Ajoni
SPISAK GLAVNIH LIKOVA Likovi označeni zvezdicom istorijske su ličnosti. Ostali su to mogli biti. Aecije* – Gaj Flavije Aecije, rođen 15. avgusta 398. u pograničnom gradiću Silestriji, u današnjoj Bugarskoj Aladar – hunski ratnik, Čanatov sin, jedan od osmorice izabranih Amalasunta* – jedina kći Teodoriha, kralja Vizigota Atenaida* – kći atinskog učitelja retorike Leontija, docnije žena cara Teodosija II Atila* – rođen 15. avgusta 398, poglavar Huna Bajan-Kazgar – vojskovođa, a docnije poglavar plemena Oronha Bela – hunski ratnik, jedan od osmorice izabranih Bleda* – stariji brat Atilin Čaba – hunski ratnik, jedan od osmorice izabranih Čanat – hunski ratnik, jedan od osmorice izabranih Dengizih* – najstariji sin Atilin Elak* – drugi Atilin sin Enhtuja – vračara Huna Kutrigura Gala Placidija* – rođena 388, sestra cara Honorija, mati cara Valentinijana III Gejserih* – rođen 389, nedaleko od jezera Balaton u današnjoj Mađarskoj, vladar Vandala od 428. Geukču – hunski ratnik, jedan od osmorice izabranih Honorija* – rođena 422, kći Gale Placidije, sestra Valentinijana III Honorije* – rođen 390, car Zapadnog rimskog carstva do 423. Jesukaj – hunski ratnik, jedan od osmorice izabranih Juki – hunski ratnik, jedan od osmorice izabranih
Kandak – hunski ratnik, jedan od osmorice izabranih Karaton – poglavica Belih Huna Kreka – prva žena Atilina Kuridak – poglavar Huna Heptalita Ptičica – hunski šaman Mundžuk* – stariji brat Rugin, nakratko poglavar Huna Nogan – hunski ratnik, jedan od osmorice izabranih Orest* – po rođenju grčki rob, prijatelj i saputnik koji je pratio Atilu celog života Pulherija* – sestra cara Teodosija II Ruga* – mlađi brat Mundžukov, posle njega poglavar Huna Poderano Nebo – poglavica Huna Kutrigura Teodorih I* – sin Alarihov, kralj Vizigota 419-451. Teodorih Mlađi* – najstariji od Teodorihovih šest sinova Teodosije II Kaligraf* – car Istočnog rimskog carstva 408-450. Tokuz-Ok, Devet Strela – bog kralj plemena Oronha Torismond* – drugi od šestorice Teodorihovih sinova Valentinijan* – rođen 419, car Zapadnog rimskog carstva 425-455.
PROLOG Trideset je godina prošlo otkako je mali Atila, potomak hunskih poglavara, bio proteran, a svetom je za to vreme vladao prividni mir. Šta je sve Atila preživeo za tih trideset godina u nezamislivim skitskim prostranstvima, dok mu je jedini drug i pratilac bio verni Orest, grčki rob, to niko ne zna da ispriča, ali se može pretpostaviti sasvim dobro. Sveto pismo nas uči da se „čovek rađa na nevolju, kao što iskre iz ugljevlja uzleću uvis“. 1 A izuzetni ljudi rađaju se za izuzetne nevolje. U prvoj knjizi svog letopisa ja, Prisk iz Panija, ispripovedah o detinjstvu koje je Atila proveo kao talac u Rimu, o tome kako je utekao i kako je bežao kroz Italiju koju su Goti pljačkali i pustošili, i o zlosrećnom njegovom povratku u njegovu hunsku otadžbinu. U ovoj drugoj svojoj knjizi ispripovedaću o onome što beše potom: o Atilinom povratku iz puste divljine i krvoproliću onog dana kad je postao vladar Huna; o tome kako je okupio sva plemena srodna svome i iskovao od njih vojsku ogromnu i strašnu dovoljno da bi dosegao svoju konačnu težnju – da nasrne na Rimsko carstvo, njemu omrznuto, koje ga je namučilo u detinjstvu, koje mu je upropastilo mladost i koje je za dugih godina njegovog izgnaništva ponižavalo njegov narod. Da se pripremi za sudnji dan Carstva, za svoju davno smišljanu osvetu. Neka se, dakle, naša priča sad nastavi.
1
Knjiga o Jovu, 5: 7. (Prim. prev.)
PRVI DEO Dolazak vladarev
1 KAMENI KONJANIK Skitske stepe, nedaleko od reke Boristen, jesen leta Gospodnjeg 441.
Stari ratnik Hun priteže uzde svom konju i skupivši kapke upilji se ka istoku. Onaj čudni konjanik još je tamo. Tamo je ceo dan i noć, pod žarkim suncem, pod studenim mesecom, nepomičan. Nečeg je onostranog bilo u njemu. Stari ratnik zadrhta. Bio je mesec oluja, mada oluje još nisu došle, ali nebo se tmurilo u očekivanju. Vetar je u snažnim naletima duvao preko svelog, požutelog kovilja, i kroz stepske vododerine, presahle sad posle šest meseci pod letnjim suncem, podižući u njima sablasne, izgubljene kovitlace prašine. Suri oblaci bez počinka su putovali nebom, konji su u zabranima bili nemirni, uzvijorenih repova, psi su ispod kola čuljili uši i cvileli. Dan je bio pun iščekivanja, i nekakve suzbijene sile. Iza zastora što razdvaja dva sveta duhovi su se meškoljili i budili, smišljali nov izliv svojih bezmernih moći i nestašluka u čovečji svet, čoveku na čudo i na sujeverni strah, ali van domašaja njegovog poimanja. Kasnije će neki govoriti, pošto se budu okončali snovidni događaji tog dana, da su videli munju iz vedra neba, tamo gde oblaka nije bilo. Drugi su videli senku ispolinskog orla gde nadleće grobnu humku u ravnici. Neznani konjanik sedeo je na svom zdepastom šarenom konjiću navrh duguljaste humke Mundžukove, brata starog poglavara Ruge, koji je umro pre trideset leta ili više. Plemenske pesme kazivale su da Mundžuk nije umro, nego ga je na nebo odneo ogromni orao, Astur otac bogova. Mundžuk je odnet, sa svim pogrebnim žrtvama, poklanim konjima i svojim najlepšim ženama i robinjama, u zenitu svoje junačke muževnosti, u večnoplavo nebo da živi zanavek uz svoje pretke, ratujući i gosteći se sve do smaka sveta. Kroz dveri smrti Mundžuk u svom smrtnom telu nikad nije prošao.
Posle nekog vremena poglavaru Rugi dojadilo je da sluša pesme koje slave Mundžuka i jasno je to obznanio svom narodu. Sad je već malo bilo onih u plemenu koji su pamtili čak i Mundžukovo ime. Triput po deset godina dugo je vreme među onima kod kojih je, kako se govorilo, žena s dvadeset već stara. Stari ratnik se prisećao, zagledan preko stepe ka humci. I mada je staračkim očima što su suzile i škiljile na suvom stepskom vetru slabo mogao da razazna stas ili lik čudnog konjanika, nešto ga je u onome kako je sedeo, tako miran, tako snažan, teralo da zadrhti. Miran i snažan kao kamen. Nekada bi ovaj stari Hun ne oklevajući ni časka obo konja i odjurio do tog nametnika, u trku vadeći strelu iz tobolca i napinjući luk. Ko je ta samotna utvara što je došla i ne tražeći dopuštenja sedi na samoj humci jednog glavara plemena Huna? Star je Čanat sad bio i nerad da zapne svoj moćni luk. Pojahaće do šatori svog naroda da ispriča šta je video. Neće dugo proći pre nego što kao čovek pogine u boju. Molio se svaku noć bogovima za takvu smrt. Ne danas, ipak. Ne u nekakvoj samotnoj čarki s neznanim konjanikom u pustoj stepi, gde nikog nema da bude svedok i da mu ispeva slavopojku. Konjanik na humci kao da je malo okrenuo glavu i zagledao se prodorno ka starom ratniku. Čanat mu, slabim staračkim očima, nije video lice, ali oko konjanika je varničila silovita, mada nepomična, snaga koja je čekala da bude raspuštena. Vetar je mrsio podrezanu konjsku grivu, tamna konjanikova kosa šibala je preko lica. Bilo je siline čak i u stisku šake na prikupljenoj uzdi od konopca, čak i u stisku butina oko konjskih slabina. Bilo je u tom nečeg kamenog i gvozdenog, ničeg mekanog plotskog. Kameni konjanik podiže desnicu i dade rukom znak, nesumnjivo zapovedan, pa je spusti i skrenu pogled. Čekao je. Stari ratnik ne mogade da se odupre zapovesti. Trideset godina i duže on nije poslušao ničiju no zapovest poglavara Ruge, a sad obode petama konja i pojaha ka humci. Kako se primakao, kameni konjanik se okrenu i mirno ga je gledao. Ratnik stade pred njim. Neko vreme je gledao konjanikovo lice, nespreman da poveruje u ono što vidi. Ne može biti!
Konjaniku je bilo oko četrdeset pet i nosio je kratak krzneni ogrtač vezan ispod grla sirovom oputom. Krzno je nekad moralo biti tamno i sjajno kao kunino, ali sad je bilo posivelo od stepske prašine. Na glavi je imao šiljat kalpak u hunskom stilu, nisko natučen na široko čelo. Kosa mu je, gusta i tamna, prošarana sedinama, padala preko mišićavih ramena, tamne oči sevale su ispod veđa, ali vedrina je u njima bila divljačna i jetka. Nos mu je bio jak i koščat, očito lomljen u tučama i bitkama više puta, usta tvrdo srezana, povesma brade retka i proseda. U ušima je imao zlatne alke. Ispod ogrtača videle su se bronzane ruke gole do ramena, sa po jednom srebrnom grivnom visoko na mišicama. Krupni mišići izgledali su tvrdi kao kamen, a žilave, venama isprepletene podlaktice behu snažne kao u kovača, samo s mnogo više ožiljaka. Desna mu je ruka posebno bila punija belega nego kasapska daska. Ispod prašnjavog ogrtača imao je prsluk od izguljene crne kože zapertlan spreda, čakšire do kolena povezane unakrst prepletenim kanapom i dronjave čizme od jelenje kože. O pojasu od debele crne kože visio je hunski čekan, kratka sekirica s krivim i na vrhu zašiljenim sečivom, te laso od nakatranjenog užeta, a s druge strane lep mač, persijske ili vizantijske izrade pre nego hunske, s balčakom kitnjasto ukrašenim zlatom, i izgrebene kožne kanije u kojima se dala naslutiti španska sablja s krivim sečivom koje se širilo pa sužavalo, da bi se završilo dugim smrtonosnim šiljkom. Preko leđa je nosio kožni tobolac sa strelama i kratki, smrtonosni stepski luk. Stisnute šake sad su mu bile na jabuci prostog drvenog sedla, čvornovate i s istaknutim debelim venama – šake izuzetno snažnog čoveka, s kožom jednako uštavljenom od godina i vremena kao i na licu. Sve je to govorilo o nekome ko je istrpeo godine ledenih oluja, opakih vetrova u pustolinama, podnevnog sunca od kog gori mozak, i kroz sve to je jahao dalje nepobeđen, nesalomiv. „Čanat, dakle“, reče kameni konjanik, tihim hripavim glasom. „Još si živ.“ Čanat je ćutao. Star čovek je, to je bila živa istina, samo teret i sramota za svoj narod; trebalo je da pogine već odavno, s mačem u ruci, na nekom slavnom, u krvi okupanom razbojištu.
„I ja sam“, reče konjanik. „Još živ, i dođoh da uzmem šta je moje.“ On je, ipak. Čanat ga ponovo pogleda. On je. S istoka se približavao još jedan konjanik, istih godina, možda godinu ili dve mlađi. Jahao je sitnu kulašastu kobilu. Bio je odrpan i prašnjav od puta kao i onaj prvi, ali je lakše sedeo u sedlu, pogled oštrih očiju leteo je strelovito, otkrivena glava bila je uzana i monaški ćelava na temenu, dok je sa strane svetla kosa bila kratko ošišana. Strnjika brade po obrazima i ispod donje usne i njegova svetloputost kazivale su da nije Hun, ali je i on nosio kratki hunski luk i dva tobolca unakrst prebačena preko leđa. Čanat pomisli kako ga se seća, mada je proteklo toliko vremena. Onaj mali rob Grk, svetloput kakvi Grci jesu. Odani sluga svog gospodara tolike godine u izgnanstvu, ispunjene ko zna kakvim tajnim jadima i užasima. Sluga nakloni glavu u pozdrav Čanatu. Čanat mu uzvrati. „Čanate, idi do naših šatora“, reče kameni konjanik. „Donesi nam lopatu.“ Čanat se namršti. „Lopatu, mladi poglavice Atila?“ „Atila tandžu2“, odvrati ovaj. „Poglavaru Atila. Poglavaru.“ Dvaput su Čanata presretali da ga zapitkuju dok je odjahivao od šatora noseći lopatu preko sedla. Oba puta se oglušio na sva pitanja i gordo je jahao dalje. U srcu je, i u čitavim grudima i čitavom svom starački ukrućenom telu, osećao plamsanje takvog uzbuđenja kakvo nije iskusio već godinama. Njegov gospodar mu je dao naređenje. Drugo ništa nije bilo važno. Gospodar koji je nametao poštovanje pokretom malog prsta. Takav gospodar kakvom je žudeo da služi čitavog života. Ne onom vazda nalokanom izrodu u poglavarskom šatoru, u onoj tunici od meke bele anadolske vune i darovanim haljama od purpurne vizantijske svile. Ovu titulu navodi Gibon u Usponu i padu Rimskog carstva, mada drugi izvori tvrde da su nam od hunskog jezika poznate, preko Priska i Jordana, svega tri reči: medos, kamos i strava, koje ukazuju na srodnost s praslovenskim jezikom. Postoji pretpostavka da je tandžu pogrešno interpretirano handžu ili kandžu, što bi upućivalo na poglavarsku titulu kana ili kagana kod drugih naroda geografski bliskih Hunima. (Prim. prev.) 2
Okovani kovčezi puni su mu rimskih solida, zlatnika s utisnutim znamenjima tuđinske vere i glavama tuđinskih poglavara. Brada mu je ispolivana vinom, hrče s glavom u krilu kakve mlade zarobljenice, a koplja i mačevi rđaju okačeni o šatorske potpornje. Tamo, na humci Mundžukovoj, sedi istinski gospodar, gord i odlučan u sirotinjskoj opravi, izlizanom krznu i prašnjavoj koži: tandžu. Čanat je projahao ne udovoljivši znatiželji stražara što su se dosađivali na straži, spreman da ih mlatne lopatom po lobanji drznu li se da ga zaustavljaju. Nisu ni pokušali. Vitki i mrgodni stari ratnik i dalje je ulivao poštovanje među hunskim šatorima u san utonulim. Pružio je lopatu svom gospodaru. I mnoge bi mu druge ponude voljno prineo, rado bi na žrtvu prolio i svoju od starosti razređenu krv. „Oreste“, reče gospodar. Svetloputi Grk prihvati lopatu od Čanata pa gipko sjaha s konja. Atila pojaha na istočnu stranu humke. „Tamo kopaj“, reče pokazujući glavom pod kalpakom. „Otkopaćeš mogilu jednog...“ Pod prekim, žestokim gospodarevim pogledom čak i Čanat zamuknu načas, pa nastavi šta je zaustio. Ovo je poglavar što nikad neće omrznuti čoveka koji govori ono što misli, ako to misli iskreno. „...mogilu jednog pokopanog poglavara?“ „Humku Mundžukovu“, reče Atila. „Humku mog oca.“ Čanatu se lice pomrači, ali on ne reče više ništa. Sedeli su u sedlu i gledali dok je Orest kopao ka srcu humke, raskopavajući crnicu oko zgomilanih grobnih kamenica. Potom Atila sjaha, kleče pored duguljastog kamenog belega, pa s krajnjom brižljivošću stade da sklanja jedan po jedan kamen. Zadugo je zastao pre nego što će pružiti ruku unutra. Uklanjajući zemlju što je skliznula dole, položio je topao dlan na hladno koštano očevo čelo i pomolio mu se da ga razume i da mu oprosti. Klečao je još zadugo, pa onda posegnu drugom rukom i činilo se da vuče sam odbačeni, okaljani
kostur. Konačno se otrže, uz tih grcaj, pa hitro ustade i ponovo se vinu na konja. Dvojica ljudi, istrajni sluga Grk i žilavi stari ratnik, smenjivali su se vraćajući kamenje i nasipajući zemlju da zatvore živu ranu razderanu u svetom tlu. Napokon ponovo položiše busenje preko groba, poravnaše ga pljosnatom stranom lopate, i sve je opet bilo kao pre. Uzjahali su i nagnali konje na mogilu. Atila podrža desnicu ispruženu nad njom i visokim žalopojnim glasom izgovori deo velike hunske molitve pri ukopu pokojnika. Potom sva trojica obodoše konje i pojahaše ka tihim šatorima Huna nad kojima se izvijao dim. Primakavši im se, Atila priteže uzde konju, a Grk i starac stadoše uz njega. „Pokopan je bez svojih konja“, reče on Čanatu. „Bez svojih žena i robinja.“ U glasu mu se čula sve jača silina. „Otposlat na put bez jednog jedinog zlatnog prstena.“ Čanat ne smože snage da ga pogleda u oči. „Govori“, naloži Atila hripavo. S patnjom na licu, Čanat tiho reče: „Ne pitaj mene, tandžu. Ne pitaj mene o pokojnome.“ Atila se zagleda u daleki rub obzorja ubilački kao da namerava da ga prekolje. Potom pojahaše dalje.
2 ŠATOR U PLAMENU
Hunski šatori bili su podignuti u okuci širokog Dnjepra, koji su Grci zvali Boristen. Njegov je izvor bio daleko u studenim planinama na severu i on je čak i pred kraj žarkog leta tekao širok i spokojan kroz stepe ka Crnom moru. Tu su Huni plandovali čitavo dugo leto sušeći i usoljavajuči grgeče, gosteći se kečigom i loveći divlje patke i prepelice, i od bogate ispaše natovljene sajga antilope kad bi u suton sišle do reke na pojilište. Nekada se leti ratovalo, dok je zima bila doba mira, ali sad Huni već odavno nisu ratovali, čak ni sa susednim plemenima, i mir je vladao preko čitave godine. Na prilazu prvima od naširoko razvučenih šatora stražari se, uskolebani, zagledaše u Čanata i njegove saputnike. Jedan pruži ruku i dohvati konop koji je Orestu služio umesto uzde, na šta Grk stade ne buneći se, ali Atila projaha dalje, prostrelivši pogledom stražare od kojih se nijedan ne usudi da ga zaustavlja. Dojahao je pravo do poglavarskog šatora gde, pognuvši glavu, obode konja i zalete se kroz otvoreno krilo u prostranu spoljašnju odaju šatora. Dva ratnika upreše u njega koplja i zatražiše da im kaže ko je. „Bezimeni i prokleti“, odseče on, prebacujući jednu nogu konju preko glave i sjahujući. Pošao je ravno u zastorima odeljenu unutrašnju odaju. Jedan ratnik iskorači da mu prepreči put, pa se istog časa presamiti, jer mu se blistavo sečivo Atilinog mača zarilo u utrobu. Zateturavši se unazad on sede, a krv je kuljala iz njega. Drugi ratnik nasrnu kopljem na Atilu, ali on žestoko izmahnu mačem i preseče držak koplja, pa koraknuvši naporedo s ratnikom zatera mač ispod sopstvene podignute levice čoveku među rebra. Ne zastajući ni načas, istrgnuo je mač iz mrtvaca koji je padao na tle iza njega. Zgrabio je zastor od fine vizantijske svile koji je zaklanjao unutrašnju odaju šatora, strgnuo ga i utabao u zemlju. Poglavica Ruga navrat-nanos se
iskoprcavao s ležaja, a jedna mlada devojka klečala mu je do nogu. Ruga je tupo blenuo u priđošlicu. Proteklih godina se udebljao, ali je i dalje ulivao poštovanje, čak i sad kada je zakoračio preko šezdesete, brade neobično guste za Huna, moćnih, zaokrugljenih ramena. Prćasti nos, međutim, bio mu je modrocrven kao odležalo vino, a oči podnadule i podlivene krvlju. Pogledom je prostrelio devojku kraj nogu i ritnuo je, na šta ona odjuri kao poplašen miš. Ruga tad ponovo pogleda čoveka pred sobom. Od previše vina pomalo je drhtao, ali nije pokazivao nikakvog traga straha. „Ko te je poslao?“, upita on grubo i oštro. „Ko me je poslao?“ Atila se osmehnu. „Astur. Poslao me je Astur.“ Ruga je buljio u njega. Neznanac podiže ruku i povuče kalpak sa širokog, suncem opaljenog čela, na kom stari poglavica tad vide izbledele crvenkaste ožiljke. Ožiljci na obrazima pak bili su plavi i istančani – bez sumnje mu ih je kao novorođenčetu napravila mati. Bio je, očigledno, jedan koji pripada narodu, ali ti ožiljci preko čela nisu bili po običajima naroda, sem kad je reč o izdajnicima osuđenim da umru u izgnanstvu. Atila je stajao nem kao kamen, a krv mu je kapljala s mača. Ruga toga kao da nije bio svestan u svojoj zbunjenosti, a onda ga, začudo, obuze radost. Koraknuo je ka njemu i obgrlio ga ručerdama kao u medveda. „Sinko moj! Vratio si se, posle trideset godina! Astur te šalje, sigurno. Sigurno te je Astur čuvao i zaklanjao krilima ovih trideset godina!“ Pustio ga je i odmakao se. „Nisam verovao da ću te ikad opet videti“, blebetao je, „otkako sam te ono oterao prema zakonima i običajima naroda, jer ni poglavica ne sme da pogazi zakone svog plemena. Upamti to, sinko moj, kad ti budeš vladao. Ali jao, Atila, ja bih tebi sve dao...“ „Ubio si mi oca“, prekide ga Atila. Pružio je levu ruku i otvorio dlan. „Ovu glavu strele izvadio sam danas iz njegovog kostura. Iz njegovog ubogog groba, bez ikakve pratnje.“ Ruga ga je gledao obnevidelim očima, zanoseći se. Naposletku se okrenu i sede na sećiju. „Sedi do mene“, reče. Atila stade ispred njega.
„Atila“, reče starac. Pružio je debeljušnu, zanemoćalu ruku, kao da bi da mu dotakne lice, ožiljke kojima ga je obeležio kao izdajnika, ali mu ruka pade. Duboko je uzdahnuo. „Mundžuk nije bio vređan poštovanja. Ubijen je, jeste. I niko se sa mnom nije sporio oko tog ubistva.“ Atili planuše oči, ali nije bio u stanju ništa da kaže. „Čudno je sećanje, uobrazilja ga često oponaša.“ Ruga zavrte glavom, kao u tuzi. „Znaš zakon plemena. Pošto je rođen tvoj stariji brat Bleda, Mundžuk više nikad nije legao s tvojom majkom. Kosti mu leže same u mogili. Jeste, zagrli me, sinko. Jer ja...“ Atila se baci poglavici za grlo, hvatajući ga oberučke. Ruga je plakao zbog njegovog povratka, savladan prekiptelim jadom i srećom. „Sinko moj...“ Glas grcav od osećanja zape mu u grlu, pa se prekide sasvim i ništa više nije dopiralo iz usta razjapljenih u čudu, samo još jedan beslovesan hroptaj. Atila se odmače, stežući i dalje silinom vučjih čeljusti u levici strelu koja je ubila Mundžuka, zarivajući je polako u hroptavi starčev grkljan. „Lažeš“, kazao je tiho. Rugine šake posute staračkim pegama zalepetaše oko mišićavih ruku koje su mu stiskale grlo, ali bile su bespomoćne kao leptiriće. Stopalima u papučama grebao je po prostirci od trske tražeći oslonac, a molećive oči izvrnuše se naviše ka Atili. Atila pritisnu jače, probijajući starčev debeli podvaljak i dušnik. Penušava krv iz pluća samrtnika navirala je ubici kroz prste. „Sinko“, zapišta poglavica na samrti. Atila pritisnu dlanom Rugino čelo zabacujući mu glavu, a palcem druge ruke ugura glavu strele još dublje u krvavo grlo. Vrh zemljom ukaljanog, zarđalog šiljka zagreba kičmu, pa je pod poslednjim silovitim pritiskom probi, i starac bi mrtav. Atila istrže palac iz krvave rupe, iz koje krv pokulja, pa pređe u curkanje i konačno stade. Ustao je preznojen, ruku svetlucavih od krvi, ne odvajajući pogled od mrtvog čoveka pred sobom. Grudi su mu se nadimale, izgledao je kao da
još vodi bitku. Žestoko odmahnuvši glavom poteže mač, pa uhvati tanko povesmo posedele starčeve kose i odseče lešu glavu. Izašao je u veliku odaju za primanje, gde ga je njegov konj čekao strpljivo gledajući krvoproliće, pa ponovo uzjaha i potera konja iz šatora. Napolju, u prirodnoj areni koju su obrazovali ukrug raspoređeni šatori plemenskih gospodara, u samom srcu svih plemenskih šatora, Atila baci u prašinu odsečenu glavu sa ustima otvorenim od zapanjenosti, pa ostade da sedi i čeka. Prestrašeni ljudi polako su se okupljali. Ljudi s omekšalim trbusima, zevajući od čuda isto kao mrtvi poglavica, žene razrogačenih očiju s dojenčadima u naručju, prljava dečurlija koja su se provlačila roditeljima između nogu da i ona vide. Koja stotina ljudi sve u svemu, a muškaraca više nego žena, jer porođaji su kosili žene iz godine u godinu, ali sad već celo jedno pokolenje nije bilo ratova da kose muškarce. Dronjav, prašnjav, miroljubiv, blag narod. Dok ih je gledao, jedan glas, Čanatov, uzviknu: „Pozdrav, poglavice Atila!“ Ljudi u jedan glas ponoviše, kao jeka: „Pozdrav, poglavice Atila!“ Atila je i dalje gledao svoj narod, ne osmehujući se. Posle duge teskobne tišine on pozva Čanata. „Donesi mi baklju.“ Čanat pojaha do saplemenika, koji se smesta rastrčaše da ispune naloženo i uskoro mu bi prineseno ni manje ni više nego osam dimljivih baklji od rogozine. Odabrao je onu koja je najživlje gorela, pa je ponese svom gospodaru. Atila uze buktinju u desnicu, okrenu konja, pojaha ponovo do poglavarskog šatora pa je baci na belo pusteno krilo. Vatra ga smesta dohvati, i krila i stubove nosače s kojih su visila. „Gospodaru“, prijaha Čanat do njega, „devojka...“ „Hm“, reče Atila gledajući u Čanata i bez žurbe gladeći retku bradu. „A i zlato.“ Obo je petama konja, a prepadnuto zvere prope se i zanjišta, jer mu je zadah namašćene puste zahvaćene plamenom već bio ispunio nozdrve. Atila otkači laso s opasača pa nemilosrdno ošinu zlosrećno konjče preko
sapi, pritežući drugom rukom uzde tako silovito da je zavratio konju gubicu sve do vrata i zarivajući mu pete duboko u slabine koje su se nadimale. Propevši se ponovo i zanjištavši još jednom, polupridavljeno, živinče nasrnu kroz usplamteli ulaz u šator. Ljudi su blenuli. Za celo jedno pokolenje nisu oni videli ništa slično ovome. A znali su da je ovo tek početak. Iza okupljenog naroda gledao je još neko, ćutke. Grk, sluga novog poglavara. Narod je gledao šator u plamenu, a sluga je posmatrao narod. Jedan momak, ne stariji od dvadesetak godina, koraknu kao da će poći za svojim novim vladarem. Orest se osmehnu gotovo neprimetno, sam za sebe. Jedna strana šatora već se rušila jer su drveni nosači popustili i vatra je sad huktala još bešnje. Ljudi su uzmicali od vreline. Neki su pogledavali u Čanata, ali on je bio nepomičan. Plamen je sukljao visoko u mrgodno, kao čelik sivo nebo, a žiške su prštale još i više; pepeo, ugarci i dronjci pocrnele puste uzletali su u nebesa kao nekakve umobolne žrtvene ponude bogovima. Šator se pretvorio u ognjeni pakao. Niko u njemu nije mogao da preživi. Nije to danas u pleme došao ni ubica ni otmičar prestola već običan luđak. Tad konj i jahač banuše u galopu kroz usplamtele ostatke šatora i stadoše tik pred okupljenim svetom dižući silnu prašinu. Ljudi su svejednako blenuli. Konju se dlaka doslovce dimila i, osmuđena, gadno smrdela. S konjanikovog ogaravljenog lica oči su crveno gorele. S razjarenih nebesa sevnu munja i pogodi poslednji direk poglavarskog šatora koji je još stajao uspravan, pa ga smoždi u pepeo. Novi vladar Huna se i ne okrenu, a njegov osmuđen, zadihani konj se i ne pomače. Munju nije pratila nikakva grmljavina, kleli su se kasnije očevici, niti su makar prve, kolebljive kapi kiše pale da zagase čudovišnu lomaču. Usplamteli šator nestajao je u ništavilu. Božjom voljom. Naspram narandžastokrvavog plamena ogaravljeni konjanik sedeo je u sedlu i gledao svoj narod. Onda je podigao svežanj koji mu je ležao u krilu i zbacio ga na zemlju. Bilo je to ono devojče, miljenica pokojnog poglavice,
umotana u ćilim da joj se ne oprlji svetla koža. Curetak se uskobelja na noge, uzmičući od grozne prilike očađavljenog konjanika, koji se upola okrenu i potegnu laso, i tad posmatrači videše da je iz vatre dovukao i pokojnikov kovčeg s blagom. Oči su sad svima svetlucale, ali ne samo od odsjaja vatre. Umom šenuli konjanik, osmuđeni vladar, ma ko on bio, cimnu laso i ono se otkači od ručki kovčega. Dao je potom glavom znak Čanatu i stari ratnik sjaha, priđe kovčegu i raskoli ga silovitim udarcem sekire. Drvo zakrcka. Čanat odiže poklopac. Ispod su se prelivali zlatnici. Konjanik projaha tamo-ovamo ispred svog naroda, kao vojskovođa ispred svoje za bitku postrojene vojske, deklamujući čudnim, pevušavim glasom: „Što se ni silom ni varkom ne pokori U godinama mnogim ratnim, To se kukavičlukom manjine sad pretvori U platu izdajnicima unajmljenim.“ Ljudi su se uznemireno meškoljili. Atilin ogrubeli glas reče: „Dostaje bilo. Narod koji su nekad činili silni ratnici što su ulivali strah od Altajskog gorja do Mora gavranova i sve do obala Dunava opet će postati takav. Bogovi su uz nas.“ Streljao je usplamtelim očima svoj odabrani narod, a oni su mu uzvraćali i kao da im je nešto proplamsavalo u duši. „Što se zlata tiče“, reče on prezrivo pogledavši ka razvaljenom kovčegu, „slobodno ga uzmite. Nijedan pravi ratnik ne nalazi uživanja u pukom zlatu.“ Sad se činilo da je izrastao u sedlu. „Ja sam Atila. Ja sam vaš vođa. Ja sam sin Mundžuka sina Uldinovog, prognan na trideset leta rečju sad mrtvog čoveka.“ Skrenuo je pogled ka ostacima izgorelog šatora, pa opet na njihova lica; izgledalo je da ih je opčinio vizijama koje je prizvao. Neki
su pak posramljeni pognuli glavu. Tad ih iznenadi njegov glas koji je postao blag. „Ja sam vaš vođa, a vi moj narod. Borićete se za mene, a ja ću poginuti za vas. Osvojićemo sve do obala okeana na zapadu i do ostrva Srednjeg mora, i niko nam se neće opreti.“ Diže se jednodušan poklič i tad konačno usu kiša. Atiline oči svetlucale su kao od veselja. Iza njega se zgarište preostalo od poglavarskog šatora dimilo i šištalo sležući se pod pljuskom teških kapi – kao neka golema zver na izdisaju.
3 ODABRANI
Uzevši kopije od jednog ratnika natakao je na njega Ruginu odsečenu glavu s razjapljenim ustima i podigao je visoko. „Oreste“, reče. „Odabrane.“ Grk dojaha do prvog reda okupljenog plemena pa izdvoji osmoricu ljudi, kao da ih nasumice bira. Jedan od njih je bio onaj momak koga je video da je koraknuo za Atilom. I ostalu sedmoricu je sasvim dobro osmotrio. Ratnici su stajali u očekivanju. „Vaše konje“, reče im poglavica. Otrčali su da ih dovedu iz zabrana. Atila oštrim pogledom pređe krug okupljenih, pa pokaza glavom lep plavi šator s rezbarenim nosećim stubovima i šarenom zastavicom istaknutom na vrhu. „Čiji je ono šator?“ Načas su svi ćutali, onda iskorači jedan starac izboranog lica, tanke sede kose i opreznih, lukavih očiju. „Sad je moj“, reče Atila pa pokaza glavom devojče koje je izneo iz plamena i koje je preplašeno stajalo blizu njega. „A ona je tvoja.“ Tih žamor smeha pronese se kroz gomilu. Bilo je dobro znano da je starac, imenom Zabergan, životinjski škrt i da mu je stalo samo do toga koliko stoke ima, koliko je kojekakvih komadića zlata i srebra napabirčio, i do tog lepog plavog šatora. Što se žena i milosnica tiče, nikad nije video razloga da namiče sebi trošak na vrat i uzima više od jedne, svoje stare žene Kule, jedne matore vreće, međutim jeftine za izdržavanje. I mada je ta cura koju je dobio na dar bila dugonoga kao ždrebe i lepuškasta, ljudi su znali
da bi Zabergan radije legao u postelju s hladnim šipkama srebra nego uz toplo mlado telo. Starac smrknuto zahvali kralju, pa ošinu pogledom sirotu curicu koja mu se ojađeno primače. Atila se obesno osmehnu i naloži narodu da se razilazi. Osmorica odabranih vratiše se na konjima. Osmeh ugasnu. Ratnici zadrhtaše pod prodornim pogledom vođinih lavljih očiju. „I lukove“, dreknu on. Njegov glas tako ošinu kroz vazduh da neki od ratnika poželeše rukom da zaklone oči od tog zvuka. Potom smućeni odjuriše nazad do svojih šatora; konji su im se bezmalo saplitali, koliko su ratnici žurili da donesu svaki svoj luk. Vratili su se crveni do ušiju, kao đaci koje je učitelj ukorio. Atila ih postroji i upita svakog za ime. „Jesukaj“, reče mu prvi, ozaren od želje da se dokaže što pre. Bio je to onaj mladić koga je Orest zapazio kad je koraknuo da pođe u zapaljen šator za Atilom. Atila ga odmeri. Čak i dok mu je govorio svoje ime činio se spreman da istupi, pršteći od nestrpljenja i mladalačke silovitosti. Ishitren, naprasit, hrabar, odan. Poglavica klimnu glavom. Momak će mlad poginuti. Atila pomeri konja za korak u stranu. „Tvoje ime?“, upita sledećeg, grubim glasom. Drugi je bio Geukču. Imao je obazriv, pametan pogled, malčice izvijena usta, godina otprilike Atilinih. Ne može mu se verovati, sasvim izvesno, ali taj će se služiti mozgom. Tu su potom bila trojica braće: Juki, Bela i Nogan, trojica sinova Akalovih. Mladi i jaki, tupava lika, stidljivi. Ta trojica nikad neće zapovedati vojskom niti raspolagati ljubavlju lepotica, ali će se boriti i izginuti jedan za drugoga. Sila su zajedno.
Zatim je tu bio Aladar, najviši od osmorice i na najvišem konju. Vitak ali mišićav, ozbiljan i naočit, nauljene duge crne kose i lepog brka. Biće da žene luduju za njim. „Koliko žena imaš pod šatorom, čoveče?“ Aladar se bledo osmehnu. „Sedam previše.“ Taj nikad mira od žena neće imati, ali po rukama je imao sasvim dovoljno ožiljaka da njegovom gospodaru bude jasno kako to nije samo uležani razvratnik kome je jedino do toga da se po ceo dan i vascelu noć valja pod šatorom sa svojih sedam žena koje ga cmaču i maze i spliću kobnim, nevidljivim lancima. Onda je tu bio Kandak, malo podgojen oko pasa, ali moćnih mišica i s odlučnošću na zaokrugljenom, uhranjenom licu. Ovaj će možda imati smisla za zapovedništvo. Taj će dočekati starost. I naposletku Čaba, koji je izgledao krhak i sanjiv, i bez sumnje je voleo poeziju i od dečaštva svirao u lautu. Biće da ima samo jednu ženu i obožava je besramno, grli je i ljubi čak i pred tuđim očima. Atila je poznavao takve. Jednog trena će pevati uspavanku mačetu, a sledećeg pomahnitati na bojištu, poodsecane ruke i noge neprijatelja leteće na sve strane oko njega, drugačija pesma odzvanjaće mu u glavi. Polulud, sasvim sigurno, ali poluludaci se bore te još kako, imali već ožiljke na rukama ili nemali. Poglavica ponovo klimnu glavom. Orest je, kao i uvek, dobro izabrao. *** Izjahali su u ravnicu pod kao ugalj crnim nebom i kišom što pljušti. Još se nije bilo primaklo predvečerje tog olujnog dana, ali se svejedno bilo smrklo kao u zimski sumrak. Neki su ljudi popreko gledali poglavara što ih izvodi na takav pljusak, i to gologlave, ali on se nije kolebao ni najmanje. Oprljeni konj mu se pušio na kiši, voda mu je varvarski izbrazdala čađavo lice, ali on je pojahao pravo kroz prolom oblaka kao nekakvo stvorenje pod okriljem samih nebesa, dok mu je svagda zajedljivi pogled svetlucao ispod
promočenog kalpaka od crne puste i niko se ne drznu da ospori njegovu poglavarsku volju. Njegov ćutljivi sluga tuđin jahao je bez pritužbe za njim, otkrivene, više od pola ćelave glave što se presijavala na kiši. A za njima Čanat, vremešni ratnik hunskog plemena, s dugom kosom grubom kao kakva seda griva još ovde-onde prošarana crnim pramenima, bujnog dugog brka, sedog tamnijom sedinom nego kosa, popalog preko širokih odlučnih usta. Bio je već prekoračio sedamdesetu, ali mu je telo ostalo vižljasto i žilavo kao što je uvek bilo. Čelo mu je bilo ispresecano dubokim borama. Od ljutih stepskih zima i žarkih leta svi brzo stare, tu gde vetrovi bez počinka brišu preko uzbibanih, treperavih trava, ali su Čanatove duboko usađene oči sad ponovo gorele, jače nego ikad, od unutrašnje vatre raspaljene dok je gordo jahao za svojim gospodarem. Krupna šaka bez drhtanja je stezala luk, jer stari ratnik više nije sumnjao da još može da ga nategne podjednako kao i ma koji od tih mlađih ljudi. Bronzana ratnička ogrlica još mu je dobro stajala oko mišićavog vrata i baš ništa na njemu nije odavalo ni traga mlohavosti ili zanemoćalosti poodmaklog doba. Atila skrati konju korak i poravna se s njim. „Onaj što se zove Aladar. To je tvoj sin.“ Čanat se s ponosom osmehnu. „Kako znaš?“ „Naočit je na oca.“ „Približno.“ Malo se zamislio. „Bila je to jedna lepa noć kad je on začet.“ „Nisam ni sumnjao“, reče Atila. Jahao je s dugim kopljem preko ramena, na koje je bila nataknuta unakažena Rugina glava, s koje je kapljala rumena kiša. Naposletku je stao, obrnuo teško koplje kao slamku i zario mu držak u jedan krtičnjak. Odsečena glava razjapljenih usta, s finim naušnicama u ušnim resicama, kose kišom prilepljene uz moćnu lobanju, sa srebrnim kapima uhvaćenim na bradi, buljila je u njih kroz sive zastore kiše.
Atila obrnu konja pa ih sve povede na rastojanje od pedesetak koračaja. „A sad“, povika kroz vetar i pljusak, „desetina zlata iz kovčega prvome ko pogodi metu!“ Isprva nerado, pa čak pomalo i u strahu, ljudi stadoše da gađaju, ali ih takmičarski duh obuze raspaljen divljaštvom te igre i pohlepom za zlatom, i oni počeše da podvikuju dok im je krv sve življe kolala. Niko, međutim, nije imao uspeha. Vetar im je ometao hice. Strele su im odletale suviše ulevo ili udesno, ili bi skliznule kroz mokru travu i nestale u njoj. Atila se malo izmakao i samo posmatrao. Posle nekoliko minuta ponovo prijaha i protisnu svog konja između ostalih. Uzeo je od Kandaka luk i jednu strelu; mada punačak, Kandak je izgledao stamen i izdržljiv, a jahao je belog škopljenika. Osmorica izabranih odstupiše, pa su gledali svog poglavicu kako zapinje strelu i jednim glatkim, munjevitim pokretom, jedva na tren zastavši da nacilja, otpušta luk. Tetiva zabruja, strela polete u stranu, ali onda malčice savi na vetru i pogodi pravo u groznu glavu nabijenu na koplje, pa izbi kroz nju i u luku ispade u natopljenu travu iza nje. Ljudi su buljili u čudu. Atila baci luk Kandaku u krilo. „Jednog ćete dana i vi ovako gađati“, reče. „Uskoro.“ Onda se okrenu i pojaha nazad ka šatorima. Glava ostade nataknuta usred stepe, za nauk ljudima i gozbu vranama. Kad je oluja malo popustila i oblaci se razišli koliko da se nebeska plavet ponovo promoli, Atila ih opet potera u stepu. Nečija žena doviknu da joj muž te noći neće biti u stanju da je počastvuje kao što dolikuje, biće izmožden.
Pošto im je viknuo da stanu, Atila ih pogleda sve zajedno, pa žestoko obode konja i u galopu prođe tamo i onamo ispred njih kao zapovednik što podjaruje svoje vojnike pred bitku, sipajući im gorke reči u lice. „Kakva nam imena Kinezi daju?“, vikao je. „Kako smo zabeleženi u njihovim zapisima? Pod kojim smo imenom zapisani u njihovim letopisima starostavnim?“ Pritegnuvši uzde on se ukopa pred njima i ošinu ih uvredljivim imenima: „Skitači po pustoši! Mlekopije!“ Ljudi se lecnuše, smrknutih lica. Znali su da ih preziru po gradovima civilizovanog sveta, u zlatnom srcu Kine, te zemlje čije je i samo ime donosilo Hunima zlu kob. I u dalekom tajanstvenom carstvu Persije, i Rima, o kojima su slušali čudnovate priče. „Kako nas opisuju u Rimu, u povestima nadmenih tirana zapadnog sveta?“, urlao je Atila. „’Opak, ružan i izopačen narod’ – tako piše u knjigama Amijana Marselina. Ako je još živ, njega ćemo prvog nabiti na kolac kad uđemo u Rim!“ Ljudi zamrmoriše odobravajući mu. „Kinezi nas zovu smrdljivcima. Pijemo samo mleko i jedemo samo meso, kažu oni, a smrdimo kao životinje. Kad nas samo pomenu, mršte gospodske noseve. Ime su nam oklevetali, mi Huni – Narod – postali smo među Kinezima Sjun Nu. Šta mislite šta to znači na kineskom? Zli robovi!“ Krv je usključala u ljudima pred njim. Konji su im preplitali nogama i nj iskali, gazeći dugu mokru travu. U žamoru ratnika čuo se ljutit, zujav prizvuk. Atila prijaha tik do Čabe i zajedljivo mu dobaci: „Jesi li ti rob?“ Čaba poreče uvređenim uzvikom. „O, smrdljivci!“, zaurla Atila. „O, kleti skitači od Istoka, otpadnici prezreni od Kineskog zida do zapadnih mora! Đavolji nakote, izrodi veštičji, leglo demona vetra, znajte koliko ste duboko omrznuti! Kako uzvratiti na tu mržnju što postoji od pamtiveka? Uljudnim pregovaranjem, uglađenim raspravljanjem?“
Ljudi odbaciše taj predlog gnevno i prezrivo. Podbadao ih je dalje. „Ili možda darujući svilu i zlato našim prirodnim, od boga danim gospodarima u Vizantiji? Šaljući izaslanike da im se ulaguju medenim jezicima? Pokoravajući se krotko i ropski, ponizno i smerno, kao što i priliči ovakvim smrdljivim robovima?“ Mačevi već behu isukani i visoko podignuti, sečiva su svetlucala pod plavim nebom. „Kako je najbolje uzvratiti na taj oholi prezir, moj voljeni narode, moji smrdljivci?“ Dok je govorio, on skide izvijeni luk s ramena pa zape strelu brže nego što je oko moglo da isprati i odape je pravo među njih dok su ga oni zapanjeno gledali. Ciljao je sigurno – strela je letela pravo i pogodila mali okrugli štit koji je Geukču držao. Ratnik ju je zabezeknuto gledao. Atila nije bio jako napeo luk i strela se nije duboko zarila. Izdigavši se u sedlu on visoko podiže luk i zavika iz svega glasa: „Po konjima i luku svet će nas poznavati!“ Uzvratiše mu u horu prastarim hunskim bojnim pokličem. Zemlja se zatrese pod njima kad su zavili i galopom pojahali u besu preko stepe. Sav preostatak dana, do u suton, Atila ih je iznova postrojavao i uvežbavao, govoreći im da će uskoro sami uvežbavati svoje ratničke čete. Porugama ih je podjarivao na sve bešnja nadmetanja. Zapovedao da što brže mogu odapeti po desetinu strela zaredom. Izabrani su zapinjali tetive, vadili strele iz tobolca, pažljivo ih nameštali ciljajući niz telo strele, čvrstom rukom zatezali luk. Većinom im je trebalo dva-tri minuta da odapnu svih deset, i to ne krećući se. Savladan nestrpljenjem, Atila na kraju jurnu napred. Jedan zlosrećnik, krupni i debeloprsti Juki, još se mučio da odapne desetu strelu. Atila mu pesnicom izbi i luk i strelu i oni padoše na tle. Jukijev konj, raširenih nozdrva, uzmače među ratnike iza, koji su se smejali. Juki se mrgodio. Atila uhvati dvanaest strela u levicu.
„Sad gledajte“, reče, najednom stišan. „Oreste“, pozva preko ramena. Grk odjaha malo podalje, zari koplje u zemlju, pa na držak okači kožni remen svog štita. Svi su gledali kao opčinjeni. I dalje držeći strele, Atila istom rukom prihvati luk, pobočke okrenut svojim ratnicima. Strele nije ni gledao, činilo se da im samo palcem opipava zarez koji će zapeti za tetivu. Jednu po jednu izvlačio je iz šake i zapinjao dugim pokretima koji su klizili bez ikakvog napora. Kako bi jednu odapeo, tako je već drugu izvlačio iz šake i zapinjao. Prva je pogodila okačeni štit u samu sredinu. Atila nije gubio vreme zatežući tetivu do obraza i trudeći se da nacilja niz strelu nego je držao luk gotovo položen, povlačeći tetivu do grudi. Do srca. Kad se tako drži, luk ne može da zapne ili udari ni u butinu ni u sedlo. „U kom trenutku ratnik u galopu otpušta strelu?“ Tupavo su gledali u njega. „Samo kad su sva četiri konjska kopita u vazduhu. Samo u tom sićušnom trenutku dok lebdi, slobodno vinut, strela će leteti pravo. Otpustite li strelu dok vam konj poskakuje preko zemlje a vi u sedlu, promašićete.“ Ljudi su se zgledali. Neki su se smeškali. To on sad proverava jesu li lakoverni. Najednom, Atilin je konj bio u punom trku, kružeći oko okačenog štita silinom oluje, pognute glave, zatežući đem, povijenih ušiju, otkrivenih zuba, a hunski poglavica na njemu bio je obuzet podjednakom životinjskom jarošću. Ratnici su u magnovenju videli kako izvlači i odapinje strele žustrim, lakim pokretima, a svaka pogađa uznjihani štit. Neki, koji su pažljivo motrili, mogli bi se zakleti da je uistinu gađao tačno u onom deliću trena kad mu je konj bio u vazduhu, ne dotičući zemlju nijednim kopitom... Atila pritegnu uzde i pogleda u ratnike. Jedanaest strela bilo je zabodeno u štit. Dvanaesta je rascepila držak koplja.
Od trenutka kad je zapeo prvu strelu pa do onog kad je odapeo poslednju prošlo je trideset sekundi, možda ni toliko. Gledali su ga tupavo, u neverici. Odapinjao je po jednu strelu na svake tri sekunde, stojeći u uzengijama i u punom galopu. Bila je to gotovo natprirodna predstava. Grudi su mu se nadimale dok ih je gledao široko se osmehujući. „O, smrdljivci moji“, reče blago, „i vi ćete naučiti da ovako gađate. I bićete strah i trepet na svetu.“ „Moj brat Bleda?“, obrati se on Čanatu dok su jahali nazad ka šatorima. „U svom šatoru.“ „Dovedi mi ga.“ Jahali su još neko vreme. „A Ptičica?“ „Još je živ. Nismo ga videli čitavo leto, ali vratiće se.“ Stari ratnik klimnu glavom. „Sad svakako hoće.“ Bleda se udebljao i manje-više oćelavio, ali lik mu je bio isti kao i uvek – pospan, lukav, prepreden, pun pohlepe i omraze. Atila ga toplo zagrli. „Brate“, zaplete Bleda jezikom, već pijan budući da je sunce zašlo. „Veličanstven povratak. Oduvek sam želeo da neko ubije onog izdajnika.“ „Sad ćemo zajedno vladati“, reče Atila stežući ga za mišice. „Nas dvojica braće, dvojica sinova Mundžukovih. Zajedno ćemo vladati svojim narodom, jer ima mnogo posla da se obavi.“ Bleda je gledao u usplamtele oči svog mlađeg brata i mislio da mu kaže kako njemu uopšte nije do vladanja narodom, on bi radije ostao pod šatorom s devojkom koju je nedavno kupio zlatom dobijenim od Ruge. Bila je Čerkeskinja, tela tako glatkog, kad... „Najpre“, reče Atila odmičući se i opet vraćajući dugim koracima, i pljesnu rukama, „da zavedemo reda.“ Bleda uzdahnu.
Posle mraka, pošto je pojeo nekoliko zalogaja mesa, uz koje nije pio nimalo vina, Atila prođe s Čanatom između šatora. Poglavica nije nosio nikakvu vladarsku krunu ni dijademu, nikakvu raskošnu vizantijsku svilu niti purpurne halje, samo onaj prsluk od izguljene kože, čakšire do kolena povezane ukrštenim kanapom i proste čizme od jelenje kože. „Gospodaru“, zausti Čanat. „Tvoj rob Orest. Obraća ti se po imenu. Čuo sam ga. To ne dolikuje.“ „Rob?“ „Tvoj... sluga.“ Atila odmahnu glavom. Orest niti mu je bio rob ni sluga. Ne bi više čak bilo dovoljno reći ni prijatelj, pa ni pobratim. Nije postojala reč kojom bi se moglo iskazati ono što je Orest njemu bio. „Orest može da me zove kako god hoće.“ Atila ošinu Čanata pogledom. „Ali samo on.“ Stari ratnik nije mogao s tim da se složi, međutim oćutao je. Na rubu ogromnog kruga koji su šatori činili njih dvojica stadoše da pogledaju zabran s konjima. Bilo ih je možda hiljadu, zdepastih i nezgrapnih stepskih konjića, s prevelikom glavom, debelog vrata, širokih grudi i kratkih stamenih nogu. Brzi kao jeleni, izdržljivi kao mazge. „U njima je snaga Huna“, promrmlja Atila. „Po konjima i luku svet će nas znati“, odazva se Čanat. Konji su rzali i njištali njušeći noćni vazduh. Rani mesec plovio je nisko obasjavajući im srebrnom mesečinom leđa i grubu podsečenu grivu. Atila duboko udahnu drag miris konja. Kroz noć dođe do njih jedan glas, a u toj noći punoj očekivanja i obećanja Atili se učini da taj glas peva pesmu turobnu i žalosnu. Okrenuvši se on koraknu bliže šatoru iz kog je pesma dolazila. Glas je bio ženski, tih i nizak. Tiho se primakavši Atila je vide gde sedi pred skromnim šatorom, s usnulim dojenčetom u naručju. Kraj nje je na pokrivaču spavalo još jedno detence, od možda dve ili tri godine, a iza nje su u polukrugu sedele još tričetiri žene. Ovako je pevala:
„Trava će iz zemlje nicati Ali on nije trava, neće doći iako ga zovem, Voda će izvirati u brdima, Ali on nije voda, neće doći iako ga zovem. Šakal u tvojoj postelji spava, Gavran se u tvom jagnjećem gunju gnezdi. Sad samo vetar svira u pastirsku sviralu, Sad samo severac vetar peva tvoju pesmu, Mužu moj...“ Glas joj zatreperi, pa se pretrže, i ona tužno obori glavu na grudi. Dete u njenom naručju otvori oči i zagleda se u nju. Jedna od žena iza nje položi joj ruku na rame. „Ko je to?“, šapatom upita Atila. „Žena jednog od one dvojice stražara koje si ubio u Ruginom šatoru.“ Atila se namršti. Na njih je bio zaboravio. Prišavši šatoru on stade ćutke. Posle nekog vremena žene ga opaziše i neke se prepadoše. Samo se obudovela žena nije prenula. Atila preko ramena mahnu Čanatu da priđe. „Ženo“, reče, „evo ti novog muža. Budi zadovoljna.“ Gledala ga je očima u kojima su svetlele suze. Onda polako ustade, ne puštajući detence iz naručja. Stala je pred njega i pljunula mu gotovo tačno između stopala. „Ubio si mi muža i spalio ga, nepogrebenog. Ostavio si mene obudovelu, a moju decu uboge siročiće. Srce mi je prepuklo kao prestareli kotao, rasulo se po zemlji u hiljadu komadića. Sve sam suze isplakala, a tuga mi je i dalje tolika da bih mogla isplakati još celu reku. Sad postupaš sa mnom kao sa živinčetom, daješ me kao kravu ovom starom biku kome dah smrdi kao u starog psa, a jaja su mu smežurana. Mene nije tako lako
dati. Odlazi od mog šatora, idi u svoju postelju, nek krvav mač leži uz tebe u hladnoj noći. Nek ti bogovi sude bez milosti.“ Čanat koraknu ka njoj, ali mu Atila rukom zapreči put. Žena je sekla poglavicu pogledom punim prezrenja, bez imalo straha. „Koliko ćeš ih još ovako pobiti, gospodaru udovica? Znam ja ljude s pameću i srcem kao što su tvoji, nisu meni takvi nikakva tajna. O, veliki tandžu! Kanu svih gospodarstava pod ovim nebom! Veliki poglavaru svega, i ničega!“ Pljunuvši ponovo ona se žustro okrenu i uđe pod šator, čije krilo zatvori za sobom. „Gospodaru!“, pobuni se Čanat, ali Atila odmahnu glavom. „Reči, reči, reči“, kaza on, pa se udaljiše. „Čovek može neustrašivo da jaše u srce pustinjske oluje, u lavlju čeljust, među vojsku što broji na desetine hiljada, ali pred gnevom jedne udovice...“, reče Atila. „Takva je žena vrela kad je zajašeš“, reče Čanat. „I rađa dobre ratnike. Šteta što joj nimalo nisu probudila žudnju moja smežurana jaja.“ „Šteta, stvarno“, reče Atila. Naišavši pored jednog drugog šatora njih dvojica čuše vrisku neke devojke i starca gde urla iz nemoći. Onda devojka ispade iz prljavog, šugavog šatora pravo njima pred noge. Čitavo pramenje kose bilo joj je počupano, lice puno podliva i modrica, tunika potrgana na leđima. Za njom se iskobelja nekakav starac koji je stenjao od besa, iskolačenih očiju, upljuvane retke brade. Kad vide poglavicu on stade i uzmače. „Otkud ona kod tebe?“, promuklo upita Atila. „Dao sam je Zaberganu.“ „Zabergan mi ju je prodao“, odgovori starac. „Rođak mi je, učinio mi je cenu.“ „A ti je tučeš?“
Starkelja se zaverenički osmehnu. „Što ga jače biješ, to je meso mekše.“ „Čime je to tučeš?“ „Evo ovim“, pokaza čovek čvornovat štap, pa im se malo primače. Dah mu je vonjao na kumiš i pohotu. „Po leđima“, objašnjavao je gotovo šapatom, „po mladim jedrim guzovima, po mekim mladim butinama...“ „Kako? Ovako?“, reče Atila i, dok bi okom trepnuo, istrže štap i gurnu starkelju na zemlju. Čanatu se učini da je neka stara krta kost pukla od sudara s tvrdim tlom. Stojeći opkoračke nad starcem Atila ga je svojski lemao po koščatim leđima. Pod kišom udaraca starac se skupio i cvileo moleći milost. Atila se ispravi, prelomi štap preko kolena, pa ga baci u prašinu. Podigao je devojku na noge i kratko je osmotrio. „Idi u ženske šatore, kaži da sam te ja poslao. Neka te operu. Sad si moja.“ Devojka ga je gledala očima razrogačenim kao u zeca. „Idi“, reče on i gurnu je. Otišla je. „Evo me gde rešavam domaće čarke među mojim narodom“, zareža Atila gledajući za njom, „a imao sam u glavi uzvišenije ciljeve kad sam sanjao da im postanem vođa!“ Čanat se umalo ne zacenu od smeha. „Predobar si prema ženskima.“ Ostavili su za sobom izmlaćenog starca u prašini. „Predobar? Nema dobrota s ovim nikakve veze“, zagunđa Atila. „Hoću dobre ratnike iz njene utrobe.“ Kad je ujutru udovica izašla iz svog šatora na samom rubu kruga, nedaleko od zabrana s konjima, lica izboranog i izmoždenog od tuge, ona ugleda pred šatorom Grka na konju, koji joj ćutke pruži lepu srebrnu posudu. Žena je prihvati i pogleda unutra. U njoj je bio pepeo. Žena se okrenu i nemo vrati u šator.
U cik zore Atila je s izabranima bio u stepi. Vežbali su gađanje u metu. „Naučićete da gađate kao vaš poglavica, makar učili sve dok vam prsti ne prokrvare.“ Ostavio ih je i odjahao s Čanatom i Orestom. Orestove krupne zečje oči letele su tamo-amo stepom, kao da očekuje da ugleda senke Erinija, osvetnica umršene kose prepletene gujama, iz čijih očiju teku krvave suze, onakve kakve su se prikazale jednom drugom Orestu, u minula vremena, dolazeći da kazne sramno odmetnuto dete za ubistvo roditeljke. Orest je, međutim, uvek izgledao kao da je na oprezu i u neizvesnosti. Ili pak u izvesnosti samo u neizvesnost svega na ovome svetu. Lutao je trideset godina sa svojim gospodarom kroz neznane pustoline i iz tih lutanja došao kao čovek koji ne veruje da je išta pouzdano, osim njegovog rođenog srca. Naposletku Atila priteže uzde konju i sva trojica su sedela u sedlima zagledani u horizont. „Moj otac...“ „Ne pitaj, molim te“, odazva se Čanat. „Preklinjem te, nemoj.“ „Ruga nema dece, ni sinova ni kćeri.“ Čanat odvrati pogled. „Mošnice su mu povređene, kad je imao dvadeset i koje leto.“ Sivo nebo nad stepom postajalo je svetlije i sunčanije. Iz daljine je dopiralo piskutavo čavrljanje tekunica. Prašinu nad vidikom podiglo je možda stado sajgi, a možda ju je samo vetar uskovitlao. „Pre toga, Ruga i moja mati...“ „O, ne pitaj, moj gospodaru.“ Nebo koje je bledelo prelazilo je sad iz čeličnosivog u dnevnu plavet, kao plavet onih finih svilenih haljina što ih je poglavica Ruga imao na sebi kad je zagrcnut ispustio dušu. Atila se okrenu i dade glavom znak Orestu. Grk je, kao i uvek, već znao na šta je Atila pomislio. Nisu čak ni morali da progovore tajnim
jezikom vrlo bliskih prijatelja. Jedva da su uopšte i morali da govore, njih dvojica. Orest obode konja i pojaha, zakrećući ka jugu, prema nastambama iza niskih brda. „Mogu li da pitam koga, gospodaru?“ Atila ga je gledao ne trepnuvši. „Moje žene i decu.“ Dva dana potom, u predvečerje, Orest se vrati među hunske šatore pošto je prejahao mnogo milja, sav prašnjav i izmoren, predvodeći jednu neobičnu povorku žena i dece. Pleme ih je gledalo, najpre samo radoznalo, a onda u potpunom čudu. Bilo je nešto prepirke oko toga koliko ih sve u svemu ima, ali na kraju je postignuta opšta saglasnost da su šestorica sinova, isto toliko kćeri i jednak broja žena. Atila je prisvojio još dva lepa šatora u središtu kruga i u jedan rasporedio svoju šestoricu sinova. Najstarijem je bilo sedamnaest leta, a najmlađem četiri ili pet; taj mališa je plakao dok su ga odvajali od žena. Atila ih je posmatrao s konja. U drugi je poslao sve žene. Vremenom će pleme, s novim čuđenjem, ustanoviti da je žena pet, a kćeri osam. Nije to bilo ništa naročito da jedan poglavica ima pet žena, ali za čoveka koji je trideset godina tumarao po skitskim prostranstvima – i kad se uz to uzme u obzir da je toliku porodicu očuvao na okupu, braneći je od razbojnika što su nailazili – bilo je gotovo nezamislivo. Kakva li je to snaga morala biti koja ih je branila. Kakva divljačna žestina... A kao što su stas sinova i lepota kćeri rečito svedočili, žene nisu bile nekakvi otpaci iz smrdljivog harema nekog razbojnika. Starije su bile uznosite kao kraljice, a mlađe otprilike vršnjakinje najstarijih kćeri. Taj njihov novi vođa bio je svakako veliki vladar. Na čelu žena išla je jedna istih godina možda kao njen muž, korakom gipkim i spokojnim. Oči su joj bile tamne i krupne, kosa ovlaš upletena, haljina na njoj jednostavna vunena, a jedini su joj ukrasi bile skromne zlatne naušnice i obruč od upletenog zlata oko čela. Bila je visoka i vitka
kao kakva kraljica, ali je njeno lepo otmeno lice svedočilo o dugo podnošenim tegobama i lutanjima po pustoši umesto lagodnih godina u vladarskim dvorima. Oko lepih očiju već je imala mnoge tanane bore, koža joj je bila zategnuta preko visokih, široko postavljenih jagodica, a duga tamna kosa posedela je na slepoočnicama. Atila nešto viknu, neku reč koju niko od plemena nije razumeo. Žena zastade i pogleda u svog muža i gospodara, pa se osmehnu, prikriveno pobednički. Prošla je mimo njega u njegov lepi plavi šator. Ostale žene, i lepše i mlađe, i još u godinama kad su mogle rađati, pratile su je pogledom, a onda odoše u novi šator za poglavičine žene. „Kako je ime prvoj gospodarevoj ženi?“, promrlja Čanat pitanje Orestu. Orest poćuta, pa s jedva primetnim osmejkom odgovori: „Zovu je Kreka. Gospodarica Kreka.“ Mrak je već odavno bio pao, a ona je ležala na leđima uz muža, s graškama znoja na licu, skrštenih ruku, s osmehom vragolastim kao u neke sasvim mlade devojke. „O, veliki tandžu“, šapnula je šireći molećivo oči, „o, moj veliki gospodaru, moj lave snažni, silni vladaru i osvajaču, jesam li ti nedostajala ovih nekoliko dana?“ Atila zastenja, sklopljenih očiju. Kreka se nasmeja. Kad se sat kasnije probudila, on više nije bio tu. Jer krv je u njemu ključala, njegov je čas sad kucnuo, plime su u njemu nadolazile neobuzdano i glad za osvajanjem sveta bila mu je beskonačna. Izašao je u stepu sam i nenaoružan, raširio ruke i pomolio se pod zvezdama svom ocu Asturu, koji je sve stvorio i sve gleda. Ni za šta nije molio u toj molitvi, imao je zasad sve što je želeo, a sve drugo što želi imaće uskoro. Sklopio je oči i osmehnuo se nebesima. Molio se jedino da oseti prisutnost
i moć oca Astura dok se kupao u srebrnom sjaju zvezda, koje je bog stvorio pre nego što je iz ugruška krvi stvorio zemlju. Iz stepe se vratio u šator svojih žena. Među njima je bila ona devojka koju je izneo iz Ruginog šatora i dao Zaberganu. Još su joj se poznavale modrice koje joj je ostavio onaj starac siledžija, i prišla je poglavici stideći se. Dok je svetlost sa istoka nadolazila preko stepe, pet je poglavičinih suložnica ležalo na leđima, s rukama položenim preko stomaka i kolebljivim smeškom na usnama, pitajući se, svaka od njih, ne nosi li sad sina novog poglavara. Atila je te noći spavao dva sata, i to mu je bilo i više nego dovoljno. Za spavanje nije imao strpljenja. „Naspavaćemo se u grobu“, gunđao je bockajući nogom Oresta da ga istera ispod pokrivača. Nije još bilo ni svanulo a oni su već bili u stepi, desetak milja od šatora, i jahali su dalje galopom; Atila je urlao i podvriskivao, a Orest se u sedlu tresao od smeha zbog neumoljive silovitosti svog gospodara, koji je jahao zuba iskeženih kao u vuka, kao da je spreman da proždere čitavo stado sajgi što su pred njima dizale prašinu. Trideset je godina čekao da zavlada onim što mu pripada. Jahao je preko samotnih travnatih ravnica i peščanih pustinja još dalje iza njih, zgrbljenih ramena i pognute glave pod naletima peska i samoćom što prži dušu. Jedna jedina živa duša ostala je sve to vreme uz njega, ne htejući da ga napusti, mada je bilo časova kad mu je on čak zapovedao da ode i s gorčinom mu zamerao njegovu odanost. Orest je ostao, nije se dao otkinuti od njega kao što ne bi mogao da otrgne od sebe svoju senku. U jednoj dalekoj skrivenoj dolini u Belim planinama – tako je počinjala priča pripovedana među opčinjenim i znatiželjnim narodom koji ga je sada zvao svojim vođom i poglavarom – on je bio stvorio razbojničko kraljevstvo i privlačio je sebi ljude i žene. Njegove žene pošle su s njim na zapad, u zemlje kojima ga je vuklo srce, na pašnjake pokraj Euksinskog mora. A ljudi – oni ga možda još čekaju negde daleko na istoku. Tri decenije u pustinji su okončane, vreme je za početak. Atila nije mogao ranije da se vrati, čitavo bi pleme ustalo protiv njega, ali sad je
okončano ispaštanje zbog izdaje, izgnanstvo u kom je bio odsečen od svog naroda, šamana i bogova, i vreme je došlo. Vreme da zavlada onim što je njegovo, da pojaše protiv sveta koji ga je tako omalovažio i unizio. Preživeo je i preziranje i zlostavljanje, ućutkivanje i batine, umalo nije bio ubijen, i sve je to nešto što spada u deo čoveku bez plemena, koga nema ko da brani ni da se uz njega bori. Bio je razbojnički vođa, a otac i deda bili su mu poglavice plemena. Svet nije pravičan. Ili je pravičan samo za one koji imaju moć. Kad je pojahao preko stepe pre svih tih silnih godina, dečak ojađenog srca, niko stvarno nije mislio da je on izdao svoj narod, ali Rugina presuda tog vedrog jutra objavila je volju bogova i niko protiv nje ne bi ustao. Da je tih godina koliko je trajala osuda na izgnanstvo i izopštenost iko sa Atilom samo progovorio, ili ga potajno pozvao u goste, navukao bi na sebe užasnu kaznu. Niko se ne bi usudio da počini takav prestup. Sada se vratio ovenčan sjajem čuda jer je opstao sam u divljini, bez svog plemena, s tim tihim, opreznim, nepoverljivim tuđinskim robom, i tom svojom odrpanom, tajanstvenom porodicom. Mora biti da su ga bogovi čuvali, inače ne bi bilo moguće opstati pod tim uslovima. I drugi narodi imaju takve priče, o ludim kraljevima prognanim da žive u divljini kao zveri: kralj Nabukodonosor oteran je da jede travu kao goveče i da mu rosa pada po telu dok mu kosa raste kao peruške u orlujskim krilima, a nokti kao kandže grabljivice; jednooki keltski kralj Gol utekao je s razbojišta ne iz kukavičluka, već u ludilu koje uhvati ljude sred pokolja i krvavog besnila – čuo sam odlomak Pesme o kralju Golu, koja vas uvek progoni ako je samo jednom čujete, nekad davno od jednog smeđookog keltskog dečaka: Lutam sad šumama dubokim gustim Sred leta obilnog pčelama tustim, I u jesenjoj osami med stablima Što boje se šarenim jesenjim pegama, I po obalama zimskim ledenim
Gde kormorani drhte na sedalima kamenim, Lutam i rukama mašem mahnitajući, I pevam dugom kosom tresući, Vuk sivi zna me, jelena šumskog Vodio sam držeći ga za meko uho, Zečevi trče uz mene bez straha. Neće da zaćute, to uzelo je maha, To lišće što njime žamori bukva stara. Atilina sudba nije bila tako žalosna, niti tek puko predivo za priče dokonog sveta; on je svom narodu postao živi mit, od krvi i mesa, koji se vratio da obitava među njima i oni su ga videli u njegovoj slavi. Osvajači sveta žestoki su i nagli dok su mladi, i ostaju mladićki nestrpljivi čak i ako dožive starost. Aleksandar je s dvadeset devet već bio pokorio svet. Hanibal je imao jedva trideset kad je na bojnom polju potukao cvet Rima, dok je Cezar u tim godinama bio ogorčen što još nije bacio ceo svet na kolena. Atila je bio jedan od takvih, gladan celog sveta, samo što je on već prešao četrdesetu pre nego što je uopšte i okusio moć. Neki su govorili da je on i ranije mogao da iskaže tu svoju čeličnu volju, zbaci Rugu i ovenča sopstveno široko čelo zvanjem poglavara Huna. Jedan oštar pogled tih lavljih očiju i nema tog čoveka u plemenu koji bi se drznuo da mu se usprotivi. Atila je, međutim, bio mudriji. Znao je da je strpljenje najjače oružje nomada. Motrio je. Čekao. A kad je ujahao među šatore svog naroda, činilo se da uz njega nije samo moć, nego i pravda, budući da ga je sudba čuvala samog u divljini toliko dugo. Mora biti da je prošao mnoga iskušenja i probe. Utoliko je njegov povratak izgledao neobičniji, čudesniji. Svi ratnici iz plemena stekli su u njega veru kakvu nikad nisu imali u Rugu, pa čak ni u žilavog starog Uldina pre Ruge. Venčan sa planinama, združen s pustinjom, brat pustolina, Atila je bio vođa kroz koga su duvali isti oni vetrovi s nebesa što su, nevidljivi, bojili šamanske snove. Kad on bude stao na čelo njihove vojske, niko neće moći da im se opre. U to su oni verovali,
a on je to znao. „Vojska koja u nešto veruje, u šta god to bilo, uvek će poraziti vojsku koja ne veruje ni u šta.“ Njegova će vojska verovati u njega.
4 PTIČICA
Obistinilo se ono što je Čanat predvideo. Dočuvši nekako – od vetra, možda – za događaje što su se odigrali među hunskim šatorima, i za povratak sina razmetnog, koji je golim rukama i zarđalim šiljkom strele ubio svog strica, Ptičica se opet pojavio. Nije se moglo reći stari li on ikako, niti koliko leta sad može da nabroji. Kao gar crna kosa bila mu je tu i tamo prošarana sedinama, ali na licu mu je i dalje bila ona čudna, vedra detinja nevinost, mada mu je možda moglo biti četrdeset godina, ili šezdeset. Koža mu je bila zategnuta preko širokih azijatskih jagodica, grozničavo zarumenjena, a oči su mu bile hitre, sjajne i pakosne kao u kune lasice. Lice mu je bilo potpuno ćosavo, suviše glatko čak i za jednog Huna, dečije. Kosu je vezivao u perčin na temenu, kao što su Huni radili, ali ju je vezivao parčetom svile sa cvetnom šarom, kao što su radile žene. Oko vrata je nosio kožnu uzicu sa sićušnim životinjskim lobanjama, ali uz to i narukvice i grivne na nogama, isto kao žene. Pri govoru je krivio glavu ulevo i desno, podrugujući se i sebi i onome kome se obraćao. Odeća mu je bila šarena i dronjava, na iscepanoj košulji od kozje kostreti, labavo zapertlanoj spreda, nacrtani preko grudi i oko vrata, grubim potezima, mali crni čovečuljci sa štapićima umesto ruku i nogu. Kad bi zbacio ogrtač i zaigrao vrteći se u mestu, nozdrva ispunjenih slatkim dimom konoplje, izvrnutih beonjača, raskriljenih ruku, čovečuljci su se stapali u kovitlacu, postajali u magnovenju točak sreće koji se okreće, na kome se oni u nekom trenutku uspinju, u nekom silaze, ali su naposletku svi tek puka crna mrljica u beloj svetlosti beskonačnosti. Poglavar Atila obedovao je uz vatru sa svojim izabranima kad mu se Ptičica obratio. Najbliže su uz gospodara sedeli Čanat i Orest, mladi Jesukaj i prepredeni Geukču.
