SIMBOLI HIPERBOREJE

SIMBOLI HIPERBOREJE

Simboli Hiperboreje

Lav

Još u istorijsko doba, pre nešto više od dve hiljade godina, lavovi su živeli u Makedoniji. Podatak o tome može se naći kod Herodota; za njegovog života lavovi su živeli u Krestoniji, a to je, otprilike, predeo između današnjeg Vardara i Strume u severnoj Makedoniji. „Istočno od reke Neste nigde se u Evropi ne može videti lav, i isto tako ni na ostalom delu kopna zapadno od Aheloja; pojavljuju se samo u predelu između ovih dveju reka“ (Istorija, VII, 126). Aleksandar Makedonski je u svojoj mladosti odlazio da lovi ove čudesne i lepe zveri.

Podvig, više no drugi dostojan kraljeva i junaka; zadatak da savlada nemejskog lava beše prvi od dvanaest koje je Euristej postavio pred Herakla. Zver koja je pustošila okolinu grada Nemeje imala je kožu koju nije mogla probiti strela ni raseći mač; bila je čedo čudovišnog Tifona, ili Selene, ili Himere i psa Ortra. Da bi savladao nemejskog lava, Herakle je morao da ga zadavi golim rukama, a onda je, samo uz pomoć oštre lavlje kandže, mogao da mu odere kožu. Nju je otada nosio kao neprobojni oklop – simbol besmrtnosti i neranjivosti – a tešku lavlju glavu kao šlem. Lav, isto tako, simboliše kraljevstvo ili carstvo. Upravo lavovi, vezani gvozdenim lancima, čuvaju ulaz u keltski „Zamak koji se okreće“, koji je isto što i boravište Kralja ribara ili tajno sklonište Grala iz ciklusa gralskih legendi.

Lav, bilo koji lav, jeste arhetip, jer za njega takođe važi ono što je Borhes rekao za tigra: jedan tigar predstavlja sve tigrove koji su bili i sve tigrove koji će biti, jer „jedinka, u njegovom slučaju, jeste čitava vrsta“. Veza između kraljeva i lavova, nema sumnje, jeste i ritualna i suštinska. Kasnije, tokom istorije, kada se običaj lova, zajedno sa lavovima, gasi, kraljevi postaju samo kolekcionari ovih retkih i egzotičnih zveri. Ne postoji dostojniji poklon za jednog vladara od lava – zatočenog u kavezu – koji će mu biti dopremljen brodom iz neke, hiljadama milja udaljene, basnoslovne zemlje. Ali, to više nije lav već senka, utvara ove kraljevske zveri. Potom se lavovi sele u oblast heraldike, postajući skoro obavezan dodatak na kraljevskim i plemićkim grbovima. Izvajane od kamena, izlivene od bronze ili kovane od gvožđa, srećemo ih još i danas na kapijama starih zamkova i velelepnih dvoraca, manje kao simboličku pretnju a više kao sećanje na jedno doba kada je između lavljeg i kraljevskog dostojanstva stajao znak jednakosti.

Ne znam da li sledeći doživljaj pripada javi ili slikama kakve viđamo samo u snovima. Bilo je kasno letnje popodne, skoro predvečerje, kad sam, penjući se na Kalemegdansku tvrđavu, poželeo da se popnem na onaj visoki plato s kojeg se vidi ušće Save u Dunav i samo Ratno ostrvo. Sećam se da sam pre toga dugo lutao podzemnim prostorijama tvrđave – u jednoj od njih, pored gomile otpada, nekakvog đubreta ili hrpe šuta, još su ležala uredno poslagana kamena đulad. Posle tih zagušljivih podzemnih prostorija, tesnih prolaza i mračnih hodnika, kakvih ima u svakoj staroj utvrdi, a koje podsećaju na grobnice, želeo sam da zakoračim na neko mesto s kojeg ću osetiti širinu pogleda i svežinu vode. Žagor brojnih prolaznika, vriska i cika dece, u letnje veče, nisu mi smetali, naprotiv; bilo je to nešto sasvim različito od memljive i gorde prašine vekova.

Beše poslednji čas pred sumrak, kad sunce najjače sija. Bedemi Kalemegdana dobiše smeđu i zlatnu boju. Ispod jednog od njih, ne naročito visoko iznad naših glava, iznenada ugledah dva lava koji su, otmeno i lenjo, stupali pod suncem.

