer koji je stajao pred pijačnom kapijom nikad nije čuo umilniji glas. Te otmene prefinjene gospe koje su se nekim čudom obrele na stočnoj pijaci predstavljale su oličenje južnjačkog sna o ženskom savršenstvu. One su bile prave dame - za razliku od žena sa sela koje, iznurene mukotrpnim radom i rađanjem, to nikada nisu mogle da postanu. Na njihovim licima i na njihovoj odeći nije bilo ni zrnca prašine. Čak se i prašina povlačila u stranu kada su one prolazile. Pred njihovim očima su promicali tipični pijačni prizori: jedan muškarac je tukao bolesnu posustalu kravu, telad stara svega tri dana su tužno mukala za svojim odvedenim majkama, a jedan pijačni radnik je korbačem uterivao neposlušnog bika u obor. Ali, dame nikad nisu primećivale takve

- 357 -

detalje. One su bile previše prefinjene za tako proste prizore. Muškarci su učtivo skidali šešire, osmehivali se i ispraćali ih zadivljenim pogledima. Muškarac koji je u srećnija vremena radio kao nadzornik na imanju Tarltonovih ushićeno je doviknuo: „Dobro jutro, gospođice Skarlet“, a kada je Skarlet kratko klimnula glavom, bio je srećan kao da ga je pozdravila kraljica lično. Vest o prispeću dve prefinjene gospe munjevito se proširila pijacom tako da su se muškarci sjatili ka ograđenoj areni kao da će tamo biti ponuđen na prodaju neki vanredno redak konj ili bik. Goniči koji su pregledali magareća kopita digli su ruke od posla i zapiljili se u nesvakidašnji prizor, a crnci koji su namirivali svinje su zbunjeno spustili vedra na zemlju. Kupci iz Atlante su sedeli na mekim jastučićima raštrkanim preko glavne tribine, pogleda uprtih ka aukcionaru koji je stajao na suprotnoj strani arene. Visoko iznad njih, u zadnjem redu, Ajzeja Votling je dremao na suncu, dok je njegov sinovac Džozi Votling čitao petparački roman Prerijska izvidnica Neda Bantlajna, razmišljajući kako je američka prerija bila kao stvorena za njega. Bantlajn je u toj knjizi opisivao kako je Bufalo Bil, ispalivši samo jedan hitac, uspeo da pogodi ratobornog crvenokošca koji se nalazio milju daleko od njega. Džozi Votling se zbunjeno počeša po glavi. On nikad nije uspeo da upuca čoveka s tolike razdaljine. Džes i Frenk Džejms su se ludo provodili pljačkajući vozove. Džozi nikad nije opljačkao voz. Džozi Votling je već počeo da strepi da se možda nije predugo zadržao na istoku. Ko zna, možda je izašao iz štosa? Možda je toliko zarđao da, kada se vrati na zapad, neće moći da upuca čoveka sa razdaljine od jedne milje? Možda će se pokazati kao pravi početnik u pljačkanju vozova? A opet, kako su razbojnici sa zapada uspevali da opljačkaju voz? Valjda su prvo morali da zaustave tu gvozdenu skalameriju? U čemu je počivala tajna njihovog zanata? Džozijev stric je za to vreme hrkao iz sveg glasa. Mehurići pljuvačke su mu vlažili uglove usana. Ajzeja Votling se najčešće ponašao kao običan matori davež. Jedino što ga je održavalo u životu bila je želja da se osveti Retu Batleru. Kad budu sredili Batlera, razmišljao je Džozi, Ajzeja Votling će moći na miru da umre. Ta ujdurma u koju su se upustili, to je bila Arčijeva ideja. On je predložio da se okome na gospođu Batler kako bi je naterali da pozove svog muža da se vrati kući. Arči je mrzeo Batlerove kao kugu. Stric Ajzeja bio je preveliki čistunac da bi bacio ono meso u balegu, da bi zastrašivao crnce i preklao ono prokleto kevtavo pseto, ali kada su zapalili onu velelepnu kuću u Atlanti, Džozi je jedva uspeo da odvuče matoru budalu sa lica mesta. Ajzeja je kao hipnotisan zurio u oganj, kao da je taj oganj predstavljao njegovo krajnje odredište. Džozi se prenu iz razmišljanja i vrati se svojoj knjižici. Bufalo Bil je odgurnuo vrata i kročio u Komanči salun, gde su opaki razbojnici sedeli za jednim od stolova, deleći plen. Banditi su podigli svoje sombrere i zapiljili se u njega. „U vazduhu se osećao miris baruta“, pisao je Ned Bantlajn. U prašnjavoj prodajnoj areni Arči Flit je gonio stoku, dok je aukcionar vikao: „Hajde, narode, ovo ide đuture! Stotka, stotka za sve! Junci gospodina Bensona. Treba samo malo da ih podgojite pa će da vuku ko ludi. Je l' ja to dobro čujem? Je l' neko nudi stotku?“ Junci su se unezvereno vrzmali po areni dok ih je Arči terao da se okrenu na ovu ili onu stranu kako bi zainteresovani kupci mogli bolje da ih osmotre. Junci glasno zarikaše i počeše da udaraju kopitima o zemlju, dižući oblake prašine. „Mirni! Mirni! Oooooo!“ povika Arči dok je aukcionar nastavljao sa svojom besedom.

- 358 -

Tada dve dame na bogato opremljenim i urešenim konjima laganim kasom ujahaše u samu arenu. „Arči Flite“, prozbori Skarlet zvonkim odlučnim glasom, „došle smo ovde da nešto raspravimo sa tobom i sa tvojim... saučesnicima.“ Arči se zbunjeno namršti, nezgrapno se oslonivši na drvenu nogu. Drvena noga klecnu i on se zatetura u stranu, umalo izgubivši ravnotežu. Junci se, srećni što ih je Arči konačno ostavio na miru, povukoše na suprotan kraj arene. „Poštovane dame!“, povika aukcionar. „Molim vas, ne možete tek tako da banete ovde! Prekidate prodaju!“ Na Skarletinom licu zaigra nadmen osmeh. „Ne budite nakraj srca, gospodine! Nećemo vas dugo zadržati. Znate, nama je učinjena strašna nepravda tako da sam sigurna da vi, kao hrišćanski džentlmen, saučestvujete u našoj želji da se stvari isteraju na čistac.“ Prešla je pogledom preko drvenih tribina, domahnuvši dvojici muškaraca koje je primetila u zadnjem redu. „Većina vas me zna po mom devojačkom imenu, Skarlet O'Hara, dok me drugi poznaju kao gospođu Batler. Ovo je moja zaova, gospođa Rejvenel.“ Pokazala je rukom ka Rozmari. „Ona je udovica pukovnika Endrua Rejvenela. Sigurna sam da svaki južnjački rodoljub dobro zna ko je pukovnik Rejvenel.“ „Gospodine Ajzeja Votlinže, zašto se krijete na toj tribini? Dođite da popričamo ko ljudi! A vi, gospodine, vi ste sigurno Džozi Votling. Naslušala sam se svakojakih priča o vama.“ Probijajući se između redova, Votlingovi se spustiše niz drvenu tribinu i prebaciše se preko ograde. Aukcionar je ponovo hteo da se pobuni, ali se ugrizao za jezik kada mu je jedan imućan kupac iz Atlante dao znak da se ne meša. „Arči Flite, drago mi je što si konačno pronašao posao koji ti odgovara. Nije ti baš priličilo da čuvaš decu plemenite Melani Vilks. Prosto se naježim pri pomisli da se čovek poput tebe vrzma oko naivne bezazlene dece. Ajzeja Votlinže, recite mi kako ste uspeli da oterate Velikog Sema? Čime ste mu zapretili?“ „Ajzeja!“, ubaci se Rozmari, poteravši svog konja ka trojici muškaraca. „Zar vama dolikuje da ubijate konje? Da zastrašujete crnce? Da se iživljavate nad sirotim psima? Kako ste samo mogli? Pomislite samo šta bi moja majka Elizabet rekla kada bi čula... kada bi čula za vaša sramna i bezočna dela?“ Stari Votling se ponosno ispravi, a oči mu blesnuše kao oči jastreba koji odmerava svoj plen. „Vaš brat je ubio mog sina jedinca. Ret Batler je osudio Šadru Votlinga na večni oganj.“ „To je obična laž, Ajzeja Votlinže“, viknu Rozmari. „Vaš sin je izgubio život u časnom dvoboju sa Retom Batlerom. Zar to može da vam posluži kao opravdanje da maltretirate nedužne udovice i nejaku decu?“ Skarlet se tada obrati okupljenoj svetini. „Gospodo, ovi bednici su ubili dve kobile koje su još dojile svoju ždrebad, rasterali radnike sa naših polja, poharali naš posed i - iz čiste obesti - ubili i iskasapili našeg vernog psa čuvara.“ Naglo se okrenula, uperivši prstom ka trojici muškaraca. „Hajde, Votlinže, recite nam još neku laž. Izazivam vas da ovde i sada, pred bogom i pred ljudima, posvedočite da ste nevini!“ „Svaka čast, gospođice Skarlet! Pokažite tim bitangama!“, dobaci neko sa tribina. Kada se Džozi okrenuo da vidi ko je taj nametljivac, njegov pogled se susrete sa mnogo pari plamtećih očiju. Neki od muškaraca poustajaše sa svojih mesta. Žamor na tribinama je podsećao na prigušeni huk nadiruće oluje. Rozmari povede svog konja ka tribini i zagleda se u masu. „Gospodo, ja već izvesno vreme živim u domu gospođe Batler tako da mogu da posvedočim da se Tara nalazi pod

- 359 -

opsadom i terorom noćnih razbojnika. Samo najpodlije kukavice mogu da se iživljavaju nad nemoćnim ženama, decom i crncima. Šta će im sledeće pasti na pamet? Hoće li dići ruku na moje dete - na sina pukovnika Endrua Rejvenela?“ Dvojica mladih farmera skočiše sa tribina i prebaciše se preko ograde koja ih je delila od arene. „Moj sin, Šadra, on je...“ „Nadzorniče Votlinže“, prekinu ga Rozmari, „pazite šta govorite! Svi dobro znaju da je Šadra Votling bio običan grubijan i siledžija!“ „Slobodno nastavite, gospođo Rejvenel! Svi smo siti njihovog divljanja!“, dobaci snažan zdepasti muškarac, prebacujući se preko ograde. Farmeri zgrabiše bičeve i štapove za gonjenje stoke. Džozi Votling krenu rukom ka futroli sa pištoljem. „Ah, vi Batlerovi!“, povika Ajzeja. „Vi ste tako važni i tako moćni! Ponašate se kao da samo vi imate ponos! Ako neko ne igra onako kako vi svirate, možete da ga dovedete do prosjačkog štapa, da mu prosvirate mozak, da ga izvređate na pasje ime i da odjašete ko da se ništa nije desilo! Mislite da je sve vaše, da možete da radite šta god vam se prohte!“ On preteći uperi prstom ka Rozmari. „Oko za oko, zub za zub!“ U tom napetom beskrajno usporenom trenutku, dok je pljuvačka svetlucala na usnama Ajzeje Votlinga, Ešli Vilks i Vil Bentin kročiše u arenu. Rozmari zinu od zaprepašćenja. Skarlet uspaničeno povika: „Odlazite, molim vas! Ne treba nam pomoć! Same ćemo ovo privesti kraju!“ Ešli Vilks zamaršira preko tvrde crvenkaste gline sa dostojanstvenošću bivšeg majora južnjačke vojske. U desnoj ruci je stiskao korbač. „Sve je u redu, Skarlet“, rekao je. „Mi ćemo ovo da rešimo!“ „Nemoj, Ešli... samo smo mislile...“ Ešli fijuknu bičem, okrznuvši po licu Arčija Flita. „Bitango jedna! Drži se što dalje od Tare, inače ću... tako mi svega...“ Dok je Arči podizao ruke, Ešlijev bič ponovo fijuknu kroz vazduh. „Prokleta ništarijo! Ubuduće dobro pripazi šta radiš ili ćeš imati posla sa mnom!“ Bič se obmota oko Arčijeve podignute ruke i on ga munjevito povuče ka sebi. Kada je Ešli pokušao da oslobodi korbač, Arči se svom snagom baci na svog suparnika. „Da ti više nije palo na pamet da uznemiravaš čestit svet!“ besno prodahta Ešli. „Ti ćeš da mi kažeš!“ odbrusi Arči, tresnuvši drvenim patrljkom po njegovom stopalu. Kada se Ešli sapleo, jednonogi veteran skoči na njega i obori ga na zemlju. Konji uzmakoše kako ne bi zgazili ljude koji su se valjali pod njihovim kopitima, ali Rozmarin konj pri okretu zakači Ešlija po gležnju. Uspaničeni junci jurnuše u stampedo, a farmeri poskakaše u stranu kako bi sačuvali živu glavu. Arči je raspomamljeno stiskao prste oko Ešlijevog vrata. Iako je Ešli lupao pesnicama po njegovim leđima, Arčijev stisak je postajao sve snažniji. Ešli je pokušao da ga zbaci sa sebe i da se skotrlja u stranu, ali se prevejani Flit nije dao prevariti. Dok se Ešli borio za dah, Vil Bentin je kružio oko njih vičući: „Pucaću u tebe, Flite. Ako ga odmah ne pustiš, tako mi boga, pucaću!“ Kada je Vilov pištolj opalio, Skarletin konj poče mahnito da se propinje. Dok je Skarlet grčevito povlačila uzde, konj je uzmicao ka ogradi, sve dok zadnjim nogama nije tresnuo o hrastovu kapiju. Muškarci su uspaničeno vikali, a junci su prestravljeno mukali. „Nek sam proklet ako nisi upucao starog Arčija Flita“, procedi Džozi sporim razvučenim glasom. „Tako mi svega, nikad ne bih pomislio da neko može da upuca Arčija!“

