ДНЕВНИК АНЕ ФРАНК
Од 12. јуна 1942. до 1. августа 1944.
Надам се да ћу се теби моћи поверавати поверавати као никоме никоме до сада сада и надам се се да ћеш ми ти бити велика потпора и утеха.
Н едељ дељ а 14. јуна 1942.
У петак 12. јуна пробудила сам се у шест. Није ни чудо, јер ми је био б ио рођендан. Но, разуме се, нисам смела да устанем тако рано, па сам морала да савлађујем савл ађујем своју радозналост до четврт до седам. А онда нисам могла више да издржим и отрчала сам у трпезарију, где ме је срдачно дочекао Муртје (мачак). Чим је прошло седам, пошла сам до маме и тате, а онда у дневну собу да распакујем распакујем поклоне. Прво сам угледала тебе, дневниче, мој најдражи поклон. На столу је био и букет ружа, саксија са цвећем, неколико грана ружа ружа пузавица, а током дана стигло је још цвећа. Добила сам пуно ствари од маме и тате, а и моји другови и другарице обасули су ме поклонима. Између осталог добила сам Мрачну сам Мрачну комору,1 једну забавну игру, пуно бомбона, бомбона, чоколада, један брош, Холандске брош, Холандске приче и легенде легенде од Јозефа Кохена, Дезино Кохена, Дезино летовање летовање у планини (особита књига) и нешто новца. Сада ћу моћи да купим Грчке купим Грчке и римске митолошке приче приче — — сјајно! После је дошла по мене Лис и отишле смо у школу. За време одмора одмора послужила сам све бисквитима, а онда опет на учење. учење. Сада морам да прекинем. До виђења, дневниче, бићемо ми добри другови. П онеде онедељ ак, 15. јуна 1942.
Рођендан сам прославила у недељу по подне. Приказивали смо филм Чувар Чувар светионика светионика (са Рин-Тин-Тином), који се много свидео мојим др угарицама. Дивно смо се забављали. Било је пуно дечака и девојчица. Мама стално жели да сазна за кога се ja мислим удати. Не пада јој на памет да би то могао бити Петр Весл; једног дана сам успела, не трепнувши и не зацрвеневши се, да јој то сасвим избијем из главе. Већ годинама су Лис Хосенс и Сане Хаутман моје најбоље пријатељице. Касније, у јеврејској гимназији, упознала сам се са Јопи де Вал. Увек смо заједно и она ми је сада најбоља другарица. Лис се више дружи са једном другом девојком, а Сане иде у другу школу, где је стекла нове пријатељице. С убот а, 20. јуна 1942.
Нисам писала неколико дана јер сам желела да прво поразмислим о овом свом дневнику. Необично је да неко као ја пише дневник; не с амо зато што то нисам никада раније чинила већ и зато што ми изгледа да нити ће мене саму, нити икога другога касније интересовати тајне срца тринаестогодишње ученице. Ипак, шта мари? Ја желим да пишем, и више него то, ја желим да изнесем све оно што лежи дубоко сакривено у мом срцу. „Хартија је трпељивија од људи“, каже пословица; ње сам се сетила једног од оних мојих меланхоличних дана, када сам седела подупревши главу рукама, не знајући шта са собом да чиним, немоћна чак да се одлучим да ли да останем код куће или да изиђем. Да, нема сумње, хартија је трпељивија од људи, а како ja немам намеру да ову укоричену свеску, која носи звучно име Дневник, име Дневник, икоме икоме показујем, показујем, осим ако ако не стекнем стекнем истинског истинског пријатеља пријатеља — био то дечак или девојчиц девојчицаа — то вероватно вероватно за овај овај мој дневник дневник неће нико ни ни знати. И, ево, ево, долазим до до онога што је основно у целој ствари, до разлога зашто почињем овај дневник: ја немам таквог истинског пријатеља. Да објасним то боље, пошто ми нико неће веровати да се тринаестогодишња девојчица може осећати тако усамљеном. А, у ствари, и није тако. Ја имам драге родитеље, шеснаестогодишњу сестру. Познајем тридесетак особа које бих могла назвати пријатељима; имам читав низ обожавалаца жељних да ме виде макар у пролазу, а кад им то не пође за р уком, 1
Књига врло позната позната у Холандији. Холандији. — Прим. прев.
Н едељ дељ а 14. јуна 1942.
У петак 12. јуна пробудила сам се у шест. Није ни чудо, јер ми је био б ио рођендан. Но, разуме се, нисам смела да устанем тако рано, па сам морала да савлађујем савл ађујем своју радозналост до четврт до седам. А онда нисам могла више да издржим и отрчала сам у трпезарију, где ме је срдачно дочекао Муртје (мачак). Чим је прошло седам, пошла сам до маме и тате, а онда у дневну собу да распакујем распакујем поклоне. Прво сам угледала тебе, дневниче, мој најдражи поклон. На столу је био и букет ружа, саксија са цвећем, неколико грана ружа ружа пузавица, а током дана стигло је још цвећа. Добила сам пуно ствари од маме и тате, а и моји другови и другарице обасули су ме поклонима. Између осталог добила сам Мрачну сам Мрачну комору,1 једну забавну игру, пуно бомбона, бомбона, чоколада, један брош, Холандске брош, Холандске приче и легенде легенде од Јозефа Кохена, Дезино Кохена, Дезино летовање летовање у планини (особита књига) и нешто новца. Сада ћу моћи да купим Грчке купим Грчке и римске митолошке приче приче — — сјајно! После је дошла по мене Лис и отишле смо у школу. За време одмора одмора послужила сам све бисквитима, а онда опет на учење. учење. Сада морам да прекинем. До виђења, дневниче, бићемо ми добри другови. П онеде онедељ ак, 15. јуна 1942.
Рођендан сам прославила у недељу по подне. Приказивали смо филм Чувар Чувар светионика светионика (са Рин-Тин-Тином), који се много свидео мојим др угарицама. Дивно смо се забављали. Било је пуно дечака и девојчица. Мама стално жели да сазна за кога се ja мислим удати. Не пада јој на памет да би то могао бити Петр Весл; једног дана сам успела, не трепнувши и не зацрвеневши се, да јој то сасвим избијем из главе. Већ годинама су Лис Хосенс и Сане Хаутман моје најбоље пријатељице. Касније, у јеврејској гимназији, упознала сам се са Јопи де Вал. Увек смо заједно и она ми је сада најбоља другарица. Лис се више дружи са једном другом девојком, а Сане иде у другу школу, где је стекла нове пријатељице. С убот а, 20. јуна 1942.
Нисам писала неколико дана јер сам желела да прво поразмислим о овом свом дневнику. Необично је да неко као ја пише дневник; не с амо зато што то нисам никада раније чинила већ и зато што ми изгледа да нити ће мене саму, нити икога другога касније интересовати тајне срца тринаестогодишње ученице. Ипак, шта мари? Ја желим да пишем, и више него то, ја желим да изнесем све оно што лежи дубоко сакривено у мом срцу. „Хартија је трпељивија од људи“, каже пословица; ње сам се сетила једног од оних мојих меланхоличних дана, када сам седела подупревши главу рукама, не знајући шта са собом да чиним, немоћна чак да се одлучим да ли да останем код куће или да изиђем. Да, нема сумње, хартија је трпељивија од људи, а како ja немам намеру да ову укоричену свеску, која носи звучно име Дневник, име Дневник, икоме икоме показујем, показујем, осим ако ако не стекнем стекнем истинског истинског пријатеља пријатеља — био то дечак или девојчиц девојчицаа — то вероватно вероватно за овај овај мој дневник дневник неће нико ни ни знати. И, ево, ево, долазим до до онога што је основно у целој ствари, до разлога зашто почињем овај дневник: ја немам таквог истинског пријатеља. Да објасним то боље, пошто ми нико неће веровати да се тринаестогодишња девојчица може осећати тако усамљеном. А, у ствари, и није тако. Ја имам драге родитеље, шеснаестогодишњу сестру. Познајем тридесетак особа које бих могла назвати пријатељима; имам читав низ обожавалаца жељних да ме виде макар у пролазу, а кад им то не пође за р уком, 1
Књига врло позната позната у Холандији. Холандији. — Прим. прев.
за време часа хватају мој лик огледалом. Имам рођаке, тетке, ујаке ујаке и сви су они љубазни; имам пријатан дом. Не, заиста, не би се могло рећи да ми било шта недостаје. Али са свим тим мојим познаницима увек је једно и исто: збијамо шале и забављамо се, ништа више. Никад не могу натерати себе да говоримо о чему другом ван уобичајених тема. Изгледа да нисмо у стању да се више зближимо зближимо — у томе је сва невоља. невоља. Можда мени мени недостаје недостаје поуздања, поуздања, но, било како било, то је непобитна непобитна чињеница, а ја, изгледа, нисам у стању да ма шта ту измениш. Отуд овај дневник. Да бих у мислима створила слику блиског бића за којим чезнем већ одавно, нећу износити само низ голих чињеница, како то већина чини, већ желим да сам овај дневник буде то блиско биће, моја пријатељица, и ту моју пријатељицу назваћу Кети. Нико неће ни слутити слутити у чему је ствар ако почнем своја писма Кети овако изнебуха; изнебуха; зато ћу — мада нерадо нерадо — почети почети кратким описом описом мога мога живота. живота. Моме оцу је било 36, а мајци мајци 25 година година кад су се узели. Моја сестра Марго рођена је ј е у Франкфурту на Мајни 1926. године, а затим сам дошла ја, 12. јуна 1929. 1929. године, и — пошто смо Јевреји — емигрирали смо у Холандију 1933, где је мој отац постао директор код фирме Травис АД. Ова фирма је у тесним пословним везама са фирмом Колен фирмом Колен и компанија, која се налази у истој згради, и чији је мој отац ортак. Остала наша родбина осетила је сву страхоту Хитлерових антијеврејских закона, тако да нам је живот био пун трзавица. После погрома, 1938, моја два ујака пребегла су у САД. Моја стара бака дошла је к нама, а имала је тада 73 године. Али од маја 1940. добра времена неповратно су прошла; прво рат, онда капитулација, за њом долазак Немаца, када с у страдања нас Јевреја стварно започела. Антијеврејски закони низали су се један за другим; Јевреји морају носити жуту звезду; 2 Јевреји морају да предају своје бицикле; Јеврејима се забрањ ује да се служе трамвајима и не смеју возити кола. Јеврејима је дозвољено да пазаре само од 3 до 5 часова, и то једино у радњама са натписом „јеврејска радња“. Јевреји морају бити у својим кућама до 8 часова часова и чак не могу седети ни у својим баштама после тога времена. Јеврејима се забрањује посећивање позоришта, биоскопа и осталих места за разоноду. Јевреји не могу узимати учешћа у јавним спортовима. Пливање, тенис, хокеј и други спортови њима су забрањени. Јевреји не смеју посећивати хришћане. Јевреји морају ићи у је врејске школе, и још много сличних ограничења. И, тако, ово не можеш, а оно оно ти је забрањено. Али живот је текао даље упркос свему томе. Јопи каже: „Не усуђујем се више ма шта да учиним, учиним, јер je, можда, баш то забрањено.“ Наша слобода била je врло ограничена, али је ипак било подношљиво. Бака је умрла јануара јан уара 1942; нико и не слути колико ја непрестано на њу мислим и колико је још увек волим. У школу Монтесори Монтесори пошла пошла сам 1934. 1934. На крају школске школске године, кад сам била у 6б, морала сам да се растанем растанем са директорком, директорком, госпођом госпођом К. Обе смо смо плакале, било било је врло тужно. тужно. Са својом сестром Маргом пошла сам 1941. у Јеврејск у школу, она у четврти, а ја у први разред. И, ево, ево, тако стижем стижем до данашњег данашњег дана — до сада смо смо нас четворо четворо добро прошли прошли.. С убот а, 20. јуна 1942.
Почињем. Тако је све тихо. Мама и тата су изишли, а Марго је отишла да игра пинг-понг са својим друштвом. И ја сам у последње време много играла пинг-понг. Ми пинг-понгисти много волимо сладолед, нарочито лети, кад се загрејемо игром, па обично после одемо одемо у најближу посластичарницу на сладолед, у Делфи у Делфи или Оазу, где је Јеврејима дозвољено. Није нас брига имамо ли џепарца или не. Оаза је Оаза је обично пуна и међу међу многим познаницима увек се нађе понеки великодушан господин или обожавалац обожавалац и почасти нас са толико сладоледа да га не бисмо могли појести ни за недељу дана. Верујем Верујем да ћеш бити прил прилично ично изненађе изненађена на што у мојим годинам годинамаа говорим о
2
Да би се разликовали од осталих, Немци су наредили Јеврејима да носе на истакнутом месту жуту шестокраку звезду. — Прим. прев.
обожаваоцима. На жалост, изгледа да је то неизбежно у нашој школи. Чим нек и дечак запита може ли ме отпратити кући бициклом, и чим почнемо разговор, у девет случајева од десет сигурна сам да ће се одмах до ушију у мене заљубити и стално ми бити за петама. Након неког времена, разуме се, охладиће се, нарочито ако ја не обраћам пуно пажње на његове ватрене погледе, већ враголасто притиснем на педала и одјурим даље. А ако почне о томе да „пита оца“, ја се мало поведем на бициклу, упустим торбу. Младић мора да сиђе са бицикла да ми је дохвати, а уто ја окренем разговор на нешто друго. Такви су најнаивнији, а има их и који добацују пољупце и покушавају да те ухвате за руку, али ти су зак уцали на погрешна врата. Ја онда сиђем са бицикла и одбијем да идем са њима, или се направим увређеном и кажем им кратко и јасно да се чисте. Дакле, положен јe темељ нашем пријатељству. До сутра! Твоја Ана Н едељ а, 21. јуна 1942.
Драга Кети, Цео наш разред Б, бруји: предстоји седница разредног већа. Има много нагађања око тога ко ће прећи, а ко не. Ја и Мип грдно се забављамо на рачун Вима и Жака, два дечака који седе иза нас. Неће им ни паре остати за летовање, све ће им отићи на клађење; „Прећи ћеш!“ — „Нећу!“ — „Хоћеш!“ — од јутра до мрака. Не могу их умирити ни Мипине молбе да ућуте, ни моје љутите грдње. По мени, половина разреда не би требало да пређе. Има у њему правих глупака, али професори су најћудљивији људи на свету, па ће можда баш та њихова ћудљивост једном погодити прави пут. Ја се не бојим за своје другарице ни за себе; ми ћемо се некако провући, мада нисам баш сигурна за математику. Али ништа друго не преостаје но да стрпљиво чекамо. А дотле храбримо једни друге. Ја прилично добро излазим накрај са својим наставницима, укупно их има деветоро — седам наставника и две наставнице. Господин Кеплер, стари наставник математике, био је на мене дуго љут што много брбљам. Зато сам морала да напишем задатак са темом „Чегртаљка“. Чегртаљка! Шта се ту може писати? Ипак, одлучивши да о томе промозгам касније, записах ову тему у свеску и покушах да ћутим. Те вечери, пошто сам завршила друге домаће задатке, паде ми поглед на наслов записан у свесци. Размишљала сам, док сам грицкала крај налив-пера, како би свако могао да нажврља глупости крупним словима и развучено, али је вештина била у томе да се докаже неопходна нужност причања. Мислила сам и мислила; тада ми је изненада дошла инспирација. Напунила сам три задате стране и била сасвим задовољна. Моји су аргументи били да је причање женска особина и да ћу ја учинити све што могу да га држим под контролом, али да се од тога нећу никад излечити, јер и моја мати прича колико и ја — можда и више — а шта човек може да ради са наслеђеним особинама? Г. Кеплер се морао смејати мојим аргументима, али кад сам ја и на идућем часу наставила причање, следио је нов писмени састав. Овога пута то је било: „Непоправљива чегртаљка“. Ја сам и то написала и Кеплер није имао шта да приговори пуна два часа. Али трећег часа дозлогрдило му је опет: „Ана, за казну што толико причаш, написаћеш састав: ,Ква-ква-ква, каже жаба брбљива.“ Разред је трештао од смеха. И сама сам се морала смејати, мада сам осећала да је моја инвентивност у вези с том темом већ исцрпена. Морала сам да смислим нешто друго, нешто сасвим оригинално. Срећом по мене, моја другарица Сане лепо пише песме. Скочила сам од радости. Кеплер је хтео да ме начини смешном том немогућом темом, но ја ћу му тако одвратити да ће се цео разред њему смејати. Поема је била готова и била је савршена. Говорило се о мајци патки и оцу лабуду, који су имали три мале паткице. Отац је паткице искљуцао на мртво име зато што су много брбљале. Срећом, Кеплер је прихватио шалу, прочитао је наглас песму са коментаром целом разреду, а
и у другим разредима. Отада ми је било допуштено да причам; више нисам добијала посебне задатке, а Кеплер је увек правио шале на рачун тога. Твоја Ана С реда, 24. јуна 1942.
Драга Кети, Врућина је као у казану, просто се кувамо, и по тој врућини морамо свуда ићи пешице. Сада тек увиђам како је дивна ствар трамвај; али то је за Јевреје сада забрањен луксуз — за нас је добра и пешачка карта. Морала сам ићи јуче у подне зубном лекару у Јан Лујкенстрат. То је далеко од наше школе, код градског парка. Умало нисам заспала у школи то поподне. Срећом, помоћница зубара била је врло љубазна и сама ми је понудила да попијем нешто за освежавање. Има добрих људи. Само нам је још дозвољено да се возимо скелом. Мали брод полази од Јозеф Израелскаде и чим смо затражили, примили су нас. Није кривица до Холанђана што су за нас настала тако тешка времена. Заиста бих волела да не идем у школу, пошто су ми украли бицикл за време ускршњег распуста, а тата је дао мамин једној хришћанској породици да га сачува, Али, хвала богу, скоро ће школски распуст, још недељу дана и завршиће се моје муке. Јуче ми се десило нешто занимљиво. Пролазила сам крај насл она за бицикле, кад ме неко зовну. Окретох се и спазих једног лепог дечака, кога сам срела синоћ код моје пријатељице Еве. Стидљиво ми приђе и рече да се зове Хари Голдберг. Била сам прилично изненађена и питала сам се шта ли хоће, али нисам морала дуго чекати на разјашњење. Упитао ме је да ли дозвољавам да ме прати до школе. „Пошто и иначе идемо истим путем, што да но“, одговорила сам и пошли смо заједно. Хари има шеснаест година и зна да прича сваковрсне занимљивости. Јутрос ме је опет сачекао а надам се да he и надаље. Твоја Ана У т орак, 30. јуна 1942.
Драга Кети, Све до данас нисам имала ни тренутка времена да ти пишем. У четвртак сам целога дана била код познаника. У петак смо имали госте, и све тако до данас. Хари и ја смо се за ову недељу дана добро упознали и он ми је причао много о свом животу; дошао је сам у Холандију и живи код деде и бабе. Родитељи су му у Белгији. Хари има девојку Фани. И ја je познајем: мекушно, досадно створење. Сада, када је мене упознао, схвата да је крај Фани само спавао. Ја на њега делујем као стимулус да се разбуди. Знаш, човек никад не зна чему све може да послужи. Јопи је спавала код нас у суботу наноћ, али је у недељу отишла до Лис, те ми је било страшно досадно. Требало је да Хари дође увече, али је телефонирао око 6 по подне. Отишла сам на телефон, он је рекао: „Овде Хари Голдберг; молим могу ли говорити са Аном?“ — „Да, Хари, овде Ана.“ „Хало, Ана, како си?“ „Врло добро, хвала.“ „Страшно ми је жао што не могу доћи вечерас, али бих имао само нешто да ти кажем; могу ли да дођем кроз десет минута?“
„Да, сјајно, здраво!“ „Здраво, ево ме одмах!“ Спусти слушалицу. Брзо промених хаљину и мало дотерах косу. Онда нестрпљиво стадох на прозор очекујући га. Најзад угледах њега. Чудо је што нисам одмах слетела доле; уместо тога, чекала сам стрпљиво док није зазвонио. Тада сам сишла и кад сам отворила врата, он поче као из рукава: „Ана, моја баба сматра да си ти сувише млада да идеш са мном и да би требало да идем са Леровима; но ти, ваљда, знаш да ја не идем више са Фани.“ „Не, а зашто, јесте ли се посвађали?“ „Не напротив. Рекао сам Фани да ми нисмо једно за друго и да је зато боље да не идемо више заједно, али да ће она бити увек добродошла у нашој кући, а надам се да ћу и ја бити у њеној. Осим тога, веровао сам да Фани иде са другим и тако сам се држао према њој. Но то није било тачно. И сада ми ујак каже да би требало да се извиним Фани, но ја, разуме се, нисам хтео то учинити, већ сам прекинуо с њом. То је управо само један од многих разлога. Моја баба би више волела да ја идем са Фани но с тобом, али ја на то и не помишљам. Ти стари људи имају понекад тако старомодна схватања, али ја се не мислим по њима управљати. Мени су потребни моји деда и баба, али, у извесном смислу, и ја сам њима потребан. Одсада ћу увек бити слободан средом увече. Да задовољим своје старе говорио сам им да идем на часове резбарења, а у ствари сам ишао на састанке ционистичког покрета. Није требало да то чиним, јер су моји деда и баба велики противници циониста. Но ја нисам неки фанатик, него ме интересује да о томе нешто сазнам. Међутим, у последње време је настала тамо таква збрка да ћу све то напустити, тако да ћу идуће среде последњи пут омамо отићи. Онда ћемо се моћи виђати средом увече, суботом поподне и увече, недељом поподне, а можда и чешће.“ „Али твоји су противни, не можеш тако поступити против њихове воље.“ „Љубав се не да силом спутати.“ Онда смо прошли поред књижаре на углу и гамо је стајао Петр Весл са ј ош два друга. Рекао је „ здраво“ — први пут ме је ословио после толико времена, и било ми је заиста мило. Хари и ја смо шетали и шетали и на крају смо се договорили да га сачекам идуће вечери у пет до седам пред његовом кућом. Твоја Ана П ет ак, 3. јула 1942.
Драга Кети, Хари ме је посетио јуче да се упозна са мојим родитељима. Купила сам торту, слаткише, чај и бисквите — права гозба — али ни Харију ни мени није било по вољи да седимо тако укочено једно крај другог. Зато смо пошли у шетњу и већ је било осам и десет кад ме је допратио кући. Тата је био врло љут и сматрао је да сам погрешила, јер је за Јевреje опасно да буду ван куће после осам, па сам морала да му обећам да ћу одсад бити код куће у десет до осам. За сутра ме је Хари позвао својој кући. Моја пријатељица Јопи стално ме д ира за Харија. Искрено говорећи, ја нисам заљубљена, ох, не; ја могу имати симпатија, нико не види ништа ружно у томе ако имам симпатију или, како то каже мама — каваљера. Хари је ономад био код Еве и она ми је причала да га је питала: „Ко ти се више свиђа, Фани или Ана?“ Он је одговорио: „То се тебе ништа не тиче.“ Али кад је полазио (цело вече
после тога нису имали прилике да разговарају), рекао је: „Наравно, Ана, до виђења, али никоме ни речи о томе“, и излетео је напоље. Није тешко видети да је Хари заљубљен у мене; врло занимљиво за промену. Марго каже: „Хари је згодан дечко.“ То мислим и ја, чак и више. И мама је одушевљена њим: леп дечко, лепо васпитан, мио младић. Мени је било мило што се Хари свидео целој мојој породици. И они се њему допадају, али сматра да су моје другарице врло детињасте и ту је сасвим у праву. Твоја Ана Н едељ а ујут ру, 5. јула 1942.
Драга Кети, Прошлог петка, у Јеврејском позоришту, објављени су резултати наших испита. Боље нисам могла очекивати. Моје оцене нису уопште лоше. Имам један vix satis пет из алгебре, две шестице, а остало седмице или осмице. Код куће нису задовољни, мада се у погледу оцена моји родитељи разликују од већине родитеља. Потпуно им је с веједно јесу ли ми оцене добре или рђаве, само ако сам ја добро, и задовољна, и не сувише дрска, а све остало ће већ доћи само по себи. Ја мислим сасвим другачије — не желим да будем рђав ђак. У школи Монтесори имала сам, у ствари, још да завршим последњи разред. Зато је директор мене и Лис — кад су сва јеврејска деца прешла у јеврејске школе примио условно, после дугог преговарања. Ипак је веровао у нас, да ћемо дати све од себе, а ја не желим да га разочарам. И моја сестра Марго добила је оцене — бриљантне као и увек. Она би прошла са cum laude3 само да то постоји у школи, тако је то мудра главица. Тата је у последње време много код куће, откако више не може да иде на посао; мора да је грозно осећати се тако сувишним. Г. Копхес је преузео фирму Травис, а Г. Кралер фирму Колени Ко Баш кад смо прелазили преко нашег малог сквера пре неки дан, тата је почео да нам говори како ћемо морати да се сакријемо. Разлагао је како ћe нам бити врло тешко да живимо тако одсечени од целог света. Упитала сам га зашто, за име божје, почиње о томе већ да нам говори. „Па, Ана,“ рекао jе „ти знаш да смо више од годину дана склањали храну, одело, намештај код других. Ми, зацело, не желимо да се Немци дочепају наших ствари, а још мање да им ми сами паднемо шака. Зато ћемо сами ишчезнути не чекајући да они дођу и покупе нас.“ „Па, тата, кад ће то бити?“ — Уплашила сам се од татиног озбиљног лица. „Ти за то немој бринути, ми ћемо све уредити, а дотле уживај свој млади живот што можеш безбрижније.“ То је било све. Ох, само да тај ужасан дан не дође скоро. Твоја Ана С реда, 8. јула 1942.
Драга Кети, Изгледа као да су године прошле између недеље и данашњег дана. Шта се све није десило за то време, баш као да се цео свет окренуо главачке. Али ја сам још жива, Кети, а то је најглавније, каже тата. Да, ја сам још жива, али не питај где и како. Не би разумела ни речи, зато ћу ти најпре испричати шта се десило у недељу поподне. У три сата (Хари је тек био отишао, а требало је да дође опет касније) неко је зазвонио на улазним вратима. Ја сам се излежавала на тераси на сунцу читајући, па нисам ни чула.
3
Са похвалом – Прим. прев.
Тренутак касније Марго се појави на кухињским вратима врло узрујана. „СС-овци су послали позив за тату“, прошапта. „Мама је отишла већ до г. Ван Дана“ (Ван Дан je татин пријатељ који ради с њим у предузећу). Препала сам се од позива, свако зна шта то значи. Представљала сам себи концентрациони логор и самице — зар да дозволимо да тата онамо доспе? — „Разуме се, он неће ићи“, изјави Марго, док смо заједно чекале. „Мама је отишла до Ван Данових да види можемо ли већ сутра у скровиште. И Ван Данови ће са нама, тако да ће нас укупно бити седморо.“ Ћутање. Нисмо више биле у стању да разговарамо. Помисао на тату, који је, не слутећи ништа, отишао да обиђе неке познанике у Јеврејском дому стараца; чекање да се врати мама, врућина, неизвесност — све нас је то држало у немом страху. Одједном одјекну звонце опет. „То је Хари“, рекох. „Не отварај“, Марго ме задржа, али то је било излишно јер смо чули маму и г. Ван Дана како доле разговарају са Харијем, а онда њих двоје уђоше и затворише врата за собом. Сваки пут кад би звонце зазвонило, Марго или ја тихо бисмо сишле доле да видимо да није тата, не отварајући ником другом. Марго и мене послали су из собе. Ван Дан је хтео да разговара са мамом насамо. Док смо чекале нашој спаваћој соби, Марго ми је рекла да позив није био за тату, већ за њу. Ја сам се препала још више и почела плакати. Њој је 16 година. Зар заиста одводе тако младе девојке саме? Али, хвала богу, она неће отићи, мама je сама тако рекла; мора м је тата то имао на уму кад је говорио да треба да се склонимо. „Сакрити се“ — куда ли ћемо ићи, у град или на село, у неку кућу или колибицу, када, како, где? . .. То су била питања која нисам смела постављати, али која нисам могла одагнати из памети. Марго и ја почеле смо да пакујемо најнужније ствари у своје школске торбе. Прво што сам ставила био је овај мој дневник; затим увијачи за косу, марамице, школске књиге, чешаљ, стара писма. Стављала сам унутра немогуће ствари, с обзиром да одлазимо у скровиште. Али није ми жао, успомене за мене значе више него хаљине. У пет сати тата најзад стиже, те смо телефонирали г. Копхесу да сврати до нас још вечерас. Ван Дан је отишао по Мип. Мип је још од 1933. Радила са татом у предузећу и била близак пријатељ, као и њен младожења Хенк. Мип је дошла и однела у својој ташни нешто ципела, одела, капута, рубља и чарапа, обећавши да ће се увече опет вратити. Тада занеме читава кућа; никоме од нас није се јело, још је била врућина и све је било необично. Нашу велику собу на спрату смо издали неком г. Хаутсмиту, човеку од тридесетак година, који се био развео од жене и који, по свему судећи, ове вечери ниje имао намеру да никуд изиђе. Просто га се нисмо могли отарасити а да не будемо неучтиви; вртео се ту до десет. У 11 су стигли Мип и Хенк Ван Сантен. Опет су чарапе, ципеле, књиге и рубље нестали у Мипиној торби и Хенковим дубоким џеповима, а у пола дванаест и њих је нестало. Била сам мртва уморна. И мада сам знала да ће то бити последња ноћ у мом сопственом кревету, одмах сам заспала и нисам се пробудила све док ме није мама сутрадан ујутру у пет и по позвала. Срећом, није била таква врућина као у недељу; топла киша непрекидно је сипала читавог дана. Обукли смо се као да идемо на Северни пол, само да ш то више одела понесемо са собом. У нашој ситуацији, нико од Јевреја не би се усудио да се појави на улици са кофером пуним одела. Обукла сам две кошуље, три пара гаћица, хаљину, поврх тога сукњу, јакн у, мантил, два пара чарапа, дубоке ципеле, вунену капу, шал и још свашта; скоро сам се угушила још пре нег о што смо пошли (но нико ме о томе није ни питао). Марго је напунила своју торбу школским књигама, узела бицикл и пошла за Мип у непознато — непознато бар што се мене тиче. Наиме, још увек нисам знала где је то тајанствено место које треба да нас прими. У седам и по врата се затворише иза нас. Једини створ са којим сам се опростила било је моје мало црно маче. Биће му добро код суседа. То је све било написано у писму адресованом на г. Хаутсмита. У кухињи је остало пола килограма меса за мачку, нераспремљен сто од доручка,
ненамештени кревети, све остављено тако да се добије утисак да смо пошли наврат-нанос. Али нама није било стало до утисака; желели смо једино да одемо, да побегнемо и безбедно стигнемо — ништа друго. Наставиће се сутра. Твоја Ана Ч ет врт ак, 9. јула 1942.
Драга Кети, И тако смо пошли по пљуску, тата, мама и ја, са торбама и зембиљима препуним сваковрсних ствари, нагураних унутра без реда. Радници који су одлазили на посао сажаљиво су нас гледали. Могло им се са лица прочитати како им је жао што морамо овако пешице да теглимо. Упадљива жута звезда говорила је речито. Тек уз пут тата и мама су ми рекли нешто ближе о плану. Већ месецима било је отпремано што се могло више намирница и потребних ствари и већ је било скоро све припремљено да пођемо у склониште — како смо решили — 16. јула. Датум je морао да се помери за десет дана због позива, тако да наше пребивалиште неће бити баш сасвим сређено, већ ми треба да га дотерамо. Скриваћемо се у згради где је татина канцеларија. За неупућеног човека биће тешко да ово разуме, али ја ћу касније то објаснити. Тата није имао много људи који су радили код њега: г. Кралер, Мип и Ели Фосн, дактилографкиња од 23 године. Они су сви знали да ћемо доћи. Г. Фосн, Елин отац и два момка радили су у магацину; њима није било ништа речено. Описаћу зграду. У приземљу се налази магацин који се употребљавао као складиште робе. Главни улаз налази се до улаза у магацин. У главном улазу налазе се друга врата која воде на степенице (а). На врху степеница налазе се још једна врата са мутним стаклом на коме је црним словима исписано Канцеларија. То је пространа канцеларија, врло висока, врло светла и пуна. Ели, Мип и г. Копхес ту преко дана раде. Кроз малу мрачну собу, са касом, гардеробом и великим ормаром, иде се у другу мал у и доста мрачну канцеларију. Ту су седели г. Кралер и Ван Дан, сад је ту само г. Кралер. У канцеларију г. Кралера може се ући из ходника, али само кроз стаклена врата која се могу отворити изнутра, но не тако лако споља. Из Кралерове канцеларије, поред складишта за угаљ, иде дугачак ходник са четири степеника на крају и води у најсвечанију одају целе зграде — директоров кабинет. Таман, достојанствен намештај, линолеум и теписи на поду, радио, луксузан лустер — све првокласно. Затим долазе врата простране кухиње са бојлером за топлу воду и штедњаком на гас. Ту је и WC. То је први спрат. Из ходника на доњем спрату дрвене степенице воде на следећи спрат (б). При врху мало одмориште. На обема странама одморишта налазе се врата. Она лево воде у магацин са лица куће, и на мансарду. Од оних са стране воде стрме, типично холандске степенице до споредних уличних врата (ц). Врата десно воде у наше тајно боравиште. Никад нико не би могао ни помислити да се иза тих простих, сивих врата крије толико просторија. Пред вратима је мали праг и . . . већ си унутра. Баш према улазу налазе се стрме степенице (е). Лево узани ходник води у собу која ће бити спаваћа и дневна соба породице Франк, затим једна мања соба, соба за рад и спаваћа соба младих дама Франк. Десно мала соба без прозора са лавабоом и малим одељењем за WC, са још једним вратима која воде у моју и Маргину собу. Ако се попнете још неколико степеница и отворите врата, просто ћете се згранути да се ту може наћи тако велика, светла соба у једној таквој старој кући на каналу. У тој соби налази се штедњак на гас (пошто је она служила као лабораторија) и лавабо. То је сада кухиња брачног пара Ван Дан, а поред тога служи и као
заједничка соба за. седење, трпезарија и радна соба. Узана мала пролазна соба биће апартман Петра Ван Дана. Затим, као и у предњем делу куће, ту je велика мансарда и таван. Ето дакле, упознала сам те са читавим нашим дивним склоништем. Твоја Ана П ет ак, 10. јула 1942.
Драга Кети, Зацело да сам те страшно угњавила овим дугим описивањем нашег пребивалишта. Но ипак мислим да треба да знаш где смо се укотвили. Али, да наставим причање — како видиш, још нисам завршила — кад смо стигли у Принсенхрахт, Мип нас брзо поведе горе па у наше тајно скровиште. Затвори за нама врата и остадосмо сами. Марго нас је већ чекала, пошто је стигла много брже на бициклу. Наша дневна соба и све друге одаје биле су препуне свега и свачега, да се не може ни описати. Сви пакети, које смо месецима слали у канцеларију, лежали су нагомилани по поду и креветима. Мала соба била је до тавана пуна постељине. Требало је да одмах почнемо распремање ако смо желели да спавамо у пристојним креветима те ноћи. Мама и Марго нису биле у стању ни прстом да макну; оне су биле уморне и лежале су на душецима; биле су јадне, и више него то. Али „редуше“ породице — тата и ја — хтели смо да почнемо одмах. Целог боговетног дана распакивали смо кутије, стављали ствари у ормаре, закивали, сређивали, док се нисмо, мртви уморни, сручили те ноћи у чисте постеље. Нисмо окусили ништа топло читавог дана, али нам није ни било до тога; мама и Марго биле су сувише уморне и клонуле да би јеле, а тата и ја сувише запослени. У уторак ујутру наставили смо тамо где смо дан раније прекинули, Ели и Мип су подигле наше следовање, тата је направио засторе за замрачење, изрибали смо кухињски под и целог дана нисмо стали. Све до среде нисам уопште имала времена ни да мислим о великој промени која је настала у моме животу. Тада ми се тек пружила прилика — први пут од нашег доласка — да ти о томе све испричам и у исто време да разјасним и самој себи шта ми се стварно догодило и шта ми још све предстоји. Твоја Ана С убот а, 11. јула 1942.
Драга Кети, Тата, мама и Марго још не могу да се навикну на звук звона са Вестерторна, које избија сваку четврт. Ја могу. Мени је одмах од почетка био драг, а нарочито ноћу — то је као неки верни пријатељ. Свакако ће те интересовати да чујеш како се човек осећа кад „ишчезне“. Поштено речено, то још ни сама не знам. Не мислим да ћу се икада навићи на ову кућу, али то не значи да ми је овде непријатно; некако је као да си на летовању у неком необичном пансиону. Прилично шашаво поређење, али баш ми тако изгледа. Наиме, наше тајно боравиште је стварно идеално место за скривање. Иако је зграда накривљена на једну страну и влажна, не бисте могли наћи тако удобно скровиште нигде у целом Амстердаму, можда ни у читавој Холандији. Наша собица досад је изгледала тако гола без ичега на зидовима. Али захваљујући тати, који је још раније био донео моју збирку фотографија филмских звезда и дописнице са сликама, и помоћу бочице лепка и четкице, претворила сам зидове у једну гигантску слику. Тако је много веселија и кад дођу Ван Данови, узећемо даске са тавана и направити неколико других дрангулија да би соба изгледала ведрија. Марго и мама су сада мало боље. Мама се осећала довољно добро да је могла спремити
супу за нас, први пут јуче, али је на њу сасвим заборавила док је доле разговарала, тако да је грашак постао црн као угаљ и никако се није могао очистити из лонца. Г. Копхес ми је донео књигу „Омладински годишњак“. Синоћ смо све четворо отишли у директоров кабинет и отворили радио. Ја сам се тако ужасно бојала да нас неко не чује да сам просто преклињала тату да пође са мном горе. Мама је схватила како ми је, па је и она пошла. Ми иначе много стрепимо да нас наши суседи не чују или нешто не примете. Направили смо завесе још одмах, првог дана. Но тешко да се могу назвати завесама ти лаки комади тканине, различитог облика, квалитета и шаре, које смо тата и ја ушили једне за друге да невештије не може бити. Та „ремек-дела“ причвршћена су на прозоре притискивачима и остаће тако све док не изађемо одавде. Десно од нас су неке велике зграде са трговинама, лево радионица намештаја; ту нема никог после радног времена. Марго има јак назеб па смо јој забранили да кашље ноћу, јер се бојимо да нас са улице могу чути и терамо је да гута велике дозе кодеина. Ј а једва чекам уторак, кад треба да стигну Ван Данови; биће много пријатније, јер неће бити тако тихо. Та тишина ме страшно нервира, нарочито увече и ноћу. Не знам шта бих дала кад би ко од наших заштитника могао да спава овде. Не могу ти исказати како то притиска: никад не моћи изаћи, а и плашим се да нас не открију и не стрељају. Нимало пријатна перспектива. Преко д ана морамо да шапућемо и ходамо на прстима, иначе би нас могли чути они из магацина. Неко ме зове. Твоја Ана П ет ак, 14. август а 1942.
Драга Кети, Напустила сам те читав месец дана, али, искрено говорећи, овде је тако мало новости да сваког дана и нема занимљивих ствари о којима бих ти могла причати. Ван Данови су стигли 13. јула. Очекивали смо их четрнаестога, али Немци су између 13. и 16. почели позивати све више Јевреја, што је повећало узнемиреност, тако да су они више волели да б уду у сигурности и дан раније него да после буде прекасно. У девет и тридесет — ми смо били још за доручком — стигао је Петр, Ван Данов син, прилично мекушан, стидљив и неспретан младић од непуних 16 година; много се не може очекивати од његовог друштва. Донео је са собом своју мачку, Муши. Госпођа и господин Ван Дан стигли су после пола сата и на наше огромно весеље, она је донела велики ноћни суд у кутији за шешире. „Не осећам се као код куће без своје ноше“, изјавила је она и тако је то била прва ствар која је нашла своје стално место испод њеног дивана. Г. Ван Дан није донео своју, али је носио под мишком чајни сточић на расклапање. Још од дана кад су стигли, почели смо заједно да једемо и већ након три дана осећали смо се као једна велика породица. Разуме се, Данови су нам знали испричати много ствари што су се догодиле за ону недељу дана коју су још провели међу људима. Између осталог интересовало нас је да чујемо шта је било са нашом кућом и г. Хаутсмитом Гудеманом. Г. Ван Дан нам је испричао: „У понедељак, у 9 часова ујутру, телефонирао ми је г. Хаутсмит и питао могу ли да свратим до њега. Ја сам одмах отишао и нашао г. Хаутсмита врло узбуђеног. Дао ми је да прочитам писмо које су Франкови оставили за собом и рекао да ће мачку однети суседима, како је било назначено у писму — што ми је било мило. Г. Хаутсмит се плашио да не претресају кућу; зато смо прошли кроз све одаје, мало их довели у ред и распремили сто од доручка. Одједном сам ја „нашао“ на столу нотес гђе Франк у коме је била уписана једна адреса из Мастрихта. Иако сам знао да је ово било намерно учињено, правио сам се као да са м врло изненађен и уплашен и преклињао сам г. Хаутсмита да одмах, без одлагања, исцепа ту несрећну цедуљу. „Све време правио сам се да ништа не знам о вашем нестанку, али пошто сам „видео“ цедуљицу, све ми је одједном постало јасно.
„Г. Хаутсмите“ — рекао сам му — сад ми паде на памет на шта се та цедуља односи. Сада се сећам. Пре једно шест месеци долазио је у канцеларију један виши немачки официр који је, изгледа, био пријатељ из младости г. Франка и понудио овоме помоћ, ако му буде потребна. Он је био са службом у Мастрихту. Претпостављам да је одржао реч и некако их пребацио у Белгију, а после даље у Швајцарску. То можемо рећи и свим њиховим пријатељима који се буду интересовали. Немојте, разуме се, помињати Мастрихт. Са тим речима напустио сам кућу. Многи ваши пријатељи знају већ за ово и имао сам прилике да чујем од њих и различите верзије ове приче.“ Уживали смо слушајући његово причање, а кад нам је изнео и појединости, слатко смо се смејали свету како пушта својој машти на вољу. Тако је једна „видела“ двоје од нас како смо бициклима прошли крај њих рано ујутру, а једна друга жена сасвим поуздано је тврдила да су нас одвели војним камионима усред ноћи. Твоја Ана П ет ак, 21. август а 1942.
Драга Кети, Улаз у наше тајно склониште сада је потпуно замаскиран. Г. Кралер је мислио да је најбоље ставити ормар испред наших врата (јер се велики број кућа претражује због скривених бицикла), али разуме се да би то морао бити покретан ормар, који би се отварао као врата. Г. Фосн је све то начинио. Већ смо га били упутили у нашу тајну и он је учинио и чини све што може да нам помогне. Ако хоћемо да сиђемо доле, морамо се прво сагнути, а онда скочити, јер је праг уклоњен. Прва три дана сви смо имали безброј чворуга на челу, јер смо се ударали о ниски довратак. Сада смо укуцали јастуче напуњено дрвеном вуном на горњи део врата; да видимо хоће ли то помоћи! Засада не учим много; дала сам сама себи распуст до септембра. Тада ће тата да ми даје часове; страшно је колико сам много већ позаборављала. Мало има промена у нашем животу овде. Г. Ван Дан и ја обично се увек некако споречкамо, сасвим супротно је са Маргом, коју он воли. Мама понекад поступа са мном као са бебом, што не могу да поднесем. Иначе се све више сређујемо. Још увек ми се Петр много не свиђа. Излежава се по пола дана на свом кревету, деље нешто, па опет поново на дремање. Будала! Дивно је време и упркос свему искоришћавамо га што више можемо л ежећи на пољским креветима на тавану, где сунце улази кроз отворен прозор. Твоја Ана С реда, 2. септ ем бра 1942.
Драга Кети, Г. и гђа Ван Дан страшно су се посвађали. Мами и тати никад не би ни пало на памет да тако вичу једно на друго. Разлог је био тако безначајан да није било вредно ни речи на то потрошити. Али свако по своме. Природно, врло је непријатно за Петра, који све то мора да гледа. Нико га не узима озбиљно; преосетљив је и лењ. Јуче је био ужасно узнемирен зато што му је језик био плав, а не црвен; тај необични природни феномен ишчезао је исто тако брзо као што се и појавио. Данас носи шал као да му се укочио врат; уз то „Милорд“ се жали на лумбаго. Нису (код њега) ретки ни болови око срца, бубрега, у плућима — права је хипохондрија (то је израз за такве људе, је ли?). Није баш мед и млеко између маме и гђе Ван Дан; има пуно повода за непријатности. Само један пример: гђа Ван Дан склонила је сва три постељна своја чаршава из заједничког ормара за рубље. Она сматра да су мамини чаршави довољни за све нас. Биће за
њу гадно изненађење кад открије да је мама пошла за њеним лепим примером. Такође је грдно љути што се употребљава њен, а не наш сервис за ручавање. Стално покушава да пронађе где смо то склонили наше тањире; а они су ближе но што она слути, они су у кутији иза хрпе старудија на мансарди. До наших се тањира, на срећу, неће моћи доћи све док не изађемо одавде ... Увек сам зле среће, разбила сам јуче један дубок тањир гђе Ван Дан у парампарчад. „Ох“, повика она љутито, „зар не можеш бити пажљивија — то ми је био последњи.“ Г. Ван Дан се ових дана топи од љубазности. Само да потраје. Мама ми је јутрос опет одржала придику; не могу то више да подносим. Наша су схватања потпуно различита. Тата је златан, мада и он зна да буде љут на мене читавих пет минута. Прошле недеље имали смо прекид у нашем монотоном животу, због једне књиге о женама и — Петра. Најпре ти морам рећи да је Петру и Марги дозвољено да читају скоро све књиге које нам доноси r. Копхес, али им ову књигу о женама нису дали. Петрова радозналост тек је тада била пробуђена. Шта то има у тој књизи што њих двоје не смеју прочитати! Кришом се докопао књиге док му је мати доле разговарала и изгубио се са својим пленом на мансарду. Тако је ишло неколико дана. Његова мати је знала за то, али ништа није рекла све док га отац није ухватио. Наљутио се, одузео му књигу и мислио је да је тиме ствар свршена. Но није рачунао са радозналошћу свога сина, која је, услед очевог држања, пре расла но што се смањивала. Петр, решен да је прочита до краја, смислио је како ће се дочепати те занимљиве књиге. У међувремену гђа Ван Дан питала је маму шта о свему томе мисли. Мама је сматрала да оваква књига није за Маргу, али иначе не налази да је штетно што јој дозвољава да чита многе друге књиге. „Велика је разлика, гђо Ван Дан, између Марге и Петра. Прво, Марго је девојка, а девојке увек брже сазревају од дечака; друго, Марго је прочитала доста озбиљних књига и не тражи у њима оно што јој је забрањено и, треће, Марго је много више развијена и интелигентнија, о чему сведочи сама чињеница да је у четвртом разреду гимназије.“ — Гђа Ван Дан сложила се са тим, али је ипак сматрала да је у принципу погрешно дозволити да деца читају књиге које су писане за одрасле. А Петр је искористио време кад нико није водио рачуна ни о њему ни о књизи — седам и по увече — када су сви били у кабинету и слушали радио. Тада је он однео своје благо на мансарду; требало је да буде доле најкасније до осам и тридесет, али како је књига била толико интересантна, он је заборавио на време и управо је силазио кад је његов отац ушао у собу. Можете замислити последице! Уз ћушку, књига је била одузета и одлетела је на сто, а Петр на мансарду. Тако су ствари стајале кад смо сели за сто. Петр је остао горе — нико се због њега није узнемиравао — имао је да легне без вечере. Јели смо, весело ћаскајући, кад се зачу продоран звиждук. Сви престадосмо јести и згледасмо се, пребледели. Тада зачусмо Перов глас кроз оџак: „Да знате, ја ионако не мислим силазити доле.“ Г. Ван Дан скочи на ноге, салвет му паде на под и, сав црвен у лицу, викну: „Доста ми је свега тога.“ Тата га ухвати за мишицу страхујући од онога што би се могло догодити и обојица одоше заједно на мансарду. После приличног отпора и трупкања, Петр се нашао у својој соби иза закључаних врата, а ми настависмо вечеру. Гђа Ван Дан хтела је да сачува кришку хлеба за драгог синчића, али отац није попуштао: „Ако се одмах не извини, спаваће на мансарди.“ Гласни протести од стране нас осталих, јер смо сматрали да је довољна казна што је остао без вечере. Осим тога, Петр може назепсти, а ми не смемо звати лекара. Петр се није извинио, већ је остао на мансарди. Г. Ван Дан ништа више није предузимао, али следећег јутра ја сам приметила да је неко спавао у Петровом кревету. Петр је у седам опет био натраг на мансарди, али је његов отац успео да га са неколико љубазних речи наговори да опет сиђе доле. Кисела лица и упорно ћутање три дана, а после је опет све пошло глатко. Твоја Ана П онедељ ак, 21. септ ем бра 1942.
Драга Кети, Данас ћу ти писати уопште о новостима код нас. Гђа Ван Дан је неподношљива. Стално ме „сеца“ због мог вечитог брбљања, на овај или онај начин, увек пронађе нешто да нас гњави. Ево шта је најновије: неће да пере шерпе и лонце ако је у њима што остало, уместо да то изручи у теглу, како смо увек досад чинили, остави да се тамо уквари. После наредног обеда Марго има понекад и по седам лонаца да пере и тада гђа каже: „Е, Марго, колико ти то имаш посла!“ Ја и тата дали смо се на посао да направимо родословно стабло његове породице; при томе ми он понешто исприча о сваком — баш је то страшно интересантно. Г. Копхес доноси сваке друге недеље понеку књижицу специјал но за мене. Одушевљена сам књигама из колекције Јоп тер Хел а много ми се допадају и све ствари Сиси ван Марксвелд. Прочитала сам Летње лудости четири пута и још увек се смејем комичним ситуацијама у њима. Опет је почела школска година; ја много учим француски и успевам да набубам по пет неправилних глагола дневно. Петр уздише и стење над својим енглеским. Управо су стигле неке школске књиге; имамо добру залиху свезака, оловки, гума и етикета, што сам све донела са собом. Понекад слушам вести на холандском из Лондона; недавно сам слушала принца Бернарда. Рекао је да принцеза Ј улијана очекује дете, мислим јануара, баш је то л епо; остали се чуде што сам тако заинтересована за краљевску породицу. Пре неколико дана дискутовало се о мени и сви су се сложили да ја, на крају крајева, и нисам глупа, што’је имало за последицу да су ми идућег дана натоварили нарочито тешке задатке. Али ја, зацело, не желим да и даље будем у првом разреду гимназије и кад ми буде било четрнаест или петнаест година. Говорило се и о томе да ми није дозвољено да читам озбиљније књиге. Мама чита сада књигу В ит езови, ж ене и паж еви, што мени није дозвољено (Марги јесте). Морам читати да постанем још зрелија, као моја талентована сестра. Још смо говорили како ја појма немам о филозофији и психологији, што је тачно. Можда ћу догодине бити паметнија. (Брзо сам потражила те тешке речи у речнику.) Тек сам сад открила забрињујућу чињеницу да имам само једну хаљину са дугим рукавима и три џемпера за зиму. Добила сам дозволу од тате да исплетем пуловер од беле домаће вуне; није баш нека фина вуна, но главно је да је топла. Ми смо оставили нешто одела код пријатеља, али, на несрећу, моћи ћемо га узети тек после рата, то јест, ако још буде било тамо. Управо сам писала нешто о гђи Ван Дан, кад она уђе. Клап! Затворих књигу. „Гле, Ана, могу ли само да погледам?“ „Не, госпођо.“ „Онда само последњу страну.“ „Не, ни то.“ Дабоме, била сам се ужасно препала, јер је баш на тој страни било писано о њој, и то не много ласкаво. Твоја Ана П ет ак, 25. септ ем бра 1942.
Драга Кети, Синоћ сам пошла горе и „посетила“ Ван Данове. Покаткад то чиним да мало попричам. Понекад може бити сасвим занимљиво. Онда једемо умољчане бисквите (кутија са бисквитима стоји у гардероби, која је пуна ларви мољаца) и пијемо лимунаду. разговарамо о Петру. Рекла сам им како ме Петр често помилује по образу, иако ја не желим да он то ради, јер
не волим да ме дечаци дирају својим шапама. Онако како то обично родитељи чине, питали су ме не бих ли могла да се зближим с Петром, јер му се зацело много свиђам. Ја помислих: „Ох, боже!“, а рекох: „Ох, не!“ Замисли само! Казала сам им да држим да је Петр прилично незграпан али то је вероватно због стидљивости, јер такви су многи дечаци који се нису дружили са девојчицама. Морам рећи да је „Комитет за избеглице“ тајног скровишта (мушка секција) врло оштроуман. Сад ћу ти рећи шта су предузели да вести о нама стигну до г. Дајка, главног представника фирме Травис и татиног пријатеља који је склонио неке наше ствари. Откуцали су писмо једном апотекару из Јужног Зеланда који је у пословним везама са нашом фирмом и удесили да овај стави свој одговор у већ адресовани коверат. Тата је био адресовао тај коверат на канцеларију. Кад коверат стигне из Зеланда, писмо из њега ће се извадити и заменити поруком написаном татином руком у којој му тата јавља да је жив. На тај начин Ван Дајк неће ништа посумњати кад буде читао писамце, нарочито су изабрали Зеланд, јер је близу Белгије, те би писмо могло лако да се прокријумчари преко границе; осим тога, никоме ниј е дозвољен приступ у Зеланд без специјалне дозволе, тако да, и ако и поверују да смо тамо, не би могли ни да покушају да нас тамо траже. Твоја Ана Н едељ а, 27. септ ем бра 1942.
