Copyright TROY – LORD OF THE SILVER BOW © 2005. by David A. Gemmell Copyright © za srpski jezik EVOLUTA 2007.
DEJVID GEMEL
TROJA GOSPODAR SREBRNOG LUKA Preveo Željko Petrović
Gospodar srebrnog luka je posvećen, s velikom ljubavlju, Lorensu i Seli Berman, mojim prijateljima koji su svojom jahtom Goli plovili Velikim zelenilom, po oluji i lepom vremenu. Njihovo prijateljstvo i podrška tokom poslednjih sedam godina bili su neprocenjivi. Zahvaljujem mojim probnim čitaocima Lorensu Bermanu, Janu Danlopu, Toniju Evansu, Alanu Fišeru, Leriju Finaliju, Steli Gemel i Stivu Hutu. Posebno zahvaljujem Lorensu, koji je osmislio, a većim delom i napisao scenu u kojoj je opisano potapanje Geršomovog broda. Veliko hvala i mojim urednicima – Selini Voker iz Transworlda u Velikoj Britaniji i Stivu Sejfelu iz Del Reya, koji su pomogli da se priča uobliči i ne raspline, kao i Eriku Lovenkronu i Nensi Veber.
PROLOG Zaspati znači umreti. Zbog toga čvršće stegnu komad plutajućeg drveta, dok ga je pobesnelo more uznosilo visoko, a zatim bacalo u tamne i duboke doline u podnožju olujnih talasa. Obasja ga munja, koju je pratila zaglušujuća grmljavina. Ošinu ga još jedan talas i umalo ga prevrnu sa improvizovanog splava. On pojača stisak i oštro iverje mu se zari u okrvavljene šake, a slana pena zasu mu nadute oči. Te noći, nakon što je besni vetar naneo galiju na skrivene stene i razbio joj kobilicu, četvorica muškaraca su se dokopala ovog parčeta palube. Oluja im je ispijala snagu i jedan po jedan su nestajali, dok je njihove očajničke krike odnosio vetar. Zahvaljujući svojim snažnim rukama i ramenima, očvrslim višemesečnim radom u rudnicima bakra, ostao je samo čovek po imenu Geršom. Na Kipru je kopao pijukom i čekićem i na leđima nosio vreće napunjene rudom. Ipak, i njegova ogromna snaga je kopnila. More ga ponovo podiže i komad palube iznenada polete uvis. Geršom se nekako zadrža na njemu, dok mu se talas obrušavao na glavu. More više nije bilo hladno. Ličilo mu je na toplu kupku i mogao je da oseti kako ga doziva. Odmori se! Dođi k meni! Spavaj! Usni u Velikom zelenilu. Zaspati znači umreti, ponovi sebi i stegnu krvave šake oko nazubljenog drveta. Oseti oštar probadajući bol.
Telo je plutalo s licem okrenutim nadole. Talas zahvati i okrenu leš koji je plutao pored njega. Geršom ga je prepoznao. Čovek je preksinoć osvojio tri bakarna prstena u igri kostiju, kad je galija izvučena na malu plažu podno visokih litica. Mornar je tada bio srećan. Tri prstena, iako nisu vredela previše, bila su dovoljna da se kupi dobar ogrtač ili da se plati mlada kurva za jednu noć. Sada nije izgledao srećno – mrtve oči bile su uprte u nebo, a usta mlitava i otvorena. Novi talas prekri Geršoma. Spustivši glavu na dasku, stegnu je jače. Talas odnese leš dalje i Geršom je posmatrao kako tone. Munja zapara nebo, ali se grmljavina nije odmah čula. Vetar je popustio i more se primirilo. Geršom se pridignu i prebaci nogu preko slomljene daske. Oprezno se okrenu na leđa i zadrhta od hladnog noćnog vazduha. Kiša je, poput bujice, spirala so sa njegovog lica, brade i iz očiju. Zrak mesečine se nekako probi kroz olujne oblake. Pogledao je levo i desno, ali nije uspeo da vidi kopno. Šanse za opstanak bile su male. Trgovački brodovi su se držali obale i izbegavali pučinu. Oluja je naišla vrtoglavo brzo, jak vetar se obrušio sa visokih litica. Galija je plovila ka zalivu u kom je trebalo da provede noć. Geršom je veslao na desnoj strani broda i isprva nije bio zabrinut. Nije razumeo more i pomislio je da je to sve uobičajeno. Potom se, pogledavši nervozna lica ostalih mornara, osvrnuo. Sve bešnji, vetar je odvlačio galiju daleko od obale. Geršom je mogao da vidi deo kopna na ulazu u zaliv. Učinilo mu se da je blizu. Ritam veslanja je postajao sve sporiji. Jedno veslo je bilo polomljeno, a dva su se, s njegove strane, sudarila i
izazvala pometnju u čitavoj liniji. Kako više nisu radila usaglašeno, brod je, teran snagom veslača na levoj strani, okrenuo širu stranu vetru. Veliki talas ih zapljusnu i odnese Geršoma i veslače na desnoj strani. Teško natovareni brod poče da se naginje. Konačno se prevrnu i sledeći talas ga preklopi. Geršom je čuo kako pucaju daske pred silinom vode. More pokulja unutra i, zbog težine bakarnog tereta, galija potonu za svega nekoliko trenutaka. Dok se grčevito držao parčeta uništene palube, Geršom je pomislio kako je, verovatno, i sam iskopao nešto od tog bakra i izazvao propast broda koji je sada tonuo. Ukaza mu se ozbiljno lice njegovog dede. Sam sebi donosiš nevolje, dete. To je ove noći svakako bila istinita tvrdnja. S druge strane, umovao je Geršom, bez iscrpljujućeg rada u rudniku verovatno ne bih imao snage da se oduprem moćnoj oluji. Njegovom dedi bi, bez sumnje, bilo drago da je mogao da vidi Geršoma kad je počeo da radi u rudniku. Njegove nežne šake bile su pune krvavih žuljeva, a mesečnu zaradu bi kod kuće potrošio tokom jednog otkucaja srca. Noću je spavao u prljavoj rupi, pokriven iscepanim ćebetom, dok su mu mravi mileli preko iscrpljenog tela. Nije bilo služavki da se staraju o njegovim potrebama, niti robova da mu pripreme odeću. Nijedna glava se nije pokorno povijala kada bi prolazio i niko mu nije laskao. U palati i na imanjima njegovog dede, sve su mu žene govorile da je divan, jak i muževan. Kakva je radost bila naći se u njegovom društvu! Geršom uzdahnu. Žene na Kipru, one koje su bile dostupne rudarima, često su
govorile to isto, sve dok je čovek imao bakarnih prstenova. Munja obasja nebo na jugu. Ponadao se da oluja prolazi. Ponovo mu mislima prođe deda, te oseti nalet stida. Nikad nije bio pravedan prema tom čoveku. Deda ne bi likovao zbog njegove propasti. Baš kao što ne bi uživao ni u javnom pogubljenju koje je naredio za svog unuka. Geršom je pobegao iz grada ka obali, gde se ukrcao na brod koji je plovio za Kipar. Tamo bi i ostao da nije, dva dana ranije, u gradu ugledao grupu Egipćana. Prepoznao je pisare jednog trgovca koji je posećivao palatu njegovog dede. Jedan je netremice gledao u njega. Geršom je bio zarastao u bradu, kosa mu je bila duga i zamršena, mada nije bio siguran da će mu to obezbediti anonimnost. Prikupivši preostale bakarne prstenove koje je zaradio u rudniku, uputio se prema luci. U zalivu je seo na plažu i posmatrao brodove. Tada mu je prišao krivonog čovek uštavljene kože i izboranog lica. – Tražiš posao na moru? – upitao je. – Možda. Čovek je zapazio Geršomov neobični akcenat. – Gipt, zar ne? Geršom potvrdi. – Gipti su dobri mornari. A ti imaš ramena dobrog veslača. Stariji čovek čučnu i podiže kamen, koji zatim baci u more. – Nekoliko brodova traži ljude.
– Šta je sa onim tamo? – upita Geršom pokazujući na veliku, vitku galiju sa dve palube, usidrenu u zalivu. Bila je prelepa, izgrađena od crvenog hrasta, a uspeo je da izbroji četrdeset vesala na desnoj strani broda. Pri zalazećem suncu, trup se sijao kao da je od zlata. Geršom nikad ranije nije video toliki brod. – Samo ako nameravaš da umreš – reče starac. – Prevelik je. – Prevelik? Zašto je to loše? – upitao je Geršom. – Veliki bog Posejdon ne podnosi ogromne brodove. Cepa ih nadvoje. Geršom se nasmeja misleći da je reč o šali. Starac je izgledao uvređeno. – Ti, očigledno, ne razumeš more, mladiću – reče mu kruto. – Svake godine nadmeni brodograditelji grade velike brodove. Svake godine brodovi tonu. Ako ne bogovi, ko onda priređuje takve katastrofe? – Izvinite, gospodine – Geršom nije imao nameru da vređa – ali onaj brod ne izgleda kao da tone. – To je novi brod Zlatnog – reče čovek. – Sagradio ga je ludak kojeg niko drugi nije želeo da zaposli. Neće imati punu posadu. Čak su i ovdašnji mornari s pola mozga odbili da služe na njemu. Zlatni je doveo mornare sa spoljašnjih ostrva kako bi popunio posadu – on se zakikota – ali su i neki od njih dezertirali čim su videli brod, a poznato je da nisu preterano bistri. Ne, ovaj će brod potonuti kad Posejdon bude plivao ispod njega! – Ko je taj Zlatni? Čovek je delovao iznenađeno. – Mislio sam da su čak i Gipti čuli za Helikaona.
– Mislim da mi je poznato to ime. Da on nije pomorski ratnik? Zar on nije ubio nekog mikenskog pirata? Čovek je delovao zadovoljno. – Da, on je veliki borac. – Zbog čega ga zovu Zlatni? – Blagosloven je prokletom srećom. Svaki poduhvat mu donosi bogatstvo, ali mislim da će dobiti drugo ime kad taj monstrum potone. – Zaćutao je na nekoliko trenutaka. – Ali, mi se okrećemo kako duva vetar. Vratimo se našoj temi. Tebi je potreban brod. – Šta bi mi ti savetovao, prijatelju? – Znam trgovca koji ima galiju sa dvadeset vesala, Mirion. Prekosutra ide za Troju, ali nema dovoljno ljudi. Za deset bakarnih prstenova odvešću te kod njega i preporučiti te. – Nemam deset bakrenjaka. – Dobićeš dvadeset, a polovinu od toga kad sklopite dogovor. Daj mi tu polovinu i ja ću mu reći da si majstor u veslanju. – Shvatiće ubrzo da si ih slagao. Starac slegnu ramenima. – Već ćeš biti na moru, a trgovac će i dalje ostati na kopnu. Kad se vratiš, bićeš dobar veslač i niko neće razmišljati o tome. Geršom je čuo za Troju, za njene zlatne zidove i visoke kule. Pričalo se da se tu nekih stotinjak godina ranije borio i heroj Herakle. – Da li si ti bio u Troji? – upitao je starca. – Mnogo puta. – Priča se da je prelepa. – Da, lepo ju je videti. Ali je skupa. Kurve nose zlato, a čoveka smatraju siromahom ukoliko ne poseduje stotinu
konja. Bakarni prstenovi ti ne mogu kupiti ni čašu vode u Troji. Ipak, ima dovoljno svratišta na putu do tamo, mladiću. Tu je i Milet. E, to je pravi raj za mornare! Prsate kurve koje bi i dušu prodale za bakarni prsten, ali njihove duše nisu ono što će te zanimati. Tako lepu zemlju teško da ćeš ikad više videti. Tu ćeš doživeti najbolji provod u životu, mladiću! Nakon što mu je stari mornar obezbedio mesto među Mirionovom posadom, Geršom se spustio do dokova da pogleda brod. Nije bio stručnjak kad je bilo reči o takvim plovilima, ali čak se i njegovom neuvežbanom oku učinilo da trup leži nisko u vodi. Prišao mu je ogromni čovek ćelave glave i sa crnom bradom u obliku viljuške. – Tražiš mesto na brodu? – Ne. Prekosutra isplovljavam na Mirionu. – Preopterećena je, a nailazi oluja – reče krupni čovek. – Da li si nekada radio na galiji? Geršom odmahnu glavom. – Brod je dobar ako ga kapetan održava, čisti od školjki i ako je posada uvežbana. Mirion nije te sreće. – Čovek ga dobro osmotri. – Trebalo bi da ploviš sa mnom na Ksantu. – Na Brodu smrti!Mislim da neću. Lice ćelavog čoveka postade mračno. – Pa, dobro. Svaki je čovek sam odgovoran za svoje odluke, Gipte. Nadam se da nećeš zažaliti zbog svog izbora. Nebo zapara još jedan grom. Vetar ponovo postade jak. Geršom se oprezno iskrenu na stomak i čvršće stegnu ivice drveta. Zaspati znači umreti.
Prvi deo
VELIKO ZELENILO
I
PEĆINA PUNA KRILA Dvanaestorica muškaraca u ogrtačima od crne vune koji su im padali do članaka, u tišini su stajali kraj ulaza u pećinu. Nisu govorili, niti su se pomerali. Rani jesenji vetar bio je neprirodno hladan, ali ljudi, uprkos tome, nisu toplim dahom pokušavali da zagreju hladne šake. Mesečina je svetlucala sa njihovih bronzanih grudnih oklopa i šlemova sa belim krestama, presijavala se na ukrašenim štitnicima za ruke i noge, na drškama mačeva zadenutim u kanije na njihovim bokovima. Uprkos dodiru hladnog metala, nisu drhtali. Noć je postajala sve hladnija, a kad se primakla ponoć, počela je da pada kiša. Pljusak otpoče i hiljade kapi zazveča na njihovim oklopima. Oni su i dalje čekali nepomično. Potom se pojavi još jedan ratnik, visok i pognut, u ogrtaču koje se vijorio na snažnom vetru. I on je nosio oklop, ali se njegov kiras i šlem bili optočeni zlatom i srebrom, baš kao i grivne. – On je unutra? – glas mu je bio dubok. – Jeste, moj kralju – odgovori ratnik koji je imao duboko usađene sive oči, visok i širok u ramenima. – Pozvaće nas kad se bogovi budu obratili. – Onda ćemo sačekati – odgovori Agamemnon.
Kiša je posustala i kralj tamnim očima prelete preko svojih Sledbenika. Zatim pogleda Pećinu punu krila. U njenim dubinama mogao je da vidi svetlost vatre čija senka igra po kamenim zidovima. Čak i sa razdaljine mogao je da namiriše kiselkasti i opojni miris prorokove vatre. Dok je posmatrao, vatra zgasnu. Nenaviknut na čekanje, on oseti talas besa, ali je pokušavao da ga prikrije. I od kralja se očekivalo da pokaže poniznost u prisustvu bogova. Svake četvrte godine, kralj Mikene i dvanaestorica njegovih najvernijih Sledbenika iščekivali su glas bogova. Poslednji put Agamemnon je ovde stajao kad je nasledio svoga oca i kad je njegova vladavina bila na početku. Sećao se da je i tada bio nervozan, ali je ovoga puta bio još nervozniji jer se proročanstvo, koje je čuo prvog puta, pokazalo tačnim. Postao je beskrajno bogat. Žena mu je rodila troje zdrave dece, iako su sve bile devojčice. Mikenske armije su pobeđivale u bitkama, a poginuo je i veliki heroj. Agamenon se sećao i puta njegovog oca do Pećine pune krila od pre osam godina, i njegovog pepeljastog lica po povratku. Prorok ga je ispratio uz zloslutne reči. Zbogom, Atreju kralju. Nećeš ponovo doći do Pećine pune krila. Veliki kralj nije dočekao sledeće okupljanje jer je umro nedelju dana ranije. Iz pećine se pojavi žena odevena u crninu, čak joj je i glava bila pokrivena crnim velom od gaze. Ništa nije govorila, samo je podigla ruku u znak poziva onima koji su čekali. Agamemnon duboko udahnu i povede grupu u pećinu. Ulaz je bio uzan, te su skinuli šlemove s perjanicama i jedan za drugim sledili ženu, sve dok nisu
stigli do zgarišta proročke vatre. U vazduhu se još osećao miris dima i, kada je udahnuo, Agamemnon oseti kako mu srce divlje udara. Boje su postale jasnije, a škripa i trenje kožnih sandala o kamen preteći su odjekivali. Drevni ritual je vekovima počivao na verovanju da samo u trenutku smrti sveštenik može doći u dodir sa bogovima. Zbog toga je svake četvrte godine jedan čovek bio odabran da umre zarad svog kralja. Plitko dišući, Agamemnon spusti pogled na mršavog starca koji je ležao na slamarici. Lice mu je bilo bledo pod svetlošću vatre, a oči raširene i prazne. Paraliza izazavana kukutom počela je da nastupa. Za nekoliko minuta biće mrtav. Agamemnon je čekao. – Vatra na nebu – buncao je sveštenik – a vodena planina dotiče oblake. Čuvaj se velikog konja, kralju Agamemnone. – Starac se zatetura i žena u crnini kleknu pored njega, podižući i podupirući njegovo malaksalo telo. – Ne trebaju mi zagonetke – izjavi Agamemnon. – Šta je sa kraljevstvom? Gde je mikenska moć? Sveštenikove oči nakratko blesnuše i Agamemnon u njima primeti bes. Zatim to prođe i starac se osmehnu. – Tvoja volja i ovde vlada, kralju moj. Pružam ti šumu istine, a ti želiš da ti pričam o listu. Kako zapovedaš... Moćan bićeš još uvek ti kad sledeći put budeš hodao ovim kamenim hodnikom. Otac sina – izusti i nešto šapnu ženi koja mu prinese pehar vode. – Sa kakvim ću se opasnostima suočiti? – upita Agamemnon.
Grč obuze sveštenikovo telo i on vrisnu. Zatim se opusti i pogleda kralja. – Vladar je uvek u opasnosti, Agamemnone kralju. Ako ne bude jak, biće oboren. Ako ne bude mudar, biće zbačen s prestola. Seme usuda se svake godine seje, a njemu za rast ne treba ni sunca ni kiše. Poslao si heroja da okonča neznatnu pretnju i tako si posejao zloslutno seme. Ono je poraslo i iz zemlje će niknuti mačevi. – Ti govoriš o Alektruonu. Bio mi je prijatelj. – Nije on nikome prijatelj! On je ubica i ne haje za upozorenja. Verovao je u svoje lukavstvo, surovost i snagu. Jadni, slepi Alektruon. Sada zna cenu svoje greške. Nadmenost mu je došla glave jer niko nije nepobediv. Onima koje će uništiti, bogovi najpre podare ponos. – Šta si još video? – Agamemnon nije imao strpljenja. – Govori sada! Smrt ti se približava. – Ja se ne bojim smrti, kralju mačeva, kralju krvi, kralju pljačke! Ti ćeš živeti zauvek, Agamemnone, u srcima i mislima ljudi. Kada ime tvoga oca padne u prašinu i raznese ga vetar vremena, tvoje će ime izgovarati naglas i često. Kad tvoj rod postane samo uspomena, a sva kraljevstva se pretvore u prah, tvoje će ime i dalje spominjati. To sam video. – To mi je po volji – zaključi zadovoljno kralj. – Šta još? Budi brz jer je vremena malo. Imenuj najveću opasnost sa kojom ću se suočiti! – Želiš ime, Agamemnone? Kako su... ljudi čudni. Mogao si da tražiš... odgovore, Agamemnone – glas starog čoveka polako je nestajao i postajao nerazumljiv. Kukuta je doprla do mozga.
– Daj mi ime i znaću odgovor. Još jedna munja besa obasja staračke oči, zadržavajući napredovanje otrova. Kad je progovorio, glas mu je bio jasniji. – I Alektruon je tražio od mene ime, nekad davno, kad sam bio samo prorok. Tad nisam bio blagosloven mudrošću umirućeg. Imenovao sam Helikaona Zlatnog. A šta je on učinio... taj budalasti čovek? Preplovio je more u potrazi za Helikaonom i sam je sebe odveo u propast. Ovog puta ti tražiš ime, Agamemnone kralju. Isto je. Helikaon – reče stari sveštenik, sklopi oči i zavlada tišina. – Helikaon mi predstavlja pretnju? – ponovi kralj. Umirući sveštenik progovori još jednom. – Vidim kako ljudi gore poput sveća i... brod u plamenu. Vidim čoveka bez glave i... veliki bes. Vidim... vidim mnoštvo brodova, poput velikog jata ptica. Vidim rat, Agamemnone, dugačak i užasan, i smrt mnogih junaka. – Iznenada kriknuvši, on pade na ruke žene pod velom. – Da li je mrtav? – upita Agamemnon. Žena opipa puls i klimnu glavom. Agamemnon opsova. Moćni ratnik stade pored njega, kose toliko plave da se činilo pod svetlošću da je sablasno bela. – Govorio je o velikom konju, gospodaru. Jedra Helikaonovih brodova ukrašena su simbolom crnog konja koji se propinje. Agamemnon je ćutao. Helikaon je bio rođak Prijama, kralja Troje, a Agamemnon je sklopio sa Trojom sporazum o savezništvu, kao i sa većinom trgovačkih kraljevstava na istočnoj obali. Iako se pridržavao ugovora, finansirao je gusarske napade mikenskih galija, koje su pljačkale gradove njegovih saveznika i presretale
trgovačke brodove koji su prevozili bakar, kalaj, olovo, alabaster ili zlato. Svaka galija mu je davala desetinu plena. Na taj način je uspevao da vojsku dobro opremi i zadobijao naklonost vojskovođa i vojnika. Javno se, međutim, odricao gusara i pretio im je smrću, te nije mogao otvoreno da Helikaona proglasi neprijateljem Mikene. Troja je bila veliki i bogat grad, te je trgovina s njom donosila značajnu dobit u bakru i kalaju, bez kojih je bilo nemoguće iskovati bronzane oklope i mačeve. Rat sa Trojancima bio je neizbežan, ali Agamemnon još uvek nije bio spreman da od njihovog kralja sebi načini neprijatelja. Isparenja proročke vatre su postala manje omamljujuća, i on oseti kako mu se misli bistre. Sveštenikove reči su bile veoma ohrabrujuće. Imaće sina, a njegovo ime će odjekivati vekovima. Ali, starac je govorio i o semenu usuda, a to upozorenje nije smeo da zanemari. On pogleda plavog muškarca u oči. – Neka se objavi, Kolane, da onoga ko ubije Helikaona očekuje dvostruka čovekova težina u zlatu. – Svaki gusarski brod Velikog zelenila će jurnuti na njega zarad takve nagrade – potvrdi Kolan. – Uz tvoju dozvolu, kralju moj, ja bih poveo svoje tri galije u poteru za njim. Međutim, neće ga biti lako izvući na otvoreno. On je prevejan borac, hladnokrvan u boju. – Onda ga učini manje hladnokrvnim, moj Salomitelju ljudske volje – reče Agamemnon. – Nađi one koje Helikaon voli i ubij ih. On ima rodbinu u Dardanosu, mlađeg brata o kome se stara. Počni od njega. Neka Helikaon spozna očaj i bes! Zatim mu iščupaj srce.
– Krenuću sutra, gospodaru. – Napadni ga na otvorenom moru, Kolane. Ako ga nađeš na kopnu i ukaže ti se prilika, probodi ga, zadavi ili otruj, svejedno je, ali njegova smrt ne sme biti povezana sa mojim imenom. Na moru čini kako ti je volja. Ako ga uhvatiš živog, odrubi mu glavu, ne žuri, ali na kopnu neka njegova smrt bude brza i tiha. Neka izgleda kao svađa. Da li me razumeš? – Da, kralju moj. – Kako sam čuo, Helikaon je poslednji put viđen na Kipru – reče Agamemnon – gde je nadgledao izgradnju velikog broda. Rečeno mi je da će biti spreman da isplovi krajem sezone. Imaš dovoljno vremena da potpališ vatru na kojoj će sagoreti njegova duša. Iza njih se začu grcanje. Agamemnon se naglo okrenu i vide da je stari sveštenik još jednom otvorio oči. Gornji deo tela se tresao i ruke su se trzale u grčevima. – Doba heroja prolazi! – uzviknuo je glasom iznenada jasnim i snažnim, a njegove umiruće oči se okrenuše ka Agamemnonu. – Reke su pune krvi i nebo je u plamenu! I vidi kako ljudi gore u Velikom zelenilu! Konj! Čuvaj se Velikog konja! Na usta mu pokulja krv koja pokapa bledu odeždu. Lice mu se ukoči, a oči panično raširiše. Strahovit grč protrese njegovo telo i poslednji dah napusti grlo.
II
BOG U HRAMU Bogovi hodaju po oluji, mala Fija je to znala jer joj je majka često pripovedala o besmrtnima – kako se koplje Areja, boga rata, može videti u munji, te kako Hefestov čekić stvara grmljavinu. Kad se more naljuti, to Posejdon pliva pod talasima, ili se vozi Velikim zelenilom u kočiji sa upregnutim delfinima. Tako je osmogodišnja devojčica pokušavala da obuzda svoje strahove dok se, s mukom, uspinjala ka hramu blatnjavom padinom. Njena izbledela i iznošena tunika nije pružala nikakvu zaštitu od pobesnelog vetra i jake kiše koja je šibala obale Kipra. Čak joj je i glava bila hladna, jer joj je deset dana ranije majka odsekla zlatnu kosu u pokušaju da istrebi buve i vaši. I pored toga, Fijino sitno telo bilo je puno ujeda i plikova. Većina je predstavljala svrabež, ali je ujed pacova na članku bio bolan i naduven, a krasta je stalno otpadala i ostavljala iza sebe tragove sveže krvi. Ove sporedne stvari nisu predstavljale brigu detetu koje je išlo ka velikom hramu. Kada se majka dan ranije razbolela, Fija je otrčala do vidara u centru grada. Ljutito joj je rekao da nema šta da traži kod njega. Nije posećivao one koje su bogovi prokleli siromaštvom i jedva da ju je i saslušao dok je objašnjavala kako majka ne može da ustane iz kreveta i kako joj je telo vrelo i u bolovima.
– Idi svešteniku – rekao je. Fija je trčala preko luke ka Asklepijevom hramu, gde se pridružila ostalima koji su tražili savet i pomoć. Ljudi su i ovde donosili poklone. Mnogi su imali zmije u pletenim korpama, štence i darove u vinu ili hrani. Kada su je, najzad, propustili kroz velika vrata, dočekao ju je mladić koji ju je upitao kakav je dar donela. Pokušala je da mu priča o majčinoj bolesti, ali i on ju je oterao. Pozvao je sledeću osobu koja je čekala u redu, starca koji je u drvenom kavezu nosio dva bela goluba. Fija nije znala šta da radi i vratila se kući. Majka je bila budna i pričala je sa nekim koga Fija nije mogla da vidi. Kada je čula da je počela da plače, i Fija je pustila suze. Oluja je došla u sumrak i Fija se setila da bogovi šetaju po nevremenu. Odlučila je da lično razgovara sa njima. Hram Apolona, Gospodara sa srebrnim lukom, bio je blizu ljutitog neba i Fiji je palo na pamet da bi je bogovi mogli bolje čuti ako se bude popela tamo. Noć je donela talas hladnoće i ona poče da drhti. Strahovala je da će podivljali psi, koji su lutali ovim brdima, osetiti miris krvi sa njenog članka. Spotakla se u mraku i jauknula kad je kolenom udarila u kamen. Dok je bila mala, kad god bi se povredila, otrčala bi majci i ona bi je zagrlila i tako odagnala bol. Tada su živeli u većoj kući sa cvetnim vrtom, a ujaci su bili bogati i mladi. Sad su bili stari i prljavi i nisu donosili lepe poklone, već samo po nekoliko bakarnih prstenova. Oni nisu više sedeli i smejali se sa njenom majkom. Uglavnom su ćutali. Dolazili su noću. Fija bi morala da izađe napolje, a oni bi, posle kraćeg zadržavanja, odlazili. U poslednje vreme, se
nijedan ujak nije pojavljivao. Nije bilo poklona, nije bilo prstenova, a hrane je ponestajalo. Fija se pope više. Ugledala je uspravljeno kamenje oko hrama. Mesto je bilo poznato kao Apolonov skok jer se, majka joj je pričala, zlatokosi bog sunca jednom ovde odmarao pre no što se vinuo na nebo u svojim vatrenim kočijama. Dete je bilo skoro na izmaku snage dok se kretalo strmom padinom. Ošamućena od umora, spotače se o kamen. Munja u tom trenu osvetli nebo, a Fija kriknu kad jaka svetlost osvetli figuru na samoj ivici litice, s rukama podignutim uvis. Okliznu se i pade na zemlju. Oblaci su se razišli i mesec zasija. Bog je spustio ruke i lagano se okrenuo, a kiša je blistala sa njegovog nagog torza. Posmatrala ga je uplašenih i raširenih očiju. Da li je to Gospodar srebrnog luka? Sigurno nije jer je ovaj bog imao crnu i dugačku kosu, a za Apolona se govorilo da ima kovrdže u boji zlatne sunčeve svetlosti. Lice mu je bilo upadljivo i strogo, oči blede, a pogled strog. Fija pogleda u njegove članke u nadi da će ugledati krila, što bi značilo da pred njom stoji Hermes, glasnik bogova. Za Hermesa se znalo da je prijatelj ljudima. Ali, nije bilo krila. Bog joj je prišao i ona ugleda da su njegove oči zadivljujuće plave. – Šta ti radiš ovde? – upitao je. – Da li si ti bog rata? – upitala ga je drhtavim glasom. On se osmehnu. – Ne, nisam bog rata. Obuze je talas olakšanja. Moćni Arej ne bi izlečio njenu majku. On prezire ljude.
– Moja majka je bolesna, a nemam darova – rekla je. – Ako je izlečiš, radiću doživotno za tebe i donosiću ti mnogo poklona. Bog se tada okrenu i pođe prema stenama. – Molim te, ne odlazi! – zaplakala je. – Moja majka je bolesna! On kleknu iza stene i podiže teški ogrtač, potom sede pored devojčice i ogrnu je. Osetila je na ramenima dodir najfinije vune. – Išla si u hram da tražiš pomoć za svoju majku? Da li si bila kod vidara? – Nije hteo da dođe – jadala se. – Otišla sam i u hram, ali nisam imala šta da poklonim. Oterali su me. – Hajde – reče on – vodi me kod nje. – Hvala ti – zahvalno je rekla i pokušala da ustane. Noge je nisu slušale i ona nezgodno pade u blato i isprska skupoceni ogrtač. – Žao mi je, zaista mi je žao – ponavljala je. – Nije važno – bog je podiže u naručje i pođoše nazad, ka gradu. Oslonivši glavu na božansko rame, Fija je zaspala. Probudila se tek kad je začula glasove. Bog je sa nekim razgovarao. Otvorivši oči, ugleda ogromnu figuru kako ide pored boga. Čovek je bio ćelav i imao je bradu u obliku viljuške. Kad je primetio da je otvorila oči, bradonja joj se osmehnuo. Približavali su se jednom naselju i bog ju je upitao gde stanuje. Osetila je stid jer su ovo bile lepe kuće, belih zidova i crvenih krovova, ali majka i ona nisu živele u nekoj od tih otmenih kuća, već u šupi, na zaravni. Krov je prokišnjavao i bilo je mnogo rupa na drvenim zidovima
kroz koje su ulazili pacovi. Pod je bio od zemlje, a prozore nisu imale. – Sad se osećam snažnije – rekla je i bog ju je spustio. Kad su ušli, nekoliko pacova pobeže od majke. Bog kleknu na zemlju pored nje i rukom joj dotaknu obrvu. – Živa je. Odnesi je do kuće, Okse – reče svom prijatelju. – Nas dvoje ćemo krenuti za vama. Bog uze Fiju za ruku i njih dvoje prođoše kroz grad i stigoše pred kuću vidara. – On je jedan vrlo ljutit čovek – upozori Fija kada je bog zalupao pesnicom po drvenim vratima. Ona se naglo otvoriše i pred njima se pojavi vidar. – Šta se ovde dešava? Tako vam Hada... – započe on, ali zaćuta kad je prepoznao tamnokosog boga. Fija primeti da se njegovo ponašanje menja. Izgledalo je da se naglo smanjio. – Oprosti, gospodaru – reče povijajući glavu. – Nisam znao... – Pokupi svoje bilje i lekove i odmah idi u Fedrinu kuću – reče bog. – Naravno. Odmah. Ponovo su negde krenuli, ovog puta uz dugačko i široko brdo, ka domovima bogataša. Fiju i drugi put poče da izdaje snaga i bog je podiže. – Naći ćemo ti nešto za jelo – reče on. Kad su najzad stigli do odredišta, Fija je, iznenađena, širom otvorila oči. Pred njom se nalazila palata, sa visokim zidom oko prelepog vrta. Sa obe strane velikog ulaza pružali su se redovi crvenih stubova. Pod palate bio je ukrašen obojenim kamenjem, a zidovi su bili prekriveni slikama živih boja. – Da li je ovo tvoja kuća? – upitala je.
– Ne. Ovde odsedam kad sam na Kipru – odgovorio je. Bog odnese Fiju u sobu belih zidova u stražnjem delu kuće. Tu je čekala žena, mlada i zlatokosa. Nosila je zelenu haljinu obrubljenu zlatnim trakama i bila je očaravajuće lepa. – Daj detetu nešto da pojede, Fedra – obrati joj se bog. – Ja ću sačekati da mi vidar kaže kako je njena majka. Fedra se osmehnu Fiji i iznese svežeg hleba i meda. Posle obedovanja, Fija zahvali ženi i nastavi da sedi u tišini pošto nije znala o čemu bi pričala sa takvom lepoticom. Žena sebi nasu pehar vina, koje razblaži vodom. – Da li si ti boginja? – usudi se Fija da upita naposletku. – Neki muškarci su mi govorili da jesam – odgovori Fedra uz širok osmeh. – Ovo je tvoja kuća? – Da. Da li ti se dopada? – Veoma je velika. – Jeste, zaista. Fija se naže unapred i reče tiho: – Ja ne znam koji je on bog. Išla sam u hram i videla ga. Da li je on Gospodar srebrnog luka? – On je gospodar mnogih stvari – odgovori Fedra. – Da li želiš još hleba? – Da, hvala ti. Fedra joj predloži da se sama posluži, a onda donese bokal hladnog mleka i napuni pehar, koji devojčica ispi. Ukus je bio izvrstan. – Dakle – nastavi Fedra – tvoja majka je bolesna i ti si išla u hram po pomoć. Hram se
nalazi vrlo visoko i put je opasan. Tu ima i čopora divljih pasa. Fija nije znala šta da odgovori i nastavila je da sedi bez reči. – To je bilo veoma hrabro od tebe – produži Fedra. – Tvoja majka je srećna što te ima. Šta se desilo s tvojom kosom? – Majka ju je odsekla. Imala sam vaške – osetila je stid dok je pričala. – Noćas ću ti pripremiti kupku. Pronaći ćemo i meleme za te ujede i ogrebotine. Bog se u tom trenutku vratio. Sad je bio u beloj tunici do kolena i sa porubom od srebrne trake, a njegova duga crna kosa bila je skupljena i svezana u konjski rep. – Tvoja majka je vrlo slaba – reče – ali sad spava. Vidar će dolaziti svakog dana dok joj ne bude bolje. Obe možete ostati ovde koliko budete želele. Fedra će tvojoj majci pronaći posao. Zar to nije odgovor na tvoje molitve, Fija? – O, da – uzviknu devojčica. – Hvala ti. – Pitala je da li si ti Apolon – reče Fedra uz osmeh. Bog se spusti se na kolena pored Fije i ona pogleda u njegove blistavoplave oči. – Moje je ime Helikaon i nisam bog. Da li si razočarana? – Ne – odgovori Fija, mada jeste osetila razočaranje. Helikaon ustade i obrati se Fedri. – Dolaze mi trgovci. Biću sa njima. – I dalje nameravaš da sutra isploviš za Troju? – Moram. Obećao sam Hektoru da ću doći na venčanje.
– Ovo je sezona oluja, Helikaone, a provešćeš skoro mesec dana na moru. To bi te obećanje moglo skupo koštati. On se nagnu, poljubi je i napusti odaju. Fedra je ostala da sedi sa Fijom. – Ne budi previše razočarana, malena – reče žena. – On jeste bog, stvarno. Samo, on to još uvek ne zna.
Kasnije, kad se dete okupalo i leglo u krevet, Fedra je stajala pod nadstrešnicom u bašti i posmatrala munje. Svež i prohladan vetar ispunjavao je vazduh mirisom jasmina koji je rastao uz zapadni zid. Osećala je umor i neobičnu melanholiju. Ovo je bila Helikaonova poslednja noć na Kipru. Sezona je bila pri kraju i on će isploviti svojim novim brodom i zaputiti se ka stotinama milja dalekoj Troji. Zatim će otploviti na sever, u Dardaniju, gde će provesti zimu. Fedra je iščekivala noć punu strasti i topline, želela je da oseti čvrstinu njegovog tela, ukus njegovih usana. Umesto toga, došao je kući sa poluizgladnelim detetom bezube prostitutke, koju je nešto ranije doneo Oks. Fedra je najpre bila ljuta, a potom je to osećanje smenio talas nezadovoljstva. Zaklonjena od kiše, Fedra sklopi oči i zamisli dete, njenu obrijanu glavu prekrivenu ujedima, lice ispijeno i špicasto, ogromne oči i uplašeni pogled. Devojčica je sada spavala u sobi pored odaje svoje majke. Fedra je osetila nagon da je zagrli i poljubi u obraz. Želela je da odagna bol iz tih krupnih plavih očiju. Ipak, nije to učinila. Samo
je pomakla pokrivač kako bi se mršava devojčica uvukla u široki krevet i položila glavu na meki jastuk. – Spavaj lepo, Fija. Ovde ćeš biti bezbedna. – Da li si ti njegova supruga? – Ne. On je jedan od mojih darodavalaca. Ja sam poput tvoje majke, jedna od Afroditinih devica. – Majka više nema darodavalaca – reče Fija pospano. – Spavaj. Naravno da ih više nije bilo, pomislila je Fedra. Majka je bila ružna, mršava i usahla pre vremena. I sama stariš, pomislila je. Mada je bila blagoslovena mladalačkim izgledom, Fedra se približavala trideset i petoj godini. Uskoro će se smanjiti i broj njenih darodavalaca. Osetila je bes. Koga je briga za to? Sad sam bogata! Osećaj melanholije i dalje je vladao. Za osamnaest godina, koliko je prošlo od kada je Fedra postala Afroditina sledbenica, devet puta je ostajala u drugom stanju. Svaki put bi pohodila Asklepijev hram i gutala gorko bilje kako bi okončala trudnoću. Poslednji put se to desilo pet godina ranije. Sačekala je mesec dana duže nego što bi trebalo jer je bila razapeta između želje da uveća svoje bogatstvo i narastajuće potrebe da postane majka. – Sledeći put – obećala je sebi. – Sledeći put ću roditi dete. Sledećeg puta nije bilo i sada je često, u mraku, sanjala plač dece koja je dozivaju. Trčala bi naslepo pokušavajući da ih nađe i budila bi se u hladnom znoju. Tad bi zaplakala, a jecaji su često odjekivali prazninom njenog života.
– Moj život nije prazan – pomislila bi prkosno. – Imam palatu, sluge i dovoljno blaga da proživim svoj život bez potrebe za muškarcima. Često nije bila sigurna da su takve misli dovoljno iskrene. Njeno raspoloženje je čitavog dana bilo krhko i bila je na ivici suza kad joj je Helikaon rekao da ide gore, do Apolonovog hrama. Jednom je išla tamo sa njim, prošle godine, i posmatrala ga je kako stoji na samoj ivici, podignutih ruku i sklopljenih očiju. – Zašto to radiš? – pitala ga je. – Litica bi mogla da se obruši. Mogao bi da padneš i razbiješ se o stene. – Možda to i želim. Fedra je bila začuđena jer odgovor nije imao smisla, ali Helikaon je često prkosio logici. Često je, s naporom, pokušavala da pronikne u skrivene dubine muške duše. Kad bi bio sa njom, nije pokazivao ni trunku nasilja o kom su muškarci šaptali da ga poseduje. Nije bilo grubosti, svireposti, besa. U stvari, jedva da je i nosio oružje na Kipru, iako je ona videla tri bronzana mača, šlem sa belom krestom, grudni oklop i grivne. Bili su spakovani u škrinji u gornjoj sobi, koju je koristio kad je bio na ostrvu. Spakovani u škrinju... Kao i njegova osećanja. Proteklih pet godina, koliko ga je poznavala, Fedra nikad nije uspela da ga zaista upozna. Pitala se da li je to ikome uspelo. Fedra iskorači na kišu i podiže lice ka crnom nebu. Zadrhtala je kad se njena zelena haljina navlažila. Vetar je bio leden dok je prelazio preko njene mokre kože. Ona se nasmeja glasno i vrati u zaklon. Hladnoća je izbrisala umor. Munja blesnu i njoj se učini da vidi senoviti obris
osobe koja protrčava pored žbunja sa njene desne strane. Okrenuvši se naglo, ništa nije videla. Da li je to bila svetlosna varka? Nervozno se vratila u kuću i zatvorila vrata. Poslednji Helikaonovi gosti su otišli i ona se pope do njegove odaje. Baklje su bile pogašene i soba ispunjena tamom. Nečujno priđe krevetu i otkri da je prazan. Izašla je na terasu i pogledala u vrt. Oblaci se nakratko raziđoše i pojavi se mesec. Okrenuvši se, iznenađena, primeti blatnjave tragove na podu odaje. Neko je bio ovde. Popeo se kroz prozor. Vrativši se na terasu, ponovo pogleda ka vrtu. Učini joj se da vidi senku koja se pomera i tada ugleda u crno odevenog čoveka kako trči prema zidu. Glava mu je bila prekrivena kapuljačom. Potom se iza statue pojavi Helikaon sa bodežom u ruci. Čovek ga ugleda i poče da trči. Skočio je i preleteo preko visokog zida. Oblaci se ponovo sklopiše i Fedra više ništa nije mogla da vidi. Potrčala je niz stepenice i stigla do ulaza u istom trenutku kad je i Helikaon došao do njega. Zatvorivši vrata, Fedra navuče rezu. – Ko je to bio? – upitala je. Helikaon baci bronzani bodež na sto. – Običan lopov. Otišao je sada – rekao je i, prošavši pored nje, uputio se u kuhinju, gde je uzeo peškir i počeo da briše ruke i lice. Fedra ga je pratila. – Reci mi istinu. Skinuvši tuniku, on nastavi da se briše. Još uvek nag, nalio je dva pehara razblaženog vina i Fedri pružio jedan. – Neki čovek me je sledio kad sam išao ka hramu. Ugledao sam ga krajičkom oka. Veoma je vešt, držao se senki. Oks i moji ljudi ga nisu primetili.
– Ali ti jesi? On uzdahnu. – Moj je otac ubijen, Fedra. Od tada sam postao... obazriviji od drugih. – Imaš li mnogo neprijatelja, Helikaone? – Svi moćni ljudi imaju neprijatelje. Ima trgovaca koji mi duguju čitavo bogatstvo. Kad bih umro, oni više ne bi bili dužnici. Ubijao sam gusare koji su iza sebe ostavljali braću ili sinove željne osvete. Ali, nemojmo više o tome noćas. Ubica je pobegao, a ti izgledaš privlačno. Da je bila njegova žena, mogla bi da mu kaže da joj sad nije do vođenja ljubavi. Nisam njegova žena, pomislila je, već Afroditino dete, a on moj darodavalac. Poput bezube veštice u stražnjoj sobi, i ja sam samo prostitutka. Ispuni je tuga, ali se ona silom osmehnu i zakorači u njegov zagrljaj. Poljubac je bio topao, dah sladak, a ruke, obavijene oko nje, snažne. – Da li me smatraš prijateljem? – upitala ga je kasnije dok su ležali na velikom krevetu. Glavu je položila na njegovo rame, a bok joj je bio naslonjen uz njegov. – Sada i zauvek, Fedra. – I kada postanem stara i ružna? On je pomilova po kosi. – Šta želiš da čuješ? – Istinu. Želim samo istinu. Nagnuvši se nad njom, poljubi je u obrvu. – Ja ne poklanjam olako svoje prijateljstvo – rekao je – i ono ne zavisi od lepote i mladosti. Ako poživimo da oboje budemo stari i ružni, biću ti i dalje prijatelj. Ona uzdahnu. – Bojim se, Helikaone. Bojim se starosti, bojim se da ćeš biti ubijen, ili da ću ti dosaditi. Strahujem da bih mogla završiti poput Fijine majke. Odavno sam
bila u prilici da biram i odabrala sam ovakav život. Stekla sam bogatstvo i sigurnost, ali sada se pitam da li sam postupila ispravno. Misliš li da sam mogla biti srećna kao žena seljaka ili ribara, kome bih izrodila decu? – Ne mogu ti dati odgovor na to pitanje. Prinuđeni smo da svakog dana biramo. Nekad odaberemo ono ispravno, a ponekad ne. Ako smo dovoljno snažni, prihvatamo ono što proističe iz naših odluka. Da budem iskren, nije mi jasno šta ljudi smatraju srećom. Postoje trenuci sreće i smeha, utehe, tu je i prijateljstvo, ali čista sreća? Ako postoji, nisam je pronašao. – Možda postoji kad nekoga voliš – predložila je. – Da li si nekad bila zaljubljena? – Ne – slagala je. – Ni ja. Njegove reči joj se, poput bodeža, zariše u srce. – Žalosti smo dostojan par – prisilila je sebe da se osmehne. Rukom je pomilovala njegov ravan stomak. – Ali – odglumila je raspoloženje – postoji neko ko ne izgleda tužno! U stvari, on počinje da biva veoma zaljubljen! – To je tvoj uticaj – Helikaon se nasmeja. Njegove ruke se sklopiše oko ženstvenih bokova i podigoše je, a zatim je privuče k sebi.
III
ZLATNI BROD Oluja koja je vladala prethodna dva dana povukla se ka zapadu. Kad je Spiros prevozio putnika do velikog broda, nebo je bilo čisto i plavo, a more mirno. Bio je umoran jer je čitavog jutra prevozio posadu na Ksant. Voleo je da se hvali kako je i u svojoj osamdesetoj godini i dalje snažan, ali to je bilo daleko od istine. Ruke i ramena su ga boleli, a srce mu je divlje udaralo kad bi se naslonio na vesla. Čovek nije star sve dok može da radi. Ova jednostavna filozofija Spirosa je držala aktivnim. Svakog jutra, sa osmehom je pozdravljao novi dan. Izašao bi napolje i, zahvativši vodu iz bunara, zagledao bi se u svoj odraz. – Lepo je videti te, Spirose. Posmatrao je mladića koji je nepomično sedeo na krmi. Kosa mu je bila duga i tamna, kožnom trakom vezana da ne pada na lice. Grudi su mu bile gole, nosio je jednostavni kilt i sandale. Telo mu je bilo vitko i mišićavo, oči blistave i plave poput letnjeg neba. Spiros ga ranije nije video i nagađao je da je stranac, verovatno neki lopov sa ostrva ili Krićanin. – Ti si novi veslač, zar ne? – upita Spiros. Putnik nije odgovorio, ali se osmehnuo. – Čitave sedmice prevozim takve kao što si ti. Ovdašnji neće da plove na Brodu smrti. Tako zovemo Ksant – dodao je. – Samo idioti i stranci, bez uvrede.
Putnikov glas je bio dubok, a njegov akcenat je potvrdio Spirosovu teoriju. – Brod je prelep – reče ljubazno – a brodograditelj kaže da je bezbedan. – Da, lepo ga je gledati – složi se Spiros. – Veoma je dopadljiv oku – zakikota se – međutim, ne bih verovao ni reči tom Ludaku iz Mileta. Moj nećak je gradio ovaj brod, znaš. Rekao mi je da je Kalkej tumarao okolo pričajući sam sa sobom. Čak je umeo da se udara po glavi. – Video sam da to čini – složi se mladić. Spiros ućuta, a u njemu procveta nezadovoljstvo. Čovek je bio mlad i očigledno nije obraćao pažnju na to što bogovi mora preziru velike brodove. Dvadeset godina ranije posmatrao je kako veliki brod isplovljava iz zaliva. Dva puta je plovio bez problema, a zatim je nestao u oluji. Preživeo je samo jedan čovek, kojeg je more izbacilo na istočnu obalu. Njegovu priču su prepričavali mornari decenijama. Kobilica je pukla i brod se za tren raspao. Spiros je razmišljao da li da mladom veslaču ispriča tu priču, ali je odustao od toga. Kakve bi to svrhe imalo? Čovek želi da zaradi svojih dvadeset bakarnih prstenova i njemu više nema povratka. Spiros nastavi da vesla, osećajući kako se pojačava bol u krstima. Od zore, ovo je bilo dvadeseti put da prevozi nekoga do Ksanta. Oko galije je bilo mnogo malih brodova sa teretom. Ljudi su vikali i borili se za mesto. Čamci su se sudarali, a pretnje su uzvikivane sa svih strana. Spušteni su konopci i počelo je utovarivanje robe. Posada i ljudi koji su čekali da istovare svoje teretne čamce bili su na izmaku strpljenja. Prizor je bio dostojan predstave uzavrelog haosa.
– Ovako je čitavog jutra – reče Spiros usporivši veslanje. – Mislim da neće isploviti danas. Jedan od problema sa brodovima te veličine je podizanje tereta na tako visoku palubu. Nije mislio na to onaj Ludak, zar ne? – Kriv je vlasnik – reče putnik. – On je želeo najveći brod ikad sagrađen. Usredsredio se na kvalitet izrade, a nije mnogo razmišljao o utovaru i istovaru. Spiros uvuče vesla. – Slušaj, momče, ti očigledno ne znaš s kim ćeš zaploviti. Bolje ne govori ništa slično u prisustvu Zlatnoga. Helikaon je mlad, ali je i ubica, znaš. Alektruonu je odsekao glavu i izvadio mu oči. Priča se da ih je pojeo. On nije neko kog bi smeo da uvrediš, ako shvataš šta hoću da kažem. – Pojeo mu je oči? Tu priču još nisam čuo. – O, ispredaju se mnoge priče o njemu – Spiros se zagleda u gužvu oko galije. – Nema svrhe da pokušavam da se probijem do krme. Moramo da sačekamo malo dok se neki od onih teretnih čamaca ne udalji. Ogromni ćelavi čovek s crnom bradom, nauljenom i upletenom u dve kike, pojavi se na levoj strani palube. Zapovedio je posadi teretnih čamaca da sačekaju i dozvole onima koji su bliži da budu istovareni. – Onaj ćelavi tamo je Zidant – nastavi da objašnjava Spiros. – Zovu ga Oks1. Jednom je neki moj nećak plovio s njim. Vo je Hetit. Dobar je čovek. Moj nećak je pre nekoliko godina slomio ruku dok je služio na brodu Itaka i nije mogao da radi. Ipak je dobio svojih dvadeset bakarnih prstenova. Zidant se pobrinuo za to – rekao je i okrenuo se ka jugu. – Vetar menja smer. Okreće ka jugu, 1
Vo. (prim. prev.)
što je neobično za ovo doba godine. To će vam pomoći da isplovite, pretpostavljam, ako i krenete danas... – Isploviće – reče čovek. – Verovatno si u pravu, mladi prijatelju. Zlatni je blagosloven srećom. Nijedan od njegovih brodova nije potonuo, jesi li to znao? Gusari ga izbegavaju. Tako i treba, zar ne? Ne treba se kačiti sa čovekom koji ti može pojesti oči – posegnuvši ispod sedišta, starac dohvati mešinu s vodom. Poteže veliki gutljaj, a zatim mešinu pruži putniku, koji je zahvalno prihvati. Primetiše odsjaj bronze na palubi dok su na nju stupala dvojica ratnika. Obojica su nosili grudne oklope i šlemove ukrašene belom perjanicom od konjske dlake. – Ponudio sam im prevoz – promrmlja Spiros. – Nije im se dopao moj čamac. Mora da je bio premali za njihov ukus. Ali, dobro, kuga na sve Mikenjane! Čuo sam ih dok su razgovarali. Oni nisu prijatelji Zlatnoga, to je sigurno. – Šta su rekli? – Uglavnom je pričao onaj stariji. Rekao je da mu je mrsko što mora da plovi na istom brodu sa Helikaonom. Ne krivim ga, pretpostavljam. Onaj Alektruon, čovek koji je izgubio oči, takođe je bio iz Mikene. Helikaon je ubio mnogo njegovih sugrađana. – Kao što si rekao, on nije neko koga bi voleo da uvrediš. – Zašto to čini? – Šta? Ubija Mikenjane? – Ne, pitam se zašto plovi širom Velikog zelenila. Pričaju da ima palatu u Troji i zemlju u Dardaniji i... još negde na severu. Ne sećam se gde. Uostalom, on je već
dovoljno bogat i moćan. Zašto onda rizikuje život na moru i bori se protiv gusara? Mladić slegnu ramenima. – Nije sve onako kako izgleda na prvi pogled. Ko zna? Možda sledi neki svoj san. Čuo sam da namerava da jednog dana zaplovi ka dalekim morima. – To sam i mislio – reče Spiros. – Tamo je kraj sveta, sa vodopadom koji se obrušava u beskonačnu tamu. Kakav bi to idiot želeo da plovi ka crnom ambisu sveta? – To je dobro pitanje, čamdžijo. Čovek koji nije zadovoljan, možda. Čovek koji traga za nečim što ne može pronaći u okvirima Velikog zelenila. – Eto ti ga sad! Sve što je vredno, čovek može pronaći i u svom selu. To je problem sa tim bogatim prinčevima i kraljevima. Oni ne shvataju u čemu leži pravo bogatstvo. Vide ga samo u zlatu, bakru i kalaju. Vide ga u krdima stoke i konja. Oni sakupljaju blago za sebe i grade velika skladišta, koja potom nemilosrdno čuvaju. Na kraju umru. Ima li to smisla? – A ti znaš gde leži pravo bogatstvo? – upita mladić. – Naravno. Većina običnih ljudi to zna. Bio sam u brdima proteklih nekoliko dana. Mlada žena je zamalo umrla jer se beba poprečila u materici. Stigao sam na vreme. Jadna devojka je prilično pocepana. Biće joj dobro, a dečak je zdrav i snažan. Gledao sam kako drži dete i posmatra ga. Bila je toliko slaba da je mogla umreti svakoga trenutka. Ipak, u očima si joj mogao videti da zna šta drži. To je nešto što vredi više od zlata. A otac je bio ponosniji od kralja koji je upravo osvojio riznicu s blagom.
– Dete je srećno što ima takve roditelje, pune ljubavi. Ipak, nisu sva deca takve sreće. – Istina je, mnoga nose ožiljke na srcu. Ne vidiš takve rane, ali one nikada ne zarastaju. – Kako se zoveš, čamdžijo? – Spiros. – Kako to da si i veslač i babica, Spirose? Takav spoj talenata dosta je neobičan. Starac se zakikota. – Doneo sam nekoliko dece na svet za svojih osamdeset godina. Razvio sam sposobnost da pomagnem da na svet dođu zdrave bebe. Započelo je to pre više od pedeset godina. Žena mladog pastira imala je težak porođaj i dete je rođeno mrtvo. Bio sam tu i spremao sam se da to jadno žgepče odnesem. Kad sam ga podigao, ono je, iznenada, povratilo krv i počelo da plače. Tako je počela priča. Moja žena... slatko devojče... rodila je šestoro dece. Otuda znam malo više o teškoćama na porođaju. Godinama su me pozivali da prisustvujem porođajama. Znaš kako je to... počne da se priča naokolo. Ako bilo koja devojka u krugu od pedeset milja ostane trudna, zovu starog Spirosa kad za porođaj dođe vreme. Čudno je to, znaš. Što sam stariji, to je veće zadovoljstvo kad pomognem da novi život dođe na svet. – Ti si dobar čovek – primeti putnik – i drago mi je što sam te sreo. A sad uzmi svoja vesla i probij se do broda. Vreme je da se ukrcam. Starac zavesla i probi se između dva dugačka čamca. Mornari ugledaše čoveka u čamcu i odmah spustiše kanap. Putnik ustade i iz kese koja mu je visila na kuku izvadi debeli prsten.
Prsten zasvetle na Spirosovom dlanu. – Čekaj – povika – ovaj prsten je zlatan! – Dopale su mi se tvoje priče – reče čovek uz osmeh. – Ipak ti neću pojesti oči!
Glasan zvuk lomljave začu se odozgo, praćen ljutitim povicima. Kad je prešao ogradu, Helikaon ugleda dvojicu ljudi koji su razbili amforu. Gusto, nerazvodnjeno vino natopilo je deo palube, a težak miris je ispunio vazduh. Krupni Zidant se dohvati u koštac s njima, a ostali mornari su stajali sa strane i bodrili borce. Kad su ugledali Helikaona, sva buka prestade i posada se ćutke vrati svom poslu. Helikaon priđe Zidantu. – Gubimo vreme, Okse – reče – a na obali još uvek ima robe. Čitavo jutro Helikaon je proveo na visokoj zadnjoj palubi, odakle su ljudi, koji su kulučili, mogli lako da ga vide. I dalje je vladala velika napetost jer se posada bojala da isplovi na Brodu smrti. Njegovo prisustvo ih je umirivalo i oni počeše da se opuštaju i da rade efikasnije. Mogao je da pretpostavi o čemu su razmišljali. Blagosloveni Zlatni plovi s njima. Nikakvo zlo ih ne može snaći. Vera u njegovu sreću bila je ljudima veoma važna. Najveća opasnost će nastupiti, znao je, ako i sam bude počeo da veruje u to. Ljudi su pričali o njegovoj sreći, o tome da nijedan od njegovih brodova nikad nije bio izgubljen. Da, uvek je tu bilo i nešto sreće, ali njegove su
brodove nakon svake plovne sezone kontrolisale drvodelje, izvlačeni su na obalu i čišćeni od školjki. Preduzimane su i neophodne popravke. Posada je pažljivo birana, a na mestu kapetana bili su ljudi s velikim iskustvom. Nijedan od njegovih pedeset brodova nije putovao pretovaren jer on nikada nije bio spreman da rizikuje zarad veće dobiti. Sada, kad je oluja prošla, prelazak tih šezdesetak milja do kopna biće blagi test za novi brod. Mornari će upoznati brod, i jedni druge. Čamdžijina opasaka o ovdašnjim mornarima bila je tačna. Nije bilo lako pronaći iskusne mornare koji bi hteli da zaplove na Ksantu, i još uvek je nedostajalo dvadesetak ljudi. Zidant je lutao lukom tražeći mornare koji bi im se pridružili. Helikaon se osmehnu. Mogli su već da dvostruko popune kvotu, ali je Zidant bio strog sudija. – Bolje da nam nedostaje ljudi, nego da brod napunimo otpadom – govorio je. – Video sam jednog čoveka. Gipt. Već je potpisao za Mirion. Ako ga budem video u Troji, pokušaću ponovo. – Gipti nisu navikli na galije, Okse – primetio je Helikaon. – Ovaj bi mogao biti – odgovorio je Zidant. – Snažan je, a srce mu je veliko poput hrasta. U njemu nema mana. Blagi povetarac je milovao ljude na palubi. Helikaon ode do ograde na desnoj strani broda i vide da se većina čamaca vratila na obalu. Utovarivali su poslednje isporuke robe. Pored leve ograde ugleda najmlađeg člana posade, dečaka po imenu Ksandar, kako sedi u iščekivanju naredbe. Još jedno nesrećno dete, pomisli Helikaon.
Baš pred zoru tog jutra, dok se spremao za polazak, došla mu je Fedra. – Ovo moraš da vidiš – rekla je i povela Helikaona do spavaće sobe bolesne žene. Fija, mada smeštena u zasebnu sobu, iskrala se tokom noći i došla da bude sa majkom. Njih dve su čvrsto spavale, a dečja ruka je zaštitnički počivala na majčinim grudima. – Hvala ti što si ih primila – rekao je pošto je Fedra nečujno zatvorila vrata. – Ti si mi sve ovo pružio, Helikaone. Kako možeš ti da zahvaljuješ meni? – Moram da krenem. Zaista sam mislio ono što sam obećao detetu,to znaš. – Naravno. Fija je imala sreću kad te je pronašla. Vidar je rekao da majka ne bi živa dočekala jutro. – Ako ti nešto bude potrebno, Perikle ti stoji na usluzi. – Čuvaj se. Od svih ljubavnika, ti si mi najdraži. On se tada nasmeja i privuče je u zagrljaj, a onda je podiže i okrenu u vazduhu. – Tvoje prijateljstvo nema cene. – Što se ne može reći za moje telo – odgovorila je. – Da ga ne prodajem, možda bih i ja, kao Fijina majka, živela u rupi. Osmehnuvši se kad se setio te uspomene, on pogledom pređe po palubi. Mikenjani su stajali na levoj strani broda. Obojica su nosila oklope i mačeve zadenute o pojas. Argurije, stariji čovek četvrtaste brade, nije se trudio da sakrije neprijateljski pogled. Voleo bi da me ubiješ, pomislio je Helikaon, da osvetiš Alektruona. Ali ti ćeš me napasti oči-u-oči, Argurije. Nećeš koristiti nož u mraku, niti otrov u peharu. Mladić pored
Argurija nešto progovori i ratnik se okrenu prema njemu. Helikaon nastavi da ga posmatra. Argurije nije bio krupan čovek, mada su mu ruke bile jako mišićave i izbrazdane ožiljcima iz mnogih borbi. Mornari su voleli pripovetke o borbama i hrabrim junacima i prenosili su priče o herojima širom luka Velikog zelenila, a Argurije je bio junak mnogih. Borio se u bitkama na zapadnom delu kopna, od Sparte, na jugu, do Tesalije, na severu, pa čak i na granicama Trakije. Sve priče su govorile o njegovoj hrabrosti, a nijedna o silovanju, mučenju ili o ubistvu. Helikaonove misli se okrenuše čoveku koji ga je pratio na Kipru. Ponadao se da će uhvatiti ubicu u Fedrinoj kući. Zidant je sa četvoricom ljudi čekao pored zida. Ipak, sve ih je prevario. Oks je rekao da je čovek volšebno nestao, kao da se služio magijom. Helikaon, međutim, nije verovao u magiju. Ubica je bio vešt, baš kao i čovek koji je ubio njegovog oca. Niko ni njega nije primetio. Ušao je u palatu, približio se kraljevim odajama i prerezao mu je grlo. Neobjašnjivo, odsekao je očevo desno uho pre nego što je otišao. Nijedan stražar ga nije primetio. Nijedan sluga nije prijavio prisustvo nepoznatih ljudi. Možda i njemu sledi slična sudbina. Ugledao je kako mu prilazi Zidant u pratnji dva starija člana posade. Zidant se pope na zadnju palubu. – Spremni smo, Zlatni – rekao je. Helikaon klimnu glavom i Oks se okrenu. – Diži vesla! Pored jedra! – vikao je. – Diži sidra! Posada spretno zauze svoja mesta, a sidraši na prednjoj i stražnjoj strani broda povukoše debele konopce i počeše da podižu masivna kamena sidra sa morskog dna. Helikaon pogleda dečaka Ksandra. Izgledao
je preplašeno, oči su mu bile široke i gledao je u jednu tačku. Stalno je gledao ka obali. – Svi kao jedan! – povika Oks. Vesla se podigoše i spustiše u vodu. I veliki brod poče dostojanstveno da klizi preko zaliva.
Dvanaestogodišnjem Ksandru je putovanje Ksantom predstavljalo najveću avanturu. Koliko se sećao, oduvek je sanjao da zaplovi Velikim zelenilom. Visoko u brdima Kipra, gde je čuvao dedine koze, ili dok je pomagao sestrama i majci da naprave boju za grnčariju koju su prodavali u selu, maštao je o tome kako se nalazi na palubi broda dok oseća mreškanje talasa. Često bi tokom šetnji zastao i sa čežnjom gledao brodove kako plove na jug, ka Egiptu; na istok, ka Ugaritu; ili ka Miletu i legendarnoj Troji sa kulama od čistog zlata. Sećao se svog oca Akama, koji je kao mornar pokretao Itaku. Dečak je stajao pored dede i gledao kako veslači zauzimaju mesta. Njegov je otac bio dobar veslač, snažan i neumoran. Takođe je bio, kako je deda često govorio, čovek koga bi poželeo da se nađe pored tebe u oluji. Ksandar se sećao, s bolnom jasnoćom, poslednjeg pozdrava. Otac je ustao i mahnuo, njegova crvena kosa je plamtela poput vatre na jutarnjoj svetlosti. Poginuo je nekoliko dana kasnije, u bici protiv okrutnog mikenskog pirata Alektruona. Ksandar je znao da je hrabro pao, braneći svoj brod i drugove. Zlatni je došao u njihovu kuću na brdu, seo pored Ksandra i pričao mu o očevim
podvizima. Majci i dedi je doneo poklone i tiho popričao sa njima. Time im je ukazao veliku čast jer Helikaon je bio kraljev sin i polubog. Deda se podsmevao takvoj priči. – Svi ti plemići tvrde da vode poreklo od bogova – rekao je. – Ali, i oni su ljudi poput tebe i mene, Ksandre. Helikaon jeste bolji od drugih – priznao je – jer malo plemića bi se potrudilo da poseti ožalošćene. Ksandar vide da deda plače. I sam je tada zaplakao. Deda ga je obgrlio oko ramena. – Nema sramote u suzama, dečače. Tvoj otac je vredan suza. Bio je plemenit čovek i veoma se ponosim tim, kao što ću biti ponosan i na tebe. Helikaon je obećao da će te sledeće godine uzeti za člana posade i da ćeš naučiti sve o moru. Bićeš dobar i hrabar kao što ti je otac bio i svojoj ćeš porodici doneti slavu. – Da li ću ja biti veslač, deda? – Još uvek nisi spreman. Nizak si, ali ćeš porasti i ojačati. Godina se odužila, ali je, napokon, veliki brod bio spreman i posada je počela da se okuplja. Deda ga je ispratio do luke pre zore, obasipajući ga s toliko saveta da se Ksandru pričinilo da će mu izaći na uši. – Ugledaj se na Zidanta – bio je to jedan od saveta. – Dobar je čovek. Tvoj je otac govorio samo najbolje o njemu. – Hoću, deda. Starac je gledao u veliki brod sa dva reda vesala i ogromnim jarbolom, a onda je zavrteo glavom. – Neka te sreća prati, Ksandre. I budi hrabar, mada ćeš se često uveriti da hrabrost i sreća ne idu zajedno.
Ksandar je dospeo na brod u trenutku kad je sunčeva svetlost na istoku pretvorila Ksant u čisto zlato. Bio je to prizor koji Ksandrovo srce ispuni radošću. Na ovom prelepom brodu će naučiti da bude veliki mornar, kao njegov otac. Deda i majka će biti ponosni. Mali čamac na vesla priđe brodu ispod redova podignutih vesala. Tu su bila trojica okasnelih mornara koji ubaciše svoje vreće sa prtljagom na palubu i popeše se uz spuštene konopce. Ksandar bi uradio to isto, ali mu priđe krupni mornar. – Penji se, kratki – reče i podiže ga do najnižeg otvora za vesla. Ksandar se uvuče i pade preko veslačke klupe. Pod palubom je bilo mračno i tesno. Kad su mu se oči prilagodile na mrak, on ugleda uske veslačke klupe i daske o koje će mornari odupirati noge pred zaveslaj. Odložio je torbu na sedište i ispružio noge. Deda je bio u pravu, bio je još uvek nizak da bi nogama dohvatio dasku. Sledeće godine ću možda uspeti, pomislio je. Uzeo je svoju torbu i izašao kroz otvor na gornju palubu. Na brodu je već bilo mnogo mornara, a među njima su bila i dvojica putnika pod oklopima. Stariji je imao smrknuti izraz na licu i hladan, strog pogled. Ksandar je bio u prilici da vidi takve ljude. Oni su bili Mikenjani, kao i pirati koji su mu ubili oca. Njihove armije su marširale zapadnim zemljama i pljačkale gradove i naselja, uzimajući zlato i roblje. Mikenski gusari su često prelazili more i pljačkali gradove na istočnoj obali. Deda ih je mrzeo. – Oni su narod žedan krvi i jednog dana će se pretvoriti u prah – govorio bi. Glavni otvor spremišta bio je otvoren i Ksandar vide kako mornari unose raznovrsnu robu: velike glinene
amfore pune vina ili začina; velike pakete sa keramičkim tanjirima, umotanim u kožu i spolja zaštićenim korom od drveta. Bilo je tu i oružja – sekira i mačeva, štitova i šlemova. Mornari su konopcima podizali i drugu robu. Ksandar priđe u zagleda se u prostrani magacinski prostor. Čovek se pope stepeništem i zamalo se sudari sa njim. – Budi oprezan, momče – reče dok je odlazio dalje. Ksandar se odmače od ljudi koji su bili u poslu. Ode do palube i pogleda ka plaži na kojoj je i dalje stajao deda. Starac ga ugleda i mahnu mu. Ksandar mu odgovori i, iznenada, oseti strah. Osećaj da mu se sprema velika avanture pretio je da ga potpuno savlada. A onda se ogromna šaka spustila na njegovo rame. Ksandar skoči i okrete se. Ćelavi čovek sa račvastom crnom bradom stajao je pred njim. – Ja sam Zidant – reče. – Ti si Akamin sin? – Zovem se Ksandar. Div klimnu glavom. – Tvoj je otac s ponosom govorio o tebi. Na ovom ćeš putovanju naučiti kako da postaneš koristan. Premali si da bi veslao i premlad si za borbu, tako da ćeš pomagati onima koji mogu da rade. Donosićeš vodu veslačima i radićeš sve što ti bude rečeno. Kada mi obaveze budu dopustile, pokazaću ti kako da vezuješ čvorove, kako da skratiš jedro i tome slično. U ostalim slučajevima ćeš mi se sklanjati s puta i posmatraćeš šta drugi rade. Tako mi učimo, Ksandre. Nećemo još biti spremni za plovidbu. Treba nam vremena za utovar robe, a i vetar je protiv nas. Pronađi neko mesto gde nećeš smetati i tu sačekaj da zaplovimo. A onda dođi kod mene na stražnju palubu.
Zidant ode i strah od nepoznatog ponovo obuze Ksandra. Premlad za borbu, reče Zidant. A šta ako ih napadnu pirati? Šta ako i on umre na isti način kao i otac, ili ako se utopi u Velikom zelenilu? Iznenada, malena soba u dedinoj kući izgledala je kao idealno mesto za boravak. On pogleda preko palube i ugleda kako deda odlazi. Vreme je prolazilo, a napetost među ljudima je rasla. Teškoće oko utovara robe na tako visoki brod postajale su sve veće. Prišao im je čamac sa velikom ribarskom mrežom, uz pomoć koje je na brod podizana lomljiva roba. Na sve strane su letele psovke, a potom su dva mornara ispustila veliku vinsku amforu. Grnčarija puče i gusto crveno vino poteče preko palube. Započe svađa, a jedan mornar udari drugog, koji ga je nazvao idiotom. Njih dvojica se uhvatiše u koštac. Zidant ih razdvoji, držeći ih za tunike. Ostali počeše da uzvikuju ohrabrenja borcima dok je napetost rasla. A onda, u trenu, sve zamre i tišina zavlada brodom. Ksandar ugleda Zlatnoga kako se penje preko ograde na brod. Grudi su mu bile gole, a nosio je samo prosti kožni kilt. Nije nosio mač, niti bilo kakvo drugo oružje, pa, ipak, njegovo je prisustvo uticalo na posadu da se smesta vrati svojim poslovima. Ksandar vide kako čovek prilazi Zidantu, koji je i dalje držao onu dvojicu, mada se oni prestali da pružaju otpor. – Gubimo vreme, Okse – rekao je. – A na plaži još uvek ima robe Zidant odgurnu ljude. – Očistite ovo – naredio je.
Helikaon pogleda u Ksandra.– Da li si spreman da postaneš mornar, sine Akamin? – Da, gospodaru. – Da li si uplašen? – Pomalo – priznao je. – Jedan veliki čovek mi je rekao da nema hrabrosti bez straha – reče Helikaon. – Bio je u pravu. Seti se toga kada stomak počne da ti se okreće, a noge postanu slabe.
IV
LUDAK IZ MILETA Kalkej je uvek nerviralo kada bi čuo da ga opisuju kao Ludaka iz Mileta. Mrzeo je prostu netačnost te tvrdnje. On nije bio iz Mileta. To što su ga nazivali ludakom, uopšte mu nije smetalo. Stajao je na desnoj strani centralne palube bireme i posmatrao kako mornari izvlače velika kamena sidra. Bilo je skoro podne i, hvala bogovima, teret je napokon ukrcan. Helikaonovo prisustvo unelo je novi talas žurbe, i sada se Ksant pripremao da napusti zaliv. Udar vetra zahvati Kalkejev šešir od slame i smače mu ga s glave. On pokuša da ga uhvati, ali ga drugi naiet ponese uvis i prebaci preko ograde. Šešir širokog oboda zaplovi po svetlucavoj plavoj vodi uz okretanje i preturanje, a kada je vetar zamro, potonu. Kalkej je to s čežnjom posmatrao. Njegova nekada gusta i kovrdžava crvena kosa, sada je bila proređena i prošarana sedim vlasima. Na temenu se nalazio ćelavi krug, koji bi izgoreo i prokrvario pod jarkim suncem. Veslač sa donje palube ugleda šešir koji je tonuo, zaroni svoje veslo pod njega pokušavajući da ga izvuče. Zamalo da je i uspeo, kada je vetar ponovo dunuo i odneo šešir dalje. Drugi veslač pokuša isto. Kalkej začu smeh iz potpalublja i ubrzo uhvati šešir postade igra, a vesla su udarala jedno o drugo. Za nekoliko trenutaka, šešir
izudaran veslima postade bezobličan. Konačno je podignut i u obliku pocepane, natopljene krpe donet na palubu. Mladi mornar otvori kapak i pope se na palubu noseći natopljenu krpu do mesta na kome je stajao Kalkej. – Spasli smo ti šešir – reče pokušavajući da se ne nasmeje. Kalkej ga uze od njega, oduprevši se želji da pocepa šešir na komade. A onda mu se vrati dobro raspoloženje i on natače na glavu mokru krpu. Voda poče da mu se sliva niz lice. Mladi mornar se više nije mogao obuzdati i brodom odjeknu njegov smeh. Široki obod šešira polako pade preko Kalkejevih ušiju. – Mislim da je ovako bolje – reče Kalkej. Momak se okrete i otrča nazad do mesta za veslače. Počela je da se oseća toplota jutarnjeg sunca i Kalkej shvati da mu prija hladna, mokra slama na glavi. Na stražnjoj palubi je primetio da Helikaon razgovara sa trojicom iskusnih članova posade. Trio je izgledao napeto i nervozno. A opet, zašto i ne bi? Oni treba da zaplove na brodu koji je zamislio i napravio Ludak iz Mileta. Okrenuvši se, on još jednom osmotri veliki brod. Primetio je kako ga nekoliko članova posade posmatra. Novi brod je bio predmet brojnih poruga, a Kalkej, brodograditelj, bio je izložen uvredama i izlivima besa. Sada će, međutim, zaploviti Ludakovim brodom i grozničavo su se nadali da je ta ludost zapravo izraz genijalnosti. Jer ako nije, svi su osuđeni na propast. Posmatrala su ga i dvojica putnika iz Mikene, ali su to činili sa izveštačenom nezainteresovanošću. Za razliku od mornara, oni verovatno nisu smatrali da njihovi životi zavise od njegove veštine. Kalkej se iznenada upita da li
bi oni brinuli čak i kada bi to znali. Mikenjani su bili ljudi bez straha – pljačkaši, ubice, siledžije. Smrt nije predstavljala užas takvim ljudima. On im uzvrati pogled. Obojica su bili visoki i vitki, hladni i usamljeni. Stariji, Argurije, imao je crnu bradu u obliku dleta i svetle, bezizražajne oči. Glauk, mlađi čovek, očigledno je obožavao starijeg. Retko je govorio, sem kad bi odgovarao na neku Argurijevu opasku. Iako su sada putovali kroz miroljubive zemlje i mirna ostrva, bili su opremljeni za rat. Kratki mačevi i bodeži bili su im zadenuti za pojaseve, a oko kukova su nosili bronzom ojačane kožne kiltove. Argurije je imao lepo uštavljeni kožni kiras koji je na grudima i ramenima bio ojačan preklapajućim bronzanim diskovima. Svetlokosi Glauk nosio je lošiji grudni oklop, koji je sa leve strane imao naprslinu. Kalkej je pretpostavljao da je Glauk iz neke siromašne mikenske porodice i da se pridružio Arguriju u nadi da će uz njega napredovati. Mikenjanima je napredak dolazio posredstvom rata i pljačke, a oni nežnije građe nisu mogli da očekuju mnogo. Kalkej je prezirao čitavu tu prokletu rasu! Ako brod potone, oklopi će ih povesti u smrt zadovoljavajućom brzinom. On se oseti razdraženo zbog takve pomisli. Moj brod. neće potonuti, obeća sebi. A onda je to neprestano ponavljao u mislima. Srce poče jako da mu udara i prsti zadrhtaše. Okrenuvši se ogradi palube, on je čvrsto stegnu i osta da stoji nepokretno, čekajući da prođe nalet panike. Decenija neuspeha i podsmeha podrila je njegovo samopouzdanje više no što je mislio. Potražio je kesu i iz nje izvukao mali komad srebrnkastog metala, te protrlja svojim radničkim prstima po glatkoj površini. Uzdahnuo
je. Tu je ležao izvor svih tajni i seme svih njegovih nada. Skrivena u tom komadu, ležala je tajna za koju je verovao da će promeniti ne samo njegovu, već i sudbinu čitavih nacija. Kako je bio razočaran što nije bio u stanju da je odgonetne. Ove sumorne misli prekide prodoran glas koji uvede red među šezdeset veslača. Zidant, ogromni Hetit koji je bio zamenik Zlatnoga, nagnuo se nad palubom. – Svi kao jedan – uzviknuo je, a sunce se presijavalo na njegovoj obrijanoj glavi. Ispod palube se začu odgovor vodećih veslača. – Spremni! Diži! Odupri se! Vuci! Kalkej duboko uzdahnu. Lopate vesala uroniše ispod plave površine mora i Ksant zaplovi. Brodograditelj je osluškivao pucketanje drveta, pokušavajući da otkrije izvor svakog mrmora, svakog, makar i najtišeg krckanja. On na brzinu još jednom izračuna količinu kamenog balasta naspram brodske građe i palube, a zatim se nagnu i preko ograde stade da posmatra kako pramac seče talase. Veslač ispod gornje palube poče da peva, stvarajući ritmičnu harmoniju pokreta njihovih tela i melodije pesme. Trebalo je da bude osamdeset veslača, ali bogatstvo i reputacija Zlatnog Helikaona, nisu mogli da sakupe dovoljan broj ljudi za Brod smrti. Mogao je da čuje šapate kiparskih drvodelja koji su obrađivali kobilicu. – Potonuće kad Posejdon zapliva. Kad Posejdon zapliva! Zašto ljudi božanstvima pripisuju delovanje prirodnih sila?! Kalkej je znao zbog čega veliki brodovi tonu u oluji,
a to nije imalo nikakve veze sa bogovima. Dizanje i spuštanje broda na uzburkanom moru stvara dodatni, nejednaki pritisak na središte brodske kobilice. Kalkej je to pokazao Helikaonu godinu dana ranije dok su sedeli na nasipu i posmatrali malo kiparsko brodogradilište. Kalkej je držao dugačak štap obema rukama, koji je lagano savijao gore-dole, a zatim levo-desno. Štap je, konačno, pukao. Što je duži štap, to brže puca. Kada se to desi brodskom trupu na pobesnelom moru, objasnio je, ishod će biti brz i užasan. Raspašće se na komade u samo nekoliko trenutaka. Problem pogoršava i način izrade, nastavio je Kalkej. U uobičajenim okolnostima, trup se spaja drvenom oplatom ili klinovima. Tek kasnije se stavlja spoljašnji okvir koji će učvrstiti konstrukciju. To je, po Kalkejevom mišljenju, bilo idiotski! Trup treba ojačati odmah, kad se stavlja drvena građa. To će dodatno ojačati sredinu broda. Kalkej je pominjao i druge inovacije. Potrebno je sagraditi odvojenu palubu za veslače, tako da gornja paluba ostane slobodna, bilo za tovar, bilo za putnike; veslačka mesta treba da budu cikcak razmeštena; potporna rebra moraju biti zakovana za trup gore i dole, tako da se brod neće mnogo naginjati noću kad bude izvučen na obalu. Mnogo toga je opisivao Kalkej. Helikaon je pažljivo slušao. – Koliki brod možeš da napraviš? – Dvostruko veći od bilo koje galije koja sad plovi Velikim zelenilom. – Koliko vesala? – Između osamdeset i stotinu.
Nakon toga, Zlatni je sedeo u tišini i plavim očima gledao negde u daljinu. Kalkej je pomislio da mu je već dosadio i očekivao je da dobije otkaz. Umesto toga, Halikaon je započeo seriju pitanja o detaljima. Koje ćeš drvo upotrebiti? Koliko visok i koliko debeo mora da bude jarbol? Kako ćeš postići da tako veliki brod stabilno leži na vodi, a da zadrži manevarsku sposobnost i brzinu? Kalkej je bio iznenađen. Zlatni je bio mladić, u svojim dvadesetim, i brodograditelj nije očekivao toliko znanja. Razgovarali su nekoliko sati, a zatim podelili obrok i nastavili razgovor do duboko u noć. Stari brodograditelj je crtao na mokroj glini, brisao i doterivao, prikazujući obloge i potporne okvire. – Kako se veliki brod može izvući na obalu tokom noći? – upita na kraju Helikaon. – Ako se nasuče, kako ćemo ga vratiti u vodu kad osvane novi dan? – Neće biti lako potpuno ga nasukati na obalu – priznao je Kalkej. – Ali to neće biti neophodno. U većini slučajeva će biti dovoljno nasukati pramac ili krmu, a zatim upotrebiti kamena sidra i konopce da ga zadržimo tokom noći. Posada će moći da stupi na kopno i zapali logorske vatre. – U većini slučajeva? – zapitao je Helikaon. Tu se nalazila srž problema. Iznenadne oluje mogu naići velikom brzinom i većina brodova može da pobegne na obalu. Kako su bile male i lagane, galije su mogle da budu izvučene na sigurno. Brod kakav je zamislio Kalkej neće moći da se potpuno izvuče na obalu zbog tovara. Kalkej je objasnio problem. – Ne želiš da tokom oluje delimično izvučeš tako veliki brod. Udarci vode, s jedne strane, te pesak ili šljunak, sa druge, prelomiće ga.
– Kako onda da izbegneš oluju, starče? – O tome ne moraš razmišljati, Helikaone. Ili ćeš se boriti protiv talasa, ili ćeš potražiti zaklon u sidrištu nekog ostrva ili iza gomile stena. Brod koji ja predlažem neće bežati pred olujom. Helikaon ga je pomno posmatrao nekoliko trenutaka, a onda mu je podario jedan od svojih retkih osmeha. – Brod za oluju, sviđa mi se ideja. Sagradićemo ga. Brodograditelj je bio zapanjen i, iznenada, uplašen. Znao je za reputaciju Zlatnoga. Ako se ispostavi da je novi brod promašaj, Helikaon bi ga mogao i ubiti. S druge strane, ako bude uspešan, Kalkej bi ponovo postao bogat i mogao bi da nastavi sa eksperimentima. Mladića pogleda u oči. – Kažu da možeš biti surov i smrtonosan. Kažu da otkidaš glave onima koji te uvrede. Helikaon se nagnu napred. – Takođe pričaju da sam i polubog kog je rodila Afrodita. A govori se i da si ti ludak. Kad su glasine bile istinite? Učini najbolje što možeš i ja ću te bogato nagraditi, bez obzira da li će se tvoje delo pokazati uspešnim ili ne. Sve što tražim od ljudi koji mi služe je da budu predani poslu. Ništa više se ne može očekivati. Tako je sve počelo. Vetar se pojačao kada je brod izašao iz zaliva i Kalkej oseti kako brzina raste. Kad su izašli na otvoreno more, podignut je jarbol, poprečna greda stavljena na mesto i jedro je razvijeno. Južni povetarac raširi platno. Kalkej pogleda ogromnog vranca koji se prkosno propinjao. Posada razdragano zagrme, a Kalkej se lagano stade probijati ka pramcu nesigurnim korakom.
Na levoj strani broda ugleda grupu delfina koja se pojavi iz vode, a njihova vitka tela presijavala su se pri sunčevoj svetlosti. Daleko na severu, skupljali su se mračni oblaci. A Ksant je sekao talase i hitao im u susret.
Mikenjanin Argurije smestio se na pokretnoj palubi i uputio je pogled ka četvrtastom, crvenokosom Kalkeju. Svi su govorili da je lud, a Argurije se iskreno nadao da to nije tačno. Sanjao je da umire na bojnom polju sekući svoje neprijatelje, čime će obezbediti sebi mesto na Jelisejskim poljima. Želeo je da obeduje u Zlatnoj dvorani koju je opremio Hefest, i da sedi pored takvih ljudi kao što je bio Herakle, Ormenion i moćni Alektruon. Snovi nisu uključivali davljenje u talasima pod punim bojnim oklopom. Ako treba da umre na ovom prokletom brodu, biće to onako kako dolikuje mikenskom ratniku! U smrt će poći sa mačem, šlemom i grudnim oklopom. Zato je i stajao pod jutarnjim suncem potpuno naoružan. Sa zanimanjem je pratio kako se posada vešto kreće palubom i primetio je da su vreće u kojima su se nalazili lukovi i tobolci sa strelama uredno složene ispod ograde. Bilo je tu i mačeva i malih okruglih štitova. Ako Ksant bude napadnut, mornari će, za nekoliko trenutaka, postati ratnici. Zlatni je malo toga prepuštao slučajnosti. Na pramcu se nalazila sprava koju Argurije nije viđao na drugim brodovima. Bila je od drveta i za palubu je bila
pričvršćena na četiri mesta. Pomislio je da je to čudna naprava i učinilo mu se da nema namenu. Iz sredine je štrčao komad grede, na čijem se vrhu nalazilo nešto što je ličilo na korpu. Najpre je nagađao da služi za utovar robe, ali bliže ispitivanje je otkrilo da se korpa ne može spuštati. Čitava stvar je predstavljala zagonetku i on se nadao da će je razrešiti tokom putovanja do Troje. Imao je na raspolaganju čitavih mesec dana. Argurije baci pogled ka stražnjoj palubi, gde je stajao Helikaon pored velikog vesla koje je služilo kao kormilo. Teško je bilo poverovati da bi bilo koji čovek mogao poraziti Alektruona Mačevaoca. On je bio živa legenda među Mikenjanima. Div od čoveka, moćan i neustrašiv. Argurije je bio ponosan što se borio uz njega. Priča o tom užasnom danu bila je dobro poznata. Argurije ju je lično čuo od jedinog preživelog ratnika. Čovek je u Mikenu dovezen teretnim brodom i izveden je pred kralja Agamemnona. Mornar se nalazio u očajnom stanju. Patrljak na njegovom zglobu još je uvek krvario i odatle se širio užasan zadah. Bio je mršav poput skeleta, sa poplavelim usnama, i jedva da je mogao i da stoji. Bilo je očigledno da čovek umire. Agamemnon je naredio da mu donesu stolicu. Priča koju je ispričao bila je jednostavna. Moćni Alektruon je bio mrtav, a posada masakrirana, legendarna Hidra je potonula, dok su joj paluba i jedro bili u plamenu. – Kako je umro? – upitao je Agamemnon, okrenuvši stroge, hladne oči ka umirućem mornaru. Argurije se sećao da je čovek iznenada zadrhtao, kao da se setio nečega strašnog. – Uskočili smo na njihov
brod i pobeda je bila blizu, a onda je Zlatni napao. Ličio je na demona. Bilo je užasno... užasno... Posekao je trojicu i okrenuo se ka Alektruonu. Borba je bila kratka. Zario je mač u Alektruonov vrat odsekao mu glavu. Borili smo se još neko vreme, a, kad je postalo beznadežno, položili smo oružje. Ostavite u životu samo jednog, Zlatni je vikao i bilo je užasno gledati njegov oklop isprskan krvlju. Video sam mu oči tada. Bio je potpuno lud. Sumanut. Neko me je zgrabio za ruke, a moji su saborci posečeni. Čovek je ućutao. – A onda? – upitao je Agamemnon. – A onda su me odvukli pred Helikaona. Skinuo je šlem i u ruci je držao Alektruonovu glavu. Posmatrao je mrtve oči. Ne zaslužuješ da vidiš Jelisejska polja, rekao je, a onda je zario oštricu u Alektruonove oči. Ratnici okupljeni u Lavljoj dvorani ispustiše krik pun besa i očaja kada to začuše. Čak je i mrgodni i obično mirni Agamemnon uzdahnuo. – Poslao ga je slepog u podzemni svet? – Da, moj kralju. Kad je to učinio, bacio je glavu preko ograde u more. A onda me je pogledao – čovek zatvori oči kao da je želeo da potisne sećanje na taj događaj. – Šta je rekao? – Preživećeš da ispričaš šta si video ovde, ali više nećeš vršiti prepade. Tad su njegovi ljudi položili moju ruku na brodsku ogradu, a Zlatni mi je odsekao šaku. Čovek je umro dva dana kasnije. Alektrounov poraz narušio je priče o nepobedivosti Mikenjana. Njegova smrt predstavljala je težak udarac za ponos svih ratnika. Pogrebne igre su bile tihe i sumorne.
Argurije nije u njima našao zadovoljstvo, uprkos tome što je osvojio pehar optočen draguljima u takmičenju s džilitima. Osećala se neverica među prisutnim ožalošćenim borcima. Alektruonovi podvizi bili su legendarni. Predvodio je prepade od Samotrake na severu, duž istočne obale, sve do Palestine na jugu. Čak je opljačkao i jedno selo na tri dana jahanja od Troje. Vesti o njegovom porazu i smrti primane su sa nevericom. Glas se pronosio kroz sela i gradove i ljudi bi se okupljali na mesnim trgovima da o tome raspravljaju. Argurije je imao osećaj da će se u godinama koje će doći svaki Mikenjanin tačno sećati šta je radio onog trenutka kada je čuo vest o Alektruonovoj smrti. Argurije s pritajenom mržnjom baci pogled ka Zlatnome, a onda uputi nečujnu molitvi Areju, bogu rata. – Neka meni zapadne da osvetim Alektruona! Neka se moj mač zarije u srce tog prokletog Trojanca!
Vetar je bio povoljan i Ksant je hitro sekao talase. Zeleno ostrvo Kipar lagano je nestajalo sa vidika. Pored Helikaona, na stražnjoj palubi stajala je moćna Zidantova figura. Sa svojih pedeset godina, bio je najstariji član posade i plovio je ovim vodama skoro trideset i pet godina. Oluja i nevreme nisu mu mogli ništa. Skoro svi njegovi prijatelji iz detinjstva bili su mrtvi. Neki su se udavili, druge su ubili gusari. Dvojica su umrli od bolesti kašljanja, a jedan je ubijen u svađi oko izgubljene koze. Zidant je znao da je imao sreće.
Danas se zapitao da li su njegovi dani sreće potrošeni. Ksant je zaplovio malo pre podneva, i, mada im je povoljni južni vetar duvao u leđa, Zidant je bio zabrinut. Obično bi brod koji plovi sa Kipra na sever krenuo najkasnije u zoru, prešao najkraći deo otvorenog mora do stenovite obale Likije i pronašao skroviti zaliv u kome će prenoćiti. Svi mornari su voleli da izvuku na plažu brodove tokom noći i prespavaju na suvom. Posada Ksanta nije predstavljala izuzetak. Oni su bili hrabri ljudi i odvažni u odgovarajućim situacijama, ali su svi izgubili nekog prijatelja ili rođaka zbog hirovite surovosti morskih božanstava. Mahali su prijateljima koji bi isplovljavali na mirnom moru pod plavim nebom, prijateljima koje nikada više neće videti u ovom životu. Besne oluje, opasno priobalje, stenoviti plićaci i gusari uzimali su danak u ljudima koji su živeli i radili na Velikom zelenilu. Posada je postala ćutljiva kad se kopno izgubilo iz vida. Mnogi od veslača su izašli sa donje palube i stali pored ograde i posmatrali more. Jedva da je i bilo razgovora. Poput Kalkeja, i oni su počeli da osluškuju stenjanje drvene građe i da osećaju pokrete broda ispod njih. Preplašeno su tražili bilo kakav znak božanskog besa. Zidant je delio i razumeo njihove strahove. Čuli su kako se mornari s drugih brodova rugaju ovom brodu i upućuju im ozbiljna upozorenja u vezi plovidbe. Nazvali su ga Brod smrti. Mnogi od starijih članova posade su mogli da se sete drugih velikih brodova koji su isplovili u susret propasti. Zidant je znao o čemu misle. Ksant sada izgleda dobro, ali šta će se desiti kada Posejdon zapliva?
On pogleda u sumorne ljude i iznenada oseti nalet ponosa. Zidant nikad nije plovio sa kukavicama! Mogao je da pročita borce i uvek bi dobro razmislio kakvi su ljudi koje je planirao da primi na brod. Oni su se plašili nepoznatog, ali ako naiđe oluja ili ih napadnu gusari, oni će reagovati hrabro i vešto. Kao što su učinili ljudi na Itaci kad ih je Alektruon napao. Uspomena na taj dan još uvek ga je proganjala i on uzdahnu. Beli galebovi su leteli iznad njihovih glava, zaletali se nadole i kružili iznad jedra sa crnim konjem. Vetar se pojačao. Zidant pogleda u nebo. Iznenadne oluje bile su ozloglašene u jesenjim mesecima i malo je trgovačkih brodova plovilo po svršetku leta. – Ako se vetar promeni... – reče glasno. – Oluja je bila pre dva dana – reče Helikaon. – Malo je verovatno da će tako brzo doći još jedna. – Malo verovatno, ali moguće – promrmlja Zidant. – Preuzmi kormilo, Okse – Helikaon je stao u stranu. – Bićeš opušteniji kad brod bude pod tvojom kontrolom. – Opušteniji bih bio da sam kod kuće i da sedim mirno na suncu – gunđao je Zidant. Helikaon zavrte glavom. – Uz šest kćeri oko sebe, kad misliš da bi imao prilike da mirno sediš kod kuće? Zidant se opusti i osmehnu, otkrivajući rupu u zubima. – Nikad nije mirno – složio se bacajući pogled sa strane i procenjujući komešanje mora. – Brod plovi mirnije no što sam očekivao. Mislio sam da će biti više poskakivanja. – Zidant obuhvati kormilo masivnom
rukom. – Bio bih srećniji da smo sačekali zoru. Ne smemo pogrešiti. Greške izazivaju bogove. – Ti si Hetit – odgovori mu Helikaon. – Ne veruješ u naša božanstva. – Ja to nikada nisam rekao! – nervozno promrmlja Zidant. – Možda postoje različiti bogovi u različitim zemljama, a nemam želju da uvredim niti jednog od njih. Ne bi trebalo ni ti to da radiš. Naročito kad si na novom brodu. – Istina – odgovori Helikaon – ali naši bogovi nisu nemilosrdni poput tvojih. Reci mi, da li je istina da kada umre hetitski princ, sa njim spale i dvadesetoricu ratnika koji će ga čuvati u podzemnom svetu? – Ne više. Bio je to stari običaj – odgovorio je Zidant – Mada Gipti i dalje sahranjuju robove sa faraonom, koliko znam. Helikaon zavrte glavom. – Kakva smo mi nadmena vrsta! Zašto bi rob ili vojnik i posle smrti služio svog gospodara? Kakav bi podsticaj to moglo da ima? – Ne znam – odgovori Zidant. – Nikad nisam imao roba i nisam hetitski princ. Helikaon priđe ogradi i baci pogled duž broda. – U pravu si. Dobro se kreće. Moram da o tome razgovaram sa Kalkejem. Pre toga ću da popričam sa našim putnicima – Helikaon skoči sa visine od tri koraka na glavnu palubu i priđe putnicima iz Mikene. Čak i sa svoje pozicije na stražnjoj palubi, odakle nije mogao da čuje razgovor, Zidant je mogao da primeti kako stariji Mikenjanin mrzi Helikaona. Stajao je kruto, prstima desne ruke dodirivao je dršku svog kratkog
mača, a lice mu je bilo bezizražajno. Helikaon je izgledao potpuno nesvestan čovekovog neprijateljstva. Zidant je video da govori sasvim mirno. A kad je, najzad, Helikaon otišao da potraži Kalkeja na pramcu, bradati Mikenjan je za njim gledao sa mržnjom. Zidant je bio zabrinut. Dva dana ranije, raspravljao se sa Helikaonom u vezi njegove odluke da dozvoli dvojici Mikenjana da se ukrcaju. – Neka idu Mirionom – dodao je. – Posmatrao sam kako ga pretovaruju bakrom. Valjaće se poput pijane krmače. Biće bolesni čitav put ili će večerati sa Posejdonom. – Sagradio sam Ksant za teret i putnike – rekao mu je tada Helikaon. – Argurije je ambasador koji putuje u Troju. Bilo bi neučtivo da ih odbijemo. – Neučtivo? Potopili smo tri mikenske galije do sada. Oni te mrze. – Gusarske galije – ispravio ga je Helikaon. – A Mikenjanima je u prirodi da mrze. – Njegove plave oči pobledeše, a izraz lica postade strog. Zidant je poznavao dobro taj pogled i od njega bi mu se iznova ledila krv. Prizivao je sećanja na smrt i krv, sećanja koja je bolje ostaviti zaključana u dubinama podsvesti. Ksant je grabio dalje. Zidant se osloni na kormilo. Brod pod njegovim nogama je delovao dobro i on se zapita da li je, ipak, Ludak iz Mileta bio u pravu. Grozničavo se nadao da jeste. A onda je čuo kako jedan od članova posade viče. – Čovek u moru! – ponavljao je. Zidant pogledom pretraži more sa desne strane. U početku ništa nije video, osim ogromne praznine. Potom
krajičkom oka ugleda komad plutajućeg drveta kako klizi između talasa. Čovek je pokušavao da se drži.
V
ĈOVEK IZ MORA Geršom nije više imao nikakav osećaj gde je, niti je razaznavao granicu između snova i stvarnosti. Koža na ramenima i rukama bila je izgorela na suncu, a šake su stezale drvo stiskom koji više nije ni osećao. Glasovi su mu šaptali da pusti drvo i pronađe spokoj. Još uvek je uspevao da ih ignoriše. Doživljavao je vizije ptica vatrenih krila; čoveka čiji se štap uvijao u njegovoj ruci i postajao zmija sa kapuljačom; troglavog lava sa telom od krljušti. Onda je video stotine mladića kako seku i obrađuju veliki kameni blok. Jedan po jedan, naslanjali su svoja tela na njega. Polako su tonuli u kamen, kao da je od vode. Na kraju je Geršom mogao da vidi samo prste koji su se grčili i pokušavali da pobegnu iz kamene grobnice koju su stvorili. Glasovi su se neumorno ponavljali. Jedan je zvučao kao glas njegovog dede, oštar i nemilosrdan. Drugi je bio poput majčinog, molio ga je da se ponaša kao gospodin, a ne kao pijani tikvan. Pokušao je da joj odgovori, ali su mu usne bile ispucale, a jezik samo osušeni štap u ustima. Na kraju, pojavio se i glas njegovog mlađeg brata koji je umro prošlog proleća. Budi uz mene, rođače. Tako je samotno ovde. Mogao je tada da se preda, ali se drvo nakrivilo i on otvori nadute oči. Video je kako crni konj lebdi iznad
mora. Oseti da je nešto dotaklo njegovo telo i otvori oči. Snažni ćelavi čovek sa račvastom bradom plivao je pored njega. Geršom ga je prepoznao, ali se nije mogao setiti odakle ga zna. – Živ je! – čuo je kako viče. – Bacite konopac! A onda mu se čovek obratio. – Možeš sada to da pustiš. Spasen si. Geršom još jače stegnu. Neće ga nekakvi sanjivi glasovi namamiti u smrt. Komad drveta udari u bok broda. Geršom pogleda u redove vesala iznad sebe. Ljudi su provirivali kroz otvore za vesla. Konopac je vezan oko njegovog struka i oseti kako ga dižu iz vode. – Pusti to drvo – začuo je svog bradatog spasioca. Kad bi i poželeo da pusti drvo, ne bi mogao. Nije osećao prste. Čovek nežno pritisnu i rasklopi mu prste. Konopac se zategnu i on oseti kako ga izvlače iz mora i prebacuju preko ograde na palubu. Vrisnuo je kad su mu suncem oprljena leđa dotakla drvo, a vrisak dodatno nadraži osušeno tkivo grla. Mladić crne kose i zadivljujućih plavih očiju kleknu pored njega. – Donesite malo vode – zapovedio je. Geršomu su pomogli da sedne i prineli su pehar vode njegovim usnama. U početku nije mogao da guta. Kad god je pokušao da pije, zagrcnuo se. – Polako – posavetova ga plavooki čovek. – Zadrži vodu u ustima. Neka polako klizi niz grlo. Zadržavajući vodu u ustima, on pokuša. Malo hladne vode poteče niz njegovo grlo. Nikad u životi nije kušao nešto toliko slatko i okrepljujuće. Potom je izgubio svest.
Ležao je u improvizovanom šatoru nedaleko od pramca. Dečak pegavog lica sedeo je pored njega i prvi je primetio da je brodolomnik otvorio oči, te je potrčao preko palube. Malo kasnije, njegov spasilac se sagnuo i, ušavši pod šatorsko krilo, seo pored njega. – Ponovo se srećemo, Gipte. Ti si srećan momak. Da se nismo zadržali u polasku, sigurno bismo te mimoišli. Ja sam Zidant. – Ja... zahvalan... sam. Hvala ti... – ispravljajući se u sedeći položaj, Geršom posegnu ka vrču s vodom. Tek tad spazi da su mu šake u zavojima. – Mnogo si se posekao – reče Zidant – ali ćeš se oporaviti. Evo, pomoći ću ti – rekavši to, on podiže kožom obloženi vrč. Geršom potegnu ovaj put malo više. Sa mesta na kome je sedeo, mogao je da vidi ceo brod, i prepoznao ga je. Srce mu se u trenutku sledilo. – Da – div je lako pročitao izraz na njegovom licu – ti si na Ksantu. Ali ja znam brodska srca, a naš ima moćno. Ovaj brod je kralj mora, i on to zna. – Geršom se osmehnu, a zatim napravi grimasu kada mu donja usna prsnu. – Odmori se, momče – reče mi Zidant. – Uskoro će ti se vratiti snaga i zaradićeš za svoje putovanje kao član posade. – Ti... me... ne poznaješ – izusti Geršom. – Ja... nisam... mornar. – Možda i nisi, ali imaš hrabrosti i snage. I tako mi Hada, držao si se onog komada drveta sasvim dobro. Geršom se ispruži. Zidant nastavi da govori, ali njegov glas postade samo ritmičko mrmljanje i on utonu u san bez snova.
Helikaon je stajao uz kormilo i održavao ravnotežu dok je veliki brod krčio sebi put kroz talase. Delfini su se vratili, iskakali su i ronili pored broda, i on ih je posmatrao neko vreme, a njegov večito neumorni um bio je smiren. Samo na moru je mogao pronaći ovaj oslobađajući osećaj slobode. Na kopnu je bilo toliko dosadnih i uznemirujućih stvari. Sa više od pedeset brodova u svojoj floti, uvek je bilo problema koje je trebalo da rešava. Odobrenje za popravku galija, izveštaji kapetana koje je trebalo da pročita, sastanci sa pisarima i rizničarima, sravnjivanje listi evidencije prevezenog tovara i liste zauzvrat dobijenog metala ili robe. I njegove zemlje su morale biti pod nadzorom, a, iako je imao dobre ljude koji su upravljali njegovim krdima konja ili su patrolirali njegovim granicama, uvek je postojalo nešto što je samo on mogao da razreši. Srce mu poskoči kad je pomislio na malog Diomeda. Njegov polubrat je sada imao skoro dvanaest godina i za nekoliko godina će moći da prihvati ozbiljne obaveze. Plavokosi dečak je preklinjao da mu dozvole da zaplovi na Ksantu, ali je majka to zabranila. – Ja sam kralj – rekao je Diomed – i ljudi treba da me slušaju! – Ti ćeš biti kralj i ljudi će te slušati – odgovorio mu je Helikaon – ali, zasad, mali brate, obojica moramo da slušamo kraljicu.
– To nije fer – žalio se Diomed. – Ti si plovio sa Odisejem na Penelopi kad si bio mlad. – Bio sam tri godine stariji od tebe. Međutim, kad sledeći put budem sreo Odiseja, pitaću ga da li ćeš i ti moći da ploviš sa njim jednog dana. – Hoćeš li to učiniti? O, to bi bilo predivno! Ti ćeš to dozvoliti, mama, zar ne? Vitka zlatokosa kraljica Halisija uputi Helikaonu pogled naklonjenog prekora. – Da – potvrdila je – ako Odisej bude hteo da te primi. – O, hoće. I ja sam hrabar koliko i Helikaon. – Hrabriji – reče mu Helikaon. – Kada sam bio tvojih godina, plašio sam se svega. – Čak i paukova? – Naročito paukova. Dečak uzdahnu. – O, Helikaone, voleo bih da pođem u Troju s tobom. Voleo bih da sretnem deda-ujaka Prijama, i Hektora. Da li je istina da ćeš se oženiti prelepom Kreusom? – Ne, nije istina. A šta ti znaš o lepim ženama? – Znam da treba da imaju velike grudi i da ljube muškarca bez prestanka. A Kreusa je prelepa zar ne? Pauzanija kaže da jeste. – Da, zadovoljstvo je gledati je. Kosa joj je crna i duga, a osmeh čaroban. – Što je onda ne uzmeš za ženu? Deda-ujak Prijam to želi, zar ne? A majka kaže da bi to bilo dobro za Dardaniju. Sam si mi rekao da obojica moramo da slušamo majku.
Helikaon je slegnuo ramenima i raširio ruke. – Sve je to tačno, mali brate. Ali tvoja majka i ja imamo sporazum. Verno ću joj služiti u svemu, ali sam odlučio da se oženim tek onda kad nađem devojku koju ću voleti. – Zašto ne bi mogao oboje? – upitao je dečak. – Pauzanija ima ženu i dve ljubavnice. On kaže da ih sve voli. – Pauzanija je raskalašan – namršti se Helikaon. Kraljica Halisija se umešala kako bi ga oslobodila dečakovog ispitivanja. – Helikaon se može oženiti iz ljubavi jer on nije kralj, i ne mora da brine o potrebama kraljevstva. Ali ti ćeš, mladi čoveče, postati kralj. Ako ne budeš dobar, izabraću ti ženu koja je ružna, razroka, krezuba... i krivonoga! Diomed se nasmejao smehom punim života. – Ja ću sam sebi izabrati ženu – rekao je. – Biće prelepa i obožavaće me. Da, hoće, pomislio je Helikaon. Diomed će biti zgodan muškarac, blage i saosećajne naravi. Vetar poče jače da duva i Helikaon se osloni na kormilo. Misli mu se okrenuše Prijamovoj omiljenoj kćeri. Kreusa je, kao što je i rekao Diomedu, zaista bila prelepa. Ali je, uz to, bila pohlepna, sa očima koje bi zasjale samo pri pogledu na zlato. Kako je i mogla da bude drugačija kad je odrasla u palati u kojoj nije bilo ljubavi, podizana od oca koji nije smatrao vrednim ono što nije moglo biti izmereno na njegovom kantaru. Helikaon nije ni sumnjao da je Prijam naredio Kreusi da mu laska i da ga zavodi. Dardanija, koja je ležala blizu
Troje, na severu, bila je vrlo bogata zemlja. U njoj nije bilo rudnika minerala, zlata, bakra, srebra ili kalaja, ali je bila plodna i njeni pašnjaci su hranili krda konja zadivljujuće snage i izdržljivosti. Žitarica je bilo u izobilju. Helikaon se obogatio kao trgovački princ, a finansirao je i izgradnju luka u kojima se trgovalo sa Egiptom, i svim drugim zemljama na severu i jugu. Dardanija je bivala sve bogatija, a samim tim rasla je i njena moć. Naravno da je Prijam želeo savez sa severnim susedom. Nema sumnje da će u narednim godinama Prijam hteti da uda neku od svojih kćeri za Diomeda. Helikaon se osmehnu. Možda mu nameni čudnu malu Kasandru, ili nežnu Laodiku. Osmeh mu izblede. Možda i Kreusu. Pomisao da će njegov mali brat biti venčan sa takvim stvorenjem bila je užasna. Možda ipak nisam pravedan prema njoj, pomislio je. Prijam je odvajao malo vremena za svojih pedesetoro dece, koju je začeo sa tri žene i trideset hetera. Oni koje je prihvatio, bili su primorani da mu pokažu da će od njih imati koristi. Njegove kćeri su bezobzirno prodavane stranim prinčevima u zamenu za savezništvo; njegovi sinovi su služili u riznicama, sveštenstvu ili vojsci. Jedino je poklanjao pažnju, ne ljubav, Kreusi i Hektoru. Ćerka je razumela tajnu sticanja bogatstva, a Hektor je bio nepobediv na bojnom polju. Oboje su posedovali sposobnosti koje je trebalo ohrabrivati. Izgledalo je da starca zabavlja to što mnoga deca kuju zavere i pokušavaju da ga svrgnu s prestola. Špijuni bi mu javljali o njihovim potezima i onda, pre no što bi stupili u akciju, on bi ih pohvatao. Samo tokom prethodne tri godine, Prijam je naredio smrt petorice svojih sinova.
Odagnavši misli o Prijamu, Helikaon pogleda u nebo. Bilo je briljantno plavo i bez oblačaka, a južni vetar je i dalje duvao jako i postojano. Kad bi leto prošlo, vetrovi su uglavnom dolazili sa severozapada i stvarali težak jednodnevni posao veslačima. Ne i danas. Ksant je punog jedra sekao talase, podižući i spuštajući se graciozno i snažno. Helikaon je gledao kako Kalkej hoda gore-dole duž glavne palube, držeći jednom rukom svoj šešir od slame. Povremeno bi ga trzaj broda naterao da se zatetura i pridrži za ogradu. Bio je suvozemac i nikako se nije snalazio na moru, što je još čudnijim činilo činjenicu da je on zamislio i sačinio brod takve lepote. Na pramcu, Zidant je izašao iz privremenog šatora u koji je bio smešten brodolomnik, i uputio se ka zadnjoj palubi. – Da li će preživeti? – upitao je Helikaon. – Da. Snažan je to čovek. Ne brinem ja za njega. Helikaon pogleda divu u oči. – Ti uvek zbog nečega brineš, Okse. Nisi srećan ako ne postoji neki problem o koji ćeš da razbijaš glavu. – To je verovatno tačno – priznade Zidant – ali nailazi oluja. Helikaon se okrenu i pogleda unazad, ka jugu. Zidantova sposobnost da čita vreme graničila se sa mistikom. Južno nebo je još uvek bilo čisto i, isprva, Helikaon pomisli da bi Oks mogao najzad i pogrešiti. A onda se usredsredio na liniju horizonta iza njih. Nije više bilo čisto i bistro, najavljivalo je burno vreme. On baci
pogled na jedro sa crnim konjem. Vetar je još uvek bio svež i povoljan, ali je počinjao da jača. – Koliko? – upita. Zidant slegnu ramenima. – Videćemo je pre no što vidimo kopno. Nećemo stići da izvučemo brod na obalu. Četvrtasta figura Kalkejeva približavala im se spuštene glave. Popeo se tri stepenika do zadnje palube. – Razmišljao sam o onome što si rekao – reče on Helikaonu. – Mislim da bi odgovor mogao da leži u perajima. Kao što znaš... – Peraja? – začudi se Zidant. Brodograditelj mu uputi ledeni pogled. – Prekidanje je uznemirujuće. Remeti tok mojih misli. Ljubazno sačekaj dok ne završim – nagnuo se unapred kako bi naglasio svoje reči, ali mu šešir pade preko ušiju. On ga ljutito smače s glave i okrete se ka Helikaonu. – Kao što rekoh, znaš da sam postavio debele grede na trup, kako pozadi tako i napred, kako se brod ne bi mnogo naginjao kad bude izvučen na obalu. – Dobra ideja – reče Helikaon. – Zaista. Međutim, to ima i drugu i sasvim korisnu ulogu kad je brod na moru. Vrhovi peraja štite brod u plićaku. Trebalo je to da shvatim kad sam ih osmišljavao. Mogao sam ih još produžiti. Olakšaće posao kormilaru. Po mom proračunu, moraš da usmeriš brod, u zavisnosti od struje i vetra, prema tački na kojoj želiš da izađeš na obalu. Osećaj mi govori da će brod ploviti sa manje skretanja. Veoma zadovoljavajuće.
– Nadajmo se da će mu to obezbediti malo dodatne brzine – izusti Zidant. – Oluja nam dolazi otpozadi. Bilo bi lepo da budemo na suvom pre no što nas udari. – O, to ne smeš uraditi – dodao je Kalkej. – Ne možemo da izađemo na kopno? – Naravno da možete. Ali će tada oluja o kojoj govoriš uništiti Ksant. – Ne može nas uništiti na kopnu! Helikaon se ubaci. – Ono što Kalkej govori, Okse, jeste da ne možemo u potpunosti da izvučemo Ksant na obalu. Preveliki je. Nemamo dovoljno ljudi da bi ga celog izvukli, a ako bi i to učinili, kasnije ne bismo mogli da ga vratimo u more. – Tačno tako – potvrdi brodograditelj. – Sigurno možemo da izvučemo veći deo – uporno je nastavljao Zidant. – Ako oluja bude snažna, brod će pući – prekinuo ga je Helikaon. – Jedna polovina će biti na čvrstom, a druga bacana gore-dole po vodi. Te sile će dovesti do preloma trupa. – Šta onda da uradimo? – upita Zidant. – Moraćeš da voziš po oluji, ili da pronađeš komad zemlje iza koga ćeš se sakriti – reče mu Kalkej. – Po oluji! Da li si ti lud? – Očigledno jesam. Pitaj bilo koga. Ipak, čak i ja imam pametnija posla od razmenjivanja uvreda sa imbecilom – rekavši to, on napusti zadnju palubu. Div udahnu duboko i zadrža dah. – Postoje trenuci kad zamišljam kako batinom udaram tog čoveka – izdahnuo je. – Mogli bismo da se zaputimo ka Zalivu zle
sreće, bacimo sidro ispred obale i upotrebimo vesla kako se ne bi nasukali. – Ne, Okse. Čak i sa potpunom posadom to bi bilo nemoguće – reče Helikaon. – Borba sa olujom bi ih istrošila posle sat vremena. Šta bi se tek desilo kad bi potrajala čitavu noć? Bili bismo bačeni na obalu i skršeni. – Znam, ali tako bismo bar preživeli. Ne postoji drugi izlaz. Helikaon odmahnu glavom. – Postoji. Kao što Kalkej reče, jahaćemo oluju. – Ne, ne, ne! – Zidant odbi da prihvati i, nagnuvši se napred, snizi ton. – Ksant nije isproban po lošem vremenu. To je dobar brod, sasvim, ali mene leđa već bole. Kormilo će biti teško, Helikaone. Poput tuča – zastao je. – Posada se neće složiti s tim. Oni su već uplašeni. Možemo izgubiti brod ako krenemo ka obali, ali oni znaju da će tako preživeti. Nema šanse da ih – čak ni ti – ubedimo da krenu ka oluji. Helikaon pogleda u svog prijatelja i prepozna strah na njegovom širokom i poštenom licu. Zidant je obožavao svojih šest kćeri i često je govorio tokom prošle godine da će ostaviti more da bi ih posmatrao kako rastu. Helikaon mu je davao deo od svake zarade i Zidant je sada bio bogat čovek. Nije više bilo potrebe da rizikuje svoj život na Velikom zelenilu. Bio je to težak trenutak. Zidant je bio previše ponosan da bi rekao istinu koja mu leži na srcu, ali je Helikaon to mogao da pročita u njegovim očima. Veliki Hetit bio je prestravljen, baš kao što će i posada biti.
