DŽEFRI
B.
RASEL
T A M E
Prevod Milena Petrović-Radulović /
P0NT Beograd • 1995
SADRŽAJ Predgovor .......................................................................................................... 7 Z l o ........................................................................................................................ 11 Đavo u s v e t u ......................................................................................................17 Dobri Gospod i đavo .......................................................................................33 Hrist i sila z la ............................................................................. ........................47 Satana i jeres ..................................................................................................... 59 Dualizam i pustinja.............................................................................................83 Klasično hrišćansko gledište..............................................................................95 Narodni Lucifer i Lucifer e l i t e ..................................................................111 Sholastičari, pesnici i dramski p isc i............................................................127 Nominalisti, mistici i veštice .....................................................................151 Đavo i reform atori.......................................................................................161 Gore na tronu vlade c a rsk e ........................................................................179 Dezintegracija p a k l a ....................................................................................197 Od romanse do nihilizm a...........................................................................211 Integracija z l a ................................................................................................229 AuSvic i H ir o šim a .......................................................................................243 Značenje z l a .................................................................................................. 259 Đuro Šušnjić: Pogovor.................. ......................................... .. ................. 263 Dodatak I ..................................................................................................... 265 Dodatak I I ..................................................................................................... 266 In d ex.............................................................................................................. 267
DODATAK I PRIMERI BIBLIJSKIH CITATA KOJI UKAZUJU NA AMBIVALENCIJU BOGA 1 Moj. 12.17. 2 Moj. 3.19.; 4. 21-25.; 7.11.; 12.23.; 13.15.; 14. 4-8., 17; 32.14. 5 Moj. 2.30.; 32. 41-42. Isu. Sud. 9. 22-23. 1 Sam. 2.25.; 6.6.; 15. 1-3.; 16. 14-23.; 18. 10-20.; 19.9. 2 Sam. 12.11.; 17.14.; 22.9.; 24.1.; 24. 13-16. 1 Car. 14.10.; 21. 21-29.; 22. 19-23. 2 Car. 22. 16-20. 1 Dnev. 18.22.; 34. 24-28. Jov, naročito 41.10. Psal. 17/18. 9-13. Isa. 45.7. Jer. 11. 11-23.; 18.11.; 19.15.; 23.12.; 25.29.; 26.3.; 32.42.; 35.17.; 36.31.; 42. 10-17.; 44. 2-11.; 45.5.; 49.37.; 51.64. Plač 3.38. Jezek. 6.10.; 14.22. Jona 3.10. Zah. 8.14. Mat. 18.7. Rim. 3. 5-8.; 6. 1-2.; 6.15.; 9. 19-26.
DODATAK II ĐAVO U NOVOM ZAVETU Opšte odrednice: Mat. 4. 1-11.; 5.37.; 6.13.; 9.34.; 10.25.; 12. 24-29.; 12.43.; 13.39.; 25.41. Mar. 1. 12-13.; 3. 22-27.; 4.15.; 8. 28-34; 12. 22-45. Luka 4. 1-13.; 8.12.; 10.18.; 11. 15-19.; 13.16.; 22.3.; 22. 31-32. Jovan 8.44.; 12.31.; 13.2.; 13. 27-30.; 14.30.; 16.11. Djel. 10.38.; 13.10. Rim. 16.20. 1 Kor. 5.5.; 7.5. 2 Kor. 2.11.; 4.4.; 11.14.; 12.7. Gal. 5.7.? Ef. 2.2.; 4.27.; 6. 10-16. Kol 1.13. 1 Sol. 2.18.; 3.5.? 1 Tim. 1.20.; 3. 6-7.; 5.15. 2 Tim. 2.26. Jevr. 2.14. Jak. 4.7. 1 Pet. 3.19.?; 5.8. 1 Jov. 3.8. Juda 1.9. Otkr. 9. 1-2.; 11?; 12. 1-3. 18.; 19. 17-20.
PREDGOVOR Pokušaj da razumem problem zla zaokuplja me već dvadeset godina. U moje prethodne četiri knjige u kojima sam se bavio đavolom, pokušao sam da razumem ovaj problem proučavajući istoriju najsnažnijih simbola zla. U ovoj knjizi - Princu tame - predstavio sam glavne crte te istorije i sažeo ih u jednu knjigu. Imao sam nameru da čitaocima čije je interesovanje za problem neposredno pre nego akademsko, ispričam priču o đavolu u zapadnom svetu - od njenih početaka do današnjih dana. Predstavio sam veliki deo materijala na kome se temelje moje prethodne četiri knjige, ali sam izbegavao gomilanje detalja i obimnih fusnote kako bih izoštrio najznačajnija pitanja i razjasnio dubinu problema koji stoji u osnovi ove teme. Moj poriv da zlo razumem istovremeno je i lično traganje i naučno istraživanje i ja pozivam čitaoca da mi se pridruži na ovom teškom, ali i vrednom putovanju. Moj pogled na problem produbljivao se tokom godina istraživanja i ova knjiga ispravlja neke greške načinjene u prethodnim knji gama i neke ranije iznete argumente pretapa u zreliji oblik. Iznad svega neprestano nastojim da i sebe i druge približim razumevanju da je znanje bez ljubavi mrtvo, kao i naučna karijera bez ličnog angažmana i posvećenosti. Ova knjiga je namenjena onima koji vole da znaju i znaju kako da vole. Čitaoci koji žele da se upoznaju sa citiranim delima, da pronađu izvornike ili da se upute u dalja čitanja o posebnim temama, mogu da pronađu informacije u bibliografiji i indeksu u mojim ranije objavljenim delima o đavolu. Poglavlja u ovoj knjizi uglavnom korespondiraju sa sledećim knji gama: poglavlja 2-4: Đavo: Presonifikacija zla od antike do ranog hrišćanstva; poglavlja 5-7: Satana: Tradicija ranog hrišćanstva-, poglavlja 8-10: Lucifer: đavo u srednjem veku; i poglavlja 11-16: Mefistofeles: đavo u savremenom svetu. Sve četiri knjige objavio je Cornell University Press. Ukoliko žele, čitaoci mogu i da se upoznaju sa sjajnom, nedavno objavljenom knjigom Nila Forsajta: Drevni neprijatelj: Satana i mit o borbi. (Priceton, Princeton University Press, 1987‘
80 . . . Prevodi citata su moji, osim tekstova na hebrejskom i ruskom.
Citati iz Biblije uglavnom su navođeni prema novoj internacionalnoj verziji. Citati iz romana Dostojevskog u 15. poglavlju navedeni su prema prevodu Konstance Garnet. Ponovo se najdublje zahvaljujem svima onima koji su mi pomogli u pisanju prve četiri knjige, kao i Dž. Gordonu Meltonu i Denisu Rohatajnu. Džefri B. Rasel Santa Barbara> Kalifomija
Ilustracija: Gvozdena maska. Sprava korišćena za javno kažnjavanje žena u Zapadnoj Evropi. U upotrebi približno od 1500. do 1800. g.
Zlo se neposredno doživljava i naslućuje. Pretučena je mlada žena; starac je mučki napadnut; silovano je dete; terorista je razneo avion; velika nacija bombarduje civilno stanovništvo. Ljudi čija svest nije izvitoprena ličnim ili društvenim ludilom na ovakva dela reaguju razumljivim gnevom. Kada vidi da je pretučeno dete, čovek se ne bavi apstraktnom razradom etičke filozofije. U samom temelju zlo nije apstraktno. Ono je stvarno i opipljivo. Najznačajnije je upravo ovo neposredno opažanje zla. Međutim, vrednost ima i distancirano razmišljanje o opštoj prirodi zla. Šta je zlo? Šta je to što je zajedničko zlim delima? Filozofi tradicionalno razlikuju tri vrste zla. Prvo je moralno zlo —to je zlo koje nastaje kada inteligentno biće svesno i namerno папсш Бо! drugom biču koje oseća. Iz ove kategorije izuzima se hirurgTcoji pacijent u nanosi neizbežan bol. Problem ne “predstavlja fizički bol, već patnja koja uključuje svest, anticipaciju i strahotu bola, a da istovre meno biće koje pati ne zna ni jedan razlog zbog kojeg bi ono trebalo da bude povređeno Drugo )c prirodno zlo -patnja proističe iz prirodnih procesa käö Što su rak ili razorni vetrovi. Neki ljudi apstraktno dokazuju da prirodne procese ne БГtrebalo nazivati zlom, ali ovo predstavlja samo izgovor jer ih mi neposredno doživljavamo kao takve. Osim toga, prirodno i moralno zlo se prepliću. Dete može da umire od gladi koja je posledica suše, ali, ako sam sâïtT mogao da ga spasem, da sam samo bio velikodušniji u raspolaganju svojim bankovnim računom, da li je onda to zlo prirodno ili moralno? I dalje, ako je jedno inteligentno Biće odgovorno za kosmos, onda je to Biće odgovorno za patnje koje u kosmosu postoje i opet se moralno i prirodno zlo prepliću. Treće je metafizičko zlo - to je apstraktan pojam kojim se u ovoj knjizi nećemo mnogo baviti. Metafizičkim zlom se smatra niižan ne dostatak savr-šenstva koji postoji u svakom stvorenom kosmosu, budući da nijedan kosmos ne može da bude savršen kao što je savršen Bog. Zlo se, takođe, pojavljuje u različitom stepenu opštosti. Neko zlo je lično, na primer kada pojedinac ubije dete. Druga zla su transpersonalna, na primer kada mafija smakne svoju žrtvu, ili vlada bombarduje grad. Čini se da je transpersonalno zlo bezgranično jer je danas od vlastitog nuklearnog arsenala izložena opasnosti čitava ljudska rasa i veći deo živih bića na ovoj planeti. Takođe, može da postoji i transgeneričko zlo. Ako inteligentna i moralno nesavršena bića postoje na drugim planetarna, onda zlo prevazilazi ljudsku zajednicu. I na kraju, zlo može da se rasprostire izvan transgeneričkog u kosmičko. Ljudska spremnost da destrukcijom ugrozi čitavu planetu da bi
il
Prm c tante
se suprotstavila bilo kojoj naciji ili grupi koju u datom trenutku određuje kao neprijateljsku m ožda odražava volju sam og đavola —Princa tame - k o ji se svesno odlučuje na uništavanje i rušenje kosm osa u onoj meri u kojoj mu to snage dopuštaju. N an oseći patnju - patnje radi, čineći zlo - zla radi, đavo je, po definiciji, personifikacija kosm ičkog zla. Danas mali broj obrazovanih ljudi ozbiljno shvata pojam đavola. N eki relativistički poriču postojanje zla uopšte. N eki priznaju postojanje zlih dela, ali ne i zlih pojedinaca. A neki, pak, dopuštaju da osobe m ogu biti zle, ali zlo ograničavaju na ljudska bića. M eđutim, istoričari i antropolozi znaju da neproverene tvrdnje koje postoje u nekom društvu više govore o samom društvu nego o istinitosti samih çvrdnji. Ljudi često misle da je u modernom svetu ideja đavola staromodna, pa stoga i lažna - o v q je mišljenje koje u sebi sadrži pretpostavku da je „moderan svet“ otkrio neku metafizičku istinu zbog koje je danas manje verovatno da đavo postoji. Promenile su se društvene predstave, stilovi i predrasude - i promeniće se opet - ali problem koji stoji u osnovi zla ostaje isti. Stoga pravo pitanje jeste: da li pojam đavola ima nekog smisla? D a li ga je ikada imao? D a li će ga imati u budućnosti? U zapadnom društvu postoje tri osnovna pravca mišljenja. Prvi je tradicionalan judeo-hrišćanski pogled na svet, koji tokom dva poslednja veka neprestano gubi snagu, mada se sada u nekim delovima sveta i obnavlja. Drugi je tradicionalno-naučni pogled na svet, koji je u usponu od osam naestog veka. Ovaj danas dominantni pogled na svet podriva fizika dvadesetog veka, koja izražava mišljenje da je „materija“ intelektualna konstrukcija pre nego konačna realnost. Treći pravac predstavlja misao novog doba; ona je odbojna u odnosu na oba tradicionalna pogleda i karakteriše je široka lepeza uglova posm atranja, kao i želja da stvarnost istražuje izvan konvencionalnih stavova. Konstruktivan sukob između ovih divergentnih pogleda na svet pokazao je da je nova sinteza m ožda na pomolu. Gde je ovde m esto đavola? D a li Zli predstavlja jedno zastarelo sujeverje? Jedina univerzalno validna definicija „sujeverja“ jeste da je to „verovanje koje se ne uklapa u preovlađujući pogled na svet.“ U okviru naučnog pogleda na svet ideja đavola zaista predstavlja sujeverje, ali ona to nije u okviru hrišćanstva ili islama, jer se ona u taj okvir uklapa. M islioci novog doba pokazuju zanimanje za ideju đavola, ali oni je reinterpretiraju zauzmajući m noštvo novih stajališta kojima nedostaje vezivno tkivo. N ezavisno od toga da li đavo postoji izvan ljudskog uma, ideja đavola ima dugu istoriju i najplodniji pristup ovoj ideji jeste istorijski. Istorijskim pristupom proučava se poreklo ideje, opisuju se njeni prvi obrisi i prati njen postepen razvoj kroz vekove, do današnjih dana. Ideja o đavolu postoji u malom broju religijskih tradicija. U drevnim grčko-rimskim
7,h -------------------------------------------------------------- ; ï religijama nije postojala ideja o jednoj personifikaciji zla, a ona nc postoji, niii je postojala u hinduizmu ili u budizmu. Većina religija - od budizma do marksizma - ima svoje demone, ali samo četiri velike religije imaju pravog đavola. T o su mazdaizam (zoroasterizam ), drevna hebrejska religija (ali nc i moderni judaizam ), hrišćanstvo i islam. K roz ove četiri religije tradicija đavola može istorijski da se prati i definiše. Pod „tradicijom“ ne podrazumevam nešto što je do nas predanjem sriglo nepromenjeno. Zamisao da su religiozne ideje M ojsija, Isusa ili M uha meda kroz vekove ostale neizmenjene je iluzija. N ajbolje je ako se religiozna tradicija shvata kao kontinuitet, ali kontinuitet koji je dinamičan i živ, koji se razvija i evoluira. Hrišćanska tradicija vuče koren i neraskidivo je vezana s H ristom i najranijom hrišćanskom zajednicom. M eđutim, savremena učenja hrišćanskih zajednica (bilo katoličkih, pravoslavnih, ili protestantskih) nisu istovetna sa onim iz prvog veka. O na su se znatno promenila tokom proteklih vekova. Tradicija povezuje moderno s ranim hrišćanstvom, ali ova veza jc dinamična a ne statična. Đ avo se, na ovaj način, definiše istorijskom tradicijom. Sama po sebi je protivrečna tvrdnja da je đavo „odista“ nešto što se razlikuje od istoniskog predanja. N a primer, neki savremeni satanisti su rado govorili da jc duvo „odista“ jedno „dobro“ biće. Ali prava definicija đavola jeste da je on zao. Nazvati đavola „dobrim “ isto je što i insekta nazvati konjem. Pojedinac, po slovu zakona, naravno, ima pravo da reči upotrebljava po svojoj volji, ali 4ko želi da bude shvaćen, on će ih upotrebljavati u njihovom uobičajenom značenju. Napravićete od sebe budalu ako pokušate da osedlate konjsku muvu. U ovoj knjizi se iskazi „đavo jeste“, „đavo je bio“ , ili „đavo je postao“ pojavljuju kao skraćenice za „ideja đavola jeste, bila je, ili postala je.“ N iko ne m ože da kaže šta đavo jeste ili šta on nije u apsolutnoj stvarnosti, zato što nam je aksiomatski onemogućen pristup stvarnosti koja nadilazi ljudski um. Teorija istorije pruža pouzdanu osnovu ograničenom ljudskom znanju, ali, kao i u nauci, u njoj nema mesta za istraživanje metafizičke realnosti. U stvari, m nogi teoretičari istorije su zastupali ideju o progresu čovečanstva od sujeverja ka racionalnosti. Po ovom gledištu, manje je verovatno da će u odnosu na nove ideje, stare ideje —kao što su bog i đavo —biti istinite, pa „starom odno“ tako postaje „neistinito“ i tvori kriterijum za njihovo odbaci vanje. O vo gledište nije smisleno ni onima koji veruju da je kosm os racion alno uređen, a ni onima koji veruju da u kosm osu nema plana. U stvari, progresivističko gledište je u osnovi nekoherntno, jer tvrdi da cilj ne postoji, ali da se mi ipak prema njemu krećemo. A ko pojedinac prihvati ovo ne moguće, mada izuzetno popularno gledište, sam o tada m ože da odbaci ideje na osnovu njihove „starom odnosti“ . U prkos činjenici da su maglovite progresivističke ideje povezane s maglovitim idejama relativizma logički ne-
14
Princ tame
saglasne, one su ipak potkopale ideju o teologiji kao jednom od puteva ka istini. I jedna napomena o nekim rečima i imenima. Ne postoji nikakva veza između reči đavo1 i reči zlo2, niti postoji veza između reči đavo i indo-evropskog korena dev koji tvori indo-evropsku reč devas i engleske reči božan stvo.3 Engleska reč „Devil“, kao i nemačka Teufel, i španska reč diabolo, potiče od grčkog diabolos. Diabolos je sudski termin i znači „klevetnik“, „krivokletnik“ ili „dušmanin“. Prvi put je u II i III veku pre naše ere upotrebljena u prevodu Starog zaveta na grčki da bi označila hebrejsku reč satan koja znači: „dušmanin“, „prepreka“ ili „protivnik“. Princ tame je nosio mnoga imena i ja kao sinonim za đavola koristim ona koja su se najviše odomaćila - Satana, Lucifer i Mefistofeles. Osnovni razlog za proučavanje đavola u judeo-hrišćansko-muslimanskoj tradiciji jeste taj što su one u suštini i stvorile ovu ideju. (Žao mi je što je ova knjiga isuviše kratka da bih se pozabavio bogatom islamskom tradici jom. Čitaoci koji se interesuju za muslimanskog đavola mogu da konsultuju raspravu u mojoj knjizi o Luciferu). Postoji još jedan važan razlog za odabir ovakavog pristupa. Naglašavajući monoteizam, ove tradicije su morale da izađu na kraj sa odgovornošću koju Bog snosi za zlo. Kako se postojanje zla može pomiriti s dobrim i svemogućim Bogom? N a ovo pitanje odgovoreno je na dva radikalno različita načina. Jedan odgovor - da je Bog potpuno odgovoran za kosmos, takav kakav jeste, i da mi živimo u determinisanom, „predodređenom“ svetu, i drugi - da su apsolutnoj moći Boga postavljena neka ograničenja i restrikcije. Filozofi su tokom vekova izneli mnoštvo takvih ograničenja: haos, materija, slobodna volja, mera slučajnosti i princip zla. Ova napetost koja postoji između determinizma i slobode uvek je bila izvor ogromne intelektualne i duhovne kreativnosti i moći. Tenzija koja proističe iz moći Boga koja stoji nasuprot egzistencije zla predstavlja prvobitan izvor ideje đavola. Raspravljati o zlu znači baviti se njegovim poreklom, načinom delovanja, ograničenjem, itd. Rasprave o zlu su nužno pojmovne. Ali, čovek ne sme da izgubi iz vida zlo koje prožima stvarnost, jer ono jeste istinsko iskustvo istinske patnje.
1 2 3
Devil na engleskom jeziku. Prim. prev. Evil na engleskom jeziku Prim. prev. Divine na engleskom jeziku. Prim. prev.
Ilustracija: Lestve vrlina. Minijatura, alzaška umetnost, XII vek.
A V O U SVETU
Iako đavo - zlo personifikovano u jednom biću - kao ideja ne postoji u većini religija i filozofija, problem zla se pojavljuje u svim svetonazorima, osim u radikalnom relativizmu. Ako kosmos ima neko unutrašnje značenje, ako postoji bilo kakva moralna inteligencija, mora se učiniti napor da bi se ta inteligencija pomirila s postojanjem zla. Zapažajući i dobro i zlo u kosmosu, većina društava je tu moralnu inteligenciju smatrala ambivalentnom. Njihov bog ima dva lica, dobro i zlo: on je podudaranje suprotnosti. Ova ambivalentnost se u različitim društvima različito ispoljavala. Većina politeističkih gledišta pretpostavlja da su različiti bogovi manifestacije jednog boga - jednog ambivalentnog principa. U hinduizmu nalazimo jasan primer ambivalentnog boga. Brahma „stvara one koji škode i one koji pomažu; blage i okrutne; iskrene i dvolične; život i smrt.“ Ovaj bog se manifestuje kroz mnoštvo obličja. Prema Brahmanama, ,,i bogovi i demoni govore istinu i jedni i drugi govore neistinu. Bogovi su se odrekli neistine, a demoni su se odrekli istine.“ Ovi demoni mogu se okriviti barem za deo zla u svetu. Međutim, budući da svako biće predstavlja aspekt boga, i dobro i zlo, u osnovi, proističu iz njega, i njegov su neraskidivi deo. Zašto bog čini zlo, zašto podstiče da se ono vrši, ili zašto ga doz voljava? Teodiceja je pokušaj razumevanja odnosa boga prema kosmosu koji pati. Neke teodiceje predstavljaju teološke, racionalne ili filozofske po duhvate u traženju odgovora; druge predstavljaju mitološki pokušaj da se odgovor dâ kroz priču. Mitološke teodiceje često personifikuju zlonamerne aspekte boga i uobličavaju bogove, demone, ili druga bića koja su donekle analogna s đavolom, ali u celini posmatrano u mitu se ne uobličavaju u potpunosti zla bića. Mit je blizak nesvesnom, a nesvesno je ambivalentno. Ono što dopire iz nesvesnog u osnovi je percepcija jastva, a mi ambivalentnost osećamo u sebi. Obično se u svesti odvija proces racionalizacije i promene smisla, tako što se prirodna ambivalencija dobra i zla razdvaja na polaritete - suprot stavljene apsolute. Religije poput hrišćanstva i islama stavljaju naglasak na racionalno pre nego na mitološko i stoga su prijemčivije prema ideji đavola.
18
Princ lame
Pa ipak, mit nije bezoblično izlivanje nesvesnog; kao i poezija, umetnost ili muzika, on izvire iz stvaralačke napetosti između nesvesnih sadržaja i svesnih oblika. Mit, kao i teologija, često nastoji da u bogu razdvoji dobro od zla. Dobro i zlo podjednako dolaze od boga. Zato što ljudi u sebi osećaju napetost između dobra i zla, analognu napetost osećaju i unutar boga. Dobro i zlo u njemu moraju da se bore. Ali ljudi, takođe, žele da bog bude dobar i dobrohotan i stoga ne vole da mu pripisuju zlo. Iz ovih razloga oni i nastoje da unutar božanskog bića pretpostave suprotstavljene sile. Ova suprotnost često se eksternalizuje i bog se razdvaja na dva entiteta - jedan dobar i jedan zao. U ovakvim podelama dobra strana boga se često poistovećuje s „vr hovnim bogom“, a loša strana s njegovim protivnikom. Iz ovoga izvire nova napetost između jedinstva boga i njegove mnogostrukosti. Budući da je većina religija izbegla da pretpostavi pluralitet konačnih principa, većina njih ima jednog boga, a u tom bogu suprotnosti se podudaraju. Ponekad se ovo podudaranje suprotnosti opisuje kao rat na nebu koji vode dobri i zli bogovi. Istorijski posmatrano, kada kultura jedan skup bogova zameni drugim, gubitnička skupina bogova obično degradira u status zlih duhova. Hrišćani su od olimpskih božanstava Grčke i Rima stvorili demone, na isti način na koji je prethodno religija Olimpa zemaljske Titane preobratila u zle duhove. Rana indo-iranska religija imala je dve grupe bogova, asuras (ahuras) i devas (daevas). U Iranu su ahurasi pot^dili devase, a vođa ahurasa je postao vrhovni bog Ahura Mazda, bog svetlosti, dok su poraženi devasi degradirni u zle duhove pod vlašću gospodara tame. U Indiji devasi su porazili ahurase. U jednom smislu ishod rata u Indiji bio je suprotan ishodu rata u Iranu, ali na dubljem nivou proces je bio istovetan, jer je poražena skupina božanstava degradirana u zle duhove. Podudaranje suprotnosti u božanskom ponekad se kod politeista izra žava u jednom božanstvu koje je ambivalentno i ima „dve duše u grudima“. Veliki bogovi i boginje Indije, uključujući Kali, Šivu i Durga, ispoljavaju suprotne težnje u jednom biću: benevolenciju i malevolenciju, kreativnost i destruktivnost. Politesti takođe mogu da izraze dva lica boga u mitu o blisko povezanim, ali neprijateljskim božanskim parovima. U svakom takvom paru bogovi su jedan drugom suprotstavljeni, ali na dubljem nivou uvek su isto biće. Kod Irokeza, Kći Zemlje nosi dva sina koji se svađaju još u njenoj utrobi. Jedan blizanac se rađa normalno, ali drugi na svet izlazi kroz pazuh i ubija majku. Mlađi sin zove se Flint i neumorno nastoji da razruši stva ralačko delo svog brata. Stariji brat stvara životinje; Flint pokušava da ga oponaša, ne uspeva i u svom gnevu pobaca po svetu planine i oštre litice, -azdvoji pleme od plemena i osujeti jedinstvo koje je njegov brat nemenio Sovečanstvu. Kao i jin i jang u taoizmu, ovakvi blizanci, ili dubleti, istovreneno su i suprotstavljeni i sjedinjeni; ispod sukoba krije se težnja za ntegracijom i ravnotežom.
Đavo н svetu
19
Zli aspekti boga često se povezuju s podzemnim svetom, ali podzemni svet je sâm po sebi ambivalentan. On je dobar jer iz zemlje niču usevi, iz tog podzemlja vadi se rudno bogatstvo. Ali, on je istovremeno i zao, jer mrtvi se u zemlju sahranjuju, a ispod zemlje nalazi se oblast tame po kojoj oni kao senke lutaju. Bogovi podzemnog sveta, kao što je grčko-rimski Pluton ili Pluto, istovremeno su gospodari smrti i plodnosti. Veza đavola i pakla proističe iz poistovećivanja đavola sa zlim aspektima gospodara pod zemlja. Crvena boja paklene vatre, crvenkasta boja zemlje oprljene vatrom i boja krvi, sve je to dovelo do povezivanja đavola sa crvenom bojom. Crnilo i tama su gotovo uvek povezani sa zlom, nasuprot belom i svetlosti koji se povezuje sa dobrom. Ovo je istina čak i u crnoj Africi. Crno u sebi nosi ogroman sadržaj negativnih asocijacija nabijenih strahom: smrt, podzemni svet, ništavilo, slepilo, noć u kojoj se prikradaju razbojnici i duhovi. Psihološki, ono označava strah od nekontrolisanih dubina nesvesnog. Ono se, takođe, povezuje sa utučenošću, glupošću, grehom, očajanjem, prljavïtinom, otrovom i kugom. Ništavilo, praznina, haos, drugi su simboli koji mit povezuju s đavo lom. Haos, zjapeća praznina, to bezoblično, neizdiferencirano stanje koje je postojalo pre, ili na početku sveta. U Rigvedama piše: „U početku postojala je samo tama obavijena tamom.“ A u Knjizi postanja (1.2) kaže se, „А zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom.“1 U jednom smislu haos je dobar, jer on je kreativni potencijal bez kojeg ništa ne može da postane( ali u drugom je zao, zato što mora da bude prevaziđen i uobličen da bi bogovi ili ljudi mogli da postoje. U mitovima se haos često pojavljuje u obliku čudovišta, kao što je hebrejski Levijatan ili vavilonska Tijamat, koje bog ili junak moraju da pobede. Narodi Srednje Amerike kažu da je prvobitni haos bio nešto s bezbroj ustiju što je plivalo u bezobličnim vodama i proždiralo sve čega je moglo da se dočepa. Haos su pobedili bogovi Ketzalkoatl i Tezkatlipoka rascepivši to nešto napola, i tako omogućili da se uobliči univerzum. Haos je preduslov kosmosa, međutim, kosmos može da se uobliči samo ukoliko se haos pobedi. N a kraju vremena kosmos će se možda vratiti u stanje haosa. Ovo bi moglo da ima dvostruku posledicu - uništavanje sveta, ali i vraćanje prvobitne kreativne snage. U Šivinoj tandava igri istovremeno se izražava i radost i tuga. Igra poništava svet iluzija (maya), ali, poništavajući ga, istovremeno ga integriše s Brahmom. Mnogi rituali teže ponovnom stvaranju haosa kako bi obnovili i oslobodili kreativne snage. Često povezani s plodnošću, takvi rituali ponekad postaju mahniti i nekontrolisano razuzdani i lako se mogu doživeti kao destruktivni i preteći. Zbog toga se đavo povezuje sa orgijama, simbolom zastrašujuće bezobličnosti haosa. 1
Svi citati iz Starog zaveta preuzeti su iz Svetog pisma Staroga i Novoga zavjeta, prevod Đure Daničića, Biblijsko društvo Beograd, 1976.
20
Princ tame
Haos se često predstavlja kao zmija, guja, ili zmaj. Pleme Dajak sa Bornea veruje da je svet okružen krugom koji oblikuje vatrena zmija koja grize svoj rep. Ova prvobitna zmija koja u beskonačnim krugovima goni samu sebe predstavlja još jedan simbol podudaranja suprotnosti, jedinstva početka i kraja. Zmije pomažu i leče; simbol lekarske profesije je zmija (Aesculapius). Božanstva koja nose zmiju kao svoj zaštitni znak često je nose u obliku polumeseca - simbola rasta i plodnosti. Međutim, preko Meseca značenje zmije se povezuje s tamom, smrću i menstrualnom krvlju. Kroz zmiju, đavo se povezuje sa ovim strahotama, a takođe i sa zmajem haosa koji se mora ubiti kako bi se oslobodio život i nastao red. Polumesec, takođe, asocira na rogove. Rogovi crpu dodatnu sim boličku vrednost iz njihove veze s falusom i fertilitetom rogatih životinja. Šiva može da uzme obličje bika ili obličje falusa; Višnu i Krišna se, takođe, predstavljaju u obliku bika. Rogovi se poistovećuju sa zracima Sunca: oko Mojsijeve glave su sijali rogoliki zraci sunca nakon njegovog susreta s Bogom. Šeširi u obliku rogova, kao što su srednjovekovne krune ili biskupske mitre, označavali su moć onoga koji ih nosi. Znak rogova (kao što je okrenuta konjska potkovica) donosi sreću, plodnost i moć. Đavolovi rogovi stoga simbolizuju njegovu prinčevsku moć, ali oni, takođe, imaju i moćno negativno značenje. Rogovi u svesti bude strah od divljih zveri i bika koji ubija rogovima; oni u sebi nose značenje misteriozne i zastrašujuće različitosti životinja; a njihova povezanost s Mesecom asocira ne samo na plodnost, već i na noć, tamu i smrt. Svuda po svetu legije nižih duhova manifestuju užase prirode. Divlji i remetilački, oni iskazuju čudan, misteriozan kvalitet koji izaziva nekontrolisani strah, koji su Grci, po bogu Panu, nazvali „panikom“. Oni zaposedaju telo ili dušu i izazivaju bolest ili ludilo. Pojavljuju se kao muški inkubi ili ženski sukubi i zavode usnule. Ružnoća i nakaznost su spoljni i vidljivi znaci njihove izopačene prirode. Oni mogu da delaju kao kušači morala, ali oni pojedinca češće napadaju direktno i surovo. U drevnom Japanu, u kome se prepliću prirodni i natprirodni svetovi, ne samo ljudi, već životinje, biljke, pa čak i beživotni objekti, posedovali su duhove. Ovi duhovi su obično bili neprijateljski raspoloženi, naročito oni koji su imali rogove i tri grozna oka koja su istovremeno označavala i njihovu moć i njihovu zlonamernost. Demoni s Istoka i Zapada često služe kao izvršitelji božije pravde tako što u paklu muče proklete duše. U Japanu, dvadest četiri hiljade sluga-demona bez prestanka je dovlačilo nesrećne duše pred božanski sud Ema-O-a. Groteskne i užasavajuće pojave, ovi demoni koriste jeziva oruđa za mučenje. U Kini i Japanu, kao i na Zapadu, nije baš sasvim jasno da li su demoni nameštenici ili zatvorenici pakla - da li samo nanose bol drugima ili i oni sami pate.
Đavo u svetu
21
U nekim kulturama pojavljuje se zli duh kušnje. U budizmu najpribližniji đavolu je Mara, čije ime znači „smrt“ ili „žeđ“, a stanja koja se za njega vezuju su: slepilo, natmurenost, smrt i tama. Sa svojim kćerima Željom, Nemirom i Zadovoljstvom - on nastoji da zapreči put progresa i prosvetljenja gospodara Gotame, ali ga Buda, znajući da jedino istinsko dobro postoji u transcendiranju sveta, otera. Narodi Srednje Amerike su verovali da su muško božanstvo Ketzalkoatla iskušavali mnogi demoni, nudili mu vino i mamili ga drugim stvarima kako bi ga odvratili s puta dužnosti. Sličnosti koje u predstavama o đavolu srećemo širom svela su velike. Budući da mnoga od ovih društava nisu istorijski povezana, sličnosti upućuju na zajednički, urođeni psihološki odgovor na zajedničko opažanje zla. Me đutim, određene civilizacije direktno stoje u istorijskom temelju judeohrišćanske ideje đavola. Tu su kulturne veze jasne i naglašene. Najznačajnije od ovih civilizacija bile su kulture Egipta, Mesopotamije, Kanaana i Grčke. Mnogi egipatski bogovi bili su manifestacije jednog boga. Bog i bogovi su ambivalentni: oni čovečanstvo istovremeno pomažu i ometaju. Budući da je bog nepromenljiv, ni kosmos se nikada ne menja. Egipatski kosmos je stabilno podudaranje suprotnosti, manifestacija božanskog poretka i har monije. Univerzum nije stvar, on je živ, on pulsira s bogovima. On nije samo božanska kreacija; on je njegova spoljna i vidljiva manifestacija. U takvom božanskom kosmosu apsolutno zlo ne može da postoji. Postoji idividualno zlo, ali ono je ograničeno; zlo predstavlja izolovani čin, a za njega je odgovoran pojedinac koji će biti kažnjen u zagrobnom životu. Zlo proizvodi ograničen poremećaj ma'at-a - sređene, harmonične pravde kosmosa, među tim, ma'at se brzo ponovo uspostavlja kroz neizbežnu kaznu koja stiže opake i spokoj božanskog kosmosa se nastavlja. Sva egipatska božanstva predstavljaju manifestaciju čitavog kosmosa i odražavaju konstruktivne i destruktivne aspekte kosmičke harmonije. Po nekad je čak i milosrdan Oziris neprijetelj uzvišenog Ra - boga Sunca, a destruktivno božanstvo Set često je milostivo prema svojim poklonicima. Faraon, koji je ljudska inkarnacija boga na zemlji, poseduje božansku ambi valentnost: „taj blagorodni bog od kojeg se strah širi zemljama kao strah od Sekmet u godini kuge... On je gospodar milosti, pun je ljupkosti i pobeđuje ljubavlju.“ Nijedno egipatsko božanstvo nikada nije postalo princip zla; međutim, jedan bog - bog Set, oličava rušilački element više nego druga božanstva. U ranom razdoblju razvoja egipatske religije Set je bio neprijatelj nebeskog boga Hora. Hor je bio bog severnog Egipta, nizije u kojoj je Nil stvarao plodno, crno, obradivo zemljište. Set je bio bog suvog, neplodnog juga, gde su se beživotne crvene pustinje prostirale do užarenih stenovitih planina na hori zontu. Zato što je bio povezan s pustinjom, Seta su često predstavljali kao riđu životinju nepoznatog oblika, i smatralo se da crvenokosi ljudi na neki
22
Princ tame
poseban način pripadaju njemu. Kako se egipatska religija razvijala, tako se i Set sve više poistovećivao sa silom smrti i ostao je u večnom zagrljaju borbe sa Horom ili Ozirisom, bogovima dobrote i života. Pa ipak, Egipćani nisu izgubili osećaj da bogovi predstavljaju jedno božansko načelo. Smrtni neprijatelji Set i Hor smatrali su se braćom, blizan cima, dubletom, a ponekad su predstavljani u liku jednog boga s dve glave. Sukob među njima proistekao je iz kršenja maat-a i morao je da se razreši. Egipćani su bili razapeti između dva rešenja sukoba. U jednom, sjedinili su Seta i Hora u jednog boga, ali ovo rešenje nije dalo objašnjenje za trajan razdor u kosmosu. Tako su uzeli u razmatranje drugo rešenje po kome Set pokušava da obnovi jedinstvo kosmosa, ali na posve pogrešan način. Ovde se uloga Seta približava Satani. Set pokušava da razreši sukob tako što uništava svog protivnika Hora ili Ozirisa. On na prevaru namami Ozirisa da uđe u veliki kovečeg, zatvori ga i potopi u Nil. Izida nosi dete svog mrtvog muža - Hora Mlađeg, koji zauzima očevo mesto i postaje Setov neprijatelj. Set neuspeŠno pokušava da ubije dete Hora, a kada Hor odraste, Set pokreće ogromnu vojsku kako bi slomio svog drevnog dušmanina. Pošto uvek naopako misli, Set pokušava da obnovi božansko jedinstvo grotesknim činom sile: on pokušava da obljubi božanskog Hora. Braneći se, Hor kastrira Seta i tako ga lišava moći, ali Set mu uzvraća tako što mu izvadi jedno oko i zakopa ga. Borba između pustinjskog i plodnog, života i smrti, severa i juga, podzemnog i nadzemnog sveta, oblikovala je judeo-hišćansku borbu dobra protiv zla. Sa egipatske tačke gledišta, kosmos se ne može urediti krvavim sukobom, već samo smirenim usredsređivanjem i integracijom. Iskren prema stvarnoj svetskoj zbilji, mit nikada ne govori o takvom pomirenju. Civilizacije koje su stvorene u Mesopotamiji, gde su istovremeno i judski sukobi i prirodne katastrofe bile mnogo učestalije nego u Egiptu, cosmos su videle kao nešto što je suštinski daleko nesređenije. Egipćanima e bilo potrebno da objasne svet u kome zlo prodire u božansku harmoniju, . Sumercima i Vaviloncima svet u kome je ta harmonija bila jedva primetna. ivet je u svojoj biti bio otuđen od božanskog plana i nedokučivi bogovi su nogli da pomognu, napuste, ili da se jednostavno ne obaziru na naciju, grad, li pojedinca. Vavilonska poema slična Knjizi o Jovu je dijalog između J iravednika koji pati i njegovog prijatelja. Mučenik se pita zašto pate oni koji 1ј' e klanjaju bogovima, a napreduju oni koji se na bogove ne obaziru. Prijatelj 't a usrdno moli da sopstvenu sudbinu primi dostojanstveno, ali čovek se žali a mu se čini da nema tog mesta gde bogovi sprečavaju zle ljude ili zle uhove. „Šta sam ja dobio što sam pred svojim bogom ležao ničice?“, pita ;, i ne dobija zadovoljavajući odgovor. Kosmos Mesopotamije bio je bolno oremećen i ljudi su bili duboko uznemireni saznanjem da ga ni oni sami, a i bogovi, ne mogu dovesti u red.
Đavo н svetu
23
Kao posledica, svet Mcsopotamije bio je prepun neprijateljski raspo loženih demona. To su uglavnom bili duhovi koji su u odnosu na bogove bili nižeg ranga i manje moći. Strašni annunaki bili su tamničari mrtvih u paklu. Etimmu su bili duhovi mnoštva onih koji su umrli nesrećni. Utukku su živeli na pustim mestima ili grobljima. Postojali su demoni kuge, košmara, oluja, suša, rata i svih ljudskih zala. Jedan od najstrašnijih bio je Pazuzu, bog urlajućih severnih vetrova koji isušuju zemlju i od koga sahnu usevi. Druga je bila Lilitu, drevna preteča Isaijine Lilit. Lilitu je bila frigidna, jalova „devica pustoši“, pola ljudsko biće, pola ptica grabljivica koja je svetom lutala noću i iz muškaraca cedila telesne sokove. Takvi demoni prebivali su svuda, a ljudi su morali da se štite pridobijajući pomoć od moćnijih duhova. „Čoveka koji hoda ulicom i za boga ne zna, odmah prekriva demon kao kakvo odelo.“ Kanaanska ili feničanska religija mnogo je direktnije uticala na hebrej sku misao. Vrhovni bog Kanaana bio je El, bog neba i Sunca, koji je često predstavljan u obliku bika. Njegov sin bio je Baal, čije ime znači „gospodar". Baal je bio bog vegetacije i plodnosti; njegovi simboli su bili bik i srpoliki rogovi. Središni kanaanski mit predstavljao je sukob Baala, koga je pomagala njegova sestra Anat, i Mota - princa neplodnosti i smrti. Gospodar Baal odlazi da se bori s Motom, ali nakon duge bitke princ smrti ga porazi, tako da je gospodar prisiljen da se ponizi pred svojim ljutim neprijateljem i obeća da će mu biti rob. Mot ga ubija i šalje u podzemni svet. Baala sedam godina nema na zemlji, a za to vreme usevi su usahli i svet je neplodan. Smrt bi zauvek zavladala da Baalova sestra Anat - strašna devica, boginja ljubavi i rata - ne luta svetom, pronalazi Mota i kaže mu: „Smrti, umrećeš!“ Ona ga ščepa i „...raspori mačem. Iseče ga srpom, vatrom ga sagori. U mlinu ga samelje, u polje ga zaseje.“ U jednom istom činu Anat ubija Mota i obnavlja plodnost zemlje, i zaista smrt Smrti oživljava njenog brata Baala koji se pobednički vraća iz podzemlja, dok zemlja bukti od cvetova. Međutim, i Mot ponovo oživi i oni su opet u zagrljaju večne borbe. Ovaj večiti rat jeste borba blizanaca - Baala i Mota, života i smrti - borba dva boga od kojih svaki predstavlja kosmos, univerzum u kojem su dobro i zlo zauvek isprepletani. Očigledno protivrečna etička svojstva grčkih bogova, koje su hrižćani toliko prezirali, delimično su proistekla iz činjenice da je svaki bog klasičnog perioda bio sinteza različitih elemenata drevnih lokalnih kultova. I što je još značajnije, ova ambivalencija govori o podudaranju suprotnosti. I dobro i zlo potiču od boga, a pojedinačni bogovi samo su njegove manifestacije. Etička ambivalentnost ispoljavala se unutar, ličnosti jednog božanstva ili kroz božan ske blizance ili dublete. Mali broj grčko-rimskih božanstava je imao direktan uticaj na đavola. Hrišćani su sve paganske bogove poistovećivali s demonima, ali Pana više od ostalih. Pan je ulivao strah zbog svoje povezanosti s divljinom - omiljenim
24
Princ tame
boravištem neprijateljskih duhova - i zbog svoje polnosti. Polna strast koja ukida razum bila je predmet podozrenja i za grčke racionaliste i za hrišćane askete; bog polnosti lako je mogao da se poistoveti sa zlom, naročito zato što je polnost povezana s plodnošću, a plodnost s podzemnim svetom i smrću. Pan, maljav i nalik na jarca, s rogovima i papcima, bio je Hermesov sin. Faličko božanstvo kao i otac, predstavljao je polnu želju istovremeno i u njenim kreativnim i u njenim pretećim aspektima. Panovi rogovi, papci, kuždravo runo i golemi falus postali su deo hrišćanske predstave o Satani. Neobična, duboka povezanost između plodnosti i smrti obeležje je Hada - vladara podzemlja, gospodara tamnog i užasnog carstva mrtvih duša, božanstva koji usmrćuje useve, životinje i ljude. Drugo ime Hada je Pluton, i on jeste bog bogatstva zato što mladice niču iz podzemnog sveta i daju nadu u obnovu života. Hadova ambivalentnost se odražava u njegovoj ženi, milosrdnoj Persefoni, gospodarici proleća, koju okrutni muž svake jeseni otima s lica zemlje. Persefona svake godine izlazi iz svog podzemnog zatvora i čini da svet ponovo ozeleni. Ali ona je, takođe, predvodila Erinije - duhove osvete - u nemilosrdnom traženju namirenja. Harun, etrurski bog smrti dao je doprinos uobličavanju đavola. Harunovo ime vodi poreklo od grčkog Harona, čamdžije umrlih. Ali, etrurski bog bio je znatno užasniji od starog prevoznika mrtvih. Harun je imao ogroman kukasti nos nalik ptičijem kljunu, gustu dugu bradu i kosu, duge šiljate životinjske uši, masivne zube i iskrivljene usne. Ponekad je prikazivan s krilima ili sa zmijama koje izlaze iz njegovog plavičastog tela. Obično je koristio golemi malj kojim je ubijao svoju narednu žrtvu. Većina ovih karakteristika, osim malja, pojavljuje se u srednjovekovnim i modernim slikama đavola. Sve do sada pomenute religije bile su monističke, što znači da su pretpostavljale jedan božanski princip koji stoji u temelju raznolikosti kosmosa. Oko 1200. godine p.n.e. iranski prorok Zaratustra postavio je temelj prvoj istinski dualističkoj religiji - Zoroasterizmu ili Mazdaizmu. Zaratustra otkriva da zlo ne predstavlja aspekt dobrog boga, već da je ono potpuno odvojeni princip. Monizam i dualizam ne razdvaja nepremostiva provalija. Bolje je reći da religije tvore spektar između krajnjeg dualizma i apsolutnog monizma; skoro sve religije leže negde između ova dva pola. Krajnji monizam koji proklamuje apsolutno jedinstvo i apsolutnu moć jednog božanskog principa najsnažnije predstavlja proročki i rabinski judaizam, kao i islam. Monistički politeizmi Egipta, Grčke i Indije na svoj naèin se nalaze blizu istog pola. U meri u kojoj religije ograničavaju moć boga - bilo slučajem, haosom, materi jom, slobodnom voljom ili zlom - u toj meri se i udaljavaju od ovog pola. Suprotan pol, krajnji dualizam, koji predstavlja Zoroasterizam, postavlja dva apsolutno nezavisna principa. Hrišćanske teologije stoje između dva eks-
Đ avo h svetu
ircma, i pozicija pojedinačne teologije u spektru varira prema stepenu u kojem se dopušta ograničenje božijoj suverenosti - od Lutera i Kalvina bliskih jednom polu, preko Avgustina i Akvinskog, do manihejaca i procesne teologije koja je bliža drugom polu. Dualizam koji srećemo u hrišćanstvu razlikuje se od krajnjeg dualizma Irana, i to ne samo u stepanu, već i u vrsti. Iranski dualizam je podela između načela zla i načela dobra, a oba načela su po svojoj prirodi duhovna. Hrišćanski dualizam se oslanja na grčki orfizam, ali i na mazdaistički dualizam. Orfizam je pretpostavio suprotnosti, ali ne između dva principa, već između duha (koji je u osnovi dobar) i materije (koja ie u osnovi zla). Hrižćanski đavo je jedan zao duhTalTkoji je nasuprot duhu, takođe, povezan s materijom. Zaratustrin dualizam bio je potpuna novina u istoriji religije. Da bi sačuvao savršenu dobrotu boga, on je negirao njegovu svemoć i jedinstvo. Zaratustra je prvi čovek koji je izložio ideju apsolutnog načela zla, čije personifikacije: Angra, Mainyu ili Ariman, predstavljaju prvog pravog đavola u svetskoj religiji. Iako su oba principa potpuno nezavisna, oni se su kobljavaju, a kad vreme bude dostiglo svoju punoću, načelo dobra će neu mitno nadvladati načelo zla. Autentične Zaratustrine ideje modifikovane su i transformisane tokom vekova. U III veku hrišćanske ere, knjige Pahlavi dale su puno značenje ideji kosmičke borbe. U početku postojala su dva duha, Ormazd i Ariman, a razdvajala ih je praznina. Ormazd je dobrota i svetlost. On je večan, u vremenu neograničen. Međutim, u prostoru on je ograničen i prazninom i Arimanom, koji postoji s druge strane praznine. Jedino aktivnošću i pobedom nad Arimanom Ormazd može da prevaziđe ova ograničenja i postane besk onačan, kao što je večan. Ali, budući da je Ormazd lišen ambicija i nepri jateljstva, on ne izaziva borbu sa svojim protivnikom. Ariman je tama i zlo. On je u prostoru ograničen prazninom i Ormazdom. Njegovo bivstvovanje je nejasno: Ariman „nije“ ili „njega jed nom nije bilo i ponovo ga neće biti“, ili „on je bio i jeste, a ipak biti neće“. Tekstovi u kojima se govori o Arimanovom poreklu su dvosmisleni; on kao i Ormazd postoji od početka, pa ipak, on suštinski ne postoji i izvesno je da će nestati. S jedne strane, mazdaizam je tvrdio da su oba principa apsolutna, a ipak je nagovestio inferiornost tame u odnosu na svetio. Ova ambivalentnost u mazdaizmu nikada nije razrešena; neki teolozi su naglašavali jednakost načela, drugi uslovljenost Arimanovog bivstvovanja. Kasnija gle dišta mazdaizma bolje su se uklapala u grčku filozofiju i hebrejsko-hrišćansko otkrovenje i međusobni uticaji bili su svima zajednički. Iako je Zaratustra živeo mnogo vekova pre Hrista, knjige Pahlavi su post-hrišćanske i moguće je da sadrže hišćanski uticaj. Ariman je suština destrukcije. On je „uništitelj..., prokleti razorni duh sazdan od zlobe i prepun smrti.“ Ariman je zao i po prirodi i po sopstvenom
26
Princ tame
izboru. Na početku večnosti, Ormazd zna da Ariman postoji s one strane praznine, ali Ariman ne zna za svetlost. On je okovan tamom, neznanjem i mržnjom. Tokom prve tri hiljade godina Ariman postepeno razaznaje da preko bezdana svetli jedna tačka; videći to svetio, zavidi mu, čezne, žudi za njim i čvrsto odlučuje da će ga imati. Ormazd, uvek miroljubiv i pun ljubavi, pokušava da spreči borbu nudeći Arimanu mir. Ariman, zaslepljen sopstvenom zlom prirodom, Ormazdovu ponudu shvata kao znak slabosti i odbija je želeći da iskoristi svoju prednost. Ormazd mu okriva kakva ga strašna sudbina očekuje u večnosti i Ariman preneražen pada u prazninu, gde ostaje zatvoren narednih tri hiljade godina. Pošto je Arimana prikovao za tamu, Ormazd stvara kosmos tako što ga misli. Sve svetio i lepo potiče od Ormazda. On stvara materiju, i ona je dobra. Potom u kosmos uvodi četiri manifestcije života: vegetaciju, vatru, prvobitnog vola (ili bika) i idealnog čoveka. Čovek - Gajomart - jeste blistav, potpun i u svakom pogledu savršen mikrokosmos. Ormazd posmatra ono što je stvorio i vidi da je to dobro. Međutim, Ariman koji je tri hiljade godina ležao okovan u spoljnoj tami oživljava uz pomoć Jehe, lažljive kurve, i obnavlja napad na Ormazda i stvoreni svet. Pun zavisti i požude, Ariman čvrsto rešava da se dočepa prelepog kosmosa i da ga oblikuje po sopstvenoj zamisli, koristeći njemu svojstvena oružja - tamu, požudu i nered. Naredne tri hiljade godina besni rat promenljive sreće, jer sile su gotovo podjednako jake. Gotovo podjed nako, ali ne i sasvim, jer poraz zla, mada odložen, jeste neizbežan. Očajan, ali ipak strahovito moćan, Ariman iz spoljne tame provaljuje nebo, raspori ga i vrtoglavo tone kroz nebesa ka zemlji. U tom sunovratu on pada na zemlju, izruje ogromnu rupu, izleti s druge strane kugle i padne u primalne vode koje se tamo nalaze. Nasilje i nered po prvi put prodiru u stvoreni kosmos. Ariman je uzrok tame što prekriva zemlju; on je tvorac nakaznih i gnusnih stvorenja poput zmija otrovnica i škorpiona; on dreši rušilačke sile suše, bolesti i smrti. Ariman stvara čitave legije demona i svoj rušilački bes usmerava protiv dragulja Ormazdovog stvaralaštva. Zatire život, vatru, bilje, prvobitnog bika i Gajomarta - savršenog čoveka. Od sređenog i dobrog kosmosa Ariman stvara haotičnu, nezdravu ruševinu. Ariman se sprema na povratak u spoljnu tamu gde želi da proslavi osvetu. Ali, Ormazd neće da dopusti da se zatre njegova kreacija. On stvara fravishis, duše ljudi koji će tek biti rođeni, i oni po slobodnoj volji stupaju u službu Ormazda da se bore protiv drevnog dušmanina i sprečavaju Arimana da pobegne u prazninu. Okuju ga za kosmos i za vreme, tako da Ormazd može da obnovi svoj razrušeni svet i vaskrsne ljubljena stvorenja. Mrtvo telo velikog bika oplodi jalovu zemlju, a blaga kiša natopi isušeno tlo, tako da biljke ponovo mogu da ozelene svet. Vatra je ponovo raspaljena. Seme mrtvog Gajomarta prodire u utrobu zemlje i od tog sjedinjavanja potiču preci čitavog čovečanstva, Mashye i Mashyane.
Đavo u svetu
27
Prvi ljudski par ima slobodnu volju i u početku, po slobodnoj volji, voli Ormazda i služi mu. Međutim, Ariman ih navodi na greh tako što protiv njih upotrebljava samu taštinu greh&Jaž. Laž je da je Ariman, a ne Ormazd, stvorio svet, a Màshye i Mäshyane u to poveruju. Opčinjeni neistinom oni ponovo zgreše i ponude bika na žrtvu. Za mazdaiste, stoka je predstavljala svetu manifestaciju prvobitnog bika. Rezultat greha prvobitnog para je am bivalentan. S jedne strane, oni stiču znanje i kulturno umeće, ali istovremeno u svet, koji je do tada bio savršen, prodire sukob, mržnja, bolest, siromaštvo i smrt. Ponašanje ljudskog para postaje izopačeno. Iako Ormazd želi da rode decu, oni se pedeset godina uzdržavaju od polnog odnosa, i kada se na koncu spoje i začnu blizance, njihova otuđenost od prvobitne kosmičke harmonije toliko je velika da oni proždiru sopstvenu decu. Kasnije rođena deca preživljavaju i postaju preci ljudske rase, ali posledice prvobitnog otuđenja ostaju u nama i mi živimo u svetu koji je izopačio Ariman i greh prvih roditelja. Čovečanstvo otelovljuje tri prirode: božansku, koja potiče od Ormazda, brutalnu i grešnu, koja potiče od Mashye i Mashyane, i demonsku, koja potiče od Arimana. Naša nada se sastoji u obuzdavanju zla i uzdizanju božanskih elemenata. U međuvremenu, Ariman i dalje nastoji da nagrdi svet tako Ito nai dovodi u iskušenje da se pomirimo s disharmonijom. Princ zla je zapovednik ogromne armade demona koje, u borbi protiv svetlosti, predvodi ledam nečastivih prinčevih pomoćnika. Demoni su sposobni da neprestano menjaju svoja obličja i odličja. Sâm Ariman može da uzme svako obličje koje poželi, a često se pojavljuje kao lav, zmija, gušter, pa čak i kao lep mladić. Njegova bezbrojna prerušavanja znak su njegove unutrašnje prirode - prirode lažova i varalice. Kraj kosmosa nastupa nakon eona ratovanja u kojima Ariman nastoji da izopači stvoreno, a Ormazd da stvoreno zaštiti. Ormazd suzbija zlo sa svih strana. Osećajući neizbežan poraz, zli okreću svoje rušilačke snage jedni prema drugima i izazivaju rasulo unutar sopstvene hijerarhije. Sve mahnitiji od predosećanja propasti, raspinju svet u poslednjem grču mržnje. Sunce i Mesec blede na nebesima i zvezde padaju. Konačno su Princ tame i njegovi miljenici iscrpljeni i Ariman pada - ovog puta potpuno i zauvek. Mišljenja su bila podeljena oko toga da li je on zauvek uništen ili zauvek zatvoren, ali u obe verzije zlo je za sva vremena uklonjeno iz kosmosa i od tada vlada Ormazd, beskrajan, večan i svemoćan. Ormazdova pobeda donosi frashkart, kraj pokvarenog sveta i resta uraciju kosmosa u njegovom prvobitnom savršenstvu, ili čak bolji kosmos, jer više ne postoji mogućnost da se taj blistavi svet pokvari. Spasitelj po imenu Soshyans, poslednji od tri blagorodna bića koja rađa devica, dolazi na kraju vremena i vaskrsava mrtve, i svi na kraju primaju večni blagoslov. Tako zlo, iako možda nema poreklo, ima kraj.
28
Princ tame
Ovaj snažan duhovni dualizam nije razrešio mnoga pitanja. Ako su dva duha ravnopravna, zašto dobar mora nužno da nadvlada? Ako nisu ravnopravni, šta ograničava inicijalnu snagu zlog duha? I zašto je dobrom duhu potrebno toliko vremena da nadvlada zlog? Ako u večnosti sila jednog duha želi uništenje drugog i sposobna je za to, zašto onda ne okonča bitku u tom večnom, bezvremenom trenutku? Sasvim drugačija vrsta dualizma pojavila se u Grčkoj pod nazivom orfizam. Ova tradicija potiče približno iz VI veka p.n.e. i pretpostavlja kosmičkii borbu, ali ne između dva duha, već između duha i materije. U središtu orfizma nalazi se mit o Dionisu i Titanima. N a početku sveta, postojao je Phanes, dvopolno biće. Phanes je stvorio Urana, Uran je rodio Kronosa, a Kronos Zevsa. Kronos je kastrirao Urana, a iz te krvi nikli su zli Titani. Titani kuju zaveru kako bi preuzeli vlast u kosmosu, a Zevs, zapovednik nebeskih bogova, bori se da to spreči. Kada porazi Titane, Zevs guta Phanesa i tako u sebe unosi prvobitno načelo, postaje bog-tvorac i sve iznova stvara, zajedno s Titanima. Postaje otac Dionisa. Titani mrze Zevsa i zavide sreći malog Dionisa, prišunjaju se detetu, privuku mu pažnju svetlucavim ogledalom i otmu ga. Raskomadaju ga i prožderu. Ali, Atina, nebeska boginja mudrosti, spašava dečakovo srce i donosi ga Zevsu koji ga proguta. Tada Zevs obljubi smrtnu Semelu, koja ponovo rađa Dionisa. Radostan što mu je sin oživeo, Zevs nastavlja da kažnjava njegove ubice i gromovima ih pretvara u pepeo.. Iz pepela Titana nastaje ljudska rasa. Ovaj mit govori o dvostrukoj prirodi čoveka, materijalnoj i duhovnoj. Materijalni deo naše prirode potiče od zlih Titana, duhovni od boga Dionisa kojeg su proždrali Titani. Božanska duša je u večnom sukobu sa zlom J titansko telo je drži zatočenu. Duša je besmrtna, ali je kao sužanj zatvorena I u smrtnom telu: naš zadatak na zemlji je da putem ritualnog očišćenja| umaknemo iz ove telesne tamnice. Negde u IV veku p.n.e. gledište da je duša dobra, a telo zlo, sukobilo se s mazdaističkom idejom o ratu između dva duha. Postepeno, ova dva verovanja su kombinovana: materija i telo su potpali pod vlast zlog duha, a duša pod jurisdikciju dobrog duha. Nova ideja da je telo proizvod kosmičkog zla široko se rasprostrla i izvršila uticaj na jevrejska, gnostička i hrišćanska verovanja. Paganski Grci su verovali u mnoštvo zlobnih duhova, ali se nijedan nije približio statusu načela zla. Pa ipak, grčko viđenje duhova proizvelo je jezičke nejasnoće. Naša reč „demon“ koja se ponekad (neprecizno) koristi kao sinonim za reč „đavo“ izvodi se iz grčke reči daimon, koja uvek ne označava zlo biće. Homer je često koristio reč daimon kao ekvivalent za theos, „bog“. U vekovim nakon Homera, reč daimon (ili daimonion) gener alno je označavala duhovno biće podređeno bogu. Reč je još uvek imala dvosmisleno značenje u Sokratovo doba - Sokratov duh - vodič bio je „demon“, ali je Platonov učenik Ksenokrat ustanovio negativno značenje
Đavo u svetu
29
termina, razdvajajući dobre bogove od zlih demona, i destruktivne kvalitete bogova prebacio na demone. Stoici i Plutarh su ga sledili. Plutarh je dokazivao da je predanje koje govori da je Apolon uništio grad pogrešno, da je to u stvari delo demona koji je uzeo obličje Apolona. Negativno značenje je čvršće utemeljeno u II veku p.n.e. u Septuaginti, prevodu hebrejske Biblije na grčki, u kome se reč daimonion koristila da označi zle duhove. Grci su prvi pitanje zla istraživali i racionalno i mitološki. Platon i njegovi sledbenici kolebali su se između dualizma i monizma. Monisti su bili uverenja da sve što postoji jeste proizvod, ili emanacija jednog principa. Međutim, njihov monizam bio je ograničen stanovištem da u kosmosu postoji element koji se opire tom jednom principu. Ponekad su taj element smatrali najnižom emanacijom jednog principa, a ponekad kao nešto potpuno nezavisno. Obično se smatralo da je ovaj najniži (ili nezavisan) element materija. Što je nešto više materijalno, to je ono i udaljenije od jednog pricipa koji jeste konačna stvarnost. Gde su izvori zla u takvom svetu? Platonisti su izneli brojna raz mišljanja. Po jednom, zlo je metafizički nužno. Budući da pojavni svet nikada adekvatno ne odražava stvarni svet ideja, on je nužno udaljen i manje savršen, manje stvaran i manje dobar. Metafizičko zlo je u bliskoj vezi s platonističkom idejom da zlo ne poseduje stvarno biće i da je ono puki nedostatak dobra, ili lišenost. Krava koja je usahla i ne daje mleko jeste jedno zlo, ali zlo se ne nalazi u biću krave već u nedostatku vitalnosti ili zdravlja. Ne-biće u kravi, a ne njeno biće, jeste nedostatno. I dalje, ako zlo ne poseduje istinsko biće, ono ne može biti princip. Na temelju ovoga su potonji filozofi i teolozi dokazivali da đavo ili ne postoji, ili ukoliko postoji, onda on nije istinski princip zla, već pre podređeni duh ili anđeo čije zlo ne proističe iz njegovog anđeoskog bića, već iz njegove nesavršenosti. Golema moć koju poseduje uvećava ovaj nedostatak kao vakuum ogromne snage. Apsolutna hladnoća đavola zaista je potpuni nedostatak toplote. Međutim, Platonisti nikada nisu dokazivali da to što zlo ne poseduje stvarno biće znači da u svetu moralnog zla nema. Platon je bio sasvim svestan ratova, ubistava i laži. Zlo postoji, ali postoji kao nedostatak dobra, kao što rupe u Švajcarskom siru postoje samo kao nedostatak sira. Zlo laži jeste odsustvo istine. Platon nije mislio da je ne-biće zla uklonilo zlo iz sveta, već samo da je s Tvorca skinulo odgovornost za zlo. Zlo nije poteklo od boga, već od materije. Otkriće filozofije kao alternative mitu i sredstva kojim se opisuje i objašnjava svet predstavlja najveći doprinos grčke i helenske civilizacije. Grci su prvi izveli racionalno - filozofsko - istraživanje univerzuma i, primenivïi filozofiju na božanski princip, izumeli teologiju. Filozofija je iznedrila teodiceju - pokušaj da se postojanje boga uskladi s postojanjem zla, što je problem racionalne analize. Filozofskim i književnim razmišljanjima Grci su
JO
Princ tame
uobličili opšte i moralne standarde ponašanja kojima se morao povinovati čovek, bogovi, pa čak i božanski princip. Stvar nija dobra ili loša zato što je bog tako arbitrarno odredio. Ako bogu nešto nije ugodno, to je stoga što je ta stvar suštinski zla. Božanski princip je savršen i moralno i ontološki (u svom biću). U grčkoj filozofiji nije bilo prostora za nesavršenost boga koji je bio jedno apstraktno savršenstvo, oslobođeno grešenja, oslobođeno ličnog. U hebrejskoj religiji, u kojoj je bog istinska ličnost s inteligencijom i voljom, biće koje se neprestano i neposredno meša u ljudske poslove, pitanje o odgovornosti boga za zlo predstavljalo je nešto više od intelektualnog pitanja. Potreba da se razume onaj koji je upleten u najdublje slojeve čovekovog bića nije trpela odlaganje.
Ilustracija: Lestve vrlina. Minijatura, alzaška umetnost, XII vek.
O B RI GOSPOD I ĐAVO
Reč „đavo“ indirektno potiče od hebrejske reči satan, „onaj koji ometa“, pa su đavo i Satana, po poreklu i ideji, jedno. Hebrejska religija je sve na nebu i zemlji, bilo to konstruktivno ili destruktivno, prvobitno pripisivala jednom bogu. Međutim, žarka želja da se shvati značenje zla u svetu kojim vlada bog dovela je do razvoja ideje đavola. Evolucija ove ideje može da se prati od vremena Starog zaveta, preko ere apokaliptičnog ju daizma, sve do I veka hrišćanske ere. Iako u Starom zavetu postoje neki tragovi ranijeg politeizma, pisci Biblije su boga Izrailja postupno poistovetili s jednim Bogom kosmosa i tako monizam pretvorili u monoteizam. Stari zavet je nastajao tokom dugog perioda - od X veka p.n.e., pa gotovo do I veka p.n.e. Većina kniga je zapisana u toku, ili nakon perioda izgona u Vavilon (568-538 g. p.n.e.). Kada su u III i II veku p.n.e. hebrejski Sveti tekstovi prevedeni na grčki (Septuaginta), ovaj prevod je sadržao kanon Svetog pisma (standard po kome su knjige uk ljučivane), i koji su prihvatali obrazovani Jevreji tog doba. Neke od ovih knjiga su na Jamnijskom saboru (90. g. n.e.) rabini isključili iz kanona i danas su one poznate pod imenom Apokrifi („skrivene knjige“). Starozavetni Bog je bio odgovoran za čitav kosmos, pa je bilo jed nostavno shvatiti ga kao podudaranje unutrašnjih suprotnosti koje odražavaju ambivalenciju kosmosa. Istovremeno, Bog je bio svetlost i tama, stvaralaštvo i rušilaštvo, dobro i zlo. U Knjizi postanja kaže se da je kosmos koji je Bog stvorio „dobar“, ali u Knjizi proroka Jeremije (45.5) Gospod kaže, „... jer evo, ja ću pustiti zlo na svako tijelo“, a u knjizi Isaijinoj (45.7) kaže, „Koji pravim svjetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo; ja Gospod činim sve to.“ (Videti dodatak I i listu starozavetnih citata koji se odnose na
34
Princ tame
ambivalenciju Boga.) Starozavetni Bog poseduje silnu dobrotu, ali on ima i tamnu stranu, a iz te tamne strane delom potiče hebrejski Satana. Pre svega, milostivost Boga se obično ticala Jevreja i nije se protezala na neznabošce. Bog je zapovedio Jevrejima da budu pravedni, ali prvenstveno prema sabraći. Kad je narod Izrailja osvojio Kanaan, Isus „uze Asor, i ubi cara njegova mačem. (Izrailjci) pobiše sve živo što bješe u njemu oštrijem mačem sjekuć, te ne osta ništa živo; a Asor spališe ognjem... A sav plijen iz tijeh gradova i stoku pograbiše za sebe sinovi Izrailjevi; samo ljude sve isjekoše oštrijem mačem, te ih istrjebiše, ne ostaviše ništa živa.“ Izrailjci su ovakve postupke pripisivali volji Boga. To što su Kanaanci uništeni pružajući otpor pobedničkoj vojsci Izrailja bila je njihova sopstvena greška. I još više od toga, njihova greška bila je deo božijeg plana. ,Jer od Gospoda bi, te otvrdnu srce njihovo da iziđu u boj na Izrailja, da bi ih potr'o i da im ne bi bilo milosti.“ (Isu. 11.20) Bog jedva da je bio blaži prema samim Izrailjcima. Kada je jedan od ratnika za sebe zadržao deo plena koji je bio namenjen Bogu o kome su se starali sveštenici, Bog je kaznio svu decu Izrailja tako što su od Kanaanaca trpeli ozbiljne poraze. Kada je Isus upitao Boga šta treba da čini, Bog mu je odgovorio da treba da otkrije krivca tako što će baciti žreb. Žreb je pokazao na Ahana. Ahan priznaje krivicu, sunarodnici ga odvode u dolinu Ahor i tamo kamenuju do smrti, a tada se „Gospod povrati od žestine gnjeva svojega“. Kao nagradu, Bog im predaje grad Gaj, i „... kad pobiše Izrailjci sve Gajane u polju, u pustinji, kuda ih goniše, i padoše svi od oštrog mača, te se istrijebiše, onda se vratiše svi Izrailjci u Gaj, i isjekoše što još bješe u njemu oštrijem mačem. A svijeh što izgiboše onaj dan, i ljudi i žena, bješe dveriaest tisuća, samijeh Gajana.“ (Isu. 7-8) Logika je bila nemilosrdna: Bog je sklopio savez s narodom Izrailja i svaki neznabožac koji je stao na put Izrailja morao je biti uništen, kao i svaki Izrailjac koji se o Boga ogrešio. Budući da je Bog Izrailja bio jedini Bog, vrhovna moć kosmosa i da, I je, za razliku od apstraktnog grčkog boga, imao ličnost i volju, nijedno delol nije moglo da se izvrši bez njegovog htenja. Sledi da je Bog bio odgovoran j za sagrešenje pojedinaca, kao i za kaznu koja mu je sledila. Tako u Postanju (12.17), Bog navodi Avrama, koji je tek stigao u „zemlju Misirsku“, da kaže da mu je Sara sestra a ne žena. Kada je Faraon naivno poverovao Avramu i uzeo Saru za sebe, Bog ga kažnjava puštajući strašne bolesti na njega i njegov dom. U Knjizi izlaska, Bog' neprestano otvrdnjava srca Faraona i podstiče ga da Izraelcima ne odobri izlazak iz Egipta. Bog na Egipćane šalje nesreću za nesrećom. Svaki put kada Faron smekša, Bog mu otvrdne srce kako bi se i dalje opirao, i šalje nove pošasti na njega i njegov narod. N a kraju, Bog ga kažnjava pokoljem prvenaca, štedeći samo decu Izrailja. U Zakonima po novljenim (32.41-42) Bog govori slično rušilačkim božanstvima pagana:
Dobri Gospod i đavo
3}
Ako naoštrim sjajni mač svoj i uzmem u ruku sud, učiniću osvetu na neprijateljima svojim i vratiću onima koji mrze na me. Opojiću strijele svoje krvlju, i mač će se moj nejesti mesa, krvlju isječenijeh i zarobljenijeh, kad počnem osvetu na neprijateljima. Surova priroda Boga u pretproročkoj hebrejskoj religiji odražava divlje običaje nomadskog, pobedničkog naroda. Međutim, kada je narod Izrailja počeo sve više da živi u stalnim naseobinama, tada su i učenja proroka više naglašavala milosrđe i brigu za sirotinju, udovice i beskućnike, i odgovornost pojedinca koji je morao da izbegava promiskuitet, pijanstvo, davanje ili primanje mita i laž. Jevrejsko osećanje dobra i zla pomerilo je raniji naglasak na ritual i tabu u pravcu ljudske etike i uzajamne i društvene odgovornosti. Kad se ovo pojavilo, promenio se i koncept Boga. Više nisu bili toliko radi da rušilaštvo i pljačku pripišu volji Boga, i postepeno su se odreki verovanja u ambivalentnog Boga zarad Boga koji je u potpunosti dobar. Počeli su zlo da shvataju kao nešto strano prirodi Boga. Ali ipak, ostali su najgorljiviji monoteisti, i tako bili primorani da se suoče s problemom zla u njegovom najbolnijem vidu: kako pomiriti postojanje zla s postojanjem svemoćnog i svedobrog Boga? Odakle potiče zlo? Jedan odgovor je bio da je ono rezultat greha čovečanstva. Bog je stvorio srećnu ljudsku rasu u Rajskom vrtu, ali ga prvi ljudski par nije poslušao, te je, za kaznu, bio proteran iz Raja. Pisci Starog zaveta nisu ovu priču uzimali kao osnovu za doktrinu o prvorodnom grehu, kao što su to kasnije učinili rabini i hrišćani, ali motiv o ljudskoj izopačenosti preko Kaina, potopa u doba Noja, Sodome i Gomore, do stalnih ogrešenja Izrailjaca prema savezu s Bogom, stalno je prisutan. Ideja da se ljudska rasa od Boga otuđila bila je prisutna već u Postanju (6.5-6): „I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu.“ Pa ipak, otuđenje čovečanstva nije bilo dovoljno da objasni ogromno i zastrašujuće prisustvo zla na svetu. Druga mogućnost je bila da se kao izvor zla ustanovi spiritualno biće suprotstavljeno Gospodu Bogu. U meri u kojoj se čovek suočavao s golemom moći zla na svetu, toliku moć je i pripisivao duhovnom Princu zla. Ovde se hebrejski monoteizam našao u teškoj poziciji. Insistiranje na svemoći Boga i njegovoj suverenosti nije im dopuštalo da veruju da je ovaj oprečan princip nezavisan od Boga, pa ipak, istrajavanje na dobroti Boga nije dozvoljavalo da ovaj princip i dalje bude deo Boga. Stoga je to morao biti duh koji je istovremeno i suprotstavljen i podređen Bogu. Bog mora da očuva svemoć i
36
Princ tame
da istovremeno na neki način odgovara za zlog duha. Posledica je bila ta da je stari ambivalentan Bog bio podeljen na dva dela: dobrog Gospoda i zlog đavola. Što se čovek više suočava sa silom zla, to više naginje dualizmu i kosmos vidi kao poprište dobra i zla. Iz ovog je proizašla nepetost između monoteizma i jedne vrste praktičnog, implicitnog dualizma, napetost koja je postala karakteristična za kasnu hebrejsku religiju i hrišćanstvo. U hebrejskoj misli, postepeno razdvajanje Boga na aspekt dobrog Gospoda i zlog đavola odvijalo se duž linije razgraničenja prisutne već u prvobitnoj ideji o Bogu. Prvo razgraničenje postoji između „sinova božijih“ ili bene ha-elohim i „glasnika božijih“ ili matak Jahve. U Starom zavetu, Gospod Bog četa nebeskih ponekad je okružen nebeskim savetom. Članovi ovog saveta su bene ha-elohim, „sinovi božiji“. U najranijem razdoblju Jevreji su smatrali da njihovog Boga okružuje panteon nižih bogova. Kako su razvijali strogi monoteizam, tako je i ideja o panteonu bledela i bene ha-elohim postali su nejesna i nedefinisana bića. Pa ipak, oni su odigrali ključnu ulogu u razdvajanju zlih aspekata od božanske prirode dobra. . Knjiga postanja govori da su u ranoj istoriji ljudske rase bene ha-elohim posmatrali kćeri ljudske i smatrali ih lepim. Imali su odnose s njima i tako su začeli rasu džinova. Nakon ovoga, Gospod je poslao potop na zemlju, pa iako ova kazna nije bila namenjena „sinovima božijim“, već ljudima za grehe i „njihovo nevaljalstvo na zemlji“ (6.5), u Psalmima se kaže da: „Bog stade na saboru Božijem, usred bogova izreče sud,“ i zaključuje: „Rekoh: bogovi ste, i sinovi višnjega svi. Ali ćete kao ljudi pomrijeti, i kao svaki knez pašćete.“ (Psal. 82.1-7) Gospod sudi članovima nebeskog sabora (za neimenovani greh) i kažnjava ih. Objašnjenje prirode tog greha i njihovog pada ostavljena je piscima apokaliptičnog perioda, što je bilo znatno kasnije. Za vreme apokaliptičnog perioda (220.g. p.n.e. - lOO.g. n.e.) pojavile su se brojne knjige poznate pod nazivom pseudografije („krivotvoreni spisi“). Za razliku od Apokrifa, pseudografije nikada nisu bile uključene u neki od kanona Starog zaveta, ali uprkos tome izvršile su veliki uticaj. Budući da je najveći broj ovih knjiga sadržavao vizije ili otkrovenja o kraju sveta, one su nazvane apokaliptične - „knjige otkrovenja“. Pisane tokom vekova u kojima su Jevreji patili pod sirijskom i rimskom vlašću, one su duboko zamišljene nad problemom zla i Satanine moći. Očajno stanje pod stranom okupacijom navelo ih je na misao da je Satana uspostavio svoju vlast tu gde su nekada vladali kraljevi i proroci. Ova vladavina Satane ponekad se nazivala „starim dobom“. Uskoro bi trebalo da dođe Mesija, „pomazanik“ božiji, kralj Izrailja koji potiče od Davidove kraljevske loze, da skrši đavola, ponovo uspostavi kraljevstvo Izrailja i utre put novom dobu pravednosti i slobode. Jevreji apokaliptičnog perioda nisu mogli da shvate zašto je Bog napustio Izrailj i dopustio zlu da vlada svetom njihovog doba. Takav stepen
Dobri Gospod i đavo
37
zla bio je veći od onoga koji bi Bog mogao da dopusti i intenzivniji no što su sami ljudi mogli na sebe da navuku. Stoga je zlo moralo biti dclo moćne spiritualne sile. Pisci Apokalipse proučavali su Stari zavet i pronašli nagovcštaj takve sile u grešnim bene ha-elohim. Sledili su ovaj trag i razvili punokrvne i živopisne sadržaje, kao što nam to pokazuje Knjiga Enohova. Enoha vode na put u Šeol, senovit podzemni svet mrtvih, u „zemlju razaranja, zaborava i tišine.“ Na putovanju, on vidi pale sinove božije i shvata da su oni „anđeli, deca nebeska, što gledaše i žuđaše“ za ljudskim kćerima. Na ovom mestu pisac potvrđuje prvobitnu bliskost Gospoda i bene ha-elohim, jer izraz »deca nebeska“ bio je uobičajena jevrejska poetska figura za Boga. Ipak, degradi rajući ih u status anđela, pisac ih postavlja na bezbedne granica izvan božanske prirode i tako sebi dopušta slobodu da ih proglasi potpuno zlim. Ovim anđelima Čuvarima - kako se od tada nazivaju zbog svog požudnog zanimanja za smrtnice -En oh je dodelio vođu po imenu Semijaza. Riznica imena različitog porekla - Belijal, Mestema, Azazel, Satanajl, Samael, Semijaza i Satana - u toku apokaliptičkog perioda svela se na jedan lik, lik Zlog - bića koje personifikuje nedeljivo poreklo i suštinu zla. Đavo - oličenje suštine zla - mora se razlikovati od demona, zlih duhova koji mu verno služe. A ono što je najznačajnije jeste razvoj ideje jednog načela - načela zla. Ime Satane je najtešnje vezano za ovo načelo. Hebrejska reč satan ima koren u glagolu koji znači „protiviti se“, „osujećivati“, ili „optuživati“. O s novno značenje reči je „protivnik“. U ovom osnovnom značenju reč satan se nekoliko puta pojavljuje u Starom zavetu i označava ljudske protivnike, kao na primer kada se David obraća sinovima Serujinim, „... šta je vama do mene, sinovi Serujini, te ste mi danas protivnici?“ (2 Sam. 19.22) U drugom odeljku Starog zaveta anđeo Gospodnji zapreči put kojim Valam želi da prođe. Na ovom mestu se prvi put natprirodno biće naziva satanom; ali on je satan samo dok preči put. (4 Moj. 22.22-35) Zaharije, međutim, otkriva nešto zaprepašćujuće: „Poslije mi pokaza Isusa poglavara svešteničkoga, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i Sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre. A Gospod reče Sotoni: Gospod da te ukori, Sotono, Gospod da te ukori koji izabra Jerusalim.“ (Zah. 3.1-2) Pojavila se zamisao o ličnosti, zamisao o natprirodnom biću u čijoj je prirodi da ometa i optužuje. Satana kao tužilac postaće česta tema apokaliptične i hrišćanske literature koje će sa svoje strane doprineti da se u Septuaginti reč satan prevede rečju diabolos —„klevetnik“ ili „krivokletnik“. Povrh ovoga, Zaharije daje i nagoveštaj da se Satana ne suprotstavlja samo ljudima, već i Bogu, jer ga Gospod prekoreva zbog njegovih dela. Pa ipak, ovde je Satanina uloga još uvek uloga sredstva božijeg u kažnjavanju grešnika, sredstva koje je jednostavno bilo isuviše revnosno i nije razumelo da je pravda božija ograničena milosrđem. To što Bog dopušta da na nebeskom Sudu
38
Princ tame
Satana pred njim govori ukazuje da je on jedan od bene ha-elohim. A ovo pak povezuje Satanu s padom anđela Čuvara. U knjizi Enohovoj greh anđela Čuvara je požuda: oni silaze s nebesa da obljube žene ljudi. Za kaznu ih anđeli Osvetnici - Mihajlo. Gabrijel, Rafael i Urijel, bace s neba i gurnu u tamupSdzemne^ame. U Knjizi jubileja navodi se da je devet devetina anđela palo, dok je samo deseti deo ostao bezgrešan i odan Bogu. (Srednjovekovni pisci su kasnije okrenuli ovu proporciju.) Knjiga tajni Enohovih u mit je unela značajan novi element o ponosu kao motivu za pobunu anđela. Ključni deo glasi: „I jedan od anđela odmetnuvši se s redom svojim zamisli misao nemoguću, da stavi svoj presto nad oblacima što plove nad zemljom, mišljaše da može biti jednak svakoj moći. Bacih ga s visina, sa anđelima skupa, i oni nad bezdanom padaše naprestano.“ Moguće je da je ovaj pasus nastao kasnije, u doba hrišćanstva; u svakom slučaju, motivi pobune i požude su se stopili, iako su prvobitno predstavljali dva različita anđeoska greha. Ideja o oholosti je na posve različit način povezana s padom đavola. Isaija (14.12-15) je rekao: Kako pade s neba, zvijezdo danice, kćeri zorina? kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj. Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu. Isaija je aludirao na vavilonskog cara ili na asirskog cara, metaforički ga povezujući sa zvezdom Danicom čija svetlost gasne s prvim zracima sunca. Naučnici su u ovom odlomku pronašli neke tragove Kanaanske mitologije, ali ništa u njemu ne govori da je Isaija makar i izdaleka pomišljao na đavola. Međutim, u apokaliptičnom razdoblju Isaijin pali vladar ili pala zvezda povezani su s palim anđelom. Uz Tajne Enohove, neki delovi Kumranskih rukopisa (Stradalnički život Adamov), i delovi Novog zaveta (Luka) nagoveštavaju da je veza između zvezde Danice i đavola već bila uspostavljena. Pa ipak, o padu Satane postoje i druga viđenja, kao u Knjizi Adama i Eve, gde Satana iz zavisti prema čovečanstvu odbija božiju zapovest i neće da se pokloni Adamu. Tako je apokaliptična literatura objedinila pet do tada različitih ideja: 1. o ponosu kao grehu đavola; 2. o propasti anđela zbog požude; 3. o padu zvezde danice; 4. o zavisti Satane prema čovečanstvu; 5. o Satani kao princu među demonima.