Драга Кети, Управо сам опет имала са мамом велики окршај, ко зна по који пут; једноставно не можемо ових дана да се сложимо а ни са Маргом нисам више тако присна као пре. Ми у својој породици избегавамо такве експлозије. Ипак, није то нимало пријатно за мене. Мамина и Маргина природа мени су потпуно стране. Могу разумети боље своје другарице него своју рођену мајку. Како је то жалосно! Често дискутујемо о послератним проблемима, на пример, како ћемо се обраћати послузи. Гђа Ван Дан опет је праскала; ужасно је ћудљива. Крије многе своје ствари које су одређене за заједничку употребу. Требало би да мама на свако „нестајање“ код Ван Данових одговори „нестајањем“ код Франкових. Како неки људи воле да васпитавају туђу децу поред своје рођене! Ван Данови су од тих. Марги то није потребно; она је беспрекорна, савршенство, али изгледа да ја у себи имам зла довољно за нас обе. Да нас само можеш чути за време обеда како лете прекори и дрски одговори од једних другима. Тата и мама ме увек одлучно бране. Не бих издржала да ми није њих. Но иако ме они увек саветују да не треба да причам тако много, да морам бити скромниј а и да не забадам нос свуда, ипак изгледа да је све то осуђено на пропаст. Да тата није тако стрпљив са мном, постала бих, бојим се, страшно разочарање за моје родитеље, а они су баш доста попустљиви према мени. Ако сипам себи мало поврћа, јер га не волим, а више кромпира, Ван Данови, а нарочито госпођа, зграњавају се да дете све тако да пробира. „Хајде, Ана, узми још поврћа“, одмах би дочекала гђа Ван Дан. „Не, хвала, гђо Ван Дан, доста ми је кромпира.“ „Поврће је добро за тебе, и твоја мама то каже, узми још“, каже она, гурајући га ка мени док ми тата не прискочи у помоћ. А на то би гђа Ван Дан: „Да си ти у нашој кући, васпитали бисмо те ми како треба. Невероватно је колико је Ана страховито размажена. Да је Ана моја
кћи, ја то не бих трпела.“ Тиме увек почиње и завршава „да је Ана моја кћи“. Хвала богу што нисам. Али да се вратимо на питање „одгоја“. Мртва тишина је завладала кад је гђа Ван Дан јуче завршила. Онда је тата рекао: „Ја мислим да је Ана изванредно добро васпитана; у сваком случају, научила је једно, а то је да не одговара на ваше дуге придике. А што се тиче поврћа, погледајте само у свој сопствени тањир.“ Гђа Ван Дан била је потучена, потучена до ногу. Себи је сипала сасвим мало поврћа. Е, али она није размажена. Ох, не, него кад увече једе много поврћа, она добије затвор. Зашто ме, заиме света, не остави на миру, онда не би морала да даје тако бедне изговоре. Дивота је како гђа Ван Дан поцрвени. Ја не, и у право то је љути. Твоја Ана П онедељ ак, 28. септ ем бра 1942.
Драга Кети, Морала сам јуче да прекинем пре но што сам завршила. Морам ти испричати још о једној свађи, али најпре да ти кажем ово. Зашто се одрасли свађају тако лако и тако много и око најидиотскијих ствари. Досад сам мислила да се само деца кавже и да то престаје кад одрасту. Наравно, покаткад има и стварног разлога за свађу, али ово ти је баш право заједање. Требало би да сам се већ на то навикла. Али не могу, нити мислим да ћу моћи докле год будем ја била предмет безмало сваке дискусије. (Кажем „дискусија“ уме- сто свађа.) Ништа, понављам, ништа код мене није како треба; моја појава, карактер, моји манири, о свему томе се дискутује од аз до ижице. Од мене се очекује (по наредби) да једноставно ћутке гутам свакојаке увредљиве речи и грдњу, а ја на то нисам научила. Баш не могу! Нећу им пустити тек тако све те увреде, показаћу им ко је Ана Франк. Како ће се изненадити, а можда ће и губицу затворити кад почнем ја њих да васпитавам. Да ли да заузмем такав став? Право дивљаштво. Сваки пут ме све више зграњавају њихови неподношљиви поступци, а нарочито глупост гђе Ван Дан, али чим се на то привикнем — а то неће дуго потрајати — онда ћу им одговорити њиховом мером, и то пуном. Тада ће друкчије играти. Јесам ли доиста тако је васпитана, уображена, тврдоглава, дрска, глупа, лења итд. — како сви кажу? Ох, наравно, нисам. Ја имам своје мане, баш као и свако други. То знам, али они све преувеличавају. Кети, кад би само знала како понекад све у мени ври од толиког подсмевања и ругања. И не знам докле ћу бити у стању да стишавам свој бес. Једног дана просто ћу експлодирати. Но немојмо више о томе, доста сам те гњавила свим тим свађама, али ти ипак морам испричати о једној врло занимљивој дискусији. Једном, за столом, не знам како, тек почели смо говорити о Пимовој (татин надимак) крајњој скромности. Ч ак и најзадртији морају признати да је то тачно кад се тиче тате. Одједном гђа Ван Дан рече: „И ја сам тако скромна по природи, још и више но мој муж.“ Замисли само! Сама та реченица по себи показује колико је она наметљива и дрска. Г. Ван Дан је сматрао да треба да да извесно објашњење у погледу себе. „Ја и не желим да будем скроман, јер, према моме искуству, то се не исплати.“ Онда ће мени: „Послушај мој савет, Ана, немој бити сувише скромна, то ничему не води. “ Мама се са тим такође сложила. Али гђа Ван Дан морала је да дода, као и увек, своје мишљење. Њена примедба била је упућена и мами и тати: „Ви имате чудне назоре на живот. Чудно је рећи тако што Ани; кад сам ја била млада, то је било сасвим друкчије. И верујем да је још тако, сем у вашој модерној кући.“ То је било директно уперено против маминог васпитања деце.
Гђа Ван Дан је била црвена као рак, мама мртва хладна. Људи који се лако зацрвене тако се узбуде да им то у таквој ситуацији само смета. Мама, још потпуно мирна, желећи да прекине ову конверзацију што је могуће пре, замисли се за тренутак па рече: „И ја такође сматрам, гђо Ван Дан, да боље пролази у животу онај ко није претерано скроман. Ето, мој муж, Марго и Петр су исувише скромни, док ваш муж, Ана, ви и ја, иако се не може рећи баш супротно ипак не дозвољавамо да нам други скида кајмак с млека.“ Гђа Ван Дан: „Али, гђо Франк, ја вас не разумем; ја сам толико скромна и повучена, како вам и пада на памет да за мене кажете ишта друго?“ Мама: „Ја нисам ни рекла да сте ви не знам како нагли, али за вас се баш не би могло рећи да сте повучени.“ Гђа Ван Дан: „Да рашчистимо то једном заувек. Желела бих да знам по чему сам то ја нескромна? Једно знам, кад сама о себи не бих водила рачуна, по свој прилици умрла бих брзо од глади.“ На ову немогућу примедбу, изручену у самоодбрани, мама прште у смех. То разјари гђу Ван Дан, која додаде читав низ немачко-холандских, холандско-немачких израза, док јој се језик није заплео, онда се диже са столице с намером да напусти собу. Одједном јој поглед паде на мене. Да си је само видела! На несрећу, баш у тренутку кад се она окренула, ја сам климнула главом сажаљиво и иронично — не са неком намером, већ сасвим несвесно, јер сам цео разговор пратила тако зането. Гђа Ван Дан се окрете и осу на немачком, грубим и простачким изразима као права пиљарица — био је то диван призор. Када бих умела да цртам, тада бих је овековечила овакву; тако је било смешно ово јадно створење! Било како било, једно сам сада научила. Ако хоћеш човека стварно да упознаш, мораш се бар једном поштено посвађати с њим. Онда, и тек онда, можеш судити о његовом правом карактеру! Твоја Ана У т орак, 29. септ ем бра 1942.
Драга Кети, Шта се све не догађа онима који живе илегално. Ево, на пример, перемо се у једном кориту и пошто топле воде има у канцеларији (под тим увек подразумевам цео доњи спрат), све седморо се ређамо да бисмо дошли до тог великог луксуза. Али пошто смо сви тако различити и неки од нас стидљивији но други, то је сваки члан наше заједнице пронашао себи сопствено место да то обавља. Петр се к упа у кухињи, иако она има стаклена врата. Кад хоће да се купа, прилази редом свакоме и саопштава да не смемо пролазити поред кухиње у току пола сата. Изгледа да мисли да је то довољно. Г. Ван Дан иде право горе; по њему, вреди помучити се око ношења вруће воде целим тим путем само да би се могао купати без узнемиравања у сопственој соби. Гђа Ван Дан се уопште не купа; чека да види чије је место најбоље. Тата се купа у кабинет у. Мама у кухињи; Марго и ја изабрале смо канцеларију с лица, за наше рибање. Суботом по подне тамо су завесе навучене, тако да се перемо у полутами. Но мени се то место више не допада па сам од прошле недеље у потрази за бољим купатилом. Петр ми је дао идеју да покушам у пространом канцеларијск ом WC-u. Тамо могу седети, упалити светло, закључати врата, просути воду од купања и бити безбедна од радозналих очију. Испробала сам своје дивно купатило први пут у недељу и мада то изгледа лудо, мислим да је то место боље од свих других. Прошле недеље радио је доле инсталатер да пребаци водоводне цеви из канцеларијског WC-a у ходник — из предострожности да се цеви не замрзну ако зима буде јака. Инсталатерова посета није нам била нимало пријатна. Не само да целог дана нисмо могли да точимо воду већ ни у WC нисмо могли ићи. Доста је неприлично да ти причам како смо се
довили да савладамо ту тешкоћу; ипак нисам толико стидљива да не бих могла говорити о тим стварима. Још истога дана кад смо стигли, тата и ја смо импровизовали ношу за нас. Немајући згоднији суд, ми смо у ту сврху жртвовали једну теглу. Док је инсталатер био овде, природне потребе биле су преко дана обављане у салону; не сматрам да је то и приближно било такво зло као што је било седети мирно и целог дана не говорити. Можеш мислити какво је то искушење било за „госпођицу ква-ква“. И у редовне дане морам да шапућем; али не моћи говорити ни у по гласа нити се покренути, још је десет пута горе. После тродневног непрекидног седења моја задњица је била сва укрућена и болела ме. Но мало гимнастике пред спавање помогло ми је. Твоја Ана Ч ет врт ак, 1. окт обра 1942.
Драга Кети, Страховито сам се јуче препала. Изненада је у осам часова звонце јако зазвонило. Наравно, помислила сам да је неко дошао, сигурно се домишљаш на кога сам мислила. Али сам се мало примирила кад су сви рекли да то мора да је неко мангупче или можда, поштар. Дани сада овде протичу врло мирно. Левин, мали Јеврејин, хемијски лоборант и апотекар, ради у кухињи за г. Кралерову фирму. Он добро познаје целу зграду и стога се бојимо да му не падне на памет да завири у своју стару лабораторију. Ћутимо као мишеви. Ко би пре три месеца могао и да помисли да ће као чиков немирна Ана морати да седи непомично по читаве сате — и, што је још више, да ће то моћи да издржи. Двадесет деветог био је рођендан гђе Ван Дан. Иако се није могао прославити не знам како, ипак смо успели да приредимо малу свечаност у њену част са изузетно лепим ручком, а добила је нешто поклона и цвећа. Црвене каранфиле од мужа; изгледа да je то породична традиција. Да се задржимо мало на гђи Ван Дан. Морам ти рећи да њени покушаји да кокетира са татом мене увек доводе до беса. Глади га по коси и лицу, показује своје „лепе ноге“, покушава да буде духовита да би на тај начин привукла Пимову пажњу. Пим, хвала богу, не сматра да је она привлачна ни духовита, па не прихвата игру. Мама се не понаша тако са г. Ван Даном; рекла сам то гђи Ван Дан у лице. Петр се покаткад извлачи из своје љуштуре и зна да буде врло забаван. Имамо заједничко једно и то много увесељава све нас: обоје волимо да се преоблачимо. Недавно се појавио у једној јако тесној хаљини гђе Ван Дан, а ја сам обукла његово одело. Имао је шешир, а ја качкет. Сви су се превијали од смеха, а и ми смо се забављали као и они. Ели је купила нове сукње за Маргу и мене. Материјал је труо а квалитет је врло лош; једна стаје 24 флорина, а друга 7,50. Каква разлика у поређењу са предратним! Још једно изненађење. Ели је писала неким дописним школама и тражила дописни течај из стенографије за Марго, Петра и мене. Чекај па ћеш видети какв и ћемо савршени специјалисти бити до идуће године. У сваком случају веома је згодно познавати то тајно писмо. Твоја Ана С убот а, 3. окт обра 1942.
Драга Кети, Јуче је опет било гужве. Мама је дигла галаму и рекла тати све што о мени мисли. Тада је добила страшан напад плача, тако да сам, разуме се, и ја ударила у плач; услед свега тога ужасно ме је заболела глава. Најзад сам казала тати да њега много више волим него маму, на шта је он одговорио да ћу се у том погледу изменити. Али ја у то не верујем. Ја просто морам
да се савлађујем да останем мирна са њом. Тата жели да понекад од своје воље помогнем мами кад се не осећа добро или кад има главобољу, али ја нећу. Ја учим марљиво француски и читам сада L a Bell e Ni ver naise. Твоја Ана П ет ак, 9. окт обра 1942.
Драга Кети, Данас имам само туробне и обесхрабрујуће вести. Многе наше пријатеље Јевреје масовно одводе. Према тим људима Гестапо поступа без и трунке обзира. Товаре их у фургоне и шаљу у Вестерборк, велики логор за Јевреје у Дренту. Мора да је језиво тамо. Само једно одељење за умивање за стотину људи, а ни близу довољно WC-a. Нема посебних одаја; мушкарци, жене и деца, сви спавају заједно. Кажу да услед тога влада грозан неморал; и многе жене, чак и девојке које тамо проведу извесно време очекују бебе. Немогуће је одатле побећи. По обријаним главама и по јеврејском изгледу, одмах се може видети да су то логораши. Кад је тако зло у Холандији, како ли је тек у далеким и некултурним крајевима, куда их шаљу. Верујемо да већину њих ликвидирају. Енглески радио јавља да их гуше у гасним коморама. Можда је то најбржи начин да се умре. Ужасно сам узнемирена. Нисам била у стању да се отргнем од Мип -кад је причала о тим грозотама. И она сама је нешто од тога видела. Ту недавно једна јадна, стара, онемоћала Јеврејка седела је пред њеним вратима; гестаповац јој је наредио да ту чека, а он је отишао по кола. Сирота старица била је преплашена риком противавионских топова који су пуцали на енглеске авионе и блештавом засењујућом светлошћу рефлектора. Али Мип се није усуђивала да је уведе унутра; нико се не би изложио таквом ризику. Немци су ту неумитни и без и тр унке милости. И Ели је врло невесела и потиштена. Њен вереник мора у Немачку. Она се боји да авијатичари који прелећу изнад наше куће не баце своје бомбе, често тешке и до милион килограма, баш Дирку на главу. Шале као „нема изгледа да ће добити милион“, и „довољна је и једна бомба“ нису баш на свом месту у овој прилици. Дирк није једини који треба да иде; возови крцати младићима одлазе свакодневно. Ако уз пут стану на некој малој станици, још ће, можда, понеко и успети да неопажено сиђе и побегне. Но ово није крај мојим рђавим вестима. Јеси ли икад чула за таоце; то је сад најновије у кажњавању за саботажу. Можеш ли замислити ишта страшније? Угледни грађани, недужни људи — бацају се у затворе и ту чекају своју судбину. Ако не пронађу саботере, Гестапо једноставно стави пет талаца уза зид. Извештаји о њиховој смрти појављују се често у новинама. Ове злочине називају „кобним догађајем“. Диван народ, ти Немци! Кад помислим да сам некад и ја била једна од њих! Али не, Хитлер нам је још давно одузео националност. У ствари, Немци и Јевреји су највећи непријатељи на свету. Твоја Ана П ет ак, 16. окт обра 1942.
Драга Кети, Грдно сам заузета. Управо сам превела једну главу из „Лепе Нивернезе“ и извадила и нове речи. Онда сам решила јако замршен математички проблем и прешла три стране француске граматике. Одлучно одбијам да решавам те математичке проблеме сваког дана. Тата се слаже са мном да с у ти проблеми јако тешки. Скоро да сам боља у тим проблемима но он, мада обоје у томе нисмо јаки и често морамо звати Марг у у помоћ. А у стенографији ја сам највише напредовала.
Јуче сам завршила Јуришнике. Врло је занимљиво; али не може се мерити са Јоп тер Хел. Ипак мислим да је Сиси ван Марксвелд изванредан писац. Апсолутно ћу дати својој деци да читају њене књиге. Марго, мама и ја опет смо у дебелом пријатељству. Тако је заиста много боље, Марго и ја легле смо синоћ у један кревет; било је гурања, али смо се исмејале због тога. Тражила је да чита мој дневник. Рекла сам: „Можеш, али не све“, а онда сам ја њу питала да ли бих ја могла читати њен и она је одговорила: „Да“. Онда смо почеле да причамо о будућности. Питала сам је шта би желела да буде. Али она није хтела да ми каже и држала се тајанствено. Домишљам се да жели да буде учитељица; нисам баш сиг урна, али ми се чини да је тако. Стварно, не би требало да сам тако радознала. Јутрос сам лежала на Петровом кревету, пошто сам прво њега отерала. Био је бесан на мене, али то ме се није много тицало. Могао би, на крају крајева, бити мало љубазнији са мном; ипак сам му јуче дала јабуку. Питала сам Маргу шта мисли да ли сам јако р ужна. Рекла је да изгледам мало неозбиљна али да имам лепе очи. Доста неодређено, је л да? До идућег пута! Твоја Ана У т орак, 20. окт обра 1942.
Драга Кети, Још ми дршћу руке, иако је прошло два сата од догађаја који нас је тако застрашио. Прво да ти објасним да овде у кући има пет апарата за гашење пожара. Знали смо да неко треба да дође да их напуни, али нико нас није опоменуо да је мајстор, или како ли се већ зове, дошао. Зато нисмо ни настојали да будемо опрезни док нисам чула лупу чекића на одморишту пред нашим вратима са покретним ормаром. Одмах сам се сетила да је то мајстор и скренула сам пажњу Ели, која је ручала код нас, да не може доле. Тата и ја сместили смо се уз врата да чујемо кад мајстор пође. Пошто је радио четврт сата, оставио је свој чекић и алат горе на ормар (како смо ми претпостављали) и закуцао на наша врата. Пребледели смо као крпе. Можда је ипак нешто чуо и хтео да испита нашу тајну јазбину. Тако нам је изгледало. Чуло се лупетање, гурање, вучење. Скоро сам се обезнанила на помисао да тамо неки непознат човек може открити наше дивно скровиште. И баш кад сам помислила да су ово последњи тренуци мога живота, чух г. Копхеса: „Отворите, то сам ја“. Одмах смо му отворили. Кука, која је држала ормар, а коју је могао да откачи само онај који је знао за тајну била се заглавила. Зато нас нико није ни могао благовремено опоменути за мајстора. Пошто је овај сад отишао доле, г. Копхес је хтео да изведе Ели, али није могао да отвори ормар. За мене је, знаш, то било велико олакшање. У мојој машти човек за кога сам држала да покушава да уђе унутра, растао је и растао, док на крају није постао џин и највећи фашист који је икад живео на земљи. Дакле, срећом, опет се све лепо свршило. У међувремену лепо смо се забављали у понедељак. Мип и Хенк су овде преноћили. Марго и ја прешле смо у мамину и татину собу а њима уступиле нашу. Вечера је била божанствена. Десио се ипак мали инцидент. Татина стона лампа имала је кратак спој и одједном смо се нашли у мраку. Шта сад да се ради? Било је нешто мало оловне жице у кући, али се осигурач налазио чак у задњем делу мрачног магацина — нимало пријатан посао по мраку. Ипак су мушкарци отишли онамо и после де сет минута могли смо да погасимо свеће. Устала сам јутрос рано. Хенк је морао да пође у пола девет. После пријатног доручка Мип је сишла доле. Лила је киша, па је била срећна што не мора да иде бициклом до канцеларије. Идуће недеље Ели ће једне ноћи спавати код нас. Твоја Ана
Ч ет врт ак, 29. окт обра 1942.
Драга Кети, Страховито сам забринута, тата је болестан. Има високу температуру и црвене оспе, као да су богиње. А помисли, доктора не смемо позвати. Мама м у је дала за знојење. Можда ће му то оборити температуру. Јутрос нам Мип рече да је сав намештај однет из Ван Данове куће. Још нисмо казали гђи Ван Дан. Она је и иначе сва нервозна и баш нам није до тога да слушамо нове јадиковке за свим тим красним порцуланом и дивним столицама које је оставила код куће. Ми смо морали оставити скоро све наше лепе ствари; чему онда кукати сад због тога? Дозвољено ми је у последње време да читам више књига за одрасле. Сад читам Евину младост од Ника ван Сухтела. Не видим неку велику разлику између ове љубавне историје и љубавних прича за ученице. Истина, има мало и о женама које се продају непознатим људима у забаченим улицама за новац. Ја бих умрла од стида кад би ми се тако десило. Такође говоре како Ева има менструацију. Ох, једва чекам да и ја имам; изгледа да је то тако важно. Тата је донео Гетеове и Шилерове драме из великог ормара. Читаће ми свако вече. Почели смо са Дон Карлосом. Следећи татин леп пример, мама ми је утрпала у руке молитвеник. Из уљудности читам неке молитве на немачком; неоспорно, дивне су, али за мене ништа не значе. Што ме тера да будем побожна, само ради свог задовољства. Сутра ћемо први пут ложити. Бојим се да ће нас дим угушити. Оџаци већ годинама нису чишћени; надајмо се да ће ипак вући. Твоја Ана С убот а, 7. новем бра 1942.
Драга Кети, Мама је ужасно раздражљива, а то увек значи нову непријатност за мене; је ли то само случајност што мама и тата никад не прекоравају Марго, већ само мене, и то за сваку ситницу. Синоћ, на пример, Марго је читала једну књигу са лепим сликама; устала је и отишла горе, оставивши књигу за тренутак. Ја ништа нисам радила, зато сам узела књигу и почела да разгледам слике. Марго се врати, виде своју књигу у мојим рукама, намргоди се и затражи је натраг. И само зато што сам хтела да још погледам, Марго се страшно наљутила. Тада се мама умеша: „Дај књигу Марги; она ју је читала“, рече. Тата уђе у собу. Он чак није ни знао у чему је ствар, али је видео увређен израз на Маргином лицу и одмах се окоми на мене: „Волео бих да видим шта би ти рекла да је Марго само и погледала неку твоју књигу!“ Одмах сам попустила, спустила књигу на сто и изашла из собе, увређена, како су они мислили. Но нисам била ни увређена ни љута, само ојађена. Тата није имао права да суди и не знајући око чега смо се споречкале. Ја бих и сама већ вратила књигу Марги, и то много брже, да се мама и тата нису умешали и одмах стали на Маргину страну, као да је она жртва нек е велике неправде. Јасно је да ће мама увек пристати уз Маргу; она и Марго увек подржавају једна другу. Ја сам тако навикла на то да сам крајње равнодушна и на мамине грдње и на Маргине ћуди. Ја их волим, али једино због тога што су то мама и Марго. Са татом је друкчије. Кад он истиче Марго као пример, одобрава оно што она ради, хвали је и мази, онда се ја гризем у себи, јер тату обожавам. Он је мој идеал. Никога на свету не волим као њега. Он није свестан тога да се према Марги понаша другачије но према мени. Па да, Марго је најлепша, најслађа, најсавршенија девојка на свету. Но ипак ја осећам да и ја имам неког права да ме схвате озбиљно. Увек сам била глупи Август и нико и ништа у нашој породици; увек сам морала за своје поступке двоструко да плаћам, прво због грдњи, а после због тешко повређених осећања.
Више ме површне нежности не задовољавају. Ја од тате тражим оно што он није у стању да ми пружи. Нисам љубоморна на Маргу, никад то нисам ни била. Не завидим јој на лепоти и памети. Ја само чезнем за татином истинском љубави; не само као његово дете, него као Ана, ја. Ја се привијам уз тату, јер сам једино преко њега у стању да с ачувам преостатке породичног осећања. Тата не схвата да ја морам понекад да дам одушке својим осећањима према мами. Он не воли да о томе говори, он једноставно избегава све што може навести на примедбе о маминим манама. Но мама и њене мане су нешто што ми је, чини ми се, теже поднети но све друго. Не знам како да то све задржим само за себе. Не могу се увек савладати а да не укажем на њену немарност, њен сарказам, недостатак нежности, нити могу веровати да је кривица увек до мене. Ми смо потпуно различите у свему; зато, природно, и долазимо у сукоб. Ја не могу изрицати суд о мамином карактеру, јер то je нешто о чему ја не могу судити. Гледам на њу само као на мајку и сматрам, једноставно, да она није у стању да за мене то буде; морам бити сама себи мајка. Ја сам изузела саму себе од свих осталих; ја сам свој сопствени крманош, а касније ће се видети куда ће ме то одвести. Све је то поглавито зато што ја у својим мислима имам слику савршене мајке и жене, а у оној коју морам звати „мајком“ не налазим ни трага од те слике. Стално се заричем да не обраћам пажњу на мамине мане, већ да гледам само њен у добру страну, а да у себи развијам оно што у њој не могу наћи. Али не иде; а најгоре је од св ега што ни тата ни мама не виде ту празнину у моме животу, и ја их за то осуђујем. Питам се да ли икад родитељи могу потпуно задовољити своју децу. Покаткад верујем да Бог хоће да ме куша; морам постати добра сопственим напорима, без ичијег примера и без доброг савета. А онда ћу зато касније бити јача. Ко ће, осим мене, ипак читати ова писма? Од кога ћу добити подршке. А мени је помоћ често потребна; често се осећам слабом и незадовољном собом; моји недостаци су тако велики! Ја то знам и свакога дана трудим се да се поправим све више и више. Опходе се са мном врло неуједначено. Једнога дана је Ана тако разумна и све сме знати; идућег дана слушам како је Ана само глупа овчица, која уопште не зна ништа, а уображава да је научила грдно много из књига. Ја више нисам беба, нити мамина маза којој се смеју на све што учини. Ја имам своја лична гледишта, планове, мада их још не умем уобличити речима. Ох, толико ствари ври у мени док лежим у кревету, принуђена да будем с људима који су ми већ додијали, а који увек погрешно тумаче моје намере. Зато се ја увек враћам своме дневнику. Ту ја почињем и завршавам, зато што је Кети увек стрпљива. Обећала сам јој да ћу истрајати упркос свему и наћи свој пут кроза све то, и гутати сузе. Једино желим да већ видим резултате или да, с времена на време, добијем охрабрења од некога ко ме воли. Немој ме осуђивати: сети се да и мени понекад преврши. Твоја Ана П онедељ ак, 9. новем бра 1942.
Драга Кети, Јуче је био Петров рођендан. Напунио је шеснаест година. Добио је лепе поклоне. Између осталог, игру Монопол, бријач и упаљач. Не зато што је неки пушач, већ само да се покаже. Највеће изненађење дошло је од г. Ван Дана, када је, у један сат, објавио да су се Енглези искрцали у Тунису, Алжиру, Казабланци и Орану: „То је почетак краја“, сви су рекли, али Черчил, британски председник владе, који је, вероватно имао прилике да то често чује у
Енглеској, казао је: „Ово није крај, није можда чак ни почетак краја. Пре би се могло рећи да је то крај почетка.“ Уочаваш ли разлику? Али, свакако, има разлога и за оптимизам. Стаљинград, који Руси бране већ три месеца, још није пао Немцима у руке. Но да се вратимо у нашу тајну јаму. Морам ти рећи нешто о томе како је са нашим снабдевањем. Као што знаш, они више нас прави су прождрљивци. Набављамо хлеб од једног љубазног пекара, пријатеља г. Копхеса. Не добијамо онолико колико смо навикли да имамо код куће, разуме се, али је довољно. Купили смо испод руке и четири карте за снабдевање. Њима се цена стално диже. Сад се попела од 27 на 33. И све то за комадић штампаног папира! Да бисмо имали у кући нешто што може да стоји сем наших 150 конзерви са поврћем, купили смо и 270 фунти сушеног грашка и пасуља. То није све за нас, један део је за оне из канцеларије. Налазе се у врећама окаченим за куке у нашем малом ходнику (са ове стране тајних врата). Услед тежине неки шавови на врећама су се рашили. Стога смо решили да нашу зимску залиху попнемо на таван. Петру је стављено у задатак да све вреће превуче онамо. Успео је да пет од шест врећа пренесе нетакнуте и баш је гурао шесту кад се доњи шав распори и пљусак — не, прави град пасуља стаде да сипа, изли се и зазвеча низ степенице. У врећи је било око 50 фунти и бука је била толика да би мртвог пробудила. Доле су помислили да се стара кућа, са свим оним што је у њој, руши на њих. (Хвала богу, није било страног света у згради.) За тренутак се Петр препао. Али убрзо зацени се од смеха, нарочито кад је угледао мене у дну степеница као мало острво усред мора пасуља. Брзо смо почели да га купимо. Али пасуљ је тако гладак и ситан да увек испод прстију исклизне и откотрља се у сваку могућу рупу и ћошак. Сада, сваки пут кад неко сиђе доле, још увек нађе понеко зрно, сагне се једаред-дваред и ето га пред гђом Ван Дан са пуном шаком пасуља. Замало да заборавим да кажем да је тати сада много боље. Твоја Ана Р. S. Управо су преко радија јавили да је Алжир пао. Мароко, Казабланка и Оран с у у британским рукама већ неколико дана. Сад чекамо да јаве за Тунис. У т орак, 10. новем бра 1942.
Драга Кети, Важна новост — добићемо осмог члана. Да, заиста! Увек смо мислили да има довољно места и хране за још једног. Једино смо се бојал и да Копхесу и Кралеру не задамо још муке. Али сада, када страховите приче, које слушамо о Јеврејима, постају све црње, тата је ухватио на препад ову двојицу од којих је то зависило и они су се сложили да му је план изврстан. „Исто је толико опасно за осморо као и за седморо“, рекли су, и сасвим исправно. Кад је то било решено, стадосмо преметати по глави све наше пријатеље, трудећи се да се сетимо неког самца који би одговарао нашој „породици“. Није било тешко пронаћи таквог. Пошто је тата искључио све чланове Ван Данове породице, изабрали смо дентисту Алберта Дусла, чија је жена била тако срећна што се затекла ван земље кад је рат избио. Познат је као миран човек и колико ми и Ван Данови можемо судити на основу површног познанства, био би погодна личност. И Мип га познаје, тако да ће она моћи да удеси све што треба да нам се Дусл придружи. Уколико дође, спаваће у мојој соби уместо Марго, која ће морати да спава на пољском кревету. Твоја Ана Ч ет врт ак, 12. новем бра 1942.
Драга Кети, Дусл је био пресрећан кад му је Мип казала да му је нашла скровиште. Саветовала му је
да дође што пре може. Најбоље у суботу. Није био сигуран да ће моћи, пошто прво мора да среди картотеку, да заврши са још неким пацијент има и доведе у ред рачуне. Мип дође ј утрос к нама са тим новостима. Ми смо мислили да није паметно од њега што одлаже. Све те припреме повлаче објашњења извесном броју људи, а ми бисмо радије да их држимо даље од свега. Мип ће га питати може ли уредити да ипак дође у соботу. Дусл је рекао: не; дакле, долази у понедељак. Морам рећи да ја мислим да је то прилично глупо што није одмах дојурио на овај предлог, па какав ј е да је. А да га ухвате на улици, да ли би онда могао да уреди картотеку, доведе у ред своје финансије и прими пацијенте. Па зашто онда одлаже? Мислим да је било глупо од тате што је попустио. Иначе ничег новог. Твоја Ана У т орак, 17. новем бра 1942.
Драга Кети, Дусл је стигао. Све је ишло глатко. Мип му је рекла да треба да буде у једанаест пред Главном поштом, где ће га чекати један човек. Дусл је био на заказаном месту у минут тачно. Г. Копхес, који такође познаје Дусла, пришао му је и рекао да тај човек није могао доћи и питао га да ли би на тренутак свратио до Мип у канцеларију. Копхес се попео у трамвај и вратио у канцеларију, док је Дусл пошао пешице у истом правцу. У 11,20 Д усл је закуцао на канцеларијска врата. Мип му је прихватила капут, да се не види жута звезда, и одвела га у кабинет, где га је Копхес задржао у разговору док није отишла чистачица. Тада је Мип пошла горе са Дуслом под изговором да је кабинет потребан за нешто, отворила покретни ормар и ушла унутра на очи запрепашћеног Дусла. Ми смо сви седели за столом горе, чекајући да кафом и коњаком поздравимо придошлицу. Мип га је најпре увела у нашу дневну собу. Он је одмах препознао наш намештај, али му није било ни на крај памети да смо и ми ту, над његовом главом. Кад м у је Мип казала то, није могао доћи к себи од изненађења. Но, срећом, Мип му није дала много времена и повела га је горе. Дусл се бацио у фотељу, занемео, и гледао нас све редом нек о време, као да заиста не верује својим очима. После неког времена промуца: „Али. . . aber sind ви нисте у Белгији? Ist der Militar nicht дошао, das Auto зар бекство sie nicht успело?“ Све смо му објаснили, да смо сами измислили ту причу о војницима и ауту, да бисмо свет, а нарочито Немце, упутили на погрешан траг, ако би ови покушали да нас траже. Дусл је остао без речи на такву довитљивост и кад је обишао наше суперпрактично мало скровиште, само је зверао по њему задивљено. Ручали смо сви заједно. Онда је он мало одремао и придружио нам се за чај, поспремио мало своје ствари (Мип их је била донела раније), и почео већ да се осећа као код своје куће, нарочито кад је добио следећи „кућни ред“, дело Ван Дана, проспект и водич за Тајно скровиште. Специјална установа за привремено боравиште Јевреја и њима сличних. Отворена преко целе године. Лепа, мирна, без шуме унаоколо; у срцу Амстердама. До ње се долази трамвајем број 13 и 17, такође и колима и бициклом. У изузетним случајевима и пешице, ако Немци забране коришћење саобраћајних средстава. Стан и храна: бесплатно. Специјална кухиња без масноћа. Текућа вода у купатилу (на жалост, без каде) и низ унутарње и спољне зидове.
Пространи магацини за све врсте робе. Сопствени радио-центар, директна веза са Лондоном, Њујорком, Тел Авивом и многобројним другим радио-станицама. Овај апарат стоји на располагањ у тек после шест часова увече. Није забрањено хватати ниједну станицу, подразумевајући да се немачке станице слушају само у изнимним случајевима, као, на пример, класична музика и слично. Време за одмарање: од 10 до 7,30 ујутру; до 10 и 15 недељом. Укућани се могу одмарати преко дана, ако то околности дозвољавају према к ућном реду. Из разлога опште безбедности, време прописано за одмарање мора се стриктно поштовати!! Годишњи одмор одложен на неодређено време. Употреба језика. Говори се увек обавезно тихо. Дозвољена употреба свих културних језика, дакле не немачког. Настава. Стенографија, недељно један час писања, часови енглеског, француског, математике и историје у свако доба дана. Домаће животиње: специјално одељење (потребна дозвола); добар поступак, инсекти искључени. Време јела: доручак сваког дана, сем недеље и празника, у 9 часова ујутру; недељом и празником око 11,30 часова. Ручак, не баш обиман: у 1 и 15, до 1 и 45 часова. Вечера хладна (топла); нема утврђеног времена (зависи од радио вести). Дужности: укућани имају бити увек спремни да помогну у канцеларијском послу. Купање: „када“ стоји на располагању свим укућанима недељом од 9 пре подне. По жељи може се купати и у WC-y, кухињи, кабинету и предњој канцеларији. Алкохолна пића: само уз лекарски рецепт. Крај Твоја Ана Ч ет врт ак, 19. новем бра 1942.
Драга Кети, Дусл је врло пријатан човек, баш како смо сви ми и очекивали. Наравно, он сматра да се само по себи разуме да са мном дели моју собицу. Отворено говорећи, ја нисам баш тако одушевљена да неко стран употребљава моје ствари, али морамо бити спремни на жртве за опште добро, тако да ћу поднети ову малу жртву драге воље. „Ако само можемо некога спасти, онда је све остало од другостепене важности“, каже тата, и потпуно је у праву. Првог дана кад је стигао, он је одмах почео постављати сваковрсна питања, као: „Кад долази чистачица? Када се може употребљавати купатило? Када је дозвољено ићи у клозет?“ Може ти бити смешно, али ово све није тако једноставно у тајном склоништу. Преко дана не смемо правити никакву ларму која би се могла чути доле; а ако је тамо неко стран, као, на пример, чистачица — морамо бити нарочито опрезни. Све сам то потанко објаснила Дуслу. Али ме је нешто запрепастило: јако споро схвата ствари. Све је по двапут питао и опет изгледа, није запамтио. Можда ће то временом проћи и можда је то само зато што је савршено збуњен изненадном променом. Сем тога све је добро. Дусл нам је причао о спољашњем свету, од кога смо сад већ толико дуго одсечени. Донео је врло тужне вести. Многобројни пријатељи и познаници доживели су ужасну судбину. Из вечери у вече тутње улицама зелени и сиви војни аутомобили. Немци звоне редом на сва врата, питају да ли ту има Јевреја. Ако их има, онда читава породица мора одмах поћи. Ако не нађу никога, одлазе у наредну кућу. Нико нема
могућности да им избегне, осим ако се не скрије негде. Често иду са списковима и звоне само тамо где знају да могу доћи до доброг плена. Покаткад их и пуштају ако дају новаца — толико и толико од главе. Као некадашњи лов на робове. Али то није за шалу; исувише је ово трагично. Увече, када се смркне, видим редове доброг, невиног света, са расплаканом децом, како иду и иду, праћени неколицином тих типова, који се издиру на њих и мувају их док ови скоро не падну. Нико није поштеђен — стари, новорођенчад, трудне жене, болесни — свако и сви придружују се овом маршу смрти. Како смо срећни ми овде, тако добро збринути и неузнемиравани. Не би нас се ни тицала сва ова беда да нисмо тако узбуђени због свих тих нама тако драгих људи, којима не можемо више помоћи. Гризе ме савест што лежим у топлом кревету док моји најдражи пријатељи посрћу под ударцем или падају у канале негде у хладној ноћи. Обузима ме ужас кад помислим на другарице које управо сада предају у руке најсвирепијим зверовима који су икад ходали земљом. И то све зато што су Јевреји! Твоја Ана П ет ак, 20. новем бра 1942.
Драга Кети, Нико од нас заиста не зна како све то да схвати. Вести о Јеврејима стварно и нису до нас продирале све досад и мислили смо да је боље бити што је могуће ведрији. С времена на време, кад би нам Мип натукнула понешто о томе шта је било са неким од наших пријатеља, мама и гђа Ван Дан удариле би увек у плач, тако да је Мип мислила да је боље да нам више ништа и не прича. Али на Дусла смо одмах, са свих страна, навалили питањима, а оно што нам је испричао било је тако грозно и варварски да човек не може а да на то стално не мисли. Па ипак, ми ћемо се и шалити и задиркивати једни друге, кад те страхоте мало ишчиле из наше свести. Ничему не води, а и онима напољу не помаже, ако и даље будемо суморни као у овом тренутку. И каква корист од тога ако наше тајно скровиште претворимо у „кућу туге“. Морам ли ја непрестано мислити на те људе, ма шта радила? Или, ако имам жељу да се нечему смејем, треба ли да се уздржим и да се осећам постиђеном што сам весела? Морам ли, дакле, туговати по цео боговетни дан? Не, ја то не могу. Уосталом, временом ће и та туга избледети. Уз ту несрећу ево и друге, али чисто личне, која постаје безначајна крај свег јада о коме сам ти управо причала. Ипак, не могу се уздржати а да ти не кажем да сам у последње време почела да се осећам тако напуштеном. Осећам у себи страшну празнину. Никада се нисам тако осећала; забава и разонода и моје другарице потпуно су раније испуњавале све моје мисли. Сада мислим, али само на тужне ствари или на себе саму. И, најзад, открила сам да тата, иако ми је тако драг, ипак не може да замени читав мој мали свет из прошлих дана. Али што те гњавим таквим бесмислицама? Врло сам незахвална, Кети, то знам. Но често се осећам као омамљена кад се све то обори на мене и кад још, поврх свега, мислим на све те туђе несреће. Твоја Ана С убот а, 28. новем бра 1942.
Драга Кети, Потрошили смо много струје, прекорачили смо одређену количину. Резултат: крајња штедња и перспектива да нам пресеку струју. Без светлости две недеље; пријатна помисао, но, ко зна, можда се ипак то неће догодити. Од четири-пола пет, више се уопште не може читати. Прекраћујемо време разним забавама, на најнемогућније начине; радимо гимнастичке вежбе у мраку, говоримо енглески и француски, дискутујемо о књигама које смо прочитали. Но све то,
на крају, обљутави. Синоћ сам пронашла нешто ново; посматрам кроз јак доглед осветљене собе у суседној кући. Преко дана не смемо дозволити ни сантиметар размака између завеса, али пошто се смркне, то није опасно. Никад раније нисам ни слутила да суседи могу бити тако занимљиви. У сваком случају, наши јесу. Затекла сам двоје за обедом, једна породица припремала је приказивање филма; зубни лекар прекопута баш је оправљао зубе једној старијој жени, страховито преплашеној. А propos зубног лекара, увек су говорили за г. Дусла да уме лепо са децом и да их воли. Сада се показ ује у правој боји: туп, старомодан васпитач који стално надугачко придикује о понашању. Како сам ја те ретке среће да делим спаваћу собу — авај, тако малу! — са његовим лордством, и како уопште сматрају да сам ја, од нас троје деце, најгоре васпитана, морам много да гутам и да се правим глувом да бих избегла многопонављана кљуцања и опомене. Све то и не би било тако рђаво да он није тако грозан подлац те је баш маму изабрао да је подбада против мене. И кад од њега већ извучем довољно, мама дође још на то, тако да ме туче ветар са свих страна. Онда, ако сам тако зле среће, позову ме да да м о себи извештај гђи Ван Дан и тада се на мене сручи прави ураган. Часна реч, не треба да мислиш да је лако бити „рђаво васпитана“ централна личност у хиперкритичној породици у илегалности. Кад ноћу лежим у кревету и размишљам о свим гресима и недостацима који ми се приписују, тако ме све то збуни да се морам или смејати или плакати — зависи од расположења у коме сам. Тако заспим са глупавим осећањима да желим да будем другачија но што сам и как ва желим бити; или да се понашам другачије но што бих хтела да се понашам или како се понашам. Ох, небеса, сада и тебе увлачим у читаву ту збрку. Опрости ми, не волим да прецртавам „(оно што сам већ написала), а како влада оск удица у хартији, забрањено нам је да је бацамо. Отуд те једино могу саветовати да не читаш поново последњу реченицу и нарочито да не покушаваш да је разумеш, јер је у сваком случају нећеш разумети. Твоја Ана П онедељ ак, 7. децем бра 1942.
Драга Кети, Ханука4 и Свети Никола пали су ове године скоро у исто време — само дан разлике. Нисмо дизали велику ларму око Хануке; само смо дали једно др угом мале поклоне и онда смо упалили свеће. Гореле су свега 10 минута због оскудице у свећама, али је било ипак лепо кад је и песма дошла уз то, Г. Ван Дан је направио дрвени свећњак, тако да је све било удешено како треба. У суботу уочи Св. Николе било је много лепше. Мип и Ели грдно су пробудиле нашу радозналост, јер су стално нешто шапутале са татом, па смо, природно, претпостављали да се нешто спрема. И тако је и било. У осам увече спустили смо се низ д рвене степенице и ходник кроз мркли мрак (дрхтала сам и желела да б удем опет горе у безбедности) у малу мрачну собу. Тек смо ту смели да упалимо светлост, пошто у њој нема прозора. А потом тата отвори орман. „Ох, како је дивно!“ сви узвикнусмо. Велика котарица украшена шареном хартијом стајала је у углу и одозго на њој маска Црног Петра. Брзо смо однели корпу горе. За сваког је био по мали поклон са пригодним стиховима. Ја сам добила лутку, чија је сукњица представљала торбицу за ситнице; тата сталак за књиге, и
4
Ханука — јеврејски празник. — Прим. прев.
тако редом. У сваком случају, то је била лепа идеја, и како нико од нас никад досад није прослављао Св. Николу, то је било добро за почетак. Твоја Ана Ч ет врт ак, 10. децем бра 1942.
Драга Кети, Г. Ван Дан радио је са месом, кобасицама и зачинима. Због познавања тога посла и ангажован је у татином предузећу. Сада показује своју кобасичарску страну, која за нас није нимало непријатна. Наручили смо доста меса (испод руке, разуме се) да га спремимо за зимницу у сл учају да наиђу тешка времена. Било је занимљиво гледати прво како комади меса пролазе кроз машину за млевење два до три пута, затим како се сви потребни састојци меш ају са самлевеним месом и како се онда црева пуне штрцаљком и тако праве кобасице. Пржили смо месо за кобасице и јели га са киселим купусом то вече за вечеру, али кобасице за пржење треба добро да се осуше; зато смо их пребацили преко мотке окачене о таваницу на канапу. Свако ко би крочио у собу засмејао би се кад би бацио поглед на низ изложених кобасица. Изгледале су страшно смешно! Соба је била у славном нереду. Г. Ван Дан опасао је женину кецељ у око своје замашне персоне и пословао је са месом. Руку умазаних крвљу, црвена лица, замазане кецеље, изгледао је као прави касапин. Гђа Ван Дан покушавала је да ради све у исти мах; учила је холандски из књиге, мешала је јело, гледала како се меље месо, уздисала и жалила се на своје повређено ребро. Ето, шта се дешава старијим госпођама кад раде онакве идиотске вежбе да би смањивале своје широке позадине! Дусл је имао запаљење једног ока и испирао га камилицом крај ватре. Пима, који је седео на столици обасјан сунчевим зраком који се пробијао кроз прозор, мували су стално са једне стране на другу. Сигурно га је опет стегао његов реуматизам, јер је седео сав згрбљен, са жалосним изразом на лицу, пратећи рад г. Ван Дана. Изгледао је као неки оронули старац из дома стараца. Петр је изводио по соби акробације са својом мачком, мама, Марго и ја љуштиле смо кромпир и, наравно, нико није радио свој посао како треба, јер смо сви зането гледали г. Ван Дана. Дусл је почео своју зубну праксу. Смеха ради, баш ти морам испричати о његовом првом пацијенту. Мама је пеглала и гђа Ван Дан била је прва подвргнута мучењу. Она пође и седе на столицу усред собе. Дусл поче распакивати своје инструменте веома важно, затражи колоњске воде као дезинфикујуће средство и вазелин уместо воска. Он погледа у уста гђе Ван Дан и нађе два кварна зуба; кад их је додирнуо, она се грчила као да умире, пуштајући неартикулисане крике бола. После дугог прегледа, како је њој изгледало, а није трајало више од два минута, Дусл је почео да струже један шупаљ зуб. Али се пацијент бацакао р укама и ногама на све стране, док у једном моменту Дусл не испусти бургију, која остаде забијена у зубу гђе Ван Дан. То је заиста превршило меру. Она је викала (колико то може неко ко има такав један инструмент у устима), покушавала да га ишчупа из зуба, али једино је успела да га још више сатера унутра. Г. Дусл је стајао руку опуштених низа страну, мирно гледајући ту малу комедију. Ми остали присутни нисмо се могли уздржати и ваљали смо се од смеха. То је б ило ружно од нас, јер сам сасвим сигурна, бар за себе, да бих се драла и јаче. После дугог окретања, ритања, вриштања и дозивања, она најзад ишчупа инструмент и Г. Дусл настави као да се ништа није ни десило! То је он учинио тако брзо да гђа Ван Дан није имала времена да наново почне. Али он није имао никад раније у свом животу толико помоћи. Два асистента су била прилично корисна; Ван Дан и ја обављали смо своје дужности добро. Читава сцена подсећала је на средњовековну слику „Надрилекар на послу“. Но за то време пацијенткиња није имала много стрпљења, морала је да гледа једним оком на „своју“ супу и „своје „ јело. Једно је сигурно, гђа
Ван Дан неће баш журити да јој Дусл опет лечи зубе. Твоја Ана Н едељ а , 13. децем бра 1942.
Драга Кети, Седим угодно у главној канцеларији, гледајући напоље кроз узани размак између завеса. Полутама је, али има још доста светлости да ти пишем. Необично је чудан призор гледати како свет пролази; изгледа као да се сви страховито журе, као да се саплићу о сопствене ноге. Бициклисте сада просто човек не може пратити, тако брзо иду. Чак не могу да разазнам ни ко се вози бициклом. Свет у овом делу града не изгледа баш привлачно. Нарочито деца, тако су прљава да не бих волела да их додирнем чак ни чакљом. Права слинава мангупарија. Не могу ни речи да разумем шта кажу. Јуче по подне Марго и ја смо се купале овде и ја сам казала: „Претпостави да узмемо ову децу што пролазе овуда, једно по једно, да их упецамо одоздо, окупамо свако од њих, да им оперемо, и искрпимо одела и да их пустимо да опет, оду, тада . . .“ Марго ме прекиде: „До сутра би изгледали управо исто онако прљави и дроњави као и сад.“ Али ја баш причам којешта; уосталом има ту и других ствари да се виде — кола, лађе и киша. Ја нарочито волим шкрипање трамваја кад пролазе овуда. Нема много разноликости код нас, па је нема ни у нашим мислима. Оне се в рте укруг као рингишпил — од Јевреја до хране и од хране до политике. Кад већ говорим о Јеврејима, видела сам јуче кроз завесу два Јеврејина. Нисам могла веровати својим очима; имала сам ужасно осећање као да сам их издала и сада их посматрам у њиховој несрећи. Непосредно наспрам нас налази се шлеп на коме станује лађар са својом породицом. Има мало лајаво псето. То псетанце познајемо само по његовом лајању и репићу који можемо видети кад трчи по палуби. Ух! Почела је сада киша и већина пролазника је скривена под кишобранима. Видим само кишне мантиле и покаткад обод нечијег шешира. Но и није ми потребно да више видим. Постепено сам почела да распознајем жене на први поглед, одебљале од много кромпира, у црвеним или зеленим капутима, излизаних пета и са зембилима у рукама. Њихова лица изгледају суморна или ведра — већ према мужевљевом расположењу. Твоја Ана У т орак, 22. децем бра 1942.
Драга Кети, Тајно скровиште дознало је за радосну вест да ће за Божић свако добити (ванредно) четврт фунте бутера. У новинама пише пола фунте, али то је само за срећне смртнике чије је карте за снабдевање издала влада, не за Јевреје који живе сакривено и могу да купе само четири илегалне карте за снабдевање, уместо осам. Сви ћемо правити колаче од тога б утера. Ја сам јутрос направила бисквите и две врсте колача. Сви су горе врло запослени и мама ми је казала да не идем тамо да учим или да читам док се домаћи послови не сврше. Гђа Ван Дан лежи у кревету са својим повређеним ребром, жали се целог дана, стално тражи свеже облоге и ничим није задовољна. Бићу срећна кад се д игне и почне да уређује сама своје ствари, јер морам рећи да је она изванредно вредна и уредна, све док је тел ом и духом здрава. И ведра је. Као да ми није доста његових „пст-пст“ преко дана што правим галаму, мој господин цимер-колега сада ми стално понавља „пст-пст“ и ноћу. По њему, не бих смела ни да се
окренем у своме кревету. На то не обраћам ни најмање пажње и вратићу му „пст-пст“ идући пут. Доводи ме до беса, нарочито недељом када упали светлост рано да ради гимнастику. Изгледа ми да то траје сатима, док ја, сирото мучено створење, осећам како столице, подметнуте уврх мога кревета да га продуже, клизе стално напред и назад под мојом сањивом главом. Кад заврши неколико снажних вежби рукама да би опустио мишиће, његово лордство почиње тоалету. Гаће му висе о једној куки, па мора да иде тамо да их узме. Али је заборавио кравату која лежи на столу. Зато, да би је узео, поново мора да гурне и удари у пролазу столицу. Али нећу више да те гњавим причањем о том старом чики. Тиме се неће ништа изменити набоље и сви моји планови о освети (да му покварим лампу, затворим врата, сакријем одело) морају бити напуштени да би се сачувао мир. Ох, постајем све разложнија. Мора се бити разуман у свему овде, научити се послушности, држати језик за зубима, помагати, бити добар, попуштати и не знам шта већ још. Бојим се да ћу истрошити сав свој мозак сувише брзо, а немам га баш тако много. Онда ми неће остати ништа за после рата. Твоја Ана С реда, 13. јануара 1943.
Драга Кети, Опет ме од јутрос све раздражује, тако да ништа нисам у стању да урадим како треба. Грозно је напољу. Даноноћно одводе све више јадног света једино са руксаком и нешто новца. Уз пут их лишавају чак и тога. Породице разбијају, одвајајући посебно мушкарце, жене и децу. Деца долазе из школа кући, а родитеља им нема. Жене се враћају из куповине и налазе кућу затворену а породицу отерану. И Холанђани су узнемирени, јер им шаљу синове у Немачку. Свако стрепи. И сваке ноћи стотине авиона прелећу преко Холандије и иду на немачке градове, где је земља бомбама сва изривена, а свакога сата стотине и хиљаде падај у у Русији и Африци. Нико није у стању да то избегне, свуда бесни рат, и мада су савезници у бољој ситуацији, крај још није на видику. А ми, ми смо срећни. Јесте, ми смо срећнији од милиона других. Мирно је и безбедно овде и живимо, тако да кажемо, од капитала. Чак смо тако себични да говоримо и „после рата“, синемо на помисао о новим хаљинама и новим ципелама, док би заиста требало да штедимо сваку пару да помогнемо другима и да спасемо све што још буде после рата преостало од пустошења. Деца трчкарају свуда само у танким блузама и дрвеним ципелама; без капута, без капе, без чарапа, и нико да им помогне. Трбушчићи су им празни, сишу матору шаргарепу да заварају грчеве, одлазе из својих хладних кућа на влажне улице, а кад стигну у школу, нађу се у још хладнијој учионици. Да, у Холандији је чак дошло до тога да безбројна деца заустављају пролазнике и просе комад хлеба. Могла бих тако сатима да говорим о свим тим патњама које је рат донео, али бих онда себе још више обесхрабрила. Ништа ту не можемо учинити, већ само чекати што мирније можемо док несрећи не д ође крај. Јевреји и хришћани чекају, цела земаљска кугла чека; а много их је који су дочекали смрт. Твоја Ана С убот а, 30. јануара 1943.