- 360 -

Skarlet je užasnuto zurila u Vila, u graške znoja koje su se pomaljale ispod oboda njegovog šešira. Uprkos rici preplašenih junaca, čula je Vilov preklinjući glas: „Za ime božje, nemoj! Imam dvoje dece!“ „Pa šta s tim? I stari Arči je možda želeo da ima decu. Jesi li razmišljao o tome pre nego što si sjurio metak u njega?“ Drugi hitac bio je tako glasan da je Skarlet zazvonilo u ušima. Vil zastenja, ali to više nije bio zvuk koji ispuštaju živi ljudi. Dok je Rozmari pokušavala da smiri Skarletinog konja, Džozi se okrenu ka svom stricu. „Striče Ajzeja, moram da brišem odavde. Ova rabota me nikud neće odvesti. Odoh ja kod Džesa i Frenka. Kad Džes i Frenk nekog upucaju, oni bar vide neku vajdu od toga.“

- 361 -

57. Kiša

Grube žuljevite muške ruke nežno su spustile Vila i Ešlija preko vreća sa stočnom hranom na dnu teretnih kola. Vilovo nepomično telo bilo je prekriveno grubim ćebetom. Rozmari je klečala na kolima, kvaseći lice onesvešćenog Ešlija Vilksa. Među muškarcima koji su zajedno sa njima krenuli ka Tari bilo je čestitih farmera koji su godinama poznavali porodice Bentin i O'Hara, ali i dokoličara koji su pošli samo zato što nisu imali pametnija posla. „Kad je ubio Vila, Džozi se ustremio pravo ka meni. Pištolj mu se još pušio. Podvio sam rep i sklonio mu se s puta. Mislim da bih mu ko od šale dao svog konja, samo da je zatražio.“ „Već su imali konje, Čarli. Jednog čilaša i jednog dorata.“ „Svašta od tebe, Henk. Pa, znam da su imali konje! Zar nisam bio tu kada je Džozi Votling kupio tog dorata od gospodina Pitersena? Reci mi, zar nisam bio tu?“ „Pa, baš to ti i govorim, čoveče. Znači da im tvoj konj uopšte nije trebao.“ Dok je slušala taj glupavi razgovor, Skarlet se činilo kao da je neko udara maljem posred čela. Zašto su Ešli i Vil morali da banu tamo? Skarlet je svoj plan držala u strogoj tajnosti. Nikom nije zucnula ni reči. Rekla je da ona i Rozmari idu u Atlantu. „Da sredimo neke poslove u banci“, slagala je. Samo bog zna kako su njih dvojica uspeli da otkriju njene namere i da im pohitaju u pomoć. Kada je turobna povorka stigla do kućnog prilaza, Sjuelen i Dilsi usplahireno potrčaše ka njima. Kada je primetila da na Vilovom konju nema jahača, Skarletina sestra zavrišta iz sveg glasa: „Vile! Gde je moj Vil? Oh, ne! Samo to ne! Oh, mili moj Vile!“ Kao furija se sjurila ka kolima, podigla ćebe sa muževljevog lica i istog trenutka pala u nesvest. Da je Dilsi nije prihvatila, gospođa Bentin bi tresnula o zemlju. Muškarci prekinuše razgovor kako bi Vilovu ucveljenu udovicu preneli do kuće, a deca i sluge se bespomoćno okupiše na tremu. Prisi poče da kuka na sav glas. Kovač, koji je nekada davno potkivao Džeraldove konje, priđe Skarlet. „Ti nitkovi ne smeju proći nekažnjeno. Treba samo da kažete, gospođice Skarlet, i odmah ću okupiti ljude!“ Ah, muškarci su bili takvi idioti! Skarlet je bila tako besna da je na trenutak zanemela. „Hvala vam“, procedila je kroz zube. „Hvala vam što brinete za nas, gospodine. Mami, uvedi decu unutra. Prisi, prestani s tim ludorijama! Je l' me čuješ, Prisi?“ Mami prikupi decu kao što kvočka prikuplja piliće. „Gospodo, molim vas, možete li da odvedete naše konje do staje? Četvorica neka ostanu ovde kako bi preneli ovog džentlmena - gospodina Vilksa - do salona.“ „Smrskan mu je gležanj, gospođice Skarlet“, ponovo se ubaci kovač. „Sigurno ga đavolski boli.“

- 362 -

„Sigurno“, promrmlja Skarlet. Vilovo telo bilo je preneto do magaze i položeno preko hladne kamene ploče, pored kofa sa mlekom. „Hvala vam na pomoći, gospodo. Ostalo možemo sami. Već smo vas previše zadržali.“ Razočarani što se njihova pustolovina tako brzo okončala, muškarci su se još dvadesetak minuta vrzmali po dvorištu, a onda su krenuli ka svojim kućama. Skarlet i Rozmari su na podu salona napravile postelju za Ešlija. „Prisi!“ doviknu Rozmari. „Pronađi neki stari čaršav i iscepaj ga na trake... evo, otprilike tako široke“, objasnila je, raširivši prste za oko četiri inča. „Dilsi, ti donesi toplu vodu i sapun.“ Kada je ostala nasamo sa Rozmari, Skarlet utučeno reče: „Šta su, za ime božje, njih dvojica tražili tamo?“ Rozmari se zagleda u Ešlija. „Ima nekoliko naprslih rebara, a grlo mu je toliko oteklo da jedva diše. Što se tiče gležnja, verovatno je smrskan.“ Mami je nagovorila Sjuelen da uzme jednu dozu laudanuma i smestila je u postelju, a onda su ona i Prisi okupale Vila i obukle ga u svečano nedeljno odelo. Mlađani doktor Brajan, koji je nedavno zasnovao lekarsku praksu, uporno je isticao kako je, iako je rođen u Džordžiji, studirao medicinu u Ričmondu. Doktor Brajan je namestio zglob Ešliju i stavio mu oblogu sa biljnim melemom oko vrata. Iako je prilično snebivljivo obavljao svoje lekarske dužnosti, nije bio nimalo snebivljiv kada je kucnuo čas da isporuči račun za svoje usluge. „Deset dolara? Zaboga, doktore! Gde ste služili za vreme rata?“ „Gospođo Batler“, nadmeno je odgovorio mladi lekar, „imao sam trinaest godina kada je rat završen.“ Dok se sumrak spuštao nad malim porodičnim grobljem na plantaži Tara, Pork je kopao raku za Vila Bentina. „Nije dovoljno duboko“, rekla je Skarlet. „Pork, ti si sad jedini muškarac u domaćinstvu. Moraš malo više da se potrudiš.“ Kada se Skarlet vratila u kuću, Sjuelen Bentin ju je čekala u salonu. Lice joj je bilo podbulo od plača. „Kad mi je moj Vil saopštio da se vraćaš na Taru, odmah sam mu kazala da treba da spakujemo kofere i da odemo. 'Skarlet će preuzeti Taru', rekla sam. 'To više neće biti naš dom.' Preklinjala sam Vila da odemo odavde. Rekla sam mu: 'Gde god se moja sestra Skarlet pojavi, tu možeš da očekuješ samo nevolju.' Ukrala si mi Frenka Kenedija i sahranila ga. A sad si mi uzela i Vila. Da ti nisi umešala prste, on bi još bio živ.“ Sjuelen se gušila u jecajima. „Šta ću da radim bez mog dobrog Vila? Bože, šta ću da radim?“ Ne prozborivši ni reči, Skarlet se popela uza stepenište i bacila se preko postelje u prašnjavoj izgužvanoj haljini koju je tog dana nosila u Džonsboru. Utonula je u san, pokušavajući da utekne od užasa koji ih je zadesio, ali kada je sutradan otvorila oči, prenuta oštrom jutarnjom svetlošću, sve stvari od kojih je pokušala da pobegne su se poput lavine obrušile na nju. Ono što se narednih dana dešavalo na Tari ostalo je zabeleženo u Skarletinom sećanju kao niz maglovitih nepovezanih fragmenata. Sećala se kako je pogrebnik dovezao kovčeg u kome će sahraniti Vilovo telo. Sećala se kako su deca na prstima prolazila ispred zatvorenih vrata Sjuelenine spavaće sobe, kako su žene iz komšiluka donosile hranu koju

- 363 -

niko nije hteo da jede i kako su muškarci iz komšiluka privremeno preuzeli Vilove dužnosti. Rozmari je negovala povređenog Ešlija iza zatvorenih vrata salona, dok su rođaci i prijatelji koji su došli da izjave saučešće paradirali kroz trpezariju, gde je ležao odar sa Vilovim telom. Sjuelen O'Hara Bentin je, utapajući se u svom bolu, slušala jalove reči utehe. Skarlet je stajala pored nje, svesna da su sve veze između njih bile presečene. Ona i Sjuelen će nadalje biti sestre samo po imenu. Bilo je nesnosno toplo. Čak ni raskošni buketi ruža poredani preko Vilovog kovčega nisu mogli da priguše zadah smrti. Vil Bentin bio je posrnuli baptista, ali pošto je u Džonsboru postojala samo Afrička baptistička crkva, pogrebni obred je održao metodistički propovednik koji je, nakon opela, pozvao Skarlet da sledeće nedelje dođe na njihovu službu. „Ali, ja sam katolkinja“, natuknula je Skarlet. „Ah, to uopšte nije bitno“, veselo je odgovorio sveštenik. „Naša vrata su otvorena za sve grešnike!“ Nakon pogreba Sjuelen Bentin se sa decom preselila u Čarlston, kod tetka Julalije. Dok su njihova kola napuštala Taru, Skarlet je krenula ka staji da namiri konje. Uzela je staro pohabano vedro koje su Vil i Sem godinama koristili za taj posao i nasula hranu u izduženo korito. Glatki tamni vratovi su se graciozno povili i konji su počeli da žvaću kao da se ništa nije desilo. „Kako Tara može da opstane bez Vila?“, utučeno je prošaptala Skarlet. Jedan konj je podigao glavu i naćulio uši, kao da je pokušao da shvati njene reči, a onda je mahnuo repom i nastavio da jede. Bujica nemih vrelih suza je potekla niz Skarletine obraze i ubrzo se sve pretvorilo u maglu i ništavilo. Nakon što je groznica minula, Ešli je bio previše slab da bi se vratio kući. Tiho je odgovarao na postavljena pitanja, nikad ništa nije tražio i nikad nije pominjao Vila. Rozmari je sedela sa njim u mračnom tihom salonu, hraneći ga supom i pojeći ga slabim čajem. Iz razloga koji su bili nedokučivi čak i za nju samu, pričala je Ešliju o stvarima koje su već dugo bile zaključane u njenom srcu. Rozmari Batler Hejns Rejvenel je svojim blagim staloženim glasom - pomno navodeći godinu, mesec i okolnosti - pričala Ešliju Vilksu kako se u one strašne ratne dane obrela u jednoj maloj kući u Frenklinu u Tenesiju i kako je, kada je prošla kroz vrata koja su vodila u vrt okovan mrazom, znala da će tamo ugledati nepomično telo svog supruga Džona. „Shvatila sam da ga volim tek kada je bilo prekasno“, rekla je. Rozmari je pričala Ešliju o svojoj miloj maloj Meg, o tome koliko je Meg volela konje i kako je zbog jednog konja izgubila život. „Tekumse se plašio pucnjave. Zar jednog konja možemo kriviti zato što se uplašio?“ Pričala je Ešliju i o tome kako je jednog jutra u hodniku svoje kuće pronašla Endruove okrvavljene čizme. Bile su to prave engleske čizme i Endru je nekad davno bio strašno ponosan na njih. Sedela je pored ćutljivog skrušenog Ešlija i pričala mu stvari koje nikad nikom nije ispričala - čak ni svojoj miloj prijateljici Melani, čak ni svom bratu Retu. Pričala mu je o svom samotnom detinjstvu na plantaži Broton. Pričala mu je koliko joj je nedostajao njen veliki brat i pričala mu je koliko je bila srećna kada je dobila svog malog ponija Džeka. Kancelarija šerifa Talbota je podsećala na hladnu podzemnu jazbinu. „Zašto ih niste uhapsili?“, ogorčeno je upitala Skarlet.

