ATLANTIDA PROTIV HIPERBOREJE
,, Ako hiperborejski mitovi zaista imaju tako važnu ulogu u nesvesnom indoevropskih naroda, oni je imaju zahvaljujući svom sopstvenom značenju, svojim unutrašnjim sadržajima. Jer, mit za nas nije „lažna priča“, praznoverica ni nesporazum. Mit je bezvremena stvarnost, koja se, možda, „nije odigrala nikad i nigde“, ali koja se neprekidno ponavlja u istoriji i, štaviše, stvarnost koja je određuje i definiše.“ (Boris Nad) Slika ,,Hiperborejac kod Atlantiđana“ ( naslikao Vsevolod Ivanov )
Mitske zemlje, Atlantida i Hiperboreja su među najstarijim mitovima grčke mitologije. Atlantida, nešto poznatija od ove dve se po Homeru nalazila sa one druge, manje poznate strane ,,Herkulovih stubova“ i bila jako moćno carstvo, čiji su stanovnici živeli u izobilju. S druge strane, Hiperboreja je bila zemlja severa, iznad Boreja(severnog vetra), kako joj i samo ime kaže. Večito sunce, ljudi koji žive hiljadama godina i u smrt odlaze samo po sopstvenom izboru, bez ratova, puna mudrosti i poštenja. Iako je vreme starih Grka odavno prošlo, ova dva mita, imaju jako veliki uticaj u modernoj filosofiji, a u današnje vreme, možda i najveći. Slučajno ili ne, položaj Atlantide u odnosu na Evropu je zapad, po većini stručnjaka, dok je Hiperboreja smeštena mahom u predele severoistočno od Kavkaza, tj. skoro do Azovskog mora. Ovo je upravo prva simbolika ova dva pojma: okeanska sila, bogata zlatom, a zapadno od Evrope može biti jedino SAD, dok područije koje Ovidije smatra Hiperborejom nije ništa drugo nego granica Evrope i Azije, mesto gde se one spajaju čineći jedinstvenu i neotuđivu celinu. Samim tim, javlja se sukob dva moderna geopolitička principa – atlantski, vodeni i zapadni i evroazijski, kopneni i istočni. Slučajno ili ne, Atlantida je doživela svoj kraj nalik na Sodomu i Gomoru, prirodnim putem(erupcija podzemnih zemljotresa), dok je Hiperboreja, zaboravljena, ali nikada nestala. Kada su u pitanju srbske veze sa ova dva principa, one su isključivo usmerene ka Hiperboreji. Naš veliki književnik, Miloš Crnjanski je u svom delu putovao ,,Kod Hiperborejaca“, dok je Dragoš Kalajić često nazivan ,,poslednjim Hiperborejcem“. Srbe sa Hiperborejom povezuju i Klaudije Ptolomej i Plinije Stariji, smeštajući ih na prostor između Kavkaza i Azovskog mora, upravo na onom mestu gde Ovidije smešta Hiperboreju. U modernom filozofskom tumačenju, mitovi o Hiperboreji i Atlantidi mogu se posmatrati kao dva oprečna viđenja sveta i života. Za Atlantiđane, bogate zlatom, život je samo slučajan splet okolnosti, za Hiperborejca je on Božiji dar. Atlantida će izgraditi svoju aristokratiju na materijalnoj osnovi, a Hiperboreja svoju na duhovnoj i osnovi opšteg doprinosa. U Hiperboreji je sunce večito, nikada ne zalazi, a Atlantida je suprotnost, zemlja mraka i mesečevih kultova. No pravi sukob dva principa, nastaje kada se uzme u obzir prizma kroz koju svet posmatraju jedan Atlantiđanin i jedan Hiperborejac. Za Hiperborejca u našim vremenima, kao što je već rečeno, život nije slučajan splet okolnosti, niti je on nastao bez ikakvog smisla i razloga. Hiperborejac je oličenje tradicije, poštovanja predaka, sklada sa prirodom i pravim slobodama. S druge strane, Atlantiđanin život posmatra kao nešto što mu je dato bez razloga, a da je njegova suština proživeti što duže uživajući, bez imalo obaveza prema tradiciji i večnim principima. Stari