Baltasar Grasijan
Vrelo mudrosti Ili Pravila za život
Izvod iz dela Baltasara Gracijana od Don Vincencija Huana De Lastanosa
Sa španskog originala verno i brižljivo preveo Artur Šopenhauer Srpski prevod od Dr. Dragutina Nježića
Čitaocu, Pravednome ne treba zakona ni mudrome saveta.Pa ipak još niko nije toliko znao, koliko mu je trebalo. Nešto ćeš morati da mi oprostiš, a na nečemu da budeš zahvalan; to je, što sam ovu priručnu knjigu svetske mudrosti nazvao "Vrelo mudrosti", jer ona to i jeste već zbog poslovičnog karaktera i zbijenosti, a onda što ti u jednom potezu pružam svih dvanaest Gracijanovih dela, od kojih je svako na tako velikom glasu, da se njegov "Svetski mudrac",tek što je u Španiji izašao,odmah na francuski jezik preveo, na francuskom dvoru štampao i na njemu vrlo rado čitao. Ovo neka bude Spomenica Umu pri gozbi njegovih mudraca,u koju neka upiše ključ mudrosti, koji treba da se unese i u ostala dela, da bi se tako sa što većim uživanjem čitala. Don Vincencio Huan de Lastanosa Pisano godine 1653.
1. Današnjim danom sve je postiglo svoj vrhunac, a umetnost, sebe istaknuti, najviši. Više je danas nužno za jednog mudraca, nego u staro doba za njih sedam; i više se traži, da budemo danas gotovi sa jednim čovekom, nego pre sa jednim čitavim narodom. 2. Srce i glava dva su sunčana pola naših sposobnosti; jedan bez drugog bilo bi pola sreće. Nije dosta razum: traži se još i čuvstvo.Nesreća je za ludu, što ne pogodi pravoga poziva u staležu, službi, zemlji i druženju. 3. Svoje namere ostavi u neizvesnosti. Već time, što se čude novome, ceni se tvoj uspeh. Igrati sa otvorenim kartama niti je korisno niti je ugodno. Ne kazujuće svoje namere odmah, izazivaš očekivanje, naročito ako si po visini svoga položaja predmet opšte pažnje. Pri svemu ostavi, neka se nazire nešto tajanstveno i samom svojom zatvorenošću pobuđuj strahopoštovanje. Šta više i kad se izražavaš, kloni se, da budeš izrazit; u ophođenju ne smeš svakome iskazati sve, što ti je na srcu. Pažljivo ćutanje svetinja je mudrosti. Namera, koja se lako sagleda, nikada se mnogo ne ceni, šta više izložena je kuđenju; pa ako ti još ne pođe srećno za rukom, bićeš dvostruko nesrećan. Ugledajmo se na Božja dela; i ona drže čoveka u neizvesnosti i nemiru. 4. Znanje i hrabrost: na njima se zida veličina. Oni stvaraju ono, što je besmrtno, jer su i oni besmrtni. Svaki vredi onoliko, koliko zna, a mudar može sve. Čovek bez znanja – svet u mraku. Uviđavnost i snaga – oči i ruke. Bez hrabrosti znanje je neplodno. 5. Obveži. Idola ne čini onaj koji ga pozlaćuje, već onaj koji mu se klanja. Mudar gleda radije, da ljudima treba, nego da su mu zahvalni; vući ih na lancu nade, način je dvorske gospode, a oslanjati se na njihovu blagodarnost, običaj je naivnog seljaka; ovo potonje toliko je zaboravno, koliko se prvo dobro pamti. Više se dobija iz zavisnosti, nego od uložene učtivosti. Ko je ugasio žeđ, okreće brzo leđa vrelu, a isceđena narandža pada sa zlatne činije u smeće. Dođe li kraj zavisnosti, brzo će se naći sporazum, a s ovim i poštovanje. Neka ti je dakle glavna pouka iz iskustva, da održavaš u nadi, ali da je nikada ne zadovoljiš; šta više brini se, da ostaneš uvek potreban svakome pa i krunisanoj glavi. Ipak ni pri tome ne treba preterivati; ne bi valjalo da ćutiš dotle, dok onaj, kome si potreban ne učini grešku, a ni to,da radi svoje koristi pustiš, da mu odatle nastane nenaknadiva šteta. 6. Usavršavaj se. Niko se nije savršen rodio. Čovek se usavršava svakim danom u samom sebi i svom zanimanju sve dok ne dostigne vrhunac svog savršenstva, gde su sve sposobnosti potpune i sve dobre osobine razvijene. Ovo se poznaje po tome, što ukus postaje uzvišen, mišljenje razbistreno, sud zreo i volja čista. Ima ih, koji nikada ne postignu usavršenje; jednima uvek nešto nedostaje, drugi sazrevaju kasno. Usavršen čovek, mudar u svome govoru, vešt u svome radu, prima se u poverljivo društvo među pametne ljude; šta više ovi ga traže.
7. Čuvaj se, da ne pobediš svoga starešinu. Sve nadmašiti omraženo je, a nadmašiti svoga gospodara upravo je ili ludorija ili gorka sudbina. Nadmoćnost je omražena od pamtiveka; ukoliko više mora to da bude, kad se nadmoćnost ističe nad nadmoćnost samu? Čovek niska roda, a oprezan, taji svoje odlike; čak svoju ličnu lepotu skriva možda time, što se oblači nebrižljivo. Dogodiće se, da nam drugi prizna, da nije tako srećan kao mi, ni tako dobre ćudi kao mi, ali nikad i niko, da nije tako razuman kao mi, utoliko manje kakav vladar, jer je razum upravo osobina vladara i stoga je svaki napad na njega zločin uvrede veličanstva. Oni su vladari, hoće to da budu i to je najglavnije. Oni ne brane da im se pomogne, ali ne trpe da ih neko nadmaši; stoga savet, njima dat, neka izgleda više kao podsećanje na nešto, što su zaboravili, nego kao postavljena svetlost, da nađu, što nisu mogli naći. Srećnu pouku za ovu prefinjenost daju nam zvezde, koje i ako su same jasne i svetle i deca sunca, ipak ne bivaju nikada tako drske, da se mere s njegovim zracima. 8. Ne budi strastan. Ne biti strastan osobina je najviše duhovne veličine; njena nadmoćnost otkupljuje nju samu ispod jarma prostih spoljnih utisaka. Nema veće vlasti od one nad samim sobom i nad svojim slabostima; ona postaje trijumf slobodne volje. Ako strast nekada i zadobije čoveka, ipak ne sme prići tom činu i to tim manje, što je čin veći. To je blagorodan način; njime ćeš uštedeti sebi neprijatnosti, pa šta više doći i do ugleda najkraćim putem. 9. Odriči greške svoje narodnosti. Voda dobija dobra ili loša svojstva onih slojeva, kroz koje teče, a čovek od podneblja, u kome je rođen. Jedni imaju više da zahvale otadžbini nego drugi, jer ih obuhvataše povoljnije nebo. Nema narodnosti, pa ni među najobrazovanijima, koja bi bila prosta od grešaka samo njoj svojstvenih; njih susedne narodnosti ne prestaju kuditi ili stoga, da se od njih sačuvaju ili da se njima teše. Treba odati čast onome koji zna, da ispravlja takve mrlje svoje narodnosti na njoj samoj ili bar da ih skriva. Time se stiče pohvalan glas o sebi, jer ćeš uvek čuti, gde se kaže, da je taj jedini među svojima; a šta se od čoveka najmanje očekuje, najviše se ceni. Isto tako ima grešaka u porodici, zanimanju, činu i starosti. Sastanu li se sve pri jednom istom čoveku, a da na njih ne pazi, to one naprave od njega nesnošljivo čudovište. 10. Sreća i slava. Kao što je sreća nestalna, tako je slava trajna; sreća za život – slava posle njega; sreća protiv zavisti – slava protiv zaborava. Sreća se želi, a tek po katkad joj se pomogne; slava se međutim zadobija. Želja za slavom potiče iz vrednosti, Fama je sestra Giganata, ona uvek ide za prekomernim, ogromnim ili čudesima, ali uvek ili predmetu odvratnosti ili odobravanja. 11. Druži se sa onim, od koga možeš učiti. Prijateljsko druženje neka ti bude škola znanja, a zabava vaspitna pouka. Od svog prijatelja sebi pravi učitelja i pusti, neka se uzajamno mešaju: korist od učenja i zadovoljstvo od zabave. Druženjem sa uviđavnim ljudima dobija se dvostruko, jer za ono što kažeš, primaš odobravanje, a od onog, što čuješ, crpiš korist. Obično je naš lični interes, to što nas vodi u dodir sa drugima, ali je ovde nešto uzvišenije. Pažljiv čovek posećuje često one velikane, čije kuće nisu dvorci taštine, već gledališta veličine. Ima
gospode, koja su na glasu svetske mudrosti; i nisu samo oni svojim primerom i ponašanjem proroci svega, što je veliko, već i ona četa oko njih sačinjava dvostruku akademiju svakovrsne dobre i plemenite mudrosti. 12. Priroda i umetnost: materija i delo. Nema lepote, koja je bez doterivanja, a svaka se savršenost izvrgne u varvarstvo, ako je umetnost ne uzdigne; umetnost odmaže lošem, a usavršava dobro. Priroda nas izneverava obično kod onog, što je najbolje, ali mi tada pribegavamo umetnosti. Najbolji prirodni dar bez umetnosti surov je, a tek upola savršeno je ono, čemu nedostaje obrazovanje. Svaki čovek bez vaspitanja nekako je surov i za svaku vrstu usavršavanja potrebna mu je uglađenost. 13. Deluj sad po jednoj sad po drugoj nameri. Život je čovekov rat protiv zala čovekovih. Rat vodi mudrost služeći se ratnim lukavstvom ukoliko se tiče namere. Mudrost ne radi nikada onako kako govori, već samo nišani, da zavara. Nastojeći uvek, da sakrije svoju igru, vešto zamahne na prazno, a u istini izvrši nešto neočekivano. Da obrati pažnju neprijatelja, mudrost pušta da doznaju jednu njenu nameru, ali toj svojoj nameri odmah okreće leđa i pobeđuje drugom namerom, na koju niko nije ni pomišljao. No dogodi se s druge strane, da je pretekne pronicljivo oštroumlje svojom opreznošću, pa je vreba sa puno lukavosti: oštroumlje očekuje uvek baš protivno od onog, što mu se stavlja do znanja i onda odmah upoznaje svu lukavu igru. Tada prvu nameru uvek propusta i čeka na drugu, pa čak i na treću. Sada mudrost, koja je videla, da su ulovili u pretvaranju, upire iz petnih žila i nastoji, da obmane samom istinom: da zametne trag svome lukavstvu, ona menja igru i predstavlja za izveštačeno ono, što nije izveštačeno tako da svoju prevaru osniva na potpunoj iskrenosti. Ali oštroumlje stoji na straži, napreže svoj pogled, vreba i razabire, da je mrak, ono, što mu se pod svetlo podmeće i otkriva onu nameru,koja je što iskrenija, tim varljivija. Tako ratuju lukava mudrost Pitonova i pronicljivo oštroumlje Apolonovo. 14. Stvar i način. Nije dovoljno ono, što je u stvari glavno; potrebne su i okolnosti, koje stvar prate. Rđav način kvari sve, pa i ono, što je pravedno i razumno; dobar način naprotiv može da nadoknadi i jedno i drugo i sve, čega u istinu nema; on pozlaćuje i što ne postoji, istinu zaslađuje, a staro čini mladim. Ono "kako" čini mnogo kod stvari. Uljudnost osvaja srca. Lepo ponašanje je nakit života, a svaki ugodan izraz pomaže čudesno i odmah. 15. Traži dobre pomoćnike. Sreća je moćnih, što mogu da okupe oko sebe ljude odlične uviđavnosti; ovi im ne daju da dođu u opasnost zbog neznanja, jer sva sporna pitanja rešavaju oni za njih. Nešto veličanstveno leži u tome, imati mudre ljude u svojoj službi; to vredi više nego varvarski ukus Tigranov, koji je tražio uživanje u tome da mu služe zarobljeni kraljevi. Najkrasnije i najbolje u životu jeste veštačkim načinom zadobiti sebi za sluge one koje je priroda obdarila više nego tebe. Znanje je dugo, život je kratak, a ko ništa ne zna taj i ne živi. Neobična veština sastoji se u tome, da učiš bez velike muke i to da učiš mnogo i od mnogih i pomoću svih njih da postaneš učen. Ako posle staneš i ti na skupštinama govoriti za mnoge, stećićeš glas proroka tuđim znojem, jer iz tvojih usta govori njih toliko, koliko ih je bilo, pomoću kojih si učio. Pomoćnici, čijim se duhom služiš,
ispituju i sabiraju najpre materijal, a onda stave pred tebe pozitivno znanje u odabranom stanju. Ako pak nisi u stanju da imaš mudre ljude u svojoj službi, traži koristi od njih u opštenju. 16. Uviđavnost zajedno sa poštenom namerom: jamči siguran uspeh. Dobar razum spojen sa zlobnom voljom od vajkada je bio odvratno čudovište. Zlobna namera je otrov svake savršenosti, a pomognuta znanjem, kvari savršenost na finiji način. Neka je prokleta svaka ona nadmoćnost, koja se upotrebljava za ono, što je odvratno! Znanje bez razuma dvostruka je ludost. 17. Izmena u načinu postupanja. Ne postupaj uvek na isti način, ako hoćeš, da zbuniš pažnju svojih protivnika,ali ne uvek iz prvobitne namere, jer će oni brzo uočiti taj jednoliki hod, pa će te preteći ili ti pomrsiti posao. Lako je pogoditi pticu koja leti uvek u jednom pravcu, ali ne onu koja krivuda. No ni iz druge namere se ne sme uvek delovati, jer već drugi put poznaju protivnici varku. Zluradost vreba i treba mnogo prepredenosti da je zavaraš. Ne odigrava igrač nikada onu kartu koju protivnik očekuje, još manje onu koju protivnik želi. 18. Vrednoća i darovitost: ako nisu obe zajedno, ne može se čovek nikada odlikovati; naprotiv, ako su zajedno, odlikuje se u najvećoj meri. Vrednoćom dotera osrednja glava dalje, nego darovitija bez nje. Rad je cena, po koju se kupuje slava: što je jeftino i vredi malo. Čak i u najvećim znanjima nedostajala je nekima samo vrednoća, a darovitost ostavljala ih je malo kad. Smisao za visokim opravdava činjenicu, da je draže na višem mestu biti osrednji, nego na nižem odličan; ali biti osrednji na najnižem, a moći biti odličan na najvišem položaju, pa se sa tim zadovoljiti, to se ne da opravdati. – Uz prirodu i umeće traži se dakle vrednoća, da ih zapečati. 19. Ne očekuj više, nego što treba. Nesreća je obično svega,što je znamenito, što se ne može nikada izjednačiti sa onim preteranim pojmovima, koji se o njemu stvaraju. Nikad nije moglo ono, što je stvarno, dostići ono, što je uobraženo, jer lako je sebi zamisliti savršenstvo, ali ga je teško oživotvoriti. Moć uobraženja udružuje se sa željom i otuda ima uvek veći pojam o nečemu, nego što je na samoj stvari.Ma koliko da je nešto izvrsno, ipak nije dovoljno, da zadovolji unapred stvoreni pojam o njemu; pošto ono taj pojam zatiče pod obmanom njegovog vlastitog očekivanja, to će pre razbiti njegovu zabludu, nego izazvati divljenje. Nada je krivotvoritelj istine; nju treba da upućuje mudrost, a ona da vodi brigu o tome, kako će naslada biti veća od očekivanja. Da bi pri pojavi izvesnog događaja dobili o njemu kakvo-takvo mišljenje, nužno je, da obratimo pažnju, ali od predmeta pažnje da ne tražimo više nego što može da nam da. Uvek je mnogo bolje da stvarnost prevaziđe očekivanja i da je više nego što se mislilo. To pravilo ne vredi kod zla, jer kad se u zlu pretera, radujemo se što se ono preterano nije dogodilo, pa nam tada i ono, čega smo se kao strašila bojali, postaje snošljivo. 20. Čovek svoga stoleća. Veliki ljudi zavise od vremena. Nisu se svi zatekli u onom vremenu, koje su zaslužili a mnogi se istina zatekoše, no ne imaše kad da ga iskoriste. Neki bejahu dostojni boljega veka, jer se svako dobro
ne proslavlja svagda. Svašta ima svoje vreme, pa i najbolje vrline podvrgnute su modi. Ipak mudrac ima prednost: on je besmrtan, pa nije li ovo njegov vek, to će biti mnoga druga. 21. Veština biti srećan. Za sreću ima pravila, jer za pametnog nije sve slučaj. Napor može da pomogne sreći. Neki se zadovoljavaju time da dobroćudno stanu pred vrata boginje sreće i čekaju dok im se otvori. Drugi, već bolji, streme napred i služe se svojom pametnom odvažnošću, da na krilima njene vrednosti i hrabrosti dostignu boginju i dobiju njenu milost ali, pravo misleći, nema drugog puta osim puta vrline i opreznosti, jer svako ima upravo toliko sreće i nesreće, koliko uma i bezumlja. 22. Čovek sa blagotvornim znanjem. Pametni ljudi snabdeveni su elegantnom načitanošću, punom ukusa, imaju savremeno znanje o svemu, što je na dnevnom redu i izražavaju se učeno i otmeno. Drže u pripravnosti duhovitih i šaljivih izreka i plemenitih dela, koje znaju, da upotrebe u pravo vreme. Često je dobar savet bio bolje upotrebljen u obliku šale, nego u najozbiljnijem poučavanju, a pokretno znanje mnogima je više koristilo, nego svih sedam veština, pa ma kako da su slobodne. 23. Budi bez mane, jer je to neizbežan uslov za savršenstvo. Malo ih je, koji bi bili bez ikakve greške bilo fizičke bilo moralne; te svoje greške ljudi iskreno vole – inače bi ih mogli lako izlečiti. Sa sažaljenjem gleda mudrac sa strane, kako se često celom društvu uzvšenih sposobnosti drsko prikačila kakva mala greška; a dovoljan je samo oblačić, pa da baci u zasenak čitavo sunce. Takve su mrlje našeg ugleda; njih zloba odmah otkrije, pa se uvek na njih vraća. Najveća bi veština bila pretvoriti mane u vrline, kao što je Cezar svoju fizičku grešku znao da pokrije slavom. 24. Obuzdavaj moć uobražavanja. To ćeš postići time, ako je čas grdiš, čas potpomažeš. Ona je svemoćna nad našom srećom, pa čak i naš razum katkad ispravlja. Ona može da dobije tiransku moć, pa se ne zadovoljava s tromim posmatranjem, već se razradi, preovlađuječesto čitavim našim bićem i ispunjava ga veseljem ili žalošću prema tome, kakva je ludorija na koju se nameri. Ona čini da smo zadovoljni ili nezadovoljni sami sobom. Nekima predstavlja trajnje patnje i postaje mučitelj tih budala; drugima pokazuje same miline i srećne događaje, da ih nesvestica hvata od veselja. Ona je kadra sve, ako joj naša prisebnost ne nametne uzde. 25. Treba znati razumevati migove. Nekad bejaše umetnost nada sve umetnosti znati govoriti; sada to nije dosta; mora se znati i pogađati naročito onda, gde se radi o tome, da raspršimo svoju sopstvenu obmanu. Ne može biti veoma razuman onaj, koji lako ne razume. Ima čak onih, koji kopaju srca i takvih, koji su hijena ovake namere. Baš istine, do kojih nam je najviše stalo, izgovaraju se uvek samo na pola; ipak ih pažljiv čovek pojmi u punom smislu. Obuzdavaj svoje verovanje pri svemu, što želiš, a udri ga mamuzom kod onog , što mrziš.
26. Pronalazi tuđe slabosti. To je umetnost, kojom se pokreće volja drugih. Zato je potrebno više veštine nego snage. Treba znati, kako se sa ovima može izaći na kraj. Nema ni jedne volje, koja ne bi imala svog naročitog nagona i koja nije po raznolikosti ukusa različita. Svi su idolopoklonici: jedni časti, drugi interesa, većina uživanja. Veština se sastoji u tome, da se sazna idol svakog pojedinca, pa onda da se utiče na njega. Znamo li, što je za koga sredstvo, koje ga pobuđuje, to je kao da smo našli ključ za njegovu volju. Treba onda dotaknuti srž ili primum mobile u njemu (ovo ne mora da bude ono što je u njegovoj prirodi najviše, već što je najniže, jer na svetu ima više nesređenih, nego sređenih naravi), zatim vaspitati njegovu naklonost, onda ga sa jednom reči pokrenuti i konačno pomoću onoga čemu je najviše sklon izvršiti glavni napad; tako će njegova slobodna volja bezuslovno biti šah-mat. 27. Više uvažavaj intenzivno nego ekstenzivno. Savršenost se ne sastoji od količine već od kvaliteta; sve što se odlikuje, retko je i malo ga je. Količina i masa neke stvari čine je neznatnom. Pa i među ljudima divovi su ponajčešće sitni ljudi. Neki ocenjuju knjige po njihovoj debljini, kao da su pisane za vežbanje ruku a ne glave. Ekstenzivnost sama ne vodi nikad preko osrednjeg i muka je univerzalnih glava u tome što želeći da u svemu budu stručne, nisu to ni u čemu. Intenzivnost je naprotiv ono, iz čega izvire vrlina i to herojska, ako se radi o uzvišenom. 28. Ne budi ni u čemu prosečan. Najpre ne u ukusu. O velikog li mudraca, kojega je porazilo, što mu se stvar svidela svetini!1 Dok opšte burno odobravanje ne zadovoljava razumnog, dotle se mnogi, u lovu za popularnošću toliko pretvaraju da im je miliji dah svetine,nego nadahnuće Apolonovo. A onda ne u razumu. Ne traži zadovoljstvo u tome, da ti se narod čudi, jer mu neznanje ne dozvoljava da se izdigne iznad čuđenja; dok se opšta glupost nečemu čudi, razum otkriva prevaru. 29. Budi pravedan. Taj stoji uvek na strani istine s toliko čvrstine, da ga ne može naterati ni starost svetine ni sila despota,da prekorači granicu pravednosti. No ko je taj Feniks pravičnosti? Zaista, malo pristalica ima pravda. Mnogi je, istina, hvale, ali ne za svoju kuću. Drugi idu za njom, dok još nije opasno, ali je se tada prevrtljivi odriču, a političari joj se rugaju. Jer ona ne poznaje nikakvih obzira, pa bilo da se sukobi sa prijateljstvom, sa silom ili sa svojim sopstvenim koristima; a baš tu i leži opasnost, da se od nje ne odmetnemo, kao što se odmeću prevrtljivci izgovarajući se, da ne bi bili na putu namerama viših od sebe ili državnom rezonu. No stalan čovek smatra svako pretvaranje za neku vrstu izdaje; on polaže svoju vrednost više u nepokolebljivu stalnost, nego u svoju pamet; on se uvek nalazi tamo, gde je istina, pa otpadne li od koje stranke, to nije zbog njegovog vrdanja, već zbog vrdanja stranke, koja je još pre toga otpala od istine.
1
Jedan grčki govornik pitaše začuđeno svoje prijatelje, kada mu narod odobravajući pljeskaše:" Da ja ne rekoh nešto besmisleno?"
30. Ne upuštaj se u posao koji ne stoji na dobrom glasu, još manje u ortake, jer se time lakše stiže do prezrenja nego do ugleda. Ima svakovrsnog ćudljivog sveta, koga se pametan kloni; a ima ih i sa tako čudnovatim ukusom, da uvek grabe za ono što su mudri odbacili, pa im se još sviđa, što oni rade, što niko neće. Time, istina, postaju svuda poznati, ali više kao predmet ismejavanja, nego poštovanja. Oprezan čovek neće se usuditi na upadljiv način odlučiti ni na ono, što je pametno, a još manje na nešto, što njegove prijatelje čini smešnim. Mi te poslove nećemo ovde nabrajati, jer je javno prezrenje udarilo na njih dovoljno vidljiv žig. 31. Valja poznavati srećne i nesrećne, da se prvih možeš držati, a drugih se kloniti. Nesreća je većinom kazna zbog budalaštine i za učešće nema zaraznije bolesti. Ne otvaraj nikad vrata ni najmanjem zlu, jer će se za njim uvući mnogo drugih i većih. Kod igre najveća umetnost se sastoji u dobrom škartiranju; i najmanja karta one boje koja je adut, vrednija je, nego najveća ona, koja je to pre bila. Ako smo neodlučni, najpametnije je držati se uz razborite i oprezne, jer će pre ili posle oni dostići sreću. 32. Budi na glasu kao uslužan. Ugled onih, što su na državnom kormilu zavisi mnogo od toga da li su predusretljivi; ljubaznost je svojstvo vladara, koji zadobija opštu ljubav. To i jeste jedina prednost koju nam daje najviša moć: da možemo činiti više dobra nego svi ostali. Prijatelji su oni koji dokažu prijateljstvo. Ima I takvih ljudi koji nastoje da budu neuslužni ne toliko, što bi im bilo teško biti uslužnim, koliko iz pakosti; oni su potpuna suprotnost božanske blagosti. 33. Znati ukloniti se. Ako je veliko pravilo života znati poricati, onda je još veće pravilo znati kakvih se poslova i osoba moramo kloniti. Ima raznih poslova, koji su gubljenje skupocenog vremena. Upražnjavati takve poslove gore je nego ništa ne raditi. Nije dovoljno za razboritoga, da ne bude nametljiv, već se mora i za to brinuti, da se ni drugi njemu ne nameću. Ne smemo toliko pripadati drugima, da najzad ne pripadamo ni sami sebi. Isto tako ne smemo ni zloupotrebljavati naše prijatelje i tražiti od njih više, nego nam daju. Sve što je prekomerno, ne valja, a naročito ako se radi o druženju. Mudrom umerenošću najlakše ćemo zadobiti ljubav i poštovanje drugih, jer se u umerenosti ceni pristojnost, a ovu neće niko od sebe odgurivati. Čuvaj, dakle, slobodu svog mišljenja, od srca ljubi sve, što je odabrano i nikada ne čini nasilja na iskrenosti svog dobrog ukusa. 34. Poznaj svoju glavnu sposobnost, svoju nadarenost koja se najviše ispoljava; nju onda vaspitavaj, a sve ostale samo potpomaži. Svako bi postao odlučan bar u nečemu kada bi doznao da je u tome jak. Posmatraj stoga ono tvoje svojstvo koje preteže najviše i njemu posveti svu svoju pažnju. Kod jednih prevlađuje razum, kod drugih hrabrost; ali najviše njih silom guši svoje prirodne darove i tako ne stignu ni u čemu do nadmoćnosti. Ono, što je u početku laskalo našoj strasti, otkrije se vremenom, ali kasno, kao varka.
35. Razmišljaj i to najviše o onom, do čega ti je najviše stalo. Glupaci propadaju stoga, što ne razmišljaju: oni nikada ne vide na stvarima ni polovinu onoga, što je tu, pa pošto se tako malo naprežu, ne mogu da poznaju ni svoju vlastitu korist ili štetu, to polažu veliku važnost na ono, do čega im je malo, a malu na ono, do čega im je mnogo stalo, prosuđujući uvek naopako. Mnogi ne gube razum stoga, što ga i nemaju. Ima stvari, koje se moraju sa svom duševnom snagom istraživati, a onda u dubini duše čuvati. Mudar čovek razmišlja o svemu, ali sa razlikom: on se udubi u ono, kod čega nađe razlog i otpor, i misli, da u njemu ima još nešto više, nego što on misli; tako njegovo razmišljanje dospe upravo toliko daleko, koliko i njegova zabrinutost. 36. Probaj svoju sreću, da bi znao, u kakav bi se posao mogao upustiti. Do toga je više stalo nego do ispitivanja svoga temperamenta. Ako je luda onaj, koji se u svojoj četrdesetoj godini obraća Hipokratu radi svoga zdravlja, još je veća onaj, koji se tek tada obraća Seneki, mudrosti radi. Velika je veština znati upravljati svojom srećom. To biva tako, da čas na nju čekamo, jer se kod nje i čekanjem uspe nešto postići, čas opet da je u pravo vreme upotrebimo, jer ona ima svoj red, koga se drži, kad nam pruža priliku; no njeni su koraci tako nepravilni, da joj se hod ne može naučiti. Ko ju je srećno našao, neka drsko korača napred, jer ona strasno voli odvažne, a – kao lepa žena – i mladiće. Ali ko nema sreće, neka se povuče i neka ništa ne radi, da ne bi svojoj zlosrećnoj zvezdi,koja je već iznad njega , privukao još jednu. 37. Poznavati doskočice i znati ih upotrebiti. To je u ophođenju pitanje najveće uglađenosti. Doskočice se bacaju, da se ogledaju ćudi, a pomoću njih preduzimamo i najskrovitija i ujedno i najdublja ispitivanja srca. Druga njihova vrsta su zlobne i pakosne doskočice, otrovom zavisti zaražene ili otrovom strasti napojene. To su često nepredviđene munje, zbog kojih se odjednom pada iz potpune ljubavi i poštovanja. Ima ih, koji su, pogođeni jednom takvom rečicom izgubili najveće poverenje visokih, a bogme i nižih lica, koja se inače nisu mogla ni malo zastrašiti ni potpunom zaverom nezadovoljene svetine ni zlobom pojedinaca. Opet jedna treća vrsta doskočica deluje u obrnutom smislu, jer podiže i učvršćuje naš ugled. Ali ih moramo dočekati sa istom veštinom sa kakvom ih je namera uhvatila. Veoma oprezan čovek ih pak može i predvideti, a kada se za zlo sazna unapred, lako je odupreti mu se, jer svaki predviđeni hitac promaši metu. 38. Kad si u dobitku, oprosti se sa srećom; tako to čine svi igrači na glasu. Lepo odstupanje vredi isto toliko koliko i odvažan napad. Treba da sačuvaš svoja dela i onda, kada ih je dosta i kad ih ima mnogo. Dugotrajna sreća uvek je sumnjiva; prekinuta je pouzdanija, a ono njeno ljutkasto-slatko godi šta više ukusu. Što se gomila više sreća na sreću, tim je veća opasnost, da se ne skliznu i ne srozaju. Visina sreće meri se često po kratkoći njenog trajanja, jer se sreća umori, ako jednoga dugo drži na plećima. 39. Treba znati kad je nešto zrelo , pa tek onda u njemu uživati. Sva dela prirode dospevaju do vrhunca savršenosti: dokle rastu, a onda opadaju. Naprotiv među delima umetnosti samo ih je malo, koja su doterana dotle, da ih ne bi trebalo popravljati. Prednost dobrog ukusa sastoji se u tome, što svaki predmet zna da uživa u
svojoj savršenosti. Svi to ne mogu,a oni, koji bi i mogli , ne razumeju. Pa i za plodove uma ima takav čas zrelosti; ovaj čas zrelosti važno je znati koliko radi ugleda toliko i radi iskorišćavanja. 40. Gledaj da zadobiješ naklonost svojih bližnjih. Zadobiti opšte poštovanje, mnogo je; ali je još više zadobiti opštu ljubav. Donekle to zavisi od naklonosti prirode, ali više od naprezanja; prva polaže temelj, potonje na njemu zida. Odlične sposobnosti jesu potrebne, ali nisu dovoljne. Ako smo jednom zadobili mišljenje, lako je onda zadobiti naklonost. Ali se naklonost ne zadobija bez dobrih dela.Treba, da rado činimo dobra dela, da ih činimo obema rukama, da nam iz usta teku lepe reči, a iz nas još bolja dela, pa ćemo tek tako steći ljubav svojih bližnjih. Veliki političari najviše očaravaju učtivošću. Svoju ruku pružaj najpre prema delima, pa se tek onda hvataj za pero; tada piši istoriju od početka do kraja, jer ima naklonosti i prema piscima i besmrtna je. 41. Ne preteruj nikada. Neka bude važan predmet naše pažnje, ne govoriti u superlativima, da ne bi ni istinu obilazili ni svoj razum ponižavali. Preteranosti su rasipanje poštovanja i pokazuju ograničenost i znanja i ukusa. Hvaljenje pobuđuje živahnu radoznalost i podstiče živu želju, da sve bude onako, kako se hvali, a kad tamo, kao što obično biva, vrednost ne odgovara ceni. Tada se prevarena nada okreće protiv prevare i sveti se omalovažavanjem i onoga što je hvaljeno i onoga koji je hvalio. S toga razuman treba da ide na delo sa izvesnim uzdržavanjem i da greši rađe tim, što će reći premalo, nego previše. Što je dobro, ono je i retko, pa treba umeriti svoje uvažavanje prema njemu. Preterivanje je srodno laži: njime se gubi glas dobrog ukusa, a to je mnogo, i glas razboritosti, a to je još više. 42. Urođeno gospodarstvo je snaga nadmoćnosti, koja deluje potajno. Ono ne sme poticati iz odvratnog majstorisanja, već iz prirode. Njemu se i nehotice potčinjavaju svi time što priznaju tajnu moć prirodnog autoriteta. Duhovi sa urođenim gospodstvom kraljevi su po svojoj vrednosti, a lavovi po prirođenom prvenstvu. Poštovanjem koje ulivaju, osvajaju srca i razum drugih, a ako uz to imaju još i drugih vrsnih sposobnosti, onda su rođeni, da budu prvi pokretači državnog stroja, jer oni deluju više jednim pogledom, nego drugi dugim govorom. 43. Misli kao njih malo, a govori kao većina. Obmana se ne da razbiti time, što hoćemo da plivamo uz vodu; ovo nas naprotiv dovodi u opasnost. Jedini je Sokrat, koji je to mogao. Za uvredu držati, ako se neko razilazi u mišljenju, znači prezirati tuđe mišljenje. Brzo se množe oni, koji se ljute i zbog pokuđenog predmeta i zbog onoga , koji je taj predmet hvalio. Istinitost je za njih samo malo, a prevara tako opšta kao da je svima zajednička. Mudraca ne možeš poznati po onom što se govori na trgu, jer on tamo ne govori svojim glasom , već glasom opšte gluposti, makar on tu glupost poricao iz dubine svoje duše. Pametan se kloni, da mu protivureči isto kao što ni on drugima ne protivureči; pa i onda, kada je baš voljan, da stavlja zamerke i da kudi, on je uzdržljiv u svojim izrazima. Mišljenje je slobodno i njemu se ne može i ne sme činiti nikakvo nasilje. Zato se razuman povlači u svetinju svoga ćutanja, pa ako se onda i upusti u razgovor, biva to samo u uskom kolu razboritih i onih, koji pripadaju među njih malo.