Dobri Gospod i đavo
39
Druga značajna linija razgraničenja između Boga i zla vodila je do bića zvanog mal'ak Jahve. Mal'ak je emisar ili glasnik božiji. Kao i bene ha-elohim, mal'ak je aspekt božanske prirode. On se razlikuje od „dece božije“ u jednom značajnom pogledu: stanuje na nebu, ali i luta svetom služeći Bogu. U ranim starozavetnim tekstovima mal'ak je bio glas božiji, duh božiji, sâm Bog. Kada se u Knjizi izlaska (2 Moj. 3.2) Mojsiju u plamenu ognjenom iz kupine javlja mal'ak, a odmah nakon toga (2 Moj. 3.4) i sâm Bog, jasno je da se radi o istom biću. Mal'ak je u osnovnoj zamisli predstavljao jednu stranu Boga koja je okrenuta ljudima, ili aspekt Boga koji ljudi opažaju, ili manifestaciju Boga u njegovom odnosu prema ljudima. U Septuaginti mal'ak se prevodi rečju angelos, „glasnik“, od koje i potiče reč anđeo. Mal'ak je, kao i sâm Bog, u početku bio moralno ambivalentan. U Knjizi izlaska (2 Moj. 12.23) Bog - i mal'ak - pobiju prvence Egipćana. Sažimanje mal'ak-a i bene ha-elohim-a i nastojanje da se oni poistovetc sa zlom najjasnije je izraženo u knjizi o Jovu. Što su se bene ha-elohim i mal'ak više razlikovali od Boga, to je bilo jednostavnije da se na njih prebace zli elementi božanske prirode, a Bog ostavi u svojoj dobroti. U Knjizi o Jovu taj proces još nije dovršen, jer Bog i Satana još uvek blisko sarađuju: A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona. I Gospod reče Sotoni: od kuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod Sotoni: jesi li vidio slugu mojega Jova? nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla. A Sotona odgovori Gospodu i reče: eda li se uzalud Jov boji Boga? Nijesi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? djelo ruku njegovijeh blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovače te u oči. A Gospod reče Sotoni: evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje. I otide Sotona od Gospoda. (Jov. 1.6-12)
Porodica Jovova i imovina uništena je i: Opet jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a dođe i Sotona među njih da stane pred Gospodom. I Gospod reče Sotoni: od kuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod Sotoni: jesi li vidio slugu mojega Jova? nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih ni za što. A Sotona odgovori Gospodu i reče: kožu za kožu, i sve što čovjek ima daće za dušu svoju. Nego pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovijeh i mesa njegova, psovače te u oči. A Gospod reče Sotoni: evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj. I Sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlijem prištem od pete do tjemena, te on uze crijep pa se strugaše, i sjedaše u pepelu. (Jov. 2.1-8)
U Knjizi o Jovu Satana je već ličnost koja ima funkciju da optužuje, oponira i povređuje ljudska bića. On još uvek nije načelo zla jer je jedan od članova nebeskog sabora i ne čini ništa bez saglasnosti ili naredbe Boga. Pa ipak, u Knjizi o Jovu već se daje nagoveštaj o sukobu između Satane i Boga. Satana nije puki instrument koji sprovodi volju božiju, već on nagovara
40
Princ lame
Gospoda da učini zlo vernom slugi Jovu. Svevišnji se složi, ali postavlja ogranjčenje, a kasnije prekoreva Satanu što ga je na to nagovorio. Satana deluje kao mračna strana Gospoda, destruktivna sila kojoj Bog nerado pribegava. I na kraju, Satana je taj koji kao mal'ak silazi na zemlju i muči Jova. Duh koji se ponaša kao mal'ak pojavljuje se i u Knjizi o sudijama (9.22-23): „I vlada Avimeleh Izrailjem tri godine. Ali Bog pusti zlu volju među Avimeleha i među Sihemljane.“ U Drugoj knjizi Samuilovoj (1.16-19) zli duh koji šalje Gospod pomuti um Saulu koji protivno svojoj volji prorokuje i kopljem se baca na Davida. Mal'ak ubilačkih namera koji funkcioniše kao senka Boga jasnije se prepoznaje nešto kasnije (24.13-16). „Idi i kaži Davidu: ovako veli Gospod: troje ti dajem, izaberi jedno da ti učinim“, pita Bog Davida kroz usta proroka, „hoćeš li da bude sedam gladnijeh godina u zemlji tvojoj, ili da bježiš tri mjeseca od neprijatelja svojih i oni da te gone, ili da bude tri dana pomor u tvojoj zemlji?“ David u očajanju izabire pomor kao najmanje zlo i: „tako pusti Gospod pomor na Izrailja... i pomrije naroda od Dana do Virsaveje sedamdeset tisuća ljudi. A kad anđeo (mal'ak) pruži ruku svoju na Jerusalim da ga ubija, sažali se Gospodu sa zla, i reče anđelu koji ubijaše narod: dosta, spusti ruku.“ Na ovom mestu rušilački mal'ak gotovo izmiče kontroli i Gospod ga u poslednjem trenutku obuzda. Na jednom nivou Jevreji su znali da je mal'ak bio Bog, ali na drugom su počeli da ga zamišljaju kao različit entitet. Tada su tek mogli da opravdaju Boga za postojanje zla i zlo pripišu mal-'ak-u. Razdvajanje mal'ak-a od božanskog jasnije je u dijalogu u Prvoj knjizi 0 Carevima (22.19-23). „А Miheja mu reče: za to čuj riječ Gospodnju; vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu svojem, a sva vojska nebeska stajaše mu s desne i s lijeve strane. I reče Gospod: ko će prevariti Ahava da otide i padne kod Ramota Galdskoga? I jedan reče ovo à drugi ono. Tada izide jedan duh 1 stavši pred Gospoda reče: ja ću ga prevariti. A Gospod mu reče: kako? Odgovori: izaći ću i biću lažljiv duh u ustima svijeh proroka njegovijeh. A Gospod mu reče: prevarićeš ga i nadvladaćeš; idi i učini tako.“ N a ovom mestu se prvi put pojavljuje zao duh u društvu bene ha-elohim, a potom odlazi na zemlju kao mal'ak. Mal'ak ne mora da ubeđuje Boga da uništi Ahava jer Bog već ima takvu nameru. Ali iako je on manje nezavisan od Satane u Knjizi o Jovu, na drugi način njegova samostalnost u odnosu na Jahve-a je znatno izraženija: „izaći ću i biću lažljiv duh u ustima svijeh proroka nje govijeh.“ Zli mal'ak nije samo protivnik ljudske rase; on je princ laži i gospodar obmane. Ako ništa drugo, Jevereji su barem na nesvesnom nivou osećali proces postepenog razdvajanja .Boga i mal'ak-a. U Drugoj knjizi Samuilovoj, David čini greh zatQ što popisuje stanovništvo: „А Gospod se opet razgnjevi na Izrailja, i nadraži Davida na njih govoreći: hajde izbroj Izrailja i Judu.“ (24.1)
Dobri Gospod i đavo
41
Bog je takav popis proglasio grehom, ali jc Davidu zapovedio da ga sprovede da bi imao razlog da kazni narod Izrailja. Tekst se može razumeti s prvobitne tačke gledišta o ambivalentnom Bogu. Međutim, autor Dnevnika, tekstova koji su nastali kasnije i temeljili se na Knjigama Samuilovim i Knjigama o Carevima, više nije mogao da shvati tu ambivalenciju. Gospod nije mogao da želi da David učini greh, razmišljao je, to je morao biti mal’ak. Pisac jc izmenio tekst, koji sada glasi: „Ali usta sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji Izrailja“ (2 Dnev. 21.1) Mal'ak postepeno stiče nezavisnost u odnosu na Boga; njegova de struktivnost se sve više naglašava; i na koncu on postaje oličenje tamne strane božanske prirode. Mal'ak je sada postao zli anđeo, Satana, osujećivač, lažov, duh uništavanja. Ovaj suštinski obrt nadgrađen je u apokaliptičnom periodu. U Knjizi jubileja, zli mal'ak postaje Mastema, princ zlih duhova koji je potpuno nezavisan od Gospoda. On iskušava, optužuje, uništava i kažnjava ljude, preuzimajući na sebe sve zlo koje se nekada pripisivalo Bogu. Mastema i njegovi sledbenici na stranputicu odvode „decu i sinove Noja... da bi ih privoleli grehu i uništili.“ Krvoprolića koja se pominju u Starom zavetu kad Gospodov mal'ak ili sâm Gospod umore prvence u „zemlji Misirskoj“, sada se pripisuju Mastemi. Njemu se pripisuje i sve ono misteriozno što je Bog učinio protiv svojih sledbenika. Jedan od najneobičnijih delova Biblije nalazi se u Knjizi izlaska (4.24-25) gde se kaže da Gospod u pustinji vreba Mojsija s namerom da ga ubije. U Knjizi jubileja onaj što vreba s ubilačkim namerama je Mastema, a ne Gospod. U Knjizi postanja Gospod iskušava Avrama tražeći da ubije sina. U Knjizi jubileja Mastema postavlja taj zahtev: „I knez Mastema stane pred Gospoda i reče: pogledaj na Avrama i vidjećeš da voli Isaka sina svojega, veseli mu se više no ičem pod kapom nebeskom. Zapovjedi mu da ga na oltar prinese i vidjećeš hoće li ti ga dati.“ Zlo sada čini mal'ak pre nego Gospod. Pa ipak, Bog je stvorio Satanu i izričito mu dodelio moć da kuša ljude i uništava ih. Zašto? Da li to što je odgovornost za zlo prebačena na biće koje je Bog stvorio i koje Bog održava u životu znači da Višnji više nema odgovornosti? Apokaliptična literatura odgovara da Gospod dopušta zlo samo izvesno vreme i da će posle eona borbe konačno uništiti zle anđele. Na kraju sveta Mesija će doći i sudiće Mastemi. Snaga zlih anđela biće poništena, on će ih baciti u lance i zauvek zatvoriti. Pa ipak, Knjige apokalipse nisu rešile paradoks: zlo čini mal'ak, a mal'ak-a je stvorio Gospod kome je on podređen. Jedno rešenje ove dileme bilo je naglašavanje slobodne volje mal'ak-a ili anđela. Bog želi stvaranje anđela, ali zlo koje od njih potiče plod je njihove slobodne volje, a ne izbora Gospodovog. Problem s ovim rešenjem bio je u tome što je Gospod i dalje bio odgovoran za stvaranje kosmosa u kome su takve zle sile mogle da haraju. Drugo rešenje bilo je udaljavanje Gospoda i đavola do tačke u kojoj đavo
42
Princ tame
postaje skoro odvojen princip. Problem sa ovim dualističkim rešenjem jeste da ono protivreči osnovnoj monoteističkoj premisi hebrejske religije. Među apokaliptičarima najveći stepen daulizma pokazali su Eseni iz Kumrana, čije su ideje znatno jasnije nakon otkrića Svitaka s Mrtvog mora. Eseni su verovali da psihološki konflikt između dobra i zla u pojedincu odražava borbu između dobrih i zlih ljudski grupa, a ovo pak odražava kosmički rat koji se vodi između dva suprotna duha, duha dobrote i svetlosti i duha zla i tame. „Od Boga saznanja potiče sve Sto jeste i što će biti.... On je stvorio čoveka da vlada svetom i dodelio mu dva duha koja će slediti sve dok ne dođe čas sudnji: duh istine i duh laži. Oni što su od istine rođeni izviru iz svetlosti, a oni što su od laži rođeni izviru iz tame. Decom pravednika upravlja princ svetlosti i ona hode putem svetlosti, a decom laži upravlja anđeo tame i ona hode putevima tame.“ Ovde je rešenje nađeno u pretpostavci o postojanju dva suprotna duha, oba podređena Bogu. Ovi duhovi nisu apstrakcije, već ličnosti ogromne moći: s jedne strane je princ svetlosti, s druge princ tame, anđeo uništenja. Oni koji slede gospodara svetlosti, njegova su deca; oni koji slede anđela tame, deca su tame. Rat među njima je bespoštedan, vodi sa na život i smrt, i večno je ozbiljan. Pa ipak, koliko god ovaj sukob bio užasan, on nije apsolutan, jer dva duha nisu potpuno nezavisna, kao što je to slučaj u Iranu. Sve dolazi od Boga, jer Gospod „sve stvara po svojoj zamisli i ništa bez njega ne može biti učinjeno.“ Gospodar svetlosti sjedinjuje se s apsolutnim Bogom, Bogom Izraela, koji stvara i upravlja svim stvarima. I na koncu čak je i Princ tame njemu podređen. Suverenitet Boga je očuvan, iako jedva. Sukob između vojske tame i vojske svetlosti besni još od početka sveta, ali kako se bliži njegov kraj, legije tame postaju aktivnije no ikad. Primiče se kraj vremena i Satanina moć se uvećava do krajnjih granica, kako bi uništila kosmos pre neizbežnog trijumfa gospodara svetlosti. „Tokom svih tih godina Satana će nesputano moriti Izrailj... I dogod bude Satanina nadmoć trajala... anđeo tame će svu decu pravednika voditi stranputicom.“ Svi gresi Izrailja rezultat su dominacije Satane, koji se u svakom od nas manifestuje kao yetser ha-ra —sklonost ka zlu u ljudskom biću. Pa ipak, osnovna poruka Kumranskih svitaka daje nadu. Ako je ovo najgore od svih doba, ako Satana hodi svetom sramno trijumfujući, to jeste znak da će se Gospod uskoro dići, uništiti ga i najaviti novo doba dobrote i svetlosti. Jer Gospod svetlosti nikada neće ostaviti zlog anđela, čija je „nadmoć u saglasju s tajnom božijom... (Bog) je sazdao Satanu, anđela zluradog, za pakao. Njegova vladavina namenjena je tami, a svrha njegova je da podstakne zloću i pokvarenost.“ Pošto je stvorio Satanu i iskoristio ga kao sredstvo osvete protiv grešnika, Gospod će ga uskoro poraziti. Mesija će spasiti pravednike, decu svetlosti, i uvešće ih u zemaljsko carstvo mira, sreće i napretka. Ali, nevernici i oni Jevreju koji su se ogrešili o zavet biće,
Dobri Gospod i đavo
43
zajedno sa Satanom i njegovim anđelima, zauvek kažnjeni. Tako staro Satanino doba dolazi do kraja, zloća nestaje s lica zemlje i sviće novo doba Gospodnje. Iako monoteisti, Eseni su imali mnogo zajedničkog s dualistima. U apokaliptičnim, kumaranskim, kao i mazdaističim izvorima, đavo je predvod nik legija zlih duhova, koje su, kao i kod dobrih duhova, hijerarhijski organizovane. Osnovne funkcije đavola u apokaliptičnoj literaturi da zavodi, optužuje i uništava, istovetne su s Arimanovim. I u apokaliptičnom judaizmu i u mazdaizmu kosmos je podeljen na dve sile, silu svetlosti i silu tame, koje se bore na život i smrt: deca svetlosti ratuju protiv dece tame. Kako se bliži kraj sveta, čini se da Princ tame nakratko uvećava svoju moć u mračnom i jadnom dobu, ali nakon tog doba sledi trijumf Princa svetlosti i večno zatočenje, ili uništenje Princa tame. Ali među njima su ipak ostale dve suštinske razlike. Jevrejski dualizam sadržao je više etičkog, iranski više kosmološkog; jevrejski autori uvek su govorili o subordiniranom položaju zlog duha. Pa ipak, đavo apokaliptičnog perioda često deld kao načelo nezavisno od Boga. Apokaliptični judaizam je ostao monoteistički, ali jc zbog postojanja problema zla krenuo putem radikalnog dualizma. Odbacujući ideju da zlo, kao i dobro, potiče od božanske prirode i insistirajući na Svevišnjem koji svom silinom odbacuje zlo, Jevreji su itigli do oličenja zla - Princa tame suprotstavljenog Gospodu. Ali, budući mono teisti oni nisu bili spremni da ih odvoje, insistirajući da samo jedan princip može da postoji, da je samo jedan Bog. Ni čisto dualistički ni čisto mono teistički, jevrejski stav bio je ambivalentan. Ali ova ambivalencija je daleko od toga da bude mana, naprotiv - ona je velika vrlina: utemeljena u krea tivnom sukobu, ona nije dopuštala da se zatvore oči pred problemom zla. Bog je dobar, zlo postoji. Nema jednostavnog rešenja ovog problema, a teškoće hebrejskog gledišta samo svedoče o njegovoj dubini. Snažno voleči Boga, Jevreji su se prvi suočili s problemom zla i njegovim bolnim dubinama.
Ilustracija: Isus Hrist silazi u čistilište. Minijatura, francuska umetnost, XII vek.
RIST I SIL A Z L A Novozavetne ideje o đavolu prvenstveno proističu iz hebrejske misli, a posebno iz apokaliptične tradicije. Grčki uticaj bio je od drugorazrednog značaja. Budući da su Novi zavet gotovo pola veka sastavljali brojni autori, postoje neke razlike u tačkama gledišta; pa ipak, one nisu toliko velike da se ne bi moglo dati jedno konzistentno opšte određenje. Novi zavet je nasledio nekoliko ideja o đavolu. Đavo je pali anđeo. O n je predvodnik demonskih legija. Đavo je načelo zla. Zlo je nebiće. Novi zavet je upio, pročistio i transformisao ove elemente. Imena koja Novi zavet daje Princu tame govore o njihovom dvos trukom poreklu: helenističkom i apokaliptičnom. Najčešće je on „Satana“ ili „Đavo“, ali on je i „Velzevul“ - to ime mu je dato po bogu Akaronskom (Druga knjiga o Carevima 1.2-3). Naziva se još i „Dušmaninom“, „Belijalom“, „Kušačem“, „Tužiocem“, „Zlim“, „Princom ovog sveta“ i „Princom demona“. (Videti dodatak II). Reči „princ“ (archon) za đavola uvek se suprotstavlja reč „gospod“ (kyrios) koja označava Hrista. Izjednačavanje Lucifera, „lučonoše“, sa Satanom nije jasno u Novom zavetu. Iako se u Septuaginti „kćer zorina“ koja je pala (Isa. 14) prevodi kao heosphoros („zornjača“), koja je kasnije postala phosphoros („lučonoša“) , ili lucifer na latinskom, i mada se pali anđeli u Otkrivenju Jovanovom (12.14) povezuju s palom zvezdom, reč „lučonoša“ je u Novom zavetu rezervisana za Hrista. Najraniji hrišćanski tekst u kome se poistovećuju Lucifer i Satana napisao je Tertulijan (170-220) - Contra Marcion (2.10) Ipak, ova pret postavka se već bila ustalila u apokaliptičnoj literaturi, a Hristove reči u
48
Princ tame
Jevanđelju po Luci (10.18) ja vidjeh sotonu gde spade s neba kao munja“1 - nagoveštavaju da su je prihvatali i najraniji hrišćani. Borba između Boga i Zlog nalazi se u samom središtu Novog zaveta. Po novozavetnom pogledu na svet čovek ili sledi Boga, ili se pokorava Satani. Svet je zbog greha podređen đavolu. Hrist dolazi da skrši njegovu moć i izleći otuđenost koja postoji između Boga i ljudi. Satana svoju prvobitnu mržnju prema Bogu prenosi na Hrista i na ćovečanstvo. Đavo je lažov i grešnik od samog početka (1 Jov. 3-8) i zapovednik smrti. O n je Hristov dušmanin (Mar. 8.33; Jovan 13.2, 13.27), što se najjasnije vidi u kušnjama kojima isprobava Spasitelja ne bi li ga odvratio od misije otkupljenja ljudi (Mat. 4.1-11; Mar. 1.13; Luka 4.1-13). Po ovome, Satana nastavlja svoju starozavetnu ulogu osujećivača i ometača, a kasnije se tako ponaša i prema Pavlu (1 Sol. 2.18). Đavo se povezuje s putenošću, smrću, ovim svetom, a sve ovo preči put uspostavljanju Carstva božijeg. U engleskim Biblijama dve grčke reči su prevedene engleskom rečju „svet“: jedna je aion, koju je koristio Pavle, druga je kosmos, koju je koristio Jovan. One imaju slično značenje, i đavo se naziva gospodarom aion-a i gospodarom kosmosa. (Mat. 9.34, 12.24-28; Mar. 3.22 26; Jovan 12.31, 14.30,16.2; 2 Kor. 4.4; Ef. 2.2; 1 Jov. 4.3-4). Đavolje carstvo, a to je ovaj svet, suprotstavi)eno je Carstvu božijem, koje je s one strane ovog sveta. O d trenutka kada je učinjen prvi greh, Satanina moć nad ze maljskim svetom stalno se uvećavala i do Hristovog dolaska postala je gotovo potpuna. Ali tada Višnji šalje Hrista da skrši snagu starog doba i nadomesti ga novim dobom, Carstvom božijim. Iako nije jasno šta se podrazumeva pod „Carstvom božijim“, znatno je jasnije šta se misli pod „ovim dobom“ ili „ovim svetom“. Kosmos može da znači svet prirode; pod njim se može misliti ljudsko društvo; on može da označava i grešnike. Aion može da znači vreme koje je dato materijalnom svetu; sâm materijalni svet; ili sadašnjost opterećenu grehom, nasuprot Car stvu božijem koje tek treba da dođe. Đavo je gospodar sveta prirode zato što poseduje moć da prouzrokuje smrt, bolest i prirodne katastrofe; on je gospodar ljudske zajednice zbog njene sklonosti ka grehu. Reči kosmos i aion su najčešće korišćene da označe grešno ljudsko društvo, zato što Novi zavet više naglašava problem moralnog nego prirodnog zla. Svet prirode stvorio je dobri Gospod za dobre namene. Pa ipak, Svevišnji je Satani privremeno ustupio moć nad svetom. Ishod toga je da „znamo da smo od Boga i sav svijet leži u zlu.“ (1 Jov. 5.19). Borba između starog svetskog doba kojim vlada Satana i novog doba Carstva božijeg 1
Svi citati iz N ovog zaveta preuzeti su iz Svetog pisma Staroga i Novoga Zavjeta, prevod N ovog Zavjeta Vuk Stefanović Karadžić, Izdanje biblijskog društva Beograd, 1976.
Hrist i sila zla
49
ponekad se iskazuje kroz oprečnost između tela i duše, a ponekad kroz suprotstavljenost svetla i tame. Đavo je princ legije zlih duhova. Poreklo đavola i demona je gotovo u potpunosti definisano. Demoni vode poreklo od nižih zlih duhova Bliskog istoka, dok đavo potiče od hebrejskog mal'ak-a, senke Gospodnje, i mazdaističkog načela zla. Demoni su niži duhovi, đavo je oličenje samog zla. U Novom zavetu je očuvana ova distinkcija tako što je napravljena razlika upotrebom pojmova diabolos i daimononion, ali su oni često brkani, a mnogi engleski prevodi su ih dodatno zapleli tako što su reč daimonion prevodili rečju „đavo“. Nejasnost pojmova proističe iz ovog pobrkanog rečnika. Ova tenden cija ka stapanju đavola i zlih demona ima dva izvora. Jedan izvor je kasna helenistička filozofska baština koja pretpostavlja da između boga i ljudi postoji sfera duhova. Neki od ovih duhova bili su dobri, a neki zli. Pred kraj prvog veka hrišćanske ere zli duhovi su se obično nazivali daimonia, „de moni“. Ova helenistička tradicija dovela je do toga da se Satana svrsta u istu kategoriju - daimonia. Drugi izvor nejasnoća bila je kasna hebrejska tradicija palih anđela. Hebrejski malakim, ili anđeli, živeli su u prostoru između Boga i ljudi, isto kao i grčki daimonia. Stapanje malakima i daimonia bilo je podstaknuto Septuagintom, koja je brojne starozavetne reči za zle duhove prevela grčkom rečju daimonia. I na kraju, apokaliptična literatura je đavola videla kao vođu zlih anđeoskih legija. Hrišćanstvo je potpuno preuzelo ovu baštinu i stvorilo od đavola princa palih anđela koji ratuju protiv Svevišnjeg (Mat. 9.34, 12.24-28, 25.41; Mar. 3.22-26; Luka 2.14-15, 13.16; Djel. 10.38; 2 Kor. 5.5, 2.4, 12.7; Ef. 2.2, 6.12; Kol. 1.13). Hrišćanstvo je, kao i apokaliptični judaizam, moralo biti pažljivo kako bi održalo ravnotežu: nije moglo od đavola da stvori načelo zla nezavisno od Boga, a ipak, on je morao biti nešto više od jednog u mnoštvu demona. Đavo je morao da bude princ (ili velikodostojnik) zla, a da istovremeno ne bude princip zla. Suštinski zadatak novozavetnog Satane jeste da osujećuje Carstvo božije što duže i što temeljnije može. Jedno od njegovih najomiljenijih metoda je zaposedanje. Sam čin zaposedanja obično vrše demoni, sluge Satanine, mada u Knjigama Jovana bogoslova Satana to čini sam. Isterivanjem demona i isceljivanjem bolesti koje oni šalju Isus ratuje protiv Sataninog carstva i tako ljudima objavljuje dolazak novog doba." „А ako li ja Duhom Božijim izgonim đavole, dakle je došlo k vama carstvo nebesko.“ (Mat. 12.28) Isterivanje demona nije nikakav hir, tričavo sujeverje, već ono predstavlja suštinu rata protiv Satane i stoga i sam smisao jevanđelja. Svako takvo delo predstavljalo je još jednu etapu u kršenju starog doba, jedan korak bliže dobu kada Satana više neće vladati svetom.
Ч
so
Prine tarne
Đavo nije samo princ demona, već i princ zlih ljudi. Ovakvi ljudi nazivaju se đavoljim sledbenicima ili sinovima (Mat. 5.37, 16.23; Mar.8.33; Luka 22.3; Jovan 8.44, 13.2, 13.27; Djel. 13.10; 1 Kor. 5.5; 1 Tim. 1.20, 3.6-7, 8.15; 1 Jov. 3.8-12). Hrist Judu naziva đavolom zato što ovaj čini sve kako bi Hrista razapeli, što je nedvosmisleno delo đavola. Hrist i Petra naziva đavolom zato što ga nagovara da umakne krstu; pokušaj da se raspeće spreči takođe je Satanino delo, jer Hrist mora umreti da bi Boga pomirio s ljudima. Kušnja je Satanino najdelotvornije oruđe ( Mat. 6.13; Mar. 4.15; Luka 8.12; 1 Kor 7.5; 2 Kor 2.11; Ef. 4.27, 6.11; 2 Tim. 2.26; 1 Pet. 5.8.). Međutim, ideja da je đavo zmija koja je kušala Adama i Evu nije naglašena u Novom zavetu. Zli se povezuje sa zmijom samo u Jevanđelju po Jovanu 8.44, Prvoj sabornoj poslanici sv. apostola Jovana bogoslova 3.10, i Otkrivenju sv. Jovana bogoslova 12-13. Đavo se češće identifikuje s morskom nemani (Psal. 74.13 i Jov. 26.12) nego sa zmijom iz Rajskog vrta. Ideja da je đavo bio prvi kušač ljudi implicitno je prisutna u Novom zavetu, ali je tek kasnije postala nesporan deo hrišćanskog verovanja. Đavo je, takođe, zadržao neke svoje stare odlike božijeg službenika koji kuša, optužuje i kažnjava grešnike (Luka 22.31; 1 Kor. 5.5; 1 Tim. 1.20; Jak. 4.7). Đavo i dalje može fizički da povređije ljude (Luka 13.11-16; 2 Kor. 12.7). U kasnijoj hrišćanskoj tradiciji Satana je gospodario paklom i sâm tamo patio, ali nijedna od ovih tvrdnji u Novom zavetu nije izričita. Dve uobičajene reči za pakao u Novom zavetu su had.es i geenna. U Septuaginti reč hades obično je korišćena za prevod hebrejske reči Sheol, i novozavetno shvatanje ovog mesta slično je hebrejskom: ono se nalazi ispod zemlje i u njemu borave duše lišene tela, ali samo do časa uskrsnuća. Geenna je neuporedivo užasnije mesto, mesto večnog ognja gde se kažnjavaju opaki. Šeol i Geenna, iako po značenju različiti, u ranohrišćanskoj misli stopili su se u jedan pakao. Pakao je povezan sa eshatologijom - krajem sveta. U Otkrivenju Jovanovom kaže se da je Hrist, činom spasenja, đavola bacio u lance, ali i da će đavo biti pušten i da će se obrušiti na svet kada se vreme bude primaklo svom kraju. Ali i ovde su stvari bile nejasne sve dok, vekovima kasnije, Dante i Milton, nisu pokušali da ih razjasne. U različitim vremenima pojavile su se različita tumačenja Satanine propasti i propasti njegove anđeoske družine. Prva grupa razlika povezana je s prirodom njegovog pada, koja je shvatana kao: 1. moralni pad; 2. gubitak dostojanstva; 3. doslovno izbacivanje s nebesa; 4. dobrovoljan odlazak s nebesa. Druga grupa razlika povezana je s geografi jom pada: l.đavo je pao s neba na zemlju; 2. s neba u podzemni svet; 3. sa zemlje (ili zemljinog vazdušnog omotača) u podzemni svet. Treća grupa je hronološka. Satana je pao: 1. na početku sveta pre Adamovog pada; 2. zbog zavisti prema Adamu; 3. zajedno sa anđelima Čuvarima u Nojevo doba; 4. s Hristovim dolaskom; 5. s Hristovim stradanjem; 6. (pašće) po drugom Hristovom dolasku; 7. hiljadu godina posle drugog Hristovog dolaska.
Hrist i sila zla
U samom Novom zavetu postoji širok opseg inerpretacija ovog pi tanja: 1. N a početku sveta vodio se rat na nebesima, a đavola i njegove anđele proterao je Mihajlo. Oni su se sunovratili u podzemni svet, ali su odatle nastavili da kušaju čovečanstvo. 2. Anđeli su pali dugo posle Adama, kada su poželeli ljudske kćeri, i tada su bili bačeni s nebesa u podzemlje, ali su i dalje nastavili da nas povređuju. 3. Carstvo božije je stiglo na zemlju s Hristovim dolaskom, a isterivanje demona jeste znak Hristove nadmoći nad Satanom. 4. Stradanje Hristovo je samo po sebi svrglo Satanu. 5. Carstvo Satanino je Hristovim dolaskom bilo oslabljeno, ali ne i konačno srušeno. Hrist će ponovo doći i na Strašnom sudu Satana će biti uništen, ili barem zauvek svezan u paklu. Ova poslednja hronologija koju nalazimo u O tkri venju Jovanovom govori o poljuljanoj veri hrišćanske zajednice nakon prvog veka, kada je postalo jesno da Hristov prvi dolazak nije uklonio zlo iz sveta. Kako se njegov ponovni dolazak odlagao, odlagalo se i uništenje Satanino. Po drugom dolasku, Hrist će svezati Satanu hiljadu godina, a kada tih hiljadu godina bude isteklo, on će se još jednom pojaviti i tada će Satanu konačno uništiti. Nekonzistentnost ovih navoda nasleđena je iz apokaliptičnog juda izma. O n je bio izvorište kasnijih hrišćanskih gledišta, naročito onih koji su se hiljadama godina bavili spekulacijama na temelju Otkrivenja Jovanovog. Pa ipak, postoji potpuno saglasje oko jedne ključne tačke, a to je da novo doba koje donosi Hrist ratuje sa starim dobom kojim vlada Satana. Drugi eshatološki neprijatelji Carstva božijeg bili su u vezi s đavolom: antihrist, zveri i zmaj. (Otkr. 11-19). Ikonografija zveri imala je samo ograničen uticaj na ikonografiju Satane. I zmaj i morska neman imali su po deset rogova i sedam glava; ovo se ne poklapa sa izgledom đavola u kasnijoj tradiciji. Otkrivenje Jovanovo (13.11) opisuje zver s dva roga koja izlazi iz zemlje. U kasnijem periodu đavo je retko imao više od jedne glave, iako mu je lice često bilo na stomaku ili na stražnjici, ali nikada nije imao više od dva roga. Predstava dvorogog đavola je preovladala zato što se zemaljska zver uklapala u prethodnu povezanost Satane s rogatim divljim zverima, s Panom i satirima i s mesečevim srpom. I nadalje, rogovi moći tradicionalno su pripisivani Mojsiju i dugim ljudima natprirodnih moći. Demoni se u Novom zavetu povezuju s različitim životinjama: skakavcima, škorpionima, leop ardima, lavovima i medvedima. A đavo se direktno dovodi u vezu samo sa zmijom, aždajom, ili lavom. Lav kao simbol đavola nije bio dugog veka jer je korišćen kao znak za jevanđelistu Marka i samog Hrista. Uprkos nedoslednosti, Novi zavet je utemeljio opšti koncept đavola i, za razliku od apokaliptične literature, stvorio kompaktan obrazac. Đavo je stvor božiji, pali anđeo, ali kao predvodnik palih anđela i svih zlih sila on često delà kao princip gotovo suprotstavljen Bogu. O n je gospodar ovog sveta, glavešina ogromnog mnoštva duhovnih i fizičkih sila, anđeoskih ili i
S2
Princ tame
ljudskih, svrstanih u bojne redove protiv Carstva božijeg koje dolazi. Satana nije samo glavni protivnik Gospodnji, on je princ svega što se suprotstavlja Višnjem. Svako ko ne hodi putevima Gospodnjim, nalazi se pod Sataninom vlašću. I kao što je Satana bio protivnik dobrog jevrejskog Boga, tako je on sada protivnik Hrista, sina dobrog Gospoda. Budući da Hrist zapoveda vojskom svetlosti, Satana zapoveda vojskom tame. Kosmos se rastrže između svetlosti i tame, dobra i zla, duha i materije, duše i tela, novog i starog doba, Gospoda i Satane. Gospod je tvorac svih stvari i jemac njihove dobrote, ali Satana i njegovo carstvo izopačilo je i okužilo ovaj svet. Hrist dolazi da skrši stari, zli eon, i namesto njega uspostavi Carstvo božije. Na kraju, Satana i sve njegove sile biće poražene, a Hristovo carstvo zauvek uspostavljeno. Ovde se vidi primesa dualizma, najpre u veličini Satanine moći kao Gospodara ovog sveta, a potom i u snažnoj oprečnosti između duše i tela. Ali ove dualističke tendencije bile su nadjačane temeljnim uverenjem da je dobri Gospod stvorio svet, koji, mada izopačen, u biti ostaje dobar. I sâm Satana je božiji stvor. N a kraju vremena, sve zlo je prognano i ambivalencija i dvojnost se razrešavaju u Hristovoj konačnoj pobedi. U međuvremenu, prirodna zla kao što su bolesti ili oluje mogu se pripisati đavolu, bilo da su nam oni poslati kao kazna za grehe ili kao puko demonsko zadovoljstvo u zadavanju jada. Bog je stvorio dobar kosmos; njegove mane skrivio je Zli. Moralno zlo bi među ljudima nesumnjivo postojalo i bez Satane, ali on ljude neprestano navodi na greh iskušavajući ih i svi grešnici padaju pod njegovu vlast. Svakog dana, na svakom mestu, u svakom čoveku, Satana i njegove sluge nastoje da onemoguće uspostavljanje Carstva božijeg. Novozavetni đavo nije nešto uzgredno u odnosu na osnovnu poruku, on nije puki simbol. Hristova misija spasenja može se potpuno razumeti samo u odnosu prema đavolu. To je suština poruke Novog zaveta: svet je prepun jada i patnje, ali izvan Satanine sfere postoji jedna veća moć koja patnji daje smisao. I dok je rano hrišćanstvo đavolu poklanjalo značajnu pažnju, jevrejska misao je počela da se kreće u drugom pravcu. Posle pada Jerusalima u ruke Rimljana (7O.g. n.e.), Hram je porušen i Jevreji su bili proterani iz Palestine. U dijaspori, u „rasejanju“, Jevreji su se naselili širom Mediterana i Evrope. S padom kultnog mesta, jevrejska religija je ušla u novu fazu. Hram, kao centar jevrejskog religioznog života, zamenila je sinagoga. Verske vođe sada su bili rabini - „učitelji“, a ne više staro sveštenstvo i proroci. Rabinski judaizam odbacio je dualističke tendencije apokaliptične literature i insistirao na jed instvu jednog, dobrohotnog Boga. Zlo proističe iz nesavršenosti stvorenog sveta (metafizičko zlo) i iz zloupotrebe slobodne volje (moralno zlo), a ne iz mahinacija kosmičkog dušmanina, dokazivali su rabini. Većina rabina odbacila je ideju o biću koje oličava zlo i predvodi zle sile; bili su spremniji da o đavolu govore kao o simbolu ljudske sklonosti ka zlu.
Hrist i sila zla Prema rabinskom učenju, u svakom pojedincu žive dva antagonistička duha: jedan je sklon dobru {yetser ha-tob), a drugi zlu (yetser ha-ra). Rabini su govorili da je Gospod stvorio obe sklonosti, ali je čoveku podario Zakon uz čiju pomoć može da prevaziđe zle sklonosti pridržavajući se Tore. Đavo se smatrao oličenjem yetser ha-ra: rabin Simon ben Lakiš je pisao, „Satana i anđeo smrti jedno su te isto.“ Rabini su napustili učenje o pobuni anđela; smatrali su da anđeli nemaju zlog yetser-a i da ne mogu da čine greh. Pa ipak, neka od starih učenja očuvala su se u hagadama - pričama s moralnom poukom, legendama i propovedima, u kojima je đavo, koji se češće nazivao Samaelom nego Satanom, anđeo visokog ranga koji pada u nemilost, koristi zmiju da Adama i Evu navede na greh i ponaša se kao kušač, tužilac, uništitelj i anđeo smrti. Mnoge hrišćanske legende o demonima potiču iz hagada. Ali čak i u hagadama Satana ne postoji nezavisno od Gospoda, koji ga koristi kao kušača ljudskih srca, kao izaslanika koji tamo gore izveštava o našim gresima i kao opunomoćenog izvršioca kazni. Kabala, knjiga jevrejskog okultnog i mističkog pokreta koji je dostigao svoj vrhunac u XIII veku hrišćanske ere i bio popularan sve do XVIII veka, obratila je đavolu mogo više pažnje od rabina. Pod uticajem grčke filozofije, gnosticizma i hrišćanstva, kabalistička misao je učila da sve stvari potiču od božanskog bića koje emanira u nizovima, od kojih je svaki niz manje savršen od onog koji mu je prethodio. U početku, Bog je bio i dobar i zao: njegova desna ruka bila je ljubav i milost, a njegova leva gnev i uništenje. Rušilački aspekt Boga otcepio se od dobrog i od tog doba poznat je pod imenom Satana. Rabin Isak Luria je dokazivao da je Gospod sam sebe sažeo da bi stvorio prostor za Kreaciju, pa stoga stvoreni svet pati od nepotpunosti, nedostatka Boga, to jest od zla. Kasnije interpretacije Lurievih ideja govore da Bog u sebi sadrži zrnce zla koje se naziva „korenom strogog suđenja“. Jevrejske legende detaljno opisuje Satanu ili Samaela: on ima dvanaest krila; svuda po telu su mu razasute oči; maljav je kao jarac; može po želji da menja oblik; on je pobunjeni anđeo kojeg čovečanstvo može da pobedi samo ako sledi Toru. U celini posmatrano, đavo u jevrejskoj misli nakon apokaliptičnog perioda nije imao istaknuto mesto, i takvo kakvo je bilo, u velikoj meri je poticalo od hrišćanstva, čije je zanimanje za Zlog od samog početka bilo veće. Do 150.g. n.e. Hrišćani su bili neznatna manjina u mediteranskom svetu, živeli su u dominantnom paganskom okruženju, iako su Jevreji bili jak element u mnogim gradovima Mediterana. Međutim, neprijateljstvo izme đu hrišćana i Jevreja naraslo je nakon pada Jerusalima 70. g. n.e., kada su Sadukeji, Zeloti i Eseni bili poraženi, a Fariseji postali dominantna struja među Jevrejima. Fariseji su, boreći se za ujedinjenje Jevreja i kivni na hrišćane koji nisu podržali ustanak protiv Rimljana, proterali hrišćane iz sinagoga.
54
Princ um e
U to doba hrišćani još nisu stvorili organizaciju, niti su imali definisanu doktrinu. U prvim godinama drugog stoleća nije postojao novozavetni kanon i veliki broj knjiga slobodno je kružio sve do kraja IV veka kada je kanon konačno ustanovljen i kada su mnoge knjige isključene iz Svetog pisma. Pa ipak, među hrišćanskim piscima koji su sledili apostole već je bila uobličena jedna struja mišljenja i verovanja. U dela ovih pisaca, koji su poznati pod imenom „apostolski oci“, ubraja se „Poslanica Varnavina“, knjige Klimenta Rimskog, Ignjatija Antiohijskog, Polikarpa i Papiasa. Kliment, rimski epi skop, koji je pisao oko 95.g. n.e., smatrao je đavola nezavisnim bićem koje pokušava da podeli hrišćansku zajednicu sejući kušnju i raskolništvo. Sveti Ignjatije, episkop Antiohije, koji je bio podvrgnut mučenju 107. g. n.e., smatrao je đavola „vladarom ovog doba“ čije su moći nedavno bile uzdrmane Ovaploćenjem, i koje će konačno biti poražene po drugom Hristovom dolasku. Novo doba će obeležiti radikalni preobražaj same prirode sveta i njegovih stanovnika. U ovom novom carstvu neće biti mesta za zlo. U međuvremenu, kaže Ignjatije, svetom vlada zli vladar čija je namera da osujeti Hristovo delo spasenja i to tako što će hrišćanske narode odvraćati od puta ka Carstvu božijem. Đavo se lično suprotstavlja svakom hrišćaninu. Ignjatije je osećao da u njegovoj duši boravi đavo, odvraća ga od nepokole bljive vere kako bi ga nagovorio da izbegne mučeništvo. „Čeznem za pat njom“, pisao je, „ali ne znam da li sam je dostojan... Potrebna mi je krotkost u kojoj princ ovog sveta prestaje da postoji.“ Slike mučenja gotovo nikada nisu napuštale Ignjatija, on je svet video kao krvavu arenu u kojoj su se Hrist i njegovi sledbenici uhvatili s đavolom i njegovim slugama u koštac borbe na život i smrt. Ljudska rasa je podeljena na decu svetlosti i decu tame. Oni koji nisu deo Hristove zajednice, pripadaju đavolu. U tom ratu mučeništvo, svedočanstvo koje hrišćanin nosi progon jenom Isusu, jeste najvažnije oružje Hristovih elitnih boraca protiv sluga Sataninih. Progon Hrišćana delo je đavola, i on je odgovoran kako za neprijateljstvo rimske uprave, tako i za neprijateljstvo rimske svetine, ali mučeništvo samo po sebi je božiji dar, znak božije promisli koje zlo preo braća u dobro. Kao što običan borac nastoji da u areni ostvari fizičku pobedu, tako Hristov borac nastoji da nad Satanom ostvari duhovnu pobedu verujući do smrti. Progoni koji su Rimljani sprovodili nad hrišćanima bili su vidljiv znak da je ta imperija manifestacija starog doba, Sataninog zemaljskog carstva. Međutim, najopasniji Satanini sledbenici nisu bili pagani, već hrišćani koji strančarenjem dele zajednicu i jeretici koji je dele lažnim doktrinama. I sâm episkop Ignjatije je tvrdio da samo oni, kao naslednici apostola, imaju autoritet koji može da jamči organizacionu stabilnost i doktrinarnu is pravnost. Kada postoji pokornost prema episkopu, vlada spokojstvo i Satana
Hrist i sila zla je tada oslabljen, a svako ko se episkopu ne pokorava, kriv je za obožavanje đavola. „Poslanica Varnavina“ delo je nepoznatog autora i napisana je oko 118.g. n.e. u jevrejsko-hrišćanskoj zajednici u Egiptu. Varnava je pisao s helenističke tačke gledišta, alegorizovao je jevrejsku misao koju su rabini odbacivali. Bio je duboko prožet etičkim dualizmom, naročito idejom o „dva puta“ - putu svetlosti i putu tame. Po Starom zavetu, Gospod je izabrao narod Izrailja, a među Izrailjcima odabrao je one koji su verni Tori. Hrišćanstvo je proširilo mogućnost spasenja sa Izrailjaca na čitavu ljudsku rasu, ali je nastavilo da insistira na tome da je Gospod izabrao samo one koji su mu odani. Budući da se središte spasenja pomerilo od Tore ka Hristu, crkva zajednica ljudi odanih Hristu - zamenjuje spasenje koje se jamčilo samo Izrailjcima vernim Tori. Za Varnavu, carstvo ovog sveta pod vladavinom Satane ratuje s ne beskim carstvom. Iako oslabljen Ovaploćenjem, Satana neće izgubiti moć nad sadašnjim dobom sve do predstojećeg Hristovog drugog dolaska. Do tada, anđeli i ljudi svetlosti hvataju se u koštac strašne borbe protiv anđela i ljudi tame. Sile tame mogu da napadnu telo čoveka spolja („opsednutost“) , ili iznutra („posednutost“) . Mada opsednutost i posednutost mogu da iza zovu bolest ili ludilo, one ne mogu da načnu dušu zato što su se pojavile protivno slobodnoj volji žrtve. Mnogo delotvornije sredstvo Zlog bila je „opresija“ ili kušnja koja napada volju. Satana ne može da siluje volju ili da bilo koga prisili na greh, jer Sveti Duh je prisutan u našim srcima i štiti nas. Svako ko se prepusti iskušenju koje Crni natura duši, otpadnik je od Hrista i stavlja se na stranu tame. Varnava je ocrtao jasnu simboličku vezu između zla, tame i crnila, i ovaj simbolizam je čekala duga i zloslutna istorija u hrišćanskoj civilizaciji. Polikarp, koji je pao od ruke pagana oko 156.g. n.e., upozoravao je na brojne urote koje Satana kuje protiv mučenika. Đavo huška pagane da muče hrišćane i istovremeno se uvlači u duše hrišćana ne bi li ih naveo da se odreknu vere. Jeretici, isto kao i otpadnici od vere, povezani su sa Satanom. „Antihrist je svako ko ne veruje da je Isus Hrist glavom i bradom došao, a đavolu pripada svako ko ne veruje u svedočanstvo Krsta na kome je Hrist istinski patio i umro.“ Polikarp je jasno razlikovao pravoverne hrišćane, „zajednicu božijih prvenaca“, i jeretike, „prvence Satanine“. Suprotnost izme đu pravovernih i krivovernih - onih koji su verovali drugačije od hriščanske zajednice - nije se smatrala samo razlikom u mišljenju, već je ona predstavljala deo kosmičke borbe dobra i zla. Polikarpa su mučila dva duboka straha, jedan da će crkva biti potkopana progonima spolja, a drugi da će je razdirati jeres iznutra. Krivoverje je bila veća opasnost, jer u ovom ranom periodu hrišćanstvo još nije imalo utemeljenu doktrinu, te je opasnost da će se zajednica rascepkati i rasplinuti bila realna.
Princ Utrne Nepoznati pisac „Pastira iz Hermasa“, najranije hrišćanske knjige s pastoralnom tematikom, zamisli o dva različita puta dodao je ideju o dve naseobine. Jednu nastanjuju oni koji služe Gospodu, drugu oni koji služe Satani. Saglasno postojanju dva carstva, dva puta i dva naselja, postoje i dva anđela koji su bore u ljudskom srcu. Papias je kombinovao drevnu priču o anđelima Čuvarima s pričom iz jevrejske apokaliptične baštine u kojoj se kaže da je Bog postavio anđele da upravljaju svetom i njegovim nacijama. Svaka nacija je imala svog anđela, ali ovi anđeli su zloupotrebili svoju moć i potpali pod vlast zlog princa ovog sveta, a ovo pak objašnjava ratove i progone među nacijama. U to doba hrišćanska misao i dalje je bila uglavnom figurativna i mitološka i pod jakim uticajem apokaliptičnih spekulacija.
Ilustracija: Veliki jarac Sabata. Gravira iz knjige Trancendentalna magija Elifasa Levija, izdanje 1896. g.
ATANA I JERES
U hrišćanstvu su se sredinom II veka desile značajne promene. Mi tološkoj i intuitivnoj misli koja je preovladavala među apostolskim očima, počela je da se pridružuje i teologija - analitička i logička misao o otkrovenju. Novi autori, poznati pod imenom „apologete“, shvatili su da je hrišćanstvu - koje je intelektualno moralo da se nadmeće s rabinskom i grčkom filozofi jom - potrebno koherentno intelektualno utemeljenje. Ovo je značilo da su morale da se povuku jasnije granice između pravoverja i jeresi (i između dobra i zla). Unutar hrišćanske zajednice razdori su bili sve češća pojava. Radikalne razlike u mišljenjima pojavile su se u brojnim pitanjima. Kada bi jedno pitanje bilo razrešeno, pobeđnička strana smatrala se pravovernom, a gubitnička jeretičkom. Gnosticizam je bio najznačajnija opozicija sve većem saglasju među patrijarsima. Savremeni naučnici koriste termin „gnostički“ u različitom smislu. „Gnoza“ se obično definiše kao opšti stav koji se pojavljuje u kasnoj hebrejskoj misli i hrišćanstvu, i proističe iz mazdaizma, platonizma i mitraizma. Ovaj opšti stav postepeno se iskristalisao u pokretima, najpre među Jevrejima i jevrejskim hrišćanima, a kasnije i među grčkim hrišćanima. Pokret je, za razliku od opšteg stava koji se naziva gnozom, poznat pod imenom gnosticizam. Gnostička misao ranih jevrejskih hrišćana nije se bila mnogo udaljila od etičkog dualizma apostolskih otaca. U periodu nakon 150.g. n.e. gnosticizam se mitologizovao, helenizovao i zadobio radikalno dualističke crte. Neki hrišćanski autori su i ranije u gnosticizmu videli pretnju hrišćanskom jedinstvu; a sada su oci počeli da ga shvataju kao opasnu jeres, u koju je umešan sâm nečastivi. Sukob između gnostika i očeva pomogao je da se definišu okviri hrišćanske tradicije. Kao i svakom pokretu, hrišćanstvu su pretile dve su protne teškoće. Ako bi se granice hrišćanstva isuviše usko postavile, postojao je rizik od prevelike rigidnosti i suviška ekskluzivnosti; ono je tako moglo da postane minorno i neprijemčivo, čime se izlagalo opasnosti uništenja. Ali,
60
Princ Ume
ako bi svoje granice postavilo isuviše široko, tako da je svaki čovek sebe mogao nazvati vernikom dok’, uistinu, u malo šta veruje, hrišćanstvo se moglo suočiti s bezbroj podela, pod-podela i drugih raskola, i tako rasplinuti u besmislenim trivijalnostima. Instinktivno, zajednica je tragala za središnim putem, otvarala se svakom narodu i svakoj klasi, a ipak je istovremeno isključivala one čiji su pogledi bili previše različiti da bi se mogli pomiriti ili prilagoditi sa sve većim unutrašnjim saglasjem. Postepeno, saglasje je isk ljučilo gnosticizam. Nastojanje pravovernih da omeđe hrišćanstvo radilo je protiv gnostika, ali slabosti unutar samog gnosticizma bile su suštinski razlog za njihovo isključenje. Mitologije gnosticizma postale su prenatrpane, komplikovane, neuverljive; on je delovao elitistički, i imao je slabu organizaciju; delio se na bezbrojne sekte s fantastičnim razlikama u teologiji i mitu. Pa iako se uticaj gnosticizma sporadično obnavljao tokom vekova, on je već krajem IV veka bio intelektualno mrtav. Ipak, središni predmet gnosticizma proizveo je gledišta o zlu koja su značajna i sama po sebi, ali značajna je i reakcija na njih u redovima pravovernih. Privlačnost gnosticizma proističe iz njegovog zastupanja radi kalno dualističke teodiceje: Bog nije odgovoran za zlo zato što ono potiče od nezavisnog zlonamernog principa. Gnostici su smatrali da svaki pojedinac doživljava svet kao nešto tuđe, užasavajuće, nešto što je ispunjeno smrću, bolestima, ratovima i neprijateljima. Ovaj svet je toliko prožet zlom da mora biti da je on samo senka nečeg boljeg i onostranog. Gnostici su spojili mazdaističko stanovište o kosmičkoj borbi dva duha s orfičkim stanovištem 0 borbi dobrote duha i zlosti materije. Ljudsko telo, materijalna pût, jeste jadan zatvor koji je napravio Satana da utamniči dušu. Dobri Gospod ne bi stvorio tako sirov svet i zato taj svet mora biti delo jednog ili više inferiornih 1 jalovih duhova. Gnostici su ove zle duhove nazivali arhontima ili eonima, i tako se pozvali na apostolsku doktrinu o zlom arhontu ovog sveta, s bitnom razlikom što apostoli nisu nikada ni nagovestili da bi ovaj kosmos mogao da stvori neko niži od Boga. I pravoverno hrišćanstvo i gnosticizam apsorbovali su neke elemente dualizma, ali gnosticizam je, za razliku od hrišćanstva, bio znatno bliži dualističkom polu spektra. Za hrišćane, đavo je imao veliku moć u opstrukciji Hristovog dela, ali on je uvek imao ograničenja i uvek je bio u vlasti Gospoda. Božije proviđenje svako zlo preobraća u dobro, jer kosmos je suštinski stvoren kao dobar. Gnostici su, takođe, verovali u konačnu pobçdu dobra nad zlom, ali njihovo uverenje da je stvoreni kosmos po svojoj suštini zao, dalo je đavolu mnogo veće polje uticaja i znatno veću moć. Gnostici su se međusobno razilazili u shvatanju prirode zlog tvorca kosmosa. Najekstremniji su tvrdili da postoje dva nezavisna duhovna načela;
Satana i jtm
61
umereniji, da ie tvorac ovog sveta biće drugorazredne moći koje je Bog stvorio kao dobro biće, ali koje se prepustilo zlu. Ovaj neuk, jalov i pokvaren duh poistovećen je s đavolom. Zato što Stari zavet stvaranje kosmosa pripisuje Bogu, i zato što je tvorac kosmosa u stvari Satana, sledi da je biće koje se u Starom zavetu zove Bog, u stvari - đavo. Zbog ovoga gnostici nisu priznavali Stari zavet (ili njegov veći deo), i optuživali su Jevreje - kao i hrišćane koji su verovali u Stari zavet - za obožavanje đavola. Gnostički pogled na stanje čoveka bio je mračan: ljudsko biće je duh zarobljen u sirovom telu, kao biser bačen u blato. Čovečanstvo je mikro kosmos: i mali svet ljudi i veliki svet kosmosa poprišta su rata između dobrog duha svetlosti i zlog duha materije. Prvobitni ljudi koje je stvorio Bog biu su sazdani od čistog duha, ali nas je Zli zarobio u materiju. Naša je dužnost da oslobodimo dušu iz telesnog zatvora. Mi ne raspolažemo moćima da to učinimo sami i zato nam Gospod daruje Spasitelja, Hrista, da nam dâ pouku o našem istinskom biću, poreklu i sudbini. Gospod spasava iskre svetlosti zarobljene u telu tako što nas uči da nadvladamo sile koje nas vuku na put senzualnosti i greha. Satana se u svakom pojedinačnom biću bori za suprotne ciljeve, navodi nas da tragamo za sirovim materijalnim zadovoljstvima umesto za našim istinskim duhovnim nasleđem. Jedan od vodećih gnostika u II veku - Markion - uobličio je tipičnu gnostičku teodiceju. Markion je uočio zapanjujući kontrast između ne milosrdnog strarozavetnog Boga i novozavetnog Boga prožetog ljubavlju. Oni ne mogu biti jedno isto božanstvo, smatrao je. Bog koji je ljude navodio na greh, a zatim ih za isti kažnjavao; Bog koji je srca činio okrutnim i koji je pustošio polja ne može da bude milosrdan Bog kojeg nam je Hrist otkrio. Duboko uznemiren ovim neskladom, Markion se pitao kako Bog može da bude potpuno dobar i svemoćan u svetu u kome je zlo nešto očigledno. Njegov odgovor je bio da Bog jeste potpuno dobar, ali da nije svemoćan. Moć dobrog Boga jevanđelja ograničava bog zakona, koji je u stvari Princ tame. Bog zakona je pravedan, ali je istovremeno okrutan i ratoboran; on ledeno izriče presude po slovu krutog zakona. To je starozavetni Bog, tvorac iskvarenog, materijalnog sveta, „sastavljač zala“. S druge strane, dobri Bog je predusretljiv i pun milosrdne topline. Pre Hristove misije ovaj Bog bio nam je potpuno nepoznat, pa čak i danas on je nedostupan našem razumevanju. Hristovo čudotvorstvo sastoji se u tome što nam je on po prvi put omogućio da nazremo ovog istinskog, skrivenog Boga. Istinski Bog je Isusov otac, i on nam je poslao Hrista da nam otkrije skrivenu istinu o kosmosu i suprotstavi je lažima koje je raširio Zli. Mada svaki od ova dva boga pred stavlja nezavisno načelo, zli bog je (iz neobjašnjenih razloga) slabiji i na koncu će propasti. Njegove dane odbrojao je Hrist, a konačno će ga poraziti dobri Bog i Zli će nestati zajedno s materijalnim svetom koji je stvorio. Ostaće samo duh, a s njim ljubav i milosrđe.
62
Princ Ume
U međuvremenu, materijalni svet, a naročito ljudsko telo, skrnave, drže u zatvoru i kvare naš duh. Istinski Bog se kloni materije i prezire je, tako da je neshvatljivo zašto je njegov sin uzeo ovo sirovo telo. Hristovo telo. bilo je iluzija, puka pojavnost kojom se obavio kako bi mogao da opšti s nama na način koji nam je razumljiv. Pošto Hrist nije imao telo, on nije izdahnuo na krstu i nije nas iskupio svojim stradanjem. Njegovo poslanstvo je pre imalo za cilj da otkrije gnozu, znanje koje nas spasava učeći nas da duže oslobodimo tela. Nije jasno da li je Markion smatrao da je Satana isto što i zli bog, ili da je on samo stvorenje zlog boga; ovo potonje stanovište prihvatili su neki gnostičari. U ovome leži jedna od brojnih nejasnoća gnostičke mitologije, jer ako đavo ima nekog ko mu je pretpostavljen, onda to biće mora biti istinski đavo. Jedina upotrebljiva definicija đavola jeste da je on „predvodnik sila zla“. Markionov zli bog tvorac, kako god ga on nazivao, jeste istinski đavo. Nepotrebna gnostička zapetljavanja dodatno je zamrsio Valentin, egi patski gnostičar koji je živeo u II veku. Valentin i njegov učenik Ptolemi sastavili su pretrpanu mitologiju u kojoj Bog - „prvobitno biće“, emanira osam „viših eona“, koji zatim emaniraju dvadest dva niža eona, a svi oni skupa sačinjavaju „pleromu“ - punoću božanskog bića. Valentin nije objasnio zlo postavljajući dva suprotstavljena principa, već ga je objašnjavao postup nom degradacijom niza emanacija koje potiču od Jednog. Iako je svaka od trideset emanacija plerome deo božanskog, svaka naredna je udaljenija od svog izvora i, samim tim, manje savršena. Ova nesavršenost proizvodi neuk ost, greh, strah. Najniža od trideset emanacija, Sofija, najmanjkavija je zato što je najudaljenija od savršenog Bića, a njena prazna nedostatnost rađa oholost (hubris). Pleroma odbacuje njenu oholost, potiskuje je u ništavilo, gde postaje stvor po imenu Ašamot; od tada taj kukavni stvor luta prazninom. Tako zlo ima dva izvora: metafizičko zlo koje je sadržano u degradaciji emanacija i moralno zlo koje proističe iz grešnog izbora najniže emanacije. Ašamot stvara starozavetnog Boga, koji zatim stvara kosmos od duše, uma i materije. Ljudi su mešavina ovih elemenata. Postoje tri klase ljudi i svakom od njih dominira jedan od tri elemenata; ona klasa kojom dominira telo ne može biti spasena; ona kojom dominira um može biti spasena uz teškoće; i ona kojom dominira duša, koja postiže spasenje prihvatajući istinsko znanje, gnozu, koju im je podario Hrist. Zato što Bog tvorac uopšte nije istinski Bog, već drugorazredno i iskvareno biće, neposluh Adama i Eve, po Valentinovom mišljenju, dobija sasvim suprotno moralno značenje. Pobuna protiv tvorca bila je vrlina, a zmija je bila dobročinitelj koja je dala ljudima delić gnoze: načela dobra i zla koje je zli tvorac pokušavao da sakrije. Stoga je Hrist kasnije proširio i dovršio delo zmije. Međutim, u najvećem broju gnostičkih mitologija zmija
Satana i jeres
63
je zadržala negativno značenje i poistovećivala se s đavolom. Valentijanci i drugi gnostičari izvodili su ovako složene argumentacije da bi očuvali dobrotu Boga i gustim oblakom emanacija zaštitili Višnjeg od nečistote sveta. Ali emanacionizam ne uspeva da oslobodi Boga od odgovornosti za zlo zato Sto njegova odluka da emanira i raspline se ima za nužnu posledicu neznanje i zlo, koje neumitno proističe iz emanacija. Pre nego što je u IV veku Novi zavet konačno kanonizovan, u širokom opticaju bile su brojne knjige za koje se tvrdilo da su nadahnute. One koje su na kraju isključene iz kanona poznate su pod imenom hrišćanski apokrifi. Mnoge od ovih knjiga bile su gnostičke; druge su se nalazile unutar širokog graničnog područja između pravoverja i jeresi. Mnoge hrišćanske legende i popularna narodna verovanja potiču iz apokrifnih knjiga kao što je Uskrsnuće Isaijino i Petrove povelje. N a primer, Uskrsnuće Isaijino potanko iznosi vekovima popularnu priču o kralju Izrailja Manaši koji napušta Boga i klanja se Belijaru, princu nepravde koji vlada ovim svetom. O n nagoni Manaša da se prepusti čarobnjaštvu, magiji, gatanju, preljubništvu, da progoni pravedne, kao i da počini najteži greh i odrekne se istinskog Boga. Belijar je besan na proroka Isaiju zato što proriče dolazak Mesije, ali đavo ne može da spreči trijumf Gospoda, koji će ,,s anđelima doći... i u pakao odvući Belijara i njegove legije.“ Hrišćanska zajednica je protiv jeretičkih knjiga i jeretičkih ideja poste peno izgradila intelektualnu odbranu i povukla jasne granice izvan kojih ideje više nisu mogle da se smatraju hrišćanskim. Justin Mučenik (oko 100-165), jedan od prvih hrišćanskih teologa, bio je i prvi koji je o problemu zla razmišljao u okvirima racionalnih, teoloških pojmova. Za Justina, H rist i hrišćanska zajednica ratuju sa zlim anđelima koje predvodi Satana. Anđeli žive na nebu ili u vazduhu. „Geografsko“ ili kosmografsko lociranje anđela predstavljalo je važan deo pogleda na svet ranih otaca, pogleda koje su delili s grčkim filozofima. Pre svega, oni su imali kompletnu i istinsku kosmologiju, koja je unutar jednog unifikovanog sistema zaokružila fizički, moralni i duhovni kosmos. Zatim, ona je bila i fizički i duhovno hijerarhizovana. U središtu kosmosa, najudaljenija od Boga, nalazila se masivna, materijalna Zemlja (ponekad se mislilo da Zemlja sadrži i pakao, mada to u ovom periodu nije bio slučaj). Kako idemo od Zemlje naviše, gledamo prema nebesima koja su i fizički i duhovno najuzvišenija i najudaljenija od Zemlje. Između Zemlje i nebesa nalazi se veliki broj sfera (videti tabelu 1). Neposredno iznad zemlje nalazi se vazduh. U njemu borave materijalnije sazdani anđeli, koju je većina otaca poistovećivala s palim anđelima. Iznad vazduha nalazi se sfera Meseca. Iza Mesečeve sfere u prostor prodire finiji medijum —etar. U njemu borave dobri anđeli, istančaniji, uzvišeniji, eteričniji. Iznad sfere Meseca nalaze se sfere planeta - Merkura, Venere, Sunca, Marsa, Jupitera i Saturna - a iznad
64
Princ tame
planeta nalazi se sfera zvezda stajaćica. Svaka sfera je viša, bliža Bogu, manje materijalna, duhovnija, dobra, lepa. Blistavost zvezda stajaćica odražava blistavost nebesa. Izvan sfere zvezda nalazi se primum mobile, sfera koja pokreće čitav univerzum, a iza te konačne sfere, izvan svega, nalazi se nazamisliva čistota, lepota i svetlost božanskih nebesa. U takvom svetu, sile zla vuku nas nadole, poput gravitacije, prema masivnom središtu, i udaljuju od lakoće i svetlosti koje nam otvaraju put ka nebeskoj slavi.
R ajska nebesa
Tabela 1 Justin je zle duhovne sile svrstao u tri kategorije. U prvoj je bio đavo, anđeo velike moći kojeg je stvorio Gospod. O n je zbog svojih greha izgubio naklonost Višnjeg, a to se desilo ili u trenutku stvaranja kosmosa, ili kada je
Sauna i jeres
65
odlučio da Adama i Evu navede na greh. Prihvativši da se znak jednakosti između zmije i Satane iz Otkrivenja Jovanovog pre odnosi na zmiju iz rajskog vrta o kojoj govori Knjiga postanja, nego na Levijatana ili Rahaba, Justin je zauvek ustanovio vezu između đavola i edenske zmije. Drugu kategoriju čine ostali pali anđeli koji nisu grešili sve do Nojevog doba, kada su, vođeni požudom, postali očevi dece ljudskih žena. Treću su činili demoni, deca ovog nezakonitog spoja. Justinovu trostepenu kategorizaciju na đavola, pale anđele i demone, napustila je kasnija tradicija, skupa sa čitavom pričom o anđelima Čuvarima. Posle V veka, pali anđeli i demoni sažeti su u jednu kategoriju. Satana, i sam pali anđeo, samo je delimično pripao ovoj kategoriji, jer ga je njegova suštinska funkcija držala na odstojanju. O n, a ne njegovi anđeli sledbenici, bio je isključivo odgovoran za nastanak zla u kosmosu. Justin je verovao da je Gospod kaznio čovečanstvo zbog prvobitnog greha Adama i Eve i da je zato đavolu dao privremenu moć nad kosmosom. Hristov osnovni zadatak je da uništi moć koju Satana ima nad nama. Ovo gledište, koje je prihvatila većina sveštenika, postavilo je pred hrišćane večiti problem. Pod pretpostavkom da nas je prvorodni greh bacio Satani u zagrljaj, a da nas je Hrist, žrtvujući se, oslobodio, kako je moguće da mi ne vidimo slom te moći u doba Uskrsnuća ili barem neposredno posle njega? Najraniji hrišćani su pretpostavljali da će Hrist uskoro ponovo doći, ali kako se drugi dolazak odlagao, ovo pitanje je postajalo sve bolnije. Justin je tapkao u mraku tražeći odgovor na ovo pitanje. Đavo je imao potpunu moć nad svetom od vremena Adamovog do Hristovog dolaska. Hrist je podrio temelje starog doba, Carstvo Satanino, kroz Ovaploćenje i stradanje, ali on neće dovršiti njegovo uništenje sve do drugog dolaska. Isto tako, novo doba, Carstvo božije, počinje da se rađa sa Ovaploćenjem, ali neće biti dovršeno sve do drugog dolaska. Justin nije znao zašto Gospod dopušta da ovaj proces traje toliko dugo, ali on je pretpostavljao da je konačno uništenje Carstva Sataninog odloženo sve dok na onaj svet ne ode dovoljan broj vernih hrišćana i popuni nebeske bojne redove koji su padom anđela ostali upražnjeni. Carstvo nebesko ne dolazi i zbog Satanine čvrste odluke da očuva svoju moć što je moguće duže. O d doba Hristovog stradanja Satana je znao da je njegova sudbina zapečaćena, ali on nastavlja da se protiv sopstvenog usuda bori žestoko, mada uzaludno, i tako podriva hrišćansku zajednicu. O n se svom snagom opire zato što ne poseduje sposobnost kajanja. Kazna koja će ga na kraju sigurno stići izvesna je koliko i njegova konačna propast. O n i njegovi anđeli već su bačeni s nebesa, ali oni sada lutaju svetom, i tako će i biti sve do kraja vremena, kada će konačno pasti. Tada će ih progutati vatra i zauvek će nestati. Justinov stav da je kazna za đavola ostavljena za kraj vremena prihvatili su neki patrijarsi, ali je na koncu preovladalo suprotno stanovište da su zli anđeli kažnjeni onda kada su zgrešili. Doktrina koja je preovladala sadržala je neobičnu protivrečnost, jer istovremeno đavola je
66
Princ tame
stizala kazna u paklu, i on je lutao svetom nameran da upropasti i razori duše. Kasniji napori da se izmiri ova protivrečnost proizveli su neke živopisne prikaze u literaturi. Justin kaže da je u doba Ovaploćenja đavo kušao Hrista, ali nije uspeo da ga potkupi, tako da se sada pažnja Zlog usmerila na hrišćansku zajednicu. Đavo igra na kartu naše slabosti, naše iracionalnosti i naše vezanosti za ovozemaljske užitke i udobnosti. Jedan od njegovih omiljenih manevara jeste da spreči neznabošce da prihvate spasenje tako što ih uverava da su demoni bogovi. Demoni borave u paganskim idolima i prihvataju žrtve koje im se u hramovima prinose. Paganski bogovi nisu bili puke iluzije, već istinski demoni, a ova činjenica objašnjava njihovu zloglasnu okrutnost, prevrtljivost i sumnjivo ponašanje. Prinošenje žrtve idolu nije bilo smešno, već grešno, to je bio čin obožavanje đavola, svetogrđe upereno protiv Hrista, delo koje zavređuje prokletstvo. Đavo podstiče snove i vizije da bi nas zbunio i iskvario. Demoni pospešuju magiju, lažne doktrine, nepravedne zakone, a iznad svega progone. Pa ipak, hrišćani u samoodbrani od Rimljana ne bi trebalo da posežu za nasiljem, jer nasilje znači moralnu predaju đavolu. Satana voli rat i nasilje, voli nasilje i nad progoniteljima, pa je čak i rat protiv sopstvenog carstva njegovo delo. Justin je dokazao da je odan svojim idejama tako što je sâm umro kao mučenik. • Pred kraj II veka, dva teologa, Irinej i Tertulijan, raspravljajući o zlu, u prvi plan su stavili pitanja moralnosti, greha i okajanja. Irinej (140-202) je odlučno odbacio gnostičku tvrdnju da je svet proizvod zlog tvorca. Za njega, tvorac je bio Logos, „Reč“ dobrog Gospoda. Anđeli su deo kosmosa kojeg je stvorio Bog; dobro je sve što je Bog stvorio; stoga je đavo stvoren kao dobar. Đavo je zgrešio po sopstvenoj volji, zavideći Gospodu i sreći čovečanstva i želeći da sam bude obožavan kao stvoritelj. Ova priča skreće pažnju na teškoće koje su rani hrišćani imali s hronologijom Sataninog pada. Da li je Satana zgrešio iz zavisti prema Bogu i u Rajski vrt ušao sa srcem koje je već bilo iskvareno, ili je zgrešio u trenutku kada je kušao Adama i Evu? Irinej je ove dve mogućnosti mešao, kao što je to činila i većina drugih patrijarha ranog razdoblja. Pitanje se nije razrešilo sve do vremena Jovana Kasjana (360-435), koji je napisao da se svi hrišćani sada slažu da je Satana pao zbog oholosti i zavisti prema Bogu, a kada je stvoren Adam, đavo je jednostavno svoju raniju mržnju prema Bogu preneo na čovečanstvo i tako uvećao svoj greh. Irinej se držao priče o Rajskom vrtu, zato što je uvek više bio zainteresovan za odgovornost ljudi nego za odgovornost demona. Bog je Adama i Evu stvorio dobrim i nastanio ih u Rajskom vrtu da tamo budu srećni i s njim bliski. Ali Satana, zavidan što im je Gospod naklonjen i znajući njihovu slabost, dolazi u vrt.' Koristeći zmiju kao sredstvo, on ih navodi na
Satan* i jeres
67
greh, približivši se najpre Evi kao slabijem biću (1 Moj. 3.1-6). Bog je stvorio prve roditelje s potpuno slobodnom voljom; oni nisu bili primorani da mu se pokoravaju, niti su mogli da budu prisiljeni na greh. Da đavo nije postojao i tada bi imali slobodu da izaberu zlo. Tako đavo nije neophodan da bi se objasnilo poreklo ljudskog greha. Čovečanstvo je odgovorno za težak položaj u kome se obrelo. Irinej je otišao dalje i rekao da ako neko hoće da svali odgovornost sa čovečanstva na nekog drugog, onda i sâm Bog mora da ponese deo krivice, jer on je dopustio da đavo kuša Adama i Evu, a mogao je da ih sazda snažnijim kako bi se odupreli kušnji. Greh koji su Adam i Eva počinili slobodnom voljom poništio je slobodu čoveka i bacio ga u Sataninu tamnicu smrti. Budući da smo se po slobodnom izboru prepustili Satani, Bog ispravno i pravedno dopušta Princu tame da nas drži sve dok se ne iskupimo. Po strogoj pravdi, Bog je mogao zauvek da nas ostavi u Sataninom zagrljaju, ali je milostivo poslao svog Sina da nas izbavi. Hristove patnje, njegovo stradanje, to je ono što je raskinulo naše lance. Stradanje je započelo onda kada je đavo u pustinji kušao Hrista - drugog Adama. Ovo kušanje bilo je zapravo ponavljanje prvobitnog isku šavanja Adama, s tim što ovog puta davo nije imao uspeha. Stradanje Isusovo dostiglo je vrhunac suđenjem, izricanjem presude i razapinjanjem na krst. Hrišćansko predanje na četiri različita načina tumači dejstvo Isusovog stradanja. Prema prvom tumačenju, ljudska priroda je posvećena, oplemenje na, preobražena i spašena samim tim što je Hrist postao čovek. Prema drugom tumačenju - „teoriji žrtvovanja“ - Isus, i čovek i Bog, ponudio se na žrtvu Ocu zarad čovečanstva. Treće tumačenje, koje je nastalo kasnije, kaže da je stradanje bilo čin čiste ljubavi, božije odluke da s ljudima podeli patnju i da sav bol ovog sveta uzme na sebe. Četvrto tumačenje - „teorija iskupljenja“ - naglašava ulogu đavola. Njen prvi vatreni zagovornik bio je Irinej. Prema teoriji iskupljenja, Satana nas drži u vlasti po pravdi i zakonu. Da bi nas oslobodio, Gospod mora da mu plati otkupninu. Samo Bog može da plati ovu cenu zato što jedino on može slobodno da odluči da će je platiti. Podređeni đavolu, ljudi za to nemaju ni slobodu, niti imaju sredstva. Tako je Bog predao Isusa Satani da bi oslobodio zarobljeno čovečanstvo. Đavo je rado prihvatio otkupninu, ali učinivši to, on je prekoračio granice pravednosti zato što Hrist, budući bezgrešan, po pravdi nije mogao njemu da pripadne. Kršeći pravdu, đavo je izgubio svoja ovlašćenja i više nije mogao da vlada ni Hristom ni ljudima. Teorija iskupljenja neosporno vuče korene iz apostolske tradicije koja je naglašavala kosmički rat Boga i Satane. I dok teorija žrtvovanja stavlja naglasak na odnos čovečanstva i Boga, teorija iskupljenja izmešta čovečanstvo iz središta zbivanja i postulira rat između dve nadljudske sile. Neki oci su bili bliži učenju o žrtvovanju; drugi su sledili Irineja i bili bliži učenju o iskupljenju. Njihov izbor zavisio je od toga da li su u rešavanju problema zla veći naglasak stavljali na teodiceju ili na pokajanje.
68
Princ tame
Racionalna teodiceja je filozofski pokušaj da se postojanje Boga dovede u sklad s postojanjem zla. S druge strane, teologija pokajanja je, naglašavajući da Gospod uništava zlo kroz Hristov trijumf, zavisila od vere i mogla je da ubedi samo verujuće. Patrijarsi su često kombinovali ove pristupe, ali suštin ski oni se međusobno nikada nisu saglašavali. Teodiceja je po svom usmerenju monistička, ona objašnjava zlo kao nužan deo božijeg sveopšteg plana; teorija okajanja bliža je dualizmu jer priznaje postojanje jednog nepomirljivog zla koje je toliko radikalno da sam Bog mora da umre da bi ga iskorenio. Teodiceja naglašava suverenost Boga, teorija okajanja božiju borbu protiv zla. Trvenje između teodiceje i teorije okajanja odražava se u napetosti između žrtvovanja i iskupljenja. Oni oci koji su bili naklonjeni teodiceji priklanjali su se učenju o žrtvovanju, zato što je ono naglašavalo suštinsku dobrotu božijeg kosmosa. Kosmos je izopačen grehom, ali on se može dovesti u red pomirenjem Boga i ljudi. Zlo, po ovom stanovištu, nije toliko radikalno, ono ne predstavlja silu potpuno suprotstavljenu Bogu, tako da je ovde đavo igrao sporednu ulogu. S druge strane, oni koji su imali više sklonosti ka ideji otkupljenja, smatrali su da Bog svoje moći odmerava sa Satanom i da se u kosmosu vodi tako žestok rat da Gospod može da trijumfuje samo ukoliko Princu tame ponudi na žrtvu svog jedinog Sina. Irinej je primetio da se đavo, čak i nakon Ovaploćenja, svom snagom upire da osujeti delo spasenja tako što podstiče paganska verovanja, idolatriju, vradžbine, svetogrđe, otpadništvo i jeres. Jeretici i drugi nevernici soldati su Satanine armade koja ratuje protiv Hrista. Ova doktrina imala je kobne posledice zato što, po njoj, hrišćani ne samo što imaju pravo da se bore protiv nevernika, već je to i njihova dužnost; tako je postavljen temelj budućih svetih ratova i progona. Satanine armade nastavljaju svoj uzaludan rat protiv hrišćanske zajednice, a kako se bliži kraj vremena, ova soldateska će krenuti u poslednji združeni napad na čelu sa antihristom - otpadnikom, ubicom i pljačkašem, koji će uz sebe imati „svu đavolju silu“. Grešnici i nevernici sjatiće se pod barjak antihrista, ali on će biti poražen i nastupiće kraj sveta. Antihrist nije pali anđeo, već čovek, ali je njegova funkcija u nastupajućem kraju sveta ista kao i Satanina: i jedan i drugi predstavljaju poslednji, očajnički napor sila zla koje hoće da spreče božiji naum spasenja. Tertulijanova dijabologija bila je uticajnija od Irinejeve. Rođen oko 170.g. u bogatoj obrazovanoj porodici, Tertulijan je primio hrišćanstvo u svojim dvadesetim godinama, pridružio se asketskoj montanističkoj sekti i umro oko 220.g.. Kao prvi veliki latinski teolog, Tertulijan je doprineo utemeljenju latinskog teološkog rečnika. Stara napetost jevrejskog etičkog dualizma bila je jako prisutna u njegovoj misli i on je insistirao na tome da je disciplinovan monaški život deo borbe protiv đavola, dok je nemoralan, svetovan život, bio služenje Satani. Ovo naglašavanje moralnosti navelo je Tertulijana da zaključi da zlo nije ni delo Boga, niti delo zlog načela, već greha i samo greha. O n je gnostički dualizam opovrgao snažno i direktno.
Satana i jeres
69
Načelo zla nezavisno od Boga ne može da postoji, jer bi to značilo isto Sto i postojanje dva boga. Bog je, po definiciji, jedno svemoguće biće. Dva svemoguća ne mogu da postoje. N a delu je princip da se činjenice najbolje objašnjavaju najjednostavnijim objašnjenjima koja automatski odbacuju du alizam, jer niko nikada neće pretpostaviti postojanje dva entiteta, kada je i jedan dovoljan. I dalje, kad bi se kosmos nalazio u stanju stroge ravnoteže između dve jednake i suprotstavljene sile, mi ne bismo bili u stanju da opazimo bilo kakvu promenu, a mi je opažamo. S druge strane, kada bi između dve sile postojala i najmanja neravnoteža, one ne bi bile jednakej jedna bi imala nadmoć, mada neznatnu. Takođe, bilo kakva prevaga jedne sile nad drugom odmah bi jačoj donela pobedu, jer ako se u večnosti jezičak sile pomerio na jednu stranu, pomerio se zauvek. Pobeda jedne sile nad drugom bila bi večna i mi na svetu ne bismo opažali borbu dobra i zla. Dve oprečne sile ne mogu da jačaju ili slabe u vremenu, jer u večnosti ne postoji vreme. U ovom materijalnom svetu u kome vreme postoji, nijedna od pobedničkih sila ne bi drugoj dopustila da u njemu deluje. I na koncu, ako postoji apsolutno Biće, ono mora biti jedno; alternativa Biću nije drugo biće, već nebiće. Dualizam je logički nemoguć odgovor na problem zla. Pošto je srušio dualističko zdanje, Tertulijan se osetio obaveznim da odbrani svoje. Otkud zlo, ako ono ne potiče ni od Boga, niti od nezavisnog načela? Iz dva izvora - odgovorio je Tertulijan - anđeoskog greha i greha ljudi. Bog je i anđelima i ljudima podario slobodu, jer sloboda je najviše dobro. Ali mi koristimo ovu slobodu da izazovemo zlo. Naša zaokupljenost ovozemaljskim dobrima, nasuprot beskrajnom dobru Boga, jeste suština greha. Svet je sam po sebi stvoren kao dobar, ali u njemu je sadržana opasnost od ovozemaljskog, sklonost ka ograničenim zadovoljstvima koje pruža, na suprot večnoj radosti nadzemaljskog. »Svet potiče od Boga, ali svetovnost potiče od đavola.“ O no što je stvoreno jeste dobro, ali je grešna naša vezanost za dobra ovog sveta. Postojanje zla na svetu toliko je očigledno - govorio je Tertulijan da ljudi neposrednim iskustvom mogu da shvate da đavo postoji. Ljudski um kroz iskustvo zla intuitivno zna da đavo postoji, isto kao što na temelju iskustva lepote i dobrote intuitivno zna da postoji Bog. „Mi u jedan te isti čas saznajemo i razabiremo Gospoda i njegovog protivnika, Stvoritelja i Uništitelja.“ Tertulijan je doprineo uobličavanju hrišćanskog stava da je razlog zbog kojeg je Gospod i anđelima i ljudima podario slobodnu volju bio taj što bi svet bez slobodne volje bio svet pukih marioneta. Bog je svet stvorio da bi raširio ili uvećao ukupnu sumu dobrote, a ona se može uvećati samo stvara njem bića koja mogu slobodno da odaberu dobro. Tako Gospod nije mogao da nam podari sposobnost za dobro i liši nas sposobnosti za zlo, budući da istinski slobodna volja podrazumeva mogućnost izbora zla.