Драга Кети,
Киптим од беса, а не смем да то покажем. Лупала бих ногама, вриштала, имам вољу да маму добро продрмусам, плакала бих и већ не знам шта бих све урадила због гадних речи, подсмешљивих погледа и оптужби које ме погађају непрекидно сваког дана, као стреле из добро запетог лука, и које је, баш као и стреле, тешко ишчупати из тела. Имам жељу да викнем Марги, Ван Дану, Дуслу — и тати такође: „Оставите ме на миру, пустите ме да одспавам бар једну ноћ а да ми јастук не буде мокар од суза, очи вреле и да ми глава не бучи. Пустите ме да се уклоним од свега овога, најбоље да одем са овога света!“ Али то не могу учинити. Они не смеју знати за моје очајање, не могу их пустити да виде ране које ми задају, јер не бих могла поднети њихово саучешће и њихове добродушне шале, само бих још више врискала. Ако причам, свако мисли да хоћу да се истичем; ако ћутим, сматрају ме настраном, неваспитаном, ако одговарам, препреденом, ако имам неку добру идеју, лењом, ако сам уморна, себичном, ако поједем залогај више но што би требало, глупом, малодушном, лукавом итд., итд. По целе боговетне дане не чујем друго но да сам несносно дерле, и мада се ја на то смејем и правим да ме то ништа не дира, још како ми све тешко пада! Хтела бих да тражим од бога да ми да друкчију природу, која не би сваког окретала против мене. Али то се не може. Имам природу каква ми је дата и сигурна сам да она не може бити рђава. Ја чиним све што могу да будем у вољи свакоме, много више но што би ико и слутио. Покушавам да окренем све на шалу, јер не желим да виде моје патње. Много пута, после читавог низа незаслужних прекора, планула бих на маму: „Уопште ме се не тиче шта ти кажеш. Пусти ме на миру; ја сам свакако безнадежан случај.“ Природно, онда ми кажу да сам дрска и потпуно ме игноришу два дана; а онда, напречац, све се заборави и према мени се опет држе као према сваком другом. Немогуће је, по мом мишљењу, да сам једног дана сам шећер, а идућег дана да сикћем отров. Радије ћу изабрати златну средину која није тако златна, задржати своје мисли за себе и покушати да према њима будем исто онако презрива као они према мени. Ох, само кад бих могла. Твоја Ана П ет ак, 5. ф ебруара 1943.
Драга Кети, Иако дуго нисам ништа писала о нашим свађама, ипак ту нема никаквих промена. Неслагање с којим смо се ми давно помирили, г. Дусл је с почетка траг ично схватио. Али се навикава сада и покушава да о томе не мисли. Марго и Петра не бих могла назвати „младима“; обоје су тако сталожени и тихи. Наравно, ја поред њих страшно штрчим и увек слушам: „Зар не видиш да Марго и Петр то не чине — што се не угледаш на њих“. Могу ти рећи да не бих ни најмање желела да сам као Марго. Она је с увише мека и пасивна за мој укус. Да се од сваког наговорити и попушта у свему. Ја бих желела да будем јачи карактер! Али те мисл и чувам за себе; они би се само смејали, кад бих изишла са тим као објашњењем за своје држање. Атмосфера за столом је обично усиљена, мада присуство гостију задржава експлозију осећања. „Гости“ су људи из канцеларије који долазе по тањир супе. Данас по подне г. Ван Дан је говорио како Марго опет једе мало: „Претпостављам да то чиниш да не изгубиш линију“, додао је пецкајући. Мама, која увек вади за Маргу кестење из ватре, рече гласно: „Не могу више да трпим ваша глупа причања.“ Г. Ван Дан је поцрвенео као рак, гледао право преда се и није ништа рекао. Но има ствари којима се понекад смејемо. Ту недавно гђа Ван Дан иступила је са једном савршеном бесмислицом. Сећала се прошлости, како су се она и њен отац лепо слагали и како је била кокетна. „И знате ли“, настављала је она, „ако би ко постао агресивнији, мој отац би ми говорио: ,Онда му мораш рећи: Господине тај и тај, ја сам дама“. „Ово нам је изгледало духовито и прснули смо у смех. Има слабост за стране речи, иако не зна увек њихово значење. Једно поподне нисмо могли ићи у клозет, јер је у канцеларији било посетилаца; ипак, Петр је морао хитно у WC, и тако није повукао воду. Да нас опомене, на врата клозета ставио је цедуљу са: „СВП гас“; наравно, хтео је да каже: „Пази, гас“, али му је
оно прво отменије звучало. Није имао појма шта значи „sil vous plait“. Твоја Ана С убот а, 27. ф ебруара 1943.
Драга Кети, Пим сваког дана очекује инвазију. Черчил је имао запаљење плућа, али се лагано опоравља. Слободољубиви борац за слободу Индије, Индус Ганди, већ ко зна по који пут штрајкује глађу. Гђа Ван Дан тврди да је фаталиста. Али ко се највише плаши кад загрувају топови? — Нико други до Петронела. Хенк је донео препис бискуповог писма верницима да га прочитамо. Врло је лепо и охрабрујуће: „Немој мировати, народе Холандије; свако се бори како може да ослободи своју земљу, свој народ, своју веру. Помажите, прилажите, не оклевајте!“ То нам довикују са предикаонице, баш тако. Хоће ли нам то помоћи? Људима моје вере сигурно неће. Никад не би могла да помислиш шта нам се десило. Сопственик овога имања продао је кућу и не обавештавајући Кралера ни Копхеса. Једног јутра стигао је нови власник са архитектом да прегледају кућу. На сву срећу, г. Копхес је био ту и показао им све изузев Тајног скровишта. Казао је да је заборавио кључ од тих врата. Нови власник није се више интересовао. Биће добро све док не дође опет и не затражи да види овај задњи део куће, јер онда ће бити зло по нас. Тата је испразнио к утију од картотеке за Маргу и мене да стављ амо у њу картоне. То ће бити картотека за прочитане књиге; уписиваћемо које смо књиге прочитале, од кога писца, итд. Ја сам набавила и малу свеску за стране речи. У последње време мама и ја се боље слажемо, али још никако нисмо присне. Марго је мачкастија но икад, а тата нешто крије, но он je ипак био и биће најбољи од свих. Нова следовања бутера и маргарина на столу. Свако је добио своје на тањир. По моме мишљењу, Ван Данови то не деле сасвим правично. Но моји се родитељи тако боје свађе да ништа на то не кажу. Штета, ја сматрам да таквом свету треба увек вратити мило за драго. Твоја Ана С реда, 10. м арт а 1943.
Драга Кети, Синоћ смо имали кратак спој, а уз то топови су грували све време. Ја још увек нисам савладала страх од свега што је у вези са пуцњавом и авионима и скоро сваке ноћи увлачим се тати у кревет да се охрабрим. Знам да је то врло детињасто, али ти не знаш како ми ј е. Противавионски топови грме тако да сам себе не можеш чути. Гђа Ван Дан, фаталисткиња, скоро је плакала и рекла бојажљивим гласићем: „Ох, то је тако непријатно. Ох, они пуцају тако жестоко“, што је значило у ствари: „Ја се тако бојим.“ Није ни приближно тако страшно при светлости свеће као што је у мраку. Тресла сам се као у грозници и преклињала тату да упали опет свећу. Био је непопустљив, остали смо у мраку. Одједном митраљеска паљба, што је десет пута горе од топова. Мама скочи са кревета и, поред Пимове љутње, упали свећу. На његово протестовање она одлучно одговори: „Та Ана није стари војник као ти.“ И тако се то завршило. Јесам ли ти већ писала од чега се још боји гђа Ван Дан? Мислим да нисам. Ако хоћеш да те обавештавам о свему што се догађа у Тајном скровишту, мораш и то знати. Једне ноћи гђи Ван Дан се учинило да чује лопове на тавану; чула је неке тешке кораке и тако се уплашила да је пробудила свога мужа. Баш у том тренутку нестало је лопова и једино што се чуло било је лупање срца саме уплашене фаталисткиње: „Ох, Пути (надимак Ван Дана), сигурно су однели
кобасице и сав наш грашак и пасуљ. А и Петр, ох боже, да ли је још у свом кревету?“ — „Петра, сигурно, нису украли. Ма, не брини се и пусти ме да спавам.“ Али ништа није било од спавања. Гђа Ван Дан била је исувише нервозна да би могла поново да заспи. Неколико ноћи после тога цела Ван Данова породица била је пробуђена неким сабласним шумом. Петр се попе на таван са џепном лампом и — р-р-р-р, нешто побеже! Шта мислиш, шта је побегло? Мноштво огромних пацова. Кад смо видели ко су ти л опови, пустили смо Муши да спава на тавану и незвани гости нису више дошли; бар н е те ноћи. Пре неко вече Петр се попео на таван да донесе мало старих новина. Требало је да чврсто држи дигнут поклопац на поду да би сишао низ степенице. Пустио је руку доле не гледајући... и скотрљао се низ степенице услед изненадног страха и бола. Не знајући, спустио је руку на једног великог пацова, а овај га је јако ујео. Кад је дошао к нама, био је блед као крпа, а колена су му се тресла, крв пробила кроз пижаму. Није ни чудо, није то баш пријатно погладити великог пацова, а уз то још да те овај уједе. — Заиста јe страшно. Твоја Ана П ет ак, 12. м арт а 1943.
Драга Кети, Дозволи да ти представим још некога: маму Франк, заштитника омладине: „Додатак бутера за омладину, проблеми модерне омладине.“ Мама у свему брани омладину и после малих препирки њој дају за право. Тегла са конзервираном рибом покварила се; гала вечера за Муши и Боша. Још ниси имала прилике да се сретнеш са Бошом, мада је био овде пре но што смо се ми склонили. То је мачак за магацин и канцеларије и тамани пацове у одајама за складиште робе. Његово необично политичко име захтева објашњење. Фирма је раније имала две мачке, једну за магацин, а другу за таван. Дешавало се да се те две мачке покаткад сретну и последица је увек била ужасна битка. Нападач је увек бивао мачак из магацина; па ипак је тавански мачак увек успевао да однесе победу — баш као и између народа. Зато је магацински мачак прозван немачким или „Бош“, а тавански енглеским или „Томи“. Томија су се касније отарасили. Кад год сиђемо доле, поиграмо се с Бошом. Јели смо толико пасуља и бораније да их више не могу видети; од саме помисли на њих смучи ми се. Сада више не једемо хлеба за вечеру. Тата баш сада рече да није нешто добре воље. Његове су очи опет тако тужне — јадник. Не могу да се отргнем од књиге Куцање на вратима од Ине Будие-Бакер. Историја једне породице дата је изванредно добро. Осим тога, говори о рату, писцима, еманципацији жена; поштено говорећи, то ме не интересује много. Страховити ваздушни напади на Немачку. Ван Дан је рђаве воље; узрок — нема цигарета. Дискусија о питању да ли треба или не да почнемо јести поврће из зимнице, завршила се у нашу корист. Ја више не могу да обујем ни један једини гар ципела осим оних за скијање, а то је по кући незгодно, Пар сандала од лике, које су коштале 6,50 флорина, трајале с у ми само недељу дана, после чега су биле неупотребљиве. Можда ће Мип удесити да ми набави ципеле испод руке. Ја морам да подшишавам тату. Пим тврди да после рата неће хтети ниједног другог берберина, пошто ја тај посао радим добро. Само да му нисам толико пута штрпнула уво! Твоја Ана Ч ет врт ак, 18. м арт а 1943.
Драга Кети, Турска је ступила у рат. Велико одушевљење. Чекамо са нестрпљењем радио-вести.
Твоја Ана П ет ак, 19. м арт а 1943.
Драга Кети, Сат касније радост је уступила место разочарању. Турска још није ушла у рат. Само је један члан владе казао да ће Турска скоро напустити неутралност. Продавац новина на тргу Дам викао је: „Турска на енглеској страни.“ Новине су биле разграбљене. Тако је та радосна новост стигла до нас. Новчанице од 500 и 1000 г улдена проглашене су за неважеће. То је замка за црноберзијанце и њима сличне, али још и више за оне који живе у илегалности. Ако хоћете да платите новчаницом од 1000 гулдена морате б ити у стању и да докажете тачно откуд вам. Могу се њима још плаћати таксе, али само до идуће недеље. Дусл је добио старинску зубарску машину за покретање ногом; очекујем да ће ових дана свима извршити детаљан преглед зуба. „Фирер свих Немаца“ говорио је рањеним војницима, а потом са њима „разговарао“. Жалосно је то било слушати. Овако су отприлике изгледала питања и одговори: „Зовем се Хајнрих Шепел.“ „Где сте рањени?“ „Код Стаљинграда.“ „Каква врста ране?“ „Обе ноге промрзле и сломљено раме леве руке.“ Тачно тако изгледао је овај грозни, марионетски пренос преко радија. Рањеници су, изгледа, били горди на своје ране — што више рана, то боље. Један од њих осетио се тако узбуђеним што је доживео да се рукује са фирером (тј. ако је имао руку), да није могао ни речи да изусти. Твоја Ана Ч ет врт ак, 25. м арт а 1943.
Драга Кети, Јуче смо мама, тата, Марго и ја седели заједно у пријатној атмосфери, кад одједном уђе Петр и шану нешто тати на уво. Чула сам нешто као: „Буре се претурило у магацину“ и „неко шушка око врата“. И Марго је чула то исто. Али кад су тата и Петр изишли, одмах је покушала да ме мало умири, јер сам, наводно, била бледа као смрт и врло узрујана. Све три чекале смо у неизвесности. Минут-два касније гђа Ван Дан д ође горе; била је слушала радио у канцеларији. Рекла нам је да је Пим тражио да одмах угаси радио и хитно се попне горе. Али ти знаш како је кад човек хоће да буде изузетно пажљив, тада сваки степеник шкрипи двоструко јаче. Није прошло ни пет минута, а Пим и Петр појавише се заједно, бледи као крпа и испричаше шта је било. Сакрили су се испод степеништа и чекали из почетка без резултата. Но одједном они зачуше, јест, кажем ти, два снажна удара, баш као д а су двоја врата овде у кући с треском лупила. Пим је био горе у једном скоку. Петр је најпре опоменуо Дусла, који најзад пристиже горе уз много хуке и буке. Онда смо се сви попели у чарапама до Ван Данових на горњи спрат. Г. Ван Дан имао је јак назеб и већ је био у постељи, те смо се тесно збили око његовог кревета и шапатом му испричали о нашим сумњама. Сваки пут би се г. Ван Дан закашљао гласно, гђа Ван Дан и ја тако бисмо се препале да смо мислиле да ће нас кап ударити. Тако је све то трајало док се неко од нас није сетио да му да кодеина, што му је одмах пресекло кашаљ. И даље смо чекали и чекали, али се више ништа није чуло те смо закључили да су лопови окренули пете кад су чули кораке у иначе мирној кући.
Сад је било опасно што је радио доле био окренут на енглеску станицу и што су столице поређане око њега. Ако су врата била проваљена, а стражар из противавионске одбране то приметио и јавио полицији, онда би последице могле бити врло непријатне. Зато је г. Ван Дан устао из кревета, обукао капут и метнуо шешир на главу и пошао за татом опрезно доле. Заштитница је био Петр, наоружан великим чекићем за случај опасности. Жене горе, укључујући Маргу и мене, чекале су у стрепњи, док се мушкарци нису појавили после пет минута и рекли нам да је у кући све мирно. Договарали смо се да се не точи вода, нити да се вуче вода у клозету. Али како је узбуђење утицало баш на стомаке, можете замислити каква је била атмосфера кад смо сви чекали на извесном месту на ред. Кад се нешто деси, обично не остане само на томе. Прво, звоно на Вестерторњу, које ме је тако пријатно умиривало, престало је да избија. Друго, прошле вечери г. Фосн изишао је раније но обично и нисмо знали да ли је Ели успела да дође до кључа, или је можда заборавила да закључа врата. Већ се смркло, а ми смо још били у неизвесности, мада смо се осећали мало охрабрени чињеницом да од осам сати, када је лопов узнемирио кућу, до пола једанаест, нисмо чули ништа. Размишљајући даље, није нам изгледало вероватно да је лопов могао провалити у кућу тако рано, док је још било света на улици. Чак је једноме од нас пала на памет помисао да је могуће да је чувар из стоваришта до нас још био радио и да смо се у узбуђењу, а с обзиром на то да с у зидови танки, могли лако преварити, а уз то и машта може играти велику улогу у тако критичним тренуцима. Тако смо сви полегали, али нико није могао заспати. Тата и ма ма, а и г. Дусл, били су будни, а и ја без претеривања могу рећи да ни ока нисам склопила. Јутрос су људи сишли доле да виде јесу ли улазна врата затворена, и све је, изгледа, било у реду. Свима смо причали о том догађају, који нас је стајао толико живаца. Сви су збијали шалу око тога, али лако је смејати се таквим стварима пошто прођу. Ели нас је једина схватила озбиљно. Твоја Ана . С убот а, 27. м арт а 1943
Драга Кети, Завршили смо наш курс из стенографије; сада увежбавамо брзину. Зар нисмо паметни? Морам ти причати мало више о томе чиме убијамо време (ја то тако зовем, јер немамо друго шта да радимо до да гледамо да дани што брже прођу, да би крај дошао брже). Луда сам за митологијом, а нарочито за боговима. Овде мисле да је то пролазна ћуд, никад нису чули да се створење мојих година може тако интересовати за митологију. Е, лепо, онда ћу ја бити прва! Г. Ван Дан има назеб, или, тачније, гребе га мало у грлу. Он од тога прави огромну галаму. Гргоће камилицу, маже грло тинктуром од измирне, трља груди, нос, зубе и језик еукалиптусом; а онда га на све то спопада ђаволско расположење. Раутер, један од главних Немаца овде, држао је говор. Сви Јевреји морају бити ван земаља окупираних од Немаца пре 1. јула. Од 1. априла до 1. маја област Утрехта мора бити очишћена (као да су Јевреји бубашвабе). Од 1. маја до 1. јуна област Јужне и Северне Холандије. Тај кукавни народ шаљу у смрадне кланице као крдо болесне и нап уштене стоке. Али нећу да говорим о томе, од таквих мисли ужас ме хвата. Добра вест је да су немачко одељење службе рада запалили саботери. После неколико дана иста судбина задесила је и пријавницу. Људи у немачким униформама ућуткали су стражу и успели да униште важна документа. Твоја Ана Ч ет врт ак, 1. априла 1943 .
Драга Кети, Ја нисам од оних што праве априлске шале (види датум), већ напротив; данас бих цитирала пословицу: „Несрећа никад не долази сама.“ Да почнем: г. Копхес, који нас је увек бодрио, има крвављење у стомаку и мора остат и у кревету најмање три недеље. Друго, Ели има грип. треће, г. Фосн иде у болницу идуће недеље. Вероватно има чир у стомаку. И четврто, извесни важни пословни састанци, о чијим је главним тачкама тата детаљно дискутовао са г. Копхесом, треба да се одрже, али сада нема више времена да тата све то потанко објасни г. Кралеру. Господа, коју су чекали, стигла су тачно на време; још пре него што су стигли, тата је дрхтао стрепећи како ће проћи разговори. „Кад бих само ја могао да будем доле“, викао је. „Што не легнеш и прислониш ухо на под, моћи ћеш да чујеш све.“ Тати се лице разведри и у десет и по јуче ујутру Марго и Пим (боље чују два уха но једно) заузеше бусију на поду. Разговори се нису завршили пре подне, али по подне тата није био у стању да настави прислушкивање. Био се безмало сав укрутио од лежања у тако неугодном положају, на који није био навикао. Ја сам заузела његово место у два и по, чим смо зачули гласове у ходнику. Марго ми је правила друштво. Разговор је с времена на време био тако запетљан и досадан да сам сасвим неочекивано заспала на хладном, тврдом линолеуму. Марго се није усуђивала ни да ме такне из страха да нас не чују, а није се могло ни помислити да ме зовне. Спавала сам добрих пола сата и онда сам се пробудила; нисам била запамтила ниједне речи од ове важне дискусије, Срећом, Марго је била пажљивија. Твоја Ана П ет ак, 2. априла 1943.
Драга Кети, Ох, боже, још једна мрља уз моје име. Лежала сам синоћ у кревету чекајући тату да дође да заједно очитамо молитву и да ми каже лаку ноћ, кад мама уђе у собу, седе на мој кревет и упита врло нежно: „Ана, тата још не може доћи, хоћеш да ноћас ја с тобом читам молитву?“ „Не, мама“, одговорила сам. Мама устаде, постоја за тренутак крај мога кревета и пође полако вратима. Одједном се окрете изобличена лица и рече: „Не љутим се на тебе, силом се не може волети.“ Имала је сузе у очима кад је излазила из собе. Лежала сам у кревету, и осетила одједном да сам била ужасна што сам је тако сурово одбила. Али сам знала исто тако да јој нисам могла другачије одговорити. Било ми је жао маме; врло, врло жао, јер сам видела први пут у своме животу да јој тешко пада моја хладноћа. Видела сам израз туге на њеном лицу кад год је говорила да се на љубав нико не може присилити. Тешко је рећи истину, па ипак је то истина: она ме је сама одгурнула, њене нетактичне примедбе и њене грубе шале, које мени не изгледају духовите, учиниле су ме непријемчивом за било какву љубав са њене стране. Као што се ја сва ск упим од њених тешких речи, тако се стегло и њено срце кад је схватила да нема више љубави међу нама. Плакала je пола ноћи и уопште није заспала. Тата ме није гл едао, а кад би ме на тренутак погледао, читала сам у његовим очима речи: „Како можеш бити тако немилосрдна, како си могла себи дозволити да нанесеш мами такав бол?“ Очекују да се извиним; али ја се не могу извињавати јер сам рекла истину, мама би је морала пре или после сазнати. Изгледам, а и јесам равнодушна и на мамине сузе и на татине погледе, јер су и једно и друго први пут постали свесни нечега што сам ја увек осећала. Може ми само бити жао маме, која је сада открила да сам ја усвојила њено сопствено држање. А ја, ја ћу ћутати и бити хладна; и нећу више измицати пред истином, јер што би се дуже одлагало, теже би било за њих да их чују. Твоја Ана
Ч ет врт ак, 27. априла 1943.
Драга Кети, Такве су свађе да цела кућа трешти! Мама и ја, Ван Данови и тата, мама и гђа Ван Дан. Сви смо љути једни на друге. Лепа атмосфера, је л да? Анина већ позната листа недостатака опет је изнета на светлост дана и темељито прорешетана. Г. Фосн је већ у болници. Г. Копхес се дигао, јер је крвављење заустављено брже но обично. Испричао нам је да је пријавница још накнадно претрпела штету од ватрогасаца, који су, уместо да само угасе ватру, натопили све водом. Баш ми је мило. „Карлтон хотел“ је срушен до темеља. Два британска авиона, натоварена запаљивим бомбама, пала су управо на Offiziersheim5. Цео угао Вијзелстрат-Сингел изгорео је. Бомбардовање немачких градова сваким даном је све јаче. Немамо ниједне мирне ноћи. Имамо тамне подочњаке услед неспавања. Храна нам је бедна. Сув хлеб и ерзац -кафа за доручак. Ручак: спанаћ или салата по две недеље. Кромпири дугачки 20 сантиметара, сладе и осећају се на трулеж. Ко год жели да смрша требало би да дође у Тајно скровиште! Ови горе горко се жале, али ми то не сматрамо таквом трагедијом. Сви људи који су се борили 1940. или били мобилисани, прикупљени су да раде за „Фирера“ као ратни заробљеници. Претпостављам да се ово чини као предострожност у случају инвазије. Твоја Ана С убот а, 1. м аја 1943.
Драга Кети, Кад мислим на то како ми овде живимо, обично долазим до закључка да је ово рај у поређењу са оним како мора да живе други Јевреји који се нису склонили. Па и поред тога, касније, кад све опет буде било нормално, зграњаваће ме кад се б удем сетила како смо ми, којима је код куће све било потаман, могли да се спустимо тако ниско. Мислим на то како су наши манири попустили. На пример, још откад смо дошли овамо, имамо м ушему на столу, која услед велике употребе није баш најчистија. То јест, ја често покушавам да је обришем прљавом крпом за судове, која је више рупа но крпа. Ни сто не улива више поверења и поред снажног рибања. Ван Данови спавају читаве зиме на истом фланелском чаршаву; овде се не може прати, јер сапунски прашак који се добија на потрошачке карте није довољан и, осим тога, није добар. Тата иде у панталонама за излазак и његова кравата је већ сва пропала. Мамин мидер се данас распао; исувише је стар да се окрпи, док Марго носи прслуче два броја мање од њеног. Мама и Марго провеле су целу зиму са три поткошуље које су наизменце носиле, а моја је тако мала да ми не достиже ни до пупка. Али, све су то ствари преко којих се може прећи. Ипак понекад се тргнем: „Како ћемо ми, који сада идемо у изношеним стварима, почев од мојих гаћа до татине четке за бријање, икад моћи да се повратимо на предратни ниво?“ Толико је грувало прошле ноћи да сам четири пута прибирала своје ствари. Данас сам спаковала у кофер најпотребније за случај бежања. Али мама сасвим тачно каже: „Куда да побегнеш?“ Читава Холандија кажњена је због штрајкова који су избили у разним областима земље. Зато је заведено ванредно стање и свима је ускраћен по један купон за бутер. Каква непослушна дечурлија. Твоја Ана Н едељ а, 18. м аја 1943.
5
Немачки официрски клуб. — Прим. прев.
Драга Кети, Била сам сведок ужасне ваздушне битке између немачких и британских авиона. На несрећу, неколико авијатичара морало је да искочи из запаљених савезничких авиона. Наш млекаџија, који живи у Халфегу, видео је четири Канађанина како седе украј пута; један од њих говорио је холандски течно. Тражио је од млекаџије ватру да запали цигарету и испричао му да се посада састојала од шесторице. Пилот је изгорео, а пети члан посаде сакрио се негде. Немачка полиција дошла је и ухватила ову четворицу потпуно неповређених људи. Чудим се како су могли бити прибрани после ужасног скока са падобраном. Иако је прилично топло, морамо ложити сваког другог дана ради спаљивања отпадака од поврћа и ђубрета. Не можемо све бацати у канту за ђубре, јер морамо мислити на домара. Најмања немарност могла би нас скупо стати! Сви студенти, било да желе да дипломирају или да наставе своје студије, присиљени су да потпишу изјаву лојалности Немцима и да су за Нови поредак. Осамдесет процената одбило је да то учини против своје савести и убеђења. Но последице нису изостале. Сви студенти који нису потписали морају у Немачку, у радне логоре. Шта ће преостати од холандске омладине ако буду сви отишли на тешке радове у Немачку? Мама је ноћас затворила прозор због пуцњаве; ја сам била код Пима у кревету. Одједном гђа Ван Дан искочи из кревета, као да ју је неки Бош ујео. Снажан тресак чу се непосредно затим. Изгледало је као да је запаљива бомба пала крај мога кревета. Вриснула сам: „Светлост, светлост!“ Пим упали лампу. Очекивала сам ништа мање него да ће соба за неколико тренутака букнути у пламену. Ништа од свега. Сви похитасмо горе да видимо шта је. Г. Ван Дан и гђа Ван Дан видели су црвени блесак кроз отворен прозор. Он је помислио да је у суседству пожар, а онда да се наша кућа запалила. Кад је затим одјекнуо и прасак, гђа Ван Дан већ је била на ногама, а колена су joj клецала. Сви смо се увукли поново у своје постеље. Није прошло ни четврт сата, а поче опет пуцњава. Гђа Ван Дан у истом тренутку седе усправно као свећа у кревету, затим стрча доле у собу г. Д усла тражећи заштите коју код свога мужа није могла наћи. Дусл је прими са речима: „Ходи мени у кревет, дете драго“, што нас нагна у необуздан смех. Топовска паљба нас више није мучила, страх је био одагнан. Твоја Ана Н едељ а, 12. јуна 1943.
Драга Кети, Песма коју ми је за рођендан спевао тата толико је лепа да не могу а да ти је не кажем. Како Пин обично пише стихове на немачком, Марго се сама понудила да је преведе. Реци и сама није ли Марго превела сјајно. После уобичајеног прегледа догађај а за протеклу годину, ево како иде: Сад више ниси мала, мада си најмлађа ти . Но живот је веома тежак, јер увек редом сви Хтели би да те уче; ово су начини њини: „Ми имамо искуства. И ти овако чини!“ „И ми смо радили тако, те сада све то знамо“ „Старији имају право, то добро упамти само.“ Бар тако ствари теку од кад је света и века. А наше сопствене мане? Та шта то? Њих нека! Критика туђих мана захтева мање муке, Јер туђе су мане од наших двоструке. Молим те, веруј својим родитељима. Јер ми се трудимо Да увек о теби правично и са љубављу судимо.
Прими критику каткад и кад ти не годи, Та горка пилула ипак ка твојој срећи води. Желиш ли имати мира, то мораш чинити. Но, знај, С временом свој овој патњи доћи ће најзад крај. Ти читаш и учиш цео боговетни дан; Наравно, такав је живот мучан и заморан. Вредна си, доносиш радост свима у овој кући. Једина ти је мука: „Шта ћу на се обући?“ Гаћица немаш, хаљина ти је окраћала, Кошуља ти је ко каква прегача мала. Желиш ли ципеле обут, одсеци прсте тада. Ох, боже, . . . колико јада! Било је још и о храни, што Марго није знала да преведе у стиху, па ћу то испустити. Је л да је моја песма о рођендану добра? И иначе су били љубазни према мени и добила сам пуно лепих стварчица. Између осталог и дебелу књигу о мом омиљеном предмету — грчкој и римској митологији. Не могу се пожалити ни на оскудицу у слаткишима — сви су посегли за својим последњим резервама. Венијамин ове наше (илегалне) породице, заиста сам почаствована више но што заслужујем. Твоја Ана У т орак, 15. јуна 1943.
Драга Кети, Пуно се ствари догодило, али често помислим да су ти јако досадила ова моја незанимљива брбљања и да ти је мило што не добијаш толико писама. Зато ћу ти укратко рећи новости. Г. Фосн није се оперисао од дванаестопалачног црева; кад је већ био на операционом столу, и већ му били отворили стомак, доктори су видели да има рак који је исувише одмакао да би могао бити оперисан. Зато су га опет зашили, држали га три недеље у постељи, давали добру храну и најзад пустили кући. Ја га заиста много жалим и криво ми је што не можемо излазити, иначе бих га, сигурно, често посећивала да га разведрим. Несрећа је то за нас што стари, добри Фосн не може да нас обавештава о свему што се догађа и што чује у радњи. Он је био наш најбољи помагач и саветодавац. Заиста много нам недостаје. На нас је ред да идућег месеца предамо наш радио. Копхес има код куће непријављен мали апарат који ће нам позајмити наместо нашег великог филипса. Жалосно је што морамо дати наш лепи апарат, али у кући где се људи крију човек не сме ни по коју цену преузети на себе овај неодговорни ризик и тако привући пажњу власти. Мали радио држаћемо горе. Мало што смо Јевреји, што се кријемо, што имамо непријављен новац, незаконита следовања, него сад још и непријављен радио. Свако покушава да дође до старог радио-апарата и д а га преда место свога „извора храбрости“. Заиста, уколико су вести из спољног света неповољније, утолико радио-апарат помаже да одржимо морал и себи понављам: „Горе главе, не дајмо се, доћи ће бољи дани.“ Твоја Ана Н едељ а, 11. јула 1943,
Драга Кети, Да се вратим на „васпитање“, тему о којој ко зна по који пут говорим. Морам ти рећи да ја покушавам да будем корисна, љубазна и добра и да радим све што могу да пљусак прекора ишчезне у лаком летњем роморењу. Невероватно је тешко понашати се тако узорно према
свету који не можеш подносити, нарочито кад не говориш онако како мислиш. Но, уистину, видим да боље пролазим кад се мало претварам, уместо мог старог обичаја да сваком кажем све што мислим па и кад ме нико и не пита за мишљење, нити му придаје и најмање важности. Често заборавим ту своју улогу и једноставно не могу да угушим бес неке неправде, па после читаве четири дуге недеље не слушам ништа друго до непрекидну причу о најбезобразнијој и најдрскијој девојчици на свету. Зар немам и ја разлога да се жалим? Добро је још што нисам неко гунђало, јер бих иначе могла постати мрзовољна и огорчена. Одлучила сам да мало оставим стенографију, на првом месту да бих имала више времена за друге предмете, а и због очију. Врло сам несрећна и жалосна што сам постала тако кратковида и што би требало да већ носим наочаре (фуј, изгледаћу као буљина) али, знаш, у илегалности то је тешко уредити. Јуче нико није говорио ни о чему другом до о Аниним очима, јер је мама предлагала да ме пошаљу очном лекару са гђом Копхес. Кад сам то чула, одсекоше ми се ноге, јер није то мала ствар. Изаћи напоље, на улицу — не могу то ни замислити. Била сам прво као скамењена, а затим радосна. Али то није ишло тако лако, зато се они који су имали да одобре овај корак, нису могли споразумети тако брзо. Све тешкоће и ризик требало је најпре брижљиво одмерити, мада је Мип хтела да ме из истих стопа поведе. За то време ја сам извадила из ормара свој сиви капут, али ми је био тако мали да је изгледало као да припада мојој млађој сестри. Заиста сам врло радознала да видим шта ће од свега овога изаћи, али не мислим да ће се план извести јер су се Британци искрцали сада на Сицилији и тата се опет нада у „брзи крај“. Ели је дала мени и Марги много канцеларијског посла; осећамо се због тога врло важним, а за њих је велика помоћ. Свако уме да сређује кореспонденцију и уписује у књигу предаје, али ми смо се нарочито трудиле. Мип је као теретна мазга, набавља и доноси тако много. Безмало сваког дана успева да набави понеко поврће за нас и доноси све у зембилу на свом бициклу. Једва чекамо да дође субота кад нам стижу књиге. Као мала деца кад добиј у поклон. Свет просто не може замислити шта значе књиге за нас, затворене овде. Читање, учење и радио су наша једина разонода. Твоја Ана У т орак, 13. јула 1943,
Драга Кети, Јуче после подне, уз татино одобрење, упитала сам Дусла да ли би он, молим, био тако добар (била сам заиста врло учтива) да ми дозволи да недељно двапут по подне користим мали сто у нашој соби од четири до пет и по. Ја за њим седим сваког дана о д два и по до четири, док Дусл спава, али иначе у друго време и соба и сто су мени неприступачни. У заједничкој соби исувише је галаме; немогуће је тамо радити и, сем тога, тата воли да седи за писаћим столом и да и сам покаткад ради. Дакле, био је то врло уместан захтев, а питала сам га врло учтиво. А шта мислиш да ми је учени Дусл одговорио: „Не“. Једноставно: „Не“. Била сам огорчена и нисам пристајала да будем тако одбијена, и зато сам тражила да ми каже разлоге за то своје „Не“. Али сам добила што сам тражила. Оваква је паљба следила: — И ja имам да радим, а ако ми се онемогућава да радим по подне, онда ми не остаје ни једно друго време за рад. Ја морам да завршим свој посао, чему сам га онда почињао. Уосталом, ти не радиш ништа озбиљно. Твоја митологија, па какав је то рад; нити је плетење и
читање неки рад. Сто је мој и остаћу тамо. — Мој одговор је био: — Г. Дусле, и ја радим озбиљно и немам нигде места да радим по подне. Молим вас лепо да још једном о томе размислите. Са тим речима увређена Ана окрете леђа врло ученом доктору, игноришући га потпуно. Киптела сам од беса и мислила како је г. Дусл био страховито груб (и заиста је био) а ја врло учтива. Увече, кад сам ухватила насамо Пима, испричала сам му како је ствар текла и дискутовали смо шта даље да радим, јер нисам мислила да попустим, а волела сам да сама истерам ту ствар начисто. Пим ми је рекао како да поставим проблем, али ме опоменуо да би боље било да то оставим до сутра, пошто сам тако узбуђена. Овај савет сам примила на једно уво а испустила на друго и чекала сам Дусла док се не оперу судови. Пим је седео у соби до нас, што је деловало на мене умирујуће. Ја почех: „Г. Дусле, ја знам да ви сматрате да о овој ствари нема више шта да се дискутује, али вас ипак молим да продужимо разговор.“ Тада Дусл примети, уз свој најслађи осмејак: „Ја сам увек и у свако доба спреман да о тој ствари дискутујем, али она је већ решена.“ Ја наставих, мада ме је Дусл стално прекидао: „Кад сте дошли овамо, договорили смо се да ова соба има да служи нама обома; ако хоћемо да је правично делимо, требало би да је ви узмете пре подне, а ја цело после подне. Али ја чак и не тражим толико од вас, и сматрам да су два моја поподнева заиста савршено умерена.“ На то Дусл скочи као да га је неко иглом боцнуо. „Ти овде не можеш уопште да говориш о својим правима. Па где ја да се денем? Питаћу г. Ван Дана да ли хоће да ми направи мало одељење на тавану, па ћ у ићи и тамо седети. Ја једноставно не могу да радим где било. Са тобом човек увек има кубуре. Да је твоја сестра Марго, која, уосталом, има више права да тако нешто тражи, дошла к мени са истим захтевом, не бих ни помислио да је одбијем, али ти . . .“ Тада је опет почео око митологије и плетења, и Ана је била опет увређена. Ипак то није показала и пустила је Дусла да заврши. „Али ти, са тобом се просто не може говорити, ти си тако ужасно себична, само да ти постигнеш оно што наумиш, не тиче те се како је другима. Никад такво дете нисам видео. Али, на крају, изгледа да ћу морати да ти попустим, јер ће се иначе касније говорити да је Ана Франк пала на испиту зато што јој г. Дусл није уступио место за столом.“ Говорио је и говорио и напослетку је то била таква бујица да нисам могла да пратим све што каже. У једном тренутку помислила сам: „Сад ћу га треснути посред лица да ће одлетети чак до таванице заједно са својим лажима“, али већ идућег тренутка говорила сам сама себи: „Буди мирна. Не вреди се због оваквог типа узрујавати.“ Пошто је дао и последњу одушку своме бесу, газда Дусл изиђе из собе са помешаним изразом срџбе и тријумфа, џепова набијених храном. Одјурих тати и испричах му све што сам није чуо. Пим одлучи да разговара са Дуслом истог вечера, што и учини. Говорили су више од пола сата. Тема разговора је била отприлике ова: на првом месту су расправљали да ли Ана треба да седи за столом, — да или не. — Тата је рекао да су они већ о томе једном расправљали, и да је он тада казао да се слаже са Дуслом. Али тата није ни онда мислио да је то правично. Дусл је сматрао да није лепо што ја говорим како је он уљез који покушава да монополише све, али ми је тата чврсто држао страну, јер је и сам чуо да нисам о тако чему ни речи изустила. Убеђивали су тако дуго један другог. Тата је бранио мој „егоизам“ и мој „неважан“ рад, а Дусл је непрестано гунђао. Најзад, Дусл је ипак морао попустити и сада неометано радим до пет по подне двапут недељно. Дусл је опустио нос, није са мном два дана говорио, упорно је седео за столом од пет до пет и по часова — невероватно детињасто. Особа која је у својој 54. години овакав ситничар и педант мора да је по природи таква и
никад се неће поправити. Твоја Ана П ет ак, 16. јула 1943.
Драга Кети, Опет лопови, али истински овога пута! Јутрос је Петр као обично отишао у магацин у седам сати и одмах је опазио да су врата на стоваришту и улична врата била широм отворена. Обавестио је Пима, који окрену радио у кабинету на једну немачку станицу и затвори врата. Онда се заједно попеше горе. Кућни ред је за овакве прилике прописивао: не отварати славине — дакле, нема умивања, тишина, све се мора завршити до осам сати и нема употребе клозета. Свима нам је било мило што смо спавали тако добро, па нисмо чули ништа. Тек смо у једанаест и по сазнали од г. Копхеса да су лопови обили спољна врата гвозденом полугом и развалили врата на магацину. Но нису ту нашли много за крађу, па су покушали срећу горе. Украли су две касете за новац са четрдесет флорина, поштанске налоге, чековну књижицу и, што је најгоре, све купоне за 150 kg шећера. Г. Копхес мисли да припадају истој банди која је покушала да обије сва троја врата пре шест недеља, што им онда није пошло за руком. Изазвало је приличну узрујаност у згради, али изгледа да Тајно скровиште не може без сензација. Били смо врло срећни што су писаће машине и новац у нашој гардероби, где их доносе свако вече, били сигурни. Твоја Ана П онедељ ак, 19. јула 1943.
Драга Кети, Северни део Амстердама био је врло тешко бомбардован у недељу. Изгледа да је страховито порушен. Читаве улице леже у рушевинама и требаће много времена док све пострадале не откопају. До сада се зна да има 200 мртвих и много рањених; болнице су препуне. Причају о изгубљеној деци која усред рушевина траже родитеље. Сва се стресем к ад се сетим оне потмуле тутњаве из даљине, што смо једино чули од тог бомбардовања. Твоја Ана П ет ак, 23. јула 1943.
Драга Кети, Да ти, шале ради, испричам шта би била прва жеља свакога од нас кад будемо смели опет напоље. Марго и г. Ван Дан желе више но ишта топло купање у кади до врха напуњеној водом у којој би остали најмање пола сата. Гђа Ван Дан највише б и желела да прво иде на колаче са кремом. Дусл не мисли ни на шта друго већ да види Лотје, своју жену. Мама на своју кафу. Тата ће ићи прво да посети г. Фосна, Петр у град и биоскоп, док би за мене то било такво блаженство, да не бих знала одакле да почнем. Али од свега нај више чезнем за нашом кућом и да се могу кретати слободно и да опет добијем помоћи у раду, другим речима — чезнем за школом. Ели се понудила да нам набави мало воћа. Багатела: 500 флорина кило грожђа; рибизле: 0,70; брескве: 0,50; кило диња 1,50. А у новинама сваког вечера налазимо упадљивим словима: „Буди поштен и не дижи цене“. Твоја Ана
П онедељ ак, 26. јула 1943,
Драга Кети, Целог дана јуче стално узбуна и бука па смо још и данас з бог тога узрујани. Питам се може ли проћи и један дан без неког узбуђења? Прва сирена за аларм чула се кад смо седели за ручком, али нисмо поклањали томе пажњу, јер то значи да авиони само прелећу обалу. После ручка лежала сам један сат пошто ме је глава јако болела, а онда сам сишла доле. Било је око два сата. Марго је завршила свој канцеларијски посао у два и по. Још није била прикупила ствари, кад почеше да завијају сирене, па зато се са њом попех горе. Било је крајње време, јер није прошло ни пет минута а поче тако снажна пуцњава да смо отишле у ходник да се склонимо. Заиста, сва се кућа тресла и тутњала и почеше падати бомбе. Привукла сам своју „торбу за бежање“ ближе уза се, више зато што сам имала потребу да се нечега држим него због помисли на бежање, јер ми немамо куда да бежимо. Чак и кад бисмо, у крајњем случају, побегли одавде, улица би за нас била исто тако опасна као и бомбардовање. Напад је престао после једног сата, али је узбуна по кући порасла. Петр је сишао са осматрачнице на мансарди. Дусл је био у главној канцеларији, гђа Ван Дан осећала се сигурном у кабинету, г. Ван Дан посматрао је са тавана, а и ми смо се растурили из ходника; ја сам се попела горе да гледам како се над пристаништем дижу стубови дима, на што нас је упозорио г. Ван Дан. Ускоро се поче осећати мирис паљевине и напољу је изгледало да је све покривено густом маглом. Мада такав велики пожар није пријатан призор, за нас, срећом, све је д обро прошло и ми се разиђосмо по својим пословима. Исте те вечери о вечери: опет узбуна, нови аларм! Имали смо лепу вечеру, али на први звук сирене, прошла ме је сва воља за је лом. Но ништа се није догодило и после три четврти часа све је било мирно. Судови су били спремни за прање: узбуна, противавионска паљба, страшно много авиона. „Ох, господе, двапут за један дан, то је исувише“, сви смо помислили, али то није помагало; опет засуше бомбе, овога пута на другој страни, по Шипелу6 како су јавили Енглези. Авиони су се обрушавали и дизали, чули смо буку њихових мотора, било је ужасно. Сваког тренутка помишљала сам: „Ево је, паде право на нас.“ Уверавам те да кад сам пошла у девет на спавање, нисам се могла држати више на ногама. Пробудила сам се кад је откуцало дванаест: авиони, Дусл се баш свлачио, али ме се није тицало. На први пуцањ скочих из кревета сасвим будна. Два сата сам остала уз тату и још су непрекидно долазили. Онда је престало пуцање и могла сам да се вратим у свој кревет. Заспала сам у два и по. Седам часова. Тргох се престрављена. Г. Ван Дан био је са татом. Лопови — била ми је прва мисао. Чух како г. Ван Дан каже: „Све“. Помислила сам да је све покрадено. Али не, овога пута новост је била тако дивна какву нисмо месецима чули, боље рећи откако је почео рат. Мусолини се повукао, италијански краљ преузео је управљање. Скакали смо од радости. После ужасног јучерашњег дана најзад опет нешто добро и — нада. Нада да ће овоме доћи крај, нада у мир. Кралер уђе да нам јави да је Фокерс јако страдао. Уто нови аларм са авионима над нама, опет завијање сирена. Наврх главе су ми ти аларми, врло сам уморна и немам нимало воље за рад. Али сад очекивања око Италије пробудила су у нама над у да ће ускоро доћи крај, можда још ове године. Твоја Ана Ч ет врт ак, 29. јула 1943.
Драга Кети, Гђа Ван Дан, Дусл и ја прали смо судове, а ја сам била изванредно ћутљива, што се ретко дешава, тако да им је морало пасти у очи. Да бих избегла питање, брзо потражих сасвим неутралну тему и почех разговор о књизи „Хенри са оне стране“ сматрајући да ће књига бити за то погодна. Али сам се преварила. Кад би ме пустила гђа Ван Дан, дохватио би ме г. Дусл. Овако је то било: г . Дусл нам је био специјално препоручио ту књигу као изванредну. Марго и ја сматрале смо да је књига далеко од тога да буде изванредна. Личност дечака зацело је добро дата, али остало — боље да о томе не говорим. Рекла сам нешто у том смислу док смо прали судове, и то ми је донело много неприлика. „Како ти можеш разумети психологију мушкарца. Психологију детета није тако тешко разумети(!). Ти си исувише млада за такву књигу; та ни човек од двадесет година не би био у стању да је схвати.“ (Што је онда толико препоручивао ову књигу Марги и мени?) Онда су г. Дусл и гђа Ван Дан наставили заједно: „Ти знаш исувише о стварима које нису за тебе, потпуно те погрешно васпитавају. Касније кад б удеш старија, ни у чему нећеш уживати, онда ћеш говорити: ,Читала сам ја то у књигама још пре двадесет година Боље се пожури ако желиш да уловиш мужа — или да се заљубиш — иначе ће еве за тебе представљати разочарање. Већ си искусна у теорији, само ти недостаје праксе.“ Сигурно мисле да је добро васпитање у томе да покушају да те окрену против твојих родитеља, jер то често чине. Не упознавати девојчицу мојих година са оним што се односи на „одрасле“, и то ми је неки фини метод! Видим често и врло јасно резултате таквог васпитања. Имала сам вољу да обоје ошамарим у оном тренутку када су т у стајали и правили од мене будалу. Ван себе сам од беса и само бројим дане кад ћу се ослободити „ових“ људи. Дивна ми је та гђа Ван Дан! Фини пример пружа . . . сигурно да пружа пример — али рђав. Сви је знају као наметљиву, себичну, лукаву, срачунату и никад задовољну. Ја, са своје стране, могу овоме још додати сујету и кокетерију. Нема никакве сумње, то је неизрециво непријатна особа. Могла бих књиге написати о госпођи и, ко зна, можда ћу једном то и учинити. Свако може бити споља углађен. Гђа Ван Дан је љубазна према непознатима, нарочито према мушкарцима, зато је лако преварити се кад се човек с њом ближе не познаје. Мама мисли да је сувише глупа да би се на њу трошиле речи. Марго — да је безначајна; тата — да је сувише ружна (дословно и у преносном, фигуративном смислу), а ја — после дугог посматрања, јер никад немам унапред неких предрасуда — дошла сам до закључка да је она све то троје и још много више! Она има толико недостатака, па што и да почињем само о једном. Твоја Ана P.S. Нека читалац узме у обзир да се писац, кад је ово писао, није још био стишао од беса! У т орак, 3. август а 1943.
Драга Кети, Политичке новости сјајне! У Италији је забрањена фашистичка партија. Народ се бори против фашиста у многим местима — чак и војска узима учешћа у тим борбама. Може ли таква земља да ратује против Енглеске! Управо смо имали трећи напад из ваздуха. Стисла сам зубе да бих се окуражила. Гђа Ван Дан, која увек каже: „И грозни крај је бољи него ово чекање без краја“ — највећа је кукавица од свих нас. Трептала је као лист јутрос и чак бризнула у плач. Кад је њен муж, са којим се
управо измирила после свађе од недељу дана, тешио, израз на њеном лицу скоро да је изазвао моје сажаљење. Бош је показао да држање мачака има своје рђаве као и добре стране. Цела кућа је пуна бува и сваким даном напаст је све већа. Г. Копхес је засуо сваки к ут и ћошак жутим прашком, али буве, изгледа, не хају за то. Сви смо се пронервозили; чини нам се да нас свуда сврби — рука, нога, поједини делови тела, услед чега скоро сви радимо гимнастику да бисмо могли гледати низ леђа или ноге. Сад нам се свети што нисмо гипкији — сувише смо крути, чак ни главу људски не можемо да окренемо. Занемарили смо гимнастику одавно. Твоја Ана С реда, 4. август а 1943.
Драга Кети, Ево нас у Тајном скровишту већ преко годину дана и ти знаш доста о нашем животу, али има ствари које је заиста тешко описати. Толико много има да се каже, све је тако другачије од начина живота у нормално време и нормалним приликама. Али ипак, да бих ти пружила ближу слику нашег живота, покушаћу да ти с времена на време дам опис једног нашег дана. Данас ћу почети од вечери и ноћи. Девет часова увече. Метеж око легања у Тајном скровишту почиње и то представља заиста читав посао. Гурају се около столице, извлаче кревети, размотава се ћебад; ништа не остаје тамо где је било преко дана. Ја спавам на малом дивану, не дужем од метра и по. Зато се морају додавати столице (да га продуже). Дуње, чаршави, јастуци, ћебад — све се извлачи из Дусловог кревета, где стоји преко дана. Чује се ужасно шкрипање из суседне собе: Маргин пољски кревет извлачи се. И ту покривачи, јастуци, све могуће се домеће да би се даске начиниле мало удобнијима. Горе као да нешто тутњи и грми; но то ј е само кревет гђе Ван Дан. Померају га ближе прозору, знаш, да би свеж ваздух заголицао нежне ноздрве Њеног Величанства у розе спаваћој рекли. Пошто Петр заврши, ступам ја у одају за умивање, где се темељито оперем; понекад се догоди (то само за време топлих недеља и месеци) да по води плива ситна мушица. Онда прање зуба, увијање косе, маникир, папирната вата са хидроген пероксидом (да ми избледе моје гараве науснице), све то за непуно пола сата. Девет и по, брзо, у домаћој хаљини, са сапуном у једној руци, ношом, увијачима за косу, гаћицама и ватом у другој, журим из купатила, али ме обично увек зову натраг због длака које украшавају лавабо у грациозним увојцима, што не одушевљава баш оне који за мном уђу. Десет часова, гаси се светло, лаку ноћ. Најмање још четврт сата чује се шкрипање кревета, уздисање сломљених опруга, затим се све утиша, тј. уколико се наши суседи горе не почну да свађају у кревету. Једанаест и по, врата на купатилу зашкрипе. Узани сноп светлости пада у собу. Шкрипа ципела, пространи капут, шири но човек у њему — Дусл се враћа са ноћног рада у Кралеровој канцеларији. Пуцкетање пода десет минута, шушкање хартије (то он завија у њу нешто од хране за резерву) — а дотле је кревет размештен. Тада те сподобе опет нестаје и само се с времена на време чују извесни сумњиви шумови из WC-a. Три сата. Морам да устанем ради извесног посла. Под лименим судом који служи за то, налази се, ради обезбеђења, гумени отирач. Кад ово морам да обавим, увек скоро и не дишем, јер заклопара у лимену посуду као планински поток. Онда се суд враћа на место и прилика у белој спаваћој кошуљи, која сваке вечери изазива један те исти Маргин узвик: „Ох, та непристојна спаваћица“, завлачи се опет у кревет.
Тада извесна личност лежи будна једно пола сата ослушкујући ноћне гласове. Најпре, да није можда доле лопов, онда разне кревете, горе, у соби поред и у мојој соби, из чега обично може да закључи спавају ли поједини укућани или проводе ноћ у бесаници. Ово последње зацело није пријатно, нарочито ако се односи на члана породице по имену Дусл. Најпре чујем шум као кад је риба на суву. То се понавља девет, десет пута; тада са много буке и смењујући се са цоктањем, облизују се усне, и то праћено дугим окретањем и превртањем у кревету и намештањем јастука. Пет минута савршеног мира, а затим се истим редом све то понавља најмање трипут, док се доктор не уљуљка у сан, но и то на кратко време. Дешава се да почне ноћу пуцњава, обично између једног и четири сата. Тек кад по навици већ будем крај кревета, схватим да је то ваздушни напад. Понекад се сва занесем мислећи на француске неправилне глаголе или на свађу више нас. Тек након неколико тренутака схватам да то пуцају топови, и да сам ја још у соби. Али обично бива оно прво. Брзо зграбим јастук и мараму, навучем домаћу хаљину и ципеле и бежим тати, како је Марго написала у својој песми о рођендану: Одјекну први пуцањ кроз тмину, Отворише се врата, и — гле! Девојчица кроз врата мину Стишћући јастук уза се. Кад се дохватим великог кревета, онда је најгоре преброђено, сем ако н е почне много да пуца. Четврт до седам. Звр-р-р, то је будилник, који диже свој глас у свако доба дана, у сваки сат дана, и кад неком то треба, а и кад не треба. Крак-пинг, гђа Ван Дан закочила г а је. Шкрип — г. Ван Дан устаје. Приставља воду а онда, што брже може — у купатило. Седам и четврт. Опет врата зашкрипе. Дусл сад може у купатило. Чим останем сама, скидам завесе за замрачивање и нови дан у скровишту отпочео је. Твоја Ана Ч ет врт ак, 5. август а 1943.