44. Budi naklonjen znamenitim ljudima. Osobina je junaka, da teže, da se podudaraju s junacima. U ovom podudaranju leži čudo prirode koliko zbog toga, što u njemu ima nečeg tajanstvenog toliko i zbog toga, što ima nečeg korisnog. Ima nekog srodstva između srca i ćudi; njegovo je dejstvo toliko, da ga neznanje svetine pripisuje nekim čarolijama. Ovo dejstvo ne zadržava se na poštovanju, već ide do simpatije, pa čak i do naklonosti. Ono oslovljava bez reči i osvaja bez zasluge. Ima dejstva aktivnog i pasivnog, a korisna su oba i to tim više, što je koje uzvišenije. Velika je veština poznati znamenite ljude, razlikovati ih i znati se koristiti njima, jer bez njihove ljubavi tvrdoglavost ne vodi meti. 45. Lukavošću treba se koristiti ali je ne zloupotrebljavati. Lukavost nije razlog, da se čovek sam sebi sviđa; zato nemoj se hvaliti njome, ali ne daj ni da je razumeju. Sve što je veštačko, mora ostati skriveno, jer inače postaje sumnjivo, a ako se odnosi na mere opreznosti onda i omraženo. Prevare se dešavaju veoma često; zato treba sumnju udvostručiti, ali ne pokazati, da je udvostručena; jer ona u protivnom slučaju podstiče i izaziva zla, na koje pre niko nije ni pomišljao. Na posao se uputi tek kad si dobro promislio, jer se tako u radu mnogo dobija, a osim toga to ti je najpouzdaniji dokaz , da u glavi imaš razuma. Najveća savršenost u radu ima svoj oslonac u onoj pouzdanoj veštini, s kojom se posao obavlja. 46. Vladaj svojom antipatijom. Često se dogodi da omrznemo nekoga bez ikakvog uzroka i pre, nego smo ga poznavali. Ova prirođena odvratnost prema nečemu pobuđuje se ponekad i protiv najboljih ljudi. Mudrost neka vlada nad antipatijom, jer ništa ne može tako delovati, da se dobije o nama rđavo mišljenje, nego kad sa izvesnom antipatijom gledamo one, koji su bolji od nas. Koliko god govori u našu korist simpatisanje s velikim ljudima, toliko nas ponižava u javnom mišljenju negodovanje spram njih. 47. Kloni se svega što bi ti čast moglo dovesti u opasnost. To je jedanod glavnih predmeta opreznosti. Kod ljudi opsežnog duha krajnosti su uvek veoma razmaknute tako , da je od jedne do druge dalek put; ovakvi se ljudi uvek drže u sredini, pa zato kod njih i ne dolazi lako do kavge. Puno je lakše izbeći priliku svađe, nego se iz nje izvući srećno. Prilika je iskušenje naše mudrosti i bolje je, da joj se uklonimo, nego da u njoj pobedimo. Jedna časna afera vuče za sobom drugu, koja je još neugodnija i pri tome je lako moguće, da nam čast pretrpi štetu. Ima ljudi, koji usled svoga, njima svojstvenog karaktera ili usled karaktera njihove narodnosti, lako i nađu i daju priliku, pa su voljni, da se svađaju i da se biju. Onaj pak, koji se kreće u svetlosti uma, dug se predomišlja, pre nego što zagazi u kavgu. On vidi više hrabrosti u tome, što će se uzdržati, nego što će pobediti; pa ako se možda i nađe kakva luda, koja je svaki čas pripravna, da se bije, i onda razuman moli, neka mu se oprosti, što on nema volje, da bude druga luda. 48. Temelj i dubina: samo ukoliko njih imamo, utoliko možemo igrati ulogu časno. Naša unutarnja lepota mora biti uvek još toliko, koliko je spoljna. Međutim ima ljudi, koji su od same fasade kao kuće, za koje nije bilo sredstava, pa su ostale nedograđene, te imaju ulaz kao kakva palata, a stan kao kakva koliba. Takvi ljudi nemaju
ničega, kod čega bi se moglo dugo zadržati, a i dosadni su dosta, jer čim se svrše prvi pozdravi, odmah prestaje i zabava. Sa ukazivanjem obične učtivosti istupaju odvažno kao sicilijanski konji, zatim zarone u ćutanje, jer i reču usahnu odmah, gde ne teče izvor misli. Poneki, koji i sami posmatraju površno, mogu se lako prevariti u njima; ali ne i onaj mudri: mudrac zaviruje u njihovu unutrašnjost i pronalazi, da je prazna i sposobna samo za sprdnju pametnih. 49. Oštar pogled i sud. Ko je tim obdaren, postaje gospodar stvari, a ne ona njega: On zna da iznađe najveću dubinu i da anatomski rastavi najsavršenije sposobnosti jedne glave. Vidi li samo čoveka, odmah ga razume i prosuđuje njegovo najintimnije biće. On posmatra potanko i razume majstorski da odgonetne i ono najskrovitije u njegovoj unutrašnjosti. On posmatra oštro, shvata temeljno, a prosuđuje pravo: sve otkrije, vidi, pojmi i razume. 50. Ne zaboravi nikada, da čovek treba sam sebe da poštuje; zato nemoj da budeš prost ni prema sebi. Naša vlastita ispravnost mora da nam služi za ravnanje za naš ispravan rad, a strogost našeg sopstvenog suda nad nama samima, mora da bude jača nego svi spoljni zakoni. Što ne pristoji, neka se mane više iz bojazni od sopstvene uviđavnosti, nego zbog ma kako stroge tuđe vlasti. Doteraj dotle, da se bojiš samoga sebe, pa ti neće trebati imaginarni učitelj Senekin. 51. Treba znati izabrati. Od toga zavisi najviše u životu.Zato se traži dobar ukus i pravo rasuđivanje, a ni učenost ni sam razum nisu dovoljni. Bez izbora nema savršenosti: ona uključuje, da se može birati i to ono, što je najbolje. Mnogi, plodna i spretna duha, oštra uma, učevni i oprezni propadnu, kad dođu do biranja: oni se uvek late najgorega, kao da su se zaverili, da zabasaju. Po tome je moć biranja jedan od najvećih darova Neba. 52. Ne uzrujavaj se nikada. Važan je znak mudrosti, ostati uvek miran i nikada se ne naljutiti. To pokazuje potpunog čoveka s velikim srcem jer sve veliko mučno je pokrenuti. Uzbuđenja su bolešljivi sokovi duše, pa ako ih ima u izobilju, razboli se mudrost; zlo se popne do usta i izmakne i tako dovede čast u opasnost. Zato neka svako bude gospodar nad sobom i tako moćan, da ni u najvećoj sreći ni u najvećoj nesreći ne pokaže slabosti uzbuđenja, šta više neka se drži tako, da mu se čude, kako se mogao uzvisiti iznad svega. 53. Rad i um. Šta je ovaj potanko promislio, to onaj brzo izvršava. Brzopletost je svojstvo lude koja, ne predviđajući prepreke, ide nepripremljena na delo. Razumni pak katkad greše otezanjem; predviđanje ne spada u rad, već u pripremanje rada, pa tako plodove pravilnog rasuđivanja pokvari nestašica radne snage. Brzina je mati sreće. Ko ništa ne ostavlja za sutra, mnogo je učinio. "Idi mudro – ne pogini ludo!" bila je prva carska poslovica.
54. Budi oštar kao sablja. Mrtvom lavu i zečevi grivu čupaju. Sa hrabrošću se ne da šaliti. Popustiš li prvome, onda moraš i drugome, pa tako do zadnjega; i da najzad pobediš, imaćeš istu muku, koja ti je trebala u početku; a da si je imao odmah u početku, donela bi ti mnogo više koristi. Odvažnost razuma nadmašuje telesnu snagu. Ona treba da bude mač, koji miruje u koricama mudrosti, spreman za svaku priliku. Ona je štit čoveka. Duševna slabost ponižava više nego telesna. Mnogi s imali odlične sposobnosti, ali jer nisu imali srca, živeli su kao mrtvaci i skončaše zakopani u svom neradu. Brižna priroda nije nehotice sastavila u pčeli slast meda sa oštrinom žaoke. Telo ima meso i kosti, pa tako i duh ne sme da bude sastavljen samo od slabe materije. 55. Budi strpljiv. Ne biti nikada strastan znak je velikog srca sa bogatstvom strpljenja. Najpre treba da budemo gospodari sami nad sobom, pa ćemo onda lako postati postati gospodari nad drugima. Do središta prilike stiže se samo dugim vremenom. Pravi zaključci dovode se do zrelosti tek kad se o stvari mirno razmišlja i kada se dugo drže u tajnosti. Prut vremena potčini više nego Herkulova gvozdena batina. Ne kažnjava Bog šibom, već vremenom. Mnogo smisla leži u rečima: "Vreme i ja izaćićemo na kraj i sa dvojicom"2 . Sama sreća kruniše čekanje veličinom nagrade. 56. Biti prisutan duhom. Prisustvo duha ističe iz srećne brzine uma. Usled njegove živahnosti i razboritosti za njega ne postoje opasnosti i nesrećni slučajevi. Mnogi dugo premišljaju, da opet posle nikad ništa ne pogode. Drugi opet pogode sve, a da se pre toga i ne premišljaju. Ima antiparastatičnih genija, koji tek u nevolji deluju najbolje; oni su u neku ruku čudovišta, kojima sve polazi za rukom nehotice, a ništa sa predomišljanjem; što im odmah ne padne na um, toga više nikad ne nađu: u njihovoj glavi nema prizivnog suda. Hitri dakle zadobijaju priznanje, jer samo oni dokazuju finoću u mišljenju i razboritost u delovanju. 57. Sigurniji su koji su oprezni: Dosta je brzo učinjeno, što je dobro učinjeno. Što se smesta izvrši, može se i smesta uništiti , ali za ono što treba da traje večno, potrebna je večnost da se desi. Vredi samo ono, što je savršeno, a samo je ono uspelo, što je dugotrajno. Um i temeljitost stvaraju besmrtna dela. Što mnogo vredi skupo je. Ta i najplemenitija kovina je najteža. 58. Prilagodi se. Ne treba svima podjednako pokazivati svoj razum, a nikada upotrebljavati više snage, nego je nužno. Neka se ne rasipa ništa ni od znanja ni od stvaranja. Mudar sokolar ne pušta više sokolova, nego što zahteva lov. Ne treba sve iznositi na videlo, jer mu se već sutradan niko neće diviti. Imajmo uvek nešto novo, čime ćemo osvetlati obraz, jer ko svaki dan ima po nešto da otkrije, zadovoljava očekivanja i njegovim velikim sposobnostima nikada se ne zna granica. 59.
2
Priča se da je to rekao Filip II
Misli na svršetak. Uđemo li u kuću sreće kroz vrata radosti, lako je moguće, da ćemo iz nje izaći kroz vrata plača; i obrnuto. Zato treba misliti na svršetak, pa se brinuti više za srećan izlazak, nego za slavu pri ulasku. Sudbina je obično nesrećnika, da dožive veseo početak, ali odveć žalostan svršetak. Nije glavno prosto pljeskanje i odobravanje pri pojavljivanju, jer to može dobiti svako,već je glavno ono opšte osećanje, koje se ispoljuje prilikom našeg odstupanja; retki su oni koje želimo, da nam se vrate natrag. Malo koga ispraća sreća do praga i kako god je učtiva naspram onih, što dolaze, tako je nehajna prema onima koji odlaze. 60. Zdrav sud. Neki se rode mudri, pa sa tom prednošću, koja im služi kao urođena zaštita, prilaze nauci i tako im je do uspeha dato unapred pola puta; a kad starost i iskustvo razviju nihov mozak do potpune zrelosti, oni onda dolaze do ispravnog i pravog prosuđivanja. Oni mrze tvrdoglavost svake vrste kao zavađače mudrosti naročito u državnim stvarima, koje radi svoje velike važnosti zahtevaju potpunu sigurnost. Takvi ljudi i zaslužuju, da budu na državnom kormilu, pa bilo da upravljaju njima ili da daju savete. 61. Najuzvišenije među najuzvišenijim. U množini i raznovrsnosti savršenstva prednost ima samo ono, što je najsavršenije. Nema znamenitog čoveka, koji ne bi ma u čemu nadmašivao sve druge. Osrednji nisu nikada predmet divljenja. U jednom istaknutijem zanimanju potrebno je da se pokaže najveća spretnost, pa da nas to uzdigne iz množine običnih i uvrsti u broj retkih.Biti pak odličan u jednom neznatnom pozivu, znači biti nešto u onom, što je neznatno; ovde se dobija u osećaju ugodnosti ono, što je izgubljeno u nedostatku osećaja slave. Stvoriti nešto najsavršenije, a u najuzvišenijoj struci, znači toliko koliko i zadobiti obeležje vladara; ono sili na obožavanje i osvaja srca. 62. Služiti se dobrim oruđem. Neki hoće, da se služe bezvrednim oruđem, da proslave svoje oštroumlje; to je opasno zadovoljstvo, koje zaslužuje da ga sudbina kazni. Veličinu jednog vladara nije nikada umanjila sposobnost njegovog ministra; šta više slava uspeha pada uvek na glavni faktor kao i prekor u obrnutom slučaju. Glas se uvek drži glavne osobe, i nikada se ne kaže: ovaj je imao dobre, a onaj loše sluge, već: ovaj je bio dobar, a onaj loš. Zato ispitujmo ih i birajmo ih, jer nam u njihove ruke valja položiti neprolaznu slavu. 63. Velika je slava biti u svojoj struci prvi, a dvostruka biti u njoj izvanredan. Veliku prednost ima bankar, koji igra sa kartama u ruci, jer ako je partija jednaka, on dobija. Mnogi bi bili Feniks da u svome pozivu nisu imali prethodnika. Samo prvi u svakoj struci odnose majorat slave, dok ostalima ostaje tek toliko , koliko im je nužno da žive; ovi da učine ma šta, opet ne mogu da speru sa sebe prostije mrlje, da su podražavaoci. Samo oštroumlje izvanrednih duhova pronalazi nove pravce za odlikovanje, a pri tome ih štiti mudrost od opasnosti, koja bi im mogla nastati. Novošću svog preduzeća stekli su mudri ljudi mesto u matrikuli velikih ljudi. Neki vole da budu prvi u drugom redu, nego drugi u prvom.
64. Kloniti se zla i uštedeti sebi neprijatnosti mudrost je, koja se nagrađuje. Mnogi ne znaju, da idu stazom, kojom ide opreznost, a opreznost je zvezda sreće, pa po tome i zadovoljstva. Nepogodne glasove ne treba raznositi, još manje primati: zabraniti im valja ulazak, osim ako ne donose pomoć. Neki imaju uši samo da slušaju slatko laskanje; drugi opet ne čuju ništa osim gorkog i zlovoljnog ogovaranja, dok opet mnogi ne mogu ni da žive bez svakodnevne ljutnje kao Mitridat bez otrova. Isto tako nije pravilo za samoodržanje ni pripremati sebi večni jad, da bi samo nekom drugom, pa ma kako nam bio blizu, učinili jednom po volji. Nikada ne smemo grešiti protiv sopstvenog blagostanja, da ugodimo onome, koji daje savete, a neće da radi. U svakoj prilici, gde bi, čineći drugima radost, naneli sebi bol, najbolje je, ako i onako nema pomoći, ovo pravilo: bolje je, da se drugi i ožalosti sada, nego mi posle. 65. Uzvišen ukus sposoban je za obrazovanje kao i razum. Čim je veća uviđavnost, tim su veći i prohtevi, a čim se prohtevi više ispunjavaju, tim je veće i uživanje. Veliki duh poznaje se po uzvišenosti njegove ljubavi: predmet, koji zadovoljava veliku sposobnost, mora i sam da bude velik. Što su veliki zalogaji za velika usta, to su uzvišene stvari za uzvišene duhove. Njihove se osude plaše i najbolje stvari, a pri pomisli na njihov sud ostavlja pouzdanje i najsigurnija savršenstva. Malo je stvari prve i najbolje vrednosti, pa zato neka retka bude bezuslovna pohvala. Stalnim opštenjem javlja se ukus malo po malo, pa je stoga osobita sreća opštiti s ljudima od pravog ukusa. S druge opet strane ne sme se od toga praviti zanat i biti nezadovoljan svačim; to bi bila sasvim glupa krajnost, koja postaje još odvratnijom, kada ne ističe iz neraspoloženja, već iz afektacije3. Neki bi hteli, da Bog stvori drugi svet sa sasvim drugim savršenstvima samo zato, da bi se zadovoljilo njihovom bezgraničnim uobraženju. 66. Na umu imaj srećan svršetak. Neki stavljaju sebi za pravilo, da više paze na strogu pravilnost mera pri ostvarivanju svrhe, nego na srećno ostvarenje namere. Međutim će u javnom mišljenju uvek pretegnuti sramota zbog neuspeha nego priznanje zbog brižljivog nastojanja. Ko pobedi ne treba nikakvog opravdanja. Većina ne može da uvidi tačno stanje prilika, već samo uspeh i neuspeh; zato neće nikada izgubiti dobar glas onaj, koji postiže svrhu. Dobar svršetak pozlaćuje sve, pa makar sredstva, upotrebljena pri tome, i ne bila uvek dostojna. Veština se po neki put sastoji u tome, da čovek radi protiv pravila veštine, kad drugačije ne može da postigne srećan svršetak.4 67. Izaberi zvanje, koje je na dobrom glasu. Većina stvari zavisi od tuđe naklonosti. Priznanje je za talente isto, što i povetarac za cveće: dah i život. Ima zanimanja i poslova, koji uživaju opšte odobravanje, a ima i drugih koji su istina važniji, ali ne uživaju nikakvog ugleda. Prvi zadobijaju sveopštu naklonost, jer se vrše pred očima svih, dok potonji, premda su ređi i vredniji, ostaju u svojoj skrovitosti neprimećeni; oni se, tek poštuju, ali ne
3
izveštačenost, neprirodnost, usiljenost, pretvaranje, mlaćenje, prenemaganje, ačenje.
4
U ovom članku je izraženo načelo: "Cilj opravdava sredstvo", koga se drži škola kojoj je pripadao B.Gracijan.
slave. Među vladarima najznamenitiji su pobednici; zato su aratonski kraljevi i ostali u tako velikoj časti kao ratnici, osvajači, veliki ljudi. Darovit čovek neka zato i izabere sebi zvanje, koje je na glasu i svima na vidiku, i čiji uticaj širi preko svih; tada će mu javno mišljenje dati večitu slavu. 68. Više vredi pozajmiti razum, nego pamćenje: tim više, što kod ovog treba samo podsetiti, a kod onog mora se i poimati. Neki ostavljaju poslove, za koje bi upravo bilo vreme, jer im se za njih ne pruža prilika. U tome slučaju treba da ih izvede na zgodan put uviđavnost kojeg prijatelja. Najveći je dar duha, da nađemo priliku za onaj rad, koji je najpreči. I baš zato što ne umemo da nađemo tu priliku, izostaju nam mnogi drugi poslovi koji bi inače pošli za rukom. Neka deli svetlost onaj, ko je ima, a za njom neka se takmiči onaj, kome treba:prvi sa uzdržavanjem, a drugi sa pažnjom. Napomeni samo, i ni reči više! Ta je finoća potrebna, ako hoće, da se koristi onaj, koga na nešto pobuđujemo. Pokaži dobru volju i tek ako se traži više, idi dalje: od "ne" gledaj srećno da nađeš "da", jer se mnogo koječega ne postiže samo zato, što se ne preduzima ništa, da se postigne. 69. Ne predaj se ćudljivosti. Ovo je veliki čovek, koga ne mogu da zavedu tuđi utisci. Posmatranje samog sebe je škola mudrosti. Saznaj svoje sadašnje raspoloženje, pa mu idi u susret; pođi šta više i u ekstremnost, ne bi li tako između prirodnog i veštačkog raspoloženja našao tačku, na kojoj se terazija razuma ne koleba. Početak samopopravljanja je samopoznavanje. Raspoloženja su čudnovata i uvek nestalna, a prema njima menjaju se i naklonosti: prokleta ćudljivost povlači ih po konopcu tako dugo, dok se ne premetnu upravo baš na protivnu stranu. To je slabost, koja kvari ne samo volju, već napada i na razum: usled nje brkaju se pojmovi "hteti" i "raspoznati". 70. Treba znati odbijati. Svima i sve ne sme se dozvoliti. To je dakle upravo toliko važno, kao i znati dopustiti. Naročito je nužno moćnijem, da na to obraćaju pažnju. Ovde je mnogo stalo do načina. "Ne" jednoga uvažava se više nego "da" mnogih drugih, jer pozlaćeno "ne" zadovoljava više, nego suvo "da". Mnogo ih ima, kojima je "ne" uvek na vrhu jezika, usled čega zagorčavaju ljudima sve. Kod njih je "ne" uvek prvo. Pa i onda, kad posle sve odobre, ne ceni im se to ni u šta, jer je onima prvima već preselo. Neka se ne odbija sve odmah; naprotiv je bolje pustiti one, koji mole, da malo po malo dođu do uviđavnosti, da varaju sami sebe. Isto tako ne treba sve i sasvim odmah odreći već i zato, što bi to značilo: rešiti molitelje zavisnosti; treba ostaviti uvek još malo nade, da će se zasladila gorčina, koju je prouzrokovalo prethodno odbijanje. Konačno onu prazninu, koju je ostavila za sobom nemilost, neka pokrije učtivost i neka se mesto dela metnu lepe reči. "Da" i "ne" brzo se izgovore, ali je ispred njih potrebno dugo razmišljanje. 71. Budi uvek isti. Ne treba afektirati tako da tvoje ponašanje protivureči tvojoj prirodi. Razuman čovek uvek je jedan te isti u svim svojim položajima, a time i stiče glas razboritog čoveka; promene mogu na njemu nastati samo zbog spoljnih uzroka ili tuđih zasluga. U stvarima, koje se tiču mudrosti, promena je ružna. Ima ljudi, koji su svaki dan drugačiji; šta više nije im svaki dan jednak ni razum, još manje volja, a najmanje sreća. Što je juče bilo njihovo belo "da", to je danas njihovo crno "ne". Tako oni rade neprekidno protiv svog sopstvenog kredita i ugleda, a ujedno remete pojmove i drugima.
72. Odlučan čovek. Loše izvršavanje nije tako opasno kao neodlučnost. Tečnosti se manje kvare kad teku, nego kad miruju. Ima ljudi, koji su sasvim nesposobni da se odluče i kojima uvek treba podsticaj sa strane; kad i kada ne potiče to kod njih iz oskudice moći za prosuđivanjem, koja je kod njih šta više vrlo jaka, nego zbog toga, što nemaju snage za delo. Pronaći teškoće svedočanstvo je oštroumlja, ali je još veće oštroumlje, naći izlaz iz tih teškoća. Ima naprotiv drugih, koje ne može ništa da dovede u zabunu, koji svojim znanjem obuhvataju sve i koji su odlučnog karaktera. Ti su rođeni za najviše položaje, jer njihova otvorena glava vodi poslove napretku i olakšava uspeh. Oni su odmah sa svačim gotovi i odgovorivši jednom svetu, preostaje im vremena još i za drugi. Dobiju li od sreće samo kaparu, hvataju se poslova sa najvećom sigurnošću. 73. Greška da se zna upotrebiti. Time pametni ljudi znaju da se izvuku iz neprilika. Upotrebivši lako kakav duhovit preokret, izlaze oni često iz najzamršenijeg lavirinta. Iz najgore kavge izvijaju se uljudno i sa osmehom. U to je polagao svoju važnost i najznamenitiji od svih vojskovođa. Gde treba nešto da se odbije, nije neučtiva dosetka, da se govor upravi na nešto sasvim drugo, a nema veće finoće, nego se učiniti kao da stvar ne razumemo. 74. Ne budi od kamena. U najnaseljenijim mestima stanuju prave divlje zveri. Nepristupačnost je greška koja ishodi iz nepoznavanja samog sebe: tu se sa zvanjem menja karakter; početi tako, da postaneš mrzak svakome, nije pravi put, koji će te dovesti do opšteg poštovanja. Tako nepristupačno čudovište pojava je, koju treba videti; uvek je obuzeto svojom jogunastom nečovečnošću: dođu li, da s njime govore oni, čija je gorka sudbina, da zavise od njega, stupaju pred njega sa strahom, naoružani opreznošću kao za borbu sa kakvim tigrom. A baš takvi su ljudi znali, da se udvore kod svih, da bi došli do svojih položaja, a sad, kad su došli do njih, traže, da se za svoje udvaranje naplate time, što će svima omrznuti. Po svome zvanju trebalo bi, da su tu za mnoge, ali nisu, iz prkosa ili nadutosti, ni za koga. Za njih bi bila lepa kazna, da se isključe iz društva, jer bi im se tako i pamet oduzela. 75. Izaberi sebi koju junačku priliku za uzor, ali više za utakmicu, nego za majmunisanje. Ima uzora veličine, živih knjiga časti i poštenja. Svako neka izabere sebi za uzor najznamenitije u svome zvanju, ali ne da majmuniše prema njima, već da pomoću njih sam sebe sokoli. Aleksandar nije plakao zbog sahranjenog Ahila, već zbog sebe, jer mu slava još ne bijaše pravo došla na svet. Ništa ne može tako da pobudi častoljublje u srcu kao zvuk tuđe slave. Upravo ono, što obara zavist, hrabri plemenito srce. 76. Ne šali se uvek. Razum jednog čoveka ogleda se u ozbiljnosti, koji uživa veću čast, nego neozbiljnost. Ko se uvek šali, nije čovek za ozbiljne stvari. Njega izjednačuju sa lažovom i to utoliko, što se ni jednome ne veruje i što se bojimo kod jednog laži, a kod drugog lakrdije. Nikada se ne zna, da li govori po zdravom razumu, a to znači toliko, koliko i da ga nema. Ništa nije tako nedostojno, kao stalno zadirkivanje. Poneko zadobije glas
šaljivca na štetu glasa da slovi za pametnog čoveka. Neka šala ima koji svoj časak, ali sve ostalo vreme neka pripada ozbiljnosti. 77. Slagati se sa svakim. Ono je mudri Protej, koji zna da bude naučnik sa naučnikom, a svetac sa svecem. To je velika veština, kojom se sve zadobija, jer naklonost pridobija samo ono, što se podudara. Posmatraj prirode pojedinaca, pa se onda upravljaj prema njima. Pustimo, neka nas zavede ozbiljan i žovijalan, kad se kolebamo u politici. Zavisnim osobama ta je umetnost preko potrebna. Ali, kao velika finoća, zahteva ona mnogo darovitosti; manje teška biće čoveku, čija je glava mnogostrana u znanju, a ukus mnogostran u naklonostima. 78. Veština u preduzimanju. Budalaština bubne uvek sa vratima u kuću, jer su sve lude drske. Ista glupost, koja ih spreči, da se unapred pripreme, čini ih posle nehajnim prema porugama zbog neuspeha. Razuman se naprotiv upušta na delo sa velikom opreznošću. Njegove su uhode pažnja i opreznost; one mu prethode proučavajući , da li bi se moglo ići bez opasnosti. Svaku drskost osuđuje razboritost na propast i ponekad ih pomiluje sreća. Gde postoji bojazan da je dno duboko, tu valja ići napred oprezno. Lukavstvo mora da bude prethodnica opreznosti, koja onda malo po malo osvaja zemljište. Dan danas mnogi su bezdani u opštenu s ljudima; na svakom se koraku mora spuštati olovo i meriti dubina. 79. Vesela narav. Ako je umerena, onda je dar, a ne greška. Mrva raspoloženja začini sve. I najslavniji ljudi se šale i stoga ih svi vole; ali oni pri tome ne gube nikada iz vida obzire razboritosti i ne prestaju biti uljudni. Neka se opet kakvom dosetkom izvuku lako iz kakvog zapleta, jer ima stvari, koje se moraju uzeti za šalu. Time se pokazuje, da smo spremni na mir, a to je magnet srca. 80. Smišljen pri raspitivanju. Uglavnom se živi u raspitivanju.Ono je najmanje, što vidimo; mi živimo u veri i u verovanju. No naše uvo sporedna su vrata za istinu, a glavna vrata za laž. Istina se ponajviše vidi, a samo izuzetno čuje. Retko dopire do nas čista i neizvrnuta, a još ređe, ako dolazi iz daljine; tada je uvek omeđena afektima kroz koje je prošla. Strast boji svojim bojama sve što dodirne, čas ugodno, čas neugodno. Ona uvek teži za kakvim utiskom, pa stoga treba sa velikom pažnjom da pozajmimo sluh onome, koji hvali, a još s većom onome, koji kudi. U tom pogledu potrebna nam je sva pažnja, da upoznamo nameru onoga, koji posreduje, da bi smo već unapred videli , kojom će nogom stupiti. Mudro razmišljanje neka nam bude zaštita od onog, što je preterano i pogrešno. 81. Obnavljaj svoj sjaj. To je prednost Feniksa. Što je odlično, to zastaruje, a sa njim zastaruje i slava; nešto osrednje, ako je novo, potisne često i najodličnije, ako je zastarelo. Zato se treba preporođavati u hrabrosti, u geniju, u sreći u svemu. Istupajmo češće sa novim, sjajnim delima i izlazimo kao sunce neprestano. Isto tako menjajmo pozornicu svoga sjaja, da bi nas želeli, gde nas nema, a burno nam odobravali, gde smo novajlije.