- 364 -

„A koga bi to trebalo da uhapsim, gospođo Batler?“ Skarlet je poželela da ga uhvati za ramena i da ga čestito prodrmusa. To bi mu valjda skinulo taj snishodljivi osmeh sa lica. „Votlingove, eto koga!“ besno je procedila. „Ajzeja i Džozi Votling su ubili Vila Bentina!“ Šerif prisloni svoju stolicu uza zid i zavali se na naslon, zagledavši se u isflekanu tavanicu. Zakašljao se, savio se ka podu i izbacio šlajm u pljuvaonicu. „Dakle, kada nameravate da ih uhapsite?“, insistirala je Skarlet. „Vidite, gospođo Batler, taj slučaj se može razmotriti iz više uglova. Vi situaciju posmatrate na jedan, a drugi ljudi je posmatraju na drugi način.“ Skarlet podozrivo začkilji očima. „ Očemu, zaboga, govorite?“ „Neki od svedoka tvrde da je gospodin Vilks započeo sukob.“ „Šerife, ti nitkovi su ubili moje konje, zapalili moju kuću u Atlanti i rasterali moje radnike. Čak su nameravali da ubiju mog supruga!“ „Zaista? Oduvek sam smatrao da gospodin Batler ume da vodi računa o sebi. Ako sam dobro čuo, vaš muž je trenutno u Evropi? Nije mi poznato da su Votlingovi ikad bili u Evropi. Da jesu, sigurno bi na sva usta pričali o tome.“ Šerif Talbot zavuče ruku u fioku i izvadi kožnu futrolu. Ustao je, skinuo šešir sa čiviluka i počeo nestrpljivo da ga premeće među šakama. „Gospođo Batler, neki ljudi veruju - a ja se, moram priznati, uveliko slažem sa njima - da je Ešli Vilks zapodenuo kavgu i da je Vil Bentin ubio Arčija Flita kada je video da se Vilks našao u nebranom grožđu.“ „Ali, Ešli je to uradio samo zato da bi zaštitio nas koji živimo na Tari. Ti Votlingovi su...“ „Gospođo Batler, to sam već čuo. To ste mi već nekoliko puta pomenuli, ali mi nijednom niste ponudili bilo kakve dokaze.“ Šerif stavi šešir i blago ga zabaci unazad, tako da je podsećao na okvir koji mu je okruživao lice. „Gospođo Batler, ne bih želeo da vas uvredim, ali sam ja lično sklon uverenju da je gospodin Vilks bez ikakvog povoda napao Arčija Flita, a kada mu se Arči suprotstavio i savladao ga Vil Bentin je pucao u Arčija. Džozi Votling je ubio Bentina u pokušaju da spase Arčijev život. Eto kako ja gledam na to. Naravno, vi iz sasvim razumljivih razloga stvari posmatrate iz drugačijeg ugla.“ Uzeo je futrolu sa stola i gurnuo je u džep pantalona. „Oprostite, gospođo, ali sad moram da skoknem do crnačke četvrti. Crnje su se opet izbole noževima. Zar to nije zanimljivo? Crnje potežu noževe, a belci pištolje. Da to možda ne treba shvatiti kao još jedan dokaz da su oni primitivniji od nas?“ „Votlingovi...“ „Oni vas više neće uznemiravati, gospodo Batler. Votlingovi su napustili okrug Klejton. Džozi i stari Ajzeja su odmaglili nakon incidenta i niko ih otada nije video. Niko od Flitovih nije hteo da sahrani Arčija, tako da je sahranjen o trošku okruga.“ Šerif slegnu ramenima. „Što se mene tiče, ta stvar je završena. Arči je mrtav, Vil Bentin je takođe mrtav, a Votlingovi su nestali. Džozi Votling je često pominjao Džesija Džejmsa. Tvrdio je da se u ratu borio rame uz rame sa ozloglašenom braćom Džejms.“ Šerif Talbot otvori vrata kako bi ispratio Skarlet. „Ko zna, možda ćemo jednog dana čuti kako su Votlingovi opljačkali neki voz?“ Kada su izašli iz kancelarije, šerif zaključa vrata i zagleda se u vedro nebo. „Baš je vruće, zar ne? Znate, Votlingovi su čestita porodica“, nastavio je. „Dobri radnici. Siroti Ajzeja je dirinčio kao crnac kako bi opstao na onoj jalovini. Sudbina baš ume da se uroti protiv nekih ljudi. Žalosno je što je tako završio, zar ne?“ Kada se vratila na Taru, Skarlet je odjahala do polja zasejanih pamukom. Na Vilovim glatkim crvenkastim brazdama se zelenio iždžikljali korov. Divlja zob je nikla po

- 365 -

grebenima na kojima su se nežne biljke pamuka, propisno udaljene jedna od druge, okretale ka zavodljivom suncu. Narednog jutra, pre nego što je svanula zora, Skarlet je već bila u staji. Radna oprema bila je tako teška da ju je jedva navukla na konje, a amovi tako nezgrapni da je njihovo postavljanje predstavljalo pravu noćnu moru. Prikačila je remenje, pokušavajući da ustanovi šta gde ide, a onda je, po potrebi, neke kaiševe pritegla a neke olabavila. Kada je ušla u kuhinju ukućani su već doručkovali. Deca su bunovno prebirala po tanjirima sa hranom. Skarlet je prišla stolu i s nogu pojela komad prženog mesa. „Sad kad smo ostali bez Vila, moraćemo da se snađemo kako znamo i umemo“, rekla je. „Sam Gospod zna da imamo posla preko glave. Mami, ti ćeš preuzeti brigu o Ešliju. Ela, dušo, ti ostani ovde i priteci Mami u pomoć. Bolje je da ne izlaziš na sunce kako ne bi dobila napad. Svi ostali idu sa mnom. Pork, molim te, poštedi me svojih komentara. Dobro znam šta ćeš da kažeš. Ali, gospođice Skarlet, ja sam čitavog života bio lični poslužitelj gospodina Džeralda!“ Skarletina imitacija bila je tako uverljiva da je čak i Pork morao da se nasmeje. Jutro je bilo sveže. Rozmari je sa najmlađom decom držala jednu vrstu, dok su Dilsi, Vejd, Pork i Prisi radili svako za sebe. Skarlet je preuzela Vilov posao: izorala bi jedan red, a potom bi nastavila u suprotnom pravcu, upravljajući plugom čije su visoke duge držalje bile izjedene znojem muških ruku. Konj je već dobro znao šta je trebalo da radi tako da je gotovo mehanički grabio napred, ali se plug neprestano otimao i poskakivao u Skarletinim rukama. Kada bi naletela na kamen, držalje bi se tako snažno žarile u njene nežne dlanove da su joj šake već bridele od bola. Iako je bilo blagotvorno za useve, sunce je za ljude koji su radili na poljima bilo najveći dušmanin. Kožno remenje prebačeno preko Skarletinih ramena toliko ju je žuljalo da joj se činilo da je bila upregnuta zajedno sa konjem koji je vukao plug. Posrtala je preko izorane zemlje i izvrtala zglobove. Znoj joj se slivao sa čela i pekao je za oči. Prašina koju su dizala konjska kopita joj se taložila preko lica. U podne su napravili predah ispod senovitih krošnji na obali reke. Skarlet je, klečeći na zemlji, pljuskala lice i vrat. Mlaz vode joj se slivao niz grudi. Rozmari se spusti pored nje. „Vi džordžijski plantažeri baš vodite lagodan život, nema šta!“, rekla je šaljivim glasom. Popodne je lagano odmicalo. Dilsi tugaljivim glasom zapeva pesmu koju je Skarlet slušala još od malih nogu. „Oh, Džone, moj Džone“, započe Dilsi. „Oh, Džone, Dugi Džone“, nastavi Prisi. „Dani su tako dugi, Džone.“ „Srce je tako bolno, Džone.“ „Otkako si otišao, Džone.“ „Oh, Džone, gospon Džone.“ „Oh, mili moj crnooki Džone.“ „Otkako si otišao, Džone.“ Posrćući iza konja i boreći se sa teškim plugom, Skarlet je disala u ritmu pesme koju su crni robovi već decenijama pevali na južnjačkim plantažama. Ešli je sedeo na presavijenim ćebadima, naslanjajući gips na zadnju stranicu teretnih kola koja su kretala ka Dvanaest hrastova. Njegove blage sive oči gledale su pravo u Rozmari. „Hvala vam... za sve one priče.“ „Znate, onog dana na pijaci...“, zaustila je Rozmari. „Učinili ste najbolje što ste mogli.“ Osmeh nestade sa Ešlijevog lica. „Vil je poginuo zbog mene.“

- 366 -

Nebo se smračilo onog popodneva kada su završili sa okopavanjem. Veliki trbušasti oblaci su se valjali preko horizonta. Tarini prašnjavi znojavi radnici su sedeli na tremu, gaseći žeđ hladnom vodom, kada su se dvojica jahača pojavila na dnu staze koja je vodila ka kući. Skarlet poskoči kao da ju je nešto ujelo, ulete u kuću i potrča uza stepenište poput usplahirene šiparice. U spavaćoj sobi je na brzinu izula cipele, bacila znojavu haljinu na pod, umočila peškir u bokal sa vodom i prebrisala ruke, lice i grudi. Potom je zgrabila elegantnu zelenu haljinu iz šifonjera i na brzinu je prikopčala i vezala. Nije imala vremena da stavi korset i da potraži obuću. Štrčala je niza stepenice kao furija, banuvši u prizemlje baš u trenutku dok je Pork, sa širokim osmehom na licu, prihvatao uzde Retovog konja. Na njegovom licu, u uglovima usana i oko očiju, bile su urezane nove bore. Svim srcem je želela da mu se baci u naručje, ali nije smela da mu pokaže da joj je baš toliko stalo do njega. „Priberi se, Pork“, zajedljivo je dobacila. „Ovo nije drugi Hristov dolazak. To je samo gospodin Batler odlučio da se vrati kući.“ Ret ju je proždirao žudnim pogledom. „Iskreno rečeno, stekao sam utisak da ti je potreban spasitelj.“ „Ne ličiš mi baš na spasitelja. Izgledaš kao da dolaziš pravo iz pakla.“ „Pa, imao sam par loših dana.“ Njegov osmeh bio je tako topao, tako sveznajući. Ret se sagnu, podiže malu Elu i stavi je u krilo. Skarlet instinktivno krenu ka njemu, a onda se ukopa u mestu. Kako se samo usuđivao da bude tako samouveren, tako siguran da će mu ona pasti pred noge? Ponosno je zabacila glavu. „Pa, kako je bilo u Parizu?“ Retove usne se raširiše u onaj tako poznati razdražujući kez. Prasnuo je u smeh, a deca - deca čiji smeh već tako dugo nije odzvanjao Tarom - počeše da se smeju zajedno s njim. Tada kroz vazduh prolete jedna kap kiše. Potom još jedna. Kiša je dobovala po tlu, dižući prašinu sa spržene staze. „Ovo je Tazvel Votling“, reče Ret, pokazavši ka mladiću koji je dojahao s njim. „Pretpostavljam da ga se sećaš.“ „Ah, moj pratilac sa kvarteronskog bala“, ravnodušno odgovori Skarlet, iako joj je srce mahnito lupalo u grudima. Ne tako! Zaboga, ne tako! Šta se to dešava sa mnom? Zar ne bi trebalo da mu se bacim u naručje? Kišne kapi su se slivale preko njenih obraza. Tazvel Votling pocrvene kao cvekla. „Poneo sam se kao budala, gospođo Batler. Molim vas da mi oprostite.“ Kao da je nju bilo briga kako se on poneo, pomislila je. „Pocrnela si“, primeti Ret. Skarlet zbunjeno pređe prstima preko preplanulih obraza. „Moj ten...“ „Dragi brate...“ Rozmari priđe Retu i poljubi ga u jedan, pa u drugi obraz. „Hvala bogu da si se vratio! Sad će sve biti u redu. Sigurna sam da hoće.“ Rozmari se tada okrenu ka Retovom pratiocu. „Gospodine Votlinže, ja sam Rozmari, Retova sestra. Tako mi je drago... tako sam srećna što ste došli. Dajte da se sklonimo odavde. Pokazaću vam gde možete da rasedlate konje.“ „Dilsi, idi do Mami i reci joj da se bludni sin vratio“, doviknu Skarlet. „Onda odvedi decu na kupanje. Prljavi su ko odžačari.“ Luis Valentajn je isplaženim jezikom hvatao kapi kiše. Vejd se kezio kao bena. Kada je Ret spustio Elu na zemlju, devojčica se privi uz njega kao mazno mače, sve dok joj nije rekao: „Idi u kuću da se umiješ, mila. Tvoja majka i ja moramo da razgovaramo.“

- 367 -

Kiša je zapljuskivala Skarlet po čelu i kosi. Ret se okrenu ka njoj. „Skarlet, dušo, pokaži mi ruke.“ Skarlet brže-bolje ćušnu šake ispod pazuha. „Tako mi svega, gospođo Batler, baš mi je drago što vas vidim.“ Zemlja je bila topla i vlažna pod Skarletinim bosim stopalima. Haljina joj je bila tako mokra da joj je prijanjala uz telo kao spavaćica. Bila je toliko srećna da joj se činilo da će pasti u nesvest. „Zaista, gospodine Batlere?“, odgovorila je, prkosno isturivši bradu. „Zašto ste onda navrat-nanos pobegli od mene?“