Hiperborejci nisu bili ratnici koplja i mača, ali su svakako moderni Hiperborejci ratnici, pre svega duha, jer je Hiperboreja na udaru. Atlantiđanin temelji svoju moć na materijalnom bogatstvu i želi da proširi svoj uticaj, dok Hiperborejcu bogatstvo potiče od sunca koje mu večno sija. Kada bi se našli u dvoboju, ova dva čoveka, u oba slučaja bi pobedio Hiperborejac: ako bi ga Atlantiđanin smrtno ranio, osmehnuo bi se ka nebu i sklopio oči čekajući da ga ovaj dokrajiči, a ako bi on ranio Atlantiđanina, izvidao bi mu ranu i počeo da ga gradi po svom liku. Atlantiđanin ne poznaje ni greh ni kajanje, a Hiperborejac stalno teži da usavrši sebe i pokaje se za nešto loše što je učinio. Antej je pravi pandan slabosti jednog Hiperborejca – dok je u kontaktu sa svojom majkom, zemljom, on je nepobediv, ali kada se ta veza prekine on postaje više nego slab. Kod Atlantiđana, simbol junaštva je Paris, koji ne poštuje kodekse dvoboja, pa tako ubija Ahila strelom, pošto mu je ovaj okrenut leđima. Hrišćanin nikako ne može biti Atlantiđanin, dok je Hiperborejac uvek to, sve i da nije svestan toga.
Atlantiđanin je učesnik u Francuskoj i Boljševičkoj revoluciji, a Hiperborejac u Termopilskoj bici. Kroz Hiperborejca protiču kralj Leonid, Eugen Savojski, , El Sid, car Nikolaj Drugi, a kroz njegovog suparnika Napoleon, Džingis-kan, Atila Hunski. No Hiperborejci po duhu su i svi oni koji su izabrali večni život kroz razobličavanje smrti, a takvi su među Srbima mnogi počevši od cara Lazara, Stevana Sinđelića, đakona Avakuma, majora Tepića, majora Gavrilovića, vojvode Vuka i još mnogih drugih. Ono što ove ljude čini Hiperborejcima je njihov duh koji je ismejao strah i samu smrt. Svaki ustanik je Hiperborejac jer je umirao sa rečima ,,Za krst časni i slobodu zlatnu“, postavivši ideal veći od života i okrunivši ga suncem oličenim u zlatnoj boji. Kada je Sveti đakon Avakum izgovorio rečenicu ,,Srb je Hristov, raduje se smrti“, nastao je još jedan novi Hiperborejac, razobličivši smrt i strah kojim se hrani ona druga strana. Što se slobode tiče, za Atlantiđanina je ona oličena u nagonima i porivima, a za Hiperborejca je ona visoka, duhovna i uzvišena. Hiperborejac se odriče atlantske slobode, on je ne priznaje i ne smatra je slobodom. Isto tako, Atlantiđanin smatra slobodu Hiperborejca primitivnom i zastarelom, kao i uopšte sva viđenja o tradiciji kod Hiperborejaca. Katastrofa koja je uništila Atlantidu
I sam Atlantiđanin je vrlo nestalan, u jednom trenutku svog veka i sam se ponašao nalik na Hiperborejca, ali on to nije bio. Bila je to samo varka, oličena u ljubavi prema svom plemenu i krvi. Od te ljubavi, on je prešao u mržnju prema istom, dok Hiperborejac krv doživljava kao i slobodu. Hedonizam je odlika Atlantiđanina, a Hiperborejac zadovoljava svoje potrebe jedino da bi tako bio u mogućnosti da služi višem cilju. Hiperboreja i Atlantida su slike savremenog sveta kakvog poznajemo, a Hiperborejac i Atlantiđanin slika i prilika dva čoveka, više nego različita. Pored razlika koje je autor pobrojao, njih ima još. Ono što ova dva mita čini jako bitnim je sama činjenica da se Srbija i srbski narod danas nalaze između Hiperboreje i Atlantide. Ne, nisu to nekakve ,,dve Srbije“, kako bi neki (Atlantiđani) to voleli da prikažu. To su dva puta, dva jedina puta kojima Srbi i Srbija mogu hoditi danas, a od tog hoda zavisi njihova sudbina.