Драга Кети, Данас ћу ти причати како је у подне. Дванаест и по часова. Читава булумента одахнула је. Момци из магацина отишли су кући. Више нас чује се зврјање, звук усисивача за прашину гђе Ван Дан по њеном дивном и једином тепиху. Марго одлази са књигама под мишком на час холандског „за заосталу децу“, како г. Дусл каже. Пим са својим нераздвојним Дикенсом покушава да нађе неки скровит кут. Мама хита горе да помогне вредној домаћици, а ја одлазим у купатило да га мало доведем у ред, а у исто време и себе. Четврт до један. Мало-помало, долазе нам гости, један за другим. Прво Ван Сантен, затим Копхес или Кралер, Ели, а понекад и Мип. Један сат. Сви седимо око малог радија и слушамо ВВС. То је једино време кад чланови Тајног скровишта не упадају у реч један другоме, јер сад говори неко кога се не усуђује чак ни господин Ван Дан прекидати. Један и четврт. Издавање ручка. Свако од оних доле добија по шољу супе, а ако има, и нешто слатко. Г. Ван Сантен је лепо расположен и седа на диван или за писаћи сто. Новине, шоља и, обично, мачка, уз њега с у. Ако му нешто од те три ствари недостаје, сигурно ће негодовати. Копхес нам прича најновије вести из града; он је неоспорно најбољи извор информација. Кралер стиже одозго задихан — кратко и снажно куцање и, ево, он улази трљајући руке, већ према расположењу: ведар и разговоран, или натмурен и ћутљив. Четврт до два. Сви се дижу од стола и одлазе за својим пословима. Марго и мама на прање судова, г. Ван Дан и гђа Ван Дан на свој диван. Петр горе на таван, тата д оле на диван. Г. Дусл у кревет, а Ана на учење. Тада настаје најмирнији час; пошто сви спавају нико никоме не смета. Дусл сања о укусном јелу — израз на његовом лицу то одаје. Али ја га не гледам дуго, јер време лети, а у четири педантни доктор је већ на ногама са часовником у
руци; ја још нисам распремила сто за њега, а већ је четири сата и један минут. Твоја Ана П онедељ ак, 9. август а 1943.
Драга Кети, Да наставим описивање нашег дана. Ево како изгледа наш вечерњи обед. Г. Ван Дан први се послужује и узима пуно од свега што му се свиђа. Обично и прича у исти мах; увек даје своје мишљење као једино вредно пажње. а кад га једном изрекне, неопозиво је. Јер ако се ко усуди да му опонира, он сав плане. Ох, зна да фркне као мачка — ја, право да ти кажем, више волим да му не противуречим — ко је једном то покушао, неће више. Његово је мишљење најбоље, он зна о свему највише. Па добро, он јесте мозак, али и „самозадовољство“ је у овоме господину достигло највиши ступањ. Мадам. Заиста, боље да ћутим. Понекад, нарочито ако је још и зле воље, не смеш је ни погледати у лице. Кад се ближе размотри, она је крива за све распре, а не онај о коме се дискутује! Свако од нас више воли да остане изван тога, али за њу се заиста може рећи да је „подбадач“. За њу је уживање да подбада једне против других: гђу Франк против Ане, Марго против тате — што не иде баш тако лако. Али сада за столом гђа Ван Дан не остаје кратких рукава, мада она често мисли да је тако. Најтањи кромпирићи, најслађи залогај, најбољи комади — њен систем је одабирање. И остали ће доћи на ред пошто ја изузмем оно што је најбоље. А онда причање. Интересује ли то кога, слуша ли ко или не, изгледа да се ње не тиче. Уверена сам да она мисли: „Сваком мора бити интересантно оно што каже гђа Ван Дан.“ Кокетни осмејци, држање као да она све то већ зна, сваком понеки савет или охрабрење — то сигурно чини леп утисак. Али, ако се добро погледа, тада оно „леп“ отпада. Прво, вредна је; друго, весела је; треће кокетна је — и покаткад згодна. То је Петронела Ван Дан. Трећи компањон за столом. Не чује се много. Млади г. Ван Дан врло је тих и не привлачи на себе много пажње. А што се тиче апетита: данајско буре, које се никад не може напунити; и после најобилнијег обеда изјављује сасвим мирно да би могао да поједе још толико. Број четири — Марго. Једе као мишић и уопште не разговара. Једино што код ње има прођу јесте поврће и воће. „Размажена“, закључак је Ван Данових; „недовољно свежег ваздуха и разоноде“ — наше мишљење. Крај ње: Мама. — Доброг апетита, врло разговорна. Нико нема о њој утисак као о гђи Ван Дан — „ово је домаћица“. У чему је разлика? — Па ето, гђа Ван Дан кува, а мама пере судове и спрема. Број шест и седам. Нећу да говорим много о тати и себи. Тата је з а столом најскромнији од свих. Прво гледа да ли има за свакога. Њему не треба ништа, јер све што је најбоље, за децу је. Он је пример за углед, а крај њега седи „клупко нерава“ Тајног скровишта. Дусл. Служи се сам, никад не диже главе, једе и не говори. А ако се мора говорити, тада, забога, само о јелу. Храну не треба кудити, само у њој уживати. Нестају огромне количине јела, а „хвала, нећу“, никад се не чује; никад кад је јело добро, а, богами, ни кад је рђаво. Панталоне до испод груди, црвени капут, црне собне ципел е, наочари са рожним оквирима. Таквог га можете видети за малим столом како увек нешто ради, сем кад по подне дрема, једе или се бави на свом омиљеном месту — клозету. Три, четири пет пута дневно понеко стоји нестрпљиво пред вратима и превија се, скакуће с ноге на ногу, једва се уздржавајући. Да ли га
то узнемирава? Ни најмање! Од седам и петнаест до седам и тридесет, од четири до четири и двадесет пет, од шест до шест и петнаест и од једанаест и тридесет до дванаест часова. То су редовна „заседања“. Неће он изићи нити обратити и најмању пажњу преклињ ућем гласу који пред вратима опомиње да се несрећа приближава. Број девет није члан породице Тајногскровишта, већ пре кућни пријатељ и компањон за столом. Ели има здрав апетит. Ништа не оставља на свом тањиру и није пробирач. Њу је лако задовољити и баш то нам причињава велико задовољство. Ведра и доброг расположења, предусретљива и добродушна — то су њене карактеристике. Твоја Ана У т орак, 10. август а 1943.
Драга Кети, Нова идеја: за време обеда обраћам се више себи но другима, што је препоручљиво из два разлога. Прво, јер је сваком пријатније кад не брбљам све време, а друго, не бринем се за мишљење осталих. Ја не сматрам да је моје мишљење глупо, а други то сматрају; онда је боље да га задржим за себе. Исто радим и кад морам да једем нешто што не волим. Ставим тањир преда се, замислим да је то нешто изврсно, гледам на њ што је могуће мање, и пре него што се окренем, готово је. Кад ујутру треба да устанем — такође непријатна ствар, — скочим из кревета говорећи сама себи: „3а секунд бићеш опет натраг“, одем до прозора, склоним застор за замрачивање, њушим крај прозора док не осетим мало свежине и већ сам будна. Кревет је распремљен што се брже може и тада нема ни искушења. Знаш ли како мама то зове? — „Вештина живљења“ — чудан неки израз Целе прошле недеље били смо пометени у погледу времена, јер је наше драго и вољено звоно са Вестерторна по свој прилици однето за ратне потребе, тако да ни дању ни ноћу не знамо тачно време. Ја се надам да ће измислити неки ерзац (лим, бакар или нешто слично), што би околину подсећало на сат. Било да сам горе или доле, ма где да сам, моје ноге изазивају дивљење свих, блистајући у (за оваква времена) изузетно финим ципелама. Мип је успела да их купи испод руке за 27,30 флорина, од шведске су коже, боје белог вина, са прилично високим потпетицама. Осећам се као на штулама и изгледам много виша но што сам. Дусл је индиректно угрозио наше животе. У ствари је тражио од Мип да му донесе једну забрањену књигу у којој се говори против Мусолинија и Хитлера. Путем је налетела на једна СС-кола. Наљутила се, викнула: „Проклетници“ и потерала бицикл даље. Боље и не мислити на то шта би се десило да су је повели у свој штаб. Твоја Ана С реда, 18. август а 1943.
Драга Кети, Наслов овог одељка је: „Заједничка дневна дужност: љуштење кромпира!“ Један од нас доноси новине, други ножеве (задржавајући, разуме се, најбољи за себе), трећи кромпире, а четврти суд са водом. Г. Дусл почиње; не гули увек добро, али гули непрекидно, бацајући десно и лево погледе. Ради ли ико овако као он? Не! „Ана, гледај овамо: ја држим нож овако, љуштим одозго надоле! Не, не тако — овако!“ „Мени је лакше овако, г. Дусл“, примећујем бојажљиво. „Али овако је боље. Du kannst научити dies од мене. Разуме се, мене се то ни најмање не тиче, aber du мораш то ради себе знати!“ Љуштимо даље. Кришом погледам у правцу свога
суседа. Он климне главом забринуто још једном (због мене, претпостављам), али ћути. Љуштим кромпире. Сад погледам на другу страну, где седи тата; за њега љуштење кромпира није неки узгредни посао, већ врста прецизног рада. Кад чита, има дубоку бору на челу, али ако помаже да се чисте кромпири, пасуљ или неко друго поврће, онда ништа друго за њега не постоји. Тада има своје „кромпирско лице“ и никада не би предао кромпир који не би био савршено огуљен; то је ван сваке сумње, чим има такво лице! Радим даље и управо дижем поглед за тренутак; већ знам шта се дешава. Гђа Ван Дан покушава да на себе привуче пажњу Дусла. Прво гледа у правцу њега, а Дусл се прави да ништа не примећује. Тада зашкиљи једним оком, Дусл и даље ради. Онда се смеје, Дусл не диже главе. Тада се и мама смеје; Дусл не обраћа пажњу. Гђа Ван Дан ништа није постигла, онда мора да измисли нешто друго. Станка, а онда: „Пути, та стави кецељу! Сутра ћу морати да ти вадим све мрље са твог одела!“ „Ја се не прљам!“ Опет тренутно ћутање. „Пути, што не седнеш?“ „Згодније ми је кад стојим и више ми се свиђа овако!“ Пауза. „Пути, гле, већ си се испрљао.“ „Али, мама, пазим.“ Гђа Ван Дан тражи нову тему. „Шта мислиш, Пути, што ли нема енглеских авиона?“ „Зато што је време рђаво, Керли!“ „Али јуче је било лепо време, па ипак нису летели?“ „Манимо то.“ „Што, па ваљда се може о томе говорити и рећи своје мишљење?“ „Не.“ „Па зашто?“ „Па ћути, mammichen.“ „Г. Франк увек одговара на питања своје жене, зар не?“ Г. Ван Дан се бори са собом. То му је слаба страна, ту даље не може, а гђа Ван Дан почиње опет: „Та инвазија, изгледа, неће никад доћи!“ Г. Ван Дан сав пребледи; на то гђа Ван Дан поцрвени, али опет наставља. „Енглези ништа не предузимају.“ Бомба експлодира! „А сада језик за зубе, Donnerwetter noch einmal!“ Мама с муком уздржава смех. Ја гледам право преда се. Овакве ствари дешавају се скоро свакога дана, осим ако баш пре тога нису имали оштру свађу, јер онда обоје не отварају уста. Треба да се попнем на мансарду да узмем још кромпира. Петр треби мачка од бува. Дигне главу, мачак то искористи — хоп — и нестане кроз отворен прозор у олук. Петр псује. Ја се смејем и губим се. Твоја Ана П ет ак, 20. август а 1943.
Драга Кети, Људи из магацина одлазе тачно у пола шест и онда смо ми слободни.
Пола шест. Ели долази и доноси нам вечерњу слободу. Одмах полазимо за својим свакодневним пословима. Ја се најпре пењем горе са Ели, која обично нешто код нас презалогаји. Још Ели и не седне, а гђа Ван Дан почиње да излаже шта би све желела да има: „Ох, Ели, имам само једну жељу . ...“ Ели ми намигне; ко год се попне горе, гђа Ван Дан не пропушта прилику да га не упозна са оним што жели. Можда је и то један од разлога што нико не воли да иде горе. Четврт до шест. Ели полази. Ја се спуштам два спрата ниже да све прегледам. Прво у кухињицу, онда у кабинет, после у спремиште за угаљ да отворим поклопац на поду за Боша. После детаљне инспекције заустављам се у Кралеровој соби. Ван Дан прегледа све ладице, мапе на столу, да пронађе дневну пошту. Петр доноси кључ од магацина и Мофи. Пим вуче горе писаћу машину; Марго тражи миран кут да ради канцел аријски посао, гђа Ван Дан ставља чајник на гасни решо, мама силази са посудом са кромпирима; свако зна свој посао. Петр се убрзо враћа из магацина. Прво питање је хлеб. Хлеб увек остављају у кихињски ормар до клозета за даме. Господе, па нема га тамо! Заборавили? Петр предлаже да тражи у главној канцеларији. Савија се пред вратима да би се начинио што мањим и п узи ка челичним ормарима четвороношке, да га не би споља видели, узима хлеб, који је био тамо остављен и нестаје, бар он жели да нестане, али пре но што је схватио шта се десил о, Бош прескаче и седа управо пред писаћи сто. Петр гледа око себе — аха, угледа га тамо, опет отпуже у канцеларију и вуче мачка за реп. Бош фркће. Петр уздише. Шта сад! Бош седи баш крај прозора, лиже се врло задовољан што је измакао Петру. Онда Петр пружи комад хлеба мачку под нос као мамац. Бош не подлеже искушењу и врата се затварају. Стајала сам и све посматрала кроз пукотину на вратима. И даље послујемо. Тап, тап, тап! Три ударца значе вечеру. Твоја Ана 23. август а 1943.
Драга Кети, Наставак дневног распореда у Тајном скровишту. Кад сат искуца пола девет изјутра, Марго и мама су већ нервозне: „Пст, тата . . . мир, Ото, пст, Пим. Пола девет је, врати се овамо, не точи више воду, полако иди“ — довикују тати у купатило. Кад сат искуца пола девет, треба да је у заједничкој соби. Ни кап воде, ни клозет, ни кретање, све је мирно. Док још нема никог од канцеларијског особља, све се може чути у магацину. Горе се отварају врата у осам и двадесет и одмах затим три ударца у под. Анин пориџ. Пењем се и узимам свој тањирић. Поново у соби све протиче страховитом брзином; чешљам се, склањам своју клопараву лимену ношу, кревет на место. Пст, сат откуцава! Горе је гђа Ван Дан променила ципеле и тапка тамо-амо у собним ципелама. Г. Ван Дан такође; све је тихо. Сада настаје прави породични живот. Ја читам или радим, Марго такође, као и тата и мама. Тата седи (са Дикенсом и речником, разуме се) на ивици улегнутог, шкрипавог кревета, на коме нема ни честитог душека: два јастука један на другом такође добро служе, па мисли даље: „Да их нема, некако би се прошло и без њих.“ Кад почне да чита, не диже главе, час се насмеје, грдно се труди да маму заинтересује за роман. Одговор: „Немам сад времена.“ За тренутак изгледа увређен, онда опет чита, не прође много а наиђе на нешто нарочито занимљиво, па покушава опет: „Мораш ово прочитати, мама!“ Мама седи на Опклап кревету, чита, шије, плете или ради што јој је мило. Изненада се сети нечега, па каже брзо: „Ана, знаш ли... Марго, прибележи...!“ Тренутак потом опет завлада мир. Марго залупи књигу. Тата извија обрве у смешном луку, читачка бора му се још више урезује, па опет утоне у своју књигу.
Мама почиње да прича са Маргом, ја се заинтересујем и слушам и ја! Увлачимо Пима у разговор . . . девет сати! Доручак! Твоја Ана П ет ак, 10. септ ем бра 1943.
Драга Кети, Обично ти пишем кад има нешто ново, чешће непријатно но пријатно. Но сада се д есило нешто заиста изванредно. Прошле среде увече, осмог септембра, седели смо око радија слушајући вести до седам сати и прво што смо чули било је: „Сада ћете чути најлепше вести откад је почео рат. Италија је капитулирала! Италија је безусловно положила оружје.“ Следећа емисија за Холандију из Енглеске почиње у осам и четврт: „Драги слушаоци, пре један сат, баш сам писао преглед дневних вести, кад је стигла радосна вест о капитулацији Италије. Могу вам рећи да никад нисам бацио своје забелешке у корпу за хартију са таквом радошћу.“ Боже спаси краља, америчка химна и Интернационала одсвирани су као и увек; емисија на холандском била је охрабрујућа, али не исувише оптимистичка. Но имам и неугодних новости у вез са г. Копхесом. Као што знаш, ми га сви много волимо, он је увек ведар и необично храбар, мада није добро са здрављем — има болове и не сме да једе много, нити да много хода. „Кад уђе г. Копхес, сунце засија“, ту недавно рекла је мама и сасвим је у праву. Сад мора у болницу ради врло неугодне операције у стомаку и мора тамо остати четири недеље. Требало је само да видиш како се поздравио са нама, сасвим као и обично — као да иде једноставно нешто да купи. Твоја Ана Ч ет врт ак, 16. септ ем бра 1943.
Драга Кети, Наши односи су сваким даном све гори. За време обеда нико се не усуђује да отвори уста (сем да стави у њих залогај), јер ма шта казали, то или неког увреди, или се погрешно схвати. Ја гутам валеријан пилуле свакога дана против рђавог расположења и депресије, али сам зато сутрадан још нерасположенија. Добар смех од срца помогао би ми више но десет пилула валеријана, али ми смо скоро заборавили како се с меје. Понекад стрепим да ће ми се лице, зато што сам увек тако озбиљна, издужити и углови усана отромбољити. Ни осталима није боље, свако очекује са страхом и стрепњом страшно искушење — зиму. Друга ствар која нас забрињава је то што чувар из стоваришта нешто сумња о Тајном скровишту. Нас се, доиста, не тиче шта чувар мисли о свему овоме, али је он врло радознао, није га лако заварати, а уз то не може му се веровати. Једнога дана Кралер је, желећи да б уде изузетно опрезан, обукао капут у десет до један и отишао у апотеку за углом. Вратио се после непуних пет минута и ушуњао се као лопов стрмим степеницима које воде право нама. У један и четврт хтео је да пође, али Ели дође да га опомене да је чувар у канцеларији. Кралер се убрзо врати и седео је са нама до пола два. Онда је изуо ципеле и у чарапама отишао до предњих таванских врата, сишао степеник по степеник, и пошто је ту балансирао читавих четврт сата да би избегао шкрипање степеница, приспео је у реду у канцеларију, улазећи са уличне стране. Ели се дотле ослободила чувара и попела се до нас да поведе Кралера, али је он већ био пошао; био је још на степеницама, изувен. Шта би свет на улици рекао да је видео директора како облачи напољу ципеле? Ха, директор у чарапама. Твоја Ана С реда, 29. септ ем бра 1943.
Драга Кети, Рођендан је гђе Ван Дан. Поклонили смо јој теглу мармеладе, као и к упоне за сир, месо и хлеб. Од свога мужа, Дусла и наших заштитника добила је понешто за јело и цвеће. Такво је време у коме живимо! Ели је имала нервни напад ове недеље; стално је шаљемо некуда: сваки час тражимо да иде и донесе нам нешто, што значи наново неку наруџбину и због чега се она осећа као да нешто није урадила како треба. А кад само помислиш да мора да ради свој посао и посао доле у канцеларији, да је Копхес болестан, Мип назебла, и да она сама има ишчашен зглоб, љубавне јаде и оца гунђала, није ни чудо што не зна куд ће пре. Тешили смо је и казали да ако лупи ногом и каже одлучно да нема времена, и листа наруџбина ће се аутоматски скратити. Нешто опет није у реду са г. Ван Даном; већ видим да ће нешто п ући. Због нечега је тата врло љут. Ох, каква ли нам се то сада бура спрема! Кад ме само не би те свађе тако потресале! Кад бих само могла да одем одавде! Ах, убрзо ће нас све то довести до лудила. Твоја Ана Н едељ а, 17. окт обра 1943.
Драга Кети, Копхес се вратио, хвала богу! Још је прилично блед, али, упркос томе, изашао је весело да прода одело Ван Дана. Није пријатна ствар што је г. Ван Дан остао без новца. Гђа Ван Дан неће да одвоји ништа од своје хрпе капута, хаљина и ципела. Тешко је утрапити некоме одело г. Ван Дана; јер много тражи за њега. Крај овоме се још не да сагледати. Гђа Ван Дак свакако ће се морати растати од свог крзненог капута, Имали су горе ужасну свађу око тога а сада је отпочео период слоге, период „ох, драги Пути“ и „мила Керли“. Збуњена сам свим овим наопаким променама које су се одигравале у нашој врлој кући током прошлог месеца. Тата иде по кући чврсто стиснутих усана; кад му се ко обрати, тргне се као да се боји да ће морати да опет заташкава неки тугаљив спор. Мама има црвене печате на образима од узбуђења. Марго се жали на главобољу. Дусл не може да спава. Гђа Ван Дан гунђа по цео дан, а ја постајем већ сасвим луда! Часна реч, покаткад заборавим са ким смо у свађи, а са ким смо се помирили. Једини начин да се на то не мисли јесте учити, а ја то чиним, и то много. Твоја Ана П ет ак, 29. окт обра 1943.
Драга Кети, Између г. Ван Дана и гђе Ван Дан су свађе да све трешти. Избијају, на пример, овако: како сам ти већ рекла, Ван Дановима је новац на измаку. Једнога дана — од тада је прошло доста времена — Копхес је поменуо да стоји добро са једним крзнаром; то је Ван Дана навело на идеју да се прода бунда његове жене. То је бунда од зечијих кожица и носи је већ седамнаест година. Добија за њу 325 флорина — огромна свота. А гђа Ван Дан жели да чува тај новац и да купи после рата нове хаљине, и г. Ван Дану није било лако да јој објасни да им је новац неопходан за живот. Вриска и писка, лом и грдње — можеш замислити! Било је страшно. Ми смо стајали подно степеница задржавајући дах, спремни, ако затреба, да их раздвајамо, Сви ти крици и плакања и нервна напетост тако узнемиравају и тако исцрпљују да сам увече пала плачући у кревет, захваљујући Богу што понекад имам пола сата само за себе. Г. Копхес је опет одсутан; стомак му не да мира. Чак не зна ни да ли је већ заустављено
крварење. Први пут је био јако снужден кад нам је рекао да се не осећа добро па мора кући. Уопште узев, ја сам сасвим добро, сем што немам апетита. Непрестано ми говоре: „Не изгледаш нимало добро.“ Морам рећи да чине све што могу да ме одрже у добром здрављу. Воћни шећер, рибље уље, таблете квасца и калцијум — све то редом. Моји живци често однесу победу нада мном; нарочито се недељом осећам смлаћеном, Атмосфера је тако замрла и тешка и притиска као олово. Не чујеш ниједне птичице да запева напољу, а гробно ћутање које г уши, притиска свуда, обузима ме као да хоће да ме одвуче дубоко у неки подземни свет. У таквим тренуцима, тата, мама и Марго препуштају ме самој себи. Лутам из собе у собу, горе и опет доле, осећам се као птица која лепрша крилима и удара се у црној тами о решетке крлетке. „Изиђи напоље, смеј се, удахни свежег ваздуха“, виче нешто у мени. Али ја чак више и не очекујем неки одговор; одлазим и лежем на диван и спавам да ми само што брже прође време и тај мук и ужасни страх, јер човек нема другог начина да их савлада. Твоја Ана Драга Кети, Да би нас запослио нечим што би било васпитно, тата је затражио проспект из Учитељског института у Лајдну. Марго је преврнула ту дебелу књигу најмање три пута, а да није нашла ништа што би јој се допало, или јој одговарало. Тата је био хитрији и хтео да се напише писмо Институту и тражи огледна лекција за Елементарни латински. Да би и мени дао нешто ново, тата је тражио од Копхеса Библију за децу да бих упознала најзад нешто из Новог завета. „Хоћеш ли да даш Ани Библију за празник Хануку?“ питала је Марго мало узнемирена. „Па, ја мислим боље за Св. Николу“. одговорио је тата. „Христос баш не иде уз Хануку.“ Твоја Ана П онедељ ак увече, 8. новем бра 1943.
Драга Кети, Кад би читала гомилу мојих писама једно за другим, морала би се зачудити тако различитим расположењима у којима су писана. Непријатно ми је што сам тако зависна од атмосфере овде, али сигурно да то није само са мном тако — већ са свима нама. Ако читам књигу која на мене оставља утисак, морам се прибрати пре но што се помешам са осталима; иначе ме могу сматрати чудном. Сада, како си већ вероватно приметила, пролазим кроз период депресије. Заиста, не бих ти знала рећи због чега, али верујем да је то само зато што сам кукавица, мада се против тога стално борим. Синоћ, док је Ели још била овде, зачуло се дуго, снажно звоњење на вратима. Пребледела сам намах, завило ме у стомаку и срце почело да туче све из страха. Ноћу видим себе у тамници без маме и тате. Понекад лутам путевима или наше Тајно скровиште гори, или долазе и одводе нас ноћу. Видим све то тако као да се заиста дешава и зато ми се чини да се то уистину може десити врло брзо. Мип често каже да нам завиди што овде имамо такав мир. То је, можда, истина, али она не помишља на сва наша страховања. Ја једноставно никако не могу да замислим да ће живот икад за нас бити опет нормалан. Ја говорим о „после рата“, али то су само куле у ваздуху, нешто што се неће никад у стварности догодити. Кад помислим на нашу некадашњу кућу, моје пријатељице и забаве у школи, управо ми је као д а је нека друга личност то проживела, и не ја. Чини ми се, нас осморо у Тајном скровишту смо комадић плавог неба оркужен тешким, црним облацима. Место где се ми налазимо јасно је обележено кружном линијом, и сигурно је
још, али се облаци све више скупљају око нас и круг који нас дели од опасности што се приближава све се више сужава. Сада смо тако заокружени опасношћу и тмином да ударамо једни о друге, очајнички тражећи начина да побегнемо. Сви гледамо доле испод себе, где се људи боре, гледамо горе, где је мирно и дивно, а у међувремену одсечени смо великом, тамном масом, која нам не дозвољава да идемо навише, већ стоји пред нама као непремостиви зид; хоће да нас смрви, али још то не може. Ја сам у стању једино да плачем и преклињем: „Ох, да само хоће црни круг да се повуче и да нам отвори пут.“ Твоја Ана Ч ет врт ак, 11. новем бра 1943.
Драга Кети, Имам добар наслов за ову главу: ОДА МОМЕ НАЛИВ-ПЕРУ (IN MEMORIAM) Моје налив-перо било је увек моја најдрагоценија ствар: ја га високо ценим нарочито због затупастог врха, јер ja могу писати читко једино затупастим пером. Моје налив-перо имало је врло дугу и занимљиву животну историју, о чему ћу ти укратко испричати. Кад ми је било девет година, ово налив-перо стигло ми је упаковано у вату као „мустра без вредности“ чак из Ахена, где је тада живела моја баба — љубазни дародавац. Ја сам била назебла и лежала, док је фебруарски ветар фијукао око куће. Славно налив-перо било је у црвеној кожној футроли (и за тили час је обишло све моје другарице). Ја, Ана Франк, поносити сам власник налив-пера! Кад ми је било десет година, дозволили су ми да носим перо у школу, а наставнице су ми чак допустиле да њиме пишем. У једанаестој својој години, морала сам да опет оставим на стран у ово своје благо, јер је моја учитељица из шестог разреда дозвољавала да се у школи употребљавају само држаље и перца и мастионице. Кад ми је било дванаест година, и кад сам пошла у јеврејски лицеј, моје налив-перо стекло је нову футролу у част великог догађаја; могла ј е да се стави унутра и оловка, и пошто се затварало патентом, изгледало је много импресивније. У тринаестој, налив-перо је заједно са нама дошло у Тајно скровиште, где се за мене утркивало у безбројним страницама дневника и писменим саставима. Сада ми је четрнаест; последње наше године нисмо се раздвајали. Било је то у петак после подне, после пет часова. Изашла сам била из своје собе и хтела да седнем за сто да пишем, али су ме грубо одгурнули у један крај и морала сам начинити места за Маргу и тату, који су хтели да раде свој „латински“. Стило је остало на столу, док се његов власник са уздахом задовољио узаним крајичком стола и почео да чисти пасуљ. „Чистити пасуљ“ значило је буђава зрна опет начинити пристојним. Помела сам под у четврт до шест и бацила ђубре. заједно са поквареним пасуљем, у новине па у пећ Страховит пламен сукнуо је и помислила сам како је то фино што се ватра разгорела тако лепо, иако је већ била безмало угашена. Све је опет било тихо, „латинци“ су завршили и ја сам пошла да распремим сто, али ма колико да сам гледала, нигде нисам могла видети моје стило. Тражила сам опет, Марго је тражила, али нигде ни трага од њега. „Можда је отишло у пећ заједно са пасуљем“, натукну Марго. „Ох, не, никако не“, одговорих ја. Како се моје стило није пронашло те вечери, сви смо закључили да је изгорело, тим пре што је целулоид страховито запаљив.
Тако је и било, наша тужна страховања обистинила су се; кад је тата чисто пећ сутрадан ујутру, закачка којом се причвршћује стило нашла се у пепелу. Ни трага од златног врха. Мора да се истопио и залепио уз неки камен, мислио је тата. Имам једну утеху, мада ништавну: моје перо је спаљено, као што бих и ја желела да будем! Твоја Ана С реда, 17. новем бра 1943.
Драга Кети, Дешавају се непријатне ствари: дифтерија влада код Ели у кући, те јој је забрањено да долази у додир са нама шест недеља. То нам је врло незгодно због хране и набавки, а да не говорим о томе колико нам недостаје њено др уштво. Копхес је још у постељи и већ трећа недеља како је само на пориџу и води. Кралер је лудо заузет. Задатке које Марго шаље — исправља један наставник и враћа јој их. Марго пише у Елино име. Наставник је врло симпатичан и духовит је. Надам се да му је мило што има тако паметног ђака. Дусл је сасвим пометен, нико од нас не зна зашто. Не отвара уста, кад је горе, реч не проговара са г. и гђом Ван Дан. Свима нам је то пало у очи и пошто је потрајало тако неколико дана, мама улучи прилику да га опомене — да гђа Ван Дан, ако он и даље овако продужи, може да му приреди велике непријатности. Дусл је казао да је г. Ван Дан први заћутао, зато неће он први прекинути то ћутање. Но сада ти морам рећи да је јуче био шеснаести новембар, тачно годишњица његовог уласка у Тајно скровиште. Мама је тим поводом добила саксију цвећа, али гђа Ван Дан, која се већ недељама устручавала да прича како мисли да ће нас г. Дусл нечим частити, није добила ништа. Уместо да нам на првом месту изрази захвалност због наше великодушности што смо га примили, није рекао ни речи. А када сам га ја питала, ујутру шеснаестога, да ли да му честитам или изјавим саучешће одговорио је да му је свеједно. Мама, која је хтела да утиче помирљиво, није отишла ни корака даље v на крају је ситуација остала каква је и била. Der Man hat einem grossen Geist Und ist so klein von Taten!7 Твоја Ана С убот а, 27. новем бра 1943.
Драга Кети, Синоћ, пре него што ћу заспати, ко да се појави изненада пред мојим очима — Лис! Видела сам је пред собом сву у дроњцима, мршаву и исцрпљена лица. Очи су јој биле широко отворене, гледала ме је тако тужно и прекорно да сам јој могла прочитати из очију: „Ох, Ана, зашто си ме напустила. Помози, ох, помози ми, спаси ме из пакла!“ Али ја јој не могу помоћи, једино могу да гледам како други пате и умиру и једино могу да молим Бога да нам је опет врати натраг. Видела сам баш Лис, не кога другог, и сада ми је јасно. Рђаво сам судила о њој и била сам 7
Човек је духом велики, а поступцима мали! — Прим. прев.
исувише млада да разумем њене тешкоће. Била је привржена новој другарици и изгледало јој је да ја желим да је отргнем од ње. Како јој је било, могу замислити, јер то осећање познајем тако добро. Понекад, у магновењу, разумевала сам понешто од њеног живота, али већ тренутак касније бивала сам опет себична, обузета сопственим задовољствима и проблемима. Грозно је било од мене што сам се тако понашала према њој! И сада ме она гледа, ох, тако беспомоћно, са оним својим бледим лицем и преклињућим погледом. Када бих јој само могла помоћи! Ох, боже, ja имам све што зажелим, а њу је сколила так ва ужасна судбина! Ја нисам боља од ње; и она је желела да чини само оно што је добро; зашто да ја будем изабрана да живим, а она, вероватно, да умре? Каква је разлика била међу нама? Зашто смо сада тако далеко једна од друге? Право да кажем, нисам мислила на њу месецима, да скоро годину дана. Не да сам је сасвим заборавила, али ипак никад нисам мислила на њу овако док је нисам видела пред собом у свем њеном јаду. Ох, Лис, ја се надам да ћеш, ако доживиш да се сврши рат, доћи натраг нама, да ћу ја бити у стању да те примим и да учиним нешто што ће исправити неправду кој у сам ти нанела. Али кад будем опет била у стању да јој помогнем, њој онда неће ни требати моја помоћ тако очајно као сада. Питам се да ли чак и помишља на мене; ако мисли, шта осећа? Господе боже, чувај је, нека бар не буде сама. Ох, кад бих јој само могла рећи како с љубављу мислим на њу и са нежношћу, можда би јој то дало издржљивости. Не смем више ни мислити на то, јер јој тиме нећу ништа помоћи. Само и даље видим њене крупне очи и не могу их се ослободити. Питам се да ли Лис има праве вере у себе, а не само оно што јој је наметано. Ја чак и не знам то, никад се нисам ни потрудила да је то питам. Лис, Лис, кад бих те само могла спасти одатле, кад бих само могла да делим са тобом све што имам. Сувише је касно сада. Не могу помоћи ни поправити оно што сам учинила. Али је више нећу заборавити и увек ћу се молити за њу. Твоја Ана П онедељ ак, 6. децем бра 1943.
Драга Кети, Никољдан се приближава и сви ми непрестано мислимо на љупко украшену корпу коју смо добили прошле године, а нарочито ја мислим како би било врло жалосно да ове године ништа не припремимо. Дуго сам о томе мислила, док нисам смислила нешто, нешто занимљиво. Саветовала сам се са Пимом и пре недељу дана почели смо да састављамо за сваког по песмицу. У недељу увече, у четврт до осам, појавили смо се горе са великом корпом за рубље, украшеном фигурицама и тракама од плавог и ружичастог папира. Корпа је била покривена великим комадом хартије, а за њу прикачено писмо. Сви су били прилично зачуђени величином овог изненађења. Узела сам писмо са корпе и прочитала: Свети Никола дошо нам ко некад, Мада не баш ко некад.
Сад не можемо славити такве дане Лепо и весело као што смо славили лане. Ј ер тад је наша нада високо дизала главу, Оптимисти су — чинило се — у праву. Тада још нисмо сањали ни у сну Да ћемо га опет ми прослављати ту. Но и сад ћемо празник одржати; Ал како немамо ништа друго дати, Ми мислимо ово, држећи се реда: Нек свако у своју ципелу погледа. Када је свако извадио своју ципелу из корпе, разлегао се смех. Мало хартије з а паковање са адресом власника налазило се у свакој ципели. Твоја Ана С реда, 22. децем бра 1943.
Драга Кети, Јак назеб омео ме је све до данас да ти пишем. Зло је бити болестан овде. Кад хоћу да кашљем — један, два, три — увучем се под покривач и покушавам да пригушим кашаљ. Обично је једини резултат да голицање уопште не престаје; и млеко и мед, шећер и пастиле морају се звати у помоћ. Омамљена сам кад помислим на све оно лечење које су покушали са мном. Презнојавање, око врата облоге, влажне облоге на груди, суве облоге, топли чајеви, испирање гуше, мазање грла, лежање мирно, јаст ук на ноге, боце са топлом водом, лимунаде и, уз то, термометар свака два сата. Може ли уистину коме од тога бити добро? Најгоре је свакако било кад је г. Дусл хтео да изиграва доктора и прислонио своју напомађену главу на моје голе груди да би ослушнуо чују ли се какви шумови. Не само да ме је његова коса неподношљиво голицала већ ме је било и стид — упркос неоспорној чињеници да је пре тридесет година студирао медицину и има титулу доктора. Шта тај тип има да тражи на мом срцу. Напослетку, он није мој драган и иначе не би могао констатовати ништа. А уши треба да му се исперу, пошто постаје све тврђи на ушима. Али доста о болести. Опет сам чила, за сантиметар виша, две фунте тежа, убледела, али са стварном жељом за учењем. Нема много новости. Сви се слажемо лепо за разлику од ранијег. Нема свађе, нисмо имали такав мир у кући већ најмање пола године. Ели не сме да долази. Добили смо ванредно следовање зејтина за Божић, слаткише и сирупа; „главни поклон“ је брош, начињен од новчића од 2 1/2 цента; дивно сија. Како год га узмеш, леп, али неописив. Г. Дусл дао је мами и гђи Ван Дан леп божићни колач, молио је Мип да му га умеси. Уза сав свој посао, и то је морала да ради! А ја сам спремила нешто за Мип и Ели. Више од два месеца чувала сам свој део шећера за пориџ, знаш, и уз помоћ г. Копхеса, начинила од тога фондане. Време је магловито, пећ се пуши, храна лежи тешко у свачијем стомаку, производећи громогласну буку на све стране! Рат је на мртвој тачки — морал низак. Твоја Ана П ет ак, 24. децем бра 1943.
Драга Кети, Писала сам ти раније о томе како нас ова атмосфера погађа и држим да је у мом личном
случају у последње време то постало још горе. Himmelhoch jauchzend und zum Tode betrubt“ 8 зацело овде одговара. Осећам се „Himmelhoch jauchzend“ кад само помислим како смо срећни у поређењу са другом јеврејском децом, а „zum Tode betrubt“ спопадне ме кад, као данас на пример, дође гђа Копхес и прича нам о хокеј-клубу њене кћери, вожњи кајацима, позоришним представама и друштву. Не мислим да завидим њеној Кори, али не могу а да не чезнем за тим да се и ја забављам и да се смејем док ме трбух не заболи. Нарочито у ово годишње доба, са свим празницима и забавама око Божића и Нове године, а ми овде као прогнаници. Но то, заиста, не би требало да пишем, јер личи на богохуљење и ја заиста претерујем. Али ипак, ма шта ти мислила о мени, не могу све задржати за себе, и зато те подсећам на оно што сам ти још у почетку рекла; „Хартија је трпељива.“ Кад неко споља уђе и унесе собом ветар у оделу, а свежину на свом лицу, онда ми дође да загњурим главу у јастук само да више не мислим: „Кад ће ти бити дарована та срећа да удишеш свеж ваздух?“ И зато што не смем да загњурим главу у јастуке, већ напротив, морам је држати уздигнуту и бити храбра, овакве мисли ће наилазити не једном, већ, ах, небројено пута. Веруј ми, да си ти затворена годину и по дана, заиста би било тренутака када би ти то било сувише. И поред све захвалности, своја осећања не можеш савладати. Терати бицикл, играти, безбрижно звиждукати, посматрати свет, осећати се младом, осећати се слободном — за тим ја чезнем; а ипак не смем то да покажем, јер мислим понекад, ако бисмо нас осморо, сви, почели да сажаљевамо сами себе или били отомбољена лица, куда би нас то одвело. Понекад се питам да ли ико, био он Јеврејин или не, може да разуме да сам ја просто млада девојка која има страшну потребу да се бучно забавља. Не знам, и не бих о томе икоме могла говорити, јер бих тада сигурно морала заплакати. Олакшало би ми када бих се исплакала. И поред свих мојих теорија и ма колико напора улагала, осећам да ми недостаје права мати која би ме разумела. Зато, уза све оно што радим и пишем, мислим на „мамицу“ каква бих желела да будем ја својој деци. „Мамица“ која не би све што се каже у општем разговору узимала тако озбиљно, али која би оно што ја кажем схватила озбиљно. Чини ми се, мада не могу објаснити зашто, да реч „мамица“ све казује. Знаш ли шта сам пронашла? Да бих имала осећање да маму зовем некако налик на „мамице“, често јој кажем „мам“, а отуд даље „мами“ — непотпуно „мамице“ — не удостојавам је једним додатним „ца“, а она ипак то не примећује. Тако је добро, јер би је иначе само чинило несрећном. Доста је, док сам писала о томе, мало ми је прошло оно моје „zum Tode betrubt“. Твоја Ана С убот а , 25. децем бра 1943.
Драга Кети, Све ово време, чекајући Божић, хватам себе како стално мислим о Пиму и ономе што ми је причао о својој љубави из младости. Прошле године нисам разумела значење његових речи онако као сад. Кад би само опет хтео да говори о томе, можда бих била у стању да му покажем да га схватам. Верујем да је Пим говорио зато што онај који „зна тајне толиких срца“ мора једном. да искаже и своја лична осећања; јер иначе Пим о себи никад не говори ни речи, и ја мислим да Марго нема ни појма о ономе што је Пим све преживео. Јадни Пим. Не може он мене убедити да је на све заборавио. Он то никад неће заборавити. Постао је врло толерантан. Надам се да ћу бити и ја слична њему, али да нећу морати проћи кроз све оно кроза шта је он прошао. Твоја Ана
8
Чувени Гетеов стих: „У небеским висинама кличући или у смрт ојађен.“ — Прим. прев.
П онедељ ак, 27. децем бра 1943.
Драга Кети, У петак увече први пут у животу добила сам нешто за Божић. Копхесове и Кралерове кћери спремиле су пријатно изненађење. Мип је направила леп божићни колач на коме је писало: Мир 1944. Ели је набавила фунту слатких бисквита предратног квалитета. За Петра, Маргу и мене по боцу јогурта, а по флашу пива за сваког од старијих. Све је било тако лепо спаковано, а на сваком пакету била је прибодена сличица. Иначе нам је Божић брзо прошао. Твоја Ана С реда, 29. децем бра 1943.
Драга Кети, Опет сам била страшно несрећна прошле вечери. Сетила сам се баке и Лис. Бака, ох, драга бака, како смо мало схватили колико је патила и колико је дивна била. А сем тога, она је знала страшну тајну коју је брижљиво крила од нас све време. Како је бака била увек верна и добра; свакога од нас знала је подржати. Ма шта се десило, ма колико непослушна ја била, бака је била увек на мојој страни. Бако, да ли си ме волела или ме и ти ниси разумевала? Не знам, баки нико чак није ни говорио о себи. Како мора да се бака осећала усамљеном, како усамљеном и поред нас! Човек се може осећати усамљеним чак и кад је вољен од многих, јер ипак није „једини и један“ за неког. А Лис, да ли је још жива? И шта ради сад? Ох, Боже, заштити је и врати нам је. Лис, ја све време у теби гледам каква би моја судбина могла бити и стално видим себе на твом месту. Па зашто сам несрећна због свега што се овде догађа? Зар не би требало да сам срећна, задовољна, весела, увек сем кад мислим на њу и њене у несрећи друге? Ја сам себична и кукавица! Та зашто ја увек сањам и мислим о најстрашнијим стварима — од страха бих понекад гласно завриштала. Зато што, упркос свему, немам довољно вере у Бога. Он ми је дао тако много — што ја зацело не заслужујем — а ја ипак сваког дана чиним толико ствари које не треба да чиним. Кад човек помисли на своје ближње, дође му да заплаче — васцели дан би само плакао. Једино што се може, јесте молити се да Бог учини чудо и спасе бар неке од њих. А ја се молим из дубине срца. Твоја Ана Н едељ а, 2. јануара 1944.
Драга Кети, Јутрос нисам имала никаквог посла па сам прелиставала овај свој дневник и неколико пута наишла на писма у којима се говори о „мами“ на тако загрижен начин да ме је то згрануло и упитала сам се: „Ана, је ли могуће да си то ти поменула мржњу? Ох, Ана, како си могла?“ Остала сам тако са отвореним дневником у рукама, и размишљала о томе и о томе како је дошло дотле да сам могла бити тако испуњена срџбом да сам то морала поверити теби. Покушавала сам да разумем Ану од пре годину дана и да је оправдам, јер моја с авест неће бити мирна све док у теби има таквих оптужби, а ја не будем била у стању да објасним, гледајући уназад, како се то догодило. Ја патим сада — и онда сам патила — због расположења која су, да се тако фигуративно изразим, држала моју главу под водом и чинила да гледам све субјективно, не омогућавајући ми да мирно размотрим речи са друге стране и да на њих одговорим као на речи некога кога сам ја, својим наглим темпераментом, увредила или учинила несрећним.
Затворила сам се у себе, само себе посматрам и спокојно записујем све своје радости, бриге и пркосе у дневник. Овај дневник много значи за мене, јер је постао књига-подсетник у многим стварима, али на приличном броју страница сигурно бих могла ставити: „Било па прошло.“ Бивала сам бесна на маму и још сам покаткад. Истина је да ме она не разуме, али ни ја њу не схватам. Она ме је много волела — и била је нежна према мени, али пошто сам је често доводила у тако много непријатних ситуација, а и иначе је била нервозна и раздражљива услед других брига и тешкоћа, свакако је разумљиво што је на мени све искаљивала. Ја сам све то схватала превише озбиљно, осећала сам се увређеном, била сам груба и све гора према мами а она је због тога била несрећна. Тако су стално избијали сукоби и невоље. Није то било пријатно никоме — ни мени, ни њој — али, ево, пролази. Ја просто нисам хтела да то све увидим и сажаљевала сам саму себе врло много, али и то је било разумљиво. Ови жестоки изливи на хартији само су били одушка љутњи које бих се у нормалном животу ослободила тиме што бих ударила ногом у под у закључаној соби, или што бих иза маминих леђа грдњом олакшала све што ми је на срцу. Време кад је мама због мене лила сузе прошло је. Постала сам разумнија, а и мамини живци нису више тако напети. Обично ћутим кад сам нервозна, а и она, па се има утисак да се много боље слажемо. Ја маму доиста не могу волети као привржено немоћно дете — просто немам то осећање. Умирујем сада своју савест мишљу да је боље да тешке речи буду на хартији него да их мама носи у свом срцу. Твоја Ана С реда, 5. јануара 1944.
Драга Кети, Данас ћу ти причати о двема стварима и много ћу ти времена одузети. Али ја то неком морам рећи, а најбоље је теби, јер знам, ма шта се догодило, ти ћеш увек чувати тајну. Прво о мами. Знаш колико сам увек гунђала на њу, а ипак стално покушавам да будем љубазна према њој. Сада ми је одједном постало јасно шта ми код ње недостаје. Мама сама рекла нам је да нас сматра више својим пријатељицама но кћерима. То је све лепо, али ипак пријатељица не може заузети мајчино место. Мени је потребна мама као пример за којим ћу ићи; желим да је поштујем. Имам утисак да Марго о томе мисли сасвим другачије и да никад не би била у стању да разуме ово што сам ти управо рекла. А тата избегава свако расправљање о мами. Ја замишљам маму као жену која, на првом месту, има много такта, нарочито према својој деци кад дођу у наше године и која ми се неће смејати ако плачем због нечег, не кад ме нешто боли, већ иначе — а мама то ради. Једно јој нећу заборавити никад, мада може изгледати прилично неразумно. Било је то једном, када сам морала да идем зубном лекару. Мама и Марго пошле су са мном и сложиле су се да понесем свој бицикл. Кад смо завршиле код зубног лекара и изишле, Марго и мама ми рекоше да ће у варош, да нешто погледају или купе — не сећам се тачно шта. И ја сам такође желела да пођем, али ми нису дале, пошто сам имала са собом бицикл. Од беса су ми сузе наврле на очи, а мама и Марго стадоше да ми се смеју. Онда сам се ја толико разбеснела да сам им исплазила језик насред улице, а уто је баш једна старија жена пролазила и запрепастила се. Отишла сам бициклом кући и сећам се да сам дуго плакала.
Није чудо што рана коју ми је мати онда задала још пече, кад помислим само како сам била љута то поподне. О другој тајни врло ми је тешко говорити, јер се тиче мене лично. Јуче сам читала један чланак од Сис Хејстер о особини неких људи да лако поцрвене. Тај чланак могао би се односити и на мене саму. Иако не црвеним тако лако, остало из чланка сасвим се може применити на мене. Она пише отприлике овако: — да се девојчица у време пубертета повлачи у себе и почиње да мисли о необичним стварима које се одигравају у њеном телу. И ја сам то искусила и зато касније почела да бивам збуњена, сметена, смушена и да се женирам од Марге, маме и тате. Смешно је ипак што Марго која је много срамежљивија од мене, уопште није збуњена. Ја мислим да је то што се у мени дешава врло чудно и не само у погледу мога тела већ и оно што се дешава у мени. Ја никад не причам о себи нити о тим стварима било с ким; з ато морам о томе да разговарам са самом собом. Кад год имам менструацију, а имала сам је свега трипут до сада — сваки пут имам осећање да упркос боловима, непријатностима, нечистоћи, имам слатку тајну и због тога — мада то за мене до извесне мере и није ништа друго до једна досадна ствар — увек чезнем да дође опет време да у себи осетим ту тајну. Сис Хејстер такође пише да се девојчице у тим годинама не осећај у сасвим сигурне у себи, али откривају да су индивидуе са сопственим идејама, мислима и навикама. После мога доласка овамо, када ми је било четрнаест година, почела сам да мислим о себи, раније но већина девојака, и била сам свесна да сам „личност“. Понекад, кад лежим у кревету ноћу, имам страховиту жељу да стежем своје дојке и слушам како ми срце ритмично туче. Подсвесно ја сам већ имала слична таква осећања пре но што сам дошла овамо, јер сећам се да сам једном, кад сам спавала код једне другарице, имала снажну жељу да је пољубим и то сам и учинила. Мучила ме је радозналост у погледу њеног тела, јер се увек крила преда мном. Тражила сам да, као доказ нашег пријатељства, дозволимо да једна другој дирамо груди, али је она одбила. Увек ме је обузимало усхићење кад год бих видела нагу фигуру жене, рецимо, Венеру. Погађало ме је то као нешто тако дивно и изванредно да сам с муком задржавала сузе да ми не потеку низ образе. Кад бих само имала неку другарицу! Твоја Ана Ч ет врт ак, 6. јануара 1944.
Драга Кети, Моја чежња да са неким разговарам постала је тако ј ака да сам некако увртела у главу да изаберем Петра. Понекад, кад преко дана одем горе у Петрову собу, врло ми је пријатно, али како је Петр тако стидљив да не би никад избацио неког ко би му досађивао, нисам се никад усуђивала да останем дуго, бојећи се да му не будем на досади. Покушавала сам да смислим неки изговор како бих остала код њега у соби и потакла га на разговор а да то не буде упадљиво — и прилика ми се за то пружила јуче. Петра је тренутно обузела страст за решавањем укрштених речи и готово ништа друго и не ради. Помагала сам му у томе и убрзо смо седели једно наспрам другог за малим столом, он на столици, а ја на дивану. Чудно неко осећање обузимало ме је кад год бих погледала у његове дубоке плаве очи, а он је ту седео са тајанственим осмехом који му је титрао око усана. Могла сам да читам њего ве интимне мисли. Могла сам видети на његовом лицу онај израз беспомоћности и несигурности
у своје држање и у исто доба и траг његове свести о својој мушкости. Запазила сам његово стидљиво држање и због тога сам постала врло пажљива; нисам се могла обуздати а да непрестано не тражим поглед тих тамних очију и свим својим срцем скоро сам га преклињала: „Ох, реци ми, шта се дешава у теби, ох, зар не можеш да прозреш шта се к рије иза овог глупог брбљања?“ Али вече је пролазило, а ништа се није догодило, сем што сам му причала о црвењењу — разуме се, не оно што сам ја писала, него само да ће временом и он постати сигурнији у себе. Кад лежим у кревету и размишљам о целој овој ситуацији, налазим да није нимало охрабрујућа, и помисао да у ствари треба да молим за Петрову наклоност просто ми је неподношљива. Човек може свашта учинити да би задовољио своје чежње, а мој случај је потврда за то, јер сам одлучила да идем и седим са Петром чешће но досад, и да га на било који начин наведем на разговор. Мислила ти што год хоћеш, само немој мислити да сам заљубљена у Петра — ни помислити! Да Ван Данови имају кћер, уместо сина, покушала бих да се с њом исто тако спријатељим. Пробудила сам се јутрос око пет до седам и била потпуно свесна онога што сам сањала. Седела сам на столици, а наспрам мене Петр . . . Весл. Разглед али смо заједно слике, књигу цртежа Марије Бос. Сан је био тако жив да се и сад могу делимично сетити цртежа. Али то није било све — сањала сам и даље. Изненада Петров поглед сусрете се са мојим, и ја сам дуго гледала у те фине, кадифене смеђе очи. Тада Петр рече врло нежно: „Да сам знао, дошао бих много раније.“ Ја сам се нагло окренула, јер сам била врло узбуђена. И после тога осетих његов нежан, и ох, тако свеж, драг образ уз мој и било ми је тако дивно, дивно . . . Ту се пробудих, док сам још осећала његов образ уз свој и осећала како његове с међе очи гледају дубоко у моје срце, тако дубоко да је тамо могао прочитати колико сам га волела и колико га још волим. Сузе ми опет навреше на очи и била сам јако тужна што сам га поново изгубила, а у исто време и срећна, јер сам свим бићем осетила да је Петр ј ош увек мој изабраник. Чудно је што овде у сну често видим тако јасне живе слике. Прво сам видела старамајку тако јасно једне ноћи да сам чак могла да разазнам њену дебелу, меку, наборану кожу. Тада се бака појавила као анђео чувар; затим Лис, која, изгледа, за мене представља симбол страдања, патњи свих мојих другарица и свих Јевреја. Кад се молим за њу, молим се за све Јевреје и све оне који су у невољи. А сада, Петр, мој драги Петр — никад раније нисам имала његову тако јасну слику. Не треба ми његова фотографија, могу га видети пред очима, и, ох, тако потпуно. Твоја Ана П ет ак, 7. јануара 1944.