Helikaon nije mogao da pogleda u Zidanta kad je progovorio, – Moram da se zaputim ka oluji, Okse – izusti napokon blagim glasom. – Moram da saznam da li Ksant ima veliko srce. Zato od tebe tražim da me podržiš – reče i pogleda u diva. – Uvek ću biti tu kad ti zatrebam, Zlatni – reče Zidant, a ramena mu se opustiše. – Onda ćemo pružiti mali odmor posadi. Zatim ćemo ih provesti kroz nekoliko blagih manevara. U trenutku kad i njima postane jasno da stiže oluja, bićemo toliko daleko od kopna da im ništa drugo neće preostati sem da slušaju i izvršavaju naredbe. – Imamo mnogo novih ljudi na brodu – podseti ga Zidant. – Preuzimaš veliki rizik. Sudar vesala pri okretu, ili panika među veslačima, i mi smo potopljeni! – Ti si izabrao ovu posadu, Okse. Nikad nisi unajmljivao kukavice – Zlatni se široko osmehnu. – Biće to pustolovina o kojoj ćeš pričati svojim unucima. Plivali smo uz Posejdona, na najvećem brodu ikada napravljenom. Usiljeni humor nije delovao na Zidanta. – Unapred se radujem tome – promrmljao je utučeno. Helikaon baci pogled duž Ksantovog trupa. Nadao se da je Ludak iz Mileta znao šta radi.
VI
POSEJDON PLIVA Ksandar je počeo da drema na suncu. Mornari se saplete o njega i opsova. Dečak posramljeno promrmlja izvinjenje i skoči na noge, a onda shvati da ga neko doziva. Okrenuo se i zamalo pao kad se brod nagnuo. Čuo je Zidanta i potrčao ka zadnjoj palubi. – Odnesi vodu veslačima – naredi krupni čovek. – Dole je vruće kao u paklu. Reci Onijaku da im obezbedi odmor i da ih u grupama od po dvadeset šalje na gornju palubu. – U grupama od po dvadeset – ponovi Ksandar. – Pa hajde onda, dečko. – Da, Zidante – zastao je. – Gde da nađem vodu? – Na veslačkim palubama naći ćeš pune mešine, okačene o kuke. Ksandar priđe otvoru, podiže poklopac i spusti se niz vertikalne stepenice. Dole je bilo mračno i vruće. Kako je brod plovio punim jedrom, veslači su podigli vesla i zakačili drške kožnim omčama. Pronašavši jednu mešinu, skinu je sa kuke i prinese je prvom veslaču na levoj strani broda, mladiću širokih ramena sa gusto ukovrdžanom garavom kosom. – Gde je Onijak? – upita dok je mornar skidao drveni čep i podizao mešinu s vodom. Potegnu veliki gutljaj. – To bih bio ja.
– Zidant je rekao da obezbediš odmor ljudima i da ih po dvadesetoricu šalješ na gornju palubu. – U grupama od po dvadeset – ispravi ga Onijak. – Da. – Siguran si da tako glasi naredba? Mi se obično ne odmaramo kad smo blizu kopna. – Siguran sam. Čovek mu se osmehnu. – Ti mora da si Ksandar. Tvoj je otac često pričao o tebi. Rekao je da si se, kad ti je bilo sedam ili osam godina, suprotstavio čoporu divljih pasa. – Bio je samo jedan pas – reče Ksandar. – Napao je naše koze. Onijak se nasmeja. – Veoma si iskren, dečko. U tebi prepoznajem tvog oca – uz ove reči vratio je mešinu s vodom Ksandru. – Videćemo malo sunca, momci! Svaki treći čovek neka ide gore, i neka ta vesla budu dobro privezana – povikao je. Ljudi počeše da ustaju sa svojih veslačkih klupa i penju se ka otvorima. Onijak ostade na svom mestu. – Odnesi vodu ostalima – reče on Ksandru. Dečak se teturao po uskoj palubi koja se ljuljala, nudeći vodu oznojenim veslačima. Većina mu je zahvaljivala, a poneko bi se i pošalio s njime. Tada je došao do mršavog starijeg čoveka koji je probijao oštrim nožem plikove na šakama. Dlanovi su mu bili otečeni i krvavi. – To izgleda vrlo bolno – primeti Ksandar. Veslač ga je ignorisao, ali uze mešinu i dobro potegnu. Ubrzo se pojavi Onijak sa kofom privezanom za konopac. Nagnuvši se kroz otvor za vesla, on spusti kofu
u more. – Stavi ruke ovde, Atale – rekao je nudeći zahvaćenu vodu. – Slana voda će osušiti plikove i koža će začas otvrdnuti. Mornar ćutke zamoči šake i zavali se unazad. Onijak natopi uske trake slanom vodom. – Sada ću ti ih povezati – reče. – Ne trebaju mi povezi – odgovori veslač. – Onda si ti snažniji čovek od mene, Atale – reče Onijak ljubazno. – Na početku svake nove sezone moje šake prokrvare, a veslo je vrelo kao da gori. – Jeste neprijatno – složi se čovek ljubaznijim glasom. – Možeš da probaš sa povezom. Ako ti ne odgovara, skini ga. Veslač klimnu glavom i ispruži ruke. Onijak zamota mokro platno oko Atalovih dlanova punih plikova i, rascepivši platno, pričvrsti ga oko zglobova. – Ovo je Ksandar – predstavi ga Onijak kad je završio previjanje. – Njegov otac mi je bio prijatelj. Poginuo je u bici prošle godine. Bio je dobar čovek. – Mrtvaci su uvek dobri ljudi – primeti Atal hladno. – Moj otac je bio pijani bednik koji je mojoj majci lomio kosti. Na njegovoj sahrani ljudi su oplakivali gubitak takvog velikana. – Ima istine u tome – složi se Onijak. – Međutim na Itaci, baš kao i na Ksantu, samo ćeš naići na dobre ljude. Oks ne uzima bednike. On ima magično oko kojim vidi naša srca. Moram reći da to ponekad ume da iznervira. Sad plovimo sa manjkom ljudi zbog toga. Oks je juče odbio barem dvadesetoricu.
Onijak se potom okrenu ka Ksandru. – Vreme je da se vratiš svojim dužnostima – predložio je. Ksandar okači polupraznu mešinu o kuku i vrati se na gornju palubu. Helikaon ga pozva k sebi. Podigao je voskom zapečaćeni vrč, razbio pečat i napunio dva bakarna pehara zlatnom tečnošću. – Odnesi ovo našim mikenskim putnicima. Ksandar pažljivo ponese pehare niz stepenice, te preko nestabilne palube. Nije bilo lako održati ravnotežu i on je bio ponosan što se nijedna kap tečnosti nije prosula. – Gospodar Helikaon mi je rekao da vam donesem ovo – rekao je. Čovek sa ledenim licem uze poklon bez ijedne reči zahvalnosti. Ksandar odjuri ne pogledavši ga u oči. To je bio najstrašniji čovek koga je ikad video. Sa druge strane palube, posmatrao je kako nazdravljaju Zlatnome i ispijaju pehare. Stajali su uz ogradu i Ksandar se ponadao da bi brod mogao naglo da se zaljuja i zbaci ih obojicu u more. A onda je primetio da ga stariji ratnik posmatra. Osetio je jezu straha i zapitao se da li taj zli čovek može da mu pročita misli. Mikenjanin je držao pehar u ispruženoj ruci i Ksandar shvati da bi trebalo da ih pokupi. On hitro pređe preko palube, pokupi pehare i odnese ih Zidantu. – Šta sada da radim? – upitao je. – Idi i posmatraj delfine, Ksandre – predloži Oks. – Pozvaćemo te ako budeš potreban. Ksandar se vrati do mesta na kome je ostavio malu torbu sa svojim stvarima. U njoj je bilo sira i malo osušenog voća. Osetivši glad, on sede i prihvati se hrane. Džangrizavi stari brodograditelj naiđe u jednom trenutku i umalo se spotaknu o njega.
Dečaku su sledeća dva sata bila očaravajuća. Helikaon i Zidant su uzvikivali naređenja i Ksant je igrao po talasima. Veslači sa leve strane bi nalegli na svoja vesla u istom trenutku kada bi veslači sa desne strane izvukli vesla iz vode. Ksant bi se iznenada nagnuo i okrenuo menjajući pravac, a kada bi vesla sa obe strane zaronila u talase, pohitao bi unapred. Ksandar je uživao u takvim trenucima, naročito kad bi mlađi mikenski ratnik pao na kolena i povratio. Stariji, onaj grubog lica, izgledao je pomalo zeleno, ali se čvrsto držao za ogradu broda, pogleda uprtog ka pučini. Napokon se manevri završiše, a Zidant povika ljudima da je vreme za odmor. Vetar se pojačao i zastava sa crnim konjem je zalepršala. Ksandar pogleda ka jugu. Nebo je postalo mračno. Mnogi od veslača na gornjoj palubi gledali su u istom pravcu. Neki od njih su stajali u grupi i Ksandar je čuo šta su pričali. – Posejdon pliva. Bićemo srećni ako stignemo do kopna pre nego što nas stigne oluja. – To je zbog onog prokletog Gipta – zaključi sujeverno drugi. Ksandar ga pogleda. To je izgovorio čovek širokih ramena sa proređenom plavom kosom i neurednom bradom. – Posejdon je želeo da ga uzme, a mi smo osujetili njegov plan. Ovo je bila uznemirujuća pomisao i Ksandar se uplaši. Svako je znao da Posejdon može da bude ljutit bog, ali mu nije palo na pamet da bi besmrtnik mogao poželeti da stranca proguta more. Razgovor se nastavio, a uključiše se i drugi ljudi. Ksandar je mogao da oseti njihov strah dok su raspravljali kako da na najbolji način umilostive boga. – Moramo ga baciti nazad – reče čovek razbarušene brade – to je jedini način. U protivnom, svi ćemo umreti.
Usledilo je uskomešano i prigušeno neslaganje, ali je većina ljudi stajala ćutke. Samo je jedan čovek govorio protiv takvog plana. Bio je to onaj kovrdžavi čovek, vodeći veslač Onijak. – Malo je prerano za razgovor o ubistvu, zar ne, Epeju? – Njega je Posejdon obeležio – odgovori Epej. – Ja ne želim nikoga da ubijem, ali tom čoveku nema spasa. Ako ga bog želi, on će ga i uzeti. Da li želiš da i mi potonemo zajedno sa njim? Ksandar vide da i dvojica mikenskih ratnika slušaju razgovor, ali nisu nudili savet. Kada se vetar pojačao i brod počeo jače da se ljulja, Ksandar se odvoji od posade i zaputi se ka stražnjoj palubi. Čovek sa šeširom je bio tamo i razgovarao je sa Zidantom i Zlatnim. Ksandar je stajao u podnožju stepenica. Nije znao šta mu je činiti. Nije želeo da vidi kako povređenog čoveka bacaju u more, ali, isto tako, nije želeo ni da oseti Posejdonov bes. Pokušao je da pogodi šta bi njegov otac učinio. Da li bi on bacio čoveka u more? Ksandar je bio siguran da otac tako nikad ne bi postupio. Bio je heroj, Zlatni je tako rekao, a heroji ne ubijaju bespomoćne. Ksandar se pope na krmenu palubu. Zlatni ga je ugledao. – Ne boj se malog povetarca, dečače – pokuša da ga ohrabri. – Ne plašim se vetra, gospodine – reče Ksandar i ispriča im o čemu su govorili veslači. Pre no što je gospodar mogao da odgovori, grupa mornara se okupi
ispod njih. Ksandar se okrenu i vide kako dva mornara vuku brodolomnika kroz gužvu. – Posejdon je besan! – povika krupni Epej. – Moramo mu vratiti ono što smo ukrali, Zlatni! Helikaon pogleda nadole, podiže ruku i među mornarima zavlada tišina. Čulo se samo zavijanje vetra. Helikaon nije ništa govorio, samo je stajao. – Ti si budala, Epeje – povika napokon. – Posejdon nije bio ljut, ali sada sigurno jeste! Ti si izazvao njegov bes – on upre prst ka onome koji je izazivao nered. – Ja nisam ništa učinio, gospodaru! – uzviknu Epej, a strah mu iznenada ispuni glas. – O, jesi! – grmeo je Helikaon. – Ti misliš da je Posejdon slab bog, da dva dana ne može da ubije jednog čoveka u moru?! Misliš li da nije mogao da ga povuče u dubinu u jednom otkucaju srca, kao što je to učinio sa ostalima iz njegove posade? Ne. Veliki bog mora nije želeo da ga ubije. Hteo je da on živi. Želeo je da ga Ksant spase. A sada si ga ti uvredio pretnjom o ubistvu. Možda si nas sve prokleo. Jer sada, koliko vidim, Posejdon pliva! – govorio je, a nebo postade mračnije. Začu se i grmljavina. – Šta nam je činiti, gospodaru? – povika drugi čovek. – Ne možemo pobeći – reče im Helikaon. – Posejdon mrzi kukavice. Moramo se okrenuti, suočiti sa velikim bogom kao muškarci i pokazati mu da smo dostojni njegovog blagoslova. Spuštaj jedro! Svi veslači na donju palubu i čekajte naređenje. Odmah! Ljudi poslušaše bez reči, ostavljajući Geršoma da, potpuno zbunjen, sedi na palubi. Zidant se nagnu ka
Ksandru, – Pomozi mu i odvedi ga u centralni deo broda. Tamo će biti manje naginjanja i propinjanja. Veži se za jarbol. Očekuje nas divlja vožnja. Ksandar se spusti sa palube, koja se sada uvijala i klatila pod njegovim nogama. Pade, a zatim ustade i uze Geršoma za ruku. Pomogao mu je da ustane. Bilo je skoro nemoguće stajati uspravno, i oni se spotakoše nekoliko puta pre no što stigoše do jarbola. Ksandar obmota uže oko Geršoma i čvrsto ga sveza. Zatim pokuša da pronađe nešto čime bi sebe vezao. Ničega nije bilo. Oluja se obrušila na njih, vetar je urlao, a kiša šibala palubu. Ksandar se uhvati za konopac koji je bio vezan oko Geršoma. Krupni čovek ispruži ruku u zavoju i privi dečaka uz sebe. Kroz urlanje vetra, Ksandar je mogao da čuje Zidanta kako uzvikuje naređenja veslačima. Brod se okrete i divlje zaljulja kada ogromni talas zapljusnu palubu. Ksant je prkosio oluji. Još jedan masivni talas pogodi bok broda i preplavi glavnu palubu. Ksandar umalo ispusti konopac kad mu telo zahvati talas i povuče ga u stranu. Geršom jauknu kad povređenom šakom zgrabi dečakovu tuniku i zadrža ga. Odnekud se začu jeziv vrisak. Mornar je vezivao jedro i izgubio oslonac. Ksandar je gledao kako pada. Telo mu se smrskalo o ogradu palube na desnoj strani, odnoseći i jedan njen deo. A zatim je nestao. Spustila se tama. Veče je lagano prerastalo u noć. Ksandar se jače uhvati za konopac dok je oluja besno šibala veliki brod. Držao se najjače što je mogao, ali prsti mu obamreše i snaga poče da ga izdaje. Samo ga je Geršomov snažni stisak sprečavao da bude odnesen. Tamu su povremeno osvetljavale munje, za kojima je sledila grmljavina, toliko glasna da je Ksandar
pomislio kako će pokidati brod. Paluba se uzdiže i baci dečaka unazad, zatim se zari nadole, te on bi okrenut i povučen unapred. Onako mokrom bilo mu je hladno, i preplašen je molio za svoj život. Bio je sve umorniji, ali se i dalje držao. Ksant je išao pravo u oluju, lebdeo je na talasima i ponirao u udoline. Sa pramca su se slivali pravi vodopadi. Brod se iznenada nagnu kad su umorni veslači sa leve strane u trenutku izgubili ritam. Zaglušujući vodeni zid protutnja duž Ksanta. Ksandar je bio snažno odbačen na jarbol. Poluošamućen, ispustio je kanap i Geršom nije uspeo da ga zadrži. Ksandar je klizio niz mokru palubu. Munja obasja nebo i on vide da nezadrživo klizi ka rascepu na oštećenoj ogradi. Panično je tražio nešto za šta bi se mogao uhvatiti. Otvor mu je bio sve bliži i krajičkom oka primeti odsjaj bronze. Mikenski ratnik je, ugledavši njegovu nevolju, napustio mesto kraj ograde i bacio se preko palube za dečakom. Argurije zgrabi Ksandra za tuniku i obojica skliznuše ka zjapećem otvoru. U poslednjem trenutku, Argurije zgrabi kanap jedra. Ksandar oseti kako paluba nestaje ispod njih – lebdeli su iznad razjarenog mora. U svakom trenutku Mikenjanin bi mogao da pusti kanap i Ksandru bi došao kraj. Ali, nije puštao. Ksant je poskakivao i trzao se, a Argurije je udarao o bok broda. Ksandarova tunika poče da se cepa. Vetar poče sa slabi, kiša prestade i mesečina se probi kroz oblake. Dva mornara napustiše svoja bezbedna mesta i pođoše ljuljajućom palubom. Ksandar vide kako
Onijak spasava Argurija. Atal ispruži ruku i Ksandra povuče nazad na palubu. Zgrčen uz ogradu palube, Ksandar poče da drhti. Šake nisu htele da prestanu da se tresu. Zlatni ga je potapšao po ramenu. Zatim je prišao Arguriju koji je stajao i trljao svoje prste. Vide da na Argurijevoj šaci ima krvi. – To je bilo hrabro delo – reče Helikaon. – Nisu mi potrebne tvoje pohvale – odgovorio je Argurije i vratio se svom saputniku. Zidant kleknu pored Ksandra. – Momče, kako ti se dopala ova oluja? – Nije mi se dopala. – Ipak, preživeo si, zar ne? – O, da. Pomislio sam da ću umreti. – Imao si sreće, Ksandre. Za razliku od tebe, jedan je poginuo. – Epej? – Ne, mladić iz Likije, po imenu Hipolat. Bio je dobar momak. – Ne razumem. Ako je Posejdon bio ljut na Epeja, zašto je onda ubio Hipolata? – Život je pun misterija – odgovori Zidant. Kako se more smirivalo, među posadom zavlada razdraganost. Okupiše se oko Helikaona. – Posejdon je blagoslovio Ksant – povikao je. – Plivali smo sa njim i on je u vašim srcima prepoznao hrabrost. Svaki od vas će dobiti dvostruku platu. U tom trenutku poklič je postao još glasniji i brod ispuni talas oduševljenja. Ksandar se nije osećao tako.
Helikaon se spusti pored dečaka koji je još drhtao. – Svet je ispunjen strahom, Ksandre – rekao je – ali si ti danas bio heroj. – Ništa nisam učinio, gospodaru. – Video sam. Vezao si Geršoma za jarbol, a ne sebe. Njegov opstanak si stavio iznad svog. Tvoj bi otac bio ponosan, kao šta sam ja. A ti si video i dva druga heroja. Geršom te je držao, mada su mu šake bile bolne i krvave. Argurije je rizikovao svoj život da ti ne bi umro. Sva trojica ste pokazali u čemu se ogleda ljudska veličina.
Geršom je sedeo na pramcu Ksanta, skupljenih kolena, sa komadom platna oko izgorelih ramena i bolnih šaka. Oluja je prošla, mesec je jasno sijao, a nebo je bilo preplavljeno zvezdama. Iznenadna jeza mu protrese telo. Žmirkajući kroz otekle kapke, željno je gledao kopno koje im se približavalo. Nikada ranije nije osećao toliku želju da pod nogama oseti čvrsto tlo. U blizini je stajao Zidant, nagnut nad ogradom, i pažljivo posmatrao tamnu vodu ispod kljuna. Uz njega je stajao mornar sa crnim povezom oko struka i spuštao dugačku motku sa zarezima u more, pa zatim uzvikivao dubinu. Ksant je lagano napredovao. – Koliko ćemo ostati na kopnu? – upita Geršom, nadajući se da će ga Zidant obradovati. – Samo noćas – odgovori kratko Zidant. Bez osvrtanja, on desnom rukom dva puta uputi signal kormilaru i Geršom oseti kako veliki brod ispravlja kurs. Rekli su mu da su ovo opasne vode, pune plićaka, i on ućuta da ne bi
iskusnim pomorcima remetio pažnju. Video je da su vesla podignuta visoko – samo šest vesala se u pravilnim razmacima dizalo i spuštalo u vodu, dok je Ksant hitao ka sigurnosti obale. Desno od broda primetili su visoko ostrvo, obraslo bujnim zelenilom, a litice su bile bele od krila morskih ptica i njihovog izmeta. Kad je brod prišao bliže, Geršom primeti ulaz u veliki zaliv. Zastao mu je dah, a pokraj sebe je čuo kako Ksandar uzdiše. Zaliv je bio ogroman i skoro kružnog oblika. Nad njim su se nadnosile oštre sive litice. Pravo ispred njih uzdizala su se dva visoka plavičasta vrha, poput stražara, i presijavala se na mesečini. U njihovoj osnovi sijao je vodopad kroz bujno zelenilo. Geršom je mogao da nazre zgrade belih zidova i crvenih krovova, koje su se nizale strminom. Na vrhu se nalazila tvrđava i činilo se da nadgleda zaliv. Ušće reke delio je, tačno po sredini, široki pojas srebrne obale. Dečko ga pogleda otvorenih usta. – Predivno je! – ote mu se uzdah, a oči su otkrivale zadivljenost. Geršom ga pogleda i oseti talas vedrine. Ovo dete je putovalo Velikim zelenilom tek jedan dan, gledalo je smrti u oči i preživelo oluju, i eto ga kako se neustrašivo raduje novoj avanturi, očiju punih iščekivanja. – Gde smo to? Kako se zove ovo mesto? – upita Ksandar. Zidant napokon odvoji pogled od vode i uspravi se, prekrštajući ruke iza leđa. – Prošli smo – rekao je članu posade i ovaj klimnu glavom i krenu ka stražnjem delu broda sa motkom. Zidant se okrenu ka dečaku. – Meštani
ga zovu Zaliv plavih sova – rekao je – a ostali Zaliv loše sreće. – Zašto smo onda došli ovde ako donosi zlu sreću? – upita Geršom. Pomislio je kako je video dovoljno zle sreće, a da je nije ni tražio. Zidant se osmehnu. – On nikada nije donosio zlu sreću nama, samo drugim brodovima. Geršom je sada mogao sasvim jasno da vidi obalu. Većina brodova je bila usidrena na obali desno od reke, ali su tri crna broda ležala levo, daleko od ostalih. On vide kako se Zidantovo lice smračilo dok je posmatrao crne brodove. – Poznaješ ih? – upitao je. – Da. Znam ih. – Rivalski trgovci? Nagnuvši se blizu tako da ga dečak nije mogao čuti, Zidant prošapta: – Oni trguju krvlju. To su gusari. Ksandar se popeo na najistureniji vrh zakrivljenog pramca. – Pogledajte sve te ljude – uzviknuo je pokazujući ka obali. Bilo je dosta ljudi oko tezgi postavljenih na pesku; male vatre svuda su gorele, a svakoga trena ih je bivalo sve više. Geršom je bio siguran da može namirisati pečeno meso. Njegov želudac se bolno zgrči. – Da – potvrdi Zidant – ovo je jedno užurbano mestašce. Kraljevstvo je postalo bogato zbog poreza koje je nametnuo Debeli kralj. Njegov je zaliv otvoren za brodove svih zemalja. Ovde ćeš pronaći svakakve. Dolaze radi trgovine, ali i radi kurvanja.
Okrenu pogled ka Ksandru, koji pocrvene. – Uglavnom dolaze radi bezbednog sidrišta tokom noći. Oluja će noćas izbaciti svašta u Zaliv loše sreće. Na Helikaonov poziv, ćelavi div požuri duž palube ka krmi. Nekoliko sekundi kasnije, brod poče naglo da skreće i njegov nos ponovo bi usmeren ka otvorenom moru. – Šta se dešava? Zašto ne pristajemo? – nervozno je upitao Ksandar vrativši se do Geršoma. Čovek mu nije mogao odgovoriti. – Veslaj unazad – začuše gromku Zidantovu komandu. Najpre nesigurno, Ksant poče da se približava obali. Zidant sa dva mornara izvuče kormilo iz vode i staviše ga u žleb na ogradi stražnje palube. Trideset vesala se spustilo u vodu, crnu poput vina, i ljudi počeše ritmični napev, a krma zaplovi ka širokom pojasu obale. U blizini je bila ukotvljena usamljena galija sa naslikanim velikim grimiznim očima na pramcu. Ljudi su bili opruženi na pesku oko nje, ali je većina bila na nogama dok se veliki brod približavao. U blizini obale je voda bila skoro nepokretna i oštra krma broda podiže veliki talas. Geršom grčevito steže ogradu. Trideset vesala se neumorno dizalo i spuštalo u vodu, a ritam i snaga pesme se pojačaše dok je bela linija obale hitala ka njima. Geršom jače stegnu ogradu i zatvori oči. – Stoj! Nastupio je tren tišine kada je pesma prestala, vesla su zastala u vazduhu, a Ksantova krma skliznu na obalu, podižući u vazduh pesak i kamenčiće uz škripavi urlik,
pošto je drvo klizilo preko kamenja. Brod se nakrenu na jednu stranu i stade. Začu se poklič ljudi na brodu i onih koji su posmatrali sa plaže. Ksandar i Geršom su bili oboreni s nogu, ali dečak odmah skoči i pridruži se povicima. Okrenuo se Geršomu, a oči su mu sijale. – Zar nije uzbudljivo? Geršom odluči da ostane tu gde jeste još neko vreme. Ma koliko da je žudeo za čvrstim tlom pod stopalima, smatrao je da ga noge još uvek ne mogu odneti tamo. – Da – reče bez daha – uzbudljivo je prava reč. Nastupio je talas užurbanost na brodu, dok su ljudi žurili da se iskrcaju, uz šalu i smeh. Strahovi su nestali poput morske pene. Veslači su uvlačili vesla i vezivali ih, a potom su izvlačili stvari ispod veslačkih klupa. Helikaon je prvi sišao s broda i Geršom je posmatrao kako pregleda dno trupa. Pregradna vrata na sredini broda bila su podignuta i Zidant, zajedno sa džangrizavim brodograditeljem, ubrzo nestade u utrobi broda. Bez sumnje, želeli su da procene štetu. Posada se niz konopce iskrcavala sa broda. – Hajde, Geršome – Ksandar je pokupio svoju malu kožnu torbu i nestrpljivo skakutao s noge na nogu. – Moramo da se iskrcamo! – Geršom je znao da dečak žuri kako mu ništa ne bi promaklo. – Idi ti. Brzo ću te stići. Ksandar stade u red iza mornara koji su čekali da se iskrcaju. Kada je došao red na njega, on se pope preko ograde, uhvati se za konopac i spusti se na plažu. Ne obazirući se, trčao je ka mestu na kome su ljudi sa Ksanta
palili logorsku vatru. Veliki brod je opusteo i Geršom ostade sam na palubi. Uživajući u trenutku mira, on sklopi oči. Uzvik ga uznemiri i on otvori oči. – Hej, Helikaone! Uvek možeš da prepoznaš Trojanca po tome što ti prvo okrene stražnjicu! Mada, nikad nisam video da tako rade i kad uplovljavaju. Čovek rumenog lica, u tunici boje šafrana, išao je krupnim koracima ka Ksantu. Nije bio visok, već širok i mišićav, sa kovrdžavom bradom i dugačkom žutomrkom, zamršenom kosom. Tunika je bila prljava, a sandale stare i iznošene, ali je nosio lepo izrađeni pojas sa draguljima i zlatom, sa kog je visio zakrivljani bodež. Helikaonovo lice se ozari kada ga je ugledao. – Ti stari, ružni pirate – povika on u znak pozdrava i potapša Ksantov trup s vidnim zadovoljstvom. Helikaon izađe na obalu i zagrli pridošlicu. – Imaš sreće što sam ovde – reče čovek. – Biće ti potrebna čitava moja posada, pored tvoje, da bi ovu debelu kravu odvojili sutra od obale. Helikaon se nasmeja i okrenu da s ponosom pogleda svoj brod. – Jahao je po oluji, prijatelju. Neustrašiv i prkosan. On je sve ono o čemu sam sanjao. – Sećam se. Želiš da ploviš dalje od Scile i Haribde, preko neistraženih okeana sve do samog kraja sveta. Ponosim se tobom. Helikaon je ćutao nekoliko trenutaka. – Ništa od toga neće se ostvariti bez tebe, Odiseju.
VII
IZGUBLJENI HEROJ Odisej pogleda u mladog čoveka i shvati da je ostao bez reči. Ova njegova zbunjenost bi zataškana dolaskom nekolicine ljudi iz njegove posade, koji potrčaše i oduševljeno opkoliše Helikaona. Tapšali su ga po leđima, grlili, a potom odvukli do ostalih koji su čekali da ga pozdrave. Odisej pogleda veliki brod i priseti se malog dečaka sa gavran-crnom kosom koji mu je nekada rekao: Sagradiću najveći brod. Ubijaću morske nemani i otploviću do kraja sveta gde žive svi bogovi. Kažu da oni žive na planini Olimpu. Da li neko od njih živi na kraju sveta? Strašna žena sa vatrenim očima, odgovorio je dečaku. Jedan pogled na njeno lice i ljudi sagore poput sveća. Dečak je izgledao zabrinuto. A onda mu je lice poprimilo odlučan izraz: Neću je gledati u lice. Vreme leti brže nego krilati Pegaz, pomisli Odisej. Iznenada se oseti starim. Krajem godine će mu biti četrdeset i pet. Duboko i setno je uzdahnuo. Tad je ugledao kako dečak trči iz pravca Ksanta. Zapanjen je posmatrao vatre, tezge i užurbanu vrevu ljudi. – Gde si ti krenuo, mali čoveče? – upita Odisej strogo.
Smeđi dečak ga pogleda. – Da li je ovo tvoja obala, gospodine? – Mogla bi biti. Da li znaš ko sam ja? – Ne znam, gospodine. Nikada ranije nisam plovio. Odisej je zadržao ozbiljan izraz na licu. – To nije opravdanje, dete. Zar mnoge čudesne priče ne pripovedaju o meni? Zar se legende o mom životu ne šapuću oko vaših ognjišta? – Ne znam – odgovori dečak iskreno. – Nisi mi rekao kako se zoveš. – Ja sam kralj Itake, ratnički kralj Itake. Najveći moreplovac na svetu. Da li je to dovoljno? – Da li je ovo Itaka? – upita momčić. Odisej odmahnu glavom. – Ne, ovo nije Itaka. Vidim da je tvoje obrazovanje jako slabo. Hajde, idi. Uživaj u poslasticama Zaliva plavih sova. Dečak se okrenu da pođe, ali se predomisli. – Ja sam Ksandar – reče. – I ja sam moreplovac. – I to dobar, mogu ti to priznati. Ja sam Odisej. Ksandar ga je posmatrao zadivljeno i bez reči. – Stvarno? – Zaista. – Čuo sam za tebe. Deda kaže da si ti najveći lažov na čitavom svetu, ali da pričaš najlepše priče. Ispričao mi je jednu o tome kako je tvoj brod podigla velika oluja i spustila ga na planinu, a ti si presekao jedro napola i obavio ga oko vesala i načinio krila, tako da je tvoj brod mogao da doleti do mora.
– Mada, neko vreme smo bili izgubljeni u oblacima – priseti se Odisej – i ja sam morao da budem spušten užetom kako bih pronašao more. Dečak se nasmejao. – Ja plovim sa gospodarem Helikaonom – rekao je. – Prošli smo kroz veliku oluju i zamalo sam pao preko palube. – I ja sam jednom plovio sa Helikaonom – reče mu Odisej. – Bio je otprilike tvojih godina. Naučio sam ga, uz pomoć magije, da leti. – On ume da leti? – Kao orao. Možda ću ti pričati o tome, kasnije. Sad moram da mokrim, a ne podnosim kad me gledaju dok to radim. Briši! Dečak otrča. Odisej, čije se dobro raspoloženje vratilo, nastavi da luta obalom. Seo je na kamen koji je izranjao iz peska i osvrnuo se ka mestu na kom je stajao Helikaon, okružen posadom Penelope. Razgovarali su, nagađao je, o starim vremenima. Starim vremenima. Prošlo je dvadeset godina od kada je Odisej prvi put sreo Helikaona. Dvadeset godina! Ponekad se činilo da je prošlo svega nekoliko trgovačkih sezona. Odisej je bio mlad i na vrhuncu snage i živo se sećao kako je prvi put pošao strmom stazom ka tvrđavi na vrhu brda u Dardanosu. Kameno utvrđenje postalo je prestonica Dardanije pod kraljem Anhizom, Helikaonovim ocem. Pričalo se da se obogatio na nepošten način i, što je još važnije bilo trgovcu Odiseju, imao je prelepu mladu ženu. Sa tim mislima se kretao strminom u pratnji tri člana
posade i dva magarca, natovarena retkim parfemima, draguljima i zlatom, bogatim tekstilom i sitnicama koje bi se mogle dopasti ženi sa ukusom. Na kapiji tvrđave se našalio sa stražarima, odmeravajući na taj način njihovu snagu. Kapija je bila masivna i široka, budalasta taština kralja, bez sumnje. Zidovi su bili visoki, a granitni blokovi vešto spojeni bez maltera. Uhranjeni stražari na kapiji bili su na oprezu. Ispitivali su ga znatiželjno, što se i dalo očekivati. Bio je poznat i u ovom udaljenom severnom kraljevstvu. Iznenada, uzbuđeni mladi glas iza njega povika: Gospodine, gospodine, da li je ono vaš brod? Okrenuo se i ugledao dečaka od sedam ili osam godina, sa kosom crnom kao noć i zadivljujućim plavim očima. Dečak je pokazivao ka obali gde se nalazila Penelopa, koja je svojom veličinom nadmašila ribarske čamce oko nje. – Pa šta ako i jeste, ti ružni mali patuljče? – zarežao je. Dečak je bio zatečen, ali nije odstupao. – Ja nisam patuljak, gospodine. Ja sam dečak. Eneja, sin kralja Anhiza. Odisej ga je posmatrao sa nevericom. – Očekuješ da ja poverujem u to? Ne izgledaš mi kao drugi dečaci. Svi dečaci koje sam viđao imali su po četiri ruke. Ne pokušavaj da me prevariš, momče, zažalićeš zbog toga. Potom položi ruku na bodež i preteći istupi napred. Dečak ga je i dalje posmatrao začuđeno, ali onda ugleda široke osmehe na licima stražara iz palate i nasmeja se. – Otac mi je rekao da će Odisej sa Itake biti naš počasni gost i da je on dobar pripovedač. Hoćete li mi
ispričati priču o dečacima sa četiri ruke, gospodine? Koliko glava imaju? Odisej se osmehnu preko volje. – Videćemo, momče – reče – videćemo. U tom trenutku, sredovečna žena bludećeg pogleda pojavi se iza dečaka. – Eneja, gde si bio? Pomislila sam da te nikada neću pronaći. Išla sam skroz do obale u nadi da ću te naći. Hajde, dolazi ovamo. Traži te majka. Ti si nevaljao dečak – dodade. Zgrabila ga je za ruku i povukla ga ka kraljevim odajama. Eneja se preko ramena nasmeši Odiseju, a zatim dozvoli da bude odveden uz kameno stepenište do bočne terase, na kojoj je čekala vitka, lepa crnokosa žena u plavoj haljini. Spusti se na kolena da zagrli dečaka koji, bacajući pogled ka Odiseju, ponovo zakoluta očima. Odisej je sreo Anhiza u megaronu, velikoj kamenoj sali u kojoj je primao goste i u kojoj je obavljao svakodnevne poslove. Čovek je imao bled ten i prosedu kosu, a ledenoplave oči su proučavale trgovca. Njemu je Odisej ličio na još jednog slugu. Navikao na ovakve uznapredovale silnike, Odisej je umeo da se prilagodi i da situaciju preokrene u svoju korist, a posedovao je širok izbor oružja, od bestidnog laskanja, preko šarma, do jedva skrivenih pretnji. Ovaj je kralj, međutim, bio miran i hladan, i trgovac ga nije mogao lako pročitati. Razgovarali su o trgovini duž ovdašnje obale, pijuckajući razblaženo vino, i Odisej ispriča par priča kako bi nasmejao Anhiza. Ali njegove najbolje priče, čak i ona sa devicom i škorpionom, jedva da dotakoše kraljevo ozbiljno lice i njegove oči ostadoše hladne.
Odiseju skoro da laknu kada je Eneja, bosonog i u lanenoj tunici, utrčao u megaron. – Jesam li sve propustio, oče? Da li sam zakasnio? – Propustio? O čemu to pričaš, Eneja? – Anhiz nije imao strpljenja. Njegove ledene oči se okrenuše ka crnokosoj ženi koja je ušla za dečakom. – Priče, oče. O divljim zverima i dečacima sa dve glave, o avanturama na otvorenom moru – reče, a lice mu postade namršteno od uzbuđenja. – Morao sam da završim časove – objasnio je Odiseju koji ga je posmatrao sa zanimanjem. – Umoran sam, momče, dosta je priča za danas. – Hajde, Helikaone, ne uznemiravaj svog oca i gosta – rekla je njegova majka i nežno ga uzela za ruku. Bila je to žena krhke lepote, nežne svetle kože. Njene oči, pomislio je Odisej, posmatraju neku drugi horizont. Takav pogled nije primetio nikad ranije. – Već sam ti rekao – reče kralj grubo – da ga zoveš imenom koje sam mu ja dao. Eneja. To je dostojanstveno ime. Kraljica je izgledala preplašeno i poče da muca dok se izvinjavala. Odisej vide kako se dečakov izraz menja i on se otrgnu od majke i reče: – Napraviću najveći brod na svetu kad porastem. I postaću veliki heroj. Bogovi su tako rekli majci. Lepa bora se pojavi na ženinom čelu. Ona kleknu pred dečaka i zagrli ga onako kao što je Odisej video da čini na terasi. Ona se zagleda u dečakove oči kao da u njima nešto traži. Odiseja je dečak impresionirao. Bio je mali, a
ipak je osetio da mu je majka u nevolji i progovorio je da bi otac zaboravio na svoj bes. – Poznajem srca ljudi i heroja, dečače – rekao je – i znam da je tvoja majka u pravu. – Idi sada – zapovedio je kralj i odmahnuo rukom ka detetu i majci, kao kad otpušta sluge. Tri dana je dete, koliko je Penelopa provela u Dardaniji, poput vesele senke pratilo svaki Odisejev korak. Odisej je uživao u njegovom prisustvu. Dečak je bio oštrouman, inteligentan i zainteresovan za sve oko sebe, bio je prijateljski nastrojen prema pridošlicama, ali je zadržavao sopstveni sud, što je trgovcu bilo neobično. Bio je očaran brodovima i od Odiseja je izvukao obećanje da će se jednoga dana vratiti u Dardaniju i povesti ga na putovanje Penelopom. Trgovac nije nameravao da održi reč, ali je ona zadovoljila dečaka, koji je poslednjeg dana stajao na plaži i mahao u pravcu trgovačkog broda sve dok nije nestao na horizontu. Istog leta je Anhizova žena poginula u misterioznom padu sa litice. Među mornarima se širila priča o tragediji. Jedna je govorila da je Anhiz, za koga se znalo da je okrutnog srca, bacio svoju ženu u smrt. Drugi su govorili da je odlučila da okonča svoju dugogodišnju patnju. Nekolicina je pričala malo opširniju priču, po kojoj je kraljicu opčinila Afrodita. Odisej je ovu poslednju odmah odbacio. Ideja da se boginja ljubavi zainteresovala za isušenog i dosadnog bandita Anhiza bila je smešna. Ne, on je video kraljičine oči i tada mu je postalo jasno da je uzimala opijate. Mnoge žene visokog roda su pripadale misterioznim sektama i uzimale su učešća u tajnim obredima. Kada je bio mlad i imao oko dvanaest godina,
Odisej je rizikovao pogubljenje jer je krišom posmatrao sličan skup na Itaci. Žene su se ponašale krajnje raskalašno – igrale su, pevale i razbacivale odeću po zemlji. U jednom trenutku je na čistinu izveden mali jarac. Žene su se bacile na njega i noževima ga raskomadale kako bi se izmazale njegovom krvlju. Odisej je bio u šoku i preplašeno je pobegao odatle. Za Anhizovu ženu se pričalo da je bila Dionisova sveštenica, a u tom slučaju ne bi joj bilo teško da nabavi opijate. Nesumnjivo, to joj je pomutilo um. Odisej je svraćao u Dardaniju nekoliko puta narednih sedam godina, ali uvek su isplovljavali pre zore. Nije viđao kralja, ni dečaka, a nisu ga ni zanimali, sve dok jednog dana na Lezbosu nije stupio u razgovor sa kritskim trgovcem, koji je nedavno plovio do obala Dardanije. On je preneo Odiseju da se kralj ponovo oženio. – Dosadan i neprijatan čovek – Odisej reče podsmešljivo – ali pretpostavljam da čak i hladna riba poput njega mora da ima ženu. – Da – reče Krićanin – a nova kraljica je rodila prestolonaslednika. – Sina? – Odisej se setio malog crnokosog dečaka kako mu sa obale maše kao da će mu ruka otpasti. – On ima sina. Eneju. Nisam čuo da je on umro. – Kao da jeste – odgovorio je Krićanin. – Skoro da je postao muškarac, a svega se boji, kažu. Vreme provodi u svojim odajama. Kralj za njega nema vremena. Ne bih ni ja – dodao je.
Odisej nije imao razloga da se vrati u Dardaniju, ali ga misli o dečaku nisu napuštale. Nije ih se mogao osloboditi i obreo se, mesec dana kasnije, još jednom na strmoj stazi. Želeo je da traži prijem kod kralja Anhiza. Ovaj put je doček na kapiji bio neprijateljski i satima je cupkao ispred kraljevog megarona. Bio je na ivici ludila kad je, najzad, Anhiz odlučio da ga primi. Jedva obuzdavajući bes, on prihvati vinski pehar koji mu je ponudio kralj i upita za Eneju. Kraljevo lice je postalo mračno. Skrenuo je pogled. – Došao si da mi nešto prodaš, bez sumnje, a meni treba tovar kalaja. Nakon podužeg cenjkanja, postigoše dogovor. Odisej se vratio na Penelopu s namerom da isplovi u zoru, ali je bio iznenađen kasnim kraljevim pozivom da ga ponovo vidi. Megaron je bio leden, gotovo u mraku, osvetljavala ga je samo jedna vatra i Anhiz je bio skriven u senci velike zakrivljene stolice. Gestom je pokazao Odiseju da sedne, ponudivši mu pehar vina. Vino je bilo toplo, ali trgovac zadrhta i obmota čvršće ogrtač. – Majka mu se ubila – Anhiz progovori iznenada. – Dečak je posle toga postao čudan. Glupača mu je rekla kako je ona boginja Afrodita i kako će odleteti na Olimp, a onda se bacila s litice. On je sve video, pokušao je da je sledi, ali sam ga sprečio na vreme. Odbio je da poveruje da je njegova majka luda. Zato sam ga odveo do tela i video je samo ostatke njene lepote – slomljene kosti kako vire iz mesa. Od tada je... beskoristan. Plaši se svega. Ni sa kim ne razgovara, nikada ne izlazi. Neće da jaše konja, niti da pliva i roni u zalivu. Imam predlog za tebe.
Odisej upitno podiže obrvu. – Ima petnaest godina. Povedi ga sa sobom – reče kralj. – Ne treba mi posada. Naročito ne kukavice. Anhizove oči se suziše, ali je progutao bes. – Pobrinuću se da dobiješeš dobro obeštećenje. – Platićeš za njegovo čuvanje i za veliku smetnju koju će takav mlakonja da predstavlja na mom brodu? – Da, da – reče Anhiz nestrpljivo. – Nadoknadiću ti sve. – Veliko zelenilo je opasno mesto. Tvoj sin možda neće preživeti to iskustvo. Anhiz se nagnu ka njemu i Odisej vide kako mu oči sijaju pri svetlosti vatre. – To sam i imao na umu. Sad imam drugog sina. Diomeda. On je sve što Eneja nikada neće biti. Neustrašiv je, bistar, rođen da postane kralj. Ako se tragedija dogodi dok budeš na moru, bogato ću te nagraditi kako bi mogao da organizuješ prigodan pogreb. Da li smo se dogovorili? Sa stola pored sebe on uze platneni zamotuljak i baci ga ka Odiseju. Trgovac ga otvori i ugleda predivan opasač od meke kože sa zlatnim prstenovima, ukrašen ćilibarom, kao i zakrivljeni bodež sa drškom od slonovače. Detaljno ih je ispitao. – Ovo je dobar komad – progunđa dok je izvlačio bodež. – I, da li smo se dogovorili? – ponovio je kralj. – Ti hoćeš da ja povedem tvog sina i... načinim čoveka od njega – reče Odisej, uživajući u nervoznom grču na kraljevom licu. – Da bi u tome uspeo, on se, naravno,
mora suočiti sa brojnim nevoljama. Opasnost je seme iz kog niče hrabrost. – Tačno tako. Mnoge opasnosti – složi se kralj. – Razgovaraću sutra sa dečakom. Odisej se vratio na Penelopu sa plenom i dugo je razmišljao o kraljevom zahtevu. Čovek je nameravao da ubije sopstvenog sina i Odisej ga je zbog toga prezirao. Oko ponoći on skide svoju tuniku i skoči sa palube u mračno more. Plivao je pod mesečinom, a hladna voda mu je bistrila misli. Pokvareni kralj je odvukao osetljivo dete da vidi unakaženi leš majke. Zar je čudno to što mu je srce prepuklo? Odisej je doplivao do mesta ispod staze na litici. Tu je voda bila dublja, tek sa ponekom stenom. Plivanje mu je godilo, ali nije bio bliži rešenju kad se vratio na Penelopu. Odeven u staru iznošenu tuniku, susreo se sa Enejom rano ujutru, u cvetnom vrtu, u bočnom delu palate koji je gledao na more. Kad je Odisej poslednji put šetao ovuda, vrt je bio prepun zelenila, uzgajanog sa mnogo ljubavi i pažnje, uprkos stalnom vetru i slanom vazduhu. Od tada je svaki napor da se održava prestao, a vrt je bio, poput ostatka Anhizove palate, posut kamenjem i ogoleo. Eneja je porastao tokom proteklih godina, ali je ipak sa petnaest godina bio ispod prosečne visine svojih vršnjaka. Oči su mu bile neverovatno plave i bio je mršav. Odisej je primetio da se drži podalje od ivice i da nije ni pogledao ka Penelopi, dole u zalivu. – Dakle, momče, treba dosta toga da nadoknadimo – započe trgovac. – Da li si već ostvario svoj plan? – O kakvom to planu pričaš, gospodine?
Dečak ga je posmatrao ledenim, plavim očima i Odisej oseti kako mu se krv u žilama ledi. On pokuša da ispod tog prodornog pogleda prepozna onog bistrog i nevinog dečaka, kakav je Eneja nekad bio. – Da sagradiš najveći brod na svetu. Zar se ne sećaš? – Tada sam bio dete. Deca imaju čudne ideje – Eneja skrenu pogled. Odisej oseti kako se u njemu budi bes, koji inače nikada nije bio duboko skriven. Ljutila ga je hladnoća Enejinog glasa. – Kažu mi da se bojiš visine – lukavo je pokušavao da otopi Enejin led. – Mogu da shvatim, to nije nerazumno. Tvoja majka se bacila sa litice i ti si to video. Dakle, bojiš se visine. Ja to razumem. Ako je očekivao odgovor od mladića, razočarao se. – Ali – nastavio je nagnuvši se bliže prema Eneji – čujem da si izbirljiv po pitanju hrane, poput neveste. Strahuješ da bi mogao da progutaš riblju kost i ugušiš se; strahuješ da ćeš pojesti otrovnu školjku i umreti. Ne mariš više da jašeš svoje konje, uplašen si, pretpostavljem, i u strahu si da ćeš pasti. Jedva da izlaziš iz svoje odaje, kažu. Kakav to život vodiš, dečače? Šta radiš u svojoj sobi čitav dan? Presvlačiš se poput devojčice? O tome je reč? Možda si ti samo prerušena devojčica? Možda sanjaš o danu kad će neki ružni čovek odlučiti da ti zabije kurac u dupe? A onda ga je ugledao, u kratkom deliću otkucaja srca. Sjaj u oku, začetak besa. Nije potrajalo duže od treptaja oka. – Zbog čega me vređaš? – upita Eneja. – Da bih te naljutio. Zašto si ugušio svoj bes?
– Zato što ničemu ne služi. Kad izgubimo kontrolu, mi... – oklevao je – činimo greške. – Bacamo se sa litice. Da li si na to mislio? Dečak je pocrveneo. – Da – izusti napokon – i voleo bih da to više ne spominješ. To je još uvek bolno. Odisej uzdahnu. – Ponekad je bol neophodan, momče. Bogovi su mi dali veliki dar, mogu da pročitam sve što postoji u ljudskom srcu. Potreban mi je samo jedan pogled i nepogrešivo mogu da kažem da li je neko heroj ili kukavica. – Pretpostavljam da misliš kako sam ja kukavica – zaključi mladić i oseti kako njegov bes pokušava da se otme kontroli. – Otac mi govori svakog dana da sam mekušac, beskorisno stvorenje. Nema potrebe da to slušam i od nekog stranog mornara. Da li smo završili? – Ti nisi ništa od toga. Slušaj me! Pre pet godina Penelopa je bila nasukana na stene. Trup je bio probijen i voda je kuljala unutra. Valjali smo se u Velikom zelenilu kao krmača u bari. Izgubili smo brzinu i zamalo potonuli. Održali smo nekako Penelopu na površini i domogli se luke. Tu smo je popravili. Bila je oštećena u oluji, ali nisam smatrao da je loš brod samo zbog toga što je jednom posustala. Procenjujem je po tome kako plovi kada joj je trup ceo. Ti si poput mog broda. Srce ti je napuklo kad ti je majka umrla, a iz srca dolazi hrabrost. Dečak ništa ne reče, ali Odisej vide da je počeo da ga pažljivo sluša. Čovek se odmaknu od litice i sede na travnati nasip. – Nema hrabrosti bez straha, Eneja. Onaj ko sumanuto juriša u susret neprijatelju nije heroj, već samo snažan
čovek koji se uzda u svoj mač. Moraš pobediti strah – podigao je ruku sa dlanom okrenutim spolja i rekao dečaku da učini isto. Potom je svojim dlanom pritisnuo dečakov. – Odgurni moju ruku – rekao je i Eneja ga je poslušao, osećajući kako se Odisej suprotstavlja njegovom pritisku. – Eto, tako funkcionišu hrabrost i strah, dečače. Guraju istovremeno. Nikad ne miruju. Spustivši ruku, on pogleda ka moru. – Čovek nikad ne može sa sigurnošću da kaže kad je pravi trenutak, kad bi trebalo da prestane da gura. Jer ako uzmakne, strah će krenuti za njim i vratiće ga korak unazad, pa još jedan. Čovek koji se prepusti strahu liči na kralja koji se uzda da će ga zamkovi zaštititi od neprijatelja, umesto da neprijatelja napadne na otvorenom polju i uništi ga. Neprijatelj logoruje oko zamka i kralj ne može da izađe. Polako mu ponestaje hrane i on otkriva da zamak nije najsigurnije mesto. Ti si sagradio zamak oko sebe, ali strah prodire kroz pukotine na zidovima i sada nemaš gde da se sakriješ. Duboko u sebi ti to osećaš, jer heroj u tebi bez prestanka na to upozorava. – Možda se u meni ne krije heroj? Šta ako sam ja stvarno ono što me otac podseća da jesam? – Takvi i jesu heroji, dečko! Ti i dalje čuješ njegov glas. Svaki put kad ti otac kaže da uzjašeš konja ili učiniš nešto odvažno, heroj u tebi žudi da ga posluša, čezne za njegovim osmehom ili za rečima hvale. Zar nije tako? – Da – priznao je i njegova glava klonu nadole.
– Dobro! To je početak. Sve što treba da učiniš je da potražiš tog heroja i prigrliš ga. Mogu da ti pomognem jer znam kako mu je ime. – Čije ime? – Ime heroja koji se krije u tebi. Da li želiš da saznaš kako se zove? Tako bi mogao da ga prizoveš. – Da – odgovorio je Eneja i Odisej primeti kolika je zapravo dubina njegovog očaja. – Njegovo ime je Helikaon. Dečakovo lice se snuždi i Odisej vide da mu teku suze. – Niko me više tako ne zove – rekao je i ljutito obrisao suze. – Pogledaj me! Plačem poput deteta. – Prokletstvo, dečače. Svako ponekad zaplače. ja sam nedeljama plakao kad mi je sin umro. Cmizdrio sam sve dok me snaga nije izdala. Ali, sad smo dovoljno odlutali od onoga o čemu smo pričali, gubimo vetar. Potrebno je da pronađeš Helikaona. – A kako da to učinim? – Napustićeš svoj zamak i suočićeš se sa svojim strahovima. Helikaon će biti tamo i čekaće te. – Govori jednostavno jer ovde nema zamkova. Odisej oseti pravu dubinu njegovog straha. Shvatio je da štetu, koju je Eneji naneo otac dugogodišnjim zlostavljanjem, neće moći da otkloni uz pomoć nekoliko ohrabrujućih primedbi. U stvari, za to će biti potrebne godine, pomislio je. A Odisej nije imao na raspolaganju godine da ih posveti dečaku osakaćenog srca. Nije mogao da ga povede na Penelopu i ubije, ma kakvim da je blagom pred njim zveckao Anhiz. Zato se odlučio da još jednom oproba sreću. – Ako bih od tebe
zatražio da skočiš sa ove litice u more, a do dole je stotinu stopa ili više, ti to ne bi učinio, zar ne? – Ne – odgovorio je Eneja očiju raširenih od straha pri samoj pomisli na to. – Naravno da ne bi. Dalek je put do dole, možda tu ima i skrivenih stena o koje bi se čovek mogao razbiti. Ali tamo te čeka Helikaon, momče. Sad sam ti dao razlog zbog koga bi, ipak, mogao da skočiš. – Ništa me ne može naterati da to učinim – odlučno reče Eneja. – Možda, ali ja ću da skočim sa ove litice u more. Ne umem da plivam, tako da, ako ne skočiš za mnom, udaviću se. Eneja skoči na noge kad je video da Odisej zaista ustaje. – Ne možeš to da učiniš! – Naravno da mogu. Helikaon i ja ćemo te čekati, dečače. Bez ijedne reči, Odisej potrča ka ivici litice. Čak i sada, nakon toliko godina, čovek oseti jezu pri pomisli na ovu uspomenu. Prethodne noći je osmotrio ovo ispupčenje i učinilo mu se da nije preterano visoko, ali kad je došao do ivice i pogledao nadole, učinilo mu se da je pogrešno procenio. Penelopa je ličila na igračku za decu, a posada na mrave. Mada to nikome ne bi priznao, Odisej je najednom bio prestravljen. – Molim te, ne čini to! – vikao je dečak. – Moram, momče – odgovorio je Odisej. – Kad čovek nešto smisli, mora da pronađe u sebi hrabrost da to uradi.
Udahnu duboko i baci se u bezdan. Mašući rukama kako bi ostao uspravan, polete dole. Činilo mu se da pada čitavu večnost dok nije uleteo u more sa elegancijom svinje u bari. Očajnički izronivši na površinu, oseti kako ga boli telo i kako mu se kidaju pluća. Odisej je pokušao da odglumi kako se davi, mlatarajući rukama po vodi. Podigavši pogled, vide da dečak još uvek stoji na ivici. Pomislio je da je postupio nepromišljeno. Nije bilo šanse da uplašeni dečko skoči odatle, i Odisej oseti da je samo pogoršao stvari. Međutim, rekao mu je da ne ume da pliva i osetio se obaveznim da nastavi sa glumom još neko vreme. Ispustivši vazduh, Odisej potonu i ostade ispod vode koliko je mogao. Zatim je izronio i nekoliko puta udahnuo, i dalje prskajući okolo poput davljenika. Kad je izronio, pogledao je gore poslednji put. Ugleda vitko Enejino obličije u vazduhu iznad sebe, sa ispruženim rukama i telom naspram plavog neba. Bilo je pravo uživanje posmatrati takav skok i Odisej zamalo da zaboravi na svoju glumu. Kad je Eneja izronio i zaplivao ka njemu, seti se da ponovo potone. Snažni mladić ga hitro zgrabi za zglob i povuče na poviršinu. – Udahni duboko – naredi mladić i povuče ga ka Penelopi. Konopci za spasavanje su bili spremni i njih se dvojica popeše na palubu. Odisej, koji je stajao na palubi cedeći se i teško dišući, pogleda svoju začuđenu posadu. – Ovo je Helikaon, momci – povikao je pokazujući na mladića. – On je dardanijski princ. Spasao mi je život!
Prvi oficir Bijas, čovek tamne kože, iskrzane kose i pun ožiljaka, potapša Helikaona po plećima. – Video sam skok. Bilo je neverovatno. Bravo, dečko! Odisej je prišao Helikaonu, obgrlio ga oko ramena i nagnuo se ka njemu. – Kako si se osećao kad si skočio? – Osećao sam... – Helikaon se borio da pronađe reči – ... ne znam kako sam se osećao. – Oduševljeno? – predloži Odisej. – Da, to je to. Tačno tako. – Pobedio si svoje neprijatelje, Helikaone. Ne mogu ti reći koliko sam ponosan na tebe. Pronašao si herojsku stazu i nikad je više nećeš izgubiti. Okrenuvši se ka posadi, povika: – Veslači na svoja mesta! Spremite se za plovidbu. Veliko zelenilo čeka. – Ne razumem – reče Helikaon. – Ah, momče, zar ti nisam rekao? Tvoj otac misli da bi putovanje morem bilo dobro za tebe. Sada si član moje posade. Mislim da će ti se to dopasti. Dok je sedeo na obali i prizivao prošlost u sećanje, Odisej primeti kako Helikaon ustaje i osvrće se. Odisej mu mahnu i Zlatni se zaputi ka njemu. – Planiraš još jednu neverovatnu avanturu? – upitao ga je Helikaon. Odisej se osmehnu. – Prisećam se dana kada sam posmatrao mladog princa kako poput orla leti iznad mora.
VIII
ZALIV PLAVIH SOVA Ksandar se osećao da je jedan od legendarnih junaka o kojima mu je deda pričao noću pre no što bi on i njegove sestre zaspali. Putovao je svetom i stigao u nepoznatu zemlju, našao se u misterioznom i čarobnom svetu gde na nebu sijaju drugačije zvezde. I susreo je u tom predivnom snu legendarnog Odiseja. U Zalivu plavih sova Ksandar je često mogao da naleti na kolica natovarena suvim drvima. Osećao je miris pečenog mesa dok se oko brojnih vatri razlivala muzika lira i frula. Ugledao je kako se crnobradi Gipt Geršom udaljava od ljudi sa Ksanta i seda leđima oslonjen o kamen. Oko ramena je imao obmotano parče stare tkanine i drhtao je. Ksandar potrča k njemu. – Mogu li ti doneti nešto? – Malo vode bi bilo dobro. Grlo mi je suvo kao da sam progutao pustinju. Geršom je halapljivo pio iz mešine koju mu je dečak doneo, a potom se pružio na pesak i zaspao. Ksandar je sedeo pored njega dok je noć odmicala i posmatrao blistave zvezde. Nije mogao da proceni da li se razlikuju jedne od drugih, ali je pretpostavljao da razlike mora biti. Kada je Geršom zahrkao, on ustade sa peska i pođe da istražuje. Duž plaže se nalazilo mnogo tezgi i ručnih kolica sa različitom robom. Bilo je tu dragulja, tkanina,
ćupova, posuda, zaštitnih amajlija i oružja. Neki od trgovaca su rasprostrli ćebad i na pesku izložili svoje dragocenosti. Čitava vojska vidovnjaka, proroka, astrologa i mistika proricala je budućnost i tumačila predskazanja. Dečak je pronalazio nešto uzbudljivo gde god da je pogledao. Bio je potpuno opčinjen dok se raširenih očiju probijao kroz gužvu. Zadivljeno je posmatrao izložene dragulje – naušnice, narukvice i bakarne prstenove sa obojenim dragim kamenjem. Na jednoj tezgi naleteo je na pehare i ćupove slabog kvaliteta. Ni blizu onima koje je pravila njegova majka, pomislio je i rekao to vlasniku, malom ljutitom čoveku koji ga je opsovao. Ksandar otplesa dalje kada je čovek zapretio da će ga istući. Nije bio uplašen. Sada je bio heroj koji je pobedio oluju i nije ga mogao prepasti običan grnčar. Zastao je pored tezge sa odećom. Tu su bile nabacane sandale, ogrtači i tunike do butina, izrađene od grubo tkanog lana. Okačene lampe su obasjavale robu i Ksandar podiže malu sandalu. – One staju pet bakarnih prstenova – reče žena okruglog lica i bez prednjih zuba. – Ipak, večeras sam darežljiva prema onima koji su preživeli oluju. Šta kažeš na četiri prstena? Vidim kako ih gledaš, mali moreplovče, i to mi razgaljuje srce. Daću ti ih džaba. Za tebe je cena samo tri bakarna prstena! – Nemam nijedan bakarni prsten – reče dečak. – Nemaš – ponovila je, a zatim se nagnula ka njemu. – Ti si lep dečak, a ja znam čoveka koji bi ti kupio te sandale ako bi ih lepo nosio pred njim. Da li želiš da ga upoznaš?
Divovska figura stade pored Ksandra. – Ne, ne želi – reče Zidant. On uze sandalu iz Ksandrove ruke i razgleda je. – Umotaće mu se oko noge već posle prve kiše. Mogao bi isto tako da nosi i sandale napravljene od gline! Žena opsova Zidanta, koji se na to samo nasmeja. – Hajdemo, Ksandre. Ako ti trebaju sandale, ima ih i na tezgi sa druge strane. Ali, hajde da prvo nešto pojedemo. Na tezgi sa hranom dobili su činiju čorbe i komad prepečenog hleba. Zidant se zaputio ka stenovitom delu plaže, podalje od gužve, i tu seo. Jeli su u tišini. Ksandar nije bio svestan da je toliko gladan. Dovršivši čorbu i hleb, on otrča do druge tezge i odatle uze dva komada pite s medom. Jednu odnese Zidantu. – Veoma ih volim, ali me od njih redovno zabole zubi. Pojedi slobodno obe – div se osmehnu. Ksandru nije trebalo dva puta reći, proguta ih i poliza med sa prstiju. – Ova mesto je predivno – rekao je. Zidant otrese mrvice hleba iz račvaste brade. – Da, ovo je dobar zaliv i Debeli kralj bogato hrani mornare. Ksandar baci pogled unaokolo i ugleda Helikaona kako priča i smeje se sa mornarima koji su služili na drugom brodu. – Zlatni ima mnogo prijatelja – zaključi radosno dečak. – Dobro je imati Odiseja za prijatelja – odgovori Zidant. Ksandar ugleda vojnike sa čudnim kupastim šlemovima kako idu kroz gužvu noseći velike batine. – Da li će biti tuče? – upitao je.
– Bude obično jedna ili dve pre no što se noć svrši – odgovorio mu je Zidant. – To je neizbežno kada se na istom mestu nađu jako piće, lake žene i par stotina mornara. Vojnici će ih brzo razdvojiti. Razbiće par lobanja. – Da li će neko biti ubijen? Zidant slegnu ramenima. – Neki koje sam poznavao, ovde su umrli. Imali su lobanje od gline, ali sumnjam da će biti krvi. Većina će se osećati bedno i imati glavobolju. Ksandar ponovo pogleda u grupu oko Helikaona. – Zašto je dobro imati Odiseja za prijatelja? Zidant se nasmeja. – Mozak ti zuji poput leptirice, dečko. Trebalo bi da malo odspavaš. Sutra će biti naporan dan. – Nisam umoran, Zidante, stvarno nisam. Ne želim da nešto propustim. – U blizini je ugledao proroka kako gleda u dlan nekog mornara, i čuo je kako mu ovaj predviđa bogatu budućnost. – Kako on sve to zna? – upitao je. – Ne zna. – Pa zašto mu onda ljudi daju bakarne prstenove? Zidant se nasmeja. – Zato što su idioti. Zato što su lakoverni. Zato što su mornari. – I ti si mornar – primeti Ksandar. – Da, ali ja sam iskusni mornar. Mogli bi da sazidaju palate od bakrenjaka koje sam dao onima koji su mi proricali bogatu budućnost. – Mogu li da te pitam još nešto? – Ti si poput broda punog pitanja. Ličiš na moju ćerku. Malu Teu. Njenim pitanjima nema kraja. Odakle dolaze
oblaci? Kako se kiša popne do njih? Zbog toga sam pobegao na more, dečko. – Da li si stvarno zbog toga na moru? Ozbiljno? Zidant se nasmeja. – Ne, samo sam se šalio. Nedostaju mi moje devojčice, naročito Tea. Uvek plače kad se otisnem na more. Čekaće me na plaži pored svoje majke kad se budemo vratili. Skakaće, mahaće i jurnuće u talase – zakikotao se. – Svaka godina detinjstva je prelepa, ali je najlepše kad imaš pet. E, sad, šta si ti hteo da pitaš? – More je plavo – reče Ksandar – zašto ga onda zovu Veliko zelenilo? – E, to je pitanje koje postavlja svaki mornar kad se prvi put otisne na more. I ja sam to pitao mnogo puta i dobijao sam različite odgovore. Kad je Posejdon postao Bog mora, promenio mu je boju jer je više voleo plavu. Drugi kažu da tamo gde je more duboko, i gde ne plovi nijedan brod, more sija poput smaragda. Jedan egipatski trgovac mi je ispričao da je Veliko zelenilo u početku bilo ime jedne ogromne reke u njihovoj zemlji. Nil se svake godine izliva i čupa biljke, te tako poprima zelenu boju. On je rekao da su ga ljudi prozvali Veliko zelenilo kad su prvi put zaplovili njim, a onda je postalo zajedničko ime za sve vode na svetu. Priznaću ti da pravi odgovor ne znam, ali naziv mi se dopada. Ima neke veličanstvenosti u njemu, zar ne? – Da. Prelepo ime. Zidantov osmeh nestade i Ksandar vide da posmatra šestoricu ljudi. Bili su zbijeni i gledali ka mestu na kom je sedeo Helikaon sa Odisejem i njegovom posadom. Pridošlice su se okupile oko visokog ratnika širokih
ramena koji je pomalo ličio na Argurija, samo što je imao isturenu bradu i nije nosio brkove. Činilo se na mesečini da čovek ima belu bradu i kosu. Ksandar vide da je mladi ratnik srebrne kose odmahnuo glavom i udaljio se sa svojim ljudima. Zidant je ponovo postao opušten. – Ko je to bio? – upita Ksandar. – Mikenski trgovci. Makar sebe tako nazivaju. Oni su gusari, dečko. Prišao im je Onijak, mornar kovrdžave kose, koji se osmehnu Ksandru, razbaruši mu kosu pa čučnu pored Zidanta. – Kolan je ovde. – Znam. Videli smo ga. – Da li da pošaljem nekog na brod da donese oružje? – Ne. Sumnjam da bi Kolan želeo da traži nevolju u zalivu Debelog kralja. – Zlatni bi večeras trebalo da prespava na Ksantu – sumnjičavo primeti Onijak. – Kolan verovatno ne želi otvoreni sukob, već će pokušati da mu na prevaru zabije nož u leđa. Da li si upozorio Helikaona? – Nema potrebe – smireno reče Zidant – on ih je već video. Ja ću paziti na ubice. Ipak, budi na oprezu, Onijače. Upozori nekoliko prekaljenih ljudi, a ostalima ne govori ni reči. Zidant ustade i protegnu se, a zatim ode bez objašnjenja. Onijak se osmehnu nervoznom Ksandru. – Ne brini, mali čoveče. Zidant zna šta radi. – Da li su ti ljudi naši neprijatelji? – upita dečak prestrašeno. – U stvari, oni nikome nisu prijatelji. Žive radi pljačke. Otimaju, kradu i ubijaju. Potom se hvale svojom
hrabrošću, svojim junaštvom i poštenjem. Mikenjani su zaista čudna rasa. – Argurije je Mikenjanin, a spasao mi je život – reče Ksandar. – Kao što sam i rekao, dečko, zaista su čudni. Ne poričem, to je bilo hrabro delo. Ne može se reći da im nedostaje hrabrosti. Sve ostalo nemaju – saosećanje, milost, sažaljenje. – Hrabrost je važna – primeti Ksandar. – Svi tako kažu. – Naravno da jeste, ali postoje različite vrste hrabrosti. Mikenjani žive za borbu i ratnu slavu i ja ih žalim. Rat je neprijatelj civilizacije. Ne možemo da se razvijamo ratujući, Ksandre. Rat nas vuče nadole, ispunjava naša srca mržnjom i željom za osvetom – uzdahnu Onijak. – Trgovina je ključ. Svaka rasa ima nešto da ponudi i nešto što želi da kupi. Dok trgujemo, jedni od drugih možemo da naučimo mnogo. Čekaj da vidiš Troju, onda ćeš shvatiti šta sam želeo da kažem. Egipatski zidari su pomogli da se naprave veliki zidovi, kule i statue na Skejskoj kapiji; drvodelje iz Frigije i Nisije su izradili hram Hermesa, zaštitnika putnika. Zlatari iz Troje su putovali u Egipat i tamo učili druge kako da načine nakit od koga zastaje dah. Kako se razvija trgovina, tako raste i razmena saznanja. Sad možemo da sagradimo više zidove, jače zgrade, kopamo dublje bunare, nosimo odeću jarkih boja. Možemo da navodnjavamo polja i uzgajamo kvalitetniji usev i tako hranimo više gladnih. Sve to zahvaljujući trgovini. Ali rat? Ništa se dobro iz njega ne može izroditi.
– Ali u ratu se rađaju heroji – usprotivio se Ksandar. – Herakle i Ormenion bili su ratnici i postali su besmrtni. Otac Zevs ih je preobrazio u nebeske zvezde. Onijak ga mrko pogleda. – U pijanom besu, Herakle je batinom na smrt prebio svoju ženu, a Ormenion je žrtvovao svoju najmlađu kćerku kako bi mu Posejdon dao povoljni vetar za napad na Krit. – Oprosti, Onijače. Nisam imao nameru da te naljutim. – Ti si mlad, Ksandre, i ne ljutim se na tebe. Nadam se da nikad nećeš doživeti da vidiš na šta sve rat navodi ljude. Nadam se da će sadašnji mir potrajati do kraja tvog života. Samo pod tim uslovom možemo očekivati velika dela. Širom obale Velikog zelenila biće srećnih i bezbednih ljudi koji će podizati svoje porodice. Ali neće tako biti sve dok ubice poput Kolana plove morem! Dok vladaju kraljevi poput Agamemnona. Zasigurno ne dok se mladi dive koljačima, kakvi su Herakle i Ormenion. – Potom baci pogled ka gomili ljudi koji su se tiskali oko Helikaona. – Idem da popričam sa nekim momcima. Ne govori nikom o ovome. S tim rečima Onijak ponovo razbaruši Ksandrovu kosu i ode ka posadi Ksanta. Ksandar uzdahnu. Više nije želeo da bude heroj. Na ovoj plaži je bilo zlih ljudi, ubica koji su koristili bodeže u mraku. Podignuvši se, on pođe za Onijakom i sede pored mornara koji su pričali i smejali se. Ksandar ih osmotri. Bili su to krupni i snažni ljudi i dečak se osećao sigurno u njihovom društvu. Opruživši se na pesku, on stavi ruku pod glavu i zaspa gotovo istog trenutka.
Da nije provela dve godine na ostrvu Teri, vatrenokosa Andromaha možda nikada ne bi ni znala kako život može da bude dosadan. Razmišljala je o tome dok je stajala na terasi bedne kraljevske palate sa koje se pružao pogled na Zaliv plavih sova. Nije mogla da se seti da li je osećala toliku dosadu kad je bila devojčica i igrala se u vrtovima očeve divne palate u Tebi pod Plakosom, ili dok je trčala po pašnjacima i padinama senovitih brda. Tada joj se činilo da je život bezbrižna luka. Odrastanje je stavilo tačku na ta sitna zadovoljstva i bila je ograničena na ženske odaje u palati, skrivena iza visokih zidova pod budnim okom starih matrona. U početku se bunila protiv takve tiranske atmosfere, ali je, najzad, podlegla iscrpljujućem nedostatku prostora i privikla na mirno, gotovo mrtvo okruženje. Kasnije su joj se pridružile i njene tri mlađe sestre. Lepše od nje, izvođene su pred poželjne udvarače kako bi postale rasplodne krave prinčeva okolnih zemalja. Njihovi životi bili su roba kojom se trgovalo i razmenjivalo za ugovore o savezništvu. Visoka i gorda Andromaha, sa prodornim zelenim očima, zastrašujućim, kako je govorio njen otac, ugasila bi vatru u srcu budućeg supruga, te joj je namenjena drugačija uloga. Dve godine ranije, kad joj je bilo osamnaest, otac ju je poslao da postane sveštenica na Teri. To nije bio čin pobožnosti. Hram je zahtevao device kraljevske krvi koje bi vršile svete obrede, i kraljevi bi
dobijali darove u zlatu kad bi poslali svoje kćeri. Andromaha je bila prodata za dva talenta srebra. Ne onoliko koliko je otac dobio za dve mlađe kćeri kad ih je udao za Hetite iz kraljevske loze, i značajno manje od sume koja je obećana za najmlađu sestru, zlatokosu Palestu, koja je trebalo da se uda za trojanskog heroja Hektora. Otac je mogao biti zadovoljan što je ova neprivlačna devojka hladnih zelenih očiju mogla na neki način da posluži kraljevstvu. Andromaha se dobro sećala noći kad ju je obavestio o njenoj sudbini. Pozvao ju je u svoje lične odaje i oni su sedeli zajedno na divanu ukrašenim vezom. Otac je toga dana išao na jahanje, smrdeo je na konjski znoj i na rukama mu je bilo mrlja od krvi. Nikada privlačan, čak ni kada bi se okupao i lepo obukao, Ektion je više podsećao na goniča koza nego na kralja. Odeća mu je bila prljava od puta, nežna vilica je bila neobrijana, a umorne oči oivičene crvenim krugovima. – Otputovaćeš na Teru i obučavaćeš se za Minotaurovu sveštenicu – reče Ektion. – Znam da je ovaj zadatak težak, ali ti si jaka devojka. Sedela je i bez reči posmatrala ovog ružnog čoveka. Tišina je u njemu probudila bes. – Možeš da kriviš samo sebe. Muškarci više vole jednostavne žene, a ti nisi ništa učinila da privučeš bar nekog od prosaca koje sam dovodio. Ni osmeha, ni reči ohrabrenja. – Dovodio si dosadne ljude – bila je iskrena. – Iz dobrih porodica. – Oče, nema sumnje da ćeš se svakako obogatiti prodajom mojih sestara.
– Upravo sam na to i mislio! – zagrme Ektion. – Sve što dolazi iz tvojih usta zvuči grubo. Tvoje će sestre pronaći radost u deci i u bogatstvu svojih muževa. Mala Palesta je već verena za Hektora. Živeće u zlatnoj Troji i biti udata za najslavnijeg junaka na svetu. On će je obožavati, ona će biti srećna. – Što je u stvari tvoja osnovna briga, oče – reče ona nežnim glasom. On ju je pomno posmatrao. – Šta ću ja da radim na Teri? – upitala je. – Radiš? Ne znam šta žene tamo rade. Trude se da umilostive ljutitog boga. Prinose žrtve. Pevaju, koliko ja znam! Tamo nema muškaraca – bilo je zlobe u njegovom glasu dok je izgovarao poslednju rečenicu. – Dobro, biće to pravi blagoslov – rekla je – i unapred se radujem tome. Mada je bila daleko od toga da oseti sreću, uživala je u besu koji je sevnuo iz očevih očiju. Srce joj je bilo kamen onog dana kad se trgovački brod usidrio u kružnom zalivu Tere. Dosadni izgnanički život trebalo je da počne. Tada Andromaha nije ni slutila koliko je grešila – tokom tih nekoliko dana njen život je postao bogatiji nego ikad pre. Naučila je da se služi lukom i strelama, jahala je poludivlje konje, igrala na Artemidinim svetkovinama, pijana i ispunjena radošću. Ukratko, prvi put je mogla da uživa kao devojčica, bez bojazni da će se neko požaliti na nju ili da će je ograničavati u tome. Bez okova društva u kome su dominirali muškarci, žene sa Tere su uživale u slobodi. Svakog dana organizovana je nova zabava, trke ili turniri
u streličarstvu. Tragale su za blagom, takmičile se u plivanju, a uveče bi raspravljale o poeziji ili pripovedale jedna drugoj priče. Na svakih nekoliko nedelja bile su priređivane gozbe u čast nekog od mnogih bogova. Tad su pile jako vino, pevale i vodile ljubav. Sveštenice sa Tere održavale su i Hram konja u kom su vršene ceremonije i prinošene žrtve strašnom Minotauru kako bi umirile njegovu namučenu dušu. Njihov posao je bio od vitalnog značaja. Dva veka ranije, on je rastrgnuo svoje lance i iz zemlje je pokuljala vrela lava. Vrh planine je eksplodirao i Apolon, bog sunca, bio je toliko potresen da je svet bio u mraku tri dana. Posejdon je bio toliko ljut na Krićane, koji su optuženi da su uvredili Minotaura, da je poslao talas plime širom Velikog zelenila i uništio zasade maslina i vinograda na Kritu, a na zemlji je ostavio mnogo soli kako bi sprečio novi zasad. Krit je u to vreme bio velika sila, ali su Krićani bili uplašeni zbog ovolikog izliva božanskog gneva. Sada je dve stotine sveštenica uspevalo da obuzdava Minotaura, mada bi on povremeno zazvečao svojim lancima i izazivao podrhtavanje zemlje. Jednom prilikom je zapadni zid velike odaje za obred napukao i tom prilikom je uništena freska. Uprkos tih povremenih kriza, Andromaha je doživela dve godine slobode. A onda je sredinom leta stigla strašna vest. Njena sestra Palesta, najslađa devojčica sa osmehom koji bi smekšao i najtvrđe srce, prehladila se i dobila groznicu. Umrla je nekoliko dana kasnije. Andromahi je bilo teško da poveruje u to. Od svih sestara, Palesta je bila najsnažnija i najživahnija. Bila je obećana trojanskom princu Hektoru i trebalo je da se uda te jeseni i tako obezbedi dugo očekivani savez
Tebe i Troje. Trojanski kralj Prijam je ljubazno, kako je to otac pisao, pristao da Andromaha zameni Palestu i uda se za Hektora. U dvadesetoj godini, mada pripremljena za život bez muškaraca, Andromaha je bila primorana da napusti Teru i svoje voljene drugarice. Spremala se da otputuje u Troju i da se uda za čoveka kog nikad ranije nije videla. Nikad više neće jahati bez sedla preko brda Tere ili igrati i pevati na dionizijskim svečanostima. Neće više odapinjati luk i posmatrati kako strela leti pravo i jako, niti naga plivati u ponoć po morskom zalivu. Neće više osetiti strasne Kaliopine zagrljaje, niti kušati vino sa usana svoje ljubavnice. Andromaha oseti da je obuzima bes i dočeka ga sa oduševljenjem jer joj je na tren razbio dosadu. U Troji će postati rasplodna krava i ležaće na velikom krevetu raširenih nogu, očekujući da primi seme znojavog muškarca koji dahće. Naduće se kao svinja i vrištaće dok dete bude probijalo sebi put. Čemu sve to? Da bi pohlepa njenog oca mogla biti zadovoljena! Ne, pomislila je, ne samo pohlepa. U ovom nasilnom i nesigurnom svetu naciji su potrebni saveznici. Egipatski faraoni su stalno vodili rat protiv Hetita, a Mikenjani su napadali kad god bi namirisali slabost. Njen otac jeste bio pohlepan, ali, bez saveznika, njegovu bi zemlju progutala neka od velikih sila. Mala Teba pod Plakosom biće bezbednija pod zaštitom Troje i čuvene trojanske konjice. Ona pogleda ka plaži i zagleda se u upaljene vatre. Večernji povetarac je donosio tihe zvuke muzike. To je bila sloboda koju ona nikada više neće iskusiti, sloboda jednostavnih ljudi koji vode obične živote, smeju se i vole.
Jedna misao, očaravajuća i izazovna, iznenada joj je doletela. Uskoro će doći brod koji će je povesti ka Troji. Do tada će, ako sve bude pažljivo urađeno, još uvek biti slobodna. Prešla je preko male odaje, uzela ogrtač sa kapuljačom od tamnozelene vune i prebacila ga preko ramena. Dobro je išao uz njenu zlatom porubljenu haljinu maslinastozelene boje. Zavezala je crvenu kosu kožnom trakom i izašla iz sobe. Koračala je pustim hodnikom, a zatim skliznula niz spoljno stepenište ka zidinama opkoljenom vrtu. Na kapiji je stajao stražar. Naklonio se kad je naišla i otvorio joj je vrata da izađe. Liticom je duvao povetarac dok je Andromaha prilazila glavnoj kapiji i strmoj stazi koja je vodila do obale. Stražari je nisu poznavali i bez naklona su se sklonili u stranu dok je stupala na put. Kako je to bilo lako, pomislila je. Ko bi i pomislio da će kći kralja i sveštenica sa Tere ikada napustiti sigurnost palate i poželeti da ode do grubih i nasilnih ljudi s mora. Ta misao ju je otreznila. Nije bilo telohranitelja da je zaštite, niti je ona sama nosila oružje. Pomisao na opasnost nije je pokolebala, samo joj je ubrzala rad srca. Muzika je postala glasnija dok je prilazila. Videla je kako pijani muškarci i žene zajedno igraju. Malo sklonjeni u stranu, bili su ljubavni parovi. Ona pogleda u najbliži par. Čovekova stražnjica je išla gore-dole i Andromaha je mogla da vidi njegov tvrdi penis, upravljen ka devojci koju je zajahao. Andromaha je pogleda i njihove se oči sretoše. Devojka se osmehnula, podigla obrve i namignula joj. Andromaha joj uzvrati osmeh i produži dalje.
Prolazeći između tezgi, ona vide da se na njima prodaje jeftina i uglavnom loše izrađena roba. Podignute tunike, prilazio joj je čovek i zamahao svojom muškošću prema njoj. – Koliko za jedno jahanje, devojko? – upitao je. Andromaha je zurila u ukrućeni penis, a zatim pogledala muškarca u oči. – Poslednji put kad sam videla nešto toliko malo, izlazilo je iz jabuke – rekla je. Dve žene se zvonko nasmejaše u blizini. – Sada je postao još manji! – uzviknu jedna od njih. Andromaha nastavi šetnju probijajući se kroz gužvu. Malo dalje, grupa ljudi se okupila oko čoveka koji je stajao na praznoj tezgi. Začuše se gromki uzvici odobravanje kada on podignu ruke. – Želite li da čujete istinitu priču? – povikao je. – Ne, hoćemo da čujemu neku od tvojih – povika neko iz gomile. Čovek se gromko nasmeja. – Onda ću vam pričati o užasnom čudovištu sa samo jednim okom. Visok je poput deset ljudi, a zubi su mu oštri i dugi kao mačevi. I gomila se stiša.
Helikaon je uvek uživao u Odisejevim predstavama. Ovaj nije samo prepričavao velike priče, već je i glumio. Tako je bilo i sada, jer su četvorica ljudi podigla i ljuljala napred-nazad tezgu, koja je ovog puta predstavljala
nestabilnu palubu. Balansirajući na njoj, Odisej je grmeo o moćnoj oluji, pričao kako je odnela Penelopu na začarano ostrvo. U pozadini su neki članovi Penelopine posade udarali u bubnjeve imitirajući grmljavinu, dok su drugi oštro zviždali u pauzama. Helikaon nikad ranije nije čuo ovu priču, te se smestio u pozadini i uživao u iznenađenju. Odisej iznenada skoči s tezge. – ... i tako smo se obreli na nepoznatoj plaži – rekao je – a odmah iza nje raslo je džinovsko drveće. Takvo drveće nikad nisam video, bilo je izuvijano i razgranato. I baš kada smo pomislili da smo bezbedni, začuo se zastrašujući glas... Šestorica Penelopinih mornara povika uglas: – Namirisao sam krv! Publikom prolete osećaj iščekujućeg straha. Trenutak je bio savršen. – Beše to ogromno stvorenje sa samo jednim okom nasred glave. Njegovi zubi behu veliki i oštri. Istrča iz šume, zgrabi jednog od mojih ljudi oko pasa i podiže ga visoko. A onda, oni ga užasni zubi raskomadaše. U tom trenutku Helikaon ugleda nekoliko članova Kolanove posade kako se lagano, gurajući se kroz gužvu, sve više primiču. Očima prelete preko gomile i spazi Zidanta, Onijaka i nekoliko članova posade Ksanta kako takođe probijaju sebi put k njemu, držeći na oku Mikenjane. Odisej je bio u zanosu dok je opisivao svoju avanturu sa Kiklopom. Lice mu je bilo mokro i znoj mu je kapao sa brade. Publika je bila u transu, predstava je, kao i uvek, bila bučna, žestoka i očaravajuća. Helikaon pogleda oko sebe. Nijedan od vojnika Debelog kralja nije bio u blizini. Mikenjani su naizgled bili nenaoružani, ali je jedan od njih nosio kožni prsluk, u
kome je mogao da sakrije nož. Postojala je mogućnost da Mikenjani neće učiniti ništa jer je Debeli kralj bio nemilosrdan prema svima koji prekrše njegove zakone. Veliki deo njegovog blaga poticao je od brodova koji su nasukani na ovoj plaži, a kapetani su odabrali da ostanu ovde pošto im je obećana sigurnost za posadu i tovar. I pored toga, bilo je pametno ostati na oprezu. Helikaon se pridruži publici i skrenu ulevo, pokušavajući da napravi krug i stigne do Zidanta. Tad je ugledao ženu. Stajala je malo iza skupa, odevena u dugački zeleni ogrtač i haljinu ukrašenu vezom. Teško je bilo na mesečini i svetlosti vatre videti koje je boje njena kosa, ali bila je duga i u bujnim kovrdžama, skupljena pozadi da ne pada na lice. Kakvo je to bilo lice! Ličila je na boginju onako zapanjujuće lepa. Helikaonu se usta osušiše. Nije mogao da prestane da je gleda i ona je to primetila. Osetio je snagu njenog hladnog, ali na čudesan način izazovnog pogleda. On uguši uzbuđenje i zakorači ka njoj. U tom trenutku se promeni i izraz njenog lica, ona skrenu pogled. Helikaon se okrenu da vidi šta je to privuklo njenu pažnju. Iza njega je stajao čovek u kožnom prsluku sa nožem u ruci. Ubica nije oklevao, ali se Helikaon izmaknu i uspe da izbegne ubod. Zgrabi napadača za zglob, izvuče ga iz gomile i čelom ga udari po nosu. Ošamućen i krvavog nosa, ubica se zatetura unazad. Helikaon mu priđe i ponovo ga udari glavom. Kolena napadača popustiše i on pade na pesak, a nož mu iskliznu iz šake. Helikaon zari oštricu u čovekovo grlo. Krv šiknu kad je izvukao nož.
Odisejeva priča je i dalje očaravala prisutne tako da niko nije primetio ovaj iznenadni sukob. Telo je ležalo i krv je liptala, najpre u potocima pa sve slabije. Uspravivši se, Helikaon pogleda unaokolo tražeči još napadača kad se iz gužve izdvojio Zidant. – Oprosti mi – reče očajno – trebalo je da budem uz tebe. Vešto su sve isplanirali. Posmatrali smo pogrešne ljude. Helikaon je stajao i ćuteći posmatrao mrtvaca. Čovek je bio mlad, kose crne i kovrdžave. Tamo negde postojala je žena, ili ljubavnica, i roditelji koji su ga odgajili. Igrao se sa drugom decom i njegova budućnosti puno je obećavala. A sada je ležao na pesku i njegov život je bio okončan. Helikaonove misli su bile sumorne. – Da li ti je dobro? – upita ga Zidant. Helikaon se okrenu ka mestu na kom je stajala ona žena, ali nje više nije bilo. Zadrhta. Oseti dobro poznatu glavobolju, koja je uvek dolazila posle bitke. Započinjala bi u predelu vrata i širila se nagore, sve do temena. Shvatio je da ga Oks posmatra sa zabrinutim izrazom na licu. – Dobro mi je, Okse. Zidant nije izgledao ubeđeno. Onijak se probi kroz gužvu i stiže do njih. – Mikenjani su se ukrcali na galije – izvestio je. Tad ugleda mrtvog čoveka i opsova. – Izvini, gospodaru, trebalo je da budem ovde. Zavarali su nas sa... – Već sam mu objasnio – prasnu Zidant. – Ipak, nije se desila nesreća. Jedan Mikenjanin manje na ovom svetu. Sve u svemu, dobra noć.
Gromoglasni poklici odobravanja se prolomiše kad je Odisej završio pripovedanje. Onijak razočarano opsova. – Nisam čuo kraj. – Baš kao i on – reče Helikaon pokazujući na leš. – Hajde da se sklonimo. Bacivši nož pored tela, on odšeta do Ksantove logorske vatre. Iza njih je neko povikao i gomila se okupi oko leša. Helikaon uze vrč vode i potegnu. Poli ruke vodom i dobro ih opra. Na svetlosti vatre, primeti krv na svojoj tunici. Vatri je naposletku prišao i Odisej. Nosio je lanenu krpu i brisao znoj sa čela. Sruči se na tlo pored Helikaona. – Postajem prestar za ove atletske priredbe – reče. – Moraću da izgrdim one ovcojepce koji su držali tezgu. Proklet bio ako nisu pokušavali da me bace na plažu. Zaista je izgledao umorno. Helikaon ga obgrli oko ramena. – Čitav svet će postati turoban ako ikad prestaneš da nam pripovedaš. – Da, noćašnja publika bila je dobra. Nekada sam u ovoj priči pominjao dva kiklopa. Čudno je kako sa jednim zvuči bolje. Više... deluje strašnije, a, opet, i nekako patetično – nagnu se ka Helikaonu. – Pretpostavljam da je mrtvac jedan od Kolanovih ljudi? – Da. – Nikada mi se Kolan nije sviđao. Jednom sam sa njim bio na gozbi i nisam čuo da je makar jednom pustio vetar. Ne možeš verovati čoveku koji ne daje sebi oduška na gozbi. Međutim, ne shvataj ga olako, momče – nastavio je
Odisej. – Pun je zlobe. U Mikeni je poznat kao Salomitelj ljudske volje. Helikaon se glasno nasmeja. – Biću na oprezu, prijatelju. Reci mi, dok si izvodio predstavu, da li si kojim slučajem video visoku ženu u zelenom ogrtaču? Ličila je na boginju. – Da znaš da jesam. Stajala je malo udesno od mene. Zašto? Da li ti je nešto ukrala? – Mislim da jeste. Ukrala mi je pamet. Odisej se nagnu bliže, uze vrč sa vodom i dobro potegnu. A onda ga spusti i glasno podrignu. – Muškarci treba da budu oprezni kad biraju ženu. Ili bi trebalo da kao Gipti imamo gomilu žena. Tako bi jedna ili dve loše prošle nezapaženo. – Pitam se šta bi Penelopa imala da kaže o tome. Odisej se zakikota. – Da, rekla bi koju reč. Udarila bi me po glavi! Ali ja sam imao sreće, momče. Nema žene na ovoj zelenoj zemlji koja bi bila bolja od moje Penelope. Ne bih mogao sebe da zamislim da delim život ni sa jednom drugom. Možda bi ti to mogao pronaći sa Kreusom. Helikaon pogleda u svoga prijatelja. – Zar i ti? Da li ima nekoga ko nije čuo za Prijamovo provodadžisanje? – Čuo sam da si je odbio i da Prijam baš i nije srećan zbog toga, dečko. – Njegova sreća nije moja briga. A što se tiče Kreuse... Sećam se da si s mukom pokušavao da kažeš o njoj nešto lepo. Šta to beše? A, da. Ima prijatan glas. – Ima – reče Odisej široko se osmehujući. – Takođe je pravi praznik za oči. Zanosna je, u stvari. I nije slaba. Međutim, shvatam šta hoćeš da kažeš. Nije to žena zbog
koje bih rizikovao da joj se po oluji vratim. Dobro, trebalo bi da je uzmeš i tako sagradiš sebi još nekoliko palata duž obala Velikog zelenila, i da u njih useliš druželjubivije žene. Kažu da su Egipćanke najbolje. Mogao bi da sagradiš veliku palatu. Rad je jeftin. Kažu da je za rad dovoljno stotinu robova. – Ne trebaju mi nove palate, Odiseju – Helikaon odmahnu glavom i protrlja oči jer se glavobolja pojačala. – Šteta što Fedra nije kraljeva kći – nastavio je Odisej. – E, to je žena koja će razgaliti srce svakog muškarca. – Ona ima mnogobrojne talente. – Ali ti nisi zaljubljen u nju? Helikaon slegnu ramenima. – Mislim da ne znam šta je to ljubav, prijatelju moj. Odisej prebaci peškir preko ramena i istrlja ramena. – Sećaš li se kako si vežbao sa drvenim mačevima? Sve pokrete, blokove, kontraudarce, uvežbavao rad nogu, učio kako da održavaš ravnotežu? – Naravno. Bio si strog učitelj. – A sećaš li se kad si prvi put iskusio pravu borbu? Kad je krv tekla u potocima, a u vazduhu se osećao strah od smrti? – Da. – Suština je ista, ali je razlika veća od Velikog zelenila. Ljubav je poput toga, Helikaone. Možeš biti sa nekom kurvom, smejati se i uživati. Ali kad te ljubav zgrabi, ah, razlika je zapanjujuća. Spoznaćeš više sreće u jednom dodiru ruke, pogledu ili osmehu nego što bi osetio za stotinu noći strasti sa nekom drugom. Nebo će biti
plavlje, sunce sjajnije. Ah, nedostaje mi moja Penelopa ove noći. – Sezona se uskoro završava i bićeš kod kuće pre zime. – Da, unapred se radujem tome – podigavši vrč s vodom, Odisej dobro otpi. – Diomed je tražio da ga spomenem kad budem govorio sa tobom – reče Helikaon. – Nada se da ćeš mu dopustiti da zaplovi s tobom kad bude stariji. Odisej se zakikota. – On je dobar i hrabar mališa. Koliko mu je sada? – Uskoro će mu biti dvanaest i nije više tako mali. Biće dobar kralj jednog dana ako bogovi budu tako želeli. Bojao sam se da bi mogao biti poput moga oca, hladan i bezosećajan. Sva sreća što ima majčinu narav. – Iznenadio si me tog dana, Helikaone – reče Odisej. – Ali bilo je to lepo iznenađenje i zbog toga ti odajem priznanje. Pre no što je Helikaon mogao odgovoriti, vatri je prišlo nekoliko vojnika koji su nosili kupaste šlemove i bronzane prsne oklope. Prvi se duboko pokloni. – Gospodaru Helikaone, kralj zahteva da mu se pridružiš. Helikaon ustade. – Reci mu da je čast biti pozvan. Biću tamo čim odem do svog broda i obučem nešto što je prikladno za posetu kraljevoj palati. Vojnici se ponovo nakloniše i odoše. Odisej se diže na noge. – Povedi Argurija i njegovog druga sa sobom – reče on. – Siguran sam da bi želeli da upoznaju kralja. – Ne volim da budem u društvu Mikenjana, Odiseju.
– Onda učini to za ljubav svog starog učitelja. Helikaon uzdahnu. – Za tebe bih pošao i u Had. Vrlo dobro. Provešću veće dosađujući se sa njim. Ali učini i ti nešto za mene, hoćeš li? – Naravno, momče. – Probaj da pronađeš tu boginju. Voleo bih da je upoznam. – Ona je verovatno neka likijska kurva od koje ćeš dobiti boginje. – Dobro. Uživaću da stojim u redu kako bih razgovarao sa njom dok se ona sparuje sa mojim mornarima.
IX
ANDROMAHINO PROROĈANSTVO Odisej je posmatrao Helikaona dok je ovaj išao prema Ksantu. Div Zidant je sledio mladića, oprezan kao i uvek zbog mogućih mikenskih ubica. Helikaon dohvati konopac koji je visio s broda i pope se unutra. Noćas više neće biti nasilja, pomislio je Odisej. Zadrhtao je od pomisli da bi Helikaon mogao biti ubijen. Dve godine koje su proveli zajedno na Penelopi bile su dovoljne da Odisej zavoli mladića. Prvih nekoliko nedelja bile su teške. Odisej nije imao moralnih dilema kad je u pitanju bilo ubistvo na kom je mogao da zaradi. On je svojevremeno bio pirat i pljačkaš. Ipak, pomisao da ubije mladog princa bila mu je gnusna. Umesto toga, prema dečaku se ponašao očinski, uživao je u njegovoj ponovo pronađenoj slobodi i sa ponosom pratio kako momčić postepeno savladava svoje strahove. Siv u licu i pun opipljivog straha, peo se na jarbol po jakom vetru kako bi pomogao da se skupe jedra; prkosno je stajao, s mačem u ruci, dok se gusarski brod približavao i pirati uskakali na brod uz bojne pokliče. Bacio se u metež kad mu je razum nalagao da pobegne i sakrije se u potpalublje. Ali pre svega, veslanje je bilo ono čime je osvojio srca posade. Koža Helikaonovih dlanova bila je nežna i dlanovi su mu krvarili kad god bi na njega došao red da vesla.
Nikada se nije požalio, jednostavno bi zavio rane i nastavio. Odisej je sebe ubedio da će se dečakov otac okanuti svake pomisli na ubistvo kad bude video kako je plašljivi dečak postao izdržljiv i hrabar mladić. Sve je teklo glatko do dana kad je na Penelopu primio ubicu Karpofora. A sada vrebaju novi krvnici. Odisej ponovo baci pogled prema putu koji je krivudao visokom liticom. Da li je trebalo da ga upozori otvoreno? Da li je trebalo da Helikaonu spomene ucenu koju je Agamemnon stavio na njegovu glavu? Odisej je bio čovek koji nije imao neprijatelje, što je bila retkost u ovim teškim i krvavim vremenima. On se nikada javno nije stavljao na nečiju stranu, ostajao je nepristrasan i zbog toga je bio dobrodošao u svim lukama. To nije uvek bilo lako. Kad mu je Alektruon rekao da lovi Zlatnoga, bio je u velikom iskušenju da pošalje upozorenje. A ipak nije. Na svu sreću, sve se dobro svršilo. Alektruon je sada mrtav, što i nije bila nekakva šteta po svet, a Odisej je osvojio predivan plavi ogrtač na njegovim pogrebnim igrama, pobedivši Meriona u gađanju lukom. Helikaonova smrt vredela je koliko dvostruka čovekova težina u zlatu. Mnogi kraljevi bi ga prodali i za mnogo manju sumu. Nešto kasnije ugleda kako Helikaon napušta veliki brod. Nosio je tamnoplavu tuniku koja je dopirala do kolena, a kratki mač je visio u kaniji za pojasom. Zidant je vukao ogromnu toljagu. Odisej se osmehnu s olakšanjem. Shvatio je dakle, pomisli. Helikaon i Zidant se zaputiše ka Arguriju i Glauku, koji su sedeli sa ostalim članovima Ksantove posade pored logorske vatre. Odisej je
posmatrao kako dvojica Mikenjana ustaju i polaze za Helikaonom. Obojica su bila pod oklopima i sa mačevima. Mladić zlatne kose uđe u Odisejev vidokrug. Lepa žena ga je držala za ruku i osmehivala mu se. Iznenada, on obgrli devojku oko struka i privi je uza se. Ona se nasmeja i, zabacivši glavu, prihvati njegov poljubac. Odisej se osmehnu. Kao mlad, sanjao je kako će da postane privlačan i elegantan, kao ovaj mladić sada, sa izgledom zbog koga muškarci osećaju zavist, a žene vrtoglavicu. Umesto toga, bio je zdepast i gojazan, sa previše malja na telu. Sada su mu rasle u cvenkastim pramenovima čak i po ramenima. Ne, beskonačna božanska mudrost odredila je da Odisej bude ružan. Mora da je taj plan bio dobro zamišljen, zaključio je, jer su posao izvršili na genijalan način. Ruke su mu bile predugačke, šake previše kvrgave, noge krive kao kod jahača iz Tesalije. Čak su mu i zubi bili iskrivljeni. Penelopa je jednom prilikom, uz široki osmeh, primetila da mu je jedno uho duže od drugog. Nakon što su stvorili takav nesklad, barem jedan od bogova se sažalio na njega, te ga je blagoslovio pripovedačkim darom. Umeo je da složi zapanjujuće složenu priču, a mogao je i da pročita dušu svoje publiku, vešto kao što je što je osećao i najmanju promenu pravca vetra. Kad god bi izvukao svoj brod na plažu, oko njega bi se okupila publika koja bi strpljivo čekala trenutak da započne svoju predstavu. Ponekad bi im rekao da je umoran, ili bi tvrdio da su več čuli sve njegove priče. Tada bi se razlegao žagor i počeli bi da ga mole. Uz njegov uzdah, predstava bi ipak počela.
Odisej je dobro znao da njegove priče očaravaju kao da imaju magičnu moć, mada nije mogao da shvati na koji način je ta čarolija delovala. Mada su sve njegove priče bile plod čiste mašte, ipak su govorile o neprolaznim istinama. Njegov zamenik Bijas šepurio se poput pauna kad je Odisej pričao da je baš on bacio džilit na demona koji je progonio brod. Nakon toga, Bijas je provodio mnogo slobodnog vremena na kopnu vežbajući sa džilitom. Postao je toliko vešt da je osvojio robinju na pogrebnim Alektruonovim igrama. Prošlog leta su Penelopu napali gusari i posada se herojski borila da bi se pokazala dostojnom priča koje je Odisej o njima pripovedao. Posle izvojevane pobede okupili su se oko njega i hvalili svojom hrabrošću. Bili su znatiželjni da li će uključiti i najnoviju pustolovinu u jednu od sledećih predstava. Ali magija onoga što je Odisej nazivao zlatna laž najviše je uticala na Helikaona. Pridružio se Penelopinoj posadi kao preplašeni dečko, a ljudi su, međutim, videli u njemu mladog heroja koji je skočio sa litice kako bi spasao njihovog vođu. Odmah su ga zavoleli i od njega su očekivali velika dela. On je živeo da ispuni njihova očekivanja. Velika izmišljotina je postala velika istina. Laž o hrabrosti je postala herojska stvarnost. Helikaon, brodski ljubimac, postao je Helikaon avanturista. Preplašeni dečak preobrazio se u neustrašivog ratnika. Odisej se zavali na pesak i pogleda u zvezde. Darovi koje je primao zahvaljujući pripovedanju nadmašili su zaradu koju je ostvarivao trgujući širom Velikog zelenila. Prethodne godine je na Agamemnonovom dvoru u Lavljoj dvorani ispričao veliki ep o tajanstvenom ostrvu kojim
vlada kraljica koja je bila veštica i koja je njegove ljude preobrazila u svinje. Pripovedanje je trajalo čitavo veče, a nijedan slušalac nije napustio dvoranu. Agamemnon mu je poklonio dva zlatna pehara, ukrašena rubinima i smaragdima. Iste noći Agamemnon je zaklao pijanog mikenskog plemića koji ga je uvredio. Bilo je čudno, pomislio je, da čovek koji izgovara velike laži bude nagrađen zlatom i dragim kamenjem, a onaj drugi, onaj koji je govorio istinu, dobio je bodež u oko. Nakon predstave nije mogao da zaspi uprkos velikoj i teškoj iscrpljenosti, koja se poput medveda spustila na njega. On se prevrnu na bok, a zatim sede. Naposletku ode do vode i, čučnuvši, u mokrom pesku izvaja lice. Kao i obično, pokušao je da dočara lepotu svoje Penelope, ali ni ovog puta nije uspeo. Upotrebio je pljosnatu stranu noža da oblikuje njeno lice, dugački, pravilni nos i pune usne, a zatim je vrhom noža nacrtao kosu. Iznenada, dugački crni crv izbi iz skulpture. Odisej odskoči unazad. Crv skliznu preko lica i ponovo nestade u pesku. Odisej se nasmeja svom bezrazložnom strahu od bezopasnog morskog crva. Tad se u njemu začela priča o ženi sa zmijama umesto kose, koja živi na tajanstvenom ostrvu obavijenom maglom. Penelopa će morati da pristane na tom ostrvu u potrazi za slatkom vodom. Jedan član posade će nestati, a ostali će krenuti u potragu za njim. Pronaći će samo njegove kosti... Ne! To sam i suviše često koristio, pomislio je. Oni će otkriti... da je preobražen u statuu! Čovek je pogledao u lice zmijokose žene i njegovo telo se pretvorilo u kamen. Odisej se osmehnu.
Pogleda prema strmoj planinskoj stazi. – Srećno, dragi mladiću – prošaputao je.
Kada je tuča započela, Andromaha se brzo okrenula i požurila natrag da se sakrije između praznih tezgi. Osvrnula se i ugledala jednog mrtvog čoveka i drugog kako stoji nad njim i drži krvavi nož u ruci. Bila je uplašena, mada ne onoliko koliko bi bila da ranije nije videla ljude kako umiru. Otac je imao običaj da lično ubija kriminalce koji su bili dovedeni u dvorište i naterani da kleknu pred njim. Potom bi isprobavao različito oružje iz svoje oružarnice. Sekira mu je bila omiljena. Otac se hvalisao kako je mogao da čoveku odrubi glavu jednim udarcem. To nikada nije uspeo kad je Andromaha bila naterana da prisustvuje. Obično su mu bila potrebna dva udarca. Devojčica se čudila kad bi videla da se žrtve ne opiru. Neki bi preklinjali, drugi bi plakali, ali nije se mogla setiti da je iko od njih pokušao da pobegne. Ovo čemu je noćas prisustvovala makar je bila borba. Ubica je pokušao da izvrši svoju nameru, ali nije uspeo i za to je kažnjen. Andromaha zadrhta. Na prvi pogled, čovek duge crne kose ličio je na pesnika ili pevača, više nego na ratnika. Još je mogla da se seti kakve su mu bile oči. Svetloplave i bistre. Ispostavilo se da može da bude surov poput mikenskih pljačkaša. Nije ni pokušao da razoruža svog napadača, odmah mu je oduzeo život. Ali te oči...
Misli na nešto drugo, ti glupa devojko, prekorila je sebe. Pokušala je da napusti skrovište. Pas lutalica zareža na nju. Andromaha pucnu prstima prema njemu i on se udalji na nekoliko koraka, te je pogleda neprijateljski. Ona skrenu udesno i zaputi se između stena prema obali. Skinuvši sandale, zagazi u vodu i pogleda ka mračnom moru. Potpuno je savlada osećaj usamljenosti i ona požele da može da se popne na neki brod i kaže kapetanu: Vodi me na Teru. Vodi me kući. Da je trebalo da se uda za bilo koga drugog, u hramu bila bi dočekana uz dobrodošlicu. Aplaudirali bi njenoj hrabrosti i zbijali šale na račun gluposti muškaraca. Međutim, Hektor je bio sin Hekabe, kraljice Troje, najvećeg dobrotvora Hrama konja. Sestrinstvo ne bi učinilo ništa što bi moglo da uvredi toliko moćne ljude. Ne, one će Andromahu srdačno dočekati, a zatim će je smestiti na prvi brod koji bude išao ka istočnom kopnu, i to verovatno pod stražom. Andromaha pomisli na Kaliopi, ali nije razmišljala o njihovom rastanku punom suza, već se seti jesenjeg Demetrinog festivala. Igrala je tada pod zvezdama, a njeno nago telo blistalo je naspram svetlosti logorske vatre. Visoka, snažna i neustrašiva, ona će se usprotiviti tome da se Andromaha pošalje u brak bez ljubavi. To je bio još jedan razlog zbog koga se Andromaha nije mogla vratiti. Od svih žena na Teri, Kaliopi je bila najiskrenija. Zbog njenog prezira prema muškarcima, ostrvo je bilo jedino mesto na svetu na kom ona može da živi u miru, na kom može da odzvanja njen smeh, a duša
slobodno leti. Andromahin povratak uzrokovao bi nemir, doneo nespokoj i doveo do Kaliopinog izgona sa Tere. Hladan vetar dođe preko mora i Andromaha čvršće privi uza se ogrtač. Vreme je neumoljivo proticalo. Znala je da bi trebalo da se vrati u palatu Kigona, Debelog kralja, ali bila je nevoljna da se odrekne slobode koju je pronalazila na obali. – Nije ti mesto ovde – reče muški glas. Ona se okrenu, unapred smišljajući ljutiti odgovor, ali ljutnje nestade kad vide da joj se obraća pripovedač. Na mesečini je njegova ružnoća izgledala skoro nezemaljski. Mogla je da zamisli kako mu Dionizijevi rogovi izbijaju sa čela. – Gde mi je mesto? – uzvratila je. – Kako gde, u nekoj od mojih priča, naravno. Moj je prijatelj imao pravo. Ti zaista izgledaš poput boginje. Ti to nisi, zar ne? – reče i sede na obližnju stenu. Mesec je bio pun i ona vide da njegovo ružno lice poseduje dečački šarm. – Ja sam Odisej – rekao je. – A ti nisi odgovorila na moje pitanje. – Da, jesam boginja – odgovorila je – a na tebi je da odgonetneš koja. – Artemida Lovkinja. – Ne smatraš da ličim na Afroditu? Razočaravajuće. – Ne znam mnogo o tome kako bogovi stvarno izgledaju – priznade čovek – ali mislim da bi boginja ljubavi imala veće grudi. Njene bi oči bile tople i zavodljive. Ne, mislim da ti Artemida sasvim dobro pristaje. Reci mi da umeš da se služiš lukom i strelom.
Andromaha se nasmeja. – Ja stvarno umem da koristim luk. – Znao sam! Da li koristiš neki od onih slabih egipatskih ili pravi frigijski luk od rogova, drveta i kože? – Na Teri smo imali oba, ali da, draži mi je frigijski – osmehnu se Andromaha. – Ja imam luk koji sem mene niko ne može da zategne – reče joj. – Zabavlja me kad vidim kako se snažni ljudi zacrvene pokušavajući da ga zapnu. To je moćno oružje. Jednom sam odapeo strelu prema Mesecu. Za nju je bio privezan konopac i tako sam pomoću njega porinuo svoj brod sa obale. – To mora da je bio jako dug konopac – primeti ona. Odisej se nasmeja. – Dopadaš mi se, devojko. Odakle si ti zaista, i šta tražiš ovde među ovim kurvama i mornarima? – Kako znaš da i ja nisam kurva? – Ne bi bila ovde da si kurva, jer ovde nema muškarca koji bi mogao da te priušti. Možda Helikaon. Dakle, ko si ti? – Kako bi ti opisao kurvu? – uzvrati mu ona. – Ah, igre! Uživam u njima. U redu... šta je kurva? Žena sa darom da omekša grubog čoveka; Afroditina sveštenica; uteha za mornare kojima nedostaju žene i porodica. – Ovo nije igra – uzvrati oštro Andromaha. – Kurva je žena koja svoje telo nudi muškarcu koga ne voli, zarad bakrenjaka, sitnica ili poklona. Zar nije tako?
– Više mi se sviđa moja verzija, ali, opet, ja sam preterano sklon romantici. Međutim, da. Čini se da su obe tvrdnje tačne – složio se. – Onda sam i ja kurva, jer je moje telo, zarad blaga i bezbednosti, ponuđeno čoveku koga ne volim – reče ona. – Ah – uskliknu Odisej – trebalo je da pitaš kakva je razlika između ćerke kralja i prostitutke. Ja bih ti rekao: u ceni. Reci mi ko je taj srećković? Andromaha je gledala njegovo ružno lice i pitala se da li da mu kaže da produži svojim putem. Ipak, bilo je nečeg utešnog u njegovom društvu i ona se osećala prijatno pored njega. – Hektor iz Troje – reče mu napokon i vide da se njegove oči raširiše. – Mogla si da prođeš i gore. Hektor je dobar čovek. – Pod tim podrazumevaš da pije vino dok ne padne, podriguje za stolom i trči u ratove zarad slave. Nek nas bogovi čuvaju od tako dobrih ljudi. Da li si ti oženjen, Odiseju? – Zaista jesam. Sebe smatram najsrećnijim čovekom jer je moja žena Penelopa. Ona me voli – zakikotao se. – Kad god ovo izgovorim, obuzme me neverica. Meni je to još uvek prosto neshvatljivo. – Onda si ti zaista, kao što si i rekao, srećan. Uvek sam verovala da se moreplovci jedino i venčavaju iz ljubavi. To ih čini mnogo bogatijim od kraljeva. – Da, zaista je tako. Trebalo bi da uz to napomenem da ja jesam kralj. – Koji ispaljuje strele na Mesec? – ponovi ona uz osmeh.
– Znam da ne izgledam kao pravi kralj, ali ja to stvarno jesam. Moje kraljevstvo je ostrvo Itaka, a Penelopa je moja kraljica. I pre no što to pitaš, ne, mi se nismo uzeli iz ljubavi. Moj je otac ugovorio venčanje. Upoznali smo se tek na dan venčanja. – I zaljubili ste se na prvi pogled, pretpostavljam? – Ne. Mislim da joj je moj izgled u početku bio odvratan. Nije teško videti zbog čega je bilo tako. Prvih nekoliko meseci je bilo... hajde da kažemo, škripavo. A onda me je obuzela groznica. Bio sam na rubu smrti, a ona me je negovala. Rekla je da sam buncao, ali mi nikada nije ispričala šta sam to govorio, ali, nekako, sve se posle toga izmenilo. Počeli smo da se smejemo i da provodimo vreme u dugim šetnjama duž litica. Uživali smo jedno u drugom. Jednog dana... – on slegnu ramenima – ... jednog dana smo jednostavno shvatili da volimo jedno drugo. Andromaha je posmatrala drugačijim očima ružnog čoveka. I ranije je primetila da se u pozadini njegovih izmišljenih priča krije nekakva dirljiva iskrenost. Njegov šarm je skoro neprimetno razrušio sve odbrambene zidine koje je gradila oko sebe. – Videla si napad na Helikaona? – upita on iznenada. Za trenutak nije znala na šta je mislio, a onda se setila čoveka sa nožem koji je trčao ka nekome. – Borbu? Da. Helikaon je čovek sa dugom crnom kosom? – On je bliski Hektorov prijatelj. O njemu ti može ispričati mnogo više od mene. – Zbog čega je napadnut?