82. Nemoj isprazniti do dna ni loše ni dobro. Jedan je mudrac5 naglašavao, da se sva mudrost nalazi u umerenosti. Najveća pravda postaje nepravda; iscedimo li pomorandžu previše, to nam ona postaje gorka. Ni u uživanju ne dovodimo do krajnosti. I sam razum otupi, ako se napreže do krajnosti, a krv mesto mleka istera onaj, ko muze groznim načinom. 83. Greške koje se mogu oprostiti, mogu se i dozvoliti, jer ovakva nepažnja može u svoje vreme da bude najveća preporuka za talente. Zavist vrši odvratan i zločinački ostrakizam6. Sasvim savršenom uračunaće ona u grešku to, da nema greške i to potpuno savršenstvo sasvim će osuditi. Ona postaje Argus7, da bi na odličnom našla manu, pa makar zato, da se teši. Ukor pogađa kao grom upravo najuzvišenije tvorevine. Zato neka Omir i prospava pokatkad; učinimo se ponekad i nehajnim ukoliko se to odnosi na genija ili na hrabrost, - ali nikada ako se odnosi na mudrost – kako bi tom nehajnošću ublažili njenu zluradost, da ne pukne od jeda. Zavist je tako rikući bik, pred koga treba baciti kabanicu, da bi smo spasili besmrtnost. 84. Crpi korist od neprijatelja. Sve stvari treba znati hvatati za dršku koja čuva, da se ne ozlediš, a ne za oštricu, koja ozleđuje; naročito radi naših protivnika. Mudrome više koriste neprijatelji, nego ludome prijatelji. Zlovolja poravna često brda poteškoća, sa kojima naklonost nije mogla izaći na kraj. Veličinu mnogih sazidali su njihovi neprijatelji. Laskanje je opasnije od mržnje, jer ono skriva mrlje, koje ova hoće da iščisti. Mudar pravi iz zlobe ogledalo koje je vernije, nego ono od ljubavi; i tako ili izbegava ogovaranje svojih grešaka ili ih ispravlja. Svakako pažnja biva velika onde, gde suparništvo i zlovolja žive u susedstvu. 85. Ne budi manila.8 Greška je svega odličnoga, da se pri čestom upotrebljavanju lako zloupotrebi. Samo to, što svi težimo za njim, dovodi najzad dotle, da postaje svima mrsko. Ne biti ni za šta je velika nesreća, još veća pak hteti biti za sve. Svojim prevelikim dobijanjem takvi ljudi najzad gube: oni nam postaju toliko mrski, koliko smo ih u početku želeli. Na ovim manilama otrcaju se sva savršenstvai pošto ih prestanemo smatrati retkima, preziremo ih kao proste. Jedino sredstvo protiv takvog ekstrema je to, da u sejanju pazimo na meru. Preveliko leži već u samoj savršenosti; otuda izlazi, da nam preveliko valja pokazivati veoma oprezno. Što više baklja svetli, tim se više troši i tim joj se više skraćuje vek. Ko štedi pri isticanju samog sebe, taj dobija nagradu za to da mu cena skače.
5
Aristotel
6
kod starih Grka: progonstvo iz Atine na 10, docnije na 5 godina kakvog uglednog građanina (koga su smatrali da se odviše osilio te da bi zbog toga mogao biti opasan) 7
Veoma oprezan i revnosan čuvar, uhoda, špijun,Argusove oči ,vrlo budne, oči kojima ništa ne može promaći.
8
Izraz iz L'Ombp – igre (žmurke)
86. Kloni se ogovaranja. Svet ima mnogo glava, pa po tome i mnogo očiju za negodovanje i mnogo jezika za klevetu. Dogodi li se, da se kod nje stane širiti ogovaranje, tada od njega može da pati i najveći autoritet; prišije li mu se još kakvo podrugljivo ime, tada je lako moguće, da mu se i čast sasvim potkopa. Povod daje ponajčešće kakva zla prilika, u kojoj se neko istakao ili kakva smešna greška, jer tako nešto i jeste najzgodniji materijal za ogovaranje. Ima klevetnika koji brzo unište nečiji dobar glas kakvom dosetkom, nego otvorenom i drskom raspravom. Lako se stiče rđav glas, jer se rđavo lako veruje, ali opravdati se, vrlo je teško. Razuman čovek neka se kloni takvih nezgodnih prilika i neka dobro otvori oči, kad ima posla sa besramnim svetom, jer je lakše sačuvati se. 87. Vaspitanje i uglađenost. Čovek se rađa kao varvar i samo ga vaspitanje oslobađa od životinjstva. Vaspitanje čini čoveka i on biva tim veći, što je vaspitanje više. Zbog vaspitanja smela je Grčka, da naziva varvarima sav ostali svet. Neznanje je veoma surovo i ništa ne vaspitava kao znanje. Ali i samo znanje nije otesano, ako nema uglađenosti. Uglađeno mora da bude ne samo znanje, nego i volja, a naročito govor. Ima ljudi, koji su uglađeni od prirode i koji su nežni po unutrašnjosti i po spoljašnjosti i u mišljenju i u govoru, a i u ukrašavanju tela; ovo poslednje može se uporediti s korom kao što se darovitost duha upoređuje sa plodom. Drugi su opet tako neotesani, da se izvrgne u nesnosnu, varvarsku grubost sve, što je njihovo, pa šta više i ono, što je samo po sebi odlično, ako ga imaju. 88. Ponašanje neka bude veličanstveno, težeći uvek za uzvišenim. Veliki čovek ne sme biti sitan u svom radu. Nikada se ne sme sasvim zalaziti u sitnice, naročito, ako su neugodne prirode; jer i ako je korisno, kad se sve zapazi slučajno, ipak nije korisno. Na posao neka se ide sa plemenitom sređenošću, kao što dolikuje otmenom i uljudnom. Pri upravljanju sa drugima glavno je, da nećeš sve da vidiš. Mnogo čega treba propustiti, kao da ga nismo ni opazili među rođacima ili prijateljima, a naročito među neprijateljima. Sve, što je prekomerno, odvratno je, a kod neugodnih stvari još je više, nego odvratno. Svoditi neprestano i neprestano na neku neugodnost vrsta je ludila. Ponašanje svakog pojedinog biće uglavnom onako, kakvo mu je srce i kakav mu je razum. 89. Poznavanje sama sebe: po svesti, po duhu, po sudu i po sklonosti. Niko ne može gospodariti nad sobom, ako nije pre sam sebe pojmio. Ima ogledala za lice, ali ih nema za dušu, pa zato neka nam takvo ogledalo bude razumno promišljanje o sebi; pri tome zaboravimo na svaki način na svoj spoljašnji izgled i imajmo na umu, da nam valja doterati i usavršiti sliku naše unutrašnjosti. Učimo da poznamo snagu svoga razuma, da tako saznamo, za kakve je poduhvate sposoban; ispitujmo svoju odvažnost, da vidimo, u kakve se poslove smemo upuštati; istražujmo svu dubinu svoje duše i izmerimo sve svoje sposobnosti, da se tako možemo snaći u svemu. 90. Veština živeti dugo nalazi se u dobrom življenju. Ima dvoje, što brzo svršava sa životom: to je ludost i lakomislenost. Jedni ga gube, jer nemaju razuma, a drugi jer nemaju volje, da ga sačuvaju. Kao što je vrlina
sama svoja nagrada, tako je i porok sam sebi kazna. Ko marljivo živi za porok, brzo skončava, a ko marljivo živi za vrlinu, ne umire nikako. Besprekornost duše prenosi se i na telo i život proveden lepo, postaje dug ne samo ovoga, već i onoga sveta. 91. Ne hvataj se ničega dokle god sumnjaš sam u sebe. Čim se izvršilac boji za uspeh svoga rada, već je posmatrač, naročito ako mu je suparnik, uveren, da mu od njegovog rada neće biti uspeha. Ako je snaga prosuđivanja imala skrupula već u prvoj vatri rada, onda će posle, kad je ostavi strast, pronaći, da je taj rad čista glupost i izreći joj smrtnu osudu. Poslovi, u čiju opreznost sumnjamo, opasni su i bilo bi bolje i ne započinjati ih. Mudrost se ne upušta u ono, što se čini verovatnim, već se šeta uvek samo po jasnoj svetlosti razuma. Kako i da uspe ono preduzeće, čiju već osnovu osuđuje bojazan? Pa kad se već često nesrećno svršavaju i najpromišljenije odluke, koje je sankcionisalo Nemine discrepante naše unutrašnjosti, šta ima da očekuju one, za koje smo se rešili pri kolebljivoj svesti i pri prosuđivanju, koje je proricalo zlo? 92. Raskošan razum. Ja mislim, o svemu. Prvo i najveće pravilo pri radu i pri govoru, tim nužnije što je naš položaj veći, glasi: mrva razboritosti vredi više, nego tovar dosetki. Uz ovu mrvu razboritosti oseća se čovek siguran, makar i ne izazivao zastarelo divljenje, jer je glas razboritosti trijumf slave. Dovoljno je da zadovoljimo pametne ljude, jer je njihov sud kamen kušanja, na kojem ogledamo uspehe svojih dela. 93. Univerzalnost. Čovek koji spaja u sebi sve savršenosti, vredi za mnoge. On ukrašava život time, što te savršenosti saopštava svojoj okolini. Gde se savršenosti razmenjuju, tu je najlepša zabava. Velika je veština, znati sebi prisvojiti sve što je dobro. Pošto je priroda iz čoveka, stavivši ga na tako visok stepen, napravila pojam čitavoga svoga stvaranja, to neka ga i umetnost, vežbom i vaspitanjem razuma i ukusa, načini zasebnim malim svetom. 94. Prikrivaj svoje sposobnosti. Mudar neka ne da, da mu se ono, što zna i što može, ispita do dna, ako želi da ostane kod svih u časti. Neka dopusti, da ga znaju, ali ne da ga skroz upoznaju. Niko ne mora biti u stanju, da izmeri granice svojih sposobnosti, ako ni zbog čega, a ono zbog očite opasnosti, da se sam ne razočara. Neka nikad i nikom ne pruži priliku, da ga prouči do dna, jer slutnja i sumnja o veličini darovitosti svakog pojedinca proizvodi veće poštovanje, nego tačno spoznanje o njoj, pa ma kako bila velika. 95. Neka se od nas s napetošću očekuje uvek nešto novo. Svet uvek treba znati zapanjiti. Mnogo neka obeća još više, a najsjajnije delo neka izgleda još sjajnije. Ne treba stavljati sav svoj imetak na kocku od prve. Velika je umetnost znati biti umeren u upotrebljavanju svoje snage i svoga znanja; samo tako možemo uvek više i više da zadovoljavamo ono, što se od nas očekuje.
96. Budi sam svoj čuvar. To je presto razuma i temelj opreznosti; time se sve lako postiže. Čuvati sebe je dar Neba i kao prvi i najbolji jeste nešto, što zaslužuje, da se želi najviše. Ono je glavni sastavni deo opreme i od velike je važnosti, da je čovek, koji se čuva, spreman i onda, kada mu ma što drugo nedostaje, jer se sve ostalo smatra samo kao neodlučno plus ili minus. Čuvanje utiče na sva dela u životu i ono nam je potrebo u svemu, jer sve mora i da se događa razumno. Ono se sastoji u prirodnoj sklonosti svemu, što je razumu najprikladnije; zato, samo kad se čuvamo, držimo se u svakom slučaju onog, što je najbolje. 97. Glas zadobiti i sačuvati ga. Ovde se radi o fami. Dobar glas teško je zadobiti, jer on postaje samo od odličnih svojstava, a ta su toliko retka, koliko su osrednja česta. Ali ako se jednom dođe do njega, onda ga nije teško sačuvati. On nam doduše nameće obaveze, ali zato, i još mnogo više, radi za nas. Ide li zbog uzvišenosti svog uzroka i svoje okoline do obožavanja, to nam daje neku vrstu veličanstva. No, samo je onaj glas od neprolazne vrednosti, koji je doista i osnovan. 98. Svoju volju kazuj samo u brojkama. Strasti su vrata duše. Najpraktičnije znanje sastoji se u veštini pretvaranja, Ko igra sa otvorenim kartama, taj je u opasnosti da će izgubiti. Oprezan neka se uzdržavanjem samog sebe bori protiv pažnje onog , koji ga ispituje; protiv risa pak, koji za njim traga, neka se krije kao riba sipa9. Ni sam naš ukus ne sme da bude svakome poznat, da ga ne bi svako mogao presresti ni ogovaranjem ni laskanjem. 99. Stvarnost i prividnost. Stvari ne vrede za ono šta su, već za ono za šta nam se predstavljaju. Malo ih je, koji gledaju u unutrašnjost, a mnogo, koji sude po spoljašnjosti. Nije dovoljno imati pravo, naročito ne, ako ne izgleda, da ga imamo, i, ako je lukavstvo po sredi. 100. Čovek bez predrasude. Treba biti mudar hrišćanin i svetski čovek, a ne samo izgledati kao takav, još manje se praviti takvim. Filozofija je izgubila ugled, a bila je najveće zanimanje mudraca. Znanje umnih duhova je izgubilo svako poštovanje. Seneka ga je uveo u Rim; neko vreme bilo je u milosti kod dvora, a sada se smatra nedostojnim. Pa ipak, otkrivanje prevare uvek je bila hrana umnog duha i radost pravednika. 101. Jedna polovina sveta se smeje drugoj, a obe su budale. Sve je dobro i sve je loše, prema tome, kako to hoće razni glasovi. Šta ovaj želi, to onaj mrzi. Nesnosna je ona luda, koja hoće, da sve udesi po svome shvatanju. Savršenost ne zavisi od odobravanja pojedinaca: koliko ljudi, toliko i različitih ćudi. Nema greške, koja ne bi imala svoga ljubavnika; tako ne smemo ni mi gubiti odvažnosti, ako se naše stvari nekome ne sviđaju, jer će
9
Kao što je poznato, sipa ili riba od mastila pušta, kada je u opasnosti, smeđu tečnost i njome muti vodu
doći drugi, koji će ih znati ceniti. U drugu pak ruku ne smemo zbog pohvale postati gordi, jer će opet doći drugi, koji je neće priznati. Pravo zadovoljstvo ogleda se po tome što se slave samo slavni ljudi i ljudi, koji su u svojoj struci stekli ime. Ne živi se od jednoga glasa, ni od jedne mode, ni od jednog veka. 102. Imati stomak za velike zalogaje sreće. Na telu pameti nije nevažan deo ni veliki stomak, jer se veliko i sastoji od velikih delova. Slučajevi velike sreće ne dovode u zabunu onoga, koji je dostojan još i veće. Što je jednome previše, tim drugi ne može ni glad da utoli. Mnogi zbog neznatnosti svoje prirode, koja nije ni stvorena ni vaspitana za visoka zvanja, ne mogu da prokuvaju ni jedan ugledan položaj: njihovo ponašanje pokazuje pri tome odmah neku kiselinu; para, koja se diže i nezaslužene časti zavrti im mozak, usled čega dolaze oni na tim visokim položajima u opasnost i hoće da puknu, jer im sreća ne nalazi u njima dovoljno mesta. Naprotiv veliki čovek treba da pokaže, da u njemu ima mnogo mesta i za nešto veće i da se sa naročitom brižljivošću kloni svega, što bi moglo da bude znak malodušnosti. 103. Svako neka bude u svom pozivu veličanstven. Ako i nisi kralj, ipak moraju tvoja dela po sferi, u kojoj se kreću, biti dostojna jednoga kralja, a tvoj rad, u granicama tvoga staleža i zanimanja, kraljevski. Tvoja dela neka budu uzvišena, a tvoje misli visokog poleta; u svima svojim dužnostima predstavljaj kralja po zasluzi, ako i ne po moći: jer ono, što je u istinu kraljevsko, sadržano je u besprekornim navikama. Na taj način neće morati da zavidi veličini onaj, koji bi joj mogao služiti kao uzor. Naročito bi bilo nužno, da se nešto od istinske veličine prilepi onima, koji stoje bliže prestolu, jer bi bilo bolje, da i oni mesto tašte ceremonije prisvoje sebi kraljevska svojstva, a mesto prazne naduvenosti, stvarnu uzvišenost. 104. Ispitati zvanja. Poznati mnogobrojne njihove razlike, majstorska je veština, koja izaziva pažnju. Neka zvanja zahtevaju hrabrost, a druga oštar um. Lakše se upravlja onim zvanjima, kod kojih je dovoljna samo pravičnost, a teže onima, gde je nužna spretnost. Za jedne ne treba ništa više nego pravičan karakter, dok za druge nije dovoljna ni sva pažnja ni marljivost. Težak je zadatak upravljati ljudima, naročito ludama ili glupacima. Dvostruk razum potreban je za upravljanje onima, koji ga nemaju nikako. Nesnosna su zanimanja koja zaposle celog čoveka i u odbrojenim časovima i pri određenom poslu; bolja su, koja nas ne tište mnogo, a to su ona, kod kojih se meša ozbiljnost sa raznovrsnošću, jer promena osvežava. Najveći ugled uživaju ona zvanja kod kojih je zavisnost manja ili bar udaljenija. Najlošija su pak ona, radi kojih se moramo znojiti na ovome, a još više na onome svetu. 105. Nemoj dosađivati. Čovek koji sve jedno te jedno tera i govori, obično nam postaje težak. Kratkoća nam se sviđa više, a odgovara bolje i u toku posla, jer što se gubi u opširnosti, dobija se u učtivosti. Dobro, ako je kratko, dvostruko je dobro; pa i samo zlo, ako ga je malo, nije tako zlo. Kvintesence deluju bolje, nego čitav tovar sporednosti. Osim toga poznata je istina, da su opširni ljudi retko naročito pametni, i to se ne pokazuje toliko u sređivanju materije, koliko u načinu mišljenja. Ima ljudi, koji su više smetnja, nego ukras sveta; oni su beskorisno pokućstvo, koje svako gura s puta. Razuman čovek neka se čuva, da ne bude dosadan, naročito velikašima, pošto je njihov život pun rada, pa bi bilo gore rasrditi jednoga od njih, nego sav ostali svet.
106. Ne hvali se svojom srećom. Više vređa, ako se ponosiš svojim činom i dostojanstvom nego ličnim svojstvima. Svako kočoperenje omraženo je; neka nam je dosta, što nam drugi zavide. Poštovanje se stiče tim manje, što se više traži, jer ono zavisi od mišljenja drugih, pa stoga i ne možemo da ga sami sebi , već pribavimo moramo da ga zaslužimo i dočekamo. Visoka zvanja iziskuju za svoje vršenje srazmeran ugled, bez koga se njima ne može upravljati: zato treba, da sačuvamo čast, koja je za njih potrebna, da bi tako mogli vršiti svoju dužnost. Neka se niko ne prisiljava na odavanje poštovanja, ali zato neka se ipak ide za njim. Ko se previše ističe svojim zvanjem, taj odaje, da ga nije zaslužio i da je dostojanstvo, koje nosi, preteško za njegova leđa. Kad već hoćemo, da se istaknemo, to neka bude pre svojom odličnom darovitošću, nego slučajnim spoljašnjim položajem. Pa i samom kralju treba da se odaje počast više zbog njegovih ličnih svojstava, nego zbog spoljnjeg kraljevskog dostojanstva. 107. Ne pokazuj, da si zadovoljan sam sa sobom. Ne treba sa sobom biti ni nezadovoljan, jer bi to bila malodušnost, ni zadovoljan, jer je to glupost. Zadovoljstvo samim sobom nastaje ponajviše iz neznanja i pretvara se u blaženstvo nerazuma, koje doduše može biti i ugodno, ali ne može da posluži, da nam se digne ni glas ni ugled. Pošto nismo u stanju da uvidimo beskrajno veće savršenosti drugih, to se zadovoljavamo potpuno kakvim bilo običnim i osrednjim talentom. Nepoverenje je uvek pametno, a osim toga i korisno, bilo da izbegnemo loš svršetak nečega, bilo da se tešimo, da dođe do njega, jer nesreća ne iznenađuje onoga, koji je strahovao od nje. I Omir spava ponekad, a i Aleksandar eto pade sa svoje visine i iziđe iz svoje obmane. Mnogo što šta zavisi od raznih prilika i što je na jednom mestu i jednom prilikom slavilo trijumf, drugom prilikom služi na sramotu. Međutim je neizlečiva glupost u tome, što se rascvetalo pusto samozadovoljstvo toliko, da sa svojim semenjem oplođava sve dalje i dalje. 108. Najkraći put, da se postane potpun čovek, nalazi se u razumevanju druženja. Ophođenje je od sudbonosnog delovanja. Običaji i ukus prelazni su. Čovek može da primi način mišljenja, pa i sam duh, a da to i ne primeti. Stoga budi hitar, pa se pridruži nadmoćnijem od sebe i prilagodi se njegovom načinu mišljenja, jer ćeš i neprimetno naći u tom neko umereno raspoloženje. Traži se velika spretnost, da se čovek nauči, prilagođavati se čoveku. Igra raznih protivnosti ulepšava, pa šta više i održava svet i što stvara u fizičkoj, to stvara još više u moralnoj harmoniji. Neka se na ovo pazi mudro pri izboru prijatelja i slugu, jer se samo spajanjem protivnosti pronalazi zlatna sredina. 109. Ne optužuj. Ima ljudi tako mračne naravi, da sve označavaju zločinom. Na to ih ne goni strast, već neki prirodni nagon. Oni izriču svoju nemilu osudu nad svima; nad ovima za ovo, što su počinili, nad onima za ono, što će počiniti. To pokazuje groznu, upravo gadnu dušu. Oni optužuju sa toliko preterivanja, da od truna prave balvane, da bi njima oči izbili. Svuda ima krotitelja, koji bi čoveku pretvorili raj u pakao. Pridruži li se tome prirodnom nagonu još i strast, onda njihovom optuživanju nema kraja. Naprotiv! Plemenita priroda zna da za sve nađe izvinjenje, pa ako i ne izrično, a ono time, što se čini neveštom.
110. Ne čekaj da postaneš na zapadu sunce. Pravilo je mudraca, da ostavlja stvari pre, nego što one njega ostave. Treba znati i od same svoje smrti pribaviti sebi slavu. I samo se sunce, još pri punoj svetlosti skloni za kakav oblak, da ga ne gledamo, kad zalazi i da nas održi u neizvesnosti, da li je zašlo ili ne. Ispred kakve nesreće treba se skloniti dok ima vremena, da ne bismo morali propasti od stida. Ne čekajmo da nam svet okrene leđa i da sahranjuje svoje poštovanje prema nama, još dok smo živi. Pametan baca još na vreme u stranu onoga, koji se sa njime utrkuje, a ne čeka, da on njega izvrgne ruglu, kada posrne i padne na sred trkališta. Lepotica neka bude pametna, pa još na vreme neka razbije svoje ogledalo, da to ne mora kasnije činiti iz ogorčenja što ju je trglo iz obmane. 111. Imati prijatelja znači imati drugi život. Svaki je prijatelj i dobar i mudar svome prijatelju i među njima se sve dobro svršava. Svaki vredi toliko, koliko te drugi hoće; a da bi to oni hteli, moraju im se spojiti srca, a potom i jezik. Nikakav čar nije tako moćan kao učinjena usluga i to je najbolje sredstvo, kojim se zadobijaju prijatelji. Najviše i najbolje što imamo, zavisi od drugih. Mi moramo da živimo ili među prijateljima ili među neprijateljima. Zato gledajmo, da svakog dana zadobijemo po jednog prijatelja; taj ne mora da bude glavni: dovoljno je da nam želi dobro; neki će od njih posle, kad polože ispit o izboru, ostati nam već kao najpoverljiviji. 112. Treba steći ljubav i naklonost. Ko stekne našu ljubav i naklonost, tome već prvi i najglavniji povod dozvoljava, pa i naređuje, da zaviri u našei najskrovitije namere. Pomoću naklonosti postižemo za sebe povoljno mišljenje. Ima ih, koji se toliko oslanjaju na svoju vrednost, da preziru blagonaklonost drugih. Iskusan čovek naprotiv zna, da je čak i put do zasluga, bez blagonaklone pomoći, veoma dugačak. Blagonaklonost olakšava i dopunjava sve; ona ne iziskuje uvek dobra svojstva kao: odvažnost, poštenje, učenost, pa čak i mudrost: ne, ona već unapred drži, da su sva ta svojstva tu, dok nevaljale greške nikada ne vidi, jer neće da ih vidi. Naklonost izvire iz saglasja i to obično materijalne prirode, kao što je, na primer, saglasje u načinu mišljenja, u narodnosti, u srodstvu, u otadžbini ili u zvanju. Formalno saglasje je uzvišenije; to je saglasje talenta, dužnosti, slave ili zasluga. Sva teškoća postoji jedino u dobijanju naklonosti; nju održati, lako je. Ali kada se zadobije, onda treba znati izvući iz nje korist. 113. I u sreći misli na nesreću. Dobro je postarati se, da već leti, kad je ugodno, saberemo sve, što nam je potrebno za zimu. U srećne dane lako se stiče milost, a prijatelja ima u izobilju. Dobro je, da ih sačuvamo za dane bede, kada bi ih morali skupo plaćati, pa ih opet nemati. Sačuvajmo stoga nekoliko prijatelja i dužnika, jer će doći vreme, kad ćemo visoko ceniti na njima ono, na šta danas ni pažnje ne obraćamo. Prostačke duše nemaju u sreći nikakvih prijatelja; no kao što one ne poznaju prijatelja u sreći, tako neće ni njih prijatelji poznavati u nesreći. 114. Nikad ne teži za onim, za čim teži neko drugi. Svaka težnja, kojoj se protive drugi, škodi ugledu. Oni što teže za istim, kleveću i ocrnjuju nas. Malo ih je, koji se bore na pošten način. Suparnici otkrivaju greške, koje su se
dosadašnjim gledanjem kroz prste već i zaboravile. Mnogi su uživali ugled, dok nisu stekli suparnika. U vatri borbe ožive već davno upokojena rugla, a iz zemlje iskopavaju se najstarije zađevice. Suparništvo otpočinje borbu klevetanjem i uzima u pomoć ne ono, što sme, već sve, što može. Premda oruđe ponižavanja često, ili gotovo nikako ne dovodi do mete, to protivnici nalaze u njemu ipak barem podlo zadovoljstvo svoje osvete; tim oruđem vitlaju oni po vazduhu toliko, da se strese prah zaborava sa neprilika, radi kojih se stidimo. Ljudi blagonakloni bili su uvek pomirljivi, a ljudi na glasu i sa ugledom uvek su blagonakloni. 115. Treba se naviknuti na greške u karakteru svojih poznanika, isto kao i na ružna lica. To je od preke potrebe tamo, gde nas spajaju obaveze. Ima karaktera, da se čovek čisto prepadne od njih, a ima ih, da se ne može živeti ni s njima ni bez njih. U takvim slučajevima potrebno je naviknuti se na njih kao na ružna lica, da ne bi pri kakvom strašnom događaju došli izvan sebe. U prvi mah pobuđuju oni u nama zgražanje, ali malo po malo gubi se na njima ono, što ne valja, i neugodnostima, koje izviru iz njih, razborit čovek ume ili da se ukloni ili da ih podnosi. 116. Dolazi u dodir samo sa ljudima, kod kojih je razvijeno osećanje časti i dužnosti. Sa takvima možemo sklapati međusobne obaveze. Njihova sopstvena čast najbolje je jamstvo za njihovo ponašanje i u neugodnim prilikama. Oni rade uvek pod uticajemsvog vlastitog dostojanstva; zato je bolja borba sa poštenim, nego pobeda nad nepoštenim. Opštenje sa otpadnicima nije sigurno, jer oni ne osećaju nikakve dužnosti za pravičnost. Zbog toga nema među njima ni iskrenog prijateljstva, a njihovo prikazivanje prijateljstva, ma kako izgledalo, isto tako nije iskreno , jer ne počiva na osećanju časti: ljude pak, koji toga nemaju, treba uvek daleko držati od sebe, jer ko visoko ne ceni čast, koja je presto poštenja, taj uopšte ne ceni vrline. 117. Ne govori nikada o sebi, jer ili se čovek hvali, a to je taština ili se kudi, a to je sitničarstvo; ako se još govornik oda kao nerazborit, onda je to za slušaoca živa muka. Kad nam se već u običnom opštenju valja toga kloniti, koliko tek više, ako zauzimamo neki visok položaj, gde govorimo skupu i gde se u nerazboritost računa već i najmanji znak nerazboritosti. Istu grešku prema mudrosti čini i onaj, koji govori o prisutnim osobama i to zbog opasnosti, što može veoma lako , da se nasuče na jednu od dve zamke: ili na laskanje ili na kuđenje. 118. Postići glas učtivog čoveka, jer je on dovoljan, da nas zavole. Učtivost je jedan od glavnih delova vaspitanja i jedna vrsta čarolije, koja zadobija svačiju naklonost isto kao što neučtivost izaziva na sve strane prezrenje i odvratnost. Ako neučtivost potiče iz gordosti, onda je gnusna, a ako iz neotesanosti, onda se prezire. Bolje je uvek, da učtivost bude velika, nego premalena, ali ipak ne podjednako prema svakome, jer bi postala nepravedna. Među neprijateljima ona nam je dužnost, da bi njome pokazali svoju vrednost. Ona nas košta malo, a pomaže nam mnogo, koga cenimo, toga i poštujemo. Učtivost i čast bolje su od drugih vrlina utoliko, što ostaju pri onome, koji ih vrši.
119. Ne daj, da te omrznu. Nemoj izazivati negodovanje, jer ono često dolazi i samo od sebe, a da ga i ne tražiš. Mnogi se groze tek onako i ne znajući zašto. Njihova zla volja stiže pre nego naša predusretljivost. Mržnja naše prirode je brža na tuđu štetu, nego njena želja za vlastitom koristi. Nekima se sviđa, da budu u zavadi sa svakim jer, ili se je njima sve smučilo ili su se oni svima smučili. Ako se mržnja jednom ukorenila, onda se ona teško može da istrebi isto onako kao i rđav glas. Mi strahujemo pred ljudima velikog uma, a preziremo ljude zla jezika; uobraženi su nam odvratni, podrugljivci nesnosni, a osobenjaka se klonimo. Zato odaj poštovanje, da i tebe poštuju, i znaj, da, biti poštovan, znači veliko blago. 120. Idi uporedo s vremenom. I znanje mora da bude po modi. Ako nam znanje nije savremeno, to znači toliko koliko da ga i nemamo. Način mišljenja i ukus menjaju se vremenom. Nemojte misliti starovremski i imajte moderan uku. U svakoj vrsti odlučan je glas većine; zato ga valja za sada slediti i nastojati, da ga dignemo na neki viši stepen savršenosti. Razuman neka se u ukrasu duha i tela ravna prema sadašnjosti, makar mu se prošlost činila i bolja. Ovo pravilo života ne vredi jedino za dobrotu srca, jer vrlina treba da se neguje u svako doba. Danas neće da se zna za vrline. Istinu govoriti ili održati zadatu reč, izgleda da su stvari iz nekog minulog vremena. Tako se čini, da su i dobri ljudi zaostali iz nekog boljeg vremena. Pa ipak, ako ih još ima, mi ih volimo, ali se za njima ne povodimo, jer nisu savremeni. O, nesrećno stoleće, u kome je vrlina nepoznata, a nevaljalstvo na dnevnom redu! Razuman neka živi, kako zna, a ne kako želi i neka više ceni ono, što mu je sudbina dala, nego što mu je uskratila. 121. Na pravi nešto od ničega. Kao što mnogi od nečega prave temu za ogovaranje, tako opet drugi od svačega prave događaj. Uvek govore s važnošću, sve uzimaju ozbiljno i od svega čine predmet ili za svađu ili mu pridaju neko tajanstveno obeležje. Retko se treba ozbiljno zauzimati za neprijatne stvari, jer ćemo se inače zaplesti u neprilike u nezgodno vreme. Naopako bi bilo, da uzmemo srcu nešto, što bi trebalo razbiti u vetar. Mnogo toga, što je nešto i vredelo, propalo je, jer se zanemarilo, a opet nešto, što nije značilo upravo ništa, postalo je veliko, jer se zauzimalo za to. Sve se da lako odstraniti u početku, ali ne i kasnije. Često lek izazove bolest; zato i nije najlošije pravilo života: pusti na miru! 122. I u govoru i u radu treba imati nešto, što imponuje. Time ćemo ubrzo doći do ugleda i zadobiti poštovanje na sve strane. Impozantnost pokazuje se u svemu: u opštenju, u pogledu, u naklonostima, pa i u hodu. Zaista, velika je pobeda, osvojiti srca svih. Ali nešto takvo ne rađa ni glupa drskost ni zlovoljno biće u časovima zabave, već pristojan autoritet, kada potiče iz prirodne nadmoćnosti i kada ga podupiru zasluge. 123. Nemoj da afektiraš. Što je neko više darovit, neka tim manje afektuje darovitost, jer je afektacija najprostija izopačenost darovitosti. Afektacija ili kočoperenje drugima je odvratno toliko, koliko je užasno za onog koji je vrši, jer je on mučenik pažnje i napetosti, koju pri tome, mora da upotrebljava. Zbog afektacije gube svoju vrednost najbolja svojstva, jer izgleda, da su stečena više veštačkim načinom, nego da su potekla iz prirode, a
prirodno sviđa se svagda više, nego veštačko. Uvek se drži, da čovek koji afektuje izvrsne osobine, i nema tih osobina. Čim nešto bolje izvršimo, tim više moramo, da sakrijemo trud, koji smo u njega uložili, da bi to izgledalo, kao da je čisti plod naše prirode. Ali i obrnuto! Ne smemo iz bojazni pred afektacijom da dospemo baš u nju, afektujući kao da ne afektujemo. Mudar će znati da udesi svoje držanje uvek tako, kao da ne primećuje svoje sposobnosti, pa će baš time,što na njih ne pazi, obratiti na njih pažnju drugih. Dva puta je veliki onaj, koji ima u sebi sve savršenosti, a misli, da nema ni jedne; on stiže sakupiti priznanja obrnutim pravcem. 124. Radi tako, da postaneš ljudima željen. Malo ih stiče kod ljudi toliku milost, ali ako se ona postigne, pa još među pametnim ljudima, onda to znači veliku sreću. Mi smo obično nemarni prema onima, koji odlaze. Ipak ima posve siguran način, da zadobijemo sveopštu ljubav kao nagradu : to se dešava onda, kada smo odlični u svome poslu i po svom talemtu i kada se vladamo tako, da se moramo svideti svojoj sredini. Tada naše sposobnosti postaju nešto, što se ne može zameniti, u tolikoj meri, da se opaža, da mi trebamo poslu,a ne posao nama. Nekima čini čast služba, a drugi čine čast službi.No nije nikakva zasluga, ako loš naslednik baci na nas bolju svetlost, jer to ne znači da nas žele sebi natrag, nego da njega ne trpe. 125. Ne budi knjiga tuđih grehova. Ko vodi brigu o tuđoj sramoti, znači da nije ni sam na dobrom glasu. Neki bi hteli, da tuđim mrljama pokriju svoje ili da ih operu ili da nađu u njima utehu za svoje mrlje. Ali sve je to uteha samo za lude. Neugodno mirišu oni, koji primećuju đubre čitave varoši. Ko đubre najviše raskopava, najviše se i ukalja. Malo će ih biti, koji su bez ikakve, njima svojstvene greške, pa ma bila ona ovde ili onde; njih imaju i ljudi, koji su slabo poznati, samo su i njihove greške slabo poznate. Ko je pažljiv, neka se čuva, da ne bude knjiga, u koju se upisuju tuđi gresi, jer bi to značilo toliko, koliko i postati jedno odvratno stvorenje, koje, mada je živo, nema ni srca ni osećaja. 126. Nije luda onaj, koji počini ludost, već onaj, koji posle ne zna da je sakrije. Čak svoje težnje treba držati pod pečatom; koliko tek više svoje greške! Svi ljudi greše, samo je među njima ta razlika, što pametni učinjene greške sakrivaju, a ludi kazuju unapred i one, koje će istom učiniti. Naš se ugled sastoji više u tajanstvenom držanju, nego u našem radu, jer: nisi caste, tamen caute. Greške velikih ljudi treba posmatrati kao pomračenje sunca. Svoje greške ne treba, izuzetno, poveravati ni prijatelju, pa, ako je moguće, treba ih sakriti i od samog sebe. U takvim pak prilikama treba da nam bude u pomoći ono drugo pravilo za život, što glasi: treba znati zaboraviti. 127. Plemenita i slobodna nepristrasnost pri svemu. Ona je život talenata, dah govora, duša rada, ukras ukrasa. Sve su druge savršenosti nakit naše prirode, a ona je nakit same savršenosti. Ona može da se primeti čak i u mišljenju. Ona je dar prirode i ne zavisi od obrazovanja, jer nadmašuje i samo obrazovanje. Biti nepristrasan znači više, nego biti lak; nepristrasnost stiže od odvažnosti; pretpostavlja nevezanost, a dodaje savršenost. Bez nje je svaka lepota mrtva, a svaka ljupkost nespretna. Ona je preobilna i ide iznad hrabrosti, iznad mudrosti, iznad opreznosti, pa i iznad veličanstva. Ona nas upućuje, kako ćemo svoje poslove obaviti brže ili kako ćemo na plemenit način izaći iz kakvog zapleta.
