William Dietrich - Atila Bič Božiji.pdf

http://www.balkandownload.org/

2

Nekada moćno Rimsko carstvo mora stati na put sve ozbiljnijoj sili, predvođenoj čovekom koga zovu Bič Božji. Atila, gospodar divljih Huna, postaje najmoćniji evropski vladar 449. godine. Okuplja vojsku da bi se dočepao polovine posrnulog Rimskog carstva. Pod maskom izaslanstva, u njegov tabor stižu uhode koje imaju zadatak da posvađaju i obezglave Hune. S njima je i istoričar Jona, mlad i naivan, ali vešt mačevalac. Međutim, Jona završava kao Atilin zarobljenik, gde se zaljubljuje u prkosnu i zanosnu rimsku zarobljenicu Ilanu. Sudbina mu je dodelila značajnu ulogu u prelomnim događajima. Bliži se bitka koja će odlučiti o opstanku zapadne civilizacije. „Ditrih je napisao odličnu knjigu. Opisi bojnog polja toliko su slikoviti da čitalac gotovo da oseća prašinu u ustima.“ — Library Journal

3

Posvećeno mojoj majci i uspomeni na mog oca. U detinjstvu su mi poklonili knjigu o bici na Katalunskim poljima, i probudili u meni neugasivu znatiželju.

4

DRAMATIS PERSONAE

R IMLJANI I SAVEZNICI Jona Alabanda, mladi rimski poklisar i pisar Ilana, zarobljena rimska devica Zerko, kepec, dvorska luda; sprijateljio se s Jonom Ecije, rimski vojskovođa Valentinijan III, imperator Zapadnog rimskog carstva Gala Placidija, Valentinijanova majka Honorija, Valentinijanova sestra Hijacint, Honorijin evnuh Teodosije II, imperator Istočnog rimskog carstva Hrisafije, Teodosijev evnuh i ministar Bigila, tumač i zaverenik Rustik, tumač Anijan, biskup i pustinjak (po potrebi) H UNI Atila, kralj Huna Skila, ratnik, zaljubljen u Ilanu Edeko, Skilin ujak i Atilin vojskovođa Sueka, Edekova supruga Eudoksije, grčki iscelitelj i Atilin poklisar Hereka, Atilina prva žena 5

Elak, Danzik i Ernak, Atilini sinovi Onegeš, Atilin zapovednik, rimskog porekla G ERMANI Gerna, zarobljenica poput Ilane Teodorik, kralj Vizigota Berta, Teodorikova kći Gejzerik, kralj Vandala Sangiban, kralj Alana Antus, kralj Franaka

6

7

UVOD

rista sedamdeset šest godina nakon rođenja Spasitelja, svet je još uvek bio ujedinjen. Rimsko carstvo trajalo je već hiljadu godina. Prostiralo se od hladnih močvara Britanije do vrelog peska Arabije, od izvora Eufrata do Atlantika i severne Afrike. Kelti i Germani, Persijanci i Skiti bezbroj puta su nasrtali na rimske granice. Svi osvajači su odbijeni krvlju i gvožđem, lukavstvom i zlatom. Oduvek je tako bilo; a 376. godine činilo se da će tako i ostati. Kako bih voleo da sam živeo u mirno vreme! Ja, Jona Alabanda — istoričar, diplomata i silom ratnik — mogu samo da maštam o starom dobu, kao što mornar sneva o dalekoj, maglovitoj obali. Sudbina je htela da se rodim u teško vreme, da upoznam velike ljude, i da zbog toga dosta propatim. Ova knjiga govori o meni i o onima koje sam, na moju sreću ili nesreću, upoznao. Koreni nestabilnih prilika sežu duboko u prošlost. Daleke 376. godine, više od pola veka pre mog rođenja, stigao je prvi dašak oluje koja će zauvek promeniti svet. Istoričari beleže da je te godine do nas dopro prvi glas o Hunima. Želim da kažem da sam poreklom sa Istoka. Tečno govorim grčki, poznajem filozofiju i od rođenja hodam pod vrelim suncem juga. Konstantinopolj je moj dom. Konstantin Veliki 8

osnovao je na Bosforu još jednu prestonicu, ne bi li lakše upravljao prostranim carstvom. Podigao je Novi Rim na temeljima drevne Vizantije, na strateški važnom mestu susreta Evrope i Azije, Crnog i Sredozemnog mora. Ova podela dala je Rimu dva imperatora, dva senata i dve kulture, latinsku na zapadu i grčku na istoku. Obe rimske armije borile su se zajedno. Zakoni su zajednički donošeni i usklađivani. Sredozemlje je i dalje bilo kao neko rimsko jezero. Rimska arhitektura, kovani novac, forumi, tvrđave i crkve — mogle su se sresti od Nila do Temze. Hrišćanstvo je potisnulo sve druge religije, a latinski sve ostale jezike. Svet nikad nije doživeo tako dug period relativnog mira, stabilnosti i jedinstva. Nikad više i neće. Dunav je najveća evropska reka. Izvire u podnožju Alpa i polazi na put od dve hiljade osamsto kilometara, koji završava u Crnom moru. Godine 376, velika reka je uglavnom predstavljala severnu granicu carstva. Te godine su do rimskih garnizona i predstraža počele da stižu glasine o ratu, nemirima i seobama varvarskih naroda. Novi užas, za kakav svet dotad nije znao, poterao je plemena s ognjišta predaka na zapad. Izbeglice su pripovedale o ružnim, tamnoputim i smrdljivim ljudima, koji su se ogrtali u životinjske kože. Sa lakoćom su podnosili glad i žeđ. Pili su krv svojih konja i jeli sirovo meso, samo omekšano ispod sedla. Novi osvajači pojavljivali su tiho kao vetar. Sa nepojmljivih daljina ubijali su moćnim lukovima. Mačevima bi isekli preživele i nestajali na brzim konjima, pre no što bi napadnuti stigli da pruže otpor. Prezirali su stalne naseobine. Palili su sve 9

kuće i noćivali pod vedrim nebom. Skupine kožnih šatora behu njihovi gradovi, a nepregledne stepe putevi. Valjali su se travnatim prostranstvima u nezgrapnim zapregama punim plena, praćeni robovima. Govorili su grubim, grlenim jezikom. Zvali su se Huni. Graničari su smatrali da su glasine preterane i ne baš istinite. Rim je već imao dugo iskustvo s varvarima. Bili su to srčani ratnici, slabi taktičari i još gori stratezi. Ljuti protivnici su brzo postajali korisni saveznici. Zar nisu i strašni Germani, posle samo nekoliko vekova, postali najbrojniji rimski vojnici na Zapadu? Zar divlji Kelti nisu civilizovani? Glasnici su izveštavali Rim i Konstantinopolj da se nešto neobično događa u zemljama s druge strane Dunava. Opasnost još nije bila na vidiku. A onda su se glasine pretvorile u plimu izbeglica. Većina od četvrt miliona Gota pojavila se na obali reke. Tražili su zaštitu od Huna koji su nadirali. Moji preci su nevoljno dozvolili germanskom plemenu da pređe na južnu obalu. Znali su da bez rata ne mogu da zaustave seobu mase očajnika. Nadali su se da će i ovo pleme naseliti prostranstva carstva i postati „savezničko“, poput neposlušnih ali proračunatih Franaka, i da će tako ojačati odbrambeni bedem protiv tajanstvenog stepskog naroda. Bila je to pogrešna i previše optimistična procena. Varvarima su se civilizovani ljudi činili razmaženim, prevrtljivim i slabim, pa su se Rimljani i Goti ubrzo posvađali. Pošto je izbeglicama prodavano pseće meso, okrenuli su se krađi stoke, postali pljačkaši i bezočni osvajači. Zbog toga je Valens, imperator Istočnog rimskog 10

carstva, devetog avgusta 378. godine zametnuo bitku s Gotima ispred Hadrijanopolja, samo dvesta pedeset kilometara od Konstantinopolja. Snage su bile brojčano izjednačene. Nadali smo se pobedi, ali se naša konjica razbežala, a pešadija uspaničila. Gotska konjica opkolila je našu glavninu. Tako su ih sabili da naši vojnici nisu mogli ni da podignu ruke sa štitovima i oružjem. Valens i njegovi ljudi bili su uništeni. Bio je to najveći rimski poraz posle onog od Hanibala pre šesto godina, u bici kod Kane. Bio je to zlokobni presedan: rimska armija može da izgubi od varvara. Da stvar bude gora, Rimljani su potučeni od varvara koji su bežali od još strašnijih varvara. Dolazila su teška vremena. Goti su krenuli u višedecenijski pljačkaški pohod na carstvo. Za to vreme, Huni su pustošili dolinu Dunava. Na istoku su opljačkali Jermeniju, Kapadokiju i Siriju. Čitavi narodi su se dali u beg. Mnoga plemena izbila su na Rajnu. Poslednjeg dana 406. godine, Vandali, Alani, Svevi i Burgundi su se preko zaleđene Rajne raspršili po Galiji. Varvari su pohrlili na jug. Ubijali su, pljačkali i silovali. Bilo je to nezapamćeno nasilje. Iza njih su ostale jezive i potresne priče. Moja generacija je odrastala pod njihovim uticajem. Vlasti su otkrile Rimljanku koja je skuvala i pojela svoje četvoro dece, jedno za drugim. Rekla je da ih je žrtvovala za spas ostalih. Susedi su je kamenovali do smrti. Osvajači su prešli Pirineje i stigli do Hispanije, a preko Gibraltara i do Afrike. Sveti Avgustin je umro tokom opsade svog rodnog grada Hipa, na severu Afrike. Britanija je odsečena od ostatka carstva i izgubljena. Goti, u neprekidnoj potrazi za domovinom, upali su u Italiju. 11

Zapanjili su čitav svet kad su 410. godine osvojili Rim. Povukli su se posle tri dana pljačkanja, ali je i to bilo dovoljno da vera u nepovredivost svetog grada bude bespovratno uništena. Varvari su naselili prostranstva Zapadnog rimskog carstva i zavladali njima. Nesposobni da poraze osvajače, očajni imperatori su pokušavali da ove teritorije otkupe, izdvoje varvare, a zatim ih okrenu jedne protiv drugih. Nesiguran u Rimu, carski dvor se preselio u Ravenu, rimsku pomorsku bazu u jadranskim močvarama. Vizigoti su osvojili jugozapadnu Galiju i Hispaniju. Burgundi su prigrabili istočnu Galiju, Alani dolinu Loare, a Vandali severnu Afriku. Varvarske religije su se mešale s hrišćanstvom, stvarajući brojna jeretička učenja. Putevi su propadali, kriminal je rastao, narod je prestao da plaća porez, a najblistaviji umovi potražili su mir u manastirima... Uprkos tome, život se nastavljao u labavoj konfederaciji Rimljana i varvara. Konstantinopolj i Istočno rimsko carstvo bili su u punom procvatu. U Raveni su se gradile nove palate i crkve. Rimski garnizoni su obavljali svoj posao. Niko nije mogao da zamisli drugačiju stvarnost. Kako je moguće da Rim nestane? Lagana propast civilizacije bila je i nezamisliva i neizbežna u isto vreme. Moć Huna neprekidno je rasla. Tajanstvena, maglovita glasina iz četvrtog veka, postala je užasna istina u petom. Huni su ujahali u Evropu i zauzeli oblast koja je po njima dobila ime Hunuguri. Okupili su pokorena varvarska plemena u novo i zlokobno carstvo. Stepski ratnici, neupućeni u proizvodnju i tehnološki zaostali, sva sredstva neophodna za održavanje velike 12

države pribavljali su pljačkom, iznuđivanjem i iznajmljivanjem vojne sile. Uzdrmani Rim često je koristio hunske najamnike da bi pokorio pojedina plemena i oblasti. Hiljadugodišnje carstvo pokušavalo je da dobije u vremenu. Huni su tako zarađenim novcem privlačili nove saveznike i uvećavali svoju moć. Između 443. i 447. godine pokrenuli su niz razornih napada na istočnu polovinu carstva. Zbrisali su sa lica zemlje više od stotinu balkanskih gradova. Primorali su nas Vizantince da im plaćamo danak, iako su novi, trostruki zidovi Konstantinopolj a odvraćali Hune od napada na prestonicu. Pristali smo na ponižavajuće i nesigurno primirje. Sredinom petog veka, u doba moje mladosti, hunsko carstvo se prostiralo od Elbe u Germaniji do Kaspijskog mora, i od Dunava do Baltika. Njegov vođa, utaboren u Hunuguriju, postao je najmoćniji evropski vladar. Zapovedao je vojskom od stotinu hiljada najljućih ratnika, kakve svet nikada pre nije video. Mogao je da okupi još toliko vojnika iz pokorenih plemena. Njegova reč bila je zakon. Nije znao za poraz. Njegove žene i sinovi drhtali su pred njim. Zvao se Atila. Ispričaću vam istinitu priču o njemu, ali i o sebi. Pripovedaću samo o onome što sam doživeo ili saznao od pouzdanih očevidaca. Posvećujem ovaj tekst svojoj deci, nadajući se da će razumeti zašto želim da pišem u ova neobična vremena, na malenom ostrvu daleko od rodne grude, i u društvu izuzetne supruge.

13

PRVI DEO: POSLANSTVO KOD ATILE http://www.balkandownload.org/

14

I BRAT I SESTRA

RAVENA, 449. GODINE POSLE HRISTA oja sestra je zla žena, biskupe. Ovde smo da bismo spasli njenu besmrtnu dušu“, reče imperator Zapadnog rimskog carstva. Zvao se Valentinijan III. Njegov karakter bio je odraz duhovnog propadanja dinastije. U najboljem slučaju bio je prosečno inteligentan čovek. Za vladarske dužnosti nije imao hrabrosti, a ni zanimanja. Najviše je voleo sport i ostala zadovoljstva. Kretao se u društvu opsenara, kurtizana i senatorskih žena, koje je zavodio da bi ponizio njihove muževe. Znao je da po sposobnostima zaostaje za precima, i to ga je činilo mrzovoljnim i uplašenim. Verovao je da dušmani neprestano kuju zavere protiv njega. Poveo je prelata na večernju egzekuciju, zato što mu je crkveni blagoslov bio neophodan. Bez podrške drugih, nejaki vladar ni sam nije verovao u sebe. Imperator je ubedio biskupa da je veoma važno da njegova sestra Honorija shvati da nema podršku ni u svetovnoj ni u duhovnoj vlasti. Vucarala se sa dvorskim 15

upraviteljem kao najgora drolja. Iznenadna vest bila je pravi dar s neba. „Pomozite mi da spasem sestru suđenja za izdaju na ovom i večitog prokletstva na onom svetu.“ „Put spasenja otvoren je svakom čedu Crkve, cezare“, uveravao ga je biskup Milo. Pristao je da učestvuje u ovom zlosrećnom prepadu na imperatorovu sestru zato što mu je, kao i njenoj prepredenoj majci Gali Placidiji, trebao novac za završetak crkve u Raveni. Veličanstvena građevina obezbediće im večni mir u carstvu nebeskom. Placidija se stidela kćerkine razuzdanosti. Valentinijan je se plašio. Rešio je da otključa državnu blagajnu i biskupovu podršku nagradi velikodušnim prilogom za izgradnju crkve. Placidija je pretpostavila da su njene i božje želje identične. Verovalo se se da je imperator u oronulom i zapuštenom Rimu, gde raspravlja sa senatom, prima ambasadore, ide u lov i učestvuje u javnom životu. Umesto toga, četiri dana ranije izjahao je iz grada u pratnji desetorice vojnika po izboru svog komornika Heraklija. Napašće Honoriju pre nego što se njeni planovi ostvare. Komornikove uhode su ga obavestile da mu se sestra ne zadovoljava ljubovanjem s upraviteljem — veselnikom po imenu Eugenije — već da s njim kuje zaveru da ubije brata i preuzme vlast. Da li je ta priča istinita? Honorija nije krila da ga smatra glupim slabićem i da bi, kao i njena odlučna majka, bolje vladala od njega. Čuo je da namerava da ustoliči ljubavnika, a ona će biti augusta, kraljica. To je bila glasina, ali je u njoj postojalo zrnce istine. Sujetna Honorija nikada nije volela brata. Ako ih uhvati u postelji, Valentinijan će dokazati sestrin nemoral, a možda i izdaju. Bilo kako bilo, to će mu poslužiti kao izgovor da je uda i 16

zauvek ukloni s puta. Imperator je sebi velikodušno opraštao sve slične romantične pohode zbog kojih je osuđivao sestru. On je muškarac, a ona žena. Zbog toga je njena raskalašnost i u ljudskim i u božjim očima manje prihvatljiva. Valentinijanova pratnja pregazila je brdovitu kičmu poluostrva. Primicala se palatama Ravene skrivenim u tami. Galopirala je duž dugačkog nasipa ka utvrđenju u močvari. Zahvaljujući svom položaju, grad se lako branio od varvarskih nasrtaja. Nova prestonica se imperatoru uvek činila kao mesto iz snova, podjednako udaljena i od kopna i od mora. Udobno se ljuljuškala, daleko od zanatstva i poljoprivrede. Bila je puna birokratije koja je živela bez mnogo dodira s običnim svetom. Voda je bila tako plitka a blato duboko, da je duhoviti Apolinarije tvrdio da zakoni prirode ne važe u Raveni, u kojoj „tornjevi plove a brodovi miruju, zidovi tonu a voda se uzdiže.“ Novi grad je imao samo jednu prednost — pružao je izvesnu bezbednost, što nije mala stvar u današnjem svetu, u kome izdajnici vrebaju sa svih strana. Valentinijan je znao da je život uzvišenih prepun rizika. Julije Cezar je ubijen pre gotovo petsto godina. Spisak imperatora koji su u međuvremenu na grozan način ispustili dušu bio je podugačak: Klaudije je otrovan, Neron i Oton su izvršili samoubistvo, bratoubica Karakala pao je od ruke atentatora, Konstantinova polubraća i nećaci su zatrti, Gracijan je ubijen, a Valentinijan II pronađen obešen. Imperatori su umirali u bitkama, od bolesti, razvrata, pa čak i od isparenja sa tek postavljenih tapeta, ali su najčešće stradali od zaverenika iz najbližeg okruženja. 17

Silno bi se začudio kad bi saznao da podmukla sestra nije kovala urotu protiv njega. Imperator je više nego spremno saslušao komornikov izveštaj o zaveri, zato što joj se nadao još otkad se u petoj godini odenuo u purpur. Doživeo je tridesetu samo zahvaljujući velikom oprezu, neprekidnoj sumnjičavosti i neophodnoj surovosti. Imperator ili udara, ili pada pod udarcima. Astrolozi su pothranjivali njegove strahove. Njihova pomoć ga je činila zadovoljnim i darežljivim. Imperatorova pratnja sjahala je u senci kapije, da je topot ne bi odao. Isukali su duge mačeve, a zatim ih priljubili uz noge, ne bi li sprečili svetlucanje u mraku. Pokriveni ogrtačima i s navučenim kapuljačama, hitali su kao utvare ka Honorijinoj palati. Ulice Ravene bile su mračne, kanali su se jedva nazirali, a polumesec vragolasto krio iza nestalnog, oblačnog vela. Grad nije bio trgovački već upravni centar, i zbog toga je uvek delovao mirno i prilično pusto. Stražari su se trgli kad su prepoznali imperatora. „Cezare! Nismo vas očekivali...“ „Sklanjajte mi se s puta.“ U Honorijinoj palati bilo je tiho. Noć je progutala tapiserije i zavese. Pod svetlošću uljanih lampi, sveci sa mozaika u kupolama i nišama strogo su posmatrali grešnike ispod sebe. Mirisalo je na tamjan i parfem. Imperatorova pratnja hitro je odmicala mračnim, mramornim hodnicima. Vojnici su bili odlučni da ne dozvole bilo kakav otpor. Golemi Nubijac Goar, Honorijin telohranitelj, pogođen je iz samostrela s razdaljine od dvadeset koraka. Umro je, a da nije znao šta ga je snašlo. 18

Samo je tresnuo na mermerni pod. Jedan vojnik je malom poslužitelju vina slomio vrat kao piletu, da ne bi nekog uzbunio. Vojnici su provalili u princezine odaje. Prevrnuli su stolove s poslasticama, šutnuli jastuk u plitki bazen kupatila i s treskom otvorili vrata spavaće sobe. Usnuli par se trgnuo iz sna. Stiskali su se jedno uz drugo i plakali. Iza tankih zastora nazirali su desetak pretećih obrisa. Da li je ovo atentat? „Upalite svetla“, naredio je Valentinijan. Prostorija je sinula kad su njegovi ljudi zapalili baklje. Dvorski upravitelj Eugenije povlačio se sve dok leđima nije udario o krevetsku dasku. Pokušavao je da se pokrije rukama. Bio je potpuno užasnut, kao čovek koji se spotakao i pao u ambis, svestan da ne može učiniti ništa da bi se spasao. Honorija je puzala ka drugom kraju postelje. Pokrivala je nagotu svilenim prekrivačem, a strah joj nije smetao da izgleda privlačno. Udaljavala se od svog ljubavnika nižeg ranga, kao da želi da porekne vezu s njim. „Istina je“, prostenja imperator. „Kako se usuđuješ da upadaš u moju spavaću sobu!“ „Došli smo da bismo te spasli, dete moje“, reče biskup. Pogled na sestrinu nagotu neobično je godio Valentinijanu. Vređala ga je svojim podsmehom, ali ko sad izgleda kao budala? Desetak nepoznatih ljudi gutalo ju je pogledom. Njeni gresi su postali javni. Ponižavali su je dok su joj gledali gola ramena, puštenu kosu i grudi koje su pale po posteljini. Naježio se od zadovoljstva. Osvrnuo se ka otvorenim vratima i ugledao krupnog Nubijca na mramornom podu i jezerce krvi kraj njega. Honorija je svojom sujetom i ambicijom upropastila sve oko sebe! 19

Imperator je spazio zlatno uže koje je pridržavalo baldahin oko prostrane postelje. Cimnuo ga je. Tanki zastor pao je na pod, još više otkrivši par radoznalim pogledima. Prišao je i počeo da šiba sestru po bedrima i zadnjici. Trzala se pod čaršavima i bolno stenjala. „Pariš se sa slugom i kuješ zaveru da ga popneš na tron!“ Trgla se i zaurlala od gneva. Otkrila je sirotog Eugenija da bi sebe pokrila. „Proklet da si! Sve ću reći majci!“ „Ona mi je i kazala gde si!“ Uživao je posmatrajući njenu reakciju. Oduvek su se nadmetali za Placidijinu naklonost. Udarao ju je i udarao, ne da bi joj zadao bol, već da bi je ponizio. Prestao je tek kad je ostao bez daha. Pocrveneo je više nego ona. Vojnici su izvukli upravitelja iz kreveta. Zavrnuli su mu ruke i primorali ga da klekne. Muškost mu se skupila. Nije dobio priliku da se brani. Užasnuto je posmatrao princezu, kao da očekuje spas od nje. Ona je imala puno snova, ali nimalo vlasti. Bila je žena! Eugenije je osudio sebe na propast kad se potrudio da zadobije njenu naklonost. Valentinijan se okrenuo prema nesuđenom imperatoru Ravene i Rima. Morao je priznati da je Honorijin ljubavnik bio zgodan. Takođe i inteligentan, čim se domogao mesta upravitelja palate, ali se poneo kao budala kad se polakomio na još viši položaj. Prilika se izrodila iz telesne strasti. Ambicija je potakla ponos, da bi je patetična zaljubljenost dotukla. „Pogledajte“, podsmešljivo se naceri Valentinijan, „budućeg cezara.“ Spustio je pogled. „Preseći ćemo to u korenu.“ Eugenije je zvučao kao slomljen čovek. „Nemojte da 20

povredite Honoriju. Ja sam...“ „Da ne povredimo Honoriju?“ Valentinijan se prezrivo nasmejao. „Ona je kraljica, upravitelju. U njoj teče plava krv. Ne moraš da moliš za nju. Zaslužuje batine, ali joj se neće desiti ništa strašno. Vidiš li koliko je bespomoćna?“ „Nije htela da vas izda...“ „Tišina!“ Ponovo je zamahnuo užetom, ali ovog puta preko nesrećnikovih usta. „Prestani da se brineš za drolju od moje sestre i počni da moliš za sebe! Misliš li da ne znam šta ste planirali?“ „Valentinijane, prestani!“ molila ga je Honorija. „Nije ono što misliš. Pogrešno si obavešten. Savetnici i čarobnjaci su te zaludeli.“ „Jesu li? A opet, našao sam ono što sam očekivao. Imam li pravo, biskupe?“ „Morate izvršiti bratsku dužnost“, reče Milo. „Znam“, odgovori imperator. „Učini to.“ Krupni tribun obmota šal oko Eugenijevog vrata. „Nemoj, molim te“, prostenja Honorija. „Volim ga.“ „Zato je ova mera i neophodna.“ Tribun je zategao šal. Mišići na podlakticama su mu nabrekli. Eugenije se praćakao i bespomoćno otimao. Vojnici su ga čvrsto držali za ruke dok je Honorija vrištala. Modar u licu, isplazio je jezik i izbečio oči, uzalud grabeći vazduh. Drhtao je, sve dok mu pogled nije postao staklast, a telo se opustilo. Tribun ga je pustio da padne na pod tek kad se uverio da je mrtav. Honorija je jecala. „Vraćena si bogu“, tešio ju je biskup. „Dabogda svi goreli u paklu.“ 21

Vojnici su se nasmejali. „Sestro, donosim ti dobre vesti“, reče Valentinijan. „Tvoji usedelički dani su odbrojani. Ugovorio sam ti brak s Flavijem Basom Herkulanijem, pošto dosad nisi mogla da pronađeš valjanog supruga.“ „Sa Herkulanijem! On je debeo i star! Nikad se neću udati za njega!“ Nije mogla da zamisli strašniju sudbinu. „Trunućeš u Raveni dok se ne predomisliš.“ Honorija je odbijala brak, a Valentinijan je održao reč. Uprkos svim molbama, pritvorio ju je u palati. Majka nije marila za kćerkine vapaje. Kako se samo mučila kao zatvorenica u palati! Kakvom je samo poniženju bila izložena kad joj je saopšteno da put vodi napolje samo preko udaje za odrtavelog aristokratu! Sa ljubavnikom je umro i deo nje. Bezdušni brat nije zadavio samo Eugenija, već i njen ponos, porodičnu slogu, kao i svaku odanost imperatoru. Zadavio je njeno srce! Tokom jedne duge i teške noći, poslala je po evnuha. Hijacint je kastriran u detinjstvu. Zgnječili su mu mošnice u toploj kupki. Okrutno sakaćenje sprečilo ga je da postane otac i muž, ali mu je omogućilo da bude osoba od poverenja u carskom domaćinstvu. Evnuh je često razmišljao o svojoj sudbini. Ponekad mu je bilo drago što ne oseća fizičku strast koja je morila sve oko njega. Istina je da se zbog sakaćenja nije osećao kao pravi muškarac, ali je verovao da manje pati od drugih. Bol je bila samo daleka uspomena, a privilegovan položaj izvor svakodnevnog zadovoljstva. Za razliku od Eugenija, niko ga nije smatrao 22

pretnjom. Zato su evnusi po pravilu živeli duže od svojih gospodara. Hijacint nije bio samo Honorijin sluga, već i prijatelj i poverenik. Danima nakon Eugenijevog pogubljenja, tešio ju je u svom naručju. Nekontrolisano je jecala, priljubljena uz njegove ćosave obraze. Tetošio ju je dok je sipala reči plamene mržnje na račun svog brata. Imperator je bio zver kamenog srca. I evnuh se gadio od pomisli na njenu udaju za matorog senatora u sablasnom Rimu. Pozvala ga je usred noći. „Hijacinte. Šaljem te na put.“ Prebledeo je. Ne bi mogao da opstane u spoljašnjem svetu, baš kao ni mače u šumi. „Molim te, gospo. Samo si ti bila dobra prema meni.“ „Ponekad mislim da mi nije ostalo ništa izuzev tvoje dobrote. Čak se i moja majka oglušuje o moje molbe. Nada se da će postati svetica. Odbija da razgovara sa mnom dok se ne pokorim bratovljevoj volji. Zbog toga smo zatočeni u ovoj palati, dragi moj.“ „Ostaćemo ovde sve dok se ne udaš za Herkulanija.“ „Zar to nije samo druga vrsta sužanjstva?“ Uzdahnuo je. „Možda je brak neizbežan.“ Honorija je odmahnula glavom. Bila je previše lepa. Isuviše je uživala u valjanju po postelji da bi se vezala za starca. Herkulanija je pratio glas stroge, krute i hladne osobe. Udajom za njega Valentinijan bi je ugušio, baš kao Eugenija. „Hijacinte, sećaš li se da su moju majku, Galu Placidiju, odveli Vizigoti nakon pohare Rima i primorali je da se uda za njihovog poglavicu, Ataulfa?“ „To se desilo još pre mog rođenja, princezo.“ „Majka se vratila u Rim posle Ataulfove smrti. U 23

međuvremenu je pomogla civilizovanju Vizigota. Jednom prilikom mi je rekla da godine provedene među varvarima nisu bile tako strašne. Mislim da u potaji čuva slatke uspomene na prvog muža. Varvarski muškarci su jaki, snažniji od soja koji sad nastanjuje Italiju.“ „Tvoja majka je mnogo putovala i preduzimala smele poduhvate da bi ustoličila tvog brata.“ „Ona je svetska žena. Plovila je s vojskama, dva puta se udavala i gledala daleko preko zidova palata. U poslednje vreme upire pogled ka nebesima. Nastojala je da me odgoji u istom duhu.“ „Svi poštuju augustu.“ Princeza je zgrabila evnuha za ramena i zagledala mu se u oči. „Zbog toga ćemo poći za njenim primerom, Hijacinte. Postoji varvarin moćniji od vođe Vizigota, moćniji i od mog brata. On je najmoćniji čovek na svetu. Znaš li o kome govorim?“ Iskonski strah se prikradao evnuhovom srcu. „Misliš na kralja Huna.“ Šaputao je, kao da govori o Satani. Čitav svet je strahovao od Atile. Svi su se molili da svoje pohlepno, pljačkaško oko uperi na neki drugi kraj carstva. Izveštaji su govorili da liči na majmuna. Kupao se u krvi i ubijao svakog ko bi mu se suprotstavio, s izuzetkom svojih žena. Uživao je sa stotinama njih. Sve su bile lepe, isto onoliko koliko je on bio ružan. „Hoću da odeš Atili, Hijacinte.“ Pogled joj je blistao. Jake žene se ne oslanjaju samo na mudrost, već i na savezništvo sa jakim muškarcima. Huni imaju najstrašniju vojsku na svetu. Njen brat će zadrhtati na jednu reč iz usta njihovog vođe. Ako je Atila zatraži, moraće da je pusti. 24

Moraće da se pokori ako Atila spreči brak sa Herkulanijem, zar ne? „Da odem do Atile!“ proštenja Hijacint. „Gospo, pa ja jedva mogu da stignem s jednog kraja Ravene na drugi. Nisam putnik niti diplomata. Nisam ni muškarac.“ „Dobićeš pratnju. Niko neće primetiti da te nema. Želim da skupiš hrabrost i da ga pronađeš, zato što naše sudbine zavise od njega. Hoću da objasniš ono što mi se desilo. Ponećeš moj pečatni prsten, kao dokaz da govoriš istinu. Hijacinte, moj najdraži robe, hoću da zamoliš Atilu Hunskog da me izbavi iz nevolje.“

25

II AKSIOPOLJSKA DEVICA

če, šta si to učinio?“ Hiljadu dvesta kilometara istočno od Ravene, tamo gde se dolina Dunava širi pre susreta s Crnim morem, Huni su konačno ušli u malu rimsku koloniju Aksiopolj[1]. I on je, kao i svi slični rimski gradovi, prvobitno izgrađen kao legionarski logor. Ulice su se sekle pod pravim uglom. Forumi, hramovi i vladine zgrade bili su logično poredani, kao figure na šahovskoj tabli. I on je, kao sve slične naseobine, opasan zidom u trećem veku, zbog sve većih nemira i čestih ratova. U četvrtom veku, posle Konstantinovog prihvatanja hrišćanstva, i njegovi paganski hramovi pretvoreni su u crkve. I Aksiopolj je, kao i svi slični gradovi, drhtao od straha posle svake vesti o uništenju neke od sličnih naseobina u gornjem toku Dunava. Huni su prodrli u grad, iznenadno kao oluja. Užasavajući krici su se pojačavali i širili od gradskih kapija. 1

Aksiopolj — danas grad u Rumuniji. (Prim. lekt.)

26

Taj zvuk pratilo je neobično rumenilo na nebu — narandžasta, treperava svetlost požara. Ilana je sedela u trpezariji. Pokušavala je da potisne zvuke od kojih je toliko dugo strepela: psovke i krike, topot nepotkovanih kopita po kaldrmi, očajničko stenjanje i udar metala o metal, potmuli pisak i grmljavinu požara. Krajičkom oka uhvatila je munjeviti prolazak strele. Proletela je kraj kuće, promašila metu i nastavila da traži drugu. Hunska strela prozviždala je kao ljutiti stršljen u mrklom mraku. Njeni susedi su bežali kao da ih sam đavo goni. Apokalipsa je konačno počela. „Mislim da sam nas spasao, Ilana“, reče Simon Publije. Glas mu je podrhtavao od jedva prikrivene zebnje. Ugojeni trgovac je u proteklih nekoliko nedelja strašno ostario. Vilice su mu se opustile, oči upale od nespavanja, a ružičasta koža osula bubuljicama kao ukvareno meso. Izdajom grada osigurao je opstanak porodice. „Otvorio si im kapiju, zar ne?“ „Ionako bi prodrli u grad.“ Ulica se ispunila konjanicima. Urlali su na grubom, ružnom jeziku. Uspevala je da razlikuje resko fijukanje mača u vazduhu od muklog udarca u meso. Čula su joj bila budna kao nikad pre. Činilo joj se da može da čuje svaki šapat, svaku molitvu. „Ali, zar ne čekamo dolazak legija?“ „Kao nesrećni žitelji Markijanopolja? U tom slučaju nema milosti, kćeri moja. Edeko mi je obećao da će poštedeti neke od nas ako mu pomognem.“ Odjednom su se prolomili krici i očajničko moljakanje, jasan znak da neće svi biti pošteđeni. Provirila je napolje. U mraku oko kuće nazirale su se prilike u bekstvu. Tek 27

povremeno bi iz tame izronilo okruglo ljudsko lice, blesnulo pod sjajem baklje i isto tako brzo nestalo. Prestravljena Ilana kao da je obamrla. Dunavom su se valjale nove, sve strašnije priče. Kad su Huni sa saveznicima pre dve nedelje konačno izronili iz golemog oblaka prašine, neprijatno osećanje preobrazilo se u parališući strah. U galopu su opkolili Aksiopolj i zapretili da će spaliti grad do temelja ako se ne preda. Do predaje nije došlo, uprkos molbama i zalaganju pojedinaca. U stanovnicima je tekla krv ponosnih Mezijaca i plahovitih Tračana. Većina se odlučila za borbu. Napadači su naišli na hrabri otpor Rimljana. Bilo je žestokih sukoba, herojskih trenutaka, pa čak i malih, kratkotrajnih pobeda. Ipak, sve veći broj mrtvih i ranjenih budio je i sve snažnije beznađe. Svaki dan bio je crnji, svaka noć duža, a svaka glasina neverovatnija. Svaka nova udovica i siroče pojačavali su malodušnost građana. Iz crkava se širio zadah tamjana, molitve su upućivane nebesima, sveštenstvo je obilazilo zidine, a glasnici su se iskradali ne bi li doveli pomoć, ali od nje nije bilo ni traga. Skromni kameni zidovi počeli su da se ruše i krune kao sir. Krovovi su se crneli od požara. Dušmani su spaljivali useve i uništavali brodove. Vešti strelci su lako skidali kratkovide starce sa bedema. Ilana je gotovo otupela od očaja, potpuno se oslobodivši straha. Samo je priželjkivala da se sve uskoro završi. Da li je život pod opsadom vredan življenja? Molila se u sebi da smrt dođe što pre i što bezbolnije. Večeras se suočila sa strašnim otkrićem. Njen otac, najugledniji trgovac u gradu, izdao ih je. „Mogli bi sve da nas pobiju kad se budu prebacili preko 28

zidina“, rekao je. Ovako ćemo...“ „To su konjanici“, odvratila je odsutno. „Nedostaje im veština...“ „Imaju plaćenike, vične opsadama i izradi oruđa. Morao sam nešto da preduzmem, dete.“ Dete? Kad je to bilo! Dete? Njena velika ljubav, Tasio, čovek kome se obećala, stradao je trećeg dana opsade. Hunska strela ga je pogodila u oko. Izdahnuo je u mukama posle četiri sata agonije. Nije ni sanjala da iz tela može da istekne toliko krvi. Dete? Ta reč pripadala je blaženim neznalicama, bićima koja imaju čemu da se nadaju, srećnicama koje će jednog dana imati decu. Ona... „Sakrio sam nešto zlata. Obećali su nam bezbedan prolaz. Otići ćemo u Konstantinopolj i početi iz početka. Pobeći ćemo s rođacima, slugama... Njegove uhode su mi obećale da će nas pustiti. Siguran sam da će poštedeti još neke ljude. Večeras sam spasao život mnogima.“ Želela je da mu veruje. Čeznula je za budućnošću. Odbijala je da posumnja da će se izbaviti iz groznog kovitlaca urlika, smrtonosne kiše strela i nemilosrdnog dahtanja ratnika koji su uzimali ono što im pripada. „Oče...“ „Hajdemo.“ Prenuo ju je iz letargije. „Ugovorio sam sastanak s poglavicom kod Crkve Svetog Pavla. Bog će nas zaštiti, kćeri moja.“ Ulicama je tekla uskovitlana plima ljudskog mesa. Uplašena, mala i zbijena grupa probijala se kao falanga, pored ranjenika, razvaljenih vrata i proždrljivih plamenova. Izbezumljeni begunci grčevito su stezali beskorisne stvari: bistu predaka, stari kovčeg za devojačku spremu, 29

dokumentaciju sada već nepostojećeg preduzeća i uplašenog psa. Pljačkalo se stihijski. Huni bi provalili u jednu i zaobišli susednu kuću. Posekli bi jednu grupu izbeglica, dok bi drugu ostavili da drhti u senci. Neki paganin je tvrdio da ga je Jupiter spasao, dok je hrišćanka u blizini slavila Isusa. Istina je da su ljudi svih vera gubili život. Sve se svelo na puki slučaj. Smrt i život behu nestalni kao ples leptirovih krila. Huni su uterivali konje u crkve i domove, bez zazora i straha od otpora. Odapinjali su strele kao da su u lovu i nemilosrdno gazili sporije begunce. U tami nisu razlikovali rođake, prodavce i učitelje. Ginulo se nasumično i anonimno. Grad je umirao u tišini. Stigli su do foruma i crkava punih građana koji su tražili čudo od boga koji ih je napustio. Grupa Huna posmatrala je kako Rimljani beže u duhovna utočišta. Nisu ih sprečavali u tome. Razgovarali su u sedlima, kao da komentarišu paradu. Povremeno bi poslali glasnike, koji bi odgalopirali niz mračne ulice. Ilana ih je posmatrala i razmišljala kako pljačkanje i pustošenje možda ne teče potpuno nasumično. Požar se sve brže širio, rasterujući tamu oko trga. „Edeko!“ povika Simon Publije, već promukao od vikanja. „Stavljam porodicu pod tvoju zaštitu, kao što smo se dogovorili! Zahvaljujemo ti se na ukazanoj milosti. Pokolj nije neophodan — predaćemo vam sve što imamo...“ Rimljaninove reči prevodio je jedan od poglavičinih poverenika, očigledno grčkog porekla. Hunski starešina, upadljiv u zaplenjenom rimskom oklopu, spustio je pogled na dežmekastog starca ispod sebe. Lice mu se nije jasno 30

videlo, izuzev retke brade i mnogo ožiljaka. „Ko si ti?“ „Ja sam trgovac Publije! Onaj koji je prema dogovoru poslao signal i otvorio gradsku kapiju. Ovo je naš prvi susret. Ja sam tvoj saveznik. Za učinjenu uslugu ne tražim ništa, izuzev da nas pustiš da odemo niz reku! Otplovićemo daleko odavde.“ Hun je razmišljao, kao da je iznenađen starčevom pričom. Pogled mu se zaustavio na Ilani. „Ko je ona?“ Simon se trgao kao oparen. „To je moja kći, obična devojka.“ „Lepa je...“ Devojčino držanje bilo je dostojanstveno i otmeno. Tamna, kovrdžava kosa kao slap se spuštala niz njena ramena. Imala je istaknute jagodice, male, lepe uši i bademaste oči. Opsada je pokvarila dogovoreno venčanje. „U našem gradu ima mnogo lepih žena. Ima mnogo, mnogo njih.“ Edeko je glasno podrignuo. „Zaista? Ja sam dosad nailazio samo na debele kravetine.“ Varvari su prasnuli u smeh. Stari trgovac je stao ispred kćeri. Trudio se da je što više zakloni od pogleda. „Pronaći ćemo čamac ako nam date pratnju do reke.“ Poglavica je ćutke posmatrao crkvu na drugom kraju foruma. Senovita unutrašnjost bila je prepuna građana, a još više ljudi guralo se da uđe. Rekao je nešto na hunskom. Nekoliko konjanika zaputilo se ka ulazu. Izgledalo je kao da će da napadnu bogomolju. Rimljani ispred ulaza su pobegli. Oni unutra su se uspaničili. Zatvorili su i zamandalili teška vrata. Varvari ih nisu sprečavali u tome. „Bog će nagraditi tvoje milosrđe, Edeko“, oglasio se 31