Ptičica sede nepozvan među njih, ruku sklopljenih kao kod hrišćana pri molitvi, i umiljato se osmehnu poglavici. „Veliki tandžu“, reče, „koliko si se ti uspeo u svetu snoviđenja, a nema ni sedam dana kako te ne bi pustili pod šator poglavici Rugi ni da mu oližeš noćni sud!“ Atila premeri luđaka pogledom preko gnjata nekog živinčeta koji je glodao. „Dobro došao, Ptičice“, progunđa. „Gospodaru!“, pobuni se Jesukaj. „Možda ti jesi i svet i nedodirljiv, mali“, preteći reče Čanat Ptičici probadajući ga mrkim očima ispod izdignutih crnih obrva, „ali ako...“ „Počujte!“, zaciča sitni šaman rogačeći oči na Čanata. „Ova stara vreća kostiju oživela je i prozborila. Mišljah da si mrtav odavno, stari Čanate.“ Čanat se maši da ga ščepa za perčin koji je poskakivao i odvuče ga u mrak pa bio on sveti čovek ili ne bio, ali ga Atila zadrža pruženom rukom. „Reči, reči, reči“, kaza. Ptičica odvrati podrugljiv pogled od Čanata pa mu se opet vrati onaj preslađen osmejak kad je iznova pogledao u Atilu. Glas mu je bio pevušav, izrugivački. „Lutalica i izgnanik na ovom svetu ti beše, gospodaru udovica, prezreniji od psa među ljudima, plemenitog čela surovo žigosanog s tri sramna izdajnička ožiljka. Kako si se brzo i visoko ispeo u svetu snoviđenja! Samo što čovek može pasti lako kao što se i uspeo, jer nesaznatljiva je volja bogova, nepredvidljivih i opakih, a sva osvajanja i pobede u ovom svetu sna dugotrajni su koliko i devičanstvo! Mada si ti bez sumnje veliki tandžu, o moj Atilo, mali kneže svega i ničega – bez sumnje omileo bogovima tako naročito da ćeš pokoriti svekoliki svet i živeti večno. Naravno da hoćeš.“ Atila mu i dalje ničim ne odgovori. Ptičica uzdahnu. Sedeo je na tlu skrštenih nogu i ozlojeđeno klimao glavom. Onda podiže pogled i reče normalnijim glasom: „Gde si bio, veliki tandžu? Šta si radio?“ Atila odloži kosku i otre usta. „Svuda. Svašta.“
Ptičici se taj odgovor dopao; on se osmehnu. „Zašto se nisi ranije vratio?“ „Znaš zašto. Zakon plemena me je sprečavao.“ „Tako veliki gospodar kao što si ti nije morao da se plaši zakona“, umetnu slatkorečivo Geukču. „Ne laskaj mi“, odseče Atila ne gledajući ga, ne sklanjajući pogled s Ptičice. „Nisam ja nad svim zakonima, niti nad svim zakonodavcima.“ Tišina popade po noći. Ptičica je dobro razumeo šta je rečeno. „Osim toga“, nastavi potom Atila, „imao sam nešto drugo da radim.“ „Šta si to drugo radio?“, upita Ptičica, sad znatno tiše. „A šta nisam?“, odgovori Atila isto tako tiho. Vatra je pucketala. Ljudi su sedeli gotovo u bojažljivom iščekivanju, očiju uprtih u poglavicu. Samo je Orest gledao u zemlju dok je njegov gospodar mrmljao čudne, prastare reči. „Kralj sam bio i rob, ratnik sveti, Luđak, zlikovac kog su kleli, Kaplja rose u travi, orao u gnezdu, I hiljadu hiljada glava počivalo je na mom bedru.“ „To su šamanske reči“, šapnu Ptičica. Atila klimnu glavom. „Ti si proveo devet godina u divljini i na visovima svetog Altaja, Ptičice, ali ja sam ih proveo trideset. Trideset godina je mnogo vremena.“ Ptičica se uzvrpolji. „Pogledaj me u oči.“ Ptičica je sklanjao pogled. „Pogledaj me u oči.“
Ptičica pogleda, ali nije mu se dopadalo ono što je video. Te su oči bile lavlje žute u odsjaju vatre. Taj je pogled bio bezizražajan i nemilosrdan kao sunce. Viđao je takve oči, ali nikad na ljudskom licu. Gledao je netremice još časak, a onda bez reči đipi, gibak kao mladi akrobata, i sunu u mrak između šatora. I ostali oko vatre osetili su nekakvu bezimenu jezu i ubrzo odadoše vođi poštovanje, pa se ćutke razidoše, oborenih glava. Ostao je samo Čanat, i verni Orest, koji se sklopljenih očiju opružio po zemlji. Atila je dugo ostao zagledan u plamen, čiji mu je odraz plesao u očima. Posle nekog vremena Orest se okrenu Čanatu i reče: „Pričaj mi, prijatelju, o Ptičici.“ Čanat je porazmislio, pa onda reče: „Sećam se priče koju su mi o Ptičici pričali dok sam bio mlad, i nikad je nisam zaboravio.“ Privukao je nekoliko vlati trave, poskidao semenke i držao ih na dlanu kao da razmišlja o njima, pa prignuo glavu i oduvao ih. „Kad je on bio mlad...“ Gledao je kako semenke nestaju u plamenu. Atila je sedeo s druge strane vatre, zagledan u žar, položivši na kolena šake s dlanovima okrenutim uvis, tih i dalek kao kameno božanstvo. „Kad je bio mlad, bio je naprosto lud“, kazao je Čanat, „ne ovako kao sad. Lud momak, glave pune snova i priviđenja. Onda je upoznao jednu devojku, na nekom gozbenom okupljanju, pravu lepoticu. Najpre ga je prezirala.“ Čanat se osmehnu. „Bila je ohola i okrutna prema njemu. Kao i svakoj ženi, laskalo joj je što je neki muškarac obožava, ali je na jeziku bila okrutna prema njemu, kao što je to već običaj među ženama iz našeg plemena. Grdila ga je i ocrnjivala bez milosti. ’Bedo mala bezvredna!’, povikala bi visokim devojačkim glasom, koji se čuo među svim šatorima i svi su se smejali. ’Gadi mi se i ta zemlja na koju staneš! Ruke su ti kao kod curice, zadrhtiš i kad jagnje zakmeči, prepadne te kap kiše kad ti padne na nos. Gadiš mi se!’ Imala je dara za vređanje, kao što to ume da bude sa ženama kad ih obuzme uzbuđenje.“
Orest se tiho nasmeja. Oči su mu sad bile otvorene, zagledane u zvezde. „Samo što je Ptičica imao još više dara za laskanje i očaravanje. Reči i stihovi, pesme i kitnjasta poređenja tekli su s njegovih usana kao u proleće vode s Tavan Bogda, Pet božanskih planina. Reči živopisne i svetlucave, bujica dovoljno snažna da ponese devojku. I tako, vremenom, ona bi poneta. Ptičica je, bez ikakve sumnje, bio i ruglo i propast na kakvom polju gde se igra neka igra ili gde se gađa iz luka. Njoj je bilo ime Cengeldi, Sestrica uživanja, i ona bi mu dovikivala: ’Ti si, Ptičice, ruglo i propast među ljudima! Ima li žene toliko glupave da te uzme za muža? Samo ako bi bila i gluva i slepa, starija od sto godina, takva te slatka ženica sada čeka, sramoto ljudskog roda!’ Ali noću uz sjaj vatre on ju je obožavao i zasipao je krasnim rečima, i sve to sa svetlošću u očima i smelom vedrinom, ne sa onom ropski skrušenom i beznadnom čežnjom kakva je ženama odbojna. Laskao joj je i bajao joj, kao da je sasvim uveren da će je na kraju osvojiti. Naravno i jeste. Venčali su se i njen je stomak počeo da raste, a Ptičica je bio srećan beskrajno i bezumno. U toj je sreći bilo ludila koje je svakog časa moglo da se prelije u ljubomoru ili nešto gore. Umesto toga...“ Čanat iščupa nekoliko vlati trave. „Jednog dana otišao je u šumu. Bilo je to usred leta, Narod je bio daleko na severu, čak na rubu šuma, lovili smo srndaće i divlje svinje – bilo je dosta lovine. Pričalo se da je u šumi sreo gavrana. Gavran je sedeo na jednoj niskoj grani i progovorio je, i pozdravio Ptičicu kao brata, a Ptičica ga je pitao kakve vesti ima da mu kaže. ’Prošlost je prošla, ali mnogo šta još ima da dođe’, kazao je gavran. Ptičica ga je pitao šta je time hteo da kaže, a gavran mu reče da će on svojom desnicom ubiti svoju voljenu. Ptičica ga je gledao iskolačenim očima, mucajući i buncajući, pa onda vrisnu: ’Nikad, nikad, nikad!’ Kleo se da bi radije video ceo Narod zatrt i sunce zbrisano s neba nego što bi ičim naudio svojoj voljenoj, jer ona mu je srce i život, najlepša u svim ravnicama od svetih planina do zapadnog mora. Kleo je gavrana govoreći mu da je zloduh poslat da ga muči. Gavran ga je gledao sjajnim crnim okicama. Svejedno, reče mu, ipak će je ubiti. Na to se Ptičica
izbezumi od jarosti, kao da ga je opseo neki šumski demon, pa izvuče nož i prereza gavranu vrat. Ptica pade mrtva s grane, a Ptičica zabaci glavu izvikujući prkosne reči ka nebu. Kad se malo primirio, on se osvrnu, ali tamo nije ležao nikakav gavran. Na šumskom tlu ležala je preklana njegova voljena.“ Od te priče sav je vazduh oko njih brideo stravom i tajanstvom. Čanat podiže glavu. „Posle toga je Ptičica triput pokušao da se ubije i nije uspeo. Nešto bi ga svaki put sprečilo. Prestao je da jede, ali ništa nije postigao. I dan-danas videćete da on jedva da šta i okusi. Sve odonda je luđi, ili mudriji, od ijednog živa čoveka. Možda i luđi i mudriji. Nešto mu je uzeto tog dana kad ju je ubio, ali mu je nešto i dato. Ruka mu je nebeska otela sve što mu je bilo drago, ali je u zamenu udostojen vidovitosti.“ Posedeo je neko vreme zamišljen, pa tiho dodade: „Ja ni za sav svet ne bih hteo da budem udostojen te vidovitosti što je pohodila Ptičicu tog dana. Srećan sam da živim u neznanju kao dete, i da zakoni na kojima svet počiva i bogovi ostanu skriveni od mene.“ Oduvao je travu s dlana i polako ustao. Pošao je da se udalji, ali se još jednom osvrnu i tiho reče: „Ipak ga poštuj. Daleko je putovao.“
5 PREPAD KOD TANAISA
Po podne sledećeg dana Orest, prolazeći između šatora, začu užasnu ciku iz poglavarskog staništa. Izvukavši mač on upade pod šator, gde zateče dve mlađe poglavičine žene u žestokoj svađi i Atilu posađenog na stolici. Žene se dočepaše za kose, a njihovu ciku pratio je njegov gromoglasni smeh; uživao je u predstavi, zavaljen i skrštenih ruku. Ugledavši Oresta, on mu priđe, i dalje nasmejan. „Imamo posla“, pa osvrnuvši se dodade: „Ženska tuča brzo prestane da bude zabavna.“ Napolju on pojaha svog omiljenog kulašasto-belog šarca Čagelgana, pa pozva Geukčua. „Vreme je da sagradimo dvore kakvi dolikuju vladaru.“ Geukču se pokloni do zemlje. „Nisam o takvoj časti ni sanjao, gospodaru. Imaćeš najlepši i najblistaviji beli šator sve odavde pa do Gvozdenreke.“ „Imaću najlepši vladarski dvorac odavde pa sve do Bajkalskog jezera“, odvrati Atila. „Od rezbarenog i uglačanog drveta, s mnogo odaja za žene i robove, a presto će mi biti jednostavan, nenakićen.“ „Od drveta?“, ponovi Geukču. „Od drveta.“ „Gospodaru“, reče Geukču, „šume najbliže našim voljenim stepama daleko su dobra dva dana jahanja na sever, a s narodom što u šumama živi mi nismo braća.“
„Onda ponesite lukove i mačeve, i poterajte najbolja teretna kola. Vodim vas u poharu na istok, najduže na nedelju dana. Dvore ćemo sagraditi kad se vratim.“ Obrnuo je konja i udaljio se. „U poharu?“, pitao je Orest trčeći za njim. Atila se osvrnu, razdražen. „U sedlo, čoveče“, zareža. „Na istok, do vizantijske trgovačke postaje na ušću Tanaisa.“ „Ali... ovo nije doba godine za krzna.“ „Krzna?“, podrugnu se Atila. „Ne trebaju nam krzna, nego Grci.“ Nekoliko minuta potom hunski poglavica izjaha od šatora ka istoku u bezakona stepska prostranstva. Pratila su ga svega četvorica ljudi: verni Orest, mladi Jesukaj, naočiti Aladar i Čaba, mršavi sanjar odsutnih očiju. Stari Čanat durio se kao dete zato što nije izabran. Mnogi su mislili da je poglavica lud što odjahuje s tako malobrojnom pratnjom i stražom, i to na dva-tri dana ka istoku, u zemlje nepoznatih plemena i nomadskih bratstava, koja sad svakako žestoko čuvaju ono bedne ispaše što je još preostalo pod kraj leta, kad je zemlja spečena i ispošćena. Niko se, međutim, ne drznu da to kaže. Jahali su dobro naoružani, ali su hrane nosili samo za jedan dan. Ratnicima su prsti bili ranjavi od sati i dana surovog uvežbavanja streljanja u metu, i iz mesta i u galopu, pod budnim Orestovim okom. Meka koža s unutrašnje strane desne nadlaktice isto im je tako svima bila zguljena. Sad im je Atila, međutim, već dopuštao da nose kožne štitnike na levoj mišici i na prstima, a oni su gađali sve bolje iz dana u dan. Mišići u rukama i grudima boleli su ih, ali su već bili očvrsli od stalnog zatezanja i smrtonosnog otpuštanja luka. Jahali su ka jugu i istoku, do obala Palus Meotisa, ili Skitskih močvara, kako su varvari na svom jeziku zvali Azovsko more. Sablastan je to kraj. Voda je bila plitka na kraju dugog vrelog leta. Kako bi ujahali u slankaste plićake da rashlade konje, tako su rasterivali jata malih mrkih
vivaka koji su se kljukali sićušnim rakovima u bogatom mulju pre nego što pod jesen budu odleteli daleko na istok preko Mora gavranova, sve do sunčane Indije gde će zimovati dok Skitija bude u okovima demona leda i mraza. „Grke znači“, reče Orest svom gospodaru. Atila je pozadugo ćutao. Onda, gledajuči i dalje pravo ispred sebe, odgovori: „Moć nad svetom ne daju nam samo koplja i mačevi nego i činjenice. Mnogo šta što su ljudi izmislili ne služi ničemu sem da ih skriva od činjenica. Vera je jedna koprena kojom se zašuškavaju trnovite činjenice. Samo što je činjenice o svetu stvorio bog, a veru u njega ljudi.“ „A istinu?“ „Aha“, reče Atila i okrenu se ka Orestu, a oči su mu poigravale. „Istinu. Istina je mnogo drugačija nego što ljudi u svom sanjanju i skrivanju zamišljaju.“ Jahali su dalje. „Evo jedne činjenice“, reče Orest malo kasnije. „Tvoj brat Bleda već spletkari protiv tebe.“ „Naravno da spletkari“, reče Atila ravnim glasom. „Zar ti misliš da sam ja budala?“ „Bože sakloni, veliki tandžu“, uveravao ga je Orest s preuveličanom poniznošću. Atila ga popreko pogleda. „Mani se ulagivanja. Ostavi to Geukčuu.“ Orest se osmehnu. „Ipak, jesi li znao da je Bleda već otposlao po glasonoši poruku u Konstantinopolj?“ To mu je donelo jedan trenutak zadovoljstva. Atila je ovog puta bio zatečen. „Moj brat... poruku...?“ „Da moli za pomoć i zlato da bi povratio što je po pravu njegovo, kao stariji brat i zakoniti poglavar Huna.“ „Moj brat!“, kliknu Atila i sad je izgledao potpuno oduševljen. Pustio je uzde i razdragano pljesnuo rukama. „Pa taj ne bi uspeo da skuje prevrat
ni u mrmotovoj jazbini!“ Nasmejao se gromoglasno. „Glupi moj brate, kako ćeš nas samo zabaviti svojim spletkama i zaverama!“ Doslovno su mu pošle suze od smeha, pa je morao da ih obriše nadlanicom. Biće zabavno pratiti razvoj te zavere. Kakvo će to zadovoljstvo biti da uhodi dovijanja svog brata, onako trapavog kao kamila na bazaru. Kako će slatko biti uživati u znanju i moći. Čekati, i na kraju skočiti na tu nedotupavnu budalu, raščerečiti ga zbog drskosti i gluposti. „Obaveštavaj me“, reče prestajući konačno da se smeje. „Molim te.“ „A da pošaljemo nekog da ubije glasnika?“ „Ne. Nikako. To je sasvim zgodan način da carstvo dozna da sam se vratio.“ „Carstvo?“, reče Orest tiho i upitno, kao da je bezmalo zaboravio tu reč za trideset godina lutanja. „Carstvo“, ponovi Atila. Kao da nije zaboravio ni reč niti šta ona znači. Ni trun od toga. „Rim.“ Žestoko su gonili konje ceo dan sve do u sumrak, a posle mraka zanoćiše, pošto su poodmakli od komaraca i groznice što su obitavali u močvarama. Žvakali su usoljenu govedinu zalivajući je razblaženim kumisom, pa pospaše na zemlji, pod konjskim pokrivačima. Svaki se probudio u gluvo doba pred zoru da se bolje umota, jer se iz zemlje pod njima dizala vlaga i studen im se uvlačila u kosti šapućući o zimi što se sprema. Sivo praskozorje zateče ih budne i na konjima, već su vežbali gađanje strelama iz mesta i u trku. Taj drugi dan ćutke su prejahali, sve ka istoku, u klinu kao divlje guske, iza svog zagonetnog gospodara; orlovi su s neba videli majušni crni klin njihovih povijenih glava gde se sporo kreće preko beskonačne ravnice. Daleko pred sobom videli su prašinu koju je dizalo krdo sajgi, a jedan lešinar nadlete tako nisko da su videli njegove netremične ćilibarske oči. U visokom kovilju poplašiše jednog pupavca, na niskoj padini sa šturom travom ugledaše mrmota gde sedi i gleda ih, ali on nestade u zemlji pre
nego što je iko stigao da zapne strelu i zategne luk. Svi su u sebi kleli što im je izmaklo makar i to nekoliko zalogaja njegovog tamnog, uljastog mesa. Nikakvu drugu lovinu nisu videli. Trećeg dana projahaše kroz suve trnjake do jednog slankastog zalivčića močvare, zaklonjenog bolešljivim, skrhanim jovama. Tu su pripeli konje i čekali. Tri noći daleko od svojih, daleko u ogromnoj ravnici. Čekali su kraj trome, mušicama istačkane vode da naiđe neko krdo pa da sunu na njega kao bodeži na ranjive tetive. Nisu imali sreće. Nikakvu priliku. Nadletale su ih senke ptica. Ali nije došlo nijedno krdo. A to im je bila tek treća noć. U ogromnoj litici noći izdubli su pećinicu vatre. Vetar ujedljiv kao zimski mutio im je vid. Oči su im, kao led, odbijale toplotu plamena. Srca su im se kolebala i treperila kao plamičci na strujanju vetra s plitke močvare iza njih, kad videše da im se gospodar udaljio i stoji sam na ravnici, zabačene glave, pruženih ruku, mrmoreći nešto pod mesecom. Onda je nestao. Noć je postala nepomična, vetar je zamro. Zvezde su gorele. Ceo svet je utihnuo. U otežalim glavama mozak im je pevušio pesmu pepela. Tad u svetlost vatre stupi jedan uzdrhtali jelen, i oni su ga ubili, radi boga i svog želuca. Sledećeg su dana jahali kroz visoku suvu travu, posvetlelu kao seno. Predveče dođoše do niskog brežja od magnetita; prejahali su plitku dolinu i uspeli se uz zelenu kosu i odatle kroz suton videše u daljini svetlost zublji u grčkoj trgovačkoj postaji na Tanaisu. Niske drvene kuće, pristanište od brvana i ogromna reka što se proteže u beskraj kroz mrak. Prašnjav put pratio je reku ka severu. Njime su išli ljudi što peške, što na malenim konjićima ili u rasklimanim kolima. Veštačka uvalica pored puta bio je sav zatisnut tamnim brvnima, posečenim daleko na severu i dovaljanim niz reku. Skitske šume bile su beskonačne, dok su po Grčkoj i Kapadokiji šume hrasta i kestena, čempresa i kedra već bile posečene i ogolele. Ovakvim trgovačkim postajama najunosniji je posao ipak bilo krzno, krajem zime i u proleće, kad je najgušće – tamno krzno nerca, samurovina što se preliva rujem, pa
krzno kuna i dabrovina. S planina na istoku dolazila su povesma duge kozje dlake, svetle kao slama i na dodir masne, koja će po radionicama širom carstva biti izatkana u najfinije halje za vizantijske gospe i velikaše. Sa severa su niz velike skitske reke dolazili takođe dugački brodići plitkog gaza i izvijenog pramca, delo ruku plavookih, bradatih severnjaka, koji su nosili kovčege pune skupocenog baltičkog ćilibara. Moglo se činiti da su male postaje kao što je ova, na samom rubu carstva, gde poslednja prisna domaća svetlost ustupa pred beskrajnim mrakom varvarskih ravnica, suviše izložene i ranjive, ali mir je sad već trajao pokolenjima, a mnoga su plemena prihvatila vazalstvo, ili postala saveznici, pa čak i plaćene pomoćne snage cara Istočnog carstva što je stolovao u Konstantinopolju. Tako je ovo bakljama osvetljeno mestašce ležalo spokojno kraj široke spore reke. Atila je poterao svoje ljude iza uzvišenja, odakle su malčice videli put, ali su sami bili skriveni pogledu s puta. „Zar u naselju nema vojne posade?“, šapnu Orest. Atila nije odvajao pogled od male ispostave carstva pod sobom. „Verovatno ima.“ Bio je već gotovo sasvim pao mrak i ljudi bi pospali u sedlu da se nisu bojali svog gospodara. Tad se iz senki oko grada pojavi jedna poduža povorka, pet-šest jahača, pa za njima oslikana kočija, a iza nje još desetak muškaraca, žena i dece koji su išli peške. Po tome kako su se sporo vukli, pogruženih ramena, jasno je bilo da su u bukagijama, ali je bilo već previše mračno da bi ih dobro videli. Sve je sad izgledalo mutnoplavo i sumračno sivo, a jedina vidna svetlost bile su treperave baklje dole na kapiji naselja i odsjaj na šiljcima kopalja što su se pomerali kao lišće na vetru i hvatali mesečinu. Atila niti je progovarao niti davao kakvog znaka od sebe. Samo je obo konja i pojahao niz padinu ka putu. Njegovi ljudi, kojima je u utrobi bilo studeno od straha, zadržaše konje i ostadoše da čekaju neprimećeni iza uzvišenja, gledajući poglavicu kako odjahuje u tišini koju je remetilo samo švićkanje suvog kovilja oko nogu njegovog konja.
Jedan vojnik na konju vide ga gde dojahuje kroz bezmalo potpuni mrak i viknu mu da stane, ali bez ikakvog traga uzbune u glasu. Jahači su se okrenuli ka njemu i čekali ga spremnih kopalja. Atila je jahao ka njima. „Stoj tamo!“, povika vojnik pa pojaha ka njemu; očigledno je bio starešina. Ne obraćajući pažnju na njega, Atila se ustremi ka kočiji. Na vojnikov uzvik, zastori se na kočiji pomeriše i izviri jedno lice, lice dobro uhranjenog i na gradski život sviklog grčkog trgovca. Gotovo je ciknuo kad na korak od sebe vide varvarina na konju, s perčinom na glavi i u varvarskim, užetom podvezanim čakširama od jelenje kože. Na njegovom obrisu u mraku oštro su se ocrtavali vršci oružja. „Linguam loquerisne latinam?“, obrati mu se varvarin. Trgovac, imenom Zosim, zamuca da naravno govori latinski, ali čudi ga da...? „Μιροσ μιλατγ Εληνικα?“ Trgovac nije mogao da veruje svojim ušima. Varvarin poliglota, divljak go do pasa, sa zlatnim minđušama i užasnim modrim tetovažama, i srebrnim grivnama oko bicepsa tvrdih kao kamen, biće divljačnog pogleda, bezakono, nepismeno, neupućeno ni u kakva dostignuća civilizovanog sveta, a eto ga gde mu se iz skitskog mraka obraća najpre na jeziku Ciceronovom, a potom Demostenovom – kao da su ga odgajali najbolji gramatičari i retori carstva, a ne nekakva đinđuvama narešena varvarka u pustenom šatoru gde smrdi na sirovu kožu, znoj i vatru loženu konjskom balegom! Starešina vojnika prijaha do varvarina i grubo ga protrese za rame. „Odmakni se, kosati“, podviknu. „Ova povorka putuje po carskom poslu, zlo će biti po tebe ako...“ „Μιροσ μιλατγ Εληνικα?“, ponovi varvarin ne dižući glasa i ne skrećući oka s preneraženog trgovca.
„I grčki, prirodno“, izlanu Zosim, „ali ne uviđam zašto bih razmenjivao reči s nekakvim smrdljivim i obojenim varvarinom. Uradi sad kao što ti ovaj čestiti čovek kaže i...“ Atila se obazre preko ramena ka četvorici svojih pratilaca, koji su sad prišli na svega dvadeset-trideset koračaja u mraku, pa im se obrati na svom jeziku: „Pobijte vojnike!“ Galopom oni siđoše niz padinu. Sam se Atila ne pomače dok su strele letele oko njega. Njegov konj zanjišta i odstupi malčice kad mu je jedna strela umalo okrznula njušku, ali jahač je sedeo lagodno kao da gleda neko miroljubivo nadmetanje. Sve je bilo gotovo za nekoliko časaka. Jedan vojnik je ostao da blago počiva u sedlu, sa strelom proteranom kroz srce, pognuvši glavu kao cvet u jesen. Ostali su se skljokali postrance preko konja ili su ležali u prašini kraj konjskih kopita. Atila prođe između mrtvih i prebroja ih, pa se okrenu svojim ljudima, koji su se vrzmali oko njega. „Šestorica sa šesnaest strela“, reče. „Pristojno obavljeno.“ Onda vide jednog konja gde drhti sa strelom duboko zarivenom u hrptenjaču. Prednje noge su mu klecale kao da će popustiti, ali on je i dalje stajao dok mu se grudni koš silno nadimao, a krv mu penušila na nozdrve. „Koji je od vas pogodio konja?“ Oklevajući za časak, Jesukaj se javi podižući ruku. Atila prijaha do mladog ratnika i unese mu se u lice. „Nikad to više da nisi uradio“, reče sevajući očima. Jesukaj nije bio u stanju ni da zucne. Atila se vrati do ranjenog konja i izvuče čekan, kratku sekiricu sa šiljkom na vrhu. Izdigao se u sedlu, silovito zamahnuo i zario čelični šiljak konju u čelo iznad očiju, kao što bi se žrtvovalo najbolje grlo za pokop uz nekog vladara. Izvukao je čekan, a konj se mrtav sruči. Poglavica naredi da ostalih pet konja povedu, pa se vrati do kočije i pogleda u trgovca koji se šćućurio u strahu. Unutra su s njim bila još dvojica.
Jedan od njih, s osmehom okamenjenim na tankim usnama, zamuca: „Gospodaru, ja, ja... ova su dvojica trgovci, a ja sam zakonoznanac.“ „Zakonoznanac?“, reče Atila probadajući ga pogledom. „Zaista jesam.“ Osmeh postade mučno ulagivački. „Imam veza u najvišim sudovima carstva.“ „Mrzim pravnike.“ U Atilinoj ruci iskrsnu nož, Hun posegnu sa sedla i prevuče oštricom preko pravnikovog dugog mršavog vrata. Glava pade napred na krvave grudi. Dvojicu trgovaca koji su sad vrištali izvukoše iz kočije, zapušiše im usta i popeše ih, vezane, na dva zarobljena konja, pa se kroz sve gušću pomrčinu zaputiše na zapad, hunskim šatorima. U poslednjem času Atila se okrenu da pogledom odmeri desetak od straha onemelih ljudi i dece u okovima. Sred tog pokolja niko se od njih nije ni mrdnuo. „Poznavao sam nekad jednog dečaka i jednu devojčicu koji su pobegli iz ropstva“, reče gledajući ih svakog ponaosob. „Devojčici nije bilo ni sedam leta. Umrla je. Ime joj je bilo Pelagija. Grkinja je bila. Borbenija nego iko od vas.“ Njegov konj zabaci glavu i iskezi zube, kao da i on iskazuje prezir. „Oslobodite se“, reče Atila i ostavi ih tako, među pobijenim stražarima ali i dalje okovane na putu u mraku, da zijaju za njim. Dok su jahali ka zapadu, Aladar prijaha do njega i reče mu: „Gospodaru, zakonoznanac – je li on bio šaman? Koji Ima Znanje?“ „Ne“, reče Atila odmahujući glavom. „Nije to zakonodavac, onaj koji pruža mudrost, nego sitno cenjkalo koje se po sudovima cenjka s drugima istim takvim, koji okiva u lance duše drugih ljude, sabire duše radi zlata. U Rimskom su carstvu takvi visoko uvaženi, ti postaju oratori, senatori, državnici. „Državnici? Vladaju li državama?“ „Ne. Državnici nisu vladari države“, osmehnu se Atila zajedljivo.
Jahali su dalje. Posle nekog vremena on reče: „U Rimu imaju zakon koji zabranjuje da se posle mraka kočijom prolazi kroz grad. Ko to uradi bude kažnjen.“ „Ali svakako niko ne obraća pažnju na takve prezira vredne zakone?“ „Ne, Rimljani ih poštuju. Aladar je nastojao da razume to ludilo, ali nije uspeo nego se umesto toga gromoglasno nasmeja. „Zašto?“ „Jer veruju da su slobodni ljudi pod zakonima.“ „A zakonoznanac nateruje ljude na to?“ „Nema nikakve sumnje u to.“ „I ja bih mu prerezao grkljan“, reče Aladar mrgodeći se. Posle ponoći su stali da odspavaju četiri sata, a pre zore su već jahali pored Meotskog jezera. Vojnici iz posade na Tanaisu pristigoše ih dok se sunce uzdizalo nad mračnim jezerom, a nebo počinjalo da se presijava belinom i srebrom. Atila zaustavi ljude i okrenu ih ka istoku, kao sićušan klin divljih gusaka u belom pesku. Ćutke su gledali kako im se carski konjanici u sjajnim oklopima primiču galopom. Samo što ih nisu stigli. Obeznanili su dvojicu vezanih trgovaca i pripeli im konje, pa oboli svoje u puni trk. Čaba i Aladar okrenuše ulevo od vojnika, a Atila povede Oresta i Jesukaja udesno u plićake, i svi su u trku nameštali strele, ciljali i odapinjali lukove, jer sad su već bili na smrtonosnoj razdaljini. Atila je urlao u trku: „Gađajte čeone konje!“ Strele zazviždaše, dva konja posrnuše i jedan se stropošta dižući oblak peska. Preko palog konja i čoveka sapletoše se i padoše još dva konja i jahača. Ostalo ih je još dvadeset ili više. Dve desetine konjičke ale, laki oklopnici s dugim smrtonosnim kopljima, nisko oborenim. Brojčano daleko nadmašeni i neoklopljeni Huni izbegavali su neposredan sudar, stalno menjajući poredak i izmičući u stranu da bi u besomučnom galopu s boka odapinjali strele na carske konjanike, čineći se da beže samo da bi se
odmah potom ispeli na viši položaj, s koga su odmamili rimske vojnike. Tanke strele bez prestanka su siktale kroz oštru ranu svetlost, probijale tanke verižne oklope i zarivale se u grudi i stomake, preturajući ljude koji su nezgrapno ispadali iz sedla na tle. Vojnici se uzmajaše u pometnji. Većina je već imala strelu u plećki ili butini i krv je tanko tekla preko sjajnog čelika. Starešina im zavika da se ustroje i izvuku mačeve, ali nije bilo nikakve nade da će nablizu sustići tako utvarne begunce. Varvarski konjanici zaviše opet s grebena pravo ka suncu koje je jarko plamsalo na izlasku, i ponovo nazad, podvriskujući razdragano, zaokrećući u mestu gotovo u punom galopu, podižući kišu peska i kamičaka. Naterali bi svoje konje grubo srezane glave da bukvalno sednu na moćne sapi da bi se okrenuli iz punog trka, da bi u trenu opet ustali i sunuli napred, sad na suprotnu stranu od zaslepljujućeg sunca. Zaslepljene carske konjanike već je sve bolelo, peklo i žarilo, dok su njihovi napadači doklizavali uz obalu jezera, leteli kroz plićake kao u snu, a hitra kopita dizala su lenje vode u lukove od tečnog srebra, rasipala bleštavi vodeni prah kroz svetlošću obasjano jutro. Zujave strele neumorno su sekle vazduh. Vojnici su bili izgubljeni, pometeni, osećali su da im mreža pada na glave i ramena, da se omče stežu oko vrata, konje su im onesposobljavala konopljana lasa otežana olovnim udicama, kojima su vitlali ti nevidljivi vrištavci. Sunce im se rugalo iskreći i svetlucajući, pobedonosni poklici vrcali su oko njih, perčini poskakivali, na sve strane divlje su treperile plave tetovaže i beli zubi između kojih je izbijalo varvarsko dovikivanje. Obogaljeni konji pod rimskim konjanicima najednom bi pokleknuli u mulj kao u pokajanju, kao u nekoj beznadnoj pokori, a ratnik bronzane puti prijahao bi uz ošamućenog carskog vojnika, odbio u stranu njegovo već klonulo koplje i otposlao ga sa ovog sveta jednim potezom bodeža ili koplja. Poneki bi jadnik podigao ruku braneći se tim poslednjim pokretom, a tad bi hunski mač prosekao kožni štitnik, odsekao podlakticu i tek potom pogubio vojnika. Ljudi su padali na sve strane, preturali se preko pognutih konjskih glava, skljokavali se u meko blato i srebrnu vodu rumeno umrljanu od sunca i krvi, kopljima probodeni konji s uzdahom su ispuštali dušu. Od carskog starešine ostao je samo
obezglavljen trup u pesku, iz koga je šikljala krv. Poslednja šačica njegovih vojnika čekala je kao stoka na klanje, ili kao krdo prestravljene divljači opkoljene nekakvim neprebrojivim i neimenovanim grabljivcima. Nagi ratnici smejali su se i dobacivali vedre primedbe dok su ubijali, kao da svetkuju kakvo obredno slavlje u čast večnog čuda i svepromenljivosti života. Čaba i Aladar su sjahali pa su srećno gacali po plićaku skidajući skalpove. Jednostavni čelični kalpaci ležali su polupotopljeni u uzmućenoj vodi, a ljudi sklupčani ili čudno iskrivljeni u blatu, ukoso rasečene glave, krvavog čela, krvlju zamazanog lica; iz raskoljenih lobanja sedefastosiva gruševina isticala je u vodu. Čaba je pevao pobedničku pesmu. Aladar se smejao, zabačene glave, u ispruženoj desnoj ruci, do ramena okupanoj krvlju, držao je kose zguljene s kožom, a kaplje krvi letele su ukrug i u lukovima, svetlucajući na suncu kao rastopljen mineral što pršti iz vulkanskog ždrela, da bi se potom rasplinule u vodi u koju su pale i nestale bez traga kao da ih nije ni bilo. Ostavili su pobijene konje i ljude i odsečene udove da leže u grimiznoj peni uz ivicu vode i pojahali podvriskujući divljački i pobedonosno. Dvojica vizantijskih trgovaca osvestila su se ječeći, vezani i kao vreće prebačeni preko sedla. Čaba je preko čela imao duboku posekotinu koja mu je umalo zasekla i oko i koja je obilno krvarila, ali on to kao da nije ni opažao. Atili je bila gadno posečena mišica, parče kože je visilo a krv tekla niz podlakticu. Pošto je bitka okončana i besomučni pobednički galop zaustavljen, on zavi ruku komadom tkanine pokidane s odeće jednog od trgovaca, pa naredi Čabi da i on zavije svoju ranu. Onda pogleda u svoje ljude. U pogledu koji su mu uzvraćali bilo je obožavanja. Njihov gospodar, njihov nepobedivi, neumorni vođa. Prva krv koju su prolili, prva pobeda. Žudeli su za još. Glad za pobedom nezajažljiva je, kao i za slavom ili zlatom. Što joj se više hrane daje, to ona više raste. Atila se osmehnu. „Idemo kući“, reče.
Ni reč nisu progovorili celog tog dana, a jahali su žestoko. Uveče, dok su jeli uz vatru, Atila im se obrati. „Neki ljudi obožavaju dobro i zlo, ili pripisuju dobro i zlo svojim bogovima i svojim ciljevima. Ja verujem u život i smrt. Pitanje nije ’Je li ovo dobro?’, nego: ’Jesam li od ovoga življi?’ Eto šta je u srcu svega! Po tom su obrascu i nacrtu bogovi stvorili svet. Da bude kolevka života i još više života. Čak i bledoliki ćudorednici za propovedaonicama, i prepredeni zakonoznanci u zagušljivim sudnicama, uposleni namećući stege svima oko sebe, rade to jer se od toga osećaju življi, jer to povećava njihovu moć nad drugima. A većina, stoka, dopušta im to i veruje u njih. Vi im nemojte dozvoliti. To dozvoljavaju samo nemoćni i roblje. Vi ste sami sebi sudije, niko sem vas ne može da prosuđuje vaša dela. Drugi o njima može suditi taman koliko i to odelo na vama. Jeste li živeli? To je ono jedino pitanje što se postavlja na samrti. Jeste li imali hrabrosti da budete ono što jeste, da ispunite sebi želje? Pogrešno je svetiti se, kažu hrišćani. Praštajte, praštajte, mrmljaju zagušeni bledim oblacima tamjana, ošinuti krivicom, dižući pokajnički oči ka nebu, belih ruku mekih kao voštanice, tela prignutog u obožavanju pred svojim bogom, u svojim mračnim hramovima u kojima odzvanja pesma evnuha.“ Tad podiže glas, naglo ogrubeo: „Praštajte? Šta je praštanje naspram slasti osvete? U njoj je život. Osvetnički smožditi svog praiskonskog neprijatelja, u tome je najslađa, najživotvornija radost, koja te ispuni slatkim smehom, koja okupa ceo svet zlatnom svetlošću, od koje ti je drago što si živ. Sve što radimo treba da nas navodi da se radujemo što smo živi, da se radujemo životu koji nam je dat. Ne treba da se bojite da su vaša osveta i pobeda nečiji ubogi poraz. Slušajte, razotkriću vam tajnu. To je i njegova pobeda. Njegova mračna pobeda, uspenje, ispunjenje sudbinske predodređenosti da ga smoždi nadmoćniji od njega, da ga satre bogomdana moć kojoj se ne može opreti ništa više negoli crnim krilima oluje nad stepom. Ničim ne može da se spase od kazne i lomače, od sudnjeg dana, zato odlazi u smrt nepokolebljivo, kao junak prkosan u oluji do samog kraja, dok ne bude pokošen kao cvet, opevan i slavljen zbog svoje slomljene
plemenitosti. Nema ničeg tako plemenitog kao što je skrhana plemenitost. Sećam se svog oca Mundžuka.“ Poćutao je neko vreme, klimajući glavom. „Vidim mu lik kao da mi je pred očima. Sećam se kako je oboren Ruginom izdajom i zarđalim rimskim zlatom. Zar je on unižen time što ga je pogani Ruga oborio u cvetu muževnosti? Zar je zato poražen, zar mu je život poništen i ispražnjen, a njegova krv zauvek ostala za prezir i podsmeh? Nije! Ostao je slavan u smrti i svojoj slomljenoj plemenitosti. Zar nije ovo sveta tajna? Zar dokučiti je nije najopojnije oslobođenje misli i dela? Zar nije u njoj večno ushićenje? Kad ova istina sine kroz oblake, otopi sav svetački led, a čisti vetrovi razveju sav pepeo pokajanja. Od ovoga se mogu razobručiti i okovi zdravog razuma! Znati koliko smo zaista slobodni, da ne postoji ništa... Poludeću, bogova mi, takva je vatra u meni!“ Skočio je na noge i stao žustro da korača, stisnutih pesnica, napetih mišića, izmahujući na vazduh pred sobom. „Život se iz života rađa. Snaga iz snage. Kad bi samo svi ljudi imali hrabrosti da budu zaista živi! Onda niko ne bi omanjivao i, mada bi bilo mrtvih, u tome ne bi bilo nikakvog gubitka, samo junaštvo, plemenitost, samo slava u ovom svetu koji je svet snova, jer tako je naumio Sveotac. Dao nam je život da bismo naučili da živimo. Nećete naučiti da živite saginjući glavu i slušajući vodnjikave, beskrvne reči bledih propovednika u onim ogromnim kamenim kovčezima hladnim kao raka koje oni zovu svojim svetim crkvama gde se Bogu obraća. To su pogrebni sanduci, kosturnice pune krvlju umrljanih kipova izruganih svetaca, one će isisati život iz sveta. Snaga je večna radost. Bolje ubiti dojenče u kolevci nego gajiti neispoljene želje. Samo ćete tako biti svetionik drugima i oni će vas voleti. Ne vole ljudi beskrvne moraliste. U tajnosti svog srca oni ih mrze, mrze što stražare nad njihovim željama i kao tamničari motre zakračunate podrume u koje su suzbili njihove snove. Vole one koji zrače snagom i životom, koji šire smeh, ostvaruju želje, raskidaju lance i otkračunavaju podrume, koji uzimaju grubu tvar zemnu i od nje prave šareno tkanje, u svim bojama znanim pod
nebom. Zbog toga ljudske priče govore o ljubavi, bitkama i smrti. Ne privlače ljude pripovesti o neostvarenim željama, nego snaga, sukob i strast. U tome je životna vatra. A hrišćani govore samo o hlebu i vodi života, hladnim i bljutavim kao i sama njihova duša. Umesto toga ja vam dajem meso i vino života! Ništa oni ne razumeju, hrišćani, moralisti i beživotni tirani u svojim zvaničnim odajama, i pisarnicama, i sudnicama. Mora biti puzav rob s kičmom od slame onaj koga mogu da saviju ili slome proglasi beskrvnih tirana. Zbacujte ih! Oni kradu čoveku dušu! Grci su pre Hrista razumeli, njihove su priče bile tužne i predivne, tragične i istinite. Bili su oni mudar narod. Samo veliki narod čuva priče čak i o svojim jadima, svojim slomovima i propasti svog roda i semena, neguje svoj bol i predaje ga noću uz vatru slušaocima da im bude dragocen. Življi su oni koji slušaju priče o bolu. U tome je tajna: osećaju da su više živi i jate se da čuju još, o tuzi i junaštvu, jadima i smehu, pogibelji i pobedi, svemu tome izmešanom i upletenom u pređu samog života. A pripovedač otključava zlatnu riznicu reči i razdaje mutno svetlucave zlatnike vlastite žalosti, tragedija koje su ga zadesile od nebesa ili od sveta, i tako postaje veličajan i veličanstven u uzvišenim pričama o tuzi, a slušaoci ga poštuju kao višega od sebe, čoveka koji je dalje putovao i više pretrpeo. ’Nulla maiestior quant magna maesta’, govorili su stari Rimljani u davno prošlim danima, dok su još razumeli. Ništa nije veličanstvenije od velike tuge.“ Najednom zaćutavši on se okrenu i udalji se od njih u stepsku pomrčinu još pre nego što oni i behu svesni da je otišao. Otišao sa svojom tragičnom pričom i ogromnom tugom.
6 UHODE
Kad su se vratili hunskim šatorima, Atila je sav opet bio od čistog vladarskog dostojanstva i trezvene preduzimljivosti. Sad se razjasnilo da ih je na Tanais i poveo da bi oteo trgovce i primorao ih da nauče one koji budu izabrani jezicima Carstva kako bi mogao da ih otpošalje kao uhode. Ostali su zapanjeni njegovim drskim samopouzdanjem. Tako je zasnovana Atilina špijunska mreža, koja će vremenom premrežiti sav znani svet, od hrišćanskog đurđijanskog kraljevstva na istoku do galskih obala hladnog Atlantskog okeana. Mada ta mreža po veličini i složenosti nikad nije dosegla ni blizu one potajnički tkane s dvora u Konstantinopolju, koja je pružala svoje pipave, ispitivačke niti u svako iole značajno domaćinstvo ili sastajalište u Carstvu, svejedno je pristup takvom znanju o neprijatelju davao zbiljsku moć jednom varvarskom glavaru, moć kakvu nije umeo ni da zamisli nikakav drugi varvarski sanjar u svom zadimljenom šatoru. Atila je naložio da izubijani vizantijski trgovci budu previjeni, nahranjeni, napojeni i da im se da počinka, isto kao što je postupio i sa otetim konjima. Kratko je odao priznanje trudu i umeću uloženima da bi se za svega osam dana napornog kulučenja sagradio prekrasan drveni dvorac, u koji se potom uselio predvodeći svojih pet žena. Gospodarica Kreka išla je uz njega držeći ga podruku dok su se uspinjali uz stepenice da bi ušli kroz izrezbarena vrata dvora. Bilo je to kršenje običaja da žena tako ide uz muža, ali gospodarica Kreka nije bila nikakva uobičajena žena.
Narednog jutra Atila je imenovao nadzornika nad uhodama koje će odaslati. Bio je to Geukču. Poglavica je naložio svom lukavom savetniku da odabere dvadesetoricu ljudi i, na iznenađenje mnogih, dvadeset žena iz plemena, pa ih je izdvojio u dva zasebna šatora na rubu kruga da bi učili da razumeju, govore, pa čak i pišu latinski i grčki. Na jarost muškaraca, žene su se pokazale bolje i činilo se da uživaju učeći da izvode čudnovate kvačice i petljice koje im je njihov učitelj Zosim preko volje ispisivao kredom na tablici. Atila je nenajavljen navraćao u šatore gde su preplašeni pedagozi podučavali i oštro se obraćao učenicima na jednom ili drugom jeziku, koja je oba, na čudo i zabunu svojih ljudi, govorio savršeno, kao pravi Rimljanin, ili Romej. U početku su mu odgovarali zamuckujući, a potom, kako je koja nedelja odmicala, sa sve više samopouzdanja. Jednog dana Atila zateče Geukčua gde je sastavio muškarce i žene i naložio im da međusobno razgovaraju na jezicima koje uče. Zašto, upita ga poglavica. „U svom ogorčenju mogao bi jedan ili drugi trgovac naopako da uči naše“, objasni Geukču, „pa da budu otkriveni kad otputuju u Carstvo, ali ovako ćemo biti sigurni da su naučili isto i ispravno.“ „Mudri Geukču“, osmehnu se opako Atila. „Sumnja da je svaki čovek tako prepreden kao on sam.“ Geukču pređe preko te uvijene pohvale. „Zašto, gospodaru, ti sam ne učiš naše ljude kad govoriš oba carska jezika učeno i tečno?“ Atila popreko pogleda laskavca. „Zato što imam druga posla.“ Uveliko je zazimilo i stepu će sad za četiri duga, ledena meseca pokrivati šest palaca snega. U Skitiji, kako kažu, postoje samo dva godišnja doba, doba leda i doba vatre. I blago proleće i jesen toliko su kratki u toj zemlji krajnosti da jedva budu i primećeni. Pokriveni snegom crni pusteni šatori nisu se u beskrajnim snežnim ravnicama razaznavati ništa više negoli beli krznati hermelini.
Jedne večeri Atila pozva četrdesetoro obučavanih u svoj lepi novi drveni dvor i svakome dade po tešku kesu zlata, ali im naredi da se nose u svemu jednostavno, pa ih odasla na jug kroz srce zime, uz šaljivu opasku da će se svakako obradovati suncu na obalama Sredozemlja. Neki su otputovali kao muž i žena, neki kao brat i sestra, neki kao porodice; Atila nikog nije otposlao da ide sam. Poslao ih je na jug i zapad, u velike gradove carstva, Sirmijum i Konstantinopolj, Ravenu, Mediolanum i sam Rim, Treverum i Narbonu daleko na zapadu, i u prašnjavu i vrelu Antiohiju i Aleksandriju – čudna mesta za stepski narod konjanika. Kazao im je da potraže posla kao pisari ili sluge kod imućnog i moćnog sveta, da se uvuku ako ikako mogu u domaćinstva senatora, patricija, zemljoposednika, biskupa i prefekata; da za sebe uvek kažu samo da su istočnjaci kad ih budu pitali za rasu i domovinu. A kad budu imali važna obaveštenja, prema onome koliko sami mogu da prosude, neka potajno noću napuste gospodare i pođu kući u stepu; nikad neka ne poveravaju nikakvu napisanu poruku nekom trećem – zapravo, neka nikad ništa ne zapisuju. Iz dalekih luka, Masilije i Ravene, Akvileje, Tesalonike, Aleksandrije i Antiohije, neka zaplove natrag na istok, kroz Bosfor pa severno do obala Euksinskog mora, gde će se iskrcati u Tanaisu, Ofijuzi ili Hersonu, kao pretekli Argonauti sa Zlatnim runom u Pagasu. Onda odatle uzvodno rekom, i konačno na konjima do šatora Huna i Atilinog drvenog dvora, gde će predati poglavaru svoja dragocena saznanja, a on će ih obdariti svojim blagoslovom i zlatnim kupama i prstenjem o kakvima nisu mogli ni da sanjaju. S pomešanim strahom i uzbuđenjem uhode se otputiše na svoje dugo vrletno putovanje. Dvojica vizantijskih trgovaca poslužila su svrsi, i ona je sad bila ispunjena. Atila im nikad nije ni zaboravio ni oprostio drskost s kojom su mu se obraćali u onoj mračnoj noći pred kapijama Tanaisa. Sad su bili pametniji, ali avaj, sad je bilo prekasno. Onog jutra kad su uhode otišle, gospodar je zapovedio Jesukaju i Aladaru da odvedu Grke na obalu reke,
gde su im naredili da kleknu u visoki smrznuti šaš i umlatili ih močugama, što je najsramnija smrt za svakog čoveka. Tela su im odgurnuli u reku, gde su zakratko plutali među komadima leda, ostavljajući za sobom mehuriće vazduha koji su klobučali iz raspuklih i praznih ljuski lobanje dok je siva i masnjikava ikra mozga plutala iza, lelujajući u ledenoj vodi u zoru. Cele je zime Atila čekao, do u proleće, kad se led na reci tanji i topi pod suncem što jača, a sneg kopni na bezmernoj stepskoj zemlji što postaje jarkozelena kao krila vodomara. Čekao je u samoći i sanjarenju. Kao vuk, ili pauk. Kao Gvozdena reka, spora, postojana i neumoljiva Volga, po kojoj je, kako neki kažu, on i dobio ime. Verujem ipak da niko nikad neće znati šta njegovo ime zaista znači. U njegovom vladarskom dvoru razlegao se među drvenim zidovima plač dva novorođenčeta, obe curice, a u šatorima njegovih suložnica došlo je na svet još desetak novih života. Sinovima je ime dao sam Atila, a kćerima su imena birale majke. Ponosne, ponesene žene nazvale su devojčice Ajgizel – Prekrasni Mesec, i Nesebeda – Večna Sreća, i Sevgila – Voljena, i drugim takvim imenima. U ravnici su svakog dana, i pod najljućim zimskim vetrovima, a u proleće već s više volje, Atilini ratnici, kojih je još uvek bila tek koja stotina, galopirali i na zapovest zaokretali, učili da u trenu stanu pred nevidljivom preprekom na znak svog zapovednika. Učili su da odapinju strele nezamislivom brzinom, a ono drvodelja i oružara što je još među narodom imalo oko i ruku vešte da načine luk i strelu prionulo je na posao s obnovljenim žarom. Atilini ratnici postajali su snažni i, što je još važnije, sricali pouzdanje u svoju snagu. Počinjali su da žude za bitkom u kojoj bi iskušali svoju veštinu i duševnu jačinu. Jednog dana jedna od otposlanih žena se vrati. I ode pravo Atili u dvor. Proteklo je mnogo sati pre nego što je otuda izašla, s neobičnim osmehom na licu i kesom nabreklom od zlatnog prstenja, da se opet pridruži mužu i deci koji su je strpljivo čekali. Posle nje ih je došlo još, i
dolazili su celog leta, donoseći Atili pribavljene podatke koje je želeo, i više od toga. Naposletku se vratilo svih četrdesetoro uhoda. Ni jedno jedino od njih nije glupošću zapalo u opasnost niti omanulo u svom zadatku. Atila je doznao šta mu je trebalo da zna, i iz dana u dan postajao sve moćniji. I njegov je narod, žene koliko i muškarci, osećao narastanje te čudne moći među njima i osmehivali su se sve opakije. Žene su ponovo pevale prastare pesme uz strune, hvaleći tek šturo muškarce za podvige s oružjem, ali ih izdašno grdeći za slabost ili sumnju. Njihov nemilosrdni vladar sedeo je na jednostavnom prestolu u svom drvenom dvoru i, osmehujući se, smišljao. Kucnuo je čas. Godine su protekle, plodovi su dozreli do slasti. Kucnuo je čas, kucnuo čas, da se ubere slatka, zrela voćka Rim. Ili pre da se strese s drveta i zgazi, jer prezrela je i satrulila, i ne valja više ni čoveku ni živinčetu. Kucnuo je čas. Jer imam sad i znanje i snagu za rat. Stvoriću od svog naroda narod moćan i slavan među svim drugima. Neće on više služiti za podsmeh ni otirač pod stopalima tuđinskih kraljeva. Ne kaže li čak i hrišćanska sveta knjiga da ima vreme smehu i vreme plaču, vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi, vreme miru i vreme ratu? 3 Gledajte, ruka je moja snažna, pripremiću svoje zemlje za rat. U onim godinama punim jada kad je kao dete bio sužanj u Rimu, upamtio je Sveto pismo Rimljana tako dobro da je sad mogao da im ga vraća u lice tečno i glatko kao sam Đavo. Vreme je ratu. Osmehnuo se. Bogovi se, na kraju krajeva, moraju zabaviti. Kao što se čovek, njihov stvor, izvija i upinje da vide šta se zbiva u areni... pa, i bogovi se moraju zabaviti.
3
Knjiga propovednikova, glava 3. (Prim. prev.)
7 CARICA I VOJSKOVOĐA
Evo kakvo je stanje bilo, po onome što je Atila saznao od svojih uhoda, u pozno leto godine 442. po hrišćanskom računanju. Godine posle Pohare Rima 410. bile su gorke, pa ipak se nekima moglo učiniti u to vreme da se svet konačno umorio od gloženja i ratovanja. Koliko smo samo pogrešili. Kao što Platon reče, jedino mrtvi ne znaju za rat. Živi se od njega nikad neće umoriti. Bilo je to šest dana pljačkanja i haranja, mada su izmoždeni i izgladneli građani Rima bili zapanjeni samo jednim – kralj Alarih zapovedio je svojim Gotima da ne taknu nijedno mesto posvećeno hrišćanskom Bogu. Gotska vojska se potom povukla iz grada i zaputila ka jugu. Samo nekoliko dana potom Alariha je zadesila smrt pod zagonetnim okolnostima. Govorkalo se o zaveri, o otrovu, o prikrivenom ubistvu.... Ništa se ipak nije doznalo zasigurno. Sestra cara Honorija, blistava i hladnog oka Gala Placidija, udala se za jednog pritupog ilirskog vojskovođu i rodila mu dvoje dece: sina Valentinijana 419. i kći Honoriju tri godine kasnije. 4 Za Valentinijana se uskoro ispostavilo da je luckast i živčan kao i njegov ujak Honorije. Honorija je bila pametna, živahna, bistra, ljupka. Oboje dece će docnije imati neizrecivog uticaja na svoje doba. Honorije nije imao dece, a njegova sirota zanemarena žena umrla je mlada. A onda je Njegovo božansko veličanstvo počelo da iskazuje prema svojoj sestri nešto više od bratske naklonosti. Galin prvi brak, s gotskim vladarem Atavulfom, Prisk opisuje u prethodnom delu trilogije. Jedino dete iz tog braka, sin Teodosije, umrlo je sa svega nekoliko meseci 415. godine, te je tako Galin sin iz drugog braka bio jedini legitimni naslednik prestola Zapadnog carstva. (Prim. prev.)
4
Ljubav careva neretko je usmerena prema bliskim srodnicama: dobro je znana Neronova neumerena privrženost majci i Kaligulina sestrama. Čak je i Julije Cezar jednom sanjao kako obljubljuje rođenu mater, mada su ga vrači potom umirili ubedivši ga kako to samo simbolizuje da će osvojiti Majku zemlju. Može biti da je car, kao ovaploćeno božanstvo, osećao da je samo slično božanstvo dostojno da s njim deli postelju. Povrh toga, toliki mnogi večno kuju spletke da mu dođu glave da možda u postelji ne sme ni da veruje nikom nego rođenoj krvi. Iako, budući da upravo careva rođena krv često i jeste kovala spletke, ta politika traženja bezbednosti u rodoskvrnuću možda i nije bila baš toliko pametna. Raskid s bilo kim drugim Gala je mogla da reši, ali raskid sa svojim bratom carem niti je mogla da predvidi niti da se s njim nosi. Bio je u to vreme na dvoru jedan mladi konjički zapovednik, od dvadeset pet leta, najstariji sin Gaudencija, uglednog, tada već počivšeg, zapovednika konjice na podunavskoj granici. Visok i pravih udova, trezven i preozbiljan za svoje godine, mladi zapovednik je zapanjujućom brzinom napredovao od starešine konjičke ale od osamdeset vojnika preko tribuna legije pa do legata. Sada je, budući da nije počinio ni jednu jedinu grešku na bojnom polju niti, što je još važnije, u sedištima moći gde su državništvo i vojnikovanje izmešani u stalnom trvenju, i budući da je nanosio strahovite poraze jednom za drugim neprijateljskom plemenu na rimskim granicama, uzdignut do čina vojskovođe, najmlađeg za više od dvesta poslednjih godina. Vojskovođu Aecija hvalili su i uvažavali u svim zapovedničkim krugovima. Govorilo se da će pre glavu dati nego prekršiti reč. Kad on nešto obeća, onda se to obećanje ne može raskinuti koliko ni lanac koji u ratno doba preči ulaz u konstantinopoljsku luku Zlatni rog. Lep kao Apolon, a žilav kao koža za sedla, stupao je i jahao i spavao sa svojim ljudima, isto kao Cezar, a oni su ga zbog toga poštovali. Kad u rano proleće ili poznu jesen u visokim alpskim prolazima pljušti kiša ili tuče grad i većina vojskovođa se zavuče u kočije ili pokrivena kola,
vojskovođa Aecije pogne glavu, navuče vuneni ogrtač namašćen guščjom mašću i jaše kroz nepogodu podjednako nezaštićen od divljanja prirode kao i poslednji od njegovih legionara. Jaše dugo i naporno koliko i oni. Zapovedao je u beskrajnim pograničnim čarkama s varvarskim susedima Rima, borio se sa svojim ljudima u pomamnim prvim redovima, na neodobravanje drugih vojskovođa, i svake godine dobijao još poneki ožiljak. Strog i nepopustljiv zapovednik, svojim je ljudima nedvosmisleno stavljao do znanja da će, drznu li se ikada da mu odreknu poslušnost, ili bude li ikada ijedan od njih raskinuo bojni poredak i dao se u beg pred neprijateljem, pred celom legijom bez oklevanja sprovesti drevnu kaznu desetkovanja, što će reći, nasumice će biti izveden svaki deseti iz stroja, a ostali će ih umlatiti batinama i tako će svi biti kažnjeni za kukavičluk pojedinca. Niko ni najmanje nije sumnjao da bi vojskovođa Aecije uradio upravo kao što je i rekao. I tako nikad nijedna kukavica nije služila pod njegovim zapovedništvom. Pod njegovim zapovedništvom i postojanim pogledom njegovih plavih očiju rimska vojska kao da je povratila nešto od pređašnje snage i smelog duha kakvih u njoj nije bilo možda još od katastrofe pod Adrijanopoljem 378, kad su tek pristigle horde Gota, koje su Rimljani primili preko granice kao izbeglice i doseljenike, sasekle čitave legije na komade. Od tog udarca rimsko ustrojstvo vojevanja još se nije bilo oporavilo. Godinama se već vežbalo traljavo, boj s neprijateljem zapodevao u grču i prekidao pre konačnog ishoda, a mir s varvarima češće postizao zlatom nego surovom bitkom. Čak je i legionarski oklop iz godine u godinu postajao sve tanji. Aecije se postarao da carske oružnice budu ponovo snabdevene najboljim metalom i obilazio ih je, nenajavljen i u nepravilnim razmacima, da proveri kako rade. Svaki čovek koga bi zatekao da lenstvuje bio bi nemilosrdno kažnjen. Svoje je jedinice uvežbavao nemilice, nagoneći ih u sve silovitije bitke s bezbrojnim dušmanima. Vojska je jačala i postajala sve disciplinovanija; i kao što to biva s ljudima ratovanju sklonim, iz godine u
godinu Aecijevi vojnici postajali su sve radosniji osećajući kako im sila i žestina narastaju. Nije se, međutim, Aecije u svemu držao tradicije kao pijan plota. Kad bi došlo vreme da se kazni neki pobunjeni grad ili pleme, vojskovođa je odstupao od drevnog rimskog običaja da se pod mač stavi svaki čovek, žena i dete, svaka krava i koza, svaki pas i svaka mačka. „Kartagina je sa zemljom sravnjena pre Hrista“, govorio je lakonski. Umesto toga bi pobio sve muškarce dorasle za oružje, a ostali narod prodao u roblje, te je tako postao čuven po svom milosrđu prema neprijateljima Rima. Bio je malorek, ali hitar na delu, a strastven duboko, i u potpunosti odan Rimu. Pa ipak, postojala je možda jedna žena... Iako tri godine starija od njega i već dvaput obudovela, posmatračima na dvoru bilo je jasno da Gala nije Aeciju naklonjena samo zbog ratničkog umeća po kome je postao čuven i spokojnog, vladalačkog dostojanstva koje je nadilazilo njegove godine. Nikakva sramna šaputanja nisu se pronosila o Gali i mladom vojskovođi, ali zabavno je bilo posmatrati koliko često Gala drži za neophodno da ga pozove da se nasamo posavetuju i koliko često zahteva da i on bude prisutan na carskim većanjima. Koja su njemu bila dosadna i mučna. Pri proglašenju svake carske odluke ceo dvor je morao da ustane i na nogama uzvikne: „Zahvalnost iskazujemo na ovoj odredbi carskoj!“ I tako dvadeset tri puta. Pa potom uglas: „Otklonio si, care, dvosmislenost carskog zakona!“, opet dvadeset tri puta. A onda još: „Neka se brojni prepisi ovog zakona čuvaju u sedištima provincijskih uprava!“ – ovo trinaest puta. Aecije je jedva prikrivao prezir prema tom besmislu, ali ispunjavao je svoju dužnost, kao i uvek, i ponavljao utvrđene bajalice sa svima ostalima.
Na večernjim gozbama primećeno je takođe da Gala s Aecijem razgovara i razmenjuje dosetke češće nego što je to neophodno, ponekad čak i zanemarujući druge goste. Nikoga nisu iznenađivala njena osećanja prema mladom vojskovođi. Mnoge su žene na dvoru gajile ista takva. U njemu su se kao u retko kome udružile crte dostojanstvenosti, hrabrosti, naočitosti mada već pomalo narušene ožiljcima, plemenitog držanja i postupanja koji su mu dolazili bez ikakvog napora, te izvesne prikrivene melanholije koja mu je davala i onaj poslednji sastojak neodoljivosti. Kao da nikako i nije rođen, govorilo se, u ta zla vremena. Trebalo je da bude rođen u ono strogo i jednostavno doba Republike. Šta je Aecije osećao prema Gali, to niko nije znao. Kao i mnogi duboko strastveni ljudi on je skrivao snažna osećanja ispod suzdržanosti i zvaničnosti; samo plitke duše dižu glas u večnim prepirkama i vajkanjima. Izvesno je da je Aecije uživao u Galinom društvu više nego u zamornim dvorskim ritualima – mada manje nego što je voleo vojnički logor i bojno polje, ali nije se činilo naročito verovatno da je osećao išta više od toga. S lakoćom je mogao da se oženi Galom i postane sledeći car. Čovek s više ambicija i manje plemenitih načela oženio bi se njome bez obzira na osećanja. Ali ne i Aecije. On je njoj ostajao duboko odan, i ništa više od toga. Vremenom je njihov odnos postajao složeniji. Teško je znati da li je pošteno tvrditi kako je Gala omrzla vojskovođu jer je, veran svojim načelima, odbijao njenu žensku pažnju. Odnos među njima uvek je bio blizak, ali ne i uvek pun radosti. Ponekad je u njemu bilo očijukanja, ponekad napetosti i nelagode, ponekad čak i ogorčenog protivništva. Honorije je počinjao da pokazuje ljubomoru prema vojskovođi. Jednom prilikom Aecije je bukvalno morao da pobegne s dvora i iz Italije ka granici jer je čuo osnovane glasine da mu Honorije sprema smrt. Kad se vratio, već je bilo sasvim jasno da se careva vezanost za sestru otela svakom nadzoru. Svi su se dvorani međusobno pozdravljali poljupcem u usta, i žene i muškarci, mladi i stari, rođaci i prijatelji, ali Honorije je sestru ljubio, i ujutru i po podne, i ponajvećma izvečeri, uz
pićem natopljene večere, znatno više nego što učtivost zahteva. Štaviše, i milovao ju je, nagoneći u stid sve koji bi se zatekli kao očevici. Ogovaranje je preraslo u sablazan, u koju su sad više nego upola verovali i Gali najodaniji. Letopisac Olimpiodor beleži da „čulna milovanja i poljupčići nikako nisu ni prestajali“. Gala se žacala, zgađena i postiđena, i uskoro je nastalo žestoko uzajamno optuživanje između brata i sestre. Neki skloni ogovaranjima i radi skandalima šaputali su kako princeza rado odgovara na bratovljeva udvaranja i ljuti se samo kad sablazan procuri u javnost. Što se mene lično tiče, koliko god da takvo što nikako nije neobično među vladarskim porodicama, ja ne verujem da je Gala bila kriva. Ako nešto u životu nije bila, onda nije bila robinja svojih strasti. Gala nije robovala nikome i ničemu. Jadna žena, koja je tako gordo vladala sobom pod svim okolnostima koje su joj bile nametnute u dotadašnjem kratkom ali burnom životu, sad izgleda uopšte nije znala šta da radi. Tu je reč bila o božanskom vladaru Carstva. Šta ako bi on zaista zahtevao neke vrele noći, ponesen vinom i bezakonom strašću...? Bilo je to sasvim nezamislivo, a opet, ako bi ga odbila to bi je dovelo u krajnju opasnost. Preostajala joj je samo još jedna jedina mogućnost. Da ode od njega. Da pobegne, kao i Aecije što je umakao od nepredvidljivih poriva ludog cara, i da se nada da će je on zaboraviti predajući svoje kolebljivo srce nekoj novoj strasti. Tako je jedne noći bez mesečine Gala isplovila iz Ravene za Konstantinopolj s trogodišnjim sinčićem Valentinijanom i malecnom Honorijom, još dojenčetom u njenom naručju. U Spoletu, na suprotnoj obali Jadranskog mora, pridružio im se mali odred vojnika. Jedan od njih nosio je skerletni ogrtač kakav nose samo vojskovođe. „Tačan kao i uvek, vojskovođo Aecije“, pozdravi ga Gala kad je, laka koraka, stupio na palubu na čelu svojih ljudi. „Uvek za Tvoje veličanstvo.“ Gala se okrenu da u mraku sakrije osmeh.
8 NOVI RIM
Aecije i Gala zajedno su doplovili u zlatni Konstantinopolj. Kako opisati taj veličanstveni grad blistavih tornjeva i zlatnih kupola, carskih spomenika i glatkih mermernih pločnika, smešten tako izvanredno u Zlatnom rogu, s pogledom na Bosfor, gde se susreću evropski i azijski kontinent kao da su oba klekla poput podanika kraj njegovih oholih stopala? Posle Rima, Konstantinopolj sam voleo više od svih drugih mesta. U svojoj mladosti, i bezmalo nevinosti, ovaj je novi Rim na obalama Mramornog mora ponekad, priznajem, pomračivao onaj stari, koji se spram njega činio krvlju okaljan i iskvaren dugim stolećima i mračnim željama ljudskim. U to je vreme Konstantinopolj bio grad od milion žitelja, a njegova luka najbolja luka sveta. Osnovao ga je pre blizu dva veka Konstantin Veliki na mestu drevnog grčkog ribarskog grada Vizantiona, proglasio ga novom prestonicom Rimskog carstva, i grad je potom poneo ime po bogocaru osnivaču – Konstantin nikad nije patio od lažne skromnosti. Gorda nova prestonica dičila se basnoslovnim bogatstvom i divotnom arhitekturom. Bogatstvo grada preraslo je u legendu – dosta je da samo zabacite mrežu u more, pričalo se, pa da izvučete obilan ulov. Bolnice su bile besplatne, država je plaćala lekare i učitelje, zabave za narodne mase, razrađenu poštansku službu i ulično osvetljenje, što je sve počivalo na dobro uređenom sistemu poreza, dažbina i carina, a ako se tome pridoda i nezasita opsednutost nadmetanjima na gradskom Hipodromu, bio je to zaista jedan napredan savremen grad. Tri su sile ujedinjavale Vizantince iznad svega ostalog: hrišćanska vera, rimska građanska prava i strast prema trkama četvoroprega. Ovo poslednje je značilo da su svi živi, od cara pa naniže, pripadali Plavoj ili
Zelenoj stranci već prema tome koji su tim podržavali. I jao onome koji bi na dan trka zabasao u kakvoj mračnoj uličici među protivničke navijače... Bio je to takođe grad beskonačnih teoloških rasprava. U povesti je narod mahom dizao bune zbog gladi, nepravdi i tlačenja, ali je vizantijski narod ustanke podizao zbog tančina hrišćanske teologije ili neznatnih promena u bogosluženju. Razni carevi i sami su se, u očajanju, uplitali u te rasprave ne bi li razumeli svu složenost spornih pitanja i uputili na nova učenja, koja bi možda izmirila ogorčeno zavađene struje. Jedno takvo učenje, nazvano aftartodoketizam, predlagao je Teodosije Veliki, 5 ali se ono nije primilo. Hrišćani su ostajali izdeljeni i uskomešani kao i navijači četvoroprega. Svega koju godinu ranije, leta Gospodnjeg 415, rulja podivljalih hrišćana koje je podbunio episkop Kiril glavom, zverski je ubila na ulicama Aleksandrije blistavu i prepametnu Hipatiju. Hipatija je bila jedna od najizuzetnijih žena svog doba, učena u astronomiji, matematici i filozofiji. Ali paganka. Nikad nije prihvatila da je jevrejski drvodelja bio božanskog porekla, a imala je um kojim je mogla da porazi svakoga ko bi o tome raspravljao s njom, iskričav i bridak kao kritski bodež. Naposletku je hrišćanima dozlogrdio njen pametni, jasno obrazloženi i učeni skepticizam, njena intelektualna nadmoć, njena strastvena misaonost, čistota vatre što je u njoj gorela, žarka ljubav prema istini, vera u druge stvari umesto primitivnih palestinskih kultova. Njena nepokolebljiva racionalnost sasvim izvesno je morala razjariti posvećenike sopstvene vatrene iracionalnosti. Okomili su se na nju na ulici i premlatili je, a potom, ne zadovoljivši se time, ti propovednici ljubavi prema bližnjem, zgulili su joj školjkama meso s kostiju i ostavili ga u slivnicima da ga žderu psi, kao što su nekada proždrali meso opake Jezavelje, kao što i piše u krvi punom hrišćanskom Svetom pismu. I sami teolozi su se žalili na neumerenu količinu teologije u javnom životu. Jedan od otaca Istočne crkve, Grigorije Nazijanski, u očajanju se Ovo učenje, jedan oblik monofizitizma, verovanja u „jedinosuštastvenu“ prirodu Hristovu, zapravo je nešto docnijeg porekla i vezuje se za ime episkopa Julijana Halikarnaskog, iz vremena Justinijanovog, a ne Teodosijevog. (Prim. prev.)
5
požalio kako u Konstantinopolju ni hleb ne možeš da kupiš a da te pekar ne uvuče u teološku raspravu o istinskom odnosu između Oca i Sina. Isto tako, nastavlja on: „Menjač će s tobom raspravljati o Začeću i Nezačeću umesto da ti da tvoj novac, a ushteš li da se okupaš, sluga će te u kupatilu uveravati da je Sin sasvim izvesno proistekao iz ništavila.“ Sirotog Grigorija je bez imalo njegove volje stari car Teodosije postavio za patrijarha konstantinopoljskog, ali je on izdržao svega godinu dana pre nego što je utekao u rodno selo i postao pustinjak. Na ulicama, između crvenim crepom pokrivenih, tesno stisnutih kuća, čućete vavilonski raznolike jezike: grčki i sirijski, latinski i hebrejski, persijski i jermenski. U ovo je doba već bilo i nešto Gota koji su služili u carskoj vojsci, ali su njih, s dugim nezgrapnim udovima i odvratno rumenim licem, grubom svetlom kosom i hladnim plavim očima, prezirali kao niža bića. Bogati su se kroz grad kretali u dvoprežnim kolima natkrivenim baldahinom ukrašenim resama koja su vukle kao mleko bele mule. Karavani kamila zakrčivali su tržnice pristižući iz Persije i Indije i odsvuda duž Puta svile, sve od Kine. (Mada će vremenom ta trgovina znatno opasti pošto jedan preduzimljivi trgovac bude prokrijumčario iz Sogdijane jaja svilene bube, posle čega će svila početi da se proizvodi i u Vizantiji.) Preko Aleksandrije je dospevalo žito iz izdašnih egipatskih žitnica, a drvna građa, krzna i varvarski nakit od ćilibara iz skitskih stepa i germanskih šuma. Na gradskom Forumu uzdizao se gigantski kip Apolonov sa Konstantinovom glavom postavljen na stubu od crvene porfire. S Foruma je polazila glavna konstantinopoljska ulica, Meze, što će reći Srednja, koja se protezala pune tri milje do Zlatne kapije u silnim gradskim zidinama. Tu su plemenita vizantijska gospoda i gospe dolazili da kupuju najraskošniji nakit i mirise u svežoj seni mermernih arkada gde su bile naslagane nezamislivo skupe bale raznobojne svile, a na tezgama veštih kožara rado su pazarili najmekše pojaseve i najfinije torbice, od kože jarića izvađenih iz utrobe, jer dobro je znano da u takvim stvarima bogati uvek neguju poseban ukus.
Na sve strane je vladala živost, i bogatstvo i obilje. Osim, naravno, ako si sirotinja. Najubogiji stanovnici grada životarili su po smrdljivim uličicama gde su lunje sletale da kljucaju otpatke, a pacovi im noću ujedali decu. Za istinsku prirodu Sina malo su oni marili, a svila i nakit njima su bili nedostižni. Gala je stigla jednog dana kad je u gradu još vladala slavodobitna vreva posle poraza nanesenog persijskoj vojsci, večnoj pretnji sa istoka, za kojom je usledila ženidba mladog cara Teodosija II njegovom prekrasnom nevestom. Teodosije je bio Galin bratanac i ona ga je volela. U to je vreme imao dvadesetak godina, a bio je blag i učevan mladić, dobar konjanik, ali na drugim poljima i više nego prilično nesposoban, međutim imao je nekoliko sposobnih vojskovođa i moćna persijska dinastija Sasanida upravo je otkrila da su legije Istočnog rimskog carstva još uvek i više nego dorasle njenoj vojsci. Teodosijeva zastrašujuće pobožna i mrgodna sestra devica Pulherija imala je najvećeg uticaja na vizantijskom dvoru. Na dvorovima govorkanja i ogovaranja cvatu kao nigde drugde. Pričalo se da Pulherija, uprkos svom naveliko razglašavanom devičanskom zavetu, i previše vremena provodi zatvorena nasamo sa svojim omiljenim svecima i bogougodnicima. Te su glasine, međutim, mahom poticale od nestorijanaca, Pulherijinih verskih protivnika – u razloge zavade s njima bilo bi prezamorno zalaziti – te se mogu sasvim lepo otpisati kao i glasine o Galinom rodoskvrnuću s bratom. Teodosije je presto Istočnog carstva nasledio 414, kad mu je bilo dvanaest godina. Pulherija, koja je tad jedva bila napunila petnaest, zvanično je proglašena za namesnicu svog brata i dodeljena joj je titula avguste, za koju se smatralo da je prosto prazna počast. Nedozrelo devojče prihvatilo se od tog časa vladavine i potom će delotvorno držati uzde moći nad uzavrelim i prebogatim Istočnim carstvom narednih trideset šest godina.
Njen brat, kako je odrastao i omudrio, nije bio budala, kao što već rekoh. Ni izbliza sličan Honoriju. Učevan, blag i human, voleo je da svojom rukom ispisuje prekrasne kitnjaste rukopise, te je otuda i stekao nadimak Teodosije Kaligraf. Svi su istočni carevi dobijali nadimke na takav način. Jedan je na primer imao zlu sreću da bude prozvan Konstantin Kopronim jer se na krštenju ukakio u krstionicu. Pod uticajem turobne, nenasmešene Pulherije carski se dvorac doslovce pretvorio u manastir. Svi su muškarci pobožno udaljeni iz ženskih odaja, a Pulherija je s mlađim sestrama Arkadijom i Marinom zavetovala prilikom dugog i zamršenog obreda u crkvi Svete premudrosti svoje devičanstvo Bogu. Na oltar su prinesene ispisane tablice od zlata i dragulja, kao svojevrsne menice nebesima. U roku od nekoliko sati ulični trgovci i torbari zbijali su na Agori prostačke šale o tome kako im žrtva i nije naročita pošto ionako sem Boga niko i neće njihovo devičanstvo. Što je bilo tužno ali istinito: careve sestre izduženih studenih lica, poprsja neporemećenog ičim makar nalik na grudi, nisu zbilja bile ukras svog doba. Budući da je s neodobravanjem gledala na svako udovoljavanje puti, Pulherija ni najmanje nije bila srećna kad je na njen turobni, prigušeni dvorac doplesala jedna nasmejana devojka, koja bez ikakve sumnje jeste bila ukras svog doba. Buduća carica, čije je čak i ime bilo prekrasno: Atenaida. Njen smeh, njene sjajne oči, živ duh i vedri osmesi, crna kosa što se presijavala padajući u talasima niz ramena, luk obrva, vitki izvijeni vrat, precrne trepavice ispod kojih su te gledale njene oči kao crni med. Njihanje njenih bokova dok bi se gizdavo udaljavala pošto te je upravo ućutkala nekom peckavom doskočicom promrmorenom narumenjenim usnama. Atenaida: najlepša devojka koju sam ikada video.
9 PRIPOVEST O ATENAIDI
I više nego lepotica. Nije dovoljna lepota da bi se muško srce ne samo osvojilo nego i zadržalo. Atenaida je bila mnogo više nego naprosto lepa. Na carski dvor je došla povodom jedne zakonske tužbe: puna žara i strastvenog prezira prema kršenju pravde, izvanredno rečita, kiptela je uzvišenim prezirom prema onima za koje je osećala da nastoje da je prevare za nasleđe koje joj po pravu pripada. A tek joj je bilo osamnaest. Otac joj je bio istaknut i izvrstan atinski učitelj filozofije po imenu Leontije. Govorilo se da u njemu plamti nešto od one čiste jasne svetlosti što je obasjavala Atinu pre mnogo stoleća, u onim danima kad su Likej i Akademija vrili od života i uzbuđenja. Posle Leontijeve smrti pronađena je oporuka kojom on sve ostavlja dvojici starijih sinova, a ni kršene pare kćerki koju je voleo više od ičega na svetu. Atenaida je najpre pokušala da razgovara s braćom, ali su je oni ismejali. Oduvek im je bilo mrsko što je otac voli više nego njih. Zato je ona došla na najviši sud u Istočnom carstvu, sam Sud carske pravde u Konstantinopolju, i izašla preda nj sama, bez ikakvog zakonoznanca ili pravozastupnika. „Nemam novca da unajmim nekog“, rekla je ona jednostavno i dostojanstveno, stojeći u prostoj beloj stoli prikupljenoj oko pasa tankim kožnim kaišem pred sudskim zakonoznancima koji su zinuli u nju. „Zato ću samu sebe zastupati.“ Njena tetka, ostarela Leontijeva sestra, skuckala je bila tek toliko srebra da devojka može da plati putovanje od Pireja do Zlatnog roga, i ništa više. Oporuka je ponovo pročitana pred sudom. Pošto je podelio imovinu na ravne časti među dvojicom sinova, Leontije je kćerki ostavio samo
lakonsku kodu: „Atenaidi ne ostavljam ni novčića, ona će imati dovoljno sreće na nekom drugom mestu.“ Atenaida se lecnula kad su pročitane te surove reči njenog oca. Onda se pribrala i počela da izlaže svoj stav. Ubrzo su poslali po Teodosija glavom. Car učenjak uživaće u takvoj jednoj predstavi. Na čudo okupljenih legata i sveštenika, većnika i pretora, to devojče zastupalo je svoj slučaj tečno i glatko kao najiskusniji, najslatkorečiviji znalac prava u toj bazilici. Atenaida je sasvim tačno poimala četiri velepoštovana odeljka rimskog prava: lex, ius, mos i fas. Navodila je s lakoćom i savršeno antičke autoritete: najmanje poznate carske odluke i propise, zakonik ius civile, koji je čini se imala u malom prstu, Ciceronove Orationes, Kvintilijanov Institutio oratoria, Ulpijanovu Digestu, Papinijanove Quaestiones, prašnjave poluzaboravljene pandekte, slabo rasvetljene i retko pominjane sporednije pasuse responsa iurisprudentium, čak i iz Demostenovog govora „Protiv Beota“, uz jednu učenu i iskričavu digresiju o tome zbog čega su argumenti velikog atinskog oratora i dalje istiniti, bez obzira na to što se grčko pravo krajnje razlikuje od rimskog. „Zakoni su, kao i ljudi, rođeni da bi umirali“, kazala je Atenaida, „ali je pravda večna.“ Da li je čarolija što je ućutkala sve okupljene sedobrade dostojanstvenike bila u njenom mekom jasnom glasu ili lepoti njene ličnosti koja ju je svu obasjavala, ili u tolikoj njenoj učenosti, to je nemoguće kazati. Možda u tome što se to sve troje tako neverovatno udružilo. Kako god bilo, ućutkani oni behu. Neki koji su tu sedeli na tvrdim kamenim klupama već su počeli da pomišljaju kako bi se lako bilo oženiti sirotom devojkom iz provincije, a neki drugi da kunu sudbinu koja ih je navela da odavno još daju bračni zavet koji ih i sad vezuje. Bilo je to nečuveno da jedna devojka bude obrazovana kao mladić, ali nju je učio sam Leontije, neortodoksan po svom gledanju na odgajanje dece kao i po izboru reči kojima je sročio oporuku.
Tankovijasta Atinjanka citirala je čak i hrišćansku Svetu knjigu iako nije bila krštena i iako joj je vaspitanje bilo u potpunosti pagansko. Navela je primer kćeri Salpadovih iz Četvrte knjige Mojsijeve: „A Gospod reče Mojsiju govoreći: Pravo govore kćeri Salpadove; podaj im pravo da imaju nasledstvo među braćom oca svojega, i prenesi nasledstvo oca njihova na njih.“ To mesto iz njihovog sopstvenog Svetog pisma bilo je tako malo poznato da se poviše umnih i učenih sveštenika brže-bolje popridiglo s klupe u potrazi za Biblijom u kojoj bi ga našli i pogledali. Pošto je konačno dovršila izlaganje, Atenaida je stajala ćutke čekajući presudu. Bude li sudska odluka protiv nje, ona će biti bez ijednog novčića izbačena na ulicu. Takva lepotica – jasno je kako će onda morati da se probija kroz život. Neki sedobradi dostojanstvenici su pipali po odeći za kesama da provere koliko solida imaju pri sebi. Mogli bi pohitati za njom i učiniti joj izvesnu ljubaznu ponudu već na stepenicama suda... Naposletku, pošto se prigušenim glasom posavetovao s najužim krugom pravnih savetnika, Teodosije ustade da izrekne presudu. Nakašljao se da pročisti grlo i odlučno pogledao naniže u devojku: „Nalazim da je Leontijeva oporuka pravična“, reče on. Prisutni su kasnije opisivali kako je, dok je izgovarao te reči, izgledao kao da izrasta dostojanstvom i ozbiljnošću. Kao da je za to kratko vreme u sudu s Atenaidom izrastao u muškaraca snažne ličnosti. Što i jeste bila istina: odrastao je, jer se prvi put u životu zaljubio. „Leontije, tvoj mudri i dalekovidi otac, imao je pravo“, nastavio je car. „Tebi nasleđe nije potrebno, ti ćeš i sama sasvim lepo napredovati.“ Atenaidine oči planule su mračnim gnevom, ali ona ništa ne reče. „Iz našeg ćeš suda otići bez novčića kao što si i došla“, kazao je Teodosije kao da bi da doda još više surovosti svojoj presudi. Dvorani su ga slušali gledajući devojku. Na njenom su se licu silovito mešali odlučnost i očajanje. Okrenula se da ode, bez ijedne reči.
„Ako međutim“, povika Teodosije za njom, ali sad blažim glasom, „pristaneš da budeš moja žena, sadašnje te siromaštvo neće toliko zabrinjavati.“ Atenaida zastade, mimo svake etikete leđima okrenuta caru, pognute glave. Tišina je u sudu bila tako gusta da se mogla nožem prerezati. Onda se devojka okrenu. Svaka bi druga u njenom položaju pristala istog časa, pala caru pred noge i rasplakala se od ponizne zahvalnosti. Atenaida, međutim, nije bila ma koja devojka. Zagledala se mladom caru u lice, kršeći ponovo sva pravila vladanja na dvoru. Vide tad da pred njom nije daleki simbol moći i veličanstva, pozlaćena ikona zaodevena u legendarni tirski purpur i blistava od bogolikog zlata, već čovek od krvi i mesa, mlad vižljast momak, nevinog lika, blagih crta, kratkovidog, ali ipak su te kratkovide oči bile pametne, šaljive i pune čežnje. Možda je videla i nešto od one melanholije i usamljenosti što uvek prate careve i vladare. U magnovenju je pomislila da bi tog čoveka mogla zavoleti. „Razmisliću o tome“, kazala je. I ne rekavši ništa više hitro je izašla iz suda, bez ijednog bakrenjaka u torbici. Lutala je ulicama Konstantinopolja kao u kakvom snu. Sve to... sve bi moglo biti njeno... Carica polovine rimskog sveta... Kako bi bogata i moćna bila. Koliko bi dobra mogla da učini. Morala bi, ipak, da se odrekne paganske filozofije, da odbaci hiljadu godina najistančanijih misaonih napora Grka i potčini se krštavanju, primanju azijatske mističke vere u čudotvorstva, krv i ljudsku žrtvu koju vladari sveta sad ispovedaju. Šta bi joj otac rekao? Njen otac koji je možda bio mudriji nego što je čak i ona znala.
Stajala je u samom srcu grada, na trgu Augustejon, s čije su četiri strane bile četiri veličanstvene građevine što kao da su simbolizovale ljudsku dušu u svoj njenoj plemenitosti i niskosti: od najuzvišenijih duhovnih sila reda u ljudskom srcu, pa do onih najmračnijih, htonskih. S jedne strane pružao se veliki kompleks Mega Palationa, carskog dvorca, i uz njega carski sud iz koga je Atenaida upravo izašla. S druge, ozbiljno sedište Senata. S treće, lepa stara Agija Sofija, crkva Presvete premudrosti. A sa četvrte Hipodrom, arena utrka ljutih suparnika, Plavih i Zelenih. Gotovo svakodnevno gradska sirotinja slegala se na Hipodrom da gleda svoje takmace u žestokom galopu, koji bi ponekad, usled polomljene kolske osovine, prerastao u prevrtanje kočija i ljudi izlomljenih udova sred pomamne vriske konja; ili bi posle pobede ovih ili onih izbile kavge i tuče, a mnogog bi sirotog, nasamo uhvaćenog pristalicu protivničkog tima saterali u neku vlažnu mračnu uličicu i za opomenu mu odsekli uvo, nos ili prst... Atenaida je gledala četiri ogromne građevine i pričinilo joj se da se okreću oko nje. Onda se prenula i pošla ka zapadu Srednjom ulicom, koja je kao svetlucava mermerna arterija tekla kroz grad – istinsko svetsko čudo. Devojka prođe preko mermerom popločanog ovalnog Konstantinovog foruma u čijem se središtu uzdizao osamdeset lakata visok stub od porfire, brodom donesen iz Heliopolja, Grada sunca u Egiptu. (O, i sad vidim sve to kao da mi je pred očima, suncem obasjano kao i svagda; ja, Prisk, znao sam to dobro, ali nikad, nikad ja više neću videti taj grad koji sam toliko voleo.) U postolju stuba pohranjeni su bili sekirica kojom je Noje sagradio Arku, košare sa ostacima hlebova kojima je Hrist nahranio gladne i, u znak poštovanja prema drevnijim običajima, Paladijum, Atinin kip iz Troje koji je u stari Rim doneo Eneja glavom. Na vrhu stuba, visoko u vazduhu gde samo ptice i anđeli lete, zagledan preko gradskih krovova bio je jedan drugi božanski lik. Telo je bilo Apolonovo, Fidijino delo, ali glava okružena sunčevim zracima bila je cara Konstantina, vladara nad svime pod nebesima. Tu je, činilo se, bila okupljena polovina gradskog življa. Naokolo je milelo mnoštvo kurvi i torbara, prodavačica ribe i smokava, oštrača noževa,
prodavača ptica pevačica, džeparoša, varalica i još goreg sveta. Družine dece kradljivaca bile su najgore, sjajnih okica i spretnih prstića ta su deca bila kao kradljivi puhovi koji skupljaju tajne zalihe da budu spremni za predstojeću zimu. U jednom prikrajku neki čovek promuklog glasa čitao je naglas očaranim nepismenim slušaocima sablažnjive dnevne novosti iz Svakodnevnih dela romejskog naroda.6 Na objavu da je tog dana rođendan nekom manje značajnom članu carske porodice svetina je bučno klicala, a „Zločine“, „Kazne“, „Venčanja“, „Razvode“, „Upokojene“, „Predskazanja“ i „Sramna dela“ gutala je otvorenih usta. Do suza ih je dovela vest o smrti blažene svete Tekle u Aziji, na nekom pustom mestu iza Nikopolja. U vreme progona hrišćana nju je jedan opaki idolopoklonički car bio bacio zverima u areni, ali su poštovaoci njenog devičanstva bacali cveće da umire zveri. Potom je Tekla bačena u jezero među pomamne foke, ali je njih sve pobila čudesna munja. Svetica se sama krstila u jednom jarku i posle je duže od stotinu pedeset godina živela u pećini hraneći se samo bobicama kleke. Bolesni, kljasti i slepi dolazili su joj tamo i ona ih je sve izlečila. Sad je prešla u bolji svet. Svetina se pobožno krstila i molila svetoj Tekli da ih pomene na nebesima. Zanimala ih je i priča o vrani koja je živela na tržnici nedaleko od crkve svetog apostola Jakova. Navodno je ta vrana, na sveopšte čudo, savršeno govorila latinski, i privlačila proroke izdaleka, ali ju je, avaj, motkom umlatio srditi obućar kome je stalno poganila tezgu. Ostale zanatlije s tržnice žestoko su pretukle obućara, a vrani su platili raskošan pogreb. Eto kakvim se zlopakim besmislicama oduševljava nepismen svet. Rulja se čas zagrcavala od užasa, čas zacenjivala od smeha, šireći oko sebe oblake smrdljivog daha: urbane mase u svoj svojoj grozoti.