Драга Кети, Какво сам ја глупо магаре! Сасвим заборављам да ти никад нисам испричала све о себи и својим симпатијама. Кад сам била сасвим мала — била сам још у забавишту — допадао ми се Карел Самсон. Изгубио је оца, и он и његова мајка живели су са неком тетком. Један од Карелових рођака, Роби, био је витак, леп, црномањаст дечак, који је изазивао више дивљења од малог веселог човечића, Карела. Али спољашњост за мене није била важна и Карел ми се годинама допадао. Често смо и дуго бивали заједно, али, иначе, моја је љубав била неузвраћена. Онда сам сусрела Петра и, детињски наивно, истински сам се заљубила. И ja сам се њему
много свиђала, и били смо нераздвојни читаво једно лето. Још се сећам како смо заједно шетали улицама држећи се за руке, он у свом белом памучном оделу, а ја у краткој летњој хаљини. После летњег распуста он је пошао у први разред више школе, а ја у шести ниже. Сачекивао ме је из школе и, обрнуто, ја бих сачекивала њега. Петр је био привлачан дечак, висок, леп и витак, искреног, мирног, интелигентног лица. Имао је тамну косу и дивне смеђе очи, румене образе и истакнут нос. Изнад свега сам лудо волела његов смех, тако несташан и враголаст. За време распуста сам отишла на село; кад сам се вратила, Петр се у међувремену био одселио и неки много старији дечак живео је у његовој кући. Он је, изгледа, говорио Петру о мени како сам ја детињасти мали вражић и Петр ме је напустио. Обожавала сам га и зато нисам хтела да се суочим са истином. Покушавала сам да га задржим све док нисам схватила да ће, ако наставим и даље тако, убрзо сви указивати на мене као на девојку к оја трчи за дечацима. Године су прошле. Петр је ишао са својим вршњакињама и није помишљао чак ни да ми више каже „здраво“; али ја га нисам могла заборавити. Пошла сам у јеврејску гимназију. Свиђала сам се многим дечацима у нашем разреду — то ми је било пријатно, ласкало ми је, али иначе ме није дубље узбуђивало. Онда је касније Хари био луд за мном, али као што сам ти већ рекла, нисам се више заљубљивала. Постоји пословица „Време све лечи“ и тако је и са мном било. Уображавала сам да сам заборавила Петра и да га више не волим. Међутим, сећање на њега живело је тако снажно у мојој подсвести да сам неки пут признавала самој себи да сам престала да га волим зато што сам била љубоморна на друге девојчице. Овог јутра сам спознала да се ништа није изменило; напротив, што сам постајала старија и зрелија, и моја љубав је расла са мном. Сад могу потпуно разумети Петра кад је мислио да сам детињаста, а ипак још ме је болело што ме је тако сасвим заборавио. Његово лице ми се тако јасно приказивало и сад знам да нико други више не може бити за мене оно што је био он. Сасвим сам узнемирена овим сном. Кад ме је јутрос тата пољубио, замало нисам узвикнула: „Ох, само кад би ти могао бити Петр!“ Мислим на њега све време и целог дана понављам у себи: „Ох, Петр, драги, драги Петр . . .!“ Ко ми сад може помоћи? Морам живети и молити Бога да учини да Петр наиђе мојим путем кад изиђем одавде па да, кад прочита љубав у мојим очима, каже: „Ох, Ана, да сам само знао, давно бих већ дошао к теби!“ Видела сам своје лице у огледалу, сасвим је измењено. Очи су ми тако јасне и дубоке, образи румени — што нису били већ недељама — усне су ми много мекше: изгледам као да сам срећна, а ипак има нечег тако тужног у мом изразу; осмех нестаје са усана исто тако брзо као што се појави. Нисам срећна зато што знам да Петрове мисли нису са мном, а ипак још осећам поглед његових дивних очију на мени и његов свеж и мек образ на свом. Ох, Петр, Петр, како ћу се ослободити твоје слике, и кад? Зар неће свако други на твом месту бити само бедна замена? Волим те, и то тако силном љубављу да је моје срце не може више задржати, већ ће морати кад-тад да избије изненада и свом силином! Пре недељу дана, па чак и јуче, да ме је ко питао: „3а кога од твојих пријатеља мислиш да би било најзгодније да се удаш?“, ја бих одговорила: „Не знам“; али сад бих узвикнула: „3а Петра, зато што га волим свим срцем и душом. Сасвим се предајем!“ Али — он може додирнути само моје лице и ништа више. Једном, кад смо разговарали о сексу, тата ми је рекао да свакако још није могућно да ја осећам чежњу: увек сам знала да је могу разумети, а данас да ј е сасвим могу и схватити. Никога на свету не волим сада толико колико њега, мог Петра. Твоја Ана
С реда, реда, 12. јануара ан уара 1944.
Драга Кети, Ели се вратила вратила пре две недеље. недеље. Мип и Хенк нису нису били на послу два два дана — обоје су били били покварили стомак. Сада сам луда за играњем балета и вежбам марљиво мар љиво кораке сваке вечери. Направила сам супермодерну хаљину за играње од мамине светлоплаве д оње сукње оивичене чипком. Провукла сам пантљику кроз кроз горњи део и везала је у машну на средини груди, а ружичасте увијене траке допуњују овај модел. Моји укрућени удови опет постају гипки као што су некад били. Једна од најтежих вежби јесте да се седне сед не на под, руком дохвате пете и онда подигну обе ноге увис. Морам да подметнем јастуче испод себе, иначе мој јадни тур лоше пролази. Сви сад читамо књигу Ведро књигу Ведро јутро. Мама сматра да је изванредно добра; у њој се обрађују многи проблеми проблеми омладине. У себи сам прилично иронично помислила: помислила: „Боље се мало више потруди око свог подмлатка.“ Мислим да мама верује да не могу постојати бољи односи између родитеља и деце и да деци нико не посвећује већу пажњу од ње. Али, зацело, њој је пред очима само Марго, која, верујем, није никад имала такве проблеме и мисли какве имам ја. Ипак, и не помишљам да мами кажем да у случају њених кћери није све онако као што замишља, зато што би се она бескрајно зачудила; у сваком случају, не би ни знала како д а се измени. Желим да је поштедим жалости коју би то изазвало код ње, поготово што знам да би за мене, у сваком сл учају, све остало неизмењено. Мама свакако осећа да је Марго воли много више него ја, али она мисли да ово просто долази у фазама! Марго је постала тако мила; она је сасвим друкчија но раније, ових дана уопште није мачкаста и све више постаје прави пријатељ. И не сматра ме више за дериште које није вредно пажње. Од пре неког времена имам чудан обичај да себе посматрам као кроз очи неког другог. Онда натенане разматрам разматрам поступке поступке неке тамо „Ане“ кроз странице њеног њеног живота, као да је она она мени неки непознати странац. Пре но што смо дошли овамо, кад још нисам тако много као сада размишљала о стварима, понеки пут сам имала осећање као да не припадам мами, Пиму и Марги и да ћу им увек бити помало туђа. Неки пут бих замишљала да сам неко сироче, све док не бих почела да прекоревам себе, говорећи самој себи да је то моја сопствена грешка што се уживљавам у ову самосажаљавајућу улогу, кад сам, у ствари, тако срећна. Онда je наишло време кад сам приморавала саму себе да будем предусретљива. Сваког јутра, чим бих чула како неко силази доле, надала сам се да то иде мама да ми каже добро јутро; онда бих је ја топло поздравила, зато што сам заиста чезнула за љубављу. Али би она ставила неку примедбу која би ми се учинила нељубазном нељубазном и ја бих отишла опет у школу са осећањем потпуног обесхрабрења. На путу кући проналазила бих изговоре за њу, да има толико брига, дошла бих весела кући, брбљала све у шеснаест, док не бих почела да се понављам и напустила собу замишљена израза, са торбом испод руке. Неки пут бих одл учила да останем љута, али кад бих дошла кући из школе, увек сам имала толико новости да би све моје одлуке биле као вихором однете и мама, ма шта радила, морала је једним увом саслушати све моје авантуре. Онда је поново дошло време када нисам више ослушкивала кораке на степеницама и по ноћи је мој јастук био влажан од суза. Тада је све било још горе; енфин, већ све знаш о томе. Сад ми је Бог послао послао помагача помагача — Петра . . . само стиснем стиснем свој свој медаљон медаљон и помислим помислим у себи: „Шта ме се сви они они тичу! тичу! Петр припада припада мени мени и нико ништа ништа не зна о томе.“ томе.“ На свој начин начин у стању сам да пређем преко свих увреда које примам. Ко би икад помислио да се толико много може одигравати у души једне девојчице? Твоја Ана
С убот а, 15. јануара 1944. 1944.
Драга Кети, Нема смисла да ти сваки пут износим детаље наших свађа свађа и препирки. Нека буде довољно што ћу ти рећи да смо многе ствари поделили, као, на пример, бутер и месо, и да сада сами одвојено пржимо кромпир. Досад смо неко време јели хлеб од чистог брашна између оброка као додатак, зато што смо око четири по по подне толико прижељкивали вечеру да нисмо знали како да обуздамо стомаке који су нам крчали од глади. Мамин рођендан се приближава. Она је добила додатак шећера од Кралера, због чега су Ван Данови били љубоморни, пошто гђа Ван Дан није била овако почаствована за свој рођендан. Али каква је корист од међусобног међусобног досађивања нељубазним речима, сузама и љутитим испадима. Можеш бити у једно сигурна, Кети, да смо их сити више но икад! Мама је изразила изразила жељу жељу — која се засада не може може оствари остварити ти — да једно две недеље недеље не виђа виђа Ван Ван Данове. Данове. Стално се питам да ли би човек на крају ипак дошао у сукоб, па било с ким делио кућу. Или смо ми ту били нарочито зле среће? Зар је већина људи тако себична и шкрта? Ја мислим да је ипак добро што смо научили нешто о људима, али сад мислим да смо већ довољно научили. Рат се наставља те наставља, свађали се ми или чезнули за слободом и свежим ваздухом, и зато би требало да покушамо да боравак овде проведемо најбоље што се може. Сад придикујем, али исто тако верујем верујем да ћу, уколико овде останемо дуго, израсти у сасушену стару стабљику од пасуља, а ја сам толико желела да израстем у праву младу жену! Твоја Ана С убот а, 22. јануара 1944. 1944.
Драга Кети, Питам се да ли ми можеш рећи зашто људи увек по сваку цену покушавају да сакриј у своја права осећања? Како то да се ја увек сасвим друкчије понашам у друштву других људи но што би требало? Зашто имамо тако мало поверења једни у друге? Знам да мора постојати неки разлог, али још увек понеки пут мислим да је страшно што видиш да се никад заиста не можеш поверити људима, чак ни онима који су ти најближи. Изгледа као да сам доста порасла порасла од мога сна прошле прошле ноћи. Много сам „независнија“. Бићеш свакако изненађена кад ти кажем да се изменио чак и мој став према Ван Дановима. Изненада сам угледала све те распре и све остало у друкчијој светлости и немам више онолико предрасуда као раније. Како сам се могла толико изменити? Да, видиш, изненада ми је пало на памет да је мама била друкчија, права мамица, односи би могли бити сасвим, сасвим друкчији. Тачно је да гђа Ван Дан није ни у ком случају згодна особа, али још увек мислим да би се половина зађевица могла избећи да није мама, кад год би разговор постајао мало жучнији, и сама бивала мало незгодна. Гђа Ван Дан има једну добру особину, а то је да са њом можете разговарати. Упркос свој њеној себичности, шкртости и подмуклости, можеш је брзо натерати да попусти, само ако је не дражиш и не подбадаш. Ово не пали увек, али ако се има стрпљења, може се опет покушати пок ушати и видети колико се може постићи. Сви проблеми нашег „васпитања“, наше размажености и исхране, исхране, све би могло могло бити сасвим друкчије да смо остали савршено отворени и искрени, а не увек спремни да се за нешто ухватимо. Знам тачно тачно шта ћеш рећи, Кети: „Ама, Ана, зар ове речи заиста долазе са твојих усана? Од тебе која је морала да слуша толико оштрих речи од оних горе, од тебе, девојке која је претрпела толико неправди?“ А ипак оне долазе од мене.
Желим да почнем изнова и покушавам да продрем до дна свега овога, да не будем као у пословици „млади увек следе рђав пример“. пример“. Желим да испитам сама пажљиво читаву ствар и утврдим шта је истинито а шта претерано. Онда, уколико и ја сама будем разочарана у њима, могу усвојити исти став као мама и тата; ако не, прво ћу покушати да их убедим да измене своје погледе, а ако не успем, онда ћу се држати свог мишљења и оцене. Користићу се сваком приликом да отворено дискутујем о свим спорним питањима са гђом Ван Дан и нећу се плашити да изјавим да сам ја лично неутрална чак и по цену да будем будем названа „свезналицом“. То не значи да ћу урадити противно мојој породици, али од данас са моје стране неће се више чути нељубазно оговарање. Све досад сам била непокретна! Увек сам мислила да Ван Данови нису у праву, али смо и ми делимично криви. Ми смо свакако били у праву праву у основној ствари; али у поступању према другима човек од интелигентних људи (каквим се ми сматрамо) очекује мало више разумевања. Надам се да сам ja стекла мало мало више разумевања и да ћу га добро искористити кад се за то пружи прилика. Твоја Ана П онеде онедељ ак, 24. јануара ануара 1944. 1944.
Драга Кети, Нешто се са мном десило; но тешко то могу описати као неки догађај, осим што мислим да је прилично лудо. Кад год је неко код куће или у школи говорио о сексуалним проблемима, то је увек било или нешто тајанствено или је будило одвратност. Речи, које су се било к ако односиле на то, говорене су шапатом и често, ако неко није нешто разумео, њега с у исмевали. То ми се чинило чудним чудним и мислила сам: „Зашто су људи тако тајанствени и досадни када говоре о тим стварима?“ Али како нисам мислила да бих могла изменити ствари, читала сам што је могућно више или неки пут тражила од другарица објашњења. Када сам прилично научила и разговарала разговарала о томе са својим родитељима, мама ми је рекла једног дана: „Ана, дозволи да ти дам један добар савет; немој никада говорити о овоме овоме са дечацима и немој им одговарати уколико уколико они почну почну нешто о томе.“ Тачно се сећам свог одговора. Рекла сам: „Не, разуме се да нећу! Како можеш и помислити!“ помислити!“ И на томе је и остало. Кад смо први пут дошли овамо, тата ми је чест о говорио о стварима које бих више волела да сам чула од маме, а остало сам научила на учила из књига или начула из разговора. Петр Ван Дан није био никад никад досадан у том том погледу као дечаци дечаци у школи — једном или или двапут двапут можда, у почетку, али никад није покушао да ме наведе да причам о томе. Гђа Ван Дан нам је рекла да она није никад о тим стварима разговарала са Петром а, колико зна, није ни њен муж. Изгледа да она није знала колико Петр о томе зна. Јуче, кад смо Марго, Петр и ја љуштили кромпире, некако смо почели да разговарамо о Бошу. Бошу. „Још увек увек не знамо знамо кога је рода рода Бош, Бош, је ли?“ питала питала сам. „А, знамо“, знамо“, одговори одговори Петр. „Мачак је.“ Почела сам да се смејем, „Мачак који треба да се омаци, то је дивно!“ дивно!“ Петр и Марго су се исто тако смејали због ове глупе грешке. Знаш, пре два месеца, Петр је изјавио да ће Бош ускоро ускоро добити младе, пошто му стомак стомак тако брзо расте. Међутим, изгледа да је до дебљине дошло услед многих украђених украђених костију, пошто мачићи, изгледа, нису тако брзо расли, нити се појављивали! Петр је морао морао да се брани. „Не“, рече рече он, „можеш „можеш поћи са мном и погледати погледати га. Једном, Једном, кад сам се играо са њим сасвим сам јасно видео да је мачак.“ Нисам могла обуздати своју радозналост и пошла сам с њим у магацин. Бош, међутим, није примао посете и нигде га нисмо могли видети. Чекали смо неко време, почели да се
мрзнемо и опет отишли горе. Касније тог поподнева, чула сам Петра како иде доле и други пут. Прикупила сам сву своју храброст да пођем сама кроз нему кућу и стигла до магацина. Бош је стајао на столу за паковање и играо се са Петром, који га је баш ставио на вагу да га измери. „Здраво, хоћеш ли га погледати?“ Није правио никакве припреме, већ ухвати животињу, окренуо је на леђа, вешто узео главу и шапе у једну руку и лекција је отпочела. „Ово су мушки органи, ово је неколико залуталих длака, а ово му је задњица.“ Мачак се још једном окренуо и опет је стајао на својим белим чарапицама. Да ми је било који други дечак показао „мушке органе“, никада га не бих поново погледала. Али Петр је наставио да говори сасвим нормално о ономе што је иначе био тако мучан предмет, не мислећи да ту има било шта неугодно и на крају ме довољно ослободио да се и ја нормално понашам. Играли смо се са Бошом, забављали, брбљали и онда опет лењо прошли кроз велики магацин ка вратима. „Обично кад желим нешто да сазнам, то пронађем у некој књизи, је л и ти?“ запитала сам. „Зашто, побогу? Само питам горе. Мој отац зна више од мене и имао је више искуства у тим стварима.“ Били смо већ на степеницама па сам заћутала. „Ствари се могу изменити“, што је рекао Браца Зека. Да. Заиста, није ми било потребно да дискутујем о тим стварима на тако природан начин са неком девојком. Знала сам сасвим тачно да мама није мислила на то када ме је опоменула да о томе не дискутујем са дечацима. Ипак, упркос свему, нисам била тога дана мирна као обично. Кад сам размишљала касније о нашем разговору, још ми се чинио чудним. Али сам ипак схватила једно, да заиста постоје млади људи — и супротног пола такође — који могу разговарати природно о тим стварима, не терајући шегу. Мислим се да ли Петр заиста пита о томе своје родитеље. Да ли би се он отворено понашао са њима као јуче са мном? Ах, што ја могу знати о томе! Твоја Ана Ч ет врт ак, 27. јануара 1944.
Драга Кети, У последње време много сам заволела породична родословља и генеалошке табеле краљевских породица и дошла до закључка да, кад једном почнеш, онда желиш да продреш све дубље и дубље у прошлост и стално проналазиш свежа и интересантна открића. Иако сам јако марљива са својим задацима и већ могу да пратим енглески домаћи програм сасвим лепо на радију, ипак многе недеље посвећујем сређивању и прегледању своје збирке филмских глумаца, која је сад прилично велика. Страшно сам задовољна кад г. Кралер понедељком донесе часопис Филм и позориште. Иако овај мали поклон мање „светски“ чланови домаћинства називају бацањем новца, ипак се сваки пут чуде како тачно могу рећи ко је играо у неком филму, чак и после годину дана. Ели, која у своје слободне дане често иде у биоскоп са својим дечком, сваке недеље ми саопштава наслове нових филмова; и у једном даху ја изверглам имена глумаца који се појављ ују у њима, заједно са критиком. Мама je недавно рекла да нећу имати потребе касније да идем у биоскоп, јер знам напамет све заплете, имена глумаца и мишљења критике. Кад се појавим са новом фризуром, сви ме гледају са неодобравањем и могу бити сасвим сигурна да ће ме неко запитати коју то чувену глумицу подражавам. Ако одговорим да је то моја замисао, само ми делимично верују.
Али, да наставим о фризури — она не стоји више од пола сата; онда сам тако уморна од примедби које падају да се спремно пожурим у купатило и вратим се на своју обичну фризуру за по кући. Твоја Ана П ет ак, 28. јануара 1944.
Драга Кети, Јутрос сам се запитала да ли се неки пут не осећаш као крава која прежива наново и наново све старе вести и која на крају гласно зевне и немо пожели да Ана пронађе нешто ново. Авај, знам да је то досадно за тебе, али покушај да се ставиш на моје место и замисли колико су ми до гуше све старе краве које морам поново да извлачим из јарка. Уколико разговор за време обеда није о политици или о дивном јелу, онда мама или гђа Ван Дан извлаче неке старе приче из своје младости, које смо толико пута слушали; или Дусл лупета о богатој гардероби своје жене, дивним коњима за трку, веслачким чамцима што пропуштају воду, дечацима који знају да пливају у четвртој години, боловима у мишићима и нервозним пацијентима. А на шта се све своди — да ако ико од нас осморо отвори уста, других седморо могу свршити причу за њега! Ми сви знамо поенту сваке шале од почетка, а онај који прича, једини се смеје својим духовитостима. Разне млекаџије, пиљари и месари ових двеју бивших домаћица имају већ браде у нашим представама, толико су често хваљени до неба или растрзани у комаде; немогућно је да ма шта у разговору буде свеже или ново. Ипак, све ово би било подношљиво да одрасли немају своје навичице приликом причања, којима Копхес, Хенк или Мип увесељавају др уштво ко зна већ по који пут, додајући сопствене ситне украсе и додатке, тако да често морам да се уштинем за руку испод стола како бих се уздржала да их не исправљам. Мала деца као Ана не смеју никада, ни под којим околностима, знати ствари боље од одраслих, ма колик о грешака ови правили, и ма у коликој мери дозвољавали машти да их води са собом. Једна од омиљених Копхесових и Хенкових тема јесу људи који живе илегално и подземни покрети. Они знају врло добро колико нас све што се тиче других људи који се скривају интересује и колико дубоко можемо да саосећамо са патњама људи који су одведени и да се радујемо са ослобођеним заробљеницима. Ми смо сада толико навикнути на идеју да се неко скрива или живи „илегално“ као што смо некада били навикнути да се татине папуче греју испред ватре. Постоји велики број организација као Слободна Холандија, које фалсификују личне карте, дају новац људима у „илегалству“, налазе скровишта и посао за људе који се крију, и за дивљење је како племенит, несебичан посао обављају ови људи, ризикујући своје животе да би помогли и спасли друге. Наши помагачи су врло добар пример. Они су нас досад извлачили и надамо се да ће нас сигурно срећно превести на суво. Иначе би имали да деле исту судбину као и многи други које траже. Никада нисмо чули ни једну реч о терету што им сигурно морамо бити, никад се нико од њих није пожалио на труд који им задајемо. Они сви сваког дана долазе горе, разговарају са м ушкарцима о послу и политици, за женама о храни и ратним тешкоћама, о новинама и књигама са децом. Они долазе што је могућно ведријег израза лица, доносе цвеће и поклоне за рођендан и празнике, увек су спремни да помогну у свему што могу. То је нешто што не смемо никад заборавити; док други показују јунаштво у рату или против Немаца, наши помагачи показују храброст у својој ведрини и привржености. Шире се најнеобузданије приче, али ипак оне се обично заснивај у на чињеницама. На пример, Копхес нам је испричао да се ове недеље одиграо фудбалски меч у Гелдерленду, где је један тим био састављен искључиво од „илегалаца“, а други од полиције. Нове књижице за
рационирање издају се у Хилверсуму. Да би и људи који се скривају могли добијати следовања, службеници су их обавестили да дођу у општину у уговорено време да би могли подићи своја документа са посебног малог стола. Ипак, мора се пазити да тако дрски трикови не допру до ушију Немаца. Твоја Ана Ч ет врт ак , 3. ф ебруара 1944.
Драга Кети, Инвазиона грозница је сваким даном све већа. Да си овде, вероватно би, с једне стране, осетила последице свих тих припрема исто као и ја, а с друге стране, смејала би нам се што правимо толику гужву — ко зна — можда ни ради чега. Сви листови су пуни инвазије и доводе људе до лудила говорећи да „у случају енглеског искрцавања у Холандији, Немци ће све учинити што могу да одбране земљу; ако буде било потребно, они ће прибећи и поплављивању“. Уз ово су објављене и мапе на којима су означени делови Холандије који ће бити под водом. Како се ово односи и на велики део Амстердама, прво је питање, шта ћемо ми радити уколико се вода на улицама попне у висини једног метра? Наши одговори прилично се разликују. „Како је немогуће ићи или возити се бициклом, то ћемо морати гацати кроз ту устајалу воду.“ „Свакако не, човек мора покушати да плива. Сви ћемо обући костиме за купање, ставити капе и пливати под водом колико год је то могућно; онда нико неће видети да смо Јевреји „ Ох, какве глупости! Волео бих да видим како ће даме пливати ако пацови почну да их уједају за ноге!“ (То je, природно, био мушкарац: само слушај ко ће најгласније заврискати.) „Нећемо ни у ком случају бити у стању да изиђемо из куће: магацин ће се сигурно срушити ако дође до поплаве, он је већ несигуран.“ „Слушајте, људи, оставимо шалу на страну, покушаћемо да нађемо чамац.“ „Зашто да се мучимо? Ја знам нешто много боље. Сваки од нас нека узме један од дрвених сандука са тавана и нека весла супеном кашиком!“ „Ја ћу ићи на штулама: у томе сам био стручњак у својој младости.“ „Хенк Ван Сантен неће морати, он ће сигурно понети неку жену на кркачи па ће јој бити као да иде на штулама.“ Сад имаш грубу представу о свему, je ли, Кети? Све ово брбљање је врло забавно, али истина може бити другачија. Нужно се појавило друго питање у вези са инвазијом: шта да радимо ако Немци евакуишу Амстердам? „Па и ми ћемо напустити град и прерушити се што најбоље можемо.“ „Не ићи, ма шта се десило, остати овде где смо! Једи но што се може учинити јесте остати овде! Немци су сасвим у стању да читаво становништво отерају право у Немачку, где ће сви умрети.“ „Да, природно, сви ћемо остати овде, пошто је ово најбезбедније место. Покушаћемо да наговоримо Копхеса и његову породицу да дође овамо и да живи са нама. Покушаћемо да набавимо џак дрвене вуне, онда ћемо сви моћи да спавамо на поду. Хајде да затражимо од Мип и Копхеса да већ почну да доносе ћебад овамо.“ „Поручићемо још кукуруза поред наших шездесет фунти. Ухватимо Хенка нек а покуша да набави још грашка и пасуља; имамо око шездесет фунти пасуља и десет фунти грашка сада
у кући. Не заборавите да имамо педесет конзерви поврћа.“ „Мама, хоћеш ли пребројати колико још имамо од друге хране?“. „Десет конзерви рибе, четрдесет млека, десет килограма млека у праху, три флаше зејтина за салату, три тегле бутера, четири конзервираног меса, две тегле јагода, две боце малина, двадесет боца парадајза, десет фунти овса, осам фунти пиринча; то је све.“ „Наше залихе нису лоше, али ако бисмо имали и госте и трошили сваке недеље од залиха, онда то изгледа више но што у ствари јесте. Имамо довољно угља и дрва у кући, исто тако свећа. Направимо мале кесице за новац које се могу лако с акрити у оделу, у случају да треба да понесемо новац са собом.“ „Направићемо списак најважнијих ствари које би требало понети, уколико морамо бежати и, за сваки случај, спакујмо сада руксаке. А ако д ође чак дотле, онда двојица могу бити на стражи, један у предњем, а други у задњем делу тавана. Хеј, каквог има смисла стварати залихе хране ако не будемо имали воде, гаса или струје?“ „Онда морамо кувати на шпорету. Филтрирати воду и кувати је. Очистићемо велике балоне и чувати воду у њима.“ Ништа друго не чујем осим ових разговора читавог дана, инвазија и ништа друго осим инвазије, разговори о мукама глади, о умирању, бомбама, апаратима за гашење пожара, врећама за спасавање, јеврејским таоцима, отровним гасовима, итд., итд. Ништа ведро. Господа у Тајном скровишту дају прилично отворене опомене; као пример ево следећег разговора са Хенком: Тајно скровиште: „Плашимо се да ће Немци, уколико се повуку, повести читаво становништво са собом.“ Хенк: „То је немогуће, немају толико возова на располагању.“ Т.С.: „Возова? Да ли заиста мислите да они стављају грађанство у вагоне? Ван дискусије! Они би могли употребити ,пешачку карту‘ (,Per pedes apostolorum‘, Дусл увек каже).“ X.: „Не верујем ни речи од тога, ви видите све црно. Какве би сврхе имало одвођење целокупног становништва?“ Т.С.: „Зар нисте знали да је Гебелс рекао: ,Ако се морамо повлачити, залупићемо врата свих окупираних земаља за собом‘?“ X.: „Толико су тога већ рекли.“ Т. С.: „Зар мислите да Немци неће учинити тако нешто или да су сувише хумани? Ево шта они мисле: ,Ако се ми срушимо, онда свако у нашим канџама има да падне са нама.“ X.: „Реците то морнарици! Просто не верујем у то!“ Т. С.: „То је увек иста песма; нико не види опасност која се приближава све док му не дође управо над главу.“ X.: „Али ви не знате ништа одређено; ви просто претпостављате.“ Т. С.: „Ми смо кроз све то сами прошли, прво у Немачкој, а онда овде. А шта се дешава у Русији?“ X.: „Не смете ту укључити Јевреје. Мислим да нико не зна шта се дешава у Русији. Енглези и Руси сигурно преувеличавају ствари из пропагандних разлога, сасвим исто као и Немци.“ Т. С.: „Немогуће, Енглези су увек говорили истину преко радија. И претпоставимо да преувеличавају вести, чињенице су у сваком сл учају довољно лоше, зато што не можете порећи да су многи милиони мирољубивих људи просто убијени или угушени гасом у Пољској и Русији.“
Поштедећу те даљих примера ових разговора; ја се сама трудим да будем мирна, да не обраћам пажњу на читаву ту гужву и узбуђење. Сада сам стигла до ступња где ми је свеједно да ли ћу живети или умрети. Земља ће се и даље окретати и без мене; оно што ће се десити, десиће се, и, у сваком случају, одупирање ничему не води. Уздам се у срећу и само радим, у нади да ће се све свршити добро. Твоја Ана С убот а, 12. ф ебруара 1944.
Драга Кети, Сунце сија, небо је тамно плаво, пирка диван ветрић и ја чезнем — толико чезнем — за свим и свачим. За разговором, слободом, пријатељима, да б удем сама. И толико чезнем... да плачем! Осећам се као да ћу препукнути и знам да би било боље ако бих се исплакала; али не могу, узнемирена сам, идем из собе у собу, дишем кроз пукотину затвореног прозора, осећам срце како ми лупа као да говори: „Па зар не можеш задовољити моје чежње?“ Верујем да је то пролеће код мене, осећам да се пролеће буди, осећам га читавим својим телом и душом. Напорно ми је да се понашам природно. Осећам се збуњеном, не знам шта бих читала, шта да пишем, шта да радим, само знам да чезнем . . . ! Твоја Ана Н едељ а, 13. ф ебруара 1944.
Драга Кети, Од суботе много се променило код мене. Овако је то било. Чезнула сам — и још чезнем — али . . . нешто се десило што је мало, само мало умањило чежњу. На моју велику радост — бићу сасвим искрена у томе — још јутрос сам приметила да ме Петр све време посматра. Не на обичан начин, већ не знам како, просто не могу то објаснити. Мислила сам да је Петр заљубљен у Маргу, али јуче сам изненада осетила да ниј е тако. Нарочито се трудим да не гледам сувише у њега, зато што, кад год ја то чиним, и он почне да гледа у мене и онда — да, онда — то ми пружа дивно унутрашње осећање, али које се не усуђујем да осећам сувише често. Страшно желим да будем сама. Тата је приметио да нисам као обично, али њему заиста не могу рећи све. „Остави ме на миру, остави ме саму“, то бих желела да стално узвикујем. Ко зна, можда ће доћи дан када ћу бити остављена сама себи више но што б их и желела! Твоја Ана П онедељ ак, 14. ф ебруара 1944.
Драга Кети, У суботу увече сви, осим Пима и мене, седели су поред радија и слушали Бесмртну музику немачких мајстора. Дусл је нешто стално петљао око прекидача на радију. Ово је досађивало Петру, а такође и другима. Пошто сe обуздавао неких пола сата, Петр је запитао мало раздражено да ли би могло престати то вртење и окретање. Дусл је одговорио на свој самосвестан начин: „Дотерујем га“. Петр се наљутио, био неучтив. Ван Дан је стао на његову страну и Дусл је морао попустити. То је било све. Сам разлог по себи био је сасвим безначајан, али изгледа да га је Петр сувише примио срцу. У сваком случају, кад сам претурала нешто по ормару за књиге у соби на тавану, он ми приђе и поче да ми прича читаву ствар. Нисам ништа знала о томе, али Петр ускоро примети да
је нашао пажљиво уво и прилично се захуктао. — Да, и видиш — рекао је — није ми лако да било шта кажем, унапред знам да ћу се
спетљати. Почињем да муцам, црвеним, да увијам оно што желим да кажем, све док не прекинем зато што просто не могу да нађем речи. То се и јуче десило, желео сам да кажем нешто сасвим друго, али кад сам већ почео, нашао сам се у безнадежној збрци, и то је страшно. Имам једну ружну навику; кад сам љут не некога, лакше ми је да га убедим песницама но да се прихватим дискусије. Сасвим увиђам да овај метод не води ничему; и зато ти се дивим. Теби никад не недостају речи, ти тачно кажеш људима шта желиш и ниси ни најмање стидљива. — Могу ти рећи да много грешиш — одговорих. — Обично кажем ствари сасвим
друкчије него што желим да их кажем и, онда, сувише говорим и дуго, а то је исто толико рђаво. Нисам могла а да се не смејем себи због ове последње реченице. Ипак желела сам да га наведем да говори о себи, зато сам задржала своје чуђење за себе, отишла и села на јастук на поду, ставила руке око подвијених колена и стала га пажљиво гледати. Веома ми је мило што постоји још неко у кући ко добија исте наступе беса као и ја. Могла сам видети да је Петру годило да Дусла до мила срца изоговара, не плашећи се да ћу ја даље причати. Што се тиче мене, била сам веома срећна, јер сам имала осећање правог другарства, онаквог каквог се сећам да сам доживела само са својом другарицом. Твоја Ана С реда, 16. ф ебруара 1944.
Драга Кети, Маргин је рођендан. У пола дванаест Петр је дошао да погледа поклоне и остао у разговору много дуже него што је то било неопходно — што иначе никад не би учинио. После подне отишла сам да донесем кафе и, после тога, кромпира, зато што сам хтела да почастим Маргу бар тог једног дана у години. Прошла сам кроз Петрову собу; одмах је скинуо све своје хартије са степеница; ја сам га запитала треба ли да затворим поклопац од собе на тавану. „Да“, одговори он, „покуцај кад се будеш враћала, па ћу ти отворити.“ Захвалила сам му, отишла горе и претурала једно десет минута по великом бурету, тражећи најмање кромпире. Онда су ме почела болети леђа и било ми је хладно. Природно, нисам куцала, већ сам само отворила поклопац али ипак је он врло предусретљиво пошао у сусрет и прихватио шерпу од мене. „Дуго сам тражила, ови су најмањи које сам могла наћи“, рекох. „Ди ли си погледала у великом бурету?“ „Да, све сам прегледала.“ Сада сам већ била на дну степеница и он је испитујући погледао у шерпу коју је још држао. „Ох, па ови су првокласни“, рече и додаде кад сам узела суд од њега, „честитам ти!“ Истовремено ме је топло погледао, што у мени изазва нежну топлину. Заиста сам могла видети да жели да ми каже нешто лепо и зато што није могао да одржи дугачак љубазан говор, говорио је очима. Схватила сам га, ох, тако добро и била сам веома захвална. Чак и сад осећам задовољство кад се сетим тих речи и његовог погледа. Кад сам сишла, мама је рекла да морам донети још кромпира овог пута за вечеру. Спремно сам понудила да опет одем горе. Кад сам дошла у Петрову собу, извинула сам се што га морам опет узнемиравати. Кад сам била већ на степеницама, он устаде и приђе и стаде између врата и зида, чврсто ме држећи за руку, покушавајући да ме на силу задржи.
— Ја ћу отићи — рече. Одговорих да то заиста није потребно и да овог пута не морам нарочито бирати мале. Онда је попустио и п устио ми руку. Кад сам силазила, пришао је и отворио поклопац и опет прихватио шерпу. Кад сам стигла до врата, запитала сам га: „Шта радиш?“ „Француски“, одговорио je. Упитала сам га да ли могу да прегледам задатке, опрала руке и отишла и легла на диван прекопута њега. Убрзо смо почели да причамо, пошто сам му објаснила нешто из француског. Рекао ми је да је желео да оде у Холандску Источну Индију да живи на плантажама. Говорио је о евом домаћем животу, о црној берзи, а онда је рекао да се осећа тако некорисним. Рекла сам да свакако има врло развијено осећање мање вредности. Говорио је о Јеврејима. Било би му много лакше да је хришћанин или да то може бити после рата. Упитала сам га да ли жели да се покрсти, али није ствар била у томе. Ко ће знати да ли је он био Јеврејин или не кад се рат заврши? питао је. Ово ме је прилично заболело; жалосно је што се код њега увек осећа нека примеса непоштења. После смо ћеретали врло пријатно о тати и о процењивању људских карактера и о много чему другом, сада се већ не сећам тачно о чему. Било је пола пет када сам отишла. Увече је рекао још нешто што ми се учинило лепим. Разговарали смо о слици неке филмске глумице коју сам му једном дала и која је сад а висила у његовој соби бар годину и по дана. Допадала му се много па сам му понудила да му опет дам још чеку. „Не“, одговорио је, „више волим да остане овако, Ове гледам свакога дана и оне су постале моји пријатељи.“ Сада ми је схватљивије зашто он увек грли Боша, И њему је, природно, потребно мало нежности. Заборавила сам да ти кажем још нешто о чему је говорио. Рекао је: „Не знам шта је страх, осим када мислим о сопственим недостацима. Али и то, такође, савлађујем.“ Петр има страшно осећање мање вредности. На пример, он увек мисли да је врло глуп, а ми веома паметни. Ако му помогнем у француском, он ми захваљује хиљад у пута. Једног дана ћу се окренути и рећи! „Ох, завежи, ти си много бољи у енглеском и географији.“ Твоја Ана П ет ак, 18. ф ебруара 1944.
Драга Кети, Кад год сад одем горе, увек се надам да ћу „га“ видети. Зато што сад мој живот има неку сврху и што сад имам нешто што ишчекујем, све је постало пријатније. Бар је предмет мојих осећања увек ту и не морам се плашити супарница осим Марге. Немој помислити да сам заљубљена, јер нисам, али осећам све време да нешто лепо може израсти међу нама, пуно поверења и пријатељства. Чим ми се пружи прилика, идем сад њему. Није онако као што је било кад није знао како да отпочне. Сад је сасвим супротно — он још прича, а ја сам већ напољу. Мами се то не допада много и увек ми говори да ћу бити досадна и да га морам оставити на миру. Поштено, зар она не схвата да и ја имам нешто интуиције? Она ме тако чудно гледа кад год одлазим у Петрову малу собу. Кад оданде дођем, она ме пита где сам била. Просто не могу поднети то и мислим да је страшно. Твоја Ана С убот а, 19. ф ебруара 1944.
Драга Кети,
Опет је субота и то је само по себи речито. Јутро је било тихо. Мало сам горе помогла, али нисам проговорила више од неколико успутних речи с „њим“. У пола три, кад су се сви повукли у своје собе, да спавају или читају, отишла сам у кабинет и села за сто да нешто читам и пишем. Но није прошло много времена, а свега ми је било доста, глава ми се спустила на руку и од срца сам се исплакала. С узе су ми текле низ образе и осећала сам се страховито несрећном. Ох, да је само „он“ дошао да ме утеши. Било је четири сата када сам се опет попела горе. Отишла сам по још кромпира, са новом надом у срцу да ћемо се још срести, али док сам још уређивала косу у купатилу, он је сишао да види Мофија у магацину. Изненада сам осетила како ми опет навиру сузе и вратила сам се у клозет, брзо дограбивши џепно огледало у пролазу. Тамо сам онда седела, потпуно обучена, док су ми с узе остављале тамне мрље по црвеној кецељи и осећала сам се врло јадном. Шта ми све није пролазило кроз главу. Ох, никад се нећу овако допасти Петру. Ко зна, можда му се уопште не свиђам, и можда он нема потребе да се било коме поверава. Можда он мисли на мене само узгред. Мораћу да живим и даље без пријатељства и Петра. Можда ћу ускоро бити без икакве наде, без утехе, било чега чему бих се опет надала. Ох, кад бих могла да ослоним своју главу на његово раме и да се не осећам тако без надежно самом и напуштеном! Ко зна, можда му уопште није стало до мене и можда он другима прилази на исти начин. Можда ми се само чинило да је такав једино према мени? Ох, Петре, само кад би ме могао видети или чути! Ако би истина била тако с урова, то би било више но што бих могла поднети. Међутим, мало касније нова нада и ишчекивања као да су се повратили и поред суза које су ми још увек текле низ образе. Твоја Ана С реда, 23. ф ебруара 1944.
Драга Кети, Напољу је дивно време и сасвим сам се опоравила од јуче. Скоро сваког јутра одлазим у собу на тавану, где Петр ради, да бих мало проветрила плућа. Са мојег омиљеног места на поду гледам на плаво небо и оголели кестен, на чијим се гранама пресијавају као сребро ситне кишне капи, и галебове и друге птице како једре ветром. Он је стајао главе ослоњене о дебел у греду, а ја седох на под. Удисали смо свеж ваздух, гледали напоље и обоје осећали да чар не треба прекидати речима. Остали смо тако дуго, и када је пошао на таван да исцепка дрва, знала сам да је добар младић. Попео се уз лествице, и ја за њим; онда је око четврт сата цепкао дрва и за то време смо непрестано ћутали. Посматрала сам га са места где сам стајала; очиглед но се трудио најбоље што може да покаже своју снагу. Али гледала сам такође и кроз отворен прозор на велики део Амстердама, преко свих кровова на хоризонт, који је био тако јасно плав да је било тешко разазнати разделну линију. „Све док ово постоји“, мислила сам, „и док могу живети и посматрати ову сунчеву светлост, небо без облака, све док то траје, не могу бити несрећна“. Најбољи лек за све оне који се плаше, усамљени су или несрећни јесте да изиђу напоље, негде где могу бити сасвим сами са небом, природом и Богом. Јер једино онда човек осећа да је све онако како треба да буде и да Бог жели да види људе срећне, услед једноставне лепоте природе. Све док то постоји — а то ће сигурно увек бити — знам да ће увек бити утехе за сваку тугу, ма какве биле околности. И чврсто верујем да природа доноси утеху свим недаћама. Ох, ко зна, можда ћу ускоро бити у стању да поделим ово снажно осећање среће са неким ко осећа то исто као и ја. Твоја Ана
Мисао: Нама овде толико свега недостаје, толико много и већ толико времена. И мени исто као и теби. Не мислим само на спољне ствари, у том погледу брину се о нама; не, мислим на унутрашње потребе. Као и ти, ја чезнем за слободом и свежим ваздухом, али сад верујем да имамо потпуну накнаду за сва наша лишавања. Ово сам сасвим изненада схватила када сам јутрос седела испред прозора. Кад сам гледала напоље у дубину природе и Бога, онда сам била срећна, заиста срећна. А уз то Петр — све дотле док осећам ту срећу овде, радост у природи, здравље и још много шта поред тога, дотле док човек има све то, увек ће моћи да поново задобије срећу. Богатство се може изгубити, али та срећа у твом сопственом срцу може бити тренутно пригушена, но увек ће опет оживети, све док живиш. Све док можеш спокојно гледати у небо, све дотле док знаш да си у души чист и да те срећа негде чека. Твоја Ана Н едељ а, 27. ф ебруара 1944.
Драга Кети, Од рана јутра до касно увече ја заиста скоро ништа друго не радим него мислим о Петру. Тонем у сан са његовом сликом пред очима, сањам о њему, а кад се пробудим, он већ гледа у мене. Имам снажно осећање да Петр и ја нисмо у ствари толико различити како то изгледа и рећи ћу ти и зашто. Нама овде недостаје мајка. Његова је сувише површна, воли да кокетира и не мучи се много око тога шта он мисли. Моја мати се труди око мене, али јој недостаје суптилности и правог материнског осећања. Петр и ја, обоје се носимо са својим унутрашњим осећањима, ми смо још несигурни и у ствари смо сувише осетљиви да би се са нама грубо поступало. Ја на то реагујем жељом да „побегнем од свега тога“. Али како је то немогуће, скривам своја осећања, галамим по кући, бучна сам и груба. Тако да свако жели да му се уклоним с пута. Он се, напротив, затвара у себе, једва говори, тих је, сањари, и на тај начин пажљиво скрива своје право ја. Али како и када ћемо најзад стићи једно другом? Не знам докле ће мој здрави разум одржати под контролом ову чежњу. Твоја Ана П онедељ ак, 28. ф ебруара 1944.
Најдража Кети, Све је као ружан сан — по дану као и по ноћи. виђам га скоро све време и не могу доћи до њега, не смем ништа показати, морам бити весела док у ствари очајавам. Петр Весл и Петр Ван Дан су израсли у једног Петра, обожаваног, дивног, за којим очајнички чезнем. Мама је досадна. Тата нежан и стога још досаднији. Марго је понајдосаднија зато што очекује да увек имам пријатан израз; а све што ја желим јесте да ме оставе на миру. Петр није дошао до мене на мансарду. Отишао је уместо тога на таван и радио неку столарију. Са сваким ударцем одлазио је по део моје храбрости, бивала сам све несрећнија. У даљини звоно је звонило. „Чист у телу, чист у души.“ Сентиментална сам — знам. Очајна сам и глупа — знам и то такође. Ох, помози ми!
Твоја Ана С реда, 1. м арт а 1944.
Драга Кети, Моје сопствене ствари су потиснуте у позадину због — крађе. Већ постајем досадна са тим својим лоповима, али шта могу да радим, њима, изгледа, причињава велико задовољство да почаствују „Колен и Комп.“ својим посетама. Ова провала је много компликованија од оне у јулу 1943. Кад је г. Ван Дан отишао у Кралерову канцеларију, као обично у пола осам, нашао је и врата од канцеларије отворена. Изненађен тиме, прошао је ск роз и још се више изненадио кад је видео да су и врата од мале мрачне собе исто тако отворена и да је у главној канцеларији страховити неред. „Ту је био лопов“, одмах је помислио у себи и, да би се уверио, пошао је право доле да погледа на улазна врата, прегледао патент-браву и видео да је све затворено. „Ох, онда су Петр и Ели били врло немарни вечерас“, закључио је. Остао је једно време у Кралеровој соби, угасио светло и попео се горе, али се много бринуо што су врата била отворена а канцеларија у нереду. Јутрос је Петр закуцао рано на наша врата са не баш пријатном вешћу да су улазна врата широм отворена. Рекао нам је још да су пројектор и Кралеров нови портфељ нестали са ормара. Петру је речено да затвори врата. Ван Дан је испричао шта је открио прошле вечери и сви смо били страшно забринути. Мора да је лопов имао калауз, пошто је брава била потпуно неоштећена. Сигурно се увукао у кућу врло рано и затворио врата за собом, сакрио се кад га је узнемирио г. Ван Дан и онда отишао, побегао са својим пленом, оставивши у журби отворена врата. Ко може имати наш кључ? Зашто лопов није отишао у магацин? Да није то, можда, један од наших магационера и да нас он не изда, пошто је свакако чуо Ван Дана, а можда г а чак и видео? Све је то узнемиравајуће, пошто не знамо неће ли исти тај лопов увртети себи у глав у да нас опет посети. Или се, можда, он сам препао кад је видео да има некога у кући. Твоја Ана Ч ет врт ак, 2. м арт а 1944.
Драга Кети, Марго и ја смо данас биле у собици на тавану; иако нисмо заједно уживале онако како сам ја то замишљала, ипак знам да и она дели моја осећања у много чему. За време прања судова Ели је почела да прича мами и гђи Ван Дан како се она с времена на време веома обесхрабрује. И знаш ли како су јој оне помогле? Знаш ли какав јој је мама савет дала? Нека мисли на друге људе који пате! Каква вајда мислити о невољи кад је човек већ и сам бедан? Ово сам исто и ја казала, али ми је речено: „Ти се немој мешати у ове разговоре.“ Зар одрасли нису идиоти и глупи? Зар и Петру, Марги, Ели и мени није исто тако тешко, и једино би нам материнска љубав или љубав веома, веома доброг пријатеља могла помоћи. Те наше мајке уопште нас не разумеју, Можда се гђа Ван Дан труди нешто више од маме. Ох, толико бих волела да кажем нешто јадној Ели, нешто што знам из искуства, да јој олакшам. Али тата се умешао и одгурнуо ме. Зар нису сви они глупи? Није нам дозвољено да имамо било какво мишљење. Па, ако је неко и млад, ипак га не би требало спречавати да каже оно што мисли. Једино велика љубав и оданост могу помоћи Ели, Марги, Петру и мени, а ниједно од нас
их не добија. добија. И нико, нарочито нарочито глупе глупе „свезналице“ „свезналице“ овде нас не могу могу схватити схватити,, зато што што смо смо много осетљиви и много зрелији у својим мислима но што би ико овде могао замислити чак и у својим најсмелијим сновима. Мама сад опет опет нешто нешто гунђа гунђа — она је очевидно очевидно љубомор љубоморна, на, пошто пошто ја ових ових дана више више причам причам са гђом Ван Ван Дан него са њом. њом. Успела сам данас поподне да ухватим Петра и разговарали смо скоро три четврти сата. Петр има огромне тешкоће да каже било шта о себи: није ми било лако да нешто извучем од њега. Причао је како његови другови често расправљају о политици, цигаретама и разноразним стварима. Био је веома стидљив. Онда сам му говорила о својим својим родитељима. Бранио је тату: сматра да је он „силан“. Онда смо смо опет разговар разговарали али о онима онима „горе“ и „доле“; „доле“; био је истински истински зачуђе зачуђен н што нисмо нисмо увек задовољни задовољни његовим његовим родитељим родитељима. а. „Петр“, „Петр“, рекла сам, сам, „ти знаш да сам увек увек искрена, искрена, зато ти кажем да смо у стању приметити и њихове њихове грешке.“ И, између осталог, исто сам рекла: „Ја бих толико волела да ти помогнем, Петр; могу ли? Ти се налазиш у тако незгодном положају и, мада ти ништа не говориш о томе, ипак то не значи да ти је увек свеједно.“ „Ох, увек ће ми твоја помоћ добродоћи.“ „Можда би било боље да одеш тати, он не би ником ништа даље рекао, веруј ми; можеш му лако рећи!“ „Да, он је прави друг.“ „Ти га волиш, волиш, је ли?“ Петр климну климну главом главом и ја наставих: наставих: „И он тебе!“ тебе!“ Он хитро диже поглед и сав поцрвене, било је заиста дирљиво видети како му је ово неколико речи причинило задовољство. „Мислиш „Мислиш?“ ?“ упита упита.. „Да“, рекох, „то се може лако видети по ситним стварима које се омакну покаткад!“ Петр је силан, такође, такође, исто исто као и тата! тата! Твоја Ана П ет ак, ак, 3. 3. м арт арт а 1944. 944.
Драга Кети, Када сам вечерас погледала у свећу9, осећала сам се смиреном и срећном. Учинило ми се да се бака „Ома“ налази ту да ме ме чува и штити штити и чини ме срећном срећном као као некад. Али . . . још неко управља свим мојим расположењима, а то је Петр. Кад сам данас отишла по кромпире и са шерпом стајала на лествицама, он ме одједном запита: „Шта си радила по ручку?“ Села сам на степенице и почели смо да причамо. У пет и четврт (један сат касније) кромпири, који су се у међувремену налазили на поду, најзад су стигли до места опредељења. Петр није рекао више ниједну реч о својим родитељима; само смо причали о књигама и прошлости. Дечак је имао толико топлине у својим очима; верујем да ћу се ускоро заљубити у њега. Говорио је вечерас о томе. Отишла сам у његову собу, пошто смо ољуштили кромпире, и рекла да ми је много врућина. „Можеш увек погодити каква је температура по мени и Марго; ако је хладно, онда смо бледе, а ако је топло, онда смо црвене у лицу“, рекла сам.
9
У јеврејским јеврејским кућама кућама пале се свеће свеће у петак увече. увече. — Прим прев. прев.
„3аљубљена?“ „3аљубљена?“ запитао запитао је. је. „Зашто бих била заљубљена?“ заљубљена?“ Мој одговор био је прилично глуп. глуп. „Зашто да не?“ рекао је, а онда смо морали отићи отићи на вечеру. На шта ли је само циљао овим питањем? Најзад сам успела данас да га запитам да ли он сматра да је моје брбљање досадно; само је рекао: рекао: „Ох, у реду је, свиђа ми се!“ До које је мере овај одговор само стидљивост, нисам у стању да проценим. Кети, ја сам као неко заљубљено створење које прича само о свом драгом. А Петр. је заиста драг. Када ћу моћи да му то кажем? Природно, једино ако сам и ја њему драга. Али сам сасвим у стању да контролишем себе, а он то врло добро зна. Он воли свој мир, тако да не знам колико му се свиђам. У сваком случају почињемо помало да упознајемо једно друго. Желела бих да смо се усудили да једно другом кажемо много више. Ко зна, то ће можда доћи и пре него што ја мислим! Поглед пун разумевања добаци ми бар двапут дневно, ја му одговорим очима и обоје се осећамо срећним. Сигурно Сигурно изгледам изгледам сасвим неразум неразумна на кад говорим да је и он срећан, али сам скоро скоро сигурна да он мисли исто као и ја. Твоја Ана С убот бот а, 4. м арт арт а 194 1944. 4.
Драга Кети, Ово је прва субота после толико месеци која није била досадна, суморна и тмурна. А томе је Петр узрок. Јутрос сам пошла пошла на таван да прострем прострем своју кецељу када ме тата запита хоћу ли да останем да конверзирамо француски. Пристала сам. Прво смо говорили француски, онда сам нешто објаснила Петру; онда смо радили енглески. Тата нам је наглас читао из Дикенса и ја сам се налазила у седмом небу зато што сам седела у татиној столици врло близу Петра. Сишла сам доле у једанаест сати. Кад сам отишла опет горе у пола дванаест, он је већ чекао на мене на степеницама. Разговарали смо све до четврт ч етврт до један. Ако му се по ручку, кад излазим излазим из собе, пружи пружи прилика да нико не може може чути, он ми дошапне: дошапне: „Збогом, „Збогом, Ана, видећемо се ускоро.“ Ох, толико сам срећна! Питам се да ли ће се он ипак заљубити заљ убити у мене? У сваком случају, он је врло пријатан младић и нико и не слути како дивне разговоре водим с њим! Гђа Ван Дан сасвим одобрава што идем и разговарам са њим, али ме је данас задиркивала: „Да ли могу заиста имати поверења у вас двоје горе? “ „Природно“, бунила бунила сам се, „заиста, ви ме вређате!“ Од јутра до мрака ја само ишчекујем да видим Петра. Твоја Ана П онед онедељ ак, ак, 6. м арт арт а 1944 1944..