Simon. Hun se podsmešljivo nacerio. „Razgovarao si s njim?“ Povikao je nešto svojim ljudima. Sjahali su i počeli da gomilaju opljačkani nameštaj i grede na crkvena vrata. Simonovi saputnici počeše užasnuto da žamore i uzdišu. „On razgovara sa svima koji žele da ga čuju“, nastavi Publije. „Nikad ne zatvara uši.“ Edeko je imao prilike da vidi kako se neprijatelji očajnički mole stotinama bogova. Svi su na kraju pokoreni. Rimljani i Huni ćutke su posmatrali zbivanja oko crkve. Napeto su čekali da se nešto dogodi. Ljudi su se tiskali u bogomolji. Kad su shvatili da su zarobljeni, počeli su da viču i preklinju. Edeko se obratio trgovcu. „Sam odluči. Možeš da ideš s ružnim kravetinama. Tvoja kći i lepotice ostaju s nama.“ „Ne! Nismo se tako dogovorili. Rekao si...“ „Usuđuješ se da me podsećaš na ono što sam rekao?“ Ratnikovo bradato lice puno ožiljaka odmah se smračilo. Publije je prebledeo. „Ne, ne, nikako, ali Ilana mora da ostane sa svojim ocem. Valjda vam je to jasno.“ Lice mu je sijalo od znoja, a ruke drhtale. „Ona je moja kći, jedinica.“ Baklje su pale na gomilu drvenarije na vratima crkve. Ubrzo se plamen podigao do strehe. Vatra je pohlepno proždirala suvo drvo ispod crepova; vatreni jezici su palacali do vrha zgrade. Uzvici iz bogomolje prerasli su u vrisku. „Ne može da ide. Mnogo je lepa.“ „Za ime božje...“ Ilana je cimnula oca za rukav. Htela je da ga upozori na opasnost. „Oče, u redu je.“ 32

„Nije u redu. Ne nameravam da te prepustim ovim divljacima. Da li ste vi đavoli?“ iznenada je povikao. „Zašto spaljujete stado koje se obraća bogu?“ Edeko nije hteo da trpi starčevu drskost. „Predaj mi je, Rimljanine.“ „Neću! Neću. Hoću da kažem... molim vas...“ Molećivo je ispružio ruku. Edekov mač kliznuo je iz kanija pravo ka starčevoj šaci. Odsečeni dlan je poleteo kroz vazduh, a onda pao, odskočio i kliznuo po dnu fontane. Prsti su se još grčili. Sve se dogodilo tako brzo, da starac nije stigao ni da krikne. Publije se zateturao, više od iznenađenja nego od bola. Nije mogao da se sabere. Začuđeno je posmatrao osakaćeni zglob. Jedna strela ga je pogodila u grudi, a za njom i niz drugih. Gomila projektila zabila se u njegovo telo i udove. Starac je zbunjeno posmatrao kako se ratnici na konjima smeju, munjevito potežući i odapinjući strele. Pao je na tlo, bodljikav kao jež. „Pobijte ih sve“, naredio je Edeko. „Ne dirajte devojku“, povika mladi Hun. Ščepao ju je, a zatim brzo prebacio preko sedla. Nije se obazirao na njeno vrištanje. „Pusti me da se pridružim ocu!“ Vezao joj je ruke. „Hoćeš li da završiš kao oni?“ pitao je na hunskom. Ostatak Simonove grupe razbežao se po forumu. Svi su pobijeni strelama. Ranjenici su dokrajčeni mačevima, uprkos molbama. Požar u crkvi se toliko razbesneo da je urlik plamenova prigušio krike umirućih. Činilo se da njihove duše lebde ka nebesima na talasima jare, sve više 33

osvetljavajući nebo. Kolone izbezumljenih zarobljenika pristizale su na forum iz svih delova grada. Huni su ih vezali konopcima, kao karavan magaraca. Zidovi crkve su se obrušili. Ilana je jecala. Gušila se od tuge, prebačena preko konja i Hunovih mišićavih butina. Kosa joj je visila kao zavesa, otkrivajući vrat. Zašto je nije ubio sa ostalima? Našla se usred beskrajne noćne more. Očevo izdajstvo se pokazalo beskorisnim. Njen pređašnji život je nestao u požaru, ali je ona nekim čudom preživela. „Prestani da plačeš“, naredio joj je mladi Hun, ali ga ona nije razumela. „Spasao sam te.“ Zavidela je mrtvima. Edeko je izveo trupe iz uništenog grada. Od njega je ostao samo visok stub dima. Opkoljeni bi na kraju uvek otvorili vrata. I uvek bi se našao neko ko bi se naivno nadao da će biti pošteđen. Huni su računali na to. Okrenuo se mladom vojniku s vezanom Ilanom prebačenom preko nogu. Ratnik se zvao Skila. „Atila bi večeras uživao, rođače.“ „Baš kao što ću ja večeras uživati. Položio je desnicu na devojčin vitki struk. Stisnuo ju j e da bi prestala da se bacaka. To je samo budilo njegovu žudnju. Imala je tako zanosne obline. „Ne diraj je.“ Ujak je zavrteo glavom. „Previše je dobra. Pokazaćemo je Atili.“ „Sviđa mi se.“ „Predaćemo je Atili. On će odlučiti šta će s njom. Niko ti ne brani da ga pitaš.“ Mladić je uzdahnuo i bacio pogled iza sebe. Naučio je 34

da jaše pre no što je prohodao, borio se otkad se odbio od sise, lovio je, gonio i ubijao divljač. Ovo je bio njegov prvi pljačkaški pohod. Nije uživao u pokolju. „Oni ljudi u crkvi...“ „Nakotili bi paščad koja bi obnovila zidove.“ Edeko je udahnuo dim i zaklonio oči od izlazećeg sunca. „Učinili smo dobro delo, Skila. Zemlja već slobodnije diše.“

35

III ZAVERE I UBISTVA

KONSTANTINOPOLJ, 450. GODINE POSLE HRISTA akše je kupiti Huna, nego ubiti ga. A najlakše je kupiti Huna koji zna šta sve novcem može da se uradi. Tako je mislio Hrisafije, glavni ministar Teodosija II, imperatora Istočnog rimskog carstva. Hrisafije je deset godina nagovarao imperatora da plati danak Hunima, zato što su tone zlata poslate na sever odlagale konačni napad na Konstantinopolj. Pristajanje na ponižavajuću iznudu bilo je jeftinije od rata. Vlada se pretvarala da plaća varvarskog saveznika, baš kao što su na Zapadu činili s Francima. Ali obmana namenjena prostom narodu, nije mogla da prevari one na vlasti. Atilini apetiti su rasli. Blagajna se praznila, vizantijska vojska se borila u Persiji, a na dvoru je raslo nezadovoljstvo zbog kukavičkog ponašanja prema varvarskim silnicima. Plaćanju danka je, na ovaj ili onaj način, morao doći kraj. „Pokaži Edeku čudesa Novog Rima, prevodioče“, reče ministar, seckajući krušku srebrnim nožem. „Pokaži mu 36

naše bogatstvo, zidine i moć. Zatim dovedi štrokavog gosta u moju palatu, da bi mu pokazao i mene.“ Hunski vojskovođa Edeko poslat je na jug, u Konstantinopolj, nekoliko meseci posle razaranja Aksiopolja, da bi preneo Atiline zahteve. Kagan je tražio ispunjenje ugovora iz Anadolije, sklopljenog pre dve godine. Vizantinci nisu isplatili sve obećano zlato. Sve brojnije hunske armije trošile su sve više blistavog metala. Hrisafije se nadao da će novog varvarskog izaslanika preobraziti u saveznika. Susret ispočetka nije mnogo obećavao. Bigila je morao da se sretne s hunskom delegacijom izvan gradskih zidina, nedaleko od Zlatnih vrata, pošto su varvari odbili da uđu u grad bez vodiča. Prevodilac se zbog toga našao ispred konjanika u sedlu. Bigila je, istina, došao na sastanak u pratnji telohranitelja, sluge i roba sa suncobranom, ali je na varvare gledao iz žablje perspektive. Ratnici su okrenuli životinje leđima prema suncu, koje je nemilosrdno tuklo Rimljaninu u oči. Ćutke je trpeo poniženje. Oholi varvarin nije bio samo ključna ličnost u gospodarevom planu, već je mogao biti opasan, ako bi se uvredio. Ako se Atili vrati nezadovoljan vizantijskim odgovorima, izbice rat. S druge strane, Edeko je ovu misiju u vreme ratnog zatišja shvatio kao dobru priliku za laku zaradu, bez obzira na ishod razgovora. Rimljani su vazda pokušavali da poklonima odobrovolje Hune. Ova diplomatska misija bila mu je nagrada za osvajanje Aksiopolja i dobra prilika da ispita zastrašujuće zidine glavnog grada. Nadao se da će jednog dana s Konstantinopoljem učiniti isto što i s Ilaninim gradom. 37

Edeko je, baš kao što je Bigila očekivao, došao prašnjav od dugog putovanja, ali nije bio loše odeven. Odavno je zečje kože zamenio medveđim, lisičjim i samurovim krznom. Odbacio je neštavljene životinjske kože i odenuo zaplenjeni verižni oklop i postavljenu tuniku. Iz prsnog oklopa virili su krajevi svilenih i platnenih marama, kakve bi pristajale rimskim devojkama. Huni su na detinjast način bili očarani šarenim, finim tkaninama, ali bez imalo smisla za modu. To ne znači da su bili lišeni samopoštovanja. Narod Zore odlučivao je kako će se gospodari odevati, i svi ostali su klečali pred njima. Edeko se, kao i svi Huni, na konju osećao udobno kao Rimljanin u stolici. Bio je nizak ali snažan, s dugim mačem za pojasom, kratkim lukom vezanim za sedlo i tobolcem punim strela na leđima. Takođe je, kao i svi Huni, bio ružan — bar prema rimskim merilima. Bronzana koža, čvrsta kao sedlo, svedočila je o istočnjačkom poreklu. Ritualni ožiljci ružili su mu lice. Veliki broj Rimljana verovao je da Huni seku dečake odmah po rođenju, pre nego što okuse majčino mleko, da bi se naučili da trpe bol. Bigila je znao da su posekotine posledica samopovređivanja, koje varvari upražnjavaju u znak žalosti za preminulim rođacima. Najveći broj odraslih Huna i dosta žena nosili su takve ožiljke. Večito namršteni Edeko imao je preteći stav, nalik nekom razbojniku. Tanki brkovi, savijeni nadole, samo su pojačavali takav utisak. Tumač je procenio da ima posla s proračunatim grubijanom, inteligentnim grabljivcem koji ne preza ni od najgorih zlodela. To je značilo da se s njim može pregovarati. Gospodar Hrisafije se tome i nadao. 38

Hun nije ni pogledao Bigilu. Shvatio je da se radi o beznačajnom piskaralu. Posmatrao je trostruke zidine Konstantinopolja, dugačke šest i po kilometara, od Mramornog mora do Zlatnog roga. Premeravao ih je vojničkim okom, pokušavajući da pronađe neki prolaz kroz ovu gigantsku prepreku. Zapanjeno je posmatrao zidine visoke trideset tri metra. „Ministar Hrisafije vas je pozvao na večeru“, progovorio je Bigila na grlenom jeziku Huna. U poređenju sa grčkim i latinskim, zvučao je kao graktanje. Edeko nikad nije video tako debele zidine. „Moraćete da ostavite konje izvan grada“, dodao je tumač. Konačno je izazvao neku reakciju. Hun ga pogleda s visoka. „Jahaću do palate.“ „Niko ne jaše kroz Konstantinopolj, osim imperatora“, odvrati Bigila. „U gradu vlada prevelika gužva. Konj bi se poplašio od svetine.“ Znao je da Huni žive u sedlima. U njima se bore, pregovaraju, jedu, ponekad spavaju, a koliko zna — i ljubav vode. Na konju će preći stotinu koraka, samo da ne bi pešačili. Jašu s takvom lakoćom da liče na kentaure. S njima se mora postupati kao s razmaženom decom. „Pozvaću nosiljku, ako vam se tako više sviđa.“ „Nosiljku?“ „To je krevet koji nose robovi. Prevozno sredstvo.“ Edeko se prezrivo nacerio. „Nosate se kao žene i mala deca?“ „Do palate ima više od pet kilometara.“ Pogledom okrznu Hunove krive noge. Varvarin se namrštio. „Kako si ti došao ovamo?“ 39

„Peške. Tako idu i senatori, vojskovođe, ambasadori. Pešačenje će mi omogućiti da vam pokažem sjaj prestonice.“ Hun je odmahnuo glavom. „Čemu život, kad ne možeš da jašeš?“ Nevoljno je skliznuo s konjića. Pretvarao se da je iznenađen. Prethodni izaslanici su ga upozorili da će, ako to dozvoli, životinje biti smeštene u štalama izvan grada, u prostoru koji se nije mnogo razlikovao od rimskih nastambi. Konji bi se u takvim uslovima podgojili i razmazili. Stanovnici carstva žive kao insekti. Gamižu po gradovima kao crvi. Nameravao je da pokupi poklone i da se što pre izgubi. Bigili je bilo drago što Hun ne pravi problem zbog konja. Pregovaranje nije bilo u prirodi ovih koljača. Počeo je da uči njihov jezik pre sedam godina, kad je zarobljen prilikom Atilinog prepada. Naučio je još i više kad je oslobođen posle plaćanja otkupa. Novostečena veština mu je obezbedila posao trgovca i privukla pažnju carske vlasti i samog Hrisafija. Bigila je poznavao Hune, ali ih nije voleo. Ispostavilo se da glavni ministar traga za osobom takvih sposobnosti. Tumač je posmatrao kako Hun predaje uzde, luk i tobolac pratiocu po imenu Skila. Edeko je naložio mladiću i još jednom Hunu očigledno rimskog porekla — preletaču po imenu Onegeš — da ga sačekaju ispred zidina. Naredio im je da izveste Atilu, ako se ne vrati do kada im je rekao. „Ne želim da guraju mog konja u kuću, a ni vas. To će vas oslabiti.“ „Pripremili smo vam vilu i štale“, reče Bigila. „Mi spavamo pod zvezdanim nebom“, ponosno odvrati 40

mladić. Skila je, baš kao i njegov ujak Edeko, posmatrao trostruke zidine Konstantinopolja s mešavinom prezira i zavisti. „Utaborićemo se kraj reke i čekati tvoj povratak.“ Hrisafiju se neće dopasti što su Huni prepušteni sami sebi, bez nadzora. Bigila tu nije mogao ništa da učini. „Želite li hrane?“ „Sami ćemo nabaviti sve što nam treba.“ Šta li to znači? Da li će krasti s imanja ili prepadati hodočasnike? Pa, nek spavaju u blatu, ako žele. „Hajdemo“, obratio se Edeku. „Hrisafije nas očekuje.“ Na velikoj kapiji okrenuo se ka Hunima. Učinilo mu se da broje kule. Novi glavni grad Istočnog rimskog carstva podignut je u obliku trougla. Na vrhu koji je zalazio u more izgrađene su carske palate, hipodrom i crkva svete Sofije. Osnova trougla bila je okrenuta zapadu, u obliku šest i po kilometara dugog trostrukog zida. Dve strane trougla zalazile su u vodu i bile zaštićene zidinama, s mnoštvom luka i brodova. Izgledalo je da sva svetska trgovina prolazi kroz grad. Imperatori su uvozili statue, umetnine, mramor i mozaike, sve ono što doprinosi prestižu nove prestonice. Samo u Konstantinopolju bilo je više Rimljana nego Huna na čitavom svetu, pomisli Bigila. Ipak je grad plaćao danak varvarima, a ne oni njemu. To nepodnošljivo stanje mora se okončati. Od tri luka na Zlatnim vratima, onaj u sredini bio je najviši i najširi. Drvene dveri ojačane su gvožđem i ukrašene ogromnim mesinganim reljefima slonova, izglancanim do zlatnog sjaja. Kroz kapiju se ulazilo u tunel, 41

koji je lako mogao postati grobnica zavojevača. Prolazio je kroz sva tri zida. Na tavanici su bili otvori, kroz koje su branioci mogli da bacaju strele i vrelo ulje na napadače. Treći i poslednji zid bio je najviši, tako da je svaka prepreka nadrastala prethodnu, stvarajući utisak neprohodnog planinskog lanca. Edeko se zaustavio ispred spoljnog ulaza. Podigao je pogled ka statuama imperatora, simbolima slave i bogatstva. Iznad njih su bila latinska slova. „Šta tamo piše?“ Bigila je glasno pročitao: „Teodosije je ukrasio ovo mesto, nakon što se obračunao s uzurpatorom. Graditelj Zlatnih vrata doneo je zlatno doba.“ Varvarin je neko vreme ćutao, a zatim upitao: „Šta to znači?“ „To znači da je naš car bog i da je ovo novo središte sveta.“ „Mislio sam da vi Rimljani sada imate samo jednog boga.“ „Pretpostavljam da je tako.“ Tumač se namrštio. „Božanska priroda imperatora još je predmet teoloških rasprava.“ Hun je nešto progunđao. Izašli su iz tame ispod trostrukog zida, na jarko sunce iza njega. Edeko se naglo zaustavio. „Gde je tvoj grad?“ Bigila se osmehnuo. Veličina Konstantinopolja uvek zapanji varvare. „Središnji deo grada je iza prvobitnih, Konstantinovih zidina.“ Pokazao je na zid udaljen oko kilometar i po. „Ovo je novi deo grada. Teodosije ga je utvrdio. Tu su cisterne, vrtovi, manastiri, crkve i pijace. 42

Reka Lukus teče ispod zidina. Imamo dovoljno vode i hrane da se doveka odupiremo osvajačima. Znaj, Edeko, Konstantinopolj ne može pasti zbog gladi ili pod naletom osvajača; s njim se može samo sklopiti mir.“ Varvarin je ćutke posmatrao upečatljivu panoramu. Rekao je: „Danas sam došao kao prijatelj, po poklone.“ „Glavni ministar je spremio darove za tebe, prijatelju.“ Stigli su do manjeg i starijeg, jednostrukog Konstantinovog zida. Ispred kapije Saturnin bila je pijaca. Edeko je halapljivo posmatrao izloženu robu. Novi Rim je postao najvažnija svetska raskrsnica. U njemu se mogla naći svaka roba, svako zadovoljstvo, svaki miris i svaki ukus. Njegove žene bi se usplahirile kao guske kad bi im pokazao ovakav plen. Jednog dana će im ga poneti. Biće poprskan krvlju nekadašnjih vlasnika. Svidela mu se ta pomisao. Prošli su ispod kapije i ušli u gradsku vrevu Istočnog rimskog carstva, u neobuzdanu, užurbanu prestonicu prepunu pozlaćenih crkava, veličanstvenih palata, pretrpanih kuća za izdavanje i gotovo neprohodnih ulica. Edeko se osetio majušnim i potpuno anonimnim. Huni su izazivali strah van gradskih zidina, ali su unutar njih privlačili tek poneki radoznali pogled. U Konstantinopolj su dolazili svi narodi sveta: crni Afrikanci, plavokosi Germani, tamnoputi Sirijci, pokriveni Berberi, seobama skloni Jevreji, mrgodni Goti, preplanuli Iberci, vredni Grci, ponosni Arabljani, bučni Egipćani i neotesani Iliri i Dačani. Gurali su se, tiskali i mimoilazili. Izvikivali su ponude, cenkali se, vikali tražeći prolaz i nudili svakojaka zadovoljstva. Hun se našao usred moćne, nekontrolisane 43

ljudske reke. Sa svih strana dopirao je težak miris začina, parfema, znoja, dima od ćumura, hrane i kanalizacije, začinjen kakofonijom jezika. Bilo mu je muka. Bigila je ponosno pokazivao svoj grad. Koračali su po kaldrmi, koju su Rimljani tako voleli. Edeko je smatrao da je kamena podloga tvrda za stopala i konjska kopita. Sredina druma se otvarala ka nebu, ali se sa leve i desne strane uzdizao mermerni portik[2]. Nudio je hladovinu i sklonište od kiše. U njemu je bila gužva kao na drumu. Rimljani su na vrhovima stubova uklesali grančice i lišće, valjda da bi ličili na drveće. Koristili su kamen umesto drveta, a zatim pokušavali da ga načine sličnim drvetu! Ispod portika bio je uvučen nepregledni niz radnji, u zgradama tako visokim da je ulica ličila na kanjon. Hun je neprestano osmatrao krovove, plašeći se zasede. Rimljani su se kretali lako i okretno, kao da im je gužva prijala. Njihov način života bio je potpuno neprirodan. Nije ni čudo što su bili tako neobični, preglasni i pretrpani odećom. Našminkane žene bile su ili pod velovima ili suviše izložene, a muškarci ili prebogati ili prosjaci. Kockari i kurve šetkali su pored kaluđera i kaluđerica. Svi su se pozdravljali, zazivali i bogoradili s uživanjem. Ovo je mravinjak, pomisli Edeko, i svet će odahnuti kad bude nestao u plamenu. Bigila je brbljao kao curica dok su se probijali kroz masu. Objašnjavao je kako je ovaj mramor s Troda, kako se ova ulica zove Mese a ovaj forum Arkadija, kao da je Edeko za to mario. Hun je u sebi procenjivao vrednost izloženog 2

Portik — hodnik sa stubovima. (Prim. lekt.)

44

blaga. Gutao je očima tezge sa zlatnim nakitom, kamare tepiha, egipatska platna, anadolijsku vunu, vrčeve s vinom, fine čizme i sjajno, aristokratsko oružje. Prolazio je kraj pehara i činija, posteljine i krčaga, bakra i gvožđa, abonosa i slonovače. Video je puno lepo ukrašenih kovčega, pogodnih za odvlačenje plena. Ulica Mese se na nekim mestima širila u trgove. Bigila ih je zvao forumima. Na mnogima su bile statue muškaraca zamrznutih u pokretu. Edeko nije znao šta će oni tu. Visoki stubovi su štrcali u nebo, ali nisu pridržavali teret. Na jednom je bio „zamrznuti“ muškarac po imenu Konstantin. Tumač mu je objasnio da je on osnivač grada. Huna je više zanimao monumentalni četvorostrani luk, na raskrsnici zvanoj Anemodulion. Na vrhu je stajao vetrokaz. Varvarin je zapanjeno posmatrao kako se veliki orao okreće čas na jednu, čas na drugu stranu. Kakva ludost! Samo Rimljanima treba igračka da im kaže na koju stranu vetar duva. Bigila mu je pokazao i neprekidni niz kamenih lukova. Nazvao ih je akvaduktom. Edeko se pitao zašto Rimljani grade reke, umesto da se jednostavno nastane pored njih. Majka zemlja daje ljudima sve što im je potrebno. A oni, uprkos tome, dirinče čitavog života da bi napravili ono što su mogli imati bez ikakvog truda. Što su bili bliži vrhu poluostrva, to su kuće, palate i spomenici postajali sve veći, kao i buka. Zvuci iz kovačnica podsećali su na gradonosnu oluju u stepi, a cijuk testera za mermer bio je gotovo nepodnošljiv. Ulaz u hipodrom otkrivao je nešto privlačniji prizor — delić peščane poljane ograđene ogromnim ovalnim zidom, sa stepenicama koje 45

streme ka nebu. „Šta je to?“ „Na tom mestu se održavaju igre i trke dvokolica“, odvratio je Bigila. „Takmičenja se odvijaju pred osamdeset hiljada gledalaca. Da li si opazio šalove i trake? To su obeležja navijačkih grupa. Zeleni predstavljaju običan svet, dok su plavi predstavnici plemstva. Dve grupe neguju ljuto suparništvo. Klade se. Ponekad izbijaju neredi i tuče.“ „Zbog čega?“ „Zbog ishoda trka.“ Znači da ovdašnji živalj troši snagu na lažno, umesto na pravo vojevanje. Edeko je s tom mišlju stigao do Hrisafijeve palate. Glavni ministar Istočnog rimskog carstva živeo je kao i sve osobe na visokim položajima. Do uticajnog mesta došao je zahvaljujući dovitljivosti, oprezu i nemilosrdnom spletkarenju. Hrisafije je bio evnuh, kao i toliki drugi državni službenici novog doba. Kastracija mu je omogućila rani prijem u službu i pristup imperatorovoj predivnoj supruzi. Tako je počeo njegov nagli uspon. Neki ljudi su ga smatrali moćnijim od vladara. A zašto ne bi bio? Ministar je čitavog života posmatrao žensku lukavost. Odavno je zaključio da odsustvo muda ne umanjuje hrabrost, i da u velikoj meri razbistruje misli. Imperator Teodosije imao je čitav alat, ali je bio loš vojskovođa i nevešt pregovarač. Čitavog života bio je u senci starije sestre, do te mere ambiciozne, da se odrekla telesne ljubavi zarad religiozne kreposti. Takva čistota učinila ju je poštovanom i uzvišenom, ali i mušičavom i osvetoljubivom. Eh, koliko se 46

opasna Pulherija razlikovala od Honorije, slabašne i pohotne sestre imperatora Zapadnog rimskog carstva, koja je, ako je verovati izveštajima, bila tako glupa da dozvoli da je uhvate u postelji s upraviteljem dvora! Kako bi bilo lepo da Pulherija pati od sličnih slabosti! Ali ne, činilo se da je imuna na takva osećanja koliko i Hrisafije. Zbog toga je i bila opasna. Pulherija se prvo otarasila ljupke Elije. Optužila je snahu za preljubu. Ponizila ju je i oterala u Judeju. Hrisafije tom prilikom umalo nije nastradao, zato što je bio princezin štićenik. Veština pregovaranja ga je činila neophodnim, a sakaćenje u detinjstvu imunim na seksualne skandale. Čak ni imperatorova sestra nije mogla da ga smeni. S druge strane, nije uspevao da ubedi vladara da je naglašena pobožnost njegove sestre samo maska za zlobnu, spletkarenju sklonu dušu. Bila je evnuhov najljući neprijatelj. Ministar je, zahvaljujući pohlepi i izdajstvu, stekao mnogo neprijatelja. Znao je da kao kastrat ne može biti posebno omiljen. Da bi se zaštitio od Pulherijinih napada, morao je da ostvari munjevit uspeh. Zbog toga se tupavi varvarin Edeko baškari za njegovim stolom. Političko zavođenje dosad je teklo po planu. Bigila se susreo s Hunom ispred gradskih zidina. Dopratio ga je i proveo kroz Konstantinopolj. Tumač je tvrdio da je očarao varvarina čudesima rimske arhitekture, bogatstvom vizantijskih tržnica i brojem i živošću građanstva. Dosad je sigurno shvatio da bi nasrtaji na prestoničke zidine bili uzaludni. U Hrisafijevoj palati Edeko je kao seljačina blenuo u skupoceni mermer, brokat, tapiserije, tepihe, 47

bazene, fontane i izrezbarena vrata od kedrovine. Osunčana dvorišta podsećala su na cvetne livade, a spavaće sobe na mora svile i platna. Stolovi su se povijali pod brdima voća, hleba, meda, mesa i sočnih maslina. Hun je pogledom gutao obilje. Hrisafije je pokušao da uz pomoć dve cvrkutave sluškinje navede varvarina da se okupa. Nadao se da će ta vrsta zabave odobrovoljiti ovo stvorenje i ukloniti nimalo prijatan miris, ali je nepoverljivi Hun odbio ljubaznu ponudu. „Plaše se vodenih duhova“, šapnuo mu je tumač. Domaćin je progunđao. „Kako mogu takvi da se kote?“ Bigila je nekako ubedio Edeka da krzno i oklop zameni odorom od egipatskog pamuka, ukrašenom zlatnim nitima, sa hermelinom i dragim kamenjem. Osećao se kao da smrdljivog medveda oblači u svilu. Hun je i dalje imao šake drvoseče i frizuru kao veštac, ali je u drugačijoj i namirisanoj odeći izgledao prikladnije u trpezariji, iz koje je pucao pogled na Mramorno more. Lampe i sveće bacale su titravu svetlost, dok je hladni vetrić pirkao s mora. Poslužitelji su vredno dolivali vino u Hunov pehar, što mu je popravilo raspoloženje. Kucnuo je čas da se otvore karte. Glavni ministar je verovao da su Huni opasni, ali pohlepni ljudi. Za njega su bili samo pirati u sedlima, nenaviknuti na život u gradovima, ali gladni gradskih udobnosti. Mrzeli su Rimljane zato što su im zavideli. Bili su skloni primanju mita, kao deca pred činijom slatkiša. Hrisafije je već deset godina odgađao konačni obračun s Atilom. Kupovao je luđaka. Atilin otac je zahtevao danak od sto sedamdeset pet kilograma zlata. Atilin brat ga je 48

podigao na trista pedeset kilograma, dok je on tražio više od hiljadu. To je odgovaralo godišnjoj sumi od sto pedeset hiljada solida! Gradski trgovci i senatori morali su da pretope svadbeni nakit da bi prikupili tri hiljade kilograma plemenitog metala, silnikovu cenu za prekid rata 447. godine. Neki očajnici su se čak ubili. Najvažnije je što je Hrisafiju ponestajalo novca za luksuzan život. Atila je preobratio Hune iz labavo povezanog pljačkaškog saveza u grabežljivu imperiju. Od razumnog danka načinio je nepodnošljivo finansijsko opterećenje. Ako ga ukloni, razbojnička država će se raspasti. Najveći problem Istočnog rimskog carstva može biti rešen preciznim udarcem noža ili kapljicom otrova. Evnuh se dobrodušno osmehnu divljačnom sagovorniku, a zatim tumač prevede njegove reči: „Uživate li u našim epikurejskim poslasticama, Edeko?“ „U čemu?“ Neotesanko je mumlao punih usta. „U hrani, prijatelju.“ „Dobra je.“ Zagrabio je iz zdele. „Najbolji kuvari iz čitavog sveta dolaze u Konstantinopolj. Nadmeću se u maštovitosti, stalno izmišljajući nove recepte. Neprestano oduševljavaju dvorane.“ „Ti si gostoprimljiv domaćin, Hrisafije“, pomirljivo će Hun. „Preneću to Atili.“ „Izuzetno sam polaskan“, reče ministar i srknu iz svog pehara. „Edeko, da li si svestan da bi čovek tvojih osobina i sposobnosti mogao ovako da jede svakog dana?“ Varvarin je konačno prestao da proždire hranu. „Svakog dana?“ 49

„Ako bi živeo ovde, s nama.“ „Ali ja živim s Atilom.“ „Da, znam. Ali da li si ikad pomislio da živiš u Konstantinopolju?“ Hun je frknuo. „Gde bih držao konje?“ Hrisafije se osmehnuo. „Šta će nam konji? Ne moramo nigde da idemo. Čitav svet nam dolazi na noge i donosi najbolju robu. Najveći mudraci, najveštiji umetnici i najmudriji sveštenici dolaze u Novi Rim. Ovde su i najlepše žene carstva, kao što možeš da zaključiš na osnovu mojih robinja i sluškinja. Šta će ti konj?“ Edeko je shvatio da će evnuh uskoro izneti ponudu. Uspravio se na sofi za ručavanje. Pretvarao se da je pripit i veoma zainteresovan. „Ja nisam Rimljanin.“ „Nisi, ali bi mogao biti.“ Varvarin se oprezno osvrnuo oko sebe, kao da strahuje da će u trenu ostati bez ovog obilja. „Nemam dom.“ „Mogao bi ga imati, vojskovođo. Čovek tvog vojničkog iskustva može biti izuzetno koristan našim trupama. Osoba tvog statusa dobila bi palatu ništa manje raskošnu od ove. Ako bi stupio u imperatorovu službu, postao bi ravan najuglednijim plemićima. Na taj način ćeš steći pristup našim palatama, zabavama, dobrima i ženama.“ Hun je zvučao sumnjičavo. „Predlažeš mi da napustim svoj narod da bih se pridružio tvom?“ „Predlažem ti da spaseš svoj i naš narod, Edeko, da zauzmeš značajno mesto u istoriji.“ „Moje mesto je pored Atile.“ „Tako je dosad bilo. Da li naš sledeći susret mora biti na bojnom polju? Znamo da Atila baš to želi. Tvoj vladar je 50

nezasit. Nijedna pobeda ga ne zadovoljava. Nikakav danak nije dovoljno velik. Ničija odanost nije neupitna. Dok je on živ, nijedan Hun ni Rimljanin neće biti bezbedan. Uništiće nas ako ne bude zaustavljen.“ Edeko je prestao da jede. Podozrivo mu se obratio. „Šta želiš?“ Hrisafije je položio tanku, meku šaku preko Hunovog čvrstog i grubog dlana. Srdačno ga je stisnuo. „Hoću da ubiješ Atilu, prijatelju moj.“ „Da ga ubijem! Odraće me živog.“ „Neće, ako to učiniš u potaji, daleko od stražara, dok kao ključni hunski pregovarač razgovaraš s rimskim izaslanicima. Umreće i ti ćeš napustiti dvoranu za razgovor. Haos će nastati tek kasnije, kad se otkrije da je mrtav. Vratićeš se ovamo kao heroj vascelog sveta, dok Huni budu zauzeti biranjem novog vođe i nalaženjem krivca. Dobićeš kuću sličnu ovoj, prelepe žene i gomilu zlata.“ Varvarin nije krio pohlepu. „Koliko zlata?“ Ministar se osmehnuo. „Dvadeset pet kilograma.“ Hun je napunio pluća vazduhom. „To je samo prva isplata. Dobićeš dovoljno zlata da postaneš jedan od najbogatijih građana, Edeko. Moći ćeš da uživaš u miru i luksuzu do kraja života. Ti si jedan od malobrojnih ljudi s kojima Atila ostaje nasamo. Imaš priliku da učiniš ono što niko ne sme.“ Pregovarač je ovlažio usne. „Dvadeset pet kila? I još više od toga?“ „Zar te Atila ne bi ubio za toliku sumu?“ Edeko je slegnuo ramenima, kao da ozbiljno razmišlja. 51

„Gde je to zlato?“ Hrisafije je pucnuo prstima. Visoki germanski rob ogromnih mišica, uneo je u sobu teški kovčeg. Bučno ga je spustio na pod i otvorio. Otkrio je gomilu žutih novčića. Ministar je dopustio Hunu da osmotri blago, a zatim mignuo, i rob je zatvorio kovčeg. „Pruža ti se prilika da živiš kao ja.“ Hun je polako odmahnuo glavom. „Ako se vratim sa takvim tovarom u bisagama, Atila će shvatiti šta sam vam obećao. Razapeće me nasred Hunugurija.“ „To mi je poznato. Pažljivo saslušaj moj plan. Pretvaraćemo se da se nismo dogovorili. Dozvolićeš mi da pošaljem rimskog predstavnika Atili. Putovaće s tobom. Obasuću te darovima, da kagan ne bi ništa posumnjao. I sam znaš da takvi razgovori dugo traju. Imaćeš priliku da se zbližiš s tiraninom. U jednom trenutku ćeš predložiti da se Bigila vrati ovamo i dovede sina, da bi osnažio rimske garancije. Vratiće se sa sinom, ali i s tvojim zlatom. Udarićeš kad stigne i kad se uveriš da sam održao reč. Vratićeš se ovamo i živeti kao Rimljanin.“ Hun je razmišljao o ministrovom predlogu. „To je veoma rizičan plan.“ „Nema dobitka bez rizika.“ Pogledao je oko sebe. „Kažeš da ću dobiti ovakav dom?“ „Možeš da uzmeš i ovu kuću, ako ti se sviđa.“ Nasmejao se. „Uzeću je. Napraviću od nje pašnjak za moje konje!“ Edeko je prespavao dve noći u Hrisafijevoj palati. Toliko je 52

vremena trebalo da se okupi poslanstvo za Atilin tabor. Pristao je da napusti grad u nosiljci, kao žena. Stvarno je odvratan osećaj kada te nose! Hteo je da se našali s pratiocima. Skila i Onegeš su odbili da konače u vili izvan gradskih zidina, naročito pripremljenoj za njih, već su sve vreme bili utaboreni. Edeko je podelio poklone s njima. Darivao ih je bogatim brokatom, vešto izrezbarenim kovčežićima, bočicama začina i parfema, bodežima optočenim dragim kamenjem i zlatnicima. Darovi će im, kad se vrate u tabor, omogućiti da okupe družinu pratilaca i poklonika. „Šta su ti Rimljani rekli?“ pitao je Onegeš. „Ništa“, ogovorio je Edeko. „Zatražili su od nas da odvedemo poslanstvo Atili, da bismo tamo dovršili pregovore.“ Onegeš se namrštio. „Kagan neće biti zadovoljan kad dozna da nismo obavili posao u Konstantinopolju, pogotovo kad vidi da smo se vratili bez danka. Misli da Rimljani otežu s plaćanjem.“ „Rimljani će poneti poklone. Ja ću poneti nešto mnogo bolje.“ „Šta je to?“ Edeko je namignuo Skili, rođaku i ratniku u usponu, koga je poveo sa sobom da bi nešto naučio o diplomatskim i vojničkim veštinama. „Smrtonosnu zaveru.“ „Šta?“ „Hoće da ubijem kralja. Onaj čovek-žena misli da ću to i pokušati! Kao da bih prešao i stotinu koraka, pre no što bi me živog skuvali u kazanu! Atila će biti veoma zadovoljan i strašno gnevan kad ovo čuje. Iskoristićemo njegov bes da 53

im izmuzemo još više zlata.“ Onegeš se osmehnuo. „Koliko su ti ponudili?“ „Za početak — dvadeset pet kila zlata.“ „Dvadeset pet kila? Zamašna suma za jednog čoveka. Možda bi bilo bolje da si pristao da potegneš nož, Edeko.“ „Tja. Uz Atilu ću zaraditi više i poživeti da to potrošim.“ „Zašto Rimljani veruju da ćeš izdati svog vladara?“ pitao je Skila. „Zato što bi oni izdali svog. To su crvi, kojima je isključivo stalo do udobnosti. Kad kucne čas, zgazićemo ih kao bube.“ Rimski prebeg pogledao je kiklopske zidine. Nije bio siguran da će to biti lak zadatak. „Šta će biti sa dvadeset pet kila zlata?“ „Doneće mi ih kasnije, da Atila ne bi posumnjao u mene. Čekaćemo da zlato stigne. Pretopićemo ga i sasuti niz grlo lažljivog Rimljanina. Poslaćemo ga natrag Hrisafiju, u novom pakovanju od krvi i mesa.“

54

IV RIMSKO POSLANSTVO

reme je da se i ja pojavim u priči. Bio sam presrećan kad sam saznao da sam izabran da s imperijalnim poslanstvom pođem u daleku zemlju Hunuguri, na dvor Atile, kralja Huna. Život pre tog neočekivanog preokreta činio mi se bezvrednim! Bio sam siguran da sam do dvadeset druge godine iskusio sva gorka razočaranja koja život može da donese. Naš porodični posao je propao nakon što smo na stenama pored kiparske obale izgubili tri broda s vinom. Brodolomi su moju pismenost i moje poznavanje jezika učinili beskorisnim. Kakva je vajda od trgovačkog i pisarskog zanata, ako čovek nema kapitala za trgovinu? Moj lakomisleni brat dobio je željeno mesto u vojsci. Poslat je u rat s Persijancima. Nezainteresovanost za ratničke veštine lišila me je sličnog nameštenja. Najgore od svega je što je Olivija, devojka kojoj sam poklonio srce, odbila moju bračnu ponudu. Dala mi je samo nekoliko neodređenih odgovora. Svi su se svodili na isto. Ostavila me je zbog nezavidnog imovnog stanja, nesigurnog društvenog položaja i neizvesne budućnosti. Procenila je da je toliko lepa i neodoljiva da zaslužuje bolju priliku. Šta se zbilo s 55

večnom ljubavlju i slatkim obećanjima? Izgleda da su odbačeni kao oglodane kosti ili stare sandale. Bio sam smrvljen i načisto obmanut. Rođaci i učitelji su me tešili, govoreći mi kako sam zgodan, snažan, bistar i rečit mladić. Očigledno te osobine ženama manje znače od uspešne karijere i zamašnog bogatstva. Kad sam video Oliviju u društvu mog suparnika Decija, pomislio sam da je to smrtonosni udarac prevrtljive sudbine. Mladić je bio tako plitak da ni pero ne bi zaplovilo dubinama njegove ličnosti, i tako nezasluženo bogat, da nije mogao toliko da troši koliko je njegova porodica sticala. Razmatrao sam različite načine samoubistva. Razmišljao sam o slatkoj osveti i ponosnom mučeništvu. Hteo sam da nateram Oliviju i svet da zažale zbog onog što su mi učinili. Negovao sam samosažaljenje, sve dok nije zablistalo kao paganski idol. Otac me je, baš u takvom trenutku, pozvao sebi da bi mi saopštio dobre vesti. „Tvoje neobično interesovanje za jezike konačno je donelo neku korist“, rekao je. Nije ni pokušavao da prikrije olakšanje i iznenađenje. Posvetio sam se učenju, sa žarom s kojim se moj brat posvetio fizičkom vežbanju. Govorio sam grčki, latinski, germanski, i zahvaljujući nekadašnjem hunskom sužnju Rustiku, nešto hunskog. Išli smo u istu školu. Uživao sam u neobičnom, sočnom zvuku tvrdih suglasnika i čestim samoglasnicima, iako nisam imao prilike da proverim stečeno znanje. Huni nisu trgovali, putovali zadovoljstva radi, niti pisali. Sve što sam znao o njima dugovao sam egzotičnim glasinama. Zamišljao sam ih kao veliku i zagonetnu senku, negde s druge strane gradskih zidina. Veliki broj Vizantinaca šaputao je kako bi 56

Atila lako mogao biti prorečeni Antihrist. Moj otac nikad nije shvatao praktičnu vrednost učenja varvarskog jezika. Treba reći da ni porodica Olivije Tutiline nije blagonaklono gledala na to. Ona sama smatrala je moje intelektualne potrebe nastranim. Bio sam zaljubljen u nju, ali mi je smetala njena ravnodušnost prema Ksenofontovim[3] kampanjama, urednom beleženju ptičjih seoba i mojim pokušajima da kretanjem zvezda objasnim zbivanja u političkom i privatnom životu. „Jono, razmišljaš o tako glupim stvarima!“ Ipak, moja nepraktična intelektualna zanimanja će se, po svemu sudeći, isplatiti. „Priprema se poslanstvo za pregovore s Atilom. Učeni čovek izabran za pisara se razboleo“, objasnio mi je otac. „Tvoj poznanik Rustik čuo je da si nezaposlen. Zauzeo se za tebe kod Hrisafijevog pomoćnika. Nikad nećeš biti vojnik kao tvoj brat, ali svi znamo da umeš s perom. Potreban im je pisar i istoričar, voljan da putuje nekoliko meseci. Izabrali su tebe. Isposlovao sam da ti jedan deo nadoknade isplate unapred. Uspeo sam da iznajmim brod i pokrenem posao.“ „Potrošio si moju platu unapred?“ „Uveravam te da u Hunuguriju nemaš šta da kupiš, Jono. Dobićeš priliku da vidiš i naučiš mnogo toga. Raduj se neočekivanoj prilici. Vreme je da počneš da razmišljaš o životnim stvarima. Ako obaviš poverene ti zadatke i sačuvaš glavu na ramenima, možda ćeš privući pažnju imperatora i glavnog ministra. Ovo bi mogao biti početak 3

Ksenofont — grčki pisac, filozof i vojnik; živeo od oko 431. do oko 360. g. pne. (Prim. lekt.)