U Rimu je postojao običaj da se tablice s raznim odlukama i nalozima vlasti, a potom i svojevrsna dnevna hronika gradskog života, ističu na mestima javnog okupljanja, naročito forumima. Ove tablice ponele su naziv Acta diurna populi Romani – Svakodnevna dela rimskog naroda, a u Rimu su ukinute kada je Konstantin preneo prestonicu na istok. (Prim. prev.) 6
Na drugoj strani stajao je na izokrenutom drvenom sanduku neki pobožni luđak i obraćao se malobrojnom ali žarko predanom slušalaštvu. Atenaida je zastala da čuje šta čovek govori i doznala da je njemu obznanjena tajna knjiga Elkazaja proroka, da je u pustinji sreo Sina božjeg, koji je visok devedeset šest milja, a korak mu je četiri milje dug, i prati ga njegova Sveta sestra, slično toliko velika; i još da on preporučuje da se kožne bolesti leče zemljom pomešanom sa žabljom krvlju i da se sušica isceljuje uzastopnim krštavanjem četrdeset punih dana. Atenaida je mislila na svoju lepu Atinu, Pindarovu u ljubičaste oblake zaogrnutu utvrdu, i videla je da su je pomračili i smenili ovi ogromni, vrevom ispunjeni, fanatični gradovi na istoku; atinsku veru, veru u razum i javni dokaz, zatamnili su tuđinski kultovi i čudna mistička obožavanja, skrovite ekstaze u skučenim sumračnim kapelicama ispunjenim tmušom i mirisom tamjana. Potom je prošla dalje preko susednog Teodosijevog foruma, pored Amastriona i Valensovog akvedukta i crkve Svetih apostola. Posle nekog vremena zašla je s glavne ulice u mračnije gradske uličice, idući ka severu, pored zapuštene male kolonade dostojanstveno imenovane Portik trgovaca lećom, a onda pored jedne još oronulije, zvane Portik pisara i knjižara. Ovde su se prodavale sočne priče najniže vrste zvane romani, taj najplebejskiji i najbezvredniji književni oblik, nad kojim nijedna muza ne lebdi i koji nikad nikakvog ugleda neće steći. Atenaida je preletela pogledom prljave korice knjiga – prostačkih povezanih listova, a ne otmenih starinskih svitaka. Jedan musav, mastilom isflekan prodavač sirotinjskog lika pokušao je da joj utrapi Istinite i zapanjujuće pustolovine bludnice Lubricije po svim zemljama i u podzemnom svetu, ali je Atenaida brzo skrenula pogled i žurno se udaljila. Odatle se spustila ulicom Drška vrča do prolaza Tri ptice, pa pohitala ulicom Neizvesne sreće, pored krčme Kod tužnog slona odakle su pijanci zviždali za njom. Odbila je njihove pozive da svrati na kupu vina i zastala tek kad je stigla do Česme četiri ribe da se malo osveži, pitajući se kakve li su grozne kletve urezane na zlatnim pločicama zakucanim naličjem naviše
na dnu česme, da samo dusi mogu da pročitaju šta na njima piše. Po česmi je bilo koješta nažvrljano, uglavnom razbludni prostakluci, ali se Atenaida ipak nije suzdržala da ne pročita poneki: „Amarilis je radodajka... Silvije sisa đoku... Kresnuo sam krčmaricu Kod tužnog slona...“ Išla je dalje na istočnu stranu grada sve do Zlatnog roga i tu je videla usidrene velike lađe, savijenih crvenih i plavih jedara izbledelih od soli, nad kojima su kružili galebovi i s kojih su laki brodići prenosili žito, platno i amfore do pristana uz obalu, gde su lučki radnici dovikivali jedni drugima prostote. Potom se ponovo okrenula ka zapadu, pa zastala da predahne naslonivši se na jedan zid i trljajući umorno prašnjavo stopalo s koga je sazula sandalu. Neki čovek joj spusti ruku na rame i prignu se da joj promrlja na uvo, zapahnuvši je vonjem vina: „Daću ti debelu pečenu prepelicu ako mi daš, ili čak i dve, hoću, srce, svega mi.“ Atenaida obu sandalu i ispravi se stresavši njegovu ruku s ramena kao dosadnu muvu: pred sobom je videla jednog neobrijanog izvitoperenog stvora tupavog pogleda, nižeg od sebe, koji se pohotljivo smeškao gledajući naviše u nju. „Prepelicu?“, ponovi ona, potpuno zbunjena. „Ma daću dve, hoću svega mi, sad kad te vidim spreda, takvu svu pravu, gordu i slatku.“ Slina mu pocuri niz neobrijanu bradu. „Možeš da mi budeš kao mlađana ženica jedan satak. Eno tamo uz ulicu je moja zalogajnica, pa možemo iza.“ Trznuo je glavom da pokaže, a pljuvačka polete. Atenaida se pribi uza zid. „Možemo iza, žena mi je otišla na pijacu“, objašnjavao je. Noge kao da su mu podrhtavale od uzbuđenja, a glas mu je dobio čudnu boju. Ruke su mu se micale ispod tunike. „Savijem te preko hlebne peći, hoću svega mi, zadignem ti suknje, prođem rukom kroz tu divnu garavu kosu.. Devojka oseti da će joj pripasti muka. Najednom se čovek okrenu i podiže ruku braneći se od mršave starice koja ga je napala štapom, sipajući najgadnije zamislive psovke. Atenaida
pokri rukama uši, ali je svejedno i dalje čula i muškarca i ženu kako se besramno grde. Psovali su pogano i jedno i drugo, ali on ipak poče da se povlači pred njenim štapom, pa se napokon dade u trk i umače preko ulice u masnu i mračnu prčvarnicu. Žena spusti štap na ulicu pa se presamiti predišući. Atenaida ju je bojažljivo gledala. Naposletku žena ispravi škripave stare kosti i odmeri devojku zdravim okom – drugo je bilo mlečnobelo. „Gde ti je pratnja, curo?“, upita ljutito. „Ne možeš sama lunjati ovuda. Kô janje u šumi s vucima.“ „Ja sam... ja sam sama“, reče Atenaida. „Ludo mlado“, brecnu se starica. Čeprkala je nešto po starim vunenim krpama u koje je bila obučena pa izvuče odnekud kiflu: „Dam ti za bakrenjak.“ „Nemam ni pare“, odmahnu Atenaida glavom. Žena je pažljivije pogleda. „Šta se desilo s tobom?“ „Ne mogu da ti kažem.“ „Hm. Imala si flnog mladog i bogatog muža, a onda se on jedne večeri kasno vratio kući i zatekao te s jermenskim robom uvaljenim između tvojih bedara, s dupetom okrenutim mesecu.“ „Naravno da nije!“, zgrozi se uvređena Atenaida. „Ionako se to tebe ne tiče.“ „Hm.“ Starica prelomi kiflu, natrpa čitavu polovinu u zborana usta, pa poče da žvaće što je bolje mogla jedinim preostalim sekutićem. „Izgledaš iznureno“, progunđa punim ustima. Devojka obori pogled niza se. „Malo sam umorna“, reče. Starica je malo porazmislila, a onda tutnula drugu polovinu kifle Atenaidi u ruku. „Evo, mila.“ Krkljavo se nasmejala. „Ko bi rekô da ću ja nekom da udeljujem milostinju!“
Atenaida pređe pogledom od prljave vunene kape koja je pokrivala staričinu retku sedu kosu pa do njenih kvrgavih ispucalih stopala. „Ajde, ajde“, reče stara žena, „moraš da jedeš.“ I tako devojka prihvati kiflu i poče polako da jede. Iznenadilo ju je koliko je bila ukusna. „Onaj pekar dole niz ulicu da mi hleba svako jutro, Bog ga blagoslovio.“ Devojka klimnu glavom. „Živiš u blizini?“ Starica se široko osmehnu pokazujući jedini zub, žut kao slačica. Pokazala je preko ulice ka nadlučenom prolazu gde je bio jedan mali zavežljaj uredno uvijen u smeđi vuneni pokrivač. „Eno moje kuće“, reče vedro. Atenaida joj se osmehnu. „Hvala ti na hlebu.“ „Nema na čemu, milena.“ Dok se devojka udaljavala, starica viknu za njom: „Dobro bi ti bilo da odeš u Metanoju, curo moja. Sad je Kuća pokajanja jedino mesto za tebe.“ Atenaida je išla gradom čitavo popodne. Bila je žedna, ali joj je pritekao još jedan od bezimenih siromaha, slepi beznogi prosjak koji je sedeo kraj česme svetog Irineja, i pozajmio joj svoje staro okrnjeno lonče da može da se napije. Potom je ušla u mračnu pećinu crkve svetog Stefana i pri treperenju sveća videla čuvenu ikonu Bogorodice Pamakaristos – Radosti Pune – sa spokojnim licem nekoga ko je daleko od nedaća i kala i ovog grada i ovoga sveta. Pozlaćen, crvotočinom načet ram iz koga je to lice gledalo bio je sav pokriven otiscima narumenjenih usana konstantinopoljskih kurvi koje su svaki dan dolazile vođene ljubavlju prema Presvetoj. Štovale su je kao svoju rođenu, tiho joj se obraćale kao rođenoj majci koja sve vidi s nebesa, ostajale satima da kleče u tamjanom prožetoj tami crkve, nacrvenjenih usta, izubijanih očiju, još noseći na sebi zadah znoja poslednje mušterije. Atenaida je posedela na stepenicama crkve razmišljajući o prevrtljivosti sreće i željna jednog zrelog sočnog grozda da se okrepi, kad
ispred stepenica stade pozlaćena kočija s upregnutom belom mulom na kojoj je bila grimizna oprava. Jedan od šestorice prekrasno građenih nubijskih robova – koji su u to doba bili u modi – što su peške pratili kočiju, odeveni u besprekorne bele tunike, priđe da otvori vrata i iz kočije izađe jedna velevažna gradska gospa, jedna od onih koje u svom velelepnom gradskom domu drže bezbrojne „šaptače“, što će reći nage mlade robove koji gospu razonođuju, prinose joj bademe i ušećereno voće i šapuću joj hvale i slađane besmislice u biserom optočene uši. Ova je gospa bila zaogrnuta veličanstvenim plaštom od svile modre kao noć, protkane zlatnom žicom i biserom kojima su bile izrađene slike čudotvorstava i stradanja gospinog omiljenog sveca Polikarpa, episkopa Smirne. Tri izvezene slike prikazivale su ga vezanog za kolac, preklanog mačem i konačno spaljenog. Vez je bio izvanredan. Gospa je imala kod kuće još mnogo takvih vezenih ogrtača sa slikama iz žitija raznih njenih omiljenih svetaca, a najidealnije je bilo ako su dotični još bili i mučenici. Uopšte je ona volela da njeni vezeni sveci budu mučenici jer su onda zlatom i biserom rađene slike smrti bile još upečatljivije. Najdraži joj je možda ipak bio ogrtač svetlozelen kao mlado proleće na kome je bilo prikazano dramatično stradanje Ignjatija Antiohijskog, koga su za vlade cara Trajana bacili u Koloseumu lavovima. Gospa je uvek jedva čekala 17. oktobar, kad se slavio ovaj svetac, te je mogla da ogrne svoj plašt a da to ne bude ni najmanje nedolično niti tašto. Prsti su joj bili okićeni debelim zlatnim prstenjem s dragima kamenjem ili emajlom, a u jednom prstenu, unutar malog medaljona, bio je uvojak kose Jovana Krstitelja, svetle kao lan. Bila je to zaista, zaista velevažna i velepobožna gospa. Samo što je kročila na prvi stepenik crkve, koju je inače veoma izdašno darivala, dok su joj dvojica robova pridržavala skute ogrtača, kad pred nju drsko iskorači nekakva ulična devojka. Gospa izvi svoje prefinjeno iscrtane obrve. Atenaida pruži ruku i zausti da progovori, ali joj ne bi dozvoljeno. Gospa je odmeri od glave do pete pa se oholo okrenu od nje. Atenaida ponovo iskorači pred nju i pogleda je pravo u oči.
Velevažnu gospu to razbesne. „Sklanjaj mi se s puta, devojčuro! Kako se usuđuješ da me tako gledaš!“ Devojka se meko osmehnu. „Uskoro će doći dan kad se ti nećeš usuditi da pogledaš u mene.“ Velevažna gospa okrenu se svojim robovima i zabezeknuto reče: „Ova cura mora da je luda! Ili verovatnije pijana. Sklanjajte mi je s puta.“ „Upamti me“, reče Atenaida, i dalje tiho, iako ju je jedan naočiti rob već bio čvrsto uhvatio za mišicu da je odvuče u stranu. „Dobro mi pogledaj lice i upamti me.“ I protiv svoje volje gospa pogleda drsku prostakušu, lepuškastu na neki kurvanjski plebejski način, a potom je, na svoj silni jed i razdraženost, ustanovila da ni za vreme najdirljivijih i osećanjima nejbremenitijih trenutaka službe u crkvi svetog Stefana ne može ispred očiju da otera savršeno jasnu sliku devojčinog lica. Smrkavalo se kad je Atenaida ponovo kročila na ogromni trg pred carskim dvorom i videla gde u njegovim visokim prozorima gore svetiljke, dok je večernja svežina padala oko nje. Savila je ruke oko sebe pa sela na ugao jedne sporedne uličice i zamislila se. Nije mogla da priđe tim veličanstvenim vratima da bi molila. Ne još. Ne još, iako je ovaj grad bio divlja šuma puna vukova. Tek kad su zvona na sabornoj crkvi odzvonila ponoć, i kad na ulicama gotovo nikog više nije bilo sem kurvi, lopova i noćne straže – vigiles koji su sedeli zgrbljeni oko mangala, umotani u ogrtače, s dugim zašiljenim štapovima, i sami često i pogani i pijani kao ljudski talog na ulicama na kojima su čuvali reda. Nije to bilo dobro mesto za samu devojku. Naposletku ona upita jednog stražara za kuću zvanu Metanoja. Pošto joj je uputio jedan razbludan predlog na koji se ona ne udostoji da odgovori, on joj preko volje pokaza put. Posle nekoliko minuta hoda Atenaida dođe pred vrata jednog niskog zdanja pored crkvice u nekakvoj pokrajnjoj uličici. Krotko je kucnula na vrata. Malo posle na njima se pomeri jedna ploča i u prozorčetu se pokaza žensko lice.
Atenaida ništa nije morala da kaže. Vrata se smesta otvoriše i ona uđe. Provela je tu sedam dana, među prostitutkama u kući Metanoja, Pokajanje, o kojima su se bez reči i s beskrajnom dobrotom starale monahinje, često visokorođene kćeri plemića i vlastelina koji nisu bili voljni da zadaju sebi truda i spreme im miraz da bi mogle da se udaju. Atenaida je jela i spavala i čavrljala s prostitutkama mladim i starim, izmoždenim, povučenim od sveta ili još nasmejanim uprkos svoj prljavštini i strahovitoj nepravičnosti dotadašnjeg njihovog kratkog života. Neke su imale na sebi žive rane ili ožiljke od noža zadate im u pijanstvu, ili modrice koje im je ostavio poslednji muškarac koji ih je kupio pre nego što će konačno, pobunjene, uteći u ovo pribežište. Atenaida im je ispričala svoju jednostavnu priču, a one su njoj ispričale svoje izbacujući teret ispreturanim rečenicama, dok su se njene oči širile od užasa. Saznala je i previše za tih sedam dana. U suton naredne nedelje stala je pred ogromne dveri carskog dvora, lepa ali sasvim nepoznata devojka, u jednostavnoj beloj stoli. Koliko je samo slugu, evnuha i komornika raznih stepena prošla govoreći svakom ponaosob „Car glavom me očekuje“; koliko prezira, neverice, podsmeha, nestrpljenja, ravnodušnosti. Potrajalo je satima pre nego što su je uveli u jedan vestibul i rekli da sačeka. Uskoro k njoj uđe jedan čovek koji zatvori za sobom vrata i pogleda u nju. Mlad čovek, ljubazan, još željan svega, koga je čekalo da nauči još mnogo šta. Jezik mu se bio vezao, pa zato Atenaida priđe njemu. „Nisi li znao da ću se vratiti?“, reče tobože mrzovoljno. „Zar sam imala ikakvog izbora?“ „Ja sam..započe on. „Ja...“ Pa bojažljivo uze njenu ruku među obe svoje. „Nisam znao, ali sam se nadao da hoćeš.“
Ostarelom i kostobolnom, ali još revnosnom u svojoj veri, episkopu Atiku naloženo je da pouči mladu paganku osnovama hrišćanstva da bi bila krštena i mogla se potom venčati. Preneraženi episkop ustanovio je da ta pametna i rečita devojka, lepa kao neka od onih demonica što su mučile svetog Antonija u tebanskoj pustinji, već poznaje ne samo osnove hrišćanstva nego i mnogo više. Preneražen je bio jer je devojka očigledno, mada je već čula i razumela jevanđelje Gospodnje, propovedano savršeno jasno i prema najčistijem učenju, porazmislila o njemu i ipak ga odbacila kao neistinito ostajući u blaženom neznanju o smrtnom grehu u kom živi i prekoj potrebi da bude od njega očišćena krvlju Jagnjetovom! Atiku je bilo naloženo da ne zadire preduboko te je samo ponovo prošao kroz suštinska učenja Istinite crkve, sa samo kratkim, mada žestokim digresijama o groznim i kletim verovanjima arijanaca, monofizita, nestorijanaca i drugih na pakao osuđenih jeretika, tako da je devojka i sama bila u stanju, mada potpuno bezizražajno i bez imalo pobožnog žara, da ih ponovi dovoljno tečno. Krštena je u dvorskoj crkvici, gde joj je dato hrišćansko ime Elija Evdokija umesto izrazito paganskog Atenaida. Posle krštenja su čuli jednu gospu iz carske svite kako kaže da je to živa šteta, jer je Atenaida zbilja lepo ime, na šta ju je Pulherija, careva sestra mrgodnog lica, ošinula pogledom od koga bi se sasušio i libanski kedar. Već narednog dana gospa je otišla iz carskog dvorca. Evdokija je sve, pa i svoje novo ime, prihvatala s milim osmehom i spokojem, ali nasamo ju je car, šaputalo se, i dalje zvao Atenaida. Venčao ih je sedmog dana juna leta Gospodnjeg 421, u veličanstvenoj bazilici svete Sofije, patrijarh Epifanije. U crkvu su došli raskošno izrezbarenom i pozlaćenom kočijom koju su ulicama Konstantinopolja vukla četiri upregnuta belca. Povorku su najavljivali heraldi i fanfare, a narod je navirao zasipajući ulice pred carskim mladencima cvećem i mirisavim travama, ovenčavajući kipove i nadvratke
na njihovom putu mirtom, ružmarinom, bršljanom i šimširom, u svečanom obredu ovenčavanja grada. Teodisije je bio u zlatotkanoj odeždi sa smaragdnim svilenim pojasom i purpurnoj obući, a Atenaida u dalmatici protkanoj dragim kamenjem, dok su joj u crnoj kosi sijali biseri iz Indije. Izašavši iz carske kočije prošli su dostojanstvenim, ozbiljnim korakom kroz crkvu obasjanu mnogim svećama, ispunjenu pojanjem u slavu Boga. U svečanom skupu bila je i Atenaidina skromna porodica – ona dobra stara tetka koja joj je dala novac za put do Konstantinopolja i, na čuđenje mnogih, ona dva starija brata koja behu onako tvrda srca kad se rešavalo pitanje očeve oporuke. Sad su sedeli pri začelju i u neverici gledali kako im se sestra udaje za cara. Postiđeni i sjajna oka u sumračnom prostoru ogromne crkve, žalni i puni kajanja, priznavali su u srcu da im je sestra bolji čovek i rajskija duša nego što će oni ikad biti. Od tog su joj dana bili odani, i to ne tek zato što je postala carica. Među ozbiljnim sveštenicima i đakonima, sred zvuka pojanja i mirisa tamjana, dok je služena sveta tajna braka i simbolični obred krvi u srebrnoj kašičici, dva caričina brata bila su u srcu radosnija neko iko drugi. Sestra ih je osvojila, kao što će u godinama što dolaze osvajati i tolike druge, dobrotom a ne silom. Nažalost, tako je retka ta strategija. Carski mladenci stupili su pred oltar i patrijarha Epifanija, prstenjem okićenog i s dugom namirisanom kosom. Patrijarh se okrenuo ka purpurnim plaštevima i krunama izloženim na plišanim jastučićima, pa blagoslovio ogrtače pre nego što su ih vestitores podigli i zaodenuli njima carske mladence, pričvrstivši ih zlatnim kopčama. Patrijarh stavi krunu na glavu mladoženji, pa potom mladi, govoreći: „U ime Oca, i Sina, i Duha svetog.“ A pastva je odgovarala: „Slava Gospodu na nebesima, mir narodu njegovom na zemlji!“ Car i carica se tad okrenuše i prođoše ponovo kroz crkvu, između redova najplemenitijih i najbogatijih stanovnika Konstantinopolja. Među njima beše i jedna velevažna i velepobožna gospa u ogrtaču prekrasno
izvezenom, na kome je vez prikazivao grozne muke i smrt dvojice blažene braće Prima i Felicijana, svetaca mučenika. Gospe oko nje coktale su i zamerale da vrla gospa izgleda kao da je namerila da zaseni caricu samu. Uistinu, nije od toga pretila prevelika opasnost jer velevažna i velepobožna gospa nije zapravo bila tako privlačnog lika kao što je sama volela da veruje. Kad mladenci naiđoše, carica kao da malo uspori i prodorno se zagleda vrloj gospi u lice, pa se osmehnu. Gospa se tako uzbudi što ju je glavom carica tako zapazila i izdvojila da ciknu i pritisnu maramicu na usta, pa dobi takav napad da su morali brže-bolje da je iznesu na pokrajnja vrata i umiju svetom vodicom. Posle obreda se car i carica vratiše u dvorac, gde su, okruženi naoružanom stražom i evnusima, ušli tajnim prolazom na zavojito stepenište kojim su sišli do veličanstvene carske lože na severnoj strani Hipodroma. Teodosije načini znak krsta nad svojim vernim podanicima, a sto hiljada duša uglas zavika: „Živeo nam car! Bog nek poživi caricu!“ Usledila je potom velika svadbena gozba u dvorcu, gde su car i carica sedeli jedno uz drugo na uzdignutom postolju. Princeza Pulherija morala je sad da sedi na nižem mestu. Ona je jela vrlo malo, pila nije ništa i mrgodila se sve vreme. Kad je jedna mlada robinja slučajno naletela na nju, princeza je opako uštinu za mišicu. Potom je usledila svadbena himna. Jedan dvorski pesnik kome su se naročito divili u Rimu doplovio je naročito za ovu svečanu priliku. Njegovo je ime bilo Klaudije Klaudijan, rođen u Aleksandriji. Zalazio je već u godine, ali ga je nepomućeno nadahnuće i dalje služilo te su mu sročenija bila dugačka i kitnjasta kao i uvek. Nekoliko gostiju izvinilo se i udaljilo od stola za onih sat vremena koliko je deklamovanje potrajalo i, gle čuda, ne vratiše se. Navodim samo prefinjene završne stihove himne, pre kojih je Klaudijan s uhićenjem opevao kako će devičanska čednost mlade carice biti prevladana u svadbenoj noći što je upravo pred njom. Tad pošto vam usne i udovi počinka nađu,
Združenih duša usnućete i Morfejeva svita umiriće vam buru daha. A kad ružoprsta Zora zatekne vas gde počivate S rukom u ruci među zgužvanom posteljinom, Na počivaljci još toploj od carskog zavođenja, Svežim će mrljama tirskog grimiza oplemenjene biti te plahte. Kad je konačno završio i obrisao preznojeno čelo, zaorio se gromoglasan pljesak. Koji dan pošto je sklopljen carev brak s mladom lepoticom, jedna stara prosjakinja u sporednoj ulici na severnom kraju Meze otkrila je da je neka budala s više para nego pameti preko noći sakrila vreću suvih zlatnika u onom smeđem vunenom pokrivaču na kome je ona spavala. Sačekala je nekoliko dana da vidi hoće li neko doći s pretnjama po svoj novac, ali se niko ne pojavi, te ona zaključi da je Bog hteo da je obaspe blagoslovima tek pošto bude prekoračila šezdeset godina života, i da su tajni i čudesni zbilja putevi Njegovi, i da je novac sad njen. Njime je mogla da iznajmi sebi stančić iznad pekare svog prijatelja i da udobno proživi ostatak svojih dana. Isto tako je slepi beznogi prosjak koji je po ceo dan sedeo i po svu noć drhturio kraj Česme svetog Irineja, jedne večeri dok se umotavao što je bolje mogao tanušnim ogrtačem oko mršavih ramena i molio da stane prohladni vetar što je duvao od Azije, osetio kako ga za ruku hvata nečija vitka meka ruka. Slep, trgnuo se od čuđenja u svojoj nevidelici. Ruka je držala njegovu nežno ali čvrsto. „Ko si ti?“, šapnuo je promuklo, pokušavajući da slepim očima prozre tamu. „Magdalena? Ili Mati Božja presveta?“ Podigli su ga u kočije i povezli ulicama, a ta devojka ili anđeo, ili Bogorodica sveta, sedela je uz njega ali nije progovarala. Prošli su kroz neku kapiju u dvorište, jer je kloparanje točkova po kamenom pokockanom tlu
odzvanjalo od zidova. Onda su ga izneli iz kočije, i oprali, i rane mu namazali uljem i povili, i polegli ga da počine u uzanom sobičku ali pod toplim pokrivačima da ne zebe. Sutradan je neki momak, koji je mrzovoljno rekao da mu je ime Brah i da radi tu u bolnici za siromahe, izneo starca u osunčano dvorište visokim zidovima zakriljeno od vetrova s mora, i tu je on, u toj luci, presedeo ceo dan u radosnom čuđenju, sve dok veče nije donelo slatki miris jasmina.
10 PUT U JERUSALIM
I ja sam je poznavao. Jer u to sam vreme, osim što sam i dalje obavljao posao glavnog pisara u službi comes sacrarum largitionuma 7 (uveravam vas da ta služba ni izdaleka nije toliko velikodostojnika kao što bi se po nazivu moglo zamisliti), bio takođe uzdignut na dostojanstvo pisara u Sacrum consistoriumu, što će reći da sam vodio zapisnike o svemu što se zbivalo na Carskom veću. Pošto sam tu nekoliko godina marljivo služio, nije bilo nečuveno da se neki od značajnijih senatora, pa i sam car, okrenu ka meni da razrešim slučaj narušenih pravila većanja ili da me upitaju postoji li raniji primer za ovu ili onu carsku odluku ili proglas. Vremenom se, zapravo, počeo sticati osećaj da ja i nisam tek puki pisar već više cenjeni savetnik. Iz tog su me razloga često odašiljali na zapadni dvor, bilo da se on u tom trenutku nalazio u Raveni, Mediolanumu ili Rimu, te sam tako bio prisno upućen u sve što se u to doba događalo na dvoru. Činima mlade carice i sâm sam bio podlegao. A koji muškarac i ne bi? Jednom me je, sećam se, zatekla dok sam hitao kroz mermerom popođen hodnik kasneći, što nije bio moj običaj, na sastanak Carskog veća tog jutra jer sam se bio duže nego inače zadržao vršeći nuždu. U glavi sam još opominjao sebe da ubuduće jedem više sočiva, kad carica stade i osmehnu mi se, i razveja sve misli o urednoj stolici i jedenju sočiva. Usporih korak, a ona zatraži, najslađim, najumilnijim glasom, da pođem i napišem jedno pismo koje će mi kazati u pero. „Tvoje preosveštano veličanstvo“, zablebetah ja, „s radošću bih, zaista, ispunio što mi nalažeš ali... ali ja...“
U Rimskom carstvu comes sacrarum largitionum upravljao je carskom blagajnom, odnosno bio neka vrsta ministra finansija. (Prim. prev.)
7
Jedan kobni pogled u te krupne tamne oči i bio sam izgubljen. Znajući da će me snaći strahovite grdnje jer sam izostao s Carskog veća, svejedno sam krotko pošao za njom u njene lične odaje da napišem to pismo, zamišljajući reči koje će kliziti kao med s njenih usana u moje pero. Srce mi je jako tuklo. Ta je žena bila veštica, čarobnica najneodoljivije vrste. Tkalja snova iz kojih ne želite nikad da se probudite. I znala je to, naravno. Usne joj zaigraše, jer bilo joj je zabavno to što sam se tako mucajući i beznadežno zaneseno povinovao svakom njenom hiru. Mogla je da mi naredi da se ispnem na prag visokog prozora i bacim se na zemlju tri sprata ispod nas i ja bih je poslušao. Nije mi to naredila, naravno. Ponosita jeste bila, i tašta zbog svoje lepote – a koja žena i ne bi bila, ali okrutna? To nije. U okrutnom svetu, na okrutnom, prevrtljivom dvoru, Atenaida okrutna nikad nije bila. Ona je ljudski rod volela velikodušnim i nenameštenim obiljem osećanja. Počela je da govori. Moje pero je zadrhtalo i ja počeh da pišem. Kad sam kasnije otrčao da se najpokornije izvinim carskom komorniku, visokom evnuhu Nićiforu koji se nikada nije smešio, on samo odmahnu rukom na kojoj su dugački prsti bili iskićeni pečatnim prstenjem. „Carica te je već opravdala“, reče. „Tvoja služba bila je jutros potrebna na drugom mestu.“ Niko se drugi ne bi potrudio da spase skromnog dvorskog službenika grdnji, ali Atenaida je bila takva: voljena zbog dobrog srca koliko i zbog lepote. A to dvoje retko u žena dolazi zajedno. Ludo sam je voleo. Drugi pisari i službenici opako su me ismevali zato što sam je obožavao. Takav je bio carski dvor i njegovi žitelji uoči dolaska Gale, Aecija i njihove nevelike pratnje, svega nekoliko meseci pošto se car oženio Atenaidom. Bila je noć bez mesečine kad su oni stigli pred silno utvrđenje s moćnim
zidinama od crvenog egipatskog granita i unutrašnjošću raskošno ukrašenom porfirom iz Ptolemaide8 u Palestini, atičkim mermerom, damastnim zastirkama iz Damasta, slonovačom i sandalovinom iz Indije, svilenim brokatom i porcelanom iz Kine. Dvorac iz bajki, u kome su čak i noćne posude bile od čistog srebra. Izbeglice iz Zapadnog carstva dočekane su s velikom ljubaznošću – Gala je Teodosiju bila tetka, kćerka njegovog dede cara Teodosija Velikog, a prečista Pulherija možda se malo i divila Gali kad je doznala da je princeza pobegla glavom bez obzira da se izbavi od nečednih saletanja jednog muškarca. Dodeljene su im dakle odaje koje behu među najlepšima u dvorcu, s pogledom na sunčano more, tako drugačije od sumornih močvara oko daleke Ravene, i obasuti su darovima, zlatom, draguljima i skupocenim odelima. Svemu se tome Gala radovala, dok Aecije možda i nije bio toliko oduševljen, ali je ćutao. U Konstantinopolju je on bio i ranije, i dobro mu je bio znan taj grad. U suton narednog dana neko mi odlučno pokuca na vrata. Bio sam zauzet jednim dosadnim ali neophodnim poslom za komesa carske blagajne – ili drugim rečima rečeno, sabirao sam stupce brojeva. Priželjkivao sam da postoji neki znak... glupo je i reći, ali znak za ništa, kao što postoje brojke, koje označavaju nešto. Jedna posebna brojka koja označava da nešto nema nijedno. Dokono sam ispisivao na rubu lista kružiće koji označavaju odsustvo, prazninu, ništicu. To bi mi nekako olakšalo zbrajanje. Bila je to blesava zamisao, ismejali bi me zbog nje, a i ovako su me već drugi pisari dovoljno ismevali što sam tako neumereno odan carici. „Napred“, rekao sam ne osvrćući se ka vratima. Neko uđe i stade uz mene. I dalje nisam dizao pogled, ali je to prisustvo bilo tako snažno da na kraju pogledah ko je to.
Današnja izraelska luka Akra, koja je pod vlašću dinastije Ptolemeja nosila ime po njenom osnivaču Ptolemeju Soteru. (Prim. prev.)
8
Bio je to moj učenik. Moj dragi đak koji mi je toliko nedostajao, ozbiljna oka, visok i vitak. Dvadesetpetogodišnji vojskovođa! Nesvestan šta radim, brže-bolje sam ustao i zagrlio ga, protivno svakoj dvorskoj etikeciji, jer pedagog niska roda ne bi smeo nepozvan ni da pristupi plemiću niti da mu se prvi obrati, a kamoli da ga zagrli, ali Aecije i ja smo jedan drugom uvek bili više nego sluga-učitelj i gospodar-učenik. Uzvratio mi je srdačnim zagrljajem, a plave su mu oči sijale ljubavlju, i možda osmehom zbog sećanja na sve one duge zajedničke sate provedene u učenju, koje je on mrzeo. Odmakli smo se za korak da pogledamo jedan drugog. Lepo je bilo što je na dvoru, pa makar to bilo i nakratko. Njegovo snažno i mirno prisustvo ulivalo je spokoj u tom svetu koji kao da su stalno spolja opsedali sve jači vetrovi promena, a iznutra gušila nezdrava isparenja slabosti i bezumlja. Vesti iz Ravene, o caru Honoriju, nisu bile dobre. Aecije je sve to stoički izdržao, ovaj žilavi, čvrsti mladi čovek, postojana pogleda, nepokolebljiv, kao granitni stub ledenu tuču. „Dakle“, reče on držeći mi ruku na ramenu i gledajući naniže u mene, „sad radiš ovde u Konstantinopolju?“ „Godine kad sam bio pedagog su se svršile, ispratio sam svog najizuzetnijeg, mada lenjog učenika u veliki svet – verujem da se tačno sećaš lekcija iz logike? I njenih triju kategorija: pokazivanja, ubeđivanja i sofistike?“ „Ni sam nemaš još ni trideset godina, a govoriš kao nekakav prestareli pedant već“, reče Aecije i pljesnu me po mišici. „Već govoriš kao nekakav prestareli pedant“, popravih ga. „Nepravilno je završavati rečenicu prilogom.“ Osmehnuo se. „I ono malo logike što sam bio naučio odavno sam zaboravio. Osim toga“, dodade, a osmeh mu ugasnu, „veliki svet u koji si me ispratio samo se retko povinuje njenim zakonima.“ Skrenuo sam pogled ka prozoru i svetlucanju Zlatnog roga. Galebovi su nisko kružili u sumraku.
„Pošto si ti otišao na granicu da učiš vojnikovanje, mene su s Honorijevog dvora odaslali na istok. Ovde je mirno.“ Ponovo sam pogledao u njega. „Ali šta je s tobom? Ja nemam nikakvih drugih velikih novosti, ali šta je s tobom? Šta je novo?“ „Čuo sam da se car oženio. To je poprilična novost, po mom mišljenju.“ „Ah, da“, rekoh. „Atenaida.“ „Govoriš o njoj kao što bi čovek govorio o svojoj voljenoj.“ „Psssst!“, uzrujah se ja. „Nemoj tako nešto čak ni šapatom da izgovaraš!“ On se nasmeja, a ja se namrgodih. Baš je to lepo što se on ne boji ničega, ali mi siroti pedagozi imamo na carskom dvoru da strahujemo od mnogo čega. „Dakle ta Atenaida – Evdokija trebalo bi da kažemo“, reče on, „rekao bih da je vrlo lepa?“ „Hm. Zaključi sam kad je budeš video.“ I dalje sam se mrgodio. „Vratiće se za dva dana iz carskog letnjikovca.“ „Šta još ima novo?“ Slegnuo sam ramenima. „Ništa više. Dovoljno si pametan da znaš da ovakvi smerni pisari kao sâm što sam nemaju nikakve novosti. Dok međutim vojskovođe...“ „Hteo bi da čuješ moje novosti?“ „Naravno“, klimnuo sam glavom. Aecije malo razmisli pa uzdahnu, izvuče iz senke jednu rasklimatanu stoličicu i sede. Pošto je dugo nešto premišljao, napokon progovori. „One poslednje godine u postaji na Dunavu, u Viminacijumu...“ „Stani, stani!“, zavikao sam žurno oštreći guščje pero. „Zapisivaćeš ovo?“, upita on. „Svaku reč. Radi onog dana kad...“ Aecije podiže obrve. „Letopisi Priska iz Panija?“
„Znam da nisam Tacit“, rekoh postiđeno, „ali...“ Spustio je moćnu šaku na moje rame i kazao: „Ne budi tako siguran. Živimo u zanimljiva vremena.“ Pogledi nam se sretoše. Obojica smo dobro razumeli mračnu ironiju u njegovim rečima. Položih ruku na kosu ploču mog pisarskog stola, zamočih pero u mastilo i zastadoh čekajući. „Vesti iz postaje na Dunavu, dakle“, poče on. Radovalo je moje dane da viđam Aecija, svog dragog učenika, u crvenoj odori vojskovođe, na beskrajnim svečanim većanjima, koja je podnosio s velikom trpeljivošću, budući čovek od dela kakav je bio. „Dostignuća mu prevazilažahu godine njegove, a postojanost ličnosti njegove prevazilazaše dostignuća mu“, kako je kazao sveti Georgije Nazijanski. Ispunjavao je svoju dužnost u Carskom veću kao što je i na bojnom polju. Granica je zasad bila mirna, nije bilo nikakvih većih vojnih pohoda, a osim toga, letnje doba, kad se vojevalo, ionako je već bilo pri svršetku, te je on stoga poslušno zauzeo svoje mesto u širokom polukrugu u čijem je sedištu predsedavao Teodosije, a s jedne i druge njegove strane nizali se, prema svom činu, njegovi senatori, doglavnici, vojskovođe i episkopi. Iza tog srca carske uprave dvor je kipteo od evnuha, robova, sluškinja, smešnih ceremonijala, velikodostojničkih zvanja, visokih počasti. Komes carske blagajne, kome sam ja u to vreme bio neposredno podređen, nosio je jedno od jednostavnijih državnih zaduženja. Dva dana po dolasku putnika iz Ravene, carica se vratila na dvor pošto je nedelju dana provela kraj svežih vodoskoka u vrtovima carskog letnjikovca u Hijeronu, koji je veoma volela. Letnjikovac se nalazio na uzvisici gde se Bosforski moreuz spaja s Crnim morem, hlađen ćarlijanjem povetarca i posebno prijatan pred kraj suvog i užarenog leta, kad čak i glasanje zrikavaca zvuči ogrubelo i kao zagušeno prašinom. Bio sam tamo, ja, Prisk. Tamo sam bio, smerni nezapaženi dvorski pisar, kad su se prvi put srele njihove oči, njihovi pogledi ošamućeni,
opsednuti. U Triklinijumu s devetnaest počivaljki. Aecije i Atenaida oboje behu tako puni samopouzdanja, tako samouvereni mimo svojih mladih leta, mada svako na svoj način. I tu ja videh kako ih izdade svako samopouzdanje, sva samouverenost. „Princeza Gala Placidija i magister militum zapadnih legija Aecije“, najavio je komornik. U blagovaonicu je stupila prva Gala, za njom Aecije. Gala i Teodosije učtivo su se osmehnuli jedno drugom, potom joj je car prišao pa su se poljubili. Aecije je stao kao ukopan u mestu. I Atenaida isto. Jer u tom joj se času ukazalo šta je to prava ljubav. Celo njeno biće kao da je sunulo ka njemu i u munjevitom očajanju njoj sinu: Ovo je čovek koga volim, koga ću uvek voleti. Šta sam to uradila, jao? Gledao sam ih kako se izbegavaju čitave te zime. Kako im samo to što se ugledaju pričinjava najslađi i najžešći zamislivi bol. Jedva da bi jedno drugom progovorili i reč. Kad je s dvora otputovalo diplomatsko poslanstvo sasanidskog persijskog carstva, Aecije je, na iznenađenje ponekih, pošao s njima i ostatak zime proveo negde na istoku. Atenaida se činila nekako čudno odsutna za jednu mladu nevestu; ali je bilo i trenutaka kad se preglasno i odveć javno, što je bilo pomalo stidno, hvalila kako joj je muž predivan. Žene koje se previše hvale svojim muževima obično im nisu odveć verne, ali su ljudi u njenom slučaju te hvale pripisivali urođenoj velikodušnosti i toplini njene naravi. U proleće je objavljeno da će carica poći na hodočašće u Jerusalim. „A iako su putevi kroz naše carstvo sasvim sigurni“, objavio je Teodosije, „caricu će pratiti prva kohorta carske telesne straže pod zapovedništvom vojskovođe Aecija.“ Car je visoko cenio mladog vojskovođu, a ponos ga je nagonio da za vojnu pratnju svojoj voljenoj ženi odredi najbolju četu.
Bilo je to nešto najbolje i istovremeno najgore što je uopšte moglo da se dogodi. Vreme koje će njih dvoje provoditi zajedno, i još po naređenju njenog muža! To nije moglo a da ne donese još bola. A ipak su njih dvoje može biti potajno priželjkivali taj bol. Želi li ljudsko srce da bude srećno ili prosto želi da oseća, mnogo, snažno, silno? Bez obzira na to šta oseća? Išao sam tad s njima, i video sam sve, i nisam zapisao ništa... ali sada... u ove potonje dane, kad sam jedini ja ostao od te hrabre i prelepe čete... sad istina može da se ispripoveda. Carica je s pratnjom stupila na carski brod ukotvljen na krotkom moru u luci Prosferion, kojim su prešli preko Bosforskog moreuza na azijsku obalu, gde ih je narod dočekao kličući i mašući grančicama masline i mirte. Tu su obedovali s namesnikom zlatnog grada Hrisopolja. Neki su među sobom zapažali da su carica i vojskovođa mrski jedno drugom jer jedva da bi se i poglednuli, a još manje razmenili koju uljudnu reč. Kad bi bili primorani da se nađu zajedno u kakvom užem društvu, oboje su držali oči oborene i govorili ispotiha kao da se nečega pritajeno stide. Produživši ka istoku prešli su provinciju Bitiniju i dospeli do Nikomedije. Carica je putovala u kočiji, Aecije s vojnicima jahao pred njom. U Hijerapolju je carica okupala svoje lepe udove u toplim, lekovitim sumpornim izvorima, a potom pošla da obiđe manastire na azijskom Olimpu i vodi duge, učene razgovore s tamošnjim kaluđerima, posle kojih su oni ostajali zapanjeni i smerni, a mlađi, u kojima je krv još bila vrela, obožavali su mladu caricu do granice greha idolopoklonstva. Jednako su je svesrdno dočekali zatim u Smirni i Sardisu, Efesu i svim velikim gradovima uz jonsku obalu, i na jug sve do Pamfilije u send Taurusa, i dalje do Seleukije i Tarsa, gde je rođen sveti pregalac, apostol Pavle. Prividno lagodno putešestvije iz zadovoljstva imalo je zapravo potajni državnički cilj da učvrsti ljubav naroda, crkve i upravljačkih klasa širom Levanta prema mladom caru i njegovoj prekrasnoj mladoj ženi, i da razaspe ozračje carskog prisustva tako da bude znano i uvažavano nadaleko od konstantinopoljskih zidina.
Posle više nedelja putovanja dospeše carica i pratnja do uzavrele Antiohije, „trećeg grada u Carstvu“, u kom su vrveli izmešani Grci, Krićani, Sirijci, Jevreji, Persijanci, Jermeni. Čuvene antiohijske mermerom popločane ulice izgradio je Irod Veliki, i u tom je gradu skovana i prvi put izgovorena reč hrišćani. Atenaida se u Antiohiju zaljubila na prvi pogled. Obišla je Apolonov hram u kome su se venčali Antonije i Kleopatra, a koji su u međuvremenu dopola razorili sledbenici vere što ju je i sama sada ispovedala, i htela je takođe po svaku cenu, po prašini i vrućini, kroz beskrajne četvrti udžerica načetanih po okolnim brežuljcima, da ode i vidi zloglasni Dafnin gaj, gde su se na stotine prostitutki još bavile zanatom „u slavu boginje“. Za večerom je carica održala veličanstven govor prema trenutnom nadahnuću, nepripremljen unapred, o slavnoj prošlosti grada, navodeći stih iz Odiseje: υμετερης γενες τε και αιματος ευχομαι ειναι – ponositim se srodstvom dičim s vašom lozom i vašom krvlju. To uvek naiđe na lep prijem kad neki strani velikodostojnik ustvrdi da ga s domaćinima veže zajedničko poreklo. Narednog dana putnici pođoše iz Antiohije ka jugu i veličanstvenom Jupiterovom, Venerinom i Bahusovom hramu u Balbeku, ali su po caričinom naređenju skrenuli ka jugu, u pustinju, prateći svet što se u stotinama slivao s brda da vidi jedan proizvod vere znatno drugačije od one što je podigla gordi hram u Balbeku: proslavljenog pustinjaka Simeona Stolpnika nedaleko od sela Telanisa. Tu su, u treperavoj jari Sirijske pustinje, Atenaida, Aecije i pratnja videli svojim očima slavnog sveca gde sedi navrh svog trideset lakata visokog stuba, gde je sedeo već deset godina i presedeće još dvadeset. Mnoštvo vernika sedelo je pak na zemlji oko podnožja stuba, i u čudu gledalo naviše u svetački lik, i sakupljalo vaške što su padale odozgo s njegovog prljavog, ispoštenog tela da bi ih odneli u odeći kao svete relikivije, nazivajući ih biserima Gospodnjim. Atenaida i Aecije ne behu voljni da sakupljaju bisere. Potonjih su godina mnogi oponašali Simeona. Pronosile su se vesti o njegovom velikom delu pokajanja, o prikazivanju mržnje prema sebi, o
visoko uzdignutom samouniženju, kao što se i zadah njegovog neopranog tela jamačno širio dolinom. Čak je i u Ardenskoj šumi u dalekoj Galiji neki lombardski đakon probao da sledi njegov primer sve dok mu njegov trezveni biskup nije kazao da ne budali. Nedaleko od Simeona sedeo je Danilo Stolpnik, koji se isprva bio smestio na prilično malenom stubu, ali je onda jedan bogati dobročinitelj dao novac da mu se podigne veličajan dvostruki stub. Danilo je uspeo da pređe s prvog stuba preko mostića od dasaka ne okaljavši stopala ovozemaljskim prahom i tako je sad sedeo i molio se, i ispuštao izlučevine, i hvalio Gospoda. Do hrama u Balbeku stigli su izvečeri. Opusteli hram uzdizao se ponosit i paganski u poznoj rumenoj svetlosti što je još padala na pustinju. Tu se oni podiviše kedrom zakrovljenom Karakalinom portiku, čudesnim mermernim mozaicima na podu, reljefu Jupitera Heliopoljskog i, iznad svega, stubovima Jupiterovog hrama pred čijom je veličinom zastajao dah i kojima nije bilo ravnih u svetu: četrdeset lakata visoki, a devet im je lakata iznosio obim. Verujem da im nikad neće ni biti ravnih, među svim delima i u svim danima ljudskim. Jedan kamen u temeljima hrama težio je preko stotinu hiljada oka. Znanje o tome kako se seku i pomeraju takve divovske gromade već iščezava sa ovoga sveta. Nikad više nećemo biti svedoci tolike veličanstvenosti. Hram Venere, boginje ljubavi i lepote, sad je bio pretvoren u baziliku posvećenu svetoj Varvari, devici i mučenici. U obližnjem gradiću šaputalo se da se drevni obredi još služe u omeđu hrama, na gnev hrišćanskih vlasti, ali uz potajni pristanak svetovnijih sila, i da su ti nemi kamenovi i dalje svedoci obožavanja prastarih bogova prirode, prastarih čak i u poređenju s Olimpljanima koji su ih prvi nadvladali – Astarte, Atargatis i Bala, koji je mrkim okom šibao svoje vernike punih dve hiljade godina pre nego što je Hrist kročio zemljom. Svega vek ranije Euzebije je pisao da su ljudi još dolazili tu da se „spajaju“ pred oltarom boginji u čast. Muževi i očevi dopuštali su ženama i
kćerima da se javno prodaju prolaznicima i vernicima u slavu tajanstvene boginje ljubavi, a neki su čak nalazili pohotno zadovoljstvo gledajući svoje ženskinje tako razvraćeno. Po celu su noć pevali, pili i igrali uz varvarske bubnjeve i frule. Duša Balbeka nikad nije bila hrišćanska po svojoj naravi. Bilo je to mesto žrtvene krvi i sveštene ljubavi. A zar i može to dvoje jedno bez drugoga? Nije u drevnim verama bilo nikakve blagosti. Krv se neobuzdano lila po ovom kamenju. „Anat, sestra Balova, gazila je do kolena, do vrata, u ljudskoj krvi“, kaže jedan prastari tekst. „Ljudske joj šake ležahu oko nogu, proletahu oko nje kao skakavci. Ljudske glave vezivaše ona sebi oko vrata, a šake oko pasa. Ruke umivaše u krvi što joj tecijaše oko nogu do kolena...“ U Balbeku su, međutim, bogovi izgleda bili smrtni: rađali se i bili obožavani; dostizali vrhunac moći i silni su im hramovi podizani; a kasnije, kad bi ljudi prestali u njih da veruju, sahnuli su i umirali, i novo pokolenje smrtnih bogova dolazilo je na njihovo mesto. U svoje će vreme i Hrist umreti zauvek na zemlji. Niko od putnika u caričinoj povorci nije prozborio o mislima što su ih obuzimale u Balbeku, ali su se tu pozadugo zadržali. I naposletku Jerusalim, Sveti grad Ciona. I taj je grad Atenaida veoma volela i zadržala se tu duže nego što je možda bilo prikladno jer muž ju je čekao u Konstantinopolju i bilo je krajnje vreme da mu se ona vrati u postelju. Najpreča je njena dužnost sada bila da mu podari sina. Jedna carica i nema druge svrhe do te u svom životu. Bila je to njihova poslednja noć u Jerusalimu, pre nego što siđu s te svete gore na obalu u Cezareju i zaplove ka domu. Carica je sama šetala po terasi skromne gospodske kuće u kojoj je boravila, gledajući dole na Gehenu, dolinu Šeola, gde su u starini Jevreji bacali svoje pokojnike u zadimljeni ponor da sagore. Iza te Doline podzemnog sveta pirkali su blagi povetarci od Getsimanskog vrta na Maslinovoj gori. Iz senki na terasu kroči još nečija prilika, još je neko hteo da udahne svežeg vazduha pre nego što se povuče na počinak. Umalo se nisu sudarili.
Oboje su ustuknuli za korak, pa se zagledali jedno u drugo s istim onim zaprepašćenjem kao kad su se prvi put ugledali tri meseca pre toga. Njihove oči, krupne i sjajne, behu nevine pod sjajem meseca na istoku. A onda su kao mesečari koraknuli ponovo jedno ka drugom u toj toploj baršunastoj noći. Iz maslinjaka na suprotnoj strani doline dopre prodoran, opominjući krik neke ptice, a mesec je zlatan plovio nebom pred kraj leta, iznad omaglice i praha što su se podizali s vršenog žita i spaljivane pleve. Ćutali su. Nespretno, kao nedorasli momčić i devojče... Nije moguće kazati ko je zapravo koga poljubio. Usne su im se takle. Oboje su se borili da se ne prepuste toj želji, ili pre potrebi da se dodirnu. Oboje su bili ponositi. I oboje su poraženi. Posle poljupca razdvojili su se i dugo se gledali. Ćutali su. Minuti su proticali. Nijedno se nije micalo. Nijedno nije moglo da se makne. U zoru su se otputili iz Jerusalima ka obali. Aecije i Atenaida jahali su razdvojeni, pognutih glava, ćutljivi, kao dvoje ljudi koje je skoro zadesila velika žalost. Gala je znala. Gala je videla, probojnim svojim očima, istog časa kad su se vratili. Brak i preživljene nevolje omekšali su, može biti, Galino srce. Materinstvo ga je omekšalo sasvim izvesno i ona sad nije kao pre s prezirom primala tuđe slabosti, već više sa sažaljenjem. Njene su oči jasno videle njihov živi bol: kako su se nerado, a ipak toliko rado, tako žudno, obretali u istom društvu, sputani surovim okolnostima i krutom dvorskom zvaničnošću. Gala se držala kao žena zaljubljena u čoveka koji voli drugu: tužno se osmehivala, i ćutala. Možda je razabrala da je to nešto zajedničko njoj i Aeciju, što su osuđeni da podnose ceo život: oboje su voleli nekoga koga na ovom svetu nikad neće moći da imaju. Očekivalo bi se možda da je između Gale i Atenaide zavladalo ogorčeno gloženje ili nešto još gore, ali nije bilo tako. Između Pulherije i Gale pak odnosi su bili onoliko topli koliko je careva sestra, doživotna
devica vazda stisnutih usana, uopšte bila u stanju da smogne i prema jednom drugom biću od krvi i mesa. Što se tiče Pulherijinih osećanja prema Atenaidi, u njoj su neizbežno kiptele ljubomora i odbojnost koje je prikrivala pod velom pobožne suzdržanosti. (Ne goni tobož čedne ćudorednost već ljubomora. Oni koji su kadri, čine. Oni koji nisu, ti se mole.) Ali hladna zelenooka Gala, ona je možda u Atenaidinim osećanjima prema Aeciju videla sliku svojih sopstvenih. Videla je možda takođe sirotu devojku prerano udatu za nekoga ko joj je bio drag, ali koga nikada neće zaista voleti, a ona je u sebi imala toliko ljubavi da će joj to u životu doneti samo nesreću. Kakvi god bili Galini razlozi, ona je prema mladoj carici, čija se narav tako mnogo razlikovala od njene, uvek pokazivala samo dobrotu. Dvadeset šestog dana avgusta 423. iz Rima dođe glasonoša s novostima koje ih sve uzdrmaše. Car Honorije preminuo je od kapi, a uzurpator Jovan podigao je legije u Iliriji i bespravno se uspeo na presto Zapadnog carstva. Aeciju kao da je laknulo što konačno mora da pođe. „Neprijatelji Rima ne umanjuju se brojem“, primetio je on oporo. „Mora se ratovati.“
11 BERBERSKA OBALA U PLAMENU
U znak žalosti za carem Honorijem sve su radnje u Konstantinopolju bile zatvorene nedelju dana. Car Teodosije zapovedio je da se čak i trke dvokolica otkažu, što umalo nije izazvalo pobunu. Tako se naposletku Gala s Aecijem vratila u Rim, a njen četvorogodišnji sin uzdignut je na presto. Od malih je nogu Valentinijan pokazivao da je više povukao na ujaka nego na oca; žalosno nasleđe. Mali car je bio lenj, lakom, nezreo, razmažen i svirep. Otrovne glasine tvrdile su kako se Gala sama potrudila da joj sin bude glup pružajući mu samo loše obrazovanje i razdražujući mu živce sujeverjima. Mada se nazivao hrišćaninom, Valentinijan je bio opsednut najmračnijim čaranjima i gatanjima. Kriviti njegovu majku za ove nedostatke u dečakovom obrazovanju moglo se samo iz neobaveštenosti i pakosti: Gala je u hrišćanskog Boga verovala ozbiljno i istinski. Nije ona bila sklona blebetanjima haruspika što gataju sred mrlja prosute krvi nekog goluba niti ikakvim drugim opsenarskim klopkama paganstva na izdisaju. U doba kad se verski žar glasno ispovedao na sve strane a istinske bogom nadahnute ljubavi i dobrote nije bilo gotovo nigde – što će reći, u doba kao što su i sva druga na ovom svetu – Gala se, koliko god bila nemilosrdna i ohola, celog života predano posvećivala veri zvanično priznatoj u Carstvu. Osim toga, ta zla ogovaranja zanemarivala su jednu važnu činjenicu: Valentinijan je bio dovoljno glup i iskvaren da sam otkrije radosti crnog mađijanja. Kako god bilo, kao jedini zakoniti naslednik prestola Zapadnog carstva taj dečkić urokljiva oka svečano je krunisan i zaogrnut carskim purpurom, a njegova majka postala je stvarna vladarka na Zapadu.
Nekoliko godina potom Carstvo je živelo u neuobičajenom i trepetnom miru, izuzev što je pretrpelo jedan težak gubitak, prekonoć činilo se, a propali su svi pokušaji da se izgubljeno povrati. Žitnice na severu Afrike Carstvu su oteli Vandali. Nenadano, vrelog juna 429, čitava Berberska obala je planula. Vandali su bili germanski narod konjanika, koji se odnedavno naselio na jugu Španije, ali je sačuvao neutoljenu glad za osvajanjem i razaranjima. Za svega jedno pokolenje, kako je izgledalo, oni su ovladali umećem i gradnje brodova i plovidbe, usvajajući ga od pokorenog španskog življa. Iz svog kraljevstva Vandaluzije, ili Andaluzije kako su ga nazivali Berberi, oni su preplovili moreuz, pregazili Mauritaniju i ognjem i mačem nasrnuli na dragocena žitna polja u Numidiji i Libiji. Rim se našao potpuno zatečen. Kao da niko sem Aecija nije shvatao kolika je to katastrofa. Pričalo se da je on, čuvši vesti, samo seo, pepeljast u licu, stežući desnicom zglob levice, i nije progovorio čitavo pola dana. Carski dvor, imućna vladalačka klasa i brbljiva rimska svetina nastavljali su život slepo, nesvesni da se krvav oblak polako primiče iz daljine preko neba. Naredne godine vandalska vojska zaputila se ka istoku preko Magreba, namerna da „osvaja sve do kapija izlazećeg sunca“. Gradovi su jedan za drugim padali pred vandalskom pomamom. Pričalo se da se za vedrih noći videla afrička obala kao obasjana silnim svetionicima sve od Tingisa do Leptis Magne. Leto 432. zateklo ih je u opsadi Hipo Regijusa. Trećeg meseca te strašne opsade, kad su u gradu izgladneli ljudi umeli da se poubijaju oko jednog pacova, sveti Avgustin Hiponski, jedan od moćnih glasova crkve, sklopio je oči u ruševinama sveta za kojim je čeznuo i od koga je strahovao. Upokojio se dvadeset osmog dana avgusta, sa sedamdeset dve godine života. Nekoliko nedelja potom grad je zauzet i spaljen do temelja, ali su Avgustinova dela i njegova biblioteka nekim čudom spaseni: dve stotine
trideset i dve knjige, i pride još traktati i komentari, epistole i homilije, i dva besmrtna dela – Ispovesti i Božji grad. Godine su proticale, vandalski osvajači prisvojili su severnu Afriku, a mladi i kolebljivi car Valentinijan se kolebao. Aecije se zalagao za to da se pođe u preotimanje rimske žitnice od osvajača, i zalagao se najpre sa žarom, a potom razbešnjeno. Kad se Gala saglasila s vojskovođom i počela da nagovara sina da nešto preduzme u tom pravcu, paranoidni slabić u pubertetu pobunio se protiv njih oboje, rekao da im on nije sluga, otvoreno odbio da uradi bilo šta u vezi s Afrikom i otpremio Aecija u progonstvo. Neće to biti poslednji put da Aecije pronađe pribežište na vizigotskom dvoru u Tuluzi. Valentinijan je u međuvremenu izmolio mir pod beščasnim uslovima od Gejseriha, naprasitog i razvratnog vandalskog poglavara koji je nekad bio talac na rimskom dvoru sa svojim mlađim bratom Berihom, koji je još odavno stradao nekakvim „nesrećnim slučajem“. Gejserih je bio žestok i krvožedan i svagda je uživao u prizorima krajnje svireposti i ponižavanja. Naročito je voleo da gleda žene primorane da se pare sa životinjama u tobožnjem prikazivanju antičkih mitova: divljeg bika koji predstavlja Zevsa s nagom ropkinjom vezanom za točak, koja predstavlja Evropu. Gejserih je možda verovao da će pokazujući zanimanje za takve razonode prikazati svoju sklonost ka uzvišenoj kulturi klasičnog sveta. Onizak rastom, govorio je malo, i imao je muka da spava sa ženama na normalan način, a i kad bi se primorao na to, radio je to s mržnjom. Na uznemirenost mnogih, vandalsko kraljevstvo u severnoj Africi pod vladavinom tog čudovišta postalo je neopoziva činjenica. Rimski prihodi i sredstva kojima je Rim raspolagao time su se još smanjili. Rimske ulice bile su sve punije odrpanih i gladnih izbeglica uteklih pred vandalskim bešnjenjem po Africi u majušnim brodićima koji su se iz Numidije i Mauritanije gegali preko Sredozemnog mora da bi pristali na obalama Italije. Sve više gladnih očajnika, a sve manje žita, ali narod je i dalje živeo slep i nesvestan, i nije želeo da vidi mračan i krvav oblak koji je gotovo već ispunio celo nebo.
12 PRINCEZA I ROBINJA
Godine su protkale i Valentinijanova sestra Honorija odrasla je u mladu ženu. Kako je dospela u taj burni uzrast, s još nepunih šesnaest leta, Honorija je ispoljila svoju pravu narav, a njeno ime pokazalo se kao smešno neprikladno za ovu okorelu ljubiteljku uživanja. „O, nepriličnog li imena!“, zapisao je u letopisu jedan crkveni čovek. „Jer nikad ne beše ženskog čeljadeta toliko besramnog u putenim prohtevima kao princeza Honorija!“ Nije na skromnom pisaru kao što sam ja da iznosi mišljenje, ni ovakvo ni onakvo, o njenom ponašanju, ali mnogi su drugi letopisci osećali drugačije i opisali je kao „putenu demonicu“, „sukobu što raspaljuje muškarcima telo da bi im sažegla dušu“, pa čak i kao bludnicu vavilonsku, koja najavljuje smak sveta. Suzdržaniji bi zapisali da nisu u stanju da se nateraju na opisivanje grozota o kojima su se naslušali u pričama o njenoj pohotljivosti i izopačenosti, pa se onda otisnuli u opširno opisivanje besramnih pojedinosti. Kakva god da je istina o princezi Honoriji, ja kao nepristrasni istoričar moram bez snebivanja da zabeležim ono što sam o njoj čuo. Kćerka sumornog Flavija Konstancija i njegove čedne i ispravne žene Gale Placidije, Honorija je rođena 422, tri godine posle svog brata, te joj je dakle 437. bilo tek petnaest godina. Čini se da ju je u životu zanimalo samo troje: da ulepšava svoje telo, da privlači na sebe pažnju i muškaraca i žena, i da udovoljava svojoj puti. Ne može se zamisliti veća razlika između majke i kćeri nego što je bila između Gale i Honorije, te su pametnjakovići na dvoru govorili da je Gala kćerku mora biti začela ne sa Flavijem Konstancijem, plemenitim koliko god da je ćutljiv i mrgodan bio, nego s nekim nezasito pohotljivim bogom iz paganskog panteona. Možda joj je Zevs došao u vidu zlatne kiše, kao Danaji, ili labuda, kao Ledi. Jer Galina je kćerka, baš kao i Ledina, Jelena Trojanska, bila muškarcima neodoljiva,
zbog svoje lepote koliko i zbog očevidne požudnosti. I kao i Jelena, i ona će pokrenuti niz događaja pogubnih i tragičnih, pružajući raskošnu zabavu bogovima koji nam se gore na nebesima bezdušno smeju. Tužnu priču o Troji nebesnici poznaju kao Gnev Ahilov, a mi ljudska bića pamtimo je kao Smrt Hektorovu. A ako ne otac Zevs, onda je Honoriju s čednom i oholom Galom možda začeo veliki bog Pan, ili neko od nižih faličkih božanstava, neki satir iz njegove pratnje, dok je ona snila, ledena u svojoj pribranosti i samoobuzdavanju. Različitost između majke i kćerke bila je ogromna i često zapažana. Lepota kod žene nije dovoljna da svede muškarca na zaljubljenu budalu. Žene kojima to uspeva takođe umeju da nesumnjivo stavljaju do znanja, treptanjem i neskretanjem svetlucavih očiju pred muškarčevim pogledom, crnim kolom opcrtanim bezdanim jezerima između trepuški, pućenjem narumenjenih usana, nežnim dodirom vrhovima prstiju po njegovoj mišici, saginjanjem da dohvate na primer maramicu, pri čemu će se ukazati vrtoglavi pogled na slatke voćke grudi s napetim rumenim bradavicama – eto takve žene osvajaju muškarce, kao što rekoh, lepotom i otvorenom čulnošću. Iz tog su razloga, kako nas je sveti Avgustin opominjao, „žene najgora klopka koju je đavo postavio muškarcima“, a i sama Biblija upozorava: „Sva su zla mala u poređenju sa ženskim zlom.“9 Sve je te sitne bludne varke Honorija odlično razumela još od najranijeg uzrasta, i čim je spolja počela da pokazuje prve znake ženstva, već je, ako je verovati dvorskim govorkanjima, počela da zahteva od robova da je telesno zadovoljavaju. Ni Agripina ni Mesalina ne behu tako razvratne kao ona. Na dvoru u Raveni, koji nije patio od prekomerno uzvišenih vrlina, a na kome je bilo dvadesetak hiljada robova, od kojih je svaki bio primoran da izvršava sve što gospodar ili gospodarica zatraže od njega, Honoriji nije pretila oskudica slugu koji će zadovoljiti njenu požudu.
Navedeni stih je 19. stih 25. glave Knjige premudrosti Siraha sina Isusova, koja je obuhvaćena katoličkim ali ne i pravoslavnim kanonom. (Prim. prev.)
9
Još sablažnjivije je bilo to što je princeza putena zadovoljstva nalazila podjednako sa ženama kao i sa muškarcima. Kao Sapfo sa Lezbosa, čija su dela, Pristojnosti hvala, mahom izgubljena za potomstvo, Honorija nije ljubav posvećivala samo muškarcima nego, i odveć velikodušno, čitavom čovečanstvu. Pričalo se da postoji neko ko je posebno odgovoran za buđenje te silne žudnje za zadovoljstvima u princezi Honoriji. Jednog je dana s pijace robija u Aleksandriji u njene lične odaje došla nova robinja, po imenu Sozostris, što na staroegipatskom znači prosto sestra i uobičajeno je ime koje se iz blagonaklonosti daje robinjama. Među drugim imenima za robinje ima i takvih koja izražavaju i više od blagonaklonosti, i podsećaju one koje ih nose da je svrha njihovog postojanja da zadovolje svoje gospodare kad god ovi to zatraže, na primer Žudnja, Poljubac, Zadovoljstvo, Voljena, Poželjna. Ispostavilo se da je Sozostris po svojoj vreloj naravi mogla da nosi ma koje od ovih imena, samo Što je „sestra“ možda bilo dvosmislenije, jer su gospodari mnogo koje robinje nalazili izopačeno zadovoljstvo u tome da noću u postelju pozovu „sestru“. Sozostris je imala osamnaest ili devetnaest godina, a bila je vitka, tamnoputa i veoma lepa. Svima je znano na kakvom su glasu i Egipćani i Egipćanke; u antičko doba, pre dolaska Hrista, U Egiptu je bila rasprostranjena krajnja raskalašnost i žene su po čitav dan išle ne samo golih nogu nego i obnaženih grudi, a uveče su sedale za sto s mužem i njegovim prijateljima i drsko učestvovale u razgovoru kao da su pameću ravne muškarcima! Pune oble dojke pružale su ponosito da ih gleda kome god je volja, a primamljivost tamnih bradavica čak su i pojačavale prefinjenim nanošenjem rumenila i druge kozmetike! Ali ja se udaljavam od suštine priče. To o Sozostris i princezi Honoriji čuo sam od jednog drugog pisara na dvoru u Raveni, koji je to opet čuo od same Egipćanke kad ju je odveo u postelju i izvukao mnoga razvratna i odvratna zadovoljstva slušajući njene priče o uživanjima u naručju i žena i muškaraca; takva su to izopačena vremena bila. I mada je tačno da Fama, boginja što pronosi
glasine, nikad nije ni toliko hitra ni toliko nepouzdana kao kad iznosi na tržnicu ono što pripada u ložnicu, slutim da ima žalosne istine u prizorima što ih je pred moju zgranutu maštu izneo taj besramni pisar skaredno podrobnim opisivanjem. Mnogo sam puta od tada prevrtao te slike po glavi iz puste želje da utvrdim ima li u njima istine i koliko, te mi se sad čini kao da sam i sâm prisustvovao tim zgražavajućim prizorima. Princeza Honorija običavala je da se kupa i uveče i ujutru, a posle kupanja da leži poluusnula dok joj robinje trljaju telo mlakim uljem namirisanim ružinim laticama. Ubrzo je zapaženo da se ovaj zadatak dodeljuje isključivo Sozostris, dok ostale robinje bivaju otpuštene. Štaviše, i preko dana su između gospodarice i robinje razmenjivani pogledi koji kao da su svedočili o nečemu više od puke naklonosti prema vemoj sluškinji, pre zapravo o nekakvoj nedopuštenoj i potajnoj strasti, potkrepljivanoj jedva primetnim osmesima u javnosti; bila su to nema podsećanja na zadovoljstva od prethodne noći i iščekivanja zadovoljstava što slede naredne. Ponekad su se, pričalo se, iz princezinih odaja posle mraka čuli krici čudni ušima onih koji su pretpostavljali da se takvi zvuci od žene mogu čuti samo dok joj muž ukazuje pažnju na koju ga brak obavezuje. Zaista, ako je verovati boginji Fami, najgora dvorska strahovanja bila su sasvim osnovana. Već prve večeri kako je stupila u službu princeze Honorije, Sozostris je počela da joj utrljava zavodljiva ulja mrmljajući tiho kako je tom umeću ona veoma vična. Ostale robinje pomogle su mladoj princezi da izađe iz vode u kojoj se kupala, umotale je u mekano platno, prenele do široke, jastučićima postavljene ležaljke, položile potrbuške i brižljivo izbrisale. Tada je Egipćanka donela činiju s mirišljavim uljem, odlila malo u udubljeni deo princezinih leđa, pa lepim, tankim smeđoputim rukama počela da ga utrljava u vrat i ramena, leđa i slabine. Potom je, na iznenađenje ostalih robinja, zavukla ruke pod meko belo platno što je skrivalo princezinu čednost i počela da trlja i glatke bele guzove. Nekoliko trenutaka potom platno je potpuno skliznulo i bešumno palo na pod, a princeza je ostala potpuno naga i izložena, ali njoj to kao da
ni mrvicu nije zasmetalo. Na silno čudo i prepast njenih robinja, koje ni u snu ne bi snile da se drznu na takvu slobodu s jednom ličnošću od carskoga roda, Sozostris je izlila tanak zlatni mlaz ulja među princezine butine, u tom trenutku doduše još čedno spojene, a potom je, bestidna Egipćanka, s mudrim osmehom na usnama, sela kraj gospodarice umesto da ponizno kleči kraj njene ležaljke kao što je nalagao običaj. Na njoj je bila duga bela tunika, ovlaš prikupljena oko struka crvenim platnenim pojasom. Da bi lakše sela uz princezu, mada joj niko nije rekao da to sme da uradi, Sozostris je tuniku povukla gotovo do kolena, otkrivajući duge glatke noge, pokazujući lepe kožne sandale, unakrst zapertlane visoko oko listova kao kod raskalašnih bludnica iz Subure. Nagnula se sasvim nad gospodaricu da pojača pritisak ruku, a pritom su se njene zrele grudi pod belim platnom lagano očešale o princezina leđa s prisnošću koja je zgranula svedokinje, ali princeza se pod tim dodirom samo promeškoljila i nije dala nikakvog znaka da će prekoriti Egipćanku. Bestidna robinja izazovno je prešla vrhovima prstiju preko glatke svetlucave udolice od guzova do kolena i nazad, kao da to nije njen zadatak i posao, nego igra. Pred zabezeknutim očima ostalih ropkinja razdvojila je mlade bele butine, nagnula se i rastresla dugu crnu kosu, pa počela njome da prelazi dole-gore između gospodaričinih butina i preko guzova. Kosa joj je imala onu divnu egipćansku boju, toliko crnu da se prelivala u plavo, a bila je potpuno ravna i duga do pojasa, i nije služila samo kao ukras, nego i kao sredstvo zavođenja. Pod tim opakim ugađanjem princeza Honorija počela je tiho da ječi i kao boreći se sa sobom izdigla guzove i izvila vitka leđa, a kad se ponovo spustila na svilene jastuke, butine joj više nisu bile sasvim sastavljene, već tek malčice razdvojene, kao u žudnom izazovu. Egipćanka se pobednički osmehnula i ponovo zamočila prste u činiju s uljem. Tačno tada je, tako mi je ispričano mada bih ja rad bio da u to ne verujem, Honorija malčice okrenula glavu i promrmorila ostalim robinjama da ih otpušta, te su se one sve povukle iz odaje, ali budući žene, podvlašćene putenosti koliko i radoznalosti i tračarenju, nisu se sasvim udaljile nego su se pritajile u susednoj odajici pošto su kobajagi zatvorile
vrata, samo da bi ih ponovo nečujno odškrinule kako bi mogle kroz zastore da vire šta to Egipćanka radi gospodarici. Sve su prilike da ni Sozostris nije živela u nedužnom neznanju o ovome, jer je posle izvesnog vremena pogledala pravo ka pritajenim robinjama, raspusno i izazovno, mada teško da ih je mogla videti u senkama, pa izvila obrve i osmehnula se kao da vrlo dobro zna da je gledaju i čak uživa u tome što zna da je neko gleda kako pruža zadovoljstvo carevnoj. Tad je... ali ovde mi pristojnost nalaže da prekinem. Imalo bi još mnogo šta da se priča, ali ja ne bih da takva sablažnjiva razvratnost okalja stranice mog smernog letopisa. Drugi pisci, od niže vrste, mogu o Honorijinim ljubavima pisati kako im je volja i izvući iz toga kakvu prljavu korist, ali ne daj, o Muzo, da to bude i moj usud! Jer nema načina da ispričam ono što znam o princezi Honoriji a da ostanem u granicama doličnosti. Mnogo su puta robinje pritajene prestajale do duboko u noć slušajući uzdahe i jecanje, i bile svedoci strašnih razbludnosti dveju devojaka, pred kakvima bi se postidele nejbesramnije korintske lučke kurve. Više o tome ne bih mogao da ispričam a da ne povredim čednost svojih čitalaca. Kako bih mogao da pričam o tim dvema raspusnicama, jednoj carskog roda a drugoj običnoj robinji, i o noćima koje su provodile smišljajući nove izopačenosti i izvlačeći iz njih dotad neznana i nečuvena zadovoljstva? Kako bih mogao da opišem one noći kad bi ponovo dopola odenule jedna drugu samo da bi uživale u toj polunagosti, koja je uvek razbludnija od čiste neukrašene nagosti, što dobro zna svaka kurva? Ili da pričam kako bi robinja posela svoju nasmejanu gospodaricu i vezala joj svoje crvene kožne sandale, zakačila joj tanak zlatni lančić oko uzanog devojačkog struka, narumenila joj već jarkocrvene, natečene usne, opcrtala joj oči crnim kolom, sve dok devojku nevinu i likom i ponašanjem ne bi pretvorila u najkobniju sukubu iz muških snova, a onda bi Egipćanka...
Ali ne, horresco referens, užasavam se da o tome pričam. Stid me je da išta više kažem. Strahovito bih sagrešio ako bih iznosio dalje podrobnosti takvih opačina. Svetiljka moja sad dogoreva, a brežuljci Italije na koje gledaju moji prozori utihli su pred noć i ne čuje se ništa do samotni krik kukuvije. Ovde moram otpočinuti. U mojim godinama nije dobro iscrpljivati se radeći dokasno. U zamuklom skriptorijumu postaje hladno, osećam da mi srce prebrzo tuče kao od napora i obuzimaju me vrućina i nemir. Dovoljno je naposletku reći da je princeza Honorija što se tiče putenih uživanja bila krajnje bestidna i posvećivala im izuzetnu pažnju, i da ih je dobijala, a i sama kao kakva ropkinja pružala i muškarcima i ženama, što je uostalom istinski znak nepopravljivo razvraćenih i popaljivih priroda. Baviti se dalje tim žalosnim princezinim navikama bilo bi pogrešno; najbolje ih je ostaviti u skrovitosti njenih odaja. U postelju dakle. Gospod nek me sakloni nečednih i pohotljivih misli.
13 USUD RIMA
Svanulo je. Vreme mi je da se vratim Honoriji. Pošto su tako u njoj razbuđene niske strasti, a dok je još u potpunosti uživala u Sozostrisinim izopačenim udovoljavanjima, bilo je samo pitanje kada će ta nepopravljiva nimfomanka podleći i opasnijim, muškim čarima. Njegovo ime bilo je Evgenije, a bio je njen komornik. Sred dozlaboga dosadnih ograničenja i krute zvaničnosti dvora, princeza se podala zovu svoje prirode i bacila mu se u naručje, možda više iz želje za novim iskustvima i neistraženim predelima nego iz nekakve stvarne ljubavi. Sramnu njenu krivicu odaće uskoro trudnoća, utoliko uočljivija na njenom tananom telu. Njena mati, suzdržana i ispravna u svemu, bila je neizrecivo gnevna i posramljena. Smesta je zatvorila jadnicu u najmračniju odaju u dvorcu, izgladnjujući je kao najodurnijeg zločinca osuđenog na pogubljenje. Honorijin brat, osvetoljubiv, podozriv i još uvek bez dece, smišljao je još goru kaznu. U jedno sumračno veče jedna stara veštica ušunjala se u dvorac i bila uvedena u onu mračnu odaju. Tamo je, uz krike krajnjeg jada, obavila svoj grozni zanat pomoću trava koje izazivaju pobačaj: vratića i crnog pelina, asafetide, koju još zovu i vražji brabonjak zbog gadnog zadaha, i odvara od barske metvice. Kad su ove bezbožne trave koje podstiču krvarenje i pobačaj počele da deluju, i sirota devojka počela da oseća kao da joj nekakva ogromna šaka uvrće i drobi utrobu, stara veštica joj je raširila noge pa je zavirivala i zavlačila unutra ogledalce i vukla kukastim iglama, dok nije izvukla natečene i modroljubičaste ostatke tromesečnog fetusa, koje je umotala u prljave krpe i bacila u vedro pokraj sebe. Kupeći krv koja je obilno tekla i odbačeno tkivo rekla je, kao tešeći devojku, da siroto stvorenje ionako ne bi poživelo jer mu je kičma bila vrlo iskrivljena.
Honorija je preležala, nema, više od nedelju dana, a misli su joj se kretale od tupog očaja i jada do ogorčenosti, osude i snovanja najcrnje osvete. Iz svog zatočeništva uspela je da dođe u dodir s mnogima u dvorcu i izvan njega obećavajući bogate nagrade u budućnosti. Kovala je zaveru da se njen maloumni brat ništa manje nego ubije, a umesto njega na presto uzdigne Evgenije, njen ljubavnik robovskog roda. Čovek ne zna da li bi se pre smejao njenoj smelosti ili je sažaljevao jer je mislila da je tako lako izvesti prevrat u carstvu. Zavera je otkrivena, a ona za dlaku ostala u životu. U raspomamljenom besu Valentinijan se kleo da će je sam ubiti, iglom od broša ako treba, ali ga je Gala obuzdala i ubedila da je bolje da zabludelu sestru pošalje u progonstvo. Komornika Evgenija, to je suvišno i reći, umorili su najsporijom i najgroznijom smrću, izlažući ga dugim mukama naročito primenjenim na onim muškim delovima tela koji su bacili sramnu ljagu na carski rod. Time se nećemo baviti. Ima kazni koje su može biti i zaslužene, ali svakako nisu poučne. Nekoliko časova posle njegove smrti, u gluvo doba noći, neko je kucnuo na vrata odaje u kojoj je princeza Honorija bila zatočena. Odsustvo odgovora uzeto je kao poziv da se uđe, pa su debela vrata otkračunata spolja i u odaju je unet i uz devojčin ležaj spušten srebrni poslužavnik pokriven grimiznim baršunom. Suviše mlada i naivna da bi pomislila ono što je trebalo da pomisli, Honorija se sagnula, povukla tkaninu i ugledala šta je pod njom. Njeni užasnuti krici razlegali su se kroz pola dvorca. Naposletku su je, slomljena duha i bleda lika, izveli iz odaje u kojoj je bila zatočena i odveli u ženske odaje, gde su je obukli i očešljali jednostavno kao kaluđericu, pa odatle izveli u ostijsku luku i ukrcali na lađu za Konstantinopolj, gde je držana zasužnjena u golim odajama jedne visoke kule, pod smrknutim nadzorom čedne i turobne Pulherije, u sestrinstvu devica posvećenih monotonim pojanjima. Proteći će dvanaest dugih godina pre nego što svet ponovo bude čuo za Honoriju, a kad njen izvanredni naum, dugo tkan u gorčini srca, dozri do osvetničkog ploda, ceo će svet biti uzdrman iz temelja. Naposletku je,
zbilja, Zapadno carstvo srušila Honorijina osveta bezmalo više nego išta drugo. Ne sme se potcenjivati moć lepe žene, spremne da svoju lepotu iskoristi radi sticanja moći. Jelena je bila trojanski usud, Honorija – usud Rima. Na dvor u Konstantinopolju pristigao je tajni glasonoša od nekakvog Blede koji je tvrdio da je po pravu vladar Huna. Glasnik je doneo čudne vesti: debeli, na zlato alavi poglavica Ruga ubijen je na prestolu rukom tajanstvenog došljaka iz divljine, zvanog Atila, otpadnutog sina od poglavarske kuće, koji je u međuvremenu dozreo do muževnog doba. Teodosija su te vesti uznemirile i on ih je prosledio Gali u Ravenu, jer ona je o Hunima znala više nego on. Ti su ljudi, proste poluživotinje, puno jedno pokolenje živeli u miru, gotovo zaboravljeni, negde iza panonske granice, ali Teodosije se svejedno uznemirio, a kao da se i sećao nečeg neodređenog u vezi s imenom tog pridošlice među njima. Slušao je priče dok je bio dete... U Raveni je Gala lično primila vesti. Sin je nikad nije video da tako izgleda i veoma se iznenadio. „Šta ti je? Majko? Šta je bilo?“ Gala je bila pobelela kao kreda, i potresena, i besna, i uplašena, sve odjednom. U početku je samo u neverici odmahivala glavom i nije mogla da progovori. Naposletku reče: „Huni su dobili novog vladara.“ „Oni smrdljivi kosooki konjari? Pa šta s tim?“, narugao se Valentinijan. „Čujem da se oni oblače u košulje od krzna poljskih miševa!“ „Ne nose oni mišje krzno, nego oklopne košulje od tvrde uštavljene kože“, reče Gala nekakvim čudnim ravnim glasom. „Ponekad i vučje kože, a zgule ih s vukova koje njihovi dečaci ubijaju s dvanaest godina u obredu muškosti, odlazeći sami u divljinu naoružani jednim jedinim kopljem.“ „Što ti to meni pričaš?“, rekao je Valentinijan i seo prekrstivši ruke. Gala je prečula pitanje, a pogled joj je odlutao u daljinu. Valentinijan oseti kako ga hvata bes na majku – što mu se uostalom neretko događalo. Uvek tako nadmoćna. Otkud ona sve to zna? I uostalom, ko je tu car? „To je najopasniji od svih varvarskih naroda“, kazala je Gala.