- 368 -

58. Četvrti jul

Sutradan ujutro Skarlet je izašla na verandu, zaklanjajući oči od blistave svetlosti izlazećeg sunca. Da li je dobro videla? Čiji je to konj bio na poljima pored reke? Tada je spazila Reta kako čuči među brazdama, zagledan u mladice pamuka. Malo kasnije Ret se vratio u sedlo i zajahao uzbrdo, ka kući. Dok je prolazio pored nje lagano je dodirnuo široki obod svog plantažerskog šešira. „Dobro jutro, gospođo Batler“, rekao je. „Izgleda da nas čeka lep dan.“ „I meni se čini, gospodine Batlere.“ Na Skarletinom licu zaigra osmeh - lenj i prepreden kao osmeh mačke. Nešto kasnije, Vejd Hempton je poveo Reta u obilazak imanja. Pokazao mu je obore sa svinjama, sušnicu, presu za pamuk i zarasla polja u pobrđu. Ret je detaljno proverio konjsku opremu u šupi pored staje. Vejd mu je pokazao kapijski stub na kome je mala Ela primetila Buovu odsečenu glavu. Na kraju su posetili grob Vila Bentina. Posle ručka su otišli do staje. Ret je sedeo na ogradici korala dok su Rozmari i Taz izvodili konje. Ret je te večeri pozvao Vejda Hamiltona da obeduje sa odraslima. Pork je, blistajući od sreće, servirao večeru u trpezariji, u skladu sa svim propisima. Vejd je toliko pazio na svoje ponašanje da se nije usuđivao da prozbori ni reči. Tazvel Votling se pokazao kao zabavan govornik koji se rado šalio na vlastiti račun. Za stolom je vladala vesela opuštena atmosfera. Kada je Taz, savršeno ozbiljnog lica, počeo da opisuje kako sofisticirani Parižani reaguju na „amerikanski“ kreolski francuski, svi su prasnuli u smeh. Dok su ispijali kafu i sladili se Maminom pitom od oraha, Skarlet upita Taza koliko će, po njegovoj proceni, otkupljivači na jesen plaćati pamuk „Sortu siajlend trideset centi, a pijemontski pamuk trinaest do osamnaest centi.“ „Samo toliko?“ Ret ustade od stola. „Skarlet, dušo, šta kažeš da pogledamo poslovne knjige?“ Te noći svetiljke su do kasno tinjale u Skarletinoj kancelariji. Skarlet se prenula iz sna kada je bat Retovih koraka utihnuo pred njenom spavaćom sobom. Dok je njegovo ime izranjalo na površinu njene usnule svesti, poželela je da ga pozove, ali je Ret nastavio dalje. Narednog jutra, za doručkom, Ret je izjavio da ide za Atlantu i upitao treba li nešto da im kupi. „Idemo zajedno“, rekao je Tazvel. „Hteo bih da odnesem neke poklone svojoj majci.“ Skarlet duboko udahnu. „Gospodine Votlinže, molim vas da gospođici Beli prenesete moje najsrdačnije pozdrave. Da nije bilo njenog upozorenja, moj suprug je lako mogao da izgubi glavu.“

- 369 -

Ret prasnu u smeh. „Mila moja gospođo Batler! Da nije vas, moj život bi bio tako predvidiv!“ Kada je Vejd izrazio želju da krene sa njima, Ret mu reče: „Može, ako ćeš brzo da se spremiš. Čekaj nas ispred staje za deset minuta. Ni minuta duže!“ Vejd istog trenutka napusti trpezu i potrča uza stepenice. Ret se tada okrenu ka Skarlet. „Rozmari kaže da su Votlingovi pobegli iz okruga.“ „Tako bar tvrdi šerif Talbot. Rete, šerif kaže da se vas dvojica poznajete?“ Nakon smrti male Boni Blu i plemenite Melani Vilks Ret se zatvorio u svoj svet, prigrlivši svoju tugu kao da je ona bila sve što mu je ostalo. Međutim, sada je odlučio da odškrine vrata. Zagledao se u Skarlet i tiho rekao: „Jednog dana ću ti ispričati kako sam upoznao Talbota. Ispričaću ti priču o Tjunisu Bonou.“ Dok su stajale na tremu, mašući Retu i Tazu, Skarlet se okrenu ka svojoj zaovi. „Bože, zar je moguće da je Ret tek dva dana ovde?“ „Izgleda da je za mog brata vreme prilično rastegljiv pojam“, šaljivo odgovori Rozmari. „Promenio se, Rozmari. Mislim, to je isti onaj Ret kao i pre, a opet... nekako je drugačiji. Znaš, može ti zvučati čudno, ali ponovo se osećam kao devica.“ Skarlet nakratko ućuta. Kada je ponovo progovorila, glas joj je bio gotovo molećiv. „Nadam se da će mi se sudbina ovog puta smilovati!“ „Naravno da hoće, mila.“ „Stvarno veruješ u to? Oh, molim te, reci da i ti veruješ u to!“ Samo je revnosni Luis Valentajn, koji je dotada savladao šest od ukupno sedam udžbenika gospodina Mekgafija, bio razočaran kada je Rozmari otkazala nastavu za taj dan. Bo je zamolio Rozmari da krene sa njom na Dvanaest hrastova, ali mu je ona rekla da je bolje da sačeka dok se njegov otac još malo ne oporavi. Rozmari je u pletenu korpu spakovala kukuruzne hlepčiće, pečeno meso, Mamin zeleniš i ostatke sinoćnje pite od oraha. Kiša je osvežila sprženi crvenkasti pejzaž, a ptice su veselo cvrkutale. Rozmari se osmehnu pri pomisli na Reta i Skarlet. Kao po nekom prećutnom dogovoru, izigravali su muškarca i ženu koji su živeli u dugom i srećnom braku. Zadirkivali su se i odmeravali snage, pojačavajući tenziju sve dok vazduh između njih ne bi počeo da varniči. Prošle noći, kada je Ret otpratio Skarlet do trpezarije, njena podsuknja nije šuštala već pucketala. U Ešlijevom skromnom domu je vladao priličan nered. U jednom uglu je bio nabacan neopran veš, a sudopera je bila puna prljavog posuđa. Ešlijevi dragoceni priručnici bili su raštrkani na sve strane. Krevet je bio nenamešten, a posteljina zgužvana. Rozmari širom otvori vrata i prozore i baci se na posao, tiho pevušeći. Kada je zavela red u Ešlijevoj kolibi, nabrala je buket bledoružičastih cvetova i stavila ih u staklenu vazu pored korpe sa hranom. Uzela je jednu od Ešlijevih knjiga, Engleski vrtovi, i sela na trem, osluškujući zujanje pčela, cvrkutanje lasta i udaljeno kuckanje detlića. Dok su je sunčevi zraci milovali po licu, lagano je okretala stranice zaustavljajući se pred svakim ručno osenčenim dagerotipom. Baštovani pokušavaju da neuređenu i buntovnu prirodu urede u skladu sa ljudskim aršinima iako sve vreme znaju da će priroda na kraju pobediti. Baštovanstvo zahteva još veću smernost i galantnost nego viteštvo. Nešto kasnije Ešli se zaustavi pred kućom. Pustio je uzde, oslobodio štaku privezanu za sedlo, izvukao zdravu nogu iz uzengija, prebacio je preko konjskog vrata i skliznuo niz slabine, pažljivo se prizemljivši. „Kao što vidite“, rekao je umesto pozdrava, „nisam

- 370 -

potpuno bespomoćan.“ Tada se, oslanjajući se na štaku i zdravo stopalo, postrance popeo uza stepenice koje su vodile ka kolibi. Lice mu je bilo zaraslo u bradu, a pantalone zamazane crvenom ilovačom. Bacio je pogled ka ružama koje je Rozmari stavila na sto. „Ta sorta se zove pink dejli. One nisu za vazu. Kad ih odsečete, latice odmah otpadnu.“ „Treba li da se pokajem što sam ih ubrala?“ upita Rozmari. Ešli se spusti na stolicu, prislonivši štaku uz sudoperu. „Oprostite, Rozmari. Niste me zatekli u najboljem izdanju. Mozi kaže da se Ret vratio. Sad vam je sigurno laknulo.“ Rozmari priveza svoj damski šešir. „U korpi imate pitu s orasima. Nadam se da će vam popraviti raspoloženje.“ „Oh, Rozmari! Molim vas, nemojte ići. Oprostite, nisam želeo da vas oteram.“ „Donela sam vam i malo povrća. I kukuruzne hlepčiće.“ Rozmari kolebljivo zastade. „Ah, lud sam za povrćem i kukuruznim hlebom!“, brže-bolje reče Ešli. „Hvala vam, Rozmari. Hoćete li da ostanete još malo?“ Protrljao je podlakticu koja je bila nažuljana od štake. „Nikad nisam znao kako je... kako je zgodno kad čovek može da koristi obe noge.“ „Ešli, pokušali ste da pomognete i ja sam vam zahvalna zbog toga. Rizikovali ste svoj život...“ „Vil Bentin je zbog mene poginuo.“ „Zavežite, majore Vilkse! Neću to da slušam. Ne smete da okrivljujete sebe.“ Ešli načini bolnu grimasu. „Rozmari, mila plemenita Rozmari, vi nikad niste imali razloga da mrzite sebe. Nikad se niste molili za hrabrost da okončate...“ „Ešli Vilkse! Treba li da vas podsetim da je moj muž sebi oduzeo život?“ Ešli utučeno spusti glavu među šake. Rozmari lupnu kašikom o činiju i reče, nešto nežnijim glasom, „Morate nešto da pojedete, Ešli. Vaša krv žudi za gvožđem.“ Ešli poslušno dohvati kašiku. „Uh, ima ukus ko zarđali obruč za bačvu“, promrmljao je. Rozmari se osmehnu, ohrabrena Ešlijevim pokušajem da se našali. I to je bio nekakav početak. Hvala ti, milostivi Gospode, pomislila je. Ešli Vilks neće dići ruku na sebe. U njegovoj duši nije bilo mračnih tajni koje su pretile da izbiju na površinu i da ga progutaju. Kada su se Ret i Vejd vratili iz Atlante, Vejd je nosio svoj novi šešir pod istim kicoškim uglom kao i Ret. Taz je ostao u gradu. „Bela i Taz imaju o mnogo čemu da razgovaraju“, objasnio je Ret, okrenuvši se ka svojoj supruzi. „Bela kaže da su Votlingovi nestali bez traga i glasa. Misli da su otišli na zapad. 'Siroti tata više nema svoj dom', tako mi je rekla. Sirota Bela!“ „Mrzim tog starkelju“, procedi Skarlet. „Znaš, život pun muke i razočarenja može da otruje dušu.“ Tog popodneva, nakon što su deca naučila svoje lekcije, Ret ih upita: „Da li neko od vas želi da jaše?“ Mlađa deca počeše da skakuću od sreće, nadvikujući se između sebe. „Hoću ja, hoću ja!“ Ret podiže ruku i reče, „Idemo onda do staje pa ću vas naučiti kako se to radi, pod uslovom da slušate sve što vam kažem.“ Skarletino lice postade bledo kao kreč. Ret nežno spusti šaku na njen obraz. „Dušo, sećaš li se koliko je Boni Blu volela svog ponija? Našoj maloj Boni bi sigurno bilo drago da je se sećamo po tome.“ Ret je spuštao jedno po jedno dete na leđa krotkog tovarnog konja i potom pažljivo vodio konja oko korala, stežući duge uzde. „Ela, drži se za grivu. Što čvršće, mila.“

- 371 -

„Bo, moraš gledati u onom pravcu gde želiš da ideš!“ Skarlet uđe u kuću i uputi se ka svojoj kancelariji. Na radnom stolu je zatekla tapije od Tare i njene imovine u Atlanti, povezane crnom svilenom trakom koja je priličila važnim dokumentima. Na odgovarajućim mestima bilo je naznačeno da su njeni zajmovi „izmireni“. Skarlet spusti glavu među šake i brižnu u plač. Narednog jutra Ret je ujahao u Džonsboro. Prešao je prugu i obreo se u crnačkoj četvrti. Kada je stigao do skromnog doma velečasnog Dž. Roberta Maksvela, koji se nalazio odmah pored Prve afričke baptističke crkve, povukao je uzde, vezao konja za plot i sačekao da mladi tamnoputi debeljuškasti muškarac izađe na trem. „Dobro jutro, velečasni Maksvele“, prozborio je. „Šta mislite, hoće li danas biti kiše?“ Mladi sveštenik se zagleda u nebo. „Čisto sumnjam. Mislim da nas čeka vreo dan.“ „I meni se čini. Dozvolite da se predstavim. Ja sam Ret Batler.“ „Drago mi je, gospodine. Čuo sam da ste se vratili na plantažu Tara. Izvolite, uđite. Moja supruga je taman pristavila kafu.“ U salonu velečasnog Maksvela nalazile su se tri stolice sa visokim naslonom i jedna fotelja za čitanje. Na polici iznad kamina je kuckao „nju hejven“ sat. Pod je bio prekriven izglancanom hrastovinom, a prozori su blistali od čistoće. Dvojica muškaraca sedoše na stolice, jedan nasuprot drugom, i zapodenuše razgovor o vremenskim prilikama i usevima, sve dok gospođa Maksvel (koja je bila mlada i sveža kao devojka) nije spustila limeni poslužavnik na praznu stolicu koja se nalazila između njih. Ret joj učtivo zahvali, a gospođa Maksvel se zarumene i nestade iz prostorije. Dok je Ret dodavao mileram i šećer u svoju kafu, tamnoputi propovednik prozbori: „Gospodin Bentin je bio čestit poslodavac. Šteta što nema više takvih ljudi.“ „Većina plantažera ne shvata principe slobodne radne snage ništa bolje od samih radnika“, odgovori Ret. „Da, pravo govorite, gospodine. To je apsolutna istina.“ Sveštenik je ozbiljno klimao glavom. „Svi smo se naprasno obreli u jednom sasvim novom svetu.“ „Nadam se da će taj svet biti bolji od onog starog.“ Sveštenik zbunjeno naheri glavu, kao da je razmišljao u kom svetlu treba da protumači Retovu izjavu. „Znate, neki belci ne dele vaše nade.“ Zagledao se u Reta preko ruba šolje. „Čuo sam dosta toga o vama, gospodine Batlere. Velečasni Vilijam Preskot je držao propoved u mojoj crkvi.“ „Velečasni Preskot zna da nadahne svoje vernike.“ „Neka je slava Gospodu! Vilijam mi je rekao da ste ubili njegovog zeta.“ „Tjunis Bono je bio moj prijatelj.“ Mladi propovednik spusti šolju na sto. „Da, to mi je i on kazao.“ Prešao je rukom preko lica, kao da sklanja paučinu. „Nadam se da su ti strašni dani ostali daleko iza nas.“ Sat je tiho kuckao na polici iznad kamina. Maksvel nastavi: „Velečasni Preskot mi je pomenuo jedan neobičan detalj. Kaže da ste kupili neki brod od njegove kćeri - potonuli brod.“ „Vesela udovica je potonula dok je bila u mojoj službi.“ Ret se nagnu ka njemu. „Kako je kćerka Vilijama Preskota? Znate li nešto o njoj?“ „Gospođa Bono se preselila u Filadelfiju. Potpuno se posvetila svom sinu Netu.“ Maksvel odloži šolju u stranu i priđe prozoru. Kada se okrenuo, njegova silueta se kupala u tako bleštavom moru svetlosti da je Ret morao da začkilji očima kako bi video izraz na njegovom licu. „Gospodine Batlere, ne znam da li ste čuli da apelujemo na zakonodavni