57

velike karijere, dečače.“ Uzbudio sam se kad sam saznao da ću putovati kao član državnog poslanstva. Huni su me istovremeno i zanimali i plašili. „Šta će biti moj posao?“ „Pisaćeš o svemu što vidiš i izbegavaćeš nevolje.“ Moja porodica se pre sto godina doselila iz rodnog Efesa u tek sagrađeni Konstantinopolj. Uspeli su da se domognu viših društvenih slojeva uz pomoć trgovine, brakova i državne službe. Prevrtljiva sudbina sprečila nas je da se popnemo na najviše položaje. Kiparski brodolom bio je samo poslednji u nizu nesrećnih događaja. Sada mi se ukazala prilika. Biću pomoćnik ambasadora, uvaženog senatora Maksimina. Putovaću s trojicom Huna i dvojicom prevodilaca: Rustikom i nekim Bigilom. Nas sedmorica, s robovima i telohraniteljima, otići ćemo u varvarske zemlje s one strane Dunava, da bismo se sreli sa zloglasnim Atilom. Odmah mi je palo na pamet da ću pričama s tog putešestvija moći da privučem svaku lepoticu. Ohola Olivija će se živa pojesti što me je odbila. Gospe će juriti za mnom! Juče je moja budućnost delovala sivo. Danas mi je pripala čast da učestvujem u velikoj mirovnoj misiji. Te večeri sam se, u kapeli Majke božje, pomolio svim svecima za uspeh poduhvata. Dva dana kasnije pridružio sam se karavanu koji je čekao ispred gradskih zidina. Jahao sam sivu kobilu Dijanu. Otac se potrudio da mi nabavi opremu koja mi se činila raskošnom. Kupio mi je mač iskovan u Siriji, gusto izatkani vuneni ogrtač iz Bitinije, bisage iz Anadolije i papir iz Egipta. Od mog pribora za pisanje nije bilo boljeg u Konstantinopolju. Rekao mi je da ću kao svedok važnih 58

događaja možda napisati i knjigu. Shvatio sam da je ponosan na mene. Uživao sam u retkoj pohvali. „Nadam se da si iznajmio dobar brod“, rekao sam mu. „Verujem da se porodična sreća konačno preokrenula, oče.“ Koliko smo samo bili u zabludi. Putovaćemo ka zapadu i severu više od osam stotina kilometara. Preći ćemo preko prevoja Suki i pratiti Margus[ 4 ] do Dunava. Potražićemo Atilu u ravnici Hunuguri. Ići ćemo putevima hunskih pljačkaša tokom velikih pohoda 441. i 443. godine. Znao sam da ćemo putovati preko opustošene teritorije. Ta invazija je, zajedno s onom iz 447. godine, opustošila Trakiju[5] i Meziju[6]. Uništen je veliki broj gradova poput Viminacijuma, Singidunuma, Sirmijuma, Racijarije, Sardike, Filipolja, Arkadiopolja i Markijanopolja. Odonda je zabeleženo nekoliko manjih pljačkaških pohoda. Siroti Aksiopolj pao je pre nekoliko meseci. Varvari su se, kao neka ljudska plima, svake zime povlačili u travnate puste. Konstantinopolj je bio neosvojiv. Atila se uzdržao od daljih napada nakon što mu je obećan veći danak. Ako bi rat prestao, poharana područja mogla bi biti obnovljena. A zašto ne bi? U dalekim provincijama nije ostalo mnogo za plenidbu. Hunski gubici nisu bili manji od rimskih. Ovo poslanstvo bi moglo okončati ratno ludilo. Potražio sam saputnike u vili izvan gradskih zidina. 4

Margus — Velika Morava. (Prim. prev.) Trakija — oblast koja danas pripada Grčkoj, Bugarskoj i Turskoj. (Prim. lekt.) 6 Mezija — oblast koja je obuhvatala gotovo celu današnju Srbiju i deo Bugarske. (Prim. lekt.) 5

59

Karavan se okupljao oko nje. Rimljani su spavali u kući a Huni napolju, kao stoka. Isprva sam pomislio da je to neka uvreda ili trapavi previd. Rustik me je pozdravio i objasnio da hunski ambasadori ne žele da spavaju između četiri zida. „Veruju da će ih udobnost iskvariti. Utaborili su se pored reke. Ne peru se u njoj, zato što se mnogo plaše vode.“ To je bio moj prvi susret s njihovim neobičnim verovanjima. Provirio sam iza ugla vile. Video sam samo dim iz tabora. Držali su se daleko od nas. „To je neobičan početak saradnje“, rekao sam. „Uskoro ćemo spavati na tlu, zajedno s njima.“ Možda je i bolje što ih ne viđamo. Nadao sam se punoj bojnoj opremi koja će mi u gradu pribaviti poštovanje osoba istog ranga, ali izgleda da se naše poslanstvo pripremalo za odlazak u tišini. O našoj misiji se nije govorilo. Hrisafije je bio omražen zbog navaljivanja da se Atili plaća danak. Očigledno nije želeo da skreće pažnju na nastavak pregovora s varvarima. Sačekaće dok ne ostvarimo neki uspeh. Ušao sam u vilu da bih potražio ambasadora. U dvorištu sam zatekao Maksimina, imperatorovog opunomoćenika. Stajao je na suncu i pregledao zalihe i provijant. Šarene ptice prhnule su s velikog ružinog žbuna. Senator je bio jedan od onih naočitih ljudi, koji bi se peli lestvicama uspeha čak i bez naročitih umnih sposobnosti. Guste sede kose i brade, prodornih crnih očiju, sa istaknutim jagodicama i grčkim nosom, ličio je na živu mramornu bistu. Prijatan izgled i dubok i melodičan glas, uz odmerene i otmene pokrete, dopunjavali su sliku vrsnog 60

diplomate. Iskusni političar je znao da će samo njegovo držanje i izgled, čak i na više od hiljadu kilometara od Konstantinopolja, svedočiti o moći Istočnog rimskog carstva. Jednom mi je rekao da je uspešni diplomata isto što i uspešan glumac. Ali dobar izgled nije bio jedini Maksiminov kvalitet. Uživao je ugled sposobnog, inteligentnog i veštog diplomate s odličnim vezama. Pozdravio me je na odmeren način, bez lažne prisnosti ili topline. „A da, Jona Alabanda. Znači, ti ćeš biti naš novi istoričar.“ „Nadam se da ću biti dobar sekretar.“ Skromno sam se naklonio. „Znam da ni po čemu nisam ravan Liviju ili Tukididu.“ Otac me je upozorio da izbegavam hvalisanje. „Skromno nastupaš. Dobra istorija je mešavina činjenica i sudova. Premlad si da bi donosio sudove. Ipak, uspeh misije često zavisi i od izveštavanja o njenim postignućima. Verujem da nameravaš da budeš objektivan?“ „Biću odan vama i imperatoru, ambasadore. Moja sudbina zavisi od uspeha misije.“ Maksimin se osmehnuo. „Dobar odgovor. Možda si nadaren za diplomatiju. Videćemo. Sigurno je da nas čeka težak zadatak. Moraćemo da se oslonimo jedni na druge, koliko god je to moguće. Ovo su opasna vremena.“ „Nadam se da nisu previše opasna“, pokušao sam da se našalim. „Proveo si život iza konstantinopoljskih zidina. Sada ćeš upoznati svet izvan njih. Videćeš stvari koje će te zapanjiti. Huni su hrabri, spretni, okrutni i nepredvidljivi. Lukavi su kao lisice i divlji kao vukovi. Dobro ti je poznato 61

da se proteklih godina pojavio niz loših znakova.“ „Znakova?“ „Sećaš li se strašne zime od pre sedam godina? Pamtiš li poplave pre šest i nerede u gradu od pre pet godina? Kuga nas je pohodila pre četiri godine, a samo tri su prošle od zemljotresa. Bog nam nešto poručuje, ali šta?“ „Poslednje godine nisu bile lake.“ I ja sam čuo kako sveštenici i proroci govore da niz katastrofa predskazuje biblijsko poslednje vreme. Mnogi su verovali da je Armagedon tu, i da Huni predstavljaju Goga i Magoga iz religioznog predanja. Moj tvrdokorni otac odbacivao je takve strahove. U njima je video samo praznoverje. „Što je čovek manje obrazovan, to više veruje da je njegovo doba vrhunac istorije“, govorio je. Stalni napadi na carstvo stvarali su u Konstantinopolju zlokobno raspoloženje, koje je pritiskalo sve njegove stanovnike. „Sve te nesreće dešavaju se istovremeno s Atilinim pobedama, bezočnim dankom, padom Kartagine u ruke varvara, neuspešnim pokušajem povratka Sicilije, sukobima s Persijom i odbijanjem Zapadnog rimskog carstva da nam pritekne u pomoć. Slavni vojskovođa Flavije Ecije sedeo je u Rimu dok je Markijanopolj goreo. Prepustio je Meziju njenoj sudbini. Toliko o obećanjima Valentinijana, imperatora Zapada!“ „Ali, šteta od zemljotresa je popravljena“, napomenuo sam, pun mladalačkog optimizma. „Huni su se povukli...“ „Huni poznaju naše slabosti bolje nego ijedan drugi narod. Zbog toga ih ni ti ni ja ne smemo pokazati, ni u jednom trenutku. Da li si me razumeo, Jona?“ Progutao sam pljuvačku. Ispravio sam se u sedlu. 62

„Predstavljamo svoj narod.“ „Tako je, mladiću! Nismo naoružani snagom, već mudrošću koja će nam omogućiti da manipulišemo ljudima prostodušnijim od nas. Čuo sam da Atila veruje u proročanstva, astrologiju, znake i magiju. Tvrdi da je pronašao veliki mač boga rata. Misliće da je nepobediv dok ga neko ne ubedi u suprotno. Naš posao je da to učinimo bez oružja.“ „Kako ćemo to uspeti?“ „Tako što ćemo ga podsetiti na viševekovnu vladavinu Rima i Novog Rima. Predočićemo mu imena varvarskih vojskovođa koji su se, kao taksi, razbili o stenu Rima. To neće biti lak zadatak. Čuo sam da je upoznat s Romulovom vizijom. Takve pripovesti hrabre varvare.“ „Nisam siguran da znam o čemu se radi.“ Skoro ništa nisam znao o zapadnim legendama. „To je paganska besmislica. Ipak, pretpostavljam da je Atila dovoljno vešt da je upotrebi za svoje ciljeve. Legenda kaže da je Romul, osnivač Rima, sanjao kako dvanaest lešinara kruži iznad grada. Vidovnjaci odavno tvrde da svaka ptica predstavlja po jedan vek i da će Rim prestati da postoji posle dvanaest vekova.“ „Posle hiljadu dvesta godina? Ali...“ „Tako je. Ako su naši istoričari dobro izračunali, to znači da će Rim nestati za tri godine.“ Neobična družina krenula je ka Atilinom taboru. Već sam opisao Maksimina. S Rustikom sam bio više poznanik nego prijatelj. On je bio iskren i dobronameran čovek. Srdačno 63

me je pozdravio. Imao je trideset godina, a od epidemije kuge živeo je kao udovac. I on je u ovoj misiji video neočekivanu i dobru priliku za napredovanje. Huni su ga zarobili kao člana trgovačke misije iz njegove rodne Italije. Iz zarobljeništva ga je otkupio rođak iz Konstantinopolja. U školi nam je pričao o svom životu na Zapadu. Dugovao sam mu mesto u misiji. Bili smo prirodni saveznici, stoga nije čudo što smo se odmah dogovorili da delimo šator. Nije bio naročito bistar, niti je pokazivao osobine vođe. Uvek je bio dobro raspoložen i mirno je prihvatao nove okolnosti. „Da nisam zarobljen, ne bih naučio hunski, ne bih te upoznao, niti bih jahao s ovim poslanstvom“, glasno je razmišljao. „Ko bi sem boga mogao da kaže šta je dobro, a šta zlo.“ Taj skromni i pouzdani čovek postaće moj najbolji prijatelj u ovom pohodu. Nisam poznavao drugog tumača. Držao se podalje od ostalih, ne zbog stidljivosti već zbog sujete. Bio je to Rimljanin Bigila, stariji, oniži i prilično ljigav čovek. Mnogo je govorio, a malo slušao. Imao je manire sirijskog preprodavca tepiha. Proveo je izvesno vreme u hunskom zarobljeništvu i učestvovao u nekim čarkama s njima. Držao se kao čovek veoma visokog položaja. Da li je moguće da nije znao gde mu je mesto? Pokazivao je neobjašnjivu bliskost s hunskim vojskovođom Edekom. Obraćao mu se kao da su prijatelji. Nisam znao zašto je Hun podnosio takvo ponašanje, tek nije pokazivao želju da ga obuzda. Nerviralo me je ovo upadljivo i neobjašnjivo ponašanje. Ponašao se kao da nisam tu. Obraćao mi se samo da bi me posavetovao kako da se odevam ili jedem, 64

iako to nisam tražio. Zaključio sam da je on od one vrste ljudi koji misle samo na sebe, bez trunke razumevanja za druge. Osetio sam zlobno zadovoljstvo kad sam primetio da voli vino. Sa zebnjom u srcu gledao sam ga kako pije. Ovaj čovek bi nas mogao uvaliti u nevolje. Čim sam konačno upoznao Hune, pomislio sam kako su nadmeni. Jasno su mi stavili do znanja da se u njihovom svetu muškarac ceni po ratnoj veštini i da je svaki Hun deset puta vredniji od Rimljanina. Edeko je bio ponosan, sirov i zajedljiv. „Konj i magarac bi mogli da naprave novu mulu, dok Rimljanin natovari jednu “, gunđao je onog jutra kad smo pošli na put. Onegeš je delovao civilizovanije, možda zbog porekla, ali je očigledno verovao da je doneo pravu odluku kad je iz rimskog sveta prešao u varvarski. Prebegao je na hunsku stranu posle zarobljavanja u bici. Zapanjio me je svojim izborom. Objasnio mi je da u novom svetu zauzima viši položaj, da je bogatiji i da više voli da spava pod vedrim nebom. „U carstvu o svemu odlučuju poreklo i veze, zar ne? U Hunuguriju društveni položaj zavisi od sposobnosti i odanosti. Radije ću biti slobodan čovek u ravnici, nego rob u palati.“ „Ali ti nisi bio rob.“ „Ko kaže? Svako je rob u Rimu i Konstantinopolju. Sem toga, nisam imao bogate rođake koji bi me otkupili. Mogao sam da se oslonim samo na svoju pamet i sposobnosti. U rimskoj vojsci niko nije obraćao pažnju na mene. U Hunuguriju me slušaju.“ Najviše me je nervirao najmlađi Hun, ratnik po imenu Skila, samo nekoliko godina stariji od mene. Zauzimao je 65

najniže mesto u hijerarhiji, ali mu to nije smetalo da bude slika i prilika ponosnog Huna. Prišao sam mu prvog dana, dok je sedeo kraj vatre i popravljao strelu. Nije me udostojio pogleda. Pozdravio sam ga na učtiv i jednostavan način. „Dobar dan želim, saputniče. Ja sam Jona, senatorov sekretar.“ Skila je nastavio da radi na strelama. „Znam ko si. Ti si mladi pratilac sedobradog.“ „A ti pratiš svog ujaka. Ja sam ovde zato što sam vešt na peru i što poznajem tvoj jezik.“ „Otkud znaš hunski?“ „Volim da učim jezike. Naučio sam ga od Rustika.“ „Uskoro će čitav svet govoriti jezikom Naroda zore.“ To je zvučalo razmetljivo. „Možda ćemo živeti kao susedi i govoriti latinski, grčki i hunski. Zar to nije svrha ovog poslanstva?“ Skila je dunuo niz strelu. „Da li je naš jezik sve što znaš?“ Pitanje je po svoj prilici sadržalo i neko skriveno značenje, ali nisam znao koje. „Školovao sam se u brojnim oblastima. Učio sam klasike i filozofiju“, dodao sam oprezno. Hun na trenutak podiže glavu. Osmotrio me je i nastavio da proučava strelu, kao da misli da sam previše toga rekao. „Ne razumeš se u konje i oružje.“ Ovo nije bilo prijatno. „Obučavao sam se u rukovanju oružjem i životinjama, ali i u mnogim drugim stvarima. Poznajem muziku i poeziju.“ „Od tog znanja u ratu nećeš imati vajde.“ „I te kako je upotrebljivo u ljubavi.“ Kladim se da se pario kao što je jeo: prebrzo, s premalo pažnje i uz glasno 66

podrigivanje. „Da li Huni znaju za ljubav?“ „Huni znaju za žene, Rimljanine. Zadobio sam jednu bez muzike i poezije.“ „Oženjen si?“ „Nisam još, ali imam Atilino obećanje.“ Osmehnuo se kad je pričvrstio perca na strelu. „Moram da je naučim da ne grebe.“ „Rekao bih da ti trebaju knjiga i lira, umesto luka i strele.“ „Huni brišu guzicu knjigama.“ „Zato što ne znate da čitate, a i što nemate šta da zabeležite.“ To nije bio baš diplomatski odgovor, ali me je Hun izazvao upornim omalovažavanjem. „Rimljani, i pored svega toga, plaćaju danak Hunima.“ To nisam mogao poreći, niti sam znao kako će ovo poslanstvo to promeniti. Odmakao sam se od njega. Pitao sam se šta ćemo na kraju postići.

67

V KONJSKI MEGDAN

renuli smo na put. U karavanu je, računajući i tovarne mule, bilo petnaest ljudi i trideset životinja. To je bilo skromno poslanstvo, ali je od početka bilo jasno da ne treba da privlači veliku pažnju. Moraćemo da bivakujemo uz put. Rimski sistem mansiona, krčmi na svakih trideset sedam kilometara, napušten je nakon razaranja u poslednjim ratovima. Odlučili smo da napredujemo žestokim tempom od četrdeset dva kilometra dnevno. Huni bi više prelazili bez nas, ali mi nismo mogli brže zbog tovara poklona, hrane i opreme. „Putujete tako polako, da vam treba više hrane za vas i konje. Velike zalihe vas dodatno usporavaju. Takva situacija zahteva nabavku dodatnog provijanta. To je čisto ludilo“, bockao nas je Edeko. „Mogli bismo da vratimo poklone“, odvrati Maksimin spokojno. „Ne, ne“, promrmlja Hun. „Jahaćemo kao Rimljani. Bar ću se dobro naspavati.“ Bilo je kasno proleće. Popodneva su bila vrela, a jutra sveža. Bujne šume i zelena polja Trakije bili su puni cveća. Čim su vojske protutnjale, narod iz okoline 68

Konstantinopolja vratio se na svoja imanja. Predeo je opet delovao uobičajeno spokojno. Stoka je pasla, a volovi vukli plugove. Žito je izniklo. Povremeno bismo sretali stada ovaca i jata gusaka. Maksimin me je upozorio da ćemo malo dalje na severozapadu naići na krajeve opustošene hunskim najezdama. „Nekad pitomi predeli opet su podivljali. Medvedi i vukovi su se vratili u doline u kojima ih generacijama nije bilo. Priča se i o povratku još gorih stvorenja. Ovo su gadna vremena.“ „Voleo bih da sretnem divljeg medveda.“ Video sam samo okovane primerke u areni. „Ja bih voleo da vidim mirna, obrađena polja i seljake na njima.“ Morem sam putovao sve do Atine, ali je kopnena ekspedicija bila nešto sasvim drugačije. Nisam navikao na spavanje u šatoru, dug boravak na otvorenom i neprestano jahanje. Prvog dana su mi butine i zadnjica sevali od bola. Pokušavao sam da stoički podnesem tegobe i prikrijem nevolje, ali nikog nisam zavarao. Ipak, osećao sam se slobodnim kao nikad pre, uprkos svim problemima. U prestonici sam živeo prema pažljivo utvrđenom rasporedu. Porodica je planirala moju budućnost. Na ovom putešestviju ta budućnost bila je otvorena kao nebo i daleka kao varljiva linija horizonta. Ostavili smo gigantske zidine Konstantinopolja za sobom. Proučavao sam mladog hunskog ratnika koji mi se nešto ranije podsmevao. Skila je jahao kao kentaur, u savršenom skladu sa životinjom. Jezdio je na riđem uštrojenom ždrepcu, na sedlu od drveta i kože, omekšanom ovčijim lojem. Njegov luk je, poput svih 69

hunskih, bio tajna mešavina drveta, tetiva i kosti. Kratak, ali na krajevima savijen ka unutra, što ga je činilo najstrašnijim oružjem na svetu. Zvali smo ih odbojnim lukovima, zbog nezamislive snage izbačaja. Bili su dovoljno kratki da se koriste iz sedla, i neverovatno precizni. Strele su imale domet od trista koraka, a ubijale su na sto pedeset. Luk se odmarao u futroli na desnoj strani sedla, pored biča za teranje konja. Mač mu je visio u kanijama s leve strane, da bi mogao slobodno da ga isuče desnicom. Na leđima mu se klatio tobolac sa dvadeset strela, a na sedlu je imao uže. Varvari su ga koristili za hvatanje odlutale stoke ili neprijatelja. Za razliku od Edeka, Skila nije nosio verižni oklop, već laki azijski oklop od pločica odsečenih s kopita mrtvih konja. Poredao ih je tako da liče na krljušti zmaja ili ribe. Činio se opasno slabašnim, ali je bio mnogo lakši od rimskog verižnog ili prsnog oklopa. Na nogama je imao meke, kožne čizme. Noću se od hladnoće branio kupastom vunenom kapom, dok je danju najčešće jahao gologlav. Vezao bi dugu crnu kosu u konjski rep. Bio je glatko izbrijan, bez ritualnih ožiljaka koji su ružili Edekovo lice. Mora se priznati da je mladić delovao privlačno i plemenito, zahvaljujući visokim jagodicama i krupnim, crnim očima, blistavim poput kamičaka u bistroj reci. Nije se odevao tipično, zato što varvari nisu poznavali jednoobrazno oblačenje. Onegeš je nosio neobičnu mešavinu rimske odeće i hunskih krzna, dok se na Edeku moglo videti ponešto od svih poznatih stilova. Moje oružje putovalo je na tovarnim životinjama. Poneo sam dugački verižni oklop, šlem, štit i teško koplje, sve što sam koristio na osnovnoj vojničkoj obuci, 70

obaveznoj za sve pripadnike mog društvenog staleža. Poneo sam i novi mač. Samo mi je on bio pri ruci. Procenio sam da je ostatak bojne opreme pretežak i nepotreban pripadniku mirovnog poslanstva. Moja kobila Dijana imala je postavljeno rimsko sedlo, s drvenim uzvišenjima na oba kraja. To rešenje pozajmljeno je od Huna. Omogućavalo mi je stabilniji položaj na konju i noge su mi slobodno visile. Nosio sam lepu vunenu tuniku žute boje, s plavim obrubom (kupljenu na forumu Filadelfion), izdržljive konjičke pantalone i fini kožni kaiš, ukrašen zlatnicima. Opasao sam nož s drškom od slonovače. Filcana kapica me je donekle štitila od sunca. Ogrtač sam pozadi vezao za sedlo. Bio sam iste visine i građe kao Skila. Imao sam tamnu, grčku put, nešto svetliju od njegove. Dok se Dijana klatila drumom, zbog skromnijeg jahačkog umeća ljuljao sam se više od njega. Tešio sam se mišlju da bi on bio izgubljen u biblioteci. Početak putovanja bio je dosadan. Odmicali smo ujednačenom brzinom, navikavajući se jedni na druge. Utaborili bismo se pre no što bi se smrklo. Rimljani su podizali šatore, dok su Huni spavali pod vedrim nebom. Noći su na otvorenom bile neobično mračne. Navikao sam na život u gradu. Zemlja je bila vlažna i tvrda ispod ovčije kože. Često sam se budio zbog noćnih zvukova i bauljao po pomrčini kad god bih morao da se olakšam. Pogledao sam Hune kad sam prvi put izašao iz šatora. Spavali su na otvorenom, umotani u ogrtače, s glavama oslonjenim na drvena sedla. Konjska ćebad su im služila kao jastuci; mora da su gadno zaudarala. Iz svakog ogrtača virila je drška 71

mača. Luk i strele su počivali nadohvat ruke usnulih ratnika. Edeko se trgao iz sna kad sam prošao kraj njega. Prepoznao me je i spustio glavu. „Šta li rade kad padne kiša?“ šapatom sam upitao Rustika dok smo ležali u šatoru i razmenjivali utiske. „Kišnu, zajedno s konjima.“ Polazili smo u cik zore. Budio sam se umoran od neprospavane noći. Navikavao sam se na jednolični dnevni ritam. Odmarali smo se po sat vremena, ručavali u podne, a u smiraj dana bismo se utaborili. Prevaljivali smo beskrajne, jednolične kilometre. Skili bi s vremena na vreme dojadila ova rutina. Odgalopirao bi ispred ostalih, zabave radi. Ponekad bi jahao oko nas, ili bi se stuštio na povorku s obližnjeg brda. Podvriskivao bi kao da juriša na neprijatelja. Pokatkad bi zaostao da bi me posmatrao. Jedanput je dojahao do mene kao da se nadao da ću ga razonoditi. „Jašeš kobilu“, reče Hun. Kakva moć zapažanja. „Tako je.“ „Nijedan Hun ne bi jahao kobilu.“ „Zašto ne bi? Ti jašeš uštrojenog konja. Slično se ponašaju.“ Štrojenje pastuva je osnovna tehnika u uspešnoj kontroli konjskih krda. „Nisu isti. Kobile su za mužu.“ Čuo sam da Huni fermentišu mleko i da ga piju kao vino. Namirisao sam taj običaj. To piće su zvali kumis. Priča se da kobilje vino ima grozan ukus, da je kiselo kao njihove pantalone. „Mi muzemo krave i koze. Kobile su izdržljivije i krotkije od uštrojenih konja.“ Skila je s visine odmerio Dijanu. „Tvoj konj je velik, ali 72

debeo, kao žena. Svi rimski konji su debeli.“ Meni su svi hunski konji delovali mršavo od preteranog rada i oskudne ishrane. „Ona je samo mišićava. Kobila je berberska, s nešto arapske krvi. Da sam mogao da platim čistokrvnog arapskog konja, stalno bi mu gledao rep.“ Kucnuo je čas da mu vratim milo za drago. „Vaši stepski konji su po veličini pogodni za dečake. Toliko su mršavi da bi kod nas završili na klanici.“ „Moj konj se zove Drilka, što znači koplje. Ovim životinjama dugujemo vojnu premoć.“ Nacerio se. „Hoćeš li da se trkamo, Rimljanine?“ Razmišljao sam o izazovu. Trka će, ako ništa drugo, razbiti dosadu. Pouzdao sam se u Dijanu. Jahao sam bez teškog oružja. „Do sledećeg belega?“ „Do sledećeg logorišta. Edeko! Koliko ima donde?“ Stariji Hun progunđa. „Desetak kilometara.“ „Hoćemo li, Rimljanine? Nosiš manji teret. Da vidimo može li tvoja kobila držati korak s mojim konjem.“ Pogledao sam varvarinovog sitnog, neuglednog ata. „Hoćemo li se trkati u zlatni solid?“ Hun je uskliknuo. „Važi!“ Naglo je poterao konja put logorišta. Spremno sam povikao: „Haj!“ i jurnuo za njim. Vreme je da mu pokažem gde mu je mesto. Dijana ima znatno duži korak. Lako ću ga stići i prestići. Hun je održavao isto odstojanje, dugo nakon što smo odmakli od karavana. Zatim je, posle kraćeg galopa, prešao u brži kas. Jahao je nagnut u sedlu, dok mu je duga kosa lepršala kao zastava. Pustio sam Dijanu da kasa kako joj odgovara, kako bi sačuvala snagu. Ubrzo sam postao 73

svestan činjenice da hunski konjić grabi putem s naizgled neiscrpnom energijom, kakvu moja kobila nije imala. Dijana je možda imala duži korak, ali je Drilka silovito odmicao. Prešli smo drugi i treći kilometar. Jurili smo mimo zaprega, glasnika, trgovaca i hodočasnika, privlačeći njihovu pažnju. Hun i Rimljanin u trku — to je bio nesvakidašnji prizor. Zašli smo u šibljak kraj rečnog korita. Drveće nam je zaklonilo vidik. Čuo sam kako Skilin konj prelazi u galop da bi uvećao prednost. Odgovorio sam istom merom. Bio sam zabrinut za ishod trke i rešen da ne izgubim opkladu. Jurio sam pored topola i bukava. Kada sam izbio na čistinu, protivnika nije bilo na vidiku. Skila je već savladao sledeći uspon. Razbesneo sam se i poterao Dijanu u najbrži galop. Neću dopustiti da Rim bude poražen! Munjevito smo odmicali. Šljunak je leteo na sve strane. Ugledao sam Huna posle jednog i po kilometra. Skilin konj je odmicao ujednačenim korakom. Sustizao sam ga. Topot kopita naterao je Huna da se okrene. Nije poterao Drilku u galop, već je nastavio laganim kasom. Dijana se poravnala s njim... Hun je samo to čekao. Nacerio se i obo konja. Trkali smo se, rame uz rame. Konji su galopirali drevnim drumom, ali je moja kobila počela da se umara. Dijana je gubila dah i osećao sam kako se napreže. Nevoljno sam joj dopustio da zaostane, jer nisam želeo da joj naudim. Nagutali smo se Drilkine prašine. Posmatrali smo konjićev rep i munjevito kretanje kopita. Izgubili smo! Usporio sam i rezignirano potapšao kobilu po vratu. „Nisi ti kriva, devojko. Ja sam omanuo.“ 74

Skila se razbaškario u travi pokraj potočića, našeg budućeg logorišta. „Rekao sam ti da su kobile dobre samo za mužu.“ Video sam da se i Drilka umorio. Konj je oborio glavu. Znao sam da bi Skila, da je u ratu, promenio konja. Svaki ratnik je vodio četiri ili pet konja sa sobom. Ovako je nedostatak snage lakše dolazio do izražaja. „Moja kobila je izdržljivija.“ „Da li je? Meni se čini da čezne za štalom. Drilka se pod vedrim nebom oseća kao kod kuće. Jede šta nađe, ali mu to ne smeta da me nosi kud god hoću.“ Dobacio sam mu zlatni solid. „Sutra ćemo se trkati za dva zlatnika.“ Skila ga je uhvatio u letu. „Važi! Možda ćeš jahati brže kad ti još olakšam kesu. Uz tvoju pomoć ću skupiti dosta para za ženidbu.“ „Sa ženom koja te grebe.“ Slegnuo je ramenima. „Odustaće od grebanja kad se vratim iz Konstantinopolja. Obasuću je poklonima! Zove se Ilana. To je najlepša žena u Atilinom taboru. Spasao sam joj život.“ Te noći sam istimario kobilu, proverio potkovice i otišao do tovarnih životinja da uzmem zob. „Neka Hun nahrani svog konja onim što je posadio i požnjeo“, mrmljao sam dok je jela. „Videćemo odakle će nadoknaditi izgubljenu snagu.“ Skila se te večeri, pored vatre, hvalio pobedom. „Sutra mi je obećao dva zlatnika! Obogatiću se dok stignemo do 75

Atilinog tabora!“ „Danas smo se nadmetali u tvojoj trci“, rekao sam. „Sutra ćemo se nadmetati u mojoj. Ogledaćemo se u izdržljivosti, umesto u brzini. Pobediće onaj koji najdalje stigne od izlaska do zalaska sunca.“ „Praviš budalu od sebe, Rimljanine. Hun može da pređe sto šezdeset kilometara na dan.“ „U tvojoj zemlji. Videćemo koliko će preći u mojoj.“ Krenuli smo u zoru. Raspoloženi saputnici su se kladili na pobednika. Ispratili su nas veselim povicima. Zbijali su šale na račun budalastih, sujetnih mladića. Rodopi su se uzdizali s leve strane. Filipolj je bio ispred nas. To je bio moj prvi susret s Atilinim zlodelima. Kasno pre podne obišli smo razoreni grad. Skila ga nije udostojio ni pogleda, dok sam ja zapanjeno posmatrao ruševine. Metropola bez krovova ličila je na uništeno pčelinje saće, izloženo kišama. Po ulicama je izbila trava. Nigde nije bilo ni žive duše. Primetio sam samo nekoliko sveštenika i pastira oko crkve, koju su varvari nekim čudom poštedeli. Korov je osvojio okolna polja. Malobrojni seljani su uplašeno virili iz siromašnih nastambi, kao miševi iz rupe. Moram da pobedim Hune, odgovorne za ovo zlo. Put je prelazio preko lučnog, kamenog mosta na reci Hebrus[7]. Lokalni živalj ga je nevešto opravio. Trkali smo se duž rečne doline. Teren je bivao sve brdovitiji, što me je osokolilo. Još uvek smo jahali, ne gubeći jedan drugog iz vida. Ponekad bi Hun izbio napred, ponekad bih ga ja pretekao. Nismo se zaustavljali za ručak. Jeli smo u sedlu. 7

Hebrus — reka Marica. (Prim. lekt.)

76

Početkom popodneva ponovo smo prešli reku. Teren je postao još strmiji. Put se peo ka prolazu Suki. Skila je psovao pred strminom. Konjić je imao prednost na ravnom zemljištu. Na usponu se konj slabije muskulature brže zamarao i gubio dah. Moja kobila je bila krupnija, veća pluća su joj davala više vazduha, a zob obezbeđivala neophodnu snagu. Hunov uštrojeni konj je zaostajao na usponu. Usporio je još više, a onda se Dijana izgubila iz vida. Sunce je već zalazilo iza plavih planina, kad sam vezao kobilu na najvišoj tački planinskog prelaza. Ostatak karavana neće stići do večeri. Znao sam da čekanje na vrhu podrazumeva izlaganje hladnoći, ali nisam mario. Danas sam se pametnije nadmetao. Skila je stigao u sumrak. Drilka je izgledao iscrpljeno. Moj takmac je danas tugovao zbog poraza, kao što se juče razmetljivo radovao pobedi. „Pobedio bih te, samo da nije bilo planina.“ „Da mora nema, išli bismo peške do Krita.“ Pružio sam mu ruku. „Dva solida. Sad ćeš ti meni platiti danak.“ Na trenutak mi se učinilo da će Skila žestoko uzvratiti na ovu drsku uvredu. Osećaj časti od Huna traži da prizna svoje dugove. Gunđajući mi je uručio dva zlatnika. „Hoćemo li se i sutra trkati?“ „Nećemo. Odmakli smo suviše ispred ostalih. Pobićemo konje.“ Dobacio sam mu zlatnik. „Svako je po jednom pobedio. Sad smo kvit.“ To je bio sračunat, diplomatski potez. Hun je za trenutak posmatrao zlatnik, postiđen mojom milostinjom. Bacio ga je preko ramena, u neprozirnu tamu. 77

„Dobro si se trkao, Rimljanine.“ Pokušao je da se osmehne, ali mu se lice samo iskrivilo u ružnu grimasu. „Nadam se da ćemo se jednog dana ponovo trkati. Znaj da ću te, ma koliko odmakao, stići i ubiti.“

78

VI NOVI KRALJ KARTAGINE

okle me je dovela borba za pravdu, pomisli grčki iscelitelj Eudoksije. Bilo je prozračno, zaslepljujuće popodne u pokorenoj Kartagini, na obali severne Afrike. Odmetnuti iscelitelj našao se u svetu čudesnog kolorita. Mramor i gips blistali su kao sneg, dok su arkade i predvorja krili tamne senke. Mediteran se plavio kao Bogorodičin veo, dok je pesak sijao kao svetla saksonska kosa. Koliko se samo ovaj predeo razlikovao od gungule Galije i Hunugurija! Kako je čudno što se obreo u prestonici koju su pre toliko vekova razorile vojske Rimske republike a obnovilo Rimsko carstvo, da bi pala u ruke Vandala, naroda rođenog u sivim, maglovitim i snežnim pustolinama. Pleme je izniklo iz hladnoće, da bi kao oštar nož proseklo sebi put preko Zapadnog carstva. Njihova seoba trajala je decenijama. Konačno su pregazili Hispaniju i stigli do Herkulovih stubova. Naučili su da budu mornari i osvojili tople i plodne ravnice Afrike. Zauzeli su glavni grad severnoafričke provincije, Kartaginu. Vandali, nekada prezreni i bespomoćni varvari, čvrsto su čizmom stali na vrat moćnom Rimu. 79

Kao veran odraz novog sunčanog kraljevstva, haotični dvor kralja Gejzerika predstavljao je mešavinu svih boja i rasa. Tu je bilo plavih Vandala, crvenokosih Gota, crnih Etiopljana, smeđih Berbera, tamnoputih Huna i Rimljana maslinaste puti. Šarolika gomila otpadnika pridružila se plemenu u dugoj, pljačkaškoj seobi. Naselili su se u skoro napuštenom i propalom gradu, o kome se niko više nije brinuo. Kartaginske palate su postale kasarne, a kuhinje svinjci. Akvadukti su bili u očajnom stanju, putevi su propadali pred stalnom smenom sunca i kiše. U gradu više nije bilo inženjera, naučnika, sveštenika, astronoma ili filozofa. Svi su pobijeni ili izbegli. Škole su zatvorene, jer varvari nisu hteli da plaćaju njihovo održavanje. Postojale su samo Gejzerikova moćna vojska i mornarica. Varvarska oružana sila hranila se lešinama osvojenih zemalja. Vandali su, kao jato skakavaca, popali po pitomoj provinciji. Već su razmišljali o novom odredištu. Eudoksije je verovao da zna gde će udariti. Vandali su bili nadmene, nepismene neznalice, ali ih to nije sprečilo da osvoje Siciliju i stignu nadomak Italije. Rim se, nakon toga, našao u lavljim čeljustima. Gornju vilicu nemani činilo je Atilino carstvo na krovu Evrope. Donju vilicu je oličavao Gejzerik, osvajač severozapadne Afrike. Sad je valjalo ubediti dva vladara da istovremeno sklope čeljusti, da bi tlačiteljsko carstvo konačno nestalo. S njim će iščeznuti i pohlepni kućevlasnici, bezdušni trgovci robljem, rasipne aristokrate, nemilosrdni poreznici i podmitljivi sveštenici koji su kao pijavice pili krv sirotinji. Zar Hrist nije osudio baš takve krvopije? Eudoksije je rešio da promeni svet onda kad je shvatio kako uistinu funkcioniše. 80

Jaki su otimali od slabih. Rim je bio grozni čir. Njegov nestanak će otvoriti put nastanku nekog boljeg sveta. Glupava varvarska kopilad poslužiće kao nužno oruđe za stvaranje novog raja. Grci su postajali vidari samo kad bi ih glad i nedostatak moćnih pokrovitelja na to naterali. Medicina je bila prljav posao, opterećen neuspesima i grižom savesti. Eudoksije nije uživao u njemu. Politika je bila njegova istinska strast. Zamišljao je sebe kao oslobodioca nepreglednih seljačkih masa koje je Rim vekovima tlačio. Grk je verovao da su Rimljani u drevna vremena bili istinska zajednica nezavisnih seljaka i slobodnih ljudi. Udružili su se da bi činili velika dela, nadahnuti vrlinom i hrabrošću. Republikansko bratstvo je postepeno zamenjeno tiranijom, udvorištvom, teškim porezima, robovanjem, seljacima zakupcima i obaveznom vojnom službom. Eudoksije se u mladosti zalagao za promene, baš kao što je Isus Hrist propovedao sopstveno kraljevstvo u judejskim brdima. Grčki susedi su ga izviždali. Bili su previše neuki da shvate sopstveno demokratsko nasleđe. Preselio se u severoistočnu Galiju, među prostodušnije i slobodoumnije ljude. Pomogao je organizovanje ustanka plemena Bagauda protiv Rimljana. Sanjao je o osnivanju kraljevstva slobodnih ljudi. On bi bio na njegovom čelu! San je trajao sve dok moćni i nemilosrdni rimski vojskovođa Flavije Ecije nije poveo šaroliku gomilu rimskih vojnika i varvarskih plaćenika na pobunjenike. Porazio je Bagaude i naterao Eudoksija da prebegne Atili. Kako ga je ponizio! Primorao je iscelitelja da se zakune na vernost hunskom kralju, najgorem od svih tirana. 81