70
Princ tame
Pre nego što je pao, Satana je bio anđeo predvodnik. Tertulijanovo gledište o ovom problemu bilo je uglavnom, mada ne i apsolutno, prihvaćeno, budući da su neki sveštenici (nelogično) dokazivali da su samo niži anđeli bili podložni grehu. Tertulijan se razilazio s većinom teologa u svom shvatanju da su anđeli inferiornija bića od ljudi, a ovo je temeljio na Bibliji u kojoj se kaže da je Gospod ljude, a ne anđele, stvorio po svom liku; većina je ipak držala da su anđeli ontološki superiorniji od ljudi. Tertulijan je verovao da anđeli imaju tela koja su sazdana od čudesno paučinaste i tanane tvari koja je za nas nevidljiva. Međutim, oni su posedovali moć da uzmu bio koje obličje i da ga po volji menjaju. Moć Satanina da se preobrati u anđela svetlosti govori o njegovoj sposobnosti da ljude pokoleba i navede na idolopoklonstvo i jeres. Idolopoklonstvo i jeres su laži, i u tome je suština njihovog zla. Sve dobro što Gospod stvori, đavo teži da izokrene i tako izopačava divnu božiju kreaciju. Pošto je laž najteži greh, đavo je njeno otelotvorenje, rugalica Gospodu. Laž se uvlači u životnu svakodnevicu, svuda i svakoga dana, upozoravao je Tertulijan. Satana upravlja astrologijom, magijom, konjskim trkama, javnim kupatilima, tavernama i pozorištima. Pozorište je naročito značajno Satanino stecište. „Ко god odlazi na predstave, prima đavola, a odriče se Gospoda.“ Predstave su idolopokloničke; one podstiču strasti koje guše razum; i što je najgore, predstave su prazne laži, zato što se glumac pretvara da je nešto što nije. Isto važi i za žensku šminku: šminka je laž, jer žena koja je upotrebljava izgleda drugačije nego što stvarno jeste; svetogrđe je pokušaj da se poboljša ono što je Gospod stvorio. Tertulijan je verovao da Satana koristi smrtonosnu kombinaciju laži i straha da bi nas nagnao na takve grehe, kao i na bes, požudu, pohlepu i sve druge poroke. O n je, s božijim dopuštenjem, uzrok prirodnih zala kao što su bolest, suša, pohare gladi, košmarni snovi i sâma smrt. Neke od ovih pošasti stižu nam kao kazna za naše grehe, koje nam po božijoj zapovesti šalje Satana. Tako Gospod Satani dodeljuje dve funkcije: dopušta mu da nas iskušava, a onda ga koristi kao sredstvo kazne. Povređujući nas, Satana ima svoje motive, ali čini se da on ne razume da svako njegovo delo sâmo Proviđenje preobraća u dobro. Protiv neprestanih napada Zlog, hrišćanin ima samo jednu zaštitu: Isusa Hrista. Kao što je Gospod bacio Satanu s nebesa u doba njegove prve pobune, tako drugi put Hrist svojim stradanjem krši Satanine moći. Treća, konačna kazna, čeka ga na kraju vremena. Hrišćani mogu da oteraju demone uz pomoć imena Hristovog i krsta, ali i samo krštenje pruža Hristovu zaštitu, jer je ono čin sjedinjenja s Hristovim telom, naglašavao je Tertulijan. „Ako je Sin božiji došao... da skrši dela đavolja, on ih je skršio krštenjem koje oslobađa dušu.“ Krštenje je ponavljanje čuda koje je Gospod podario Mojsiju razdvojivši more. Vernici
Satarui i jeres
71
prolaze kroz opasne vode ovog sveta uz pomoć milosti krštenja, dok se đavo, kao i Faraon, davi u bujici. „Kad uđemo u vode krštenja, mi tada primamo veru po slovu božanskog zakona i tada se odričemo đavola, njegovih pompi, njegovih anđela.“ „Pompa“ je izvorno bila paganska procesija u čast nekog božanstva. „Evo, šta su zapravo đavolje pompe“, objašnjava Tertulijan, »to su ovozemaljske počasti, titule, svečanosti, a u njihovoj srži je idolatrija. Priredbe, raskoš i sve obmane ovog sveta imaju koren u idolatriji, obožavanju Sataninih delà namesto dela Gospodnjih.“ Ako neko isključivo brine 0 bogatstvu ili nekoj drugoj ovozemaljskoj blagodeti, taj je idolopoklonik, ОП umesto Gospoda obožava ovozemaljsko. Tertulijan je dao doprinos standardizaciji ceremonije krštenja. D o 200. godine krštenju je često prethodio zaseban čin egzorcizma, ali, otprilike u to doba, čin isterivanja đavola i odricanje od Satane bio je uključen u sam ritual krštenja. Sukob koji se u činu krštenja odvija između budućeg hrišćanina i Satane ima tri elementa: 1. isterivanje demona putem egzorcizma; 2. dobrovoljno odricanje od đavola; 3. mere predostrožnosti protiv budućih nasrtaja demona na novog hrišćanina. Sâm egzorcizam imao je dve dimenzije: dimenziju isterivanja nečiste sile vodom i uljem i isterivanje nečastovog iz samog obraćenika. Isterivanje đavola iz budućeg hrišćanina postalo je stand ardna praksa, iako je u sebi sadržavalo dvosmislenu teološku implikaciju: obraćenik nije samo Satanin podanik zbog prvorodnog greha, već je zapravo zaposednut nečistom silom. Dobrovoljno odricanje od Satane postalo je srž rituala krštenja, i ono je simbolizovalo obraćenikov prelazak iz Satanine u Hristovu armadu. Najstarija poznata formula glasi: „Odričem se tebe Satano, odričem se tvojih anđela i tvojih ispraznih pompi.“ U većini obreda, nakon odricanja od đavola inicijant je izjavljivao da prihvata veru i tim rečima preobraćenje je postalo nedvosmisleno i jasno. Aleksandrijski bogoslovi Kliment i Origen uobličili su istančanu i detaljnu hrišćansku dijabologiju oslanjajući se na stoičke i platonističke ideje. Oni su bili toliko otvoreni baš prema platonističkoj misli, da se hrišćanska dijabologija III veka ne može razumeti bez osvrta na neoplatonističku filozofiju. Za neoplatoniste, čije će poglede uskoro jasno formulisati Plotin (205-270), princip kosmosa je *Jedan“. Jedan je savršen, on obuhvata sve što postoji. Pa ipak, mi opažamo mnogostrukost univerzuma. Zašto je to tako? Jedan, koji želi da kosmos bude ispunjen oblicima, emanira Biće. Biće zatim emanira nous - „um“, koji sadrži sve ideje koje su oblici, obrasci ili modeli od kojih će biti stvoren univerzum. Ove emanacije su dobre zato što ih stvara Jedan i zato što one ispunjavaju svet oblicima koje je Jedan želeo. N i u jednom pogledu ove emanacije ne mogu biti zle; pa ipak, logička je nužnost da je nous manje savršen od Bića koje ga emanira. Nous stvara psyché, dušu sveta; psyché je nous koji misli sebe (kao hrišćansko Sveto trojstvo po kome
72
Princ um e
je Sin misao Oca o sebi). Duša sveta emanira fizički univerzum tako što u prvobitnu materiju usađuje ideje i oblike. Materijalni svet je emanacija koja nepobitno potiče od Jednog i stoga je nepobitno dobra. Ali ovde je neoplatonizam dospeo u protivrečje zato što je materija istovremeno zla. Samo je Jedan beskonačno savršen i dobar, a svaka naredna emanacija gubi deo tog dobra. Budući da je materija najudaljenija od dobra, može se reći da njoj u potpunosti nedostaje dobrota. Čulni objekti, iako udaljeni od uzvišenog, barem poseduju oblik, ali neoblikovana materija je apsolutno lišena, apsolutno oskudna, ona je potpuno nebiće, totalno ne-dobro. Reč za potpuni nedostatak dobra je - zlo. Plotin je otišao još dalje i rekao da materija nije zla samo zato što je potpuno lišena dobra, već da ona deluje u prilog zla tako što sprečava ostvarenje promisli Jednog i u zlo mami duše ljudi. Tako neoplatonistički stav o materiji nalikuje onim iluzijama koje stvaraju optičke sprave i koje menjaju oblik dok ih gledate. S jedne strane, Plotin je monista - on insistira da čak i najniža emanacija Jednog, ma koliko lišena bića, zadržava makar i sićušan element bića i dobrote. S druge strane, on je na ivici dualizma po tome što u materiji vidi nešto suprotstavljeno Jednom, što samim tim postaje zlo. Ljudsko biće, kao i svaki drugi objekat, emanacija je psyché. Ali u svakoj individui postoje dva elementa: duša koja je duh blizak psyché i telo koje je materija udaljena od psyché i sklona zlu. Telo je teret za dušu, ono dušu vuče naniže i sprečava je da traga za sjedinjenjem sa spiritualnim. Tako na svetu postoje dva osnovna izvora zla. Jedan je sama materija čije zlo proističe iz nedostatka dobra. Drugi izvor je pogrešan izbor ljudske duše zatočene u mraku i sjedinjene s iskvarenim telom. Lišenost koja je prirođena materiji objašnjava prirodna zla kao što su zemljotresi ili bolesti; ljudska zaslepljenost objašnjava moralna zla kao što su ubistva i rat. Neoplatonistička kosmologija je hijerarhijska. Spektar polazi od naj višeg i ide nadole ka najnižem, a na ovoj skali individualna bića zauzimaju različite položaje u kosmosu. Ovaj obrazac velikog lanca dominirao je za padnom mišlju od Klementa i Origena, preko Avgustina i Akvinskog, sve do Čarlsa Darvina. Hijerarhijske pretpostavke neoplatonizma prodrle su u sve aspekte misli - od religije, preko zakona i politike do ekonomije. Ali velikom lancu koji je opisao Plotin potkrala se kontradikcija koja je vekovima mučila hrišćanske teologe. Protivrečnost je proizašla iz napora da se kombinuju dve inkopatibilne skale vrednosti: ontološka i moralna. Prva skala je ontološka i temelji se na stupnjevima bića, odnosno realnosti. N a njoj je Jedan najstvarnija stvarnost, a materija najnestvarnija stvarnost:
Satana i jeres
73
Jedan = Savršenstvo = Najidealnije ili Najduhovnije = Beskonačna stvarnost Biće Nous Psyche Materijalni univerzum Ljudi Životinje Biljke Neživi objekti Neoblikovana materija = Nebiće = Najnestvarnija stvarnost = Beskonačna lišenost Što je biće na lestvici više, to ono sadrži više duha i bliže je savršenstvu. Što je biće na lestvici niže, to je više materijalno, lišeno duha i bliže nebiću. Stvarnija su bića koja su na lestvici viša; bića niža na lestvici, manje su stvarna. Materija na samom dnu toliko je nestvarna da se zapravo nalazi na rubu samog ništavila. N a ontološkoj skali zlo je lišenost, odsustvo dobra, i ono „postoji“ samo u smislu da mu nedostaje istinska egzistencija, kao rupama u švajcarskom siru. O d beskonačnog na vrhu, skala ide naniže, ka nuli na dnu. Druga skala je podeljena na stupnjeve moralnih vrednosti: Jedan = Savršenstvo = Beskonačno dobro Biće Nous Psyche Materijalni univerzum Ljudi Životinje Biljke Neživi objekti Neoblikovana materija = Potpuna nesavršenost = Beskonačno zlo Ovde se vrednost pripisana vrhu lestvice ne zove beskonačna stvarnost, već se naziva beskonačnim dobrom. Svaki sledeći stepen sadrži više zla, sve do dna lestvice, gde se nalazi potpuno zlo. Ova skala omogućava
74
Princ tame
njegovo biće je potpuno i savršeno, ono je u celosti dobro i savršeno je dobro. Iako u sebi potpun, Bog želi da podeli svoju dobrotu i proširi je na druga bića; zato stvara kosmos. Budući da je Gospod savršen, što god on stvori, nužno mora biti manje stvarno i manje dobro od njega. Stvoreni svet je stvaran, ali ne potpuno; on je dobar, ali ne potpuno. Kosmos je samo nepotpuna kopija istinske stvarnosti. Ali, nije sve podjednako nepotpuno. Kosmos sačinjava nepregledno mnoštvo oblika, a razlike među njima neizbežno dovode do toga da su neki oblici manjkaviji od drugih. N a vrhu skale, ispod Boga, nalaze se anđeli koji su međusobno hijerarhijski razvrstani; najviša anđeoska bića su najstvarnija, najbolja, najbliža Bogu. Iza anđela dolaze ljudi, potom životinje, pa biljke, stenje, i tako dalje, sve do primalne, neoblikovane materije, koja je najmanje stvarna, najmanje dobra, najmanje duhovna, najlišenija od svih bića i stoga najviše zla. Ovo je pravilo metafizičke teorije koja smatra da je svaki stvoreni kosmos nužno manje savršen od svog tvorca. Ova teorija je spojila dve nesaglasne lestvice - lestvicu stvarnosti i lestvicu dobrote, mešajući ontološko i moralno. Čovek je na ontološkoj skali viši od krave. Ko je onda „bolji“: zdrava, jedra krava ili degenerisani sadista? Genije je ontološki na višem stupnju od retardirane osobe. Ko je onda „bolji“: dobra retardirana osoba ili okrutni genije? Pitanja deluju apsurdno zato što jesu apsurdna: ontološko i moralno ne može se uklopiti u istu skalu. Ova zbrka direktno se dotiče dijabologije. Đavo, budući jedan od anđela, nalazi se visoko na ontološkoj skali, dok na moralnoj, on od svih bića zauzima najniži položaj. Ontološki, neoblikovana materija je najudaljenija od Boga; moralno, najudaljeniji je đavo; pa ipak, stavljanje znaka jednakosti između đavola i neoblikovane materije istovremeno je i neutemeljno i nelogično. Jedna još temeljnija zbrka tiče se prirode bića i nebića. Time što je poistovetio zlo i nebiće Kliment je, čini se, smatrao da zlo ne postoji. Ali on je bio svestan silovanja, ubistava, mučenja i rata. O n je zapravo hteo da kaže da zlo nema udela u božanskom biću, biću koje jeste apsolutno dobro i apsolutna stvarnost. Tako se za zlo ne može reći da ono jeste. Ono je puko odsustvo dobra, isto kao što i rupe u siru nisu ništa drugo do odsustvo sira. Pa ipak, zlo ispoljava istinsku moć, kao što studen, koja nije ništa drugo do nedostatak toplote, može da ubije. Đavo je nesmetano vladao svetom sve do Ovaploćenja, kada je Hrist skršio okove koji su nas držali u ropstvu. Kliment je čin okajanja povezao s Hristovim silaskom u pakao. Mučništvo Hristovo je celina koja počinje u vrtu na Maslinskoj gori i završava se u času Uskrsnuća. Nagoveštaji o Hristovom silasku u pakao pojavljuju se u Novom zavetu, ali njegovo značenje je ostalo neodređeno. U II veku je ovo verovanje bilo široko prihvaćeno kao objašnjenje za ono što je Hrist činio u vremenu između raspeća u petak popodne i uskrsnuća u nedelju ujutru. Umirući, Hrist je
Satana i jeres
75
nameravao da usmrti smrt, pa je otišao u podzemni svet da svoje neprijatelje - đavola i Smrt - potraži tamo gde borave. Silazak u pakao dao je podsticaj teolozima zato što je obuhvatao 1 pravdu i milost. Budući da je Bog nakon praroditeljskog greha vekovima odlagao Ovaploćenje, milioni ljudi bili bi lišeni mogućnosti spasenja samo zato što im se desilo da žive i umru pre Hristovog dolaska. Pomisao na takvu nepravdu delovala je skandalozno, pa je hrišćanska zajednica tragala za načinom da spasenje proširi i na mrtve. Ako je za vreme svog silaska U tamnicu mrtvih Hrist propovedao onima koji su već bili preminuli, onda SU blagodeti iskupljenja mogli da osete svi. U Klimentovo doba glavna rasprava se vodila oko toga kome je Hrist uputio svoje propovedi i koga je oslobodio iz pakla. Postojale su tri osnovne mogućnosti: 1. propovedao je ljudima Starog zaveta, prorocima, patrijarsima i svim Jevrejima koji su bili verni savezu s Bogom; 2. propovedao je svim pravednicima - i Jevrejima i neznabošcima; 3. propovedao je svima bez razlike. Ovo pitanje se u hrišćanskoj tradiciji nikada nije razrešilo, ali je Kliment, usvojivši kosmopolitsko stanovište grčke kulture, zagovarao spa senje svih pravednika - neznabožaca isto kao i Jevreja. Kako se legenda odvajala od teologije, pakao i smrt su počeli da se personifikuju. Sâm Tertulijan zaslužan je za uvođenje živopisnih predstava o Hristu koji lomi železne reze i provaljuje vrata pakla. U III veku, anonimni autor knjige „Učenja Silvanusova“, detaljno i vizionarski razrađuje sledeću priču: Hrist silazi u podzemni syet, ali mu Pakao, strahujući od gubitka svojih zatočenika, prepreči put. Hrist lomi vrata pakla, njegove bronzane reze i gvozdene klinove, a kada Pakao pokuša da ga baci u lance, Spasitelj ih kida. Uvidevši da su se Pakao i Smrt stavili na stranu đavola, Hrist „ruši svod pakla“ da bi pokazao kako su tri sile zla zauvek nadvladane. Do IV veka ovaj mit se često obrađivao u dijaloškoj formi kao razgovor izmađu Hrista i sila tame, a u VI veku u apokrifnom ^evanđelju po Nikodemu“ ova forma je čvrsto utemeljena. U „Nikodemu“, Satana ili Belzebub obaveštava Pakao da je podstakao Spasiteljevo raspeće, da će Hrist od sada biti zatočenik smrti i da sile zla moraju da budu oprezne kako bi predupredile njegovo bekstvo. Pakao je sumnjičav u pogledu njihovih sposobnosti da božanskog Gospoda drže u vlasti, ali Satana se ruga njegovom kukavičluku. Pakao plačljivo zapaža da je Hrist izbavio Lazara iz senke Smrti, pa da stoga može da im otme sav dragoceni plen. Satana zahteva da mu Pakao pomogne da se suprotstavi Isusu, ali mu on mrzovoljno odgovara da ide sam i proba da zaustavi Hrista. Pakao stavlja reze na svoja teška vrata, ali u jednom, po njih razornom času trijumfalne slave, Hrist ih samo jednom rečju smrska i pušta svetio da prodre u večni mrak. Hrist naređuje anđelima da svežu Satanu i predaje ga Paklu da
76
Princ tame
ga tu drži do njegovog drugog dolaska. Pakao, Satanin pređašnji saveznik, sada postaje njegov tamničar. Kliment je slutio da će vremenom možda čak i Satana biti spasen. O n je priznavao de je Zli od samog početka bio istrajan u grehu, ali brojni razlozi naveli su ga da zastupa univerzalizam - ideju da će dovršenje vremena svima doneti spasenje. Prvo, neograničena priroda božije milosti zahteva konačno spasenje svih slobodnih i inteligentnih bića. Drugo, neuništivost slobodne volje navodi nas na zaključak da đavo može u nekom trenutku i da se pokaje. Treće, Klimentova teorija bića zahtevala je bezuslovno ispunjenje potencijalne dobrote u svakom stvorenju. Četvrto, Hrist će po svom drugom dolasku želeti da blagovest o spasenju proširi na sve. Kliment je razvoj ove univerzalističke teorije prepustio svom sugrađaninu Origenu. Origen (oko 185-254), najmaštovitiji dijabologičar u čitavoj hrišćanskoj tradiciji, tvrdio je da „onaj ko nije shvatio istinu o takozvanom đavolu i njegovim anđelima i ko ne zna šta je đavo bio pre nego što je to postao i ne zna kako je to postao, nikada neće dokučiti korene zla.“ Đavo je izvor svih zala, pa ipak, sve što postoji potiče od Boga. Kako se ovi iskazi mogu uskladiti? Bog je stvorio kosmos da bi uvećeo ukupnu sumu dobra, pisao je Origen. Budući da moralna dobrota zahteva slobodu izbora, Bog je stvorio istinski slobodna bića. Bez njih u svetu ne bi postojala sposobnost za dobro i stoga bi svet bio besmislen. Ovakva sloboda nužno podrazumeva sposob nost za činjenje zla. Ako bi bilo koje slobodno biće bilo prisiljeno da čini dobro umesto zla, njegova sloboda - sâma svrha postojanja - bila bi negirana. Prirodno je da će se istinski slobodna bića u nekim okolnostima opredeliti za zlo. Stoga moralno zlo nužno proističe iz stvaranja. Origenov argument je prvi eksplicitno definisan iskaz onoga što će kasnije biti poznato kao odbrana dobrote Boga „slobodnom voljom“. Ovaj argument nadalje kaže da Bog nije mogao da stvori svet u kome postoji istinsko dobro, a da istovre meno ne stvori svet u kome, takođe, postoji istinsko zlo. Prema Origenu, Bog je prvo stvorio veliki broj inteligentnih bića i taj broj ostaje zauvek nepromenjen. Sva ova bića bila su stvorena kao jednaka i podjednako slobodna. Koristeći slobodu koju im je Bog podario ona su se odvojila od Boga i božanske savršenosti, ali u različitom stepenu, tako što je svako od ovih bića sâmo odabralo koliko će se od njega udaljiti. Oni koji su se najmanje udaljili ostali su u eteričnim sferama blizu raja i tela su im sazdana od čistog etera; oni koji su se više udaljili pali su u nižu vazdušnu sferu i tela su im sazdana od gušće vazdušaste tvari. Ova eterična i vazdušasta bića koja se zovu anđeli, zadržala su istančanu inteligenciju. Druga inteligentna bića pala su čak na zemlju. Na zemlji su postali ljudi i dobili masivna materijalna tela. Ipak, neki su pali čak u podzemni svet i tamo postali demoni. Tako, za Origena pad nije bio isto što i pad anđela koji su gurnuti u pakao, već potonuće prvobitnih inteligentnih bića u tri
Satana i jeres
77
klase: anđele, ljude i demone. Pored toga, pad je predstavljao pre heterogenizaciju bića nego moralno pokleknuće. Ovu teoriju narušavaju ozbiljne teškoće. Biblija i predanje naterali su Origena da heterogenizaciju bića dodatno objasni moralnim opredeljenjem za zlo, zbog kojeg su kasnije neka anđeoska bića zgrešila i bila degradirana ili u status ljudi, ili u status demona. Ovo mešanje ontološke i moralne skale beznadežno je podrilo koherentnost Origenove teorije. A zbrka je postala još zamršenija: ni svi ljudi nisu bili grešnici, objašnjavao je Origen pro dubljujući konfuziju. Ilija, Jovan Krstitelj i, naravno, sâm Hrist uzeli IU ljudska tela da bi postigli dobro. Ali većina inteligentnih bića od kojih su postali ljudi bili su grešnici. Kao ljudi oni su svoju telesnu masivnost dodatno otežali grehom, a neki su čak potonuli među demone. Zato što su prvobitno sva inteligentana bića bila jednaka, svako pojed inačno biće poseduje potencijal i za uspon i za pad. Položaj u kosmosu zavisi od izbora svakog pojedinačnog bića i ono može da odluči da se uzdigne ili da još više potone. Svi koji se Hristu odazovu i prime njegovu milost biće uzdignuti na lestvici bića. Ljudi mogu da postanu anđeli. Anđeli takođe mogu da se menjaju: arhanđel može da postane demon i Satana može ponovo da se uzdigne i povrati svoje mesto na nebu. Ovaj tok razmišljenja uvećao je konfuziju jer je otvorio mogućnost ontološkog uspona ili pada koji zavisi od moralnog izbora. U celini gledano, hrišćanska tradicija je bila više sklona očuvanju nepromenljivog ontološkog statusa: anđeli ostaju anđeli, a ljudi ostaju ijudi. Satana je po moralnom izboru bio sklon nebiću i nesvrhovitosti, nasuprot istinskom biću i istinskoj svrhovitosti, rekao je Origen. O n je prvo inteligentno biće koje je palo zbog moralne pogreške, „od svih bića koja su živela u miru i blaženstvu on je prvi izgubio krila i blaženstvo.“ Visoki anđeo koji je obitavao sa serafinima izabrao je sopstveni pad. Budući da se pad inteligentnih bića odigrao pre stvaranja materijalnog sveta, zavist prema čovečanstvu nije u tome imala nikakvu ulogu. Njihov motiv bio je puki ponos: draža im je bila sopstvena nego božija volja. Ovakav sled događaja omogućio je Origenu da poistoveti Lucifera i Satanu. Povezujući različite delove Starog zaveta - Jova, Jezekilja i Isaiju dokazivao je da je đavo i vavilonski car i tirski car i zmaj. Koristio je biblijske tekstove kako bi naglasio Satanin ponos i nagli gubitak božije naklonosti. Vavilonski car i Isaijina „kćer zorina“ isto su što i Lucifer, a Lucifer je Satana. Tirski car takođe je Satana: Ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sa svijem si lijep. Bio si u Edemu vrtu Božjem... Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš... Savršen bješe na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi.. Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svjetlošću svojom; baciću te na zemlju... za to ću izvesti oganj isred tebe, koji će te proždrijetL (Jezek. 28.12-18)
78
Princ tame
Levijatan je isto što i zmaj iz Otkrivenja koji se odavno poistovećivao sa Satanom: Neću mučati o udima njegovijem ni o sili ni o ljepoti stasa njegova... Ko će mu uzgrnuti gornju odeću? k čeljustima njegovijem ko će pristupiti? (Jov 41.2-3)
Koristeći ovakve živopisne citate, Origen je čvrsto utemeljio tradiciju po kojoj je đavo bio lep i mudar, jedan od najuzvišenijih anđela kojeg je na samom početku sveta oholost navela na pobunu protiv Gospoda; zato je bio prognan s nebesa i stigla ga je ognjena kazna. Mnoge kasnije razrade biblijskih priča i legendi potiču od Origenovih sažetaka ovih tekstova. Origen je pokušao da kroz alegoriju pomiri učenja o žrtvovanju i iskupljenju kroz pokajanje, objašnjavajući da je žrtvovanje bilo sredstvo zbacivanja sile zla, ali je naglasak stavio na iskupljenje. O n je tvrdio da je Gospod Satanu uhvatio u božansku zamku nudeći mu na žrtvu nekog na koga nije imao pravo, pa je tako, posegnuvši za Spasiteljem, Satana prekoračio granice pravde i tako izgubio i Spasitelja i ljudsku rasu. Origen je priznao da ova božanska zamka za đavola deluje nedostojanstveno, ali primećuje da je ona istovetna situaciji u kojoj Gospod otvrdnjava srce Faraona kako bi ga kaznio. Raspeće je imalo dvostruko značenje. U očima sveta ono je značilo pobedu nad Isusom, ali u istinskom svetu božanskog ono je značilo da je đavo uništen. Iako je stradanje potreslo Sataninu kulu moći, ono je nije odmah srušilo; pre bi se moglo reći da je stradanje pokrenulo proces koji će kulminirati po drugom Hristovom dolasku. U međuvremenu, Satani je do pušteno da nastavi da nas povređuje. Ovakvo stanovište, odomaćeno među patrijarsima, sadržalo je u sebi opasnost da se stradanje shvati ne kao čin spasenja, već kao jedna njegova faza, ali ono se istovremeno suočavalo s očiglednom činjenicom da greh i zlo i dalje postoje. Ako carstvo đavola neće biti zbačeno pre drugog dolaska, kakav je njegov sadašnji položaj? U Origenovo doba postojala su različita gledišta: 1. Satana i demoni su od doba stradanja zatvoreni u pakao i tamo će biti utamničeni sve do doba antihrista kada će im biti dozvoljeno da izađu i da se bore u svojoj poslednjoj bici. 2. Neki demoni su čak i sada u paklu, dok je drugima, po božijoj zapovesti, dopuštno da lutaju svetom u nameri da upropaste i unište duše. 3. Demoni rade u smenama, periodično zamenjuju mesta u paklu i na zemlji. 4. Demoni su tamničari prokletih duša, a istovremeni su i sami zatočeni. Origen se priklanjao stanovištu da je kažnjavanje demona rezervisano za kraj sveta i da će do tada zlim duhovima biti dopušteno da lutaju svetom i tlače čovečanstvo. Pod Klimentovim uticajem Origen je naveo razloge u prilog Sataninog spasenja, temeljeći svoje uverenje na ideji da se sve stvoreno konačno vraća Bogu. U punoći vremena Bog će biti sve unutar svega. „Uništenje poslednjeg neprijatelja može se razumeti na ovaj način“, pisao je Origen, „jer se neće
Satana i jeres
79
izgubiti supstanca koju je Bog stvorio, već će doći kraj neprijateljskoj težnji i volji koja nije potekla od Boga već iz sebe same. O n će biti uništen, ali ne u smislu da će prestati da postoji, već on više neće biti neprijatelj i više neće biti smrt.“ Sve što je Bog stvorio na kraju će se ponovo s njim sjediniti. Đavo će nestati tako što će prestati da bude đavo, sagoreće zlo u njemu, a njegova anđeoska priroda ponovo će se uspostaviti i sjediniti s Bogom. Origenov stav da će se sve stvari vratiti Bogu imao je dve ne sasvim skladne osnove. To je unelo zabunu oko pitanja da li je Satanino spasenje nužnost ili samo mogućnost. Jedna osnova bila je ontološka. Suština svih postojećih bića potiče od Boga; zlo je puko nebiće. Biće đavola, mada izjedeno grehom, potiče od Boga i Bogu će se vratiti. Po ovom stavu spasenje Satanino je nužnost. Druga osnova je božija milost. Budući neograničena, ona svakom inteligentnom biću za čitavo vreme trajanja kosmosa dopušta da se pokaje. Po ovom stavu spasenje Satanino je mogućnost. Činjenica da se on dosada nije pokajao nije dokaz da to u budućnosti neće učiniti. Kada kosmos bude prestao da postoji i vreme se primakne svom kraju, samo tada se može ugasiti nada u pokajanje. Ideja o univerzalnom povratku nije zadobila široku podršku. Pored unutrašnje nekonzistentnosti ona je iznela tvrdnju da će čitav kosmos ponovo biti sjedinjen s Bogom, što se loše uklapalo u novozavetnu ideju o konačnom sjedinjenu vernika s Hristom. Pa ipak, ova Origenova ideja je u krugovima hrišćanskih mistika u različitim oblicima iznova izlazila na površinu, a uni verzalizam - pozivanje na milost božiju koja obuhvata sve - često je oži vljavan u kasnijoj istoriji teologije. Gledano u celini, Origenova dijabologija bila je najpotpunija i najuticajnija u patrističkom periodu hrišćanstva.
Ilustracija: Krst. Bakrorez, firentinska umetnost, 1491. g.
UALIZAM I PUSTINJA
Kako je u III i IV veku život u Rimskom carstvu bivao sve nesigurniji, činilo se da moć đavola sve više dobija na snazi. Nesigurnost i strah uticali su na ponovno oživljavanje dualizma, koji je dobio novi oblik u teologiji Laktancija (oko 245-325), zatim u novoj jeresi, maniheizmu i sve većem prodoru psihologije monasticizma. Laktancije je žudeo da razume zašto pravednici u životu pate isto koliko i nepravedni. Činilo mu se da je kosmos pun zbunjujućih polariteta: zemlja nasuprot neba, pakao nasuprot raja, tama nasuprot svetla, smrt na suprot života, noć nasuprot dana, studen nasuprot toplote. Zašto bi Bog, čiji je um i svrha jedinstvo, stvorio kosmos s ovakvim suprotnostima? Posebno je zagonetan dualitet dobra i zla: „Zašto istinski Gospod dopušta da ove pojave postoje, umesto da otkloni ili uništi zlo? Zašto je na početku sveta stvorio princa demona koji će sve iskvariti i uništiti?... Šta uzrokuje zlo i kakvo je njegovo načelo?“ Laktancijevi odgovori bili su iznenađujuće origi nalni. Prvo, zlo je logički nužno. Ovaj argument je prevazišao metafizičko stanovište po kome je svaki stvoreni kosmos manje savršen od svog tvorca. Zlo je jedna apsolutna nužnost, dokazivao je Laktancije, zato što se „dobro ne može razumeti bez zla, niti zlo bez dobra.“ Dobro i zlo se definišu u međusobnom kontrastu, tako da dobro ne bi moglo da postoji bez zla. Još više izneneđuje drugi odgovor po kome je postojanje zla nešto apsolutno poželjno: „Najkraće rečeno, Bog želi da tako bude.“ On to želi zato što mi nismo u stanju da shvatimo vrlinu bez njene suprotnosti. Da je Bog stvorio svet bez zla, to bi bio svet u kome nema alternativa i bez kojih sloboda nije moguća. „Mi ne možemo da opazimo vrlinu ukoliko njoj nasuprot ne stoji porok, niti smo u stanju da budemo vrli ako nas kušnja ne mami suprotnom; Bog je želeo da postoji razlika i udaljenost dobra od zla, kako bismo bili u stanju da shvatimo prirodu dobra upoređujući je s prirodom zla... Isključiti zlo znači isto što i potrti vrlinu.“ Ovo su privlačni argumenti. Logički, dobro ne može da postoji simo, a čak i kada bi moglo, to ne bi bilo poželjno zato što bi isključilo istinsku slobodu izbora. I dalje, razmišljao je Laktancije, zlo mora da ima snažnu i
84
Princ tame
uverljivu egzistenciju. Kada bi nas zavodili samo tričavi poroci, znali bismo samo za tričave vrline. Da se u našoj svesti ne pojavljuje golema i užasavjuća sila zla, mi ne bismo ništa znali o beskrajnoj i veličanstvenoj moći božijoj. Razmere kontrasta otkrivaju razmere naših mogućnosti da potčinimo zlo sjedinjujući se s Hristom. „Gospod je želeo ove suprotnosti zato što je hteo da mi na sebe preuzmemo odgovornost borbe i budemo spremni da stanemo u prve borbene redove.“ Samo kada iskusimo snagu kušnje i glamur zla, samo tada možemo da shvatimo potrebu za milošću Hristovom. Laktancije je sve do ovog stava ostao monista, hrabro pripisujući zlo božanskoj promisli. Ali, ustuknuo je od ideje da zlo potiče od Gospoda, i našao utočište u kosmičkom etičkom dualizmu. Na samom početku, „рге bilo čega, Gospod je stvorio dva izvora stvari, jedan izvor bio je suprotstavljen drugom i borio se s drugim. Ova dva izvora zapravo su dva duha, duh pravednosti i duh pokvrenosti, jedan je kao desna, a dugi kao leva ruka Gospodova.“ Bog je svesno stvorio đavola, znajući da je pokvaren i ne pravedan. Sve dobro potiče od Boga, sve zlo od đavola. Na jednom nivou, ovo prebacivanje zla na đavola ne funkcioniše, jer Laktancije priznaje da Bog i dalje ima potpunu odgovornost. Povrh toga, ideja da se od početka vremena vodi rat između dobog i zlog duha znači pomeranje ka dualizmu na način koji ne samo što protivreči hrišćanskoj tradiciji, već istovremeno podriva Laktancijev početni monizam. Na drugom nivou, Laktancijeva teodiceja je, samo u naznakama, preteča ideje o dve volje božije koju je razradio Luter i nominalisti kasnog srednjeg veka: zlo mora da postoji u božijoj sveukupnoj promisli, međutim, Bog mrzi zlo i želi da se mi protiv njega borimo. Na nesreću, Laktancijev napor da pojasni svoja gledišta samo je uneo još veću pometnju. Ako „Dobri Duh“ nije sâm Gospod, da li je on onda njegov Sin? Laktancije je bio nedosledan, ali je povremeno o Hristu i Satani govorio kao o anđelima blizancima; jedan anđeo bio je voljen, dugi odbačen, oni su bili nebeski pandan Kaina i Avelja. Iako je koristio metaforu kada je govorio da su Hrist i Satana blizanci, Laktancije je previše zagazio u dualizam, mnogo više nego što je hrišćanska tradicija mogla da istrpi. Laktancije je dokazivao da nas iskustvo uči da je zli princip aktivan na svetu, on je ,,anti-bog, neprijatelj dobra i dušmanin pravde; on je onaj čije su želje uvek suprotne željama Gospoda.“ Ova izopačena sila zavidi Višnjem, svoju zloću usmerava ka Hristu i ljudima, koje podstiče da se odreknu vere u raj i njemu služe. Svi njegovi napori su uzaludni, jer božije proviđenje svako Satanino zlo preobraća u potpuno i konačno dobro. Na kraju, Satana i njegove sluge - zli anđeli - biće poraženi. Kada su pali s neba oni su već podneli „prvu smrt“, izgubili su svoju čistu formu i s masivnim telima potonuli u nižu vazdušnu sferu. Prva smrt lišila ih je čistih spiritualnih bića i besmrtnosti, a to je gubitak koji je pripremio teren za „drugu smrt“ koja će tek doći.
D**lixäm i pustinja „Druga smrt“ zlih anđela - večna kazna u paklu - neće se zbiti pre kraja sveta. Iako razbijen Hristovim stradanjem Zli je u međuvremenu ponovo prikupio snage. Bog dopušta da između prvog i drugog Hristovog dolaska protekne određeno vreme, kako bi se ljudi pripremili za raj, ali Satana ovo vreme koristi za sopstvene zle ciljeve. Antihrist će se pojaviti pred kraj vremena, i svi zli duhovi i ljudi krenuće u poslednji juriï na hrišćansku zajednicu. U jednom kratkom periodu Zli će biti nadmoćan, ali onda će Hrist ponovo doći na zemlju, baciće Zlog u večni oganj, a preostali deo kosmosa vratiće se u večnu harmoniju s Bogom. Laktancijev način korišćenja Otkri venja drastično se razlikuje od Origenovih alegorijskih tumačenja. Alegorija je Origenu pružala mogućnost da dokaže da se sve stvari vraćaju Bogu, međutim Laktancije je, saglasan s većinom u crkvi, insistirao na večnoj kazni za proklete. U odnosu na Laktancija, dualizam Manija i njegovih sledbenika od makao je daleko izvan granica hrišćanstva. Mani je rođen 216. godine u plemićkoj porodici u mestu u blizini Vavilona, a 277. godine su ga u Iranu pogubili mazdaisti. Mani je bio osnivač maniheizma - eklektične doktrine pod uticajem judaizma, mazdaizma i budizma, koja je ipak najveći afinitet ispoljila prema gnosticizmu. Maniheizam je postao jedna od najuticajnih i najdugovečnijih hrišćanskih jeresi. Mani je zamislio postojanje dva večna principa - jedan je sazdan od duha, svetlosti i istine, a drugi od materije tame i laži. Ova dva principa presonifikovana su u Bogu i Princu tame, i mada su oba večna, jedino je svetlost božanski princip. Carstvo božije sazdano je od svetlosti, sile i mudrosti; oni deluju zajedno u nepomućenoj harmoniji. Carstvo tame ispunjava haos, buka i zbrka. Bog stvara Majku života, koja zatim stvara prvobitnog Čoveka; oni postoje kao Trojstvo Otac/Majka/Sin. Princ tame napada i pobeđuje prvog Čoveka koji u strahu moli za pomoć Oca i Majku. Otac mu u pomoć šalje božanskog Glasnika, duh Svetlosti, ali duša Čovekova ostaje zarobljena u haosu tame, pa Otac šalje novog Glasnika - Duh Života - da pobedi demone. Duh Života spasava dušu prvog Čoveka, pročišćava svetlost, stvara Sunce i Mesec. Međutim, neke čestice svetlosti ostaju zarobljene u tami, pa Otac šalje trećeg Glasnika. On se pred demonima pojavljuje u obličju zanosne device; demoni čeznu za njom i ejakuliraju svetlost koju su držali zatvorenu u obliku sperme, a ova sperma/svetlost pada na zemlju i iz nje niču biljke. Međutim, ovog trećeg Glasnika ženski demoni opažaju kao zgodnog mladića i on ih oplodi. Iz ovog spoja rađaju su monstrumi koji proždiru mlado bilje - tako je svetlost ponovo zarobljena. Demoni stvaraju Adama i Evu, što je još jedan čin zla koji je još više duha zarobio u sirova materijalna tela. Taj čin je sam po sebi odvratan: Princ tame stvara jednog muškog i jednog ženskog demona; muški demon proždire monstrume koji su proždrali svetlonosne biljke, a potom se sparuje sa ženskim demonom. Adam i Eva su
86
firme um e
plod ove gnusne veze, ogavni proizvod u kome je požuda sjedinjena s demonskim kanibalizmom. Otac svetlosti, preneražen, ali ne i obeshrabren, ponovo šalje trećeg Glasnika, ovoga puta dolazi „Blistavi Isus“ i on se opaža u telesnom obliku (iako to nije stvarnost). Isus odlazi Adamu i kaže mu istinu: njegovo telo je zla prevara koju su smislili demoni, i Isus mora da pokuša da spase njegovu dušu za svet svetlosti. Adam, Eva i njihovo potomstvo, mogu biti spašeni samo ako shvate ovu poruku i oslobode duše iz smradne tamnice. Na kraju vremena, nakon velikog poslednjeg rata, duh će se osloboditi materije i neko vreme će Isus vladati kosmosom, a onda će sve materijalno zauvek biti uništeno. Oni koji su oslobodili svoje duše uzdići će se u nebo, a oni koji su čamili u tmini, biće sabijeni u gustu, tamnu masu i biće pokopani u večnu grobnicu. Mitološka kompleksnost maniheizma daleko je složenija od ove skice, a bila je uobličena da bi se odgovornost za zlo skinula s Boga - da bi se to postiglo između njega i iskustvenog sveta u priču je uveden zamršen niz mitoloških likova. Maniheistički mit, kao i gnostički, u tome nije uspeo. Pa ipak, maniheističke ideje su uticale na pravoverne mislioce - sâm Avgustin je jedno vreme bio manihejac - i tokom vekova bile su oživljavane u jeretičkim grupama poput bogumila i katara. Prisustvo ovog ekstremnog dualizma koji je izlazio iz okvira hrišćanstva, delovalo je kao gravitaciona sila unutar samog hrišćanstva, pojačavajući napetost između duše i tela i jačajući ulogu đavola kao gospodara tela i materije. Borba između duše i tela bila je naglašena u ranoj monaškoj misli. Pružanje mogućnosti za usamljenički život i razmišljanja u kojima pojedinac, neuznemiravan ovozemaljskim metežom, čitav svoj život može da posveti kontemplaciji Boga, svrha je hrišćanskog monaštva. Monasticizam su ute meljili sveti Antonije (251-356) - prvi isposnik, i sveti Pahomije (286-346) - osnovač prvog manastira sa zajedničkim dobrima. Da bi pobegli od iskušenja života u zajednici, isposnici i monasi su se povlačili u zabite, nenastanjene predele. U Egiptu i Siriji, gde je monaštvo osnovano i doživelo svoj procvat, isposnici su se obično nastanjivali na planinama u bezvodnim pustinjama. Tu su se oči u oči susretali s đavolom. Pustinja je bila Satanino omiljeno stanište; Satana je Hrista kušao u pustinji i tu je sabrao svoje snage pošto je, zbog širenja hišćanske crkve, proteran iz gradova rimske imperije. Zli je naročito kidisao na monahe zato što su došli u pustinju da ga izazivaju i što su kao verujući ljudi, čini se, bili van njegovog domašaja. Pripovesti o bitkama između isposnika i đavola suSataninoj ličnosti dodale jedan bogat sloj iskustva, pojedinosti i živosti. Jedno od najuticajnijih dela monaške dijabologije je Život sv. Antonija, koje je oko 360. g. sastavio Atanasije Veliki, aleksandrijski episkop. Život velikog isposnika Atanasije je opisao kao stalnu borbu protiv đavola i demona. Kada su pali s nebesa, Satana i njegove sluge su se odvojili od ostatka
Dualizam i pustinja
87
kosmosa i tako sami sebe osudili na ništavan život, na tamu i nebiće. Demoni, koji po prirodi nemaju oblik, mogu da uzimaju vidljiva obličja i proizvode predstave i fantazije u glavama svojih žrtava. Đavo može da uzme obličje golemog džina koji živi u vazduhu, ili crnog dečaka - Sto je znak da ga ispunjava prazna tama i da je nemoćan da se suprotstavi Hristu. Satana i demoni često uzimaju obličja zveri, što je znak njihove brutalne gluposti, ili obličja monstruma, što svedoči o tome da u kosmosu za njih nema pravog mesta. Atanasijevi opisi postali su obrazac ikonografije đavola: oči su mu nalik „kćeri zorinoj. U razjapljenim čeljustima plazi mu plamenje i bljuje vatreni oganj. Iz nozdrva mu šiklja dim pun žeravice. Dah mu je sazdan od ugljena, iz ustiju mu bali vatra.“ Atanasije je morao da se suoči s činjenicom da, uprkos Hristovom žrtvovanju, demoni i dalje lutaju svetom. Njegovo objašnjenje je bilo da je Hrist skršio moć demona, ali da im je istovremeno dozvolio da kušaju i optužuju ljude. Hrist je zario udicu u Levijatanov nos i tako ga, pripitom ljenog, naokolo povlačio. Poistovećujući se s Hristovom žrtvom i verujući u njegovu milost mi ubrzavamo konačno uništenje đavola. Sledeću priču Ata nasije stavlja u Antonijeva usta: Neko pokuca na vrata moje ćelije, i otvorivši ih, videh osobu golemu i povisoku. Upitah ga, „Ко si ti?", a on odgovori, „Satana“. Kad ga upitah, „Zašto si ovde?“, on odgovori, „Hoću da znam zašto me monasi i drugi hrišćani nepravedno optužuju? Zašto me svaki čas proklinju?“ Odgovorih, „Zašto im zadaješ jade?“ A on će na to, ,Ja to ne činim, jer oslabile su moje snage: oni sami sebi jade zadaju. Zar nisu pročitali da su 'mačevi Dušmanina skrhani i gradovi za njega zatvoreni'. Ja više nemam ni jedno oružje, ni jedan grad. Posvud su se hrišćani razmileli, a sada su čak i pustinje pune monaha. Nek' misle o sebi, ne daj im više da me proklinju.“ Osetih milost božiju i rekoh Satani, „Premda si lažov i istinu nikada ne kazuješ, sada si pravo rekao, mada mimo volje svoje. Hristov dolazak iščilio je snagu tvoju, on te je na noge bacio i ogolio.“ АГ kad ču ime Spasiteljçvo, ne mogaše da snese bol i nestade.
Đavo je mogao da uzme obličje anđela svetlosti, kao što je rekao sv. Pavle. On može umilno da peva, citira Bibliju, izgovara molitve, ili da izgleda kao monah. Ipak, takvo pretvaranje za demone predstavlja ogroman napor, pa se često vraćaju u svoja gadna obličja i ispuštaju nepodnošljiv smrad. Na najskrivenijem nivou oni su teška, nevidljiva supstanca koja tone ka tami i uništenju. Što je Antonijev život više nalikovao Hristovom to ga je đavo više mrzeo. U svakom odsudnom trenutku Satana ga je žestoko napadao: prvi put kada se povukao u grobnicu kraj svog sela, potom kada je otišao da živi u razrušenoj pustinjskoj tvrđavi u blizini reke, i konačno kada je zašao duboko u beživotnu pustinju kraj Crvenog mora. Napade su obično izvršavali niži demoni, a sâm đavo je stupao na scenu onda kada je monahov otpor bio isuviše snažan. Kada je Antonije doneo odluku da se nastani u napuštenoj
88
Princ tame
grobnici, đavo mu je, mrzeći njegovu mladićku dobrotu i plašeći se njegovih duhovnih potencijala, došapnuo da čini dela koja su sama po sebi dobra. Govorio mu je o svim milosrdnim delima koje je mogao da ostvari novcem koji je posedovao i podsećao ga je na odgovornost prema mlađoj sestri. Kasnije, kada je Antonije stekao iskustvo u spiritualnom životu, Satana ga je nagonio da istražuje granice asketizma, kako bi mu monaški poziv postao nesnosan teret. Uviđajući da mu ne uspevaju takva suptilna iskušenja, đavo bi postajao siroviji. Kada se mladi Antonije nije prepustio mislima o svom imanju i svojoj sestri, Princ tame je u njegovu svest utiskivao predstave o bogatstvu, ban ketima, slavi. Podigao je oblak sumnji oko monaškog poziva utiskujući mu u svest predstave o opasnostima i neprijatnostima života u pustinji. Nametao mu je razvratne misli i uzeo obličje zanosne mlade žene. Demoni su kušnje uvek prilagođavali okolnostima i dobu svojih žrtvi. Vremešnim monasima su nudili mirnu udobnost, mladim polne užitke: Jedne večeri demon uze obličje lepe žene što putovaše pustinjom. Žena stiže do ulaza u monahovu pećinu i pretvaraše se da je premorena od puta i klonula. Pade pred njim ničice preklinjući: »Noć me zateče u pustinji, a sada me preplavi strava. Pusti me u koji kut tvoje pećine da me me zveri ne rastrgnu." Monah se sažali i pusti je u svoj dom, mada se pitaše zašto je pustinjom hodila sama. Ona započe običan razgovor, ali malo po malo posta slatkorečiva i zaigra na njegovo saosećanje. Slatke reči njene počeše da vladaju mislima njegovim i na koncu sve mu misli postaše požudne. Potom žena poče zbijati šale, pa zapodevati smeh, a onda se proteže da mu, tobože iz poštovanja, pogladi bradu, pa posegnu da mu pomiluje i grlo i vrat. Monah se zažari od želje, al' u času kad odluči da se preda strasti, demon promuklo kriknu, izmigolji mu se iz zagrljaja i otide, prostački se smejući njegovoj sramoti.
Ako slatkorečivost ne uspe, Satana koristi demonske napade (opsesije) kako bi prestravio monaha i naterao ga da se okane svog poziva. Ponekad đavo šalje snove i halucinacije kako bi uplašio usnulog monaha, a ponekad se demoni opažaju čulima u vanjskom svetu, luče odvratne mirise i stvaraju buku koja razara nerve. Antonija je jedanput probudila užasna vriska, zidovi njegove kolibe su se tresli, a onda su u kolibu nahrupili demoni užasnih oblika: lavovi, medvedi, leopardi, bikovi, guje, naočarke, škorpije, vukovi. Ispuštali su vriskave, grlene glasove. Sv. Hilarion je čuo plač novorođenčadi, stoku koja muče, žene koje nariču, lavove koji riču i prigušene šumove gomila niščih duhom što noću ukrštaju mačeve; bio je očevidac krvave borbe gladijatora; jedan gladijator je pred njim izdahnuo ne shvativši da je uče stvovao u glupoj predstavi demona. Demoni sa užasnog prelaze na smešno kako bi monaha odvratili od kontemplacije. Oni plešu, pevaju, zvižde, prde, đipaju, poskakuju. Ponekada priređuju komedije: Pahomije je posmatrao minijaturne demone kako pažljivo vezuju konopac oko lista, a onda ga tobože natežu, iako ne mogu da ga pokidaju. Obično se mislilo da ovakve pojave ne mogu telesno da povrede monaha, međutim, povremeno su beleženi i
Dualizam i pustinja
89
fizički napadi. Jednom je Satana skočio Hilarionu na leđa i izmlatio ga; demonska družina je iz zasede napala Antonija, pretukla ga i ostavila ga da leži na zemlji bez svesti. U poodmaklim godinama Antonije je često pripovedao svom mladom bratstvu kako je Zlog najčešće odbijao fizičkim udarcima. Nikakvu korist nemamo od spekulacija o tome šta se „zaista" dešavalo u takvim prilikama; bitno je da su ove pripovesti bile široko prihvaćene kao istiniti opisi demonskog ponašanja. Da bi se suprotstavili takvim napadima, monasi su koristili znak krsta i ime Isusovo. Ovim uobičejenim odbrambenim sredstvima dodavali su sopstvenu duhovnu pronicljivost i iskustvo. Antonijev asketski život, post i bdenje, slabili su napade Dušmanina. Druga sredstva bila su egzorcizam, prezir, frktanje na demone i najobičnija kuraž. Kada se duh primakne, čovek telom treba da mu prepreči put i upita ga ko je i šta je. Ako je anđeo, on će se pokazati; ako je demon on će se poplašiti od takve hrabrosti i od straha će zamuckivati. Monasi nisu uvek bili sigurni da li mogu da razlikuju anđela od demona, pa je sposobnost razlikovanja dela koja potiču od dobrih i dela koja potiču od zlih duhova, postala temelj sofisticirane psihologije. Svi mi imamo promenljiva raspoloženja i želje i znamo da ono što nam jednog dana izgleda ispravno, sledećeg može delovati pogrešno. Učeći se rasuđivanju, monasi su mogli da razaberu da li određena pobuda potiče od Boga ili od đavola. Oni su ovo učili i zbog sebe i zbog drugih, tako da su ih, tražeći savet, često posećivali obični ljudi. Razlikovanje duhova razvilo je kod monaha veštinu interpretacije snova, što će, vekovima kasnije, Frojd nazvati psihopatologijom svakodnevnog života. Najveći psiholog monasticizma bio je Evagrius iz Ponta (rođen 345. g.). Kao asketa, živeo je u pustinji, a u tome je otišao toliko daleko da je zimske noći provodio stojeći u bunaru, do grla u vodi. Pod uticajem Života sv. Antonija, Evagruis je demonima dodelio značajnu ulogu. Demoni se u njegovoj knjizi Praktični saveti pojavljuju u šezdeset sedam poglavlja kojih ima ukupno sto. Pod uticajem Origena, Evagrius je, takođe, zamislio hijer arhiju demonskih činova; oni s najnižim činom izgubili su više milosti od demona s višim činom. Budući da su kao anđeli bili blizu Boga, demoni su posedovali veliko znanje i moć, ali prilikom pada oni su izgubili ove kvalitete. Demoni nemaju istinskog znanja, oni poseduju samo plitku domišljatost i uopšte ne razumeju da istina potiče od Boga i na Boga ukazuje. Nesposobni su da vide Boga i dobre anđele, ali zato mogu da vide materijalni svet. Da bi ulučili prilku za napad oni pažljivo motre svakodnevan život ljudi. Budući nesposobni da prodru u naše duše zaštićene božijim prisustvom, primorani su da se oslone na posmatranje naših dela, reči, pa čak i naših telesnih gestova. Demoni ne mogu da proniknu u istinu ljubavi i uvek je pogrešno tumače, ali oni su neizmerno pronicljivi kada je reč o ljudskim slabostima i grehu.
90
Princ tame
Savladali su jezike i nauke ljudi i neprestano koriste sve svoje veštine kako bi nas prevarili i.obmanuli. Demoni borave u vazduhu i kreću se kroz njega uz pomoć krila. Sposobni su da se smanje toliko da možemo da ih udahnemo kroz nos. Glasovi su im tanki, piskavi i kreštavi. Veličina, boja i oblik demona odgovara njegovom statusu na lestvici bića, ali iako oni mogu da vide nas, mi njih ne možemo da vidimo, osim ako, da bi nas obmanuli, ne poprime neki od svojih lažnih obličja. ' Budući da svaki demon zauzima različito mesto u hijerahiji zla, sledi da svaki ima sopstvenu ličnost. Jedni su pakosniji, drugi uporniji, treći brži, četvrti veće kukavice. Monah koristi svoju moć razlikovanja i da bi razlučio dobre od zlih duhova i da bi odredio s kojom se vrstom zlog duha suočava. Budući da je njihov cilj da unište Boga u našim srcima, demoni nastoje da u nama zatru svaku vrlinu i najuporniji su upravo onda kada posumnjaju da razmišljamo o kakvom dobrom delu, pisao je Evagrius. Mučenici, monasi, sveci i isposnici, obrazuju neku vrstu svetog gromobrana koji Princa tame odvlači od ostatka zajednice; oni su neka vrsta elite koju je Bog naoružao osobitom mentalnom čvrstinom. Demoni nasrću i na telo i na um. Iako ne mogu da prodru u naše duše, manipulišući našim čulima, ulivaju strah i kušnje. Većinu ljudi mame polnim užicima, bogatstvom i vlašću. Kada je reč o monasima, njihov zadatak je rafiniraniji, primetio je Evagrius. „Što duša učini veći napredak, to se dušmani s većim strahom poduhvataju borbe.“ Istančani demoni, koristeći izuzetno delikatne iluzije i opsesije, suptilno ometaju monahe u njihovim kontemplacijama Boga i samo se monah s delikatnim osećajem za razlike i zaštićen božijom milošću može spremno odupreti. Manje uznapredovali monasi morali su da se suočavaju sa sirovijim napadima; demoni su im golicali noseve, činili ih dremljivim za vreme molitvi, nadimali im stomake, a ponekada su čak izazivali ozbiljne bolesti i povrede. Evagriusova psihologija kušnje izvela je svoje polazne pretpostavke iz Origenove misli. Naše duše, koje su pale s neba, a sada su usađene u tela, sapete su, i njihova vizija Boga je zamućena. U njoj caruje emotivna uzbur kanost koje duša ne može da se oslobodi. Ako želimo da se ponovo uzdignemo na nebo moramo kroz Hristovu milost da transcendiramo taj nemir, tu samoupijenost. Iz nemira izviru svetovne želje koje otvaraju vrata demonima što vrebaju iz prikrajka. Pažljivo nas promatrajući, Satana vidi kada smo oslabljeni nekom posebnom željom, a onda u tu pukotinu upućuje demonske trupe, prilagođene i obučene da iskoriste baš tu određenu želju. Uvek budni da u nama opaze i najmanju naprslinu, čim je primete, demoni u nju prodiru i čine je većom. Na primer, žudnja za ženom može da potakne srce muškarca; demoni će onda pojuriti i preplaviti mu misli razuzdanim slikama, sve dok mu u duši ne uzavri kao u kotlu. Žena može previše da se
Dualizam i pustinja
91
zaokupi mislima o sopstvenoj finansijskoj sigurnosti; demoni će je opsedati mislima o novcu, tako će njenu potrebu pretvoriti u pohlepu i ona će postati rob tvrdičluka. Od demonskih nasrtaja možemo da se zaštitimo samo ako se, s verom u srcu, okrenemo božanskoj milosti. Ako tako učinimo, Hrist će nam pomoći da razaberemo koji je duh dobar a koji zao, i pomoći će nam da razlikujemo zle duhove, kako bi umeli da protiv naših duhovnih neprijatelja upotrebimo najprikladnije oruđe. Evagrius je propisivao moralno ispravan život, molitve, asketizam i često obraćanje Hristu. Takođe je savetovao pružanje upornog otpora zlim duhovima. Kada ga demoni kušaju, čovek na treba da bude pasivan, već treba ljutito da ih izbaci iz glave, a potom preduzme protivakciju. Na primer, monah koji se noću prevrće s bludnim mislima u glavi mora brzo da ustane i ode do bolnice gde će učiniti kakvo milosrdno delo; tako će pokazati prezir prema Satani i kušnju preobratiti u priliku da pokaže vrlinu. Monaška borba protiv demona doprinela je da ideja đavola dobije osobitost, neposrednost i žestoko preteču blizinu. Zli je prisutan u svakom trenu, spreman je i voljan da nas napadne svim sredstvima: od lažne intelek tualne suptilnosti, preko razvratnih misli i fizičkih napada, do sitnih uznemiravanja. Iza ovih napada stoji i vreba nas jedan ledeni, turobni, monstruozni sveprisutni, promućuran, a ipak budalast, on vuče ovaj svet u tamu.
Ilustracija: Anđeo. Detalj delà Baldakija de Ribesa, španska umetnost, XII vek.
LASICNO HRIŠĆANSKO GLEDIŠTE Sveti Avgustin Hiponski (354-430) sintetizovao je i razvio dijabologiju patrijarha. Avgustin je živeo u rimskoj severnoj Africi i pisao na latinskom. Za njegovog života latinski Zapad i grčki Istok već su počeli da se razilaze i Avgustinov uticaj na Istok ne može da se poredi s ogromnim uticajem koji je izvršio na Zapadnu misao - i katoličku i protestantsku. Zapadna, avgustinovska misao, sklona je „pozitivnoj teologiji“ koja koristi razum kako bi uobličila detaljan, logički organizovan i strukturisan pogled na svet. Karak teristično je da ona započinje upotrebom filozofije - „prirodne teologije“ — da bi potom nastavila da osvaja što veće prostranstvo na putu istine, bez posezanja za otkrovenjem; onda čini sledeći korak, uvodeći otkrovenje (to se odnosi uglavnom na Bibliju); i na kraju, ona u „teologiju otkovenja" ponovo uvodi razum kako bi otkrovenje nadgradila. Sirijski monah poznat kao Dionizije Areopagit (stvarao je oko 500. g.) tipičan je predstavnik, za Istok karakteristične, tradicije „negativne teolo gije“. Negativna teologija je tvrdila da je Bog toliko veliki da prevazilazi moći ljudskog razuma, te da svaki racionalan sistem ima samo ograničenu vrednost. Za istinom se traga, ne toliko putem logike, već kroz molitvu i kontemplaciju. Pa ipak, mnogi kontemplativni, „mistični“ elementi postoje u Zapadnoj misli, a istočnom pravoslavlju pozitivna teologija takođe nije strana. Može se reći da se ova dva pristupa više međusobno dopunjuju nego što se isključuju. U celini gledano, Avgustin i Dionizije su dovršili osnovnu strukturu hrišćanske dijabologije za razdoblje koji je trajalo duže od hiljadu godina. Avgustin i Dionizije su svoje formulacije hrišćanske teologije temeljili na Novom zavetu, patrijarsima i prihvaćenim verovanjima. Ova tradicionalna teologija svoje polazište nalazi u večnom i bezvremenom Bogu. Bog nema ni početka ni kraja; on nema uzrok; on je sâmo Biće. Bog je jedan i nedeljiv. Međutim, ova večna i vanvremena jedinstvenost nije statična; ona je di namična, ona vri od moći. Dinamizam se iskazuje u trojstvu: Otac, Sin i Sveti Duh. Oni nisu tri boga, niti su tri funkcije jednog Boga, već tri aspekta
96
Princ tame
jednog, jedinstvenog Boga. Sin je Očeva misao o sebi samom, on je Reč; Sveti duh je ljubav koju Otac i Sin osećaju jedan prema drugom. Uzavreli dinamizam Boga izliva se u kosmos. Istovremeno se izliva i Reč i Duh, tj. razum i ljubav. Da je kosmos stvoren samo ljubavlju, bio bi jednoobrazan; da je stvoren samo razumom, bio bi mašina. Ali kosmos je stvoren i pulsira i ljubavlju i razumom. Univerzum nije stvoren od neke prethodno postojeće supstance, i on nije mogao biti stvoren od bilo čega drugog osim od Boga. Bog stvara kosmos zato što je to u njegovoj prirodi; on ga stvara i zato želi da uveća ukupnu sumu dobra na svetu. Da bi uvećao dobro on stvara bića sa slobodnom voljom, jer bez slobodne volje ne može da postoji moralan izbor dobra. Stvaranje kosmosa istovremeno je značilo stvaranje prostora i vremena. O no što se u savremenoj terminologiji naziva prostor/vremenom ima svoj početak i kraj. O prostoru i vremenu nema smisla govoriti van kontinuuma. Bog ne postoji ni u prostoru, ni u vremenu; prostor i vreme su atributi kosmosa kojeg je stvorio Bog. Bog „nije ništa radio“ „pre“ stvaranja kosmosa, zato što „pre“ kosmosa vreme nije postojalo. U božjem umu kosmos večno postoji i u tom smislu on nema kraj. Međutim, s tačke gledišta bića koja nastanjuju kosmos, svet ima i početak i kraj. Prva bića koja je Bog stvorio i dao im slobodnu volju, bili su anđeli stvorenja ogromne moći i inteligencije. Neposredno posle „rođenja“, anđeli su upotrebili svoju slobodnu volju za moralno opredeljenje. Većina se opredelila za ljubav prema Bogu, a jedan deo, predvođen Satanom, odlučio je da sopstvenu volju pretpostavi božijoj. Ovi grešni anđeli proterani su s neba. Potom je Gospod stvorio materijalni svet skupa s ljudskim bićima, kojima je, takođe, podario slobodnu volju. Satana je, zavideći sreći Adama i Eve, otišao k njima i kušao ih. Satana nije ni na koji način praroditelje prisilo na greh; oni su, podležući iskušenju, iskoristili svoju slobodnu volju. Njihov greh je čovečanstvo otuđio od Boga i ljude doveo pod vlast Satane. O d trenutka prvorodnog greha, pa sve do Ovaploćenja, svetom je vladao Satana. Ovaploćenje je skršilo njegovu moć, obnovilo ljudsku slobodu i otvorilo put pomirenju s Bogom. Hrist i njegova zajednica vode težak rat koji će se na kraju završiti pobedom nad đavolskom silom, koja će po drugom Hristovom dolasku zauvek biti slomljena, a sve stvoreno ponovo će se vratiti u harmoniju s Bogom. Ovo je kratak prikaz hrišćanske teologije koju su Avgustin i Dionizije nasledili; ona im je ostavila brojne nerešene probleme, od kojih je najznačajniji bio problem zla. Avgustin je još kao mladić bio duboko zaokupljen problemom zla; upravo ga je osetljivost prema zlu, mada za kratko, privukla manihejcima; a ovaj problem je nastavio da ga zaokuplja i onda kada je posuo čvrst hrišćanin. I mada ga je, u odnosu na Satanu, uvek više zanimala grešnost ljudske prirode i Hristovo spasenje, đavo je bio sastavni deo njegove teologije.
Klasično hriićansko gledište
97
Avgustin je dijalog u knjizi O blagodati i slobodnoj volji započeo s problemom zla. Njegov sabesednik Evodius pita, „Molim te reci, da li Bog jeste ili nije uzrok zla?“ Ideja o zlu u kosmosu bila je zagonetna. Avgustin je smatrao da je kosmos knjiga savršenog pesnika, pesnika koji je zaplet uobličio od početka do kraja i savršeno odabrao svaku reč, svaki slog i svako slovo. U božjem umu univerzum večito postoji; Tvorcu ne izmiče ništa što se u kosmosu zbiva. Kao što je, izlivajući pesničke reči, Bog stvorio kosmos, on životom kosmosa upravlja kroz polifoniju koja teži svom završnom stavu. Božija pesma je skladna, lepa, puna radosti, ona je izraz savršene ljubavi božije; pesma zavređuje naše potpuno divljenje, zahvalnost i uživanje. Onda zašto je, i kako je, ovaj savršeni pesnik stvorio zlo, ili barem dopustio, da ono prodre u ovaj sklad? U toku života Avgustin je davao različite odgovore na ova pitanja. Nakon njegove mladalačke opsesije zlom i prolazne maniheističke faze, Avgustin je primio hrišćanstvo i do svojih srednjih godina, u celini gledano, izražavao optimističan stav. Priča božija kreće se odmerenim ritmom od alfe ka omegi, od početka do kraja. Vreme ima svoje unutrašnje značenje. Bog je, odmah nakon pada, mogao da otkupi čovečanstvo; Hrist je mogao da se vrati odmah posle uznesenja. Činjenica da je Bog dopustio da između Adamovog pada i prvog Hristovog dolaska protekne vreme, znači da on to vreme koristi zarad jednog cilja: pripremanja čovečanstva gde će bar neki ljudi biti sposobni da spoznaju i prihvate svog Spasitelja. Dopuštajući da vreme protiče između prvog i dugog Hristovog dolaska, Gospod ima u vidu sličan cilj: on želi da što veći broj ljudi prihvati Hrista i pomiri se s Bogom pre nego što nastupi kraj sveta. Po ovom optimističkom gledištu, bol i patnja su milost koje nam je Gospod poslao kako bi nas naučio mudrosti, poniznosti i dobroti - osobi nama koje su nam potrebne kako bismo prevazišli otuđenost i kako bi pomogli Gospodu da izgradi hrišćansku zajednicu. Zato što je bol deo procesa učenja koji nas priprema za put Gospodnji, Bog demonima dopušta da ljude, pa čak i decu, muče kušnjama i jadima. U ovoj fazi Avgustin je nudio dva osnovna objašnjenja zla. Prvo, slobodna volja je najznačajniji razlog za stvaranje kosmosa, budući da je ona vrhunsko dobro; međutim, slobodna volja podrazumeva da će se neka bića opredeliti za zlo; stoga je zlo nužna i prirodna posledica stvaranja. Drugo, Bog koristi prirodno i moralno zlo da bi oplemenio naše duše i da bi nas kroz iskustvo naučio mudrosti. Ova teodiceja „kaljenja duše“, pretpostavlja da se čovečanstvo neprestano, mada bolno i mukotrpno, kreća ka stupnju omega, kada će sve biti pomireno s Bogom. Pad Rima u ruke Vizigota 410. g. šokirao je svakog civilizovanog stanovnika Imperije, a Avgustina posebno. Povrh toga, on je bio sve više utučen i zgranut žilavim opstajanjem jeresi i šizmi unutar crkve. Kako su
98
Princ Um*
godine odmicale, stari pesimizam i strah od zla, koji ga je nagrizao u ranoj mladosti, ponovo je izronio i njime zavladao. Tada je za njega kosmos postao neizlečivo bolestan. Čovečanstvo je od doba prvog greha bilo potpuno izopačeno i prepušteno vlasti đavola. U svetu koji je toliko prožet zlom nije moguće stvoriti nijednu suštinski zdravu zajednicu. Patnja sada više nije bila putokaz, već kazna, predigra za jade pakla. Svet je bio izgubljen u tami, a odbijanje da se uvide njene ogromne razmere bilo je puko bekstvo. »Ovo je hrišćansko gledište“, pisao je Avgustin pred kraj života, „gledište koje nam kroz toliki bol i strašne muke malene dečice ukazuje na pravednog Boga.“ Ne skidajući pogled sa zla i smrti, Avgustin je postao toliko mračan i sumoran, da njegov biograf Piter Braun govori o „zastrašujućem intenzitetu s kojim je Avgustin problem zla utisnuo u srce hrišćanstva.“ Ovo je radikalno, zastrašujuće zlo. Odakle ono potiče? Kako može da se pomiri s dobrim Bogom? Dualističko rešenje, koje je Avgustin prihvatio u svom ranom maniheističkom periodu, odavno je bilo prestalo da ga zanima. Načelo zla, biće koje je samo po sebi apsolutno zlo, gospodar zla nazavisan od Boga - takvo biće ne može da postoji, zato što bi ono Bogu nametalo ograničenje, a Bog je večan, sveznajuć i svemoguć. Nijedan aspekt kosmosa, bilo da je duhovan ili materijalan, nijedan đavo, nikakva neoblikovana prvo bitna materija, ne može da preinači, spreči, skrene, ili odgodi božiji plan. Knjiga je napisana, pesma je ispevana. Bog je u večnosti napisao njen početak i kraj i nijedno njeno slovo ne može da se preinači. Sve što je Gospod stvorio dobro je i saglasno je s ljubavlju njegovom. Ali, ako je sve što Bog stvori dobro, kako onda može da postoji zlo? Ono može da postoji zato što uopšte nije stvoreno; zlo istinski ne postoji; u biti ono je lišenost, nepostojanje bića; zlo nema unutrašnju stvarnost. Ništa nije zlo po prirodi i ništa u prirodi nije zlo: oba značenja su istinita. Zlo je puki nedostatak dobra. Ali, ako je tako, zašto ovaj nedostatak postoji? Zašto je Gospod stvorio kosmos s prazninama? Avgustin je na samom početku pravio razliku između prirodnog i moralnog zla. Mada prirodna zla - oluja ili rak - jesu istinski bolni i užasavjući, oni su deo božanskog plana, u čiju suštinu naš ograničen pogled ne može da prodre. Prirodna zla nam se čine takvim zato što nismo u stanju da potpuno razumemo kosmos. Kad bismo to mogli, videli bismo da se ove prividne praznine uklapaju u božanski plan. I mada naše viđenje stvarnosti nije savršeno, mi ipak naslućujemo neke razloge za postojanja patnje i bola: oni postoje da bi nas naučili mudrosti, upozorili na opasnost koja nam preti od greha, ili jamčili pravednu kaznu za grehe. Zla kob je kazna za grešnike; za nevine ona je božansko upozorenje; a šta je zla kob za decu i životinje, Avgustin nije znao, ali božija promisao i najgora zla, pa čak i moralna sagrešenja, na kraju preobraća u dobro. Moralno zlo je daleko gore od prirodnog zla, jer ono ne povređuje samo žrtvu, već proždire i dušu grešnika. Šta je uzrok moralnog zla? Avgustin
Klasično hriićansko gledifte
99
je smatrao da je moralno zlo posledica slobodne volje koju poseduju inteli gentna bića poput anđela i ljudi. N a nesreću, Avgustin je krenuo da istražuje razloge koji dovode do takvog izbora. Kažem na nesreću, zato Sto je svaki odgovor na takvo pitanje po prirodi nelogičan, budući da ništa ne može da bude uzrok izbora slobodne volje. U Avgustinovom sistemu samo je đavo imao netipično mesto. Da bismo objasnili problem moralnog zla na svetu moramo da istražujemo ljudsko zlo, a ono može da se objasni prvorodnim grehom. Budući da su Adam i Eva i bez uplitanja đavola imali slobodu da načine grešan izbor, i budući da đavo nije imao moć da ih prisili na greh, njegova uloga je suvišna u objašnjavanju ljudskog greha. Povrh toga, ako pokušamo zlo da pripišemo đavolu, onda se nužno suočavamo s odgovornošću Boga koji je stvorio kosmos u kojem on postoji. Dodeljivanje uloge đavolu kako bi se odgovornost za zlo skinula s Boga nema smisla. Avgustin nije uvažavao ove anomalije, zato što su mu se one nametale kroz Bibliju i predanje. Da otkrovenje nije svedočilo o Sataninom postojanju, Avgustinov sistem ne bi imao potrebu da u sebe uključi đavola. Najznačajniji Avgustinov doprinos dijabologiji jeste njegova rasprava o slobodnoj volji i sudbini. Problem je sledeći: mi imamo osećaj da smo slobodni u odlučivanju, a čini se da i Biblija implicira da snosimo odgovornost za sopstveni izbor. Pa ipak, i razum i otkrovenje govore nam da je Bog sveznajući i svemoćni vladar kosmosa. Ako je Bog svemoguć, kako onda anđeli i ljudi mogu da imaju istinsku slobodu izbora ili da snose odgovornost za svoje odluke? Avgustin je bio prvi koji je ovo složeno pitanje eksplicitno postavio, mada ga nikada nije rešio, a rasprave o njemu se među filozofima, biolozima, psiholozima i teolozima vode do danas. Anštajn je rekao: „Ono što me stvarno interesuje jeste da li je Bog ovaj svet mogao da stvori na drugačiji način; to jest, da li nužnost logičkog simpliciteta uopšte ostavlja bilo kakvu slobodu?“ Avgustin je uvek tvrdio da su obe premise tačne: ljudi i anđeli su slobodni; moć Boga nije ograničena ni jednim načelom, niti je ograničena našom slobodom. Ponekad je teško videti bilo kakvu istinsku slobodu u načinu na koji je Avgustin koristio ovaj pojam. U mladim godinama, kada je bio manihejac, Avgustin je bio sklon determinizmu, inače karakterističnom za gnostički dualizam. Potom je, nakon preobraćenja, napisao raspravu O blagodati i slobodnoj volji u kojoj ulogu slobodne volje koristi kao argument protiv manihejaca i pagana. U starosti, kada se suprotstavljao pelagijanizmu koji je prenaglašavao slobodnu volju, Avgustin je ideju o predodređenosti zastupao s takvom isključivošću, da su ga njegovi protivnici optuživali da se vratio paganskom fatalizmu.
100
Princ tame
Avgustin je zastupao ideju o predodređenosti iz tri razloga. Prvo, potpuni suverenitet Boga podrazumeva potpunu determinisanost kosmosa. Drugo, iako je Avgustin (donekle nedosledno) mislio da su Adam i Eva imali istinsku slobodu da načine svoj prvi izbor, kada su jednom odabralo zlo ljudi su srasli s gr ehom i ostali bez istinske slobode. Treće, budući da smo neslobodni, mi nemamo načina da se promenimo bez Otelovljenja koje nas obasipa milošću i tako oslobađa greha; ali, budući da nas milost snažno vezuje za Hrista, mi opet nemamo istinsku slobodu izbora. Pa ipak, Avgustin je i dalje tvrdio da i unutar potpuno determinisanog kosmosa slobodna volja na neki način mora da postoji, što je nedoslednost iz koje je jedino mogao da se izvuče tvrdeći da se radi o misteriji u koju ljudski intelekt ne može da prodre. Avgustin je tako krenuo od jednog, a stigao do drugog kraja spektra, ali su njegove kasnije ideje o predodređenosti izvršile veći uticaj na docnije teologe, uključujući Akvinskog, Lutera i Kalvina. Najznačajnije logičke mogućnosti slobode i determinisanosti - tada, kao i danas - su sledeće: 1. Kosmos nema smisla, on je slučajan, kreće se bez plana ili jasnog pravca. 2. Kosmos je determinisan nepromenljivim zakonima prirode koji proističu iz strukture prostor/vremena. 3. Kosmos determiniše jedna ili više misterioznih sila kao što su „sudbina“ ili mark sistička „istorija“. 4. Kosmos je predodredio i potpuno projektovao Bog. 5. Inteligentna bića poseduju ograničenu moć u određivanju sopstvenih života. Mogućnosti pod rednim brojem četiri i pet bile su bliske Avgustinu i hrišćanskoj tradiciji. U granicama ovih dveju mogućnosti može da postoji veliki broj gledišta, zavisno od stava prema vremenu. 1. Celokupno vreme i prostor postoje u nepromenljivoj četvorodimenzionalnoj celini. Čini se kao da se vreme kreće; čini se da se stvari menjaju. U jednom smislu one se zaista menjaju, zato što mi tako opažamo, a naša opažanja su po sebi stvarna. Međutim, za Boga, celokupan prostor i vreme postoje istovremeno; prošlost i budućnost su podjednako stvarni i prisutni. Po ovome, Avgustinova gledišta su bliska gledištima savremene teorije relativiteta i kvantne fizike. I u jednom i u drugom gledištu kontinuum prostor/vremena postoji kao celina; koordi nate prostor/vremena mogu se označiti u četiri dimenzije; prošlost i bu dućnost nisu ništa drugo do naši iskustveni pojmovi za nešto što je u širem smislu nepromenljivo. 2. Budućnost ne postoji, ali, kako je rekao filozof Brajan Hebletvejt, „svaki stupanj univerzuma na jedinstven način determiniše sledeći stupanj, tako da bi čovek koji zna sve uzroke koji deluju u datom vremenu mogao da predvidi kakav će ishod biti u budućnosti.“ Ovo gledište, koje je do nedavno dominiralo u prirodnim naukama, sa stanovišta teologije samo je neznatno udaljeno od prvog gledišta, jer u „determinisanom univer zumu privremene strukture, Bog tačno zna šta će se sledeće dogoditi, budući da je determinisani univerzum... prisutan u svojim uzrocima“, zapazio je
Klasično hrilćansko gleditle
101
Hebletvejt. Teološki, ovo gledište je slabije od prethodnog, jer izgleda da se prostor/vreme zamenjuje pojmom večnosti, kao da je Bog zarobljen u prostor/vremenu i ne može da sagleda ono što mi nazivamo budućnošću. 3. Bog je uslovno sveznajući. O n može da zna sve, a ne mora da zna budućnost koja još uvek ne postoji. Ovo gledište dopušta i slobodu inteligentnih bića i istinsku slučajnost u fizičkim zbivanjima. I kao što Hebletvejt kaže, Bog zna za „svaku mogućnost i zna šta mu je činiti u pogledu svake eventual nosti“, ali on ostavlja „ovaj svet s istinski otvorenom strukturom.“ I mada ovo treće stanovište donekle meša vreme i večnost, ono je, i Avgustinu i kasnijim teolozima, otvorilo jedini put za izmirenje sudbine i slobodne volje. Iako je Avgustin bio više sklon predodređenosti, on je ponekad na slućivao put izmirenja i to na sledeći način: N e može da postoji ništa ïto bi ograničilo svemoć Boga - ništa, osim Boga samog. Bog, u večnosti, slobodno odlučuje da svoju svemoć ograniči u određenim zonama kontinuuma i tako omogućuje slobodnu volju. O n ovo čini zato što je svrha stvaranja kosmosa uvećavanje dobra, a ono može da se uveća samo ukoliko neka bića imaju slobodu odlučivanja. Bog se usteže, odnosno povlači svoju svemoć kada je u pitanju slobodna volja, te joj on nije uzrok. Kada se čovek suoči s istinskim moralnim izborom, on ima istinsku slobodu da odabere dobro ili zlo. Pa ipak, u večnosti Bog zna za ovaj izbor, i on je oblikovao kosmos kako bi ga omogućio. Izraženo savremenim rečnikom, Bog „programira“ kosmos tako da on uključuje i slobodnu volju i promene nastale delovanjem slobodne volje. Ova zamisao funkcioniše pod uslovom da se ne meša pojam vremena i pojam večnosti. Bog ne juri naokolo kao vodoinstalater koji izbezumljeno zapušuje rupe. Bog u večnosti zna za svaki kvar; on je u samom činu kreacije opremio kosmos tako da svaki kvar može da bude sređen. Bog ne može da spreči greh, a da istovremeno ne ukine slobodnu volju, ali on se prilagođava grehu tako što se svaki događaj uklapa u brižljivo promišljenu svrhu. Bog u večnosti zna o slobodnim odlukama koje činimo, ali on nije njihov uzrok. Inteligentnim bićima - i ljudima i anđelima - Bog daruje slobodnu volju i podržava ih u potrazi za dobrom, dajući im posebnu snagu koja se zove milost. Prvobitan položaj Satane i Adama je, po ovome, bio sličan, jer su pre sagrešenja obojica bili potpuno slobodni. U osnovnim crtama oni su posedovali sličan karakter i sličnu volju - slobodnu i neizopačenu. Budući da je greh Adamovu volju, kao i volju njegovih potomaka, izopačio, sve dok nas Hrist nije oslobodio ropstva. Prvobitni greh Satane imao je gori učinak, jer on se s grehom srodio i tako sebe zauvek upropastio. Kada su jednom zgrešili, đavo i njegovi anđeli su odmah, i zauvek, svezani za tamu; ne postoji mogućnost da će se oni ikada pokajati. Kazna koja ih je stigla gora je od kazne za ljude, zato što su oni prvobitno bili viša bića, kojima je bila poverena veća odgovornost. Za razliku od slabih i neukih ljudi, visoka inteligencija i znanje za anđele predstavlja otežavajuću okolnost.
102
Princ tame
Kasniji hrišćanski teolozi i pesnici nastojali su da prodube ovo obja šnjenje, ali nijedno nije bilo u potpunosti uspešno. Osnovna ideja da je prvorodni greh, bilo anđela, bilo ljudi, toliko izopačio volju, da ona bez božije milosti ne može da postane ispravna. Međutim, ne postoji ni jedan valjan razlog zbog kojeg bi Bog ljudima trebalo da pruži ruku pomirenja, a da je zauvek uskrati palim anđelima. Ipak, u hrišćansko; tradiciji ogromna većina teologa je zastupala stav da je greh anđela neiskupiv. Zašto su anđeli pali? Avgustin je ponudio dva objašnjenja. Prvo je ontološko: samo je Bog savršen i nepromenljiv. Anđeli s Bogom ne dele večnost, već su oni bića koja je Gospod stvorio na početku vremena, a sva stvorena bića podložna su promeni i kvarenju. Drugo objašnjenje je moralno: anđeli su slobodno odlučili da se priklone dobru sopstvene ograničene volje, nasuprot neizmernom dobru božije volje i ta odluka nije bila ničim izazvana. Avgustina su ova objašnjenja zadovoljavala u njegovom umerenom razdoblju, ali kako ga je pred kraj života zaokupila ideja o predodređenju, on je ozbiljno razmišljao o mogućnosti da je Bog stvorio dve različite klase anđela. Imao je sledeću dilemu: s jedne strane, obe klase anđela (što znači svi anđeli) morali su da budu stvoreni apsolutno jednakim, u suprotnom - Bog bi bio odgo voran za nejednakost među njima, pa, konačno, i za greh zbog kojeg su pali. Ali s druge strane, ako među njima nije bilo početnih razlika, onda uzrok njihovog pada ne može da se otkrije i jedino objašnjenje može da bude njihova apsolutno slobodna volja. Avgustin, u svojoj sudbinskoj fazi, ovo nije mogao da dopusti, budući da mu se činilo da ovo ograničava apsolutni suverenitet Boga. Ovaj problem je pokušao da razreši na sledeći način: anđeli, bića ograničena i pogrešiva, ali isto tako slobodna, sposobni su za greh ako su prepušteni sebi samima. Međutim, Bog nije želeo da oni padnu. Stoga je po svojoj volji i milosti odlučio da ih ojača i u dobroti učvrsti. Ovo je anđelima donelo duboko razumevanje Boga, kosmosa i sopstvenog položaja. Budući da su tako potpuno razumeli stvarnost, oni više nisu bili u stanju da se ogreše o njena načela, niti da zgreše. Ovi anđeli su sačinjavali jednu skupinu. Druga skupina je, takođe, stvorena kao dobra i bila im je data sloboda odlučivanja, ali je ovim anđelima Gospod uskratio milost koja krepi dobrotu i nije ih lišio sposobnosti za greh. Oni su se slobodno odlučili za greh i time postali demoni. Bog nije uzrok ovih nedostataka volje, ali on ih je dopustio. Bog je sve anđele mogao da učvrsti u dobroti, ali draže mu je bilo da neke prepusti sopstvenim zamislima. Jedini problem u ovom scenariju jeste taj što je Bog doneo ne objašnjivu i očigledno nepravednu odluku, da neke anđele spase, a druge ne. Osim toga, ova analiza ne uspeva da s Boga skine odgovornost za zlo, što je bila Avgustinova namera. Čak i ako Bog nije stvorio dve grupe anđela, rezultat je isti, ukoliko je odlučio da među anđelima pravi razliku i tako sopstvenom voljom stvori dve klase.
Klasično hriićansko gledište
103
Avgustin je mogao da izbegne ovu zamršenu argumentaciju da je prihvatio najjednostavnije i najelegantnije rešenje, po kome se apsolutno slobodnom voljom, koja ničim nije uzrokovana, neki anđeli priklanjaju Bogu, a neki grehu. Zbrka izvire iz Avgustinove nedoslednosti u izboru jednog od dva osnovna gledišta o zlu. Čovek može da smatra da su svemoć i suverenitet Boga apsolutni. U suprotnom, on mora da pokuša da napravi branu između moralnog zla i Boga i pretpostavi istinsku slobodu inteligentnih bića. Avgu stin je pokušao da sledi oba puta. Pa ipak, postoji put izmirenja božijeg suvereniteta i slobodne volje. Avgustin je video taj put - Bog sopstvenu svemoć povlači iz sfere slobode bića - ali je taj put napustio zbog gledišta koje favorizuje predodređenost i koje odgovornost za moralno zlo direktno prebacuje na Boga, da bi potom odbio da tu odgovornost jasno naglasi. Kada je anđeo po imenu Lucifer pao, postao je đavo, a drugi pali anđeli su postali demoni - objašnjava dalje Avgustin. Dobri anđeli, koji su ostali uz Boga, očuvali su svoju prirodnu, dodatno prosvetljenu inteligenciju, ali zli anđeli su, zaslepljeni grehom, izgubili i svetlost inteligencije i svetlost ljubavi. Racionalne moći koje su očuvali bile su zatamnjene glupošću. Demoni su postali glupi, kao što je i zlo glupo - i to je sreća za nas, jer Gospod koristi njihovu glupost kako bi nas od njih zaštitio. Što je anđeo zauzimao vili položaj na nebu, to je dublje utonuo u pakao; tako je Lucifer, princ među anđelima, potonuo do najniže tačke univerzuma. O n iz ove katastrofe ne može da se izbavi. „Među dobrim anđelima više se nikada neće pojaviti nijedan novi đavo. Sadašnji đavo više nikada neće da se vrati u društvo dobrih“, pisao je Avgustin. Bez obzira na to da li greh đavola ima ili nema uzrok, on ima specifičnu karakteristiku: oholost. Kada je Satanina volja zgrešila, prvi njen greh bila je oholost. Satanina oholost sastojala se od ljubavi prema sebi koja je bila veća od ljubavi prema Bogu: Satana nije želeo da išta duguje Bogu i draže mu je bilo da bude emisar sopstvene slave. Iz oholosti rodila se zavist prema Bogu, a kada je stvoreno čovečanstvo, javila se zavist prema srećnom odnosu koji su ljudi iz Rajskog vrta imali s Bogom. Posle oholosti i zavisti, sledila je laž i svi drugi gresi. Pre prvobitnog greha đavo nije imao moć nad čovečanstvom. Ali, kada smo slobodno odabrali da se od Boga otuđimo, on je od Višnjeg dobio izvesna prava na nas. Đavo nije mogao da traži ova prava, jer kao najveći grešnik on nikakva prava nije ni imao. Međutim, pravedni Bog je đavolu dao moć da nas iskušava, proverava i kažnjava. Po pravdi, Bog je mogao zauvek da nas ostavi đavolu, jer mi smo slobodno odabrali da se od blaženstva otuđimo. Bog je, ne zbog pravde već milosti radi, poprimio ljudsku prirodu, kako bi nas sa sobom pomirio. To nije učinio iz potrebe, već iz ljubavi. Predao nas je Satani u ruke i mogao je da nas povrati bilo kojim sredstvom. Međutim, Bogu je pravda draža od sile; zato je želeo da đavolu plati dug; i tako se Satani sâm prepustio, a on ga je lakomo i žurno ščepao.