128. Velikodušnost: to je nešto, što se u prvom redu traži od junaka, jer ona rasplamti za sve, što je veliko. Ono popravlja ukus, širi srce, jača pamćenje, oplemenjuje ćud i podiže osećaj dostojanstva. Ma kod koga se zatekla, uzdiže glavu u nastojanju i onda, kad njegovo nastojanje zla sudbina možda i osujeti; pošto mu je sila oduzela moć, ona se rasprši, da bi sijala i širi se nad voljom. Milosrđe, plemenitost i svako junačko svojstvo poznaju u velikodušnosti svoj izvor. 129. Nikada se nemoj žaliti. Jadikovanje škodi uvek našem ugledu. Ono lakše posluži, da tuđoj strasti da primer drskosti, nego da nam donese utehu saučešća; jer upozorava slušaoca baš na ono, na šta se žalimo i jer svest o prvoj uvredi izvinjava drugu. Žaleći se zbog nanesene nepravde dajemo povod, da nam se čini nova nepravda i tako, tražeći pomoć ili utehu, pobuđujemo zluradost, pa i samo preziranje. Mnogo je pametnije, da se hvalimo dobročinstvom, koje nam je neko učinio, pa da time na slično dobročinstvo obavežemo i one, kojima se hvalimo. Ističući svoju zahvalnost, koju osećamo prema odsutnom , pozivamo prisutne, da i oni steknu istu takvu, pa na taj način prodajemo ovim drugim onaj ugled, koji uživamo kod onih prvih. Ko je dakle pažljiv, taj neće nikako dati na znanje, da mu je neko učinio nepriliku ili da je u nečemu sam pogrešio, dok naprotiv hoće objaviti ono poštovanje, koje kod drugih uživa. Tako on učvršćava svoje prijatelje, i ograđuje se od neprijatelja. 130. Radi i nastoj, da te vide, gde radiš. Predmeti ne vrede za ono, šta su, već za ono kakvi nam se čini, da su. Imati vrednosti i nju umeti pokazati, znači imati dvostruku vrednost. Što se ne vidi, to je kao da ga i nema. Ni sama se pravda ne poštuje, ako ne izgleda kao pravda. Mnogo je veći broj onih, koji su se prevarili, nego onih, koji su bili i ostali uviđavni. Prevara preovladava zato, jer se o stvarima sudi po njihovoj spoljašnjosti; a mnoge su dakle drugačije od onoga, što nam se čini, da su. Ugodan spoljni oblik najbolja je preporuka za unutrašnju savršenost. 131. Plemenita duša. Ima tako velikih i plemenitih duša, da bacaju na karakter najlepšu svetlost, kad se pokažu. Tako plemenita duša nije data svakome, jer ona pretpostavlja veliki duh . Njen je prvi zadatak, da se o neprijatelju izražava dobro, a postupa sa njim još bolje. Gde je prilika za osvetu, tu se pokazuje u svoj svojoj svetlosti; a takve prilike ona ne propušta, nego je još i uveličava time, što je upotrebljava kao predmet svoje neočekivane velikodušnosti baš onda, kad je najpobedonosnija. Pri tome je ipak razumna toliko, da može da služi kao ukras državničke mudrosti; svojoj pobedi čini se nevešta, jer se nikada ne uobrazi, a postigne li ipak svoju zaslugu, onda je prikriva svojom plemenitošću. 132. Predomišljaj se dva puta. Siguran je samo onaj, koji svoje misli uvek još jednom pribere; čovek treba da dobije vremena ili da privoli na nešto ili da se popravi; to vredi naročito za stvari, za koje nismo sigurni. Novi razlozi javljaju nam se, da potkrepe i učvrste našu odluku. Tiče li se davanja, to će svest, da nam je dar dat sa predumišljajem, učiniti, da nam bude draži i vredniji od veselja, koje nas obuzima, kad ga dobijemo na brzu ruku, jer se najviše uvažava baš ono za čim se čezne dugo. Moramo li pak da odbijemo, to zadobijamo vremena,
da nađemo put i način, kako bi učinili da sazri ono "ne" , pa da ne bude odveć gorko. Ovome se pridružuje još i to, da se stiša ona vatra, kojom težimo za nečim, pa posle, kad nam se krv rashladi, ne osećamo odveć jako ono zapostavljanje, koje se prema nama ispoljava, kad nas odbijaju. A onoga, koji moli naprasno i žurno, valja zadovoljiti kasno, jer takvo moljenje je često lukavost, kojoj je svrha, da izigra našu pažnju. 133. Bolje biti sa svima budala, nego sam pametan. Tako kažu političari. Jer ako su svi lude, ne izostajemo ni iza koga, a ako je pametan sam, to će ga svi držati za ludu. Toliko vredi ići niz struju. Ponekad se najveće znanje sastoji u neznanju ili u afektovanju neznanja. Mi moramo da živimo sa ostalima, a oni su u većini neznalice. Da bi smo živeli sami, morali bi smo biti mnogo slični Bogu ili sasvim slični kakvoj životinji. No ja bih ipak hteo, da prekrojim taj aforizam, pa da kažem : bolje je biti sa ostalima pametan, nego sam budala. Ima ljudi, koji u šimerama traže originalnost. 134. Treba imati u dvostrukoj meri sve, što je potrebno za život. Ne mora se od jedne stvari zavisiti niti se samo na nju ograničiti, pa ma kako bila dobra. Svega moramo imati dvostruko, a naročito uslova za napredak, za naklonost i za uživanje. Mesečeva promenljivost je preobilna; ona je granica svega, što postoji, a naročito onih dela, koja zavise od čovekove volje; ova je pak odveć slaba. Protiv te slabosti treba da se branimo onim, što smo spremili unapred. Zbog toga treba da nam bude pravo pravilo, da u dvostrukom iznosu priredimo uslove za dobar i ugodan život. Kao što nam je priroda dala dvostruke glavne i najistaknutije udove, tako treba da se umetnim sredstvima snabdemo i sa onim, od čega zavisimo. 135. Ne govori stalno suprotno jer je to glupo i odvratno; prizovi svu svoju mudrost, da se odupreš tome. Ono istina, ponekad time odaje oštroumlje, što se pri svemu nalaze poteškoće, ali biti uporan znači toliko, koliko i biti nerazuman. Takvi ljudi grade od mirne i ugodne zabave mali rat i više su neprijatelji onima, koji im se poveravaju, nego onima, sa kojima se i ne druže. Dlaka se najneugodnije oseća i u najukusnijem zalogaju, pa tako i protivurečje u časovima odmora. Takvi su ljudi nerazboriti i štetni; oni sačinjavaju društvo divljih i glupavih životinja. 136. Stani čvrsto na stvar i odmah napipaj puls poslu koji obavljaš. Mnogi zalutaju na raskršću beskorisnog razmišljanja ili se izgube u šipražju zamorne govorljivosti , a da se i ne taknu suštine same stvari. Po sto puta obiđu oko jedne tačke umore sebe i druge, a nikad ne dođu na glavnu stvar. To nastoje iz pobrkane moći poimanja, koja nije sposobna, da izađe na čistinu. Ovakvi ljudi gube vreme i strpljenje sa onim, što bi trebalo, da su sasvim ispustili, pa onda nemaju vremena ni strpljenja za ono, što je trebalo, da se uradi.
137. Mudri neka je sam sebi dovoljan. Onaj10, koji je sam sebi bio sve i sva, nosio je sve svoje sa sobom, kud god se krenuo.Kad Rim može da bude jedan i da vredi koliko čitav ostali svet, onda budi i ti takav, pa ćeš moći da živiš sam za sebe. Za čim da čezne takav čovek, kad nema ni većeg uma ni boljega ukusa od njegovog? On tada zavisi samo od sebe, a najveća je sreća biti ravan najvišemu biću. Ko tako može sam da živi, neće biti jednak životinji ni u čemu, nego će ličiti mudracu u mnogo čemu, a Bogu u svačemu . (Vidi. Br 133). 138. Veština je ostaviti stvari u miru i to tim više, što besne talasi javnog ili domaćeg života. U toku ljudskog života ima vrtloga i bura strasti; kad one dođu (odu) mudro je povući se u sigurno pristanište. Sredstva često pogoršavaju zlo; zato pustimo zlo, bilo ono fizičko ili moralno, neka ide svojim slobodnim tokom. Doktor treba isto toliko znanja za nepropisivanje koliko i za propisivanje lekova, a veština se često sastoji baš u nepropisivanju. Komešanje velike rulje utišaće najlakše, kada povučeš ruku i pustiš, da se slegne samo od sebe. Privremeno popuštanje obezbeđuje pobedu za budućnost. Izvor se pomuti malim kopkanjem i neće se razbistriti, ako ga dalje diraš, već ako ga ostaviš na miru. Najbolje je sredstvo protiv razdora i uzrujanosti pustiti ih da idu svojim tokom, jer će se tako smiriti sami od sebe. 139. Treba poznavati nesrećne dane, jer ih ima takvih; u tim danima ništa nam ne uspeva, pa ako se igra i menja, ne menja se nesreća. Dva puta baci kocku i probaj, pa se povuci, ako vidiš, da nije tvoj dan. Sve, pa i sam razum, podvrgnuto je promeni i nema čoveka, koji je u svaki čas razuman; treba imati sreće, ako hoćeš pravo da misliš kao i jedno pismo dobro da sastaviš. Sve savršenosti zavise od niza vremena: lepota nema uvek svoj dan, a mudrost otkazuje svoju poslušnost, pa radimo na nekom predmetu, čas premalo čas previše. Sve dakle, da bi uspelo mora imati svoj dan. Isto tako nekima ide sve naopako, a drugima sve po volji i s manje napora. Ovi nalaze već sve gotovo; duh im je raspoložen i duša raspoložena, a zvezda sreće sija nad njima. U tom slučaju treba da spoznamo svoju korist, pa da ne damo, ni njena mrva da nam propadne. Ali razuman čovek neće nikada zbog jedne nezgode odlučno izjaviti, da mu je dan nesrećan ili u obrnutom slučaju da mu je dan srećan, jer je ono prvo moglo da bude puka slučajna nepogoda, a ovo drugo puka slučajna sreća. 140. Kod svake stvari treba odmah da zapaziš ono, šta je na njoj dobro. U tome se sastoji sreća onoga, koji ima dobar ukus. Pčela se hvata odmah za ono, što je slatko, jer joj treba za njeno saće, a zmija za ono, što je otrovno, jer joj treba za njen otrov. Tako se i ukus jednih odmah hvata za dobro, a drugih za zlo. Nema ničega, u čemu ne bi bilo i nečeg dobrog, naročito nema takve knjige, jer je knjiga delo razmišljanja. No neki su tako nesrećni pri razmišljanju, da između hiljadu savršenosti uoče odmah jednu jedinu grešku, koja bi se među njima nalazila; ovu grešku oni onda kupe i o njoj mnogo govore kao da su pravi sakupljači svega onoga, što slovi kao otpadak volje i razuma drugih ljudi: tako nagomilavaju spisak grešaka i time više kažnjavaju svoj loš ukus, nego što zabavljaju svoje oštroumlje; zbog toga im je žalostan život, jer se hrane uvek gorčinom i jer je samo ono, što je
10
Diogen
nesavršeno, njihova glavna hrana. Srećniji su oni, čiji je ukus takav, da između hiljadu grešaka zapaze jednu jedinu savršenost odmah, čim se na nju namere. 141. Ne valja se dopadati sam sebi. Samome se sebi dopadati, malo vredi, ako se drugima ne dopadamo; sveopšte omalovažavanje kažnjava ponajčešće sopstveno zadovoljstvo. Ko je sam sebi previše, nikad to neće biti drugima. Govoriti i u isto vreme hteti samo sebe slušati, ne valja; ako je budalaština govoriti sa samim sobom, to je dvostruka budalaština hteti pred drugima sam sebe još i slušati. Slabost je velike gospode, kad iz dubine svoje duše naglašuju: " Ja kažem ovo, ja kažem ono!". To je prva muka za slušaoce. Pri svakoj rečenici očekuju odobravanje ili laskanje, pa teraju razboritost do krajnosti. Naduveni ljudi govore obično tako , da u isto vreme očekuju odjek svoga govora i dok se njihovo zabavljanje kreće oko njihove uobraženosti, dotle pri svakoj reči prisluškuju, kada će im priteći u pomoć ono odvratno i glupo:"pravo ste kazali". 142. Ne stoj na lošoj strani iz tvrdoglavosti, što je protivnik već stao na dobru, jer inače stupamo na bojište već kao pobeđeni i sva je prilika, da ćemo se morati povući s porugom i sramotom, jer se sa lošim oružjem neće nikada moći uspešno ratovati. Protivnik je svojom lukavošću izabrao sebi bolju stranu i time postao jači, a ti ne budi lud i ne zauzimaj lošiji položaj samo zbog toga, da staneš protiv njega. Tvrdoglavost u delima dovodi u veći škripac, nego tvrdoglavost u govoru, pa je toliko veća opasnost pri delu, nego pri govoru. Tvrdoglavi prikazuju svoju prostotu tim, što se inate uprkos istini i što se svađaju uprkos svojoj koristi. Mudri ne staje nikad na stranu strasti, pa bilo da je to stajalište zauzeo odmah iz početka kao prvi ili istom kao drugi, kad se dosetio boljem. Ako je protivnik glup, on će sad, nalazeći se u neprilici, promeniti svoje stajalište i stati na obrnutu, dakle lošiju stranu. Da bi ga dakle potisnuli s boljeg mesta, jedino je sredstvo, da ga sami zauzmemo; on će ga iz gluposti ostaviti, a usled te njegove tvrdoglavosti drugi će ga se ljudi otresti. 143. Ne budi paradoksalan iz bojazni,da ne budeš banalan. Obe krajnosti škode našem ugledu. Svaki pokušaj, koji je protivan ozbiljnosti, već je srodan ludosti. Paradoks je na neki način prevara, pošto se iz početka sviđa, jer iznenađuje novim i pikantnim, ali kasnije, kad prođe obmana i njegova se golotinja otkrije, daje on veoma rđavu sliku. Paradoks je vrsta opsene, koja u državnim pitanjima razara države. Oni, koji nisu kadri, da putem vrline izvrše odista velika dela ili se ne usuđuju ni počinjati ih, upuštaju se u paradokse: njima se dive glupaci, ali pametan čovek proriče im sudbinu. Paradoks dokazuje, da je moć prosuđivanja smetena, pa ako katkad i ne počiva na pogrešnom, počiva na nepouzdanom i već time dovodi važne stvari do velike opasnosti. 144. Da svoj posao obaviš, pojavi se sa tuđim. To je jedno od onih lukavih sredstava, kojim se postiže svrha. Ovo lukavstvo glasno govore hrišćanski učitelji i u pitanjima, koja se tiču Boga. Ovo pretvaranje je važno, jer tim, što se ističe tuđa korist, namamljuje se tuđa volja, a taj mamac dopušta, da se s njom može upravljati po svojoj volji. Onaj, čijom se voljom upravlja, misli, da se radi za njegovu stvar, a njegova je stvar međutim samo tu, da otvori put tuđoj nameri. Nikada se ne sme prodirati bez razmišljanja, naročito ne onde, gde je tlo opasno. Ljudima, čija je prva reč obično "ne", treba preporučiti, da se klone negativnog zaključivanja i da kriju razlog,
zbog koga ih je teško privoleti na ono, što se od njih traži, naročito onde, gde bi se moglo slutiti, da će se stvari preobrnuti. Ovaj savet spada među savete "druge namere" (u br. 13), a ovi su od svega najfiniji.
145. Ne otkrivaj svoje slabosti, jer će inače njih sve da pogađa; ne žali se na njih, jer će zloba uvek tamo da zakuca, gde se oseća bol. Nemoj da se ljutiš, jer to ne pomaže, već naprotiv zlobu još više uveseljava. Zlobna se namera šunja i traži nedostatke, koje bi mogla da otkrije; bije te bičem, da ispita osetljivost i hiljadu će puta da pokuša, dok ne pronađe ranu. Ko je pažljiv, neka nikad ne pokaže, da je pogođen i neka nikad ne otkrije svoje lične ili nasleđene nemoći. I sam slučaj voli ponekad, da nas udari baš tamo, gde nas najviše tišti. Njegovi udarci pogađaju uvek bolno mesto; zato ne otkrivaj ni što te boli ni što te veseli, pa će bol proći, a radost ostati. 146. Posmatraj stvari po unutrašnjoj vrednosti, pa ćeš veoma često videti, da su sasvim drugačije, nego što nam se čini. Luda, koja nije doprla dublje od kore, uvidi, da se prevarila tek kada prodre do jezgra. Laž prethodi svačemu, vukući za sobom ludake na lancu njihove nepopravljive ništavnosti; istina pak dolazi uvek kasnije hramljući polako i oslanjajući se o ruku vremena; za nju štede mudri ljudi drugu polovinu one sposobnosti, s kojom nas je sveopšta mati, dobro znajući šta radi, dvostruko obdarila. Prevara je nešto sasvim površno, pa zato i nalete na nju odmah oni, koji su isto tako površni. Ono pak, što je istinito i pravo, živi duboko povučeno i skriveno, da bi ga što više uvažavali mudri i razumni. 147. Ne budi nepristupačan. Nema toga, koji bi bio tako savršen, da mu ne bi trebalo, da ga s vremenom na vreme neko drugi nešto da podseti; neizlečivo je glupav onaj, koji neće nikog da sasluša. I najmoćniji treba da primi prijateljski savet, pa i sama kraljevska moć ne sme da bude zadrta. Ima ljudi, koje nije moguće spasiti, jer nisu nikom pristupačni; oni srljaju u propast, jer im se niko ne sme približiti, da ih zadrži. I najbolji neka ostave vrata otvorena prijateljstvu, jer će im kroz otvorena vrata moći i pomoć doći. Prijatelju se mora dati toliko slobode, da može bez ustezanja savetovati i grditi. Tu vlast moramo da mu damo, jer je naš prijatelj naše zadovoljstvo i jer poštujemo njegovu vernost, što nas je upućivalo i uzdržavalo od zablude, moramo da čuvamo u dnu svoje duše i da ga uvažavamo. 148. Znati zabavljati. Pri zabavljanju pokazuje se čovek u svemu svojem biću. Ni jedno zanimanje u životu ne zahteva više pažnje; jer upravo zato, što je zabavljanje najobičnije zanimanje, čovek se pomoću njega ili uzdiže ili pada. Kad je potrebna pažnja, da se sastavi jedno pismo, (to je pismena zabava sa razmišljanjem), koliko tek više pažnje mora da se uloži pri običnoj zabavi, gde razboritost čovečija nepripravna polaže ispit. Iskusni ljudi opipavaju puls duše na jeziku, pa zato i reče mudrac11 :" govori da te vidim!" . Neki misle, da se veština zabavljanja sastoji baš u tome, da ono bude bez veštine, da bude gipko i slobodno kao odelo. To i vredi za zabavu među prijateljima; ali u razgovoru s ljudima, koji zaslužuju pažnju, mora zabava da ima sadržaj, da bi 11
Sokrat
posvedočila sadržinu govornika. Ako nećemo da pogrešimo moraćemo se prilagoditi naravi i razumu onog, s kim razgovaramo. Ne treba kritikovati reči, jer će nas inače držati za gramatičare; još bi manje valjalo biti fiskal misli, jer bi nas svako izbegavao, pa bi smo saopštenja drugih ljudi morali skupo plaćati. I u razgovoru vrednija je ćutljivost od rečitosti. 149. Što ne valja,natovari na drugog. Lukavstvo onih, što vladaju, očituje se u tome, što uvek nađu kakav štit protiv nezadovoljstva. Ovo lukavstvo ne potiče iz nesposobnosti, kao što misle zavidljivi, već iz namere, da imaju nekoga, na koga će pasti prekor i ko će snositi napad javnog mišljenja zbog neuspeha. Sve se ne može dobro završiti niti se mogu svi zadovoljiti; zato treba za nesrećna preduzeća imati grešnika i krivca, pa makar i na račun njegovog ponosa. 150. Treba se znati istaknuti. Naša unutrašnja vrednost nije dovoljna, jer svi ne prodiru do jezgra, niti gledaju u unutrašnjost; naprotiv većina leti onamo, gde je već kakav slet i idu, jer vide, da i drugi tamo idu. Velika se veština sastoji u umeću, dati ugled svojim stvarima: čas pohvalom, jer pohvala čini, da se stvar više traži, čas kakvim izvanrednim nazivom, jer je to vrlo potrebno, da se o tim stvarima stiče lepo mišljenje; pri čemu treba da se izbegava svaka afektacija. Osim toga ima još jedno sredstvo, koje svagda pobuđuje pažnju. To se sredstvo sastoji u isticanju, da je stvar namenjena samo za one, koji su uviđavni, jer se svi drže za uviđavne, a ako se nađe neko, koji se ne smatra uviđavnim, on će onda osećati svoj nedostatak i u njemu će se probuditi želja, da taj nedostatak otpadne. Naprotiv! Svoj posao ne treba preporučivati kao nešto lako ili obično, jer on time ne postaje lakši , već ga samo omalovažavaju više. Svi teže za onim, što je neobično, jer je to više privlačno i za ukus i za razum. 151. Misliti unapred od danas na sutra i još dalje u budućnost. Najoprezniji je onaj, koji odredi izvesne časove naročito za brigu i premišljanje. Opreznom se ne događa nikakva nesreća, a za onog koji je pažljiv, ne postoji opasnost. Razmišljanje se ne sme odlagati, dok ne upadnemo u blato do grla, već se misliti mora unapred. Ako više puta, i zrelo promišljamo, pretećićemo uvek i najveću nesreću. Uzglavlje je nema Sibila; bolje je najpre odspavati makar i na njegovom okrajku, nego posle ležati na njemu u nesanici. Neki najpre rade, pa onda misle, što znači toliko, koliko da ne misle na posledice, pa po tome ni na to, da će se posle morati izvinjavati; drugi pak ne misle ni pre ni posle. Celi život mora da se bude neprestano mišljenje, da ne skrenemo s pravog puta. Često opreznost i promišljanje omogućuju, da možemo unapred da odredimo tok svog života. 152. Ne pridružuj se nikada onom, koji će te baciti u zasenak, pa bilo to zato, što te nadmašuje ili što zaostaje za tobom. Ko ima bolja svojstva, tome će se odavati veće poštovanje, taj će uvek igrati glavnu, a ti sporednu ulogu, pa ostane li i za to nešto pažnje, to je samo toliko, koliko je on ostavio. Mesec sija samo dotle, dokle je sam među zvezdama; pokaže li se sunce, on gubi svetlost ili postaje nevidljiv. Zato se ne pridružuj nikad onome, koji će te zaseniti, već onome, kraj koga ćeš se istaknuti. Samo tako bilo je moguće mudroj Fabuli da, zbog ružnoće i loše odeće svojih pratilaca bude lepa i da sija pred Marcijalom. Isto se tako ne treba bacati u opasnost
radi kakvog rđavog druga i ne podizati nikome čast na račun svog ugleda. Dok još dorastamo, treba da se držimo onih najodličnijih , a kad dorastemo i postanemo sam svoj gospodar, onda se držimo onih srednjih. 153. Čuvaj se da ne stupiš tamo, gde treba da se ispuni velika praznina, a učiniš li to ipak, onda moraš da budeš uveren , da ćeš nadmašiti onoga, koji je pred tobom tamo bio; da bi njemu bio ravan nužno je, da budeš dva puta vredniji od njega. Koliko je god vredno brinuti se, da nas opet požele onda, kad na naše mesto dođe naš naslednik, isto je toliko mudro čuvati se, da prema svom prethodniku ne izgledamo bez svetlosti. Teško je ispuniti kakvu veliku prazninu, jer se uvek čini, da je bolje ono, što je prošlo. Nije dosta, da budeš samo ravan onome, za kojim si došao, jer je on prvi došao u položaj, da se o njemu dobro misli. Zato, da bi ga istisnuli sa toga položaja, moramo u svoj rad da unesemo još kakvu vrlinu, koje on nije unosio u svoj rad. 154 Ne treba lako ni lako verovati ni lako zavoleti. Ko sporo veruje pokazuje, da mu je um zreo. Laž je veoma obična, zato verovanje neka je neobično. Ko se lako zavarava, ostaje posle zastiđen. Međutim se ne sme tako postupati, da damo na znanje, da sumnjamo u iskaz onoga, koji nam o nečem govori, jer bi to bilo neučtivo, pa i uvredljivo, jer se tim čini, da je onaj, koji nešto tvrdi, ili varalica ili onaj koga su prevarili. Pa nije ni to najgore zlo. Još je gore, što biti nepoverljiv, znači, biti sam lažov, jer taj pati od dva zla: jedno je, što on ne veruje, a drugo, što se njemu ne veruje. Slušalac će učiniti pametno, ako ne kaže odmah svoje osude, a govornik, ako se za dokaz istinitosti onog, što tvrdi, pozove na onog, od koga je doznao. Isto je tako nesmisleno olako poklanjati svoju naklonost, jer se može lagati ne samo rečima, već i delima, a prevara pomoću dela je mnogo opasnija. 155. Treba umeti i razljutiti se. Promišljaj pametno po mogućnosti i onda, kada se neko prostački na te ljuti; to neće biti teško razboritom čoveku. Ali ako se ti rasrdiš, onda je prvo što treba da učiniš to, da primetiš, da si se rasrdio, pa ćeš odmah postati gospodar svoje uzrujanosti; kad si to učinio, onda izračunavaj, do koga stepena treba da se ljutiš, pa onda stani. Ako se promišljeno držiš ove mudrolije, moći ćeš se ljutiti i opet smirivati do mile volje. Treba da znaš uzdržati se valjano i u pravo vreme, jer pri trčanju najteže je zaustaviti se. Najbolju svedodžbu daćemo svome razumu, ako ostanemo razboriti i onda, kad nas ludilo napadne. Svaka preterana strast udaljuje nas od razborite prirode i naš um neće pasti ni prekoračiti granice , koje su nam potrebne za samoodržanje samo onda, ako svuda uložimo svu svoju pažnju. Da uzmognemo savladati jednu strast, nužno je, da pažnju uvek držimo na uzdi; tada ćemo biti prvi, ako ne možda i poslednji "mudar na konju"12 .
156. Prijatelji po izboru neka ti budu oni, koje si odabrao, ne samo po naklonosti, već i po uviđavnosti, ili, pošto ih je razum ispitao, a promenljiva sreća okušala. I ako je u ovom pogledu teško pogoditi ono, što je najvažnije u životu, ipak se oko toga staramo najmanje. Neke nam prijatelje dovodi njihovo nametanje, a mnoge sam slučaj. Pa ipak se o nama sudi po našim prijateljima. Između znalca i neznalice nikada nije bilo saglasnosti. Ako nam 12
Japanska poslovica : Niko na konju nije mudar
se neko sviđa, to još ne znači, da ćemo sa njim sklopiti tesno prijateljstvo . To sviđanje možda potiče otuda, što nas zabavlja i prikraćuje nam vreme, a ne što bi smo se mogli pouzdati i osloniti na njegove sposobnosti. Prijateljstava ima pravih i nepravih, neprava nam služe za uživanje, a prava za ovaploćavanje (stvaranje) naših uspelih misli i dela. Malo ih je, koji su prijatelji ličnosti a mnogo, koji su prijatelji srećnih prilika, u kojima se nalazi ta ličnost. Uviđavnost jednog prijatelja pomaže više nego dobra volja mnogih drugih. Stoga treba na prijateljima da zahvalimo svom izboru, a ne slučaju. Razuman prijatelj zna, da otkloni neprilike s nas. I ako hoćemo, da održimo svoje prijatelje, ne smemo im želiti odviše mnogo sreće. 157. Pazi, da se ne varaš u osobama. To je najopasnija, a i najlakša prevara. Bolje je, da te prevare u ceni, nego u robi. Kod ljudi je više, nego kod svega drugog, potrebno da im se gleda u unutrašnjost. Razumevati se u stvarima i poznavati ljude, dva su sasvim različita predmeta. Pri proučavanju ćudi i pri razlikovanju karaktera hoće se duboka filozofija. Kao što je nužno proučavati knjige, isto je tako nužno proučavati i ljude. 158. Znati se koristiti svojim prijateljima. I pri ovome pokazuje pametan čovek svoju veštinu. Neki su nam korisni, kad su daleko, a neki, kad su u blizini. Poneki nije sposoban, za dogovaranje, ali je vrlo sposoban za dopisivanje, jer mu daljina uklanja neke greške, koje se iz bliza nisu mogle podnositi. Ne samo zabavu, već i koristi valja crpsti od svoga prijatelja. Prijatelj pak mora imati tri svojstva, koja neki pridaju onom, što je dobro, a neki svakom predmetu uopšte. Ta tri svojstva jesu : jedinstvo, dobrota i istinitost. Prijatelj je u svemu sve i sve. Malo ih je, koji su sposobni, da budu dobri prijatelji, a to što ne umemo, da ih izaberemo, čini, da ih je još manje na broju. Sačuvati ih za sebe vredi više, nego ih znati zadobiti. Odaberimo takve, koji će biti dugotrajni, makar bili novi u početku; pri tome se tešimo tim, što će se i oni moći ubrojiti među stare. Svakako su najbolji, koji imaju mnogo soli makar ispitivanje stalo nešto skuplje. Nikakva pustinja nije tako žalosna kao što je žalosno biti bez prijatelja. Prijateljstvo nam umnožava dobro, a deli s nama zlo. Ono je jedino sredstvo protiv nesreće i samo pokraj njega duša slobodno diše. 159. Treba da možeš podnositi i lude. Mudraci su uvek nestrpljivi, jer ko umnožava svoje znanje, umnožava i svoju nestrpljivost. Ko mnogo zna, toga je teško zadovoljiti. Prvo je pravilo za život, da možeš sve da podnosiš. Epiktet svodi na to polovinu mudrosti. Moramo li da podnosimo svakovrsne ludosti, to moramo da imamo i velikog strpljenja. Često moramo najviše da trpimo od onih, od kojih zavisimo najviše: to je korisna vežba za savlađivanje samog sebe. Iz strpljenja potiče mir, koji je sreća za čitav svet. Ko pak nije raspoložen, da trpi, neka se povuče sam u sebe, ako je inače samo u stanju, da sam sebe podnosi. 160. Pazi na sebe, kad govoriš sa protivnicima radi opreznosti, a sa ostalima radi pristojnosti. Uvek ima kada, da se koja reč doda, ali nikada, da se opozove. Govori kao u testamentu: što manje reči, to manje svađanja. Pri onom, što nije važno, vežbaj se za ono, što je važno. Što je tajanstveno, ima u sebi nečeg božanstvenog. Ko je brzoplet na jeziku, toga će brzo ili savladati ili pregaziti.