Eudoksije je u početku očajavao. Zatim je uvideo da se radi o božjoj promisli i da mu je data mogućnost da pronađe saveznike. Kako su mudri i neobjašnjivi putevi gospodnji! Iscelitelj je počeo da šapuće Atili u uvo. Ecije! Sama reč zvučala je kao kletva. Rimljani su slavili čoveka kog je Eudoksije smatrao ulizicom imperatora Valentinijana i njegove majke, Placidije. Podmukli i gnusni vojskovođa u mladosti je poslat Hunima kao talac. Naučio je njihov jezik i unajmljivao Hune da bi uništio brojne neprijatelje. Ecije je bio u središtu guste mreže savezništva, spletki, izdaja i vojnih akcija od kojih se sastojala imperijalna politika. Lukavi vojskovođa decenijama je okretao jedno pleme protiv drugog, da bi trulu rimsku togu sačuvao od raspadanja. Rim će opstati sve dok je Ecije na čelu vojske. Dokle god on bude živ, neće biti istinske demokratije, ničeg što bi se moglo porediti s velikom civilizacijom drevne Atine. Atila je ujedinio Hune. Gejzerik je osvojio Kartaginu i Siciliju. Kucnuo je čas za smrtonosni lavlji ugriz. Kosmati, crvenokosi vandalski zapovednik pratio je Eudoksija do dvorane za audijenciju. Napustio je jarko osvetljeno dvorište i ušao u hladnu pomrčinu prestone odaje. Isprva nije video gotovo ništa. Udisao je oštri, neprijatni miris varvarskog dvora. Osetio je znoj neopranih tela, smrad istrulele hrane koju lenji Vandali nisu čistili, tamjana kog je Gejzerih palio da bi prigušio neprijatne mirise, oštri vonj ulja za mačeve i zadah javnog, bestidnog seksa. Žene su se pripijale uz varvare. Neke su bile blede kao sneg, a neke crne kao abonos. Svijale su se oko njih kao zadovoljne mačke, golih grudi i bedara. Jedna je hrkala, 82

bludno raširenih nogu. Eudoksije nije mogao da veruje da su ovi divljaci prihvatili čak i jeretičko, arijansko učenje. Arijanci su bili lažni hrišćani. Verovali su da je Sin potčinjen Ocu. Još gore od toga bilo je što su se molili bogu dok su klali nejač, mešajući hrišćansko učenje s paganskim sujeverjem. U duši su ostali divljaci, koji drhte pred grmljavinom i poletno jurišaju na rimski bojni red. Podsetio je sebe da su ovi sirovi ratnici neophodno oruđe za ostvarenje plemenitog cilja. Planirao je da legionari i varvari unište jedni druge u strašnoj, odsudnoj bici. Poklaće se do poslednjeg. Sagradiće novi svet na temelju opšteg krvoprolića. Disao je kroz usta da bi se odbranio od smrada. Zašao je u tamni deo dvorane. „Dolaziš iz Atilinog tabora“, obratio mu se Gejzerik. Šezdesetogodišnjak je još bio visok i snažan. Sedeo je na pozlaćenom tronu. Duga kosa i brada podsećale su na lavlju grivu. Ruke su mu bile snažne kao u medveda. Vandalski kralj je sedeo uspravno, usredsređen na okolinu. Pored njega nije bilo žena. Štitila su ga dva stražara, Nubijac i bledunjavi, istetovirani Pikt. Gejzerik je imao plave, prodorne oči. Kao led su odudarale od sunčanih obala Afrike. Koliki put su ovi ljudi prešli da bi dovde stigli! Vandalski kralj nosio je srebrni verižni oklop preko zaplenjene rimske tunike, kao da će svakog časa biti napadnut. Glavu mu je krasio jednostavan zlatni obruč. Nosio je nož za pojasom. Dugi mač i koplje behu naslonjeni na zid, nadohvat ruke. Usled pada s konja, hramao je još od detinjstva. Obilje neprijatelja i ograničena mogućnost kretanja činili su ga neobično opreznim. 83

Eudoksije se poklonio. Halja mu je pala kao zavesa oko nogu, a seda brada dotakla grudi. Snishodljivo je spustio ruku ispod pojasa, na istočnjački način. „Dolazim iz tabora vaše hunske braće, veliki Gejzeriče.“ „Huni nisu moja braća.“ „Zar nisu?“ Eudoksije mu je hrabro prišao. „Zar vaša kraljevstva ne ratuju s Rimom? Zar vaše blagajne nisu gladne njegovog zlata? I zar uspon Atile i tvoje osvajanje Kartagine nisu božji znamen? Zar nam oni tako ne poručuju da je kucnuo čas da svet promeni gospodara? Dolazim s Atilinim blagoslovom, Gejzeriče, da predložim savezništvo. Zapad će se tek upoznati s Atilinim besom. Ecije je protivnik vredan poštovanja, ali samo dok se bori s jednim neprijateljem. Rimljani neće moći da nam se suprotstave ako Atila napadne Galiju, a Vandali Italiju s juga.“ Gejzerik je tiho razmišljao o delotvornosti akcija preduzetih na tako širokom geografskom prostoru. „To je ambiciozan plan.“ „To je logičan plan. Rim vlada zato što protiv sebe uvek ima samo jedno pleme ili narod. Veštim manipulisanjem navodi moguće protivnike na međusobne sukobe. Ministri u Raveni smeju se naivnosti svojih neprijatelja. Pripadao sam tom svetu i uverio sam se u to. Ako bi Huni i Vandali krenuli istovremeno u rat, zajedno s Gepidima, Skurima, Piktima i Berberima, čovek u koga gledam mogao bi postati imperator.“ Razgovor se odvijao u prisustvu Gejzerikovih sledbenika. Varvari su imali običaj da se upoznaju s planom pre no što stanu iza njega. Poslednje reči su 84

izazvale provalu pokliča i usklika odobravanja iz grla vandalskih zapovednika. Udarali su peharima i noževima o mramorni pod i urlali od oduševljenja na pomen konačnog trijumfa. Njihov kralj kao rimski imperator! Gejzerik je ćutao. Pažljivo je posmatrao sagovornika. Dobro je pazio da ne obeća suviše. „Ko će biti imperator, ja ili Atila?“ „Mogli biste vladati zajedno, po ugledu na Rimljane.“ „Bah.“ Gejzerik je kuckao prstima po naslonu trona. „Zašto mi ti dolaziš s ovim predlogom, vidaru, umesto da previjaš rane i spravljaš napitke?“ „Borio sam se s Ecijem i njegovim slugama u istočnoj Galiji. Video sam kako tiranska rimska vojska ubija ljude koji su samo hteli da budu slobodni. Umakao sam za dlaku i potražio utočište kod Atile, ali nikad nisam zaboravio svoj narod. Da li sam iscelitelj? Jesam, ali se brinem o ljudskom zdravlju zastupajući njihove političke interese, a ne samo kao vidar. Želim da Atila i ti uvidite kako se vaši interesi poklapaju sa željama svih dobrih ljudi.“ „Blagoglagoljiv si. Pomenuti Ecije je ipak tvoj, a ne moj neprijatelj.“ Eudoksije je klimnuo. Predvideo je ovu primedbu. „Teodorik i Vizigoti su tvoji, a ne moji neprijatelji.“ Vandali su se naglo ućutali, kao kad tamni oblak pređe preko sunca. Rimljani su bili mete, ovce za šišanje. Rivalski Vizigoti su se nastanili u jugozapadnoj Galiji. Oni su bili ozbiljniji i snažniji protivnici, varvari koji su po svemu mogli da se mere s Vandalima. Dva germanska plemena su imala dugu istoriju sukoba. Delilo ih je višegeneracijsko suparništvo Rimska princeza Placidija bila je udata za 85

Vizigota, zbog čega su oholi varvari tvrdili da su civilizovaniji od Vandala! Kao da su u bilo čemu bolji od njih! Kralj Gejzerik je u jednom trenutku pokušao da premosti jaz između dva naroda. Njegov sin oženio se kćerkom kralja Teodorika, čime su se plemena orodila. Potom je rimski imperator Valentinijan dečaku ponudio svoju kći za ženu, što je bio mnogo prestižniji brak. Gejzerik je pokušao da vandalsku nevestu, princezu Bertu, vrati ocu u Galiju. Nevolje su tek tada stvarno počele. Oholi Vizigoti su odbili da dozvole razvod Berti, a rimska princeza, kao hrišćanka, nije htela da pristane na život u poligamiji. Vizigoti su odbijanje začinili optužbama, za kojima su stigle i uvrede. U provali gneva, pijani Gejzerik je odsekao nos i uši Berti. Poslao je osakaćenu snahu ocu u Galiju. Odonda je strepeo od Teodorikove osvete. Više od svega zazirao je od rata s Vizigotima. „Ne pominji ta svinjska govna na mom dvoru“, procedio je. „Atila žudi za zemljom Vizigota“, rekao je Eudoksije. „Teodorik je Ecijeva jedina nada. Obaveži se na učešće u ovom ratu, Gejzeriče, pa će tvoj najomraženiji neprijatelj postati Atilin protivnik. Obaveži se da ćeš udariti na Rim, pa će Huni krenuti na Teodorika. Atila možda neće uništiti Vizigote, ali će ih sigurno oslabiti. Za to vreme ćeš osvojiti Italiju. Pre no što krene u rat, Atila mora biti siguran da ćeš odvući pažnju Rimljana na jugu. Od tog savezništva svi će imati koristi.“ „Kad će Atila napasti?“ Eudoksije je slegnuo ramenima. „On čeka povoljne 86

vesti i znamenja, uključujući i tvoj pristanak. Tvoja reč bi ga mogla naterati da se odluči. Mogu li da mu javim da si pristao?“ Gejzerik je kratko razmišljao. Mozgao je kako da okrene Hune, Rimljane i Vizigote jedne protiv drugih. Kad iskrvare, samo će se pojaviti i pokupiti plodove pobede. Znao je da će vidar i njegovi siroti seljani biti pregaženi u tom sukobu, ali zar to nije prirodno stanje stvari? Slabi uvek uzmiču pred jačima, a budale — poput vidara — bivaju iskorišćene od strane mudrijih. Kako da ga najbolje upotrebi? Konačno je ustao. Ljuljao se na bolnoj nozi. „Poslaću tvom kralju draguljima ukrašen bodež skinut s leša rimskog vojskovođe Ausonija, kao dokaz mojih reči“, obznanio je. „Svi znaju da je to moj omiljeni nož. Predaj ga svom novom kralju i reci velikom Atili da sam njegov prijatelj, ako su mu Rimljani i Vizigoti neprijatelji!“ Zapovednici su zaurlali u horu sa ženama. Žustro su podržali kraljevo obećanje. Lupali su i vrištali. Edoksiju je ta buka ličila na slatko zavijanje vukova, zagledanih u pun mesec. Povukao se sa zahvalnim naklonom. Nije mogao da sakrije osmeh zadovoljstva. Požurio je na brod, da što pre isporuči vesti. Gejzerik je iste večeri pio u toplom dvorištu sa svojim ljudima. Pustinja koju su osvojili posle dugogodišnjih lutanja, svetlucala je pod zvezdama. „Večeras smo postigli dva cilja“, poverio im se kad je dovoljno popio. „Kao prvo, ohrabrili smo Atilu da uništi Teodorika, pre no što on uništi nas. Kao drugo, rešio sam se ukletog noža kojim sam isekao onu vizigotsku kučku. Kad god bih ga opasao, snašla bi me neka nevolja. Neka ga ovaj glupi vidar odnese Atili. 87

Videćemo kako će proći.“

88

VII RAZRUŠENI GRAD

hvatio sam gde smo stigli tek kad smo se ulogorili pored Nišave, preko puta opustošenog grada Naisusa. Bilo je kasno i sunce je već zašlo za planine. U polumraku se činilo da su te kuće bez krovova još uvek bogati rimski grad u provinciji, sa pedeset hiljada duša, i da će njegovi stanovnici svakog časa upaliti lampe. Ali, tama se zgušnjavala, a svetla nigde nije bilo. Ptice su sletale u svoja nova, tužna gnezda, svijena u praznim pijacama, pozorištima, kupatilima i bordelima. Slepi miševi su izletali iz napuštenih podruma. Loza i kupine prekrivali su kamene ruševine. Opustošeni grad delovao je sumorno i zloslutno. Sve je postalo jasno kad smo počeli da razapinjemo šatore. Već sam rekao da se spuštao mrak i da se tlo jedva videlo. Jedan rob se sagnuo da veže konopac za nešto što je ličilo na smeđi, žilavi koren, ali je on odskočio sa tla kao da je odlomljen. Rob ga je ljutito podigao i zamahnuo. Odjednom se zaustavio i zgranuto pogledao štap, a zatim ga ispustio kao da je vreo. „Gospode bože!“ Počeo je da uzmiče. „Šta nije u redu?“ 89

Čovek se prekrstio. Naslutio sam odgovor. Sagnuo sam se i ugledao kost. Po veličini i obliku zaključio sam da je ljudska — potamnela butna kost, napukla na jednom kraju i prekrivena mahovinom. Osvrnuo sam se. Spopala me je drhtavica. Razgrnuo sam malo zemlje i video gomile drugih kostiju. Ispostavilo se da je ono što je u tami ličilo na poluzatrpani kamen, zapravo deo lobanje. Koliko retko gledamo gde gazimo! Pogledom sam pretraživao rečnu obalu na kojoj smo podigli bivak. Kostiju je bilo svuda okolo. Ispostavilo se da je hrpa suvih grana koju je poplava nanela, zapravo ljudski leš. Slepe očne duplje, ispunjene blatom, zurile su u nebo. Iz tla su virila rebra sa trakama isušene kože, kao neki zgrčeni prsti. Požurio sam do senatora. „Mi smo na nekom groblju.“ „Na groblju?“ zbunjeno je odvratio Maksimin. „Ili na bojnom polju. Pogledajte. Tlo je prekriveno kostima.“ Grozničavo smo prevrtali zemlju. Kriknuli bismo posle svakog otkrića i gadljivo odskočili kad bismo stali na neku kost. Robovi su nam se pridružili čim su shvatili šta se dešava. Čitav logor se uzbunio. Šatori su oboreni, vatre nisu upaljene. Konji su uznemireno rzali. Životinje su osećale naše uzbuđenje. Užasnuti uzvici čuli su se posle otkrića svakog skeleta. Edeko nam je nervozno prišao. Šutirao je kosti kao da su opalo lišće. „Zašto ne podižete šatore, Rimljani?“ „Ovo je stratiše“, reče Maksimin. „Ovde su stradali žitelji Naisusa.“ Hun je pogledao ljudske ostatke. Osvrnuo se oko sebe, 90

a zatim se setio ovog mesta. „Bio sam ovde. Rimljani su bežali kao ovce. Mnogi su preplivali reku. Prešli smo je uzvodno i sačekali ih. Možda bi preživeli, da se grad predao. Ubili su nešto naših, tako da nisu mogli da računaju na milost.“ Okrenuo se i žmirkajući pogledao nizvodno. Rukom je pokazao na nešto u mraku. „Mislim da smo ih ubijali na širokom potezu odande dovde.“ U njegovom glasu nije bilo stida, kajanja, pa čak ni ponosa zbog pobede. Prepričavao je pokolj kao da govori o običnom poslu. Maksimin je zvučao napeto. „Zašto smo došli ovamo, za ime boga? Zar nemate ni trunke pristojnosti? Moramo da se pomerimo.“ „Zašto? Mrtvi su, kao što ćemo i mi biti jednog dana. Pre ili kasnije ćemo svi postati samo gomila kostiju. Kost je kost, bez obzira da li je ovde, u kuhinji ili na đubrištu. Pretvoriće se u prašinu. Mislim da ih ima svuda.“ Diplomata se trudio da zvuči pribrano. „Ovo su naši ljudi, Edeko. Moramo da se pomerimo iz poštovanja prema njihovim ostacima. Vratićemo se sutra da sahranimo i opojemo nevine žrtve.“ „Atila ne troši vreme na slične obrede.“ „Ima ih previše, senatore“, dodade Bigila, koji je prevodio razgovor. Maksimin se zagledao u pomrčinu. „U tom slučaju ćemo se ulogoriti na drugom mestu. Ovde ima duhova.“ „Duhova?“ „Zar ne osećate njihovo prisustvo?“ Hun se namrštio, ali nije uspeo da sakrije praznoverni strah. Pomerili smo se osam stotina metara od stratišta. 91

Zaustavili smo se pred razrušenom rimskom vilom. Huni su bili iznenađeni i zbunjeni našom reakcijom. Smrt je neizbežna posledica rata. Rat je esencija života. Varvari su se brzo premestili, jer su imali veoma malo opreme, gotovo samo ogrtače kojima su se pokrivali. Mi smo ponovo morali da podižemo šatore. Zaludni varvari su za to vreme zapalili veliku vatru da bi ispekli meso. Bila je veća nego obično, kao da su njome želeli da oteraju zle duhove. „Podelite obrok s nama, Rimljani“, pozvao nas je prebeg Onegeš, „i piće, takođe. Ne bavite se onim što je nemoguće popraviti. Mislite na poslanstvo Atili i mir!“ Sedeli smo u trpezariji bez krova, svesni da njeni vlasnici leže nedaleko od nas. Bilo je to tužno boravište, iako su zidovi odražavali nešto svetlosti i toplote od logorske vatre. Jarko obojeni murali su se ljuštili. Sa ispucalih, ispranih zidova posmatrali su nas punački bogovi i šareni paunovi. Mozaik na podu je prikazivao Bahovu gozbu, ali se jedva video od đubreta. Korov j e nabujao između ploča u dvorištu, a bazen je bio pun đubreta. Vegetacija je osvajala unutrašnje zidove. Imao sam čudan utisak da kuća tone nazad u zemlju, kao kosti u tlo. Huni su bacali u vatru polomljeni nameštaj. Hranili su plamen ostacima građevine. Pretvarali su u pepeo poslednje dokaze da su mrtvaci s obale ikad živeli u ovoj kući. Užasnut, primetio sam kako Edeko baca oštećene knjige i svitke u vatru. Pogledao bi neke od njih pre no što bi ih prepustio plamenu. Uglavnom ih je držao naopako. Bilo mi je jasno da ne zna da čita. „Nemoj da ih pališ!“ povikao sam. „Smiri se. Nema ko da ih čita.“ 92

„Sadrže hiljadugodišnje znanje i istoriju!“ „Kako im je to na kraju pomoglo?“ rekao je pre no što je bacio sledeći spis u vatru. Nervozno smo se meškoljili. „Bože, potrebno mi je piće“, promrmlja Maksimin, inače nesklon opijanju. „Nikad nisam video toliko stratiše.“ Pio je čisto vino. Žurno je iskapio prvi pehar. Bigila ga je, baš kao što sam se i nadao, brzo pretekao. Huni su pili kumis, a glavati German pivo, kamon. „I ja sam samo dva puta video nešto slično“, reče Edeko. „Borili su se kao medvedi u zamci i bežali kao ovce. Ovi su bili ovce, mrtvi u srcu pre no što smo ih posekli. Sami su krivi za ono što ih je snašlo. Trebalo je da se predaju.“ „Da ste ostali u svojoj zemlji, ne bi im falila dlaka s glave“, progunđa senator. „Narod zore nema svoju zemlju. Sledimo sunce. Idemo kuda hoćemo i zaustavljamo se gde nam se svidi. Uzimamo ono što nam je potrebno. Mrtvaci su se usudili da diraju i pljačkaju zemlju, a bogovi to ne vole. Nismo mi došli, već su Rimljani predugo ostali. Nije dobro da ljudi svijaju gnezda i kopaju tlo. Zanavek će ostati na ovim obalama.“ „Nadam se da si isto tako filozof i u pogledu sopstvene smrti.“ Bigila je zapeo kod reči filozof. Molećivo je pogledao Maksimina. Tražio je zamenu. „Zamišljen“, uzdahnu senator. Edeko se nasmejao. „Koga je briga za moje mišljenje! Ionako ću umreti!“ „Ali vi uništavate ono što bi moglo da vam služi“, ubeđivao ga je Maksimin. „Spaljujete kuće u kojima biste 93

mogli živeti, ubijate one koji bi vam mogli postati robovi. Otimate, iako biste mogli živeti udobnije samo kad biste bili milostiviji prema poraženima.“ „Baš kao vi Rimljani.“ „Da, kao mi Rimljani.“ „Ako bismo prihvatili vaš način života, vladali bismo dok se ne ugojimo, kao ljudi koji su ovde živeli. Našao bi se neko ko bi nam učinio isto što i mi njima. Ne, hvala. Bolje je da ostanemo u sedlu, jašemo i čuvamo snagu. Koga je briga što ovog grada više nema? Na svetu ima mnogo, mnogo gradova.“ „Ali šta će biti kad sve opljačkate i popalite, kad ništa ne ostane?“ Hun je odmahnuo glavom. „Ima mnogo gradova. Umreću mnogo pre pada poslednjeg. Biću isti kao onaj kostur pored obale.“ Posle izvesnog vremena, piće je počelo da otupljuje um i raskravljuje Hune. Razgovor je polako skrenuo na druge teme. Oba naroda su pustošila gradove. Svi smo znali da je Rim zavladao zahvaljujući nemilosrdnosti. Na kraju krajeva, samo je snaga rimskog oružja stajala iza ovog poslanstva. Zbog toga nije bilo pametno plakati nad sudbinom Naisusa, na šta nam je Edeko i skrenuo pažnju. Huni su, posle dosta popijenog pića, počeli da se hvale veličanstvenim taborom i delima svog kralja. Govorili su da je neustrašiv, da ne poznaje pohlepu ni lukavstvo. Atila je živeo jednostavno i skromno, da bi se njegovi sledbenici obogatili; borio se hrabro, da bi njegove žene živele u miru; sudio strogo, da bi njegovi ratnici živeli u slozi; govorio sa velikašima i običnim svetom, primao oslobođene robove u 94

vojsku i jahao na čelu svojih trupa. „Nazdravimo našim kraljevima“, predložio je Edeko, gutajući slogove, „našem na konju i vašem iza debelih zidina.“ Družina je podigla pehare. „Za naše vladare!“ povika Maksimin. Samo je Bigila, koji je neprestano pio, bio neobično miran i tih. Preskočio je zdravicu. „Ne želiš da piješ u čast naših kraljeva, prevodioče?“ prozvao ga je hunski poglavica. Vatra je obasjavala ožiljke na njegovom licu. Činilo se da je namazan tamnim bojama. „Piću samo u Atilinu čast“, reče Bigila s neočekivanom ratobornošću, „iako su njegovi Huni pobili moju porodicu, koja je ovde živela. Piću i za Teodosija, ali smatram da bi moji prijatelji učinili bogohulno delo kad bi podigli pehare za obojicu odjednom, zato što svi znamo da je rimski imperator bog, a Atila običan čovek.“ Zavladala je tišina. Edeko je s nevericom posmatrao tumača. „Nećemo se valjda pretvarati da su palata i šator isto“, tvrdoglavo nastavi Bigila. „Ili Rim i Hunuguri.“ „Vređaš našeg kralja? Najmoćnijeg čoveka na svetu?“ „Ne vređam ja nikoga. Samo govorim istinu, kad kažem da nijedan običan čovek ne može biti jednak rimskom imperatoru. Jedan je smrtnik, dok je drugi božanske prirode. To je opštepoznato.“ „Daću ti ja jednakost!“ gnevno povika Skila. Bacio je pehar s vinom i ustao da bi isukao mač. „Jednakost u smrti!“ I ostali Huni su poskakali i latili se oružja. Mi smo nevoljno ustali. Imali smo samo noževe kojima smo se 95

služili pri jelu. Činilo nam se da će nas varvari svakog trena poseći, bez po muke, kao građane Naisusa. Bigila se zateturao. Njegov pijani mozak konačno je shvatio da je neopreznim rečima ugrozio naše živote. „Budalo“, prosikta Maksimin. „Govorio sam istinu“, plahovito je promrsio prevodilac. „Zbog te istine bi nas mogli poseći ili razapeti.“ „Zemlja se trese kad Atila progovori“, preteće zareža Edeko. „Možda je vreme da i vi zadrhtite i da se pridružite sabraći kraj reke.“ Odbacio je sve obzire. Shvatio sam da su naše pritužbe zbog pokolja na obali razljutile Hune. Da li osećaju grižu savesti? Napetost je rasla. Bigila nije znao da li da moli ili da beži. Otvarao je i zatvarao usta. Rustik je rešio da mu pritekne u pomoć, iako ga zbog nadmenosti nije podnosio. „Nijedan pravi Rimljanin ne drhti pred opasnošću, baš kao ni pravi Hun“, pokušao je Rustik. „Ti si hrabar čovek, Edeko. Glava ti je puna pića, a mač pri ruci, dok Bigila ne može da se brani, baš kao ni mi ostali.“ Hun se zlobno nacerio. „Naoružajte se.“ „Naoružaću se kad dobijem priliku. Ne želim da vam dam izgovor za još jedan pokolj, poput onog na rečnoj obali.“ Rustik je zvučao odlučno. Iznenadio me je svojom srčanošću. Nisam znao da je nosi u sebi. „Ne iskušavaj me, dečače.“ „Nisam ja dečak. Pravi čovek ne bi pretio ubistvom, predstavljajući ga kao poštenu borbu.“ „Za boga miloga“, progunđa Maksimin. Strahovao je da će se njegova misija okončati pre no što je čestito i počela. 96

Edeko je grčevito stezao dršku mača. Morao sam da reagujem. „Pogrešno ste razumeli saputnike.“ Progovorio sam glasom koji je i meni zvučao kao patetično cviljenje. Možda bih mogao da izgladim stvar, kao najmlađi i najbezopasniji putnik. Progutao sam pljuvačku da bih povratio glas. „Naš prevodilac Bigila nije se jasno izrazio, zato što je previše popio. Hteo je da oda priznanje Atili, zato što je, iako običan smrtnik, postigao isto što i naš vladar, obdaren božanskim moćima. Nije ga kudio, već ga je hvalio, Edeko.“ „To su besmislice. Mladi Rimljanin pokušava da spase glavu“, zarežao je Skila. „Pokušavam da spasem poslanstvo.“ Usledio je dug period tišine. Huni su razmišljali da li da prihvate klimavi izgovor. Ako nas poseku, Atila i Hrisafije će hteti da znaju zašto su to učinili. „Da li si tako mislio?“ upita Edeko Bigilu. Tumač je delovao zbunjeno i nervozno. Lutao je pogledom između mene i poglavice. „Odgovori mu, idiote“, promrmlja Maksimin. „Jesam“, konačno je prozborio. „Nisam hteo da vas uvredim. Svi znamo koliko je Atila moćan vladar.“ „Nijedan Rimljanin to ne može osporiti“, dodade Maksimin. „Vaš kralj je najmoćniji evropski vladar, Edeko. Onegešu, Skila, vratite oružje u kanije i sedite pored vatre. Izvinjavam se zbog nesporazuma. Spremili smo vam još poklona, bisere iz Indije i svilu iz Kine. Hteo sam da vas darujem u Hunuguriju, ali je možda bolje da vam ih odmah uručim, kao znak dobre volje.“ „Prvo će nazdraviti Atili.“ Edeko je pokazao na 97

prevodioca. „Mislim na njega.“ Bigila je klimnuo i žurno podigao pehar. Iskapio ga je i obrisao usta. „Za Atilu“, zakrkljao je. „A ti“, rekao je, pokazavši na Rustika. Vratio je mač u korice i stao, opuštenih ruku. „Misliš da ne smem da se ovako sukobim s tobom?“ Rustik je progovorio kroz stisnute usne. „Mislim da bi trebalo da se ponašamo kao ljudi, a ne kao životinje.“ To nije bilo pokorno izvinjenje koje je Hun hteo da čuje. Od tog trenutka se prema Rustiku odnosio s hladnoćom koju nikad nije pokazao prema budalastom Bigili. Rustik se svojom hrabrošću izdvojio kao neprijatelj. Hun mu je ponudio izlaz. „Nazdravi mom kralju.“ Rustik slegnu ramenima. „Svakako.“ Svi smo nazdravili. „Za Atilu!“ Konačno smo posedali. Robovi su podelili darove po Maksiminovim uputstvima. Senator se pretvarao da se ništa strašno nije dogodilo, ali ga napetost nije napuštala. Razišli smo se kad se situacija malo smirila. „Spasao si nam život brzom i oštroumnom reakcijom, Alabanda“, promrmljao je Maksimin, kad smo po mrklom mraku krenuli put svojih šatora. „Baš kao što nas je Bigilina glupost zamalo stajala glave.“ Još uvek sam bio uznemiren. Napokon sam prozreo istinsku prirodu varvarskih saputnika. Ako bi ih neko izazvao, odmah bi se preobrazili u zmije otrovnice. „Drago mi je što sam sačuvao glavu na ramenima. Nadam se da će Rustik sačuvati svoju. Nisam znao da je tako hrabar.“ „Tako je, zbilja je tvrdoglav i smeo, ali nije mudro 98

uvrediti Huna. Dovoljno si pametan da razmisliš pre no što progovoriš. Ni za trenutak ne pomišljaj da su svi varvari isti, mladiću. Franci i Burgundi su nekad bili nadmeni, a danas su saveznici Zapadnog carstva. Neustrašivi Kelti su postali mirni građani Galije. Huni su se pokazali kao hrabri plaćenici, ali i kao nepomirljivi neprijatelji. Tajna uspeha je da se ne stvaraju neprijatelji i da se neguju mogući prijatelji. Shvataš li šta ti govorim, pisaru?“ Shvatio sam. Pokušavamo da pripitomimo šakale.

99

VIII HUNSKO GOSTOPRIMSTVO

ledećeg jutra smo nastavili put dolinom Margusa. Skila je poterao konja uz moju kobilu. Ovog puta nije bio raspoložen za nadmetanje. Putnici su uglavnom jahali i ćutali. Svima se mutilo u glavi od noćašnje pijanke i svađe. Hunski ratnik mi je postavio pitanje. „Reci mi, Rimljanine, u kog boga veruješ?“ Protresao sam glavom, da izbistrim misli. Bilo je prerano za teološke rasprave. „U Hrista, naravno. Čuo si za Isusa? On je bog rimskog sveta.“ „Rimljani su pre njega verovali u druge bogove.“ „To je istina. Neki Rimljani su i dalje pagani, i to strastveni. O religiji se mnogo i žustro raspravlja. Od trojice konstantinopoljskih trgovaca dobićeš osam različitih mišljenja. Ako se umeša i sveštenik, raspravi nema kraja.“ „Da li to znači da je Bigila paganin?“ „Ne bih rekao. Nosi raspelo.“ „Tako je, i ja sam video drvo na kom je ubijen vaš bog. Atila je preuzeo krst od Rimljana. Ali taj Hrist ne dopušta postojanje drugih bogova — da li je to istina?“ 100

Shvatio sam kuda cilja. „Tako je.“ „To Bigili ne smeta da imperatora zove bogom, zar ne?“ „Da. To je... teško objasniti.“ „Sumnjam. Prvo tvrdi da veruje u jednu stvar, a zatim u neku sasvim drugu.“ „Nije tako...“ Kako da mu objasnim? „Veliki broj hrišćana veruje u božansku prirodu imperatora. To je viševekovna tradicija. Veruju da se božanstva pojavljuju na zemlji. Imperator nije bog kao Isus. On je... pa, najjednostavnije rečeno, nešto više od običnog čoveka. On predstavlja božansku prirodu života. Bigila je na to mislio. Nije hteo da vređa Atilu.“ „Atila ne mora da tvrdi da je bog. Ljudi ga se boje i poštuju ga i bez toga.“ „On ima sreće.“ „Ako se rimski imperatori boje običnog čoveka kao što je Atila, onda oni nisu tako velika božanstva.“ „Rimski imperatori nisu samo vojnici, Skila. Simbolizuju samu civilizaciju. Zakon i red, napredak, moral, brak, odanost državi, pobožnost, trajnost... sve to je sadržano u njima. To ih čini božanstvima.“ „Atila nije nimalo drugačiji.“ „Ali tvoj vladar ne gradi, već uništava. On ne donosi red, već ga iskorenjuje. Po tome se razlikuju.“ „Atilina reč je zakon u mom carstvu, hiljadu i po kilometara u krug. On vlada nad stotinu različitih plemena. To je isto, ma šta ti govorio.“ Uzdahnuo sam. Kako da raspravljam s čovekom koji nikad nije ušao u Konstantinopolj, već je spavao izvan grada kao životinja? „Koje bogove poštuju Huni?“ 101

„Imamo bogove prirode, šamane i vidovnjake. Razlikujemo dobre od loših znakova. Nismo opsednuti bogovima kao Rimljani. Pregazili smo stotine bogova, nijedan nije uspeo da spreči poraz svojih vernika. Kakva je korist od njih?“ „Vojske hrišćanskih i paganskih Rimljana vodile su pre tri generacije bitku na reci Frigid. Čitav svet je u njoj video sukob vera. Hrišćani su pobedili.“ „Nas nikad nisu pobedili“, odvrati Skila pre no što je odgalopirao na čelo kolone. Istog dana ali nešto kasnije, obavili smo zadatak mnogo neprijatniji od bivakovanja pored stratišta. Maksimin se postarao da glas o našem prolasku dopre do preživelih ostataka rimske moći. Presreo nas je Aginte, zapovednik ilirskih vojnika koji su oprezno zauzeli opustošenu dolinu. Slabo opremljena jedinica nije mogla da zaustavi hunsku invaziju, ali je uspevala da sačuva kakav-takav red u ovoj oblasti. Doneli smo im sramotno imperatorovo naređenje — da nam predaju petoricu svojih ljudi, prebega iz Atilinog tabora. Vratićemo ih hunskom kralju, da im sudi. Petorica su nas čekali. Jahali su bez oružja, s rukama vezanim o sedla. Imali su izraz osuđenika na smrt. Aginte nije krio stid. Petorica su, ako je suditi po izgledu, bili plavokosi Germani. Sitniji, tamnoputiji Huni su im se podsmevali. Galopirali su oko njih, kao psi. „Polagaćete račune pred Atilom!“ pobedonosno je uskliknuo Edeko. „Naređeno mi je da vam poverim ove ljude“, obratio nam se Aginte. „Dvanestorica su netragom nestali.“ „Pretpostavljam da su imali sreće“, promrmlja Maksimin. 102

„Ili mudrosti da se na vreme izgube“, uzdahnu vojnik. „Ovi vojnici zavređuju bolju sudbinu, senatore.“ „Prema sporazumu, moramo da ih izručimo.“ „To je loš sporazum.“ „Nametnut nam je od strane Huna. Jednog dana...“ „Postarajte se da što bolje prođu, ambasadore.“ „Atili trebaju ljudi, a ne leševi. Preživeće.“ Prošireni karavan krenuo je put zemlje Hunuguri. Petorica zarobljenika su se obratili zapovedniku: „Do viđenja, Aginte. Neka te bog čuva! Čovečno si postupao s nama! Pobrini se za naše porodice!“ Nove žene su trčale za njima i zapomagale. Huni su ujahali među dezertere i bičevima im zatvorili usta. Njihovi domovi su ubrzo nestali s vidika. „Zašto predajemo ove ljude Hunima?“ pitao sam Maksimina. „To je greška.“ „Atila je tražio da ih vratimo.“ „Morali su da ostave porodice?“ „Atila bi rekao da nije ni trebalo da se žene.“ „Ali, zašto predajemo vojnike u ruke despotu protiv koga se borimo?“ Maksimin se namrštio. „Zato što su mu ljudi potrebniji od zlata. Germanski saveznici masovno napuštaju njegovu vojsku. Huni su veliki ratnici, ali su malobrojni.“ „Šta će im se desiti kad ih predamo?“ „Ne znam. Možda će ih izbičevati. Mogli bi ih razapeti na krstove. Najverovatnije će ih vratiti u vojsku. Izvuci lekciju iz ovoga, Alabanda. Ponekad je potrebno uraditi nešto loše, da bi se postiglo dobro. U ovom slučaju, to je mir.“ 103

Neko vreme sam ćutke jahao. „Mislim da to nije jedina pouka koja se može izvući iz ovog događaja.“ „Šta ti je palo na um, moj mladi prijatelju?“ „Mislim da Atila ima slabu tačku, a to je ljudstvo. Njegova moć zastrašivanja bi mogla nestati, ako bi se rimske provincije udružile s varvarskim saveznicima, izašle na bojno polje s mnogoljudnom vojskom i naterale ga da na njemu dobro iskrvari.“ Maksimin se nasmejao. „Mladost-ludost!“ Odbacio sam prekor. Ako se Atila brinuo zbog petorice prebega, onda to nije bio san, već stvarnost. Iako je Mezija kroz koju smo jahali već nekoliko stotina godina bila rimska teritorija, tragovi civilizacije su gotovo sasvim nestali. Huni i Goti su već sedamdeset pet godina harali po ovoj oblasti. Svaki nalet je nanosio sve veće štete ekonomiji, smanjivao iznos prikupljenih poreza i onemogućavao podizanje porušenog. Vodenički točkovi su odavno prestali da se okreću, a vodenice istrunule. Mostovi su pali. Zbog toga smo jahali uzvodno i nizvodno do plićaka. Hrastovo i borovo šipražje prekrilo je obradivo zemljište. Žitnice su opljačkane, a slomljene zaprege trunule u visokoj travi. Planine u kojima generacijama niko nije video medveda, sad su bile utočište vukova i divljih svinja. Kod Horeuma[ 8 ] smo prošli pored oštećenog akvadukta, iz kog je voda beskorisno isticala. Gradovi su najjezivije izgledali. Bili su prazni, ne računajući nekoliko sveštenika, poludivljih izbeglica i 8

Horeum — Ćuprija. (Prim. lekt.)

104

njihovih pasa. Mraz i kiša su načeli zidove. Malter se ljuštio kao stari papir. Crepovi su se survavali u napuštene kuće, stvarajući gomile crvene prašine. U naseljima je ostalo nešto stanovnika, ali je to bio neobičan i plašljiv soj. Pastiri su se oprezno držali padina iznad puteva, da bi imali dovoljno vremena za bekstvo. Opstala su samo imanja u zabitim dolinama, onima koje su vojske zaobišle. Grupe rimskih bandita pustošile su okolinu. Zbog toga je nekoliko starih vila pretvoreno u mala utvrđenja, s novim zidinama i kulama. Tvrdoglavi vlasnici nisu hteli da napuste dedovinu. Kokoške su čeprkale po vrtovima u kojima su se nekad šepurili paunovi. Put je počeo da se spušta. Borovi su ustuknuli pred hrastovima, bukvama, brestovima i jovama. Napustili smo planine i zašli u ravnije, vlažnije i haotičnije predele. Putevi u dunavskoj dolini su vrludali oko močvara kao zapetljana nit vunice. Jednog jutra smo se probudili i shvatili da staza vodi na istok, umesto na zapad! Konačno smo izbili na obale širokog Dunava. Moćna voda imala je tamnozelenu boju. Rimska mornarica nekada je plovila rekom. Na njoj sad nije bilo nijednog broda. Staze kojima su robovi i volovi vukli plovila uzvodno, zarasle su u šiprag. Ovo je bila istorijska granica carstva. Rim se prostirao ka jugu, a varvarske zemlje ka severu. Preletala su nas jata ptica. Neka su bila tako velika da su zaklonila sunce. Rukavci i bare behu prepuni pataka i gusaka. Huni su se zabavljali strelama gađajući pernatu divljač u letu. Nisam se usuđivao da se u tome oprobam da ne bih ostao bez strela, ali oni nisu promašivali. 105

„Kako ćemo preći reku?“ zapitao je Maksimin Edeka. „Prevešće nas ljudi sa reke. Ne mogu biti daleko.“ Uskoro smo uzvodno opazili pramičak dima, a zatim smo naišli na primitivnu naseobinu raznih rasa. Bilo je tu starih Huna, preživelih Rimljana, germanskih izbeglica, pa čak i jedan crni Etiopljanin. Živeli su zajedno u brvnarama, zemunicama, odrpanim šatorima i pećinama uz obalu. Golišava deca jurcala su za svinjama i guskama. Odrana divljač i riba sušili su se na suncu. Na obali je bilo desetak šajki od izdubljenih brvana. Izgledale su jadno u poređenju s ponosnim trgovačkim brodovima i triremama[9] Zlatnog roga. Kako su ovi primitivni ljudi, nesposobni da načine pristojno plovilo, primorali Novi Rim da im se obrati za pomoć? Rimsko poslanstvo iz prestonice pogađalo se oko prelaska reke s vlasnicima čamaca. Preko vode smo prešli iz nekoliko puta. Seljani su veslali, dok smo se mi grčevito držali za ivice šajki, kao da ćemo time sprečiti prevrtanje. Kod Huna sam ponovo primetio strah od vode. Srećom, nije došlo do nezgode. Roba je ostala suva, dok su konji i mule preplivali reku, vezani za plovila. Na kraju smo svi stigli na divlju severnu obalu. Ulogorili smo se i zapalili vatre. Rustik mi se pridružio pored reke. Zajedno smo večerali ono što smo kupili u selu, pačetinu i malo repe. Začinio sam hranu anisom, koji me je podsećao na daleki dom. „Da li si se pokajao što si pošao?“ Znao sam da se oseća odgovornim što me je pozvao. Bio mi je kao stariji brat. „Naravno da nisam“, lagao sam. „Pružio si mi 9

Trirema ili trijem — ratna lađa starih Grka. (Prim. lekt.)