Odisej slegnu ramenima. – Ova noć je previše divna da bih ti pričao dosadne priče o trgovcima, gusarima i o starim zavadama. Pitaj me o nečemu drugom. – Da li je Helikaon taj tvoj prijatelj koji smatra da ličim na boginju? – Da. Nikada ranije nisam video da je toliko opčinjen nekim. Upoznavši te, potpuno ga razumem. Ona se nagnu ka njemu. – Hajde da prestanemo sa ovom igrom, Odiseju. Ja znam kakva sam. Preterano visoka i nezanimljiva, priplodna krava namenjena trojanskom princu. Nije mi potrebno lažno laskanje. – To ti ne nudim. Ti nisi lepa, tačno. Ali, ako moje mišljenje nešto vredi, slažem se sa Helikaonom. Čarobna si. – On je to rekao? – Rekao je da si boginja. Ja samo dodajem malo boje na mural. Primetila je da se Odisej često osvrće i pogledom traži nešto na litici. – Da li sam ti dosadna, kralju Itake? – Ne, nipošto. Ja samo... Čekam da se Helikaon vrati – dok je govorila, učinilo joj se da mu je bilo neprijatno. – Strahuješ da bi ponovo mogli da pokušaju da ga ubiju? – upitala je. – Skoro da sam sasvim siguran – duboko je udahnuo. Prateći njegov pogled, Andromaha ugleda grupu ljudi kako nose telo niz stazu. – Nisu uspeli u tome – on nastavi srećnim glasom. – Da li je on tvoj sin... ili ljubavnik? – upitala je. – Moj je sin umro – rekao je. – I ne, Helikaon nije moj ljubavnik. Moj ukus nikada nije zastranio na taj način i to
me je, dok sam bio mlađi, nerviralo. Osećao sam da propuštam nešto jako bitno, nešto u čemu su svi moji prijatelji uživali. Ne, ja Helikaona smatram sinom. Možda je on mlađa verzija čoveka kakav bih voleo da budem. Ako to ima ikakvog smisla. – Voleo bi da budeš privlačan? – Da! Poput mladog boga! – A da li bi te Penelopa takvog volela? On uzdahnu. – Ti si lukava žena. Hoćeš li mi reći kako ti je ime? – Andromaha iz Tebe. – Ah! Poznajem tvoga oca Ektiona. Ne mogu reći da mi se mnogo sviđa. Andromahin smeh ispuni noć. – Niko ne voli oca. Njemu ništa nije sveto, sem onoga što se može razmeniti za srebro. – Susrešćeš puno ljudi koji liče na njega. Kralj Prijam, tvoj novi otac, sličan je čovek. Zar nije čudno što takvi ljudi mogu da začnu tako lepu decu? Hektor je darežljiv i hrabar, mladi Paris je nežan i temeljit, a neobična mala Kasandra nije zla u duši. A tvoj je otac začeo tebe, Andromaho, i ja u tebi prepoznajem veliku dušu. – Možda si pomešao inteligenciju sa duhovnošću, Odiseju. – Ne curo, ja ne činim greške kad je u pitanju procena ljudi. Posedujem dva dara i oni me nikad nisu izneverili. Mogu da vešto ispletem priču i da pročitam srca muškaraca i žena. Ti si slična mojoj Penelopi. Ti si, kao što si i rekla, inteligentna, ali si takođe i otvorena, poštena i topla osoba. U tebi ima hrabrosti i znaš šta je
dužnost. Otac mi je jednom rekao da ako muškarac ima sreće, naći će ženu s kojom će moći da plovi po oluji. Ti si takva žena. Hektor je pravi srećnik. – Mene ne zanima on – reče Andromaha. – Gde je moja sreća? – Hajde da to otkrijemo – Odisej ustade. – Kako ćemo to da postignemo? – Potražićemo Aklida, najboljeg proroka u Likiji kad nije pijan ili drogiran. Poreklom je iz pustinjske zemlje iza Palestine. Mnogo proroka dolazi iz pustinje. On će ti pročitati budućnost. – Da, i reći će mi da ću imati devetoro dece i da ću biti bogata, srećna i da ću živeti dugo. – Da li si se ti to uplašila proroka, Andromaho iz Tebe? – zadirkivao ju je. – Ja se ne plašim ničega, Odiseju sa Itake. – Onda hajde sa mnom. Odisej pruži ruku prema Andromahi i ona dopusti da je povede. Zajedno su hodali izmedu tezgi i pored mora, zaobilazili su parove koji su se parili i pijane mornare. Prošli su pored logorskih vatri kraj kojih su ljudi pevali pohotljive pesmice i najzad stigli do malog belog šatora podno litice. Red je bio dugačak. Odisej predloži da sačekaju i možda pronađu nešto za jelo. Andromaha još nije imala želju da se vrati u palatu, te je pristala. Priđoše tezgama na kojima se prodavala hrana. Odisej je na svom drvenom tanjiru nagomilao hrpu mesa i hleba. Andromaha je izabrala malu pitu napunjenu voćem umočenim u med, i njih dvoje se vratiše do obale i sedoše na niski zid.
Razgovarali su neobavezno. Andromaha je pričala o Teri i Hramu konja, mada nije spominjala Kaliopi niti svoje prijatelje. Umesto toga, objašnjavala je rituale za koje se pričalo da smiruju uspavanog boga. Odisej je bio podjednako dobar slušalac koliko i pripovedač, postavljao je pitanja koja su dovoljno svedočila o njegovoj zainteresovanosti. – Jedanput sam bio na Teri – rekao je – mnogo pre no što su odlučili da samo žene mogu da umilostive Minotaura. Čudno mesto. Sva ta huka ispod zemlje i siktanje jetke pare kroz pukotine u stenama. Laknulo mi je kad sam se vratio na Penelopu. Reci mi, da li veruješ u Minotaura? – Ne bih očekivala da će mi postaviti takvo pitanje čovek koji je video mnogo čudovišta i demona. – To sam i želeo da naglasim, curo. Nikad nisam video nijednog minotaura, ali na putovanjima sam bio u prilici da naletim na vrele izvore i bazene pune lave. Ni u jednom nije bilo minotaura. Da li si ga, ikad, makar okrznula pogledom? – Niko ga nije video – potvrdi Andromaha – ali možeš da čuješ kako reži i tutnji ispod zemlje, kako gura i pokušava da pobegne. Starije sveštenice se zaklinju da je ostrvo nekada bilo niže, a da ga je zatočena zver izdigla. – Dakle, ti veruješ u njega? – Iskreno, ne znam. Ali nešto proizvodi svu tu buku i utiče da se zemlja zatrese. – A kako ga obuzdavate? – Pesmama koje smiruju njegovo napaćeno srce, žrtvenim vinom, molitvama velikim bogovima da ga umire. Priča se da su mu Krićani u davna vremena
žrtvovali device, terali su ih da uđu u duboke pukotine u stenama i da siđu u njegovu jazbinu. Nisu ga zadovoljile jer se Minotur umalo oslobodio pre mnogo godina. – Deda mi je pričao – reče Odisej – kako je sunce nestalo i kako su stene i pepeo padali s neba i prekrili mnoga istočna ostrva. Stara pomorska legenda govori da se more podiglo do neba i da se čula čitava armija gromova. Voleo bih da sam to video. O tome bih sastavio moćnu priču. Da li si znala da je tvoja nova majka provela tri godine na Teri i da je deo njenog miraza bio poklon za izgradnju Hrama konja? – Da. Tamo o Hekabi govore s velikim uvažavanjem. – Jaka žena, inteligentna poput tebe. Lepa kao zimsko jutro i zastrašujuća kao oluja. Mislim da će ti se dopasti. – Čini se da joj se veoma diviš, kralju Itake – reče Andromaha uz osmeh. On se nagnu napred i zaverenički se isceri. – Ona me je oduvek plašila, ne znam zbog čega. Mislim da se nje čak i Prijam plaši. Nebo poče da bledi. Andromaha u neverici shvati da je provela čitavu noć u društvu stranca. Ona zevnu i protrlja umorne oči. – Mislim da si se umorila od čekanja – reče ružni kralj ustajući i prilazeći sada smanjenom redu. Prišavši ljudima koji su strpljivo čekali, reče: – Narode, u društvu sam prelepe žene kojoj treba da se predskaže budućnost. Da li neko ima nešto protiv ako mi uđemo sledeći? Andromaha vide kako se ljudi okreću i radoznalo je posmatraju. Odisej zavuče ruku u kesu na boku i,
izvadivši bakarne prstenove, spusti ih u njihove ispružene dlanove. Nešto kasnije, iz šatora izađe jedan čovek. Nije izgledao srećno. Odisej pozva Andromahu i oni stupiše unutra, podigavši zastor i sagnuvši se. Andromaha ga je sledila. Na izbledelom ćebetu sedeo je sredovečni čovek. Dve lampe su osvetljavale njegovo lice, a vazduh je bio zagušljiv, topao i neprijatan. Andromaha sede i pogleda ka proroku. Desno oko mu je bilo poput opala, bledo i mlečno, a levo toliko crno da je izgledalo kao da nema beonjaču. Čovekovo lice je bilo neprirodno izduženo i mršavo, kao da mi je glava nekad bila smrskana. – Koga si mi doveo ovoga puta, Odiseju? – upita dubokim i tihim glasom. – Mladu ženu koja želi da sazna svoju budućnost. Aklid duboko uzdahnu. – Umoran sam. Zora se bliži i nemam vremena da brojim bebe i devojkama nudim otrcane fraze. – Onda to učini radi svog starog druga – reče Odisej i ponovo odreši svoju kesu, ali ovog puta izvadi prsten od čistog srebra. – Ja nemam drugove – promrmlja Aklid. Njegovo zdravo oko je bilo okrenuto ka Andromahi. – Dobro, daj mi ruku. Da vidimo šta tu ima da se vidi – reče naposletku. Andromaha se primače i stavi svoje vitke prste u njegov masni dlan. Ruka mu je bila vrela i ona se trgnu kad se njegovi prsti sklopiše oko njenih. Zatvorio je oči, sasvim miran, a disanje mu je postalo plitko. Odjednom,
on skoči, a iz grla mu se začu krkljajući jecaj i grčevi ovladaše njegovim licem. Starac izvuče ruku i otvori oči. – Dakle? – upita Odisej. – Ponekad je bolje ne saznati budućnost – prošaputa Aklid. – Ma hajde, Aklide! To ne liči na tebe – Odisej je bio uporan. U glasu mu se nazirao bes. – Dobro, onda. Imaćeš jedno dete. Sina – Aklid uzdahnu. – Ništa više ti neću reći ako me ne pitaš sama. – Da li ću spoznati ljubav? – Andromaha je gubila strpljenje. – Imaćeš trojicu ljubavnika. Jedan će biti poput Velikog zelenila, snažan i buran, jedan poput hrasta, jak i postojan, a jedan poput Meseca, večan i sjajan. – Sviđa mi se kako zvuči reč buran – dodala je sarkastično. – Koga da potražim? – Čoveka sa jednom sandalom. – A hrast? On se slabašno osmehnu. – Podići će se iz blata, telo će mu biti uvaljano u svinjsku nečist. – Sa velikim nestrpljenjem ću to očekivati. A Mesec? – On će ti doći uz krv i bol. – Kakve gluposti – prasnu Andromaha. – Uzmi svoj srebrnjak natrag, Odiseju. – Samo govorim istinu, sveštenice sa Tere – reče Aklid. – Noćas sam bio veoma zadovoljan, ali sada, zbog tvoje posete, nikada više neći pronaći spokoj. Kroz tebe
sam video kako se ruše svetovi, kako umiru heroji i video sam kako okean dotiče plameno nebo. Odlazite sada! Andromaha iskorači u noć. Zdepasti Odisej izađe za njom. – Obično je mnogo zabavniji – primeti on. Na pesku ispred njih patrolirao je stražar Debelog kralja, drvena batina mu je bila na ramenu, a kupasti šlem od bronze i štitnici za lice blistali su na mesečini. Iznenada, čovek posrnu jer se na jednoj od njegovih sandala pokidao kaiš. On je ljutito šutnu i nastavi dalje. – Kakva šteta – reče Andromaha ironično i uz teatralni uzdah pogleda ka Mesecu. – Eno njega, burne ljubavi mog života, a nikada se nećemo sresti. Da li da ga dozovem, šta ti misliš? – okrete se ka Odiseju. – Zahvaljujem ti na društvu, kralju Itake. Sa tobom se prijatno plovi kroz zvezdanu noć. Ali, sada se moram vratiti u palatu. – Rado ću te otpratiti – reče on. – Ne, nećeš. Sačuvaj laži za prijeme, Odiseju. Hajde da sklopimo pakt nas dvoje da uvek među nama gospodari istina. – To će biti teško. Istina često ume da bude dosadna – on razvuče usta u osmeh i raširi ruke. – Ipak, ne mogu da odbijem želju jedne boginje, te stoga pristajem. – Da li želiš da me ispratiš do palate? – Ne, curo, umoran sam kao pas i jedino što želim jeste da se umotam u svoj ogrtač i legnem pored vatre. – To je bilo dovoljno iskreno i tako treba da bude među prijateljima. Laka ti noć, Tkaču priča. – To izgovorivši, ona uspravi pogled ka udaljenoj tvrđavi i teška srca zaputi prema stazi koja je krivudala liticom.
X
GOZBA KOD DEBELOG KRALJA Dok je hodao uzbrdo ka utvrđenom gradu, Helikaon nije mogao da prestane da misli na visoku ženu koju je video tokom Odisejeve predstave. Nije mogao da zaboravi njen stas, eleganciju i samopouzdanje u harmoničnom jedinstvu, način na koji je gledala u njegove oči, prkosno i izazivački. Čak i kad je videla da ga neko napada, njeno lice nije odavalo strah. Oči su joj se suzile, a lice postalo ozbiljno. Helikaonu jače zakuca srce dok je prizivao sećanje na izraz njenog lica. Zidant je hodao u tišini sa ogromnom batinom na ramenu, načičkanom klinovima. Sledili su ih Argurije i Glauk. Noćna šetnja je predstavljala opasnost, uprkos tome što su mnoge lampe bile upaljene i postavljene u pukotine stenovitog zida. S leve strane je bila strma padina, a staza kamenita i puna rupa. Helikaon pogleda u zaliv ispod sebe i srce mu ispuni ponos kad razazna vitke linije Ksanta. Odatle je mogao da vidi i udaljeno, sada sićušno Odisejevo obličije. Njegov mentor je došetao do linije vode i nešto nožem šarao po pesku. Helikaon je znao šta on to radi. Vrlo često je, tokom onih godina koje je proveo na Penelopi, bio u prilici da posmatra kako to čini. Odisej je u pesku crtao lice svoje žene. Helikaon začu kako iza njega Glauk nešto opsova kad se sapleo o kamen. Mikenski ratnici su bili iznenađeni
njegovim pozivom da pođu sa njim kod kralja. Ta ljubaznost je očigledno bila iznenađenje i Argurije je bio u iskušenju da mu zahvali. Helikaon se osmehnu kad se priseti tog detalja. Mikenjaninu bi verovatno jezik pocrneo ako bi bio primoran da izgovori neku ljubaznost. Argurije ga pristiže i Helikaon vide kako mesec svetluca na njegovom kirasu od ukrašenih diskova. – Ovaj kralj je tvoj prijatelj? – upitao je. – Svi razumni ljudi moji su prijatelji, Argurije. Argurijevo lice postade još ozbiljnije. – Ne izazivaj me, to ne bi bilo mudro. – Zašto misliš da te izazivam? – odgovori hladno Helikaon. – Svi razumni ljudi jesu moji prijatelji jer ja ne tražim neprijatelje. Trgovac sam, a ne pljačkaš. Argurije mu se unese u lice. – Ti si čovek koji je zaradio mržnju čitave Mikene. Trebalo bi da znaš da će nastati veliko veselje kad se bude saznalo za tvoju smrt. – Ne sumnjam u to – odgovori Helikaon, zastajući i okrećući se ka ratniku. – U Mikeni uvek nastane radost kad neko pati ili je na gubitku. Vi ste narod koji se hrani smrću i tugom drugih ljudi. Argurijeva ruka potraži balčak. Za trenutak Helikaon je pomislio da će ga napasti. Argurije progovori glasom koji je podrhtavao od potisnutog besa. – Zakon puta me sprečava da odgovorim na takvu uvredu. Ponovi je na obali i ubiću te – rekavši to, on požuri napred, a Glauk potrča da ga sustigne. Zidant priđe Helikaonu i uzdahnu. – Baš si nam veselo društvo izabrao.
– Nisam ga ja izabrao, Okse. Odisej je predložio da ih povedemo. – Zašto? – Možda zbog toga što negde napred čekaju mikenske ubice koje žele moju smrt. – O, to je predivna vest – promrmlja Zidant. – Susrešćemo se sa ubicama, a Odisej od nas traži da im još dovedemo i pojačanje. Hajde da se vratimo na obalu i povedemo još svojih ljudi. – Znaš, Okse, ponekad si sličan Mikenjanima. Tebe ne zanimaju njihovi običaji. Ne, nećemo se vratiti. Nastavićemo dalje i videćemo šta će se dogoditi. – Ovo nije dobro mesto za borbu. Jedan pogrešan korak i čovek će pasti sa staze. Dugačak je put do dole. Helikaon nije odgovarao. Ubrzavši korak, držao se blizu Mikenjana. Hodali su kamenim stepenicama. Helikaon je znao da put postaje širi na vrhu i sećao se da postoji nekoliko pećina u kojima su se mogli kriti naoružani ljudi. – Uskoro? – prošaputa Zidant. – Na vrhu ovih stepenica, mislim. Ne napadaj ih, Okse. Sačekaj da vidiš šta će se desiti. Sledeći dvojicu ratnika, nastavili su mirno da koračaju. Na čelu, Argurije je dosegao do vrha i iznenada zastao. Helikaon mu je prišao. Ispred njih su stajala šestorica ratnika, svi u kožnim oklopima i naoružani kratkim mačevima. Nisu jurnuli napred i činilo se da su zbunjeni i nesigurni. Jedan od njih pogleda u Argurija. – Odstupi, brate, jer nemamo nikakva posla s tobom.
– Rado bih to učinio, idiote – prasnu Argurije – ali poznat ti je Zakon puta. Ako čovek hoda u društvu drugih putnika, obavezan je da sa njima otkloni opasnosti. – To je mikenski zakon i važi samo za mikenske putnike – usprotivio se čovek. – Ja sam u Helikaonovom društvu – reče Argurije. – Prezirem ga koliko i vi, ali ako ga napadnete ja ću, po zakonu, biti u obavezi da se borim na njegovoj strani. Vi me znate i poznate su vam moje veštine. Svi ćete umreti. – Nemamo izbora – zaključi čovek. – To je pitanje časti. Argurijev mač sevnu iz korica. – Onda umri kao častan čovek! – Čekaj! – uzviknu Helikaon. – Ne želim da se ovde proliva krv, ali ako je borba neminovna, onda hajde da to rešimo u pojedinačnoj borbi – on pokaza na ratnika koji je stajao ispred Argurija. – Ti i ja, Mikenjanine. Ili bilo koji od tvojih drugova koga odabereš. – Ja ću se boriti protiv tebe, pokvarenjače! – uzviknu čovek. Helikaon isuka mač. Podigavši oštricu, ratnik napade. Helikaon koraknu prema ratniku i odbi udarac, pa ramenom udari u njegove grudi i odbaci ga unazad. Mikenjanin ponovo jurnu. Helikaon se branio i uzvraćao sa lakoćom. Čovek nije bio vešt sa mačem i to je pokušao da nadoknadi besom. Helikaon je čekao na pravi trenutak, a onda odbi snažan udarac i zgrabi čoveka za zglob ruke u kojoj je držao mač. Obmotavši nogu oko čovekovog kolena, obori
ga na zemlju. Helikaon prisloni mač na grlo protivnika. – Da li je gotovo? – upitao je. – Da – odgovori čovek s mržnjom u očima. Helikaon odstupi i okrenu se prema ostalima. – Čuli ste ga – reče vraćajući mač u korice. – Gotovo je. Pokret s njegove leve strane natera ga da se okrene. Čovek koga je poštedeo tiho je ustao i jurnuo na njega s podignutim mačem. Znao je da je kasno i da neće stići da izvuče oružje. Argurije se, međutim, postavi između njih i njegov mač prereza čovekov vrat. Ovaj pade na leđa krkljajući, a krv pokulja iz otvorene vratne arterije. Dok se umirući čovek trzao, Helikaon pogleda petoricu ljudi. – Vratite se na svoj brod – naredio je. – Za vas ovde nema ničeg do smrti. Samo su nastavili da stoje i Helikaon vide da se pripremaju za napad. Potom i Argurije progovori. – Zadenite mačeve! Teško će mi pasti ako budem morao da ubijem još jednog sunarodnika. I nosite ovo izdajničko stvorenje – reče pokazujući na leš. Helikaon vide kako se ljudi predomišljaju. Vratiše mačeve u kanije i, podigavši poginulog, krenuše ka stepenicama. Argurije obuzet ledenim besom stade ispred Helikaona. – Znao si da će oni biti ovde? Da li si me zbog toga pozvao, Trojanče? – Za početak, Argurije, ja sam Dardanac. Ambasador sa ove strane Velikog zelenila trebalo bi da zna da nisu svi koji žive na ovim ostrvima Trojanci. Tu ima Meonjana, Likijaca, Karijaca i Tračana. I još mnogih drugih. Kao drugo, da li ti zvuči verovatno da bih sledio ovu stazu u
društvu dva mikenska ratnika znajući da me čeka još šest njih koji žele da me ubiju? Argurije teško uzdahnu. – Ne, ne bi – priznao je. – Noćas te je sreća dva puta blagoslovila. Tako dobra sreća ne može da potraje – prkosno se zagleda u Helikaonove oči.
Kigon, Debeli kralj, sedeo je na stolici s visokim naslonom i njegovo mršavo obličje je bilo odeveno u jednostavnu tuniku bez ukrasa. Probirljivo je jeo i oprezno proučavao svoje goste. Dva ambasadora iz Egipta jedva da su dotakla hranu, o nečemu su tiho razgovarali. Trgovac iz Meonije jeo je za trojicu. Kao da nedeljama nije video hranu, ubacivao ju je u usta kao u pećinu, mastan od mesa koje se cedilo niz podbradak. Dardanijski princ Helikaon u tišini je sedeo pored Zidanta i dvojice mikenskih ratnika, koji su sekli govedinu ne obraćajući pažnju na meso zaliveno medom, zabiberene ovčje oči, osušene bubrege i dobro vino. Helikaon gotovo da ništa nije okušao. Izgledao je izgubljeno. Kralj oprezno pogleda ostale goste, uglavnom trgovce iz dalekih zemalja koji su donosili darove u svili ili staklu i, što je još važnije, zlatne i srebrne predmete. Kigon se počeša po rošavom licu i zavali na stolici, nestrpljiv da vreme što pre proleti. Prišao je sluga i napunio mu pehar čiste vode. Kralj pogleda čoveka i klimnu mu u znak zahvalnosti. Bilo je trenutaka kad bi
Kigon poželeo da bude samo jedan od sluga u palati. Činilo mu se da bi prodao svoju dušu za tako nešto. Za sreću je potreban jedan obrok na dan i krov nad glavom, mislio je. Beskrajni banket se konačno privodio kraju. Sluge skloniše hranu i dopuniše vinske pehare, a Kigon pljesnu rukama da otpočne zabava. Igračice sa Krita pođoše preko poda megarona ukrašenog mozaikom, uvijajući se ritmično uz muziku lira. Tela su im bila vitka i laka, nage grudi čvrste, a nauljena koža je blistala. Gosti su udarali dlanovima o sto u ritmu muzike. Kigon sklopi oči i misli mu se vratiše nekoliko godina unazad. Otac ga je uveravao da predan rad i odana služba moraju usrećiti svakog seljaka. Poput većine mladića, i on je verovao svom ocu i od svitanja do sumraka se ubijao od posla na maloj farmi, svakog dana. Gledao je kako mu majka stari i nestaje pred očima, kako mu umiru dva brata, video je kao su njegove tri sestre prodate da budu služavke i, konačno, kad je njegovog oca ubio neki Gipt prilikom treće invazije. Tek tada, Kigon je otkrio pravu tajnu uspeha. Ona nije bila u grebanju zemlje naoštrenim motkama, već u jakoj ruci koja drži mač. Muzika prestade i žene se graciozno udaljiše. Zamenile su ih akrobate, žongleri i pesnik iz Ugarita, koji je pričao o magičnim zverima i herojima. Bila je to dosadna priča i Kigon je pomislio da je bilo pametnije pozvati Odiseja na gozbu. Dok je bard još govorio, dvojica Gipta se podigoše i, naklonivši se Kigonu, napustiše megaron. Pesnikovo lice preblede dok su prolazili pored njega i Kigonovom oku nije promaklo da su ga ovi loši maniri pomeli. Podigavši
ruku, on zamoli pripovedača da nastavi, a njegove misli sledile su goste koji su upravo otišli. Ti Gipti su bili čudni ljudi. Stigli su sa darovima – narukvicom od slonovače ukrašenom zlatom i bodežom sa umetnutim draguljima. I mada su govorili o trgovini i isporukama začina, nisu bili trgovci. Kigon je bio nestrpljiv da otkrije pravi razlog njihove posete i sakrio je osmeh kad je stariji od njih napokon rekao: – Postoji jedna sitnica, kralju Kigone, i moj gospodar je naredio da ti o njoj govorim. Bila je to povest o kriminalcu koji je izbegao da ga dostigne pravda u Egiptu, nakon što je ubio dvojicu kraljevih gardista. Zatim je usledio opis tog čoveka, za kog je rečeno da je visok, širokih ramena, crne brade. – On nema nikakvih drugih veština, samo je borac, i može da zatraži da stupi u vašu vojsku. Moj je gospodar, shvatajući da bi njegovo hvatanje moglo da vam stvori izvesne neprijatnosti, naredio da vam kažem da je za njegovo hvatanje raspisana nagrada. Pet zlatnih poluga. – Visok čovek, kažeš? – Da. – Narediću svojim kapetanima da ga potraže. Da li znaš njegovo ime? – Neće ga koristiti. Našli smo kapetana koji je plovio na Kipar sa nekim ko je ličio na njega. Taj čovek je sebe nazvao Geršom. – Onda bi trebalo da ga tražite na Kipru. – Zaista i jesmo, kao i širom ostalih zemalja. Pesnik je okončao priču i bio nagrađen uljudnim, mada ne baš oduševljenim poklicima. Pošto se pokloni
publici, crven u licu napusti megaron. Kigon ustade sa stolice, zahvali gostima što su ga počastvovali svojim prisustvom i, dajući znak Helikaonu i Mikenjanima da ga slede, zaputi se kroz palatu ka ličnim odajama. Tu je izašao na visoku terasu i zagledao se ka mračnom moru. Noćni povetarac je donosio osveženje. – Izgledaš mi pomalo umorno, prijatelju – reče Helikaon. Kigon se okrenu da ga pozdravi. – Bitke su manje zamorne od gozbi – rekao je. Tad pogleda u dvojicu mikenjana iza Zlatnoga. Prvi je bio vitak, prodornog pogleda, video je da su ga bitke očeličile. Drugi je bio mlađi i u očima mu se ogledala nekakva slabost. Salušao je dok ih je Helikaon predstavljao, a zatim ih pozva da sednu. Prostorija je bila velika, sa nekoliko divana i dva otvorena balkona, odakle je noćni povetarac razvejavao isparenja lampi obešenih o zidove. – Čuo sam za tebe, Argurije – rekao je kad su se gosti smestili. – Držao si most tokom rata sa Mirmidoncima. Toga dana si ubio sedamnaest ljudi. Sa zadovoljstvom je primetio iznenađenje na čovekovom licu. – Nisam ni pomislio da bi priča mogla da otputuje toliko daleko – reče Argurije. – Bila su samo devetorica. Ostali su bili ranjeni i napustili su borbu. – Zaista, priče o herojima često su pune preterivanja – potvrdi Kigon. – Ti si blizak prijatelj, kako sam shvatio, kralja Agamemnona. – Imam tu čast da budem Sledbenik. – Ti si drugi Sledbenik koji je počastvovao moju plažu. Gospodar Kolan je takođe ovde. Vi ste prijatelji?
– Većina prijateljstava je sklopljena u bitkama. Ja se nikada nisam borio pored njega – odgovorio je Argurije. – Rekli su mi da je on sada među prvim Agamemnonovim Sledbenicima i da kralj ima veliko poverenje u njega. – Svi Sledbenici su pouzdani – reče Argurije. – Svoje položaje zadobijaju zahvaljujući odanosti kralju i svojom službom u korist zemlje. – Razumem – reče Kigon. Jasno je da ga ne voliš, ratniče, pomislio je. Da li je to ljubomora ili nešto drugo? Kralj sede na divan i pozva goste da se smeste. Argurije i Helikaon sedoše na divane pored zidova, dok se Glauk smestio leđima okrenut ka vratima. – Dvojica iz Kolanove posade umrla su noćas, jedan na obali, a drugi na stazi koja vodi do moje palate – započe kralj. Argurije je ćutao. Kigon se okrenu ka Helikaonu. – Prekorio sam kapetana straže. Nije poslao dovoljno ljudi da patroliraju obalom. Hteo bih da te zamolim za malu uslugu, Helikaone, prijatelju moj. Buduća Hektorova mlada čeka ovde već skoro deset dana. Jako bih voleo da je vidim ukrcanu na neki brod koji ide ka Troji. Helikaon ga je pogledao iznenađeno. – Mislio sam da je ona već tamo. – Ne, ovde je – nastavi Kigon – i smatram da Hektoru neće biti lako. Vreme koje je provela sa mnom izgledalo je dugo poput godišnjeg doba. Bogova mi, ona ima jezik koji bi mogao da seče i kamen! Začudio sam se što je Prijam izabrao takvu svađalicu za svog najstarijeg sina. Morao bi
da budeš pijan ili drogiran pa da se popneš na leđa takve kobile. Možeš li da me oslobodiš te muke? – Naravno, prijatelju. Mada, čuo sam da je devojka stidljiva i prijatna. – Možda je Palesta bila takva. Ali, ona je umrla. Sada je Hektoru ponuđena njena sestra Andromaha. Reči prijatna i stidljiva na nju se ne mogu primeniti – nasmeja se Kigon. – Bila je sveštenica na Teri. Čuo sam razne priče o tim ženama i jedno je sigurno – one nisu ljubavnice muškaraca. – Svi smo čuli priče o tim ženama – reče grubo mladi Glauk – i ako su istinite, onda ih treba žive zatvoriti u kutije sa tegovima i baciti da ih proguta more. Kigon je prikrio iznenađenje zbog čovekove vatrenosti. – Interesantna ideja – reče posle kratkog razmišljanja. – Reci mi, da li istu kaznu treba primeniti i na muškarce koji svoja zadovoljstva traže među drugim muškarcima? – Ja nisam govorio o muškarcima – reče Glauk. – Dužnost svake poštene žene je da svoja seksualna zadovoljstva prima od svoga muža, ni od koga drugog. Kigon slegnu ramenima i ne odgovori na to ništa. Zaključi da je čovek idiot i svoju pažnju posveti Helikaonu. – Mač koji nosiš veoma je lep. Helikaon izvuče mač, okrenu ga i pruži Kigonu. Na ojačanoj dršci nije bilo nikakvih ukrasa, ali je oštrica bila predivne izrade i savršeno izbalansirana. Odmerivši mu težinu, Kigon odstupi korak i zamahnu nekoliko puta kroz vazduh. – Predivno. Jedan od najboljih koji sam ikada držao – rekao je. Isprobao je oštricu a zatim
približio bronzano sečivo prema svetlosti lampe. Njegovo ratničko oko nije moglo pogrešiti. Bronzani mačevi vrlo su često bili nepouzdani. Previše mekani, lako su se mogli iskriviti u bici. Previše tvrdi, pucali su prilikom udaraca. Ali ovaj je mač izgledao drugačije. – Izradio ga je majstor – rekao je. – Nikad nisam video nijedan nalik ovom. Kao što je Kigon i pretpostavljao, Helikaon je bio suviše bistar i lako je odgonetnuo šta se od njega očekuje. – Drago mi je da ti se dopada, prijatelju, jer sam ti ga doneo na dar – reče Helikaon spretno i, skinuvši kaniju sa petlje na pojasu, on je pruži kralju. Kralj se zakikota. – Ti znaš put do srca staroga vojnika. Hvataj! – doviknu on Arguriju. – Ratnik poput tebe umeće da proceni ovakvo oružje – veštim pokretom baci mač kroz vazduh. Argurije ga iskusno uhvati i Kigon u njegovim očima vide bljesak zadovoljstva kad je odmerio težinu mača. – Izvrstan je – Mikenjaninov glas je odavao divljenje. – Ko zna – reče kralj uzimajući mač. – Možda ću ga i koristiti uskoro. Ali sad ću se povući da se odmorim. Ljudi se pokloniše i krenuše ka vratima. – Još nešto – uzviknu kralj – zamolio bih te da ostaneš, Helikaone. Argurije i Glauk izađoše iz sobe. Helikaon je zastao pred vratima i Kigon mu pokaza da ih zatvori i vrati se. – Sedi. Voleo bih da popričamo nakratko. – Mislio sam da si umoran, prijatelju. – Društvo Mikenjana me uvek zamara – iskreno uzvrati kralj i uze bokal s vodom. – Oni su vrlo neprijatni ljudi. Srce kao u lava, a zmijski mozak, mada mi se čini da je Argurije bolji od mnogih pripadnika svoje rase. Tu
dolazimo do razloga zbog kojeg sam hteo da porazgovaram sa tobom nasamo – Kigon reče i pažljivo osmotri svoga gosta. Helikaonovo lice bilo je bledo, a oko očiju su se nakupile bore od napetosti. – Da li si bolestan, prijatelju? – Ne. Samo mala glavobolja. Već prolazi. Kigon nasu pehar s vodom i pruži ga Helikaonu. – Ja obično imam spremno dva puta više vojnika pri ruci kad su brodovi izvučeni na obalu. Međutim, Hetiti su zatražili pet stotina boraca pre četiri dana i ostalo mi je malo ljudi. – Pet stotina? Strahuju od egipatske invazije? – Ona je već otpočela. Armija Gipta se kreće kroz Palestinu i ide ka severu. Hektor se sa hiljadu trojanskih konjanika pridružio Hetitima i zajedno će im se suprotstaviti. Debeli meonijski trgovac ih je pre tri dana video kako prolaze. Predstoje nam interesantna vremena. Mislim da će se svet promeniti jer na njemu već postoji previše kraljeva. Previše je i naoružanih ljudi bez zaposlenja. Hetitska imperija je na izdisaju. Nešto će joj dokrajčiti muke. – Ne Egipat – reče Helikaon. – Oni su izvanredno opremljeni za rat u pustinji, ali su im trupe isuviše lako oklopljene za rat u severnim predelima. A Hektor neće biti poražen! Trojanska konjica je nepobediva u bici. – A šta je sa Mikenom? Helikaon je izgledao iznenađen. – Mikenska imperija je na zapadu. Oni nemaju ni brodova niti ljudi da bi krenuli na istok. – Agamemnon je čovek s novim ambicijama. Međutim, nije to najveći problem u ovom trenutku. Moja trenutna
briga jeste more. Trgovačka sezona je skoro gotova, ali se pitam da li će Gipti pokušati da iskrcaju armiju na moje obale. Bila bi to lepa diverzija. Da bih predupredio tu pretnju, morao bih uzeti... recimo... deset galija do proleća. Kigon se osmehnu u sebi kada vide kako se izraz lica Zlatnoga menja. Oči su mu se suzile dok je u sebi računao cenu. On nije hteo da izgubi prijateljstvo moćnog kralja, ali nije želeo ni da se zameri snažnom Egiptu. Kao trgovac, želeo je da zadrži pristup u egipatske luke u kojima je prodavao tovare maslinovog ulja, ukrasne bakarne sudove i mikenske ćupove. U tim bi lukama natovario egipatsku robu, poput zlata, papirusa i alabastera. Kigon se zavali na divan. Znao je o čemu Helikaon razmišlja. Takav napad, sa svim pratećim nedostacima, bio je malo verovatan, a iznajmljivanje brodova i posade Kigonu bi obezbedilo prihode tokom zimskih meseci, kad je trgovina na Velikom zelenilu bila minimalna. – Deset bi bilo dovoljno da odvrati invaziju – iznenada progovori Helikaon. – Unajmio sam i druge. To je razlog Kolanovog dolaska. Njegove tri galije sada su deo moje flote. I drugi kapetani će doploviti ovde da sačekaju kraj zime. – Ja ću ti prodati deset brodova – nastavi Helikaon. – Oni će tada biti tvoji i moći ćeš da im komanduješ kako god budeš smatrao da je dobro. Ja ću ih na proleće otkupiti po istoj ceni, sve dok su neoštećeni. Moraćeš da ih obeležiš sopstvenim jedrima. Crni konj iz Dardanije neće učestvovati ni u jednom ratu. – A posada?
– Oni će biti najamnici, poput Mikenjana. Iz riznice ćeš im davati nadoknadu za ratno učešće. Stotinu bakrenjaka za svakog čoveka. – Eh! A šta ako ne bude bilo borbe? Recimo, pedeset prstenova po čoveku. – Deset brodova, dovoljno članova posade, stotinu bakrenih prstenova po čoveku. Hajde prijatelju, znaš da je tako pošteno. Prosto ne možeš da odoliš a da se ne cenjkaš. – Pošteno? Zašto mi ne skineš košulju s leđa i ukradeš mi i čizme? – Ja sam ti prošlog proleća poklonio te čizme. Kigon se nasmeja. – Tačno tako. To su zaista dobre čizme. Neka bude tako, Helikaone. Pristaću da dam sedamdeset bakrenjaka po čoveku. Ali samo zato što si mi drag. – Koliko plaćaš Mikenjane? – Šezdeset. Helikaon nije govorio ništa, a sa lica mu se nije moglo pročitati ništa, bilo je lišeno emocija. Kigon opsova u sebi. Izgovorio je to bez razmišljanja. Iskreno je rekao koliko plaća mikenske ratnike, ali je iznos bio premali i to je pobudilo sumnju u Zlatnome. Potom mu se učinilo da se Helikaon opustio. – Prijatelji ne treba da se svađaju oko takvih detalja – rekao je. – Sedamdeset neka bude. Poslaću ti galije iz Troje. – Izvrsno! A sada ću stvarno da odem u krevet – reče zadovoljno kralj. – Neka tvoja putovanja budu blagoslovena povoljnim vetrovima i vedrim nebom. –
Dok je to izgovarao, Kigon shvati da to stvarno i misli. Helikaon mu se oduvek dopadao. Kakva šteta što će morati da umre noćas.
XI
MAĈEVI NA MESEĈINI Izašavši iz Kigonovih odaja, Helikaon je svratio do megarona, odakle su odneseni i poslednji ostaci hrane. Pogledom potraži Zidanta, ali ga ne vide i pozva jednog slugu. – Da li si video mog druga, krupnog čoveka račvaste brade? – Ne, gospodaru. On produži dalje i usput se neprestano raspitivao o Zidantu. Konačno, jedan sluga sa spuštenim ramenima i vodnjikavim očima umeo je da odgovori. – Video sam ga kako priča sa kapetanom Galeosom, a zatim je otišao. – Gde mogu da pronađem kapetana Galeosa? Zaputivši se u pravcu koji mu je pokazao sluga, Helikaon izađe iz megarona na terasu. Noćni vazduh je bio oštar i obećavao je kišu, a sa mora je duvao hladan vetar. Helikaon zastade pored staze i pogledom potraži obalu. Vatre su i dalje gorele, ali je većina mornara, koji će naporno raditi već sa prvim svetlom zore, uveliko spavala. Mnoge tezge su bile pokrivene platnom, a vlasnici su, umotani u ćebad, sedeli pored i čuvali svoje blago od lopova. Dok je stajao i udisao slatkasti vazduh, Helikaon se priseti proteklih događaja.
Iznenadilo ga je što su Mikenjani pokušali da ga ubiju baš na obali Debelog kralja. Kigon nije bio čovek koji je umeo da prašta. Prestupnicima bi bilo prerezano grlo. Drugi napad, tako blizu palate, graničio se sa glupošću, barem je on tako mislio. Sada je bio siguran da je Kigon unajmio Mikenjane da patroliraju njegovim vodama, i to vrlo jeftino. U trenutku kad je Kigon brzopleto rekao sumu, Helikaon je znao da ga je kralj izdao. Mikenski borci ne prodaju svoje usluge a da za to ne dobiju visoku cenu. Više bi zaradili gusarenjem i otimačinom. Prihvatili su šezdeset prstenova jer im je zauzvrat ponuđeno nešto mnogo vrednije. Njegov život. Tada je Helikaonu sve postalo jasno. Gubitak pet stotina ljudi koji su se pridružili hetitskoj armiji ne bi umanjio Kigonovu vojsku, svakako ne u toj meri da na obali ostane nedovoljno ljudi za patrolu. Čak i da jeste tako, u gomili bi tokom Odisejeve predstave spazio bar nekoliko vojnika, a tamo nije bilo niti jednog. Takođe je na stazi uz liticu gorelo premalo baklji i nije bilo straže. Kigonu nisu bili potrebni novi brodovi. Samo je želeo da zadrži Helikaona da bi se Argurije i Glauk vratili pre njega. Nije mu bilo potrebno da pronađe kapetana garde. Helikaon je znao šta se desilo. Zidantu je rečeno da će Helikaon prenoćiti u palati. Oks se, dakle, vratio na obalu. Vrhunski trenutak izdaje nastupio je kad je Kigon lišio Helikaona njegovog jedinog oružja. On oseti kako u njemu ključa bes. Nije bio ljut na Kigona, već na samog sebe. Kako je mogao da bude toliko nepromišljen? Svi znaci su bili tu, a on ih nije video. Nepomično je sačekao
da ga napusti bes kako bi mogao jasnije da razmišlja. Kolan će poslati još ljudi da ga sačekaju na stazi, te je promišljao da li da sačeka do zore ili da pronađe drugi put do mora. Najpre mu se učinilo da je ostanak u palati očigledno rešenje jer Kigon ne bi rizikovao da naljuti Troju učešćem u ubistvu jednog od njenih saveznika. Ali, kad je bolje razmislio o tome, shvatio je da bi mogao biti ubijen i u palati, a njegovo telo bačeno niz liticu. Kigon je možda već izdao takva naređenja poverljivim ljudima. Kada bude bio na obali okružen svojim ljudima, Helikaon će biti bezbedan. Ali kako da dospe do njih?
Mikenki ratnik Kolan nikada nije bio strpljiv čovek. Noć je skoro prošla, a njegovi se ljudi nisu vratili. Te se stoga, stavivši šlem i opasavši mač, zaputio brzo duž plaže prateći liniju litice i idući ka stazi. Mesec je razbio tanki omotač oblaka. U tom trenutku ugleda krvave mrlje na svetloj tkanini svoje tunike. I na rukama je bilo krvi. Zastavši, on uze šaku peska i protrlja ruke kako bi ih očistio. Većina mornara je spavala, osim nekolicine koja je sedela pored ugasle vatre i bacala kockice od kostiju. Sa njegove desne strane je bila Ksantova logorska vatra. On vide da među posadom sedi Argurije i tupo posmatra more. Obuze ga ljutnja. Nikad mu se nije dopadao taj čovek. Njegovo shvatanje časti je bilo prosto smešno. Neprijatelje treba tamaniti svim sredstvima. Kako je on
mogao da stane u odbranu Helikaona, Kolan nije mogao da shvati tu misteriju. Kad Agamemnon bude čuo za to, biće besan. A Kolan će se postarati da kralj obavezno sazna sve. Argurije može za sada da uživa u svojoj ulozi Sledbenika, ali ta čast će mu uskoro biti oduzeta. Uz malo sreće, u zavisnosti od Agamemnonovog raspoloženja, možda će biti stavljen van zakona, imanja će mu biti oduzeta, a glava ucenjena. Potom oseti nezadovoljstvo. Bilo bi previše unapred se nadati tome. Argurije je, i pored glupog pridržavanja rituala, i dalje bio heroj Mikene. Kolan poče da se penje stazom. Na vrhu, skoro pored ulaza u palatu, pronašao je petoricu ratnika kojima je naredio da ubiju Helikaona. Bili su delimično skriveni u senkama duboke pukotine u steni. Kolan im priđe. Krupno obličije Asirca Habušaša pojavi se na mesečini. – Ni traga od njega, gospodaru – rekao je. – Da li je iko prošao ovuda? – Nekoliko kurvi i stražara. Kolan se povuče u senku. Govoreći tiho, Habušaš ga je pratio. – Možda je odlučio da prenoći. – Ako to učini, Kigon će ga ubiti i baciće njegovo telo dole na obalu. Nadajmo se da će naići. Voleo bih da posmatram lice tog prokletnika dok mu nožem budem vadio oči. – Neko ide – prošapta jedan od ljudi. Kolan uz napor pogleda kroz pomračinu. Vojnik sa palicom na ramenu i kupastim šlemom dolazio je iz pravca palate. – Idi i pitaj ga za Helikaona – naredi Kolan.
Habušaš se javi čoveku i ode do njega. Razgovarali su kratko. – Kaže da se Trojanac vratio u kraljeve odaje. To je sve što zna. Kolan pogleda u nebo. Od jutra ih je delilo manje od jednog časa. – Sačekaćemo još malo – naredio je. Vreme je prolazilo, a Kolanovo nestrpljenje je raslo. Da li se Kigon predomislio? Da li je odlučio da ne ubije Helikaona? A onda Habušaš lagano dotaknu njegovu ruku i pokaza prema stazi. Čovek u tamnoj tunici izašao je iz palate i počeo da hoda ka obali. – Zgrabite ga i sputajte mu ruke – zapovedi Kolan i izvuče nož. Kad se figura približila, Habušaš istupi napred i prepreči mu put. Drugi ljudi okružiše pridošlicu i odguraše ga do Kolana. Njegova crna kosa je bila kratko podšišana, a lice krupno i mesnato. Kolan brzo vrati nož u korice. – Odakle ti ta tunika? – upitao je grubo, prepoznavši zlatni vez oko vrata i rukava. Umesto da odgovori, čovek pokuša da pobegne. Habušaš i još dvojica Mikenjana ga zgrabiše i povukoše nazad do Kolana. – Pitao sam te nešto. Odgovori! – Od trojanskog princa, gospodine. – Zbog čega ti je dao svoju odeću? – Razmenili smo odela. Ja sam kraljev vojnik. Rekao je da želi da se našali sa svojim prijateljima, i pozajmio je moju uniformu i toljagu. Rekao je da dođem sutra na obalu i da će mi sve to vratiti.
Kolan oseti kako mu se jed skuplja u grlu. Odstupivši jedan korak, on reče Habušašu: – Pošalji ovog čoveka na obalu. Najkraćim putem! Mikenjani dovukoše čoveka do ivice litice. U očajanju, pokušavao je da se nekako oslobodi. Habušaš ga udari dva puta i gotovo ga ošamuti. Kolan pritrča s nožem u ruci i zari oštricu u čovekove grudi. Smrtno ranjen, čovek pade na kolena. Drugi Mikenjanin pritrča i šutnu ga preko ivice. Njegovo telo dočekaše stene na dnu. Nebo je postajalo sve svetlije. – Više nema noževa u tami – reče Kolan. – Otvoreno ćemo ga napasti na moru.
Helikaon napusti stazu i krupnim koracima pređe kamenitu obalu. Bio je umoran ali dobro raspoložen jer je uspeo da nasamari Mikenjane. Sam Kolan ga je čekao, u tami, sa još petoricom svojih ljudi. Mora da su ga veoma cenili kad su zbog njega pokrenuli toliku silu, pomislio je uz smešak. Kupasti šlem skliznu postrance s njegove glave jer ga nije privezao kožnim kaiševima, a bronzom ojačani oklop od kože žuljao mu je ramena. Osećao se vrlo nespretnim dok je koračao ka Ksantovoj vatri. Spotakao se kad je kaiščić na desnoj sandali pukao, te je ljutito šutnu i nastavi dalje. Većina ljudi je spavala kad im je prišao. Skinuvši šlem, baci ga na pesak i otkopča grudni oklop.
– Bio si bolje odeven kada si odlazio – dobaci mu Onijak kad ga je ugledao. – Sutra ti predstoji dugačak dan, trebalo bi da spavaš – neraspoložen za razgovor uzvrati Helikaon. Odluči da ode do Ksanta. Popeo se na stražnju palubu i tamo zateče dvojicu ljudi koji su spavali, dok je treći čuvao stražu. Helikaon otvori poklopac i spusti se u tamu. Pronašao je svoju škrinju, više po osećaju nego što je mogao da je vidi, i podiže poklopac. Izvukao je iz nje tuniku i vratio se na gornju palubu, gde je svukao vojničku lanenu tunuku koja mu je dopirala do listova. Obukavši svoju odeću, pogleda u pravcu palate. Iznenadila ga je Kigonova izdaja. Nisu bili prijatelji, ali zajednički poslovi su obojici donosili dobit. Debelom kralju mora da je bila ponuđena ogromna suma kad je dozvolio sebi da makar i pomisli na ovo ubistvo. Nijedan gusar nije mogao da obezbedi toliko novca da bi mogao da podmiti kralja, čak ni Kolan. Ne, blago mora da je obećao Agamemnon. Helikaon to nije mogao da shvati. Prošlo je više od godinu dana od kad je ubio Alektruona, i od tada nije učinio ništa što bi uvredilo kralja Mikene. Međutim, razlog Agamemnonovog neprijateljstva sada je bio u drugom planu. Pravo pitanje bilo je koliko je drugih kraljeva podmićeno i koliko njih učestvuje u planiranju njegovog ubistva? Koliko gusarskih vođa? Koliko ubica? Njegovog oca Anhiza ubio je takav čovek. Osakatio ga je potom. Ubica je oštrim nožem prerezao kraljevo grlo, a onda mu je odsekao uho. Kako je ušao u palatu, misterija je. Nijedan od stražara nije prijavio da je ugledao stranca, mada je jedan stražar rekao da je video senku na visokom
istočnom zidu. Pretpostavio je da se radilo o svetlosnoj iluziji. Čak i sada, devet godina kasnije, Helikaon je imao špijune koji su se po gradovima i mestima širom Velikog zelenila raspitivali, tragajući za nekim znakom koji bi ukazao na ubicu i čoveka koji ga je unajmio. Mikenske galije su vraćane nazad u more i Helikaon ugleda da na obali stoji plavokosi Kolan. Mikenjanin podiže glavu i njihovi se pogledi ukrstiše. – Uživaj u ovom danu, Zlatni! – povika Kolan. – Biće to dan za pamćenje! Helikaon nije ništa odgovorio, nastavio je da posmatra mikenske mornare na brodovima. Tri vitke crne galije bile su veoma dugačke, svaka sa pedeset veslača na gornjoj paiubi. Bronzani kljunovi bili su pričvršćeni na pramcima. Kolan je bio poslednji koji je stupio u plićak i popeo se na brod. Ogromne crvene oči bile su naslikane na nagore zakrivljenom pramcu i davale su brodu demonski izgled. Kad su brodovi ušli u zaliv, veslači polegoše po veslima, a posada poče da spušta jarbole. Helikaon je znao da će oni ispred zaliva čekati Ksant. Galije su u bici bile pokretljivije ako su im jarboli bili spušteni. Želeli su da Helikaonu bude jasno šta nameravaju, inače bi ostavili jarbole podignute sve dok se ne izgube sa vidika. Bio je to izazov koji se nije mogao zanemariti. Kolan je, s pravom, verovao da će pobeda pripasti njemu. Mikenske galije su bile manje i brže od Ksanta, a imao je tri puta više boraca. Ipak, Kolan nije znao koliko je genijalan Ludak iz Mileta.
Sunce se pomoli iznad litica na istoku i preobrazi nebo u koral i zlato. Prešavši preko centralne palube, Helikaon se pope na krmu i pogleda dole ka obali, ispitujući lica svojih ljudi. – Gde je Oks, za ime Hada?
XII
OLUJA SE SPREMA Sat vremena ranije, Andromaha se pela dugačkom stazom uz liticu i razmišljala o vidovnjaku koji joj je prorekao sudbinu. – Odisej je imao pravo – mislila je – taj čovek uopšte nije bio zabavan. Kako je mogao da zna da sam sveštenica sa Tere? Možda je trebalo da pozovem čoveka sa jednom sandalom. Da otkrijem... šta? Da je on sin seljaka iz neke ravnice ili da je oženjen i da ima sedmoro bučne dece? Nastavi dalje bodrog duha. Razgovor sa Odisejom bio je više nego prijatan. Poput vode na ispucalom jeziku, prijalo joj je da naleti na nekog oštroumnog i pametnog, čoveka koji je, uz to, bio i zabavan. Um Debelog kralja britko je sekao, poput noža, ali u njemu nije bilo saosećanja, ili ona to nije uspela da prepozna. Dok se uspinjala stepenicama, razmišljala je o plavookom čoveku koji je bio napadnut. Taman je hteo da joj se obrati kad ga je ubica napao. Andromaha se pitala šta li je hteo da joj kaže. Da li bi to bio nežni pozdrav ili grubi predlog da upražnjavaju seks na pesku? Nikad to neće moći da sazna. Na vrhu stepeništa ugleda krv na steni. Krvava mrlja je vodila do ivice staze i provaliji ispod nje. Andromaha je to ignorisala i nastavila ka kapiji tvrđave.
Popela se ka odajama koje su joj bile dodeljene. Njena mršava tamnokosa sluškinja Polizija strpljivo je čekala. Pod svetlošću baklji izgledala je nervozno i napeto. Kad vide Andromahu, ona uzbuđeno potrča prema njoj. – Gde si bila? Razbolela sam se od brige. Pomislila sam da su te oteli! – Izašla sam u šetnju obalom – reče Andromaha. – Nije trebalo da ideš. Noćas se desilo ubistvo. Andromaha klimnu glavom. – Znam. Zar ne dolazi uvek do ubistva, tuče ili silovanja kad god se muškarci skupe? Polizija se namršti. – Ne razumem. Ako sve to znaš, zašto si izašla? Andromaha priđe stolu i nasu u glineni pehar vodu i vino. – A zašto da ne? Ne posedujem moć da promenim svet muškaraca, što ne znači da želim da se skrivam u pećini. – Ja bih bila u velikoj nevolji da si nestala. Kralj bi me izbičevao... ili ubio. Andromaha spusti vino i priđe devojci. Pramen crne kose joj je pao na čelo. Andromaha ga skloni s lica i, nagnuvši se, spusti poljubac na njena usta. – Nisam nestala – rekla je meko. – Vratila sam se i sve je u redu. Sad možeš da spavaš. I ja ću odspavati malo. – Da li želiš da ostanem s tobom? – Ne noćas. Idi sada. Kad je Polizija otišla, Andromaha izađe na balkon i pogleda ka obali. Nebo je već postajalo svetlije. Ona vide kako se tri mikenske galije poranjaju u more i ljudi ukrcavaju na njih. Skinuvši odeću, položi je na naslon
stolice i leže u krevet. San joj dođe brzo i sa njim Kaliopi. Plivale su noću u zalivu. Bio je to dobar san. Kaliopi ju je nazvala princezom, što je bilo čudno jer su na Teri bile sve same princeze. – Princezo! Ona otvori oči i ugleda Poliziju kako stoji pored kreveta. Kroz otvorena vrata terase mogla je da vidi da je nebo plavo i vedro. Andromaha s mukom sede, potpuno nesvesna toga gde se nalazi. – Dodaj mi malo vode – rekla je. Polizija to učini i ona potegnu veliki gutalj. – Desila se velika nesreća – reče Polizija. – Kralj je besan, a obala je puna vojnika. – Uspori malo – prekinu je Andromaha. – Kakva nesreća? – Nova ubistva. Kraljev stražar je izboden i bačen sa litice, a jedan mornar je užasno unakažen. Neko mi je rekao da su mu odsekli glavu. – Ovo je zaista divljačko mesto – prošapta Andromaha. Ustala je i naga izašla na terasu. Duboko je udisala svež vazduh. – Trebala bi da uđeš. Neko bi mogao da te vidi. Andromaha se okrenu. Snovi o Kaliopi i dalje su goreli u njoj i telo joj je bilo uznemireno i toplo. – I šta bi rekli? – upita ona služavku. Polizija ponovo pocrvene i prošapta: – Ti si prelepa. Andromaha se nasmeja. – Još juče sam bila neprivlačna, a sada mi svi govore da sam lepa. – Podigavši Poliziju na noge, ona je još jednom poljubi. Ovog puta se devojčine usne razdvojiše i prihvatiše poljubac.
Neko zalupa na vrata i čarolije nestade. – Da li si obučena? – pitao je muški glas. Ona prepoznade da pripada Kigonu. – Sačekaj trenutak – uzviknula je. Polizija joj je pomogla da odene dugu zelenu haljinu, a zatim sluškinja otrča do vrata, otvori ih i odstupi korak klanjajući se. Kigon uđe bledog lica, a napetost ga je prekrivala poput plašta. – Danas ćeš poći za Troju – rekao je. – Pokupi svoje stvari i ja ću te otpratiti do luke. – Biće to zanimljiva šetnja – reče ona. – Koliko sam shvatila, na svakih nekoliko trenutaka ovde neko biva ubijen. Njegovo lice postade još strože. – Prošla noć je bila izuzetak – izustio je. – Mi nismo divljaci. – Neko je ipak obezglavljen, koliko sam shvatila. – Budi spremna što pre – rekao je i izašao iz njenih odaja. Andromaha pogleda Poliziju. – Mislim da bi ti se život na Teri svideo – rekla joj je. – Volela bih da ne ideš – odgovori tužno devojka. – Možda ćemo se ponovo sresti. Nadam se. Pomozi mi sada da se spremim, Polizija. Kralj je nestrpljiv.
Kralj nije bio raspoložen za razgovor dok je išao pored Andromahe strmom stazom. Pratilo ih je dvadeset vojnika, a dvojica su nosila kovčeg sa Andromahinim stvarima. Dok je hodao, Kigon je držao ruku na balčaku
bronzanog mača koji mu je poklonio Helikaon. Nadao se da neće morati da ga upotrebi. Kako je, za ime Zevsa, Zlatni mogao znati da ga očekuju ubice? Debeli kralj je poželeo da nije poslušao Kolana i dozvolio sebi da ga zavede pomisao na Agamemnonovo zlato. Zlato je vredelo koliko dvogodišnja trgovina sa Helikaonom i njegova smrt ne bi ozbiljno naškodila zaradi. Neko drugi bi nasledio brodove i oni bi i dalje koristili Zaliv plavih sova. Činilo se da je sve jednostavno. Držati svoje vojnike što dalje i dopustiti Kolanu da ubije Helikaona u luci. Kad to nije uspelo, pozvao je Zlatnoga u svoju palatu. Nadao se da će ga ubiti na putu ka palati. Ali ne. Zbog toga je preostao jedino povratak na plažu. Kigon je uspeo da Helikaona liši mača, a on je i bez oružja uspeo da izmakne ubicama. Kralj zadrhta i zapita se da li to bogovi štite Zlatnoga? Međutim, njegove misli obuzimalo je najvažnije pitanje: da li je već shvatio? Potom su se desila ostala ubistva. Smrt stražara iz palate bila je slučajna. Nije trebalo imati mnogo pameti da bi shvatio da je Kolan, ili neko od njegovih ljudi, bio ljut zbog propuštene prilike da ubiju Helikaona. Iskalili su svoj bes na nesrećniku koji je zamenio svoju odeću sa Zlatnim. Ali, obezglavljeni leš! To je bila sasvim druga stvar. Telo je bilo puno posekotina i opekotina, a utroba mu je prosuta pre no što je odsečena glava. Zglobovi su bili vezani, a koža oko njih pokidana i izguljena, što je svedočilo da se mučenik otimao i uvijao u agoniji. Bio je to varvarski čin koji čak ni Kigon ne bi počinio. Ubiti čoveka bilo je jedno, ali mučenje i sakaćenje?! Nijedan civilizovani čovek ne bi počinio nešto toliko
okrutno. Kako je o tome razmišljao Helikaon, pitao se. On baci pogled na svoje vojnike. Upozoreni su da motre na svaki znak. Na obali je bilo mnogo ljudi, ali vladalo je mrtvilo i sumorno raspoloženje. Kigon se borio da ostane smiren dok se približavao Ksantu. Helikaon je razgovarao o nečemu sa kraljem Itake, a u pozadini je sa velikog broda dopirao zvuk testera i udaranja čekića. On podiže pogled, ali je paluba bila suviše visoka da bi mogao da odredi uzrok te buke. Helikaon i Odisej prekinuše razgovor kad im Kigon priđe. Kralj pogleda u Helikaonove oči i strese se. Kralju se učini da je pre vremena došla zima kad je susreo taj pogled. – Žalim zbog smrti tvog čoveka – naposletku reče. Helikaon nije odgovarao i ta mrtva tišina potraja. Kigon vide da on netremice posmatra Hektorovu buduću ženu. – Dozvoli mi da ti predstavim Andromahu, kći kralja Tebe pod Plakosom. – Ti ćeš se udati za Hektora? – nekako je uspeo da izgovori. – Takva je zapovest mog oca – odgovori ona. On ponovo zaćuta i Kigon nastavi. – Sinoć si pristao da je prevezeš do Troje. Helikaon nije ni pogledao u kralja. Njegov pogled je ostao prikovan za Andromahino lice. – Moraćeš da putuješ sa Odisejem – reče Helikaon. – Tri ratne lađe nas čekaju ispred zaliva. Pokušaće da dovrše ono što su sinoć započeli. Kigon ponovo progovori. – Kolan je... divljak. On ne pripada više mojoj floti.
Zlatni i dalje nije odgovarao. Umesto toga, on se okrenu i pogleda ka moru. Usledio je toliko bizaran trenutak da se Kigonu učinilo da će mu se prevrnuti želudac. Princ kleknu na pesak pokraj krvave vreće. Otvorivši je, iz nje izvadi odsečenu glavu. Bila je osakaćena i oči su bile izvađene. Zgrušana krv je prekrila patrljak vrata i umrljala Helikaonove šake. – Sećaš se moga prijatelja Zidanta – reče glasom smirenim i običnim, bez promene izraza na licu. Potom privi glavu uz grudi. Taj pokret otvori presečenu venu i krv poteče sporo na njegovu plavu tuniku, ali Helikaon ne pokaza da to primećuje. U tišini koja je usledila, Kolan je mogao da čuje lupanje sopstvenog srca. Tad Helikaon ponovo progovori. – Zidant je došao na ovo mesto u dobroj nameri, tražeći odmor preko noći. Došao je u ovaj zaliv jer je znao da ga kralj Kigon održava bezbednim. Njegovi vojnici budno patroliraju. Svuda ih ima i sprečavaju tuče. Ali prošle noći vojnika nije bilo. Protekle noći ovaj dobri čovek je bio obmanut u tvojoj palati i mučen. Mnogo kasnije je ubijen. Kigonovo grlo se osušilo. On jezikom ovlaži usne. – Objasnio sam ti zašto nemam dovoljno vojnika – reče. – I delim tvoju bol zbog gubitka. Međutim, pomisli na Andromahu, prijatelju. Ova grozna predstava sigurno ju je uznemirila. Helikaon je izgledao zbunjeno. – Da li si uznemirena, boginjo? – upitao je. – Da li te uznemirava pogled na mog prijatelja Zidanta? – Ne – odgovorila je ona smireno. – Nisam ga poznavala. Mora da je bio dobar čovek kad te je njegova smrt toliko pogodila.
Kigon vide da je nežnost njenih reči osujetila njegovu odbrambenu taktiku. Mišići na prinčevom licu se zgrčiše dok se trudio da ostane smiren. Podigavši glavu, poljubi je u čelo, a zatim je vrati u krvavu vreću. – Da, on jeste bio dobar čovek – reče on. – Otac šestoro kćeri. Bio je odan i hrabar i zaslužio je bolju sudbinu, ne da umre ovako, prevaren od strane mikenskih divljaka. – Da, ubili su ga divljaci – reče neko – ali nemoj sve Mikenjane da dovodiš u vezu sa ovim zverskim nedelom. Kigon se okrenu i vide ratnika Argurija kako se probija kroz gužvu. – Nisi dobrodošao ovde – grubo ga dočeka Helikaon. – Video sam da je tvoj drug Glauk otišao sa Kolanom i njegovim ubicama. Možda je trebalo da im se i ti pridružiš. Onda bismo se sreli na moru i ti bi mogao da pokušaš da se osvetiš. – Istina je da želim da osvetim Alektruona – složio se Argurije – ali želim da to učinim lice-u-lice, mač-na-mač. Ja ne napadam s leđa, Helikaone. Niti mučim. – Ah – reče Helikaon – dobar čovek, dakle. I heroj. Možda bi želeo da nam se pridružiš u lovu na Kolana, kako bi pravda bila zadovoljena? Nećemo morati da idemo daleko. Kigon vide kako Argurijevo lice postaje sve mračnije. – Kolan zaslužuje da umre – rekao je – ipak ja ne mogu da dignem mač na drugog Sledbenika. Međutim, prijaviću ovaj zločin svom kralju. Ti bi, Helikaone, trebalo da se setiš da nije Kolan taj koji je svojevoljno odsekao Zidantu glavu i izvadio mu oči.
Helikaon klimnu glavom. – Ima u tome istine, mada je mikenska istina često izvrnuta i neprepoznatljiva. Alektruon je bio varvarski ubica, ubijen čisto, u pojedinačnoj borbi, nakon napada na neutralni brod. Zidant je bio mornar, nadjačan je i mučen. Ruke su mu bile svezane. Krv na njegovom licu svedoči da su mu oči iskopane dok je još uvek bio živ. – Helikaon zastade, pa progovori ponovo. – Prošle noći si pokazao da si častan čovek, spasao si mi život. Zbog toga sam ti dužnik. Dakle, ti si bezbedan, Argurije. Međutim, kao što sam već rekao, ovde nisi dobrodošao. Kigon pogleda u mikenskog ratnika koji je stajao mirno i držao ruku na balčaku. Potom se okrenu i ode. Helikaon se okrenu prema Kigonu. – Ovo više nije bezbedno mesto za poštene mornare – rekao je. – Svojim kapetanima ću reći da izbegavaju tvoje zalive. – To izrekavši, on podiže krvavu vreću i krupnim koracima pođe ka Ksantu. Kigon istog trenutka oseti mučninu. Gubitak prihoda od Helikaonovih pedeset brodova predstavljaće veliki udarac za njegovu riznicu. Za godinu dana neće više biti u mogućnosti da plaća najamnike, a to će značiti da će banditi sa planina krenuti da pljačkaju karavane koji prolaze kroz njegove teritorije. To će izazvati još veći gubitak prihoda. Ljudi sa Ksanta i Penelope priđoše da vrate veliki brod u more. Kad je zaplovio, poslednji članovi posade se popeše uz konopce i veslači zauzeše svoja mesta. Misteriozno udaranje čekića i dalje se čulo. Ksant se polako povlačio unazad, a zatim skrenuo i Kigon ugleda nekoliko dodatnih drvenih naprava na palubi. Ali sada
kralja nije više zanimalo šta to grade. Osećao se kao da su ga proboli i kao da mu krv ističe iz vena i kaplje na pesak. Odisej progovori hladnim glasom. – Ni brodovi sa Itake više neće koristiti tvoje luke, Kigone. Kad se ovo pročuje, i drugi će doći do sličnog zaključka. Kigon nije odgovorio i Odisej ode. Ništa se značajno nije dešavalo duž obale. Nijedan drugi brod nije porinut. Svi su znali šta će se desiti na otvorenom moru. I čekali su da se bitka okonča.
Andromaha je ćutala dok je koračala pored Odiseja. Bilo je očaravajuće prisustvovati verbalnom duelu muškaraca, a osećala je delovanje nekakvih nedorečenih misli koje nije mogla da odgonetne. Kigon je bio nervozan dok je prilazio Helikaonu. Zbog čega to? Mada joj se nije sviđao, Debeli kralj nije bio čovek koga je lako zaplašiti. Na putu do obale bio je napet i rekao je svojim ljudima da obrate pažnju na iznenadne situacije. Zbog čega je očekivao neprijatna iznenađenja? Nije njegov vojnik napao Helikaona. I Odisej je danas izgledao drugačije. Bio je tužniji i činilo se da je stariji. Ona baci pogled ka njemu dok su hodali ka ostacima Penelopine logorske vatre. Izgledalo je da je uplašen, onako prebledeo u licu i bezvoljnog držanja. Pored vatre je sedela grupa ljudi i sa njima dečak smeđe kose, pepeljastog lica i širom otvorenih očiju. Odisej kleknu pored njega.
– Penelopa je dobar brod, Ksandre. Brod iz legende. Moći ćeš da pričaš svojim unucima da si plovio na njemu. Dečak podiže pogled. – Zašto su to učinili Zidantu? – Slušaj me, dečko. Mogao bi da proćerdaš čitav život pokušavajući da shvatiš dela zlih ljudi. Njihove namere ne možeš shvatiti. Vole da nanose bol, iza sebe ostavljaju patnju, izazivaju nesreću i smrt. To ih ispunjava jer su pod kožom prazni i bezvredni. Zidant će hodati Jelisejskim poljima ispod večnog sunca. Bogovi vole dobre ljude. – Ja samo želim da idem kući – reče dečak očajnim glasom. – I ja – reče Odisej. – Ali, za sada, idi i pronađi nešto za doručak. Donesi mi komad slatke pite sa one tezge. Dvojica vojnika donesoše kovčeg sa Andromahinim stvarima i spustiše ga na pesak. Ona im zahvali i vojnici odoše. Odisej je posmatrao kako Ksant plovi zalivom. Spustio se do površine vode. Andromaha mu se pridružila i oni su stajali u tišini posmatrajući kako mlado sunce baca zlatni odsjaj po morskom plavetnilu. – Šta nije u redu, Odiseju? – upita ga ona. – Da li je to zbog predstojeće bitke? Da li strahuješ za svog prijatelja? Odisej iznenada zadrhta. – Ispunjen sam strahom, ali ne za njegovu bezbednost. Helikaon je borac. Ipak, u svakom čoveku postoje dubine do kojih nikad ne treba doći. – Ne razumem te. On uzdahnu. – Ponekad, kad izgovoriš čega se plašiš, bogovi čuju i to onda postane stvarnost. Sačekajmo da vidimo da li su moji strahovi neosnovani.
Andromaha je stajala pokraj njega dok je Ksant napuštao zaliv i zalazio u dublje vode. Nekoliko trenutaka kasnije vratio se Ksandar sa parčetom pite. Odisej mu zahvali. Kad je dečak otišao, kralj Itake je stajao ćuteći. – Zbog čega su to učinili njegovom prijatelju? – upita Andromaha. – Da bi razljutili Helikaona i natrerali ga da postupa nerazumno. Da ga besnog uvuku u borbu – on tiho opsova. – Mada, uglavnom zbog toga što Kolan voli da nanosi bol. On je bednik. – Izgleda da su uspeli. Helikaon je izgledao... slomljeno zbog gubitka prijatelja. – Nisu uspeli. Poznajem Helikaona. Kada isplovi, njegov um će pronaći mir – reče Odisej. Potom se osmehnu: – Ponovo te je nazvao boginjom. – Polaskana sam tim. Začudilo me je da nisam čula njegovo ime ranije. – Verovatno jesi. Helikaon je ime kojim ga zovu njegovi prijatelji. Njegovo pravo ime je Eneja i on je dardanijski princ. – U pravu si, Odiseju, čula sam za to ime. Čovek koji nije želeo da postane kralj. – U toj priči krije se mnogo istina – reče Odisej. – Nije tu bilo reči samo o njegovim željama, recimo da je ispoštovao želje svog oca. To kopile nije zaslužilo takvog sina. Anhiz je bio zao čovek. Trebalo je da se rodi sa krljuštima, kao gušter. Lišio je Helikaona nasledstva i imenovao mlađeg sina Diomeda za naslednika prestola. – Zašto?
– Duga je to priča. Ispričaću ti je na putu do Troje. Anhiz je ubijen one noći kad smo uplovili u njegov zaliv. Helikaon je bio član Penelopine posade već dve godine, a baš te noći smo doplovili do obale podno tvrđave njegovog oca. Kako je kralj je bio mrtav a imenovani naslednik još dete, situacija je bila zrela za građanski rat. Nacija može da ima samo jednog kralja. Verovatno ti je poznato šta bi se desilo u većini kraljevstava. – Dete i njegova majka bi bili ubijeni – odgovori Andromaha. – Ili bi ljudi odani kraljici pokušali da ubiju Helikaona. – Tačno. Nekoliko kraljičinih sledbenika je sišlo na obalu u nameri da ga ubiju. Njemu odani ljudi su se skupili da ih u tome spreče. Ljudi sa Penelope su spremno držali oružje. Oni su hteli da se bore za Helikaona jer su ga voleli. Vole ga još uvek. Trebalo je da dođe do bitke – Odisej se zakikota. – Tako mi Arejevih muda, znaš li šta je on učinio sa sedamnaest godina?! Naredio je svima da vrate oružje u kanije, prišao je ljudima koji su hteli da ga ubiju i rekao im da ga vode svojoj kraljici. Okružena odanim stražarima, ona je bila u svojim odajama. Bila je prestravljena, jer Halizija, mada slatka devojka, nije bila jaka žena. Helikaon joj je rekao da će dete biti bezbedno i da im niko neće naškoditi. Dao je reč da će poštovati očevu želju i zakleo se na odanost Haliziji i Diomedu. Stajao je tamo nenaoružan, potpuno u njenoj moći, pa ipak je pobedio. Njegovo držanje ih je sve osvojilo. To, i iskrenost kojom je zračio. Tokom sledećih nekoliko meseci reorganizovao je kraljevstvo i postavio nove savetnike da služe kraljici. Nije bilo bitaka, građanskog rata, ubijanja. Neobično, slažeš se?
– Da, jeste – reče ona. – Zbog čega je to učinio? – To ga sama moraš pitati. Mogao bi ti čak i odgovoriti – Odisej odšeta do jedne stene i poče da jede pitu koju mu je doneo Ksandar. – Nijedan brod još uvek neće isploviti – rekao je – tako da ćemo doručkovati ovde. – Pričaj mi o Helikaonu – zamoli Andromaha smestivši se pored njega. – Da li ima dece? Odisej se nasmeja. – Misliš da li je venčan? Ne. On čeka ljubav. Nadam se da će je i pronaći. – Zašto ne bi? Mlad je, bogat i hrabar. – Da, hrabar je, ali ljubav zahteva drugačiju vrstu hrabrosti, Andromaho. Ona se osmehnu. – Ne vidim smisao u tome što si rekao. Odisej slegnu ramenima. – Postoji jedna stvar za koju svaki ratnik se moli da je nikada neće počiniti, pa ipak mora ako hoće da spozna ljubav. – To je još jedna zagonetka a ja nisam dobra u odgonetanju – priznade ona. – Malo njih ume da odgovori. Ratnici se plaše predaje. Oni su ponosni i prkosni. Boriće se do smrti za ono u šta veruju. Oni se bore da bi pokorili. A istina je da čovek može spoznati pravu ljubav samo ako joj se u potpunosti preda. Kada nekom ponudi srce i kaže: – Evo ga! Ovakvo je zaista! Tvoje je, pa radi s njim šta želiš. Andromaha pogleda lice ružnog kralja i oseti veliku naklonost prema njemu. – Ah, Odiseju – reče. – Sad shvatam zašto te Penelopa voli. – Previše pričam – progunđao je dok je njegovo lice odavalo da je previše rekao.
– Ti mislliš da se Helikaon boji da zavoli nekog? – On je dobar čovek, ali je i dete tragedije i tuge. To je ostavilo traga u njemu. Stajali su ćuteći neko vreme, a onda se Andromaha seti: – On je Hektorov prijatelj? – I više od toga. Oni su prisniji od braće. Helikaon je godinu dana živeo u Troji i gradio flotu. Odseo je kod Hektora. Rekli su mi da je jednom jahao i sa trojanskom konjicom. To je prizor koji vredi videti. Najbolji konjanici na svetu. Da li voliš konje? – Volim da jašem. – Onda ćeš obožavati život sa Hektorom. Niko ne zna više o konjima niti uzgaja bolje pasmine. Konji su njegova strast. – E to je uznemirujuća pomisao – reče ona suvo. – Što se tiče tvoga komentara protekle noći: Hektor se ne opija, samo podriguje iz pristojnosti – Odisej se nasmeja. – Što se tiče jurnjave u rat, ja nisam sreo čoveka koji rat voli manje od njega, ali ni čoveka koji ratuje bolje od njega. Ako bi ga ostavili na miru, Hektor bi živeo na svojoj farmi konja i nikada ne bi jahao u bitke. – Tebi je drag. – Da, vrlo mi je drag, Andromaho. U svetu nasilja on je vedro jutro nakon oluje. On će dati sve od sebe da te usreći. – Sreća nije dar koji dobijaš od drugih. Ja ću ili biti srećna ili ne. Nijedan muškarac mi sreću neće oduzeti niti je pokloniti. – Živiš po gruboj filozofiji, Andromaho. Mada si u pravu, niko od nas nije odgovoran za sreću drugih. Ironija
je što jesmo odgovorni za tuđu nesreću. – On baci pogled ka zalivu iz koga je Ksant isplovljavao ka otvorenom moru. – Mislim da će zažaliti zbog onoga što su učinili Zidantu – rekao je. Onda uzdahnu. – Možda ćemo svi zažaliti zbog toga.
XIII
PLAMENI BROD Na Ksantovoj palubi posada je grozničavo radila. Četiri nova oruđa, koja je osmislio Kalkej, izneta su iz skladišta i pod budnim Onijakovim okom pričvršćivana su za palubu. Ljudi koji nisu bili uposleni oko toga navlačili su kožne oklope i uzimali mačeve, lukove i strele. Helikaon zakopča svoj bronzani oklop. Krajičkom oka primeti kako mu prilazi krupna crnobrada figura. Srce mu poskoči jer je za trenutak pomislio da je Zidant. Neočekivano, ponovo se seti strašne istine o smrti Oksa i oseti kako mu se srce steže. Egipćanin Geršom stade ispred njega. – Trebalo je da ostaneš na obali – reče Helikaon grublje nego što je nameravao. – Ovde su potrebni jedino borci. Oči tamnokosog čoveka sevnuše gnevno. – Ja nisam mornar, Helikaone, ali ćeš videti da umem da se borim. – Pokaži mi ruke – reče mladić i Geršom ih ispruži. Obe šake su bile u lanenim zavojima kroz koje je kapala krv. – Nisi u stanju da držiš mač. – Ne – priznade Geršom – ali ako dopustiš, uzeo bih Zidantovu toljagu. Poznavao sam ga samo jedan dan, ali je on zbog mene skočio u more i ja mu to dugujem. Onijak mi je ispričao da je Zidant uvek stajao pored tebe u bitkama.
– Da, jeste – duboko je udahnuo. – Biće kako si rekao, Geršome. Ostani u mojoj blizini. – Onda pozva Onijaka i crnokosi veslač dotrča na zadnju palubu. – Znaš li šta nas očekuje ispred zaliva? – upita Helikaon. – Posejdonov trozubac, rekao bih – odgovori Onijak. – To sam i ja pomislio – složi se Helikaon. – Kolan će biti na komandnom brodu, što znači da će biti prvi zubac, najdalji od nas. Čim ga budemo ugledali, želim da veslate po taktu šest. Približićemo mu se maksimalnom brzinom. Onijak je izgledao zabrinuto. – To će onda drugim dvema galijama izložiti naše bokove – primetio je. – Ako nas napadnu brzo, mogli bi da nas potope. Helikaon se pravio da ne čuje tu primedbu. – Hoću ljude sa kukama i konopcima na pramcu i krmi, zajedno sa desetoricom naših najboljih boraca spremnih za napad. Onijak klimnu. – Misliš da će osakaćeni labud uspeti da se nosi sa tri neprijateljska broda? – Ne. Moramo barem jedan da onesposobimo uz pomoć bacača vatre. Obratićete pažnju na komandni brod. On se mora potisnuti, inače bi mogli da nas napadnu sa dve strane. Mislim da bi Ksant to mogao izdržati, ali svaka od tih galija nosi više od pedeset boraca. Ako nas svi napadnu, bićemo više nego dvostruko nadjačani. – Ja ću lično biti pored oruđa na pramcu. Neću promašiti, Zlatni. Onijak je bio najumešniji od ljudi koji su na Kipru u tajnosti obučavani da rukuju novim oružjem. Odabrani
ljudi bili su najsmireniji i najstabilniji. Helikaon je znao da se neopreznim mornarima ne sme poveriti neftar. Kiselkasta tečnost odvratnog mirisa bila je lako zapaljiva i skoro da se nije mogla ugasiti kad se jednom upali. Gorela je još jače kad bi se na nju prosula voda. Ksant je nosio osamdeset glinenih lopti, zapečaćenih voskom, u kojima je bila ta dragocena tečnost. Svaka lopta veličine ljudske glave koštala je koliko i pet dobrih konja, osam volova ili dvadeset neuvežbanih robova. A nesrećni slučaj je mogao Ksant da pretvori u plameni brod. – Postaraj se da ljudi tačno znaju kakav nam je plan – upozori ga Helikaon. – Do poslednjeg trenutka nećemo znati koja će galija da bude labud. Ne želim da vidim kako nam se vesla lome dok okrećemo ili da se lopta sa neftarom ispusti. – Da, gospodaru – odgovori Onijak. Helikaon ode do kormila pored koga je bila naslonjena Zidantova toljaga sa klinovima. Pruži je Geršomu. – Pronađi sebi grudni oklop i šlem – reče – a zatim se vrati ovde. Geršom ode, a Helikaon se okrenu prema kormilaru kovrdžave brade po imenu Epej. – Gde je tvoj štit? – Zaboravio sam ga, gospodaru. – Odmah da si ga našao – naredi Helikaon prišavši kormilu i stavivši svoju ruku na veslo. – Ti ćeš biti čovek kog će svaki mikenski strelac hteti da obori. – Neće me pogoditi – odgovori Epej uz široki osmeh. – Prorok mi je sinoć rekao da ću doživeti osamdesetu godinu i da ću imati desetoro dece i tridesetoro unučadi.
– Nadajmo se da je u pravu – reče Helikaon. – A sada idi po štit. Kada je kormilar trčao ka glavnoj palubi, Helikaon pogledom potraži otvoreno more iza zaliva. Nebo je bilo plavo i vedro, more mirno, a mikenske galije se još nisu nazirale. Pretpostavljao je da će jedna biti odmah iza kopna na jugu, a druge dve iza spoljnog ostrva – jedna na severu, a druga na zapadu. Napašće na Ksant u formaciji trozupca, znajući da brod neće moći da zaštiti bokove od napada iz tri pravca. Cilj je da bar jedna, možda i dve galije unište središnji deo Ksantovog trupa. Kad to postignu i kad voda počne da prodire, ostale galije će se približiti i ratnici sa njih će navaliti preko palube. Kolan je znao da su njegovi brodovi brži od teškog Ksanta, ali nije znao za bacače vatre i za neftar. Epej se vratio sa velikim zakrivljenim štitom privezanim za levu ruku. Bio je od crno-bele kravlje kože, okovan bronzom, i mogao je da zaustavi većinu strela. Iza njega se pojavio Geršom. Bio je vrlo mišićav i, mada ne toliko krupan kao Zidant, izgledalo je da neće imati poteškoća u rukovanju teškom batinom. Misli o Zidantu ponovo raniše Helikaonovo srce dok je brod klizio preko zaliva. Argurije je bio u pravu. Da nije bilo sakaćenja Alektruonovog leša, Zidant bi još uvek bio živ. Obuze ga osećaj krivice. Čitavog života znao je samo za trojicu prijatelja: Hektora, Odiseja i Zidanta. A sada jednog od njih više nema. – Šta je osakaćeni labud? – Geršomov glas rastera tamu njegovih misli.
– Manevar kojim se okreće brod. Zamisli labuda sa slomljenim krilom koji želi da poleti iz jezera. On se okreće i vrti u krug. Sa dobro uvežbanom posadom, i brod to može da učini. Ako nam to pođe za rukom, sledi me, jer ću uskočiti na jedan od njihovih brodova. Nadam se da će borba biti žestoka. – Biću pored tebe, Zlatni. Helikaon ponovo pogleda ka obali. Mogao je da vidi sićušnu Odisejevu figuru na samoj ivici vode i prelepu Andromahu odmah do njega. Seti se Andromahinog lica. Odisej je često pripovedao o ljudima koji su se zaljubili u na prvi pogled. Helikaon nije verovao u takva čuda. Smatrao je da ljubav mora da raste, razvija se kroz prijateljstvo i razumevanje, uzajamno poverenje i dolazak dece. Sada nije više bio toliko siguran u to. Pogled na nju ga je protekle noći pogodio poput groma. Danas, iako je žalio zbog gubitka prijatelja, gledao je u nju i osetio čežnju kakvu nikada ranije nije poznavao. Iznenadna i posramljujuća misao pade mu na um. Pogleda u Geršoma. – Da li si na plaži bio dovoljno blizu da bi mogao da čuješ moj razgovor sa Debelim kraljem? – Da. – Da li se sećaš kako sam oslovio ženu koja je bila sa njim? – Nazvao si je boginjom. Helikaon opsova. – Ima grubo lice – reče Geršom. – Ne grubo, snažno. Ona je žena puna strasti i saosećanja. Inteligentna, hrabra i krajnje odana.
– Poznaješ je, dakle? Mislio sam da ste stranci. – Moja duša je poznaje. Ksant sporo skliznu pored ostrva na ulazu u zaliv. Ispred, nekih pola milje ka zapadu, Helikaon ugleda Kolanov komandni brod. Naslikane oči na pramcu zlokobno su posmatrale Ksant. – Da li ga vidiš, Onijače? – povika Helikaon. – Vidim, gospodaru – uzvarati Onijak. Helikaon prelete pogledom po svom brodu. Po četiri čoveka stajala su pored svakog od pet bacača vatre. Strelci su klečali u blizini. Mali bakarni gorionici puni usijanog ugljevlja postavljeni su pored ograde i strelci su užurbano privezivali krpe natopljene uljem oko vrhova strela. – Pripremite neftar! – naredio je Helikaon. Posluge oružja poskočiše, dvojica su zapinjala oružje i privezivala konopce oko palice okidača. Zatim su oprezno postavili voskom zapečaćene glinene posude u korpe za ispaljivanje. Ksant je isplovio na otvoreno more. Sa juga se pojavila druga galija, izažavši iz zaklona i njena vesla zaparaše površinu vode. Helikaon baci pogled udesno. Sa severa se pojavila i treća galija, a sunce se odbijalo od bronzanog kljuna na njenom pramcu. – Spremite vesla! – povikao je Helikaon dok je posmatrao komandni mikenski brod koji je dolazio sa zapada. Prilazio im je brzo i bio je udaljen oko četvrt milje. – Vesla po taktu šest! Ksant poskoči unapred kad se šezdeset vesala dodirnu površinu mora. Ubrzavajući, brod je plovio ka Kolanu i njegovoj komandnoj galiji krvavih očiju. Neprijateljski brod sa juga se približio, ali Ksant mu izmaknu.
Pet strela im prelete preko glave. Nekoliko zapaljenih vrhova pade na palubu. Posada ih pokri mokrim platnom i ugasi vatru. Na galiji sa severa su veslali snažno i jurili pravo ka desnom boku Ksanta. Pretila je opasnost da budu udareni pravo u srce broda, a neprijateljski bronzani ram je mogao probiti trup. Helikaon je smrknuto posmatrao brod koji se približavao. Sada je sve zavisilo od veštine posade sa neftarom. U tom momentu princ Dardanije oseti nadzemaljsku smirenost. Učinilo mu se da je vreme stalo. Pored njega, naoružan moćnom Zidantovom batinom sa klinovima, stajao je snažni Geršom. U tom čoveku nije bilo straha. Onijak uzviknu naređenje, bacač na desnoj strani posluša i drvena bacačka poluga ostade da stoji uspravno. Lopta sa neftarom polete kroz vazduh i razbi se o palubu mikenskog broda. Za njom je poletela i druga užarena kugla. I ona pogodi cilj, razlivajući se i prosipajući tečnost oštrog mirisa po veslačima na levoj strani broda. Ksantovi strelci spustiše strele u gorionike i otpustiše plamene strele, koje se zaputiše preko neba ka neprijateljskoj palubi. Vatra se proširi nezamislivom brzinom. Plamenovi buknuše sa svih strana. Jedan od veslača koji je bio poliven neftarom mahnito je udarao po svojoj zapaljenoj tunici, ali mu se i ruke zapališe. Posada neprijateljskog broda poče da zahvata vodu i da posipa plamenove. Rezultat je bio katastrofalan. Uz veliki huk, vatra se još više rasplamsa. Ljudi su ostavljali vesla i uspaničeno trčali unazad i brod poče da skreće ulevo. Ksant je klizio pored njih i vojnici su odapinjali strele bronzanih vrhova na uspaničenu posadu neprijateljskog
broda. Mikenjani koji su bili zarobljeni u vatrenoj stihiji, počeše da traže spas u moru, ali je vatra i tu nastavljala da gori. Još dve glinene lopte pogodiše centar njihove palube. Neftar je procureo do samog dna broda i napušteni brod se ljuljao na moru, a plamen je uništavao njegovu drvenu građu. Ostala četiri bacača opališe ka komandnom brodu. Tri lopte padoše u more, ali jedna pogodi levu stranu broda i prosu svoj sadržaj po veslačima. Još vatrenih strela polete kroz vazduh. Jedna pade na palubu i Helikaon je mogao da vidi kako posada ćebadima i ogrtačima pokušava da ugasi vatru. Sasvim neočekivano, komandni brod promeni pravac i poče da beži iz bitke. Helikaon je upravo nameravao da izda naredbu veslačima da krenu u poteru, kad pored njega prolete strela i zari se u ogradu palube. Bacivši pogled unazad, on ugleda poslednju galiju kako im se približava s leđa. Bes ga potpuno obuze. Nije bilo vremena za progon Kolana. – Osakaćeni labud nadesno! – uzviknuo je. Veslači na levoj strani broda zaroniše vesla duboko u vodu, dok je posada na desnoj strani veslala iz sve snage. Ksant se zanese i brzo okrenu. Galija koja ih je jurila nastavi dalje, pokušavajući da kljunom probije Ksantov bok. Neprijateljski kapetan je pogrešno procenio brzinu okreta i, kada su se približili, dva broda su bila okrenuta čeono jedan ka drugom. Ksantovi veslači sa desne strane uvukoše vesla. Mikenjani nisu bili dovoljno brzi i mnoga od njihovih vesala se slomiše i pukoše kada su se brodovi sudarili bokovima. Nekoliko ljudi na Ksantovom pramcu baci čaklje i kuke se zariše u ogradu palube na galiji. Ljudi
na krmi učiniše isto. Bacivši konopce sa čakljama, oni spojiše brodove. Helikaon navuče bronzani šlem i strča na glavnu palubu na kojoj su ga već čekali sa isukanim mačevima prekaljeni članovi njegove posade. Popevši se na ogradu, Helikaon povika: Za Zidanta! i skoči na palubu mikenskog broda ispod sebe. Neprijateljska posada, naoružana mačevima, toljagama i sekirama, potrča u susret napadačima. Helikaon udari prvog preko lica, drugog ramenom obori na palubu, preskoči ga i zari oštricu mača u grudi trećeg čoveka. Četvrti napadač pokuša da ga udari u glavu, ali ga ogromna toljaga obori s nogu. Geršom je uleteo u gužvu i Zidantova toljaga je odzvanjala pri dodiru sa bronzanim oklopima i bacala ljude po palubi. Još ratnika sa Ksanta prešlo je na galiju i borba je postala surova i krvava. Helikaon ubi još jednog mornara. Tri ratnika nasrnuše na njega. Odbio je udarac prvog od njih, ali se okliznu o lokvu krvi na palubi. Dok je padao, poleteo je unapred i, udarivši u noge drugog napadača, oborio ga je s nogu. Izvivši se na leđa, odbi još jedan udarac i zamahnu mačem ka nogama trečeg čoveka. Mršavi član Ksantove posade, držeći dva zakrivljena noža, jurnu i prereza vrat napadaču. Helikaon skoči na noge. Geršom mu je bio s desne strane, a mornar s leve. Mikenski ratnici pojuriše ka triju. Helikaon jurnu u susret novoj opasnosti. Geršom i mornar su ga pratili u stopu i oni zajednički uleteše u mikenske redove, sekući i ubijajući sve oko sebe. Tad ugleda Mikenjanina Glauka sa mačem u ruci. Obuze ga bes i on poseče protivnika pred sobom, te
potrča ka mikenskom ratniku. Kiša strela dolete sa palube iznad njih. Kad je Helikaon došao do Glauka začuo je kako neko viče: – Predajemo se! Bacite oružje, momci! Za ime boga! Predajemo se! – svuda oko njega je zvečalo oružje dok je padalo na palubu. Glauk je posmatrao Helikaona, a onda, videvši da svi oko njega prestaju da se bore, i on spusti svoj mač na palubu. Helikaon pogleda u mladića i vide mržnju u njegovim očima. – Ti si plovio sa Zidantom – reče Helikaon. – Znaš šta su mu učinili, a ipak si im se pridružio. Trebalo bi da te rasporim kao svinju! Ali neću, odvešću te Arguriju. Glauk nije odgovorio. Helikaon mu okrenu leđa. Mršavi član posade koji mu je pritekao u pomoć čistio je svoje noževe i Helikaon mu priđe. Čovek nije bio mlad, imao je bar četrdeset godina. – Želim da ti zahvalim. Kako ti je ime? Čovek je imao crne oči i smireni izraz na licu. – Ja sam Atal. – Hrabro si se borio i ja sam tvoj dužnik, Atale. Helikaon potom uzviknu naređenja posadi. – Donesite konopce. Hoću da svi zarobljenici budu vezani za ogradu palube. I bacite konopce onima koji su još uvek u vodi. Članovi posade siđoše sa Ksanta i poteraše Mikenjane duž palube i vezaše im ruke za ogradu. Zatim je Zidantovo telo spušteno na galiju. Umotano u krvavo ćebe, položeno je nasred palube. Helikaon izvadi odsečenu glavu iz vreće i osloni je na vrat. Zatim je iz kese na boku izvadio zlatni prsten i stavio ga u Zidantova
usta kao dar skeledžiji iz Hada koji će ga prevesti preko Crne reke. Vladala je tišina kad se spustio na kolena pored tela. Nakon par trenutaka, on ustade i prelete pogledom preko zarobljenika. – Ovo je Zidant – rekao je. – Neki od vas su ga nakratko upoznali. Možda su neki od vas bili deo grupe koja ga je savladala i odvukla u vaš logor. On je bio dobar čovek, otac šest kćerki. Plovio je Velikim zelenilom duže no što su neki od vas živeli. On je bio Hetit i mi ćemo ga poslati bogovima na hetitski način. Svi ćete prisustvovati ceremoniji i imaćete dovoljno vremena da razmislite o svojoj ulozi u njegovom ubistvu.
Argurije je sedeo sam na plaži neko vreme, zadubljen u misli. Kolanovo delo predstavljalo je još jednu mrlju na mikenskoj časti. Mučenje i ubistvo Zidanta je bilo sadističko i nepotrebno delo. Ipak, neće Kolan biti taj koji će ispaštati zbog onoga što se dogodilo u zalivu Debelog kralja. Kada Agamemnon bude saznao da je Argurije spasao Zlatnoga, biće besan. Argurije je poželeo da ima moć vraćanja vremena unazad. Nikada ne bi ponovo pristao da se prošeta sa Helikaonom i ode u posetu kralju. Da je ostao na plaži, pokušaj ubistva bi možda uspeo, a dobar čovek, kao što je to bio Zidant, sada bi se pripremao da isplovi ka kući i ka svojoj ženi i kćerkama.
Posebno ga je mučilo to što je mladi Glauk odlučio da se pridruži divljačkim ubicama. Argurija je rastužila ova misterija. Usred razmišljanja, on ugleda kako mu dečak Ksandar nervozno prilazi. U jednoj je ruci nosio drvenu činiju, a u drugoj veknu hleba sa sirom. – Pomislio sam da ste možda ogladneli, gospodine – reče dečak. Argurije oštro pogleda pegavog dečaka pa klimnu glavom. – Jesam gladan. – Uzevši činiju, on poče halapljivo da jede. Čorba je bila previše retka, ali su ljuti začini prijatno golicali nepce, a hleb je bio svež. On podiže pogled i vide da dečak i dalje stoji ispred njega. – Hteo si još nešto? – upita ga. – Hteo bih da vam zahvalim što ste me spasli. Arguriju je uvek bilo neprijatno u prisustvu mladih, čak i kad je i sam bio mlad zazirao je od svojih vršnjaka. Ni ovog puta nije znao šta da kaže. On pogleda u dečaka i primeti da je bled i, očigledno, uplašen. – Ne plaši me se – reče Argurije. – Ja ne povređujem decu. – Voleo bih da nikad nisam došao ovde – reče Ksandar iznenada. – Voleo bih da sam ostao kod kuće. – I ja sam imao takve želje – priznade Argurije. – Detinjstvo je bezbrižno, ali kada dete postane čovek, ono vidi svet onakvim kakav on zaista jeste. I ja žalim za Zidantom. Nisu svi Mikenjani zli poput onih koji su ga ubili. – Znam to – reče Ksandar i sede na pesak pokraj Argurijevih stopala. – Ti si me spasao i umalo poginuo pri tom. Bio sam prestravljen, a ti?
– Smrt me ne plaši, dečko. Naposletku, ona dolazi svim ljudima. Srećnici umiru herojski i njihova imena se pamte. Nesrećnici umiru sporo, kosa im pobeli, a udovi omlitave. Argurije dovrši čorbu i hleb. Ostavivši praznu činiju na stenu iza sebe, on ustade i uze šlem. Odšeta ka mestu na kome su, okupljeni, stajali ljudi sa Penelope i posmatrali zaliv, pitajući se koji će se brod, ili brodovi, vratiti da posvedoče o svojoj pobedi. Odisej je sedeo odvojeno od svojih ljudi i razgovarao sa Andromahom. Obučena u zelenu haljinu, bila je potpuno zanosna žena. Arguriju je bilo još neprijatnije u društvu žena negoli dece, ali je morao da razgovara sa Odisejem. Dok je išao napred, shvatio je da ga mladi Ksandar prati. Dečak uspravi pogled ka njemu i osmehnu se veselo. Argurije je bio u iskušenju da ga ukori i naredi mu da se gubi, ali ga je iskrenost dečakovog osmeha potpuno razoružala. Prišao je Odiseju, koji podiže pogled i gestom mu pokaza da sedne. Onda je predstavio Andromahu. Argurije je s mukom pokušavao da smisli šta bi prikladno mogao da kaže. – Žao mi je što si morala da prisustvuješ onako groznoj predstavi – reče on prisećajući se momenta kad je Helikaon izvadio krvavu i osakaćenu glavu iz vreće. – I ranije sam viđala odsečene glave – odgovorila je hladno. Argurije se nije mogao setiti ničega drugog čime bi nastavio razgovor. Niti je to želeo. On pažnju posveti Odiseju. – Moje poslanstvo je u Troji – rekao je. – Mogu li da putujem na Penelopi?
– Ne znam da li imam mesta ovog puta – odgovori hladnim glasom Odisej. – On mi je spasao život – progovori Ksandar iznenada. – Jeste li? E, to je priča koju bih voleo da čujem. Argurije se okrenuo. – Stani, stani! – povika Odisej za njim. – Sačekaj da čujem šta dečak ima da kaže. Ispričaj nam tu priču o hrabrosti. – Argurije nevoljno zastade. Nije želeo da ostaje pored neprijateljski raspoloženog Itačanina, ali mu je bio potreban prevoz do Troje. Nestrpljivo je stajao dok je Ksandar pričao o oluji i slomljenoj ogradi i o tome kako je skliznuo ka pobesnelom moru. Odisej je pažljivo slušao, a onda pogledao Argurija u oči. Izraz na njegovom licu sada je bio izmenjen. – Ti si čovek pun iznenađenja, Argurije. Na Penelopi će uvek biti mesta za takve ljude. Mada, biće pomalo tesno. – Meni to ne smeta. Neko povika i ljudi na obali poskakaše na noge. Na ulazu u zaliv, Ksant se lagano probijao kroz talase. Za sobom je vukao ratnu galiju. Zbunjen ovakvim razvojem dogadaja, Argurije se spusti do samog mora. Posada galije bila je poređana duž ograde. Kada su se dovoljno približili, Argurije shvati da je oko pedeset ljudi vezano konopcima. Ugiedao je i vezanog Glauka na pramcu. Ksant iznenada skrenu ka dubljim vodama zaliva. – Šta on to radi? – upita Argurije. Odisej nije odgovorio, ali Mikenjanin vide da mu je lice prekriveno senkom, a pogled postao zabrinut. Uznemiren time, Argurije se ponovo okrenu prema brodovima. Ksant
otkači galiju i zaplovi ka otvorenom moru. Tad Argurije ugleda kako nešto crno poleće sa Ksanta i razbija se o palubu galije. Još nekoliko tih stvari prolete u luku kroz vazduh. Vezani ljudi počeše da jauču i da se bore sa konopcima. Tuce strela polete sa Helikaonovog broda. Veliki plameni jezik potpuno savlada galiju. Usledili su krici i Argurije vide kako Glauka prekriva plamen. Vatra zahvati njegovu tuniku i oklop, a zatim i kosu. Sada su krici postali užasni i ljudi su goreli kao sveća, svuda duž palube. Crni dim prekri more. Argurije nije mogao da poveruje svojim očima. Najmanje pedeset bespomoćnih ljudi umiralo je u agoniji. Jedan čovek je uspeo da se oslobodi i da skoči u more. Začudo, kad je izronio, i dalje je bio u plamenu. Na obali je vladala mrtva tišina dok je zapanjena publika posmatrala kako magična vatra guta galiju i njenu posadu. – Pitala si me čega se bojim – reče Odisej. Argurije vide da se on obraća Andromahi. – Sada si i videla čega. – Ovo je čudovišno – reče Argurije i dalje slušajući krike sa zapaljenog broda. – Da, jeste – složi se tužno Odisej. Crni dim se vijorio nad galijom dok je Ksant trijumfalno plovio ka otvorenom moru.
XIV
OPROŠTAJNA PESMA Dok se popodne lenjo vuklo, Ksant je nastavio da plovi južnim obalama u potrazi za Kolanovom galijom. Geršom je stajao na pramcu, šake su mu bile u zavojima i užasno su pekle zbog melema od sirća i maslinovog ulja, koji mu je spravio Onijak. Pored njega je stajao Onijak i gledao ka južnom horizontu, tražeći bilo kakav znak da je u blizini brod koji su sledili. Tihi mornar Atal bio je pokraj njega. Dva puta su ugledali obrise galije u velikoj daljini, ali se na more spustila magla i svakog trenutka vidljivost je postajala sve lošija. – Izgubili smo ga – zaključio je Onijak i Geršomu se učinilo da je u njegovom giasu čuo uzdah olakšanja. On pogleda ka krmi gde je pored kormila stajao Helikaon. Nikog nije bilo pored njega, a veslači su radili u tišini. Nije bilo pesme, smeha niti bezbrižnog ćaskanja dok je Ksant grabio napred u potrazi za svojim plenom. U početku je Geršom mislio da je uzrok mračnog raspoloženja Zidantova smrt, ali, kako je dan prolazio, shvatio je nije samo to u pitanju. Posada je bila uznemirena i napeta, Geršom se mučio da odgonetne razlog njihovog nazadovoljstva. Da li strahuju od nove bitke? To se nije činilo verovatnim jer ih je video kako se bore – to nisu bili bojažljivi ljudi. Pretrpeli su malo gubitaka tokom boja. Kormilar Epej pogođen je strelom u
leđa, ali je održavao kurs Ksanta sve dok nisu izvršili uskakanje na neprijateljski brod. Poginula su još tri člana posade, ali dvojica od njih su bili novi i nisu bili na brodu dovoljno dugo da bi sklopili dublja prijateljstva. Nedostatak radosti zbog pobede nikako nije bio jasan snažnom Egipćaninu. Napokon, on se okrete ka Onijaku. – Ljudi s mora proslavljaju pobedu na vrlo čudan način – reče on. – Kada god mi pobedimo u bici, tu su smeh i pesma. Ljudi se hvališu svojim herojskim delima. Osećaju se dobro zato što su živi. A ja se ovde osećam kao da sam na brodu mrtvaca. Onijak ka pogleda upitno. – Zar te prizor onih mornara koji gore nije ni malo dirnuo? Geršom je bio zbunjen. Kako iko može da žali zbog smrti neprijatelja? – Oni su nas napali – rekao je – i mi smo trijumfovali. – Mi smo ih ubili. Okrutno. I oni su bili pomorci. Imali su porodice koje su ih volele. Geršom oseti nalet besa. – Kakva je to budalaština? Ako je stvarno tako, trebalo je da ostanu kod svojih kuća, pored svojih voljenih porodica – rekao je – a ne da muče do smrti poštenog čoveka. Kad te napadne lav, ti se ne pitaš da li on ima mladunce koje treba da nahrani. Jednostavno ga ubiješ! – U to nema sumnje – složi se Atal. Onijak im obojici uputi ljutiti pogled. – Kolan je ubio Oksa i on je taj kog treba spaliti. Trebalo je da potopimo galiju i oslobodimo posadu.
Geršom se nasmeja. – Da ih oslobodimo? Trebalo bi da im omogućimo da nas ponovo napadnu? Da su oni zarobili Ksant, pustili bi te da odeš? – Ne, ne bi – reče veslač ukovrdžane kose. – Sve bi nas pobili. Ali to je ono što odvaja zle od pravednih. Kad se ponašamo kao oni, postajemo im slični. Ako se tako nešto desi, kakvo je naše opravdanje? Ako prihvatimo njihove moralne standarde, lišavamo se prava da ih osuđujemo. – Dakle, sad smo zašli u filozofiju – reče Geršom. – Dobro. Nekada, veoma davno, došlo je do pobune u Egiptu. Faraon je pohvatao kolovođe. Njegovi savetnici su ga nagovarali da ih sve pobije. Umesto toga, saslušao je jadikovke ljudi koji su se digli protiv njega i hteo je da im pomogne. Svi su bili oslobođeni. Faraon je čak smanjio i porez u pobunjeničkim oblastima. I on je bio čovek naklonjen filozofiji. Nekoliko godina kasnije, pobunjenici su se ponovo podigli i ovog puta pobedili faraona u bici. Pogubili su ga i poklali mu žene i decu. Njegova vladavina nije potrajala ni pet godina. Jedan od pobunjenika postao je novi faraon. I sam se suočavao sa neposlušnima, ali je ugnjetavao i ubijao svakog ko se usudio da krene na njega. Čitave porodice su stradale. Taj drugi je vladao četrdeset i šest godina. – Šta je smisao tvoje priče, Gipte? Da je divljaštvo jedini način da se napreduje? Da će večito vladati najsuroviji ljudi, a da su oni koji pokazuju saosećanje osuđeni na propast? – Naravno. To je čvrsta istorijska činjenica. Međutim, ono što želim da kažem jeste da opasnost počiva u krajnostima. Čovek koji je uvek okrutan jeste zao, a čovek koji je uvek saosećajan, nastradaće zbog toga. To je pre
pitanje ravnoteže ili harmonije, ako ti se tako više sviđa. Snaga i saosećanje, nemilosrdnost ponekad u savezništvu sa milošću. – Današnji dan je bio više nego nemilosrdan – usudi se da kaže Onijak. – Nikad nisam ni pomislio da bi Helikaon mogao biti ovako osvetoljubiv. – Bilo je ovo više od osvete – reče Atal. – Kako to? – Mogli smo da ih spalimo na moru, a zatim brzo krenemo u poteru za Kolanom. Umesto toga, galiju smo doteglili nazad u zaliv kako bi svi mogli da vide taj užas. Svaki mornar koji je video prizor sa obale, preneće priču dalje. Za nekoliko nedelja neće biti luke u Velikom zelenilu u kojoj se neće pominjati ta priča. To je, mislim, i bila svrha njegovog postupka. – Kako bi ceo svet znao da su Helikaon i njegova posada divljaci? Atal slegnu ramenima. – Da si mikenski mornar, da li bi posle ovoga pomislio da kreneš na Helikaona? – Ne – priznade Onijak. – Ali ne verujem da će mnogo ljudi poželeti da služi pod njegovom zastavom. Kad se budemo vratili u Troju, deo posade će izabrati da ga napusti. – A ti? – upita Geršom. Onijak uzdahnu. – Ne. Ja sam Dardanac i Helikaon je moj gospodar. Ja ću mu ostati odan. Bilo je toplo, a blagi povetarac je duvao sa juga. Delfini se ponovo pojaviše pored broda i Geršom ih je posmatrao neko vreme. Magla je postala gušća i oni začuše Helikaona kako uzvikuje veslačima da uspore.
Ostavljajući Atala na pramcu, Onijak pođe nazad preko palube. Geršom je išao iza njega i oni prođoše pored ljudi koji su i dalje stajali pokraj bacača vatre. Njih dvojica se popeše stepeništem na stražnju palubu. Helikaonovo lice je bilo neopisivo bezizražajno. – Treba da pronađemo obalu, Zlatni – reče Onijak. – Uskoro će nastupiti noć. Sledećih sat vremena Ksant je klizio pored stenovite obale sve dok najzad nije ušao u duboki zaliv u obliku polumeseca. Plaža je bila pusta i Helikaon reče posluzi bacača plamena da spakuju lopte sa neftarom. Kad je to bilo izvršeno, Ksant se nasuče na plažu. Helikaon je naredio da dvadesetak ljudi ostane na brodu, za slučaj da mikenska galija uplovi u zaliv, mada je Geršom naslutio da Helikaon to ne očekuje. Na obali su zaživele vatre i grupice mornara zađoše dublje u kopno u potrazi za drvima i svežom vodom. Geršom je odlučio da ostane na brodu. Šake su ga još uvek bolele i nije mogao da se drži za konopac kako bi sišao na obalu. I pored toga, osećao je kako mu se snaga polako vraća. Helikaon je takođe ostao na Ksantu. Ljudi su i dalje bili neobično tihi. Magla se razišla i na noćnom nebu su jasno blistale zvezde, a jedan ili dva člana posade su zaspali. Većina je, međutim, i dalje bila budna i Geršom, koji je dremao malo, ugleda kako se okupljaju i u velikoj grupi tiho razgovaraju. Helikaon je doneo Geršomu da pojede kolut sira i malo usoljenog mesa. Nosio je i mešinu s vodom. – Bole li te ruke? – upitao je.
– Brzo zarastaju – reče Geršom uzimajući sa zahvalnošću hranu. Sir je bio punomasan, a meso začinjeno i ljuto. Helikaon je stajao na krmi i posmatrao okupljene ljude na plaži. Geršom ga je gledao, prisećajući se prizora kad je skočio na naprijateljsku palubu. Posada neće zaboraviti prizor ljudi u plamenu, a Geršomu će u sećanju zauvek ostati prizor mladog princa u bojnom oklopu kako neustrašivo uleće u mikenske redove. Njegov stil mačevanja bio je nemilosrdan, a napad nezaustavljiv. Zračio je nepobedivošću. To je, više od svega, nateralo Mikenjane na predaju. – Bojim se da tvoja posada nije srećna – reče Geršom prekidajući tišinu. – To su dobri ljudi, hrabri i pošteni. Zidant je imao dobro oko. Unajmljivao je samo one ljude koji imaju veliko srce. Noćas će razmišljati o njemu, baš kao i ja. – Razmišljaće oni i o nečemu drugom, rekao bih. Helikaon klimnu glavom. – Da, i o tome – složio se. – Danas si se dobro borio, Geršome. Zidant bi bio ponosan da je mogao da vidi kako si rukovao njegovom toljagom. Ako želiš da ostaneš u mojoj službi, dobrodošao si. – Mislio sam da napustim brod kad stignemo u Troju. – Mnogi će hteti – primeti Helikaon. – Ti bi, međutim, trebalo da razmisliš da li ti je ta odluka pametna. – Zbog čega to ne bi bilo pametno? Helikaon se okrenu i Geršom oseti snagu njegovog pogleda. – Kakav si zločin počinio u Egiptu? – Otkud to pitanje? – Geršom je pokušao da izbegne odgovor.
– Ti si oprezan čovek, Gipte, i to je vrlina kojoj se divim. Ali, ovo nije vreme da budeš tajanstven. Debeli kralj mi je rekao da u svakoj luci egipatski ambasadori traže vesti o snažnom, crnobradom beguncu koji bi sebe mogao da naziva Geršom. Obećana je velika suma u zlatu svakom ko ga privede pravdi. Dakle, ponovo te pitam, koji je tvoj zločin? Geršomovo srce zastade. Nije pomislio, mada je trebalo, da će njegov deda preduzeti tolike mere da bi ga uhvatio. – Ubio sam dvojicu kraljevih gardista – priznao je. – Oni su hteli da te uhapse? – Ne. Video sam ih kako napadaju ženu i krenuo sam da ih zaustavim. Oni su izvukli mačeve. Ubio sam ih. Bio sam pijan i nisam mogao da se obuzdam. Sada žalim zbog toga, naravno. – Ako su napali ženu, bio si u pravu što si im se suprotstavio. – Ne, nisam. Ona je bila robinja, a, ako gardista želi da poseduje robinju, to nije zločin. Žena je počinila prestup kad im se suprostavila. – Potom si pobegao... – Kazna za svakog ko počini takav prestup je da mu se izvade oči, a zatim da budem živ spaljen. Bez balzamovanja, bez šetnje pored Ozirisa širom Obećane zemlje, bez budućnosti među zvezdama. Da, pobegao sam. Ali, izgleda da na Velikom zelenilu nema sigurnog utočišta. – Bićeš bezbedan među mojom posadom u Dardaniji. Tamo ćemo provesti zimu.
– Razmisliću o tvojoj ponudi, Helikaone. Zahvalan sam ti na tome. Helikaon uzdahnu. – Nema potrebe da se zahvaljuješ, Geršome. Mnogi od članova posade napustiće nas kad stignemo u Troju. Ne mogu da dopustim da izgubim još jednog dobrog borca. – Siguran sam da ćeš ih ubediti da ostanu. Helikaon se kiselo osmehnu. – Samo ako im kažem istinu, a to ne mogu. – Voleo bih da čujem tu tajnu – reče Geršom. – Možda i hoću, kad te budem bolje upoznao. – Šta će se sad desiti? – Izgubili smo Kolana i sezona je već pri kraju. Nastaviću lov u proleće. Čak ako to bude potrajalo čitav moj život, pronaći ću ga jednog dana. Ili će ga neko drugi dovesti pred mene. – Pod zvezdama ne postoji jača sila od mržnje – reče Geršom. – U mržnji nema vrline, ali ljudi je se ne mogu osloboditi – odgovori gorko Helikaon. – Mada mi je to potpuno jasno, neću se smiriti sve dok Kolan ne bude mrtav. Takvo zlo ne sme proći nekažnjeno. – Poslaćeš ubice? – Ne, lično ću ga naći – Helikaon reče i zaćuta. – O čemu razmišljaš? – upita ga Geršom. Zlatni duboko uzdahnu, kao čovek koji dugo nije udisao svež vazduh. – Mislio sam na oca i dan kad sam ga poslednji put video. Njega je usmrtio ubica koji mu je odsekao uvo. Zbog čega, to ne znam.
– Nikad nisi saznao ko je to naredio? – Ne. Moji ljudi i dalje tragaju za istinom. Ponudio sam nagradu za bilo kakvu informaciju. Ali, ništa još uvek nije isplivalo na površinu. Ipak, verujem da hoće, jednoga dana. A kad se to desi, čovek koji je naredio ubistvo moga oca umreće, baš kao i Kolan. Tako sam se zakleo. Ljudi na obali postali su glasni. Geršom se pomeri ka ogradi krme i pogleda nadole. Najglasniji među svima bio je Onijak. – Poslušaj naše reči, o Hade, gospodaru najdubljeg mraka – uzviknuo je – jer neki od naših prijatelja hodaju tvojom zemljom u potrazi za Jelisejskim poljima! – Posada poče da zapeva. Helikaon je odlučio da im se pridruži na obali. Ljudi koji su ostali na brodu skupiše se oko Geršoma i takođe počeše da pevaju. Melodija tužbalice bila je setna, kao što dolikuje pesmi smrti i oproštaja. Kad su završili, Geršom vide kako Helikaon staje u sredinu kruga koji su ljudi načinili na pesku. Govorio je o Zidantu, o njegovoj hrabrosti i ljubavi prema porodici i prijateljima na brodu, o njegovoj odanosti i veličini njegove duše. Nakon njega, govor održa Onijak. I on je spominjao Zidanta, ali i Epeja i ostale poginule, međutim njegova priča je bila ličnija i jednostavnija. Pripovedao je o darežljivosti Oksa i njegovom smislu za humor, o Epejevoj strasti prema kocki. I drugi su ispredali priče, a na kraju su svi članovi posade zapevali Čuj naše reči, o Hade... Geršomu pade na pamet da negde duž ove iste obale suparnička posada verovatno izgovara iste reči, i govori o smrti svojih prijatelja koji su umrli u napadu na Ksant. Proguravši se kroz ljude na krmi, on ode do sredine
broda i smesti se na palubu. Pružio se na leđa i zagledao u zvezde. Da li nas bogovi slušaju, zapitao se. Da li mare za male živote onih koji ih obožavaju? Da li zlatni Oziris plače nad našim sudbinama? Da li Izida žali sa nama? Možda ovo grčko božanstvo Had saoseća sa ljudima? Ili Jehova, namrgođeni bog pustinjskih robova? O čemu misli asirski Moloh dok riga vatru? Geršom je sumnjao u to da se bave problemima ljudi.
Drugi deo
ZLATNI GRAD
XV
GRAD SNOVA Helikaonova žalost se nije umanjila kad su se okrenuli i zaplovili ka severu. On je osećao kako tuga narasta u njemu i razdire mu srce. Mnogo puta je osećao da ne može da diše zbog njene težine. Dok je Ksant sekao talase Zaliva plavih sova, sećanje se vratilo još jače i gubitak Zidanta pretio je da ga potpuno uništi. Snaga bola koji je sad osećao potpuno ga je iznenadila. Zidant je bio dobar prijatelj i odan sledbenik, ali Helikaon nije shvatao koliko se oslanjao na njegovu postojanost i posvećenost. Čitavog života Helikaon je izbegavao prisnost i nije dopuštao da mu se ljudi približe. Nikom nije poveravao svoje misli, snove i strahove, ali Oks nije bio nametljiv, nije insistirao da sazna šta Helikaon oseća. Sa njim je bio bezbedan. Odisej mu je jednom rekao da se čovek ne može povlačiti pred svojim strahovima, da je najbolje izaći i suočiti se sa njima. Ne sme postati poput kralja zarobljenog u sopstvenoj tvrđavi. Helikon je to razumeo. To ga je oslobodilo i pomoglo mu da postane Zlatni, Princ mora. Međutim, znao je da se samo deo njega usudio da izađe napolje. Tvrđava je i dalje postajala u njemu, a duša mu je i dalje bila zatvorena, duboko u njoj. Šta je ono pričao stari čamdžija Spiros o deci koja dožive veliku tragediju? Ostane im ožiljak na srcu.