„Ima tri decenije kako ti Huni srećno i veselo žive na našim granicama a da ni zucnuli nisu!“, prodra se Valentinijan. „Verovatno je da su sasvim korisna prepreka između nas i mnogo divljijih i gorih gadova tamo po Skitiji. Huni nam nisu neprijatelji.“ „Sad jesu“, reče Gala. Atila je razmišljao o onome što su mu uhode ispričale gladeći retku prosedu bradu, a pametne oči svetlucale su mu kao živa. Onda se nasmejao, naglo, kratko i praskavo. Koliko slabića, koliko slabih tačaka u rimskom naizgled neprobojnom oklopu. Gala je još živa, i ona i drži istinsku moć iza prestola Zapadnog carstva. Čudovište zelenooko, ledena mučiteljka u njegovim detinjim godinama, gonila ga je preko cele Italije kao pacova koga treba utamaniti. Ali sad će joj uzvratiti taj pacovčić, ta mala napast koju je htela da zatuče. Vratiće se, a nju će biti strah da ga pogleda u oči. Oči koje su videle takve slike... Vratiće se na čelu ratnika bezbrojnih kao zvezde! Živčane rimske legije teško da će im se opreti. Videće Gala svoj svet kako pada u ognju, zelene mozelske vinograde, žitna polja Galije, sunčane toskanske maslinjake, sve to zgaženo u prah. Od bogataških vila po Kampaniji ostajaće iza Huna samo zgarišta; ohole rimske hramove i palate, svečane sudnice, hrišćanske crkve i katedrale, sve će to Huni srušiti i sravniti sa zemljom, vratiti u nedra zemlji majci, koju su hrišćani prezreli. Čitavo Galino voljeno carstvo ugaziće hunski konji u prašinu. Neka zna. Neka zna. Slatko je to saznanje da je Gala još živa, hladna i zelenooka. Slatko je znati da da će poživeti da vidi svoj usud i pad svog carstva. Povrh toga, kćerka joj je drolja! Zabacio je glavu i ponovo se nasmejao. Njen sin, vladar Zapadnog carstva, malouman je kao i njegov ujak, a na istoku Teodosije II nije ni prineti svom dedi Teodosiju Velikom. Draža mu je kaligrafija nego ratovanje.
Koliko imaju vojske? Zapad još raspolaže sa sto osamdeset legija, Istok sa sto pedeset. A čovek koji im zapoveda nije budala. Atilin osmeh zgasnu. Aecije. Atila je nesvesno izbegavao da razmišlja o njemu. Nije želo njegovo ime na spisku svojih neprijatelja. Ostale će sa zadovoljstvom oboriti i proždrati kao lav antilopu, ali Aecije... Čovek koga vredi ubiti. Čovek koga vredi poštedeti. „Ima li porodicu?“, oštro upita svoje uhode, okrećući se ženi koja se vratila iz Ravene. Žena ga je gledala s nerazumevanjem. „Aecije“, reče on grubim glasom. „Vojskovođa.“ „Nije se ženio“, odmahnu ona glavom. Atila ju je gledao upitno. „Kažu da voli caricu Atenaidu“, kaza žena. „Kakve to veze ima? Zar neće da ima sinove?“ Na to je žena samo zavrtela glavom – ni ona to nije razumela. Atila se opusti u stolici i zamisli. Častan u ljubavi, častan u ratu. Poslednji Rimljanin koji zavređuje njegovo poštovanje. Njegov drug iz detinjstva. Njegov najveći neprijatelj. Njegova senka i kob. „Gde je on sada?“ „Na vizigotskom dvoru, kod kralja Teodoriha u Tuluzi. Ponovo je otvorenim rečima uvredio cara Valentinijana.“ Atila se škrto osmehnu. „Plašim se da će uskoro Valentinijan biti mnogo gore uvređen, a tad će mu Aecije zatrebati.“ Razumeo je, međutim, zašto je Aecije prognan. Mrzovoljna kukavica kao što je car Valentinijan i ne može na takvog čoveka da gleda nikako sem s podozrenjem i odbojnošću. Uobičajeno je gledište da vojskovođe kakav je Aecije neizbežno merkaju carski purpur za sebe. Stoga su Aeciju tako često pod vojničkim šatorom na pohodu dodijavale vesti da se opet kuje zavera protiv njega i da mora bekstvom da
izbavlja živu glavu. Ponekad je, govorkalo se, sama Gala slala glas. Aecije bi izbegao kod Franaka, Burgunđana ili Vizigota, protiv kojih se borio čitav život. Krupni, mišićavi, u licu rumeni germanski ratnici dočekivali su ga kao brata rođenog, gurali mu u ruku pehar penušavog piva i nagovarali ga da ostane zastalno kod njih, da pojaše protiv Rima i sam zavlada njime. Aecije bi iskapio pivo, zahvalio na gostoprimstvu i ne bi rekao ništa više. Kad bi mu se smejali, on je uzvraćao osmehom. A kad bi mu došla reč da mu je carski dvor oprostio zločin koji mu je izmišljen, oprostio bi se sa svojim velikodušnim domaćinima i bez pratnje pojahao na jug da opet, ne prozborivši nijedno prekorno slovo, preuzme zapovedništvo nad vojskom Zapadnog carstva. U takvog je čoveka izrastao onaj plavooki momčić. Atila ga se jasno sećao kako ozbiljan stoji u do pasa visokom stepskom kovilju onog dana kad ga je prvi put video. Visok i ponosit, pravih udova, proveo je taj dečak svoje rane godine među tuđinskim hunskim šatorima, kao što je Atila na tuđinskom rimskom dvoru. Dok su za dugih letnjih dana jahali preko skitskih ravnica, čitav je svet, i čitav život, ležao osunčan pred njima. Atila mrgodno otpusti uhode pa pređe rukom preko očiju, zadubljen u uspomene. Izjahali su zajedno jednog dana, Aecije i on i dva mlada roba, njih četvorica dečaka, i ubili su onog čudovišnog vepra i dovukli ga nazad do šatora. Sad doznaje da je i Aecije većinu života proveo prognan iz svog voljenog naroda. U Atilinim očima više nije bilo ni smeha ni zajedljivog veselja zbog besmisla na ovom svetu. Postoji svakako i smisao i obrazac u svemu tome; a taj dramaturg što uređuje svet sigurno je tragičar. Oči mu se ispuniše staračkom tugom. Pravi i visoki mladi Rimljanin što je iskoračio s rukom na balčaku mača kad je Ruga ošamario Atilu, spreman da ga isuče i brani mladog Huna, što je preležao s njim svu noć na kolima sred puste ravnice kad su se za kaznu izloženi i vezani smejali i drhtali i vikom rasterivali šakale... Joj, Aecije.
Oh, bogovi. Oh, vi bogovi.
DRUGI DEO Plemenske veze
1 MAČ SAVAŠEV I VAZALNI POGLAVARI
Vest se pronela kao plamen od Dunava do Aralskog jezera: mač Savašev je pronađen! Savaš je bio hunski bog rata i predanje je kazivalo da će onaj ko bude pronašao njegov mač zavladati svekolikim svetom Priča o tome kako je otkriven beše čudna uistinu. Jedan pastir koji je izveo svoje stado daleko u stepu video je da mu je jedno živinče poseklo nogu i prateći trag krvi kroz travu našao je prekrasan mač, poluzakopan. Divno ukrašen, zaobljena oštrica sužena ka vrhu, nikad pre sličan nije video. Sa sujevernom pažnjom odneo ga je Atili, a poglavica je oberučke dočepao zgodu. Zavitlao je njime iznad glave i obznanio da je mač Savašev pronađen. Samo jedan čovek od svih okupljenih nije zaklicao nego je zurio razrogačenih očiju, a njegovo lice koje inače ništa nije pokazivalo sad je izgledalo zabezeknuto. Jedini je Grk Orest prepoznao mač koji je njihov gospodar držao visoko podignut: bio je to ni manje ni više nego onaj mač koji je malom Atili dao rimski vojskovođa po imenu Stilihon. Da li je to bio čin najodurnije bezočnosti? Da li je lukavi i bezobzirni vladar obmanuo svoj narod opsenjujući ga „božjim mačem“ iskovanim u stvari u nekoj carskoj oružnici u Italiji, u samom srcu zemlje njihovih neprijatelja? Nije to bilo tako jednostavno. Crte na Orestovom preneraženom licu polako su se ponovo smirile u spokojnom prihvatanju. Atila je običavao da često mrmori jednu tajanstvenu rimu: „Padali mi zbog krvi, slavoljublja ili žudi, / Kao dijamante sopstveni prah nas srubi.“ Orest je sad vrlo dobro razumevao čoveka s kojim se odavno pobratimio.
Atila se proglasio za vladara svih Huna od Dunava do Kineskog zida i primao je kao danak indijske bisere, svilu sa Istoka i baltička krzna. Noću je na gozbama govorio svom narodu da će njihovo carstvo uskoro pokriti čitav svet, a oni su mu verovali. Sagradili su ogroman drveni žrtvenik, visok kao njegovi dvori, i tu su mnoge životinje žrtvovane, ovce, goveda i konji, i oltar je bivao obliven njihovom krvlju. Čuvši vesti što su se širile ka istoku preko prostranih skitskih ravnica, mnogi su dolazili da odaju gospodaru poštovanje: sitni vladari rasutih maloljudnih bratstava Belih Huna na kaspijskim obalama, krivonoge poglavice iz okoline Aralskog jezera, a još dalje od istoka drugi koji jedva da su i ličili na Hune, a odevali su se, reklo bi se, pre kao razbojnici nego kao poglavari. Dojahivali su na žilavim konjićima preko travnatih prostranstava pod senkom Tjan Šana da se poklone pred Atilom, a onda bi se uspravljali i grlili ga kao davno izgubljenog prijatelja. Toplo su ga pozdravljali i pustinjski Huni što su dolazili s juga iza Svetog Altaja i iz neopisive pustinje Takla Makan. Atilinom plemenu srce je raslo od toga što je njihov poglavica toliko poznat i voljen među svim plemenskim poglavicama naširoko lutajućih Huna, i ljudi su nagađali kuda li je sve jahao dok je bio prognanik, i šta li je sve morao istrpeti i kakve podvige postići da bi osvojio toliko ljubavi. Kao neki junak iz predanja svog naroda, kao Tarkan kad je ispunio sedam zadataka da bi osvojio prelepu kćerku bajkalskog tandžua, pred čijom su se lepotom svi ostali prosci pretvorili u stubove kamena peščara. Atila ih je sve ljubazno primao i pokazivao im čarobni mač, koji su oni ljubili kleknuvši, zanemeli od strahopoštovanja. Ipak, dublji utisak nego mač ostavljao je čovek koji je mačem rukovao. Otvrdle plemenske vođe iz ravnica, s planina i iz pustinja znale su vrlo dobro da svaki opsenar može da se razmaše lepim mačem i ustvrdi da je to mač Savašev, ali ovaj čovek nije bio nikakav prevarant već neko ko je isijavao takvu silnu moć da su je osećali u kostima dok su stajali pred njim, kao nekakvu nesavladivu
zarazu. Bio je to polumitski sin Mundžukov, odavno izgnan na istok – svi su čuli tu priču. A sad je tu stajao samovlasni poglavica, obasjan vladarskim sjajem, pred kojim su sitniji gospodari stajali u strahu i obožavanju. I tako je vojska Atilina rasla. Beli i Žuti Huni, od starine rascepljeni krvnom zavadom, okupljali su se oko šatora Atilinog plemena i uz njegovo nagovaranje, brižljivo ubeđivanje, a ponekad i vatrene govore koje im je držao, počinjali su da vide sebe kao jedinstven moćan narod vezan krvlju, jezikom i poštovanjem predaka, junačkih sinova Asturovih. Okupljanje rasutih plemena pretvorilo se u svetkovinu koja će potrajati danima, nedeljama. Od jutra do večeri održavani su nadmetanja i proslave, a uveče se pirovalo i pijančilo. U toplim letnjim noćima sklapane su veze između sinova Atilinih i kćeri plemenskih gospodara, i obrnuto. Izjutra su obrazi mnoge mlade device, koja više nije bila devica, bili rumeni, a oči posramljeno oborene da se u njima ne bi videlo sećanje na sinoćnja zadovoljstva, a mnogom su momku oči skretale s takmičarskog polja na devojku što je krotko sedela sa strane i u mnogo kojoj je utakmici lopta promašena izazivajući jed i porugu saigrača zanesenog trapavka. Atila je i sam uzeo nekoliko mlađanih žena iz podaničkih plemena i govorilo se da im ponestaje imena za svu njegovu decu, možda i više od dve stotine njih, mada u tačan broj niko nije bio siguran. Svima je njima on vladao s nepomućenim spokojem i čeličnom voljom. Nekima od njegovih najbliskijih sledbenika, Čanatu i Kandaku, činilo se da se ceo hunski svet prometnuo u pometnju – primicao se kraj leta i oni će uskoro morati da se presele na zimske pašnjake, ali je sad ljudi, konja i stoke bilo toliko da će svaki novi pašnjak brzo biti iscrpljen. Rugino pleme sveukupno nije brojalo više od tri do četiri hiljade pripadnika i po toliko konja i ovaca, a sad ih je sve u svemu bilo deset puta toliko i sva je stepa oko njih bila popasena do korena. Atiline savetnike ispunjavale su zle slutnje o svađama oko ispaše koje će prerasti u krvoproliće i bratoubilački rat. Veran sebi, Ptičica je pevušio, uz polupolomljenu liru, krvave pesmičuljke na tu temu.
Atila je međutim ostajao nepokolebljivo spokojan i osmehnut, kao da je čitav taj slavljenički metež deo nekog većeg nauma, čiji su potezi skriveni u njegovim grudima. Činilo se da mu njegovi sledbenici veruju. Čak je i Čanat, mada je pljuvao u prašinu mrmljajući da to neće izaći na dobro, u srcu znao da je njegov gospodar dalekovidiji od njega – dalekovidiji od ijednog živog čoveka za koga je Čanat znao. „Previše nas je“, gunđao je on dok je s gospodarem i šačicom izabranih stajao na humku s kog se pružao pogled na šatore rasprostrte na sve strane. „Nema dovoljno ispaše za sve. Previše nas je.“ „Naprotiv“, kazao je Atila smeškajući se, „premalo nas je.“ Pozvao je sebi glavare bratstava i oni su sad u iščekivanju stajali oko humka. Došlo je bilo vreme da se oproste od njega i vrate svako svom zavičaju, ali on je bio smislio nešto drugo. „Oni među vama koji moraju da se presele na sveže pašnjake, neka se sele, ali će se u proleće vratiti nama. Ovde su pašnjaci dobri kad se sneg otopi.“ Pokazao je ka tankom mesečevom srpu na ranom jutarnjem nebu. „Kad mesec bude narastao i okopneo dvanaest puta, ja ću se vratiti.“ I ništa više nije rekao. Svom bratu Bledi naložio je da mudro vlada u njegovom odsustvu. Bleda je zagunđao i klimnuo glavom. Atila je potom obrazovao četu od stotinu ljudi. Osmorici svojih izabranih pridodao je dva svoja najstarija sina, Dengizeka i Elaka, koji su zbog toga bili razdragani kao štenad. Ostalih devedeset odabrao mu je Orest. Desetorica vođa počeli su da obučavaju svako svoju desetinu kao što su prethodno bili obučeni oni. Atila je sinovima naredio da odaberu dve stotine konja – svaki ratnik će imati jahaćeg i tovarnog konja, koji će mu nositi oružje i strele, šator i namirnice. Potom je uposlio žene. Tri dana poslovale su bez predaha. Muškarci su lovili mrmote u stepi i donosili ih ženama, koje su ih stručno obrađivale oštrim malim noževima, smejući se i čavrljajući bez prestanka, izuzev kad bi neki muškarac prišao dovoljno blizu da ih čuje. Čovek bi oklevajući zastao, a onda se nerado udaljio. O čemu li žene pričaju po ceo dan? Žene su se zagonetno smeškale.
Pošto bi odrale mrmote, kačile su meso da se nadimi iznad vatre, a kože razapinjale na suncu kao nekakve obezglavljene šišmiše. Izmuzale su kobilje mleko, gusto, masno i penušavo, i nahvale njime mešine, a prokuvano kozje mleko cedile kroz tanko platno razapeto između kočeva. Bistra žuta surutka cedila se u kožne vedrice ispod u kojima će biti ukiseljena, a od proceđenog ostatka biće napravljen anil, suvi grumenasti sir koji će ratnicima potrajati nedeljama dok budu jahali kroz stepu. Žene su potom pregledale zalihe mesa i odbacile mršavo i mrko, a odabrale velike bele komade ovčjeg loja jedva prošaranog tragovima mesa, kao što vole svi nomadski narodi iz surovih podneblja. Na takvoj će hrani njihovi muškarci bolje opstati jašući kroz smrznutu ravnicu, trpeći ciču zimu dan i noć. Poslednje večeri pred polazak, neki starci su posedali skrštenih nogu na zemlju oko vatara loženih balegom, ogrnuti pokrpljenim starim konjskim pokrovcima, i vrteli su glavom i mumlali kako je ovaj lud, ne jaše se u ovo doba godine u lov na maglu, pa nosio on ili ne nosio mač Savašev. Divovi mraza i leda silaze sad ka jugu iz severnih zemalja gde žive čudovišni beli medvedi, viši od najviše jele. Korak tih groznih mraznih i ledenih divova dug je po nekoliko milja, a pod njihovim stopama zemlja mrzne. Narod bi sad već morao da beži pred njima, da se dokopa zimskih ispaša. Ovo nije doba da se jaše ni u kakav rat, ali ovaj nije običan čovek. Ratni plamen gori mu u očima preko čitave godine. Četa je ispraćena uz jedan mali obred. Noću su šamani zaklali naročito odabrano jagnje i potom ga rasporili. Šaku krvavog droba, režanj srca, grumen loja i golenjaču bacili su na vatru kao ponudu bogovima. Ptičica je bio u blizini, s glinenom lulom u ruci, konopljin dim strujao mu je iz nozdrva, a oči su mu se presijavale krvavo u odsjaju vatre. Znamenja su bila dobra. Šamani su otišli Atili da mu to kažu, ali njega to nije zanimalo. Tu poslednju noć proveo je s gospodaricom Krekom. Neki su pričali da su ih čuli kako se svađaju, da je gospodarica Kreka prodornim glasom vikala kako neće da leži pod njim i posle devet meseci
da prolazi kroz porođajne muke, i da posle toga doji dete dve godine, a on da odjahuje s njenim divnim mladim sinovima u nekakav divlji pohod gde će joj deca izgubiti glavu! Ti što su je slušali čudili su se koliko daleko i moćno njen glas odjekuje. Čekali su da čuju dublji i sporiji gospodarev glas, ili čak šibe i udarce, ali ništa se nije čulo. U zoru je Atila izašao i izdao poslednje naređenje. Njegovi sinovi Dengizek i Elak neće ići. Obojica momaka oborili su glavu i duboko potišteni stajali ispred drvenog dvorca. Gospodarica Kreka stajala je između sinova, niža od obojice, u dugoj haljini na krupne kocke, uredno začešljane kose, i odlučno se smešila postrojenoj četi. Kad je susrela muževljev pogled, on skrenu oči. Pojahao je na čelu, okružen svojom osmoricom izabranih. Žene su potrčale da mlekom pomažu čelo konjima ratnika; neke su plakale, druge su dovikivale konjanicima da se vrate s kosama zguljenim s glava mnogih neprijatelja. Deca su jurcala smejući se uzbuđeno i vitlajući venčićima od upletene trave i drvenim zvečkama ili bacajući stabljike kovilja kao koplja. Sipila je sitna jesenja kiša. Posle pola milje Ptičica u galopu pristiže poglavara. „Jašeš bez dvojice svojih lepih sinova?“ Atila progunđa nešto nemušto i ne dade odgovora. „Kako ono kažu u Rimu? Sećam se da mi je Orest ispričao nekakvu njihovu šalu, onih silnih, sedokosih senatora. ’Rim vlada svetom. Mi vladamo Rimom. Naše žene vladaju nama!’“ Ptičica se iskreno zamislio. „Misliš li da je to stvarno tako u Rimu, veliki tandžu, moj svaštamoćni vladaru i gospodaru? Zar ne bi to zapravo moglo biti tako u svim zemljama i svim carstvima ovog sveta?“ Atila je neko vreme ćutao. Onda je kazao Ptičici da se vrati šatorima, među ostale žene. Ptičica se na to nasmejao, okrenuo konja i nestao u stepi. ***
Kad su oni otišli, među šatorima je bilo kao da je otišao živi duh i sve vatre zgasnule. Nedugo potom bi kao što su starci strahovali da će biti. Letnje obilje se okončalo, stoka je omršala, vetar je iz dana u dan bivao sve hladniji, i s tim dođoše i boleštine: šuga, kraste i sakagija zađoše među magarce i konje i pretila je opasnost da se prenesu i na ljude; metiljava goveda posrtala su na pojilištima; čak su i ovce i koze, najžilavije od životinja, ovašljivile i gubile dlaku, glasno blejanje i meket sveli su se na promuklo, izgladnelo vrečanje; pijući iz zagađenih jesenjih potoka pozaražavali su se trakavicom. Među šatorima se strahovalo da će izbiti ne samo gloženja i zavade, nego i bubonska kuga, koja se, kako se pričalo, dobija kad se pojede oboleli mrmot i od koje i krepak čovek umire za svega nekoliko dana. Jedan od Atilinih plemenika ubio je nekoga iz drugog plemena pošto su se posvađali oko neke žene i krvna zavada među plemenima izbegnuta je na jedvite jade, uz bogatu krvarinu u konjima, ćilimima i zlatu. Polako su bratstva koja su došla s velikim nadama da se poklone maču Savaševom počela bez reda da se odlivaju ka jugu i istoku. „Ne zaboravite da se vratite kad mesec naraste dvanaest puta kao što vam je naložio gospodar, Atila-tandžu!“, dovikivao je Ptičica za kolima koja su odlazila. „Ptičica i sam pokorno čeka gospodara!“ Ptičica je od potištenog plemena bežao među decu, koju je voleo. Posedala bi oko njega skrštenih nogu dečica okrugla hunskog lica i rumenih obraščića, a on im je ispredao priče – o planinama koje su međusobno bojevale bljujući rastopljen kamen i ogromno stenje jedna na drugu; o mamutima što su rili puteve ispod zemlje brzinom konjskog galopa izazivajući zemljotrese u ljudskom svetu. Onda bi najednom zaćutao, nakrivio se na stranu i prislonio uvo uza zemlju, rogačeći od čuda oči. Dečica su rogačila oči još više nego on. A Ptičica bi im kazao da čuje mrave kako ratuju pune dve milje odatle, pa bi se uspravio. „Eno tamo“, pokazivao je, „iza onog brežuljka. Zar ne čujete? Strašna bitka. Ogorčeno se biju oko toga ko će biti vladar na brežuljku. Do noći će mnogi najhrabriji mravi izginuti.“
Pametna deca smejala su se toj besmislici, a glupa i naivna tugovala su i strepela zbog mrava. Mada možda ta rastužena i strepnjom ispunjena deca i nisu bila tako glupa. Oni što razmišljaju smeju se. Oni što osećaju – plaču. Ptičica ih je tešio novom pričom, o porodici miševa s kojima je on u prijateljskim odnosima i koji su veliki putnici. Plovili su preko Mora gavranova u školjkama, a zimi putovali preko snežnih prostranstava u malim saonama od vlati trave. Kad su se deca konačno sklupčala i pospala pored vatre, Ptičica bi uzdahnuo i otišao da sedi na svom omiljenom peskovitom grebenu, zagledan u tamno more trave, pevajući: „Kad glad ujeda svakog dana i vetar duva sa severa, Sajge prolaze, a bolest ostaje i u škripac nas satera, Sam Ptičica Mudri sedi I s nebom, prijateljem svojim, besedi.“ U cik zore zatekoše ga gde sedi i drhti uz utrnutu vatru i jedna ga žena upita da se nije razboleo. „Košmari, sve košmar do košmara“, reče Ptičica, pogleda prikovanog za pepeo zgasle vatre. „Opet snovi o zmijama. Guje oko mog grla i čela. Oko mog srca.“ Sklopio je oči, a glas mu se stiša do šapata. „Glave će mi doći.“
2 JAHANJE NA ISTOK: SEĆANJE NA KINU
Stotinu ljudi s Atilom na čelu jahalo je ka istoku sedamnaest dana i sedamnaest noći. Prešli su Gvozdenu reku severno od močvara i njenog stoustog ušća, prošli severnu obalu Mora gavranova, slanu i beskrajnu, pa skrenuli na jug. Trava je već bledela i venula pod kopitima njihovih konja, zlatna kratka jesen strelovito je odmicala, u begu pred nadolazećom zimom. Jeleni su bežali pred njima kao duhovi predaka, u pesku među usahlom travom bilo je vučjih tragova. Ponekad bi naišli na utvarne spomene sad odseljenih šatora: bledožućkaste prstenove u travi, vetrom razvejana đubrišta, odbačene izbelele kosti. Odrpana nomadska bratstva bezimenih naroda, možda u dalekom rodu s Hunima, a možda njihovi dušmani, iščezli u beskraju istočnih stepa, i sami utvarni kao prstenovi što su ostali iza njihovih šatora u svenuloj travi. U jedno predvečerje Atilina četa ujaha u jedan plitak klanac, između ogromnih gromada bakarnih pod suncem na zalasku, i jašući jedan po jedan uzanim kamenitim puteljkom gledali su pod sobom trske i kržljavo drveće; vazduh je postao svežiji i ispunjen mirisom vode. Dojahavši u tihu dolinu iz koje se sunce već bilo povuklo, prošli su prohladan zeleni zastor od vrba i stali da napoje konje i otpočinu. Ujutru su odjahali iz doline uspevši se klancem na suprotnoj strani, kroz jedan redak borik, preko tla posutog krtim iglicama, udišući miris smole. U podne ih vođa zaustavi u blizini jedne visoke mogile od navaljanog kamenja. Ljudi pustiše uzde i opustiše ramena, a konji sagoše glave i počeše da čupkaju oskudnu travu. Atila prebaci nogu konju preko glave, saskoči iz sedla, pa priđe mogili i uzvera se na nju lakonog kao dete. Svukao je s glave iznošeni pusteni kalpak, provukao prste kroz tamnu čupavu kosu
prošaranu kao čelik sivim sedinama i zagledao se sa onim svojim uobičajenim i tvrdim, zajedljivim osmehom što se ruga celom svetu u daljinu, ka ivici vidika. Dokle god je pogled sezao vetar je treperio u travi izbledeloj od sunca, ustalasanoj kao usklasali okean, a pod njegovim nogama uzdisao je u jamicama i hodničićima među kamenicama. Ka jugu, kad se skupljenim očima zagledao na tu svetlu stranu, trava se žutela a uskovitlani pesak zamućivao vidik tamo gde je stepa ustupala pred pustinjom. Ka severu i istoku slutilo se možda zelenilo, bujno i tamno, gde su počinjale tihe borove šume, ali možda i ne. Nijedan čovek nije dalekovid koliko misli, pa ma bio i vladar. Kad se okrenuo da skoči s mogile, on vide gde za njima dojahuje jedan usamljeni konjanik. Atila ostade gde je bio gledajući i čekajući. Njegovi ratnici pratili su njegov pogled. Kroz treperavi vazduh konjanik je prilazio. Minuti su proticali a prilika je narastala. Čuli su kako trava šušti oko konjskih nogu i videli da je konjaniku lice tetovirano. Konačno on dođe do njih i stade. „Dakle, Ptičica“, reče Atila skačući s mogile. „Ludak svetski.“ „Ja sam to“, potvrdi Ptičica uzvišeno i lagano nakloni glavu. „Život je dosadan među šatorima. Pretila mi je opasnost da poživim večno i postanem tako mator i beskoristan kao stari Čanat.“ Atila se nasmeja, pa se vrati u sedlo i zapovedi da se jaše dalje. Ptičica dojaha uz njega. „Osim toga“, nastavi, „bila je tamo jedna žena.“ Poglavica skrenu pogled i izvi obrvu. „U početku je bilo slatko ležati među njenim bedrima, ali uskoro je prerasla u duboki bol, u samom korenu, izjutra i naveče, kao da pokušavam da isteram govno oblika i veličine kolskog paoka.“ „Tako ti je to kad je neko zaljubljive prirode“, reče Atila mrtav ozbiljan. „Od rata će ta muka odlaknuti“, kaza Ptičica.
U suton jedan konj koji je nosio prtljag nagazi na mrmotsku jamu. Ratnici isukaše noževe, sladeći se već pomišlju na sveže konjsko meso lagano pečeno nad vatrom, ali Atila im zabrani. Ptičica ode do životinje koja je strpljivo stajala drhteći od bola; između zadnjih mu se nogu pušila u bolu izbačena balega, a savijenu prednju nogu oslanjao je samo na vrh kopita. Šaman mu zašaputa na uho gladeći ga niz hrbat šakom obojenom kanom. Mrmorio je i mrmorio reči koje niko od ratnika nije razumeo. Ujutru je konj osvanuo isceljen. Dok su prelazili pustu ravnicu, sivo nebo nad njima ožive od kričanja divljih gusaka. Nagli zvuk ih je najpre uplašio, ali onda nađoše da je utešno što ima nešto živo da ih prati kroz tu pustoš. Guske međutim proleteše, i njihovi glasovi zamreše, i tišina se ponovo sklopi oko njih; pogrbivši se iznova pod ogrtačima, ljudi su jahali dalje. Sivilo neba je tamnelo, do boje štita od iskovanog gvožđa, ali vidik kao da je bio optočen po ivici nitima srebrne svetlosti, koja je možda sipila iz jednog drugog, začaranog sveta, dok su oni jahali poklopljeni, kroz teskobu, odsečeni od božje milosti. Strah im je rastao. Rasla je i hrabrost, da bi mu se oduprla. Svi su oni bili spremni da poginu, i upola su i očekivali smrt, ovako daleko od svoje postojbine i tako malobrojni, ali pašće, sasvim izvesno, u boju. Onda su ugledali tura, samog, mnogo dana udaljenog od njegovog krda i rodnih šuma, i nisu mogli da uvide nikakav razlog zbog koga bi se on zatekao tu, ogroman beli bik, od one vrste koja tumara brezovim šumama daleko na severu. Gorostasni beli stvor stajao je nepomičan kao kameni kip, kao heraldički znak, na gomili ispreturanog kamenja, sa strelom zarivenom duboko u bok. Dobro bi se bilo najesti i njegovog mesa, ali ratnici su znali da je to biće udaljeno od njih kaogod i da nije od ovoga sveta, i da im je zabranjeno. Pažljivo škiljeći u strelu videše da je oblika njima potpuno nepoznatog. Biku nije preostajalo još mnogo vremena. Čanat otkasa nablizu ranjenoj životinji, koja se okrenu ka njemu i prignu ogromnu glavu. Stari ratnik priteže uzde na bezbednoj udaljenosti,
držeći ruku na držalju koplja. Ranjen ili ne, odrasli tur može da raspori konja jednim zamahom dugih izvijenih rogova. Okrenuvši se postrance Čanat je još malo zagledao bika, pa onda pojaha nazad. „Kutriguri“, reče. „Budun-Boru.“ Atila se oštro zagleda u njega. „Zar ovoliko daleko na zapad?“ Čanat se malčice strese, kao da otresa sa sebe nekakvu napast. „Sva plemena se već dva pokolenja kreću ka zapadu. Kazuju da na visoravni u srcu sveta nikad više neće pasti kiša.“ Poglavica se zamisli. „Ma zar je ovo najveći znalac streličarstva među nama?“, naruga se Ptičica. „Šta ovaj smrdljivi matori jarac zna o strelama strašnih BudunBorua?“ „Znaćeš ti o strelama Budun-Borua uskoro i sam kad ti se zabodu u čapru pa se budeš tresao i skvičao kao probodeno štene!“, okomi se srdito Čanat na njega. Ptičica se, smejući se, izmače Čanatu van domašaja. „Ima istine u ubodu strele, Čanate stari, koliko i u pesmi devojčice-krasotice!“ Čanat samo progunđa nešto besno i nemušto gledajući ludu kako se blesavi. Atila se nije obazirao ni na jednog od njih. Motrio je zaumnog stvora na ispreturanoj mogili, koji je nepomičan držao svoje poslednje, predsmrtno uporište. Na lepoj beloj dlaci nije bilo ni mrljice krvi. Bik je rikao od gneva na hladnu ravnicu što je pucala u beskraj na svaku stranu, a tad podiže golemu glavu i zarika na sama ledena nebesa. Nebesa uzvratiše jekom na njegovu riku i ništa se ne promeni. Atila odmahnu glavom i meko reče: „Ostavite ga. Ovo mu je sudbina.“ Trznuo je uzde i poterao konja. „On više ne pripada prirodi.“ Posle povređenog konja i ranjenog tura dođe orao: trojstvo životinja, ili duhova životinja, kao dobro znamenje i kao upozorenje. Ne očajavajte, poručivali su dusi: konj je isceljen. Ne pouzdajte se: bik nije isceljen. A treći
je duh bio duh zasvagda netaknutog i neranjivog, nedostižan u svom savršenstvu za uzmućeni svet ljudi. Grad se sručio iz čista mira i potpuno im pred očima obrisao ravnicu oko njih. Jahali su kroz grad, ali je onda jedan komad leda velik kao dečija pesnica pogodio Orestovog konja u njušku i rasprštao se u komadićima po tlu. Konj trže glavu i uzmače sa zakašnjenjem, njišteći od bola i uvređenosti. Sjahali su i okupili konje, zaklanjajući se koliko su mogli u tom ubogom zaklonu od skupljenih tela. Od treštanja leda nije se moglo progovoriti. Posle nekoliko minuta srditi oblaci odvaljaše se dalje i iščezoše ka istoku, a nebo se razvedri i opet zaplavi. Sad su jahali pod suncem preko ravnice koja je na sve strane svetlucala od ledenih kapi nahvatanih na izlomljenoj travi. S neba se ka ivici vidika spustio šareni luk Tangrija, boga neba. Ka zapadu su videli kako se pod suncem diže mokra izmaglica, a pri korenima bokora još su ležala mutna ledena zrna i prštala pod kopitima, da bi se potom izbistrila i otopila kao nekakvi kratkoveki biseri. Sunce je opet grejalo njihove namašćene vunene ogrtače i sa njih su se dizali para i vonj mokre vune, a oko njih sladak miris mokre nagnječene trave, i na srcu im bi lakše. Najednom Atila dohvati luk, zape strelu i odape je visoko u nebo nad sobom. Tek tad i njegovi ratnici podigoše pogled i ugledaše orla kako ih nadleće zlateći se, i lecnuše se jer je ta odapeta strela bila bogohulna, mada je naravno napravila bezopasan luk daleko ispod orla u letu i nije dospela ni nablizu da ubije božanstvo. Ćilibarske oči velike ptice pratile su nešto u daljini, negde na planinskim vencima koje oni nikad u životu neće videti. Njihov ludi poglavica izdigao se i izvio u sedlu prateći orla očima, a jarka svetlost bleštala mu je na licu, odsjaji plesali na zlatnim naušnicama, beli zubi vučje sijali otkriveni u smehu. Atila raširi ruke i pogleda svoje ratnike. „Narode rođen na zapaljenom štitu!“, zavika. „Narode koji odapinje strele da pronađe bogove!“ Astur, otac njegov, proleteo je ka zapadu, nedodirljiv i neuništiv.
Uveče su stali i pripeli konje. Atila je postavio stražare sa zapetim strelama, pa su pripalili balegom založene vatre i spremili obed. Dim se dizao u sporim stubovima u tihu noć bez vetra. U susednoj dolini zavijao je vuk samotnjak, i to je zavijanje bilo pusto i turobno kao i sam taj predeo. Dva labuda proletela su kroz sumrak i tihi lepet njihovih krila nad vatrom što je pucketala bio je, uz zavijanje onog samotnog vuka, jedino što se čulo u tom prostranstvu. Neki su ratnici smislili da od sedala i konjskih pokrovaca naprave zaklon od vetra, a onda da uzmu još nekolika sedla i prekrivače i naprave kraj vatre presto za svog gospodara, što nisu uradili nikad pre, ali Atila ih ukori i ljutito nogom razbaca i prekrivače i sedla. Utabao je ponovo zemlju đonovima svoje iznošene obuće od jelenje kože, pa seo sa svima ostalima skrštenih nogu na tle. Izvukao je nož i odsekao kaiš mesa s čereka koji je cvrčao naboden na ražanj. Geukču je sedeo blizu njega dok su jeli, što je bilo neobično, jer on je bio čovek koji je najradije jeo sam, na oprezu kao pas. Kad je sažvakao poslednji zalogaj, otpio je kumisa, pročačkao zube, pa dodao pljosku s kumisom dalje i tiho rekao: „Prate nas.“ Atila klimnu glavom. „Samo izvidnici, ne još glavnina.“ „Otkud znaš?“ Poglavica potegnu kumiš pa se zagleda u vatru smeškajući se. „Da je glavnina u blizini, dosad bismo već znali.“ Pogledao je po svojim izabranima; sve su oči bile uprte u njega. Samo je Orest sedeo malo izdvojen, deljući štap, i činilo se da ne sluša, ali on je uvek tako izgledao, a čuo je svaku reč. „Neka vam ljudi budu spremni, ali nemojte da ih prepadate. U njihovoj mašti Budun-Borui su besi i zlodusi, zaumno zli, i nepobedivi taman kao što je reka nezaustavljiva pomoću strela – Narod vuka, koji se promeće u vukove i po mesečini jede druge ljude. Ali oni su samo ljudi od krvi i mesa kao i svi drugi smrtnici, i čak su s nama u dalekom srodstvu. Veruju u Astura i pozdravljaju se sa ’sain banu’ kad se sretnu, a sa ’bajartaj’
kad se rastaju. Ako ih ubodeš, teče im krv.“ Dao je znak da mu opet dodaju pljosku s kumisom. „Znam jer sam i pre imao posla s njima.“ „Šaman: onaj koji zna“, zapevuši u blizini jedan glas. Ptičica se kao i obično držao nekog svog toka misli. Vrteo se van kruga ljudi koji su sedeli, kao nekakva planeta na ekscentričnoj orbiti, izazivajući: „Kako ti mnogo znaš, moj gospodaru udovica!“ „A kako ti još mnogo imaš da naučiš, ludo moja pevušava.“ Ptičica upade u krug i sruči se pored Čanata. Gledao je starog ratnika sav ozaren i s obožavanjem. Čanat se namrgodi na njega. Ostali su se smejali. „O zemljama seni, kojima vladaju Tengri, gospodar sunca, i Itugen, gospa meseca, dalo bi se raspravljati“, reče Ptičica naslanjajući se unazad i gledajući naviše u mirne zvezde. „Put ka dusima posut je dušama palih šamana. Gorak je to poziv.“ On pogleda u Atilu. Neko vreme ništa se nije čulo sem pucketanja vatre. Onda se Atila pomače i reče: „Evo šta zadugo nisam znao – da nisam znao volju bogova.“ „Onaj ko pretpostavlja da zna volju ili naum bogova zna i manje nego ništa“, kaza Ptičica. Atila ga odmeri pa nastavi: „Dugo sam u srcu odgonetao sudbinu našeg naroda i postupanje duhova prema njemu; kako nas je Astur otposlao u divljinu da budemo beskućan narod i služimo drugima za podsmeh, prezreni i izmoždeni od putovanja, gladni i prašnjavi. Postoji jedan narod koji živi u Rimskom carstvu, zovu se Jevreji, i oni isto nemaju svog doma.“ Poćutao je. „Ali sad vidim. Okupićemo sva bratstva i plemena naširoko rasutog hunskog naroda, sve koji odgovore na naš poziv, i sve druge koji hoće da se svrstaju pod naš steg. Sav naš rod od Belih Huna sa zapada i Heptalita od Aralskog mora, i čak i Budun-Borue, Hune Kutrigure, kojih smo se pokolenjima toliko bojali. Možda i druge, koji ne govore naš jezik i ne veruju u naše bogove, ali će se iz smelosti ili očajanja odazvati na naš poziv.“
„Poznavao sam jednom dvojicu braće koji su se zvali Hrabrost i Očajanje“, reče Ptičica. „Behu blizanci.“ Atila nije obraćao pažnju na njega. „Ko god se odazove na naš poziv pojahaće s nama protiv Zapadnog carstva. Bićemo vojska kakvu svet nikad video nije, imaćemo konjanika nebrojeno, kao zrna peska u Takla Makanu. Pojahaćemo na zapad i sravniti Rim sa zemljom, svaki njegov preostatak koji još stoji. Ni kamen na kamenu neće ostati, jer oni su naš narod od početka mrzeli, prezirali i vređali. Naposletku, kad se naše carstvo bude prostiralo od dalekog surog mora koje oni zovu Atlantskim i koje je najzapadnija granica Rima, pa istočno preko cele Azije sve do Kineskog zida – tad ćemo zbaciti najdrevnijeg od svih naših neprijatelja, vajkadašnjeg, koji nam je bio dušmanin pokolenjima pre nego što se među Hunima ikako i čulo za Rim: kinesko carstvo.“ Te dve poslednje reči ostale su da vise u vazduhu kao kletva. Ptičica zašišta i, žacnut, skrenu pogled. Ostali se nisu usuđivali da pogledaju jedan u drugog. Kleto ime, koje nije trebalo izgovarati. Njihova kob u pradavna vremena. „Carstvo na istoku“, obično su govorili, ako bi ga ikako i pominjali. Kina nikad nisu izgovarali. Ta im je reč vređala bubne opne, gorčila im na nepcima, bolela ih u glavi kad bi je čuli. Kleta reč, tajna runa prastare propasti. „Naša moć će silno narasti“, kazao je Atila. „Kina će pasti, ceo svet će biti naš.“ Ljudi su se naprezali da prihvate njegove reči, da usvoje njegovu viziju. Čanat je kasnije kazao kako se osećao kao da pokušava da proguta čitavu kravu. Carstvo Huna koje će obuhvatati ceo svet, od ruševina Rima do ruševina Kine. Nezamislivo. Atila im je govorio o njihovoj prošlosti i njihovoj budućnosti, o sudbini koju su im namenili bogovi. Prizivao je iz mašte slike negdašnjih hunskih gradova koje su u pradavna vremena opustošile kineske vojske. Nekada su Huni bili vladari i živeli u veličanstvenim gradovima unutar
široke petlje Žute reke na severu, u bogatoj i vodom obilnoj zemlji zvanoj Ordos. „Ne slažem se s tim“, zareža dubok starački glas. Ostali zadržaše dah zbog Čanatove drskosti, ali Atila ga smeškajući se sasluša. Poglavica je bio zbilja veoma naklonjen neustrašivom starom ratniku i davao mu je veliku slobodu. „Ne slažem se s tom pričom o gradovima“, usprotivio se Čanat. „Mi smo rođeni na konju, ti znaš dobro predanja našeg naroda.“ Atila prignu glavu. „Možda“, reče, „možda ne. Nećeš ipak sporiti da je Kina naš neprijatelj od iskona.“ Čanat se zamisli, gladeći duge sede brkove, pa odmahnu glavom i reče zlovoljno: „To neću sporiti.“ Na to Ptičica izvuče iz svog ogrtača čudan, izguljen instrument s jednom jedinom žicom, koju tiho okide. Menjao je ton nakrećući drveno telo instrumenta tamo i ovamo, krećući se od niske brujave note naviše, ka nametljivijim i žalobnijim. Deklamovao je jednu drevnu baladu, hipnotičkim, opčinjavajućim glasom, koji nije sasvim ni govorio a niti pevao, taj zagonetni šaman, ni sasvim muškarac a ni dete, ni sasvim lud a ni sasvim pri zdravoj pameti, koji je sedeo na konju naopačke podjednako često kao i naoposlom. Pevao je o velikom kralju Tumenu, koji je dao najstarijeg sina Motuna kao taoca susednom plemenu, a drugog sina odredio za naslednika. Potom je, želeći Motunovu smrt, napao to susedno pleme, ali je Motun pobegao i vratio se kući. Tumen ga je dočekao lažnim osmesima i gozbom, dok je u svom opakom srcu sve vreme smišljao kako da ubije rođenog sina. Sin je međutim takođe smišljao da ubije oca, a naum mu je bio zbilja mračan: izvešće to tako da svi njegovi ljudi budu podjednako krivi za kraljeubistvo kao i on sam, te tako niko neće moći da se pobuni. Najpre je nemilice uvežbavao svoje ljude. „Gađajte kad ja gađam, a smrt nek snađe onog ko bi oklevao!“, vikao je. Potom je pošao u lov. Na koju god bi životinju odapeo strelu, odapinjali su i njegovi ljudi. Sajga je bila sva načičkana kao bodljikavo prase,
divlji vepar je ležao mrtav kao divovski jež. Potom je Motun podigao ulog. Okrenuo je luk ka svom sopstvenom konju, jednom od nebeskih konja. Neki su se ljudi uskolebali i on je smesta naložio da budu pogubljeni. Posle toga je luk okrenuo ka svojoj omiljenoj ženi – i opet su neki uradili isto što i on, a neki su oklevali, i on je opet poubijao te što su pokazali slabost. Naposletku je okrenuo luk ka najdražem konju svog oca. Nijedna strela nije zakrivudala u letu. Onda je u lovu u koji su pošli knežević pojahao iza oca, zapeo strelu i ustrelio ga u leđa. Otac Motunov zaneo se u sedlu, u samrtnim mukama i zaprepašćen. Motunovi ljudi, tako uvežbani u bespogovornoj poslušnosti da sad ni najmanje nisu oklevali, takođe su odapeli strele. Začas je kralj Tumen ležao mrtav, tako načičkan strelama da ne bi bilo mesta da je ko hteo da zabode još jednu. Motun je spalio njegovo telo i pepeo razvejao da ga raznesu četiri vetra, samo je golu lobanju poneo da mu bude vinski pehar. Postao je zbilja veliki vladar, i pokorio i ujedinio mnoga plemena, i tako je nastalo hunsko carstvo u severnoj okuci Žute reke, u zemlji znanoj kao Ordos. Ptičica spusti svoj instrument. „Mnoga su carstva iznedrile iznutra zakrvljene porodice. Čuo sam kako se priča da je čak i Rim rođen kad je ratnik Romul ubio svog brata Rema.“ Mali šaman gledao je u Atilu i smešio se. „Carstvo Motunovo nije potrajalo“, reče Atila mršteći se, zagledan u vatru. Iako je vladao nad trideset bedemima obzidanih gradova po celoj Mongoliji i Sinkjangu, a naš narod, koji se na drevnom jeziku nazivao Khunuima, bio je slavom i ponosom dorastao kineskom carstvu. Motun je vladao čeličnim žezlom iz prestonice nazvane Nogan Ul nad Božjom planinom, ali svejedno su Kinezi prezirali njega i naš narod, kome je Khunui značio upravo narod, ali Kinezi su to preinačili u Sjun Nu, pokvareni robovi, i dobacivali su im tu uvredu pravo u lice. Izbio je rat, Kinezi su doveli žestoke ratnike iz Mandžurije; ratovalo se godinama, ali izdaja je na kraju došla glave Hunima. Trideset veličanstvenih gradova je opustošeno, gorde kule i dvorovi Nogan Ula
spaljeni su u pepeo, a ono malo Huna što nije našlo smrt u boju otpremljeno je, slomljeno i izgladnelo, u pustinju. Mnoge su narode carstva kao što je Kina ’pomilovala’, a ti su prešli ka zapadu, u pustoši središnje Azije, i bili konačno izgubljeni.“ Klimnuo je lagano glavom, i dalje ne odvajajući pogled od vatre. „Tako smo mi Huni postali nekakav mitski, nestvaran narod iz pustoši, sirotinjski narod pustinjskih skitača koji živi pod šatorima i jede ljudsko meso, o kome se priča da vreba decu sedelačkog sveta poput podivljalih pasa lutalica. Dronjavi strvinari išibani peščanim olujama, nakot veštica i demona vetra. Pa, i neka veruju u to, ako im tako strah od nas mrzne kosti. Eto ko su bili naši praoci.“ Tako je zborio Atila, tako su glasila predanja Huna, i ko bi mogao da tvrdi da to nije bila istina? Dok je bio dete, on je čuo priču o tome kako je praotac Rima, pobožni Eneja, posle poraza i pada Troje pobegao na zapad od svojih dušmana, noseći na širokim plećima svog starog oca Anhisa. Zar ne zvuče sablasno te podudarnosti i odjeci? U tim odjecima čovek može čuti smeh bogova. Onda je tu bio i car Tit, koji je razorio hram u Jerusalimu i proterao Jevreje u svet da budu lutalačko pleme prokleto nasvagda. Isto kao i Trojanci ili Jevreji, tako su i preci Huna pobegli na zapad dok su padali njihovi gradovi, čija su čak i imena izgubljena u pesku, izuzev imena velelepnog Nogan Ula, čiji su se tornjevi izdizali visoki i veličanstveni. Kao što su Grci bili kob Trojanaca, a Rimljani Jevreja, tako su Kinezi bili kob Huna lutalica. Teško je biti lutalica, nomadski život je gorak i pun neiskazivih trpljenja. Bilo je jednom jedno pleme koje je došlo u Rimsko carstvo. Zvali su se Ampsivariji i bili su nomadi. Celu povest tog naroda Tacit izlaže u dve odsečne, karakteristične rečenice: „Kako su se njihova lutanja otegla, prema izgnanicima, koje su u početku primili kao goste, počeli su da se ponašaju kao prema prosjacima, a potom kao prema neprijateljima. Naposletku su sve njihove za borbu sposobne muškarce pobili, a mlado i
staro razdelili kao ratni plen.“ I to je sve što znamo o Ampsivarijima, ni trun preko toga. Bezmalo ista je i priča sa Jevrejima. Trajan je razmišljao o tome da potpuno zatre to ratoborno pleme koje je samo stvaralo nevolje, tvrdoglavo i uznosito i ubeđeno u svoju nadmoć „izabranog naroda“. Mora biti prava ludost pomišljati da neko može da zatre ceo narod? Setite se dakle zaboravljenih Ampsivarija, zaboravljenih sa svim svojim običajima, jezikom, bogovima. Ili Nasamona s libijske obale. Ne, ne možete da ih se setite, ne seća ih se ni Istorija. Nestali su kao da ih nikad nije ni bilo. Jer jednom se behu pobunili i odbili da plaćaju poreze Domicijanu, a surovi car je smesta naredio da svi budu pobijeni, svi muškarci, žene i deca. Kad je to obavljeno, prosto je izjavio: „Ukinuo sam postojanje Nasamona“ – očito ubeđen da je to njegovo božansko pravo, budući da on naravno jeste bio božanski cezar. Možda je dakle i Trajan mogao da uradi isto s tim nesnosnim Jevrejima koji su mu išli na živce. A sad je svepriznati bog celog sveta jedan jevrejski drvodelja, jednosuštastven sa svojim ocem na nebesima. Kakve samo obrte pravi Muza istorije i kako odjekuje smeh bogova nad našim povijenim glavama!
3 USUD TRGOVACA IZ PERSIJE
Izjutra, čim se prva svetlost zasivela, pre nego što su pojahali, Atila ih je najpre, kao i uvek, proveo kroz dugu vežbu s konjem i lukom, nagoneći ih da na njegovu zapovest, ostajući u čvrsto zbijenom poretku, zaokreću u galopu. Svaka desetina imala je svoj posebno dogovoreni znak i mogla je da se odvoji i kreće nezavisno. Stotinu konjanika koji su se u galopu razdeljivali, prestrojavali i zaokretali ostavljali su utisak da ih je mnogo više nego što ih je stvarno bilo. Lukom su već vladali sa zatrašujućom veštinom, od njihove brzine zastajao je dah, a snaga i izdržljivost ostale su im nesalomljive čak i na tom dugom putovanju. Svaka desetina počela je u međuvremenu da poprima osobine svog zapovednika. Ratnici pod Jesukajem bili su vatreni i nesmotreni, slično kao oni pod Čabom Pesnikom i lepim Aldarom; oni bi bili odlični u nekom bezobzirnom jurišu u kome bi prestravili neprijatelja svojom neustrašivošću i izginuli razgalamljeni i srećni. Ratnici pod trojicom krupne braće, Jukijem, Belom i Noganom, bili su stameni i istrajni, i oni će činiti snažnu okosnicu. Ratnici pod starim Čanatom bili su prepredeni a postojani, isto kao i Kandakovi – oni će strpljivo čekati na krilima dok im ne bude izdato naređenje, a onda će se hitro zariti neprijatelju u bokove, bez galame i razmetanja, silovito i nemilosrdno, i ubijaće kao bik rogovima. Geukčuovi bi mogli da jašu miljama i miljama bez predaha, pregaze neprelaznu reku služeći se možda nekim vešto načinjenim plutačama od kozje kože, doplutaju neprimećeni pod večernjom maglom i popadnu po dušmanskom prenoćištu sekući grkljane pre nego što se njihove žrtve čak i probude. Žilavi već su bili, ali su svakim danom postajali sve žilaviji, i svest im je, kaogod i mišići, otvrdla kao ravnica pod nesmiljenim suncem.
Jahali su kroz tmastu zoru boje stenja, mimo sivih kamenih gromada ugneždenih u travi, po kojima su se razlivali lišaji kao rastopljeni novčići. Projahali su pored lešine jednog jaka, iz čijih je očnih duplji rasla visoka trava, a krpe suncem spečene kože još su visile s izbeljenih rebara sličnih nekakvom prevrnutom, nasukanom brodu, nagnanom duboko u kopno nezamislivom olujom. Onda se na istoku sunce probi kroz oblake, kao da plamti odnekud iz neizmerno duboke provalije. Ta silna azijska stepa nije bila ni neprijateljska ni prezirom ispunjena prema sićušnom i kratkotrajnom ljudskom migoljenju, ne kao planine koje su ih pogađale žestokim mećavama, niti kao kao razorno burno more, nego je prosto bila nepregledna, pusta i ravnodušna. Ostavite li u proleće koplje prekonoć pobodeno u zemlju, ujutru ga nećete naći, toliko će visoko trava porasti. Bile su to ravnice Kilindi, Ravnice izobilja. Jer toliko su brojne bile tu antilope i sitniji, lakši rođaci šumskih bizona da su njihova kestenjasta tela u milionima pokrivala ravnicu, kao ćilim. U leto su silazili na pojilišta na reci sve dok je ne bi potpuno isušili. Bila su to srećna vremena, godine obilja božjeg. Žitelji gradova i posednici imanja progutali bi sve što se slobodno kreće ovim svetom, ali ratnici, ratnici su gledali preko tih ravnica sa zanosom od kakvog puca srce, jer to što su voleli toliko mnogo mora minuti i proći. Sve što postoji opada i prestaje da postoji, a ništa ne prolazi brže od života srećnog čoveka. Lovili su sajge preko beskrajne stepe. Te čudne antilope s trubolikom njuškom kaskale su brže nego što čovek može da trči iz sve snage, a u punoj brzini dostizale su četrdeset ili pedeset milja na sat, držeći glavu nisko, i ništa im nije smetalo da kroz dugi gomoljasti nos udišu bilo vreo, bilo leden vazduh, bilo pak pun stepske prašine. Dok su jahali uz jednu nisku kosu, jedna antilopa stajala je izdvojena iz krda i posmatrala ih. Gledala je kako ogrtači vijore za njima i trzala nosom njušeći vazduh. Krupne su joj oči bile znatiželjne i bez straha. Onda je odjednom poskočila i savila nazad ka krdu. Ogromno krdo i šačica ratnika istovremeno su se dali u pun trk. Stuštivši se niz padinu konji su poleteli preko ravnice koja je izjeseni dobila boju lavljeg krzna.
Atila je, naravno, prethodno postavio Geukčuove ljude da u zasedi sačekaju prestravljeno krdo i sad su oni sunuli iz visoke trave radosno podvriskujući, prišli izbezumljenim životinjama i počeli da ubijaju. Sajge su trčale brže nego konji, ali su im se lovci bili primakli i naginjali su se iz sedla, očešavajući nogama životinje u trku, gađajući ih pravo u vrat i slabine. Strele su se zarivale duboko, do srca. Sajge su se mrtve preturale u prašinu, prednje noge su se kršile pod mrtvim teretom, a druge bi naletele na ustreljenu životinju i ponekad uspele da je preskoče i odjure dalje s krdom koje je hujalo kao vihor, ali ponekad bi se i saplele i poletele u vazduh, i ošamućene padale i ležale dok ih ostale ne izgaze nasmrt ili dok ih neki konjanik hitro ne pogubi. Ni konjanicima nije bilo lako u toj luđačkoj tisci, ali sve je to bilo deo veličanstvene igre. Prepunjena srca jako su im tukla, ništa nije moglo da im naudi dok su se nadmetali u smelosti koja je bila samoj sebi cilj. Jedan vrlo mlad ratnik, go do pojasa, preskočio je stiskajući držak čekana među zubima sa svog konja na leđa jednog mužjaka sajge i dočepao ga za divne jantarne rogove, izvijene kao lira, s duboko urezanim prstenovima, za koje se, hvalio se kasnije kraj vatre, lako bilo držati. Potom mu je spuznuo na bok i oborio ga na zemlju, iako je pritom zgulio i kožu i sloj mesa s jedne ruke i noge. Iskobeljavši se ispod životinje dohvatio je čekan i zario dugi zakrivljeni šiljak sajgi u lobanju. Ustao je potom iz prašine sav nasmejan i uspravio se nad antilopom skljokanom kraj njegovih nogu kao pun džak, i podigao joj glavu držeći je za krivi rog, smejući se od pobedničke radosti. Sitni stepski pesak, natopljen njegovom sopstvenom krvlju i jetkom mokraćom mrtve antilope, zalepio mu se od ramena do lista po desnoj strani tela koju je oborena životinja neko vreme vukla po spečenoj zemlji, dok ju je on držao za glavu što se besno otimala. I ostali su ratnici na kraju svi bili slično pokriveni krvlju i prašinom ili modricama od padova i udaraca papcima. Zubi su im se belasali između izrazbijanih usana, grmeo je njihov divlji, oduševljeni smeh dok su sjahivali i obilazili popadale sajge da bi dugim noževima dovršili one koje su bile samo ranjene, isto kao što bi dokrajčili i ranjene neprijatelje na razbojištu. Krdo je već odavno zamaklo s vidika u ogromnom oblaku riđe prašine. Sad
se i ostatak ratnika pridružio lovcima, pa su im i čestitali pljeskajući ih po plećima i istovremeno ih podbadali. Zar su samo toliko ulovili! I to samo najstarije i najgore od celog krda! I žene bi se bolje pokazale u lovu! Nasekli su najboljih komada mesa i smestili se da zanoće na daljoj padini uzvišice, okrenutoj ka istoku da ih obasja već prvo jutarnje sunce. Večerali su sirovu, još toplu džigericu i lomili kosti da isisaju srž. Zatim su stavili mesa da se suši nad vatrom i zahvalili bogovima dok se slasni miris dizao s dimom ka zvezdama što su lebdele nad njima. Spavali su dobro i slatko, sanjajući sajge kako se sele na jug da prezime, a svetložuta dlaka im beli spremajući se da dočeka snegove. Kad su ujutru po izlasku sunca pojahali dalje, i trbusi i bisage bili su im puni-prepuni. Jedan karavan kamila gonili su trgovci iz Buhare, bradati, tamnooki, lica umotanih i skritih. Putovali su samom ivicom gde travne ravni prelaze u retke rasute čuperke rastinja i potom u peščanu pustinju, misleći da će tako biti manje izloženi opasnosti od susreta s nomadskim ratnicima. Kad se jedan od njih osvrnuo, on doviknu ostale pa se svi pomoliše Ahuri Mazdi i stadoše da čekaju. Divljaci su dogalopirali do njih, pritegli konjima uzde i stali. Vođa je prijahao najbliže i pažljivo zagledao trgovce. Na obrazima je imao plave tetovaže, a na širokom čelu, od sunca opaljenom do bronzane boje, tri tanka ožiljka. Oči su mu bile uzane i okrutne. On im se osmehnu. Trgovci su bili visoki ljudi, a njihove kamile olinjala dvogrba stvorenja, ali konji su im bili vrlo lepi, a oprava na njima ukrašena amajlijama od tirkiza i neke legure kao zamagljeno srebro. Vođa divljaka upita ih za novosti i oni mu odgovoriše drhteći, pitajući se kakvom li će ih smrću umoriti. Razapeti? Ili nabiti na kolac? Ali on samo kraljevski mahnu rukom ka njima i požele im srećan put pa se okrenu svojoj razbojničkoj družini i odjaha ka istoku. Trgovci su zapanjeno gledali za njima. Onda podigoše oči ka nebesima i zahvališe na čudnim i nepredvidivim putevima Ahura Mazdinim, te nastaviše ka zapadu.
„Nikad oni neće živi stići u Buharu“, reče Atila okrećući se u sedlu da pogleda za njima. „Ovo nije zemlja za trgovce. Budale.“ Posle dana jahanja kroz pustinju, divlju Horazmiju kako su je Grci zvali, oni stigoše do dalekih naftnih polja gde je crna smola izbijala kroz jalovi pesak na površinu, a neke jame, pune katrana neprestano su se dimile. Konji su se ukopali i sumnjičavo zverali u crna jezera. Ponekad se ta smola palila sama od sebe i umela je da gori danima, pa čak i godinama, kao što Herodot pripoveda de je bivalo u parćanskim pustinjama. Mudri, lukavi i prevrtljivi kakvi već jesu, čak ni Persijanci nisu umeli da iznađu ništa za šta bi upotrebili ovu crnu i smrdljivu gadost koja je ubijala useve, trovala vazduh, donosila smrt i ljudima i životinjama, i nije mogla da se ugasi kad se jednom zapali. Visoki jarkožuti plamen sukljao je pravo iz zemlje i video se u zvezdanim noćima nadaleko, ali po danu je to izgledalo sasvim drugačije: crn, dimljiv, paklenski predeo, smrtonosan za sve što živi i diše. Kako god bilo, Atila je u tome video nekakvu korist i bez ikakvog objašnjavanja naložio je četvorici ljudi, na njihovo silno nezadovoljstvo, da sjašu i sakupe taj crni glib u četvore kožne bisage. Naterao ih je da zađu u to bezbožno mesto, gde je večno vladao sumrak, čak i kad je na sav svet okolo sijalo jarko podnevno sunce. Kroz pokrov od gustog dima jedva da se probijalo, a konji su pognuli glave, pritvorili oči i skupili nozdrve. Vazduh je bio zamračen i zagušljiv, svetlost sumporasta i zamućena. Smrdelo je na iscurelo i zapaljeno ulje i ništa se nije čulo sem tihog premeštanja kopita po pesku. Tu su se stanili demoni. Svakog bi časa neki ratnik mogao osetiti kako konj propada pod njim, a stišani, kao olovo težak vazduh nakratko bi ispunilo očajničko njištanje. I konj i čovek propali bi u jezero smole, tonući u vekovečnu tamu, batrgajući se i pružajući ruke i noge, razjapljenih usta iz kojih u crnilo ne izlazi nikakav zvuk, ratnik i dalje na svom potonulom konju, vezan s njim paklenskim sponama, padajući zanavek ka središtu mrtvog, ponoćnog sveta.
Ubrzo posle tog čudovišnog nedela prirode naiđoše na čudovišno ljudsko nedelo. Bili su to trgovci iz Buhare izloženi na njihovom putu kao za doček. Mora biti da su bili uhvaćeni podaleko ka zapadu pa dovedeni na to mesto. Bila je to igra. Njihova zla braća Kutriguri izazivali su ih, s mnogo smisla za tragično pozorište. Neki trgovci još su ječali, živi na kočevima. Čanat sjaha, poteže bodež i okonča im muke. Obrisao ga je o plavu svilenu halju jednog od njih, pa ponovo uzjahao, zgađenog lica. Nabijanje na kolac bilo je kazna koju je Narod retko primenjivao, samo na najgorim zločincima, koji bi na primer silovali poglavarsku ženu ili kćerku, počinili nisko izdajstvo ili obeščastili groblje, ali Kutriguri su na kolac nabijali iz razonode i zabave. Bili su to pravi šakali, kukavice koliko i svirepi, kao što su uostalom svi svirepi ljudi. Vučji narod. Čanat se izvi u sedlu i pijunu na tle. „Smrt neka bi ih uzela.“ „Ljudi rade to što rade. Ne sprečavaju ih u tome bogovi“, reče Atila. Prateći niz kočeva s nabijenim ljudima zalazili su dublje u kolebljivu svetlost izmešanu s naftnim isparenjima i dimom, i konji su njištali u strahu i zato što su ih pluća pekla. Povremeno bi ratnici pomislili da su videli senke kako se kreću kroz maglu oko ili iza njih, ali ništa nisu govorili jer nisu želeli da rečima potkrepljuju strah koji ih je obuzimao. Dokrajčili su još neke koji su u magli umirali poganom sporom smrću. Kutriguri su nabijanje obavili s izvanrednim umećem. Kočeve su najpre dobro zašiljili i namastili životinjskom mašću, a onda su ih polako zarivali da zarobljenici ne umru, razmičući unutrašnje organe, jetru i slezinu, creva i pluća. Onda su mučitelji duboko prosecali jedno rame da kolac izađe, pa bi mučeniku vezali stopala za kolac a ruke iza njega da ne sklizne s koca kad ga usprave, i onda je taj jadnik mogao da visi tako dva ili tri dana dok mu žuđena smrt ne dođe. Naišli su zatim na deblje kočeve, na koje su nataknute kamilje glave. S krvavih vratova visile su potrgane krpe kože. Kutriguri su prezirali kamile. Konje su odveli, a robu odneli.
Kad su Atilini ratnici izjahali iz zadimljene sumračne doline među retko polupustinjsko bokorje, neki se dadoše u žestok galop da stresu sa sebe gađenje i ukaljanost. Onda su naglo stali, dižući pogled. Na niskom grebenu ka severoistoku dva Kutrigura sedela su na svojim konjićima prkosno držeći koplja podignuta iznad glave. Potom okrenuše konjiće i iščezoše niz suprotnu stranu grebena. Atila obode konja i nadade se za njima, prezirući opasnost od smrti ili nečeg još goreg. Na vrhu grebena stade i osvrnu se. Njegovi ljudi dojahali su za njim i stali pogledom da pretražuju plitku udolinu pod sobom. Dva konjanika su zamakla preko pregiba na njenoj suprotnoj strani. A u udolini se, u sveloj travi, video ogroman prsten od šatora koji su tu stajali. Kutriguri su bili otišli. Koju milju dalje Atila i njegovi ljudi naiđoše na nove prizore užasa. U jednoj suvoj vododerini rastao je iskrivljen kržljav drač s nekoliko poslednjih smežuranih bobica, tamnocrvenih kao bikovska krv, a na dugo crno trnje bile su nataknute ljudske šake, krzavo odrezane u zglobu. Stali su i maltene u neverici gledali tu novu sliku zverstva. Naposletku Atila prijaha da bolje pogleda – bile su to sitne šake, nestvarno bele, kao mermer, s iskidanom krvavom kožom ispod zglobova. Na obližnjem trnu bila su razapeta siva, svetlucava creva. „Boje nas se“, reče Čanat tragajući za nečim dobrim u tome što se dešava. „Hoće da nas prepadnu i oteraju, neće da se bore s nama.“ „Ne boje se oni nas“, odvrati mu Atila. „Isprobavaju nas da vide bojimo li se mi njih.“ Poglavica dade znak i oni produžiše. Većina ih je sad jahala stežući u rukama luk i nekoliko spremnih strela. Sajge su lovili s divljom radošću, žestoko su se ponosili što su još živi na ovom putovanju po najsurovijim predelima, ali sad su bili u lovu na ljude, a gde god ima ljudi tu je svetlost dobra i senka zla, i srca su im sad bila ozbiljna i svečano predana dužnosti.
4 SELO
U pustinji su noći uvek hladne, ali sad su i dani postajali sve hladniji. Kad mesec bude narastao i okopneo još jedanput doći će najkraći dani, s dugim hladnim noćima, doba dobro samo za veštičarenje i noćne demone. Bili su sad u sivoj šljunkovitoj pustinji, s jedva nešto malo umirućeg zelenila uz obale kao čelik sivog jezera. Sigurno je već padao sneg na Tjen Šanu i na vrhovima Tavan Bogda, Pet božanskih planina, ali ovde je posle kratkog doba jesenjih kiša i povremeno grada sad bilo suvo, studeno i pusto. Kutriguri su im ostavljali i druge znake: pera na tlu, pramenje konjske dlake na trnju, krv naprskanu po svetlosivoj steni poput nekakvih neprirodnih riđih lišajeva, sablasnih i neobjašnjivih. Kraj jedne staze ostavili su ubijenog jelena, s koga je meso bilo delimično skinuto, ali ga je ostalo na ramenima, s nešto tragova ptičjih kljunova, ali je svejedno izgledalo sveže i hranljivo. „Meni izgleda dobro“, kazao je mladi Jesukaj. Atila odmahnu glavom. „Naša braća u crnim ogrtačima ne ostavljaju darove neprijateljima. Samo okusi od tog mesa i uskoro ćeš i ti biti mrtav kao ovaj jelen.“ Jesukaj klimnu glavom, pa produžiše. Jahali su preko slanih ledina plašeći jata sitnih pegavih ptica koje su kljuckale po tlu tražeći naplavljene školjke. Na skorenom tlu oštro su se isticali samotni sivozeleni čičkovi. Daleko preko videše jedan jedini okrugli beli šator, nomadsku jurtu. Plamteo je naspram tamnog neba kao grčka vatra. Sve dalje ka istoku zalazili su dublje u pustoš, kao snažni ljudi razvejanih zabluda koje privlači sopstvena propast. Odavno su bili pregazili Amu Darju – Oks – i Sir Darju – Jaksart, i prošli kroz brežje
Ulitaua i pored jezera Tengiz, i videli kako se snežni Tjen Šan diže ka jugu, i projahali pored gvozdenosivog Balkaša u čijim vodama žive čudovišta. U tim močvarnim ravnicama gde je visoka vlažna trava šuštala oko konjskih nogu poplašili bi liske u trskama i vivke koji su odletali dozivajući se; povremeno bi čuli krik čaplje i ugledali njenu ćubastu glavu iznad isklasalih trava. Sunce je zalazilo u ognju iza trščaka gde su noćivali, a preko reke su padale pruge rastopljenog bakra. Bih su izgladneli, ali nailazili su na gladnije od sebe. Ujahali su u Pustinjsko kraljevstvo, preko beživotnih slanih ledina pa u Kizilkum, Crveni pesak, gde su jarki peščani predeli bili isprobadani samotnim stabljikama grube, kao pesak žute trave. Tu i tamo bi videli pokoju oazu, pojilište, krda izmršalih konja. Jahači su poginjali glave pod kapuljačama i mislili kako je suša uvek bila najveći neprijatelj nomada. Zašto su dojahali na istok u ovu zemlju pustoši i suše? Da bi se uvećali brojem i pojahali na zapad, ka zelenim pašnjacima i blagim šumovitim predelima Evrope. Neka bi taj dan uskoro svanuo. U peščanim brazdama, pod dinama izvajnim vrućim vetrovima, ojađeni ljudi čitali su proročanstva o dugom snu i naglim buđenjima. Konji su im s mukom nabadali put kroz pesak koji ih je oslepljivao i njištali su žalobno, a crveni pesak nakupljao im se u grivi i dugim trepavicama. Ovde pod peskom živi, kako se pričalo, pijavica koja pljuje otrov, košmarno stvorenje, bezglavo, bezoko, što vreba iz podzemlja. Jahali su preko jedne kamenite visoravni, a u širokoj jami, na spečenom ispucalom blatu kraj umirućeg jezera, stajale su četiri nesrećne krave, sama kost i koža, usahlih vimena. Nekoliko isto toliko žgoljavih seljana ulivalo je sivu vodu u korito da napoje jedan buljuk crvljivih ovaca dugog mršavog vrata, s kojih je vuna opadala u pramenovima. Neki mlađi ratnici ipak su se spremali da ih odstrele radi mesa i već su zapinjali lukove, ali ih Atila zadrža. Seljani su zijali u njih, mlađi goli, stariji bezubi, deca kaljava, s muvama u nosu i očima, čekajući bezvoljno da nebesa učine da se nešto desi, nebesa na koja njihove molitve nisu imale nikakvog uticaja.
Pitanja o Kutrigurima dočekali su smrknutim ćutanjem, a onda dvojica progovoriše, prekidajući jedan drugoga. Jezik im je bio čudan, ali Atila ga je prilično dobro razumeo. Konjanici u crnom mnogo su ih puta pljačkali, kazali su oni. Odvukli su im sve što su čuvali za zimu, poklali im najbolju stoku, a neki od tih zlikovaca bacili su im zaklanu stoku u bunare. Zašto su im to radili? Oni nisu njihovi neprijatelji. Zašto takva okrutnost prema nepoznatim ljudima? Nema nimalo pravde pod suncem. Jedna starica istupi između tih ubogih seljana, tegobno se oslanjajući na debeli štap. Lice joj je od vetra i sunca bilo izbrazdano i ispucalo kao i blato oko presahlog jezera. Obratila se Atili ljutito i nezastrašeno, kao da je već uveliko u svađi s njim. „Godinama smo već prepušteni na milost i nemilost tim ljudima! Tamo gde su njihovi šatori, dole istočno uz reku, nama je zabranjeno da zahvatamo vodu. Naše je sad samo ovo gorko jezero, kao da su bogovi reku stvorili samo za njih.“ Starica lupnu štapom po tlu. „Zar bogovi tako rade?“ „Ne rade“, reče Atila. „Bogovi su reke stvorili za sve ljude bez razlike. Svaka je zemlja stvorena za nomadske pljačkaše ovog sveta. Zemlje na zapadu bogovi nisu stvorili da budu carstvo Rima, a ipak je Rim zatvorio zelene pašnjake i blage šume za sirotinju iz Azije i čuva ih ljubomorno kao škrtac blago. Evropske šume, skitske ravnice i velike reke, azijska gorja, sve je to napravljeno bez međe i ograde za sve ljude bez razlike.“ Preko ramena je dobacio svojim pratiocima: „Setite se ovoga kad uđete u svoje carstvo i srca vam se smrznu od pogleda na silne zidine i kule i nebrojene vojske rimske.“ Jedan ili dvojica mlađih ratnika uznemireno se nasmejaše na te reči. Jedan ili dvojica. „Ni to nije najgore“, nastavi starica tresući štapom i ponovo lupnuvši njime o zemlju. Neće ona pustiti ovog nomadskog poglavicu dok mu ne bude sve rekla. Zahtevala je da je sasluša. „Moramo da im plaćamo danak svakog osmog dana. Moramo da odnesemo nešto što smo ulovili, najmanje težine čoveka, ili da umesto toga damo ovcu ili kravu. Svaki osmi dan.“
Pružila je otvoren, prazan dlan. „Šta nam je ostalo? Četiri krave, koji sipljiv vo, šačica koza i ovaca, crvljivih, jašta. Kako da im dalje plaćamo danak ako ne vlastitim životom? Zima dolazi, a nama su se deca već pobolela od gladi. Njih to nije briga, te ljude, Budun-Borue. Đavoli su to. Đavoli koje su okotili đavoli.“ Atila se zamisli. Onda naredi da se rastovare dva konja i razdeli sirotim seljanima arula i nešto debelih cereka ovčetine i kozjeg mesa. Seljani su stajali i nemo posmatrali, kao da mole za nešto a ni sami ne znaju za šta, izmoždeni, očiju suvih kao prašina. Poglavica zapovedi svojim ratnicima da okrenu ka severnom kraju kukavnog jezera i pojašu dalje. Čanat ogorčeno reče: „Moraće da dignu šatore i da se sele.“ „Svet je velik“, reče Atila. „Sva se plemena sele.“ „A velika prejahuju preko malih.“ Atila klimnu glavom. „Naleteće na odbrambene položaje Carstva, kao i Goti pre njih, i pocrkaće od gladi na obalama Dunava, gledajući preko njega u obećanu zemlju evropsku.“ Osvrnuli su se još jedanput. S jugoistoka je dolazila, sve crvenija, peščana oluja. Odrpani seljani gledali su za ratnicima s beznadnom žudnjom, preslabi da se maknu, stežući žgoljave ručice svoje dece što su stajala uz njih krijući se u roditeljskom okrilju od oluje što je nadirala. Pregladnele i gole dečice, posute sitnim prahom, čije je sunce zalazilo a senke se dužile. Uskoro će nestati iza granice vidika kao da ih nikad nije ni bilo. „Svet je takav kakav jeste i neće se promeniti“, reče Atila. „Ipak...“, kaza Čanat. Atila trže uzde. Čak i Čagelgan kao da je oklevao, sažaljivo se okrećući ka oluji u nekakvom nastupu saosećanja neprirođenog jednom konju. „Nismo izjahali da budemo dadilje ugnjetenima ovog sveta“, obrecnu se Atila. „Nije to naš narod.“ „Mogli smo kod njih da se sklonimo od oluje, a sutra možda...“
„Čanate“, uzdahnu Atila spustivši glavu tako da mu je pala na grudi, „od tvoje plemenitosti i velikodušnosti hvata me trbobolja.“ „Čanat je takav kakav jeste i neće se promeniti“, odvrati stari ratnik smejuljeći se potpuno razdragano, pa ponovo okrenu konja i pojaha u susret oluji. Ptičica se vrzmao u blizini. „Moj gospodar udovica počinje da gaji veliko srce!“, zapevuši on detinjastim glasićem nadvikujući se s vetrom. „Samo pripazi, moj gospodaru, samo pripazi! Što ti je srce veće i mekše to će ga lakše zgoditi dušmanska strela.“ Zakloniše se dakle u zavetrini seoskih udžerica pokrivši ogrtačima glavu i krijući lice od šibanja crvenog peska, ali ona starica sa štapom uvuče Atilu, Čanata i Oresta u polumrak svoje propale straćarice, navuče rezicu na vrata i baci nešto pruća na vatru u sredini prostorijice. Posedali su skrštenih nogu u toj dimljivoj polutami slušajući vetar kako zavija i pijući ukiseljeno ovčje mleko – arak, zvala ga je ona – dodajući jedan drugom napuklu posudu. Kad se vatra malo razgorela, oni videše da je žena vrlo stara, mada još živa duhom, kako se činilo, a njene svetlucave očice, tvrde i zacakljene kao zmijske, još su iskrile s izboranog lica. Bore su joj se ukrštale kao duboke brazde koje je po mraku izorao nekakav luđak, ali kad je smakla maramu s glave, opaziše da još upliće duge sede pletenice šarenim mašnama kao kakvo tašto devojče i to im izmami osmeh. Atila joj učtivo dodade posudu s kiselim mlekom. „Kutriguri, pljačkaši – koliko njih ima?“, upita je. Starica otpi dugačak gutljaj i cmoknu usnama, tankim i usahlim od godina i pustinjskog vetra. Osmehnula se, popila još malo, spustila posudu i obrisala usta krajem marame. „Koliko?“ Raširila je ruke. „Mnogo.“ Atila je znao šta to znači – u njenom jeziku nije bilo reči za toliki broj. Ipak nije odustajao. „Na svakog od nas, po koliko?“
Starica ponovo podiže posudu, iskapi je, pa naredi Orestu da naspe još iz kožnog vrča koji je stajao u jednom ćošku. Orest pogleda u Atilu. Atilu kao da je to zabavljalo. Orest posluša naređenje. „Koliko na svakog od vas?“, reče starica. „Mnogo.“ Nasmejala se napuklo. „Deset na svakog od vas.“ „Hiljadu.“ „Možda i dvadeset.“ Atila pogleda u Čanata. „Dve hiljade možda, kaže.“ Čanat se izbeči u njega. „Gospodaru, ne možemo...“ Poglavica mu se malčice osmehnu. „Ostali smo po tvojoj želji, Čanate smeli. Ne strahuj. Nevolje kuju čvrsta prijateljstva.“ Čanat se mrštio. „Kad će ponovo doći ti pljačkaši?“, upita Atila staricu. Odmahnula je glavom. „Mi moramo da idemo kod njih. Za dva dana moramo da odnesemo sledeći danak.“ Žestoko je pljunula u vatru. Plamen zacvrča i uskoleba se od njene ogorčenosti. „Dva dana“, reče Atila. „Onda sutra idemo da nađemo lovinu za njih.“ Na staričin upitni pogled samo se nasmejao. Naredni dan osvanu tih posle oluje. Spečena visoravan išibana peskom ličila je na dlaku šugavog pseta, i izgledala pustija nego ikad. Atila povede Oresta, Čanata, Jesukaja i Geukčua laganim kasom ka istoku i reci u niziji gde su Kutriguri razapeli šatore. Bilo je vrlo hladno. Sišli su s kamenite visoravni u travnatu ravnicu istačkanu kamenim humkama nalik skamenjenim okljaštrenim panjevima neke odavno mrtve šume. Među njima je cvileo ujedljiv vetar, a na dalekom obzorju videla se tek prva studena traka sivkastorumene svetlosti. Petorica jahača pratili su duge senke što su treperile i igrale na travi prolazeći s nelagodom između tih kamenih mogila nekog bezimenog nomadskog plemena, s kojih su kao ukras visila povesma bojene vune, ovčje plećke, ptičje lobanje, kamenje s
nekim čudnim urezanim šarama, petljama, brazgotinama i vijugama, kao da su ljušture pradrevnih školjki ostale zarobljene unutra. Onda s njihove desne strane izrastoše šiljata brda od tamnosivog škriljca, u čijim su se osunčanim pukotinama još držali života žuti i ljubičasti ladolež i grahorica. Gore na visokim padinama videše jednu povorku baktrijskih kamila, koje su preživale u hodu. Konjanici zastadoše i posmatrali su ta stvorenja čiji veliki jastučasti papci bešumno kroče po ravnom kamenu, koja s plemićkom melanholijom i odrpanom otmenošću istrajavaju tu gde nema ničeg sem vetra i kamena. Nastavili su preko travnate pustoši i zašli jedan za drugim u uzan klanac čiji su se zloslutni visoki zidovi od tamnog škriljca presijavali od vode, da bi potom izašli u široku plitku dolinu, i tu je bila reka, a uz nju toliko šatora koliko nikad u životu nisu videli. Sačekali su do sutona, kad se zimsko sunce spustilo do samog ruba sveta lijući krvavocrvenu svetlost ponad vidika. Konjima su vezali oko njuški debeli konopac da ne bi puštali glasa od sebe; životinje su zabacivale glavu i besno širile nozdrve, ali hvala bogovima, to se nije čulo. Potom su ih poterali ukoso u kas i zaobišli oko šatora do zaklona pod jednim niskim uzvišenjem, koje je reka izvajala u dolini davno nekad, u nekoj divljoj poplavi. Tu su sjahali i otpuzali na vrh uzvisice. Od šatora su bili daleko možda trista ili četiristo koračaja; prebrojaše da ih ima oko hiljadu. Vetar je bio stao pa su otuda mogli da čuju povike i konje kako ržu. Ljudi su se kretali oko šatora, ložili vatre, deca su trčkarala tamo-amo, žene su kuvale večeru ili dojile decu, neke su donosile vodu s reke u ogromnim ćupovima užadima vezanim na pleća. Na jednoj strani bila su uz šatore pobodena koplja, s crnim kožnim štitovima okačenim na drške, a iza se kroz suton nazirao zabran s hiljadama konja. Na nebu je sijala jedna jedina zvezda, samotna lutalica gotovo tačno iznad šatora. Merkur, na svom nemom putovanju. Nešto niže niz reku crno-beli severni vivci uzlepršaše bez glasa i vinuše se preko blatnih obala na koje je padao mrak.