106

izvanrednu priliku, prijatelju.“ „Možda sam te izložio prevelikom riziku. Ovi Huni su grubi i ne znaju za šalu, zar ne? Edeko je siledžija. Nadam se da neću imati nevolja u njihovom taboru.“ „Da su hteli da ti stvore nevolje, učinili bi to uz put“, tešio sam ga, mada ni sam nisam bio siguran u to. „Štiti nas moć Rima, zar ne?“ „Ta moć mi se, posle prelaska reke, čini beskrajno dalekom.“ Odmahnuo je glavom. „Ne dozvoli da moje loše raspoloženje utiče na tebe, Jono. Mlađi si i perspektivniji od svih nas. Pred tobom je sjajna budućnost. Nisam siguran da to mogu da kažem za sebe.“ „Hrabro si postupio kad si se suprotstavio Edeku u razrušenoj vili.“ „Ili lakomisleno. Očekivao je pokornost. Mislim da će se tek obračunati sa mnom.“ Glasonoša je stigao i doneo vest da je Atila u svom taboru, do koga treba još puno dana jahanja. Nastavili smo put. Stigli smo do široke i zelene Tise, pritoke Dunava, i produžili na sever. Zalazili smo sve dublje u Hunuguri. Obe obale bile su obrasle gustom šumom. Ni na ovoj reci nije bilo brodova koji bi nas prebacili preko. Jahali smo uz vodu po velikoj, otvorenoj ravnici, kakvu još nisam video. Navikao sam se na nebo obrubljeno planinama, a ovde je ličilo na ogromni svod koji se savija ka dalekom horizontu. Po moru trave lutala su krda životinja. Visoko iznad nas kružili su sokolovi, a dole, oko konjskih nogu, plesali su leptiri. Ponekad bismo u daljini ugledali dimne zavese. Onegeš nam je objasnio da varvari pale travu da bi proširili vidik. 107

Životinje su je koristile za ispašu. Ogromna krda konja i stoke, kao napuštena, lutala su ravnicom. Ratnici su na prvi pogled mogli da kažu kome pripadaju: Gepidima, Gotima ili Skurima. Malter i rimska arhitektura povukli su se pred kolibama od blata i drveta. Iz otvora za dim širili su se novi, nepoznati mirisi. Maksimin je proučavao mape i beleške putnika koji su pre nas pohodili ove krajeve. Objasnio nam je da se nalazimo u ogromnoj ravnici između dva planinska lanca, Alpa na zapadu i Karpata na istoku. „Hunuguri je postao njihova obećana zemlja“, govorio nam je. „Očekivalo se da će se zadovoljiti osvajanjem oblasti bolje za život od njihove postojbine. Umesto toga su se namnožili i posvađali. Krenuli su u pljačkaške pohode, zato što ovde nije bilo dovoljno trave za sve.“ Diplomatska povorka najčešće se držala dalje od sela. Brže smo napredovali zaobilazeći ih. Petog dana nakon prelaska Dunava zadesilo nas je nevreme i bili smo prinuđeni da iskusimo hunsko gostoprimstvo. To iskustvo me je nateralo da donekle promenim mišljenje o varvarima. Dan je bio sparan, a nebo na zapadu teško i žućkasto. Sunce je već tonulo u gustu tamu kad smo se zaustavili da prenoćimo na obali velikog jezera. Obrazovali su se zloslutni, orijaški oblaci, široki i ravni kao nakovanj. Munje su sevale u tami ispod njih. Huni su se po prvi put uznemirili. Možda se od ljudi nisu bojali, ali ih je grmljavina plašila. „Veštičje vreme“, promrmlja Edeko. Iznenadio sam se kad sam video da se Onegeš brzo prekrstio. Da li se to izdajnik Rima još uvek 108

smatra hrišćaninom? Oluja sa grmljavinom tutnjala je nad jezerom. Voda je bila uzburkana i siva, sa zapenjenim talasima koji su besno udarali o obalu. „Dođite u naše šatore“, ponudio im je Maksimin. Edeko je odmahnuo glavom. Oči su mu lutale olujnim predelom. „Ostaćemo s konjima.“ „Životinjama ništa neće faliti na otvorenom.“ „Ne volim šatore.“ Tamni pipci kiše šunjali su se jezerom. Prepustili smo Hune njihovoj sudbini. „Ponekad su gluplji od pasa“, reče Rustik. Vetar je urlikao, a platno na šatorima divlje zalepetalo čim smo ušli u njih. Kiša je zasipala šatore, koji su se uvijali pod težinom vode. „Hvala gospodu što imamo gde da se sklonimo“, reče Maksimin. Sa strepnjom je odmeravao šator. Platno je lepršalo, a motke su se savijale pod naletima sve jačeg vetra. „Na obali nema ničeg što bi zaustavilo udare vetra“, Bigila je skrenuo pažnju na svima poznatu činjenicu. Zagrmelo je u blizini. Zaglušujući zvuk nam je parao uši. Vazduh je zamirisao na metal. „Uskoro će prestati“, nadao se Rustik. Gotovo u istom času, silni nalet vetra srušio je naše krhko utočište. Kočevi i konopci poleteli su na sve strane, a motke su se polomile. Puzali smo ka izlazu. „Evo otvora!“ viknuo je Maksimin. Iskobeljali smo se u noć. Progutala nas je neprozirna tama, ispunjena urlikom pobesnelog vetra. „Gde su Huni?“ prostenjao je senator. Trudio se da nadjača vetar. 109

„Napustili su nas!“ zavapio je Bigila. I zaista, od njih nije bilo ni traga ni glasa. Nije bilo ni konja i mula. „Šta ćemo sad?“ povikao sam, zasut teškim pljuskom. Talasi su divlje udarali o obalu. „Pre tri kilometra prošli smo pored nekog sela“, setio se Rustik. „Reci robovima da se pobrinu za šatore i prtljag“, povika Maksimin. „Potražićemo utočište u selu.“ S mukom smo se vraćali obalom. Držali smo se zajedno i posle izvesnog vremena naleteli na skupinu brvnara. Zvali smo u pomoć na hunskom, sve dok se vrata najveće kuće nisu otvorila. Uteturali smo se unutra. Žmirkali smo pri oskudnoj svetlosti vatre. Videli smo da je naš spasilac sredovečna hunska žena, vitka, izborana, s tužnim ali blistavim očima. „A, Rimljani“, rekla je na hunskom. „Videla sam vas kad ste prošli i pomislila da ću vas ponovo sresti, kad je počela oluja. Edeko je pokušao da me zaobiđe, ali uzalud.“ „Izgubili smo ga“, reče Bigila. „Ili su oni izgubili vas. Potražiće vas u ovom selu.“ „Ova žena je sama?“ prošaptao je Maksimin na latinskom. „Želi da upozna vašeg supruga“, slobodno sam preveo ambasadorovo pitanje. „Moj muž je mrtav. Ja, Anika, upravljam selom. Hodite, upalićemo još lampi i založiti vatru. Sedite, poslužite se mesom, kumisom i kamonom.“ Bacio sam se na kamon, onako promrzao, gladan i žedan. Bila je to tamna i penušava tečnost od ječma. Napitak nije bio sladak kao vino, već gorak, ali hranljiv i 110

pitak. Udarao je u glavu. Uskoro sam posmatrao okolinu kroz prijatnu izmaglicu. Drveni nameštaj bio je skladan i prilično vešto načinjen. U varvarskom domu našlo se više lepih stvari no što sam očekivao. Ugalj je goreo na ognjištu. Oluja je bezopasno hujala, nesposobna da prodre kroz zamandaljene kapke. Rogozina je pokrivala zemljani pod, a vunena ćebad su visila po zidovima. Sedeli smo na čvrstim tronošcima. Kakvo zadovoljstvo, posle toliko dana na putu! Anika je naredila robovima da se pobrinu za nas. Uskoro su počeli da donose gulaš, hleb, bobice i ribu. Lebdeo sam u srećnoj izmaglici. Kad je vetar oslabio, Edeko, Onegeš i Skila izronili su iz oluje. Bili su mokri do gole kože, ali zadovoljni što su sačuvali konje i nadmudrili demone i veštice. „Mislio si da prođeš bez pozdrava, Edeko?“ bocnula ga je Anika. „Znaš da je životinjama potrebna ispaša, Anika.“ Shvatio sam da se poznaju od ranije i da među njima ima nečega. Obratio nam se. „Upozorio sam vas da od šatora neće biti velike vajde. Bolje biste prošli da ste znali da podignete jurtu[10].“ „Ne bih rekla da si je ti podigao“, zadirkivala ga je Anika. Pravio se da nije čuo poslednju opasku. „Da su se konji uplašili i razbežali, silno bismo se namučili dok ih ne pohvatamo“, objasnio je ono što smo i bez njega znali, kao da se stideo što smo se razdvojili u oluji. Seo je i sakrio pogled. 10

Jurta — nomadski šator, čvršći i stabilniji od običnog. (Prim. lekt.)

111

Radoznali Maksimin nagnuo se prema njemu. Preveo sam njegovu opasku. „Ona zapoveda muškarcima.“ „Uživa ugled zahvaljujući mrtvom mužu“, promrmlja Edeko. „Ko je bio njen muž?“ „Bleda.“ Maksimin se trgnuo. Prvi put sam čuo to ime. „Bleda je bio Atilin rođeni brat“, rekao je Bigila nadmeno. „Vladali su zajedno, dok ga Atila nije ubio. Ona je jedna od udovica.“ Priča je bila zanimljiva. „Ubio je rođenog brata?“ „To je bilo neophodno“, promrmljao je Edeko. „Poštedeo ju je?“ „Ona je rođaka i ne predstavlja opasnost. Atila joj je poklonio ovo selo. Krvna osveta bi se nastavila, da nije to učinio. Ovo selo je konos.“ Još jedna nova reč. „Šta je konos?“ „To je isplata duga u krvi. Čovek uhvaćen u krađi stoke može biti ubijen, ili on i njegovi rođaci mogu da daju konos, nadoknadu oštećenima. Nečiji život može biti otkupljen. Čak i život jednog čoveka može zameniti život drugog. Svi su znali da jedan od braće, Atila ili Bleda, mora umreti. Više nisu mogli da vladaju zajedno. Atila je ubio Bledu i platio konos njegovim suprugama.“ Osvrnuo sam se oko sebe. Skromna koliba mi je delovala kao mršava odšteta za život supruga i kralja. „Kad je neko tako moćan kao Atila“, lukavo će Bigila, „može da odluči koliki će konos biti.“ „Kad si bespomoćna žena“, umeša se Anika, koja je 112

slušala tihi razgovor, „moraš da odlučiš s koliko toga ćeš se zadovoljiti, da bi obezbedila mir.“ S gorčinom je slegnula ramenima. „Spremna sam da ponudim gostoprimstvo stepe svim putnicima. Naše žene će vam zagrejati postelje.“ Šta je ovo moglo da znači? Prigušeni smeh i tihi koraci naterali su nas da se okrenemo. Desetak lepih žena ušunjalo se u sobu. Pokrile su glavu da bi se zaštitile od kiše koja je još rominjala. Oči su im blistale, a tela se nazirala ispod bogato izvezenih haljina. Noge u čizmicama od meke jelenske kože ovlažile su im se od hoda po mokroj travi. Kikotale su se i stidljivo nas pogledale. Zlatni kaiševi su im isticali vitak struk, a čipke naglašavale pune grudi. Postideo sam se svog uzbuđenja. Nedeljama nisam video nijednu devojku. Dugo uzdržavanje samo je povećalo moje oduševljenje. „Šta je ovo, za ime hada?“ pitao je Maksimin. Nije zvučao zainteresovano, već oprezno. „Nema ovo veze s hadom, senatore, već s nebesima“, odvrati Bigila, sijajući od zadovoljstva. „Kod Huna i drugih nomada postoji običaj da nude svoje žene gostima.“ „Nude ih? Njihovo telo?“ „To je paganski običaj.“ Anikina nesrećna sudbina nije smetala Edeku da zgrabi punačku, kikotavu curu. Odvukao ju je, rešen da ne propusti ovako dobru priliku. Skila je izabrao zlatokosu lepoticu. Onegeš je pokazao na crvenokosu. Mene je privukla devojka vrane kose, sa mnogo prstenja na rukama. Bio sam uzbuđen i nervozan. Otac me je uputio u vođenje ljubavi, uz pomoć konstantinopoljskih kurtizana. Kao neženja u pobožnom, hrišćanskom gradu, nisam imao 113

mnogo prilika za seks. Pitao sam se kako bi izgledalo deliti postelju s devojkom iz druge kulture. „Ni u kom slučaju nećemo pristati na to“, obznanio je Maksimin. Obratio se Aniki. „Reci joj da se najdublje zahvaljujemo, ali ovo nije naš običaj. Mi smo hrišćani, a ne pagani.“ „Ali, senatore“, molećivo će Bigila. „To je njihov običaj.“ „Ostavićemo bolji utisak na Atilu ako pokažemo stoičko dostojanstvo rimskih predaka, umesto da podržavamo varvarske običaje. Slažeš li se sa mnom, Jona?“ Progutao sam knedlu. „Ne želimo da povredimo njihova osećanja.“ „Reci joj da u našem svetu imamo jednu a ne više žena, da tu ženu poštujemo i da je ne delimo s drugima“, Maksimin je bio uporan. „Ovo su divne devojke, baš divne, ali ću se ja bolje osećati ako spavam sam.“ „A oni koji nisu diplomate...“, oglasio se Rustik. „Oni će slediti moj primer“, odvrati senator. Svanulo je blistavo jutro i naša hunska pratnja se pojavila. Izgledali su mnogo zadovoljnije od nas. Njihove devojke su cvrkutale, poslužujući im doručak. Nastavili smo put. Rečeno nam je da do Atilinog tabora ima još dva dana puta. Skila je ponovo poterao konja pored mene. „Nisi odabrao ženu?“ Uzdahnuo sam. „Maksimin nam je tako naredio.“ „Ne voli žene?“ „Ne znam.“ 114

„Zašto vam je to rekao?“ „U našem svetu se muškarac ženi jednom ženom. Dužan je da joj bude veran.“ „Da li si ti oženjen?“ „Nisam. Žena koju sam hteo me je... odbila.“ „Da li te je izgrebala?“ „Tako nešto.“ „Znaš li da ste povredili odbačene devojke?“ Glava me je bolela od previše kamona. „Skila, bile su divne. Samo sam poslušao naređenje.“ Odmahnuo je glavom. „Tvoj vođa je budala. Nije dobro čuvati seme. Razbolećeš se od toga. Ako takvo stanje potraje, izaziva još gore nevolje.“

115

IX LEGIONARSKA TVRĐAVA

oliko je naše carstvo šuplje, pomislio je Flavije Ecije dok je obilazio utvrđenje Sumelocenu na obali reke Nekar, u Germaniji. Koliko sam ja šupalj. Vojskovođa sam, a bez prave vojske. „U poslednje vreme teško je naći zidare, zbog toga popravljamo zidove brvnima“, objašnjavao mu je tribun, s osetnom nelagodnošću. „Nadamo se da ćemo dobiti nešto materijala s pojačanjima iz Mediolanuma. Lokalni patricij ne da novac za debla...“ „Zar ne možeš da naučiš vojnike da redaju kamen na kamen, Stenije?“ „Nemamo ni kreča ni novca da ga kupimo, zapovedniče. Dve godine nismo dobili platu. Trgovci su prestali da nam isporučuju robu zato što im nikad ne plaćamo. Vojnici odbijaju da rade. Kažu da su fizički poslovi za robove i seljake. Regrutovani varvari su drugačiji od nas. Vole da se bore, ali izbegavaju da vežbaju...“ Ecije je ćutao. Čemu priča? Slušao je gotovo iste žalopojke, od ušća Rajne do ovog uporišta na istočnoj strani Crne šume. Slušao ih je, ako ćemo pravo, čitavog života. Nikad nije bilo dovoljno ljudi. Nikad nije bilo 116

dovoljno para. Nikad nije bilo dovoljno oružja, kamenja, hleba, konja, katapulta, čizama, ogrtača, vina, kurvi, priznanja ili bilo čega neophodnog za čuvanje beskrajnih granica Rima. Garnizon i nije ličio na vojnu jedinicu. Legionari su se sami snalazili za odeću i oklop. Pratili su vojničku modu, koja je često bila nepraktična. Zapovednik je zašao u šestu deceniju života. Oduvek je manjak vojne moći nadoknađivao blefiranjem i već izanđalim pričama o „izvesnoj“ rimskoj pobedi. Pomagala su mu i lukavo sklopljena savezništva s raznim plemenima, koja bi uvek uspeo da gurne u najveću vatru. Njegov život se sastojao od teških bitaka i promenljivih savezništava. Nosio se sa svirepim varvarima i sebičnim imperatorima. Pobedio je Franke, Bagaude, Burgunde, pobedio je uzurpatore i italijanske političare koji su se neprestano domunđavali i kovali zavere iza njegovih leđa. Bio je konzul tri puta. Upravljao je vojskom, a samim tim i Zapadnim carstvom, na način koji imperator Valentinijan nije mogao da razume. Svaka nova pobeda, uprkos svim naporima, bivala je sve teža. Bogataški sinovi su raznim podmićivanjima izbegavali vojnu službu. Sirotinja je dezertirala. Varvarski regruti su se često hvalisali vojničkim umećem, a retko vežbali. Nepokolebljiva disciplina, nekad glavno obeležje rimske vojske, polako je nestajala. Slutio je da ga najopasniji među neprijateljima posmatra. Ecije je poznavao Atilu. Gnevni i surovi dečak s kojim se nekad igrao i tukao, izrastao je u sposobnog i ambicioznog vladara. Godine 406, Ecije je poslat Hunima kao talac. Dečak je bio garant Stilikonovog primirja. Kad mu je politička pozicija u carstvu oslabila, 117

potražio je utočište među Hunima. U zamenu za učinjenu uslugu, upošljavao je Atiline horde protiv neprijatelja Rima. Izdašno je plaćao hunske usluge. Bilo je to neobično, ali korisno savezništvo. Zbog njega mu je budalasti Valentinijan napisao sledeću poruku: Mišljenja sam da su vaše molbe — to jest zahtevi za dodatna sredstva za vojsku — potpuno neosnovani. Vi vojskovođo, bolje nego iko drugi, znate da su Huni saveznici, a ne neprijatelji Carstva. Tvrdnja da su oni opasnost ne protivi se samo našem iskustvu, već dovodi u pitanje vašu besprekornu i izuzetno uspešnu vojnu karijeru. Novac iz državne blagajne je neophodan za podmirivanje troškova dvora u Italiji. Nikakva sredstva se ne mogu poslati na granice Carstva. Morate se snaći s onim što imate... Valentinijan nije razumeo da je situacija počela da se menja posle smrti kralja Ruge. Nasledili su ga njegovi sinovi Atila i Bleda. Huni su nakon toga postali zahtevniji i osorniji. Situacija se još više promenila kada je Atila ubio Bledu i od razbojničke horde stvorio vojnu silu. Atila je poznavao Rim bolje od Ruge. Znao je kad valja ratovati, a kad sklopiti primirje. Huni su posle svakog upada i sporazuma jačali, dok je Rim bivao sve slabiji. Istočno carstvo je već opustošeno, kao polje žita posle najezde skakavaca. Kada će se Atila okrenuti ka Zapadnom? Vremenske prilike su odražavale zapovednikovo raspoloženje. Iz sivog neba sipala je neumorna kiša. 118

Tvrđava je prokišnjavala na sve strane. Garnizon je odavno prestao da valjano popravlja dva ili tri stoleća stara kamena zdanja. Krpili su ih pleterom i blatom. Nekadašnji planski raspored građevina unutar zidina, zamenile su kolibice i krivudavi putići. „Ljudi iz Dvanaeste su i pored svega spremni na sva iskušenja“, oglasio se tribun. To je bilo prazno hvalisanje. „Ovo nije tvrđava — već gnezdo.“ „Zapovedniče?“ „Ovo je gnezdo od grančica i slame. Vaša ograda je tako trula, da bi svakog časa mogla pasti sama od sebe. Atila bi mogao da je probije pesnicom.“ „Atila! Ali hunski kralj je daleko. Siguran sam da ovde ne treba da brinemo zbog njega.“ „Atila me proganja u snovima, Stenije. Brinem se zbog njega u Atini, Luteciji, Tolosi ili Rimu. Briga je moj posao i sudbina.“ Tribun je delovao zbunjeno. „Ali, vi ste njegov prijatelj, zar ne?“ Ecije je mračno pogledao u neumornu kišu. „Baš kao što sam prijatelj imperatora, prijatelj njegove majke, prijatelj Teodorika na njegovom dvoru u Tolosi i prijatelj kralja Sangibana u Aureliji. Sa svima sam u prijateljskim odnosima. Ja sam osoba koja ih povezuje, ali ne verujem nikome od njih. I ti si obavezan da tako razmišljaš, vojniče.“ Tribun je prebledeo posle ovog izliva nepoštovanja prema krunisanim glavama, ali se suzdržao od komentara. „Hteo sam da kažem da Atila nikad nije napadao ovim 119

pravcem.“ „Još nije.“ Ecije je osećao teret godina. Proveo ih je u sedlu, hitajući na ugrožena mesta, što ga je učinilo čovekom bez doma. Decenijama je uživao u takvom načinu života, a sada? „Vojnici moraju biti spremni na najgore, zar ne? „Kako vi kažete, zapovedniče.“ „Pravi rimski vojnici ne čekaju da dobiju novac ili odobrenje da bi opravili zidine. Oni to čine bez oklevanja. Ako nemaju kreča, kupe ga. Ako ne mogu da ga kupe, uzmu ga. Ako se oni od kojih su ga uzeli bune, oni im kažu da je vojska najpreča, zato što je ona suština Rima. Da li nezadovoljni trgovci žele da žive kao podanici varvarskih starešina i oblasnih vladara?“ „Ja im to stalno govorim...“ Ecije se ukočio, kao da je hteo da zauzme stav mirno. Udario se pesnicom po grudima. „Šta prebiva u tvom gnezdu, tribune?“ „U njemu?“ Stenije je ponovo delovao zbunjeno. „Garnizon, naravno. Neki su bolesni, mnogo legionara je na odsustvu, ali ako budemo imali dovoljno vremena...“ „Ugled zavisi od onog što je u njemu. Niko ne sme da napadne osinje gnezdo, zato što iza tanušnih zidova vrebaju smrtonosne žaoke. I malo dete bi moglo da prodre u utvrđenje osa. Ipak, i najhrabriji ratnik okleva da tako nešto učini. Zašto? Zbog ljutih stražara koji ga čuvaju. Ugledajte se na te insekte! Naoštrite oružje protiv Huna!“ „Atila! Šta ste čuli o njemu?“ Šta zbilja zna? Raspolaže glasinama, upozorenjima i zapažanjima koje mu šalje neobični, patuljasti špijun. Piše 120

ih na komadima papira i šalje iz Atilinog tabora. Da li išta znače? Da li Atila sa sve većim interesovanjem proučava Zapad? Da li je nezadovoljni Franak Kloda zaista prebegao Atili i zatražio pomoć za uzdizanje na vladarski tron svog naroda? „Preobrazi svoje ljude u ljute osice, vojniče, pre no što bude kasno.“

121

X HUNSKI KRALJ

imljani dolaze!“ Vest je buknula kao sjajni plamen u mračnoj sobi. „Rimska vojska?“ pitala je Ilana. „Samo poslanstvo“, rekao je kuvar. Zarobljenica se brzo obradovala i još brže snuždila. Srce joj je tuklo kao kod uplašene ptičice. Konačno će uspostaviti neku vezu s domom! Ilana je, sve od pada Aksiopolja, bludela haotičnim polusvetom pokretne hunske prestonice, pune raspuštene dece, bučnih pasa, podatnih žena, dima, prljavštine i trave. Tek je počela da se navikava na njihov grubi jezik, okrutne običaje i kiselu hranu. Srce joj je bilo slomljeno, i tuga zbog stradanja njenih sugrađana ni za trenutak je nije napuštala. Provodila je besane noći, strepeći za svoju budućnost. Dosadni poslovi nisu joj pomagali da ublaži užas koji ju je neprekidno tištio. Znala je da je u boljem položaju od ostalih zarobljenica. Dodeljena je Sueki, jednoj od brojnih žena poglavice Edeka, osvajača njenog grada. Posao sluškinje u njenom domaćinstvu štitio ju je od silovanja, iživljavanja i batina, svega onoga što su trpele druge zarobljenice. Hun Skila, 122

koji ju je doveo ovamo, bio je pristojan tokom puta. Dao joj je do znanja da želi da se oženi njome. Znala je da joj je spasao život u Aksiopolju. Donosio joj je sitne poklone — odeću, hranu. Njegova velikodušnost učvrstila joj je položaj u taboru i ispunila je zebnjom. Nije želela da se uda za Huna! A bez njegove naklonosti bila bi u malo boljem položaju od rogate marve, stvar kojom se moglo slobodno trgovati. Odbila je njegove prve, trapave nasrtaje. Osećala se pomalo neprijatno zbog toga, kao da je šutnula vernog psa. Bio je uvređen, iznenađen i uporan u udvaranju. Malo se smirila kad je upozorio druge muškarce da se drže dalje od nje. Bilo joj je još lakše kad je pošao na put s Edekom, u daleki Konstantinopolj. Rimljani, pravi Rimljani, stigli su sa Skilom i Edekom. To nisu izdajnici Rima kao Atilin sekretar Konstantin ili strateg Onegije, koji je naterao roba neimara da mu izgradi kameno kupatilo, karikaturu civilizacije; ili zapovednik Onegeš, koji je poslat na jug s Edekom. Stigli su Rimljani, izaslanici imperatora istočnog dela carstva, predstavnici civilizacije, vere i reda. „Molim te, Sueka, pusti nas da gledamo“, cvilela je Gerna, germanska zarobljenica s dugim plavim kikama, devojka koja nikad nije imala mira. Svaki zadatak, ma kako lak bio, predstavljao je izazov za lenju robinju. „Htela bih da vidim njihove odežde i konje!“ „Šta ste uradile da zaslužite zevanje u pridošlice?“ gunđala je gospodarica Sueka, mada uopšte nije imala loše srce. „U vezenju zaostaješ godinu dana, da i ne pominjemo da nisi donela ni drva ni vode.“ „Zbog toga i ne stižem da vezem!“ glasno je razmišljala 123

Gerna. „Pogledaj ucveljenu Ilanu, kako tiho veze u ćošku. Nešto uzbuđenja bi joj dobro došlo! Hajde, Sueka, pođi s nama! Možda je Edeko doneo poklone!“ „Rimljani nisu ništa zanimljiviji od ovaca“, reče Sueka. Ipak je popustila. „Gledajte ih, ako baš morate. Ja ću potražiti muža. Nadam se da ću ga prepoznati. Ne zaboravite da pripadate Edekovom domu. To znači da ne smete da kokodačete kao glupave kokoške. Dostojanstvo je duša ratnika!“ Sluškinje su spremno istrčale. Ilana se našla među njima. Izlazak iz Edekovog drvenog staništa malo joj je ugrejao dušu. Zajedno su se tiskale u masi znatiželjnika, uvek spremnih da isprate neprekidnu paradu kraljeva, princeza, vojskovođa i vidovnjaka, koji su dolazili da se poklone velikom Atili. Ilana se neprestano molila da Rimljani jednog dana dođu u velikom broju i okončaju njeno sužanjstvo. Gotovo odmah je prepoznala Edeka. Vodio je povorku s visoko podignutim znamenom od konjske dlake. Kad je ugledao suprugu Sueku, na njegovom ozbiljnom i izbrazdanom licu za trenutak je zaigrao jedva primetan osmeh. Onegeš je stupao iza njega. Bledoliki prebeg jahao je s takvom lakoćom i zadovoljstvom, da se ponekad činio većim Hunom od Huna. Skila je bio treći. Držao se uspravno i ponosito, kao da mu je poseta carstvu znatno podigla ugled. Pogled mu se ukrstio s devojčinim. Ratnikove oči su radosno zablistale, dok je Ilana pocrvenela. Nije bio ružan poput većine saplemenika. Bio je iskren u svojim namerama, ali nije shvatao da je u njenim očima predstavljao varvarina odgovornog za 124

uništenje njenog grada, pogibiju voljenog Tasija i rušenje svih snova. „To je prošlost“, rekao joj je. „Od sada ćeš biti najsretnija kraj mene.“ Rimljani su jahali iza Huna. Srce joj je blago poskočilo kad ih je videla. Prvi jahač prebacio je veličanstvenu starinsku togu preko putne odeće. Pretpostavila je da je to vođa poslanstva, verovatno ministar ili senator. Oni iza njega nisu bili tako značajni, ali ih je pažljivo osmotrila, zato što su je podsećali na dom. Oniži čovek nervozno je jahao usred gomile Huna, kao da se boji da će ga neko napasti. Iza njega je bio Rimljanin prijatnijeg izgleda, s boljim držanjem u sedlu. On je pažljivo gledao ispred sebe, kao da strahuje da će uvrediti nekog u gomili. Uočila je i zgodnog mladića njenih godina, malo bolje obučenog. Posmatrao je okolinu s napetom pažnjom i nevinom radoznalošću. Čudila se kako je tako mlad čovek dobio mesto u imperijalnom poslanstvu. Rimski robovi i tovarne životinje odvedeni su na travnatu ravnicu pored Tise. Određeno im je logorište, nizbrdo od Atiline rezidencije. Edeko je vodio diplomatsku povorku uz istočnu obalu reke, kroz široko more jurti, koliba, brvnara i drvenih palata. Tabor se prostirao tri kilometra u dužinu. U njemu je bilo najmanje deset hiljada ratnika. Manja sela savezničkih plemena tiskala su se oko improvizovanog grada, kao meseci oko planete. Reka radoznalih ljudi pratila je diplomate po čitavom naselju. Narod je pozdravljao hunske vojskovođe i bezazleno bockao Rimljane. Deca su trčala, psi lajali, a vezani konji rzali i frktali na konje poslanstva, koji su trzali glavama gore-dole, kao da pozdravljaju domaćine. 125

Kad su se Rimljani približili Atilinom boravištu, Ilana je ugledala dostojanstvenu povorku kraljevih žena i sluškinja, koje su stupale ispod platnenog zaklona. Već nekoliko puta videla je tu ceremoniju. Najviše i najlepše stajale su u dva reda. Podignutim rukama nosile su dugo belo platno, dovoljno široko da sedam devojaka prođe ispod njega. Sve su bacale cveće na ambasadorovu povorku, pevajući skitske pesme. Edeki i pratiocima pružale su činije s hranom, a oni su jeli iz sedla, i dalje veoma ozbiljni. Na taj način su slavili Atilinu moć, baš kao što se u Ilaninom svetu na pričešću slavila moć Hristova. Rimljanima niko ništa nije nudio. Strpljivo su čekali. Primetila je da zgodni mladić radoznalo posmatra stegove od konjske dlake koji su stajali ispred svake jurte ili kuće. Pravljeni su od dlaka najomiljenijih pastuva. Debljina stega zavisila je od imetka vlasnika kuće. Sa obe strane vrata, na kočevima, behu lobanje omiljenih konja, koje su terale zle duhove od bivših vlasnika. Posmatrale su svet praznim očima, večito se cereći krupnim zubima. Kože i meso sušili su se na policama ispred svake kuće. Oblaci muva obletali su oko njih. S obe strane kapije Atiline kuće stajali su kraljevi totemi — dva preparirana, iskežena jazavca. Ilana je gledala kako pridošlice upijaju te neobične prizore. Setila se snažnog smrada koji joj se činio nepodnošljivim kad je prvi put stigla ovamo. Bio je to zadah prljavih telesa, konja, đubriva, pokošene trave, neobičnih začina i zagušljive pare od kuvanja. Huni su verovali da je miris dodir njihove duše. Često su se pozdravljali njušeći jedni druge kao prijateljski raspoloženi 126

psi, umesto da se ljube ili rukuju. Ilani je trebalo mesec dana da se privikne na njihov miris. Rimljaninov pogled se zaustavio na njoj. Nije joj promaklo da je na trenutak zastao. Nekad joj je takva pažnja prijala. Njena lepota ga je naterala da se trgne. Dopadala joj se pomisao da još uvek izgleda kao Rimljanka, a ne kao varvarka. Nastavio je da posmatra druge ljude, ali ju je jednom ili dva puta potražio pogledom. Pretvarao se da nehajno osmatra mnoštvo, tragajući za njenim likom. Ilana je, po prvi put nakon zarobljavanja, pomislila da za nju možda ima nade. Tako sam ja, Jona, stigao do Atiline palate. Izgledala je skromno po rimskim merilima, ali je bila daleko veličanstvenija no što sam očekivao. Nisam bio siguran da li ću zateći hunskog kralja u šatoru, kolibi ili zlatnoj palati. Njegov privremeni dvor bio je pomalo od svega toga, načinjen od izuzetno vešto obrađenog drveta. Shvatio sam da su Huni bili na pola puta između nomadskih korena i života na jednom mestu. Njihov grad je svedočio o tome. Sastojao se od nasumice razbacanih jurti, zaprega, brvnara i kućica od naboja. Zapazio sam sklonost hunskih ratnika prema zlatnom nakitu, sjajno ukrašenim uzdama i amovima, lepim sedlima i oružju optočenom srebrom i draguljima. Kopče na čizmama su najčešće bile od srebra, a pojasevi od svile. Zaključio sam da se žene nose još gizdavije od muškaraca. Ogrlice i kitnjasti pojasevi krasili su vezene haljine obojene u stotinu nijansi. Gledao sam pastirice kako jurcaju za 127

svojim kozama u haljinama protkanim srebrom. Plele su kosu u kike i nizale zlatno prstenje iznad obrva. Kraljice i princeze na ramenima su kačile odeću zlatnim kopčama u obliku cvrčaka. Gizdavi pojasevi visili su im do članaka, blistajući od metala i dragulja. Neke su nosile ogrlice koje su im padale na grudi, bogate i guste kao verižni oklop. Drvene građevine bile su delo velikih majstora. Drvo je dovučeno iz daleka. Brvna i drvene ploče pažljivo su zaštićene i obrađene. Atilina palata bila je najvažnija građevina. Zaštitna ograda oko nje sastojala se od jednakih, pravih greda, gusto poredanih. Ograde na kulama stražarama takođe su bile ozbiljan rad. Velika kuća podsećala je na sjajnu, crvenkastu kutiju za nakit. Verande su pružale zaklon i hladovinu sa svih strana. Pomoćne zgrade su se naslanjale na zaštitnu ogradu. Pravilno poredano kamenje služilo je za bezbedan prelaz preko blata. Peći za hleb, skladišta, podrumi i bunari, činili su Atilinu rezidenciju samostalnom celinom koja lako odoleva opsadi. Prozore, grede i strehe krasili su duborezi konja, ptica i zmajeva. „To je germanskih ruku delo. Palatu su izgradili zarobljenici“, tiho će Rustik. „Huni preziru građevinske radove. Ne znaju ni hleb da ispeku.“ Bigila nam je objasnio da je ova palata jedna od nekoliko sličnih. Atila ih je posejao duž reka po Hunuguriju. Ova se smatra najimpresivnijom. Oko velike dvorane bila je mala šuma stegova od konjske dlake. Svaki je predstavljao po jedan klan. Lobanja nekog od najdražih konja krasila je svaku motku. Motke s ljudskim lobanjama delovale su mnogo 128

zlokobnije. „Šta one predstavljaju?“ prošaputao sam. „Pobeđene neprijatelje“, reče Bigila. Huni su nabijali odsečene glave na koplja i ostavljali ih dok ne istrunu. Vrane su činile svoje i većina lobanja bila je iskljuvana do kosti. Ostalo je samo malo mesa i pramenova kose, koji su lepršali su na stepskom vetru. Izobličene glave nekih Huna izgledale su mi još čudnije. Neobičnu pojavu prvo sam zapazio kod gologlave dece. Mislio sam da su slaboumna i da su tako deformisana došla na svet. Čela su im bila veoma visoka i krivila su se unazad, tako da su lobanje izgledale kao zaobljeni vrhovi. Učtivost me je sprečavala da komentarišem njihov izgled. Zapazio sam iste takve lobanje kod mnogih ratnika i njihovih žena. Izgledali su zbilja strašno, uz onu tamnu put, crnu kosu, ritualne ožiljke i sitne, žmirkave oči. „Šta se desilo ovim sirotanima?“ pitao sam Rustika. „Sirotanima? Nose više zlata nego što ću ja ikad videti.“ „Mislim na njihove glave. Liče na decu koja se ostavljaju u planini.“ Nasmejao se. „Ova čudovišta smatraju to veoma lepim! Neki od njih deci namerno spljošte glavu odmah posle rođenja, dok su kosti meke. Kleštima stisnu daske oko dečje glave, bez obzira na bol i suze. Misle da su privlačniji kad su tako deformisani.“ Sjahali smo ispred same palate. Edeko, Onegeš i Skila uveli su malobrojno rimsko poslanstvo u veliku dvoranu Atiline palate. Prostor za prijem bio je skroman po rimskim merilima. Drveni pod bio je zastrt tepisima, a deset metara iznad, na debelim gredama, počivao je krov. Ovo je, po 129

svemu sudeći, bila Atilina prestona odaja. Zidove su ukrašavale tapiserije i zaplenjene rimske zastave. Mali prozori s kapcima propuštali su slabašnu svetlost. Naoružani stražari bili su po uglovima. Na tepisima s obe strane dvorane, skrštenih nogu sedelo je hunsko plemstvo. Bili su to niski, crnoputi i majmunoliki ljudi. Kvarili su mi sliku o varvarima iz detinjstva. Zamišljao sam visoke, crne Nubijce i krupne, plave Germane. Ovi ljudi više su izgledali kao gnomi, nabijeni u preteće mišićave lopte. Gledali su nas ispod oka. Imali su široke, pljosnate noseve i tanke, zlobne usne. Mač im je bio pri ruci, a luk i strele oslonjene na zid iza njih. Bili su napeti kao struna. Na drugom kraju prostorije, u senci, sedeo je jedan čovek. Presto mu je bila obična stolica, a iza leđa, umesto zavesa, visile su tapiserije. Bio je nenaoružan, bez krune ili nakita. Da li je to hunski kralj? Na prvi pogled, najmoćniji čovek na svetu izazivao je razočaranje. Atila je bio najjednostavnije odevena osoba u dvorani. Sedeo je uspravno, stopalima čvrsto oslonjen o pod. Kao i svi Huni, bio je kratkonog i izduženog trupa. U odnosu na telo, glava mu je bila velika. Tako je bio miran da je ličio na drvenu skulpturu. Zaključio sam da ga glas ružne osobe nije pratio bez razloga. Nos mu je bio spljošten, oči duboko usađene kao da škilje iz neke pećine, a na obrazima je imao ritualne ožiljke kao i mnogi drugi Huni. Da li se nagrdio nakon što je ubio brata? Ovo tipično hunsko lice upotpunjavali su tanki brčići. Brada mu je bila neuredna i proseda, pogled usredsređen i prodoran, čelo visoko, a jagodice i brada široki i istaknuti. Imao je pravo lice vođe. Telo je odgovaralo licu, sa širokim 130

ramenima i uzanim strukom. U četrdeset četvrtoj godini, izgledao je snažno i spremno kao vojnik od dvadeset. Krupne, čvornovate šake ličile su na žilavo korenje. Stiskao je naslon kao da strahuje da će poleteti. Ništa na njemu nije ukazivalo da je nosilac najviše vlasti. Ipak, bez reči ili najmanjeg pokreta, gospodario je čitavom odajom. Nametao se bez napora, kao dominantna majka gomili dečurlije. Posekao je stotinu ljudi i naredio da se poseče još stotinu hiljada duša. Prosuta krv davala mu je samopouzdanje i moć. Iza njega, na dva zlatna klina, ležao je gigantski gvozdeni mač. Tamno i zarđalo oružje iskrzanih ivica, delovalo je veoma staro. Mač je bio ogroman. Kad bi ga uspravio ispred sebe, drška bi mu doprla do brade. Neobično oružje kao da nije načinjeno za čoveka, već za džina. Privukao je i Maksiminovu pažnju. „Da li je to mač boga Marsa?“ šapnuo je Bigili. „Rukovati njime bilo bi isto što i vitlati deblom.“ „Legenda kaže da je nađen na obali Tise, kad je krava posekla papak na nešto oštro u travi“, tiho će Bigila. „Pastir je obavestio Atilu. Ovaj ga je iskopao i domišljato proglasio povoljnim znamenom, darom bogova. Sujeverni podanici su mu spremno poverovali.“ Čekali smo na znak koji bi nam poručio šta da radimo. Atila je progovorio odjednom, bez uvoda. Nije se obratio nama, već svom zapovedniku. „Poslao sam te da doneseš sporazum i blago, Edeko. Doveo si samo ljude.“ Govorio je tihim, čak prijatnim glasom, punim obuzdane snage. Nije krio nezadovoljstvo. Očekivao je zlato, a ne poslanstvo. 131

„Rimljani su tražili da ti se lično obrate, moj kagane“, odgovori vojskovođa. „Očigledno je da nisu bili zadovoljni mojim rečima ili su hteli da ti objasne svoju neposlušnost. Bilo kako bilo, doneli su ti poklone.“ „Kao i poruku našeg imperatora, koji želi mir i razumevanje“, žurno dodade Maksimin, dok su mu prevodili. „Predugo smo u sukobu s hunskim kraljem.“ Atila nas je posmatrao kao lav koji se prikrada krdu. „Nismo u sukobu“, konačno je rekao. „Postigli smo dogovor, koji je pretočen u sporazum. Složili smo se da sam vas pobedio, kao što sam pobedio svaku vojsku s kojom sam se susreo. Zbog toga ste pristali da mi plaćate danak. On uvek kasni, premali je ili se isplaćuje u manje vrednim novčićima, iako je sporazumom utvrđeno da bude isplaćivan u zlatu. Da li nešto od ovog nije tačno, ambasadore? Moram li da dođem lično u Konstantinopolj, da bih dobio ono što mi po pravu pripada? Ako je tako, stići ću pod zidine s više ratnika nego što ima vlati trave u stepi.“ Govorio je oštro. Vojskovođe su ga posmatrale. Njihov žamor ličio je na preteće zujanje košnice. „Svi poštuju Atilinu moć“, pomirljivo će senator, očigledno uzdrman grubim i neuvijenim obraćanjem. „Doneli smo deo godišnjeg danka i mnogo poklona. Naše carstvo želi mir.“ „Neka u tom slučaju izvrši obaveze određene sporazumom.“ „Vaša glad za žutim metalom uništava našu privredu. Ako ne smanjite apetite, uskoro ćemo postati tako siromašni da nećemo moći ništa da plaćamo. Vladate velikim carstvom, kagane. I ja dolazim iz velikog carstva. 132