104
Princ tame
Međutim, budući božanske prirode, kao i bezgrešan, Isus ni na koji način nije mogao da pripada đavolu. Zgrabivši ga, Satana se.ogrešio o pravdu, prekršio ugovor s Bogom i tako izgubio pravo na nas. Bogu je, u večnosti, poznata čitava priča. Avgustin je napiso živopisnu storiju o klopci i mamcu: Hrist je bio sir u mišolovci; Gospod ga je stavio u mišolovku kako bi đavo posegnuo za plenom i izgubio ga. Međutim, Bog, u stvari, nije želeo da nasamari Satanu, već je znao da će ga sama pomisao na ljubav koju Bog ima prema čovečanstvu toliko preplaviti mržnjom, da će se u jalovom besu baciti na Hrista. Satanin napad na Hrista neizbežno je proizašao iz Gospodove odluke da uzme ljudsko obličje. Avgustin je ovde sažeo ideje učenja o iskupljenju i učenja o žrtvovanju. Hristovo žrtvovanje je bilo delo neizmerne velikodušnosti, s potencijalno neizmernim učincima. Pa ipak, učinci su odmah bili ograničeni, zato što je čin žrtvovanja neke ljude spasao, a neke nije. Na svetu postoje dva grada. Jedan je grad božiji - zajednica čiji stanovnici čeznu za Bogom i dobrotom. Stanovnici božijeg grada svet vide kao privremeno boravište na putu ka istinskom zavičaju. Drugi je ovozemaljski grad, a njegovi stanovnici gonjeni pohlepom, požudom i gramzivošću, jure za slavom i sami sebe obmanjuju da im takva bedna trpeza nudi istinsku hranu. Ovozemaljski grad zaposedaju zli anđeli i zli ljudi; nebeski grad nastanjuju dobri anđeli i dobri ljudi. Svet i društvo u kojem mi živimo, mešavina su ova dva grada. Neki od nas su građani raja, a neki pakla, ali nije lako razlučiti svece od grešnika, teško je čak biti siguran kojem gradu sami pripadamo. I mada je Hrist umro za sve i želi da svi nastane nebeski grad, on nikoga na to ne prisiljava, a mnogi ljudi su toliko izopačeni da ne žele da žive na nebu i draža su im zadovoljstva ovozemaljskog grada. Stoga, rekao je Avgustin, Hristovo stradanje ne ostvaruje svoje pune mogućnosti: on ne naseljava nebeski grad tako što iseljava zemaljski. Bog čovečanstvu nepre stano iznova nudi priliku; većina nije spasena, jer je odbila da primi državljan stvo neba. Isus, čovek, umro je zarad svoje ljudske braće i sestara, a ne zbog palih anđela okorelih u grehu. I mada je Isusova smrt otklonila neke posledice pada anđela, ona nije otklonila njihovu otuđenost od Boga, niti je spasila ljude koji su odbili da sudeluju u žrtvovanju H rista- spasioca. Grešnici, zajedno s nevernicima i jereticima, stanovnici su ovozemaljskog grada, njihov put vodi naniže. Oni su ćelije Sataninog organizma. Satana nad njima nije izgubio prava i on će živeti dogod bude bilo njihovog greha. Pali anđeli i palo čovečanstvo možda znaju da je Hrist Bog, ali i kada to znaju, iz tog saznanja se rađa strah pre nego ljubav, iz njega se ne izvlači pouka. Oni spoznaju kosmos zato da bi mrzeli - i sâm kosmos i njegovog Tvorca. Moć, snaga i obimnost Avgustinovog dela, većini njegovih ideja, osigu rale su istaknuto mesto u dijabologiji Zapadne crkve. Pa ipak, protivrečnost pojedinih Avgustinovih argumenata samo ilustruju teškoće svakog pokušaja
Klasično hriïiansko gledište
10}
da se racionalnim pristupom dođe do istine. Mistična teologija sirijskog monaha pseudo-Dionizija Areopagita dala je dijabologiji nove đimezije. Pišući oko 500. g., Dionis je razlikovao pozitivnu i negativnu teologiju, naglašavajući negativan put spoznaje Boga kroz kontemplaciju i molitvu, nasuprot pozitivnom putu razuma. Negativan put kombinuje ideju o indi vidualnom osećanju bliskosti i srodnosti s Bogom, s idejom da jc Bog intelektualno nesaznatljiv. Razumom ništa ne možemo da saznamo o Bogu, jer je Bog izvan svih granica našeg razumevanja. ,Jer misli moje nijesu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod; Nego koliko su nebesa viša od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli“ (Isa. 55.8-9). U poređenju s Bogom, naš razum je neizmerno malen i ograničen. Mrav bolje razume Platona nego mi Boga. I što je još značajnije, Gospod je po sebi veći od samog razuma i nije ograničen ni jednom racionalnom kategorijom. Ako želimo da se prosvetlimo, Boga moramo da shvatimo razumevanjem koje nadilazi razum, a to razumevanje nam je od Boga dato i neodoljivo nas privlači onome koji je izvor svega na svetu. Dionizije nije potpuno odbacio razum, jer iako suština Boga - Bogau-sebi - za nas ostaje zauvek skrivena, „energije“ Boga - njegove manifes tacije, ili dela, ili prostiranje u kosmosu - mogu delimično da se spoznaju. Bog se može videti u stvarima ovog sveta, iako one samo prelamaju i izobličavaju njegov lik. Povrh toga, razum nam govori da su neki iskazi manje lažni od drugih. Prva stepenica negativne teologije je imenovanje svojstava Boga koja se najviše razlikuju od njegove neizmernosti. „Sigurno da je tvrdnja da je Bog život i dobrota istinitija od tvrdnje da je Bog vazduh ili kamen“, rekao je Dionizije, „а kada odričemo da se pijanstvo i bes mogu pripisati Bogu, ta tvrdnja je istinitija nego kada odričemo da u saznavanju Boga možemo da primenimo kategorije ljudskog mišljenja.“ Misao može da nas vodi samo delićem tog puta. Sledeća stepenica negativne teologije je razumevenje da se ni jedno jedino svojstvo ne može pripisati Bogu, jer su sva svojstva proizvod ograničenog ljudskog uma. Čak i odrečne tvrdnje nemaju valjanost. N a primer, ne može se reći da je Bog veliki, ili da je Bog mali, niti se može reći da Bog nije ni veliki, ni mali; ove tvrdnje Bogu nameću ograničenja, a ograničenja potiču od našeg nesavršenog razuma. Suština „odrečne“ teologije je u tome što ni jedna kategorija ne može da obuhvati Boga. Dionizijeva teologija je minimalistička, iskustvena i ograničena na manifestacije Boga u kosmosu; ona se ne usuđuje da govori o Bogu-u-sebi. Bog-u-sebi, suština Boga, stvara dela ili manifestacije, a to je kosmos. Stvari nisu izvan Boga. Bog zna sve što postoji, ali ne u smislu da stvari postoje pre, ili nezavisno od njegovog znanja. Sve što postoji postoji zato što Bog to zna. Sve što ne postoji, ne postoji zato što Bog to ne zna. Stvari istinski postoje zato što postoje u Bogu i deo su njegove energije. Bog stvara kosmos ni iz čega, u smislu da ga ne stvara od nečeg što mu prethodi. Ne postoji ništa osim Boga; osim njega ne postoji niko iz koga
106
Princ tame
bi stvari mogle da poteknu; Bog stvara kosmos iz sopstvenog bića. Kasniji teolozi koji nisu razumeli suštinu učenja, smatrali su Dionizijeva gledišta panteističkim, ali nisu uspeli da shvate ni panteizam, ni ех nihilo teologiju. Panteizam je doktrina po kojoj je kosmos Bog i Bog kosmos; Bog i kosmos su koegzistentni, identični. Dionizije je bio daleko od ove spoznaje: on nije bio panteista, već panenteista. Panenteizam je učenje po kome je kosmos Bog u smislu manifestacije Boga, ali i da je beskonačno transcendiran u Bogu-u-sebi. Kosmos je u Bogu kao sunđer u prostranom moru. Teologiju ех nihilo stvorili su sveštenici kako bi odbacili ideju da nezavisno od Boga nije postojala nijedna prvobitna materija, nijedan drugi princip, ili tvar; ona nije stvorena da bi negirala da je Bog stvorio kosmos iz sopstvene tvari. Kasniji teolozi su često vodili rasprave o tome da li je Bog postojao istovre meno s ništavilom i da li je Bog stvorio kosmos iz ništavila. To je predstava o Bogu koji sedi usred beskrajnog ništavila, a potom iz njega stvara svet. Međutim, ovo implicira da je Bog podložan vremenu i da je ništavilo odista nešto. U stvari, ništavilo nije ništa. Postoji Bog; to je sve što jeste; ne postoji ništa izvan Boga, čak ni ništavilo. Kosmos je manifestacija Boga o sebi. Bog je ono što jeste. Sve što jeste od njega potiče i sve što jeste čezne da mu se vrati. „Sve stvari pokreće čežnja za Lepim i Dobrim“, rekao je Dionizije. Stvorenja koja nemaju volju, ili inteligenciju, prirodno teže Bogu; bića koja imaju volju i inteligenciju svesno teže Bogu. Čitav kosmos čezne da se s Bogom sjedini; i Bog čezne da kosmos u sebe primi. Prvi kreativni čin Boga je želja iz koje se izliva kosmos; njegov poslednji kreativni čin je želja da privuče ono što je željom stvorio. Univerzum potiče od beskrajne kreativne energije svojstvene prirodi Boga. O n plamti od energije i isijava je u beskrajnom obilju. S istom energijom i željom, Bog kosmos ponovo upija u sebe. Kosmos se nalazi u stanju stvaralačke napetosti između isijavajuće i upijajuće energije. Svrha kosmosa je dinamičko ispoljavanje energije Boga. Kosmos sačinjava blistava hijerarhija koja počinje od entiteta najbližih Bogu, a završava se bićima koja su od Boga najudaljenija. Ova hijerarhija nije statična, već dinamična; ona je kao pokretna skala, ili lestvica na kojoj inteligentna bića mogu da budu uznesena na putu sjedinjenja s Bogom. Dionizije je prvi detaljno opisao nebeski poredak, u kome su anđeli svrstani u tri klase, sa po tri kategorije. Najviša trijada - Serafini, Heruvimi i Troni - direktno prima svetlost od božanskog principa koji osvetljava kosmos. Srednja trijada - Vladaoci, Vrli i Moćni - prima svetlost od prve tijade, a potom je prenosi na najnižu trijadu - Principale, Arhanđele i Anđele. Arhanđeli i Aлđeli prenose ljudima božiju volju. Ovaj hijerarhijski poredak prihva tile su i Istočne i Zapadne crkve. Ideja da se serafini nalaze na samom vrhu anđeoske hijerarhije, i ideja da je đavo najviši od svih anđela, navela je mnoge pisce na pretpostavku da je Lucifer serafin. Sâm Dionizije nije zastupao ovo gledište, budući da u njegovom sistemu najviši anđeoski redovi nemaju dodira sa zemljom; veliki Kušač mora da potiče iz jednog od najnižih anđeoskih redova, jer samo oni
Klasično hrifćansko glediite
107
opšte s ljudima. U stvari, Zli je u ovom sistemu igrao malu ulogu. Dionizije nije uobličio hijerarhiju zla koja bi odražavala nebesku hijerarhiju. Kako onda može da postoji zlo u svetu koji je stvoren božanskom željom, u svetu u kome sve stvoreno ima biće u Bogu? Dionizije je smatrao da se odgovor na ovo pitanje nalazi u razumevanju prirode dobra. Bog je ljubav, ali je njegova ljubav poput hladnog zimskog vetra što šiba i prodire, protresa i uliva strah. Bog je ono što on jeste. To što on nije onakav kako bismo mi želeli, za njega ne predstavlja ograničenje; mi smo ograničeni zato što želimo da se Bog ravna prema našim željama. Bog jeste ljubav, ali on je istovremeno i Bog Avrama, Isaka, Jakova i Mojsija, i čovek na može da vidi njegov lik i da ostane živ. Bog je i jedno i drugo, i više od toga. Ljubav Boga i njegova dobrota su izvan svih ljudskih zamisli o ljubavi i dobroti. Dionizije je morao da se suoči s jednom dilemom. Njegov sistem je u biti monistički, jer u njemu nema mesta za bilo šta drugo osim za Boga. Dosledna monistička pozicija sada mora da potvrdi da čak i zlo predstavlja deo Boga. Dionizije je, konzistencije radi, morao da kaže da čak i zlo potiče od Boga, i da se, ma kako transformisano, njemu vraća. Međutim, Dionizije nije mogao da se pomiri s tim; stoga je morao da iznađe put očuvanja božije dobrote. Izlaz je našao u teoriji lišenosti. Zlo je samo nedostatak dobra; ono nema istinsko biće, zlo je samo senka bića. U jednom izlivu rečitosti Dionizije je napisao da je zlo: „pomanjkanje, nedostatak, slabost, nesrazmernost, greška, besciljnost, neprivlačnost, beživotnost, glupost, nerazumnost, nesavršenost, nestvarnost, nesvrhovitost, neodređenost, jalovost, nepokretnost, nemoć, bezvrednost, nezgrapnost, nesređenost, tama, bestelesnost; zlo nikada nije imalo istinsku egzistenciju.“ Sve je Bog, ali zlo nije Bog, budući da ono nije ništa drugo do pomanjkanje bića, nedostatak dobra. Ovo je argument teorije lišenosti. Ona predstavlja plemenit intelektualni napor i odvažnu logičku odbranu sve moćnog i svedobrog Boga. Većina otaca, zajedno s Avgustinom, podržala bi ovu odbranu. Ali, za Dionizija i njegove sledbenike, ona je predstavljala nešto više od nužnosti. Budući da Bog nije samo stvorio univerzum, već je sâm univerzum Bog, postavljalo se pitanje kako zlo može da postoji u samom Bogu. O no što jeste, to je Bog; kosmos je Bog; ali u kosmosu postoji zlo. Kako razrešiti ovaj bolan problem? Tako što će se zlu odreći istinsko postojanje. To je jedno elegantno, logički brilijantno rešenje. Ali ono ne funkcioniše, jer ono ne uspeva da objasni patnju mnoštva muškaraca, žena, dece i životinja; istinski bol nije puka lišenost. Povrh toga, čak i da je zlo nedostatak dobra, kao što je hladnoća nedostatak toplote, mi i dalje moramo da se pitamo otkuda ta hladnoća u telu Boga koji jeste kosmos, otkud taj nedostatak, otkud zlo? Pa ipak, Dionizijev kosmos nas upozorava da se svet ne može smatrati potpuno zlim i da je dobrota mnogo temeljnija, stvarnija i moćnija. O n nas, takođe, podseća na snagu naše čežnje za harmonijom, kao da nas nešto
108
Princ tame
privlači tom jedinstvu koje zauvek izmiče našem razumevanju. Dionizijev kosmos je sveti poredak, nepromenljiv, apsolutan. Ništa remetilačko u njemu ne može da postoji. Harmonija je usklađenost svih bića u ovom kosmosu, a jedinstvo se progresivno ostvaruje, tako što se sva bića postepeno stapaju s Bogom. Stoga zlo nije prirođeno kosmosu, ili bilo čemu postojećem. Međutim, „kako može biti da demoni nisu dobri, ako su od dobra stvoreni?“, pitao se Dionizije. Priroda đavola je stvarna i dobra, budući da je nju stvorio Gospod Ali đavo se udaljava od dobrote, bića i stvarnosti, i kreće se ka lišenosti, u onoj meri u kojoj sopstvenu volju od stvarnosti Boga okreće ka nestvarnosti sopstvenih sebičnih želja. Đavo se od svih bića najviše udaljio od Boga i najviše približio praznini. Istočno pravoslavlje je sledilo Dionizijevo obja šnjenje zla, kombinujući teoriju lišenosti i teoriju slobodne volje, dok je zapadna teologija sledila slična Avgustinova objašnjenja. Tako su i racionalna i mistična teologija došle do sličnih odgovora, a njih su kasniji teolozi poput Akvinskog, utkali u skladnu potku. Klasična hrišćanska tradicija je sada ustanovljena. Ram je napravljen, platno je zategnuto. Vekovi koji su usledili slikali su detalje. Pa ipak, slika još nije sasvim skladna, jer je okvir trpeo pritisak i trebalo ga je popravljati, a možda i preraditi. Klasičnoj strukturi nedostajala je konzistentnost čisto monističkog, ili čisto dualističkog gledišta; njena poludualistička priroda bila je protivrečna i neprestano je predstavljala izazov za hrišćanske mislioce. Većina hrišćana je, svesno ili nesvesno, zatvarala oči, ili izbegavala ove protivrečnosti. Najbolji i najumniji hvatali su se* u koštac s njima, i u tom procesu oslobodili ogromne stvaralačke snage. Iz protivrečnosti klasičnog gledišta izvire njena ogromna snaga. Jednostavnije rečeno, konzistentni si stemi ne uspevaju da se izbore s ambivalentnošću stvarnog sveta kakvim ga doživljavamo; oni su krhkiji, lakše se lome. Protivrečnosti su klasičnoj strukturi dali fleksibilnost, suptilnost, gipkost; one su otvorile prostor nepre kidne napetosti i neprestane borbe za razumevanjem, što hrišćanski napor da se uhvati u koštac sa zlom čini kreativnim, otvorenim i oslobađajućim. Iako se ova knjiga ne bavi muslimanskom tradicijom, mora se primetiti da muslimansko gledište o zlu i đavolu ima sličnu stvaralačku napetost. I mada je islam, u odnosu na hrišćanstvo, više monistički, muslimanski teolozi se takođe suočavaju s problemom zla na svetu koji je stvorio beskonačno dobar i svemoćan Bog. Islam je u mnogim razmišljanjima usvojio gledišta ranih hrišćanskih otaca. Muslimanski teolozi su razvili i racionalan i mističan pristup, sličan pristupima koji se pojavljuju u hrišćanskoj tradiciji. Musliman ska teodiceja je bogato satkana, i s hrišćanstvom i judaizmom deli identično, verno prenošenje ljudskog iskustva i istu hrabrost u suprotstavljanju izazovu koje se zove zlo.
Ilustracija: Đavo i tašta gospa. Drvorez iz knjige Ogledalo vrline, Bazel, izdanje 1497. g.
ARODNI LUCIFER I LUCIFER E L I T E
Narodnu religiju - religiju neukih - sačinjavale su teorijske ideje elite, koje su do najnižih lestvica društva stizale u prečišćenom obliku (obično pojednostavljene), i kombinovane su s elementima folklora i legende. U ranom Srednjem veku, teologijom, obrazovanjem i učenošću domi nirali su manastiri. Monasi, koji su u manastirskim školama davali versku pouku sveštenstvu i putem propovedi podučavali laike, svoju dijabologiju su zasnivali na živopisnim i zastrašujućim opisima pustinjskih otaca, koji su naglašavali demonsku sveprisutnost i opipljivost. Propovednici su se nadugačko i naširoko bavili demonima i tako, zastrašivanjem, odvraćali pastvu od greha. Nasuprot monaškom naglašavanju moći đavola, u folkoru i legendi je, kao neka vrsta ravnoteže, postojala tendencija da se đavo ismeje i prikaže kao nemoćan. To je bila prirodna psihološka reakcija protiv užasa koje je izazivalo monaško gledište. Što se senka Satane više preteći nadvijala, to je bilo potrebno više humora da se odagna jeza koju je izazivala. U napetosti između ove dve suprotne tendencije, narodno verovanje je osciliralo između viđenja Satane kao strahovito moćnog gospodara tame i Satane kao budale. Popularna i folklorna verovanja bila su manje jasno definisana od teoloških; folklorni đavo se pretapao u druge negativne likove kao što su džinovi, zmajevi, duhovi, monstrumi, zveri i patuljci. Folklorno predanje mnogih generacija dodalo je tradiciji mnoštvo trivijalnih detalja: kakvo odelo đavo nosi, kako igra, koliko je neprijatan i koliko dlakav i kako može da se izbegne ili nadmudri. Neke od ovih pojedinosti postale su široko prihvaćene i našle su svoj izraz u umetnosti i literaturi. Međutim, budući da se nijedna od ovih pojedinosti nije ticala suštinskog pitanja prirode zla, mali broj je postao značajan element tradicije. Ozbiljne rasprave o problemu zla su daleko više poticale od elite. I zaista, narodna banalizacija Princa tame zamagljivala
112
Princ tame
je i podrivala ljudski napor da shvati i da se uhvati u koštac s rušilačkom silom. Folklor je đavola često razdvajao na više ličnosti. Još iz vremena apokaliptične književnosti, đavo je nosio mnoga imena, kao što su Satana, Samael, Asmodeus, Satanel, Belijal, Belezebub, a u nekim pričama ova imena su se pripisivala različitim ličnostima. Srednjovekovni folklor i narodna književnost ponekad su posezali za ovim dramskim sredstvom: na primer, Lucifer se pojavljuje kao princ pakla, a Satana kao njegov pomoćnik. Ali, ovakvim razlikovanjima nedostajala je konzistentnost i koherencija; legenda i literatura ih je većinom ignorisala, a teologija ih je glatko odbacila. Najdublje i najjasnije teološko i psihološko viđenje đavola bilo je ono po kome je đavo jedna jedinstvena ličnost koja upravlja silama zla. Pored drevnih imena koja su poticala iz judeo-hrišćansko-gnostičke tradicije, Zli je dobio silesiju pučkih nadimaka, koji su vremenom postajali sve brojniji i različitiji. O n je bio Nečastivi, Naletnik, Prokletnik, Reponja, Rogonja, Bradailo, Kusi, Matori, Nežid itd., a slična imena ima i u drugim jezicima. Ova imena se mešaju s imenima nižih demona, koja se, pak, poistovećuju s paganskim duhovima „patuljaka“ kao što su troli, goblini, kepeci, koboldi itd. Postoje na stotine takvih imena, kao što su Teritop, Šarlot, Federviš, Hinkebejn, Hejnekin, Rumpelstiltskin, Hauzibut, Hamerlejn, Robin Hud, Dobrčina Robin itd. Nadevajući đavolu apsurdna imena narod je proizvodio protivotrov za stravu koju je im je Zli ulivao. Satanina pojava je u folklornoj tradiciji imala isto onoliko oblika koliko i imena. O n se često poistovećivao ili povezivao sa životinjama, delimično i zato što su se životinje štovale kao paganski bogovi, a njih je hrišćanstvo poistovećivalo s demonima. Đavo je mogao da se pojavi u obliku gotovo svake životinje, osim jagnjeta, magarca, ili bika (zato što je Hrist „janje božije“, a bik i magarac se tradicionalno vezuju uz jasle). Đavo se najčešće prikazivao kao zmija, zmaj, jarac, ili pas. Uzimao je i brojna ljudska obličja: pojavljivao se kao starac ili starica, privlačna devojka, sluga, uboga skitnica, ribar, trgovac, đak, obućar, ili seljak. Često se pojavljivao kao sveštenik, monah, hodočasnik, ili kakav drugi sveti čovek. O n je mogao da bude teolog, matematičar, lekar, gramatičar, i u debatama se pokazivao kao veoma vešt i ubedljiv. Đavo je mogao da uzme obličje anđela svetlosti, upozorio je sv. Pavle, a povremeno se čak usuđivao da se izdaje za Hrista ili sv. Majku božiju. Mogao je da se pojavi i kao zlokobni džin, idol, ili rušilačka sila. Njegov istinski oblik je amorfan ili nevidljiv, međutim, on može da ga menja u zavisnosti od svojih namera. Đavo često deluje izobličeno i monstruozno, njegov spoljašnji izgled odaje njegovu unutrašnju rugobu. O n je hrom zato što je pao s nebesa; kolena su mu okrenuta natraške; na stomaku, kolenima, ili stražnjici ima još jedno lice; on je slep; ima rogove i rep; ili nema nozdrva, ili ima samo jednu;
Narodni lucifer i lucifer elite
m
nema obrva; iz raskolačenih očiju seva mu vatra; umesto nogu ima papke; oko sebe ïiri sumporni zadah; obrastao je čekinjastom crnom dlakom; ima nagrđena šišmišasta krila. Na umetničkim slikama đavo je ličio na paganskog boga Pana - imao je rogove, papke, jareću dlaku, krasila ga je povelika nosina i pozamašan falus. Đavo je obično crn, što simbolizuje odsustvo svetla i dobrote. Koža mu je crna, odeća mu je crna, ili se javlja u obliku crne životinje. Ponekad, on je crni jahač na crnom konju. Druga njegova uobičajena boja je crvena boja krvi i vatre; đavo se oblači u crveno, ili ima plameno riđu kosu; smatra se da su riđokose žene i muškarci više podložni njegovom uticaju. Đavo je povremeno i zelen, zato što se povezuje sa silama vegetacije, šumskom divljinom i lovom. Za pojasom nosi plameni mač ili gvozdeni budak, a ponekad i škropotave lance. Ume nekad da udeli novac, ali pre ili kasnije iz toga neizbežno ispadne nešto vulgarno. Isto važi i za njegove druge darove: vitez koji je bio pozvan na tajanstveni banket video je kako se, na njegove oči, sočna jela i fina vina pretvaraju u izmet. Đavo dolazi sa severa - oblasti tame i nepodnošljive hladnoće. Postoji čudna veza između Satane i Deda Mraza (sv. Nikole). Đavo živi na dalekom severu i vozi upregnute irvase; nosi odeću od crvenog krzna; silazi kroz dimnjake prerušen u čađavog crnog Petra; kao crni Petar on nosi ogromnu vreću u koju trpa grehe grešnika (a tu ubacuje i nevaljalu decu); nosi prut ili štap, kako bi podelio packe krivima (danas on donosi samo šećerleme); on leti po nebu uz pomoć čudnih životinja; ostavlja mu se hrana i vino kako bi se obezbedila njegova naklonost. Nadimak „stari Nidža“ direktno potiče od sv. Nikole. Sveti Nikola se često vezivao za kult plodnosti i zato su voće, orasi i voćni kolači njegovi karakteristični darovi. Ova neobična veza po kazuje veliku asocijativnu slobodu folklora i njegovo udaljavanje od suštine problema. Permutacije folklornog đavola gotovo su neograničene; u većini slučajeva one ne proniču duboko u problem zla. Sve što je nekada bilo posvećeno paganskim bogovima, za Satanu je postalo svetinja. O n je prebivao u paganskim hramovima: hrišćani su ove hramove ili rušili, ili posvećivali u crkve. Drveće, izvori, planine, bogaze, pećine i ruševine (posebno megalitske), lugovi, potoci i šume, bili su stalna skrovišta Princa tame. Đavolova omiljena doba dana su podne i ponoć, ali on, takođe, voli sumrak; đavo nestaje u zoru s prvim petlovima. Vazduh je toliko ispunjen demonima, da bi igla bačena s nebesa zasigurno jednog pogodila; demoni se kao muve roje u vazduhu. Đavo obično boravi u podzemnom svetu, često u središtu zemlje; jedno manje poznato predanje pakao je smestilo na Island - zemlju velike hladnoće, škripavih glečera i živih vulkana, što sve govori da se radi o mestu patnje. Lucifer i njegovi sledbenici aktivni su uvek i svuda. Oni izazivaju mentalne i telesne bolesti; oni kradu decu, na ljude odapinju strele, mlate ih
114
Princ teme
toljagama, ili ih spopadaju s leđa. Prodiru u telo kroz svaki otvor, naročito kroz usta kada se zeva, ili kroz nos, dok se kija. Oni se stalno vrzmaju po grobljima, ruševinama i kućama. Duhovi koji se pojavljuju u srednjovekovnom folkloru su duše koje su iz čistilišta puštene na odmor, ali je hrišćanska teologija češće pretpostavljala da su to zapravo demoni koji su uzeli obličje mrtvih. Đavo jaše noću kao predvodnik divljeg lova. Okružuju ga demonski psi što potmulo reže. Satana i njegovi sledbenici jure kroz šume jašući sablasne konje i duvaju u svoje prozukle roge. Nesrećnik koji bi usred divljine, i u pola noći, čuo ovaj ubitačan zvuk, morao je odmah da padne ničice, jer videti ovaj divlji čopor značilo je sigurnu smrt. Lov može da predvodi bučna gomila divljih žena na čelu sa ženskim demonom (drevna boginja plodnosti) - ovaj motiv je postao jedan od elemenata predanja o vešticama. Satana čuva podzemna blaga, kao i njegova manifestacija - zmaj. Đavo i njegove sluge natraške jašu životinje. Demoni su, zauzevši mesto teutonskih džinova - graditelja megalita - zidali džinovske zamkove. Verovalo se da svaki ogroman, tajanstven kamen stoji na tom i takvom mestu zato što ga je tu bacio, nasadio, ili iskopao đavo. Postoje đavolje jaruge, nasipi, mostovi, kanjoni i kule. Lucifer na zemlju baca meteore; on u luke nanosi sprudove da bi nasukao brodove. O n zida pristaništa, kuće, puteve, pa čak i crkvene tornjeve. Mostovi su njegovi omiljeni građevinarski projekti. Sledeća priča je karakteristična: Džek i đavo grade most nedaleko od Kentmauta. Što god da noću sazidaju, po danu se sruši. Na koncu, Satana završava gradnju, znajući da će se dokopati duše onoga koji prvi pređe most. Ali, Džek ga prevari tako što na put baca kosku, tako da je pas prvi stvor koji preko mosta pređe. Teologija je insistirala da đavo može da se porazi jedino uz pomoć Hrista, ali folklor je krotio strah dopuštajući ljudima da, dosetkama i lukavstavima, sami nasamare Princa tame. Đavo je obućaru sazidao kuću, tek kada mu je ovaj obećao da će mu dati dušu čim dogori sveća, ali obućar je ugasio sveću pre nego što je dogorela. Lucifer može da se pobedi u rvanju, košenju, sejanju, pijankama, opkladama, ili raspravama. Ponekada je Satana doživljavao groteskna poniženja, kao onda kada je skinuo točak s kola i tako pokušao da spreči sv. Teobalda da stigne na sabor. Svetac ga je naterao da sam zauzme mesto točka i zadovoljno je nastavio put s Luciferom, koji se pod njim kotrljao po putu. Đaci, seljaci, obućari, kovači, težaci, služavke i kaluđeri, uobičajeni su junaci ovakvih priča; pobednik je retko sveštenik ili plemić. Priče razrađuju ideju da su siromašni i ponizni mudriji od bogatih i oholih. Oni svojom domišljatošću i zdravim razumom pobeđuju nadobudne - uključivši i samog Lucifera. Narodna religija i teologija se podudaraju u verovanju da je đavo, ma koliko vešt i prepreden, u suštini budala koja ništa ne razume.
Narodni lucifer i lucifer elite
Ш
Narodne priče su obično imale za cilj da Zlog svedu na pravu meru, ali neke zastrašujuće priče otkrivaju drugu stranu ambivalentnog osećanja naroda: istinski užas pred mračnom silom. Džek od Francuske susreo je kraj puta kaluđera koji je izgovarao imena onih koji će umreti sledeće godine; Džek je čuo svoje ime; užasnut, provirio je ispod kaluđerove kukuljice i ugledao grozno i zlobno Satanino lice. Čovek nikada u besu ne sme da zaziva đavola, jer on može da nas iznenadi i da se odazove. Otac, iznerviran plačem svoje ćerkice, povikao je da želi da je đavo odnese; to se i desilo. Krčmar koji se kleo, „Neka me đavo odnese ako lažem“, uskoro je zažalio što nije ćutao. Đavo je gotovo uvek muškarac. O n ima moćnu staramajku, koje je, verovatno, personifikacija drevne boginje plodnosti; takođe, on ima ženu i sedam kćeri koje oličavaju sedam smrtnih greha. O n je otac antihrista, kojeg začinje s vavilonskom bludnicom; đavo začinje i druga zla ili natprirodna bića kao što su Merlin, Atila, Kaliban, ili džinovi. Kada đavo oplodi smrtne žene, naročito kada oplodi majku antihrista, on parodira božansko Ovaploćenje. Budući da je đavo, kao jedan od anđela, bespolan, i može da uzme bilo koje obličje, on bi kao „ona“ mogao da rodi dete nekom muškarcu, ali onda ne bi mogao da se ruga Svetom duhu koji donosi blagovesti Majci božijoj. U temelju ovakvog stava stoji seksistička predrasuda da svako ko poseduje tako ogromnu moć mora da bude muškog pola. Luciferova majka, koja ponekad nosi ime Lilit, ponosna je na „svog sina đavola“. Parodirajući Mariju i anđele, ona, zajedno s demonima, staje uz tron svoga sina, gde mu svi zajedno pevaju hvalospeve. U paklu, kao i na zemlji, uloga žene je da sledi muškarca i da mu se divi. U folkoloru se reflektovalo ne samo savremeno društvo već milenijumima staro verovanja u mušku superiornosti i dominaciju. Linija razgraničenja između đavola i njegovih sledbenika - nižih de mona, povremeno nejasna čak i u teologiji, u folkolru je bila još nejasnija. Najznačajniji od svih Sataninih saboraca je antihrist, koji će doći pred kraj sveta, kako bi sile zla poveo u poslednji, očajnički boj protiv dobra. Među ljudima, Satanini najistaknutiji pomagači bili su jeretici i Jevreji, a od kasnog srednjeg veka i veštice. Jevreji i jeretici bar nisu morali da budu svesni da služe Satani, ali veštice su se svesno svrstavale u njegove redove, obožavale ga i prinosile mu žrtve. Postoji bezbroj načina uz pomoć kojih čovek može namerno da zazove Satanu, međutim, najdelotvorniji način da se Satana pojavi je molitva analogna molitvi Bogu. Takođe, koristeći magiju, čovek može da prisili đavola da se pojavi, ali ovde ne postoji analogija s božanskim. Bogu može jedino da se uputi molba; đavo može biti moljen, ali on može i da se prisili. Satana se najozbiljnije poziva kada postoji namera o sklapanju formalnog ugovora. Ideja o ugovoru s đavolom pojavila se već u V veku, u poznatoj priči o sv. Bazilu, a nalazimo je u još poznatijoj priči o Teofilu iz Kilikije, koja je nastala u VI veku.
116
Prine tarne
Hinkmar iz Remsa je, u IX veku, zabeležio ovakvu priču o sv. Bazilu: jedan čovek je želeo da zadobije naklonost lepe devojke, pa se za pomoć obratio čarobnjaku, i saglasio da će ga platiti tako što će se napismeno odreći Hrista. Čarobnjak, radostan što je ugodio svom mračnom gospodaru i regrutovao novog čoveka, sastavlja pismo za Satanu, naređuje bludniku da izađe u noć i pismo baci u vazduh. O n to i učini, pozivajući sile zla. Mračni duhovi silaze i odvode ga pred samog Lucifera. „Veruješ li u mene?“, pita ga Gospodar tame sa svog prestola. „Da, verujem.“ „Odričeš li se Hrista?“ „Odričem ga se“, odgovara bludnik u svetogrdnoj parodiji krštenja. Potom se Satana žali: „Vi hrišćani mi dolazite uvek kada vam treba pomoć, ali kasnije hoćete da se pokajete i zloupotrebljavate milosrđe Hristovo. Želim da mi podaničku vernost napismeno jamčiš.“ Čovek pristane. Đavo, zadovoljan pogodbom, učini da se devojka zaljubi u bludnika, a bludnik od devojčinog oca zatraži dozvolu da je oženi. Otac, želeći da devojka postane kaluđerica, to odbija. Devojka se bori protiv đavolske kušnje, ali na kraju više nema snage da se odupire. Međutim, baš u trenu kada devojka odluči da mu poda svoju čednost, pogodba se razotkriva i devojka umiče sudbini goroj od smrti, a bludnik se, uz pomoć sv. Bazila, pokaje. Druga, i jedna od najpopularnijih evropskih priča - legenda o Teofilu, sasvim je sigurno preteča legende o Faustu. Teofilu, svešteniku iz Male Azije je, nakon smrti biskupa, ponuđena biskupija. Teofil je najpre odbio ponudu, ali se potom pokajao, jer mu je novi biskup oduzeo kancelarije i počasti. Razgnevljen, Teofil je skovao plan kako da povrati svoj uticaj i osveti se. Posavetovao se s jevrejskim čarobnjakom, koji ga je noću odveo na tajno mesto gde su našli đavola u društvu svojih poklonika, koji su nosili baklje i sveće. Đavo ga je upitao šta želi, a Teofil je pristao da postane njegov sluga, u zamenu za izgubljene beneficije. Zakleo se Luciferu na podaničku vernost, odrekao se Boga i obećao da će svoj život ispuniti požudom, ohološću i prezirom. Jamčeći ovo, potpisao je formalan ugovor, uručio ga đavolu i poljubio ga u znak pokornosti. Đavo mu je dao ogromno bogatstvo i moć, ali na kraju je došao da zatraži svoju platu. Užasnut, Teofil se pokajao i u pomoć pozvao Majku božiju. Marija je sišla u pakao, ugrabila ugovor od Satane, vratila ga Teofilu, a on ga je potom uništio. Ova legenda, po kojoj pakao istovremeno reflektuje i hrišćansko krštenje i vazalske odnose feudalizma, brzo se širila Evropom i čvrsto utemeljila ideju o ugovoru s đavolom. Ovo je jedan od malobrojnih primera da je narodna ideja izmenila tok elitne teologije. I do tada su sveštenici tvrdili da su se svi grešnici implicitno saglasili da budu sluge Satanine, ali ideja o eksplicitnom ugovoru, uz odavanje poštovanja đavolu, bila je nova. Već u XV veku, ugovor s đavolom je predstavljao glavnu optužbu protiv nabeđenih veštica, a u XVII veku, dokumenti koji su navodno sadržavali takav formalan ugovor, bili su, kao dokaz, iznošeni pred sud.
Narodni lucifer i lucifer elite ----
117
Ugovor s đavolom bio je jedan od kamena temeljaca za demonizaciju manjina - u glavama hrišćana dogodio se preobražaj - jeretici, Jevreji i muslimani sada su bili svesni podanici Princa tame. Potpuno nerazumevanje religije drugih dovelo je hrišćane do najneverovatnijih pretpostavki. Verovalo se da Jevreji - koji nisu verovali u Ovaploćenje i evharistiju - kradu hostije, nose ih kućama i probadaju sve dok ih ne unište. Verovalo se da se muslimani, inače rigidni monoteisti, klanjaju idolima. Nemačka verzija Rolandove pesme je eksplicitna: muslimani su pagani koji poštuju sedamsto idola, a glavni idoli su Apolon i Muhamed. Muhamed, čovek-prorok, za hrišćane je bio vrhovni bog idolopokloničkih muslimana i jedva da su ga razlikovali od samog Satane. Iz toga je sledilo da hrišćani imaju i pravo i dužnost da iskorenjuju ove monstrume. To je važilo i za Jevreje, jer oni ne samo što su skrnavili hostije, već su otimali i žrtvovali hrišćansku decu. Njihove sinagoge bile su Satanini hramovi; oni su upražnjavali crnu magiju; antihrist će biti Jevrejin iz plemena Dan. Relativnu toleranciju prema Jevrejima u ranom srednjem veku, u XI veku je zamenio žestoki antisemitizam, koji se ispoljio u masakrima, ubistvima i masovnim izgonima. Đavo je u narodnoj religiji igrao i jednu mnogo konstruktivniju ulogu - on je bio sredstvo ironične kritike samog hrišćanskog društva. Đavolova pisma postala su popularan žanr u kasnom srednjem veku. Ova pisma su imala trostruku funkciju: ismevala su korumpirano sveštenstvo, a naročito papski dvor; bila su zabavna; i konačno, davala su pouku u govorničkoj veštini. Pisma su najčešće sastavljana u formi darovnica ili povelja, u kojima Lucifer svoje službenike obasipa nagradama. O n se zahvaljivao sveštenstvu na pohlepi, bančenju i ovozemaljskim htenjima, što mu je sve donelo mnogo novih kandidata za pakao. U ovim pismima pozdravne reči su parodirale pravničke povelje: J a , Satana, vladar svih paklenih regija, kralj seni, vojvoda prokletih, svom najvernijem slugi Jovanu Dominiciju, nadbiskupu Raguze i podstrekaču svih đavoljih dela, šaljem dobro zdravlje i želim večan napredak.“ „Luciferovo pismo“, napisano 1351. g., mnogo se prepisivalo i prekrajalo. Posle pozdrava „svim žiteljima našeg kraljevstva, oholim sinovima, a posebno dostojanstvenicima moderne crkve“, u pismu se kaže, „iz pakla vam šaljemo neke od viđenijih demona i plemića da vas posavetuju i ispomognu; vi, premudri, dobro znate kako da se priklonite njihovim savetima i kako da usavršite njihove podmukle smicalice.“ Posle dugog satiričnog prikaza stanja u crkvi, pismo se završava, „napisano u središtu zemlje, u našem kraljevstvu seni, u prisustvu hordi demona što su se, posebno za ovu priliku, okupili na našem podmuklom zboru.“ Hriščanska liturgija bila je povezana s narodnom religijom, zato što se većina ljudi susretala s hrišćanstvom znatno više kroz crkvene rituale, nego kroz teologiju. Međutim, đavo je igrao beznačajnu ulogu u liturgiji, osim jednog značajnog izuzetka - ritula krštenja. Već u III veku, u Zapadnoj crkvi
118
'
Princ tame
je bilo uobičajeno da se za Uskrs organizuju obredi krštenja. U nedeljama koje su prethodile Uskrsu, organizovale su se serije ritauala predostrožnosti - služenja misa u kojima se vršio egzorcizam nad nekrštenima koji traže da budu primljeni u crkvu. Egzorcizam je postao neodvojivi deo krštenja. Pre nego što bi bio primljen u hrišćansku zajednicu i telo Hristovo, Princ tame je morao biti isteran iz duše kandidata. Reč „egzorcizam“ vodi poreklo iz grčkog paganizma, a na grčkom reč exorkizo znači „zakletvom osigurati“, ili „usrdno moliti“. U korenu, ova reč znači svečano i usrdno obraćanje nekom ili nečem, i ona nije nužno povezana s demonima. Paganski Grci, pa čak i rani hrišćani, egzorkizo su mogli da upute dobrim, isto kao i zlim silama. U Novom zavetu, dva puta je upotrebljena reč „egzorcirati“ i ona označava iskreno obraćanje Hristu. U III veku značenje egzorcizma se suzilo: reč je označavala indirektnu molitvu Hristu da odagna škodiljive duhove iz ljudi ili stvari. Voda, tamjan, so i ulje, koji su se koristili u ritualu krštenja morali su da prođu kroz egzorcizam: „Egzorciram te soli, tvoju tvar... i neka tvar tvoja, u ime Svetoga trojstva, postane delotvorni sakrament i Dušmanina natera u beg.“ Obraćanje đavolu i demonima moglo je biti direktno i ta dva modela su kombinovana, kao, na primer, u egzorcizmu vode: „Egzorciram te, tvari vode, egzorciram vas, vas đavolske legije.“ Nekrštenim osobama je bio potreban egzorcizam, zato što je Satana još od doba Adama i Eve držao vlast nad ljudima. U osnovi egzorcizma stoji pretpostavka da čak i posle Ovaploćenja Satana drži izvesnu moć nad materijalnim svetom, kao i nad posrnulim ljudima. Pored egzorcizma, postupci u ritualu krštenja sadržavali su i druga sučeljavanja s đavolom. Zli se strogo opominjao da treba da shvati pravednost sudbine koja mu je dodeljena, da se pokloni Trojstvu, kao i da izađe iz nekrštenog. Uobičajena formula je glasila: „Stoga odlazi, đavole prokleti“, ali neki tekstovi, kao ovaj iz galske liturgije, predstavljaju remek dela anateme. Suprotstavljeni ti se, prokleti i najnečistiji duše, uzroku pakosti, srži zločina, poreklu greha, suprotstavljam ti se, tebi, što se sladiš zlostima, svetogrđima, preljubama i ubistvima! Usrdno te molim Hristovim imenom, javi se, ma gde se u telu krio, izađi iz tela koje si zaposeo, isterujem te duhovnim bičem i nevidljivim mukama. Zahtevam da napustiš telo ovo što je Gospod pročistio. I nek ti bude dovoljno što si u starim eonima svojim delima uticao na srca ljudi i vladao skoro vascelim svetom. Danas se svakim danom tvoje kraljevstvo ruši, tvoje oružje malaksava. Kazna tvoja izrečena je još od davnina. U Egiptu te pokosiše kuge, udavio si se u Faraonu, uništen si s Jerihonom, poražen u sedam kanaanskih plemena, Samson te u neznabošcu podjarmio, David te u Golijatu sasekao, Mordehaji te obesili u telu Hamuna, Danilo te u Belu porazio, kažnjen si u obličju zmaja, Judita ti glavu smakla, pojarmljen si u grešnicima, spaljen kao guja, oslepljen u proroku, u Simonu Čarobnjaku posramio te Petar. Kroz moć svih svetaca izmučen si, samleven i bačen dole u večni plam, u podzeman svet seni... Odlazi, odlazi, ma gde da se krio, i nikada više ne traži tela posvećena Bogu; nek' ti tela naša budu zauvek nedostupna, u ime Oca, i Sina i Svetog duha.
Narodni lucifer i lucifer elite
119
Obredni postupci sadržavali su i „izduvavanje“ - sveštenik je duvao u lice obraćenika kako bi pokazao prezir prema demonima i oterao ih. Sveîtenik je, takođe, pljuvao u obraćenikove uši, podražavajući Hristova isceljenja. Na čelu mu je opisivao znak krsta, da bi demone držao na odstojanju. Za vreme uskšnjih bdenja, obraćenik se okretao ka zapadu - oblasti smrti i tame - i tri puta formalno odricao Satane. Potom se okretao prema istoku, ka svetlosti i uskrsnuću, i zvanično izjavljivao da se pokorava Hristu. Posle ovoga, bio je pomazan osvećenim uljem koje ga je štitilo od daljih nasrtaja Princa tame. Centralni postupak obreda krštenja - zaranjanje u vodu - simbolizovao je silazak u podzemni svet smrti, a izranjanje je simbolizovalo ponovno rođenje i uskrsnuće. Krštenje, vrhunac individualnog oslobođenja od Satane, imalo je moć da leči bolesti tela i duše, kao i iskvarenost duše. Pored toga što generalno poseduju moć nad svetom, đavo i demoni mogu da zaposednu bilo kojeg čoveka. Žrtva takvog zaposedanja zvala se energumen. Telo žrtve je privremeno kontrolisao demon i mogao je da se istera egzorcizmom. Takvo zaposedanje ni u kom slučaju nije bilo dobro voljno; žrtva nije upotrebila svoju slobodnu volju i pozvala đavola, pa tako opsednuti nisu bili grešnici; ove žrtve su se u potpunosti razlikovale od ljudi koji su dobrovoljno, i uz pomoć čarolija, prizivali demone. Kada bi demon bio isteran, opsednuti se vraćao u svoj normalan život i obično se nije sećao perioda u kojem mu je telo bilo van kontrole. U ranom srednjem veku, elitna teologija se držala patrističkog gledišta o đavolu. Jedini istinski originalan teolog tog perioda bio je D žon Skot Eriugena (820-877), a njegovo najznačajnije delo O podeli prirode (napisano ili 826. ili 827. g.), temelji se na tradiciji negativne teologije. Bog je nesaznatljiv, i za samog sebe, i za nas. Poznavati nešto znači definisati ga, a Bog ne može da bude definisan. I više od toga: uopšte, Bog je ništa. Apsurdno je reći da Bog jeste nešto, jer ga to stavlja u istu kategoriju sa stvorenim svetom. O Bogu ništa ne može da se potvrdi, jer šta god bi o njemu tvrdili, ta tvrdnja bi porekla njenu suprotnost. Ako kažemo da je Bog velik, to poriče da je on mali; ako kažemo da je on svetlost, to poriče da je on tama. U suštini, Bog je izvan svih kategorija, on transcendira sve kategorije, u njemu se mire sve kategorije. Svaka tvrdnja o Bogu može da bude samo metafora. Bog nije ni supstanca ni biće. Apsurdna je čak i tvdnja da Bog „postoji“, jer to podrazumeva da on, skupa s drugim stvarima koje „postoje“, zauzima mesto u kontinuumu prostor/vremena. Pas, sto, zvezda, ili žena mogu da postoje, ali Bog ne postoji ako pod postojanjem podrazumevamo nešto što je dostupno čulima. Ako košulja postoji, onda Bog ne postoji. Ali ako pod postojanjem mislimo neuslovljeno biće - večno biće koje ne zavisi ni od jednog drugog bića - onda Bog postoji, a košulja ne postoji. „Bivstvovanje“ Boga, kakvo god bilo, potpuno je različito od „bivstvovanja“ košulje.
120
Princ um e
Eriugena je, kao i Dionizije, bio panenteista. Kosmos je Bog, ali Bog istovremeno transcendira kosmos. Sve stvari su u Bogu i sve stvari jesu Bog, ali istovremeno, Bog je i izvan svih stvari. Svako stvorenje koje bivstvuje, bivstvuje zato što ga Bog misli i u njemu dela; njegovo postojanje leži u Bogu. Kada bismo mogli da prodremo u najdublji sloj nekog bića, videli bismo da je to Bog: „Mi ne smemo Boga i stvora da pojmimo kao dve odvojene stvari, već kao jednu te istu stvar.“ Bog je iznad i ispod, on je unutra i spolja; on je početak, sredina i kraj. Kosmos je Bog po tome što postoji unutar Boga, međutim, Bog beskonačno transcendira kosmos: U Bogu živi svaki stvor, U svakom stvoru slm Bog je stvoren, U to proniknuti ne možemo. Nedostižan, primiče nam se, Nevidljiv, prikazuje nam se, Nezamisliv, u svest našu ulazi, Skriven, otkriva se, Nepoznat, postaje nam znan, Neizrecivo Ime izgovara Reč u kojoj postoji svaki stvor. Beskonačan i konačan, složen i jednostavan, O n je priroda izvan prirode, biće izvan bića. Tvorac svega, u svemu je stvoren, Nepokretan, a prodire u svet, Bezvremen u vremenu, neograničen u ograničenom prostoru, O n koji nije ništa postaje sve. Nikada nije postojalo vreme kada kosmos nije postojao. Kada stvara kosmos, Bog stvara prostor i vreme. Zamišljati Boga koji neko vreme čeka da potencijalno stvori nema nikakvog smisla. Bog postoji u večnosti; ono što čini, čini večito. Stoga, univerzum je i večan i stvoren. Za bića koja u njemu obitavaju kosmos ima istinski početak i kraj, ali on je istinski večan u reči božijoj. Veza između Boga i stvaranja je Reč - Hrist. U Hristu Reči, leže svi uzroci, sve suštine, sve ideje, sva predodređenja i klice čitavog kosmosa. Kada Bog započinje čin stvaranja? Na početku vremena, gledano s naše tačke gledišta; U večnosti, s tačke gledišta Boga. Iz čega Bog stvara kosmos? N i iz čega, to jest, iz sebe, jer ne postoji ništa drugo osim njega. Fizički svet je Bog, ali u odnosu na idealan svet samo u posrednom smislu: fizički svet je oblačan, taman i neuk. Upravo je to priroda zla: nedostatak znanja, nedostatak bića. Zlo ima stvarne posledice, ali u dubljem egzistencijalnom smislu ono ne postoji. Ono nije ništa. Sve što ima biće, ima ga zato što ga Bog zna. Bog ne zna za zlo, pa tako zlo nema istinsko biće. Da Bog zna za zlo, onda bi ono poticalo od Boga, a ovo za Eriugenu nije bila alternativa. Zlo potiče iz želje bića da se čvrsto drži onoga što potiče od neznanja, a ne onoga što potiče iz stvarnosti.
Narodni lucifer i lucifer elite
Î21
Satanino iskušavanje Adama i Eve je istorijski dogadaj koji se odigrao u vremenu. Prisustvo đavola, po Eriugenu, nije bilo nužno. Čovečanstvo je bilo slobodno da umesto stvarnosti odabera neznanje i verovatno bi i bez đavola tako postupilo. Kod Eriugene ne postoji to osećanje mračnog, moćnog i sveprisutnog đavola, koje je toliko dominiralo srednjovekovnom mišlju. Na kraju sveta, sve će se vratiti Bogu i tada će nestati iluzija zla, lišenost i neznanje. Čak će i đavo biti očišćen od greha, a njegova istinska priroda, u obliku u kojem je bila prvobitno stvorena, vratiće se Bogu. O n neće prestati da postoji, ali će prestati da bude đavo. Žalac zla je iščupan, a svet je ponovo jedna celina. N i folkolor ni teologija nisu mogli da prodru u Luciferov karakter na način na koji je to učinila hrišćanska umetnost. Dramatičniji momenti priče o Luciferu - njegova prva pobuna, izgon s neba, kušanje Hrista, Hristov silazak u pakao i kraj sveta - bili su podesni za umetničku obradu, koja je istraživala psihologiju palih anđela. Ironija je što su takva istraživanja vodila do izvesnog poistovećivanja s njima. Bogata literatura na staroengleskom, koja je u judeo-hrišćansku priču unela neke teutonske ideje, opisala je germanskog junaka koji se bori sam, i to često protiv znatno nadmoćnijih protivnika. Ponosan i nezavisan, teutonski junak se nije najbolje uklapao u model sveca ili Hrista. U hrišćanskoj tradiciji, najmarkantnija figura bio je Lucifer, koji, usred beznadežne bitke, stoji ponosno sam, odolevajući neu moljivim protivnicima. Po prvi put, mada nevoljno, činilo se da je Lucifer vredan neke vrste divljenje. U dijabologiju je, takođe, ušao prerađen teutonski koncept vladarskog dostojanstva, gde vojskovođu okružuju svite vazala, koje za gospodara vezuju osećanja privrženosti, časti i dužnosti. Hrist je bio zakonit gospodar neba; Lucifer (kao i Adam) izigrao je njegovo poverenje. Izdajniku koji se ne bi pokorio svom gospodaru, po teutonskim zakonima, izricana je kazna izopštenja iz zajednice, i takav čovek je postajao lutalica bez gospodara i bez zaštite. Hrist je izbacio Lucifera u svet u kojem je ostao sam i bez gospodara: germanski narodi su mogli da shvate i pravednost ove kazne i uzvišenost njegovog prokletstva. Takođe, đavo je bio podesan kao neka vrsta izokrenute ilustracije germanskog feudalizma: privrženost koja vezuje gospodara i njegove vazale je u paklu, gde Satana vlada nad svojim podanicima, preokrenuta i izopačena. Stara engleska pesma Postanje (koja je u XI veku dobila svoj konačan oblik) puna je dramatičnih detalja o pobuni i padu anđela i izlazi daleko izvan okvira biblijske priče. Bog je anđele stvorio pre materijalnog sveta i njegovih stanovnika. Podario im je slobodnu volju, očekujući da će mu oni biti verni podanici. Ali jedan od anđela, pun oholosti i zavisti, hvalio se da ne mora da služi Bogu. Diveći se sopstvenoj pameti i lepoti, misli je, umesto prema Bogu, usmerio ka kontemplaciji samog sebe. Kao pobunjeni podanik, mislio je da može da se odrekne svog zakonitog gospodara i da na nebu ustanovi
122
Princ tame
svoj sopstveni feud ,Ja mogu da postanem Bog, da budem isti kao i on!“ hvalisao se. Na severozapadnom delu neba podigao je pobunjeničko uporište, postavio svoj presto i oko svog barjaka okupio druge anđele. Međutim, Bog - čija su gospodarska prava bila pogažena - bacio je Lucifera, zajedno s njegovim sledbenicima, dole u tamne doline. Pobunjeni anđeli su tri dana i tri noći padali u ponor, a kada su dospeli do dna, izgubii su anđeosko dostojanstvo i postali bedni izopštenici. Satana, nekad jedan od najlepših anđela, obreo se među smrdljivim senima pakla. N e gubeći hrabrost, pobunjenik je u tami podigao zamak. Tamo je, podigavši se sa svog prokletog trona, održao podanicima prkosan govor i izvestio ih da je čuo kako je Gospod nepravedno odlučio da njihova mesta, koja su sada na nebu ostala upražnjena, podari rasi prezira dostojnih nitkova - običnim ljudima, sazdanim od proste gline i zemaljskog praha. Gospod je, za ova bedna stvorenja, već stvorio Raj. Oh, uzviknuo je Satana ophrvan teskobom, šta bih sve mogao da učinim s ovim paklenim legijama, kada bih makar za jedan čas mogao da se izbavim odavde! U svom srcu, Satana je znao da u otvorenoj bici s Bogom nema šansi. Stoga je svojim saborcima izneo novu zamisao. Ako već ne možemo da napadamo direktno, barem možemo da iskvarimo ove ljude, da ih okrenemo protiv Boga i dovedemo ovde u pakao da nam budu robovi. Lakše ću podneti svoje lance kada budem znao da su i ljudi izgubili Carstvo božije. Jedan od demona se dobrovoljno javio za misiju, stavio je ratnu kacigu, i rešio da okuša sreću gore u Raju, gde su rasla dva drveta, drvo života i drvo smrti. (U odnosu na dvoznačnu biblijsku floru, njihovom senzibilitetu više su odgovarala dva različita drveta - nedvosmisleno dobro i nedvosmisleno zlo.) Uzevši obličje zmije, demon je najpre kušao Adama. Anglosaksonski slušaoci su bili mnogo prijemčiviji za ideju da se na važnom zadatku veliki gospodar (bilo dobar ili zao) prvo približava gospodaru čovečanstva, a ne njegovoj ženi. Demon je rekao da donosi poruku Gospoda koji želi da on uzbere voćku s drveta smrti i pojede je. Adam je pronicljivo primetio da ovaj ratnik ne nalikuje anđelu glasniku i odbio ga; potom je demon pažnju usmerio na slabiji pol. Požalio se Evi da ga je Adam pogrešno razumeo i lukavo je ponavljao, ,Ja nisam kao đavo.“ Razborito je postupio i pozvao se na Evinu ljubav prema Adamu, kako bi je ubedio da će, ako pojede voćku, pomoći mužu. Eva je okusila voće i istog trena videla nešto za šta je mislila da je divna vizija raja. Glasnik joj je čestitao na novom izgledu, a njena iluzija je bila toliko duboka da je zamišljala kako oboje sjaje anđeoskom lepotom. Potom je ubedila Adama da joj se pridruži i okusi voćku; tako su se ispunile nade demona. Smejući se i poskakujući, demon se, s vestima o uspehu, spremao za povratak u pakao. Adam i Eva, pogrešivi, neiskusni ljudi, poverovali su u laži, ali su tada, kada je delo već bilo učinjeno, shvatili da su izdali svog Gospoda. Čudno je kako Bog „dopušta da toliki ljudi budu obmanuti lažima zaodevenim u ruho mudrosti“, pitao se pesnik.
Narodni lucifer i lucifer elite
123
Druga staroengleska poema - Hrist i Satana, u kratkim crtama opisuje zbivanja na nebu, sve do trenutka u kome su se anđeli obreli u paklu. Tada Satana, sedeći na prestolu, drži drzak i patetičan govor. Izgubili smo slavu, govori svojim podanicima, a dobili seni pakla, svezani smo mukama usred buktinja što ne daju svetlost. Nekada smo pevali usred nebeskih radosti; sada, na ovom otrovnom mestu, čeznemo. Neki okrutni duhovi proklinju svog gospodara što ih je poveo u kobnu bunu. Lagao si, žale se, zbog tebe smo poverovali da možemo da budemo sami sebi gospodari i ne služimo našeg spasitelja. Pa, sada si tu gde si - izopštenik čvrsto svezan u vatri, a mi, tvoji sledbenici, moramo da patimo s tobom. Satana i njegovi saborci u svom jadnom razgovoru besne na realnost stvorenog sveta; njihov bes je savršen umetnički izraz demonskog temperamenta i Sataninog nezavidnog položaja. Ovi bednici odbijaju da prihvate da je svet onakav kakvim ga je Bog stvorio, pa ipak, oni nikada neće moći da ga izmene. Odbijanjem da prihvati stvarnost, đavo na sebe navlači večiti jad, i u jadu večito živi: on stvara svoj sopstveni pakao. Poražen, a ipak ponosan, ovaj junak se susreće sa svojom suđajom, svojom neumitnom sudbinom. Satana, bljujući vatru i otrov, izveštava saborce u svojoj mračnoj pećini i ponavlja razloge za pobunu. Nekada sam bio uzvišen anđeo na nebu, tuguje, ali kovao sam zaveru da zbacim svetlost slave. Sada me ovamo Gospod bacio; pa dobro, time je samo moju mržnju osnažio. N i u ovoj dubokoj tami ne postoji mesto na kome bi se od Boga sakrili, jer iako mi više ne možemo da vidimo njega, on može da vidi nas. Bilo bi mi kudikamo bolje da nikada nisam ni znao za blistava nebesa, koja su mi sada oduzeta i Hristu data. Barem mi je Bog ostavio moć da uzletim iz ovog kazamata, da zemlju posećujem i kušam ljude, ali samo one duše koje on sâm ne želi; jer Gospod je svom Sinu dao svu vlast nad nebom i zemljom. Satana završava naricaljku, dajući oduška potpunom jadu: „Avaj meni, bednog li položaja za jednog gospodara, avaj, izgubih božiju moć zaštitničku, avaj, moći svemogućeg, avaj zemljo, avaj, svetlosti dnevna, avaj, radosti, avaj, legije anđeoske, avaj, nebo moje! Avaj, ja izgubih večnu radost!“ Pevanje se završava opisom Hristovog blistavog sjaja i slave koju je Lucifer za sebe priželjkivao. U drugom pevanju Hrista i Satane, opisuju se potresni prizori pakla, gde sveti mrtvaci čekaju Hrista da dođe i izbavi ih. Hrist ruši vrata, a tada, kao u zoru, divotna svetlost prodire u tamu, a s njom i anđeoska pesma. U trećem pevanju opisuje se Satanino iskušavanje Hrista. Rugajući se, đavo podiže Hrista na ramena, kako bi mu pokazao čitav svet. Daću ti vlast nad zemljama i ljudima, obećava on Hristu; primi od mene gradove, prostrane palate, daću ti čak i carstvo nebesko. Satanina ponuda je lažna, jer on nema ni pravo, a ni moć da Hristu nudi vlast nad nebom; u Bibliji se kaže da je Satana Hristu ponudio samo zemlju, koju je Bog đavolu dao privremeno. Hrist mu prezrivo odgovara i savetuje ga da se vrati u tamu i sopstvenim
124
Princ tame
rukama premeri dužinu i širinu pakla. Satana ga nevoljno posluša i javlja svojim saborcima da, turobna grobnica meri sto hiljada milja - što je verovatno najveći broj koji je pesnik mogao da zamisli. U celini gledano, poema Hrist i Satana prati Lucifera od njegovih oholih hvalisanja u prvom, preko šokantnog poraza u drugom, do njegovog potpunog poniženja u trećem pevanju. To je istcrijska drama o Hristovoj postepenoj pobedi nad silama zla. Rana srednjovekovna liturgija obogatila je tradiciju raznovrsnim detaljima. Teolozi su imali mogućnost da svoje speku lacije temelje na jednoj bogatijoj i punijoj tradiciji.
Ilustracija: Drvo spoznaje dobra i zla. Gravira iz knjige Geheime Figuren der Rosenkrenzer, izdanje 1785. g.
HOLASTICARI, P E S N I C I I DRAMSKI
P I S C I
Pismenost se od XI veka brzo širila i donela značajne promene kulturnih vrednosti, uključujući i porast kritičke svesti i individualne samosvesti. Intelektualnim životom, od 1050. do 1300. g., dominirao je sholasticizam - metod koji karakteriše stroga i formalana primena razuma u teologiji, filozofiji i pravu. U XII veku, sholasticizam je razvio svoju osobenu di jalektičku metodu: problem bi se postavio, navodili bi se delovi iz Svetog pisma i predanja koji potkrepljuju različita stanovišta, a potom bi se u rešavanju problema primenjivala logika. Sholasticizam je izvršio fino brušenje teoloških doktrina sa ciljem da postavi jasne granice između istinitog i lažnog, pravoverja i jeresi. I mada su veliki sholastičari, poput Akvinskog, znali za ograničenja razuma, u celini posmatrano, sholasticizam je išao u pravcu utemeljenja pouzdanog znanja kao intelektualnog uporišta u određivanju granica pravoverja. Koristeći logiku i grčku filozofiju, analitička interpretacija Svetog pisma i predanja promenila je dijabologiju tako što je teologiju oslobodila tradicije koja je bila karakteristična za rani srednji vek. Istovremeno, pojavile su se nove opasnosti. Sholastika je na slabim epistemološkim temeljima izgradila elaboriranu racionalnu nadgradnju i na koncu se previše udaljila od iskustva. Velike promene stavova o đavolu ponekad su se kretala u protivrečnim pravcima. Satana je i dalje bivao sve živopisniji i neposredniji u umetnosti, propovedima i narodnoj svesti. Ova promena je bila deo opšte tendencije ka kristalizaciji religioznih figura - i Hrist i Marija su u to doba postali mnogo neposredniji i opipljiviji. Marija je u narodnoj legendi postala Satanin najljući neprijatelj. U celini posmatrano, čini se da su ljudi više voleli da veruju u svesni izvor zla, nego u šlepu sudbinu ili slučaj. Pa ipak, u teologiji, uloga đavola se smanjivala. Humanizam, napad sholastičara na katarski dualizam, teorija zadovoljenja sv. Anselma (1033-1109), i oživljavanje aristotelovske estetike, sve zajedno, oslabilo je ulogu Lucifera u teologiji, toliko da je on
128
Princ tame
ponekad svođen na retoričku figuru ili propagandnu karikaturu, kao na primer kada su papisti anti-papi Klementu III govorili da je „Satanin glasnik i antihristov lakej“, ili u trivijalnim debatama: „Da li treba da mrzimo đavola isto onoliko koliko volimo Hrista?“ Anselmo je dao značajan doprinos umanjivanju značaja đavola u teolo giji. U knjizi Đavolov pad, on usmerava pažnju na Lucifera više nego na Adama, zato što Adamov pad, delimično i indirektno, može da se objasni kušnjom zmije; međutim, nije postojalo nikakvo prethodno zlo koje bi moglo da kuša Lucifera. Tako je ova analiza pada, u suštini rasprava o poreklu i prirodi zla. Anselmo je verovao da je Bog odgovoran za prirodno zlo zato što je stvorio kosmos s ontološkim nedostacima: postoje slepe krave i sakata novorođenčad. Pa čak i kad bi ovakvi nedostaci bili nužni za krajnje dobro u kosmosu, Bog bi i dalje za njih bio odgovoran. Kada se dete rodi bez nogu, ili kada žena oboli od raka, ovakvi nedostaci prouzrokuju istinsku patnju. Moralno zlo, koje takođe prouzrokuje istinsku patnju, može da se objasni ili izborom slobodne volje ili svrhom. Ali ako se moralno zlo pripiše nekoj svrsi, onda je to samo još jedan oblik ontološkog zla i Bog je opet direktno odgovoran. Dela đavolove volje deo su kosmosa koji je oblikovao i uzrokovao Bog koji, u čitavoj večnosti, zna za svaki detalj, za svaki događaj. Možemo da kažemo da on želi samo dobro i da jedva dopušta zlo, ali njegovo dopuštenje, samo po sebi, implicira da je sâm stvorio uslove koji su izazvali Luciferov pad. Tako je Anselmo, analizirajući Luciferov pad, istraživao odgovornost Boga za zlo. Ako je đavo izmislio zlo, Bog mu je to dopustio. Ali zašto je Lucifer želeo pogrešne stvari? Budući da mu je Bog podario volju, ona sama po sebi nije mogla da bude zla. Anselmova analiza se temelji na srednjovekovnoj teoriji prava. Kada se Luciferova volja okrenula od onoga što je trebalo da želi, ka onome što nije, ona je narušila harmoniju kosmosa i u kosmos unela nepravdu; zlo se sastoji od ove nepravde. Bog ima svoju zamisao kosmosa. Ljudi i anđeli moraju da delaju u skladu s njom. Kada su zakoni i dela u skladu s božanskom harmonijom, tada preovlađuje pravda, kada nisu, preovlađuje nepravda. Uvodeći u kosmos disonancu sopstvenog sebičluka, Lucifer je prvobitnu harmoniju pretvorio u stanje nepravde. Kako proceniti relativnu odgovornost Satane i relativnu odgovornost Boga? Anselmo se suočio s ovim pitanjem odlučnije od bilo kog drugog teologa pre pojave Lutera. Objašnjavajući pad đavola, Anselmo je presekao stari čvor koji je još od Avgustinovog doba stajao u središtu ovog pitanja. Uslovi koji okružuju neko zlodelo ni u kom slučaju nisu njegov uzrok. Nijedan preduslov nije izazvao Luciferov pad. Zašto je onda Lucifer zgrešio? Zato što je tako želeo. Da je postojao ijedan uzrok odluke slobodne volje, ona ne bi bila potpuno
ShoUstiiari, pesnici i dramski pisci
129
slobodna. Slobodna volja nije puki privid; ona se ne iznuđuje; ona se ne uzrokuje; ona je istinski i stvarno potpuno slobodna. Odgovor je psihološki zadovoljavajući, jer mi zaista iz iskustva znamo da posedujemo slobodu izbora i, takođe, ponekada osećamo da činimo zle izbore. Ovo je postala klasična odbrana slobodne volje, koja je oslobodila Boga od tereta odgovor nosti za izazivanje moralnog zla. Posmatrajući iz današnje prespektive, Anselmovi odgovori deluju kao pronalazak točka, međutim, teolozi ranijih epoha nisu uspeli da nađu izlaz iz Avgustinovih zacementiranih ideja o predodređenosti. Anselmo je dokaz ivao de su reči „predodređenost“ i „znanje o budućnosti“ pogrešno upotre bljavane, zato što Bog nije lociran u vremenu tako da gleda u budućnost. Pre bi se moglo reći da su svi trenuci za Boga večni: on vidi čitav kosmos od alfe do omege. Bog je sveznajuć - on zna svaki detalj kosmosa, Bog je i svemoćan - on je odgovoran za sve u kosmosu. Sloboda samog Boga je potpuna. 2a većinu stvari Bog snosi neposrednu odgovornost - on odgovara za: orbite planeta, let ptica i ontološka zla poput raka. Za odluke slobodne volje on je samo indirektno odgovoran. Budući da Bog nije stvorio kosmos kao mehaničku igračku, već kao arenu moralno odgovornih bića, on želi da neka bića - ljudi i anđeli - poseduju istinski slobodnu volju, bez obzira na to da li će ona odabrati dobro ili zlo. Bog određuje čitavom kosmosu da bude to što jeste. Međutim, neke stvari on želi zbog njih samih; druge stvari, poput moralnog zla, on želi samo indirektno - u smislu da je stvorio kosmos kome su one prirođene. „I mada Bog upravlja stvarima koje su posledice činova slobodne volje, on ih ne određuje tako što sili volju, ili je sputava, već volju prepušta sopstvenoj moći... Neke stvari su predodređene da se dogode kao posledice slobodnog izbora.“ Ovaj odgovor, koji je anticipirao Luterovu doktrinu o dve volje Boga, uspeo je da reši staru protivrečnost između slobodne volje i sudbine i otkloni odgovornost Boga za greh. Međutim, ova argumentacija nije ništa učinila da Boga oslobodi od odgovornosti za ontološko zlo: i zaista, ona ga čini direktno odgovornim za rak i slepilo. Povrh toga, ona ne objašnjava zašto moralno zlo, ako već mora da postoji, mora da izaziva toliku količinu ili intenzitet patnje. Pošto je u svet uneo nepravdu, Satana je kušao Adama i Evu kako bi nepravdu raširio. Zbog toga što su Adam i Eva potpuno odgovorni za sopstveni izbor, prvobitni greh je mogao da se počini i bez Sataninog uplitanja. Anselmo, poštujući tradiciju, nikada nije ni pomišljao da Satanu ukloni s pozornice; međutim, on je prvorodni greh i njegove posledice mogao da objasni i bez pozivanja na đavola. Bog stvara ljudsku prirodu da bi se vladala po pravdi, da bi ljudi živeli u skladu s kosmosom i u skladu s njim samim. Zapravo, postojala je jedna vrsta ugovora po kome nam je Bog obećao sreću ukoliko delamo u skladu s pravdom. Ali, mi smo taj ugovor prekršili
130
Princ tame
prvobitnim grehom i nismo uspeli da Bogu uzvratimo pravo koje mu pripada. I mada nemamo moć da povredimo samog Boga, mi možemo da ga povredimo tako što se otuđujemo od pravednog poretka koji nam je on namenio. I mada Bog, zbog našeg greha, Luciferu daje određena prava nad čovečanstvom, đavo na nas nema nikakva prava. Sve dugove koje imamo, a koji su nastali kao posledica našeg greha, imamo prema Bogu, a ne prema đavolu. Odbacujući teoriju iskupljenja, Anselmo je uobličio originalnu vari jantu teorije žrtvovanja, koja je poznata pod nazivom teorija zadovoljenja. U ovoj teoriji, Lucifer igra sporednu ulogu. Zato što smo naš ugovor nepravedno prekršili, pravedni Bog nema nikakvu obavezu da nas izbavlja. Međutim, on to čini zato što to i dolikuje i odgovara njegovom milosrđu i ljubavi. Stoga Bog odlučuje da nas spase. Ali, Bog ne može da izleči otuđenost čovečanstva silom ili zapovešću a da sâm ne prekrši pravdu. Mi ljudi smo vagu pravde izbacili iz ravnoteže i sada moramo da je uravnotežimo nudeći nešto u zamenu. Međutim, mi ne posedujemo ništa što bismo mogli da ponudimo Bogu, jer sve što imamo njegov je dar. Tako, čovečanstvo ima prema Bogu ogroman dug koji ne može da otplati; Bog poseduje sredstva plaćanja, ali on nema dugova. Sledi, da jedino biće koje može da ponudi prikladnu žrtvu jeste neko ko je istovremeno i Bog i čovek. Kao čovek koji predstavlja čitavu ljudsku rasu Hrist ima dug; budući da je Bog, on može da ga otplati. Hristovo žrtvovanje zadovoljava zahteve pravde. Iako legalistička, teorija zadovoljenja predstavlja jednu koherentnu teoriju žrtvovanja. Postepeno, teolozi su je potpuno prihvatili (za razliku od literature i legende). Kako je teorija iskupljenja lagano bledela, tako se i uloga đavola u teologiji smanjivala. Sholastički argumenti razjasnili su i druge probleme dijabologije. Kada je Lucifer pao? I Svêto pismo i predanje govore da je on bio pokvaren „od početka“, ali Petar Lombrad (1100-1160) i drugi, zapazili su da je apsurdna tvrdnja da je on zao od trenutka kada je stvoren, jer bi to značilo da ga je Bog takvim stvorio. S druge strane, Lucifer nije dugo mogao da odlaže svoj izbor, jer anđeoska inteligencija intuitivno i neposredno shvata prirodu kosmosa; anđelima nije potrebno vreme da bi putem čulnih opažanja i razuma nešto naučili, tako da u njihovu svest ne može da uđe nijedna nova infor macija koja bi ih izmenila. Stoga je moralo da protekne neko, mada veoma kratko vreme, između Luciferovog stvaranja i pada. Sholastičari su izneli dokaze da đavo ne može biti spasen. Prvo, za razliku od Adama i Eve, on nema izgovor da ga je kušao neko drugi. Drugo, budući da je njegov intelekt bio neuporedivo jači od ljudskog, njegova krivica je proporcionalno veća. Treće, budući da anđeli ne mogu da saznaju ništa novo, oni ne mogu da izmene svoju svest, niti mogu da se pokaju. Četvrto, posle pada, njihova anđeoska svojstva su izgubila kvalitet. Anđeli su zadržali intelekt, ali u oštećenom, oslabljenom obliku, pa iako ne gube slobodnu volju,
Sholastičari, pesnici i dramski pisci
Ш
oni, u stvari, gube moć izbora između dobra i zla. Peto, Lucifer i njegovi anđeli nemaju nikakvu korist od Hristovog žrtvovanja, zato što oni nisu ljudi. Luciferovo iskupljenje zahtevalo bi nekog od njegove vrste, ali ovo nije moguće, jer svaki anđeo pripada isključivo svojoj vrsti. Šesto, budući da je đavo pao, a nije bio iskušavan, on bi morao da povrati milost bez ičije pomoći, što je nemoguće. Oživljavanje dualizma u redovima katarskih jeretika imalo je značajne posledice po dijabologiju. Katari, čiji su najdublji koreni poticali iz gnosti cizma, došli su na Zapad 1140. g., i širili se od severne Italije prema južnoj Francuskoj, Aragonu, oblastima oko reke Rone i delovima današnje H olandije i Belgije. Katarski dualizam - najopasniji jeretički izazov srednjovekovnoj crkvi - bio je na kraju iskorenjen, ali samo uz pomoć krstaških ratova i inkvizicije. U suštini, katarsko gledište je nastojalo da spasi dobrostivost Boga ograničavanjem njegove moći i da objasni i razreši sukob između dobra i zla koji osećamo u sebi i opažamo kod drugih. Katarizam je izražavao jednu dirljivu čežnju za iskoračenjem iz ovog beznadežno upropašćenog sveta u jedan drugi, lep i savršen svet. Dualističke doktrine katara razlikovale su se od grupe do grupe; najznačajnija generalna razlika postojala je između apsolutnih dualista, koji su smatrali da je đavo načelo potpuno nezavisno od Boga, i umerenih dualista, koji su verovali da je đavo uzurpator božije moći. Apsolutni dualisti su dokazivali da nužno postoje dva nezavisna načela, budući da u svetu opažamo i dobro i zlo. Kada bi postojao samo jedan princip, on bi morao da bude ili dobar ili zao, zato što jedno načelo ne može da obuhvata svoju suprotnost. Ako je zlo jedinstveno načelo, odakle onda potiče dobro? Ako je načelo dobro, odakle onda potiče zlo? Nemoguće je da je svedobri i svemogući Gospod oblikovao kosmos tako da mu je žao zbog onoga što se u njemu dešava. Ovaj pristup je bio isuviše apstraktan, pa su mnogi katari prihvatili umerenija i konkretnija gledišta. Jedno od takvih gledišta bilo je ono po kojem je Lucifer bio sin božiji, Hristov brat; po drugom, Lucifer je bio sin apstraktnog načela zla. Nijedno od ovih gledišta nije uspelo da istinski oslobodi Boga od odgovornosti za zlo. Čini se da je jedino apsolutno gledište davalo konzistentan odgovor. Kakvo god da je bilo poreklo đavola, katari su bili saglasni da je on princ materijalnog sveta, njegov tvorac i njegov vladar. Svi su se saglali da je istinski Bog stvorio samo duh. Apsolutisti su tvrdili da je đavo stvorio materijalan svet u isto vreme kada i Bog duhovni, a možda čak i ranije; umereni dualisti su govorili da je Bog stvorio duhovni kosmos, a da ga je potom đavo grubo podražavao stvarajući neoblikovanu materiju i od nje stvorio bića; ovim nesrećnim stvorenjima on nije mogao da dâ život, pa je otišao na nebo da otme anđele, ugura ih u neživu materiju i tako na zemlji stvori svoju zajednicu robova.
132
Princ tame
Starozavetni Bog nije istinski, dobri Bog, jer on je nepostojan, okrutan, a pre svega, on je tvorac ovog zlog materijalnog sveta. Ličnost koja odgovara svojstvima starozavetnog Boga, uopšte nije Bog, već Satana. Hrist je došao u misiju spasenja u ljudskom telu da bi nas upozorio da, ukoliko želimo da se vratimo Bogu, moramo da oslobodimo duše iz sirovih tela u koja nas je Satana, lažni Bog, zarobio. Katolički odgovor na dualizam rezimiran je 1215. g. na značajnom Četvrtom lateranskom saboru - katarska pretnja je bila toliko ozbiljno shvaćena da se o njoj govori u prvom kanonu. Okupljeni biskupi su obznanili da je istinski, dobri Bog sve stvorio ni iz čega. Đavo i drugi demoni bili su dobri kada su stvoreni, ali postali su zli svojom slobodnom voljom. Kada na kraju sveta uskrsnu sva bića, svako će dobiti ono što zaslužuje; zli ljudi i anđeli će, zajedno s đavolom, biti na večnim mukama, dok će dobri, zajedno s Hristom, večno uživati. I Sabor, i sholastičari, pobili su tvrdnje dualista, rekavši da je zlo nebiće i da su dva suprotstavljena bića logički nemoguća: 1. Budući da zlo nema biće, iz njega ništa ne može da izvire. 2. Zlo može da umanji dobro, ali ne može da ga zatre, jer, u suprotnom, ne bi preostalo ništa stvarno, ne bi bilo ničega u čemu bi zlo moglo da obitava, pa bi tako ono samo sebe odstranilo. 3. Budući da zlo nema biće, ono nešto može da izazove samo „slučajno“, i po tome ono obitava u dobrom, koje je uzrok nečemu. 4. Načelo nereda i nekoherencije ne može da postoji, budući da je ono puka negacija reda i koherencije. 5. Kada bi dva večna načela bila apsolutno uravnotežena, kosmos bi između njih mirovao, a kada ne bi bila uravnotežena, jedan bi večno isključivao drugi. 6. Apsolutno zlo biće ne može da postoji, zato što apsolutno zlo jeste apsolutno ništa; povrh toga, takvo biće bi bilo samoprotivrečno budući da bi ono mrzelo i potrlo sopstvenu suštinu; ako bi volelo i poštovalo makar nešto u sebi, onda ne bi bilo potpuno zlo. Katolički i katarski argumenti plovili su naporedo, nikada nisu bili u dodiru, osim kada su razmenjivali plotune. Katari su insistirali na nepobitnoj stvarnosti zla; katolici su to poricali tvrdeći da je zlo puka lišenost. Katolici su insistirali na tome da ništa ne može da ograniči suverenitet Boga. Katari su verovali da je Bog organičen nečim izvan njega samog: materijom i zlom. Pa ipak, na čudan način, njihova gledišta su se poklapala na jednom dubljem nivou. Obe strane su verovale, mada svaka na svoj način, da je zlo nešto potpuno strano, nešto anti-božansko. Za katare, zlo je ne-bog zato što je ono drugi bog. Za katolike zlo je ne-bog zato što mu nedostaje od Boga dato biće. Obe strane su uvek bile isuviše neprijateljski raspoložene da bi mogle da pronađu nešto zajedničkoga kako je katolička doktrina i organi zacija postajala sve kruća, to je više nastojala da sve jeretike poistoveti sa Satanom. Pošto su demonizovani, jeretici su postali žrtve zakonskog gonjenja i društveno sankcionisanog proganjanja.
Sholastilari, pesnici i dramski pisci
133
Sredinom XIII veka, kada su se ova previranja na kratko primirila, pojavio se najuticajniji sholastičar - Toma Akvinski (1225-1274). Akvinski je razlikovo četiri vrste zla. O d te četiri vrste, odbacio je apsolutno zlo kao apstrakciju koja nema nikave veze sa stvarnošću, budući da je apsolutno zlo apsolutno ništa. Takođe, smatrao je da „metafizičko“ zlo ne treba uopšte nazivati zlom, zato što je inferiornost stvorenog u odnosu na Stvoritelja logička nužnost. Ostalo je prirodno i moralno zlo. Unutar kategorije prirod nog zla, Akvinski je pravio razliku između lišenosti i negacije. Neki nedostaci bića nisu prava lišenost, pa stoga i ne spadaju u kategoriju prirodnog zla. To što svinja nema krila, ili kamen nema škrge, to nije lišenost, već negacija, i stoga to ni u kom slučaju ne može biti zlo. Istinska lišenost, prirodno zlo, javlja se samo onda kada je biće lišeno nečega što mu odista pripada: „Zlo je neuspeh datog subjekta da se potpuno ostvari.“ Svako biće teži da se potpuno ostvari u Bogu/biću/dobroti, a zlo je mera, ili stepen u kojem je ova težnja osujećena. Gluva žena nije u potpunosti ostvarena žena i stoga je njena gluvoća prirodno zlo. Kako sada pomiriti postojanje prirodnog zla s postojanjem dobrog Boga? Zašto postoje žene lišene sluha, muškarci lišeni vida, deca lišena udova? N a početku Summa theologiae, Akvinski je priznao da je postojanje zla najbolji dokaz za tvrdnju da Bog ne postoji. Prvo je pobio argumente ateizma iznevši pet čuvenih dokaza o postojanju Boga, a potom se direktno suočio s problemom zla. Bog je odgovoran za čitav kosmos. N e može da postoji ni jedno drugo načelo, nijedan nezavisan uzrok zla, nijedan summum malum. Potpuno zlo je potpuna lišenost i nebiće. Bog sve stvari stvara dobrim. Sve što postoji, zajedno sa Satanom, jeste dobro, zato što je sve stvorio Bog. Zlo ne može da postoji bez dobra, jer zlo po sebi ne postoji i zato ono mora da bude nedostatak u inherentno dobrom biću. U kom stepenu je Bog odgovoran za lišenost svojstvenu prirodnom i moralnom zlu? Svako zlo ima uzrok. Koristeći Aristotelove pojmove, Akvinski je dokazivo da zlu nedostaje formalan ili konačan uzrok, zato što je zlo niïta po sebi. Međutim, ono ima materijalan uzrok - dobro u kome obitava - i delotvoran uzrok - sredstvo koje proizvodi nedostatak. Prirodno zlo uvek ima prirodan uzrok. Svaki nedostatak u prirodi izazvan je nekim prethodnim nedostatkom. Može da se pomisli da je Bog prvobitan uzrok takvih nedosta taka, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je prvi nedostatak morao da potekna od njega. Međutim, nedostaci su samo slučajni nusproizvodi dobra. Bakterije izazivaju patnju drugih bića, ali samo „slučajno“: one su same po sebi dobre. Veliki kamen, dobar po sebi, kada se odroni i padne na prolaznika izaziva „slučajan“ bol. Bog ne želi nedostatke, on želi samo dobro u kome nedostatak obitava. Stoga može da se kaže da Bog izaziva prirodno zlo samo „slučajno“. Bog stvara i čoveka i bakteriju: i jedno i drugo je dobro; bakterija čoveka lišava zdravlja samo „slučajno“.