Драга Кети, Могу видети по Петровом лицу да он размишља о свему исто колико и ја, и када је гђа Ван Дан синоћ рекла презриво: презриво: „Филозоф!“ била сам љута. љута. Петр је поцрвенео и изгледао врло збуњено, а ја замало нисам експлодирала. Зар тај свет не може ћутати?
Не можеш замислити како је страшно стајати и гледати колико је он усамљен, а не бити у стању да ишта учиниш. Могу сасвим добро замислити, просто као да сам на његовом месту, како се неки пут пут мора очајно осећати осећати у тим свађама и изливима љубави. љубави. Јадни Петр њему је љубав веома потребна. Када је рекао да му нису потребни никакви пријатељи, колико грубо су те речи звучале у мом уву. Ох, како он греши! Не верујем вер ујем да је то уопште мислио. Он се грчевито држи своје самоће, самоће, своје природне природне равнодушности равнодушности и манира одраслих, али то је глума, само да не би б и никад показао своја права осећања. Јадни Петр, докле ће бити у стању да игра ову улогу! Свакако мора доћи до страшне реакције услед овог натчовечанског напора! Ох, Петр, само кад бих ти могла помоћи, само кад би ми ти допустио. допустио. Заједно бисмо могли да отклонимо и твоју усамљеност и моју! Много размишљам, али не говорим много. Срећна сам ако га видим и ако сунце сија кад сам са њим. Била сам јуче врло узбуђена; док сам прала косу, знала сам да он седи у соби до наше; ја ту ништа не могу, што сам мирнија и озбиљнија у себи, то сам бучнија б учнија у опхођењу. Ко ће први да пробије овај оклоп? Срећна сам ипак што Ван Данови имају сина а не кћерку, моја победа не би била тако тешко извојевана, тако лепа, потпуна да нисам наишла на некога супротнога пола. Твоја Ана Р. S. Ти знаш да сам увек искрена са тобом, зато ти морам рећи да у ствари, живим од једног до другог састанка. Стално се надам да ћу открити да и он исто тако нестрпљиво чека на мене и узбуђена сам ако приметим и најстидљивије приближавање са његове стране. Верујем да би желео да говори много, као ја; а не слути да је баш његова неспретност та која ме привлачи. Твоја Ана У т орак орак,, 7. 7. м арт а 194 1944. 4.
Драга Кети, Кад мислим о свом животу у 1942, све ми се чини нестварним. То је нека друга Ана уживала у оном божанственом животу, а не Ана која је постала мудра међу овим зидовима. Да, то је био божанствен живот. Дечаци на сваком кораку, двадесетак пријатеља и познаника мојих година, миљеница скоро свих наставника, мажена од главе до пете од маме и тате, много слаткиша, довољно џепарца, шта би човек могао више пожелети? Свакако ћеш се упитати на који начин сам се умилила свим тим људима. Петрова реч „привлачност“ није сасвим тачна. тачна. Све наставнике забављали су моји оштроумни оштроумни одговори, занимљиве примедбе, примедбе, моје насмејано лице, мој радознали радознали израз. Таква сам била — необуздан, кокетан флерт и забава. Имала сам две-три особине због којих сам била омиљена. Била сам вредна, поштена и искрена. Никад нисам ни помишљала да узимам од других. Делила сам великодушно своје слаткише и нисам била уображена. Да ли бих постала разуздана уз толико дивљења? Било је добро што сам се усред овога, усред свих ових задовољстава, изненада морала с уочити са стварношћу, и било ми је потребно скоро годину дана да се навикнем на чињеницу да више нема дивљења. Каква сам била у школи? Увек сам била та која је смишљала нове шале и вицеве, увек „окружена светом“, никад лоше расположена, никад накрај накрај срца. Није чудо што је свако волео волео да иде бициклом са мном и што су ме окруживали пажњом. Сад гледам на ту Ану као на пријатну, али врло површну девојку, која нема ничега заједничког са данашњом Аном. Аном. Петр је рекао сасвим тачно о мени: „Кад год сам те видео,
увек си била у друштву двојице или више дечака и окружена читавом трупом девојчица. Увек си се смејала и била центар свега!“ Шта је остало од те девојчице? Ох, не брини се, нисам заборавила да се смејем, или да спремно одговарам. Исто сам онако добра, ако не и боља у критиковању људи, и још сам у стању да флертујем ако . . . желим. Не значи да не бих волела опет да живим таквим животом једно вече, неколико дана, или чак једну недељу; животом који је изгледао тако безбрижан и весео. Али на крају те недеље била бих мртва уморна и била бих једино захвална ономе ко би почео да говори о нечему разумном. Не желим каваљере, већ пријатеље, људе које неће привући љубазан осмех, већ оно што човек чини и какав је. Сасвим добро знам да би круг око мене био много мањи. Али зар је то важно, само ако човек стекне неколико искрених пријатеља? Ипак нисам била сасвим срећна 1942. године, упркос свему; често сам се осећала напуштеном, али пошто нисам имала тренутка мира читавог дана, нисам размишљала о томе и забављала сам се што сам више могла. Свесно или несвесно покушавала сам да шалама и лудоријама ублажим празнину коју сам осећала. Сад озбиљно размишљам о животу и ономе што имам да учиним. Један период мога живота је заувек завршен. Безбрижни школски дани су прошли, да се никад не врате. Чак више и не чезнем за њима; израсла сам из њих, не могу се само забављати, пошто је моје озбиљно „ја“ сад увек присутно. Гледам на свој живот до Нове године, какав је био, кроз снажно увеличавајуће стакло. Сунчани живот код куће, онда долазак овамо 1942. нагла промена, свађе, заједања. Нисам могла да схватим такав живот, била сам изненађена и једини начин да то издржим и поднесем било је моје дрско држање. Прва половина 1943: моји наступи плакања, усамљеност, па кад сам лагано почела да увиђам све своје грешке и недостатке, који су били велики, а онда изгледали још много већи. Преко дана намерно сам причала о свему и свачему што је било најудаљеније од мојих мисли, покушавала да привучем Пима к себи, али нисам могла. Сама сам имала да се суочим са тешким задатком измене себе, да пресечем сталне прекоре, који су ми падали веома тешко и који су ме довели до тако ужасне обесхрабрености. Ствари су се мало поправиле у другој половини године, задевојчила сам се и са мном се поступало као са одраслом. Почела сам да размишљам и пишем приче, и дошла до закључка да други више немају права да ме бацају десно-лево као гумену лопту. Желела сам да се изменим у складу са сопственим жељама. Али једна ствар ме је изненадила више но ишта друго — када сам схватила да се чак ни тати нећу поверавати у свему. Нисам желела да се више поверавам иком другом осим себи. У почетку нове године друга велика промена, мој сан . . . Тако са м открила своју чежњу, не за другарицом, већ за дечком-пријатељем. Исто тако сам пронашла своју унутрашњу срећу и одбрамбени штит површности и веселости. Убрзо сам се смирила и открила своју безграничну жељу за свим оним што је лепо и добро. И увече, када лежим у кревету и завршавам своју молитву речима: „3ахваљујем ти, Боже, за све оно што је добро и драго и лепо“, испуњена сам радошћу. Онда мислим како је „добро“ што смо се склонили, мислим о свом здрављу и читавим својим бићем о томе како је Петр драг, о ономе што је тек у зачетку и још неодређено и што се нико од нас не усуђује да назове именом ни дотакне у разговору, о ономе што ће једном доћи; љубав, будућност, срећа и „лепота“ која постоји у свету; свет, природа, лепота и све, све што је племенито и лепо. Онда не мислим на беду, већ на лепоту које и поред све беде има. Ово је једна од ствари у којима се мама и ја увелико разликујемо. Њен савет, када се неко осећа тужним, јесте: „Мисли на сву несрећу на свету и буди захвална што је и ти не делиш!“ Мој савет је: „Изиђи напоље, у
поља, уживај у природи у сунцу, изиђи и покушај да поново нађеш срећу у самој себи и Бог у. Помисли на сву лепоту која још преостаје у теби и око тебе и буди срећна!“ Не видим како мамин став може бити исправан, зато што би се онда човек морао осећати као да и сам преживљава несрећу. Онда си изгубљен. Насупрот томе, ја сам пронашла да увек нешто од лепоте преостаје — у природи, сунцу, слободи и теби самом; то ти све може помоћи. Погледај на то, онда ћеш наћи опет себе у Бога, и онда ћеш опет стећи своју равнотежу. А ко год је срећан учиниће и друге срећнима. Онај ко има храбрости и вере неће никад пропасти у несрећи! Твоја Ана Н едељ а, 12. м арт а 1944.
Драга Кети, Изгледа да се у последње време не могу скрасити; трчим горе и доле и онда опет назад. Волим да разговарам са Петром, али увек се плашим да не будем досадна. Причао ми је мало о својој прошлости, о својим родитељима и себи. То ипак није ни упола довољно и питам се зашто ја увек жудим за још нечим. Некада је мислио да сам неподношљива; ја сам му узвратила комплимент; сад сам ја променила своје мишљење, да ли је и он изменио своје? Мислим да је тако; ипак то не мора значити да ћемо постати велики пријатељи, иако би то, бар што се тиче мене, учинило боравак овде много подношљивијим. Али ипак не допуштам себи да се због тога узбуђујем — виђам га прилично често и нема потребе да и ти будеш несрећна, Кети, само зато што се ја осећам тако јадном. У суботу по подне осећала сам се у таквом вртлогу, пошто сам чула масу тужних вести, да сам отишла и легла на диван да мало одспавам. Желела сам да спавам само да бих престала да мислим. Спавала сам до четири сата, онда сам морала отићи у дневну собу. Било ми је тешко да одговарам на сва мамина питања и смислим какав-такав изговор за тату. Као објашњење за дуго спавање прибегла сам „главобољи“, што није била лаж, јер сам је имала . . . али унутрашњу! Обични људи, обичне девојке, моје вршњакиње, помислиће да сам мало ударена због овог мог самосажаљевања. Да, то је у ствари, али ја изливам своје срце теби и онда сам читавог дана дрска, весела и самопоуздана колико год то могу бити, да бих избегла питања и умирила своје сопствене живце. Марго је врло слатка и желела бих да јој се поверим, али ипак ја јој не могу рећи све. Она је драга, добра и пријатна, али јој недостаје лакоћа за вођење дубљих дискусија; она ме схвата тако озбиљно, сувише озбиљно и онда мисли о својој чудној сестрици дуго после тога, гледа ме испитивачки при свакој речи коју изговорим и стално мисли: „Да ли је ово само шала или она то заиста мисли?“ Држим да је то зато што смо читавог дана заједно и када бих хтела да имам потпуно поверење у некога, онда не бих желела да он буде све време уз мене. Када ћу најзад размрсити своје мисли, када ћу наћи опет у себи мир и спокојство? Твоја Ана У т орак, 14. м арт а 1944
Драга Кети, Можда ће ти бити занимљиво да чујеш — иако за мене то није — шта ћемо јести данас. Пошто жена чисти доле, седим на Ван Дановом столу. Држим марамицу натопљену у неки добар мирис (купљен пре но што смо дошли овамо) преко уста и носа. Из овога нећеш много разумети, зато „почнимо од почетка“. Људи од којих смо добијали купоне за храну ухваћени су, тако да сад имамо само наших
пет куповних књижица без накнадних купона и масноћа. Како су и Мип и Копхес болесни, Ели нема времена да купује па је атмосфера суморна и обесхрабрујућа као и храна. Од сутра нећемо имати ни трунке масти, бутера ни маргарина. Не можемо пржити кромпире (да бисмо уштедели хлеб) за доручак, зато имамо пориџ и како гђа Ван Дан то сматра гладовањем, купили смо пуномасно млеко испод руке. Наша вечера данас састоји се од купуса рибанца из каце. Отуд ова превентивна мера са марамицом! Невероватно је колико купус може смрдети када је годину дана стар! Задах у соби је мешавина покварених шљива, јаких туршија и мућкова. Ух! сама помисао да једем то ђубре тера ме на повраћање. Поред овога, наши кромпири болују од таквих нарочитих болести да од две кофе pommes de terre само једна доспева до штедњака. Забављамо се тиме што проналазимо најразличитије болести и дошли смо до закључка да оне варирају од рака до великих и малих богиња! Ох, не, то није шала сакривати се током четврте године рата. Само да овоме већ дође крај. Часна реч, не би ми било толико стало до хране, само да је овде иначе пријатније. Ту и сва тешкоћа лежи: због овог мучног живота почињемо да бивамо све осетљивији. Следеће је мишљење петорице одраслих о садашњој ситуацији: Гђа Ван Дан: „Посао краљице кухиње изгубио је одавно своју привлачност. Суморно је седети и не радити ништа, зато се опет враћам своме кувању. Ипак, морам се пожалити да је немогуће кувати без икаквих масноћа, а од свих ових одвратних мириса повраћа ми се. За узврат за своје услуге не добијам ништа друго осим незахвалности и непристојних примедби. Увек сам заблудела овца, увек крива. Штавише, по мени, у рату се врло мало напредовало; на крају Немци ће ипак победити. Плашим се да ћемо гладовати, а чим сам нерасположена, онда свакога грдим!“ Г. Ван Дан: „Морам пушити, пушити и пушити, и онда храна, политичка ситуација и Керлина расположења не изгледају тако страшно. Керли је тако драга жена.“ Али ако нема шта да пуши, онда ништа није у реду и онда човек чује ово: „Разболећу се, не живимо довољно добро, морам имати меса. Моја Керли је страховито глупо створење!“ После овога сигурно долази до страшне свађе. Гђа Франк: „Храна није толико важна, али баш бих волела кришку ражаног хлеба, толико сам страшно гладна. Да сам ја на месту гђе Ван Дан, ја бих већ одавно прекинула то непрекидно пушење г. Ван Дана. Али сад апсолутно морам узети цигарету, пошто ми живци попуштају. Енглези праве много грешака, али победа се ипак приближава. Морам мало с неким проћаскати и морам бити захвална што нисам у Пољској.“ Г. Франк: „Све је у реду, ништа ми није потребно. Полако, имамо пуно времена. Дајте ми кромпира и нећу ништа приговарати. Одвојте нешто од мог следовања за Ели. Политичка ситуација много обећава. Ја сам изванредно оптимистички расположен!“ Г. Дусл: „Ја морам свршити свој данашњи посао, све се мора свршити на време. Политичка ситуација је ,изванредна и ,нееемогуће је да нас ухвате.“ „Ја, ја, ја . ..!“ Твоја Ана С реда, 15. м арт а 1944.
Драга Кети, Фјуу! Ох, драга, ох, драга — само да одахнем од тих суморних сцена за тренутак. Данас не чујем ништа друго до: „Ако се то или то деси, онда ће нам бити тешко . . .“ или: „Ако се он или она разболи, онда ћемо бити сасвим изоловани и онда ако . . Enfin, мислим да знаш остало, бар претпостављам да досад већ довољно познајеш становнике Тајног скровишта да би могла
погодити ток њихових разговора. Разлог за сва ова „ако, ако“ јесте што је г. Кралер позван на раскопавање. Ели има страховиту кијавицу и вероватно ће сутра морати да остане код куће. Мип се још није сасвим повратила од свог назеба, и Копхес је имао такво крвављење у стомаку да се онесвестио. Све лепше од лепшег! Људи у магацину имају сутра слободан дан; Ели ће остати код куће, онда ће врата остати закључана и морамо ћутати као мишеви да нас суседи не би чули. Хенк ће доћи да посети прокажене у један сат — играјући улогу чувара зоолошког врта, што и јесте. Први пут после толико времена данас после подне причао нам је о великом широком свету. Требало је да видите нас осморо како смо седели око њега; изгледало је као слика баке кад прича приче. Он је причао надугачко и нашироко својој захвалној публици о храни, природно, и онда о Мипином лекару и о свему што смо га питали. „Доктори“, рекао је, „немојте ми говорити о докторима! Јутрос сам му телефонирао, његов помоћник је био на телефону и затражио сам рецепт за грип. Одговор је био да могу доћи и добити рецепт у ма које време између осам и девет изјутра. Ако имате врло јак грип, доктор сам дође до телефона и каже: ,Исплазите језик, реците ааа. Сасвим добро чујем да вам је грло запаљено. Преписаћу рецепт па подигните лек из апотеке. ,Збогом. И то је све.“ Лепа ми је то лекарска пракса преко телефона. Али не желим да критикујем лекаре; шта се може, човек има само две руке, а ових дана такво је обиље пацијената, а само мали број лекара да им помогне. Ипак, нисам могла а да се не смејем кад нам је Ханк поновио овај телефонски разговор. Могу да замислим како данас изгледа лекарска чекаоница. Човек гледа на пацијенте са мањим обољењима и мисли: „Хеј, ти тамо на крају, шта ћеш ти овде; хитни случајеви имају приоритет!“ Твоја Ана Ч ет врт ак, 16. м арт а 1944.
Драга Кети, Време је дивно, прекрасно, не могу га описати; идемо одмах на мансарду. Сад знам зашто сам толико узнемиренија од Петра. Он има сопствену собу, где може радити, сањати, размишљати и спавати. Мене селе из једног угла у други. Једва да проводим нешто времена у својој соби „за двоје“, а за тим толико чезнем. То је разлог зашто толико често бежим на мансарду. Тамо, и са тобом, могу бити оно што сам, бар неко време, али само мало. Ипак, не желим да јадикујем о себи, напротив, желим да будем храбра. Хвала богу да остали не знају каква су моја унутрашња осећања, осим што свакодневно постајем све хладнија према мами и што нисам толико нежна према тати, а Марги више ништа не поверавам. Сасвим сам затворена у себе. Изнад свега морам одржати своју спољну резервисаност, нико не сме знати да рат још увек изнутра бесни. Рат између жеље и здравог разума. Ово последње је досада побеђивало; ипак, да ли ће се прво показати јаче? Неки пут се плашим да хоће, а неки пут чезнем да буде тако! Ох, ужасно је тешко не рећи никад ништа Петру, али сам свесна да он мора први почети; толико много желим да кажем и учиним, све сам то већ преживљавала у својим сновима и тако је тешко помирити се с тим да још један дан мора проћи а да се ништа не оствари! Да, Кети, Ана је лудо дете, али живим у лудом времену и под још луђим околностима. Али, ипак, светла тачка у свему томе јесте то што бар могу написати своје мисли и осећања, иначе бих се сасвим угушила! Питам се шта ли Петр мисли о свему томе! Стално се надам да ћу једног дана моћи о томе са њим да разговарам. Мора да је нешто погодио о мени, јер он свакако не може волети спољну Ану, коју је досада познавао.
Како може он, који воли мир и тишину, имати љубави за св у моју журбу и галаму? Да ли је могућно да је он први и једини прозрео кроз мој чврсти оклоп? И да ли ће му требати много времена да продре тамо? Зар не постоји једна стара изрека да љ убав често извире из сажаљења и да ово двоје иду руку под руку? Да ли је то и са мном случај? Зато што њега исто толико често жалим као и себе. Заиста, часна реч, не знам одакле да почнем и како ће он то моћи кад њему разговор пада много теже но мени? Кад бих му само могла писати, онда бих бар знала да ће схватити шта желим да кажем, јер је страховито тешко наћи речи за то! Твоја Ана П ет ак, 17. м арт а 1944.
Драга Кети, Уздах олакшања прошао је кроз Тајно скровиште. Кралер је од суда поштеђен ископавања. Ели је одржала лекцију своме носу и најстроже му забранила да јој данас смета. Тако је опет све у реду, осим што Марго и ја постајемо помало уморне од наших родитеља. Немој ме погрешно схватити; ја сад не могу баш најбоље изићи с мамом на крај, као што знаш. Још увек волим тату, и Марго воли тату и маму, али кад човек има година колико ми, онда зажели да одлучује сам у неким стварима и да који пут буде независан. Ако одем горе, онда ме питају шта хоћу, не дају ми со уз храну, сваке вечери редовно у осам и четврт мама пита није ли време да се свлачим, свака књига коју читам мора бити прегледана. Морам признати да уопште нису строги и да ми је дозвољено да читам скоро све, а ипак обема нам је већ доста свих примедби и уз то испитивања која трају по цео дан. Нешто друго, нарочито код мене, не допада им се: не волим више да им делим пољупце и мислим да су љубазна тепања страшно извештачена. Укратко, заиста бих желела да их се ослободим за неко време. Марго је рекла прошле вечери: „Баш је то страшно досадно, тај начин на који питају имаш ли главобољу или да ли ти није добро, ако случајно уздахнеш и ставиш руку на главу!“ Велики је то ударац за нас обе да тако напречац схватимо колико је мало остало од поверења и хармоније која је постојала код куће. А то углавном долази због тога што смо сви овде „накриво насађени“. Под тим мислим да се са нама опходе као са децом, а ми смо у ствари много старије од већине девојака наших година. Иако имам само четрнаест година, сасвим добро знам шта желим и знам шта је право, а шта не. Имам своја мишљења, своје идеје и принципе, и мада то може звучати прилично лудо од стране недорасле особе, осећам се више одраслом но дететом, сасвим независном од било кога. Знам да могу расправљати и доказивати боље од маме. Знам да немам толико предрасуда, да толико не претјерујем, да сам прецизна и окретна, и због тога - можеш се смејати - осећам се изнад ње у многим стварима. Ако некога волим, пре свега му се морам дивити, морам осећати дивљење и поштовање. Све би било у реду кад бих имала Петера, којему се доиста у многим стварима дивим. Он је тако згодан дечко и добро изгледа! Твоја Ана недељ а, 19. м арт а 1944. годин е.
Драга Кети, Јуче је за мене био велики дан. Одлучила сам расправити ствари са Петером. Управо кад смо сједали за вечеру, шапнула сам му:
„Петер, хоћеш ли вечерас радити стенографију?“ „Не“, гласио је његов одговор. „Онда бих радо с тобом касније разговарала!“ Пристао је. Кад је суђе било опрано, мало сам стајала поред прозора у соби његових родитеља да сред им ствари, али убрзо сам отишла к Петеру. Стајао је с леве стране уз отворен прозор, ја сам стала десно и разговарали смо. Било је много лакше разговарати поред отворена прозора у полутами неголи под јаким светлом и вјерујем да је то Петер осећао. Рекли смо једно другоме тако много, тако јако, јако много да не могу све поновити, али било је красно: моја најљепша вечер у Тајном склоништу. Само ћу ти укратко рећи о чему смо све разговарали. Најпре смо причали о свађама и како сада гледам посве друкчије на то, а онда о напетости између нас и наших родитеља. Причала сам Петеру о мами и тати, и о Марго и о себи. У једном тренутку је упитао: „Претпостављам да се увек једанпут пољубите за лаку ноћ, а ви не?“ „Шта један: десет пута; зашто, а ви не?“ „Не, једва да сам икад икога пољубио.“ „Чак ни за свој рођендан?“ „Да, тада јесам.“ Причали смо како се нико од нас не поверава својим родитељима и како би његови родитељи волели имати његово поверење али он то не жели. Како се у кревету од срца исплачем и како он одлази на таван и куне. Како се Марго и ја заправо тек однедавно боље познајемо али да ипак не кажемо једна другој све јер смо увек зајед но. О свему што се може замислити - ох, био је управо онакав као што сам мислила! Онда смо причали о 1942, како смо онда били другачији. Више у себи не препознајемо исте људе. Како се у почетку напросто нисмо могли поднијети. Сматрао ме је с увише Брбљави и јогунаста, а ја сам убрзо дошла до закључка да за њега немам времена. Нисам могла схватити зашто није очијукао са мном, али сада ми је драго. Такође је споменуо колико се издвојио од свију нас. Рекла сам да између моје буке и његове тишине нема много разлике. Да и ја волим мир и тишину, а ништа не задржавам за себе осим свога дневника. Како је њему драго што моји родитељи имају децу и како је мени драго што је он овде. Како сада разумем његову уздржљивост и његов однос спрам родитеља и како бих волела да му могу помоћи. „Стално ми помажеш“- рекао је. „Како? „ Упитала сам, врло изненађена. „Својом ведрином.“ То је свакако било најлепше што је рекао. Било је дивно, мора да ме воли као друг, а то је довољно за сада. Толико сам захвална и срећна да просто немам речи. Морам се извинити, Кети, што ми стил није сасвим на висини данас. Просто сам писала што ми је падало на памет. Имам сад осећање као да Петр и ја делимо неку тајну. Кад ме он погледа оним својим очима које су смеју и титрају, онда као да нека светлост сине у мени. Надам се да ће остати овако и да ћемо имати много, још много дивних часова заједно! Твоја захвална, срећна Ана П онедељ ак, 20. м арт а 1944.
Драга Кети, Јутрос ме је Петр запитао да ли би опет дошла једне вечери и рекао да га, у ствари, не узнемиравам и, ако има места за једног, онда има и за двоје. Рекла сам да не могу долазити сваке вечери зато што не би волели они доле, али он је мислио да на то не би требало да обраћам пажњу. Онда сам рекла да бих волела да дођем једне суботе увече и нарочито сам га
замолила да ми каже кад буде месечина. „Онда ћемо сићи доле“ одговорио је, и „посматрати месец оданде.“ У међувремену мала сенка се наднела над моју срећу. Дуго сам већ мислила да се Петр прилично свиђа и Марги. Колико га она воли не знам, али мислим да је то страшно. Мора да ј ој причињава страшан бол кад год сам са Петром, а смешно је што она то једва показује. Знам сасвим добро да бих ја била очајно љубоморна, али Марго само каже да није потребно да је сажаљевам. „Мислим да је страшно што си ти онај трећи — непарни“, додала сам. „На то сам већ навикла“, одговорила је она, некако горко. Синоћ ми је мама мало очитала лекцију, што сам свакако и заслужила. Не смем претеривати у својој равнодушности према њој. Тако, упркос свему, морам опет покушати да будем пријатна и задржим своја опажања за себе. Чак је и Пим у последње време другачији. Он покушава да са мном не поступа толико као са дететом, а то га чини сувише хладним. Видећемо шта ће од тога испасти! За сада довољно, пуно ми је срце Петра и само бих гледала у њега! Доказ Маргине доброте: ево шта сам данас од ње примила. 20. м арт а 1944.
Ана, када сам јуче рекла да нисам љубоморна на тебе, била сам искрена само 50%. Овако стоји ствар: нисам љубоморна ни на тебе ни на Петра. Само сам мало жалосна што нисам нашла још никога, и што то за сада нећу моћи, са ким бих могла разговарати о својим мислима и осећањима. Али не замерам ти то. Човеку ионако овде пуно ствари недостаје, ствари које други људи једноставно примају као природне. С друге стране, сигурно знам да ја у сваком случају никад не бих отишла далеко са Петром, јер ако имам жељу да са неким о свему дискутујем, онда бих желела да будем и врло блиска са њим. Желела бих да будем сигурна да ме он сасвим разуме, а да ја не морам много да говорим. Зато би то морао бити неко интелектуално супериорнији од мене, а то с Петером није случај. Али могу замислити да је тако између тебе и њега. Ти ме не изузимаш ни из чега што би било моје; немој себи ни најмање предбациваће због мене. Ти и Петер можете само добити овим пријатељством. Мој одговор: Драга Марго, Мислим да је твоје писмо изузетно драго, али ипак нисам сасвим сретна због њега и не мислим да ћу бити. За сада између Петера и мене не постоји такво поверење о којему мислиш, али у сумраку поред отворена прозора може се рећи једно другоме више неголи под јарким сунцем. Такође је лакше шапнути осећања неголи гласно их раструбити. Вјерујем да почињеш осећати неку врсту сестринске нежности спрам Петера и да би му волела помоћи, управо колико и ја. Можда ћеш то ипак моћи учинити једнога дана, премда то и није онакво поверење на које мислимо. Мислим да оно мора долазити с обе стране и вер ујем да је то разлог што тата и ја никад нисмо далеко стигли. Немојмо више о тому разговарати; али ако ипак нешто желиш, молим те пиши ми о тому, јер на папиру могу много боље изрећи што мислим. Ти и не знаш колико ти се дивим и једино се надам да ћ у можда ипак постићи нешто од твоје и татине доброте, јер сада не видим у том смислу много разлике између тате и тебе.
Твоја Ана среда, 22. м арт а 1944. године.
Драга Кети, Ово сам прошле вечери добила од Марго: Драга Ана, Након твога јучерашњега писма имам непријатан осећај да ћеш имати грижу савести кад будеш ишла у посету Петеру, али збиља за то нема разлога. У самом дну срца осећам да имам право да деле поверење с неким, али за сада не бих могла поднијети Петера у тој улози. Међутим, заиста осећам управо као што кажеш, да је Петер помало као брат, али - млађи брат; испружили смо тицала једно према другоме, нежност брата и сестре можда ће никнути ако се она додирну, можда ће се додирнути касније - можда никад ; међутим, за сада сигурно још није дошло до тога степена. Стога ме збиља не требаш сажалијевати. Сада кад си нашла другарство, уживај у њему колико год можеш. У међувремену овде постаје све лепше, Кети, вјерујем да ћемо можда имати праву велику љубав у Тајном склоништу. Не брини, не мислим се удати за њега. Не знам какав ће бити кад одрасте, нити знам хоћемо ли се довољно волети да се узмемо. Сада знам да ме Петер воли, али ни сама још не знам колико. Још увек не могу открити да ли само хоће великог пријатеља, да ли га привлачим као девојка или као сестра. Кад је рекао да сам му увек помагала у свађама његових родитеља, било ми је страшно драго; био је то један корак да ме увери у своје пријатељство. Јучер сам га питала што би радио да овде има десет Ана које стално долазе к њему. Његов је одговор гласио: „Кад би све биле као ти, свакако да не би било лоше!“ Он је изванредно гостопримљив према мени и заиста верујем да воли да му дођем. У међувремену марљиво ради француски, чак и у кревету, све до десет и четврт. Ох, када помислим на суботу вече и када се сетим свега, реч по реч, онда се први пут не осећам незадовољна собом; мислим да бих и сад рекла исто оно што сам рекла онда и не бих желела ништа да изменим, као што је то обично случај. Он је тако леп, и када се смеје и када тихо гледа испред себе; тако је мио и тако добар. Верујем да га је највише изненадило код мене када је открио да уопште нисам она површна овоземаљска Ана како изгледам, већ исто толико сањалица, са исто онолико проблема као и он. Твоја Ана Одговор: Драга Марго, Мислим да је најбоље просто да сачекамо и видимо шта ће се десити. Петр и ја свакако ћемо морати ускоро да дођемо до коначне одлуке, било да наставимо као раниј е, било да буде друкчије. Како ће то бити, ни ја сама не знам и не желим да гледам даље од свог носа. Али свакако ћу учинити једно, уколико Петр и ја одлучимо да будемо пријатељи, рећи ћу му да се он и теби много свиђа и да ћеш увек бити спремна да му помогнеш ако му затреба. Ово последње можда неће бити оно што ти желиш, али сада ми је свеједно; не знам шта Петр мисли о теби; али ћу га онда запитати. Сигурно не рђаво — баш напротив! Ти си нам увек добродошла, кад смо на мансарди или где другде; искрено ти кажем, нећеш нас узнемиравати зато што осећамо да смо постигли
неми споразум да разговарамо само увече када се спусти сутон. Буди храбра! Као ја. Иако то није увек лако; твој тренутак може доћи раније но што мислиш. Твоја Ана Ч ет врт ак. 23. м арт а 1944.
Драга Кети, Ствари мање-више теку опет нормално. Људи који су нам набављали купоне пуштени су из затвора, хвала богу! Мип се вратила јуче. Ели је боље, иако још кашље; Копхес ће морати остати код куће још дуже времена. Јуче се у нашој близини срушио један авион; посада је успела да искочи на време падобраном. Авион се срушио на школу, али у то време у њој није било деце. Резултат је био мали пожар и два погинула. Немци су страшно пуцали на авијатичаре док су падали. Амстердамци који су то посматрали били су бесни и огорчени због таквог кукавичлука. Ми — говорим о дамама — биле смо ван себе — грозна је та проклета пуцњава. Сада често идем горе после вечере да удахнем мало свежег вечерњег ваздуха. Свиђа ми се горе, кад седим на столици крај њега и гледам напоље. Ван Дан и Дусл праве глупе примедбе када се изгубим у његову собу; то називају „Анина друга кућа“, или кажу: „Да ли је пристојно да млади господин прима младе девојке у полутами?“ Петр показује изненађујућу оштроумност за ове такозване духовите испаде. И мама је такође радознала и желела би да запита о чему разговарамо, али се потајно плаши да ће бити презриво одбијена. Петр каже да је то са стране одраслих само завист што смо млади и да не обраћамо много пажње њиховој злоби. Понекад он дође доле и одведе ме, али упркос свим мерама опреза постане гримизно црвен и једва може изустити једну реч. Толико сам захвална што не црвеним, мора да је то силно неугодан осећај. Тата увек каже да сам извештачена и умишљена, али то није истина, ја сам само умишљена! Нисам баш често имала некога ко би ми говорио да сам згодна. Осим једног дечка у школи који је рекао да изгледам привлачно кад се смијем. Јуче сам од Петера добила искрени комплимент и само због шале ћу ти укратко испричати како је текао разговор. Петер би често говорио: „Насмеј се, Ана!“ То ми се учинило чудним и упитала сам: „Зашто се морам стално смејати?“ „Јер ми се то свиђа; добијаш јамице у образима кад се смејеш; збиља, како оне настају?“ „С њима сам рођена. И на бради имам једну. То је моја једина лепота! “ „Наравно не, није истина.“ „Да, истина је, врло добро знам да нисам лепотица; никад нисам била и никад нећу бити.“ „Уопште се не слажем, мислим да си згодна.“ „Није истина.“ „Ако ја тако кажем, онда ми можеш веровати да јесте!“ Онда сам наравно рекла то исто о њему. Са свих страна слушам о изненадном пријатељству. Ми не обраћамо много пажње том родитељском брбљању, њихове су примедбе тако слабе. Зар су та два пара родитеља
заборавила сопствену младост? Изгледа да јесу, барем се чини да нас озбиљно схватају кад се шалимо, а смеју нам се кад смо озбиљни. Твоја Ана пон едељ ак, 27. м арт а 1944. годин е.
Драга Кети, Једно јако велико поглавље историје нашега сакривања збиља би требало бити посвећено политици, али како ме ова тема лично одвећ не занима, прилично сам је запуштао. Стога ћу једанпут заувек посветити читаво своје писмо данашњој политици. Посве је разумљиво да постоји веома много различитих мишљења о тому и још је логичније да би то требало да б уде омиљена тема разговора у овим критичним временима, али - напросто је глупо да се због тога толико свађа. Нека нагађају, нека се смеју, псују и гунђају, нека раде шта хоће, докле год се кувају у сопственом сосу, и не свађају, јер последице су обично непријатне. Људи споља доносе многе вести које нису истините; међутим, до сада нам наш радио-пријемник није лагао. Хенк, Миеп, Коопхуис, Елли и Кралер показују успоне и падове својих политичких расположења; Хенк најмање од свих. Политички осећај овде у Тајном склоништу увек је једнак. За време безбројних расправа око инвазије, ваздушних напада, говора итд, итд так ође се увек чују безбројни повици: „Немогуће!“ или „Umgottes Willen10, ако сада намеравају почети, колико ће то дуго трајати?“, „Сјајно иде, прворазредно, добро!“ Оптимисти и песимисти и, надасве, не заборавимо реалисти који неуморном енергијом говоре своје мишљење и, као у свему осталом, свако мисли да је у праву. Становитој дами смета што њен с упруг има толико непоколебљиву веру у Енглезе, а становити господин напада своју даму због подругљивих и увредљивих примедби о његовој вољеној нацији. Чини се да их то никад не умара. Открила сам нешто - учинци су чудесни, као кад неког убодете иглом па чекате да скочи. Радим овако: почнем о политици. Једно питање, једна реч и они су одмах готови! Као да немачки Wehrmacht-билтени и енглески BBC нису довољни, сада су увели и Специјалне објаве о нападима из ваздуха. Једном речју, то је дивно; али с друге стране доноси често разочарање. Британци обасипају нон-стоп ваздушним нападима са истим жаром као што Немци засипају лажима. Стога се радио пали рано изјутра и слуша у свако доба дана до девет, десет, а често и једанаест сати увече. Ово је, свакако, знак да одрасли имају бескрајно стрпљење, али то исто тако значи да је моћ апсорпције њихових мозгова прилично ограничена, уз изузетке — природно, не желим да повредим ничија осећања. Један или два оваква билтена са вестима била би сасвим довољна за један дан. Али стари гусани — но — ја сам рекла своје! Arbeiter-Programm, радио Оранж, Франк Филипс или Њено Величанство краљица Вилхелмина — сви долазе на ред, и увек имају пажљиве слушаоце. А ако не једу или не спавају, онда седе око радија и дискутују о храни, спавању и политици. Уух! То све постаје досадно и прилично муке треба да човек и сам не постане суморни стари пањ. Морам поменути један сјајан изузетак! Говор који је одржао наш омиљени Винстон Черчил био је савршен.
10
За име бога (немачки)
Девет сати у суботу увече. Препокривен чајник стоји на столу, а званице долазе. Дусл је до радија са леве стране, г. Ван Дан испред њега, а Петр крај њега. Мама до г. Ван Дана, а гђа Ван Дан иза њега, Пим за столом, Марго и ја поред. Видим да нисам довољно јасно објаснила како седимо. Господа пућкају на своје луле, Петрове очи још мало па да испадну из дупљи од напетости, мама је обучена у дугачку тамну домаћу хаљину, а гђа Ван Дан дрхти због авиона, који уопште не обраћају пажњу на говор, већ, носећи пустош, лете ка Есену, тата пијуцка чај, Марго и ја сестрински загрљене крај Боша, који спава н нашем крилу. Марго је увила косу увијачима, ја сам у спаваћици, која је сувише мала, уска и кратка. Све изгледа тако интимно, удобно, мирно, а овога пута и јесте; ипак ја са ужасом очекујем последице. Они једва могу да сачекају крај говора, лупају ногама, нестрпљиви да почну дискусију. Брр, брр, брр — подбадају једни друге све док аргументи не доведу до неслагања и свађа. Твоја Ана У т орак, 28. м арт а 1944.
Најдража Кети, Могла бих још много писати о политици, али данас имам море других ствари које бих хтела да ти кажем. Прво, мама ми је мање-више забранила да одлазим горе тако често, јер, по њој, гђа Ван Дан је љубоморна. Петр је позвао Маргу да нам се горе придружи; не знам да ли је то било само из учтивости или је то заиста и мислио. Треће, отишла сам и запитала тату мисли ли он да не треба да обраћам пажњу на љубомору гђе Ван Дан; са чиме се он сложио. Шта онда? Мама је љута, можда исто тако и љубоморна. Тата нам не замера што смо заједно и мисли да је лепо што се тако добро слажемо. Марги се Петр исто тако свиђа, али она сматра да је довољно бити удвоје, а да је са трећим већ гужва. Мама мисли да је Петер заљубљен у мене; сасвим искрено, желела бих да јест: онда бисмо били квит и збиља бисмо могли упознати једно друго. Она такође каже да ме он стално гледа. Дакле, претпостављам да је то истина, али што могу ако он понекад погледа моје јамице и ако намигне једно другоме, зар не? У врло тешком положају сам. Мама је против мене и ја сам против ње, тата затвара очи и покушава не видети тиху битку између нас. Мама је жалосна јер ме збиља воли, док ја нисам нимало жалосна јер не мислим да она схвата. А Петер - не желим се одрећи Петера, он је такво срце. Толико му се дивим: то може прерасти у нешто лепо међу нама; зашто „старци“ стално забадају нос? Срећом сасвим сам навикла сакривати своје осећаје и изванредно добро успевам не допустити им да виде колико сам луда за њим. Хоће ли он икад нешто казати? Хоћу ли икад осетити његов образ уз свој, као што сам у сну осетила Петелов? Ох, Петер и Петел, ви сте један те исти! Не разумеју нас; хоће ли икад схватити да смо сретни док седимо заједно и не говоримо ни речи? Не разумеју што нас је овако зближило. Ох, кад ће бити преброђене све ове муке? А ипак је добро што их треба превазићи јер тада ће завршетак бити још лепши. Док он лежи затворених очију с главом на руци, још увек је дете; док се игра са боцхели, дражестан је; док носи кромпире или нешто тешко, снажан је; док посматра пуцњаву или трага за провалницима у тами, храбар је, а кад је онако стидљив и неспретан, тада је баш срце. Пуно ми је драже ако ми нешто објашњава, неголи кад ја морам њега учити; збиља бих волела да у готово свему буде изнад мене. Шта нас брига за две мајке? Ох, али кад би барем проговорио! Твоја Ана среда, 29. м арт а 1944. године.
Драга Кети, Народни посланик Болкестеин говорио је у холандским вијестима из Лондона и рекао да би послије рата требало начинити збирку дневника и писама. Наравно, сви су одмах јурнули на мој дневник. Замисли како би било занимљиво да могу објавити роман о Тајном склоништу. Већ сам наслов био би довољан да људи помисле како се ради о детективској причи. Али озбиљно, било би згодно кад бисмо десет година након, рата ми Јевреји били у прилици да причамо како смо овде живели, што смо јели и о чему смо разговарали. Премда ти много говорим, ипак врло мало знаш о нашем животу. Колико су даме преплашене за време ваздушних напада! Како су се у недељу, кад је 350 британских авиона бацило пола милиона килограма бомби на Ијмуиден, куће тресле као влати траве на ветру, а ко зна колико епидемија сада хара. Ништа не знаш о свим тим стварима и морала бих цео дан писати ако би требало да ти све д етаљно испричам. Људи морају стајати у репу за поврће и разне друге ствари; лекари не могу обилазити болеснике, јер ако на тренутак окрену леђа свом аутомобилу, украду им их; обијања и крађа толико је да се човек мора запитати шта је то обузело Холанђане те су одједном постали такви лопови. Мала деца од осам до једанаест година обијају прозоре на кућама и краду све што им дође до руку. Нико се не усуђује да остави саму кућу ни за пет минута, јер ако одеш, и ствари ће ти отићи. Свакога дана појављују се огласи у новинама којима се нуде награде за повратак изгубљеног новца, писаћих машина, персијских тепиха, електричних сатова, штофова итд. итд. Уличне елек тричне сатове демонтирају и односе, јавне телефоне исто тако — све до последњег делића. Морал код становништва не може бити добар, недељна следовања нису довољна ни за два дана, осим ерзац-кафе. Инвазија никад да дође, а људи морају у Немачку. Деца су болесна и гладна, свако носи стара одела и старе ципеле. Нови ђон кошта 7,50 флорина на црној берзи; штавише, обућари више не примају ципеле на оправку, или, ако приме, онда имаш да чекаш месецима, за које време ципеле често и нестану. Има и једна добра ствар у свему томе, а то је да је храна све гора, а мере против народа све оштрије и онда се све више повећава саботажа против власти. Људи у уредима за исхрану, полиција, службеници, они сиви или раде са својим суграђанима и помажу им или их потказују, а онда ове затварају у тамнице. Срећом, само један мали проценат Холанђана је такав. Твоја Ана П ет ак, 31. м арт а 1944.
Драга Кети, Само помисли, још је прилично хладно, али већина света је већ више од месец дана без угља — пријатно, ех! Јавно мнење је у погледу руског фронта углавном опет оптимистичко, јер је тамо заиста невероватно. Ти знаш да не волим да пишем много о политици, али ти морам рећи где су сада; они су крај саме пољске границе и стигли су до реке Прута у Румунији. Близу су Одесе. Овде сваке вечери очекују специјални Стаљинов коминике. Толико салви испаљују у Москви прослављајући своје победе да град мора да се тресе и дршће скоро сваког дана — да ли им је мило да замишљају да је крај рата близу или не знају за неки други начин да изразе своју радост, не знам! Мађарска је окупирана од немачких трупа. Тамо има још милион Јевреја, тако су и они дошли на ред. Нагваждања о Петру и мени сад су се мало стишала. Врло смо добри пријатељи, много смо заједно и дискутујемо о свачему што се само може замислити. Дивно је кад се човек не мора устручавати, као што бих то морала са другим дечацима, кад год скренемо на опасан
терен. Говорили смо, на пример, о крви, па преко тога почели смо о менструацији. Он мисли да смо ми жене прилично издржљиве. Зашто, заиме божје? Мој живот овде је постао пријатнији, много пријатнији. Бог ме није оставио сам у и неће ме напустити. Твоја Ана С убот а, 1. априла 1944 .
Драга Кети, А ипак је све још увек тако тешко; мислим да можеш погодити на шта мислим, је ли? Толико чезнем за пољупцем, пољупцем који никако не долази. Питам се да ли ме он још сматра само пријатељем? Зар му нисам ништа више? Ти знаш, и ја знам, да сам јака, да се могу сама носити са већином својих проблема. Никад нисам била научена да своје проблеме делим са било ким, никад се нисам привијала уз своју мајку, али сада бих толико волела да ставим главу на „његово“ раме, само једном, и да дуго тако останем. Не могу, просто не могу заборавити сан о Петровом образу, кад је све, све било тако лепо! Зар и он исто тако не чезне за тим? Да ли је само сувише стидљив да призна своју љубав? Зашто онда жели да будем са њим тако често? Ох, зашто не проговори! Боље да прекинем, морам бити мирна, морам остати јака и, уз мало стрпљења, доћи ће и остало, али — а то је најгоре — изгледа као да ја трчим за њим, ја сам увек та која иде горе, он никад не долази к мени. Али то је само због собе, и он свакако разуме ту тешкоћу. Ох, да, а биће још ствари које ће он најзад разумети. Твоја Ана П онедељ ак, 3. априла 1944.
Драга Кети, Супротно свом обичају, сада ћу писати више о храни зато што је то постао веома важан и тежак проблем, не само овде у Тајном скровишту већ у читавој Холандији, Европи, а чак и даље. У току двадесет једног месеца, колико смо овде, прошли смо кроз многе „циклусе хране“, мислим на периоде када човек нема ништа друго да једе осим једног јела или једне врсте поврћа. Већ дуго нисмо имали ништа друго осим штрпке салате, једног дана салату са песком, затим салату без песка, гулаш са салатом, куваном или en casserole; онда је дошао спанаћ, а после келераба, краставци, парадајз, кисео купус, итд., итд. На пример, заиста је непријатно јести свакога дана само купус за ручак и вечеру, али се то мора, јер си гладан. Али сада нам је најлепше, јер уопште не добијамо свеже поврће. Целу недељу дана за вечеру имамо пасуљ, супу од грашка, кромпир са кнедлама, пржен кромпир и, милошћу божјом, повремено стари першун или кварне шаргарепе и онда опет пасуљ. Једемо кромпир за сваки оброк, почев од доручка, због несташице хлеба. Супу правимо од пасуља, кромпира, Julleen супу у кесицама, француски пасуљ у кесицама, итд. У свему има пас уља, да и не говорим о хлебу! Увече имамо кромпир са нечим што личи на сос и — хвала богу што то још имамо — салату од цвекле. Ипак ти морам испричати о резанцима, које правимо од рационираног брашна, воде и квасца. Тако су лепљиви и тврди, као камење су у стомаку — ах, ето! Највећа атракција сваке недеље је кришка џигерњаче, и џем на сув хлеб. Али смо још живи и понекад и уживамо у својим бедним обедима. Твоја Ана
У т орак, 4. априла 1944.
Драга Кети, Већ и не знам зашто учим; крај рата је тако страшно далек, тако нестваран, као бајка. Ако се рат не сврши до септембра, нећу више уопште ићи у школу, пошто ћу бити у заостатку две године. Петр је испуњавао моје дане — ништа друго осим Петра, снова и мисли до суботе, када сам се осетила тако страшно несрећном; ох, било је страшно. Задржавала сам с узе све време док сам била са Петром, онда сам се смејала са Ван Дановима над врућом лимунадом, била сам ведра и узбуђена, али оног тренутка кад сам остала сама знала сам да ћу исплакати све што ми је на срцу. Тако, у спаваћици, препустила сам се и пала на под. Прво сам веома усрдно очитала молитву, онда сам плакала са главом на рукама, савијених колена, на поду, на голом поду, сва згрчена. Снажан јецај ме је вратио свести, утишала сам јецање, јер нисам хтела да чују ишта у другој соби. Онда сам почела да се мало храбрим. Једино сам била у стању да понављам: „Морам, морам, морам . . .“ Сва укрућена услед незгодног положаја, ослонила сам се о кревет, и с муком сам се попела у њега, управо пре пола једанаест. Прошло је! А сада је све прошло. Морам радити, да не бих остала б удала, морам да се образујем, постанем новинар, јер то желим! Знам да умем писати, имам неколико добрих прича, моји описи Тајног скровишта су духовити, има много чега у мом дневнику што говори о томе али — да ли имам правог талента тек ће се видети. Евин сан је моја најбоља бајка и чудно је што не знам откуд то. Већи део Кединог живота је исто тако добар, али у целини није ништа. Ја сам најбољи и најоштрији критичар својих дела. Знам сама шта је добро, а шта није добро написано. Ко не пише, и не зна колико је то лепо; пре сам жалила што не могу добро да цртам, али сада ми је милије, јер бар могу писати. Баш и ако немам талента за писање књига или чланака, увек могу писати за саму себе. Желим да се уздигнем; не могу замислити да бих морала водити исти живот као мама или гђа Ван Дан и све жене које раде и које су зато заборављене. Морам имати још нешто поред мужа и деце, нешто чему се могу посветити! Желим да живим и после смрти! И стога сам захвална Богу што ми је пружио овај дар, ову могућност да развијем себе и писањем изражавам све оно што је у мени. Кад пишем, ослобађам се свега, нестаје туге, храброст ми се поново рађа. Али, и то је велико питање, да ли ћу икад бити у стању да напишем било шта велико, да ли ћу икад постати новинар или писац? Надам се, ох, надам се толико, јер све поново доживљавам када пишем, своје мисли, идеале и фантазије. Нисам већ читаву вечност ништа урадила за Кедин живот; у мислима знам тачно како бих наставила, али некако ми не иде од руке. Можда га нећу никад ни завршити, можда ће доспети у корпу за отпатке, или ватру ... то је страшна помисао, али онда помислим у себи: „У четрнаестој години и са тако мало искуства, како можеш писати о филозофији?“ Тако опет настављам са новом храброшћу; мислим да ћу успети, јер желим да пишем! Твоја Ана Ч ет врт ак, 6. априла 1944.
Драга Кети, Питала си ме које су моје страсти и интересовања, па желим да на то одговорим. Али опомињем те, има их много и зато се немој изненадити! Прво: писање, али то се једва може рачунати у страст.
Друго: родословље. Трагала сам за родословљем свих француских, немачких, шпанских, енглеских, аустријских, руских, норвешких и холандских краљевских породица у свим новинама, књигама и памфлетима које сам могла пронаћи. Ту сам много напредовала, јер сам већ дуго времена правила прибелешке из свих биографија и историјских књига које сам читала; чак преписујем и многе параграфе из историје. Моја трећа страст је историја; тата ми је већ купио много историјских књига. Једва могу да сачекам дан кад ћу моћи да пречешљам књиге по јавним библиотекама. Број четири је грчка и римска митологија. Имам и о томе разних к њига. Страст су ми и филмске глумице и породичне фотографије. Луда сам за књигама и читањем. Много волим историју уметности, песнике и сликаре. Можда ћу се касније бавити музиком. Страшно су ми одвратне алгебра, геометрија и математика. Уживам у свим другим школским предметима, али највише у историји. Твоја Ана У т орак, 11. априла 1944.