Onda i u blizini zalepetaše krila. Jesukaj je upuzao usred jednog jata jarebica i one napokon uzleteše, mada nerade da napuste topla gnezda kao zec svoju jamu. Lepet utihnu kako su odletele preko grebena u bezbednost, ali Jesukaj je stigao da zapne luk, okrene se na leđa i odapne strelu za jednom pticom. Orest srdito zašišta na mladog ratnika, ali bilo je prekasno. Jesukaj je dobro izučio vladanje lukom i strela pogodi metu. Ustreljena jarebica sruči se s neba, a poslednji zraci sunca na zalasku obasjaše joj belo perje na grlu i pod krilima. Jesukaj se sav ozaren smeškao od uva do uva. Orest pogleda na šatore. Atilin pogled već je bio upravljen tamo. S bliže strane jedan ratnik je zurio kroz suton ka njima. Na tom rastojanju nisu mu videli lice, ali bio je krupne građe i obučen u crno ili neku drugu tamnu boju. Pošao je nekoliko koraka ka njima, zastajkujući i skupljajući oči. Čuo je kad su jarebice poletele i okrenuo se taman da vidi jednu kad je pala. Zastao je malo van kruga šatora, piljio još neko vreme, pa se okrenuo nazad. Orest uzdahnu i obori glavu među šake. Atila je i dalje motrio. Ratnik zamače s vida za jedan širok nizak šator pa se koji čas potom pojavi ponovo, sad vodeći konja. Atila pogleda u Oresta, Orest u Atilu. Obojica pogledaše u Jesukaja. „Ti nemaš pameti koliko ni gomila govana“, reče Orest. „Ama šta je?“, prepade se Jesukaj. „Šta je bilo?“ Pa se uskobelja naviše do njih da vidi u šta to oni gledaju. „Lezi. Dole“, reče Atila preko ramena takvim tonom da Jesukaj samo leže. Atila se ponovo okrenu ka šatorima.
Ratnik je skočio na konja i sad se usmerio pravo ka njima. Kako se primicao oni videše da su na njemu crne kožne čakšire i čizme, i prsluk od crne kože ovlaš vezan na prsima, iz čijih su kratkih rukava izlazile debele, moćne mišice. U desnici je držao nisko oboreno koplje, u levici čvrsto zategnute uzde. Duga prava kosa bila mu je crna kao gavranovo krilo, široko lice s visokim jagodicama izbrijano izuzev tankih brkova koji su padali dugi i fino očešljani. Oči nije odvajao od uzvišice gde su oni ležali. Atila odbaulja unazad. „Na konje“, zapovedi. „Evo nam dolazi danak.“ Onog časa kad se ratnik uspeo na greben, s obe ga strane uhvati po jedno zavitlano laso. Lako se moglo desiti da omče odbace jedna drugu, ali su Atila i Orest bacili lasa savršeno usklađeno, do delića trenutka, te su omče jedna za dragom pale ratniku preko glave i zategle se oko vrata pre nego što je uspeo da zucne. Kako su njih dvojica oboli konje na suprotne strane, tako su se užad zategla preko visokih jabuka sedla i upola odsekle žrtvi glavu. U istom tom času Čanat je zaterao strelu u srce konju, koji pade otvorenih usta, ali ne stigavši da zanjišti u ropcu. Skotrljao se niz travu na padini, a Kutrigur istrgnut iz sedla ostade gotovo da visi, jedva nožnim prstima dotičući zemlju, uhvaćen oko poluprerezanog vrata čvrsto zategnutim užadima. Jesukaj prijaha i zari koplje ratniku u srce, ali je to već bilo nepotrebno. Dok su ostali skidali omče mrtvacu s vrata i tovarili leš na jednog konja, Atila sjaha i otpuza kroz travu da pogleda dole na šatore. Ništa se nije micalo. Gledao je još malo. I dalje ni pokreta. Ponovo je naskočio u sedlo pa su otkasali. Kutrigurski ratnik bio je čvrsto vezan preko sapi mirnog Orestovog konja, očiju poluotvorenih, nakrivljene poluodsečene glave iz koje je curila krv crna kao nagnječena.
5 BUDUN-BORU: VUČJE PLEME
Bilo je mrklo, bez mesečine. Jahali su samo pod sjajem zvezda pod kojim su njihove nejasne senke klizile preko nepomične trave. Ničeg nije bilo pod nebesima osim tame i senki. Kad su se vratili, već duboko u noć, izazvali su veliku vrevu, i obradovani seljani pesmom su ih dočekali uz svetlost baklji, a deca su igrala oko mrtvog čoveka-vuka, i pljuvala na njega, i pružala prljave ručice da ga udare ili uštinu. Žene su zabačenih glava ijujukale i pevale na mestu smišljene ode u slavu plemenitih pobednika. Čak je i ona prastara sveštenica pobednički zaskakutala oko svog štapa pobodenog u zemlju. „Još je malo prerano“, zagunđa Čanat. Skinuli su leš s konja, vezali ga za dugačak kolac i zamotali debelim džakom da ga ne jedu pacovi. Kolac su poprečili između krovova dve kolibice da ga se ne dokopaju i ne razvlače ga seoski psi. „Otkud znaš da se Kutriguri neće dokopati nas dok spavamo i razvući nam meso kao psi?“, upita Čanat. Atila odmahnu glavom. „Niko nas nije pratio. Kutriguri će nas napasti tačno onda kad ja hoću, i to u rasulu.“ Čanat je neko vreme uporno gledao u svog gospodara. I znao je da on govori istinu, mada nije znao kako je to moguće. Polegali su da spavaju. Sutradan su im seljani priredili gozbu. Bila je to najkukavnija gozba kojom su ikad pogošćeni. Žvakali su i gutali polako, pogledujući jedan u drugog i često menjajući izraz na licu. Jeli su kaiše nekog mesa toliko presušenog da su se bojali da će polomiti zube i onaj arul koji su sami doneli, a uz to pili uskisao arul, ali su srdačno objavili da nikad lepše nisu obedovali, na šta su se seljani ozarili od ponosa.
Kasnije je stara sveštenica uzela za ruku jedno postiđeno momče i triput obišla s njim oko vatre mrmoreći neku nečujnu bajalicu. Svaki put kad bi obišli pun krug bacala je u vatru šaku žita, a glas bi joj se malčice pojačao, pa onda opet utihnuo. Dok su uveče sedeli kraj vatre Atila je upita kakva je bila namena tog obreda. „Da se momak oženi?“ „Oženi! Zar je ženidba takva sreća?“ Nasmejala se izvijajući se u sedu. „Možda. Možda da mu donese ženu, da mu donese sreću bilo kakvu – kišu sred suše, da mu se oteli krava, bilo šta, bilo kakvu milost koju bi se bogovi udostojili da spuste s neba.“ Lukavo ih je odmerila. „Možda ste vi njegova dobra sreća. Možda je njegova dobra sreća da vidi propast naših neprijatelja.“ „Ispričaj nam šta znaš o vašim neprijateljima. Ispričaj nam o Hunima Kutrigurima, Budun-Boruima.“ Stara sveštenica prodžara vatru tankim štapom, vraćajući razbegli žar ka sredini. „Po imenu ćete ih poznati“, kaza. „Imena su im Crvena Vrana i Crna Stena, Zmijin Svlak i Poderano Nebo, Otkinuto Uvo, Krvava Ponoć i Jastreb na Kiši. To nisu imena za ljudska bića. To su imena za zloduhe iz pakla.“ Atila pokaza glavom ka mrtvacu podignutom na kocu gore na krovove. „Zloduhe nije ovako lako ubiti.“ Starica ovlaži jezikom usne i lukavo se osmehnu. „Ko kaže da niste i vi zlodusi, samo jači od njih.“ Ponovo se zagledala u vatru. Prestala je da se smeška. Kutriguri nisu ljudi, ponovila je, nego besi pakleni, samo u ljudskom obličju. „Ispričaću vam o njima, o tom plemenu, i o mom plemenu na izdisaju.“ I s tim rečima pijunu u vatru. Nastala je podugačka ćutnja dok je starica pribirala uspomene. Kad je progovorila, glas joj je bio tih ali pun dostojanstva.
„Verovali smo da smo mi celo čovečanstvo, tako je verovao ovaj moj narod. Da nema drugih. U vreme pre vremena, kad je Velika majka Naga prvi put legla sa Ot-Ucirom, Uzrokom božjih leta, na svet je iz svoje utrobe donela nas, njenu decu. Kad smo prvi put naišli na druge gde prelaze veliko more peska, mislili smo da su to neke životinje, nismo mislili da su kao mi. Sad znamo da smo grešili, ali ne i što se tiče Kutrigura. Oni nisu ljudi. Onog dana kad je stvorila to pleme, Velika majka je ispustila glinu u leju zlog cveća, kurjačke jabučice i otrovnog bršljana... otrovnog kao što je paprat otrovna za konja. Od toga su Kutriguri napravljeni. Njihovim žilama teče otrov, guje se gnezde u njihovoj kosi. Umesto noktiju imaju kandže. To je odbačeno potomstvo, zla deca Nagina i Ot-Ucirova, a oni se vesele što su takvi. Zlo je moćan napitak. Kad ga tek okusiš, razboliš se, ali malo posle ti se prohte još, želja ti za njim raste i sve ti je potrebniji... Mi smo pleme ljudskih bića, ali je na nas pala kutrigurska kletva. Velika majka nas je pohodila u gnevu, a mi ne znamo ni kako ni zašto. Bila je jedna devojka...“ Tu stara sveštenica zastade. Disanje joj se ubrzalo, videli su kako joj se grudi nadimaju, a glavu je pognula vrlo nisko. Ruke je stisnula u pesnice položene na kolena. Čekali su. Malo je podigla lice pa nastavila. „U ono vreme dok smo još bili veliki narod, dok smo u zabranima imali toliko konja da nismo mogli da ih prebrojimo, bila je među nama jedna devojka, lepotica.“ Teško je progutala pljuvačku. „Bila je vedra ptica medarica, a muž joj je bio orao. Jednom... Jednog dana je izjahala sa svojim sinom, sinčićem rumenih obraza. Dete je tek bilo videlo dva leta i dve zime. Horo mu je bilo ime, trebalo je da bude veliki vođa. Tada je bio još premalen čak i da punačkim ručicama uhvati majku oko pasa kao što treba.“ Najednom se nasmejala, smehom punim jada. Čekali su. „Detence. Držao se punačkim ručicama za majku najbolje što je umeo. Povela ga je bila u ravnicu da vidi antilope u proleće. Maleni je voleo da gleda životinje, kao što vole sva deca. Muž joj je kazao: ’Pazi našeg sina
jer nam je prvorođeni i jedino nam je dete’, a ona se nasmejala i kazala da će paziti. Ničega se nije bojala, zabacila je divnu glavu i smejala se. Vedra ptica medarica. Videli su mnogo antilopa i devojka je uzela luk, jer umela je vešto da gađa, i ustrelila je zeca i jarebicu za dom i ognjište. U povratku su videli jednog usamljenog jelena, ali njega devojka nije ustrelila, iako je mogla. Jer bila je vedra ptica medarica.“ Ponovo je zadugo ćutala. „Dok je jahala kući čula je kako je nešto prozviždalo kroz vazduh i uplašila se. Pojahala je brže, zarivajući pete svom konjiću u trbuh, ali nešto nije bilo kako valja. Nekakva strava joj se prikrala. Ono je bila strela što je prozviždalo. Dok je kao vetar jurila kroz stepu, zazviždala je još jedna strela, i pogodila, čvoknuvši, ovako.“ Starica coknu jezikom o nepce, a ratnici se lecnuše. „Osetila je bol u leđima, ali srce ju je bolelo jače, od čiste strave. Dozivala je sina jašući dalje, ali maleni se nije odazivao. Čvrsto stežući uzde jednom rukom pružila je drugu iza sebe da opipa dete, a ono se klatilo kao mrtvo. Strela je prošla kroz malecko telašce i na mestu ubila dečaka zarivši se i majci u meso, mada ne preduboko; ali nije nju u srce ranila njena rana. Pritegla je konju uzde s vriskom koji se razlegao preko stepe kao jauk vetra, i onda je morala da istrpi nezamislivi užas – pružila je ruku iza leđa i uhvatila strelu, i istrgla je, i uhvatila telo svog sinčića da ne padne s konja, a sama je umalo pala, jer rana je bila blizu kičme. Haljina joj je bila lepljiva od njene krvi izmešane s krvlju njenog deteta, baš kao što je bila izmešana nekad u njenoj utrobi. Nekad u životu, sad u smrti.“ Otvrdli ratnici oko nje sedeli su ćutke, mrka lica su im brazdale svetlucave suze. „Spustila je svog mrtvog sina na tle i poljubila mu lice – na tom se lišcu ništa nije videlo, dete je umrlo premaleno. Trebalo je da mu sklopi oči, ali nije mogla da se natera na to. Prešla mu je dlanom preko očiju i zagledala se u njih, a one su bile širom otvorene, samo što u njima više ničeg nije bilo. Svetlost je zgasla u njima. Privila ga je na grudi i zaridala.
Kad je podigla pogled, oko nje su se bili skupili neki konjanici. Istrgli su joj mrtvo dete iz naručja i proterali kroz njega još strela, za svaki slučaj. Onda su je onako ranjenu bacili na zemlju i svaki ju je iskoristio kako mu je bilo volja. Posle su navukli čakšire i pljuvali na nju smejući se, i onda su odjahali. Eto tako, vrli ratnici, postupaju Budun-Borui, vučje pleme.“ Vatra je dogorevala. Noć je bila studena i nepomična. „I jesu zlodusi kao što veliš da su“, naposletku reče Čanat. „Nikog nije bilo da im se suprotstavi. Možda ni sad nema.“ „Devojka“, reče Atila. „Je li preživela?“ Starica se gorko osmehnu. „O da, preživela je. Ostala je da leži na zemlji ceo dan i celu noć, a onda je ustala i našla ohlađeno telašce svog sina u visokoj travi. Zavila ga je u komad odeće i u naručju odnela do šatora svog naroda. Mislila je da će joj srce pući. Kad je došla svom narodu, i njen snažni muž potrčao ka njoj, njen orao, njen lav, čije su tamne oči sevale, a beli zubi bleskali dok mu je duga kosa vijorila, jer bio je srećan što je vidi, ali onda je video krvav zamotuljak koji je nosila u naručju – tad joj je srce puklo.“ Pogledala je u svoje slušaoce, a oni su svi kao jedan skrenuli pogled; niko nije mogao da izdrži da je gleda u oči. „Ni do danas se nije iscelilo.“ I njima je bilo teško na srcu, a u ušima su čuli pesmu pepela. „Čovek“, reče naposletku Atila, vrlo tiho. „Njen muž.“ „Nije s njom više ni progovorio. Nije joj oprostio. Sutradan je, uprkos svim molbama, pojahao sam na svoje dušmane. Nikad ga potom nije videla.“ Starica obori glavu i zavlada ćutnja. Kad se konačno pomerila, ona se okrenu, i dalje sedeći skrštenih nogu na zemljanom podu, pa svuče sa sebe maramu i ogrtač, razdreši i smače haljinu, i oni pri svetlosti zamiruće vatre videše kraj kičme na mršavim leđima ožiljak stare rane od strele. Starica se ponovo pokri i okrenu ka njima.
Pokretom je zatražila da joj dodaju posudu sa arakom, podosta otpila, pa odložila posudu. Oči su joj se razlivale pod narandžastim svetlom. „Mnogo je jada na ovom svetu“, reče. „Nisam toliko stara kao što ste možda pomislili. Samo što nekima starost kucne na vrata brže nego drugima.“ Ratnici i sami stadoše da piju arak. Nisu imali šta da kažu, čime da je teše. Ona je daleko putovala, možda mnogo dalje nego što će putovati oni. „Pa ipak, zar da ustajemo na bogove, zar da bacamo krivicu na njih?“, nastavi starica opet nešto snažnijim glasom. „Kutrigure su oni napravili takve kakvi jesu, a mi ne možemo znati zašto. Ima i drugih isto tako groznih plemena, u pustinjama na istoku i šumama na severu. Mi ne razumemo njihove običaje. Zar dakle da krivimo bogove što su nas napravili od gline stvorene da trpi i postavili nas na zemlju trpnje punu, sa saznanjem šta će nam sudbina doneti? Zar da plačemo kao deca i mrzimo bogove kao glupa deca svoje roditelje? Da kao deca večno kunemo i oplakujemo svoju sudbinu? Zar mati ne donosi dete na svet u lokvi krvi i zar oboje ne plaču, i zar ne zna mati kakve će jade i patnje, i na kraju smrt njeno dete trpeti? Ona mu sama sve to zaveštava dok ga nosi. A ipak, zar grešimo kad kažemo da ga ona voli? Da bi umrla za svoje dete kad bi mogla?“ Klimnula je glavom i osmehnula se, ali je taj osmeh bio bezizražajan. „O, da. Malo koja majka ne bi umrla za svoje dete. Tako je to s majkama. Bila je jedna starica koja me je mnogo čemu naučila dok sam bila mlada, sveštenica koja je hodila i zborila s Majkom Nagom. Jednog dana smo naišle na mladog orla koji je ulovio mladog zeca, stuštio se na njega i prikovao ga za zemlju, ali je onda samo gledao u njega kao blesav. Još nije znao da ubije. Možda mu je to bio prvi zec koga je ulovio. Zato ga nije ubio glatko i čisto kao što bi odrastao orao, nego je zec bio priboden za zemlju kandžama i vrištao je. Ja sam tad još bila dete i srce mi još nije bilo ni napuklo. Okrenula sam se starici, koju sam veoma volela, i pitala je zašto Velika majka ne izbavi jadnog zeca, kako može da ga pusti da toliko pati. Okrenuvši se prema meni ona me dotače po glavi i ja sam tog časa možda pomislila, onako detinjasta, da je ona sama Naga. Onda mi je rekla, tihim blagim glasom koji čujem još i danas, da Velika majka ne gleda s
nekakvih dalekih nebesa, da ona nije hladna vladarka neba, niti spletkaroš i zaverenik kao Uzrok božjih leta. Ona je sad ovde, pati s nama. Ona je u zecu i u njegovom zapomaganju.“ Starica ponovo zamišljeno klimnu glavom. „Ja verujem u to.“ Ratnici su ispijali piće, i razmišljali, i onda su pospali.
6 DANAK TEŽINE NE MANJE OD ČOVEKOVE
Atila je ustao u cik zore. Protegnuo se i široko osmehnuo suncu na izlasku. Lep dan za bitku. Pri prvom svetlu objahao je oko sela i razgledao široku kamenitu zaravan na kojoj je bilo podignuto. Napad će uskoro doći. Ubrzo mu se uz bok nađe Orest. „Nisu nam još ušli u trag?“ Atila pogleda ka horizontu boje škriljca. „Ili još nisu hteli. Znaju li uopšte za nas?“ „A da su odmah pošli za nama i napali nas po noći?“ „To bi bilo slavno.“ Okrenuo se svom pobratimu Grku i nasmejao. „Poklali bi nas sve do poslednjega, naravno, ali bi to bilo slavno!“ Odmahujući glavom Orest se okrenu da se udalji. „Međutim nisu. Znao sam da neće. Napašće kad ja budem bio spreman. Ne pre toga.“ Ponovo je pogledao preko kamenite zaravni. „Diži ljude“, doviknu on za Orestom. „I ostatak sela.“ Seljanima je zapovedio da ona svoja dva-tri vola svedu dole u dolinu i dovuku trnovog žbunja, a deci da sakupe kamenica, što većih, „nemojte manje od svoje glave“, i da ih nabacaju u velikom krugu oko sela. Po koji palac visoko kamenje ležalo je sad rasuto po tlu. „Moćna odbrana, moj gospodaru“, reče Ptičica ozbiljno klimajući perčinom, „ako nas napadnu na miševima.“ „Idi skupljaj trnje“, reče mu Atila. „Zar ja?“ Šamanov glas bio je piskav od uvređenosti. Otmeno je prislonio vrhove prstiju na grudi i zajedljivo se naklonio. „Zar sam ja nekakva balegom zamazana seljačina pa da skupljam trnje sa ovima?“ Atila poteže laso od volujske opute.
Ptičica pođe da skuplja trnje. Po Atilinom naređenju dovukli su trnje ukrug unutar kamenja i povezali ga jakim konopcima u čvrst uži krug, izuzev jednog malog dela koji je povezan zasebno, tako da može da se povuče nezavisno, kao neka trnovita kapija. Potom je zahtevao da se naslaže još trnja, i u širinu i u visinu. Svaki put su morali da zalaze dalje niz dolinu, i gunđali su, jer ruke i noge krvarile su im od dugih ogrebotina, a bili su ranjivi tako s mršavim i izmoždenim volovima sporog koraka, te su se u povratku svaki čas osvrtali hoće li preko ivice vidika iskrsnuti red u crno zaodevenih konjanika, i tad bi im smrt bila sasvim sigurna. „Držim da imate lopate? Motike?“, obratio se zatim Atila umornim seljanima. Tupo su klimali glavom. „Donesite ih.“ Atilini ratnici sumnjičavo su se zgledali. Ne bije se boj lopatama i motikama. Njima rukuju zemljoradnici, talog ovog sveta. Nijedan nomad nikad nije rukovao lopatom. Zemlju neka obrađuju Goti, Huni neće. Atila im naredi da sjašu i svrstaju se i pokaza im grube zemljoradničke alatke. „Plemeniti ratnici“, reče, „krajnje je vreme da naučite kako se kopa rupa.“ Naposletku, pošto su kopali dok bezmalo nisu popadali, zadao im je još jedan zadatak – da donesu tajanstvene zavežljaje umotane u debelo platno, koje je svaki ratnik nosio na svom tovarnom konju. Seljani takođe videše da je svaki tovarni konj celim tim putem doneo po tri duge motke, ojačane u vatri, nasečene negde u šumama na severu. U njihovoj zemlji drveća nije bilo i pogled na toliko drveta potpuno ih je prenerazio. To drvo nije bilo za loženje. Atila je poslao decu da u krčazima donose vodu iz gorkog jezera i izlivaju je da omekšaju ispucalu, kao adamant tvrdu zemlju. Kad je dovoljno omekšala sam im je žestokim udarcima malja s gvozdenom
glavom pokazao kako da pozabijaju kočeve u tle pod opakim uglom. Pozabadali su ih ukrug unutar prepreke od trnja. „Zar unutar, gospodaru?“, pitali su njegovi zbunjeni ljudi. „Unutar“, potvrdio je. „Te motke nisu za vatru, ali trnje će odlično goreti.“ Skrenuo je pogled. „Pre ili kasnije.“ Nisu ga razumeli, ali su ipak, iako su gunđali, uradili sve što im je rekao. Ovaj luđak, mrmljali su seljani među sobom, ubio je jednog ratnika Kutrigura, koliko da ih razdraži. Može se isto tako dirnuti i u osinje gnezdo, ili dražiti divlji bik, trčati na njega go i bez odbrane, mlateći rukama i dernjajući se, ali kakve nade ima u tome? Kakvog smisla? Ubio je Kutrigura pa se vratio ovamo da traži zaklon. Obradovani, oni su obnoć napravili gozbu, ali pri hladnoj svetlosti dana zapitali su se, ponovo obuzeti sumnjom. Taj čovek je lud, sa tim zagrižljivim osmehom i oporim smehom. Voli nevolje. Kao šaman, koji govori unatraške i jaše unatraške, plače kad se drugi ljudi smeju, a smeje se kad drugi plaču. Pa ipak su mu, smrknutom i ludom, zbog nečega verovali. Naložio im je da uteraju unutar trnovite ograde onoliko stoke koliko mogu i da prikupe koliko god mogu pitke vode, a onda da rastave drvene zidove jedne kolibice i da i sebi naprave u trnovom zabranu zaklon, neku vrstu drvenog šatora pod koji su svih pedesetak ili šezdesetak njih mogli da upužu četvoronoške i da se stisnu kao riba kad se soli u buretu. Krajnje prosta zaštita od neprijateljskih strela, ali poslužiće. Napokon je sve bilo spremno i Atila klimnu, kao da je do izvesne mere zadovoljan. Trnovita ograda bila je sad visine čoveka, a ponegde i viša. „Jesukaje!“, viknu Atila. Mladi ratnik pun žara prijaha do njega. „Preskoči je“, pokaza Atila glavom na ogradu od trnja. Jesukaj potapša svog konja po vratu i stade da okleva. „Moj gospodaru, previsoka je. A kolje...“ „Pa zatrči se.“ „Ne mogu da nateram konja u trk preko ovog kamenja.“
Atila se osmehnu. „Tačno tako.“ Narednog dana, posle oskudnog doručka, Atila povede Geukčua i Kandaka u stranu i tiho prozbori s njima, pa ih onda otpremi s dvadesetoricom ljudi pod njihovim starešinstvom, i sa svih stotinu teretnih konja, i svim bojnim konjima, osim tri desetine. Ne samo što su morali da kopaju, kao nekakvi prezreni težaci, nego se sad još činilo i da će morati da se bore peške jer su im odvedeni njihovi voljeni konji. Zadugo su gledali za njima dok su ih Geukču i Kandak odvodili preko zaravni ka jugu, da bi na kraju zamakli i izgubili se s vida. Atila je svog konja, naravno, zadržao, svog ružnog, voljenog, neumornog, šarenog Čagelgana, a uz njega su pojahali njegovi najbliži ljudi. Orest i on su pojahali prvi, a za njima Čanat i Jesukaj noseći između svojih konja onu dugu motku s ubijenim Kutrigurom. „Vratićemo se do podne“, doviknu Atila ostalim svojim ljudima i strepnjom ispunjenim seljanima. „A i Budun-Borui će!“ Na to prasnu u smeh. Projahali su kroz onaj zloslutni visoki klanac od škriljca i nisu zastajali na putu ka reci, koliko god da su tri Atilina ratnika osećala da im želudac poigrava, da su im šake na uzdama i luku znojne, da im se graške znoja skupljaju pod kosom i na gornjoj usni, da im u grudima srce gori i napreže se. Danas će sasvim izvesno izginuti, ali su to mislili i ranije otkad im je on gospodar, pa ipak su još živi. Išli su sporim, postojanim korakom preko ravnice ka reci i onim mnogim crnim šatorima oko kojih se dizao suri dim. Bilo je još rano jutro. I ljudi i konji već su osećali miris drugih ljudi i konja, vatri založenih balegom, prisustvo plemena. Prejahali su preko poslednjeg uspona, poslednjeg mogućeg pribežišta i skrovišta, gde je Jesukaj pre neki dan poplašio one jarebice, pa se spustili ka šatorima, osećajući da su izloženi napadu kao novorođenčad. Trudili su se da ne stiskaju lukove suviše grčevito.
Niz padinu je ka šatorima vodio grub obredni put, koji oni izbegoše i pojahaše okolo. Uz put je s obe strane bilo pobodeno kolje, a na svakom kocu nabodena ljudska glava. Kljuvale su ih lunje i vrane. Posvuda je bilo veštičjih totema, ptica prikucanih na krstove, kipića od perja i krzna, drvenih maski s praznim jamama očiju i ustima razjapljenim u nemom kriku užasa. Čanat je merkao toteme oštro udišući kroz zube. Takvo zlo ne može da se iščisti ni posle mnogo pokolenja. Kutriguri nisu postavljali nikakvu stražu, toliko su bili moćni i na toliko strašnu glasu. Četvorica konjanika zašli su među kutrigurske šatore a još ih niko nije opazio. Onda im se jedan ili dvojica ljudi isprečiše na putu hvatajući se koplja, više začuđeni negoli išta drugo. Neko im doviknu ljutito pitanje: ko su?, kako se usuđuju da nezvani ujašu među njihove šatore? Jedan Kutrigur zape strelu, ali se Atila samo okrenu ka njemu i zavrte glavom, na šta zaprepašteni ratnik pusti luk da padne. U samom središtu nalazio se širok prašnjav krug, i u njemu šator najveći od svih, čiji je visoki glavni potporanj bio istesan od jednog stabla ariša. Tu su stali i čekali, i koji časak potom iz velikog šatora izađe jedan čovek prebacujući raskošno vezen pokrivač preko ramena. Uspravio se i pogledao u četvoricu konjanika. Nos mu je nekad spljoštio neki strahovit udarac, oči su mu zaklanjali teški kapci, a na obrazima je imao ožiljke od neke davno preležane boleštine. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno, kao što i dolikuje plemenskom poglavici. „Ko ste vi što ste se drznuli da dojašete među šatore gde ja vladam?“ „Dolazimo iz sela“, reče Atila pokazujući palcem preko ramena ka visoravni što je ležala ka zapadu. „Lažeš“, odbrusi mu poglavica, smrknutog čela. „Danima smo vas pratili sa zapada, i ti to dobro znaš. Što ste sad došli u to selo? Zašto ste stali ovde? Kakva vam je namera? Govori pre nego što budeš mrtav.“ Čudni razbojnički vođa ne dade mu neko vreme nikakvog odgovora. Naposletku kaza: „Moj je odgovor van domašaja tvog shvatanja.“ Na tu drskost okupljeni ratnici uskomešaše se od neverice.
Kutrigurski poglavica obazre se oko sebe. Njegovi ljudi većinom su sad već bili na konjima i s lukovima u ruci. I Atila se osvrnu oko sebe. Još nisu bili potpuno opkoljeni. „Doneli smo vam ponudu, danak“, progovori on ponovo. „Jedan sasvim lep plen.“ Mrgodno se osmehnuo. „Težine ne manje od čovekove, kao što ste vi to odredili.“ Okrenuvši svog konja on dohvati onaj džak koji je pokrivao leš ubijenog ratnika pa ga strže. Kutriguri oko njih zaprepašćeno se zagrcnuše. U tom trenu, pre nego što će se zaprepašćenje prometnuti u osvetnički bes, Atila obode konja u žestok galop, a trojica njegovih ratnika za njim. Čanat i Jesukaj pustile kolac s obeščašćenim podnadulim lešom da tresne na zemlju. Pre nego što je ijedan kutrigurski ratnik uspeo da prikupi dovoljno gneva i za kakav smislen postupak, Atila i njegovi ljudi već su jurili između crnih šatora. Tad potera započe. Atila je iz sedla izvlačio koplja koja su pridržavala šatorska krila i svaljivao šatore u vatre pored njih. Ostala trojica su ga sledili u tome, ostavljajući za sobom pometnju i rasulo. Jahali su kroz šatore kao što zec trči kroz travu pred čeljustima grabljivca, žestoko skrećući u cikcak i ne pružajući goniocima mogućnost da prate čistu, pravu crtu. Svud naokolo dizala se prašina i jarosni krici, i grmele su desetine – stotine kopita u trku, i zviždale su strele. Četvorica begunaca nisko su se povili u sedlu i nijedna strela nije našla metu. Bilo je baš kao što je Atila i mislio: Kutriguri su bili mnogobrojni i svirepi, ali ne naročito uvežbani. Olakšanje je bilo znati to. Još jedna strela zabode se u šator pored koga je on projahivao. Iz njega istrča neka žena kričeći kao besna ptica grabljivica i na kraju je dodatno usporila progonioce, tresući šakama pred očima njihovih konja i zasipajući ih skarednim psovkama u svom majčinskom gnevu. Naposletku Atila i njegovi izjahaše izvan šatorâ u ravnicu, pa kroz klanac gore na visoravan, gde se ubogo selo šćućurilo pod slabom zaštitom ograde od trnja. Sad se više nisu saginjali i vrludali nego su jurili pravo kao strela, a gonitelji za njima na razdaljini od svega dvesta ili trista koračaja.
Povremeno bi poneka strela fijuknula iznad njih, ali njihov luđački galop ništa nije moglo da uspori, kao što ništa nije moglo ni da ga ubrza. Njihovi zdepasti, neustrašivi konjići protezali su korak do punog raspona, ispruživši debeli mišićavi vrat, zavrativši usne tako da su otkrivale zube, pokrećući noge brže nego što bi oko moglo da prati. Kutriguri su jurišali, ali rastojanje nisu mogli da smanje. Dok su četvorica konjanika projahivala kroz vlažno, tesno ždrelo klanca, topot kopita njihovih konja i njihovi vlastiti divlji povici odbijali su se o visoke stene oko njih i sred tih luđačkih odjeka oni počeše radosno da podvriskuju. Orest udenu jednu strelu u tetivu i, gotovo kao iz razonode, upola se okrenu u sedlu, zateže snažnu strunu ka grudima i povi se da bolje nacilja. Kako se prvi progonilac pojavio na početku ždrela, gurkajući se s drugima oko toga ko će prvi proći u poteri kroz tesnac, Orest otpusti strelu i već je odjahivao dalje kad mu do ušiju dopre zvuk njenog zarivanja u grudi kutrigurskog ratnika. Uzano grotlo odzvanjalo je od krika sadrugova pokojnika koji se prevrte iz sedla i pade im na put, ruke još zapletene u uzdama. Njegov poplašeni konj se prope, a ostali su naletali na njega, ali su ih jahači naterivali preko tela ustreljenog ratnika u nezagasivoj želji da se dokopaju onih koji su ga ubili. Njiska konja i tiskanje ljudi u tesnoj klisuri pratili su odjecima četvoricu konjanika što su odmicali. Najednom se Čanatov konj saplete među sivim kamenicama što su, varljive, ležale rasute u sivoj travi po visokoj zaravni, među kamenim mogilama gde je vetar siktao i uzdisao, i pogrebne zastavice lepršale. Konj polete napred, a prasak polomljenih potkolenica razleže se kroz bistar dan. U padu se konj, činilo se, okrenuo u potpunom krugu, dok je jahač ispao nešto dalje u travu, gde se s treskom prućio poleđuške. Ostala trojica već su odjahala stotinu, dvesta koračaja dalje, kad su shvatili šta se dogodilo. Trgnuli su uzde, stali, zaokrenuti. Bilo je neizvodljivo. Čanat se bolno popridiže u travi, pa je ležao oslonjen na laktove, otresajući glavom.
Kutriguri u punom, besomučnom galopu, nisu bili ni petstotinak koraka daleko. Stari ratnik ležao je otprilike na sredini rastojanja između njih i svog gospodara, koji bi stigao do njega možda tek koji tren pre nego njegovi dušmani. Bilo je neizvodljivo. Čanat je već mrtav. Ako se vrate po njega, svi su mrtvi. Neizvodljivo je. Bilo bi to ludilo. Čanat se klimavo uspravi na noge trljajući oći korenom dlanova i gledajući niz travnatu padinu ka pristižućoj hordi konjanika. Njegova tri druga videše ga kako se napinje i potom staje vrlo mirno. Okrenuo je leđa dušmanima i gledao sad uzbrdo u svoje prijatelje. Podigao je desnicu, ponovo čvrst na nogama, otresavši sa sebe potres od pada i uzdrmanost. Zabacio je prosedu staračku glavu tako da je sunce zablistalo na bakarnoj ogrlici čvrsto upletenoj oko njegovog snažnog mišićavog vrata i na njegovom širokom bakarnom čelu, i osmehnuo se. Onda se hitrim pokretom opet okrenuo od njih, isukao mač i obema rukama ga podigao iznad glave, i zaurlao je prkoseći svojim neprijateljima, i smrti, i celom svetu. Kutriguri uzvratiše urlajući na njega. Bilo je neizvodljivo. Atila, Orest i Jesukaj zarili su pete svojim konjima u slabine i zatutnjali niz padinu Kutrigurima u susret, njih trojica na hiljadu njih. U tom času trebalo je da strele zapljušte po njima, ali Kutriguri su bili priprosti, neuvežbani ratnici, gotovo da nisu ni mogli istovremeno da jašu i gađaju. Horda je oborila koplja i pognula se napred jedva čekajući da se domogne plena. Tri konjanika stadoše uz Čanata kližući po tlu i dižući prašinu, a Jesukaj se saže iz sedla, poduhvati ga oko grudi, ispod miški, pa ga povuče gore jednim neverovatnim trzajem. Stari ratnik se gnevno zabatrga i Jesukajev konj se umalo ne preturi pod dvostrukim teretom, žestoko se boreći da ga zemlja ne povuče sebi. Atila i Orest obrnuše konje, pa se osvrnuše. Od gonilaca ih je sad delilo svega nekoliko konjskih dužina i
njihovi povici su ih već zaglušivali. Neki ratnici na čelu sad su napokon zapinjali lukove, dok su drugi izvlačili mačeve izdižući se u sedlu da bolje zadaju smrtonosne udarce. Atila i Orest odapeše čitav oblak strela odmičući uzbrdo. Kutriguri su već bili bezmalo uz sam rep njihovim konjima. Jesukajev konj, opterećen Čanatom, nikako neće moći da im umakne, ali su svejedno morali da pokušaju. Ne mogu da budu poraženi tog časa i tu, a ceo svet ih čeka da ga osvoje. Atila izmahnu i poseče jednog ratnika preko grudi. Sad je jahao maltene naporedo s njima, podignute ruke mačonoše. Posečeni ratnik preturi se u punoj brzini s konja koji je nastavljao da galopira, dok mu je jezik visio iz zapenjene gubice. Kutrigurski konji nisu bili tako očvrsli i žilavi kao konji Atilinih ratnika, ali oni svejedno ovo neće preživeti. Bili su već gotovo sasvim opkoljeni. Još Kutrigura ih je opkoljavalo, a neki su se od njih smeškali. Neće žuriti. Sad su već lagano kasali uzbrdo, a ipak su držali korak s tri konja iscrpljena od besomučnog galopa u bekstvu. Uhvatiće ih žive. Danima im neće dati da umru. Vešte Kutrigurke upola će ih žive odrati, onda će biti vezani preko mravinjaka u stepi da ih danima proždiru milioni sićušnih ustašca. Jesukajeva snaga i ponos nisu znali za granice. I Čanat i on borili su se s leđa njegovog konja izmahujući desno i levo. Kutriguri su se izmicali, i rugali, i smejali. Izgledalo je da nemaju lasa, ali će ih svejedno uskoro oboriti. Sad je to bila igra, koju će Kutriguri uskoro okončati. Najednom, neverovatno, crni ratnici počeše da padaju i uzmiču. Konji su prodorno njiskali, oblaci prašine uzvitlavali su se u vazduh, mrtvo meso padalo je na zemlju, a iznad svega toga čuo se zvižduk strela. Na smrt osuđena četvorica videše gde navrh kose niz ratnika sedi na mirnim, strpljivim konjima i odapinje strelu za strelom, bez ijednog drugog pokreta, ciljajući sigurno i postojano tako da se svaka zarivala u grudi progoniocima. U selu se, naime, Ptičica bio izbezumio, i opet je blebetao o zmijama, na staje Čaba zapovedio ratnicima koje su vodili Juki, Bela i Nogan, ta trojica gromadnih ratnika, sinovi Akalovi, da izjašu iz trnovitog zabrana na
ono konja što su bili zadržali. I sad je ta nepomična tridesetorka neometeno odapinjala strelu za strelom u nadiruću kutrigursku hordu. Četvorka na tri konja pojaha ka njima, dok su im srca gorela od ponosa na svoj narod, na svoje neustrašive saplemenike. Stroj konjanika razmače se pred njima kao čarolijom i oni projahaše između njih. Tle se tu spuštalo ka kamenitoj zaravni i sad su već pred sobom videli selo i slabu trnovu prepreku. Iza njih su trojica braće sa svojim desetinama nastavljali da gađaju s ubistvenom tačnošću, bezizražajnih lica, na nepomičnim konjima, a Kutriguri, posrćući žestoko pometeni pod tim pokoljem, naposletku usporiše konje i stadoše. I dalje su se razlegali samrtni krici, ljudi su padali, konji se tiskali, obronak je bio posut mrtvacima. Crni ratnici urlali su od srdžbe. Onda počeše da se povlače. Trojica braće sačekala su da povlačenje sasvim uzme maha, pa okrenuše svoje ljude i kasom se vratiše za svojim gospodarem u selo. Četvorica i još tridesetorica usporiše konje i proveli su ih opreznim hodom između rasutih kamenica. Trnova kapija je odmaknuta, a kad su konjanici prošli uskim prolazom između pobodenih kolaca koji su sad bili čvrsto stegnuti u studenom zakorenom tlu, ponovo je namaknuta na mesto. Zadahtani su popadali s konja i, stežući i dalje uzde, presamitili se smejući se. Preznojeni konji su se pušili i balili, mišići na nogama su im podrhtavali, ali to su bili konji koji se nikad nisu izbezumljivali od straha niti padali od očajanja, nikad kolutali očima ni trzali ušima kao berberski pastuvi, živčani uz sav svoj uznositi, plesni korak i blistavu lepotu. Hunski konji su trpeli i istrajavali. Ratnici su predisali i smejali se, svi sem Čanata, koji je stajao malo postrani, gorko se mršteći. Jesukaj se nauznak opružio po zemlji. „Danas su bogovi jahali uz nas“, zagrca on. „Jesu, konjske mi guzice.“ Atila je i sam bio bez daha. Jedna od seoskih žena brisala mu je mokrom krpom krv što je tekla iz levog ramena.
„Nego šta su“, promrmlja on, pa pogleda u Čanata. „Zar nisu, Čanate?“ Čanat nešto zagunđa. Ostali prsnuše u smeh. „A vas sinovi Akalovi, zvaćemo Akalov trozubac. Odlično ste se poneli.“ Trojica ćutljive braće izgledala su zadovoljnija nego ikad u životu. „Dobro.“ Atila pljesnu rukama. „Pleme će uskoro stići. Ovog puta se neće dati oterati tako lako.“ Podigao je pogled i zagledao se u nisko brežje ka jugu. „Geukču, Kandak i njihovi...?“ „Nismo ih videli, gospodaru, otkako su jutros odjahali.“ „S konjima“, dodade neko drugi. „Dobro“, klimnu poglavica. „Onda svi na svoja mesta.“
7 NEKOLIKO HVATI SIVE PUSTINJE
Atila, Čanat i Orest gledali su s konja preko trnove ograde. Pred njima su ležali ruševni preostaci sela koje je u nekim prošlim danima bilo čak i napredno. U trnov zabran, gde su se seljani ćutke sklonili, uterali su i onoliko stoke koliko su mogli, a što je ostalo napolju napadači će uskoro poklati. „Dok sam bio dete“, tiho reče Čanat, „često sam sanjao o slavnoj smrti na nekom junačkom bojnom polju.“ Ostala dvojica ga u čudu pogledaše. Čanat nije često pripovedao o svojim uspomenama. „Moja braća i ja“, reče Čanat. „Četvoricu sam imao i sve sam ih sahranio. Igrali smo se ratnika u stepi po ceo letnji dan i svi smo sanjali o istom. Kad sam odrastao, prerastao sam i te detinjaste sanjarije, ali sad pod starost – iako ovo bojište ne izgleda naročito junačko, kao ono iz mojih dečijih maštanja – sad mi se opet vraća isti san.“ „Svi smo mi postali ono što je detinjstvo stvaralo od nas“, odvrati Atila blago. Nago pod nebesima ležalo je tužno selo tog naroda na samrti. Nigde nijednog drveta, nigde senke. Samo ravna slana pustinja i kukavno jezero što presahnjuje. Krda koja povremeno prolaze ravnicom predaleko su i prebrza za ove ljude. Njihovih najboljih lovaca odavno već nema, istrebili su ih strasniji, suroviji lovci. Doći će hladna zima, ostaće samo pomalo trave u zaklonjenim jamama. Bedno jedno životarenje, ti ljudi se samo o koncu drže života, i skorene pokorice zemlje – kao buve za pseću kožu. Svakog ih časa može ravnodušno izbrisati neko moćniji od njih, da od njih ne ostane ni traga, ni sećanja.
„Ne borimo se za bogzna šta“, progunđa Čanat. „Nekoliko hvati sive pustinje.“ „Jutros smo se borili i za manje“, reče Atila. „Za jedan jedini život.“ „Kad ste budale.“ „Postiđuješ me tolikom zahvalnošću“, prsnu u smeh poglavica. Stari ratnik se nakašlja i otpljunu. „Znao sam da ćeš se opirati“, reče mu Atila. „Držao sam ruku na drški lasa, spreman da te mlatnem i obeznanim.“ Čanat ga je mrko gledao. „Kakva si stara tvrdoglava mazga, svađao bi se a dušmanke senke su već padale po nama.“ „Moguće je i da bih“, zagunđa starac. „I onda bi nas sve poubijali.“ „Kad ste budale, lepo ti rekoh.“ Ruku sklopljenih na jabuci sedla, plavim očima zagledan preko još uvek puste zaravni, Orest reče tihim glasom. „Zar ti nikad ne praviš budalaštine, mudri Čanate?“ „Samo kad se tiče žena.“ I s tim gunđavim odgovorom udalji se na drugi kraj zabrana. Atila i Orest razmeniše osmehe. Otpili su po gutljaj vode iz pljoske i otrli usta. Nad njima hladno plavo nebo. Oko njih sve nepomično. Ceo svet kao da čeka. U tišini što teško pritiska čuju se samo klepetuše oko kozjih vratova dok siroti stvorovi čupkaju bokorje blaženo nesvesni predstojeće sudbine. Smrti što se primiče. „Ovo me podseća na to koliko smo već puta dosad čekali“, kaza Atila. Čelo mu se osulo graškama znoja. Orest klimnu glavom. I njemu je potočić znoja tekao s čela pa niz nos, iako je napolju bilo hladno. Strah pred bitku nikad ne može da se pobedi. Obrisao je znoj nadlanicom.
„Onda kad smo se borili peške u zelenim poljima Mandžurije“, mrmorio je Atila, „jer su nam se konji poboleli, sećaš li se? I kad smo se tukli protiv šumskih poglavica, oklopljenih vencima od lišća?“ Orest se osmehnu svojim uobičajenim, jedva primetnim osmehom. „I kad si se na obali Žute reke borio lopatom jer ti je mač bio slomljen.“ Odmahnuo je glavom. „Mnogo smo se borili zajedno, zar nismo? A sad evo dokle smo stigli: do crvljivog sela uz skoro presušeno jezero, u nekakvoj zemlji kojoj još niko ni ime nije dao.“ Atila je neko vreme zamišljeno ćutao. Onda reče: „Jednom u Italiji, kad sam još bio talac kod Rimljana, napali su nas Rimljani koji su hteli da me ubiju.“ Usne mu se iskriviše dok je izgovarao te reči. „Ali su te drugi Rimljani spasli.“ „Bio je jedan dobar Rimljanin. Jedan mladi starešina.“ „Onda ima i dobrih Rimljana.“ „Možda i ima jedan ili dvojica.“ „A naš drug onda kod tvog strica? Aecije?“ Atila oćuta. Ponovo su popili po gutljaj vode. „Pre nego što sam naišao na tebe, na tebe i tvoju sestru, u onoj pećini u Apeninima, a onda u onoj sablasnoj dolini...“ „Nisam to zaboravio.“ „Nisam ni ja.“ Atilin glas bio je tih i smekšan. „Četvorica će boj Biti za kraj sveta, Jedan sa carstvom, S mačem jedan, Dvojicu će spasti a dvojicu čuti, Sa sinom jednog, Jednog sa slovom.“
Ćutali su. Onda Orest reče: „Mnogo toga ne razumemo.“ „Mnogo toga nikad nećemo razumeti, ali rat je veliki učitelj“, odvrati Atila. Dotakao je balčak svog mača, svog divnog mača koji mu je poklonio jedan rimski vojskovođa i koji je on svom narodu pokazao kao mač Savašev. Poverovali su mu. Da li je on sam verovao? Ko bi to znao. Ko bi mogao da kaže u šta veruje takav čovek kao što je Atila. Tad on pokaza glavom ka ivici vidika. Orest pogleda i činilo mu se da se sam vidik kreće i pomera, dimi i puši. To se tamo dizala i kovitlala prašina. Ponovo je obrisao znoj sa čela. „U običan pljačkaški pohod pošla bi svega koja desetina“, razmišljao je Orest naglas. „Ovo nije nekoliko desetina. Niti je obična pljačkaška družina.“ „Doći će svi, obe hiljade. Hoće osvetu. A mi i hoćemo da svi dođu.“ Orest uzdahnu, duboko i šištavo. „Ti si lud. Uz sve dužno poštovanje i ostalo, gospodaru, ali ipak si luđi nego majmunski rep.“ Atila je neko vreme ćutao i nije odvajao iskričavi pogled od dalekog, uskovitlanog vidika. Oči su mu se suzile, naušnice zasvetlucale na suncu i on tiho reče, ne okrećući se Orestu: „Uz sve dužno poštovanje, moj stari druže, hoćemo da svi dođu da bi im šatori ostali bez zaštite.“ Uto vučje pleme stiže urlajući. Životinjska graja koju su stvarali postajala je sve glasnija i strasnija kako su se približavali u punom galopu. Izjahali su iz prašine tuleći i skvičeći, kričeći i podvriskujući i izbili pred selo u grmljavini kopita i bubnjeva, već držeći lukove sa zapetim strelama i visoko podignuta koplja. Starica je potcenila njihovu brojnost kad je kazala da ih ima hiljadu, možda dve. Mnogi su bili još malo pa goli, a i ono što su imali na sebi bilo je za ukras – posvetili su vreme prikladnom odevanju za posao ubijanja. Žene su ratnike s velikom brižljivošću i ponosom dodatno nakitile i ispratile ih uz mnogo plesa i ijujukanja, tražeći od njih da se vrate krvlju okupani, ili
svojih neprijatelja ili svojom. „Nek nam se nijedan čovek ne vrati neokrvavljen!“, pevale su. Sad su dakle dojahali na ovu drsku četicu nepoznatih i bezimenih neprijatelja ukrašeni obojenim ožiljcima i masnicama, žene su im iglom ugrebale u kožu tačke i crte i onda u sveže ogrebotine kap po kap nakapale mastiljavu boju. Odeća su im bila krzna i perje, o uzde su okačili odsečene glave svojih neprijatelja, ili već bilo koga na koga su usput naišli, privezavši ih kosom. Nakinđurili su se još krpicama kineske svile i okrvavljene odeće pobijenih sveštenika i lepršavih muslinskih velova devica iz poharanih gradova, koje su, krvave i ukaljane, vezali oko debelih zapešća i moćnih mišica kao ratni plen i znamenja pobede. Oko vrata su vezali ogrlice od zečjih šapa i uzice ogrtača od bivolje kože. Vučje krzno imalo je veliku totemsku moć i najmoćniji ratnici nosili su preko glave vučje glave sa zanavek razjapljenim čeljustima i ogrlice od nanizanih vučjih ušiju, a ostali krznene kalpake s obojenim jelenskim rogovima i u kosu upletene duge pramenove kose svojih zarobljenica. Tetovirana lica obojili su belom, oker i crvenom, po obrazima i čelu iscrtali su zastrašujuće znake vrhom noža zamočenim u grimiznu tečnost dobijenu od buba koje su njihove žene izgnječile u avanima. Na širokim ćosavim grudima bila su im iscrtana iskežena sunca i meseci i plava lica s migoljivim zmijama umesto kose, a po prašnjavim leđima saplemenici su im ostavili krvave otiske šaka. Konjske sapi ukrasili su ribama i pticama, čapljama od jarkog okera, crvenkastim otiscima napravljenim odsečenim šakama još živih ljudi koje su porazili i porobili. Neki su loše omotali tamnoplave persijske turbane oko glave ili oko vrata, neki su na kape od sirove kože natakli rogove bika ili sajge s urezanim okultnim znacima. Stezali su strele u šakama i između zuba, isturpijanih i naoštrenih, jer neki su bili i ljudožderi. Neki su usne i oko usana obojili tamnocrveno, kao da bi da naznače svojim neprijateljima da mnogi njihovi neprijatelji već leže mrtvi i da prikažu kao da su im usta još krvava od poslednjeg pokolja, kad su divljački pili krv pobijenih.
Tako su došli, urlajući, a iza slabašne, uboge prepreke od trnja Atila i njegovi ljudi videše da neki zaista jašu izopačeno sasvim goli, samo s grivnama i narukvicama oko debelih zglobova, podbadajući konje skupocenim opljačkanim draguljima koje su prikačili oko nožnih članaka kao nekakve ubilačke kurve koje su dojahale da kolju. Neki su imali samo kožne kaiševe oko pasa, s nakačenim sekiricama, bodežima i kožama zguljenim s neprijateljskih glava, vezanim okrvavljenom kosom. Nosili su zloguke zakrivljene šiljke i lasa od grubog konopca, a naga tela ukrasili su zarivši u samo meso komadiće izlomljenog stakla, sjajne perlice ili sitno drago kamenje. Neki su već bili u stanju uzbuđenja, dahtali su polusklopljenih očiju kao da se bliže vrhuncu ubilačke ekstaze. Atilini ljudi iza prepreke od trnja znali su kako će umreti budu li uhvaćeni živi, kakvom sporom, poganom smrću. Dojahala je na njih ta legija od više hiljada likom i glasom odvratnih zloduha, nasrćući s urlicima kroz oblake uskovitlane prašine. Iza njih su dolazile i mnoge njihove žene i odraslija deca, s nožićima i malim bodežima kojima će posle bitke ubijati one što budu ječeći ostali na razbojištu. Među njima je bila i veštica Enhtuja. Atilina mala vojska užasnuto je gledala u tu čudovišnu hordu; ratnici su se trudili da ubede sebe kako su se već suočavali i sa gorim od ovoga i izlazili kao pobednici – iako ovog časa nisu mogli da se sete kad je to bilo gore. Čeličili su svoju hrabrost najbolje što su mogli i uzdali se u svog vođu i gospodara. Orest iskosa vide kako Atila, zabačene glave, steže u levici luk, a oko usana mu čak i sad treperi onaj njegov večiti zajedljivi osmeh, ono smejanje smrti u lice, kao da ovako izgubiti i nije gubitak nego jedna vrsta očajničke pobede u ovoj bezimenoj pustoši, gde su izgledi besmisleno ništavni i gde preostaje samo da se uz poslednji dah poslednji put nasmeješ. „Prestani da se smeješ, Hada ti“, obrecnu se Grk vrteći glavom. „Ideš mi na živce.“ „Samo sam nešto razmišljao“, reče Atila potpuno staloženo, a osmeh mu je iz časa u čas postajao sve širi.
„Šta si razmišljao?“ „Samo sam pomislio: zamisli kad rimske legije budu ovo ugledale, ovu grozotnu urlavu legiju. Jesu se suočavali s raznim neprijateljima, ali nikada ni sa čim sličnim Hunima Kutrigurima u punom naletu.“ Orest odmahnu glavom. „Hajdemo jedno po jedno.“ Iščupao je prvu od mnogih strela koje su mu bile pobodene u blizini, pored nogu, i zadenuo je u tetivu. „Čekaj dok ne izdam naređenje.“ „Razumem, gospodaru“, progunđa Grk malčice zajedljivo. Atila pokaza glavom ka užasu koji je u oblaku besa i prašine hujao ka njima. „Posmatraj.“ Kutriguri su lako prejurili preko bezlične zaravni, poravnate godinama, vetrovima, nemilosrdnim suncem. Bedna šačica njihovih neprijatelja stajala je iza smešne ogradice od trnja. Šta ih je bilo, ni stotinu, virili su preko trnja kao mrmoti iz jazbine. Smeh se pomeša sa urlanjem, neki ratnici su se od žeđi za krvlju ujeli za usne tako da su pustili sopstvenu krv. „Sad“, reče Atila. Prvi red kutrigurskih konja utrčao je u punoj brzini među bledom pustinjskom prašinom prikriveno kamenje, rasuto po tvrdoj zemlji koja nikom ne prašta. Samo jedan se preturio. Ostali usporiše, propeše se, počeše obazrivo da kroče. Razjareni jahači šibali su ih lasima, opasačima, kandžijama, ali konji po tom kamenju nisu mogli da jure koliko ni kamile po peščanim dinama. Ratnici iza dojuriše nesmanjenim galopom i naleteše na zadržani prvi red. Počeli su bespomoćno da se sudaraju i zaglavljuju. Atila podiže desnu ruku. Osamdesetorica njegovih ljudi gledali su u njega, ne u svoje dušmane. Čekao je još malo. Video je kad je jedan Kutrigur udario drugoga, koji uzmače u stranu i umalo ne pade s konja. Udario je pritom u trećega, čiji konj uzrujano zaigra, pa se bolno sruči na kamenje, osakaćene zadnje noge.
Atila spusti ruku. „Sad!“, zavika iz sveg grla. Osamdesetorica lukonoša bili su se svi skupili na jednoj strani trnove prepreke. U svojoj jarosti i slabom znanju o ratovanju, Kutriguri ih čak nisu ni opkolili, dojurili su svi u jednom uskomešanom, uzavrelom čoporu. „Nemaju nikakvog iskustva u napadu na utvrđeni položaj“, reče Orest. „Čak ni ovako bedno utvrđen kao što je naš“, složi se Atila. Strele osuše po njima predodređenim ritmom, svaki lukonoša odapinjao ih je deset u minutu, visoko ka večnom plavom nebu, da bi potom u luku pale ka zemlji probijajući kalpake, verižne košulje i oklope od volujske kože, probijajući kost, meso i mozak. Kutriguri su padali kao snoplje. Hiljadu strela palo je na njih već u prvom minutu i to je bilo dovoljno vremena da ih bar stotinu ostane mrtvo, a na stotine ranjeno. Konji su uzmicali i gazili popadale, ujedajući se međusobno izluđeni od bolova. Naposletku odnekud iza redova ratnika u kojima su zavladali metež i rasulo dođe nečiji glas koji je nosio izvesnu vlast. Mrgodni stari poglavica boginjavih obraza i spljeskanog nosa izdavao je naređenja. Konjanici s boka počeše da se udaljavaju, natiskani ratnici da se razdvajaju. Levo krilo dade se u galop. Kako su se ratnici razmicali, tako strele počeše da padaju na zemlju među njima. Sve više ih je padalo straćeno, ne pronašavši metu. Konjanici su sad ponovo imali mesta za galop. Razređivali su redove i kretali se sve brže, ali sad ne preko opakog rasutog kamenja ka trnovoj prepreci, nego oko nje. S ratničkim pokličem, obilazili su je hitro kao demoni prašine, a strele osamdesetorice branilaca sve češće su promašivale uzvitlane mete. Tada Kutriguri i sami zapeše strele i počeše da gađaju branioce. Atilini ljudi već su znali da su kutrigurski ratnici koliko nedisciplinovani toliko i loši strelci, ali bilo ih je mnogo, i strele su pljuštale... i počinjale da uzimaju danak. Atila je bio smrknut, ali ne iznenađen; toliko je očekivao. Naložio je svojim ljudima da se drže zaklona i nastave da gađaju.
Kroz bojni metež i prašinu podignutu kopitima u galopu videli su kako Kutriguri lasima hvataju stoku koja je ostala nesklonjena, koze oborenih dugih ušiju, goveda toliko mršava da su im se videla rebra, obaraju ih na zemlju i kolju. Seoske udžerice su potpalili i plamen hukćući suknu ka nebu. Šćućureni u sredini trnovog opkola, pod šatorom od dasaka, prestravljeni seljani čvrsto su se držali jedni za druge i ćutali. Usne stare sveštenice micale su se u besomučnom bajanju, ali od štropota bitke, ljudskih krika, bolne njiske konja i pljuštanja strela po tankim daskama nad njima niko nije čuo šta govori. Kutriguri su gađali i stoku i konje sklonjene u opkol. Seljani su gledali samrtne muke konja osećajući i sami slične muke. Za životinje nije bilo zaklona, ništa za njih nisu mogli da učine. Sad im je bilo jasno zašto je Atila naložio da se većina životinja prethodno odvede nekuda u bezbednost, u neku zelenu dolinu nevinosti negde daleko iza vidika, kuda ne mogu da dosegnu ni ljudi ni strele. Dvojica Atilinih ratnika padoše ustreljeni u grudi, jer trnova ograda dobro je zadržavala konje, ali ne i strele. Ništa drugo međutim nisu imali, ništa drugo nisu smogli. Kutriguri su to uvideli, pa su sad umesto da gađaju preko prepreke, odapinjali strele kroz nju. Nekoliko njih je odlučno prošlo između kamenja i prišlo uz samu ogradu, ali njih su lako oborili strelama ili kopljima. Drugi su popadali u onaj jarak koji su Atilini ratnici kopali gunđajući, grubo ali uspešno prikriven razapetim platnom po kome je posut pesak, i bili takođe dokrajčeni. Zemlja je međutim bila suviše tvrda, a vreme prekratko da bi se od jarka napravila prava zaštita. Bio je dovoljan samo da prvi konji u naletu polome noge i jahači popadaju s njih, i ništa više. Kad ga je pregledao, Atila je progunđao sebi u bradu: „Nije baš dorastao rimskim merilima, ali moraće da posluži.“ Sad je zapovedio svojim ljudima da poležu na tle. Upravo tog časa Jesukaj se povede i obrnu oko sebe hvatajući se za mišicu i urlajući od gneva: jedna mu je strela probola ruku. Čanat skoči na noge i potrča ka njemu, ne slušajući nikakvo naređenje, hitajući samo da pritekne Jesukaju.
Ratnici su ležali potrbuške i gađali najbolje što su mogli kroz trnje, ali brojčana premoć neprijatelja počinjala je da odnosi prevagu. Jedan Atilin ratnik naglo skoči, sa strelom zabodenom pravo kroz teme. Upola se okrenuo, onda mu se oči posuvratiše i on se sruči mrtav. Mnogi su Kutriguri ležali mrtvi ispred prepreke od trnja, ali još ih je mnogo priticalo, preskačući konjima tela svojih pobijenih saplemenika. Braniocima se ruke na luku, mada prekaljene kao čelik, počeše već umarati. Sad su svako zatezanje luka osećali kao da se na rukama izdižu na granu iznad glave. Svaki je od njih već bio odapeo stotinu ili više strela. Imali su ih još neutrošenih, ali su lukonoše bile samo ljudi od krvi i mesa, a Kutriguri su, kao šakali, namirisali krv ranjenih, pa su se primicali bliže. Neke koji su i dalje pokušavali da sporim korakom provedu konje preko polja posutog kamenjem brzo su odstreljivali, ali drugi su radili nešto što nijedan hunski ratnik ne bi uradio od svoje volje, i Atiline ratnike je to iznenađivalo. Sjahali bi i pokušavali potrbuške da prepužu tih stotinak hvati do trnovite ograde. Sekirice, bodeže i kratka koplja za ubadanje nosili su stisnute u zubima i gamizali u cikcak, na laktovima i kolenima, kao gušteri. Pripijene uz tle između kamenica teško ih je bilo pogoditi. I Atilini ratnici gađali su iz ležećeg položaja, ali im je meta bila mala i strele bi se i prečesto odbile od kamen ili prosto otklizale kroz prašinu i bezopasno stale. Tako su se neki primakli dovoljno da zavitlaju duga lasa s kukama, odvuku deo trnove ograde i ugamižu unutra. Naoštreno kolje unutra moglo je da zaustavi konjanike, ali ne i ljude koji su išli peške ili puzali kao gmizavci. Tu su se oni uspravili i zatrčali, nagi i vrišteći, vitlajući oružjem iznad glave. Postala je to ogorčena bitka prsa u prsa, kao što je Atila i bio predvideo. „Aladarovi ljudi!“, zagrme on preko ograđenog kruga. „Levo od mene! Držite taj prodor!“ Ljudi jurnuše da nasrnu na Kutrigure koji su prodrli. Ništa se nije videlo sem meteža i prašine.
Videći da se bitka primiče kraju, stari Čanat odbaci svoje oružje za odbranu, svoj luk, koji je među Hunima oružje nade, i isuka stari mač, čija je oštrica bila zatupljena, iskrzana i nazubljena od neumoljivih udaraca zadavanih šezdeset godina. Atila vide starog ratnika gde stoji ponosit i gleda preko ograde spremajući se za napad koji se bliži. Tad se vođa okrenu i neko vreme nije više mogao da gleda, ni u Čanata, ni u šta. Onda i on izvuče mač, i čekao je. Jedan goli divljak nasrnu na Čanata, nastojeći da ga ubode kratkim kopljem. Starac nisko zamahnu i divljak uzmače skvičeći kao majmun i spuštajući koplje da se odbrani, ali Čanat koraknu ka njemu dižući desnicu da zamahne ponovo. U poslednjem času se lako okrenu na peti desne noge i u polukružnom zamahu zabode mač unazad, iz neočekivanog ugla, u neprijateljev nebranjen desni bok. Zatim se uspravi, izvuče mač između rebara ubijenog protivnika pa se okrenu da se bori dalje i ne pogledavši u mrtvaca koga je ostavio za sobom. A tu je bio Orest, borio se s dvojicom odjednom. Čanat saplete jednog, obori ga na zemlju i odseče mu glavu. Grk se borio bešumno kao mačka, a možda i sa istim zadovoljstvom. Čanat je sad bio ranjen. Borio se dalje, ali je rana na vratu krvarila sa svakim silovitim udarcem koji bi zadao i preklinjala ga za predah. Samo što na ovom razbojištu neće biti otpočinka – sve do groba. „Nek onda tako i bude“, zareža starac. Jedan Kutrigur se okrenuo da beži, ali ga neko od Aladarovih ustreli u leđa i on pade. Čanat priđe svom gospodaru, sav prašnjav i krvav, vrata klizavog od krvi; kožni prsluk bio mu je gotovo zderan sa širokih grudi. „Geukču i Kandak“, reče on mrko, uz trzaj glavom. „Kad si ih poslao s konjima, je li to bilo po pojačanje?“ „Moglo bi se reći“, kaza Atila. „Gde su onda? Ako ne dođu uskoro, doći će prekasno. Trebaju nam, oni su još neizmoreni. Treba nam sveža snaga.“ „Ne dovode svezu snagu“, odvrati mu poglavica. „Naprotiv. Dovode stare i nemoćne.“
Starac se namršti i ogorčeno progunđa kako nije trenutak za gonetanje i pogađanje. „Zagonetanjem se bitka ne dobija.“ Njegov gospodar samo podiže obrvu, pa se okrenu i zari mač među rebra jednom Kutriguru koji je preskočio odvaljeni deo ograde, provukao se između kolja i sad se zatrčao na njega kezeći zube kao žderavac. Iza Kutrigura koji su puzali konjanicima dođe novo naređenje od njihovog lukavog starog poglavice. Niko ne može dugo ostati kutrigurski poglavica ako ne raspolaže najpromućurnijim, najsvirepijim lukavstvom. Onda neki pronesoše između redova upaljene baklje, a drugi pokupile strele s kola koja su ih donela; žene su ih dodavale, nasmešeno čavrljajući. Te su naročite strele bile omotane smolastom trskom, kakva se ne mrzne i ne vene koliko god ledena bila voda u močvari, dok su druge pak bile namočene u naftu iz pustinjskih naftonosnih polja i kad bi se zapalile nisu mogle da se ugase sve dok same ne dogore. Kutriguri su vatrene strele potpaljivali ili bakljama koje su držali i vitlali njima kao nekakvim pobedničkim stegovima, ili na plamenu zapaljenih seoskih kolibica. Ciljali su natenane pre nego što će početi da gađaju trnovu ogradu. Suvo trnje planulo je istog časa i veselo se razgorelo. Kad je plamen buknuo Atili i Orestu pred samim licem, obojica naglo uzmakoše, a Orest malo posrnu. Atila je i to bio predvideo. Pošto trnje bude zapaljeno, najbolja odbrana koju će imati biće neko kratko vreme sama vatra, a posle toga zapaljeno kolje. Trnova ograda raspašće se vrlo brzo i pretvoriti u zadimljen gar, a onda će Kutriguri ući peške. Četica pustolovnih ratnika, tako daleko od svog doma, biće tada lako pobijena, koliko god hrabar njihov otpor bio. Strele su i dalje letele. Jedan od Aladarovih ljudi koji su vodili onaj napad kad je deo ograde oboren uzmače i pređe polako do središta ograđenog prostora, gde su se šćućurili prestravljeni seljani. Obema rukama držao se za stomak iz koga je stršao držak strele okićen belim perjem, idući sporo i pažljivo kao da u rukama nosi ptiće. Još dve strele pogodiše ga kao nasumična uvreda u leđa i on pade mrtav.
Među seljanima zgurenim pod zaklonom od dasaka čuo se plač. Prvi konji koji su upali u jarak ispred trnove ograde batrgali su se uzaludno i njištali pokazujući duge zube ispod zavraćenih usana, očajnički se koprcajući ne bi li se iskobeljali uz sipke zidove surove prikrivene prepreke ispred trnja koje se sad nadnosilo nad njima. Tu su i njih i jahače Atilini ratnici mogli da ustrele izbliza. Jarak je sad bio dopola popunjen leševima i ljudima i životinjama na samrti, a trnova ograda je gorela i propadala. Ratnici na konjima već su bez straha prilazili ogradi, odmah iza zagušenog jarka, i bacali duga lasa na njene poslednje ostatke, sklanjajući trnje s puta. Pešaci su pak sekirama cepali kolje u iverje i najbolji kutrigurski ratnici konačno ujahaše u opkol, još sveži za bitku. „Aladare!“, povika Atila očajnički. „Dovedi svoje ljude ovamo! Drži ovaj prodor po svaku cenu!“ Aladar i njegova desetina prejuriše na tu stranu i nisu tek prosto držali prodor – Aladar je bodežom navalio na lasa, a ostali su popadali na kolena i gađali konjanike dok su senke konja već padale preko njih. Jedan Kutrigur koji je skliznuo iz sedla kad mu je konj posrnuo, ali je uspeo da povrati ravnotežu i ostane na nogama, isuka dugu krivu sablju i napade Aladara, no ovaj natrča postrance na njega i zamahnuvši unazad skide mu mačem čitav gornji deo lobanje, koji odlete kao kakva koštana činija. Kutrigurski ratnik stade kao skamenjen, očiju razrogačenih od zaprepašćenja. Mozak mu je kipeo preko ruba presečene lobanje kao siva kaša iz uskiptelog kotlića. Aladar se obrnu i u okretu ga poseče po stomaku. Nesrećnik je poživeo još koliko da vidi kako mu creva ispadaju na zemlju pred nogama kao klupko migoljivih jegulja, a onda pade mrtav preko njih. Nedaleko odatle Jesukaj je prešao rukom preko lica dok su mu se grudi nadimale a svetla krv curila niz ruku. Strela mu se bila zarila dublje nego što se u prvi mah činilo. Orest uzmače još dalje od ograde koja je gorela i pogleda u Atilu. Beonjače su mu se sijale na ogaravljenom licu. Nije kazao ništa. Šta je i
imalo tu da se kaže? Izborili su sebi put kroz čitavu ratom rastrzanu Italiju dok su još bili puka deca, izmičući i Gotima i Rimljanima. Treće dete su sahranili, Orestovu sestricu Pelagiju koju je on toliko voleo, ali nisu bili skrhani, išli su dalje. Pobegli su iz zatočeništva rimskoj pograničnoj legiji i umakli preko Dunava. Od tada su se borili širom Skitije, i celom dužinom obala Žute reke, i na smaragdnim travnim ravnicama Mandžurije. Za vreme svog dugog pobratimstva postigli su da se biju i na sasušenim ravnicama Transoksijane, u planinama i strmim planinskim prolazima Horasana, protiv moćnog sasanidskog carstva. Tukli su se u čudnim i bezbožnim bitkama među ruševinama kušitskog carstva, vojevali ponekad za indijske vladare a ponekad protiv njih, ratovali i za slavu i za zlato. I eto na šta su na kraju došli, u nekakvoj zemlji kojoj, kako to Orest reče, niko još ni ime nije dao. I ranije su se borili s lošim izgledima, ali nikad s ovako beznadnim kao sada. Bitka se konačno preokretala protiv njih. Atila je znao o čemu razmišlja Orest, i o čemu razmišljaju svi njegovi posustali ljudi. Prošao je krupnim koracima između njih, koracima osvajača, vitlajući sjajnim mačem iznad njihovih glava. Glasom koji se pronosio čak i kroz bojnu huku i zveket objavljivao je da ovo neće biti kraj, da nije suđeno ni njemu ni njima da tu skončaju. Njihova je sudbina da pojašu protiv Rima i da ga sruše, a onda da pojašu na Kinu. Ceo svet je njihov, njemu je reč o tome došla od samog Astura Sveoca, i neće im kraj biti tu i tog časa. A oni su svi u srcu znali da će kraj biti tačno tu, da njihov čas dolazi, da će svi izginuti boreći se tu usred zapaljenog trnja, pod kutrigurskim strelama i sečivima, pa ipak su svejedno nekako istovremeno verovali u njega, svi oni, svaki njegov ratnik. Atila viknu jednu kratku zapovest i njegovi iznureni, ali izvanredno uvežbani ljudi smesta je poslušaše. Napustili su probijenu odbranu ograde i kolja i povukli se. Činilo se da bi tog trenutka najrazumnije bilo da se okupe za poslednji očajnički otpor oko šatora od dasaka, samo što bi tako pružali jedinstvenu i odličnu metu smrtonosnim kutrigurskim strelama. Atila je umesto toga zapovedio da se svaka desetina, ili ono što je od nje ostalo, okupi u zasebnu, pokretljivu malu jedinicu.
Bio je to lukav potez. Kutriguri tako nisu mogli strelama da gađaju glavninu jer glavnine nije bilo, a izmešani s malim Atilinim jedinicama mogli su lako da pogode i svoje. Kad su vičući i podvriskujući ujahali preko izgorele ograde koja se još pušila, morali su da napadnu svaku desetinu posebno, ali kako bi jednu napali, tako bi ih druga žestoko napala s boka ili leđa. Bila je to ratna taktika malog domašaja, ali izuzetno delotvorna. Snaga i mačevalačko umeće Atilinih ratnika, fanatična odanost koja ih je vezivala međusobno i za njihovog dalekovidog vladara, bili su strahovita oružja; tela mrtvih Kutrigura su se gomilala. Mada sem jednog jedinog čoveka niko od njih to nije znao, male Atiline jedinice borile su se kao minijaturne rimske legije, i bile su upravo tako nesavladive za kutrigursku smušenu i trapavo zbijenu konjicu. Vazduh je bio pun dima i prašine i vrištanja ljudi i životinja. Svi su se borci bili umorili, savlađivala ih je mučna jednoličnost ubadanja i ubijanja, ubadanja i ubijanja. Koliko će još izdržati? Atiline ratnike poubijaće umor, a ne snaga niti hrabrost njihovih dušmana. Često je to tako – umor ubija ratnika. Atila, Orest i njima najbliži ljudi borili su se leđa uz leđa na istočnoj strani kruga, trudeći se da se povuku ka središtu, ali su napadači stalno nadolazili, i nemoguće je bilo pomeriti se ili prestrojiti. Sve snage su ulagali samo u to da prežive. Na Atilino upozorenje Orest se okrenu i vide jednog Kutrigura maltene već nad sobom, jednog vižljastog visokog momka čija je duga kosa bila pokupljena i pričvršćena belom ilovačom, lice isprskano svežom krvlju, a trakama iskićeno koplje podignuto za napad. Orest pruži svoj mač ravno, kao da će ga zabosti Kutriguru u trbuh. Ratnik uzmače, spusti koplje i hvatajući ga obema rukama pokuša da odbije udarac jednim priprostim potezom, posle koga bi mogao hitro da okrene koplje, čak i ako bi mu držak bio presečen, i da ga zarije neprijatelju u slabinu. Orest je međutim naveo protivnika da uradi upravo po njegovoj volji. Bio je to jedan od njegovih omiljenih udaraca, i on ga je izveo bešumno i bezizražajno kao i obično, kao da jednostavno vežba mačevanje s nekim prijateljem.
Onog časa kad je Kutrigur radi odbrane oborio koplje, Orest je izmenio udarac i jednim glatkim pokretom podigao mač neprijatelju iznad glave, promenio položaj ruku na balčaku i levom rukom, kao strahovitu kaznu, obrušio sečivo otpozadi na protivnikove tetive, presecajući istovremeno mišiće i zarivajući ga dopola u kosti. Potom se, oslobodivši mač, ispravio i ponovo uzeo balčak u desnicu. Noge zabezeknutog ratnika popustiše kao da mu je kobni udarac potpuno odsekao mišiće i on se sroza na kolena u baru vlastite krvi, i dalje ne shvatajući šta ga je zadesilo, šta je pošlo naopako. Niti će ikada shvatiti. Bogovi su tog dana odobrili smrti da položi pravo na njega. Smrt svakog dana zahteva pravo na svakog čoveka, sve dok ne svane onaj dan kad joj bogovi odobre to pravo. Orest zari mač čoveku kroz telo, pa ga opet izvuče. Potom je nogom odgurnuo leš u ostatke ograde koja je dogorevala. Bezmalo su više pogubljivali jednog po jednog Kutrigura nego što su se ravnopravno borili s njima, a ipak su gubili. Koliko god žestoko, hrabro i vešto da su se borili, bilo je sasvim izvesno da će izgubiti. Desetak njih već je ležalo mrtvo, a dva ili tri puta toliko imalo je na sebi krvave rane. Iznurenost ih je gotovo obarala iako su se i dalje nepopustljivo borili. Broja se nije znalo njihovim neprijateljima: na svakog pomamnog divljaka koga bi ubili dolazila su još dvojica da zauzmu njegovo mesto. Dan je odmicao i stario. Atila je ponovo koračao među svojim ljudima, raspoređujući ih, izmičući ponekom nasumičnom ubodu koplja, okretao se nestrpljivo da bi gotovo prepolovio preko pasa nekog ratnika koji je nasrtao na njega, usmeravao svoje borce da se premeste na drugu stranu. Urlao je na njih, a njih je to sokolilo i borili su se još ogorčenije. Ali su ipak gubili. Sunce je zalazilo i kratki zimski dan napokon se okončavao, a oni su se još borili, nestvarne, sablasne siluete ocrtane naspram crvenog zalaska, lutke u božanskoj predstavi pozorišta senki. Bilo je nekakve košmarne lepote na krvavom razbojištu: pod vatrenonarandžastim nebom ratnici su ječali i posrtali, padali svojim drugovima u naručje i izdisali ispraćani
kratkom žalopojkom sred boja pre nego što bi se njihovi još živi saplemenici ponovo bacili usred krvoprolića da pokose koliko god mogu života pre nego što i sami budu posečeni i otpremljeni u podzemni svet. Visoko nad njima, pod rasplamtelim nebom, prolete jato divljih gusaka, i samih vidljivih tek kao crne senke u sutonu. Neki ratnici su stali i zagledali se uvis u njih, ali nisu mogli da smisle ništa, nikakve reči kojima bi izrazili ono što su osetili videći bezglasna crna obličja gde u visinama streme ka zapadu, u oganj tonućeg sunca. Tri se događaja zbiše hitro jedan za drugim. Čanat zaječa, odvrati se od bitke i potraži zaklon među šačicom svojih ratnika. Pred užasnutim pogledima svojih ljudi sam Atila obori glavu i uhvati se za grudi, pa baci mač i zatetura se, a oni videše da ga je pogodila strela s crnim perjem. Nije to bila neka neznatna rana koja se može na brzinu previti sred boja i zaboraviti. Glava strele zarila mu se među rebra, mada ne na onoj strani gde je srce, u debeli prsni mišić. Atila prelomi i baci držak, namesti kožni prsluk preko rane i opet se uspravi. Gotovo istog tog trena iz daljine dođe neki čudan zvuk, prigušen i utvaran u prašnjavom vazduhu. Borba se uspori i postade nekako puna oklevanja, nekako slična snu. Jedan Kutrigur stade usred zamaha i okrenu se. Mogao je biti ubijen u tom času, ali onaj zvuk se ponovi i njegov protivnik – bio je to Jesukaj, kome je cela jedna strana, od ramena do butine, bila okupana krvlju – takođe stade i naslepo se zagleda ka istoku. Zvuk se razleže i po treći put, neprepoznatljiv i žaloban, oreći se i kroz vazduh i kroz zemlju. Kutriguri potpuno prestadoše da se bore, a u pozadini stari poglavica se okrenu i stade kao skamenjen. Kao da je nekakav nevidljivi bog zapovedio da bitka bude prekinuta. Čitavo bojište se umirilo, utišalo, i čekalo.