Zašto nismo u boljim odnosima? Zar ne možemo združiti snage i postati partneri? Naše suparništvo će iznuriti oba naroda i proliti krv naše dece.“ „Rim je moj partner sve dok plaća danak. I dok vraća moje vojnike.“ „Doveli smo pet begunaca...“ „Štitite pet hiljada.“ Hun se obratio Edeku. „Reci mi, zapovedniče, da li je Konstantinopolj previše siromašan da bi mi isplatio obećanu sumu?“ „Bogat je i bučan. U njemu se ljudi guraju kao ptice u kavezu.“ Edeko pokaza na Bigilu. „On me je proveo po gradu.“ „O, da. To je čovek koji misli da je njegov imperator bog, a da sam ja običan čovek.“ Prenerazio sam se. Kako je to doznao? Pregovori nisu dobro počeli. Atila je ustao. Stajao je, blago povijenih nogu. Gornji deo kaganovog tela imao je oblik klina. „Ja sam čovek, prevodioče. Ali, bogovi deluju preko mene, kao što ćeš uskoro saznati. Pogledaj.“ Pokazao je na veliki mač iza sebe, zarđao i bez sjaja. „Zolbon, onaj koga Rimljani zovu Mars, javio mi se u snu. Otkrio mi je svoj mač. Pokazao mi je gde ću ga naći u divljoj stepi. Rekao mi je da će Huni, sa ovim oružjem, postati nepobedivi. Narod zore će, uz pomoć mača boga Marsa, osvojiti čitav svet!“ Podigao je ruke. Poglavice su skočile na noge i zaurlale u znak podrške. Naše maleno poslanstvo osetilo se ugroženim. Zbili smo se, plašeći se pokolja. A zatim je Atila isto tako naglo spustio ruke. Buka je odmah prestala i on je seo zajedno sa svojim poglavicama. Sve je to bila gluma. Napomenuo je. „Slušajte me, Rimljani. Narod zore je 133

vaš bog. Mi biramo ko će živeti, a ko umreti, koji će grad opstati, a koji izgoreti, ko maršira, a ko se povlači. Mi imamo mač boga Marsa.“ Klimnuo je, kao da povlađuje samom sebi. „Ali ja sam dobar domaćin, kao što ste vi lepo dočekali Edeka. Večeras ćemo se počastiti i bolje upoznati. Tek ste stigli. Vreme će pokazati kako ćemo se slagati.“ Naše poslanstvo, uzdrmano audijencijom, vratilo se u logor pored reke. Posavetovali smo se. Bigila i Rustik su bili najmanje potreseni, zato što su dobro poznavali Hune. Rekli su da je Atilin agresivni nastup samo taktika. „Koristi se naglim promenama raspoloženja, da bi ulio strah i lakše vladao“, reče Bigila. „Umeo je da se besno valja po tlu, sve dok mu krv ne bi pošla na nos. Gledao sam kako golim rukama komada neprijatelja, kopa mu oči i lomi ruke. Žrtva je bila toliko prestravljena, da nije mogla da se brani. Gledao sam ga i kako ljulja bebu, ljubi dete ili kao žena rida nad mrtvim telom omiljenog ratnika.“ „Očekivao sam malo više diplomatije“, priznade Maksimin. „Atila će na gozbi biti gostoprimljiviji i manje zahtevan“, odvrati Bigila. „Rekao je svoje, baš kao što smo i mi učinili kad smo pokazali Edeku neosvojive zidine Konstantinopolja. Očigledno je da je obavešten o svemu što se dogodilo na putovanju. Huni nisu glupi. Atila će, posle žustrog početka, pokušati da sklopi sporazum.“ „Zvučiš veoma samouvereno.“ „Ne želim da budem drzak, ambasadore. Jednostavno, verujem da će se na kraju sve desiti onako kako želimo.“ Osmehnuo se. Bio je to pritvorni osmeh, koji je više skrivao no što je pokazivao. 134

Okupali smo se mlakom vodom iz reke. Obukli smo najsvečanije odežde i otišli u veliku dvoranu, na Atilinu gozbu dobrodošlice. Odaja je za ovu priliku proširena. Nestala je velika tapiserija, a iza se ukazao podest s kraljevim prekrivenim krevetom. Bilo mi je čudno što neko pokazuje spavaću sobu, pogotovo što su rimske sobe bile male i skrovite. Rustik mi je objasnio da Huni to smatraju znakom gostoprimstva. Domaćin nas je pozivao u središte svog života. Atila je sedeo na divanu u podnožju podesta. Bio je mnogo udobniji od jednostavne stolice u kojoj smo ga zatekli pri prvom susretu. Sto za gozbu pružao se celom dužinom prostorije. Svaki gost je na ulasku dobijao zlatni pehar, pun uvoznog vina. Muvali smo se okolo. Lepo odeveni Rimljani mešali su se s Hunima, Germanima i Gepidima. Svi su čekali da ih neko posadi za sto. Primetio sam da je Edeko nešto prošaptao Bigili dok su čekali. Ponašao se kao da su sličnog društvenog položaja. Ni Maksiminu to nije promaklo. Ambasador se namrštio. Atila nam je konačno dao znak da sednemo. Sa desne strane posadio je svog ministra rimskog porekla, Onegija, a dva sina, Elaka i Danzika, sa leve. Dečaci su delovali krotko i plašljivo. Nisu pokazivali nimalo energije koja bi se očekivala od dečaka na početku puberteta. Naloženo nam je da sednemo s leve strane. Maksimin je seo najbliže čelu stola a ja do njega, da bih mogao da hvatam beleške. Potom su Huni zauzeli svoja mesta. Predstavljali su se na hunskom. Edeko, Onegeš i Skila seli su pored brojnih poglavica. Bilo ih je previše da bih mogao sve da ih zapamtim. Imali su neobična imena kao Oktar, Balan, 135

Eskam, Totila, Brik, Agus i Sturak. Pre nego što bi seli, rekli bi nekoliko hvalisavih rečenica o svom junaštvu. Najviše priča odnosilo se na poraze rimske vojske i pljačkanje gradova. Iza njih su bili stegovi od konjske dlake, znamenja hunskih plemena. I ona su nosila zbunjujuća imena. Zapamtio sam Akatire, Sorosge, Angišire, Barselte, Kadisene, Sabirse, Bajundure, Sadagare, Žale i Albane. Pretpostavljam da se tako izgovaraju, pošto Huni nemaju pismo, a njihov jezik nema ničeg zajedničkog s latinskim i grčkim. Hranu su služili kršni robovi s gvozdenim okovratnicima kakve nose lovački psi i rukama debelim kao krovne grede. Džinovski zlatni i srebrni poslužavnici behu puni divljači, mesa jelena i divljih svinja, ovčetine, bifteka, voća, repe, sosova i gulaša. Žene su služile vino i kumis. Behu to, bez izuzetka, najlepše žene koje sam ikada video. Lepše čak i od devica na konstantinopoljskim svetkovinama. Kako bi ohola Olivija pala u senku pred sjajem ovih pupoljaka! Sve su bile zarobljenice. Svojim izgledom svedočile su o izgubljenim domovinama, od Persije do Frizije. Njihov ten prelivao se od tamnog mahagonija do prozračnog, snežnobelog alabastera. Kose im behu boje lana, pšenice, ćilibara, nerca i opsidijana, a oči safirne, smaragdne, kestenjaste, opalne i crne kao abonos. Huni su mirno posmatrali toliku lepotu. Pripadnici našeg poslanstva, s izuzetkom Maksimina, behu očarani zarobljenicama, ništa manje nego ženama iz Anikinog doma. Priznajem da sam se potajno nadao da će nam i večeras domaćin ponuditi iste darove. Ako se to dogodi, bio sam rešen da se iskradem što dalje od starog senatora, 136

ne bih li iskoristio taj dar! Bilo mi je dosta muškog društva i očajnički sam žudeo za ženom. Činilo mi se da će mi telo eksplodirati. Dobro sam zapamtio Skilino prijateljsko upozorenje. Među poslugom je bila i tamnokosa devojka koju sam spazio pored kapije. Njena retka lepota još više se isticala zahvaljujući inteligenciji, žustrini i jedva primetnoj tuzi. Večeras je bila tako lakonoga da mi se činilo da ne hoda, već da lebdi. Mogao sam se zakleti da me je povremeno tražila pogledom. Uživao sam posmatrajući je. „Rekao si mi da strahuješ da ne izgubiš glavu među Hunima, Jono. Bojim se da će ti se načisto iskriviti vrat ako nastaviš da tako budno pratiš kretanje zgodne sluškinje.“ Senator Maskimin je tupo zurio u Huna preko puta sebe, dok me je, uz smešak, tiho korio na latinskom. Spustio sam pogled u tanjir. „Mislio sam da to nije tako očigledno.“ „Budi siguran da Atili ništa ne promakne.“ Kagan se i za ovu priliku obukao jednostavnije od bilo koga u dvorani. Na sebi nije imao bilo kakvo vladarsko obeležje ili ukras. Nije nosio krunu. Jeo je iz drvene činije i pio iz drvenog pehara, dok su se njegovi ratnici gostili iz zaplenjenog zlatnog posuđa. Retko je progovarao. Pio je vodu umesto alkohola. Zaobilazio je hleb i nije pipao slatkiše. Premeravao je goste tamnim, duboko usađenim očima, kojima ništa nije promicalo. Ponašao se kao gledalac neobičnog dramskog komada. Primetio sam ženu u senci postelje. Stajala je mirno kao kip. „Ko je to?“ pitao sam Maksimina. „To je kraljica Hereka, prva među suprugama i majka 137

prinčeva. Ima svoju palatu, ali pravi društvo mužu u zvaničnim prilikama.“ Atilini sinovi jeli su ukočenim pokretima. Nisu se usuđivali da pogledaju oca, niti da progovore koju s ljudima u okruženju. Pojavio se i treći dečak. Klimnuo je majci i prišao kralju. Bio je mlađi i naočitiji od dvojice za stolom. Atili se oteo slabašni smešak kad ga je štipnuo po obrazu. „Ko je to?“ „To bi morao biti treći sin, Ernak. Čuo sam da je kraljev mezimac.“ „Zbog čega?“ Rustik se nagnuo prema meni. „Atilini vidovnjaci su prorekli da će njegovo carstvo propasti i da će ga Ernak obnoviti.“ „Atila će propasti?“ Ova informacija probudila je moju znatiželju. Imamo posla sa potpuno suprotnim proročanstvima! Ista sudbina čeka i Rim i Atilu. „Ne bih rekao da je to verovatno, posle onog što sam ovde video.“ „Propašće tek kad nas porazi.“ Počela je muzika. Čuli su se bubnjevi, duvački i žičani instrumenti. Huni su zapevali neobično, iz samog stomaka. Zvuk je ličio na pčelinje zujanje i imao je hipnotičko dejstvo. Instrumenti, buka i pijani uzvici otežavali su prevođenje, ali sam razumeo da najveći deo pesama veliča klanje neprijatelja. Pevali su balade o pobedama nad Ostrogotima, Gepidima, Rimljanima i Grcima. Pojali su ne obazirući se na pripadnike poraženih naroda za stolom. Huni su se snagom oružja nametnuli kao osvajači. Nisu marili za povređeni ponos poraženih. 138

Ratničke pesme su ustupile mesto lakšoj zabavi. Igračice, akrobate, žongleri, čarobnjaci, pantomimičari i komičari zabavljali su zvanice. Atila ih je bezizražajno posmatrao, kao da gleda igru senki na zidu. Zabava je doživela vrhunac kad je kepec izleteo iz prikrajka, uz spektakularni salto. Na glavi je nosio imitaciju krune. Izazvao je lavinu smeha kod svih Huna, izuzev kod Atile. Groteskno, sitno biće ličilo je na karikaturalnu sliku Huna, kakva je stvorena u rimskoj kolektivnoj uobrazilji. Imao je tamnu put, debele noge, dugi torzo i lice okruglo kao pun mesec. Isprsio se i prodrao visokim, pištećim glasom. „Zerko!“ povikali su. „Kralj plemena!“ Atila se namrštio, kao da teško podnosi krveljenje dvorske lude. „Izgleda da domaćin ne miriše mališu“, promrmljao sam. „Zašto?“ „Patuljak je bio ljubimac njegovog brata Blede. Atila ne voli da se podseća na njega“, objasnio je Bigila. „Nakaza nikad nije uživala Atilinu naklonost. On je previše ozbiljan da bi cenio podsmeh. Kralj je, nakon Bledine smrti, poslao Zerka kao dar Eciju, rimskom vojskovođi koji je nekad živeo među Hunima kao talac. Bleda je nagradio Zerka tako što mu je dozvolio da se oženi robinjom. Patuljak je patio za svojom ženom, koja je ostala ovde. Ecije je uspeo da nagovori Atilu da primi dvorsku ludu natrag. Kralj se od onda kaje zbog te odluke. Vređa ga i kinji, ali patuljak sve trpi da bi ostao sa svojom suprugom.“ „Da li je i ona nakaza?“ „Visoka je i lepa. Rečeno mi je da ga je zavolela. Brak je trebalo da bude šala, ali je neobični par našao zajednički 139

jezik.“ Patuljak je podigao ruke. Potcenjivački ih je pozdravio. „Kralj žaba pozdravlja Rimljane!“ obznanio je. „Ako nas ne možete pobediti na bojnom polju, pokušajte da popijete više od nas!“ Huni su se nasmejali. Počeo je da skakuće. Bez upozorenja se posadio u moje krilo. Nije bio teži od većeg psa. Od iznenađenja sam prevrnuo pehar s vinom. „Rekao sam da pijete, a ne da prosipate!“ „Skidaj se s mene“, očajnički sam prošaptao. „Nikako! Svakom kralju treba presto!“ Nagnuo se. Drsko je omirisao Maksimina i poljubio njegovu bradu. „I ljubavnica!“ Huni su zaurlali od smeha. Senator je pocrveneo. Ja sam zanemeo od stida. Šta sam mogao da učinim? Čovečuljak se zakačio za mene kao majmun. Bespomoćno sam se osvrnuo i ugledao lepoticu koju sam cele večeri pratio pogledom. Radoznalo je očekivala moj odgovor. „Zašto nam se podsmevaš?“ prosiktao sam. „Da bih vas upozorio na opasnost“, tiho će patuljak. „Ništa nije onako kako izgleda.“ Skočio je na pod i izjurio iz dvorane, s luđačkim smehom. Šta je to značilo? Bio sam zbunjen. Atila je ustao. „Dosta s tim glupostima.“ Prvi put je progovorio. Svi su ućutali. Nestalo je vesele atmosfere. Zavladala je napeta tišina i kralj je nastavio. „Rimljani, rekoste da ste doneli poklone?“ Maksimin je ustao, vidno postiđen patuljkovim gestom. „Jesmo, kagane.“ Udario je dlanom o dlan. „Unesite ih!“ Smotuljci ružičaste i žute svile sevnuli su po tepisima 140

kao prvi zraci zore. Otvoreni su kovčežići puni sjajnih novčića. Na Atilinom drvenom poslužavniku sinula je kolekcija dragog kamenja. Izgravirani mačevi i koplja naslonjeni su na pijedestal s posteljom. Raskošni pehari su poredani na klupu, a češljevi i ogledala po lavljoj koži. Huni su pohlepno zagrajali. „Ovi darovi su svedočanstva imperatorove dobre volje“, reče Maksimin. „Odnećete mu moje uzdarje“, reče Atila. „Bale samurovog i lisičjeg krzna, blagoslovene zamotuljke šamana i moju zakletvu da ću poštovati sklopljeni dogovor. Atila je rekao svoje.“ Starešine su pozdravile kraljeve reči usklicima odobravanja. „Rim je bogat, a Konstantinopolj najbogatiji od svih njegovih gradova“, nastavio je. „Svi to znaju, kao što znaju da si nam doneo obične đinđuve. Da li je to tačno?“ „Nismo tako bogati kao što mi...“ „Sporazumi se, po običajima Naroda zore, pečate krvlju i brakovima. Razmišljam o ovom drugom i želim dokaz prvog. Imperatori su slali svoje sinove i kćeri u Hunuguri. Vojskovođa Ecije živeo je s nama kad je bio dečak. Rvao sam se s njim po prašini.“ Osmehnuo se. „Bio je stariji od mene, ali sam ga redovno pobeđivao.“ Poglavice su se nasmejale. Atila je naglo usmerio pažnju na Bigilu. „Samo ti među Rimljanima iz poslanstva imaš sina. Da li je to tačno?“ Bigila je ustao. Delovao je zbunjeno. „Da, gospodaru.“ „Taj dečak će biti talac i potvrda tvojih dobrih namera za vreme pregovora, zar ne? Biće živi dokaz da veruješ 141

Atili, koliko i on tebi.“ „Kagane, moj sin je u Konstan...“ „Vratićeš se po njega. Tvoji saputnici će za to vreme učiti hunske običaje. Pregovori će se okončati tek kad tvoj dečak stigne ovamo. Tada ću znati da držiš do svoje reči toliko da si spreman da mi poveriš sopstvenog sina. Da li si me razumeo?“ Bigila je pogledao Maksimina. Senator je, oklevajući, klimnuo. „Biće kako vi zapovedate, kagane.“ Bigila se poklonio. „Ako bi vaši jahači poslali glas...“ „Neko će te pratiti.“ Atila je klimnuo. „Sad idem na spavanje.“ To je značilo da je gozba završena. Gosti su složno ustali, kao da su na istom konopcu. Pohitali su napolje. Huni su se bezočno gurali da izađu prvi. Gozba je naglo prekinuta, ali je naš boravak u Atilinom taboru tek počeo. Pogledao sam oko sebe. Zanosna lepotica je nestala. Bilo mi je jasno da nam neće biti ponuđeno ništa od hunskog putenog gostoprimstva. Bigila nije izgledao bog zna kako utučeno posle neočekivanog kraljevog zahteva. Video sam kako razmenjuje pogled s Edekom. Stekao sam utisak da jedva čeka da se vrati u Konstantinopolj. Primetio sam da me Skila posmatra iz senke na kraju dvorane. Pre nego što je izašao mladić se podsmešljivo nacerio, kao da zna veliku tajnu.

142

XI ŽENA PO IMENU ILANA

usti me da donesem vodu, Gerna.“ Germanka je iznenađeno pogledala Ilanu. „Ilana? Otkad si „stigla ovamo, izbegavaš da prljaš lepe ručice drvima i vodom.“ Devojka iz Aksiopolja uzela je krčag od Germanke i stavila ga na glavu. „Eto još jednog dobrog razloga da se prihvatim posla.“ Počastila ju je usiljenim osmehom. „Možda ćeš prestati da se prenemažeš.“ Gerna se razdrala za njom, dok je hitala ka Tisi. „Znam šta radiš! Hoćeš da prođeš pored rimskog tabora!“ Svanulo je jutro posle gozbe. Rimski logor se budio. Ilana se nadala da je mladi Rimljanin ustao. Jarkocrveni i plavi šatori poslanstva napadno su odudarali od smeđih i sivih nijansi varvarskih nastambi. Lako ih je uočila. Vesele boje probudile su čežnju za šarenilom i živošću civilizovanog sveta. Dolazak rimskog poslanstva je podigao tihu, ali veoma snažnu buru u njenoj duši. Bila je sva obamrla. Obavljala je rutinske poslove i razmišljala da prihvati brak sa Skilom. Ali u njoj se sada probudila nova 143

nada. Shvatila je da postoji izlaz. Mora ubediti Rimljane da je otkupe. Sve zavisi od ambasadorovog pisara i istoričara, koji ju je sinoć sve vreme posmatrao. Ilana bi se pre godinu dana užasnula od takve proračunatosti. Ljubav je smatrala svetim i čistim osećanjem. Prosci su je obletali dok se nije odlučila za Tasija. To je bilo pre no što su joj voljeni i otac ubijeni, i pre no što je Skila rešio da se oženi njome i da je zauvek zarobi u jurti. Ako mu se pokori, provešće život lutajući s plemenom od pašnjaka do pašnjaka. Rađaće hunske bebe i gledati kako ovi koljači razaraju svet. Obični Rimljani nisu ni sanjali kakva im opasnost preti, kao što to ni sama nije znala u svom prethodnom životu. Obukla je rimsku haljinu u kojoj je zarobljena. Pažljivo se okupala i očešljala kosu. Hunski pojas od karika isticao je njen vitki struk, a medaljon lepe grudi. Na rukama su joj bile rimske narukvice, i dok je pridržavala krčag, sunčevi zraci su se odbijali od njih i privlačili pažnju. Prvi put otkad je ovde, potrudila se da izgleda lepo. Stavila je krčag na ravnu filcanu kapu. Zbog tereta na glavi zavodljivo se ljuljala u hodu. Videla je Rimljanina podalje od šatora. Timario je sivu kobilu. Bio je prilično zgodan, radoznao, i kako se nadala — dovoljno neupućen u žensku prirodu. Prolazila je ispred njega, gledajući ka reci. Bio je tako zaokupljen brigom oko prokletog konja, da se za trenutak uplašila da je neće opaziti. Moraće da pokuša kad se bude vraćala s vode! Ali, odjednom se uspravio. Ona se baš tada, kao slučajno, saplela i uhvatila krčag koji je počeo da pada. „Uh!“ „Dozvoli mi da ti pomognem!“ progovorio je na 144

latinskom. „Nije to ništa“, uzvratila mu je na istom jeziku, tobože iznenađena. „Nisam te videla.“ Stegla je glineni krčag na grudi, kao ljubavnika. Prišao joj je. „Po tvom izgledu i držanju pomislio sam da si Rimljanka.“ Učinio joj se previše nežnim, kao da ga životne nedaće još nisu ojačale. Tragala je za snažnom osobom. Valjda će se sažaliti na nju! „Video sam te kad si posluživala na gozbi“, nastavio je. „Kako se zoveš?“ „Ilana.“ „Lepo ime. Ja sam Jona Alabanda iz Konstantinopolja. Odakle si?“ Smerno je oborila pogled. „Iz Aksiopolja, pored Crnog mora. Grci su taj grad zvali Herakleja.“ „Čuo sam za njega. Zarobljena si?“ „Edeko je osvojio grad.“ „Edeko! On nas je pratio na putu od Konstantinopolja.“ „Ratnik po imenu Skila doveo me je ovamo na svom konju.“ „Poznajem i njega!“ „U tom slučaju nam carstvo nije jedina dodirna tačka“, tužno se osmehnula. Pružio joj je ruke. „Dozvoli da ti to ponesem.“ „To je ženski posao. Sem toga, prazan krčag nije težak.“ „Barem da te otpratim do reke.“ Osmehnuo se. „Više volim da sam s tobom nego sa Edekom ili Skilom. Mogla je da odahne. Sve je bilo u redu i išli su jedno pored drugog. Neočekivano poznanstvo ulepšalo joj je dan. Trava je 145

izgledala zelenije, a nebo plavlje. „Mlad si za tako važnu misiju“, rekla je. „Sigurno si mudriji nego što izgledaš.“ „Izabran sam zbog znanja hunskog i dobrog vladanja perom. Nadam se da ću napisati pripovest o ovom putovanju.“ „Sigurno potičeš iz ugledne porodice.“ Nadala se da je dovoljno bogat da je kupi. „Zadesile su nas neke nedaće. Nadam se da će ovo putovanje biti prekretnica za sve nas.“ To ju je obeshrabrilo. Stigli su do obale. Tisa se lenjo valjala ispred njih. Po osušenom blatu videlo se koliko je opala od proleća. Sagnula se da zahvati vodu, namerno ne žureći. „Ako ništa drugo, putovanje ti je omogućilo da me upoznaš“, rekla je. „U čijoj si kući?“ „Suekinoj. Ona je Edekova supruga.“ Gledao je kako održava ravnotežu u vodi. „Mislim da ću ga pitati za tebe.“ Srce joj je zaigralo u grudima. „Ako biste me otkupili, služila bih vas po povratku kući“, rekla je. Govorila je brže no što je htela. „Znam da kuvam i šijem...“ Zaćutala je čim je primetila čuđenje i zabrinutost na njegovom licu. „Samo sam htela da kažem da vam ne bih bila na teretu.“ Stavila je krčag na glavu i pažljivo krenula ka obali. Znala je da će Sueka uskoro primetiti da je nema i da će postati sumnjičava kad sazna da je tražila da pođe na vodu, što nikad nije činila. „Znam dosta toga o Hunima. Imam rođake u Konstantinopolju koji bi sigurno priložili...“ Očajnički je nastojala da mu skrene pažnju na sebe. Brbljala je, patetično obećavajući sve što bi joj palo na 146

pamet. Kako je mrzela tu svoju snishodljivost i bespomoćnost! Prekinuo ju je iznenadni topot kopita. Konj sa jahačem uleteo je između njih. Odgurnuo je Jonu i naterao devojku da prospe malo vode. „Ženo! Šta radiš s Rimljanima!“ Bio je to Skila na svom Drilki. „Otišla sam po vodu...“ Jona uhvati uzde. „Ja sam razgovarao s njom.“ Skila je zgrabio bič. „Puštaj konja. Ova žena je robinja mog ujaka i dobijena je u bici. Ne sme da razgovara sa slobodnim muškarcima bez dozvole, a pogotovo ne sa tobom. Ako dosad to nije znala, Sueka će joj objasniti!“ „Nećeš kazniti Rimljanku zbog razgovora sa Rimljaninom“, reče Jona pretećim tonom. Shvatila je da im ovo nije prvo koškanje. Grozničavo je razmišljala kako da iskoristi njihov sukob. Da li je zaista toliko proračunata? „Više nije Rimljanka! Robinja nema šta da traži u društvu izaslanika! Ona to dobro zna! Ako želi slobodu, neka pristane na brak!“ Rimljanin je povukao konja za uzde. Okrenuo mu je glavu i životinja je zakoračila u stranu. „Pusti je na miru, Skila.“ Hun je ošinuo Jonu po ruci i šutnuo ga u grudi. Iznenađeni Rimljanin se zateturao i seo na zemlju. Skila je cimnuo uzde i podigao Ilanu s tla. Krčag je pao. Razbio se. „Ona je moja! Rekao sam ti!“ Otimala se. Pokušala je da ga ogrebe, ali ju je on držao gvozdenom rukom, kao da je dete. „Drži se svojih, Rimljanine!“ Jona je jurnuo na Skilu. Hun je zakliktao i odgalopirao preko tabora. Ljudi su se smejali i vikali za njim. Ilana je bespomoćno visila s konja. 147

Noge su joj bile na pola metra od tla. Cimala se kao krpena lutka, sve dok je Skila nije bacio pred Suekina vrata. Nekako je ustala. Borila se da povrati dah, dok je konj nervozno kružio oko nje. „Drži se dalje od Rimljanina“, upozorio ju je. S mukom je pokušavao da obuzda konja, držeći je sve vreme na oku. „Ja sam tvoja budućnost.“ Streljala ga je pogledom. „A ja sam Rimljanka! Zar ne vidiš da te ne želim?“ „Zaljubljen sam u tebe, princezo. Vredim više od desetorice takvih kao što je on.“ Iscerio se. „Jednom ćeš to shvatiti.“ Ozlojeđena Ilana skrenula je pogled. Nema ničeg goreg nego kad te voli neko koga ti nećeš. „Ostavi me na miru, molim te.“ „Reci Sueki da ću joj doneti drugi krčag!“ Odjurio je. Nikada nisam bio tako besan i ponižen. Hun me je iznenadio i kao kukavica nestao u moru saplemenika. Bio sam siguran da Skila nema ništa s devojkom, iako je možda tako nešto planirao. Hteo sam da otpakujem oružje i izazovem Huna na megdan. Ipak, znao sam da kao diplomata to ne mogu da učinim. Moram da priznam da nisam bio siguran ni da bih ga pobedio. Postupio sam nepromišljeno kad sam započeo razgovor s devojkom. To bi bilo dovoljno da izazove Maksiminov gnev. A opet, bila je Rimljanka. Ako je to ona devojka kojom je Skila nameravao da se oženi i pored toga što ga je grebala, onda 148

je zaista bila u opasnosti. Sve u svemu, stekli su se svi uslovi da se osoba mojih godina ludo zaljubi. Otresao sam odeću, svestan da mi se Huni podsmevaju i naslađuju mojim mukama. Pokušao sam da smislim šta mi je činiti. „Nikad nećeš pobediti samo na snagu“, začuo se neobično piskav glas. Nepoznati je govorio latinski, kao da mi čita misli. „Moraš dobro da razmisliš pre nego što bilo šta preduzmeš.“ Okrenuo sam se i ugledao Zerka, patuljka sa sinoćnje gozbe. Mali monstrum se spustio s drveta na kome se dotad krio. „Ne sećam se da sam te pitao za savet.“ „Zašto da pitaš, kad ti je očigledno potreban?“ Dnevno svetlo ga je činilo još jadnijim. Bio je izuzetno tamne puti, slomljena nosa, širokih usana, prevelikih ušiju u odnosu na glavu, prevelike glave u odnosu na torzo i prevelikog torza za tako kratke noge. Imao je malu grbu, gustu, čupavu kosu i ćosave obraze sa ožiljcima od boginja. Jedino lepo na njemu bile su oči, onako krupne i smeđe, kao u srne. Iz njih je vrcala oštra inteligencija. Možda Zerko i nije budala kao što se pravi. „Špijunirao si me.“ „Budala mora da posmatra bolje od sebe, ako hoće da im se podsmeva.“ Izmamio mi je blagi osmeh, uprkos neraspoloženju. „Planiraš da mi se podsmevaš, ludo?“ „Već sam to učinio prošle noći, iako vidim da se dobro snalaziš i bez moje pomoći. Ona cura te voda okolo kao na uzici, dok te varvarin obara na tur. Možda ću se idućeg 149

puta obrušiti na tvog hunskog prijatelja.“ „On mi nije prijatelj.“ „Tanka je linija koja razlikuje prijatelja od neprijatelja. Sudbina zna da ih pobrka.“ Patuljak je probudio moju znatiželju. „Govoriš jezikom carstva.“ „Potičem iz Afrike. Majka me je odbacila kao nakaznu, đavolju šalu. Otet sam i prodat kao luda. Selio sam se od dvora do dvora, dok nisam postao Bledin ljubimac. Imao je drugačiji, prizemniji smisao za humor od starijeg i ambicioznijeg brata. Većina ljudi mora da zaradi boravak u paklu, a ja sam ga upoznao za života.“ U znak samosažaljenja, stavio je ruku na čelo. „Čuo sam da te je Atila poklonio Eciju, vojskovođi Zapadnog carstva. Vratio si se ovamo zbog supruge.“ „Govoriš o Juliji, mom anđelu! Našao si mi slabu tačku. Žalim se na pakao oko sebe, iako sam zahvaljujući njoj pronašao raj. Znaš li da sam joj nedostajao više nego ona meni? Šta kažeš na to?“ Našao sam se u čudu. Bigila je rekao da je patuljkova žena veoma lepa. Jednostavno, nisam mogao da zamislim njihov odnos. „Rekao bih da ima neobičan ukus.“ Patuljak se nasmejao. „Ili da vidi ono što je ispod kože.“ Zerko se naklonio. „Imaš diplomatskog dara za laskanje, Jono Alabanda. Tako se zoveš, zar ne?“ „Ipak si špijun.“ „Umem da slušam, što je retka osobina. Svašta čujem, a vidim još i više. Reći ću ti nešto o Hunima ako mi kažeš nešto o Konstantinopolju.“ 150

„Šta te zanima?“ „Voleo bih da čujem o njegovim palatama, igrama i hrani. Sanjam o njima, kao što žedan čovek mašta o vodi.“ „Pa, sigurno je veći od ove selendre. To je sad najveći grad na svetu. Što se Huna tiče, već sam naučio da su nadmene, sirove neznalice koje čovek namiriše izdaleka. Ne vidim šta još mogu da saznam o njima.“ „Mogao bi da naučiš toliko toga! Ako ti se sviđa Ilana i ako prezireš Skilu, pođi za mnom.“ Krenuo je na sever, duž rečne obale. Gegao se u hodu, budeći sažaljenje i smeh u isto vreme. Oklevao sam. Blizina bogalja i bolesnih činila me je nervoznim. Zerko nije bio ni jedno ni drugo. „Hajde, hajde. Ovo od čega patim nije zarazno.“ Usporio sam korak da bih se prilagodio njegovoj brzini. Deca su trčala za nama. Dobacivala su nam, ali se nisu usuđivala da priđu malenoj nakazi i visokom, tajanstvenom Rimljaninu. „Kako si postao dvorska luda?“ upitao sam ga posle duže tišine. „A šta sam mogao biti? Premalen sam za vojnika ili težaka i previše ružan da bih prošao kao pesnik ili pevač. Ruganje velikanima bio je jedini način da opstanem.“ „Da li to važi i za plemenitog Flavija Ecija?“ „Najbolji su obično najspremniji da se nasmeju na sopstveni račun.“ „Da li je to tvoje mišljenje o slavnom vojskovođi?“ „Istini za volju, nije taj imao mnogo potrebe za zabavom. Ne želim da kažem da je bio neljubazan ili tašt. Bio je samo zauzet. Veruje u ideju Rima, ali mu nedostaje vojska da bi je ostvario. Zbog toga se jednog dana bori s 151

neprijateljem, drugog pregovara s njim, a trećeg ga kupuje. Zapadno carstvo se drži na okupu skoro isključivo zaslugom tog izuzetnog čoveka. Nadređeni ga preziru zbog toga. Nesposobni najviše mrze vrlinu. Zapamti šta sam ti rekao, Valentinijan će ga jednog dana kazniti zbog hrabrosti.“ „Nikad nije pošao u pomoć Istoku.“ „A sa čime da pođe, pitam ja tebe? Ne zaboravi da su Huni vašu polovinu carstva pustošili, a na drugoj su kao najamnici čuvali red. Radili su za njega i robili vas. Zvuči surovo, ali nije bilo drugog načina da se varvarska plemena drže pod kontrolom.“ „Šta možeš da mi kažeš o Hunima?“ „Neću ti ništa reći, već ću ti pokazati. Nauči da razmišljaš sopstvenom glavom, Jono Alabanda, pa ćeš biti uspešan čovek kog će ljudi mrzeti i kog će se bojati. Prvo pogledaj ovu naseobinu razvučenu po rečnoj obali. Pruža se u nedogled, zar ne?“ „Huni su brojni.“ „A opet, ima li ovde više ljudi nego u Konstantinopolju?“ „Naravno da nema.“ „Ima li ih više nego u Rimu? Više nego u Aleksandriji?“ „Nema...“ „Tako je, ali čovek koji jede iz drvene činije i pehara i predvodi ljude koji ne znaju da liju, kuju ili grade, i koji sve što imaju otimaju od drugih, veruje da je predodređen da vlada svetom. Da li njegova vera počiva na broju podanika ili na snazi njihove volje?“ „Oni su veliki i strašni ratnici.“ 152

„Naravno da jesu. Pogledaj tamo.“ Stigli smo do mesta na obali koje služi za ispašu i jahanje. Dvadeset hunskih vojnika vežbalo je gađanje strelom. Jedan za drugim galopirali su duž livade u punoj brzini. Vadili su strele iz tobolaca, odapinjući ih strahovito brzo u ritmu smrti. Gađali su lubenice na motkama sa udaljenosti od pedeset koraka. Pogađali su toliko često, da su urlali i klicali samo kad bi neko promašio, i to ne više od nekoliko centimetara levo ili desno. „Zamisli hiljadu ovakvih strelaca, kako tutnje pored trapave legije“, reče Zerko. „Ne moram da zamišljam. To se često dešavalo. Stalno nas pobeđuju.“ „Nastavi da ih posmatraš.“ Galopirajući ratnik bi se, posle svakog hica, pridružio raspoloženoj, bučnoj gomili. Nakon izvesnog vremena ponovo bi jurnuo niz livadu. Strelci su posle tri ili četiri galopa izgledali umorno i zadovoljno. „Šta da posmatram?“ „Koliko strela im je ostalo?“ „Nijedna.“ „Da li se kreću sporije?“ „Umorni su.“ „Vidiš? Pokazao sam ti više od onog što je većina rimskih generala naučila. Posmatraj i zaključi.“ „Šta da zaključim? Da iz punog galopa mogu da pogode neprijatelja u oko? Da mogu da pređu sto sedamdeset kilometara dnevno, dok naši vojnici prelaze najviše trideset dva, i to po najboljim putevima?“ „Primetio si da za manje od jednog sata ostanu bez strela, da su im konji iscrpljeni i da kišu strela odapinje tek 153

šačica ljudi. Video si da njihova taktika služi brzom i odlučnom slamanju protivnika, zato što su malobrojni i nespremni za dugotrajne napore. Šta bi bilo kad bi morali da se bore čitav dan, protiv mnogobrojnijeg neprijatelja...“ „Vežbali su i zato su brzo potrošili strele.“ „Isto tako bi ih mogli protraćiti protiv odlučne pešadije pod štitovima. Konji su kao psi. Pojuriće za čovekom u bekstvu, ali zaziru od čoveka koji ne odstupa. Zamisli oklopljenog ježa, čvrst bojni red s brojnim isturenim kopljima...“ „Opisuješ najveću od svih bitaka. Razrađuješ taktiku.“ „Naravno da govorim o borbi! Pokušavam da ti objasnim da treba da biješ svoju, a ne njihovu bitku, da se tučeš na svom terenu, miran i u čvrstom oklopu, da strpljivo čekaš svoj čas. Posmatraj demonstraciju njihove vojne veštine s jednom mišlju u glavi.“ „S kojom mišlju?“ „Moraš biti jednako vešt, ako želiš da preživiš. Da li si poneo nešto oružja?“ „U prtljagu mi je.“ „Izvadi ga i vežbaj, baš kao što to rade Huni. Toga je trebalo i sam da se setiš dok si ih posmatrao. Nikad se ne zna kad ćeš u borbu. Stalno moraš da razmišljaš o tome.“ Razdragani i veseli ratnici na drugoj strani reke, podsetili su me na patuljka koji mi je skočio u krilo. „Sinoć si me upozorio na opasnost. Rekao si da ništa nije onako kako izgleda.“ „Atila vas je pozvao na pregovore o miru. Ali to ne znači da želi mir. Nemoj da se iznenadiš ako se ispostavi da zna više o tvojim saputnicima od tebe, Jono iz 154

Konstantinopolja. Na to sam te upozorio.“ Skila je divlje galopirao da bi se oslobodio uzburkanih osećanja. Besciljno jahanje po ravnici Hunugurija moglo bi se porediti sa odbacivanjem teškog i nezgrapnog oklopa. Vazdušne struje su pomagale da se zaboravi na sve probleme sa ženama i životom u taboru. Vetar je donosio slobodu otvorene stepe. Atila ga je nazivao eliksirom ravnice. Kada te nešto muči, izjaši. Zbog čega se Narod zore udaljava od stepa? Pre dolaska Rimljana, Skila je bio siguran da će Ilana biti njegova. Postavio se kao njen zaštitnik. Mislio je da neće imati izbora kad Atila dobije odsudnu bitku. Sad je obigravala oko Jone, obučena kao rimska kurva. To ga je razbesnelo. Strepeo je da će ga pisar pobediti samo zahvaljujući činjenici da je Rimljanin. Nije želeo da deli postelju s robinjom. Želeo je ljubav slobodne žene, koja će ga voleti zbog onog što jeste. Nije mogao da se zadovolji pukim fizičkim odnosom. Brinulo ga je što tvrdoglavo odbija da primeti dobre osobine Huna. Narod zore bio je bolji od rulje koja se tiskala u kamenim gradovima. Bili su hrabriji, snažniji i moćniji... izuzev što je Skili bilo neugodno u društvu glupih, ali učenih Rimljana. Mrzeo je to osećanje. Zato se toliko razbesneo kad je video Ilanu s Jonom. Nije se uznemirio samo zbog toga što Rimljani mogu da pročitaju misli drugih ljudi iz svojih papira, ili što nose finu odeću, ili zbog kamenih zgrada koje grade. Koliko je mogao da primeti, sve te veštine ih nisu načinile snažnijim 155

ili srećnijim. Gubili su bitke. Stalno su se brinuli o novcu, iako su ga imali u količinama koje Hunima nisu trebale. Nisu mogli da prežive van gradskih zidina. Svađali su se oko položaja i pravila onako kako ne dolikuje slobodnim ljudima. Rimljanin je imao hiljadu briga, dok Hun nije imao nijednu. Hun nije prevrtao zemlju, nije je raskopavao zbog metala, rintao na suncu ili žmirkao u polumračnoj radnji. Sve što mu je bilo potrebno, uzimao je od drugih. Svi su drhtali pred njim. Tako je bilo otkad je njegov narod pošao na zapad, za belim jelenom. Osvajali su sve na šta bi naišli, i njihove žene su se ponosile zbog toga! Rimljani su ga prezirali. Nikad mu to nisu sasuli u lice, zato što bi ih smesta posekao. Ali videlo se to u njihovim pogledima, šapatima i kretnjama tokom puta. Njegovo carstvo je raslo, dok se njihovo smanjivalo. To im nije smetalo da s visine gledaju na Hune! Smatrali su ih opasnim, ali ne i jednakim u bitnim stvarima. Ponajmanje su ih prihvatali kao gospodare. Ta tvrdoglava samouverenost ga je mučila, baš kao i ostale ratnike. Porazi na bojnom polju, ma koliko teški i brojni bili, nisu mogli da ubede Rimljane da su Huni bolji od njih. Samo je smrt rešavala taj sukob. Ilana ga je najviše brinula. Tačno je da je izgubila i oca i voljenog čoveka, kao i da je odvedena iz rodnog grada. Ali Skila je nije ni silovao ni tukao, što je mogla da očekuje. Jahala je na dobrom konju do hunskog carstva. Koja zarobljenica je to doživela? Hranio ju je dobro i štitio od drugih ratnika. Davao joj je poklone. Udajom za njega postala bi prva žena starešine u usponu. Pljačkao bi sve što bi htela. Imali bi dobre konje i zdravo potomstvo. Živeli bi 156

u društvu koje bi im dopustilo da spavaju, jedu, love, logoruju i vole se kad god i gde god žele. Počeo je da stvara sopstveni lokus, to jest puk. Njegovi ljudi će je štititi od svake opasnosti. Nudio joj je čitav svet, kojim će Huni uskoro zavladati. Uprkos tome, bežala je od njega kao od kuge! Na gozbi je primetio kako krišom odmerava mladog Rimljanina koji je bio pravi nikogović. To ga je izluđivalo. Skila je bio ljut na samog sebe zato što ga Ilana toliko privlači. Šta fali hunskim ženama? Baš ništa. Bile su okretne i vredne. U surovim uslovima rađale su zdravu decu. Živele su i radile i na mećavi i pod pustinjskim suncem. Ništa im nije smetalo i sve su podnosile bez roptanja. Znale su da spreme jelo od jelena ili poljskog miša, od svega što bi im došlo pod ruku. Pronalazile su hranljivo korenje u blatu rečnog korita i umele hitro da rasklope kuću i natovare je na zapregu. Nosile su dve mešine vode na obramicama. Ali bile su i prostije, zdepastije i zaobljenije. Nisu se mogle meriti s Ilaninom gracioznošću. Nisu imale njenu širinu, niti inteligenciju koja bi joj zaiskrila u pogledu kad god bi postala ljubopitljiva ili gnevna. Znao je da žena ne mora da bude pametna, ali nije shvatao zašto ga je baš ta Ilanina osobina toliko privlačila. Od njene pameti nije bilo nikakve koristi! Svedočila je o rimskoj nadmenosti koju je mrzeo ali i želeo da poseduje, da bi povratio samopoštovanje. Čak je i Atila primetio da svi klanovi i bratstva žele to isto. Hunska invazija Evrope učinila je njegov narod moćnim, ali ga je i promenila. Rasa je slabila ženidbama i usvojenjima. Konji nisu bili tako korisni u severnim i zapadnim šumama. Muškarci koji su se nekad borili čista 157

srca, sad neprestano pričaju o zlatu koje dobijaju plaćenici, plenu, danku i blagu koje će doneti svojim večito alavim suprugama. Plemena koja su se selila u ritmu godišnjih doba, sada su se sve više naseljavala u Hunuguri. Atila je opominjao ratnike da budu oprezni, da ne dozvole Evropi da ih osvoji kao što su oni osvojili nju. Zbog toga je jeo iz drvenih tanjira i nosio jednostavnu odeću. Hteo je da ih podseti na tegobno poreklo koje ih je učinilo žilavijim i nemilosrdnijim od svih neprijatelja. Svi Huni su znali na šta kralj misli. Svet koji su osvajali zavodio ih je mimo njihove volje. Dok je Atila jeo iz drvenih tanjira, njegove poglavice su se gostile iz zlatnih. Nisu sanjali o stepama, već o konstantinopoljskim kurtizanama. Duboko u sebi, Skila je strepeo da će im to doći glave. Svima, pa i njemu. Mora uništiti Alabandu, uzeti Ilanu i pobeći na istok. Biće najbolje da sačeka dok se Bigila vrati sa sinom i dvadeset pet kilograma zlata.