- 372 -

odbor da se osnuju učiteljske škole za crnce kako bi našu decu mogli da podučavaju naši učitelji.“ Ret spusti šolju na poslužavnik. „Vi imate mnogo uticajnih prijatelja“, nastavi Maksvel. „Bio bih vam zahvalan ako biste porazgovarali s njima na tu temu.“ Ret se na trenutak zamisli. „Učiniću ono što je u mojoj moći“, rekao je. Mladi sveštenik sklopi dlanove, kao da se moli. „A sad mi recite šta ja mogu da učinim za vas, gospodine Batlere?“ Skarlet se probudila u osvit, osluškujući poznati napev: „Oh, Džone, Dugi Džone. Dani su tako dugi, Džone. Srce je tako bolno, Džone.“ Tarini radnici su u koloni promicali pored poseda, obasjani svetlošću izlazećeg sunca. Kao i toliko puta dotada, u sušnim i rodnim godinama, spuštali su se ka reci, raspoređivali se po polju i počinjali da rade. Skarlet se ushićeno sjuri do kuhinje gde je zatekla Reta i Rozmari kako sede pred tanjirima prepunim hrane i Mami kako se vrzma oko njih, blistajući od sreće. „Rete“, povikala je, van sebe od radosti. „Vratili su se! Naši radnici su se vratili na Taru!“ „Da, mila, vratili su se.“ „Ali, kako?“ Njen suprug slegnu ramenima. „Nama su potrebni radnici, a njima je potreban novac da prehrane svoje porodice. Više nemaju razloga za strah. Osim toga, obećao sam da ću im platiti malo više.“ Skarlet se ukopa u mestu. „Malo više? Pa, kud ćeš više, Rete? Jedva da zaslužuju i nadnice koje smo im dosada plaćali!“ Ali, dok je izgovarala te reči, bol u leđima je podseti na sve one sate i dane koje je provela okopavajući pamuk i idući za plugom i savijajući se nad brazdama. Otrežnjena tom spoznajom, prasnula je u smeh i rekla: „Pa, dobro. Mi nikad nismo bili cicije, zar ne?“ Nakon što se Taz vratio iz Atlante, on i Ret su sazvali sastanak odgajivača pamuka. Toni Fontejn je došao u pratnji svog brata Aleksa, a Beatris Tarlton je dojahala na pastuvu čija je krv tekla u venama Vilovih ždrebadi. Gospodin Mekenzi, namćorasti Jenki koji je kupovao uništene južnjačke plantaže po ceni koja je bila deset puta manja od njihove stvarne vrednosti i pri tom se žalio kako ih je bar upola pretplatio, došao je u društvu stidljivog gospodina Šmita, koji je upitao gospođu Tarlton da li joj je poznato ko je izgubio uškopljenog čilaša koji je slobodno jurcao preko njihovih plantaža. Skarlet i Ret su ih, kao pravi domaćini, dočekali na ulazu, a kada su se gosti smestili u salonu Ret im je predstavio Taza. „Gospodin Votling dolazi iz Nju Orleansa. On je partner u jednoj firmi za kupoprodaju pamuka.“ „Sto mu gromova!“, povika Beatris Tarlton. „Konačno sam dobila priliku da upoznam Retovog kopilana. Iskreno da vam kažem, mladiću, uopšte ne ličite na oca!“ Susedi Batlerovih, koji su znali da se gospođa Tarlton pridržavala devize „što na um to na drum“, tiho se zacerekaše. Lica jenkijevskih plantažera ostadoše bezizražajna. „Žao mi je što ću vas razočarati, gospođo“, odvrati Taz blagim uljudnim glasom, „ali moj otac nije Ret Batler već pukovnik Endru Rejvenel. Možda ste čuli za njega?“ „Nek sam prokleta!“, zapanjeno procedi Beatris, zavalivši se na naslon. „Ne sekirajte se, gospođo Tarlton“, dobaci Ret iz prikrajka. „Gospod voli svu svoju decu, pa čak i starice koje ne znaju da drže jezik za zubima.“

- 373 -

Taz im je objasnio da je njihov pamuk postizao slabu cenu zato što je potražnja na britanskom tržištu opala, a tekstilne fabrike iz Nove Engleske su tražile propisno upakovan, sortiran i prečišćen pamuk. Prisutni su na licu mesta osnovali udruženje plantažera, postavivši Reta na položaj predsednika, a Tonija Fontejna na mesto potpredsednika. Plantažeri su potom zamolili Tazvela Votlinga da kao ovlašćeni zastupnik njihovog udruženja sklopi ugovore sa preduzećima koja su se bavila prečišćavanjem i skladištenjem pamuka. Tamnoputi radnici su okopah pamuk u dolini reke, a zapuštena polja u pobrđu su zasejali ovasom. Tara je ponovo počela da liči na onu staru Taru. Rozmari je većinu popodneva provodila na Dvanaest hrastova. Bela Votling je u nedelju došla da poseti svog sina. Nakon večere Taz je odvezao Belu do železničke stanice, a Rozmari i njen brat su ostali sami na tremu. Deca su se igrala Indijanaca na travnjaku ispred kuće dok su treperavi svici ispisivali tajanstvene poruke u vazduhu. „Ovde je tako mirno“, prozbori Rozmari. „Da, čovek bi pomislio da na svetu ne postoji ništa drugo osim ovog pitomog spokojnog pejzaža.“ Dečji žamor se pretvori u veseli kikot. „O čemu razmišljaš, Rete? Jesi li se setio svoje Boni Blu?“ Ret nakratko zaneme. „Zamišljam kako bi danas izgledala.“ „Znam“, tiho reče njegova sestra. „Moja Meg bi danas bila devojka. Birala bi haljine i sekirala se da li je dovoljno lepa da očara mladića na koga je bacila oko. Život je tako surov, brate.“ Ret izvadi cigaru iz tabakere. „Ponekad mi se čini da je jedina svrha našeg bivstvovanja na zemlji u tome da se sećamo onih koje smo izgubili.“ Uštinuo je vršak cigare. „Ako sam dobro primetio, viđaš se sa Ešlijem?“ „Ešli je dobar, plemenit muškarac.“ Ret kresnu palidrvce i odsjaj plamena zatreperi na njegovim obrazima. „I ja sam stekao taj utisak. Ali, da li je ovaj svet dovoljno dobar za Ešlija Vilksa?“ Rozmari nasloni bradu na dlan. „Ešli je takav kakav jeste, Rete. Baš kao i ti.“ „Da, valjda si u pravu.“ Ret se nasloni preko ograde i doviknu, „Deco, dosta ste se igrali. Vreme je za večernju molitvu i spavanje.“ Kada se narednog jutra probudila, Skarlet se zadovoljno protegnu. Laneni čaršavi su milovali njeno telo kao ruke voljenog muškarca. Izgarala je od želje da se ponovo nađe u Retovom zagrljaju, ali je njeno iščekivanje sada bilo tako opojno i tako slatko. Jednog dana, u najskorije vreme... Posle doručka Skarlet je iznela kafu na trem, gde je Ret sedeo na ljuljašci. „Ove georgine su lepe kao san“, prozbori Ret. „Moja majka ih nije volela. Uvek je tvrdila da su previše razmetljive.“ Ret prasnu u smeh. „Pa, naravno! Cveće i treba da bude razmetljivo. To je svrha njegovog postojanja.“ „Da, pretpostavljam da je tako. Rete, znaš...“ Ret prisloni prst uz njene usne i Skarlet oseti kako joj se ona neopisivo prijatna jeza spušta duž kičmenog stuba. „Pssst. Nemoj da pokvariš čaroliju.“ Na poljima pamuka beličasti cvetovi su štrčali kao rastresite snežne pahulje usred mora zelenila.

- 374 -

„Šta kažeš da priredimo roštilj?“, upita Ret. „Kao u stara dobra vremena. Pozvaćemo sve žive. Sećaš li se one zabave na Dvanaest hrastova, kad smo se upoznali?“ „Takvo poznanstvo se teško može zaboraviti.“ „Taman sam utonuo u blaženi dremež, a kad sam se prenuo iz sna, pred mojim je očima bila najzanosnija devojka koju sam u životu video. I šta je uradila? Pokušala je da mi razbije glavu zemljanim krčagom!“ Skarlet ga uhvati za ruku. „Još ne mogu da prežalim što sam te promašila“, prošaptala je, a onda oboje prasnuše u smeh, uživajući u toj maloj luckastoj šali. Ubrzo su otpočele pripreme za zabavu. „Dragi, zar Četvrti jul nije praznik Unije?“, prigovarala je Skarlet. „Ali, draga, ako si zaboravila, mi sad živimo u Uniji“, odgovarao je njen suprug. Ret je kovao planove kao da nijednom južnjaku nije moglo da padne na pamet da se pobuni zbog činjenice da su proslavljali dan kada je Viksburg pao i kada je izgubljena bitka kod Getisburga. Koliko god to čudno moglo izgledati, ispostavilo se da je Ret dobro procenio raspoloženje svojih suseda budući da niko od zvanica nije odbio poziv sa Tare. Beatris Tarlton je čak pitala da li može da povede i svoju unuku, koja joj je trenutno bila u poseti. Mami i Dilsi su jurile piliće kao avetni kosci84. Ret je kupovao šunke i prikupljao rani paradajz sa svih mogućih strana. Posluga je u povrtnjaku brala zelenu salatu i boraniju pritkaru i vadila mlad krompir. Ešli je zamolio violinistu koji je nekada bio glavna muzička zvezda na Dvanaest hrastova da stane na čelo Tarinog orkestra. „Dogovoreno, gospodine Vilkse. Računajte da će sve biti ko u dobra stara vremena.“ Šporet je tutnjao bez prestanka, sve dok Mami nije počela da zanoveta kako je u kuhinji bilo „vrelije nego na Tofetu85.“ Ona i Dilsi su pekle pitu za pitom, nadevajući ih jabukama, sirom, orasima i ravenom. Ret je zadužio decu da mute sladoled koji se čuvao u visokim limenim kantama u magazi. Ešlijevi muzičari, koji godinama nisu svirali zajedno, uvežbavali su svoj repertoar na licu mesta tako da su ukućani tokom priprema za zabavu uživali u dražesnim zvucima violine, dva bendža i mandoline. Tog četvrtog jula je osvanulo sveže jutro, bez kišnih oblaka na horizontu. Pork je odvezao kočiju do železničke stanice u Džonsboru kako bi sačekao podnevni voz. Dok je slušala kako se Pork i Piter prepiru koji će od njih šesti na mesto kočijaša gospođica Pitipat je blistala od sreće. „Milostivi bože!“ ushićeno je rekla. „Zar sve nije isto kao u dobra stara vremena?“ Iako je na pozivnicama bilo naznačeno da zabava počinje u dva sata, neki gosti su stigli još pre podneva. Naravno, svi su pitali mogu li nešto da pomognu. Naravno, svi su se vrzmali naokolo i pokušavali da zapodenu razgovor sa onima koji su imali preča posla. Susedi su pristizali na Taru na rasklimatanim seoskim kolima. Gospoda iz Atlante su iznajmila sve raspoložive čeze i kočije iz konjušnice u Džonsboru. „Dragi Rete, zar stvarno misliš...“, usplahireno je brbljala tetka Pitipat. „Zar ste morali da odaberete baš Četvrti jul? Znaš da se mnogi naši sunarodnici sa velikom tugom prisećaju...“ 84

Smrt prikazana kao avet sa podignutom kosom. (prim. prev.)

85

Žrtvenik u dolini Enom blizu Jerusalima gde su spaljivane žrtve prinete bogu Molohu. (prim. prev.)