Pošto Bog po sebi nema nedostataka, on ne može da im bude uzrok. O n ne želi zlo. Takođe, tačno je da Bog ne iskorenjuje zlo; on dopušta da se ono pojavi samo zbog većeg dobra; promisao božija iz svakog zla izvlači dobro. Ponekad je to očigledno - kao, na primer, kada nas bol upozori da maknemo ruku s vrelog šporeta. Često to uopšte nije jasno, kao kada je pregaženo dete. Međutim, nestajanje i propadanje bića je nužno u kosmosu koji mora da bude raznolik, kako bi u potpunosti izrazio i reflektovao svog božanskog tvorca. Kosmos u kome ništa ne bi umiralo bio bi statičan i monolitan. Zlo i nedostaci, zavisni su i podređeni jednom većem dobru. Pauk ne bi mogao da živi kada ne bi jeo muve; lasica bi uginulu da nije pojela miša. Odgovor tipa: „Objasni to mišu“ nije adekvatan, zato što ova teorija u potpunosti uzima u obzir patnje miša. Logički nije moguće oblikovati kosmos koji vri od snage i života bez nestajanja i propadanja bića i patnje koja iz toga proizilazi. Dakle, Bog Akvinskog ne želi prirodno zlo, ali ga prihvata kao nužnu cenu za postojanje kosmosa. Da li je to postojanje vredno tolike patnje ili, da li je tolika patnja u skladu s postojanjem dobrog Boga? Akvinski je dao potvrdan odgovor, međutim, argument da je zlo samo „privid“, budući da je deo jednog višeg poretka čija je savršena dobrota od nas skrivena, nikada nije bio zadovoljavajući. Pa ipak, problem bi ostao čak i kada bi se negiralo postojanje Boga; argument koji negira postojanje Boga na temelju postojanja zla ne pogađa samo Boga, već i svaku ideju o bilo kakvom racionalnom, uređenom, ili svrhovitom kosmosu. Argument koji se temelji na zlu, ako je validan, ne eliminiše samo ono što nazivamo Bogom, već i svaku ideje o poretku i kosmičkim načelima. Eliminišući poredak i načela, ova ideja sve vrednosne sudove u potpunosti prepušta subjektivnom. U XVIII veku, Makiz de Sad će to veoma jasno shvatiti. Međutim, tada se desila jedna neobična stvar: prvobitan argument je paradoksalno eliminisan. Kada ne bi postojao bilo kakav poredak ili svrha, onda bi sve ljudske težnje i vrednosti bile apsurdne, a iz toga sledi da su dobro i zlo samo ljudske konstrukcije. Međutim, budući da zlo ne može objektivno da postoji, ono ne može da se navede kao dokaz protiv postojanja Boga. Pa ipak, svako ko želi da očuva Boga mora iskreno da se suoči s prirodnim zlom. Moralno zlo je otvorilo druge probleme. S jedne strane, Akvinski je želeo da odbrani stav da u jednom uređenom kosmosu sve ima uzrok, ali s druge strane, on je želeo da odbrani slobodnu volju i da tako objasni svrhu stvaranja kosmosa, kao i da ograniči odgovornost Boga za greh. Akvinski je koristio lišenost da bi ograničio odgovornost Boga za prirodno zlo; slobodnu volju je koristio da bi organičio odgovornost Boga za moralno zlo. Po ovome, Bog nije odgovoran za moralno zlo zato što ono predstavlja slobodan i neposredan izbor datog aktera. Bog predodređuje čitav kosmos i njegovao promisao upravlja kosmosom, međutim, ovim božanskim planom istovemeno je obuhvaćena i slobodna volja i njene posledice.
Sholastičari, pesnici i dramski pisci
m
Kao i Eriugena, Anselmo i drugi vodeći sholastičari, Akvinski je mogao da se uhvati u koštac s problemom zla i da đavolu ne dodeli neku nezaobi laznu ulogu. Pa ipak, za Akvinskog je postojanje đavola bila datost otkrovenja, i zahvaljujući njemu, neke suštinske ideje dijabologije postale su suptilnije. N a početku kosmosa, Bog je Luciferu ponudio na dar natprirodnu milost koja bi mu donela blaženstvo i Lucifer je dar prihvatio. Satana- je. shvatao da se radi o najvišem dobru, većem od bilo koje prirodne sreće, ali, odlučio je da ovo saznanje zanemari. Satanin greh ima i sadržaj i kvalitet. Sadržaj greha je njegov izbor da odbaci blaženstvo i vođen sopstvenim uverenjem potraži ono što za njega predstavlja prirodnu sreću. Sa svojom anđeoskom inteligencijom i znanjem, on nije mogao da misli da može da bude ravan Bogu, ali je želeo da mu bude sličan, u smislu da ima slobodu upravljanja sopstvenom srećom, uz pomoć sopstvenih snaga, i da tako Gospodu niti šta duguje, niti da mora da mu bude zahvalan. Satanin greh se zbio brzo nakon stvaranja, u trenutku kada je shvatio da nije Bog, da od Boga zavisi i da ima mogućnost da ovo stanje zavisnosti prihvati ili odbaci. Đavo samo spolja može da deluje na nas. O n može da nas iskušava i u nešto ubeđuje, ali on ne može da uzme našu slobodu i počini greh. Budući da može da nas iskušava, đavo je posredan uzročnik greha, međutim, nepos redan uzrok je uvek sâm grešnik ili grešnica. Ako đavo nije nužan za objašnjavanje greha ili kušnje, kakva je onda njegova uloga? Akvinski je odgovorio da je on glavešina, starešina, princ, vladar i gospodar svih zlih stvorova; on, zajedno s njima, čini jedan entitet. Kao što su vernici članovi Hristovog mističnog tela, tako su i grešnici članovi Sataninog, i s njim su sjedinjeni u otuđenju. Tako su sholastičari izbrusili neke važne ideje dijabologije, međutim, u njihovom čvrstom logičkom sistemu nije bilo mnogo mesta za figuru Zlog. Teološki, Satana je bio u opadanju. Međutim, u čitavoj evropskoj kulturi — u legendi i književnosti - Satanina ličnost je snažila. U nastojanju da stvore umetničko jedinstvo, da priči o spasenju daju veću dramatičnost i napregnutiji zaplet, pisci su stvorili jedan scénario prepun detalja, koji je bio uzbudljiviji od onog koji su pisali teolozi. Jedna od najsnažnijih slika Satane pojavila se u vizijama s onog sveta, u književnom žanru koji može da se prati od III veka i koji je u XI veku dao delo pod nazivom Tundejlova vizija. Ovo malo remek delo, uticalo je na kasnije likovne predstave i književne prikaze Zlog, uključujući i Danteove opise mučenja prokletih u užerenom grotlu. U knjizi postoje dve potresne slike demona, a u jednoj je opisan sâm Lucifer. Tundejl je video „neiskazivo užasnu zver neverovatne veličine. Beše veća od bilo koje planine koju ikada viđaše. Oči joj svetleše kao ljuta žeravica, čeljust joj beše širom razjapljena, od lica joj se odizaše neugasiv plam.“ Video je još jednog demona koji je imao dva stopala, pâr krila, izdužen vrat, gvozdeni kljun i gvozdene kandže.
136
Princ tame
Zver je sedela posred zaleđene bare i proždirala sve duše koje je kandžama mogla da dograbi. Čim bi zver duše svarila, lučila ih je na led, gde su one ponovo oživljavale, a potom su ih čekala nova mučenja. Na kraju, Tundejl je video samog Satanu: Princa tame, dušmanina ljudi, koji beše veći od svih zveri što ih u paklu viđaše... Neman beše kao gavran crna, oblik ljudskog tela imaše, ali i rep i ruku bezbroj. Strašna nakaza uistinu stotinu ruku imaše, a svaka meriše sto lakata u dužinu i deset u širinu. N a svakoj ruci beše po dvadeset prstiju, a svaki prst u dužinu meriše sto, a u širinu deset palaca. N okti na prstima ruku behu duži od koplja viteza, a na nogama behu skoro isti takvi. Zver krasiše dugačak i golem kljun i šiljast rep načičkan klinovima što se zarivaše u prokletnike. Grozomorno biće ovo, nadvijaše se nad gvozdenom kapijom posred žeravice koju silesija demonska raspaljivaše... Ovaj dušmanin ljudi vezan beše, s družinom svojom, gvozdenim i bakarnim lancima što žariše se... Dah kad bi pustio, razvejao bi duše prokletih po svijem kutovima pakla. A kad bi dah uzeo, sve bi ih u se opet primio i tad bi se duše obrele u sumpornom dimu ustiju njegovijeh, te bi ih tada žvakao... Zver ova zvaše se Lucifer i beše prvi stvor što ga Bog načinjaše.
Najznačajnija obrada đavola u literaturi pojavila se u delu Dantea (1265-1321), najvećeg srednjovekovnog pesnika i teologa-laika. Božanstvena komedija, delo koje je pisao poslednjih petnaest godina života, jeste kom pleksna mistična poema u kojoj đavo, iako retko „na pozornici“, predstavlja moćnu silu koja čitavo vreme dejstvuje i u paklu i na zemlji. Dante nije imao nameru da napiše naučnu raspravu o fizičkom univerzumu. Pre bi se moglo reći da je želeo da naslika portret kosmosa i njegovo moralno ustrojstvo. Za Dantea i njegove savremenike, najdublje značenje kosmosa bilo je etičko, a ne fizičko, iako je Dante, kao brižljiv umetnik, želeo da ovaj etički svet bude analogan fizičkom univerzumu. U Komediji, fizički univerzum je metafora etičkog kosmosa, pre nego obrnuto. Slično Ptolomejevom univerzumu, Danteov univerzum sastojao se od niza koncentričnih sfera, sa Zemljom u centru. Iznad, i oko Zemlje, nalazila se sfera Meseca, a onda redom, sfere Merkura, Venere, Sunca, Marsa, Jupitera, Saturna, zvezda stajaćica, i sferaprimum mobile koja pokreće čitav univerzum. Izvan i iznad ovih sfera nalazila su se nebesa - stanište Boga, anđela i blagoslovenih duša. U centru Zemlje nalazio se pakao, a u samom središtu pakla, zatočen u tami, boravio je Satana. Dante je stvorio mističnu viziju koja nalikuje Dionizijevoj. Svako biće u kosmosu se kreće ili ka Bogu ili ka đavolu. Bog je visoko gore i izvan; đavo je duboko dole i unutra. Kada nas ispunjava naša istinska ljudska priroda, koja je stvorena po liku božijem i koju bodri Sveti duh u nama, mi se prirodno uspinjemo prema Bogu, širimo naše vidike, otvaramo se prema svetlosti, istini, ljubavi; na svežem, čistom, lepom i istiniskom vazduhu otvara nam se široki vidik. Otvaraju nam se vrata neba i mistična ruža. Međutim, kada nas zavede iluzija i povuče nas u greh i glupost, tada tonemo nadole i
ShokstiUri, pesnici i dramski pisci
137
tonemo u sebe, udaljavamo se od Boga, vazda se sve više ograničavamo, naSe oči se zatvaraju, a pogled nam se usmerava na sopstvo, oborene oči pritisnute teškim kapcima ne vide stvarnost i vezuju se za nas same, u nama samima. Oči su nam svezane, slepe, obavijene tamom, pune mržnje i odsečene od sveta, što više tonemo, pakao postaje sve teskobniji i mračniji. N a tom putu nema ničega, doslovno ničega: postoji tišina, nepostojanje, lišenost, praznina. Bog je ekspanzija, biće, svetlost; Satana, zaronjen u sebe, jeste ništavilo, mržnja, tama i očaj. Njegova izolovanost potpuno je suprotstavljena zajednici ljubavi u kojoj Bog sjedinjuje našu svest s prvom zvezdom. Na jednom nivou, ovaj sistem u centar univerzuma postavlja đavola, a ne Boga. Međutim, na dubljem nivou, Dante je smatrao da je Bog smešten u istinskom, moralnom središtu kosmosa, mada ovo nije mogao da predstavi prostornim pojmovima. I zaista, on je posebno insistirao na tome da moralno središte ne može da se locira ni u prostoru, ni u vremenu. Ono se ne nalazi u prostoru i nema suprotnih polova; na nebu ne postoji ni jedno drugo »gde“ izuzev uma božijeg; to je tačka u kojoj su prisutna sva vremena, tačka u kojoj se poklapa svako „gde“ i svako „kada“. Dante je, kao i Nikola Kuzanski u XV veku, ili fizičari u XX veku, mogao da kaže da je središte univerzuma svuda i da kosmos nema periferije. Međutim, Dante je svoj kosmos predstavio prema jedinom modelu koji mu je bio dostupan - Ptolomejevom i patrističkom modelu po kojem se Zemlja nalazila u središtu sveta. Međutim, Dante je znao da istinski centar jeste život i svetlost božija, koja se nalazi svuda. Patos i užas Danteovog Satane sastoji se u tome što je on zauvek slep za tu svetlost, zauvek izolovan od božije ljubavi. Dante se pozabavio pitanjem geografskog lociranja Satane i smestio ga u centar univerzuma, pozivajući se na aristotelovsku fiziku, po kojoj sve ïto postoji traži svoje prirodno mesto u univerzumu (videti Tabelu 2). Idući naviše od sfere Meseca, prirodno kretanje je zakrivljeno, orbitalno; ispod sfere Meseca, na Zemlji i u Zemlji, kretanje je pravolinijsko. Vatra se prirodno kreće naviše, voda naniže. Kada se ovo gledište fizike prevede u etičke pojmove, ljubav je nešto što se prirodno uspinje, a greh nešto što prirodno tone. Ljubav koja vlada kosmosom uzdiže se svojom svetlošću. Središte kosmosa je mesto u koje tonu sve teskobne, grešne stvari. To je mesto najudaljenije od Boga, mesto u kojem, po logici stvari, boravi đavo. Satana i njegovi anđeli su zbog oholosti proterani iz svoje domovine na nebu; prezrena družina je kao kiša pala s nebesa, iz blaženstva dospela je na dno. Pala je jedna desetina anđela, a Bog je to nadoknadio stvaranjem čovečanstva i spasavanjem svetaca. Satana je bio najuzvišeniji anđeo, moćni serafin sa šest krila. Međutim, on je kao munja pao s neba i, vrtoglavo padajući kroz sfere, stropoštao se na Zemlju. Kada je udario o tlo, od sudara se stvorila ogromna pukotina kroz koju je strmoglavo tonuo, sve dok nije stigao do središta planete. Satana je toliko otežao od greha da je tonuo kroz
138
Princ tarne
zemlju kao olovo kroz krem. Padajući, on je iskopao špilju, ili „grobnicu“, i od nje je nastao pakao. O d ovog rovanja ogromnih razmera na površinu je izbačena zemlja, i od nje je nastala planina čistilišta. Božije nebo
Tabela 2 Satana živi u mrtvom središtu univerzuma, glava mu se uzdiže u pravcu Jerusalima, na severu mu se nalazi zadnjica koja se mrzne na ledu, njegove velike dlakave noge dižu se u pravcu čistilišta i juga. Vergilije, Danteov vodič, čvrsto se drži za Sataninu kosmatu grbaču i mora oprezno da se kreće s Danteom na leđima, kako bi se upravljao prema kristalnim zvezdama na nebu. Đavolova hladna i sumorna moć je užas kosmosa, ali kada Satanu ugledamo u središtu pakla, on više deluje patetično nego užasno. Dante je posebno želeo da Satanu prikaže kao prazno i prezira dostojno biće - jedan jalov kontrast energiji Boga. Odsustvo dramske radnje pokazuje da Satani suštinski nedostaje biće. O n je sieden u mrtvom kutu sveta koji se okreće, na mestu gde su utonuli najteži gresi i nataložili se u jednoj tački. N a tom
SkoLutiitri, pesnici i drumski pisci
139
mestu ne može da postoji kretanje; tu se najteže tegobe stapaju u večno nepokretnu masu, u kojoj je Satana sabijen pod svim teretom kosmosa. Ako sve stvari streme Bogu, šta je ostalo za Satanu? Ništa: samo ništa vilo i besmisao greha. Isto kao kada okrenemo leđa Bogu, zatvorimo se u sebe i tako okrenemo nestvarnosti, tako je i središte pakla jedna tamna masa zauvek zatvorena u sebe, apsolutno i navek odsečena od stvarnosti. Satana, simbol ovog ništavila, ne može da ima istinski karakter, osim njegove negacije - i njegova jalova nepokretnost je ono što je Dante hteo da prikaže. Jezero koje ga je okovalo, isuviše je zaleđeno da bi popucalo - to je znak smrti i suprotnost svetoj vodici krštenja koja daje život. Nepomičnost Satanina u suprotnosti je sa slobodom anđela; njegova sleđena mržnja suprotnost je božijoj ljubavi koja podstiče stvaranje. Njegova prinudna nepokretnost u suprotnosti je prema voljnom spokojstvu Boga koji, sam po sebi nepokretan, pokreće svet. Ništavilo Satanino prožima sve, ono je ledeni pandan toplom prisustvu Svetog duha. Prazno i beslovesno, ono zrači iz mrtvog središta i na grešnu zemlju ističe iz svih pukotina pakla, odnoseći toplotu i svetlost. Satanina sila deluje kao gravitacija, privlačeći u pakao žene i muškarce. Ovo privlačenje je potpuno suprotno sili koju upotrebljava Bog, koji prema sebi privlači stvari u stepenu u kojem one jesu svetlost, duh i dobro. Najniže grotlo pakla namenjeno je izdajnicima i tamo boravi Satana, izdajnik Boga Oca, oličenje svih otpadnika. O n gadnim trostrukim čeljustima žvaće Bruta i Kasija - izdajnike svojih gospodara, žvaće i Judu koji je izdao Hrista. Ispod svakog od tri groteskna lica, Satana ima po pâr golemih krila - ima ih ukupno šest, i ona su znak da je on nekada bio serafin. To nisu perjana anđeoska krila od živog plamtećeg zlata, već kožna krila šišmiša koja, nesposobna da polete, zaludno klepeću po mrzlom vazduhu, kovitlaju vetrove što lede paklene reke i izlaze na zemlju da smrtnike potaknu na greh. Ovaj ledeni vetar je suprotnost vetru ljubavi kojim odiše Sveti duh. Đavo je nagomilana masa beživotne materije. Teologija je smatrala da su anđeli i posle pada ostali anđeli. Međutim, Dante je Satanu predstavio kao sirovu inkarnaciju i ruglo istinskoj inkarnaciji Hrista, kao i potpunu suprot nost duhu. U oblikovanju Satane s maljavim životinjskim telom koje je gotovo čista materija, Dante je koristio hrišćansko-platonističku tradiciju po kojoj je čista materija najudaljenija od Boga i najbliža nebiću. Nemoćna ružnoća ovog glomaznog i patetičnog stvora predstavlja potpuni kontrast lepoti Boga. Večito žvakanje trojice izdajnika je istovre meno i beskorisno i užasno. Dok žvaće svoj ljudski plen, Satana plače od nemoćnog besa, suze mu se mešaju s krvlju izdajnika i cure mu niz bradu. Krvave suze ovog užasnog džina ne prolivaju se radi spasenje; one samo izazivaju gađenje - i parodiraju suze koje je nebeski Gospod prolio na krstu.
140
Princ Utrne
Đavo je bio glavni junak i u drugim književnim delima kasnog srednjeg veka, kao i u pozorištu. Tekstove misterija i mirakula uglavnom su pisali sveštenici da bi poučili (ili zastrašili), kao i da bi zabavili brojnu neobrazovanu publiku, za koju je đavo, u doba u kome su harali kuga, glad i ratovi, predstavljao nešto veoma opipljivo. Težeći dramskom jedinstvu, ovi pisci su stvorili prvu koherentnu hronologiju đavolovih postupaka - od njegovog stvaranje do konačnog uništenja. Do kraja poglavlja ova hronologija je opisana i ilustrovana citatima iz različitih drama. Istorija sveta započinje činom stvaranja prostora i vremena. Prema srednjovekovnoj drami, Bog je, odmah po stvaranju, stvorio devet redova anđela, i Lucifera, najuzvišenijeg anđela vrhovnog anđeoskog reda, koji je bio drugi po slavi, odmah do Boga. JBićeš mi od svih silnika najbliži, bićeš gospodar i ogledalo moći moje; stvaram te lepog i blaženog i nazivam te Luciferom, ti si onaj koji nosi svetlost.“ Kada je Bog Lucifera imenovao za „guvernera“ čitave nebeske legije, um anđela svetlosti se preokreće. N a sredini pozornice vidi se presto božiji, anđeli stoje okupljeni oko trona i pevaju mu ode. Kada Gospod ustane i izađe napolje, Lucifer vidi prazan presto i sanjari 0 sopstevnoj slavi: Ah, da sam čudesno blistav ja... Sve na ovom prestolju moje bi bilo, bio bih tada mudar kao on što je. Lucifer se ruga anđelima koji pokorno hvale Boga i zapoveda im da umesto Boga pogledaju njega i „vide lepotu što ga krasi.“ „Da li ćete pesmu pevati Bogu ili meni? Ja sam onaj što va vek najviše vredi.“ Dobri anđeli ustuknu od užasa: „Oholosti tvojoj kroz prste progledati nećemo.“ Lucifer se nije uplašio: Uistinu vredniji gospodar sam ja i od njega uvek vredniji ću biti. Da dokažem da vredniji jesam na božije prestolje sešću. Luciferov saučesnik, anđeo Svetlorod, hrabri ga neuvijenim laskanjem: „Kao dan je jasno da je svetlost bića tvojega hiljadama puta od božije veća.“ Dobri anđeli čine poslednji pokušaj: „Stani“, preklinju ga, „ne staneš li, lepotu tu ćeš, avaj, izgubiti.“ Prezirući njihovo upozorenje, Lucifer seda na presto 1 uživa u sopstvćnoj oholosti: „Sva radost sveta utisla se u me, jer zraci svetlosti moje plamte punom jasnoćom. U slavodobitnoj radosti blistam: biću kao on što je - najveći na nebesima.“ Ova slika anđela ljudskog oblika koji se, okupljeni oko božijeg prestola, svađaju, u suprotnosti je s teološkom idejom o hladnokrvnoj odluci koju je velika kosmička sila donela u jednom
Sholastilari, pesnici i dramski pisci
141
trenutku na početku vremena. Luciferova žudnja za vlašću bila je isuviše živopisna, isuviše bliska ljudskoj prirodi, da bi joj pisci odoleli. Lucifer veličanstveno blista na tronu božijem i poziva anđele da mu se poklone: „Anđeli, priđite mi svi, savetujem vam da kleknete pred svojim suverenom.“ Dobri anđeli odbijaju, ali slabiji padaju na kolena i Satana, Belzebub, Aštarot i drugi, kliču mu kao vođi. Literatura se ponekad razlik ovala od teologije i Zlom nadevala različita imena i stvarala različite likove, zamagljujući suštinsku razliku između đavola i njemu podređenih demona. Ovo razdvajanje likova nije piscima dozvoljavalo da kroz dijalog prikažu dramatičnu napetost u srcu samog đavola. Tamo gde su Lucifer i Satana bili odvojeni likovi, Lucifer je obično imao počasno mesto, jer je to bilo ime koje je đavo nosio pre pada. Lucifer potom izriče nečuveno oholu bogohulnu besedu: „Ako se Bog vrati, ja ustuknuti neću, već ću pred njim sedeti baš ovde.“ To je njegovu sudbinu zapečatilo. Kada se Bog vratio, bio je razgnevljen: Luciferu, ko te je tu postavio dok me bilo nije? Da li sam te uvredio? Stvorio sam te kao prijatelja, a ti postade moj dušmanin; zašto me tako vređaš? „Luciferu, zbog goleme oholosti tvoje, osuđujem te da s neba padneš u pakao, a s tobom će poći i svi oni što ti se pridružiše; nikada više u blaženstvu sa mnom boraviti nećeš.“ Iznenadno i nedostojanstveno isterivanje Licifera ubrzava njegov preobražaj od lepog anđela u nakaznog dušman* ina: „Krećem sada na put i stići ću tamo gde ću u večnim mukama biti. Zato što se vatre bojim, iz sve snage prdnuću.“ Bog nastavlja da oblikuje materijalni svet, dok pali anđeli, zaprepašćeni svojom iznenadnom propašću, u paklu lamentiraju nad svojom sudbinom. Užasava ih otkriće da su postali „crni dušmani“, i jedan od njih zavapi: Avaj, avaj, čemeru! Zašto tako pade Luciferu? Mi koji besmo anđeli čisti kao oko I sedeli nad nebom tako visoko, Sad postadosmo kao ugljen crni ružni kao lude i odrpani. Đavo smatra da ga je Bog nepravedno prognao s neba i ponizio ga time što je stvorio čovečanstvo koje, u nebeskom poretku, zauzima njegovo mesto. Povrh toga, Gospod ga je dodatno uvredio zato što je čovečanstvo stvorio po svom liku, i uzeo ljudski, a ne anđeoski oblik. Satana se žali: „Bejasmo lepi i svetli, te sam mislio da će naše obličje uzeti, ali, razočarao
142
Princ tame
sam se; on je naumio «da ljudsko obličje uzme i to je razlog zavisti moje.“ Zašto bi sirovo stvorenje sazdano od gline uživalo u tako velikoj sreći? I dok pali anđeli saboruju u paklu i razgovaraju o svom nezavidnom položaju, misli im se okreću ka osveti. Odlučuju da pokušaju da unište tu novu kreaciju i njene dragulje - Adama i Evu. Satana kaže da će: Ljudskoj vrsti zavist pokazati svoju. U čas kad ih Bog stvorio bude, poslaću jednog iz moga reda, da uništi ih, i na zlodelo navede. Sabor odabire jednog člana - u većini verzija to je Satana - da ode do Raja. O n kuje planove: „Uzeću lik device, a telo zmijsko.“ Ići ću tamo u obliku crvolikom. Kao otrovnica što mestu ovom je nalik, što ima krila kao ptica, noge kao gušter i device lik; to obličje ja uzeću. Pre nego što je kušao Evu, đavo je bezuspešno iskušavao Adama. Prvo mu je nudio znanje. Svojoj nesuđenoj žrtvi postavio je uobičajeno pitanje: „Kako si Adame?“ Adam mu odgovara da je dobro. Ah, odgovara kušač, ali mogao bi biti i bolje, i ja mogu da te uputim kako. Adam priznaje da ne zna zašto im je Bog zabranio voće, a đavo mu odgovara da ono otkriva znanje 0 svemu što postoji. Ako pojedeš voćku, postaćeš ravan Bogu, laže ga. Potom Adamu nudi moć, govoreći mu da mu više neće biti potreban gospodar kada jednom okusi voće. Srednjovekovni Adam odmah shvata da bi bilo glupo da izgubi zaštitu gospodara. Uviđajući ko je u stvari njegov kušač, Adam ga optužuje za najteže zlodelo feudalnog doba - nelojalnost i izdaju. „Odlazi“, viče, „ti si Satana!“ Đavo, potom, svoju pažnju usmerava na Evu. Eva ga, takođe, pre poznaje, ali u svojoj naivnosti ne shvata da je zao. Đavo joj nudi pregršt kušnji: on želi da pomogne njoj i njenom mužu; Bog je bio sebičan kada im je zabranio voće, zato što će, ako ga okuse, postati njemu ravni; Adam je isuviše neosetljiv da bi mogao da shvati šta je za oboje dobro; on nije dovoljno dobar u poređenju sa svojom lepom, prefinjenom ženom; on je glup i potrebna mu je njena pomoć; budući da je sposobnija od svog muža, ona mora da se izjednači s njim; ona može da utaži svoju radoznalost ako okusi voće; samo ako ga okusi postaće kraljica sveta; voćka ima boženstven ukus. Bog vam „lukavo brani da okusite voćku, zato što ne želi da iko drugi uživa u velikoj moći koju ona daje.“ Kao i Adam, Eva primećuje da su oni 1 ovako srećni, ali Satana na to odmahuje:
Sholastičari, pesnici i dramski pisci
143
Možete da dosegnete nivo viši. Da, bogovi ćete biti! poznaćete dobro i zlo, i bićete mudri isto kao i on što je. Satana poziva Evu da počini isti greh koji je i njega srozao - greh oholosti. „Ako okusiš ovu jabuku, bićeš baš kao Bog, i krasiće te nebeska kruna, jer Tvorcu ravna bićeš.“ U bestidnom laskanju Satana se divi Evinom licu, telu, kosi; ponaša se kao uglađeni ljubavnik koji staje između muža i žene. I dok Eva još uvek okleva, đavo odlazi i vraća se u obličju zmije. Eva joj prilazi, sasluša je bez reči, a potom naglo zagrize jabuku. A kada je voćku pojela, Eva ima vizije koje je publika doživljavala kao obmane koje je poslao đavo; Eva se zatim vraća Adamu, ponavljajući Satanine argumente: „Samo hrabro, okusi je, u njoj je istina: bićemo bogovi i znaćemo sve.“ Adam brzo popušta. Bog se vraća, približava se Adamu i Evi i žestoko kune: „Ti prokleti crve oholi!“ Đavo pokušava da se pred Bogom opravda: Kipim od zavisti goleme, od gneva i mržnje opake što čovek živi iznad neba tamo gde beše dom moj. Bog ga otpravi nazad u pakao, ali Satana je zadovoljan što je njegova misija uspela: „Ulogu svoju dobro sam odigrao i mogu kući da idem, jer nijedan đavo nikada više neće u danu jednom svršiti tako valjan posao.“ Vrativši se u pakao, on izveštava Lucifera i biva nagrađen u skladu s naopakim vrednostima pakla: čekaju ga samo nove kazne. „Pohvali me, Luciferu“, uzvikuje Satana, „izazavah najveću od svih katastrofa.“ Sjajno, odgovara Lucifer, za tebe ćemo napraviti krunu. „Od čega ćemo je napraviti, od ruža?" pita Aštarot. „А zašto da je ne napravimo od debelog železa što kao munja žeže?“ Kako je užasan princ ovog sveta, moćni neprijatelj Boga, postao junak parodije, satire, pa čak i grubog humora? Već u XII veku, u pozorištu pod uticajem folklora, pučkim izvedbama mima, mađioničarskim predstavama i maškarama, može da se zapazi tendencija ka prikazivanju komičnog đavola. Smešni demon imao je funkciju da proizvede olakšanje, da zabavi i opusti publiku, kao i da je pripremi za naredne tragične činove. Srednjovekovne drame o demonima imaju nekoliko komičnih nivoa. Najniži je burleska, u kojoj demoni jurcaju po pozornici, đipaju, prde, psuju i vređaju, bestidno se ponašaju, padaju na guzice. Drugi je gruba satira koja je bila rezervisana za više demone. Lucifer blagosilja svoje demone tako što im ruku stavlja na nakitnjak i vređa ih parodirajući sveštenički blagoslov. Pakao je mesto gde
144
Princ tame
su izopačene sve vrednosti: svaka pohvala je proklinjanje, svaka pesma je kakofonična. Treći nivo je satira o demonskom ponašanju ljudi. Sebastijan Brant u knjizi Brod Budala (1484. g.) opisuje brod s ludim kapetanom i budalastim putnicima; oni predstavljaju lakoumnost i ljudske poroke, a poroci se poistovećuju s demonima. Četvrti nivo predstavlja oplemenjena ironija. Đavo je istinski moćan i užasan, ali Gospod sve njegove grandiozne zamisli pretvara u prah i pepeo. Satana se opisuje kao najveći neprijatelj Boga, a njegova propast izaziva neku vrstu mističnog ushićenja, osećaj olakšanja i užitka. Mi znamo da je njegova sudbina zapečećena, da će se njegovo izvrdavanje pravde na kraju izjaloviti i netragom nestati u tami. Kosmos uvek zbija šale s đavolom, a i on sam neće da bude drugačije. Dramatična istorija đavola oslanja se na starozavetne priče, u kojima se, u raznim situacijama, Bog i Satana jedan drugom suprotstavljaju. Đavo tvrdi da je zbog prvobitnog greha njegova moć nad čovečanstvom apsolutna i večna, i dok se menjaju prizori iz Starog zaveta, dramska napetost sve više raste zato što publika zna da Lucifer greši i da će Spasitelj uskoro doći da svoju decu oslobodi iz njegovih kandži. Blagovesti koje anđeo donosi Mariji prvi je nagoveštaj da Spasitelj svakog časa može da stigne, a kada saznaju novosti, demoni sazivaju još jedan mračan sabor, kako bi na njemu raspravljali o značenju ovoga. Đavolji sabor je idealna prilika za ismevanje izopačenosti. „Bog te prokleo“, urla Lucifer na Satanu, a Aštarot viče, „Izbacite đavola odavde!“ Lucifer plače zbog svog izopačenja, „Moja plemenitost se iskvarila, kao i moja lepota, pesma moja je tužbalica, moj smeh je očaj, moje svetio senka, slava moja čemerni je gnev, moja radost neizlečiva je tuga.“ Satana vređa Lucifera kada primeti da on, kada pokuša da zapeva ili da se nasmeje, urla kao izgladneli vuk. Lucifer naređuje svojim pomoćnicima da ga zabave pesmom, a Aštarot, Satana, Belzebub i Beriš, izmišljaju pesmicu o smrti i prokletstvu. Njihovo pevanje je toliko užasno, da čak ni gospodar tame ne može da ga podnese, „Hej, zamlate“, viče, „ubiste me s tom dernjavom. Sto mu đavola, prekidajte. Svi falširate.“ N a kraju, demoni prionu na debatu o Blagovesti, a Lucifer ih pita šta misle da li iko ima snage da im otme utamničene duše. Aštarot i Beriš ga uveravaju da to nikada ne može da se desi, dok se publika znalački smeši, jer joj je poznato da se napad na pakao sprema. Beriš uporno tvrdi da izgubljene duše nikada neće pobeći, ali Satana u to baš nije uveren, jer se seća starozavetnog proročanstva o Mesiji, a Lucifer se pita da li Marijina trudnoća ima neke veze s ovim problemom. Sabor šalje Satanu gore na zemlju sa zadatkom da iskuša Devicu, ali pošto mu sto hiljada pokušaja propadne, on izveštava Lucifera da je ona nepotkupljiva, i upozorava, „stvari su se samo pogoršale.“ Devica je dobila divno muško dete koje će im zadati još veće muke, jer se govorkalo da je stigao sâm Mesija, koji je došao da iskupi
Sholastičari, pesnici i dramski pisci
14}
čovečanstvo. Lucifer naređuje da se Satana kazni zbog loših vesti koje je doneo, a on ga moli za milost. Satana brzo misli, pa predlaže da čitavu stvar popravi i spase sopstvenu kožu, tako što će ponovo da ode gore i nagovori kralja Iroda da pokolje decu. Luciferovo raspoloženje se odmah popravlja. „Kakva brilijatna ideja!“ uzvikuje. Kasnije, Zli nagovara kćer Irodovu da pogubi Jovana Krstitelja, a Mariju Magdalenu navodi na prostituciju. Demoni još uvek nisu sigurni da li je Isus mag, prorok, Mesija, ili sâm Bog. „Kakav je đavolji čovek taj Isus?“ uzvikuje Beriš. „Od ovoga me boli stomak“, cvili Satana. „Veoma sam zabrinut zbog tog Hrista. Zaista bih voleo da znam ko mu je otac. Ako je on dete Boga, a rodila ga je Devica, onda su nas gadno nasankali, i naš uspeh neće biti dugog veka.“ Sabor demona glupo i beznadežno raspravlja o Otelovljenju: proroci su najavili Hristov dolazak, ali zbog toga se ne treba brinuti, jer se Marijin sin zove Ješua, a ne Hrist. Belijal i Belzebub mole svog princa da ih pusti da odu i kušaju Hrista, kako bi se saznalo ko je on zaista. Satana kuša drugog Adama na sličan način na koji je kušao prvog, ali ishod je suprotan. Hrist ne dopušta da ga Satana uči istini. Da je đavo ubedio Isusa da skoči s tornja, Isus bi ili poginuo - i tako pokazao da nije Bog, ili bi ga uzneli anđeli - i dokazali da je bio Bog. Odbivši da mu odgovori, Isus je istovremeno pokazao prezir prema đavolu i ostavio ga u nedoumici. Satana se ušunjava u svoj rodni pakao: Ne shvatam ko je on; da li je čovek il' Bog. Ne mogu ništa da razaberem U znak žalosti prdnuču glasno. Kada se vratio, Lucifer urla na njega: „Odlazi, Satano! Proklinje te moj Bog! Nek' te đavo nosi!“ Aštarot još uvek blebeće kako je Isus samo lažni prorok, međutim, Luciferov strah koji se javio u doba Blagovesti polako narasta. Golema glupost demona, kada pokušaju da izazovu, a potom da zaustave raspinjanje na krst, ilustruje njihov neuspeh da shvate da ma šta činili volju božiju i njegovu promisao ne mogu da osujete. Kada Isus počinje da propoveda, demoni ne mogu da ga slede, jer se čini da je on istovremeno na svim mestima. Lucifer pita, „Satano, reci mi gde je sada Isus?“ Satana odgovara, „Đavo me odneo ako znam: svakim danom postaje sve gori s tim njegovim učenjem i propovedima.“ Vaskrsavanje Lazara i njegovo oslobađanje iz pakla imalo je za cilj da upozori demone da Hristova moć može da bude nesavladiva, jer ako je iz pakla mogao da spase jednu dušu, onda može da spase sve. Pa ipak, njegova zemaljska imperija toliko je dugo trajala da đavo ne može istinski da poveruje da je njegova propast na pomolu. U sve većem očaju, i još uvek sumnjajući u pravu prirodu njihovog neprijatelja, demoni planiraju da ga ubiju. Šalju na zemlju Luciferovu kćer
146
Princ tame
Očaj da ubedi Judu da izda svog učitelja, a kada Juda to učini, kćer Luciferova ga navodi na samoubistvo. U međuvremenu, Hrist je izveden pred Pilata i Sinod. Taj događaj dovodi Satanu do ushićenja. O n žuri u pakao da Luciferu dojavi dobre vesti. Međutim, kada je malo bolje razmislio, Lucifer se pok olebao, jer ako je Isus zaista božanstvo, onda će im se zavera o ubistu samo još više obiti o glavu. „Greška Satano“, rikne on nezahvalno, „sve si up ropastio.“ Lucifer šalje Satanu nazad na zemlju, u očajničkom pokušaju da spreči raspinjanje na krst; Satana se u snu javlja Pilatovoj ženi i govori joj da će njenog muža zadesiti velika nesreća ako osudi tog nevinog čoveka. Žena upozorava Pilata, ali on joj odgovara da se u carskoj službi ne sme biti kolebljiv. Demoni se ne pojavljuju na raspeću, zato što su pisci smatrali da je komična crta njihovog karaktera isuviše naglašena, pa bi remetila tako dos tojanstven trenutak. Međutim, demoni se pojavljuju odmah posle Hristove smrti, odnoseći dušu lopova koji se nije pokajao. Satana pokušava da se dočepa Hristove duše, ali arhanđel Gavrilo ga plamenim mačem odbija. Ovo je trenutak preokreta. Sve do tada, đavo je bio u napadu, ali od tog trenutka on sramno uzmiče. Ponovo u paklu, demoni raspoređuju svoje odbrambene snage. Oni se i dalje budalasto hvališu. Satana uzvikuje, „Ako Isus ovamo dođe i usudi se da prozbori makar jednu reč, svu ću mu kosu osmuditi.“ O n i dalje neće da shvati ko je zapravo Isus: „Oca mu znam iz viđenja, živeo je od zanata; zašto je onda taj Isus toliko uzvišen i moćan? O n je samo čovek. Samo napred demoni, ščepajte tog hvalisavca i u pakao ga zatvorite. Na krst smo ga razapeli, a sad ćemo se za njega pobrinuti. Idite i uhvatite ga, uništite tu hulju.“ Međutim, u tamnu dubinu pakla prodire sjaj dnevnog svetla i neobičan zvuk radosti duša dopire do mračnog sabora. „Kakva je to buka?“ pita Lucifer, a Beriš odgovara, „Od ljudske rase, njihovo spasenje je na pomolu.“ Lucifer jeca, „Znao sam, oduvek sam znao da će taj čovek doći da ukrade naše nasleđe.“ Presudan trenutak istorije spasenja samo što nije nastupio. Hristova duša stiže do vrata pakla i izgovara reči iz Psalma (24.7): „Vrata! izvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide car slave.“ Napokon demoni saznaju istinu. „Avaj, oh ne“, jeca Belijal, „moramo da se povinujemo tvojim zapovestima; sada znamo da si Bog.“ Đavo pokušava da odgodi propast tako što se raspravlja s Hristom. Čekaj! viče. Slušaj, obećano mi je da mogu da zadržim duše prokletih! Dobro, odgovara Isus, izvoli, možeš da zadržiš Kaina, Judu i sve grešnike i nevernike. Da, nastavlja Satana, ali ako mi sada ukradeš ostale duše, ja ću i dalje da lutam po svetu i potkupljujem tvoje sluge. Visočanstvo Hrist odbija ovu ponudu: N e, dušmanine, nećeš, jer ću te čvrsto svezati. Mihajlo baca Satanu u lance, a Gospod iz grotla trijumfalno izvodi srećne duše.
Sholastičari, pesnici i dramski pisci
147
Kriza je prošla. U vreme Hristovog uskrsnuća demoni su još uvek blesavo užurbani i pokušavaju da povrate kontrolu nad događajima, međutim, sudbina đavola je zapečaćena. Završni čin istorije spasenja zbiće se na Stra šnom sudu. Neposredno pred drugi Hristov dolazak Satana kreće u poslednji kobni napad na Carstvo božije. Demoni drže poslednji sabor i donose odluku da đavo treba da začne dete - antihrista, njihovu poslednju nadu. Kada čuju da se antihrist rodio, mračna skupština se veseli. Đavo obilazi svog sina na zemlji i nudi mu carstvo ovog sveta, a to je kušnja na koju lažni mesija, za razliku od pravog, rado pristaje. Antihrist luta po svetu, čini lažna čuda, obmanjuje ljude, proganje svece, podržava nepravedne vladare i sprema se za poslednji boj. Odlučujuća bitka odvija se brzo. Antihrist uzaludno poziva: U pomoć, Satano i Luciferu, Belzebube, ponosni viteže! Ophrv'o me strašni bol. Strah me je za telo moje i dušu, sve dođavola sada ode. Kada izdahne, dva demona ga odnose u donji svet. »Dugo će on biti uz skute svoga gospodara Lucifera; na čemernoj stolici sedeće.“ Reakcija demona na antihristov silazak ima primesu ironije. Oni se vesele susretu sa svojim drugom; drago im je što je proklet, jer se njegova duša pridružuje gomili drugih duša; pa ipak, oni znaju da je njegova propast znak da je i njihova propast na dohvat ruke. Dolazi sudnji dan, a demoni su i dalje zbunjeni. Srećni su što će, od tog trenutka, pakao zauvek biti ispunjen prokletim dušama. Jurcajući tamoamo s knjigama u koje su upisani grešnici i vrećama prepunim dokumentacija, oni pozdravljaju dolazak svakog zatvorenika. To je vreme uzbuđenja, naopakc Božićne gozbe. Pa ipak, od tog trenutka Satana je zauvek i konačno svezan. Bog to objavljuje: „Luciferu, nikada nisi hteo da prihvatiš odgovornost za svoje grehe. Umesto toga ti si, iz dana u dan, istrajavao u zluradosti svojoj... Zato, neka si proklet.“ Demoni su užasnuti. Izgubili su carstvo, izgubili su moć da podrivaju Carstvo božije. Ponovo je uspostavljena harmonija kos mosa; nema više smrti, jada i greha. Poslednji čin na pozornici sveta odigrava se brzo, i on je konačan: Hrist zatvara vrata pakla, zaključava ih, a ključeve odnosi sa sobom.
Ilustracija: Spaljivanje veštica. Naslovna strana jednog nemačkog rukopisa, 1555. g.
OMINALISTI, M I S T I C I IVESTICE XIV, XV i XVI vek - doba koje se obično naziva kasnim srednjim vekom i reformacijom, može da se posmatra kao jedan period - period U kome su književnost, narodna legenda, propovedi i lov na veštice podsticali verovanje u Satanu, dok je nominalizam ovo verovanje slabio. Nominalizam, dominantan intelektualni trend, temeljio se na odbacivanju platonističkog, idealističkog verovanja - poznatog pod nazivom realizam — da apstraktne ideje ne poseduju nikakvu intrinzičnu stvarnost koja je izvan i iznad stvar nosti pojedinca. Viljam Okem (1285-1347), oksfordski franjevac i vodeći nominalista, smatrao je da je realizam ne samo lažan, već i da predstavlja izvor nepotrebnih komplikacija. Okemova „Britva“ - princip po kome je najjednostavnije objašnjenje činjenica obično i najbolje objašnjenje - sasekla je apstraktne „realnosti“ koje su izumeli raniji filozofi. Mi, na osnovu neposrednog iskustva i intuicije znamo da su i Sokrat i Platon ljudi, primećuje Okem. Da bismo ovo znali nije nam potrebno da se služimo apstraktnim pojmom „čovečanstvo“. Ljudi su mogli da razlikuju čoveka od kita i pre nego što je Platon izumeo realizam. Mi nemamo dokaza o postojanju „čovečanstva“, već samo o pojedinačnim ljudima. Mi nemamo dokaze da postoji „zajednica kitova“, već samo pojedinačni kitovi. Stoga je znanje apstraktnih svojstava proizvod ljudskih bića, a ne odraz samog spoljnog sveta. Nominalizam, primenjen na Boga, imao je nekoliko posledica. Prvo, šta god mi rekli o Bogu, to je ljudska pretpostavka za koju se ne može reći da opisuje pravu prirodu Boga. Sve ljudske kategorije su višesmislene, uključijući i kategorije „bića“, „moći“, „znanja“ - što znači da one, kada se primene na Boga, znače nešto sasvim drugo nego kada se primene na čoveka, konja ili zvezdu. Mi možemo da spoznamo Boga iskustvom i intuicijom, ali čim pokušamo da uobličimo racionalnu teologiju kako bismo otkrili prirodu Boga, primorani smo da koristimo višesmislene pojmove, pa dopiremo do Boga u onoj meri u kojoj do njega dopiru ljudske racionalne kategorije. Za Okema, univerzalne ideje su ljudske konstrukcije. U umu božijem ne postoje ideje, a ni prototipi koji služe kao obrasci između kojih se božanstvo opredeljuje. Sloboda Boga je apsolutna, nije ograničena ni jednom
152
Princ tame
nužnošću, uključujući i logiku. Svako zbivanje u kosmosu neposredno zavisi od Višnjeg. Nominalisti su pravili razliku između „apsolutne moći“ Boga da čini što mu je volja i njegove „determinisane moći“ - načina na koji je uredio kosmos. Bog je mogao da stvori sasvim različite fizičke i moralne zakone kosmosa; on ima apsolutnu moć da čini ono što nikada nije činio i nikada neće činiti: Bog ima apsolutnu moć da od vodonika i kiseonika napravi voćni kolač. Međutim, to nije tako po njegovoj „determinisanoj moći“. Njegova apsolutna moć je neograničena, međutim, njegova determinisana moć jeste ono što Bog stvarno određuje za kosmos. O n je ograničen i fiksiran, ali ne zato što postoji bilo kakvo ograničenje prirođeno Bogu, već zato što Bog večito i slobodno odlučuje da to tako bude. Zlo je zlo zato što je Bog tako proklamovao, a ne zato što on prepoznaje unutrašnja svojstva zla koja su postojale pre nego što je on tako objavio. Nominalizam je vodio do dva sasvim različita stanovišta o slobodnoj volji i determinisanosti. Apsolutna sloboda i nedokučivost Boga navela je neke nominaliste da naglasak stave na determinisanost. Bog može da pomiluje ili baci kletvu prema bilo kojem principu koji odabere, ili bez ikakvog principa. Gledište o predodređenosti prebacilo je odgovornost za zlo na Boga, jer on je đavola mogao da obdari vrlinom koja bi ga učvrstila u dobroti, ali on to nije učinio. Međutim, većina nominalista je naglašavala privrženost Boga „determinisanoj moći“, odnosno poretku koji je sam stvorio, poretku koji uključuje slobodnu volju. Sâm Okem je čvrsto verovao u slobodnu volju, iako je naglašavao da ona ni na koji način na ograničava apsolutno nesputanu moć Boga. Zlo jeste zlo zato što Bog tako predodređuje; Bog je mogao da stvori lažljivo dobro i prijateljski naklonjeno zlo. Međutim, pošto je Bog na ovakav način uobličio alternative dobra i zla, on mora da snosi barem delimičnu odgovornost za zlo. Pa ipak, Okem nas podseća da ono što ljudi nazivaju „zlom“ nije nužno „zlo“ i za Boga; mi ne smemo da mislimo da bilo koja kategorija koju sami izmislimo korespondira s konačnom realnošću. Nikola Kuzanski (1401-1464) bio je bliži tome da zlo pripiše Bogu. Njegove glavne postavke bile su nominalističke, ali se, takođe, oslanjao na mističnu tradiciju poteklu od Dionizija. Ljudi ne mogu da znaju ni jednu stvar po sebi. Apsolutna istina, šta god to bilo, zauvek je van naše moći razumevanja. O Bogu znamo samo da je on maksimum koji potpuno prevazilazi svaku iskustvenu stvar, pa je on stoga po sebi nepojmljiv, iako mi o kosmosu - koji je manifestacija Boga - možemo ponešto da znamo. „Sve teološke tvrdnje o Bogu su antropomorfne.“ Mi čak ne možemo da kažemo da je Bog maksimum bića, zato što Bog prevazilazi naš pojam bića. Budući da Bog nema trajan odnos s bilo čim što je konačno, što god mi rekli o njemu puka je višesmislenost, a jedini način na koji možemo da barem nešto o Bogu razumemo, jeste da shvatimo da moramo da negiramo svaku disjunktivnu tvrdnju o Bogu - svaku tvrdnju koja odriče sopstvenu suprotnost.
Nomirudisti, mistici i veftict Mi ne možemo da kažemo da je Bog početak, ako time isključujemo da je on kraj, ili da je Bog velik, ako time isključujemo da je on mali. Budući da je Bog apsolutno bez ograničenja, ne postoji kvalitet koji njegova priroda isključuje. U Bogu su sjedinjene sve suprotnosti. Bog postoji i ne postoji; on jeste biće i on nije biće; on je i naveći i najmanji; on je transcendentan i imanentan; on je početak i kraj; on kosmos stvara ni iz čega, pa ipak, kosmos iz njega proističe; on je jedinstvenost i različitost; on je jednostavan, ali ipak obuhvata sve različitosti. Bog je „podudaranje suprot nosti“, jedinstvo oprečnog, koje je izvan moći ljudskog razuma, i Nikola Kuzanski je rekao da je to jedina stvar koju možemo da kažemo o Bogu i jedina na koju imamo pravo. Mi nikada nećemo moći da definišemo Boga, zato što je Bog sam svoja definicija i njime su sve stvari definisane. Kada je u pitanju Bog mi smo potpune nezanalice. „Ра ipak, na način koji ne možemo da shvatimo, apsolutna istina osvetljava tamu našeg neznanja.“ I mada Boga ne možemo da spoznamo intelektom, on može iskustveno da se doživi i neposredno da se nasluti, kako prirodno, tako i putem učenja. Budući da nam Bog daje um, mi moramo da ga upotrebimo i da pokušamo da ga razumemo, međutim, ljubav nas neuporedivo više približava Bogu nego ijedno najtananije umovanje. Ovo gledište je blisko apsolutnom monizmu koji ne dopušta bilo kakvo ograničavanje Boga, ne dozvoljava ništa izvan totaliteta koji je Bog. Ali šta je onda sa zlom? Nikola Kuzanski je bio na ivici da napravi poslednji korak i da dobro i zlo objasni kao još jedno podudaranje suprotnosti inherentno Bogu. O n je mogao tako da postupi kada je objašnjavao da su „dobro“ i „zlo“ puke ljudske kategorije. Reći da je Bog istovremeno i ono ito nazivamo zlom i ono što nazivamo dobrom ne bi okrnjilo dobrotu Boga, jer bi njegovo biće moglo da bude potpuno dobro, s dobrotom koja se razlikuje od naših pojmova i prevazilazi ih. Naša mržnja prema zlu i naša odvažna volja da zlo prevaziđemo, takođe bi mogla da bude deo podudaranja suprotnosti, deo božije „determinisane moći“. Ovakva teorija bi bila u skladu s hebrejskom i hrišćanskom tradicijom koja je đavola oduvek smatrala božijim stvorom i slugom, kao i njegovim neprijateljem. Međutim, Nikola Kuzanski je uvideo ovu logičku posledicu svoje teorije, ustuknuo je i prik lonio se starom gledištu o zlu kao lišenosti. Ponovo oživljeni hrišćanski misticizma XIV, XV i XVI veka, crpeo je svoju snagu iz uspona nominalizma. Nominaizam i misticizam delili su gledište da se Bog može dokučiti iskustvom, intuicijom i ljubavlju, pre nego razumom. Mistična intuicija govori da sve što živi, sve što se kreće, svoje biće ima u Bogu. Rej S. Petri je zapazio da onaj koji shvata, „samo Boga ima i samo Boga misli i sve stvari za njega nisu ništa drugo do Bog. O n otkriva Boga u svakom delu i na svakom mestu. Sve što njegova ličnost čini pridonosi Bogu.“
154
Princ tame
Mistična intuicija po kojoj je kosmos aspekt samog Boga - kosmos stvoren iz ljubavi koji se Bogu u ljubavi vraća - postavlja pitanje zla mnogo oštrije od bilo koje druge hrišćanske tradicije. Ako je sve Bog, i kosmos je preplavljen božanskom ljubavlju, onda se čini da u njemu uopšte nama mesta za zlo i đavola. Mistici su došli u iskušenje da zlo objasne lišenošću. Za Majstera Ekharta (1260-1327), samo je Bog apsolutno biće; stvorenja imaju biće u onoj meri u kojoj postoje u Bogu; u suprotnom, ona su „potpuno ništa“. Ako zlo nema biće u Bogu, ono može da se smatra potpunim ništavilom. Međutim, u svom delu, Ekhart se s problemom zla suočio mnogo hrabrije. Mi ne možemo da pretpostavljamo da je dobrota Boga istovetna našoj dobroti, jer mi nemamo pravo da Bogu namećemo ljudske pojmove. Onaj koji Boga naziva dobrim, isto toliko greši kao i onaj koji ga naziva zlim. Postojanje onoga što mi nazivamo zlom, „uslov je savršenosti univer zuma, jer zlo postoji u onome što je dobro i podređeno je dobru u univer zumu.“ Kontemplativni Džulijan Norvič, koji je živeo u XIV veku, takođe je uvideo da dobrota Boga prevazilazi našu sposobnost razumevanja dobra i zla: „Čovek neka dela smatra dobrim, a neka zlim, međutim naš Gospod ih ne smatra takvim, zato što je Bog stvorio sve što u prirodi postoji, tako da sve učinjeno ima atribut božijeg dela. Naš Gospod čini sve što je dobro, a toleriše ono što je zlo. Ja ne želim da kažem da je zlo za pohvalu, već želim da kažem da je za pohvalu to što naš Gospod zlo toleriše.“ I konačno, Gospod u sebe uključuje ono što mi nazivamo zlom, ali i on sam pati od istog zla koje zahteva da mi trpimo. Otelovljenje i Hristovo stradanje, znaci su volje Boga da s nama podeli užasne posledice zla. Naši ograničeni umovi ne mogu da shvate smisao toga, ali Bog sve stvari dovodi u stanje ispravnosti. „Shvatite, ja sam Bog, ja sam u svim stvarima. Shvatite, ja činim sve. Shvatite, moje ruke stalno rade na mom delu i tako će doveka biti. Shvatite, još od doba kada nije postojalo vreme, ja sve stvari, s istom snagom, mudrošću i ljubavlju s kojom sam ih stvorio, vodim ka završetku koji sam im namenio; kako bi onda išta moglo biti promašeno?“ Fundamentalistička vizija mistika bila je sažimajuća: sve stvari, uk ljučujući i sva grešna stvorenja, sjedinjena su s Bogom. Đavo ne može da ima nikakav konačan značaj u kosmosu. Đavo je konačno ništa, on je praznina. Za mistike, praznina je imala tri značenja. Jedno je pozitivno: ona je značila oslobađanje duše od svih sklonosti, tako da je ona mogla da se susretne s Bogom. Drugo je ontološko: praznina je nebiće onoga što nije Bog. Treće je moralno: praznina je nebiće i besmisao svega onoga što se okrenulo od Boga. Za mistike, đavo je moralni vakuum koji nas odvlači od stvarnosti. Težnja mistika da izbegnu definicije i njihovo oklevanje da potraže racionalna objašnjenja, sprečila ih je da se đavolom pozabave intelektualno. Pa ipak, u stvarnosti, oni su prisustvo đavola osećali češće i neposrednije od većine drugih.
Nomiiudisti, mistici i vefttce
15!
Mistici su verovali da je đavo svoju zlu pažnju više usmeravao na njih nego na druge, zato što su njihove duše bile sjedinjene s Bogom, što je đavo najžešće mrzeo. Đavo je bio izvor svega što je ometalo kontemplaciju. O n je nametao misli poput onih da za molitvu i kontepmlaciju nemamo vremena, da su one iluzija, da nikuda ne vode, da su traćenje vremena, da ih nismo vredni, da je bolje činiti dobra dela, da drugima delujemo budalasto dok se molimo. Ili, još gore, đavo nas ispunjava ponosom zbog naših duhovnih dostignuća, ispunjava nas osećanjem superiornosti i daje nam lažan osećaj topline ili lakoće, ili nameće vizuelne i auditivne halucinacije. Što više prevazilazimo duhovne prepreke, to se on žešće napreže da nam zapreči put koji vodi sjedinjenju s Bogom. Njegovi napadi na kontemplativce kretali su se od duhovnih kušnji do fizičkih napada: Džulijan Norvič detaljno opisuje dušmanina koji je pokušao da ga na smrt zadavi. Duhovne kušnje bile su još gore. Džulijan je primetio da, „sve suprotstavljeno ljubavi i miru potiče od Dušmanina.“ Onima koji su osećali demonske kušnje, kontemplativci su savetovali da se ne odupiru direktno, već da svoje misli usmere u drugom pravcu i mole za božiju milost, jer đavo nad nama nema stvarnu moć. I kao što je neko rekao, „Čovek koji bi dopustio da ga đavo nadvlada, učinio bi isto kao kada bi dobro naoružan vojnik dopustio da ga insekt izbode na smrt.“ Zaštićeni milošću božijom, mi se s đavolom hvatamo u koštac s verom i radosno. Valter Hilton (umro 1396. g.) je rekao: „Ispunjeni smo radošću i ushićeni smo kada vidimo da je zlo svrgnuto, kada vidimo da je đavo, glavešina svih zâla, ispao nezgrapna hulja koja Hrista ne može da povredi, hulja koju je svezala Hristova moć.“ A Džulijan je video, „Gospoda našeg kako se ruga njegovoj zlobi i prezire ga kao ništariju. Gospod želi da mi to isto činimo. Mnogo sam se smejao kada sam ovo uvideo. Shvatio sam da je đavo u nadmetanju savladan i shvatio sam da je izvrgnut ruglu, Gospod mu se ruga i on će ruglu izvrgnut biti, i shvatio sam značanje ovoga: on je savladan blagoslovenim stradanjem i smrću našeg gospoda Isusa Hrista.“ Krajnji odgovor na zlo je življenje života punog ljubavi i smeha, a ne razbijanje glave mislima o zlu. Neposredno iskustvo đavola može da se ispolji u veoma različitim oblicima. Iako su i nominalizam i misticizam bili skloni umanjivanju moći đavola, druga, znatno raširenija pojava u XIV, XV i XIV veku, uzdigla je moć đavola do neslućenih visina. Bilo je to čarobnjaštvo.1 Čarobnjaštvo ima tri sasvim različita značenja. O no ponekad znači obično vraćanje ili bacanje čini, koje se primenjivalo širom sveta i u mnogim društvima, u cilju postizanja praktičnih ciljeva, kao što je lečenje deteta, osiguranje plodnosti useva ili 1
N a engleskom jeziku witchcraft - Sto je složenica nastala od re£i witch (veštica) i craft (zanat). Prim. prev.
156
Princ tame
odvraćanje neprijatelja. U novije doba ova reč se koristi da označi moderni neopaganizam, religiju s kraja XX veka, koja je ograničena na male skupine, uglavnom u anglo-saksonskim zemljama. Treće značenje je jedino relevantno za ovu istoriju đavola: to je navodno satanističko čarobnjaštvo vezano za period od oko 1400. do 1700. g. Bez obzira na to da li su optužene veštice ikada verovale ili upražnjavale satanizam koji im je pripisavan, ili su satan ističko čarobnjaštvo na njih projektovali njihovi neprijatelji, verovanje da je ono stvarno, posve je ispunjavalo zapadno društvo čitava tri veka. Do XV veka uobličio se stereotip đavolskog čarobnjaštva: noću, sredom ili subotom, neki muškarci, ali većinom žene, tiho su se iskradali iz svojih postelja kako ne bi probudili supružnike. Veštice koje su živele u blizini mesta sastanka išle su pešice, a one koje su živele daleko, trljale su tela balzamom koji im je davao moć da lete u obliku životinja, ili su letele zajahavši metlu ili kakvu pritku otkinutu s plota. Sastanku je prisustvovalo od deset do dvadeset veštica, a sastanak je kasnije nazvan „sabatom“. Cere monija je započinjala kada bi se neka nova veštica zaklinjala da će čuvati tajnu društva i obećavala da će ubiti dete i na sledeći sastanak doneti njegovo telo. Obraćenica bi se odrekla hrišćanske vere, rugala bi se raspeću i evharistijiskoj hostiji. Potom bi se veštice prepustile obožavanju đavola ili njegovog pred stavnika, tako što bi ljubile njegove genitalije ili zadnjicu. Posle inicijacije, veštice donose decu koja se prinose đavolu na žrtvu, a mast dobijena od žrtve koristila se za pripravljanje balzama za letenje ili za otrov. Veštice probaju meso ili krv deteta, bogohulno parodirajući evharistiju. Posle večere, baklje se gase, a veštice se prepuštaju sveopštoj seksualnoj orgiji, a ponekad imaju odnos i sa samim đavolom. Kako su ove fantastične ideje ušle u verovanje? Fenomen đavolskog čarobnjaštva razvijao se tokom mnogih vekova i poteko je iz mnogih izvora. U ranom srednjem veku koristile su se mnogobrojne vradžbine i čini da bi se raspalila polna želja, ostvarila osveta ili zadobilo bogatstvo, međutim, one nisu shvatane kao nešto što uključuje demone, već su pre bile shvatane kao manipulacija skrivenim prirodnim silama. Međutim, kasnije, pod uticajem aristotelijanskog sholasticizma, verovalo se da prirodna magija ne postoji i da ona može da bude delotvorna samo uz pomoć Lucifera i njegovih slugu. Žena koja se zvala Bardoneš, supruga Loron Motija Šaumontskog, pozvala je demona po imenu Zijem kako bi joj pomogao i umanjio polni apetit njenog muža: došao joj je đavo u obličju bledog mladića odevenog u dugačku tuniku, a u drugoj prilici pojavio se u obličju petla. Izvesna Margarita je pozvala demona koji se zvao Grifar, koji joj je pomogao da se osveti neprijateljima; on se pojavljivao u obličju crnog petla ili muškarca u crnoj pelerini i crvenoj tunici. Mišel Rifje pozvao je „Lusifela“ koji mu je, u obličju krupnog crnog čoveka, pomogao da se obogati. Drugi sastojak čarobnjaštva činili su elementi proistekli iz paganizma i folklora, kao na primer ženski demoni koji sišu krv, a koji imaju dvostruku
Nomiruäüti, mistici i vehict
IS7
ulogu: zavođenja muškaraca i ubijanja male dece. Treći element je srednjovekovna jeres. Jeretici, osobe koje uporno negiraju prihvaćenu hrišćansku dok trinu, smatrani su za Satanine sluge, optuživani su za orgije, ubijanje dece i druge mračne zločine protiv Boga i crkve. O d 1140. g., katarski dualizam je, insistirajući na ogromnoj moći Satane, osnažio inače široko rasprostranjeni užas od njegove sveprisutnosti. Četvrti element bila je sholastička teologija. Ideje o čarobnjaštvu nisu toliko bile deo narodnog pokreta, više ih je intelektualna elita nametala neobrazovanom puku. Svi koji su se suprotstavljali Hristovoj misiji na zemlji, bili to pagani, grešnici, Jevreji, jeretici ili vrači, svi oni bili su Satanino bratstvo. Hrišćane je dužnost pozivala da ih, ako je to moguće preobrate, a kada je neophodno - eliminišu. Luciferova moć da štiti svoje sledbenike bila je toliko ogromna da su oganj i mač često smatrani neophodnim sredstvima u njihovom savladavanju. Kamen temeljac sholastičkog zdanja o vešticama bila je ideja o ugovoru s đavolom, koja može da se prati unazad sve do priče o Teofilu. U toj priči ugovor je bio jednostavan akt između dve saglasne strane koje su smatrane potpuno jednakim, i to je bilo eksplicitno: Teofil je imao pismeni ugovor sa Satanom. U sholastičkoj teoriji ugovora s đavolom ova dva elementa su se promenila. Sada se pretpostavljalo da je osoba koja je potpisala ugovor laskavi rob koji se odrekao Hrista i koji je đavolu iskazao odanost klečeći na kolenima, a čak je i pristajao na polni odnos s njim. Sholastičari su dokazivali da je postojao implicitan ugovor, čak i kada nije bilo eksplicitnog akta, jer jeretici i ostali zluradnici bili su pod Lucferovom komandom, čak i kada se njemu nisu svesno i namerno podredili. Peti element - gotovo isto toliko značajan kao i sama teologija - bila je sudska represija koju su sprovodili i svetovni i crkveni sudovi, a naročito inkvizicija. Čarobnjaštvo je podrazumevalo sklopljen ugovor, a ugovor je značio najtežu jeres: verovanje da je Satana dostojan obožavanja. Čarob njaštvo, definisano kao jeres, došlo je pod jurisdikciju inkvizicije. Pa iako inkvizicija nije nikada bila organizovana birokratija pod upravom Rima ili nekog drugog centra, inkvizicije iz različitih oblasti međusobno su razmenjivale informacije. N a kraju su stvoreni priručnici za inkvizitore koji su sadržali veliki broj predstava o vešticama; to su bili priručnici u formi spiska s različitim pitanjima koja je optuženima trebalo postaviti. Pod pretnjom mučenja mnogi su bez okolišenja priznavali ovo obilje optužbi; potom se svako priznanje koristilo kao novi dokaz za valjanost prvobitne pretpostavke. Tako je stvorena arhiva sudskih slučajeva - većinom utemeljenih na iluzijama. Suđenje starcu, po imenu Pjer Valan, koje se odigralo u južnoj Fran cuskoj 1438. g., ilustruje ovaj postupak. Inkvizicija ga je uhapsila zbog čarobnjaštva; prvo su ga mučili, potom su ga odvodili s mesta mučenja i ispitivali, a onda su ga stavljali pred izbor: ili će da prizna ili će ga vratiti u mučilište. Pod takvim pritiskom Valan je priznao da je šezdest i tri godine
158
Princ tame
bio đavolov sluga, da je sve to vreme poricao Gospoda, skrnavio krst i prineo na žrtvu svoju malu kćer. Redovno je odlazio na veštičije sabate, a tamo je imao odnos s Belzebubom i proždirao je meso dece. Inkvizicija ga je proglasila krivim za jeres, idolatriju, otpadništvo i prizivanje demona. Onda su ga još nekoliko dana mučili, sve dok nije odao imena jednog broja svojih saučesnika. Dalje nam nije poznata Valanova sudbina, kao ni sudbina njegovih navodnih saučesnika, ali po ustaljenom običaju imovina takvih ljudi se konfiskovala, pre nego što bi se spalili na lomači. Verovanje u đavolsko čarobnjaštvo vuklo je koren iz srednjeg veka, ali ono je u XVI i XVII veku postalo prava manija. Pisci, sudije i teolozi, koji su živeli u to doba, verovali su da su veštice rasprostranjene po čitavoj Evropi; one su živele u svačijem susedstvu i povezivala ih je jedna velika zavera pod rukovodstvom Satane. Iako takva zavera nikada nije postojala, papski pro glasi, katolički sabori, protestantski sinodi, svetovni sudovi, inkvizicija i vodeći naučnici, stalno su iznova proklamovali da zavera postoji. Manija je počela 1486. g. objavljivanjem knjige Malj veštica (Malleus Maleficarum), koju su napisili dvojica inkvizitora, i koja je toliko brzo rasprodata i bezbroj puta preštampavana, da je nadmašila prodaju svih knjiga izuzev Biblije. U najvećem delu, čarobnjaštvo je bilo izmišljotina elite i ona se među svetom postepeno širila preko propovedaonica i učionica, a svet je ovo lakomo prihvatio kao objašnjenje za svoje sopstvene nedaće. Užas od đavolske zavere veštica protiv hrišćanskog društva uvukao se u sve društvene slojeve. Čarobnjaštvo je, pojačano verskim i političkim napetostima reformacije, istovremeno bilo i uzrok i posledica oživljavanja đavola, čija je snaga već malaksavala, ali se on tada, u punom sjaju i okićen kraljevskim znamenjima, vratio u svoje kra ljevstvo. Užas pred čarobnjaštvom izazavao je sudska gonjenja i linčovanja, a žrtve se broje na stotine hiljada. Lov na veštice bio je jedna od najznačajnijih epizoda u istoriji đavola; oživljeno je verovanje u njegovu neposrednu i užasnu moć, koja je bila tolika da je nadmašila verovanje koje je postojalo u doba pustinjskih otaca. Lov na veštice je, takođe, izneo na videlo najužasniju opasnost verovanja u đavola: spremnost ljudi da poveruju da oni kojima ne veruju, ili oni kojih se plaše, jesu sluge Satanine i jesu prava meta na koju valja usmeriti sopstvenu razornu mržnju. I mada projektovanje apsolutnog zla na neprijatelje nije ekskluzivno svojstvo onih koji veruju u đavola - ateistički komesarijati, s revnošću ravnom inkvizitorima, čine to isto - vera u Satanu je idealno poslužila kao temelj za izrazito grotesknu formu demonizacije kakvo je bilo čarobnjaštvo.
Ilustracija: Sveštenik, luda i đavo. Preuzeto iz knjige Istonja Magije Ričarda Kevendiša, izdanje 1979. g.
A V O I REFORMATORI Kompleksan sklop zbivanja koji se naziva reformacijom može da se podeli na tri dela: reformaciju koju su sprovodili obrazovani, relativno konzervativni protestantski lideri poput Martina Lutera i Žana Kalvina; radikalnu reformaciju, koja uključuje anabaptiste; i katoličku reformaciju koja je dostigla svoj vrhunac na Tridentskom saboru. Međutim, nijedan od ovih pokreta nije proizveo ideje koje bi značajno odudarale od tradicionalne dijabologije. Veliku promenu nije donela reformacija, već je ona došla s dobom prosvećenosti, u XVIII veku. I katolička i protestantska vera i dalje se oslanjala na aristotelovce, sholastiku i avgustinovski model mišljenja koji je bio karakterističan za kasni srednji vek. Međutim, ispod površine ove konzervativne teologije, društvene pro mene su lagano pripremale teren za radikalno usmeravanje pažnje s demon skog na svetovno, ljudsko zlo. Razvoj gradova povoljno je uticao na porast pismenosti izvan crkvenih krugova, tako da se gradska srednja klasa osposo bila da sama čita i tumači Bibliju. Istovremeno, sve veći broj pismenih ljudi je svoju pažnju usmeravao na svetovne stvari, poput zarađivanja novca, širenja poslova i podizanja porodice. Uspon nacionalnih država ojačao je potrebu za svetovnom vlašću, koja je bila usmerena protiv prava crkve i religije. Đavo, suočen s novim zanimanjem za stvari ovoga sveta, nije bio spreman da se povuče i dostigao je vrhunac moći baš u doba kada je počela da se osipa intelektualna struktura koja ga je podržavala. I lov na veštice i Luterova reformacija, pospešile su njegovu moć. Protestantsko isticanje Biblije kao jedinog izvora autoriteta značilo je obnovu verovanja u novozavetno učenje o Satani. Povrh toga, protestanti su, zbog straha od čarobnjaštva, i uprkos oduševljenju s kojim su odbacivali tradicije koje nisu proisticale iz Svetog pisma, prihvatili gotovo kompletnu srednjovekovnu dijabologiju. Uz to, oni su odbacili institucije egzorcizama i ispovesti, koje su pojedincu pomagale da ima osećaj da je Satana pod kontrolom. I pro testanti i katolici, koristili su Satanu u međusobnom propagandnom ratu: za protestantske pastore papa je bio antihrist; katolici - praktikanti egzorcizama - izveštavali su da su demoni koji su vrišteći izlazili iz tela žrtve veličali protestantsku doktrinu. Verski rat koji se vodio između katolika i pro testanata, kao i između različitih protestantskih grupacija, pospešio je osećanje da je đavo svuda na delu. Drugi razlog za porast Satanine moći vezan je za okretanje prema savesti hrišćanina, i to ne samo u okviru protestantizma, već i u novom
162
Prtnc tarne
introspektivnom karakteru katolicizma koji je oličavao Ignacije Lojola (1491 1556). U starim vremenima, đavolu se suprotstavljao Bog, Hrist i čitava hrišćanska zajednica. Kada bi Satana nekoga opseo, takav čovek je, ako ništa drugo, mogao da ima osećanje da ga štiti velika vojska koja oko njega zbija redove. Međutim, sada je čovek imao odgovornost da se s đavolom bori kao pojedinac, sasvim sâm. Pojedinca više nije štitio nijedan svetac s oreolom, ili anđeo naoružan ognjenim mačem; čovek je bio sâm u svom sobičku, sâm s Biblijom, ispunjen strahom, odmeravao je svoje grehe izložen ledenim vetrovima zla. Nije nikakvo čudo što je književni junak tog doba bio Faust - koji sâm, u gluvo doba noći, susreća Mefistofela, i Magbet - koji u pustom polju, usred oluje, susreće tri veštice. Usamljenost izaziva užas, a užas uveličava sliku đavolove moći. Ironija je što je taj isti vek koji se nagledao takvog golemog porasta Satanine moći, bio svedok početaka otvorene skepse. Ponori užasa koji su otvoreni introspektivnim individualizmom, izazvali su snažnu psihološku reakaciju protiv vere u moć zla. Johan Vier je 1563. g. u knjizi O magiji, izrazio sumnju u dijabologiju i postojanje veštica, a Mišel de Montenj (1533-1592) je tvrdio da su dokazi o čarobnjaštvu isuviše klimavi da bi mogli da opravdaju pogubljenja ljudi. Intelektualni skepticizam je bio podstaknut hrabrom sumnjom praktičnog, neobrazovanog laika kakav je bio Brajan Voker, koji je izjavio: „Ne verujem da postoji Bog, a ni đavo, i neću da verujem ni u šta, osim u ono što vidim.“ Reakcija vernika na ovakav skepticizam bila je žestoka: Ako nema đavola, nema ni spasitelja. Ako bi se đavo, druga najpoznatija ličnost u hrišćanstvu, odstranio iz predanja, onda bi na kraju čak i Hrist mogao da nestane. Ako Hrist nije došao da nas od đavola izbavi, onda on možda uopšte nije ni došao da nas spase. Religiozni pogled na svet u kome su se Bog i đavo skladno uklapali, postepeno je zamenjen svetovnim pogledom, gde stvari nisu stajale tako. Iz sumnje u postojanje đavola sledilo je da će se na kraju postaviti i pitanje postojanja Boga; kada je reč o Bogu, ovaj proces je trajao jedva nešto duže. Martin Luter (1483-1546) je đavolu posvetio više teološke i lične pažnje nego bilo ko drugi posle pustinjskih otaca. Za Lutera, svako valjano gledište moralo je da se oslanja na biblijsko štivo koje je čitano s verom u srcu. Odmah uz Bibliju, Luterov glavni izvor bio je Avgustin, mada je on razlikovao „pravog“ Avgustina i avgustinijanske sholastičare, koji su, po njegovom uverenju, isuviše proširili prostor razuma. Razum mora da se koristi samo u njemu prikladnoj sferi, što znači da je on pomoćno sredstvo za razumevanje istine koju smo naučili iz Biblije. Poučen Avgustinom i nominalistima, Luter je insistirao na apsolutnoj svemoći Boga i njenoj prirodnoj posledici - predodređenosti. Luter je zago varao apsolutnu predodređenost i istrajano je tvrdio da bi nešto drugo bilo nelogično i bogohulno ograničavanje suverene volje Boga. „Stoga“, rekao je,
Đavo i reformatori
163
„mi moramo da idemo u krajnost, potpuno negiramo slobodnu volju i sve pripišemo Bogu.“ Ljudsko biće uopše nije u stanju da postigne sopstveno spasenje; čovek je ili u božijim ili u Sataninim rukama. Bog bira one koje će spasiti, dok drugima dopušta da slede đavola. Hrist nije umro zarad svih, već samo zbog onih koje je posebno odabrao. Luter je bez rukavica zgrabio trnovitu ideju o predodređenosti i bio je svestan njenih bodlji: ako je kosmos tako pomno predodređen, zašto su nam onda potrebna pričešća, propovedi, Biblija, ili samo Ovaploćenje? Zašto Bog po sopstvenoj želji ne napravi takav poredak stvari koji neće zahtevati dalje napore? I mada nije bio u stanju da odgovori na ova pitanja, Luter je ostao nepokolebljiv i nije dopustio da se božijoj moći postave bilo kakva ograničenja. Bog poseduje dve vrste svemoći. Kao Tvorac kosmosa, on ima apso lutnu slobodu da svet stvori po sopstvenoj želji. Ovo je njegova „prirodna svemoć“, rekao je Luter. Sve što postoji u kosmosu, postoji zato što Bog tako želi; nešto ne bi postojalo kada Bog ne bi tako odlučio. Takođe, Bog poseduje „teološku“ svemoć: on nije samo daleki uzrok svemu što postoji, već je, takođe, neposredan uzrok. Svaku česticu u univerzumu posmatra njegovo budno oko, on upravlja nebom, paklom, svim stvorenjima, čitavim kosmos om - i đavolom. U tako uređenom svetu Bog istovremeno snosi i daleku i neposrednu odgovornost za zlo. Luter je razlikovao dva aspekta Boga - suprotstavljao je njegovu pravednu, strogu i očito surovu stranu i njegovo dobru, milosrdnu i nežnu stranu, koja nam je poznata kroz Hristovo Otelovljenje. N a svetu postoji zlo zato što je to volja božija. Pa ipak, Bog takođe želi da se dobro suprotstavlja zlu. Stoga Bog želi dobro; Bog želi zlo; Bog ne želi zlo; sve tri tvrdnje su istinite. Našem ograničenom umu neke stvari deluju kao dobre, a neke kao zle, ali, konačno, sve što nama deluje kao zlo jeste dobro, budući da je dobro sve što Gospod čini. Luter je od mistika preuzeo ideju o Bogu kao podudaranju suprotnosti. Bog je gnev i Bog je ljubav. Bog može da odbaci, Bog može da pomiluje. Bog je zakon i Bog je pomilovanje. Bog želi zločin i mrzi zločince. Bes pomoćan razum ne može da pronikne u ovu misteriju; ako nismo obasuti milošću, mi Boga vidimo kao nesposobnog, užasavajućeg i okrutnog, zato što su naše predstave o dobru i zlu različite i beskonačno inferiorne u odnosu na Boga, mi ne možemo uvek da shvatimo šta je u božijoj promisli dobro. Mi opažamo da Bog ima dvostruku volju koja istovremeno želi i dobro i zlo, ali ova naizgled dvostruka volja u suštini je jedna sjedinjena volja koju mi ne možemo da razumemo. Ova okrutna doktrina je, po Luterovom shvatanju, bila prirodna posledica apsolutne svemoći Boga. Strogo, gnevno lice božije, može da se pojavi kao đavolova maska. Međutim, volja đavola je samo naizgled istovetna s voljom Boga; i đavo i Bog mogu da žele istu stvar, ali njihov cilj nikada nije isti. Đavo je oruđe
164
Princ tame
Boga, kao kalemarski nož ili motika koju Bog koristi kada uređuje svoj vrt. Motika za svoju dušu uživa što uništava korov, ali ona nikada ne moža da se otme iz božijih ruku, ona ne može da čupa korov tamo gde Bog ne želi, niti može da osujeti nameru Boga da odneguje divan vrt. Đavo, protiv svoje volje, uvek završava posao za Boga. Sve zlo potiče i od đavola i od Boga, ali đavo želi zlo zla radi, a Bog želi dobro koje iz zla proističe. „Bog đavola na zlo nagoni, ali Gospod zlo sâm nikada na čini.“ Saznanje da Bog radi preko đavola može da nas užasne i baci u beznađe; ako nas milost ne obasja, mi ćemo sumnjati u dobrotu Boga. Međutim, Ovaploćenje Hristovo otkriva nam milost i ljubav božiju. Kroz Hristovu ljubav mi možemo, uprkos prividnoj surovosti sveta, da razumemo prisustvo Boga koji nas voli i njegovu svrhu koja je uvek prisutna. Ako sve potiče od Boga, onda su i đavo i zlo od Boga dati. Međutim, Luterov nepokolebljivi monizam se nije mirio sa zlom. Iako đavo čini zlo pod upravom Boga, Bog mrzi zlo i želi da se mi protiv njega borimo. Bog se svom silom bori protiv Satane, svaki trenutak moralne odluke poprište je ove borbe. U kosmosu kojim upravlja apsolutna moć, pojedinac nema slo bodu, dokazivao je Luter. Čovek je ili podvrgnut volji Boga ili volji Satane. Duša je slična konju: kada je jaše Bog, ona ide tamo gde Bog želi, a kada je zajaše đavo, ona ide kud đavo hoće. Dva jahača se svađaju oko toga ko će konja uzjahati, ali ma ko da mu je u sedlu, konj se pokorava. Luter je u sopstvenoj duši osećao svu žestinu ove borbe. Njegova dijabologija se zasnivala na ličnom iskustvu, kao i na Svetom pismu i predanju. I kako je to Heiko Oberman sročio, „čitav Luterov život bio je rat protiv Satane.“ Kao i pustinjski oci i srednjovekovni mistici, i Luter je osećao da đavo mnogo žešće napada one ljude koji u veri napreduju. Satana je pokušao da ga odvrati od izvršenja božijeg dela, tako što ga je kušao, pomućivao um, pa čak i telesno uznemiravao. Stvarao je nesnosnu buku u Luterovoj peći; u zamku Varburg krčkao je orahe na tavanu i kotrljao bačve niz stubište; groktao je bučno kao svinja; svađao se s Luterom kao sholastičar; ponekad se uvlačio u Luterova creva. Satana je neprestano bio u Luterovoj blizini tako da je ,,s njim spavao češće od njegove žene Kati.“ Pa ipak, moć koju Satana nad nama ima uzdrmana je Ovaploćenjem Isusa Hrista. Hrist je Satani zadao strašne udarace svojim čudima, svojim propovedima i svojim stradanjem. Đavo je u svom nepromišljenom gnevu upriličio raspinjanje na krst, a Gospod je to iskoristio da ga zbaci. Svet, naše telo i đavo, još uvek nas kušaju, međutim, jedna kratka reč - ime našeg spasioca - može da ih zgromi. Đavo još uvek ima moć nad ovim svetom, međutim, to je tako zato što veliki broj ljudi odlučuje da ga sledi. Neki svesno potpisuju ugovor s njim: Luter nije sumnjao u čarobnjaštvo i jednom je lično, u Vitenbergu, spasao studenta koji se formalno odrekao Hrista. Svi grešnici služe u đavolo
Đavo i reformatori
165
voj vojsci, a nju čine pagani, jeretici, katolici, Turci i radikalni protestanti. Papa je antihrist lično. Luterovo gledište da čitav svet živi u napetosti između Boga i đavola nije mu ostavilo prostor da teološke rasprave shvati kao iskreno neslaganje ili čak kao politiku: one su uvek predstavljale aspekt velikog rata koji se vodi u kosmosu. Moć đavola ostaje „velika kao svet, prostrana kao svet, ona se pruža od neba do pakla“, pa ipak, „zli duh nad nama nema ni za dlaku veću moć od one koju mu Bog dozvoljava.“ Hrist je vernicima na raspolaganje stavio veliki arsenal oružja protiv đavola, a tu spada krštenje, Biblija, propovedi, pričešće i pesma. Luterov najpoznatiji doprinos popularnoj dijabologiji je njegova himna „Gospod naš tvrđava je moćna“ - neke moderne verzije su iz ove himne izbacili ono glavno, Hristovu pobedu nad Satanom. Original glasi: Gospod naš tvrđava je moćna, Oružje pouzdano i odbrana; Pomaže nas on u nevolji svakoj Što nas snađe. Stari, dušmanin zli Odlučan je da nas se dočepa; O n kuje svoje zavere zlobne S golemom moći i lukavašću okrutnom; Ništa na zemlji nalik mu nije... Al' i kad bi zemlja čitava od demona vrila Što žude da nas progutaju, N i tada strahovali ne bismo, Jer bi i tada spašeni bili. Princ ovog sveta, Kol'ko god tvrdio da opak jeste, Da nas povredi ne može; Moći njegovoj presuđeno je; Jedna malena reč može da ga sruši. Sve naše odbrane od Satane počivaju na Hristovoj moći. Koristeći tu moć, sâma protestantska reformacija predstavlja moćno utvrđenje. Luter je upotrebljavao i direktna sredstva odbrane, kao što su: veselost, smeh, bučnost, prostota, prezir, uvreda i bestidnost. Sve što je aktivno, uporno, praktično, i sve što se čini s dobrom voljom, sprečava depresiju u kojoj Princ tame buja. Jedno od Luterovih najboljih sredstava odbrane bio je odlazak u krevet s Kati. Luterovi sledbenici su širili pouku, raspravljajući o njegovim idejama u propovedima, popularnim knjigama i katehezama. Kateheze, od kojih su pojedine bile pisane da bi pomogle sveštenicima u podučavanju laika, dok su
166
Princ tame
druge bile direktno namenjene laicima, pružaju nam uvid u ono što se od vernika očekivalo da veruju. Đavo u ovim dokumentima ima istaknuto mesto i retko kada je povučen. Njegovo postojanje, njegov uticaj i opasnost koja hrišćanima od njega preti nikada se nije potcenjivala. U jednoj katehezi, Satana se spominje šezdeset sedam, a Hrist samo šezdeset tri puta. Luter, u svojoj Velikoj Katehezi iz 1529. g., raspravlja o Satani u odnosu na molitvu Bogu, veru, krštenje i bogosluženje. Pa ipak, usmeravanje pažnje na đavola nikada se nije preporučivalo; hrišćani'n je bio najbolje zaštićen kada je pogled odvraćao od tame i usmeravao ga prema svetlosti Gospoda. Žan Kalvin (1509-1564), drugi veliki protestantski reformator, dao je precizan, racionalan prikaz sopstvenih gledišta u knjizi Načela hrišćanske vere. Kalvin se s oduševljenjem predao načelima same vere i Svetom pismu. Zbog toga što je prvobitni greh potpuno izvitoperio ljudsku prirodu, prirodni razum nije sposoban da spozna ni jednu istinu bez prosvetljenja vere. Istinsko znanje dolazi iz Biblije, a Sveti duh Bibliju tumači onima koji su sačuvali veru. Kalvin je delio Luterovo gledište o potpunoj svemoći Boga. Nikakva sudbina, sreća, slučaj ili sloboda ne ograničava njegov potpuni suverenitet. Zašto Bog naređuje zlo - to je misterija koju ne možemo da odgonetnemo. Pa ipak, Kalvin je insistirao na tome da Bog ima jednu volju, i mada se našim ograničenim umovima čini da je on i dobar i zao, on uvek radi za krajnje dobro. Bog ne samo da dopušta zlo, već ga i aktivno želi, kao na primer kada je Faraona prepustio Zlom koji ga je podstakao na tvrdokornost. U svakom ljudskom zlodelu, tri sile deluju zajedno: ljudska volja da učini greh, đavolova volja za zlom i božija volja za krajnjim dobrom. Satana i Gospod deluju zajedno u svakoj zloj osobi; međutim, svaki ima svoju nameru. Uloga đavola u ovakvoj teologiji bila je slična Luterovom gledištu. Kalvin je odlučno odbijao skeptično stanovište da su anđeli i demoni samo ljudske ideje. Pa ipak, on ni izbliza nije poklonio toliku pažnju Zlom kao njegov nemački kolega. Uvidevši da Biblija daje malo pojedinosti o đavolu, Kalvin je tvrdio da za detaljnu dijabologiju nema mesta. Budući da je Kalvin, za razliku od Lutera, nasrtaje đavola shvatao manje lično, on mu je dodelio znatno uži prostor na svetu. Satana je potpuno pod komandom Boga i on ne može da učini nijedno zlo ukoliko mu Bog izričito ne dodeli takav zadatak. „Ispunjavajući svoje presude kroz Satanu, koji je poslanik gneva, Bog po sopstvenom nahođenju usmerava ljude, potstiče njihovu volju i učvršćuje ih u njihovim nastojanjima.“ Danas istoričari shvataju protestantizam i katoličku reformaciju kao dva dela opšteg reformatorskog pokreta. Pa ipak, duboke razlike stavljale su ih u rivalski položaj, a rezultat toga je da su, na obe strane, mnoge ideje formulisane i učvršćene u međusobnom suprotstavljanju. Sistematska teolo gija katoličke reformacije vraćala se srednjovekovnom realizmu, oživljavajući i oplemenjujući učenje Tome Akvinskog, koje je gotovo zauzelo položaj
Đ avo i reformatori
167
dogmatske istine. Ovaj novi „tomizam“ je doneo malo toga novog; on je samo izbrusio pojedinosti sholastičkog sistema i njegovog uzdanja u razum, koji, utemeljen na otkrovenju i potpomognut božijom milošću, može da uobliči nepristrasno i istinito gledište o kosmosu. Tridentski katolički sabor (1545-1563) prećutno je odobrio tomističko gledište o đavolu. Savremeni katolički teolozi, iako uvažavaju sabore, sum njičavi su u pogledu dijabologije i nastoje da, po ovom pitanju, zaobiđu autoritet sabora. S druge strane, samo dva ekumenska sabora - Četvrti lateranski i Tridentski - dala su eksplicitne stavove o Zlom. S druge strane, praktično svi hrišćanski teolozi, sve pape i svi sabori, od utemeljenja crkve, pa do našeg veka, pretpostavljali su da đavo postoji. Tridentski sabor nije izričito potvrdio Satanino postojanje iz jednostavnog razloga što niko takav zahtev nije ni postavio. Tri saborska dekreta određuju aspekte đavolove delatnosti, potvrđju da njegova moć nad čovečanstvom proističe iz prvobit nog gr eha i optužuju ga za postojanje starih i novih jeresi. Mistici i kontemplativci iz doba reformacije garantovali su đavolu njegove tradicionalne moći, a osobito karmelićanka Tereza Avilska, Jovan od Krsta i osnivač jezuitskog reda Ignacije Lojola. Lojola, koji je sačinio si stematska pravila duhovnog treninga, insistiro je na tome da niko i nikada nije van domašaja kušnje kojom nam Zli neprestano preti, i koji želi da nas uveri da će nas ovozemaljska zadovoljstva i čulne naslade usrećiti. Mi se često zavaramo i pokleknemo, ali ishod je uvek isti: nemir, tuga, usamljenost. Čini se da nas Satana ponekad teši, ali koliko god se pretvarao da nam čini dobro, on to čini zarad sopstvene zle zamisli, a nikada na našu dobrobit. Ignacije je produbio psihološke uvide pustinjaka o prepoznavanju demona. Ako smo okrenuti Bogu, dejstvo dobrog duha će našim srcima doneti mir, radost, nadu, veru, blagost, i uzvisiće nam duh, dok će nam delovanje zlog duha doneti uzrujanost, depresiju, brige o ovozemaljskim stvarima i pustoš u duši. Međutim, ako smo ogrezli u grehu i okrenuli se od Boga, dejstvo dobrog duha koji nas poziva na pokajanje delovaće strogo, i zao duh će nas uljuljkati, tako što ćemo biti zadovoljni našim zlim životima, koji će nam delovati ugodno i lako. Stoga, da bi razlučili dobro od zla, mi moramo da razumemo naše osnovno usmerenje kao posledicu delovanja duhova. Zato što đavolova snaga malaksava i on svoje zamke povlači kada je suočen s nadmoćnom snagom Hrista, način da se đavo porazi jeste nepokolebljiva vera. Tereza Avilska (1515-1582) je pravila oštru razliku između suštine misticizma - kontemplacije ispunjenje ljubavlju prema Bogu i nadahnute ljubavlju i milošću samog Boga - i srodnih fenomena koji se mogu pojaviti u kontemplativnom životu, kao što su vizije, zvučne senzacije, ekstaza, levitacija i znakovi na telu koji nalikuju Hristovim ranama. Zli može lako da manipuliše ovim fenomenima i koristi ih za sopstvene ciljeve: Satana može da stvori iluzije takvih dešavanja da bi zaveo lakoverene; čak i kada takve
168
Princ tame
stvari dolaze od Boga, đavo može da ih izopači tako Sto će nas navesti da se zbog njih ponosimo, ili tako što će nas navesti da nam bude više stalo do toga nego do istinskog iskustva Boga. Svrha kontemplativnog života nije u zadobijanju duhovnih prednosti, već u potpunom predavanju Bogu. I mada je Tereza upozoravala da đavola ne treba uzimati isuviše ozbiljno i savetovala preziranje njegovih moći, i ona i Jovan od Krsta (1542-1591) su smatrali da je đavo neprestano na delu protiv hrišćana, a naročito protiv kontemplativaca, kojima po svaku cenu želi da zapreči put do cilja - sjedinjenja s Bogom. I mada je Zli uvek nemoćan protiv odbrane koju Hrist uzdiže u vernoj duši, on i na najmanji znak slabosti nasrće s predlozima koji u prvom momentu deluju razumno, ali na koncu izazivaju zbunjenost, uznemirenost i nezadovoljstvo. Kušnje su na domišljat način uvek različite: đavo ohrabruje samopouzdanje i lažnu poniznost i odvraća nas od molitve; on izaziva naše osećanje prekomerne krivice i tera nas da radimo pod nemogućim opterećenjem kako bi zaslužili milost. O n izaziva našu zlovolju prema drugima i podstiče sumnju i strah da je razumevanje koje smo postigli kontemplacijom samo iluzija. Satana takođe može da poduzima neposredne i opipljive nastraje. O n je Terezu neprestano posećivao - obično se pojavljivao kao nevidljiva laž, obmana i licemerje - ali ponekad je bio vidljiv: seo bi na njenu levu ruku u nekom ogavnom obličju, iz tela je ispuštao plamen koji nije imao senku; nakazno bi razjapio usta i upozoravao je da se do sada izvlačila, ali da će je kad-tad uhvatiti. Kada je opisala znak krsta, on je nestao, ali samo na kratko, i opet se pojavio. Na koncu, najurila ga je tako što ga je poprskala svetom vodicom. Đavo je često potresao njeno telo nevidljivim udarcima. U vizijama je videla bitke koje se vode između anđela i demona i mučenja u paklu. Satana je, takođe, tukao Jovana od Krsta, a ponekad je ovog sveca svom snagom iz kreveta bacao na hladan kameni pod. Ovi prikazi Tereze i Jovana, kao i Luterovi prikazi, pokazuju da je tradicionalna dijabologija imala moćan uticaj na misao XVI veka. Takođe, ovo postavlja problem pred savremene istoričare, jer oni ne mogu da ih odbace kao legende; ovo su autobiografski prikazi, direktno svedočanstvo onih koji su sve to sami iskusili. Kakvo je bilo to iskustvo? Moderna gledišta, poput dubinske psihologije, tolerišu nove anđele, ali svako objašnjenje koje ne uvažava mističarevo viđenje fenomena bilo bi krivo za grubi redukcionizam. Pod uticajem Lutera i lova na veštice, kao i oštrih verskih napetosti tog doba, literatura XVI veka je bila sklona da đavola smatra mnogo moćni jom pretnjom nego što je to slučaj s kasnim srednjim vekom. Omiljeni žanr tog perioda bila je epska pesma ili drama koja je opisivala pad zlih anđela na početku sveta i veličanstvenu pobedu Hrista, ili njegovog predstavnika arhan-
Đavo i reformatori
169
đela Mihajla. U veličanstvenim prikazima bitke, Hrist i Mihajlo su epski heroji koji se na život i smrt bore sa Satanom. Ovaj rat na nebesima, o kojem ne postoji ni jedna jasna biblijska potvrda, retko se pojavljivao u srednjovekovnoj drami, a Luter i Kalvin su izričito odbacili ovaj scénario. Pa ipak, zbog unutrašnje dramske napetosti i uklopljivosti u grčko-rimsku sliku rata, ovoj priči nisu mogli da odole dramski pisci koji su težili da okoštale forme klasičnog epa prilagode hrišćanskom mitu. U XVI veku su glasovi satire i ironije bili slabi; veliki izuzetak bio je Fransoa Rable (1494?-1553). Rable ismeva društveni poredak preko svojih džinovskih protagonista -Pantagruela, Gargantue i Pangurija, a gotovo čitavo burleskno ismejavanje, usmereno je na biskupe, advokate, naučnike, monahe i fratre. Imena i karakteri likova izvedeni su iz demonskih imena i karaktera, međutim, njihova pobuna protiv poretka stvari je sirova i šaljiva, ali ne i zlonamerna. Ovo je prvo kapitalno delo u kome postoje simpatije prema demonskim likovima i njihovoj pobuni, i Gargantua i Pantagruel je delo koje je preteča odvajanja đavola od istinskog zla. Pantagruel i njegov otac Gargantua su džinovi, što ih folkolorno povezuje s demonima; njihovi podvizi, kao što je tamanjenje stoke i proždiranje hodočasnika, spaja ih s tradicionalnom demonologijom. Đavo se povre meno samostalno pojavljuje, ali uvek u satiričnom, komičnom svetlu: Lucifer ima stomačne tegobe zbog loše hrane. Nekada je večeravao studente, ali sada oni previše čitaju Bibliju, tako da ne može da ih svari; umesto njih, za večeru ima bljutave advokate, spletkare, lihvare, lažne monahe, apotekare, varalice i pijane sluškinje. Najdemonskiji karakter je Pangurije, čije ime, „onaj koji sve čini“, sugeriše mnogostranu ličnost đavola. Kao i tradicionalni Satana ili đavo Getea i Dostojevskog, a kasnije i Tomasa Mana, Pangurije menja svoju spoljašnjost, odelo, glas i ponašanje, kako bi se prilagodio okolnostima. O n je bio đak u Toledu, širom poznatom centru magijskog nauka, a tamo je radio s „rek torom đavoljeg fakulteta“. Pangurije je prototip „dopadljivog“ Mefistofela koji će se pojaviti u kasnijoj književnosti o Faustu; on je visok, zgodan, elegantan, plemenitog je porekla, iako se naznake njegovog demonskog karaktera pokazuju kroz bledilo, telesne mane i starost od preko tri stotine godina. Priča o Faustu bila je velika vododelnica u literaturi o đavolu. Posle Hrista, Marije i Satane, Faust je postao najpopularniji lik u istoriji hrišćanske kulture. Drame, slike, pesme, novele, opere, kantate i fimovi, vekovima su obrađivale Fausta i njegovog đavolskog pratioca Mefistofela. Legenda o Faustu je donekle utemeljena na stvarnom životu jednog studenta filozofije i teologije koji se okrenuo magiji, a potom srozao toliko da je za život zarađivao izrađujući horoskope i proričući budućnost.