158

XII RASKRINKANA UROTA

aksimin mi je objasnio da je strpljenje suština diplomatije. Oružje miruje u kanijama sve dok pregovori traju. U nedeljama koje slede, politička situacija može da se promeni. Dogovor koji se među strancima činio nemogućim, postaje prirodno rešenje među prijateljima. Zbog toga čekanje na Bigilin povratak sa sinom nije bilo štetno, uveravao me je senator. „Nema rata dok čekamo, Jono“, samozadovoljno je napomenuo. „Dolaskom ovamo pomogli smo carstvu. Čekanjem služimo Konstantinopolju i Rimu.“ Pokušali smo da naučimo sve što smo mogli o Hunima, ali je to bio težak posao. Dobio sam zadatak da procenim njihov broj. Ratnici su neprestano, sa čitavim porodicama, dolazili i odlazili. Zbog toga je brojanje domorodaca nalikovalo prebrojavanju ptica u jatu. Lov, prepad, kaznena ekspedicija, prikupljanje danka, glasina o boljoj ispaši, jurnjava za divljim konjima, priča o svratištu ili novom bordelu kraj Dunava — sve je to moglo da pokrene malu seobu besposlenih ratnika. Brojevi do kojih sam došao ionako su bili beskorisni, zato što je najveći deo hunskog naroda bio raštrkam daleko od Atilinog tabora. Hitri 159

glasnici držali su ravničarsko carstvo na okupu. Koliko ima klanova? Nijedan špijun to nije utvrdio. Koliko ima ratnika? Više nego vlati trave. Koliko ima potčinjenih plemena? Više od naroda unutar rimskih granica. Kakve su im namere? Sve je zavisilo od Atile. Njihova religija bila je splet verovanja u duhove prirode i u praznoverice. Proroci šamani ljubomorno su čuvali tehnike čitanja budućnosti pomoću krvi životinja i robova. Primitivni animizam mešao se s božanstvima pokorenih naroda. To je omogućilo Atili da samouvereno obznani da je velika gvozdena iskopina mač boga Marsa. Podanici su ga razumeli. Bogovi su za Hune bili isto što i kraljevstva. Mogli su biti pokoreni i iskorišćeni. Ovi primitivni ljudi verovali su da niko ne može izmaći svojoj sudbini, ali su je smatrali nepredvidljivom. Nastojali su da je prevare amajlijama i čarolijama. Demoni su grabili neoprezne. Oluje su bile bes bogova. Sreća se mogla prepoznati na osnovu povoljnih znamenja. Hrišćane su smatrali budalama zato što traže spasenje u zagrobnom životu, umesto da grabe u ovom. Zašto brinuti o onom što sledi, kad smo sposobni da kontrolišemo samo ono što nam se dešava? To je značilo da ne razumeju potpuno suštinu moje religije. Hunima je izgledalo logično da grade život sa ženom i da ga uništavaju u ratu. Njihovo razmišljanje bilo je odraz divlje prirode. Sva bića se ubijaju. Huni su slično postupali. Upražnjavali su poligamne brakove, zahvaljujući obilju žena dovedenih iz ratova. Haremi su odražavali uspehe na bojnom polju. Bilo je i konkubina, koje su pripadale polusvetu i živele između prava i obespravljenosti. 160

Ponekad su imale više uticaja na muškarce od njihovih supruga. Pogibije u boju, razvodi, nove ženidbe i preudaje behu tako česti, da se činilo kako su čopori dece u taboru svačiji i ničiji. Veselo su jurcala okolo, kao da im to ni najmanje ne smeta. Huni su ugađali deci. Učili su ih jahanju s istim poletom s kojim smo mi, Rimljani, učili svoju retoriku i istoriju. Znali su da ih tuku nežno kao medvedice i da ih bacaju u reku, ne bi li ih naučili pameti. Oskudica se smatrala sastavnim delom života. Nametala se uzdržavanjem od hrane i vode, dugim plivanjem, opekotinama i štapovima sa trnjem. Rado su se rvali, a streličarstvo je bilo osnovna veština. Dečaci su se dokazivali trpeći bol do krajnjih granica, trudeći se da u tome nadmaše sve ostale. Nije bilo veće radosti od nadmudrenog neprijatelja i važnijeg cilja od pobede u bici. Devojke su učene da bol podnose još bolje od muškaraca i da se trude da rode što više dece, koja će jednog dana poći u rat. Patuljak Zerko bio je moj vodič po ovom ratničkom društvu. Činilo mi se da uživa posmatrajući kako se deca svađaju i povređuju. Možda i zato što su ga nasilni prizori podsećali na ono što je pretrpeo od osoba krupnijih od sebe. „Anagaj je naučio da čuva dah duže od svih drugih, zato što je najmanji. Druga deca su ga davila u Tisi“, objasnio je kepec. „Boha je pokušao da ga udavi, ali se Anagaj snašao. Uvrnuo je jajca krupnijem dečaku. Boha je nakon toga postao oprezniji. Sadil je izgubio oko u okršaju kamenicama, a Tatos ne može da gađa otkad je polomio ruku. Zbog toga štitom lovi strele. Ponose se ozledama i modricama. Najokrutniji jednoga dana postaju vođe.“ 161

I ja sam očvrsnuo. Mišići su mi se neverovatno razvili. U Hunuguriju nije bilo knjiga. Sastavljanje pisama odnosilo je samo mali deo dana. Rešio sam da vežbam, da bih očvrsnuo kao Huni. Galopirao sam golom ravnicom na svojoj kobili Dijani. Usavršavao sam jahačko umeće. Poslušao sam Zerka i raspakovao teško rimsko oružje. Žustro sam vežbao. Moj konjički mač, spata, bio je teži od krivih hunskih sablji, a verižni oklop i teži i neprijatniji za nošenje od njihovog, načinjenog od kože i kostiju. U poređenju sa malim, okruglim štitovima od pruća koje su Huni koristili, moj ovalni štit bio je velik kao kuća. Ponekad bi mi prilazili da ukrstimo mačeve, vežbe radi. Nisam mogao da se merim s njihovom brzinom, ali ni oni nisu mogli da zaobiđu moj štit. Udarali su po meni kao po kornjači. Nekoliko megdana završilo se nerešenim ishodom. Prezrivi usklici brzo su ustupili mesto izrazima iznuđenog poštovanja. „Neuhvatljiv si kao lisica u jazbini!“ Senatoru se to nije dopalo. „Mi smo mirovno poslanstvo, Alabando“, korio me je Maksimin. „Došli smo da se sprijateljimo s Hunima, a ne da se mačujemo.“ „To je glavna hunska razbibriga“, odvratio sam čim sam povratio dah. „Od diplomate se ne očekuje da se bori kao običan vojnik. To je nedostojno ponašanje.“ „Borba je u hunskoj zajednici jedini put do dostojanstva.“ Moje interesovanje za Ilanu bilo je pojačano Skilinim grubim mešanjem. Saznao sam da je ostao siroče u ratovima i da ga je ujak Edeko podigao. Atila mu je obećao Ilanu, kad se dovoljno dokaže u bici. Ona je u 162

međuvremenu dodeljena kao sluškinja Suekinom domaćinstvu. Da li se pomirila sa sudbinom? Tvrdio je da joj je spasao život, a ona je to potvrdila prihvatanjem poklona i zaštite. Stidela se njegove velikodušnosti. Bilo mi je jasno da se našla u zamci. Želeo sam da joj i ja nešto poklonim, ali nisam poneo ništa prikladno. Znao sam da ova divna žena u meni vidi slamku spasa, ali nisam bio siguran da li je jedino to kod mene zanima. Izbegavala je da se češće viđa sa mnom. Proučavao sam njeno kretanje. Presretao sam je kad bi zbog nekog kućnog posla izašla iz Edekovog domaćinstva. Činilo mi se da i ona vreba priliku da me vidi. Hodala je tako zamamno da sam je skidao pogledom, čak i kad je nosila prostu, široku odeću. Hrabrila me je osmehom, ali i izbegavala duže susrete sa mnom. Znala je da muškarci najviše čeznu za onim što ne mogu da imaju. „Ne daj se tom Hunu“, rekao sam joj u jednom od tih ukradenih trenutaka. Oči su joj blistale dok me je posmatrala kao spasioca. Uživao sam u tom pogledu, iako nisam znao da li je to samo iz interesa, kao ni da li ću moći da joj pomognem. Nisam imao novca. „Zamolila sam Sueko da spreči Skilu da mi prilazi“, rekla je. „Moja molba joj se zgadila, dok se Edeko veoma oraspoložio. Huni svaki otpor doživljavaju kao izazov. Zabrinuta sam, Jono. Skila je sve nestrpljiviji. Moram da odem odavde.“ „Ne znam da li će Edeko pristati da te pusti.“ „Možda će pristati kad poslanstvo sklopi sporazum i kad dođe vreme za obostrane ustupke. Popričaj sa senatorom.“ 163

„Ne mogu još.“ Znao sam da se niko izuzev mene neće zauzeti za njeno izbavljenje. Uhvatio sam je za ruku. Trznuo sam se na njen blagi dodir. „Bigila će se uskoro vratiti. Prilika će se ukazati“, neoprezno sam obećao. „Rešen sam da te povedem sa sobom.“ „Molim te, život mi zavisi od toga.“ I, Bigila se vratio. Tumačev sin imao je jedanaest godina. Tamnokosi dečak ujahao je u logor razrogačenih očiju i otvorenih usta. Žmarci su mu milili po telu. Zurio je u legendarnu hunsku hordu, koja kao da je izašla iz mašte rimskog dečaka. Mladi Kriks je bio ponosan što njegov otac ima tako važnu ulogu u svetskoj politici. On, Kriks, garant je dogovora dve sile! Dečaka nije mnogo iznenadilo što je otac bio dalek i suzdržan na dugom putu do Atilinog tabora. Bigila je najčešće mislio samo na sebe, te nije bio ni dobar otac ni zanimljiv saputnik. Družio se sa velikanima. Obećao je sinu da će jednog dana biti bogati. Koliko sinova je moglo da se pohvali tako svetlom budućnošću? Čim je saznao da je Bigila stigao, Atila nas je pozvao na večeru. Videlo se da je Maksiminu laknulo, iako nas je stalno pozivao na strpljenje. Nedeljama smo dangubili u Atilinom taboru. Kralj Huna je ponovo sedeo na pijedestalu. Ovog puta dvorana je bila znatno praznija. Dočekalo nas je dvanaest teško naoružanih stražara. Audijenciji su prisustvovali Edeko, Skila i Onegeš, naši pratioci. Pokušao sam da se ne obazirem na hunske vojnike. Možda je to značilo da će se 164

voditi poverljivi i ozbiljni razgovori, umesto predstave za mase, začinjene diplomatskim ritualima. Ipak, ništa nije moglo da potisne moj duboki nemir. Osećao sam se znatno gore nego na početku boravka ovde, zato što sam naučio dosta toga o Atili. Njegova harizma je počivala na tiraniji, dok je skromno držanje skrivalo opasnu vladarsku ambiciju. „Nadam se da je dobro raspoložen“, šapnuo sam Rustiku. „Siguran sam da želi da okonča pregovore, baš kao i mi.“ „Dojadilo ti je hunsko gostoprimstvo?“ „Edeko mi nikad nije oprostio što sam mu se tokom putovanja suprotstavio i zauzeo za sve nas. Taj gnev se primećuje i u ponašanju njegovih sledbenika. Gledaju me drugačije i nazivaju zapadnjakom, samo zato što dolazim iz Italije. Posmatraju me kao eksponat.“ „Mislim da su radoznali, jer potičeš iz naroda koji žele da porobe.“ Baklje su bacale titravu svetlost po licima Atiline svite. Činilo mi se da su kraljeve upale oči utonule još dublje. Lutao je pogledom po Rimljanima kao da viri iz neke jazbine. Ništa se nije moglo pročitati s tog neobičnog, ružnog i bezosećajnog lica. Kao i obično, na njemu nije bilo ni traga osmeha. To me nije iznenadilo, jer smo prisustvovali deljenju hunske pravde. Zavađeni saplemenici javno su iznosili svoje stavove. Atila je uvek presuđivao hladnokrvno, ne pokazujući osećanja. Presude su bile oštre, neobične, brze i izuzetno prilagođene običajima i stoicizmu surovog naroda. Sudio je u dvorištu palate, gde 165

je gologlav sedeo na jakom suncu. Zavađeni saplemenici ulazili su jedan za drugim. Zasuo bi ih teškim pitanjima. Prekidao bi ih ako bi predugo govorili. Napuštali su dvorište s presudom, bez prava žalbe. Nije bilo zakona. Sudilo se po Atilinoj volji. Zlo se često ispravljalo konosom, hunskom praksom namirenja oštećenih. Prestupnik je plaćao na različite načine, od krave do kćeri. Huni su izbegavali utamničenje, zato što je slabilo potencijalne ratnike i majke. Ponekad su pribegavali oštrijim kaznama. Gledao sam kako Atila, u jednom bizarnom slučaju, dozvoljava prevarenom suprugu da ljubavnika svoje žene kastrira zarđalim nožem i da potom odsečene organe gurne u vaginu preljubnice. Vezali su ih lancem za nju i morala je da ih istrpi u sebi ceo mesečni ciklus. Ukrasti čoveku konja u pustoj stepi bilo je ravno ubistvu. Zato je presudio da se konjokradica živ rastrgne. Vezali su mu ruke i noge za ukradena grla. Vlasnik i njegovi sinovi terali su konje, sve dok mu nisu iščupali udove. Vrištao je čitav sat dok su ga životinje rastezale u mestu. Atila ga je podsticao da viče, da bi svi shvatili kolika je kraljeva moć. A onda je zapovedio da se konji poteraju u galop. Jedva sam se suzdržao da ne povratim. Krvi je bilo na sve strane. Raskomadano telo delovalo je jadno, kao bezoblična gomila mesa. Ratnik koji se kukavički poneo u boju, obešen je iznad jame sa kopljima. Svaki vojnik iz napuštene jedinice odsekao je jedan končić s konopca. „Sudbina će odlučiti da li će uže izdržati ili ćeš pasti u jamu“, obznanio je Atila. Šest dana je trebalo da se svi njegovi bivši saborci vrate u 166

tabor iz lova ili sa vojnih zadataka. Svaki je secnuo konopac. Uže je izdržalo i krivac je konačno spušten. Buncao je u bunilu. Dve njegove supruge isekle su obraze i grudi izlažući se javnom poniženju, a zatim su ga odnele. Svaki od ovih događaja prepričavan je i preuveličavan širom Atilinog carstva. Putnici su pripovedali kako je kagan pravedan i milostiv, očinski blag i okrutan, mudar i sklon napadima gneva. Šta se dešavalo u tiraninovom umu dok je izricao tako okrutne kazne, dan za danom, godinu za godinom? Kako je takav običaj, neophodan za sprečavanje anarhije među divljim podanicima, oblikovao vladarev um? Kada su ga takvi postupci iz stvarnog sveta preneli u onaj koji je stvorio u svom grozničavom, samoživom umu? Više je ličio na cirkuskog ukrotitelja s bičem i bakljom ili na primitivno božanstvo, nego na vladara. „Ovo je tvoj sin?“ prenulo me je iz misli Atilino pitanje. „Kriks je došao iz dalekog Konstantinopolja, kagane“, reče Bigila, „kao dokaz da je moja reč čvrsta kao grad.“ Zvučao je neuverljivo, i pitao sam se da li Huni primećuju tu površnost u nastupu, ili je tumače kao nešto uobičajeno za Rimljane. „On je zalog rimskog poštenja. Molim vas da saslušate našeg ambasadora.“ Bigila se zagledao u Edeka, ali je hunski poglavica bio hladan kao stena. „Stojim vam na raspolaganju, u svakom pogledu.“ Atila je dostojanstveno klimnuo, pre no što se zagledao u senatora Maksimina. „Dečakov dolazak svedoči o poverenju koje mogu imati u reč Rima ili Konstantinopolja?“ Senator se poklonio. „Bigila je ponudio sopstvenog sina kao dokaz dobre volje, kagane, po uzoru na Boga naše vere, 167

koji je ponudio svog. Mir počinje poverenjem. Ovo će sigurno osnažiti vašu veru u naše dobre namere.“ Atila je ćutao tako dugo, da smo se svi uznemirili. Tišina se spustila po sobi kao debeli sloj prašine. „Upravo tako“, konačno je progovorio. „Jasno mi predočava vaše namere.“ Atila s visine pogleda Kriksa. „Ti si hrabar i odan dečak, čim si došao čak ovamo na poziv svog oca. Pokazao si kako sin treba da se vlada. Da li veruješ svom stvoritelju i hranitelju, mladi Rimljanine?“ Dečak je zadrhtao. Nije očekivao da će mu se hunski vladar obratiti. „Verujem mu, kralju.“ Tražio je prave reči. „Ponosim se njime.“ Blistao je. Atila je klimnuo i ustao. „Srce ti je neiskvareno, dečače. Mislim da ti je duša nevina.“ Trepnuo je. „Što se ne može reći za starije od tebe.“ Prešao je mračnim pogledom preko svih nas, kao da nam prodire u srca i odlučuje o našoj sudbini. Znali smo da nešto nije u redu. „Velika je šteta što te je“, zagrmeo je despot, „rođeni otac izdao i što ćeš podneti strašne muke zbog njegovih greha.“ U trenu nam se učinilo da je nestalo vazduha u prostoriji. Maksimin je zurio kao budala. Bigila je prebledeo. Ja sam se zbunio. O kakvoj izdaji govori? Siroti Kriks ništa nije razumeo. „Razmrsićemo ti creva kao vunicu, da bismo njima nahranili svinje“, opisivao je Atila ravnodušnim glasom. Odsecaćemo ti jedan po jedan prst, lagano, da bol bude što duži. Iščupaćemo ti nos, odrati obraze i polomiti zube, po jedan svakog sata. Vezaćemo ti polne organe trnovim prutom i vući ih dok ne poplave.“ Kriks je počeo da se trese. 168

„Kakvo je ovo ludilo?“ vrisnu senator. „Zašto pretite detetu?“ „Ne govorim u prazno. Moje supruge će se smejati tvom zapomaganju, mladi Krikse, izuzev ako tvoj otac ne pokaže poštenje kakvo si ti pokazao.“ Atila je usmerio mračni pogled ka Bigili. „Da pokažem poštenje“, zamuckivao je Bigila. Stražari su nas, za to vreme, tiho okružili. „Kagane, šta ćete...“ „Učinićemo to“, zagrme Atila, „ako mi ovde prisutni tumač ne kaže zašto je doneo dvadeset pet kila zlata iz Konstantinopolja.“ Svi smo zaprepašćeno pogledali Bigilu. O čemu je Atila govorio? Prevodilac je delovao slomljeno, kao da je shvatio da umire. Kolena su mu klecala. Plašio sam se da će svakog trenutka pasti. Atila se obratio poglavicama. „Doneo je dvadeset pet kila, je l’ tako, Edeko?“ Vojskovođa je klimnuo. „Baš kao što smo se dogovorili u Hrisafijevoj kući, kagane. Upravo smo mu pretresli bisage. Doneli smo ih ovamo, kao dokaz.“ Pljesnuo je dlanovima. Dva ratnika su unela teški džak, a zatim ga bodežima rasporili ispred samog Atilinog prestola. Iz njega je potekla kiša žutog metala. Zlatnici su se zakotrljali pred Atilinim nogama. Dečak je lutao pogledom po dvorani, sleđen od užasa. Osetio sam miris urina. „Edeko, znaš čemu je namenjeno ovo zlato, zar ne?“ „Znam, moj kagane.“ „Ovo je strašan nesporazum“, pokušao je Maksimin. Pogledom je od Bigile tražio objašnjenje. „Verovatno se 169

radi o još jednom poklonu našeg imperatora, dokazu...“ „Tišina!“ Komanda je odjeknula kao udar sekire. Odbijala se o zidove dvorane, ugušivši sve druge zvukove. Sva hrabrost nas je napustila posle toga. Gde sam to došao? „Hoću da čujem samo jednu osobu“, nastavi Atila, „onu koja poštenjem u koje se kune, može da spase svog sina.“ Bigila je posmatrao Edeka, pun užasa i mržnje. Izdajnik je izdan. Shvatio je da Edeko nikad nije nameravao da održi reč i ubije Atilu. Zlato je samo zamka. Pao je na kolena. „Molim vas, moj sin nije ništa znao.“ „A šta to, prevodioče, nije znao?“ Bigila skrušeno pognu glavu. „Hrisafije mi je poverio taj zadatak. Novac je namenjen kao nagrada Edeku, za planirani atentat.“ Maksimin je izgledao kao osoba posečena dugim germanskim mačem. Ustuknuo je, s bolnom grimasom na licu. Shvatio je da je njegova misija sramno okončana. Prvi ministar mu je zabio nož u leđa kad ga je poslao ovamo, bez uvida u ono što je planirano. Napravio je budalu od ponosnog senatora. Što je još gore, verovatno će svi iz poslanstva pogubiti glave. „Poslat je kao nagrada za moju smrt. To si hteo da kažeš“, pojasnio je Atila. „Trebalo je da me ubije kad sam najranjiviji i najneoprezniji, dok spavam, jedem ili pišam. Plan je zahtevao da poginem od ruke najodanijeg vojskovođe.“ „Samo sam sprovodio volju svog gospodara!“ cvileo je Bigila. „Hrisafije je za sve kriv! Svi u Konstantinopolju znaju koliko je taj evnuh zao! Kunem se da moji ludi saputnici nisu znali za zaveru! Naloženo mi je da povedem 170

sina i donesem zlato...“ Dreknuo je na Edeka. „Dao si reč da ćeš biti uz nas! Obećao si da ćeš ga ubiti!“ „Nisam ja ništa obećao. Čuo si ono što si želeo.“ Prevodilac se rasplakao. „Bio sam obično oruđe. Moj sin nije ništa znao. Molim vas da me ubijete, ako morate, ali poštedite dečaka. Nevin je, to je istina.“ Atila ga je prezrivo odmerio. Tih nekoliko sekundi trajalo je kao nekoliko sati. Konačno je progovorio. „Da te ubijem? Misliš li da bi to pogodilo tvog gospodara? Misliš da ne bi poslao još stotinu idiota da pokušaju isto što i ti, ako veruje da je neko od mojih vojskovođa dovoljno glup da na tako nešto pristane? Ne, ne želim da gubim vreme s tobom, prevodioče. Umesto toga ćeš se bosonog vratiti u Konstantinopolj, s poganom vrećom oko mršavog vrata. Samo što ćeš umesto zlata nositi olovo. Osetićeš svaki kilogram, na svakom koraku. Gazićeš do prestonice krvavim stopalima. Moji pratioci će pitati Hrisafija da li prepoznaje vreću. Umrećeš ako ne odgovori potvrdno. Tad mu reci da si upoznao deset hiljada Huna i da nisi mogao da nađeš nijednog koji bi digao ruku na velikog Atilu, ni za sve zlato ovoga sveta. Tvoj imperator mora da shvati poruku!“ Bigila je plakao. „Šta će biti s mojim sinom?“ „Može da se vrati s tobom, ako je toliko blesav. Možda će biti dovoljno pametan da te prezre i pronađe drugog staratelja. Možda će odlučiti da napusti tako pokvarenog oca i čista srca, kao Hun, započne novi život.“ Kriks je pao ničice. Uhvatio se za oca, pa su obojica zakukali. „Bog i senat ti se zahvaljuju na ukazanoj milosti, 171

kagane“, prozbori Maksimin drhtavim glasom. „Molim te da ne dopustiš da ova bezumna spletka uništi naš odnos. Siguran sam da imperator nije znao ništa o monstruoznom planu! Hrisafija čitav Konstantinopolj smatra osvetoljubivim mračnjakom. Molim te, dopusti nam da se iskupimo i započnemo pregovore...“ „Neće biti nikakvih pregovora. Neće biti nikakvih pogađanja. Biraćete između pokornosti i rata. I ti ćeš se vratiti u Konstantinopolj, senatore, jašući natraške na magarcu. Moji ratnici će se pobrinuti da neprestano gledaš u pravcu Hunugurija, razmišljajući o svojoj lakomislenosti.“ Maksimin se trgnuo kao oparen. Takvo poniženje uništiće njegov ugled i karijeru. Atila je to sigurno znao. „Nemojte preterivati u ponižavanju Rima“, očajnički će senator. „Ponizio je on samog sebe. Ti i onaj koji me je izdao, možete uživati u mojoj milosti. Ipak, ne mogu dozvoliti da neko podigne ruku na Atilu, a da niko za to ne plati glavom. Zbog toga će on...“, Atila pokaza na Rustika, „... umreti umesto svog prijatelja. Ovaj čovek će biti raspet na krstu. Istrunuće i umreti na suncu. Poslednjim rečima osudiće svog pohlepnog i podlog saputnika na hrišćanski pakao.“ Rustik je u trenu posiveo. Bigila je okrenuo glavu od njega. „To nije pošteno!“ povikao sam. „Vaše carstvo je nepošteno i nedostojno poverenja“, reče Atila. „Vaša zemlja se prema nekim ljudima ponaša kao prema bogovima, a prema drugima kao prema stoci.“ 172

Rustik je pao na kolena. Dahtao je, kao riba na suvom. „Ali, ja nisam ništa učinio!“ „Pridružio si se zlikovcima. Nisi ih upoznao dovoljno dobro da prozreš njihove izdajničke namere. Nisi me upozorio. Pogrešio si i osudio samog sebe. Tvoja krv će pasti na njihovu, a ne na moju dušu.“ Zavrtelo mi se u glavi od užasa. „To nema smisla“, oglasio sam se, zaboravivši na protokol. „Žrtvovaćete najnižeg po rangu! Zašto njega a ne mene?“ „Stradaće zato što je sa Zapada. S nestrpljenjem očekujemo da vidimo kako će umreti.“ Atila slegnu ramenima. „Mogao bih da odlučim da zamenite mesta. Za sada ćeš ostati ovde kao moj talac, sve dok se senator Maksimin ne vrati.“ Obratio se vođi poslanstva: „Zahtevam da mi se isplati sto kila zlata za svaki kilogram kojim je Hrisafije hteo da plati moje ubistvo.“ „Ali, kagane“, prostenja senator, „to znači...“ „To znači da želim dve i po hiljade kilograma zlata do jeseni, senatore. Tek tada ćemo pregovarati o miru. Ako ga ne dobijem, izbice rat. Tvoj pisar će biti mučen, na način koji sam već opisao kad sam govorio o onome što će snaći dečaka, samo što će tortura biti neuporedivo sporija i bolnija.“ Pred očima mi se zamutilo. Činilo mi se da ću propasti u zemlju. Da li ću ostati sam među Hunima i gledati kako Rustik lagano umire? Zatim će me mučiti ako se Maksimin ne vrati s bezumnim otkupom? Državna blagajna ne može da isplati dve i po hiljade kilograma zlata! Pašćemo kao žrtve Bigilinog i Hrisafijevog glupog spletkarenja! Atila je klimnuo u mom pravcu, s mračnim 173

zadovoljstvom. „Dotad ćeš biti talac, ali talac koji mora da zaradi za hleb i vodu, Jono od Konstantinopolja. Svaki pokušaj bekstva biće protumačen kao objava rata.“

174

XIII TALAC

ituacija nije mogla biti gora. Ilana je bila toliko sigurna u spasenje, da je već spakovala i sakrila vreću s odećom, dvopekom i suvim mesom. Spremala se na put s Rimljanima. Prenula se iz polusna kad su ujahali u tabor i kad je uhvatila Jonin pogled. Doživela je njihov dolazak kao znak da bog želi da je oslobodi i vrati u civilizaciju. Gerna joj je pritrčala, zlobno se cereći. „Dođi da vidiš svoje prijatelje Rimljane!“ Ilana se umešala u ustalasano more Huna. Trojicu Rimljana na odlasku gađali su trulim voćem i kamenicama. Starac je jahao magarca okrenut natraške. Noge su mu se klatile. Bogata seda kosa i brada behu prljave i neočešljane. Skrhani velikodostojnik tupo je zurio ispred sebe. Za njim je stupao tumač, koji se upravo vratio iz Konstantinopolja. Teturao se bosonog, s teškom vrećom oko vrata, povijen kao trska. Za njim je koračao svezani dečak, verovatno sin. Izgledao je uplašeno i posramljeno. Desetak hunskih ratnika pratilo je poniženo poslanstvo. Ilana je odahnula kad je među njima videla Skilu. I on ide s njima. Rimski šatori, prtljag i robovi ostali su u taboru. Ovi poslednji primljeni su u Atilinu vojsku. 175

Gde je Jona? „Čula sam da su jednog prikovali na krst“, veselo će Gerna. Uživala je u Ilaninom očaju. Germanka je Rimljanku smatrala taštom, oholom i beskorisnom. „Čula sam da je vrištao gore od Huna ili Germana i moljakao kao rob.“ Razapinjanja na krst su se obavljala na brdašcetu udaljenom osamsto metara od reke. Stratište je bilo dovoljno daleko da spreči širenje nepodnošljivog smrada, ali i dovoljno blizu da svi vide kolika je cena prkosa. Razapinjali su jednog ili dvojicu ljudi nedeljno. Otprilike isti broj nabijan je na kolac. Ilana je potrčala ka brežuljku. Molila se u sebi. Na stratištu je zatekla novu žrtvu, izbičevanu, svezanu, izbodenu. Nesretnik je bio toliko prekriven usirenom krvlju i prašinom, da ga prvo nije prepoznala. Posle izvesnog vremena raspoznala je Rustikove crte. Ispucale usne ličile su na suvo rečno korito. Osetila je je sramotno olakšanje. „Ubij me...“ krkljao je nesretnik. Težina tela pritiskala mu je pluća. Na ispucaloj koži videli su se skoreli tragovi krvi. „Gde je Jona?“ Nije odgovorio. Verovatno je nije ni čuo. Nije smela da usliši Rustikovu molbu, da ne bi završila pored njega. Gadeći se same sebe, otrčala je u tabor. Gomila se razišla čim su poniženi Rimljani otišli. Šatori su nestali s poljane, kao da ih nikad nije ni bilo. Prišla je Atilinoj palati, uplakana i bez daha. „Mladi Rimljanin“, prostenjala je stražaru. „Molim te...“ „Vraća se kući, privezan za oca.“ Kalnik se cerio. „Ne mislim na dečaka, već na pisara! Zove se Jona 176

Alabanda.“ „O, govoriš o tom sretniku. Zadržan je kao talac. Atila ga je dao Hereki, dok ga ne ubijemo. Tvoj ljubavnik je postao rob.“ Upinjala se da se ne oda i pokaže olakšanje i očaj koji su joj razdirali grudi. „On nije moj ljubavnik...“ „Kad se Skila vrati, bićeš njegova“, iscerio se stražar. Svi sastanci, svađe, ljubavne zgode i nezgode, postajali bi predmet ogovaranja u taboru. Hereka, Atilina prva i najvažnija supruga, živela je u svojoj palati, koja je bila povezana s kraljevom. U njoj je služilo nekoliko desetina robova i slugu. Jona je postao jedan od njih. Zarađivao je za hranu i prenoćište cepajući drva, noseći vodu, terajući Herekina stada i zabavljajući hunsku kraljicu pričama o Konstantinopolju i biblijskim predanjima. Ilana je pokušala da se vidi s njim, ali su je visoki Ostrogoti koji su čuvali Hereku oterali. Njen spasilac postao je sužanj. Nada u bekstvo bledela je zajedno sa sećanjem na prvi i jedini poljubac.

*** Tek posle dve duge nedelje ugledala ga je iz daljine, kako od šumarka topola i vrba tera zapregu s ogrevom. Sunce u zalasku okupalo je nebo ružičastom bojom. Zgrabila je krčag za vodu i istrčala da ga presretne. Dan je bio vreo i vlažan, sa rojevima nasrtljivih komaraca. Mutna Tisa lenjo 177

se valjala. Jona ju je prepoznao i zauzdao volove. Oklevao je, ne znajući kako da postupi. Iznenadila ju je njegova promena. Od teškog celodnevnog rada, cepanja i sakupljanja drva, kosa mu se slepila za znojavu kožu. Onako potamneo, izgledao je dosta starije. Lice mu je ogrubelo, vilica ojačala, a pogled bio dublji i zabrinutiji. Videlo se da je za kratko vreme upoznao svu surovost života. Postao je muškarac. Suočena s njegovim naglim sazrevanjem, veoma se rastužila. Nije mogao da joj pruži bilo kakvu nadu. „Idi kući, Ilana. Ne mogu ništa da učinim za tebe.“ „Ako se Maksimin vrati...“ „Dobro znaš da neće.“ Pokrio je oči da bi se zaštitio od večernjeg sunca. Skrenuo je pogled s vitke, divne i bespomoćne žene. „Zar otac neće pokušati da te otkupi?“ „Ono malo što bi mogao da skupi ne može da se meri sa Atilinim zadovoljstvom dok me bude javno kažnjavao. Da i ne govorimo o tome koliko će to učvrstiti njegov autoritet. Rustik je stradao na pravdi boga, dok je tvorac ove nesreće otišao u Konstantinopolj, s vrećom oko vrata.“ Zvučao je ogorčeno. „Bigilu će gospodar kazniti zbog neuspeha.“ „Dok ću ja završiti na krstu, a ti kao robinja u Skilinoj postelji.“ Htela je da ga ispravi, da mu kaže da neće biti robinja, već supruga. Da li je to njena sudbina? Uzdahnula je. „Ne možemo da živimo očekujući najgore, Jono. Carstvo te neće zaboraviti. Rustikovo pogubljenje bilo je zločin. Atila 178

bi pre ili kasnije tražio nadoknadu. Ako budemo strpljivi...“ „... iscepaću dosta drva, a ti ćeš doneti mnogo vode.“ Usledila je duga, neprijatna pauza. Nije bilo izlaza. Nasmejala se. Ovako apsurdna situacija naterala ju je da pomisli da je poludela. „Postao si tako malodušan!“ Njen smeh ga je prenerazio i zbunio, a zatim je nerado priznao: „Imaš pravo.“ Uzdahnuo je. „Još jedan dan mi je prošao u samosažaljenju.“ „Posle nekog vremena ti dosadi.“ Kiselo se osmehnula. Ispravio se. Rimljane nisu vaspitavali da se pokoravaju varvarima. Pogledi su im se ukrstili, kao da jedno u drugome traže tako potrebnu snagu. „Moramo da se izbavimo odavde“, rekao je. Pokušavao je da probudi svoj posustali um. Konačno, treptaj nade! „Možda možemo da ukrademo konje.“ „Stigli bi nas.“ Pomislio je na trku sa Skilom i ratnikovo obećanje. „Poslaće stotinu ljudi za nama. Atila neće dozvoliti da ga ponizimo bekstvom.“ „Eh, da je zavera stvarno postojala, da je Edeko ubio Atilu.“ „Od maštanja nema vajde. Naša jedina nada je da ostvarimo veliku prednost, da pobegnemo dok su zauzeti nečim drugim. Kad bi Atila krenuo u rat...“ „Sad je prekasno za to. Nema trave za konjicu.“ Klimnuo je. Devojka je bila pametna i pronicljiva. „Šta da radimo, Ilana?“ Grozničavo je razmišljala. Znala je da će Sueka čuti da su razgovarali. Ovaj usamljeni i bespomoćni muškarac bio je njena jedina nada da će izbeći brak sa Skilom. Jona je 179

možda bio očajan, ali je u njemu imalo nečeg dobrog, u ovim vremenima kad dobrote nema ni za lek. „Moramo biti spremni i vrebati događaj koji će im skrenuti pažnju“, rekla je. „Koliko je moj otac bio nesrećan u ratu, toliko je bio srećan u poslu. Pričao je da se sreća sastoji od spremnosti koja čeka pravu priliku. Moramo da znamo kome smemo verovati, koje konje možemo ukrasti i na čiju, makar i malu pomoć, možemo računati.“ Duboko se zamislio, a onda mu je sinilo. Ošinuo je vola prutom i zaprega se uz trzaj pokrenula. „Imam jednog malog prijatelja“, rekao je. Poveravanje Zerku bilo je opasan korak, ali ko bi nam osim patuljka pomogao? Rustikovo pogubljenje me je razgnevilo. Pekla me je savest što sam ostao živ. Znao sam da Zerko ne voli Atilu, kao ni ja. Kepec se složio sa idejom o našem bekstvu. Bio je pun korisnih saveta. „Ne možete im umaći, čak i ako vam uspe da se neopaženo iskradete“, rekao je. „Uhvatiće vas na Dunavu, a možda i pre. Ali možete da ih nadmudrite. Na primer, pođite na sever umesto na jug, a zatim skrenite na zapad. Potrebni su vam konji...“ „Rimski, zbog izdržljivosti.“ „Video si arapske konje koje su pohvatali da bi oplemenili pasminu. I germanska grla su krupna. Ali žena će te usporiti.“ „Ona je Rimljanka.“ „U taboru ima stotinu rimskih zarobljenica. Ona je lepa i očajna žena, što je opasna kombinacija. Zauzdaj onog 180

ispod pojasa i upotrebi mozak, pa mi reci zašto si se uhvatio nje.“ Namrštio sam se. „Skila se nameračio na nju.“ „Tako znači! Sad to ima nekog smisla. Dobro. Morate da ponesete hranu, da biste što duže zaobilazili sela. Potrebno vam je lako naoružanje. Znaš li da koristiš luk?“ „Vežbao sam otkad sam postao talac. Priznajem da ne mogu da se merim s Hunima.“ „Trebaće ti za lov. Hmmm. Stiže zima, što znači da vam je topla odeća neophodna, baš kao i novac za hranu. Na put se ne polazi bez mešine s vodom. Trebaju vam i ogrtači s kapuljačama, da biste se sakrili od radoznalih pogleda...“ „Ti kao da si ekonom legije.“ „Morate da budete spremni.“ „Toliko se trudiš da nam pomogneš, da te to čini sumnjivim.“ Patuljak se osmehnuo. „Konačno si nešto naučio! Sve ima cenu. To važi i za moju pomoć.“ „A to je?“ „Hoću da me povedeš sa sobom.“ „Tebe! Malopre si me upozorio da će me Ilana usporiti?“ „Lak sam. Biću ti od koristi na putu. Prošao sam kroz te krajeve.“ Kepecov predlog nije imao smisla. „Umeš li da jašeš?“ „Julija zna. Jahaću s njom.“ „Još jedna žena!“ „Ovo je tvoja ideja. Da li želiš moju pomoć?“