Helikaon je znao i za to. Dok je bio mali, njegovo srce je bilo otvoreno, verovalo je ljudima. Kad se njegova majka, u zlatno-plavoj haljini i sa dijademom ukrašenom draguljima, bacila sa litice, dečak je verovao da će odleteti na Olimp. Posmatrao je u nemom užasu kako se njeno telo razbija o stene. Onda ga je otac odvukao dole da pogleda njenu unuštenu lepotu, smrskano lice i izbijeno oko. Očeve reči su ostale kao vatrom urezane u njegovom srcu. Evo je, leži, glupa kučka. Nije boginja! Samo leš kojim če se gostiti galebovi. Dečakovo ranjeno srce još uvek nije postalo potpuno nepoverljivo, i dalje je pokušavao da u Anhizu pronađe utehu. Kad je progovorio o svojim osećanjima, bio je ućutkan i prekoren zbog svoje slabosti. Najpre je bio ismejan, a potom i zanemaren. Sobarice i sluge koji su ljubazno i s ljubavlju postupali prema njemu zamenjeni su, rečeno je da pothranjuju njegovu slabost. Umesto njih, dovedeni su okoreli grubijani koji nisu imali strpljenja za ožalošćeno dete. Na kraju je naučio da zadržava sve u sebi i krije svoja osećanja. Godinama kasnije je pod Odisejevim vođstvom naučio kako da bude čovek, kako da se šali i smeje sa posadom, da radi zajedno sa njima i deli njihovu sudbinu. Međutim, nikad nije nestao osećaj da je neko ko to posmatra sa strane. Slušao je kako ljudi pričaju o svojim snovima i strahovima i sa ljubavlju se sećaju svojih voljenih. Zavideo im je zbog toga, ali nikad nije pronašao način da otvori kapije svog utvrđenja i zaista počne da živi. Pošto nije uspeo da postane kao oni, nekako je ubedio sebe da to i nije važno. Naučio je da bude dobar slušalac i govornik.
Odisej je, poput Zidanta, bio dovoljno mudar i nikad ga nije pritiskao da mu poveri kako se oseća. Fedra jeste, i u njenim je očima video bol kad bi izbegao odgovor i zatvorio vrata pred njom. Ono što nije shvatio, sve do sada, jeste da Oks nije ostao izvan tvrđave njegovog srca. On je neopaženo skliznuo unutra i dospeo do najdubljih odaja. Zidantovo ubistvo je potkopalo zidine njegove tvrđave i ostavilo Helikaona nespremnog i nezaštićenog, baš kao što je bio i pre mnogo godina kad je njegova majka okončala svoj život na onoj litici. Helikaon jednostavno nije bio spreman da prihvati da je Oks mrtav. Često je, svakog dana, pogledom tražio Zidanta. Noću je sanjao i u snovima je verovao da je stvarnost samo san. Često bi se probudio razdraganog srca, ali bi ga užas prekrio poput crnog talasa. Sunce je zalazilo i morali su da pronađu mesto na kom će nasukati Ksant. Helikaon je, međutim, naredio posadi da vesla, kao da se trudio da pobegne od užasnih uspomena iz Zaliva plavih sova. More je bilo puno skrivenih stena i brod se kretao sporo. Onijak je na pramcu postavio ljude sa motkama, koji su merili dubinu i uzvikivali uputstva veslačima. Helikaon pozva jednog člana posade da preuzme kormilo i pođe na levu stranu broda. Tu zastade i zagleda se u sve tamnije more. – Ubiću te, Kolane – prošaptao je. Te reči mu nisu popravile raspoloženje. Masakrirao je pedeset mikenskih mornara, ali taj osvetnički čin nije umanjio njegovu bol. Da li će ubistvo Kolana nadoknaditi gubitak Zidanta? Ni hiljadu ljudi, sa Kolanom na čelu, ne mogu zameniti jednog Zidanta! Čak i da pokolje čitavu mikensku naciju, ništa mu neće vratiti prijatelja.
Ponovo oseti teskobu u grudima, gotovo fizički bol. Pokušavajući da odagna očajanje, disao je duboko i sporo. Pomislio je na mladog Diomeda i njegovu majku Haliziju. Za trenutak, sunce obasja njegovu smrknutu dušu. Da, pomislio je, pronaći ću mir u Dardaniji. Naučiću Diomeda da jaše zlatne konje. Helikaon je pre četiri godine iz Tesalije nabavio pastuva i šest kobila i oni su se lepo razmnožavali. Jakih udova i vitki, bili su najlepši konji koje je Helikaon ikada video. Telo im je bilo boje svetlog zlata, a rep i griva beli poput oblaka. I narav im je bila moćna: snažna, izdržljiva i neustrašiva. Poterani u trk, leteli su poput vetra. Diomed ih je obožavao i proveo je mnogo srećnih dana uz ždrebad. Helikaon se osmehnu kad se seti jednog događaja. Prve sezone, četiri godine ranije, osmogodišnji Diomed je sedeo na ogradi prostora za konje i jedan od zlatnih konja mu je prišao. Pre no što je iko mogao da ga spreči, dečak je skočio životinji na leđa. Kobila se uplašila i počela da trči i da se rita. Diomed bi možda i bio povređen da Oks nije bio u blizini. Krupni čovek je potrčao i uhvatio dečaka. Obojica su pala na zemlju smejući se. Osmeh mu nestade s lica i Helikaona obuze bol, toliko oštar da je zastenjao. Potpuno je smetnuo s uma da je Zidant bio deo i ove uspomene. Atal, koji je stajao u blizini, pogleda ga, ali ne reče ništa. Onijak ga pozva sa pramca i Helikaon ode do njega. Sa desne strane broda se video uski zaliv. – Uvedi nas tamo – naredio je Helikaon. Kasnije, na obali, udalji se od logorskih vatri i, prošavši kroz retku šumu, pope se na vrh litice. Misli su mu bile potpuno nesređene. Čuo je da mu se neko
približava i skočio je na noge. Ugledao je Atala kako se pojavljuje između drveća sa dve nabrekle mešine preko ramena. Mornar zastade. – Pronašao sam potok – reče on. – Želiš li vode? – Da, hvala ti – reče Helikaon, te uze jednu mešinu i dobro potegnu. Atal je stajao i čekao u tišini. – Ti ne govoriš mnogo – primeti Helikaon. Čovek slegnu ramenima. – Nemam šta da kažem. – To je retkost za mornara. – Spremljena je topla hrana – reče Atal. – Trebalo bi da dođeš i jedeš. – Hoću, uskoro. U tom momentu, u šumskom miru, Helikaon oseti potrebu da progovori pred ovim uzdržanim čovekom, da sa njim podeli svoje misli i osećanja. Kao i obično, nije to učinio. Samo je posmatrao Atalova leđa dok se ovaj udaljavao sa mešinama punim vode. Helikaon je ostao na tom vrhu još neko vreme a zatim se vratio u logor. Uzeo je ćebe i legao naslonivši glavu na ruku. Prigušeni razgovor je tekao oko i preko njega. Dok je tako ležao dočara sliku Andromahinog lica onakvog kakvo je video pod svetlošću vatre. I ona putuje za Troju. Pomisao da bi je tamo mogao videti popravi mu raspoloženje. I on pade u san.
Ksandar je bio posramljen. Treći put od jutros mu je bilo loše i povraćao je preko ograde. Glava ga je bolela, a noge su odbijale da ga slušaju. Penelopa je bila mnogo manja od Ksanta, a bila je prenatrpana, tako da nije imao gde da se skloni i sakrije svoju sramotu. Veslačke klupe su se nalazile na gornjoj palubi i, kad se brod pokretao veslima, ostajao je samo uski prolaz između klupa. Za razliku od novog Ksanta, hrastove daske na palubi ovog broda bile su istrošene i pokidane, a neka od vesala su bila iskrivljena od sunca i slane vode. Na maloj prednjoj palubi, gde mu je rečeno da ostane sa ostalim putnicima dok ne budu došli do Troje, vladalo je tmurno raspoloženje. Prvog dana je Ksandar bio oduševljen što će ploviti zajedno sa legendarnim Odisejem, ali ga je to brzo prošlo jer nije imao šta da radi. Posmatrao je pesak na obali i slušao razgovore ljudi oko sebe. Andromaha je bila ljubazna prema njemu i raspitivala se o njegovoj porodici i kući. Argurije mu se nije obraćao. U stvari, on je veoma retko pričao. Stajao je na pramcu nepomičan kao kip i posmatrao talase. Stari brodograditelj Kalkej takođe je bio potišten i tmuran. Čak su i noći bile tmurne. Odisej nije pripovedao priče i činilo se da je sve utihnulo. Mornari sa Penelope držali su se jedni drugih. Bacali su kockice od kostiju ili su pričali sa prijateljima. Putnici su uglavnom bili prepušteni sami sebi. Andromaha je često šetala pored mora sa Odisejem, a Argurije je sedeo sam. Kalkejevo raspoloženje je i dalje bilo mračno. Jedne noći su se zaklonili od jake kiše ispod gustih krošanja drveća nedaleko od obale i Ksandar se obreo
pokraj brodograditelja. Kao i obično, čovek je bio utučen. – Da li ti je dobro? – upita ga Ksandar. – Mokar sam – prasnu Kalkej i posle tih osornih reči nastupi tajac. Zatim se starom čoveku ote uzdah. – Nisam imao nameru da zvučim toliko ljutito – rekao je – ali i dalje patim zbog posledica mog rada. Nikad na savesti nisam nosio nečiju smrt. – Ubio si nekoga? – Da. Sve one ljude na galiji. – Nisi ih ti ubio, Kalkeju. Ti si bio na obali, pored mene. – Kako bi bilo lepo kada bi ta jednostavna rečenica bila tačna. Otkrićeš, mladi Ksandre, da život nije tako jednostavan. Ja sam napravio bacače vatre i predložio Helikaonu da nabavi neftar. Shvataš? Mislio sam da će poslužiti za zaštitu od gusara i pljačkaša. Nikada mi nije palo na pamet, kakav sam ja glupak, da mogu poslužiti kao instrument smrti. Oni to i jesu. Tačno je da svaki izum navodi ljude da kažu: mogu li ga upotrebiti da ubijam, sakatim ili zaplašim? Znaš li da je bronza prvo korišćena za izradu plugova, uz pomoć kojih bi ljudi efikasnije obrađivali zemlju? Nije prošlo mnogo, pretpostavljam, pre no što je počela da se koristi za mačeve, vrhove strela i kopalja. Ljutilo me je kada su Kiprani Ksant nazvali Brod smrti. Ali je ispalo da je to zgodno ime, u stvari – reče i zaćuta. Ksandar nije želeo da razgovara o zapaljenim ljudima i smrti, te je i on nastavio da sedi bez reči dok je kiša neprestano padala. Dvadesetog dana putovanja Ksandar je pomislio da će umreti od dosade. Potom ga je snašla mučnina. Probudio
se jednog jutra sa užasnom glavoboljom, usta su mu bila suva, a telo je gorelo. Pokušao je da pojede malo sušenog mesa, ali je otrčao od ostalih i povratio. Dan je bio bez vetra i gusta magla oko broda je prigušivala zvuk vesala i škripu drveta i kože. Vreme je sporo prolazilo i činilo se da je Penelopa izgubljena u vremenu i prostoru. Preko puta njega sedeo je brodograditelj Kalkej. Starac je posmatrao u svoje šake i okretao svoj stari šešir od slame, gnječeći ulubljeni obod i povremeno mrmljajući sebi u bradu nešto na jeziku koji Ksandar nije razumeo. Gospa Andromaha je gledala u suprotnom pravcu, ka njihovom odredištu. U dečakovom umu se nezvano pojavi slika zapaljenog broda, mogao je sasvim jasno da čuje jauke umirućih. Ksandar odbaci taj prizor i svesno pomisli na kuću, majku i dedu. Mada je sunce bili obavijeno maglom, on je pretpostavio da je odavno prošlo podne i zamislio je svoga dedu kako sedi na tremu njihove bele kuće, u senci stabala sa purpurnim cvetovima i jede svoj popodnevni obrok. Pomisao na hranu učini da mu se želudac ponovo zgrči. Zavukao je ruku u torbu i izvadio dva okrugla kamička. Jedan je bio nalik ptičijem jajetu, plav i poprskan smeđim pegama. Drugi je bio beo i toliko providan da je gotovo mogao da gleda kroz njega. – Da li ćeš ih pojesti, dečače? Ksandar se okrenu i vide da ga Kalkej netremice posmatra. – Pojedem? Ne gospodine?
– Video sam kako preturaš po svojoj torbi i pomislio sam da si gladan. Kad sam ugledao kamičke, pomislio sam da ćeš ih pojesti. Kao kokoške. – Kokoške? – dečak ponovi bespomoćno. – Da li kokoške jedu kamenje? – Ponekad. To im pomaže da svare svo to žito koje jedu. Oni su u njihovoj utrobi poput zrnevlja u mlinu. – Starac otkri svojih nekoliko preostalih zuba i Ksandar shvati da pokušava da zvuči prijateljski. Dečak mu uzvrati osmeh. – Hvala ti. Nisam to znao. Pokupio sam ove kamičke na plaži pre nego što sam napustio kuću. Deda mi je rekao da su sjajni i okrugli zato što su bili u moru stotinama godina. – Tvoj deda je u pravu. On je očigledno inteligentan čovek. Zašto si izabrao ova dva? Da li su bili različiti od ostalog kamenja? – Da. Ostali su bili sivi i smeđi. – E, onda su ovi kamenovi putnici, poput tebe i mene. Nekad davno su napustili more u kome su stvoreni i putovali su svetom. Najzad su se pomešali sa kamenjem druge sorte i dom je ostao samo nejasna uspomena. Ksandar nije imao šta da kaže na ovaj zbunjujući komentar, te promeni temu. – Da li ćeš da živiš u Troji? – upita. – Da. Kupiću kovačnicu i vratiću se svom pravom pozivu. – Mislio sam da si brodograditelj. – Ja sam čovek koji poseduje brojne talente – reče Kalkej – ali moje srce žudi da radi sa metalom. Da li znaš kako pravimo bronzu?
– Ne – reče Ksandar. Nije ga to zanimalo. Bronza je bronza, o tome nema šta da se priča. Ksandru je bilo svejedno da li se ona nalazi u zemlji ili raste na drveću. Kalkej se zakikota. – Mladi su suviše pošteni – reče dobronamerno. – Sve se lako čita sa njihovih lica. – Zavukao je ruku u džep i izvadio plavi kamen. Potom je izvukao bronzani nož iz kanije za pojasom. – Od ovoga – reče i podignu nož – nastaje ovo. – Bronza je kamen? – Ne, kamen sadrži bakar. Najpre izdvojimo bakar, pa dodamo drugi metal, kalaj, u tačno određenom odnosu. Konačni proizvod je bronza, koja može da se oblikuje. Ponekad, u zavisnosti od kvaliteta bakra, dobijamo lošu bronzu, krtu i beskorisnu. Ponekad je suviše mekana – izgovorivši poslednje reči, Kalkej se nagnu napred. – Znam tajnu pomoću koje ću moći da napravim najbolju bronzu na svetu. Da li želiš da je čuješ? Ksandrova pažnja bila je probuđena. – Da. – Ptičji izmet. – Ne, stvarno želim da znam! Kalkej se nasmeja. – Čuo si, dete, to jeste tajna. Iz nekog razloga, ako dodaš ptičiji izmet u proces, dobijena bronza je čvrsta, ali i dalje dovoljno savitljiva kako se ne bi slomila. Tako sam zaradio pravo bogatstvo. Pomoću ptičjeg izmeta. Ovaj čudni razgovor prekinuo je izviđač sa vrha jarbola, kad je iznenada uzviknuo i pokazao prema jugu. Dečak nestrpljivo skoči i pogleda u tom pravcu, ali ne vide ništa osim beskrajnog pojasa pepeljaste magle.
Onda je začuo i drugi uzvik i ugledao Odiseja kako mu pokazuje da dođe na stražnju palubu. Bodrog srca i sa krilima na nogama, on potrča preko palube ka trgovcu. – Uskoro stižemo do obale Troje, momče – reče Odisej. Jako se ljuljao držeći mešinu s vodom i tečnost mu se prosu po grudima. – Želim da se držiš Bijasa. Kad veslači odlože svoja vesla, razmontiraće i jarbol jer ćemo ostati u gradu nekoliko dana. Bijas će ti pokazati kako bezbedno spuštamo jarbol i kako ga odlažemo. A onda ćeš se postarati da nijedan od putnika ne zaboravi nešto od svojih stvari na Penelopi. Ksandar je bio zatečen trgovčevim krutim držanjem. – Da, gospodine. Prvi put posle nekoliko dana osećao se nervozno. Nikad ranije nije bio u gradu. Nikad nije video mesto koje je veće od njegovog sela, ako se izuzme Zaliv loše sreće. Gde da ode kad dođu u Troju? Gde će da odsedne? Zapitao se da li bi mogao da ostane na Penelopi. Sigurno će neko ostati da čuva stražu, pomislio je. – Šta ću da radim kad stignemo u grad? Rekli su mi da je veoma veliki, a ja ne znam gde da idem. Odisej se namršti. – Gde da odeš, momče? Ti si sada slobodan čovek. Radićeš isto što i ostali mornari. Troja je bogata krčmama i mestima za uživanje, kao i u svemu ostalom. A sada se prihvati posla. Splasnulog raspoloženja, Ksandar se nevoljno okrenu. – Dečko, čekaj – reče Odisej. Ksandar primeti sa olakšanjem da mu se ružni kralj osmehuje. – Šalio sam se. Ostaćeš sa nama sve dok ne isplovimo. Ako Helikaon ne dođe do tada, prebaciću te bezbedno na Kipar. A što se tiče razgledanja grada, možeš da pođeš sa mnom, ako
tako hoćeš. Ja imam mnogo poslova da obavim i da se sretnem sa mnogo ljudi. Možda ćeš čak upoznati i kralja. – Veoma bih voleo da pođem sa vama, gospodine – Ksandar se nije trudio da sakrije oduševljenje . – Dobro, onda. Druži se sa Odisejem i doručkovaćeš sa seljacima, a večerati sa kraljevima – osmehnu se Odisej. – Pogledaj tamo, eno ga – reče – grad snova. Dečak je žmirkao i gledao napred, ali i dalje ništa nije video sem guste magle. – Pogledaj gore – reče Odisej. Ksandar pogleda gore i oseti ubod straha. Daleko na levoj strani i visoko na nebu iznad magle video je nešto što je ličilo na crvene i zlatne plamenove. Ugledao je visoke kule i krovove od istopljene bronze koji su se presijavali na suncu. – Da li je to vatra? – upita uplašeno, a slika plamtećeg broda ponovo postade živa u njegovom umu. Odisej se nasmeja. – Zar nisi čuo za Zlatni grad, dečko? O čemu si mislio da govore? Kule i krovovi Troje prekriveni su bronzom, a krov kraljevske palate zlatom. Presijava se na suncu poput namazane kurve, a podjednako mami i budale i mudrace. Dok se brod približavao i magla počela da se diže, Ksandar primeti prve obrise velikih zlatnih zidina, viših no što je mogao i da sanja, koje su se pružale u nedogled. Istezao je vrat kako bi bolje video svetlucave kule na vrhu velike zaravni. Izbrojao ih je tri duž zida ka moru, ali ih je sve nadvisila kula na južnoj strani. Odbrambeni zidovi su sijali poput bakra i Ksandar je bio spreman da poveruje
kako je čitav grad sagrađen od metala jer je sijao kao tek iskovani i izbrušeni oklop. – Ovde mora da živi mnogo velikih junaka – reče on. – Baš – potvrdi Odisej. – Ovo je zemlja konja i njihovih krotitelja. Legendarna je njihova konjica Trojanski konj, a njen komandant je kraljev najstariji sin. Hektor je veliki junak. – Da li ga poznaješ? – Ksandar se potajno nadao da će upoznati tog slavnog kraljevog sina. – Ja poznajem svakoga, dečko. Hektor... – oklevao je i Ksandar vide da se Andromaha popela na palubu i tiho stala pored njih. – Hektor je dobar jahač i vozač kočija. Boljeg nećeš videti. – Divno – iznenada reče dečak. Odisej otpi još jedan veliki gutljaj iz svoje mešine s vodom i obrisa usne. Potom nesvesno otrese kapljice sa tunike. – Da li znaš šta je to iluzija, dečače? – Ne, mislim da ne znam – reče Ksandar nesigurno. – Iluzija je priča, krupna laž, ako tako više voliš. Ona je lepa i sjajna, ali maskira istinu. Troja je grad iluzija. Ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Ksandar je sad već mogao da vidi zemljište oko visoke zaravni. Sve je bilo zeleno i plodno, a na niskim brežuljcima dečak vide konje i ovce, koji su ličili na pokretne tačkice. Između platoa i mora, ispred gradskih zidina, pružalo se veliko naselje. Ksandar je mogao da razazna zgrade različitih boja i ljude kako hodaju ulicama. Široki put se spuštao od velike južne kule i završavao se na obali, na kojoj je bilo nasukano na stotine
brodova. U luci je bilo mnogo radnika ljudi koji su radili na iskrcavanju ili ukrcavanju tereta. Videvši toliko brodova, Odisej progunđa Bijasu: – Zbog ove proklete magle zakasnili smo da nađemo dobro pristanište. Tako mi Apolonovih zlatnih muda, nikada nisam video da je zaliv ovako krcat! Bićemo na pola puta uz Skamander pre no što pronađemo neki pesak da je nasučemo. U tom trenutku veliki brod poče da se odvaja od obale i Bijas hitro izdade komandu krmarošu. Penelopa skrenu i zaputi se ka slobodnom mestu, prošavši vrlo blizu broda koji je isplovljavao, široke i niske teretne lađe sa purpurnim očima i kariranim jedrom. – Hej, Penelopo! – snažni crnokosi čovek odeven u crno mahnu sa drugog broda. – Hej, Faiste! Isplovljavaš u kasno doba dana! – povika Odisej. – Kritski brodovi plove morima dok su Itačani bezbedno ušuškani u svojim krevetima! – povika čovek u crnom. – Lepo spavaj, Odiseju! – Dobra ti plovidba, Merione! Sunce je već zalazilo kad je Ksandar konačno dodirnuo stopalima peščano tlo Troje. Jedva je vukao nekoliko teških torbi. Tu je bila mala vreća sa njegovim stvarima, potom izvezena lanena torba koju mu je poverila Andromaha i dve velike kožne vreće napunjene do vrha i sa kaiševima koji su se vukli po tlu, a koje mu je Odisej poverio da ponese. Pogledao je gore ka gradu i zapitao se kako će uspeti da sve odvuče tako daleko. Noge su mu bile nestabilne, glava ga je bolela, a
vrtoglavica se povremeno vraćala. Spustivši torbe na pesak, dečak malaksalo pade preko njih. Obala je brujala od buke i vreve. Tovari su sa brodova prebacivani na kolica i tovareni na magarce. Ksandar je posmatrao bale obojenog platna, gomile grnčarije upakovane u slamu, velike i male amfore, stoku u drvenim kavezima. Malo dalje uz plažu, video je Odiseja kako se raspravlja sa čovekom u sivoj pregači. Obojica su vikala i mahala rukama, pa se Ksandar nervozno upita da li će biti još ubistava. Andromaha je ćutke stajala pored njih i nije izgledala zabrinuto. Bila je odevena u dugačku snežnu haljinu, sa belim šalom oko ramena i prozirnim velom koji joj je padao preko lica. Odisej naposletku udari čoveka po leđima i, okrenuvši se Ksandru, pozva ga da priđe. On se s mukom pokrenu dok su ga kožne torbe nezgodno udarale po nogama. Odisej pokaza rukom prema obližnjoj olupanoj kočiji koju su vukla dva magarca. – Je li to dvokolica? – upita Ksandar. – Neka vrsta, dečače. Drvena kočija je imala dva točka i četiri sedišta, po dva sa svake strane oplate u obliku slova U. Mršavi čovek stade na vozačko mesto i prihvati uzde. – Ulazi, dečače. Hitro! – naredi Odisej. Ksandar se pope vukući za sobom torbe i vreće, te ih smesti pod nogama. Odisej pomože Andromahi da se popne i ona sede pored dečaka. Nikada ranije joj nije bio toliko blizu i mogao je da oseti miris njene kose. On se nelagodno odmače pokušavajući da izbegne dodir, potom primeti da krije osmeh ispod vela. Srebrne naušnice u
obliku morskih konjića zazvoniše kad je okrenula glavu, a mekoća tkanine okrznu mu rame. – Čija je ovo kočija? – upitao je. – Da li pripada Odiseju? Da li ju je kupio? – Ne – reče ona. – Kola služe za prevoz putnika. Odvešće nas do grada. Ksandru se zavrtelo u glavi od silnih čudesa. Mučnina je popuštala, ali mu je i dalje bilo vruće. Znoj mu pade u oko i on ga obrisa rukavom. Poželeo je da oseti povetarac na licu. Magarci su trupkali širokom ulicom kroz Donji grad i približavali se gradskim zidinama. Dečak je posmatrao kuće jarkih boja, jedne obrasle cvećem, a druge ukrašene izrezbarenim drvetom. Prepoznavao je kuće grnčara po gomili robe na drvenim policama ispred njih. Obrađivali su metal na otvorenom, a kovači su se kožnim keceljama štitili od vreline koja je dopirala iz peći, dok su radionice tekstila robu sušile na drvenim stalcima. Mogao je da namiriše dah vrelog metala, ispečeni hleb i cveće, jake mirise balege i parfema, i još na stotine mirisa koje nije mogao ni da imenuje. U vrevi je razaznavao smeh i žalbe, njakanje magaraca, krckanje točkova na kolicima, piskave ženske glasove i povike uličnih prodavaca. Ksandar je sada zidove mogao da proučava izbliza. Blago su se uzdizali iz kamenitog zemljišta i činilo se da se možeš popeti uz njih, ali su se zatim naglo uspravljali i hitali ka nebu. Sporo su se približavali ogromnoj kapiji koja je ležala u senci najviše kule, skoro dva puta višoj od zidova. Ksandar je izvio vrat da joj vidi vrh i učinilo mu se da se
čitavom težinom spušta na njega, te brzo skrenu pogled. Ispred kule je bilo poređano šest kamenih postolja, na kojima su bili prikazani zastrašujući ratnici koji su nosili šlemove sa krestama i držali koplja. Ksandar je primetio da je mršavi vozar prestao da viče na svoje magarce i povio glavu dok su prolazili pokraj statua. – Ovo je Skejska kapija, prva velika kapija Troje – objasni Odisej. – To je glavni ulaz u grad iz pravca mora. – Veoma je velika – reče Ksandar. – Vidim zašto je zovu velikom. – Grad raste. Troja sada ima mnogo kapija i kula, ali četiri velike kapije čuvaju gornji deo grada, u kom stanuju bogati i moćni. Kad je kočija koju su vukli magarci dospela do kapije, progutala ih je iznenadna tama. Oko njih je vladala tišina i ispod kapije je bilo hladno iako je napolju sijalo sunce. Sad je dečak mogao čuti samo postojano kloparanje kopita i sopstveno disanje. Ponovo su izašli na sunce i on zakloni oči, zaslepljen svetlom i odsjajem bronze i zlata. Put je nastavio dalje, ali je sada bio od kamena, istih velikih zlatnih blokova od kojih su bili načinjeni i zidovi. Bio je tako širok da se Ksandar pitao da li bi mogao da prebaci kamen na drugu stranu. Put je krivudao nagore između ogromnih zgrada, od kojih je i najmanja bila veća od Kigonove citadele u Zalivu plavih sova. Ksandar se pod tim zidovima, a na nekima su bili isklesana moćna stvorenja iz legendi, osećao sićušnim poput mrava. Široki prozori i ivice krovova bili su ukrašeni ispoliranim drvetom i uglačanim metalom. Visoka vrata su bila širom otvorena i dečak je mogao da vidi obrise zelenih dvorišta i mermernih fontana. Gledao je oko sebe otvorenih usta.
Bacio je pogled na Andromahu, koja je podigla veo i, poput dečaka, zadivljeno posmatrala širom otvorenih očiju. – Da li ovako izgledaju svi gradovi? – upita on napokon. – Ne, momče – Odiseja je zabavljala njihova opčinjenost. – Samo Troja. Ulice su bile zakrčene muškarcima i ženama, koji su išli peške, jahali konje ili se vozili na dvokolicama. Njihova odeća je bila bogata i jarkih boja, a dragulji su sijali sa njihovih vratova i ruku. – Svi su odeveni poput kraljeva i kraljica – dečak prošapta Andromahi. Ona mu ne odgovori, već upita Odiseja. – Da li sve ove zgrade pripadaju Prijamu? – Sve u Troji pripada Prijamu – odgovori on. – Pripadaju mu i ova šugava kolica, i put kojim idu, i ona gomila jabuka tamo – sve to je Prijamovo. Ove zgrade su palate trojanskih plemića. – Koja je Hektorova kuća? – upta Andromaha gledajući oko sebe. Odisej pokaza napred, uz put. – Tamo. Ona je iza vrha brda i gleda ka ravnici na severu. Ali mi idemo u Prijamovu palatu. Nakon nje, Hektorova će kuća izgledati kao seljačka straćara. Kola nastaviše dalje i uskoro im se pred očima ukaza palata. Njeni su zidovi dečaku ličili na visoke zidine. Krov od čistog zlata presijavao se na suncu koje je zalazilo. Ispred palate, kojoj su prišli kroz dvostruka, bronzom ojačana vrata, nalazio se red crvenih stubova i pred njima kola zastadoše. Stubište su obezbeđivali visoki vojnici
odeveni u bronzane oklope i visoke šlemove. Njihovi štitnici za obraze bili su ukrašeni srebrom, a bele perjanice na šlemovima vijorile su se na vetru. Svaki je jednom rukom dodirivao balčak mača, a drugom držao koplje, i svaki je ozbiljno gledao preko dečakove glave. Bili su nepomični i tihi poput statua Skejske kapije. – To su, dečače, Prijamovi Orlovi – reče Odisej pokazujući na vojnike. – Najbolji borci koje ćeš ikada videti. Reci mi, Ksandre – nastavio je – zar to nije prizor koji će zadiviti svakog čoveka? Ksandar se osvrnu i pogieda put kojim su došli. Preko sjajnih krovova palate i zlatnin zidova, dole je, preko donjeg grada, pucao pogled ka moru. Nebo je postalo ružičasto i bakarno na svetlosti zalazećeg sunca, a more ispod njega je bilo kao istopljeno zlato. Na horizontu je Ksandar primetio ostrvo boje korala i zlata. – Koje je ono ostrvo? – upitao je misleći da to mora da je magično mesto. – Ne jedno, dva ostrva – objasni Odisej. – Prvo koje vidiš je Imbros, ali onaj veliki vrh iza je Samotraka. Ksandar je stajao očaran. Nebo je potamnelo, a prošarale su ga krvave pruge i oblaci koji su izgledali poput crnog zlata. – A tamo? – upita i pokaza na sever, ka tamnim brdima koja su čuvala stražu oko grimiznog mora. – To je Helespont, momče, a kopno iza je Trakija. Andromaha nežno stavi ruku na dečakovo rame i okrenu ga ka jugu. Daleko, preko sjajne reke i široke ravnice, Ksandar je ugledao ogromnu planinu. – Ono je sveta planina Ida – prošaputa Andromaha. – Na njoj je
Zevs postavio osmatračnicu. Iza nje je mala Teba, u kojoj sam rođena. Bilo je toliko vrelo da je Ksandar jedva dolazio do daha. Uspravi pogled ka Andromahi, ali se njeno lice rastočilo u njegovim očima. Potom se zemlja izmače i on pade. Posramljen, pokuša da ustane, ali nije imao snage da se uspravi i sruši se ponovo na hladni kamen. Nežne ruke ga okrenuše na leđa. – Ima groznicu – čuo je kako Andromaha govori. – Moramo ga uneti unutra. Blagoslovena senka odnese sećanje na vrelinu i dečak oseti da ponire sve dublje u tamu.
XVI
KAPIJA OD ROGA I SLONOVAĈE Magla je postala gušća i Ksandar nije mogao da razazna građevine i drveće. Video je samo bele prste koji su mu maglili pogled. Nije mogao da se seti zbog čega hoda kroz maglu, ali je mogao da čuje glasove u blizini. Probao je da krene ka onima koji su mu se obraćali, ali nije mogao da otkrije gde se nalaze. – Bunca – čuo je kako govori neki čovek. A onda se začu Odisejev glas. – Ksandre! Da li me čuješ? – Da! – povika dečak. – Da! Gde si? Posle toga nastupila je tišina. Ksandar je bio potpuno uplašen i uspaničeno poče da trči ispruženih ruku kako ne bi udario u zid ili drvo. – Imaš li prstenove za njegove oči? – začuo je kako neko pita. Ksandar pogleda okolo, ali je magla bila suviše gusta, te nije mogao videti nikoga. – Ne govori još o smrti – čuo je kako Odisej odgovara. – Dečak ima srca. Još uvek se bori. Ksandar se s mukom podiže na noge. – Odiseju! – pozvao je. – Gde si? Bojim se. Glasovi su postajali sve razgovetniji i magla se povukla. Bila je noć i on je stajao na širokoj plaži, a Ksant je bio izvučen na pesak. Ugledao je Helikaona i posadu
kako nešto čekaju oko velike vatre. Ljudi su pevali Čuj, naše reči, o Hade, gospodaru najdubljeg mraka. Ovu je pesmu već čuo. Bila je to pogrebna pesma. On krenu ka ljudima, očajnički tražeći njihovo društvo. Video je Onijaka na spoljnoj ivici kruga i čuo kako Helikaon govori o Zidantovoj veličini. A onda se prisetio užasnog prizora kad je iz vreće izvukao glavu. Došavši do kruga, on doviknu Onijaku: – Ne znam kako sam dospeo ovde. Čovek ga je ignorisao. Ksandar čučnu ispred, ali ovaj nije primećivao njegovo prisustvo. – Onijače! Pričaj sa mnom, molim te! – ispruživši ruku, dečak pokuša da ga dotakne. Začudo, ništa nije osećao pod prstima, a Onijak i dalje nije obraćao pažnju na ruku koja ga je ispitivala. Ksandar je mirno sedeo dok je Helikaon govorio. A onda je Onijak ustao i počeo da govori o Zidantu i Epeju. Ksandar pogleda oko sebe. Četvorica ljudi stajala su izvan kruga i u tišini posmatrala ceremoniju. Jedan od njih je bio Zidant. Ksandar mu pritrča. – Pričaj sa mnom, molim te! Konačno, neko mu je odgovorio. – Smiri se dečače. Naravno da ću razgovarati sa tobom – Zidant se spusti na jedno koleno i obgrli Ksandra. – Onijak nije hteo da razgovara sa mnom. Da li sam učinio štagod loše? – Nisi uradio ništa loše, sine Akamov. On te ne može videti. – Zašto. Ti me vidiš? – Da, vidim te.
– Mislio sam da si mrtav, Zidante. Svi smo mislili da si mrtav. – Šta ti tražiš ovde, dečače? Da li si povređen u sukobu? – Ne. Doputovao sam u Troju sa Odisejem. To je sve čega se sećam. Bio sam bolestan. Sad mi je bolje. – Srce mu otkazuje – začu se nečiji glas i Ksandar upitno pogleda Zidanta. – Da li si čuo to? – Da. Moraš se vratiti u Troju. I to odmah. – Zar ne mogu da ostanem sa tobom, Zidante? Ne želim da budem sam. – Mi hodamo mračnim putem. To nije za tebe. Ne još. Slušaj me, želim da zatvoriš oči i mislilš na Troju, i na mesto na kom si bio. Razumeš li? Ti si u nekom krevetu ili ležiš na plaži. Oko tebe su ljudi. – Stalno čujem Odisejev glas.. – Onda sklopi oči i misli na njega. Misli na Odiseja, Ksandre. Odmah. Misli na život! Misli na plavo nebo i sveži morski povetarac. Ksandar sklopi oči. Još uvek je mogao da oseti Zidantove ruke oko sebe i obuze ga neka toplina. A onda Zidant ponovo progovori. – Ako vidiš moju malu Teu, reci joj da mi je donela veliku radost. Reci joj to, dečače. – Hoću Zidante. Obećavam. – Čuješ li moj glas, momče? – čuo je kako Odisej pita. – Slušaj moj glas i vrati nam se.
Ksandar zastenja i oseti ogromni teret na grudima. Udovi su mu bili olovni, a usta suva. Otvorio je oči i ugledao Odisejevo ružno lice kako se nadnosi nad njim. – Ha! Jesam li vam rekao? Dečko ima srca – kralj Itake pogleda u Ksandra i razbaruši mu kosu. – Uplašio si nas za trenutak, dečače. Odisej mu pomognu da se uspravi, a zatim mu prinese pehar s vodom. Ksandar zahvalno otpi. Pogledao je oko sebe i ugledao sunčevu svetlost kako kroz otvoreni prozor obasjava krevet u kom je ležao. Iza Odiseja je stajao visok i mršav čovek u beloj tunici do članaka. Kosa mi je bila tamna i proćelava na temenu i izgledao je veoma umorno. Prišao je Ksandru i na čelo mu prislonio hladnu ruku. – Groznica je prošla – reče on. – Potrebna mu je hrana i odmor. Poslaću nekog od pomoćnika da mu donese malo hrane. – Kad će moći da putuje? – Odisej upita čoveka. – Neće moći još nedelju dana. Groznica bi se mogla vratiti, a dečak je još uvek veoma slab. Čovek je kasnije otišao i Ksandar poče slobodno da razgleda malu sobu. – Gde se nalazimo? – upitao je. – Ovo je Kuća zmije, vidarska kuća – objasnio je Odisej. – U njoj si već pet dana. Da li se ičega sećaš? – Ne. Jedino se sećam da sam video Zidanta. On mi je rekao da se vratim u Troju. Izgledao je tako stvarno, ali pretpostavljam da sam ga sanjao. – Da li si video neka vrata? – upita Odisej. – Vrata? – Moja Penelopa je uvek govorila da postoje dve vrste snova. Jedni dolaze kroz vrata od slonovače i njihovo
značenje je varljivo. Drugi dolaze kroz vrata od gvožđa i oni su bremeniti usudom. – Nisam video nikakva vrata. – Onda je to bio samo san – reče Odisej. – Moraću da te ostavim ovde, Ksandre. Sezona je skoro gotova i ja se moram vratiti svojoj Penelopi pre no što dođe zima. – Ne! – prestrašeno će Ksandar. – Ne želim da ponovo ostanem sam. Molim te, ne idi! – Nećeš biti sam, dečače. Ksant je uplovio u zaliv i tvoj Helikaon je ovde. Preneću mu šta ti se dogodilo. Zasad moraš da se odmaraš i da činiš sve što ti vidar bude govorio. Moraš da povratiš snagu. Dok je govorio, Ksandar shvati da je još uvek veoma slab. – Šta to nije u redu sa mnom? Odisej slegnu ramenima. – Imao si groznicu. Vidar je rekao da si možda pojeo nešto pokvareno ili udisao zagađen vazduh. Sad ti je bolje, momče, i uskoro ćeš ponovo biti jak. Umem da pročitam srca ljudi, znaš i vidim razliku između heroja i kukavice. Ti si heroj. Da li mi veruješ? – Ne osećam se kao heroj – priznade Ksandar. Odisej dodirnu jagodicu ispod desnog oka. – Ovo je magično oko, Ksandre. Nikada ne greši. Pitam te ponovo da li mi veruješ? – Da. Naravno. – Onda mi reci šta si ti. – Ja sam heroj.
– Dobro. Ako se sumnja ikada javi, a javiće se, priseti se ovih reči. Izgovori ih sam sebi. A ja ću te videti ponovo na proleće, ako bogovi budu tako hteli.
Argurije iz Mikene nije bio čovek koji se mnogo preispitivao. Njegov život je bio u službi njegovog kralja i naroda. Nije preispitivao odluke vladara niti se pitao o pravdi ili nepravdi ratova i osvajačkih pohoda. Za Argurija, život je bio jasan i jednostavan. Moćni ljudi vladaju, a slabi postaju sluge ili robovi. Isto važi i za narode. Sledeći ovu prostu filozofiju, on je usvojio i kodeks kralja Atreja, Agamemnonovog oca. Moć uz savest, snaga bez okrutnosti, ljubav prema domovini, bez mržnje prema neprijatelju. Argurije nije nikad mučio neprijatelje, nikad nije silovao žene niti ubijao decu. Nije spaljivao njihove domove niti je terorisao one koje je porazio. Događaji koji su doveli do užasa u Zalivu loše sreće nastavili su da ga proganjaju. Ubistvo Zidanta bilo je brutalno i sadističko. Želeo je da veruje kako je Kolan samo divljak, monstrum koji se razlikuje od dobrih ljudi mikenske rase. Ali da li je to tako? Razmišljao je o tome dok je putovao sa Odisejem, ali i dalje nije pronašao odgovor na pitanje koje ga je mučilo. Sada, dok se uspinjao uz dugačko brdo ka Skejskoj kapiji, nije se divio lepotama grada niti je primećivao sjajno zlato na krovovima palate. Razmišljao je o vojskovođama
kojima je kralj Agamemnon bio naklonjen. Svi odreda bili su surovi i nemilosrdni ljudi, a njihova su zlodela predstavljala mrlju na obrazu mikenske časti. Proteklih nekoliko meseci slušao je priče od kojih mu se ledila krv. Sela su masakrirana. Muškarci su vezivani za drveće, rebra su im vađena, a utrobu su im podupirali štapovi. Žene su silovane i ubijane. General koji je predvodio taj mikenski napad je bio Kolan. Argurije je o tome pričao Agamemnonu. Kralj je pažljivo saslušao. – Ako je sve tako kako si rekao, Argurije, onda će krivci biti surovo kažnjeni. Krivce kazna nije nikad stigla, ali je nakon tog razgovora Argurije sve ređe bio pozivan kod kralja. Zaista, kad je Agamemnon poslednji put posetio Pećinu punu krila, Argurije nije bio među dvanaestoricom, a Kolan jeste. Odbaciviši takve misli, Argurije uđe u Donji grad Troje i potraži Ambasadorsku ulicu. Mada je bio potpuno izgubljen, nije bio voljan da pita za pravac. Zastao je pored bunara i seo u senku zida na kom je bila prikazana figura Artemide Lovkinje. Bio je to dobar rad. Prikazana je u punom trku i sa savijenim lukom, kao da juri neki plen. – Želim da odeš u Troju – rekao mu je kralj Agamemnon prilikom poslednjeg susreta. – Na raspolaganju sam ti, kralju moj. Šta tamo treba da činim? – Proučavaj njihovu odbranu. Svoja opažanja objasni ambasadoru Ereku. On će mi slati tvoje izveštaje.
– Uz poštovanje, kralju moj, on je već opisao utvrđenja. Kakvoj će svrsi poslužiti moje putovanje tamo? – Mojoj svrsi – odgovori Agamemnon. – Poznato ti je da utvrđenja sama po sebi nisu ključ snage. Ljudi dobijaju ili gube ratove. Proučavaj vojnike. Posmatraj njihovu disciplinu i pokušaj da uočiš njihove slabosti. Troja je najbogatiji grad na Velikom zelenilu. U njoj ima basnoslovnog blaga, a njen uticaj je još veći. Nijedan prekomorski poduhvat ne može uspeti ako Troja nije na tvojoj strani. Zbog toga Troja mora pasti u ruke Mikene. – Napašćemo Troju? – Ne odmah. Možda to i neće biti neophodno. U ovom trenu imamo prijatelje među članovima kraljevske porodice. Jedan od tih prijatelja uskoro bi mogao postati kralj. Tad neće biti potrebno da jurišamo na grad. Međutim, kako me je otac savetovao, mudro je imati više od jednog plana. Putovaćeš sa Glaukom. On je rođak ambasadora Ereka. On ume da čita i piše, veština koju, koliko mi je poznato, ti nisi savladao. – Ne, gospodaru. – On bi ti mogao biti od koristi. – Dečku nedostaje srca. Ne bih se oslonio na njega u teškoj bici. – Nećeš učestvovati u teškim bitkama, Argurije. – Mogu li pitati za rezultate istrage u vezi masakra? Agamemnon odmahnu rukom. – Obično preterivanje. Nekoliko ljudi je ubijeno kako bi se svima stavilo na znanje da je uzaludan svaki otpor mikenskoj vlasti. Jedan brod danas isplovljava nešto kasnije. Kapetan će te očekivati.
Sećanje na taj poslednji razgovor pritiskalo ga je kao pokrov. Agamemnon je bio više nego hladan prema njemu. Iz kralja je prosto zračilo prikriveno neprijateljstvo. Ustao je i nastavio da luta ulicama grada. Napokon je bio prinuđen da zatraži pomoć uličnog prodavca. Sledeći čovekova uputstva, nađe se pred velikom ali neupadljivom kućom u donjem delu grada, ušuškanoj ispod zapadnog gradskog zida. Pred vratima je stajao naoružan čovek bez oklopa. Kasnije će Argurije otkriti da je nošenje grudnog oklopa i šlema u gradu bila privilegija rezervisana samo za Trojance, ali njegovo držanje je ukazivalo da se radi o mikenskom ratniku. Visok, namršten, sa sivim očima, vojnik pogleda u posetioca, ali ne reče ništa. – Ja sam Argurije, Sledbenik Agamemnonov. Tražim prijem kod Ereka. – On je u Miletu, gospodine – odgovori mu stražar. – Trebalo bi da se vrati u narednih nekoliko dana. Otišao je da se sastane sa kraljem. – Agamemnon je u Miletu? – Argurije je bio iznenađen ovom vešću. Milet je bio veliki lučki grad između Troje i Likije, a Penelopa je plovila pored njegove obale. Bilo je razdražujuće saznanje da je bio tako blizu kralja, a da to nije znao. Mogao je da ga izvesti o događajima u Zalivu loše sreće. Stražar ga je uputio u pravcu kuće u kojoj su gosti mogli da pronađu smeštaj i hranu. Smešten je u skučenu sobu sa veoma malim prozorom, koji je gledao ka udaljenim brdima. Krevet je bio rasklimatan, a soba
memljiva, ali je Arguriju bilo svejedno. Koristiće je samo za spavanje. Svakog jutra je, tokom narednih šest dana, svraćao do ambasadorove kuće i raspitivao se o njegovom povratku. Nakon što bi otkrio da se Erek još nije vratio, šetao je gradom i proučavao efikasnost njegove odbrane, kao što mu je zapovedio Agamemnon. Ubrzo je otkrio da Troja nije grad sačinjen iz jedne celine. Njeno narastujuće bogatstvo značilo je da se razvija brzo, šireći se preko brda i ravnice. Na najvišoj tački se nalazila kraljevska palata opasana bedemima. Tu je nekada bila citadela sa mnogo starih zgrada, koje su sada korišćene kao riznice i odaje kraljevih savetnika. Postojale su dve kapije – jedna je vodila u ženske odaje, a druga ka dvorištu ispred ogromnih dvokrilnih vrata kraljevog megarona. Sa spoljne strane, oko palate se prostirao Gornji grad, u kome su stanovali bogati: trgovci, prinčevi i plemići. Živeli su u raskošnim palatama i velelepnim kućama sa brojnim statuama, rascvetalim drvećem i vrtovima izuzetne lepote. Bilo je tu i nekoliko četvrti u kojima su juveliri, krojači, oružari, grnčari i kovači proizvodili robu za bogataše. Kuhinje, mesta za sastanke, vežbaonice i pozorišta njihov su život činili još lagodnijim. Gornji grad je bio branjen ogromnim zidinama sa lukavo postavljenim kulama. Izvan tih zidova prostirao se Donji grad, koji se neprestano širio. On je uglavnom bio nebranjen. Nije bio opasan zidinama već samo nizom širokih jarkova, od kojih su neke još uvek kopali. Veća vojska bi mogla da bez otpora promaršira ulicama, ali bi malo toga mogla da opljačka. Ovde se nalazilo svega nekoliko palata.
Preovladavali su domovi siromašnijeg stanovništva: sluga i prostijih zanatlija, bojadžija ili ribara. Bojadžije su koristile gašeni kreč i mokraću životinja, te se svuda širio neprijatan miris, pomešan sa zagušljivim isparenjima kuvanih ribljih iznutrica. Nije to bilo mesto presudno za odbranu grada. Troja će pasti tek kad se neprijatelj probije kroz velike kapije i prodre preko moćnih zidina. Istočna kapija je predstavljala neosvojivu prepreku za svakog napadača. Zidovi su se povijali ka unutrašnjosti grada i omogućavali su da se zbijeni redovi osvajača napadnu strelcima, peltastima i džilitašima. Čak bi i teško kamenje, bačeno sa te visine, smrskalo oklopnika. A kapija je bila masivna i ojačana bronzom. Neće je lako progutati plamenovi. Međutim, fizička odbrana nije bila Argurijeva glavna briga. Njegova veština bila je, što je Agamemnon i znao, u tome da proceni vojnike i njihove vrline i slabosti. Moral, disciplina, organizacija i hrabrost bili su četiri vitalna elementa za pobedu ili poraz u ratovima. Nedostaci na bilo kom od tih polja dovode do neizbežnog poraza. Zato je on posmatrao vojnike na zidovima, njihovu budnost i držanje. Da li su nemarni i da li zabušavaju? Da li su im oficiri odlučni i disciplinovani? Da li su sigurni u svoju snagu ili su samo nadmeni? To su pitanja na koja je Agamemnon tražio odgovore. Zbog toga je Argurije sedeo u krčmama i kuhinjama i slušao razgovore vojnika, posmatrao ih je dok marširaju ili patroliraju. Ćaskao je sa trgovcima pored njihovih tezgi i sa starcima koji su sedeli oko bunara i pričali o danima provedenim u vojsci. Trojanske trupe, otkrio je, bile su veoma disciplinovane i dobro obučene. Iz razgovora je saznao da
Prijam redovno šalje trupe kao pomoć Hetitima u njihovim ratovima, i da susednim kraljevstvima iznajmljuje konjanike, pešadince i bojne kočije kako bi njegovi ljudi stekli borbeno iskustvo. Mada Troja dugo nije ratovala, njeni vojnici su bili prekaljeni. Bilo je teško proceniti koliko boraca bi Troja mogla da podigne, ali Argurije je verovao da to ne bi bilo manje od deset hiljada, uključujući i hiljadu ratnika trojanske konjice koji su sa Hektorom jahali u borbu protiv Egipćana. Na prvi pogled, Troja je izgledala neosvojivo, ali je Argurije znao da ne postoji ta tvrđava koja se ne može osvojiti. Na koji način, onda, da prodru kroz njenu odbranu? Koliko će ljudi biti potrebno? Da bi se uništio opsednuti neprijatelj, potrebna je nadmoćna sila, petostruko brojnija. Trojanci su imali deset hiljada ljudi, što znači da je za osvajanje potrebno bar pedeset hiljada boraca. To je samo po sebi sprečavalo svaku mikensku invaziju jer je Agamemnon mogao sakupiti najviše petnaest hiljada boraca, čak i kad bi regrutovao sve Mikenjane. Kad bi nekako i prikupio pedeset hiljada ljudi, javio bi se drugi problem – kako nahraniti toliku armiju. Morali bi da pljačkaju okolne teritorije, a to bi dovelo do nezadovoljstva među stanovništvom, što bi izazvalo pobune i prebege. Činilo se da je problem nerešiv, ali je Argurije bio odlučan da pred kralja izađe sa rešenjem. Dani su prolazili u proučavanju, a sedmog dana Argurije je saznao da se ambasador Erek vratio iz Mileta.
U glavi su mu odjekivali krici i Argurije se osećao kao da će mu lobanja pući. Podigao je pogled ka visokoj tavanici kružnog groba pokušavajući da ignoriše zadah krvi i straha, te trzaje umirućih konja. Žrtvovanje plemenitih konja Zevsu bio je prigodan ritual tokom pogreba velikog kralja, i srce mu se ozari od pomisli da će kralj Atrej jahati te divne životinje na svom putu ka Jelisejskim poljima. Dva konja, napokon mrtva, podignuta su na pijedestale sa obe strane kraljevog ležaja u sredini groba. Atrej je imao na sebi zlatno-srebrni oklop, omiljeni mač bio je položen na desnoj strani, a tri noža ukrašena draguljima i luk bili su na levoj strani. Kod glave se nalazio veliki zlatni pehar sa utisnutim mikenskim lavom, te bokali sa vinom i uljem za poslednje putovanje. Tri kraljeva omiljena lovačka psa bila su zaklana i smeštena pod njegovim nogama. Mračni, zagušljivi grob bio je ispunjen kraljevim Sledbenicima, ožalošćenom porodicom, savetnicima i ostalima koji su ga žalili. Agamemnon je stajao odeven u običnu vunenu tuniku, a suze su mu tekle niz obraze. Oči njegovog brata Menelaja bile su suve, ali je izgledao potreseno, lica pepeljastog i praznog. Muzičari i pevači su se gurali u mraku i stvarali kakofoniju. Potom počeše da jenjavaju zvuci lire i flaute. Argurije istupi da poslednji put pogleda svog kralja. Namrgodio se. Bradato lice koje je spokojno počivalo na ležaju nije bilo Atrejevo. Brada je bila drugačija, a lice preširoko. Da li je to prevara? Zbunjen i sa strahom u srcu, on oklevajući pođe napred i vide da je lice na ležaju u stvari njegovo. Pogleda oko sebe da vidi da li je još neko
to primetio, ali nije bilo nikoga. Ožalošćeni, muzičari, sinovi i savetnici nestali su, a veliki kružni grob bio je mračan i hladan, a vazduh težak od vlage i truleži. Bio je sam. Niko nije žalio za Argurijem. Niko nije obeležio njegov prelazak i otići će pod zemlju neprimećeno. Niko se neće sećati njegovog imena. Glava mu je pucala, a u želucu oseti užasan bol. Tek sada je primetio, mada je znao da je bol sve vreme tu. Vrisnuo je. Ležao je na kamenom dovratku na hladnom noćnom vazduhu. Mesec je bio visoko i pri njegovoj svetlosti Argurije vide da mu je tunika natopljena krvlju. U blizini, pored dovratka, ležala su tri tela i krvavi mač. Pokušao je da ustane, ali je pao, a oštar bol mu prostruja kroz leđa i grudi. Stegnuvši zube, on kleknu na kolena. Vid mu se pomuti i ponovo pade ispred vrata. Bol je kasnije malo popustio i on smognu snage da pogleda oko sebe. Na mesečini je ugledao malu ulicu sa skromnim kućama koje su gledale na srebrno more. Tada se setio, on je u Troji. Zahvati ga novi talas bola. Glava mu je bila puna buke i on oseti mučninu. Povratio je i krv. Još jednom pokuša da ustane, ali nije imao snage. Tupo je posmatrao tela ljudi koje je ubio. Jedan je bio okrenut licem ka njemu. Prepozna stražara koji je bio na dužnosti sedmog dana, kad je posetio Erekovu kuću. Čovek mu je rekao da se Erek vratio i pozvao ga je da uđe u dvorište. – Sačekajte ovde, gospodine – rekao mu je. U dvorištu nije bilo ni senki ni zelenila. Argurije je prošetao nekoliko puta napred-nazad, pa se zatim kruto smestio na kamenu klupu okrenutu ka suncu koje je klonulo prema zapadu.
Na unutrašnjim vratima su se pojavila trojica ljudi. Vođa je bio mršav i visok, sa retkom crvenom kosom. Njegovo golobrado lice bilo je sivo, a oči crvene kao da je prehlađen. Nosio je dugački tamni ogrtač preko tunike i pantalona i bio je nenaoružan. Preostala dvojica, jedan crnokos, a drugi plav, nosili su mačeve. Argurije je primetio izraze na njihovim licima i osetio je nelagodu. Netremice su ga posmatrali i on ustade sa klupe. – Vratio sam se prošle noći – reče crvenokosi čovek bez ikakvog pozdrava. Ovakva neučtivost nervirala je Argurija, ali se trudio da obuzda gnev. – Bio sam pored kralja kad je gospodar Kolan pričao o kukavičkom masakru koji je počinio ubica Helikaon. On te je imenovao za izdajicu kog plaća Helikaon. – Znači da je – reče Argurije hladno – i kukavica i lažov. Ambasadorove oči se suziše i on vidno pocrvene. – Gospodar Kolan je tvrdio da si ubio jednog člana njegove posade i tako spasao život Helikaonu. – To jeste tačno. – Možda bi mogao da objasniš. Argurije okrznu pogledom naoružane ljude pored Ereka. – Ja sam Argurije, Sledbenik Agamemnonov i mikenski plemić. Ja odgovaram samo svom kralju, a ne običnom seljaku koji je poslat u stranu zemlju i tako napredovao. Ljudi pored ambasadora posegoše za svojim mačevima, ali Erek odmahnu rukom. Osmehnuo se. – Detaljno sam obavešten o događajima u Likiji. Mnogo
dobrih Mikenjana je umrlo, uključujući i mog nećaka Glauka. Ti ništa nisi učinio da im pomogneš, štaviše, pomogao si tom ubici Helikaonu. Ovde nisi dobrodošao, Argurije. Pravila gostoprimstva nalažu da se krv ne proliva u kući, ali znaj da je Agamemnon govorio protiv tebe i da je naredio tvoje izgnanstvo. Ti više nisi Mikenjanin. Oduzeta ti je zemlja i u Lavljoj dvorani si proglašen neprijateljem. Argurije je iz kuće izašao pravih leđa i podignute glave. On nije bio diplomata i nije ni želeo da putuje za Troju, ali je bio ponosan što može da služi svom kralju, da prikuplja informacije o Prijamovoj političkoj i vojnoj situaciji i da prenese poruke mikenskoj braći u inostranstvu. Preturajući po svojoj kožnoj vreći, on pronađe zapečaćena pisma na papirusu koja je nosio Erekiji. Onako besan, bio je u iskušenju da ih baci niz vetar, ali je oklevao. Zatim se vratio. Pisma mu je uručio Agamemnonov glavni pisar poslednjeg dana, kad je napuštao palatu. Čovek je trčao ulicom. – Čuo sam da ploviš za Troju – rekao je. – Trebalo je da ove poruke odu pre tri dana, ali je jedan budalast sluga zaboravio da ih preda brodskom kapetanu. Da li ćeš ih ti poneti, gospodaru Argurije? Na svakom je bio Agamemnonov pečat i on ih je nosio s poštovanjem. Nije mogao da kraljeve reči baci na ulicu, u blato. Progonstvo! Jedva da je mogao da poveruje u to, ali ga je više povredilo što je Agamemnon, kome je služio s potpunom odanošću, mogao da zapovedi nešto takvo. Sigurno je da kralj, bolje od svih ljudi, zna da se on ne bi nikada prodao
Helikaonu ili bilo kome drugom neprijatelju svog naroda. Zar se ono što je učinio u svome životu ne računa? Tokom dvadeset godina od kad je postao muškarac nikada nije žudeo za bogatstvom niti je potpao pod bilo kakvo iskušenje koje bi moglo da utiče na njegovu službu. On nije lagao niti je učestvovao u intrigama na dvoru, kojima su se ljudi služili, radeći jedni protiv drugih da bi zadobili veću Agamemnonovu naklonost. Ostao je neoženjen i bez dece kako bi njegov život u potpunosti mogao da bude posvećen kralju i narodu. A sada je proglašen za izdajnika, oduzeta mu je zemlja i građanska prava. Dok je izlazio iz Erekove kuće odlučio je da se ukrca na brod za Mikenu i da se direktno požali kralju. Sigurno će, pomislio je, shvatiti da su ga obmanuli. To ga je trenutno oraspoložilo. Kad bude bio u Mikeni, razotkriće kakav je nitkov i lažov Kolan i sve će biti onako kako je oduvek bilo. Stigao je blizu mesta gde je odseo kad je shvatio da ga prate. Tad mu je konačno postalo jasno da neće biti lako vratiti se u domovinu. Ubice su dobile jasan zadatak. Proglašen je neprijateljem naroda i njegov život je vredeo samo onoliko koliko je odredio Agamemnon. Ili Kolan. Na tu pomisao obuze ga nekontrolisani bes i on se okrenu da sačeka ubice. Kad je polazio u ambasadorovu kuću nije poneo nikakvo oružje, tako da je nenaoružan čekao dok su mu prilazila petorica. Vođa je bio uvijen u crni ogrtač sa kapuljačom. On istupi i progovori. – Odmetniče ti znaš kakva su te zlodela dovela do ovakve presude.
Argurije je mirno stajao i gledao čoveku u oči. – Moje ime nije okaljano niti jednim mračnim delom. Ja sam Argurije i žrtva sam kukavičke laži! Nameravam da otplovim kući i požalim se kralju. – Tvoj će život ovde biti okončan, izdajniče. Nema žalbi – čovek se zlokobno nasmeja, a nož bljesnu u njegovoj ruci. Argurije mu iskorači u susret, zgrabi zglob ruke koja je držala nož i snažno udari čoveka po licu. Dok je ubica padao unazad, Argurije ga obema rukama uhvati za zglob i iščaši mu rame. Ubica vrisnu i ispusti nož. Ostala četvorica potrčaše napred. Podigavši stopalo, Argurije odbaci osakaćenog ubicu na njegove drugove i hitro podiže nož sa zemlje. – Ja sam Argurije – zagrmeo je – i mene napasti znači umreti! Napadači su zastali zbunjeno, ali ubrzo isukaše mačeve. Povređeni vođa se podiže na kolena. – Ubijte ga! Ubice i njihova žrtva jurnuše jedni drugima u susret. Mač se Arguriju zari u bok, a drugi ga raseče po ramenu. Nije obraćao pažnju na bol. Jednom je zario mač u srce, a drugog šutnuo u desno koleno i oborio ga s nogu, a zatim se uhvatio u koštac s trećim. Četvrti ga ubode i mač mu okrznu rebra. Argurije je osećao kako mu ponestaje snage. Udario je napadača rukom preko lica i glavom mu je smrskao nos. Poluzaslepljeni ubica se zatetura. Argurije se izvi u stranu i nogom napadača udari po kolenu. Začu se jezivi zvuk pucanja zgloba, praćen zaglušujućim vriskom. Treći napadač se podigao na noge. Argurije se baci na zemlju i zgrabi mač, pa se okrenu tačno na vreme da odbije udarac. Skočio je i ramenom udario napadača odbacivši ga u nazad. Pre no što se
čovek mogao snaći, Argurije mu probode grudi. Izvukavši mač, okrenu se na vreme da izbegnu udarac koji bi mu prosuo creva. Podiže potom mač i zari vrh kroz čovekovu bradu sve do mozga. Argurije istrže mač i pusti telo da padne. Čovek sa uništenim kolenom je glasno stenjao. Argurije pogleda ulevo gde je stajao vođa i držao nož u levoj ruci jer mu je desna bila beskorisna. – Tvoj drug ne može da hoda – progovori Argurije. – Trebaće mu pomoć da ode do vidara. – Biće još dana za obračun – osorno uzvrati čovek. – Možda, ali ne za takvo štene kakav si ti. Potrebni su pravi lovački psi za ovog starog vuka. Gubi se sada! Naizgled snažan, stajao je uspravno dok je vođa podizao čoveka koji je stenjao od bolova. Zatim se njih dvojica polako izgubiše u mraku. Argurije je uspeo da ostane uspravljen još nekoliko trenutaka. Nije znao koliko je vremena prošlo. Bol u stomaku je prestao i osetio je kako mu telom struji jeza, mada je pod rukom i dalje mogao da oseti toplu i lepljivu krv. Pokušao je da se podigne uz pomoć samo jedne ruke, ali ga bol ponovo ophrva. Začuo je bat koraka u tami i pomislio da se ubice vraćaju da dovrše posao. Bes mu je dao snage da se još jednom uspravi, odlučan da umre na nogama. Pojavilo se nekoliko vojnika sa perjanicama na šlemovima. Argurije se nasloni na dovratak. – Šta se to ovde desilo? – upita prvi vojnik i priđe bliže. Argurije oseti kako se zemlja ljulja i pade. Vojnik baci koplje i prihvati ga, te ga spusti na tlo.
Drugi vojnik povika: – Jedan od mrtvih je Filometor iz Mikene. Kažu da je bio dobar ratnik. Iz kuće je izašao starac i obratio se vojniku. – Posmatrao sam sa terase. Napala su ga petorica. Ovaj čovek nije imao oružje, a ipak je pobedio. – Pomozite – reče vojnik – moramo ga odneti u hram. Čovek koga Mikenjani žele da ubiju mora da zaslužuje da živi.
XVII
ZLATNI KRALJ Poslednji put kad je Helikaon stajao na plaži podno Troje, Zidant je bio uz njega. Tada su se spremali da krenu put Kipra i preuzmu Ksant. Trebalo je da probaju novosagrađeni brod. Ti dani sad su izgledali nestvarno daleko. Brod je istovaren, a tovar prenesen u skladišta. Sezona je bila gotova i na obali je ostala samo nekolicina trgovaca. Ksant će nastaviti put prema severu, ka Dardaniji, mnogo manje opterećen. Posada je bila isplaćena, a dvadeset osmorica mornara se izjasnilo da žele da napuste brod. Onijak je obilazio krčme u potrazi za novim ljudima koji će popuniti posadu Ksanta za povratak. Helikaon je pogledom obuhvatio zaliv i ugledao Odiseja i njegovu posadu u trenutku kad su se spremali da porinu Penelopu. Vitki stari brod graciozno je klizio sve dublje u vodu i posada je počela da se ukrcava. Odisej je izdavao naređenja. Na trenutak, Helikaon je poželeo da može da vrati vreme unazad i da se i sam nalazi na palubi Penelope i plovi Velikim zelenilom kako bi zimovao na Itaki. Život je tada bio manje komplikovan, njegove brige nisu zahtevale teške odluke i rešenja su bila jednostavna. Brinula ga je rupa u jedru koja se morala zašiti, ruke pune žuljeva koje su morale biti previjene.
Jutros je sedeo na plaži sa prijateljem. Bio je to njihov prvi susret posle bitke u Zalivu plavih sova. Odisej mu je ispričao šta se dogodilo dečaku sa Ksanta, a potom su sedeli u tišini. – Nisi ni spomenuo Zidanta – Odisej napokon odluči da kaže. – Mrtav je. Šta tu još treba reći? Odisej ga pažljivo osmotri. – Sećaš li se moje priče o izgubljenom junaku i o tome kako ga moraš pronaći? – Naravno. Bio sam tako slab i uplašen, ali tog dečaka odavno više nema. – Bio je uplašen, da, ali ne i slab. Rekao bih: inteligentan i oštrouman. Ponekad moraš potražiti u sebi tog brižnog i nežnog stvora. Helikaon se usiljeno osmehnu. – Taj ne bi opstao u mom svetu. Odisej odmahnu glavom. – Tvoj je svet ispunjen nasilnim ljudima, herojima sa mačem i štitom, spremnih da pronađu put do čega god požele. Zar ne shvataš, baš taj dečak sprečio te je da postaneš surov kao drugi. Ne gubi ga iz vida, Helikaone. – Da li bi on uništio Kolanove galije? Da li bi on potukao Alektruona ili preživeo izdaju u Zalivu plavih sova? – Ne, ne bi – iznenada prasnu Odisej. – Niti bi spalio pedeset i nešto nenaoružanih i svezanih ljudi. Odluči šta želiš: da poraziš Kolana ili da postaneš Kolan? Helikaon oseti nalet besa zbog ovih reči. – Kako mi to možeš reći? Ti ne znaš šta mi leži na srcu!
– A ko to zna? – uzvratio mu je Odisej. – Zaodenuto je oklopom. Oduvek. – Ne moram ovo da slušam – reče Helikaon i ustade. – Koliko prijatelja imaš Helikaone? Volim te kao rođenog sina, ali nisi u pravu. Znam šta ti je u duši. Vidim da patiš i znam koliko ti je Oks značio. Ti si u žalosti i osećaš da ti nešto iznutra čupa utrobu. Snovi su ti teški i budiš se u mukama. Stalno ti se pričinjava da je tu, da će se odnekud pojaviti. Očekuješ da ćeš se jednog jutra probuditi i da će on biti tu, stvaran poput života. I jedan deo tebe umire svakog dana kad se probudiš i iznova otkriješ da ga više nema. Helikaonova ramena se opustiše i besa nestade. – Kako možeš sve to da znaš? – Gledao sam kako mi umire sin – Odisej sede i zagleda se u more. Helikaon je ostao da stoji, a zatim sede pokraj prijatelja. – Žao mi je, Odiseju. Nisam ni pomišljao na to. – Nisi ga poznavao – uzdahnu ružni kralj. – Da li sada želiš da govoriš o Oksu? – Ne mogu. Odisej je izgledao razočarano, ali klimnu glavom. – Shvatam. Jednog dana, prijatelju, nadam se da ćeš naučiti da otvoriš svoje srce. U protivnom, uvek ćeš biti usamljen. Nećemo se dalje zadržavati na toj temi. Vratimo se na Kolana. On se verovatno do sada već iskrcao na kopno. On će se ili vratiti u Mikenu ili će potražiti skonište na gusarskom ostrvu jugozapadno od Samotrake. Tamošnje vode su opasne i malo će brodova
rizikovati da plovi dok duvaju zimski vetrovi. Čak i da to učine, tamo se nalazi palisada i nekoliko stotina pirata koji će se braniti. – Znam to ostrvo – reče Helikaon. – Penelopa je tamo pristala tokom mog prvog putovanja. Gusari su se okupili oko tebe i ti si im ispričao priču zbog koje su plakali, smejali se i uzvikivali od radosti. Obasuli su te poklonima. Ponekad se setim tog dana. Stotinu okrutnih i varvarskih ljudi koji su se rasplakali zbog priče o ljubavi, časti i hrabrosti. – Da, beše to dobra noć – potvrdi Odisej. – Ako je Kolan tamo, biće bezbedan preko zime. Ipak, u proleće će ponovo isploviti. – Pronaći ću ga. – To i očekujem, ali sad je važnije da pripaziš na sebe. Svet je pun prevejanih ubica. Kad smo već kod toga, imam jedan mali dar za tebe. Preturajući po vreći koju je nosio, Odisej izvuče tuniku od tamnosmeđe kože i pruži je Helikaonu. Bila je teža no što je Helikaon očekivao i ispod mekane kože je mogao da opipa nešto tvrdo. – Pokupio sam to pre nekoliko godina na Kritu – reče Odisej. – Vrlo je lukavo načinjena. Između svile i kože umetnuti su diskovi od slonovače koji se preklapaju. Odbiće udarac noža, mada sumnjam da bi mogli da zaštite snažan udarac mača, sekire ili dobro naciljanu strelu iz koštanog luka. Helikaon odenu tuniku. Bila je dužine do kolena i postavljena svilom. – Ovo je lep poklon, prijatelju. Hvala ti.
– Ionako je premala za mene. Nosi je dok si na kopnu, i probaj da ne lutaš gradom bez pratnje. – Biću oprezan – obeća Helikaon. – Uskoro ću zaploviti ka Dardaniji. Kad stignem kući, biću okružen odanim vojnicima. – Isti si kao i tvoj otac – primeti prekorno Odisej. – Ne pretpostavljaj unapred da si igde bezbedan. Nemoj lakoverno misliti da je odanost uvek postojana. – Znam. – Naravno da znaš – promrmlja Odisej. – Da li si čuo za Argurija? – Ne. – Priča se da je prognan i proglašen otpadnikom. Priča se da si ga potkupio. Helikaon odmahnu glavom u neverici. – Ne možeš potkupiti takvog čoveka. Odakle takve priče? Ko ih širi? – Ljudi koje je moguće potkupiti – odgovorio je Odisej. – Sumnjam da će preživeti i mesec dana. Koliko dugo planiraš da ostaneš u Troji? – Još nekoliko dana. Moram da iskažem poštovanje Prijamu, a tu su i trgovci sa kojima se još moram sresti. Zbog čega pitaš? – Nešto je u vazduhu – reče stariji čovek i dotaknu svoj nos vrhom prsta. – Osećam nemir u gradu. Sumnjam da se sprema još jedna zavera u palati. Helikaon se nasmeja. – Uvek se kuju zavere u palati. Mislim da Prijam uživa u tome. To zabavlja njegov surovi um, daje mu temu za razmišljanje. – U pravu si – priznade Odisej – on voli rizike. Poznavao sam jednog čoveka koji se uvek kladio. Sedeo bi
pod drvetom i kladio se koji će golub prvi da poleti, ili koji će delfin izroniti ispod pramca. Ulagao je sve više u opklade. Jednog dana je uložio svu svoju zemlju, konje, stoku i svoj brod na jedno jedino bacanje kocke. Izgubio je sve. – Veruješ da je Prijam takva budala? Odisej slegnu ramenima. – Čovek koji voli da rizikuje je onaj koji želi da testira sebe. Svaki put kad dobije, oseti potrebu da sledeći put rizikuje još više. Prijam ima mnogo zakonitih sinova, a svega nekoliko moćnih pozicija koje bi mogao da im poveri. Ne mogu ga naslediti svi. – On ima Hektora – istakao je Helikaon. – On nikada neće izdati svog oca. – Hektor je ključ u svemu tome – odgovorio je Odisej. – Njega i vole i plaše ga se. Ko se digne protiv Prijama, moraće da se suoči sa Hektorovim gnevom. Jedino strah od Hektorovog gneva sprečava građanski rat. Prijam je udaljio od sebe barem polovinu generala i samo bogovi znaju koliko savetnika. Lišio ih je titula iz čistog hira i na njihova mesta postavio druge ljude. On uživa da ponižava ljude oko sebe. I sinove je često grdio u javnosti. Lud čovek. Ako bi Hektor pao u bici, njegovo bi se kraljevstvo rascepalo poput starog jedra u oluji. Helikaon se nasmeja. – Hektor neće pasti u boju. On je nepobediv. Ako bi njegov brod potonuo, Hektor bi isplivao, jašući na jednom od Posejdonovih delfina. – Da, on zrači nekim božanskim kvalitetom – Odisej se nasmeja, ali osmeh brzo izblede. – Ali on nije bog, Helikaone. Čovek je, mada izuzetan. A ljudi umiru. Ako bi
se ikad dogodilo da pogine, ne bih voleo da se nađem u Troji. – Neće se nikad dogoditi. Bogovi su ga oduvek voleli. – Neka otac Zevs čuje te reči i neka ih učini istinitim – – Odisej ustade. – Moram se pripremiti za isplovljavanje. Čuvaj se, dečko – rekao je. Njih dvojica se zagrliše. – Želim ti dobar vetar i mirno more, Odiseju. – To bi bila dobrodošla promena. Reci mi, da li ćeš videti Andromahu? – Verovatno. – Divna žena. Veoma mi se sviđa – Odisej se lukavo nasmeja. – Voleo bih da mogu da prisustvujem njenom susretu sa Prijamom. Helikaon pomisli na trojanskog kralja. Moćan i pun samopouzdanja, uvek je pokušavao da zaplaši svakog ko istupi pred njega. Zatim se prisetio Andromahinog prkosnog pogleda. – Da – složio se – i ja bih to voleo da vidim.
se!
– Gospo, probudite se gospo! O, molim vas, probudite
Andromaha je postepeno dolazila svesti. Sanjala je veliku oluju, more se poput planine dizalo do neba. Otkako je srela onog proroka Aklida, proganjaju je noćne more: vizije čoveka sa jednom sandalom i strahovite oluje. Jednom je sanjala da je udata za svinjara čije se lice
polako pretvaralo u veprovo, a iz bradatih obraza su se pomaljale bele kljove. Njen krevet je bio izgužvana gomila belog lana i osećala je kako se kupa u znoju. Snovi su bili ispunjeni strahom i za sobom su ostavljali trag užasa. Uspravivši se, ona prepoznade mladu Aksu, služavku koja je bila u poodmakloj trudnoći. Obično samozadovoljna i sa osmehom, Aksa je tog jutra lomila prste od brige, a njeno jedro prosto lice nosilo je masku straha. – Hvala bogovima, gospo. Pomislila sam da vas nikad neću probuditi. Pozvali su vas – reče ona spuštajući glas i gledajući okolo kao da su Andromahine odaje ispunjene špijunima. Možda i jesu, pomisli Andromaha. Čitava palata bila je more podozrivih pogleda. Sluge su se pojavljivale i kružile okolo kad god bi se negde okupili ljudi, a razgovori su se uvek odvijali šapatom. Andromaha pokuša da razbistri misli i izvuče svoje duge noge iz kreveta. Kroz visoki prozor svoje sobe mogla je da vidi bledilo zore na noćnom nebu. – Ko me zove u ovo doba? – Kralj, moja gospo – reče Aksa i odmah poče da svlači Andromahi spavaćicu preko glave. – Moraš se odmah okupati i odenut, i gospo, i odmah otići kralju. Ne bi valjalo da oklevaš. Andromaha je osetila da je žena u panici i shvatila je da bi Aksa bila odgovorna ako bi Prijam predugo čekao. Kada joj služavka tresnu u lice mokri sunđer, ona ga joj ote iz ruku. – Učiniću tako. Pronađi moju haljinu od šafrana i sandale do listova koje mi je juče poklonila Laodika.
Dok se kupala, razmišljala je o značenju odugovlačenja; nije joj bilo jasno zbog čega je sedam dana čekala na prijem kod Prijama. Možda bi trebalo da bude počastvovana tako brzim prijemom. Možda su druge mlade čekale mesecima da bi upoznale kralja. Upitala je Laodiku, ali je kraljeva najstarija kći samo slegla ramenima. Bilo je toliko stvari koje Andromaha nije znala o Troji. Ono što je znala, bilo je to da Prijamova palata nije bila veselo mesto. Zapanjujuće lepa i ispunjena blagom od čistog zlata, palata je bila pravi spomenik razmetljivosti, što je bilo u suštoj suprotnosti sa bojažljivim načinom kretanja ljudi po njoj. Laodika je dodeljena Andromahi kako bi je uputila u običaje palate. Objasnila joj je kojim odajama žene mogu da se služe, a koje su im nedostupne. Andromaha je, međutim, naučila mnogo više od toga. Razgovor sa Laodikom bio je ispunjen posrednim upozorenjima o tome šta ne sme da čini i govori, kome mora da se osmehuje i prema kome da bude uljudna, a koga da izbegava. Laodika je navodila listu imena, ali je većina njih proletala pokraj Andromahe poput sokolova za lov. Neka je zapamtila, ali tek nakon što se srela sa ljudima koji su nosili ta imena: Polit, kraljev kancelar vodnjikavih očiju; Antifon, debeli zapovednik konjice. Andromaha je razmišljala o tome kako bi se iznenadila ako bi taj sipljivi čovek uopšte mogao i da uzjaše konja. A tu je bio i Diefob, princ luke. Obično su ga zvali Dios, a ličio je pomalo na Helikaona, mada se činilo da ne poseduje njegovu unutrašnju snagu. U stvari, otkrila je da ima uplašen pogled.
Primetila je kako je Aksa posmatra zabrinuto i namršteno. – One lepe sandale, gospo – započela je. – Da li si ih našla, Aksa? – Da, moja gospo, ali... nisu prikladne. – Ne prepiri se sa mnom – rekla je. – Bojiš se kraljevog besa. Razumem to, ali bi trebalo da strahuješ i zbog mog besa. – Mada joj je glas bio prijatan, oštro je pogledala Aksu u oči i mlada devojka obori pogled. – Oprostite, gospo, ali vi ne shvatate. Ne možete da nosite sandale. Sa kraljem ćete se sresti u Velikoj kuli. Stepenice su opasne i njegova je naredba da obujete odgovarajuće cipele. Kasnije, dok je koračala popločanim kamenim ulicama sa Aksom koja je žurno išla ispred nje i dvojicom pripadnika Kraljevih orlova u oklopu od bronze i srebra, Andromaha se pitala kakvu je to igru zamislio Prijam. Da je mogla da popriča sa Laodikom o kraljevom čudnom izboru mesta za sastanak, bilo bi joj lakše. Tokom sedam dana koje je provela u Troji, o Prijamu je čula mnogo i ljudi su mu se uglavnom divili. Ipak, bilo je mnogo beznačajnih glasina. Pričalo se da ima pedeset sinova, a Aksa joj je poverila da mu je kraljica podarila tek četvoricu. Pričalo se da je u svojoj mladosti bio veliki priplodni bik i mnogi od njegovih sinova, bilo da ih je priznao ili ne, došli su da žive u Troji kako bi bili u blizini slavnog oca. Kralj, koji je na prestolu proveo više od četrdeset godina, i dalje je osećao žudnju prema lepim i mladim devojkama. O tome joj je govorila druga služavka uz kikot. Andromaha je osetila odbojnost. Još jedan starac
koji ne može da prihvati da su njegovi dani parenja odavno prošli, pomislila je. Ipak, bogati ljudi su imali i moć, koja je najjači afrodizijak, a za Prijama se govorilo da je najbogatiji čovek na celom svetu. Bila je zapanjena blagom koje je imala prilike da vidi u kraljevom megaronu, kraljičinim odajama i zlatom i draguljima koje je Laodika smatrala svakodnevnim odevnim predmetima. Laodika je uvek bila prekrivena zlatom, na vratu i zglobovima je nosila bogate ogrlice, narukvice i lančiće. U njenu kosu boje žita bila je upletena zlatna žica, a haljine su bile okićene broševima. Ništa od toga nije pomoglo da bude lepša, pomislila je Andromaha. Dragulji su samo skretali pažnju sa njenih sitnih očiju boje lešnika, velikog nosa i pomalo uvučene brade. Ono što je posedovala, kao neku nadoknadu, bio je osmeh zaslepljujuće lepote i ljupka priroda zbog koje je bila dopadljiva. – Jadna Andromaho – rekla je Laodika uzevši pod ruku svoju novu sestru. – Nemaš dragulje ni zlato, samo jeftine ukrase i malo srebra. Postaraću se da ti moj otac da nešto zlata, ćilibara i dragulja. Dobićeš ogrlice i minđuše koje će se slagati sa tvojim očima, i zlatne lančiće da ukrasiš svoje nežne članke, i... – nasmejala se likujući – tvoja velika stopala. – Za velika stopala se kaže da su lepa – odgovori joj Andromaha zbunjeno. – Što veća, to bolja. Osmehnula se sama sebi i pogledala u svoja stopala obuvena u grube sandale sa đonom od kanapa koje je za nju pozajmila Aksa. A zatim podiže pogled. Velika kula Iliona je ponosito stajala na južnom zidu Troje i bila je skoro dvostruko viša od glavnih gradskih zidina. Bila je
to najveća zgrada koju je ikad videla. Dok joj se približavala, ugledala je da na svakom uglu njenog krova dežuraju stražari. Izgledali su poput malenih insekata na izlazećem suncu, koje se prelamalo na njihovim šlemovima i vrhovima kopalja. Kada je upitala Aksu o pozivu u Veliku kulu, služavka je bila neobično uzdržana. – To mora da je velika čast – reče nesigurno. – Kralj Prijam tamo odlazi ponekad kako bi pazio na svoj grad i pogledom tražio uljeze na moru ili zemlji. On veoma pazi na svoj narod. – Da li često prima goste u Velikoj kuli Iliona? Aksa pocrvene i skrenu pogled. – Ne znam. Ja ne znam šta kralj čini. To je najviša tačka u gradu. To mora da je velika čast – ponovila je. Andromaha uhvati pometeni pogled svoje sobarice i obgrlivši devojku privuče je k sebi. – Ja se ne bojim visine – uveravala je devojku. – Nemoj da se sekiraš. Ušli su u ogromnu četvrtastu kulu čiji je ulaz bio u okviru Skejske kapije. Kameni zid je bio veoma masivan i unutar kule je bilo hladno i vlažno. Andromaha ugleda usko stepenište koje se spiralno spuštalo u tamu. Pogledala je gore i videla da je kula običan šuplji kvadrat osvetljen rupama koje su u pravilnim razmacima bile probijene kroz kamen. Stepenice su se naslanjale na unutrašnje zidove u nizu oštrih uspona, nakon kojih su sledila horizontalna odmorišta koja su vodila do sledećeg uspona. Na samom vrhu je bio sićušni kvadratni otvor kroz koji se probijala svetlost. Nije bilo rukohvata, a baklje su osvetljavale put sa zidova. Jedan od vojnika uze jednu i ponese je uz stepenice.
– Želite li da pođem sa vama, moja gospo? – Andromaha vide da su, pod svetlošću baklje, Aksine oči ogromne i preplašene, dok je ruke nesvesno prekrstila na svom velikom stomaku. – Ne. Ostani ovde i čekaj me – odgovori Andromaha. – Da li želiš vode? Aksa poče da skida mešinu s vodom koju je nosila na kuku. Andromaha razmisli za trenutak. – Ne, nek ostane kod tebe. Možda ću hteti kasnije. Shvatila je da će je dvojica vojnika otpratiti do vrha. – Daj mi baklju – zahtevala je ispruživši ruku. Vojnik koji je poneo baklju, nesiguran, baci pogled ka svom drugu i pruži joj baklju. – Ostanite ovde – reče im ona odsečno pre no što su stigli da reaguju, te pođe brzo uz stepenice preskačuči uglačani kamen. Noge ojačane dugim šetnjama na Teri lako su je nosile nagore. Stepenice su joj dopirale gotovo do kolena i osećala je kako joj telo uživa u fizičkoj aktivnosti. Butine i listovi su drhtali od zadovoljstva. Nikada nije patila od visinske bolesti, ali nije htela da gleda nadole i da proverava koliko je odmakla. Umesto toga, pogledom je tražila mali kvadrat svetlosti. Osećala je da je shvatila zamisao starog kralja. Pozvao ju je u kulu kako bi je zastrašio i ponizio, nadajući se da će briznuti u plač u podnožju kule i zahtevati da je ponesu do vrha, poput deteta. Bila je zapanjena što je toliko bogat i toliko moćan kralj osećao potrebu da dokaže svoju superiornost nad mladom devojkom. Sa sitnim siledžijama je mogla da izađe na kraj.
Stepenice su se postepeno sužavale kako se približavala vrhu i tu su bile izlizane, vlažne i klizave. Postala je svesna crnog ambisa sa svoje desne strane i oprezno je pazila gde gazi. Začudilo je to što su stepenice toliko izlizane na vrhu kule, ali je potom shvatila i nasmejala se. Zastala je i visoko podigla baklju. Tridesetak stepenica ispod mesta gde se nalazila, sa druge strane kule, nalazio se mračni otvor. Nije ga videla dok je prolazila. Mora da su to vrata koja vode do grudobrana na južnom zidu. Starac je došao tim putem dok je ona morala da se penje. Prijame, pomislila je, već mi se ne sviđaš. Kad je izbila na vrh, osetila je olakšanje. Blesak izlazećeg sunca ju je zaslepio, a vetar joj je razbarušio kosu i za trenutak je stajala dezorjentisana. Polako je pogledala oko sebe smirujući disanje. Drveni krov je bio veliki koliko i pola kraljevog megarona. Bilo je pusto, ako se izuzmu stražari koji su stajali po jedan u svakom uglu, nepokretni i okrenuti leđima. Visoki čovek širokih ramena je stajao uz jugozapadni grudobran, a vetar je mrsio njegovu dugu srebrno-zlatnu kosu. Bio je snažne građe i preplanulog tena. Nosio je dugu plavu tuniku i, uprkos svežini jutra, njegove mišićave i preplanule ruke bile su gole. Videla je samo njegov profil, ispupčeni nos i snažnu vilicu. Izgledalo je da je nije primetio i ona je stala nesigurno, pitajući se šta joj dalje valja činiti. – Reci, devojko, da li ćeš čitav dan da stojiš tu? – reče ne okrećući se.
Andromaha mu priđe i stade pored njega oborene glave. – Ja sam Andromaha iz Tebe. Kralj se iznenada okrenu i ona raširi oči, iznenađena njegovom vitalnošću i mladolikošću. Bio je izuzetno visok, širokih ramena i njegova fizička pojava potpuno ju je iznenadila. – Zar te nisu naučili kako se valja ponašati u prisustvu kralja, devojko? Na kolena – dok je govorio nadnosio se nad njom i skoro da je pala na kolena samo zbog njegovog prisustva. Umesto toga, ona se uspravi. – U Tebi pod Plakosom mi ne savijamo kolena ni pred kim, čak ni pred bogovima. Prijam joj priđe bliže i ona vide njegove žućkaste beonjače i oseti jutarnje vino u njegovom dahu. On tiho izgovori: – Nisi više u maloj Tebi. Neću da ti ponavljam. U tom trenutku se na stepeništu začuše koraci i jedan od kraljevih Orlova pope se na krov. Na šlemu je nosio crno-belu kapetansku krestu. Žurno priđe kralju. – Gospodaru – reče i pogleda Andromahu. Prijam mu nestrpljivo pokaza da nastavi. – Gospodaru, naš je! Mora da ga je neko upozorio jer se umalo domogao jednog egipatskog broda. Upravo ga ispituju. – Odlično! Kasnije ću prisustvovati ispitivanju – kralj ponovo pogleda ka zalivu. – Da li je ono čudovište Helikaonov novi brod? – Da gospodaru, Ksant. Stigao je protekle noći. Andromahino interesovanje se pojača. Pažljivo je posmatrala Prijama, ali nije mogla da po njegovom izrazu oceni da li je to za njega dobra ili loša vest. Sledećeg trenutka on otpusti kapetana i ponovo pogleda
Andromahu. – Dozvoli da ti pokažem moj grad – rekao je, lako skočio na visoki grudobran i, okrenuvši se, pružio ruku Andromahi. Ona nije oklevala i pruži mu ruku, koju kralj uhvati za zglob. Vetar je zanese i ona pogleda grad sa ogromne visine. – Dakle, nećeš da klečiš preda mnom? – Ni pred jednim muškarcem neću klečati – odgovorila je. Bila je spremna da bude gurnuta u smrt, ali i da njega povuče sa sobom. – Zainteresovala si me, devojko. U tebi nema straha. – Očigledno ga nema ni u tebi, kralju Prijame. On je izgledao iznenađeno. – Strah je za slabiće. Pogledaj oko sebe. Ovo je Troja. Moja Troja. Najbogatiji i najmoćniji grad na svetu! Nisu ga sagradili strašljivi ljudi već oni koji su posedovali maštu i hrabrost. Njeno bogatstvo raste svakodnevno, a sa njim i uticaj koji sledi bogatstvo. Na Andromahino iznenađenje, kralj iznenada rukom stegnu njenu levu dojku. Nije se pomerila. – Poslužićeš – zaključi Prijam sklanjajući ruku i odmahujući. Davao joj je dozvolu da se udalji. – Rodićeš mi snažnu decu. U srce joj skliznu ledeni crv straha. – Mislim da si hteo da kažeš: tvom sinu, moj kralju – ispravi ga ona grubim glasom, prkosnijim no što je bilo pametno. Brže no što je mogla i da pomisli on joj priđe i nadnese se nad nju ponovo. – Ja sam tvoj kralj – prošaputao je pored njenog uha, a glas mu je bio vreo i
vlažan. – A Hektor nije ovde. On se možda neće ni vraćati do proleća. Mogućnost da bude zatočena u Prijamovoj palati tokom dugih zimskih nedelja ispuni Andromahu očajem. – Možeš da ideš sada – reče Prijam okrenuvši joj leđa i zagledavši se u zaliv. Andromaha skoči nadole na bedem i pođe ka stepenicama. Prijam je pozva. Okrenula se ka njemu. – Još uvek si devica, pretpostavljam? – Ja sam ono što jesam, kralju Prijame – odgovorila je ne mogavši da suzbije bes u svome glasu. – Onda se seti ko si i šta si – posavetovao ju je. – Prijamovo vlasništvo, sve dok on ne odluči da možeš postati vlasništvo nekoga drugog.
XVIII
KUĆA ZMIJA Kuća zmija je bila veća no što se Ksandru isprva učinilo. Sačinjavale su je četiri ogromne zgrade postavljene u obliku kvadrata sa otvorenim prostorom u sredini, na kome je bio podignut oltar posvećen bogu Asklepiju. Svakodnevno je tu vrilo od ljudi. Dolazile su žene u dugim zelenim haljinama, muškarci u belim tunikama, sveštenici u lepršavoj odori plave i zlatne boje. Bile su tu i gomile molilaca, svrstanih u tri reda ispred stolova u blizini oltara. Svako od njih je nosio dar – bele golubice u kavezu, mirise, darove u zlatu ili bakru. Ksandar je video da je svakom moliocu dato malo parče papirusa, koji su oni prinosili usnama pre no što bi ga spustili u veliki bakarni sud ispred sveštenika. Ksandar je začuđeno koračao kroz gužvu i lutao vrtom pre no što je odlučio da se vrati u svoju sobu. Ipak, shvatio je da ne zna gde se ona nalazi. Sve četiri zgrade su izgledale potpuno isto. Ušao je u jednu i, idući hodnikom, dospeo do velike okrugle odaje. Statue bogova su bile postavljene u nišama, a ispod svake je bio duboki srebrni ćup i mali gorionik sa užarenim ugljem. Prepoznao je kipove Demetre, boginje plodnosti, po tome što je nosila korpu sa žitom u jednoj ruci i bebu Persefonu na grudima. Druge nije mogao da prepozna. Vazduh je bio ispunjen mirisima i on ugleda dvojicu sveštenika kako
prilaze svakoj od statua. Prvi bi sipao obredno vino u srebrni pehar, a drugi bacao komadiće papirusa u gorionike. Ksandaru je tada sve postalo jasno. Komadi papirusa bile su poruke molilaca bogovima. Zapitao se kako Demetra može iz tog pepela saznati šta je svaki od njih želeo. Izašavši iz hrama, spazio je vidara Mahaona koji ga je zbrinuo. Ksandar ga pozva i Mahaon okrenu glavu prema njemu. Bio je visok, uskih ramena, a njegova kratka crna kosa bila je proređena na temenu. Oči su mu izgledale umorno. – Vidim da si ojačao, Ksandre. – Da. – Nemoj da se previše naprežeš. Još uvek se nisi sasvim oporavio. – Da, gospodine. Možeš li mi reći gde se nalazi moja soba? Mahaon se osmehnu. – Kuća je poput lavirinta. Potrebno je neko vreme da bi se snašao. Da li čitaš simbole? – Ne, gospodine. – Ti si u Vatri sedam. Svaka od zgrada ima svoj simbol, a svaka od soba svoj broj – pokazao je na najbliža vrata. – Prvi simbol označava elemenat po kom se zgrada zove. Na šta ti to liči? – Na luk – odgovori Ksandar pošto se zagleda u simbol urezan u drvetu. – Pretpostavljam da bi i na to moglo da liči – složi se Mahaon. – U stvari, obrnuti polukrug predstavlja pehar. Dakle, ova zgrada je Voda. Oznaka ispod je broj sobe. Na
severu je Zemlja, a njen simbol je pun krug jer sve stvari potiču iz zemlje i u zemlju se vraćaju. Vatra je preko puta, s one strane vrta, i na svakim vratima ćeš videti još jedan polukrug koji visi nadole na pravoj crti. To predstavlja izlazeće sunce. Vazduh je zgrada levo od tebe. Na njenim zidovima ćeš videti polukrug koji stoji uspravno poput jedra na vetru. – Hvala, gospodine. Kako bogovi znaju ko je poljubio papirus? Mahaon se osmehnu. – Bogovi sve vide, Ksandre. Oni znaju šta je u našim srcima i u našim mislima. – Pa zašto im onda treba papirus? – To je ritual obožavanja, znak poštovanja i ljubavi. Razgovaraćemo o tome sutra kad budem došao da te pregledam. Sad moram da se vratim svom poslu. – Mahaon ustade. – Možeš još malo da šetaš, ali pokušaj da nikome ne smetaš. Ksandar je prešao preko opustelog vrta i pronašao svoju sobu. Osećao se umorno i slabo. Drhtavim nogama se nekako dovukao do kreveta. Učinilo mu se da je na brodu, a ne u sobi – toliko mu se ljuljalo. Dok je tako ležao, začuo je kako se vrata otvaraju i neko ulazi. Ksandar pokuša da ustane kad vide da je to Helikaon. – Lezi, dečko – nežno reče Zlatni sedajući na krevet. – Hvala, gospodine. – Ksant uskoro isplovljava za Dardaniju. Mahaon misli da bi trebalo ovde da provedeš zimu. Kaže da je potrebno vreme da ti se vrati snaga. Ksandar nije odgovorio. Bio je i razočaran, ali mu je istovremeno i laknulo. Svidelo mu se kad je bio deo
posade, ali nije želeo da doživi novu bitku. Još uvek su ga proganjale noćne more o spaljenim ljudima. Helikaon odgovori kao da mu je čitao misli. – Iskreno žalim što se na tvom prvom putovanju desila takva tragedija. Odisej mi je rekao da si video Zidanta dok si bio u groznici. – Da, gospodine. Svi ste bili na obali, a on je sa još nekim ljudima stajao u blizini. Jedan od njih bio je Epej. – Epej je poginuo u bici – reče Helikaon. – Da li ti se Zidant obratio? – Da. Rekao mi je da mislim na život i da se vratim u Troju. Hteo sam da idem sa njim, ali je rekao da su njegove staze sada mračne. Zamolio me je da njegovoj kćerki Tei kažem da mu je donela veliku radost. – Mislim da to nije bio san, Ksandre – reče napokon Helikaon i prekinu svoje ćutanje. – Verujem da je to bila istinska vizija. Darovaću zlato hramu kako bi i dalje pazili na tebe. U proleće ću i dalje imati mesta za tebe među mojom posadom. Ima nešto što bi ti zauzvrat mogao da učiniš za mene. – Bilo šta, gospodaru. – Argurije je ovde. Izboden je i rečeno mi je da umire. Želeo bih da ga posetiš i pobrineš se za njegove potrebe. Unajmio sam ljude koji će paziti na njega kako se ubice ne bi vratile. Hoćeš li da to učiniš za mene? – Da, gospodaru, ali mene Argurije ne voli. – Iznenadio bih se kad bih saznao da se Arguriju iko sviđa. – Šta mogu da učinim?
– On odbija da jede i pije. Dakle, nosićeš mu vodu i hranu. – Zbog čega odbija da jede? – Zli ljudi su mu oteli sve što je imao. Ja mislim da dobar deo njega ne želi više da živi. – Ne mogu ga silom naterati da jede, gospodaru. – Recu mu da si razgovarao sa mnom i da sam se smejao njegovim mukama. Reci mu da sam kazao da je jedan mikenski ratnik manje na ovom svetu razlog za slavlje. – On će te mrzeti zbog toga, zar ne? Helikaon uzdahnu. – Da, očekujem da hoće. Idi kod njega kad se oporaviš. On je u Vazduhu, a njegova je soba blizu stubišta na ulazu.
Karpofor je sledio Helikaona na putu ka palati. Prošlo je skoro dvadeset godina otkad je poslednji put ubio nekoga u Troji. Grad se od tada mnogo izmenio, proširio se. Nakon poslednjeg ubistva, pobegao je preko pašnjaka u šumu. Sada se na mestu pašnjaka nalazila gomila kućeraka i uskih ulica, a šuma je posečena zbog izgradnje kasarni. Velika kuća trgovca kojeg je ubio takođe je nestala. Bila je to šteta, pomislio je, jer je kuća bila dobro projektovana i lepa. Helikaon je zastao pored tezge na kojoj su prodavana platna i započeo razgovor sa vlasnikom. Karpofor se povuče i stade da posmatra trgovinu. Sunce je sijalo nad zlatnim gradom i na tržnici se okupilo mnogo sveta.
Zaista je čudno, pomislio je, što Helikaon izgleda tako opušteno. Znao je da u gradu ima Mikenjana i da u svakom trenutku na njega može da nasrne ubica. Karpofor prelete sumnjičavim pogledom po gomili tražeći mogućeg napadača kojeg bi odala napetost na licu. Bio je odlučan da ne dozvoli da neki drugi ubica odnese nagradu. Helikaon nastavi dalje, a on ga je sledio uz breg koji je vodio ka Prijamovoj palati. Primetio je da se jedan mlađi čovek pomalja između zgrada. Bio je crnokos i mršav, a nosio je zelenu tuniku i sandale. Na pojasu mu je visio nož. Karpofor primeti da mu je za pojas zadenut nož. Spazio ga je još na pijaci, u gužvi. Ubrzavajući korak, Karpofor je smanjivao razdaljinu do njega. Kada je Helikaon zamakao iza sledećeg ugla, pridošlica izvuče nož i krenu za njim. S nožem koji je blještao u ruci, i Karpofor potrča napred. Skrenuvši iza ugla, ugledao je mladića kako raširenih udova leži na ulici, a Helikaon stoji iznad njega. – Izvinjavam se – reče Karpofor. – Bio sam malo spor. – Gluposti, Atale. Greška je moja jer sam ti rekao da se držiš podalje. Nadajmo se da je ova budala najbolji koga imaju – Helikaon ironično primeti. – Zaista – složi se Karpofor. Mladić je bio živ i svestan, mada se njegov nož sada nalazio u Helikaonovoj ruci. Gledao je Zlatnoga sa pogledom čiste mržnje. Helikaon baci nož na zemlju i nastavi dalje. Karpofor ga je ponovo sledio. Hodali su u tišini sve do citadele u palati i Helikaon priđe stražarima ispred dvokrilne kapije. Oni ih propustiše i nakon što su prošli kroz senku zidina izbiše na široko popločano
dvorište. – Zadržaću se u palati – reče mu Helikaon – a ti idi i pronađi nešto za jelo. U sumrak ćemo se naći na ulazu. Helikaon se zaputi ka cvenim stubovima na ulazu u palatu, a Karpofor pronađe mesto u hladovini. Seo je na kamenu klupu ispod puzavice na kojoj su rasli purpurni cvetovi slatkastog mirisa. Tu je bilo prijatno i on se opusti. Bilo je olakšanje videti da Penelopa isplovljava tog jutra. Još od Zaliva loše sreće Karpofor je morao pažljivo da planira svaki svoj korak. Odisej ga je poznavao i bez sumnje bi pogodio da uhodi Helikaona. Kao putnik na Penelopi, bio je veoma iznenađen što je kralj Itake jedne večeri, nakon što su izvukli brod na plažu, želeo da razgovara sa njim. Kao što mu je bio običaj, Karpofor je pronašao mesto za spavanje odvojeno od ostalih. Sedeo je usamljen i posmatrao zvezde kad mu je Odisej prišao. Ružni kralj je seo pored njega. – Poznajem te – rekao mu je. Šok je bio ogroman. Karpoforov glavni talenat je bila njegova sposobnost da prođe nezapažen. Imao je lice koje se brzo zaboravlja, a samo vezivanje crne kose u rep ili puštanje brade moglo je dramatično da izmeni njegov izgled. I nije sreo Odiseja pre svoga puta u Dardaniju. Naježio se. – Otkud to? Kralj se nasmejao. – Moj prijatelj te je jednom prilikom unajmio. Video sam te kako izlaziš iz njegove kuće. Priča se da si najbolji ubica na čitavom svetu, Karpofore. Nikada još nisi omanuo. – Pobrkao si me sa nekim drugim.
– Nikad ne činim takve greške – reče Odisej. – Želeo bih da te unajmim. – Priča se da si ti čovek koji nema neprijatelje. Koga bi ti uopšte i želeo da ubiješ? Odisej slegnu ramenima. – Svejedno. Samo želim da jednoga dana mogu da ispričam kako sam unajmio velikog Karpofora. – Nije ti važno ko će umreti? – Nimalo. – Dakle, predlažeš da ubijem bilo koga i da zatim dođem kod tebe i tražim isplatu? – Hmm – zamisli se ružni kralj – shvatam da je to i suviše proizvoljno. U redu, šta kažeš na ovo: unajmljujem te da ubiješ prvu sledeću osobu koja će hteti da te unajmi. – Već znam ko želi da me unajmi, a on je moćna osoba i veoma ga dobro čuvaju. Cena mojih usluga je direktno srazmerna riziku. – Reci cenu. – Ne želiš da znaš ko je to? – Ne. Sada je Karpofor ćutao. On baci pogled prema obali na kojoj su ljudi sedeli oko vatri. Pogled mu se zadrža na crnokosom mladom princu koji je putovao sa Odisejem. Tu je bila nevolja. Tokom putovanja je primetio da je mladić veoma drag Odiseju. Da li je ružni kralj pogodio da je Karpofor unajmljen da ga ubije? Ako jeste, a Karpofor odbije njegovu ponudu, Odisej bi ga mogao ubiti ovde, na ovoj plaži. On pogleda Odiseja u oči. Taj čovek je zaista bio pametan. Želeo je da spase mladića tako što će mu ubiti oca, a opet, ako Karpofor bude uhvaćen, neće biti
krvne osvete. Jer kralj Itake je, ipak, unajmio Karpofora iz čistog hira, želeo je da ubije neku nepoznatu osobu. – Kako ćeš znati da je delo obavljeno? – upita Karpofor nastavljajući sa šaradom. – Žrtvi odseci uho i pošalji mi ga. To će biti dokaz obavljenog posla. – To će koštati težinu ovce, u srebru. – Pristajem, mada bi trebalo da znaš da mi na Itaci imamo vrlo mršave ovce. Još jedna stvar. Čovek o kome govorimo možda je već imenovao osobu koju želi da ubiješ. Ili bi je mogao imenovati pre no što ti ispuniš svoje obećanje dato meni. – Ta mogućnost postoji. Odisejev pogled postade hladan. U tom trenu Karpofor je nakratko ugledao čoveka o kome su se ispredale legende, mladog odmetnika koji je terorisao naselja širom Velikog zelenila. U mladosti, Odisej je postigao da ga smatraju neustrašivim borcem i opasnim ubicom. Karpofor je ostao veoma miran. Njegov život u tom trenu je treperio poput sveće na oluji. Jedna pogrešna reč i on će biti ugašen. – Mislim – rekao je Odisej – da ne bi bilo mudro da prihvatiš ponudu čoveka kog ćeš ubiti. Slažeš li se? – Naravno. – Odlično! Zatim su se dogovorili o načinu isplate. Negde iza njih, ljudi sa Penelope su se glasno smejali. Karpofor pogleda i vide kako se crnokosi mladi princ upustio u lažno rvanje sa Odisejevim prvim oficirom Bijasom.
– Dobar dečko – reče Odisej. – Podseća me na mladog mornara koji je nekad plovio sa mnom. Bio je ubijen. Trebalo mi je pet godina da pronađem ubicu, a kad sam ga pronašao, nataknuo sam njegovu glavu na koplje. Moja Penelopa uvek govori da sam čovek koji ne oprašta i da treba da naučim kako da se oslobodim besa. Voleo bih da to mogu – slegnuo je ramenima. – Ali mi smo ono što jesmo, Karpofore. Drago mi je što smo ovako proćaskali – udario ga je svojom mesnatom rukom po ramenu. Karpoforu se nije dopadalo to što ga je nadmudrio ružni kralj. Sada, uz Agamemnonovo obećanje nagrade u zlatu, izgledalo mu je pravično to što će se ispoštovati želja kralja Anhiza. Helikaon će, na kraju, ipak pasti pod Karpoforovu oštricu. Prvobitni plan je bio da ga ubije na Kipru i sledio ga je u mraku do vrha litice. Tada je naišla oluja i Helikaon je prišao ivici i stao podignutih ruku kao da se sprema da skoči sa stene u provaliju. Karpofor se nečujno sakrio između ogromnih stena. Nije mu bio potreban bodež. Samo lagani dodir i čovek će se stropoštati u večnost. A onda se pojavilo dete. Karpofor je nestao među senkama i slušao kako prestravljena devojčica govori o svojoj majci. Helikaon je klečao pored devojčice i bilo je vrlo jednostavno zariti mu nož u leđa. Ali on ipak nije mogao da oduzme nečiji život pred detetom. Dugo je razmišljao o toj noći na Kipru. Naučio je mnogo o sebi i o Helikaonu. Bila je to skoro smrtonosna lekcija. Helikaon je znao da ga prate i postavio je ljude ispred zidova. Zlatni ga je u vrtu umalo uhvatio. Zadrhta od zadovoljstva kad se setio tog uzbuđenja. Iznenadni bljesak mesečine otkrio je Helikaona dok je trčao da mu
preseče put. Karpofor se domogao zida i nestao u mraku. Potom je krajičkom oka spazio Zidanta. Krupni čovek ga nije video u senci. Nešto kasnije pojavili su se i ostali. Karpofor je morao da upotrebi svu svoju veštinu kako bi im pobegao. Sedeo je u senci prisećajući se tih događaja i utonuo u san. Nekakva senka pade na njega i on se istog trena probudi, čvrsto stiskajući nož u ruci. Stari sluga je stajao pred njim i umalo ispustio poslužavnik sa hranom i pićem. Karpofor skloni nož. – Gospodar ti je poslao osveženje – reče sluga kruto i spusti poslužavnik na klupu. Na njemu je bio bokal s vodom, vekna hleba i komadi usoljene ribe. Sluga je otišao bez reči i Karpofor se prihvatio jela i pića. Helikaon mu se sve više sviđao. Bio je plemić, ali je brinuo o ljudima koji su mu služili. Mora da je pogledao kroz neki od gornjih prozora i ugledao kako ga Karpofor čeka. Takvog čoveka će Sveotac veoma srdačno dočekati kad mu Karpofor pošalje njegov duh. To što će ga ubiti, zaključio je Karpofor, biće na neki način poklon Helikaonu. Zadovoljan tom mišlju, udobno se zavali i ponovo poče da drema. Priseti se prvog čoveka kog je ubio nesrećnim slučajem. Karpofor je radio u kamenolomu. Sečivo njegovog dleta se slomilo i poletelo uvis. Čoveka koji je radio pored njega zakačilo je po vratu i raseklo mu arteriju. Umro je uvijajući se po prašini kamenoloma. Karpofor je bio užasnut, ali mu je savest umirio jedan sveštenik. Te reči je ubica i danas pamtio. – Had, gospodar umrlih, zna dan kada smo se rodili kao što zna i dan i čas kada ćemo umreti. Pisano je, dakle, da svaki
čovek ima određeno klupko koje mu je dodelio Had. I kada se klupko odmota, njegovo telo se vraća u zemlju. – Dakle, svi umiremo kad nam dođe vreme? – Tačno. – Onda me je gospodar umrlih iskoristio da bi uzeo njegov život? – Upravo tako, dete moje. Budi uveren, ne treba da se osećaš krivim. Krivica je bila poslednja stvar koju je osećao. Mladi Karpofor je bio prosto okrepljen. Dotakli su ga bogovi i u tom trenutku on je postao sluga Hada. To je bio najznačajniji trenutak njegovog života, momenat koji je zauvek izmenio njegovu sudbinu. Ponovo pomisli na Helikaona. Nije ga mogao ubiti danas jer mu je Onijak naredio da bude telohranitelj Zlatnome. Kako bi ostao u Helikaonovoj blizini, pridružio se posadi na Kipru i, kao član posade, zakleo se na vernost. Takve stvari ne treba shvatati olako i zbog toga se neustrašivo borio uz Zlatnoga tokom bitke u Zalivu plavih sova. Ali se to nije moglo previše odlagati. Gozba u čast Demetre je zakazana za sledeće veče. Napustiće brod, a tokom sutrašnjeg dana ubiće Helikaona. Zadovoljan tom odlukom on se ispruži na klupu i pade u dubok san.
Helikaon prođe kroz vrata kraljevog megarona i stupi u ogromnu dvoranu u kojoj su stajali molioci, nadajući se da će pred kralja moći da iznesu svoj slučaj. Tu je bilo i
trgovaca i običnog naroda. Gužva i buka Helikaonu nisu prijali, te je brzo prošao. Kraljev orao u sjajnom oklopu sa belom krestom otvori mu sporedna vrata koja su vodila u vrt palate, i Helikaon izađe na sunčevu svetlost. Kamenom popločane staze krivudale su oko bašta sa cvetovima jarkih boja. Kamene klupe su ležale u senci puzavica koje su rasle uz debele krovne grede. I tu su čekali ljudi, ali su oni bili kraljevske krvi. Helikaon ugleda dvojicu Prijamovih sinova, kraljevog kancelara Polita i debelog Antifona. Polit je sedeo u senci sa gomilom svitaka papirusa u krilu. Obojica su nosila belu odeću do članaka i zlatne pojaseve koji su označavali njihov položaj kraljevih ministara. Prošla je skoro godina dana od trenutka kad ih je Helikaon poslednji put video. Polit je izgledao umorno, skoro bolesno. Njegova bleda kosa bila je proređena, a oko očiju je imao crvene kolutove. Antifon je bio još krupniji no što se Helikaon sećao, stomak mu je kipeo preko širokog zlatnog pojasa, lice zadriglo i zajapureno, a oči urasle u nabore. Teško je bilo poverovati da su obojica još uvek bili u svojim dvadesetim godinama, pomisli Helikaon. Antifon ga prvi spazi i široko se osmehnu. – Hej, Eneja – povikao je – dobrodošao! Stupajući brzo za toliko krupnog čoveka, on zagrli Helikaona i poljubi ga u oba obraza. Čovekova snaga je bila ogromna i Helikaon pomisli da bi mu rebra mogla popucati. Antifon ga oslobodi stiska. Polit nije ustao, samo se stidljivo osmehnuo. – O tvojim avanturama se naširoko priča u Troji – nastavio je Antifon. – Pomorske bitke i spaljivanje
piratskih brodova. Živiš životom koji nije dosadan, prijatelju moj. – Lep je osećaj vratiti se. Helikaon je zapazio upotrebu reči pirat i nije o tome ništa dodao. Troja je i dalje bila saveznik Mikene i niko nije hteo da rizikuje i uvredi Agamemnona. Neobavezno su razgovarali i Helikaon je saznao da se Prijam odmara, što je značilo da se pari sa nekom od služavki ili sa ženom nekog od svojih sinova. Polit je izgledao nervozno, činilo se da ga ne drži mesto. Možda je to njegova žena, pomisli Helikaon. – Šta ima novo u gradu? – upita ih. Posmatrao je kako im se izraz lica menja kao da se maska vraća na svoje mesto. – Ništa – reče Antifon – uglavnom je po starom. Da li si video Hektorovu nevestu? – Sreli smo se. – Teška žena, sa očima poput zelenog kremena. Uz to je i sveštenica sa Tere! Tanka kao pritka. Nemaš je za šta uhvatiti! Helikaon nije hteo sa njima da razgovara o Andromahi. Izbegavajući komentar, samo upita: – Ima li vesti o Hektoru? – Samo glasine – reče Polit trljajući vodnjikave oči belim rukavom svoje odore. – Jedan trgovac je izvestio da se vodi neka velika bitka. Niko ne zna ko je pobedio. – Hektor je pobedio – insistirao je Antifon. – Hektor uvek pobeđuje. Možda je dosadan u razgovoru i ne ume da razlikuje dobro vino od pehara kravlje mokraće, ali nikada nije izgubio bitku. Zar to nije zapanjujuće?