170
Princ tame
Prva knjiga koja je bila potpuno posvećena Faustu, mešavina je ove legende i fantazije koju je 1587. g. napisao jedan anonimni nemački protes tant. U ovoj knjizi Faust pokušava da dođe do znanja sopstvenim naporom, pre nego milošću. Ova individualistička pobuna ga povezuje s prvobitnom ohološću Adama i Eve, kao i Satane. Faust tako postaje prototip romantičnog i savremenog revolta protiv autoriteta. Da bi savladao magijsko znanje, on odlučuje da pozove đavola. Noćima odlazi na jedno raskršće, po zemlji crta magijske krugove i druge figure, i doziva duha. Duh se pojavljuje i menja oblike: on je zmaj, vatrena kugla, čovek u plamenu, a na kraju je fratar, što ga povezuje s monasima i papskim dvorom - Sataninim glavnim oruđem na zemlji. Duh objašnjava Faustu da je on službenik pakla i da je pod komandom velikog princa Lucifera, čiju izričitu dozvolu mora da ima pre nego što će odlučiti da pomogne naučniku. Ime duha - Mefisto, je moderna invencija nejasnog porekla i prvi put se pojavljuje u ovoj knjizi. Mefisto odlazi Luciferu i dobija dozvolu da služi naučniku, pod uslovom da naučnik obeća da će svoju dušu i telo predati princu pakla. Faust krvlju potpisuje ugovor, odriče se Hrista i zaklinje se da će biti neprijatelj hrišćana. I mada je ovaj ugovor kao uzor imao srednjovekovni Teofilov model, njegov bliži prethodnik bio je ugovor koji se pripisivao savremenim vešticama. Godine 1587., na samom vrhuncu progona veštica, publici je bilo jasno da potpisivanje ugovora znači da je Faust umešan u đavolsko čarob njaštvo. Ugovor je Faustu jamčio dvadeset četiri godine moći, u zamenu za dušu koju će, kada za to dođe vreme, uručiti Satani. Faust, u početku zadovoljan pogodbom, žudno ispituje Mefista o prirodi pakla i demon ga odvodi u obilazak. Užasnut onim što u paklu vidi, Faust bi da se pokaje, ali ga Mefisto uverava da je za kajanje kasno. Ovo je laž, jer Gospod uvek prihvata grešnika koji se pokaje, međutim, Faust ne samo što je počinio greh oholosti, već je počinio i neoprostiv greh padanja u očajanje. On može da se izbavi samo ako se osloni na milost božiju, međutim, kada se našao u škripcu, on se radije priklanja večnim mukama i otuđenju od Boga nego poniznom pokajanju. Faustova prvobitna žudnja za znanjem i moći polako se preobražava u mladalačke fantazije o bludu i dominaciji. O n putuje u Rim na gozbu koja se priređuje u papskoj palati - u ovoj protestantskoj priči palata vrvi od bludnica i pijanaca - i pokazuje koliko prezire papu tako što mu fućka u lice. Potom odlazi u Konstantinopolj, pretvara se da je prorok Muhamed i tako dospeva u sultanov harem. Luta Evropom prodajući horoskope care vima, biskupima i profesorima. Njegovi podvizi su rableovski: on proždire stog sena, priziva Jelenu Trojansku i s njom taži svoju požudu, ali ispostavlja se da je ona đavolska sukuba. Kada se kraj primakao i dvadest četiri godine gotovo istekle, Faust je okupio svoje kolege i studente i potanko im ispričao čitavu priču, upo zoravajući ih na greh, kušnju, zle saputnike i đavolje varke. N a trenutak mu
Đavo i reformatori
171
se javlja nada da će ovaj čin pobožnosti možda spasiti njegovu dušu, ali shvatajući da je svaka nada uzaludna, on se konačno i potpuno prepušta očaju. U ponoć, studenti osećaju kako strašan vetar potresa kuću, čuju šišteću buku, a potom i Fausta kako vrišti i zove u pomoć. Sledećeg jutra na đubrištu nalaze bačeno čudnovato unakaženo telo s izokrenutom glavom. Priča o Faustu ima izrazito moderan karakter koji je odvaja od srednjovekovne legenge o Teofilu. Prvo, priča je antropocentrična. Srednjovekovne priče Hrista, Devicu ili druge svece suprotstavljaju đavolu; u Faustu, napetost vlada između čoveka i đavola. Faust je sâm kriv za škripac u kome se obreo. Drugo, antropocentičnost je blisko povezana s individualizmom. Protestantsko naglašavanje izolovanog pojedinca koji usamljen vodi bitku protiv duhovnih sila, značilo je da Faust nije imao zaštitu društva ili zajednice svetaca. O n i ne pomišlja na ispoved ili pričešće, a pisac, luteranac, svakako nije mogao da pozove u pomoć Devicu Mariju. Treće, priča je pesimistička. Srednjovekovni grešnik bi se pokajao i bivao je spasen; u ovoj priči, pojedinac čeliči dušu odbijajući spasenje. Četvrto, ova priča izražava savremeni sukob protestantizma i modernog sekularizma oko problema znanja. Faust želi znanje zbog moći koju ono daje, što je savremeno sekularno gledište koje se suprotstavlja protestantskom gledištu da duša koju ne obasja milost ne može da dođe do istinskog znanja i da je potraga za znanjem koju motiviie lična nadmoć istovremeno i iluzija i greh. Peto, Mefistofeles označava po četak promene đavolovog karaktera; on pokazuje tračak simpatije prema svojoj žrtvi, kao i malo žalosti zbog sopstvene pobune. Ovi tragovi introspek cije, internalizacije i humanizacije Sataninog karaktera postali su značajna tema post-faustijanske literature. Kristofer Mario u svom Faustu (1588/89. g.) uobličio je prvo veliko književno delo zasnovano na legendi o Faustu. Njegov zaplet sledi knjigu o Faustu. Prvi Faustov greh je oholost - on u početku umišlja da može da manipuliše Mefistom i tako ostvari sopstvene neskromne ambicije: O n će mi pomoći da budem car sveta; Napraviću most kroz vazduh treperavi, Da sa svojom vojskom okean prevalim; Spoiiću obalska brda Afrike Sa Španijom, pa da se zemlje dve Graniče i obe pod mojom krunom budu.1 Uskoro, Mefisto uz pomoć laskanja, lažnih obećanja i pretnji, zadobija prevlast. Faust, obilazeći pakao, počinje da shvata ozbiljnost situacije i pada u očajanje. O n neće da veruje da Hrist može da ga spase zato što zna da bi pokajanje istovremeno značilo odricanje od moći koju je dobio i u kojoj 1
Kristofer Mario, Faust, Engleske renesansne tragedije, prevod Sima Pandurović.
Princ tame
172
uživa - „Kajem se, a ipak očajavam.“, kaže. N a kraju, đavo ga odvlači dok on vrišti; njegovi udovi su iskidani na komade, a telo mu je unakaženo. Mefisto je delimično tradicionalni hrišćanski đavo, ,Jedan spiritualni luđak“, kako je to rekla Doroti Sejers, „ali kao i mnogi luđaci, on je izrazito slatkorečiv i lukav.“ Mario daje Mefistu psihološku dubinu: on nije potpuno zao; hirovit je i poseduje samouvid, jer žali za gubitkom sreće. Tamo gde je Bog, tamo je stvarnost. Mefisto zna da je sve drugo iluzija, ništavilo, i to ništavilo ga zauvek okružuje: Pakao Granica nema i nije okružen Na jednom mestu. Tamo gde smo mi Pakao je, a gde je pakao Tu moramo uvek biti mi. Ukratko, Kad celog ovog sveta nestane, A svaki stvor se očisti, sva mesta Što ne budu nebo biće pakao. Po Marlou, svaki hrišćanin je odgovoran za sopstvenu sudbinu. Đavo čak i ne mora da kuša Fausta, jer čarobnjak, preplavljen ohološću i žudnjom, sâm preuzima inicijativu. Mefisto je puko oruđe koje Faust koristi da produbi svoj greh, i on Mefistu dragovoljno prepušta dominaciju nad sopstvenom dušom. Ovo nije srednjovekovna borba između Hrista i Satane, već delo modernog čoveka koji svesno upropaštava sopstveni život. Pred sam kraj XVI veka, baš kada su moći đavola dostigle svoj zenit, oživeo je duh ironije i skepticizma. Ponovo se pojavio komičan đavo i fokus se sa Satane premešta na zlo u ljudskoj ličnosti, a ovaj proces je bio podstaknut jačanjem svetovnog karaktera urbanog društva. U delu Viljema Šekspira (1564-1616), Zli se nikada nije poiavio u svom obličju, za razliku od duhova koji su često izlazili na scenu. U Šekspirovom delu, breme zla i užasa ne nose toliko demonski duhovi, koliko demonski ljudi - ljudi koji čine zlo zla radi; Aron u Titu Androniku, Ričard III, Jago u Otelu, Magbet i Ledi Magbet, Gonerila, Edmund i Regana u Kralju, Liru. Aron je bezdušno demonski čovek O n je „glavni graditelj i tkač nesreća“, on je „otelotvoreni đavo“ i njegove reči odaju zlobu koja prevazilazi ljudsku motivaciju: O kako me goji pomisao sama na ovaj nitkovluk! Nek' se belci mole, nek' dobro čine lude; Aronu nek' duša k'o lik crna bude.1 1
Viljem Šekspir, Celokupna dela, TitAndronik, Knjiga treća —Bigz, Narodna kniga, Nolit, Rad, Beograd 1978, prevod Živojin Simić i Sima Pandurović.
I Đavo i reformatori
173
Dok ubija, on izgovara okrutnu Salu i hvališe se svojim zločinom: „Nek' moja dela vrednost mi dokažu.“ On odbija da se pokaje: Nisam dete da plačnim molitvama Okajavam ona zla koja počinih. Radio bih deset hiljada puta gore Nego ikad što sam kad bih mogao Sprovesti svoju volju. A ako sam Učinio jedno dobro u životu, Kajem se i za to iz dubine duše. Ovo nisu Faustove reči, već reči samog đavola, koje nose ista obeležja hvalisave okrutnosti koje će Milton staviti u usta Satani u paklu. Jedina ljudska motivacija Aronovog ponašanja jeste gorčina zbog boje kože, ali ovaj gnev, kao i Luciferov gnev što je stvoren kao biće zavisno od Boga, jeste uzaludna, iracionalna mržnja prema svetu onakvom kakav jeste. Aron se slobodno odlučuje za zlo, zarad zla samog. U svojim kasnijim tragedijama - Hamletu, Otela, Liru i Magbetu Šekspir se sve više zanimao za radikalno zlo i demonsko. Hamlet nije demon, pa ipak, od trenutka kada mu se u srcu začne misao o osveti, đavo ga postupno oblikuje prema sopstvenim ciljevima. Hamlet kuje zaveru o ubistvu; ljupku Ofeliju otera u ludilo i samoubistvo; munjevitim udarcem mača i okrutno se rugajući, on ubija blagog, mada trapavog Polonija; on snuje propast i poniženje za sopstvenu majku. Hamlet neće da iskoristi priliku i ubije Klaudija koji moli za oproštoj greha da ga, u trenutku smrti, molitva ne bi spasila prokletstva. Ključna figura drame je tobožnji duh Hamletovog oca, čije zloslutno prisustvo od samog početka baca senku, jer duh je jedna od manifestacija đavola. Šekspir je imao nameru da publici, kao i samim ličnostima drame, duh deluje ambivalentno. O d trenutka kada se duh prvi put pojavi, likovi ne znaju kako da ga rastumače. Da li je to duh ili demon? Šekspir je želeo da ova ambivalentnost ostane nerazrešena. Njegova publika je pretpostavljala da je duh demon, a i likovi dele ovo gledište. Horacio izaziva duha: Ko si ti, koji vlast nad ovim noćnim dobom prisvojio si, i prisvojio ratničko divno ono obličje u kojem je nekad koračalo pokojno dansko veličanstvo? Reci, nebom te kunem!1 1
Ibid, Hamlet, Knjiga četvrta, prevod Velimir Živojinović.
174
Princ tame
O n Hamletu kaže da je video „neku priliku vašem ocu sličnu“ i pre nego što ga sâm sretne, Hamlet je nesiguran i sumnjičav: Ako je na se ova prilika uzela lik mog oca plemenita, osloviću je, ma se preda mnom pakao sâm prolomio... Kada ugleda duha, spreman je da mu se obrati, ali misli su mu još uvek nespokojne: Bio ti duša satanska il' bio duh blagočestiv, nosio nebeske lahore ili gromove paklene, bile ti zle il' dobre namere, ti u toliko zagonetnom vidu dolaziš da ću da te oslovim. Hamlet smesta donosi kobnu odluku: „I pozivam te, kralju, Hamlete, moj oče, kruno danska...“ Užasnut, Horacio upozorava princa da duh može da ga odvede „na strašne litice vrh“, i tamo, „uzme na se drugi kakav stravičan oblik“ i nagna ga u ludilo? Ali, Hamlet je već poverovao duhu, a to je tragična greška u rasuđivanju koja će ga i odvesti u propast. Njega i dalje muče sumnje: Duh što mi se javi možda je đavo: đavo je međutim, kadar da uzme na se lik dopadljiv; a možda baš i hoće, naravno, pošto sam slab i sumoran - a on iznimnu ima moć nad takvima da me zavede, i upropasti me. Kada kasnije sazna da mu je stric zaista ubio oca, on uviđa da je duh govorio istinu, ali zaboravlja da đavo ume da govori istinu kako bi uništio dušu. D uh nije glasnik čistilišta, u njemu se prepozanje đavo, jer odiše zavišću, ljubomorom i nadmenošću - on se prepoznaje i po tome što Hamletu grubo, i s gorčinom, opisuje zločin Klaudija i Gertrude. N e izrekavši nijednu reč ljubavi za Hamleta, on savetuje svog sina da se osveti. Da bi naglasio ove nagovešataje, Šekspir je duha postavio ispod scene, označavajući tako podzemni svet. Mukli glas duha dopire odozdo i poziva Horacia da se zakune na ćutanje, a Hamleta poziva na osvetu. Nijedna spasena duša ne bi tražila takve, ili bilo kakave, zakletve. Duh neprestano menja svoj položaj ispod scene (đavo je jedan od najozloglašenijih prevrtljivaca).
Đavo i reformatori
m
šekspir daje obilje naznaka da jc duh davo, ali to nijednom izričito ne kaže, zato što želi da i mi, kao i junaci drame, budemo u nedoumici i tako shvatimo teškoće jasnog raspoznavanja. Dramska funkcija ambivaletnog duha je jasna. O n mora da bude dovoljno ambivalentan da bi zavarao publiku, zato što, isto tako, mora da zavara Hamleta. Da je publika u duhu mogla jasno da prepozna Satanu, njoj bi Hamletov neuspeh u rasuđivanju bio neuverljiv i s njim ne bi saosećali. Kao duh, đavo mora da bude dovoljno ubedljiv da bi zavarao Hamleta i da bi jasno stavio do znanja da može da obmane svako ljudsko biće, zajedno s publikom i kritikom. Ključ je u rasuđivanju. Ra suđivanje se temelji na spoznaji da dobro drvo rađa dobre plodove, a zlo drvo zle. Ako je plod zao, drvo ne može da bude dobro. Hamlet je morao da bude u stanju da shvati da duh koji govori grubo, i traži osvetu, nije od Boga, već od đavola. Tok radnje koju pokreće sablast vodi u smrt, razaranje i uništavanje nevinih života. Pa ipak, Hamlet kobno zaključuje: „to je poiten duh.“ Šekspirovi podlaci dopuštaju da transcendentno zlo deluje u njima i kroz njih, to zlo ih ponekad potpuno preplavi, ali su oni sami retko demoni. Arena u kojoj se dobro bori sa zlom sada se mnogo rede smešta u predvorje nebesa ili u ponor paklenog bezdana; ona je sada u ljudskom srcu. U Šekspirovo doba verovanje u đavola je i dalje bilo snažno, ali ovaj svetonazor, koji je u Luterovo doba podstican, već je bio uzdrman. Tokom narednih vekova, ovo verovanje će postepeno slabiti. Pa ipak, trenutak najvećeg sjaja đavola tek će nastupiti.
Ilustracija: Vatra. Minijatura, alzaška umetnost, XII vek.
NA T R O N U V L A D E
C A R S K E
Najveličanstveniji portret tradicionalnog đavola ikada stvoren - Miltonov Izgubljeni raj, napisan je sredinom XVII veka, kada je Satana već izlazio iz mode. Ljudi su se umorili od užasa pretećeg i neposrednog prisustva neprijateljskih duhova, kao i od progona veštica - koji se u nekim sferama doticao svakog člana zajednice, uključujući i vladajuću elitu. Kada se našla u opasnosti, elita je bila spremnija da nađe odgovor i zadovolji sve veću potrebu za olakšanjem. Kada je jednom bilo pripremljeno tle za promenu, počeli su da cvetaju teorijski argumenti protiv verovanja u čarobnjaštvo i Sataninu sveprisutnost. Protestanti su sa zakašnjenjem shvatili da u Svetom pismu ima malo osnova za verovanje u đavolsko čarobnjaštvo. Reginald Skot se u knjizi Činjenice o čarobnjaštvu (1584. g.) žestoko obrušio na zastranjivanja teorije čarobnjaštva i demonologije. On nije bio pobornik naučnog materijalizma i verovao je u Satanino postojanje, ali je dokazivao da ni Sveto pismo, ni predanje, na daju osnov za verovanje da nas zli duhovi neprestano napadaju. Ovakav umereni skepticizam je, na samom početku veka, bio privre meno nadjačan strastvenom odbranom verovanja u veštice, koje je zastupao škotski kralj Džejms VI (1597. g.) i Metju Hopkins (1647. g.). Pred kraj veka, naučne i logičke odbrane verovanja u veštice nastavile su da se po javljuju, a tu spada i knjiga Jozefa Glanvila Poraz Skepticizma (1681. g.) Kao čovek otvoren za nove ideje, Glanvil je verovao u kompatibilnost nauke i religije, i podvrgao je ispitivanju sve vrste dogmatizma - od religijskih do materijalističkih. On je odbio da odbaci verovanje u đavola i zagovarao je objektivno istraživanje izveštaja o delovanju demona. Međutim, na kraju je ipak preovladala jedna vrsta sveobuhvatnog skepticizma. Frensis Hatčinson je svojom knjigom Istorijski esej o čarobnjaštvu (1718. g.) zadao konačan udarac intelektualnoj odbrani čarobnjaštava, i držao je propovedi publici koja je već u velikoj meri bila preobraćena. Narastajuća skepsa prema religiji bila je pojačana filozofskim, racionalnim skepticizmom, koji je zastupao glediSte da postojanje bestelesnih duhova ne može da se dokaže. Oni ne postoje po gledištu koje koristi racionalne pretpostavke; novi skeptici nisu bili dovoljno
180
Princ tame
skeptični da bi uvideli da su i njihova gledišta, takođe, nedovoljno potkrepljena. Napetost koja je u XVII veku postojala između skepticizma i lakoverja, proizvela je novi fenomen - crnu misu, jednu neobičnu kombinaciju verovanja u hrišćanskog đavola i neverovanja u hrišćanstvo. Verovanje u veštice i demonsko zaposedanje, u kojima je demonska sila bila povezana s ljudskom seksualnom izopačenošću, već dugo je pripremalo atmosferu za nastajanje crne mise. Satanina seksualnost je uglavnom bila sporedna u dijabologiji. Samo je mali broj tumača Biblije i dramskih pisaca Satanino zavođenje Eve videlo u svetlu seksualnosti; s vremena na vreme pojavljivale su se slike zmije koja se lascivno obavija oko Evinog tela, i bilo je rašireno verovanje da demoni u telesnom obliku mogu da obljubljuju usnule muškarce i žene. Međutim, seksualni aspekti đavola - orgije i seksualno opštenje sa Saunom - jedino su u doba progona veštica bili toliko šokantni i naglašeni. Nema sumnje da je seksualno potiskivanje u svim vremenima proizvodilo fantazije, ali nije jasno zašto je baš u XVI i XVII veku đavo bio toliko seksualizovan. Ovo može delimično da se objasni pomeranjem pažnje (kao kod Šekspira) s demona, kao spoljne sile, na demonsko u ljudskoj prirodi. Neki opisi opsednutosti iz XVII veka držali su se tradicije, naročito kada je bio opsednut pojedinac, a ne grupa. Đavo je prvi put napao opaticu iz Kvebeka, Katarinu od Svetog Avgustina (1632-1668), kada je imala pet godina, i do kraja života je nasrtao na nju, kušajući je očajanjem, žudnjom, proždrljivošću i si.. Kako je starila, to su napadi postajali suroviji, a kada je napunila trideset dve godine, opsedale su je horde demona koje su njeno telo i dušu bacale u agoniju; konačno su je ostavili na miru tek nešto pre njene prerane smrti. Opsednutost je dobijala najgroteskniju formu kada se, u atmosferi kolektivne mahnitosti i halucinacija, Satanina moć udruživala sa seksualnošću ljudi, što se često upotrebljavalo u političke svrhe. U ženskom samostanu sv. Ursule u Ludanu, mahnitost se usmerila na sveštenika Urbana Grondjea - razvratnika koji je, budući nadobudan, stekao mnoge neprijatelje, od kojih su neki skovali zaveru da ga unište, pa su ga optužili za bludničenje s opaticama. Tokom istrage opatice su, pod dejstvom sugestija i optužbi, pomahnitale, a neke od njih su zaista poverovale da su ih demoni seksualno zloupotrebljavali. Počele su da izgovaraju najpostačkije reči i služile su se prostačkim gestovima. Čak i kada je 1634. g. Grondje osuđen i spaljen, i uprkos naporima da se iz opatica isteraju demoni, one su nastavile da se ponašaju kao opsednutne, sve dok pažnja javnosti nije iščezla. Sestra Madien Bavon iz ženskog samostana sv. Luja, koju je, pre nego što je stupila u samostan, zaveo njen ispovednik, bila je centar grupne opsedutosti. Ovaj fenomen se u nekoliko elemenata razlikuje od čarob njaštva: prvo, seks je mnogo više u centru pažnje; drugo, opscene rituale su
Gort tut trom vlade carsk# vodili sveštenici. Orgije, obelčašćivanje evharistije, pa čak i povremeno prisustvo sveltenika na sabatima - sve je to bio deo verovanja u veštice, međutim, na sabatima su sveštenici bili samo deo zbora, ali ne i direktni učesnici. To što su orgijastički i antiklerikalni elementi zauzeli središnje mesto, ilustruje pobunjenički antiklerikalizam psihologije XVII veka. U katoličkoj Evropi nije moglo da se zamisli ništa bogohulnije od sveštenika koji seksualno zloupotrebljava evharistiju, telo Hristovo. Ovakve fantazije su u crnim misama dospele do dna. Pariška policija je 1678. g. otkrila razvijenu mrežu trgovine afrodizijacima, otrovima, kao i proricanja budućnosti za novac. Kada se otkrilo da su u ovome učestvovale ugledne porodice i plemstvo, naimenovan je specijalni sud da se njima pozabavi. Istraga je otkrila praktikovanje magije i crnih misa, kao i proiz vodnju i upotrebu droga i otrova. Afera je izmakla kontroli kada su neki ljudi uvideli da protiv svojih neprijatelja moguda koriste mračne optužbe, a zarad sopstvene političke i ekonomske koristi. Godine 1680. je veliki broj sveštenika bio optužen za služenje misa nad telima nagih žena koje su ležale u sredini kruga od crnih sveća, kao i za snošaj na oltaru, žrtvovanje životinja, ubijanje dece i korišćenje njihove krvi za spravljanje afrodizijaka, skrnavljenje evharistija, upotrebu kaleža u kojima se dečja krv mešala s izlučevinama polnog odnosa, zazivanje đavola i potpisivanje ugovora s njim. Ove crne mise su se, navodno, služile na zahtev dvorana i drugih uticajnih ljudi koji su želeli da zadobiju političke ili seksualne prednosti. Jedna ljubavnica Luja XIV bila je optužena da je putem magije htela kraljicu da učini jalovom, kako bi kraljevu naklonost prigrabila za sebe. Kao i u slučaju progona veštica, zabludi je bilo presuđeno kada je počela da se dotiče ljudi tolike moći i takvog položaja. Kralj je 1682. g. obustavio sudske procese i izdao edikt kojim se zabranjuju procesi vešticama. Crna misa - proizvod ciničnog, skeptičnog, ali ipak lakovernog XVII veka, nije obnavljana sve do pred kraj XIX veka. Nasuprot cinizmu crne mise, i pre i posle pojave Izgubljenog raja Džona Miltona, širom Evrope su i dalje bile popularne ozbiljne drame s naravoučenijem, poeme o ratu na nebesima, padu anđela i kušanju Adama i Eve. Međutim, Milton je bio čovek koji je predanja satkao u jednu toliko skladnu i divljenja vrednu tkaninu, da je ona postala uzor za sve naredne generacije. Milton je rođen 1608. g.. Vaspitan je u duhu nepokolebljivog protestanizma, ali je na koncu uobličio neku vrstu sopstvene teologije, koju je izrazio u raspravi Hrišćanska doktrina (1655-1660) i u svojim epskim poemama - Izgubljenom raju (1667. g.) i Raju ponovo stečenom (1674. g.). Ove dve epske poeme obuhvataju gotovo kompletnu hrišćansku istoriju spasenja; njihova izričita svrha je bila da, kako Milton kaže, „od božijeg ka ljudskom potvrdim pute.“ Bog je svet stvorio dobrim; moralno dobro nije moguće bez slobodne volje; ljudi i anđeli imaju slobodu da se opredele za zlo; neki to i čine; božija promisao sve pretvara u dobro, naš pad je prilika
182
Princ tame
da nas Gospod, kroz iskušenje i patnju, nauči mudrosti. Bog nas na kraju iskupljuje Ovaploćenjem i stradanjem Isusovim. Milton je nameravao da Bog i čovek, a ne Satana, budu u dramskom središtu poeme. Pa ipak, čini se da je Satana glavni lik - lik koji najviše pokreće dramsku radnju. Milton je, takođe, na samom početku poeme prikazao Sataninu veličanstvenu pojavu kako bi njegovi čitaoci osetili sav glamur zla. Čitalac kojeg Satana privlači, samo tako može da prepozna sopstvenu sklonost ka zlu, i shvati sramotu i patos Satanine konačne propasti. Milton je, čini se nehotice, lik Boga i lik Hrista stvorio manje zanimljivim i manje dramatičnim u odnosu na Zlog. Međutim, apsolutno je sigurno da Milton nije imao nameru da Satanu naslika u pozitivnom svetlu. Milton se držao tradicionalne hronologije istorije spasenja. Bog „od početka prisutan beše“, i odmah nakon inicijalnog trenutka stvaranja, i pre nego što je stvorio materijalni univerzum, Bog, koristeći moć svog Sina moć Reči - stvara anđele. Potom, oko svog prestola okuplja sve legije nebeske i poziva anđele da budu svedoci sinovljevog miropomazanja. Jedan od najuzvišenijih anđela bio je Lucifer. Milton namerno ne kazuje ništa o Luciferovom položaju na nebu: on ga naziva arhanđelom, a ipak ga postavlja na čelo serafina i heruvima. Milton je smatrao da jedino što mora da naglasi jeste to da je Satana bio toliko uzvišen dostojanstvenik neba, da je nakon •pada prirodno postao kralj pakla. Milton se posebno potrudio da opiše njegovu božansku, prinčevsku prirodu i njegovu zastrašujuću veličinu: Preko Satan spreman Stajaše pabirčeć' sve rasute snage svoje, Nepomičan ko Atlas il' Tenerife: Visinom je svod dostiz'o, a na perjanici Kezio mu se užas; Kraj njega pužu bujicom u šir i dalj Bazajuć' svuda u hrpi širokoj Ko ona mitska stvorenja ogromna.1 Ova velika sila oseća zavist i bes zbog ustoličenja Sina, koji je po položaju iznad njega: ... a ispunje ipak Zavišću spram Sina Božijeg, kog tog dana Počasti njegov veliki Otac i proglasi 1
Džon Milton, Izgubljeni raj, Filip ViSnjić, Beograd 1989. Prevod Darko Bolfan, prepev Dušan Kosanovič. Svi citati preuzeti su iz ovog izdanja.
Gore na trom vlade čanke
Ш
Mesijom, Carem miropomazanim, te podneti Nije mog'o ponos mu prizor taj, pogođen on bi. ... on reïi Da digne sve legije svoje, i ode Uskrativ* čast i posluh prestolju vrhovnom. Satana se pobunio pre stvaranja materijalnog univerzuma, pre stvaranja čovečanstva. Na jednom nivou, uzrok Satanine propasti je Svemogući, jer on odlu čuje da stvori kosmos takav kakav jeste; anđeo Avdiel kaže Satani: „Da pad ti je, vidim/ Predodređen.“ Međutim, na drugom nivou, Bog ne želi direktno da stvari budu takve kakve jesu, jer on je svim bićima podario istinsku slobodu. On želi slobodu, ali on ne upravlja izborima. Ono što Bog kaže o prvobitnom ljudskom grehu, odnosi se i na Satanu: Na čiju dušu? Čiju do njeg'vu samu? Nezahvalnik je od me Imao sve što ј' mog'o; dah ga časnim i pravim, Jakim da izdrži, no slobodnim da otpadne. Satana je slobodno izabrao svoj pad, njegov pad nema uzroka, zato što istinski slobodna volja nije ničim uzrokovana. Međutim, iako njegov pad nije imao uzrok, on je imao motive. Tokom poeme, Satanine pobude su sve niže: najpre ponos, pa zavist, pa osveta. Njegov „tvrdokorni ponos“ postoji od samog početka: Verujuć' u istost sa Visinom krajnjom, Ako otpor dâ; i s lakomim ciljem Protiv Trona i Carstva Božijeg Slepi započe Rat nebeski i Bitku. Pored toga što je ponosan, Satana oseća zavist prema Sinu božijem, i ona ga, u dramatičnom trenutku, kada Otac uzdiže Hrista, potpuno preplavi. Satana oseća da moć Sina vređa njegove „vrednote“, i deluje mu da je sinovljeva moć ustoličena jednim čudnim zakonom koji je proglasio samo voljan Bog - Bog tiranin. Za Miltona i njegove čitaoce, Satana nije imao pravo da oseća sopstvene „vrednote“, bilo da su povređene ili ne, budući da sve dobro koje pojedinac može da ima potiče od Boga. Anđeli, na zahtev Boga, slave njegovog Sina, međutim, Satana se ruga: „Da kleknem moleć' milost/ Ničice, il' da mu obožavam snagu?“ Kada se jednom prelomio, Satana, ne samo što je zavidan, već želi da se osveti, a kada je stvoreno čovečanstvo, on nas mrzi zato što živimo srećno u Rajskom vrtu i zato što nas je Bog stvorio po sopstvenom liku. Odlučivši se za pobunu, Satana je počinio prvi greh na svetu: u trenutku odluke, iz glave mu se rađa kćer - Greh. Postavši grešnik, Satana
184
Princ tame
čini prvo grešno delo - ubeduje neke od anđela da se i oni pobune. On povlači svoje sledbenike iz legija koje su okruživale Tron božiji i svoj presto postavlja na severno nebo. Satana, elokventnim, ali izvitoperenim rezonovanjem dokazuje da anđeli ne moraju da se pokoravaju Bogu, zato Sto ne mogu da se sete čina stvaranja; to što Bog tvrdi da ih je stvorio može da bude laž. Oni možda uopšte nisu stvoreni, već su „samorođeni“ i „samorasli“, pa ništa ne duguju ni Ocu, ni Sinu: Naša moć sopstvena je; sopstvena će ruka Poučit' nas dëlom višnjim, da utvrdi dokaz Ko jednak je nama. Neposredna posledica pobune je rat na nebesima, koji Milton slika epskim jezikom Ilijade i Eneide. Satanin rat protiv Boga je luđački čin koji može da se završi samo na jedan način, a čitaoci to znaju. Da bi rat protiv svemoćnog božanstva bio uverljiv, Milton je pobunjene anđele morao da obdari velikom smelošću i hrabrošću. Radeći to s velikom oduševljenjem, Milton je u mit uneo potpuno novu priču. Po predanju, rat se završio jednom silovitom bitkom, međutim, Milton je produžio sukob, tako što je prvi čin borbe između Satanine vojske i Mihajlove vojske ostao nerešen i Bog je trećeg dana bio primoran da pošalje svog Sina da zbaci pobunjenike. Tamo gde je Mihajlo jedva odolevao, Sin lako trijumfuje, „još ni pô snage ne upotrebi.“ Udar mu Groma tek na pola biše, jer ne htede Da uništi ih, već da iskoreni s Nebesa. Bog im zapravo ostavlja moć da čine još pohara, što Satanu dovodi u nedoumicu, jer da je sâm bio pobednik, on im milost ne bi ukazao: Jer ta adska jama držat' nikad neće Nebeske duhove u negvam', nit bezdan Tamom skrivene dugo. Međutim, Bog želi da nauči đavola da se svaki njegov napor da učini zlo, neminovno preobraća u dobro: I dopuštenje svevladajućeg Neba Ne prepusti njega namerama mračnim, Da ponavljajuć' zločine svoje može Navuć' na sebe prokletstvo, dok želi Zlo drugima, a razjaren vidi kako Sva njegova zlost služi tek da donese Večnu dobrotu, milost i blagost što pre Čoveku, njime zavedenom, a njemu Trostruku propast, bes i osvete dažd. Što god Satana učinio, o glavu mu se obija, i on nikada neće moći da bude spasen. Čovečanstvo je zavelo drugo biće, međutim, Satana nema izgovor.
Gore пл trom vledi слпш Satana je tvorac zla, kao što je Bog tvorac univerzuma. Jad Sto stupa na ovaj svet, ishod je Sataninog greha. ... kako uznemiri Blaženi Neba mir i u Prirodu don'o Jad, što nestvoren do zločina je bio Pobune tvoje! Kako zarazio si Zloćom svojom hiljade? Pošto je izgubio milost po sopstvenom izboru, Satana i njegovi anđeli se božijom voljom sunovraćuju s neba: Svemoćna je Snaga Bacila njega u plamu Večnog Neba Strmoglavce uz strašni raspad i tutanj U tamu najkrajnju, tamo da živi U Negvi Adamantnoj i Vatre kazni. S njim su pali anđeli koji su stali na njegovu stranu: Lucifer s Nebesa (To ime mu je, svetlij' jednom nad mnoštvom Angela bi od te Zvezde međ' zvezdam' što je) Pade u plamu s legijam' svojim kroz bezdan Na svoje mesto. Kada su pali, bili su „besvesni ko na potocima lišće... Anđeli, Heruvimi, potopom što kruže.“ Devet dana su padali kroz vazduh, kroz haos, i devet dana su ležali u jezeru plamnom. Devet padahu dana: potresen Haos je tutnj'o Deset puta metežnij' zbog njinog pada, Kroz bezvlašće mu divlje, poraz ogroman taj Kršem ga zakrči skroz. Pakao najzad Zjapeć' ih primi sve i sklopi se nad njima, Pak'o, njih dostojno sêlo, ispunjen ognjem Neugasivim, dom jada i bola. Ali gde se nalazi pakao? Čini se da je Milton sledio predanje i Dantea, i pakao smestio u središte zemlje: To je mesto večna odredila Pravda Za pobunjene te, to je mesto pravo U krajnjoj tami, zapečaćene sudbe Daleko od Boga i sjajnih Nebesa ТоГко ko triput Zemlja do krajnjeg Kruga.
Problem je u tome što po Miltonovoj hronologiji Zemlja tek treba da bude stvorena, tako da pakao nikako ne može da se nalazi u njenom središtu! Takođe, postoji još jedan problem. Milton kasnije opisuje Satanino putovanje iz pakla, preko haosa, prema nebu, za koje je zlatnim lancem privezan univerzum. Ako univerzum visi okačen o nebesa, i ako se u međuprostoru nalazi haos, gde se onda nalazi pakao? Odgovor je da se pakao ne nalazi na Zemlji, iako ga Milton opisuje s fizičkim svojstvima unutrašnjosti planete. Pa gde se onda nalazi? Ne nalazi se nigde, i u tome i jeste lepota Miltonove zamisli: mesto u kome Satana nastoji da izgradi svoju novu imperiju uopšte ne postoji, a to je savršena metafora za apsolutno nebiće zla. Pakao nije toliko mesto gde borave pali anđeli, on je više duševno stanje koje ih prati kud god da krenu: „Kud god da krenem Pakao je; / Pakao sam i sâm.“ To je stanje u kojem sav život umire, a sva smrt živi. Budući da se ne nalazi nigde, pakao je pravo stanište za one koji su umesto stvarnosti odabrali ništavilo. Sada kada su anđeli pali, Gospod stvara svoju drugu kreaciju - materi jalni univerzum. On sazdaje novi svet da bi ispunio pustoš koju je Satana ostavio na nebesima: АГ ako mu se srce uznosi zbog štete Već učinjene što umanji žitelje Neba, Te štetu tu moju silnom drži, popravit' mogu Taj gubitak, ako ј' uopšte šteta izgubit' One što izgubiše se sami, i začas Ću stvorit' nov Svet, a od čoveka jednog Rasu Ljudi bezbrojnu, da na njemu se stani. Ljudska rasa će biti nadoknada za pale anđele; ono je kruna veličanstvenosti kosmosa; međutim, Satana će uskoro posegnuti za tom krunom i ukaljati je. Međutim, prvo vidimo Satanu koji, bačen u plamno jezero, razgleda svoju mračnu tamnicu. On uhodi svog pomoćnika Belzebuba, a potom i čitavu legiju tame. Njihova Bogom dana priroda i dalje je anđeoska, međutim, njihove volje su postale zle i njihov spoljašnji izgled se postepeno menja, odražavajući tu izvitoperenost volje. Satanin karakter postaje sve groteskniji, isto kao i njegova spoljašnost. On će se večno deformisati: I u bezdanu najdubljem, još dublje zeva Preteć' da me proždre zjapeći žudno, Spram kog Pak'o kog trpim ko Nebo izgleda... Dok me obožavaju na prestolju Pakla, Gde dijademu i skiptar uzdignut nosim, Ja još dublje padam.
Gore na trom vlade carske
187
Iako isprva, »sjaja još je snažnog, još je naoko staj'o / Nepokolebljiv", Satana je već na licu nosio užasan znamen propasti. Kada u paklu prvi put sretne svog saborca Belzebuba, Satana zine od čuda: „Zar ti si on; al' o kako pao! Drugči od onog...“, i oseća da već i sâm nosi znake propasti, a kasnije će anđeo glasnik potvrditi njegova strahovanja: Ne umišljaj, buntovni duše, da lik ti je isti II' sjaj nepomućen i poznat kano Kad na Nebu uspravan si i čist bio; Slava tadanja, sad kad dobar više nisi Napustila te je, te sličan si sad Svom grehu i mestu mračnom gde ga okajavaš. Da bi obmanuo ljude i anđele, Satana uzima brojna životinjska obličja, uključujući lešinara i zmiju, a onda plačljivo primećuje da ga to degradira: 0 pada li groznog! Da ja, što seđah jednom S Bozima najvišim, sad primoran sam U beštiji, mešajuć' se s životinjskom sluzi Suštastvo da otelotvorim ovo i ogrubim. U poemi, tokom vremena, Satana postepeno degradira - od sjajnog anđela postaje uhoda i vrebalo, da bi završio kao prezrena zmija. Ustavši iz plamenog jezera u kome se obreo posle izgona s nebesa, Satana pred Belzebubom glasno razmišlja o teškom položaju u kojem su se obreli i izgledima za budućnost. On kudi Boga zbog okrutne tiranije i zahteva da se protiv Svevišnjeg povede novi rat. Belzebub svog gospodara podržava u iluziji da je Bogu moguće pružiti otpor i pretvara se da veruje da im je malo nedostajalo da svrgnu nebeskog despota. Međutim, u mislima mu se javlja potajna briga: on strahuje da je Bog zaista svemoguć, budući da je samo svemoć mogla da savlada njihovu anđeosku snagu. Svi demoni koji učestvuju na adskom savetovanju delimično uviđaju realnost, svi osim Satane - njegovo slepilo je veće zato što je plod veće zloće, i zbog toga se on ne obazire na ove uvide i istrajava u svom luđačkom planu. Njegov odgovor na Belezebubove reči upozorenja otkriva potpunu izopačenost volje koja želi zlo zla radi: Činit' dobro dužnost nam nikad bit' neće, Već svagda zlo, što ushit nam pruža, Jer nasuprot je višoj mu volji kojoj Opiremo se. Ako tad Proviđenje Hoće van našeg zla donet' još dobra, Naš trud mora izvrnuti taj ishod, 1 u dobrom uvek zao znamen naći.
188
Princ tame
Ovo je otvoren plan protiv božije promisli: što god je dobro, pokušaćemo da preobratimo u zlo; mi, iz čistog i jednostavnog razloga, mrzimo dobro zato što je dobro. Satana se miri sa sopstvenim zlom: Zbogom srećna polja Gde večna radost traje; užasi, zdravo, Zdravo pakleni svete, a ti Tartaru, Primi gazdu novog: jednog ko nosi Duh nepromenljiv vremenom i mestom. Mis'o je sama sebi gospodar, sama Stvara od pakla nebo, od neba pak'o... Bolje vlast u Paklu, no sluga na Nebu. Izjavljujem da mi je jedini smisao da prigrlim ništavilo i zatrem sve što je dobro, kaže Satana. I to je opet samo prazno hvalisanje, zato što su njegove zamisli protiv proviđenja besmislene: u stvarnosti, božansko pro viđenje će svako zlo preobratiti u dobro. Belijal i drugi demoni navaljuju da ostvare svoj plan o podizanju imperije i njenog glavnog grada Pandemonijuma, međutim, ideja da se to smrdljivo i prljavo mesto, koje se nalazi doslovno nigde, pretvori u raskošno kraljevstvo jeste apsurdna. Satana razrađuje sopstveni plan: ako Bog namerava da stvori novi svet i novu rasu, to mu pruža mogućnost da uz pomoć prevare i lukavstva uzvrati udarac božanskom tiraninu. Satana saziva sabor i tobože dopušta demonima da vode slobodnu raspravu, a zapravo je unapred smislio da Belzebub na kraju nametne njegov plan. Satana otvara sabor: Gore na tronu vlade carske, što ј' viša Neg' sjaj obilja Ormuza i Inda, II' onih gde rasipni Istok svesrdno Lije na care varvarske biser i zlato, Satana uzvišen seđaše. Kao i ostali delovi pakla, tron na kojem Satana sedi oponašajući božije carstvo na nebesima jeste luđačka fantazija. Njegov pozdravni govor je isto toliko lud, jer on svojim sledbenicima govori da su oni u stanju da poraze Svemogućeg i da na kraju budu ovenčani većom slavom no što su je imali pre pada. Svaki demon drži govor u kome preovlađuje njegov porok zaodenut u ruho vrline. Okrutni Moloh je za rat po svaku cenu; čak i ako ne može da se dobije, bolje ga je voditi, nego čamiti ovde u lancima, zaključuje. Sledeći govornik je blagoglagoljivi Belijal; on koristi sva retorička umeća i svoj harizmatski šarm da bi se suprotstavio Molohu i izneo svoju konformističku, mlitavu zamisao. Skrasimo se u paklu, savetuje, sačekajmo dok se ne stiša božiji bes, a možda ćemo se na kraju i u paklu dobro osećati. Mamonov
Gore na tronu vlade carske
189
savet je sličan Belijalovom, iako se viïe temelji na pohlepi nego na konfor mizmu. Izgradimo grâd i imperiju ovde, u podzemnom svetu, predlaže. Iskopajmo bogatstvo iz zemlje, sagradimo palate i izvucimo korist iz našeg pada. Okupljeni demoni su skloni da se priklone Belijalu i Mamonu, ali tada ustaje Belezebub i Satanin plan predstavlja kao svoj. Uglađen, ozbiljan, poznat kao predsednik Satanine vlade, njegova pojava izaziva strahopoštovanje. Smi reno i uglađeno, on razotkriva zablude prethodnih govornika. Mi u paklu nikada ne možemo da budemo srećni, zato što je u stvarnosti Bog apsolutni gospodar pakla, kao i čitavog kosmosa. Jasan je zaključak koji bi iz ove premise izveo neko nepomućene pameti, ali demoni više nemaju jasan um. Tako ih Belzebub podstiče na mržnju i prezir prema čovečanstvu i razrađuje plan koji je luđi od ostalih. Ako Bogu ne možemo direktno da se suprotsta vimo, možemo da mu naudimo tako što ćemo iskvariti te njegove ljubimce, predlaže. Demoni oduševljeno prihvataju plan: ... saseć' i srušit' rasu Ljudsku u korenu i Zemlju i Pak'o Združit', s njim je smešat', sve to zbog inata Velikom Tvorcu. Ali ova zamisao je od samog početka uzaludna: Al' njihov prkos samo Uveća mu slavu. Demoni sada moraju da odluče ko će poći u Raj da obavi prliav posao. Satana se dobrovoljno javlja i pred sledbenicima se hvališe svojom hrabro!ću i preduzimljivošću - dok je zapravo njegov stvarni motiv da, makar i na kratko, pobegne od kazne pakla. Satana kreće na put, stiže do kapije pakla i tamo sreće svoju kćer Greh s kojom je u incestuoznom odnosu začeo „ogavno obličje“ - svog sina Smrt, koji je potom silovao svoju majku i s njom izrodio nakot monstruoznih potomaka. Đavo, Greh i Smrt su parodija Svetog trojstva; Greh se obraća Satani rečima koje dolikuju samo Bogu: Ti si mi otac, ti stvoritelj, ti Dade mi to biće, kom' da se pokorim, Sem tebi, kome još? Ti ćeš me skoro odvest' U taj novi svet svetla i sjaja. Gorka je ironija što je Zemlja taj novi svet na kome će ovaj izopačeni trio uskoro naći dom. Đavo nastavlja svoj put, prolazi kroz vrata pakla i ulazi u haos - nepostojeće mesto, koje nepostojeći pakao odvaja od stvarnosti nebesa i univerzma koji se na nebo oslanja. Satana napušta haos i kreće put univerzuma; Gospod sve vreme posmatra njegov put kroz prazninu i već planira kako će da mu uzvrati: Sin će se dobrovoljno žrtvovati za čovečanstvo,
190
Princ tame
jer Otac i Sin već znaju da će čovečanstvo pokleknuti i da će mu biti potrebno iskupljenje. Satana konačno stiže do najudaljenije sfere kosmosa, i tamo, s visine, pilji, i pažljivo motri na ranjivi univerzum, kao grabljiva zver koji traži svoj plen. Dok se spušta prema sferi Sunca, pretvara se u heruvima; otuda stiže na Zemlju i spušta se na planinu u blizini Rajskog vrta - istu planinu na kojoj će (mašta Milton) Satana kušati Hrista. Satana seda na planinu i razgovara sam sa sobom, tako da bi njegove reči možda i mogla da shvatimo kao iskreno poniranje u sopstvenu dušu, kad ne bi znali da se radi o biću koje je potpuno ogrezlo u zlu. Monolog je još jedna od Sataninih prevara; pa ipak, nije sasvim tako. Njegov intelekt, iako mračan i oslabljen, zadržao je delić anđeoske snage, i čini se da on tada drugačije vidi stvarnost, mada taj uvid odmah odbacuje. Gledajući Sunce, Satanaga mrzi, zato što vidi kako izgleda istinsko svetio. On shvata da je tamu izabrao sâm, i da je sâm kriv za sopstveni jad. Na trenutak mu se javlja misao o pokajanju, ali je već sledećeg časa odbacuje. On zna čemu teži njegova volja. Jer kajanje istinsko nikada ne nasta Gde rane smrtne mržnje duboke su tako; To vodilo bi me samo u greh još veći, i još teži pad: platio bih ja skupo Predah kratki dvostrukom sumom bola. Onaj što kažnjava zna to; stog je dalek od tog Da ponudi oprost, ko i ja da isti molim. Anđeo Urijel, koji izdaleka posmatra ovaj monolog, zapaža da se Satanino lice izobličava i shvata da nije reč o nevinom heruvimu, već o opasnoj pretnji za bezazlene stanovnike Zemlje. Satana kreće put Raja, tamo se pretvara u kormorana, penje se na drvo života, i odatle posmatra njegovu lepotu. S mržnjom i zavišću posmatra Adama i njegovu ženu, koji su nevino zagrljeni. U međuvremenu, da bi zaštitio Adama i Evu, Gavrilo postavlja anđeosku stražu. Iturijel i Zefon dva anđela čuvara, naiđu na Satanu koji u obličju krastave žabe čuči pokraj usnule Eve i u uvo joj šapće izopačene fantazije. Iturijel ga lagano dotakne kopljem, našta se Lucifer vrati u svoje obličje, međutim, njegov nekadašnji sjaj je toliko izbledeo, da ga oni ne prepoznaju. Kada shvate o kome je reč, Zefon ga prekoreva, i saopštava mu kako stvarno izgleda. Satana se zapanji: Zasenjen stajaše Đavo, Osećajuć' kako j' strašno Dobro, i videv' Vrline kako j' pojava divna, vide i shvati Da izgubljen je. Pa ipak, nije mu toliko žao zbog štete koju čini, već žali što je izgubio lepotu i prestiž. Dva anđela Satanu dovode pred Gavrila, i dva velika arhanđela
- jedan pali, drugi odabrani - započinju dijalog. Satana prezire Gavrilovu odanost i hvališe se koliko je hrabar i odan svojoj sabraći. Gavrilov odgovor je poražavajuće neuvijen: O sveto ime odanosti, ukaljano ovde! Odan kome? Rulji otpadničkoj svojoj? Vojsci akrepa, glava što pristaju telu... Ti ljigavi licemeru, što bi sad da budeš Slobode štitnik neki, ko više je od tebe Puzao, klanj'o se i sluganski obožav'o Strašnog Kralja Nebeskog. I zašto, do u nadi Da svrgnućeš ga, i ti sâm vladat'? Dok je Satana u obličju krastave žabe šaputao Evi u uho, ona ga je u snu videla kao predivnog anđela koji joj govori o radostima u kojima će uživati kada bude okusila zabranjeno voće. Muž je upozorava da njen san može da potiče i od zlog duha, ali san je već delovao na prvu ženu i pripremio je za konačni čin. Da bi delo dovršio, Satana luta zemljom, tražeći savršenu krinku, i odlučuje se za zmiju. Svojom voljom on uzima to obličje, dok će kasnije u njega morati da uđe. Nalazi usnulu zmiju - još uvek nevinu zver, lagano joj ulazi kroz usta i zaposeda je. Nesvestan užasa koji ih očekuje, a ipak upozoren na opasnost, Adam predlaže Evi da se ne razdvajaju, ali ona je čvrsto naumila da se sama po vrtu prošeta - a to je prilika koju će Satana bez oklevanja iskoristiti. Kada je ponovo spazi, Zli za trenutak okleva; on delićem svog nekadašnjeg intelekta vidi lepotu i harmoniju univerzuma, i njenu najlepšu stanovnicu: Miline nedužnosti puna, svaka, i najmanja Kretnja il' korak su sapinjali Zlost njeg'vu, i gramzivošću slatkom otimali Po malo žara od vatre namere mu grozne. Za tren stajaše Zli lišen sasvim Svog sopstvenog zla, i ostade začas Zabezeknut, neprijateljstva lišen, Lukavštine, mržnje, zavisti, il' osvetništva; A onda ga njegova izopačena volja ponovo odvaja od stvarnosti: АГ Pak'o vreli što uvek u njemu gori, Ma bio i na srednjem Nebu, guši brzo mu ushit... Plamnu povrati mržnju, te misli sve svoje O pakosti hrabreć' tako da uzdiže poče. Satana objašanjava Evi kako je on - sirota zmija, postao mudar samo zato što je okusio plod s divnog drveta. Eva se usprotivi, i kaže da im je
Gospod zabranio to voće, ali Satana je razuverava, tvrdeći da je Bog tiranin koji želi da je osujeti u razvoju i samoostvarenju. Drvo će, govori joj zlobno, i njoj i njenom mužu doneti besmrtnost, srećniji život i uzvišenija znanja. Postaće slični bogovima, a jedini motiv Svevišnjeg da im zabrani voće jeste njegova želja da ih drži pod svojom kontrolom. Eva popušta, čula je nagone da okusi plod, a njen razum je pomućen Sataninim perfidnim rezonovanjem. Sa Evinim padom, drama dostiže vrhunac, jer će Adam uskoro s njom poći u' propast. Adam je užasnut kad sazna šta je učinila: O najlepša od stvorenja, poslednja, a najbolja Od svih dela Božijih, stvore, u kom se uzvisi Što god mis'o il1glêd stvoriti mogu, Sveto, božansko, dobro, umilno il' slatko! Kako si izgubljena, tako nenadano izgubljena, Bezlična, obeščašćena, i Smrti posvećena sad! Međutim, on i Eva su od iste krvi i istog mesa, i on odmah, i bez oklevanja odlučuje da joj se pridruži. Kakvi god bili Adamovi motivi, on je svesno odlučio da prekrši božiju zapovest, a posledicama nije mogao da umakne. Prvi ljudski par je proteran iz Raja u život pun patnje i otuđenja, a na zmiju je bačeno prokletstvo. Satana shvata da to prokletstvo znači da će njegova konačna propast doći kada Hrist - drugi Adam, i sin druge Eve - bude došao da ga potuče do nogu. Međutim, u međuvremenu, on se kratkovido veseli, a njegovi potomci - Greh i Smrt, krče put od pakla ka Zemlji, koja će biti podvrgnuta Sataninoj vladavini sve do trenutka isku pljenja. Satana se trijumfalno vraća u podzemni svet da bi se hvalisao pred svojim sledbenicima. On isijava tračke zvezdane svetlosti koja mu je još preostala, penje se na svoj bleštavi tron, a pali anđeli mu, ničice, iskazuju hvalu i divljenje. Porazio sam Boga i do Zemlje sam prokrčio put Greha i Smrti, hvali se Satana; ustanite i preuzmite vlast nadsvojim novim kra ljevstvom. Međutim, iznenada, on uviđa stvarnost, jersu anđeli okupljeni u ogromnoj prestonoj dvorani poprimili obličja koja odgovaraju njihovoj istin skoj prirodi. Satana ne čuje uzvike hvale koje očekuje, već stvarne zvuke koje ispušta okupljena gomila: To kazav', postaja malo, očekujuć' Sveopšte odobravanje glasno i pljesak njihov Da mu sluh ispune, al' naprotiv, ču Sa svih strana od jezika bezbrojnih Zlo šištanje opšte, inače zvuk Prezira javnog; začudi se, al' ne zadugo, Zaludan nije bio, sebi se sad čudeć' više; Oseti gde mu se lice sužava i izdužuje,
'
•'И51Р*Г''
Gore na tronu vlade carske — —
193
Ruke mu se za rebra slepiše, noge prepleše Jedna s drugom, dok, omakav' se, pade, Postav' čudoviSna zmija Sto na trbuhu gmiže, Protiv svoje volje, al' zalud: veća sila Vladaše sad njime, kažnjen obličjem svog greha, Prema udesu svom. On bi da progovori, Al' pisak za piskom vraćaše rascepljeni jezik Jeziku rascepljenom, jer sad svi pretvoreni behu Podjednako u guje, što ko nagrada beše Za drsku njegovu bunu. Užasna beše buka Siktanja tog kroz dvoranu, posutu svu gusto Čudovištima isprepletanim, glava i rep. Satana, koji je, da bi zaveo čovečanstvo, uzeo obličje zmije, sada je zauvek osuđen da na stomaku gmiže pred strašnim veličanstvom Gospod njim. U Raju ponovo stečenom, Milton je opisao kako je, oduprevši se kušnji, Hrist - dugi Adam, izlečio otuđenje između Boga i ljudi. Satana, koji je u prethodnoj poemi, degradiran i ponižen, izgubio sva svojstva moćnika, u ovoj poemi pokazuje tek nisku lukavost. Satana je doznao za Isusovo rođenje i čuo da ga zovu Sinom božijim. On, u paklu, saziva novi sabor i upozorava demone da im valja saznati šta sve ovo znači. Da li je Isus tek čovek, ili je božanstvo? Da bi to saznao, đavo mora da proveri da li će Isusova volja podleći kušnji. S nebesa, Gospod vidi da se sprema zavera, ali dopušta Zlom da kuša Hrista, kako bi pokazao da novi Adam ima snage da nadoknadi gubitak koji je prouzrokovao prvi Adam. Otac će kušnju iskoristiti kao proviđenje. Njome započinje stradanje, patnja, koju će Bog iskoristiti da bi skršio Sataninu moć na zemlji. Isto kao što se stradanje pretvara u spasenje ljudi, tako se i prvo Satanino kušanje Hrista preobraća u potvrdu Hristove božanske prirode. Kada Isus ode u pustinju da se moli, đavo mu prilazi prerušen u starog seljaka. Pretvarajući se, Satana jadikuje da je on nesrećnik kojeg je beda, a ne greh, dovela do niskih grana. Sin božiji mu ne veruje: „Zasluženo patiš jer stvoren si od laži / Od samog početka, i u njoj ćeš skončat'.“1 Nijedna radost te usrećiti neće, jer si odabrao nesreću, a radost ti samo raspaljuje muke, „Ništa te manje mučeć' od Pakla samog.“ Satana se savetuje sa svojim demonskim saborom, a pohotni Belijal predlaže da Isusa kušaju ženom, međutim, Satana misli da ga „nečim ljud1
Džon Milton, Raj ponovo stečen, Filip Viinjić, Beograd 1989. Prevod Darko Bolfan, prepev Duian Kosanovič. Svi citati preuzeti su iz istog izdanja.
194
Princ tame
skijim kušat' treba“ - bogatstvom, čašću, slavom, omiljenošću. Vraća se u pustinju lepo odeven, i Hristu uglađeno nudi hranu, bogatstvo, slavu i Carstvo zemaljsko. Hrist sve odbija, zato što shvata da Satana može da ponudi samo iluzije. Đavo još uvek nije siguran i još se pita, „U kojoj si meri i u kom smislu prozvan / Sinom Boga, što nema samo jedan smis'o.“ I ja sam sin božiji, kaže, ili barem sam to nekada bio, i svi su ljudi sinovi božiji. Stog' da doznam kol'ko si od čoveka više Vredan imena Sina Božijeg glasom s Nebesa Nov način sad primeniti moram. Satana podiže Isusa na vrh Hrama i tera ga da svoju božansku moć dokaže tako što će se baciti s tornja i dopustiti da ga anđeli uhvate dok pada. Isus mu odgovara: „Ne iskušavaj Gospoda Boga svojega“, što je istovremeno bila i potvrda njegove vere u Oca i prekor Satani za kušanje Sina. Njegov odgovor preneraženog Satanu baca nazad u tamu. Satana je iznenađen što su njegove kušnje propale. Jedino što on može da razume jeste moć, i ne uspeva da shvati da je Hristova pobuda za dolazak na zemlju ljubav. Hrist ga upozorava da ne može još dugo da se nada: A ti Zmijo Paklena, nećeš još dugo U oblacima vladat' i ko zvezda padalica II' munja, ti ćeš s Neba pasti bačen... Evo, ko dokaz već slutiš Ranu svoju, ne još poslednju i ne još smrtnu Porazom ovim stečenu. Milton je naslikao poslednji i najveći portret tradicionalnog gospodra zla u svoj njegovoj veličini. Ideju đavola će u XVIII veku postepeno slabiti racionalisti, a romantičari će ga ismevati, iako je ironija to što su upravo oni Miltonovog Satanu smatrali najznačajnijim simbolom pobunjeništva - koje je za njih bilo najveće dobro.
Ilustracija: Čarobnjak priziva demona. Drvorez iz knjige Doktor Faustus Kristofera Marloa, izdanje 1636. g.
■EZINTEGRACIJA
P A K L A
Tradicionalni hrišćanski pogled na svet je tokom XVIII veka slabio, a stara pitanja, koja je hrišćanstvo smatralo rešenim, ponovo su se postavila. Ljudi su iznova doveli u pitanje božansku promisao: da li univerzumom vlada pravedan i inteligentan um, ili njime upravlja slučaj ili puka mehanika? Kako su stavovi obrazovanog društva postajali sve više sekularni, hrišćani su se polako prilagođavali zanimanju za ovozemaljsko. I katolici i protestanti su usmerili svoju pažnju na spoljne ili periferne aspekte vere, kao što je dru štvena akcija i druge vrste dobrotvornog rada. Ovakav pravac razvoja crkve, istovremeno je bio i znak i uzrok sekularizacije hrišćanstva - postepenog potiskivanja Boga iz središta religijskog života ka sve udaljenijoj periferiji, odakle je Bog mogao lagano da iščili iz ljudske svesti. Kada je reč o misliocima XVIII veka - veka prosvećenosti, oni su se suprotstavljali crkvama, mada su ponekada propagirali hrišćanstvo uobličeno prema njihovim sopstvenim zahtevima: bili su za religiju društvenog napretka, lišenu čuda, nezavisnu od tradicije - religiju koja će se pokoravati staloženim filozofima i njihovom hramu razuma. Svetovnost, moralna popustljivost i intelektualna mlitavost crkve XVIII veka, umanjila je njen otpor prema prosvetiteljstvu i revoluciji iz 1789. g. koja je prema hrišćanstvu ispoljila žestoko neprijateljstvo. Konzervativni hrišćani su se čvrsto držali svojih starih navika, međutim, drevni simboli su gubili svoju moć. S druge strane, liberalni hrišćani su uzmicali, pravdali se, i toliko prilagođavali materijalizmu, da je hrišćanstvo gotovo izgubilo značenje. Napuštajući samostalnu epistemološku osnovu hrišćanstva - sadržanu u iskustvu, otkrovenju i predanju, liberali su pokušali da svoju veru uklope u empirijski, naučni okvir, međutim, ovaj napor se pokazao kao uzaludan, i u krajnjem ishodu on je bio samorazoran. Ova greška je proistekla iz jedne prethodne. Tradicionalno hrišćanstvo je za sebe prigrabilo zadatak - inače nepotreban religiji - da objašnjava prirodne fenomene, a kada je napredak naučnog saznanja božanska obja šnjenja prirode satareo u ćošak, cena je morala da se plati. U početku XVIII veka se verovalo da priroda odražava veličanstvenost Boga. Kako je vek odmicao, Bog je bledeo, a priroda je personifikovana kao aktivna sila koja uobličava univerzum. Na kraju, početkom sledećeg veka, zanimanje za pri rodu se pomerilo od personifikacije, ka njenom opisivanju pojmovima fizi čkih fenomena. Sila koja je uobličila ove fenomene - bilo da je ona Bog ili Priroda - sve se više zanemarivala.
198
Princ tame
Skeptici XVIII veka su uzimali đavola kao primer apsurdnosti hrišćanskog verovanja, dok su liberalni hrišćani smatrali da je dijabologija teret za hrišćanstvo, koje je moglo da ima bolju prođu bez prevelikog teološkog prtljaga. Konzervativci su pokušavali da održe svoje pozicije. Jedan od oblika odbrane bio je fideizam, koji je slično srednjovekovnim nominalistima zas tupao stav da hrišćanstvo ne može racionalno da se dokaže. Fideizam je tvrdio da božija istina zauvek ostaje van domašaja ljudskog uma. Ni razum, a ni nauka, ne mogu da dopru do ovih istina, međutim, unutrašnje iskustvo nam kazuje da je kosmos nedokučiv, misteriozan i božanski. Ovaj demok ratski misticizam se klonio neoržive tvrdnje da hrišćanstvo počiva na istim temeljima na kojima počiva i nauka, a skeptični Volter je u fideizmu video najefikasniji hrišćanski protivudarac deizmu. Fideizam je proizveo različite posledice. Odbacivanje teološke isključivosti vodilo je ka širokom, nedoktrinarnom gledištu, koje sa na kraju integrisalo s liberalizmom; s druge strane, fideizam je osnažio konzervativizam, vraćajući se Svetom pismu kao temelju hrišćanske vere. Fideističko oslanjanje na Sveto pismo služilo je kao uzor pijetizmu i metodizmu, koji su krajem veka dominirali u mnogim protestanskim cr kvama. Pijetizam je, slično fideizmu, odbacio zamršene doktrinarne stavove, i bio je skeptičan prema tradiciji. Strahujući da će racionalna filozofija za posledicu imati ateizam, pijetisti su naglašavali osećanja, čuvstva, sentiment. Spasenje nije proisticalo iz prihvatanja vere, već pre iz korenite izmene ličnosti - koja je morala da se odrekna grešne otuđenosti i potpuno prepusti božijoj milosti i ljubavi. Evangelistički pokret, potekao iz pijetizma, snažno je odbacivao sekularizam i jedva da je bio dotaknut revolucionarnim intelek tualnim promenama XVIII i XIX veka. Od svih pokreta XVIII veka, samo je pijetizam, oslanjajući se na Bibliju, snažno branio verovanje u Satanu iako pijetisti nisu shvatali koliko se zapravo oslanjaju na tradicionalne inter pretacije Biblije. Oni su, propovedajući jevanđelja, vodili usamljenu bitku protiv Zlog, i rat protiv Dušmanina su preneli na ulice i u prekomorske oblasti. S druge strane, većina obrazovanih lidera starijih crkava požurila je da se prilagodi sekularizmu. Mnogi su prihvatili širok, mada maglovit, hrišćanski optimizam koji se vezuje za imena Gotfrida Lajbnica (1646-1716), koji je dokazivao da je univerzum u kojem živimo najbolji od svih mogućih univer zuma, i za Aleksandra Poupa (1688-1744), koji je tvrdio da „je dobro sve što jeste“. Odbacujući tradicionalno stanovište o čovečanstvu koje je izopačio prvobitni greh, optimisti su verovali da je prosvećeni duh u stanju da razluči racionalan obrazac kosmosa i da se po njemu vlada. Ovaj optimizam je trpeo udarce suprotstavljenih grupacija. Tradicionalni hrišćanin Samuel Džonson je ovaj optimizam razgolitio u romanu Raselas (1759. g.), kao i deista Volter u svojoj „Pesmi o Lisabonskom udesu“ (1755. g.), primetivši da svet u kome
Dezintegracija pakla
199
na hiljade ljudi strada u zemljotresu teško može da bude najbolji mogući svet. U Kandidu (1759. g.), Volter je odbacio optimizam kao modu koja se pretvara da je sve u redu, kada, u stvari, ništa nije u redu. Volter i drugi francuski filozofi (iako oni nisu bili filozofi toliko koliko zastupnici nove vere u razum, materijalizam i empirizam) dokazivali su da je postojanje Boga kao racionalne sile koja je uobličila univerzum nešto očigledno, ali da mi o Bogu ne možemo apsolutno ništa da saznamo. Stoga istinska religija mora da odbaci dogmu i da se osloni na čistu prirodnu moralnost. Hrišćanstvo je lažno zato što je pokušalo da utemelji doktrinarne stavove o nesaznatljivom; ono razorno deluje na društvo zato što njegov fanatizam i sujeverje uzrokuju većinu društvenih zâla. Volter je bio u isku šenju da kaže da budući da ništa ne znamo o postojanju Boga, mi takođe ništa ne znamo o apsolutnom dobru i apsolutnom zlu. Međutim, shvatio je da ovakvo gledište vodi u samodopadljivost i moralni relativizam. Povrh toga, Volter nije nikada bio hladan, nezainteresovan posmatrač; zlo na svetu ga je dovodilo do besa. Volter je u lisabonskom zemljotresu video dokaz, ne samo protiv optimističke filozofije, već i protiv dobrohotne promisli. Volter je bio siguran da odakle god zlo poticalo ono ne potiče od đavola, kojeg je smatrao grotesknim sujeverjem i „ogavnom fantazijom“. Budući da je bilo malo obrazovanih hrišćana koji su bili voljni da brane postojanje đavola, filozofi su ga smatrali beznačajnim likom koji ne zaslužuje njihovo vreme, i s prezirom su ga zaboravili. Dejvid Hjum (1711-1776) je bio najrafiniraniji skeptik tog perioda, i postavio je racionalne temelje religijskog skepticizma. Dokazivao je da ljudski razum nema te moći da sazna bilo šta pouzdano - čak ni o materiji, a kamoli 0 Bogu. Da bismo mogli da funkcionišemo u svakodnevnom životu, mi postuliramo postojanje sveta izvan nas, ali mi o njemu nemamo pouzdano znanje. Pa ipak, čulni opažaji koje primamo imaju određene stalne obrasce, 1 iz njih možemo da izvedemo prirodne „zakone“. Iako su ovi zakoni deskriptivni pre nego preskriptivni, oni ni u kom slučaju ne obuhvataju prirodu. Hjum je ipak verovao da je neophodno da se pretpostavi njihova pravilnost i pređvidljivost. Ako je Y milon puta sledilo iz X, tako će biti i milion i prvi put. Hjumovi sledbenici su otišli dalje i dogradili njegov sistem kao suštinski preskriptivan, tvrdeći da su posmatrane pravilnosti nepromenljive, tako da Y nužno sledi iz X. Oni nisu uspeli da shvate da je njihova pretpostavka da su opažene pravilnosti nepromenljive sama po sebi čin vere za koju ne postoji empirijski dokaz. Hjumov napad na religiju kretao se u pet glavnih pravaca. Prvi je da o transcendentnom ne možemo da znamo apsolutno ništa, budući da je jedino validno znanje empirijsko. Drugi je psihološki: sve religije potiču iz projekcija ljudskih nadanja i strahovanja na spoljne objekte. Treći je istorijski: religija je ljudska tvorevina koja se, kao i druge ljudske intelektualne gra đevine, razvila u čisto prirodnom, istorijskom obliku.