8 ZAROBLJENI, RANJENI I PROKLETI
Prašina se slegala i razilazila. Nisko zgorele seoske straćarice još su plaminjale i pucketale, ali je od trnove ograde ostao samo pougljenjen obod oko srca razbojišta, kao krug crnom kredom oko nekog vrlo složenog i smrtonosnog igrališta. Vazduh se polako iščistio. Gore je nebo postajalo sve tamniji baršun, na kome se zlatila jedna usamljena planeta. I Kutriguri i njihovi neprijatelji gledali su na istu stranu i u daljini videše da negde iza vidika plamti požar, možda ne naročito velik, ali dovoljan da se vidi, a goreo je otprilike ka istoku, gde su se na nekih pet milja udaljenosti nalazili kutrigurski šatori. Naspram neba koje je sad modrelo crni dim se izvijao u sve hladnije veče, kao iz kakvog odžaka, kao crni dim iz onih kletih naftonosnih polja na divljoj obali Horazmije, zamućujući čak i daleku čistotu one jedine nebeske svetlosti koja je sjala kao fenjer okačen na svodu. Crna vatra – poslednja Atilina saveznica. Uz nisku uzvišicu na oko pola milje od bojišta dovuče se jedna žalosna povorka. Nije to bila nikakva plemenita vojska što je pritekla hunskom poglavici u času preke nužde uzvraćajući neko junaštvo iz prošlosti. Spasioci su bili, kao što je poglavica i rekao, ne sveža snaga nego stari i nemoćni: starci sapetih koščatih ruku, žene vezane konopljanom užadi koju su same plele, usplahirena štrokava deca. Stotinak ili više njih, prestravljenih i gonjenih kopljima. Duboka jeka roga razleže se još jednom – Geukču je duvao u njega. Na vidik su sad izbili Kandak i on i njihova dvadesetorka na konjima, ocrtavajući se spram istočnog neba, prateći vezane, sputane i pogružene zarobljenike s oba boka. Taj rog koji se oglašavao bio je ogroman
polumesec od slonovače požutele i ispucale od starosti. Bio je to obredni rog kutrigurskih sveštenika, iskopan iz tla pre mnogo pokolenja, načinjen od izdubljene kljove neke drevne životinje, čije su kosti iskrsle iz tamnožute prašine pri krunjenju neke krečnjačke litice i čije potomstvo više, po svemu sudeći, ne hodi ovom zemljom. Kutriguri su dugo zurili u svoje saplemenike u lancima i konopcima. Stari poglavica nije više dobro video, pogotovo u sumraku, ali mnogi njegovi ratnici mislili su da su naprežući oči videli među kukavnim zarobljenicima svoje stare roditelje, sestre još premlade da sa krivim noževima pođu u boj, žene s dojenčadima na grudima, i dečicu još neodbijenu od sise ili tek prohodalu, koja se drže majci za ruku. Nemilosrdno vezani jedni uz druge oko članaka nogu i ruku, okruženi dvadesetoricom ratnika na konjima koji su neuzdrhtalom rukom držali koplja uperena robiju u grudi i grla. Opkoljavali su ih savršeno i disciplinovano, i ko god bi pokušao da se otrgne i umakne bio bi istog trena naboden na koplje. Zlokobna straža sedela je na konjima mirno i nemo, spremna da ispuni ono što je obećala. Jedva njih dvadesetorica! Ipak dovoljno da postignu što im je bila namera. Prokleti bili. Prokleti bili ovi nametnici koji su ih nadmudrili, zašli im oko boka čak i u žaru bitke, potajno poslali deo svojih snaga da im zađe za leđa i napadne njihove šatore nebranjene dok su ljudi u boju. Neki mlađi i vatreniji Kutriguri zaškrgutaše zubima i okrenuše se da još jednom nemilosrdno nasrnu i satru dušmane, ali tog istog časa vođa njihovih neprijatelja odgovori im ravnom merom. Žestoki ratnik s plavim tetovažama i čupavim perčinom koga su uočili još odavno ali nisu uspevali da mu se primaknu neće im ponovo umaći. Umorni, spremali su se da ipak napadnu, da dokrajče te proklete razbojnike što su se drznuli da prestupe na njihovu zemlju, kad tetovirani vođa podiže desnicu s mačem. Istog trena, kao njegova slika u ogledalu, kao da ih ne razdvaja ni vreme ni prostor, starešina dvadesetorice konjanika na brdu podiže koplje, spreman da ga zarije u najbližeg vezanog zarobljenika – zarobljenicu, jedno mršavo nedoraslo devojče, koje se trže i preplašeno skupi.
Kutrigurski poglavica je to video, pa zaurla na svoje ratnike da se ne miču. Curica je bila njegova kćerka. Svi stadoše nepomično. Zadugo je stari poglavica mrgodnog lica gledao ka uzvišici gde su mnogi od njegovog naroda stajali zarobljeni i vezani i mislio je na mnoge šatore koje su ostavili tog jutra pojahavši uzavrele krvi, a sad su, nije sumnjao u to, ležali spaljeni. Stoka mu je, mora biti, poklana, najbolji konji oterani a ostali ostavljeni da umiru od žeđi, ležeći razjapljene gubice na podnadulim leđima i batrgajući se u dugim mukama uz obalu krivudave reke. Za časak mu je krv ponovo proključala u staračkim žilama i pomislio je da bi trebalo da pognaju konje i dokrajče dušmane bez obzira na sve, žrtvujući svoju nejač. Trebalo bi tu žrtvu voljno podneti radi smrti ovih mrskih dušmana, mislio je. Naša dečica? Ima ih još tamo odakle su ova došla. A vi, naši neprijatelji? Okrenuo se da osmotri iscrpljene i okrvavljene ljude iza uboge zaštite od kolja. Kukavice i varalice, pogani psi, gadni pacovi, a ne ljudi. Prilika da vas zatremo neće nam se nikad više ukazati. Samo što od toga ništa nema. Njegovi ljudi okrenuli bi se, besni i ojađeni, protiv njega, svrgnuli ga i ubili. Mora da nađe u ovome makar nešto dobro. Mora u ovom mračnom času da se ponaša kao pravi poglavica inače će ga njegovi ljudi raskomadati kao vuci jelena. Usmerio je konja sporim korakom ka čelu bitke. Nije nosio nikakvo oružje, samo drvenu palicu. Njegovi ljudi razmicali su se pred njim. Stao je ispred spaljenih ostataka trnove ograde. Njegovi ratnici se svi povukoše, a neprijateljski vođa uzjaha da bi mu pošao u susret. Desni bok mu je bio natopljen crnom krvlju, ali on je svejedno sedeo mirno i pravo, bez i najmanjeg drhtaja. Konj mu je bio prljav mali šarac vatrena oka. Ratnički konj. Ništa novo u tome, stari poglavica je to već odavno znao. Znao je da ovih nekoliko desetina ljudi čine borci na kakve u životu nikad nije naišao – neka bi božja kletva pala na njih. Dvojica vođa stadoše licem u lice.
„Napadate dakle naše žene i koljete nam decu“, reče stari poglavica. „Stavljate pod mač decu još neodvojenu od sise. Tako se vi borite, tako dobijate bitke.“ „Vid te izdaje, starče“, reče Atila. „Pogledaj bolje. Tako možda vi postupate, ali ne i mi. Žene i deca su vam živi, za razliku od stotina vaših najboljih ratnika.“ „Nakote đa...“ „Ja sam milosrdan čovek“, prekide ga Atila. „Kakav znak da dam svojim ratnicima? Da vam poubijaju žene i decu ovde naočigled? Pobiće ih pre nego što stignete da ih izbavite. Biće dosta nekoliko otkucaja srca da svi budu dokrajčeni. Moji ljudi hitri su u poslu. Ipak, oni nemaju nimalo želje da ubijaju slabe i bespomoćne. Imaju milosti kao i ja. Hajde da pregovaramo.“ „Ti si zloduh.“ Atila odmahnu glavom. „Ne možeš da pregovaraš ako ti je krv uzavrela. Možda treba da se odmoriš posle naporne bitke, starče, pa ćemo onda moći da pregovaramo. Samo ne zaboravi vaše žene i decu gore na slemenu brega, a nećemo ni mi. Dok ne budete spremni na mirovne pregovore, mi ćemo se starati o njima.“ Osmehnuo se pokazujući bele vučje zube, skrstio moćne podlaktice preko grudi i visoko podigao glavu. „Ne treba meni odmor“, odseče starac, gnevnog lica. Gledao je usplamtelim očima pravo u žute oči tog tuđina, pa onda reče: „Kako je tebi ime?“ Među svim stepskim plemenima važilo je kao znak slabosti kad neko prvi oda svoje ime, ali Atila je takve običaje prezirao, budući da je vrlo dobro znao u čemu leže istinska snaga i istinska slabost. „Zovu me Atila, a sin sam Mundžukov“, reče on. Stari poglavica skupi oči. Čuo je već za to ime. Čuo je svu silu čudesa uz to ime. Dalje ka istoku, u planinama, bio je jedan razbojnički vođa... „A tebi kako je ime?“
Umirujući konja pod sobom starac reče: „Moje je ime Kizil Bogaz, Crvena Vrana, i poglavica sam svih Huna Kutrigura.“ „Svih?“, podrugnu se Atila. „Svih preostalih. Pogledaj oko sebe. Ne možete nas pobediti. Pola tvojih ljudi leži pobijeno, načičkano strelama poput ježeva. Pustinjski pacovi i crvi već ih žderu. Pogledaj svoju izginulu vojsku. Hoćeš li da vidiš i drugu polovinu pobijenu i svu svoju silu odnesenu kao mrtav grm u naletu pustinjskog vetra? Pogledaj moje ljude. Imam ih stotinu, ni manje ni više. Koliko ih je mrtvo?“ „Koliko?“ Stari poglavica dobro je znao odgovor. Niti je morao, a niti želeo ponovo da gleda. Zli zbir ove bitke bio mu je potpuno jasan. Nadmoćni razbojnički vođa jedva ako ih je izgubio koliko ima prstiju na ruci, ali njegov narod – još jedna ovakva bitka i gotovi su. Ovakav pokolj nikad nisu doživeli. Jutros je izjahao s dve hiljade ratnika, a sad ih je, rasutih po kamenitom tlu ili naslaganih jednih preko drugih u krvave hrpe unutar kobnog kruga mrtvih, ležalo pet stotina, a još toliko ih je povukavši se u mrak koji se produbljivao viđalo kako je znalo i umelo rane od strela i mačeva i polomljene udove. Nisu imali kuda da se vrate, nije bilo šatora pod kojima bi otpočinuli niti žena da ih dočekaju blagih ruku, s krčazima hladne vode. Šatori su im povaljani i popaljeni. Bogom klet nek je ovaj žutooki razbojnik što se smeje. „Koliko tvojih leži mrtvo?“, ponovi on gorko. „Ne dovoljno.“ „Tvoja je vojska bila brojna ali slaba“, reče Atila. „Pristupite meni i ja ću stvoriti od vas jaku vojsku. Udružite se s nama.“ Crvena Vrana buljio je u njega. „Pobio si na ovom polju očeve, sinove i braću mojih ljudi. Budun-Borui ne praštaju lako.“ „Onda neka odluka padne u borbi čovek na čoveka – izađi mi na megdan“, predloži Atila. Kutrigurski glavar ga pogleda – rana u boku mu je, mora biti, i dalje krvarila, ali on je sedeo tvrd i miran kao kamen. Rana očigledno nije opasna. Starac skrenu pogled. „Vaši starci, žene i deca nisu jedina nagrada koju ćete dobiti ako se udružite s nama.“
Crvena Vrana ga ponovo pogleda, radoznao uprkos svemu. „Govori.“ „Jašemo na zapad, protiv Rimskog carstva.“ „Šta ti je to Rimsko carstvo?“ „Ogromno carstvo. Jašite s nama. Braća smo. Jahaćemo na Rim, a to je carstvo veliko kao Kina.“ Tad se kutrigurski poglavica osmehnu prvi put, mada mu je osmeh bio neveseo. „Nema carstva velikog kao što je Kina.“ „Ima jedno, podjednako bogato, a nije tako snažno: Rimsko.“ Crvena Vrana se zamisli. Zašto bi verovao ovom pogubitelju i varalici, koji je banuo niotkud? Osim što je znao da u očima nekih ljudi lepo vidiš kako istina gori kao svetiljka u noći. Proklet da je. „Osim toga“, reče Atila i položi dlan na desnu stranu grudi, „potreban mi je iscelitelj. Mnogim mojim ljudima takođe, a tvojima još i više.“ „Spalili ste nam šatore. Nema kuda da se ode.“ „Vrlo dobro“, kaza Atila. „Dovoljno smo pregovarali.“ Pogledao je ka brežuljku i podigao mač. Vođa konjanika, sad jedva razaznatljiv u daljini kroz sumrak, u odgovor podiže koplje, a vezani zarobljenici zaljuljaše se kao kukuruzi na vetru. „Čekaj“, reče Crvena Vrana. Pogledao je u svoje prašnjave ruke na jabuci sedla i uzdahnuo. Onda okrenu konja i polako odjaha nazad do svojih ljudi. Atila je čekao. Ni on ni njegovi ljudi nisu sasvim razumeli šta se desilo potom. Crvena Vrana se kratko obratio svojim četovođama pa zatim sjahao pred njima, što nije bilo uobičajeno. Šta se tamo govorilo, Atila sa svojima nije čuo, samo videše kako je stari kutrigurski poglavica odjednom klonuo na kolena kao da moli oproštaj zbog izgubljene bitke protiv tako malobrojnih neprijatelja. Čas potom preturi se na bok, ali sad je to bilo samo truplo bez glave. Glava se zakotrlja po prašini. Ratnik koji je pred njim stajao držao je kratku sablju – njome je glatko prerezao vrat Crvenoj Vrani. U kosi zalepljenoj belom ilovačom imao je mnoga pera, a bio je znatno mlađi od
Crvene Vrane. Uvrh glave četrdesetak godina, a možda i manje. Širokih prsa, snažnih mišića, izgledao je jak kao bik. Vratio je sablju u korice ne obrisavši krv sa nje, pa obo konja. „Ja sam Poderano Nebo“, reče on bez ikakvog uvoda, „poglavica Huna Kutrigura. Prihvatamo to što nudite. Braća smo. Dobro se borite. Jahaćemo s vama.“ Bio je zdepaste građe i vrlo jak, ali njegov prozukli glas bio je nekako čudno piskutav, a oči su mu bile sitne i podozrive, bez imalo traga razmišljanja i promućurnosti vidnih kod Crvene Vrane. Taj neće biti neki naročito dobar poglavica. „Dobro nam došli“, prihvati Atila klimnuvši glavom. Dva plemena napraviše lomače za pokojnike. Izginula su osmorica Atilinih ljudi, a preživeli su većinom bili ranjeni, lakše ili teže. Jesukaj, mladi Jesukaj pun žara, uvek željan da bude prvi u svemu... i sad je bio prvi; prvi od Atilinih četovođa, mada je bio najmlađi, koji se rastao od svog tela. Tako to često biva u ratu. Strela koja mu je prošla kroz mišicu prodrla je i u grudi. Krv kojom je bio obliven od ramena do bedra dok se bez obzira na sve borio celog tog surovog dana sva je bila njegova. Bezbrižno ju je puštao da teče, kao da je njegov život nešto sasvim beznačajno. Dok je ležao na samrti uz jedan ogaravljeni odbrambeni kolac, Čanat mu je držao glavu u svom krilu. Nije hteo da pije vode i govorio je vrlo tiho, sklopljenih očiju, a kad god bi progovorio, na usta su mu izbijali krvavi mehurići, koje je Čanat brisao nežno kao što mati briše mleko sa usana odojčetu. Aladar, Atila i Orest stajali su u blizini. Prema običaju, oni i sve ostale četovođe klekli su jedan za drugim uz Jesukaja i zamolili da im oprosti ako su mu u životu učinili išta nažao. U odgovor im se mladi Jesukaj svima osmehnuo dečačkim osmehom i promrmljao: „Ništa nažao, ništa“, i doticao im u znak blagoslova čelo neokrvavljenom rukom. Svi su ustajali očiju zamućenih od suza, jer bili su kao braća na dugom jahanju i u dugoj bici.
„Moje žene“, promrmljao je Jesukaj. „Najmlađa, Kamar, bila mi je mnogo draga.“ Glava mu je klonula i pomislili su da je već otišao, ali on ponovo progovori: „Srce me boli zbog Kamar.“ Govorio je sad već jedva čujno. Atila mu se primače još bliže da ga čuje. „I moja deca, sinovi i kćeri. Brini o njima.“ „Kao o svojim rođenima“, reče Atila. Čanat obrisa mladiću usta poslednji put. Krv više nije navirala. Bila je uveliko noć kad su položili njegovo telo na veliku lomaču od suvog žbunja, uz tela ostalih njegovih saplemenika koji su našli smrt tog dana. Ta lomača je bila samo jedna od mnogih takvih na razbojištu pod mrakom; Kutriguri su takođe spaljivali svoje pale. Mali svetionici u beskrajnom zamuklom predelu pod modrim noćnim svodom. Među tim svetionicima sporo su se kretale vatrom obasjane prilike pognutih glava, zastajale, ječale i padale na kolena uz obezglavljena trupla i izlomljene udove, neutešno ridajući. Majke i žene, sestre i ostareli očevi dolazili su i tražili među živima i nalazili mrtve. Deca su stajala okolo musavih lica, ne shvatajući šta se događa. Jesukajevo telo na lomači ostalo je ogoljenih rebara i onda se raspalo u plamenu, pretvoreno u beli pepeo. Iskre su poletele i iščezle pod zvezdama, a saplemenici su pesmom vodili njegovu dušu ka nebesima. Kao što je običaj nalagao, oplakivali su i sebe i plemenitog druga i sabrata koga su izgubili. „Pao je, otišao od nas, Jesukaj plemeniti, Nasmejanih očiju Jesukaj, smelog srca, uzvišene duše Jesukaj, Nema tih poglavica niti četovođa da su se tako borili i umrli kao Jesukaj, Orao među ljudima, panter, bez njega njegov narod ubog ostaje. Nek plaču orlovi na Tjen Šanu, nek kazuje vetar u Zemlji izobilja,
Nek kiša pada godinu celu na zelene ravnice oplakujući Jesukaja! Odbačen je mač, luk prelomljen, oružja ratna Uteha nisu za plemenitim našim drugom, Jesukaj je otišao od nas, Sami smo ostali.“ Naposletku su lomače dogorele i Atilini ratnici uzjahaše i pođoše polako ka istoku. Poglavica Kutrigura, njihovih nepouzdanih saveznika, doviknu za njima kroz mrak: „Kuda ćete?“ Atila ga osmotri, pa napokon klimnu i reče tiho, gotovo blago: „Dođite.“ Jahali su pola sata kroz pustu noć ka reci, a oslobođene žene, deca i starci pešačili su za njima, dok ne izbiše na plodnu plavnu obalu. Tu su Atila i njegovi sačekali Kutrigure da se poravnaju s njima na uzvišici. Poderano Nebo priđe do Atile pa se zagrcnu. Ogromna vatra dogorevala je pred njima, na izvesnoj udaljenosti od crnih pustenih šatora. Bio je to veštački požar od suvog šipražja natopljenog gadnim crnim katranom koji su Atilini ljudi doneli kroz pustinju. Sad im svanu: još jedna njegova varka. Crni dim što se izvijao iza ruba vidika i za koji su mislili da se diže iz njihovih zapaljenih šatora... Šatori su ležali uz reku kao i uvek, pod mekom dobroćudnom mesečinom. Konji su spokojno disali u zabranima, šatori su bili prazni ali netaknuti. Poderano Nebo otrže oči od njih i zagleda se, i protiv svoje volje, s divljenjem u žutookog razbojničkog vođu, Atilu sina Mundžukovog. „Borili ste se danas kao lavovi i poslali u grob mnoge ratnike mog plemena, ali našu nejač, naše žene i device, pa čak ni naše konje i šatore, ništa od tog niste takli.“
„Takav je naš običaj.“ „Viđao sam i gore budale od vas“, zagunđa Poderano Nebo. Atila se osmehnu. Naposletku se kutrigurski poglavica izdiže u sedlu, podiže koplje i zavika objavljujući svojim iznurenim i zabezeknutim ratnicima: „Od ovoga dana nema više Kutrigura i Crnih Huna nego su sve Huni. Onako je kao što nam je kazano: mi ćemo postati veliki narod na svetu!“ Uprkos iznurenosti, ranama i potrebi za snom jačoj u tom času od ikakve žudnje za osvajanjem carstava, petnaest stotina konjanika odgovori silnim povikom koji se proneo miljama kroz ravnicu bez drveta i od koga zadrhtaše čak i zlatni šakali na svojim legalima.
9 DOBAR LEK, ZAO LEK
Poderano Nebo smesta je prisvojio šator Crvene Vrane i naznačio da bi u njemu trebalo da otpočine i Atila. Videći da je ranjen, kutrigurski poglavica takođe mu je ponudio ležaj i poslao po isceliteljku. Razbojnički vođa sa zahvalnošću se opruzi na ovčje kože. „Mi smo isti ljudi, ti i ja“, kazao je Poderano Nebo. Atila oćuta. „Mi smo vladari. A naša plemena nisu više pustinjski Huni i Huni iz stepa, ili planinski Huni na istoku, nego ćemo svi mi Huni biti jedan narod i sejaćemo strah po svetu.“ Dao je Atili vrč kumisa, a sam je iskapio drugi. „Ti seljani za koje si se tako žestoko borio da ih odbraniš“, nastavi potom, „što si branio te robove?“ Atila spusti glavu i sklopi oči. Poderano Nebo govorio je dalje. „Mi znamo za tvoj narod, Uldinov narod od starine, i znamo da ste se probijali ka zapadu. Mislili smo da ste propali preko ivice sveta, drznuli se do njegove granice i platili za to cenu.“ Mrko je klimnuo glavom. „Mnogo smo grešili i za to smo strašno platili danas.“ Nešto se pomače pred ulazom u šator i Poderano Nebo ustade. „Evo ti isceliteljke; ja ću izaći.“ Žena bez reči kleče uz Atilu, nisko oborene glave. Odrešila mu je prsluk vrlo pažljivo i blago odlepila krvlju natopljenu kožu od njegove. Srce joj se steže. Vrh strele duboko se zario. Krv mu doduše nije izlazila na usta, te dakle strela nije probila pluća, ali je bila pogibeljno blizu. Moraće sad da stisne zube. „Gurni“, progunđa on. „Proteraj ga skroz.“ Žena posegnu za dugom tankom čeličnom šipkom. Moraće i sama da stisne zube.
Mnogo je minuta proteklo pre nego što je konačno mogla da zašije krvavu izlaznu ranu konjskom strunom udenutom u tanku iglu, nanese na obe rane melem od uzvarenih trava i previje mu grudi mekim belim platnom. Vrlo jak će morati da bude. Najednom ona kriknu od bola i prepasti jer se njen tanki zglob nađe u čeličnom stisku. Atila se popridiže. „Ne pokušavaj da me otruješ praveći se da me lečiš, ženo. Neće ti uspeti. Preživeću tvoje otrove i ubiću te.“ Ni najmanje nije posumnjala u to. Otrovan ili ne, Atila je kopneo. Strela je izvađena uz mnogo muka i veliki gubitak krvi. Možda se rana zagadila. Još nije smrdela onako kao što biva kad bogovi nekog predodrede da umre čak i pošto strela već odavno bude izvađena, ali borio se žestoko. U licu je ubledeo, počela je da ga trese groznica. Ublažavali su je kako su umeli, zatrpavajući ga debelim ovčjim gunjevima, dok mu je znojem obliveno lice belelo do boje leda što se otapa na suncu. Davali su mu da pije samo svežu slatku vodu, zahvatanu uzvodno od šatora izjutra i uveče. Groznica je svejedno besnela i Atila je povremeno padao u bunilo. Buncao je neke tajanstvene i grozne reči, stihove što su zvučali kao proricanje smaka sveta. Buncao je o vladaru što strah seje, o padu spaljenih gradova, o silnom lavu, o orlu, o pritajenoj zveri grube dlake što će doći u njegovo carstvo da poseje odmazdu za dvanaest stoleća greha. Isceliteljka mu je brisala čelo, davala mu da pije i žalila ga zbog košmara koji ga muče. Ptičica je došao da ga obiđe. Gospodar jedva da ga je i video. „Ima otrova“, mrmljao je, „ali to nije od ruke te žene.“ Zagrcnuo se i pljunuo. „Gde si ti bio za vreme bitke? Zaboravio sam bio na tebe.“ „Gde sam bio? Preživljavao sam, eto gde sam bio“, reče Ptičica. Atili gotovo uspe da se osmehne. Gledao je sad Ptičicu sa strane i video je jednog ostarelog čoveka, umornog i tužnih očiju. Bio je zaboravio
koliko je šaman star, jer uvek je izgledao netaknut vremenom. Uvek, ali ne i sada. Pružio je ruku i Ptičica je prihvati, kao kad sin uzme za ruku oca na samrtnom odru. Debele žile što su vijugale niz tu ruku kao konopci poravnile su se i utonule, kao da je krv u njima usahla. Ipak, kad je opet progovorio, Ptičici je glas bio bodar i bezbrižan, jer njegovim su srcem vladala protivrečja. Kazao je Atili kako je saznao da je Poderano Nebo zapravo sin starog poglavice Crvene Vrane. „Najstariji?“ Ptičica odmahnu glavom. „Ali najstariji od trenutno živih.“ Oči mu zasvetlucaše. „Nije on jedini veliki poglavica koji je ubio svog oca. Slušao sam takva govorkanja.“ „Miruj, Ptičice“, zahripa poglavica na samrti kao neki prastari starac. Ptičica nije mogao da se suzdrži a da ne baca svoje otrovne doskočice i oštre pošalice čak i ako je glavu oborio i krišom obrisao oči videći svog gospodara tako shrvanog, dovedenog pred sama vrata smrti na tom odru od okrvavljenog ovčjeg runa. Atila je disao s bolom i iskidano, prsa su mu se burno izdizala, grudni koš napinjao, pluća, žile, čitavo njegovo nesalomivo telo punilo se otrovom i truleži. Uskoro će se dveri smrti raskriliti i kao prah sive ruke pružiće se i uzeti ga, a onda će se dveri opet zatvoriti i on će otići zauvek. Ni Ptičica tada neće više imati razloga za život, taman kao da je samo sunce na nebesima utrnulo poput sveće. Jer nikada on više za života neće dočekati da vidi poglavara i vođu kao ovaj što je i preostatak njegovih dana bio bi natkriven senkom. Nebom su se valjali oblaci. Krug sunčane svetlosti na podu u šatoru bio je zasenčen i pomračen. Orest je sedeo uz Atilu ceo dan i svu noć i činilo se da nije nimalo spavao. Ponekad bi Atila zavikao, zagrcnuo se i iskašljao otrovnu tvar iz pluća.
Orest je sve ostale isterao iz šatora. Plačući je pridržavao glavu svog gospodara. „Brate moj“, dozivao ga je kroz suze. Atilino disanje bilo je strašno slušati, a grozničavo lice imalo je nekakav zelenkast prisenak. Samo se jedna posetiteljka nije dala preplašiti i oterati. Prošla je između šatora nabadajući štapom i noseći krčag vode, ne obraćajući pažnju ni na povike ni na pitanja. Bila je to stara sveštenica iz sela. „Kako si znala da je bolestan?“, upita Orest. „Sanjala sam“, odseče ona pomalo ljutito. „A šta si ti mislio? Sad mi se sklanjaj s puta.“ Progovorila je nešto gospodaru utišanim glasom, a onda razmotala zavoje i vodom isprala ranu. Glavom je pokazala krčag koji je donela. „Iz jezera je. Nije lepa kad se pije, ali isceljuje zagnojene rane, izvlači otrove iz tela.“ Nasmejala se pokazujući onaj svoj jedini zub. „Sam bog zna šta u nju stavlja!“ Orest oprezno onjuši vodu. „Soli“, promrmlja. „Slana jedinjenja, obnavljaju tkivo...“ Sveštenica ga pogleda iskosa. „Učene reči ništa sad neće pomoći tvom gospodaru. Dodaj mi te zavoje.“ Uz negu stare sveštenice rana kao da je brže zarastala, ali groznica nije prošla i Atila je i dalje gubio snagu. Otrovi su bili u njemu. Starica je ostala uz njega – Orest joj je dozvolio – i molila se neumorno, danonoćno. Među Hunima Kutrigurima bila je veštica Enhtuja, vračara, proročica i krotiteljka zmija. Jedne večeri dok su Orest i Ptičica sedeli uz svog gospodara koji je, čini se, lagano umirao, pokraj vatre koja je dogorevala u središtu šatora, na ulaznom krilu začu se neko šuškanje i čas potom eto nje gde stoji pred njima i smeška se, a tamna koža presijava joj se odsjajem plaminjavog žara. Kako ju je Ptičica ugledao, on poče da se ponaša kao luđak. Zasiktao je i zajaukao, skočio na noge tako da je tronožac ispod njega odleteo na drugu stranu, zavrištao, stao da poigrava i poskakuje, pa stao i blenuo u
nju, a onda opet zavrištao i zacupkao. „Izlazi odavde! Izlazi odavde!“, zavriskao je na nju. Enhtuja je samo stajala i smeškala se još više. Ptičica je otrčao do Atile, divljački ga cimnuo za mišicu i povikao mu da mora da je izbaci, da je ubije, u očima joj je čelik kao u zmijskim, u utrobi joj se svilo zmijinje klupko. „Mene slušaj, nemoj nju, mene slušaj!“, cičao je gotovo na uho gospodaru. „Neće te ona izlečiti! Njeno je lečenje na zlo i naopako! Izbaci je, kažem ti, ili će Zmija Anaštijeva progutati i tebe i sav tvoj narod!“ „Sklanjajte mi tu vešticu s očiju“, zastenja Atila. „Kucnuće čas, ipak, i to uskoro“, reče Enhtuja svojim čudnim glasom, visokim i zujavim kao u nekakve krilate bube koja se sprema da ujede. Zagrebala je zgrčenom šakom po vazduhu dok su je udaljavali. „Kucnuće čas da me poslušaš.“ I bilo je kao što je Enhtuja kazala. Još dvaput je dolazila Atili pod šator i oba puta je poglavica bio bliži dverima smrti. Treći put joj nije zapovedio da ode. Ptičica se pomamio. Orest je priskočio i odvukao šamana držeći mu ruke ukleštene iza leđa. Ptičica je pokušavao da ga ritne u cevanice, ali Orest ga je poduhvatio ispod ukleštenih ruku, što je bilo prilično bolno, i bacio ga na pod. „Mir, ludo!“, podviknu mu. „Daj malo mira svom gospodaru.“ Ptičica se, međutim, nije dao ućutkati. Ležao je blebećući u gnevu i strahu, skupljen na boku kao zametak u utrobi, s kolenima privučenim uz grudi. Orest ga je ritao sve dok mali šaman nije skočio na noge, projurio ka izlaznom krilu, gde je pao na kolena, i potom izbasrljao iz šatora. Orest pogleda u vešticu. Viđao ju je i pre, izdaleka, kako prolazi među šatorima, i pitao se ko li je ona. Atila okrenu glavu; lice mu je bilo užutelo, izmršalo i osuto graškama znoja. Veštica je bila upečatljiva likom, viša od većine muškaraca iz svog plemena, suva, bledožućkaste kose, obojene možda, spletene i nasmoljene, pa vezane u perčin na temenu uzane glave, zbog čega se Enhtuja činila još viša. Jagodice su joj bile koščate kao u leša, usne vrlo tanke. Godine joj je
bilo nemoguće odrediti. Tamna joj je koža bila kao med, ali ne slatki svetli med s Imitosa, nego najtamniji kestenov med. Svetlucala je i prelivala se pri sjaju vatre. Oči su joj međutim bile prodorne i svetloplave, kao led pod kosom zimskom svetlošću. Sve je na njoj bilo nekako svetogrdno i pogrešno, i ni Orest nipošto nije bio siguran u nju. Godine tihog pronicanja u ljude i dubinu njihovog srca naučile su ga mnogo čemu i on je slutio da je ovo pred njim neobična gošća. Nije se moglo reći ni kojoj je rasi pripadala – put tamna i sjajna, a oči severnjački plave – a u njoj svakako nije bilo nikakve ženske nežnosti niti makar i najmanjeg nagoveštaja majčinske dobrote u tim ravnim koščatim grudima. Svi upućeni u tajna znanja poznaju moć bezbožnu i neodredivu. Svoja čaranja oni izvode na raskršćima, gde put nije ni ovaj ni onaj, u ponoć, čas veštica, kad dan nije ni ovaj ni onaj. Enhtuja kao da je sama bila otelotvorenje te senovite neizvesnosti – ni svetla ni crnomanjasta, ni žena ni muškarac – a moć u njoj utoliko ustostručenija. Oko vrata je nosila upleten zmijski svlak, a oko koščatih zapešća i mišica još takvih. Krljušti zguljenih košuljica zalepile su joj se tu i tamo po koži i mutno su svetlucale, a pri svetlosti slaboj ili nemirnoj kao što je svetlost vatre noću među šatorima pričinilo bi se gotovo da je i sama pokrivena krljuštima kao i njene voljene zmije. U pripasanoj kožnoj torbi nosila je dve žive guje, opako otrovne. Ponekad bi ih izvadila i poigrala se s njima milujući im migoljiva tela, trljajući ih o upale obraze i predući im kao dete kad se mazi s mačetom. Zmije su je netremice gledale očima bez kapaka, tvrdim kao od vulkanskog stakla, i palacale sivim jezicima, a dok ih je držala, niko nije prilazio nigde blizu Enhtuji. Možda je zbilja nikad nisu ugrizle, ali neki su govorili da su je ujedale mnogo puta, jer zmija se ne može naučiti da ne ujeda kao ni pas da ne laje, samo što Enhtuju štiti boginja meseca te je zato nepodložna njihovom otrovu. Drugi su međutim bili podložni: zarobljenici koje bi Kutriguri nekad ostavili vezane za kolje na rubu kruga svojih šatora, ili ranjenici i samrtnici na polju posle bitke. Kroz dim i suton Enhtuja se katkad mogla videti kao mračni anđeo smrti kako se noseći zmije spušta na kolena uz ranjene i samrtnike kao neka blaga vidarka i pruža guje kao nekakve malene
pomoćnice u isceliteljskom poslu. Pritisnula bi ih odmah iza glave da ih razdraži i prinela ih usnama ranjenog ratnika iz nekog drugog plemena umesto kupe s vodom, kao zla senka isceliteljke. Oči su joj iskrile od ushićenja dok je gledala kako se zmija primiče samrtniku koji se nemoćno koprca na zemlji, mučeći se možda da se osloni na patrljak odsečene ruke i otpuže od te košmarne prikaze. Naposletku bi sasvim prislonila zmijsku glavu mučeniku uz lice smeškajući se dok su mu se otrova puni očnjaci zarivali u usne, obraze, oči... Enhtuja se zaista bavila vradžbinama i znala je i da naudi i da izviđa. Sad je opet klečala uz jednog čoveka na samrti. Ni reč nije proslovila, jer znala je kaogod i svaki vladar da je u ćutanju moć. Orest joj međutim reče: „Gledam te.“ Okrenula se i pogledala ga ledenoplavim očima i čak i njemu nešto zadrhta u samoj duši. Onda je klimnula glavom. Razumela ga je. Radila je pažljivo. Izvadila je lonče s nekakvom gadnom smrdljivom mešavinom meda, soli, ovčjeg loja i soka određenih stepskih cvetova, pa je naterala Atilu da to proguta. Bolesnik se uskoro zagrcnu i nastavi da grca. „Gledam te“, ponovi Orest. Veštica je poslovala dalje. Dok se teško bolesni poglavica i dalje gušio od smrdljivog melema, ona prignu glavu do njegovih grudi i oslušnu. Malo je pomerila glavu pa opet slušala. Najduže je slušala na desnoj strani, gde ga je strela ranila i gde se čulo klokotanje i krkljanje. Uspravila se, zavukla ruku pod haljine, pa izvadila dug tanak nož. Kad se ponovo prignula gotovo besvesnom poglavici, činilo se da za nečim njuši, kao životinja. Potom mu je jednim čistim potezom rasekla zavoje, postavila vrh noža između dva rebra, u blizini sad već zarasle rane od strele, i zarila ga u pluća. Atila se izvi i zagrcnu i začu se kako vazduh zviždeći izlazi. Ispod crnih veđa Enhtuja pogleda u Oresta.
„Ako ono što istekne bude svetio, poživeće“, reče. „Ako bude žuto i gusto, umreće.“ „To je sav domašaj tvojih vradžbina?“, odbrusi joj Orest, ali ona ne obrati na njega nimalo pažnje nego polako izvuče nož iz duboke mada sitne rane. Za oštricom izbiše mehurići tečnosti. Orestu klonuše ramena i glava. Tečnost je bila bistra kao izvorska voda. Veštica upi tečnost platnom, pusti je da ponovo isteče, pa je opet pokupi. Naposletku napravi čepić od drugog komada platna i zatisnu ranu. Ustala je naglo i izašla iz šatora rekavši samo da će sutra opet doći. Orest je spavao sedeći, položivši glavu na podnožje gospodarevog ležaja. Veštica je održala reč. Svakog dana, izjutra i uveče, obavljala je isti grozni zahvat, a tečnosti je svakog dana isticalo malo manje. Trećeg dana groznica popusti. Ranjenik je disao pažljivo i s naporom na ono zdravo plućno krilo, ali i drugo je brzo prezdravljalo. Enhtuja je pravila meleme i obloge od divizme i deteline, poparene pepeljuše, gorčike, semena lana namočenog u sok pomoćnice i sinjavice. Atila je još nekoliko dana žestoko kašljao, ali sedmog dana otkako je Enhtuja došla, Orest uđe pod šator i zateče ga na nogama. „Moraš da ležiš dok se ne oporaviš!“, uzviknu on. Atila se okrenu zgrabivši u okretu mač okačen o potporanj šatora, izvuče ga iz kanija i zamahnu na Oresta, sve to u jednom jedinom hitrom, glatkom pokretu. Orest za mrvu izmače ozbiljnoj rani. „Hriste na nebesima!“, dahnu kad se opet uspravio. Atila vrati mač u korice i široko se osmehnu.
10 MUŽEVI I ŽENE
U početku su se Atilini ljudi protivili udruživanju s Kutrigurima. „Zamislite kakav ćemo užas uliti u srce svojim neprijateljima!“, uzviknuo je međutim Geukču. „Kad nasrnemo u ovolikom broju! Gospodaru, jedinstvo će nam dati ogromnu silu!“ Ali za Geukčua nikad nije bilo moguće reći da li je zbilja iskren. „Nadajmo se“, zacvrkuta Ptičica zajedljivo i pritvorno koliko i iskreno, baš kao i uvek, „da putem nećemo proći ni pored kakvog bistrog jezera. Svakako bismo pomrli od straha ako bismo ugledali sopstveni odraz! Nadajmo se takođe da će naša nadasve prijatna družba s našom braćom Kutrigurima potrajati. Bratoubilački rat uvek je jedan krvav posao i...“ „Miruj, ludo“, preseče ga Atila. „Stupamo pod jednim stegom.“ „I jednim gospodarem?“ „Samo jedan može biti.“ Atila ošinu Ptičicu pogledom. „I još nešto. Nećeš svojim doskočicama ujedati poglavicu Poderano Nebo.“ Ptičici oči pakosno zasvetlucaše na samu pomisao o zadevanju tog glupavog vola, ali Atila priškilji i upre prst u malog šamana. „Dobro me shvati. Mene možeš da peckaš koliko te volja, nimalo me nije briga. Reči su reči. Ljudi kao što je Poderano Nebo, međutim, ne primaju dobro ponižavanje rečima. Reči ih plaše. Ne dozvoljavam da svojim blesavljenjem narušiš krhko savezništvo između naša dva plemena.“ Čanat je sedeo skrštenih nogu na zemlji. Pogled mu je bio oboren, a zamršena proseda kosa upola mu je skrivala lice. Progovorio je tiho, ali razgovetno.
„Kutriguri, gospodaru, nisu naš narod. Njihovi običaji nisu naši običaji. Njihovi običaji...“ Na to se okrenu i otpljunu u prašinu. Svi su znali na kakve običaje misli. „...Nisu naši.“ „Nisu naši ni običaji one...“ Ptičica zadrhta i ne doreče. „Veštičini običaji nisu moji.“ „Spasla mi je život.“ „Svejedno smrdi na smrt.“ Atila pogladi retku bradu prečuvši reči malog šamana, ali je uporno gledao Čanata iskričavim okom, sav zapet kao struna. „Ti to meni kažeš da grešim?“, kaza vrlo tiho. Stari ratnik podiže glavu i pogleda gospodara pravo u oči. „Kažem. Preklinjem te, gospodaru, hajde da se vratimo drugim putem i ostavimo za sobom ove ljude. Nisu oni nama rod, nije to naš narod, a strahujem da će nas njihovi običaji i njihovo crno ime pratiti do kraja sveta. Otresi ih od sebe kao pas što stresa buve.“ Napetost se osećala u vazduhu. Gospodar je svakog časa mogao planuti od besa. Tišina je iscrpljivala. Naposletku Atila izreče svoj poslednji sud: „Huni Kutriguri, naš rod, ostaju s nama.“ Na časak zavlada muk, potom Čanat zari svoj bodež u zemlju, ustade i zamače nekud u mrak. Uz jednu vatru vide vešticu Enhtuju gde peče grumen mesa naboden na štapić. Izgledalo je kao nečije srce. Enhtuja nije više dolazila Atili. Ranu mu je sad opet previjala ona žena koja je dolazila da ga vida prvog dana. Bila je nežna, i uvek bi najpre dahom ugrejala dlanove pre nego što bi se prihvatila da odmota zavoje. Nije više bila mlada, ali ruke su joj i dalje bile meke. „Imaš li muža?“ Žena ne podiže glavu, izbegavajući njegov pogled. „Ubijen je. Ne u bici“, dodade žurno. „Lanjske zime.“
„Hm.“ Kad ga je previla, Atila joj zavuče ruku pod skut haljine od jelenje kože i pomilova je pozadi po bedru. Okrenula je oborenu glavu na drugu stranu, ali inače se nije ni makla. Kad je kasnije izlazila iz šatora, usudila se da se osvrne i tiho zamrmori: „Bolje ti je, gospodaru?“ Atila joj nešto nemušto podviknu i ona umače. Ono što je bilo nekakvo po nuždi sklopljeno primirje među neprijateljima već je pomalo prerastalo u nešto drugo. Mada je izgledalo nemoguće da bi ljudi koji su videli kako im ovi oholi tuđini ubijaju braću, očeve i sinove na kraju pristali da služe rame uz rame s njima u boju, sad je već nalikovalo da će se upravo to desiti. Jedinstvo bi se moglo iskovati. Kutriguri su rat i osvajanje voleli više nego mržnju i odmazdu. Koliko god da su im običaji bili svirepi i varvarski, imali su oni ipak u sebi neke priproste plemenitosti. Atila je proveo sate razgovarajući s Poderanim Nebom. Ustanovio je da je kutrigurski poglavica bikovskog vrata znatno pristupačniji nego što je on isprva mislio. U njemu nije bilo lukavstva, a isto tako ni naročitog uvida u ljudsku dušu, ali je bilo snage, jednostavnosti i iskrenosti, i Atila mu je pomalo postajao naklonjen. Na vetrometnim ravnicama po kojima je prašio sneg najpre je posmatrao Kutrigure, a potom počeo da ih uvežbava. Poderano Nebo ostaće njihov poglavica, naravno. U pitanjima sprovođenja plemenskih zakona, ugovaranja i odobravanja brakova on će za svoj narod ostati vrhovna vlast. Što se ratovanja međutim tiče, Poderano Nebo je sam odstupio priznajući nadmoć pridošlice. A onaj ko vlada ratom vlada svime. Od Atilinih stotinu ljudi koji su se otputili na ovaj pohod preostao je devedeset jedan. Mnogi ranjeni Kutriguri izdahnuli su u svojim šatorima i žene su ih oplakale, čupajući kose i posipajući se pepelom, ali mnogo više ih se oporavilo. Sad kad su se udružili, zajedno su i dalje brojali više od dve
hiljade ratnika, a konja je bilo četiri puta toliko. Njihovom častoljublju samo je nebo bilo granica. Mešanjem dvaju plemena, kovanjem drugarstva, zahvaljujući urođenom hunskom uživanju u ratu, pohlepi za zlatom i želji da se opljačka ogromno i basnoslovno bogato ali posrnulo carstvo na zapadu koje se zove Rim, a povrh toga i nežnim moćima koje se kriju u ljubavnim igrama i venčanjima, Crni Huni skovali su jedinstvo s Kutrigurima. Biće tu čitave hrpe svetlucavih dragulja, tamnookih robinja i konja, najboljih konja, iz Arabije, s Berberske obale, ravnih konjima nebeskim. Na to je čak i Poderano Nebo imao prigovor. „Nema takvih konja kao što su konji nebeski. Čak i kineski car uzalud žudi da ima konje nebeske.“ „Svejedno, arapski konji su im ravni“, reče Atila. „Lažeš.“ „Ja ne lažem.“ I opet Poderano Nebo vide kako svetlost istine prosijava iz tih nepokolebljivih žutih očiju te bi prinuđen da gunđajući prizna poraz. „Voleo bih da vidim te konje iz Arabije.“ Svojim ljudima Atila je kazao da mogu da uzimaju za žene udovice ili starije žene – što će reći sve starije od trideset leta. Sam je postupio isto tako. Žena koju je sebi uzeo bila je udovica i sa svojih dvadeset osam godina bližila se hunskoj starosti. Device, međutim, niti su smeli da uzimaju niti da osvajaju. Njegovi ljudi nisu time bili nimalo zadovoljni, ali su poslušali njegovu zapovest. „Gospodaru“, obratio mu se docnije nasamo stari Čanat, „kutrigurske žene, ako moramo njima da se ženimo kao što si naredio...“ Atila ga je upitno gledao. „Prvi utisci nisu dobri.“ Čanat je deljao štap. „Ne, ne naročito dobri“, složi se njegov poglavar. „Odavno je kako nisam ni video ženu. Obično je toliko vremena samo po sebi dosta da čovek snizi merila.“
„Postaje širih shvatanja“, primetnu Atila. „Tako bi kazao nekakav Persijanac.“ Na izvesnoj udaljenosti od njih prođe između šatora jedna žena noseći vodu. „Pogledaj onu tamo“, reče Atila pokazujući glavom. „Šta veliš?“ Čanat priškilji očima, pa mu se čitavo lice iskrivi kao da je zagrizao nešto vrlo kiselo. „Mora da joj je blizu četrdeset leta.“ „Starije žene imaju više iskustva“, kazao je poglavica, „veće prohteve i više zahvalnosti.“ Čanat samo nešto progunđa. Sledećeg dana ponovo je došao kod svog gospodara. „Grudi joj nisu nešto, kao dva divlja kestena, ali ostalo što si pominjao jeste bilo dovoljna nadoknada.“ „Srce mi leti kao soko zbog tebe, Čanate“, reče Atila. Sedeo je skrštenih nogu s Orestom uz vatru, gde su ćutke pravili jedan drugom društvo, kad iza leđa ču poznati korak i podiže ruku: „Čanate, ako si došao da mi još pričaš o svojim bračnim nedoumicama, uopšte me ne zanimaš.“ „Naprotiv, gospodaru.“ Atila se okrenu i vide da se stari ratnik smeška od uva do uva. „Nemam nimalo veću želju ni da slušam o tvojim bračnim podvizima.“ „Otkrio sam“, reče Čanat ne dajući se smesti, „da je prvi muž moje žene bio onaj što smo ga ubili prvog dana, kad je Jesukaj, počivao u miru, poplašio jarebice.“ „Sećam se toga. Kakav je u tome razlog da se ti cerekaš kao majmun? Moraćeš noću da joj vežeš i ruke i noge pre nego što zaspiš da te ne prekolje u snu.“ „Naprotiv“, reče Čanat smejući se. „Mrzela ga je svom žestinom svog srca.“ Približio se nastavljajući da govori brzo i uzbuđeno kao kakvo
momče što se hvališe pred društvom. „Mrzela ga je. Sreća što je taj čovek mrtav. Bio je surov prema njoj, nalazio je zadovoljstvo u tome da je tuče. Imao je u tu svrhu jedan poseban suv prut. Smejao se brojeći izjutra modrice na njoj i terao je da obavlja glupe zadatke samo da bi je gledao kako se grbi i dirinči. Trebalo je da ga umlatimo močugama.“ Atila nešto progunđa. „A znaš zašto je bio tako ljut?“ Čanat prinese šaku preponama i mrdnu savijenim malićem. „Kô u mrmota!“, viknu veselo. „Kô u crva!“ Atila ga je radoznalo gledao dok se Čanat gotovo gušio od smeha, od koga su mu čak i suze pošle na oči. Obrisao ih je i malo se pribrao. „Znaš, naravno, da je svaki čovek koga je snašla takva zlovolja bogova sitna duša, razdražljiv, pogane ćudi, tašt i pakostan.“ „Dok se, prirodno, nijedna od tih osobina ne bi mogla pripisati tebi, Čanate, druže naš.“ „Naravno da ne bi!“, zaurla stari ratnik podižući žilavu podlakticu ispred lica da slikovito, pokaže na šta misli. „Što se moje žene tiče, ne samo što je novi muž ne bije iz zadovoljstva nego je ona sasvim srećna da vidi njegov dugi suvi prut, mogu vam reći! Vrlo je srećna! Sve bi uradila za mene!“ Njegov glasan smeh ponovo se zaori i s tim se on okrenu i izađe iz Atilinog šatora. Njih dvojica ga ispratiše pogledom. „Ta njegova žena možda i jeste stara, ali je njega podmladila“, promrmlja Orest. „To je ono što bi Kinezi nazvali mešanjem jina i janga“, kaza Atila. „Sećaš li se našeg razgovora s onim zarobljenim monahom pored Žute reke? Čanatov či opet struji punom snagom.“ Orest se strese. Atila se zasmejulji. Orest izvuče ispod odeće jedan mali izrezbareni ukras. „Kad već govorimo o Kinezima“, reče i pruži ga Atili. Poglavar ga pažljivo zaglednu. Bila je to bronzana kopča za plemićku odoru. „Gde si ovo našao?“
„Nisam ja, Geukču je. Oštrook je kao jastreb. U ravnici, u travi, blizu Džungarskih vrata.“ „Tako daleko na severu?“ Atila se zamisli. „Pljačka?“ „Moguće je. A moguće je isto tako i da su vojske severnih vladara Veja u pokretu.“ Bila je sredina zime, stepa se pružala na sve strane, gola i beskrajna, poprašena snegom. Tri meseca su prošla otkako su se oprostili sa ženama i dečicom što su ih gledala iskolačenim okicama i pojahali od svojih šatora. Nekima se činilo da su od tada protekle godine, a ne meseci. Tad je već bilo potkraj jeseni i mnogi su se starci čudili polasku u to nedoba za putovanja. U međuvremenu je znatno zahladnelo, ali Atila je kazao da su sad već prevalili najkraći dan u godini, uskoro će doći Cagan Sar, Nova godina, a ubrzo potom i novo proleće. Na to su se gorko smejali. U ove krajeve proleće dolazi sporo, nikad ubrzo. Ponekad iz srca Skitije zaduva severac i onda čak i najjači muškarci sede sa ženama pod šatorom i gurkaju se za mesto bliže vatri. Konji u zabranima skapavaju od studeni i padaju na stvrdnutu zemlju u oblaku inja. Ponekad međutim dune jugo, pa bude gotovo dovoljno toplo da sneg počne da kopni, a ogromne sante što se polako spuštaju rekom od severa da se tope sred matice. Tada muškarci idu obnaženih mišica, izlažući zubatom suncu bakarnu kožu s neobičnim plavosivim prisenkom, a mlađi čak i nagi do pasa, dobacujući pošalice o tome kako je baš blago vreme. Jednog takvog blagog dana Atila ode Poderanom Nebu. „Vreme je da podignemo šatore i pođemo na istok.“ Poglavica ga je zaprepašteno gledao. „Usred smo zime“, reče. „Vreme ne stoji u mestu“, odvrati Atila, „a nećemo ni mi.“ „Kud ti se žuri?“ „Ostalo mi je još da osvojim čitav svet.“ „Hoćeš usred zime da pojašeš na to tvoje Rimsko carstvo?“
Atila odmahnu glavom. „Neće nam biti dovoljne naše dve hiljade da pojašemo na Rim, koliko god da smo ih dobro uvežbali. Jašemo na istok, tamo ima još saveznika koji će nam pristupiti. U planinama Altun Šan postoji jedno zabačeno kraljevstvo kojim vlada sifilistični bog-kralj. Narod mu je brojan, ratnici sede dokoni, ali su ipak snažni. Ima i drugih. Mnogi će nam pristupiti. Ne smemo otezati.“ Poderano Nebo je skrstio debele mišice preko grudi i isturio bradu. „Ne može se zimi jahati u planine“, kazao je. „Ono što nam ne dođe glave da nam više snage.“ „Rekao sam svoj sud“, reče Poderano Nebo. „Jahaćemo na proleće. Kad procveta visibaba i ni dan pre toga.“ Izjahali su tri dana posle toga. Poderano Nebo ožalošćeno je ćutao. Žutooki razbojnički vođa imao je silnu moć ubeđivanja. Pre nego što će se zaputiti ka istoku, Atila se odvojio od ogromne povorke teških volovskih kola i taljiga i bezbrojnih konja i sam odjahao gore na visoravan. Seljane je zatekao šćućurene pod razapetim zaklonima od platna na zgarištima njihovih kolibica. Potražio je staru sveštenicu, koja izađe i ponudi ga hlebom i solju. Atila odbi. „Jašemo na istok“, reče joj. „Usred zime? To je ludost.“ Atila uzdahnu. „To su mi već govorili.“ Starica se namrgodi. Ostali seljani su se radoznalo okupili oko njih. „Reka je vaša. Vraća se vama.“ Ljudi su zapanjeno gledali u njega, pa jedni u druge. Onda su počeli da brbljaju i smeju se i da prilaze da obgrle svom spasitelju noge, ili vrat njegovog konja, šta već dohvate. Atila blago obode Čagelgana da se malo izmakne, pa se nakloni. „Reka je vaša kao što je oduvek i bila. Zahvalite svojim bogovima.“ Starica ga je upitno gledala.
„Možete čak i da jedete ribu“, reče Atila, „ako morate.“ Gotovo joj je uspelo da se osmehne. „Ti ne voliš ribu?“ „Koliko ni ljubavnici zoru.“ Obešenjački joj se osmehnuo, pa obrnuo konja tako žestoko da je nekoliko seljana moralo da mu odskoči s puta. „Koliko ni ljubavnici zoru!“ Čvrsto je prikupio uzde tako da su mu se mišice napele, zario pete konju u slabine i gromoglasno zavikao: „Điiii!“, na šta Čagelgan uhvati zalet prigibajući debele sapi i butine, pa jurnu dižući oko sebe prašinast sneg. Konj i jahač zamakoše s vida preko puste visoravni. Seljani se razmileše kao mravi u prodžaranom mravinjaku. Do noći će ponovo biti uz svoju voljenu reku. Tamo će moći da sakupe drvo koje reka nanosi iz šuma na severu i da uskoro sagrade nove kolibe. Onda će piti i pogostiti se i zahvaliti svojim bogovima i Majci Nagi kao nikad pre. U toj vrevi samo je jedna prilika stajala nepomično. Stara sveštenica pogurena nad svojim kvrgavim štapom gledala je preko visoravni ka istoku i micala tankim usnama kao da se moli. *** I Crni Huni i Kutriguri kasnije će gledati na to zimsko jahanje ka istoku kao na nekakav kolebljiv san. Na čelu im je sve vreme, glave pognute zbog snega, mećave i bodeža leda, jahala usamljena i neumoljiva prilika, zgrbljena pod crnom medveđom kožom, odbijajući da razmotri bilo kakav drugi mogući put. Teško je reći koliko ih je poumiralo na toj snežnoj i ledenoj stazi. Mnogi su kraj nje sahranili žene, mnoge su žene sahranile decu kako su mogle i umele pod leđnim humkama – dovoljno njih da izbije pobuna, ali pobune nije bilo. Žutooki razbojnički vođa rekao je svoje i to je bilo kao da je progovorila neka višnja vlast, čiju reč nijedan živ čovek ne može opovrgnuti. Jahali su preko zamrznutih kamenitih predela, kroz surova Džungarska vrata, dva dana jahanja dugačak prolaz kroz koji briše svirep
vetar buran, što zavija i huji između svetog Altaja i visokog lanca Tjen Šana, Nebeskih planina. Dok su prolazili, Atila načini ka Altaju znak kojim se odaje pošta svetinji, kao da priznaje ove planine za svoj drugi dom. Kazivalo se da je svojevremeno u njima dugo boravio, ali kakve je tamo bogove, šamane, tajne obrede video ili upoznao, to niko nije umeo da kaže. Leti su te planine zelena zemlja obilja, kad otopli iz smeđe zemlje izniknu kaćuni, a na južnim obroncima rastu šume pistaća i oraha, ali oni su prolazili sa severne strane, i to zimi, i nisu tu mogli naći ni toplote ni počinka. Lovina je bila retka i mršava. Povremeno bi uhvatili poneku droplju u travnim udolinama među planinama što su ih okruživale gledajući odozgo na njih kao ravnodušni, hladni nebeski posmatrači. Izvidnici bi ponekad nakratko ugledali neku divokozu, stepsku lisicu, pa čak i retku, čarobnu sliku snežnog leoparda gde lagano i bešumno gazi niz nanose na nižim obroncima. Noćivali su uz zamrznute reke, primorani da pijucima razbijaju led da bi se domogli vode; posle mraka su na reku dolazile i druge životinje – divlji psi, gunđavi mrki medvedi, poslednji azijski gepardi, brzonogi i tananih živaca. Hladnim olovnim nebom krstarili su crni lešinari i carski orlovi, motreći ih iz visina. Zbog njih su zimski putnici duboko zakopavali svoje bližnje pomrle na putu.
11 POVORKA SEVERNOG VEJA
Bili su u ogromnoj ravnici okruženoj tim visokim planinama sedam dana, a s kolima i volovima i tegobnim prelascima preko reka jedva da su dnevno prevaljivali nešto više od deset milja. Taj dan je bio vedar i hladan, po tlu je bilo nešto malo sitnog suvog snega. Vazduh je bio bridak, visoko na studenom plavom nebu visio je mesečev srp. Na čelu truckave povorke Geukču sokolova oka uspori konja toliko da je skoro stao i zagleda se u daljinu. Atila podiže ruku i povorka stade. Čekali su. Ničeg nije bilo. Geukču je i dalje netremice gledao ka istoku. Nestrpljivi mladi Aladar galopom dojuri do njih. „Moje oči su dvaput mlađe od tvojih, Geukču, a ja ne vidim ništa!“, zavika on. Geukču nije obraćao pažnju na njega. Vreme je proticalo. Čagelgan zafrkta i zabaci krupnu ružnu glavu. Atila mu čvršće zateže uzde. „Eno“, reče Geukču. „Kao pramen dima na vidiku. Ima druga povorka, koja nam se približava.“ I Atila je pažljivo gledao, ali ničeg nije bilo. „To je samo vetar, podiže sneg“, reče. Njegov ratnik odmahnu glavom. „Nikakav vetar ne duva tako postojano. To je povorka.“ „Povorka je“, progovori Orest, koga nisu bili opazili kad je prišao; čak je i njegov konj bio laka koraka. Nešto malo posle Atila kaza: „Kineska, povorka carstva severnih Veja.“ Oči mu zaigraše i zaiskriše kad je pogledao po svojim ljudima. „Eto nam odlične vežbe.“
Ispotiha je nešto naredio Aladaru i Geukčuu, na šta oni poteraše konje nazad i počeše da raspoređuju ljude. Žene i deca odvedeni su još nešto dalje iza njih i ostavljeni, bez odbrane, među kolima. Atila i Orest sedeli su u sedlima jedan uz drugog. „Kao u stara vremena“, promrmlja gologlavi Grk. „Carevi od roda severnih Veja pripadali su nekad stepskom narodu Toba.“ Orest klimnu glavom. „A vidi sad“, reče. „Kako su ih brzo kineska svila i civilizacija pretvorili u slabiće.“ Pa dodade zajedljivo: „Sifilizacija.“ Kineski vojskovođa putovao je pod žutim vezenim palankinom, opružen i oslonjen na jedan lakat. Jedan konjanik dojaha do njega i časak potom on je sedeo, i to vrlo uspravno. Dve vojske izbiše jedna nadogled drugoj, mada je između njih ležala otprilike još jedna milja. Vojnika carstva severnih Veja bilo je možda četiri ili pet hiljada, i sve su to bili ljudi obučeni za ratovanje. Atila je već odavno raspodelio svoje ratnike pod zapovedništvom izabranih četovođa, a tako je izmešao Crne Hune i Kutrigure i tako ih postavio da u bici budu podstaknuti da se nadmeću u hrabrosti i nastoje da nadmaše jedni druge. Kao same gorde rimske legije, raskovali su sve ranije spone koje su ih mogle vezivati pojedinačno ili za svoj narod i posvetili svu svoju odanost samo četi kojoj su pripali i njenom starešini. Na levom krilu Aladar sad nije predvodio ubogu šačicu od desetorice ratnika nego više od tri stotine žestokih jahača, najmlađih i najvrelije krvi, na najbržim konjima, mišićavim i napetih sapi, s moćnim srcem i plućima pod izbočenim prsima. Aladarovi ratnici znali su da su najbolji. Ispod vrškova kopalja vezali su crne zastavice, grimizne trake platna oko mišica. Trojica braće, Juki, Bela i Nogan, imali su oko osam stotina ratnika koji su činili glavninu, na nešto težim konjima, veštih s dugim kopljima. Na desnom je krilu bio Čaba s tri stotine hitrih junaka, budući da je tu bilo nešto više prostora između vojski i prvih nižih pribrežja na jugu. Čanatovi, Geukčuovi i Kandakovi ratnici bili su iza, sa spremnim lukovima i strelama već zapetim za tetivu.
Atila je na svom konju bio ispred svoje vojske, s Orestom malo udesno iza njega i Poderanim Nebom malo ulevo. Držao je svoje borce u nepomičnoj pripravnosti dok im je glavnina kineske konjice prilazila najpre hodom a potom kasom. Postepeno su počeli da razaznaju crvene stegove koji su vijorili dok je konjica ubrzavala preko zamrznute trave. Huni što su gledali kineske konjanike uvek će se posle sećati te slike kao nečeg prelepog i istovremeno strašnog. Ni Kutriguri ni Crni Huni nikad pre nisu na otvorenom bojnom polju sreli toliko brojnu vojsku kojoj je ratovanje bilo stalni posao. Atila se međutim samo osmehnuo, okrenut ka suncu, kao neko ko zna da su sva obuka i uvežbavanje, sve prestrojavanje i preraspoređivanje, bili priprema upravo za ovo i da je današnja pobeda već odnesena. Jer za one što vole rat i sanjaju o carstvu ne postoji nikakav lepši prizor od ratnika na konjima pod jutarnjim suncem, sa zastavicama što lepršaju na drškama kopalja, sa odsjajem srebrnaste zimske svetlosti na bronzanim kalpacima i koricama sablji i ustalasanim verižnim košuljama, dok konji poigravaju i zabacuju glavu, a vetar im nosi uzvijorenu grivu. Iskonski kult rata, kome su ljudi s junačkom krvlju u žilama posvećeni od trena kad prvi put širom otvorenim očima pogledaju svet i razumeju da je život puka taština, ali da u smrti može biti slave, a rat je najuzvišeniji obred Smrti, najstarijeg i najveličanstvenijeg od svih božanstava. Jednim hitrim lakim pokretom Atila diže i spusti ruku, s nadmoćnim samopouzdanjem. Čitavu je bitku tako vodio, kao da nema pred sobom pet hiljada vojnika carstva severnih Veja nego nekakvu družinu drskih momčića. Strele su obavile svoj posao, padajući sa smrtonosnom tačnošću među zgusnute redove ratnika pod oklopima, koji su pod tom bodljivom kišom bili tek puki beskorisni teret. Ljudi su se zanosili i padali u sneg koji je ublažavao pad i prigušivao njihove krike i njisku konja. Čitava bitka kratko je potrajala i bila prigušena gotovo do nemog muka, zbog čega se sve činilo kao nestvaran, sablastan sraz u pustoj snežnoj ravnici okruženoj belim motrećim planinama. Crveni stegovi uzdrhtali bi pa se zaljuljali, pali i ostajali da leže rasprostriti preko snega. Čelični vršci kopalja probijali su oklope i kosti i prskali sneg kapljama crvenim kao drenjine.
Kako je kineski napad usporio, a redovi počeli da se komešaju i upinju da sačuvaju poredak, tako je srž Atiline vojske uradila nešto strahovito čudno: rasplinula se. Oklopljeni kineski vitezovi ponovo su osvetnički nasrnuli poteravši konje u galop, samo da bi otkrili da redovi varvarskih konjanika na koje su bili jurnuli nisu više tu. Strele tih divljaka nastavile su međutim da doleću. Izgledalo je kao da se srce Atiline vojske okrenulo i pobeglo, ali dok su Huni bežali, istom brzinom kojom su ih Kinezi gonili, nastavljali su bez prestanka da odapinju jedan za drugim oblak strela na svoje neprijatelje koji su nadirali u gustom poretku. Gađali su uz savršenu procenu, u pravilnim razmacima, i strele su se obrušavale na svoj plen kao jata crnih jastrebova. Progonioci su pokušavali da gađaju begunce, ali su ustanovili da im strele nikako ne domašuju. Kao da su gonili utvare, samo što su te utvare bile naoružane stvarnim čelikom. U međuvremenu je Atila naredio isturenim krilima svoje vojske da se odvoje od glavnine – što je bilo još jedno nečuveno odstupanje od kineskog ratnog pravilnika i potpuno je zbunilo Kineze. Brojčano nadmašena vojska napadnuta na otvorenom polju mora uvek da ostane zajedno i drži poredak. U jedinstvu je jedina nada. Samo što se ova neuhvatljiva vojska sa smrtonosnim strelama nije tako ponašala. Krila pod Aladarovim i Čabinim zapovedništvom izvukla su se sasvim napred, kao rogovi divljeg bika, Aladarovo na levoj strani, Čabino na desnoj, pevajući divlju ratnu pesmu, jurcajući preko snegom poprašene trave i savijajući u žestokom trku oko izloženih bokova kineske vojske da bi zasekli kroz njih kao kosom. Sve do samog trenutka kad su oni napali, Atilini strelci u begu nisu prestajali da zasipaju strelama zabezeknute Kineze. Tek kad su Aladar i Čaba prišli na stotinak, potom na pedesetak hvati, Atila dade znak da ubilačka kiša stane. Niko od njegovih ratnika u galopu nije bio pogođen. Hunska krila zarila su se u slabine vojsci carstva severnih Veja, mačevi su zazviždali kroz vazduh, Kinezi su počeli da se slažu na veliki breg mrtvaca. Atila je tada zaustavio svoju glavninu, okrenuo je i sredio. Zadržani iza svog gospodara, osam stotina Jukijevih, Belinih i Noganovih ratnika, srce Atiline male vojske, osećalo se osujećeno kao i njihovi konji koji su
nestrpljivo poigravali od žudnje da pojure u okršaj. Za njih, međutim, nije više bilo posla. Šest stotina ratnika koji su činili dva krila što su kosila neprijatelja sami su sve obavljali, a ostalima je preostajalo samo da gledaju. Čak se i Poderano Nebo smejao od neverice. Eto šta mogu da urade Huni, uvežbani i smrtonosni. Bilo je gotovo suviše lako. Ratni pokliči hunske konjice odjekivali su preko snežne ravnice, a njihova luđačka hrabrost i zaprepašćujući prezir prema smrti ulivali su stravu Kinezima, koji su uzmicali i sudarali se upropašćujući i poslednje tragove poretka ili prostora za nekakav manevar. Sve se pretvorilo u zbrku i pometnju i ravnomerno klanje. Naposletku je Atila izdao kratko naređenje i osamsto ratnika polete da dovrši posao. Iza kineske konjice na izdisaju bile su jedinice pešaka, koje je trebalo počistiti. One uopšte nisu ni bačene u bitku, iako često izdržljivi i dobro postavljeni pešadinci mogu biti najbolja odbrana protiv žestokog napada konjice. Atila je polegao gotovo potpuno opružen po vratu svog konja držeći mač isturen ispred sebe kao koplje. Izduženi zakrivljeni vrh mača uđe pravo u razjapljena jarkocrvena usta jednog kineskog viteza, pa izađe prosekavši vilicu sa strane. Čagelgan jedva da je pritom i usporio korak. Geukču i Kandak opkolili su sa svojim ratnicima kinesku zaštitnicu da spreče svako bekstvo i dokrajče rasute i izbezumljene pešadince. Njihovo dodatno naređenje glasilo je da zarobe žive makar dvojicu viših kineskih starešina. Potrajalo je pre nego što je Geukču uspeo da pronađe ijednog. Naposletku je uspeo da uhvati lasom jednog zdepastog sedobrkog četovođu i da ga odvuče s poprišta kao jogunastog junca iz krda. Prislonio je mač uz vrat Kinezu, koji se okrenuo, ruku čvrsto vezanih surovim konopljanim užetom, i smrknuta lica gledao svoje saborce kako se muče da makar izvuku mač pritisnuti hunskim napadom i padaju u otkosima, kao trava. Konji su se propinjali i njištali, zbacivali jahače i gazili ih, prestravljeni i izbezumljeni kao svi konji kad zgaze drugo živo biće i ono im umire pod kopitima. Sudarali su se pobočke, zahvatajući između sebe ljude
poispadale iz lepih kožnih sedala i gnječeći ih između preznojenih slabina. Konjanici izbačeni iz sedla pridizali su se na kolena i puzali očajnički tražeći ispušteno oružje, posrtali preko palih drugova, poklizavali preko krvi prolivene po stvrdnutoj zemlji. Drugi bi ispuzali iz meteža nadajući se da će umaći preko ravnice od svih tih užasa, ali ih je obarao udarac kopljem ili strela pravog leta, otpuštena s nehajnom lakoćom s konja u trku. Huni su već sjahivali da lakše pobiju preostale. Jedan mladi kineski vojnik, od jedva petnaest leta, ležao je u snegu nesposoban da se makne, onesposobljenih nogu, i gledao preko ravnice glave položene na stranu, ne osećajući da mu se obraz mrzne. Njegove tužne smeđe oči nisu videle to polje smrti nego očevu kuću, vatru na ognjištu, kovčeg od kedrovine, izrezbarene likove predaka u dolapima. Napolju mati kraj bare baca žito patkama. Dugovrate bele patke željno pružaju kljunove. Osetio je da je neko stao blizu uz njega i prsti su mu pošli preko snega kao da bi hteli nešto da uhvate, ali i dalje je video samo svoj dom i svoje selo iz čijih se odžaka diže dim, dečicu kako tapšu ručicama, svoje sestrice, svoju braću. Majčinu belu kecelju kako leprša. Nasmejanog psa s isplaženim dugim jezikom. Češljugara u kavezu od vrbovih grančica, zelenu senku proleća pod vrbama. Neko mu je odigao glavu s tla i opet je pustio da padne, a krupne smeđe oči, svejednako široko otvorene i zagledane preko snegom obeljene ravnice, sad su bile beživotne i ništa više nisu videle. Aladar mu je bio zgulio kosu i kožu s lobanje. U samom središtu pokolja, pod žutom svilom jednog palankina popalom po zemlji, snegom natopljenom i poprskanom i ispruganom krvlju, pronašli su jednog monaha skvrčenog na sve četiri. Atila svuče s njega svileni baldahin, koji grubo umota i dobaci Poderanom Nebu. „Evo ti prvi plen“, reče. Potom stade pored poluošamućenog monaha i snažno ga protrese. „Sjun Nu“, promrmlja monah sedajući na pete i gledajući u Atilu ispod kapaka koji su se trzali. „Sjun Nu.“
„Hunu“, reče Atila. „Vaši vajkadašnji neprijatelji.“ Monah međutim nije razumeo njegov grubi, grleni divljački jezik. Gledao je iščekujući u ostale strašne hunske ratnike koji su stajali oko njega, znojavi, isprskani krvlju, s crnom dugom neočešljanom kosom zalepljenom preko prljavih lica, s okrvavljenim mačevima u rukama, i molio se u srcu. Onda je ispod narandžaste halje izvukao pločicu od rezbarene slonovače pa joj se pomolio. Molio se gospodaru Budi i prozborio na svom jeziku Budi Sakjamuniju, Probuđenom, i prešao prstima preko njegove spokojne prilike okružene učenicima pod stablom drvenaste paprati. Nežno je vrhovima prstiju dotakao likove u slonovači. Atila mu uze pločicu. Monah ga je bojažljivo gledao. Hun dotače prljavim, izlomljenim noktima fino izvajana lica i pređe zdepastim prstima punim ožiljaka preko spokojnih prilika pod drevnim drvetom. „Buda“, reče tiho. „Buda“, ponovi monah revnosno klimajući glavom. „Buda Sakjamuni.“ Atila čučnu uz monaha, koji poče da mu pokazuje jednog po jednog Budinog učenika, „Mandžusri“ i „Samatabadra“ i „Mahakasjapa“, kao da su ta imena, njemu tako draga a onima u čije je ruke dopao potpuno tuđa, moćni talismani koji bi mu u ovom košmaru mogli spasti život. Uz svako ime hunski je poglavica zamišljeno klimao glavom, a na monahovom licu sijala je sve jača nada. „Buda“, rekao je ponovo, molećivih očiju. Atila je još čučao, gledajući prefinjenu slonovaču i gladeći retku bradu. Onda odmahnu glavom. „Ne znam tog boga.“ Osmehnuo se pomalo sa žaljenjem, potegnuo bodež iz korica na širokom kožnom opasaču, uhvatio monaha za oskudni perčin i prerezao mu grlo. Uspravio se i dobacio pločicu od slonovače Čanatu. „Možda se od ovoga može napraviti lepa drška za nož“, reče. Pod hladnom belom svetlošću Enhtuja je sa svojim zmijama prolazila preko razbojišta, visoka i mršava, krećući se bešumno između mrtvih i samrtnika.
Poderano Nebo i dalje je gledao u neverici. Njegovi ljudi prozvali su okršaj Bitka od četrdeset udaha – toliko se brzo okončala. Četiri ili pet hiljada kineskih ratnika izgubilo je život na tom polju za nepun čas. Među Hunima nije bilo ni pedeset poginulih. Kutrigurski poglavica okrenu se, svetlih očiju, Atili. „Jašimo dalje. Ništa nas sad neće zaustaviti. Popadali su pred nama kao da su već bili pobijeni. Sva bogatstva Kine leže pred nama – zlato i biseri, svila i slonovača, sitne bosonoge cure s visokim obrvama.“ Atila ga pljesnu po ramenu. „Bila je ovo laka bitka, druže, ali neće nam biti dovoljne dve-tri hiljade ratnika da srušimo Kinu. Niti Rim. Možda smo moćni, ali još nije naše vreme. Najpre Rim. Onda ćemo se vratiti radi Kine.“ Geukču dovede zarobljenog kineskog starešinu goneći ga kopljem pred sobom. Čaba u mokroj vreći donese glavu vojskovođe koji je pre samo pola časa ležao pod palankinom i dobro zaštićen uživao u laganom obilasku carevih zapadnih granica. Atila odveza uže kojim je čovek bio sputan oko kršnih prsa i mišica i dade mu vreću. „Jedini ti možeš da ideš, ali ponećeš ovo caru i reći mu da će se Sjun Nui vratiti. Zli robovi“, dodade i pljunu. Kinez ga je pogledao pravo u oči, klimnuo glavom i prihvatio vreću. Atila dade znak da mu daju konja te Kinez uzjaha i veza vreću za jabuku sedla. Odjahao je ka istoku i njegova crna prilika polako nestade preko beskrajne ravnice pod snegom. Pobijene Kineze spalili su kao pse, a svoje ljude koje su izgubili tog jutra uz sve dužne počasti i tužbalice. Kutrigurske žene i deca zašli su između izginulih i stručno poskidali s njih sve vredno što je preostalo. Sakupili su sve strele koje su mogli, i hunske i kineske, i troja puna kola mačeva, kalpaka i kopalja. Samo su teški i glomazni četvrtasti štitovi kineske pešadije bili beskorisni ratnicima na konjima, ali su svejedno i njih potovarili, da ih trampe ili daju da se pretope. Neki hunski ratnici sad su nosili izubijane oklopne košulje, verižne ili od spojenih pločica, ali većina ih je neizmenjeno prezirala takvu nezgrapnu opremu i verovala u vrline tvrde a lagane kože. Neke komade oklopa žene su rastavile i okačile sjajne
bronzane pločice u uši kao minđuše ili ih nanizale kao ogrlice. Deca su željno napunila čitave vrećice tim sjaktavim pločicama; dečaci su se oko njih tukli, a devojčice se nadmetale u komplikovanim igrama da bi ih stekle. Popodne je odmicalo kad su pošli s razbojišta. Prejahali su deo puta pa stali da jedu. Neka drskija deca trampila su sakupljeno oružje za hranu. Potom su skrenuli ka jugu ostavljajući bojište za sobom i uspeli se uz pribrežja planina Ćilijan. Zanoćili su u jednoj studenoj dolini. Oko ponoći je pala magla, ledeći sapete konje do kosti, još jače od dalekog zavijanja vukova. Uz vatre pod šatorima, međutim, srca ratnika još su plamtela proživljavajući iznova sve jarke pojedinosti tog dana slave i Bitke od četrdeset udaha.
12 U PLANINAMA
Narednog dana magla se polako podigla pod sunčevim zrakama koje su se probijale između planina od istoka i oni tad videše koliko su silne te planine. Narod stepa, nikad pre nisu videli ništa slično, mada su među njima postojala predanja o tim gorama. Njihovi vrhunci gubili su se u još višim vrhuncima belog vazduha, visoko vinutim, suncem okrunjenim dvorcima belih oblaka. Činilo se gotovo bogohulno čak i disati na vidiku tog gorostasnog gorja. Bilo je tu dolina gde je sunce ostajalo da počiva i sneg je odatle već umakao pred lažnim prolećem. Rakije sunčevog svetla prečešljavale su travu, i tu je bilo divljači za kojom bi pojurili u luđačkom galopu, vičući i potcikujući, privremeno zaboravljajući na ceo svoj luđački zimski pohod, a uveče su se do grla prejedali polupečenog mesa antilope i legali da spavaju s trbusima koji su ječali od pretrpanosti i zadovoljstva. Nije u tim krajevima bilo mnogo seljaka, a svu svoju stoku preko zime su uveli sa sobom u svoje kolibe. Seoski svet zijao je dok bi se dve hiljade konjanika približavalo, dok se čitavo pleme od četiri ili pet hiljada duša kretalo za njima. Ti prolaznici nisu od seljaka ništa uzimali, ništa pljačkali ni otimali. Mnogi su od njih izgledali izmršaveli i gladni, a opet nisu pljačkali. U blizini jednog sela videla ih je s visoke strmine od sive stene jedna prljava devojčica koja je čuvala stado klempavih koza upravo dok su ulazili u dolinu pod njom, ali za pola časa oni su svi zaminuli a da ih niko drugi od seljana nije video. Uveče je devojčica ispričala majci i ocu da je to popodne videla vojsku kako prolazi, toliku da nije mogla ni da je prebroji, naoružanu lukovima i strelama i kopljima, vrlo strašnu. Roditelji su joj rekli da ne izmišlja. Uporno je tvrdila da je sve istina, pa su je poslali na spavanje bez večere.
Ujutru je otac sišao u dolinu da pogleda zamke za divljač i ugledao bezbrojne otiske papaka i kopita pri vrhu doline, gde su Huni zašli u prolaz. Stao je i zagledao se, ošamućen, a onda uzeo ulovljenog zeca, vratio se u selo i rekao svojoj ženi da maloj za doručak doda još jedno jaje. Osećao je da je i njemu potrebno jedno dok se pitao kakva je to vojska koja prolazi a da nije prisvojila sve žito, meso i stoku iz celog sela. Uspinjali su se u jedan tih i tuđ svet nazubljenih belih vrhova i borovih šuma crnih kao smola, kao crna nafta što ključa iz pustinjskog peska u Horazmiji. S visokih vrhova visili su glečeri kao ogrtači od najčistijeg sedefa, a snegom pokrivene klisure uzdizale su se nad njima dok su krivudali strmim stazama pod naletima vetra koji im je nanosio u oči sneg zbrisan s litica. Konji su im slepo posrtali dok im se znoj na vratu i trbuhu pretvarao u ledene kristale. Pod ognjeno crvenom svetlošću sunca na zalasku obišli su zaleđene niže padine ogromne planine, usplamtele kao milju visok ledeni kristal. Sleva im je zinuo užasan ponor, u koji se niko nije usuđivao da pogleda. Glave nisu podizali, gledali su pravo napred kao konji s naočnjacima, plašeći se onoga što leži pored. Jedna kola su se najednom nakrivila, zaječala i skliznula sa zaleđene staze povukavši za sobom i upregnute konje, koji su, zatečeni ali ne i uplašeni, ne shvatajući šta se dešava, raširili kopita preko kojih su rasli čuperci dlake i nastavili da klize, i onda su kola pretovarena štitovima kineske pešadije proklizala preko ivice i preturila se u mukli ponor ispod odvukavši sa sobom i konje. Ljudi su na prstima prišli i izvirili preko ruba. Gledali su kola kako bešumno padaju u bezdan dok im se točkovi polako okreću, a konji se batrgaju u vazduhu. Jarkocrveni i zlatni kineski štitovi padali su oko njih kao svetlucavi oblak. Nikakav zvuk nije pratio taj pad, nije se čulo čak ni najtiše jecanje. Samo je vetar uzdisao iz tog bezdana u kome se skupljala tama. Ljudi su u mukloj tišini čekali da se začuje bar nekakav zvuk, ali nikakvog zvuka, nikakvog zvuka iz ambisa, koji im je samo uzvraćao ćutnju, a vetar je večno uzdisao.