- 375 -

Ali, kada ju je Ret poljubio u obraz, gospođica Pitipat je zaboravila šta je još htela da kaže. Ako je bilo ko od prisutnih južnjaka imao zamerke što se proslava održavala baš četvrtog jula, niko to nije glasno rekao, a jenkijevski plantažeri koji su se odazvali Retovom pozivu bili su previše učtivi da bi pominjali prošlost. I tako se na toj seoskoj zabavi priređenoj u jedno vrelo julsko popodne u okrugu Klejton u Džordžiji rat konačno i bespovratno završio. Tačno u dva sata velečasni Maksvel i njegova supruga su se zaustavili ispred kuće. Ret je na okretnici dočekao njihove smerne baptističke čeze, pozdravivši gospođu Maksvel blagim podizanjem šešira. „Tako nam je drago što ste nam se danas pridružili, velečasni. Počastvovani smo vašom posetom.“ „Hvala vam“, odgovorio je sveštenik. „Čuo sam mnogo lepih stvari o vašoj plantaži.“ „Sigurno poznajete našu Dilsi. Ona će vam pokazati imanje.“ Slavljenje jenkijevskog praznika i koja čašica više izbacili su iz ravnoteže Tonija Fontejna koji se istog trenutka ustremi ka Retu, streljajući ga besnim pogledom. „Do đavola, Rete!“ Ret stegnu Tonija za rame i reče pribranim odlučnim glasom: „Toni, ljudi su došli ovde isključivo zato da bi se dobro proveli. Ne bi bilo lepo da nam pokvariš zabavu.“ Toni skrenu pogled sa Retovog srdačnog osmeha i zapilji se u njegove hladne pronicljive oči. „Ali, Rete... Sto mu gromova! Jednostavno ne mogu...“ „U tom slučaju bi bilo bolje da odeš. Žao mi je, Toni. Lepo od tebe što si svratio.“ „Ali, Rete...“ promuca Toni Fontejn. „Hvala ti što si svratio“, ponovi Ret, a onda mu okrenu leđa i pridruži se ostalim gostima. I tako su Toni Fontejn i njegova nadmena supruga napustili zabavu. Iako su svi znali šta se desilo, niko ništa nije komentarisao. Lepo vaspitani južnjaci nisu primećivali ono što nisu morali da primete. Magbet je, protivno svojoj volji, bio obučen u livreju, a kada mu je Pork dobacio: „Krajnje je vreme da i mi crnje počnemo pristojno da se oblačimo“, zasuo ga je bujicom psovki. Bela Votling je nosila dugu elegantnu haljinu koja je laskala njenoj figuri. Ešli Vilks i Rozmari su čika Henriju ushićeno opisivali vrtove na Dvanaest hrastova. Čak previše ushićeno, mislio je čika Henri. Dim koji se dizao oko roštilja provlačio se između šimširovine, a vetrić koji je duvao sa reke je držao komarce na odstojanju. Gosti su se rasporedili oko postavljenih stolova. „Jeste li za malo šunke, velečasni? Evo, ovo je baš lepo parče.“ „Hvala ti, Dilsi.“ Gosti su uživali u hrani, prisećajući se sličnih svetkovina iz „ah, tako davnih vremena“. Dok se sumrak spuštao nad Tarom, muškarci su sve revnosnije posezali za čašicom, tako da je velečasni Maksvel zaključio da je kucnuo čas da sa svojom suprugom krene kući. Ret je zamolio Porka da okrene njihovu kočiju i ispratio ih do okretnice. „Gospodine Batlere“, rekao je Velečasni na rastanku, „hvala vam za nezaboravno popodne.“ Dok je sunce zaranjalo iza brežuljaka, žene su ogrnule šalove a muzičari su počeli da štimuju instrumente. Ret i Taz su na travnjak izneli kutije sa egzotičnim etiketama. „Ne mrdajte sa trema“, doviknuo je Ret nestrpljivim mališanima. „Ela, Bo, Luise Valentajne, ako samo primetim da je neko od vas kročio na travnjak odmah ću vas poslati unutra.“ „Mogu li da vam pomognem?“, upita Vejd.

- 376 -

„Možeš, ako ćeš da radiš ono što ti kažemo.“ Kineske rakete poleteše uvis, rasprskavajući se u vazduhu i zapljuskujući Taru kišom šarenih iskričavih varnica. Noćno nebo je podsećalo na svod preplavljen čudesnim zvezdama padalicama. Deca su otvorenih usta zurila u nebo, a svaka eksplozija bila je propraćena uzbuđenim povikom: „Oooooooohhh!“ Ela je prekrila uši, a odrasli su počeli oduševljeno da pljeskaju. Kada su Taz i Ret ispalili poslednju raketu mališani su se sjurili na travnjak kako bi osmotrili izgorele čaure. Zurili su u zemlju sa izrazom beskrajnog čuđenja, kao da su se pitali zar je moguće da su se u tim ružnim neuglednim ljušturama skrivala blistava sazvežđa od čije je lepote zastajao dah. Salon, glavni hodnik i trpezarija su se pretvorili u balsku dvoranu za kojom je Elen O'Hara svojevremeno toliko čeznula. Orkestar se smestio na stepeništu. Iako je Rozmari odvela mlađu decu na spavanje, mališani su se u roku od par minuta iskrali iz svojih postelja kako bi kroz ogradicu posmatrali prizor koji je podsećao na bajku. Mladi Vejd Hamilton je, obučen u svečano odelo sa krutim okovratnikom, u stopu pratio Tazvela Votlinga, nadajući se da ga odrasli neće tapšati po glavi kao nekog klinca. Njegova baka Pitipat je ushićeno rekla: „Vejde, pa ti si isti otac! Bože, kao da gledam našeg milog Čarlsa!“ Dok ga je posmatrala, jedna suza se skotrljala niz njen stari smežurani obraz. Beatris Tarlton i Aleks Fontejn su, stojeći ispod portreta Skarletine bake, razgovarali o izgubljenom konju koji se vrzmao po njihovom kraju. Gospođa Tarlton je u neverici rekla: „Ali, ja poznajem svakog čilaša odavde do Džonsbora!“ Beatrisine kćeri su takođe bile među zvanicama, dok su njeni sinovi Brent, Stjuart i Tom - koji su pre rata bili Skarletini revnosni udvarači – sada živeli još samo u njihovim sećanjima. Skarlet ispusti tužan uzdah. Kao da joj je pročitao misli, Ret je nežno uze za ruku. „Draga, ako u ovoj kući večeras ima duhova, oni žele budemo srećni.“ Mali orkestar je virtuozno izvodio svoj repertoar, prelazeći sa elegantnih valcera na živahne narodne plesove. Na razočaranje starijih gostiju, muzičari nisu hteli da sviraju „starinske kadrile“. Nakon što je otplesao jedan valcer sa svojom majkom, Taz je prišao Beatrisinoj unuci Poli - krhkoj stidljivoj smeđokosoj devojci. Bela Votling je blistala od ponosa. „Pogledajte mog dečkića“, ushićeno je šaptala, ne obraćajući se nikom određenom. „Gospode, samo ga pogledajte!“ Beatris Tarlton naheri glavu ka ženi koja je stajala pored nje. „Gospođice Votling“, rekla je hrapavim glasom, „znate, stvari više nisu kao nekada.“ „Ovaj...“ promuca Bela. „Valjda je tako bolje. Šta li smo samo umišljali? Čemu sva ta uštogljenost i moralna strogoća? Zar smo zaista verovali da je boga briga da li će nam neki muškarac zaviriti pod suknju? Recite mi, gospođice Votling“, Beatris se zagleda Beli pravo u oči, „jesu li svi muškarci isti?“ Bela se nakašljuca, nervozno štipkajući kožu na svom vratu. „Gospode, baš ste me zatekli“, zbunjeno je rekla. A onda se zaverenički nagnula ka staroj gospođi. „Iskreno da vam kažem, to vam je kao sa konjima. Postoje razne sorte muškaraca.“ Ešli i Rozmari su za to vreme sedeli na ljuljašci na tremu. Iako nisu pričali o nekoj određenoj temi, beskrajno su uživali u samom razgovoru - kao dvoje ljudi čiji su se putevi tako neočekivano ukrstili.

- 377 -

Desert je bio serviran napolju, na stolovima postavljenim na travnjaku ispred kuće, ali onog trenutka kada se vetrić stišao, na zvanice su se obrušile horde raspomamljenih komaraca tako da su gosti, zajedno sa svojim tanjirima, brže-bolje utekli unutra. Gospođica Pitipat je sedela na fotelji sa visokim naslonom, setno razmišljajući koliko bi njena mila Melani uživala u toj večeri. Kada je violinista zasvirao „Vojničko veselje“, Ret džentlmenski ispruži ruku ka Skarlet. „Rete, ponašala sam se kao prava glupača.“ „Oboje smo bili svojeglavi, mila“, nežno odgovori Ret Batler i povede svoju suprugu ka plesnom podijumu. Kad smo se upoznali, pomisli Skarlet, bila sam dete. Ret mi je pomogao da postanem ono što jesam. „Draga moja“, učtivo promrmlja Ret, „je l' može malo živahnije? Ovo je škotski ples, a ne valcer.“ Skarlet O'Hara se prenu iz razmišljanja i poče da poskakuje i da se okreće. Lepršala je preko podijuma kao devojka koja je nekada bila, kao devojka koja se i dalje skrivala u dubini njene duše. Okretala se veselo kao dete, dražesno kao šiparica, zavodljivo kao žena, a njen muškarac bio je pored nje i vešto je odgovarao na svaki njen korak, na svaki dodir, na svaki uzdah. Retov pogled je iskrio takvom ljubavlju da Skarlet Batler prvi put u životu nije bila zastrašena činjenicom da mladost i lepota nisu mogle večno da traju. Kada je otkucala ponoć muzičari su, uprkos brojnim protestima, odložili svoje instrumente. Ret je rezervisao voz koji je na stanici u Džonsboru čekao goste pristigle iz Atlante. Gosti koji su živeli u blizini krenuli su ka svojim kočijama i kolima. „Hvala vam što ste došli“, ponavljala je Skarlet. „Ovo je tek početak. Sigurna sam da će biti još ovakvih zabava.“ Dok su svetla poslednje kočije nestajala u daljini, Ret uđe u kuću i zaključa vrata. Kada se Skarlet popela na sprat, u hodniku je srela Belu Votling. Bela se u međuvremenu presvukla i sada je na sebi imala kućnu haljinu zapanjujuće ružičaste boje. „Mislim da se nikad u životu nisam lepše provela“, rekla je Bela. „Hvala vam, gospođice Skarlet, što ste me pozvali da ostanem kod vas.“ Skarlet priđe toj miloj ženici u ružičastoj haljini i poljubi je u obraz. „Želim vam laku noć, Bela.“ Kada je ušla u svoju spavaću sobu, natenane je počela da se svlači, uživajući u svakom pokretu. Ret će večeras doći kod nje. Bila je sigurna u to. Telo joj je drhtalo od iščekivanja. Tiho pevušeći, natapkala je kolonjsku vodu iza oba uha i između dražesnih oblina na svojim nedrima. Ret još nije video tu zavodljivu prozirnu spavaćicu koju je obukla. Skarlet se osećala kao dragocen poklon umotan u luksuzan papir. Kada je razmakla zavese, sobu je preplavila hladna plavičasta mesečina. Kleknula je pored kreveta i prekrstila se. Zahvalila je bogu za Taru i za Elu i za Vejda i za sve koji su je voleli. Zahvalila je bogu što je Reta vratio kući. A onda je osetila miris dima.

- 378 -

59.