200
Princ tame
Četvrta - i veoma efektna linija napada - bila je usmerena protiv ideje da je u univerzumu moglo da se pojavi duhovno posredovanje. Hjum je ispravno razmišljao da će, bude li opovrgao mogućnost činjenja čuda, time uništiti •životni sok religije koja se temelji na takvom čudu kakvo je uskrs nuće. Isticao je da „čudo predstavlja kršenje zakona prirode; budući da je nepromenljivo i stabilno iskustvo ustanovilo ove zakone, dokaz protiv čuda se nalazi u samoj prirodi te činjenice, i on je potpuniji od bilo kojeg drugog iskustvenog argumenta koji može da se zamisli“. Međutim, čvrsti dokazi u prilog postojanja čuda, ili bilo kojeg „natprirodnog“ bića - kao što su Bog ili đavo, ne mogu biti toliko čvrsti kao dokazi protiv njih. Da su svi engleski istoričari napisali da se Elizabeta I podigla iz groba i tri godine nakon smrti upravljala svojim kraljevstvom, verovatnoća da su svi istoričari ludi ili da su učesnici zavere, bila bi veća nego verovatnoća da je kraljica zaista uskrsla. Hjumov primer je kasnije proširio Didro. Da je Didrou neki čestiti čovek došao i izvestio ga da je kralj pobedio u bici u Pasiju, Didro bi bio sklon da mu poveruje, ali da je čitav Pariz izjavio da se u Pasiju čovek podigao iz groba, on u to ne bi poverovao, čak (dodaje Peter Gej) i da je tako nešto potvrdio komitet na čelu s njegovim prijateljima filozofima. Slabost Hjumove argumentacije vezana je za njegovu pretpostavku da su „zakoni“ prirode nepromenljivi i da sve znanje mora da bude empirijsko. Hjum se obreo u čudnom položaju posvećenog empiriste koji je, na temelju neempirijske vere u regularnost „zakona prirode“, poricao mogućnost em pirijskog posmatranja jedinstvenih događaja. Slabost postaje uočljiva ako zamislimo dva modela kosmosa u kojem živimo. U modelu A deluju nadmaterijalni entiteti kao što su Bog ili đavo; U modelu B oni ne deluju. Danas bi većina obrazovanih ljudi pretpostavila da je model B verovatniji. U stvari, ni jedan od modela nije suštinski verovatniji od drugog. Osim toga, ne mogu da se sakupe empririjski dokazi koji bi opovrgli model A. Nauka je, po definiciji, ograničena na izučavanje fizičkih kvaliteta prostor/vremena i nje govih stanovnika; ona po definiciji ne može da se bavi nadmaterjalnim entitetima. Istorija se po definiciji bavi delovanjem ljudskih bića; ona po definiciji ne može da se bavi delovanjem navodnih natprirodnih entiteta. Uloga nauke i istorije je podjednako ograničena - i u slučaju da je istinit model A i u slučaju da je istinit model B. Istorijske i naučne činjenice ne idu u prilog ni jednom od modela. Model A je verovatan isto koliko i model B, međutim, ne može da se pretpostavi da jedinstveni događaji ili „čuda“ ne mogu da se dogode. U suštini, mnogo toga u ljudskom iskustvu ukazuje na model A, iako ova vrsta iskustva ne može da posluži kao naučni ili istorijski „dokaz“, zato što se istorija i nauka, po definiciji, ne bave ovakvim stvarima. Kategorično tvrđenje da ono što je izvan granica istorije i nauke ne može da postoji, predstavlja tipičnu modernu aroganciju, poput one koja se pri pisuje velikom klasicisti Bendžaminu Džovetu: JDobar dan, zovem se Džo-
Dezintegracija pakla
201
vet; sve Sto može da ie zna, ja znam. Ja sam upravnik ovog koledža; ono Sto ja ne znam ne predstavlja znanje". Hjumov peti, i najkoherentniji, argumet protiv monoteističke religije temeljio se na postojanju zla. HriSćani ne mogu da pomire postojanje Boga s postojanjem zla a da istovremeno ne izmene svoje stanovište bilo o jednom, bilo o drugom, rekao je. Ili Bog nije svemoguć, ili se božija dobrota potpuno razlikuje od ljudske dobrote, Sto znači da je besmislica nazivati ga dobrim. Ako je moralna priroda Boga za nas apsolutno nesaznatljiva, to viSe nije hriSćanski Bog. Osim toga, budući da opažamo da u univerzumu postoji ogromno i intenzivno zlo, mi iz iskustva tog univerzuma ne možemo da zaključimo da Bog postoji. Naprotiv, zaključak da Bog ne postoji mnogo je logičniji. Ovaj argument je razorno delovao i na deizam i na hriSćanstvo, zato Sto je podrio veoma staru predpostavku da postojanje Boga može da se dokaže na temelju posmatranja kosmosa. Hjumov argument ja prisilo branitelje religije da napuste tradicionalne dokaze i oslone se na iskustvenu osnovu vere. Ako čovek oseća Boga, i polazi od pretpostavke da on postoji, u tom slučaju on može da odbaci Hjumov zaključak i pomiri postojanje Boga s postojanjem zla. Međutim, ako te pretpostavke nema, onda postojanje zla ukazuje da Boga nema. Hjum se nije udostojio ni da pomene đavola - jer ako se ukloni Bog i čudo, onda i đavo jednostavno iščezava. Hjumov dokaz je, do kraja XX veka, postao toliko rasprostranjen, da ga obrazovan svet smatra nečim zdravorazumskim. Hjumove pretpostavke niti nužno slede, niti su nezaobi lazne, ali dogod one budu bile dominantne, prirodno je da će druStvo i Boga i đavola smatrati iluzijom. Za mnoge ljude koji su Hjumove zaključke razvili do krajnje granice - do ateizma - dobro i zlo predstavljaju ljudske ideje, praktične aspekte ljudskih odnosa, a ne apsolute. Ateistima su, time Sto su negirali objektivno značenje dobra i zla, ostale tri alternative. Jedna mogućnost je bila iznalaženje potpuno novih temelja etike, kao Sto je konsenzus, ili pravna i ustavna tradicija. Drugo, mogli su da tvrde da su standardi ponašanja, iako arbitrarni, druStveno neophodni. Ili su mogli da izjave da su istinski oslobođeni od svih vrednosti, od sveukupne moralnosti. Većina filozofa XVIII veka je s užasom ustuknula od ove poslednje mogućnosti. Međutim, postojao je bar jedan čovek koji nije ustuknuo. Donatjen Alfons Fransoa, Markiz de Sad (1740-1814), po kome je sadizam dobio ime, razvio je ateistički relativizam da njegovih krajnjih logičkih konsekvenci. Sad je podjednako prezirao đavola, Boga i prirodna načela. Priroda ni u kom slučaju nije svrhovita, uređena, ili blaga; ona je apsolutno ravnoduSna spram ljudskih napora. Ona se osmehuje uspesima opakih, isto onoliko često koliko i trudu dobrih - čak viSe opakima, zato
202
Princ tame
što su oni dovoljno bistri da se dočepaju svega što mogu. „Tvorac univerzuma je najopakiji, najsuroviji i najstrašniji od svih bića“, pisao je Sad. Ili bi takav bio kada bi postojao. U stvari, Boga nema, nema Prirode, nema apsolutnih merila ispravnog i pogrešnog, nema suštinskih vrednosti. U svetu koji je, u suštini, relativan, i u kojem ne postoje vrednosti, jedino što je razborito jeste traganje za ličnim zadovoljstvom, dokazivao je Sad. Što god ti se prohte da učiniš za tebe je dobro. Ako uživaš u mučenju, lepo i krasno. Ako drugi ne uživaju u mučenju, oni to ne moraju da rade, ali oni nikom ne smeju da nameću svoja gledišta. Kršenje takozvanih moral nih zakona u suštini je poželjno, zato što oni veštački ograničavaju jedino očigledno dobro: lično zadovoljstvo. Vrlina i zakon su fantazija; milosrđe, ljubav i dobrota su izopačenosti. Zato što su polna zadovoljstva obično najintenzivnija, trebalo bi ih upražnjavati bez ograničavanja. Pod određenim okolnostima zločin može da bude uzbudljiviji od seksa, a seksualni zločin je najbolji od svega. Najveće zadovoljstvo proističe iz mučenja, i to naročito dece, a ako se žrtva ponižava i degradira, uživanje je utoliko veće. Ubistvo je odličan stimulus, naročito kada mu prethodi mučenje i seksualna zloupotreba. Neko će intenzitet ovog iskustva pojačati tako što će se pogostiti mesom žrtve. Možda je Sad, zarad jačanja svoje argumetacije, prevazišao svaku meru, ali na to je imao pravo. Ako ne postoje granice morala, onda nema moralnih granica. Sadove kolege filozofi su na njega gledali s gađenjem i užasom, naročito zato što je otkrio logične posledice njihovih sopstvenih uverenja. Ako Bog i Priroda ne postoje, ako u kosmosu ne postoji vladajući um, onda ne postoje apsolutni standardi, a mi smo slobodni da ih sami uobličavamo. Zašto onaj ko napastvuje decu ne bi imao slobodu da siluje i muči svoje žrtve? Odgovor da svoje želje ne bi trebalo nametati drugima potpuno je neubedljiv, objašnjavao je Sad. Može da se stavi primedba da Sadova zadovoljstva osujećuju zadovoljstva drugih: kada bismo samo silovali i mučili, i ne bismo ništa drugo radili, onda ne bi postojali restorani i pozorišta, da i ne govorimo o lekarima čiji je posao da naša tela dovedu u stanje najviše senzibilnosti. Međutim, Sad bi odgovorio da on nema ijišta protiv toga šta više volite da večeravate nego da silujete. Suština njegove doktrine je u tome da on uopšte ne obraća pažnju na izbor drugih, a tu spada i njegova sopstvena žrtva. Sad je definisao dilemu. Ili stvarno zlo postoji, ili ga nema. Ili postoje fundamentalni principi na osnovu kojih možemo da procenjujemo dela, ili oni ne postoje. Kosmos ili ima značenje, ili ga nema. Ako ga nema, Sadovi argumenti su ispravni; oni su legitiman proizvod čistog ateizma - poricanja bilo kakvog krajnjeg izvora bitisanja. Kao i Satana, Sad je neprestano čeznuo za zadovoljstvima koja čovek može da oseća uništavajući čitav kosmos, čeznuo je „da zaustavi zvezde, da pobaca svetove što lebde u kosmosu“.
Dezintegracija pakla
203
Istorija i nauka XVIII veka iu, u napadu na teoloiki sistem koji je stajao u temelju dijabologije, sledile filozofiju. Tradicionalna teologija je imala statičko viđenje prirode; međutim, u XVIII veku su počeli da se otkrivaju ogromni rasponi geološkog, astronomskog i kosmičkog vremena, i počelo je da se oblikuje novo gledište o dinamičnom kosmosu koji neprestano prolazi kroz promene. Po biblijskoj hronologiji, kosmos je bio stvoren pre samo šest hiljada godina. Međutim, Imanuel Kant je 1755. g. u knjizi Opita istorija prirode i teorija neba tvrdio da je kosmos, zajedno sa Zemljom, postepeno evoluirao tokom miliona godina. U periodu od sto godina - od 1750. do 1850. g. - uzajamni uticaji geologije, istorije i astronomije, postepeno su utemeljili evoluciono gledište o kosmosu, planeti Zemlji i ljudskom društvu. Otkriće fantastične starosti univerzuma (sada se računa da je star oko petnaest biliona godina) potkopalo je hrišćansku kosmologiju i podržalo ateističke argumente. Istorija je otišla još dalje. Iako su obrazovani hrišćani Bibliju oduvek tumačili simbolično, ipak su pretpostavljali da je ona istorijski pouzdana. Međutim, ako je svet bio mnogo stariji nego što je to kazivala Biblija, onda je pouzdanost bar jednog dela Starog zaveta dovedena u pitanje, a ako je to slučaj s jednim njegovim delom, zašto i čitav ne bi bio doveden u pitanje, i ako je u pitanje doveden Stari zavet, zašto se to ne bi odnosilo i na Novi zavet? Ovakva pitanja su podrila epistemološku osnovu hrišćanstva. Na doktrinu su, takođe, uticale ideje o istorijskom razvoju. Ako su i kosmos i Zemlja evoluirali, zašto ne bi evoluirale i ideje, zajedno s hrišćanskim doktrinama? Dovedena je u pitanje stara ideja da je hrišćanska teologija suštinski nepromenljiva. Teoretičari istorije su dokazivali da jedino što si gurno znamo jesu ljudske ideje o stvarima, a ne stvari po sebi. Mi nemamo sposobnost da otkrijemo šta je đavo po sebi, ali mi s potpunom sigurnošću možemo da ustanovimo šta je đavo kao ljudska ideja. Zato što se ljudske ideje neprestano menjaju, neprestano evoluiraju, najbolji način da se one analiziraju je istorijski. Mi ne možemo da istražujemo meru u kojoj ideja korespondira (ili ne korespondira) s apsolutnom realnošću. Mi đavola mo ramo da definišemo istorijskim pojmovima. Istorijska kritika Biblije, koja se pojavila u XVIII veku, počela je da slabi čak i veru u osnovni kriterijum hrišćanske istine - Isusove reči. Novi kritičari su dokazivali da Hrist mora da se posmatra kao čovek svog doba — kao jedan neobrazovani seljak koji je živeo u opskurnoj provinciji drevne imperije. Njegovi pogledi su bili nazadni, njegove ideje provincijalne. Kada je govorio o đavolu, ili o demonima, njegove reči su odražavale praznoverice tog doba. Zato što su o Isusovom životu i idejama pisali njegovi, isto toliko, neobrazovani sledbenici, Novi zavet je prepun praznoverja i nejasnoća. Ovakvo gledište je bilo prirodno za ateiste, međutim, nepromišljeno su ga prihvatili liberalni hrišćani, koji su zauzeli neobičan stav da su biblijska
204
Princ tame
gledišta validna samo ukoliko su u skladu s bilo kojom od trenutno važećih istorijskih teorija, što je bio znak da je u hrišćanskoj misli tog doba vladala ogromna konfuzija. Liberalno hrišćanstvo se ubrzano povlačilo pred napret kom nauke i istorije, i sve je češće, pred svaki novi okršaj, zbijalo redove i gubilo još jedan deo svoje teritorije. Već je krajem XVIII veka većina naprednih liberalnih hrišćana napustila suštinu hrišćanskog verovanja. A kada je reč o Satani - on je predstavljao jednu bolnu sramotu, jednu zastarelu ideju u koju Isus zapravo nije verovao, ili je u nju verovao isključivo zbog ograničenja vremena u kojem je živeo. Kada su se liberali odrekli i prvobitnog greha - a samim tim i spasenja - ostali su bez oružja u borbi s ateističkim osporavanjem vere na temelju zla. Fridrih Šlajermaher (1768-1824), vodeća ličnost liberalne teologije, imao je ambiciju da ukloni ideju đavola. On je ovu ideju najdirektnije napadao tumačeći sâmu Bibliju. Kako bi diskreditovao doktrinu o đavolu, pokušao je da dokaže da je Hrist nikada nije ni imao na umu. Ni Hrist, ni apostoli, nikada o đavolu nisu govorili s namerom da pouče o nečem posebnom; oni su samo nesvesno reflektovali predstave svog zatucanog doba. Hrist je đavola spominjao samo usput, ili kada je navodio poslovice, ili kada je simbolično govorio o zlim ljudima. Priča o kušanju Hrista je didaktička pripovest bez istorijskog utemeljenja. Šlajermahov zaključak pokrivao je obe mogućnosti: Hrist i apostoli nisu verovali u đavola, a i da jesu, to je bilo samo zato što su se oslanjali na praznoverice svog doba. Da bi svoje uverenje da je ideja o Satani zastarela i sramotna uskladio s uverenjem da ia hrišćanstvo samo po sebi validno, i da je Biblija sama po sebi nadahnuta, Šlajermaher je morao da izgradi komplikovanu argumentaciju da bi neutralisao činjenicu da Novi zavet uči o postojanju đavola i njegovih moći. Drugi duboki zaokret u mišljenju kasnog XVIII veka vezan je za prelaz od prosvetiteljstva ka romantizmu, čija je duhovna preteča bio Žan Žak Ruso (1712-1778). Snažnih emocija i nestalan, Ruso se otuđio od filozofa ispovedajući hrišćanstvo, a od hrišćana se otuđio tako što je prihvatio emo cionalnu, estetsku religioznost, koja je negirala Ovaploćenje, iskupljenje i druge suštinske kategorije hrišćanstva. Prezirao je „organizovanu religiju“, odbacivao je crkvu i kolektivnu prirodu hrišćanstva, i veličao je individualna osećanja. Za Rusoa zlo je društveno, a ne metafizičko: „Čoveče, ne osvrći se oko sebe tražeći tvorca zla; ti si on“. Ova misao je bila preteča Pogoove misli: „Suočili smo se s neprijateljem, to smo mi.“ Pa ipak, Ruso je senti mentalno insistirao na tome da je ljudska priroda dobra; društvo je tu prirodu iskvarilo. Uklanjanjem društvenih uticaja koji nas guše i vode na stranputicu, mi možemo da obnovimo prirodnu dobrotu i prirodan društveni poredak koji karakteriše sloboda i jednakost. Obrazovanjem, društvenom reformom,
Dtzintegrtci)« pakl*
203
pa čak i revolucijom, mi imamo mogućnosti da uklonimo naše sopstvene represivne institucije i zakoračimo u novo, srećno doba. Ove ideje su uticale na revoluciju 1789. g., a već krajem XVIII veka književnost ih je već jasno izražavala. Posle doba đavolskog čarobnjaštva, pa sve do kraja XVIII veka, đavo je imao svega nekoliko književnih nastupa, a kada je ponovo oživljen, pojavio se u novom obliku. Kada je esteticizam potisnuo teologiju, Satanino meta fizičko bivstvovanje je odbačeno, a on je postao simbol oslobođen tereta tradicionalnog značenja. Kada je prestao da bude konkretna osoba, postao je ličnost, književni lik koji je mogao da odigra bezbroj uloga. Među tim ulogama, najneobičnija bila je njegova uloga pozitivnog simbola pobune protiv nepravednog autoriteta. Delimično zahvaljujući Rusoovom uticaju, ona je postepeno prešla u ulogu samilosnog romantičnog đavola, tužnog pobu njenika koji istovremeno budi i čežnju i bol. Kasnije tokom veka, književno zanimanje za Satanu ponovo se razbuk talo oživljavanjem legende o Faustu. Faust je, kao i sâm đavo, istovremeno bio i simbol pobune i simbol potrage za ličnom moći i savršenstvom. U Faustu: Tragediji, Johan Volfgang Gete (1748-1832) je stvorio novog, izu zetno moćnog Mefistofelesa. Zauzevši ironičan, prosvetiteljski pogled na hrišćanstvo, Gete se napajao iz vrela hrišćanskog simbolizma, istovremeno prezirući crkvu. Faust je bio most koji je spojio šezdest godina Geteovog kreativnog rada - Gete je ovo delo pisao od svojih dvadesetih do svojih osamdesetih godina. Faust nema samo jedno značenje ili skup značenja. Gete je imao nameru da izrazi slojevitost i protivrečnost sopstvenog uma, sop stvene kulture, kao i čitave zapadne civilizacije. Mefistov karakter je slojevit koliko i poema. On je isuviše kompleksan, raznolik i ambivalentan da bi mogao da se poistoveti s hrišćanskim đavolom. Gete je rado iskoristio i razvio tradicionalni mit, istovremeno negirajući istinsko postojanje đavola. Mefisto je amorfan, on nema moralno određenje, on je duh prirode koja predstavlja neizdiferencirani svet, onakav kakav se očituje u ljudskom iskustvu. Uticaj Fausta je toliki da je, sledeća dva veka, većina književnih đavola imala učtivu, ironičnu i ambivalentnu formu Gete ovog Mefistofelesa. Postoje izuzeci, međutim, pisci koji su, nakon pojave Fausta, ozbiljno nastojali da se njihov đavo shvati kao tradicionalna personi fikacija zla morali su da savladaju moćan obrazac. Mefistofelesa krasi brilijantna inteligencija i površan šarm koji mu omogućava da manipuliše ljudima; međutim, na dubljem nivou, on je budala, zato što ne uspeva da shvati da suštinsku stvarnost kosmosa sačinjava moć ljubavi. Slep za stvarnost, on pokušava da je negira i uništi. On mrzi lepotu, slobodu i sâm život; on uništava pojedince i sprovodi u delo društvene projekte koji uništavaju mnoštva ljudi. Kao i tradicionalni đavo, Mefisto je lažov i varalica, majstor iluzije koji neprestano menja obličja, sejući sumnju
206
Princ tame
i nepoverenje; on remeti sprovođenje pravde i uživa u svireposti i patnji; on podstiče prostačku i brutalnu seksualnost. On žali zbog svoje prošlosti, ali odbija da se pokaje. Posle predigre, poema započinje „Prologom na nebu“ - Gospod je okružen nebeskim četama koje predvode Rafael, Gavrilo, Mihajlo i Mefistofeles. Radnja se temalji na Knjizi o Jovu, a Mefisto igra ulogu Satane. Anđeli hvale Boga zbog lepote kosmosa, ali Mefisto skreće pažnju na stanje čovečanstva, tvrdeći da je uprkos navodne harmonije u kosmosu, čovečanstvo bedno, bezosećajno i nesrećno. Bog ga prekoreva zbog ovog negativizma, ali Mefisto je uporan: „Ne, Gospode, uvek je tako traljavo./ Uistinu sirote ljude žalim, ne želim čak ni sam da im podvalim.^Đavo igra ironičnu ulogu na nebeskom dvoru, koja je slična ulozi nebeskog lakrdijaša ili lude koja svom gospodaru lucidno ukazuje na promašaje. Njegovo neslaganje s Bogom oko čovečanstva nagoveštava romantičarsku pobunu protiv tiranina, i, nasuprot volji bogova, prometejsku naklonjenost ljudima. Kao što je nekada Bog privukao Sataninu pažnju navodeći Jova kao primer pravednog i nepotkupljivog čoveka, on sada Mefistu skreće pažnju na Fausta - čoveka koji predstavlja i pojedinačnog genija i čitavo čovečanstvo. Gospod zapaža da je Faust iskreni tragalac za istinom koji nikad neće odustati od svog cilja, ali Mefisto se ne slaže: „U opkladu! Izgubićete tog./ Ako je s vašom dozvolom, povešću ga polako sa sobom“. Bog prihvata opkladu. Scena se premešta u Faustov radni kabinet, gde veliki naučnik sedi i očajava zato što se njegov istrajan napor da pronikne u tajne univerzuma završio neuspehom. On odlučuje da pokuša da prinudi duhove da mu odaju svoja okultna znanja, i nije svestan da njemu nije potrebno znanje, već ljubav. U sledećoj sceni, Faust izlazi na ulice prepune šetača: to su zanatlije, đaci, sluškinje, vojnici; naučnik i njegov pomoćnik Vagner pijuckaju i razgovaraju. Faust govori o lepoti prirode, a Vagner o prestižu naučne karjere; ni jedan ni drugi ne uspevaju da zakorače u istinski život koji pulsira oko njih. Faust se žali kako oseća da mu u grudima žive dve duše, jedna ga vuče ka svetovnim zadovoljstvima, a druga ka beskonačnoj mudrosti. Nijedna od duša ne teži ljubavi. Dok razgovaraju, Faust primećuje psa koji trči u blizini, ali Vagner misli da je to običan kudrov, dok Faust oseća da tu ima još nečeg, jer pas za sobom ostavlja plameni vrtlog. Pojavio se Mefisto, i to kao crni pas - što je jedno od đavolovih omiljenih i tradicionalnih obličja. Njega nije prizvala Faustöva svesna volja, već njegov očaj. Kasnije, kada se Faust vratio u radni kabinet, kudrov se ponovo pojavljuje, menja obličja, i na koncu se skrasi u obličju putujućeg sholastičara. Faust, sluteći istinu, zahteva da mu on otkrije svoj pravi identitet. Mefisto 1
Johan Volfgang Gete, Faust: tragedija, Prosveta, Beograd 1974. Redakcija, Anica SavićRebac, prepev, Milan Savić. Svi citati preuzeti su iz ovog izdanja.
Dezintegracija pakla
207
mu odgovara da je on: „One snage deo/ Što svagda hoće zlo i svagda dobro stvara.“ On daje sve od sebe da bi uništio ono što je stvoreno, ali ga božansko proviđenje prisiljava da čini dobro. Mefisto - i zlo - deo su te mračne tvari iz koje je Bog izbavio svetlost, i Faust shvata, i kaže: „Haosa porode čudnovati!“ Faust nagoveštava Mefistu da bi s njim potpisao ugovor ukoliko bi zadobio pristup njegovim okultnim moćima; Mefisto ima svoj plan, on želi da otupi naučnika tako što će ga gurnuti u bezglavu putenost i tako dobiti opkladu s Bogom. On Faustu nudi da ga služi na ovom svetu, ukoliko se Faust obaveže da će on njega služiti tamo - na onom svetu, i ugovor postaje druga opklada koja rekapitulira onu opkladu koja je već pala ne nebu. Mefisto ga saleće govoreći mu da treba da napusti naučne apstrakcije i zameni ih „zlatom drveta života“, a podmuklo prećutkuje da postoji srednji put između naučne pedanterije i čulnosti: put velikodušnosti i ljubavi. Kada se uveri da je Faust u njegovim rukama, Mefisto sve više pokazuje svoju brutalnost i prostaštvo. Scena u veštičinoj kujini otvoreno pokazuje njegovu sirovost, iako Mefisto i dalje zadržava ironičnu distancu i sasvim smireno pripoveda o sopstvenom istorijskom propadanju, i o tome kako u modernoj kulturi nema ničeg što bi ga obavezivalo da bude prefinjen, i skine svoje rogove, rep i kandže. Moderan svet oseća neprijatnost u prisustvu simbola zla i draže mu je kada je đavo prerušen u uglađenog gospodina na kome se jedva primećuje skriven deformitet - đavolski papci se lako kriju u velikim cipelčinama. Iz istog razloga Mefisto više ne koristi ime Satana - jer đavola svi smatraju bićem iz bajke - ali to ljudima nije pomoglo: „otresli su se Zlog, zli su još uvek živi“, primećuje. Mefisto sve dublje utapa Fausta u čulnost, koristeći njegovu žudnju prema mladoj Greti. On raspaljuje naučnikovu požudu i istovremeno ga čini odgovornim za devojčinu propast. Mefisto se nada da će njegovoj duši zadati dvostruki udarac. Kada Greta rodi nezakonito dete, ona poludi, udavi dete, i zbog toga biva pogubljena. Mefisto se naslađuje svojom pobedom, ali njegov uspeh je jalov, jer se Faustova žudnja pretvara u istinsku ljubav prema Margareti: đavolje zlo je po ko zna koji put nehoteći učinilo dobro. Čulnost, kojom je omamio Fausta, razbila je naučnikovu hladnu pedanteriju i otvorila njegovo srce za nežnost i samilost, a kada ga odvodi na veštičiji sabor gde vide Gretinu dušu kako izgubljena luta, Faust, po prvi put, oseti bol ljubavi i pokajanja, što ća ga na koncu i spasiti. Mefisto je manje prisutan u drugom, apstraktnijem delu tragedije; kada se pojavljuje, pojavljuje se u obličju vrača koji poziva na pogubne društvene projekte. On se vraća u fokus tek u poslednjoj sceni borbe za Faustovu dušu. Ležeći na samrti, naučnik ima vizije boljeg života koji nastaje ljudskim progresom, dok se njegovom životu, i životu čitavog čovečanstva, Mefisto ruga kao uzaludnom snu. On polaže pravo na naučnikovu dušu, ali Faust je
208
Princ tame
dobio opkladu, jer on nikada nije prestao da teži istini, nikada nije potpuno odustao od sebe i predao se čulima. Ugovor je ništavan zato što je Faust čovečanstvo - spasen time što se borio za smisao i našao ljubav. Deva Marija pozdravlja Gretu koja dolazi na nebo, dok izdaleka, hor anđela unosi Faustovu dušu. Kada ugleda anđele dečačkog lika, Mefisto, čije je viđenje stvari toliko izvitopereno, sanja o sodomiji. On je opkladu izgubio, izgubio je dušu i smisao svog postojanja. On ostaje u zatvoru tame koji je sâm sebi stvorio. Simbolizam poslednje scene je estetski, a ne teološki. Geteov Faust je spasen, i to ne od greha u hrišćanskom smislu, već od putenosti i intelektualizma. Njegovo uzaščašće na nebo nije čin beatifikacije pojedinca, već je projekat za čovečanstvo: mi smo, kao i Faust, pozvani da se odreknemo sebičnosti i da tragamo za društvom koje će se temljiti na uvažavanju drugih. Mefisto je najznačajniji književni đavo koji se pojavio posle Miltonovog đavola, ali razlika između Miltonovog Satane i Geteovog Mefista je razlika između suštinski hrišćanskog i suštinski svetovnog pogleda na svet.
Ilustracija: Gospa u zagrljaju gospodina đavola. Preuzeto iz knjige Istorija magije Ričarda Kevendiša, izdanje 1979. g.
■D R O M A N S E DO NIHILIZMA
Prelazno razdoblje između prosvetiteljstva i romantizma donelo je porast različitih gledišta o đavolu. Neobično je to što su se u ranom XIX veku gledišta o đavolu povezivala s gledištima o francuskoj revoluciji. Mo narhisti i tradicionalni katolici su revoluciju smatrali đavoljim delom, г restauraciju monarhije 1815. g. trijumfom Hrista kralja nad Satanom. S druge strane, republikanci i revolucionari su napadali hrišćanstvo kao deo starog, represivnog poretka: budući da su kraljevi zli, Hrist, kao najveći kralj, jeste naveće zlo. Za revolucionare, Satana je bio simbol otpora tiraniji starog režima. Buržoazija je, takođe, bila pripremljena za promenu simbola i u Satani je videla mataforu individualizma i agresivnog nadmetanja. Seosko stanov ništvo je bilo sklono tradicionalnim gledištima, međutim, gradski proleterijat, otrgnut iz seoske zajednice, brzo se sekularizovao. Satana je nastavio da bledi i među onima koji su ispovedali hrišćanstvo. Katolički preporod je, nakon 1815. g., reafirmisao tradicionalna učenja, ali nije mnogo radio na tome da se široka javnost ubedi u Satanino postojanje. Protestantizam, koji je manje uvažavao tradiciju, smatrao je da Bibliju ugro žavaju protestantski teolozi, koji su sve više prihvatali istorijsku kritiku. Slabljenjem dva stuba hrišćanstva - Svetog pisma i tradicije - prvo su teolozi, potom propovednici, a na kraju i laici, počeli da preispituju gotovo sve aspekte hrišćanskog verovanja: raj, dušu, greh, Ovaploćenje, i naravno, đavola i pakao. Već je krajem veka engleski državnik i vernik Viljem Juart Gledston mogao da govori o paklu kao mračnoj stvari koja je mogla da se odloži u prašnjave kutove hrišćanske svesti. Rasterećeni svog epistemološkog sidra, liberalni protestanti su se pridružili laicima, odbacujući đavola kao staromod nog i prevaziđenog. Protiv ovog gledišta postepeno se oformio suprotan tabor, i to među onim ljudima koji su ostali privrženi reformatorskoj veri u Sveto pismo. Ovi „konzervativni“ hrišćani su odbijali kompromis sa sekularizmom i zajedno s katolicima i istočnim pravoslavcima, nastavili da do kazuju stvarno postojanje Zlog. U XIX veku, priča o đavolu se mnogo više razvijala u literaturi nego u teologiji, naročito u romantizmu - koji se najšire definiše kao pokret koji je naglašavao emocionalno, nasuprot racionalnom i intelektualnom. Za pokret je bilo mnogo značajnije da li neka ideja deluje snažno, nego da li je istinita u smislu dobrog logičkog utemeljenja; osećanja su bila sigurniji vodič kroz život nego intelekt. Ovo stanovište je podstaklo psihološku introspekciju, i veličalo je snagu ljubavi, samilosti i praštanja, nasuprot racionalnoj i naučnoj
212
Princ глте
proračunatosti. S druge strane, sklonost da se odbaci razum vodila je san jarenju, samozadovoljstvu i elitističkom preziru prema onima koji su smatram manje finim, otmenim i osećajnim. Povrh toga, zahtev za emocionalnim stimulisanjem podstakao je sklonost prema čudima, natprirodnom, sablasnom i grotesknom. Snažno zainteresovani za sukob dobra i zla u ljudskom srcu, ro mantičari su koristili hrišćanske simbole ne obazirući se na njihov teološki sadržaj, i oduzimali im njihovo osnovno značenje. Pogled na svet koji je zazirao od logike i težio osećajnosti, morao je da sadrži mnoge protivrečnosti. Mnogi revolucionarno raspoloženi romantičari su dokazivali da mora biti da je Satana herojski pobunjenik protiv nepravednog autoriteta, budući da je on najveći neprijatelj tradicionalnih hrišćana, pa je samim tim vredan hvale. Oni nisu imali nameru da ovo postane teološka tvrdnja, već je to bio simboličan izazov i politički program. Romantičarski junak je pojedinac suprotstavljen svetu, istrajan, am biciozan i snažan, on je pobunjenik koji želi da čovečanstvo oslobodi dru štvenog poretka koji preči put ka slobodi, lepoti i ljubavi. Romantičarsko divljenje prema Satani nije bilo satanističko obožavanje zla, zato što ro mantičarski đavo nije bio zao, već je bio dobar. Međutim, budući da se romantičarski pogled na dobro nije bitno razlikovao od hrišćanskog, ovo izvrtanje simbola đelovalo je zbunjujuće i bilo je nekorisno. Zamena pojmova, i nazivanje »Boga“ zlom, a „đavola“ dobrom, nikome nije pomogla da razume prirodu zla. Da bi predstavili svog pobunjenog junaka, a svesni teškoća tako radikalne promene simbola, neki romantičari su umesto Satane radije koristili klasične figure poput Prometeja. Romantični đavo je mogao da bude junak, : ali je, takođe, mogao da bude simbol izolacije, nesreće, okorelog srca, nevoljenosti, bezosećajnosti, ružnoće, zajedljivosti i svega onog što sprečava razvoj ljudskog duha. Jedna od romantičarskih formi obrade teme zla bio je gotski roman ili roman noir. Gotski roman je koristio - ili degradirao - uzvišeno kako bi proizveo uzbuđenje, jezu, senzaciju. Njegova omiljena tema je bila pro padanje koje se odvija unutar naizgled dobrog, racionalnog i poznatog. Roman se držao bizarnog, grotesknog, dekadentnog, uključivši tu i fizičke i moralne nakaznosti, sadizam, seksualna orgijanja, zamkove i litice, daleke zemlje, srednji vek, sablasne strane natprirodnog, s vešticama, duhovima, fantomima, vampirima i demonima. Kad bi se pojavljivao sâm đavo, on nije bio toliko ozbiljan simbol zla, koliko jedna od mnogih zlih spodoba smi šljenih da zabave i uzbude čitaoca. , Gotski roman Metjua Luisa - Redovnik (1796. g.) izvršio je ogroman uticaj na englesku i kotinentalnu književnost. Luis ga je napisao u svojoj devetnaestoj godini - on čitaoce zabavlja duhovima, incestom, otrovima, silovanjem i drogama. Ambrozijo, koji je naizgled asketa, zapravo vri od
Od romanse do nihilum*
m
požude. Satana ga lako potkupljuje budući da je Ambrozijo predstavnik arogantnog sveštenstva, i tog, već svima znanog, degenerisanog tkiva ka toličke crkve. Ambrozijo tone sve dublje, u sve grotesknije poroke, da bi na kraju, u mračnoj grobnici, na satrulim kostima davno preminulih kaluđera, silovao devicu Antoniju. Antonija nije mogla da podnese da „poživi bedan život u skučenoj gnusnoj ćeliji, znajući da nijedno ljudsko biće neće doći i spasiti je od napasnika. Okružena natrulim leševima, udišući vazduh okužen izopačenošću, znajući da nikada više neće ugledati danju svetlost, ili ispiti čistu nebesku mirtu, ta misao bila joj je isuviše užasna da bi mogla da je podnese.“ Nije ni morala da se brine, jer je Ambrozijo ubija. Engleski čitaoci su istovremeno mogli da uživaju u Luisovoj škakljivoj prozi i da imaju osećanje da saznaju nešto o zloći rimokatoličke crkve. Međutim, Ambrozijova zloća je ograničena uskim međama Luisovog adolescentnog bluda; ona ne uspeva da dotakne dubinu - poput Sadove proze. Povrh toga, ovakvim književnim skandalima hranilo se mnoštvo satiričara, koji su pisali parodije gotskog romana, što je još više doprinelo trivijalizaciji radikalnog zla. Satana je, zajedno sa sablastima i demonima sa kojima su ga povezivali pisci gotskog romana, postao apsurdna figura. Najoriginalniji umetnik tog perioda, Viljem Blejk (1757-1827) stvorio je đavola koji simbolizuje krajnosti - kako dobra, tako i zla. Za Blejka, Satanino uverenje u sop«tvenu ispravnost je zlo, a njegova pobuna protiv božanskog tiranina je dobra. U Blejkovom Venčanju neba i pakla (1790. g.), Satana je simbol stvaralačkog i aktivnog, on je simbol energije koja se bori za svoju slobodu. Miltonov Satana, pobunjenik protiv represivnog autoriteta, za Blejka je značio ljudsku žudnju za slobodom. „Razlog zašto je Milton pisao u okovima kada je pisao o Anđelima i Bogu, a u slobodi kad o Đavolima i Paklu jeste taj što je bio istinski pesnik i od Đavolove stranke, i ne znajući za to.“1 Satana je bio dobar, a sâm Isus je imao satansku prirodu (u pozitivnom smislu) jer je delao po impulsu, nije se držao pravila i veselo je „pogazio sve zapovesti.“ Blejk je ovog slobodnog Isusa punog ljubavi stavio u kontrast s Miltonovim Bogom - strogim sudijom, i smatrao je gorkom ironijom to što su apostoli Isusa pretvorili u kopiju Oca tiranina: „Pošto mislim da je Tvorac ovog sveta jedno veoma okrutno Biće, a budući Hristov poklonik, ne mogu da se uzdržim i ne kažem: Sine, kako si nesličan Ocu!“ Za Blejka ne postoji apsolutno dobro i zlo. „Sva božanstva žive u ljudskim grudima“, i ni jedan element psihe nije u potpunosti dobar ili zao. Istinsko zlo izvire iz nedostatka integracije psihičkih elemenata; istinsko dobro izvire iz ravnoteže, jedinstva i integracije suprotnosti. Blejk je za naslovnu stranu Venčanja nacrtao anđele i demone u zagrljaju. Razum i 1
Viljem Blejk, Venčanje neba i pakla, Novi Sad 1928. Prevod Dr Svet. Stefanović. Svi citati preuzeti su iz istog izdanja.
214
Princ tame
energija, ljubav i mržnja, pasivno i aktivno, manifestno dobro i zlo, moraju da se stope u transcendentnu integrisanu celinu čiji je vodeći duh kreativnost. Istinski bog je poetska kreativnost - taj duh, pesnik i tvorac, koji ne stvara samo umetnost, već čitav kosmos. Blejkovo emotivno shvatanje zla je najuzbudljivije izraženo u njegovoj pesmi „Bolna ruža“: 0 Ružo, bol te slama! Crv još neviđeni Što kad padne tama S bučnom burôm pleni Nađe vrela sjajna Gde ti radost rudi; 1 ljubav mu tajna Rastače ti grudi.1 Blejk i romatičari su otvorili vrata istraživanju nesvesnog u onoj meri u kojoj su ga dotle istraživali samo mistici. Uprkos njihovom idiosinkratičnom i nekoherentnom korišćenju simbola, produbljivanje psihološkog razumevanja zla predstavlja njihov trajan doprinos ideji đavola. Šušti romantičar, Džorž Gordon, Lord Bajron (1788-1824), čitavog života se suprotstavljao tradicionalnim hrišćanskim pogledima na zlo. Pa ipak, kao i Blejk, bio je duboko uznemiren ovim problemom. Rasprostranjenost zla na svetu uverila je Bajrona da Tvorac ne može da bude dobar. U svojoj poetskoj drami Kain (1821. g.), glavni lik je zbunjen kada mu otac Adam govori da je Bog svemoguć: „Ра kad je dobar, čemu onda zlo?“2 Kasnije Lucifer pita Kaina: „Šta voli tvoj Bog?“ Kain jedino može da odgovori: „On voli sve stvari, tako veli moj otac, ali priznajem da ne vidim kako on ovde svoju ljubav deli“. Kada Lucifer izjavi da je besmrtan, Kain se brzo sabere i pita ga da li on za čovečanstvo može da učini išta dobro, i ako može, zašto to već nije učinio. Lucifer spremno i neuvijeno odgovara: Zašto to nije učino Bog (Jehova) ? Bajron je bio rastrzan između romantičarskog optimizma, pe^_ kojem ljudska sloboda na kraju trijumfuje, i pesimizma proisteklog iz posmatranja stvarnosti. Bajron je lik Kaina uobličio koristeći originalnog Kaina iz Knjige postanja, prometejske elemenate čovekoljubija i satanističke (miltonovske) elemente uzvišenog. Luciferov lik je ambivalentan - dobar je zato što podržava Kaina u pobuni protiv tiranije, a zao je zbog ironične distance 1 2
Viljem Blejk, Izabranepesme, N U Braća Stamenković, Beograd 1972. Izbor i prevod Ranka Kuić. Bajron, Kain - Misterija u tri čina - PozoriSna biblioteka, Zagreb 1921. Svi citati preuzeti su iz istog izdanja.
Od гогмт* do nihilizma prema ljudskim patnjama. Njegova suštinska mana je u tome Sto mu ne dostaju samilost i ljubav. Na samom početku poeme, Lucifer objašnjava Kainu da Bog vlada svetom uz pomoć krutih, nepravednih zakona. Kainova žena i sestra Ada zastupa tradicionalno gledište da je Bog i dobar i svemoguć, ali je za Bajrona Jehova patetičan simbol ljudskih težnji koji stvara svet za svetom kako bi ublažio sopstvenu usamljenost i izolaciju, ali svaki od tih svetova je manjkav, i on ih, jedan za drugim, razara. Lucifer objašnjava da je Jahve i dobar i zao, i tvorac i uništitelj, i da je stvoren kosmos i lep i okrutan. Kada ovo govori, Lucifer je Bajron: neistinito je svako razumevanje sveta koje vidi samo dobro ili samo okrutno. Sukob u kosmosu se ne odvija toliko između dobra i zla, koliko između različitih ambivalencija koje moramo da pokušamo da integrišemo. Lucifer podrugljivo pita Kaina ko je pravi Zli: Lucifer, koji je želeo da Adam i Eva poseduju znanje, i podstakao je zmiju da im kaže istinu o drvetu, ili Jahve, koji ih je prognao iz vrta u izgnanstvo i smrt? Ali, iako je Jahve ograničen zakonom, neosetljiv, a ponekad i okrutan, pobunjenički raspoložen Lucifer, iako podstiče intelektualnu slobodu i progres, jeste namerno slep, samodovoljan i bezosećajan. I mada Jahve i stvara i razara, Lucifer, i pored toga što hvali kreativnost, u osnovi ništa ne stvara. I što je najgore, Lucifer, umesto što svu krivicu baca na Boga i zahteva da ljudi služe njemu a ne Jahveu, preči jedini put ka savršenstvu kosmosa - put sopstvene integracije s Jahveom. Beskonačna je njegova osvetoljubivost i mržnja prema Bogu: Sve, sve ću mu pobijat! Svet za svetom za zvijezdom zvjezdu, za svemirom svemir na vagi igrat će, dok ne mine ta strašna borba - ako ikad mine, a neće minut, sve dok ne bude on skršen ili ja! Persi Biš Seli (1782-1822) koristio je demonsko da bi postigao estetski efekat straha i uzvišenosti. Izbačen je s oksforda 1811. g. zbog pamfleta „Neophodnost ateizma“, i čitavog života je odbacivao „organizovanu re ligiju“. Isus je učio jevanđelju ljubavi u pobuni protiv ogranizovane religije, govorio je. Selijeva religija je bUa evolucionistička i progresivna: duh ljubavi vodi ka boljoj, slobodnijoj budućnosti, budućnosti s više ljubavi. Zlo stoji na putu ovog poželjnog progresa, a Satana simbolizuje destruktivne i represivne sklonosti čovečanstva. Knjiga O đavolu i đavolima (1820/21. g.), otkriva Šelijevu zaoku pljenost problemom zla. Staro maniheističko gledište o postojanju dva duha izbalansiranih moći i oprečnih težnji, po Šelijevom uverenju, predstavljalo je
216
Princ tame
uvid u podeljenost ljudske duše. Hrišćansko gledište o đavolu kao biću podređenom božanskoj volji nije uspelo da pronikne u podeljenu prirodu psihičke realnosti. Pa ipak, Šeli je, kao i Blejk i Bajron, bio ambivalentan prema obeležjima Satané. S jedne strane, on je čvrsto verovao da je istinski satanistička figura bila potrebna kako bi izrazila užasavajuću silu ljudskog zla; s druge strane, on je Satanu smatrao simbolom progresivne pobune protiv represije. Kao i Blejk, on se divio Miltonovom Satani kao jednom veličan stvenom pobunjeniku koji je svoje celokupno biće posvetio borbi protiv tiranije; i kao što je rekao u svojoj Odbrani poezije: Ništa ne može prevazići snagu i veličanstvenost Sataninog lika izraženog u Izgubljenom raju. Pogrešno je misliti da je on ikada mogao biti određen da predstavlja uobičajeno oličenje zla... Miltonov đavo kao moralno biće daleko je uzvišeniji od njegovog Boga, kao Sto je onaj koji je istrajan u nekoj nameri, za koju misli da je odlična uprkos nesreći i mučenju, uzvišeniji od onoga koji se u hladnoj sigurnosti nesumnjive pobede najstrašnije sveti svom neprijatelju... Milton... svom Bogu nije priznao nikakvu nadmoć u moralnoj vrlini nad svojim đavolom. I to smelo zapostavljanje neposrednog moralnog cilja naj odlučniji je dokaz nadmoćnosti Miltonovog genija.1
Milton bi sigurno bio ozlojeđen ovakvim tumačenjem - koje pred stavlja sažetak romantičarskog čitanja ove poeme i razumevanja Miltonovog Satane, koji je postao arhetip romantičarskog junaka. Pa ipak, Šeli je uviđao teškoće u stvaranju heroja od Satane. Satana jeste bio uzvišen i hrabar, ali je, takođe, bio ambiciozan, zavidan, agresivan i osvetoljubiv. Šeli je uzeo Prometja kao bolji simbol, jer njegova pobuna, poraz i zatočenje, nisu bili rezultat njegove greške, već ljubavi prema čovečanstvu. Za Šelija, Prometej je simbolizovao Hrista koji se žrtvovao za dobrobit svog naroda, i čovečanstvo, koje se bori za slobodu, vođeno duhom ljubavi; i za pesnika, čija ljubav i stvaralačka reč predstavljaju oružje protiv tame. Skup simboličkih obeležja Prometeja jeste Hrist, čovečanstvo, pesnik, Šeli i Satana (sa svojim dobrim aspektima). Prometejev suparnik je Jupiter - zli tiranin; u simboličkom sazvežđu Jupitera nalaze se Jahve i Satana (sa svojim zlim aspektima). Kada bi bili u stanju da u sebi integrišemo i transcendiramo suprotnosti Prometeja i Jupitera, tada bismo bili spremni da mirno koračamo putem koji kroz zelene predele vodi u uzvišenu zemlju razum evanja, slobode i ljubavi. Šeli je, kao i Blejk, bio preteča integracionističke dubinske psiholo gije koja je nastala vek kasnije, i vezuje se za ime Karla Gustava Junga. Šelijeva supruga Meri (1797-1851) zastupala je mračnije stanovište. Njen Frankenštajn ili Modemi Prometej (1818. g.) bio je dugo popularan, ali su autorkine filozofske poruke obično zanemarivane. Meri Šeli se oslanjala na gotsku ljubav prema užasu, a Frankenštajn je bio most koji je spojio gotske 1
Persi BiS Šeli, Odbrana poezije i slobode, KZ Zvezdara, Beograd 1990. Prevod Ranka Kuić.
Od готлмв do nihiîian*
217
i moderne priče strave i užasa. Knjiga predstavlja i jedan od izvora naučne fantastike zato Sto je u gotski zaplet unela neke značajne promene. Tvorac monstruma - Dr Frankenštajn, nije čarobnjak, mađioničar, ili kaluđer, već naučnik, a monstrum nije ni demon, ni sablast, već biće od krvi i mesa, stvoreno u laboratoriji. Frankenštajn je stupio na mesto starog, natprirodnog užasa, zamenivši ga modernim pozitivističkim užasom. Autorka nije imala nameru da napravi jasan raskid sa starim. U stvari, Frankenštajn, i drugi ljudski likovi u romanu, monstruma neprestano nazivaju demonom, zloduhom, ili đavolom. Međutim, Meri Šeli je htela da bude ironična, jer zlo ne proističe iz prirode monstruma; monstrum postaje zao kada ga tome nauče ljudi oko njega. Ovde nailazimo na još jednu promenu simbola, jer je ovde čovečanstvo tvorac, a nakaznu tvorevinu proizvodi ljudska oholost i sebičnost, pa ipak, monstrum, takođe, predstavlja nevinost - jedan aspekt ljudskosti koji se iskvario iskustvom zla. Individualno ljudsko biće se rađa nevino; njega razara opakost sveta koji ga okružuje. Monstrum jadikuje: „Bio sam dobronameran i valjan; zbog jada sam postao zlobnik. Usrećite me, i ja ću opet biti pun vrlina“. Međutim, ljudi na koje nailazi ga izbegavaju, plaše ga se, preziru ga, i to toliko deformiše njegov karakter da on na kraju postaje ubilački zlotvor, kakvim ga i smatraju. On svoju poslednju nadu u promenu vezuje za Frankenštajnovo obe ćanje da će mu napraviti ženu, međutim, naučnika usred novog eksperimenta preplavi gađenje i on uništava upola dovršenu ženu, zajedno s kompletnom laboratorijskom opremom. Razočarani monstrum progoni naučnika vođen neutoljivom žeđi za osvetom, a naučnik, pak, traga za njim da bi ga uništio. Budući da svaki traži onog drugog, jasno je da Frankenštajn i njegov monstrum predstavljaju dva zaraćena aspekta ljudskog karaktera. Meri Seli se sa svojim mužem slagala da bismo mogli da zakoračimo u svet mira kada bismo bili u stanju da transcendiramo sukob u nama samima, ali završetak romana je bliži Bajronovom pesimizmu. Posle čudne i dugotrajne potere u večnoj arktičkoj noći, Frankenštajn i monstrum se konačno sreću, međutim doktor umire iscrpljen dugotrajnom poterom, a monstrum, istovremeno osećajući da je osujećena i njegova želja za osvetom i ljubav prema tvorcu, zauvek nestaje u ledenoj tami. Nema izmirenja, nema integracije: iščezavaju oba aspekta ljudskosti. Kao i engleski, i francuski romantičari su se međusobno razlikovali u pristupu Satani - neki su mu pristupali ironično, drugi komično, a treći su, pak, čarobnjaštvo i satanizam povezivali sa socijalnim protestom. Nekolicina ga je, kao na primer Šatobrijan (1786-1848), koristila u manje-više tradicion alnom smislu. Najvećeg romantičarskog Satanu - tužnog i usamljenog anđela, stvorio je Viktor Igo (1802-1885). Istinski romantičar —Igo je svoje poglede manje temeljio na intelektualnom, a više na emocionalnom i estetskom. Insistirajući na božijem sažaljenju i milosti, Igo je mrzeo tradicionalne
218
Princ ume
doktrine o prvobitnom grehu, spasenju kroz raspeće i paklu. Čovečanstvo je suštinski dobro, a Bog je suštinski dobronameran. Hrišćanstvo je lažno, ali je sâm Isus bio plemenit učitelj, uzor u traganju za pravom istinom - istinom ljubavi. Ovu navodnu napetost između Isusa i hrišćanstva pretpostavljali su mnogi mislioci prosvetiteljstva i romanitzma, i ona je imala za posledicu uverenje da su oni istinski hrišćani, za razliku od lažnog hrišćanstva crkve. Igo i romantičari su osećali da su doprli do istinskog Isusa, izvan i iznad hrišćanstva. Ova tvrdnja je racionalno neodbranjiva, međutim, Igou je razum manje značio od osećanja. Plemenit i velikodušan, on je odbacivao Boga koji je imao mogućnosti da spreči zlo, a ipak je odlučio da tako ne učini. Iako nije priznavao tradicionalnog đavola, Igo je bio bolno zaokupljen problemom zla. Put progresa čovečanstva ka ljubavi i slobodi sprečava surovost i se bičnost. Igoov đavo je bio isto toliko raznolik koliko i piščeva stalno promenljiva gledišta: đavo je bio fantastičan gotski zlotvor ili nakaza koja je trebalo da izazove užas i uzbuđenje; on je bio rekvizit u dramama o srednjem veku, i korišćen je zajedno s vešticama i demonima da bi dočarao čudnovatu srednjovekovnu tamu. Takođe, on je bio simbol revolucije. Satana je bio simbol zla u Igoovim mladim, konzervativnim, danima; kasnije, kada je postao progresivan, Satana je predstavljao i tiranske vlade i pobunu protiv njih. Igo je osećao da su otuđenje, poraz, tuga i kajanje, isto toliko svojstveni zlu koliko i okrutnost i sebičnost, i on je oslikao dimenziju zla koja je do tada bila zapostavljena: bolnu tugu i usamljenost grešnika. Satana je postao matafora ljudske čežnje za integracijom s duhom života kojeg ispunjava ljubav, a od kojeg smo se otuđili sopstvenom glupošću i sebičlukom. Igo je verovao da će do ponovne integracije doći; duh ljubavi, beskonačan u svojoj milosti, na koncu će isceliti sva ljudska bića i sjediniti ih u zagrljaju ljubavi. Do tog srećnog trenutka zlo ostaje gola stvarnost. Igo je u đavolu mogao da vidi Mefistofelesa - zajedljivog, ironičnog, öholog i zasićenog životom -p o ukusu onovremskih Francuza. Igoova pesma „Ružine dobre namere“ ga opisuje: Taj svat je imao nemirne oči, A na izbrazdanom čelu su se Lepo videle Dve rožnate kvrge. Rascepljen papak kroz čarapu je gotovo izvirivao. Naslađujući se odsustvom iz pakla, udisao je svež vazduh; I premda mu zubi ne behu lažni, Pogled mu istina nije zarila. Na zemlju je došao žudan plena.
Od готлме do nihilizme
319
U gvozdenim kandžama itezao je Lovačku dozvolu koju je Bog potpisao, Lucifer zapečatio. To beše štovani vrag Belzebub.1 Igoova najdublja vizija se pojavila u poemi Satanin kraj, gde je đavo živ, ubedljiv lik. On je istinski zgrešio, svojim slepilom i sebičnošću istinski je izopačio i sebe i svet, pa ipak, bol i patnja koje oseća zbog otuđenja bude sažaljenje. On predstavlja nedostatak ravnoteže, smirenosti i harmonije u kosmosu, i otuđenje čovečanstva od istinskog sklada ljubavi i slobode. Kao i Satana, i mi smo zatvoreni u sopstveni unutrašnji svet i ne vidimo stvarnost oko sebe, mi se od stvarnosti izolujemo, iako nam se ona obraća kroz svako drvo, pticu, ili ljudski glas. Iako smo usamljeni i jadni, duh ljubavi nas privlači, i na kraju ćemo biti spaseni, jer niko zauvek ne može da se odupire beskonačnoj ljubavi i milosti. Sve suprotnosti će biti izmirene, i čitav kosmos će se sjediniti u slobodi i ljubavi. Poema započinje Sataninim padom. Dok pada, transformiše se njegova anđeoska priroda: “Iznenada vide gde mu rastu krila šišmišu nalik; i oseti kako se u nakazu preobraća; a kada je u njemu anđeo izdahnuo, val kajanja preplavi buntovnika“. Njegova oholost i zavist prema Bogu postaju još žešći, i rađaju se iz čežnje za onim što je izgubio: „Gospod će imati plavetna nebesa, a meni će ostati tamno i posve prazno nebo“. Strašan glas spremno odgovara: „Prokletniče, kud god da kreneš oko tebe bledeti će zvezde“. Satana pada iz godine u godinu, milenijumima, i dok pada, zvezde postepeno nestaju, a nebo postaje sve mračnije, praznije, tiše, sve dok ne ostanu samo tri blede svetle tačke. Potom ostaje samo jedna. On prema ovoj poslednjoj potamneloj zvezdi upućuje svu snagu svog iscrpljenog bića: Ka zvezdi što je bleda na obzorju treperila Hitao je, s jednog mračnog nogostupa na drugi skačuć'... Trčao je, leteo je, uz jeziv krik: Zlatna zvezdo! Brate! Čekaj me! Dolazim! Nemoj još umreti! Ne ostavljaj me samog... Zvezda već beše tek slaba iskra... Iskra Beše tek crvena tačka u dubinama mračnog ponora... Hoteći da zvezda zasija jače, Duvao je u nju kao u ugljevlje, Užase je širio kroz njegove strašne nozdrve. Deset hiljada leta leteo je ka njoj. Deset hiljada leta. Istežući svoju bledu šiju i svoje mahnite prste, 1
Sve Igoove stihove navedene u ovoj knjizi preveo je Vladimir Petrović.
220
Princ ume Leteo je bez odmora i predaha. Katkad bi izgledalo da zvezda gasne i umire, I jeza groba prožela bi crnog anđela. Dok joj se približavao, Satana, kao plivač što čini poslednji napor, Pružao je svoja gola, kandžasta krila napred; Luda prikaza, dahtava, slomljena, Sasvim iscrpljena, sva u pušećem znoju, Srušila se na strmoj ivici tmine... Zvezda beše skoro iščezla. Crni anđeo bio je tako umoran Da više ni glasa ni daha nije imao. Pred njegovim užasnutim očima zvezda je umirala... Zatim se ugasila
Međutim, s krila ovog uništenog anđela otpada pero i ono se pretvara u divnog anđela koji se zove Sloboda. Tako Satanina ohola pobuna rađa seme povratka slobodi i ljubavi. Sloboda odlazi na zemlju i čovečanstvo podstiče na pobunu protiv tamnice koju simbolizuje Bastilja. Revolucijom je ispunjena misija anđela Slobode, misija koju dopuštaju i Bog i đavo. U međuvremenu, Satana pati, svestan da ga kosmos odbacuje: Diljem veseljene čujem reč: Odlazi! I svinja balezi veli: Prezirem Satanu. Osećam da noć mni da je obeščašćujem... Nekad je ta čista, bela svetlost zore Bila ja. Arhanđel sjajnih obrva bejah... No bejah zavidan. To je bio Moj zločin. Reč se ču; božanska usta Proglasiše me zlim. Bog me izbljuva napolje, u ponor. O! Ja ga volim! To je užas, to je sažižući plam! Šta će, o ponoru, postati od mene? Ja volim Boga! Pakao je njegovo večno odsustvo, Pakao je voleti, cvileti: Avaj, gde mi je svetlost, Gde je moj život i moje prosvetljenje? (Kad padah, hvastah se:) Taj Bog, srce sveta, taj svetli Otac Kog anđeo, zvezda, čovek, i sve zveri nose u sebi, Taj pastir oko koga stado svih stvorenja hiljadi se, To biće, životno vrelo, jedino istinito, jedino neophodno Ja mogu bez njega, ja kažnjeni div... A ipak: Volim ga! Znam istinu! Bog nije duh, već srce. Bog, to ljubeće središte sveta, božanskim svojim nitima
Ud romans« do nwutzma
221
Povezuje vlakna i korenje svega živog. (Bog svakog stvora voli) Osim Satane, zauvek odbačenog, pečalnog, osuđenog. Bog me izostavlja; on se kod mene Završava; ja sam mu granica. Bio bi beskonačan da je ne postojim... Stotinu puta stokrat ja ponavljam svoj zavet: Volim! Bog me muči, a moja jedina hula, Jedina mahnitost, jedini krik, jeste da volim! Moja ljubav dostaje da nebo uzdrhti. No uzaman! U agoniji, Satana krikne, „Ljubav me mrzi!“ Ali Bog odgovara: Ne, ja te ne mrzim!... O, Satano, samo reci: Hoću da živim! Dođi, tvoja tamnica biće porušena, pakao zatrt. Dođi, anđeo slobode tvoja je i moja kćer: To uzvišeno roditeljstvo sjedinjava nas. Arhanđeo se rađa, demon umire; Brišem gnusnu tminu i svaki njen spomen. Satana je mrtav: Rodi se ponovo, nebesni Luciferu! Dođi, ustani iz senki sa zorom na obrvi. Ovaj dirljivi portret đavola izražava poetsko moralno stanovište: glu post i sebičnost nas otuđuju od kosmosa, ali ljubav strpljivo čeka sve dok ne shvatimo da sebičnost, bes i ponos, nisu ništa drugo do slepo odbijanje da se otvore oči, ništa, do negacija stvarnosti. Mi smo bili sramotno zagledani u našu sopstvenu mračnu usamljenost, ali kad makar malo otvorimo oči, ljubav nas preplavi i bleskom ispuni našu tamu, sve dok ne ostane ništa drugo osim svetlosti. Romantičarska zamena simbola je ponekad vodila u krajnosti. Opat Alfons Luj Konstant (1810-1875), prvo je pokušao da integriše Boga i Satanu, ali je na kraju počeo da veruje da je Satana patio zbog nepravednog proklet stva samovoljnog Boga. Utonuvši u okultno, Konstant je promenio ime u Elifas Levi, i napisao veliki broj knjiga u kojima je đavola opisao kao pozitivnu duhovnu silu. Kada je postao poklonik Napoleona III, njegov Satana je postao hijeratski pođržavalac zakona i poretka. Ovo okultno, pozitivno tumačenje Satane vodilo je osnivanju satanizma fin-de-siecle. Osim usamljenog Igoa i pompeznog Levija, ironija, parodija i humor, bili su dominantni oblici odnosa prema Satani. Jedan od majstora ironije bio je Teofil Gotje (1811-1872). Njegova pripovetka „Onufrije“ (1832. g.), je parodija u kojoj Onufrije - mladi pesnik i slikar, kicoš opsednut srednjim vekom i čudesnim bićima - u svemu vidi_đavolov prst, sve dok se Satana
Princ tame
222
zaista ne pojavi, ocrni njegove slike i pesme, pomrsi mu račune za kartaškim stolom i upropasti ljubavnu vezu. Na književnoj večeri na kojoj Onufrije treba da čita svoje stihove, đavo mu sedi iza leđa i sve njegove reči pretvara u pompezne, smešne fraze. Gotjeov đavo je savršena ironija Mefista. On je mlad i zgodan, pravilnih crta lica, riđih brkova i usko puštene brade, ima zelene oči, vitak je, bled, ironično se smeši i znalački gleda. On je kompletan kicoš koji nosi crni sako, crveni prsluk, bele rukavice i naočare sa zlatnim okvirom; na njegovim dugim prefinjenim prstima sija ogroman rubin. Tako je Gotje sebe i svoju kicošku sabraću - elegantne estete pune prezira prema konvencionalnom, odela i govora koji privlači pažnju i šokira buržoaziju, arogantne, samodovoljne, duhovite i šarmantne, pre nego istinoljubive povezao s đavolom čije je stvarno postojanje Gotje smatrao apsurdnim. Priča je brilijantna rugalica Bogu, đavolu, ljudima, umetnosti, društvu, pa čak i samom sebi. Do sredine veka romantizam se postepeno rasplinuo u dva pravca: naturalizam, koji je s prezirom odbacio natprirodno i unutrašnje u korist realističkih opisa svakodnevnog života, i dekadenciju, koja je kombinovala elemente dendizma s istraživanjem dubina ljudske iskvarenosti, a naročito seksualnih preverzija. Godine 1846. okupio se krug mladih francuskih pesnika da bi slavio sedam smrtnih greha. Svoje delo su posvetili Satani i sročili ga na sledeći način: Tebi Satano, pravedno palom anđelu, Kome pripala je pogibeljna čast Borbe s vladavinom nepravednom. Predajem ti se zauvek i potpuno, Moj um, čula, srce, i ljubav moju I moje mračne stihove izopačene lepote. Za mondenski svet, Satana je bio pozorišna dekoracija, a za anarhistu Pjera Žozefa Prudona (1809-1865) politički simbol. „Dođi Satano“, molio se, „ti, što te oklevetaše sveštenici i carevi, dođi da te poljubim i privijem uz grudi.“ Pomodnost ove retorike može da stvori predstavu o preteranom značaju Satane na kraju XIX veka. Sigurno da je postojala nekolicina istinskih satanista, međutim, ova reč se odnosi na zanemarljiv broj onih koji su u Satanu verovali, i obožavali ga kao načelo istinskog zla i sebičnosti. Šari Bodler (1821-1867), značajna ličnost na prelazu romantizma u naturalizam i dekadenciju, ponekad je - potpuno pogrešno - smatran satanistom. Bodler je bio podjednako skeptičan i prema scijentizmu i prema religiji, a vedar materijalistički progresivizam svog doba smatrao je apsurd nim. Ateizam mu se činio nesposobnim da se uhvati u koštac s otuđenjem i zlom - najdubljom stvarnošću ljudskog iskustva. Vaspitan kao katolik, on
Od romanse do nihilizma
223
se na kraju vratio crkvi. Njegovo iskreno hvatanje u koštac sa zlom dovelo ga je do saznanja da je zlo istovremeno i privlačno i destruktivno, i da je svako od nas rastrzan između oprečnih zahteva Boga i Satane. „U svakom čoveku istovremeno postoje dve sklonosti, jedna stremi Bogu, druga Satani“, pisao je u svom časopisu. „Duhovnost, zov Boga, jeste želja da se uzdignemo; animalnost, zov Satane, uživa u propadanju.“ Zlo nas uništava vukući nas u osamljenost i sebičnost. Ova tama ima duboku privlačnost koju svi osećamo, a to poriču samo licemeri. Bodler je bio nemilosrdan u svom nastojanju da razgoliti hipokriziju drugih, kao i svoju sopstvenu. U jednom pismu kaže: „Oduvek me je zaokupljala nemogućnost objašnjavanja pojedinih neočekivanih ljudskih dela ili misli bez hipoteze o spoljnoj zloj sili“. Iznenadna provala intenzivno destruktivnih misli ili osećanja može jedino da se objasni uz pomoć sile koja se nalazi izvan ljudske svesti. Bodler je bio skeptik nad skepticima. „Draga moja braćo“, upozoravao je, „kada slušate hvalu o napretku prosvećenosti, nikada ne zaboravite da je đavolji najmudriji trik upravo da nas uveri da ne postoji.“ Bodlerovo vrhunsko delo je zbirka pesama pod nazivom „Cveće zla“. I mada se ponekad njegova osnovna ideja pogrešno smatrala satanističkom, njegova istinska namera je bila da nam uputi poziv da se suočimo sa zlom i shvatimo moć koju nad nama ima: Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže! Pronalazimo draži u svemu što je gadno; bez groze silazimo u mračno grotlo smradno i svakog smo dana za korak Paklu bliže... Ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište - dvolični čitaoče - nalik na mene - brate!1 Na isti način, pesnikovo „Litanije Satani“ ne treba shvatiti doslovno: O, kneže u izgnanstvu, prevaren i uvređen, ti što se jače dižeš otkako si pobeđen... Ti što ljubavlju učiš partije odgurnute, pa čak i ogubale, da ukus Raja slute... Slava i hvala tebi, Satano, na visini Neba, gde vladar beše, kao i u dubini Pakla, gde sad, poražen, tvoj duh na miru sanja! Daj da se moja duša pod Drvetom Saznanja kad se njegovo granje ko novi Hram raširi po tvom čelu - ukraj tebe konačno smiri.2 1 2
Šari Bodler, Cveće Zla, Sabrana dela (knjiga I), Narodna Knjiga, Beograd 1979. Prevod Branimir Živojinović. Ibid.
22*
Princ Ume
Ovaj hvale vredan Satana, na jednom nivou predstavlja Isusa, na drugom ambivalenciju ljudskog srca, a ne trećam sâmog pesnika koji nosi užasan dvosekli mač kreativne ambivalencije. Ironiju, združenu s čežnjom za istinom - koja je bila karakteristična za Bodlera, izgubili su neki njegovi sledbenici, koji su podražavali njegov satanistički simbolizam, ali ih istinsko zlo nije zabrinjavalo. Pravi satanista među piscima dekadencije bio je Isidor Dikas (1846-1870) koji je objavljivao pod imenom Lotreamon. On se slagao s Bodlerom da moramo da se suočimo sa zlom u njegovim najjačim i najšokantnijim oblicima, ali on je otišao dalje -put ga je vodio od suočavanja sa zlom do njegovog prihvatanja. Impresioni ran Sadom, Lotreamon je kreativnu okrutnost smatrao znakom genijalnosti i iskrenosti, a napad na licemerje je koristio kao izgovor za istraživanje najgnusnijih kutova svoje duše. Maldoror, glavni lik njegovog grotesknog remek dela, Maldororova pevanja, predstavlja kombinaciju Sada, Satane i sâmog pesnika. Maldoror čini, ili zamišlja da čini bezbroj izopačenih dëla. Nije do kraja jasno da li je Lotreamon bio lud; sigurno je da nije upražanjavo sve što i njegov junak, pa ipak, pretpostavka da neko ko je prizivao tolike mračne sile nije postao njihov rob nije blizu zdrave pameti. Maldoror, u parku, na klupi, ugleda devojčicu i odmah zamišlja kako svinja proždire njene genitalije i rije po njenom telu. On sanja kako muči mladiće i pije njihovu krv i suze. Kada ljubi bebu on zamlišlja kako joj obraze para britvom. Opseda ga vampirizam, nekrofilija, blasfemija, bestijalnost, incest, ropstvo, pederastija, sakaćenje, ubistvo, kanibalizam. „Maldoror je rođen zao. On je prihvatio istinu da je okrutan.“ Reagujući protiv pret postavke prosvetitelja i romantičara da je ljudska priroda u biti dobra, Lotreamon je otišao u suprotan ekstrem. Isto kao što vera u prirodnu ljudsku dobrotu ne objašnjava postojanje zla, pretpostavka da su ljudi zli ne obja šnjava postojanje dobra. Poslednjih godina tog veka satanizam se s kniževnog polja srozao u sirovu praksu. Najozloglašeniji dijabolizam tog vremena opisao je roma nopisac J.K. Ijsmon (1848-1907). Ijsmon je istraživao i savremeni satanizam i njegovu istoriju. Upoznao je vodeće sataniste svog doba, i svoje iskustvo opisao u proznom delu. Protagonista romana Tamo dole je Dirtal koji u Parizu, tokom svog istraživanja, posećuje crne mise. On opisuje jednu misu koju služi ogavni kanonik Dokre. Dokre se sa svojom pastvom tajno okuplja u mračnoj sobi koja je ukrašena sablasnim crnim treperavim svećama. Kan onik, koji na tabanima ima istetoviran krst, svakim svojim korakom gazi po Spasiocu, posvećenom hostijom hrani miševe, i meša izmet s pričesnim vinom. Dok gori tamjan, deli se droga, priziva se đavo i intonira himna Satani. Čita se dugo i svetogrdno litije kojim se vređa Hrist, dok hor dečaka deklamuje odgovore. Drogirani vernici stenju i valjaju se po podu. Sveštenik seksualno zloupotrebljava hostiju i oltar, potom prilaze žene koje ližu izlu-
Od romanse do nihilizma
225
čevine, a muškarci siluju dečake iz hora. Iako je ova knjiga postala popularna - mada ozloglašena - Ijsmon je osećao odvratnost prema onome što je video, napustio je pokret dekadencije i vratio se katolicizmu. Američki pisci su, čak mnogo više od evropskih, nastojali da ozbiljne studije o zlu odvoje od đavola, koga su prognali u šaljivu literaturu i priče strave i užasa. Priča strave i užasa koje su američka obrada gotskog romana, imale su svog prvog velikog predstavnika u Edgaru Alanu Pou (1809-1849). Kada je Po pisao o stvarnom zlu, kao u pričama »Bunar i Klatno“, „Bačva Serija“, ili „Činjenice u slučaju gospodina Valdemara“, Zli u njima nije igrao nikakvu ulogu. On je prisutan samo u Poovim komičnim pričama, kao što su „Đavo na zvoniku“, u kojoj on uvek zvoni trinaest puta, i „Nikada se s đavolom ne kladi u glavu“, u kojoj se opaki Tobi neoprezno kladi sa Satanom, a „kržljavi hromi gospodin uglađene vanjštine“ natprirodnim moćima izaziva nesreću u kojoj Tobi ostaje bez glave; na kraju, Tobi shvati da je izgubio glavu, i umire. Ovakva vrsta šaljivosti, koja donekle potiče iz folklora, tipična je za američke priče o đavolu. Omiljena tema i američkih i engleskih pisaca bila je nagodba s đavolom, jer je ona pružala mogućnost za sve - od uopštenog humora, do satire, i ostavljala je prostor za majstorstvo u izna laženju načina kojim junaci nadmudruju đavola, ili bivaju nadmudreni. U priči Irvinga Vašingtona, „Đavo i Tom Voker“ (1824. g.), Tom, da bi zaradio novac, sklapa posao s „tamnoputim“, ali mu, na kraju, „tamnoputi“ dođe glave i „sve njegove obveznice i hipoteke pretvori u pepeo“. Misteriozni stranac Marka Tvena (1835-1910) daleko je od šaljivog on je primer tmurnog američkog nihilizma. Ova knjiga, koju je Tven počeo da piše 1897. g., pojavila se u tri različite verzije. Tvenova prvobitna zamisao je bila da napiše priču o anđelu koji je nosio ime đavola i koji još nije pao, priču o misterioznom i moćnom mladom Satani koji će cinično odbaciti konvencionalnu veru i etiku, i istovremeno predstavljati pozitivnu pobunu u ime čistote, razuma i ljudskosti, a protiv zâla konvencije. Mladi Satana će se čitaocima prvo predstaviti u lošem svetlu, ali će se na kraju, uz pomoć Tvenove ironije, otkriti u dobrom svetlu. Ove kategorije su bile zbrkane, izmicale su određenju, i Tven se s ovom idejom borio kroz mnoštvo verzija. U prvoj verziji ovog Tvenovog dela, u srednjovekovnom austrijskom selu iznednađa se pojavljuje stranac. On se predstavlja kao Filip Traum („San“), ali čitaoci ubrzo shvataju da je on uistinu mladi Satana, sestrić Gospodra tame. Uz pomoć mađija, mladi Satana od seljaka pravi budale, ismeva njihove običaje, raskrinkava prevarante i licemere, a mladiće podučava katehezi u kojoj se ismeva Hrist. Neodgovorne smicalice čine ga šarmantnim, ali povremeno na površinu izbija njegova zapanjujuća okrutnost - na primer kada zabavlja dečake i stvara seoce od živih majušnih ljudi, a onda ih zgnječi palcem. Tvenova namera je bila da ove epizode budu prekor Bogu: Satanina okrutnost prema majušnim seljanima predstavlja okrutnost Boga prema svetu stvarnih ljudi.
226
Princ tame
U poslednjoj verziji stranac više nije mladi Satana, već tajanstveni „Broj 44“. Tvenu je bilo lakše da izrazi moralnu ambivalentnost ovog lika. Na kraju priče, Broj 44 se oprašta od svog mladog prijatelja Austrijanca govorom iz koga zjapi poražavajuća praznina, rečima čiste pesimističke negacije, koje deluju kao srž đavolove poruke osvitu XX veka: Ničega nema; sve je samo san. Bog... čovek... svet... sunce, mesec, divljina zvezda... san, sve je san; ništa od toga ne postoji. Ničega nema do praznog prostranstva ... i tebel ... A ni ti nisi ti... nemaš tela, nemaš krvi, nemaš kostiju... samo si misao. Ni ja sâm ne postojim. I ja sam samo san... tvoj san... Čudnovato je da to nisi naslutio otrag mnogo godina... otrag mnogo stoleća, vekova, odavno, odavno... jer si postojao, sam samcat, kroz sve večnosti! Zbilja je čudnovato da nisi naslutio da su tvoj svet i sve u njemu samo snovi, proviđenja, izmišljotine! Čudnovato je, jer je sve to tako otvoreno i pomamno ludo... kao i svi snovi: Bog koji je mogao da stvori dobru decu isto tako lako kao i rđavu, a ipak je radije stvorio rdavu; koji je mogao svakog od njih da učini srećnim, a ipak nije stvorio nijednog srećnika; koji je učinio da nadasve cene svoj gorak život, a ipak ga je tako cicijaški skratio;... koji priča o pravdi, a izmislio je pakao... priča o zlatnim pravilima i oproštenju pomnoženom sa sedamdeset puta sedam, a izmislio je pakao; koji drugima priča o vrlinama, a sam ih nema; koji se mršti na zlodela, a sâm ih sve čini... i na kraju krajeva, savršeno božanski bandoglavo poziva tog jadnog roba, o kojeg se tako ogrešio, da ga obožava... Sad vidiš da je sve to nemoguće, do u snu... Ništa ne postoji osim tebe. A ti si samo misao... nestalna misao, beskorisna misao, beskućnička misao, koja osamljeno luta praznim večnostima!1
Ove reči, koje bi tradicionalni Satana verovatno rado izgovorio, poslednja su Tvenova književna izjava. Ove reči su prešle most koji je delio romantičarski satanizam i nihilizam, i stupile na put očajničkog besmisla XX veka. Pripovedačev odgovor, i poslednje reči ovako glase: „On iščeznu i ostavi me užasnuta; jer sam znao i shvatio da je sve što je rekao istina.“ Nedoslednost i hirovitost književne upotrebe simbola đavola u XIX veku, rasplinule su i zamaglile njegovo značenje. Zajedno s opadanjem autoriteta tradicionalog hrišćanstva i postepenim usponom pozitivizma, ova zbrka je pomogla da u širokim slojevima društva erodira vera u Satanu. Tradicionalani i konzervativni hrišćani su i dalje verovali, ali su sekularizam i materijalizam postepeno zamenjivali hrišćanstvo kao domninatan pogled na svet Zapadnog društva.
1
Mark Tven, Misteriozni stranac, Svijetlost, Sarajevo 1960. Prevod Luka Semenovič.
Ilustracija: Haos. Gravira iz knjige Utrisque Cosmi Historia Roberta Flada, izdanje 1617. g.