– U kom smislu? – Uvek diplomata, Polite! – reče Antifon podrugljivo. – Veoma dobro znaš na šta sam mislio. Obojica smo odrasli sa Hektorom. Nikad nije voleo da se bori, čak ni u dečijim čarkama. Uvek je bio razuman i dobronameran, a smeškao se poput blesana. Kako je, za ime Hada, postao takav ratnik? Helikaon se silom osmehnuo. – O čemu ti to pričaš, Antifone! Sećam se vremena kad si bio najbrži trkač u Troji. Zar se i tebi ne može postaviti isto pitanje? Kako je onako sposoban atleta postao toliko debeo? Antifon se takođe nasmeja, mada mu se u očima videlo da mu nije do smeha. – Imaš pravo, Eneja. Hektor je ono što jeste. Voljeni naslednik. Ima sreće, pretpostavljam. Ali za upravljanje gradom treba znati više no što jedan vojnik može i da zamisli. Kad žetva omane ili udari bolest, ni mrvu neće značiti to da li kralj može da protera dvokolicu kroz metež bitke ili da neprijatelju otkine glavu. – Zbog toga je Hektor srećan da ima braću poput vas. Sluga se pojavi i stade ispred Helikaona. – Kralj je sad spreman da vas primi, gospodaru Eneja. – Helikaon krenu za njim u palatu kroz bočna vrata, ka širokom stepeništu koje je vodilo ka kraljičinim odajama na vrhu zgrade. – Da li je kraljica u rezidenciji? – upita slugu. – Ne, gospodaru, ona je i dalje u letnjoj palati. Ali kralj Prijam... odmara se u njenim odajama tokom dana. Dva Kraljeva orla stražarila su ispred vrata na vrhu stepeništa. Helikaon je prepoznao jednog od njih, snažno
građenog ratnika Heona. Vojnik klimnu glavom u znak pozdrava i osmehnu se dok je otvarao vrata kraljičinog apartmana, ali nije progovarao. Helikaon uđe u sobu, a za njim Heon zatvori vrata. Dugačke zavese od gaze lepršale su na blagom povetarcu koji je dopirao kroz veliki prozor. Vazduh je ispunjavao nekakav težak miris. Kroz otvorena vrata, Helikaon je mogao da vidi nenamešten krevet. Pojavila se mlada žena rumenog lica i oborenog pogleda. Prošavši pokraj Helikaona, ona otvori vrata i izađe. Za njom se pojavio Prijam, sa velikim zlatnim peharom u jednoj i zlatnim bokalom u drugoj ruci. Prišavši velikom divanu, sede, iskapi pehar, te ga ponovo napuni. – Priđi i sedi – reče pokazujući rukom ka stolici s druge strane niskog stočića – osim ako nemaš nameru da jurcaš mojim gradom i spaljuješ mikenske gusare. Helikaon sede i pogleda u kralja. Učinilo mu se da ima više srebra u zlatu Prijamove kose, mada je i dalje imao moćnu figuru. – Da li si znao da je Agamemnon bio u Miletu? – upita Prijam. – Daleko je otišao od svoje kuće. – On je mnogo putovao tokom protekle dve godine. Trakija, Frigija, Karija, Likija. Kraljevima deli poklone, izjavljuje prijateljstvo i nudi saveze. – Šta će njemu saveznici s ove strane Velikog zelenila? – Stvarno, šta će mu? – kralj je ućutao i zavalio se na divan. – Video si devojku? – Da.
– Lepa, ali dosadna. Nekada su mi sve žene izgledale kao stvorenja puna vatre i strasti. Mogao si da provedeš divne dane upražnjavajući seks. A sad je sve: Da, veliki kralju, šta god da vam je po volji, veliki kralju. Da li želite da lajem kao pas, veliki kralju? Zašto je tako, šta misliš? – Znaš odgovor, ne treba ti moje mišljenje – reče Helikaon. – Onda mi udovolji. – Ne. Nisam došao da bih se raspravljao s tobom. Zbog čega uvek kad se sretnemo tražiš sukob? – Ne radi se tu o želji – reče Prijam. – Mi jednostavno ne podnosimo jedan drugog. Da li želiš da ti kažem o čemu si mislio kada sam ti postavio pitanje? – Ako ti je po volji. – U prošlosti su devojke vodile ljubav sa Prijamom, prelepim mladićem. A sad samo žele da opsluže Prijama, pohotnog starog kralja. Da li sam u pravu? – Naravno. Zar ti nisi uvek u pravu? Prijamov smeh odjeknu odajom. – Ti znaš zbog čega me ne voliš. Ja sam sve ono što ti ne možeš da budeš. Ja sam postao kralj, a ti si se toga odrekao i dozvolio malom Diomedu da ponese teret. – Trenuci poput ovog podsećaju me zbog čega uvek provedem malo vremena u Troji – reče Helikaon ustajući. – O, sedi! – reče Prijam. – Potrebno je da razgovaramo, te ćemo prestati da se ujedamo neko vreme. Da li želiš vino? – Ne. – Vratimo se na Agamemnona – nastavi Prijam kad je Helikaon ponovo seo. – Da li si ga upoznao?
– Ne. – Ni ja, mada sam poznavao njegovog oca Atreja. On je bio borac, ali samo kad je bio primoran da bude. Zapadni narodi su u to vreme često ratovali jedni protiv drugih. Ali Agamemnon... On je nepoznanica. Ovi oko njega su divljaci, poput Kolana. Da li si znao da je Agamemnon obnovio prinošenje ljudskih žrtava pred bitku? – Ne, nisam čuo za to. Teško da to predstavlja iznenađenje. Mikenjani su krvožedna rasa. – Tačno tako, Eneja. Ali su oni od vremena Atreja i njegovog oca zadržali Heraklov herojski kodeks. Slava i služba bogovima. Hrabrost i ljubav prema domovini. Sila bez svireposti. To se izmenilo pod Agamemnonom. Njegove vojskovođe su surovi ljudi koji među svojim vojnicima ohrabruju ispade. Uhode su mi ispričale užasne priče iz zemalja koje su opljačkali. Žene i deca iskasapljeni, muškarci mučeni i osakaćeni. – Pa zašto je onda Agamemnon nepoznanica? – upita Helikaon. – On je samo još jedan predstavnik tog divljačkog soja. – Njega nije tako lako pročitati, Eneja. Njegove vojskovođe jesu krvožedne, ali on ne uzima učešća u tome. Na gozbama ne pije vino, ne peva i ne smeje se. Sedi tiho i posmatra druge dok čine takve stvari. Ambasadori mi kažu da ima oštar um i lepo priča o savezništvu sa Trojom. Podržava, navodno, potrebu mirne trgovine, a ipak oprema piratske brodove koji pljačkaju našu obalu. A sada traži savezništvo sa kraljevima na istoku. Njegovi ambasadori su nudili darove u zlatu po Meoniji, Kariji, Likiji i drugim zemljama, čak do Frigije. Kraljevima je potreban savez sa
susedima kako bi izbegli nepotrebne ratove. Savezništvo sa Trojom je razumljivo. Najveći smo trgovački grad na Velikom zelenilu. Ali Likija i Frigija? Kakav je cilj tog darivanja? Šta se nada da će dobiti? Helikaon slegnu ramenima. – Kod Mikenjana se uvek radi o ratu ili pljački. – To i ja mislim – složi se Prijam. – U tome i jeste misterija. Špijuni mi kažu da je Agamemnon veoma inteligentan, ali bi rat na istoku bio ludost koja bi bila osuđena na propast. Hetiti možda nisu sila kakva su nekada bili, ali njihove armije su mnogo veće od mikenskih. I Gipti bi u to mogli biti uvučeni. Takođe, ako Agamemnon napadne našeg saveznika, tada će na bojno polje izaći i Trojanski konj, a nema te sile koja se može odupreti mom Hektoru. – Sve je to tačno. Ali ti si i dalje zabrinut – primetio je Helikaon. – Pastir je uvek zabrinut kada su vukovi napolju – citirao je Prijam. – Međutim, dodatni razlog za brigu je taj što je Agamemnon naredio izgradnju velikog broja brodova. Pitanje je kako će ih upotrebiti i u kom pravcu namerava da zaplovi – Prijam ustade sa divana i ode u spavaću sobu iz koje se vratio sa komadom uštavljene kože sa mapom Velikog zelenila. Raširi je preko stola. – Za vreme vladavine mog dede, Mikenjani su napali Kipar, a na ostrvu i dalje postoji jedno veliko mikensko naselje. Ako bi napali svom silom, mogli bi da osvoje rudnike bakra. Ipak, Kipar je u savezu sa Egiptom i sa hetitskom imperijom, a oni imaju armije deset puta veće od Agamemnonove. Flota bi opkolila ostrvo, ogromne armije bi se iskrcale i Mikenjani bi bili poraženi – kralj prstom
pređe duž obale, ka Likiji. – Pretpostavimo da žele da napadnu kraljevstvo Debelog kralja. Oni već imaju kolonije na Rodosu, Kosu i u Miletu. Mogli bi da budu snabdevani iz tih mesta. Ali, Kigon je stari vojnik i dobar borac. Što je važnije, u savezu je sa mnom. Poslaću Trojanskog konja njemu u pomoć, a Mikenjani neće moći da pozovu pojačanje. Isto se može reći za Meoniju i Milet. Gde god da se pogleda, Agamemnon nema nade u pobedu. Znaš li šta to znači, Eneja? – Ili Agamemnon nije inteligentan kao što to govore tvoji ambasadaori, ili ti je nešto promaklo? – Tako je! A ja ne sumnjam u njegov intelekt. Hoćeš li da na proleće kažeš svojim kapetanima da sakupljaju informacije kada budu putovali na zapad? – Naravno. – Dobro. U međuvremenu, moji ambasadori i špijuni će nastaviti da šalju izveštaje. U dogledno vreme Agamemnonovi planovi postaće jasniji. Kad ćeš zaploviti kući? – Za dan ili dva. Nakon što iskažem svoje poštovanje kraljici. Bolni izraz prelete Prijamovim licem. – Ona umire – reče kralj i zadrhta. – Teško je u to poverovati. Mislio sam da će nas sve nadživeti. – Rastužilo me je – reče Helikaon. – kad sam čuo da je bolesna. Zar se ništa ne može učiniti? Prijam odmahnu glavom. – Uzima opijate zbog bola, ali sveštenici mi govore da neće preživeti zimu. Znaš li da ona ima manje od pedeset godina? Tako mi bogova, nekada je bila najlepša žena na čitavom svetu.
Ispunjavala mi je dušu vatrom i dane pretvarala u zlato. Nedostaje mi, Eneja. Ona je oduvek bila moj najbolji savetnik. – Govoriš o njoj kao da je već mrtva. – Nisam je video nedeljama. Još otkad su mi sveštenici saopštili vesti. Ne mogu da je pogledam, suviše je bolno. Naći ćeš je u letnjoj palati s druge strane Skamandra. Tamo je sa Kasandrom i mladim Parisom. Helikaon ustade. – Izgledaš iscrpljeno. Ostaviću te da se odmoriš. – Odmor bi mi dobro došao – priznade Prijam. – Trenutno ne spavam baš najbolje. Međutim, ima još nešto čega bi trebalo da se pripaziš – dodade. – Agamemnon je unajmio Karpofora da te ubije. – Već sam negde čuo to ime. – Naravno, svi smo. Ali ono što možda ne znaš jeste da je on čovek koji ti je ubio oca. Vazduh je iznenada postao leden. Helikaon je stajao nepomično, osećajući kako mu srce pomamno tuče u grudima. – Kako si to saznao? – uspeo je da prozbori. – Moji vojnici si juče uhvatili jednog čoveka. Odveli su ga na ispitivanje gde je, prirodno, umro. Tokom ispitivanja smo saznali mnogo. Čovek kog smo uhvatili ugovarao je poslove sa ubicama. Jedan od mojih sinova je pokušao da unajmi Karpofora da me ubije. Ali, Karpofora su već bili unajmili Agamemnonovi agenti da ubije tebe. – Koji je od tvojih sinova hteo da te ubije? – Verovatno svi oni, da ti pravo kažem. Svi su oni, izuzimajući Hektora, jadna gomila. Međutim, agent je
umro a da nije imenovao izdajnika. Ne verujem i da je znao koga je od prinčeva trebalo da sretne. Glasnik mu je odneo zlato u Milet i pozvao ga da dođe u Troju. Trebalo je da ga odvedu na sastanak sa neimenovanim princom. Nažalost, uhvatili smo ga prerano. Zarobili smo i glasnika, ali se ispostavilo da je on vrlo hrabar čovek. Uopšte nisam siguran da ćemo uspeti da ga slomimo. – Da li znamo kako Karpofor izgleda? – upita Helikaon. – Ima oko četrdeset godina, prosečne je visine i mršav. Ponekad ima bradu, a ponekad je obrijan. Teško da je to od neke koristi, zar ne? – primeti Prijam. – Ne. Da li si saznao ko ga je unajmio da ubije moga oca? – Ne. Očigledno da taj posao nije išao preko posrednika. Neko je direktno došao do Karpofora. Moraš da se pripaziš, Eneja. I budi oprezan kad nekom pokloniš poverenje. – Oko sebe imam odane ljude. – Odanost je samo roba – podsmešljivo reče Prijam. – A Agamemnon ima mnogo zlata. Helikaon oseti kako ga obuzima gnev. – Oduvek si mislio da svako ima svoju cenu. Prijam se osmehnu. – A tvoja slabost leži u tome što veruješ da nije tako.
XIX
KRILA NAD OLIMPOM Kraljica Hekaba je osećala da je svaki dan sve čudniji. Kipovi koji su krasili baštensku stazu često su joj se osmehivali, a juče je na nebu iznad sebe ugledala belog krilatog Pegaza, kako leti na zapad. Bila je potrebna jaka volja da odagna te slike. Opijati su bili jaki i statue su prestale da se osmehuju. Pegaz je zahtevao dublje razmišljanje. Na kraju je zaključila da je verovatno videla jato galebova. S druge strane, bilo je prijatnije misliti da joj je izvesna smrt omogućila nekakav dublji uvid, i možda je, na kraju krajeva, ipak videla belog konja kako leti nazad na Olimp. Leđa su je bolela, ali nije imala snage da pomeri jastuk napunjen paperjem u udobniji položaj. Hladan povetarac je dopirao s mora i Hekaba uzdahnu. Oduvek je volela more, naročito Heraklov zaliv. Iz vrta na litici mogla je da posmatra Veliko zelenilo i samo pokretom glave udesno pogled bi joj padao preko sjajnog Skamandra na visoke zlatne zidine Troje u daljini. Letnja palata Kraljevog zadovoljstva oduvek joj je bila omiljeno mesto, i izgledalo joj je sasvim prikladno da tu i umre. Prijam je palatu sagradio za nju dok su oboje još bili mladi, kad im je život izgledao beskonačan, a ljubav večna. Bol joj se rasplamsa u stomaku, ali je bio tup i
potmuo, a ne oštar i probadajući, kakav je osećala nekoliko nedelja ranije. Mladi princ Paris sedeo je u senci dvadeset koraka ispred nje, nagnut nad egipatske svitke. Hekaba se osmehivala dok ga je gledala. Izraz lica bio mu je krut, koncentracija potpuna. Još nije napunio dvadeset pet godina, a već je počeo da gubi kosu, kao njegov brat Polit. Mršav i studiozan, Paris nikad nije bio naklonjen muškim zadovoljstvima koje je njegov otac toliko voleo. Nije ga zanimalo jahanje, osim kad je putovao od jedne do druge palate, i nije bio vešt sa mačem ili lukom. Njegovo interesovanje je u potpunosti bilo okrenuto učenju. Voleo je da crta biljke i cveće i kao dečak proveo je mnogo srećnih popodneva seckajući biljke i proučavajući listove. Prijamu je dečak uskoro dosadio. Prijamu svako dosadi, pre ili kasnije, pomislila je. Oseti dodir tuge. Paris podiže pogled, a lice mu preplavi zabrinutost, te odloži svitke i ustade. – Dopusti mi da ti namestim taj jastuk, majko – reče pomažući joj da se nagne napred i nameštajući jastuk. Hekaba se zahvalno nasloni. – Hvala ti, sine. – Doneću malo vode. Posmatrala ga je kako odlazi. Pokreti mu nisu bili graciozni kao Hektorovi, a ramena su mu bila pogrbljena od previše sati provedenih u čitanju. Bilo je trenutaka kad je i ona bila razočarana Parisom, ali sada je bila zahvalna na njegovom ljubaznom duhu i saosećanju koje je pokazivao. Pomisli kako je podigla dobre sinove. Bol se pojačao i ona uze zamotuljak iz kese na svom pojasu i slomi pečat od voska. Prinela ga je drhtavim rukama do
usana i ispila sadržaj. Ukus je bio gorak, ali za nekoliko trenutaka bol nestade i obuze je dremež. Sanjala je malu Kasandru i ponovo preživljavala dan kad je trogodišnjakinju zadesilo zapaljenje mozga. Sveštenici su govorili da će umreti. Mnogo male dece ne preživi tu bolest, ali je Kasandra bila jaka, deset dana se borila za život dok je groznica besnela u njenom sićušnom telu. Kad je groznica minula, Hekabina radost nije bila dugog veka. Vesela i nasmejana devojčica, kakva je Kasandra bila, preobrazila se u tiho, ćudljivo dete koje je tvrdilo da čuje glasove u svojoj glavi. Ponekad je govorila o stvarima koje niko nije mogao da razume. Sada je imala jedanaest godina i bila je povučena i tajanstvena, izbegavala je ljude i bliskost sa bilo kim, čak i sa svojom majkom. Ruka je nežno dodirnu po ramenu i Hekaba otvori oči. Sunce je bilo previše sjajno, a lice iznad nje samo silueta. – Prijame, ipak si došao da me vidiš – reče razdragano. – Znala sam da ćeš doći. – Ne, majko. To sam ja, Paris. Doneo sam ti vode. – Vode. Da. Naravno – Hekaba uze mali gutljaj pa nasloni glavu na stolicu od pruća. – Gde je tvoja sestra? – Pliva u zalivu sa delfinima. Ne bi trebalo da to čini. To su velika stvorenja i mogla bi da je povrede. – Delfini je neće povrediti, Parise. Ona voli da pliva. Mislim da je jedino srećna kad je u vodi. Hekaba baci pogled u nazad ka reci Skamander. Na ravnici se pojavio kentaur. Kraljica trepnu i pokuša da fokusira pogled. Za kentaure se kaže da donose sreću. Pola konj, a pola čovek. Uvek donose darove. Možda dolazi da me izleči, pomislila je.
– Dolazi nam neki jahač, majko – reče Paris. – Jahač? Da li ga prepoznaješ? – Ne. Ima dugačku crnu kosu. Mogao bi biti Dios. – On je poput svog oca, nema vremena za staricu koja umire – Hekaba rukom zakloni oči od sunca. – Dobar je jahač – primeti, mada je i dalje videla jedino kentaura. Kada se konjanik približio, Paris reče: – To je Eneja, majko. Nisam znao da je u Troji. – To je zbog toga što vreme provodiš sa svicima i pergamentima. Idi i pozdravi ga. I seti se da ne voli ime Eneja. Više voli kad ga zovu Helikaon. – Da, zapamtiću to. A ti bi trebalo da se setiš da i drugi gosti čekaju da ih primiš. Laodika je ovde, sa Hektorovom budućom mladom. Čekaju čitavo jutro. – Već sam ti rekla da nisam raspoložena za razgovor sa mladim devojkama – reče kraljica. Paris se nasmeja. – Mislim da će ti se Andromaha dopasti, majko. Ona je žena kakvu bi ti odabrala za Hektora. – Kako to? – Ne, neću ti reći. Moraš da se sama uveriš. A bilo bi veoma nevaspitano da primiš Helikaona, a da ignorišeš sopstvenu kćer i Hektorovu verenicu. – Umirem i ne želim da se zamaram takvim tričarijama kao što su pravila ponašanja. Lice mu se snuždi i ona vide kako s mukom suzdržava suze. – O, Parise – posegnula je rukom da ga pomiluje po obrazu.
– Ne budi tako mekan. – Ne volim da mislim o tebi... znaš... da te nema ovde pokraj mene. – Ti si tako mio dečak. Primiću goste. Neka sluge donesu stolice i neko posluženje za njih. Prinevši majčinu ruku usnama, poljubi je u dlan. – Kad se umoriš – reče on – i kad poželiš da odu, samo mi daj neki znak. Reci... traži smokve u medu, ili nešto poput toga. Hekaba se zakikota. – Ja ne moram da dajem znake, Parise. Kad se umorim, reći ću im da idu. A sad idi i reci Kasandri da nam se pridruži. – Oh, majko, ti znaš da ona neće da učini ništa što ja tražim. Ona uživa da me odbija u svemu. Mislim da me mrzi. – Zaista ume da bude svojeglava – složi se Hekaba. – Vrlo dobro. Zamoli Helikaona da ode do nje. On ume sa njom.
Staza uz liticu bila je opasna i strma, pokrivena šljunkom koji je klizio ispod njegovih nogu. Oprezno se krećući, Helikaon se spusti na obalu i zagleda se u talase na kojima je plutala Kasandrina crna kosa između dva siva i vitka delfina. Sunce je bilo visoko na briljantnom nebu. Devojčica ga ugleda i mahnu mu. Helikaon joj uzvrati mahanjem, pa sede na stenu. Sastanak sa Prijamom ga je uznemirio. Kralj je bio arogantan i Helikaonu se nikada nije sviđao. Pored toga,
bio je veoma lukav. Verovao je da se Mikenjani spremaju da napadnu istok sa velikom silom i njegovi argumenti su bili vrlo ubedljivi. Narod koji živi zarad rata uvek je u potrazi za novim oblastima za pljačku, a istok je bio zreo za takav poduhvat. Hetiti su bili uvučeni u nekoliko ratova. Bitke sa Ašuranima, Elamitima i Kasitima potkopale su njihove snage, a sada je egipatska invazija Fenikije dodatno rastegla njihove smanjene snage. Sveži vetar dunu s mora i Helikaon duboko udahnu i oseti so u vazduhu. Kasandra je i dalje plivala, ali je nije dozivao. U srećnijim danima, kad je živeo sa Hektorom i kad bi Kasandra dolazila kod njih, primetio je da dete ne sluša nikakve naredbe. Sedeo je tiho na suncu i čekao. Mnogo kasnije, ugledao je kako Kasandra pliva ka obali i izlazi iz vode. Uzevši belu tuniku do kolena sa stene, ona je odenu i pritrča Helikaonu. Mršava i sitna, sa delikatnim, lepo oblikovanim licem, Kasandra će jednog dana biti prelepa žena. Njena dugačka crna kosa bila je bujna i sjajna, a oči su se blago prelivale iz sive u plavu nijansu. – Delfini su zabrinuti – rekla je. – More se menja. – Menja? – Postaje toplije. To im se ne sviđa. Skoro da je zaboravio da je dete pometeno i da ne može da razlikuje stvarnost od mašte. Ponekad je noćima šetala vrtom i pevušila kao da priča sa starim prijateljima, iako nikoga nije bilo pored nje. – Lepo je videti te ponovo, Kasandra. – Zašto? – oči su joj bile širom otvorene, a pitanje krajnje nevino postavljeno.
– Zato što si moj prijatelj. Uvek je dobro videti prijatelje. Sela je na kamen pored njega, privukla kolena i naslonila ruke na njih. Potom se zagledala u more. – Veći je Kavala – reče pokazujući na delfine. – A ono je njegova žena Vora. Oni su zajedno već pet migracija. Ne znam koliko je to u godinama. Da li misliš da je to dugo? – Ne znam – rekao je. – Tvoja majka ima goste i pita se da li bi i ti želela da ih vidiš. – Ne volim goste – reče devojčica i protrese svoju dugu crnu kosu. Kapljice vode ispuniše vazduh. – I ja sam gost – podsetio ju je. Kao i uvek, ona klimnu glavom uz ozbiljni izraz na licu. – Da, pretpostavljam da jesi. Onda sam pogrešila, Helikaone, jer si mi ti drag. Ko su ostali? – Laodika i Hektorova verenica, gospa Andromaha. – Ona strelja iz luka – reče Kasandra. – Veoma je vešta. – Andromaha? – Da. – Nisam to znao. – Majka će uskoro umreti – reči je izgovorila bezosećajno, hladno i nezainteresovano. Zadržao je prisebnost. Na bilo kog drugog bi se naljutio, ali na Kasandru se nisu mogli primeniti uobičajeni obrasci ponašanja. – Zar te to ne rastužuje? – Zašto bi to trebalo da me rastuži? – Zar je ne voliš? – Naravno da je volim. Ona je jedan od mojih najboljih prijatelja. Majka, ti i Hektor. Volim vas svo troje.
– Ali kad umre, više nećeš moći da je viđaš niti da je grliš. – Naravno da hoću, ludice! Kad i ja budem bila mrtva. Helikaon zaćuta. More je bilo mirno i prelepo. Sedeći tako u tišini u Heraklovom zalivu, imao je osećaj kao da je ceo svet spokojan. – Nekad sam maštala da ćeš me uzeti za ženu – reče Kasandra. – Kad sam bila mala. Kad nisam ništa znala. Zamišljala sam da bi bilo predivno živeti sa tobom u palati. On se nasmeja. – Koliko se sećam, želela si da se udaš i za Hektora. – Da – rekla je – i to bi bilo predivno. Egipatska braća i sestre se venčavaju, znaš. – Ali promenila si mišljenje o meni – rekao je osmehujući se. – Da li je to zbog toga što si me čula kako hrčem? – Ti ne hrčeš, Helikaone. Spavaš na leđima raširenih ruku. Nekad sam sedela i gledala te dok spavaš. I slušala sam tvoje snove. Oni su uvek bili strašni. – Kako to slušaš snove? – Ne znam. Jednostavno to činim. Volim ovaj zaliv – promenila je temu – veoma me smiruje. – Hoćeš li mi reći zašto si odlučila da se ne udaš za mene? – Ja se nikad neću udati. To nije moja sudbina. – Možda ćeš za nekoliko godina promeniti mišljenje. Kad odrasteš. Tek ti je jedanaest godina. Kladim se da će ti svet izgledati sasvim drugačije kad budeš bila mojih godina.
– Izgledaće drugačije svima – rekla je. – Ali ću ja umreti pre toga i biću sa svojom majkom. Helikaon zadrhta. – Ne govori tako! Ne bi trebalo da deca tako govore o smrti. Pogled njenih sivih očiju susrete njegov i on ugleda more tuge. – Biću na steni – rekla je – visoko na nebu, a tri kralja će biti pored mene. I videću te sa velike visine. Stena će me poneti do zvezda. Biće to veličanstveno putovanje. Helikaon se podiže na noge. – Moram da posetim tvoju majku. Ona će biti srećna ako budeš pošla sa mnom. – Onda ću je usrećiti – pristade Kasandra. Okrenu se da još jednom pogleda zaliv. – Ovde će oni doći – prošaputala je. – Baš kao i Herakle. Samo što će ovoga puta njihovi brodovi prekriti zaliv. Sve dokle god oko može da vidi, sve do horizonta. I plaža će biti ispunjena krvlju i smrću.
Za Laodiku je to popodne bilo ispunjeno neprolaznom tugom. A počelo je tako dobro. Smejala se i šalila sa Andromahom u njenim odajama koje su gledale na severne ravnice. Andromaha je isprobavala razne šešire i haljne, koje su Laodiki poklonili strani ambasadori. Mnogi od njih su bili smešni i pokazivali su koliko su primitivni bili ti drugi narodi – drvena kapa iz Frigije sa pripadajućim velom koji je bio toliko gust da bi žena koja ga nosi bila poluslepa; visoki kupasti vavilonski šešir od kovanih srebrnih prstenova koji su nestabilno stajali na
temenu i koje je jedino držao kaiš oko brade. Ona i Andromaha su skakutale po sobama, kidajući se od smeha. U jednom trenutku Andromaha je odenula kritsku haljinu od debelog lana, ukrašenu vezom od zlatnog konca. Načinjena je tako da su grudi bile gole, a koštani korset oko pojasa je isticao obline. – Ovo je najneudobnija haljina koju sam ikad obukla – reče Andromaha zatežući ramena, pri čemu joj grudi poskočiše i ponosno se uspraviše. U tom trenutku, Laodikino dobro raspolaženje poče da kopni. Dok je stajala u toj glupoj haljini, plamenokosa Andromaha je izgledala poput boginje, a Laodika se osećala nepodnošljivo obično. Raspoloženje joj se popravilo na putu ka majčinoj letnjoj palati, ali ne zadugo. Majka je nikada nije volela. Detinjstvo joj je proteklo u stalnim grdnjama. Nikad nije mogla da popamti imena svih država oko Velikog zelenila, a kad bi ih se setila, pomešala bi gradove. Bilo ih je toliko mnogo sa sličnim imenima: Mizija, Meonija, Mikena, Kios, Kos. Na kraju su se svi izmešali u njenoj glavi. Na majčinim časovima bi je uhvatila panika i vrata njenog uma bi se zatvorila i uskratila svaki pristup, čak i stvarima koje je znala. Kreusa i Paris su uvek znali pravi odgovor, baš kao i Hektor pre njih. Nije ni sumnjala da se i mala čudna Kasandra dopada majci. Možda će sad kad je bolesna biti manje gruba, pomislila je dok je dvokolica prelazila most preko Skamandra. – Kakva je tvoja majka? – upita Andromaha. – Veoma dobra – odgovori Laodika.
– Ne, pitala sam se kako izgleda. – O, visoka je i kosa joj je crna. Otac kaže da je ona nekad bila najlepša žena na čitavom svetu. I dalje je veoma privlačna. Oči su joj sivkastoplave. – Na Teri je veoma poštovana – reče Andromaha. – Delom njenog miraza je sagrađen Hram konja. – Da. Majka je pričala da je veoma veliki. Andromaha se nasmeja. – Veoma veliki? Kolosalan je, Laodika. Možeš ga videti s mora i kad si miljama udaljen od Tere. Glava je tolika da je u njoj velika dvorana u kojoj se sastaje pedeset starijih sveštenika. Tu se mole i prinose žrtve Posejdonu. Oči su mu ogromni prozori. Ako se nagneš kroz njih, mogao bi da se pretvaraš da si ptica, toliko su visoko iznad zemlje. – Zvuči... predivno – reče Laodika tupo. – Da li si bolesna? – upita Andromaha nagnuvši se ka njoj i obgrlivši je oko ramena. – Ne, dobro mi je. Stvarno. – Ona pogleda u Andromahine zelene oči i vide u njima zabrinutost. – Radi se samo o... – Herinoj kletvi? – Da – reče ona, srećna jer to nije bila potpuna laž. – Zar ti nije čudno to što je boginja proklela žene periodičnim krvarenjem? Trebalo bi da je to neki hiroviti bog, stvarno. Andromaha se nasmeja. – Ako je verovati svim pričama, muški bogovi bi više voleli da žene stalno upražnjavaju seks. Možda nam je Hera podarila mali predah.
Laodika ugleda kako se ramena vozara pomeraju napred kao da je hteo da se udalji od tog razgovora. Njeno raspoloženje se iznenada popravi i ona poče da se kikoće. – O, Andromaho, ti stvarno na predivan način gledaš na neke stvari. – Smestivši se na sedištu udobnije, ona baci pogled ka zidovima Kraljevog zadovoljstva i oseti kako se njeni strahovi tope. Laodika nije videla majku nekoliko meseci i kad ih je Paris uveo u baštu, ona je nije prepoznala. U pletenoj stolici je sedela sedokosa starica, krhka i koščata, a lice je bilo poput požutelog pergamenta koji je toliko jako bio zategnut, da je izgledalo kao da će pući svakog časa. Laodika je stajala nepomično, ne znajući kako da reaguje. Prvo je pomislila da je to strašilo takođe došlo da poseti njenu majku, ali je zatim starica progovorila. – Da li ćeš samo da stojiš tamo, glupa devojko, ili ćeš da dođeš i poljubiš majku? Laodiki se zavrtelo u glavi. Usta su joj bila suva i u glavi joj je odjekivalo kao što je to bilo i u vreme onih užasnih časova. – Ovo je Andromaha – nekako je uspela da progovori. Pogled umiruće kraljice se odvoji od nje i Laodika oseti nalet olakšanja. Andromaha istupi napred i poljubi Hekabu u obraz. – Žalim što vas zatičem tako lošeg zdravlja – rekla je. – Sin mi je rekao da ćeš mi se dopasti – reče hladno kraljica. – Uvek sam prezirala tu frazu. Istog trena mi se čini da mi se unapred neka osoba neće svideti. Dakle, reci mi zašto bi trebalo da mi se svidiš?
Andromaha odmahnu glavom. – Mislim da neću, kraljice Hekabo. Izgleda mi da u Troji svi igraju neke igre. Ja ne igram. Voli me ako hoćeš, ili me mrzi ako moraš. U oba slučaja će sunce nastaviti da sija. – Dobar odgovor – reče kraljica. A onda njene bistre oči pogledaše Andromahu prodorno. – Čula sam da si stajala na visokom parapetu sa Prijamom i da si odbila da klekneš pred njim. – Da li si ti klekla pred Prijamom? – Ni pred Prijamom ni pred nekim drugim muškarcem! – prasnu kraljica. Andromaha se nasmeja. – Eto, kraljice Hekabo. Već imamo nešto zajedničko. Ne znamo kako da klečimo. Kraljičin osmeh izblede. – Da, imamo nešto zajedničko. Da li je moj muž već pokušao da te odvuče u krevet? – Ne. Niti će uspeti i ako pokuša. – O, on će probati, draga moja. Ne samo zato što si visoka i privlačna, već i zato što ličiš na mene, tačnije na mene kakvu sam nekada bila. I ja sam nekada bila sveštenica na Teri. I ja sam nekada bila jaka. Trčala sam preko brda, zatezala luk i igrala na svetkovinama. I ja sam imala slatku ljubavnicu, punih usana i velikih grudi. Kako je Kaliopi primila vaš rastanak? Laodika je bila iznenađena ovom vešću i bacila je pogled na Andromahu. Pomislila je da će njena prijateljica biti snuždena i posramljena. Umesto toga, Andromaha se široko osmehivala. – Kakav je ovo grad – rekla je. – Svuda su uhode i došaptavanja, nijedna tajna nije bezbedna. Nisam
pretpostavljala da bi kraljevski dvor mogao znati toliko o dešavanjima na Teri. – Kraljevski dvor ne zna – reče kraljica – ja znam. Dakle, Kaliopi je plakala? Da li te je preklinjala da pobegneš sa njom? – Da li si se ti tako rastala od svoje ljubavnice? – Da. Srce mi je prepuklo kad sam je ostavila. Ubila se. – Mora da te je mnogo volela. – Sigurna sam da jeste. Ali se ona ubila nakon dvadeset godina nakon što joj se zloćudna bolest razvila u grlu, pojela joj meso s kostiju i onemogućila joj da govori i diše. Bacila se sa oka Konja i razbila se o stene ispod. Sada ja imam bolest u stomaku. Da li misliš da su nas bogovi kaznili zbog pohote? – A ti? Hekaba slegnu ramenima. – Zapitam se ponekad. – Ja ne – reče Andromaha. – Besni ljudi hodaju zemljom s mačevima i vatrom – pale, ubijaju i siluju. A tvrdi se da im se bogovi dive. Ako je to istina, onda ne vidim kako mogu da kažnjavaju žene zato što vole jedna drugu. Međutim, ako nisam u pravu i bogovi nas zaista kažnjavaju zbog naših zadovoljstava, onda ne zaslužuju moje poštovanje. Hekaba se iznenada nasmeja. – O, ti si zaista nalik meni! Mnogo si pogodnija za mog Hektora nego tvoja bezbojna sestra. Ali, razgovarale smo o Prijamu. On te neće silovati. Želeće da te zavede ili će pronaći neki drugi način da iznudi tvoj pristanak. Prepreden je, ali mislim da će sačekati da ja umrem. Ostalo ti je još malo vremena.
– Kako neko može da voli takvog čoveka? – Andromaha je bila potpuno zbunjena. Hekaba uzdahnu. – On je osoran i ponekad surov, ali u njemu ima i veličine. Kad ga budeš bolje upoznala, uvidećeš to – reče i pogledom potraži Laodiku. – Dete, da li ćeš da poljubiš majku? – Da – odgovori snuždeno Laodika stupajući napred i saginjući se. Zatvorila je oči i spustila ovlašni poljubac na majčin obraz, pa se žurno povukla natrag. Kraljica je mirisala na karanfilić, a miris je bio težak i izazivao mučninu. Sluge donesoše stolice i hladno piće. Paris se udaljio i nastavio da čita svitke. Laodika nije znala šta da kaže. Sad je znala da majka umire i srce ju je bolelo zbog toga. Osećala se ponovo poput deteta – jadno, usamljeno i nevoljeno. Čak i na samrti, majka za nju nije imala lepe reči. Stomak joj je bio vezan u čvor i razgovor između Hekabe i Andromahe izgledao joj je poput brujanja pčela. Majka ponovo pozva sluge i oni podignuše oslikane zastore da ih zaštite od sunca, i, mada je senka bila prijatna, nimalo nije popravila Laodikino raspoloženje. Potom je došao Helikaon i Laodika se ponovo oraspoloži. Ona je ustala sa stolice i mahala dok je mladi princ išao preko požutele trave na vrhu litice u pratnji male Kasandre. On se osmehnu kad vide Laodiku. – Lepša si nego ikad ranije, rođako – reče grleći je i privlačeći je k sebi. Laodika je poželela da zagrljaj potraje večno. Privila se uz njega i poljubila ga je u obraz. – Bogova mi, Laodika, moraš li da se ponašaš poput kurve? – povika majka.
Grubost tona je preseče. Počinila je najveći prekršaj protokola. Gost prvo mora da pozdravi kraljicu. Helikaon se nagnu i poljubi je u čelo. A onda namignu i prošaputa: – Ne brini! – Doveo sam Kasandru po vašem zahtevu – reče prišavši kraljici. – Niko me nije doveo – bunila se Kasandra. – Došla sam da te razveselim, majko. – Ti me uvek razveseljavaš, draga – reče Hekaba. – Sedi s nama, Helikaone. Rekli su mi da si se borio s gusarima i da si ih zatim zapalio. – Dan je suviše lep da bih ga pokvario pričom o pokolju i divljaštvu – spretno je izbegao odgovor. – A gospa Andromaha već zna sve o bici i o onome što je bilo posle. Ona je sve videla sa obale. – Zavidim ti – reče Hekaba. – Volela bih da sam gledala kako gore ti Mikenjani. Svi su, do jednoga, bezosećajni psi. Nikad nisam srela Mikenjanina koji bi mi se svideo ili kome bih mogla da verujem. – Ispričaj majci o prerušavanju – reče Laodika. – Priču je jedan od mojih sluga čuo od nekog člana posade. – Prerušavanje – ponovi Hekaba i namršti se. – Kako bi izbegao ubice na litici – reče Laodika. – To je bilo veoma pametno. Ispričaj joj, Helikaone. – Nije baš toliko spretno. Znao sam da me ubice čekaju, pa sam podmitio jednog od Kigonovih stražara i pozajmio njegov oklop. Ništa dramatično, bojim se. Jednostavno sam prošao pored Mikenjana – iznenada se zakikota. – Jedan od njih čak me je pozvao i pitao me da li sam video Helikaona.
– Bio si obučen kao stražar? – reče Andromaha. – Da nisi možda ostao bez jedne sandale na obali? – Da. Pukao mi je kaiš. Otkud to znaš? – Videla sam te. Laodika pogleda u svoju mladu prijateljicu. Lice joj je izgledalo veoma bledo i prvi put, otkako je zna, Andromaha je izgledala nervozno i napeto. – Bila je to jeftina sandala – reče Helikaon. – Pričaj mi o brodu – zahtevala je Hekaba. – Uvek sam volela priče o brodovima. Laodika je sedela mirno dok je Helikaon pripovedao o Ksantu i o Ludaku iz Mileta koji je pristao da ga sagradi. Pričao je o njegovoj izdržljivosti na moru i kako je igrao po talasima uz kralja mora. Pričao im je o oluji i kako ju je brod savladao. Laodika je bila izgubljena u tim čudesima. Sanjala je oduvek o tome da će otploviti negde daleko od Troje, da će živeti na zelenom ostrvu gde je niko neće zvati glupom devojkom, ili zahtevati da izrecituje imena zemalja koje nikad neće posetiti. U sumrak se Hekaba požali na umor. Pozvali su dvojicu sluga da je odnesu u kuću. Helikaon je otišao posle toga. Nameravao je da tog dana isplovi za Dardaniju, ali će sad morati da sačeka još jedan dan. On poljubi Laodiku i ponovo je zagrli. – Nije imala nameru da bude surova – rekao joj je. O da, želela je, pomisli Laodika ali reče: – Sigurna sam da imaš pravo, Helikaone. Kleknuvši pored Kasandre, on reče: – Da li ću dobiti zagrljaj, mala prijateljice? – Ne. – Dobro onda – rekao joj je i ustao.
– Predomislila sam se – ona žurno promeni mišljenje. – Dozvoliću ti da me zagrliš jer će te to učiniti srećnim. – To je ljubazno od tebe – reče on. Kasandra ga zagrli mršavim rukama oko vrata i snažno ga stegnu. Helikaon je poljubi u obraz. – Prijatelji se uvek zagrle – dodao je i okrenuo se ka Andromahi. – Lepo je videti te opet, gospo – reče. Laodika je očekivala da priđe i zagrli i Andromahu, ali to nije učinio. Njih dvoje su se posmatrali. Andromahino ozbiljno lice je omekšalo i obrazi su joj postali rumeni. – Da li ćeš doći na venčanje? – Mislim da neću doći. Želim ti svu sreću. Oduvek sam znao da je Hektor miljenik sudbine, ali sada sam siguran da su ga bogovi blagoslovili. – Da li su i mene blagosiljali? – upita ona tiho. – Nadam se, svim svojim srcem. – Da li ćeš je zagrliti? – upita Kasandra. – Trebalo bi. Helikaon ju je gledao nesigurno, ali Andromaha zakorači napred. – Mislim da bi trebalo da budemo prijatelji – rekla je. – Uvek ćemo to biti, Andromaho. Dajem ti svoju reč. – Rukama je obuhvati oko ramena i privuče k sebi. Laodika oseti iznenadan ledeni ubod u stomaku dok ih je posmatrala. Videla je kako Helikaon zatvara oči i čula je kako je uzdahnuo. Obuze je tuga. Već nekoliko godina je maštala o tome da će otac možda ugovoriti njihovo venčanje. Znala je da je on ne voli, ali je verovala da će moći da ga usreći ako se budu spojili. Kad je čula da je odbio da se venča sa prelepom Kreusom, bila je presrećna. Rekao je Prijamu da će se oženiti iz ljubavi.
Laodika se držala slabašne nade da bi on mogao da zavoli baš nju. Ta nada je gorela poput usamljene sveće u samotnim noćima. A sada se ugasila. Nju nikad nije grlio ovako. U tom trenu je shvatila da nikad i neće. Nikada nećeš spoznati ljubav. Mračni strah je došaptao ove reči iz njenog srca. Andromaha raskide zagrljaj. Pocrvenela je i stajala nesigurno. Brzo se udalji od Helikaona i kleknu pored mršave Kasandre. – Da li i nas dve možemo da budemo prijateljice? – Ne još – odgovori Kasandra. – Idem ponovo da plivam. Delfini me čekaju.
XX
HERMESOV HRAM Karpofor je osećao nervozu dok je sedeo na krovu i gledao preko Skamandra u udaljenu palatu na vrhu litice. U sumrak će započeti festival u čast Demetre, boginje useva. Narod će zahvaliti na uspešnoj žetvi ovog leta. Točiće se jaka pića, dobra vina, biće puno hrane i ogromni ražnjevi će se okretati. Narod će da igra i peva i tog dana će zaboraviti svakodnevne brige. Za devet meseci, na svet će doći na stotine kmečeće dece. Karpofor je prezirao festivale. Međutim, ovaj će biti poseban. Kad je započeo svoju službu kao izaslanik smrti, zaputio se na Samotraku kako bi potražio savet od proroka koji je tamo živeo. Čovek je bio čuven širom Velikog zelenila. Živeo je u pećini, odbacivši bogatstvo zarad duhovnog savršenstva. Ispod pećine je uvek bila gomila ljudi koji su nosili darove i molbe. Prorok bi sedeo ćutke ispred pećine i povremeno bi pozivao nekoga da priđe. Zatim bi tiho govorio, a molilac bi saslušao i zaputio se ćutke nazad u gomilu. Ljudi bi dobacivali moliocu Šta je rekao, ali nikad nije bilo odgovora. Karpofor je čekao devetnaest dana. U jutro dvadesetog, dok je tupo posmatrao starca, osetio je njegove oči na sebi. Zatim je pozvan. Jedva da je mogao da poveruje u to,
te se osvrnuo da proveri da neko ne sedi iza njega. Napokon je ustao i pošao uz brdo. Prorok nije bio toliko star, koliko mu se najpre učinilo. Iako mu je brada bila seda, njegovo lice nije bilo izborano. Karpofor sede pred njime prekrstivši noge. – Kakvu mudrost tražiš? – upita prorok. – Pozvan sam da služim Velikom ocu – reče mu Karpofor – ali mi je potreban savet. – Na koji način je došao taj poziv? Karpofor mu ispriča o smrti svog kolege i o shvatanju da treba da služi velikog boga tako što će slati duše na dugačko putovanje. – Ti misliš da Had od tebe zahteva da ubijaš ljude? – Da – ponosno odgovori Karpofor. Bezizražajnog lica, čovek ga je posmatrao. Njegove krupne plave oči proučavale su Karpoforove crne. – Koliko si ih do sada ubio? – Devet. – Sačekaj dok porazgovaram sa duhovima – reče prorok i sklopi oči. Prošlo je mnogo vremena i Karpofor pomisli da je čovek zaspao. Onda se njegove oči otvoriše. – Svaki čovek bira svoj put, Karpofore. Ako bih ti rekao da si u zabludi i da te gospodar mrtvih nije ovlastio, da li bi mi verovao? Odgovori iskreno. – Ne. Veliki bog me je načinio svojim slugom. Čovek klimnu glavom. – Reci mi, da li veruješ da bi on od tebe tražio da ubijaš decu? – Ne.
– A žene? – Ne znam. Da li on želi da vidi ubijene žene? – Nećeš ubijati žene i decu. I nećeš nikoga ubiti između Demetrinog i Persefoninog festivala. Kad zemlja spava između godišnjih doba, i ti ćeš se odmarati. I nakon svake uspešno obavljene misije polovinu honorara davaćeš siromašnima i onima kojima je potrebna pomoć – starac reče i pokaza na nož za Karpoforovim pojasom. – Daj mi ga. Karpofor ga izvadi i pruži proroku. Bio je to lep bodež, drška je bila ukrašena srebrnom žicom, a jabuka je bila u obliku lavlje glave. – U svojim misijama ćeš koristiti samo ovaj nož. Nikad otrov, konopac ili mač. Nikad ruke, koplje ili luk. Kad se bodež polomi, ili ga izgubiš, nećeš više velikom bogu služiti i ubijati ljude. Ako prekršiš bilo koju od ovih odredbi, tvoj će život biti okončan u roku od sedam dana. – Biće onako kako si rekao, presvetli. Dugi niz godina Karpofor je bez gunđanja sledio sve upute. U tri grada su postojale kuće u kojima su se starali o jadnima i siromašnima, a finansirao ih je Karpofor. Pod njegovim bodežom nije palo nijedno dete ili žena, a oružje je brižno negovao i koristio ga samo u misijama kako se sečivo ne bi oštetilo. Za opštu upotrebu je nosio još dva noža i njih je koristio u bici u Zalivu plavih sova. Noćas se održava Demetrin festival i danas će bodež sa lavljom glavom okončati Helikaonov zemaljski život. Posmatrao ga je kako ovog jutra jaše preko mosta na Skamandru na konju kog je pozajmio iz kraljevih štala. Verovatno će se vratiti oko sumraka i zatim proći kroz
grad na putu ka obali. Proći će preko trga kod Hermesovog hrama. Tu će biti velika gužva. Ne bi trebalo biti teško da ga tu ubijem, pomislio je Karpofor. Jednostavno ću mu prići sa bodežom skrivenim u rukavu. Helikaon će me dočekati s osmehom. A onda ću brzo i bez oklevanja potegnuti nož i prerezati mu grlo. Zatim ću nestati u gomili. Helikaon će moći da pronađe put do Jelisejskih polja i večno uživa u društvu bogova i heroja. Uzdahnuo je. Neće biti teško ubiti ga tamo. Helikaonovo pogubljenje je bilo teže od većine ubistava. Zlatni je bio oprezan i oštrouman čovek. Bio je taktičar i mislilac. Još gore od toga, shvatio je Karpofor. U stvari oklevao je da ispuni ugovor. Čudne misli su ga obuzimale u poslednje vreme, čudne sumnje i zabrinutost. To mu se nikad ranije nije dogodilo. Karpofor je voleo svoj posao i osećao se ponosno zbog toga što ga je Had odabrao. Omelo ga je to što se pridružio posadi Ksanta. Čitavog života je bio usamljenik, sasvim zadovoljan sobom. Još više od toga, nije mu se nikako sviđalo da bude u gužvi. Mislio je da će putovanje na Ksantu biti neprijatno i naporno. Umesto toga, pronašao je neku vrstu utehe. Juče ga je na obali Onijak zagrlio kad mu je Karpofor rekao da napušta posadu. Osećaj je bio čudnovat. Posle je pokušao da se priseti trena kad je poslednji put bio zagrljen. Nije mogao da se seti. Pretpostavljao je da ga je majka mazila, ali ma koliko da se trudio, nije se mogao prisetiti ni jednog njenog dodira. – Nedostajaćeš nam, Atale – rekao je Onijak. – Znam da je Zlatni polagao velike nade u tebe. Biće duboko razočaran kad bude saznao da više nisi sa nama.
Ovaj način rastanka je za ubicu bila nepoznata teritorija. Zapanjilo ga je to što je otkrio da je blizu toga da pusti suzu. Ne znajući šta da kaže, on teškim korakom ode odatle noseći zarađene bakrenjake. Proveo je noć dremajući u dovratku koji je gledao na ulaz palate i probudio se u zoru očekujući Helikaona. Ispod krova je čuo decu kako se smeju i igraju. Pogledao ih je i video kako se petorica dečaka igraju loptom od starog kanapa. Potom je ugledao još jedno dete kako sedi odvojeno od ostalih. Dečak je bio mršav i koščat, a na licu mu je bila tuga. Nemoj da sediš tu, pomisli Karpofor. Idi i pridruži im se. Nemoj da se izdvajaš. Upoznaj nove prijatelje. Ali, dečak je samo sedeo i gledao. Karpofor oseti kako mu se raspoloženje kvari. Zanosio se idejom da siđe i porazgovara sa njim. Ali ipak nije. Šta bih i mogao da kažem, zapitao se. Zbog čega bi me on poslušao? Jedan od dečaka, visoki i vitki momak kestenjaste kose, izađe iz grupe i sede pored sitnog deteta. Obgrlio ga je oko ramena. Dete se nasmeja. Viši dečak ga podiže na noge i povuče ka ostalima koji su se igrali. Karpofor oseti nalet zahvalnosti. Sedeo je i posmatrao njihovu igru sve dok nisu otišli svojim kućama. Sitni dečak se smejao. – Ko sada zna šta bi ti mogao postati – prošapta Karpofor. I ponovo ga obuze tuga. U svetlosti koja je iščezavala, on ugleda konjanika kako se vraća preko mosta na Skamanderu. Bilo je previše mračno da bi razaznao lice jahača ali je prepoznao Helikaonov stil jahanja, jednom rukom je držao uzde a druga je lagano ležala na butini. Karpofor ga
je posmatrao kako vraća konja, kratko razgovara sa štalskim momkom a zatim ulazi u palatu. Malo kasnije se pojavio odeven u tuniku od crne kože i sa dva bronzana mača u kanijama na bokovima i zaputio se ka ulici koja izlazi na plažu. Sakrivši nož u rukav Karpofor siđe sa krova i krenu da mu preseče put.
Dok je hodao ka obali, Helikaon je mislio na Andromahu. I dalje je osećao toplinu njenog tela, stisnutog uz njegovo u tom zagrljaju. Sećanje na miris njene kose ga je ispunio čežnjom. Poželeo je da je ranije isplovio i da nije posetio umiruću Hekabu. Bacio je pogled prema niskim oblacima na zapadu i zapitao se da nije možda počinio neki greh prema Afroditi, boginji ljubavi. Njoj je prinosio manje žrtava nego ostalim bogovima. Shvatao je ironiju čitave situacije. Odbijao je da se oženi bez ljubavi, a sad je sreo ženu iz svojih snova koja je trebalo da se uda za drugoga. Još gore, ona će se udati za njegovog najboljeg prijatelja. Nije sad vreme da misliš na to, upozorio je sebe dok su senke na ulicama Troje bile sve duže. Prošao je kroz gomilu sjajno odevenih Trojanaca. Gurali su se na pijaci pokušavajući da se cenjkaju sa trgovcima koji su bili nestrpljivi da pokupe robu pre no što padne noć. Kurva mu se osmehnu, isturajući velike grudi i oblizujući našminkane usne. Helikaon odmahnu glavom i njeno interesovanje splasnu, a širokog osmeha nestade. Kad je ostavio gužvu iza sebe, počeo je opreznije
da silazi niz ulice koje vode ka plaži. Mikenski špijuni su bili svesni da mu je ovo poslednju dan u Troji. Znali su da će isploviti u zoru. Ako nameravaju da ga ponovo napadnu, to će biti sada, dok se bude vraćao na Ksant. Duvao je prohladni vetar sa zapada i nekoliko kapi kiše se spusti na zemlju. Helikaon osmotri zgrade pred sobom. Približavao se uskoj ulici koja je vodila ka širokom trgu ispred Hermesovog hrama. Tu će biti mnogo ljudi, mornara koji nude darove za bezbedno putovanje i drugih koji će putovati, a došli su da bi zatražiti božiji blagoslov. Savršeno mesto da se postavi zaseda čoveku koji će posmatrati u svoj brod. Osetio je kako ga obuzima napetost dok je ulazio niz ulicu ispred hrama. Ispred je video čoveka koji je bio sakriven ispod plašta i kapuljače. Čovek se žurno okrenu i pođe ka trgu. Hladan bes obuze Helikaona. Ovo je, dakle, bio izviđač. Njegovo pojavljivanje na trgu ostalima će reći da se Helikaon približava. Koliko će ih biti? Srce poče da mu užurbano udara. Ovog puta će hteti da budu sigurni. Osam ili deset ubica će pojuriti na njega. Sigurno ne više od toga. U većoj grupi bi samo smetali jedan drugome. Deset će biti maksimum, zaključio je. Najmanje dvojica će mu doći s leđa kako bi mu presekli put ka uličici kojom sad hoda. Ostali će ga opkoliti, a zatim jurnuti na njega. Helikaon zastade i izgovori molitvu bogu Areju. – Znam da te ovi Mikenjani obožavaju više od ostalih bogova, ali ljudi na ovom trgu su kukavice. Od tebe tražim da mi danas blagosloviš mač. Onda je nastavio napred. Pri izlasku na trg, pogleda levo i desno. Dok je nastavljao napred, ugledao je dvojicu ljudi sa navučenim
kapuljačama kako mu se približavaju s leđa i blokiraju mu povlačenje. Video je da mu se Atal približava kroz gužvu. U tom trenutku četvorica muškaraca, zbacivši ogrtače i isukavši mačeve, jurnuše ka njemu. Nosili su kožne grudne oklope i okrugle kožne šlemove. Helikaon izvuče svoja dva mača i skoči da ih dočeka. Svuda naokolo narod poče da beži. I ostali Mikenjani potrčaše ka njemu. Helikaon izbegnu snažni zamah i zari svoj mač u grlo napadača. Oseti udarac mača po boku. Bol je bio gotovo nesnosan, ali skriveni diskovi od slonovače sprečiše da mu rebra budu slomljena. Helikaon poteže mačem ka kožnom šlemu Mikenjanina. Mač zapara kožu i meso čovekovog lica i pokida mu donju vilicu. Helikaon nastavi da se kreće, sekući i parirajući. Uprkos tome što je bio usredsređen na napadače, bio je svestan da su Onijak i njegovi odabrani borci pojurili iz svojih skrovišta i napali Mikenjane. Zvonki zvuci mačeva odjekivali su trgom. Gomila se povukla i prepustila središte trga borcima. Uhvativši desnom rukom kratki mač kao da je nož, Helikaon odbi udarac levom rukom i zari mač desnom kroz ključnu kost napadača. Mač prodre duboko i užasnuti vrisak se ote iz Mikenjaninovog grla. Helikaon se okrenu i ugleda kako Atal zariva nož u oko jednog od Mikenjana. Bilo je krvi na Atalovoj tunici. Sad su Mikenjani pokušavali da pobegnu. Helikaon ugleda visokog ratnika kako ubija jednog člana posade i trči ka uskoj ulici. Geršom mu preseče put i ogromna Zidantova batina su sruči na čovekovo lice. Mikenjanin oboren s nogu je pao razbijene lobanje. Dvojica
preostalih napadača pobacaše oružje, ali bili su nemilosrdno pobijeni. Helikaon ugleda Atala kako se tetura ka njemu, a sa noža mu kaplje krv. Čovek posrnu. Ispustivši mač, Helikaon mu pođe u susret. Povređeni čovek mu pade u ruke i Helikaon ga položi na pločnik. Atalova ruka pade i nož zapara Helikaonovu tuniku. – U redu je, Atale – reče Helikaon uzimajući mu bodež iz ruke. – Bitka je gotova. Daj mi da ti pogledam ranu. Iznad desnog kuka je bila duboka rana iz koje je liptala krv. Helikaon ugleda i drugu ranu na grudima. I ona je obilno krvarila. Onijak kleknu pored Helikaona. – Osam mrtvih Mikenjana, ali mi smo izgubili petoricu. Trojica su ranjena. – Na Ksantu nas čeka vidar? – Da, Zlatni, baš kao što si i naredio. – Onda hajde da prenesemo ranjenike na brod. – Daj mi...moj nož – prošapta Atal. Helikaon mu položi ruku na rame. – Moraš da se odmaraš, Atale. Ne napreži se. Tvoj je nož na sigurnom. Ja ću se starati o njemu. – Izgleda da ćeš ipak ostati s nama, prijatelju Atale – reče Onijak. – Ne brini. Postaraćemo se za te tvoje ogrebotine. Helikaon ustade i pogleda trg oko sebe. Ljudi su počeli da se okupljaju i da zure u leševe. Grupa trojanskih vojnika istrča na trg i raširi se, izvučenih mačeva. Helikaon se zaputi ka njima. Prišao mu je jedan trojanski oficir. Helikaon ga nije poznavao. – Šta se ovde dečava? – zahtevao je da čuje.
– Mikenske ubice su pokušale da me ubiju. – A zašto bi to hteli da učine? – Ja sam Eneja iz Dardanije, poznat kao Helikaon. Oficirov stav se istog časa izmeni. – Oprostite, gospodine. Nisam vas prepoznao. Ja sam nov u gradu. – On baci pogled na leševe i ranjene članove posade. – Da li je neko od ubica pobegao? – Nisam video. – Moraću da podnesem izveštaj svom komandiru straže. – Naravno – reče Helikaon i opisa napad. Kad je završio, oficir mu zahvali i okrete se da pođe. – Čekaj – pozva ga Helikaon – nisi me pitao zbog čega su me Mikenjani napali. Oficir mu se usiljeno osmehnu. – O, u gradu sam dovoljno dugo da bih znao zašto – odgovorio je. – Zamutio si Veliko zelenilo njihovom krvlju. Helikaon se vratio svojim ljudima. Trojica teško ranjenih ljudi su na nosilima odneti u Kuću zmije, dok su ostali uz pomoć drugova došli na Ksant, gde ih je čekao lekar Mahaon. I pet leševa je doneto na plažu i položeno na pesak u blizini Ksanta. Helikaon kleknu pored svakog tela i stavi im srebrnjake u usta. – Zbog čega to radiš? – upitao je Geršom. Helikaon ustade. – Darovi za čamdžiju Harona. Sve duše moraju preći Crnu reku kako bi dospele do Jelisejskih polja. On ih prevozi. – Veruješ u to?
Helikaon slegnu ramenima. – Ne znam. Ali darovi takođe predstavljaju i odavanje počasti mrtvima i priznanje njihove hrabrosti. Visoki čovek sede kose u dugoj beloj odori, sa naslikanim konjem što je predstavljao znak Prijamove kuće, priđe im i pokloni se. – Moj gospodaru Eneja, dolazim od kralja sa lošim vestima. – Da li je Prijam bolestan? – Ne, gospodaru. Vesti su iz Dardanije. – Govori odmah, čoveče. Glasnik je oklevao, a onda duboko udahnu. Nije gledao Helikaona u oči. – Stigla nam je vest da je grupa mikenskih pirata pod okriljem mraka provalila u dardanijsku tvrđavu – oklevao je. – To nije bio pljačkaški pohod. Bila je to ubilačka misija. Helikaon je stajao ćuteći. – Oni su mene tražili? – Ne, gospodaru. Tražili su kraljevo dete. Ledeni strah obuze Helikaonovo srce. – Reci mi da ga nisu pronašli. – Žao mi je, gospodaru. Ubili su Diomeda, a silovali i izboli njegovu majku. Ona je još uvek živa, ali se bojim da neće još dugo. Nekoliko ljudi, uključujući i Onijaka, okupilo se oko njih. Niko nije ni reč izustio. Helikaon se borio da ostane smiren. Zatvorio je oči, ali mu se stalno priviđalo nasmejano Diomedovo lice i sunčani odsjaj u njegovoj zlatnoj kosi. Tišina postade još veća.
– Gusari su proterani, gospodaru. Ipak, većina je uspela da se domogne obale i brodova koji su ih čekali. – Kako je dečak umro? – Natopili su mu odelo uljem i zapalili ga, a zatim bacili sa litice. Kraljičina odora je takođe natopljena uljem, ali je vojskovođa Pauzanija uspeo da se probije do nje. Mikenjani nisu stigli da je zapale i zbog toga su je, pretpostavljam, izboli. Niko ne zna ko je predvodio napad, osim što je jasno da je to bio mladi ratnik bele kose. Helikaon se odvoji od glasnika i zanemele posade i pogleda ka moru. Onijak mu se pridružio. – Kakva su tvoja naređenja, kralju moj? – Noćas isplovljavamo. Idemo kući, u Dardanos – reče Helikaon.
Treći deo
ZIMSKE OLUJE
XXI
ĈOVEK PRED KAPIJOM Asirac Habušaš sedeo je na vrhu litice, zagledan u more. Na severoistoku se nalazilo ostrvo Samotraka, čije su visoke planine bile okupane suncem. Ovde, na malom ostrvu Pitrosu, teški oblaci bacali su mračne senke preko litica i brdovitog krajolika. More ispod njega bilo je valovito i nemirno, a jak vetar nemilosrdno je šamarao talase. Habušaš podiže vrč s vinom i potegnu. Vino je bilo jeftino i kiselo, ali je i takvo poslužilo. Iza sebe je čuo smeh svoje dece – trojica sinova su jurili sa dugačkim štapovima, koji su predstavljali mačeve za borbu protiv zamišljenih ratnika. Jednog dana, pomislio je s ponosom, zaploviće sa mnom, a mačevi će biti pravi. Bila je ovo dobra sezona – pljačke su bile uspešne, a plen bogat. Kolan ih je vodio u brojne pobede i Habušaš se vratio sa punom vrećom da prezimi na ostrvu. Bilo je tu zlatnih ogrlica i narukvica, broševa od srebra i lapis lazulija, prstenova ukrašenih koralima i smaragdima. Da, dobra sezona, ako se izuzme užas u Zalivu plavih sova. Mnogo dobrih ljudi je poginulo tog dana. Tela su im spaljena, ugljenisana. Osvetili su se napadom na Dardanos. Habušaš se zadovoljno seti kako je mladi kralj, čija je odeća bila u plamenu, vrištao dok je padao niz liticu. Pomisao na kraljicu bila je još prijatnija. Seks je uvek bio izvor uživanja, ali je zadovoljstvo bilo mnogo veće
ukoliko bi žena bila protivna. Da, naročito kad moli i preklinje da je poštede. Kako je ona preklinjala! Habušaš je bio iznenađen kad je čuo da je preživela. Obično je bio smrtonosan kad god bi izvukao nož. Pretpostavljao je da ga je žurba naterala da promaši njeno srce. Kraljevski vojnici su se probili do njih brže no što su pirati pretpostavljali. Bila je to prava šteta jer su natopili njene haljine uljem i bilo bi prikladno da su posmatrali kako obavijena plamenovima sledi svog sina. Pomislio je na Helikaona. Srce mu je ogrejala misao da on sigurno trpi veliku patnju. Poslednji brod je pristao na Pitros tri nedelje ranije i doneo je vesti s kopna. Helikaon se vratio u Dardanos. Širom zemlje su dizane bune i javljalo se nezadovoljstvo. Ubistvo dečaka-kralja uznemirilo je narod, baš kao što je Kolan pretpostavio. A kako bi Helikaona tek ozlojedilo saznanje da ljudi koji su napali tvrđavu sad bezbedno zimuju na Pitrosu, zaštićeni besnim morem i mikenskom vlašću. Čak i kad bi ubedio svoje ljude da se suoče sa Posejdonovim besom, Helikaon ne bi mogao da napadne ostrvo, a da se ne izazove rat koji ne bi mogao da dobije. Kolan je obećao svojim ljudima da će na proleće ponovo napasti Dardanos. Ovog puta sa pedeset brodova i sa više od hiljadu ratnika. Habušašu je bilo drago što je kraljica i dalje bila živa. Mogao je da zamisli njen užas kad bude gledala kako ratnici ponovo napadaju, skoro da je mogao da čuje njene vapaje. Dok je maštao o tome kako će joj kidati odeću s leđa, osetio je kako mu srce brže kuca. Nikad ranije nije bio u prilici da siluje kraljicu. Mada je
gnječenje kraljevskog mesa ličilo na bilo koje drugo, pomisao na njen društveni položaj ga veoma uzbudi. Posmatrao je zalazak sunca. Sinovi se okupiše oko njega i on ih zagrli. Bili su to dobri dečaci i neizmerno ih je voleo. – Dakle, razbojnici – reče im – vreme je da odete kući i večerate. Balios, najstariji dečak, pokaza ka moru: – Pogledaj, oče, brodovi! Habušaš pokuša da bolje osmotri pučinu. U daljini, ka istoku, primetio je četiri broda, čiji su veslači snažno veslali. I moraju, pomislio je, smrkava se, a oni sigurno neće želeti da ostanu na moru tokom noći. Šta su to tražili na moru u ovo opasno doba, gde to plove? Mora da im je sezona bila mršava i da su kapetani očajnički žudeli za nekim plenom. Ponadao se da su imali sreće i da će se nešto od njihovog blaga pripasti njemu. Habušaš je postao vlasnik svih kurvi na Pitrosu i bio je veoma zadovoljan svojim životom. Imao je trojicu valjanih sinova, ženu koju je voleo i bogatstvo koje se uvećavalo. Ovi strani bogovi su ga uistinu blagoslovili. I trebalo bi, pomislio je. Pre svakog putovanja, svim bogovima je prinosio žrtve – bikove Zevsu, Heri, Posejdonu i Areju; jagnjad Demetri, Ateni, Artemidi i Afroditi; koze Hefestu, Hermesu i Hadu. Čak je i manjim božanstvima darivao vino jer nije želeo da se zameri Sudbini ili nestašnoj Neslozi. Habušaš je bio duboko religiozan čovek, a bogovi su nagrađivali takvu pobožnost. Šestogodišnji Kletis, najmlađi sin, trčao je pored same ivice litice. Habušaš mu doviknu da bude pažljiv, a zatim reče Baliosu da ode i uzme ga za ruku.
– Zbog čega uvek moram da brinem o njemu? – pobunio se Balios. Bilo mu je trinaest, skoro da je postao čovek, i počeo je da se oslobađa stega dečaštva. – Zašto ne ode Palikle? On nikad ništa ne radi. – E, baš radim! – odbrusi mu Palikle. – Pomogao sam majci da potera koze dok si se ti krio u senu sa Ferzijom. – Prekini svađu – prasnu Habušaš. – Nešto sam ti rekao, Baliose. Trinaestogodišnjak potrča i zgrabi malog Kletisa, koji poče da plače. Balios htede da ga ćušne. – Ne diraj brata! – upozorio je Habušaš. – Mnogo me nervira. – Još je dete. Deca su stvorena da nas nerviraju. Reci, da li sam ja tebe ikad udario? – Ne, oče. – Onda se ugledaj na mene. Balios povuče za sobom Kletisa, koji se opirao. – Dakle – šapnu Habušaš desetogodišnjem Paliklu – tvoj brat jurca za lepom Ferzijom. – I ne mora baš mnogo da juri – promrmlja Palikle. – Gora je od svoje majke. Habušaš se nasmeja: – Nadajmo se da je tako. Njena majka je jedna od najboljih kurvi. Palikle stade i zagleda se u more. – Još brodova, oče – rekao je. Habušaš vide da su prve četiri galije već doplovile do obale, ali je iza njih dolazilo još sedam. Nebo je bilo prekriveno olujnim oblacima i more je postajalo sve nemirnije.
– Još pet, oče! – povika Balios. Pokazivao je ka severu i isturenom komadu kopna. Strah pogodi Habušaša poput ledenog koplja. U tom trenu je shvatio da to Helikaon dolazi da se osveti. Šestnaest brodova! Najmanje osam stotina neprijateljskih ratnika spremnih za napad! Stajao je nepokretno, kao okamenjen, skoro da nije verovao svojim očima. Samo bi se ludak usudio da povede flotu preko Velikog zelenila tokom sezone oluja. O čemu li je razmišljao kad se nadao da će izbeći mikenski bes? Habušaš nije bio budala. Pokušao je da zauzme Helikaonov položaj i da razmotri situaciju iz njegovog ugla. Dardančeva jedina nada ležala je u tome da niko ne preživi napad, da ne ostane nijedan svedok koji bi mogao da posvedoči o tome ko je odgovoran za masakr. Moraće da nas sve pobije! Ubijajući svakog ko im se nađe na putu, Helikaonovi ljudi će pohrliti na osrvo. Habušaš potrča ka gradu i zaštitnom zidu, a dečaci zaostaše. Kad je stigao do prve kuće, povika najbližim ljudima: – Uzimajte oružje! Napadnuti smo! Kao bez duše, trčao je ka svojoj kući, usput upozoravajući na opasnost. Ratnici su panično istrčavali iz belih, okrečenih zgrada, žurno navlačeći oklope i pripasujući mačeve. Na vratima njegove kuće stajala je supruga Vorija. Bilo je jasno da je čula kako se nešto dešava. – Donesi mi šlem i sekiru – viknuo je. – Povedi decu u brda, idite do pećina. Hajde, odmah! Panika u njegovom glasu je osvesti i ona se vrati u kuću. Ušao je za njom i iz škrinje pokupio svoj oklop.
Navukavši ga preko glave, poče da zakopčava kaiševe. Mali Kletis je stajao na vratima i plakao. Balios i Palikle su bili iza njega, potpuno prestrašeni. Supruga se vratila sa šlemom u ruci. Habušaš ga stavi na glavu i brzo pritegnu kaiščić. – Idite sa majkom, dečaci – reče podižući dvoseklu sekiru. – Ja ću se boriti uz tebe, oče – ponudi se Balios. – Ne danas, momče. Ostani uz majku i braću. Bežite u brda! Poželeo je da ima vremena da ih sve zagrli i da im kaže koliko ih voli. Prošavši pored dečaka, potrča ka palisadi. Na Pitrosu je bilo više od dve stotine boraca, a drveno utvrđenje je bilo dobro snabdeveno lukovima i kopljima. Tu bi mogli da odbiju napad čitave armije! Nade potonuše kad pomisli na sve te ratnike koji su bili na brodovima. Čak ni tvrđava neće moći da zadrži osam stotina dobro naoružanih ljudi. Bacivši pogled ka obali, vide kako se poslednji sunčevi zraci prelamaju na njihovim štitovima, oklopima, šlemovima i vrhovima kopalja. Postrojavali su se u disciplinovane falange. Pogledavši ka uzvišenju iznad grada, video je kako žene i deca hitaju ka pećinama koje nisu predstavljale sigurnu zaštitu. – Neka kopilad pokušaju da napadnu – povika okupljenim gusarima. – Nahranićemo ih njihovim iznutricama! Znao je da to što priča nije mogućno i na licima okupljenih je video da su i sami toga svesni. Kad su vodili bitke na moru, nije im bilo premca. Tokom napada su se
lako oklopljeni gusari kretali brzo, udarali snažno, a zatim bežali sa svojim plenom. Protiv disciplinovane vojske na kopnu nisu imali nikakve šanse. Pomislio je da će sigurno umreti i to ga uznemiri. Barem će njegovi sinovi preživeti. Pećine su bile duboke, a Balios je znao skrovita mesta pod zemljom u koje se nijedan oklopljeni vojnik neće usuditi da kroči. – Vidite! – jauknu jedan od ljudi, pokazujući ka ženama i deci u begu. Iznad njih su se pojavili naoružani vojnici koji su marširali sporo, održavajući poredak i držeći spuštena koplja. Žene i deca potrčaše ka gradu u pokušaju da izbegnu njihova koplja. Habušaš oseti beskrajan talas očajanja. Mora da je još brodova pristalo na zapadnoj strani ostrva. Pokolj će biti potpun. – Na ogradu – naredio je okupljenim ratnicima. Oni se dadoše u trk preko uske ulice ka zaravni ispred drvenog utvrđenja. Nedaleko od njih, neprijateljski vojnici su marširali spojenih štitova i pripravnih kopalja. Biće malo vremena, tek toliko da svi muškarci dođu do utvrđenja. Žene neće uspeti da stignu. Habušaš stiže pred utvrđenje i odmeri ljude koji su se komešali i tiskali oko zatvorene kapije. – Šta se to, za ime Hada, ovde događa? – povika ljudima koji su stajali na grudobranu. – Otvarajte vrata! Brzo! – Zbog čega bismo to učinili? – iznenadi ih ledeni glas. Habušaš pogleda uvis i susrete Helikaonove oči. Nije imao oklop, nosio je, kao običan mornar, stari iznošeni
hiton. Ljudi oko njega su bili odeveni na sličan način, ali su u rukama držali lukove sa spremnim strelama. Habušaš oseti kako mu se steže grlo. Osim kad su bile priređivane gozbe ili okupljanja, palisada je uvek bila prazna. Helikaon mora da je ove ljude iskrcao ranije i jednostavno došetao do puste tvrđave. – Ovo je mikenska teritorija – rekao je, mada je znao da uzalud troši dah. Vojnici su marširali iz pravca obale, približili su se i zauzeli borbeni poredak. Njihovi štitovi bili su podignuti, a koplja uperena unapred. Sa okolnih padina počeše da pristižu žene i deca i da se pribijaju uz svoje muževe i ljubavnike. Balios stade pored svog oca, držeći u ruci stari bodež iskrzane oštrice. Habušaš pogleda sina i srce mu prepuče. Zašto su bogovi toliko okrutni? – Bacite oružje – naredi Helikaon. – Nameravaš da nas spališ, prokletniče! Mislim da neću položiti oružje! Napred, momci! Pobijte ih sve! – bes proključa u Habušašu i on se baci ka vojnicima koji su išli prema njima. Njegovi ljudi, prkosno ispuštajući borbene krike, poleteše za njim. Strele sa tvrđave se zariše u njihova tela, a Helikaonovi vojnici im potrčaše u susret. Bitka je bila kratka i surova. Lako opremljeni Mikenjani nisu mogli da se nose sa vojnicima pod punim oklopom. Habušaš je ubio dvojicu Dardanaca pre no što je proboden kroz bok. Oborio ga je udarac štitom po glavi. Kad se osvestio, osetio je da su mu ruke svezane iza leđa i video je da leži na zidu utvrđenja. Rana na nozi ga je pekla poput vatre, a krv mu je natapala odeću. Svud
oko njega ležali su ljudi uz koje se borio godinama. Nijedan muškarac nije ostao u životu. S mukom se podigao na kolena i uspravio. Pogledom je potražio svoje sinove. Kad ugleda Baliosovo telo, ote mu se bolan jauk. Dečak je bio proboden kopljem kroz grlo i nepomično je ležao na leđima. – O, sine moj – izbezumljeno je ponavljao očiju punih suza. Primeti da ispred njega stoji Helikaon i da razgovara sa starijim vojnikom. Sećao ga se iz napada na Dardanos. Bio je to vojskovođa... Pauzanija, tako je. Stariji čovek ga ugleda i dade znak Helikaonu. Čovek se okrenu ka njemu sa zlobnim pogledom. – Sećam te se iz Zaliva plavih sova, bio si uz Kolana na litici. Pored njega si se borio i u pomorskoj bici. Habušaš, ako ne grešim. – Ubio si mi sina! Bio je još dete. Helikaon je nekoliko trenutaka stajao ćuteći i Habušaš je u njegovim očima prepoznao mržnju. I pored toga, kad je progovorio glas mu je bio hladan, skoro bezosećajan, zbog čega je ono što je govorio postalo nemerljivo strašnije. – Nisam imao vremena da ga natopim uljem i da ga zapaljenog bacim sa vrha litice. Možda imaš još sinova, raspitaću se – ove reči poput vatrenog biča ošinuše Habušaša. – Nemoj da ih povrediš, Helikaone! Preklinjem te! – Da li je i ona molila? – upita Helikaon neprirodno smirenim glasom. – Da li je i kraljica preklinjala za život svog sina?
– Molim te! Učiniću bilo šta! Moji sinovi su moj život! – reče Habušaš i pade na kolena. – Moj život za njihove, Helikaone! Oni nisu učinili ništa tebi niti tvojima! – Tvoj život je već u mojim rukama – Helikaon izvuče mač i prisloni ga uz Habušaševo grlo. – Ali, ako mi kažeš gde mogu da pronađem Kolana, možda ću prema tvojoj deci biti milosrdan. – Otišao je pre tri dana. Vratiće se na proleće sa pedeset brodova. Ne znam gde je sada, kunem se. Rekao bih ti da znam. Pitaj me o bilo čemu drugom. Reći ću bilo šta! – Dobro. Da li je Kolan spalio mog brata i bacio ga sa litice? – Ne. On je samo izdao naredbu. – Ko ga je ubio? Habušaš se podiže na noge. – Obećavam ti da ću ti reći, ako mi obećaš da nećeš dirati moju porodicu? – Ako poverujem u to što budeš rekao... Habušaš se uspravi. – Ja sam spalio dečaka. Da, i silovao sam kraljicu. Uživao sam u njihovim jaucima i želeo bih da sam poživeo duže kako bih imao priliku da ti se popišam na pepeo! Helikaon je stajao nepokretno i Habušaš vide kako mu se grče mišići donje vilice. Ponadao se da će ga iznervirati i da će ga ubiti jednim udarcem mača u srce, ali to se nije dogodilo. Helikaon koraknu unazad i vrati mač u korice. – A sad ćeš me spaliti, prokletniče? – Ne, nećeš goreti.
Helikaon se okrenu i pozva dvojicu vojnika. Habušaša su dovukli do kapije utvrđenja i presekli mu veze. Istog trena, on udari jednog vojnika i obori ga s nogu. Drugi ga udari drškom koplja po temenu. Oslabljen zbog gubitka krvi, Habušaš se zatetura pre nego što ga drugi udarac onesvešćenog posla na zemlju. Probudio ga je bol koji je isijavao iz zglobova i stopala i širio se duž ruku i listova. Otvorio je oči i bolno urliknuo. Ruke su mu bile raširene i prikucane za drvenu kapiju. Krv je kapala iz rana i osetio je kako mu bronzani klinovi razdiru kosti zglobova. Pokušao je da ispruži noge da bi smanjio pritisak na svoje osakaćene ruke, ali ga obuze bolna agonija i on ponovo vrisnu. Noge su bile neprirodno savijene, te shvati da su mu i stopala probodena. Zamućenog pogleda, video je da Helikaon stoji ispred njega. Svi ostali vojnici su otišli. – Vidiš li brodove? – upitao ga je. Habušaš se zagleda u njega i vide da ovaj pokazuje rukom ka obali. Galije napadača bile su izvučene na suvo. Helikaon ponovi pitanje. – Vidim... ih. – U zoru će sve žene i deca iz tvog naselja biti na tim brodovima. Sad su robovi. Obećao sam, neću da izdvajam tvoju porodicu i da se svetim iskijučivo njima. Preživeće. Rekavši to, Helikaon se udalji. Vetar je duvao sve jače i njegova silina otvori kapiju. Habušaš zastenja kad mu se klinovi zariše dublje u meso. Kroz otškrinuta vrata kapije, primeti da su tela njegovih ljudi sklonjena. Njihovi leševi su odneseni do obližnjih kuća i prikucani za vrata ili
ograde. Neki su bili klinovima zakucani za zidove, a drugi su visili sa gornjih prozora na kućama. Spustio je pogled i ugledao telo svog sina na zemlji. Ruke su mu bile prekrštene na stomaku, a glava nakrivljena na stranu. Pri svetlosti mesečine, Habušašu se učini da vidi odsjaj metala u dečakovim ustima. Neko mu je stavio srebrni prsten kako bi platio Skeledžiji. Mada otupeo od bola, Habušaš oseti zahvalnost. Novi talasi bola počeli su da mu razdiru telo kad su grčevi zahvatili izvijene noge. Telo je svom težinom visilo i povećavalo pritisak na probijene zglobove. Habušaš ponovo urliknu. Pokušao je da ne razmišlja o bolu. Grozničavo se pitao koliko će mu biti potrebno da umre. Možda odmah te noći? Ili sutra? Da li će lešinari početi da se goste njegovim mesom dok se on još uvek bude uvijao od bolova? Hoće li biti primoran da gleda kako divlji psi proždiru leš njegovog sina? Iznenada, primeti da mu se neko približava. Helikaon se vraćao sa mačem u ruci. – Ja nisam Kolan – rekao je. Mač polete napred i zari se u Habušaševe grudi, prodirući pravo do srca. I sav bol iščeznu.
XXII
FRIGIJSKI LUK Jesenji meseci su se vukli sporo. Sumorno, jednolično sivo nebo, izbrazdano silovitim olujama i jakim kišama, pomračilo je čak i veseli Andromahin duh. Ranije je provodila vreme u prijatnim aktivnostima, ali palata je pružala malo mogućnosti da žena pronađe zabavu. Nije im bilo dozvoljeno da jašu konje ili da posećuju večernje zabave u gradu. Nije bilo posetilaca niti okupljanja na kojima bi se pevalo i igralo. Iz dana u dan, Tera joj je sve više nedostajala, i često je sanjala divlju slobodu koju je tamo doživela. Dosadu je, donekle, ublažio dolazak privremene noćne sluškinje, tračke devojke Alezije. Bila je voljna i poslušna, ali blizina njenog tela u širokom krevetu Andromahu je samo podsećala koliko joj nedostaje Kaliopi. Kad se Alezija vratila svojim redovnim obavezama, Andromahi nije nedostajala. Zbog toga, nije ni pokušala da zavede novu devojku. Baš pred sam kraj godine, Andromaha je na Donjoj pijaci nabavila frigijski luk. Bilo je to dobro oružje koje se teško zatezalo, čak je i Andromahi isprva bilo teško da njime ovlada. Bio je spretno izrađen od slojeva savitljivog drveta i roga, a zajedno s njim kupila je i štitnik za zglob od lakirane crne kože. Ponela ga je na vežbalište severno od grada, i tad su joj mnogi trojanski strelci odali
priznanje na veštini. Bio je to jedan od retkih sunčanih dana, i Andromaha je, odevena u belu tuniku do butina i sandale, uživala tokom prepodneva. Trojanci su bili učtivi i pokroviteljski raspoloženi. Kad su videli njeno umeće, okupili su se oko nje i radoznalo ispitivali kvalitet njenog luka. Sledećeg dana, Andromaha je bila pozvana u Prijamove odaje. Kralj je bio ljut – prekorevao ju je zbog pojavljivanja među ljudima niže klase. – Nijedna Trojanka plemenitog roda ne bi šetala polugola među seljacima – vikao je. – Još uvek nisam Trojanka – pokušavala je da stiša njegov bes. – Možda to nikad i nećeš biti! Mogao bih da te osramoćenu vratim nazad i zatražim da mi se vrati novac! – Kakva bi to tragedija bila – odbrusila je ironično. Očekivala je eksploziju besa, ali, sasvim neočekivano, kralj poče da se smeje. – Tako mi bogova, devojko, podsećaš me na Hekabu! Bljuješ žuč i vatru! Da, veoma ličiš na nju. Primetila je da je njegov pogled okrznuo njene grudi, pa skliznuo duž tela. Tanka plava haljina iznenada joj se učinila preskromnom i suviše providnom. – Ne smeš da kršiš trojanske običaje – uzdahnuo je, crven u licu, ali smirenog tona. – Dvorske dame nose dugačke haljine kad se pojavljuju u javnosti. Nikad ne streljaju iz luka. Tebi, međutim, dopuštam da koristiš svoj. Impresionirala si ljude, što nije loša stvar. Vladarske porodice i treba da ostavljaju moćan utisak.
– Bilo ih je lako zadiviti – setila se. – Lukovi kojima ih snabdevaš lošeg su kvaliteta. Nisu dovoljno čvrsti i domet im je loš. – Dobro su nam služili u prošlosti. – Začudilo bi me kad bi strela iz trojanskog luka probila i kožni oklop. Ovih dana ratnici nose bolje oklope. Kralj je nekoliko trenutaka sedeo bez reči. – Vrlo dobro, Andromaho. Ovog popodneva ćeš doći u vrt palate, pa ćemo videti koliko je moćan trojanski luk. Vrativši se u svoje odaje koje su gledale ka brdima na severu, ona vide da je Laodika očekuje. Odnedavno, od susreta sa Hekabom, princeza više nije bila prijateljski raspoložena prema njoj. Andromaha je to pripisivala šoku, nastalom kad se uverila koliko je majka bolesna i slaba. Ovog puta je izgledala još tužnije. Obično prenatrpana nakitom, sad je nosila obični, neukrašeni bledozeleni hiton. Njena plava kosa, uvek svezana srebrnom ili zlatnom žicom, slobodno je padala preko ramena. Na čudan način, pomislila je Andromaha, nedostatak ekstravagantnih dragulja Laodiku je učinio još privlačnijom, kao da sjajna lepota dragog kamenja ističe običnost njenog izgleda. Pozdravljajući prijateljicu poljupcem u obraz, ispriča joj o Prijamovom izazovu. – Želi da te ponizi, trebalo bi da znaš – primeti tiho Laodika. – Kako to misliš? – Uvek to radi. Voli da ponižava ljude. Majka je ista, zato su se tako lepo slagali – devojka slegnu ramenima. Andromaha sede pored prijateljice i zagrli je. – Šta se dešava sa tobom, Laodika?
– Dobro mi je – usiljeno se osmehnula. – Da li si razgovarala sa Helikaonom? Andromahu je to pitanje iznenadilo. – Zašto bih razgovarala sa njim? – O, ne znam. Pitala sam se da nije možda poslao neku poruku. Meni niko ništa ne govori. – Ne. Koliko mi je poznato, nije bilo poruka iz Dardanije. – Kažu da je ubio dvadesetoricu Mikenjana na trgu ispred hrama. Ličio je na mladog boga – rekla je, a potom shvatila da se i suviše zanela. Pokušala je da ublaži utisak koji su ostavile njene reči i odmah je dodala: – Tako sam čula. Imao je dva mača i usmrtio je sve napadače. I Andromaha je čula za te preterane priče o Helikaonovom junaštvu. Pogledala je Laodiku i shvatila da je mlada žena opčinjena. Osetila je tugu. I sama je posmatrala kako Ksant isplovljava u zoru, osećajući da nešto gubi. Videla je kako Helikaon pozdravlja Laodiku u Hekabinoj palati i bilo je jasno da ništa ne oseća prema njoj. Jeste joj uputio kompliment, ali u njemu nije bilo ni trunke strasti. Bilo je jasno zbog čega je Laodika pomislila da Andromaha ima vesti o njemu – nije mogao da prikrije svoju strast prema toj ženi. – Kako će me tvoj otac osramotiti? – poželela je da promeni temu. – Stalno se poigrava sa ljudima. Ne znam zbog čega. Kreusi i Hektoru to nikad nije priredio, ali mi ostali smo bili žrtve njegovih igara. Andromaha se nasmeja: – Mene ne može poniziti, Laodika. Dobar sam strelac.
– Prirediće nadmetanje – reče Laodika. – Videćeš. Pozvaće Diosa ili, možda, Agatona. Oni su vrhunski strelci. Otac će ispuniti vrt ljudima koji će gledati kako te pobeđuje jedan od njegovih sinova. Videćeš – ponovi. – Moraće da budu veoma, veoma dobri – odgovori joj Andromaha. – Neće me zaplašiti njegova rulja. – Volela bih da ličim na tebe – Laodika uzdahnu. – Da sam... – zastade oklevajući, a zatim se blago osmehnu. – Ali nisam, tako da nećemo više pričati o tome. Andromaha je uze za ruku. – Slušaj me – prošaptala je – šta god da vidiš u meni, to postoji i u tebi. Dobra si žena i ja sam ponosna što si mi prijateljica. – Jesam dobra žena – ponovi Laodika. – Ali, meni je dvadeset i tri, a nemam muža! Sve moje sestre su lepotice i sve su udate, sem Kreuse. – Laodika! I ne slutiš koliko smo nas dve slične, stvarno. Najmanje sam lepa u svojoj porodici i niko me nije hteo. Zbog toga me je otac i poslao na Teru. Prijam me je uzeo za Hektora samo zato što je moja mlađa sestra umrla. Ti nisi ružna! Oči su ti prelepe, a osmeh očarava. Laodika pocrvene i pogleda Andromahu u oči. – Sećam se kad je Palesta došla u Troju. Svidela mi se, ali je bila jako stidljiva. Ocu se svidela, ali je majka nije volela. Smatrala je da Palesta nije dostojna Hektora. Sećam se kako je rekla da misli kako je odabrana pogrešna sestra. Ona je već tada znala sve o tebi. – Nisam znala za to. Jadna Palesta! Bila je slatko devojče. – Da li ti se dopada Helikaon? – upita Laodika.
Andromaha nije želela da govori o tome i bojala se da bi njeno prijateljstvo sa Laodikom bilo uništeno ako bi rekla istinu. Ipak, nije umela da laže. – Da, sviđa mi se – priznala je. – Zaljubljen je u tebe. Videla sam to. – Muškarci često žude za onim što ne mogu imati. Udaću se za Hektora i nemojmo dozvoliti da se misli o muškarcima ispreče između nas. Ti si mi prijateljica, Laodika, i volim te kao sestru. Hoćeš li mi se kasnije pridružiti u vrtu? Biće mi lakše ako budem imala nekog svog u blizini. – Naravno da hoću. Posle toga, moram da odem do Asklepijevog hrama. Majci je potrebno još opijata. – Poći ću s tobom. Moj mali prijatelj pomaže u hramu. Zove se Ksandar. Bilo je podne kad su se dve žene pojavile u najvećem vrtu palate. Kao što je Laodika predvidela, čekalo ih je barem stotinu ljudi. Andromaha je ranije bila u prilici da upozna mnoge od njih, ali se mnogih imena nije mogla setiti. Prijam je sedeo na izrezbarenoj stolici, postavljenoj na kamenom postolju. Pored njega je bila njegova kćerka Kreusa, lepotica crne kose, vitka i kraljevskog držanja. Posmatrala je Andromahu hladnim očima i sa neskrivenim prezirom. Tu je bio i kancelar Polit, nežnog izgleda i oblih ramena, potom debeli Antifon i vitki Dios. Andromaha je bila zatečena kad se iznova uverila koliko liči na Helikaona. Pored njih je stajao još jedan čovek, visok i širokih ramena, sa crvenom kosom zlatnog sjaja. Andromaha ga ranije nije videla.
– To je Agaton, moj polubrat – Laodika pogodi o čemu je razmišljala Andromaha. – Rekla sam ti da će otac organizovati nadmetanje. Na drugom kraju vrta, na nekih šezdeset koraka od njih, Andromaha ugleda mala kolica sa velikim točkovima. Na sredini, postavljen na velikom šiljku, nalazio se grudni oklop od kože. Za prednji i stražnji kraj kolica bili su privezani dugački konopci. – Da li si ikad gađala pokretnu metu? – upitala je Laodika. – Ne. – Danas hoćeš. Sluge će povlačiti konopce i pokretati kolica unapred i unazad. Prijam ustade sa prestola i među ljudima zavlada tišina. Agaton i Dios uzeše lukove i stadoše pored Andromahe. Laodika načini nekoliko koraka unazad. – Danas ćemo prisustvovati takmičenju – objavi Prijam gromkim glasom. – Andromaha iz Tebe pod Plakosom veruje da je trojanski luk inferiorno oružje i zabaviće nas svojim, vrednim poštovanja, veštinama. Agaton i Deifob, moje cenjene vojskovođe, braniće trojansku veštinu izrade. Pobedniku će biti dodeljena vredna nagrada – kralj ispruži ruku i Kreusa mu pruži predivno izrađeni bojni šlem, ukrašen srebrom, sa slikom boga Apolona koji zateže luk. Prijam ga podiže visoko i popodnevno sunce obasja uglačani metal. – Neka Gospodar srebrnog luka podari pobedu najboljem – uskliknu kralj.
Andromaha oseti kako je obuzima bes. Bio je to dar za ratnika, namenjen muškarcu, i sama nagrada je predstavljala neprikrivenu uvredu za ženu-strelca. – Želiš li da prva gađaš, Andromaho? – upita Prijam. – Tvoja ponuda se ne može nazvati pristojnom, kralju Prijame – odgovori slatkim glasom Andromaha. – U muškom svetu žena treba da sledi muškarca, a ja sam vaspitana u skladu sa tom tradicijom. – Onda će prvi pokazati svoju veštinu Agaton – reče Prijam i udobno se smesti. Princ širokih ramena istupi, prislanjajući strelu na tetivu. Na njegovu komandu, sluge na drugom kraju vrta uzeše konopce i povukoše kolica na levu stranu. Ljudi sa desne strane počeše brzo da vuku kolica preko kamenog poda. Agaton odape, strela udari i probi kožni oklop. Gomila ga pozdravi uzvicima. Zatim istupi Dios. I on posla strelu u kožu. Obe strele su pale na zemlju posle pogotka, pokazujući da nisu prodrle duboko. Andromaha namesti strelu sa crnim perom i stegnu tetivu. Dok je posmatrala dvojicu muškaraca, procenjivala je vreme koje je potrebno streli da stigne do mete, kao i brzinu kolica. I pored toga, poželela je da je mogla da ima nekoliko probnih hitaca. Primirivši se, zategnu luk. Pogledom je netremice pratila kolica. Kad konačno odape, crnopera strela se duboko zari u oklop. Svako je imao priliku da gađa još šest puta. Pošto niko nije promašio, oklop je podsećao na bodljikavo prase. Publici je popustila pažnja i nastupila je kratka pauza dok su sluge uklanjale uništeni oklop i sakupljale strele. Andromaha pogleda prema prinčevima. Kao da su nešto iščekivali, obojica su bili napeti. Videla je kako
Prijam razgovara sa nekim vojnikom, koji zatim otrča kroz gužvu. – Šta se dešava? – pitala je princa Agatona. – Takmičenje će tek sad zaista početi – rekao je i ona oseti primesu besa u njegovom glasu. – Možda je sad, gospo Andromaho, vreme da se povučeš. – Zbog čega bih to učinila? – Zato što više nećemo gađati samo oklop. Bojim se da moj otac ima drugih planova. Dok je govorio, iz stražnjeg dela vrta pojaviše se vojnici. Vodili su trojicu svezanih muškaraca i svaki je nosio kožni oklop. Zatvorenici su postavljeni ispred kolica. Vojnici, s kopljima uperenim ka zatvorenicima, stadoše u dve vrste ispred publike. Kralj je ustao i pokazao rukom ka svezanim ljudima: – Ovi jadnici su zaverenici. Uhapšeni su juče. Ti tvrdoglavi buntovnici odbili su da imenuju svoje saučesnike. Andromaha je netremice posmatrala osuđenike. Bili su u jadnom stanju. Lica su im bila umazana krvlju, a oči natečene. Znajući šta će uslediti, Andromaha se udalji od prinčeva. – Nije po tvom ukusu, devojko? Dobro, ovo je ionako muški posao – Prijam reče i okrenu se prema publici. – Izdajnici zaslužuju smrt, ali ja sam milostiv čovek. Njihovi konopi će biti presečeni. Uzevši koplje od najbližeg Orla, hitnu ga u travu na šezdeset trčećih koraka ispred osuđenika. – Ako makar jedan od njih dospe do ovog koplja, biće prognan i život će mu biti pošteđen. Oslobodite prvog! Neka Deifob zastupa moju čast.
Vojnik izvadi nož i priđe prvom zatvoreniku, mršavom srednjovečnom čoveku, te nožem preseče veze oko njegovih zglobova. Čovek je stajao nepokretno, upućujući zlokobne poglede preko vrta ka kralju. A onda, duboko udahnuvši, dade se u krivudavi trk. Dios podiže luk, a čovek ubrza korak. Strela ga pogodi u grlo i izađe s druge strane vrata. Čovek se zatetura i pade na desni bok. Poče da se davi i lice mu poprimi ljubičastu boju. Andromaha odvrati pogled, ali nije mogla da ne čuje groteskne zvuke koje je ispuštao dok se borio za dah. Napokon, zavlada tišina. – A sada drugog! – zaurla Prijam. Drugi osuđenik je bio snažan čovek guste brade. I on je s mržnjom posmatrao kralja. Kad su ga oslobodili, nije potrčao, već se korakom zaputio preko vrta. Princ Agaton nacilja prema njemu. Čovek iznenada skoči udesno i potrča ka koplju. Agaton odape strelu koja pogodi čoveka u grudi, ali nije potpuno probila oklop. Ne oklevajući, zatvorenik se baci ka koplju. Ovog puta i Dios odape, ali i njegova strela promaši cilj. Zatvorenik je dohvatio koplje i izvukao ga iz zemlje. Zatim se okrenuo i jurnuo ka Prijamu, što iznenadi sve prisutne. Kraljev Orao skoči da mu preseče put, ali ga zatvorenik ramenom obori s nogu. Baš kad je dospeo do kralja, crnopera strela ga pogodi u leđa i, zarivši se duboko, prodre do srca. Zatvorenik stade na tren, a zatim se sruši postrance. Koplje koje je ispustio sa treskom pade na zemlju. Andromaha spusti frigijski luk i pogleda čoveka kog je ubila. – Vrlo dobar hitac. Spasla si kralja – prišao joj je Agaton.
Prijam prekorači preko mrtvog tela. – A sada – zagrmeo je – svi možete videti zbog čega je ova žena izabrana da bude nevesta mom Hektoru! Pozdravite Andromahu! Iz publike se začu uzvik odobravanja. Kralj zatim uputi znak vojnicima na drugom kraju vrta i oni odvedoše trećeg zatvorenika. Sledećeg meseca, Andromaha je saznala da je Prijam naručio hiljadu frigijskih lukova za svoje strelce.
Bilo je kasno popodne kad je Andromaha uspela da se iskrade iz vrta. Njen društveni položaj iznenada je izmenjen tog dana i sa svih strana je okružiše ulizice, ali i ljudi koji su joj želeli samo najbolje. Objasnivši im da je umorna, krenula je ka svojim odajama, gde ju je čekala Laodika. Prijateljica joj pritrča i snažno je zagrli. – Bilo je predivno, Andromaho! – rekla je. – Veoma sam ponosna na tebe. Nisu prestajali da te hvale! Andromaha je poljubi u obraz i nežno se oslobodi njenog zagrljaja. – Ko je čovek kog sam ubila? – Kapetan Orlova, svi su ga smatrali herojem. Pitam se šta to čoveka može da natera da postane izdajnik. – Ne znam, ali bio je hrabar. Mogao je jednostavno da uzme koplje i prihvati izgnanstvo. Umesto toga, izabrao je sigurnu smrt. Čak i da je ubio Prijama, gardisti bi ga
savladali i ubili. Hajde da ne govorimo više o tome. Ono što je meni potrebno jeste šetnja do hrama. Kad su pošle u šetnju, ruku pod ruku, sunce je i dalje sijalo, mada su se u daljini nazirali kišni oblaci. – Mislim da je Agaton bio zadivljen – veselo je pričala Laodika. – Nije mogao da skine pogled sa tebe. Andromaha se nasmeja: – Zaista je impresivan čovek. Kako to da ga ranije nisam videla? – Uglavnom provodi vreme van grada, na istoku. Zapoveda tračkim najamnicima, a, kad su njegove starešinske sposobnosti u pitanju, skoro da je ravan Hektoru. Veoma su bliski. – Da li liče? – Interesuje te da li je Hektor zgodan? – Laodika se zakikota. – Da. – Poput mladog boga. Kosa mu je zlatna, oči plave i ima osmeh koji može da osvoji bilo čije srce. – Hektor je najstariji Prijamov sin? – I da i ne – Laodika se ponovo nasmeja. – Najstariji je od majčine dece, te je zakoniti prestolonaslednik. Ali, ocu je bilo dvadeset i četiri kad se venčao sa našom majkom. Bilo je i druge dece, one koje su mu rodile brojne ljubavnice. Najstariji je bio Troil. Sad bi imao skoro četrdeset. – Umro je? – Otac ga je proterao prošle godine. Umro je u Miletu, a neki smatraju da je otrovan. Pretpostavljam da jeste. – Nije mi jasno – reče Andromaha. – Ako je Prijam nameravao da ga ubije, zašto to nije učinio u Troji?
Laodika zastade i okrenu se ka njoj. – Treba da znaš da je, pre no što se majka razbolela, Troja imala dva vladara. Majka je mrzela Troila. Mislim da je prezirala sve nezakonite kraljeve sinove. Kad je Troil skovao zaveru i pokušao da sa prestola zbaci oca, smatrala je da ga treba odmah ubiti. Otac je to, međutim, odbio – Laodika slegnu ramenima. – Ali, svakako više nije među nama. – Hekaba je naredila da ga otruju? – Ne znam, Andromaho. Možda je jednostavno umro. Ipak, verujem da bi bila iznenađena kad bi znala koliko je ljudi umrlo nakon svađe s mojom majkom. – Ako je tako, onda mi je drago što joj se dopadam. Koliko je godina Hektoru? – Skoro da mu je trideset. – Zbog čega se nikad nije ženio? Laodika skrenu pogled. – O, verovatno zbog bitaka i ratova. Pitaj ga kad se bude vratio. Biće velikih parada i svečanosti u čast njegovih pobeda. Andromaha je osećala da nešto kriju od nje, ali je odlučila da ne insistira na objašnjenju. Umesto toga, ona reče: – Mora da je stvarno veliki ratnik kad se može pretpostaviti da će pobediti i pre same bitke. – O, Hektor nikad ne gubi – oduševljeno uzvrati Laodika. – Trojanski konj je nadmoćan u bitkama. Andromahi je takvo ubeđenje izgledalo naivno. Zalutala strela, hitnuto koplje, nesretni udarac – sve to može okončati život ratnika. Međutim, nije naglas rekla o čemu razmišlja i njih dve nastaviše dalje do pijace, gde
zastadoše da razgledaju izloženu robu. Konačno, stigoše i do isceliteljskih zdanja. Sele su u vrt iza kuće i Laodika posla slugu po vidara Mahaona. Drugi sluga, stariji čovek, donese im pehare sa sokom od pomešanog ceđenog voća. Andromaha nikad ranije nije okusila nešto tako izvanredno i slatko. Mešavina je imala boju zalazećeg sunca. – Šta je u ovome? – upitala je. – Plodovi iz Egipta i Palestine. Stiže nam u različitim oblicima i bojama. Neko voće je zlatno, drugo je zelene ili žute boje. Neko je dobro za jelo, a drugo je tako jako ukusa da ti se oči ukrste kad ga probaš. Sveštenici ga mešaju s medom i dobijaju ovaj osvežavajući napitak. – Toliko je neobičnih stvari u Troji – primeti Andromaha. – Nikad ranije nisam videla takve boje. Ženske haljine, ukrasi na zidovima... Čak je i piće raznobojno – smejala se. – Otac često kaže da civilizacije napreduju kad je trgovina plodna. Države i narodi uče jedni od drugih i međusobno unapređuju veštine. U Troji imamo egipatske tekstilce. Počeli su da eksperimentišu sa bojama iz Frigije i Vavilona i uspeli su da proizvedu predivne boje. Ali, ne želim da ti pričam samo o tome. Hektor je doveo konje iz Tesalije – velike zveri od šesnaest šaka. Ukrstio ih je sa našim kobilama. Uskoro ćemo dobiti izvanredne bojne konje. Vešti i preduzetni ljudi dolaze u Troju. Otac kaže da ćemo jednog dana biti centar velike civilizacije. Andromaha je slušala kako Laodika priča o Prijamu i njegovim sinovima. Bilo je očito da obožava svog oca, ali je bilo i jasno da on odvaja malo vremena za nju.
– Mislim da sam ti dosadna. Oprosti – Laodikin glas zamuknu. – Glupost. To o čemu pričaš zaista je fascinantno. – Stvarno? Ne kažeš to tek tako? – Zašto bih? – Andromaha je zagrli i poljubi u obraz. Lekar i sveštenik Mahaon uđe u vrt. Andromahi se učinilo da izgleda previše iscrpljeno. Lice mu je bilo bledo, a sa čela su kapale graške znoja. Mada je još uvek bio mlad, počeo je da gubi kosu, a ramena su mu bila i suviše uska. – Pozdravljam te, kraljeva kćeri – rekao je. – Zadovoljstvo je videti te. Kao i tebe, Andromaho iz Tebe. – Kako se snalazi mladi Ksandar? – upita Andromaha, a lekar se osmehnu pri pomenu dečakovog imena. – Dobar je momak, veoma osetljiv. Poslao sam ga da radi sa ljudima na samrti. Zaista je talentovan da unese svetlost u ljudske duše. Drago mi je što je ostao kod nas – okrenu se ka Laodiki i predade joj mali paket, umotan u platno. – Ovo bi trebalo da bude dovoljno za sledećih nedelju dana, ili duže. Ali znaj da, iako su ovo moćni opijati, neće moći u potpunosti da otklone bol. – Majka kaže da se oseća bolje – reče Laodika. – Možda će pobediti tu bolest. Lekar odmahnu glavom. – Njoj nema leka. Samo je snaga uma i hrabar duh održavaju u svetu živih. U paketu je i malo praha zapečaćenog zelenim voskom. Ako bol postane nepodnošljiv, a hoće, otvori ga u pomešaj s vinom. A zatim ga daj majci da popije. – To će joj odagnati bol?
– Da, Laodika. To će joj odagnati bol. Zauvek – reče Mahaon i namršti se. – Zašto da joj to odmah ne damo? Bol je nepodnošljiv. – Oprosti mi, ali možda nisam bio dovoljno jasan. Prah treba iskoristiti da bi joj pomogli na kraju. Kad ga bude popila, zapašće u duboki san i mirno otići na drugi svet. – Hoćeš li da kažeš da je to otrov? – Tačno tako. Poslednji dani biće za nju prava agonija. Bol će postati nepodnošljiv i kraljica neće moći da se sa tim izbori. Da li me razumeš? U tom trenutku preostaće joj svega nekoliko sati života. Bolje je, mislim, da je oslobodimo patnje. Izbor je, međutim, na tebi. – Ne znam da li mogu da otrujem majku – promuca Laodika. – Naravno da ne možeš – umeša se Andromaha. – Međutim, možeš joj ispričati ovo što ti je rekao ljubazni Mahaon. Možeš joj dati taj prah. Neka to bude njen izbor. – Hvala ti, gospo Andromaho – reče Mahaon. – Mislim da je to najbolje rešenje – posle ovih reči, pogleda je kao da je još nešto hteo da kaže. – Da li si želeo da mi još nešto kažeš? – upita ga Andromaha. – Koliko sam shvatio, putovala si sa mikenskim ratnikom Argurijem? – Da – odgovorila je. – Grub i neprijatan čovek. – U tom slučaju, neću da te opterećujem svojim i njegovim problemima. Pomislio sam da ste možda... prijatelji. – Kakvih to problema – upitala je – lekar može imati sa ratnikom na proputovanju?
– Zar nisi čula? Napali su ga drugi Mikenjani. Rane su bile strašne, a smrt mu i dalje visi nad glavom. I pored toga, ne mogu ga naterati da miruje, moja gospo. Insistira da radi kako bi se odužio za krevet i hleb koji dobija. Objasnio sam mu da je sve troškove podmirio gospodar Helikaon, ali to kao da ga je dodatno uznemirilo. Ne sluša moje savete, cepa drva i donosi vodu. Radi sve fizičke poslove koje bi trebalo da obavljaju sluge. Otvorio je šavove mnogo puta zbog napora koji mu se ne preporučuju. Pokušao sam da mu objasnim da je njegovo telo podnelo brutalna oštećenja. Ne može da diše i obuzima ga vrtoglavica prilikom naprezanja, ali on odbija da me posluša. Strahujem da će umreti, što se neće dopasti gospodaru Helikaonu. – Razgovaraćemo s njim – obeća Andromaha. – Gde je? – Video sam ga malopre iza Kuće zemlje. Pokušava da popravi stari zid. Za tim nema potrebe jer zid više ničemu ne služi. Tvrdoglavo nosi teško kamenje. Mahaon im je dao uputstva i njih dve odoše. Laodika nije bila srećna jer je to smatrala nametnutom obavezom. – Ne volim Mikenjane – rekla je. – Svejedno mi je i da umre. – Pomogao je Helikaonu u Zalivu plavih sova – objasnila joj je Andromaha. – Sprečio je pokušaj Mikenjana da ubiju Helikaona. Možda su ga zbog toga i napali. – Pretpostavljam da njegove pobude nisu bile časne – reče Laodika. – Mikenjani nikad nisu plemeniti bez razloga.
XXIII
RANJENI LAV Argurije je jedva disao. Činilo mu se da su mu bogovi ugradili kapiju u grudima, te da je ona sprečavala da u njih prodre vazduh. Beli svici su mu lebdeli pred očima i vrtoglavica je pretila da ga obori s nogu. Zateturao se načinivši nekoliko koraka, dok su mu ruke gorele pod težinom kamena. Čak su mu i noge bile bolne i nestabilne, naročito listovi. Mračnog raspoloženja, čovek nastavi da radi i položi kamen na rupu u starom zidu. Pogled mu se potpuno pomuti i on bi primoran da sedne. Pogledao je u svoje ruke, koje su se tresle. Ništa ga nije pripremilo za suočavanje sa užasom zbog ovakve slabosti. Video je kako mu prijatelji padaju u bitkama i druge koje je odnela groznica, ali on je uvek bio jak. Mogao je miljama da trči pod punim oklopom i da se, posle toga, bori. Njegova izdržljivost bila je legendarna. A sad se mučio da postavi nekoliko bednih kamenova na oronuli zid. Znoj mu kapnu u oko, ali je bio suviše iscrpljen da bi ga obrisao. Pogledao je preko starog padoka i ugledao dvojicu muškaraca kako sede u senci. Obojica su bila naoružana mačevima i bodežima. Nedeljama je pokušavao da im se približi, ali oni su uzmicali, a on nije imao snage da pojuri za njima. Najpre je mislio da su unajmljeni da ga ubiju i pokupe nagradu koju im je obećao Erek. Dečak Ksandar je pokušavao da ga umiri.
– Ko su, onda, oni? – Ne bih smeo da ti kažem – Ksandru je bilo neprijatno. – Ali hoćeš. Reci mi. – Ovde su da bi te čuvali. Argurije je saznao da ih je unajmio Helikaon. Bilo je to mučno otkriće. – Rekao si mi... da će mu biti drago ako umrem – primeti Argurije. – Rekao mi je da ti tako kažem. Pomislio je da će ti to dati volju za životom – dečak je rekao zbunjeno. Argurije tiho opsova. Činilo mu se da je svet poludeo. Prijatelji i zemljaci želeli su da ga ubiju, a neprijatelji unajmljuju ljude da bi ga održali u životu. Negde na Olimpu, bogovi se sigurno smeju ovoj šali, pomislio je. Kako su nedelje prolazile, a njegovo se stanje nije popravljalo, sve češće je žalio što to zaista nisu mikenske ubice. Bar bi život okončao u bici. Dok je razmišljao, nekakva senka pade preko njega i on podiže pogled. Pred njim su stajale dve žene, sa suncem iza leđa. – Šta... želite? – upita on nabusito, misleći da su sveštenice koje su došle da ga prekorevaju. – Ljubazni pozdrav bi bio prijatan – odgovorila je Andromaha. S naporom, Argurije se podiže na noge. – Ne vidim vas od sunca – reče između plitkih udisaja. – Nisam te... prepoznao.
Opazio je na Andromahinom licu iznenađenje što ga zatiče u takvom stanju. Argurije je izgubio na težini i oči su mu bile ispijene i mračne, a ruke i noge mršave i slabe. – Hajde da sednemo – predloži Andromaha. – Ovo je moja prijateljica, kraljeva kći Laodika. Argurije trepnu kad mu kap znoja kapnu u oko i pogleda Laodiku. Bila je to visoka devojka duge plave kose, a u očima joj se ogledao prezir. Okrenuvši se prema Andromahi, Mikenjanin je upita: – Šta vas dovodi ovde? – Mikenjani su uvek nepristojni. Odgajani su bez manira – dobaci Laodika. – Hajdemo, Andromaho. Suviše je vruće da bismo ostale. – Da, idi ti – odgovori Andromaha. – Ja ću malo popričati sa ovim ratnikom. Laodika klimnu glavom. – Čekaću te u hladu pod nadstrešnicom – ne uputivši ni reč Arguriju, ona ode. – I ti bi trebalo da odeš sa njom – reče Argurije. – Nemamo o čemu da... razgovaramo. – Sedi pre no što padneš – naredi Andromaha i spusti se na kameni zid. Argurije se sruči pored nje, iznenadivši se što je poslušao ženu. Oseti stid. Čak i u ovoj maloj stvari više nije bio muškarac. – Znam šta ti je potrebno – nastavi ona. – Šta mi je to potrebno? – Kad sam bila devojčica, moj je otac otišao u bitku. Konj je pao i prignječio ga. Nakon toga, otac je, baš kao sad ti, jedva mogao da diše. Teturao se naokolo poput starca. To je potrajalo mesecima. Jednog dana smo čuli za
putujućeg lekara koji je isceljivao ljude po selima na putu ka Egiptu. Bio je Asirac. Doveli smo ga mome ocu. – On ga je... izlečio? – Ne. Pokazao mu je kako da izleči samog sebe. Argurije obrisa znoj koji mu se i dalje slivao u oči, te pogleda mladu ženu. Vid mu je bio zamagljen, a dah isprekidan, ali oseti kako mu u srcu raste nada. – Reci mi. – Pokazaću ti, Argurije. Sutra ujutru, kakvo god da je vreme, poslaću po tebe kočiju. Dovešće te do litice iznad plaže. Povedi Ksandra sa sobom jer bih volela da ponovo vidim tog dečaka. A sad ću te ostaviti da završiš posao – reče i ustade. – Čekaj! – uzviknu Argurije i s bolnom grimasom se podiže na noge. – Povedi me do... kraljeve kćeri. Sporo je koračala pored njega. Zateturao se dva puta i osetio bol kad ga je uzela pod ruku. Hteo je da je otrese, ali ga je njena snaga držala uspravnim. Nije to bila duga šetnja, ali je Argurije bio iscrpljen kad su konačno stigli do osenčene nadstrešnice. Laodika je čekala na klupi. – Nisu svi Mikenjani... loše vaspitani. Oprosti zbog moje... neljubaznosti. Uvek mi je bilo neprijatno... u društvu žena. Naročito... lepih – gubio je dah dok je izgovarao izvinjenje. Očekivao je britak odgovor, ali, umesto toga, njeno lice omekša. Ustajući sa klupe ispred njega, ona reče: – Tvoje izvinjenje je prihvaćeno. I ja se izvinjavam zbog svoje neučtivosti. Bio si teško ranjen i trebalo je da pretpostavim da trpiš bolove.
Argurije se nije mogao setiti šta bi još mogao da kaže i, kako je tišina potrajala, osetio se neprijatno. Andromaha prva prekinu tišinu. – Pozvala sam Argurija da nam se sutra pridruži. To će pomoći njegovom isceljenju. – Da li ti noćima sediš budna i smišljaš kako da iznerviraš mog oca? – upitala je Laodika uz iskreni osmeh.
Ksandar je uživao dok je radio u Kući zmije. Osećao se potrebnim i korisnim i izgledalo mu je da su ljudi zadovoljni što ga vide pored sebe. Kako su nedelje proticale, sve je više učio o biljkama i lekovima, lečenju i dijagnozama. Naučio je da primena toplih i mokrih peškira smanjuje groznicu, da izguljena i isitnjena kora određenog drveća može da otkloni bol, a da se gnojne rane mogu izlečiti oblogama od vina i meda. Željan da sazna što više, svuda je sledio Mahaona i gledao kako spaja slomljene kosti ili probija iglom ciste i čireve. Uprkos oduševljenju za sve što je imalo veze sa medicinom, tog dana bio je zadovoljan što se nalazio napolju, na vazduhu, i što se sa Argurijem vozio širokim kolima. Nebo je bilo oblačno i najavljivalo je kišu, ali se sunce probijalo kroz oblake i sveži vazduh mirisao je na more. Pogledao je ka Arguriju i uverio se da Mikenjanin izgleda veoma loše. Lice mu je bilo ispijeno i mršavo, toliko da je ličio na skrhanog starca. Ksandar mu je jutros pomogao da obrije čekinje sa obraza i istrimuje
podbradak. Iščešljao je dugačku crnu kosu i primetio da se broj sedih na slepoočnicama umnožio. S mukom je pokušavao da se seti da je pred njim onaj prekaljeni ratnik koji ga je spasao na Ksantu. Argurijev oporavak tekao je sporo. Mahaon je rekao Ksandru da je jedan ubod probio pluća i prošao blizu srca. Zbog toga je došlo do obilnog unutrašnjeg krvarenja. – Oporaviće se, zar ne? – upitao je dečak. – Možda nikad neće povratiti pređašnju snagu. Često se dešava da se duboke rane ne zacele i prerastu u nešto još gore. Ksandar pogleda oko sebe. Kola su prelazila preko velikog, drvenog mosta koji je spajao obale Skamandra. Zapitao se da li su se zaputili prema beloj palati koju je mogao da vidi na jugozapadnoj litici. Pričalo se da kraljica živi u Kraljevom zadovoljstvu, sa jednom od svojih kćeri. Kola naleteše u tom trenutku na razbijeni kamen i poskočiše. Argurije bolno jauknu. – Da li ti je dobro? – upitao ga je zabrinuto Ksandar. Argurije klimnu glavom. Retko je progovarao, ali je svake večeri ćutke sedeo i dopuštao da mu dečak priča kako je proveo dan i kako je pomagao bolesnima. Slušao je Ksandrove priče o biljkama i o otkrićima. U početku, dečak je mislio da mu dosađuje. – Da li blebećem previše, Argurije? – upitao ga je jedne večeri. – Deda mi je govorio da previše brbljam. Želiš li da odem? Argurije mu je uputio jedan od svojih retkih osmeha.
ti.