Ni kola ni teretni konji, ni mnogi od malenih ili vrlo starih nisu mogli dalje. Atila je podelio svoje snage i poslao žene, decu i starce s kolima da se u pratnji Jukija, Bele i Nogana s njihovih osamsto ratnika vrate i siđu s planina. Trojica ratnika ogorčeno su se mrštila jer moraju da ostanu, ali nisu prigovarali. Atila im je objasnio gde da se ulogore. Dvanaest stotina ratnika na konjima nastavilo je put. Visoko na nebu videli su dva lešinara gde se izvijaju i nakrivljuju i opet ispravljaju lebdeći na vetru, nadlećući dolinu, uz visoki daleki krik žaloban kao kod galeba. Puna tri dana nisu videli nikakvo drugo živo biće. Nije bilo ni snega ni vetra, i bilo je vedro, i noću se nebo osipalo zvezdama, ali ko god bi bio dovoljno glup da ostane napolju da se divi pogledu u zvezde ostao bi bez ušiju i prstiju. Bilo je toliko hladno da se vino u pljoskicama iz plena pokupljenog od Kineza pretvorilo u gust, polutečan sirup. Moglo bi i da se jede kao med, samo da nije smrzavalo jezik. Ponovo su sišli do granice šuma, ali nije postalo ništa toplije i drveće je, dok su projahivali, pucalo s praskom kao da je neko ošinuo ogromnom kandžijom. Jedan konj se na taj zvuk tako propeo da je pao i slomio nogu. Po toj hladnoći konjima su kosti postale krte i pucale su kao led. I kamen je pucao, a kad su sekli drvo za vatru, ono je bacalo plave iskre kao gvožđe. Dah se ledio i padao na tle u šaputavim oblačićima inja. Taj strani svet istovremeno ih je i čudio i plašio. Bilo je pravo ludilo jahati po toj opakoj studeni. Neki su jahali po dvojica na jednom konju jer su izgubili mnogo životinja, a neki su ljudi ostali bez prstiju, ali sad je bilo teže vratiti se nego ići napred. Ispred leži, govorio im je njihov neumoljivi vođa koji je jahao na čelu povorke, planinsko kraljevstvo i čeka da ga uskoro osvoje. S planina su sišli na šljunkovitu zaravan ispresecanu prljavo-sivim ledom, niskim grebenima i nanosima šljunka i lesa tamo gde je nekad davno, dok je svet bio topliji a bogovi blaži, neka sad presahla reka probijala sebi put preko ravnice pomerajući stenje veće od grobnih humki. A možda je to bila i ledena reka. Možda je to morala biti reka leda pa da pomeri takve gromade. Ratnici su gledali, čudili se i drhtali, ali u snovima im je dolazila
dolina kakva je nekad mogla biti: tanana pokorica leda na kao ponoć modroj reci, pev ptica, bukavci u trsci, vetrić u travi, i posvud živa bića, u pokretu i divna. Sad je to međutim bila jedna bezoblična zemlja, turobna i beživotna. Ratnici su klonuli duhom. Hladna siva zaravan nije nudila nikakve milosti, vetar je sekao kao nož, prodirući i kroz medveđa krzna i kroz ogrtače od vučje čapre, i kroz duge, čvrsto pripasane, postavljene kapute, i konjima pod dlaku. Konjima je bilo mučno i da dišu, a napaćena koža zategla im se preko ispalih rebara. Trava tu nije rasla, teško je bilo zamisliti da je ikad bilo trave u tom pustom svetu. Nisu imali mnogo žita za njih, a i ono što su imali brzo se trošilo. Dve hiljade konja zimi može da pocrka brže nego muve ako se ne hrane. Te noći, kad su se ulogorili po ciči zimi, okrenuvši ulaze šatora ka jugu, odakle je preko dana sijalo vodnjikavo sunce izrugujući njihove nade, Atili pod šator dođoše njegovi izabrani i Poderano Nebo s nekim od svojih vodećih ljudi, i rekoše mu da ratnici gube veru i ne mogu dalje ovako. Atila je ćutao. Nezvan se odnekud pojavio Ptičica i zapevao. Njegova stara napukla lauta zvučala je nežno, a glas mu je bio tih i smekšan. Pevao je o tome kako su u starini plavi vuk i košuta lopatara došli preko surog mora, u doba kad je nevina zora svitala nad svetom, i na padinama svete planine Burhan Haldun, uz vrelo reke Onon, parili su se i košuta je na svet donela ljudsko dete. Gospodar sunca Tengri i Itugen, mesečeva gospa, obasjavali su čas rođenja, kao dve jednake, čudesno blistave nebeske svetiljke. To dete rođeno pod sjajem sunca i meseca bio je Astur Sveotac, koji je stvorio ljude. Bila je to najstarija priča Naroda i čak i u toj ledenoj noći na tvrdoj ravnici poglavice i četovođe zaboravili su na sve pritužbe i primakavši se vatri slušali polusklopljenih očiju. Mali bog Astur napravio je, smejući se od radosti dok je oblikovao figurice od vlažne ilovače, Batakikana, prvog čarobnjaka, Tarkana Moćnog i silnog junaka Manasa. Manasu je dao konja kakav i dolikuje junaku, s nogama od bronze i kopitima velikim kao ognjišta; imao je oči kao u
gavrana, mišići su mu se talasali kao reka, hranio se različcima i šumskim ljiljanima, i najslađom prolećnom travom. Kada je Manas poginuo u velikom ratu protiv divova mraza, njegov konj poneo je njegovu ženu Kenikej i njihovog malenog sina Semetaja i galopirao celu noć noseći ih preko zvezdanog neba do Polja izobilja, a tamo je Semetaj odrastao u najmudrijeg od svih vladara Naroda. Ptičica je zaćutao, a poglavicama i četovođama glave su zaklimale i klonule i oni su pospali. Sutradan su se s jalove šljunkovite ravnice šibane vetrom ponovo peli u planine. Opet su jahali ceo dan, a predveče, dok je sunce sijalo nisko sa zapada, osetili su da im je u kostima toplije. Visoravan je ostala za njima, a te planine u kojima su sad bili nekako su hvatale više toplote i bile su zaklonjene sa severa. Prejahali su jedan greben i pod sobom videli široku plitku dolinu, u kojoj se zelenela zimska trava. Konji su se oteli čak i najjačim jahačima i žudno su pasli sve do požutelog korenja. Tu su stali da zanoće. Kad se sasvim smrklo, Atila je otišao i probudio Poderano Nebo. Kutrigurski poglavica ogorčeno se bunio, ali neumoljivi hunski gospodar reče da hoće nešto da mu pokaže. Poderano Nebo zamota se u ogrtač i istetura napolje, gde vide da su Atilini izabrani već spremni u sedlima. Kad je i on uzjahao, zaputiše se ka severu udaljavajući se od prenoćišta. Jahali su gotovo ceo čas penjući se uz suprotnu kosu doline, pa preko niskih i zelenih, snegom prošaranih brežuljaka. Konji su im bili umorni i napredovali su sporo. Naposletku su s kamenitih bogaza na golim planinskim obroncima mogli da vide iza sebe onu dolinu u kojoj su gorele njihove vatre. Nebo je nad njima bilo posuto srebrom i sjajni mesečev novčić sijao je na njemu. Nije bilo vetra, skoro pa bi se reklo da je vreme blago. Konačno Atila stade najednom grebenu, a njegovi izabrani i kutrigurski poglavica priđoše. Poderano Nebo se zagrcnu. Mora biti da je još u svom šatoru i sanja. Ovo je nemoguće.
Pod njima su se planine opet obrušavale u niziju, a dole je, pod velikom kupolom neba, ležala ogromna dolina, skrivena među planinama od celog sveta. Jasno su je videli pod srebrnoplavom mesečinom. Od istoka ka zapadu bila je možda i dvadeset milja duga, a kroz nju je tekla blistava srebrna reka. Najviše ih je međutim začudio planinski zid nasuprot njima, oko pet milja daleko. Gotovo potpuno okomit, mesečinom obliven, zid je takođe bio ispunjen zvezdama, narandžastim i crvenim, kao vatre. Kad je zaškiljio, Poderanom Nebu se učinilo da razabire... „Ovo je nemoguće“, reče on. Atila se okrenu ka njemu, a beli zubi mu blesnuše na mesečini. „Dolina Oronha, kraljevstvo boga-kralja Tokuz-Oka, Devet Strela.“ Zubi mu se zabelasaše još jače. „Nije zaslužio takvo ratničko ime.“ Poderano Nebo je zijao, otvorenih usta. „Otkud to znaš? Nisi mogao i pre biti ovde?“ Umesto odgovora Atila mu reče: „Znam i to da je Tokuz-Okovo kraljevstvo veliko, a narod brojan. Znate kako se zemljodelci množe. Kad sutra pri dnevnom svetlu pogledate ovu dolinu videćete da je bujna i dobro navodnjena, puna voćnjaka i žitnih polja, livada i pašnjaka. Ovaj se narod broji u mnogim hiljadama. I vojska je veoma brojna.“ „Vojska?“, podrugnu se hrapav starački glas. „Vojska težaka kojima vladaju njihove žene, naoružanih vilama i motikama?“ Bio je to, sasvim neizbežno, Čanat. „Vojska koja broji čak dvadeset hiljada ljudi“, odvrati Atila. „Taj obronak tamo preko, u kom gore vatre, a vi ne možete da verujete svojim očima? To im je grad. Pripijen je uz planinu kao gavranovo gnezdo i bezbedan je kao i ono. Danju ga greje sunce, zaštićen je od severca. Čitava dolina je isto tako u prisoju i zavetrini, planine je štite. Nikakva vojska ne može da osvoji taj grad, sem ako ne bi jahala na orlovima.“ I protiv sopstvene volje Poderano Nebo oseti kako ga obuzima uzbuđenje. Vojska težaka, ali koja broji njih dvadeset hiljada! Ne bi bilo kraja njihovoj sili kad bi raspolagali tolikom vojskom. Ovaj razbojnički
vođa, ovaj Atila – on ima moć u sebi, pamet oštru kao sečivo, uspeh mu je sasvim izvestan. Poderano Nebo osećao je na jeziku meden ukus pobede. „Kako ćemo osvojiti ovo kraljevstvo?“ Atila je već okretao konja natrag ka njihovom prenoćištu. „Tamo gde sila ne pomaže“, dopre njegov glas iz tame, „poslužiće lukavstvo.“
13 PLANINSKO KRALJEVSTVO SIFILISTIČNOG KRALJA-BOGA
U zoru je Atila sam pojahao u planinsko kraljevstvo. Jahao je polako, nenaoružan. Spustio se s planina, pa prešao travnate padine prošarane snegom, a sunce koje se pelo padalo je sa istoka preko planinskih vrhova i grejalo dolinu baš kao što je i rekao. Zelene kose bregova se izravnaše i on je sad jahao kroz livade i voćnjake, pored grozdova kućeraka pod slamnatim krovovima, a u baštama golim sred zime stajale su na širokim daskama pletene pčelinje košnice. Ljudi su zastajali i gledali u Atilu dok je projahivao, ali niko nije pokušao da ga zaustavi. Kroz dolinu su tekli srebrni potoci, dolapi su klepetali uz gredice sa salatom. Taj spokojni sedelački život podsećao je Atilu na jedno davno vreme i na Italiju. Kako ljudi mogu ceo život da prožive u jednoj dolini prezirući sav ostatak sveta koji je bog stvorio? U poljima je već bilo mnogo naroda, a i oni koji su tek ustajali i izlazili odmah bi ugledali stranca na konju, u dugom postavljenom kaputu i sa čudnom šiljatom kapom. Težaci su uprezali volove, domaćice su posipale pepeo po zimskom povrću i raspirivale vatre koje su svu noć tek tinjale na ognjištu. Deca su izgonila guske na potoke, starci upaljenih očiju sedeli su na pragu umotani u pokrivače i pili vruć čaj iz glinenih činija. Svuda je bilo ljudi, sve je vrvelo od njih, hiljada njih; kao kukuruz zreo za branje. Pošto je lagano prešao bogatu obradivu zemlju i pred njim se ponovo uzdigle mračne zastrašujuće planine, Atila izbi na pust put koji je vodio ka velikoj kapiji. Kapija je bila otvorena, a put je vijugao uz jednu liticu ka drugoj. Odatle naviše, uzidani uz planinski bok, oivičeni strahovito strmim stazama, uzdizali su se plemićki dvori, sveštenički hramovi, monaški manastiri, a iznad svega toga dvori samog boga-kralja.
Miroljubivost tog grada na planinskom boku bila je Atili zabavna. Monasi obrijanih glava, u tamnocrvenim haljama, zastajali su i klanjali se, pa se razbežavali pred njim. Žene s teškim košarama koje su nosile na glavi zastale bi i zijale u njega, pa sklanjale pogled i žurno odlazile dalje. Tek na vrhu puta, pred drugom širokom kapijom s čije se obe strane dizala po jedna siva kula, istupiše dva stražara i preprečiše mu put dugim kopljima zahtevajući da im kaže po kom poslu dolazi. Ovaj grad sasvim očigledno nije bio svikao na rat. Atila je stao i zagledao se u njih, a Čagelgan izrazi prezir prema rukom obrađenom kamenu pod kopitima tako što je podigao rep i obilno se pobalegao po njemu. „Tražim da budem primljen kod kralja“, reče Atila. Stražari se usprotiviše, uljudno i nadugačko. „Usnio sam devet strela“, kaza im Atila, „a deseta je doletela i prelomila ih svih devet.“ Ljudi zamucaše, zgledaše se, i jedan otrča da ispriča o ovome starešini, koji potom izviri iz stražarske kućice, a onda posla stražara da otrči uzbrdo do nekoga na višoj vlasti. Uz sporu činovničku lestvicu čudni žutooki divlji nomad bi pušten pored veličanstvenih klesanih i bojenih hramova iz kojih je mirisao tamjan, a zvon sitnih praporaca pronosio se kroz mirni jutarnji vazduh. Naposletku mu, s još dubljim poštovanjem, zatražiše da sjaše i uvedoše ga kroz jednu raskošno isklesanu pokrajnju kapijicu do natkrivene terase okrenute ka jugu i dolini. Pogled je bio veličanstven, ali Atila mu okrenu leđa, nasloni se na kitnjastu ogradu, skrsti ruke i stade da čeka. Ko to vlada ovim vidikom? Ko ga poseduje? „San, veliš? Dakle zbilja...“, dopre jedan piskav uzbuđen glas kroz vrata na suprotnoj strani terase i otuda istupi krupna prilika zaodenuta u dugu halju, okruglog lica ozarenog i pripitog, razjedenih nozdrva. Na glavi je ta ličnost nosila bizarnu krunu od kovanog zlata koje se pružalo u vertikalnim zrakama oko krunisane glave. Kad je izlazio, kralj beše zapeo krunom o dovratak i nakrivio je, pa je sad zastao da je namesti. „Dakle zbilja...“, ponovio je.
Iza sifilističnog kralja-boga uđe jedna potpuno drugačija ličnost, onizak, zdepast i stamen sedokosi vojskovođa od šezdesetak godina, bez oružja ali pod punim verižnim oklopom. Nos mu je bio zatupast, polomljen, ali nenagrizen nikakvom bolešću. Dugi sedi brkovi bili su mu brižljivo očešljani, a pogled oštrih očiju nepopustljiv. Zastao je u samom dovratku i nije odvajao oka od gosta. Bog-kralj zadiže skut haljine pokazujući sitna stopala u draguljima ukrašenim papučicama od jareće kože, pa sitnim koračićima pođe prema posetiocu. Smeškao se. Imao je samo još nekoliko zuba, a i oni su bili loši, posiveli krnjaci koji su se pijano krivili jedni ka drugima. Usne su mu bile nacrvenjene grimizom, s dugih i debelih ušnih resica visile su teške zlatne alke. Halja mu je bila boje sunca, kao što i dolikuje bogu-kralju, samo je ispod miški bila malo potamnela i zamašćena. Trbuh mu se talasao dok se kretao, a ćelava kupola glave ovenčane zlatnom sunčevom krunom bila je ispod potiljka obložena debelim masnim naslagama. Zastao je nekoliko koraka od ćutljivog stranca u dugom prljavom kaputu i pogledao preko terase oglasivši se nekim čudnim siktavim zvukom. Ispod njih je bila jedna još šira terasa, na kojoj je mnoštvo maloletnih konkubina s obogaljenim stopalima sedelo ulepšavajući se i čekajući na gospodarevu zapovest. Atila se nije ni pomerio niti pratio njegov pogled. Kralj-bog se malo uskoleba, pa mu se onda opet ozareno nasmeši. Nebeski otac svog naroda, otac zemaljski desetina potomaka svog tela, već je bio zaboravio na taj san i nije sasvim znao zbog čega je taj stranac tu. „Dođi!“, zapovedi mu pozivajući ga pokretom u dno terase, gde je kamena kolonada prelazila u niz vrata neosvetljenih odaja izdubljenih u steni. Atila stupi za njim u sumračan prostor, a odmah iza sebe ču korak starog žilavog vojskovođe. „Bajan-Kazgare!“, doviknu bog-kralj iz mračne odaje. „Donesi nam svetla!“ Atila je strpljivo čekao s njim. Stajali su jedan naspram drugog u polutami. Atila je uz stomak osećao hladnu oštricu jednog malog noža.
Stari vojskovođa još se nije vraćao. U odaji je bilo vrlo tiho. Bog-kralj se ukočeno smeškao, onda je nadlanicom ruke pune prstenja obrisao kaplju gnoja koja mu je pošla iz nosa. Nije zaslužio da živi. Celo ovo kraljevstvo nije zaslužilo da živi. „Bajan-Kazgar“, ponovi Atila. „Lepi Vuk. Vuku sličan možda, ali... lep?“ Bog-kralj je nesigurno gledao stranca. Baš je čudno to što on govori. Trebalo bi možda da pozove još stražara. Kako da zna šta bi trebalo da radi? Gde mu je komornik? Zašto je sad sam? Bio je vrlo razdražen, ali da bi to prikrio prasnuo je u piskav kikot. Stranac se takođe nasmeja, pa koraknu ka njemu. Onda se taj dragi Bajan-Kazgar vratio, a za njim je vod dvorske straže doneo visoki i kitnjasti bronzani svećnjak, koji postaviše na pod. Atila tek tad uvide koliko je odaja velika, ogromna odaja za starež u kojoj su nakupljene razne stvari kakve posvuda privlače sedelačke vladare. Isto kao i onog vatrenog sakupljača tamo u Rimu. Stvari. Bogovi-vladari povazdan gomilaju stvari, da ih pritiskaju svojim teretom, možda da im pruže utešan privid stvarnosti i telesnosti, što u sopstvenim ogoljenim ličnostima nikad ne mogu imati. Vladari sedelačkih naroda nikad nisu naučili, ili su voljno zaboravili, da što više imaš, to manje jesi. Klimnuo je glavom diveći se, a kralj-bog se opet zakikotao i pošao da mu pokazuje svoju zbirku. Pod treperavom svetlošću sveća Atila se od srca divio egzotičnom blagu boga-kralja, kutijama od kornjačinog oklopa u kojima su mu gospodari susednih plemena poklanjali mošus i koren ženšena, visokim vazama punim šarenog perja iščezlih ptica, kovčegu od kedrovine krcatom zlatnim grumenjem iz reke Bejkem. Zadihani bog-kralj zastao je iznad kovčega, uzeo jedan neobrađen grumen između debelog palca i kažiprsta i stavio ga u usta. Okrenuo se Atili cereći se glupavo i sisajući zlatni grumen kao dete šljivu, pa pošto ga je tako neko vreme zadovoljno sisao, izvuče ga iz usta, cmoknu usnama i pruži pljuvačkom obliven grumen gostu. Atila uljudno odbi odmahujući glavom. Bog-kralj se na trenutak nadurio i bacio
je grumen nazad u kovčeg, ali se odmah opet razvedrio pokazujući gostu kineske oklope i mačeve u ukrašenim koricama. Atilina ruka na trenutak zastade na jednom balčaku, pa ga pusti. Bajan-Kazgar stajao mu je odmah zdesna, a vod vojnika gledao je s praga. „U štalama dole u dolini imam hiljadu belih kamila i dve hiljade belih konja“, pohvali se bog-kralj govoreći vrlo brzo i uzbuđeno. Atila reče da bi voleo da vidi te bele konje, možda i da ih pojaše, ali je njegov domaćin trućao dalje, nesvestan da je on išta i rekao. Ima tri stotine žena i dvesta konkubina, a i dečake, a jedan od njih je crn od glave do pete, može li gost to da zamisli? Osim dlanova i stopala, a jezik mu je ružičast, rumen. A svakog mladog meseca on, Tokuz-Ok, Gospodar Svega Pod Nebom, stvori vatru ni iz čega, u Itugeninom hramu, iza jedne male zavese. Blagoslovi kamen i izađe otuda, a dva monaha uđu i malo posle iznesu kamen koji plamti čarobnom vatrom koju je on stvorio. Svakog meseca stvara to čudo. Kao gospin... „Itugen“, ponovi Atila. „Gospa meseca.“ „I zemlje“, reče kralj-bog trudeći se da mu glas zvuči svečano. „Ona nam blagosilja useve i obremenjuje nam voćnjake plodovima u leto.“ Vratio se svom blagu, pitajući se u potaji kakvo mu je čudesno novo blago ovaj gost doneo kao danak. Pokazao mu je deset oka težak grumen ćilibara s obala zaleđenog mora, vreće bisera od indijskih radža, a u dnu odaje, naslonjene uz go kameni zid, morževe kljove. Iz toga su mala zalučena vrata vodila u mrak nove odaje. Svećnjak bi unesen tamo i bogkralj nastavi da pokazuje gostu malčice natrula krzna retkog i bajkovitog belog dabra, pa crnog pantera, i potom plavu samurovinu. Divno krzno crnog pantera postalo je sad gotovo bledosivo, i nagrizli su ga moljci, a kad ga je bog-kralj dotakao debelom šapom, s njega otpade nekoliko pramenova koji su kao bez težine i bešumno uzlebdeli pa kružeći pali kroz omamljujući, svetlom sveca protkan vazduh. Domaćin još pokaza Atili svitke ispisane crvenim i zlatnim slovima, za koje reče da su dolepršali s neba kao ptice, pa kamene tablice s uklesanim uglastim pismenima drevnih, iščezlih kraljevstava na zapadu, a onda u
narednoj odaji čitavu menažeriju punjenih životinja, među kojima su bili lenjivac, boa konstriktor i jedan tigar s očima od opsidijana. Atila se svemu tome krajnje iskreno podivio pre nego što ga bog-kralj opet izvede na terasu, odakle je ozareno pogledao na svoje malo kraljevstvo. „Kakav si mi dakle danak ti doneo, stranče?“, upitao je. „Moji će ti ljudi doneti prikladan danak“, odvrati Atila. Bog-kralj se okrenu i njegovo krupno testasto lice kao da malo poblede. „Tvoji... ljudi?“ Atila ništa ne reče, samo je pokazao glavom ka udaljenim planinama što su se s juga nadnosile nad dolinom. Bog-kralj oseti kako mu kolena zaklecaše, a grlo mu se sasvim osušilo. Duž planinskih vrhova ka jugu sitne crne prilike stajale su načičkane naspram vedrog neba. Stotine njih. Hiljade... Bog-kralj piskutavo ciknu iz dubine grla. Bajan-Kazgar istupi. „Šta je ovo?“, reče promuklo. „Daću date...“ Atila se okrenu i čudno ga pogleda. „Danak je na putu. Trebaće mnogo ljudi da ga donesu dovde.“ Stari vojskovođa zausti da opet nešto ljutito kaže, ali mu Tokuz-Ok naredi da ćuti. Njegova se reč morala poslušati. Bajan-Kazgar odstupi i obori pogled ka kamenom podu terase kipteći nemo u sebi. Mora da pošalje svojoj vojsci naređenje da se smesta lati oružja. „To mora biti silan danak“, reče bog-kralj. „Pune vreće danka“, reče Atila. „Puna kola.“ Tokuz-Ok pljesnu dlanovima, podiže oči ka nebu, pa ne oprostivši se otapka preko terase i iščeze kroz vrata. Straža ode za njim. Bajan-Kazgar podiže glavu i ponovo pogleda u stranca, pa se okrenu i ode za njima. Taman je došao do zalučenih vrata kad ga moćna podlaktica stisnu ispod vrata i odvuče nazad dok su mu pete strugale po terasi. Odvučen je u najbližu odaju i pritisnut uza zid dok ga je snažna podlaktica sve vreme gušila kao čelična stega. Povrh toga je još uz grlo osećao i hladno sečivo
noža. Pokušao je da progovori, ali nije mogao. Nije to nikakav sanjač, kad ume ovako da se bori. Bajan-Kazgar kleo ga je u srcu. Divlji nomad nadvi se blizu i šapnu na uvo starom vojskovođi: „Nije on kralj“, pa ga pusti. Bajan-Kazgar se okrenu trljajući vrat i probadajući pogledom divljaka koji je držao nož uperen u njega. Jedan prenagljen pokret, znao je, i iskrvariće po kamenom podu umirući, ali njegovi vojnici vratiće se uskoro, svakog časa. „Nije on kralj“, prošišta divljak ponovo. „Devet Strela! Jedna strela će ga slomiti. Nije kralj, a sasvim izvesno nije ni bog. Znaš i sam da ga prezireš.“ „On je sedamnaesti sin sina neba“, reče promuklo stari vojskovođa, ali odavala ga je kobna nesigurnost u glasu, istovremeno i oklevanje i ironija. Atila se na to osmehnu, a vojskovođa tvrdoglavo nastavi: „Ovaj grad ne možeš da razoriš koliko god da imaš ljudi gore u planinama.“ „Grad ne možemo da razorimo, ali možemo da opustošimo zemlju, čitavu dolinu Oronha, a onda ćete pomreti od gladi. Znaš i sam da je to tačno.“ Bajan-Kazgar oćuta. „Jedna strela“, ponovi Atila. Koraknuo je bliže i oštrica njegovog noža opet se munjevito nađe vojskovođi na grlu. Ovaj se čovek kreće hitrinom guje. Progovorio je vrlo brzo, ali vojskovođa je čuo i upamtio svaku reč: „Ubićeš ga i postati car. Pristupićeš nam i jahati s nama, pokorićemo svakoga ko nam se suprotstavi i ja ću ti dati veliko carstvo. Vratićeš se u ovu dolinu čudeći se šta si čekao toliko dugo. Tvoji sinovi i ti bićete najmoćniji vladari u ovoj zemlji. Poštujete Gospu meseca Itugen i Astura, sećate se dela Manasovih. Nekada ste bili Huni.“ „Došli smo vrlo davno iz pustinja na jugu“, reče vojskovođa kolebajući se. „Ratovali smo s Kinom.“ „I opet ćete. Pridružite nam se.“ „Sad smo zemljodelci.“
„Opet ću stvoriti ratnike od vas.“ Bajan-Kazgar delovao je sumnjičavo. „Sad smo sedelački narod. Sam vidiš kako je ova dolina blagoslovena. Ne možemo da je napustimo.“ Atila je postajao nestrpljiv. „Žene, deca i starci mogu da je obrađuju dok se ne vratite. Svaki blesan može da preorava ledinu. Diži svoju vojsku i izjaši sa mnom. Vratićeš se. Neće dugo potrajati. Godinu ili dve ratovanja i vratićeš se kao veliki osvajač. Steći ćeš sebi ime koje će živeti večno. Ovim ćeš smećem“ – on prezrivo pokaza oko sebe – „ložiti vatru ili ga pretopiti u novac sa svojim likom. Umesto doline nasledićeš carstvo.“ Oči su mu plamtele. Bajan-Kazgar je osećao njihovu vrelinu na koži. „Nemam sinova“, promrmljao je. „Žena mi je umrla.“ „Uzmi drugu.“ „Zakon zabranjuje. Samo car može da uzme više od jedne žene.“ Atila se nije udostojio da odgovori na tu besmislicu. Odstupio je i munjevito zasekao dve dijagonale u vazduhu pred očima starog vojskovođe, kao da baca na njega i čini i blagoslove jednim jedinim znamenjem. „Ubij ga“, reče. „Onda dođi meni.“ I pokrenuvši se opet hitrinom guje stvori se na vratima odaje, osvrnu se preko ramena, podiže prst pozivajući poslednji put na kraljeubistvo pa zamače s vida. Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se vod vojnika, zavirujući u odaju i žmirkajući u mrak poput slepih miševa. *** Atila je bez ikakvih nevolja odjahao iz grada u planinskom boku. Rekao je zbogom ženama koje su na potoku prale rublje, deci koja su mrežom lovila klenove i konačno jednom manasčiju u plaštu od zlatom vezenog modrog baršuna, koji je pod golim granjem bresaka u jednom voćnjaku u beskraj deklamovao dela Manasova.
14 BAJAN-KAZGAR
Huni su čekali još dva dana, sve nestrpljiviji. U zoru drugog dana dođe im jedan gost, mada ne onaj koga su očekivali. Samo što su bili poustajali, na rubu svog noćišta videše jednog smelog čovečuljka čiji pogled nikad nije mirovao, gde sedi u taljigama s upregnutim magaretom, a s njim i njegova žena i dvoje dece, doslovno zatrpani vrećama punim ječmenog hleba, jabuka, sira, te prostim glinenim zdelama i krčazima. Bio je to jedan od žitelja doline koji je dočuo da su Huni tu pa je nastojao da ugrabi priliku za trgovinu. Nekoliko Kutrigura pođe da celoj porodici prereže grla, a robu prosto uzme, ali Orest vide šta se sprema, pa odjaha i odazva Kutrigure, budući da je čovekov nepobedivi nagon za trgovinom ostavio na njega popriličan utisak, a njegova luđačka hrabrost i da se ne pominje. „Prijatelji, da?“, viknuo je mali trgovac klimajući glavom s puno žara. „Doneo ja dobre stvari.“ Protrljao se po trbuhu. „Težaci“, zagunđa Čanat priteravši konja uz Orestovog, „došli da nam prodaju hranu. Trgovci.“ Hraknuo je i pljunuo. „To samo rije lopatom i gomila pare, zemlja im se zavukla ispod noktiju. Živi po kućama, nosi balavčad u vreći, smetlište im pored praga, a govna na pragu, broji...“ Orest nije mogao a da ne prsne u smeh na ovu strahovitu i poetičnu pokudu. Onda ode do malog trgovca i plati mu kineskim srebrom za njegovu robu. „Hleb?“, naruga mu se Čanat kad se vratio. „Hleb? Ko jede hleb od hleba je i napravljen – i kô hleb se i izmrvi.“ Orest je, neometen, veselo žvakao. „Divota“, mumlao je. „Podseća me na detinjstvo.“ Čanatovo mrštenje tako ga je žestoko zasmejalo da je poprskao starog ratnika mrvicama koje su mu se toliko gadile.
Zemljodelca s porodicom poterali su do Atile. Čovek je, pun opreza, sišao s taljiga i duboko se poklonio poglavici. Atila mu reče da se ne klanja. „Hrabar si.“ „Hrabrost se pozlaćuje“, vedro izbaci čovečuljak poslovicu. „Razboriti ostaju potrebiti.“ Okrenuo se i počeo da pretura nešto po taljigama. Njegova žena uzdahnu, nađe mu šta je tražio i dade mu to, a on prosledi Atili. Bilo je to nešto odvratno, ušećereno i lepljivo, kajsije ili tako nešto. Atila mu zahvali i predade ćupić Orestu. „Šumsko voće“, reče zemljoradnik. „Vrlo opasno da se skuplja.“ „Zašto?“ „Medvedi žive u šumi.“ „A druga plemena?“ „Činčin!“, uskliknu čovečuljak. Atila je strpljivo čekao. Činčin su, reče mu njegov sagovornik, jedan narod ne viši od pola čoveka, a celi su gusto obrasli crnom dlakom. Kolena im se ne savijaju, kreću se u skokovima, držeći noge zajedno. „Evo ovako“ – i mali trgovac prikaza kako se Činčin kreću. „Lovimo ih tako što im ostavimo sveže voće, ovakvo“ – pokazao je ono Stoje dao Atili – „ili im ostavimo vina među lišćem. Napiju se i onda veselo viču činčin, činčin!, i onda pozaspe, i mi ih stavimo u vreću i donesemo kući da skuvamo. Lepo meso.“ Protrljao je trbuh živahno klimajući glavom i osmehujući se. „Stvarno si svojim očima video taj narod iz priča?“ „O, da“, uveravao je čovečuljak Atilu. „I jeo si ih?“ „O, da. Poslastica!“ Ali sad više nije zvučalo kao da je tako siguran, a njegova žena je sklanjala pogled. Atila napravi jedan spor korak ka njima. „Sam si ih lovio i jeo?“
„Pa ja...“, zamuca Oronšanin sladokusac i uzdahnu. „Pa nisam. Ne. Nisam ja, ali ima predanja o tome. Ne sumnjam u njih.“ Bojažljivo je pogledao u nomadskog poglavicu. „Ti isto svakako ne sumnjaš?“ Atila mu ne odgovori nego zahvali na poklonu i dade mu pratnju da bi bezbedno rasprodao Hunima šta ima. Pošto je trgovac otišao, Atila iskosa pogleda u Oresta. „Činčine, mislim, nećemo vrbovati u našu vojsku.“ „Bolje ne“, odmahnu Orest glavom. Trećega dana Bajan-Kazgar sam dojaha među hunske šatore i zatraži da ga puste Atili. Seli su na niske tronošce. Vojskovođa položi dlanove na kolena. „Dakle“, reče Atila, „računam da je jedna strela bila dosta.“ Vojskovođa zagunđa pa reče: „Lišće rabarbare.“ Atila je izgledao zbunjeno. „To je jedna biljka koju jedemo. Neke njene delove. Meni u stvari nijedni nisu naročito po ukusu, ali lišće je otrovno, strahovito jako sredstvo za čišćenje, a u većoj količini smrtonosno.“ „Hm. Prljava smrt, mora biti.“ „Prikladna“, procedi vojskovođa. „Bio je svinja.“ Iskrica smeha prođe među njima. Rukovali su se, stavili jedan drugom ruku na rame i zakleli se na odanost do smrti. Tako su se Atilini Huni, već ujedinjeni s Kutrigurima, ujedinili i s narodom iz doline Oronha i njihovim vladarem Bajan-Kazgarom, Lepim Vukom. Atila reče da bi ga radije zvao Bejaz-Kazgar, Beli Vuk, jer on svakako ima mnogo vrlina, kazao je starom vojniku, ali lepota, avaj, nije među njima. Bajan-Kazgar žalostivo priznade da je to živa istina, ali reče da čovek ne može tek tako olako da menja ime.
Kad ga je Atila bolje upoznao i s njim ispio koju zdelu kumisa, prozvao ga je Ravent-Japrak, što će reći Rabarbarin List, ali je tako smeo da ga zove jedino on. Vojskovođa možda jeste bio zašao u svoje sedmo desetleće, ali je i dalje imao ćud mladog bika. Sa sobom je doveo toliko ratnika da nisu mogli ni da ih prebroje; neki su jahali na onih dve hiljade razigranih belaca otrovanog boga-kralja, a u tim konjima je sasvim očigledno tekla krv nebeskih konja; drugi su jahali običnija ali izdržljivija grla, crno-bele i doratasto-bele šarce i kulaše i zdepaste male sivce. Horda zemljoradnika, najednom ponesenih pustolovnim duhom, poželela je da iznova nauči drevno predačko umeće vladanja lukom i strelom, štitom i blistavim mačem. Neoženjeni mladići bili su orniji za boj nego za ženidbu, a stariji ljudi, poženjeni i sa decom, opraštali su se sa ogorčenim ženama i uplakanom decom na kapijama svojih malih kuća i odjahivali rastrzani između uzbuđenja i griže savesti. Ubrzo je uzbuđenje pobeđivalo, a sva preostala griža savesti nestrpljivo odbacivana i zaboravljana usred vrtoglave jurnjave konja u galopu i široke, beskrajne slobode u stepi. Jedinstvo Crnih Huna i Kutrigura iskovano je u krvavoj bici, dok je jedinstvo njihovih ujedinjenih snaga i naroda iz doline postignuto isključivo varkom, pretnjom i lukavom procenom ljudi, uz gubitak jednog jedinog života, za kojim niko nije žalio. Prvih, neizdržljivo hladnih meseci nove godine Atila ih je vodio na sever dok se nisu ponovo sastali s Kutrigurima koji su ostali da čekaju, ženama i decom i osamsto Jukijevih, Belinih i Noganovih ratnika, a onda su jahali još dve nedelje, strahovito gladujući, ali istovremeno neobično poneseni uzbuđenjem, dok nisu pronašli pašu za konje u jednoj velikoj udolini usred pustinje gde se skupljala vlaga i trava rasla zelena preko cele godine. Niko nije znao kako je žutooki nomadski gospodar znao da je zeleni pašnjak tu. Oko njega je bilo šatora drugih nomada kad se ogromna vojska kao talas dovaljala na domet vida, ali se ti nisu potom zadržali, a hiljade konja brzo su popasle travu sve do korena.
Razna nomadska bratstva i družine dolazili su da im se pridruže jer su čuli čudesne priče o silnoj vojsci azijskih naroda i njenom velikom pohodu, i njenom zapovedniku i gospodaru koga obasjava milost nebeska i kome nikakav ni čovek ni carstvo ne mogu odoleti. Neke družine brojale su svega desetak ljudi, ali bilo je i bratstava od po nekoliko stotina. Prolećna trava nije uspevala da naraste dovoljno brzo da prehrani tolike hiljade gladnih konjskih usta. Obavljala se prijateljska trampa u kojoj su razmenjivani konji, oružje i razna druga dobra, sklapani su brakovi, a noću su okoreli ratnici gunđali zbog preglasnog plača mnoge novorođenčadi. I tako je, uz pomoć slave i savezništava, udvaranja i sparivanja, Atilin narod narastao i narastao. Svako pleme obrazovalo je svoju zasebnu vojnu celinu, ali su se učili poštovanju naređenja, koja su dobijali od Atile i njegovih izabranih. Kad se nisu uvežbavali u veštini ratovanja, nadmetali su se u žestokim igrama kakve igraju narodi iz stepe: podizanje zlatnog prstenja i alki iz trave s konja u punom galopu, sumanuto rvanje s konja koji jure jedan drugom uz bok, nastojanje da se ukrade poljubac, a i poneki prisniji dobitak, od devica naoružanih dugim kandžijama kojima su nemilosrdno šibale udvarače, a jezicima još i gore nego kandžijama. Kucnuo je čas da se šatori podignu poslednji put i da se pođe na dugo putovanje ka zapadu, jer znaci nadolazećeg proleća sad su se posvuda videli i stoka je mogla da pase i preživa usput. Rana detelina i grahorica, zvezdan, kolenika i ovsenica davali su nove boje ravnicama pod sve toplijim suncem. „Na Rim!“, zavikao je Atila visoko podižući mač. „Do obala Atlantika!“ Bezbrojne hiljade njegovih ratnika odgovorile su silovitim povikom, mada većina nije imala pojma šta je to Atlantik, ali im je to ime svejedno zvučalo veličanstveno. Ptičica, koji je sedeo na svom konjčetu nedaleko od gospodara, nije zavikao sa ostalima nego je samo jeretički uzdahnuo na to silno radovanje boju. „Svejedno bih voleo da vidim Kinu, oče moj“, reče on. „Pre nego što umrem.“
„Videćeš Kinu“, odvrati Atila trznuvši konju uzde. Njegov je glas bio pun žestine, ali je glas malog šamana bio tih i setan. „Samo u snovima“, kaza Ptičica. „U snu sam se peo na visoki breg s kog sam video svu Kinu.“ Govorio je sada u onom pevušavom ritmu, kao da kazuje pesmu. „Viseće vrtove carevih letnjih dvora, raspevane potoke od žada, svetlucave ptice-devojke u svilenom i zlatnom lišću.“ Zastao je i osmehnuo se Atili. Atila ničim ne odgovori na te opsednute reči, čudne i raskošne, u kojima je bilo tužnih znamenja. Šamanove oči bile su kao nečitljiva srebrna jezerca. „Ali Kina je, ah, ogromna, Nikad je celu videti nećeš. Planine su joj visoko, car joj daleko, Car je daleko zauvek.“
15 POVRATAK KUĆI
Savijajući ka severu velika vojska stigla je otprilike u vreme kad se izravnava dužina noći i dana do međa severnih šuma, gde je prolećna trava bila visoka i bujna, i uz njihove skute pošla ka zapadu. U senovitim udubljenjima još se zadržala poneka krpica snega, ali na takvim razmeđima, kao između stepe i šume, ili kopna i mora, lov je uvek bio dobar. Povremeno, kad bi im nisko sunce na zalasku sijalo pravo u oči, pričinilo bi se da je opet došla jesen u svoj svojoj velelepnosti i drveće je gorelo zlatom u gasnućem plamenu, a ponekad bi im oštri zubi zime još škljocnuli za petama i vučje vreme se vraćalo donoseći kratkotrajnu mećavu. Atila ih je uvek gonio da se kreću do duboko u noć i izmorena deca pozaspala bi u kolima. Ponekad su savijali nešto više na sever da bi našli gaz preko velikih reka, ili bi ih ponoć zatekla u šumi, sa snežnim krošnjama kao krovom, s vukovima na tragu, senkama što su promicale između jela, a njihovo žalosno zavijanje razlegalo se pod zvezdanim nebom. Osim vukova i druge su se prilike kretale kroz šumu motreći ih, gazeći između visokih borova kao što čovek gazi travom, gorostasna i bezimena bića moćnija od ikakvog vuka što je ikad živeo. Proleće je međutim postojano nadolazilo, a oni su svakog dana izmicali sve zapadnije iz čeličnih čeljusti središnje Skitije, ka bogatim pašnjacima uz Euksinsko more. Jahali su kroz visoku vlažnu travu uz skute šume, a rosna potočarka milovala je konjske gležnjeve. Prošli su kroz zemlju pitomog smeđookog naroda šuma što je čeljustima štuke tetovirao po telu bezbrojne talase i spirale i živeo u šatorima od kore drveta. Tako je pričao Ptičica Mudri, ali su u te njegove priče verovala samo deca, dok su se odrasli smejali ludom malom šamanu kad bi ga čuli kako priča o šumskim ljudima koji se hrane mahovinom, a zimi jašu kroz sneg na osedlanim sobovima, i da još severnije žive ljudi koji love foke kopljima s
vrhom od opsidijana i prave od kitovih rebara krovove na svojim kućicama od leda. Kraj reka su Huni zastajali da napoje konje među širokolisnim topolama. Ta je zemlja bila tako blaga i puna ptičjeg peva kao kakvo zaštićeno lovište nekog velikog vladara. Ponekad bi načas opazili narod šuma, koji je već odavno bio kroz drveće opazio njih: hordu demonskih konjanika naoružanih do zuba, sa očima nemirnim kao u gladnih vukova. Gledali bi ih neko vreme krupnim tužnim očima, prikriveni u svojim ogrtačima od ptičjeg perja, pa bi se onda tiho otkrali do svojih čamaca od pletera presvučenog kožom i kanua oblika lista i iščezavali ka severu, u bezbednost u dubinama beskrajnih šuma. Pod konjskim kopitima izbijala su svetlozelena pera divljeg luka i mirisala je majčina dušica. Potok od snežnice tekao je, mlad i pitom, kroz korito od polegle trave, sasvim tih na toj mekanoj podlozi, i ceo je svet bio tako svež i mlad kao da ga je nevidljiva ruka Sveoca preko noći iznova stvorila. Nema reči kojima bi se mogla iskazati prolećna radost posle gorke zime koju proživljavaju svi lutalački nomadi. Nema za njih bezbednosti među kamenim zidovima kuća. Nemaju oni hipokauste10 ispod poda i zagrejane podne pločice. Od ubistvene studeni njih štite samo konjski pokrovci i vatra ložena balegom. Zato su im srca sad letela kao sokolovi i kiptela od ljubavi prema zemlji. Jednog dana iznenadili su ženku crnog medveda kad se izgegala iz šume. Ubili su je kopljima i pomolili se duhu Male Sestre za oproštaj, a kad su je okrenuli u travi, otkrili su da u sisama ima mleka. Mečiće je sakrila u mahovini, jer je znala da je tog dana neizbežno čeka smrt, ali oni su našli i mečiće i ubili ih jer im je krzno divan poklon za lepu devojku, samo su jedno ostavili, mokre njuškice i ogromnih očiju, krupnih mekih šapa, i ono je posle išlo s njima. Meso majke i ostalih mečića poneli su kad su pošli U starom Rimu, niski prostor ispod poda prostorija koje je trebalo grejati, u kome je kružio topao vazduh i obezbeđivao prvo poznato podno grejanje na svetu. Iz nedovoljno objašnjenih razloga, posle pada Rimskog carstva ovaj izvanredni sistem brzo je napušten i zaboravljen. (Prim. prev.) 10
dalje. Kad se meče umorilo, Ptičica ga je podigao u krilo, gde je zaspalo, a posle se u znak zahvalnosti ispiškilo po šamanu. „Pričaj mi o Rimu“, zatražio je Poderano Nebo ležeći pored vatre, podrigujući i trljajući nabrekli trbuh pošto se prejeo medveđeg mesa. Sedeći skrštenih nogu i zagledan u vatru, Atila progovori tiho i polako: „Car careva iz Palestine Dva je carstva zasejao, Car užasa sa istoka Dva je carstva preorao...“ Iako mu je u trbuhu zavijalo, Poderano Nebo se uspravi, ili bar popridiže na lakat. „Objasni mi.“ „To je proročanstvo, rimsko. Prvi stihovi govore o onom vatrenom Jevreju koga zovu Hrist i koji je zasejao carstvo rajsko i pakleno. U Rimskom carstvu on je bog.“ „Je li on veliki ratnik?“ „On propoveda mir. Propovedao je. Sad je mrtav, iako oni veruju da je živ.“ „Na nebu?“ „Na nebu. Palestina je... jedna pustinjska zemlja daleko na jugu. Tamo živi pleme koje se zove Jevreji. Tog mrtvog boga sad poštuju u celom Rimskom carstvu.“ „Iako nisu Jevreji?“ „Nisu.“ Poderano Nebo je bio sve zbunjeniji. „Ali ti u Rimu – Rimljani...? Oni ne rade kao što je on propovedao? Oni su veliki ratnici?“ „Nisu loši.“ Poderano Nebo zavrte glavom. „Srce me boli za njima. Oni su se pomeli.“
„Hrist je učio da treba da praštamo svojim neprijateljima“, nastavljao je Atila. Kutrigurski poglavica od srca se nasmeja. „Svaki čovek zna da je najslađe zadovoljstvo u životu potući neprijatelje, silovati njihove žene i opljačkati njihovo zlato!“ Pružio je ruku da dohvati pljosku. „Pogubili su ga sami Rimljani.“ „Sad me boli glava“, požali se Poderano Nebo pošto je otpio iz pljoske i obrisao usta. „I to ne zbog kumisa.“ „Pogubili su ga pre četiri stoleća i tek onda shvatili da su ubili Boga.“ „Nijedan čovek nije Bog“, reče Čanat. „Bio je jedan grčki mudrac“, umetnu Orest s ruba kruga, „koji je kazao da kad bi konji prikazivali boga, prikazali bi ga u liku konja.“ Svi su se nasmejali. „Ti Grci nisu tako glupi kao neki drugi za koje sam čuo“, zaključi Poderano Nebo. „Oni su sad potčinjeni Rimu.“ Kutrigur se zamislio. „A drugi stihovi, taj Car užasa sa istoka...“ Atili zaiskriše oči, ali on ništa ne reče. „Možda će on zbaciti čak i raj i pakao, veliki gospodaru“, reče Geukču. Atila ga ni ne pogleda. Geukču se ponovo ućuta. „Rim i Kina“, reče Poderano Nebo, a osmeh mu se polako razlivao licem. „To su dva carstva.“ Ponovo je podigao pljosku s kumisom i dugo je nije odvajao od usta. Pod srebrnom svetlošću pregazili su široku reku, pa prošli kamenit klanac šaren od žavornjaka, sišli niz prisojnu padinu niz koju se kotrljao šljunak i prešli zaravan od malahita i škriljca, koja je mirisala na ružmarin, lavandu i vlasac. Bilo je već leto, sunce je peklo, a oni su mesecima jahali dugim putem natrag ka zapadu i jugu, s vrelim suncem na podlakticama, kroz šareno sazvučje jagorčevina, ljutića, mačjeg uha, modrih različaka,
žutilovke, bele deteline i šumarice, ljubičastog kaćuna, na čije su se otvorene krunice spuštale i opet mrmoreći dizale s njih mnoge krilate bube. Srebrne topole su rasle u dolini te reke, a stenje bilo ružičasto, te reke što je konačno vodila do kuće. Stenje se krunilo pod godinama leda i vetrova, zemljane obale osipale u moćnu maticu. Konji su se mučili da se uspnu na suprotnu obalu, kola su štropotala po šljunkovitom plićaku i uz nizak nagib opet ka ravnici, prošaranoj kurganima, moćnim mogilama bradatih plavookih Skita iz davnine, čudovišnih i nemih u svom snu u visokoj travi. Što se Atile tiče, radost u njegovom srcu bila je žestoka i bezgranična. Jedva je uspevao da se natera da ostane u sedlu; stalno se izdizao na stisnutim pesnicama pogledajući kad će se na vidiku pojaviti šatori njegovog naroda. Orest je to primetio pa ga je peckao zbog toga. Jedini je Orest to smeo. Usudio se čak i da pomene gospodaricu Kreku. Bila je to istina. Radost im je bila bezgranična, a budućnost nezaustavljiva, neomeđena. Uspeli su. Bio je to neverovatan podvig, sprovođenje te ogromne zamisli o ujedinjavanju. Izjahali su u otvorenu stepu u susret nadolazećoj zimi, i na istok preko Gvozdene reke. Prejahali su hiljade milja, sve dublje u srce Skitije, pod samu senku Kineskog zida. Ujedinili su Kutrigure s Crnim Hunima i pripojili im veliki narod iz doline Oronha. Povrh toga su još pobili čitavu vojsku kineskih oklopnika koliko radi vežbe, a putem do kuće pristupilo im je još nekoliko hiljada nomada i daljih rođaka. Pred njihovom velikom i moćnom vojskom ležalo je sad samo još jedno osvajanje, i onda konačna nagrada. Niko im se više ne može opreti. Čak i poslednjih dana povratka kući još ratnika je pridolazilo. Neki su bili došli još prošle godine, kad se pročulo za mač Savašev, pa onda razočarani odlutali kad je Atila odjahao na istok. Vratili su se smejući se od čuda, vazalni vladarčići majušnih rasutih bratstava Belih Huna s kaspijskih obala pod Haratonom i Kuridahom, krivonogim poglavicom Huna Heptalita s aralskih obala. Haraton je hteo da u znak potčinjenosti sjaše kad je došao pred Atilu, ali ga je Atila sprečio. Tako je Haraton ostao na konju i ispričao mu kako
je čak i njemu došlo poslanstvo iz Vizantije. Ne usuđuju se ni da podignu pogled ka njemu, tako su mu kazali, da ih ne zaslepi svojim blistavim sjajem. Tada su mu vizantijski izaslanici ponudili mito da postane njihov saveznik, ali Haraton je odbio ponudu, „iako su hteli skupo da mi plate“, rekao je i zadivljeno i žalostivo. Atila mu reče neka ne bude nezadovoljan. „Uskoro ćemo biti pred kapijama Konstantinopolja“, reče iskreći očima. „Onda će i Konstantinopolj i sva njegova blaga biti tvoji. Uskoro.“ Pogladio je bradu. Svanula je zora poslednjeg dana putovanja koje je potrajalo dve stotine dana. Do noći će opet biti pod svojim šatorima, sa svojim ženama. Atila ih je okupio i postrojio i rekao im da su najsilnija vojska koju je svet ikada video. „Veliki rat dolazi, veliko carstvo pada, a svi vi, Crni i Beli Huni, Crveni i Žuti, Kutriguri i Oronšani, plemena iz planina, dolina i iz stepe – svi ćete vi u tom ratu steći slavu sebi i svojim potomcima. Sledite me i uzdići ćete se. Kucnuo je čas hunskog naroda.“ Poklič koji mu je odgovorio čuli su možda čak i u šatorima njegovog plemena, do kojih će svakako stići uveče. Atila je gledao redove i redove svojih ljudi, vojsku koja se sad brojala desetinama hiljada, i nebrojena kola u pratnji. Onda se okrenuo i visoko uzdignute glave pojahao kući. Ptičica je isprednjačio za pola dana, sam sa svojim mečetom. Žene su se okupile oko njega grabeći se koja će pre čuti vesti, a on ih je terao u ludilo ne odgovarajući im na pitanja. Nekoliko ih je htelo čak i da ga udari u nemoćnom besu, ali on ih je izbegavao i smejući se izmicao. Sunce je zašlo, a one su se još jatile oko njega u uzaludnoj nadi da će izvući makar kakvu smislenu novost. Konačno je seo skrštenih nogu pored vatre i gledao ih podignutih obrva. Zemlja je zatutnjala.
Ptičica se iskosio pod potpuno neverovatnim uglom i prislonio uvo uz tle. I dalje nakrivljen na stranu, kao da u njegovom mesu nema ni jedne jedine kosti, zatresao je perčinom i srećno se iskezio. Onda se naglo uspravio i pogledao zabrinute žene spustivši ruke na kolena i zavukavši ih u rupe u prljavim čakširama. Žene su čekale, na ivici da zavrište. „Ovo zlokobno brundanje u utrobi zemlje“, objavi im šaman, „predskazuje ili povratak mog gospodara luđačkih očiju na čelu vojske od milion konjanika ili smak sveta.“ Onda mu crne oči pakosno zaigraše. „Ili možda... oboje!“
16 ELAKOVA BOLEST, ENHTUJINA MOĆ
Nije bilo nikakve proslave kad su se konjanici vratili. Atila je dojahao prvi, u punom galopu, i zaputio se pravo ka svom dvoru. Neko je usput pokušao da ga pozdravi, ali on nije obratio pažnju. Bio je to Bleda, koji je zinuo od čuda kad mu se brat vratio – navikao se bio da vlada. Atila je tako silovito zaustavio Čagelgana da je konj seo i nekoliko hvati preklizao na sapima, a njegov gospodar već se dugim koracima udaljavao kad je siroto stvorenje ponovo uspelo da se uskobelja na noge. Kako se Atila približio dvoru, otuda izađe gospodarica Kreka, izmršavela i upalih očiju, lica ubledela i posivelog od jada. Atila potrča ka njoj, ali ona nije mogla da ga pogleda, niti je mogla podneti da je on dotakne, kao da je zaražena krivicom koja će preći i na njega. Elak, njihov drugorođeni sin, bio je na samrti. „Svi ćemo morati da umremo jednog dana“, rekao je bezobzirno Ptičica, koji se u blizini igrao s mečetom. Atila stade usred koraka i na tren je izgledalo da će se okrenuti i ubiti šamana na licu mesta, ali naposletku samo ode za ženom u dvor. Ptičica se progura između njih. „Pusti da vidim.“ Pošto je nekoliko trenutaka bockao i pipkao bolesnika, ponovo se izmakao. „Momak samo treba da leži i pije uzvareno mleko“, reče. „Pojeo je nešto pokvareno.“ Meče ga je grickalo za prst pa ga Ptičica skloni. A onda se u senkama u dovratku pojavio još neko. Bila je to Enhtuja. „Dete će umreti“, reče siktavim šapatom. Ptičica odgumu meče i srdito se zagleda u pod.
Veštica priđe kao da lebdi, potpuno bešumnim korakom. „Sem ako popije nevinu krv.“ Atila ju je gledao dugo i prodorno, onda klimnu glavom. „Uzmi ga.“ Enhtuja se hitro saže, a njena duga ruka slete kao soko na plen i zgrabi meče za vrat. „Ne!“, vrisnu Ptičica skačući okolo. „Ne može da ga uzme, prokleta bila i ona i njene zmije okrutnog oka!“ Besno se okomio na Atilu. „Kako smeš da joj povlađuješ protiv mene! Nije ona nama sveta, nikom nije sveta, duša joj je bezbožna, to meče je pod mojom zvezdom i mojom zaštitom, ako se samo usudi...“ Atila zaurla na njega da ućuti. Ptičica stade grizući od besa usnu i sevajući očima. Atila klimnu glavom veštici. „Uzmi ga“, reče ponovo. „Izleči mi sina.“ Užasnut, Ptičica se ukoči, a usne su mu se i dalje jarosno micale. Onda tiho reče: „Ti si izabrao“, i nestade u mrak. Enhtuja je sprovela svoju volju nad dečakom koji je ječao, dok su je njegovi roditelji, braća i sestre posmatrali, a Orest povučen u senke čuvao stražu. Enhtuja je mahala iznad znojem oblivenog, po postelji opruženog dečkovog tela zadimljenom jelovom grančicom, a na jednom ravnom kamenu zapalila je smrekovu smolu, i sve vreme je stvarala negde duboko u grlu izluđujuće brujanje, kao roj ljutitih osa. Pala je u pomamu i prevrnutih očiju besno šibala jelovom grnčicom nevidljivog demona da ga istera iz dečakovog tela. Drugom rukom izvukla je nožić s vrhom tankim kao igla, pa je njime bockala bolesnika u grudi i stomak, stopala, glavu i ruke. Elakove usne poplaveše. Ječao je i uvijao se, onda počeo da se otima, izvija i dašće, a usta mu se ispuniše krvlju. Krv nije bila njegova. Enhtuja je podigla meče iznad Elakove glave i nožićem rasporila mečetu grlo. Ono smesta omlitavi, a jarkocrvena krv mladunčeta izli se bolesnom dečaku preko lica. Veštica ispusti nož kraj nogu i stade dugim koščatim rukama da cedi i uvrće dok iz leša mečeta nije istisnula i poslednju kap krvi. Naposletku dečak izbljuva krv iz stisnutog grla i uz hujanje vihora kroz njegove usne izlete i demonski duh. Elak
iscrpljen pade na ležaj. Ispod krvave obrazine usne mu ponovo postadoše prirodno rumene. Enhtuja baci okrvavljeno crno krzno iz ruku, okrenu se i bez reči izađe iz dvora. Samo ju je Orest gledao kako odlazi. Atila i Kreka su zagrljeni gledali sina koji je oživeo. Celog narednog dana preko svih šatora popao je nekakav nelagodan mir. Predveče Atila napokon izađe i stajao je neko vreme skrštenih ruku i bezizražajna lica. Onda se osmehnu. Sad nastade neobuzdano slavlje, i slavio se i povratak ratnika i ozdravljenje gospodarevog sina. Elak će živeti! A od istoka je došla i pridružila im se silna vojska braće Huna! Sve je ključalo u uzbuđenom metežu. Mrak je rasteran vatrama koje su gorele posvuda, plesalo se, pilo i veselilo, muškarci su se žurno povlačili sa svojim ženama pod šatore i nisu se otuda pojavljivali ceo naredni dan i noć. Posle se prepričavala šala, mada više među ženama kraj reke nego među muškarcima, kojima takve šale nisu smešne, kako se pri jasnom svetlu dana za više muževa i žena koji su se spojili u grozničavoj tami pokazalo da zapravo i nisu jedno drugom muž i žena. Za devet meseci, smejale su se sočno žene, rodiće se više slavljeničkih beba nego što uobičajeno biva. Kad je svanulo posle te noći slavlja i ponovnih sastajanja, nad šatorima je zavladalo nekakvo čudno kolebanje. Pokoji ranoranilac izvukao bi se ispod pokrivača i protumarao između poslednjih vatri koje su dimeći se dogorevale, pa bi umorno stao i zagledao se u bezbrojne šatore koje čovek sad ni za sat hoda nije mogao preći s kraja na kraj. Najednom je sve izgledalo nekako besmisleno i nestvarno. Snoviđenje jednog luđaka... Vratili su se i okupili u isto ono doba godine u koje su lane pošli. Bližio se kraj leta. I sad su se desetine hiljada njih pitale šta dalje. Sve je to lepo, sve te priče o carstvu i osvajanjima, ali... Ništa nisu imali sem tog jednog čoveka. Izuzetnog čoveka, moralo se priznati, izuzetnog vođu, ali pored njega nije bilo ničeg osim beskraja travnate ravnice, zabrana s konjima i leta što im je tako brzo promaklo dok su jahali na zapad da su jedva imali vremena i da se valjano ogreju. Svu prirodu obuzima zamor i tromost, cveće već žedni i obara prerasle glave,
sve doseže krajnju tačku i suprotnost prolećnim obećanjima mladosti. Nemoguće je da snoviđenje jednog čoveka, koliko god bilo snažno i živopisno, može da ulije nadahnuće i snagu celom jednom narodu sačinjenom od srodnih plemena. Ne u ovo sanjivo i prašnjavo doba kad se godina privodi kraju, kad i ljudi i životinje pomišljaju na zaklonjena pasišta za zimu i skloništa pred snežnim mećavama, i duge, duge noći pod tamnim krznom. Zar su toliki put uludo prešli, nizašta? Okupljanje jeste izgledalo silno. Ruginih Crnih Huna bilo je oko četiri hiljade, od čega možda hiljadu ratnika. Sad ih je bilo toliko da ih niko nije mogao prebrojati, samih ratnika na desetine hiljada. Silna vojska, koja će uskoro ogladneti. Kao otkosi posle neke neverovatne žetve, šatori Atilinih mnogih plemena pružali su se dokle oko dopire. Stotinu hiljada ljudi? Dve stotine? Ko bi umeo da kaže? Počeli su da se plaše sopstvenog mnoštva. U toj zlogukoj zori posle slavlja svet je izgledao sasvim drugačije, i mnogim poglavicama i velmožama, četovođama i vođama razbojničkih družbi sad se vladavina nad svetom učinila vrlo, vrlo daleka. Atila je izašao iz dvora, prekrstio ruke na grudima i objavio da će se držati veliko većanje i on će im se obratiti. Pitali su ga kada, a on s osmehom reče: „Sada.“ Zapovedio je svim poglavicama, Bajan-Kazgaru i Kuridahu, Haratonu i Poderanom Nebu, svojim odabranima i zapovednicima vojske raznih plemena da se okupe pred njim. Ostali narod tiskao se da priđe što bliže. Bilo je nešto malo prikrivenog gunđanja zbog neuviđavnosti njihovog domaćina. „Mnogo kumisa, mnogo i sna“, glasila je hunska poslovica, ali ovaj tlačitelj im nije ostavio ni dva-tri sata pod pokrivačima. Sam Atila, koga su sinoć svojim očima gledali kako iskapljuje zdelu za zdelom kumisa a da se nijednom nije zateturao niti zapleo jezikom, sad je već jahao oko šatora kao da se oseća još bolje posle tako malo sna, pokazivao bele vučje zube u širokom osmehu, rano sunce poigravalo mu je na zlatnim
naušnicama dok ih jednog po jednog dozivao po imenu, koja je sva savršeno popamtio. „Ne osvajaju se carstva dugim spavanjem!“, vikao je gromoglasno saginjući se iz sedla na ulazu u šator. „Diži stare kosti, Bajan-Kazgare! Nikad nećeš postati lep i bogat ležeći pod šatorom i puštajući vetrove! U krug za savetovanja! Imamo da smislimo jedan rat koji idemo da dobijemo!“ Pa je onda odjahao u oblaku prašine da muči Poderano Nebo, koji je pijan spavao između svoje dve omiljene žene. Siroti Bajan-Kazgar uopšte se tog jutra nije osećao kao lepi vuk. Ispuzao je iz šatora, klimavo se osovio na noge i tupavo trepćući gledao svet oko sebe. Gledao je ka obodu vidika, gde je stepa već izgledala, neobično za to godišnje doba, kao uglačano srebro, što je najavljivalo skore studeni. Nebo nad njim bilo je bremenito i sivo kao škriljac, što je pogoršavalo mamurluk. Dogorele vatre jalovo su se dimile među šatorima, u oborima je rosa popala po leđima konjima što su stajali oborene glave. Preko volje prenuti iz sna žestokom i nepotrošivom životnom i ratničkom snagom svog vođe ljudi su ustajali s gadnim ukusom na jeziku i suva grla, s kiselinom u stomaku i damaranjem u glavi, izmoždeni kao stogodišnjaci. Nisu spavali ni po tri sata i živci su se lako kidali. Svejedno su poslušno isteturali iz šatora, znajući da odluke ovog gospodara ne trpe nikakve prigovore. Mnoge su se žene pak okrenule na drugi bok i s uzdahom olakšanja nastavile da spavaju.
17 ATILA SE OBRAĆA SAVETU, KOJI GA SLUŠA
Seo je na svoj drveni presto snažnim šakama stežući izrezbarene konjske glave na doručjima, a oči su mu plamtele. U središtu kruga za većanja stajao je jedan kovčeg od tamnog drveta. Poglavice i četovođe posedali su naokolo, a oko njih se okupljalo sve više znatiželjnika. Gospodaru uz desnicu sedeo je njegov brat Bleda. Bleda mu se od njegovog povratka nije mnogo obraćao, osim uljudnih, po utvrđenim običajima sročenih izraza radosti što se srećno vratio. Atila je vrlo dobro znao zbog čega je to tako. Njegov brat se pokazivao rad da mu prepusti vladavinu jer je znao da će je uskoro opet prisvojiti, uz pomoć vizantijskog oružja. Sinoć, kad se Bleda pijan i sav ispovraćan stropoštao na ulaznom krilu svog šatora, iz koga su njegove nenadzirane žene tajanstveno nekud nestale, Orest je tiho prekoračio njegovo skljokano debelo obličje i hitro pretražio njegovo stanište. Već posle nekoliko trenutaka pronašao je ono što je tražio: kutiju od maslinovog drveta, izrađenu veštinom nekog grčkog zanatlije, kako je zadovoljno primetio Orest, u kojoj su se nalazila četiri svitka, pisma s dvora cara Teodosija, pisana uobičajenim vizantijskim kićenim i laskavim stilom. Prvo je počinjalo: „Našem voljenom bratu Bledi sinu Mundžuka sina Uldina Velikog, Našem najomiljenijem savezniku, braniku protiv hordi sa istoka, najcenjenijem među Našim saborcima, gospodaru sve Skitije pod Teodosijem, podvladarem Gospoda Svemogućeg, vrlo milom Nam bratu u Hristu, pozdrav.“
Bleda je dakle sad zvanično Hristov vernik, je li? Orest se iskezi od uva do uva pa vrati svitak u kutiju. Čudima nikad kraja. Izlazeći iz šatora lakostopi Grk pomisli kako bi lako bilo sagnuti se i rasporiti Bledi grkljan. Okrivljena bi bila neka od njegovih žena, koja se vesela vratila posle noći provedene s ljubavnikom i zatekla ovu svinju kako joj je preprečila ulaz u šator i u život. Malčice bi je išibali pa bi je pomilovali. Ipak ne. Bledi je namenjena sudbina u skladu s tradicijom: nesreća u lovu, nepažljivo odapeta strela. Sad na veću, Atila pogledom okrznu brata i dobroćudno se osmehnu. Tikvan. Ko je začeo ovog crva? Kakva ga je natrula utroba donela na svet, slaboumnika iz nakota nekakve slaboumne krmače? Bleda mu je tupavo uzvraćao osmeh. Kada će on sedeti na tom prestolu? Kad se mule budu ždrebile, kad ždrebad budu letela, kad strela bude pustila krv mesecu. Atila se okrenu od Blede pa poče da izlaže svoje zamisli hunskim poglavicama. Nema sumnje, reče, da sad kako trava biva popasena budući da imaju toliko konja, goveda i ovaca, oni svakako razmišljaju o tome da podignu šatore i pođu ka jugu, zimskim pašnjacima uz Kaspijsko more. Prosedi krivonogi Kuridah, poglavica Heptalita, klimao je glavom gladeći dugu usku bradu. „Kaspijski pašnjaci zimi su lepi i zeleni. Ovde je stepa sva popasena. Radosni smo da ti služimo, ali moramo uskoro ili da se vratimo na istok ili da tražimo pašnjake na jugu.“ „Huni nisu narod koji može da živi sabijen u mnoštvu, kao u mravinjaku“, podrža ga Haraton. Atila je lagano klimao glavom. „Mnogo nas bolji pašnjaci čekaju dalje ka zapadu.“ Poglavice su ga podozrivo merkale. „Uz rimske obale Dunava, u zemljama koje oni u svojoj nadmenosti nazivaju prekopanonskim, uz reku Tisu. U Hungvaru.“
„Naš narod je tamo napasao konje kad sam ja bio mlad“, dobaci Čanat s druge strane kruga. „Davno, kad smo u Uldinovim danima bili rimski saveznici. Kad smo se borili protiv naših starih neprijatelja, Radagastovih germanskih plemena, i sasekli ih na parčiće u italijanskim poljima.“ „To je zbilja bilo davno“, reče Atila. „Posle su oni oterali vaš narod nazad na istok“, dodade Kuridah. „Oterali? Ne teraju Rimljani moj narod kao stoku nikuda“, odseče Atila. Tek sad se okrenuo da pogleda u Kuridaha, a pogled mu je bio nemilosrdan. Kuridah obori oči. U glasu ovog vođe, ovog gospodara, čuo se strahoviti gnev pod stegom gvozdene volje. „Pod Rugom su se, kao što znate“, reče Atila, „Huni povukli na istok u zamenu za zlato, unižavajući sebe ropskim posluhom prema Rimljanima. Kad je Rim hteo da se otarasi jednog buntovnog dečaka koji mu je stvarao nevolje, taj odvratni Ruga je poslušao, za još zlata.“ Ošinuo je naokolo mrkim pogledom. „Ni odluke Rima ni kovčezi zlata neće nas sprečiti da odemo na pašnjake koje smo odabrali. Čija je svojina zemlja? Mi Huni smo narod stepa, odlazimo i dolazimo kako nam je volja.“ „A ako Rimljani ne misle tako?“ „Onda da im se poklonimo, zar ne?“ „Možda“, reče Kuridah uzvrpoljivši se malo, „možda je viša sila uspostavila to Rimsko carstvo. Zar ne kazuju njihova predanja da na njima leži blagoslov bogova?“ „Tako veliko carstvo, koje je toliko trajalo i videlo tolika pokolenja ljudi kako se rađaju i prolaze, sigurno mora biti u milosti bogova“, složio se Haraton. „Je li ispravno jahati protiv njega? Zar njihovi bogovi nisu moćni? Možda bi bilo pogrešno jahati protiv Rima. Možda su njegove granice večne?“ Niko se nije usuđivao da pogleda u Atilu. Ni Čanat, ni Orest, niko. Njegov glas je mogao živu čoveku da zguli kožu. „Hajde onda da se poklonimo pred Rimom! Hajde da se zadovoljimo kaspijskim pašnjacima
koji su nam dozvoljeni. U proleće ćemo možda kao kakvi miševi uspeti da izvedemo poharu ili dve na severnim međama sasanidske Persije, koliko da se podsetimo da smo nekad bili ratnici. Sasanidski carevi na prestolima sa zlatnim stoličicama pod nogama brčkaju svoja božanska stopala u srebrnim činijama s ružinom vodicom rashlađenom snegom koji im nebrojeni robovi donose sa Zagroskog gorja. Zar nisu užasni ti sasanidski vladari, stvarno imamo razloga da ih se bojimo! A posle tih mišjih prepada treba opet da se raziđemo. Nije mudro da se ovi nomadi okupljaju. Huni su lutalice, za njih su samotni šatori u širokim prostranstvima, ne visoke težnje za silnim osvajanjima! Kad se Huni okupe to je kao kad se gavrani sjate zimi uz more. Sluti na oluju. Zar nije tako?“ Nisu znali šta da mu odgovore. Jedan ili dvojica oprezno klimnuše glavom, kao vladari što se slažu s drugim vladarem. Ostali su mrmljali među sobom, iznoseći obazrive napomene, uljudno slušajući starije, klimajući, i mnogi već prihvatajući da se ništa ne može uraditi sem da svi pođu svako svojim putem, radujući se u srcu što je čudom pronađen mač Savašev i što su se sva plemena i bratstva Huna ovako iznova ujedinila. Najednom Atila skoči na noge, s mačem Savaševim u moćnoj šaci. Zario ga je kao bodež u prašinu pred sobom. „Evo šta ja mislim o toj vašoj mudrosti!“, zaurla on. Nemalo njih trže se u strahu. Narod se iza veća ustalasa. Nebo nad njima jače se namrači. „Velim vam, sluti na oluju! Oluju kakvu svet još nije video. Oluju od istoka.“ Raskrilio je ruke. „Mi Huni, braća i saborci, mi smo ta oluja. Kažete da nas je previše, a ja kažem ne. Dovoljno nas je. Kažete da jašemo na jug, a ja kažem ne. Jašemo na zapad, da se vratimo u Hungvar gde smo u ponosnim danima Uldinovim napasali svoje konje, ali ovog puta ne kao saveznici Rima. Ovog puta kao njegovi neprijatelji.“ Pa se okrenu Čanatu: „Ti si jednom bio u carstvu. Išao si tamo, na carski dvor u Raveni.“
Čanat se u mislima vrati dugom jahanju do Ravene. Lice mu se iskrivi. „Sećam se Ravene. Smrdela je, kao jarak uz šatore kad čitav mesec ne padne kiša.“ „I kažeš li ti meni sada da taj truli smrdljivi leš carstva i dalje ima prava na Hungvar? Kažeš li mi ti stari Kuridaše, koga držim za mudra čoveka, da Rim ima prava nad svom zemljom? Ko mu je dao to pravo? Ko mu je dodelio vladavinu?“ Jarost mu je narastala i oni najbliže uz njega osećali su je kao smrknuto nebo boje masnice što se sprema da se otvori nad njima. „Ko je postavio granice tog dičnog carstva koga se tako kukavički bojite? Zar onaj koji je postavio temelje zemlje? Je li on postavio te granice, kao što tvrde Rimljani, nadmeni i bezbožni? Nije!“ Tresnuo je velikom pesnicom po kovčegu s takvom silinom da su pomislili da će se poklopac kovčega raspasti u iverje. Glas mu je grmeo i činilo se da šatori oko njih počinju da lepeću na vetru njegove strastvenosti. Uši su ih pekle od tog glasa grmljavine i tmine. Slušali su zabezeknuti, pritešnjeni na svojim mestima. Sav narod je bio kao opčinjen. Atila prođe kroz veće zarivajući zažarene oči pravo u njihove kolebljive duše, moćan i jarostan kao lav pušten iz kaveza. Kao da je neko prineo baklju velikoj lomači usred kruga i njen plamen sad preti da ih sve spali. „Ko je to odlučio da Huni ne lutaju svetom kako im je volja? Ko im je zabranio? Ko je postavio granicu preko koje ne smeju napasati svoje konje? Ko je postavio ograde? On koji je stvorio zemlju? Nije!“ I opet moćna pesnica pade na kovčeg. „Astur Sveotac, koji je stvorio zemlju, dao ju je nama i svim ljudima bez razlike pod pravom bogostvorenog sunca, i dao nam je dušu, život i dah, i slobodu da ceo dugi dan jašemo po ravnicama bez međa. Nije on postavio nikakve ograde. Nije stvorio nikakve tričave zakone. Nije on sagradio trošarine i nametnuo putarine i mostarine niti zapovedio da se plaćaju nameti dokonim besposličarima u besprekornim belim odorama što sede u svojim velelepnim dvorcima. On je sve ljude stvorio slobodne. Nije nama, svojoj deci, iskovao lance. Ne veseli se on beživotnim rimskim zakonima ni raspravljanjima njihovih senatora i tričavim proglasima u njihovim sudovima. Video sam ja te Rimljane, i hoću da to dobro upamtite. Jasnim, nezamagljenim očima
deteta video sam te prezira dostojne, ništavne čovečuljke u njihovim gradovima, omirisao sam smrad njihovih zagađenih ulica. Kako smete da brkate razmetljive objave u njihovim sudovima, njihove menice i njihove poreze i glavarine s voljom vekovečnih bogova! Kako smete! Video sam ja kovčege s njihovim zlatnim mitom, braćo moja!“ Jarosno je ritnuo kovčeg, na šta se pokovani poklopac otvori i oni videše da je kovčeg pun zlatnika mutnog sjaja. Pogled Atilinih usplamtelih očiju pade na Bledu. Bleda skrenu pogled. „Eto na šta se svodi sva njihova moć!“ S treskom je ponovo zatvorio poklopac. „Sve ja znam, sve! Kako su podmitili Rugu, kako su se urotili da ubiju Mundžuka, mog oca – to svi znate, kao što i ja znam istinu o tome. Teret krivice možeš neko vreme da nosiš, ali onda ga zbaci! Pitate se mrzim li ja možda svoj narod? Možda ga prezirem zbog kukavičluka i nepreduzimljivosti? Gde su bile slavne hunske bitke i pobede za ova tri protekla desetleća dok sam ja trpeo gorčinu izgnaništva i patio se u pustoši i divljini? Ne, ne prezirem svoj narod i nije mi mrzak. Volim svoj narod kao što vladar i mora da ga voli ako hoće da ga vodi s ubeđenjem. I zaodenuću ga slavom. To je veliki narod. Neukroćeni stepski narod konjanika, i obrušiće se na Rim kao čopor vukova na ovce u toru.“ Glas mu je svejednako jačao, grmeo i valjao se, i odzvanjao u glavi svima koji su ga slušali. Najednom je iskoračio, dograbio moćnom šakom Kuridaha za grlo i protresao ga. Ostali su, zaprepašteni, ostali nemoćno nepomični. Sve i da je tog časa rastrgao starom poglavici vrat i otkinuo mu glavu s ramena, kao što im se pričinilo da bi u svojoj pomami i mogao da uradi, ipak niko ne bi bio u stanju da se pomeri. I pre je on već mnoge ubio golim rukama. Sad je tresao Kuridaha kao staru krpu ili krzno, da bi ga potom pustio da padne na svoje mesto, okrenuo se od njega i otišao, a sve vreme je njegovo divlje govorništvo izlivalo zloslutne reči koje su ih sve nosile svojom bujicom. Nije ih ubeđivao nikakvom sofistikom, nego ih je silom potčinjavao, gotovo božanski gnevan zbog njihove gluposti, zbog toga što su sitne duše skučenog uma. Svejedno da li su se pameću slagali s njim, srca su se u njima nadimala i buktala. Uradiće kako im naloži. Nisu
mogli drugačije već da ga slede, da slede tu olujnu prirodnu silu, bespomoćni kao pleva u vihoru. Oslobođen njegovog stiska Kuridah se i dalje gušio i grcao. „Nemoj ti meni da mrmljaš, stari Kuridaše, poglavice nekad gordih Heptalita, da je Astur Sveotac proglasio i odobrio carstvo Rima ili odlučio da ono određuje sudbinu sveta još pre nego što je svet i nastao. Nije nas Astur obavezao da poštujemo kukavne ljudske zakone Rima ni da gomilanjem njegovog zlata nadomeštamo našu vlastitu slavu. Nego ko onda? Od čije to moći toliko strahujete, čija nas moć sprečava da napasamo svoje konje u evropskoj ravnici gde smo ih napasali mnogo zima u vreme mog dede, poglavice Uldina? Pričaću vam o toj sili. Živeo sam pod tom senkom dok sam bio bespomoćno dete, a posle sam je, otkako sam se vratio, godinama preko svojih uhoda uhodio i izviđao. Ta sila od koje strahujete nije ništa drugo nego skvičavo carsko štene po imenu Valentinijan, balavi maloumni izdanak pijanstva i rodoskvrnuća, i uz njega njegova mati po imenu Gala Placidija, jedno hladno zelenooko čudovište koje ima ledenice umesto sisa. Tog maloumnog izroda, njenog sina, zaklaću kao bolesnu ovcu na njene oči. Ta vladarska porodica je moja zla kob, gonili su me kao zver kroz čitavu Italiju, ubili su mi oca; moja kletva leži na njima. Zatreću i njih i njihovo seme, njihov život i loza osuđeni su na propast. Vi hunski predvodnici koji ga se bojite – kako smete da ga se bojite? I njega i njegovih oklopljenih pešaka koji se kreću po bojištu brzinom puža, a zapoveda im se kao običnoj teglećoj marvi koja ispunjava što mora. Ko su ti Rimljani da nama nalažu gde smemo da napasamo svoje konje i podižemo svoje šatore? Govorite kao da je Rim Astur. Bogohulite!“ Atilina moćna pesnica opet tresnu, a njegov glas je pržio vazduh i uši su ih pekle od njega. „Sedite i gonetate kao babe ko li je doneo zakone i naredbe Rima, ko ga je postavio da zaodeven u carski purpur gospodari svetom. Predlažete da se na Hungvar smestite krotko, uz dopuštenje Rima, ako se i tako usudite, da vam Rim kroji sudbinu, da vam uzima namet na glavu i imanje,
kao što uzima svakom podaničkom narodu pijući mu krv kao pijavica, plaćajući tim novcem svoje legije da vas gore tlače! Zar vi to ne vidite? Zar ne vidite to veliko zlo? Povili biste šiju da prihvatite taj jaram? Porez na svaki korak vaših konja, na svaku ovcu u vašem stadu, na sam vazduh koji dišete. I to da je volja i odluka bogova? Bogohulnici! Astur i višnji bogovi stvorili su zemlju i izdigli planinske vence, omeđili zemlje pod suncem i izlili burna mora iz svojih glinenih krčaga. Zar niste čuli? Zar niste čuli pojce i šamane da to pripovedaju noću kraj vatre, ili ste bili previše pijani od kumisa pa vam nije ulazilo u uši? Zar niste razumeli volju onoga ko je stvorio čeljust leopardu? Koji je iskovao gvozdene potkove bojnom konju, koji je zgužvao Pet kraljeva u šaci, koji nas je i doveo na ovaj svet stvoren od ugruška njegove sopstvene krvi? Koji razapinje nebesko platno nad našom glavom, koji bljuje munje, od čijeg urlika grom nastaje, čije su suze kiša i koji pokriva ravnice neprozirnom maglom. Koji postavlja zvezde da sijaju na nebu, koji je od srebra izrezao mesec, a od zlata sunce, koji je pesnicom smrvio život u mrtvoj pustoši Kizilkuma – vi dobro znate, moje četovođe, taj crveni pesak i pusta mesta, sve sam vam ih pokazao! Koji je isklesao vence Tjen Šana, koji je dahnuo vatru na Takla Makan i sagoreo život u toj pustinji, koji je kandžama urezao na zemlji gudure i klance, koji se smeje gledajući jarosne lavove u ogromnim prostranstvima, koji se raduje ludom trku sajgi, grmljavini bezbrojnih hiljada njihovih papaka. Koji je izdubio neizrecive dubine Bajkala i stvorio stvorove što tamo obitavaju, ogromne, neme i staklasta oka, koje nijedan čovek nikad neće ni videti ni usniti ni u najgorim snovima. Sve, sve je to na radost Boga, većeg nego što se vi usuđujete da pojmite u svojim ništavnim zamišljanjima. Mislite da je on ustoličio cara Rima, pa da zato treba da budemo poslušni tom bubuljičavom, skvičavom štenetu! Mi smo sinovi Astura Sveoca! Bogohulno je drhtati pred ijednim smrtnikom kad uz sebe imamo boga naših otaca. Treba smeti, smeti... Ne raduje se on onima koji sputavaju i nameću okove i kazne, već onima koji smeju...