Драга Кети, У глави ми бучи, искрено да ти кажем не знам одакле бих отпочела. У петак (Велики петак) играли смо се Монопола, исто тако и у суботу после подне. Ови дани су прошли брзо и без неких догађаја. У недељу по подне, на мој позив, Петр је дошао у моју собу у пола пет; у пет и четврт отишли смо на предњу мансарду, где смо остали до шест сати. На радију је био диван Моцартов концерт од шест до седам и четврт. Много сам уживала у свему, али нарочито у Kleine Nachtmuzik. Тешко ми је да слушам музику у соби, зато што сам увек тако дубоко узбуђена када слушам лепу музику. У недељу увече Петр и ја смо отишли заједно на предњу мансарду и да бисмо седели угодно, понели смо неколико јастука са дивана који су нам били надохват. Сели смо на један сандук за паковање. И сандук и јастуци су били врло узани, тако да смо седели једно уз друго, ослањајући се на друге сандуке. Бош нам је правио друштво, тако да нисмо били сами. Изненада, у четврт до девет, г. Ван Дан је зазвиждао и питао да ли се код нас налази један од Дуслових јастука. Обоје смо скочили и пошли доле заједно са јастуком, мачком и Ван Даном. Много гужве се подигло око овог јастука, јер се Дусл љутио што смо му узели јастук за спавање. Плашио се да ће у њему бити вашака и направио је читаву збрку због свог омиљеног јастука! Петр и ја смо за освету ставили две тврде четке у његов кревет. Добро смо се насмејали због ове мале комедије! Наше весеље није било дуга века. У пола десет Петр је тихо закуцао на врата и запитао тату да ли би му могао помоћи горе над једном веома тешком енглеском реченицом. „Јасно да је то само изговор“ рекла сам Марги. Била сам у праву. Неко је пробијао у магацин. За секунду су тата, Ван Дан, Дусл и Петр отишли доле. Марго, м ама, гђа Ван Дан и ја остале смо горе и чекале. Шта могу друго радити четири преплашене жене него причати, тако смо и ми причале, све док нисмо доле чуле неку лупу. После тога је све било тихо, сат је избио четврт до десет. Боје је нестало са наших лица, биле смо и даље мирне, иако заплашене. Где ли су мушкарци? Шта је то лупило? Да се не бију можда са лоповима? Десет сати, кораци на степеницама: ушао је тата, блед и нервозан, за њим г. Ван Дан. „Угаси светло, тихо горе, очекујемо полицију у кући.“ Није било времена за страх: светло се угасило, брзо сам дограбила ка пут и отишли смо
горе. „Шта се десило? Брзо нам реците!“ Није било никога да нам одговори, мушкарци су опет нестали доле. Тек у десет и десет су се поново појавили; двојица су стражарили крај Петровог отвореног прозора, врата су била затворена, покретни ормар затворен. Обесили смо један пуловер преко ноћне лампе и после тога су нам ово испричали: Петр је чуо да је двапут нешто јако лупило на одморишту, стрчао доле и видео да су извучене две велике даске са леве стране врата. Потрчао је горе, опоменуо дежурног стражара породице и њих четворица су сишли доле. Кад су ушли у магацин, лопови су баш проширивали рупу. Не размишљајући много, Ван Дан је повикао: „Полиција!“ Зачуло се неколико ужурбаних корака са спољне стране и лопови су побегли. Да полиција не би приметила рупу, прислонили су једну даску, али један добар ударац са спољне стране и она је опет одлетела на под. Људи су били збуњени због овакве дрскости и Ван Дан и Петр су се осећали спремним и на убиство: Ван Дан је ударио о земљу секиром и опет је све било тихо. Још једном су покушали да ставе даску испред рупе. Узбуна! Неки пар је са спољне стране засветлео батеријом кроз рупу и осветлио читав магацин. „До ђавола!“ прогунђао је неко од наших и сада су прешли из своје улоге полиције у улогу лопова. Сва четворица су се искрала горе, Петр је брзо отворио врата и прозоре од кухиње и кабинета, бацио телефон на под и најзад су се нашли иза покретног ормара. Пар са батеријом ће, вероватно, обавестити полицију: била је недеља увече, Ускрс, никога неће бити у понедељак, тако да нико од нас неће моћи да се мрдне до уторка изјутра. Помисли само, чекати у таквом страху две ноћи и један дан! Нико није знао ништа да предложи, тако смо само седели у мрклом мраку, јер је гђа Ван Дан у свом страху сасвим случајно угасила лампу; разговарали смо шапатом, и чим би нешто шушнуло, чуло би се: „шшшшшш!“ Прошло је пола једанаест, једанаест, али ни шума; тата и Ван Дан су нам се наизменично придруживали. Онда, у једанаест и четврт, шум и бука доле. Ч уло се само како дишемо, иначе се нико није ни покренуо. Кораци у кући, кабинету, кухињи, онда . . . на нашим степеницама. Зауставили смо дисање, кораци по нашим степеницама, онда шкрипа нашег покретног ормара. Тај тренутак не може се описати. „Сад смо изгубљени“ рекла сам, и већ сам видела како све нас тe исте ноћи одводи Гестапо. Двапут је зашкрипао ормар, онда ништа, кораци су се повукли, засад смо били спасени. Изгледало је да дрхтање прелази са једног на другог, чула сам како цвокоћу нечији зуби, нико није ни речи прословио. Више ниједног шума у згради, али је светло горело на нашем одморишту, тачно испред ормара. Да ли зато што је то тајни ормар? Можда је полиција заборавила светло? Да ли ће неко доћи да га угаси? Језици су се ослободили — више никога није било у кући, можда се неко налазио на стражи испред куће. Затим смо учинили три ствари: поново смо претресли све оно што смо претпостављали да се десило, тресли смо се од страха, морали смо ићи у клозет. Кофе су се нал азиле на мансарди, тако да смо једино имали Петрову лимену корпу за отпатке. Ван Дан ј е отишао први, онда тата, али је мама била одвећ стидљива да је употреби. Тата је донео корпу за отпатке у нашу собу, где смо је Марго, гђа Ван Дан и ја врло спремно употребиле. Најзад се мама решила да то учини. Људи су тражили папир — срећом се нашло нешто у џеповима! Кутија је страшно смрдела, све се одигравало шапатом, били смо уморни, било је дванаест сати. „Лезите на под и спавајте.“ Марго и ја смо добиле по јастук и једно ћебе; Марго је лежала близу креденца, а ја између ногу од стола. Смрад није био тако страшан на поду, али је ипак гђа Ван Дан тихо донела хлора, а уз то ставили смо пешкир преко ноше. Разговор, шапат, страх, смрад, завијање у стомаку и увек неко на ноши; па да човек спава! Међутим, у пола три била сам тако уморна и нисам ништа више знала до пола четири. Пробудила сам се када је гђа Ван Дан ставила главу на моју могу.
— Заиме божје, дајте ми нешто да обучем! — молила сам. Дали су ми нешто, али не питај шта — пар вунених гаћица преко моје пиџаме, црвени џемпер, црну сукњу, беле сокне и пар спортских чарапа пуних рупа. Онда је гђа Ван Дан села на столицу, а њен муж је дошао и легао на моје ноге. Лежала сам и мислила до пола четири, дршћући све време, што је сметало Ван Дану да заспи. Припремила сам се за повратак полиције, онда бисмо морали рећи да смо се сакривали; то ће бити или добри холандски људи, онда бисмо били спасени, или НСБ-ери 11, онда бисмо морали да их подмитимо! „У том случају уништимо радио“, уздахнула је гђа Ван Дан. „Да, у пећи“, одговорио је њен муж. „Ако нас нађу, нека пронађу и радио!“ „Онда ће наћи и Анин дневник“, додао је тата. „Спалите га“, предложио је најзаплашенији члан. Ово — и кад је полиција залупала вратима од ормара, били су моји најтежи тренуци. „Не мој дневник; ако мој дневник пропадне, онда ћу и ја!“ Али, срећом, тата није одговорио. Нема смисла понављати читав разговор кога се још сећам; толико много је речено. Умирила сам гђу Ван Дан, која је била веома заплашена. Говорили смо о бекству и како нас Гестапо испитује, о проваљивању, и о томе да треба бити храбар. „Морамо се понашати као војници, гђо Ван Дан. Ако је све сад готово, онда паднимо за краљицу и земљу, слободу, истину и право, како кажу у емисијама за Холандију из Енглеске. Једина ствар која је заиста страшна јесте то што ћемо повући у несрећу још много људи.“ Г. Ван Дан је изменио опет место са својом женом после једног сата и тата је дошао и сео крај мене. Мушкарци су непрекидно пушили, с времена на време чуо се дубок уздах, онда би неко отишао на ношу, и опет би све почело из почетка. Четири сата, пет сати, пола шест. Онда сам отишла и села са Петром крај његовог прозора и слушала; били смо тако близу једно другом да смо могли осетити како нам се тресу тела; с времена на време проговорили бисмо реч-две и онда бисмо пажљиво слушали. У соби до нас су скинули замрачење. Желели су да у седам сати позову Копхеса и да му кажу да пошаље некога. Онда су написали све шта су желели да кажу Копхесу преко телефона. Постојао је ризик да је полиција на стражи крај врата или у магацину и да би могла чути разговор на телефону, али опасност да се полиција поново врати била је много већа. Тачке су биле следеће: Лопови упали: полиција била у кући, до покретног ормара, не даље. Лопови, изгледа, узнемирени, отворили врата од магацина и побегл и кроз врт. Главни улаз затворен, Кралер мора да је употребио друга врата кад је излазио. Писаће машине и машина за рачунање су безбедне у црном ормару у кабинету. Покушај да обавестиш Хенка и донеси кључ од Ели, онда дођи и прегледај канцеларије — под изговором да си дошао да нахраниш мачку. Све се одиграло по плану. Копхесу смо телефонирали, машине које су биле горе стављене су у сандук. Онда смо опет сели око стола и чекали на Хенка или полицију. Петр је заспао, а Ван Дан и ја смо лежали на поду све док нисмо чули гласне кораке одоздо. Тихо сам устала. „То је Хенк.“ „Не, не, то је полиција“, рече неко. Неко закуца на врата, Мип зазвижда. То је било већ сувише за гђу Ван Дан, пребледела је као крпа и млитаво се опустила у столици; да је напетост потрајала само још тренутак, она би се онесвестила. 11
Холандски нацистички покрет. — Прим. прев.
Наша соба била је сва у нереду када су ушли Мип и Хенк, требало је само сто фотографисати! Примерак Филма и позоришта, умазан џемом и леком против пролива, отворен на страници са играчицама, две тегле од пекмеза, две начете векне хлеба, огледало, чешаљ, шибице, пепео, цигарете, дуван, пепељаре, књиге, пар гаћица, батерија, клозет-папир, итд., итд., све је лежало испретурано у свем свом шареноликом сјају. Природно да су Хенк и Мип поздрављени узвицима и сузама. Хенк је поправио рупу у вратима неким даскама и убрзо отишао да обавести полицију о провали. Мип је нашла писмо испод врата од ноћног чувара Слагтера, који је приметио рупу и опоменуо полицију. Тако смо имали пола сата времена да све доведемо у ред. Никада нисам видела да се може кућа толико променити. Марго и ја смо с неле доле постељину, отишле у WC, умиле се, опрале зубе и очешљале се. После тога сам мало уредила собу и опет отишла горе. Сто је већ био распремљен, тако смо отрчале по воду и скувале каф у и чај, скувале млеко и поставиле сто за ручак. Тата и Петр су испразнили ноше и опрали их топлом водом и хлором. У једанаест сати смо седели око стола са Хенком, који се већ био вратио, и ствари су лагано опет постајале нормалне и угодне. Хенкова прича је била следећа: Г. Слагтер је спавао, али је његова жена испричала Хенку да је њен муж пронашао рупу у нашим вратима када је обилазио канале и да је позвао полицајца, који је онда са њим обишао зграду. Хтео је да дође до Кралера у уторак и да му онда све исприча. У полицијској станици још ништа нису знали о провали, али полицајац је одмах прибележио све и рекао да ће доћи у уторак. Кад се враћао, Хенк је случајно срео нашег пиљара са угла, и рекао му да је зграда проваљена. „3нам“, рекао је сасвим хладно. „Пролазио сам прошле вечери са женом и видео рупу у вратима. Моја жена је хтела да продужи, али ја сам погледао и осветлио џепном лампом, онда су се лопови одмах разбежали. За сваки случај, нисам обавестио полицију, зато што мислим да код вас то не би требало учинити. Ја не знам ништа, али понешто нагађам.“ Хенк му је захвалио и наставио даље. Човек очигледно наслућује да смо ми овде, зато што увек иде по кромпире у време ручка. Како је то диван човек! Већ је било један кад је Хенк отишао и кад смо завршили прање судова. Онда смо сви отишли на спавање. Пробудила сам се у четврт до три и видела да је г. Дусл већ нестао. Сасвим случајно и још сањива срела сам Петра у купатилу; тек је сишао доле. Договорили смо се да се касније нађемо доле. Уредила сам се и сишла. „Да ли се још усуђујеш да идеш на предњу мансарду?“ запитао ме је. Климнух главом, узех свој јастук и пођосмо на мансарду. Време је било божанствено, а сирене ускоро заурлаше; остали смо где смо и бил и. Петр стави руку око мог рамена и ја своју око његовог и тако смо остали, тихо чекајући све док Марго није дошла и позвала нас на каф у у четири сата. Појели смо хлеба, попили лимунаду и шалили се (били смо опет у стању да се шалимо), иначе је све било као и пре. Увече сам честитала Петру што је био најхрабрији од свих нас. Нико од нас није никад био у таквој опасности као те ноћи. Бог нас је з аиста заштитио; само помисли — полиција крај нашег тајног ормара, светло уперено тачно у њега, а ипак смо остали неоткривени. Ако дође до инвазије и бомбардовања, онда ће се свако бринути за себе, али у овом случају страховали смо и за наше добре, недужне заштитнике. „Ми смо спасени, штитите нас и даље!“ Било је све што можемо рећи. Због овога догађаја дошло је до већих промена код нас. Г. Дусл не се ди више увече у Кралеровој канцеларији, већ уместо тога у к упатилу, Петр обилази кућу у пола девет и пола десет. Петр не сме више држати отворен прозор по ноћи. Никоме није дозвољено да повуче воду у клозету после пола десет. Вечерас долази столар да још боље осиг ура врата од складишта.
Сад се непрестано воде дебате у Тајном скровишту. Кралер нам је пребацио нашу неопрезност. Хенк је такође рекао да у оваквом случају не смемо никад ићи доле. Стално нас подсећају на то да се кријемо, да смо ми Јевреји ланцима везани за једно место, без икаквих права, али са хиљаду дужности. Ми Јевреји не смемо показати своја осећања, морамо бити храбри и снажни, морамо примити све неудобности, не смемо гунђати, морамо учинити све што је у нашој моћи и уздати се у Бога. Једном ће се овај страшни рат завршити. Свакако ће доћи време када ћемо опет бити људи, а не само Јевреји. Ко нам је ово наметнуо? Ко је начинио Јевреје друкчијим од осталих људи? Ко је дозволио да толико трпимо све до сада? Бог на с је начинио онаквим какви смо, али ће нас Бог опет и уздићи. Ако поднесемо све ове патње и ако још преостане Јевреја, када све буде готово, онда ће Јевреји, уместо да буду осуђивани, бити указивани за пример. Ко зна, можда је чак и наша религија, од које свет и сви народи уче добро, разлог, једини разлог што сада морамо да патимо. Из тога разлога никад не можемо постати само Холанђани, или само Енглези, или представници ма које земље, увек ћемо остати Јевреји, али ми то и желимо. Те ноћи сам осећала да ћу сигурно умрети, чекала сам полицију, била сам спремна, као војник на бојном пољу. Желела сам да дам свој живот за земљу, али сада, сада када смо спасени, прва ми је жеља била да после рата постанем Холанђанка! Волим Холанђане, волим ову земљу, волим језик и желим овде да радим. И чак ако би требало да пишем и самој краљици, нећу одустати све док не постигнем свој циљ. Постајем све независнија од својих родитеља, иако овако млада, супротстављам се животу са више храбрости од маме; моје осећање правде је непоколебљиво и истинитије од њеног. Знам шта желим, имам свој одређени став, имам религију и љубав, пустите ме да будем оно што сам и бићу задовољна. Знам да сам жена, жена са унутрашњом снагом и много храбрости. Ако ми Бог дозволи да живим, постићи ћу више но што је мама икад учинила, нећу остати безначајна, радићу за опште добро и за човечанство! И свесна сам да ће ми на првом месту и увек бити потребна храброст и ведрина! Твоја Ана П ет ак, 14. априла 1944.
Драга Кети, Овде је атмосфера изванредно напета. Пим је управо достигао тачку кључања. Гђа Ван Дан је у кревету са кијавицом и дува, г. Ван Дан блед и без својих цигарета, Дусл, који се морао лишити умногоме свог комфора, пун је примедби, итд., итд. Нема сумње да тренутно немамо среће. Нужник цури, а гуме на славини се излизале, али, захваљујући нашим многим везама, ускоро ћемо бити у стању да то све уредимо. Неки пут сам сентиментална, то знам, али овде с времена на време искрсну прилике за то, када Петр и ја седимо негде заједно на тврдом, дрвеном сандуку усред гомиле ђубрета и прашине, руку обавијених око рамена, приљубљени једно уз друго, он са једном мојом коврџом у својој руци; кад птице напољу певају и кад видиш да дрвеће пупи, сунце мами човека напоље, када је небо тако плаво, онда — ох, онда, толико много ствари желим! Овде човек не види ништа осим незадовољних, натмурених лица, ништа осим уздаха и неизречених жалби; заиста изгледа као да је овде све одједном постало много горе но пре. Ако ћемо право, ствари су онолико рђаве колико их ви сами тако представљате. Нико овде не даје добар пример; требало би да свако настоји да савлада сопствена расположења. Свакога дана чујеш: „Да се једном све ово заврши“. Мој рад, моја нада, моја љубав, моја храброст, све ово ми помаже да држим главу изнад
воде и чува ме да се не жалим. Ја сам заиста, Кетице, данас мало растројена, а ипак не знам зашто. Овде је све тако збркано, ништа није више повезано, а неки пут заиста веома сумњам да ће икога у будућности интересовати сва ова моја нагваждања. Излив срца једног ружног пачета, то ће бити наслов читаве ове глупости. Мој дневник заиста неће бити много од користи господи Болкестајну или Гербрандију 12. Твоја Ана С убот а, 15. априла 1944.
Драга Кети, „Удар за ударом. Да ли ће бити икад краја?“ Ми с правом можемо сада поставити то питање. Погоди шта је најновије. Петр је заборавио да скине пол угу са предњих врата (која се затварају преко ноћи изнутра), а брава спољних врата не ради. Зато Кралер и остали нису могли ући у зграду, већ је он морао отићи код суседа, насилно отворити кухињски прозор и ући у зграду са задње стране. Бесан је на нас што смо били тако немарни. Могу ти рећи да је то страшно узбудило Петра. При обеду, кад је мама рекла да јој ј е више жао Петра но икога другог, замало није заплакао. Ми смо сви исто толико криви као и он, зато што скоро сваког дана мушкарци питају да ли су врата откључана, а баш данас то нико није питао. Можда ћу бити у стању да га мало касније утешим; толико бих желела да м у помогнем. Твоја Ана Н едељ а изјут ра, неш т о пре 11 сат и 16. априла 1944.
Драга Кети, Запамти јучерашњи датум, јер је то веома важан дан у мом животу. Први пољубац је свакако велика ствар за сваку девојку, па и за мене! Брамов пољубац у десни образ више се не рачуна, исто као ни г. Вокеров у руку. Како је изненада дошло до овог пољупца? Па, испричаћу ти. Синоћ око 8 сати седел а сам са Петром на његовом дивану, и мало је потрајало па ме је обгрлио својом руком. „Помери се мало“, рекла сам, „онда не ударам главом у ормар.“ Он се померио скоро у угао, провукла сам руку испод његове и обгрлила га, а он ме је скоро сву собом покрио, обухвативши ме око рамена. Оно, овако смо седели и пре, али никад тако припијени као јуче. Чврсто ме је држао крај себе, моје лево раме до његових груди; већ ми је срце почело брже да куца, али то још није све. Није мировао све док ми глава није била на његовом рамену, а његова крај моје. Када сам се после неколико тренутака усправила, одмах ми је узео главу рукама и опет је прислонио уз себе. Ох, било је тако дивно, нисам могла да говорим, срећа je бил а сувише велика. Неспретно ми је миловао образ и руку, играо се мојим коврџама, и главе су нам се скоро све време додиривале. Не могу ти, Кети, описати осећање, које ме је све време прожимало. Била сам сувише срећна за речи, а верујем и он. Дигли смо се у пола девет. Петр је обукао патике да не лупа када буде обилазио кућу, а ја сам стајала крај њега. Како је до тога дошло изненада, не знам, али пре но што смо пошли доле, пољубио ме је, кроз косу, пола у образ, пола у уво. Истргла сам се и побегла доле не окренувши се, а сада просто чезнем за оним што се збило данас! 12
Чланови ратне холандске владе у избеглиштву у Лондону. — Прим. прев.
Твоја Ана П онедељ ак, 17. априла 1944.
Драга Кети, Шта мислиш да ли ће се мама и тата сложити с тим да седим и љубим се са дечаком на дивану — дечак од седамнаест и по година а девојка нешто испод петнаест! Заиста сумњам да хоће, али се овде морам уздати у себе. Тако је лепо лежати у његовим рукама, мирно и тихо сањарити, толико је уживање осећати његов образ на свом, толико је дивно кад знам да ме неко чека. Но, заиста постоји велико „али“, јер да ли ће Петр бити задовољан да ствари остану овако? Нисам заборавила његово обећање, али ... он је дечко! Знам и сама да почињем сувише рано, још немам петнаест, а већ сам толико независна! Свакако је тешко да то други људи схвате, скоро сам сасвим сигурна да Марго не би никад пољубила неког дечака, ако није већ дошло до разговара о веридби или удаји, али ни Петр ни ја не мислимо на тако нешто. Сигурна сам такође да мама није дотакла ниједног човека пре тате. Шта би моје пријатељице рекле када би знале д а лежим у Петровим рукама, са срцем на његовим грудима, моја глава на његовом рамену и његова прислоњена на моју! Ох, Ана, то је скандалозно! Но, ако ћемо искрено, ја не мислим да је тако; овде смо затворени, издвојени од света у страху и стреп њи, нарочито у последње време. Зашто би онда они који се воле били раздвојени? Зашто бисмо чекали да сасвим одрастемо. Зашто да се уопште питање о томе поставља? Решила сам да водим рачуна о себи; он никада не би желео да ми причини бол или тугу. Зашто онда да не следим пут свога срца, ако нас то чини обоје срећним? Ма како било, Кети, верујем да осећаш да се двоумим, мислим да се то моје поштење буни против тога да чиним било шта иза леђа! Мислиш ли да ми је дужност да кажем тати шта радим? Да ли мислиш да би требало да поделимо нашу тајну са неким трећим? Много лепога би се тиме изгубило, али да ли би и моја савест била мирнија! Разговараћу о томе са „њим“. Ох, да, о толико много ствари желим да разговарам са њим, јер не видим сврхе само у миловању. Измена мисли, то је израз поверења и вере једног у другог и обоје бисмо тиме само добили! Твоја Ана У т орак, 18. априла 1944.
Драга Кети, Овде је све добро. Тата је баш рекао да он сигурно очекује да ће доћи до великих операција пре двадесетог маја, и у Русији и у Италији а исто тако и на Западу; ја све мање могу да замислим наше ослобођење одавде. Јуче смо Петр и ја најзад доспели да разговарамо, што смо одлагали већ ск оро девет дана. Објаснила сам му све о девојкама и нисам се устручавала да разговарамо о најинтимнијим стварима. Вече се завршило тиме што ме је пољ убио, баш крај уста, то је заиста дивно осећање. Можда ћу му једном донети мој дневник горе, да бисмо дубље ушли у ствари. Не причињава ми задовољство да само лежим по читав боговетни дан у његовом загрљају, толико бих желела да осетим да је и он исти као ја. Дошло је дивно пролеће после дуге, променљиве зиме; април је заиста диван, ни много топао ни много хладан, са повременим малим пљусковима. Наш кестен је већ скоро сасвим озеленео, а понегде могу се чак видети и мали пупољци.
Ели нас је обрадовала у суботу са четири букета цвећа, три букета нарциса и јед ан гроздастих зумбула — ово последње за мене. Морам мало учити алгебру, Кети — збогом. Твоја Ана С реда, 19. априла 1944.
Драга моја, Да ли постоји ишта лепше на свету но седети крај отвореног прозора и уживати у природи, слушати певање птица, осећати сунце на образима и држати се за руке са оним који ти је драг? Тако је умирујуће и тихо осећати његове руке око себе, знати да је близу, а ипак ћутати, то не може бити ништа ружно, jeр је ово спокојство тако дивно. Ох, да те нико више не узнемирава, чак ни Муши. Твоја Ана П ет ак, 21. априла 1944.
Драга Кети, Јуче поподне сам лежала у кревету са гушобољом, али ми је било досадно ве ћ првога дана, а температуру нисам имала, дигла сам се данас. Данас је осамнаести рођендан Њен. Краљ. Величанства Принцезе Елизабете од Јорка. ВВС је рекао да је још неће прогласити пунолетном, иако је то обично случај са краљевском децом. Питали смо се за кога ће се принца удати ова лепотица, али не можемо смислити никога ко би био погодан. Можда ће се њена сестра Принцеза Маргарета Роза једнога дана удати за Принца Бодуена од Белгије. Овде несрећа за несрећом. Тек што су спољна врата била учвршћена, када се онај човек из магацина опет појавио. По свој прилици то је исти онај који је украо кромпире и жели да свали кривицу на Ели. Читаво Тајно скровиште је, разумљиво, опет узбуђено. Ели је ван себе од беса. Желим да пошаљем нешто неким листовима да видим да ли ће ми примити неку од прича, разуме се под псеудонимом. До виђења, мила! Твоја Ана У т орак, 25. априла 1944.
Драга Кети, Дусл опет није говорио са Ван Даном десет дана, и то само зато што je после провале уведен читав низ мера безбедности које му сметају. Он сматра да је Ван Дан био груб према њему. „Све је овде наопако“, рекао ми је. „Разговараћу о томе са твојим оцем.“ Не би требало да седи више у канцеларији суботом поподне и недељом, али он то и даље чини. Ван Дан је био бесан и отац је сишао доле да разговара са њим. Природно, он је проналазио изговоре, али овога пута није успео да надмудри чак ни оца. Сада отац разговара са њим најмање што може, пошто га је Дусл увредио. Нико не зна како га је Дусл увредио, али мора да је било веома ружно. Написала сам дивну причу са насловом Блер истраживач, која се допала свима којима сам је читала.
Твоја Ана Ч ет врт ак, ак, 27. 27. априла априла 194 1944. 4.
Драга Кети, Гђа Ван Дан је била јутрос тако нерасположена, ништа друго осим жалопојки! Прво њена кијавица, онда није могла добити више пастила, а толико много брисати нос неиздржљиво је. Затим, што сунце не сија, што инвазија не долази, што не можемо да гледамо кроз прозор, итд., итд. Морали смо сви да јој се смејемо; а она је била довољно друг па нам се придружила. Сада читам Цар читам Цар Карло V од једног професора Гетингенског универзитета; он је радио на књизи четрдесет година. Прочитала сам педесет страница за пет дана; немогуће је више прочитати. Књига има 598 598 страница, тако сад можеш израчунати колико ми ми још треба — а постоји и друга књига. Али је веома интересантно! Шта све ђак не научи у току једног јединог дана! Узми мене з а пример. Прво сам превела нешто са холандског на енглески о Нелсоновој Нелсоновој последњој бици. Затим сам још читала о рату Петра Великог против Норвешке (1700—1721), и Карлу XII, Августу Снажном, о Мазепи, Ван Герцу, Бранденбургу, Померанији и Данској. После тога сам се нашла у Бразилу, прочитала о бахијском дувану, обиљу кафе и да Рио де Жанеиро има милион и по становника, о Пернамбуку и Сао Паолу, па и о реци Амазону, о црнцима, мулатима, белцима, да je више од педесет процената становништва неписмено, и о маларији. Како ми је још преостало времена, брзо сам прегледала и породични родослов. Јан Старији, Виљем Лудвик, Ернст Казимир I, Хенрик Казимир I, све до мале Маргриет Француске (рођене у Отави 1943). Дванаест сати: на мансарди, наставила сам свој данашњи програм са историјом цркве — фуј! Све до једног сата. А када је било два сата, једно дете је седело и опет радило (хм, хм), овога пута проучавајући мајмуне пљоснатог и уског носа. Кети, брзо ми реци колико хипопотамус има прстију на ногама. Онда је дошла Библија, Нојев потоп, Сем, Хам и Ј афет. После тога Карло V. Онда са Петром: Пуковник Петром: Пуковник на енглеском од Текереја. Поновила сам француске глаголе и онда упоредила Мисисипи са Мисуријем. Још имам кијавицу и пренела сам је на Маргу, такође на мам у и тату. Само да је Петр не добије! добије! Назвао ме је „Елдорадом“ „Елдорадом“ и тражио пољубац. пољубац. Природно, Природно, нисам могла! могла! Смешан дечко! Али ипак, он је мио. Доста за данас, збогом! Твоја Ана П ет ак, ак, 28. 28. априла априла 1944 1944..
Драга Кети, Нисам никад заборавила свој сан о Петру Веслу (види почетак јануара). Када помислим на то, још увек могу осетити његов образ на свом и доживети доживети оно дивно осећање осећање од кога је све постајало лепше. Доживљавала сам то исто осећање понекад и са Петром, али никада у толикој мери, све до јуче, када смо, као обично, седели на дивану са рукама око струка. Онда је изненада обична Ана ишчезла и друга Ана заузела њено место, друга Ана која није безобзирна и шаљива, већ она која жели само љубав и нежност. Седела сам тесно приљубљена уз њега и осетила како ме запљускује талас осећања, сузе су ми се појавиле у очима, очима, једна је пала на његове панталоне, десна се спустила право крај мог
носа па и она пала на његове панталоне. Да ли је приметио? Није се покренуо нити дао икаква знака да јесте. Питам се да ли је и њему било као и мени! Једва да је проговорио. Да ли он зна да има две Ане крај себе! Ова питања морају остати без одговора. У пола осам сам устала и пришла прозору, где се увек поздрављамо. Још сам дрхтала. Још сам била Ана број два. Пришао ми је, обвила сам му руке око врата, пољубила леви образ и хтела сам да пољубим и други, када су ми се усне среле са његовим. Неодољиво смо пали једно другом у загрљај, лудо, никад да престанемо. Ох! Петру је толико потребна нежност. Први пут у животу је упознао девојку, видео први п ут да и најдосадније девојке могу имати и другу природу, да имају срца и да могу мог у бити и друкчије када си сам са њима. Први пут у свом животу се ослободио и пошто никада није имао ни пријатеља ни пријатељице, показао тек сада своје право ја. Сад смо нашли једно друго. Уосталом, ни ја њега нисам познавала, јер као и он, нисам никада имала поузданог пријатеља, а ево сада до чега је дошло . . . И опет ми једно питање не да мира: мира: „Да ли је добро тако? Да ли је добро што сам тако брзо попустила, што сам тако ватрена, исто толико ватрена и жељна као и сам Петр! Смем ли се ja, девојка, девојка, заборавити заборавити у толикој толикој мери?“ Постоји Постоји само један само један одговор: одговор: „Толико сам сам жудела жудела и толико толико дуго дуго — толико толико сам сам усам усамљена љена — и сада сам сам нашла нашла утех утехе.“ е.“ Изјутра се природно понашамо, по подне мање или више (осим понеки пут); али увече потиснуте чежње читавога дана, срећа и радосни тренуци свих ранијих доживљаја избијају на површину и мислимо само једно на друго. Сваке вечери, после последњег пољупца, желела бих да се отргнем, отргнем, да не гледам гледам више више у његове очи — даље, само само што даље, сама сама у мраку. мраку. А шта ме чека када сиђем доле? Јарко светло, питања и смех; морам све да прогутам прогутам и да не покажем ништа. Срце ми је још препуно; не могу савладати одједанпут одјед анпут овакво узбуђење, као што je било јучерашње: нежна Ана у сваком случају мало долази до изражаја и стога неће дозволити да одмах буде потиснута. Петр је пробудио пробудио моја осећања дубље но ико други раније — осим у сновима. Петр ме је целу прожео и сасвим ме преокренуо; преокренуо; само се по себи разуме разуме да је човеку потребно мало одмора одмора и времена да се поврати после једног таквог узбуђења! узбуђења! Ох! Петр, шта си то од мене учинио? Шта хоћеш од мене? Куда ће нас ово одвести? Ох, сада разумем Ели; сада, сада када ја сама ово преживљавам, сада схватам њене стрепње; да сам старија и да ме он запита да ли бих се удала за њега, шта бих одговорила? Ана, буди поштена! Не бих се могла удати за њега, али ал и ипак, било би ми тешко пустити га. Петр нема још довољно изражен карактер, нема довољно воље, а премало храбрости и снаге. Он је још увек у дубини срца дете, није старији од мене; он само тражи мир и срећу. Да ли ми је заиста тек четрнаест година? Да ли сам заиста само мала, глупа ученица! Да ли сам заиста толико неискусна у свему? Имам више искуства од већине; прошла сам кроз ствари ствари које тешко да је преживела преживела иједна иједна од мојих вршњакиња. вршњакиња. Плашим Плашим се, плашим плашим се да се у својој чежњи не препуштам сувише брзо. Како ћу се онда касније понашати према другим дечацима? Ох, то је тако тешко, стално се борити против срца и разума; сваки од њих ће у своје време проговорити, али да ли сам ја сада изабрала прави тренутак? Твоја Ана У т орак, орак, 2. 2. м аја 1944. 1944.
Драга Кети, У суботу увече питала сам Петра шта он мисли да ли би требало д а кажем тати нешто о нама; када смо мало поразговарали, он је дошао до закључка да би требало. Била сам срећна, јер то показује показује да је поштен дечак. Чим сам сишла доле, отишла сам са татом татом да донесем мало воде; и док смо били на степеницама, рекла сам: „Тата, сигурно ти је јасно да Петр и ја, када смо заједно не седимо седимо на километарском растојању. растојању. Мислиш ли да је то ружно?“ Тата није одмах одговорио, онда је рекао: „Не, не мислим да је ружно, али мораш мораш бити опрезна, Ана;
овде нас је толико на тако малом простору.“ Када смо отишли горе, поново ми је рекао нешто слично. У недељу изјутра ме ме је позвао и рекао: „Ана, размишљао сам мало више о ономе ономе што си рекла.“ рекла.“ Већ сам сам се мало мало уплашил уплашила. а. „То није није баш сасвим пристојно пристојно — овде у овој кући; мислио сам да сте само другови. Да ли је Петр заљ убљен?“ „Ох, природно да није“, одговорила сам. „Ти знаш да вас ја обоје разумем, али ти мораш бити та која ће се обуздавати. Немој ићи горе тако често, немој га исувише охрабривати. Мушкарац је тај који је увек активан у тим стварима; жена га може задржавати. Сасвим је друкчије под нормалним околностима, када си слободна, виђаш и друге дечаке и девојчице, можеш се повремено одвојити, учествовати у разним забавама и другим стварима; стварима; али овде, ако будете исувише заједно, и када будеш пожелела пожелела да се одвојиш нећеш нећеш моћи; виђате виђате се преко целога целога дана — у ствари, ствари, све време буди буди опрезна, Ана, и немој то узимати сувише озбиљно!“ „Не узимам, тата, али Петр је пристојан дечак, заиста пристојан!“ „Да, али нема јак карактер; на њега се може лако утицати, набоље али исто и нагоре; надам се, ради њега, да ће његова добра страна увек преовлађивати, јер је он, по природи, ето такав.“ Још смо разговарали и сложили се да би тата требало да разговара и са њим. У недељу изјутра изјутра на мансарди запитао ме је: „Ана, да ли си ти разговарала разговарала са својим оцем?“ оцем?“ „Да“, одговорил одговорилаа сам, „причаћу „причаћу ти о томе. томе. Тата не мисли мисли да је то ружно, ружно, али он каже да овде, пошто смо толико нераздвојни све време, може лако доћи до несугласица.“ „Али ми смо се сложили, зар не, да се никад не свађамо; а ја сам решен да се држим д ржим тога.“ „И ја ћу, Петре, али тата није мислио да је међу нама овако, мислио је да смо само другови; мислиш ли да би то још и сада могли бити?“ „Ја „Ја мог могу у — а ти? ти?““ „И ја исто, рекла сам тати да имам поверења у тебе. Имам поверења, Петре, исто колико и у тату, и верујем верујем да си га достојан. Ти јеси, јеси, зар не, Петре?“ Петре?“ „Надам се.“ се.“ При овоме овоме се веома застидео и сав се зацрвенео. „Верујем у тебе, Петре“, Петре“, наставила сам. „Верујем да имаш добре особине, и да ћеш успети у животу.“ После тога смо разговарали о другим стварима. Касније сам рекла: „Ако изађемо одавде, сигурна сам да ти нећеш марити за мене.“ Он је плануо. „То није тачно, Ана, ох, не, нећу да тако мислиш о мени!“ Онда су ме позвали. Тата је разговарао са њима; њима; данас ми је то испричао. „Твој отац је мислио мислио да би се пријатељство пре или касније могло претворити претворити у љубав“, рекао је. Али ја сам одговорила да ћемо се обуздавати. Тата не воли да више идем тако често горе, али ја га нећу послушати. Не само зато што волим да будем с Петром; рекла сам му да имам поверења у њега. Имам поверења у њега, и желим да му то покажем, а ако останем о станем доле због недостатка поверења, нећу моћи то учинити. Не, идем! У међувремену Дуслова драма се изгладила. Увече у суботу извинио се на дивном холандском језику. Ван Дан је одмах то лепо прихватио; мора да је Дуслу био потребан цео дан да би научио ту малу лекцију напамет. Недеља, његов рођендан, протекла је мирно. Дали смо му боцу доброг вина из 1919.
године, од Ван Данових (који су сад могли дати свој покл он), боцу ликера и туце жилета, теглу џема од лимуна од Кралера, једну књигу Мали Мартин од Мип и саксију са цвећем од Ели. Он је сваког од нас почастио једним јајетом. Твоја Ана С реда, 3. м аја 1944.
Драга Кети, Прво, недељне новости. Одмарамо се од политике; нема ничега, савршено ничега што би било вредно објавити. Ја исто тако постепено почињем да верујем да ће доћи инвазија. Ипак, не могу пустити Русе да све очисте; уосталом и они засад стоје. Г. Копхес сада долази у канцеларију свакога јутра. Он је набавио нове опруге за Петров диван, тако да ће Петр морати мало да се бави стаоларијом, због чега он, сасвим разумљиво, није ни најмање срећан. Да ли сам ти рекла да је Мофи нестала. Просто нестала — ни трага од ње од прошлог четвртка. Надам се да се већ налази на мачјем небу, док неки љубитељ животиња ужива у сочном месу. Можда ће каквој малој девојчици поклонити капу од њеног крзна. Петру је веома жао. Од суботе смо изменили ред, и сада ручавамо у пола дванаест пре подне, а дотле морамо издржати само са једном шољом пориџа; то нам уштеђује један оброк. Поврће се још увек тешко набавља; данас у подне смо имали трулу кувану зелену салат у. Обична салата, спанаћ и кувана салата, нема ничега другог. Са овим једемо труо кромпир, тако да је то изврсна комбинација! Можеш лако замислити да се и сами овде често очајнички питамо: „О, чему тај рат? Зашто људи не могу мирно живети? Чему сва ова уништавања?“ Питање је сасвим разумљиво, али на то још нико није нашао одговор. Да, зашто праве још авионе, још теже бомбе и, истовремено, фабричке куће за обнову? Зашто би се милиони дневно трошили за рат а ни паре на медицинске услуге, уметнике или сиромашне? Зашто неки људи морају гладовати, док има вишкова који труле по другим крајевима света? Ох, зашто су људи тако безумни? Не верујем да су само велики људи, политичари и капиталисти криви за рат. Ох, не, мали човек је исто толико крив, иначе би се народи света одавно побунили! Код људи просто постоји нагон за уништавањем, нагон за убиствима, безумљем, и све док се читаво човечанство сасвим не измени, ратови ће се водити, све што је саграђено, однеговано и израсло биће уништено и унакажено, после чега ће човечанство морати да отпочне све изнова. Често сам била клонула духом, али никад очајна; сматрам да је наше илегалство опасна авантура, истовремено романтична и интересантна. У свом дневнику описујем сва лишавања као забавна. Решила сам се сада да водим друкчији живот од осталих девојака и касније сасвим друкчији од обичних домаћица. Мој почетак је био толико интересантан, и то је једини разлог зашто се смејем смешној страни најопаснијих тренутака. Млада сам и имам многе неизражене квалитете; млада сам и снажна и упала сам у велику авантуру; још се налазим усред ње и не смем бити незадовољна по васцели дан. Много ми је поклоњено — срећна природа, много ведрине и снаге. Свакога дана осећам како се развија мој унутрашњи живот, и како се ослобођење све више ближи и како је дивна природа, колико су добри људи око мене, колико је интересантна ова авантура. — Зашто бих онда очајавала? Твоја Ана
П ет ак, 5. м аја 1944.
Драга Кети, Тата није задовољан мноме; он је мислио да ћу ја после нашег разговора у недељу аутоматски престати да идем горе сваке вечери. Он не жели никакво „љубакање“, реч коју не могу подносити. Већ је било непријатно и што сам говорила о томе, зашто стварати још непријатности? Данас ћу разговарати са њим. Марго ми је дала неке д обре савете, зато слушај; ево, укратко, шта хоћу да кажем: „Верујем, тата, да очекујеш од мене неку изјаву, зато ћу ти је дати. Ти си се разочарао у мени, пошто си од мене очекивао да будем издржљивија и претпостављао да ћу бити само четрнаестогодишња девојчица. Али ту грешиш! Откако смо овде, од јула 1942. године, до пре неколико недеља, могу те уверити да ми уопште није било лако. Само кад би знао колико сам увече плакала, колико сам била несрећна и усамљена, онда би схватио зашто желим да идем горе! „Сад сам дошла дотле да могу живети сасвим сама, без мамине подршке или било чије друге. Али то се није догодило преко ноћи; то је била горка, тешка борба и пролила сам много суза пре но што сам постала независна, каква сам сада. Можеш ми се смејати и не веровати ми, али то ми не може наудити. Знам да сам одвојена јединка и не осећам се ни најмање одговорном према било коме од вас. Ово ти кажем само зато што би иначе помислио да сам неискрена, али не желим да полажем рачуна о својим поступцима икоме другом до самој себ и. „Кад ми је било тешко, ви сте сви затварали очи и окретали главу и нисте ми помагали; напротив, једино сам добијала опомене да не будем толико бучна. Била сам безобразна да не бих стално слушала тај упорни глас у себи. Играла сам комедију целих годину и по дана, из дана у дан, никада нисам роптала, никада нисам излазила из те улоге, и сада је битка свршена. Победила сам! Независна сам и телом и душом. Није ми потребна више мајка, јер ме је читав овај сукоб учинио снажном. И сада, када сам на врхунцу свега, сада знам да сам извојевала битку, сад желим да наставим својим путем, путем за који мислим да је исправан. Ти ме не можеш и не смеш посматрати као четрнаестогодишњу девојчицу, јер су ме све ове недаће учиниле старијом; нећу жалити за оним што сам учинила, већ ћу поступати онако како мислим да могу. Не можеш ме наговорити да не идем горе; можеш или забранити или имати у мене поверења у свакој ситуацији, али ме онда оставите на миру!“ Твоја Ана С убот а, 6. м аја 1944.
Драга Кети, Ставила сам нешто пре вечере у татин џеп писмо у коме сам написала оно што сам ти јуче објаснила. Пошто га је прочитао, он је био, по Маргином причању, веома узнемирен читаве те вечери. (Ја сам била горе и прала судове.) Јадни Пим, могла сам наслутити какво ће дејство имати једна таква посланица. Он је толико осетљив! Одмах сам рекла Петру да ништа не пита нити било шта говори. Пим ми није ништа више рекао о томе. Питам се шта ми се још спрема. Овде све тече више-мање нормално. Оно што нам причају о ценама и људима напољу скоро је невероватно; пола фунте чаја кошта 350 флорина, фунта кафе 80 флорина, бутера 35 флорина, једно јаје 1,45 флорина. Људи плаћају по 14 флорина за једну унцу бугарског дувана! Свако се бави црном берзом, сваки трговачки помоћник има нешто да понуди. Наш пекарски помоћник добио je неки свилени конац за шивење, 0,9 флорина за мали калем, млекаџија успева да добија илегалне карте за снабдевање, погребни предузимач испоручује сир. Провале, убиства
и крађе се одигравају сваког дана. Полиција и ноћни чувари учествују у томе као и професионалци, свако жели да напуни стомак, и зато што је забрањено повећање надница, људи просто морају да праве свињарије. Полиција стално трага, тражећи девојчице од петнаест, шеснаест, седамнаест година и старије, које свакодневно нестају. Твоја Ана Н едељ а изјут ра, 7. м аја 1944.
Драга Кети, Тата и ја смо разговарали, страшно сам плакала а и он ми се придружио. Знаш ли шта ми је рекао, Кети? „Примио сам много писама у свом животу, али ово је свакако најнепријатније! Ти, Ана, коју су обасипали толиком љубављу твоји родитељи, ти, која имаш родитеље увек спремне да ти помогну, који су те увек штитили, зар ти можеш говорити о осећању неодговорности према нама? Осећаш да ти је учињена неправда и осећаш се напуштеном; не, Ана, ти си нама нанела велику неправду! Можда ниси тако мислила, али то си написала; не, Ана, нисмо заслужили овакав прекор!“ Ох, страшно сам погрешила; ово је свакако најгора ствар коју сам учинила у свом животу. Покушала сам да се направим важном свим тим својим сузама и плакањем, покушала сам да будем велика, само да би ме он поштовао. Свакако, била сам несрећна, али оптужити доброг Пима, који је учинио и још све чини за мене — не, то је сувише ниско да би се речима исказало. Право је да ме неко једном скине са мог недост ижног пиједестала, да мало потресе мој понос, јер сам опет била сувише обузета собом. Оно што госпођица Ана ради није увек на своме месту! Свако ко је у стању да причини толико јада неком другом, некоме за кога тврди да га воли, и то намерно, низак је, врло низак! И сама чињеница како ми је тата опростио нагони ме да се стидим себе више но икад. Бацио је писмо у ватру и опет је тако пажљив према мени, као да је он мени нешто учинио нажао. Не, Ана, ти имаш још страховито много да научиш, прво почни то, уместо да посматраш друге и да их оптужујеш! Много сам туговала, али ко то није у мом добу? Много сам изигравала и будалу, исто тако, али сам једва била свесна тога; била сам усамљена, али никад очајна! Требало би да ме је срамота, а то заиста и јесте. Оно што је учињено не може се више повратити, али човек може спречити да се то поново догоди. Желим да почнем опет из почетка и то ми сад неће бити тешко, сада, кад имам Петра. Уз његову подршку могу и хоћу! Нисам више сама, он ме воли. Волим га, имам своје књиге, своје приче и дневник, нисам тако страховито ружна, нити сасвим глупа, имам ведру нарав и желим да имам добар карактер. Да, Ана, дубоко си осетила да је твоје писмо било сувише оштро и нетачно. Помисли само да си се њиме поносила! Узећу тату себи за пример и поправићу се! Твоја Ана П онедељ ак, 8. м аја 1944.
Драга Кети, Да ли сам ти икад причала нешто више о нашој породици? Мислим да нисам и зато ћу сада отпочети. Родитељи мога оца били су веома богати. Његов отац се сасвим сам пробио кроз живот, а мајка му је потицала из угледне богате
породице. Тако је тата у својој младости добио васпитање малог богатог дечака, имао пријеме сваке недеље, балове, прославе, дивне девојке, вечере, велику кућу, итд., итд. После дедине смрти сав је новац пропао у светском рату и инфлацији која је уследила за њим. Тата је, дакле, био изванредно добро васпитан и јуче се много смејао када је први п ут, у својој педесетој години, олизао тигањ за столом. Мамини родитељи су исто тако били богати и често смо сл ушали отворених уста приче о веридбама са две стотине педесет званица, приватним баловима и вечерама. Човек нас сада свакако не би могао назвати богатим, али све моје наде су везане за после рата. Могу те уверити да ми се не допада узано, скучено битисање као што је мамино и Маргино. Чезнем да одем у Париз на годину дана и у Лондон на годину дана да бих научила језике и проучавала историју уметности. Упореди то са Маргом, која жели да буде бабица у Палестини! Увек сам жудела за тим да видим дивне хаљине и интересантне људе. Желим да видим нешто од света и да доживим све што је узбудљиво. Већ сам ти ово причала. А мало новца неће наудити. Мип нам је јутрос причала о пријему на коме je била поводом једне веридбе. И будућа невеста и младожења потичу из богатих породица и све је било на веома високој нози. Мип нам је натерала воду у уста говорећи о јелима и послужењима: супа од поврћа са кнедлама од млевеног меса, сиром, земичкама, предјело са јајима и ростбиф, дивни колачи, вино, цигарете, свега колико ти душа хоће (црна берза). Мип је попила десет чаша — да ли је то та жена која себе назива трезвењаком? Ако је Мип све то попила, питам се колико је њен с упруг успео да смаже? Природно, свако је на пријему био мало весео. Бил а су и два полицајца из борбене чете који су снимили веренике. Изгледа да Мип увек на нас мисли јер је одмах узела адресе ових људи у случају ако се ма шта деси, ти добри Холанђани ће бити добродошли. Вода нам је текла на уста. Нама који не добијамо ништа друго осим две кашике пориџа за доручак и чији су стомаци тако празни да сасвим разговетно крче, нама који не добијамо ништа друго осим полукуваног спанаћа (да би се сачували витамини) и кварних кромпира из дана у дан, нама који не добијамо ништа друго осим салате, куване или с ирове, спанаћа и опет спанаћа у своје шупље стомаке. Можда ћемо још постати снажни као Попај, али засад не видим неких знакова о томе! Да нас је Мип одвела на пријем, сигурно да не бисмо оставили ни једну земичку за друге госте. Кажем ти, буквално смо упијали речи са Мипиних уста, окупили смо се око ње као да никад раније у свом животу нисмо слушали о дивној храни или лепо обученим људима! И то ми, унуци милионара. Свет је чудно боравиште! Твоја Ана У т орак, 9. м аја 1944.
Драга Кети, Завршила сам своју причу о вили Елени. Преписала сам је на лепој хартији. Заиста изгледа веома привлачно, али да ли je то довољно за татин рођендан? Не знам. Марго и мама су за њега написале две песме. Г. Кралер је дошао данас поподне горе са вешћу да гђа Б., која је запослена као продавачица у предузећу, жели да доноси са собом у кутији ручак и да једе овде у канцеларији свако по подне у два сата. Помисли само! Нико не сме више долазити горе, кромпири се не могу узимати. Ели не може ручавати, не можемо ићи у клозет, не смемо се кретати, итд., итд. Смишљали смо најдивније и најразноврсније предлоге да је отерамо. Ван Дан је мислио да би добро средство за чишћење у кафи било довољно. „Не“, одговорио је Копхес, „онда је никада не бисмо могли одвојити од кутије!“ Громогласан смех. „Од кутије“, запитала је гђа Ван Дан,
„шта то значи?“ Уследило је објашњење. „Да ли то могу увек употребљавати?“, онда је глупо питала. „Замисли“, кикотала се Ели, „кад би човек затражио кутију од Бијенкорфа13, они не би ни знали на шта мислиш!“ Ох, Кети, толико је дивно време, када бих само могла изићи напоље! Твоја Ана С реда, 10. м аја 1944.
Драга Кети, Јуче смо седели на мансарди и радили француски када сам изненада чула како иза мене лије вода. Упитала сам Петра шта би то могло бити, али он није ни одговорио, само је јурнуо на таван, где се налазио извор несреће, и одгурнуо Боша, који је, зато што је кутија са земљом била влажна, чучнуо просто крај ње, нешто мало иза правог места. Настала је галама и штропот и Бош, који је дотле завршио свој посао, сјури се доле. Бош је био тражио нешто слично својој кутији, и изабрао неке шушке од дрвета. Вода је цурила с тавана право на мансарду и, несрећом, зауставила се баш у бурету са кромпиром. Таваница је прокишњавала, а како ни под на мансарди није без рупа, то је неколико жутих млазева прошло кроз таваницу у трпезарију и пало на гомилу чарапа и књига које су лежале на столу. Пресавијала сам се од смеха, заиста је било смешно. Бош се скупио испод столице, Петр са водом, прашком за чишћење и крпом за под, а Ван Дан је покушавао да све умири. Узбуна се ускоро стишала, али је позната ствар да мачја мокраћа страховито смрди. Кромпири су ово потврдили сасвим јасно, исто као и шушке које је тата пок упио у кофу да се сагоре. Јадни Бош! Откуд си ти могао знати да се тресет нигде не може набавити? Твоја Ана П. С. Наша вољена Краљица говорила нам је синоћ и вечерас. Она ће отићи на одмор да би била снажна за повратак у Холандију. Употребила је речи као „ускоро, када се вратим, брзо ослобођење, хероизам, и тешки терети“. Затим је уследио говор Гебрандија. Свештеник је завршио молитвом Богу да се брине о Јеврејима, људима у концентрационим логорима, затворима, и у Немачкој. Твоја Ана Ч ет врт ак, 11. м аја 1944.
Драга Кети, Сада сам страшно запослена, и мада то звучи невероватно, нисам имала времена да све свршим. Хоћеш ли да ти укратко кажем шта све имам да учиним? Па, ево, до сутра морам завршити читање првога дела Галилеја Галилеја, пошто се књига мора вратити у библиотеку. Тек сам га јуче почела, али ћу успети. Идуће недеље имам да прочитам Палестина на раскрсници и други део Галилеја. Затим, пошто сам свршила јуче читање првога дела биографије Цар Карло V, важно је да израдим одмах све дијаграме и породичне родослове које сам одатле извадила. После тога имам тридесет страница непознатих речи које сам скупила из различитих књига, а које треба све да научим, напишем и поновим. Број четири је да су моје филмске глумице све измешане, и
13
Бијенкорф је велика трговачка радња у Амстердаму. — Прим. прев.
просто вапију да их уредим; међутим, пошто би то потрајало неколико д ана и пошто је професор Ана, како ме већ називају, заг ушена послом, хаос ће морати да остане хаос. Затим Тезеј, Едип, Пелеј, Орфеј, Јазон, Херкул, сви чекају на ред да буду уређени, пошто њихови различити делови леже у мојој свесци испреплетени као фантастично ткање у некој хаљини; исто тако је већ крајње време да и Мирону и Фидији укажем мало пажње ако желим да ми постану јасни. Слично је и са седмогодишњим и деветогодишњим ратом; све бркам када идем оваквом брзином. Да, може ли се шта учинити са оваквим памћењем! Замисли с амо колико ћу бити заборавна када будем имала осамдесет година! Ох, још нешто, Библија; колико ми времена још треба да се сретнем са Сузаном која се купа? И шта мисле под грехом Содоме и Гоморе? Ох, има још толико страховито да се учи. А у међувремену оставила сам на цедил у Лизелоту Пфалачку. Кети, видиш ли да се просто растржем? Сада, још о нечему: знала си већ одавно да је моја највећа жеља да једнога дана постанем нови нар а касније чувени писац. Да ли ће се тежње ка величини (или безумљу) икад остварити, видеће се, али свакако да већ имам план у глави. После рата желим да објавим књигу под називом Net Achterhuis. Да ли ћу успети или не, не знам, али мој дневник ће ми много помоћи. Исто тако имам и друге идеје, поред Net Achterhuis-a. Али писаћу потпуније о томе неком другом приликом, када то у мојој свести буде добило јаснији облик. Твоја Ана С убот а, 13. м аја 1944.
Најдража Кети, Јуче је био татин рођендан. Мама и тата су у браку деветнаест година. Чистачица није била доле, а сунце је сијало као никад раније у 1944. Наш дивљи кестен је у пуном цвету, густо покривен лишћем и много лепши но прошле године. Тата је добио Лимеову биографију од Копхеса, књиг у из природе од Кралера, Амстердам на води од Дусла, огромну кутију од Ван Дана, дивно израђену и скоро професионално украшену, у којој су била три јајета, боца пива, боца јогурта и зелена машна. У односу на њу, наша тегла сирупа изгледала је прилично мала. Моје руже су дивно мирисале у поређењу са Мипиним и Елиним каранфилима, који нису мирисали, али су исто тако били врло лепи. Био је обасут пажњом. Педесет луксузних колачића је стигло, божанствено! Сам тата нас је почастио слатким колачима од ђумбира, пивом за господу и јогуртом за даме. Весеље на све стране! Твоја Ана У т орак, 16. м аја 1944.