– Nastavi da... brbljaš, dečače. Kad se umorim, reći ću
Kola su skrenula sa puta i zaputila su se uskom stazom koja je vodila ka litici. Ispod drveta razgranate krošnje sedela su dvojica Orlova, a sunce se presijavalo na njihovim oklopima od bronze i srebra. Oni ustadoše kad su se kola približila. Vozač, pogrbljeni starac guste sede brade, reče: – Gosti gospe Andromahe. Jedan od vojnika, visoki mladić širokih ramena, sa šlemom na kojem je bila bela perjanica od konjske dlake, priđe kolima. – Ti bi trebalo da si Ksandar. – Da. Mladić prođe pored dečaka i zagleda se u Argurija. Čelo mu se namršti. – Tako mi bogova, čoveče, izgledaš jako bolesno. Da li ti je potrebna pomoć da siđeš? -Ne – Argurije se podiže i siđe sa kola. – Nisam hteo da vređam, ratniče – reče vojnik. – Bio sam i ja ranjen pre dve godine. Drugovi su morali da me nose. – Gde je bila ta bitka? – Argurije ga pogleda. – U Trakiji. Zadobio sam udarac kopljem u grudi. Razbio mi je grudni oklop i slomio nekoliko rebara. – Uporni su borci ti Tračani. – Istina. Nikad ne odstupaju. Imamo ovde jednu njihovu jedinicu – reče, a potom se nasmeja. – Više bih voleo da su na mojoj strani nego da se borim protiv njih.
Argurije produži dalje i Ksandar pođe za njim. Staza je bila strma a široka. I pored toga, Argurije je lako mogao da se spotakne i padne preko ivice na stene. Mladi vojnik je shvatio o čemu dečak razmišlja i prišao je Arguriju. – Smatrao bih za čast, Argurije, ako bi mi dozvolio da hodam pored tebe dok silazimo ka obali. Argurije se na pomen svog imena ispravi. – Znaš kako se zovem? – Svi vojnici su čuli za tebe, čoveče. Dok sam bio dečak, slušao sam priču o mostu u Parti. Rekli su da si ga držao čitavo pre podne. – Nije bilo... toliko dugo – odgovori Mikenjanin. – Ali, tako mi bogova, izgledalo je kao večnost. Hajde da pođemo – on se pribra i pogleda ratnika. Ksandar je išao za njima dok su se sporo spuštali ka obali. Video je da dole ima mnogo ljudi i da su neki u vodi. Ksandar se zapita šta to traže. Možda skupljaju školjke, pomislio je. Izgledalo je da plivaju bez nekog cilja – niti su duboko zaranjali niti su plivali ka obali. I drugi uđoše u more i do dečaka dopre razdragan smeh. Pet žutih baldahina bilo je postavljeno kraj stena, a pored njih su bili stolovi sa hranom i pićem. Baldahini su bili zlatni poput sunca. Ksandar se setio kako je njegova majka bojila platno u žuto, koristeći ljuske crnog luka ili polen šafrana, ali nikad nije uspevala da postigne sjaj ovih baldahina. Platno njegove majke brzo je bledelo. Ispred njega, Argurije se spotaknu. Trojanski vojnik ga uhvati pod ruku i pridrža. Argurije se nije bunio, mada je Ksandar to očekivao. Kad su stigli do obale, Trojanac
reče Arguriju da mu je bila čast što je takvom ratniku bio pratilac. Mikenjanin je i dalje stajao smrknuto. – Kako ti je ime, vojniče? – Polidor. – Zapamtiću ga. Ksandar se osvrnu oko sebe i ugleda kako se Andromaha odvaja od grupice žena i kreće ka njima. Nosila je bledozelenu tuniku do butina, a njena vatrena kosa milovala je preplanula ramena. Ksandru se učinilo da nikad nije video lepšu ženu. Pocrveneo je kad mu se osmehnula. – Dobro došao na kraljevsku plažu, Ksandre. – Šta oni ljudi traže? – upitao je pokazujući ka plivačima. – Ništa. Plivaju iz zadovoljstva. Znaš li da plivaš? – Deda me je naučio. Rekao je da mornar to mora da zna. – Dobro, danas ćemo da plivamo – okrenula se ka Arguriju. – A ti, ratniče? – Zbog čega bih plivao? – upitao je suvo. – Kakva je korist od toga? – Veća, pretpostavljam, od popravljanja zida na padoku koji to više i nije – primetila je. – Dođi i posedi malo, pa ću ti pričati o asirskom lekaru. Povela ih je ka jednom baldahinu. Argurije je disao isprekidano i teško, a izgledalo je da mu odgovara to što je konačno mogao da sedne, mada to nikad ne bi priznao. – Ni moj otac nije mogao da diše duboko kad je bio povređen – primetila je Andromaha – i lekar mu je
preporučio da pliva svakog dana. Naučio ga je da diše na drugačiji način. – Na koliko načina čovek može da diše? – Pokazaću ti, ali ćeš pre toga plivati sa Ksandrom. Polako i oprezno. – Ali, to je blesavo. Nije ni trebalo da dođem. – Ipak si došao, ratniče – podseti ga Andromaha. – Ako želiš da ponovo budeš snažan, radićeš onako kako ti kažem. Ksandar je očekivao da će se Argurije naljutiti, da neće poslušati naredbu žene, pa makar ona bila i princeza. Umesto toga, pogledao je u njene zelene oči. – Potrebna mi je snaga – rekao je napokon. Ustajući s mukom, Mikenjanin pokuša da skine svoju iznošenu tuniku. Ksandar je pomogao i raspertlao mu sandale. Argurijevo nago telo bilo je bledo i mršavo, i Ksandar ugleda brojne izbledele ožiljke na njegovim ramenima, rukama, grudima i nogama. Bilo je grozno gledati upaljene rane koje je nedavno zadobio. Krv i gnoj su tekli iz povrede na boku, a ostale tri su bile prekrivene velikim krastama. Kad mu je okrenuo leđa i pošao prema vodi, Ksandar vide da na njegovim plećima nema ožiljaka. – Idi s njim, Ksandre – zamoli ga Andromaha. – Možda će mu biti potrebna tvoja pomoć. Ksandar hitro svuče tuniku i sandale, te sustiže Argurija, koji je do pojasa stajao u modrom moru. Plivali su zajedno, u tišini. Argurije se borio da dođe do daha. Kasnije im se pridružila i Andromaha. I dalje je nosila bledozelenu tuniku, ovog puta tesno pripijenu uz telo. Izgleda kao da je potpuno naga, Ksandar se trudio da
ne gleda u njene grudi i bradavice. Ona otpliva do Argurija. – Lezi na leđa – rekla je – a ja ću te pridržavati. Želim da zatvoriš oči i opustiš se. A zatim da dišeš vrlo sporo. Želim da udahneš, dok izbrojim do četiri, zatim da zadržiš dah, dok izbrojim do šest. Nakon toga ćeš lagano ispustiti dah, dok izbrojim do deset. Zapamti – četiri, šest i deset. Ksandar ih je posmatrao, a zatim je osetio glad i zaplivao ka obali. Izašao je na pesak, odenuo se i otišao do stolova sa hranom. Bilo je tu posuda sa smokvama, ječmenim hlebom, usoljenim hobotnicama, mesom, sirom i različitim testom. Visoki sluga uskih ramena netremice ga je posmatrao. – Smem li da jedem? – upitao je čoveka. – Šta bi želeo, dečače? Ksandar pokaza prstom na hleb i zatraži malo sira i smokava. Čovek odlomi komad crnog hleba, iseče krišku sira i stavi ih na tanjir, zajedno sa šakom smokava. – Možda će ti biti potrebno nešto da to zaliješ – reče sluga uz osmeh. Podignuo je vrč i zlatnom tečnošću napunio glineni pehar. – Probaj – savetovao je. Ksandar srknu. Piće je bilo gusto i slatko. Zahvali čoveku i, vrativši se pod baldahin, poče da jede. Andromaha je i dalje bila u vodi sa Argurijem. Na obali je bilo mnogo ljudi. Iz vode se pojavio crnokosi čovek i, na trenutak, Ksandru se učinilo da vidi Helikaona. Mlada plavokosa žena u crvenoj haljini sede kraj njega i prekinu ga u proučavanju neznanca. – Ti mora da si Ksandar – reče ona. – Andromaha mi je pričala o tebi.
– Da, jesam. A ko si ti? – Zovem se Laodika. Da li si ti Mikenjaninov prijatelj? – Nisam siguran da on ima prijatelje. – Ali ti je drag... – Da. Spasao mi je život. – Volela bih da čujem tu priču – zamolila je. Ksandar joj je ispričao o pustolovini koja ih je zadesila onog olujnog dana. Slušala je pažljivo, a zatim pogledala ka vodi. Pažljivo je proučavala Andromahu i ratnika. – Zbog čega misliš da je rizikovao svoj život kad te je spasao? – upitala je iznenada. – Ne znam. Odisej kaže da herojima nije potreban razlog. Oni jednostavno pomažu ljudima. A Argurije jeste heroj. Svi to znaju. – Ja nisam znala – priznala je. – Ali, Troja je puna heroja. Ni od koga se ne može očekivati da zapamti sva ta imena. Andromaha i Argurije izađoše iz vode. Ustajući, Ksandar uze Argurijevu tuniku i potrča do vode. – Kako se osećaš? – upitao je. – Umorno – odgovorio je ratnik dok je uzimao tuniku i navlačio je preko glave. Potom se krenuo prema Andromahi. – Hvala ti. – Mislim da već lakše dišeš – primetila je Andromaha. – I meni se čini. Prišlo im je nekoliko ljudi i Ksandar među njima vide čoveka koji je ličio na Helikaona. Činilo se da je zbog nečega ljut.
– Kako se usuđuješ da kaljaš čast Prijamove kuće? – reče i pogledom prostreli Andromahu.
Ksandar nije očekivao takve reči i osetio je da ga podilazi jeza. Osvrnuo se oko sebe i primetio gnev na licima muškaraca. Andromaha je i sama bila zatečena, ali je uspela da zadrži hladnokrvnost. – Ne razumem šta želiš da kažeš, Diose – rekla je ponosito. – Ja sam princ Deifob. Samo oni istog ranga, ili oni koje smatram prijateljima, mogu da me zovu Dios. Ti nisi nijedno od toga. Ovu plažu mogu da koriste samo članovi kraljevske porodice, a ti si ovde gost i nemaš prava da dovodiš strance. Ovaj nedostatak manira bledi pred nepristojnom predstavom koju smo bili primorani da posmatramo. Svi znamo kakve se odvratne stvari praktikuju među sveštenicama na Teri. Ovde je uvreda kad radiš takve stvari, i to nećemo tolerisati! – Ja sam pozvala Argurija – uzviknu Laodika probijajući se kroz gužvu. Ksandar je u njenom glasu osetio nervozu. Gledala je u zemlju. – To se i moglo očekivati, sestro. Nikad nisi bila najoštrija strela u tobolcu. Laodika je stajala skrušeno i dečaku se učinilo da se smanjila pred čovekovim prezirom. Potom je istupio Argurije i, kad je progovorio, Ksandar je na licima oko sebe ugledao nevericu.
– Da li si završio, pseto jedno? – reče Argurije grubo i hladnim glasom. Dios od iznenađenja ustuknu. Lice mu je postalo modro od besa. Argurije priđe bliže. – Princ, je li? Izgleda da Troja naprosto vrvi od prinčeva. Ti mora da si otpadak iz psećeg legla! Ksandar glasno uzdahnu. Ma koliko da je bio mlad, znao je da se situacija upravo pogoršala. Dios je bio i suviše zapanjen da bi progovorio. Zatim mu se oči suziše. – Da li sam te uvredio? – nastavio je Argurije. – Onda donesi mačeve i ja ću iščupati to tvoje prokleto trojansko srce! – Ovo je otišlo predaleko – začu se glas iz pozadine. Visoki mladić širokih ramena i zlatnoriđe kose probi se kroz gužvu. – Ovde se neće potezati mačevi – reče i zagleda se u Argurija. – Čuo sam o tebi, Mikenjanine. Borac si, ali tvoje srce zahteva ono što telo u ovom trenu ne može da pruži – posle ovih reči okrenuo se prema Andromahi. – Ne znam običaje tvoje zemlje, buduća sestro, ali ovde, u Troji, plemkinje ne plivaju sa muškarcima. To se smatra nemoralnim. Međutim, ako ti to niko nije rekao, ne možeš biti kriva. Mladić se okrenu ka ljutitom Diosu: – Brate moj, ne sumnjam da će naš otac čuti za ovo i da će doneti svoj sud. Ali, za sada, okanimo se razmišljanja o borbi. – Ovaj me je bednik uvredio! – grmeo je Dios. – Da, jeste – složi se mladić pomirljivo – ali, kao što vidiš, on se oporavlja od teških rana i nije u stanju da se bori. Zato svoju ljutnju sačuvaj za neko drugo vreme. Ako i dalje budeš osećao potrebu da se osvetiš za uvredu, kad Argurije povrati snagu, neka tako i bude.
– Da znaš da će biti! – vikao je Dios. Kad se konačno ispraznio, pogledao je Argurija i preteći prosiktao: – Još ćemo se mi sresti! Mikenjanin klimnu glavom, a Dios se udalji krupnim koracima, praćen grupom mladića. Gomila se lagano razilazila. – Kako ti je ime? – upita Argurije pridošlicu. – Ja sam Agaton. Potražimo hladovinu i popričajmo o manje nasilnim temama. Dios ima preku narav, ali nije zlopamtilo. Ne bih želeo da ga neko ubije zbog toga. Ksandru se učinilo da plemenitijeg čoveka od Agatona nije video. Izgledao je poput boga. Oči su mu bile tamnoplave i bio je toliko visok da je Argurije pored njega izgledao kao patuljak. – Dobro si to izveo, Agatone – reče Andromaha i dodirnu prinčevu ruku. Vratili su se pod baldahin, a Ksandar ih je neprimetno sledio. Laodika priđe i poljubi Agatona u oba obraza. – Veoma si nalik Hektoru – rekla je. – Nismo nimalo slični, sestro. Veruj mi. Argurije se ispružio na prostirci i dečaku se učini da je utonuo u san. Laodika sede pored Agatona, a Ksandar kraj Andromahe. Niko mu nije rekao ni reči. – Jutros su stigle vesti od Hektora – obavesti ih Agaton. –Odigrala se velika bitka kod Kadeša. Izveštaji su nepotpuni, ali izgleda da su Egipćani umalo pobedili. Tek ih je juriš Trojanskog konja odbacio nazad. – Vidiš! Rekla sam ti – Laodika se okrenu ka Andromahi. – Hektor uvek pobeđuje! – Da li su borbe okončane? – upita Andromaha.
– Nisu. Bitka je bila nerešena. Obe strane imaju velike gubitke. Još uvek ne znamo detalje. – Kuga na detalje – povikala je razdragano Laodika. – Hektor će pobediti i vratiti se kući uz veliku paradu! – Nadam se da si u pravu, sestro. Ali, po nekim izveštajima, trojanska konjica je odsečena i nije se do mraka pridružila glavnini hetitske vojske. Moramo se pomoliti bogu rata da Hektor nije među onima koji su pali. – Ne govori takve stvari! – prekori ga Laodika. – Ne želim da slušam o tome. Ksandar vide da je princ krajičkom oka pogledao Andromahu. – Hoćeš li da prošetamo obalom? Voleo bih da o nečemu popričamo. – Samo ako i to nije nemoralno – reče Andromaha i spretno ustade. Ksandar ih je posmatrao dok su odlazili. Laodika je bila snuždena i dečak oseti potrebu da joj učini makar kakvu uslugu– Da li da vam donesem nešto za piće? – upitao je. – Ne, nisam žedna – odgovorila mu je nemarno i pogledala prema Arguriju. – On je vrlo mršav i boja mu je nezdrava. Možda bi trebalo da njemu odneseš voćni sok. Majka kaže da je to dobro za krv. Vrlo je prek čovek – dodala je. – Užasno je rizikovao kad je razgnevio Diosa. Dios je dobar mačevalac, znaš, i veoma je brz. – On je obično pseto – reče Argurije i uspravi se. – U pravu si. Previše sam mršav.
– Nisam mislila da te uvredim, Argurije – Laodika oseti stid. – Mislila sam da si zaspao. – Nisi me uvredila. Ovih dana ne mogu da spavam u ležećem položaju. Lakše mi je da dišem kad sam uspravljen – reče i pogleda Ksandra. – Taj sok bi mi dobro došao. Ksandar otrča do stola sa hranom i donese ratniku vrč pun zlatnog nektara i ovaj potegnu veliki gutljaj. – Dobar si ti momak – primeti ratnik i položi prazni vrč na pesak. – To me nagoni da se zapitam zbog čega ranije nisam imao robove. – Nisam tvoj rob – pobuni se Ksandar. – Loše sam se izrazio, momče. Naravno da nisi. Ti si mi prijatelj. – Zbog čega nisi imao ličnih slugu? – zapita Laodika. – Zar te u tvojoj zemlji ne smatraju čuvenim junakom? – Nikad ih nisam želeo. Oduvek sam bio vojnik. Nekad sam imao štitonošu, dobar mladić, ali je umro u Tesaliji. – A šta je sa tvojom kućom? On odmahnu glavom. – Otac nije bio imućan. Zadobio sam farme i na njima ima robova koji rade za mene. Uglavnom, sami brinu o sebi – lice mu se smrknu. – Ali, to više nije moja zemlja. Prognan sam. Stavljen sam van zakona – reče i pogleda ka pučini. – Mislim da ću ponovo da plivam – s mukom se uspravi i ode do mora. Pre nego što je zakoračio u vodu, skinuo je svoju izbledelu tuniku. – Čudan čovek – primeti Laodika. – Nazvao me je prijateljem – seti se radosno Ksandar.
– I trebalo bi da budeš ponosan. Takav čovek ne poklanja svoje prijateljstvo tek tako.
XXIV
NAJAVA RATA Andromaha je uživala u šetnji sa Agatonom. Na neki način, podsećao je na Odiseja. Ona se osmehnu na tu pomisao. Odisej je bio ružni ostareli šarmer i bio bi oduševljen što ga neko poredi sa trojanskim princem. Ali nije to bio samo izgled, pre lakoća s kojom je podsticao prisno ophođenje. Slušala je kako priča o svojoj ljubavi prema gradu i u njegovim je rečima osetila iskrenu toplinu. Zastali su pored stena. Oblaci su se nagomilali i nebo je bilo mračno. Agaton zaćuta i zagleda se u more. – Možda bi želeo da razgovaramo o tome što ti leži na srcu? – upitala je. On se osmehnu: – Da. Pronicljiva si i oštra poput mača. – Kažu da jesam. Zbog čega ljudi strahuju od pametnih žena? – Ne mogu ti odgovoriti, mada sam imao prilike da se uverim da je to istina – zastao je i zagledao se u njene bistre oči. – Želeo bih da govorim o Hektoru. Vesti su nepovoljnije no što sam spomenuo pred Laodikom. Ona je slatka devojka i obožava našeg brata, pa nisam hteo da je uznemirim. Prema našim izveštajima, Hektor je organizovao nesmotreni napad na bok Egipćana. Uspeo je, ali poslednji put je viđen usred neprijateljskih redova. Hetiti su bili naterani na povlačenje. Hektor se nije vratio
u njihov logor, mada neki od njegovih jahača jesu. Rekli su da je sa pedeset ljudi odsečen u jednoj slepoj jaruzi i da se hiljade vojnika obrušilo na njih. – Misliš da je mrtav? – Nadam se da nije. Molim se bogovima da nije! Hektor je moj najbolji prijatelj, pored toga što mi je i polubrat. Govorim o nečemu što je mnogo važnije od moje odanosti. Hektor je srce Troje i, ako on pogine, ovde će nastati haos. Možeš li da zamisliš šta bi se dogodilo? Prinčevi koji se bore oko moći! Bićemo svedoci građanskog rata. – Ne vidim zbog čega? – primeti Andromaha. – Prijam je još uvek veoma moćan kralj. – On jeste jak – složio se Agaton – ali je i omrznut. Malo je sinova koje nije uvredio ili javno ponizio. Ali, i među braćom postoji razjedinjenost, duboke podele, čak i mržnja. Samo nas Hektor drži na okupu. Možda zato što ga svi volimo – Agaton se široko osmehnu. – A, drugo, kaznio bi smrću svakog ko bi krenuo protiv oca. – Kao stranac, smatram da je priča vrlo interesantna – reče Andromaha – ali, u kakvoj je vezi sa njom buduća Hektorova nevesta? Ako on pogine, ja ću se vratiti na Teru, svojim prijateljima. – Nadam se da bi mogla da razmisliš i o drugačijem putu. – Zbog čega? – I ja sam neoženjen, Andromaho. Za svojih dvadeset i osam leta nisam sreo ženu koja u meni budi vatru kao što ti činiš. Prema tome, ako u tvom srcu ne postoji neko drugi, želeo bih da pronađeš u njemu mesta za mene.
– Kako je čudan ovaj grad, Agatone – osmehnu se Andromaha. – Nemoralno je da žena pliva sa muškarcima, ali je prihvatljivo da čovek zavodi buduću ženu svog brata? Zaista će proći mnogo vremena pre nego što shvatim vaš moral i vaše zakone. Princ uzdahnu. – To je bilo lepo izbegavanje odgovora, Andromaho. Ali, razmisli o ovome što sam rekao. Ako nam stigne vest o Hektorovoj pogibiji, ja ću se obratiti ocu i zatražiću tvoju ruku. Pre no što je mogla da odgovori, do njih u trku stiže mladi vojnik. – Kralj te zove, gospodaru – rekao je. – Moram da idem. Razmisli o onome što sam rekao, molim te. – O, razmisliću, sigurno – obećala je, posmatrajući ga dok je odlazio. Imao je dobro držanje, ali, dok je gledala za njim, seti se drugog crnokosog princa, onog čije su oči sijale od potisnute strasti. Ako u tvom srcu ne postoji neko drugi... Ponovo se setila one noći u Zalivu plavih sova i mladića koji se izdvojio iz gomile pošto je sišao sa zlatnog broda. Pomislila je na jutro kad ga je videla da stoji i slomljenog srca i u rukama drži odsečenu glavu svog prijatelja. Više od svega, sećala se njegovih ruku dok su je grlile u Hekabinoj palati. – Ako je Hektor mrtav – prošaptala je širokom plavom zalivu – neka zlatni brod dođe po mene.
Nekoliko nedelja posle napada na Pitros, Helikaon je bio istrošen. Umesto odanosti svojih mornara i zvaničnika Dardanije, svuda oko sebe osećao je opreznu uzdržanost. Ljudi su ga se plašili. Nije više bio Princ Mora, trgovac i čovek iz naroda. Nadenuli su mu ime Helikaon Palilac, smatrali ga osvetnikom i nemilosrdnim ubicom. Sluge su obarale pogled kad je prolazio pored njih. Čak i ljudi koje je znao godinama, poput Onijaka ili starog vojskovođe, odmeravali su pred njim svoje reči, nesvesno se trudeći da ga ne uvrede. Atmosfera u citadeli bila je neprijatna i napeta. I izvan tvrđave su besnele zimske oluje, munje su cepale nebo, a zvuk grmljavine potresao je zemlju. Neredi su izbijali na sve strane. Ubistvo mladog kralja donelo je osećaj nespokojstva i straha. Narod Dardanije je pripadao različitim kulturama – bilo je tu doseljenika iz Trakije koji su naselili severnu obalu; Frigijaca, Mizijaca i Lidijaca koji su formirali male zemljoradničke zajednice u nekad pustom središtu zemlje, istočno od glavnog grada. Trgovci – Egipćani, Amorićani i Asirci – osnovali su trgovačke centre na jugu, prema granici sa Trojom. Čak i u najsrećnijim vremenima, kad je žetva bila obilna i kad je trgovina cvetala, izbijale su svađe i nasilje je vladalo među pripadnicima različitih etničkih grupa. Od Diomedove smrti, nesigurnost i napetost dostigle su vrhunac. Napadnuto je malo naselje izbeglica iz Mikene i pobesnela rulja je iskasapila petoricu muškaraca. U frigijskom naselju izbili su neredi nakon krađe ovce. Dve žene iz mizijskog naselja tvrdile su da su
ih silovali putujući hetitski trgovci. Za njima je krenula grupa osvetnika i sedmoro ljudi je ubijeno. Dardanijske trupe su raspoređene po poljima i brdima i duž turobnog priobalja u pokušaju da se uspostavi red. U ovaj su se haos umešale i razbojničke družine i lutajući odredi najamnika bez posla, napadajući usamljena sela i pljačkajući trgovačke karavane. Problem je samo uvećan zakonom koji je doneo Helikaonov otac Anhiz. Sva zemlja u Dardaniji bila je vlasništvo kralja, a oni koji su na njoj gradili farme, kuće ili trgovačke centre samo su bili stanari. Renta je bila ogromna i činila je polovinu svih plodova, proizvoda ili zarade. Da bi to funkcionisalo, narod je morao da poštuje dve stvari. Prvo, kralj i njegovi vojnici će ih zaštititi od pirata i pljačkaša, i, drugo, izbegavanje kraljevih zakona doneće brzu i užasnu kaznu. Poverenje naroda je urušeno napadom na tvrđavu. Ako vojnici ne mogu da zaštite Diomeda i kraljicu Haliziju, kako mogu da osiguraju bezbednost stanovništva? Strah koji je narodu usadio Anhiz donekle je ublažen miroljubivom vladavinom kraljice Halizije i njenog vojskovođe Pauzanije. Helikaon je u tvrđavi sazvao sastanak starešina svih naselja. Bili su nervozni i zabrinuti kad su se okupili u velikoj prestonoj dvorani ukrašenoj stubovima i hladnim kipovima ratničkih kraljeva Dardanije. Pre sastanka, Pauzanija ga je opomenuo na suzdržanost: – To su dobri ljudi, kralju moj – rekao je Helikaonu. – Uplašeni su, i to je sve. Helikaonu je bio drag ostareli vojskovođa. Bio je neustrašiv u bici i odano je služio kraljici Haliziji.
– Istina je to što kažeš, Pauzanija – rekao je dok su stajali na širokoj terasi koja je gledala ka moru. – Ali, odgovori mi na ovo. Kad se spremaš da pođeš u boj, da li zastaneš i pomisliš na svoga neprijatelja? Pitaš li se da li njegovi vojnici imaju decu koju su ostavili iza sebe? Da li su i oni dobri ljudi? Da li smatraju da je i njihov cilj pravedan, baš kao što ti smatraš kad razmišljaš o svom? – Ne, naravno da ne. Ali, ovi ljudi nisu naši neprijatelji. – A ko nam je neprijatelj? Protiv čega se borimo? Vojskovođa ga je gledao zbunjeno. Počešao je svoju crvenu bradu. – Ne znam na šta misliš, kralju moj. – Na ivici smo anarhije, i ono što se ovde bude desilo biće početak ujedinjenja naroda, ili će kraljevstvo biti razderano sitnim ustancima i pobunama. Shvati, Pauzanija, sva kraljevstva počivaju na štitu i maču. Narod mora da veruje da će ih kraljev štit sačuvati. Potrebno je i da znaju da će ih, u slučaju neposlušnosti, sustići kraljev mač. Verovanje da je štit slomljen posle napada na tvrđavu poništiće i njihov strah od mača. Šta je neprijatelj? Imamo vojsku od hiljadu i po ljudi. Ako nam svetina ne veruje i ne plaši nas se, onda ćemo biti zbačeni sa prestola. Neke pljačkaške vođe okupiće armiju. Neka strana sila će poslati svoje brodove u naše zalive. Neprijatelj se, Pauzanija, okuplja u prestonoj dvorani večeras. Stari vojskovođa duboko uzdahnu: – Šta mi naređujete da učinim, gospodaru? Kasnije, kad je ispijeni vojskovođa izašao iz njegovih odaja, Helikaon posla kraljici glasnika sa zahtevom da ga
primi. Halizija je preživela sve nesreće, ali je i dalje bila i suviše slaba da bi napuštala svoje odaje. Prema rečima njenih sobarica, po čitav dan je ćutke sedela i posmatrala pučinu. Zatim bi joj pomogle da dođe do kreveta u kome je često ležala budna i gledala u tavanicu obasjanu mesečinom, dok su iznad njene glave igrale senke. Helikaon joj je tri puta išao u posetu. Ona je sedela gledajući negde u daljinu, ne progovarajući. Helikaon je bio siguran da ga nije čula. Sluga se vratio. – Sobarica vas očekuje, gospodaru. Helikaon ga otpusti i krenu stazom prema kraljičinim odajama. Ispred vrata su stajala dvojica stražara. Skloniše se u stranu dok je ulazio. Sobarica, mlada i jedra žena slepljene kose, izađe iz stražnje sobe i pozdravi ga. – Danas izgleda malo bolje – rekla je. – Boja se vraća na njene obraze. – Da li je progovarala? – Ne, gospodaru. Helikaon pogleda oko sebe i seti se vremena kad je kao mladić prvi put ušao u ove odaje. Vratio se kući posle dvogodišnjeg boravka na Penelopi. Te iste noći, dok je na plaži sa posadom uživao u gozbi priređenoj u čast rastanka, njegov otac je ubijen. Sve je izmenjeno posle tog dana. Kraljica, strahujući za svoj i život svog sina, poslala je vojnike da ga ubiju. Pauzanija i drugi vojnici njemu lojalni požurili su da ga spasu. U tajacu koji je usledio, Helikaon je preuzeo na sebe ogroman rizik. Vođa onih
koji su bili poslati da ga ubiju bio je snažno građeni vojnik Gar. Helikaon mu je prišao. – Ti i ja, sami, idemo u posetu kraljici. – Ne, gospodaru, ubiće te – usprotivio se Pauzanija. – Danas neće biti ubijanja – uveravao ga je Helikaon, mada ni sam nije bio siguran u to. Helikaon je rukom pokazao Garu da ga povede i pošao za njim dugom stazom ka tvrđavi. Nije mu promaklo da Garova ruka počiva na dršci noža. Ratnik je zastao i sporo se okrenuo ka njemu. Bio je krupan, širokih ramena i snažnog vrata. Oči su mu bile prodorno plave, lice široko i iskreno. – Kraljica je dobra i valjana žena, a mali Diomed je prava radost – rekao je. – Planiraš li da ih ubiješ? – Ne – iskreno je odgovorio Helikaon. – Daješ mi svoju reč? – Da. – Vrlo dobro, gospodine. Sledi me. Prešli su preko otvorene terase i ušli u kraljičine odaje. Tu su stajala dva stražara. Obojica su nosili štitove i držali duga koplja. Gar im pokaza da se udalje i zatim pokuca na vrata. – To sam ja, Gar. Mogu li da uđem? – Možeš – začuo se uplašeni ženski glas. Gar uđe, a potom propusti Helikaona. Nekoliko vojnika skoči na noge. – Smirite se! – reče Helikaon. – Ne vodim vojnike sa sobom.
Potom je pogledao mladu kraljicu i u njenim svetlim očima prepoznao ponos i strah. Uz nju je stajao dečak zlatne kose i radoznalo posmatrao Helikaona, glave pomalo nakrivljene u stranu. – Ja sam tvoj brat Helikaon, Diomede – rekao je dečaku. – Zovi me Dio – ispravi ga dečak. – Tata nije ustao, pa ne možemo da doručkujemo. Ne možemo, zar ne, mama? – Doručkovaćemo uskoro – obeća mu Helikaon. Ponovo je pogledao kraljicu. Kad je Anhiz oženio ovu vitku, svetlokosu zelijansku devojku, Helikaon nije bio pozvan na venčanje. Te godine, pre no što će zaploviti na Penelopi, imao je priliku da sa njom razgovara tek nekoliko puta, a i tad su samo zvanično razmenjivali ljubaznosti. – Mi se ne poznajemo, Halizija – nastavio je. – Moj je otac bio grub i hladan čovek. Moramo konačno da popričamo. Možda ćemo se nakon toga bolje razumeti. Da smo ranije mogli da razgovaramo, znala bi da ja nikad ne bih naredio da moj otac bude ubijen, niti bih pokušao da ubijem njegovu ženu i sina. Od mene se ne moraš bojati. – Volela bih da mogu da ti verujem – prošaptala je. – Možeš, kraljice moja – reče joj Gar. Helikaon je bio iznenađen njegovim rečima, ali je to prikrio. – Sad bi mogla da se pobrineš za doručak svog sina – rekao je. – Zatim ćemo razgovarati o pogrebu čoveka koji je uticao na naše sudbine. Zadrhtao je kad se setio toga dok je išao ka stražnjim odajama. Halizija je zgrčeno sedela na stolici, prekrivena ćebetom. Izgubila je dosta na težini i oči su joj bile
oivičene crnim kolutovima. Helikaon dovuče stolicu i sede naspram nje. Sobarica nije u pravu, ona ne izgleda bolje, pomisli i uze je za ruku. Oseti da joj je koža hladna. Izgledalo je da nije primetila njegov dodir. Sunce se probilo kroz oblake i obojilo more u zlato. Helikaon vide netaknutu činiju sa čorbom i komad hleba na stolu. – Moraš da jedeš – rekao je nežno. – Moraš da povratiš snagu. Nagnuvši se, on uze činiju i zahvati malo hrane, pa kašiku prinese njenim ustima. – Samo malo, Halizija – nagovarao ju je. Nije se pomerila. Helikaon vrati činiju na sto i ponovo sede ispred nje. Posmatrao je igru sunčevih zraka na talasima. – Želeo bih da sam ga poveo sa sobom kad sam isplovio – rekao je. – Dečak te je voleo. Bio bi ispunjen tugom kad bi te video ovakvu – gledao je kraljicu dok je pričao, ali se izraz njenog lica nije promenio. – Ne znam gde si sada, Halizija –prošaptao je. – Ne znam kojim putevima luta tvoja duša. Ne znam kako da te nađem i vratim. Sedeo je pored nje i držao je za ruku. Osetio je kako njegova tuga raste poput nabujale reke koja preti da sruši branu. Posramljen svojom slabošću, pokuša da se okrene problemu koji je stajao pred njim. Telo mu zadrhta. Video je mladog Diomeda kako se smeje na suncu i Zidanta koji se smejao zajedno s njim, nakon pada sa zlatnog konja. Video je kako Oks baca dečaka visoko u vazduh, a zatim ga hvata i veselo okreće oko sebe. I brana prsnu.
Pokrio je lice šakama i zaplakao za mrtvima. Za Zidantom, koji ga je voleo poput sina. Za Diomedom, zlatnim dečakom koji nikada neće postati muškarac. Za sinom Asirca Habušaša, koji je pao pokraj svog oca. I za ženom odevenom u plavo i zlatno, koja se bacila sa litice pre mnogo godina. Osetio je dodir nečijeg dlana na ramenu i video da neko kleči pored njega i trudi se da ga zagrli što jače. Uzvratio joj je zagrljaj i ona ga poljubi u obraz. – Uzeli su mi sina – rekla je. – Ubili su ga. – Znam, Halizija. To nikad neću moći da zaboravim. Bila je tako krhka i telo joj je bilo ledeno tog toplog dana. Helikaon je privuče k sebi i nastaviše da sede tako zagrljeni, u tišini. Posmatrali su kako sunce nestaje u dubinama Velikog zelenila.
Andromaha nikad ranije nije bila toliko ljuta. Bes se gomilao u njoj još od trenutka kad je kročila u ovaj nužnik od grada, kad se suočila sa njegovim armijama lažljivaca, špijuna i ulizica. Kreusa je najgora od svih, pomislila je, sa onim hladnim, čeličnim očima, otrovnim jezikom i slatkim, medenim osmehom za svog oca. Prošle nedelje je pozvala Andromahu u svoje odaje. Kreusa je bila prijateljski raspoložena i pozdravila je svoju buduću sestru zagrljajem i poljupcem u obraz. Andromaha je i očekivala da će baš takva biti soba kraljeve omiljene kćeri – ukrašena komadima nakita od blještavog zlata, oslikanim vazama, vešto izrezbarenim
nameštajem, teškim zavesama i sa dva velika balkona. Na podu su bili bogati tepisi, a zidovi su bili oslikani životnim prizorima. Kreusa je nosila haljinu svetloplave boje. Oko vrata je imala dugačku i lepo obrađenu srebrnu traku, koja joj se spuštala do grudi i završavala oko vitkog struka. Lice joj je bilo rumeno i Andromaha shvati da je pila. Napunila je pehar vina, dosula malo vode i pružila ga gošći. Andromaha otpi gutljaj. Bilo je jako, ali je, i pored toga, prepoznala ukus gorkog korena koji su na Teri koristili prilikom svetkovina. Koren je podsticao budnost i trezvenost. Andromaha se na to nikad nije navikla, mada je Kaliopi redovno koristila taj napitak. Kreusa je sela tik do nje i, dok su razgovarale, ona uze Andromahu za ruku. – Želim da budemo prijateljice – rekla je uz širok osmeh. Oči su joj sijale, a zenice su bile široko otvorene. – Imamo toliko toga... zajedničkog. – Zar? – O, nemoj se stideti, Andromaho – prošapta Kreusa približivši joj se. – Malo je tajni u kraljevoj palati o kojima nisam čula. Kakva je ljubavnica vitka Alezija? Da li ti se dopala? Lično sam je odabrala za tebe. – Zbog čega si to uradila? – upitala ju je Andromaha prisećajući se mlade tračke sluškinje i njenog zavođenja. – Htela sam da znam da li zaista delimo ista... interesovanja – Kreusa se nagnu i rukom pređe preko njenog ramena. Andromaha je uhvati za zglob i skloni njenu finu ruku, a zatim ustade. Kreusa je pogleda sa zbunjenim izrazom na licu. – Šta nije u redu? – upitala je.
– Ništa, Kreusa. – Odbijaš moje prijateljstvo? – Kreusine oči su sijale gnevno. – Ne tvoje prijateljstvo – odgovori Andromaha pokušavajući da zvuči pomirljivo. – Onda budi sa mnom – reče Kreusa prilazeći. Andromaha je shvatila da ne postoji diplomatski način da okonča ovaj susret. – Nećemo postati ljubavnice – rekla je. – Jesi lepa, ali te ne želim. – Ti ne želiš mene! Nadmena kučko, gubi se! Andromaha se vratila u svoju sobu potpuno slomljena. Nije htela da od Kreuse stvori neprijatelja i znala je kakve će je nevolje snaći. Međutim, nije mogla da predvidi kolika može biti Kreusina zloba. Aksa je bila ta na koju se sručila osveta. Mala sluškinja je patila u tišini kad se saznalo za nestanak Hektora i njegovih ljudi. Njen muž Mestar služio je u vojsci kao Hektorov štitonoša i bio je među nestalima. Kao da taj strah i neizvesnost nisu bili dovoljni, Aksa je deset dana ranije rodila sinčića. Tražeći mir da bi mogla da obavlja sve što ju je čekalo u palati, ostavila ga je sa rođakom u Donjem gradu i vratila se kako bi tokom dana bila uz Andromahu. Prethodni dan je započeo kao i mnogi pre njega. Uz pomoć jedne devojke, Aksa je donosila kofe sa toplom vodom kako bi napunila Andromahinu kadu. U nju je dodavala mirise i ružine latice. Kad je Andromaha, polugola, ušla u kupaonicu, na podu je ugledala zgrčenu Aksu.
– Aksa! Šta se desilo? – Žao mi je, gospo – Aksa se mučila da se uspravi. – Osećam slabost još od kad sam rodila sina. Krupno dete. Prošlo je. Nastaviću da radim. – A ne, nećeš – Andromaha je pogleda i vide da joj je lice posivelo od iscrpljenosti. – Posedi malo i pričaj mi o svojoj bebi. Da li si mu dala ime? – Ne, gospo. Na mom je suprugu da ga odabere kad se vrati – lice joj se zgrči i ona zaplaka od nakupljenog umora, bola i tuge. – Dođi – Andromaha poče da odmotava vuneni šal koji je bio obavijen oko Aksinog struka. – Potreban ti je odmor. Ustaj – obgrli je i podiže na noge. Potom otkopča kaiševe Aksine kecelje, koja pade na pod. – Izlazi iz te tunike. Okupaćeš se i posle toga ćeš se osećati bolje. – Ne, gospo – kriknu Aksa uplašeno. – Ne smem. Upašću u nevolju. Molim vas da me ne terate na to. – Gluposti – reče Andromaha i osmehnu se. – Ako se stidiš, uđi u kadu tako, u toj haljini. Aksa pogleda Andromahu i vide da je ona ozbiljna u svojoj nameri, te nevoljno zagazi u toplu vodu. Sedela je krutih leđa, a na licu joj se očitavao strah. – Opusti se – navaljivala je Andromaha povlačeći je za ramena. – Vidiš, zar ti nije lepo? Aksa se slabašno osmehnu i reče: – Osećaj je čudan, gospo. Nije prirodno da se čovek potpuno smoči. – Osetivši samopouzdanje, lagano pljusnu rukom po vodi, posmatrajući kako latice ruža plutaju na površini. Andromaha se nasmeja i pogladi gustu smeđu kosu svoje sluškinje. – Moraćemo da operemo i ovo, da znaš.
U tom se trenu začu razmicanje zavese i one se osvrnuše. Na vratima je stajala Kreusa. Ništa nije rekla, ali se značajno osmehnula pre no što se okrenula i izašla iz sobe. Aksa nespretno izađe iz kade dok se sa njene lanene haljine cedila voda. – Videla me je. Sad sam u nevolji – zacvilela je. – Gluposti – odgovori Andromaha. – Neću dopustiti da te iko povredi. Njene su reči ipak bile isprazne. Kad se sledećeg jutra probudila, pored kreveta je stajala nova sluškinja. Devojka okruglog lica joj je rekla, nakon mnogo snebivanja, da su Aksu izbičevali i oterali iz palate tog jutra, po ličnom kraljevom naređenju. Andromaha je istog trena krenula ka megaronu, u kome je pronašla Prijama kako sedi okružen savetnicima. Jedva zauzdavajući bes, ona reče: – Šta si uradio sa mojom sluškinjom? – Tvojom sluškinjom, Andromaho? Svaki sluga u ovoj palati pripada meni. Ovi ljudi sede brade u svojim sjajnim odorama i nakinđureni draguljima – moji su. Ti si moja. – Rekli su mi... – Andromaha se prisili da razmišlja hladne glave. – Rečeno mi je da je izbičevana i isterana iz palate. Volela bih da znam zbog čega. Bila je dobar sluga i zaslužila je bolje. Prijam se nagnu napred i ona oseti zadah vina. – Dobra sluškinja se – prosiktao je – ne veseli razuzdano sa kćerkom jednog kralja. Ona se ne bacaka u kadi sa laticama ruža na grudima. Savetnici počeše, zabavljeni, da šapuću među sobom.
– Pogrešno si obavešten – odgovori mu Andromaha. – Aksa je bila iscrpljena od bolova. Ja sam joj naredila da se odmori i okupa. Prijamovo lice se smrknu. – Pa si poželela da se i ti sa njom okupaš? Šta je učinjeno – učinjeno je. Sledeći put se pametnije ponašaj. – Ili to, ili da se osiguram da me ne špijuniraju osobe sa mozgom poput kofe izmeta – reče Andromaha i oseti da ne može da kontroliše bes. – Osoba koju treba izbičevati je podla kuja... – Dosta! – zaurla Prijam, skačući na noge. – Ako si došla da moliš za svoju sluškinju, onda na kolena! Andromaha je stajala nepokretno. Sav njen ponos nalagao je da se okrene od ovog prekog i arogantnog čoveka i izađe iz sobe uspravnih leđa i prkosnog duha. Ali baš zbog nje, jadna Aksa je izbičevana i ponižena. Aksa ju je upozorila, ali ponosita Andromaha nije slušala. Da, mogla je da zadrži svoje dostojanstvo i ode iz kraljeve odaje, ali šta će joj taj ponos doneti. Usta su joj bila suva i ona sklopi oči i pade na kolena pred njim. – Spremna sam da molim. – Tišina! Imam preča posla. Ostani tu gde si sve dok ti ne dozvolim da mi se obratiš. Poniženje je bilo potpuno. Prijam okupi savetnike i započe razgovor o državnim poslovima. Vreme je sporo prolazilo i kolena počeše da bride na hladnom kamenom podu. Andromaha se trudila da se ne pomera. Nije više ni slušala razgovor. U jednom trenutku, na leđima oseti sunčeve zrake i shvati da je prošlo podne.
Kad joj se Prijam konačno obratio, otvorila je oči i shvatila da su pisari i savetnici otišli. – Dakle – rekao je – iznesi svoju molbu. Ona ga pogleda. Izgledao je umorno i oči su mu izgubile sjaj. – Zar ti, kralju Prijame, ne vidiš razliku između krivice i nevinosti? Ta razlika ti ništa ne znači? – upitala ga je mekim glasom. – Zar ti nisi prvi magistrat Troje? Zar sa tvog trona ne izvire pravda? Da sam se, kako ti kažeš, bacakala sa mladom sluškinjom, to ne bih radila krišom. Ja sam ono što jesam i nikad neću lagati. Aksa je žena Hektorovog štitonoše i pre nekoliko dana rodila mu je sina. Da li si ikad, a veoma si iskusan, sreo ženu koja se bacaka odmah posle porođaja, kad joj je telo iskidano i puno bola, kad su joj dojke otekle i pune mleka? Izraz na Prijamovom licu se izmeni. Sede na presto i protrlja rukom svoju zlatnu bradu. – Nisam znao da je to Mestarova žena. Ustani, predugo si klečala. Bila je iznenađena iznenadnom promenom i, ustajući, nije ništa odgovarala. – Došlo je do nesporazuma – rekao je. – Poslaću joj poklon. Da li je želiš nazad? – Da. Dugo ju je posmatrao. – Nisi htela da klekneš preda mnom kad ti je od toga zavisio život, ali si izabrala da budeš ponižena zarad sluškinje. – Moja joj je glupost nanela patnju. Ja sam joj naredila da uđe u kadu. Mislila sam da će joj to ublažiti bol. Prijam klimnu glavom.
– Kao što si mislila da je dobro to što ćeš naga zaplivati sa mikenskim ratnikom na mojoj plaži? Ili da gađaš strelom sa mojim vojnicima? Čudna si ti žena, Andromaho – on protrlja oči i posegnu za vinskim peharom koji u jednom dahu isprazni. – Izgleda da u onima koji te poznaju budiš velike strasti – nastavio je. – Deifob želi da te progna iz Troje, Kreusa da te išiba i ponizi, a Agaton hoće da te oženi. Čak je i mala, neugledna Laodika procvetala u tvom društvu. Odgovori mi, Andromaho iz Tebe: da sam ti rekao da je jedini način da spaseš Aksu taj da mi dođeš u krevet, da li bi to učinila? – Da, učinila bih to – reče ona bez oklevanja. – Zašto to nisi tražio? On odmahnu glavom. – Dobro pitanje, Andromaho, i na njega mi ti moraš odgovoriti. – Kako bih mogla? Ja ne znam o čemu jedan kralj može da misli. Ustajući s prestola, rukom joj pokaza da želi da ga sledi. Pređe preko megarona, pa se zaputi uz stepenice ka kraljičinim odajama. Andromaha je bila nervozna, ali ne zbog straha da bi je mogao iskoristiti. Tokom razgovora, nije gledao u njene grudi ili noge i u očima mu nije bilo one uobičajene požude. Kralj dođe do vrha stepeništa i skrenu udesno, te, prešavši preko dugačke galerije, izbi na terasu iznad kraljevskih vrtova. Andromaha stade pored njega. U vrtu ispod njih su se šetali ljudi i tiho pričali. Andromaha je ugledala Agatona, koji je razgovarao sa
debelim Antifonom, a iza njih je Laodika sedela pored Kreuse. Laodika je držala oborenu glavu, a Kreusa je nešto pričala, služeći se i rukama. Oko njih su bili savetnici u belim odorama i trojanski plemići, mnogi sa ženama i kćerkama. – Svi koje vidiš – reče Prijam tiho – nešto žele od kralja. Poklon nekome od njih biće shvaćen kao uvreda za nekog drugog. Među njima ima onih koji su odani svom kralju, ali ima i izdajnika. Neki su odani sada, ali će sutra postati izdajnici. Neki imaju potencijala da postanu izdajnici, ali će moj dar obezbediti njihovu lojalnost. Kako kralj da zna kome da veruje, a koga da ubije, koga da nagradi, a koga da kazni? Andromaha se osetila napeto i nesigurno. – Ne znam. – Onda uči, Andromaho – rekao je. – Ako bogovi budu tako želeli, jednog dana ćeš i sama postati trojanska kraljica. Tog dana ćeš ti posmatrati sa ovog balkona, a ovi ljudi će doći da tebe ili tvog muža mole za neku uslugu. Moraćeš da znaš kakve su njihove misli, naučićeš da protumačiš njihove želje, snove i ambicije. Jer kad izađu pred tebe, i odani i prevrtljivci će govoriti istovetno. Svi će se smejati kad kažeš nešto smešno, svi će plakati kad si tužna. Zaklinjaće ti se na večnu ljubav. Njihove reči, dakle, mogu biti isprazne. Propašćeš ako ne budeš umela da prepoznaš misli koje stoje iza njihovih reči. – A ti znaš kakve su njihove misli, kralju Prijame? – Znam dovoljno o njihovim namerama i ambicijama da bih ostao u životu – nasmejao se. – Jednog dana, međutim, neko od njih će me iznenaditi. Zariće mi nož u
srce ili sipati otrov u pehar. Možda će organizovati bunu koja će me svrgnuti s prestola. – Zašto ti je smešna ta pomisao? – A zašto da ne? Ko god da me nasledi, biće snažan i lukav, i, prema tome, sposoban za tu ulogu. Sad je bio red na Andromahu da se osmehne. – Ili će imati više sreće nego pameti. Prijam klimnu glavom. – Ako se ispostavi da je tako, taj neće dugo opstati. Neki od mojih prepredenih sinova će ga svrgnuti. Ali, vratimo se tvom pitanju. Zašto nisam za uslugu zahtevao tvoje telo? Razmisli o tome, pa ćemo ponovo razgovarati – on pogleda ka užurbanoj gomili ispod sebe. – Sad moram dozvoliti svojim podanicima, i lojalnima i prevrtljivima, da pred svog kralja iznesu molbe. Vrativši se u svoje odaje, Andromaha se obmota zelenim plaštom sa kapuljačom i izađe iz palate. Pošla je ka Donjem gradu, siromašnijoj četvrti u kojoj su bile smeštene žene vojnika. Upitavši za pravac nekoliko žena koje su se okupile oko bunara, došla je do zgrade u kojoj je živela Aksa sa još tri žene. Bila je to mala prostorija prljavih podova. Aksa je sedela iza kuće u hladovini sa bebom u naručju. Ona ugleda Andromahu i zbunjeno ustade. – O, sedi, molim te – reče Andromaha, kleknuvši pored nje. – Oprosti mi, Aksa. Ja sam kriva. – Mestar će biti jako ljut na mene kad se bude vratio kući – reče Aksa. – Osramotila sam ga.
– Nikoga nisi osramotila. Videla sam kralja. Sad zna da je to bila greška. Poslaće ti poklon. Želim da se vratiš. O, Aksa! Molim te reci da ćeš se vratiti! – Naravno da hoću – odgovori Aksa prosto. – Kako inače da prehranim sebe i svog sina? Doći ću sutra. – Možeš li da mi oprostiš? Dete u Aksinim rukama poče da plače. Ona otvori haljinu i izvadi dojku, pa je prinese detetu. Beba najpre promaši bradavicu, ali je zatim uhvati i poče da sisa. Aksa uzdahnu i pogleda Andromahu. – Zbog čega je važno da li ću ti oprostiti ili ne? – upitala je. – Nas nazivaju slugama, ali smo samo robovi. Živimo i umiremo kad drugi to odluče. Ja sam išibana jer sam viđena u kadi. Da li su tebe išibali zato što si bila sa mnom? – Ne, nisam išibana. Ali veruj mi da bih više volela da su me kaznili. Možemo li da budemo prijateljice, Aksa? – Tvoja sam sluškinja. Biću šta god da od mene zatražiš. Andromaha ućuta posmatrajući kako Aksa završava podoj bebe, kako ga podiže na rame i blago tapše po leđima. – Da li su te mnogo povredili? – upita napokon. – Da, povredili su me – odgovori Aksa suznim očima. Ali ne udarcima tog čvornovatog konopca. Ja sam žena štitonoše Mestara. Deset bitaka je preživeo za kralja i za Troju. Sad je možda poginuo i ja svaki dan živim u strahu od takvih vesti. A šta su oni učinili da mi umanje patnju? Izbičevali su me i izbacili iz palate. To nikad neću moći da zaboravim.
– Nećeš – reče Andromaha ustajući na noge. – Neću ni ja. Nadam se da ćemo se videti sutra, Aksa. Sitna žena je pogleda i izraz lica joj smekša. – Molila si kralja zbog mene – rekla je. – Tebi ću da oprostim. Ali, nema više kupanja. Andromaha se osmehnu. – Nema više kupanja. Vrativši se u palatu, Andromaha se zaputi ka kraljevskom vrtu. Tamo je zatekla dvadesetak ljudi koji su uživali u hladovini i mirisu cveća. Pokraj spoljašnjeg zida, ispod drvene senice, Kreusa je razgovarala sa Agatonom. Nosila je belu haljinu obrubljenu zlatom, a glavu je zabacila dok se raskalašno smejala. Njena crna kosa je lepršala na povetarcu. Dok im se približavala, Agaton ju je primetio i bledo joj se osmehnuo. Posramljen je, pomisli Andromaha. Kreusa ju je, naprotiv, gledala sa izrazom podrugljivog zadovoljstva. – Kako ste, prekrasna gospo? – upitao je Agaton. – Dobro sam, prinče Agatone. Videla sam kralja jutros. Čuo si za nesporazum? – Da – rekao je. – Žao mi je zbog toga. – I meni. Međutim, kralj je odlučio da ženu vrati na posao. Poslaće joj poklon u znak izvinjenja – ona se okrenu ka Kreusi. – Mislim da je shvatio da je bila žrtva zlobe. Oklevetala ju je neka bedna, poremećena osoba, vođena zavišću i jedom. Kreusina ruka polete i snažno ošamari Andromahu po obrazu. Zakoračivši unapred, Andromaha svom snagom udari Kreusu po bradi. Ova se zanese i pade na zemlju. Nikako nije uspevala da ustane.
Agaton kleknu pored poluošamućene žene i pomože joj da se podigne. Iz rasečene usne je liptala krv, a bela haljina je bila umazana blatom. Andromaha duboko udahnu i okrenu se. Razgovor među okupljenima je zamro i osećala je da su sve oči bile uprte u nju dok je ulazila u palatu.
XXV
ĆUTLJIVA GLAVA Evnuh Ktozis je na sastanku nosio svoju najnoviju kreaciju, a niko to nije primetio. To ga je ozlojedilo. Haljina do članaka bila je crna poput mraka i obrubljena srebrnim koncem. Bilo je to izvanredno delo zbog koga će mu, bio je ubeđen, svaki muškarac zavideti. Niko još nije uspeo da proizvede crnu boju koja se neće spirati. Uvek su se javljala dva problema. Prvi, na kiši se boja spirala i koža je danima ostajala umazana. Drugi, boje su bile toliko jake i smrdele su sve dok se odeća ne opere nekoliko puta, a tada bi tkanina već izbledela i postala beživotno siva. Ktozis je godinama usavršavao proces i otklonio je ove probleme. Kora čvornovatih hrastovih stabala iz zemalja oko Sumornog mora bila je izvor finijih boja. Potrošio je veliki deo svog bogatstva kako bi došao do nje. Tako su jake i nepredvidljive bile struje da je skoro bilo nemoguće brodom preći iz Helesponta u Sumorno more. Sva roba je morala da se prenosi kopnom. Evo ga sada, sa šezdeset najuticajnijih ljudi u Dardaniji, i nijedan nije spomenuo njegovu odeću. Zapitao sa da li je zbog toga što je, kao Egipćanin, propustio da primeti postojanje neke antipatije prema crnoj boji među ovim ljudima sa Severnog mora. Ah dobro, na proleće ću poslati brod sa tkaninom u Memfis ili
Luksor. Egipćani će platiti suvim zlatom takvu lepotu. Ipak, nedostatak pažnje ga je uznemiravao. Podignuti glasovi prekinuše tok njegovih misli. Frigijski trgovac stokom, čijeg se imena Ktozis nikada nije mogao setiti, vikao je na hetitskog trgovca i mahao svojom moćnom pesnicom ispred čovekovog lica. Ubrzo će početi da se razmenjuju udarci i čitava konferencija će se pretvoriti u običnu kafansku tuču. S tim na umu, Ktozis se probi prema zidu s leve strane i stade ispod zastrašujuće statue ratnika, koji je na glavi nosio šlem, a u ruci koplje. Ktozis nije bio borac i nije želeo da bude uvučen u tuču, naročito sad kad je nosio novu odeću. U stvari, da ovaj sastanak nije bila prilika da pokaže odeću, on ne bi došao. Ljude nije bilo teško pročitati. Kad su vremena bila dobra, oni bi obavljali svoj posao i osmehivali se susedima. Ali, ako se doda malo straha ili neizvesnosti, osmesi će nestati. Pojaviće se zavade i svađe. Ako oluja uništi useve, neko će uzviknuti: Ko je kriv? Ne oni koji rukuju vremenom, očigledno. Ne, to mora da je zbog kletve koju je bacio zavidljivi komšija. Verovatno neka veštica. Ako su svi usevi uništeni, to je kraljeva krivica jer je uvredio bogove na neki neobjašnjiv način. Ni u Egiptu nije bilo drugačije. Strah i krivica dovode do idiotskog okupljanja rulje, a zatim slede pobune i nepotrebne smrti. Kad je bio dečak, Ktozis je video kako munja pogađa drvo pod kojim je mirno paslo stado goveda. Stoka se uplašila i nagrnula preko ivice litice. Ljudi i stoka. Ne razlikuju se mnogo, pomislio je.
Život u Egiptu bio je surov za osakaćeno dete, kakvo je bio. Ali u palati su ljudi uživali u poeziji i slikarstvu, a uveče bi se okupljali i raspravljali o lepoti zalaska sunca. Slike na zidovima su prikazivale nežne scene, brodove koji plove moćnim rekama ili faraone koji primaju darove od vazalnih kraljeva. O, ne zavaravaj se, glupane, prekorio je sebe. Oni nisu toliko različiti. Ovde, u Dardaniji, ne štroje desetogodišnje dečake kako bi mogli da se kreću među ženama u palati i prinose im pehare s vinom i donose im ogrtače i šešire. Bol koji je iskusio nije bio ništa u poređenju sa saznanjem da ga je otac prodao baš u tu svrhu. Ktozis uzdahnu. Izdaja ga je i dalje bolela, čak i nakon petnaest godina. Prašina sa statue pala mu je na rame i on je nesvesno očisti. Patrljak njegovog malog prsta zakači labavi šav na haljini. Zadrhta kad se seti tog dana od pre tri godine, kada mu je prst odsečen. Ktozis je trčao kako bi doneo neku tričariju koju je princeza zaboravila u kraljevskom vrtu. Kad je skrenuo, iza ćoška se sudario sa princom Ramzesom i udario ga postrance. Princ je reagovao s uobičajenom brutalnošću i tresnuo ga o oslikani stub. Bio je spreman na batine, ali je Ramzes isukao mač i poleteo k njemu. Ktozis je podigao ruku. Oštrica je prošla kroz jedan prst i zarila se u drugi. Stajao je i, ne osećajući bol, posmatrao svoj odsečeni prst. Tad je shvatio da još nije gotovo. Ramzes je prišao i prislonio mu vrh mača na grudi. Bio je napet i spreman da zada smrtonosni udarac. Smrt je bila blizu kad je moćna ruka zgrabila Ramzesov plašt i povukla ga unazad.
– Gubi se, evnuše – rekao je princ Ahmos. Ktozisu nisu bila potrebna dodatna uputstva, te otrča nazad u ženske odaje, gde se služavke uzbuniše oko njega i pozvaše kraljevog lekara. Dok je sedeo tako, a krv curila iz osakaćene šake, sustiže ga zakasneli šok od bola. Počeo je da se trese. Da jeca. Kad je ženama ispričao šta se desilo, samo su sedele ćuteći i nervozno gledale ka vratima. Znao je da će Ramzes poslati nekog po njega i završiti ono što je započeo. Ktozis je udario princa. Nije bilo važno što to nije bilo namerno. Kazna je bila ista. Sedeo je zabrinuto dok je nubijski lekar pripremao melem. Drugi povređeni prst je bio slomljen. Potom se žene iznenada raspršiše. Ktozis oseti kako mu suze ponovo klize. Smrt je još jednom došla po njega. Ipak, u sobu nije ušao užasni Ramzes, već snažni princ Ahmos. Krupni čovek je tiho porazgovarao sa Nubijcem, a zatim se okrenuo ka Ktozisu, koji je držao povijenu glavu. Nijedan rob ne sme da pogleda princa u oči. – Oslobođen si službe, evnuše – rekao mu je dubokim glasom. Ktozis nepažljivo podiže pogled. – Oslobođen, gospodaru? Ahmos nije bio lep čovek. Lice mu je bilo grubo, nos prevelik, a brada preširoka. Na bradi je imao brazdu koja je podsećala na ožiljak. Ali su njegove oči bile crne i čarobne. – Najbolje bi bilo da odeš još večeras – nastavio je da priča blagim glasom. – Predložio bih da otputuješ negde daleko –završi misao i u Ktozisovu zdravu ruku položi
kesu. – Ovde imaš zlata i nekoliko tričarija, prstenje i tako to. Rekli su mi da to ima neku vrednost. Zatim je otišao. U kesi je bilo četrnaest zlatnih šipki i nekoliko prstenova sa dragim kamenjem. Tu je bio i smaragd veličine golubljeg jajeta. S tim bogatstvom je Ktozis doputovao u Dardaniju. U velikoj prestonoj dvorani se ponovo začuše povici koji Ktozisa vratiše u stvarnost. On pogledom obuhvati okupljene ljude. Mnogo nacionalnosti je bilo zastupljeno. Video je Hetite u čudnim vunenim pantalonama, Frigijce, visoke i crvenokose, Samotračane, Mikenjane, Lidijce. Svi su nosili tradicionalnu odeću svog naroda. Tri Vavilonca su stajala sa druge strane prestone dvorane i imali su brade ukovrdžane usijanim gvožđem. To je bilo budalasto u ovoj vlažnoj, jesenjoj klimi. Bilo je tu i Trojanaca, trgovaca konjima i proizvođača kočija, koji su se zamerili Prijamu i u Dardaniji našli novi dom. I oni su stajali postrance i sa neodobravanjem posmatrali bučnu gomilu. – Jadni sine ružne krmače! – vikao je neko. Čudna uvreda, pomisli Ktozis. Da li bi manja uvreda bila da ga je nazvao sinom prelepe krmače? Dvojica ljudi jurnuše jedan na drugog. Razmenili su udarce i pali na pod. Ktozis je razmišljao o odlasku. Niko neće primetiti odsustvo jednog trgovca u gomili razjarenih ljudi. Ali nije otišao. Interesovalo ga je da vidi novog kralja. Mnogo je čuo o Helikaonu-trgovcu, a malo o Helikaonu-borcu. Ali sve što je znao o njemu bila je priča o tome kako je odbio
pravo na presto u korist dečaka Diomeda, svog polubrata. Takvo delo ne svedoči o ambicijama ili o brutalnosti, o kojoj se govorkalo. A brutalnost je sad. potrebna. Helikaon bi morao da uđe u ovu sobu odeven u oklop i sa vatrenim mačem u ruci kako bi utišao ovu rulju. Uspeli su da razdvoje onu dvojicu što su se tukli, ali su oni i dalje nastavili da sipaju uvrede jedan na drugog. A onda se velika vrata otvoriše i u dvoranu umarširaše vojnici. Odeveni u bronzane kirase i šlemove, noseći duga koplja i velike štitove, oni oformiše dva reda i ćutke stadoše leđima ka zidovima. Gomila se utišala dok je gledala ka vratima. Ktozis ugleda kako ulazi mladi čovek dugačke tamne kose, koja je bila nemarno sklonjena s lica jednostavnom kožnom trakom. Njegova tunika je bila bledozelena, sa plavim nijansama. Verovatno bobice mečkovca, pomisli Ktozis, i premalo soli tokom kuvanja. Mladić priđe prestolu na drugoj strani dvorane i zastade pored dugačkog stola. Tu se okrenu i pogleda ljude u gomili. Ljudi su i dalje pričali, a neki su se i dalje svađali. Mladić podiže ruku i, istog trena, vojnici počeše da udaraju kopljima o bronzane štitove. Iznenadna buka bila je nesnosna. Dvoranom zavlada tišina. – Hvala vam što ste došli. Ja sam kralj Helikaon – reče mladi čovek. – Nadam se da je vredelo našeg vremena – dobaci neko iz pozadine. – Hajde da razjasnimo – reče Helikaon glasom koji nije odavao ljutnju. – Neće biti upadica dok ja budem
govorio. Sledeći čovek čiji se glas pomeša sa mojim zažaliće zbog toga. Ja ću od vas zatražiti da iznesete svoje mišljenje i, isto tako, vas niko neće prekidati dok budete govorili. Samo tako možemo postići dogovor. – Ko kaže da je nama potreban dogovor? – povika isti čovek. Helikaon podiže ruku, a dva vojnika istupiše i zgrabiše crvenokosog Frigijca, te ga odvukoše iz prestone dvorane. – Svi ste došli – nastavio je Helikaon – jer imate na nešto da se požalite. Postoje neprijateljstva, svađe, neslaganja. Ovde smo da bi to okončali. A to ćemo postići ako budemo razgovarali i rečima pokušali da razrešimo nesporazume. Skoro svi ste došli iz dalekih zemalja. Ali, kad umrete, vaša tela se vraćaju u Dardaniju i postaju njen deo. A vaš će se duh vratiti i oplemeniti vašu decu i ona će takođe postati deo ove zemlje. Oni će biti Dardanci. Ne Frigijci, Meonjani, Trojanci, Lidijci, već Dardanci. Helikaon je ućutao kad je vojnik sa malom vrećom naišao kroz gomilu. Čovek priđe prestolu i zastade. Helikaon mu rukom pokaza da mu se približi. On se pope na podijum i, otvorivši kesu, izvuče odsečenu glavu. Ktozis zatrepta kad ju je ugledao. Vojnik spusti glavu na sto i ljudi sa jezom videše kako ih posmatraju mrtve oči. Krv je kapala na kameni pod. Bila je to glava crvenokosog čoveka koji je nekoliko trenutaka ranije odvučen iz dvorane. – Ono što nameravam da učinim – reče Helikaon i dalje mirnim i prijatnim glasom – jeste da zamolim svakog od vas da iznese svoje mišljenje. To ne činim po
nekom redosledu prvenstva i ne treba da se smatrate zapostavljenim ako vas pozovem kasnije. Ima li pitanja? Ljudi su stajali u tišini, šokirani, i nemo posmatrali odsečenu glavu. Nisu se usuđivali da odgovore. – Dobro – reče Helikaon – onda da počnemo. Ja ću prvi govoriti. Svaki čovek u ovoj zemlji živi ili umire po mom dopuštenju. Svaki čovek ovde obitava na mojoj zemlji i podleže mojim zakonima. Poštujte zakone i napredovaćete! Štitiće vas moji vojnici i vaše bogatstvo će se uvećavati. Moći ćete da se obratite meni ili mojim vojskovođama i zatražite pomoć kad vam to bude bilo potrebno. Oglušite li se o moje zakone, zažalićete! Kakvi su to zakoni? Prosti. Davaćete mi jedan deo od svojih prihoda, u letini ili stoci. Nećete dizati oružje na mene ili na nekog ko je pod mojom zaštitom. A to su svi ljudi koji poštuju moje zakone. Neće biti krvne osvete. Žalbe ćete iznositi preda mnom ili pred onima koje ovlastim. Tu ćete tražiti pravdu, a moje presude biće konačne. Ako neko počini ubistvo, biće kažnjen smrću, a njegova porodica biće prodana u robije. Njegova zemlja, bogatstvo i robovi pripašće meni. Ktozis je slušao dok je mladić držao govor. Ništa se drugo nije čulo u dvorani. Helikaon nije govorio o mrtvacu niti je pogledao odsečenu glavu. Kontrast između njegovih odmerenih reči i jezivog prizora unosio je nemir. Kad je napokon završio, pozvao je pisara. Srednjovečni čovek pogurenih leđa uđe u sobu i nervozno krenu napred. Nosio je korpu od pruća, punu tablica od meke gline. Vojnik mu je doneo stolicu i on sede na kraj stola, što je mogao dalje od odsečene glave.
– Ovaj će čovek zapisati vaše žalbe, a ja ću ih pročitati i doneti presudu – reče mladić i pokaza na visokog, bradatog Frigijca. – Sada ćemo početi diskusiju. Prvo reci svoje ime, a zatim iznesi žalbu – obrati se čoveku koji je prišao. – Ako govorim, gospodaru, a tebi se ne svidi ono što kažem, da li će i moja glava ukrasiti tvoj sto, poput glave mog jadnog brata? – Možeš slobodno da govoriš. Počni i reci kako se zoveš. – Ja sam Folus iz Frigije i uzgajam konje koje prodajem u Troji. Moj narod ima naselje na dan jahanja od tvrđave i imamo prava na vodu, koje nam je dala kraljica Halizija. Pre nekoliko meseci, trgovac stokom doterao je krdo na našu zemlju. Kad mu je moj brat prigovorio, pretukli su ga toljagama. Stoka je zamutila vodu i obrušila obale potoka. Kako da uzgajam konje bez vode? Žalbe su se nizale. Ktozis je stajao ćutke i slušao kako jedan po jedan čovek govori o problemima, strahovima i razlozima za zavadu sa susedima. Kralj ih je slušao nekoliko časova, a zatim je odredio pauzu i rekao im je da će ih sutra ponovo primiti. Zatim ih je pozvao na gozbu u glavno dvorište i sišao sa prestola. Dok je prolazio pored Ktozisa, iznenada zastade. – To je veoma lepa tunika, prijatelju – rekao je. – Nikad nisam video nešto slično – priđe bliže i omirisa. – Nema mirisa boje. Zar je već oprana? – Jeste, gospodaru. Tri puta.
– Izvanredno. Gde si je nabavio? – To je moja tkanina, i moja boja, gospodaru. – Još bolje. Imaćemo vremena za razgovor. Tkanina boje mastila će ti doneti zlato u zemljama širom Velikog zelenila –osmehnu se Ktozisu i nastavi dalje. Vojnici su ga sledili i vrata se iza njih zatvoriše. Nekoliko trenutaka niko nije progovarao, a onda frigijski uzgajivač konja priđe podijumu, kleknu i položi ruku na odsečenu glavu. – Nikad nisi naučio da slušaš, brate, ali bio si dobar čovek i neću te zaboraviti – čovek podiže vreću i zastade nesigurno. – Mislim da kralj neće imati ništa protiv toga da skloniš bratovljevu glavu –priđe mu Ktozis. – Misliš? – Siguran sam u to. Čovek uzdahnu: – Platio je visoku cenu zbog nekoliko pogrešnih reči. – Zaista. Ktozis izađe iz dvorane i zaputi se ka dvorištu. Mnoge vođe su se tamo okupile i tiho razgovarale. Ktozis se probi kroz grupu i ode do čistine, odakle je posmatrao stazu na litici, koja je vodila do kapija tvrđave. Ljudi su u redu prolazili kroz kapiju noseći korpe sa hranom i pripremajući gozbu. Dokono ih je posmatrao. A zatim mu nešto privuče pažnju. Krupni čovek sa ovcom prebačenom preko ramena upravo je prolazio kroz kapiju. Ktozis se bez razmišljanja zaputi ka njemu, očekujući da su ga oči prevarile. Dok je prilazio, oseti kako mu srce udara sve jače. Čovek je sad imao gustu
bradu, ali ništa nije izmenilo te veličanstvene oči. Pred Ktozisom je zaista stajao princ Ahmos. Kakvo je ovo čudo? Drugi po redu da nasledi presto velikog faraona sad radi kao sluga u tvrđavi Dardanosa. – Izgleda da ti je dobro krenulo, evnuše – osmehnuo se krupni čovek kad ga je prepoznao. Ktozis se nakloni. – Za tim nema potrebe – reče mu blago Ahmos. – Kao što možeš da vidiš, više nisam faraonov unuk. Sad sam poput tebe, čovek sa ucenjenom glavom. – Žao mi je, gospodaru. Bili ste dobri prema meni. – Nema potrebe da oplakuješ moju sudbinu. Zadovoljan sam. Da li i ti služiš ovde? – Ne, gospodaru. Ja sam trgovac. Proizvodim i prodajem tkanine. Biće mi čast da vam načinim tuniku. – Možeš da prestaneš da me zoveš gospodarom. Zoveš se Ktozis, ako se ne varam? – Da, gospodaru. Žao mi je. Ahmos se nasmeja: – Sad mi je ime Geršom. – Zaista čudno – primeti Ktozis. – Prošlo je mnogo vremena od kad sam poslednji put čuo da neko upotrebljava tu reč. Moj je narod koristi za strance. – Zbog toga sam je i izabrao. Ti pripadaš pustinjskom narodu? – Da, pripadao sam nekada. Pre nego što me je otac prodao da služim u palati. – Neobična rasa – reče Geršom. – Međutim, ne mogu da stojim ovde i razgovaram o prošlim vremenima. Mora se odraditi posao za vašu gozbu – on pljesnu Ktozisa po ramenu. – Ramzes je bio besan kad je saznao da sam te
oslobodio. To me je koštalo dvesta talenata srebra i najboljeg bojnog konja. – Večno ću vam biti zahvalan, gospodaru. Ako vam nešto zatreba... – Ne obećavaj ništa, prijatelju. Oni za koje se otkrije da su mi pomogli, suočiće se sa teškim posledicama. – Uprkos tome, ako vam ikad nešto ustreba, samo zatražite. Sve što posedujem, vama stoji na raspolaganju.
Helikaon je napustio skup krupnim koracima. Stari vojskovođa Pauzanija pokušao je da ga presretne, ali on je samo odmahnuo glavom i otpustio ga. Popevši se istrošenim stepenicama do grudobrana, podiže glavu ka nebu. Mučnina je počela da popušta. Primetivši da ga stražar posmatra, povukao se i zaputio preko starih kraljevskih prostorija ka nekadašnjoj dečjoj sobi. Na podu su bile naslage prašine, a na izlazu koji je vodio ka terasi visila je paučina. Sklonio ju je rukom. Prastara rasklimatana stolica i dalje je bila na svom mestu, napukla i izbledela od sunca. Kleknuvši, prevuče prstom preko izrezbarenog konja na vrhu naslona. Ovo je bilo tron na kom je sedeo kao dete, kad je bio kralj zamišljenog sveta u kome su svi ljudi bili zadovoljni i u kom nije bilo ratova. U tim danima nije maštao o slavi ili bitkama. Udaljivši se od stolice, sruči se na hladni kamen i nasloni glavu na nisku ogradu balkona. Zatvorivši oči, Helikaon se seti odsečene glave. U
njegovom umu, ona se preobrazila u Zidantovu. Skoro da je mogao da čuje kako mu Oks govori: Misliš li da je mladić u dvorani zaslužio da umre na taj način samo da bi ti mogao da ostaviš utisak? Zar ih nisi mogao pridobiti snagom svojih reči, veštinom svog uma? Zar uvek neko mora da umre kad se ti pojaviš? Helikaon se zagleda u stolicu i zamisli malog dečaka koji je u njoj sedeo. – Ponekad – rekao je izmaštanom dečaku – takva dela su neophodna. Jednom sam gledao kako Odisej otvara grudi članu posade kako bi izvukao glavu strele koja se tu zarila. Ponekad zlo mora da se iskoreni. Ne pokušavaj da se zavaravaš, začuo je Oksov glas. Nemoj da obrazlažeš svoja zlodela i da ih pretvaraš u nešto dobro. Da, sad su ljudi spremni da te slede. Da, kraljevstvo se ne mora bojati nesloge. Tvoj bi otac bio veoma ponosan na tebe! Helikaona ispuni bes. Ne govori ti to Oks, pomisli, već tvoja sopstvena slabost. Čovek je bio upozoren i izabrao je da ne posluša. Njegova smrt je u jednom krvavom momentu postigla više nego što bi to mogla da učini bujica reči. I to je celokupna istina. Učini mu se da čuje Odisejev glas: Istina je istrošena kurva. Izgleda da će ona čoveku ponuditi valjane razloge za svako delo, bez obzira koliko gnusno ono bilo. U daljini se začula grmljavina i on oseti hladan vetar na koži. Helikaon se uspravi i poslednji put pogleda odaju svog detinjstva, a onda izađe i spusti se do donjih odaja, u kojima su bili smešteni ranjeni članovi posade. Zastao je i
popričao sa svakim od njih, a onda krenuo da potraži Atala. Pronašao ga je u bočnoj bašti sa zavojima preko grudi i slabina. Sedeo je sam u senci kasno procvetalog stabla i rezbario komad drveta. Helikaon mu priđe. – Hirurg kaže da si imao sreće, prijatelju. Nož je za dlaku promašio srce. – I ti si imao sreće. – Uvek pomaže kad u blizini imaš prijatelje. Iznenadilo me je što sam te video tamo. Onijak mi je rekao da si odlučio da napustiš posadu. – I sam sam bio iznenađen – priznao je Atal kad Helikaon sede pored njega. Potom nastavi da rezbari. – Ako budeš želeo da kreneš za Troju kad se oporaviš, postaraću se da dobiješ dobrog konja i kesu zlata, ali znaj da se uvek možeš vratiti u Dardanos. Možeš da ostaneš i uživaš u mom gostoprimstvu tokom zime. Atal odloži nož i sleže ramenima. – Ništa mi ne duguješ. – Dužnik sam svakome ko izabere da se bori na mojoj strani, naročito ako više ne želi da bude član moje posade. – Samo sam nesrećnim slučajem uvučen u bitku, to je sve. Imao sam svoje razloge – Atal zaćuta nakratko. Potom ponovo pogleda Helikaona. – Još nije gotovo, znaš. – Znam. Ubici Karpoforu plaćeno je da okonča moj život. Kažu da ne možeš naći boljeg ubicu širom Velikog zelenila. On mi je ubio oca. Ovde, u ovoj istoj tvrđavi. – Onijak mi je rekao da nije poznato ko je ubio Anhiza.
– Nedavno sam saznao – reče Helikaon i pogledom obuhvati baštu. – Mirno mesto. Ovde sam se često igrao kad sam bio dečak. Atal nije odgovorio i vratio se svojoj rezbariji. – Odmori se i povrati snagu, Atale. A ako ti nešto zatreba, zatraži i biće ti dato – reče Helikaon i ustade, spreman da krene. – Grešiš. Ovakav čovek ne zaslužuje tvoju zahvalnost – uzviknu Atal, iznenada crven u licu. – Svi me smatraju dobričinom. Ne osećam se lagodno kad o meni tako pričaju! Ovaj iznenadni ispad začudi Helikaona. Atal je uvek izgledao smireno i suzdržano. Vrativši se na pređašnje mesto, on pogleda mornara. Bio je napet i u očima mu se ogledao bes. – Niko od nas nije čovek koji bi se mogao ponositi svojim delima – reče tiho Helikaon. – Danas sam ubio nekoga samo da bih pokazao da se sa mnom ne sme igrati. On je možda bio dobar. Svi mi imamo mane, Atale. Svi nosimo teret svojih dela i svi ćemo jednog dana odgovarati zbog njih. Sve što znam o tebi jeste da si bio odan i hrabar saputnik. Takođe znam da te je unajmio Zidant. Oks je bio dobar u proceni boraca. Tvoja prošlost nije od značaja. Važno je samo ono što radiš sada i što ćeš uraditi u budućnosti. – Prošlost, sadašnjost i budućnost, sve je to isto – reče Atal opustivši ramena. – Biće onakve kakvim ih načinimo. Onakvi smo kakvi smo se rodili. Ne možemo sebe promeniti.
– Ne znam da li je to istina, ali znam da se moj život do sada tri puta promenio. Prvi put kad sam bio dete i kad mi je umrla majka. Drugi put kad se pojavio Odisej i odveo me na Penelopu. I treći put kad mi je otac ubijen. To me i dalje progoni. Odavde sam otišao kao preplašeno dete kojem je otac rekao da ga prezire. Vratio sam se kao čovek, nadajući se da će biti ponosan zbog toga – Helikaon zaćuta jer nije često svoje misli delio sa neznancima. Video je da ga Atal radoznalo posmatra. – Obično ne govorim ovako – reče, iznenada se osetivši posramljeno. – Čovek koji svom detetu kaže da ga prezire – reče Atal nesigurnim glasom – ne vredi ni koliko pacovska pišaćka. Čemu briga o tome da li bi bio ponosan ili ne? – zadenuvši nož u korice, on odbaci izrezbareno drvo i podiže se na noge. – Umoran sam. Helikaon ostade gde je bio dok se mršavi mornar vraćao u tvrđavu. Nije vredan ni koliko pacovska pišaćka. Jednostavna istina tih reči poništi godine skrivene patnje. Teret žaljenja iznenada nestade. Anhiz se prema njemu nikad nije ponašao kao otac, nikad nije mario za njega. Bio je tvrdog srca, proračunat, godinama je mučio usamljenog i izgubljenog dečaka. Atal je bio u pravu. I tamna Anhizova senka nestade iz njegovog uma kao magla pred sunčevim sjajem.
XXVI
AFRODITIN SKOK Ljudi u Dardaniji nisu pamtili takvu jesen i zimu. Besne oluje šibale su priobalje, a nadošle reke su se izlivale iz korita, rušeći pred sobom mostove. Nekoliko nizijskih sela odnele su poplave. U svom tom haosu, upadale su i bande otpadnika i pljačkaške grupe najamnika, koje su na svoj način zlostavljale narod. Helikaon je putovao zemljom, predvodeći vojsku koja ih je jurila. Pre nego što je došla polovina zime, borio se u tri bitke. Dve nisu donele rešenje jer su najamnici pobegli u planine. U trećoj je oko sedam hiljada najamnika potučeno do nogu. Helikaon je pobio vođe, a stotinjak preživelih prodao je u roblje. Glasnik iz Troje nije doneo dobre vesti. Hektor se i dalje nije vraćao, mada je kratki rat između Hetitskog carstva i Egipta bio završen. Poslednji put kad je viđen, trojanski princ se nalazio u teškoj situaciji, bez izgleda da se izvuče. Helikaon, međutim, nije verovao da je Hektor mrtav. Njegov prijatelj je bio pravo oličenje života. Da se planina obruši na njega, on bi nekako uspeo da prokopa put i oslobodi se. Da ga proguta more, pojavio bi se na površini, jašući na delfinu. Hektor je bio nepobediv. Ipak, kako su nedelje prolazile, zabrinutost je počela da ga muči. Šta ako se nezamislivo obistini?
Prijama su mrzeli mnogi sinovi i podanici. Ako bude zbačen s prestola, Troji predstoji građanski rat. Sva savezništva postaće nevažeća. Rat će se neminovno proširiti i obuhvatiće sve zemlje na istočnoj obali. Kad zaraćeni Prijamovi sinovi budi skovali nova savezništva, trgovina će prestati, a blago će presušiti. Trgovci, zanatlije i uzgajivači stoke ostaće bez zarade. Bez tržišta za svoju robu, oni će morati da otpuste radnike i sve veći broj ljudi neće imati šta da jede. To će izazvati bunu i pojavu novih pljačkaša. Agamemnon i Mikenjani imaće zbog čega da se raduju. Stvari će postati jednostavne za njih ako se armije Istoka upuste u međusobno krvoproliće. Kad su prvi hladni vetrovi počeli da šibaju zemlju sa severa, Helikaon se vratio u tvrđavu. Kraljica Halizija se oporavila od fizičkih rana, ali se retko pojavljivala u javnosti. Helikaon je pokušao da je uključi u upravljanje kraljevstvom, ali je ona uporno odbijala. – Svi znaju šta mi je učinjeno. Vidim im to u očima. – Narod te voli, Halizija. Njihova ljubav nije bezrazložna. Bila si dobra kraljica. Ono što su ti učinili zli ljudi ne može da izmeni tu činjenicu. – Sve se izmenilo. Meni sunce više ne sija. Ostavio ju je tada jer nije mogao da pronađe reči kojima bi osvojio zidove njene tuge. Tog poslepodneva, Pauzanija mu je rekao da je iz Troje došao mikenski ambasador. – Da li želiš da mu kažem da ide? – stari vojskovođa je izgledao nervozno.
– Zašto bih to uradio? – Možda zna za napad na Pitros. – Siguran sam da zna. – Ne plašiš se rata sa Mikenom? – Dovedi ga, Pauzanija, pa ostani, ali nemoj ništa da govoriš. Ambasador je bio mršavi crvenokosi čovek koji se predstavio kao Erek. Ušao je u megaron i naklonio se. – Pozdrav, kralju Helikaone. Nadam se da ste dobro. – Zaista jesam. Kako mogu da pomognem mikenskom ambasadoru? – Dobili smo uznemiravajuće vesti, kralju, sa ostrva Pitros. Brod je pristao i pronašao na stotine leševa. Sve kuće su bile opljačkane i napuštene, a većina žena i dece je nestala. – Smatraj to mojim poklonom kralju Agamemnonu. – Vaš poklon? Ostrvo Pitros je mikenska teritorija. – Tačno tako, i tako će ostati – odgovori Helikaon. – Takođe je i raj za pirate i iz njegovih zaliva galije su napadale trgovačke brodove ili priobalna naselja. Poznato ti je da je i moja tvrđava napadnuta i da je moj brat ubijen – Helikaon zastade i pogleda u čoveka. Erek skrenu pogled. – Da, vesti o tom... zločinu... doprle su do nas. Užasno. Ali vi nemate prava da dovodite trupe na mikensko ostrvo, a da pre toga ne zatražite dozvolu od kralja Agamemnona. – Nije tako, Erek. Anhiz, moj otac, imao je sporazum sa kraljem Atrejem. Obe nacije su obećale jedna drugoj podršku u borbi protiv pirata. Kakvu još podršku mogu
dati Atrejevom sinu, osim da isteram pirate sa mikenske zemlje i da tako učinim Veliko zelenilo bezbednijim za mikenske trgovačke brodove? Erek je bio bled u licu. – Želite li da prenesem svom kralju da je vaš upad na mikensku teritoriju u stvari dar? – Šta bi drugo moglo biti? – upita Helikaon. – Dve stotine mrtvih pirata i ostrvo vraćeno pod mikensku upravu. Možeš da poručiš kralju da će moja flota na proleće nastaviti da lovi pirate i ubija ih gde god da ih nađe. – Nećete ponovo napasti mikensku teritoriju, kralju Helikaone. – Mikensku zemlju? – odgovori Helikaon glumeći iznenađenje. – Bogova mi, zar su pirati pokorili još neke mikenske zemlje? To su tužne vesti. – Naše zemlje nisu pokorene – produži Erek piskavim glasom. Udahnu duboko i pokuša da se smiri. – Ono što pokušavam da kažem, kralju Helikaone, jeste to da će se Mikenjani sami pobrinuti za svoje pirate. – Shvatam – reće Helikaon potvrđujući glavom. – To je stvar ratničkog ponosa. Razumem to i ne bih želeo da se kralj Agamemnon oseti osramoćeno. Toliko je već propatio. Mora da je razočaran. – Razočaran? Ne razumem. – Dvojica njegovih Sledbenika su se odmetnula. Najpre Alektruon, koji je, koliko je meni poznato, bio kraljev miljenik. Potom je i Kolan postao pirat. I, skoro da sam zaboravio, tu je i plemeniti Argurije, koji je proglašen izdajnikom i otpadnikom. A sad su još i gusari zauzeli
mikensko ostrvo... – Helikaon odmahnu glavom. – Možda se pita kakve će ga nove nesreće zadesiti. Međutim, možeš da preneseš kralju moje prijateljske namere. A, sada, hoćeš li da mi se pridružiš za večerom, ambasadore? – Ne, kralju Helikaone, mada sam zahvalan na ljubaznosti. Moram da se vratim u Troju. Postoje neki poslovi koji zahtevaju moje prisustvo. Nakon Erekovog odlaska, Pauzanija istupi napred sa širokim osmehom na licu. – Uživao sam u ovome, kralju moj. Jedva sam se suzdržavao da se ne nasmejem glasno. – Agamemnon se neće smejati kad bude čuo ono što sam imao da kažem. – Misliš li da će nam objaviti rat? – Sumnjam. Kako može da objavi rat nekome ko mu je pomogao? – Ali to su bili njegovi pirati. – Tačno tako. Mi to znamo i on to zna, ali drugi kraljevi širom Velikog zelenila ne znaju. Ako objavi rat Dardaniji nakon našeg napada na pirate, biće to priznanje da lično stoji iza napada. – Nadam se da si u pravu, kralju moj.
Posle ponoći, negde sredinom zime, još jedan glasnik stiže iz Troje. Mladi Nasik bio je frigijski pisar u službi jednog od Helikaonovih trgovačkih saveznika. Doneo je
svitke i poruke o predstojećoj trgovačkoj sezoni i račune za prethodnu godinu. Ali, pre svega, umeo je lepo da priča i znao je sve moguće novosti. Helikaon je uživao u njegovim zimskim posetama. – Kakve su novosti, prijatelju? – upita ga kad su seli da večeraju u kraljevskim odajama. Vitki Frigijac podiže delikates sa srebrnog tanjira. Bila je to začinjena jagnjetina u listu vinove loze. Pomirisa je i zagrize. – Dragi kralju, toliko toga ima da se ispriča. Šta najpre želiš da čuješ? – Šta je sa Hektorom? – I dalje nema vesti. Mnogi trojanski konjanici već su se vratili u grad. Drugi su ostali sa Hetitima, u blizini Kadeša, gde tragaju za njim. Čini mi se da vesti neće biti povoljne. Poslednji put je viđen sa pedesetoricom svojih ljudi, kad ga je opkolio nadmoćniji neprijatelj. Noć se već spuštala. – Kakvo raspoloženje vlada u gradu? – Napeto je. Izos i Pamon, dva Prijamova sina, pobegli su iz grada. Trebalo je da budu uhapšeni, kako sam razumeo. – Poznajem ih obojicu. Nijedan nema dovoljno pameti da sam organizuje pobunu ili da inspiriše sledbenike na ustanak. – Slažem se. Oni služe nekome drugom. Debeli Antifon je lišen svih titula i naređeno mu je da ne napušta palatu. Viđen je na tajnom sastanku sa mikenskim ambasadorom Erekom.
– Upoznao sam ga – Helikaon se namršti na pomen tog imena. – Preterano hladan i neprijatan čovek. Iznenadilo bi me, međutim, da saznam da je Antifon izdajnik. Njega više zanima hrana nego moć. Pre bih posumnjao na Polita. On nije ratnik, ali britkog je uma. – Priča se da Prijam uživa u dražima njegove žene. Glasine kažu da dva Politova sina imaju zanimljivo poreklo. Njihov otac je ujedno i njihov deda. Helikaon se nasmeja i odmahnu glavom: – Ti si prava torokuša, Nasik. Stid me je da priznam da me tvoje novosti zabavljaju – nasmejao se, a potom je osmeh izbledeo. – Ipak, Polit predstavlja opasnost, podjednako kao i Agaton. – Agaton je oduvek bio odan, poput Hektora – nije se složio Nasik. – Upravo zbog Hektora. Oni su veliki prijatelji. Prijam ne trpi Agatona, nikad ga nije voleo. Često ga poredi sa Hektorom. Jednom je kralj javno izgovorio da Agaton i Hektor liče na identične statue, ali da je jedna napravljena od zlata, a druga od bakra – Helikaon opsova kad se seti tih reči. – Prijam je neprijatan čovek i vešt je u pronalaženju baš one uvrede koja će te najviše povrediti. – Postoji li na visokom položaju neko koga Prijam nije uvredio? – zapita se Nasik. – Verovatno ne. Pričaj mi i o drugima. Šta je sa Andromahom? – Ah, predivne vesti! – Nasik je oklevao. – Da li si joj prijatelj? – Kako to može biti povezano sa tvojim novostima?
– O njoj se mnogo priča u Troji ovih dana. Mnogi su povodi tome – neki lepi, ali ima i ružnih. – Ne želim da slušam ružno o njoj – naglo ga prekide Helikaon. Vetar dunu kroz otvorenu terasu i svetlo lampe zgasnu. On ustade i zatvori vrata, pa ponovo upali lampu. Nasik je sedeo bez reči još nekoliko trenutaka. A onda se osmehnu krajičkom usta. – Počni da pričaš – reče mladi Dardanac kad se smirio. – Dobro. Čuo si da je spasla kraljev život? Helikaon je bio iznenađen, a potom se nasmeja: – Postoji li neka duhovita rečenica kojom ćeš završiti ovu odisejsku bajku? – Ne, to je istina – bio je uporan Nasik. Helikaon ga je slušao dok je pričao o streličarskom turniru i o tome kako je Andromaha ubila atentatora. – Izdajnik je stigao do kralja i, taman kad je hteo da zada udarac, Andromahina strela je probila njegovo srce. Kralj ju je pohvalio pred okupljenima, rekavši da je zaista odgovarajuća nevesta za njegovog Hektora. – Bogova mi – ote se Helikaonu – ta žena je pravo blago! – Princ Agaton se očigledno slaže sa tobom. Priča se da je predložio Andromahi da se uda za njega ako se Hektor ne vrati. – Da li je... prihvatila Agatonovo udvaranje? – Ne znam – odgovori mu Nasik. – Naravno, mislim da bi bila luda ako ne bude prihvatila. Mlad je, bogat i... zavisno od situacije... jednog dana bi mogao postati kralj. – Šta mi još možeš ispričati o njoj? Nasik se nasmeja.
– Plivala je sa nagim muškarcem, i to pred prinčevima. – Da li je to izmišljotina dokone mase? – Helikaon je suzdržavao bes. – Istina je, gospodaru. Moj prijatelj je tad bio na kraljevskoj plaži. Kraljeva kći Laodika pozvala je ranjenog mikenskog ratnika da im se pridruži. Čovek je bio kost i koža. Jedva da je mogao i da diše. Andromaha je plivala sa njim. – Argurije – seti se Helikaon. – Da, to je on. Čuven je, kažu. – Nastavi. – Kada su izašli iz vode, princ Deifob ju je optužio da se ponaša razvratno, a onda ga je Mikenjanin izazvao. To mora da je bilo zabavno – nesigurni skelet zahteva mač! I takav je uspeo da uplaši Deifoba. Agaton mu je pritekao u pomoć i smirio strasti. O kome još želiš da ti pričam? – Da li to što si ispričao spada u loše vesti? Nasik ga oprezno osmotri. – Sad me dovodiš do opasne granice, Zlatni. Jasno si mi stavio do znanja da je gospa tvoja prijateljica i da ne želiš da čuješ ništa ružno o njoj. Dakle, šta hoćeš da ti kažem? Helikaon je sedeo i ćutao. – Ispričaj mi sve – reče napokon. – Kad sam stigao, tvoje sluge su mi ispričale o čoveku koji te je uvredio na nedavnom skupu. Rekli su mi da si naredio da ga ubiju, a potom si javno izložio njegovu glavu. Meni je jako stalo do moje. – Glava ti je bezbedna. Previše si dobra torokuša da bih te ubio. Zimske večeri bi stvarno bile dosadne bez tebe.
– Vrlo dobro, ali seti se da si sam tražio da ti pričam. Kreusa je tvrdila da ju je videla kako se odaje razvratu, naga, sa služavkom. To je preneto kralju i on je izbičevao sluškinju, a onda ju je proterao iz palate. Andromaha je bila besna i javno je napala Kreusu. Princeza ju je ošamarila, a Andromaha je uzvratila pesnicom. Kažu da je to bio dobar udarac. Aperkat, kako je svedočio jedan od očevidaca. Kreusa je bila nokautirana i sluge su morale da je odnesu. Svi su očekivali da će Andromaha biti osramoćena i vraćena svom ocu, ali je Prijam odlučio da ignoriše taj incident. Verovatno jer joj je dugovao život. A sad palatom kruže glasine o kralju i Andromahi. – Čuo sam dovoljno – prekinu ga kruto Helikaon. – Kako je kraljica Hekaba? – I dalje se bori za život. Čak je počela i da zabavlja goste. Najmlađa kći spartanskog kralja odsela je u palati. Nesumnjivo, poslali su je da bi joj pronašli odgovarajućeg muža. Možda ju je otac poslao radi njene bezbednosti. Mikenska armija se gomila na granicama Sparte. Verovatno će na proleće doći do rata. Malobrojna spartanska armija ne može zaustaviti Agamemnonove snage. U tom trenutku se začu tiho kucanje, a potom se pojavi ostareli Pauzanija. – Oprostite zbog uznemiravanja, gospodaru – rekao je. –Moram da popričam sa vama. Nasamo. – Državna pitanja uvek imaju prednost – reče Nasik i uputi vojskovođi osmeh i izađe. – Šta se desilo?
– Kraljica je napustila svoje odaje. Sluškinja kaže da ju je videla kako ide ka Afroditinom skoku – starac je prebledeo dok mu je saopštavao novosti. – Žao mi je, kralju moj. – Pronaći ću je – reče Helikaon i izlete iz palate.
Dok je hodala kamenom stazom pri slaboj svetlosti zore, Halizija jedva da je mogla da oseti razliku između izmaglice, koja se dizala iznad kamene litice, i crne magle u svom umu. Ljudi govore o slomljenom srcu, ali greše. Slom je svršen čin. Definitivan je. Predstavlja kraj. Ono što je ona osećala bilo je dugotrajno mučenje. Postojala je u njoj nezalečiva rana, oštra i duboka, kao da su bronzane kandže parale meko tkivo srca. Mozak je postao okrutni neprijatelj i ponekad je zatvarao vrata stvarnosti. Ponekad je zaboravljala da je Dio ubijen. Pogledala bi sunčano nebo i osmehnula se, i pitala bi se, na tren, gde se to nalazi. A onda bi je sustigla istina i bronzane kandže bi se ponovo zarile u njeno srce, još jače. Jutarnji povetarac bio je hladan i obećavao je kišu. Prošlo je mnogo vremena od kad je poslednji put hodala ovom stazom. Zvali su je Afroditin skok, mada su o tome šaptali iza leđa starog kralja. Njegova prva žena je skočila sa ove litice na nemilosrdne stene. Halizija je čula tu priču mnogo puta. Došla je do ivice i pogledala ka provaliji. Nad morem je lebdela gusta magla i ona se zapita kakav bi osećaj bio da se baci i tako okonča muke. U njoj se probudiše
sećanja. Pomislila je na lepe dane svog detinjstva u Zeliji, kad je leti jahala sa braćom i gonila krda konja sa pašnjaka, pored crne reke Ezipa, do priobalnih gradova. Danima, njena stopala jedva da su doticala tlo dok je umotana u toplu ćebad jahala na mirnoj kobili i slušala zvuke ravničarske noći. Dio je već bio neustrašivi jahač i planirala je da ga povede u noćno jahanje, da logoruju pod hladnim zvezdama... Nebo je postajalo svetlije, ali je magla u njenom umu bivala sve gušća. Spotakla se i pala na kolena, dok joj je snaga isticala poput vode iz pehara. Učinilo joj se da čuje kako je neko doziva, ali nije mogla da se pomeri i pogleda unazad. Napaćeni um zaplovi u prošlost i okrenu se spokojnim uspomenama. Seti se prvog festivala u Dardanosu. Istina, ni tada nije bila srećna. Imala je samo sedamnaest i bila je nostalgična, uplašena od prosedog starca za kog je trebalo da se uda. Sad joj se sve to činilo lepim jer je brzo ostala trudna. Anhiz nije bio loš suprug, nije bio neljubazan, a, kad je Eneja bio izbrisan iz njegovih misli, ona je postala majka sina u kog je polagao sve nade. Poklonio mu je drvenog konjića – osmehnula se kad se setila toga – koji je svojeručno načinio od belog drveta i izrezbario. Bila je to gruba stvar jer baš i nije bio vešt u rukotvorinama, ali je zlatnim listićima ukrasio grivu i rep, a komadi svetloplavog lapisa predstavljali su oči. Setila se plavih Garovih očiju. Imao je meke pepeljaste trepavice koje su nežno padale na njegove obraze dok je spavao. Volela je da ga budi, da posmatra kako se njegove svetle trepavice otvaraju i gleda njegove oči koje počivaju
na njoj, s ljubavlju i čuđenjem. On je pao u poslednjoj očajničkoj borbi, s kopljem u grudima i mačem u trbuhu, dok je pokušavao da zaštiti nju i njenog sina. Bio je mrtav pre nego što su je silovali. Bilo joj je lakše zbog toga. Bio je mrtav pre no što su bacili dečaka sa visokih zidina. Glas, visok i piskav, verovatno njen, nije mogla da zaustavi. – Halizija! – do nje se probijao još jedan glas kroz maglu. – Halizija! Setila se detinjstva i oca koji ju je stiskao u naručju i osmehivao se. Mirisao je na konje i na njihovu kožu, od koje je bilo sašiveno njegovo odelo. Često ga je vukla za umašćenu bradu. On bi se smejao i čvrsto je privlačio na grudi. I sad je osećala njegove ruke oko sebe, brižne i nežne. Ali, glas koji ju je dozivao nije bio njegov. – Halizija! Vrati se! Eneja. Zvali su ga Helikaon. U njenom umu je bilo mnogo Eneja i Helikaona. Stidljivi mladić, koga jedva da je i primećivala zaokupljena ljubavlju prema bebi. Jednog dana je otplovio stranim brodom i Anhiz je rekao da se više neće vratiti. Ali jeste, onog užasnog dana. Nakon Anhizove smrti, bila je sigurna da će je Eneja ubiti, zajedno sa njenim sinom. Nekoliko dana kasnije ponovo je otplovio, ostavljajući Diomedu presto. Bila je bezbedna, pod zaštitom Gara i starog vojskovođe Pauzanije. To su bile srećne godine. – Halizija, pogledaj me! Pogledaj me!
Ona podiže pogled. Ne, nije to bio njen otac. Njegove oči su bile smeđe, a ove jasno plave. Plave oči... sećala ih se odnekud. – Halizija! – osetila je kako je stežu snažne ruke. – To sam ja, Eneja. Ponovi: Eneja. Žena pogleda opasnu liticu i zeleno more ispod sebe. – Šta radiš ovde, Eneja? – Tvoja sluškinja je videla da odlaziš. Uplašila se za tvoj život. – Moj život? Meni nema života. Mladić je privuče k sebi i ona položi obraz na njegovo rame. – Moj sin je bio moj život, Eneja – reče ona smireno. – Nema mi života bez njega. – On sad hoda zelenim Jelisejskim poljima – rekao je. – Sa njim je tvoj mladi telohranitelj Gar, i drži ga za ruku. – Veruješ li u to? – posmatrala ga je. – Da, verujem. – Da li veruješ u snagu snova? – Snova? – Dok sam ležala... sigurna da umirem, sanjala sam mnogo, Eneja. I svi snovi, sem jednog, bili su užasni. Videla sam krv i vatru, grad u plamenu. Videla sam more puno brodova koji prevoze nasilne ljude. Videla sam rat, Eneja. Pad kraljeva i smrt junaka. Toliko mnogo smrti – ona uspravi pogled k njemu. –Veruješ li u snagu snova? On je povede što dalje od ivice i sedoše na zelenu padinu.
– Odisej kaže da postoje dve vrste snova. Jednima je uzrok jako vino i obilna hrana, a druge nam šalju bogovi. Jasno je zbog čega si sanjala krv i rat. Napali su te zli ljudi i tvoj um se još nije oslobodio nasilnih prizora. Saslušala je njegove reči i nadala se da su istinite. Sedeli su u tišini neko vreme. – Gar me je voleo. Nameravala sam da te upitam da li bi imao nešto protiv našeg braka. Te noći su mi oduzeli dve ljubavi, Eneja. Malog Diomeda i srčanog Gara. – Nisam to znao. I ne, ne bih imao ništa protiv. Bio je dobar čovek. Ali ti si još uvek mlada, Halizija, i lepa. Ako bogovi budu tako hteli, ponovo ćeš nekoga zavoleti. – Zavoleti? Nadam se da neću, Eneja. Da, bio je to jedini vedar deo sna. Ali, ako se to obistini, zar to neće značiti da će se obistiniti i ostale vizije, one o razaranju i smrti? – Nemam odgovor za tvoje strahove – rekao je. – Ono što znam jeste da si ti kraljica Dardanije i da te ljudi poštuju. Niko tvoj položaj neće dovesti u pitanje i niko te neće, dok sam živ, ponovo povrediti. – Sad me poštuju – reče ona tužno – ali da li će me voleti i kad se čudovište rodi? – Kakvo čudovište? – Zver što raste u mom stomaku – prošaptala je. – To je zlo, Eneja. To je mikensko. – Nisam znao da si trudna. Žao mi je, Halizija – reče i glasno uzdahnu. – Ali tvoje dete ne može biti čudovište. To je samo dete, ono će te voleti kao što te je i Dio voleo. – Biće dečak, crnokos i sivih očiju. I to sam videla.
– Biće princ Dardanije. Ljudi postaju zli, Halizija, ne verujem da se rađaju takvi. Bez obzira na to kako su začeti. – Dobar si čovek, Eneja – reče mu i klonu u njegovim rukama. – Prijatelji me zovu Helikaon. Nadam se da si i ti moj prijatelj. – Jesam tvoj prijatelj. Uvek ću biti. – Dobro. Za nekoliko dana putujem u Troju. Želeo bih da sa Pauzanijom nastaviš da primaš narodne vođe. Oni ti veruju, Halizija. Sada, kad su uvideli koliko sam nemilosrdan, biće još spremniji da prihvate tvoju mudrost. Da li si spremna da ponovo postaneš kraljica? – Učiniću kako kažeš – rekla je. A onda ponovo dožive viziju, sjajnu i jasnu. Helikaon je stajao pred njom u beloj tunici obrubljenoj zlatom i držao ogrlicu ukrašenu draguljima. Zatvarajući oči, ona se predano pomoli da joj nikada ne donese takav dar.
Mladi hetitski konjanik je u punom galopu jahao preko ravnice, povijen nisko preko vrata konja, dok se carski ogrtač sa zelenim i žutim prugama vijorio iza njega. Ponovo pogleda ka umirućem suncu i vide da se približilo horizontu. Nije mogao noću da jaše ovom nepoznatom teritorijom, pa se nagnu i potera konja još silnije. Bio je odlučan da u Troju stigne pre zalaska sunca.
Putovao je već osam dana i promenio je pet konja, menjajući ih svakog dana u carskim garnizonima. U ovom, na kartama neobeleženom, zapadnom delu carstva nije bilo stacioniranih trupa i ovaj konj je morao da mu potraje do Troje. Od kada je napustio Salau, poslednji civilizovani grad u Hetitskom carstvu, sledio je put koji je upamtio. Neka ti izlazeće sunce bude za leđima, a zalazeće između ušiju tvog konja, i posle četiri dana videćeš veliku planinu Idu. Obiđi je sa severa i stići ćeš do Troje i mora. Glasnik Huzija nikad nije video more. Devetnaest godina, koliko je imao, proživeo je u prestonici Hatutaš, duboko u srcu hetitske zemlje. Ovo je bio njegov prvi veliki zadatak u ulozi carskog glasnika i nameravao je da ga izvrši brzo i efikasno. Mora se priznati, bio je znatiželjan i jedva je čekao da vidi more pošto izvrši carev zadatak. Ruka mu ponovo pođe ka grudima i on nervozno dodirnu papire koji su bili skriveni u kožnoj tunici. Sada je jahao zelenom ravnicom. Ispred sebe je ugledao plato obasjan suncem. Poslednji zraci su se odbijali o nešto na vrhu platoa. Rekli su mu da su krovovi Troje prekriveni zlatom, ali on se na to smejao. – Smatrate li me budalom? – pitao je. – Ako su krovovi od zlata, zašto razbojnici ne dođu i ne ukradu ih? – Videćeš – govorili su. Bio je skoro mrak kada je dojahao do grada. Nije mogao videti ništa sem velikih osenčenih zidova koji su se nadnosili nad njim. Iznenada, njegovo samopouzdanje ispari i on se oseti kao bespomoćni dečak. Povede konja ka južnoj strani zidina, kako su mu savetovali, i dođe do velike drvene kapije. Jedno krilo je bilo odškrinuto i tu je
čekalo šest jahača, ćutljivih ljudi koji su sedeli na visokim konjima i nosili šlemove sa velikim krestama. Pročisti grlo od prašine i pozdravi ih stranim rečima koje je naučio. – Dolazim iz Hatutaša. Imam poruku za kralja Prijama! Pozvan je da uđe, te lagano projaha kroz kapiju. Dvojica konjanika pođoše ispred, dvojica su ga sledila sa obe strane, a dvojica su išla iza njega. Bili su naoružani, oklopljeni, i ništa nisu govorili dok su jahali mračnim ulicama. Huzija pogleda radoznalo oko sebe, ali slaba svetlost baklji malo je nudila njegovim radoznalim očima. Polako su napredovali ka citadeli. Prošli su kroz kapiju palate i zastali pred velikom zgradom sa crvenim stubovima, obasjanu stotinama baklji. Jahači zauzdaše konje i sačekaše da do njih stigne čovek u dugoj beloj odori. Bio je siv u licu, sa crvenim vodnjikavim očima. Upitno pogleda glasnika. – Da li si ti carski glasnik? Huziji je laknulo kad je čuo da čovek govori hetitski. – Jesam – odgovori mu ponosno. – Putovao sam dan i noć da bih doneo važnu poruku trojanskom kralju. – Daj mi je – čovek nestrpljivo ispruži ruku kad Hetit izvuče dragoceni papir. Bio je obmotan oko štapa i zapečaćen carskim pečatom, a zatim udenut u šuplju drvenu palicu, zapečaćenu na oba kraja. Huzija ceremonijalno predade palicu čoveku vodnjikavih očiju, koji mu je otrgnu iz ruke, jedva i pogledavši pečate pre no što ih je slomio i odmotao papir. Potom se namršti i Huzija primeti razočaranje na njegovom licu.
– Znaš li šta ovde piše? – upitao je mladića. – Znam – reče Huzija značajno. – Piše da dolazi car.
XXVII
PRINĈEVA SMRT Nakon prvog susreta sa Argurijem, Laodika je danima zaticala sebe da sve češće misli na mikenskog ratnika. To je bilo jako čudno. Nije bio zgodan kao Helikaon ili Agaton, a crte lica bile su mu oštre i grube. Zaista nije bio privlačan, a, izgledalo je, ni previše mudar. Međutim, počeo je da zaokuplja njene misli na veoma uznemiravajući način. Kad je ležao pored nje na obali, osetila je skoro nezadrživ poriv da mu pomogne da povrati fizičku snagu, da ga vidi onakvog kakav je nekad bio. Tako je počelo. Sad su joj misli bile drugačije i shvatila je da joj nedostaje. Ksandar joj je ispričao da je vojnik, koji ga je dopratio do obale, prema Mikenjaninu postupao sa velikim poštovanjem. Laodika je poznavala Polidora i pozvala ga je jedne večeri kad nije bio na dužnosti. – Baš je lep dan – započela je ona. – Za ovo doba godine, to jest. – Zaista – odgovorio je plavokosi vojnik. – Da li vam je nešto potrebno? – Ne, ništa. Htela sam... da ti zahvalim što si bio ljubazan prema ranjenom Mikenjaninu. Dečak mi je ispričao o tome. Sad je na njega došao red da bude zbunjen i Laodika oseti stid zbog svojih smelih reči.
– Žao mi je, sigurno te zadržavam. Da li ideš u Donji grad? – Da, idem da se sretnem sa roditeljima svoje buduće supruge. Ali, najpre im moram pronaći nekakav poklon. – Postoji jedan trgovac – reče ona – u ulici Tetis. Kujundžija je i izrađuje lepe male statue boginje Demetre i bebe Persefone. Kažu da donose sreću. – Čuo sam za njega, ali ne mogu da priuštim takav poklon. Sada se Laodika osetila budalasto. Naravno da nije mogao. On je bio vojnik, a ne plemić sa bogatim posedima i krdima konja ili trgovačkim brodovima. Polidor je i dalje čekao i tišina je postala neprijatna. Ona duboko udahnu. – Šta znaš o Mikenjaninu? – upitala je. – Veoma je moćan ratnik – odgovori Polidor opuštajući se. – O njemu sam slušao još kao dete. Borio se u mnogim bitkama i, u vreme kad je stari kralj bio živ, dva puta je bio mikenski šampion. Čula si za most u Parti? – Ne. – Mikenjani su se povlačili. Redak prizor! Prešli su most, ali im je neprijatelj bio za petama. Argurije je stao na most i izazivao neprijatelja. Bili su primorani da idu pravo na njega, jedan po jedan, ali je on porazio svakog borca. – Zašto nisu svi jurnuli na njega? Jedan čovek ih sigurno ne bi mogao zadržati? – Pretpostavljam da je to tačno. Možda su cenili njegovu hrabrost. Možda su želeli da se oprobaju protiv najboljeg. Ne znam.
– Hvala ti, Polidore – rekla je. – Sad možeš da pođeš i pronađeš poklon. On se nakloni i okrenu, a žena ga nesvesno dotaknu, pokušavajući da mu kaže još nešto. Mladi vojnik je bio iznenađen. – Idi kod kujundžije – reče ona uz osmeh – i reci mu da sam te ja poslala. Izaberi lepu statuu i kaži mu da dođe kod mene po novac. – Hvala vam. Ne znam kako da vam zahvalim. – Onda nemoj ni pričati o tome, Polidore. Tog popodneva je otišla do Kuće zmije kako bi uzela neke lekove za Hekabu. U stvari, lutala je vrtovima ne bi li ugledala Argurija. Cepao je drva. Zastade u senci drvoreda i osmotri ga. Dobio je na kilaži, a pokreti su mu postali odlučniji, sekira se neumorno dizala i spuštala na drvo. Samo je stajala i pokušavala da smisli šta da mu kaže. Poželela je da je obukla haljinu jarkih boja i da je stavila zlatnu ogrlicu sa velikim safirom. Svi su govorili da je to prelep komad nakita. Sumorna istina je pogodi i srce joj pretrnu. Ti nisi lepa žena, prekori sebe. Nikakvo zlato ili dragulji to ne mogu da prikriju. I upravo si na dobrom putu da od sebe napraviš budalu. Okrenuvši se, odluči da se vrati u palatu, ali nije načinila ni deset koraka kad se iza ugla pojavi vidar Mahaon. Duboko joj se nakloni. – Nisam znao da si ovde, Laodika. Da li se stanje tvoje majke pogoršalo? – Ne. Samo sam... izašla u šetnju – odgovorila je pocrvenevši. Mahaon pogleda ka Arguriju koji je i dalje radio.