NTEGRACIJA Z L A U periodu od kraja XIX do prvih decenija XX veka materijalistički pogled na svet gotovo je nadvladao religiozne tradicije, uključivši i ozbiljno verovanje u radikalno zlo. Ideje Čarlsa Darvina (1809-1882), Karla Marksa (1818-1883), Fridriha Ničea (1844-1900) i Sigmunda Frojda (1856-1939) na različite načine su doprinele sve većoj intelektualnoj saglasnosti da su i Bog i đavo iluzije. Pa ipak, započele su da se formiraju kontra struje, a dubinska psihologija koju je utemeljio Sigmund Frojd utrla je put (često protiv namera samih frojdovaca) većem razumevanju zla - čak i kada je hrišćanstvo, osla bljeno sekularnim napadima, bilo sve manje spremno da se suoči s ovim problemom. Katolička misao je ostala čvrsto vezana za tradiciju. Rimokatolički obred je i dalje uključivao egzorcizam i detaljne standardne testove za dokazivanje slučajeva opsednutosti. Sveštenicima se nalagao veliki oprez kako bi izbegli prevare, ali ako je navodno opsednuta osoba mogla da razume jezik koji joj je prethodno bio potpuno nepoznat, ili znala nešto o davnim, ili budućim događajima, ili pokazivala fizičku snagu koja daleko prevazilazi njene moći, tada je sveštenik mogao da razmatra mogućnost demonske aktivnosti. Lav XIII je 1879. g. potvrdio večnu važnost teologije Tome Akvinskog, čiji je pogled na svet čvrsto uključivao postojanje đavola. Tako je katolička crkva, braneći stvarnost postojanja đavola, ostala u slozi s istočnim pravoslavljem i konzervativnim protestantima. Glavni tok liberalne protestantske teologije bio je sklon da porekne, ili barem ignoriše đavola. Mnogi su dokazivali da ta ideja, ukoliko uopšte treba da se zadrži, može da se očuva kao puka metafora o ljudskom zlu, a uverenje da Satana postoji kao projekcija ljudskog greha. Postepeno, ovo je postala liberalna dogma. Doktrina o Satani je odbačena kao tradicionalna, pre nego biblijska, i pretpostavljalo se da je, govoreći o đavolu i demonima, Isus koristio puke matafore. Ovakvo gledište nije toliko poticalo od neutralnih istoričara i istraživača Biblije, koliko iz pukog stida koji se vezivao za verovanje u spiritualna bića usred uspona materijalističkog društva. Filozof i psiholog Viljem Džejms (1842-1910) nije se toliko stideo vere. Džejms je shvatio da je „svet u kome postoji đavo bogatiji svet, ali isključivo dok mu naša noga stoji za vratom“, i naveo je neke primere neposrednog intuitivnog iskustva Zlog, hrabro se suočivši s radikalnom prirodom zla: „Moguće je da postoje toliko ekstremni oblici zla koji ne mogu
230
Princ tame
da budu deo niti jednog sistema dobra... zle pojave su autentičan deo prirode isto koliko i pojave dobra.“ Džejms je bio neobičan psiholog po tome što je imao sklonost ka religiji. Frojd i njegovi sledbenici su prema religiji ispoljavali žestoko nepri jateljstvo, a generalna posledica dubinske psihologije bila je dalje podrivanje temelja tradicionalnih verovanja. Prva tri stuba hrišćanstva - Sveto pismo, tradiciju i argumentaciju - uzdrmale su filozofija, istorija i kritika Biblije. Sada je četvrti - lično iskustvo - bio podvrgnut ispitivanju psihoanalize koja je religijsko iskustvo upoređivala s neurotičnim iskustvom, odbacivala religiju kao iluziju, i korene moralnog ponašanja nalazila u nesvesnom, pre nego u svesnom voljnom izboru. Savremeni psiholozi izbegavaju pojam „zlo“ i radije koriste pojam „agresije“. Za većinu, Bog i đavo su samo projekcije psihe, izrazi elemenata nesvesnog. Sigmund Frojd je religiju smatrao pukim psihološkim fenomenom čije poreklo i priroda ne samo što mogu da se objasne, već mogu i da se opravdaju. Pa ipak, iako Frojd nije verovao u metafizičko zlo, on se 1880. g. zainteresovao za đavola i demone kada je na klinici Salpetrijer, zajedno sa Zan-Martin Šarkoom, radio na slučajevima navodne opsednutosti. Šarko je dokazivao da je opsednutost stvarna bolest koja se temelji na psihološkim, a ne na spiritualnim uzrocima, a Frojd je bio fasciniran đavolom kao sim bolom mračnih, potisnutih dubina nesvesnog. Kada mu je bibliotekar skrenuo pažnju na rukopis o jednom Austrijancu koji je živeo u XVII veku, i koji je potpisao ugovor s đavolom, Frojd je bio oduševljen, i o ovom slučaju je napisao knjigu. U ovom i drugim radovima Frojd je razvio dijabologiju koja se temelji na osnovnoj postavci da „đavo nije ništa drugo do personifikacija potisnutih, nesvesnih nagona.“ Zato što je Zli po predanju imao mnogo formi i obličja, Frojd je mogao da ga poistoveti s isto toliko brojnim mentalnim pore mećajima. Najuopštenije, đavo predstavlja protivhtenje nastalo nesvesnim potiskivanjem. Na primer, neka žena želi da doji svoje dete, ali se razboli i ne može da ga doji; ta žena je nesvesno potisnula svoje gađenje prema dojenju; potiskivanje stvara protivhtenje koje se odražava u njenoj nesposob nosti da doji dete. Tako nesvesno radi protiv svesne volje - baš kao što se pretpostavljalo da je tradicionalni đavo uvek delovao. Frojd je zapazio da je đavo često u vezi s analnim maštanjem (kao na primer kod Lutera), pa ga je posebno smatrao simbolom potisnutog analnog erotizma. I što je najznačajnije, đavo je predstavljao substitut zavodljivog oca, što je gledište koje je Frojd zastupao na početku karijere. Otac koji seksualno zloupotrebljava dete, ili detinje fantazije o ocu koji ga zavodi, u dečijoj psihi proizvodi moćnu nesvesnu silu koja se personifikuje u đavolu. Što se Frojd više udaljavao od naglašavanja zavodljivog oca, to je đavola više shvatao kao opštiji simbol mržnje prema roditeljima iz bilo kojeg razloga, ili detetove
Integracija zla
231
otisnute želje da omraženi roditelj umre. Pa ipak, kasnije, đavola je shvatao E ao simbol potisnutog straha od smrti i sâme smrti. Đavo je uvek predstavljao onaj element koji je, po Frojdu, bio u najvećoj opoziciji prema svesnoj volji. Ernest Džons, jedan od vodećih Frojdovih sledbenika, razvio je pot punu psihoanalitičku teoriju đavola koja se zasniva na ideji da su religiozna uverenja fantazije nastale potiskivanjem nagona koje društvo osuđuje. Snaga potisnutog libida iskazuje se u predstavama duhova, veštica, demona i đavola. U jednom pogledu, hrišćani su u pravu što đavola vide kao svog glavnog protivnika, jer on predstavlja energiju libida koju je hrišćanska crkva oduvek pokušavala da iskoreni, rekao je Džons. Koristeći danas već diskreditovane antropološke teorije, Džons je verovanje u đavola opisao kao primitivnu religiju koju hrišćanstvo ni tokom vekova nije uspelo da obuzda. Đavo, veštice, okrutne boginje i druge zle figure predstavljaju snažne i iracionalne sile autoriteta i represije. Džons je đavola shvatao kao simbol zastrašujućih, neukrotivih sila nesvesnog, čija je destruktivnost beskonačna ukoliko ne izađe na svetio svesti, odakle može da se kontroliše. Još jedna značajna pretpostavka dubinske psihologije jeste da mi neprijateljstvo pripisujemo drugima kada nismo svesni neprijateljstva koje smo sami potisnuli, a ovaj proces je poznat pod nazivom negativna projekcija. Ako ja ne mogu da budem okrutan, izvor takvih mojih osećanja mora da bude X, prema kome osećam odbojnost. Pošto sam Х-а definisao kao nekog okrutnog, sada mogu da opravdam sopstveno osećanje neprijateljstva. Što je moja svirepost snažnija, to u mojoj mašti X postaje svirepiji. Ako su osećanja dovoljno snažna, ja onda imam puno pravo da napadnem Х-а, čak i da tvrdim da on mora da bude uništen na temelju svireposti koju sam sâm na njega projektovao. Negativna projekcija je najznačajniji uzrok dehumanizacije po jedinca i grupa. Za dubinsku psihologiju ovo je najznačajniji izvor đavola: hrišćansko društvo je svu svoju netrpeljivost projektovalo na jedno meta fizičko biće. Frojdova sledbenica Melani Klajn istraživala je odnos između negativne projekcije i procesa koji je nazvala „podvajanjem“. Podvajanje nastaje kao posledica želje da se očuva apsolutna dobrota voljenog objekta i porekne da u njemu postoji bilo kakav nedostatak. Svako zlo ili nedostatak voljenog objekta moraju da se prebace na nešto drugo. Ovakvo ponašanje je normalno kod dece koja i ljude i stvari dele na dobre i loše. U toku razvoja normalna osoba postepeno prihvata ambivalenciju i sve više sužava sfere apsolutog dobra ili apsolutnog zla. Klajnova je sklonost ka razdvajanju kosmosa na Boga i đavola smatrala fiksacijom jedne nezrele sklonosti ka podvajanju, koju treba da zameni prihvatanje ambivalencija. Karl Gustav Jung (1875-1961) se razišao s frojdovcima i smatrao je da je religija neophodan i psihološki legitiman deo psihe i civilizacije. Za Junga, Bog i đavo nisu izumi potisnutog nesvesnog već sveprisutne psihološke
232
Princ tame
realnosti. U središtu Jungovog sistema je proces integracije sila nesvesnog i sila svesnog. Psihološka celovitost i zdravlje zavise od spoznaje nesvesnih elemenata i otvorenog suočavanje s njima, a potom njihove, razumom osvetljene, integracije u svest. Jung je pravio razliku između inhibicije i potiski vanja. Inhibicija je zdrav proces u kojem mi svesno prepoznajemo negativna osećanja i svesno odlučujemo da se za njima ne povodimo. Potiskivanje je nezdrav proces u kojem nesvesno poričemo svoja osećanja i odbijamo da s njima izađemo na kraj. Potiskivanjem se u nesvesnom uobličavaju sile koje mogu da se ispolje u obliku destruktivnog ponašanja. Jung je insistirao na tome da nesvesni elementi nisu isključivo proizvod potiskivanja; neki delovi nesvesnog proističu iz kolektivnog nesvesnog koje nadilazi individualno i obuhvata čitavo čovečenstvo. Fizička struktura mozga je proizvod genetske evolucije i ona je slična kod svih ljudi. Sličnost moždane strukture ljudi proizvodi mentalnu sličnost koja uključuje i slične nesvesne strukture. Jung je ove univerzalne nesvesne strukture nazvao arhetipovima, koji proizvode po strukturi slične mitove ili predstave. Mi moramo da uskladimo i lične i kolektivne aspekte našeg nesvesnog. Za Junga, đavo je nešto mnogo više od Frojdovog izraza individualnog potiskivanja: đavo je izraz samosvojnog, večnog i univerzalnog kolektivnog nesvesnog. Pa ipak, Jung je demonsku opsednutost smatrao psihološkom, pre nego spiritualnom činjenicom. To je neurotično ili psihotično stanje koje se javlja kada nesvesni elementi pomrače elemente koji kontrolišu ličnost. Jung je đavola povezivao s posebnim arhetipom koji je nazvao „senkom“. Jung je dokazivao da sklonost modernog društva ka uklanjanju đavola samo pokazuje njegovu nespremnost da se suoči sa stvarnošću zla. A naročito je apsurdno što crkva izbegava ovu stvarnost; moderno društvo postaje društvo „pozitivnog razmišljanja“, nesposobno da se uhvati u koštac sa silinom ljudske svireposti ili užasavajućim prstom božijim koji se manifestuje u prirodnim katastrofama. Jung je, takođe, dokazivao da nas je tradicionalna teorija o zlu kao lišenosti onemogućila da zlo prepoznamo i uhvatimo se u koštac s istinskim mrakom u ljudskoj ličnosti. Po Jungu, zlo je stvarno isto koliko i dobro; ono je nužan deo kosmosa i Boga. Jungov model kosmosa i psihe je model „podudaranja suprotnosti“ Nikole Kuzanskog. Bog je potpuno izvan i iznad naših kategorija; kada kažemo da je Bog dobar, ili moćan, mi na njega projektujemo ljudske kategorije. Apsolutan je samo totalitet Boga. On je podudarnost svih suprot nosti: velikog i malog, pravednog i milosrdnog, starog i mladog, transcendentnog i imanentnog. Za razliku od Nikole Kuzanskog, Jung je načinio poslednji korak: Bog je po njemu i dobar i zao. On je prihvatao hrišćansku doktrinu o Trojstvu koje simbolizuje dinamičnu punoću Boga. Međutim, činilo mu se da hrišćansko Trojstvo nije doprlo do kraja, jer nije uključilo ni princip zla, a ni ženski princip. Jung je izneo ideju o Kvaternitetu, ali je
Integracije zU
233
ova ideja ostala nejasna, jer je Kvaternitet ponekad uobličavo dodajući ženski princip, a ponekad je u njega uključivao đavola. Dobri Gospod i đavo, dokazivao je Jung, jesu dve strane jedne jedin stvene stvarnosti: „Senka pripada svetlosti kao što i zlo pripada dobru, i vice versa.“ Da bi se odredila, svetlost mora da ima tamu, u suprotnom svetlost ne bi mogla da bude dobra. Zlo je ontološki stvarno; đavo je u moralnom i psihološkom smislu stvaran. Luciferov izazov Bogu proizveo je višu, dublju mudrost stvaranja, i tako je on deo konačne božije promisli. Demonska energija deo je prirodnog poretka kosmosa, ali kada je potisnuta, ona se ispoljava kao neprikriveno zlo. Kada bi se ogromna sila kosmičke energije koju predstavlja đavo negirala i potisnula, ona bi iznenada eksplodirala destrukcijom koja bi bila proporcionalna stepenu potiskivanja. Međutim, ako je ova energija integrisana, ona može da se usmeri ka još većem dobru. Pojedinca potiskivanje vodi u mentalno oboljenje, a društvo u fanatičnu iracionalnost; integracija vodi zdravlju, potpunosti i kreativnosti. Demonska energija nikada nije neutralna, i ako se ne usmeri prema konstruktivnom, ona će se s istom snagom okrenuti destruktivnosti. Savremeno odbijanje da se prihvati stvarnost đavola jeste i uzrok i simptom naše predstojeće propasti, dokazivao je Jung. Pa ipak, pod „đavo lom“ Jung je podrazumevao mitološki i psihološki simbol, a ne metafizički entitet u hrišćanskom smislu. U nekim slučajevima, Jung je đavola smatrao „senkom“, ali se ona zapravo ne podudara s tradicionalnim đavolom. Senka je moralno nekonotrolisana sila nesvesnog koje sadrži potisnute elemente. Čameći u tami, ovi potisnuti elementi počinju da snaže i da se uobličavaju. Budući da svaki pojedinac potiskuje različite stvari, senka se razlikuje od pojedinca do pojedinca. Stoga individualna senka ne korespondira nužno s društvenim ili metafizičkim gledištem o zlu. Na primer, senka kriminalca može da sadrži elemente koje društvo smatra dobrim. Kasniji analitičari jungovske orijentacije, a naročito Džon Sanford, iznosili su mišljenje da izopačeni ego, pre nego senka, može da bude primarni izvor zla. Izopačeni ego može u nesvesno da potisne zdrave elemente; ako se ovi elementi izvuku na površinu postoji mogućnost da se integrišu na kreativan način, ali ako ostanu potisnuti, oni mogu da zatruju i iscrpu snagu. Zato što se sastoji od neintegrisanih elemenata, senka je uvek opasna. Međutim, ona može da bude proizvod, pre nego izvor zla, rekao je Sanford. Jung je bio mišljenja da postoji kolektivna senka, senka grupe, društva ili nacije, koja se manifestuje u masovnim pojavama kao što su rasizam, krvave revolucije, ili obožavanje okrutnih vođa kao što su Hitler i Staljin. Takođe, on je smatrao da uz individualnu i kolektivnu senku može da se zamisli postojanje arhetipske senke. Budući da bi se ona najverovatnije sastojala od kolektivnog potisnutog unutar čitavog čovečanstva, arhetipska senka bi bila bliska apsolutnom zlu i tradicionalnom đavolu. Što je senka izolovanija i
234
Princ tame
potisnutija, to ona postaje bešnja i destruktivnija. Najdestruktivnije sile kolektivne, a možda i arhetipske senke, oslobađaju se u savremenim ratovima. Neprijatelj se dehumanizuje i pretvara u demone, monstrume, ili nižu vrstu ljudi, na koje projektujemo sopstvenu senku, i tako opravdavamo njihovo uništenje. Većina drugih psihologa, humanističke ili naučne orijentacije, prognala je pojam zla i radije koristi socijalni pojam kao što je nasilje, ili psihološki pojam agresivnosti. Ipak, neki dubokoumniji psiholozi su uočili da ljudska psiha ima pozitivnu potrebu za transcendentnim vrednostima, bilo da ona proističe iz nas samih ili se nalazi van nas. U ovom smislu su Viktor Frankl, Erih From, Rolo Mej i neki dugi naučnici ozbiljno prišli problemu zla. Osamdesetih godina se, nakon dugotrajnog rada s osuđenim nasilnicima, Reks Beber, profesor medicine na UCLA, zapitao: „Da li postoji spoljna sila, mračna sila koja deluje kroz ljude i čini užase?“ Psihijatar M. Skot Pek je tvrdio da psihijatrija mora da prepozna zlo kao psihološko stanje koje može da se identifikuje, i s kojim može da se nosi jedino ukoliko ga prepozna i nazove pravim imenom. Slično gledište su imali Samuel Jočelson i Stenton Sejmnau, a ono je proizašlo iz dugogodišnje psihijatrijske prakse u zatvorima države Nju Jork. Međutim, najsnažniji psihološki uvid u zlo nisu ostvarili psiholozi, već Fjodor Mihailovič Dostojevski (1821-1881). U mladosti, Dostojevskog je privlačio nihilizam, anarhizam, ateizam i revolucionarno delovanje. Posle izdržavanja kazne zatvora, progonstva, i pomilovanja za koje je saznao neposredno pred zakazano smaknuće, on je napustio radikalizam i prigrlio hrišćanstvo. Odbacivši zapadnu politiku i religiju, Dostojevski se na kraju okrenuo ruskoj pravoslavnoj duhovnoj tradiciji. Njegov ideal bio je sabomost - drevno rusko načelo o zajednici vernika koje okuplja ljubav prema Hristu, kao i međusobna odgovornost i međusobno pomaganje. On je strastveno pročišćavao svoj karakter i ideje i od najmanje primese površnog optimizma. Zajednica ljubavi može da se ostvari samo ako se s ljudskim stanjem suočimo pošteno, s jakim osećanjem samilosti, kao i jakim osećajem za greh i patnju, verovao je Dostojevski. Za Dostojevskog, đavo je predstavljao transcendentnu duhovnu silu, koja se ipak najbolje vidi kada utiče na ponašanje ljudi. Đavolov dom nije pakao, već ljudska duša. On je senka čiji oblik i materiju sačinjava okrutnost grešnika i patnja slabih i sirotih. Dostojevski je intenzivno i intuitivno spoznao stvarnost đavola. On je verovao da zlo moramo da nazovemo pravim imenom, kako bi ga savladali i uzvratili mu ljubavlju, jer zlo nije poslednja reč kosmosa, poslednja reč je Bog koji je ljubav. Svako normalno ljudsko biće doživljava unutrašnju borbu između dobra i zla, borbu koju je Dostojevski često prikazivao kroz dvojnike - od kojih svaki oličava jednu stranu sveukupne ličnosti. Zli element u dubletu
Integracija zla
23S
predstavlja zloćudnu stranu ličnosti koja mora da se integriše i transformée ukoliko ne želi da bude uništena. Zli ljudi su inkarnacija đavola, kao Sto je to intelektualac koji bez ljubavi traga za znanjem; lažov koji izopačava ljudske odnose; sumnjalo i cinik; individualista koji uživa u sopstvenoj izolaciji, prezire ljude i nema osećaj za zajednicu. Pakao u kome borave ovi opaki ljudi je otuđenost od zajednice, od ljubavi, od Boga. U Zlim dusima, Dostojevski je u žižu svog istraživanja demonskog postavio Nikolaja Vsevolodoviča Stavrogina, duhovnog pobunjenika. Stavrogin je rastrzan između zla i krivice, međutim, u svakom odlučujućem trenutku on odabire zlo. On može da bude izuzetno šarmantan, dobro govori, društven je, deluje otresito i druželjubivo, pa ipak, on je nenadmašan u obmanjivanju drugih, kao i samog sebe. Ispod ove maske se krije jedan priseban, hladan, oprezan Stavrogin, koji u sebi nema nežnosti, samilosti, i saosećanja, niti trunke entuzijazma. Kada na kraju izvrši samoubistvo, on tim činom iskazuje besmislenu sebičnost svog čitavog života. Stavroginovo stanje duha se jasno vidi u epizodi s Matrjošom dvanaestogodišnjom devojčicom, ćerkom njegove stanodavke. Stavrogin str pljivo zavodi devojčicu, i na koncu postiže svoj cilj. Međutim, najstrašnije od svega je to što je zavodi bez trunke ljubavi i radosti, osećajući samo nakaznu mešavinu požude i očaja. On je svestan svoje pokvarenosti, ali neće da joj se odupre, i potpuno je ravnodušan da li će biti otkriven i kažnjen. Devojčica se, preplavljena osećanjem sramote i krivice, obesi. Stavrogin će na kraju to isto da učini, međutim, njegova neposredna reakcija na samo ubistvo devojčice je groteskna ženidba s duševno poremećenom ženom. Njegovi motivi za ženidbu su čak beživotnije demonski nego kada obljubljuje dete. On za ženu uzima idiotkinju da bi joj se narugao, da bi sebe kaznio zbog Matrjoše, da bi omalovažio brak, da bi ismejao svaku vrednost, pa Sak i vrednosti sopstvenog statusa i uspešnosti, i da bi sledio svoju bezglavu radoznalost i video „šta će od toga ispasti“.1 U osnovi njegovog ponašanja stoji uverenje da je život jedan prazan i besmislen apsurd. Kasnije odlučuje da se ispovedi arhijereju Tihonu. Predstavlja mu se kao ponizan i otvoren čovek - što je jedna vrsta mešavine koja čak i zlim ljudima kakav je Stavrogin može da posluži kao fasada iza koje se krije jedna mračna, složena i haotična ličnost. Tihon pita Stavrogina da li je odista video đavola, a Stavrogin mu ironično odgovara: „Razume se, vidim, vidim, kao i vas... a ponekad nisam siguran da li vidim, i ne znam šta je istina: ja ili on.“ Međutim, prisustvo svetog čoveka kakav je Tihon uvek nagoni đavola da se otkrije, pa iako se Stavrogin štiti ironičnim podrugivanjem, on mu nehotice 1
Fjodor Dostojevski, Zli dusi. Rad, Beograd 1983. Prevod Veljka Markovića. Svi ciuti preuzeti su iz istog izdanja.
236
Princ tame
otkriva svoje pravo biće. Tihon oseća da u njemu vlada haos i drži se na odstojanju. Stavrogin podrugljivo primećuje da bi od svih ljudi, sveštenik bio poslednji koji bi mogao da sumnja u prisustvo đavola u njegovoj duši, ali je Tihon oprezan, „Verovatnije da je to bolest“, kaže. Naravno da đavo postoji, priznaje on, i naravno da može da opseda ljude, ali je mudro biti oprezan pre nego što se potvrdi njegovo prisustvo. I đavo je opet prisiljen da jasno kaže istinu: Stavrogin se izleti, „Reći ću vam ozbiljno i drsko: verujem u zlog duha, verujem kanonski, u ličnost, a ne u alegoriju, i nikakve potrebe nemam da od ikog izvlačim istinu.“ Stavrogin ima nameru da se naruga onome što drži da je Tihonova prostodušnost, ali istina je zapravo da on nema potrebu da od ikog traži potvrdu, zato što đavola oseća u svojoj duši. Stavrogin i dalje misli da se poigrava s Tihonom. „А može li se verovati u zlog duha ako se ne veruje u Boga“, ispituje ga smešeći se, a Tihon odgovara, „О, i te kako može, veoma često.“ Ispovest se odvija na tankoj međi između spasenja i prokletstva. Čak i u tom zakasnelom času Stavrogin može da otvori srce, i u jednom trenutku ova mogućnost postaje bolno ostvariva, „Znate, ja vas mnogo volim“, kaže on izneneda Tihonu - i Hristu koji kroz njega govori. U njegovom srcu javalja se tračak nade u spasenje, međutim, život mu je isuviše dugo bio zapleten u lažima, tako da mu ovaj trenutak izmiče; on je toliko ogrezao u samoobmani da i ne shvata kada napokon vidi istinu. Ali, Bog je strpljiv, pa čak ni ova poslednja mogućnost još nije izgubljena. Stavrogin se hvali kako se ne kaje zbog svojih zločina, a ipak, samo trenutak kasnije, nesvesno ga preplavi kajanje, i on izjavljuje da bi rado skončao svoj život kada bi mogao da potre sva svoja dela. Kod sebe ima odštampanu ispovest svih svojih greha, i ima nameru da je javno rastura. U ovoj ispovesti nema bestidnog razmetanja gresima; njegovom svešću ne vlada ni požuda, ni oholost, već očaj. Štampanje ispovesti jeste svestan čin samouništenja, ono je spoznaja sopstvene potpune i nepopravljive izopačenosti. Stavrogin zna da iako ga je Bog prisilio da Tihonu kaže istinu, u njegovoj ispovesti nema ni iskrenosti ni ljubavi. „Sasvim sigurno znam da sam proklet“, kaže, i dok ovo govori on nesvesno lomi malo raspeće, što je znak da odbija spasenje. Stavrogin je mogao da nađe izlaz čak i posle ispovesti. Značenje njegovog oproštajnog pisma zauvek ostaje nejasno: „Nikoga ne optuživati, sam sam.“ Da li su ove reči kruna podrugljive oholosti, hvalisanja da je do kraja bio potpuno svoj, nezavisan, izolovan, i da je do kraja odbijao da bude odgovoran prema društvu, čak i za svoju sopstvenu smrt? Ili su možda ove reči izliv istinske samospoznaje? Ako je ovo istina, one su odmah negirane samim činom samoubistva, što je u pravoslavlju neoprostiv greh. Stavrogin je savršena slika osobe koja se potpuno i istinski predala đavolu, osobe koja bez oklevanja gasi svaku iskru dobra koja poleti iz njegove duše, koja samu sebe osuđuje na tamu tužnog greha, i na očajanje, koje je otelovljenje tužne suštine greha.
Integracija zla
237
U Zlim dusima Satana lebdi u atmosferi, a u romanu Brača Karamazovi on se pojavljuje glavom i bradom. Porodicu Karamazovih čini nekoliko različitih ličnosti koje zajedno formiraju jedan nadkarakter u kome se podu daraju suprotnosti. Otac je neobuzdani razvratnik, sladostrasnik i bludnik, a njegova ličnost se oslikava u najstarijem sinu Dimitriju, jednom od njegova tri zakonita sina. Srednji sin Ivan je intelektualac motivisan oholom i cini čnom željom za znanjem; najmlađi sin Aljoša je od svih likova Dostojevskog najbliži piščevom idealu - on je produhovljen, promišljen i veseo mladić naklonjen ljudima. Aljoša teži Bogu voleći svoje bližnje, i on zna da se, kada čovek voli punim srcem, ljubav širi i na druge. Na kraju jedino Aljošin život predstavlja delotvoran odgovor na iskvarenost njegove porodice. Nezakoniti sin Smerdjakov motivisan je mržnjom i zavišću koja proističe iz njegovog inferiornog porekla i položaja. Najznačajniji lik izvan porodičnog kruga je starac Zosima, Aljošin ispovednik. Zosima je Aljoša u zrelim godinama, on je čovek duboke duhovnosti koji svoj život upravlja prema načelu sabornosti - verovanju da ljudi mogu da budu istinski slobodni samo ukoliko nauče da delaju slobodno, sarađujući i voleći svoje bližnje. Nesebična ljubav koju ovo načelo sadrži, ljude čini sličnim Hristu; individualizam, sa sebičnošću i zavišću koje sa sobom nosi, ljude čini sličnim Satani. Smerdjakov pada pod uticaj Ivanovih ateističkih, individualističkih ideja, koje mu obezbeđuju intelektualnu racionalizaciju sopstvene mržnje i zavisti. Ivan zastupa mišljenje da je Bog jedino neograničeno biće kome je sve dopušteno, ali budući da Bog ne postoji, svakom pojedincu je dozvoljeno sve. Bog ne postoji, a „nema ni đavola“, kaže Ivan svome ocu, ali zaboravlja da ako pojedinac može da zauzme mesto Boga, onda može da zauzme i mesto đavola. Ivan je isuviše sebičan i pametan da bi svoj moralni relativizam sledio do njegovog logičnog završetka, međutim, priglupi Smerdjakov teoriju svog brata sprovodi u delo, i ubija svog oca. Međutim, materijalni dokazi upućuju na krivicu najstarijeg brata Dimitrija, kojeg hapse, sude i osuđuju. Ključni deo knjige je poglavlje u kojem Ivan i Aljoša razgovaraju o postojanju Boga. Snaga Ivanovih dokaza u prilog ateizma do sada je neprevaziđena. Njihova suština je postojanje zla. Ljudska bića su neuporedivo gora od životinja zato što su svesno okrutna, a ideja da bi Bog tolerisao ili stvorio takva bića predstavlja dokaz da on ne može da postoji. Ivanovi primeri zla —svi uzeti iz dnevnih novina 1876. g., potresni su: spahija je nahuškao svoje pse, koji su na komade rastrgli seoskog dečačića naočigled njegove majke; seljak „ро krotkim očima“ bičuje svog prenatovarenog konja, koji pokušava da se pokrene; otac i majka po čitavu noć, u klozetu, po studeni, drže zatvorenu svoju malu kćer, dok ona udara ručicama po grudima i moli za milost; vojnik zabavlja dete pištoljem, da bi mu odmah zatim razneo glavu. Ivan zna da se ovakvi užasi svakodnevno događaju, i beskonačno ponavljaju. „Uzeo sam samo decu zato da bi bilo očevidnije. O ostalim suzama ljudskim,
238
Princ tame
kojima je natopljena cela zemlja od kore do centra, neću reći ni reči... ako đavo ne postoji, već ga je, prema tome, stvorio čovek, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici.“1 O teoriji da se svi užasi na neki način uklapaju u božansku harmoniju, koja je nedostupna našem nejakom umu, Ivan ogorčeno kaže, „Slušaj: ako svi moraju da pate, da bi patnjom platili večnu harmoniju, šta će tu deca, reci mi, molim te?“ On zaključuje: „Dok još imam vremena, žurim da se ogradim i zato se potpuno odričem te apsolutne harmonije. Ne vredi ona suzica ni onog jednog namučenog deteta... Zamisli da ti sâm podižeš zgradu sudbine čovečanstva, sa ciljem da, na kraju, usrećiš ljude, da im, najzad, pružiš mir i spokojstvo, ali da je za to neophodno i neminovno da prethodno namučiš do smrti samo jedno majušno stvorenje... da li bi pristao da budeš arhitekt pod tim uslovima?“ Ivan sebi ne dopušta ni jedan izgovor. On se bori sa saznanjem o razmerama zla i ne vidi izlaz. On čeka da Aljoša pobije njegove tvrdnje, upola se nadajući da će ga on razuveriti. Aljoša ima malo šta da kaže. On dokazuje da će patnje biti isceljene i nadoknađene kada dođe kraj sveta, čas večne harmonije, kada će se desiti nešto toliko dragoceno što će sve nadoknaditi, i kada će se okajati svi zločini čovečanstva. Međutim, on nije siguran, „Moja braća sebe uništavaju... moj otac, takođe. To je sila karamazovske niskosti“, i on se pita da li je duh božiji jači od ove sile. Aljoša čak ni to ne zna, i ne zna da li u Boga veruje. Kada mu Ivan postavi suštinsko pitanje, „Da li bi pristao da budeš arhitekt pod tim uslovima?“, Aljoša tiho odgovara, „Ne, ne bih.“ Pa ipak, Aljošine poslednje reči su da Bog daleko više prašta nama, nego što mi praštamo njemu. Jedini mogući odgovor Ivanu je Aljošin život, život oca Zosime, život Hristov. Aljoša pred Ivanom stoji mirno, kao Hrist pred Pilatom. Ne postoji ni jedan argument koji bi osporio Ivanova razmišljanja; postoji samo ljubav. Ivan ne dozvoljava Aljoši da odahne, i čita mu svoju šokantnu alego rijsku priču o Velikom inkvizitoru. Ivan priču smešta u XVI vek, u Sevilju, gde Hrist po drugi put silazi na zemlju. Jednu devojčicu podiže iz mrtvih, i čini druga čuda; ljudi ga prepoznaju i vole, međutim, Veliki inkvizitor vrhovni crkveni autoritet Sevilje, naređuje da se Hrist uhapsi. Kada se nađe oči u oči s Hristom, Inkvizitor mu kaže da nema pravo ponovo da dolazi i bilo šta pridodaje svom učenju, jer crkva sada već sve ima pod kontrolom. Svojim povratkom Hrist samo smeta autoritetu koji je crkvi dao. Veliki inkvizitor đavola smatra, „strašnim i mudrim duhom, duhom samouništenja i nebića“, i kaže Hristu, „mi nismo s tobom, već s njim, to je naša tajna! Mi već odavno nismo s tobom nego s njim.“ Dostojevski je od katoličkog dostojanstvenika stvorio hulju zato što nije voleo zapadne ideje, i s pravoslavnom crkvom je delio drevno nepover1
Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, Pros veta, Beograd 1975. Prevod Jovan Maksimović. Svi citati preuzeti su iz istog izdanja.
Integracija zla
239
enje prema Rimu. Na dubljem nivou, njegova namera je bila da osudi čitavu hrišdansku crkvu, i zaista sve ljudske institucije. Veliki inkvizitor je simbol svakog čoveka, jer je svakome od nas draža sopstvena udobnost i sopstvena predrasuda od potresne istine, istine koja preobražava, i koju nam je u oči bacio Hrist. U raspravi s Aljošom, Ivan je osudio Boga, u priči o Inkvizitoru on osuđuje čovečanstvo. Inkvizitorov odgovor na pojavu Hrista je naš odgovor: on ga osuđuje, izriče mu smrtnu kaznu, a potom je preinači u progonstvo, ispraćajući ga strašnim rečima: „Odlazi, i ne dolazi više... uopšte ne dolazi... nikada, nikada!“ Hrist nema šta da odgovori Inkvizitoru, kao ni Aljoša Ivanu. Nijedan odgovor ne bi bio delotvoran: slepi su oni koji hoće da budu slepi, a oni koji odbijaju isceljenje postaju slepi. Kao što je Aljošin život odgovor na Ivanove dokaze, tako je život starca Zosime odgovor na Ivanovu priču, jer ubrzo nakon poglavlja o Ve likom inkvizitoru, Dostojevski piše poglavlje o ovom monahu. Zosima kaže: Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom, jer ta slika božanske ljubavi i jeste vrhunac ljubavi na zemlji. Volite sve što je Bog stvorio, i celinu i svako zrnce peska. Svaki listak i svaku zraku Božiju volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Ako budeš voleo svaku stvar, shvatićeš i tajnu Božiju u stvarima. Shvatićeš jednom i počećeš je neumorno saznavati sve dalje i više, svaki dan. I najzad ćeš zavoleti svet apsolutnom, vasionskom ljubavlju... Moj mladi brat je ptice molio za oproštaj: izgleda besmisleno, a istina je, jer sve je kao okean, sve teče i spaja se, na jednom mestu dotakneš - a odrazi se na drugom kraju sveta.
Razumite zlo, usrdno moli Zosima, ali razumite da radost i ljubav trijumfuju nad zlom. Pakao je „patnja zbog toga što se više ne može voleti“. A kada je reč o ateizmu kakav zastupa Ivan, on je proizvod faustovskog Zapadnog društva, koje hladno, bez ljubavi, traga za znanjem. Poričući postojanje đavola, Ivan poriče demonsko u sebi, ali ono proključa u njemu kroz vizije i košmare. Ivan najpre ugleda đavola kao zgodnog, šarmantnog gospodina, koji baš nije najbolje prošao u životu, ali ovaj oblik odgovara njegovoj prirodi varalice i obmanjivača. Satana se menja pred Ivanovim očima. „Fizionomija neočekivanog gosta nije bila mnogo dobrodušna, ali ipak skromna i spremna, u zavisnosti od okolnosti, na svaki izraz ljubaznosti...“ Ljudi govore da sam pali anđeo, a ja sam samo jedan pristojan gospodin, šarmira on Ivana, ,,i živim kako mogu, nastojeći da budem prijatan“. Prepredeni obmanjivač se uskoro razotkriva i kaže: „Satana sam i ništa ljudsko nije mi tuđe“. To je njegova verzija originalne Horacijeve izreke - Čovek sam, i ništa ljudsko nije mi strano - što ukazuje da je on i đavo i čovek. I još određenije - đavo je sâm Ivan. On to uvidi, iako oseća da to demonsko nad njim ima manju moć nego što tvrdi: „Ti si ovaploćenje mene samog, istina, samo jedne moje osobine.“ Satana se s Ivanom predusretljivo slaže: *Ja sam samo tvoj košmar, i ništa više.“ To što đavo spremno priznaje da je proizvod Ivanove podsvesti,
240
Princ tame
upozorava čitaoca da je namera Dostojevskog da nas navede da posumnjamo da je on u suštini stvaran. Ivan je isto toliko spreman da porekne stvarnost. Kada uhvati Satanu kako mu priča anegdotu koju je sâm izmislio, Ivan to žudno prihvata kao dokaz da je vizija nestvarna, a đavo mu uglađeno odgovara: ,Ja sam ti namerno ispričao tvoju anegdotu, koju si već zaboravio, da bi se konačno razuverio u mene.“ Za Dostojevskog, kao i za Bodlera, Satanina najlukavija zamisao jeste da nas uveri da ne postoji. Kada Ivan na njega besno baci čašu, Satana mu ironično odobrava: „Setio sam se Luterove mastionice“, i uljudno se povlači. Odmah posle njegovog nestanka, u sobu ulazi Aljoša, donoseći još jedan dokaz da đavo u svetu stvarno deluje - vest da se Smerdjakov obesio. Borba vere i nevere u Ivanovom dijalogu s Aljošom, i Ivanovom dijalogu sa Satanom, predstavlja borbu u svesti nadkaraktera koji predstavljaju svi Karamazovi, i koji su konačno sâm Dostojevski. Uzdanje u Boga, i vera u đavola, kod Dostojevskog je bila zasnovana na zrelom doživljavanju zla i milosti koja zlo prevazilazi, na intelektualnoj sumnji i ljubavi koja razgoni sumnju. Poslednje reči u Braći Karamazovima izgovara Aljoša, i one su potvrda ponovnog vaskrsa zajednice prijatelja koje sjedinjuje ljubav, zajedno s njegovim posvećivanjem pažnje (slično Hristu) jednostavnim životnim zadovoljstvima: „Obavezno ćemo uskrsnuti, obavezno ćemo se videti i veselo ispričati jedan drugom sve šta je bilo“, odgovorio je Aljoša pola u šali, pola ushićen. „Е, a sad da završimo govore i da idemo na daću Iljušinu. Nemojte da vas zbunjuje što ćemo jesti palačinke. Jer to je iskonsko, večno, i ima u tome nešto dobro", nasmejao se Aljoša. „Ра hajdemo! Evo, sada idemo ruku pod ruku."
Vizija Dostojevskog je prožeta snažnim razumevanjem zla, pa ipak zlo je u njoj isceljeno verom da nasuprot zlu ogromnih razmera stoji jedna veća protivteža, da se stvarnost praznine ispunjava jednom višom stvarnošću božanske ljubavi. Njegov pesimistički stav o ljudskoj prirodi, pomešan je s njegovom nadom u iskupljenje, njegovo osećanje zla integrisano je s na slućenim dobrom u jednoj dubokoj, i duboko delatnoj afirmaciji smisla i istine. Bila je to vizija koja se nepokolebljivo uhvatila u koštac s tamom, i tako mogla da preživi užase XX veka, koje simbolizuju Aušvic i Hirošima.
Ilustracija: Svastika. Keramika iz Samare, umetnost Mesopotamije, V vek p. n. e.
U Š V I c I HIROŠIMA
Od 1914. g., patnje čovečanstva su dosegle nezamisliv intezitet sa svetskim ratovima, holoukastom, genocidom u Kambodži, glađu koja nepre stano traje i pretnjom nuklearnim uništenjem. Već u osamdesetim godinama samo je delić nuklearnog arsenala mogao da uništi sve kičmenjake koji postoje na zemlji. Đavo je definisan kao duh koji teži krajnjim granicam svoje moći uništavanja kosmosa. Da li sila koja nas nagoni da usavršavamo oružja uništenja može da bude ona ista sila koja je uvek težila negaciji života? Pod senkom takvih kolektivnih zâla, kao što su Aušvic i Hirošima, moderna društva su birokratizovala odgovornost i proizvela ono što Hana Arent naziva banalizacijom zla. Ispunjavali su se formulari kako bi se Jevreji što efikasnije ugurali u krematorijume; danas se crtaju mape s neimenovanim koordinatama da bi posade aviona mogle da napadaju škole i bolnice i pritom ne uznemire svoju savest. Apstrakcije - demokratija, socijalizam, religija, komunizam - maskiraju, prikrivaju i hrane demonske sile mržnje. Samo kada se ove apstrakcije ostave po strani, samo tada možemo da vidimo lice đavola koji zlurado uživa u patnji. Moderno iskustvo zla je zadah spaljene dece. Svaki pošteni pogled na stvarnost mora da se suoči s neposrednom, ličnom i fizičkom realnošću deteta koje gori u plamenu. Užasi XX veka istovremeno su proizveli izoštreni osećaj za zlo, ciničnu otupelost, relativizam, i očaj civilizacije, kao i napetost između dva dominatna poratna egzistencijalizma. Alber Kami (1912-1960) se u svojim romanima, a naročito u romanu Kuga (1947. g.) neustrašivo suočio s enigmom zla u svetu u kome nema transcendentnih vrednosti. Roman opisuje strašnu epidemiju i njene posledice na život jednog francuskog grada u Alžiru, kao i napore stanovnika da shvate nesreću koja ih je snašla. Pošten i veran otac Panelu ne uspeva da objasni kugu kao deo božijeg misterioznog plana; svetovno orijentisan doktoj Riu zna da čovek naprosto mora da nastavi da se odupire i dâ sve od sebe, u svetu u kojem ovakvi užasi nemaju smisao - osim u otporu koji im pružamo. Kamijevo dubokoumno i humano delo nepogrešivo pri kazuje dominantno stanje duha u post-hrišćanskom Zapadnom društvu, međutim, u svetu u kojem ne postoje apsolutne vrednosti, hrabrost i iskre nost doktora Riua u svojoj suštini nije bolja od sebičnosti, kukavičluka, ili svireposti.
244
Princ tame
Optimistički progresivizam koji je bio karakterističan za teologiju pre 1914. g., nije mogao da preživi šokove XX veka, i mnogi teolozi su se vratili ozbiljnom proučavanju zla. Lešek Kolakovski je tvrdio da mi zlo doži vljavamo neposredno i intuitivno. Kada vidimo neko svirepo delo mi se ne upuštamo u složen proces podvrgavanja činjenica vrednosnoj analizi ili kriterijumima apstraktnog etičkog sistema. Mi reagujemo sigurnim intuitivnim znanjem da je takvo delo zlo. Apstrakcije nas zbunjuju, one nam odvraćaju pažnju od neposredne stvarnosti, i zlo svode na statistiku. Čudno je što su drugi teolozi izbegavali ovu intuiciju, i nastavili da zanemaruju ili poriču postojanje radikalnog zla, i čini se da su zapravo požurili da se nadovežu na dominatnu misao od pre sedamdeset godina. U liberalnom protestantizmu tendencija ka „demitologizaciji“ hrišćanstva je i dalje bila dominantna, uprkos tome što je oživljena neo-ortodoksija na čelu s Karlom Bartom i sledbenicima, i uprkos otkrićima Junga i Elijadea o vrednosti mita. Katolicizam, relativno unifikovan do šezdesetih godina, kao i protestantizam, kreću se u pravcu razdvajanja na nejasno definisana liberalne i konzervativne grupacije. I dok se u okviru protestantizma debata o đavolu između tradicionalista i skeptika završila u prethodnom veku, u XX veku, ona je najživlja, pa samim tim i najpoučnija, u okviru katoličanstva. Skeptični katolički teolozi su osporavali postojanje đavola, a ovo su temeljili na različitim osnovama - od doktrinarnih stavova, pa do društvene prakse. Njihov najsnažniji argument je bio da đavo ne daje nikakavo konačno pbjašnjenje problema zla. Prebacivanje prvobitne odgovornosti s ljudi na anđele ne objašnjava postojanje zla na svetu. Đavo je suvišna hipoteza, i bilo bi bolje baviti se pitanjem dobra i zla u ljudskoj svesti, koja je i proizvela ovo početno pitanje. Kosmička bitka između transcendentnog dobra i transcendentnog zla je projekcija ljudskog iskustva pojedinačnog dobra i zla, a sve zlo na svetu može da se objasni ljudskim grehom. Povrh toga, po mišljenju skeptika, besmisleno je đavola nazivati osobom ili ličnošću, budući da je čovek jedina vrsta „osobe“ koju znamo, i đavo očigledno ne može da bude osoba u ovom smislu. Stoga đavo nije ništa drugo do projekcija ljudskih kategorija na ličnost koju smo sami izmislili. Skeptici su svoje stanovište potkrepili istorijskim i biblijskim dokaz ima. Dokazivali su da ideja đavola ima paganske, mazdaističke i gnostičke korene, i smatrali su da su đavola izmislili Jeverji u periodu nakon izgona, kako bi odgovornost za zlo skinuli s Gospoda i prebacili je na drugo biće. U Starom zavetu nema jasne slike o đavolu, a novozavetne reference ne pružaju koherentan obrazac, dokazivali su. Reči „greh“ ili „zlo“ mogu uspešno da zamene svako mesto u Novom zavetu na kome je pomenut đavo. Kada je reč o delovima Novog zaveta koji ukazuju da je Hrist ozbiljno shvatao đavola, skeptici tvrde da su apostoli ove reči Hristu naprosto stavili u usta. Ili, Isus i apostoli jesu govorili o đavolu, ali samo zato što im je to
Auivic i Hiroïima
245
bilo potrebno da bi s ljudima tog doba komunicirali uz pomoć pojmova koji su im bili bliski. Ili, Isus i apostoli su zaista verovali u đavola, ali ovo verovanje, kao i verovanje da se Sunce okreće oko Zemlje, bilo je deo zastarelog pogleda na svet, i ono je relevantno isključivo kao istorijska zanimljivost. Skeptici su, takođe, dokazivali da je vera u đavola destruktivna po društvo, da podstiče negativnu projekciju i demonizaciju autsajdera, i slabi ljudsku odgovornost za zlo time što nastoji da je prebaci na drugo biće. Konzervativci su sedamdesetih godina prešli u žestok napad na skep tike. Papa Pavle VI je 29. juna 1972. g. održao propoved, a neposredno nakon toga, 15. novembra iste godine uputio i zvaničan zahtev da Sveta rimska kurija izradi studiju o ovom problemu. 26. juna 1975. g. u listu Osservatore Romano objavljen je dugačak članak koji je podržao papin stav. I Pavle VI i Jovan Pavle II, podržani brojnim teolozima, branili su dijabologiju, kako na temelju Biblije, tako i na temelju tradicije. Argumentacija protiv širokog raspona dokaza skeptika kretala se, kao i kod samih skeptika, od kritike Biblije, do pitanja neposredne praktičnosti. Pre svega, kritika Bibije teško može da se posmatra kao unisoni glas: kritičari i tumači se ponekad oštro razilaze u pogledu značenja i važnosti pojednih delova Biblije. Povrh toga, u kritiku Biblije često se upliću savremene pred stave o prošlosti. To zamagljuje napore da se dođe do doslovnog značenja Svetog pisma, jer najbolja definicija doslovnog znači pronicanje u originalne namere autora. Razumevanje prvobitne namere podrazumeva ne samo ski danje naslaga prošlosti, već i naslaga savremenih istorijskih pretpostavki. I kako je Džejms Kalaš primetio: „Svakom porom Isusovog života dominirala je vera u stvarnost demonskih sila. Da li ovo ima ili nema smisla za savremenu misao, i da li nas to zbunjuje, potpuno je nebitno.“ Ideja da je Isusova vera u đavola bila samo deo primitivnog pogleda na svet postavlja ozbiljne teškoće. Shvatanje da je I vek, nasuprot XX veku, vek mraka, predstavlja puki hronocentrizam - etnocentrizam primenjen na vreme. Pogrešan zaključak hronocentrizma pogađa sve, ali je on naročito čudan za hrišćane koji smatraju da je biblijski pogled na svet inferioran u odnosu na gledišta savremene istorije; da Isus i apostoli nisu bili prosvećeni kao što smo mi. Budući da vera u đavola prožima Novi zavet, ukoliko bi se ona pobila na temelju tvrdnje da se ne uklapa u moderne predodžbe, sledi da je vera u Ovaploćenje i vaskrsenje isto toliko ranjiva, a neki teolozi su bez oklevanja sledili ove implikacije. Skeptici su tvrdili da nijedna dogma ili koncil nikada nisu zahtevali da se u đavola veruje, i da zaključci koncila koji potvrđuju postojanje đavola ne treba da se shvate kao obavezujući. Istina je da su jedini ekumenski sabori koji su đavolu posvetili značajnu pažnju bili Četvrti Lateranski i Tridentski
246
Princ tame
sabor. Međutim, oba su potvrdila da đavo postoji. Četvrti Lateranski sabor na istaknutom mestu govori o prirodi i aktivnosti đavola, i to u prvom i najznačajnijem teološkom kanonu. Deo u kome se đavo pominje predstavlja najznačajniji zaključak sabora; povrh toga, rečenice o njemu predstavljaju i kvantitavno i logički najznačajniji deo zaključaka. Reči jasno govore da je postojanje đavola već rešen problem koji ne treba dalje definisati. I na kraju, sabor je svoje zaključke želeo da suprotstavi katarskoj jeresi koja je preu veličavala Satanine moći, i da su zaista želeli da preispitaju Satanino postojenje, ovo im je bila izvanredna prilika. Na kraju, skepticma je ostao još jedan argument da je sabor zastupao pogrešno, primitivno gledište, utemeljeno na „lošoj tradiciji“, što je pozicija koja podriva apostolsko nasleđe i čitav temelj tradicionalnog hrišćanstva. Argument da đavo ne može da bude „osoba“ takođe je nejasan. Svakako da đavo nije osoba na način ljudskog bića, ali u stvari, mi reč „osoba“ ne ograničavamo samo na ljude. Mi bismo i vanzemaljce, anđele, ili bilo koje drugo stvorenje nazvali „osobom“, ako bi posedovalo takve atribute kao što su svest, inteligencija i volja, ma koliko da su različiti u odnosu na nas. Iako reč „osoba“ kada se odnosi na ljude, i „osoba Trojstva“, vanzemaljska „osoba“, anđeoska „osoba“, u jednom smislu jesu različite, svest, inteligencija i volja su zajedničke za sve. Argument da demonska opsednutost, onakva kakva je opisana u No vom zavetu, može da se objasni pojmovima savremene psihijatrije, za đavola je irelevantan, jer se demoni i đavo, prirodne katastrofe i moralno zlo, pogrešno sažimaju u jednu kategoriju. Medicina može bolje da razume fizičke simptome od demonologije, ali đavo prvenstveno predstavlja moralno zlo, a nauka i medicina, po definiciji, ne mogu da se bave pitanjima moralnosti. Ideja o radikalnom zlu koje đavo ovaploćuje ne može da bude zastarela, i ne može da se nadomesti niti jednim otkrićem moderne nauke. Argument da je verovanje u đavola društveno nepoželjno zanemaruje činjenicu da je dehumanizacija neprijatelja oduvek imala istaknuto mesto u ideologijama koje su poricale postojanje đavola. Takođe, u odnosu na mod erno verovanje da je ponašanje uslovljeno sredinom, verovanje u đavola ništa više ne umanjuje moralnu odgovornost. Osim toga, hrišćanstvo je oduvek insistiralo na individualnoj odgovornosti za zlo i čvrsto je ostalo pri uverenju da đavo nikoga ne može da prisili na greh. U društvu kao celini, ne računajući teološke krugove, verovanje u postojanje Boga i đavola drastično opada od XVIII veka, i to manje zbog teološke argumentacije, a više zbog sve veće dominacije materijalizma. Tako sve manja vera u radikalno zlo nije praćena bilo kakvim uočljivim smanjiva njem radikalnog zla, i do osamadesetih godina verovanje u đavola je ostalo čvrsto samo među konzervativnim hrišćanima i muslimanima —i među šačicom okultista.
Auïvic i Hirošima
247
Oživljavanje okultizma kao dela kontrakulturnih pokreta posle 1965. g., sadržlo je komponentu dijabologije. Popularni filmovi poput Rozmarine bebe (1968. g.) i Isterivača đavola (1973. g.) podstakli su interesovanje za đavola. Međutim, iako su mediji eksploatisali ovu temu, najdublji uzrok ovog oživljenog interesovanja za đavola bila je potreba za pseudo-religijama koje bi ispunile prazninu stvorenu nestajanjem tradicionalanih religija. Savremeno materijalističko poricanje transcendentnog vodi njegovom potiskivanju u psihu. Potisnuto transcendentno potom oživljava kroz bizarne forme. Satanističke grupe sedamdesetih godina u celini su bile frivolne - bile su jedna čudna vrsta mode. Anton Šandor La Vej, osnovao je Sataninu crkvu 1966. g.; jedna raskolnička struja je 1974. g. osnovala Setov hram. Njihova Satanska biblija je mešavina hedonističkih krilatica i nekoherentnog okul tizma. Većina okultnih grupa polaže sumnjivo pravo na drevno poreklo, a sam La Vej je tvrdio da potiče od drevnog egipatskog boga Seta. Za „Setovce“, đavo je skrivena sila prirode - dobra, kreativna sila, povezana sa seksom, uspehom i slobodom od ograničavanja. Tvrdnja da je đavo dobar, a ne zao, doslovno je besmislica, to je tvrdnja koja nema značenje, jer je u suprotnosti s osnovnim značenjem reči. Otvoreni, organizovani satanizam sedamdesetih godina je iščezao, ali elementi kulturnog satanizma su nastavili da postoje u osamdesetim godi nama u okviru „hevi metal“ muzike - u kojoj je bilo malo ozbiljnog satanizma, ako se prenebregne povremeno dozivanje đavola, zajedno sa zlopotrebom droga i očiglednim poštovanja satanističkih vrednosti kao što su okrutnost, ružnoća, neosetljivost, depresivnost, nasilje, grubost, samodo voljnost i neveselost. Iznikle iz adolescentnog prezira prema autoritetu, „hevi metal“ grupe su koristile spoljna obeležja okutnog kao deo kulturne pobune. Moderna književnost, kao i filozofija i teologija, morala je da se uhvati u koštac s užasima XX veka. Jedna od reakcija bila je cinična odvratnost prema svetu. Godine 1925. Andre Zid je napisao: „Da li ste primetili da je na ovom svetu Bog uvek ćutljiv? Samo đavo govori... Njegova larma zaglušuje glas božiji... Đavo i Bog su jedno te isto; oni sarađuju... Bog se s nama igra kao mačka s mišem... A onda posle svega želi da mu budemo zahvalni... Okrutnost! To je prvobitno stanovište Boga.“ Zid je, razume se, poricao istinsko postojanje Boga i đavola; oni su bili samo simboli besmislenosti kosmosa. Sredinom veka, cinizam i skepsa su već predstavljali teškoću za ade kvatno portretisanje tradicionalnog đavola, i on je morao da se smešta ili u mitološke priče, ili u priče strave i užasa. DŽ.R.R. Tolkin (1892-1973) je borbu između transcendentnog dobra i transcendentnog zla smestio u fan tastičan svet Srednje zemlje, gde Sauron, mračni gospodar Mordora, pred stavlja Satanu. Mitologija i naučna fantastika XX veka nastoji da demonske i anđeoske osobine „natprirodnih“ entiteta premesti u navodno „naučne“
248
Princ tame
vanzemaljce. Filmovi 2001 i 2010 (1968. g. i 1985. g.) predstavljaju anđele u obliku bestelesnih svemiraca, a u novoj verziji filma Invazija vanzemaljaca, oni šište i palacaju jezicima, i svojom okrutnošću i sposobnošću imitiranja ljudskog obličja reprodukuju tradicionalne karakteristike demona. Mitski prikaz najverniji tradiciji pojavio se u radu K. S. Luisa (1898 1963). Njegov najoriginalniji doprinos bila je ideja da je demonsko motivisano i glađu i strahom. Odvojeni od Boga - izvora istinske hrane, demoni lutaju svetom u potrazi za ljudskim dušama. Kada im ovo ne uspe, oni proždiru jedni druge. Nijedna količina hrane ne može da ispuni njihovu beskonačnu prazninu, jer oni odbijaju hleb života koji jedino može da ih zadovolji. Luis je razradio ovu ideju u knjizi Skmtejpova pisma (1942. g.); pisma navodno piše demon visokog položaja Skrutejp da bi svom nećaku Vormvudu dao praktičnu pouku o iskvarenosti čovečanstva. U Perelandri (1943. g.), i sličnim pričama iz „dalekog svemira“, Luis zamišlja da svakom planetom vlada „ojarsa“ - anđeo. Mars nastanjuje starija civilizacija koja je uspešno odolela iskušenjima i živi u harmoniji s tvorcem Maleldilom. Zbog čovekovog prvobitnog greha Zemlja je potpala pod kon trolu „izopačenog ojarse“ - zlog arhonta, i Maleldil Zemlju stavlja u karantin da bi zaštitio druge planete. Perelandra - Venera - je raj u koji kušnje još nisu prodrle. Na njoj žive prelepe biljke i životinje, i jedan inteligentan par, Gospodar i Gospodarica, Adam i Eva ovog mladog novog sveta. Izopačeni arhont šalje sa Zemlje zlobnog naučnika Vestona da na Perelandru donese greh i iskvari Gospodara i Gospodaricu. Maleldil reaguje tako što šalje Ransoma - istaknutog naučnika, da mu se suprotstavi. Veston i Ransom moraju da ubede Gospodara i Gospodaricu u svoja gledišta, jer prvi stanovnici Perelandre, kao i Adam I Eva, imaju potpuno slobodnu volju. Đavo ne može, a Bog ne želi da ih prisiljava. Veston ne predstavlja samo đavola, već i Zapadni materijalizam sa svojim nastojanjem da skroji svet po sopstvenim željama. Vestonova šlepa privrženost faustovskom znanju i moći, otvara njegovu dušu mračnom anđelu; u trenutku kada stiže na Veneru njegova ličnost već pripada Satani. Maleldil je Gospodaru i Gospodarici dao slobodu kretanja po planeti, jedino im je zabranio da noć prevedu na jednom suvom, nepokretnom ostrvu. Oni moraju da imaju poverenje u Maleldila, koji, zarad njihovog dobra, upravlja plovećim ostrvima; oni ne smeju da se hrane iluzijom da mogu da zgrću božije darove na nepokretnoj zemlji. Zli arhont ima za cilj da upotrebi Vestonovu blagoglagoljivost, i ubedi Gospodaricu, kao i njenog muža, da poveruju u sopstvenu volju. Veston koristi sve lukave retoričke trikove, uključujući i naoko razumne dokaze koji prećutkuju da ispod ostrva postoji samo bezdan. Kada Gospodarci ne šapuće laži, Veston se upušta u besk onačne i visokoparne debate s Ransomom. Vestonova domišljatost u ovim raspravama je čudovišna, i Ransom shvata da razum ne može da pobedi biće koje ni malo ne mari za istinu.
Auïvic i Hiroïimл
249
Kada za trenutak zaboravi na svoj zadatak, Veston pada u idiotsku prazninu zla. Među bićima koja nastanjuju ploveća ostrva žive male životinje slične žabama. Užasnut, Ransom otkriva da je suludi Veston noktom rasporio ova bića i ostavio ih da umiru u agoniji. Ova okrutnost radi okrutnosti primorava Ransoma da se suprotstavi zlu, i to ne u odori filozofske argu mentacije, već u goloj jednostavnosti - da se suprotstavi „nepodnošljvoj bestidnosti koja ga je preplavila sramotom.“ „Bolje bi bilo“, mislio je u tom trenutku, „da čitav univerzum nikada nije ni stvoren, nego što se dogodila jedna ovakva stvar.“ Uvidevši da verbalna bitka s đavolom nema kraja, učenjak uviđa šokiran i preplavljen odvratnošću - da ga Bog poziva da se bori fizički sirovo, da svoje telo suprotstavi telu koje đavo koristi. Izbezumljen, bolestan od straha i zgrožen, on okleva, ali Maleldilov glas ga opominje: „I ja se zovem Ransom.“ Počinje stvarna bitka, prsa u prsa. Rat između dobra i zla češće je konkretan i sirov nego apstraktan - ovo je Luis hteo da kaže, budući da je roman pisao za vreme savezničkog rata protiv Hitlera. Za Žorža Bernanoa (1888-1948), vodećeg pisca francuskog katoličkog preporoda, zlo je suštinski nepojmljivo zato što nema suštinu: srž zla je ledeno ništavilo; ono se krije u najdubljim delovima uma, ono kipi od mržnje prema Bogu i žudi za smrću. U svojim četrdesetim godinama, Bernano je bezmalo dopustio da ga ova tama baci u očajanje. „Dođavola s ovim svetom“, uzviknuo je, „on puže preko svog nuklearnog arsenala, zelen je od mržnje, u njegovom srcu nema ni trunke ljubavi.“ Satana je negativna ličnost u središtu zla, kao što je Hrist pozitivna ličnost u središtu dobra. Bernano nije sumnjao u njihovo postojanje. Bez vere u Satanu čovek ne može potpuno da veruje u Boga, dokazivao je. Razmere zla na svetu daleko prevazilaze zlo koje ljudi pojedinačno ili kolektivno mogu da proizvedu, i svi napori da se bez ovog razumevanja svet poboljša osuđeni su na propast. Bernano je svoj prvi roman Pod suncem Satane počeo da piše u tegobnim danima prvog svetskog rata, a objavio ga je 1926. g.. Metafora naslova je tamno svetio i nepodnošljiva hladnoća Sataninog sunca, anti-sunca, prazne rupe na nebu koja predstavlja znak đavolove moći nad nama. Glavni deo romana se bavi opatom Donisonom, vikarom u jednom selu u Kampanji, a kasnije parohom u Limbru. Donison je potpuno i strasno posvećen Bogu. Posledica toga je da nema bliskih prijatelja; usamljen i ranjiv, on je podložan napadima očajanja. Njegova duša je otvorena duboko intuitivnoj spoznaji dobra i zla. U jednom trenutku, kada je noću zalutao na neki seoski put i ne može da nađe put koji vodi u Kampanju, susreće veselog čovečuljka koji mu nudi pomoć. Uslužan, mio, prijateljski naklonjen, pun razumevanja, čovečuljak osvaja Donisonovo poverenje, pokazuje mu put, poklanja mu sat, čak ga i uspava. Dobri čovek tu i tamo natukne ponešto o svom pravom identitetu: on živi „nigde“, „venčan je s bedom“, smeje se odsečno i pomalo
250
Princ tame
cmizdravo. Ali zato što je Donison usamljen i ima potrebu za prijateljem, on sebi dopušta da bude nasamaren. „Biću ti pravi prijatelj“, uverava ga čovečuljak, „Nežno ću te voleti.“ Postepeno, Donison počinje da naslućuje ko je zapravo njegov prijatelj, a na kraju on se i predstavlja: ,Ja sam Lucifer, lučonoša, ali moja svetlost je u biti nepodnošljivo ledena.“ „Prestani da mumlaš te tvoje molitve, tvoj egzorcizam ne vredi ni pišljiva boba“, ruga se Donisonu. Uzima jedan kamen s puta, visoko ga podiže, i rugajući se izgovara blagoslov svetog pričešća. Kada Donison pogleda u oči svog družbenika, strah ga gotovo potpuno savlada. Međutim, na Satanino iznenađenje, i izneneđenje samog Donisona, sveštenikova duša je u dubini nepokolebljiva. On smogne hrabrosti da kaže Zlom da zna da Satana leži zauvek smožden pod teretom sopstvene bede, pretvoren u ništavilo. Istog trena, poražen istinom, đavo se baca u blato, razdiru ga strašni grčevi. Kada se pribere, đavo pribegava svojoj poslednjoj odvratnoj kušnji: pretvara se u sveštenikovog dvojnika, dvojnika u čijim očima Donison kao u ogledalu vidi svoje sopstvene strahove i sumnje. On je užasnut činjenicom da ne postoji razlika između njega i dvojnika, da je otpor uzaludan. Sveštenik se ipak pribere i zapovedi đavolu da nestane. Međutim, kada je bio nadomak pobede, pokolebala ga je sopstvena radoznalost i taština. Zadivljen svojom sposobnošću da pruži otpor, a uz to radoznao da vidi koliko može da se poigrava sa svojim neprijateljem, on prelazi u napad, i zahteva da se đavo odrekne svog uticaja nad njegovim parohijanima. Satana odmah živne, osećajući da mu se ponovo pružila prilika, i nudi svešteniku opkladu. Danas te je, govori mu, Bog obasuo izuzetnom milošću. Donison iz ra doznalosti zahteva da mu đavo kaže o čemu je reč. „Videćeš“, odvraća Satana. Preplavljen ponosom, sveštenik se kune: „Otkriću tvoju tajnu. Iščupaću je iz tebe pa makar morao da te pratim do kuće. Ne bojim te se.“ Donison istog časa shvata da je smetnuo s uma da snaga kojom se odupreo ne potiče od njega samoga, već da mu je data božijom milošću, i drhti posramljen, dok mu đavo odgovara smejući se samouvereno i podrugljivo. Potom odlazi, preteći mu da će se sasvim sigurno vratiti. Mnogo godina kasnije, kada je Donison biskup u Limbru, đavo ostva ruje svoju pretnju. Sveštenici su se okupili oko postelje deteta koje umire od menangitisa. Pretnja se ostvaruje u trenutku kada se Donison nalazi u najdubljoj depresiji. Kada dotakne dete i shvati da je mrtvo, obuzima ga ledeni očaj, srce prestaje da mu kuca i čini mu se da se svet pred njim rastače i spiralno nestaje u ništavilu. Slabost i gresi ga skrhaju. Ispunjava ga strah da su užasi ovog sveta isuviše veliki da bi ih Bog nadvladao; besan je na Boga zbog smrti deteta; besan je na sebe što nije uspeo da pomogne detetu; sumnja u ljubav božiju koja iskupljuje; ispunjava ga besmislena radoznalost da vidi šta Bog zaista može da učini i oholost zbog sopstvenih duhovnih sposob-
Auïvic i Hiroïimл nosti. Kombinacija je smrtonosna. Skrhan, on traži od Gospoda da dete vaskrsne iz mrtvih. Ovo je manje molba, a više zahtev, upućen, ne iz ljubavi, već iz straha. Zahtev nije uslišen, „jer Bog sluša samo ljubav“. I kada dete samo na trenutak otvori oči, to više nisu detinje oči, već ga gledaju one oči koje je nekada davno sreo usred noći, na putu za Kampanju. On užasnut ustukne, oči se zatvore i dete se milošću vraća među mrtve. Posledice Donisonovog greha i dalje traju, jer majka deteta, koja je za trenutak imala nadu da će dete oživeti, sada ponovo preživljava bol. Pa ipak, uprkos svim njegovim greškama, život ovog sveštenika svedoči o žudnji za Bogom. Najveći sveci su izloženi najvećim iskušenjima: ako je ličnost u celini okre nuta Bogu, milost će doći, ponekad će nasilno i nerazumljivo provaliti. U Doktoru Faustusu (1947. g.), romanu nemačkog emigranta Tomasa Mana (1875-1955) obrađen je motiv Fausta u modernom, svetovnom okviru. Adrijan Leverkin je kompozitor koji svoju sposobnost voljenja prodaje Mefistofelu, u zamenu za dvadeset četiri godine intenzivne kreativnosti. Satana dolazi kod Leverkina, i ta scena namerno nalikuje sceni u kojoj Satana posećuje Ivana Karamazova. Đavo menja obličja i način razgovora kako bi se prilagodio Adrijanovom raspoloženju. Pojavljuje se kao oniži, slabunjav čovek riđe kose, bledog lica, kukastog nosa i zakrvavljenih očiju. Njegova odeća nije besprekorna: on nosi kapu, kariranu jaknu preko prugaste košulje, žute cipele i nepristojno utegnute pantalone. Tokom razgovora Satana prolazi kroz metamorfoze - on je varalica, teolog, lekar, svodnik, poslovan čovek, kriminalac, on je sve ono što odgovara Adrijanovoj svesti, jer sve što govori potiče iz Adrijanovog sećanja, i on zna samo ono što Adrijan zna. Kada mu ponudi ugovor, Adrijan ga rado prihvata, jer i đavo, i ugovor koji mu nudi potiču iz njegove sopstvene ambicije, sebičnosti i mentalnog oboljenja izazvanog sifilisom. Đavo mu kaže: „Umesto što iz moje informisanosti izvlačiš zaključak da ne raspolažem stvarnim, telesnim bićem, bolje bi ti bilo da zaključiš kako moje biće ne samo što je stvarno-telesno, nego da ja i jesam onaj za koga me sve vreme ti već i držiš“.1 Mračna sila koja se namerila da uništi Adrijana Leverkina, bila je istovetna onoj sili koja je koristila nacizam da bi uništila Manovu rodnu Nemačku, i pretila da razori civilizaciju u celini. Posle dvadeset četiri uspešne godine, Leverkina su opustošile duhovne i fizičke patnje: on je izgubio sposobnost da voli, a njegovo telo je izmučeno sifilisom. Na svom poslednjem koncertu - na koji je pozvao odabrane prijatelje i kolege - Adrijan pada s klavirske stolice, i njega odvode u duševnu bolnicu. Poslednja nota njegovog kobnog oratorujuma „Naricaljke doktora Faustusa“ je visoko G jednog čela, koje se lagano gubi - to je zvuk tuge koja se transformiše, menja smisao i stoji kao svetio u noći. 1
Tornas Man, Doktor Faustus, Nolit, Beograd 1989. Prevod Dragan Stojanović.
252
Princ tame
Pronicanje u lagodne iluzije bio je cilj Flaneri O'Konor (1925-1964), koja je opisala svoj predmet istraživanja kao, „milosrdan čin na području koje uglavnom drži đavo.“ Zli nam je pomogao da oko naših duša stvorimo debelu koru u koju je moguće prođreti samo milosrdnim delom. O'Konorova je spojila tragično gledište o stanju čovečanstva i optimizam koji izvire iz božije iskupiteljske moći. Da bi pokazala kako u svakodnevnom životu svaka reč i svako delo odražava bitku između greha i milosti, ona je svoje priče smestila u komičan okvir svakodnevnog ljudskog ponašanja, i u posve prepoznatljiv ambijent američkog Juga. U njenim likovima vidimo svu apsurdnost naše sopstvene samodopađljivosti i samozadovoljstva. U XX veku u kojem ljudi ne samo što su nevernici, već se ovim hvale kao vrlinom, kora samodopadljivosti je toliko debela da milost u nju može da prodre samo nasilno. Glave O'Konorinih likova XX veka toliko su tvrde da ništa osim nasilja u njih ne može da prodre. Neki od njih su toliko samodopadljivi da moraju da prime snažne i uzastopne šokove da bi se uzdrmala njihova ljuštura; drugi ispod prividne sigurnosti skrivaju nesigurnost, strah i strepnju. U svetu koji je toliko otupeo prema stvarnosti, pisala je O'Konorova u jednom pismu, „ne znam da li se iko može razuveriti ako samog sebe ne ugleda u jednom poništavajućem mlazu svetlosti, mlazu koji će svetleti čitav život.“ O'Konorova je neke od svojih najupečatljivijih likova uzela iz miljea južnjačkog protestantskog fundamentalizma, zato što je fundamentalizam, kao i njena katolička vera, ozbiljno shvatao Bibliju, Boga i đavola. Ona je pisala s namerom da likove napravi komičnim i grotesknim, kako bi pojačala šok čitoca kada uvidi da je svaka reč koju im je stavila u usta potpuno istinita. Čvrsto je verovala da se dobro i zlo ispoljavaju bez ambivalencije. „Knji ževnost, kao i vrlina, ne cveta u atmosferi u kojoj se ne priznaje postojanje đavola - i njega samog po sebi i njega kao dramske nužnosti za pisca.“ Savremeni materijalista „stavlja pomalo građe i u milost i u đavola“, i, „ne uspeva da prepozna đavola kada ga vidi“. O'Konorova se naročito trudila da objasni kako veruje u đavola kao spoljni, personalni entitet. „Naše spasenje se iscrpljuje s đavolom“, rekla je na jednom predavanju, „đavolom koji ne predstavlja samo uopšteno zlo, već jednu zlu inteligenciju koje se temelji na sopstvenoj nadmoći... Želim da budem sigurna da će se đavo prepoznati kao đavo, a ne kao ovakva ili onakva psihička sklonost.“ Uprkos Sataninoj sposobnosti da izaziva istinsku patnju, on je, takođe, komično apsurdan, jer svaki njegov napor Bog pretvara u priliku za dobro, tako da đavo, „uvek postiže ciljeve koje nije nameravao... Ja sam, više nego za đavola, zainteresovana za znake milosti. Kada god Zli nasrne na nekog zarad sopstvenih ciljeva, Bog koristi naprslinu koja nastaje odbranom ličnosti i kroz nju uliva milost i ljubav“, pisala je O'Konorova. „Đavo je učitelj većine lekcija koje vode samospoznaji.“ Nasrtaji demona uvek su prilika za milost.
Aulvic i Hiroïima
253
Na likove u njenim pričama đavo ima naglašen uticaj. U priči „Hromi će ući prvi“, dečak Norton se nalazi u stanju tupe depresije zbog nedavne smrti svoje majke. Njegov otac Šepard je hladan intelektualac koji misli da samo predan rad i upornost mogu da poprave svet. Ljut na Nortona koji neprestano misli na svoju majku, Šepard odlučuje da dečaka nauči kako da se stara o drugima i u kuću dovodi maloletnog delinkventa Rufusa Džonsona. Rufusova prebijena noga je znak njegove demonske prirode, ali on i ne želi da je skriva. Džonsonovo jasno razumevanje da je na đavoljem zadatku u kontrastu je s Šepardovom liberalnom iluzijom o ljudskoj dobroti i sopstvenoj sposobnosti da se s kriminalcima nosi. „Možda ja mogu da ti razjasnim tog tvog đavola“, kaže on zaštitnički Rufusu. Međutim, Rufus zna bolje: „Ja već znam zašto radim, i šta radim... Satana nada mnom ima vlast... I ne samo nada mnom. Ima je i nad tobom.“ Šepardova samozadovoljna uskogrudost sadrži veću demonsku destruktivnost od Džonsonovog neskrivenog zločinaštva. Zli otac zapostavlja sopstvenog sina kako bi dokazao da je plemenit. On je slep pred činjenicom da su Džonsonove fundamentalističke ideje i ličnost počele da dominiraju Nortonom. Rufus ima demonsku prirodu, ali on je istovremeno i sredstvo božije istine protiv Šepardovog bezosećajnog liberalnog dogmatizma. Šepard ispriča dečaku da njegova majka živi samo u njihovom sećanju, ali Džonson mu govori da ona živi na nebu među zvezdama, i Norton poveruje delinkventu - koji po viđenju O'Konorove više govori istinu nego Separd. Na kraju, pošto ga je Rufus bezbroj puta izneverio, Šepard konačno shvata da je izdao Nortona. Ljubav prema sinu ga kasno preplavi i s očiju skida naslage samoobmane. On shvata da je „sopstvenu prazninu nezasito ispunjavao dobrim delima. Zanemario je sopstveno dete da bi nahranio predstavu o sebi. Video je istinskog đavola, ispitivača srca, kako ga pakosno gleda kroz Džonsonove oči.“ Ali, bilo je isuviše kasno. U sobi u potkrovlju, gde je Šepard postavio teleskop da bi Rufusa poučio astronomiji, Norton se obesio o gredu - s nje se bacio da bi svoju majku našao među zvezdama. U poslednjem romanu O'Konorove, Nasilni uspevaju, dominira bitka između đavola i milosti. Zli likovi su više nego demonski; oni su manifestacija samog Satane. Autorka nije imala strpljenja s kritičarima koji nisu uspeli da shvate čiji su to glasovi bili. „Ako je savremeni čitalac toliko dehristijanizovan da ne prepoznaje đavola kada ga vidi, bojim se za prijem ove knjige“, uzviknula je potišteno. Glavni lik je mladi Tarvoter - mladić koji je odrastao na jednoj zabitoj farmi uz starog rođaka, proroka evangeliste, koji modernom oku deluje groteskno, ali svaka reč reč koju izgovori izražava pičševu istinu. Stari Tarvoter je odgojio dečaka tako da on veruje da je, takođe, izabran da bude prorok. U središtu romana je borba između zova svetovnog i proročkog života, koja se odvija u srcu mladića.
254
Princ tame
Ubrzo nakon smrti starog Tarvotera, dečak u svesti čuje glas stranca koji mu se često javlja i ubeđuje ga da se okane prorokovanja. Glas je Tarvoterova senka, sve ono što se u njemu suprotstavlja teškom životu žrtvovanja - iako ga je starac uveravao da je za takav život odabran. To je, takođe, glas Satane. I kako se mladi Tarvoter postepeno približava Satani, glas stranca mu postaje sve prisniji, sve dok taj glas nije, „tu i tamo zvučao kao glas stranca; počeo je da oseća da tek sada otkriva sebe“. Na kraju, stranac mu postaje toliko blizak da je sada „njegov prijatelj - a ne više stranac.“ Baš kao što je istinita svaka reč koju je izgovorio stari Tarvoter - ma koliko zvučala neuverljivo, svaka reč koju izgovori stranac, ma koliko zvučala razumno, jeste laž. Glas stranca govori da je starac lud; on poriče milost, vaskrsenje, pakao; on ismeva proroke Starog zaveta i Isusa. Tarvoterov Satana, baš kao i Ivanov i Leverkinov, poriče sopstveno postojanje. „Ne postoji nešto tako kao što je đavo. To mogu da ti potvrdim iz sopstvenog iskustva. U to sam siguran.“ Ironija je višestruka. Budući da je đavo lažov, sve što kani da učini licemerno je, i njegova izjava da ne postoji jeste laž. Međutim, na kraju đavo je ipak prinuđen da kaže istinu, i on samog sebe odaje kade mu se omakne i kaže da on zna da đavo ne postoji - i to ne iz iskustva, već iz sopstvenog iskustva, iskustva sebe samog. A kada kaže da „tako nešto ne postoji“, on nenamerno otkriva istinu da je zlo konačno samo ništavilo, negacija stvarnosti. Nastojeći da izopači Tarvotera, đavo se svim silama upinje da ga nagovori da u jezeru, kraj kojeg letuju, udavi maloumnog rođaka Bišopa. Dok Tarvoter pogledom obuhvata jezero, Satana mu provlači ideju o dav ljenju deteta, primećujući da „voda postoji iz više razloga“. Tarvoter se složi, i dotadašnjeg „stranca“ prihvata kao „prijatelja“. Međutim, kada je Satana postao prijatelj, u mladićevoj duši se javlja novi „stranac“ - koji nasilničko delo pretvara u priliku za milost. I ponovo je đavo nadmudrio samog sebe, jer voda zaista postoji iz više razloga, i u trenutku kada potapa dečaka, Tarvoter ga krsti. Pa ipak, Tarvoter i dalje daje prednost svom prijatelju, čak i kada se sila milosti uzdiže u njemu; potrebno je još nasilja da bi milost pobednički trijmufovala. Uviđajući da je Tarvoter počeo da mu izmiče iz šaka, Satana uzima obličje čoveka i pojavljuje se u bledoljubičastom automobilu, nudeći mu da ga poveze. Kada mu dâ tečnost u kojoj je droga, Tarvoter je ispija uzvikujući: „Bolja je od hleba života.“ Drogiranog mladića vozač odvodi na jedan ćuvik usred šume i siluje ga. Kada se Tarvoteru povratila svest i kada je shvatio šta se dogodilo, on pali vatru kako bi očistio zagađenu zemlju. Tarvoter je potresen i preobražen. „Njegove užagrene oči više ne deluju prazno, niti deluju kao da mu služe samo da bi ga dalje vodile kroz svet. One deluju kao ugljevljem dotaknute oči proroka koje više nikada neće služiti
Auïvic i Hiroïima
2Si
za gledanje običnih prizora.“ Cilj đavola je bio da na rubu spasenja Sčepa Tarvotera, ali Gospod je to iskoristio i oteo ga sa samog ruba pakla. Omamljen silovanjem, Tarvoter podiže svoju poslednju odstupnicu prema Bogu. Hoda drumom koji ga vodi prema imanju na kojem je odrastao, a kada tamo stigne, đavo se još uvek mota oko njega, „okružuje ga vreli, sladunjavi vazduh, ljubičasta senka mu pritišće ramena“, ali on se sada oslobađa „razgoneći je“. Na početku romana, mladi Tarvoter je pokušao da spali imanje, zajedno s telom staraca, kako bi uništio duh proroštva, ali u tome nije uspeo. Sada on to ponovo pokušava, ali ovaj put da bi plamenu predao Satanu. Ovog puta uspeva. JDuh mu je usplamteo kada je video da će njegovog neprijatelja uskoro progutati zahuktali plamen.“ Zli, koji je u Tarvoterovoj svesti prešao dugačak put - od stranca, preko prijatelja, do neprijatelja, sada zauvek nestaje. Tarvoterove oči plamte čistim sjajem, i mladić čuje zov proroštva: „idi i upozori decu božiju na strašnu pobedu milosti.“ Stari prorok je pre mnogo godina osetio da je pozvan da ide u grad; sada mladi prorok upravlja svoj pogled prema gradu - svoje „oprljene oči, crne u dubinama“, i „postojano kreće napred, licem okrenut ka gradu u kome su usnula deca božija.“ Flaneri O'Konor je istrajno tvrdila da đavo postoji, i to usred društva u kojem je sve više dominirao materijalizam i relativizam. U ovom društvu, koje je nepokolebljivo rešeno da porekne stvarnost radikalnog zla, zlo je očiglednije nego ikada ranije.
Ilustracija: Gvozdena maska. Sprava korišćena za javno kažnjavanje žena u Zapadnoj Evropi. U upotrebi približno od 1500. do 1800. g.
NAČENJE Z L A
Radikalno zlo se globalno ispoljava u genocidu, terorizmu i pripre mama za nuklearni rat. Individualno, ono se ispoljava u bezobzirnim i okrutnim delima. U magazinu Tajm od 24. avgusta 1987. g., opisano je stanje svesti dvadesetčetvorogodišnjeg Majkla Hagana, koji je ispalio čitav šaržer na devojku koju nikada ranije nije video, i ubio je, „šege radi... Njemu nije stalo do Keli Mozjer, ni do njene porodice, ni do njenih snova da će postati model, ili činjenica da ona nikada nije bila član ni jedne bande. Učinio sam nešto, poznat sam' - razmeće se, a usne mu se razvlače u širok osmeh, dok se šetka iza rešetaka okružnog zatvora u Los Anđelesu.“ Ovo je stanje svesti osobe koja se potpuno predala radikalnom zlu, i koje se ponosi, i ushićena je što je tako postupila. To je istinsko lice Satane; za razliku od romantičarske vizije plemenitog ratnika, ovo lice je grozno, sirovo i maloumno. Ono prkosi iskupljenju. Priča o Majklu Haganu nije samo priča o jednoj uništenoj duši; ona je, takođe, simptom savremenog ljudskog društva koje rasipa svoje bogatstvo na oružje i odbija da se suoči sa svojim moralnim i socijalnim problemima. Radikalno zlo je uvek postojalo; ono sada preti da nas potpuno nadvlada. Kakva može da bude istinski zla osoba? Postoji razlika između pojed inačnog htenja volje i generalnog, sveukupnog usmerenja volje neke osobe. Svako u životu počini neko zlo, ali osoba čija je volja generalno okrenuta prema svetlosti, nije zla osoba. S druge strane, postoje ljudi koji čitavu svoju ličnost utapaju u tamu, ljudi koji su digli ruke od svojih htenja i svoje ličnosti i žive za zlo. Ovi ljudi su često naoko šarmantni, čak poseduju harizmu, a ponekad deluje kao da čine dobro. Ali posledice njihovog uticaja na ljude oko njih su neizmerno razorne; kada jedan Hitler, ili jedan Staljin steknu položaje velike moći, oni mogu da uzdrmaju zemlju iz temelja. Plitke materijalističke pretpostavke savremenog Zapadnog društva su, preziranjem ili lažnim uvažavanjem transcendentnih vrednosti, uspešno sprečile zanimanje za radikalno zlo. Sekularni napori da se zlo definiše (kao i da se protiv njega bori) u čisto „naučnim“ pojmovima, svode se na genetiku ili okolinu. Oni po definciji isključuju ideju radikalnog zla. Radikalno zlo je sila koja transcendira ljudsku svest, i stoga nije predmet racionalane analize ili kontrole - osim u slučaju kada bi bila identifikovana kao takva. To je sila
260
Princ tame
koja deluje na mnogim nivoima. Ona može da deluje kao svestan slobodan izbor volje, iako mnogo češća deluje u nesvesnom, i utiče na naše ponašanje na načine koje mi ne uviđamo. Ona može da deluje transpersonalno i da utiče na čitave grupe, čak i nacije; ona čak može da bude kosmička sila koja transcendira čovečanstvo u celini. Postojanje radikalnog zla je odmah jasno svakoj direktnoj moralnoj intuiciji. Mi moramo da naučimo da ga prepoznajemo, jer je to problem koji duboko dira i ličnost i društvo. Ako to ne učinimo, nećemo imati načina da ga kontrolišemo. Ali ako radikalno zlo nedvosmisleno postoji, nije jasno da li postoji ličnost koja ga kontroliše. Da li takva ličnost postoji i nosi ime đavola, ili nosi neko drugo ime? Prvi korak u pristupu ovom pitanju jeste definisanje đavola kao osobe ili ličnosti koja poseduje svest, volju i inteligenciju, i čije su namere potpuno usmerene na izazivanje patnje i bede, patnje i bede radi. Da li je ovo definicija imaginarnog bića, ili da li takvo biće postoji izvan ljudskog uma? Ovom pitanju nauka ne može smisleno da pristupi, budući da je ona po definiciji ograničena na istraživanje fizičkog, i ne može ništa da kaže o spiritualnom. Za većinu ljudi današnjice izjava da ovo pitanje nauka ne može da izučava, jednaka je iskazu da ono uopšte ne može da se izučava. Ovakve pretpostavke, koje se još uvek široko smatraju zdravorazumskim, danas preispituju filozofi, naučnici, istoričari, kojima je poznata nedo voljna utemeljenost svakog pogleda na svet. Da li đavo postoji ili ne postoji, to potpuno zavisi od pojedinačnog pogleda na svet. Po materijalističkom stanovištu koje dominira Zapadnim društvom gotovo tri veka, đavo nedvos misleno ne može da postoji. Međutim, kako ovo gledište postepeno slabi, dopušteno nam je da ovo pitanje ponovo postavimo. Kakve su indikacije da đavo - transcendentna ličnost potpuno predana zlu - zaista postoji? Ovom pitanju može da se pristupi na dva načina. Prvo, kakvi pokazatelji postoje izvan okvira otkrovenja i religije? I drugo, kakvi pokazateji postoje u kontekstu religije? Prirodno rezonovanje nam daje određena pokazatelje da đavo može da postoji. Prvo, mi svet ne doživljavamo kao moralno neutralan. Psihologija potvrđuje da mi veoma rano počinjemo da doživljavamo stvari kao dobre ili zle, iako se sa zrelošću naučimo rafiniranostima ambivalencije. Iskustvo dobra i zla odnosi se i na ono što se nama čini, i na ono što mi činimo drugima. Takođe, mi osećamo dobro i zlo i izvan ljudske rase. Mi rak, menangitis i druga prirodna zla smatramo ljagom na obrazu univerzuma. Takođe, mi naslućujemo zlo u bićima koja mogu da postoje u kosmosu, bilo da su to anđeli ili vanzemaljci. Kad god zamišljamo vanzemaljce kao stvarne osobe koje poseduju intelekt i volju, mi ih zamišljamo sa sposobnošći činjenja dobra i zla, sposobnošću da pate i da drugima nanose patnje. Nema razloga za pretpostavku da je aktivno zlo u univerzumu ograničeno na čovečanstvo.
Značenje zla
26J
Takođe, ne postoji razlog za pretpostavku da uzrok ljudskih zâla leži isključivo u ljudskoj prirodi. Mi se pripremamo za nuklearni rat koji će u najmanju ruku doneti očajničku patnju hiljadama, milionima ljudi. Mnogi pretpostavljaju da je ova bezgranična destruktivnost samo produžetak indi vidualne ljudske destruktivnosti. Istina je da u svakom od nas postoji zlo, ali zbrajanje čak i toliko velikog broja pojedinačnih zâla ne može da objasni Aušvic, da i ne pominjemo uništenje planete. Čini se da je zlo na ovom nivou i kvalitativno i kvantitavno drugačije. To više nije individualno zlo, već transpersonalno zlo, koje možda izvire iz kolektivnog nesvesnog. Ili je možda ono istinski transcendentno, možda je ono jedan entitet koji postoji i izvan i unutar ljudskog uma. Prirodne indikacije o postojanju đavola su sugestivne, ali nedovoljne za donošenje jasnog zaključka. Međutim, unutar hrišćanskog (ili islamskog) pogleda na svet, dokazi su snažni. Hrišćanska epistemologija se temelji na Svetom pismo i tradiciji, i oba ova izvora nedvosmisleno potvrđuju postojanje đavola. Istina je da se verovanje u đavola ne nalazi u jezgru hrišćanstva, i da nijedna od glavnih hrišćanskih tradicija ne insistira na ovom verovanju kao na dogmi. Međutim, intelektualano je neodbranjivo istovremeno potvrđivanje hrišćanstva i gledišta koja su u suprotnosti sa Svetim pismom i tradicijom. Pa ipak, čak i kada bi to bilo poželjno, mi ne možemo da se vratimo pogledu na svet u kojem je đavo jednostavno prihvaćen kao takav. Mi ne možemo da se vratimo naivnom prihvatanju starih (ili čak novih) ideja, zato što nikada ne možemo da prevaziđemo našu samosvest i ironičnu distancu prema njima. Mi ne možemo da verujemo u đavola na način na koji su ljudi XVI veka u njega verovali, zato što su nam poznati argumenti za i protiv postojanja đavola koji nisu bili poznati ljudima tog veka. Ovo ne znači da đavo ne postoji, ili da mi u njega ne možemo da verujemo - već samo znači da smo sada svesni nedovoljne utemeljenosti bilo kojeg verovanja ili sistema verovanja. Bilo da verujemo ili ne verujemo u đavola, mi, na našu veliku nesreću, zatvaramo oči pred radikalnim zlom koje Satana simbolizuje. S radikalnim zlom moramo da se nosimo i praktično i filozofski. U filozofiji, mi moramo da probijemo uska ograničenja materijalističkog redukcionizma i istražujemo radikalno zlo kao istinski fenomen; društveno, mi moramo da sprovodimo projekte čiji je cilj minimiziranje sila zla na svetu; psihološki, mi moramo da nastojimo da integrišemo zlo u sebi. Ako đavo odista postoji, šta je on? Ako ova ideja uopšte ima bilo kakvo značenje, on je tradicionalni Princ tame, moćna ličnost čija je snažna inteligencija i volja usmerena na razaranje kosmosa i zadavanje jada njegovim stanovnicima. On je personifikacija radikalnog zla i on nikada neće biti beznačajan, zato što su ljudi oduvek težili razumevanju zla i borbi protiv zla.
262
Princ tame
Ova težnja, ova potreba, jeste znak da značenje postoji, ma koliko nam se činilo da ga tama skriva od našeg intelekta. Možda ljubav može da učini ono što intelekt ne može. Možda se kroz oblak neznanja može prodreti strelom ljubavi. Jer ako i činimo zlo, mi takođe volimo, a ljubav je lek za zlo. Pozvani smo da se sa zlom borimo, ali smo takođe pozvani da naučimo KAKO da se s njim borimo. Zlu se ne možemo uspešno suprotstaviti mržnjom i puškama. Zlo ne može da se porazi zlom, negacija negacijom, teror terorom, raketa raketom. Proces negacije mora da se preokrene. Negacija može da se prevaziđe samo afirmacijom; zlo može da se integriše samo dobrom; mržnja može da se stiša samo ljubavlju. Jedini odgovor na zlo koji je dao ploda bio je Hristov odgovor, ili odgovor Aljoše Karamazova, a to znači življenje života ljubavi. To znači ono što je oduvek značilo: posećivanje bolesnih, davanje sirotinji, pomaganje onima kojima je pomoć potrebna. Ovo takođe znači da treba težiti razumevanju načina na koji dëla ljubavi mogu da se usavrše u kompleksim, modernim društvima u kojima su nesigurnost i besmisao široko rasprostranjeni. I iznad svega, to znači odgajati decu, voleti ih, ne povređivati ih, tako da buduće generacije budu manje deformisane, kako se Majki Hagan ne bi iznova beskonačno pojavljivao. Ovaj recept je oduvek bio isti; napokon, treba ga samo slediti. Svako zna do ovo nije jednostavno. Lakše je ići đavolovim putem mržnje, nasilja i ravnodušnosti. Ali put đavola nije samo moralno pogrešan, on je i glup. On nikada neće dati rezultata; nikada nije ni davao. Nasilje uvek izaziva nasilje; mržnja svuda izaziva mržnju. Svaki dan nas podseća da ovo još uvek nismo naučili. Đavo stoji kao slepac obasjan suncem i vidi samo tamu, iako stoji usred sjajnih zelenih polja, Bogom danih. Dosta smo mislili na način đavola. Vreme je za nov način razmišljanja.