Најдража Кети, Да унесем мало промене — пошто нисмо о њима разговарали већ дуго — желим да ти пренесем мали разговор који се јуче водио између г. и гђе Ван Дана. Гђа Ван Дан: „Немци су сигурно снажно учврстили атлантски одбрамбени зид, они ће учинити све што је у њиховој моћи да задрже Енглезе. Невероватно је колико су Немци јаки!“ Г. Ван Дан: „Ох, невероватно.“ Гђа Ван Дан: „Да.“ Г. Ван Дан: „Немци су толико јаки да ће сигурно добити рат на крају, упркос свему!“ Гђа Ван Дан: „То је сасвим могућно, још не могу веровати да ће се десити супротно.“
Г. Ван Дан: „Баш ти више нећу одговарати.“ Гђа Ван Дан: „Ипак, увек ми одговараш, не можеш одолети а да ме свакога пута не поклопиш.“ Г. Ван Дан: „Ама не, одговарам само најмање што се може.“ Гђа Ван Дан: „Али ипак ти одговараш и увек мораш бити у праву! Твоја предвиђања се никад нису остварила.“ Г. Ван Дан: „До сада јесу.“ Гђа Ван Дан: „То није тачно. Требало је да до инвазије дође прошле године, а Финци су имали већ да буду изван рата. Требало је Италија да буде готова зимус, а Руси су имали већ да заузму Лвов; ох, не, није ми стало до твојих предвиђања.“ Г. Ван Дан (устајући): „Већ је време да затвориш губицу. Једнога дана ћу ти показати да сам био у праву; пре или касније биће ти доста тога. Не могу више подносити твоје заједање. Толико си бесна, али ћеш се једнога дана кувати у сопственом сосу.“ Крај I дела. Заиста нисам могла а да се не смејем, а и мама, док је Петр седео и гризао усне. Ох, ти глупи одрасли, боље би било да почну да уче, па им не би ни пало на памет да толико придикују млађим генерацијама! Твоја Ана П ет ак, 19. м аја 1944.
Драга Кети, Јуче сам се рђаво осећала, заиста сасвим рђаво (необично за Ану), стомак ме болео, крај свих осталих невоља које уз то иду. Данас ми је много боље, опет сам веома гладна, али боље да не једем пасуљ, који данас имамо. Све је у реду са мном и са Петром. Јадноме дечаку изгледа да је било потребно мало љубави, чак више но мени. Црвени сваке вечери када добије свој пољубац за лаку ноћ и просто моли за још један. Питам се да ли сам добра з амена за Мофи? Није важно, он је толико срећан сада када зна да га неко воли. После моје напорне победе, сада мало више држим ситуацију у рукама, али не мислим да се моја љубав охладила. Он је мио, али сам убрзо затворила своје право ја од њега. Уколико жели да отвори резу, мораће да запне много више него раније! Твоја Ана С убот а, 20. м аја 1944.
Драга Кети, Синоћ сам сишла са мансарде и кад сам ушла у собу, одмах сам спазила дивну вазу са каранфилима како лежи на поду, маму на коленима како брише под и Марго како прикупља неке хартије са пода. — Шта се десило? — запитала сам пуна стрепње и, не чекајући на њихов одговор, покушала да отприлике проценим штету. Моја читава фасцикла породичних родослова, свеске, уџбеници, све то већ је било скроз мокро. Скоро сам заплакала, толико сам била узбуђена и једва се могу сетити шта сам рекла, али ми је Марго казала да сам казала нешто о „неизрецивом губитку, страховитом, ужасном, који се никад неће моћи накнадити“ и још више. Тата је прснуо у смех. Мама и Марго су се придружиле, али мени је било до плакања над својим изгубљеним трудом и дијаграмима које сам тако брижљиво радила. Приликом бољег прегледа, „непроцењиви губитак“ није био тако страшан као што сам
мислила. Пажљиво сам издвојила све листове који су били слепљени и раздвојила их на мансарди. Онда сам их обесила о конопац да се осуше. Било је смешно и нисам могла а да се не смејем. Марија Медичи поред Карла V, Виљем Орански и Марија Антоанета; то је „расно насиље“ — био је виц г. Ван Дана. После тога сам поверила своје папире Петровој бризи и опет сишла доле. — Које су књиге упропашћене? — запитала сам Марго, која их је прегледала. Алгебра одговорила је. Пожурила сам до ње, али на жалост, алгебра није била уопште додирнута. Желела сам да је пала право у вазу; никад нисам мрзела ниједну књигу као ову. На првој страни налазе се имена најмање двадесет девојака, све ранијих власника; стара је, пожутела, пуна жврљотина и забелешки. Ако икад будем у заиста рђавом расположењу, поцепаћу ту проклетињу у парампарчад. Твоја Ана П онедељ ак, 22. м аја 1944.
Драга Кети, Двадесетог маја тата је изгубио пет боца јогурта у опклади са гђом Ван Дан. До инвазије још није дошло; не претерујем ако кажем да читав Амстердам, читава Холандија, да читава западна обала Европе, све до Шпаније, говори дан и ноћ о инвазији, дискутује о њој, клади се и. .. нада. Напетост је достигла врхунац. Није баш свако кога смо сматрали да је „добар“ Холанђанин истрајао у својој вери у Енглезе; не мисли свако да је енглески маневар изванредно дело стратегије, ох, не, људи желе да виде најзад дела, велика, херојска дела. Нико не види даље од свог носа, нико не мисли да се Енглези боре за сопствену земљу и сопствени народ, свако мисли да је њихова дужност да спасу Холандију, што брже и боље могу. Какве обавезе Енглези имају према нама? Чиме су Холанђани заслужили великодушну помоћ коју изгледа тако с правом очекују? Ох, не, Холанђани су направили велик у грешку, Енглези, и поред свих својих пропуста, свакако су најмање за осуђивање од других народа, великих и малих, који нису под окупацијом. Енглез и нам заиста неће понудити своје извињење, jeр иако их прекоревамо што су спавали онда када су се Немци наоружавали, не можемо порећи да су и све друге земље, нарочито оне суседне Немачкој, исто тако спавале. Нигде нећемо стићи ако следимо нојеву политику. Енглеска и читав свет су то сад одлично увидели и зато, једна по једна земља, Енглеска не мање од осталих, имају да поднесу велике жртве. Ниједна земља неће жртвовати своје људе узалуд и зацело не у интересу другога. Енглеска исто тако то неће учинити. Инвазија са ослобођењем и слободом ће доћи једном, али Енглеска и Америка ће одредити дан, а не окупиране земље. колико год их је заједно. На наш велики ужас и жаљење, чујемо да се с тав великог броја људи изменио према Јеврејима. Чујемо да антисемитизам постоји у круговима у којима се није никада раније могао ни замислити. Ова вест све нас је погодила веома, веома дубоко. Узрок овој мржњи против Јевреја је схватљив, чак и људски неки пут, али није добар. Хришћани криве Јевреје да одају тајне Немцима, да издају оне који их помажу и због чињенице да су због Јевреја хришћани отишли путем многих пре њих и претрпели страховите казне и ужасну судбину. То је све тачно, али човек мора гледати и другу страну свега овога. Да ли би се хришћани друкчије понашали на нашем месту? Немци имају средстава да натерају људе да говоре. Да ли може особа, препуштена потпуно њима на милост и немилост, био то Јеврејин или х ришћанин, увек остати нема? Свако зна да је то практично немогуће. Зашто онда траже немогуће од Јевреја?
Шапће се у илегалним круговима да се немачким Јеврејима, који су емигрирали у Холандију и који се сада налазе у Пољској, неће дозволити повратак овамо; они су некад имали право азила у Холандији, али кад Хитлер оде, мораће опет да се врате у Немачк у. Када човек чује све то, природно је да се пита зашто и даље настављамо овај дуги и тешки рат. Увек слушамо да се сви ми заједно боримо за слободу, истину и права! Да ли ће се несклад показати још за време борбе, да ли ће Јеврејин бити опет мање вредан од других? Ох, то је тужно, веома тужно што се још једном, не знам по који пут, потврђује стара истина: „Оно што један хришћанин учини, само он за то одговара, оно што један Јеврејин учини, пада на све Јевреје.“ Сасвим искрено, не разумем да нас Холанђани, који су тако добар, поштен, правичан народ, овако процењују, нас најугњетаванији, најнесрећнији, можда најбеднији од свих народа читавога света. Уздам се само у једно, а то је да ће ова мржња према Јеврејима бити пролазна, да ће се Холанђани ипак показати онаквим какви јесу и да неће никад поклекнути и изгубити своје осећање правде. Јер антисемитизам је неправедан! А уколико се ова страшна претња заиста обистини, онда ће бедни мали скуп Јевреја који буду преостали морати да напусти Холандију. И ми ћемо морати опет да се кренемо са својим малим завежљајима и оставимо ову дивну земљу, која нам је пружила тако топлу добродошлицу и која нам сада окреће леђа. Волим Холандију. Ја, која немам своје рођене земље, надала сам се да би ми она могла постати отаџбина и још се надам да ће то бити! Твоја Ана Ч ет врт ак, 25. м аја 1944.
Драга Кети, Сваког дана има понешто ново. Јутрос је ухапшен наш пиљар зато што је држао два Јеврејина у својој кући. То је велики ударац за нас, не само што ти бедни Јевреји л ебде над ивицом понора већ што је то страшно за тог самог човека. Свет се окренуо наопако, поштовања достојни људи се шаљу у концентрационе логоре, тамнице и самице, а шљам који остаје управља младима и старима, богатима и сиромашнима. Једног хапсе због црне берзе, другог зато што је помагао Јевреје или друге људе који су морали да живе у „илегалству“; ко год није члан НСБ-а не зна шта му се може још данас десити. Хапшење овог човека је тежак губитак и за нас. Девојке не могу и није им дозвољено да довлаче и наше следовање кромпира, тако да нам једино преостаје да једемо мање. Рећи ћу ти како ћемо то учинити; али сигурно нам од тога неће бити лакше. Мама каже да ћемо сасвим изоставити доручак, пориџ и хлеб ће бити за ручак а за вечеру пржени кромпири и, можда, једном или двапут недељно поврће или салата, ништа више. Бићемо гладни, али је све боље но да нас пронађу. Твоја Ана П ет ак, 26. м аја 1944.
Драга Кети, Најзад, најзад могу тихо седети за својим столом испред пукотине у прозору и писати о свему. Осећам се тако несрећном, нисам се тако већ месецима осећала; чак ни после провале се
нисам осећала тако сломљеном. С једне стране пиљар, јеврејско питање, које се исцрпно дискутује у читавој кући, оклевање с инвазијом, лоша храна, напетост, бедна атмосфера, моје разочарање у Петра; и с друге стране Елина веридба, пријем за Духове, цвеће, Кралеров рођендан, скупи колачи и приче о кабареима, филмовима и концертима. Та разлика, та огромна разлика увек постоји; једног дана се смејемо и посматрамо само смешну страну ситуације, али следећег се плашимо, страх, неизвесност и очајање избијају из наших лица. Мип и Кралер подносе највећи терет за све нас осморо у скровишту, Мип због свега онога што чини, а Кралер због огромне одговорности, која је понекад тако велика да једва може да говори од напрегнутости живаца и напора. Копхес и Ели нас исто тако пазе, али нас они могу повремено заборавити, ма то било и за неколико сати, или за један дан, или чак и два дана. Они имају сопствене бриге. Копхес због свог здравља, Ели због веридбе, што није баш ружичасто, али они исто тако могу да иду на излете, у посету пријатељима и имају сав онај живот обичних људи. Њих та напетост неки пут попушта, макар и на кратко време, али нас никада, ни за тренутак. Овде смо већ две године; колико још морамо да подносимо овај скоро неподношљиви, све већи притисак? Канализација је запушена, тако да не смемо вући воду или само мало; када идемо у нужник, морамо понети четку за клозет а прљаву воду чувамо у једном великом с уду. Можемо се провући за данас, али шта ћемо учинити ако мајстор не успе сам да обави посао? Општинска служба за чишћење не долази све до уторка. Мип нам је послала колач од сувог грожђа, направљен у облику лутке, са речима Срећни духови на закаченој цедуљици. Скоро изгледа као да нам се смеје; наше садашње расположење и неизвесност једва да би се могли назвати „срећним“. Хапшење пиљара учинило нас је још нервознијим, опет се са свих страна чује „шшшшш“ и опет смо тихи у свему. Полиција је тамо провалила у кућу, тако могу учинити и код нас! Ако једног дана и ми .. . не, не смем написати, али данас не могу потиснути то из својих мисли. Напротив, сав страх кроз који сам прошла изгледа као да опет стоји преда мном у свем свом ужасу. Вечерас у осам сати морала сам сићи у клозет сасвим сама; никога није било доле, јер су сви слушали радио, желела сам да будем храбра, али је било тешко. Ипак се осећам много безбеднијом горе но, сасвим сама, доле у тој великој, немој згради; сама са т ајанственим пригушеним шумовима одозго и шумом мотора и сирена са улице. Морам се пожурити јер почињем да дршћем кад помислим на то. Поново и поново се питам, није ли можда било боље за све нас да се уопште нисмо скривали и да смо сада мртви, а да не преживљавамо сву ову бед у, нарочито зато што више не бисмо смели доводити своје заштитнике у опасност. Али сви ми бежимо и од ових мисли, јер још увек волимо живот; нисмо још заборавили глас природе, још се надамо, уздамо у све. Све се надам да ће се сад нешто десити, стрељање, ако то мора бити — али ништа није горе од ове неизвесности. Нека дође крај свему овоме, па ма к ако тежак; онда ћемо бар знати да ли ћемо се на крају извући или пропасти. Твоја Ана С реда, 31. м аја 1944.
Драга Кети, Тако је било страшно топло у суботу, недељу, понедељак и уторак да просто нисам могла држати перо у руци. Зато ми је било немогуће да ти пишем. Одводне цеви су се опет запушиле у петак и оправљене су у суботу; г. Копхес је дошао после подне да нас обиђе и испричао нам свашта о Кори и да је у истом хокеј-клубу са Јопи. У недељу је Ели дошла да се увери да нико није провалио у зграду и остала на доручку, у понедељак после Духова г. Ван Сантен је вршио д ужност стражара, и најзад у уторак прозори су се могли опет отворити.
Ретко да је икад било толико дивно, топло, човек би могао рећи врело, о Духовима. Врућина овде у Тајном скровишту неподношљива је; описаћу те вреле дане тако што ћу ти изнети какве су се све жалбе чуле: Субота: „Дивно, како је савршено време“, сви смо говорили изјутра. „Само да није толико топло“, по подне, кад су се прозори морали затворити. Недеља: „Сасвим је неподношљива ова врућина. Бутер се топи, нема ниједног хладнијег места у кући, хлеб се много суши, млеко се покварило, прозори се не могу отворити, а ми, бедни изгнаници, седимо овде и гушимо се док људи уживају у своме празничном одмору за Духове.“ Понедељак: „Ноге ме боле, немам ниједне танке хаљине. Не могу прати судове по овој врућини“, све ово од гђе Ван Дан. Заиста је било веома непријатно. Још увек не могу подносити врућину и срећна сам што је почео ветрић, а ипак сунце и даље сија. Твоја Ана П онедељ ак, 5. јуна 1944.
Драга Кети, Нове невоље у Тајном скровишту, свађа између Дусла и Франкових због ситнице: дељења бутера. Дуслова капитулација. Гђа Ван Дан и овај последњи су врло интимни, флерт, пољупци и љубазни осмеси. Дусл почиње да чезне за женама. Пета армија је заузела Рим. Град је поштеђен од уништавања од обеју армија и ваздушних снага и неоштећен је. Само мало поврћа и кромпира. Ружно време. Тешко бомбардовање француске обале и Па де Калеа се наставља. Твоја Ана У т орак, 6. јуна 1944.
Драга Кети, „Данас је дан“, јавили су преко енглеског радија, и, сасвим тачно, ово је, „the day“14 Инвазија је отпочела! Енглези су објавили вест јутрос у осам сати: Кале, Булоњ, Ле Авр и Шербур, исто тако Па де Кале (као обично) тешко су бомбардовани. Штавише, као мера безбедности за све окупиране територије, сви људи који живе у пречнику од тридесет километара од обале, опоменути су да се припреме за бомбардовање. Ако буде могућно, Енглези ће бацити летке један сат пре тога. По немачким вестима, енглеске падобранске трупе су се спустиле на француској обали, енглески бродови за искрцавање боре се са немачком морнарицом, јавио је ВВС. Дискутовали смо за време доручка у „скровишту“ у девет сати: да ли је ово само пробно искрцавање као Диеп пре две године? Енглеске вести на немачком, холандском, француском и другим језицима у десет сати: „Инвазија је отпочела!“ — то значи „права“ инвазија. Енглеске вести на немачком у једанаест сати, говор врховног команданта, генерала Двајта Ајзенхауера. Енглеске вести у дванаест сати на енглеском: „Ово је Д-дан“. Генерал Ајзенхауер рекао је француском народу: „Сада ће доћи до тешких борби, али после овога долази победа. Година 14
У оригиналу, енглески: дан. — Прим. прев.
1944. је година потпуне победе; ,good luek.“ 15 Енглеске вести на енглеском у један сат (преведено): 11000 авиона је спремно и лете тамо и назад непрестано, искрцавајући трупе и нападајући положаје иза фронта; 4000 бродова за искрцавање, поред мањих бродова, непрестано искрцавају трупе и материјал између Шербура и Ле Авра. Енглеске и Америчке трупе се већ огорчено боре. Говори Гебрандија, председника владе Белгије, норвешкога краља Хакона, француског Де Гола, енглеског краља и напослетку, али не последњег, Черчила. Велико узбуђење у Тајном скровишту! Да ли ће се дуго очекивано ослобођење, о коме се толико говорило, али које још изгледа сувише дивно, сувише као из бајке, икад обистинити? Да ли ће нам бити дарована победа ове године, 1944? Још не знамо, али су у нама оживеле наде; то нам даје нове храбрости, и опет нас чини снажнима. Пошто морамо храбро подносити сва страдања, лишавања и патње, сада је важно остати миран и присебан. Сад више но икад морамо стиснути зубе и не смемо ни писнути. Француска, Русија, Италија и Немачка такође, све већ могу викати и дати одушке својој несрећи, али ми немамо још права на то! Ох, Кети, најлепше у инвазији јесте то што Имам осећање да с е пријатељи приближавају. Били смо толико дуго угњетавани од ових ужасних Немаца, они су нам држали ножеве под грлом, помисао на пријатеље и ослобођење ис пуњава нас поуздањем! Сада више то није ствар Јевреја; не, сада се то тиче Холандије и читаве окупиране Европе. Можда ћу, каже Марго, још моћи да се вратим у школу септембра или октобра месеца. Твоја Ана Р. S. Стално ћу те извештавати о свим последњим вестима! П ет ак, 9. јуна 1944.
Драга Кети, Изванредне вести о инвазији. Савезници су заузели Беје, мало село на француској обали, и сада се боре за Кан. Очигледно је да намеравају да одсеку полуострво тамо где се налази Шербур. Сваке вечери ратни дописници дају вести са фронта, говоре нам о тешкоћама, храбрости и одушевљењу армије; успевају да дођу до најневероватнијих прича. Исто тако поједини рањеници, који су већ у Енглеској, долазе пред микрофон. Ваздухопловство стално дејствује упркос ружном времену. Чули смо преко ВВС-а да је Черчил хтео да се искрца са трупама на Д-дан, међутим Ајзенхауер и други генерали су успели да га одврате од ове идеје. Само помисли, каква храброст за тако једног старог човека — он мора да има најмање седамдесет година. Овде се узбуђење мало стишало; ипак, надамо се да ће се рат завршити крајем ове године . Већ је и време. Јадиковке гђе Ван Дан су просто неподношљиве; сада нас више не може доводити до лудила због инвазије, и сада г унђа преко целога дана о ружном времену. Заиста би било лепо бацити на њу кофу хладне воде и ставити је на таван. Читаво Тајно скровиште, осим Ван Дана и Петра, прочитало је трилогију Мађарска рапсодија. Ова књига обрађује живот композитора, виртуоза, и чуда од детета, Франца Листа. Врло је интересантна, али, по мом мишљењу, говори се мало много о женама. У своје време Лист је био не само један од највећих и најчувенијих пијаниста већ, исто тако и велики обожавалац жена — све до своје седамдесете године. Живео је са војвоткињом Маријом од Агулда, принцезом Каролином Сејн-Витгенштајн, играчицом Лолом Монтез, пијанисткињом Агнес Кингверт, пијанисткињом Софијом Ментер. принцезом Олгом Јањином, баронесом Олгом Мајендорф, глумицом Лили, не знам презиме, итд., итд.; нема краја томе. Делови у
15
Добра срећа. — Прим. прев.
књизи који се односе на музику много су интересантнији. Међу поменутим налазе се Ш уман, Клара Вик, Хектор Берлиоз, Јохан Браме, Бетовен, Јоахим, Рихард Вагнер, Ханс фон Билоу, Антон Рубинштајн, Фредерик Шопен, Виктор Иго, Оноре де Балзак, Хилер, Хумел, Черни, Росини, Керубини, Паганини, Менделсон, итд., итд. Лист лично био је диван човек, веома великодушан и скроман, иако изузетно сујетан. Свакога је помагао, његова уметност му је била све, лудео је за коњаком и женама, није могао поднети да види сузе, био је каваљер, није никада никоме одбио да учини неку услугу, није водио рачуна о новцу, био је за слободу религије и слободу света. Твоја Ана У т орак, 13. јуна 1944.
Драга Кети, Још један рођендан је прошао и сада ми је петнаест година. Добила сам доста поклона. Свих пет делова Шпрингерове Историје уметности, рубље, две флаше јогурта, теглу џема, колач од ћумбира и књигу из ботанике од маме и тате, лепу наруквицу од Марге, књигу од Ван Данових, цвеће од Дусла, слаткише и свеске од Мип и Ели и, врхунац свега, књигу Марија Терезија и три кришке пуномасног сира од Кралера. Диван букет дивљих ружа од Петра; јадни дечко се много трудио да нађе нешто, али није имао среће. Још стижу изванредне вести о инвазији упркос страшном времену, ветровима, тешким пљусковима и великој бури. Јуче су Черчил, Сматс, Ајзенхауер и Арнолд обишли француска села која су освојена и ослобођена. Торпедни чамац у коме се налазио Черчил бомбардовао је обалу. Изгледа да он, као многи људи, не зна шта је страх — и зато му завидим! Тешко је да ми процењујемо из нашег Тајног скровишта како су људи напољу реаговали на вест. Несумњиво да је свет задовољан што су лењи(!) Енглези засукали рукаве и најзад прегли на посао. Сваки Холанђанин који још увек презриво гледа на Енглезе, к оји фркће на Енглеску и њену владу старих џентлмена, назива Енглезе к укавицама, а овамо мрзи Немце, заслужује да се добро протресе. Можда ће то ипак утерати нешто памети у њихове устајале мозгове. Нисам имала менструацију већ два месеца, али најзад ј е опет почела у суботу. Ипак, упркос свим непријатностима и досади, срећна сам што ми није дуже изостала. Твоја Ана С реда, 14. јуна 1944.
Драга Кети, Глава ми је опседнута жељама и мислима, оптужбама и прекорима. Заиста нисам уображена у толикој мери, како то неки људи мисле, познајем сопствене грешке и недостатке боље но ико други, али разлика је у томе што ја исто тако знам да желим да се поправим, и да ћу се поправити и да сам се већ много поправила. Често се онда питам зашто још увек сви мисле да се правим страшном свезналицом и да сам веома нескромна? Да ли сам таква? Да ли је тачно да сам таква или зар, можда, други то нису? То изгледа чудно, сада схватам, али нећу избрисати последњу реченицу, зато што ипак није сасвим бесмислена. Свако зна да је гђа Ван Дан, један од мојих главних оптуживача, неинтелигентна. Могу исто тако сасвим јасно рећи „глупа“. Глупи људи обично не могу поднети ако други учине нешто боље од њих.
Гђа Ван Дан мисли да сам ја глупа зато што нисам сасвим без интелигенције као она; она мисли да сам нескромна, зато што је она то много више; она мисли да су моје хаљине с увише кратке, зато што су њене још краће. И мисли да сам ја свезналица зато што је она сама двапут непоправљивија што се тиче уплитања у предмете о којима апсолутно ништа не зна. Али једна од мојих омиљених изрека јесте: „Нема дима без ватре“ и стога спремно признајем да сам свезналица. Сад је проблем код мене што критикујем и оптужујем себе много више но б ило ко други. Онда, ако још и мама дода свој део савета, гомила придика постаје тако непремостива да ја у свом очајању постајем дрска и почињем да противуречим и онда, природно, враћа се лозинка старе свезнајуће Ане: „Нико ме не разуме.“ Ова фраза ми је стално у глави; знам да звучи глупо, ипак има нешто истине у њој. Често оптужујем себе у толикој мери да просто чезнем за једном речју утехе, за неким ко би ми пружио здрав савет и исто тако извукао нешто од мене саме; али, авај, стално тражим, али још нисам нашла никога. Знам да ћеш одмах помислити на Петра, зар не, Кети? Ствар стоји овако: Петр ме воли не као драган, већ као пријатељ, и постаје сваким даном приврженији. Али шта је оно тајанствено нешто што нас обоје задржава? Не разумем то ни сама. Неки пут мислим да је моја страховита чежња за њим била преувеличана, ипак то није тако, јер ако не одем да га видим у току два дана, онда чезнем за њим више но икад. Петр је добар и он је драг, ал и се ипак не може порећи да код њега има ствари које ме разочаравају. Нарочито његова нетрпељивост према религији и сав разговор о храни и разним другим стварима које мене не привлаче. Ипак сасвим сам убеђена да се сад, када смо направили тај заједнички споразум, нећемо више никад свађати. Петр је мирољубиво створење; он је толерантан и лако попушта. Он ме пушта да му кажем много шта што не би никад прихватио од своје мајке, труди се најупорније да своје ствари држи у реду. А ипак, зашто он скрива своје најинтимније ја и зашто мени није дозвољен тамо приступ? По природи он је затворенији од мене, с тим се слажем, али знам — и из свог сопственог искуства — да у извесним тренуцима и најзатворенији људи исто толико чезну, ако не и више, да нађу некога коме се могу поверити. И Петр и ја смо провели године у којима се највише размишља у Тајном скровшшту. Често говоримо о будућности, прошлости и садашњости, али као што сам већ рекла, још ми се чини да ми недостаје оно право, а ипак знам да се оно ту негде налази. Твоја Ана Ч ет врт ак, 15. јуна 1944.
Драга Кети, Питам се да ли сам зато што нисам била у стању да већ толико времена промолим нос напоље постала тако луда за свим оним што има везе са природом? Сасвим се добро сећам времена када ме ни дубоко плаво небо, ни песма птица, месечина и цвеће нису могли тако очарати. То се изменило откада смо овде. На пример, за Духове, када је било тако топло, остала сам намерно будна једне вечери све до пола дванаест да бих једном сама дуго посматрала месец. Авај, жртва је била узалудна, пошто је месец сувише јако светлео и нисам се усуђивала да отворим прозор. Једном другом приликом, пре неколико месеци, случајно сам се затекла горе једне вечери када ј е прозор био отворен. Мрачно, кишовито вече, бура, усковитлани облаци сасвим су ме обузели; то је било први пут за годину и по дана да сам се нашла лицем у лице са но ћи. После те вечери моја чежња да опет то видим била је већа од мога страха од провалника, пацова и изненадног упада полиције. Отишла сам доле сама самцита и погледала напоље кроз прозор у кухињи и кабинету. Многи људи по тамницама и болницама жуде за даном када ће бити слободни да уживају у лепотама природе, али их је мало који су тако затворени и изоловани од онога што подједнако припада и сиромашнима и богатима. Није то само фантазирање са моје стране,
када кажем да ме посматрање неба, облака, мес еца и звезда умирује и чини стрпљивом. То је бољи лек од валеријана или брома; мајка Природа чини ме скромном и спремном да се храбро супротставим сваком ударцу. Авај, суђено ми је да — осим у ретким приликама — гледам природу кроз прљаве мрежасте завесе које висе испред врло прљавих прозора. Није пријатно гледати дуже кроз њих, јер је баш природа та која заиста мора бити нетакнута. Твоја Ана П ет ак, 16, јуна 1944.
Драга Кети, Нови проблем: гђа Ван Дан је очајна, говори о метку кроз главу, тамници, вешању и самоубиству. Она je љубоморна зато што се Петр поверава мени а не њој. Она је увређена зато што Дусл неће да прихвати флертовање са њом, као што се надала, плаши се да њен муж не потроши сав новац од њеног крзненог капута на пушење, она се свађа, употребљава увредљив речник, плаче, сажаљева себе, смеје се и онда опет отпочиње нову свађу. Шта, заиме бога, може човек са будаластим кењкавим узорком људског рода? Нико је не узима озбиљно, она нема никаквог карактера и стално гунђа. Најгоре од свега је што Петр постаје због тога неучтив, г. Ван Дан раздражљив а мама цинична. Да, то је страшна ситуација! Постоји само једно златно правило кога се треба држати: смеј се на све и немој водити рачуна о другима! То звучи себично, али, поштено речено, то је једини лек за свакога ко мора тражити утехе у самом себи. Кралер је добио још један позив за копање, на четири недеље. Он покушава да се извуче лекарским уверењем и писмом фирме. Копхес хоће да се оперише. Сви приватни телефони су били јуче у једанаест искључени. Твоја Ана П ет ак, 23. јуна 1944.
Драга Кети, Овде ништа нарочито. Енглези су почели свој вел ики напад на Шербур; према Пиму и Ван Дану, сигурно ћемо бити ослобођени до 10. октобра. Руси с у узели учешћа у кампањи и јуче су почели своју офанзиву у близини Витебска; сад је тачно три године од дана када су Немци напали. Једва да имамо кромпира; одсад ћемо их пребројавати на свакога појединачно, онда ће сви знати шта добијају. Твоја Ана У т орак, 27. јуна 1944.
Најдража Кети, Расположење се променило, све је дивно. Шербур, Витебск и Слобен су данас пали. Много ратних заробљеника и плена. Сада Енглези могу искрцати што год хоће када имају пристаниште, читаво Котантенско полуострво, три недеље после инвазије! Изванредан успех! Током ове три недеље од дана искрцавања ниједан да н није прошао без кише и јаких ветрова и овде и у Француској, али мало лоше среће није спречило Енглезе и Американце да покажу своју огромну снагу, и те како! Свакако је „чудо од оружја“ у пуном дејству, али каква разлика између неколико испаљених жабица и нешто штете у Енглеској и страница пуних прича о томе у швапским новинама. Заиста, када ће стварно схватати ти у „Швапској“ да су бољшевици заиста кренули и да ће их тек сада бацити на колена.
Све Немице које нису у војној служби евакуишу се у Гронинген, Фризланд и Гелдерланд са својом децом. Мусер 16 је изјавио да ће и сам обући униформу ако дођу чак овамо са инвазијом. Да ли тај стари дебељко жели да се мало бори? То је могао учинити у Русији, и не чекајући данашњи дан. Пре неког времена Финска је одбила пон уду мира, сада кад су преговори опет прекинути, зажалиће за тим, те гл упаве будале! Шта мислиш, докле ћемо стићи до 27. јула? Твоја Ана П ет ак, 30. Јуна 1944.
Драга Кети, Ружно време, или „bad weather at а stretch to the thirtrieth of June“.17 Зар то није лепо речено! Ох, да, већ знам нешто енглески; и да бих то показала, данас читам књигу Идеални муж уз помоћ речника. Савезници дивно напредују! Бобровск, Могиљев и Орша су пали, много заробљеника. Овде је све у реду и расположење се поправља. Супероптимисти тријумфују. Ели је променила фризуру, Мип је узела недељу дана одмора. То су последње вести. Твоја Ана Ч ет врт ак, 6. јула 1944.
Драга Кети, Плашим се када ми Петр говори како ће постати криминалац или коцкар; иако се само шали, природно, често ми се чини као да се он сам плаши сопствених слабости. Непрестано слушам од Марге и Петра: „Да, када бих био снажан и храбар као ти, када бих се увек држао онога што желим, када бих имао тако упорну енергију, онда бих . . . !“ Питам се да ли је то заиста добра особина не дозволити да други утичу на тебе. Да ли је заиста паметно следити само сопствену савест? Искрено да ти кажем, не могу замислити како људи могу рећи: „Ја сам слаб“ и онда остати такви. Па кад то већ знаш, зашто се не бориш против тога, зашто не покушаваш да измениш свој карактер? Одговор је био: „Зато што је много лакше то не покушавати!“ Овај одговор ме је прилично обесхрабрио. Лако? Да ли то значи да је лењ, неотпоран став у животу —лак? Ох, не, то не може бити тачно, то не сме бити тачно, људи не могу тако лако пасти у искушење због лењости . . . и новца. Дуго сам мислила о томе шта би био најбољи одговор Петру, како га натерати да верује у себе и изнад свега да покуша да се поправи; не знам да ли су моје мисли на правом путу, или не. Често сам мислила о томе како би било лепо имати потпуно поверење у некога, али сада, сада када сам до тога дошла, увиђам колико је тешко схватити шта други људи мисле и онда наћи прави одговор. Нарочито зато што су сами појмови „лак“ и „новац“ мени нешто сасвим страно и ново. Петр почиње све више да се ослања на мене, а то се не сме никако десити. Човеку као што je Петр тешко је држати се на сопственим ногама, али је много теже стајати на сопственим ногама као свесно живо биће. Зато што, ако то чиниш, онда је двоструко теже кретати се исправном стазом кроз море проблема, а ипак кроз све остати постојан. Ја никако не могу да нађем пута, данима сам тражила добар аргуменат против те страшне речи „лак“, нешто
16
Холандски националсоцијалистички вођа. — Прим. Прев. Ружно време непрестано до тридесетог јуна. — Прим. Прев.
17
чиме бих то једном заувек решила. Како му могу објаснити да га оно што изгледа лако и привлачно може одвући у дубине, дубине где се не може наћи утехе, пријатеља и лепоте, дубине из које је скоро немогуће опет се подићи? Ми сви живимо, али ми не знамо зашто или чему. Ми сви живимо са жељом да будемо срећни; наши животи су сваки за себе друкчији, а ипак сви исти. Нас троје смо одрасли у добрим приликама, имали смо могућности да учимо, могућности да нешто постигнемо, сви ми имамо разлога да се надамо у много среће, али. .. ми је морамо сами заслужити. А то није увек лако. Мораш радити и чинити добро, не бити лењ и коцкар, ако желиш да имаш среће. Лењост може изгледати привлачна, али не даје сатисфакције. Не могу схватити људе који не воле рад; то и није случај са Петром; он просто нема одређеног циља, он мисли да је сувише глуп или инфериоран да би постигао ма шта. Јадни дечко, не зна како је то када чиниш друге срећнима, а не могу га томе на учити. Он нема религије, презире Исуса Христа и псује Бога; иако нисам ни ја ортодоксна, ипак ме боли свакога пута када видим како је усамљен, пун презира и заиста јадан. Како би племенит и добар могао бити сваки човек када би сваке вечери, пре но што заспи, призвао у своју свест догађаје тога дана и тачно размотрио шта је било добро, а шта ружно. Онда и несвесно покушавате да се поправите са почетком свакога новог дана; природно, временом се постиже доста. Сваки човек може то, то ништа не стаје и свакако много помаже. Ко год то не зна мора научити и искуством схватити да: „Мирна савест чини човека снажним.“ Твоја Ана С убот а, 8. јула 1944.
Драга Кети, Главни представник фирме г. Б. био је у Бевервијку и успео, просто тако, да добије јагоде на лицитацији. Овде су стигле прашњаве, прекривене песком, али у великим количинама. Не мање од двадесет четири сандучета за службенике и нас. Те исте вечери смо напунили шест тегли и направили осам тегли џема. Сутрадан је Мип направила џем за службенике. У пола један, када су сви изашли из зграде, главна врата била закључана, донети су сандучићи; Петр, тата, Ван Дан вичу са степеница: Ана, донеси топлу воду; Марго, кофу; сви на палубу! Отишла сам у кухињу, која је била загушљива, са чудним осећањем у стомаку, Мип, Ели, Копхес, Хенк, тата, Петр: породице у илегалству и њихови снабдевачи, сви заједно и то усред дана! Људи не могу видети споља, и то због мрежастих завеса, али чак и тако, гласни говор и лупање вратима просто ме плаше. Да ли смо ми заиста у илегалству? То ми је муњевито прошло кроз главу, а од тога се рађа чудно осећање да ће човек опет бити у стању да се појави у свету. Шерпа је била пуна, отрчала сам опет горе. Остатак породице седео је око стола у кухињи и био запослен скидањем петељки — бар је то требало да раде: више је одлазило у уста но у кофе. Ускоро је била потребна још једна кофа. Петр је опет сишао доле у кухињу — звоно је два пута зазвонило; кофа је остала где је била, Петр је појурио горе, закључао врата од ормара! Нестрпљиво смо лупали петама, нисмо смели отворити славину, а ј агоде су биле само полуопране; строго смо се придржавали правила: „Ако има било кога у кући, не точи воду, да се не би чуло“. У један сат дошао је Хенк и рекао нам да је то био поштар. Петр је појурио доле. Цин-ци-цин . . . звоно, баш онда. Отишла сам да слушам и видим могу ли чути да ко долази, прво крај врата од нашег ормара и онда се одшуњала до наших степеница. Најзад смо се Петр и ја наслонили на ограду као лопови слушајући шта се доле дешава. Н икаквих непознатих
гласова, Петр се одшуња доле, стаде на пола пута и викну: „Ели!“ — нема одговора, тада још једном: „Ели!“ Петров глас угуши гужва у кухињи. Он оде право доле у кухињу. Стајала сам напето и посматрала. „Одмах горе, Петре, рачуновођа је овде, губи се!“ То говори Копхес. Петр, уздахнувши, дође горе, врата од ормара се затворише. Најзад је Кралер дошао у пола два: „Ох, драги моји, не видим ништа осим јагода, јагоде за доручак, Мип кува јагоде, свуда миришу јагоде, морам се одморити од њих и одлазим горе — кад оно, шта се пере горе . . . јагоде.“ Преостале јагоде се стављају у боце. Увече: две боце још нису запечаћене. Тата брзо прави џем од њих. Идућег јутра, још су се две отпечатиле, а после подне четири. Ван Дан их није држао на температури каква је потребна да би се стерилизовале. Сада тата прави џем сваке вечери. Једемо јагоде са пориџом, млеко са јагодама, хлеб и бутер са јагодама, јагоде после ручка, јагоде са шећером, јагоде са песком. Читава два дана јагоде и само јагоде, онда су све биле готове, или у боцама или под кључем. „Слушај, Ана“, виче Марго, „пиљар са угла нам је дао зеленог грашка, деветнаест фунти.“ „То је лепо од њега“, одговорила сам. И свакако да јесте, али, ох, тај посао . . . ууух! „Сви морате помагати да се чисти грашак у суботу пре подне“, објавила је мама кад смо сели за сто. И заиста, велика емајлирана шерпа појав ила се јутрос, пуна до врха. Чишћење грашка је досадан посао, треба да се „љушти“. Мислим да многи људи не схватају како је мекан и укусан грашак када се скине унутрашња кожица. Међутим, још је већа предност у томе што се може добити трипут већа количина него када се једе само грашак. Извлачење ове кожице је страшно пипав, досадан посао; можда је то добро за педантне, зубаре или савесне чиновнике, али за нестрпљиву шипарицу као што сам ја, то је страшно. Почели смо у пола десет, устала сам у пола једанаест а у пола дванаест сам опет сел а. Овај ми је рефрен стално у ушима: савиј врх, повуци кожицу, уклони конац, баци махуну, итд., итд., све ми играју пред очима, зелено, зелено, зелени црвићи, конци, буђаве махуне, зелено, зелено, зелено. Само да бих нешто радила, све време брбљам, читаво јутро, све глупости које ми падају на памет, сваког засмејавам и досађујем им. Али са сваким концем који повучем све сам сигурнија да нећу никад, никад бити само домаћица! Најзад смо доручковали у дванаест сати. Али од пола један до један и четврт морали смо опет да требимо махуне. Већ ми се повраћало када сам престала, а и осталима, Отишла сам и спавала до четири сата, но још сам нервозна због тог проклетог грашка. Твоја Ана С убот а, 15. јула 1944.
Драга Кети, Јуче смо добили књигу из библиотеке са изазивачким насловом: Шта мислите о модерној младој девојци? Желим данас да говорим о томе. Писац ове књиге критикује „данашњу омладину“ од главе до пете, не осуђујући, међутим, читаву младу генерацију као „неспособну за било што добро“. Напротив, она пре сматра да ако би млади људи хтели, до њих стоји да створе већи, лепши и бољи свет, али да се они баве површним стварима, а да не мисле уопште о правој лепоти. У неким деловима чинило ми се као да писац упућује све критике мени и зато желим да се сасвим откријем пред тобом и да се одбраним од овог напада. Имам једну изразиту црту у свом карактеру која мора пасти у очи свакоме ко ме макар мало познаје, а то је моје познавање саме себе. Могу посматрати себе и своје поступке, просто као неки посматрач са стране. Свакидашњој Ани се могу супротставити без икаквих предрасуда, не изналазећи јој изговоре и посматрајући шта је добро а шта рђаво на њој. Ова
„самосвест“ ме прогони и кад год отворим уста и нешто изговорим, знам да ли је „то требало да буде друкчије“ или „то је било добро“. Има код мене толико ствари које осуђујем; не могу да их све набрајам. Све више и више схватам колико су тачне татине речи: „Сва деца морају пазити на сопствено васпитање.“ Родитељи могу дати само добар савет или им указати на прави пут, али коначно формирање човековог карактера лежи у његовим сопственим рукама. А уз то, имам доста храбрости, увек се осећам тако снажном и, као неко ко може пуно поднети, осећам се тако слободном и младом! Била сам срећна када сам то први пут схватила, зато што не мислим да ћу се лако савити пред ударцима који неизбежно наилазе на свакога. Али о овим стварима разговарала сам тако често и раније. Сада желим да дођем до поглавља „мама и тата ме не разумеју“. Тата и мама су ме увек мазили, били веома нежни према мени, бранили ме, и увек су чинили оно што би сви родитељи требало да чине. А ипак сам се осећала толико времена тако усамљеном, тако напуштеном, заборављеном и погрешно схваћеном; тата је покушавао све што је могао да савлада мој бунтовнички дух, али није успео, ја сам се сама излечила тиме што сам сама увидела шта је погрешно у мом понашању и увек то имам пред очима. Како то да ми тата није никад био подршка у мојој борби, зашто је претрпео потпун неуспех када је хтео да ми пружи руку помоћи? Тата је покушао погрешним методима, увек ми се обраћао као детету које пролази кроз тешке фазе. То звучи неразумно зато што је тата једини који ми је поклањао своје поверење и нико осим тате ми није пружио то осећање да сам разумна. Али постоји једна ствар коју је он пропустио: видиш, он није схватио да је за мене борба да успем била важнија од свега другог. Нисам хтела да слушам о „симптомима твога узраста“ или о „другим девојчицама“ или „то пролази само по себи“, нисам желела да се са мном поступа као са другим девојчицама, већ као са Аном-са-њеним-сопственим-одликама. Пим то није схватио. Уосталом, не могу се поверавати никоме ако ми он прво о себи не каже све, а пошто ја веома мало знам о Пиму, не осећам да бих могла да будем приснија са њим. Пим увек заузима став старијег, очински став, говори ми да је он исто тако прошао кроз сличне пролазне кризе. Али ипак, он није у стању да ми приђе као пријатељ, ма колико то покушавао. Због тога нисам никад поменула своја гледишта на живот, нити своје темељно разрађене теорије ником другом осим свом дневнику и, повремено, Марги. Скривала сам од тате све што ме је узнемиравало; нисам никада делила своје идеале са њим. Била сам свесна чињенице да га тиме само одбијам од себе. Нисам могла друкчије. Поступила сам сасвим по својим осећањима, али сам поступала на начин који је био најбољи за мој душевни мир. Зато што бих иначе сасвим изгубила свој мир и самопоуздање које сам тако несигурно изградила када бих у овом стадијуму прихватила критику свог полудовршеног дела. И не могу то учинити чак ни за Пима, иако то изгледа веома грубо, јер не само да нисам делила своје тајне мисли са Пимом већ сам га често потискивала даље од себе, својом раздражљивошћу. Ово је питање о коме бих хтела дубље да размислим: зашто ми Пим иде на живце? Толико да једва могу поднети да ме подучава, да ми се његов нежни начин увек чини неискрен, да увек желим да ме остави на миру и заиста бих желела да ме мало пусти, док не будем сигурнија у свом ставу према њему. Зато што још имам оно болно осећање кривице због оног страшног писма које сам се усудила да му напишем када сам била онако љута. Ох, како је тешко бити заиста снажан и храбар у сваком погледу! Ипак, ово није моје највеће разочарање; не, мислим много више о Петру но о тати. Знам врло добро да сам ja њега победила уместо он мене. Створила сам представу о њему у својој свести, представила га као мирног, осетљивог, умиљатог дечка, коме су потребни нежност и пријатељство. Био ми је потребан живи створ коме бих могла излити своје срце; желела сам пријатеља који би ми помогао да станем на прави пут. Постигла сам оно што сам желела и, полако али сигурно, привукла га себи. Најзад, када сам успела да г а откравим, то се
аутоматски развило у интимност коју, кад боље размислим, није требало да допустим. Разговарали смо о најинтимнијим стварима а ипак се до сада нисмо дотакли онога што je испуњавало и још испуњава моје срце и душу. Још увек не знам како да разумем Петра, да ли је он површан или још стидљив, да ли се стиди чак и од мене? Али, остављајући то, направила сам једну грешку у својој жељи да створим право пријатељство: пребацила сам се и покушала да му приђем развијајући то у интимнији однос, док је требало да поступим друкчије. Он чезне за љубављу и видим да је све заљубљенији у мене. Он је задовољан нашим састанцима, док они на мене утичу тако да желим да опет покушам нешто са њим. А ипак изгледа да се не могу дотаћи ствари које бих свом душом желела да изнесем на светлост дана. Привукла сам Петра себи много више но што је он сам и свестан тога. Сад се он привио уз мене и засада не видим начина да га одвојим и ставим на његове сопствене ноге. Када сам схватила да ми он не може бити пријатељ, онако како ја то замишљам, желела сам да бар покушам да га извучем из његове ускости и натерам да нешто учини од своје младости. „Јер у својим најдубљим дубинама младост је усамљенија од старости“, прочитала сам ову изреку у некој књизи и увек је се сећала и видела да је тачна. Да ли је онда тачно да је одраслима теже но нама? Не. Знам да није. Старији људи су формирали своје мишљење о свему и они се не колебају око својих поступака. Двапут је теже за младе да се одрже на своме и задрже своја мишљења, и то у доба кад се сви идеали разбијају и уништавају, када људи показују своју најгору страну и не знају да ли да верују у истину и правду. Свако ко тврди да је старијима теже, свакако не схвата у коликој нас мери притискују наши проблеми, проблеми за које смо вероватно сувише млади, али који се бацају на нас стално, све док, после дуго времена, не помислимо да смо нашли решење, али решење не изгледа да је у стању да се одупре чињеницама које га опет разбијају у ништа. То је тешкоћа у овим временима: идеали, снови и вољене наде расту у нама само да би се срели са ужасном истином и били разбијени, Свако се може запитати зашто нисам напустила све своје идеале, јер су тако апсурдни и неизводљиви. Ипак их задржавам, зато што, упркос свему, још верујем да су људи у срцу добри. Просто не могу изградити своје наде на темељу који се састоји од хаоса, несреће и смрти. Видим како свет постепено дивља и чујем грмљавину која се стално приближује, која ће и нас уништити, осећам патње милиона, а ипак кад погледам у небо, мислим да ће се све уредити, да ће ова суровост престати и да ће се мир и спокојство опет повратити. А дотле морам гајити своје идеале, јер ће можда доћи време када ћ у бити у стању да их спроведем. Твоја Ана П ет ак, 21. јула 1944.
Драга Кети, Сада се заиста надам, сада су ствари кренуле добро. Да, заиста, иду добро! Изванредне вести! Учињен је покушај атентата на Хитлеров живот. А то нису учинили ни јеврејски комунисти ни енглески капиталисти, већ поносни немачки генерал и уз то гроф и то доста млад. Фиреров живот је спасен Божанским Провиђењем, и, на жалост, успео је да се извуче само са неколико огреботина. Неколико официра и генерала који с у били са њим убијени су и рањени. Главни кривац је стрељан. У сваком случају, то свакако показује да има много официра и генерала којима је дозлогрдио рат и који би желели да Хитлер падне у бесповратни понор. Када би се решили Хитлера, њихов циљ би био да поставе војног диктатора који би закључио мир са савезницима, и онда би почели да се наоружавају и почну нови рат кроз двадесет година. Можда је Божанско Провиђење намерно онемогућило да га уклоне с пута, јер би било много лакше и
боље за савезнике ако би се непогрешиви Немци међусобно убијали; то би олакшало посао Русима и Енглезима, па би могли што пре да отпочну обнову својих сопствених градова. Али ипак још нисмо отишли толико далеко и не желим да предухитрим дивне догађаје сувише брзо. Ипак, мора да си приметила да је ово све трезна стварност и да сам данас сасвим конкретна; не нагваждам о високим идеалима. И, штавише, Хитлер је био чак толико љубазан да објави своме верном, пожртвованом народу да од сада свако у оружаним снагама мора слушати Гестапо и да сваки војник који сазна да је било који од његових претпостављених узео учешћа у овом ниском, кукавичком покушају на Хитлеров живот може свог претпостављеног стрељати на лицу места, без преког суда. Ала ће то бити дивна кланица! Малог Јохана почну да боле ноге за време дугог марша, на њега викне његов шеф, официр, Јохан дограби своју пушку и повуче: „Ти си хтео да убијеш Фирера, ево ти за освету.“ Један пуцањ, и поносни шеф који се усудио да такне малог Јохана преселио се у вечни живот (или вечну смрт?). На крају, кад год се неки официр буде нашао насамо са војником, или буде морао да преузме вођство, увек ће се уредити од страха зато што ће се војници усуђивати да кажу више но сад. Да ли схваташ бар мало шта мислим, или сам сувише прелазила са једног предмета на други? Ту не могу ништа; помисао да ћу можда седети у школској клупи октобра месеца чини ме сувише срећном да бих била логична! Ох, драга, зар ти нисам баш сада рекла да не желим сувише да се надам? Опрости, нису ми узалуд дали надимак „мали свежањ противречности“! Твоја Ана У т орак, 1. август а 1944.
Драга Кети, „Мали свежањ противречности“. Тако сам завршила своје последње писмо и тако ћу отпочети ово. „Мали свежањ противречности“, можеш ли ми тачно рећи шта је то? Шта значи противречност? Као толике друге речи, може значити две ствари, противречност споља и противречност изнутра. Прва је обична: „Не попуштати лако, увек знати најбоље, увек имати последњу реч“, enfin, све рђаве особине које ми приписују. Другу нико не зна, то ја моја сопствена тајна. Већ сам ти раније рекла да имам двоструку личност. Једна половина отеловљава моју претерану веселост, збијање шале са свим и свачим, ведри дух и изнад свега што све узимам олако. Ово укључује и то што се не вређам због флерта, пољупца, загрљаја, масног вица. Ова страна обично вреба и потискује другу, која је много боља, дубља и чистија. Мораш схватити да нико не познаје Анину бољу страну и зато сам за већину неподношљива. Ако изигравам будаластог кловна једног поподнева, онда је то доста свима за цео месец. Заиста, исто као што је љубавни филм за дубокомислене људе, просто разонода пријатна само за једанпут, нешто што се брзо заборави, не ружно, али зацело не ни лепо. Не волим да ти о овоме причам, али зашто да не, ако је то тачно? Моје површно ја увек ће бити хитрије у односу на моје дубље ја и зато ће увек побеђивати. Не можеш замислити колико сам пута покушавала да потиснем ову Ану, да је осакатим, прикријем, јер ипак Ана је само половина онога што се назива Аном: али не помаже, а знамо и зашто не помаже. Страшно се плашим да ће свако ко ме познаје овакву каква сам открити да имам и другу страну, бољу и лепшу. Плашим се да ће ми се смејати, сматрати ме комичном и сентименталном, да ме неће озбиљно схватити. Навикла сам да ме не схватају озбиљно, али на то је навикла само Ана „лака срца“ и она то може поднети; „дубља“ Ана је сувише крхка за то. Неки пут, ако заиста приморам добру Ану да изиђе на позорницу за четврт сата, она се просто скупи чим треба да проговори и препусти првој Ани да преузме реч, и пре но што могу и схватити, ње је већ нестало.
Стога нежна Ана није никад присутна у друштву, није се досад ниједном појавила, већ скоро увек преовлађује када смо сами. Знам тачно каква бих волела да будем и каква сам у себи. Али, авај, ја сам таква само за саму себе. И можда зато, да, сигурна сам да зато имам срећну природу у себи, док други људи мисле да имам срећну природу споља. Вођена сам овом чистом Аном у себи, али споља нисам ништа друго до смешно мало јаре које се отргло од узице. Као што сам већ рекла, никада не говорим о својим правим осећањима у било чему и зато сматрају да трчим за дечацима, да сам свезналица, да волим флерт и читање љубавних романа. Ведра Ана се смеје на то, даје пркосне одговоре, равнодушно слеже раменима, понаша се као да је се ништа не тиче, али ох, драги боже, реакције тихе Ане с у сасвим супротне. Ако хоћу да будем сасвим искрена, онда морам признати да ме то боли, да чиним очајничке покушаје да се изменим, али да се увек борим против јачега непријатеља. Глас јеца у мени: „Ето, таква си постала: ти си немилосрдна, изгледаш уображена и осорна, људи те не воле, а све зато што не желиш да слушаш савете које ти даје твоје сопствено боље ја.“ Ох, желела бих да послушам, али не помаже; ако сам мирна и озбиљна, свако мисли да је то нека нова комедија, и онда морам да се манем тога и да све окренем на шалу, а да и не говорим о својој породици, која обично помисли да сам болесна, натерује ме да гутам пилуле за главобољу и живце, пипају ми врат и главу да виде да ли имам температуру, питају да немам затвор и критикују ме што сам нерасположена. Не могу да издржим када ме тако посматрају, постајем заједљива, онда несрећна, и најзад стегнем срце и окренем тако да ружно дође опет споља а добро изнутра и онда покушавам да нађем начин да постанем оно што бих желела да будем, и што бих могла бити кад не би постојали други живи људи на свету. Твоја Ана