To su bili lavovi iz obližnjeg zoološkog vrta, ali nikakva vidljiva ograda nije delila nas od njih. Činilo se da se oni potpuno slobodno kreću, i da je drevna tvrđava, štaviše, njihov prirodni ambijent, a da su oni njen sastavni deo – slika, koja je mogla da se rodi u snovima i koja kao da je pripadala nekom drugom, bezmalo mitskom vremenu, sasvim različitom od našeg.

Najstarije zabeleženo ime današnjeg Beograda je keltsko „Singidunum“; složenica u kojoj „dunum“ označava utvrdu ili zamak, dok je značenje reči „singi“, zasad još uvek nejasno, predmet spekulacija i dovijanja. Prema nekim tumačenjima, „singi“ znači lav, pa je, prema tome, značenje imena „Lavlja tvrđava“. Etimologija koja je, bez sumnje, fiktivna, kao i tolike druge, ali koja predstavlja ključ za ovaj san.

Orao

Prema grčkom predanju, orlovi su čuvari Zlatnog doba: „iza orlova, čuvara zlata“, kaže Herodot, prenoseći slovo drevne legende, „stanuju Hiperborejci...“ To je zlato prvog i najboljeg od svih, Zlatnog doba; u toj vedroj legendi, stiču se prvobitnost i sloboda. Ko nikad nije video orlov let, u visinama do kojih ne dopiru druge ptice, ko nije čuo njegov radosni i divlji kliktaj, taj ne zna šta je slutnja jednog sasvim drugačijeg i slobodnog života, koji se vodi van okova materijalnog, u eteru. Više nego bilo koja druga životinjska vrsta – ptica ili zver – orao je u vezi s onostranim.

Otuda je on, još od Rima, veliki simbol večitih imperija, bezvremenih carstava koja se uzdižu nad haosom zemaljskog, kako bi, u svetu prolaznog, smrtnog, nasumičnog i efemernog, postvarila nebeski red. I ne samo što imperijalni orao, od Rima do Vizantije, od Vizantije do ruskog ili srpskog carskog orla, simboliše istu ideju, već i veliki osvajači i osnivači carstava, po pravilu, nose orlovske crte. Od davnina, „orlovski nos“ je fiziognomski znak, spoljašnje obeležje plemenitosti. „Orlovski pogled“ je neustrašiv jer poseduje moć da razveje sve fantazme inferiornog dela ljudske psihe. Docnije, kad carstva više ne budu imala potrebu za takvim ljudima, „orlovski profil“ se javlja samo iznimno. Gradove poseda plebs. U rezidencije i zamkove prodiru gomile, čije crte više nije moguće opisati. One podsećaju na sve, sem na vreme u kome se od muškarca zahtevalo nešto više od puke hrabrosti. Hramove zauzimaju trgovci i menjači novca. U palate prodire ološ. Crte lica odličnika postaju mekše, putene, skoro efeminizirane. „Orlovi“ se povlače u svoja skrovita gnezda, u svoja daleka, planinska staništa – pouzdan znak da je dobu heroja odzvonilo a da je carstvo pošlo putevima dekadencije i rasula.

Mogućnosti pojedinih životinjskih vrsta izgledaju nam kao potencijalnosti koje su date svakom čoveku; one su „maske koje otpadaju s ljudskog lica“ (Ernst Jinger). U svakoj od njih sadržana je neka crta koja je, makar latentno, prisutna u čoveku. Drugim rečima, čovek (bilo koji čovek), može postati nalik vuku, lavu ili orlu, ali, isto tako, i glodaru, hijeni ili svinji. Znatan deo u tome pripada nasleđu ali, posle tridesete, kaže se, svako je odgovoran za crte sopstvenog lica...

Postati nalik orlu, postati orao, jedina životinja koja može da netremice gleda u sunce, predstavlja neke od – usuđujemo se reći – najviših mogućnosti koje su uopšte date ljudskom biću.

Jelen

Jelen je jedan od velikih i neprolaznih simbola Severa, Hiperboreje. Valerij Demin citira Pausaniju, antičkog pisca iz II veka, koji u delu Opis Helade (H, V, 8) navodi da se prvi sveštenik–prorok Apolonovog hrama u Delfima zvao Olen, Olenj, tj. Jelen. Nadasve, jelen je simbol samog Sunca, koje u Hiperboreji nikad ne zalazi. Na poluostrvu Kola u ruskoj Laplandiji, na krajnjem severu kontinenta, prema istom autoru, i danas se nalaze sasvim karakteristična svetilišta naroda Saami – tzv. sejdi – gomila kamenja na čijem vrhu je postavljena jelenska lobanja, sa rogovima. Jelen je i jedan od najstarijih umetničkih motiva, koga, sa zadivljujućom učestalošću, srećemo na zidovima pećina i drevnim oruđima. Postoji jedna fotografija, snimljena 1942. godine, za vreme nemačkog bombardovanja Murmanska, na kojoj se u prednjem planu vidi jelen, neznatno iskrenute glave, zatečen eksplozijama, dok sivim nebom iznad njega preleću nemački bombarderi. Ratna fotografija izdignuta je na nivo simbola – kao i svi drugi, i ovaj izmiče tumačenjima i objašnjenjima. Englez Edvin Lendsir stekao je svetsku slavu slikajući motive jelena u škotskim brdima, na način koji je iznad pukog realizma.