Moj dan je svanuo

Skarlet je kašljala i kašljala. Tamne senke su lelujale pored vrata, a uljasti crni dim se probijao kroz pukotine, kuljajući ka tavanici. Rozmari je vikala: „Vatra! Oh, bože! Vatra!“ Kada je spustila ruku na bravu, Skarlet užasnuto ustuknu. Brava je bila usijana kao peć! Bosonog i nag do pasa, Ret banu u sobu. „Požar je zahvatio stepenište“, rekao je pribranim glasom. „Moraš mi pomoći da izvučemo decu.“ Sve se dešavalo tako brzo! „Ali, nisam obučena!“, pobuni se Skarlet kada ju je Ret zgrabio za ruku. Oblaci dima su plutali po dečjoj sobi, stapajući se sa bledunjavom mesečinom. Među razbacanim igračkama i knjigama, zaplašena deca su se tiskala oko Rozmari. Luis Valentajn je sedeo u majčinom krilu. „Tazvel je otišao po Belu“, prozbori Rozmari pribranim trezvenim glasom. Ret kratko klimnu glavom, a onda kleknu na pod i zagleda se u mališane. „Ela, zašto ti nisi u krevetu? Šta tražiš budna ovako kasno?“ šaljivo je upitao. Devojčica zbunjeno stavi šaku preko usta i njen strah se na trenutak pretvori u usplahireni kikot. „Bo, ti si naš mali junak, je l' da? Večeras ćeš morati da nam pokažeš koliko si hrabar.“ Mali Bo frknu kroz nos. Dim je već štipao za grlo. „Vejde Hemptone Hamiltone, ti si ovde najstariji, tako da se uzdamo u tebe. Dogovoreno?“ Vatra je pucketala sa druge strane vrata, poput zveri koja se probijala kroz gustu šikaru. Nemamo vremena!, uspaničeno pomisli Skarlet. Moramo što pre da uteknemo odavde! Ret se okrenu ka uzdrhtalom Luisu Valentajnu. „Koliko imaš godina, Luise?“ „Sedam, ujka Rete.“ „Ti si dobio ime po jednom piratu. Znaš li za to?“ „Znam, gospodine.“ „Rete!“ pobuni se Skarlet. Ret joj utešno stisnu ruku, ne skidajući pogled sa dece. „Onda ćeš morati da budeš neustrašiv kao pirat. Dogovoreno, Luise Valentajne?“ „Dogovoreno, ujka Rete“, zacijuka dečačić kao preplašeni miš. „A sad me svi dobro slušajte. Kad budemo prošli kroz ona vrata, postaće užasno vruće i užasno mračno i užasno zagušljivo. Držaćemo se za ruke kako se neko ne bi izgubio. Skarlet će ići na čelu kolone, za njom će ići Vejd, a potom Luis Valentajn, Rozmari i Ela. Bo, ti ćeš držati Elu za drugu ruku - ne smeš je ni po koju cenu pustiti - a ja ću ići iza tebe, na začelju. Hajde sad, uhvatite se za ruke. Odlično. Čvrsto se držite i ne puštajte jedni druge ni za živu glavu, jasno?“

- 379 -

Dok je Ret pričao, dim je nadirao u sobu i mala Ela je počela da kašlje. Skarlet se tiho pomoli da devojčica ne dobije napad. „Otpuzaćemo kroz hodnik do stepeništa za poslugu, a odatle ćemo se spustiti do kuhinje i izaći napolje“, nastavljao je Ret. „Ne smete da zastajkujete, a čak i ako se budete uplašili, moraćete da se pravite kao da ste vrlo hrabri. Nipošto se ne smete razdvajati. Držite se najčvršće što možete. Jeste li razumeli?“ „Jesmo“, odgovori hor drhtavih dečjih glasova. Ela je pokušavala da priguši jecaje. Ret se tada okrenu ka Skarlet. „Skarlet, dušo, uhvati Vejda za ruku“, rekao je staloženim glasom. „Krećemo.“ Iako su joj zubi cvokotali od straha, Skarlet prozbori: „Gospodine Batlere, jeste li sigurni da je ovo pravi put do dvorane Hanisakl?“ Ret se tiho zacereka, a Skarlet zadiže spavaćicu i kleknu na pod. Kada je Ret odgurnuo vrata pred njihovim očima se ukaza oblak gustog crnog dima protkan jezivim žutim plamenim jezicima. Skarlet krenu niz hodnik. Drvene daske na podu su se sablasno ocrtavale pod treperavom svetlošću koja je dopirala odozdo. Tavanica je nestala u vrtlogu uskovitlanog mraka. Skarlet oseti kako joj vrelina prži vrat. Šta ako joj kosa bukne? Činilo joj se kao da je kuća odjednom postala neverovatno velika, da je stepenište za sluge bilo beskrajno daleko. Nastavila je da puzi, stežući Vejda za ruku, a kada je njena fina svilena spavaćica skliznula ispod kolena pocepala je platno kako se ne bi saplitala. Vatra je urlikala kao razgoropađeni medved. Usijani pod im je prljio dlanove i kolena dok su se probijali ka izlazu, boreći se za dah. Vejdova šaka bila je klizava od znoja. Tada kroz zastrašujuću tutnjavu ognja odjeknu Retov glas: „Deco, nipošto se ne smete razdvajati! Držite se što čvršće!“ „Hoću moju mamu!“ vrisnu mala Ela. „Tu sam, dušo. Hajde, samo još malo“, dobaci Skarlet, boreći se sa napadom kašlja. U oblaku dima koji je lelujao ispred njih, Skarletine oči nazreše tamno pravougaono obličje. Stigli su do kraja hodnika. Skarlet slobodnom rukom opipa gornji stepenik i doviknu: „Stigli smo do stepeništa. Krećem dole.“ Kašljala je sve dok joj se nije učinilo da je počela da izbacuje komadiće pluća. Čvrsto stežući Vejdovu znojavu ruku, Skarlet unatraške krenu naniže - prvi stepenik, drugi, treći. Svež vazduh je kuljao iz prizemlja, podižući dim. Skarlet je, napipavajući nožnim prstima nevidljiva gazišta, odmicala niz uzano mračno stepenište. Daleko iza nje Ret je uporno vikao: „Čvrsto se držite! Iz sve snage!“ Kada je Vejd promašio stepenik, njegova ruka se na trenutak otrgnu i Skarlet se hitro ispreči pred njim kako se ne bi skotrljao naniže. „Oprosti, majko“, promrmlja Vejd. Zvučao je isto kao Čarls Hamilton. Kada su stigli do kuhinjskih vrata, Skarlet na brzinu pokuša da se priseti da li se reza nalazila sa leve ili desne strane. Iza i iznad nje ponovo odjeknu Retov odlučan glas, „Još samo malo, deco! Luise Valentajne! Pirati nikad ne plaču!“ Uzana vrata se otvorile i Skarlet ugleda Mami obučenu u spavaćicu, sa pamučnom noćnom kapicom na glavi. Stara crnkinja bespomoćno reče: „Skarlet, dušo! Gorimo!“ Skarlet uvuče Vejda u kuhinju. U kuhinji je bilo neuporedivo svežije. „Da, Mami, gorimo“, odgovorila je. „Brzo trči do zvona i daj znak za uzbunu.“ Skarlet je stajala na pragu, uvodeći unutra Luisa Valentajna, potom Rozmari i Elu, onda Boa i na kraju Reta Batlera koji je ćuškao oprljene dlanove ispod pazuha. „Ali, bio je to tako krasan roštilj“, promuca Mami, kao da još nije mogla da poveruje šta ih je snašlo. „Odavno se nismo tako lepo proveli!“

- 380 -

„Oh, Rete!“, zavapi Skarlet. „Tvoje šake! Tvoje sirote šake!“ „Zaboravio sam rukavice u Glazgovu“, šeretski odgovori on. Rozmari izvede decu u dvorište dok je Mamino zvono objavljivalo uzbunu. Napolju je bilo mračno i tiho. Kada je mala Ela pala u nesvest, Ret je uze u naručje i ponese je preko dvorišta. Elina debeljuškasta bosa stopala su se njihala u vazduhu, prebačena preko njegovih podlaktica. Ret spusti devojčicu na travnjak pored mlekarnika. „Siroto dete. Junački se držala“, nežno je prošaptao. „Ja ću ostati sa Elom“, reče Rozmari. „Vejde Hamiltonu, molim te da pripaziš na ostalu decu.“ Taz je za to vreme prislanjao merdevine uz fasadu. Njegova majka je strpljivo čekala na balkonu Džeralda O'Hare. U Belinom držanju nije bilo ni trunke panike. Prelepi lepezasti prozor Elen O'Hare i bočni svetlarnici tinjali su sablasnom beličastom svetlošću. Pored ulaznih vrata je ležao prazan kanister za gorivo. Dim koji je kuljao iz kuće bio je prožet mirisom kerozina. Glavno stepenište, na kome je orkestar pre samo nekoliko sati svirao Štrausove valcere, nestajalo je u plamenu. Dok se Taz peo na balkon, Ret je pridržavao merdevine. Trava pored kuće bila je oprljena, a šimširovina se pretvorila u nagorele štapiće. Ljuljaška je sablasno škripala, njišući se napred-nazad, kao da su na njoj sedele nevidljive aveti. Bela obazrivo krenu niz merdevine, dostojanstveno pridržavajući svoju ljubičastu haljinu. Crnci se sjatiše oko kuće. „Tara!“ vrištala je Dilsi. „Moramo da spasemo Taru!“ Njeni povici prenuše Skarlet iz letargije. „Rete! Oh, bože! Moramo nešto da preduzmemo!“ zavapila je, potrčavši ka vratima baš u trenutku kada se lepezasti prozor rasprsnuo i kada je plamen zahvatio donju stranu krova koji je prekrivao trem. Ret je munjevito zgrabi oko struka i odiže je od zemlje. „Nemoj!“ rekao je. „Prekasno je, mila!“ Skarlet poče da se otima i da ga šutira u cevanice. „Ne moja Taral Ne smem da izgubim Taru!“ „Smiri se, za ime božje! Ti nećeš da izgubiš Taru, a ja neću da izgubim tebe! Nikad više!“ ubeđivao ju je Ret, odvlačeći je u stranu dok je plamen kuljao ka vrhu krova. Vazduh je bio tako vreo da su Ret, Skarlet, Tazvel i Bela morali da se povuku do okretnice za kočije. Skarlet je plakala od očajanja. „Mogli smo bar da pokušamo!“, vrištala je, udarajući pesnicama u Retove grudi. „Mogli smo bar nešto da učinimo!“ Dok je plamen besomučno tutnjao, Tarini prozori su svetlucali kao oči stvorenja iz pakla. Tada se na stazi koja je vodila ka kući začu topot konjskih kopita. Susedi su dolazili u pomoć. Ali, bilo je prekasno. Prekasno da se bilo šta učini. „Oh, Rete!“ Skarlet je jecala u njegovom naručju. „Tara. Naša Tara“, očajno je ponavljala, privijajući se uz njega. „Da, dušo! Bila je to naša Tara.“ Tada se kroz zaglušujuću tutnjavu ognja prolomi promukao drhtav muški glas. „Moj dan je svanuo!“ Starac u pohabanoj odeći je stajao ispred zapaljene kuće. Brada mu je bila razbarušena, a kosa masna i ulepljena. Toliko se približio ognju da su mu rukavi i prednji deo košulje

- 381 -

bili čađavi i oprljeni. U ruci je držao zarđali pištolj sa samo jednim metkom, nalik onima koji su se koristili u dvobojima. „Rete Batlere, moj dan je svanuo!“, doviknu Ajzeja Votling tupim bezizražajnim glasom. Ret odgurnu Skarlet u stranu. „Dobro veče, Votlinže. Nisi morao da spališ Taru. Moja supruga ti nije učinila ništa nažao. Ako si hteo da izmirimo račune, mogao si da me izazoveš na dvoboj. Rado bih se odazvao tvom pozivu.“ „Pročišćujući oganj...“ mrmljao je Ajzeja. „Sumnjam da nam je to bilo potrebno“, odbrusi Ret. „A opet, ja se baš ne razumem u religiju. Možda bi ti, kao stručnjak za pročišćujući oganj, pakao i takve stvari, mogao da nam objasniš čemu bi trebalo da posluži ova ludorija.“ Stari Votling prikupi snagu i ponosno se isprsi. „Ti si ubio mog sina Šadru. Zbog Reta Batlera, mladog gospodara plantaže Broton, moj sin sad gori u paklu.“ Skarlet besno zaškrguta zubima. „Ti tamo! Da si odmah napustio Taru! Da si odmah otišao odavde, ti bedni umobolni stvore!“, zavrištala je. „Ajzeja, da ja nisam ubio tvog sina to bi učinio neko drugi. To i sam znaš. Šadu Votlingu nije bilo suđeno da umre prirodnom smrću.“ „Baš kao ni tebi, grešniče!“ Stari Ajzeja drhtavim rukama podiže pištolj. Ret zakorači ka njemu. „Daj mi taj pištolj, Ajzeja.“ Bela potrča ka svom ocu, vičući: „Tata! Nemoj, tata! Preklinjem te!“ Kroz vazduh odjeknu prigušen hitac - slabašan prasak, tek nešto glasniji od pucketanja grančice. Bela Votling zadrhta i ukopa se u mestu. Uhvatila je rubove svoje ružičaste haljine i pažljivo ih obmotala oko nogu, a potom se spustila na kamen koji se nalazio pored stuba za vezivanje konja. „Tata, siroti tata“, nemoćno je izustila, a onda je ispustila dušu.