161. Poznaj i one svoje greške, koje su ti mile. Takvih grešaka ima i najsavršeniji čovek, pa živi, kao da je ili s njima venčan ili u potajnoj ljubavi. One počivaju često u duhu, pa su tim veće, ili barem upadaju u oči više, što je duh veći. Onaj, čije su, nije da ih ne poznaje, nego ih voli; to je dvostruko zlo: prvo je zlo, što je naklonjen strasno, a drugo, što je naklonjen greškama. To su sramotne mrlje savršenosti, koje su drugima toliko mrske, koliko su mile onima, čije su. Tu čovek mora da bude odvažan i da savlada sam sebe, jer će samo tako moći da od takvih mrlja oslobodi ostale svoje vrline. Inače se sve vrline spotiču o te greške i kad bi ko i hteo, da pohvali sve ostalo, što je dobro, zaustavlja se kod tih slabosti, pa ih na štetu drugih dobrih svojstava ocrnjuje, što može gore. 162. Znati trijumfovati nad suparnicima i protivnicima. Njih prezirati nije dovoljno, iako je pametno. Za ovo se traži plemenitost. Najveće je pohvale dostojan onaj, koji dobro govori i o onom, koji o njemu govori rđavo. Protivniku ćeš se najbolje osvetiti onda, kad dođeš u mogućnost, da prema njemu istakneš svoju darovitost i svoje zasluge, jer ovo dvoje najviše pobeđuje i muči one, koji zavide. Svaki novopostignuti stepen sreće još jače steže konopac oko vrata onog, koji zavidi, a slava onog, koga mrze, pakao je za njegovog suparnika: to je najveća od svih kazni, jer iz sreće pravi otrov. Zavidljivac ne umire jednom, već toliko puta, koliko puta odjekne glas o slavi onoga, kome zavidi. Njegova muka se meri prema tome, da li je slava njegovog protivnika prolazna ili je neprolazna. Ako je slava beskrajna, onda život ovoga nije drugo nego čast, a život zavidljivca ništa drugo, već večna patnja. Truba slave objavljuje jednome besmrtnost, a drugom smrt na vešalima, ako neće da čeka, dok ga sama zavist ne izgrize. 163. Nikada, iz milosrđa prema nesrećnom, ne navlači njegove sudbine i na sebe. Što je za jednog nezgoda, to je za drugoga često najsrećniji događaj, jer se ne bi mogao usrećiti ni jedan, kad se ne bi unesrećili mnogi drugi. Nesrećnima je svojstveno, da lako zadobiju naklonost ljudi, koji bi svojom beskorisnom ljubavlju hteli da im olakšaju udarce sudbine. Dešava se, da i onaj, kojega su na vrhuncu njegove moći svi mrzili, doživi, da ga svi sažaljevaju. Želja za osvetom protiv silnoga, pretvorila se u sažaljenje prema postradalom. No, ko je mudar, neka pazi, kako sudbina meša karte. Ima ljudi, koje vidimo, gde se druže samo sa nesrećnicima, pa onaj, kome su se juče uklanjali kao presrećnom, stoji danas u njihovom društvu kao nesrećan. To pokazuje ponekad plemenitu dušu, ali ne i pamet. 164. Treba ponekada i promašiti cilj, da bi se osvedočili, kakav će nam odziv imati pojedine stvari, naročito one, za koje nismo sigurni, da će se svideti ili da će poći za rukom. Na taj način može čovek da obezbedi sebi povoljan ishod, pa mu stoji po volji, da se oda poslu ozbiljno ili da se povuče. Isto se tako ispituju naklonosti, pa ko je oprezan, taj upozna zemljište, na kom se nalazi. To je od velike važnosti, kad se nešto moli, kad se nešto voli i kad se nad nečim vlada.
165. I kao protivnik budi pošten. Razuman čovek može da bude prisiljen, da postane protivnik, ali ne da postane nepošten protivnik. Svako treba da radi kao onakav, kakav jeste, a ne kao onakav,za kakva bi hteli, da ga naprave. Plemenita duša u borbi sa protivnicima zadobija odobravanje. Treba se boriti tako, da pobedimo ne samo silom, nego i načinom borbe. Podla pobeda nije pobeda već poraz. Uvek pobeđuje samo ono, što je plemenito. Pošten čovek neće nikada upotrebiti zabranjeno oružje. To bi bilo onda, kada bi se u borbi sa bivšim prijateljem, s kojim smo se zavadili i koga počinjemo mrziti, koristili poverenjem, koje nam je u svoje vreme poklonio, jer se poklonjeno poverenje nikada ne sme upotrebiti za osvetu. Sve, što samo miriše na izdaju, kalja pošteno ime. Svaki trag podlosti mora da izazove ogorčenje kod ljudi, koji hoće, da imaju pravo na poštovanje. Blagorodno srce i nevaljalstvo moraju biti daleko jedno od drugoga. Kad bi u svetu i nestalo plemenitosti, velikodušnosti i vernosti, i onda bi trebalo da se proslavimo time, što bi se te vrline mogle naći još samo u našim grudima. 166. Razlikuj čoveka, koji samo govori od čoveka, koji radi. Velika se tačnost traži pri ovom razlikovanju kao i pri razlikovanju prijatelja, osoba i zvanja, jer su razlike među njima velike. Nemati ni lepih reči ni rđavih dela, već je zlo, a nemati ni rđavih reči ni dobrih dela, još je gore. Reči se ne mogu jesti, one su vetar, a od uljudnosti ne može se živeti, jer su one uljudna prevara. Ptice hvatati pomoću svetlosti, pravo je slepilo. Ko je sujetan, hrani se vetrom. Reči treba da budu zaloga za dela, pa onda imaju vrednosti. Drveće, koje osim lišća ne donosi ploda, obično je bez srži; pa i to drveće treba poznavati, jer dok nam plodno donosi koristi, dotle nam neplodno pravi hlad. 167. Treba se znaći pomoći. Pri velikim opasnostima nema boljeg druga od odvažnog srca, a oslabi li ono, treba da ga pomognu bližnji delovi. Patnje nisu tako teške onome, koji se zna pomoći. Sudbini ne smeš dati oružje, jer bi onda bila još nesnosnija. Po neki se u svojim nedaćama pomažu malo i podvostručavaju ih, jer ne umeju, da ih snose. Ali onaj, koji sebe poznaje, pritećiće u pomoć svojoj slabosti predomišljanjem, jer ko je mudar, taj će pobediti sve, pa i same zvezde. 168. Ne budi čudo od ludosti. Takvi su: svi sujetni; uobraženi; tvrdoglavi; jogunasti; oni, što se u svom mišljenju ne daju pokolebati; zasukani; oni, što majmunišu; lakrdijaši; radoznali; paradoksni; sektaši i usijane glave svake vrste: svi su oni čudovišta onog što ne valja. Duševna nakaza ružnija je od telesne nakaze, jer ona stoji u suprotnosti prema lepoti višeg stepena. Ali ko će da pomogne tome ogromnom i posvemašnjem nesuglasju? Gde nema velike pažnje prema samom sebi, tu više nije moguće vladati; takvo čudovište uobražava u svojoj lažnoj oholosti, da stiče priznanje i odobravanje i onda, gde bi, kad bi razmišljao, mogao opaziti, da mu se smeju. 169. Više pazi da ni jednom ne pogrešiš, nego da sto puta pogodiš. Niko ne gleda u sunce, kad sija, a svi gledaju, kad je pomračeno. Kritika proste svetine neće ti računati ono, što ti je uspelo, već ono, gde si pogrešio. Slava,
koju si stekao i koju šire dobri ljudi, neće nikada dopreti dotle, dokle će dopreti glas, kojim te ogovaraju zli jezici. Za mnoge nije svet znao pre, dok nisu pogrešili. Sva dela jednog čoveka, uzevši ih zajedno, nisu dovoljna, da izbrišu jednu jedinu i malu grešku. Neka se dakle niko ne vara i neka svako zna, da mu zluradi ljudi neće računati ništa od svega onoga, što je učinio dobro, a hoće dobro zapamtiti sve, što je makar kad učinio rđavo. 170. Uvek drži u rezervi od svega po malo. Time osiguravamo svoju važnost. Zato ne treba uvek i u svakom slučaju, da upotrebimo sve svoje sposobnosti i sile. I kod znanja treba imati jednu prednju gardu, jer se time udvostručavaju savršenosti. Uvek moramo da imamo nešto, čemu ćemo moći da pribegnemo za slučaj opasnosti, da nam se posao izjalovi. Sila, koja napadnutoj četi pritekne u pomoć, čini više, nego sila, koja napada, jer ona podiže vrednost i ugled. Pametan čovek sa pouzdanošću ide na posao, pa i u posmatranju ovoga slučaja vredi onaj pikantni paradoks: " više je polovina nego celina".13 171. Nemoj da istrošiš milost. Veliki su dobročinitelji za velike prilike. Malim stvarima ne treba poklanjati veliko poverenje, jer bi to značilo rasipati milost. Sveto utočište neka uvek ostane sačuvano za slučaj krajnje opasnosti. Ako se za sitnicu upotrebljava ono , što je opredeljeno za velike stvari, šta će onda ostati za posle? Dan-danas niti je šta vrednije od zaštitnika ni dragocenije od milosti: ona zida svet i ruši ga, pa čak i duh može dati i oduzeti. Priroda i slava sklone su i milostive mudracima, ali im sreća često zavidi. Zato je bolje sačuvati milost moćnih nego imanje. 172. Ne upuštaj se u borbu s onim, koji nema ništa da izgubi, jer se tim ulazi u nejednaku borbu. Onaj stupa bezbrižno, jer je izgubio i stid i svršio sa svakim, pa nema više ništa, što bi mogao da izgubi. Zato se hvata svake nepristojnosti. Tako strašnoj opasnosti ne smemo nikad da izložimo svoj neprocenjivi glas, za koji smo se mučili toliko godina, dok smo ga zadobili. Pa zar da ga izgubimo sad za jedan čas, kad bi samo jedna jedina sramotna neprilika mogla učiniti, da nam toliki krvavi znoj ostane uzaludan? Čovek, kod koga je razvijen osećaj dužnosti i časti, čuvaće se, jer ima mnogo da izgubi; on će uporediti svoj ugled sa ugledom dotičnoga, pa će se samo oprezno upustiti s njime u posao i raditi sa takvom rezervom, da će uvek na vreme moći, da se povuče i svoj ugled da osigura. Ta ni srećnim svršetkom ne bi on mogao dobiti ono, što je izgubio već tim, što se izložio takvom jednom nesrećniku. 173. Ne budi od stakla u opštenju, još manje u prijateljstvu. Neki se razbiju neobično lako i time dokažu, da nisu ni malo stalni. Lako uobraze, da ih neko vređa i time ispunjuju zlovoljom čitavo društvo. Njihova je ćud nežnija nego zenica u oku i ne trpi , da ih se dira ni u šali ni u zbilji. Napad na njih nije nužan, jer ih vređa i najneznatnija malenkost. Ko se s njima druži, mora da bude neobično oprezan i da uvek uzima u obzir njihovu nežnost, pa čak da posmatra i izraz njihovog lica, jer ih naljuti i najmanja neugodnost. To su obično ljudi samo sebi svojstveni; to su robovi svoje ćudi, za ljubav koje bi sve odbacili; to su idolopoklonici svoje uobražene 13
Heziod (starogrčki pesnik)
časti. Naprotiv! Ćud onoga, koji ljubi, čvrsta je i istrajna kao dragi kamen, pa se stoga amant14 može nazvati i dijamant. 174. Nemoj da živiš brzo. Znati razdeliti ono, što imaš, znači umeti uživati u njemu. Mnogi svrše pre sa svojom srećom nego sa životom. Njihova sreća propada pre, nego su osetili radost od nje, pa kad posle opaze, da su je trošili više, nego je trebalo, hteli bi natrag u status quo ante. Oni su poštonoše života, koji običnom brzom toku vremena dodaju još i njima svojstveno srljanje. Oni bi hteli da progutaju u jedan dan ono, što bi celog života jedva mogli da prokuvaju. Oni uvek prestižu radosti života, pojedu već i godine, koje dolaze, pa pošto su tako brzi, to brzo svršavaju sa svačim. I pri žeđi za naukom treba biti umeren, da ne naučimo što šta, što bi bilo bolje, da ne znamo. Nama je suđeno, da doživimo više dana nego radosti. Zato treba da budemo spori u uživanju, a brzi u radu, jer svršene poslove gledamo rado, a svršena uživanja ne. 175. Čovek od sadržaja. Čovek od sadržaja ne nalazi zadovoljstva u čoveku, koji to nije. Bedan je onaj spoljni ugled, koji nema oslonca u unutrašnjoj sadržini. Nije potpun čovek koji se pravi, da je; šta više, mnogi su varalice, jer, oplođeni samoobmanama, rađaju prevare, a pri tome ih podupiru oni, koji su im slični i uživaju više u onim, što je neizvesno, nego u onom, što je pouzdano, pošto ono neizvesno znači isto, što i varljivo, a to je njima dosta mnogo, dok pouzdano znači isto, što i istinito, a to je za njih baš malo. Na kraju krajeva njihova se ogovaranja svršavaju zlo, jer su bile bez čvrste i valjane osnove. Jedna prevara čini potrebnim mnoge druge prevare, jer je varka čitava zgrada i, zato što je sazidana u vazduhu, mora nužno da padne na zemlju. Laž se ne može održati dugo već stoga, jer postaje sumnjiva, što obećava preveć mnogo isto kao što ne može da bude pravo ni ono, što dokazuje odveć mnogo. 176. Uviđavni ljudi savetuju se međusobno. Bez razuma, sopstvenog ili pozajmljenog, ne može se živeti. Ali ima mnogo ljudi, što ne znaju, da ništa ne znaju, a ima i takvih, koji misle, da znaju, a ništa ne znaju. Nedostaci u glavi ne mogu se izlečiti, ali se može pozajmiti, ono što nedostaje. Neznalice, koje ne znaju sami sebe, ne traže, ono što nedostaje. Po neki bi bili pametni kad ne bi mislili, da su pametni. Odatle dolazi, da proroci mudrosti, i ako su retki, nemaju nikakva posla, jer ih niko ne pita za savet. Savetovanje ne umanjuje ugled niti pokazuje oskudicu u sposobnostima; šta više ono je dokaz i za jedno i za drugo. Zato razmišljaj razumno da te ne bi opovrgao nesrećan kraj. 177. Ne budi poverljiv u razgovoru, a nemoj dopustiti ni drugima, da to budu prema tebi. Ko se upušta u kakav poverljiv odnos, gubi odmah onu nadmoćnost, koju mu je pribavilo njegovo besprekorno vladanje, a po tome i poštovanje. Zvezde održavaju svoju svetlost zato, što ne stupaju s nama u bliži dodir. Što je božanstveno, nalaže nam, da prema njemu stojimo sa strahopoštovanjem. Ko je suviše dobar, taj je na putu da ga omalovažavaju. Sa čovečanskim je stvarima ovako: što ih više stičemo i imamo, to ih manje uvažavamo. Ko otvoreno saopštava sve i svakome, odaje slabosti, koje je težnja brižljivo sakrila. Nije pametno upuštati se u 14
Igra reči: "amant" je onaj, koji voli ili koji ljubi (lat. amans; ital. I špan. amante)
poverljive odnose ni s kim: sa višim od sebe, jer je opasno, sa nižim, jer se ne pristoji, a najmanje sa prostacima, jer su zbog svoje gluposti bezobzirni i jer, nepoznajući ljubav, koja im se ukazuje, misle, da smo im tu ljubav dužni ukazivati. Po tome je velika poverljivost srodna sa prostotom. 178. Veruj svome srcu, naročito ako je provereno. U ovom slučaju nemoj da ga ne poslušaš, jer ono često predskazuje ono, do čega nam je stalo najviše. Ono je na neki način domaći prorok. Mnogi su stradali od onog, od čega su se uvek pribojavali, ali šta im je pomogla bojazan, kad je nisu predupredili. Mnoge je priroda obdarila srcem, koje pravo rasuđuje i koje ih uvek opominje, pa čak i galamu diže da se uklone nesreći, koja im preti. Nije pametan onaj, koji ide u susret nesreći osim ako je kadar, da je savlada. 179. Ćutljivost je obeležje sposobne glave. Nedra bez tajne, to je otvoreno pismo. Gde je dno duboko, tamo i tajne leže u velikoj dubini, jer se tamo nalaze veliki prostori i pećine, u kojima se sakriva sve, što je od važnosti. Ćutanje proizilazi iz moćne vlasti nad samim sobom, a savladati se u raznim prilikama, pravi je trijumf. Kome se odamo, tome se i zadužimo. U umerenom raspoloženju unutrašnjosti leži leži zdravlje razuma. Opasnosti, s kojima se ćutanje mora da bori, jesu: razna iskušavanja drugih; protivrečje s namerom, da nas zavedu; i peckanje, da bi štogod uhvatili i doznali. Ko je oprezan, taj će pri svemu tome biti još zakopčaniji, nego je inače. Ono, što treba da radimo, ne moramo kazati, a što treba da kažemo, ne moramo raditi. 180. Ne upravljaj se nikad po onom, što bi u istoj prilici morao da radi tvoj protivnik. Lud neće nikada da čini ono, što pametan nađe za dobro, jer ne ume da pronađe ono, što bi bilo zgodno. Ako pak i kod njega ima malo mudrosti, onda on baš u inat neće da ide onom stazom, koju su drugi pregledali, pa možda upravo za njega i utrli. Stvari treba prosuđivati s oba gledišta i posmatrati brižljivo sa svih strana, pa ih onda srediti tako, da budu sposobne, da dočekaju kraj, ma bio on kakav god. Svi ne rasuđujemo jednako: ko je neodlučan neka pazi i misli ne samo na to, što će se dogoditi, već i na to, što bi se moglo dogoditi. 181. Ne kazuj cele istine, pa ipak ne laži. Obazrivost nije kod ničega tako potrebna kao kod istine, jer je istina bilo srca. Jednako je teško istinu kazati kao i umeti prećutati je. Jednom jedinom laži gubi se sav glas naše neporočnosti. Prevara se smatra krivicom, a varalica zločincem, što je još gore. Svaku istinu ne možemo kazati: jednu ne, zbog samih sebe, a drugu ne, zbog nekog drugog. 182. Za mudra mnogo vredi, ako pri svemu ima malo i hrabrosti. Naše mišljenje o drugima treba da bude umereno. Ni do koga ne treba toliko držati, da bi ga se bojali. Uobraženje neka nikad ne ovlada srcem. Mnogi izgledaju veličanstveni, dok ih lično ne upoznamo, a kad se s njima počnemo družiti, onda nastupa razočarenje, pri kome pada svako poštovanje, što smo ga imali prema njima. Ni jedan ne prevazilazi uske granice ljudstva i svaki ima svoje nedostatke čas u glavi, čas u srcu. Čin i dostojanstvo daju neku tobožnju nadmoć, koju retko prati i liča nadmoćnosti. Ko nema ove, tome se sudbina zna da osveti tim, što će razgolititi ništavilo njegovih
zasluga baš onda, kad se popne na vrhunac nekog zvanja. No uobraženje ide uvek napred i slika stvari mnogo lepše, nego što su; ono predstavlja ne samo, kakvo je što, već i kakvo bi moglo da bude. Razum, koji je preživeo toliko obmana i stekao toliko iskustava, neka odbije od sebe svako uopraženje. Ko je pametan, ne treba da bude bojažljiv kao što ni onaj, što nije pametan, ne sme da bude odveć odvažan. Uzdanje u se pomoglo je često čak i glupome, kako li tek neće, onom, koji ima znanja i koji predstavlja neku vrednost. 183. Ne hvataj se ničega odveć čvrsto. Svaki je glupi čvrsto uveren, a svaki čvrsto uvereni je glup. Čim pogrešniji njegov sud, tim veća njegova upornost. Čak i tamo, gde je pravo očigledno na našoj strani, lepo je, da popustimo, jer razlozi, koji govore za nas, nisu nepoznati i učiniće, da se vidi naša uljudnost. Više se izgubi upornim tvrđenjem, nego što se može dobiti pobedom, jer to ne znači biti zatočenik istine, već grubosti. Ima gvozdenih glava, koje je u najvećem i najkrajnjem stepenu teško ubediti: pristupi li tome tvrdom ubeđenju još i ćudljiva svojeglavost, onda nam se prikazuje slika potpune ludosti. Čvrstina pripada volji, a ne razumu. Ipak ima slučajeva, koji dopuštaju izuzetak od ovog: ako nas je neko pobedio u principu, ne smemo dozvoliti, da nas pobedi i u izvođenju toga principa, jer bi to značilo dvostruki poraz, usled koga bi bili izgubljeni. 184. Ne budi ceremonijalan. Afektacija je dobila u svetu glas osobenosti čak i onda, kada se pokazala prema nekom vladaru. Ko je napokolebljiv u afektovanju, postaje nesnosan; pa ipak je to svojstvo čitavih narodnosti. Iz takvih komadića skrojeno je odelo ludaka. Ljudi te vrste jesu idolopoklonici svoje časti, koji već tim, što se boje, da je mogu sve uvrediti, pokazuju, da je osnovana na nečem neznatnom. Dobro je, da se pazi na poštovanje, ali ipak ne smemo da izađemo na glas kao ljudi od pustih ceremonija. Istina je svakako, da su čoveku bezuslovno potrebne vrline. Što je učtivo ne treba ni afektovati ni prezirati. Ko je u sitnicama svojeglav, ne daje od sebe znakove veličine. 185. Ne stavljaj sav svoj ugled samo na jednu kocku, jer ako te ona izneveri, snaći će te šteta, koju nećeš moći nadoknaditi. Lako se može dogoditi, da jednom pogrešimo, naročito prvi put. Vreme i prilike nisu uvek pogodne, zato se i kaže: neko ima svoj srećan dan. Stoga treba probati sreću dva puta, pa će nam prvi pokušaj, ili uspeo ili neuspeo, spasiti čast. Uvek moramo pokazati, da težimo popravljanju, a pri tome nam je nužno, da se možemo pozvati na više pokušaja. Poslovi zavise od mnogih i raznih slučajnosti, pa zbog toga i jest srećan završetak tako redak. 186. Greške upoznati kao greške, pa makar uživale najveći ugled. Ko je bez mane, neka ne previdi porok ni onda, kad je taj porok obučen u zlato i u svilu; šta više, porok može nekad nositi i zlatnu krunu, pa zbog toga ipak neće biti manje nedostojan. Ropstvo je nevaljalo, pa ma koliko ga ulepšavalo veličanstvo gospodara. Poroci mogu da stoje visoko, ali zbog toga nisu još uvek nešto što se zove uzvišeno. Neki vide, da ovaj ili onaj veliki čovek ima ovu ili onu grešku, ali ne vide, da on nije nikako zbog nje postao veliki čovek. Primer ljudi visokog položaja ima tako ubedljivu snagu, da nas navodi da radimo čak i ono, što je gadno i odvratno. Šta više laskavci idu još i dalje, pa majmunišu pred njima kao da rade po njihovom primeru i onda, kad uistinu ne rade.
A ne znaju, jadnici, da se svet gnuša, kad to dolazi od malih ljudi, mada zaklapa oči, kad dolazi od velike gospode. 187. Što može da pribavi ljubav, izvrši sam, a što mržnju, ostavi drugima. Prvim se zadobija ljubav, a drugim uklanja zlovolja. Veliki ljudi uživaju više, kad čine dobro, nego kad im se čini dobro. Plemenita duša u tome nalazi sreću. Nije lako drugome naneti bol, a da ga sami ne osetimo, pa bilo to usled sažaljenja ili radi osvete. Odozgo se može delovati samo nagradom ili kaznom, zato treba deliti dobro neposredno, a zlo posredno. Treba imati nekoga, koga će pogađati udarci mržnje i psovke, što dolaze zbog nezadovoljstva. Jer besnoća prostog naroda jednaka je besnoći psa: ne poznavajući uzroke svoje patnje, ona se okreće protiv oruđa, koje, i ako uglavnom nije krivo, mora da ispašta kaznu zato, što je neposredno krivo. 188. Treba znati uvek po koju pohvalnu reč. To povisuje dobro mišljenje o našem ukusu , jer pokazuje, da je naš ukus negde na drugoj strani naučio šta je uzorno, pa će ga stoga i ovde znati ceniti; jer ko je pre znao da uvažava vrline, on će im i posle biti pravedan sudija. Osim toga to daje materijala za zabavu i za ugledanje, a ujedno je kadro, da proširi naše znanje. Tako na veoma lep način vršimo delo učtivosti prema vrlinama, koje su prisutne. Drugi rade obrnuto: svoj govor prate uvek s ukorom i hoće da laskaju prisutnome kudeći odsutne. To im i uspeva kod površnih ljudi, koji ne vide dalje od nosa i ne primećuju, kako su lukavi, kad svakom pojedinom govore rđavo o ostalima.. Poneki vode takvu politiku, da više cene osrednje stvari današnjeg dana, nego najodličnije delo, koje je bilo juče. Ko je oprezan, učiniće dobro, ako pogleda sva lukavstva, pa ne klone pred preteranim bajkama niti se nadme usled toga, što se njemu laska, već ako uvidi, da se oni ponašaju jednako prema njemu kao i prema drugima, da svoja mišljenja menjaju i da se uvek mere po mestu, na kome se taj čas nalaze. 189. Upotrebi tuđi nedostatak u svoju korist, jer ako taj nešto zaželi , onda postaje vijak, koji najbolje deluje. Filozofi su rekli, da nedostatak ili oskuđevanje nije ništa, dok su političari bili mišljenja, da u nedostatku treba tražiti sve. I ovi poslednji su to razumeli najbolje. Mnogi znaju, da iz želje drugih sebi načine stepenicu za uspeh svoje namere. Oni upotrebe priliku i razdraže im apetit, predstavljajući im teškoće, koje treba savladati, da se postigne cilj. Oni se nadaju, da će za predmet, koji imaju, dobiti više, ako učine, da čežnja za njim postane strastvena, nego ako ga predaju u posed onome, ko je prema njemu ravnodušan. A želja postaje strastvena u razmeri prema otporu: što više raste otpor, to strasnija biva želja. Da bi postigli svoje namere, treba da znamo da zadržimo u zavisnosti druge ljude: a za ovo se traži velika veština. 190. Gledaj da nađeš utehu pri svakoj nezgodi. Čak i oni, koji su nepotrebni na ovom svetu , mogu je naći u tome, što su besmrtni. Nema jada, koga ne bi mogla pratiti uteha. Lude se obično teše tim, što imaju sreću, a sreća ružnih žena ušla je već u poslovicu. Ne sme mnogo da vredi onaj, koji hoće dugo da živi. Lonac, koji se nikad sasvim ne razbije, jeste uvek onaj, koji je već okrnjen; njegova duga služba postane nam konačno dosadna. Čini se, kao da sudbina zavidi znamenitim ljudima, pošto najduži život daje onima, koji su najmanje korisni, a najkraći onima, koji najviše vrede. Svi, do kojih nam je mnogo stalo, skončaju brzo, a koji nisu od koristi
nikome, žive čitavu večnost; tako nam se delimično čini, a delimično i doista je tako. Nesrećnome se čini, kao da su se zaverile i sreća i smrt, da zaborave na njega. 191. Nemoj da uživaš u velikoj učtivosti, jer je ona neka vrsta prevare. Nekima nije potrebno bilje iz Tesalije, da uzmognu vračati, jer već samim laskavim skidanjem šešira očaraju sujetne glupake. Odavanje počasti i lepe, ali prazne reči, njihov su novac, kojim isplaćuju. Ko obećava sve, ne obećava ništa, a njegovo obećanje nije ništa, nego zamka, u koju se love budale. Prava učtivost jest dužnost, a ako je izmajstorisana pa još preterana, onda je prevara koja ne potiče iz pristojnosti, već služi kao sredstvo, kojim se drugi ljudi stavljaju u zavistan položaj. Njihovo klanjanje nije namenjeno osobi, već njenom srećnom položaju, a njihovo laskanje ne vrlinama, koje su možda upoznali, već koristima, kojima se od njih nadaju. 192. Miroljubiv život – dug život. Ako hoćeš, da živiš, pusti neka i drugi žive. Miroljubivi ne samo da žive, već i vladaju. Čuj, vidi i ćuti! Dan bez svađe donosi miran san, kad padne noć. Dugo živeti i ugodno živeti znati za dvojicu, a takav je život samo plod mira. Sve je onoga, koji ne vodi brigu o onom, što ga se ne tiče. Ništa nije tako besmisleno kao sve primati srcu. Podjednako bi bilo ludo, kad bi nas srce bolelo za svačim, što nas se ne tiče kao i kad se ne bi hteli brinuti o onom, što je za nas od velike važnosti. 193. Pazi na onoga, ko dolazi sa tuđim poslom, da bi obavio svoj. Protiv lukavstva pažnja je najbolja ograda. Za fine spletke treba fin nos. Mnogi prave od svog sopstvenog posla tuđi posao pa nemajući ključa, kojim bi odgonetali tuđe namere, dolaze svaki čas u priliku , da za njih izvlače vrelo kestenje iz vatre i da pri tome sprže svoju ruku. 194. O sebi i o svojim stvarima treba imati čiste pojmove, naročito kad započinjemo samostalan život. Svako ima o sebi lepo mišljenje, a najlepše imaju oni, koji za to imaju baš najmanje razloga. Svako sanja o svojoj sreći i smatra sebe za kakvo čudo. Nada daje najpreteranija obećanja, koja posle iskustvo ne ispunjava nikako. Takva sujetna uobražavanja postaju izvor muka, kad jednom istinska zbilja razori obmanu. Mudar može uvek da se nada najboljem, ali neka uvek očekuje najgore, jer će samo tako moći da podnese ravnodušno sve, što dođe. Umesno je doduše, da gađamo malo naviše, da bi pogodili pravo mesto, ali ne smemo da gađamo previsoko, jer bi smo mogli da promašimo svoju karijeru, koja nam ide u susret. Ovo popravljanje pojmova na svaki način je potrebno, jer pre iskustva dolazi očekivanje, a ono je najčešće preterano. Univerzalan i najbolji melem protiv svih gluposti je uzvišenost. Svako neka pozna krug svog delovanja i svog položaja, pa će svoje pojmove dovesti u suglasje sa stvarnošću. 195. Znati uvažavati. Nema toga, koji ne bi, ma u čem, mogao biti učitelj nekom drugom, a svaki, koji prevazilazi druge, osuđen je, da i njega neko prevaziđe. Znati izvući korist od svakoga, korisna je umetnost. Mudar uvažava
svakoga, jer upoznaje u svakome dobru jezgru i zna, sve što je nužno, da se jedna stvar dobro završi. Glup prezire sve od reda, jer ne zna, šta je dobro i jer natrapa uvek na ono, što ne valja. 196. Upoznati zvezdu svoje sreće. Niko nije toliko nemoćan, da ne bi imao ni jedne, a ako je nesrećan, to je zato što je ne poznaje. Neki imaju ugleda kod vladara i velikaša, a da ne znaju, kako i radi čega, već znaju, da im je sudbina olakšala, da steknu njihovu naklonost, a oni se pri tome trudili tek toliko, koliko da pomognu svoju srećnu sudbinu. Drugi opet uživaju naklonost mudraca. Mnogi su nalazili kod jedne narodnosti bolji prijem, nego kod druge i milije su ga gledali u ovoj varoši, nego u onoj. Isto tako se često ima više sreće u jednom zvanju ili staležu, nego u drugima, a sve to uz iste, čak i podjednake zasluge. Udes meša karte kako i kod hoće. Svaki neka poznaje zvezdu svoje sreće i svoj talenat, jer od toga zavisi, da li će se usrećiti ili će svoju sreću proigrati. Svako neka ide za svojom zvezdom i neka gleda, kako će joj pomoći, a neka se dobro čuva, da je ne promeni, jer bi to bilo, kao kad bi promašili polarnu zvezdu, na čiju nas blizinu upozorava Mali Medved. 197. Ne tovari sebi budalu na vrat. Ko ne poznaje lude, sam je luda, a još je veća onaj, koji ih poznaje, a ne goni ih od sebe. Lude su za obično druženje opasne, a za poverljivo sudbonosne. I onda, kad se čuvaju i kad ih neko sa strane neko vreme drži za uzde, one će ipak učiniti ili izreći kakvu glupost, koja će tim biti veća, što su se duže na nju spremale. Slabo će čuvati tuđi ugled onaj, koji ga sam nema. Lude su veoma nesrećne, a njihova nesreća nalazi se u patnji, koja je združena sa ludošću i koja se izjednačuje s njome. Samo je jedno na njima, što nije tako zlo: ako oni nemaju nikakve koristi od pametnih ljudi, imaju pametni ljudi od njih; i ta je korist velika, jer im služi delom za upoznavanje, a delom za vežbanje. 198. Znati promeniti boravište. Ima krajeva, koje moramo ostaviti i zameniti drugim, ako hoćemo, da nešto značimo, naročito ako se radi o kakvom visokom zvanju. Otadžbina postupa sa odličnim talentima uvek maćehinski, jer u njoj, kao na zemljištu, gde su ponikli, vlada zavist i tamo se rađe sećaju mana, s kojim je neko počeo, nego veličine, koju je postigao. Iglu su počeli uvažavati istom, kad je prešla s jednog kraja sveta na drugi, a staklo koje je došlo iz tuđe zemlje, oborilo je cenu domaćem dragom kamenu. Strano se sve poštuje, nešto zato, što dolazi iz daleka, a nešto stoga, što se dobija sasvim gotovo i savršeno. Bilo je ljudi, koje su prezirali u njihovom kraju, a sada su za čast celome svetu; njih visoko cene i njihovi zemljaci i stranci: zemljaci zato, što ih vide iz daljine, a stranci stoga, što vide, da su im došli iz daljine. Kip na oltaru neće nikada poštovati onaj, koji ga je poznavao, dok je još bio panj u vrtu15. 199. Uđi uvek u društvo kao razuman čovek, a ne kao čovek, koji se nameće. Pravi put do velikog ugleda jest zasluga, a do nje se stiže najkraćim putem, ako se radi marljivo i ako je marljivost osnovana na pravoj vrednosti. Sama besprekornost nije dovoljna, a samo naprezanje i usiljavanje nije dostojno, jer se na taj način delo poprska blatom, pa nečistoća šteti njegovom ugledu. Ko u ovom pravcu hoće da bud razuman, mora da nađe sredinu, a nju će naći samo tako, ako i stiču zasluge i može se snaći. 15
Rimokatolici odaju poštovanje kipovima, kao pravoslavci ikonama.