– Njegov oporavak je zadivljujući – reče lekar. – Disanje je skoro normalno, a snaga mu se vraća. Kad bi svi koje lečim pokazali takvu odlučnost... Kako je, Argurije? – povikao je. Mikenjanin zari sekiru u komad drveta i okrenu se, a zatim se zaputi ka njima. Laodika se trudila da diše normalno, ali je osetila kako je obuzima panika. – Pozdrav – Argurije reče kad im je prišao. – I tebi, ratniče – reče ona. – Vidim da si na putu potpunog oporavka. – Da, osećam ponovo snagu u sebi. Zavlada tišina. – Ah, dobro – reče Mahaon sa znalačkim osmehom – moram da obiđem pacijente. Laodika je stajala u tišini. Jednostavno, nije znala o čemu bi pričala, te je samo posmatrala Argurija. Obrijao je obraze i potkresao vrh brade, a na golim grudima mu je blistao znoj. – Lepo je danas – uspela je da kaže. – Ovo doba godine, to jest. Plavo nebo je bilo posuto oblacima, ali je sunce iznad njih jasno sijalo. – Drago mi je da si došla – reče on iznenada. – Neprestano mislim na tebe – dodao je gledajući je netremice. U tom trenutku nestalo je nervoze koju je Laodika osećala i zamenio ju je osećaj spokoja. U tišini koja je usledila videla je da je Arguriju neprijatno. – Nikad nisam uspevao da ono što osećam prikrijem – rekao je.
– Možda bi želeo da prošetamo malo. Mada bi trebalo da obučeš tuniku. Prošli su kroz vrt i krenuli u Donji grad. Argurije je malo govorio, ali je i ćutanje pored njega bilo prijatno. Konačno su seli na kamenu klupu pokraj jednog zida. Osvrnuvši se, Laodika ugleda dvojicu ljudi koji su ih sledili i koji su sada sedeli na zidu, malo dalje od njih. – Da li ih znaš? – pokazala je ka njima. Lice mu se smračilo. – Unajmio ih je Helikaon da me štite. Ima i drugih. Često dolaze noću i stoje ispod drveća. – To je ljubazno od njega. – Ljubazno! – Zašto te to ljuti? – Helikaon mi je neprijatelj. Ne želim da išta dugujem tom čoveku – Mikenjanin reče i ljutito pogleda dvojicu telohranitelja. – Svaki neiskusni mikenski vojnik lako bi razbucao te budale. – Ponosan si na svoj narod. – Snažni smo. Neustrašivi. Zaista sam ponosan. Grupa žena sa praznim kofama priđe bunaru, a Laodika i Argurije krenuše dalje, uz brdo, ka Skejskoj kapiji. Prođoše kroz nju i popeše se do grudobrana velikog zida. – Zbog čega si prognan? – Kralj je poverovao u klevete koje su bile uperene protiv mene. Na dvoru ima mnogo slatkorečivih ljudi koji pune kraljeve uši laskanjima. Sa starim kraljem sam mogao da pričam. Atrej je bio ratnik, pravi borac. Mogao
si da sediš s njim pokraj logorske vatre i zaboraviš da pored sebe nemaš običnog vojnika već kralja. Posle ovih reči ponovo zavlada tišina. Laodika je uživala u njegovom društvu, ali je Arguriju postalo jako neprijatno. – Nikad nisam umeo da razgovaram sa ženama – reče joj zbunjeno. – Ne znam šta ih interesuje. U ovom trenutku mi je žao što nikad nisam uspeo da saznam. – Život – rekla mu je uz osmeh – rađanje i rast. Volimo cvetove koji izrastu i svenu, godišnja doba koja donose sunce ili kišu. Tkanine koje odražavaju sveprisutnu lepotu oko nas, plavetnilo neba, zelenilo trave, zlato sunca. Ali najviše nas interesuju ljudi. Njihovi životi i snovi. Da li imaš porodicu u Mikeni? – Ne. Moji roditelji su odavno mrtvi. – Nemaš ženu koja te čeka? – Ne. Laodika ponovo ućuta i pogleda ka zalivu. U njemu nije bilo brodova, tek poneki ribarski čamac. – Bio si veoma grub prema Diosu – rekla je. – Nije mi se svideo način na koji je govorio sa tobom – rekao joj je i ona ponovo u njegovim očima prepozna bes. Sunce je bilo nisko i Laodika se okrenu. – Moram da se vratim – rekla je. – Hoćeš li me ponovo posetiti? Njegova nervoza bila je očigledna i to ju je ispunilo samopouzdanjem koje je retko osećala u muškom društvu. – Možda ću doći sutra.
On se osmehnu. Sledećih desetak dana dolazila je redovno i često su šetali do gradskih zidina. Malo su pričali, ali je ona uživala u tim danima više no ikad ranije. Naročito kada je skliznula sa bedema i njegova se ruka obavila oko nje pre no što je pala. Laodika se naslonila na njega i spustila glavu na snažno rame. Poželela je da to potraje zauvek.
Andromaha nikad nije videla tolikog čoveka kao što je bio hetitski car. Hatušiliš je bio, mada sličnih godina, viši od Prijama. Posmatrala je kako zastaje u hodu i bila je sigurna da ga bole stopala. Mršav, skoro neuhranjen, sa kosom nauljenom i začešljanom unatrag ispod male kape, Hatušiliš obuhvati pogledom Prijamov veliki i zlatom ukrašeni megaron. Osećao je nelagodnost u ovolikoj raskoši. Nosio je jednostavnu i neukrašenu kožnu odeću za jahanje. Andromaha je već čula da je hetitska vojska zanoćila na ravnici Simois da bi se car odmorio posle puta koji je prevalio u gizdavoj i udobnoj kočiji. Hatušiliš je nosio dva zakrivljena mača, jedan zadenut o pojas, a drugi isukan u ruci. Andromaha se divila grozničavim pregovorima dveju strana, koji su trajali od zore. Pratila ga je svita evnuha i savetnika, svi u oslikanim kiltovima, pričvršćenim oko pojasa izuvijanom zlatnom žicom. Neki su bili ogrnuti šalovima jarkih boja, a drugi golih grudi. Svi su bili nenaoružani.
Odmah do cara, stajao je ogromni polunagi telohranitelj, toliko mišićav da je Andromaha zaključila da je pre tu zbog ukrasa negoli koristi. Hatušiliš Treći, car Hetita, dođe do središta megarona i tu zastade. Prijam, koji je stajao ispred svog izrezbarenog i pozlaćenog prestola, pođe mu u susret. Pratili su ga Polit i Agaton. Kad su im se pogledi susreli, Prijam se ovlaš nakloni. Da li se trojanski kralj ranije klanjao? Andromaha je sumnjala u to. Samo ga je zabrinutost za Hektora mogla naterati da tako postupi. – Pozdrav – reče Prijam glasno, ali bez oduševljenja. – Čast mi je što mi se ukazala prilika da vam ukažem dobrodošlicu u Troji – rekao je, a činilo se da mu svaka ljubazna reč teško pada. Trudio se da zvuči ravnodušno. – Moj narod se raduje. Niski ćelavi čovek u prugastoj žutozelenoj odori nešto je tiho govorio caru. Andromaha shvati da je to prevodilac. Car se bledo osmehnu kad čovek prevede Prijamovu rečenicu. – Troja je cenjeno vazalno kraljevstvo velikog Hetitskog carstva. Car se ljubazno interesuje za svoje podanike – prevodilac prenese careve reči Prijamu, čije lice postade crveno od besa. – Ovaj vazal je počastvovan što vodi careve bitke umesto njega. Rečeno nam je da je Trojanski konj caru izvojevao veliku pobedu kod Kadeša. – Velika hetitska armija je uništila faraonske ambicije i on to neće moći da zaboravi. Zahvalni smo Troji na njenoj hrabroj konjici – odgovori Hatušiliš, ali Prijam više nije mogao da obuzda nestrpljenje.
– Moj sin se nije vratio iz Kadeša. Da li donosiš vesti o njemu? Hatušiliš načini korak napred i mišićavom telohranitelju pruži mač, a zatim položi obe šake na srce. Megaronom je zavladala grobna tišina. Ćelavi prevodilac ponovo prenese careve reči: – Žalimo zbog Hektorove smrti. Poginuo je hrabro, boreći se za Hetitsko carstvo. – Car ponovo nešto reče i čovek nastavi: – Hektor je bio dobar prijatelj. Vodio je mnoge bitke za dobrobit carstva. Pogled njegovih crnih očiju počivao je na Prijamovom licu i Andromaha u njima prepozna iskrenu zabrinutost. – Žalim za njim kao da mi je bio rođeni sin. Andromaha začu tihi uzdah pokraj sebe i pridrža Laodiku, koja klonu ka njoj. Hektor je mrtav, pomislila je. Hektor je zaista mrtav. Umom su joj se rojile brojne mogućnosti, ali ih ona nemilosrdno odgurnu kako bi saslušala Prijamove reči. – Moj sin ne može biti mrtav – rekao je oštro, ali mu je glas ipak zadrhtao. Hatušiliš rukom dade nekakav znak i dva nenaoružana vojnika istupiše sa teškom drvenom škrinjom. Na carev znak, otključaše je i podigoše poklopac, koji jezivo zazveča na kamenom podu. – Našli smo njegovo telo pored leševa trojanskih ratnika. Egipćani su ih uhvatili i pobili. Kad smo pronašli njegovo telo, bilo je u stanju raspadanja. Zbog toga donosim oklop kao dokaz njegove smrti.
Prijam iskorači i zavuče ruku u škrinju. Izvadio je veliki grudni oklop ukrašen srebrom i zlatom. Sa mesta na kome je stajala, Andromaha vide obrise konja koji juri preko talasa. Laodika tiho jauknu: – Hektorovo, to je Hektorovo. Hatušiliš priđe i iz škrinje izvadi bogato dekorisanu zlatnu urnu. – Prema običajima vašeg naroda, spalili smo telo i Hektorove vam kosti vraćamo u ovom sudu. Kako se Prijam nije ni pomerio, Polit zakorači prema caru i uze urnu iz njegovih ruku. Andromaha nikad ranije nije osetila toliku buru u svojoj duši. Osećala je Laodikin bol zbog bratovljeve smti, žalila je zbog osećanja gubitka koji se video na licima ljudi u megaronu – vojnicima, savetnicima i slugama. Saosećala je čak i sa Prijamom, čije je lice tupo posmatralo sve što se oko njega dešavalo. Samo je stajao i, držeći grudni oklop, gledao u pogrebnu urnu. Njeno srce je osetilo nekontrolisanu radost. Ruke je podigla ka grlu jer se uplašila da će kriknuti. Bila je slobodna! Konačno, Prijam se okrenu i sporim koracima se zaputi ka prestolu. Prigrlivši kiras na grudi, sruči se na tron. Zapanjeni uzdah se ote hetitskoj sviti. Niko ne sedi u prisustvu cara! Andromaha začuđeno pogleda Agatona, očekujući da on istupi i smanji napetost, ali je i on samo stajao i posmatrao. Andromaha oseti tugu i zbog njegovog bola. A onda crnokosi Dios hitro istupi i duboko se nakloni Hatušilišu.
– Oprostite, veliki gospodaru. Moj je otac savladan bolom. Nije imao nameru da vas uvredi. Prijam i njegovi sinovi ostaju, kao i do sada, odani. Car progovori, a prevedene reči odjeknuše zanemelim megaronom: – Nema uvrede. Kad padne veliki junak, prikladno je da ljudi pokažu ono što im je na duši. Hektorova hrabrost preokrenula je bitku u našu korist. Nisam ni očekivao manje bola! Zato sam i osetio da treba lično da dođem u ovaj udaljeni grad, da svima pokažem koliko je Hektor bio poštovan od onih kojima je herojski služio. Posle ovih reči car se okrenu i napusti megaron.
Tek što se spustio mrak, jedna figura u ogtraču i sa kapuljačom skliznu kroz kapiju i zaputi se ka Donjem gradu. Stražar je primetio obris čovekovog lica i zaustio je da nešto kaže, ali je drugi vojnik upravo zbijao šalu o Hetitu, konju i magarcu, pa se prvi stražar nasmeja i odluči da ne kvari zabavu. Napokon, nije imao razloga da ispituje nekog ko izlazi iz citadele. Maskirani čovek je došao do istočne četvrti, gde su inženjerci iskopali veliki rov koji je imao svrhu da zaustavi napad konjice i bojnih kola. Kuće su na tom području bile ispražnjene kako bi radovi nesmetano tekli. Kopanje je otkrilo mnoštvo sakralnih posuda iz davnih vremena i one su brižljivo vađene i prebacivane na novu lokaciju, jugoistočno od grada.
U sivilu sumraka, čovek je prepoznao belu kuću sa žutim znakom na vratima u obliku šape. Obazirući se oko sebe, hitro uđe u napuštenu kuću i senka ga proguta. Malo kasnije, još dva čoveka uđoše za njim. – Tu si? – upita čovek proređene crvenkaste kose. Maskirani čovek napusti senku. – Ovde sam, Erek. – Ne spominji moje ime, prinče – glas mikenskog ambasadora odavao je napetost. – Ovo mesto je pažljivo odabrano. Niko nam neće prići ni na stotinu koraka. Boje se senki mrtvih koji obitavaju oko groblja – osmehnu se s prezirom maskirani čovek zbog tolike predostrožnosti. – Možda imaju pravo – ambasador reče nervozno. – Nemojmo gubiti vreme na religiozne rasprave – prasnu treći čovek, visoki ratnik svetloplave kose. – Hektorova smrt je dar bogova i moramo iskoristiti prililku koja nam se ukazala. Posle ovih reči zavlada mrtva tišina. – A šta ćemo sa Hetitima, Kolane? – zapita tajanstveni čovek hladnim tonom. – Misliš li da možemo da organizujemo pobunu dok je car u Troji? Da li ti je poznato koliku vojsku njegovi sinovi mogu dovesti? Obradovali bi se takvom povodu. Nezavisnost Troje počiva na tri jednostavne činjenice. Plaćamo ogroman danak kako bi finansirali hetitske ratove, veoma smo udaljeni od središta carstva i šaljemo im najbolje borce. Ali, postoje oni koji na Troju gledaju sa zavišću i pohlepom. Ne smemo ih uvrediti, ne smemo im pružiti priliku da nas unište.
– Sve je to tačno, prinče – umeša se Erek – ali, ako sačekamo da hetitski car ode, zar neće poslati ljude Prijamu u pomoć? – Ne ako Prijam bude mrtav – reče maskirani. – Opšte je poznato da ga Hatušiliš i ne voli previše. Ko to voli Prijama? Car ima prečih problema od onog što se dešava u Troji. Hetitska armija odlazi u zoru. Kada Hatušiliš čuje za Prijamovu smrt, poslaću glasnika koji će mu preneti moju zakletvu na vernost. On će to, verujem, bez pogovora prihvatiti. Moramo biti strpljivi i sačekati još devet dana. – Lako je tebi da budeš strpljiv kad sediš u palati – naruga se Kolan. – Ali nije jednostavno toliko dugo kriti četiri galije u blizini obale. – Lako? Ništa u ovom poduhvatu nije lako. Imam odane trupe, ali njihova će odanost splasnuti kad počnu ubistva. Lako? Misliš li da će biti lako poraziti Orlove? Svaki od njih je prekaljeni borac. Oni su i odabrani zbog hrabrosti i ratničkih veština. Obučavao ih je Hektor lično. – I umreće poput Hektora. Nikad se nisu suočili sa mikenskim ratnicima – ravnodušno je odgovorio Kolan. – Poveo sam samo najbolje. Nepobedive. Orlovi će pasti. – Nadam se da si u pravu – princ prekinu njegov hvalospev. – U prednosti smo jer niko ne očekuje napad. Važno je da ne odstupamo od plana. Osim Orlova, jedini ljudi koji će umreti biće oni u megaronu: Prijam, njegovi sinovi i savetnici koji se budu tamo zadesili. Ubistva moraju biti brza i neumoljiva, a palata zauzeta pre zore. – Zašto da čekamo devet dana?
– Kralj rotira trupe koje čuvaju Gornji grad – objasni princ. Treba mi vremena kako bih obezbedio lojalnost obe stražarske jedinice. – Dve hiljade vojnika protiv stotinjak Orlova! Zašto smo ti mi potrebni? – upita ga Kolan. – Nemam dve hiljade ljudi. Moraš da razumeš dve stvari, Kolane. Moja jedinica će se bespogovorno boriti. Ostali Trojanci će mi služiti odano kad postanem kralj. Odred koji će čuvati zidine vodi čovek koji mi je odan. On će se postarati da stražari zatvore kapije i ostanu na svojim položajima. Ipak, on im ne može narediti da napadnu i ubiju kralja. Zašto si mi potreban? Zato što Trojanci neće uzeti učešća u ubistvu Prijama i njegovih sinova. Moj odred će zauzeti dve kapije u palati i zidove, i boriće se protiv Orlova. Kad kralj i njegovi sledbenici budu opkoljeni u palati, tvoji Mikenjani će napasti megaron i pobiti svakog ko se nađe u njemu. – Šta da radimo sa kraljevim kćerima i ostalim ženama? – Kolan ga iznenađeno pogleda. – Tvoji ljudi mogu da uživaju u sluškinjama. Nijednoj se kraljevoj kćeri ne sme nauditi. U ostalima uživaj po volji. Postoji jedna žena, međutim, visoka, sa dugom crvenom kosom. Ime joj je Andromaha. Ona iznad svega drži do svog ponosa i siguran sam da će tvoji ljudi pronaći način da je ponize. Prijalo bi mi da čujem kako zapomaže. – I hoćeš, obećavam ti. Nema ničega slađeg posle bitke od cviljenja zarobljene žene. – Možda silovanje treba ostaviti za posle bitke, Kolane – prekinuo ga je Erek, a potom se obratio Trojancu. – Reci
mi, prinče, šta je sa ostalim trupama koje su u blizini? Kasarne u Donjem gradu imaju hiljadu ljudi, a konjički odred je na ravnici Samois. – Kao što sam rekao – osmehnuo se princ – kapije će biti zatvorene do zore. Dobro poznajem vojskovođe koje komanduju ostalim jedinicama. Oni će mi se zakleti na vernost kad Prijam bude mrtav. – Mogu li zatražiti od tebe jednu uslugu? – zapita Kolan. – Naravno. – Želim da izdajnik Argurije te noći bude pozvan u megaron. – Zar si pri svesti? – prasnu Erek. – Hoćeš da nam se suprotstavi najveći mikenski ratnik? Kolan se nasmeja. – Biće nenaoružan. Zar ne, prinče? – Da. Oružje će ostati na kapiji. Kralj ne dozvoljava mačeve i bodeže u svom prisustvu. Erek nije bio ubeđen da je to dovoljno. – Bio je nenaoružan kada je pobedio petoricu naoružanih ubica. Čini mi se da je to nepotreban rizik. Mnogi od tvojih ratnika još uvek ga veoma poštuju. Molim te da povučeš zahtev, Kolane. – Kralj Agamemnon ga želi mrtvog – reče Kolan. – I želi da ga poseku njegovi nekadašnji saborci. To će biti odgovarajuća kazna za njegovu podlu izdaju. Ne povlačim zahtev. Šta ti kažeš na to, prinče? – Slažem se sa Erekom. Ali, ako želiš, pobrinuću se da bude prisutan. – Želim. – Onda će tako i biti. .
XXVIII
O STARIM BOGOVIMA Geršom nikad nije uživao u jahanju. U Egiptu su konji bili sitni, jahanje na njima neudobno i ostavljalo je masnice na stražnjici, posebno teškim ljudima. Pored toga, kad god je jahao, Geršom se osećao nezgrapno jer su njegove duge noge skoro dodirivale zemlju. Ipak, jahanje konja tesalijske rase predstavljalo je pravo zadovoljstvo. Malo niži od šesnaest šaka, zlatne boje, sa svetlom grivom i repom, prosto su leteli iznad zemlje. Pri punom trku, konjska leđa jedva da su se pomerala i Geršom je uživao u brzini. Helikaon je jahao pored njega na sličnom ždrepcu. Jezdili su čistinom, pod svetlim nebom. Najzad, Helikaon uspori i potapša konja po vitkom vratu. Geršom se zaustavi kraj njega. – Prelepe životinje. – Zavidne brzine – reče Helikaon – ali loši su za rat. Previše se uzbuđuju i lako podležu panici kad počnu da lete strele i kad se ukrste mačevi. Ukrštam ih sa domaćim konjima. Možda će temperament ždrebaca koje dobijem biti manje nervozan. Okrenuvši konje, dojahaše do mesta na kom su ostavili tovarnu životinju. Helikaon dohvati uzde konja koji je pasao na obronku, te nastaviše ka jugozapadu. Geršom je bio srećan što ponovo putuje. Tvrđava u Dardanosu, uprkos tome što je bila skromno obitavalište
u poređenju sa palatama u njegovoj zemlji, podsećala ga je na svet iz kog je prognan i bilo mu je drago što može da prati Zlatnoga na putu ka Troji. – Ne verujem da bi me trgovac izdao. – Možda ne bi namerno – primeti Helikaon – ali ljudi vole da šire glasine. Troja je veliki grad i manje je verovatno da će te neko u njoj prepoznati. Geršom pogleda sumorni predeo oko njih. Stari vojskovođa Pauzanija upozorio je Helikaona na razbojnike kojih je bilo u ovim brdima i molio ga je da sa sobom povede i odred vojnika. Helikaon je to odbio. – Obećao sam da će zemlja biti bezbedna – rekao je. – Vođe su me upoznale. Kad budu videli da kralj jaše kroz njihova naselja bez oružane pratnje, to će im uliti samopouzdanje. Pauzanija nije bio toliko ubeđen i Geršom se morao složiti sa vojskovođom. Dok su putovali, bio je sasvim siguran da Helikaon želi da ode iz Dardanosa i pobegne od svih neprijatnih obaveza koje su išle uz kraljevsku krunu. Ipak, sa svakom pređenom miljom, Helikaon je postajao sve napetiji. Te noći su se ulogorili pod krošnjama čempresa u podnožju brda. – Šta te to brine? Helikaon nije odgovorio, samo je dodao nekoliko suvih grana u malu logorsku vatru. Sedeo je u tišini i Geršom shvati da je najbolje da mu dozvoli da sam izabere hoće li pričati ili ne. Vreme je neosetno proticalo i Helikaon odluči da progovori. – Da li si uživao kad si bio princ?
– Da, jesam, ali ne toliko kao moj polubrat Ramzes. On je očajnički želeo da postane faraon i povede egipatsku vojsku u rat, da sagradi sopstvene velike stubove na hramu u Luksoru, da vidi svoje lice uklesano na ogromnim statuama. A ja, ja sam samo osećao žudnju prema zanosnim ženama. – Zar ti nije smetalo to što su ti se nudile samo zato što su morale? – Zašto bi mi smetalo? Ishod je uvek bio isti. – Samo si ti uživao. – Ljudi s mora previše razmišljaju – Geršom se nasmeja. – Robinje u palati i jesu bile tamo samo zarad mog zadovoljstva. To je njihova svrha. Kakve veze ima da li su želele da budu robinje? Kad si gladan i kad poželiš da zakolješ ovcu, da li staneš i zapitaš se kako se ovca oseća u tom trenutku? – Interesantan odgovor – primeti Helikaon. – Razmisliću o tome. – Nije mi bio cilj da misliš o tome – pobuni se Geršom. – Ovim sam hteo da okončam raspravu, a ne da je produbljujem. – Svrha rasprave je da razmotri različite stavove. – Vrlo dobro. Hajde onda da raspravljamo o tome šta se krije iza tvog pitanja. Zbog čega si želeo da znaš da li sam uživao dok sam bio princ? – Možda sam samo želeo da prekratim vreme – odgovori Helikaon. – Ne. Želeo si da me lukavo odvratiš od daljeg ispitivanja o tome zbog čega si zabrinut. Drugi razlog je složeniji, ali je svakako povezan s prvim.
– E, sad si me zainteresovao – reče Helikaon. – Objasni. Geršom zavrte glavom. – Potrebno ti je objašnjenje, Zlatni? Sumnjam. U Egiptu su me uvek fascinirale statue mitskih bića, stvorenja sa glavom orla, telom lava i repom zmije. Deda mi je pričao da one, u stvari, predstavljaju ljude. Svi smo mi spoj različitih zveri. U nama postoji divljak, koji će neprijatelju iščupati srce i sirovog ga pojesti; ljubavnik, koji će pisati pesme ženi koja je zarobila njegovu dušu; postoji i otac, koji će priviti uz sebe dete i umreti boreći se da ga zaštiti od svakog zla. Tri stvorenja u jednom čoveku! A ima ih još mnogo. Zbir smo svega što smo ikada bili – odojče, povučeno dete i samouvereni mladić. Svaki strah iz detinjstva skriven je negde u nama – potapša se po temenu. – I svako junačko ili kukavičko delo, velikodušnost ili pakost koju smo počinili. – To je fascinantno – reče Helikaon – ali se osećam kao da sam uplovio u maglu. Šta si u stvari želeo da kažeš? – To i jeste moja poenta. Živote provodimo lutajući kroz maglu, nadajući se zraku sunca koji će nam pokazati kakvi zaista jesmo. – Znam ko sam, Geršome. – Ne, ne znaš. Da li si čovek kome je stalo do tajnih želja robinja ili si neko ko odseca glavu seljaku koji govori preko reda? Da li si ti zapravo bog koji je spasao dete na Kipru ili si ludak koji je spalio pedesetoricu mornara?
– Ovaj je razgovor izgubio svoju draž – Helikaon progovori hladnim glasom i stavi mu do znanja da više ne želi da sluša. Geršom oseti bes. – Shvatam – rekao je. – Dakle, ne može se raspravljati o postupcima Zlatnoga. E, sada zaista postaješ kralj, Helikaone. Uskoro ćeš biti okružen ulizicama i svi će hvaliti tvoju veličinu, ne kritikujući nikad. Geršom uze ćebe i leže okrenut prema vatri, dok mu je srce divlje tuklo. Noć je bila hladna i u vetru je osećao miris kiše. Ljutio se na sebe što nije mogao da sakrije bes. Mladi kralj mu je postao drag i divio mu se kao retko kome jer je bio veoma ljubazan i odan. Bio je hrabar i nije odustajao od onoga u šta je verovao. Geršom je retko nailazio na takve osobe. Bilo mu je jasno sa kakvim će se opasnostima Helikaon suočiti dok njegova moć bude rasla. Nije dugo izdržao, svukao je ćebe i uspravio se. Helikaon je sedeo leđima naslonjen na drvo. – Prijatelju, oprosti na onim rečima – reče mu Geršom. – Nije na meni da te prekorevam. – U pravu si – odgovorio je Helikaon. – Razmislio sam o onome o čemu si govorio. Ima u tome istine. Tvoj deda je mudar čovek. – Jeste. Jesi li čuo priču o Ozirisu i Setu? – To su egipatski bogovi koji međusobno ratuju? – Da. Oziris je herojski bog, gospodar svetlosti. Set je njegov brat, zlo i izopačeno stvorenje. Oni su u stalnom ratu do istrebljenja. Deda mi je ispričao o njima kad sam bio dete. Rekao je da svi u sebi nosimo i Ozirisa i Seta, a naše su duše poprište njihove borbe. Svako od nas
sposoban je za veliko saosećanje i ljubav, ili za mržnju i užas. Nažalost, sposobni smo da osetimo uživanje u svim tim osećanjima. – Znam da je to istina – zamišljeno reče Helikaon. – Osetio sam to dok su mikenski mornari umirali u plamenu. Sećanje na to ispunjava moju dušu sramom. – Deda bi ti rekao da je Set vladao tvojom dušom kad si spalio onaj brod i ljude na njemu. Oziris je taj koji oseća stid zbog postupaka svog brata. Zbog toga ti i ne želiš da budeš kralj, Helikaone. Takva moć daje Setu priliku da uspostavi potpunu kontrolu. Strahuješ od toga kakav ćeš čovek postati ako Oziris u tebi bude nadvladan. Geršom ućuta. Helikaon nabaci još drva na vatru i ode do tovarnog konja da donese suvog mesa i hleba. Jeli su u tišini. Zatim se Helikaon opruži kraj vatre i pokri ogrtačem. Geršom je dremao. U hladnoj noći začu se udar groma i nebo osvetli munja. Helikaon se prvi probudi i njih dvojica otrčaše do vezanih konja. Životinje su bile uplašene, sa ušima priljubljenim uz glavu. Helikaon i Geršom ih povedoše na otvoreno. Kiša je počela da pada, u početku slabo, da bi se ubrzo pretvorila u bujicu. Pri svetlosti munje, Geršom ugleda pećinu na vrhu obronka i viknu Helikaonu, pokazujući mu da povedu konje uz brdo. Nije bilo lako. Zlatni konji, baš kao što je Helikaon i rekao, bili su strašljivi i stalno su se propinjali u pokušaju da pobegnu. Mali tovarni konj bio je mirniji, ali je i on trzao i pokušavao da se oslobodi kad bi se začula grmljavina. Obojica su bili iscrpljeni kad su napokon stigli do pećine. Uveli su konje i sputali ih. Potom su seli i posmatrali oluju.
– Nekad sam uživao u olujama – seti se Geršom. – Ali posle brodoloma.... – zadrhta od te uspomene. – Brzo će proći – Helikaon ga je tešio kao da je dete. – Hvala ti na iskrenosti. Geršom se nasmeja: – Moje je prokletstvo oduvek bilo da govorim ono što mi je na srcu. Teško mi je da se setim osobe koju nisam barem jednom uvredio. Da li planiraš da dugo ostaneš u Troji? – Prisustvovaću Hektorovom parastosu – Helikaon odmahnu glavom, a iznenadna jeza mu prođe telom i on se strese. –Duša mi se smrzla i od samih reči. – Bili ste prijatelji? – I više od toga. Još uvek ne mogu da prihvatim da ga nema – reče i iznenada se osmehnu. – Setio sam se kako sam pre pet godina jahao sa Hektorom. Prijam ga je poslao sa oko dve stotine konjanika u Trakiju, kao ispomoć tamošnjem kralju u borbi protiv pljačkaša. Progonili smo neprijatelja kroz šumovitu oblast i nesmotreno upali u zasedu. Kad smo se probili, shvatili smo da Hektor nije sa nama. Neko se setio da ga je video kako pada, pogođen kamenom u glavu. Noć se spuštala, ali smo odmah pojahali nazad, ka bojnim polju. Razbojnici su odneli tela svojih ratnika. Zatekli smo šestoricu naših, ali Hektora nije bilo među njima. Znali smo da su ga zarobili. Tračani su poznati po tome što muče zarobljenike, često im odsecaju prste i vade oči. Poslao sam napred izviđače i pošli smo u potragu za njihovim logorom. Pronašli smo ih pred zoru, i, dok smo im se prikradali, začuli smo radosne usklike. A tamo, obasjan logorskom vatrom, čekao je Hektor sa ogromnim vinskim peharom u ruci. Pijane pljačkaše je zabavljao
besramnim pričama, a oni su vrištali od smeha – Helikaon uzdahnu. – Takvog ću ga se sećati. – Ali ti imaš još jedan razlog za ovo putovanje. – Da li si ti vidovit, Geršome? – Ne. Ali sam video kako razgovaraš sa Hektorovom verenicom, i čuo sam da je zoveš boginjom. Helikaon se nasmeja. – Da, zaista jesam. Zaljubljen sam u nju, Geršome. Ako i ona oseća isto, nameravam da je uzmem za ženu, mada ću verovatno Prijamu morati za nju da ponudim brdo zlata. – Ako i ona oseća isto – ponovi Geršom – šta te može sprečiti? Nemoj žaliti blaga. – Možeš da kupiš zlato, sjajno poput sunca, i dijamante, blede poput meseca, ali ne možeš kupiti sunce. Ne možeš posedovati mesec.
Laodika se pred zoru obmota šalom i izađe iz palate. Ulice su bile puste i tihe, samo je nekoliko pasa lutalo u potrazi za ostacima hrane. Volela je da šeta u ranim jutarnjim časovima, a o gradu je verovatno znala više nego ijedan vojnik ili radnik. Znala je u kojoj su pekari još pre zore ispečene prve vekne; poznavala je prostitutke i njihove maršrute, kao što je znala i puteve vojnih patrola; uvek bi saznala kad se ojagnjilo prvo jagnje na obroncma krajem zime. Tada bi stari pastir Poimen, blagosloven s četiri generacije sinova, otvorio svoj jedini ćup vina i opio
se, a zatim bi prespavao na ulici jer bi ga isterala iz kuće njegova sitna ali žustra žena. Laodika je izašla iz grada, i put ju je odveo preko novog odbrambenog rova ka reci Skamander. Magla je pored reke bila gusta i siva. Brda u daljini bila su obasjana ružičastom svetlošću sunca, koje se upravo rađalo. Savršenu tišinu jedino je remetilo udaljeno kukurikanje petlova i blejanje ovaca. Išla je ka Iliosovom grobu, smeštenom na malom brdu između reke i grada. Ilios je bio njen čukundeda i trojanski heroj. Hektor je imao običaj da dolazi na to mesto i razgovara sa precima kad ga je nešto mučilo. Zato je i ona došla, u nadi se da će tu pronaći utehu. Došetala je do male stenovite izbočine i sela na nisku travu okrenuvši se licem prema gradu. Telo joj više nije bilo zauzeto fizičkim poslom, te je bol i suze ponovo obuzeše. Da li je moguće da je mrtav? Kako bogovi mogu biti toliko okrutni? Laodiki se učini u tom trenutku da može da ga vidi. Njegov zarazni smeh često joj je popravljao raspoloženje dok bi mu sunce kosu pretvaralo u zlato. Bio je poput zore, pomislila je. Bilo je dovoljno da se samo pojavi, pa da duše ljudi postanu ispunjene radošću. Dok je bila mala i preplašena, Hektor je bio stena koja ju je čuvala od naleta vetova. On bi sigurno ubedio Prijama da dopusti Arguriju da me uzme za ženu. Osetila je stid i teret krivice. Da li si tužna zbog njegovog prelaska na Jelisejska polja ili misliš samo na sebe? Zaista mi je žao, Hektore. Suze počeše ponovo da je guše. Prekri je nekakva senka i ona podiže pogled. Sunce je sijalo u leđa pridošlici, jarko i zaslepljujuće, i za tren, dok
su joj naduvene oči gledale u sjajni grudni oklop, pomislila je da je duh njenog brata došao da je uteši. A onda se čovek spusti na kolena pored nje i ona prepozna Argurija. Nije ga videla pet dana niti mu je poslala poruku. – O, Argurije, ne mogu da prestanem da plačem. – U čitavom gradu je tako. Mora da je bio veliki čovek. Žalim što ga nisam upoznao. – Kako si znao da ću biti ovde? – Ispričala si mi da, kad te nešto jako muči, voliš da se u zoru šetaš gradom. Pričala si mi o starom pastiru koji živi u ovim brdima. – Kako si pogodio da ću baš danas biti ovde? – Nisam pogađao. Bio sam na Skejskoj kapiji svake zore prethodnih pet dana – priznao je. – Žao mi je, Argurije. Nisam razmišljala o tome. Trebalo je da ti pošaljem glasnika. Nastupila je tišina, a onda Laodika upita: – Gde su tvoji telohranitelji? Mada to nije često činio, Argurije se osmehnu. – Sad sam jači i brži. Pre dva dana sam se okrenuo i prišao im. Rekao sam im da mi njihove usluge više nisu potrebne i oni su odlučili da me ostave na miru. – Samo tako? Tako jednostavno? – Popričao sam sa njima... oštro – rekao je. – Preplašio si ih, zar ne? – Neke ljude je lako zaplašiti. Lice mu je bilo blizu njenom i, dok ga je gledala u oči, Laodika je osetila kako bol i tuga lagano nestaju. To je
bilo lice o kojem je često razmišljala. Oči mu nisu bile sasvim smeđe, kako je upamtila, bile su posute pegama boje lešnika i zlata, a obrve su bile lepo oblikovane. Prodorno ju je posmatrao i ona obori pogled. U dubini utrobe osetila je navalu topline i postala je svesna da joj njegova odeća dotiče kožu. Osetila je dodir i videla kako njegova ruka nežno klizi preko njene, jedva dotičući svetle dlačice. Toplina u stomaku se pojača. Nestrpljivo je počela da otkopčava kaiševe koji su držali njegov grudni oklop, ali Argurijeva snažna šaka prekri joj prste. – Ti si kraljeva kći – podsetio ju je. – Ne želiš me? – Nikad nisam nekoga toliko želeo – reče, a lice mu obli rumenilo. – Kralj nam neće dopustiti da se venčamo, Argurije. Proteraće te iz Troje. I mene će oterati. Ne mogu da podnesem ni samu pomisao na to. Ali, imamo ovaj trenutak. Ovo je naš čas, Argurije! On spusti ruku. Još kao dete, pomagala je Hektoru da odene i skine svoj oklop. Malo je stvari koje znam da radim, pomislila je, ali skidanje kirasa jedna je od stvari kojima sam vična. Njene spretne ruke otkopčaše kaiševe i oklop spade sa Argurija. Skinuo je mač i položio ga pored oklopa, a potom je poveo Laodiku do kamenog kruga Iliosovog groba i tu se spustiše na travu. Poljubio ju je i posle toga se dugo nije pomerao. Uzevši njegovu ruku, ona je prisloni na vrelu dojku. Njegov je dodir bio nežan, u tom trenu i nežniji no što je želela. Usnama je pritisnula njegove, željna da oseti
njihov ukus. Njegovi prsti više nisu oklevali, povukao je haljinu i zadigao je visoko. Laodika podiže ruke i haljina skliznu. Za nekoliko trenutaka, oboje su bili nagi. Laodika je uživala u dodiru njegove tople kože i snažnim mišićima pod svojim prstima. Usledio je slatki bol prodiranja i neponovljiv osećaj sjedinjavanja sa čovekom kog je volela. Ležala je na leđima i dremala, toplog i zadovoljenog tela, dok joj je um bio preplavljen stidom i ushićenjem. Postepeno je postajala svesna trave i neravnina pod leđima. Ležala je s glavom naslonjenom na Argurijevo rame i shvatila da on već duže nije progovorio ni reči. Okrenula se i pogledala mu lice, proveravajući da li spava. Sumoran, posmatrao je nebo. Laodika je odjednom osetila tugu. Zar se pokajao zbog svega? Da li će me sada odbaciti? Okrenuo se i pogledao ju je. – Da li te nešto boli? Jesam li te povredio? – Ne – reče osetivši se budalasto. Nije mogla da se suzdrži. – To je najdivnija stvar koja mi se ikad desila. Sluškinja mi je rekla... – oklevala je. – Šta ti je rekla? – Rekla mi je... rekla je da je bolno i neprijatno. Bolelo je malo – priznala je – ali svakako nije bilo neprijatno. – Nije bilo neprijatno – ponovi on, osmehnuvši se slabašno. Potom ju je ljubio, dugo i nežno. Ona se okrenu na leđa i sve sumnje izbledeše. Njegov pogled je rekao sve što je želela da zna. Nikad nije bila srećnija. Znala je da će ovaj trenutak zauvek ostati da živi u njoj. Iznenada, ona se uspravi i pokaza ka istoku, a šal
joj sklizu s nagih grudi. Mašući nečujno belim krilima, veliko jato labudova letelo je preko grada ka moru. Laodika nikad ranije nije videla na jednom mestu više od dva labuda i bila je zapanjena pojavom čitavog jata, koje joj je preletalo iznad glave. Živi perjani oblaci zaklonili su sunce. U tišini su posmatrali kako jato odlazi ka zapadu i nestaje u sivoj izmaglici na horizontu. Laodika oseti blagi dodir na nozi. Mekano belo pero je ležalo na njenoj koži, nepokretno, kao da je oduvek bilo tu. Ona ga podiže i pokaza svom ljubavniku. – Da li je ovo nekakvo znamenje? – zapitala je. – Ptice uvek predstavljaju znak – reče on tiho. – Pitam se kakav? – Kad se labudovi spare, ostaju zajedno do kraja života –rekao je on uzimajući je za ruku. – To znači da se ni mi nikad nećemo rastati. Sutra ću razgovarati s tvojim ocem. – Neće hteti da te primi, Argurije. – Mislim da hoće. Pozvan sam na parastos. Laodika je bila iznenađena. – Zašto? Ti nisi poznavao Hektora. – To sam isto i ja rekao glasniku, koji je pre dva dana došao u hram. Rekao mi je da je princ Agaton zahtevao moje prisustvo. – To je sve što je rekao? – Ne, bilo je tu i laskanja. – O tome kako si veliki ratnik i junak i kako bi bilo prikladno da i ti prisustvuješ? – Nešto slično – progunđao je.
– Velika je čast biti pozvan. U porodici već postoji razdor. Otac je već uznemirio nekoliko sinova samim tim što ih nije pozvao da prisustvuju. Antifon i Paris nisu u milosti. A tu su i mnogi drugi – ona uzdahnu. – Čak i u ovom trenutku, igra se sa osećanjima drugih ljudi. Da li zaista misliš da će te saslušati, Argurije? – Ne znam. Ne mogu ništa drugo da mu ponudim, sem svog mača. Ali i Argurijev mač može da bude vredan. Laodika se nasloni na Mikenjanina i šaka joj skliznu niz njegov bok. – Argurijev mač mnogo vredi – rekla je.
XXIX
KRV JUNAKA Oslonjen na prozor, Antifon je posmatrao kako njegov posetilac odlazi, a negde pri dnu stomaka osećao je užas. Okrenuo se ka ognjištu, gde se nalazio pladanj sa dimljenom ribom i kolačima od žita. Uzeo je zalogaj ribe i zalio ga je gutljajem nerazblaženog vina, slatkog i gustog. Strahovi su nestali, ali je bio siguran da će se vratiti. Bio je zarobljen u mreži koju je sam ispleo. Agatona je oduvek voleo i divio mu se. Mada su imali različite majke, bili su sličnog godišta i igrali su se zajedno kad su bili deca. Kao dečaci, čak su i ličili jedan na drugog, onako plavokosi i plavooki. Tri najstarija Prijamova sina – Hektora, Agatona i Antifona – gosti koji su dolazili u megaron često su zamenjivali. On se trgnu kad se priseti šta im je Prijam jednom prilikom odgovorio. Slični po izgledu, ali ne i po karakteru. Zapamtite: Hektor je hrabar, Agaton je lukav, a Antifon jednostavno glup! Gosti su se uljudno nasmejali, a kralj je hladno posmatrao reakciju trojice dečaka. Antifon je znao da tvrdnja njegovog oca nije tačna. Kako su godine prolazile postajao je svestan da je bistriji od većine ljudi koje je poznavao. On je bio taj koji je prvi shvatio da je bolje brodovima dovoziti vino sa Lezbosa nego uzgajati vinovu lozu na poljima severno od grada, koja su bila pogodnija za ispašu. Uzgajanje i prodaja
snažnih konja širom Velikog zelenila Prijamu je donela više novca od trgovine vinom. On je bio taj koji je predložio reorganizaciju riznice i vođenje inventara kraljevog bogatstva azbukom koju su preuzeli od Hetita. Zapisivali su na egipatskom papirusu. Kao rezultat svega toga, Prijam je, sa svojim tipičnim, surovim smislom za šalu, imenovao Polita za kancelara, a debelog Antifona za upravnika konjice. Znao je da su se ljudi smejali kad su čuli koja je njegova titula, a samo nekolicina se potrudila da svoj podsmeh prikrije. Prošlo je mnogo godina otkad je poslednji put uspeo da uzjaše konja. Ponovo je prišao prozoru i pogledao utihlu ulicu. Za razliku od većine kraljevih sinova, odabrao je da živi u Donjem gradu, blizu pekara, trgovaca vinom i prodavaca sira, koje je jako voleo. Svakog popodneva bi se, nakon dremke, prošetao ulicama pored tezgi s hranom, birajući najzrelije smokve i najslađe medenjake. Ponekad bi lagano došetao do drugog kraja grada, gde je mlada žena Taleja prodavala začinjene narandže i orahe u medu. Bilo mu je naporno da pešači tako daleko, ali nije mogao da jaše i izbegavao je da ga nose jer se bojao da bi se nosiljka mogla polomiti. To mu se desilo pre dve godine i posle toga više nije obilazio grad na ovaj način. Ipak, sram nije bio ništa u poređenju sa sadašnjim osećanjem. Kad je postao svestan zavere protiv kralja, pridružio se zaverenicima svim srcem. Prijam je bio tiranin, a ubiti tiranina plemenit je čin. Kralj je do bogatstva došao na uštrb svih podanika u gradu, Antifon je zbog uvida u riznicu to najbolje znao. Deca u Donjem gradu zimi su
gladovala, robovi na poljima leti su umirali od iscrpljenosti, a Prijamova blagajna je bila prepuna zlata i dragog kamenja, koje je prekrivao debeli sloj prašine. Hektor bi branio njihovog oca i često govorio: Da, kralj ume da bude grub, ali ne škrtari kad je u pitanju odbrana grada. Antifon je znao da ni to nije istina. Trački najamnici dobijali su jako malu platu, a gradskim inženjercima još uvek nije bilo naređeno da poprave podriveni zapadni zid. Sad, kad je Hektor bio mrtav, nestaće i poslednja prepreka Prijamovoj gramzivosti. Antifon je pozvan da se pridruži pobuni jer je Agaton u njemu prepoznao veštine koje su im potrebne kako bi reorganizovali administraciju grada, obnovili ugovore sa susednim kraljevima i načinili novi sistem odbrane. Poslednjih nekoliko dana grozničavo je kovao planove i ostajao do duboko u noć, snevajući o blistavoj budućnosti Troje nakon očeve smrti. Današnji susret s Agatonom srušio je njegove snove i bacio ga u očajanje. – To će biti noćas, brate. Moraš se držati što dalje od palate. – Nameravaš da ga ubiješ nakon parastosa? Agaton odmahnu glavom. – Tokom. Moji Tračani imaju naređenje da noćas pobiju sve naše neprijatelje. Antifon oseti kako mu se u grudima otvara rana. – Sve naše neprijatelje? Koje neprijatelje? Rekao si da je Karpofor unajmljen da ubije oca. – To je bila prvobitna zamisao, ali nismo mogli da ga pronađemo – reče Agaton i slegnu ramenima. – Razmisli
o tome, brate. Jedno ubistvo bi bilo samo početak. Dios i ostali bi odmah počeli da kuju zavere da nas sruše. Zar ne vidiš? Usledio bi građanski rat. Neki od kraljeva bi nam se pridružili, ali bi ostali sledili Diosa. Ovako ćemo ih sve unuštiti – on podiže šaku i lagano je stisnu u pesnicu – i Troja će ostati u miru sa svim svojim susedima. – Rekao si sve naše neprijatelje. Koliko ih je? – Mislim samo na one koji se mogu okrenuti protiv nas. Samo na one koji su se smejali dok nam se otac rugao. Samo na one koji su nam se podsmevali iza leđa. Stotinjak. O, Antifone, ti i ne slutiš koliko sam željno čekao da dođe ovaj trenutak! – Čekaj! – povikao je očajno. – Ne smeš dopustiti Tračanima da divljaju u palati. Oni su varvari! Šta će biti sa ženama? Agaton se nasmeja: – Ženama? Poput Andromahe, hladne i odbojne? Znaš li šta mi je rekla? Ne mogu se udati za tebe, Agatone, jer te ne volim. Tako mi bogova, gledaću kako je moji Tračani siluju. Isteraće oni tu nadmenost iz nje. Posle ove noći, više neće biti tako ohola. – To ne smeš da dopustiš! Trojanske trupe se ne smeju upotrebiti za ubijanje trojanskih prinčeva! Kako će posle na njih gledati dok budu patrolirali gradskim ulicama? Da li će očeve ubice sedeti u kafani i pričati o tome kako su preklali grlo trojanskom kralju? – Naravno da si u pravu, brate – rekao je Agaton. – Misliš li da mi to nije palo na pamet? Kad Tračani ovladaju zidovima palate, doći će naši saveznici. Oni će pobiti one u megaronu.
– Naši saveznici? O kome to pričaš? – Mikenske trupe će se iskrcati u sumrak. Njihovi vojnici će pobiti naše neprijatelje. Antifon je sedeo bez reči i pokušavao da shvati tu novost. Otac je govorio da Agamemnon gradi veliku flotu i pitao se na koji će način ona biti upotrebljena. Sad je sve bilo jasno. Mikenjani su obmanuli Agatona. On će biti kralj samo po imenu. Agamemnon će imati stvarnu vlast i iskoristiće Troju kao bazu za širenje prema istoku. Pogledao je Agatona sasvim otrežnjen. – O, brate, – prošaputao je – šta si to učinio? – Učinio? Ono što smo i planirali. Ja ću biti kralj, a ti moj kancelar. Troja će biti jača neko ikad. Antifon ništa nije rekao, a Agaton ga je posmatrao. – Da li si i dalje uz mene, brate? – Naravno – odgovorio je Antifon, ali nije mogao da ga pogleda u oči dok je izgovarao te reči. Ponovo je zavladala tišina i Agaton ustade. – Čeka nas još mnogo posla – rekao je. – Videćemo se sutra – došao je do vrata, a zatim pogledao unazad sa čudnim izrazom na,licu. – Zbogom Antifone – rekao mu je tiho. Antifon zadrhta. Senke su se izdužile i ulice su utihnule. Antifon pogleda ka zidovima Gornjeg grada, koji su postali zlatni pod svetlom zalazećeg sunca. Obuze ga očaj. Ništa nije mogao da učini. Ako pošalje poruku Prijamu, time bi otkrio da je i sam upleten u zaveru, a to bi značilo smrtnu kaznu zbog izdaje. Čak da to i prihvati, kako bi došao do
kralja? Agaton kontroliše sve ulaze u palatu, a ko zna koliko je oficira i vojnika uspeo da podmiti. Pomislio je na ljude koji će umreti te noći. Više od stotinu će prisustvovati parastosu. Polit će biti tamo, Helikaon i Dios. Pred očima su mu se nizala draga lica. Da, mnogi od. njih su se smejali debelom Antifonu iza leđa. Mnogi su se smejali kad mi se Prijam rugao. Međutim, mnogi od njih su dobri ljudi, ljudi koji su odano služili Troji. On pogleda prema brdu, ka Helikaonovoj palati sa kamenim konjima na ulazu. Nije video stražare, ali opšta užurbanost je ukazivala na to da je Helikaon stigao. Duboko udahnu. Njegova smrt će biti nevažna u poređenju s užasom koji u palati očekuje nevine. Odlučio je da Helikaonu pošalje poruku. On će moći da dopre do kralja. Pozva ličnog slugu Taosa i nespretno pođe ka vratima. Ispred je zatekao plavokosog tračkog vojnika, koji je klečao pored Taosovog tela i brisao nož o tuniku starog sluge. Još dvojica su stajala pored njega, s mačevima u rukama. Znao je da će umreti. U tom trenutku, umesto mučne navale užasa, osetio je kao da se kroz oblake promolilo sunce. Čitav svoj život je proveo u strahu – strahu da će razočarati oca, strahu od neuspeha, strahu od odbacivanja. Sad se više nije plašio. Oči mu susretoše svetloplavi pogled tračkog ubice. – On je bio moj lični sluga – reče tiho Antifon, pokazujući prstom ka mrtvom Taosu. – Prostodušni čovek dobrog srca.
– Šta da se radi – reče Tračanin široko se osmehujući. –Možda će ti služiti i u podzemnom svetu, debeljko – hitro se uspravi i zakorači ka Antifonu. Vojnik je bio mlad i, poput većine tračkih najamnika, izgledao je hladno i okrutno. Antifon se nije ni pomakao. Vojnik zastade. – Sa tom debelom mešinom ne možaš da bežiš – rugao se. – Da li ćeš da moliš za život? – Neću ni za šta da molim tračkog jebača ovaca – odgovori mu hladnokrvno Antifon. Čovekove oči se suziše i, zarežavši ljutito, skoči na princa. Antifon mu zakorači u susret, krupnom levom rukom odbi udarac noža, a desnom pesnicom raspali ga po vilici. Podignut sa tla, Tračanin udari glavom u zid i sruši se na pod. Ostala dvojica podigoše svoje mačeve i jurnuše ka Antifonu. Uz glasan krik, potrča im u susret. Mač ga poseče po boku i krv natopi njegovu pozamašnu plavu haljinu. Zgrabivši napadača, Antifon ga divljački udari čelom, a poluošamućeni čovek klonu u njegovim rukama. Probode ga užasan bol. Drugi Tračanin mu se prikrade i ubode ga s leđa. Isukavši mač, napadač zamahnu sa namerom da zada udarac. I dalje držeći onesvešćenog vojnika, Antifon se okrenu i gurnu čoveka ka napadaču. Tračanin iskorači u stranu, a Antifon polete napred. Trački mač se zari Antifonu u stomak. Antifon pesnicom udari čoveka po bradi i odgurnu ga ka zidu. Spustivši se na koleno, Antifon podiže mač. Uspeo je da se uspravi i zarije svoju oštricu u čovekovo grlo. Bio je to loše odmeren udarac jer nikad nije bio vešt u mačevanju. Oštrica je prošla kroz obraz i izbila ratniku zube pre no što je izašla kroz donju vilicu. Dok se gušio u sopstvenoj
krvi, čovek pokuša da uzvrati Antifonu. Uzmaknuvši, Antifon zamahnu mačem i udari ga po lobanji. Ubica se zanese udesno i pade, a ovaj ga udari još tri puta i poslednjim udarcem mu preseče vratnu arteriju. Drugi ubica je pokušavao da ustane i Antifon odmah potrča k njemu. Okrenuvši mač kao da je bodež, on iskoristi svoju pozamašnu masu i duboko ga zari kroz čovekovu ključnjaču. Tračanin ispusti užasnuti krik i pade na leđa, dok je iz tela virila samo zaštita za ruku. Krv je lila sa natopljene Antifonove haljine. Mogao je da oseti kako mu klizi niz stomak i leđa i osetio je vrtoglavicu. Dovukao se sporo do prvog Tračanina, kleknuo je i uzeo bodež onesvešćenog ubice. Uhvativši ga za okovratnik oklopa, okrenu ga na leđa. Čovek zastenja i otvori bledoplave oči, a Antifon mu prisloni oštricu uz grlo. – Ovaj debeljko – reče – trojanski je princ, a njegova krv je junačka krv kraljeva. Kad budeš dospeo u Had, moći ćeš da zatražiš oproštaj od Taosa. Možeš mu reći da debeljko ima visoko mišljenje o njemu. Tračaninove se oči raširiše i on zausti da nešto kaže, ali Antifon zari bodež u njegovo grlo. Posmatrao je kako krv kulja iz rane koja je zjapila. Potom baci nož i malaksalo se osloni na vrata. Zbogom brate, čuo je kako izgovara Agaton. Slutio je da se nešto strašno krije iza onog poslednjeg pogleda. Agaton je izašao i poslao Tračane da ga ubiju. A zašto da ne? Većina ostale braće je već obeležena da umre. Antifon sklopi oči. Nije se plašio mračnog puta. U stvari, bio je iznenađen spokojem koji je osetio. Pomislio je na Hektora
i osmehnuo se. Da li će biti iznenađen kad bude čuo da sam porazio trojicu ubica? Ponovo se setio zavere i plana da se ubije kralj, njegovi sinovi i savetnici. Uz ogroman napor, podiže se na noge. Teturajući se kroz stražnji deo kuće, on odenu dugački ogrtač od sive vune i uvi ga oko sebe kako bi prikrio krv. A onda izađe u vrt. Nije jasno mogao da vidi kamenje kojim je bila popločana ulica. Izgledalo je da izmaglica lebdi nad ulicom, kao što magla prekriva Skamander pred zoru. Titrala je i nestajala pred njegovim očima, a sa svakim nesigurnim korakom je pretila da potpuno isčezne u tmini. Kad se nagnuo napred, bol u njegovim leđima i boku postao je dvostruko jači. Uz tihu kletvu, on načini sledeći korak. Zatim još jedan. Krv je i dalje tekla, ali je ogrtač skrivao njegove rane. Nekoliko ljudi je prošlo ulicom i jedva da ga je i okrznulo pogledom. Mislili su da je pijan, ili previše debeo da bi normalno hodao, te su, osećajući nelagodu, skretali pogled. Nisu primetili krvave tragove koje je ostavljao za sobom. Dospevši do Helikaonove palate, Antifon zastade u senci kamenih konja. Video je slugu kako prelazi preko dvorišta i ide prema glavnom ulazu, pa ga pozva. Kad ga je prepoznao, sluga dotrča do Antifona. – Pomozi mi – reče Antifon, ne znajući da li je to zaista izgovorio ili samo pomislio. Utonuo je u blaženo nesvesno stanje i osetio kako ga nečije ruke vuku, pokušavajući da ga podignu. Nisu mogle. Bio je previše težak.
Otvorio oči i podigao pogled. Ugledao je pred sobom snažnog crnobradog čoveka širokih ramena. – Moramo da te unesemo unutra – rekao mu je egipatskim naglaskom. – Helikaon... moram da govorim sa... Helikaonom. – Nije ovde. Daj mi ruku. Antifon podiže ruku. Nekoliko ljudi mu je prišlo s leđa. Egipćanin je uspeo da ga podigne. Osetivši da je ponovo na nogama, Antifon se teško osloni na Egipćanina i lagano krenu u Helikaonovu palatu. Tamo Antifona izdadoše noge i Egipćanin ga položi na pod. Čovek kleknu pored njega i izvuče nož. – Zar i ti nameravaš da me ubiješ? – upita Antifon. – Neko je to već pokušao, prijatelju. Ne, poslao sam ljude da odu po lekara, a ja moram da ti pogledam rane i zaustavim krvarenje – nožem raseče Antifonovu odoru. – Ko ti je ovo učinio? Antifon se osećao kao da pada s velike visine. Pokušao je da još nešto kaže, ali je Egipćaninovo lice lebdelo pred njegovim očima. – Izdajnici – prozborio je – nameravaju... sve da pobiju. A onda ga je progutala tama.
Argurije je mirno sedeo u vrtu hrama, glancajući krpom grudni oklop. Oklop je bio star i nekoliko bronzanih diskova na njemu bilo je napuklo. Na levoj strani su nedostajala dva. Prvi je pukao pod udarcem
sekire i Argurije je još uvek pamtio taj udarac. Mladi Tesalac se probio kroz mikenske redove, usmrtivši dvojicu vojnika. Čovek je bio visok, širokih ramena i neustrašiv. Argurije je poleteo ka njemu, podignutog štita i ispruženog mača. Tesalac je reagovao spretno, spustio se na koleno i zamahnuo sekirom ispod štita. Udarac je Arguriju polomio dva rebra, a prosuo bi mu i creva da nije bilo dobrog, starog oklopa. Uprkos jakom bolu, Argurije je nastavio da se bori i smrtno je ranio protivnika. Kad je bitka okončana, pronašao je tog mladića na samrti i seo pored njega. Pričali su o životu, predstojećoj žetvi i vrednosti dobrog sečiva. Posle tog kratkog rata, Argurije se zaputio na njegovo imanje u jednoj planinskoj udolini u Tesaliji. Vratio je čovekov oklop i sekiru njegovoj porodici. Sporo i veoma pažljivo, Argurije je izglancao svaki od diskova. Noćas je nameravao da se obrati Prijamu i hteo je da se pokaže u najboljem izdanju. Nije previše očekivao od svog pokušaja, ali je pomisao da može biti proteran iz Laodikine blizine u njegovim prsima izazivala bol. Šta ćeš učiniti ako te kralj odbije? Nije znao, te potisnu svoje strahove. Završivši sa grudnim oklopom, prešao je na šlem. Bio je to dobar šlem, izrađen iz jednog komada bronze. Poklon kralja Atreja. Unutrašnjost je bila obložena kožom kako bi ublažila udarce. Gledao ga je i divio se umeću majstora koji ga je izradio. Bile su potrebne nedelje kako bi se postigao željeni oblik – da se izlije visoka kupola i povijene obrazine. Prstima je prešao preko grebena na vrhu, koji je držao belu paradnu krestu od konjske dlake. Noćas je neće staviti. Bila je istrošena i morao je da je
zameni. Da nije bio ratnik, uživao bi u izučavanju oblikovanja bronze. Mačevi su morali da imaju oštricu i nisu smeli da budu krti; šlemovi i oklopi zahtevali su mekšu bronzu, koja je mogla da se povija i tako ublaži udarce. Bakru bi se dodavale manje ili veće količine kalaja da bi se postigao željeni efekat. Konačno zadovoljan sjajem šlema, odloži ga pored sebe i pređe na štitnike za noge. Grivne nisu bile posebnog kvaliteta. Takođe poklon kralja Agamemnona, i trebalo je da ukažu na postepeni Argurijev pad. Radio je i dalje kad je ugledao Laodiku kako mu prilazi. Nosila je haljinu boje sunca i široki pojas ukrašen zlatom. Svetla kosa joj je bila rasuta preko ramena, a osmeh koji je obasjavao njeno lice kad ga je ugledala zagrejao mu je srce. Odložio je potkolenice i ustao kad mu je potrčala u zagrljaj. – Imam tako dobar osećaj – rekla je. – Jutros sam se probudila i svi moji strahovi su nestali. Obuhvatio je šakama njeno lice i poljubio ju je. Stajali su tako ne progovarajući ni reči. Tad je ugledala njegov oklop. – Noćas ćeš izgledati veličanstveno – rekla je. – Voleo bih da sebe mogu videti tvojim očima. Poslednji put kada sam video svoj odraz, pokazivao je čoveka koji je već prevalio svoje najbolje godine, sa grubim licem oštrih crta i kosom koja je počela da sedi. – Nikad nisam videla privlačnijeg čoveka. Nikad – osmehnula se i pomilovala ga je po obrazu. – Ovde je veoma toplo. Možda je u tvojoj sobi prijatnije. – Ako odemo u moju sobu, nećeš se mnogo rashladiti.
Laodika se smejala dok mu je pomagala da ponese oklop. Pošli su kroz baštu ka njegovoj sobi. Kasnije, dok su ležali nagi na uskom krevetu, ona spomenu parastos. – Tamo neće biti žena – rekla je. – Atenina prvosveštenica drži odvojeni obred u ženskim odajama. Vrlo je stara i veoma dosadna – ne radujem se tome. Kod vas će biti zanimljivije. Biće tu pesnika koji će pevati o Hektorovom junaštvu, biće pripovedača – lice joj se iznenada snuždi i ona stavi ruku na usta. Suze su ponovo počele da teku. Argurije je zagrli. – I dalje ne mogu da poverujem da je mrtav – prošaputala je. – Bio je junak. Bogovi će mu prirediti dobrodošlicu uz veliku gozbu. Ona se uspravi i obrisa suze. – Kasandra nas je uznemirila govoreći da će se vratiti i da će ustati iz mrtvih. Hekaba je bila toliko ljuta da ju je poslala u očevu palatu kako bi slušala sveštenice i prihvatila istinu. Da li ljudi ikad ustaju iz mrtvih, šta misliš? – Nikad nisam upoznao nekog ko jeste – primeti Argurije. – Za Orfeja se priča da je ušao u podzemni svet i zatražio da mu se vrati žena. Ali, nije uspeo. Žalim zbog tvoga gubitka, Laodika. Ipak, bio je ratnik, a ratnici umiru baš tako. Mislim da ni sam nije ništa drugo očekivao. – O ne, ne Hektor! On je prezirao to što je ratnik. – Kako je to moguće? Svaki čovek širom Velikog zelenila čuo je za Hektorova herojstva – iznenadi se Argurije i sede pored nje.
– Ne mogu da ti objasnim tu suprotnost. Hektor je... bio je neobičan. Prezirao je sukobe i svađe. Kad je bio u Troji, veći deo svog vremena provodio je na svom imanju, uzgajajući konje i svinje. Tamo se nalazi jedna velika zgrada, puna sinova palih trojanskih vojnika. Hektor ih izdržava i plaća za njihovo obrazovanje. On je sa prezirom govorio o ratu. Rekao mi je da čak i pobeda ostavlja gorak ukus u ustima. Jednom je rekao da svu decu treba primorati da prošetaju bojištem kako bi videla slomljena i unakažena tela. Verovao je da u tom slučaju ne bi rasla uz snove o slavi. – Kao što si rekla, neobičan čovek – Argurije ustade s kreveta i odenu tuniku. Otvorio je prozor i pogledao ka dvorištu hrama. Gomila se okupila ispred stolova za darivanje i sveštenici su prikupljali molbe. – Danas mi se desilo nešto čudno – rekao je. – Išao sam u Donji grad tražeći kovača koji bi mogao da mi popravi oklop i naleteo sam na tračke vojnike. Mnogi su bili pijani, bučni i nedisciplinovani. – Da, to sam i ja primetila dolazeći ovamo. Agaton će biti ljut kad bude čuo. – Jedan od njih se zateturao i naleteo na mene. Rekao je: Ti bi trebalo da se kriješ, a siguran sam da ne poznajem tog čoveka. Posle toga su ga odvukli, govoreći mu da je budala. – Ne znam zašto su se toliko brzo vratili – reče Laodika. – Otac vrlo pažljivo rotira trupe, a Tračani su ovde bili i pre nedelju dana. Ne bi još uvek trebalo da se vrate u grad.
– A ti bi trebalo da se vratiš u palatu – predloži joj Argurije. – Moram da se spremim. Laodika je odenula haljinu pa prišla škrinji kraj suprotnog zida. Na njoj su se nalazili mač i kanija, tanki bodež i dva voskom zapečaćena svitka. – Pisao si pisma? – Ne, nikad nisam ovladao tom veštinom. Dobio sam ih u Mikeni i trebalo je da ih predam ambasadoru Ereku. Podigavši prvo, Laodika slomi pečat. – Šta to radiš? – uzviknu Argurije. – To su kraljeva pisma! – Agamemnon više nije tvoj kralj – rekla je. – Proterao te je. Želim da pročitam o čemu piše. – Verovatno su to samo trgovačke liste. Laodika odmota svitak i pogleda ga. – Da – odgovoril.a je. – Piše o tovarima bakra i kalaja i poručuje Ereku da se pobrine za uvećanje isporuka – nastavila je da čita. – Pominje i nekakvo obezbeđivanje zlata za naše prijatelje. Veoma je dosadno – primetila je i otvorila drugo pismo. – Uglavnom isto. Ovde se spominje i jedno ime: Karpofor. Njemu treba predati zlato za nekakvu misiju. Ereku zahvaljuje za informacije o rotaciji trupa. Tvoj kralj piše dosadna pisma – odustala je, odloživši papirus na škrinju. Prišla mu je i poljubila ga. – Noćas se nećemo videti, ali sutra ću doći da čujem kako je protekao tvoj susret sa ocem. Imaj na umu da je veoma ponosan čovek. – I ja sam ponosan – odgovori Argurije. – Potrudi se da ga ne naljutiš. Ako odbije, samo se nakloni i odstupi. On svakako ništa ne može da učini da bi
nas dugo držao razdvojene, ljubavi. Pronaći ću način da ti pošaljem poruku. – Drago mi je da vidim da tvoje samopouzdanje raste. – Verujem u poruku labudova – rekla je. Zatim je, nakon oproštajnog poljupca, izašla iz sobe. Argurije ponovo priđe prozoru. Sunce je već tonulo ka zapadu. Vratio se oklopu i završio glancanje potkolenica i bronzanih diskova na kožnom ratnom kiltu. Na kraju, očistio je i zakrivljene štitnike za podlaktice, koje mu je pre dve godine poklonio vojnik Kalijad. Skinuo ih je sa mrtvog Atinjanina i doneo ih Arguriju, koji se odmarao posle bitke. – Hvala ti što si mi spasao život, Argurije – rekao je tada. Argurije nije mogao da se seti kad mu je pomogao. – Nosio sam šlem sa naslikanom zmijom – Kalijad je bio uporan. – Oboren sam s nogu i kopljanik se spremao da mi probode grlo. Skočio si na njega i štitom me zaklonio od koplja. – Sad se sećam – rekao je Argurije. – Drago mi je da si među živima. – Doneo sam ti ovo – rekao je, nudeći mu štitnike. Nekoliko Kalijadovih prijatelja stajalo je na pristojnoj udaljenosti. Argurije je prepoznao Banokla Jednouhog i Erutra, koji je bio poznat po svojim šalama. Bilo je tu i novih vojnika koje nije poznavao. Prihvativši poklon, rekao je: – Veoma su lepe. Možeš sad da ideš.
Vojnici su se udaljili. Dok je razmišljao o tome, Argurije se pokaja što tad nije porazgovarao s njima i upoznao ih. Posmatrao je opasač za mač i kaniju. I njima je potrebno glancanje. Ipak, nije nameravao da u palatu ponese mač. Na škrinji su ležali svici papirusa, pokriveni nerazumljivim simbolima. Bakar i kalaj za još oružja i oklopa. Zlato za »naše prijatelje". Ti prijatelji su trojanski izdajnici. A što se rotacije trupa tiče, to se moglo jedino odnositi na odrede koji čuvaju grad. Argurije nije mogao da pročita svitak kao što nije mogao ni da sam načini oklop. Ništa nije znao o uzgajanju letine niti o šivenju lanenih ili vunenih haljina. Ali ono u šta se razumeo dobro, koliko i bilo ko drugi, bile su strategija i ratovanje. Ako je Agamemnon želeo da sazna koje trupe čuvaju grad u određeno vreme, to je samo moglo da znači da bi se nešto moglo preduzeti kada bi na dužnosti u gradu bila neka odredena jedinica. U protivom, od malog bi značaja bilo znati koje trupe patroliraju zidinama. Ti više nisi kraljev strateg, prekorevao je sebe. Agamemnonove ambicije više nisu tvoja briga. Ali, ako Prijam da pristanak i ako se oženi Laodikom, onda bi on, po zakonu, postao Prijamov sin i Trojanac. Ta je ideja bila potpuno nezamisliva kad je sa Helikaonom zaplovio na Ksantu. Napolju su se senke izdužile. Argurije prikopča štitnike, te odenu oklop i kilt. Naposletku, sveza štitnike za podlaktice i uspravi se. Prišao je vratima i zastao. Bacivši pogled iza sebe, još jednom pogleda mač i kanije. Impulsivno, zgrabi ih i zaputi se prema palati.
Ĉetvrti deo
HEROJEV ŠTIT
XXX
KRV NA ZIDINAMA Helikaon je osetio nervozu, otišao je do palate kako bi potražio Andromahu, ali je kapija bila zatvorena. Orao na zidu iznad kapije doviknuo mu je da, po Agatonovom naređenju, nikome pre sumraka nije dozvoljen ulazak. Vratio se u Kuću kamenih konja, pa je na leđa svog konja stavio prekrivku od leopardove kože i zaputio se preko Skamandra ka Hekabinoj palati. Nadao se da bi Andromaha mogla da bude tamo. Umesto toga, palatu je našao doslovno napuštenu. Hekabin najmlađi sin, nauci naklonjeni Paris, sedeo je u senci jednog drveta i gledao ka zalivu. Pored njega je, nagnuta nad nekim starim pergamentom, sedela punačka devojka s prostodušnim licem i svetloriđom kosom. – Majka spava – rekao mu je Paris, spuštajući pergament koji je držao. – Imala je tešku noć. – Žao mi je da to čujem. Tražim Andromahu. – Juče je bila ovde sa Laodikom. Danas su svi u gradu, pripremaju se za parastos. – Ali ne i ti? Paris se stidljivo osmehnu. – Ja nisam pozvan. Agaton zna da mi je neprijatno u gužvi. Mnogo mi je prijatnije ovde – njegove svetle oči
okrznuše pogledom devojku. – O, oprosti, rođače – rekao je. – Ovo je Jelena. Odsela je kod nas. – Ja sam Helikaon. – Čula sam za tebe – rekla je blago, gledajući mu pravo u oči. Brzo je odvratila pogled i pocrvenela. – Jelena deli moje interesovanje za istorijske teme – dodade Paris nežno. – Da li i ti umeš da čitaš? – upita je Helikaon, pokušavajući da bude pristojan. – Paris me podučava – odgovorila je. – Neću vam više smetati – rekao je. – Moram da se vratim kući i pripremim se za parastos. Paris je ustao sa stolice i otpratio Helikaona kroz pustu palatu. – Zar nije slatka? – reče mu uzbuđeno. – Izgleda da si zaljubljen – osmehnu se Helikaon. – Mislim da jesam – priznade mladić radosno. – Kad će biti venčanje? Paris uzdahnu: – To je komplikovano pitanje. Jelenin otac je u ratu sa Mikenom. Zaista ne razumem misterije bitaka i strategija, ali mi Antifon kaže da Sparta ne može pobediti u tom ratu. Dakle, ili će njen otac biti ubijen ili će morati da se zakune na vernost Agamemnonu. U oba slučaja, Jelena će biti predmet Agamemnonovog hira. – Ona je Spartanka? Parise, prijatelju, takva žena nije za tebe. – Jeste, zašto ne bi bila? – protestovao je mladi princ prkosno. – Ta devojka mi mnogo znači! – Nisam želeo da budem grub – sređujući misli, Helikaon duboko uzdahnu. – Spartanski kralj nema
sinova. Ako Sparta padne, Jelena će biti udata za nekog od Agamemnonovih ljudi kako bi se obezbedilo pravo na presto. Čak i da nekim čudom pobedi Sparta, kraljeva će kći biti udata za nekog Spartanca plemenitog roda, koji će biti imenovan za prestolonaslednika. Paris je bio potpuno slomljen. – A ako otac interveniše u našu korist? Helikaon je razmišljao da li da nastavi razgovor. Bio mu je drag ovaj tihi, mladi princ. Od svih Prijamovih sinova, najmanje je nalikovao ocu. Parisa nisu interesovale bitke i ratovi, niti političke spletke. Nikad nije učestvovao u atletskim takmičenjima niti je pokušavao da postane vešt u rukovanju mačem, kopljem ili lukom. – Parise, i sam si priznao da ne razumeš strategije i bitke. Ko god da se oženi Jelenom, imaće pravo na tron Sparte. Možeš li zamisliti da Agamemnon prepušta trojanskom princu nešto tako? Čak ni Prijamova moć tu ne može da pomogne. Zaboravi je, ako možeš. – Ne mogu to da učinim. Volimo se. – Princeze se ne udaju iz ljubavi, Parise. Bojim se da te očekuje razočaranje – reče Helikaon hvatajući belu grivu svoga konja i uzjahujući. Dodirnuvši konja petama, krenu natrag, ka mostu preko Skamandra. Razgovor s Parisom ga je uznemirio. Dojahao sam u Troju ubeđen da ću zadobiti Andromahu – da li sam i sam bio zaslepljen osećanjima? Zašto bi Prijam odobrio takvu vezu? Zašto je ne bi udao za Agatona? Zbog čega je ne bi lično odveo u krevet? Poslednja misao izazva talas besa, a njegov um ispuniše prizori od kojih mu se smučilo. Dok je jahao nazad, smišljao je planove koji su postajali sve
besmisleniji. Projahavši kroz Skejsku kapiju, razmišljao je da otme Andromahu i pobegne u Dardaniju. Da li si potpuno izgubio razum? Njegove malobrojne snage, više milicija negoli vojska, ne bi mogle da se odupru trojanskoj sili. Takav bi postupak doveo do propasti kraljevstva. Prisili se da razmišlja hladnokrvno. Razmatrao je šta bi to mogao ponuditi Prijamu – možda povoljniju trgovinu ili blago. Izgubljen u svojim proračunima, Helikaon lagano stiže do Kuće kamenih konja. U dvorištu je ugledao dvadesetoricu vojnika i, kada je prišao, primetio je krvave tragove na kamenju. – Šta se to dešava? – upita mladog tračkog oficira. Čovek ga je prepoznao. – Neko je napadnut, gospodaru– rekao je. – Vaš sluga nas ne pušta da uđemo. Prošavši pored oficira, Helikaon zalupa pesnicom po vratima. – Ko je? – začu se Geršomov glas. – Helikaon. Otvori! Čuo je kako se diže reza i vrata su se otvorila. Prva stvar koju je ugledao bilo je prekriveno telo. Krv je natopila prostirku na kojoj je ležalo. Uprkos tome što nije mogao videti prekriveno lice, Helikaon je znao da je mrtvac Antifon. Niko drugi u Troji nije mogao biti toliko krupan. Trački oficir uđe za njim i osmotri pokriveni leš. – Nismo znali šta da radimo, gospodaru – nisko se pokloni Geršom. – Ovaj se čovek doteturao tražeći vas. Onda se srušio i umro.
Helikaon oštro pogleda Geršoma. Nikad ranije nije video da je toliko ponizan. Nikad mu se nije klanjao. Helikaonu je bilo jasno da tu ima još nečeg, i da o tome Geršom nije mogao da priča pred drugima. – Mrtvac je Antifon, Prijamov sin. Predlažem da potražiš kola koja će telo vratiti u palatu – Helikaon se okrenu prema tračkom oficiru. – Učiniću tako, gospodine – ponizno odgovori Tračanin i upita Geršoma: – Da li je išta rekao pre nego što je umro? – Pokušao je – reče Geršom pognute glave. – Stalno se raspitivao o gospodaru Helikaonu. Rekao sam mu da nije ovde. Pokušao sam da zaustavim krvarenje, ali su rane bile preduboke. Potom je umro. Nisam mogao da ga spasem. – Zašto nas nisi pustio da uđemo? – upita oficir. – Bio sam preplašen, gospodaru. Stranac sam u ovom gradu. Čovek je došao i srušio se mrtav, a onda su se pojavili još neki naoružani ljudi i počeli da udaraju po vratima. Nisam znao šta da radim. Odgovor je, izgleda, zadovoljio oficira. – Poslaću kola – rekao je Helikaonu i otišao. Kada su se vrata zatvorila, Geršom kleknu pored Antifona i svuče ogrtač s čovekovog lica. Antifonove su oči bile otvorene i Helikaon primeti da. je trepnuo. Iz bočne sobe pojavi se lekar Mahaon. – Šta se to ovde dešava? – začuđeno zapita Helikaon. – Napali su ga trački vojnici koje je poslao Agaton – Geršom podiže pogled i njegova poniznost nestade.
Mahaon se spusti pored Antifona i svuče plašt s njega. Antifonov torzo je bio krvav i Helikaon ugleda linije šavova preko brojnih rana. Mahaon je pažljivo proučavao rane, a potom je položio šaku na Antifonovo srce. – Zadivljujuće jak čovek – rekao je. – Mislim da je debeli sloj sala sprečio sečiva da zadaju smrtonosne rane. – Zbog čega ti je Agaton to učinio? – upita Helikaon ranjenika. – Bio sam slepa budala. Mislio sam da, poput mene, Agaton želi da se osveti Prijamu za sve nepravde i uvrede. Ali, progutalo ga je more mržnje. Ne prezire on samo Prijama, već i sve one koji su ga, po njegovom mišljenju, uvredili. Noćas se sprema pokolj. Hiljadu Tračana i dve stotine Mikenjana napašće palatu. Svi u megaronu biće ubijeni. Svi prinčevi, savetnici, plemići. Svi, a pokušao sam da mu kažem da je to ludost. Poslao je trojicu da me ubiju – Antifon se umorno osmehnu. – Pobio sam ih. Hektor bi bio ponosan na mene. Zar ne misliš? – Bio bi. A šta je sa ženama? – Sestre će biti bezbedne. Sve ostale će biti ratni plen – rekao je. – Nisam ranije u njemu prepoznao svu tu mržnju. Bio sam zaslepljen sopstvenim prezirom. Moraš da odeš iz grada. Kad Prijam bude mrtav, Agaton će poslati ubice za tobom. – Prijam još uvek nije mrtav – pokuša da ga smiri Helikaon. – Ništa ne možeš da učiniš. Veliku kapiju čuvaju ljudi iz jedinice kojom komanduje jedan od Agatonovih ljudi. Dobili su naređenje da ne napuštaju svoja mesta i da drže
kapiju zatvorenu do zore. U palati ima oko stotinu vojnika i oni ne mogu pobediti pri takvom odnosu snaga. – Šta je sa gospom Andromahom? Gde je ona? – O, i njeno ime je na listi njegovih neprijatelja. Odbila ga je, Eneja. Rekao je da će uživati dok bude posmatrao kako je Tračani siluju.
Tog popodneva, Andromaha je stajala na balkonu i posmatrala zelena brda severno od grada. Ovce su pasle na padinama i u daljini je primetila dvojicu konjanika. Kako bi bilo lepo da odem iz Troje. Kako bi bilo lepo bezbrižno jahati preko brežuljaka. – Želela si jednostavnu belu odeću za večeras – Aksa prekinu njeno sanjarenje. Sobarica je držala dve identične odore i Andromaha nezainteresovano pokaza ka jednoj. Aksa pogleda vez na porubu i, progunđavši nešto sebi u bradu, otrča do svog šivaćeg pribora. Opremljena iglom i svilenim koncem, udobno se smestila na tapaciranu stolicu. Sad se lakše kreće, a modrice se povlače, primetila je Andromaha. – Kasandra je u palati – pričala je Aksa, ne napuštajući svoj vez. – Juče se vratila. Priča se da je kraljica izgubila strpljenje s njom. Stalno govori da će se Hektor vratiti iz mrtvih. Mora da je teško kad majka ima dete upropašćene duše.
– Duša joj nije upropašćena – bunila se Andromaha. – Paris mi je rekao da je bila na ivici smrti kad je bila beba. Imala je zapaljenje mozga. – Jadnica – sažali se Aksa. – Moj dečko neće patiti od toga jer ja imam amajliju sa Persefoninim blagoslovom! Mestar ju je kupio – kad je izgovorila naglas suprugovo ime, njeno bucmasto lice savlada tuga. Andromaha sede pored nje. Ništa što je mogla da kaže ne bi joj pomoglo. Carev dolazak uništio je nadu da bi se Hektor i njegovi ljudi mogli vratiti. Aksa obrisa suze žuljevitom rukom. – Ovo nije dobro. Nije lepo – rekla je. – Moraš da izgledaš veličanstveno na skupu. – Andromaho! Vrata su se otvorila uz tresak. Neko je pomerio zavesu, a onda se na vratima pojavila Kasandra. Njene crne kovrdže bile su umršene, a rub duge plave haljine vukao se za njom. – Hoću da idem u vrt, a Laodika mi ne dopušta. Stalno me sprečava. Iza nje se pojavila Laodika. – Kasandra, ne dosađuj Andromahi. Ovo je vreme za tugovanje. Moramo da budemo tihe i da ostanemo u ženskim odajama. – Ti nisi tužna – Kasandrine plavozelene oči divlje blesnuše. – Tvoje srce peva poput ptice. Grešiš ako misliš da ga ne mogu čuti. Laodika pocrvene, a Andromaha joj se neprimetno osmehnu. Pretpostavila je da se neko pojavio u Laodikinom životu. Samopouzdanje joj je naraslo tokom
poslednjih nekoliko nedelja. Bilo je pravo uživanje gledati koliko je srećna. Nadala se da će joj se Laodika poveriti, ali ju je retko viđala. Kad su pričale, nisu spominjale ljubav. Andromaha je pretpostavila da se vezala za nekog vojnika i da je zbog toga bila tajnovita. – Moje srce ne peva, ti izopačeno dete! – uzviknu Laodika. – Stvarno me nerviraš! Imam toliko posla. Moram da pozdravim sveštenicu, a ona je stvarno zastrašujuća žena. – Ostavi Kasandru sa mnom – ponudi joj Andromaha. – Ja uživam u njenom društvu. Laodika uzdahnu. – To je zato što ne moraš da je trpiš svaki dan – ona je oštro gledala Kasandru, ali joj je pogled postao blaži kad je devojčica nakrivila glavu i osmehnula joj se. – Znam da me voliš, Laodika – rekla je. – Ništa ti ne znaš! – Laodika se okrenula ka Andromahi. – Dobro, ostaviću je s tobom. Ali upozoravam te, do večeras ćeš zbog nje imati sede u kosi, a na licu će ti se pojaviti bore. Nakon Laodikinog odlaska, Andromaha reče: – Ne vidim zašto se ne bi prošetale vrtom. Hajde, Aksa, daj već jednom tu haljinu. Ne brine me to što porub nije savršen. Niko neće gledati moja stopala! Aksa očigledno nije bila zadovoljna odlukom, ali pružila je Andromahi haljinu. Ona skinu svoju zelenu i obuče novu belu haljinu. Aksa joj pruži pojas ukrašen srebrnim lancem. Prošavši kroz visoka hrastova vrata ukrašena zlatom i slonovačom, njih tri pođoše hodnikom ženskog krila. Iza je bilo stepenište koje je vodilo ka
kraljičinim odajama i drugo, koje se spuštalo do Prijamovog megarona. Nisu mogle da ne nalete na uznemirene sluge, koje su užurbano trčale pripremajući večerašnji parastos. Gosti su već počeli da pristižu i Andromaha spazi Polita i Diosa. Ovaj drugi je ošinu pogledom. Dios je i dalje bio uvređen zbog incidenta na plaži i od tada joj nije rekao nijednu ljubaznu reč. – Zašto ljudi jedu toliko pečenog mesa kad neko umre? – zapitala je Kasandra ugledavši sluge sa ogromnim komadima govedine. – Takav je običaj – Andromaha slegnu ramenima. – Kad heroj poput Hektora pogine, muškarci vole da se okupe i ispredaju priče o njegovom junaštvu. Kaže se da su tad i bogovi pozvani da piju i jedu u čast palog ratnika. Andromaha je radoznalo posmatrala megaron. Nekoliko puta je bila u njemu, ali nikad nije imala dovoljno vremena da ga prouči. Zidovi su bili pretrpani oružjem i oklopima. Aksa, koja nikad nije propuštala da joj udovolji, počela je da opisuje ukrase na zidovima. – Ono je – reče pokazujući na zid – Heraklovo oružje. To su njegova koplja, a ono tamo je veliki malj kojim je srušio zapadni zid. Andromaha je uspravila pogled. Iznad njihovih glava bilo je pet štitova. Četiri dobro izglancana, a onaj u sredini bio je oštećen i neodržavan, i po obliku arhaičan. Širok na vrhu i šiljat oko sredine, bio je komplikovane izrade i krasilo ga je deset bronzanih krugova. Iznad štita se nalazila ogromna zmija sa devet glava i ratnik
naoružan mačem i sa zapaljenom bakljom. Remen štita bio je ukrašen izuvijanom srebrnom zmijom. – Ovo je predivno – oduševljeno je rekla. – To je Iliosov štit. On je jedan od legendarnih trojanskih ratnika – ponosno joj je objašnjavala Aksa. – Jedna legenda kaže da ga samo najveći junak može skinuti sa zida. Kralj je tu čast ponudio Hektoru, ali je on odbio. Princ Agaton ga je zatražio prošle godine nakon svoje pobede na istoku. Kralj mu je odgovorio da, ako je Hektor smatrao da nije dovoljno vredan, onda to niko i nije. – To će se možda promeniti – reče Andromaha. – Pretpostavljam da će Agaton naslediti Prijama? – Prijam će nadživeti sve svoje sinove – reče iznenada Kasandra hladnim i odsutnim glasom. Andromaha oseti kako joj telom struji jeza i drhtaj joj prođe niz kičmu. Detinje se oči iznenada raširiše od straha. – Na zidovima ima krvi! – kriknula je, bežući uz stepenice ka kraljičinim odajama. Čuli su kako joj sandale klepeću kamenim podom dok je trčala. Ostavljajući Aksu tu gde je bila, Andromaha požuri za devojčicom. Kasandra je trčala brzo, zaobilazila je sluge i spretno izbegavala gužvu. Andromaha ju je sledila onoliko brzo koliko joj je to dostojanstvo dozvoljavalo. Nije mogla da zadigne haljinu do članaka i pojuri, te je zato hodala dok nije stigla do ženskog krila i svojih odaja. Vrata su se otvorila i na njima se pojavila Kasandra sa Andromahinim lukom i tobolcem sa strelama. – Ovo će ti biti potrebno – progovorila je. – Oni dolaze.
XXXI
OPSADA Počeo je da duva neprijatan vetar dok je Argurije napredovao ka Prijamovoj palati. Na pijaci su prodavci s mukom pokušavali da skinu zastore od kože ili lana iznad tezgi. Platna su se nadimala i trzala, a jedno se pocepalo i otkinulo, te poput jedra zaplovilo vazduhom. Nekoliko ljudi potrča za njim, što izazva smeh onih koji su se našli u blizini. Sunce je zalazilo iza udaljenih ostrva Imbrosa i Samotrake, a nad gradom su se nadnosili kišni oblaci. Argurije je dostojanstveno, mada žurno, koračao trgom ispred Hermesovog hrama, praćen naletima vetra. Nadao se da će stići do palate pre kiše. Nije želeo da pred kraljem Prijamom stoji u oklopu sa kog se cedi voda. Istinu govoreći, nije ni želeo da stoji pred tim čovekom. Od kada je pamtio, razgovor je za njega bio neobičan i neprijatan vid komunikacije. Često bi rekao nešto što bi naljutilo sagovornika ili bi, u najboljem slučaju, ostavilo pogrešan utisak. Mogao je da se opusti samo u društvu nekoliko ljudi. Jedan od njih bio je kralj Atrej. Arguriju je kralj zaista nedostajao. Prisetio se noći kad su sedeli pored logorske vatre. Argurije je uvučen u žučnu prepirku sa jednim od Atrejevih vojskovođa. Nakon toga, dobro raspoloženi kralj zapovedio mu je da sedne i duboko diše ne bi li se
smirio. Atrej se jedva suzdržavao da se ne nasmeje, što je dodatno ljutilo Argurija. – Meni ovo nije zabavno – prasnuo je. – Naravno da nije – pomirljivo mu je rekao Atrej. – Ti si Argurije i tebi ništa nije zabavno. Ti si ozbiljan čovek koji uvek govori istinu. – Istinu treba ceniti – bunio se Argurije. – Tako je. Međutim, mnogo je lica istine. Rekao si Rostidu da je malouman jer je poveo napad na položaj koji prethodno nije izvidio. Rekao si da su takvi gubici neoprostivi. – Sve je to istina. – Slažem se. Međutim, ja sam naredio Rostidu da napadne. On je samo sledio moja naređenja, kao što to čini svaki odani vojnik. Da li sam i ja malouman? – Da – odgovorio je Argurije – jer je situacija nepromenjena. Nije bilo izviđanja, te su naši ljudi uleteli u zamku. – Sasvim si u pravu, prijatelju – rekao je Atrej, a osmeh je nestao s njegovog lica. – Postupio sam brzopleto. Ali i ti si bio nepromišljen kad si uvredio Rostida pre nego što si proučio situaciju. Po tvojim merilima, i tebe možemo smatrati maloumnim. Zar nije tako? – Zatražiću da mi oprosti. – To bi bilo mudro. Znaš, Argurije, oduvek sam cenio tvoju iskrenost. Uvek će biti tako. Kraljevi su često okruženi lažnim laskanjem – iznenada se glasno nasmeja. – U stvari, i sam sam okružen takvim ljudima. Ali, među njima uvek treba da bude i jedan koji će govoriti istinu.
Pokušaj da zapamtiš da ne razmišljaju svi ljudi ovako. Nekome istina može biti neprijatna. – Ne mogu promeniti sebe, gospodaru. – Znam. Dakle, ostaje nam da se nadamo da ćemo obojica živeti dugo. Atrej je umro dve godine kasnije. Argurije je tek sad shvatio značenje njegovih reči. Agamemnon nije ličio na Atreja. Nije želeo da čuje istinu. Da li će Prijam biti spreman za iskrenost? Argurije je sumnjao u to. Zastao je u hodu i pogledao ka nebu, za koje mu se učini da se spustilo na zemlju. – Čitavog života ništa od tebe nisam tražio, oče Zevse – molio je. – Budi uz mene danas i vodi me, kako ne bih izgubio Laodiku. U daljini se začula grmljavina. Argurije pogleda ka moru. Na svetlosti zalazećeg sunca ugledao je četiri galije s crnim jedrima kako polako napreduju ka trojanskoj obali. Poslednji sunčevi zraci su se odbijali o sjajne šlemove i štitove koje su nosili ratnici na brodovima. Argurije nastavi dalje, smišljajući govor kojim će se obratiti Prijamu. Dospevši na otvoreni prostor ispred kapije, ugleda nekoliko nagizdanih trojanskih plemića kako razgovaraju sa Prijamovim Orlovima. Glasovi su bili povišeni. – To je nečuveno! – čuo je kako neko uzvikuje. – Čak ni bodež? Kako da jedemo? Možda su odlučili da služe samo čorbu na Hektorovom parastosu? Unutar kapije su bila dva spojena stola. Bili su pretrpani mačevima, bodežima i noževima.
– Žao mi je, gospodaru – reče vojnik – ali naređenja su jasna. Niko ne sme da u megaron unese oružje. Ono će vas ovde sačekati pri odlasku. Argurije je prepoznao vojnika. Bio je to Polidor, koji g^je otpratio do plaže onog dana kad je plivao sa Andromahom. I dalje gunđajući, posetilac baci bodež na sto i produži napred. Smrkavalo se, i iz kraljeve palate se pojaviše sluge koje zapališe baklje i postaviše ih na držače po zidovima velike kapije. Lampe obešene o motke osvetljavale su stazu koja je vodila do visokih ulaznih vrata palate. Argurije je sačekao sve dok i poslednji trojanski plemić nije ušao, a onda je prišao Polidoru. Mladi vojnik je delovao izmučeno, ali se osmehnuo kad je ugledao Mikenjanina. – Lično ću se postarati za tvoje oružje, gospodine – rekao je. – Da li je to mač kojim si se borio u Parti? – Nije. Taj je odavno polomljen. Istog trena, začuli su topot konjskih kopita. Zlatni konj dojuri do kapije i Helikaon skoči s njegovih leđa. Nosio je grudni oklop i šlem, i dva mača u kanijama prebačenim preko ramena. – Gde je oficir straže? – zahtevao je odgovor. Visoki vojnik istupi iz senke. – Ja sam Aran, gospodaru. Ovde morate da ostavite oružje, po naređenju princa Agatona. – Moraš da zatvoriš kapiju, Arane – reče Helikaon. – Izdajice se spremaju da ubiju kralja. Odmah su iza mene. Dolaze i Mikenjani da im pomognu. Ovog trenutka izvlače brodove na obalu.
– Kakva je to ludost? Da li ste pijani? – Da li tako izgledam? Princ Antifon je izboden. Agaton je izdajnik i njegovi Tračani dolaze, spremni da ubijaju. Zatvaraj prokleta vrata ili smo svi mrtvi! Vojnik odmahnu glavom: – Potrebno je odobrenje. Naređeno nam je da kapija bude otvorena. Helikaon je za trenutak stajao mirno, a onda iskorači i, iznenada, svom snagom udari čoveka po bradi. Aran se okrenu i pade licem ka zemlji. Nekoliko Orlova izvuče mačeve. – Slušajte me! – povika Helikaon. – Smrt dolazi! Prikupite sve koje možete. I, tako vam bogova, zatvarajte tu kapiju! – Učinite kako kaže! – povika Polidor potrčavŠi. Argurije potrča za njim i uz napor počeše da zatvaraju jedno krilo. Vojnici priđoše drugom. Hitnuti džilit zari se u drvo. Iz tame pokuljaše naoružani ljudi sa bojnim pokličima na usnama. A kapija je i dalje bila otvorena.
Helikaon se okrenuo kad se džilit zario u kapiju i video da Tračani trče prema njima. Nosili su koplja, džilite i kratke mačeve. U jednom otkucaju srca, Helikaon primeti da ratnici nose lake kožne kirase i okrugle šlemove od kože. Nisu imali štitove. Obuze ga bes. Nisu se ni vraćali u kasarnu da bi obukli bojni oklop jer su uvereni da idu u siguran ubilački poduhvat! Očekivali su da naiđu
na nekoliko Orlova i stotinjak nenaoružanih ljudi koji oplakuju mrtvog junaka. Izvlačeći iz kanija na leđima dva mača sa sečivom u obliku lista, Helikaon pojuri ka Tračanima. Nije ni pomišljao na slavu. Nije razmišljao o smrti. Ni o čemu nije mislio, vodila ga je divljačka, bezobzirna želja da se osveti ovim izdajnicima, da vidi kako im teče zla krv i da čuje njihove samrtničke krike. Tračani su se bacili na kapiju i uspeli da je potisnu unazad. Dvadesetorica vojnika je sa unutrašnje strane pokušavalo da je zatvori. Helikaon protrča i desnim mačem poseče vrat plavokosog ratnika, a levi zari u potiljak drugog. Njegov napad je došao iznenada, i mačevi su nemilosrdno sekli. Nekoliko Tračana pojuri ka njemu dok su drugi pokušavali da se izvuku iz meteža, zbunjeni smrtonosnom brzinom neprijateljskih udaraca. Mačevi zazvečaše kad su dodirnuli njegov oklop, a koplje ga udari po šlemu. Našao se u središtu meteža, pod nogama su mu ležali leševi, a mačevi su sevali oko njega. Mada ga je nosio žar borbe, shvatio je da je otišao predaleko. Bio je opkoljen. Neće proći mnogo pre no što mi poseku potkolenicu i obore s nogu. Baš u tom trenutku, ogromni Tračanin ga udari ramenom po grudnom oklopu. Dok je padao, uspeo je da mačem poseče čoveka preko obraza. Neka ga ruka povuče i uspravi. Pored sebe ugledao je Argurija. Tračanin potrča, nišaneći kopljem u Argurija. Mikenjanin je jednim okretom izbegao udarac i udario kopljanika, toliko žestoko da mu je raspolutio lobanju. – Pobijte ih sve! – vikao je Argurije sigurnim glasom. Nekoliko Prijamovih Orlova utrča u metež. Bili su to
visoki ljudi, širokih ramena i snažni, a onako teško oklopljeni i sa velikim štitovima od bronze, pojuriše u tračanske redove. Neprijatelj se povukao da bi se pregrupisao. Helikaon se spremao da jurne na njih. – Ne sada! – povika Argurije i povuče ga. – Nazad, kroz kapiju! Borbeni zanos je polako nestajao i Helikaon se povuče sa ostalima. Tračani, prekasno shvativši šta se dešava, dadoše se u poteru. Helikaon je poslednji protrčao kroz kapiju, koju su zatvarali. Polidor i još nekoliko vojnika nabaciše veliku poprečnu gredu. Iz palate pokuljaše mnogi. – Naoružajte se lukovima – doviknu Helikaon vojnicima. – Idite na zidine. Još će ih doći – reče i okrenu se prema Arguriju. – Hvala ti. – Tamo ih ima oko pedeset – reče Argurije. – To mora da je prethodnica. Koliko je Tračana u Troji? – Hiljadu. – A rekao si da dolaze i Mikenjani? – Tako sam obavešten. – Verujem da sam ih video. Četiri galije su plovile ka obali dok sam dolazio ovamo. Najmanje dve stotine ratnika, a možda i više. Mislio sam da su Trojanci. Kralj Prijam se probi kroz gužvu. – Šta se to, za ime Hada, dešava ovde? – pogledao je Helikaona. Dah mu je mirisao na nerazblaženo vino i koračao je nesigurno.
– Izdaja – odgovori Helikaon. – Agaton je Tračanima naredio da ubiju svakog ko se nađe u palati. Dve stotine mikenskih ratnika maršira prema nama ovog trena. – To je ludost – Prijam protrlja oči i duboho udahnu. – Jedna jedinica Tračana? Kad vest bude stigla do drugih jedinica, na hiljade njih će pohrliti ovamo. A noć je. Velike kapije će biti zatvorene. Nijednom Mikenjaninu neće biti dozvoljeno da uđe. – Grešiš, gospodaru – usudi se da mu odgovori Helikaon. – Vojnicima na Skejskoj kapiji naređeno je da ih puste da uđu i da za njima zatvore vrata. Nijednoj drugoj jedinici neće biti dozvoljeno da uđe. Ovi Orlovi su jedini lojalni vojnici koji su ti ostali u Gornjem gradu. Prepušteni smo sami sebi. Prijam ništa nije govorio nekoliko trenutaka, te se napokon okrenu najbližem Orlu. – Donesi mi oklop – naredio je. – Eneja, odbranićemo se. Tako mi bogova, naučićemo ih kolika je cena izdaje! – Nećete dugo braniti zidove ove palate – primeti Argurije. – Nisu dovoljno visoki i nemate dovoljno ljudi. Oni već traže lestve, kola, građu... sve što im može pomoći da savladaju zidine. – Da li te poznajem? – uzvrati mu Prijam, žmirkajući pod svetlošću lampe. – Ja sam Argurije, Prijame kralju. – Onaj Argurije? – Baš taj. – I ti se boriš uz mene? – Izgleda da je tako.
Pijani kralj se nasmeja, mada u tom smehu nije bilo ni trunke vedrine. – Lišen sam Hektora; njegov brat želi da me ubije; moj grad je napadnut, a mikenski heroj je došao da mi pomogne – njegovo se lice uozbilji. – O, koliko me bogovi vole! – Delim tvoja osećanja – reče Argurije. – Nisam očekivao da ću se boriti na trojanskoj strani. Međutim, o hirovima bogova možemo da pričamo i drugi put. Sad moramo da naoružamo sve goste, bilo kakvim oružjem koje pronađemo u palati. Na terasama ćemo postaviti strelce, koji će pokrivati dvorište. Čak i tada, šanse nam neće biti velike. Prijam se hladno osmehnu. – Šanse su onakve kakve priliče herojima, Argurije. Gde je taj prokleti oklop? Na zidovima iznad njih, nekoliko Orlova je odapinjalo strele na Tračane. – Ne možemo još dugo da brainimo zidove – ponovi Argurije, ovoga puta Helikaonu. – Vratiće se sa lestvama, konopcima i kukama za penjanje. Pokuljaće preko zida poput mrava. Helikaon je upravo govorio Polidoru da uđe u palatu. – Povedi sve starije savetnike i sluge gore, u kraljičine odaje, što dalje od bitke. Potom zatvori sve nepotrebne ulaze i postaraj se da svi prozori budu zatvoreni i zapečaćeni! Ako pronađeš alat, zakucaj ih klinovima! Oficir kog je udario, upravo se uspravio, ali je i dalje bio ošamućen. Helikaon mu je prišao. – Koliko ljudi ima na kapiji koja vodi u žensko krilo? – Tamo niko nije postavljen – reče oficir trljajući bradu. – Kapija je zaključana. Niko tuda ne može ući.
– Onda će neprijatelj preći preko zidova neometano! – povika Helikaon. – Argurije, ostani ovde i komanduj odbranom. Ti! – viknu Aranu. – Okupi dvadeset dobrih mačevalaca i pođi za mnom!
Ispred svojih odaja u unutrašnjosti palate, Andromaha pogleda Kasandrine zelene oči i u njima prepozna strah. – Ko dolazi? – upitala je blago. Kasandra samo trepnu. – Mačevi, bodeži i koplja – pogleda oko sebe širom otvorenih očiju. – Krv na zidovima. Krv... svuda. Uzmi luk, molim te. Devojčica poče da se trese. Andromaha zakorači i uze tobolac sa dvadeset crnoperih strela, koji joj Kasandra pruži. Andromaha ih prebaci preko ramena. – Eto! Uzela sam luk. Smiri se, malena. Niko te neće povrediti. – Da – složi se Kasandra uzdahnuvši. – Niko mene neće povrediti. Andromaha ispruži slobodnu ruku i čvrsto stegnu Kasandrinu. – Hajde da siđemo i saslušamo sveštenicu, mada kažu da je veoma dosadna. Kasnije, nas dve ćomo sedeti pod zvezdama i razgovarati. – Helikaon dolazi po tebe – reče Kasandra dok su hodale kroz široki hodnik ka prijemnoj dvorani u ženskom krilu palate.
– Zbog čega bi došao? – upita Andromaha. – On te voli – odgovorila je devojčica. – Ti to znaš, zar ne? – Helikaon je u Dardaniji. – Jaše na zlatnom konju ulicama našeg grada. Uplašen je zbog tebe. Helikaon je drugačiji, zna da krv dolazi. Debeli mu je to rekao – Kasandra odmahnu glavom i briznu u plač. Andromaha odloži luk na divan pored zida u hodniku, pa sede kraj Kasandre i zagrli je. Ljubeći njenu crnu kosu, pokuša da je umiri. Čula je razne priče o čudnom detetu i znala je da ništa što joj može reći neće razbiti veo njene iluzije. Zato je jednostavno čekala da suze presahnu, držeći je čvrsto. – Ne želim da vidim sve te stvari – reče Kasandra napokon, odvajajući se od nje i naslonivši se o zid. – Mrzim to. Ponekad ne mogu da razlikujem da li je to sada ili je to već bilo. – Ovo je sada – reče Andromaha. – Ti i ja sedimo ovde. – Ti i ja – ponovi Kasandrn. Ona pogleda niz hodnik. – Pogledaj tamo. Šta vidiš? Andromaha pogleda niz njen ispruženi prst. – Vidim tapiseriju na zidu. Veoma lep vez. – Ne! Ispred tapiserije. – Hodnik? Kasandrina se ramena opustiše. Andromaha vide da se ona osmehuje u prazno i maše. – Šta si to videla? – upita je. – Nije važno. Delfini su mi rekli da se more menja. Uplašeni su. I ja se bojim. Sve se menja, Andromaho.
– Zašto si rekla da me Helikaon voli? Da li ti je on pričao o tome? Kasandra se stidljivo osmehnu: – Volim Helikaona. Nekad sam posmatrala kako spava. Helikaon pripada sadašnjosti. Gospodar je srebrnog luka. – Misliš da je on Apolon? – Ne, ludice! Helikaon je Helikaon. Andromaha se osmehnu detetu: – Ne razumem te. – Niko me ne razume. Niko ko oseća kišu ili vrelinu sunca. – Niko živ? – Moramo da idemo! Neka ti luk bude pri ruci. Moramo da spasemo Laodiku. Moramo je odvesti do štitonoše. Andromaha nije bila u stanju da smisli ništa što bi mogla da kaže ovom čudnom detetu, zato u tišini pođoše ka dvorani za skupove. Tu se već okupilo oko dvadeset žena u raskošnim odorama i ukrašene zlatnim i srebrnim nakitom. Sluge su ih obilazile, nudeći hranu i vino. Andromaha ugleda Laodiku i mahnu joj. Ispred velikih dvokrilnih vrata stajala je visoka žena srebrne kose i držala mali ceremonijalni šlem od zlata. – To je sveštenica – prošapta Kasandra. – Ne volim je. Nudi lažna proročanstva. – Ako su lažna – primeti Andromaha – ljudi će to shvatiti, kad se ne budu obistinila. – Neće, sveštenica je veoma pametna – odgovori Kasandra. – Trgovac Pandat je prošle godine otišao da je pita da li će njegova žena ikad ostati u drugom stanju.
Odgovorila je da su u milosti bogova, ali da moraju biti strpljivi. Rekla mu je da će dobiti sina, ali samo ako ne bude uvredio bogove. Pandat se udavio kad je njegov brod potopljen, i ona je rekla da se to dogodilo jer je uvredio Posejdona. – Možda i jeste – naježi se Andromaha. – Posle ove noći – nastavi Kasandra – govoriće istinu, i njena proročanstva će biti tačna. Ali, niko je više neće čuti. Andromahi se činilo da je vođenje razgovora sa Kasandrom nalikovalo hvatanju leptira. Svaki put kada ti se učini da ga imaš, on odleti. – Nije mnogo žena prisutno. Zar Hektor nije imao prijateljice? – Svi su voleli Hektora – odgovorila je Kasandra. – Biće srećni kad se bude vratio. Neka ti luk bude pri ruci. Laodika im je pošla u susret. Nosila je svetložutu haljinu, a njena plava kosa bila je povezana zlatnom žicom. – Ovo nije mesto za pokazivanje streličarskih veština – reče i namršti se. – Znam. Objasniću ti kasnije. Vidim da nema Kreuse. – Ona na svim skupovima dođe u poslednjem trenutku – reče Laodika. – Kreusa voli da njeno pojavljivanje bude upečatljivo. Mislim da će biti razočarana jer je ovde jako malo ljudi. Došle su žene očevih najbližih savetnika, ali nisu se pojavile žene Hektorovih prijatelja – reče i priđe bliže. – O, draga, sveštenica se sprema da govori. Dosadni deo večeri počinje.
– Neće dugo govoriti – prošaputa Kasandra, bleda u licu. Iznenada se trže i potrča niz hodnik. Srebrnokosa sveštenica podiže ceremonijalni šlem iznad glave i započe napev: – Ateno, čuj svoju decu! Boginjo mudrosti, čuj svoje sledbenike. Neka naše reči i naš bol polete k tebi, i podari nam mir i razumevanje u ovim tužnim danima. Glas sveštenice utihnu kad se vrata na suprotnom kraju dvorane otvoriše uz tresak. Trački vojnici upadoše u dvoranu, sa kopljima i mačevima i žene ih zapanjeno pogiedaše. Nijednom muškarcu pristup u ženske odaje nije bio dozvoljen. Nijedan muškarac nije smeo prisustvovati svetoj ceremoniji. Sveštenica je bila van sebe od besa. Jurnu prema njima naglo, uzvikujući da moraju da izađu, ili će se suočiti sa Ateninom kletvom. Ono što je usledilo, zapanjilo je Andromahu. Krupni Tračanin udario je sveštenicu i bacio je na pod, dok je ceremonijalni šlem bučno udario u nogu stalka. Za trenutak, zavlada tišina, a onda sveštenica pokaza ka čoveku: – Neka te boginja Atena ubije, neka na tvoju porodicu padne kletva do devetog kolena! Čovek se nasmeja, a onda njegov mač polete nadole. Sveštenica podiže ruku da zaštiti lice i bronzana oštrica pade na nju. Drugi udarac joj je presekao vrat. Žene počeše da vrište i beže. Vojnici jurnuše k njima, sabijajući ih unazad. Laodika potrča ka čoveku koji je i dalje ubadao mačem sveštenicu. – Kukavički psu! – vikala je.
– I ti želiš da krvariš, kučko? – odgovorio je i pošao joj u susret. Andromaha spretno postavi strelu na luk i zateže tetivu. Kad je vojnik došao do Laodike sa podignutim mačem, crnopera strela mu se zari u oko. Čovek se zatetura unazad, ispusti mač i pade na pod. – Laodika! – povika Andromaha, a mlada žena potrča ka njoj. Vojnik baci koplje i ono je pogodi u leđa. Laodika vrisnu pre nego što Andromaha prostreli kopljaniku grlo. Tračani su se slivali u dvoranu. Laodika umalo obori Andromahu, a jedan Tračanin jurnu ka njima. Andromaha odape strelu, koja probi njegov kožni oklop i zari mu se u grudi. On nastavi da ide ka njima s podignutim mačem. Andromaha nije imala vremena da zategne luk, pa mu pođe u susret, držeći strelu poput bodeža. Slab zbog strele u grudima, vojnik pokuša nevešto da joj zada udarac. Andromaha rukom odbi napad i zari bronzani vrh strele u čovekov vrat. On vrisnu i pade krkljajući. Ponovo zetegnu luk. Okrznu pogledom Laodiku koja je pala na pod i puzeći pokušavala da se dočepa hodnika, a dugo crno koplje joj je još uvek bilo zariveno u leđa. Druge žene protrčaše pored Andromahe. Nastala je potpuna pometnja. Andromahi se učini da iza sebe vidi Kraljeve orlove, predvođene Helikaonom. Ne znajući da li da veruje svojim očima, ona potrča ka Laodiki. Zgrabi koplje i izvuče ga iz tela, potom uze obamrlu devojku pod ruku i podiže je na noge. – Osloni se na mene – rekla je. – Moramo da odemo što pre.
Još Orlova ulete u metež. Andromaha je s mukom napredovala ka dvokrilnim vratima i stepeništu koje je vodilo ka kraljičinim odajama. Tu je stajalo nekoliko trojanskih vojnika. Jedan im pritrča i prihvati princezu u naručje. – Nosi je na bezbedno mesto – naredila je Andromaha. – Noćas nema bezbednih mesta – odgovorio je vojnik namrgođeno – ali odneću je gore. Branićemo vrata do poslednjeg daha.
Helikaon se sa Orlovima probijao kroz prijemnu dvoranu. Trojanci su bili prekaljeni borci, njihov otpor bio je nemilosrdan. Dobro opremljeni štitovima i šlemovima, potisnuli su Tračane ka dvokrilnim vratima koja su vodila ka spoljnjoj kapiji. Mada je Trojanaca bilo mnogo manje, Tračani, lako opremljeni i bez štitova, trpeli su užasne gubitke. Helikaon se borio ispunjen hladnim besom, njegova dva mača su hitro sekla i probadala. Tračani u prvim redovima počeše da panično odstupaju, dok su se povlačili natrčaše na svoje drugove koji su pokušavali da uđu. Ovo je izazvalo novu pometnju jer su uspaničeni vojnici pokušavali da se probiju kroz sopstvene redove. Orlovi potrčaše i počeše da seku nezaštićena leđa i vratove. Tračani razbiše poredak i pobegoše kroz dvokrilna vrata. Helikaon uzviknu naređenje vojnicima da se povuku. Većina ga je poslušala, ali četvorica vojnika, obuzeta
borbenim žarom, nastaviše da jure za neprijateljima. U prijemnoj dvorani, Helikaon je izdao naređenje da se dvokrilna vrata zatvore. Postojala su dva drvena žljeba na vratima, ali poprečne grede nije bilo na vidiku. Decenijama, ona nije bila potrebna i očigledno je bila uklonjena. Helikaon posla dva vojnika da je potraže. Borba u hodniku, s druge strane, utihnu i Helikaon pretpostavi da su neprijatelji konačno savladali četvoricu Orlova. Imali su malo vremena da zatvore vrata. Tračani će se uskoro pregrupisati. – Uzmite ova koplja – viknuo je, pokazujući na oružje mrtvih Tračana. Vojnici ga poslušaše i postaviše devet kopalja u postolje za poprečnu gredu. – Neće dugo izdržati – reče jedan Orao. Helikaon pogleda po dvorani. Poginulo je više od četrdeset Tračana, ali su tu ležala i tela osmorice Orlova i pet žena, od kojih su dve bile starice. Još četvorica su bila ranjena. – Ovde ništa više ne možemo učiniti – reče Helikaon i povede ih ka dvokrilnim vratima koja su vodila ka kraljičinim odajama i kraljevom megaronu. Ovde je poprečna greda postojala, i on naredi da se teška hrastova vrata zatvore. Ostavio je dvojicu vojnika da paze na vrata i popeo se do kraljičinih odaja. U najvećoj sobi je pronašao preživele žene. Mnoge su bile izbezumljene i ukočene od straha. Laodika je ležala na divanu, a pored nje su stajale Andromaha i Kasandra. Krv je natopila njenu haljinu sa vezom. Helikaon zadenu mač u kaniju i pođe ka njima. Sredovečna žena mu prepreči put.
– Šta se to dešava? – upita ga, uhvativši ga za ruku. Bila je preplašena i tresla se, neprirodno bledog lica. – Napadnuti smo – odgovorio je smireno. – Imamo ranjenike kojima je potrebna pomoć. Biće ih još više. Možete li da pretražite odaje i pronađete igle i konac, i iscepate posteljinu da bi napravile zavoje? – Da, mogu to da učinim. – Dobro. Organizujte i druge žene koje hoće da pomognu. – Ko stoji iza ove izdaje? – upitala je. – Agaton. Ona se namršti i odmahnu glavom u neverici. – Kad pomislim da mi se oduvek sviđao... – setila se. Prošavši pored nje, on kleknu ispred divana. Bilo je mnogo krvi i izgledalo je da Laodika spava. Pogleda Andromahu. – Koplje – prošaputala je. – Pogodilo ju je u krsta. Zaustavila sam krvarenje, a otkucaji srca su još uvek jaki. Mislim da će se oporaviti. Helikaon nežno skloni pramen kose s Laodikinog čela i ona otvori oči. – Helikaone! – široko se osmehnula. – Da li su izdajnici pobijeni? – Još uvek nisu. – Ubili su sveštenicu, bilo je užasno. Da li su bili pijani? – Nisu, Laodika. To je zavera, planirali su da ubiju Prijama. – Antifon ili Dios? – pogledala ga je. – Ili obojica?
– Nijedan. Agaton. – O, nemoguće. Ne, to ne može biti istina! – Nažalost, jeste. Naredio je da ubiju Antifona i... sve muškarce u palati. – Bio si mu prijatelj – reče Laodika. – Ne shvatam... Da li je Argurije ovde? – Dole je, u dvorištu. Organizuje odbranu. – Odbranu? – izgledala je zbunjeno. – Agatonovi Tračani opkolili su palatu, a u pomoć im dolaze i Mikenjani. – Šta je s našim trupama? – Vojnici u gradu lojalni su Agatonu. Mislim da će ovo biti duga noć. Laodika uzdahnu i zastenja: – Osećam se kao da me je ritnuo konj. – Takve su ubodne rane – rekao je. – Moram da idem. Odmori se i povrati snagu. – Veoma sam umorna. Reci Arguriju da se čuva. Ne želim da mu se nešto desi. – Arguriju? – Helikaon je pogleda u neverici. – Venčaćemo se – rekla je. – Sudbina. – Drago mi je što to čujem – Helikaon se nasmeja i nagnu se da je poljubi u čelo. Potom pogleda Andromahu. – Želeo bih da razgovaram sa tobom. Izađoše na galeriju iznad širokog stepeništa koje je vodilo ka kraljevom megaronu. Ispod sebe su mogli da vide ljude kako se opremaju oklopima i oružjem. – Drago mi je da si došao – Andromaha prva progovori.