Čuli ste mu glas u dobovanju šamanovog bubnja, videli ste ga kako pređe rukom preko stepe i tim jednim pokretom je sledi, a drugim led otopi i vrati je u život, šarajući je prolećnim bojama. Iz njegovih ruku došli su sunce i zvezde, sazvežđa na svom putu, mračna noć i svetli dan. Može li rimski car, pa makar i bio ogrnut veličanstvom i okićen zlatom i rubinima, poslati carskom odlukom munju preko neba? Može li prebrojati zrna peska na morskoj obali? Zar na njegovu zapovest orao uzleće i soko širi krila na jug? Može li svezati miline Vlašićima? Ili svezu Štapima razrešiti? On je samo čovek od krvi i mesa, a vi smete da sedite ovde preda mnom i kažete mi da ga se bojite kao boga. Zar se toliko bojite jednog čoveka da vas nije strah Astura? Sudite putevima Asturovim, poništavate njegove sudove? Bogohulnici! Gnuša se Astur mnoštva gradskog, planinski venci njegovo su pasište. Mnoštvo u gradovima za njega ne zna jer je odabralo da živi u majušnom lažnom svetu stvorenom čovekovom rukom. Ko je dao bojnom atu snagu i okitio vrat njegov rzanjem? Izdaleka on namiriše bitku, gromot četovođa, viku među svetlim bojnim redovima. Gde ste vi bili kad je on orlu stvorio gvozdene kandže, kukast žuti kljun, ćilibarske perle očiju, udahnuo mu život i poslao ga u visine da bude strah i trepet svim pticama nebeskim? Kad je stvorio snažna kopita divljem magaretu, bele zube vuku, kandže medvedu, kljove vepru, pleća bizonu? Tvrdite li da vam je snaga ravna njihovoj? Kakva vas ludost onda obuzima pa da tvrdite da ste ravni onome ko ih je iskovao u talionicama nebeskim pre nego što ste vi stvoreni? Šta ste vi onda? Manje nego plač novorođenčeta. Stvorio je tigra, gospodara puteva božjih, s kostima od adamanta i žilama od čelika. Čime vi možete s njim da se poredite? Hoće li se on vama pokoriti? Hoće li vam govoriti meke reči? Hoće li biti nežna igračka za devičanske vaše kćeri?“ Atila se nasmeja, a njegov strašni smeh zaori se nad glavama mnoštva njegovih slušalaca. „Sve što postoji pod nebom njegovo je, a on je to dao
svim ljudima, jednako i bez razlike. Međe i zakoni, mere i razlike, putarine i trošarine, globe i nameti, zakonske tužbe i sudska rešenja, svečane objave vladara i njihovih doglavnika i evnuha, sva ta ništavna oprava privida ljudske vladavine na zemlji – kakve sve to veze ima s božjim putevima uzvišenim i večnim? Budale! Sve to ljudsko uređenje i poredak što se čine tako veličanstveni i plemeniti i ulivaju trepet svakom sem istinskih buntovnika i dece božje ne podstiču Sveoca ni na šta sem na prezriv smeh. Zar vi to ne znate? Razmetljivo sročene reči kojima vladari saopštavaju narodu da ih je sam bog ustoličio – zar ne znate da je to bestidna božja šala? A ovaj mač? Dolazi li on od boga? Dolazi li?“ Iščupao ga je iz zemlje gde ga je bio zario i s raspojasanim prezirom bacio ga na kovčeg. Onda je zlokobnim pogledom ošinuo oko sebe, opasan kao razjaren bik u borilištu, izazivajući ih da nađu jasnu čeličnu žilu istine u njegovim podrugljivim i protivrečnim iskazima i smisao u gnevu koji je sasuo na njih. Malo ko je tog časa verovao i u šta o tom čudnom, ukrašenom maču. Bio je to, na kraju krajeva, samo mač. Ali utoliko su više verovali u Atilu. Nekima se čak učinilo da taj gromovni glas što se ori krugom za većanja, pa i među svim šatorima, koji su se pružali toliko daleko a ipak na prostoru nedovoljnom za njegovu praiskonsku pomamu, da taj glas što im postavlja sva ta pitanja pripada Asturu samom i uplašili su se neizrecivo. Šaputanja da je Atila šaman koliko i vladar, volšebnik i duh koga je veštica rodila koliko i smrtnik od krvi i mesa, ispunjavala su ih istovremeno stravom i sve većim ushićenjem. Nije to bila samo moć njegovih reči, glasa i ognjenog prisustva, nego nekakva slutnja da je on deo nečega čega se oni plaše i što ne razumeju, čemu mogu samo da se klanjaju. Bude li on bio na čelu njihovih konjanika, ništa im neće moći odoleti... Atila tad spusti glas i reče gotovo s prizvukom tuge: „Uzeli su vam zemlju, moj narode, a s njom, kako izgleda, i srce, ali ja ću vam ponovo osvojiti zemlju, i s njom vaša divlja srca. Zemlja i sve na njoj dar je bogova od vremena pre doba Rimljana, i nije ničiji posed. Večni i širokogrudi su bogovi, nisu oni naložili ljudima da
se tiskaju iza zidina u smrdljivim gradovima i prave granice, zakone i ograde. Bogovi su dali ljudima zemlju da im bude dom. Široku, zelenu, neizmernu, neiscrpnu zemlju! I ogromno nebo nad nama, pogledajte, neizmerno i večno! Sve je to Astur izvajao iz ugruška svoje krvi, Velika majka rodila je živa bića iz svoje utrobe, ona koja je ćilibarski leptir na brezi, kaplja rose na jutarnjem suncu! Znate vi to u svom srcu, pa zašto onda umaram grlo govoreći vam to? To su vrela moći na ovome svetu, to je život, a kraljevi i njihove vlade nisu život, oni su nešto drugo. Jahaćemo na zapad i srušićemo rimske zidine i odbrane, moji prijatelji. To je naša sudbina. To je odluka Asturova. Obećao sam vam zlato, slavu, carevanje, i sve ćete to imati u izobilju. Sve u velikoj količini, lepo prignječeno i prejahano.“ Nasmejao se surovo, kao na neku šalu koju samo on razume. „Dojahali ste sa mnom čak ovamo i bićete za to nagrađeni. Neka običaji hunskih konjanika postanu običaji čitavog sveta. A sve te zakonodavce, poreznike i senatore, dvorane što spletkare vodeći carstvo i evnuhe koji kuju zavere radi ubistava na namirisanim rimskim dvorovima, neka im naša deca svima prerežu grla! Nek njihove naduvene bele lešine vise s kruništa njihovih zapaljenih gradova i nek ih preziru čak i vrane!“
TREĆI DEO Hungvar
1 JAHANJE NA ZAPAD
Dao im je tri dana. Međutim čak i za ta tri dana, dok su se u žurbi spremali, izgonio je ratnike u ravnicu da bez prestanka vežbaju. I ratnici i njihove porodice, žene i deca, morali su biti premoreni posle dugog putovanja preko Skitije i kratkog počinka na euksinskim pasištima, ali on ih je svejedno nagonio stalno napred. Nagonio s takvim zagriženim žarom, kao nekakav zarazni požar, da su čak i protiv svoje volje osećali kako u njima navire beskrajna snaga. U ravnici je zapovedao svojim ratnicima da u ogromnom poretku, bojnoj liniji dužoj od milje, zaokreću u punom trku, odapinjući strelu za strelom u udaljene mete, a isto tako i da igraju drevne hunske igre s novom takmičarskom žestinom: da luđački jure prema strmoj rečnoj obali i da onaj ko se poslednji zaustavi bude pobednik. Neki su prekasno pritezali uzde konjima i padali s njima dvadeset ili trideset stopa dole u reku. Bilo je polomljenih ruku i nogu, a dva-tri konja su morali da ubiju, na veliki jad njihovih vlasnika. „Žene mogu da dolaze i odlaze“, kazao je jedan žalosno odmahujući glavom, „ali konji...“ Onda je tu bilo i pogibeljno hodanje po konopcu iznad noževa pobodenih u zemlju sečivima naviše. I naravno, pülü, žestoka igra koja se igrala kopljima i naduvanom svinjskom bešikom. Nikad dotad nisu jednu igru igrale hiljade ljudi na obe protivničke strane. Mnogi nisu uspeli ni da vide predmet svojih silnih igračkih napora. Bilo je i blažih, sporijih igara veštine s kandžijom, mrežom i lasom, a sredinom dana, kad se sve ulenji, dečačići su istrčavali iz šatora zajapureni i puni žara, a očevi su polazili s njima, vodeći svoje pet-šest godina stare
naslednike, naoružane dečjim lukovima, u lov na sitne ptice i glodare u trskama na rečnoj obali. Gledajući ih, Atila dobaci nekom pored sebe kako je Bleda tako išao u lov sve do pre godinu ili dve. Pred suton su igrali još ratnih igara, a drugog dana pred polazak desila se za vreme jedne od takvih igara tragedija – Bleda je pri slaboj večernjoj svetlosti ustreljen u leđa. Strela je doletela svirepo pravo, probila leđa ispod leve plećke i zarila se u srce. Niko nje mogao sa sigurnošću da kaže iz čijeg je luka odapeta ta strela. Bledine žene izvele su lepu predstavu oplakivanja i Bleda je sahranjen uz sve obrede, premda ponešto ubrzane. Kasnije te iste večeri kad je Bleda nastradao, Orest ču Ptičicu gde peva na rubu šatorâ mašući malom bakljom tamo-amo iznad glave dok je plesao sporim koracima. Grk se pritajio i slušao tihe reči pesme. Ptičica je pevao o slavnoj braći iz prošlosti, i dvojici po imenu Kain i Avelj, i još dvojici po imenu Romul i Rem, i drugima koji su ubili jedan drugog... Orest mu priđe i meko ga upozori da ne peva preglasno, ali šaman u zanosu svog sporog blagog plesa jedva da ga je čuo, a još manje obratio pažnju na upozorenje, i promrmljao je kako će još mnoge takve pesme biti ispevane pre nego što ova priča bude okončana. Potom je pevao dalje do duboko u noć, dugo još pošto je baklja dogorela uz pramičak sivog dima. *** Noću su šamani u dimnim kolibama dovodili sebe do bezumlja dimom konoplje i onda igrali i udarali u bubnjeve palicama od kozjih bedrenjača. Žedna zemlja gutala je krv i otopljeni loj ovaca što su blejale dok su prinošene na žrtvu, s lomača i oltara dizao se u nebo plamen, iskre su letele, mračni vidik nad stepom se rasvetljavao i putnici su mogli da vide daleko kroz noć. Samotni putnici kroz stepu svakako bi uzdrhtali od tog prizora, a čuvši te zvuke okrenuli bi se i vratili kući drugim putem. Jer bili su to zvuci hunskog naroda koji samo što nije pojahao protiv celog sveta.
Slutilo je na početak jeseni kad su konačno pošli pri kraju tog gasnućeg dana. Sivilom isprugano nebo, uzmućeno vetrom, bilo se nisko spustilo. Bajan-Kazgaru je jedna njegova žena još glačala oklop kad Atila na konju prođe pored njega. „Koliko je daleko taj tvoj Rim?“, pitao je vojskovođa. „Koliko treba dana u sedlu?“ „Dana?“, reče podrugljivo Atila. „Nedelja. Mnogo nedelja napornog jahanja, daleko na zapad, vrlo daleko od voljenog zavičaja. Ratovanje će biti dugačko, a opasnosti neopisive.“ „Slab si trgovac“, progunđa Bajan-Kazgar. „Ali pošten“, reče Atila pa obode konja i odjaha. Tako je narod odvezao užad, oborio šatore, iščupao glavne podupirače, smotao nadimljena krila od crne puste i uvezao ih oputom, pa sve potovario na kola. Poterali su konje, goveda i ovce i duga neuređena povorka počela je da se valja ka zapadu. Tandrkava kola, trideset stopa široka od točka do točka, nosila su burad sa usoljenim mesom, šatorsko platno i po deset hiljada strela. Bile su to prave suvozemne lađe, čiji su se arnjevi nadimali kao jedra, ogromne osovine krckale i škripale, a veliki točkovi ječali i stenjali kao marva koju nagone na dirinčenje. Kad su svi šatori poobarani, Atila je naredio da se njegov dvor zapali, mada niko nije znao zbog čega. Još je goreo u daljini, kao nekakav čudni zalazak sunca, kad je narod zamakao preko vidokruga ka zapadu, u svojoj tihoj sutonskoj seobi. Tako je počelo to veliko putovanje ogromnog naroda koji je Atila skovao ujedinivši hunska plemena pod svojim samovlašćem. Prešli su olujne ravnice Skitije gazeći preko reka što su nadolazile pod uzvaljanim jesenjim oblacima. Posle mnogo nedelja puta došli su do Karvadskih planina, koje su Rimljani nazvali Karpati. U vreme prvih snegova prešli su strme i mračne visoke stenovite prelaze. Goniči stoke i kola gorko su se jadali da je prekasno u to doba godine ići na dugačak put kroz takve predele i da je trebalo da stanu i nađu kakve-takve zimske ispaše na istočnoj strani
planina, ali Atila i neki od njegovih ljudi koji su jahali na okupljanje plemena u mnogo daljim planinama od tih tu, koje je sad već prerastalo u predanja, samo su se smeškali – oni su prošli i kudikamo gore. Atila ih je gonio nemilosrdno, ne dajući im ni časka počinka. Jer njega je gonila snaga žestoke i neumirive osvetoljubivosti. Stoku koja bi posrnula i pala kraj puta ostavljali su ako ne bi šibama uspeli da je nateraju da ustane. Ogromna povorka ljudi, dece i životinja, škripavih volovskih taljiga i ratnika na konjima kretala se pod mekim snežnim pahuljama preko planinskih prelaza. Umotani i pokriveni preko glave putnici su prolazili u sablasnoj tišini, jer je debeli sneg prigušivao korak i kopita i stope i kotrljanje kolskih točkova. Iza njih su kao mrke gromade ostajali leševi goveda, na kojima su se još topile pahulje, dok se ne ohlade.
2 MALOUMNO DETE
Napokon su sišli u prostranu prekopanonsku ravnicu. Sva usamljena, šćućurena seoca na koja bi naišli pretvarali su u zgarišta, a seljane što su zapomagali terali pred sobom kroz sneg što je vejao, ali većina življa iz tih krajeva već je ionako pobegla na zapad dočuvši užasne glase o dolasku u krzno odevenih Skita koji su sišli sa zloslutnih Karpata gde se stane veštice i vukodlaci i koje po pola godine skrivaju sneg i magle. Huni su napredovali beguncima za petama, sravnjujući sela sa zemljom, pustošeći čitavu hungvarsku ravnicu, koju su sad opet zvali ovim imenom što su joj oni bili nadenuli – Hungvar, Domovina Huna. Spaljivali su bedne udžerice od trske i isterivali izbezumljene, prestravljene Sarmate i Ostrogote da usred noći, po ciči zimi, beže glavom bez obzira noseći dečicu u naručju. Niko im nije pružao nikakav otpor. Jedne ledene zore, posle celonoćnih pohara, nađoše u pepelu sela koje su sinoć spalili maloumno dete gde pokušava da se ogreje na ugarcima, potpuno golo i nesvesno svojih jada. Dete je moglo imati pet ili šest godina, glava mu je bila prevelika i izobličena, oči upaljene, a lice slinavo, ali nije izgledalo da je plakalo. Na gornjoj usni skorele su mu se sasušene bale, donji kapak jednog oka bio je od nečega nadut i zagnojen. I po licu i po telu imalo je rane koje je bilo grozno gledati. Dete se u pepelu treslo od hladnoće i izgledalo je kao da je tu sapeto kao žrtveno jagnje, ili možda da kao neki mali pokajnik, ili ubogar što se moli u zamenu za milostinju, čuči tu moleći se za oprost ovozemaljskih greha. Ako se blagost jednog naroda meri po postupanju prema bolesnima, bogaljima i luđacima, onda su žitelji ovog sela bili blagi. Nisu dakle po prekom postupku izbacivali izobličenu novorođenčad na đubrište, kao što su to radili Rimljani, nazivajući takvu decu koprios, dete-izmet, i stavljajući ih u neki stari vinski ćup pre nego što ih zakopaju među otpatke, ili
Spartanci, koji su bolesnu decu i štenad izbacivali u jarak kraj puta za Meseniju, nazvan Apotete, Smetlište, gde su ih ostavljali da umiru u neizrecivim mukama od gladi i žeđi, trepćući u jami među sićušnim kostima ranije odbačenih, zagledani besvesnim okicama, ne shvatajući šta ih je snašlo od časa rođenja pa do nedužne smrti, ne upoznavši u svom prekratkom obogaljenom životu ni jedan jedini osmeh, nežan dodir, pogled ispunjen ljubavlju. Kakvi su to bogovi stvorili svet u kome se događaju takve strahote? Huni su makar običavali da maloumnu i bogaljastu decu brzo i milostivo liše života. Jedan ratnik već je zatezao luk da otpremi ubogo stvorenje s ovog sveta kao što bi i bolesno jagnje, ali neko sunu između ostalih ratnika i pritrča maloumnom detetu. Na njihovo čudo, bila je to veštica Enhtuja, koja podiže dete sebi na konja. Ratnici su pričekali da vide hoće li veštica prineti svoje zmije pepeljastom detetovom mesu, ali ona to ne uradi. Ljudi su se zgledali, pomišljajući da u njenom skočanjenom srcu naposletku možda ipak i ima neka mrvica dobrote. Enhtuja se s detetom igrala, posvećivala mu pažnju i obasipala ga svojim ogromnim poznavanjem lekova i bilja. Rane su uskoro zacelile. Veštica je detetu obrijala glavu i modrim mastilom nacrtala na njoj dve upletene zmije. Dete nije moglo da ih vidi, ali je svejedno izgledalo ponosno na novostečeni ukras. Naravno da Enhtuja nije mogla da izleći urođene detetove nedostatke. Glava mu je bila prevelika, preteška za sitna pogružena ramena, i klatila se kad je dete bilo umorno, a trbuščić mu je stalno bio naduven. Nije govorilo, a jedna strana lica bila mu je sva nakazna, kao da se provalilo iznutra, ali se onom drugom polovinom smešilo Enhtuji kad se zabavljala i igrala s njime. Čak se i smejalo, mada čudno, kao da štuca. Jednog jutra Orest siđe na sanjive obale Tise. Rominjala je kišica, mada je izgledalo da će dan kasnije biti lep. Među trskama nešto nizvodnije vide Enhtuju i maloumno dete. Po svom običaju zastao je i posmatrao. Veštica je kupala dete u toplom plićaku, igrajući se s njim, kao što je bila uobičajila, a dete se smejalo. Volelo je da se igra. Veštica je zagazila do
listova, pa do kolena, i odgurnula dete još malo dalje. Dete je osećalo oko sebe sve dublju vodu, ali Enhtuja ga je s osmehom hrabrila, i dete se opet s poverenjem smejalo. Orest je hteo da se okrene i vrati među šatore. Nešto tu nije bilo kako valja. Dešavalo se nešto što mu se nije dopadalo, mada ga se nije ticalo. Ipak je ostao i posmatrao. Nije mogao da ode. Veštica je sad dugim mršavim rukama uhvatila dečje ručice i podigla dete iznad vode. Bila je mnogo jača nego što bi se reklo sudeći po ispijenom koščatom telu. Dete je radosno cičalo mlatarajući nožicama. Enhtuja je zagazila dublje, sve do bedara. Počela je da njiše dete nad vodom, u sve širim krugovima. Orest je oborio pogled, kao postiđen, pa ga opet podigao. Dete je cičalo i mlataralo. Onda je poletelo u poslednjem, velikom luku. Tada je pušteno, i palo je na leđa, s pljuskom, u maticu. Smeh mu je zastao u grlu, velika glava poskakivala je na talasićima. Orest nije mogao ni da se makne. Hitra struja ponela je dete koje je sad očajnički jaukalo podižući ručice, tonući i opet isplivavajući. Nije to bila igra puna smeha, davilo se, a u očima mu je bio bespomoćni užas. Orest je pomislio na besomučnu odbojnost njihovog šamana prema ovoj ženi, ovom stvoru, i misli mu ispuniše crne slutnje. Enhtuja je takođe gledala dete, smejući se dok ga je struja odvlačila. Stajala je visoka i uspravna, podižući lice ka suncu na istoku i prinoseći duge tamnopute ruke grudima i vratu. Nežno je milovala svoje grlo i usahlo žućkasto lice dok je gledala dete kako se utapa, a njene opake bledoplave oči bile su ogromne, žudne i ovlažene od uživanja. Dete je nestalo, utopilo se. Prineto na žrtvu rečnim bogovima. Veštica ga je spasla, obasula brigom i naklonošću, pretvorila ga u nešto vredno, a onda joj je dodijalo pa ga je ponudila rečnom bogu i veoma je uživala u prizoru njegovog umiranja. Gotovo je grcala od uživanja dok je dete kričalo, ravne grudi nadimale su joj se od uzdaha, usne su joj se razdvojile, oči upola sklopile. I dete je grcalo, ali zato što su mu se pluća punila vodom, mlataralo je ručicama i ništa nije shvatalo. Velika glava je potonula, mehurići izbili kroz stisnute usne, malo
nakazno telo tonulo je, tonulo kroz bistru, suncem obasjanu vodu, silazilo sve niže, struja ga je vukla šljunkovitim dnom, kroz rečnu travu sve užu ka dnu, ljigavu i smaragdnozelenu, dok ga nije spustila besvesno, beživotno. Onda se voda najednom uskovitlala i maloumno dete je brboćući, nekim čudom, isplivalo blizu obale, tapkajući i uskobeljavajući se kroz blato kao kakav praiskonski vodozemac. Na trenutak kao ukopana od zapanjenosti, Enhtuja odmahnu glavom. Rečni bog je odbacio bezvrednu žrtvu. Veštica priđe detetu i uspravi ga na noge. Dete je plakalo i slinilo, a veštica se smejala brišući mu bridom dlana vodu s golog tela i skutom haljine slinav nos, majčinski nežno. Potom ga je uzela za nakaznu ručicu i povela nazad ka šatorima. Orest je gledao nemilosrdnu, ravnodušnu reku koja se poigrala detetom pa ga odbacila. Danas je odlučila da ne oduzme život. Enhtuja se nije protivila onome što nalaže zemlja ili reka. Orest je međutim osetio kako se nešto izdiže s površine reke, hladno kao večernja magla po tom lepom toplom danu. Među visokim trskama i rogozom Orest, nedokučivi i hladnokrvni Grk, zadrhtao je kao da mu je upravo povereno nekakvo priviđenje za koje bi više voleo da ne zna. Nešto docnije onaj ko je gledao mogao je da vidi Oresta kako odlučnim korakom ulazi Atili pod šator. Nekoliko minuta potom gospodarev glas podiže se u gnevu, a Orest se pojavi ispod šatora i udalji oštrim koracima, usana pobelelih od besa. Kasnije su kraj konja Orest i Ptičica nasamo popričali, pa ućutali, glava oborenih kao u dubokoj tuzi. Atila je odlučio da se za njega i njegovu vladarsku porodicu napravi novi otmeni drveni dvor i njegov narod je danima naporno radio da ispuni njegovu volju. Ptičica je međutim postajao sve drskiji. Jedne večeri uz vatru, uz prisustvo samog Atile, zapevao je jednu pripovest o Tarkanu, junaku pretku svih lutalačkih Huna. Tarkan je, pevao je šaman, bio čovek i mudar i glup, kao mnogi vladari i gospodari. Isprva je živeo samo u šatoru, ali onda
je postao tako silan i njegova se slava toliko pronela da mu je Astur, njegov otac, načinio od drveta kuću da u njoj živi, s nadvracima od čistog zlata, zidovima obloženim slonovačom i ukrašenim jaspisom i kalcedonom i svakovrsnim drugim retkim kamenjem. Veličanstvenu kuću, pravi dvorac kakvima se diče narodi sa stalnim nastambama. Ali je Tarkan, navikao da živi pod šatorom, zapalio vatru unutra nasred kuće i zaspao kraj nje pošto je popio suviše kumisa, i probudio se usred ognjenog pakla. Istrčao je napolje plačući i jaučući, a napolju su ga dočekali kiša i blato, i on se gorko žalio Asturu da mu je dao smrtonosnu klopku da u njoj živi, a Astur mu s nebesa reče: „Junače budalasti, dao sam ti najlepšu kuću koju je bog ikada dao čoveku, ali ni ti niti iko od lutalačkih Huna odsad pa zanavek nećete imati kuću, već ćete uvek živeti u šatorima i čuvati stada i bićete nomadi na zemlji, kojima su mrski gradovi i zemljodelci, ali ćete i vi isto tako biti mrski njima.“ U tom trenutku u pesmu upade jedan drugi glas, Atilin. „I oni će biti vaši neprijatelji, a vi njihovi, i biće večni rat među nomadima i sedeocima po celom svetu i za sva vremena sve do rata za smak sveta.“ Kao da je time pobedio u jednom krugu nadmetanja među bardovima, Atila se vinu na noge, otrese prašinu s odeće pa se neuznemiren vrati u svoj gordi novi drveni dvor, a poglavice i izabrani ostadoše oko vatre smejući se. Ptičica se nije smejao. „I uzeće sebi zmije“, reče on, pa dodade tako tiho da ga je samo Orest čuo: „I prinosiće na žrtvu krv nevinih.“
3 KAZNENI POHOD
Tek u proleće su vesti u punoj svojoj snazi dospele na dvor u Rimu i u Konstantinopolju. Daleka nemirna varvarska plemena premeštaju se, javljali su ti glasi, iza granica na Dunavu i divlji Skiti, ti Huni, ponovo su razapeli svoje šatore u Prekopanoniji. Živalj koji su proterali beži na zapad u Germaniju ili preko reke da potraži pribežište u pograničnim gradovima Akvinkumu i Karnuntumu. Izbeglice nisu pričale ni o kakvim naročitim užasima. Reklo bi se da su ti neshvatljivi stepski nomadi prosto rešili da prezime na bujnim pasištima uz Tisu, što nije bio razlog za naročitu brigu. Ta plemena tumaraju besciljno kao jesenje lišće na vetru. Nije bilo razloga da se posumnja ni na kakve krupne namere jer ti divljaci i nisu u stanju da smisle nešto ozbiljno unapred, budući da žive bez zakona i bez svrhe, i znaju samo za svoje primitivne običaje i gnusne krvave obrede. Neko je ipak drugačije shvatio te vesti. Na dvoru u Raveni Gala Placidija kazala je da bi tu moglo biti unapred smišljenih namera, i to vrlo zamašnih. Gala je želela da zna vlada li još Hunima onaj koga zovu Atila. Glasnik o tome ništa nije znao. Gala ga je dvaput ošamarila, ali on i dalje nije znao. Prosiktavši nešto ljutito o tome kako je na granicama u današnje vreme zbilja zavladala beda što se pameti tiče, ona besno izjuri iz odaje. Istog tog dana, dok je Valentinijan u svojim ličnim odajama jeo belo meso tartufa iz umbrijskih šuma, njegova mati uđe nenajavljena, a za njom dvorski pisar s velikim svitkom na dugoj drvenoj palici. Rodom taj pisar beše iz Panija, skromnog i nezapaženog tračkog gradića. Sam pisar se dugogodišnjom marljivošću i pouzdanošću beše visoko uzdigao na lestvicama vizantijskog činovništva, tako visoko zaista da je neretko bio preraspodeljivan na dužnosti na zapadu, u Raveni, kao upravo u to vreme. Bilo je nekih te su govorili da su ti česti i naizgled potpuno nepotrebni
dolasci i odlasci između dvorova bili sredstvo da Istočno i Zapadno carstvo motre jedno na drugo, odnosno drugim rečima, da takav nevojni službenik s po jednom nogom na oba dvora neizbežno mora biti uhoda. Dotični pisar uvek je takva neumerena nagađanja dočekivao samo uljudnim naklonom glave i pribegavao najvernijem od svih prijatelja, ćutnji. Neko vreme je služio kao glavni pisar u službi comes sacrarum largitionuma, i takođe pisar u Sacrum consistoriumu, sve dok nije naimenovan za glavnog carskog pisara, što je, s pravom se sme reći, položaj i dalekosežan i veoma odgovoran. Ne smem, međutim, da se hvalim. Samo što sam, oh, toliko želeo da su moji stari roditelji poživeli da me vide kako pratim glavom caricu Galu Placidiju. Koliko bi samo ponosni bili, s kolikom bi se ozarenošću smeškali i oboje klimali sedom glavom slušajući sina kako im pripoveda šta se sve radi i zbiva na dvoru kad bih im došao na odmor u naš dom u gradiću Paniju, na brežuljku među maslinama, pod toplim suncem. Ali to se ne može zbiti. Njih oboje počivaju pod zelenim bregom, a sav moj rod sad su pisari, komornici i savetnici s carskog dvora. Zahvaljujući mojoj naširoko poznatoj poverljivosti i suzdržanosti, bio sam u to vreme bliži Gali Placidiji nego iko drugi od običnog sveta – bez sumnje velika povlastica, ali često slab izvor ugodnosti. Neretko sam bio primoran da spavam na desnom boku, što nisam voleo, jer me je levi obraz suviše pekao od šamara pa nisam mogao da ga spustim na ležaj. Kako god bilo, svi su se slagali da carica ne šamara više svoje osoblje koliko je nekad običavala. Bila je sad već starica, na pragu šezdesete, i mada se trudila da sačuva carsko držanje i uvek bude kruta i prava, ipak nije mogla da prikrije sve jaču pogurenost, kao da na krhkim plećima nosi teško breme. Koža joj je i dalje bila vrlo svetla i čista, netaknuta suncem za svih tih šest desetleća, ali oko hladnih zelenih očiju sad je bilo mnogo sitnih bora, a tanke tvrde usne postale su tanje nego ikad. Odavno već nije imala muža s kojim bi legala u postelju, a majčinstvo joj je donelo samo razočarenja. Zar bi mogle materinske grudi da se nadimaju od ponosa na takvu kćerku kao što je
njena Honorija, kojoj je ime nadenuto kao na porugu, ili na sina kao što je car Valentinijan III, koji je, pričalo se, više puta pokušao da otruje rođenu majku, posle čega je danima ostajala u svojim odajama povraćajući i ječeći? Nikad nisu jedno s drugim prozborili a da se nisu posvađali. Rođen u julu 419, Valentinijan se bližio dvadeset osmom rođendanu a još nije imao ni žene ni deteta. Bio je vrlo mršav i na rukama i nogama gotovo da nije ni imao mišića, ali je zato imao istegnut stomačić kao neki starac. Lice mu je bilo bez naglašenih crta, dečje punačko i krupnooko. Kad bi se uzbudio, pomalo je balavio. Taj izgled ošamućenog, umno zaostalog deteta mogao je, međutim, da prevari. Valentinijan je zapravo bio izuzetno lukav, bezobziran i svirep, a pronosile su se i mračnije glasine o njegovoj opčinjenosti veštičarenjem i crnim čaranjem i zlodusima prizivanim u dubokim podzemnim odajama ispod dvora, namenjenim isključivo za njegovu upotrebu... Ovog časa pak Valentinijan je žurno izvukao desnu ruku ispod raskošne odore i s uvređenim povikom skočio na noge. Zlatni tanjir s tartufima ispade mu s krila i zazveketa po mermernom podu kao ispuštena činela. „Mati!“, viknu on. „Koliko sam ti puta rekao...“ Ne obraćajući pažnju na njega Gala mi zapovedi da razmotam svitak na velikom hrastovom stolu. Poslušao sam je, te se ukaza divna karta našeg voljenog carstva, iluminirana prekrasnim mastilima u boji na božanstveno lepom papiru od lanenih vlakana, boje slonovače. Gala pritisnu prstom na jednom mestu preko granice, u Prekopanoniji, pa pođe njime ka jugu, preko Dunava, u srce Ilirika i Mezije. „Ako bi neprijateljska vojska napala ovde, u ovoj tački“, reče ona, „između Sirmijuma i Viminacijuma, recimo, pod čiju bi to odgovornost podlegalo?“ „Neprijateljska?“, zablebeta Valentinijan. „Ko nam je neprijatelj?“ Njegova mati opet sasvim pređe preko onoga što je on govorio. „Čije su to zemlje? Tvoje ili cara Teodosija?“
Car samo zamuca blenući u nju otvorenih usta. Mene pak obuze stid kad zapazih kako se njegova desna ruka ponovo zavlači među nabore duge odežde, kao kad se mali dečaci pipkaju tražeći utehu u trenucima strepnje. Odvratih lice. Bog postavlja svoje podvladare na ovome svetu, a ovo ovde je gospodar Zapadnog hrišćanskog sveta. „Ovde gledaj!“, viknu Gala ledeno, kucajući noktom po karti. Valentinijan obori pogled ka tački koju je pokazivala, ali oči su mu nesigurno bežale. „Sirmijum je...“ Ponovo je zamucao. Nije bio u stanju da misli, u glavi se stalno vraćao svojim tartufima. Kuda su pali? Činilo mu se da mu se jedan zalepio za potplat sandale. „Sirmijum je moj, očigledno. Blizu ušća ove neke reke u Dunav, ne mogu da joj se setim imena, koja to beše?“ „Sava“, reče Gala. „Je li?“ Car se zasmeja luđačkim ciktavim kikotom. „Dalje odavde, ovaj deo... ne pamtim sasvim dobro... Singidunum je njihov, je li?“ Gala Placidija pogledom potraži prosvetljenje od mene. „Singidunum pripada prefekturi prefekta pretorije Ilirika, pa je otud takođe pod Tvojom carskom vlašću, veličanstvo.“ „Je li?“ Valentinijan je izgledao kao dete kome su upravo neočekivano dali poklon. „Ima već neko vreme kako nismo obilazili naše granice na Dunavu, priznajem.“ „A od Singidunuma na istok ka Viminacijumu i dalje iza, to je Teodosijevo?“, pitala je Gala. Obraćala se meni. Potvrdih joj klimnuvši glavom. „Bar je Viminacijum dobro utvrđen, zar ne?“ „Zar treba da bude?“, upade Valentinijan. „Zašto?“ Opet je izgledao pun strepnje. „Zašto treba da bude utvrđen?“ Uz opasnost da ostanem bez glave, odgovorio sam carevoj majci, oglušivši se o carevo pitanje. Najskoriji izveštaji iz Viminacijuma bili su mi sasvim sveži u sećanju. Oskudevanje u sredstvima... višemesečno kašnjenje plata... kao posledica toga, opadanje ljudstva... brojna bekstva s položaja i dužnosti... cena radne snage, pomanjkanje pristojnih materijala za
gradnju... propadanje dunavskog rečnog brodovlja... nedovoljna saradnja s Akvinkumom... zapuštene zidine... ruševna kula nad kapijom... mostu je potrebna temeljna popravka... zidine na zapadu tonu jer ih reka podriva... Ništa bolje nije bilo ni u Sirmijumu, Singidunumu, Akvinkumu, Karnuntumu, niti i u jednoj drugoj pograničnoj tvrđavi, koju god da pomenete. „Verujem da bi za osvajanje Viminacijuma još uvek bila neophodna prilična opsadna veština“, kazao sam oprezno, mada istinito. Gala me je razumela. Nikakva nomadska vojska, koliko god brojna bila, nije mogla da osvoji rimsku legionarsku tvrđavu. „Sedma je i dalje tamo na položaju?“ Sedma. Nekad legendarna Legija Klaudija Pija Fidelis. Kao i sve naše legije, i Sedma je sad bila jedva još sopstvena senka, šačica loše opremljenih centurija što trune u vlazi i rasulu tvrđave uz reku. Kockaju se, kavže međusobno, šljemaju jeftino vino. Ne mogu više ni da zavedu domaće cure, ne bez vojničke plate u kesi. Pet stotina ljudi najviše, umesto nekadašnjih pet hiljada. Aecije je davao sve od sebe, ali sve je to bilo nedovoljno. Nedovoljno vremena, novca, nedovoljno svesti o prekoj nuždi. „Nije brojna kao što je nekad bila“, rekoh. „Ali da, Sedma je i dalje tamo.“ Gala je sve to znala. Sama je rasporedila i Četrnaestu u Karnuntum, Prvu u Brigetio, žestoku Četvrtu skitsku u Singidunum, Drugu u Akvinkum s ostacima dunavskog brodovlja i njegovih obeshrabrenih posada. Ponovo je pogledala kartu i kucnula prstom po varvarskim zemljama preko reke, u bogatim ravnicama između Dunava i Tise. Na karti je ta zemlja bila upisana pod svojim prastarim imenom, izvedenim iz imena naroda koji je nekada tamo živeo, i Valentinijan ga, kriveći vrat, pročita naglas. „Sarmatski Jazi“, ponovio je polako i gotovo s ljubavlju. „Dopada mi se to ime. Sarmatski Jazi.“ Pogledao me je s osmehom koji ne mogu
drugačije da opišem nego kao beslovesan. „Voleo bih da imam prijatelja koji se zove Sarmatski Jazi.“ „To je tačno na granici“, prasnu njegova mati na njega, „i za to postoji razlog, a taj razlog se zove Atila.“ Valentinijan je buljio u nju. „Dobila sam obaveštenja koja sam tražila“, reče ona oporo. „Atila zaista vlada njima. Njegov brat Bleda, koji bi nam bio saveznik, ili makar federatus koji se ne bi mešao u ratove, već je mrtav. Atila nam neće biti saveznik. Atila nam je neprijatelj. Zato i jeste doveo svoju ogromnu hordu da razapne šatore u Sarmatskim Jazima“, ove dve poslednje reči ona gotovo ispljunu na svog prepadnutog sina. „Ubrzo će nadreti preko reke, i to tačno tu na spoju naša dva carstva, da nas zbuni i zavadi. Dobro znam da on nije budala, nego izuzetno lukav čovek. Napašće kod Singidunuma ili negde vrlo blizu. Mi ćemo odugovlačiti, on će jahati napred, na čelu stotinu hiljada konjanika. Bolje bi nam bilo da budemo spremni na to.“ Bezmalo se tresla od potisnutog gneva gledajući svog ustreptalog sina u oči. „Carsko veličanstvo.“ Valentinijan najednom puče. Nije razumeo tu opasnost i bio je preplašen i pometen. Zakaskao je ukrug, a onda više zajaukao nego progovorio: „Zašto, ali zašto? Zašto hoće da me napadnu? Ko su oni? Šta oni hoće?“ Onda je postao ljutiti tiranin, krajnji strah pretvorio se u nasilnost i svirepost, kao što to često biva kod kukavica. „Napašćemo ih! Stupaćemo protiv njih! Da vidimo kako će im se to dopasti!“ Pokušavajući da se pribere dotakao je svoju purpurnu stolu i odglumio uzvišenije držanje. „Kako se samo usuđuju da uvrede Naše carsko veličanstvo i napadnu zemlje pod Našom vladavinom!“ „Treba da pozovemo nazad vojskovođu Aecija“, reče Gala Placidija trudeći se da ostane mirna, „bez obzira na uvredu koju je možda u prošlosti naneo tvom carskom veličanstvu. Legije su mu i dalje veoma odane, a dok je bio dete poznavao je Atilu, bio je talac kod Huna. Vršnjaci su.
Vojskovođa čak pomalo i govori taj njihov varvarski jezik.“ Gala je nastojala da savlada gađenje. Valentinijan je mrko gledao majku. „On nam je veća pretnja nego ijedan Hun.“ „Nije“, odmahnu Gala glavom, „on je...“ Tog časa Valentinijan dobi napad besa. „Zar se ti to meni suprotstavljaš, ženo? Ne zaboravi ko si ti, a ko smo mi!“ Gala se ujede za tanku usnu. „Aecije samo stvara nevolje! Uvek se breca na mene!“ Pljesnuo je dlanom po karti. „Neću da se vraća. Neću!“ Lupio je nogom, a kad se pomerio, zalepljen za mermerni pod ostade jedan beli tartuf. „Gde je on sada? Kod Gota? U brlogu kod tih dlakavih Germana što smrde na luk i užeglo maslo, a on se s njima tako dobro slaže!“ Streljao je očima čas caricu čas mene, jezik mu je iz nekog razloga bio isplažen tako da je vrškom gotovo dodirivao bradu, a kažiprstima je mrdao iznad temena, valjda da prikaže rogove. „A? A?“ Upinjao sam se da ne pokažem šta mislim. „Na Teodorihovom dvoru, veličanstvo, to je tačno.“ „Goti moraju biti kažnjeni! I Huni moraju biti kažnjeni! Huni prvi. Moraju biti opomenuti – kao strela odapeta za opomenu, kao odapeta strela“, blebetao je Valentinijan šetkajući po odaji, tegleći desnom rukom prste leve i žvaćući usne. Pobojao sam se da će i zabaliti. „Mi se ne bojimo, eto kako je to. Kazneni pohod, eto šta. Eutropije!“ Njegov komornik utrča iz susedne odaje, gde je bez sumnje sve vreme prisluškivao. Raširio je zlatnu dalmatiku, kleknuo caru do nogu i poljubio mu skut odežde – isprskan, primetio je evnuh, krvlju, a jedna grudvica kao od ulepljene ljudske kose bila je prilepljena uz taj skut. „Pošalji poruku Četrnaestoj u Viminacijum. Ili beše Sedma? Jesi li kazao Sedma?“ Potvrdih glavom.
„Dobro, pošalji poruku Sedmoj u Viminacijum. Neka pošalju naoružane ljude, kohortu ili već nešto, koliko god mogu da odvoje, u kazneni pohod, eto to.“ „Protiv koga, gospodaru?“ „Protiv Huna, budalo!“ Valentinijanove šake pobelele su čvrsto stisnute uz bokove. „Neka neke zarobe, eto šta! U lance, žene, dečicu, starce! Nek ih uvežu čvrsto kao perad na pijaci! Čvrsto, čvrsto!“ Sad je balavio. „Moramo pokazati narodu da nas nije strah! Održaćemo prave igre u areni, zarobljeni Huni biće kažnjeni surovo i nemilosrdno!“ „Gospodaru“, reče jedan glas iza njega. Valentinijan se okrenu, šibajući Galu opakim pogledom. „Verujem da se slažeš s našim naumom, mati?“ Galine mršave grudi burno su se dizale. „Gospodaru, preklinjem te da razmotriš...“ Car diže ruku da je ošamari, ali je zadrža na palac-dva od njenog lica i dreknu: „Zamaraš me, mati! Mi smo car, nisi ti!“ Gala niti trepnu niti progovori. „Uradi kao što ti je rečeno!“, zaurla Valentinijan okrećući se komorniku. „Kazneni pohod. U arenu s tim varvarskim zverima, u lancima! Čvrsto čvrsto! Da vidimo kako im se to dopada!“ Poslednji put je pogledao caricu i mene, naduvao obraze i napravio čudan praskav zvuk, onda je pokupio skute i odjavio u drugu odaju. Pažljivo sam savio veliku kartu. Kad sam se okrenuo, carica je stajala gde se i zatekla, pognute glave, sklopljenih očiju, stisnutih malih belih šaka, i nije se micala. *** U donjem toku Tise, nedaleko od njenog ušća u Dunav, podignut je krug crnih šatora, jedan od mnogih takvih u ravnici s koje se dizao dim od
otvorenih vatri. Žene su mešale jelo u loncima i donosile vodu s reke u kožnim vedricama. Obloglava dečica rumenih obraščića igrala su se jurke. Bio je hladan dan krajem proleća, ali ipak vrlo lep, oštro sunce sijalo je s bledoplavog neba, zelena zemlja lagano je omekšavala kako se kravio mraz koji je sinoć bio pao. Dvostruka ala rimske konjice, što će reći stotinu šezdeset ljudi, pojavila se sa zapada, pošto je u zoru izjahala iz legionarske tvrđave u Viminacijumu. Ugledali su šatore već s izvesne razdaljine i izvukli svoje krive konjičke mačeve. U bujnoj travi šarenelo se prolećno poljsko cveće. Jedno dete videlo je kako dolaze ljudi na konjima. Curica je stala, širom otvorenih okica, i gurnula palac u usta. Onda je podigla drugu ručicu i nesigurno mahnula. Konjanici joj nisu odmahnuli. Vedro su se oglasile dve bronzane trube dajući znak i konji jurnuše u galop. Dim koji se dizao od kruga šatora video se izdaleka, te jedan kutrigurski poglavica pojaha sa svojim ljudima da vidi šta se to tamo dešava, ali na mestu gde su bili šatori nije imalo ništa da se vidi sem pepela, glava nataknutih na kolje i nekoliko odsečenih udova. Vesti su odnete Atili u dvor. Primio ih je ćutke, zagledan u vatru, sedeći vrlo mimo. Kasno uveče, kad su Huni većinom pali u nemirne snove o osveti, Ptičica nenajavljen dođe zamišljenom gospodaru, sede pred njega skrštenih nogu i uplakanog lica upola progovori a upola zapeva: „Pesma Ptičice Istinozborca Kao požar stepom putuju vesti, Krvavocrvene kao požar u ravnici.
Preko reke dojahaše s mačevima srebrnim, U selo ujahaše sa šatorima crnim. Desetorica behu u ogrtačima crvenim, Bradati, plemeniti, o beli ljudi! Kad su preko reke odjahali, svakom mač od krvi rudi.“ Kad je utihnuo, Atila podiže pogled i oči im se sretoše. „Osveta putuje kao stepski požar“, reče gospodar Huna, „krvavocrvena kao stepski požar u zoru.“
4 NA VIZIGOTSKOM DVORU: PARTIJA ŠAHA
Daleko na zapadu, u malom nadlučenom dvorištu delimično zasenjenom mladim svetlozelenim lozovim lišćem dva čoveka igrala su otmenu staru rimsku igru latrunculi, što će reći rimsku vrstu šaha. Bilo je to na vizigotskom dvoru u Tuluzi, na sunčanom jugu Galije. Kako je otmen bio vizigotski dvor pod silnim starcem Teodorihom! Kakvi su peani spevani njemu u hvalu! Jer tu kao da su bile ujedinjene sve rimske vrline, a bez ijednog rimskog poroka. Mnogi su upravljali pogled ka tom novom kraljevstvu s ponešto žudnje, ili čak iščekivanja, kao da u Teodorihovoj vladavini i šestorici njegovih dičnih sinova – „deca Groma“, tako su ih u šali zvali – vide budućnost Evrope, istovremeno galsku i varvarsku, rimsku i hrišćansku. Teodorih i njegovi sinovi behu smeli u boju, poznavaoci rimske istorije i prava, a osim svog gotskog jezika govorili su latinski, pa čak pomalo i grčki. Poznavali su Vergilija dovoljno dobro da ga u slučaju potrebe tačno citiraju, i to naglaskom na koji jedva da bi se lecnuo i najveći čistunac među latinistima. Na tom nazovivarvarskom dvoru, pisao je jedan Teodorihov poštovalac, Sidonije Apolinar, episkop Klermona, čovek prefinjenog uma, nema tereta potamnelog starog srebra već je najveća vrednost u razgovoru. Jela su slasno pripremljena, ali nisu ni skupa ni razmetljiva. Nečujni robovi dopunjuju kupe tako da je otklonjena opasnost i od žeđi i od pijanstva podjednako. Tu vlada grčka uglađenost, galsko obilje, italska živost; državničko dostojanstvo, toplina doma, vladarski poredak i poslušnost. Krupni, prosedi, sedobradi stari kralj Zapadnih Gota, Teodorih sin Alarihov, osvajač Rima, sedeo je namrgođen nad tablom za igru. Pričalo se da je Sidonije uvek namerno gubio partije protiv kralja poznatog po žestokoj ćudi, ali Teodorihov današnji protivnik bio je drugačijeg kova. Vitak, sivook čovek od svojih pedesetak godina, Rimljanin starog i
plemenitog roda, trenutno gost na vizigotskom dvoru zbog izvesne zategnutosti koja je nastala između njega i rimske carske porodice, izvesnih podozrenja i ljubomore – pojedinosti te zavade bile su znatno zabavnije starom kralju Teodorihu nego samom njegovom gostu Rimljaninu. Prosedi gotski vladar često je umeo srdačno da pljesne svog sivookog gosta po ramenu i kaže mu da je u Tuluzi uvek dobrodošao, a na kraju krajeva, zašto ne bi i ostao zastalno? Konačno napustio polupotopljeni rimski brod. Izbavio se s olupine dok još može. Ali nije takva bila narav ovog Rimljanina, čije je ime glasilo Gaj Flavije Aecije. On je bio rešen da pobedi, i ne samo u trenutnoj partiji šaha. Mada je gunđavom starom vladaru bio zaista duboko naklonjen. Premda često džangrizav i zvocav do te mere da je to postajalo smešno, Teodorih je besprekorno pošteno sprovodio pravdu među svojim narodom, koji ga je zauzvrat veoma poštovao. Iako je bio snažne građe i jak kao bik, svakodnevno se gorko jadao kako ga godine savladavaju i snaga napušta. Na takva jadanja njegovi najbliži odgovarali su podsmešljivim pogledima i izvijenim obrvama, naročito njegova žena Amalfrida, koja je u braku s njim provela četrdeset godina. Kad bi seo za obed i glasno držeći dugo slovo zario zube u već treće pečeno pile ili pticu, zalivajući jelo već dvanaestim peharom provansalskog vina a da se pritom na njemu nije videlo ni najmanjeg traga pripitosti, zbilja je bilo teško uzeti zaozbiljno njegove žalopojke zbog kopneće snage. Upravo sinoć se za večerom Teodorih prignuo ka Aeciju i, pokazujući glavom na dve naočite mlade Gotkinje koje su odskora prispele na dvor kao dvorske dame, promrmljao: „Čudo jedno kako ja to ostajem isti a devojke svake godine postaju sve mlađe i lepše.“ Takav je čovek bio kralj Teodorih: moćan i pohotljiv, brzo se ljutio i brzo praštao, i postajao pomalo nagluv. Pravičan, strastven, neobično sklon da se razneži zbog kakve sitnice kao što je povređeno živinče, voleo je pse i konje i dobro uvežbane sokolove. Prenemagao se čim bi ga nešto makar i malčice zabolelo ili ako bi možda zašmrcao od prehlade, ali
svejedno nikad nije proveo dan u postelji sve od svoje osme godine kad je u punom trku pao sa svog konjića i polomio nogu. Aecije ga je i voleo i poštovao, i povremeno bi poželeo da knjiga povesti može drugačije da se napiše. Ali čovek je ono što je i niko ne može da promeni svoje pleme. Dok je tog popodneva pobeđivao gotskog vladara u šahu, Aecije je s njim razgovarao o poslovima država i naroda po svetu, o divljačkoj vladavini Vandala u severnoj Africi. Teodorih je samo nemušto gunđao dok mu je Aecije pripovedao kako je surovi vandalski kralj Gejserih razvio sklonost prema pomorskom ratovanju, isplovio iz svoje prestonice Kartagine – eto velike istorijske ironije! – i poharao mnoga egejska ostrva. Žitelji Zakintosa žestoko su mu se oduprli, a kad su ih Vandali konačno nadvladali čistom brojnom premoći, Gejserih je poodsecao glave svima živima na ostrvu, i ženama i deci, i potom brda odsečenih glava otisnuo u more. Teodorih pogleda svog gosta ispod sedih čupavih obrva, ali i dalje ništa ne reče. Još su igrali kad uđe glasnik donoseći Aeciju dva pisma. Aecije pročita prvo, pa je dugo zamišljen sedeo. „Tužne vesti?“, upita ga Teodorih. Aecije polako klimnu glavom. „Od jednog čoveka čije sam i ime gotovo zaboravio.“ Prenuo se i nešto žustrije dodao: „Od jednog Brita po imenu Lucije.“ „Čestito rimsko ime.“ „Bio je čestit rimski vojnik. Dobar čovek. Čudno je kad se sad toga setim – on je 410. pratio malog Atilu za vreme velikog bekstva iz Rima i kasnije prešao silan put do hunskih šatora da pronađe i otkupi svog sina. Neverovatna priča – ispričaću ti je jednog dana.“ „Šta sad hoće od tebe?“ „Šta svi hoće od mene, osim mog Rima? Vojnu pomoć, koju ja sada ne mogu da dam.“ Aecije ponovo prelete pogledom pismo. „Mora biti da
sad ima više od pedeset godina. Dobri su mu sinovi. Podsmešljivo kaže za sebe da je gospodar jednog malog kraljevstva na zapadu Britanije, u staroj Damnoniji. Ali slika koju prikazuje nije vesela. Kaže da Pikti dojahuju sve južnije, a paganski saksonski pljačkaši postaju sve smeliji. Saksonci koji su pozvani na istok Britanije kao plaćenici u sitnim ratnim sukobima trajno su se nastanili tu i ostali, kaže. Pogledi na budućnost mu nisu ružičasti.“ Vojskovođa odmahnu glavom. „Samo što ja ne mogu da mu pomognem. Ne mogu.“ „Šta je s tim drugim pismom?“, upita tiho Teodorih. Aecije pročita pismo pa ga gurnu pod tuniku. „Čudne vesti stižu dvostruko. Još jedno podsećanje na Hune, i posebno na jedno ime među njima. Iznebuha se ponovo pojavio. I u pismu iz Rima.“ „U kom se kaže?“ „Da su se hunska plemena vratila i razapela šatore na drugoj obali Dunava.“ Teodorih naglo upre pogled u njega. „A vladar im je?“ „On“, reče Aecije s nekakvim prizvukom čuđenja u glasu. „Dečak koji se vratio. Atila. Vođ Huna.“ Poćutao je neko vreme, pa onda kaza: „Gala Placidija kaže da ću biti dobrodošao. Poziva me da se vratim.“ „A car?“ Na to ne bi odgovora. Jedan zlosrećni pisar nađe baš u tom trenutku da uđe i zatraži od kralja da pritisne svoj pečatni prsten na nekakvu povelju. Teodorih se besno ustremi na njega. „Gubi mi se s očiju, bledoliki knjiški moljče!“ Siroti pisar otetura unatraške, oduvan tom olujom. „Krpo jedna! Blesane koji ništa ne zna nego da broji! Došao da mi kaže koliko mi zlata krasi riznice! Ništa ne znaš nego o zlatu da pričaš! Postaraću se ja da ti se to balavo čelo nabora od pravih muških briga, da ti se na ta leđa savijena od brojanja natovari pravo muško breme pa da vidimo kako ti se to dopada!“
Vrativši se igri kralj hitro pomeri jednu figuru pa je spusti tako silovito da se tabla zatrese i nekoliko drugih figura pomeri odjednom. „Huni“, zagrmeo je. „Savezništva. Znam šta hoćeš: novo savezništvo, moje ratnike da pojašu u odbranu Rima, a i taj Brit Lucije bi trebalo da jaše da brani tvoj Rim.“ Hrapavo se nasmejao. „Nema rašta da se trudiš da ideš ti njemu u pomoć u Britaniju, da se boriš protiv Saksonaca! Potonja su vremena i svi smo napadnuti!“ Aecije nije dizao pogled s table i figura. „Ali ja sam star, moj prijatelju Rimljanine. Moje staračke oči suze i obnevide pod suncem. Ne čujem više, avaj, kao nekad. Mada doduše i gluposti čujem manje nego pre.“ Seo je pravije u velikoj drvenoj stolici. „Iako svejedno mislim da se još držim kraljevski u ovoj mojoj časnoj i kostobolnoj starosti, a? A? Vreća starih kostiju, drži ih ovaj kraljevski pojas.“ Potapšao je zlatni opasač s kopčom na širokom stomaku. „Vreća matorih creva punih medovine i veprovine!“ Odjednom se okrenuo. „Je l’ ti to merkaš moj presto, sinko?“, zaurla. Aecije vide kraljevog drugog po rođenju sina, osamnaestogodišnjeg vitkog i gipkog Torismonda, koji je zastao čekajući s poštovanjem trenutak da se obrati ocu. „Dabogda te spopali pakleni šuljevi akoli zasedneš ovde pre nego što dođe tvoje vreme!“ „Oče, ja...“ „Donesi mi sud da pišam.“ Torismond se poslušno povuče i vrati malo posle s noćnom posudom. Aecije skrenu pogled preko dvorišta. Čiope su kružile prolećnim nebom, njihovo ciktavo dozivanje pronosilo se preko gradskih krovova pokrivenih crvenim crepom. Onaj siroti pisar, koji je još nosio nezapečaćenu povelju, pokuša da se neprimećen prošunja kroz senke kolonade, ali ga Teodorih ugleda.
„Hej, ti bledi! Drži ovaj noćni sud. Drži, čoveče, nosi ovo od mene! Budalo blesava, bojiš se da ne uprljaš ruke od kraljeve pišaće a svaki dan ih kaljaš tuđinskim zlatom.“ Pisar ode unatraške, saplićući se. „Knjiški moljac!“, zaurla kralj za njim. „Samo znaš da brojiš pare! Idi prospi to u ružičnjak, ruže će lepše mirisati!“ Ponovo je pogledao u Aecija, podobro otpio iz proste drvene kupe pored sebe, pa cmoknuo usnama. „Nema savezništva između Gota i Rimljana, druže moj stari, prošlost to ne dopušta. Prošlost se ruga takvoj pomisli, iako će između tebe i mene do smrti vladati prijateljstvo. Obojica smo hrišćani, zar nismo? A ipak me ti nazivaš jeretikom arijancem.“ Aecije odmahnu glavom. „Hrišćani obojica. Ja nisam teolog.“ „Nemoj ti tu meni da izvrdavaš, čoveče, znam da je tvoje srce hrabrije nego u onih što kriju svoja ubeđenja kao medved izmet! Je li sin isto što i otac? Je li moj sin isto što i ja?“ Okrenuo se da pogleda u Torismonda, koji je strpljivo čekao. „Jesi li ti veći od svog oca, sinko?“, dreknu. Mladić se gipko nakloni. „Nisam, gospodaru!“ „Ja jesam!“, javi se vedar glas nekog devojčurka. „A i mnogo lepši prizor pružam oku!“ U kovitlacu belih haljina i zavijorene plave kose jedno devojče doskakuta preko malog dvorišta i zagrli oca, obasipajući ga poljupcima i naterujući ga u smeh. Bila je to Amalasunta, Teodorihova jedina kćerka, od svojih četrnaest godina, zenica očevog oka. Obožavao ju je, a šestorica starije braće isto tako. Možda je i bila pomalo razmažena, ali nikome od njih to nije smetalo. Razmažena, tašta, bezbrižna, ali bila je mile ćudi, živahnog i vedrog duha. Jednog će dana biti izvanredna prilika za brak, a dotad – zlo i naopako po onoga ko bi se drznuo da pre tog dana dirne u njenu čast i ime. Imao bi da se nosi s Teodorihom i svom šestoricom njegovih sinova. Nije bilo tog čoveka na svetu koga kralj Vizigota ne bi izvređao ako bi mu tako došlo, ali pred ženama je bio znatno nesigurniji, a pred svojom živahnom kćerčicom... u njenim je rukama bio mek kao pamuk. Aecije se trudio da prikrije smeškanje.
„Šta se ti smeješ, vojskovođo?“, upita ga devojče s obešenjačkim prizvukom u glasu. „Kaži i nama pa da se i mi smejemo. Svima je znan tvoj smisao za šalu – uvek se šališ i smeješ kao da nemaš nikakvih briga na svetu.“ „Nikakvih, nikakvih uopšte“, odvrati joj Aecije mrtav ozbiljan, misleći kako ta malena već ume da očijuka. Amalasunta zabaci dugu kosu, još jednom s ljubavlju poljubi oca pa odlebde preko dvorišta. Aecije se ne okrenu za njom. Znao je da će ona gledati preko ramena hoće li on pogledati za njom. A njemu je dovoljno godina da joj bude ne otac, nego deda. „Hm“, promrmlja Teodorih razneženo, držeći ruku na obrazu. „Pa, dakle.“ Onda se uspravi i vrati zapodevanju prepirke. „Taj Hrist je bio veliki prorok, i božji je blagoslov bio na njemu, ali kazati da je on isto što i Aesir, da je on ta sila što nas pokreće nad vodama bezdana, da je on bio taj koji je lebdeo nad večnošću u svojoj ogromnoj nemoj samoći u vreme pre stvaranja vremena... to je budalaština. Nijedan čovek nije Bog.“ Aecije se nije izjašnjavao. „Hrist je kazao svojim sledbenicima da se late mača. To je dobro: nije bio mekušac!“ Teodorih tače balčak mača koji je čak i u tom spokojnom dvorskom vrtu ležao u koricama na klupi nadomak njegove ruke. Bio je to njegov mač nasleđen od predaka, na gotskom jeziku nazvan Tilardis, Napadač, s tajanstvenim srebrnim runama usađenim u kovano gvožđe. „Taj Hrist je kazao da će doneti požar na zemlju! Valjda da spali mnogobošce i neznabošce, i s njima te klete Hune. To je dobro. Taj Hrist nije bio nikakav ubledeli knjiški moljac, taj je prezirao brojanje zlata, zar nije tako? Bio je čovek od oružja.“ Aecije se nakašlja. „Takvo tumačenje ja...“ „A njegovi preci, Jevreji, oni su sigurno bili odlični ratnici. Kao mi Vizigoti. Goti iz ravnica. A ja Teodorih, sin Alarihov, odigrao sam svoju ulogu u bitkama naša dva naroda kao pravi vladar, zar nisam? Nisam u bici kukao kao neka žena. Borio sam se s tom neporaženom silom, Svevišnjim Bogom. S mojim je ratovanjem gotovo, ako se izuzme beskonačni rat
rečima, neprekidna bitka u ćutnji moje duše s neumornim i neporaženim protivnikom. Samo je on još vredan da na njega trgnem ruku mačonošu, Gospod Svevišnji! I neka bih odšepao uveče do postelje još nepotučen.“ Pognuo je staru, sedinama prošaranu glavu. „Mora li, moj prijatelju Rimljanine, zbilja da bude još bitaka? ’Surova je bogova volja, Moji jadi snova rašće, Plakati mi je suđeno, voljena moja, Jer ratovi nikada stati neće.’ To je jedna vrlo stara strofa i vrlo stara istina. Nikad nisam izbegavao dužnost muškarca i kralja da se bori, ali sada, zar moramo jahati protiv naših najstarijih neprijatelja Huna? I to u savezništvu s Rimom.“ Zabrundao je kao medved, a činilo se i da bi mogao svakog časa zarikati, ali umesto toga samo je tiho i zamišljeno rekao: „Istorija je protiv takvog savezništva, moj prijatelju Aecije. Znaš o čemu govorim. Uldinovi Huni – a sad tog Atile, ko god taj bio – nimalo mi nisu mili. Gonili su nas preko sveta, od istoka do zapada, a mi smo sramno bežali i ne znajući kuda bismo pošli, gde noću da sklonimo glavu ni gde da stanemo da se odupremo, razoružani, očajni, kukavne izbeglice. Kako smo i mogli da im se odupremo? Bežali smo pred olujom njihovih strela. Svaki bi narod bežao. Bili su pravi stepski demoni. Prastaro je neprijateljstvo između mog naroda i tih zloduha iz stepe.“ Teodorih je pogladio dugu belu bradu, još tu i tamo prošaranu plavim vlasima. „Neprijateljstvo s Hunima ne znači ipak nužno i prijateljstvo s Rimljanima. Moj narod još pamti kako je Rim postupao s nama dok smo bili begunci bez kršenog novčića, posramljeni i lišeni čak i dostojanstva.“ Aecije tiho reče: „Ima nepravdi u Rimu. Nema tog grada ni carstva, te civilizacije ni naroda koji su savršeni. Nisu savršeni ni plemeniti Vizigoti.“ „Huni su se borili protiv Gota pod Atanarihom, Ymb Wistlawudu, heardum sweordum – U šumama oko Vistle, mačevima čvrstim. Taj tužni dan još živi u baladama našeg naroda. Huni su noću po mesečini prešli uzvodno Vistlu i bacili se na nas s boka kao vuci. Mnogi su visoki konjanici pali tog dana.
Vatreni u ljubavi i plesu satrveni sad leže u prahu i glini, Visoki konjanici i mačonosci, gde li su svi oni? I jedan stari prosjak tumara sad i dalje gord, Pre Hristovog raspeća njegovi očevi služili su njihov rod.“ Aecije ga je strpljivo slušao. On je, naravno, znao svaku pojedinost te priče, ali Gotima je bilo duboko usađeno da stalno deklamuju balade o tome, koje su postale osveštane tolikim ponavljanjem. Osim toga, lepo je bilo sedeti u tom suncem ogrejanom dvorištu, toj maloj spokojnoj luci, i slušati starog kralja čak i ako njegova priča nije služila na čast Rimu. Taj predah sasvim izvesno neće dugo potrajati. „Bilo je to pre tri pokolenja“, kazao je Teodorih. „Atanarih je sa svojim narodom pobegao na jug, preko Karpata na obale Dunava. Pružili su ruke ka Rimu, a car Valens, koji je vladao u to doba, odazvao im se i počele su pripreme da hiljade nas pređu u carstvo. Rimljani su zatražili da im predamo oružje, mačeve. Kad su nas razoružali, tražili su da platimo. Vaši pogranični velikaši, zvaničnici vašeg gramzivog carstva, kako su samo voleli zlato.“ Aecije je postojano uzvraćao na orlovski pogled starog kralja. „Najplemenitiji među našim narodom, čak i naši vuci-ratnici s crvenim plaštovima gonjeni su pred isukanim mačevima. Pogađali su se za njih, trampili ih kao stoku. I dalje im nisu dozvoljavali da pređu Dunav. Još ih je pridolazilo bežeći sa istoka i severa. Tražili su im da prodaju svoje pse, žene i decu da bi prešli u žuđeno carstvo. Bili su ubogi i izgladneli. Deci su trbuščići visili kao kod starih ljudi, jagodice su im štrčale s malenih lica, suze su im lile iz očiju. Jeste li vi uslišili njihove jauke? Nisu bili od vašeg plemena, tačno, ali njihovi jauci ipak su bili ljudski jauci. Bili su vaša sabraća ljudi, s decom gladnom i nesrećnom kao što bi bila i vaša deca. Jeste li ih prihvatili? Niste. Gledali ste preko reke u te jadne izbeglice iz spoljnje tmine, iza zidina vaše utvrđene Evrope i videli ste... šta? Neprijatelje? Zloduhe? Opasnost? Ta je opasnost jedva stajala na nogama. Kakva je to opasnost? Svi će ljudi biti
braća, kaže jedna stara gotska izreka, a tako je i Hrist učio, ali obrati pažnju na buduće vreme: ’biti braća’. To je samo molitva, nada, možda proročanstvo. Sasvim sigurno nije opis stvarnog stanja.“ Teodorih otpi vina. „Konačno je moj narod gurnut u očaj, i onda u rat. Preoteli su svoje mačeve i konje i pobegli. Onda je tvoj Rim poslao 378. kod Adrijanopolja kaznenu vojsku na nas, da kazni preglađneli i zlostavljani narod, koji se drznuo da se pobuni protiv neljudskog postupanja Rima prema ljudima. Naše vojskovođe Alatej i Safraks postrojili su naše izmoždene i ispijene konjanike i kopljanike i preko svih nada potukli Rim tog dana. Mora biti da se Hrist borio tad uz nas. Vaš car Valens poginuo je na poprištu, a cvet rimske vojske pokosila je naša prezrena i kukavna varvarska konjica. Verujem da se rimske legije do danas nisu oporavile od toga.“ Najednom se Aecije nagnu ka njemu. „Udružite se sad s nama“, reče tihim, ali žestokim glasom. „Potrebni ste Rimu, potrebni ste civilizovanom svetu. Šta god da se dešavalo u prošlosti, sad ste potrebni hrišćanstvu, vi Poslednje kraljevstvo na zapadu i vaši vučji gospodari s crvenim plaštevima i dugim jasenovim kopljima. Ko bi ti više voleo da pobedi i osvoji svet, Atilini Huni ili hrišćanski Rim?“ „Zasad“, zabrunda Teodorih, „ni jedni ni drugi. Nek Goti gledaju svoja posla.“ Aecije nije hteo da pristane na takav odgovor. Čeličnim stiskom uhvatio je kralja za zglavak ruke, a sive oči mu planuše onom strašću što gori kao spori neugasivi oganj ispod hladne, suzdržane i zvanične spoljašnjosti, ali je sad postao jarko vidljiv, kao sunce u vrelim podnebljima kad se uzdigne iznad vidika. „Gospodaru“, reče Aecije sa žestinom, „ne laskam ti, znaš to, ali ovo neće biti obična čarka između Rimljana i varvara, srce mi to govori. Poznajem tog Atilu. S tim dečakom sam se igrao i borio među hunskim šatorima kad sam, davno, bio njihov talac.“ „Sećam se toga. Zajedno ste ulovili divovskog vepra. Čudno. Sad taj tvoj drugar iz detinjstva vodi vojsku na tvoje granice.“
„Ne samo na granice“, dopuni ga Aecije. „Dobro sam znao Atilu. Poznajem ga i sad. Vratio se posle trideset godina izgnanstva. Znam koliko mrzi Rim i sanja o njegovoj propasti.“ Teodorih odmahnu glavom. „Čudno i tužno, kao stara balada.“ Aecije nestrpljivo odbaci njegova setna domišljanja. „Ovo nije još jedno poglavlje u dugoj povesti Rima. Ovo je zaključak, zar ne vidiš? Od ove bitke, ovog rata, zavisi opstanak hrišćanskog sveta. Istinu ti govorim. Od toga zavisi nastavljanje svih naših dugotrajnih ustanova i samog našeg carstva. Neprijatelj će uskoro obrušiti na nas svu svoju silu i bes. Ako mi padnemo, čitav će svet, pa i kraljevstvo Vizigota, sve što smo poznavali i do čega nam je bilo stalo, sve će pasti u bezdan mračnog doba.“ Teodorih se osmehnu. „Dobar si govornik, nema sumnje, a znam i da dobro zapovedaš ljudima, ali ne, neću da žrtvujem mladost mog naroda da bih spašavao tvoj stari Rim. Svejedno ti želim svako dobro. Naložiću svojim sveštenicima i đakonima da se mole za vas u katedrali, a onaj blagoglagoljivi Sidonije održaće jednu lepu službu. Ako već mora da pobedi ili Rim ili Huni, onda se molim da to bude Rim – u to možeš biti siguran.“ Zgrabio je, s neobuzdanom srdačnošću, ogromnom šapom ruku svog neprijatelja Rimljanina. „Brate“, reče glasom zagušenim od nabujalih osećanja, „jednog ćeš dana možda, ako već mi ne jašemo s tobom, ti jahati s nama.“ „Na to će morati dugo da se čeka, brate. Znaš da sam Rimljanin.“ „Znam. Budalo.“ U tom času iz senki kolonade istupi neko na koga su bili sasvim zaboravili. Bio je to mladi Torismond, Teodorihov drugi sin, koji je sada zalazio u svoju devetnaestu godinu. „Gospodaru“, upade on glasom podignutim od uzbuđenja. „Oče.“ Kralj se okrenu. „Pošalji mene. Pošalji Teodoriha, mog starijeg brata, i mene s četom ljudi da pojašemo na Hune s vojskovođom Aecijem.“
„Pre bih poslao štenad na divljeg bika“, podrugnu mu se Teodorih. „Gubi se, dečko.“ „Preklinjem te, gospodaru.“ Od siline Teodorihovog urlika zanese se i Aecije. Torismond se povuče. „Dobri su momci šestorica tvojih sinova, gospodaru“, kazao je Aecije. „Štenad.“ „Štenad budu sve bolja kad se obučavaju.“ Teodorih ga ošinu mrkim pogledom. U zoru je Aecije pojahao, s blagoslovima starog kralja i pratnjom od svega dvojice gotskih ratnika na konjima. Nije bilo nikakve opasnosti na ovim prostorima carstva. Sanjivi, osunčani putevi stare rimske provincije nosili su sad utisak bezbednog srca imperije. Kapije Tuluze se otvoriše i trojica konjanika izjahaše. Nisu prejahali ni nekoliko stotina koračaja kad se s gradskih tornjeva razleže silan zvuk truba. Aecije i njegovi telohranitelji pritegoše uzde i osvrnuše se. Drvene vratnice grada polako se raskriliše. Na sunce izjaha, u veličanstvenim redovima, vojska od hiljadu gotskih vučjih gospodara s dugim crvenim plaštevima i dugim jasenovim kopljima nisko oborenim uz konjske, bokove. Gordi stegovi lepršali su na povetarcu, konji su poigravali, belci od najfinijeg gotskog soja, istimareni i sjajne grive. Na čelu te prekrasne povorke bila su dva mladića, s tankim zlatnim krunama na dugoj svetloj kosi – kraljevići Teodorih i Torismond, deca groma. Aeciju se srce nadimalo od radosti. S kule nad kapijom jedan glas zagrme za konjanicima na odlasku: „Idite na taj istok i smlatite Hune s mojim blagoslovom, momci! Obradujte moje staro srce i polomite im sve kosti!“ Jahali su do Rima u miru, ali vesti koje ih tamo dočekaše nisu bile umirujuće.
„Kazneni pohod?“, ponovi Aecije. „Nego šta!“ Valentinijan je bio sav opijen od same pomisli na to. Ozareno se smeškao vojskovođi povratniku, potpuno zaboravljajući na svoje pređašnje nepoverenje. Ni na kraj pameti mu nije bilo da se zapita ko je iza njegovih leđa i protivno njegovim naredbama ipak pozvao Aecija. Veselo je odskakutao preko odaje da svojom rukom naspe vojskovođi pehar albanske ružice. Aecije odbi ponuđeno vino. „Koliko je od tada prošlo?“, upita oštro. „Gde je carica Gala Placidija? Kakav je odgovor od cara Teodosija iz Konstantinopolja? Zar nije Prekopanonija pod njegovom vlašću?“ „Sve su to trice i kučine!“, zaciča Valentinijan. „Teodosije nije car ratnik kao Mi što smo! Zato je na Nama da zadamo satirući udarac. Brz, oštar, strelovit. Čitava jedna ruka tog naroda odsečena!“ „Čitava...? Carska presvetlosti, kakav je tačno oblik imao taj kazneni pohod? Koliko ih je zarobljeno?“ „Zarobljeno? Niko! Svi su posečeni kao glupa skvičava štenad! To će ih naučiti pameti! Ništa drugo ti varvari ne razumeju. Isto to i oni rade drugima.“ Valentinijan pripreti prstom. „Oko za oko, vojskovođo, zub za zub. Neće se o tom čoporu neko vreme ništa više čuti, ja ti tvrdim!“ „Žene, deca...“ „Gamad je to sve! Varvari, nemaju ni zakona ni razuma! Smrde na luk i užeglo maslo! Mora im se utuviti pamet u glavu. Moraš biti surov da bi bio dobar. To je udarac iz predostrožnosti, vojskovođo Aecije“, blebetao je Valentinijan u svom ratničkom samopouzdanju, a bledi obrazi su mu se zajapurili. „Jedna šačica mora izginuti da bi mnoštvo živelo, tako je to u prirodi svega, naročito rata. Ovo je bila svojevrsna žrtva prineta na Žrtveniku mira!“ Škrgućući zubima Aecije zamoli za dozvolu da se povuče. Ovim su bile osujećene sve njegove zamisli o preuzimanju zapovedništva dole u Ostiji i velikom poduhvatu obnove sredozemne flote u propalim ostijskim brodogradilištima, i potom plovidbi za Kartaginu da
se od Vandala preotmu afričke žitnice. Sad su sve te zamisli spaljene, taman kao da ih je neko zažegao zapaljenom bakljom. Uskoro će Aecije sa svojim gotskim vucima-ratnicima biti potreban na drugom mestu, na sasvim drugom bojištu.
EPILOG Prelazak
Na jednoj maloj pritoci Dunava, te velike reke što večno menja boje, sad smlačene i prozirno zelene pod suncem ranog leta, pecao je jedan dečak, mada se nije naročito trudio da nešto ulovi. Reka je bila prelepa, priroda je tu bila na svom vrhuncu, ceo prizor pastoralan i spokojan. Dečko je provlačio ruku kroz bistru vodu. Na plovećem gnezdu među trskama sedela je na šest čistih belih jaja ženka gnjurca. Mladi će se sigurno uskoro izleći. Možda će videti kad se to bude dešavalo, pomislio je dečak. Danas je dan kad se sve rađa, sve stupa u život. Mužjak gnjurca zaranjao je loveći karaše. Pastrmke su iskakale iz vode, vazduh je bio pun vilinih konjica i jarkožutih i plavih leptirova. Na glavi jednog rogoza u blizini bubamara je izgledala kao kaplja krvi, čaplje kašikarke gacale su po plićaku nešto malo dalje. Laste su sletale da zahvate kljunom rečni mulj i ponesu ga do svojih gnezda pod strehama. Močvarni kopitac klimao je krupnim zlatnim krunicama uz samu ivicu reke. Takav spokojan prizor. Dečko je gotovo zaspao, lica okrenutog ka suncu, kad jedan vodomar sunu kao plavo-zelena munja i natera ga da podigne glavu. A onda zinu. Možda sanja – voleo bi da sanja. Samo što je sasvim jasno osećao pod sobom tvrdo drvo čamca. Ne sanja. Ovo je stvarno. Dočepao je vesla i zagrabio njima po vodi potpuno prestravljen, jecajući poluglasno. Ni dvesta koračaja uzvodno, već prešavši široki Dunav, hunska vojska je prelazila malu pritoku da bi se obrušila na Margus. Broja se Hunima nije moglo znati niti opisati kako su izgledali. Na čelu im je jahao Atila, lica nepomičnog kao kamen. Odmah za njim – veštica Enhtuja. Na kožnoj vrpci oko njenog vrata visile su odsečene dve male šake, a s njenog sedla za kosu vezana glava onog maloumnog deteta, sklopljenih očiju i razjapljenih usta. „Gospodaru, Huni su prešli Dunav i napali Margus.“ „U redu.“ Aecije klimnu glavom i okrenu se.
Sad je sve bilo spremno. Kucnuo je čas da se počne. Čas da počne smak sveta.
obrada Meli
HRONOLOŠKA TABLICA GODINA
DOGAĐAJ
378.
Bitka kod Adrijanopolja. Istočno rimsko carstvo pretrpelo je poraz od Gota Rođena Gala Placidija Rođen Honorije Prve glasine o Hunima, o njihovim napadima na Persiju i Jermeniju Honorije postaje car Zapadnog carstva Rođeni Atila i Aecije Najezda Radagastove varvarske vojske na Italiju i poraz, u blizini Firence, koju joj je naneo Stilihon u savezništvu s Hunima pod Uldinovim vodstvom Uldinova smrt. Vladar Huna postaje njegov mlađi sin Ruga Najezda Alarihovih Gota na Italiju. Pljačka Rima. Alarihova smrt, a na čelu Gota nasleđuje ga Atavulf, koji se ženi Galom Placidijom Atilino bekstvo u Skitiju i izgnanstvo Rođen Valentinijan Rođena Honorija Umire Honorije. Valentinijan III, sin Gale Placidije, postaje car Zapadnog carstva Afrika pada pod Gejserihove Vandale Honorija proterana u Istočno carstvo Atila se vraća svom narodu. Okupljanje hunskih plemena Huni prelaze Dunav i napadaju Margus. Najezda na Istočno carstvo
388. 389. 395.
398. 408.
410.
411. 419. 422. 425. 429. 437. 441. 449.
450. 451. 452. 453. 454. 455. 476.
Umiru Gala Placidija i Teodosije II. Markijan postaje car Istočnog carstva Atilina najezda na Zapadno carstvo i pustošenje gradova na Rajni i u severnoj Galiji. Bitka na Katalaunskim poljima Atilina najezda na Italiju. U Milanu se Atila kruniše za „cara“ Umiru Atila i Aecije Umire Valentinijan Vandali pljačkaju Rim Got Odoakar primorava Romula Avgustula da odstupi s prestola i proglašava se za kralja Italije. Time se završava Rimsko carstvo
SPISAK NAJVAŽNIJIH TOPONIMA POMENUTIH U KNJIZI UZ DANAŠNJE NAZIVE TIH MESTA
Savremeni ekvivalenti obeleženi zvezdicom odgovaraju antičkim mestima samo približno Altajsko gorje – planinski venaC u zapadnoj Mongoliji; Huni i mnogi drugi narodi smatrali su ove planine svetima Aralsko more – nalazi se u današnjem Kazahstanu i Uzbekistanu Akvinkum – Budimpešta Bejkem – Jenisej Boristen – Dnjepar, u Ukrajini Brigetio – Šenj, u Mađarskoj Ćilijan Šan – planinski venac na severu Kine Džungarska vrata – između Tjen Šana i Altaja, između današnjeg Kazahstana i Kine Euksinsko more – Crno more Herson – Sevastopolj Hipo Regijus – Anaba u Alžiru Horazmija – Uzbekistan/Turkmenistan* Hungvar – Mađarska ravnica Ilirik – Hrvatska/Bosna/Srbija/Albanija* Karnuntum – Hajnburg* Karvadske planine (za Hune), Harvaða (za Gote) – Karpati Kizilkum – Crveni pesak, pustinja u današnjem Uzbekistanu i Kazahstanu Leptis Magna – Labda u Libiji
Meotis palus, Meotsko blato, Skitske močvare – Azovsko more Margus – Požarevac Masilija – Marsej Mauritanija – Maroko i severni Alžir* Mediolanum – Milano Mezija – severna Bugarska/Makedonija More gavranova – Kaspijsko more Narbo – Narbona Numidija – Tunis* Ofijuza – Odesa* Panij – beznačajan gradić u Trakiji Partija – Persija (Iran*) Singidunum – Beograd Sirmijum – Sremska Mitrovica Skitija – Rusija, Ukrajina, Kazahstan i sve dalje ka istoku* Takla Makan – pustinja u Sinđengu u Kini Tanais – Don; takođe grad na ušću Dona, približno na mestu današnjeg Rostova Tavan Bogd – Pet božanskih planina, najviši vrhovi na Altaju Tingis – Tangir Tjen Šan – Nebeske planine, pružaju se kroz Kirgistan i severnu Kinu Treverum – Trir Viminacijum – Kostolac
DODATNA LITERATURA Byzantium: The Early Centuries by J. Norwich (1988) A History of the Later Roman Empire by S. Mitchell (2007) The Fall of Roman Empire by P. Heather (2005) The Oxford History of Byzantium by C. Mango, ed. (2002)
ZAHVALNOST Među mnogim knjigama koje sam čitao i na koje sam se oslanjao, najkorisnije su mi bile dve novije studije, The Fall of the Roman Empire (Pad Rimskog carstva) Pitera Hedera i The Fali of Rome and the End of Civilization (Pad Rima i kraj civilizacije) Brajana Vord-Perkinsa. Obojica naučnika slažu se u tome da je posle pada Rima Zapad potonuo u mračni srednji vek, a Heder smatra da su za to uveliko krivi Huni. Stihovi o drevnom irskom kralju Golu preuzeti su iz pesme Ludilo kralja Gola Vilijema Batlera Jejtsa, dok je stih na str. 354 iz Kletve Kromvelove. Klaudijanova svadbena himna je autentična. Za sve ostale stihove odgovoran sam sâm. Ličnu zahvalnost dugujem Džonu, Ženevjevi i Anđeli iz Oriona za oduševljenje, hrabrenje i strpljenje; Lizi Speler i Bajvoteru za pomoć s ono malo mog latinskog i još manje grčkog; Patriku Velšu, najboljem književnom agentu na svetu – kao i uvek; osoblju raznih biblioteka, između ostalih Javne biblioteke Šaftsberija i Londonske biblioteke, na velikoj pomoći; i Ajoni, na velikoj podršci i svemu ostalom.
O AUTORU Vilijem Nejpijer je engleski pisac i novinar rođen 1965. godine. Školovao se u Oksfordu i Londonu gde je i doktorirao na tezi o Jejtsu. Njegovo pravo ime je Kristofer Hart i pod tim imenom je napisao dva savremena romana Žetva i Spasi me. Od 2001. godine počinje da piše pod pseudonimom Vilijem Nejpijer. Kao novinar je radio na funkciji književnog urednika u nekoliko magazina. Trenutno piše za Sandej tajms (kao pozorišni kritičar) i Dejli mejl. Živi u Dorsetu i voli da putuje.