- 382 -

60. Sutra je novi dan

Nakon dugogodišnjeg sablažnjavanja i iščuđavanja gospođa Mid i gospođa Elsing su konačno dobile priliku da kroče u Šapo ruž. Bila je to njihova patriotska dužnost. U roku od svega devet godina, koliko je proteklo od građanskog rata, priča o južnjačkom otporu se pretvorila u raskošan romantičan mit. Sablažnjavajući događaji zbog kojih su smerne gradske dame ranije crvenele i zamuckivale dobili su istaknuto mesto u porodičnim legendama. Gospođa Elsing je tog dana ushićeno objašnjavala svojim unucima: „U to nesrećno doba, kada su jenkijevski osvajači na sve strane vešali naše hrabre sunarodnike, Bela Votling je svojim lukavstvom spasla vašeg oca od vešala. Ne možete čak ni da zamislite kako su vešto izveli svoju malu farsu!“ Iako je ta priča bila već toliko puta ispričana da su je čak i vrapci znali, gospoda Elsing se i dalje iščuđavala nad jenkijevskom lakovernošću. „Jenkiji su kao od šale naseli na priču da je čestiti Hju Elsing bio kadar da zapodene kavgu u javnoj kući! Da čovek ne poveruje!“ Pa ipak, porodične legende su jedna, a javne kuće sasvim druga stvar. Kada se kočija gospođe Elsing i gospođe Mid tog dana zaustavila pred Belinim ozloglašenim bordelom, dotične gospođe su umalo došle u iskušenje da kažu kočijašu da nastavi dalje, ali je njihovo samopouzdanje naglo živnulo kada su pred Šapo ružom ugledale mnoštvo uglednih građana koji su došli da odaju poslednju počast najčuvenijoj posrnuloj ženi u čitavoj Atlanti. Ako ćemo pravo, uvažene su dame bile prilično razočarane. Gospođa Mid je nakon toga objašnjavala svojim prijateljicama, „Nećete verovati, ali salon gospođice Votling izgleda prilično smerno, gotovo isto kao salon nekog uglednog doma!“ Gospođa Elsing, koja se gnušala francuskog dekora, nije mogla olako da pređe preko te opaske. „Ah, previše u-met-ni-čki, draga moja. Previše u-met-ni-čki.“ Šapo ruž je izgledao gotovo isto kao u ono vreme kada su u njemu pirovali mladi južnjački oficiri i veterani koji su evocirali uspomene na dane prohujale slave. Ugledni i neugledni građani Atlante su, rame uz rame, snebivljivo čekali na stazi oivičenoj Belinim opojnim ružama. Magbet je sve pozdravljao istovetnim bezličnim refrenom: „Dobro jutro, gospodine. Dobro jutro, gospođo. Hvala vam što ste na ovaj beskrajno tužan dan došli da zajedno ispratimo gospođicu Belu.“ Znatiželjna svetina, koja se nadala da će unutra zateći gizdave paunice i egzotične flaminge, bila je zbunjena prizorom. Beline kurtizane su, obučene u crninu, pre podsećale na skrušene lastavice. Neke od prisutnih uglednih matrona su u ratnim danima takođe radile za Belu. Supruga gospodina Džeralda D. je svojevremeno bila poznata klijentima Šapo ruža kao živahna gospođica Suzana, dok je supruga uvaženog Vilijama P. bila poznata pod nadimkom Mala namiguša. Međutim, Beline kurtizane ni jednom rečju ili gestom nisu pokazale da su prepoznale svoje bivše koleginice. - 383 -

Službenici pogrebnog zavoda su preneli nameštaj na sprat, a potom su u salonu postavili pedesetak stolica sa naslonom. Kovčeg su položili preko drvenog postolja zastrtog crnim krep-platnom, a naokolo su rasporedili na desetine venaca i cvetnih buketa. Bela je ležala u kovčegu obučena u sivu svilenu haljinu staromodnog kroja. Kosa joj je bila raspuštena preko belog satenskog jastuka, a ruke smerno prekrštene preko grudi. Izgledala je kao dete koje je obuklo majčinu balsku haljinu. Preko sanduka bila je obmotana široka crvena traka na kojoj je crnim slovima pisalo „zauvek voljena“. Ret Batler je, prebledelog lica, primao izjave saučešća. „Da, bila je divna žena. U njenom srcu bilo je mesta za sve. Da, Bela mi je mnogo značila. Henri, hvala vam što ste došli.“ Gospođa Batler je stajala pored svog supruga. „Drago mi je što ste došli, gospodine Meriveder. Izvolite do kuhinje da se poslužite. Tamo, iza onih vrata.“ Skarlet je prisutnima predstavljala mladića koji je stajao pored nje: „Ovo je Belin sin, Tazvel Votling. Gospodin Votling živi u Nju Orleansu. Tamo ima firmu za kupoprodaju pamuka. Da, borio se u ratu na strani Juga.“ Skrušen od tuge, Tazvel Votling je primao dobronamerne izjave saučešća od potpunih stranaca. Iako je učtivo klimao glavom, njihove ljubazne reči mu ništa nisu značile. U Tazvelovim mislima je lebdela slika koja je tako lako mogla da se pretvori u stvarnost. Video je svoju majku kako, lica obasjanog suncem, sedi u njegovom malom vrtu u njuorleanskoj četvrti Vieux Carre, konačno srećna i spokojna. Ali, to je sad bio samo pusti san. Kako je samo žalio što nije zadržao bar jedno, makar samo jedno od majčinih beskrajno dragih i beskrajno luckastih pisama! Iako su ugledni građani Atlante mahom izbegli Belinu raskošnu pogrebnu gozbu, manje uvaženi građani su se sa svojim pratiljama preselili u kuhinju, gde su se s apetitom bacili na pečenu govedinu, šunku i viski. Ubrzo su zapodenuli razgovor o ekonomskoj krizi, pitajući se kada će Atlanta ponovo stati na noge. Dizali su čaše za pokoj Beline duše i prisećali se koliko je Bela bila velikodušna prema njima kada bi im sreća okrenula leđa. Novinar Atlanta džurnala je izveštavao: Sa zveckavim okovima na nogama i gvozdenim lisicama na rukama, otac ubijene žene je u pratnji Olivera Talbota, šerifa okruga Klejton, bio sproveden do odra. Dok su se ožalošćeni rođaci i prijatelji užasnuto povlačili u stranu, bradati starac koji je oduzeo život vlastitoj kćeri prišao je sanduku. Na njegovom licu, koje je izgledalo kao da je isklesano od kamena, nije bilo ni trunke očinske nežnosti. Iz njegovih grudi se nije otrgao ni najmanji vapaj tuge. Taj starac je lično ispalio metak koji je njegovu kćer poslao u smrt. Sirota žena je pala pred njegove noge, ispustivši krik nad kojim bi i nebo zaplakalo. Ali, ako je Ajzeja Votling osećao grižnju savesti, nijednim gestom to nije pokazao. Kakve su se misli rojile u tom mračnom okorelom umu? Kakve su emocije nadahnule taj strašni bezdušni čin? Ajzeja Votling se na trenutak nadvio nad nepomičnim telom svoje kćeri i spustio ruku na kovčeg. Međutim, njegovom unuku, gospodinu T. Votlingu iz Nju Orleansa, nije promakao taj gest. Gospodin Votling je prišao sanduku, zavukao ruku unutra i, dok je šerif odvodio starca, krenuo za njima i... „Gospodine, mislim da ste ovo zaboravili“, rekao je Taz, spustivši Novi zavet u okovane ruke svog dede.

- 384 -

„Ja nikad...“ Ajzejine oči, zamagljene staračkom koprenom, pređoše preko Tazovog lica. Nervozno je liznuo usne. „Nikad nisam bio svoj čovek...“, promucao je, skrušeno oborivši pogled. Šerif Talbot je tada zvecnuo lisicama i starac je, poslušan kao pas, krenuo za njim. Ret je nekako uspeo da ubedi nevoljnog pastora crkve Svetog Filipa da bi Belino telo trebalo da počiva na najstarijem crkvenom groblju u gradu. Pastor je pokazao na parcelu pored zida na zadnjoj strani groblja, gde Belino prisustvo neće biti previše nametljivo. Ret je klimnuo glavom, lupnuvši o nadgrobnu ploču uvaženog biskupa. „Bela ionako nije mnogo marila za starog Čarlija“, pomirljivo je rekao. I tako je, jednog lepog nedeljnog jutra, Rut Bela Votling pronašla večni mir. Rosa je svetlucala na travi. Crkvena zvona su dozivala hrišćanske vernike, a prvi gradski tramvaji su čangrljali ispred crkvenih kapija, dozivajući putnike. Vejd Hamilton i Ela Kenedi su stajali pored svoje majke Skarlet. Bo Vilks i Luis Valentajn Rejvenel su stajali pored Ešlija i Rozmari. Pastor je čitao opelo, prelazeći očima preko otvorenog molitvenika. Dečji pogledi su zračili strahopoštovanjem. Luis Valentajn se vrpoljio pored Rozmari, prebacujući se s noge na nogu. Tazvel Votling je plakao. Pastor se udaljio onog trenutka kada je njegovo prisustvo postalo izlišno. Crnci sa lopatama su čekali na pristojnoj razdaljini. Ešli Vilks pruži ruku Retu. „Žao mi je, Rete. Bela je bila dobra i plemenita žena. Spasla mi je život.“ Ret mu srdačno stisnu ruku. „Koliko se dugo nas dvojica poznajemo?“ Ešli se nakratko zamisli. „Ako se ne varam, od šezdeset prve.“ „Znači, trinaest godina? Čudno, ali čini mi se da je prošlo mnogo više. Kako napreduju tvoji vrtovi?“ Ešliju se lice ozari. „Čudesno dobro. Fontana je proradila. Moraš nekom prilikom da svratiš do nas.“ Nežno je uhvatio Rozmarinu ruku. „Da samo vidiš kako ti se sestra izveštila u baštovanskim poslovima.“ „Dragi brate“, prozbori Rozmari, „jesi li se ikad upitao zašto se muškarci pretvaraju da vode računa o ženama kad je najčešće obrnuto?“ Ret se sagnu ka njoj i poljubi je u čelo. Tazvel je već predugo bio odsutan iz Nju Orleansa tako da se nakon pogreba uputio ka železničkoj stanici. Kada su Batlerovi stigli do kuće tetke Pitipat, Ret je već bio na izmaku snaga. Kročio je na stepenište, zastao u pola koraka i nemoćno se naslonio na ogradicu. Skarlet ga je polako odvela do nekadašnje sobe Melani Vilks i pomogla mu da se svuče. Kada ga je smestila u krevet, Ret je počeo da drhti i da cvokoće zubima. Skarlet se raspremila, uvukla se ispod čaršava i držala ga u zagrljaju sve dok nije zaspao. Dok su popodnevne senke lelujale preko sobe i dok je vetar njihao krošnju bresta koji je rastao ispod prozora, Skarlet se promeškolji u Retovom naručju i zbunjeno otvori oči. Tara, prošlo joj je kroz glavu. Došlo joj je da brižne u plač, ali više nije imala suza. Sela je na krevet i tako snažno protrljala oči da je ugledala jato šarenih svetlaca. „Ah, koješta!“, procvrkutala je, spremna da se uhvati u koštac sa izazovima koji su je očekivali. Ret nešto promrmlja u snu dok mu je sklanjala kosu sa čela. „Moram da proverim šta rade deca“, rekla je, spuštajući nežan poljubac na njegove usne. „Kada budeš ustao čekaće te kafa.“

- 385 -

Mami i Ela su sedele na stepeništu iza kuće, čisteći boraniju. Piti, Vejd i čika Piter bili su u bašti. „Moramo da je oberemo pre nego što prezri“, objasni Mami. Njeni smežurani prsti su leteli preko mahuna, skidajući konce. „Je l' gospon Ret dobro?“ „Mislim da se oporavio. Mami, podseti me, kad si ti ono došla na Taru?“ „Svašta od tebe, dete! Pa, došla sam s tvojom majkom kada se udala.“ „Onda si sigurno poznavala Filipa Robijara?“ Mami tvrdoglavo stisnu usne, kao što je uvek činila kad nije želela da razgovara o nekoj temi. „Mami, svi su se odavno upokojili. Istina više nikog ne može da povredi.“ „Dušo, ja sam na ovom svetu mnogo duže od tebe. Istina uvek može da povredi.“ Pa ipak, dobrodušna Mami popusti pred Skarletinom znatiželjom i progunđa, „Ako te baš zanima, gospodar Filip mi se nikad nije dopadao. Bio je to sujetan, bezobziran muškarac.“ „Nešto kao Ret?“ „Gospon Ret? Bezobziran?“ Dadiljini meki debeljuškasti obrazi dražesno zaigraše. „Gospon Ret nikad nije bezobziran prema ljudima koje voli.“ Sve se promenilo. Sve što je Skarlet nekada želela, sve za čim je čeznula iz dubine duše - sve se iz korena promenilo. Da li je i ona, poput Ešlija, mogla iznova da stvori jednu plemenitiju prečišćeniju verziju predratnog života? Da li je mogla da prekrije ruševine raskošnim azalejama i visterijama? Na njenom licu zaigra podozriv smešak. Ona i Ret su mogli da podignu Taru iz pepela. Ili možda, za početak, da nekud otputuju? Postojalo je toliko mesta koja nikada nije videla. Možda bi sa Retom mogla da poseti Jelouston i da vidi ona prirodna čudesa: tople gejzire koji šikljaju iz zemlje, tačni kao sat. Milostivi gospode! Dok se zanosila takvim mislima, Ret je sišao u prizemlje. „Dobar dan, dragi!“, veselo je doviknula. On šeretski izvi obrve. „Čime sam zaslužio takvu milost? Otkad sam ja tvoj dragi?“ „Oh, Rete, ne pravi se naivan! Zašto uvek moraš da mi se podsmevaš?“ Onaj razdražujući osmeh nestade sa njegovih usana. „Nikad više, dušo. Obećavam.“ Tada im se pogledi ukrstiše - pogledi koji su prodirali do samog središta duše. Njene oči bile su zelene kao smaragd. Njegove crne kao gavranovo krilo. „Život nas je ponovo ranio“, rekao je. „Da li je ta rana strašnija od onoga što smo već preživeli?“ „Nije“, odgovori on. „Naravno da nije.“ A tada je prasnuo u smeh, gromak zvonak zarazan smeh. Zgrabio je svoju suprugu u naručje i počeo da je vrti po kuhinji, zasipajući je poljupcima - na radost male Ele i zaprepašćenje stare dadilje. „Gospon Rete! Smirite se, gospon Rete! Ma, sve ćete da porušite!“ Ret Batler raširi usne u onaj stari neodoljivi osmeh i reče: „Mila moja suprugo, ti si najzanosnija žena pod kapom nebeskom.“ A Skarlet odgovori: „Bog s vama, gospodine Batlere! Zar život nije pun iznenađenja?“

što nipošto nije bio KRAJ - 386 -