200. Neka ti uvek preostane nešto, što bi želeo, da ne bi zbog same sreće postao nesrećan. Telo hoće da diše a duša da čezne. Ko bi imao sve što želi, razočarao bi se u svemu i bio nezadovoljan. Pa i samome razumu mora da preostane nešto, što bi trebalo, da zna i što podražuje radoznalost i oživljava nadu. Presićenost u sreći je smrtonosna. Ko deli nagrade, čini veoma pametno, ali nikad nikoga ne zadovolji posve. Nemamo li više ništa, da želimo, to onda imamo, da se od svačega bojimo. Nije li to nesrećna sreća! Gde prestaje želja, nastaje strah. 201. Lude su svi, koji izgledaju kao lude i polovica onih, koji ne izgledaju tako. Govoriti treba otmeno, a raditi časno. Prvo pokazuje savršenost uma, a drugo savršenost srca, a oboje proizilazi iz plemenite duše. Reči su senka dela; one su ženske, a ona muške prirode. Bolje je biti onaj, koga hvale, nego onaj, koji hvali. Reći je lako, a raditi teško. Dela su srž života, a govor je njegov ukras. Što je odlično, ono je u delima stalno, a u govoru prolazno. Dela su plod misli: ako su misli bile zdrave, dela su neminovno uspela. 203. Treba poznavati sve, što se odlikovalo kao veliko u stoleću u kome živimo. Toga neće biti mnogo: jedan Feniks na celom svetu, po jedan veliki vođa i jedan savršen govornik i po jedan mudrac u celom stoleću, a jedan veliki kralj u mnogo stoleća. Osrednje je veoma obično kako po broju tako i po vrednosti, a što je veličanstveno retko je u svakom pogledu, jer zahteva potpunu savršenost i što je vrsta savršenija, tim je teže postati u njoj najsavršeniji. Mnogi su dobili nadimak "veliki", koji pripada samo Cezaru i Aleksandru, ali im je uzalud, jer je reč bez dela pusta para. Malo je bilo Seneka, a samo jednog Apelesa, poznavao je svet. 204. Preduzmi što je lako, kao da je teško, a teško, kao da je lako: prvo zato da nas samopouzdanje ne bi obeshrabrila malodušnost. Da se jedna stvar ne svrši, nužno je samo smatrati je za već svršenu, a obrnuto vrednoća i naprezanje učine, da i nemoguće postane mogućim. Pri velikim dužnostima ne smemo se čak ni premišljati, da nam ne bi pogled na teškoće oslabio snagu delovanja. 205. Treba znati prezirati. Da bi dobili neku stvar, treba da budemo mudrica, pa da joj ne pridajemo veliku vrednost. Čovek obično ne dobije što traži, a posle, kad ne obraća na njega pažnju, samo mu dođe u ruku. Pošto su sve stvari ovog sveta samo senka onog, što je večno, to imaju i svojstvo koje i senka, a to je, da beže pred onim, koji ih goni, i idu za onim, koji beži ispred njih. Osim toga preziranje je najpametnija osveta. Čvrsto je načelo mudrih ljudi, da se ne brane perom, jer takva odbrana ostavlja iza sebe trag, i češće proslavi protivnika, nego što kazni njegovu drskost. Nedostojni se služe tom lukavošću, da se istaknu kao protivnici znamenitih ljudi, da bi stranputicom stekli slavu, koje ne bi pravim putem, to jest zaslugama, nikada postigli. Mi za mnoge ne bi nikada doznali, da se nisu o njima brinuli njihovi glasoviti neprijatelji. Za njih je najbolja osveta zaborav, jer tako ostaju zakopani u prahu svoje ništavnosti. Takvi bezobraznici misle, da će postati besmrtni tim, što će potpaliti svetska vekovna čudesa. Ko hoće da ućutka klevetu, najbolje će učiniti, ako se na nju i ne osvrće. Borba protiv nje, nanosi štetu, a već to, što moramo, da uspostavljamo ugled, koji nam se zatire, pribavlja
neprijatelju zadovoljstvo, pošto i senka kakve ljage oduzima sjaj našoj slavi, iako ne može sasvim da je pomrači. 206 Treba znati da svuda ima prostaka, pa i u samome lepom Korintu, u najodabranijoj porodici. To iskustvo stiče svak u svom rođenom domu. No uz obične prostake postoje i specijalni prostaci, koji su još gori. Oni dele sa opštim prostacima sva svojstva, kao komade razbijenog stakla, ali su još štetniji. Oni govore ludo i kude, što bi se moralo hvaliti; oni su pravi đaci neznanja, miljenici i zaštitnici gluposti i saveznici svakog ogovaranja. Čovek se ne sme osvrtati ni na ono, što govore, a još manje na ono, što misle. Vredno je poznavati ih, da bi smo ih se rešili; jer je svaka glupost prostota, a svaka prostota glupost. 207. Umeri se. Promisliti valja pri svakoj prilici, a naročito pri neprilici. Navala strasti je poledica za mudrost, na kojoj postoji opasnost, da ćemo se srušiti u propast. Jedan časak besnila ili veselja vodi nas dalje, nego mnogi i mnogi sati ravnodušnosti, a često nam samo jedan tren nanese stid za celi život. Tuđe lukavstvo dovodi često namerno naš um u takvo iskušenje, pomoću koga može da ispita, u kakvom se stanju nalazi naša duša, pa kad je to ispitalo, onda je pronašlo i ključ naših tajni, pomoću koga može da natera u krajnost i najrazboritiju glavu. Zato kao obrnuto lukavstvo neka nam bude umerenost, naročito u iznenadnim slučajevima. Ako ne želimo, da nam strast otme uzde iz ruku, potrebno je, da nam duh bude nadmoćan, jer silno mora da je mudar onaj, koji ostane na konju ( vidi belešku 155. ). Ko je shvatio opasnost, neka ide oprezno svojim putem. Koliko god laka izgledala reč onom; kome se izmakla, toliko je teška za onoga, kome je namenjena i ko je meri. 208. Nemoj da umreš od bolesti, koja se zove bolest ludosti. Mudri umiru najčešće, kada su već izgubili razum, a ludi, kad su već puni dobrih saveta. Umreti kao luda, znači, umreti od prevelikog mišljenja. Neki umiru, jer misle i osećaju, a neki žive, jer ne misle i ne osećaju. I jedni i drugi su lude: prvi, što umiru, a poslednji, što ne umiru od bola. Luda je, ko umre radi prevelikog razuma; po tome neki umiru zbog toga, što su pametni, a drugi žive, jer nisu pametni. Pa ipak, premda mnogi umiru kao lude, ipak umire malo luda. 209. Uzdržati se od sveopštih gluposti retka je veština. Oni imaju veliku moć, jer su uvedeni po svuda, a uopšte i mnogi, kog nije mogla da savlada ni jedna posebna glupost, nije se ipak mogao da ukloni ispred opšte gluposti. Među opšte gluposti spadaju opšte predrasude kao: niko nije zadovoljan svojom sudbinom, pa ma ona bila i najbolja, a nema ga, koji bi bio nezadovoljan sa svojim razumom, pa ma on bio i najslabiji; dalje: svi su nezadovoljni svojom srećom, a zavide tuđoj sreći; onda: ljudi današnjeg dana hvale jučerašnja dela, a ovi odavde hvale ono, što je tamo; sve, što je prošlo, čini se bolje, a sve, što je udaljeno, uvažava se više. Ko se svemu smeje isto je tako velika luda kao i onaj, koji se rastuži radi svega.
210. Istinom se treba znati služiti. Istina je opasna stvar; ali pravedan čovek ne može, a da je ne kaže. Zato tu treba veštine. Neki umni lekari duše, razmišljali su o načinima, kako da je zaslade, jer je ona jezgra, u kojoj leži sva gorčina, ako ide za tim, da razbije neku obmanu. Ovde dolazi do upotrebe pristojno ponašanje i razboritost. Pomoću ova dva moguće je, da jedna istina jednome laska, a drugoga porazi. O predmetu, koji postoji danas, raspravljaj pomoću predmeta, koji je bio i prošao. Onome, ko je u stanju, da razume, dovoljan je jedan mig; kome pak ni bi ništa bilo dovoljno, tome nastupa slučaj, od koga može da zanemi. Vladari se ne smeju lečiti gorkim lekovima, zato treba veštine, da se pozlati ono, što razočarava. 211. U raju je sve milina, u paklu sve jad, a na svetu, kao u nečem osrednjem, i jedno i drugo. Mi stojimo između dve protivnosti, pa nam stoga može da zapadne i jedno i drugo. Udes se menja; zato neka ne bude ni sve sreća ni sve nevolja. Ovaj je svet jedno ništa; on je ništa sam za sebe, ali u savezu s Nebom znači mnogo. Pametno je biti ravnodušan pri njegovoj promeni, jer novost i nije stvar mudraca. Naš se život zapliće pri svome razvijanju kao pozorišni komad, pa se na kraju ipak rasplete. Zato imajmo na umu dobar svršetak.
212. Zadrži uvek za sebe što je najlepše u onom, u čemu si vešt. Pravilo velikih učitelja, koji primenjuju svoju mudrost i onda, kad je sami uče, glasi: treba uvek ostati nadmoćan i uvek učitelj. Veština se mora veštinom predavati i nikada ne sme iscrpsti izvor svog podučavanja kao ni izvor davanja. Time se održava naš ugled i tuđa zavisnost. U uslužnosti i u podučavanju treba se držati onog velikog pravila: druge uvek održati krotke i u divljenju, a savršenosti uvek dalje razvijati. Imati nešto u rezervi pri svakoj prilici, veliko je pravilo za život i za pobedu, a ponajviše na visokim položajima. 213. Znati protivrečiti. To je velika mudrolija, koja je potrebna za proučavanje ljudi, a ide za tim, da zapletemo ne sebe već drugoga. Najbolje dejstvo dobićemo, ako ga dovedemo u škripac, koji će uskolebati njegove strasti; zato jedno od sredstava, pomoću koga će nam neko otkriti sve svoje tajne, leži u tome, da pokažemo, kao da u te njegove tajne slabo verujemo; to je ključ za najzatvorenija prsa, koji ujedno s velikom finoćom ispituje i volju i razum. Lukavo omalovažavanje tajanstvene reči, koju neko izusti, istera i najskrovitije tajne, dovodi ih kao sladak zalogaj do usta, pa do jezika, dok odatle ne padnu u mrežu vešte prevare. Hladnoća pažljivog čoveka rađa neopreznost drugoga i tako se obelodani njegovo mišljenje i onda, kada mu se srce ne bi moglo ispitati na drugi način. Najbolji ključ, kojim radoznalost može da se posluži, da bi doznala, šta hoće, jeste izveštačeno sumnjanje. I pri samom učenju nije loša mudrolija, da đak protivreči učitelju, jer, povučen većom revnošću, upušta se tada učitelj dublje u otkrivanje razloga svojih istina tako, da umereno opovrgavanje uslovljava savršeniju pouku.
214. Ne pravi od jedne ludosti dve. Često se dešava da se počine četiri druge greške, da bi jedna popravila ili da se počini još veća nepristojnost, da bi se njom izgladila ona, koju smo već počinili. Sad, ili je glupost iz porodice laži ili laž iz porodice gluposti, jer je kod obadve to zajedničko, da su za svaku pojedinu, da bi se održale, potrebne mnoge druge. Uvek je bilo gore učinjenu ludoriju uzimati u zaštitu, nego je osuđivati, a gore je od samog zla, ne znati sakriti tako nešto. U prirodi je nesavršenosti, da svaka od njih ukamaćuje mnoge druge. I najpametniji čovek može da počini jednu, ali ne i dve greške; pa i onu počini on u trku, a ne pri mirnom rasuđivanju. 215. Pazi na onog, koji dolazi sa drugom namerom. Mudrolija onih, koji pregovaraju o nečemu, sastoji se u tome, da tuđu volju uspavaju, da bi je onda napali, jer ako je uspavaju, onda je i obiđu, a kad je obiđu, onda je ona i savladana. Oni kriju svoju nameru, da bi je postigli i stavljaju je natrag, da bi pri izvršavanju došla napred, pa im ona i polazi za rukom, ako ne bude primećena. Zato neka pažnja ne spava, jer je namera preveć budna; povuče li se namera, da se skrije, neka pažnja odmah iskoči napred, da je upozna. Opreznost neka spazi one veštine, s kojima joj se približuje čovek s dve namere, pa neka progleda one izgovore, koje on upotrebljava, da bi postigao svoju pravu metu. Takav čovek preporučuje jedno, a želi nešto sasvim drugo; no najednom vešto se okrene i pogodi svoj nišan upravo u središte. Zato treba znati, šta mu se može dozvoliti, a dobro je, da mu tu i tamo damo da razume, da smo ga razumeli. 216. Biti vešt u izražavanju. Veština izražavanja ne sastoji se samo u razgovetnosti, već i u živahnosti predavanja. Jedni imaju dar, da lako razumevaju, ali se teško izražavaju, a misli i zaključci, ta deca čovečijeg duha, ne mogu se bez jasnosti doneti na svet. Po snazi svoga shvatanja mnogi su nalik na ono posuđe, koje istina mnogo prima, ali samo malo daje; drugi opet kazuju više, nego što misle. Što je kod volje odlučnost, to je kod razuma dar saopštavanja: to su dve visoke odlike. Ljudi, koji imaju dara, pa su jasni i razgovetni, svima se sviđaju, dok zbunjene ponekad poštuju , jer ih niko ne razume. S vremena na vreme dobro je biti tajanstven, da ne bi postao prost. Ali kako slušaoci da razumeju onoga, koji s onim, što govori, ne veže nikakva pojma? 217. Niti ljubi, niti mrzi doveka. Poveravati se svojim skorašnjim prijateljima treba tako, kao da bi sutra mogli postati neprijatelji i to najgori. Pošto se to u istinu može i dogoditi, neka se onda i pazi na to. Ne treba dati uskocima prijateljstva oružje u ruke, s kojim bi kasnije mogli protiv nas da vode najkrvaviju borbu. Naprotiv, neprijatelju treba uvek ostaviti otvorena vrata za pomirenje, a ta vrata neka budu plemenitost duše, jer su ona najplemenitija. Mnogima se njihova prethodna osveta pretvorila u mučenje, a radost zbog učinjene zlobe u tugu i žalost. 218. Ne čini ništa iz tvrdoglavosti, već iz uviđavnosti. Svaka je tvrdoglavost rugoba duha; ona je tvorevina strasti, koja nije još nikada ništa vodila pravim putem. Ima ljudi, koji od svega stvaraju mali rat; oni su prave društvene pustahije: oni bi hteli, da sve, što čine, postane pobeda; miran način postupanja njima je nepoznat. Oni su
opasni, ako zapovedaju ili vladaju, jer prave od upravljanja fikciju, a neprijatelje od onih, koje bi trebalo da drže za svoju decu. Oni udešavaju sve pomoću spletaka, pa to onda predstavljaju kao plod svoje premudrosti. Ali kad drugi upoznaju njihovu opaku nameru, svi im se odupru i razruše njihove obmane tako, da tada ne samo da ne postižu ništa, već šta više nose još i teret neprijatnosti, pošto se svi sticaju, da im uvećaju bol. Takvi su ljudi veliki smetenjaci, a osim toga im je i srce otpadno. Protiv strašila te vrste ne preostaje da se uradi ništa drugo, već da ih se klonimo, pa makar bežali sve do antipoda, jer ćemo lakše moći podnositi i svirepstva onih potonjih, nego odvratne spletke onih prvih. 219. Ne daj da te drže za čoveka, koji se pretvara, premda se današnjim danom bez pretvaranja ne može živeti. Neka nas drže za oprezne, ali ne za lukave. Svima je ugodno, ako smo skromni u svom radu, premda to neće svako da bude. Neka iskrenost ne prelazi u glupost, a razboritost u lukavstvo. Bolje je, da nas poštuju radi naše mudrosti, nego da nas se boje radi naše lukavosti. Bezazlene svi vole, ali ih i varaju. Najveća veština treba da se sastoji u tome, da sakrijemo ono, što bi se moglo držati za prevaru. U staro zlatno doba bila je na redu iskrenost i otvorenost, a u današnjem gvozdenom dobu na redu je podmuklost. Imati glas čoveka koji zna šta radi, časno je i takav čovek zadobija poverenje; ali glas čoveka, koji se pretvara, u stanju je da nas obmane i zato stvara nepoverenje. 220. Ko ne može, da se obuče u lavlju kožu, neka se ogrne lisičijim runom. Popustiti vremenu znači nadleteti vreme. Ko izvrši, što je namerio, neće nikad izgubiti svoj ugled. Gde ne ide silom, nekad ili veštinom: ili putem hrabrosti ili stranputicom dosetljivosti. Više je izvršila veština, nego sila, a češće su bistroumni nadvladali hrabre, nego obrnuto. Ako nešto ne može da se postigne, može da se prezire. 221. Ne traži olako povoda, da zapleteš sebe ili koga drugoga. Ima ljudi, koji stalno grešeo dobrom vaspitanju, vređajući pristojnost u sebi ili u drugima. S njima se dolazi u kontakt lako, a rastaje se s kojom neprijatnošću. Po stotinu puta na dan dosađuju nam koječim, pa im je još malo. Njihova je ćud takva, da su uvek na protivnoj strani, zbog čega protivreče svima i svačim; svoj razum obukli su naopako, zbog čega sve proklinju. No najviše probaju tuđu razboritost oni koji ne čine ništa dobro, a o svima govore rđavo. Ta mnogo je strašila u prostranom carstvu nepristojnosti! 222. Savlađivanje samog sebe pouzdan je dokaz razboritosti. Jezik je divlja životinja, koju je, kad se jednom odveže, teško opet svezati. On je bilo duše, po kome mudri upoznaju njeno stanje; po tome bilo oseća pažljiv čovek svako kucanje srca. Najgore je, što se najmanje savlađuju baš oni, kojima bi to najviše trebalo. Mudar štedi sebi svakakve neugodnosti i zaplete i pokazuje, da vlada nad sobom. On ide svojim putem oprezno; on je Janus po pravilnom prosuđivanju, a Argus po oštrom oku. Momus bi zaista mogao da bude pre bez očiju na rukama, nego bez prozorčića na prsima.
223. Nemoj da imaš na sebi ništa sasvim posebno ni iz kočoperenja ni iz nepažnje. Neki imaju na sebi osobine, koje upadaju u oči i ponašaju se kao budale. Tako nešto više je greška nego odličje. I kao što se neki poznati zbog naročito ružnog lica, tako su drugi zbog ma čega drugog, nepodesnog u spoljašnjem ponašanju. Takve naročitosti služe samo kao znakovi kakvog nepristojnog svojstva i uzrokuju ili podsmeh ili odvratnost. 224. Ne hvataj se ničega naopako, pa došlo ma kako. Sve ima svoje lice i svoje naličje; pa i najbolje i najprijatnije prouzrokuje bol, kad se uhvati za oštricu, dok nam i najneprijatnije može da posluži kao oružje za odbranu, ako se uhvati za držak. Nas je rastužilo mnogo šta, radi čega smo se mogli veseliti, da smo upoznali korist od toga. U svačemu leži zgodno i nezgodno; veština se sastoji u otkriću probitačnoga. Jedno te isto gledano pri raznoj svetlosti, izgleda sasvim drugačije; posmatraj ga zato u prijatnoj svetlosti i nemoj da zameniš dobro sa lošim. Otuda biva, da jedni iz svačega crpe zadovoljstva, a drugi iz svačega tugu. Tako je posmatranje velika zaštita protiv raznih neprijatnosti sudbine i važno pravilo za život u svako doba i za sve staleže. 225. Poznaj svoju glavnu grešku. Nema toga, koji ne bi nosiou sebi i nešto što je baš protivno od onog, što ga najviše odlikuje; a ako se poklanja više naklonosti onom protivnom, nego onom, što odlikuje, onda ono dobija tiransku moć. Protiv njega valja ratovati pozivajući brižljivost u pomoć. Prvi korak u toj borbi neka bude otkriće svoje glavne greške, jer kad se jednom pozna, lako će se savladati, naročito, ako je onaj, koji je ima, isto onako jasno shvati, kako je shvata posmatrač. Ko hoće, da postane gospodar nad sobom, mora se temeljito poznavati. Ako smo savladali glavnog vođu svojih nesavršenosti, pokorićemo lako i sve ostale. 226. Uvek gledaj, da obavežeš druge. Većina ne govori savesno, već prema tome, kako je gde manje ili više obavezna. Svako je u stanju, da rđavo načini verovatnim, jer se sve rđavo lako veruje, pa makar se privremeno činilo i neverovatnim. Najviše i najbolje, što imamo,zavisi od mišljenja drugih. Neki se zadovoljavaju tim, što je pravda na njihovoj strani, ali to nije dovoljno: nju treba podupirati napornim radom. Često nas malo košta, da nekoga sebi obvežemo, a mnogo nam pomaže. Rečima može čovek da kupuje dela. U ovoj velikoj svetskoj kući nema nikakvog posuđa, koje bi bilo tako nedostojno, da nam makar jedan put u godini ne bi trebalo i tada se oseća da ga nema, pa ma kako inače imalo malu vrednost. Svako govori o predmetu prema svojoj naklonosti. 227. Ne podaj se sasvim prvom utisku. Ima ih, koji se, na neki način, venčavaju sa prvom vešću, koja im dođe do ušiju tako, da sve, koje dođu posle, mogu da budu samo suložnice. Pošto je pak laž uvek prva, to posle pored nje nema za istinu mesta. Niti sme prvi predmet da zauzme našu volju niti prvi glas naš razum, jer je to malodušnost. Mnogi su kao novi sudovi, koji zadrže miris od prve tečnosti, pa bila dobra ili loša. Ta malodušnost postaje opasna, ako se za nju dozna, jer u tom slučaju postaje otvoreno polje za zlobnu nameru; zluradi požure, da lakoverne namažu svojom bojom. Neka se zato uvek ostavi mesta za ponovno ispitivanje. Aleksandar je uvek štedeo jedno uvo i za drugu stranku. Neka ostane mesta za drugi, pa i za treći glas. Olako primanje utiska znak je male sposobnosti i nije daleko od strastvenosti.
228. Ne budi hulitelj niti dopuštaj da te za takvog drže, jer to znači, imati glas onoga, koji tuđi glas uništava. Ne provodi šale na tuđu štetu, jer to nije toliko teško, koliko je omraženo. Takvom jednom svi se svete time, što i oni o njemu loše govore: pošto je pak njih mnogo, a on sam, to će oni lakše savladati njega, nego što će on nadmudriti njih. Rđavo ne sme nikada biti naša radost, pa stoga ni predmet našeg razgovora. Klevetnik ostaje uvek omražen pa ako se ponekad koja uvažena ličnost i upusti s njim u razgovor; to biva stoga,što ga njegovo klevetničko ruganje zabavlja, a ne zato, što tobože ceni njegovu mudrost. Ko govori rđavo, moraće slušati još rđavije. 229. Svoj život treba znati pametno razdeliti; ne kako slučaj donese, već sa pogledom u budućnost i po izboru. Bez odmora život je težak kao dug put bez gostionice; raznovrsna znanja čine ga prijatnim. Prvi dan putovanja lepoga života neka se upotrebi za razgovor sa pokojnicima, jer mi živimo, da upoznamo i sami sebe da upoznamo; ljudima nas dakle čine istinite knjige. Drugi dan putovanja valja provesti sa živima, posmatrajući i beležeći sve, što je dobro na svetu, jer se u jednoj zemlji ne može naći sve: nebeski otac je razdelio svoje darove i često je ružne obdario najbogatije. Treći dan putovanja posveti sam sebi sasvim, jer se zadnja sreća sastoji u mogućnosti filozofiranja. 230. Oči na vreme otvoriti. Nisu svima, koji gledaju, otvorene oči, niti vide svi, koji okolo gledaju. Kasno se dosetiti, ne vodi do pomoći, ali vodi do tuge. Neki počinju da gledaju onda, kad više nema šta da se vidi upropastivši kuću i kućište pre nego su i postali ljudi. Teško je uliti u glavu pamet onome, koji nema volje, a još je teže uliti volju onome, koji nema pameti. Njihova se okolina igra sa njima kao sa slepcima na podsmeh ostalima; pošto su gluvi, pa ne čuju, to ne otvaraju ni oči, da bi videli. A ima i takvih, koji zabavljaju one, čija čula dremaju, jer njihov opstanak počiva na tome, da onih ne bude. Nesrećan je onaj konj, čiji gospodar nema očiju, jer jedva da će odebljati. 231. Svoja dela nikad ne daj gledati, kad su upola gotova : njih treba dati na uživanje u njihovoj savršenosti. Svi počeci su bez oblika, pa ta nakaza ostaje posle u mašti. Sećanje, da se videlo nešto nepotpuno, kvari uživanje u njemu, kad bude gotovo. Jedan veliki predmet u jedan put,zbuni doduše sud o pojedinim delovima, ali on i nije udešen ni za šta drugo, već samo za ukus. Jedna stvar nije još ništa, pre nego što je sve, a kad istom postaje, još je duboko obavijena onom svojom ništavnošću. Najukusnije jelo, kad se gleda, kako se sprema, pobuđuje više gađenje nego apetit. Zato neka svaki veliki majstor pazi, da mu se dela ne gledaju u stanju začeća; neka uči od same prirode i ne iznosi ih na svetlost pre, nego postanu vredna da se gledaju. 232. Treba imati malo i trgovačkog duha. Neka ne bude sve samo posmatranje, - uz njega mora da bude i radnje. Vrlo mudre ljude često je lako prevariti, jer, mada im je poznato ono, što je izvanredno, nepoznatno im je ono, što je u životu obično i svakidašnje i što je uzvišeno, ne ostavlja im vremena za posmatranje onog, što se dešava u životu svakodnevno. Pošto pak ne znaju, šta bi najpre morali znati i šta je svima poznato, kao da je na dlanu,
to im se ili dive ili ih bezumna gomila drži za neznalice. Mudar čovek neka se zato stara, da ima u sebi i nečeg trgovačkog, ali samo toliko, koliko je dovoljno, da ga ne varaju ili čak da ga ne ismevaju. Neka bude čovek i za dnevni rad i za dnevne događaje, što doduše nije najuzvišenije, ali je u životu najnužnije. Čemu služi znanje, kad nije praktično? A znati živeti, to je danas pravo znanje. 233. Gledaj, da pogodiš tuđi ukus; inače mu mesto radosti možeš izazvati jad. Neki, želeći da učine uslugu, pobuđuju negodovanje, jer nisu mogli da pojme različite načine mišljenja. Mnogo šta je za nekoga laskanje, a za drugoga uvreda, a mnogo je postalo uvredom, što je htelo da bude učtivost. Često je mnogo skuplje koštalo, nekoga ozlovoljiti, nego što bi koštalo, da ga je čovek odobrovoljio; tako, izgubivši zvezdu, koja vodi tuđem voljenju, gubi čovek zahvalnost i dar. Ko ne poznaje raspoloženje drugoga, teško ga je zadovoljiti. Otuda je i dolazilo, da je mnogi nekoga ukorio misleći, da će ga time pohvaliti; to mu je kazna, koju je baš i zaslužio. Drugi opet misle, da će svojom rečitošću zabavljati, a kad tamo, a oni gnjave duh svojim brbljanjem. 234. Nikada ne daj svoje časti u ruke drugome, dok nemaš njegove u zalozi. U poslove se treba upuštati tako, da se ćuti o onome, što ide obojici u korist, a saopštava ono, što im je na štetu. Gde je upletena čast, mora se posao uvek, obvljati u društvu tako, da se svaki od obojice radi svoje sopstvene časti mora brinuti za čast drugoga. Čast ne treba nikada poveravati drugome; dogodi li se to ipak jednom, to se mora tako veštački udesiti, da mudrost može uzmaknuti pred opreznošću. Opasnost neka bude zajednička, a pad uzajaman, da ne bi možda svedokom postao onaj, koji zna, da je bio učesnik. 235. Znati moliti. Kod nekih nema ništa teže, kod drugih nema ništa lakše od toga. Ima ljudi, koji ne mogu ništa da odbiju; njih je lako pridobiti. No ima ih i takvih, kod kojih je u svako doba prava reč "NE"; kod takvih treba veštine, a kod svih nužno je pravo vreme. Treba ih iznenaditi, kad su veselo raspoloženi, kad ih je razveselio prethodni obrok telesni ili duševni; samo ako njihovo mudro predviđanje nije preteklo tu lukavost onog, koji pokušava. Dani veselja, dani su milosti, jer veselje kipi i prekipi iz unutrašnjosti napolje. Ne stupaj napred, kad vidiš, da je ispred tebe neko odbijen, jer je tu već prestalo strahovanje od "NE". Posle tužnih događaja nema dobre prilike. Drugoga unapred obavezati, znači izmeniti s njime neko dobro, ako se nema posla sa prostačkim dušama. 236. Šta ćeš posle morati da daš za nagradu, daj unapred za obavezu. To je veština vrlo mudrih glava. Ljubav, ukazana posle zasluge pokazuje pokazuje čoveka, koji ima smisla za obaveze. Takva, unapred ukazana milost ima dve velike odlike: brzina onoga koji daje, tim više obavezuje onoga, koji prima; a isti dar, koji bi kasnije bio dužnost, postaje, ako se da unapred, obavezom za onoga drugoga. To je vrlo lep način, kojim se izmenjuju obaveze; jer na taj način menjamo svoju obavezu prema onome, koga treba nagraditi, u njegovu obavezu prema nama, koji smo ga obavezali. Prirodno je, da se to razume samo među ljudima, koji imaju osećaja za obaveze, dok bi za sitne duše nagrada, data unapred na obraz, služila više kao uzda, nego kao mamuza.