– Došao sam po tebe – priznao je i zagledao se u njene zelene oči. – Zašto? – Mislim da znaš. – Možda. Ali ostalo je malo vremena. Pružio je ruku, osetio njene hladne prste i prineo ih usnama. Očekivao je da će mu biti teško da bude iskren i iznenadila ga je potreba da joj to prizna odmah: – Volim te Andromaho. Volim te od trenutka kad sam te prvi put video na obali u Zalivu plavih sova. Od te noći, neprestano si u mom srcu i mislima. Ako preživimo, hoćeš li poći sa mnom u Dardaniju? – Da – jednostavno je odgovorila. Kad su im se spojile usne, nestalo je svake pomisli na opasnost. Nije postojalo ništa drugo, i znao je da ovaj trenutak neće zaboraviti dokle god diše. Dokle god bude živ. To bi lako mogla da bude još samo ova noć. – O čemu razmišljaš? – prošaputala je. Osmehnuo se: – Čitavog sam života čekao ovaj trenutak, a da toga nisam ni bio svestan. Mislim o tome kako bih pre bio sada ovde, pored tebe, nego bilo gde drugde na Velikom zelenilu.
XXX
KOPLJA U NOĆI Argurije je stajao u dvorištu ispred palate. Kapija je bila zatvorena, a prvi borbeni nalet okončan. Na zidu iznad njega, oko četrdeset Orlova sa frigijskim lukovima očekivalo je sledeći napad. Iza sebe je čuo kako kraljevim megaronom odjekuju naređenja. Argurije je samo ćutao, osećajući da mu na srcu leži kamen. Došao je ovamo kao mikenski izgnanik sa namerom da zatraži ruku Prijamove kćerke, a sad se zatekao usred građanskog rata. Nije ga uznemirila pomisao na bitku – čitav je život proveo u njima. Ono šta ga je brinulo u ovom zatišju pred buru bio je dolazak mikenskih ratnika. Ako je Agamemnon pristao da podrži Agatona i pošalje mali odred, taj će odred biti sastavljen od najboljih ratnika njegove armije. Argurije se borio zajedno sa većinom, sa njima je proslavljao pobede i žalio kad bi zajednički prijatelji poginuli. Seti se Kalijada Visokog, Menida Kopljonosca, Banokla Jednouhog, Erutra Šaljivdžije, Ajaksa Uništitelja Lobanja. Da li oni u ovom trenutku marširaju ka tvrđavi? Ako idu, kako može, kao mikenski ratnik, da na njih podigne oružje? Da li može da probode Kalijada Visokog i mirno gleda kako pada? Može li da Banokla pošalje u podzemni svet?
Ali, ti isti ljudi dolaze da ubiju oca žene koju je voleo. A kakva bi bila njena sudbina ako njihov poduhvat bude uspešan? Na to pitanje znao je odgovor. Mada nikada nije silovao ženu, znao je da je to uobičajena stvar posle uspešno okončanih bitaka. Obuze ga bes kad pomisli da to lako može postati Laodikina sudbina. Ne, to neću dozvoliti. Pre ću Agamemnonu iščupati srce nego što ću dopustiti da Laodika bude povređena. Brzo je prišao zidinama i popeo se do Polidora, koji je čučao iza izgrebanog zida. Argurije se podiže iznad parapeta i brzo osmotri otvoreni prostor ispod njih. Nije bilo ratnika, mada je mogao da vidi ljude kako se grupišu u senkama uske uličice udaljene oko osamdeset koraka. – Traže lestve – progovori Argurije. – Pronaći će ih – odgovorio je Polidor. – U Troji se stalno nešto gradi. Sami zidovi bili su visoki koliko i dva stamena čoveka. Ako neprijatelj dotera kola do njih, mogu se popeti i skočiti na grudobran. Argurije pogleda prema palati. Iznad i s leve strane vrata prostirala se dugačka terasa s visokim prozorima. Kad neprijatelj provali kroz kapiju, može se uz pomoć lestvi uvući u palatu. S dovoljno ljudi, Argurije bi spoljne zidove mogao držati danima. Sa tri stotine prekaljenih ratnika mogao bi da odbrani palatu i od čitave horde. Osetio je bes – tako dobra tvrđava, a premalo ljudi da bi je odbranio. – Idem unutra – rekao je Polidoru. – Moram da proučim megaron i isplaniram odbranu. Ako napadnu pre nego što se vratim, ispalite nekoliko plotuna na njih, i zadržite prvi napad. To je od vitalnog značaja.
– Zadržaćemo ih, Argurije – promrmlja Polidor. – Čitavu noć, ako bude bilo potrebe. – Neće biti potrebe. Objasniću ti kad se vratim. Polidor se osmehnu: – Nešto o čemu ću pričati sinovima kad porastu, zar ne? Borio sam se pored Argurija. – Imaš dece? – Ne još uvek, ali čovek mora da misli unapred. Argurije pojuri niz stepenice i preko dvorišta. U megaronu su sva vrata, sem glavnog ulaza, bila zatvorena. Prijam je sedeo na prestolu. Nosio je prelepi oklop, ukrašen srebrom i zlatom, a šlem sa visokom krestom ležao je u njegovom krilu. Oko njega su bili naoružani ljudi – skinuli su sva koplja i štitove sa zidova. Pored kralja Prijama stajao je princ Dios. Nije nosio oklop, mada je imao mač. Prijam podiže pogled kad im priđe Argurije. – Da li su ti prokleti psi pobegli? – upitao je, trezan, mada su mu oči bile krvave i umorne. – Ne, kralju Prijame. Prikupljaju lestve. Napašće uskoro. Potrebni su nam strelci na spoljnoj terasi, iznad ulaza. Dovoljno će biti tridesetorica. Narediću ljudima da se sa zidova povuku u megaron kad napad bude na vrhuncu. – Ko si ti da izdaješ naređenja? – prasnu Dios pun besa. – To je Argurije – reče mirno Prijam. – Bori se na mojoj strani. – Treba da sve ljude pošaljemo na spoljne zidove – besneo je Dios. – Možemo da ih zaustavimo.
– Šta ti, Argurije, kažeš na to? – upita Prijam. – Da imam tri stotine ratnika na raspolaganju, složio bih se sa princom Diosom. Međutim, premalo nas je i rizikovali bismo da nas opkole. Ako nam zađu iza leđa, iskasapiće nas. Moramo da držimo otvorenu liniju povlačenja, što je duže moguće. Moj plan je da držimo zidove tokom prvog napada, a zatim da se neprimetno povučemo. Kad ponovo napadnu, gađaćemo ih strelama sa terase. – A nakon toga ćemo da zatvorimo vrata? – upita Prijam. – Ne, kralju. Ostavićemo otvoren ulaz. – Objasni mi tu strategiju – rekao je. – Neprijatelj može da nas napadne na više načina. Postoje vrata koja vode ka vrtovima. Mogu da donesu lestve i napadnu nas preko balkona. Mogu da nas napadnu iza leđa. Mi svakako želimo da nas napadnu tamo gde smo najjači. Otvorena vrata će biti pozivnica kojoj neće moći da odole. Biće namamljeni, poput muva koje hrle prema konjskom izmetu i tamo ćemo ih zaustaviti. Barem dok ne stignu Mikenjani. – Zaboga, oče – pobuni se Dios – kako možemo verovati ovom čoveku? I sam je Mikenjanin. Argurije udahnu duboko. – Zaista jesam, prinče. Veruj mi kad kažem da bih pre izabrao da budem bilo gde, nego ovde, u ovom trenutku. Ako Mikenjani budu uspeli u onome što su naumili, biću ubijen zajedno sa vama. Imamo malo vremena da se pripremimo i nimalo za lične obračune – reče ogorčeno i okrenu se ka kralju. – Ako imaš boljeg čoveka od mene da
zapoveda odbranom, onda ga imenuj i ja ću se boriti gde god da me pošalje. – Ja sam kralj – reče hladno Prijam – i lično ću zapovedati svojom odbranom. Misliš li da sam slabić, starac koji ne može da podigne svoj mač? – Nije reč o snazi ili sposobnostima – odgovorio je Argurije. – Da ja zapovedam napadačima, molio bih se svim bogovima da ti učiniš baš to. Oni pobeđuju ako ti umreš. Svako od njih će pokušati da ubije kralja. Tvoj oklop sija poput sunca i ti ćeš biti meta svih napada. Svaka strela, svako koplje, svaki mač će tražiti upravo Prijama. Tvoji će se ljudi boriti hrabro, ali samo dok budu imali kralja za koga će se boriti. U tom trenutku se u megaronu pojavi Helikaon i stade ispred Diosa. – Blokirali smo stražnje ulaze – rekao je – ali ih to neće dugo zadržati. Kakva su naređenja? Prijam ga naglo prekide. – Argurije savetuje da se povučem iz borbe. Šta ti kažeš? – Pametan predlog. Ova se bitka ne vodi samo da bismo odbranili palatu. Potrebno je sačuvati kralja. – Dopusti mi da komandujem u tvoje ime, oče – navaljivao je Dios. – Imaš premalo iskustva – Prijam odmahnu glavom – a, kao što je rekao Argurije, malo je vremena za raspravljanje. Ljudi će te slediti, Eneja, znam to. Argurije je poznat širom Velikog zelenila kao strateg i borac. Šta ti misliš o tome?
– Imam malo iskustva u opsadnom ratovanju i još manje kad je reč o ratnoj taktici Mikenjana – reče Helikaon. – Poverio bih zapovedanje Arguriju. – Onda će tako i biti – Prijam se iznenada nasmeja. – Mikenski otpadnik zapoveda odbranom moje citadele! Sviđa mi se to. Kad pobedimo, možeš od mene zatražiti bilo šta i biće tvoje. U tvojim smo rukama, Argurije. Zapovedaj! – Ti ćeš komandovati odbranom gornjih terasa – Argurije pogleda Diosa. – Uzmi tridesetoricu dobrih strelaca i neka budu lako oklopljeni. Od strela će ih štititi zidine. Neprijatelj će imati lestve – odbijajte ih dokle god budete mogli, a onda se povucite u megaron. Svi ćemo otići u gornje prostorije u stražnjem delu zgrade. Dios, bled u licu i povređenog ponosa, jedva je obuzdavao bes. – Uradi kako ti je rečeno – prasnu Prijam. – To je ludost – odgovori Dios – ali ću te poslušati, oče. Kao i uvek – posle ovih reči, udalji se krupnim koracima. – Hajde da osmotrimo bojište – reče Argurije koračajući duž megarona dok su ga Prijam i Helikaon sledili. Argurije zastade u podnožju stepeništa. Bilo je dovoljno široko da se dva ratnika bore rame uz rame. Pogledao je ka galeriji i ka desnoj strani stepeništa. – Tamo ćemo postaviti strelce. Imaće dobar pogled na čitav megaron. Biće nam potrebno što više strela, kopalja i džilita, ako je moguće. Šta se nalazi iza galerije? – Kraljičine odaje – odgovori Prijam. – Veoma su prostrane.
Argurije se pope uz stepenice, praćen Prijamom i Helikaonom. Tad u kraljičinim odajama ugleda Laodiku na krvlju natopljenom divanu, i Andromahu pored nje. Odbrane nestade iz njegove glave. Skinu šlem, priđe Laodiki i uze je za ruku. Ona otvori oči i široko se osmehnu. – Šta se dogodilo? – upitao je. – Ranjena sam, ali ne brini. Preživeću – pomilova ga po licu. – Drago mi je što si ovde. Da li si razgovarao sa ocem? – Nisam još uvek. Ne mogu da ostanem uz tebe, mada ne postoji ništa što bih više želeo. Odmori se, a ja ću doći kad budem mogao – poljubivši je u ruku, ustade i vrati se Prijamu i Helikaonu, koji su ga bez reči čekali. Na Prijamovom licu ugleda strahovitu ozlojeđenost. Argurije ih mimoiđe i ode do stražnjeg stepeništa. – Terase su uglavnom nedostupne – rekao je kad se vratio. – Prema tome, neprijatelj će morati da nas napadne kroz megaron. Verujem da Tračane možemo zadržati na ulazu. Sa Mikenjanima će biti drugačije. – Možemo da se povučemo do stepeništa – primeti Helikaon. – Učinićemo tako, ali je najvažnije odrediti pravi trenutak – odgovori Argurije žureći ka galeriji iznad stepeništa. – Moramo da ih razdražimo i na taj način navedemo da nas napadaju. Ne smemo dozvoliti da zastanu i razmisle jer ako to učine, shvatiće da je ova galerija ključna za pobedu. Kad uđu u megaron, sve što treba da učine jeste da unesu lestve i popnu se na galeriju. Tako će zaobići stepenište i opkoliti nas.
– A kako ćemo da ih razdražimo? – zahtevao je da zna Prijam. – Videće me i poleteće ka meni kao grabljivice. Ja ću biti njihova meta i centar napada. Povući ćemo se do stepeništa, a oni će nas pratiti. Njihova srca će biti puna ponosa i borbenog zanosa. Hoćeš li stajati pored mene, Helikaone? – Hoću. – Dobro, jer koliko god da žele moju smrt, ti si taj koga zaista preziru. Kad nas ugledaju zajedno, mržnja će njihova srca učiniti slepim za bolju strategiju. Sad se moram vratiti do zida. – Samo još jedan trenutak – zaustavi ga Prijam. – Kako to da te je moja kći pozdravila poljupcem? Argurije je u kraljevim očima prepoznao bes. – Rekao si da ćeš mi, ako preživimo ovu noć, ispuniti želju, kakva god da bude. Moja je želja da Laodiku uzmem za ženu. Volim je. Ipak, zar je ovo pogodan trenutak da raspravljamo o tome? Prijam se opusti i ledeno osmehnu. – Ako i sutra budem kralj, zaista ćemo razgovarati o tome. Argurije je pokušao da ne razmišlja o značenju njegovih reči. Okrenu se ka Helikaonu. – Organizuj odbranu u megaronu, a zatim osmatraj zid. Prvi napad mora biti odbijen. Ako im tom prilikom nanesemo velike gubitke, to će pokolebati najamnike. Kad uočiš pravi momenat, priskoči nam u pomoć. – Računaj na to – reče Helikaon. – Proceni dobro taj trenutak, Zlatni.
Argurije pođe ka dvokrilnim vratima i nestade u dvorištu iza njih.
Polidor je posmatrao neprijatelje kroz otvor na grudobranu. Tračani su se gomilali u senkama zgrada i on oseti nalet besa. Juče su Kasilijini roditelji konačno pristali na venčanje, delimično zahvaljujući i Laodikinom ubeđivanju. Posetila je njihovu kuću i razgovarala sa Kasilijinom majkom. Njenom ocu je poklonila zlatni vinski pehar, ukrašen crvenim draguljima. Ova veza sa plemstvom najzad im je pomogla da donesu odluku. Kasilija je bila ushićena, a Polidor je sebe smatrao najsrećnijim čovekom na svetu. Sad je osećao kako se bogovi poigravaju njihovim sudbinama. Polidor nije bio budala. Znao je da Prijam nema dovoljno ljudi da bi odbranio palatu od Tračana, a kamoli još i od Mikenjana. Kad Tračani prikupe dovoljno lestvi da jurnu na zidove, njihove sudbine biće zapečaćene. Bitka će biti žestoka i krvava, i Orlovi će neprijatelju naneti užasne gubitke, ali je kraj izvestan. Kasilija će plakati za njim, naravno, ali ona je mlada i njen otac će pronaći novog udvarača. Argurije se pope na grudobran pored njega i prekinu tok njegovih misli. – Ima li novosti? – Prikupljaju se. Nisam još ugledao Mikenjane. – Doći će kad kapija bude otvorena. – Kakav nam je plan? – upita Polidor.
– Prvo ćemo ih ovde zaustaviti, a zatim ćemo se povući u palatu. – Vrata palate su čvrsta – primeti Polidor – ali neće dugo izdržati. – Neće ni morati – reče Argurije. – Ne nameravam da ih zatvaram. Želim da se neprijatelj zaputi ka njima. Gađaćemo ih odozgo i pokušavati da ih zadržimo što duže na ulazu. – Ali, ako zatvorimo ulazna vrata, dobićemo na vremenu. – Tako je – složi se Argurije. – Ali će to ispijati hrabrost onih unutra, jer će slušati kako sekire udaraju i razvaljuju. Imaće vremena da razmišljaju o tome kako se smrt bliži. Bolje je suočiti se s neprijateljem oči-u-oči. Moj otac je imao običaj da kaže kako je živi zid snažniji od kamenog. Uverio sam se da je to istina. Polidor podiže glavu i zagleda se u tamu. Strela pogodi grudobran blizu njegove glave. – Sve vas čeka smrt noćas! – začuše uzvik iz senke. Istog trena odjeknu ćurlikavi bojni poklič Tračana. A onda se začu još jedan glas: – Da li si tamo, izdajniče Argurije? – Ovde sam, šugavi psu! – odgovori Argurije. – To mi razgaljuje srce! Uskoro ću te videti. – Nećeš, sve dok budem držao mač u ruci, ti bezvredni crve. Poznajem tvoj glas, Kolane. Tražiš zaklon u senkama dok hrabri ljudi ginu za tebe – reče mu Argurije, te se nagnu ka Polidoru. – Spremi se, napašće!
Polidor podiže svoj frigijski luk i namesti strelu. Raspoređeni čitavom dužinom zida, Orlovi su sledili njegov primer. Iznenada, noć ispuni bat koraka i trački bojni pokliči. Trojanci ispališe plotun strela na jurišnike. Polidor je odapeo strelu i posmatrao kako čovek sa lestvama pada na zemlju. Lestve podigoše drugovi palog borca. Plotun za plotunom obasipao je Tračane, ali je trojanskih strelaca bilo premalo da bi zaustavili juriš. Brojne lestve nasloniše se na zid. Neprijateljska strela odskoči od Polidorovog oklopa, a druga mu prolete pored lica. Tračani počeše da se penju. Odloživši luk, Polidor izvuče kratki mač u obliku lista i podiže štit sa poda. Pored njega, Argurije je mirno čekao. – Pomeri se u stranu – rekao je smireno. – Oslobodi mi prostor za borbu. Vojnik posluša. Kad se pojaviše prvi Tračani, Polidor skoči napred i poseče čoveka preko lica. Tračanin je očajnički pokušavao da se prebaci preko grudobrana, ali ga Polidor ponovo udari i ovaj pade. Noć su ispunili zvuci bitke, ljudi su vikali u besu ili bolu, čulo se zlokobno ukrštanje mačeva i sudaranje štitova. Nekoliko ratnika se popelo na grudobran desno od Polidora. On jurnu na njih i mačem probi grudi prvoga. Sečivo se zarilo duboko i ostalo da viri iz tela. Kako ga nije mogao izvući, obori čoveka, a štitom udari po licu drugog vojnika. Argurije se odnekud stvori pored njega, sekući i ubijajući. Podigavši mač, dobaci ga Polidoru, a potom se okrenu da dočeka novi napad. Tračani su osvojili veliki deo zida, mada Orlovi nisu posustajali. Užasnut, Polidor vide da je trećina njegovih
ljudi pala. Potom ugleda u dvorištu Helikaona, kako im sa tridesetoricom Orlova trči u susret. Pridružili su se borbi. Lako oklopljeni Tračani počeše da uzmiču, neki su čak pokušavali da sa zida skoče na čistinu ispod palate. Oni koji su bili na lestvama skočiše na zemlju. Polidor baci štit i odape stelu prema ljudima u bekstvu. Obuzeo ga je osećaj nekontrolisane radosti. Bio je živ, pobedili su. – Pobrini se da ranjenike prenesu u megaron – prišao je Argurije. – Sa mrtvih skinite oklope i oružje. Pokupite sva koplja i mačeve neprijatelja. Učinite to brzo jer nemamo mnogo vremena. Novi napad je neizbežan. – Ponovo ćemo ih poraziti – poletno odgovori Polidor. – Mi smo Orlovi! Mi smo nepobedivi. Stariji čovek ga oštro pogleda. – Ovo je bio samo prvi nalet. Sad će napasti jače i brže. Pogledaj oko sebe! Izgubili smo četrnaestoricu ljudi, a šestorica su ranjena. To je polovina boraca sa zida. Sledeći napad će nas pregaziti. Zbog toga ih nećemo čekati ovde. A sad, učinite kako sam rekao. Nestade iz njega svakog ushićenja. On strča niz stepenice uzvikujući naređenja. Ljudi iz megarona istrčaše da pomognu u sakupljanju oružja. Argurije je osmatrao sa bedema dok su zalutale strele fijukale pored njega.
Slušao je i posmatrao vojnike koji su bili raspoređeni levo od zida. Poput Polidora, i oni su bili radosni jer su se
suočili sa neprijateljem i porazili ga. Argurije nije želeo da kvari njihovo raspoloženje jer ih je surova stvarnost svakako čekala. Prvi napad je bio brzoplet i neosmišljen jer su pokušali da na širokom frontu ovladaju grudobranom. Da su napali na oba kraja zida, razdvojili bi branioce, a zatim bi lako udarili na centar. Sledeći će napad biti bolje isplaniran. Argurije je, i pored toga, bio zadovoljan. Ovaj prvi sukob je podigao raspoloženje branilaca i poljuljao samopouzdanje napadača. Neprijateljske vođe su znale da moraju izvojevati brzu pobedu kako bi to popravile. Verovatno su se već sada oficiri okupili i Agaton pokušava da ih inspiriše i obnovi im samopouzdanje pred sledeći napad. Ubeđuje ih da je njihova pobeda sigurna i obećava im čitavo bogatstvo. Argurije pozva jednog vojnika. – Idi na terasu i nađi princa Diosa. Reci mu da ćemo se povući pre sledećeg napada. Reci mu neka obuzdava strelce sve dok neprijatelj ne uđe u dvorište. Kad uđu, na otvorenom će biti laka meta. Zatim nađi gospodara Helikaona. Neka spremi pedeset ljudi sa štitovima za odbranu ulaza u palatu. Prebacivši štit preko leđa, vojnik strča niz stepenice i pretrča preko dvorišta. Argurije pogleda preko grudobrana. Srebrna mesečina okupala je trojanske ulice i kuće. Video je da su Tračani spremni za napad i posmatrao kako oficiri hodaju pored njih. Mikenjanima nije bilo ni traga. Znao je da se to moglo i očekivati. Bili su elitna jedinica i ne bi uzeli učešća u ranoj fazi bitke. Doći će kad se umorimo, pomislio je, udariće poput malja u samo srce odbrane. Strele i koplja malo će vredeti protiv
njih. Dobro oklopljeni, sa velikim, na vrhu oblim štitovima od volovske kože ojačane bronzom; naoružani teškim kopljima i mačevima, napredovaće u poretku i nateraće branioce na uzmicanje. Koplja će im dati prednost u odnosu na Orlove sa kratkim mačevima. Jedina nada za uspeh protiv takve jedinice jeste razbijanje njihove formacije. To bi se moglo učiniti u bici na otvorenom polju, ali ne i u skučenom megaronu. Argurije je znao da su Orlovi dobro obučeni i disciplinovani borci, ali da li su se mogli nositi sa najboljim Mikenjanima? Sumnjao je u to. Vreme je prolazilo, a Tračani još uvek nisu napadali. Polidor se vratio na grudobran. Iz palate se ponovo pojavio Helikaon i pridružio im se. – Kad će Mikenjani napasti? – Kad se kapija otvori – Argurije se okrenuo ka Polidoru. – Vrati se u palatu i okupi najjače i najviše vojnike. Ne više od tridesetorice. Drži ih van početnog sukoba. Kad nas Mikenjani napadnu, biće nam potrebni najbolji. Probaj da ih naoružaš i teškim kopljima, pored mačeva koje imaju. Kad Polidor ode da posluša naređenje, Argurije pomoli glavu iznad zida. – Neće čekati još dugo, rekao bih. – Mora da ti je teško – primeti Helikaon kad ovaj ponovo sede. Argurije oseti kako ga obuzima bes, ali se savlada i pogleda mladog čoveka pored sebe. – Uskoro ću početi da ubijam svoje drugove. Boriću se pored čoveka za kog sam
se zakleo da ću ga ubiti. Teško nije ni početak opisa onoga kako se osećam. – Postoje trenuci – reče Helikaon šapatom – kad ti se učini da možeš da čuješ kako se bogovi smeju. lskreno mi je žao, Argurije. Voleo bih da ti nikad nisam tražio da me otpratiš do Kigonove palate. Da sam znao kakve će ti nevolje doneti, nikad to ne bih učinio. – Ne žalim zbog svojih postupaka toga dana – rekao je. – Bogovi su želeli da sretnem Laodiku. Do sada nisam ni shvatao da sam čitav život proveo u mraku večite zimske noći. Kad sam je ugledao, bilo je to kao da se konačno pojavilo sunce – zaćutao je za trenutak, posramljen ovim izlivom osećanja. – Mora da govorim kao razmažena budala. – Ne. Govoriš kao čovek koji ume da voli. Da li osećaš kako te nekakva nevidljiva pesnica udara po grudima? Da li ti jezik kopa po gornjem nepcu? – Tačno tako! Odakle to znaš? – Andromaha me je naučila. Jedan Orao levo od njih povika: – Evo ih! – Sad zaista počinje – Argurije reče i ustade.
Princ Agaton je posmatrao kako njegovi Tračani jurišaju prema zidu. Više nije bilo bojnih pokliča, rukovodila ih je čista želja za ubijanjem i pobedom, želja da zarade bogatstvo koje im je obećano. Žudeo je da bude među njima, poželeo da i sam može da se penje tim lestvama i pokuša da nađe put do Prijama. Želeo je da
bude tamo kad kralj padne na noge. Moliće za život! Ali, još uvek nije mogao da bude s njima. Ako Prijam umre, pobeda će biti njegova, ali ako bi poginuo u napadu, propale bi sve godine pažljivog planiranja. Ako ne uspe, čekaju ga mračni hodnici Hada. Neuspeh. To je oduvek bio u Prijamovim očima. Kad je Agaton porazio hetitske pobunjenike u Rezosu, njegov otac je kukao zbog gubitaka koje je pretrpeo: Hektor bi ih skršio s polovinom tvojih snaga i uz deset puta manje žrtava. Za Agatona nije bilo parade, nije bilo lovorovog venca. A kad je i bilo drugačije? Kao desetogodišnjeg dečaka koji se plašio mraka i sumornih i teskobnih mesta, otac ga je odveo u Kerberovu pećinu. Pričao mu je o demonima i monstrumima koji nastanjuju pećine i pretio da će ga pogrešan put odvesti pravo u podzemni svet. Otac je nosio baklju. Agaton se pripio uz njega dok ga je obuzimala panika. Išli su sve dublje i dublje i došli do podzemnog potoka. Otac je ugasio baklju i udaijio se. Agaton je vrištao i preklinjao ga da se vrati. Tišina je bila užasna. Čekao je u mraku čitavu večnost, kako mu se činilo, uplakan i prestravljen. Potom je ugledao svetlost. Njegov jedanaestogodišnji polubrat Hektor pojavio se sa bakljom. – Otac je nestao. Demoni su ga uzeli – zacvileo je Agaton. – Nisu, napolju je i čeka te. – Zašto me je ostavio? – Misli da ćeš se na ovaj način osloboditi straha od mraka.
– Možemo li sad da idemo? – Ne mogu ići s tobom, Agatone. Otac ne zna da sam ovde. Ušao sam sa južne strane. Ugasićemo baklju i ti ćeš me uhvatiti za ruku. Odvešću te do mesta sa kog možeš videti sunce. Odatle moraš da nastaviš sam. – Zbog čega me otac prezire, Hektore? – Samo želi da budeš jak. Ugasiću baklju. Spreman? Hektor ga je sporo vodio kroz tunele, držeći se zidova. Agaton se više nije plašio jer je mogao da oseti toplu Hektorovu ruku i znao je da ga brat neće ostaviti. Pomrčina je lagano nestajala i ispred sebe je, na zidovima pećine, konačno ugledao sunčevu svetlost. – Videćemo se kasnije, mali brate – reče Hektor i povuče se u senku. Agaton je izašao i ugledao majku, oca i dvadeset ili više savetnika i dvorana kako sede na suncu. Kad je izašao, Prijam je podigao pogled k njemu. – Bogova mi, dečače, da li si plakao? Razočarao si me! Pokuša da se otrese ove uspomene i vide da se Tračani već uspinju. Začudo, bilo je posve tiho. Svetlokosi Kolan stade pored njega. – Povukli su se u citadelu. Vetar do njih donese jauke ranjenih i umirućih ljudi. Agaton je znao šta se dešava. Strelci gađaju zbijene redove Tračana. Okrenuvši se, doviknu oficiru koji je komandovao rezervom: – Pošalji strelce! Neprijatelj se grupisao na terasi iznad ulaza. Obaspite ih strelama i prikujte za pod! Oficir pozva ljude i stotinu strelaca potrča ka lestvama.
Ovo je trebalo da bude jednostavno. Trebalo je da Agatonovi ljudi domarširaju do palate, savladaju nekoliko stražara i puste Mikenjane da izvrše pokolj. Umesto toga, kapija je bila blokirana i odbrana organizovana. Ko bi pomislio da će debeli Antifon savladati ubice? Agaton nije ni sumnjao da je uspeo da poživi dovoljno dugo da upozori Helikaona. Čuo je da je jahač na zlatnom konju proleteo pored njegovih Tračana dok su marširali ka citadeli. Samo je Helikaon uzgajao takve konje. Potom je stigla vest da je ratnik u mikenskom oklopu razbio ljude koji su imali zadatak da zauzmu kapiju. Helikaon i Argurije. Dvojica ljudi na koje nije računao u prvobitnom planu. Dvojica ljudi koje je pozvao na Kolanov zahtev. Znao je da će njihovi napori samo odložiti neizbežno, ali ga je to i dalje ljutilo. Kapija se u tom trenutku otvori. – Spremi svoje ratnike – reče Kolanu, pa pođe u susret svojoj sudbini.
XXXIII
ILIOSOV ŠTIT Argurije uđe u megaron prošavši kroz tri vrste Orlova, spremnih da brane široki ulaz. Prišao mu je Helikaon sa zakrivljenim štitom preko leđa. – Postaraj se da ljudi ostanu na svojim položajima – reče Argurije. – Ako se neprijatelj povuče, ne sme biti gonjenja. – Več učinjeno. Kad očekuješ Mikenjane? – Uskoro. Argurije ga ostavi i pređe preko poda ukrašenog mozaikom. Bio mu je potreban štit, ali su sa zidova već bili poskidani oružje i oklopi. Tada je ugledao prastari štit prelepe izrade, ukrašen kalajem i plavim emajlom. Na središtu je bila scena borbe Herakla sa devetoglavom Hidrom. Pozajmivši koplje od jednog vojnika, vrhom zakači kaiš i skinu ga sa zida. Prebacio ga je preko leđa i prešao do mesta na kome je Polidor stajao sa tridesetoricom visokih ljudi širokih ramena i mrkih pogleda. Prešao je pogledom preko njih i svakog je pogledao u oči. Dvojicu je poslao da se pridruže Helikaonu na ulazu jer nije bio siguran u njihovu snagu. Ostali su čekali njegovo naređenje. – Kad se Mikenjani pojave – rekao je – hoću da se iza branilaca postrojite u tri vrste. Na moju naredbu... – prekinuše ga krici i bojni pokliči izvan palate. Tračani su
nasrnuli ka ulazu. Orlovi su zbijali svoje redove i popravljali opremu. – Gledajte me i slušajte – nastavi Argurije mirnim tonom. – Uskoro će doći red i na vas. Suprotstavićete se Mikenjanima. Kad dođu, biće u zbijenom poretku. Jurišaće i pokušati da razbiju branioce snažnim i nemilosrdnim napadom. Helikaon će svoje borce poslati levo i desno. Mi ćemo izvršiti kontrajuriš na Mikenjane. Tako ćemo formirati tri strane četvorougla. Naš zadatak je da zadržimo Mikenjane dok ih Helikaon napada sa bokova. Da li je to jasno? – Jasno – odgovori Polidor. – Ali koliko će dugo tridesetorica ljudi moći da zadrži dve stotine? – Ne znam – reče iskreno Argurije – ali tako nastaju legende. Potisnuće nas, to je sigurno. Borićemo se i odstupati ka stepeništu koje vodi ka kraljičinim odajama. Nećemo se uplašiti i razbežati. Svaki od vas stajaće uz svog druga, kao da smo braća – dok je govorio, Argurije prebaci štit preko leve ruke. Video je kako ga Trojanci zbunjeno posmatraju. – Braća – ponovi Polidor. – Nećemo te razočarati, Argurije. – Onda da se postrojimo iza branilaca. U tri vrste. Orlovi zauzeše položaj, sa Argurijem u centru prve vrste. Ispred njih, Helikaon i njegovi ljudi već su se borili protiv Tračana. Na zidovima su gorele baklje, a čitav megaron bio je ispunjen borbenim pokličima. Argurije je video kako se ranjenici spuštaju niz stepenište koje vodi ka terasi. Trački strelci su počeli da uzimaju danak među
Diosovim ljudima. Nekoliko Helikaonovih Orlova je palo i on vide kako ih drugovi izvlače iz borbe. A noć je sporo napredovala.
Andromaha je stajala pored usnule Laodike i pogledom ispitivala odaju. Ranjenici su stalno pristizali, neki sa užasnim ranama. Prijamov glavni lekar Zeot brinuo se o njima, njegova bela odora i ruke bili su umrljani krvlju. Postariji lekar je nedavno došao i odmah je prišao Laodiki. – Dobro joj je – uveravala ga je Andromaha. – Krvarenje je prestalo. – Svima će biti potreban oporavak posle ove noći – razočarano je odgovorio. Aksa je poinagala plemkinjama u previjanju i zašivanju rana. Čak je i mala Kasandra bila zauzeta sečenjem platna. Uza zid, ka terasi, ležalo je šest tela, sa kojih su skinuli oružje i oklope. Bilo je malo prostora i leševi su ležali jedan preko drugog, isprepletenih ruku. Andromaha izađe iz odaja i stade na galeriju iznad stepeništa. Tu su ležali tobolci sa strelama i snopovi džilita. Pomerivši se ka levoj strani galerije, ona pogledom obuhvati megaron. Među ljudima koji su se borili na ulazu ona prepozna Helikaona. Njegov bronzani oklop je pod svetlošću baklji sijao poput zlata. Iza njih je stajala druga grupa ratnika sa velikim štitovima i teškim kopljima u rukama. Na desnoj strani je videla kralja sa savetnicima. Mnogi su bili stariji ljudi, ali
su držali koplje ili mač. Sa svoje visoke osmatračnice, Andromaha je mogla videti šta se dešava u dvorištu. Tamo je bilo na stotine Tračana. Izgledalo je da im se malobrojni branioci ne mogu još dugo suprotstavljati. Pristizalo je još ranjenika. Videla je kako Prijam nešto objašnjava svojim savetnicima, te nekoliko njih otrča da podigne ranjenike na noge i pomogne im da se povuku. Jedan vojnik, stariji čovek od oko četrdeset godina, imao je ranu na vratu iz koje je liptala krv. On skliznu pored čoveka koji ga je pridržavao i sruči se na pod. Andromaha je posmatrala kako mlaz krvi postaje sve slabiji i čovek izdahnu. Skoro istog časa drugi se sjatiše oko njega i počeše da mu otkopčavaju grudni oklop i skidaju štitnike za noge. Za samo nekoliko trenutaka, mrtvi Orao bio je samo još jedno telo koje je, nimalo ceremonijalno, odvučeno ulevo i položeno uza zid kako ne bi smetalo živima. Mrtvac je bio položen na leđa, a glava mu je visila nakrenuta u stranu. Učinilo joj se da je njegove mrtve oči prekorno posmatraju. Andromaha oseti vrtoglavicu. Imala je osećaj da je sve suviše surovo da bi bilo stvarno. Zvuci bitke utihnuše, a ona nastavi da posmatra te oči, koje su, mada dole, ispod nje, postajale sve bliže. Između života i smrti nalazila se samo tanka linija. Svi snovi, nade i ambicije tog čoveka zbrisani su u jednom krvavom trenutku. Usta joj se osušiše i u dnu stomaka oseti začetak panike. Da li ću i sama uskoro biti mrtva? Da li će i Helikaon pasti, preklanog grla, tela ogoljenog i odbačenog? Ruke su joj se tresle. Uskoro će neprijatelj savladati umorne branioce i uleteti u megaron. Mogla je već da vidi kako trče prema njoj, sa licima izobličenim od besa i
požude. Začudo, slika ju je smirila. Nisam žrtva koja čeka dželata, pomislila je. Ja sam Andromaha. Iz kraljičinih odaja dojurila je Kasandra. – Treba nam još zavoja! – Daj mi makaze. Kasandra ih pruži i Andromaha poče da seče svoju dugu haljinu iznad kolena. Kasandra zapljeska. – Daj da ti pomognem! – uzviknula je dok se Andromaha mučila da završi kružno opsecanje. Devojčica uze makaze i brzo iseče haljinu. Donja polovina Andromahine haljine pade na pod. – I moju! I moju! – povika devojčica. Andromaha se spusti na pod pored deteta i brzo preseče tanki materijal. Kasandra pokupi platno i otrča. Andromaha je za njom ušla u glavnu prostoriju i uzela luk. Vrativši se na galeriju, podiže tobolac sa strelama i prebaci ga preko ramena. – Strah pomaže ratniku – sećala se šta joj je govorio otac. – On je poput malog plamena, zagreva mišiće i čini nas jačim. Panika nastupa kad se vatra otme kontroli i proguta ponos i hrabrost. I dalje je osećala strah dok je posmatrala bitku na ulazu. Ali panike je nestalo.
Dve stotine i dvanaestorica mikenskih ratnika strpljivo su stajali ispred Hermesovog hrama u iščekivanju bitke. Na njima se nije primećivala napetost,
iako su udaljeni zvuci bitke i krici umirućih ljudi odjekivali čitavim gradom. Smejali su se i pričali sa starim saborcima. Sa ogromnim štitom prebačenim preko ramena, Kalijad Visoki je išao pored niza statua ispred vrata hrama, diveći se zanatskom umeću. Mesečina čini da izgledaju kao da su žive, pomislio je dok je posmatrao lice krilatog boga Hermesa, zaštitnika putnika. Predstavljen je mladoliko, kao neko ko je tek napustio doba dečaštva. Krila na petama bila su predivno oblikovana. Posegnuo je i zdepastim prstima pomilovao kamen. Banokle Jednouhi mu se pridružio. – Priča se da su doveli egipatske skulptore – reče Banokle. – Imam ujaka koji je jednom posetio Luksor. Pričao mi je da tamo imaju statue velike poput planine. Kalijad pogledom okrznu prijatelja. Banokle je nosio šlem sa štitnikom za lice i duboki glas mu je bio prigušen. – Mora da se znojiš poput svinje u tome. – Bolje je biti spreman – odgovorio je Banokle. – Za šta? – Ne verujem Trojancima. Mora da na zidovima imaju hiljadu ljudi. Kalijad se grohotom nasmeja: – Nikad nisi verovao ljudima. Otvorili su nam kapije, zar ne? Sad služe novom kralju. Nikakvih problema za nas neće biti. – Nema problema? – uzvratio je Banokle. – Zar ti ovo zvuči kao da nema problema? Nije ni trebalo da dođe do bitke. Trebalo je da Tračani zauzmu citadelu i da mi počistimo nekoliko zvanica na parastosu. Ne ide baš sve po planu, Kalijade.
– Mi ćemo to popraviti kad nas budu pozvali – Kalijad pokaza ka ženskoj statui koja je u jednoj ruci nosila struk žita, a u drugoj mač. – Mogu da prepoznam većinu bogova, ali ko je ovo? Banokle slegnu ramenima: – Ne znam. Možda neko trojansko božanstvo. Iz bočne ulice se pojavi snažno građeni ratnik sa četvrtastom podšišanom crnom bradom i zaputi se ka njima. – Kakve su vesti, Erutro? – upita Banokle. – I dobre i loše. Kapija je otvorena – odgovori čovek. – Nećemo čekati još dugo. – A loše? – Banokle ponovi pitanje. – Razgovarao sam sa Kolanom. Argurije je uz Trojance. – Tako mi Hada, ne bih ni pomislio da bi se to moglo desiti – uzviknu Kalijad. – Kad je stigla vest da je postao izdajnik, nisam mogao da poverujem u to. – Ni ja – priznade Banokle. – Nadam se da ja neću biti taj koji će ga poseći – reče Erutro. – Taj čovek je legenda. Kalijad se udaljio od svojih prijatelja. Nije se plašio boja niti je strahovao od borbe u nepoznatom gradu. Njemu se činilo kao da je svet uredno podeljen na lavove i ovce. Mikenjani su bili lavovi, a oni koji će biti pokoreni – ovce. Bio je to prirodni poredak stvari i Argurije je to shvatao. U stvari, sam Argurije mu je predočio ovu jednostavnu filozofiju. A sad je Argurije, mikenski lav, stajao uz ovce. To nije imalo smisla. Još gora je bila činjenica da je Kalijada i njegove prijatelje predvodio
Kolan. Zvali su ga Salomitelj Volje, ali bi Podli bilo bliže istini. Prvi put od iskrcavanja, Kalijad je osetio nelagodnost. Borio se pokraj Argurija u Patri, Tesaliji i na atinskim ravnicama. Uz njega je osvajao i pljačkao gradove, stajao je kraj njega, rame uz rame, u brojnim čarkama i bitkama. Argurija nikada nije interesovalo bogatstvo i pljačka, čitav život je posvetio odanom služenju kralju. Nema na svetu toliko zlata da bi Argurija čovek mogao kupiti. Kako je, onda, moguće da je izdao Mikenu i prešao na stranu neprijateljskih Trojanaca? Banokle mu je prišao. – Orlovi su zadržali Tračane na ulazu u palatu. Onaj koljač Helikaon je s njima. To je bila dobra vest. Pomisao da će podli Spaljivač platiti za svoja zlodela oraspoložila je Kalijada. – Ako bogovi budu blagonakloni – rekao je – skinuću mu glavu sa ramena. – I iskopati mu oči? – Naravno da neću! Da li ti misliš da sam i ja prokleti divljak poput njega? Ne, zadovoljiće me njegova smrt. – Slobodno kreni u lov na Spaljivača – Banokle se nasmeja. – Kad se probijemo kroz njihove redove, krenuću u potragu za nekim nežnijim plenom. Nikad do sada nisam posedovao kćerku nekog kralja. Priča se da su sve Prijamove kćerke prelepe. Velike okrugle sise i debelo dupe! Misliš li da će mi dopustiti da jednu odvedem kući? – Zašto bi to učinio? – uzvrati mu Kalijad. – Sa zlatom koje nam je obećano, možeš da kupiš stotinu žena.
– Istina, ali kraljevsko meso je nešto posebno. Nešto čime bih se mogao hvaliti. – Meni se uvek činilo da tebi ne treba nešto posebno da bi se hvalisao. – Mislio sam da sam najveći hvalisavac na Velikom zelenilu, a onda sam upoznao Odiseja. E, to je čovek koji ume da se hvali. Kunem se da bi taj mogao isplesti čarobnu priču o tome kako se posrao u močvari. Oko njih počeše da se prikupljaju mikenski borci. Kalijad među njima ugleda Kolana. – Vreme je da zaradimo plen – reče crnobradi Erutro navlačeći šlem. Kalijad se vrati do mesta na kom je ostavio šlem, štit i koplje. Banokle je bio uz njega. Kad se opremio za bitku, Banokle skinu šlem i prođe prstima kroz dugu plavu kosu. – E, sad je vreme da vratiš taj šlem na glavu – kaza mu Kalijad. – Znojim se kao svinja – odgovori Banokle uz širok osmeh. Postrojiše se pored svojih drugova, čekajući da Kolan obavi smotru. – Poznato vam je šta se od vas zahteva, Mikenjani – povika Kolan. – Palatu brani nekolicina kraljevih gardista. Ovo je krvava noć! Ovo je noć za pokolj! Natopite svoja koplja, pobijte ih sve! Ne ostavljajte nikoga u životu!
Tela mrtvih Tračana bila su nagomilana oko ulaza u palatu, a leševi onih koji su bili pogođeni strelama sa terase ležali su u dvorištu. Helikaon spusti mač kad se preživeli Tračani povukoše ka kapiji. Orlovi oko njega se opustiše i napokon zavlada tišina. Helikaon se okrenu prema okupljenim ratnicima. – Sada očekujemo Mikenjane – rekao je. – Kad napadnu, zauzmite položaje levo i desno od ulaza. – Malo nas je ostalo – primeti visoki ratnik i pogleda preživele borce. Na ulazu nije stajalo više od dvadesetorice Orlova. Argurije je stajao iza njih sa dvadeset i osam ljudi koji su imali spremne štitove i koplja. – Možda je sad pravo vreme da zatvorimo vrata – predloži drugi ratnik. – Ne – reče Helikaon. – Ona neće izdržati duže od nekoliko trenutaka. To bi im dalo vremena da uklone leševe. Ovako kako sada leže, usporiće juriš jer će morati da ih preskaču. – Nikad se nisam borio protiv Mikenjana – izjavi prvi ratnik. – Priča se da su dobri borci. – Sebe smatraju najboljim borcima na svetu – reče Helikaon pre nego što ode do Argurija. – Noćas će saznati da je istina drugačija. Ljudi su stajali postrojeni u tri vrste. Polidor se pomeri udesno, ustupajući Helikaonu mesto pored Argurija. Zavladala je tišina. A onda se pojavi princ Dios, strčavši sa gornje terase, praćen svojim strelcima. – Nemamo više streljiva – reče Dios.
– Povedite ljude na onu terasu – reče Argurije. – Tamo ćete naći tobolce sa strelama. – Nemaš dovoljno ljudi – reče Dios. – Ostaćemo s vama. – Ne – zapovedi Argurije. – Vaši ljudi nemaju oklope, biće sasečeni na komade. Odbranite stepenište. Dios se bez reči udalji, a ratnici su i dalje očekivali neprijatelje. Sa svog mesta, Helikaon je imao pogled na dvorište. Bilo je pusto, video je samo mrtva tela i ljude na samrti. Toliko mnogo ih je umrlo noćas, a još mnogo njih će pre zore hodati mračnim putem. Vreme je sporo prolazilo, a Helikaonova usta bila su neprijatno suva. Odnekud se začu bat marširajućih koraka. – Dolaze! – povika ratnik koji je osmatrao. U tom trenutku se pojavio princ Dios, odeven u grudni oklop od bronze i srebra, noseći veliki štit. Šlem je nosio na potiljku. O boku mu je visio ubodni mač, a u ruci je držao teško koplje. Stao je pored Argurija. – Da li ti smeta da se boriš zajedno sa psetom? – napeto se osmehivao. – Biće mi čast, prinče Deifobe – blago mu odgovori Argurije. – Zovi me Dios – reće mladi čovek i ponovo se osmehnu. – I probaj da zaboraviš da ponekad mogu da budem nadmena budala. – Kao i svako od nas – odgovorio je Argurije. Potom podiže glas i obrati se ratnicima. – Ne pokušavajte da napadate telo – rekao je. – Njihov oklop je dobre izrade i odbiće svaku oštricu. Ciljajte u grlo, butine ili u ruke.
Helikaon pogleda ka dvorištu. Mikenjani su se postrojili u zbijene redove, po osmorica u širinu, i počeše da marširaju ka palati. Kad su prišli bliže, pređoše u trk. Orlovi su se na ulazu razmakli ulevo i udesno i Mikenjani usporiše kad su naišli na zid tračkih leševa. Argurije podiže koplje. – Za kralja i Troju! – povikao je. I Orlovi pojuriše u napad.
XXXIV
IZGUBLJENI VRT Andromaha je osećala da joj je srce negde sa onim hrabrim ljudima. Sa svoje osmatračnice na stražnjoj galeriji mogla je jasno da vidi koliko je borba bila neravnopravna. Izgledalo je kao da stotine teško oklopljenih mikenskih ratnika navaljuje na tri vrste Orlova i da ih sirovom snagom potiskuju. Ipak, mikenski juriš je zastao kad su vojnici sa ulaza počeli da seku bokove mikenske falange. Niko od strelaca sa galerije nije još uvek smeo da odapinje hice iz straha da ne pogodi svoje ratnike. Ali polako, kako je falanga nezaustavljivo ulazila u megaron, neki od strelaca počeše da odapinju strele u zbijenu masu ratnika na ulazu. Mali broj strela je uspeo da probije velike štitove, šlemove ili grudne oklope napadača. Borci u sredini podigli su štitove kako bi se zaštitili od tog napada, te je tako smanjen pritisak prve linije. Argurije nije uzmicao, borio se, ali se trudio i da štedi snagu. Njegovo koplje je letelo ka neprijatelju, a njegov štit je bio zid koji nisu mogli da savladaju. Pored njega je stajao Helikaon, i Andromaha vide kako prvi Mikenjanin pada pod njegovim kopljem. Najmanje dva Mikenjanina su padala za svakog palog Orla. Ali to nije bilo dovoljno.
Stavljajući strelu na tetivu, Andromaha pažljivo nacilja i posla crnoperu strelu kroz vazduh. Strela se zari u očni prorez svetlucavog bronzanog šlema. Žrtva nestade ispod nogu svojih saboraca. Bitka se nastavljala i Orlovi su bili potisnuti unazad, stvarajući luk od ljudskog mesa. Andromaha nastavi da sa drugim strelcima gađa u masu boraca, postižući jedan pogodak na svakih dvadeset hitaca. Orlovi su lagano odstupali i Mikenjani počeše da ih opkoljavaju u pokušaju da ih odvoje od stepeništa. U centru trojanske linije, Argurije, Helikaon i Dios su se hrabro borili, ali su krila popuštala brže od centra. U svakom momentu, Mikenjani su mogli da opkole preostale borce. Andromaha je uočila opasnost. – Gađaj ka krilima! – viknu strelcima oko sebe. Veliki broj strela poče da pada na levo krilo mikenskog poretka i oni su bili prinuđeni da podignu štitove i povuku se, što je omogućilo trojanskoj liniji da se učvrsti. U pozadini melea2, Andromaha ugleda belokosog Kolana, koji je podsticao svoje ljude, ali se nije uključivao u borbu. Tog trenutka Andromaha oseti kako je neko vuče za pocepani porub hitona. Ona pogleda nadole i vide malu Kasandru. – Moraš doći! Brzo – uzbuđeno je rekla Kasandra. Andromaha je nije čula od buke koju su stvarali štitovi, mačevi, i jauci ranjenika. Kleknuvši, privuče devojčicu k sebi. – Šta je? 2
Mele je borba prsa u prsa. (Prim. prev.)
– Laodika! Umire! – Ne, samo se odmara – rekla je Andromaha, ali Kasandra odmahnu glavom. – Moraš da dođeš – ponovila je. Dopuštajući devojčici da je uzme za ruku, Andromaha pođe za njom ka kraljičinim odajama, koje su bile ispunjene ranjenicima. Ugledala je kako Aksa pomaže da vojnika polože na široki sto i kako lekar Zeot, čija je odeća bila potpuno natopljena krvlju, pokušava da ga spase. Kasandra se pomeri u stranu i Andromaha pritrča mestu na kom je ležala Laodika. Lice mlade žene bilo je neprirodno bledo i oznojeno. Učinilo joj se da su Laodikini prsti neobično natečeni i bezbojni. – Zeote! – povikala je. Borbeni metež bio je sve bliži i Andromaha je osećala da je bitka pri kraju. U tom trenutku, nije mnogo brinula zbog toga. – Zeote! Zeot se nadvio nad Laodikom, i, okrenuvši je na bok, uzeo je mali nož kojim je rasekao haljinu. Na otkrivenim leđima Andromaha ugleda ogromnu, natečenu masnicu, od ramena do kuka. – Zašto mi nisi rekla da ima ovoliku ranu? – prenerazi se Zeot. – Mislio sam da je samo ogrebana. – Verovala sam da se oporavlja. – Ne, ne oporavlja se – reče lekar. – Umire. Mač, ili koplje, probio je vitalni organ. Došlo je do unutrašnjeg krvarenja i siguran sam da će umreti. – Zar ne postoji nešto što bi mogao da učiniš? Zeot se snuždio. – Za nekoliko trenutaka, neće biti mogućno da učinim išta za bilo koga od nas. Doći će nam
kraj, kao što je i njoj došao. Umrećemo – reče on i vrati se ranjeniku na stolu. Prijam, koji je još uvek držao mač, priđe i pogleda ranjenu kćerku. – Smrt će joj doneti spas – rekao je i pogledao Andromahu. – Kada dođu, nemoj se opirati. Nemoj se boriti. Žene su i ranije bile silovane, ali su ostajale žive. Živi, Andromaho. Kad im je okrenuo leđa i uputio se ka galeriji, mala Kasandra napusti svoje skrovište iza divana. – Nisam htela da me otac vidi – rekla je. – Ljut na mene. – Nije ljut, malena. Kasanda zgrabi Andromahinu ruku. – Da, jeste. Još od kad sam mu rekla da će se Hektor vratiti kući, ali prestaće da se ljuti kad ga bude ugledao. Hektor će se uskoro ovde pojaviti. – O, Kasandra – Andromaha očajno zagrli dete – Hektor je mrtav. – Nije! – uzviknu Kasandra i odvoji se od nje. – Slušaj me! I ja sam mislila da je mrtav, ali su mi glasovi rekli da nije. Potom su mi i pokazali. – Šta su ti pokazali? – Penjanje uz visoke litice, opasnosti i pustolovine, spuštanje niz dugačke reke... – Uspori malo! – zaustavi Andromaha to zaneseno nabrajanje. – Polako mi ispričaj, od početka. Kakve litice? Kasandra duboko udahnu, kao da nema strpljenja.
– Hektor i njegovi ljudi su bili u zamci, a bila je noć. Hektor je znao da će ih neprijatelji napasti u zoru i pretpostavljao je da će pokušati da ga ubiju. Zbog toga je uzeo oklop jednog mrtvaca. Potom se sa svojim ljudima uspeo uz liticu – Hektor je dobar u tome. Mi smo se ponekad peli... – Drži se svoje priče – prekide je Andromaha. – Šta se desilo kad su se popeli na liticu? – Trebalo im je mnogo vremena da stignu do velike reke, a zatim su našli brodić koji ih je odneo do mora. Mnogo vremena... Zato nije stigla nijedna vest. Ali, on će se noćas vratiti. Molim te da mi veruješ, Andromaho. Hektor će se uskoro pojaviti, sa mnogo vojnika. Hoće. Toga časa, Laodika kriknu i otvori natečene kapke. Andromaha je bila tu da joj pruži ruku i poljubi je u obraz. – Odmaraj se, sestro – prošaputala je. – Mislim da umirem. O, Andromaho! – jedna suza joj se skotrlja niz obraz, ali ona trepnu da zaustavi druge. – Ne želim da umrem! Andromahi se zamuti pogled i ugrize se za usnu. – Trebalo je da sve bude drugačije. Argurije i ja bismo... živeli u palati s pogledom na Skamander. Otišla sam juče tamo. Tako je... prelepo... i ja... sam sedela u vrtu... u vrtu... – Laodika uzdahnu i glas joj utihnu. Potom je ponovo progovorila. – Gde je Argurije? – Bori se za tebe. Za sve nas. – On će pobediti. Nalik je mom Hektoru, uvek pobeđuje... Veoma sam žedna. Kasandra otrča da donese vodu. Vratila se sa bokalom u kom jedva da je bilo vode za nekoliko gutljaja.
Andromaha prinese bokal Laodikinim usnama i ona otpi malo, a zatim pade nazad na ležaj. – Hoćeš li da ga pronađeš, zbog mene, Andromaho? – upitala je. – Dovedi ga. Ne želim da budem sama dok... umirem. – Pronaći ću ga. – Pronađi... Argurija – Laodika sklopi oči i osmehnu se.
Argurije je osetio da ga sreća još uvek nije napustila. Sve se odvijalo po planu, nastupio je momenat koji je očekivao. Došao je do stepeništa, Helikaon je bio pored, a Polidor i Dios iza njih, i neprijatelj je prestao da napreduje. Mikenjani su bili primorani da napadaju u parovima i da se probijaju ka ratnicima iznad sebe, dok je glavnina protivničkih boraca ostala dole, zbijena, bespomoćna protiv strela i džilita koji su bacani sa galerije. U suštini, ponavljao se most u Parti, čitava bitka se vodila između podjednako dobrih boraca. Više nije bilo presudno to što je Mikenjana bilo mnogo više jer su samo dvojica neprijatelja mogla istovremeno da ih napadaju. Argurije štitom udari sledećeg protivnika i prisili ga da se otvori. Njegovo koplje poskoči napred i pogodi meso ispod šlema. Ratnik se zatetura i pade. Argurije ga šutnu po ramenu i čovek se otkotrlja nadole, ka svojim drugovima. Sledeći Mikenjanin se sapleo o palog ratnika i Helikaon ga ubi. Sveži borci su neprekidno navaljivali na stepenište, ali branioci nisu popuštali i broj mrtvih je rastao. Kao što se
Argurije i nadao, Mikenjani više nisu razmišljali hladne glave o svom zadatku. Umesto toga, usredsredili su se na to kako da pobiju one koji su stajali naspram njih. To ih je zaslepilo i nisu videli ništa drugo. Argurije je znao o čemu razmišljaju. Još samo jedan napor i citadela će biti njihova. Sve što treba da učine je da uklone nekolicinu boraca sa stepeništa i pobeda im je nadohvat ruke. Prestalo je svako kretanje unapred. Argurije i Helikaon, nogu oduprtih o sledeći stepenik, čvrsto postavljenih štitova i sa smrtonosnim kopljima koja su siktala ka neprijatelju, blokirali su put poput zida smrti. Mikenjanima se u početku činilo da pobeđuju, ali bili su osujećeni i neprestano su gubili ljude. Snažni ratnici su padali pokošeni, jedan za drugim, a njihova tela su odvlačena unazad kako bi se oslobodilo mesto za sledećeg čoveka. Sad će, Argurije je to znao, u srca Mikenjana početi da se uvlači crv sumnje. Ovo nije uobičajena bitka. Za njih ovde nema izlaza, nemaju bezbedni logor u koji se mogu povući i okončati današnju bitku. I oni su, poput Trojanaca, bili u zamci. Ako ne očiste citadelu i ne ubiju kralja pre zore, druge trupe će dotrčati da spasu Prijama, hiljade njih, iz tvrđava na ravnici pored Skamandra ili iz kasarni Donjeg grada. Argurije je nastavio da se bori, ne osećajući umor, dok su mu sva čula bila budna. Nije se borio samo za život ili radi časti. Borio se zbog ljubavi i bio je odlučan da ne dozvoli da bilo šta , uništi mogućnost da pronađe sreću sa Laodikom. Pred očima mu je bilo njeno lice, slatki osmeh i radost koju je donosilo njeno prisustvo. Nijednom
mikenskom ratniku neću dozvoliti da se popne ovim stepenicama. Koplje zagreba po njegovom kirasu i otkinu još dva bronzana diska. Argurije se izvi udesno i zari oružje u protivnika. Bio je to loš udarac po štitniku za rame, koji okrenu čoveka. Helikaon šutnu ratnika ispred sebe i ovaj pade sa stepenica, a zatim se okrenu i zari koplje u grlo Argurijevog protivnika. Potom obojica sastaviše štitove pred novim napadačima. Nekoliko trenutaka kasnije, Helikaon je bio potisnut i ostao je bez oslonca. Argurije je odbio padajući udarac koji bi sigurno probio Helikaonovo srce, a zatim udario štitom po Mikenjaninu i potisnuo ga unazad. Helikaon je mogao da se uspravi i nastavi borbu. Stepenice su bile klizave od krvi, ali se borba nije prekidala. Na galeriji je ponestalo strela, te su muškarci i žene bespomoćno stajali i posmatrali one koji su još uvek pružali otpor. Na vrhu stepeništa je s mačem u ruci stajao Prijam i posmatrao dvojicu ljudi koji su delili trijumf od propasti. Teško je bilo poverovati da su bili ljudi od krvi i mesa jer su se borili kao bogovi, neumorni i nesalomivi. Kralj je već poverovao da je bitka izgubljena, ali, posmatrajući ih, više nije bio toliko siguran. Pojavio se u njemu tračak nade i kralj se osvrnu oko sebe. Na svim licima je primetio odlučnost, ponos i divljenje. Prvi put nakon mnogo godina, Prijam je s ponosom gledao svog sina Deifoba, koji je stajao iza Argurija, spreman da zauzme njegovo mesto u bici na stepeništu.
Pogledavši u Mikenjane, bio je siguran da ni oni neće odustati. Nisu bili zastrašeni niti pometeni. Napeti i nepokolebljivi, strpljivo su čekali da na njih dođe red da se oprobaju protiv boraca na stepenicama. Pogled na Mikenjane ugasi krhku nadu koja se za trenutak začela u kraljevim grudima. Bez obzira na hrabrost boraca na stepenicama, ništa neće moći da zaustavi krvožedne varvare. Uskoro će Helikaon, ili Argurije, biti posečen i počeće ubilački juriš na gornje stepenište. Ipak, razmišljao je, pokazaću ovim divljacima kako umire kralj. Vrativši mač u korice, Prijam se spusti i stade pored poslednjih branilaca.
Kalijad ispljunu krv i stavi krpu na lice. Argurijevo koplje se podvuklo ispod njegovog šlema i otkinulo mu je deo obraza. Imao je sreće, vrh je za dlaku promašio oko. Zatim je sramotno šutnut niz stepenice i odnet na oporavak kod stražnjih vrata. Banokle je bio pored njega sa velikim štitom na leđima. – Makar više nema strela – reče Banokle dodajući Kalijadu čistu krpu. Krv je tekla u potocima. – Pomislio sam da te je sredio – dodao je. – Bilo je prokleto blizu – Kalijad odgovori i ponovo ispljunu krv. – Erutro je stradao. Preklao mu je grlo. – Video sam.
– Trebalo bi da se povučemo – Kalijad pogleda ka stepeništu. – Ako uzmemo lestve sa zida, mogli bismo da ih napadnemo sa nekoliko strana. – Ne mogu još dugo da izdrže – reče Banokle. – Ne zaboravi, to je Argurije – seti se Kalijad. – On može da izdrži čitavu noć. – Ah, dobro – široko se osmehnu Banokle. – Kad te kralj postavi za vojskovođu, ja ću biti onaj koji će nositi lestve za tebe. Do tada ću se pričuvati. – Potrebno mi je ušivanje ili ću iskrvariti na smrt – progunđa Kalijad. Njih dvojica odoše do megarona. Tu se nalazilo četrdesetak ranjenih mikenskih ratnika o kojima su se starali njihovi saborci. Kalijad skinu šlem i sede na Prijamov presto. Banokle zabaci šlem na potiljak i iz kesice na opasaču izvadi zakrivljenu iglu i konac. Krpom je pokušavao da obriše krv koja je tekla u potocima. – Unakazio ti je lice – rekao je. – Sva sreća te si oduvek bio ružan kučkin sin. – Samo ušivaj – prasnu Kalijad. Zabacivši glavu, on stisnu zube kad ga igla probode i poče da spaja povređeno tkivo. Banoklovi prsti bili su klizavi od krvi, ali je uspeo da zaustavi krvarenje. – Da li ćeš ponovo krenuti na Argurija? – upita Banokle dok je vezivao poslednji čvor. Kalijad odmahnu glavom. – Ispunio sam svoju dužnost. Ne želim da budem neko ko će ubiti Argurija. Neka neko drugi pošalje njegovu senu mračnim putem. Možda je postao neprijatelj, ali mene njegova smrt neće obradovati.
– Dobro, ja se vraćam. Ako neko ne raščisti put, nikad neću uzjahati neku od Prijamovih kćerki. – Neka Arej vodi tvoje koplje – požele mu Kalijad. – Uvek to i čini – odgovori Banokle dok je nameštao šlem. Uzevši koplje, krupni čovek se zaputi nazad u bitku. Kalijad oseti neraspoloženje. Čitav se poduhvat pretvorio u gomilu govana. Argurije nas je prešao, uvukao nas je u bitku tamo gde je želeo. Kolan je idiot kad nije prozreo takvu strategiju. Tako neće slomiti Argurija. Ovako se noć otegla, a ujutro će se čitav grad obrušiti na nas. Neki ranjenici su ponovo uzimali oružje, dok su drugi samo krvarili onako bespomoćno opruženi. Kratka, laka bitka i mnogo plena. To im je Kolan obećao. Dok je razmišljao o njemu, ugledao ga je kako prelazi preko megarona sa lukom u ruci. Kolan nije nosio šlem i plava kosa mu je padala niz ramena. Njegov ugled u Kalijadovim očima nije mogao biti manji. Junaci ne koriste lukove! Bore se kopljem i mačem, licem-u-lice, oči-u-oči, junak-na-junaka. U daljini se začuo zvuk roga i njegov je setni zvuk ispunio noć. Potom se zvuk ponovi. Kolan zastade i začuđeno pogleda trojanskog princa Agatona. Kalijad nije mogao da čuje njihov razgovor, ali je primetio da je Agaton zabrinut zbog roga. Lice mu je bilo napeto i stalno je pogledom tražio nekoga na vratima. Kolan potrča ka mestu bitke. Agaton se zaputio u suprotnom smeru i Kalijad vide kako istrčava negde u noć. Kalijad ostade na svom mestu, udubljen u misli. Da je znao da im je Argurije neprijatelj, nikad ne bi prihvatio
ovaj zadatak. Ne zato što se plašio tog čoveka, Kalijad nije znao za strah. Bilo je jednostavno – Argurije je imao nezgodnu naviku da nikad ne gubi bitke. Prokleti rog je nastavio da trubi. Sada je bio bliži. Kalijad se podiže i izađe napolje. Dvorište je bilo prepuno Tračana koji su jurili naokolo i uzrujano razgovarali. – Šta se dešava? – upita Kalijad. – Velika kapije su otvorene – odgovori čovek. – Trojancima stiže pojačanje. Jedan Tračanin utrča kroz kapiju uzvikujući: – Hektor se vratio! Princ se vratio! Spasavajte se! Sleđeni, nekoliko trenutaka su oklevali, a potom počeše da beže, napuštajući kapije palate. Kalijad opsova i potrča nazad ka megaronu.
XXXV
OBEĆANJE LABUDOVA Argurije je nastavio da se bori s Helikaonom pored sebe. Stariji ratnik je počeo da se zamara i znao je da će uskoro morati da ustupi mesto Polidoru ili Diosu. Još se nije u potpunosti oporavio od napada ove jeseni. Osećao je da su mu ruke postale teške, a disanje isprekidano i otežano. Odbijajući udarac koplja, štitom udari ratnika pred sobom i zari koplje, brzo i snažno, u protivnikov šlem. Udario je u čelo i poterao čovekovu glavu unazad, zbog čega ovaj izgubi ravnotežu. Argurije se baci na čoveka i odbaci ga na ratnika iza, te obojica nespretno padoše. Nastupio je trenutak predaha dok su Mikenjani pokušavali da ustanu. Argurije je začuo zvuk roga i pogledao ka Helikaonu. – To je poziv na oružje – uzbuđeno povika Helikaon. – Dolazi nam pojačanje! Ljudi na galeriji oduševljeno počeše da uzvikuju uvrede i pretnje Mikenjanima ispod sebe. – Sad ste gotovi! – viknu jedan čovek. – Poput pacova u klopci! Mikenjani nisu bežali. Umesto toga, otpočeše novi napad na stepenište. Arguriju se vrh koplja slomi o štit, te isuče mač. Njegov se protivnik, ogromni snažni čovek, baci ka njemu i obori ga. Protivničko koplje polete ka Argurijevom licu. Izvijajući se, izbegnu oštricu i nogom
dokači čoveka po članku. Ovaj se zatetura, a Argurije skoči i zari mač u mišić ruke koja je držala koplje. Mikenjanin se trgnu unazad, ali prekasno – oružje je već bilo duboko zariveno. Primoran da ga pusti, Argurije ga udari nogom u kuk i Mikenjanin pade. Drugi ratnici su spremno nastavili borbu u kojoj njihov prethodnik nije imao sreće. – Argurije! – povika Polidor i dobaci mu svoje koplje. Dok ga je uzimao, Argurije se izvi i zari oštricu u ratnikovo grlo, slamajući mu vrat. Mikenski ratnici u podnožju stepeništa potrčaše nazad u megaron kako bi se suočili sa novim trupama koje su pristigle. Argurije to nije mogao da vidi, ali je čuo zvuk udaljene borbe. Tad je ugledao Kolana s lukom u ruci, a jedan mikenski ratnik skoči na Helikaona i obori ga. Ošamućen, Helikaon pokuša da se oslobodi, ali iznad njega se nadvio Mikenjanin, spreman da zada smrtonosni udarac. Argurije se ispruži i svojim štitom zaustavi napad. Nešto oštro i vrelo se zari u njegov bok, probijajući mu rebra i pluća. Nakratko izgubi ravnotežu, ali je uspeo da se uspravi i kopljem udari čoveka koji je napadao Helikaona. Kad je i taj čovek pao, ostali počeše, potpuno neshvatljivo, da napuštaju stepenište i beže. Argurije je nameravao da ih prati, ali je osetio da ga noge izdaju. Iliosov štit mu ispade na stepenište. Pogleda strelu u svom boku. Pogodila je kiras tačno na mestu sa kog su bila otkinuta dva bronzana diska. Helikaon i Polidor poneše grozničavog Argurija na galeriju i nežno ga spustiše na pod. Obuzela ga je
groznica. Helikaon skide Argurijev šlem i spusti se na kolena pored njega. Polidor obuhvati dršku strele, spremajući se da je izvuče. – Ne! – zaustavi ga Argurije. – Ova strela je postala deo mene. Ubila me je, ali me i održava u životu. Izvuci je i moj će život isteći zajedno sa krvlju. – Dovešću lekara. On će pronaći način da je izvuče. Preživećeš, Argurije. Moraš da preživiš – reče Polidor i otrča. Argurije uzdahnu i pogleda Helikaona. – Dečko ne prepoznaje ranu kad je vidi – rekao je. – Nama je, međutim, jasno, Zlatni. – Da – složio se Helikaon, skidajući svoj šlem. – Žao mi je, Argurije. Kralj Prijam je prišao Arguriju s leve strane. Nije progovarao, samo je stegnuo njegovu ruku. – Rekao sam da od mene možeš da zatražiš bilo šta. – Ništa više od tebe ne mogu tražiti, kralju Prijame – sumorno se osmehnuo. – Da imam moć, sišao bih dole i spasao svoje prijatelje. Želeo bih da mogu da ih vratim u Mikenu. Prepoznao sam mnoge. – Da li išta mogu da učinim za tebe? Za tvoju porodicu? – Nemam porodicu. Ništa mi nije potrebno. Prijam uzdahnu i ustade. – Zahvaljujem ti, Mikenjanine. Iliosov štit će se vratiti na počasno mesto na zidu moje palate. Od sad će biti poznat i kao Argurijev štit. Niko nikad neće zaboraviti šta si učinio za nas – uz ove reči, kralj, okružen Orlovima, siđe u megaron.
Polidor se vratio sa lekarom koji je samo potvrdio ono što je Argurije znao. Strela je ušla preduboko. Polidor se suznih očiju spusti pored umirućeg ratnika. – Ne mogu ti opisati koliko sam ponosan što smo se borili na istoj strani, Argurije – rekao je. – Sačuvaj nešto hvale i za sebe, dečko. Bio si dobar. Sad idi, pridruži se svojim drugovima i pusti me da se odmorim. Polidor se nagnu i poljubi Argurija u čelo. Potom podiže mač i pođe za svojim kraljem. – Zar mi nije dozvoljeno da imam bar malo mira? – upita Argurije kad primeti da se nad njim nadnosi Andromaha. Lice joj je bilo napeto i na obrazima su joj se videli tragovi suza. – Potreban si Laodiki – rekla je. – Ne želim da me vidi ovakvog. – Moraš da dođeš. Ona umire, Argurije. – Ne! – zavapi Argurije. – To ne može biti! – Rana joj je dublja nego što smo mislili. Moraš doći. Argurije pogleda Helikaona. – Pomozi mi da ustanem – rekao je. Helikaon ga uze ispod ruke i podiže ga. Argurije zastenja kad se vrh strele pomeri i novi nalet bola prođe kroz njegovo telo. Zateturao se i počeo da klizi niz zid, ali ga je Helikaon pridržao. Nekako su uspeli da dođu do kraljičinih odaja i u moru ranjenika Argurije ugleda Laodiku, koja je ležala na divanu, sklopljenih očiju. Ispravljajući se, zamoli Helikaona da ga pusti. Zatim pride divanu i kleknu pored njega, a Laodika otvori oči. Lice joj je bilo bledo i Argurije pomisli kako nikad ranije nije
video toliku lepotu. Laodika se osmehnu i lice joj zasja od sreće. – O, Argurije. Sanjala sam te. – Da li je san bio lep? – Svi moji snovi o tebi su lepi. – A šta si to sanjala? – Našu kuću. Išla sam da je pogledam. Tebi bi... se svidela. Ima veliki vrt i fontanu. Pored zapadnog zida se nalazi visoko drveće. Ispod njega možemo sedeti i u predvečerje posmatrati zalazak sunca. – Unapred se radujem tome, ljubavi moja. – Da li si video oca? – Da, sve je u redu, Laodika. – Dakle, nećemo se razdvajati? Argurije otvori malu vreću na svom opasaču i izvadi presavijeno labudovo pero. – Sačuvao si ga – prošaputala je. – Jesam, sačuvao sam ga. Nećemo se nikada razdvojiti. Ni posle smrti. Stavio joj je pero na dlan, sklapajući svoje prste oko njenih. S poslednjim ostacima snage, Argurije se spusti na pod i položi glavu na njene grudi. – Srećna sam, Argurije – rekla je. – Mislim da ću sad malo odspavati. – Oboje ćemo zaspati, a, kad se probudimo, pokazaćeš mi taj vrt.
Kalijad potrča nazad ka megaronu, grozničavo razmišljajući. Sa neprijateljskim trupama koje im dolaze s leđa i vojskom, koja i dalje drži gornje spratove, pobuna je bila osuđena na propast. Osmotrivši iskusnim okom palatu, zaključio je da je ne mogu još dugo braniti. Megaron je bio dug skoro stotinu koraka, a širok oko pedeset. I suviše veliki da bi se odbranio od brojnije vojske, kao što su to nekoliko sati ranije Trojanci otkrili. Sad su uloge bile obrnute, ali Mikenjani nisu mogli da se povuku na gornje spratove. Biće napadnuti na dva fronta, kroz široki ulaz i sa gornje galerije. Osmotrio je kolonadu kraj zidova. Njihova jedina nada, veoma slaba, jeste da oforme zid od štitova. Svuda oko njega su ležali ranjeni Mikenjani, kojima su zašivali rane ili ih previjali krpama. Kalijad povika najbližim borcima: – Prikupite ranjenike! Dolazi još Trojanaca! Istog časa, ratnici počeše da pomažu jednima da ustanu, dok su druge odnosili u zaklon pored zida. Pokupiše šlemove i štitove. Kalijad pretrča duž megarona ka mestu gde se vodila bitka za stepenište. Argurije se i dalje borio, ali Kalijad nije njega tražio. Tragao je za Kolanom i ugledao je vojskovođu u zaklonu velikog stuba, s napetim lukom. Strela polete ka stepeništu. Kalijad krajičkom levog oka vide da je strela pogodila Argurija u rebra. – Sad te imam, kopile! – trijumfalno je uzviknuo Kolan. Kalijad mu užurbano priđe.
– Uskoro će nas napasti trojansko pojačanje – rekao je. –Gradske kapije su otvorene, a Tračani su se razbežali. – Gde je princ Agaton? – Kolanove oči su bile ispunjene strahom. Kalijad slegnu ramenima: – Nestao je. Ne znam gde je. Moramo da obezbedimo uporište. Počeo sam da organizujem zid od štitova. – Uporište? Neću da umrem ovde! – Kolan odbaci luk i potrča ka otvorenim vratima. Kalijad ga je sledio očekujući naređenja, ali nije ih bilo. Vojskovođa je istrčao u dvorište. Kalijad je zastao na ulazu pitajući se šta taj čovek čini. Brzo je shvatio. Kolan je pokušavao da pobegne iz palate pre nego što neprijatelj stigne. Skoro da je došao do kapije kad su se na njoj pojavili Trojanci. Kolan se okrenu i polete nazad, ka mestu na kom je stajao Kalijad, odgurnu ga i ulete u palatu. Lice mu je bilo izobličeno od straha. Kalijadov prezir prema njemu još više naraste. Odmaknuvši se od vojskovođe, potrča ka borcima ispod stepeništa. – Nazad! Nazad! – vikao je. – Izdaja! Načinite zid od štitova! Odmah! Prvi koga je ugledao bio je Banokle. Izgubio je šlem, a lice mu je posivelo od bolova. Oštrica mača koja mu je posekla ruku još je virila iz njegovog mišića. – Izvadi mi ovu prokletinju! – zamolio je prijatelja kad ga je video. Kalijad izvuče mač i Banokle glasno opsova.
– Zid od štitova! – povika Kalijad glasom koji nadjača buku. Godine teške obuke i discipline ipak nadvladaše paniku i Mikenjani počeše da trče niz stepenište. Prebacivši štit na podlakticu, Kalijad krenu za njima. Trojanski ratnici već su nadirali kroz ulaz, naoružani mačevima i kopljima. Kolan se krio iza dvadesetorice Mikenjana sa štitovima i kopljima, dok su ostali trčali da im se pridruže i oforme čvrsti zid od štitova oko ranjenika. Sedmorica Mikenjana jurnuše ka vratima u pokušaju da blokiraju ulaz. Kalijad primeti ogromnog, zlatokosog Trojanca sa dva mača. Nije imao šlem i nosio je jednostavan grudni oklop. Sa obe strane, štitonoše su branile njegove bokove. Kalijad je očekivao da čovek bude oduvan mikenskim jurišom, ali, umesto toga, ratnik se zalete ka sedmorici boraca, ubijajući dvojicu i obarajući s nogu trećeg. Mada je te noći doživeo mnogo, ovo je zapanjilo Kalijada. Trojanac se nije borio kao čovek, napredovao je poput oluje, nepobediv i nezaustavljiv. Ljudi sa galerije ispustiše glasan povik, ispunjen radošću i veseljem. Počeli su da glasno uzvikuju njegovo ime. – Hektor! Hektor! Hektor! Kalijad oseti kako ga obuzima jeza. Zadrhtao je dok je posmatrao kako veliki trojanski junak juriša na ratnike pred sobom. Mikenjanin pokuša da kopljem probode Hektora, ali ovaj iskorači u stranu i zari mač u lobanju napadača. Još dvojica Mikenjana jurnuše ka njemu. Štitonoša odbi
napad prvog, a Trojanac dočeka napad drugog. Kad je Mikenjan pomerio svoj štit kako bi ga udario kopljem, Hektor mu priđe i udari ga po šlemu. Zazvučalo je kao zvono i ratnik je bio oboren na pod. Ostali se povukoše da se pridruže zidu od štitova dok je sve više i više Trojanaca ulazilo u megaron. Kalijad ubi jednog vojnika, a drugog šutnu i obori na pod, te zauze mesto kraj Banokla. Zid od štitova je najzad bio oformljen i načičkan kopljima, te Trojanci zastadoše. Opkolili su Mikenjane, ali nisu napadali. – Dakle, to je Hektor – reče Banokle. – Uvek sam se pitao da li je dobar kao što legende kažu. Veliko koplje, zar ne? Kalijad nije odgovarao. Mikenjani su bili gotovi. Ostalo ih je manje od tridesetorice. Istina je da su sa sobom nameravali da povedu više desetina Trojanaca, ali bilo je jasno da neće moći da se izvuku iz gužve živi. – Misliš li da može da bude gore od ovog? – upita Banokle. Kalijad je ugledao kralja Prijama da ulazi u megaron, okružen Kraljevim orlovima. Onaj pokvarenjak Helikaon je bio pored njega. Starac uzviknu Hektorovo ime i div potrča ka njemu da ga zagrli. Trenutak je izgledao nestvarno. Dok su Mikenjani očekivali smrt, okruženi razjarenim neprijateljima, dva čoveka su se grlila i smejala. Trojanci nastaviše da uzvikuju Hektorovo ime. Zlatokosi ratnik podiže ruke zahvaljujući na dobrodošlici, a zatim se okrenu i ledenim očima pogleda preživele Mikenjane.
– Ne vidim Argurija – reče Banokle. – Makar je to dobra vest. Ne bih želeo da protiv sebe imam i njega i Ubicu. – Kolan ga je pogodio strelom. – Prokletstvo! Takva smrt nije za velikog čoveka. – Neka te Zevs čuje i neka prokune Kolana zbog toga – odgovori mu Kalijad tiho. – Možda će nas Argurije sačekati na mračnom putu, možda nastavimo putovanje zajedno. – Voleo bih to – reče Banokle. Prekide ih Kolanov glas. – Kralju Prijame, možemo li da razgovaramo, pod primirjem? Kralj se odvoji od sina i oštro pogleda mikenskog vojskovođu. Potom mu rukom pokaza da pristupi. Kolan prođe kroz redove svojih ljudi i trojanskih ratnika. – Ako uspe da nas izbavi iz ovoga, poljubiću ga – reče Banokle. – Usne će ti postati crne – s negodovanjem promrmlja Kalijad.
XXXVI
KRALJEVA MUDROST Helikaon je posmatrao kako omrznuti Mikenjanin prolazi kroz zid štitova. Šaka mu se zgrčila oko drške mača i borio se da obuzda bes. Ovo je bio čovek koji je mučio Zidanta, ubio mladog Diomeda, i koji je te noći ubio i Argurija. Mržnja koja mu nije davala mira, govorila je Helikaonu da istupi i odrubi mu tu prokletu glavu s ramena. Ali, on je zatražio primirje i ono mu je dato. Čast je nalagala da mu bude dozvoljeno da govori. Nakon toga, ja ću te ubiti, pomislio je Helikaon. Kolan je prišao kralju i naklonio se. – Tvoji su se ljudi hrabro borili, kralju Prijame – rekao je. – Nemaš vremena za isprazno ćaskanje – osorno je uzvratio kralj. – Govori, a potom se vrati svojim ljudima i spremi se da umreš! – Govoriću. Mudar čovek zna kad mu je sreća okrenula leđa – odgovorio je Kolan tihim glasom. – Više ne možemo da pobedimo. Sudbina je protiv nas. Možemo, s druge strane, ubiti, možda, još stotinu vaših. To mogu da sprečim. Mogu i da ponudim svoje usluge Troji, kralju Prijame. Prijam je stajao i ćutke posmatrao Mikenjanina.
– Kako možeš da sprečiš svoje ljude da se bore? – upitao je napokon. – Znaju da su osuđeni na propast. – Mogu im reći da si se složio da ih pustiš, ako predaju oružje. Kad budu razoružani, možeš ih pobiti, uz malo štete. – Plemenit čin – reče Prijam podrugljivo. – Oni su, kako si i rekao, osuđeni na propast. Ovako, barem neće poginuti nijedan Trojanac. – A i ti ćeš živeti... – Tako je. Mogao bih ti biti od velike koristi. Poznati su mi svi Agamemnonovi planovi u vezi istočnih krajeva. Znam gde namerava da napadne, i koje je kraljeve pridobio. Znam imena svih saveznika princa Agatona u Troji. Mogu da kažem koga je trebalo da unapredi i koga bi uveo u najuži krug svojih prijatelja. – To je zaista vredna informacija – namršti se Prijam. – Da li imam tvoju reč da ćeš mi poštedeti život? – Imaš moju garanciju da nijedan Trojanac neće podići oružje na tebe. – A šta je sa Dardancima? – upita Kolan i pogleda Helikaona. – Oni koji su se borili za mene neće ti naškoditi – obeća Prijam. – Tvoje obećanje mene ne obavezuje – uzviknu Helikaon. – Ovaj čovek je zmija i zaslužuje smrt! – U mojoj ćeš palati slušati moja naređenja, Eneja – prasnu Prijam. – Tvoja zavada sa Kolanom može da čeka. Ne želim da izgubim još stotinu hrabrih ljudi samo zbog tvoje osvete. Da li imam tvoju reč, ili moram da te vežem?
Helikaon je pogledao Kolana u oči i u njima je prepoznao likovanje. To je bilo previše i on izvuče mač. Prijam stade između njih, a dvojica Orlova zgrabiše Helikaona za ruke. Prijam mu se unese u lice. – Hrabro si se borio za mene, Eneja, i ja sam ti zahvalan. Ne dozvoli da tvoj bes sve pokvari. Pogledaj oko sebe mlade vojnike koji mogu biti mrtvi ili osakaćeni za nekoliko trenutaka. Ovi mladići imaju porodice i decu, devojke ili žene. Ne zaslužuju da umru kako bi ti ostvario svoju osvetu. – Neću ga ubiti noćas u tvojoj palati. To je sve što mogu da obećam. – I to je dovoljno – reče Prijam. – Pustite ga. Helikaon spusti mač. Okrenuvši se ka Mikenjaninu, Prijam nastavi: – U redu, Kolane. Neka tvoji ljudi predaju oružje. Kolan se nakloni i vrati svojim ljudima. Nastala je prepirka kad im je rekao da će biti razoružani. Helikaon ugleda kako mladić sa ranom na licu nagovara vojnike da odbiju naređenje. Kolan ih je smireno ubeđivao da će im oružje biti vraćeno na obali, pre no što se ukrcaju na brodove. Helikaon je mogao da vidi kako se mnogim borcima ne sviđa ovakav obrt. Na licu im se očitavala neodlučnost – bili su borci i nije im bilo lako da se odreknu oružja. Ali, tu je bio njihov vojskovođa i hvalio je njihovo junaštvo, obećavao im je život. Bila je to previše dobra ponuda da bi je odbili. Trojanski vojnici se pomešaše sa Mikenjanima, oduzimajući im štitove, koplja, mačeve i šlemove. Na kraju su čak i grudni oklopi bili skinuti, te je sve ležalo u
gomili na sredini megarona. Lišeni oružja, Mikenjani nisu više bili zastrašujući – ličili su na običnu gomilu mladića koja je iščekivala da njihova sudba bude rešena. Kolan se vratio i stao pred Prijama. Kralj izdade naređenje i Trojanci uperiše svoja koplja ka neprijateljima. Mikenjanima postade jasno šta će se destiti. Neće ih pustiti, već će ih, ovako razoružane, pobiti. Pred njih istupi Prijam. – Mikenjani – rekao je ledenim glasom. – Ja sam Prijam, kralj Troje. Koliko vas prezirem, ne možete ni da zamislite. Moja kćerka Laodika leži mrtva u kraljičinim odajama. Mnogi od mojih odanih savetnika i prijatelja noćas hodaju mračnim stazama podzemnog sveta. Vaš vojskovođa je izdajnik, bespomoćni ste kao ovce – reče Prijam, a potom se okrenu i pogleda Kolana. – Želiš li nešto da kažeš svojim ljudima? Kolan odmahnu glavom, a Prijam pogleda smrknuta, prkosna lica Mikenjana. – A sad me čujte, Mikenjani. Radovao bih se da vidim vaša tela probodena, vaša grla preklana, vašu krv kako se proliva. Vaši krici bi uneli radost u moje srce. Umesto toga, dozvoliću vam da se vratite na svoje brodove. Vratiću vam oružje i poštedeti vam živote. Helikaon je na njihovim licima prepoznao nevericu i zanemelost. – Da, dobro ste me čuli – nastavio je Prijam, čiji je glas drhtao od besa. – Reći ću vam zbog čega ste pošteđeni. Veliki čovek je noćas umro ovde. Pitao sam ga da li nešto mogu da učinim za njega ili njegovu porodicu. Rekao je da nema porodicu, ali da bi, da ima snage, izabrao da
vama pomogne. Vi ste bili njegovi drugovi. Da, znate o kome pričam. Argurije je želeo da živite, ja i dalje želim vašu smrt. Kralj Troje želi da vas vidi mrtve, ali ovo je Argurijeva noć! Ove noći, on je moćniji od kraljeva! Dakle, živećete. Zavladala je tišina i Prijam se okrenu, te uperi prst ka Kolanu. – Vežite ga! – naredio je. Vojnici skočiše na mikenskog vojskovođu i svezaše mu ruke iza leđa. – Obećao si! – izbezumljeno je vikao Kolan. – Da, jesam, i neću prekršiti obećanje. Nijedan Trojanac ti neće nauditi. Izdao si ove hrabre ljude, a ponudio si da izdaš i svog kralja. Da, Kolane, voleo bih da saznam kakvi su Agamemnonovi planovi, ali, kao što rekoh, ovo je Argurijeva noć. Mislim da bi želeo da putuješ sa svojim ljudima. Možda će ti poštedeti život kako bi ponudio objašnjenje svom kralju. Možda i ne – Prijam prođe kroz liniju Trojanaca i stade ispred Mikenjana. – Ko sad zapoveda? – upitao je. – Ja – odgovori crnokosi mlađi čovek bistrih sivih očiju. Na licu mu je bila posekotina, koja je, mada zašivena, krvarila. – Zovem se Kalijad. – Lekari će se postarati za tvoje ljude. Čekaće vas na obali. Moji vojnici će vas otpratiti i poneće vaše ranjenike. – Možemo sami da ponesemo svoje ranjenike, kralju Prijame. – Neka bude tako. Oružje će vam biti vraćeno kod brodova. Mi ćemo, uz počasti, sahraniti vaše mrtve. – Argurije mi je bio prijatelj – reče Kalijad. – On mi je zadao ovu ranu i ja ću s ponosom nositi taj ožiljak.
– A Kolan? – Želiš li da bude odveden Agamemnonu, kralju Prijame? – Ne. Želeo bih da sa svoje kule posmatram kako vaši brodovi isplovljavaju i da slušam kako njegovi krici odjekuju Velikim zelenilom. Voleo bih da njegova patnja bude dugotrajna, bol razdirući, a smrt izvesna. – Kunem se da će tako i biti, kralju Prijame. Prijam se okrenu i upita Helikaona: – Da li je tvoja želja za osvetom sad zadovoljena, Eneja? – Zadovoljena je. To je bio čin milosrđa i Argurije bi bio zadovoljan. Okruženi trojanskim vojnicima, Mikenjani počeše da napuštaju megaron, a Helikaon konačno priđe svom prijatelju. Zlatokosi ratnik se široko osmehnu, raširi ruke i privuče Helikaona u kostolomni zagrljaj. – Ovog sam puta bio uveren da su te ubili! – Zar nemaš vere, prijatelju? Misliš li da bi nekoliko Gipta moglo da mi smrsi konce? Kako da se ne vratim kući kad se otac toliko namučio da mi pronađe nevestu? – Hektor pogleda ka galeriji. – Da li je to ona? Tako mi bogova, nadam se da jeste! Helikaon podiže pogled ka Andromahi. Stajala je u pocepanom hitonu, raspuštene plamenocrvene kose, sa lukom u ruci. – Da – reče Helikaon i oseti da će mu srce pući. – To je Andromaha. Potom se okrenuo i izašao iz palate. Išao je za trojanskim vojnicima koji su sprovodili pedesetoricu Mikenjana ka obali i njihovim brodovima. Umoran, i
telom i dušom, seo je na prevrnuti čamac i posmatrao kako lekari i vidari pomažu ranjenicima. Kolan je sedeo sam na obali i svezanih ruku tupo posmatrao more. Svetlo praskozorja obojilo je istok. Na obalu je pristiglo nekoliko kola, donoseći mikenske oklope i oružje. Helikaonu je sve ovo ličilo na san – to krvoproliće i užas, ona bitka u megaronu. Teško je bilo poverovati u ovoj tihoj zori da su ljudi umirali i da je sudbina kraljevstva bila na kocki. Ali on nije mislio o bici. Andromaha i Hektor. Bio je više nego srećan što je njegov prijatelj živ, i, da nije bilo Andromahe, mogao bi da bez griže savesti razmišlja o tome. Set i Oziris su se sukobili u njegovoj duši. Hektorov povratak ga je lišio jedine radosti zbog koje se borio. Neću dozvoliti da se to desi. Zamislio je kako se vraća u palatu po Andromahu. Mogao je da zamisli kako stoji pred Prijamom i nudi mu bilo šta za nju. Poput ledenog vetra, stvarnost rasprši njegove misli. Prijam je neće pustiti. Već ju je predstavio trojanskim građanima. Bila je ključna stavka ugovora sa kraljem Tebe pod Plakosom. Onda ću je ukrasti. Plovićemo Velikim zelenilom i započećemo zivot negde daleko od Troje. Ako učiniš tako osramotićeš Hektora, i izazvati sukobe i moguću propast u Dardaniji, i čitav ćeš život provesti u stalnom strahu od osvete i smrti. Da li je to ljubav? Da li je to život kakav želiš Andromahi? Da pobegne, izopštena iz porodice, prezrena i omražena.
Helikaon je osećao da je sva njegova snaga nestala. Nebo je postajalo svetlije i vazduh je bio ispunjen kricima morskih ptica, koje su nadletale i ponirale iznad zaliva. Krici su bili gladni života. Na obali iza njega, Mikenjani počeše da se ukrcavaju na galije. Ranjenici su podizani na palubu, a ribarskim mrežama je ukrcano oružje. Helikaon je video kako je vezani Kolan grubo poteran ka plovilu. Pao je na kolena i jedan mikenski ratnik ga šutnu, a zatim ga povuče i podiže na noge. Kad se razdanilo, galije su porinute u vodu, a poslednji članovi posade su se ukrcali na brodove. Helikaon je posmatrao kako se razvijaju jedra i vesla uranjaju u vodu. Trojanski vojnici su marširali nazad uz dugačku uzbrdicu koja je vodila ka gradskim kapijama. Galije su zaplovile ka zapadu, a preko vode doplovi krik koji mu zapara uši. Pratio ga je vrisak, pun agonije. Za njim dođe još jedan. Užasni zvuci su postajali sve tiši, možda zbog toga što su se galije udaljavale od kopna. Helikaon je začuo mekane korake iza sebe. Okrenuo se i ugledao Andromahu. Nosila je dugi zeleni plašt preko ramena. Helikaon ustade sa prevrnutog čamca i raširi ruke, a ona mu polete u zagrljaj. Poljubio ju je u čelo. – Volim te, Andromaho. To se nikad neće promeniti. – Znam, ali mi nismo gospodari svojih života. On podiže njenu ruku i poljubi je u dlan. – Drago mi je da si došla. Nisam imao snage da te potražim u palati. Počinio bih neku ludost i upropastio nas oboje.
– Mislim da ne bi – rekla je nežno. – Laodika mi je rekla da Hektora voliš kao brata. Ne bi učinio ništa što bi ga osramotilo. Poznajem te, Helikaone. A i ti bi trebalo da poznaješ mene. Nikad ne bih izneverila svoju porodicu. Oboje smo odgajani da poštujemo čast i dužnost, iznad svega ostalog. – Takva dužnost je prokleta! – besno je povikao. – Ne postoji ništa što bih više želeo nego da otplovim s tobom i da živimo zajedno. Da budemo zajedno. Kao da traži dopuštenje, Helikaon pogleda u nebo. Izlazeće sunce je obojilo oblake grimizom i zlatom, a iza mora, ka zapadu, nebo je bilo čisto i tirkizno. – Moram da idem. – Ostani još malo – pokušao je da je zadrži. – Ne – odgovori Andromaha očajno dok joj je stezao ruku. – Svakog trenutka, moja je odlučnost slabija – ona se oslobodi njegovog stiska. – Neka ti bogovi daruju sreću, ljubavi. – Kad su mi omogućili da te upoznam, već su mi je darovali. I to je više nego što zaslužujem. – Da li ćeš doći na moje venčanje u proleće? – Da li želiš da dođem? Suze su već maglile njen pogled i Helikaon vide kako se bori da ostane dostojanstvena. – Uvek ću želeti da mi budeš blizu, Helikaone. – Doći ću. Andromaha mu okrenu leđa i zagleda se u more. – Argurije i Laodika su umrli zajedno. Misliš li da su i sad jedno pored drugog? Zauvek? – Nadam se da je tako, svim svojim srcem.
Nesvesno, Andromaha čvršće stegnu ogrtač i zagleda mu se u oči. Pre nego što je otišla, ponovo povrati dostojanstvenost. – Zbogom, kralju Eneja. – Zbogom, boginjo. Primetio je da je zastala, ali je brzo nastavila dalje. Gledao je za njom sve dok nije prošla kroz veliku kapiju. Nijednom se nije osvrnula.
EPILOG
ZLATNA OGRLICA Do dolaska proljeća u Dardaniji je zavladao mir. Helikaonovi vojnici su iskorenili i najupornije odmetničke družine i sa poboljšanom komunikacijom između naselja i gradova zavade su sprečene pre no što su se mogle izroditi u nešto drugo. Vođe zajednica imale su pristup zvaničnicima u Dardanosu i nisu se više osećali izolovanim, te je Persefonina svetkovina u čast dolaska nove godine bila ispunjena srećom. Kraljica Halizija je predvodila procesiju do hrama na litici, noseći zlatnu krunu od lovorovog lišća i držeći u ruci Demetrin štap. Pokraj nje je hodao kralj Helikaon. Kraljičina trudnoća je bila vidljiva, ali niko o tome nije govorio. Tišinu je bilo teško podneti jer je Halizija mislila da zna šta se krije iza nje. Sažaljevali su je ili su vešto skrivali prezir. Kad je otpočela pesma i igra, Halizija se iskrade i vrati u vrt na litici. Bio je zarastao u korov i neodržavan, ali ona je u njemu provodila slobodno vreme, osamljena i prepuštena tišini. Nameravala je da oblikuje leje i odseče izdanke, ali tog dana je samo sedela i posmatrala ustalasano i blistavo more. Sluškinja joj je donela hladan napitak, te zahvali devojci i otpusti je. Dole, u zalivu, čekao je Helikaonov Ksant, a ljudi su radili na palubi, spremajući se za
plovidbu ka zapadu. Prvi brod u novoj plovnoj sezoni pristao je prethodnog dana, donoseći bakar i kalaj. Helikaonu je stigao poklon, i on se zadovoljno nasmejao kad ga je video. Neko mu je sa Kipra poslao izrezbareni luk, ukrašen srebrnom tetivom. Uz to je išla i kratka poruka: Sad stvarno možeš da budeš Gospodar srebrnog luka. Halizija ga je pitala ko mu to piše. Ispričao joj je o izgladnelom detetu koje ga je pomešalo sa Apolonom. – Kad o tome razmišljam, čini mi se da je bilo veoma davno – rekao je. – I pomogao si joj? – rekla je i nasmejala se. – Neumesno pitanje. Naravno da jesi, to ti je u prirodi. Iz Troje je stigla poruka i Helikaon joj je ispričao kakve su novosti. Odmetnik Agaton primećen je dok je u Miletu tražio brod za Mikenu. Princ Antifon je unapređen u krug kraljevih najbližih saradnika, i nagrađen novom palatom zbog hrabrog držanja u sprečavanju zavere protiv Prijama. Ova poslednja vest je odobrovoljila Helikaona. – Antifon je dobar čovek – rekao je. – Veoma mi je drag. Halizija izađe iz vrta i pođe stazom duž litice. I dalje je u daljini mogla da čuje zvuke gajdi i smeh gostiju. Prijatan zvuk. U svetu je malo smeha, pomislila je. Sela je u senku i zagledala se u morske ptice koje su se sjatile oko Ksanta. Potom je zadremala na toplom suncu, a, kad se probudila, već je vladao sumrak. Bacivši pogled duž staze, ugleda Helikaona kako napušta vrt. Dah joj je zastao u grlu, a srce je počelo ubrzano da kuca. Umesto
kraljevske odežde koju je nosio na Persefoninoj svetkovini, obukao je jednostavni beli hiton do kolena, obrubljen zlatnim koncem. Prisetila se vizije iz one užasne noći kad su je Mikenjani silovali i ubili joj sina. Skoro da je uspela da ubedi sebe da su to izmišljotine, prouzrokovane užasom koji je pretrpela. Ali, ta vizija Helikaona, odevenog u ovakvu tuniku, kako je traži na vrhu litice... Usta joj se osušiše i pomisli kako bi volela da to sakrije od njega. Helikaon joj mahnu kad je konačno ugleda. Uspravila se i čekala je. Nosio je mali paket, umotan u muslin. – Pomislio sam da ću te pronaći ovde, draga gospo – rekao je. – Moram da razgovaram sa tobom. – Ne! – uzviknula je oštro. – Ne smeš! Znam šta nosiš i ne smeš mi to dati! On je pogleda iznenađeno. – Kako možeš znati? – Moji snovi, Helikaone. Sećaš li se? More prepuno brodova koji nose krvožedne ljude, veliki grad u plamenu. Užas i očajanje! Videla sam nebo u plamenu i uzburkano more. Takođe sam videla i tebe, kako mi dolaziš, a u ruci nosiš zlatnu ogrlicu, ukrašenu lapis lazulijem. Razumeš li? Ako mi je daš, tad i ostale vizije moraju biti istinite! On je za trenutak stajao bez reči. – Shvatam – rekao je. – Ali, saslušaj me, Halizija. Ako su vizije istinite, obistiniće se, bez obzira da li ćeš ti da prihvatiš poklon ili ne. Jer ja sam već ovde i poklon jeste u mojoj ruci, baš kao što su vizije i predskazale. I da,
jednog dana će neprijatelj doći i doneti rat i tragediju na ove istočne obale. Takva je priroda zlih ljudi. Ipak, ne možemo živeti u večitom strahu. Ne možemo se kriti iza visokih zidina dok nam srca drhte od straha jer to nije život. Moramo prihvatiti potrebe i obaveze svakog dana i suočavati se sa svakim od njih ponaosob. Ti si kraljica Dardanije i narod te voli. Ja sam kralj i mene se boje. Uskoro ćeš roditi dete, dečaka, ako su tvoji snovi istiniti. Bilo bi bolje za njega, za tebe i za kraljevstvo, ako budemo prava porodica. Trebalo bi da se venčamo, Halizija. – Ti me ne voliš, Helikaone. Zakleo si se da ćeš se venčati samo iz ljubavi. On je uze za ruku i osmehnu se. – Nisi u pravu. Prema tebi gajim ljubav. Pored toga, poštujem te divim ti se. Ako bogovi budu dopustili, pronaći ćemo zajedničku sreću. Ili zadovoljstvo. Hladan povetarac se poigra njenom haljinom i ona zadrhta. – Kada ćemo to učiniti? – upitala je. – Sutra, dok su svi još na okupu zbog svetkovine. – Plašim se, Helikaone. On je privuče k sebi i zagrli je. – Budi moja žena, i ja ću biti štit koji će te zaklanjati od svih strahova. Osetila je snagu njegovih ruku i toplinu njegovog tela, i pribila se još bliže, osećajući se bezbednijom nego ikad ranije. Uzdahnula je i sklopila oči, poželevši da ovaj trenutak traje večno. Helikaon je pomilova po zlatnoj kosi i pruži joj svadbeni dar. Halizija ga primi uzdrhtalih ruku i skide
platneni omot. Ogrlica je bila izvanredne izrade, sačinjena od velikog broja sićušnih, zlatnih kvadrata, od kojih su mnogi bili obloženi sjajnim lapisom. Helikaon podiže ogrlicu i pričvrsti je oko njenog vitkog vrata. Njena koža zagreja metal. – Hajde da uđemo i objavimo vest – uzevši je za ruku, Helikaon je povede duž litice. Kad su stigli do vrta, ona još jednom pogleda ka moru. Ponovo je doživela viziju ogromne flote neprijateljskih brodova. Obrušavali su se na istočne zemlje. Ovog predivnog trenutka, Halizija o tome nije želela da razmišlja.
REĈNIK Gemelovi likovi odstupaju od Homerovog speva llijade. Rečnik je zasnovan na delima antičkih pisaca. Afrodita – boginja lepote, plodnosti i ljubavi. Bila je kćerka Zevsa i Dione, a drugi mitovi govore da je rođena iz morske pene. Bila je Hefestova žena, ali mu nije bila verna. Najpoznatiji smrtni potomak joj je Eneja. Paris joj je dodelio zlatnu jabuku jer je bila najlepša boginja. Agamemnon – mikenski kralj. Bio je sin kralja Atreja i unuk Pelopov (po kome je poluostrvo dobilo ime). Prema Homeru, vrhovni zapovednik grčke vojske u Trojanskom ratu. Bio je oženjen Klitemnestrom, kćerkom spartanskog kralja Tindareja. Imali su četvoro dece – Ifigeniju, Elektru, Hrisotemidu i Oresta. Andromaha – kćerka Ektiona, kralja frigijske Tebe, i Hektorova žena. Njena sudbina je jedna od najtragičnijih u grčkoj mitologiji. Izgubila je roditelje, osmoricu braće, muža i sina. Postala je robinja Ahilovog sina. Opisivao ju je Euripid, Vergilije, Homer, a naslikao je David. Anhiz – Enejin otac. U blizini Troje je začeo Eneju sa Afroditom. Apolon – olimpijski bog, jedan od najpoštovanijih. Bio je sin Zevsa i Lete. Artemida mu je bila sestra bliznakinja. Apolon je simbol svetlosti, muške lepote i
razuma. Smatrali su ga pokroviteljem umetnosti, posebno muzike, proricanja, streljaštva, stočarstva i medicine. Osnovao je svetilište u Delfima. Vođa Muza. Arej – božanstvo rata. Bio je sin Zevsa i Here, a u mitovima je predstavljen kao krvožedan i osvetoljubiv. Homer je opisao da se tokom Trojanskog rata borio na strani Trojanaca. Artemida – ćerka Zevsa i Lete, Apolonova bliznakinja. Bila je devica i lovkinja, obično je boravila u prirodi. Često je strelama kažnjavala ljudsku nadmenost. Asklepije – bog iscelitelj, sin Apolona i tesalske princeze Koronide. Koronida je bila u ljubavnoj vezi sa jednim smrtnikom, što je razljutilo Apolona, te ju je ubio. Iz njene utrobe je izvadio dete koje će postati veliki iscelitelj. Odrastao je uz kentaura Hirona. Kod Homera se spominje kao smrtni junak. Atrej – mikenski kralj, sin Pelopov, Menelajev i Agamemnonov otac. Moguće je da je Atrej bio i istorijski vladar Mikene u XIII veku pre n. e. birema – brod sa dva reda vesala (sa svake strane) i dve veslačke palube, koje su se nalazile jedna iznad druge. Dardanci i Dardanija – moćan ilirsko-trački narod. Po legendi, Dardanci su osnivači Troje i saveznici Trojanaca u ratu. Dardanija se prostirala u velikom delu južne Srbije. Demetra – boginja useva i obrađivanja zemlje. Kod Homera se ne pominje. Imala je sa Zevsom kćerku Persefonu, koju je oteo Pluton. Tragala je za otetom kćerkom prerušena u staricu. Bogovi su odlučili da Persefona kod muža provodi jedan deo godine, a kod
majke drugi, i tako su objašnjene smene godišnjih doba. Dionis (Bah) – bog plodnosti i vina. Bio je sin Zevsa i smrtne Semele. Odrastao je u prirodi, među nimfama. Bog širokih narodnih masa, a njegove obožavateljke bile su bahantkinje. džilitaši – laka pešadija naoružana kopljem za bacanje, dužine od 0,75 m do 1,5 m. Ektion – kralj Tebe u Kilikiji i Andromahin otac. Eneja – sin Trojanca Anhisa i boginje Afrodite, Dardanac poreklom. Homer ga je predstavio kao jednog od najvećih junaka u Trojanskom ratu. Podjednako je bio cenjen kao i Hektor. Rimski pesnik Vergilije napisao je spev Eneida, prema kom je Eneja branio Troju do poslednjeg daha, a zatim ukrcao preživele na dvadeset brodova i zaplovio na zapad. Na putu doživljava avanture kao i Odisej. Osnovao je grad Rim. Gipti – narod po kome je Egipat dobio ime. Had – vladar podzemnog sveta i mrtvih, sin Kronov i Rejin, brat Zevsov i Posejdonov. Njemu nisu podizali hramove, ali nije smatran zlim božanstvom, samo turobnim. Hekaba – Prijamova žena, trojanska kraljica. Rodila je Hektora, Parisa, Polidora, Kasandru i Poliksenu, a pored njih još četrnaestoro dece. Po mitu, posle pada Troje odvedena je u grčko ropstvo, gde je morala da gleda žrtvovanje svoje kćerke Poliksene. Euripid je napisao tragediju Hekaba. Hektor – trojanski princ, najstariji sin Prijama i Hekabe, Andromahin muž. Bio je najveći trojanski junak u ratu
protiv Grka. Homer opisuje da je poginuo u sukobu sa Ahilom, koji je, u ime osvete, danima vukao njegov leš oko trojanskih zidina. Helikaon – Trojanac, suprug Prijamove kćeri Laodike. Ranjen prilikom razaranja Troje, a život mu je poštedeo Odisej. Nakon rata otišao je u severnu Italiju i osnovao grad Patavijum. Herakle – najveći heroj antičke mitologije. Bio je sin boga Zevsa i smrtne žene Alkmene. Bio je ljubimac svih bogova, zbog toga mu je Apolon poklonio luk, Hermes mač, a Posejdon konje. Imao je najbolje učitelje, mada je pokazivao prek karakter. Smatralo se da je obavio dvanaest slavnih poduhvata (savladao je nemejskog lava, ubio lernejsku hidru, uhvatio divljeg vepra i kerinejsku košutu...) Najpoznatiji je po tome što je iz Podzemlja uspeo da iznese Kerbera. Bio je jedan od argonauta u potrazi za zlatmm runom Zevsovog ovna. Hermes – Zevsov glasnik i posrednik izmedu bogova i ljudi. Zaštitnik diplomata. Bio je sin Zevsa i Atlantove kćerke Maje. Izumeo je liru i frulu i poklonio ih Apolonu. hetere – naziv za kurtizane u antičkoj Grčkoj koje su se često isticale obrazovanjem, poznavanjem muzike i književnosti, a imale su uticaja i u politici. Hetiti – prvi indoevropski narod na tlu Male Azije, o kome se zna veoma malo. Prva saznanja o njma pružila je Biblija. Hetiti su bili poznati kao dobre zanatlije, posebno u radu sa metalima. Pretpostavlja se da na hetitskom heth značilo srebro.
Hidra – peloponesko čudovište koje je živelo blizu Lernejskog jezera. Bila je slična sedmoglavoj aždaji, a dah joj je bio otrovan. Herakle je jednom prilikom imao zadatak da ubije hidru. Itaka – Odisejevo ostrvo. Kasandra – Homer kaže da je bila najlepša Prijamova i Hekabina kćerka. Kasniji mitovi pominju da je imala proročki dar, kojim ju je obdario sam Apolon. Trojanci nisu poverovali u Kasandrina upozorenja i uneli su drvenog konja unutar zidina grada. Agamemnon ju je kao robinju doveo u Mikenu, gde su je ubili Klitemnestra i Egist. Kiklopi – jednooki džinovi. Po Homeru, nisu poštovali bogove i nisu poznavali zakone. Polifem je kiklop koji je zarobio Odiseja i njegove drugove. kiras – grudni oklop. Kreusa – Enejina žena, po mitu gine u obračunima posle pada Troje. Vergilije je opisao kako je njena sen predskazala Eneji pustolovine koje ga očekuju na putu ka zapadu. Ksant – prelepi besmrtni konj, ali i reka u blizini Troje, poznata i pod imenom Skamandar. Takođe i bog istoimenih reka. Zbog žute vode, trojanski Skamandar dobio je ime Ksant. Laodika – Homer je pominje u Ilijadi kao jednu od Prijamovih i Hekabinih kćerki. megaron – centralna prostorija u palatama mikenskog perioda antičke Grčke. Mikena – u drugom milenijumu pre nove ere, Mikena je bila jedan od najvažnijih centara grčke civilizacije.
Grad čija se vojna, ekonomska i politička moć prostirala do Krita, Pila, Atine i Tebe. Minotaur – čudovište sa glavom bika i ljudskim telom. Rođen je kao plod neprirodne veze Pasifaje i Posejdonovog bika. Krili su ga u lavirintu i hranili ljudskim mesom. Uz Arijadninu pomoć ga je ubio Tezej. U doba vladavine minojske kulture, postojao je poseban kult bika. Iz tog su vremena česti simboli bikovskih rogova. neftar – zapaljiva tečnost, u prevodu znači očišćenje. Reč je o nafti. Odisej – po Homeru, bio je kralj Itake i najistaknutiji junak u Trojanskom ratu. Bio je lukav, hrabar, vešt u pripovedanju, po mudrosti sličan bogovima. Odiseja opisuje desetogodišnji Odisejev povratak kući i Penelopi, koju prose sa svih strana. Olimp – planina u Grčkoj. Stari Heleni su je smatrali prebivalištem bogova. Paris – trojanski kraljević, sin Prijama i Hekabe. Hekaba je sanjala da će roditi baklju koja će zapaliti Troju. Bio je u ulozi sudije u sukobu Afrodite, Here i Atine, kad je prosudio da je Afrodita najlepša i uz njenu pomoć je oteo lepu Jelenu, suprugu mikenskog kralja Menelaja. To je bio povod za Trojanski rat. Tokom rata se nije pokazao kao junak. Pegaz – krilati konj, rođen iz veze Posejdona i Meduze. Na Olimpu je Zevsu donosio munje. Volele su ga Muze i postao je simbol za stvaralački uzlet mašte.
peltasti – vrsta lake pešadije. Ime su dobili po štitu u obliku polumeseca. Bili su naoružani i za blisku i za daljnu borbu. Penelopa – verna Odisejeva supruga. Pošto se Odisej nije vratio deset godina po završetku Trojanskog rata, Penelopu su prosili mnogi. Atina ju je posavetovala da kaže da će se udati za onog ko bude uspeo da kroz uši uspravljenih sekira odapne strelu iz Odisejevog luka. Posejdon – grčki bog mora. Sin Krona i Geje, Zevsov i Hadov brat. Stari Grci su verovali da živi na dnu mora i smatrali da je odgovoran za bure i poplave. Kad je bio dobre volje, krotio je talase i pomagao moreplovcima. Prikazivan je sa trozupcem, kao ozbiljan muškarac strogog lica. Od životinja, posvećeni su mu delfin, konj i bik. Prijam – poslednji vladar Troje. Sa svojih pedeset sinova i dvanaest kćeri živeo je u raskošnom dvoru. Trojanski rat ga je zatekao kao umornog starca koji je svu svoju vlast prepustio sinovima. Zbog izuzetnih sposobnosti voleo ga je Zevs, a zbog poštenja i dostojanstva cenili su ga svi, čak i Grci. Prilikom zauzimanja Troje, ubio ga je Ahilov sin Neoptolem. Scila i Haribda – Scila (Skila) je šestoglavo morsko čudovište, sa po tri niza zuba i dvanaest nogu. Haribda je čudovište koje je usisavalo vodu i stvaralo vrtloge nedaleko od Scile. Po Kirkinom savetu, Odisej je prošao pored Scile. Kasniji mitovi su pripovedali da je Scila bila lepa nimfa koju je ljubomorna Kirka preobrazila u čudovište. Troja – grad iz Homerove epopeje, poznat i pod imenom Ilij. Nemac Hajnrih Šliman je tokom sedamdesetih
godina XIX veka na Hisarliku u staroj Troadi vršio iskopavanja i otkrio tragove devet različitih naselja. Smatrao je da je najniže naselje u stvari drevni Ilij. Šlimanov naslednik Derpfeld dokazao je da se šesto naselje podudara sa Homerovim opisom Ilija, grada mikenskog perioda. Zevs – vrhovno božanstvo. Homer ga je nazivao ocem bogova i ljudi. Svrgnuo je sa prestola svog oca Krona i pobedio titane. Njegov presto se nalazio na Olimpu, ali je prava oblast njegovog obitavanja nebo. Upravljao je munjama i gromovima. Žena mu je bila Hera, ali je imao mnogo ljubavnica među boginjama i smrtnim ženama. Hera mu je rodila Areja, Hefesta i Hebu; Leta Apolona i Artemidu; Semela Dionisa; Leda Dioskure; Alkmena Herakla, itd.
DEJVID GEMEL
TROJA GOSPODAR SREBRNOG LUKA Za izdavača Bojana Ćebić Urednica Nataša Kašćak Lektorka Jelena Ignjatović Kompjuterska priprema AS Beograd Tiraž 1 000 Štampa Publish Gospodar Jovanova 63 Beograd ISBN 978-86-85957-18-5