I u jelenu se, slično lavu, vuku ili orlu, otkriva jedan arhetip i jedno drevno sećanje – s tim što je, više nego neka druga, ono neposredno vezano za severnu praotadžbinu, za Hiperboreju. U stvari, jelen – solarni jelen, jelen šuma i stepa severa – jeste samo sećanje na Hiperboreju, koju je izgubio zajedno sa čovekom.

Herman Virt tvrdi da je upravo jelen bio predmet najstarijeg hiperborejskog kulta a da njegovi uzdignuti rogovi simbolizuju samo solarno božanstvo – Sina Božjeg, u trenutku kad se, visoko podignutih ruku, uznosi nad haosom i tamom zemaljskog.

Možda nam upravo zato ova plemenita i otmena životinja, u bilo kojoj drugoj sredini, u bilo kojoj drugoj zemlji, izgleda kao potpuni stranac.

Gavran

Svake zime, kad odlazi u Hiperboreju, Apolona prate gavranovi, i pesma.

Aristej iz Metaponta, koji je pratio Apolona do Hiperboreje, pojavljivao se u svom rodnom mestu i posle smrti, u vidu gavrana.

Svaki put kad se uspinje na svoju kulu, dok posmatra zemlju pod jutarnjim suncem, na Odinove širom ispružene ruke sleću dve ptice, dva gavrana; ime prvog je Misao, a ime drugog je Sećanje.

Hiperborejski Apolon se uopšte, veoma lako i prirodno, dovodi u vezu sa pticama. I labud je, slično gavranu, hiperborejska ptica. Jedna statueta, nađena u Dupljaji, nedaleko od Vršca, u Banatu, prikazuje zagonetno božanstvo, čoveka s ptičjom glavom. Njegove kočije kroz vazduh vuku labudovi. Za tog „pticolikog idola na kolicima koja vuku barske ptice“, Živojin Andrejićkaže: „ova predstava se nesumnjivo dovodi u vezu sa mitom o delfijskom Apolonu, koji boravi šest meseci u zemlji Hiperborejaca, dalekoj i maglom pokrivenoj oblasti, (...) da bi zatim sledećih šest meseci boravio u sunčanoj Grčkoj. Mogao bi dakle biti u pitanju preteča Apolona Belenusa, koji je u našim krajevima poštovan kao bog Sunca (...).“

Uostalom, drevna germanska epska tradicija upravo gavrana naziva „labudom crvenog kljuna“. U neko srećnije vreme, gavran je bio smatran za povoljno znamenje: ukoliko prati junaka, to je značilo da će se njegov mač tog dana nasititi krvlju, a da će ishod njegovog poduhvata biti srećan. Tajanstvenu vezu junaka i gavrana podvači mit: u osetskom mitu o narodu Narta – najjačem narodu na svetu – zatičemo ovaj motiv: posle bitke (koja se vodi za Nebesko carstvo) majci u krilo pada odsečena ruka sina, koju ispušta gavran, te ona tako saznaje za njegovu zlu sudbinu. Identičan motiv srećemo i u pesmama kosovskog ciklusa, gde se to isto dešava majci Jugovića. Gavran majci u krilo spušta okrvavljenu ruku njenog sina Damjana.

Simboli su višeznačni; po pravilu, oni poseduju i svoj „pozitivni“, svetli i „negativni“, mračni aspekt. Otuda nestali severni prazavičaj može da simbolizuje ne samo „bela ptica“, labud, nego i zlosutni, crni gavran. Jedna svedoči radost, druga opominje na gubitak.

Francuski pesnik Artur Rembo naslutio je tu čudnu, mračnu radost koju donosi gavran u svojoj poemi „Gavranovi“:

„Gospode, kad se livada sledi (...) na prirodu, gde cveće bledi, sruči s nebesa jata nova dragih i divnih gavranova“.

Boris Nad

Objavio Boris Nad Share to: Tweet Share