237. Ne treba nikada znati za tajne viših i moćnijih. Čini nam se, da s' njima jedemo trešnje, a dobijamo samo košpice. Mnogima je priselo, što su bili poverenici; oni liče krišci od hleba i podvrgnuti su istoj opasnosti kao i ona. Saopštenje jedne tajne od strane koga vladara, nije milost, već nagon njegovog srca. Već su mnogi razbili ogledalo, jer ih je podsećalo na njihovu ružnosću. Mi ne marimo da vidimo onoga, koji je kod nas video nešto rđavo. Niko nam ne sme biti previše obavezan, po najmanje onaj, koji je moćan; pa i onda, neka bude pre zbog nečeg dobrog, što smo mu učinili, nego zbog dobra, do koga je došao tek našim povodom. Naročito su opasne prijateljski poverene tajne. Ko drugome saopšti svoju tajnu, postaje njegovim robom. Za jednog vladara značilo bi to toliko, koliko i prisilno stanje, koje ne može da traje dugo: on će nastojati, da opet zadobije svoju izgubljenu slobodu, pa da bi to postigao, pogaziće sve pa i samu pravdu i razum. Po tome ne treba tajnu ni slutiti ni saopštavati. 238. Znati, koje nam svojstvo nedostaje. Mnogi bi bili potpuni ljudi, da im ne manjka nešto, bez čega nikako ne mogu da stignu do vrhunca savršenosti. Na nekima se može primetiti, da bi mogli biti veći, kad bi se popravili samo u jednoj malenkosti. Na primer: neki nemaju ozbiljnosti i to može da pomrači inače velike sposobnosti; drugima manjka blagost naravi, jedno svojstvo, čiju će odsutnost njegova najbliža okolina brzo primetiti, naročito ako su službenici; trećim opet nedostaje radinosti, a četvrtim umerenosti. Svakoj od tih nevolja lako bi se pomoglo, kad bi ih dotični sam zapazio, jer pažnja može da iz običaja napravi drugu prirodu. 239. Ne biti snalažljiv, već mudar; to je bolje. Ko više zna, nego što je nužno, liči jednom preoštrom vrhu, a takav se lako prebije. Savršena istina daje veću sigurnost. Dobro je imati razuma, ali ne valja biti brbljivac. Razvučena razlaganja srodna su već sa prepiranjem. Bolja je solidna glava, koja ne misli više, nego što je za stvar potrebno. 240. I glupost znati upotrebiti. Najveći mudrac izigrava katkad tu kartu, a ima slučajeva, gde se najbolje znanje sastoji u tome, da se pričinjavamo, kao da ne znamo. Ne valja biti neznalica, ali je slobodno prikazivati se neznalicom. Biti mudar među glupima, a pametan među ludama, malo bi pomoglo. Sa svakim dakle treba govoriti njegovim jezikom. Nije glup onaj, koji afektuje glupost već onaj, koji pati od nje. Stvarna glupost jeste prava glupost, a lažnu je veština tako daleko doterala. Da bi postali omiljeni, jedino je ponekad sredstvo, da se uvučemo u kožu najglupavije životinje. 241. Zadirkivanja podnositi, ali ne provoditi, je neka vrsta učtivosti, a drugo može da dovede do zapleta. Ko se razljuti na svečan dan, ima u sebi mnogo nečeg životinjskog, a pokazuje još više. Drsko podržavanje razveseljava. Ko može da ga podnosi, dokazuje, da ima mozga, a ko pokazuje, da ga ono ljuti, daje povoda, da se i drugi ljuti. Najbolje je dakle ne podražavati, a najsigurnije i ne obraćati pažnju na njega. Najozbiljnije svađe porodile su se često iz šale. Prema tome nema ničega, što bi iziskivalo više pažnje i veštine. Pre nego što se počne šaliti, treba već da se zna, dokle će moći da podnosi šalu ćud onoga, koga se tiče.
242. Povoljan uspeh goni do kraja. Neki upotrebe svu svoju snagu na početak i ne svrše ništa; oni pronalaze, ali ne izvršavaju. To je nestalnost duha. Pa i nikakvu slavu ne zadobiju, jer ništa ne produžavaju, već puštaju, da se sve zaustavi. To proizilazi kod nekih svakako iz nestrpljenja, što je mana Španaca, kao što je naprotiv strpljenje odlika Belgijanaca. Ovi savlađuju stvari, a stvari savlađuju one. Sav znoj utroše, dok ne suzbiju teškoće, no onda se zadovolje svojom pobedom i ne znaju, da je teraju do kraja. Oni dokazuju, da bi mogli, ali da neće. No to ipak leži ili u nemoći ili u lakomislenosti. Je li preduzeće dobro, zašto da se ne svrši? Je li loše, zašto se započinjalo? Mudar neka obori zverku, koju je krenuo, a neka se ne zadovoljava time, što ju je samo krenuo. 243. Ne budi sasvim golublje ćudi, već oprezan kao zmija, a bezazlen kao golub. Nije ništa lakše, kao prevariti čestita čoveka. Mnogo veruje, ko nikad ne laže, a mnogo poverava, ko nikad ne vara. Glupost nije uvek povod, da nas varaju, već je povod često dobrota. Dve vrste ljudi znaju se od štete dobro čuvati: iskusni, koji su svoje iskustvo skupo platili i oprezni, koji se od nje čuvaju i sačuvaju na tuđi račun. Mudrost neka ide tako daleko sa sumnjom, koliko lukavost sa podmetanjem zamke; i neka niko ne bude u tolikoj meri čestit, da daje drugom priliku, da bude nepošten. Ujedini u sebi goluba i zmiju, ali ne kao kakvo čudovište, već kao kakvo čudo. 244. Znati zadužiti. Ima ih, koji svoju obavezu pretvore u obavezu drugoga i znaju udesiti ili dati na razumevanje, da oni nekome čine milost, a u stvari se milost njima čini. Iz svoje sopstvene koristi prave čast za drugoga i obrću stvari tako vešto, da izgleda, kao da oni nekome drugome čine uslugu, dok međutim oni od njega primaju nagradu. Tom čudnovatom lukavošću izmenjuju oni red obaveza ili ulepšavaju, da se bar sumnja, ko je kome učinio ljubav. Što je najlepše i najbolje, to oni kupuju time, što hvale i uzvisuju stvar do neba, pa iskazujući svoju radost prema toj stvari, čine laskavu čast onome, čija je. Tako zadužuju učtivost i prave dug od onog, za šta bi trebalo, da su veoma zahvalni. Na taj način preobraćaju dugovanje u potraživanje, pri čemu su bolji političari nego gramatičari. To je velika finoća, ali bi još veću finoću pokazao onaj, koji bi tu igru razumeo, pa takvu obešenjačku trgovinu osujetio, vraćajući im čast, koju su mu odavali, a pridržavajući za sebe, što je njegovo. 245. Izražavati originalne i običnom čoveku nepristupačne misli, znak je prevashodnog duha. Mi ne smemo uvažavati onoga, , koji nam nikad ne protivreči, jer time ne pokazuje ljubavi prema nama, već samo prema sebi. Ne dajmo se obmanjivati laskanjem i još plaćati za njega, već ga odbacimo. Isto tako uračunajmo sebi u čast, kad nas neki kude, naročito onakvi, koji rđavo govore o svima odličnima. Nasuprot tome mora da nas rastuži, ako se naša dela sviđaju svima, jer je to znak, da nisu nizašta pošto je sve, što je vanredno, pristupačno samo malom broju. 246. Nikad ne polagati računa onome, ko to nije zahtevao, pa čak i kad se zahteva, bila bi neka vrsta greške, kad bi se u tom pravcu učinilo više, nego što je nužno. Izvinjavati se pre nego je dat povod, znači optuživati se; a puštati sebi krv, mada smo sasvim zdravi, znači namigivati ili zlu ili zlobi. Izvinjavanje, učinjeno samo od sebe,
budi uspavano nepoverenje. Zato neka se, ko je mudar, čini, da ne primećuje tuđu sumnju, jer bi to značilo, tražiti uvredu, već neka tu sumnju posle opovrgne svojim poštenim radom. 247. Nešto više znati, a nešto manje živeti. Drugi govore obrnuto. Dobar odmor je bolji nego zanimanje. Ništa ne spada nama, osim samo vreme, u kojem živi i onaj, koji ni stana nema. Provoditi skupoceno vreme sa mehaničkim radom ili ga provoditi u uzvišenom zanimanju, ali preko mere, ne vodi sreći. Ne treba se pretovariti poslom i zavišću, jer se time razara život i ugušuje duh. Neki bi hteli, da to pretegnu i na znanje, no, ko ništa ne zna, taj i ne živi. 248. Neka kod nas "zadnji" nema svaki put pravo. Ima ljudi, koji bi se mogli nazvati "ljudi zadnjeg nagovora". Njihova nestalnost ide do krajnosti. Njihova nestalnost ide do krajnosti. Njihovo mišljenje i njihova volja kao da su od voska: zadnji pritisne na njega svoj pečat i pomrsi sve pređašnje. Nikada ne možemo reći, da smo ih zadobili, jer ih isto tako lako izgubimo. Njih svako boji svojom bojom. Nisu sposobni, da budu poverenici i celog svog veka ostaju deca. Bacani između promenljivosti u mišljenju i u htenju, hramlju uvek i u volji i u razumu i kolebaju s jedne strane na drugu. 249. Ne počinji život onim, čim bi trebalo da se završi. Mnogi se odmaraju na početku, a trud ostavljaju za kraj, a treba prvo da dođe glavno, a onda sporedno, ako za njega bude mesta. Drugi bi hteli, da trijumfuju pre nego što su se borili. Treći opet počinju tim, što uče ono, što nije od važnosti, a odlažu za kraj svoga života one nauke, od kojih se nadaju, da će im doneti čast i korist. Taj nije još ni započeo, da stvara svoju sreću, a već mu se od uobraženosti vrti mozak. Neophodno je nužna metoda, po kojoj će se sticati znanje i po kojoj će se sticati znanje i po kojoj će se živeti. 250. Kada treba da obrnemo misli? Kad govori lukava podlost. Kod nekih treba razumeti sve obrnuto: njihovo "DA" znači "NE", a njihovo " NE " – " DA ". Govore li o jednoj stvari nepovoljno, onda to znači, da je cene, jer ko hoće da je zadobije za sebe, mora da je opanjka kod drugih. Ne govori o jednom predmetu dobro svako, ko ga hvali, jer ih je mnogo, koji će hvaliti i što je loše, samo da ne hvale, što je dobro. No za koga nije niko loš, za toga nije niko ni dobar. 251. Neka se upotrebljavaju čovečanska sredstva, kao da nema božanskih, a božanska, kao da nema čovečanskih. To je pravilo nad svim pravilima, za koje ne treba razlaganja. 252. Ne pripadati ni sasvim sebi ni sasvim drugima, jer je oboje podlo tiranstvo. Iz toga, što neko hoće sam sebi sasvim da pripada, sledi na skoro, da bi hteo, da je njegovo i sve ostalo, što je oko njega. Takvi ljudi neće da
popuste ni u čemu ni najmanje, niti hoće da žrtvuju ma i najmanje od svoje udobnosti. Oni se ne obavezuju, već se oslanjaju na srećan slučaj, a ta se potpora obično slomi pod njima. Nužno je ovde i onde, da pripadamo i drugima, da bi oni nama pripadali. Ko je pak u javnom zvanju taj mora da bude rob javnosti ili neka polaže i dostojanstvo i breme, kao što bi rekla ona Hadrijanova starica16. Naprotiv ima ljudi, koji sasvim pripadaju drugima, jer ludost uvek preteruje; a u ovom slučaju baš na svoju nesreću. Ovi nemaju ni dana ni časa za sebe, već su se predali drugima u tolikoj meri, da je jedan od njih bio već nazvan slugom svih. To se proteže čak i na razum, jer oni znaju za sve i svakoga, samo za se ne znaju. Ko je pažljiv, neka pojmi, da niko ne traži njega, već svoju korist u njemu ili pomoću njega. 253. Nijedno predavanje, koje držiš, neka ne bude sasvim jasno. Najviše ih je, koji ne uvažavaju ono, što razumeju, a poštuju, što ne mogu da pojme. Da bi nešto postalo uvaženo, nužno je, da stane truda; odatle i dolazi, da slave onoga, koga ne razumeju. Uvek se treba činiti mudrijim i pametnijim, nego što misli, da je to nužno onaj, s kim imamo posla. To treba zato, da bi mu ulili poštovanje prema sebi. Ali se ni tu ne sme preterivati, već valja udešavati prema razmeri. Premda kod uviđavnih ljudi smisao i razum uvek mnogo vredi, ipak je kod mnogih nužna neka vrsta nakita. Treba svetu dati mnogo posla oko razumevanja, da mu ne preostane vremena za grđenje. Mnogi hvale nešto, a pitamo li ih, ne znaju, da navedu razlog. Odakle to? Sve, što je duboko sakriveno, poštuju oni kao misteriju i hvale ga, jer čuju, da se hvali. 254. Nikakvo zlo, makar kako da je malo, ne sme se držati za neznatno, jer nikad ne dolazi jedno samo, već su skopčana, kao što su skopčani i slučaji sreće. Sreća i nesreća idu obično tamo, gde ih već ima najviše. Uz to još biva, da nesrećnoga svi izbegavaju, a srećnom se pridružuju. Čak i sami golubovi, pri svoj svojoj bezazlenosti, lete prema najboljem predmetu. Nesrećnika ostavljaju svi, i on sam sebe, i misli, i zvezda vodilja. Ne budi nesreću kad spava. Ako se čovek malo oklizne, pa padne, to još ne mora da prozrokuje veliko zlo. Ali to nesrećno padanje može još da se ponovi, pa se tu onda ne zna, dokle još može najzad da dovede. Jer kao što ni jedno dobro nije savršeno u svakom pogledu, tako nije potpuno nijedno zlo. Za ona zla, što dolaze s' Neba, dato nam je strpljenje, a za ona, koja su sa zemlje, data nam je razboritost. 255. Znati činiti dobro: odjednom, ili po malo, ali često. Nikada se ne sme drugome natovariti toliko obaveza, da mu postane nemoguće, da im se odazove. Ko mnogo daje, ne daje, već prodaje. Isto tako ne treba zahtevati najpotpunije priznanje, jer ako onaj primeti, da ona prevazilazi njegovu snagu, on će prekinuti svaki odnos. Kod mnogih, da bi ih izgubili, nije ništa više nužno, nego obavezati ih preko mere: tada, da ne moraju da isplate svoj dug, povuku se i postaju od dužnika neprijatelji. Idol ne bi nikada hteo, da vidi pred sobom vajara, koji ga je vajao. Isto tako gleda nerado pred očima svog dobročinitelja onaj, kojemu se dobro činilo. Velika se finoća pri davanju sastoji u tome, da davanje ne bude skupo, a da se ipak željno očekuje, jer se zbog ovog drugog i ceni mnogo.
16
Koja je, kao što je poznato, kad ju je car odbio rečima:"nemam kada" doviknula "a ti ne budi car!"
256. Budi uvek na oprezu prema neučtivim, tvrdoglavim, bezobzirnim i ludama svake vrste. Na mnogo se njih naiđe, i treba mudrosti, da se izbegne sukob s njima. U tome pogledu treba, razmišljajući o svim mogućnostima, naoružati se svaki dan sa svim onim, što će se možda morati preduzeti, da se sukob izbegne.. Tako ćemo savladati opasnosti, koje nam lude stavljaju na put. O tome treba premišljati zrelo, pa onda nećemo izlagati svoj ugled prostim slučajnostima. Nepristojni neće napadati čoveka, snabdevena razboritošću. Naš put u druženju s ljudima zato je težak, jer je pun prepreka, o koje naš ugled može da se razbije. Najbezbednije je, imajući za ugled Odisejevu lukavost, držati se u daljini. Od velike je koristi u takvim prilikama i to, da se činimo nevešti. Takav postupak, uz pomoć učtivosti, omogućuje nam, da prebrodimo sve neprilike. To je uostalom jedini put, koji i inače izvodi iz svih zapleta.
257. Nikada ne daj da dođe do preloma, jer će pri tome naš ugled biti oštećen svaki put. Svako je od značenja, kad je neprijatelj, ako i nije, kad je prijatelj. Malo ih je, koji nam mogu dobro činiti, a zlo, mogu gotovo svi. Ni u samim Jupiterovim nedrima ne može mirno da se leže ni orao od onoga dana, kada se sa jednim kukcem zavadio. Noktima neprijatelja, koji se proglasio kao takav, podstiču vatru potajni neprijatelji, vrebajući samo na priliku. Od pokvarenih prijatelja, postaju najgori neprijatelji. Tuđim greškama hoće oni da u očima gledalaca pokriju svoje greške. Svako govori, kako se njemu čini, a čini mu se, kako želi. Svi nas osuđuju ili zato, što nam je u početku nedostajalo predviđanja ili na kraju strpljenja, ali uvek zato, što nismo bili dovoljno mudri. A ako je udaljavanje među prijateljima neizbežno, onda se ono mora oprostiti; no valja ga udesiti tako, da izgleda više, da je prijateljstvo ohladnilo, nego da je među prijateljima izbio bes. Zgodnu primenu nalazi ovde ona poznata izreka o lepom povlačenju. 258. Treba pronaći nekog, ko će pomoći snositi nesreću. Tako nećemo nikada biti sami, naročito ne u opasnostima i nikada nećemo navući na se svu mržnju. Neki misle, da će sami odneti svu čast glavnog činioca, a kad tamo, a oni odnesu sve javno nezadovoljstvo. U protivnom slučaju imamo nekoga, ko će nas izviniti ili ko će nam pomoći, da podnosimo zlo. Ni sudbina ni svetina ne usuđuju se tako lako na dvoje. Zbog toga i lukavi lekar, kad promaši lek, neće propustiti, a da ne potraži jednog drugog, koji će mu, pod imenom savetovanja, pomoći, da iznese mrtvački sanduk. Sa svojim drugom treba deliti i teret i tugu, jer onome, koji stoji sam, nesreća je dvostruko nesnosna. 259. Uvrede treba preduhitriti i pretvoriti ih u učtivost. Pametnije je kloniti se uvreda, nego ih svetiti. Neobična je veština načiniti poverenika od onog, koji je na putu, da nam postane suparnik ili učiniti braniteljima svoje časti one, koji su pretili sa napadima na nju. U tome pravcu mnogo će pomoći, ako znamo, da zadužimo, jer onaj, koji udesi, da se vreme ispuni zahvalama,oduzima vreme za uvrede. Pretvoriti u ugodnost ono, što hoće da postane nepogoda, znači živeti. Zato se treba poverljivo družiti i sa onima, koji su nam zluradi.
260. Nikome nećemo mi, i niko neće nama sasvim pripadati. Za tako što nije dovoljno ni srodstvo, ni prijateljstvo, a ni najnužnija obaveza. Jer pokloniti sve svoje poverenje ili svu svoju ljubav, to je dvoje sasvim različito. I najtešnja veza dopusta još uvek izuzetke, a da se radi njih ne vređaju zakoni prijateljstva. Prijatelj će uvek po koju tajnu zadržati za sebe, pa šta više u nečemu će se sakriti i sin pred ocem. Neke tajne tajimo jednome, a saopštavamo ih drugima i obrnuto. Tim dolazimo do toga, da sve saopštavamo i sve za sebe zadržavamo prema tome, u kakvom odnosu stoji koja osoba prema nama. 261. Ne teraj glupost do kraja. Ima ljudi, koji misle, da im preduzeće, i kad ne uspe, nameće dužnosti, da radi na njemu, pa pošto su već pošli krivim putem, drže, da jačina karaktera traži od njih, da tim putem idu i dalje. Sami u sebi okrivljuju svoju grešku, a pred drugima je opravdavaju. Tako se događa, da ih u početku njihovog ludog rada, kude kao nepromišljene, a kasnije, kad na istom poslu i dalje ustraju, izdaju im svedočanstvo, da su prave lude. Nikakvu obavezu ne nameće ni nepromišljeno obećanje ni pogrešna odluka. No neki nastavljaju svoju pravu glupost i hoće pošto-poto da budu tvrdoglavi. 262. Moći zaboraviti. To je više sreća nego veština. Mi se najbolje sećamo onoga, što je najpodesnije, da se zaboravi. Pamćenje je ne samo neukrotivo, jer nas ostavlja, kad nam najviše treba, već i ludo, jer dotrči, kad se ni najmanje ne dolikuje. Opsežno je u svačem, što nam nanosi bol, a nemamo za sve, što može, da nas razveseli. Zaborav je često jedini lek protiv naših bolova, a mi zaboravljamo taj lek. Čovek pak mora svoje pamćenje naviknuti na ono, što je ugodno, jer je ono dovoljno, da nam stvori raj ili pakao. Ovde se moraju izuzeti oni, koji su sami od sebe uvek zadovoljni, pa u svojoj naivnosti uživaju svoje naivno blaženstvo. 263. Neke stvari ne moraju se imati u sopstvenom vlasništvu. U njima se više uživa, kad su tuđe, nego kad su sopstvene. Što je na njima dobro, samo je prvog dana za držaoca, a sve ostale dane za druge. U tuđim se stvarima uživa dvostruko, i to, jer smo bez brige da li će ih zadesiti kakva šteta, a onda, jer u svačem novom leži čar. Sve, bez čega smo bili dugo, godi bolje, pa nam se i tuđa voda čini kao nektar. Što posedujemo, ne samo da umanjuje naše uživanje, već umnožava i naše nezadovoljstvo, bilo da ga pozajmljujemo ili ne pozajmljujemo. Od njega nemamo ništa, osim da ga izdržavamo za druge, čime se pre stiču neprijatelji, nego ljudi, koji će nam odati priznanje. 264. Nek nema dana, u kojem bi smo bili nemarni. Sudbina ima volju, da nam priredi kakvu komediju i upotrebiće svaku zgodu, da nas iznenadi. Glava, mudrost i hrabrost, mora da bude spremna za svaki njen pokušaj; pa šta više i lepota, jer će dan, u koji se bude bezbrižno pouzdavala u se, postati dan, u koji će se desiti pad njezinog ugleda. Kad je pažnja najpotrebnija, onda je nikad i nema; a ne paziti i ne misliti znači toliko, koliko i sam sebi podmetati nogu i požurivati svoj sopstveni pad. Osim toga neprijateljska namera obično upotrebljava ratno lukavstvo, da strogo ispita savršenosti i njihovu vrednost onda, kada su bezbrižne. Dani
parade već se znaju, zato ih lukavstvo pušta da prođu; ali dan, kada ga najmanje očekujemo, upotrebi ono i podvrgava nas iskušenju, da ispita, koliko vredimo. 265. Svojim potčinjenima treba znati predstaviti nužnost rada. Prilikama stvorena nužda, da se radi, učinila je mnoge najednom čitavim ljudima, isto kao što je opasnost, da se neutope, učinila mnoge plivačima. Tako su mnogi otkrili svoju hrabrost, pa i znanje i uviđavnost, a to bi sve, bez takve prilike, ostalo zakopano pod njihovom malodušnošću. Opasnost je prilika, da se stiče ime, a vidi li plemenit čovek, da mu je čast u pitanju, radiće za hiljadu. Ovo, kao i sva druga životna pravila, najbolje je razumela kraljica Izabela Katolička, čijem mudrom potpomaganju u tom pravcu zahvaljuje Veliki Vođa17 svoj glas, a mnogi drugi svoju besmrtnu slavu. Na tako lep i nežan način stvarala je ona slavne ljude. 266. Nemoj iz same dobrote da postaneš nevaljao, a takav je onaj, koji se nikada ne naljuti. Ti neosetljivi ljudi jedva da zaslužuju, da važe kao ljudi. To ne biva uvek zbog lenjosti, već često zbog nesposobnosti. Osetljivost je pri zgodnoj delo osobnosti: ptice se ubrzo stanu smejati strašilu. Pustiti da se meša slatko sa gorkim, pokazuje dobar ukus. Slatko, samo za sebe, jeste za decu i za budale. Veoma je zlo, kada se iz puke dobrote padne u takvu neosetljivost. 267. Slatke reči i prijatna blagost. Strele probijaju telo, a opake reči dušu. Mirišljavo testo uzrokuje ugodno disanje. Velika je mudrost života znati prodavati vazduh. Najviše što se plaća rečima, a pomoću njih mogu se postići i nemogućnosti. Tako se trguje po vazduhu sa vazduhom: kraljevski dah može da ulije i hrabrost i snagu. Uvek treba imati puna usta meda, da njime zasladimo svoje reči, da gode i samom neprijatelju. Da budemo ljubazni, glavno je, da smo miroljubivi. 268. Razuman neka odmah na početku radi ono, što će glup istom na posletku. I jedan i drugi radi isto, samo je razlika u vremenu. Prvi radi u pravo, a poslednji u nepravo vreme. Ko je odmah u početku ogrnuo razum naopako, radi tako i nadalje. Što treba da stavi na glavu, to stavlja na noge, od levog pravi desno i tako dalje nezgrapan je u svemu svome radu. Samo je jedan dobar način, da se takav čovek izvede na pravi put, a taj je, da se prisili, da radi ono, što bi mogao raditi, kad bi hteo raditi. Razboriti čovek uviđa odmah, šta se pre ili posle mora da dogodi, pa to završava dobrovoljno i pošteno. 269. Treba da upotrebimo u svoju korist činjenicu, da smo novajlije na nekom mestu, jer dokle je neko nov, dotle se i uvažava. Uopšte se novo sviđa već radi promene, jer se na njemu osvežava ukus. Nešto osrednje, ako je novo, uvažava se više, nego nešto odlično, ako smo se već navikli na njega, jer se i odlično istroši postepeno i postaje staro. No treba znati, da onaj sjaj novosti traje kratko i da već posle nekoliko dana prestaje poštovanje.
17
Ovaj naslov ("Gran Capitan") dobio je slavni Gonsalno di Kordova, kada je 1498. God. osvojio kraljevinu Napulj.
To treba znati, pa se tim pravim uvažavanjem, kojeg naglo nestaje, koristi i gledati, da se postigne sve, za čim se teži. Jer kad jednom prođe groznica, koju je izazvala novost, ohladi se i strast, pa mesto da nas pomaže što smo nekad bili novajlije, postajemo dosadni, kao i svi, koji su postali obično. Po tome treba da znamo, da je isto tako sve imalo svoje vreme, koje je proteklo. 270. Ne odbacuj ono što se mnogima sviđa, jer već zato, što zadovoljava mnoge, mora da ima u sebi nešto dobro. U njemu se uživa i onda, ako ne može da se razume. Usamljenost je uvek omražena i smešna, pa makar se desila i nehotice. Usamljeni će više štete naneti ugledu, što ga uživa njegova sposobnost shvatanja, nego samom predmetu, a uz to će još ostati usamljen sa lošim ukusom. Stoga, ako već ne možemo da pronađemo, što je na predmetu dobro, a mi gledajmo, da sakrijemo svoju nesposobnost i ne osuđujmo ga posve. Loš ukus potiče obično iz neznanja. Što svi kažu, ili jest – ili će biti. 271. Onaj, koji malo zna, neka se u svakoj struci drži uvek samo onog, u čemu je najsigurniji, pa ako ga i neće smatrati oštroumnim, smatraće ga barem solidnim. Ko je pak učevan, taj može, da se upušta u dublje i da radi po svom slobodnom mišljenju. Ali, malo znati, pa se ipak upuštati u opasnost, znači namerno tražiti svoju propast. Treba se dakle uvek držati plota, jer u onom što znamo, ne možemo pogrešiti. Za one, koji malo znaju, pravi je onaj put, kojim prolazi većina. U svakom pak slučaju, bio učen ili neuk, uvek je pametnije držati se sigurnosti, nego se udaljavati od nje. 272. Stvari valja prodavati po cenu pristojnosti, jer tako možemo najviše da zadužimo. Potraživanje zainteresovanog nije nikada toliko, koliko je ono, što se popusti plemenitom dužniku. Pristojnost u ceni ne poklanja već obvezuje, a obaveza je tim veća, čim je postupanje plemenitije. Čestitom čoveku nije ništa skupocenije od onog, što mu se pokloni, jer mu se time prodaje dva puta i uz dve cene, od kojih je prva: cena vrednosti, a druga: cena, koju će platiti za pažnju, koja mu je naklonom učinjena. Međutim je istina, da je niskim dušama plemenitost samo pust pojam, jer one ne razumeju jezik etike. 273. Treba poznavati prirodu onih, s kojima imamo posla, da možemo shvatiti njihove namere. Jer ako smo uočili povod, uočićemo i delovanje, i to prvo iz povoda, a onda iz pobude. Turoban uvek predviđa nesreću, a zloban zločinstvo, jer im se uvek sluti najgore, pa pošto ne primećuju sadašnjeg dobra, predskazuju zlo, koje može, da dođe. Ko je pun strasti, taj govori stranim jezikom, koji se udaljuje od onoga, što je na stvari. Iz njega govori strast, a ne razum. Tako govori svako po svome raspoloženju ili po svojoj volji, a svi sve, samo ne istinu. Treba da se naučimo raspoznavati svako lice i iz njegovih crta čitati dušu. Neka se u onom, koji se uvek smeje, upozna luda, a u onome, koji se nikad ne smeje, pretvaralica. Valja se čuvati onog, koji mnogo propitkuje, jer, ili je lakouman ili je čovek, koji nas vreba. Malo dobra očekujemo od unakaženih, jer se oni obično svete prirodi, pa pošto je njima ukazala malo časti, to oni njoj ne ukazuju nikakve. Koliko je velika lepota jednog čoveka, toliko je obično velika i njegova glupost.
274. Treba imati priličnu snagu, jer je ona čarolija onoga, ko je mudar i učtiv. To je magnet naših ugodnih svojstava i treba ga upotrebiti više na zadobijanje naklonosti, nego u pravu korist, ali ipak i za jedno i za drugo. Nije dovoljno imati zasluge, ako ih ne podupire naklonost, jer samo od ove zavisi priznanje. Najmoćnije oružje, kojim se vlada drugima i kojim se održava na kormilu, zavisi od sreće. Ali tome se može pomoći veštinom, jer gde su izvrsne prirodne sposobnosti, tamo se i izveštačeno lakše ukorenjuje. Onim se zadobijaju srca i dolazi postepeno do poseda opšte naklonosti. 275. Radi, što i drugi rade, ukoliko to dopušta pristojnost. Nemoj uvek da se činiš važan i odvratan, jer to zabranjuje plemenitost. Nešto od svog dostojanstva može se ostaviti, da bi se zadobila sveopšta naklonost; ponekad treba sebi dozvoliti ono, što većina sebi dozvoljava, ali ipak nipošto i ništa, što bi bilo nepristojno. Ko javno važi za ludu, neće ga niko tajno držati za pametna. U jednom danu veselja može se izgubiti više, nego što se dobilo u sve dane, kada su nas poštovali. No ipak se ne treba uvek ni isključivati, jer izdvajanjem osuđujemo ostale. Još manje smemo kicošiti i kočoperiti; ostavimo to polu, kojem je to svojstveno. Smešno je šta više i versko preterivanje. Čoveku ne dolikuje ništa bolje, nego da izgleda kao čovek. Žena može savršeno da afektuje muška svojstva, ali ne i obrnuto. 276. Svoj um treba znati obnavljati pomoću prirode i umetnosti. Govori se, da se priroda čovečija menja svake osme godine. Ako je tako, onda neka to bude poboljšanje i oplemenjivanje ukusa. Posle prvih sedam godina dolazi nam razum, a onda treba, da se svake godine postepeno pridružuje razumu po jedna nova savršenost. Posmatrajmo tu prirodnu promenu i pomažimo je i nadajmo se popravku i drugih ljudi. Odatle dolazi, da su mnogi sa položajem ili sa zvanjem promenili i svoje ponašanje. To se često i ne primećuje, dok se ne pokaže u najvećoj meri. Čovek je sa dvadeset godina paun, sa trideset lav, sa četrdeset deva (kamila) , sa pedeset zmija, sa šezdeset pas, sa sedamdeset majmun, a sa osamdeset – ništa. 277. Znati se pokazati u sjaju. To znači svoje prirodne darove znati pokazati u svoj njihovoj svetlosti. Svaki prirodan dar ima svoje vreme i ono mora da se upotrebi, jer svaki dan neće biti dan slave. Ima tako krasnih ljudi, kod kojih jako sija i ono, što je maleno, a što je veliko, sija toliko, da mu se moramo diviti. Pridruži li se odličnim prirodnim darovima sposobnost, koja im daje mogućnost, da sijaju, tada oni steknu glas kakvog čuda. Ima i naroda, koji su sjajni, a španjolski je u najvećoj meri. Samo je svetlost učinila, da se istakne krasota stvorenog sveta. Sjaj ispunjava mnogo, nadoknađuje mnogo i daje svačemu drugi život, naročito, ako se oslanja na stvarni sadržaj. Nebo, koje daje savršenost, snabdeva te savršenosti i sa nagonom, da sijaju, jer jedno bez drugog ne može da bude. Pokazivati sjaj nije lako; tu se traži veština. I ono, što je uzorno, zavisi od prilika i nema uvek svoj dan. Pokazivanje sjaja ne dovodi do uspeha, ako se čini u nevreme. Više nego ikakva druga odlika treba da je slobodno od afektacije. O tu nezgodu ono se uvek razbije, jer se tada graniči sa taštinom, a ova sa onim, što je za preziranje. Ono mora da bude vrlo umereno, da ne bi postalo prostačko, jer je svako preterivanje u njemu na slabom glasu kod razboritih ljudi. Ovda i onda sastoji se ono više u nemoj rečitosti, čineći, da naše savršenosti slučajno i iz nemarnosti izbiju na vidik, jer s njima najuspelije paradiramo baš onda, kad ih mudro skrivamo, pošto se takvim sakrivanjem najživlje pobuđuje radoznalost. Veoma je pametno i to, da
ne otkrivamo svu savršenost odjednom, već da krišom otkrivamo samo pojedine njene delove kao za probu, a onda sve više i više. Svako sjajno delo mora da bude zaloga za drugo još veće i još sjajnije, a u oduševljenju za prvo delo, mora da leži čežnja za onim, koje će tek doći. 278. Kloni se obeležja, ma kakva da su, jer i sama odličja gube značaj čim se njima hoće da označi odlikovanje. Obeležja nastaje iz osobenosti, a osobenost se uvek osuđuje: osobenjaka ostavljaju osamljena. I sama lepota, ako je preobilna, šteti našem ugledu, jer ga vređa već tim, što privlači svačije oči na se; koliko će nam tek više štetne da budu osobenosti, koje su i tako na rđavom glasu. Pa ipak neki bi hteli, da postanu svuda poznati makar i po poroku, pa gledaju, da se odlikuju po pokvarenosti, ne bi li postali učesnici kakve god, makar i beščasne časti. I pri samoj uviđavnosti može preteranost da se izopači u koješta. 279. Nemoj protivrečiti onome, koji protivreči. Mora se razlikovati da li protivrečje dolazi od lukavstva ili od nevaljalstva. Ono nije tvrdoglavost, već katkad i majstorija (uporedi 213), pa moramo da budemo oprezni, da nas prvo ne povuče u zaplete, a posle u propast. Najoprezniji treba da budemo prema uhodama. Protiv lukavstva, koje služi lopovima kao ključ pri otvaranju duša, najbolje je, ako upotrebimo protiv-lukavstvo, pa ključ svoje opreznosti ostavimo unutra. 280. Budi poštenjak. Poštenom pristupanju došao je kraj: obaveze se ne priznaju; retko se nailazi da međusobno, hvale vredno ponašanje, šta više, najbolja se usluga najslabije nagrađuje. Tako je danas običaj na celome svetu. Ima čitavih naroda, koji su skloni prevari. Kod jednog se uvek treba bojati izdaje, kod drugog nestalnosti, a kod trećeg prevare. Ali loše ponašanje drugih neka ne bude za nas predmet, u koji ćemo se ugledati, već predmet, prema kome ćemo biti oprezni. Pri tome postoji opasnost, da se, pri posmatranju takvog nevaljalog ponašanja, ne uzdrma i naše poštenje. Ali poštenjak ni među drugima ne zaboravlja nikada, ko je on. 281. Gledaj da nađeš milost kod uviđavnih ljudi. Slabačko "da" jednog odličnog čoveka mora se uvažavati više, nego potpuno odobravanje svetine. Jer iz mudrog govori uviđavnost, pa nam otuda njihova pohvala donosi neiscrpno zadovoljstvo. Razumni Antigon usredsredio je svu svoju slavu u jednom Zenonu, a Platon nazivaše Aristotela svojom čitavom školom. No neki idu samo za tim, da napune svoj stomak, pa bilo to i sa najprostijim smećem. I samim vladarima potrebni su ljudi književnici i boje se njihovog pera više, nego ružna žena slikara. 282. Svoju čast i poštovanje uveličaj odsustvom. Kao što prisutnost slavu umanjuje, tako je odsutnost uvećava. Ko je, bivši odsutan, važio za lava, postao je često u prisutnosti samo smešan majmun. Veliki talenti gube dodirom svoj sjaj, jer je lakše primetiti koru na površini, nego veličinu duševnog sadržaja. Moć uobraženja dopire dalje, nego vid, a obmana, koja obično ulazi kroz uši, izlazi kroz oči. Ko se drži mirno u sredini kruga svoje slave, održaće svoj ugled. I sam Feniks živi osamljen zato, da osamljenošću pobuđuje čežnju za njim i da radi te čežnje ostane poštovan i cenjen.
283. Imati dara za izum. Ovaj prirodni dar pokazuje najvećeg genija. Ali gde je genije, koji bi bio bez makar malo ludila? Ako je pronalaženje stvar genijalnih, onda je dobar izbor pri tome stvar razumnih. Prvo je osobiti dar neba i mnogo je ređe, jer je pravi izbor uspeo već mnogima, a dobar izum samo malome broju i to prvima po vrednosti i po vremenu. Svaka novost laska, a je li bila srećna, to daje onome, što je dobro, dvostruki sjaj. U stvari izbora, novina je opasna radi paradoksa, ali u stvarima genija ona je pohvalna. No ako je uspela, zaslužuje priznanje i u jednom i u drugom slučaju. 284. Ne namećimo se, pa nas niko neće obilaziti. Ako hoćemo, da nas drugi uvažavaju, moramo i mi sami sebe uvažavati. Sa svojom ličnošću treba biti štedljiv, a ne izdašan. Treba da dođemo, kad nas se zažele, pa ćemo dočekati dobar prijem. Nikada ne smemo doći nezvani, a otići valja samo, kada nas pošalju. Ko preduzme nešto sam od sebe, taj će, ako mu ne pođe za rukom, svu nevolju natovariti na sebe; uspe li pak u svom preduzeću, niko mu neće reći: hvala. Nametljivoga obasipaju svakojakim omalovažavanjem i preziranjem; njega sramno guraju napolje upravo zato, što se upliće bezobrazno. 285. Ne treba umreti zbog tuđe nesreće. Treba poznavati onoga, koji se zaglibio i znati, da će nas zvati u pomoć, kako bi se posle mogao tešiti patnjom tobože nas obojice. Takvi ljudi traže nekoga, ko bi im pomagao snositi nesreću, pa u nesreći pružaju ruku i onome, kome su u sreći leđa okretali. Velika je opreznost nužna, ako hoćemo bez opasnosti za sebe, da pomognemo onima, koji počinju da se dave. 286. Ne smemo nikada biti obavezni svima, niti ikome za sve, jer inače postajemo robovi, ili još gore, robovi svih. Jedni se rađaju u srećnijim prilikama, nego drugi: oni, da čine dobra, a ovi, da ih primaju. Sloboda je mnogo vrednija, nego poklon, za koji je prodajemo. Veću važnost treba polagati na to, da mi ne zavisimo ni od koga, nego, da mnogo drugih zavisi od nas. Jedina odlka vladanja sastoji se u tome, što se vladanjem može učiniti više dobra. Naročito ne treba smatrati milošću onu uslugu, koja se nekom nameće, jer tuđe lukavstvo zna slučajno tako da udesi, da nam tuđa usluga mora da bude od potrebe. 287. Ne radi ništa, kad si razdražen, inače ćeš sve pokvariti. Ne može da radi, ko nije pri sebi; a strast uvek protera razum. U takvim prilikama neka nas zastupa kakav razborit posrednik, a tako će biti svaki, koga nije obuzela strast. Gledaoci vide uvek više, nego igrači, jer nisu razdraženi. Čim opazimo, da dolazimo izvan sebe, neka razboritost naša odmah zasvira odstupanje; jer jedva što će krv sasvim da uzavri, mi ćemo se već okrvaviti i za tren oka steći ćemo materijala, radi koga ćemo se dugo i dugo morati stideti i koji će služiti drugima za ogovaranje.
288. Živeti prema prilikama. Naša dela, naše mišljenje i sve, mora da se upravlja prema prilikama. Treba hteti, kad se može, jer vreme i prilika ne čekaju ni na koga. Ne treba živeti po principima, koji se stvaraju jednom zauvek, izuzevši one, koji idu vrlini u prilog. Isto tako ne smemo svojoj volji propisivati tačne zakone, jer ćemo sutra morati da pijemo vodu, za koju danas nismo morali. Ima tako zadrtih tvrdoglavaca, koji zahtevaju, da se pri kakvom poslu sve okolnosti potčine njihovim budalastim mušicama i nikako drugačije. Naprotiv! Mudar zna, da se razboritost sastoji u tome, da se upravljamo prema prilikama. 289. Ništa ne ponižava čoveka više, nego kad dopusti, da vide, da je samo čovek. Onoga dana, kada vide, da je na čoveku sve samo čovečje, prestaju ga smatrati za nešto božansko. Lakoumnost je najveća prepreka, da dođemo do ugleda. Kao što smotren čovek drži za nešto više od čoveka, tako se lakouman drži za nešto niže od čoveka. Nema greške, koja više ponižava, jer je lakoumnost prava protivnost smotrene i teške ozbiljnosti. Lakouman čovek ne može imati naročitog sadržaja, naročito ako je star, kada ga već i godine sile, da bude smotren. I ako tu manu imaju mnogi, ipak ona nije zato ništa manja nego nešto, što do krajnosti ponižava. 290. Veoma je srećan, ko je uz poštovanje stekao i ljubav. Čovek obično ne sme da bude veoma omiljen, ako hoće, da sačuva poštovanje prema sebi. Ljubav je smelija od mržnje. Naklonost i poštovanje nije lako spojiti. Istina, ne treba, da nas se previše boje, ali ni da nas previše vole. Ljubav uvodi intimnost, a ukoliko intimnost napreduje, utoliko poštovanje nazaduje. Bolje je imati ljubav, koja poštuje, nego koja se sasvim predaje, jer je kao takva pristala za svakoga. 291. Znati ispitivati. Pažnja mudra čoveka neka se utrkuje sa izdržljivošću opreznoga. Mnogo je razuma nužno, da se izmeri tuđ. Važnije je poznavati ćudi i svojstva ljudi, nego raznih biljaka i kamenja, jer je to jedno od najoštroumnijih zanimanja u životu. Rude se poznaju po zvuku, a ljudi po govoru. Reči označuju poštenje, ali ga još više označuju dela. Pri ispitivanju reči i dela traži se izvanredna opreznost, duboko posmatranje, fino poimanje i pravilno prosuđivanje. 292. Osobina svojstva moraju prevazilaziti dužnosti zvanja, a ne sme biti obrnuto. Ma kako veliko bilo zvanje, uvek se čovek mora prikazati da ga nadvisuje. Duh, koji obuhvata mnogo, širi se u svom zvanju uvek, sve to, više i više izbija na površinu. Naprotiv će duh malen i brzo pokazati svoju slabost i na kraju bankrotiraće i u dužnostima i na ugledu. Veliki Avgust zalagao je svoju čast u to, da bude veći kao čovek nego kao vladar. Ovde doprinosi inteligencija, a mnogo može da pomogne i dobro promišljeno samopouzdanje. 293. O zrelosti. Zrelost se ističe u spoljašnjem ponašanju, a još više u moralu. Materijalna težina čini skupocenim zlato, a moralna čoveka. Zrelost razastire preko svih svojih sposobnosti neku vrstu učtivosti i izaziva
poštovanje. Ozbiljnost čoveka okvir je njegove duše. Ona se ne sastoji iz nepokretljivosti glupaka, kao što bi želeli lakomisleni, nego iz nekog veoma mirnog autoriteta. Njen govor jesu sentence, a njen rad, dela, koja uspevaju. Ona zahteva vrlo savršena čoveka, jer je svako u onoj meri potpun čovek, ukoliko je zreo. Prelazeći iz detinjstva počinje se zadobijati ozbiljnost i autoritet. 294. Umeriti se u svom mišljenju. Svako stvara svoje nazore po svom interesu i drži, da zato ima isuviše razloga. Kod većine mora presuda da ustupi mesto naklonosti. No lako se dogodi, da se sukobe dva sasvim protivna mišljenja, pa svaki misli, da je razboritost na njegovoj strani premda razboritost, koja se ne da falsifikovati, nikada nije imala dva lica. U jednoj takvoj teškoj prilici treba, ko je mudar, da radi promišljeno, pa će onda nepoverenje prema samom sebi popraviti njegov sud, što ga on ima o ponašanju svog protivnika. On treba, da se postavi jednom i na protivno stanovište i da odatle ispita razloge drugog, pa onda neće tako slepo onoga osuđivati, a sebe izvinjavati. 295. Ne treba da izgledamo, već da budemo delotvorni. Mnogi daju sebi izgled, kao da vrše važne poslove, a bez i najmanje razloga. Iz svega prave nešto tajanstveno i to na najgluplji način. Pretvaraju se kao kameleoni, samo da bi se drugima svideli, a za sve su neiscrpan predmet za podsmeh. Taština je svuda odvratna, a ovde i smešna. Oni su mravi, koji prosijačenjem sakupljaju velika dela, i pomoću njih dolaze do časti. Mi, naprotiv, ne treba da afektujemo svoje najveće odlike ni najmanje, već da se zadovoljimo radom, a drugima da ostavimo da govore o njemu. Svoja dela treba da predajemo, a ne, da ih prodajemo. A ne treba ni da najmimo zlatna pera, koja pišu takav gad, da se mudri moraju gnušati od njega. Bolje je da nastojimo, da budemo junaci, nego da izgledamo, da smo junaci. 296. Čovek sa uzvišenim svojstvima. Svojstva prvog reda, čine ljudi prvog reda, a jedno jedino od ovih vredi više, nego veliki broj osrednjih. Bijaše neki čovek, koji je voleo, da mu stvari budu neobično velike, pa čak i pokućstvo. Koliko tek više mora velik čovek da se stara za to, da svojstva njegovog duha budu velika. U Bogu je sve beskrajno i neizmerno, pa i u junaku mora sve da bude veliko i veličanstveno tako, da se sva njegova dela pa i njegovi govori pokažu odeveni u raskošnu, veličanstvenu uzvišenost. 297. Radi uvek, kao da te neko gleda. Ono je obazriv čovek, koji vidi, da ga vide, ili da će ga videti. On zna, da i zidovi čuju i da rđava dela hoće da puknu, dok ne izađu na videlo. I kad je sam, radi on kao da je pred očima čitavog sveta. Jer, pošto zna, da će se jednom saznati sve, on već sada gleda ko svedoke one, koji će to morati da budu posle, kad prodre glas o njegovom radu. Onaj, koji je želeo, da ga celi svet uvek može da gleda, nije se nikada brinuo o tome, da li ga je neko mogao gledati u njegovoj kući iz neposredne blizine. 298. Troje sačinjava čudo od čoveka i to troje najveći je dar božanske blagodeti. Plodan duh, dubok razum, i u isti mah uzvišen i ugodan ukus. Pravilno shvatati, veliko je prevashodstvo, no još je veće, pravilno misliti i moći
razabrati, što je dobro. Razum ne sme da leži u kičmenici, jer bi tu bio više tegoban, nego oštar. Pravilno mišljenje plod je razumne prirode. U dvadesetoj godini preovlađuje volja, u tridesetoj duh, a u četrdesetoj sud. Ima glava, koje svetle kao risove oči, i mogu, sasvim tačno da raspoznaju predmete i tamo, gde je najveća pomračina. Drugi su stvoreni za priliku i uvek padnu na ono, što najbolje služi sadašnjoj svrsi; njima se daje i mnogo i dobro. Krasna je to plodnost! Međutim, dobar ukus začini čitav život. 299. Čovek ne treba da se zasiti. I samu kupu sa nektarom treba trgnuti sa usana, jer se po prohtevima meri poštovanje. Pa i kod same telesne žeđi lepo je, kad se ona samo utaži, ali ne sasvim ugasi. Dobro, ako ga je malo, dvostruko je dobro; čim se pak obnavlja, gubi znatno na vrednosti. Opasno je zasititi se onim, što se sviđa, jer zasićenost može da prezre i ono, što je najodličnije, pa čak i što je besmrtno. Da bi se nekome svideli, glavno je pravilo, da njegov apetit za nama zateknemo razdražen onom istom glađu, sa kojom smo ga ostavili. Moramo li da pobudimo nečije nezadovoljstvo prema sebi, onda je bolje, da ga pobudimo tim, što ćemo učiniti, da nas s nestrpljenjem želi i traži, nego, da nas se zasiti. Teško zadobijena sreća dvostruko se uživa. 300. Jednom rečju – treba biti svetac, i time je rečeno sve odjednom. Vrlina je zajednička sveza svih savršenosti i središte svakog blaženstva. Ona čini čoveka razumnim, obazrivim, mudrim, razboritim, sređenim, hrabrim, nadmoćnim, čestitim, srećnim, dobrim, čovekom istine i junakom u svakom pogledu. Troje, što u španskom jeziku počinje sa "s", čini čoveka srećnim: svetost, zdravlje i mudrost. Vrlina je sunce mikrokozma ili malog sićušnog sveta, a njegova je hemisfera čista savest. Vrlina je tako lepa, da nalazi milost i pred Bogom i pred ljudima. Ništa nije tolike ljubavi vredno kao vrlina, a ništa tako odvratno kao porok. Sve je drugo šala, samo je vrlina zbilja. Sposobnost i veličinu treba meriti po vrlini, a ne po prilikama, koje nanosi sreća. Samo je vrlina sama sebi dovoljna: ona čini čoveka u životu dostojnim ljubavi, a po smrti dostojnim spomena.
Pogovor Grasijan u začaranom krugu moralista Nikad nije na odmet prelistavati ovu knjigu. Treba joj se vraćati s vremena na vreme kao veoma korisnom priručniku praktične mudrosti, kao opreznom savetodavcu koliko po složenim stvarima našeg fizičkog života, toliko, podjednako, po bezbrojnim pitanjima naše duhovne i moralne ličnosti. Ovaj izvod, ili bolje, izbor iz više Grasijanovih dela neće, verovatno, predstavljati neku "veliku kartu" astrologije koja se trudi da nam otkrije puteve budućnosti i da, sumnjivim znacima iz vasione, proriče hod ljudske prirode i svega onoga što je sa njom u vezi. "Vrelo mudrosti" je samo rezultat posmatranja i životnih iskustava jednog zrelog duha koji je razmišljao o mnogim ljudskim stvarima i onim suviše ljudskim, kao i o pitanjima vasione uopšte u odnosu prema čoveku kao mikrokozmu. Nije pitanje u tome što se nećemo složiti s mnogima od ovih maksima Grasijanovih. Draž njegovih saopštenja je u načinu na koji nam ih predaje i u sugestijama kojima nas opseda i onda kada znamo da je njegov metod razmišljanja često metod i jedne naročite škole, sofističke, i jednog isključivog reda, jezuitskog. Jer, on je ne samo mislilac koji iskreno i otvoreno govori o ljudskoj prirodi, nego i pisac koji na umetnički način zna da iskaže šta želi. Ono što moraliste čini često dosadnim, to je način na koji nam daju propovedi o našim slabostima i našim manama. Kad nam se stalno govori o nesavršenostima naše prirode na način "škole filozofije", mi smo u stanju da ogluvimo: dejstvo biva paralizovano. Grasijan nas podučava i uči, to je istina: ali on nam svoja iskustva i svoje "druge namere" daje obložene u zlatnoj hartiji: on deluje umetničkom neposrednošću svoje slike, svoje figure, svoga upoređenja i svoga stila, svakako, koji je sjajan. Ne čudi nas ni malo što je baš Artur Šopenhauer našao za shodno da ove Grasijanove maksime populariše među Nemcima. Njihovi duhovi se dodiruju. Kao mislioci, oni to, ni jedan ni drugi, nisu u užem smislu – nikako filozofi koji dosledno izgrađuju svoj sistem. Jezuitski način mišljenja i rada učiniće da Grasijan opovrgne ono što je maločas rekao ili uradio. Šopenhaueru će se, opet, desiti da svoju etiku zasnuje na sažaljenju, dakle na jednom od nagona koje je Kantov racionalizam isključio iz osnova pozitivnog morala, ili da materiju identifikuje sa predstavom, a predstavu kasnije tretira kao fiziološki proces. Gracijan i Šopenhauer dotaknuće jedan drugu i kao moralisti. Šopenhauer vidi u egoizmu koren svakog zla. Kad govori o samoljublju, o sujeti, o nerazumnoj tvrdoglavosti, Grasijan samo rastavlja egoizam na njegove sastavne delove. Šopenhauer kaže da žudnja zahteva zadovoljenje, a da zadovoljenje rađa zasićenost. Mnogo pre nemačkog filozofa kazao je te iste reči učeni katalonski rektor. Onaj poznati Šopenhauerov pasus o životu kao kratkom snu beskrajnog duha prirode kao da je prepisan s neke od Grasijanovih maksima. Završavajući čitanje "Vrela mudrosti", vi ćete videti da Grasijan nalazi savršenog, "univerzalnog" čoveka u svecu, pobedniku svih ljudskih slabosti i strasti: on podjednako ima harmonično razvijene glavne "delove božanske blagodeti": duh, razum, ukus. Poslednji, najviši stepen askeze u Šopenhauerovom smislu takođe je, u neku ruku, svetaštvo: briga o telu i njegovim potrebama svedena je na najmanju meru. Zar to nije ukidanje strasti, poslednja moguća manifestacija samosavladavanja gde moralna "težina" čini čoveka skupocenim, kao što materijalna čini takvim zlato? "Vrlina je zajednička veza svih savršenosti i središte svakog božanstva; ona je sunce mikrokozma, a njegova hemisfera čista savest", kaže Grasijan. Istu misao razlaže Šopenhauer: sreće i spokojstva neće čovek imati sve dotle dokle želi, dokle se nada i strahuje. Nema velike "unutarnje tišine" dokle god je subjekt vezan o Iksionov točak, dokle bez prestanka sipa vodu u rešeto bez dna kao Danaide, dokle čezne kao Tantal.
Kao Grasijan, koga je Huan de Lastanosa sabrao u "Vrelu mudrosti", tako je i Šopenhauer sabrao sebe i svoju moralnu filozofiju u "Aforizmima o mudrosti i životu". Upoređujući jedno i drugo delo, naročito "Paraneze i maksime" iz "Aforizama", naćićete podudarnosti koje bi bile iznenađujuće da Šopenhauer nije voleo i prevodio Gracijana. A voleo ga je ne samo radi osnovnog moralnog stava, nego i radi načina na koji ga saopštava: obojica su umetnici više nego filozofi; obojica neguju stil, prave sjajna upoređenja, ucrtavaju svoje maksime u živopisne figure, a duhovitost im je što kockaru novac; rasipaju je bezbrižno. Najzad, ako je reč o protivrečju samome sebi, obojica su tu podjednako majstori. Paradoks je, kaže Grasijan, opsena: ako nije pogrešan, on je svakako nepouzdan; cela njegova draž je u iznenađenju. Baš stoga će se jezuitski rektor i poslužiti njima. A uzimao ga je i Šopenhauer. ***************** Baltasar Gracijan, učeni jezuita katalonski, pripada jednom velikom vremenu, prvoj polovini XVII veka, 1616. umro je Šekspir, veliki dramski pesnik iz koga će, izgleda, posredno ili neposredno, crpsti i Grasijan već mračno oivičenu i sumorno staloženu jednu mudrost života. "Čudna je veština naših nevolja" veli Šekspir u "Kralju Liru"; "ona niske stvari može da napravi izvrsnim." . I opet ponavlja :"Često, imanje nas obezbriži; a biva da nam nedostaci budu od koristi". Istu tu misao razradiće i Grasijan, a njegov veliki savremenik Paskal posvetiće joj cele stranice u više svojih dela. "Nema greške" veli Grasijan, "koja ne bi imala svog ljubavnika", pošto je sve relativno dobro i relativno rđavo; kao ni mane iz koje se ne bi mogla izbiti neka korist. Paskal će tu Šekspirovu misao razviti još dalje (u dijaloškom eseju o Epiktetu i Montenju): čovek se, kaže on, navikava na zlo da bi se njime koristio; užasavajuća slika zla služi nam za lično popravljanje. Jedan osnovni moralni stav, opredeljen određenim i staloženim pogledom na svet, lebdeo je u vazduhu veka kome je Grasijan pripadao. Iako načelni protivnici, obojica su, i Paskal i Grasijan, gotovo istovetnog moralističkog mentaliteta. Pisac "Misli" i "Pisma jednom provincijalcu", duhoviti protivnik jezuitskih metoda mišljenja i delanja, na istoj je liniji s jezuitskim rektorom Grasijanom kad su u pitanju moralne vrednosti (hrišćanske provinijencije). Kao ranije Montenj, i još mnogo pre jedan Epiktet ili onaj stoički mudrac i porfiri Marko Aurelije, Paskal će razumu odreći apsolutnu vlast, a insistirati na ljudskom oslobođenju od pojava spoljneg sveta u korist što prečišćenijeg unutrašnjeg života. Grasijan govori to isto, možda baš i u isti čas: "Nema ništa od naše kitnjaste fasade, ako nam je unutrašnjost mračna kao koliba." Prečišćen čovek je za Grasijana univerzalan čovek, izlečen od "bolešljivih sokova duše"; on poštuje samoga sebe sa svom strogošću sopstvene ocene i ličnog nepristrasnog suda, ne iz straha od zakona i vlasti. Setimo se da je Paskal bio odlučan protivnik sofističke misaone delatnosti, osobene jezuitskim redu; onaj koji će kasnije moći da kaže za sebe da je "ubio sholastiku u moralu". Grasijan, s kojim on, u izvesnoj meri, ima istovetne moralne poglede, pripada baš jezuitskom redu, ovom "društvu anđela" koje je čistotu hrišćanskog učenja "zagušilo kukavnim, smešnim i nepotrenim kompromisima" i "sa najviše uspeha zamutilo ezoterne izvore hrišćanstva". (Videti: dr.Ksenija Anastasijević, Blez Paskal, Čovek i mislilac. "Život i rad", knjiga XXII, sv. 136 i dalje). Ali ne zaboravimo ni vreme u kojem su živela ova dva velika protivnika: "dobri otac jezuita" Grasijan, pokorni naslednik inkvizitorske isključivosti jednog Eskabola i jednog Hurtada de Mandoci, rođen je 1604. god, Paskal 1623.god . Između njihovih rođenja je Šekspirova smrt 1616. .Ni smrti im nisu daleko jedna od druge: Gracijan je umro 1658. , Paskal četiri godine kasnije, 1662. god.
****************** Zamišljamo jednu podrobniju analizu ovih Grasijanovih maksima kao korisnu, iako je dobro da čitalac sam vežba duh na ovom aforističnom tesktu, često toliko sažetom da izgleda nejasan. Ipak, dotaćićemo se samo onoga što nam izgleda najvažnije i što čitalac, možda, neće u brzini primetiti. 1) Kao izvod iz više Grasijanovih dela, ova knjiga nije sistematski raspoređena: o istim stvarima, o prijateljstvima na primer, govori se na više mesta, ali pošto su, u svakom sličnom slučaju, ponavljanja neizbežna, možda je to baš dobro. Najzad, izvesne istine treba ponavljati da bi bile zapamćene. 2) Grasijan nam pokatkad razvija istovetne misli; pokatkad ih suprostavlja jednu drugoj da smo u nedoumici: da li je ovde reč o jednom materijalisti koji upražnjava neki surov zanat i ceo ljudski život stavlja na pitanje zemaljske sreće; ili je ovo mislilac – duhovnik koji u negovanju vrlina vidi put ka duhovnom savršenstvu? Iz nedoumice neka čitaoca izvede razmišljanje o onome što je pročitao. 3) Iznenadiće nas način na koji Grasijan često gleda na ljude i njihove osobine, na opšta i posebna zvanja njihova, i njihova "kruženja" kroz život. Ima tu praktičnih pouka, osobenih jezuitskih metodologiji. Ne bi se prevarili ako bi rekli da su one cinične i da predstavljaju metod mišljenja jednog kaluđerskog reda koji je toliko puta u istoriji bio osuđivan kao malo pouzdan savetodavac čovekov. Na neke od tih i takvih praktičnih pouka upozorio je prstom prevodilac. Mi ih vidimo više. Tako, Gracijan će mirno reći da treba pronalaziti tuđe slaboti da bi mogli pokretati volju drugih. Drugi put ćemo se začuditi kad kaže: "Pobednik ne treba nikakvog opravdanja". Uskoro ćemo ga opet sresti gde uhodi ljudske prirode da bi se mogao upravljati prema njima. Posle obeležava suštinu ugleda na način koji nam ne izgleda delikatan: "Ugled se sastoji više u tajanstvenom držanju, nego u našem radu", i forsira reklamu kao pogodnu za popularnost: "Radi da te vide kako radiš; što se ne vidi, to kao i da ne postoji". Reč je, razume se o društvu u kome smo: treba voditi računa o tome da živimo sa budalama i neznalicama, a kako je naša apsolutna usamljenost, osobena samo Bogu i životinjama, isključena, treba biti načisto s tim da u šimerama ne smemo tražiti originalnosti. – Drugi put će se Grasijan pozvati na "lukava sredstva kojima se postiže izvesna svrha, pa čak i po pitanjima koja se tiču Boga." Tu se on dotiče saveta "druge namere" od svih "najfinijeg": treba se pretvarati da bi se namamila tuđa volja i tuđa korist; posle je lako upravljati čovekom kad znamo šta hoće i šta želi. Svakako je u životu glavna stvar uspeh: gde ne možeš da uspeš silom, nastoj da uspeš veštinom; ako nisi u mogućnosti da obučeš lavlju kožu, ogrni se lisičijim runom. I dodaje, s osmehom vrednim jednih vešala:"Ono što ne može da se postigne, može da se prezre." . Ne zaboravimo da je Grasijan prošao jednu školu duhovnog kroćenja u kojoj se prilagođavanje smatra vrlinom. Ipak, on će joj se često, i sa srećom, oteti, naročito kad razmišlja o pravičnosti, Feniksu istine; ili o prijateljstvu, u oštroumlju; ili o laskanju i laskavcima, o ljudskim strastima "koje svojim bojama boje sve što dodirnu", o umerenostima ("nijednu čašu ne ispij do dna; najveća pravda može da se pretvori u nepravdu; isceđena narandža je gorka"). Lista korisnih maksima je velika; mnoge od njih dodiruju ono što je osnovno i suštinsko u ljudskoj prirodi i ljudskoj psihologiji, i što će tako ostati uvek, utoliko pre što je čovek sam sebi najveća zagonetka. Kažem: na ovu knjigu treba se vraćati s vremena na vreme. Stoga drugo izdanje ovog Grasijanovog dela, u izvrsnom prevodu pok. Dragutina Nježića, može biti samo od koristi našoj savremenoj publici kojoj se, u ovaj trenutak efemerne senzacionalne literature, daje tako malo prilike da se zabavi pitanjima većim i uvek nestrpljivim, kad je reč o ljudskoj duši.
Sarajevo, krajem septembra 1935. B. Jevtić