181

Ilana i ja smo bili nestrpljivi. Dani su okraćali. Zemlja je žutela i zapadala u san, a noći postajale sve hladnije. Tisa je nosila opalo lišće. Vreme se menjalo i blato je prekrivalo staze. Putovanje je bivalo sve teže. Prošla je jedna, a za njom i druga nedelja bez prilike za bekstvo. Hereka i Sueka budno su motrile na nas. Dva puta smo videli se nakratko. Prvi susret odigrao se pored reke. Šaputali smo dok smo zahvatali vode, svesni da sve zavisi od osobe koju jedva poznajemo. Drugi susret zbio se u jaruzi obrasloj gustim žbunjem, nekadašnjem rečnom koritu. Znao sam da su se tu neki parovi tajno sastajali, daleko od roditelja ili supružnika. Morali smo da šapućemo i da uvek budemo na oprezu. Tokom ovih susreta postala mi je još draža. Setio sam se nekih zajedničkih trenutaka na koje sam već bio zaboravio. Pred očima mi je sinulo njeno lice obasjano suncem, kraj reke, vlažni pogled kojim me je posmatrala pored zaprege s drvima, pune grudi i bokovi dok je punila krčag na reci. Vrat joj je bio savršena euklidovska kriva, ramena bela kao sneg, a brzi i nervozni prsti graciozni kao krila leptira. Posmatrao sam njeno uvo, nežno kao školjka u naborima crne kose, poluotvorene usne i pokrete njenih grudi. Želeo sam je, iako mi nije bilo jasno zašto. Misao o bekstvu i izbavljenju samo je pojačavala dejstvo njenih draži. U meni je videla saučesnika u smelom poduhvatu. Za mene je bila... „Da li je kepec nabavio sve što nam treba?“ pitala je zabrinuto. „Skoro sve.“ „Šta traži zauzvrat?“ 182

„Želi da pođe s nama.“ „Da li mu veruješ?“ „Mogao nas je već izdati.“ Klimnula je. Oči su joj blistale kao crni biseri. „Mislim da imam dobru vest.“ „A to je?“ „Atila je poslao grčkog iscelitelja Eudoksija, svog izaslanika, na dalek put. Uskoro se vraća, i ako je verovati glasinama, sad je na dan jahanja od tabora. Neki misle da Grk nosi važne vesti. Odavno se nije slavilo. A pošto su ratnici poslati u lov i Sueka nam naredila da kuvamo, mislim da se sprema svetkovina.“ „Pominješ grčkog vidara?“ „Još jedan izdajnik. Prebegao je Hunima. Sad je kraj leta. Kamona i kumisa ima u izobilju. Tabor je pun, jer se ratnici vraćaju da prezime. Prirediće stravu u čast izaslanikovog povratka. Piće do besvesti, Jono. Viđala sam to.“ Uhvatila me je za ruku i nagnula se. Drhtala je od uzbuđenja. „Mislim da je ovo naša šansa.“ Poljubio sam je. Iznenadila se mnogo više no što sam očekivao. Trgla se unazad, kao da ni sama ne zna kako da reaguje na moj izliv nežnosti. Lice joj se namreškalo kao zavesa na promaji različitih osećanja. Pokušao sam opet da je poljubim. „Nemoj.“ Odgurnula me je. „Nemoj, dok ne budemo na sigurnom.“ „Zaljubljujem se u tebe, Ilana.“ Uplašila se i odmahnula glavom. „Ti me ne poznaješ.“ Trudila se da misli na krajnji cilj. „Ništa se neće desiti dok 183

se ne izbavimo — zajedno.“ Vesti koje je Eudoksije doneo sa sobom ostale su tajna, ali je njegov povratak iskorišćen kao povod za stravu, veliku narodnu svetkovinu. Nije priređena za sve Hune, već za onaj deo raštrkane nacije koji je utaboren oko Atilinog boravišta. Svetkovina će pozdraviti povratak grčkog iscelitelja i ubiranje plodova s vazalskih njiva. Proslaviće poniženje rimskog poslanstva i podsetiti na godinu u kojoj su Huni, skoro bez ratovanja, iznudili velike sume od poreza, plena i danka. Svi su znali da krhki mir neće večno trajati. Strava će početi kad lišće požuti, a ravnica osvane bela od slane. Trajaće tri dana. Biće to bahanalije bez Bahusa — svetkovina igre, pesme, nadmetanja, zabave i pohotnih tela, praćena proždiranjem velikih količina hrane i neumerenim opijanjem. Svi će učesnici kraj strave dočekati izvrnuti i obeznanjeni. U planiranju bekstva, Ilana se oslanjala na ovo poslednje. Prve noći niko neće primetiti da ih nema, a treće niko neće mariti. Zerko je obećao da će doneti sedla, odeću i hranu kad se strava zahukta. Konji rimskog poslanstva bili su u toru na drugoj strani Tise. Nadao sam se da ću pronaći Dijanu. Ako je ne pronađem, ukrašću najizdržljivije grlo. Preplivaćemo reku, osedlati životinje i pojahati na sever. Kad dobrano odmaknemo, skrenućemo na zapad. Sledićemo severnu obalu Dunava i preći u Panoniju. Galopiraćemo prema Alpima, sve do Italije. Odatle ćemo se zaputiti brodom u Konstantinopolj. 184

Osećao sam miris rodnog grada. Zbog prisustva desetina hiljada Huna, Gota i Gepida, strava je priređena izvan tabora. Podignuto je hiljadu zastava i znamenja od konjske dlake. Lepršali su na vetru kao jato ptica grabljivica. Svuda su se dizale visoke piramide od naredanog drveta. Zapaljene su u sumrak. Svetlost bezbrojnih plamenova ispunila je narandžastim sjajem oblačno noćno nebo. Čitava jata varnica letela su ka nebesima. Činilo se da Atila stvara novo sazvežđe. Sva plemena i klanovi negovali su sopstvenu muziku. Slavljenici su išli od jedne do druge lomače. Svi domaćini su se trudili da nadmaše susede i pićem i pesmama. Kad je počeo ples, nastala je gužva. Usledilo je koškanje, a za njim i tuče. Ratnici su se borili kao vuci. Nekolicina Huna je izbodena ili zadavljena. Njihova tela su nehajno odložena iza jurti. Pobrinuće se za njih kad strava bude gotova. Parovi su tražili skrovita mesta za vođenje ljubavi. Noge su se širile, a zadnjice dizale i spuštale. Svi su užurbano tražili olakšanje, pre no što ih piće savlada. Vojskovođe i šamani gutali su napitke s pečurkama i šumskim biljem. Poskakivali su oko vatri obuzeti vizijama, izvikujući besmislena proročanstva. Neki su posrtali za curama, koje su vriskale i izluđivale ih stalnim izmicanjem. Deca su se rvala, trčala, krala. Bebe su plakale, sve dok ne bi zaspale od iscrpljenosti. Ilana i ja smo služili goste. Vukli smo burice i amfore vina, nosili teške poslužavnike pečenog mesa, odvlačili obeznanjene slavljenike na stranu da ih svetina ne pregazi i zemljom prekrivali bljuvotine i mokraću. Zbog jare i brojnih telesa, znojili smo se uprkos hladnom noćnom 185

vazduhu. Kao sluge iz kuća Hereke i Edeka, našli smo se u središtu ove gungule. Sve ostale vatre plamtele su oko lomača velikog kagana i njegovih vojskovođa. „Atila će održati govor“, šapnuo sam. „Svi će gledati u njega i niko neće ništa posumnjati. Poći ću za tobom.“ U nedostatku panja ili velikog kamena, Atila se odlučio za originalno rešenje. Tri konja dovedena su na skup kad je veselje dostiglo vrhunac. Dva su bila sa jahačima, a na trećeg je skočio Atila. Stajao je na konjskim leđima dok su ga jahači pridržavali. „Ratnici!“ povikao je. Zaurlali su sa svih strana. Hiljade ljudi tiskale su se da čuju njegove reči. Uzvicima i pesmom pozdravljali su kralja. Imali su šta i da vide! Atila ni ovog puta nije nosio vladarska obeležja, ali je preko proste hunske odežde prebacio nešto zaista grozno. Okitio se ljudskim kostima. Tresle su se i zveckale dok se kralj pijano ljuljao na nervoznom konju. Lobanje nije bilo, ali je Atilina glava sigurno izgledala mnogo strasnije. Lice mu je bilo crno, a kosa raspuštena. Pričvrstio je dva zakrivljena roga na slepoočnice, da bi ličio na demonskog boga. Na unakaženim obrazima sevale su munje iscrtane belom bojom. Crnilo oko očiju preobražavalo ih je u mračne jame. „Narode Hunugurija! Narode zore!“ Podanici su urlanjem izražavali bezgraničnu odanost. Atila im je dao čitav svet. Ilana se gurala ka obodu gomile, pokušavajući da se neopaženo iskrade. Konačno su se utišali. „Dobro znate da sam najkrotkiji čovek“, počeo je. Zaorio se smeh iz mnogih grla. Uistinu, ko je bio manje sklon hvalisanju od Atile? Ko je nosio manje zlata, tražio 186

manje pohvala i jeo skromnije od hunskog kralja? „Dajem prednost delima nad rečima. Vaša odanost mi je najveća hvala. Milosrđem dokazujem da imam srca. Mrtvi neprijatelji svedoče o mojoj moći. Poput ovog ovde!“ Prodrmao je skelet pričvršćen za telo. Huni su zaurlali. „Ovo je Rimljanin kog sam razapeo na krst, nakon što su njegovi prijatelji pokušali da me ubiju. Slušajte kako zveckaju kosti Rimljanina sa Zapada, jer što god da kažem, ne bi moglo bolje da izrazi prezir koji osećam prema tom nakotu!“ Pozlilo mi je. Rustikova glava je sad sigurno stajala na jednom od kopalja oko Atilinog doma. Vetar je milovao njegovu lepu, smeđu kosu. Taj nekada prijateljski osmeh pretvorio se u jezivu grimasu. „Ove godine ste bili strpljivi, vukovi moji“, nastavio je Atila. „Vodom ste gasili žeđ za krvlju. Danak je zamenio ratni plen. Spavali ste, zato što sam ja tako naredio.“ Gomila je napeto čekala nastavak. „Svet se menja. Atila je uočio nova kretanja, nove uvrede, nova obećanja i nove mogućnosti. Rimljani sigurno misle da smo kukavička nacija, kad su se usudili da me ubiju sa nekoliko kilograma zlata! Možda su pomislili da smo zaboravili da se tučemo! Atila ništa ne zaboravlja, niti mu išta izmiče. Pijte dobro i puno, ratnici moji, zato što će nekima od vas ovo biti poslednja pijanka. Spavajte duboko i prodirite duboko, da biste začeli nove Hune. Ove duge i hladne zime dobro oštrite oružje, zato što svet ne sme da prestane da se boji hunskih gospodara. Godinu dana smo se odmarali, ali ćemo u proleće pojahati atove. Jesu li hunski Kadiseni spremni da jašu s Atilom?“ 187

„Kadiseni će pratiti hunskog kralja s deset hiljada lukova!“ povika Agus, poglavica klana. „Računaj na deset hiljada lukova i isto toliko konja. Jahaćemo od kapija Rima do najdubljih ponora hada!“ Krvožedna gomila je klicala, pomahnitala od pića. Znali su samo za osvajanja i beskrajna seljakanja. „Jesu li Skiri spremni da jašu s Atilom?“ uzviknu kralj. „Skiri će ponuditi dvanaest hiljada mačeva u proleće, kad se sneg otopi!“ obeća Masaget, kralj tog naroda. „Ti će mačevi prvi probiti zid od štitova. Huni će nas slediti!“ Hvalisanje je pozdravljeno usklicima i zviždanjem. Usledilo je prijateljsko, ali žustro guranje. Vojskovođe su se borile da zauzmu što bolji položaj oko kralja. „Jesu li Barselti spremni da jašu s Atilom?“ Podigao se još jedan talas urlika. Počeo sam da se probijam ka obodu gomile. Govorio sam da sam poslat da donesem hranu. Atilina prozivka će nam dati dovoljno vremena za bekstvo. Čim se udaljila od velikih vatri, Ilana je počela da se spotiče, ali se uskoro privikla na tamu. Nebo je sablasno izgledalo od odbleska crvenog svetla. Približavala se Tisi. Na obodima tabora viđala je samo ponekog Huna koji je žurio po još medovine ili jurcao za uspaljenim ljubavnicama. Niko nije obraćao pažnju na nju. Uskoro će predati život i budućnost u ruke mladom Rimljaninu i njegovom neobičnom, patuljastom prijatelju! Nije imala izbora. Jona joj je jedina prilika za bekstvo u okrilje carstva, iako on i njegova družina nisu uspeli da je otkupe, čemu se 188

isprva nadala. Priznao joj je da se zaljubljuje u nju. Da li se ljudi tako lako zaljubljuju? Da li ga imalo voli? Sigurno ne kao dragog Tasija, ubijenog hunskom strelom prilikom opsade Aksiopolja. Snevala je devojačke snove o braku s njim. Maštala je o srećnoj budućnosti u kući punoj dece i ljubavi. Taj život joj je sada izgledao beskrajno daleko. Više nije mogla da se seti Tasiovog lika, zbog čega se duboko u sebi stidela. U međuvremenu postala je praktičnija, očajnija, ciničnija. Mladić iz Konstantinopolja bio je samo njen saveznik. A opet, ni samoj sebi nije smela da prizna kako joj je srce zalupalo kad ju je poljubio i čežnjivo pogledao. Koliko je samo bio lakomislen kad je pomislio na tako nešto! Da li će pokušati da je osvoji ako uspeju da pobegnu? Šta će osećati, ako se to dogodi...? Obuzeta mislima, naletela je na nekakvu prepreku i naglo se zaustavila. Pomislila je da je gotovo udarila u neku kuću. Ali zid se pomerio i zafrktao. Toliko se zanela da je zamalo naletela na konja i jahača! Hun se nadneo nad nju i iscerio. Blago se ljuljao pod uticajem pića. „Ko bi se nadao da će mi ova slatka lepotica poći u susret, nadomak doma!“ otelo mu se kad ju je prepoznao. „Da li si me čekala, Ilana?“ Srce joj je sišlo u pete. Kakav jezivi obrt sudbine! Skila! „Šta radiš ovde?“ procedila je. Mislila je da je daleko u Konstantinopolju, s poniženim poslanstvom. Skila se opasno nagnuo i skliznuo s konja. Mešina kumisa visila mu je o ramenu. „Kako mi se čini, pronašao sam te“, odvratio je. „Kakva dobrodošlica! Izdaleka sam ugledao ravnicu obasjanu lomačama. Stražarski odred mi je dao nešto kumisa, da se ne bi previše obeznanili i završili na krstu. Zatim sam odabrao stazu pored reke da bih 189

poštedeo umornog konja i — naleteo na tebe!“ „Strava se priređuje u čast povratka grčkog izaslanika Eudoksija, a ne zbog tebe“, rekla je. Grozničavo je razmišljala. „Poslali su me po još kamona za zabavu.“ „Pomislio sam da si pošla da me tražiš.“ Ljuljao se i tupavo smeškao. „Znaš, mislio sam na tebe hiljadu šest stotina kilometara. Samo si mi ti bila u glavi.“ „Skila, nije nam suđeno da budemo zajedno.“ „Zašto su mi te bogovi ovde poslali?“ nacerio se. Ne ovo, ne sad, molila se u sebi. „Moram da pođem.“ Pokušala je da protrči kraj njega, ali ju je on uhvatio za ruku. Iako pijan, bio je brži no što je pretpostavljala. „Gde ima piva u ovoj pomrčini?“ negodovao je. „Mislim da te je sama sudbina poslala meni u susret. Zašto uzmičeš? Oduvek sam te poštovao. Hoću da se oženim tobom i da te obaspem bogatim poklonima. Zašto si takva?“ „Pusti me, molim te, nije nam suđeno.“ „Spasao sam te.“ „Skila, bio si s Hunima koji su ubli mog oca. Odveo si me u ropstvo...“ „Bio je rat.“ Namrštio se. „Ja sam tvoja budućnost, a ne onaj rob.“ Nakrivila je glavu. Tražila je nekog ko bi joj pomogao. Znala je da bi trebalo da se izbavi lukavstvom, oslanjajući se na svoje čari, ali bila je previše uznemirena. Morala je da pobegne! Jona je mogao naići svakog časa. Izbiće sukob koji će upropastiti čitav plan. Otimala se. Ljuljali su se u nekom čudnom zagrljaju. „Skila, otrezni se. Moramo da se rastanemo.“ 190

Lukava namiguša ga je dražila i izazivala. Ščepao ju je i privukao. Osetila je njegov dah i oštri smrad višenedeljnog znoja i prašine. Željno je upijao njen slatki vonj. „Za vreme strave? Tada se parovi zbližavaju.“ „Imam posla. Služim Edekovu suprugu.“ Naljutila ga je. „Ja sam rođak gospodara Edeka i budući vojskovođa“, zarežao je. Iskrenuo joj je ruku da bi je podsetio ko vlada situacijom. „Ja sam jedan od onih koji će vladati svetom i svim što postoji na njemu.“ „Samo ako se dokažeš! Ne na ovaj način...“ „Bićeš kraljica. Zar ti to nije jasno?“ Iz sve snage ga je ošamarila slobodnom rukom. Odjeknulo je kao pucanj biča. Zabolelo ju je đavolski sve do ramena. On kao da nije ništa osetio. Samo se jetko osmehnuo. „Ne želim da budem tvoja kraljica. Pronađi drugu. Hiljade njih bi to jedva dočekale.“ „Ali ja želim tebe od prvog trena, otkad sam te video pored zapaljene crkve u Aksiopolju. Proteklih nedelja želeo sam te na putu do Konstantinopolja. Mrzeo sam budalastog senatora na magarcu, zato što me je odvojio od tebe. Želeo sam te na povratku. Visila si na mom vratu kao Bigili olovna vreća. Savijala mu je ramena i krivila leđa. Na kraju se jedva teturao. Ridao je dok ga je sin vodio za ruku. Umorio sam se od glupog čekanja.“ Šta da radi? Nije mogla da se iščupa iz njegovog stiska. Mora pronaći izgovor. „Žao mi je što sam te ošamarila. Iznenadio si me. Da, da. Znam da se moramo uzeti.“ Trijumfalno ju je pogledao i pohlepno poljubio. S uzdahom se odmakla i iskrivila glavu. „Ali Edeko je 191

rekao da moraš da sačekaš da me Atila podari tebi! Moramo da čekamo, Skila. Znaš da moramo!“ „Dođavola s Atilom.“ Tražio je njene usne. Poturila mu je obraz. „Reći ću mu šta si rekao! Reći ću da si me ometao u poslu. Reći ću da si pijan došao u logor. Reći ću...“ Zarežao je i snažno je odgurnuo, izbezumljen od strasti. Pala je i izgubila dah. Snažno je udarila o tvrdu, utabanu stazu. Potražila ga je pogledom, ali joj je pred očima bila samo tama i puno majušnih iskri. Pao je na kolena, opkoračio je i dohvatio za grudi. „Nemoj, Skila! Razmisli!“ Cimnuo je haljinu i pocepao je, kao da je od slame. Hladni noćni vazduh milovao joj je gole grudi. Pljunula ga je, puna prkosa. Šamar ju je još više ošamutio. Već pomahnitao, počeo je da joj zadiže haljinu preko butina. Migoljila se i otimala, i time još više rasplamsavala njegovu strast. Samo se nasmejao kad mu je zarila nokte. „Svi znaju da voliš da grebeš.“ Vrisnula je od nemoći, iako je znala da će se njen glas izgubiti u galami svetkovine. Skila je poludeo. Pijano je petljao oko njene i svoje odeće. Ko će mu zameriti ako je siluje? Bila je robinja, a on hunski aristokrata. Odjednom, nešto je izronilo iz mraka i udarilo na njih. Odbacilo je Skilu u stranu, a zatim se zakotrljalo s njim po travi i prašini. Čula je stenjanje i tihe psovke. Pridošlica se popeo na Skilu i udario ga. „Ilana, beži prema reci!“ Bio je to Jona. Hun je zarežao. Trgnuo se i skočio unazad. Iznenadio je 192

Rimljanina, koji je pao preko njega. Ležao je ošamućen. Skila se rvao kao mahnit. Ščepao je Jonu oko vrata. „Zar te još nisu ubili?“ Sad je on bio iznad njega. Davio ga je svom snagom, ali ga je iznenadila protivnikova pesnica. Udario ga je u glavu, i stisak je oslabio. Jona se podigao. „Trči prema reci!“ prostenjao je. Ako ga posluša, uspeće da pobegne. Patuljak poznaje put. Jona će zadržati Skilu. Ali avaj, nije mogla da pobegne dok su se borili, iako je jedan deo nje to očajnički želeo. Da li su njena osećanja prema Rimljaninu dublja no što je smela da prizna? „Neću te ostaviti!“ Pogledom je tražila nešto. Hun je kao medved jurnuo napred. Pljuvao je krv s rasečene usne. Jona je raširio noge i ispružio ruke. Ponovo je zamahnuo levicom, desnicom i još jednom oštro levicom. Protivnik je samo zbunjeno trpeo udarce, a zatim se oteturao van domašaja pesnica. Ubrzo se pribrao i tvrdoglavo pojurio napred. Jona je zamahnuo i pogodio; Skila je tresnuo na tle. Rimljanin je oprezno uzmakao za korak. Devojka se nije usuđivala da diše. Shvatila je da Hun ne poznaje pesničenje, dok su se Rimljani još u detinjstvu učili toj veštini. Nasrtljivac se podigao na kolena i jedva uspravio, okrenut leđima. Ljuljao se od teških udaraca i fermentisanog kobiljeg mleka. Slabašno je zviznuo izubijanim usnama. „Drilka!“ Hunski konj je izronio iz tame, nervozno poskakujući. Skila se naslonio na sedlo, naizgled iscrpljen, a zatim se okrenuo i isukao mač. Posmatrao je protivnika s 193

očiglednom namerom da ga ubije. „Muka mi je od tvojih trikova, Rimljanine.“ Ilana je ugledala motku na ramu za sušenje mesa. Skinula ju je i potrčala ka dvojici muškaraca. Jona se sagnuo. Okretao se u krug, ispruženih pesnica. Nije skidao pogled s mača. „Ilana, ne čini moje napore uzaludnim. Trči, beži odavde.“ „Neću“, prošaptala je. Držala je motku. Plašila se mača, ali nije htela da ustukne. „Ako te ubije, ubiće i mene.“ Prekinuo ih je novi glas, dubok kao grmljavina. Nadjačao je sve ostale. „Prestanite, smesta!“ Bio je to Edeko. Skila je poskočio kao dečačić uhvaćen u krađi smokava. Uspravio se i oborio mač. Svetlost baklji obasjala je scenu i otkrila krv na Hunovom izubijanom licu. Njegov ujak se pojavio sa gomilom radoznalaca. Ilana najedanput postade svesna svoje obnaženosti. Spustila je motku i navukla haljinu preko prsa. „Prokletstvo, Skila. Zašto mi nisi podneo izveštaj kad si se vratio?“ Hun je pokazao na Rimljanina. „Napao me je“, oholo je odvratio. „Napao je Ilanu“, uzvratio je Jona. „Da li je to istina?“ pitao je Edeko. Ohrabrena devojka je raskrilila iscepanu haljinu. „Pocepao mi je odeću.“ Neki Huni su zevali u ogoljene grudi, drugi su se smejali. Svi su prišli bliže — muškarci, žene i deca. Gungula je privukla i pse. Osećala je kiseli dah gomile. „Ubio bi golorukog Rimljanina?“ prezirno će Edeko. Skila je ispljunuo krv. „Prekršio je zakon kad je nasrnuo 194

na mene. Borio se nepošteno, kao majmun. Svaki drugi rob bi dosad bio mrtav. Šta je uopšte radio ovde u mraku? Zašto nije obavljao svoje dužnosti?“ „Šta si ti radio? Pokušavao si da siluješ ženu iz ujakovog domaćinstva?“ optužio ga je Jona. „Nije to bilo silovanje! Već...“ Edeko je pohitao napred i prezrivo šutnuo oboreni mač. Poleteo je i nestao u travi. „Nek Atila presudi šta je bilo.“ Vojskovođa se gadljivo odmakao. „Osećaš se na kumis, rođače. Zar nisi mogao da sačekaš da stigneš na stravu?“ „Čekao sam. Tek što sam stigao u logor. Ona me je sačekala...“ „To je laž“, procedila je. „Tišina! Idemo Atili!“ Vladar je već stigao. Ličio je na stvorenje iz najstrašnijih snova. Grubo se probijao kroz gomilu. Odbacio je Rustikove kosti, ali nije skinuo demonske rogove. Jednim pogledom je obuhvatio scenu, kao bog, sudija. Ćutke je posmatrao lica oko sebe. Zavladala je grobna tišina. Atila je progovorio. „Dvojica muškaraca i jedna žena. Ovo se prvi put događa otkad je sveta i veka.“ Gomila je zaurlala. Poniženi Skila je pocrveneo. Sa mržnjom je posmatrao Jonu. „Ova žena mi po pravu pripada, još od osvajanja Aksiopolja“, negodovao je. „Svi to znaju. Muči me svojom tvrdoglavošću. Zatražila je zaštitu od Rimljanina...“ „Rekao bih da joj je bila neophodna i da ju je valjano zaštitio.“ Gomila je odgovorila bučnim smehom. Skila je ućutao, svestan da će sve što bude rekao naići 195

na još gori prijem. Kipteo je od besa. „Bogovi su nam poslali ovu svađu da bi strava bila zanimljivija!“ obratio se vladar okupljenom mnoštvu. „Rešenje je jednostavno. Potreban joj je jedan, a ne dvojica muškaraca. Sutra će se ova dvojica boriti do smrti. Preživeli će dobiti devojku.“ Atila pogleda Edeka. Vojskovođa je kratko klimnuo. Obojica su znali ishod megdana. Baš kao i Ilana. Jona je mrtav čovek. Gotova je.

196

XIV MEGDAN

ijana je blago drhtala pod mojom neobično velikom težinom. Osećao sam se trapavo i sputano. „Nikad nećeš biti vojnik kao tvoj brat, govorio mi je otac, ali od kakve je to važnosti bilo u Konstantinopolju? Ponosio sam se što sam bio čovek uma a ne mača, osoba posvećena plemenitijem pozivu. Sad mi je bilo žao što nisam savladao konjičku obuku. Skila će me lako obići ako jurnem na njega u teškoj opremi. Veliki ovalni štiti udarao je Dijanu po boku. Dugo koplje mi je već otežalo u ruci. Štitnici za nos i obraze su mi ograničavali vidik. Dan je bio svež, ali sam se ja već kuvao ispod teškog verižnog oklopa. Mač i bodež su visili o pojasu, preko butine i kuka. Jedina prednost je bila što od šlema nisam video hiljade pripitih i mamurnih Huna, koji su se okupili na poljani pored tabora da vide moju brzu smrt. Kladili su se koliko ću izdržati. Drilka se propinjao, nenaviknut na silnu svetinu. Hun je delovao okretno, a ja tromo. Laki grudni oklop od kopita mreškao se i zveckao kao Atilin groteskni skelet. Glava i noge su mu bile nezaštićene. Od oružja je imao samo luk, dvadeset strela i mač. Bio je modar u licu od sinoćnjih 197

batina. Pogled na njegove ozlede ispunjavao me je izvesnim zadovoljstvom. Cerio se, kao da mu modrice ne smetaju. Zamišljao je brzu pobedu i ženidbu ponositom Rimljankom. Moja smrt će zbrisati sve poniženje. Ilana je stajala pored Sueke sa drugim robovima, skrivena pod ogrtačem. Oči su joj bile crvene od plača. Izbegavala je moj pogled, osećajući se krivom za sve. Eto koliko se uzda u mene, pomislih. Šteta što ne mogu da se kladim protiv sebe. Ugledao sam Zerka. Bio je smešan na ramenu svoje visoke supruge, koja uopšte nije bila ružna. Izgledala je snažno i dobrodušno, kao pouzdani životni saputnik, tako potreban većini muškaraca. To je sigurno njegova žena, Julija. „Nije trebalo da se mešaš, Rimljanine!“ povikao je Skila. „Sad ćeš umreti!“ Pravio sam se da ga ne čujem. „Pogledajte ga, ima oklop kao puž“, povika neko iz gomile. „Toliko je i brz.“ „I jednako sakriven“, oprezno će treći. Bilo je i drugih povika. Pominjali su moju rodbinu, muškost, trapavost i glupost. Začudio sam se kad sam primetio da me sve te uvrede zapravo sokole. Nisam oka sklopio od bitke za Ilanu. Znao sam da sledeće jutro može biti i poslednje. Moj um se preobrazio u vrtlog žalobnih i sentimentalnih misli. Provodio sam poslednje sate proklinjući sebe zbog loše sreće. Odustao bih od smišljanja taktike čim bih se setio megdana. Bežao bih u sećanje na trku sa Skilom, poljubac s Ilanom i na sramotni, ali opojni 198

pogled na njene gole grudi. Nisam se odmorio, smirio, niti pripremio za ono što sledi. Shvatio sam da moram da mislim ako želim da preživim, da ne bih prošao kao lubenice na strelištu. Gledao sam kako Skila kruži duž stroja razdraganih varvara. Mahao je pesnicom i urlao kao besan pas. Ustreliće i mene i konja s razdaljine od stotinu koraka. Izbušiće me strelama, tako da ću ličiti na ježa. To neće biti junačko ogledanje, već smaknuće. „Da li ste spremni?“ upitao je Edeko. Treba li da budem pokretna meta? Imam li ikakvu prednost? Bij svoju, a ne njihovu bitku, rekao je Zerko. „Čekajte“, viknuo sam. Pokušavao sam nešto da smislim. Ako ništa drugo, mogao bih biti manja meta. Oslonio sam koplje o tlo kao štap, a zatim niz njega skliznuo iz Dijaninog sedla. Bučno sam skočio na zemlju. „Pogledajte ga, povlači se!“ povikaše Huni. „Rimljanin je kukavica! Skila će dobiti ženu!“ Podigao sam štit, ispravio ramena i doviknuo Edeku. „Boriću se sa zemlje.“ Iznenadio sam ga. „Čovek bez konja je čovek bez nogu.“ „Ne u mojoj zemlji.“ „Ali ti si u našoj.“ Zanemario sam opasku. Grabio sam dugim korakom da bih sakrio drhtavicu. Stigao sam do središta primitivnog borilišta, kružnog prostora od dve stotine koraka, omeđenog zidom od varvarskih tela. Bekstvo je bilo nemoguće. „Da, on je kukavica!“ dovikivali su se Huni. „Gledajte kako stoji i mirno čeka pogubljenje!“ Skila se podigao u sedlu. Zbunjeno me je posmatrao. Da 199

li sam hteo da sačuvam debelu kobilu od strela? Dijani nije pretila opasnost. Skila je želeo da me što pre ubije i prisvoji kobilu. Zaustavio sam se na mestu koje sam smatrao središtem poljane. Moraćeš da dođeš po mene, Skila. Osvrnuo sam se. Atila je sedeo na nekakvom uzvišenju, oko kojeg su se tiskale Ilana i druge žene. Tiranin je preko kolena prebacio veliki gvozdeni mač boga Marsa, izrovašen i crn. Pokraj njega je stajao čovek u grčkoj odeći. Nešto mu je šaputao. Pretpostavio sam da je to Eudoksije, u čiju čast je priređena strava. Šta ga je činilo tako važnim? Kagan je pokazao rukom ka nebu, a zatim ju je spustio. Megdan počinje! Gomila je zaurlala. Mešine s pićem išle su od ruke do ruke. Gledao sam kako Skila na Drilki obilazi još jedan krug oko borilišta. Gledaoci su mu klicali. Oklevao je da napadne, kao da traži najbolju taktiku. Polako sam se okretao u mestu, prateći njegovo kretanje. Verižnjača mi je dopirala do ispod kolena, dok je ovalni štit pokrivao sve izuzev stopala i glave. Senka šlema mi je skrivala oči. Mač mi je mirovao u koricama, dok sam koplje čvrsto oslonio o tlo. Stajao sam kao stražar umesto da čučim kao ratnik, ali sam bio dobro zaklonjen. Hun je konačno odlučio da je vreme da dovrši posao. Podigao je ruku iza sebe i uvežbanim, gotovo neprimetnim pokretom izvukao i odapeo strelu. Nije mogao da promaši. Na megdanu sam uspevao da se usredsredim samo na jednu strelu, za razliku od bitke, u kojoj je nebo puno kopalja i strela činilo izbegavanje smrtonosnih projektila nemogućim. Skočio sam ulevo, pa je strela bezopasno proletela preko mog desnog ramena i produžila ka gomili. 200

Prestrašeni gledaoci su vrištali i panično uzmicali. Obarali su i gazili jedni druge. Projektil se mirno zabio u tle, nedaleko od njih. Ostali posmatrači su im se smejali. „Jedna“, uzdahnuo sam. Skila, ozlojeđen mojim izbegavanjem, odapeo još jednu strelu s oboda borilišta. Ponovo sam imao vremena da skočim u stranu i da je izbegnem. Prozviždala mi je pored uva. Prokleo sam sebe jer sam jasno video šta bi mi se desilo da je pogodila cilj. „Dve.“ Samom sebi sam zazvučao odlučnije. Pljunuo sam i progutao knedlu. Iz gomile se digao hor urlika i zvižduka. Borilište se povećalo kad su radoznalci uzmakli u strahu od zalutalih strela. „Gađaj Rimljanina, a ne nas!“ Neki su se glasno pitali da li su ga moji udarci oslepeli. Razjareni Skila poterao je Drilku u galop. Još uvek me je obilazio u širokom luku. Ovog puta bio je još brži. Odapinjao je sa neverovatnom veštinom, stečenom dugogodišnjim vežbanjem. Strahovito brzo poslao je nekoliko strela ka meni i nikako nisam mogao da ih izbegnem. Letele su u širokoj formaciji. U poslednjem času sam čučnuo iza štita i sklupčao se. Tri strele su prozujale kraj mene, a tri su se ukoso zabile u štit, ali ga nisu probile. Kad je kiša projektila uminula, podigao sam se i polomio strele koje su virile iz štita. „Osam.“ Skila je ponovo obilazio oko mene. Činilo se da ga je moja čvrsta odbrana zbunila koliko i bokserska veština. Pojurio je ka jednoj streli koja je virila iz zemlje. Ali neki Hun je bio brži, iščupao ju je i polomio. „Imaš samo jedan 201

tobolac!“ povikao je. Gomila se uskomešala, probuđena takmičarskim duhom. Čupali su i lomili zalutale strele. „Imaš samo jedan tobolac! Pogodi ga ili umri!“ Shvatio sam da polako osvajam simpatije. „Ne bi pogodio ni majčinu guzicu!“ Kepec Zerko je skočio sa ženinog ramena. Skakutao je ispred gomile i nervozno kreštao. „Rimljanin je nevidljiv!“ uskliknuo je. „Hun je slepac!“ Smrknuti Skila skoro je pregazio kepeca. Zerko je u poslednjem trenutku odskočio u bezbedno okrilje gomile. Napravio je salto unazad, klikćući od zadovoljstva. Hun je odapeo još jednu strelu, a zatim još jednu, naizgled odsutnim pokretima. Imao sam dovoljno vremena da ih izbegnem. „Deset.“ Dok sam izbegavao desetu, Skila je naglo promenio taktiku. Poterao je konja pravo na mene. Napeo je luk, ali nije odapinjao. Približavao mi se dok je nagnut sedeo na Drilki, dižući prašinu i čupajući busenje. Shvatio sam da namerava da odapne strelu sa metar-dva, da bi probio moju odbranu. Neću imati vremena da se sklonim. Podigao sam koplje i hitnuo ga svom snagom, trenutak pre no što će Hun odapeti strelu. Koplje je letelo kroz vazduh. Naterao sam ga da cimne uzde i skrene konja, ali sam promašio, baš kao i on. Njegova strela visoko je nadletela glave posmatrača. Gledaoci su oba promašaja ispratili burnim uzvicima uzbuđenja i poruge. Skila je okrenuo konja. Ja sam potrčao da bih se dočepao koplja. I kada smo ponovo razmenili projektile, rezultat je bio nepromenjen. Niko od nas još nije prolio krv. 202

„Dvanaest“, brojao sam, osetno zadihan. Znoj mi je štipao oči. Edeko je istupio iz mase i uhvatio Drilku za uzdu. „Da li ga to rashlađuješ svojim strelama?“ upitao je svog štićenika. „Ovo nije igra. Tvoj ugled je na kocki. Koristi glavu, momče.“ Skila se udaljio od vojskovođe. „Doneću ti njegovu, ujače.“ Ovog puta je poterao konja, ali je ostao van domašaja mog koplja. Ponovo je odapeo tri strele, jednu za drugom. Nisam mogao da ih izbegnem, na koju god stranu da sam krenuo. Pogodile su štit s dovoljno snage da ga probiju. Jedna je prošla, ali nije mogla da pokida verižnu košulju. Oklop mi je sačuvao srce. Druga me je pogodila u levu ruku, kojom sam se branio. Zabila se u podlakticu, prikovavši je za ovalni štit. Od udarca sam na trenutak zastao. To me je zamalo stajalo života. Treća strela je zviždala ka mom oku. Sagnuo sam se u poslednji čas, tako da je udarila o šlem i samo skliznula. Ipak sam dobio snažan udarac u glavu. Zateturao sam se. „Šesnaest.“ Zadrhtao sam. Zvonilo mi je u ušima. Potočić krvi slivao se sa štita. Urlik gomile prešao je u zbunjeni žamor. Skila je pogodio metu, ali su se rimski štit i oklop pokazali snažnijim no što su očekivali. Kakva je to magija? Znali su da se rugaju poraženim protivnicima, ali su umeli da cene hrabrost i dobru bojnu opremu. Konjić je kaskao oko mene. Gomila nas je obasipala salvama ohrabrenja i uvreda. Skila me je obišao i zastao. Ostale su mu samo četiri strele. Kako da se izvuče iz 203

situacije koja može da mu uništi ratnički ugled? Zaurlao je i poterao Drilku pravo na mene. Tutnjao je po poljani. Podigao sam koplje, a on je naglo skrenuo ulevo. Hitnuo sam ga daleko od mete. Skila se ustremio na moju otkrivenu stranu. Odapeo je strelu pre no što sam stigao da se okrenem. Uspaničeno sam zalegao, i strela je prozviždala pored mog uva pre no što me je hunski konj pregazio. Kopita su dobovala po štitu i osetio sam da je napukao. Jedno kopito me je zakačilo. Zakotrljao sam se po zemlji, bez trunke vazduha. Kroz telo mi je prostrujao strahovit bol od slomljenog rebra. Konj je protutnjao iznad mene. Skila je nastojao da se okrene u sedlu. Urlik gomile podsećao je na huk okeana. Rasplamsavao je naša uzburkana osećanja. Morao sam da mu se suprotstavim, ali kako? Dok je jahao prema meni, puzao sam ka teškom koplju. Ščepao sam ga i očajnički pokušao da se zaklonim iza štita. Skila je ponovo odapeo strelu sa smrtonosnog odstojanja. Projektil izbačen iz moćnog luka prošao je kroz štit kao kroz papir. Konj je ipak ustuknuo pred ispruženim kopljem, tako da je strela promašila moje grudi i zarila mi se u rame. Pogodila me je takvom snagom, da mi je uzdrmala čitavo telo. Oborila me je i prikovala za tlo. Bio sam bespomoćniji nego ikad. Skila je napeo novu strelu. Drilka se približavao. Nije mogao da promaši. Ova će me dokrajčiti. Pogledao sam u stranu. Ilana se izdvojila iz gomile kod Atiline platforme. Izašla je nekoliko koraka na brisani prostor i pokrila usta rukom. Neće mu pripasti. Poslednjim, očajničkim naporom podigao sam koplje. 204

Zabolo se u konjski stomak. Drilka je zanjištao i propeo se. Zbog toga se Skilina pretposlednja strela zarila u oštećeni štit pod tupim uglom i nije ga probila. Drilka je uplašeno uzmakao. Vukao je koplje za sobom. Za ranjenim konjem ostajao je trag krvi i mokraće. Tresao je glavom. Huni su podivljali, ali nisam razumeo kome su klicali, a koga vređali. Nisu očekivali ovako zanimljivu borbu. Mutilo mi se pred očima. Štit je postao nepodnošljivo težak, a ja malaksao od silnih rana. Osećao sam se kao da me je poklopila konjska telesina. Moram da ustanem! Skila je umirivao konja. Polomljeno koplje je ispalo iz Drilkinog stomaka i čuo sam kako mu krv kaplje iz rane. Još uvek sam ležao prikovan strelom za tlo. Nisam se micao jer sam se plašio bola. Moram da se pomerim! Skupio sam svu hrabrost i seo. Ispustio sam prodoran krik kad mi je pernata drška prošla kroz rame. Neozleđenom desnicom skinuo sam štit sa leve ruke. Trgnuo sam se kad se prelomila druga strela, zabijena u levicu. Šutnuo sam štit i on se otkotrljao kao krvava kanta. Od ramena mi se širila crvena mrlja po verižnom oklopu. Glava me je bolela tamo gde je strela udarila u šlem. Ipak sam se podigao na kolena, a zatim i na noge. Zateturao sam se, začuđen sopstvenom snagom. „Devetnaest“, procedio sam. Gledao sam kako Skila poteže poslednju strelu. Oštro je poterao konja, ali se ovaj s mukom pokrenuo. Plašio se oklopnika koji ga je već ozbiljno povredio. Drilkine oči bile su mutne. Hun se već pripremao za slavlje. Uskovitlani urlici pomahnitale gomile pritiskali su nas sa svih strana i zatvarali u tesan prostor. Nisam video ništa osim protivnika, koji se sve više približavao. Potegao sam 205

mač. Skila se prezrivo osmehnuo. Neće prići blizu, da mi ne bi dao priliku da upotrebim oružje. „Završi s njim!“ zaurlao je Edeko. Video sam Drilkina prsa, njegov visoki, žilavi vrat i Skilu iza njega, s napetim lukom. Bio je na desetak koraka od mene. Bacio sam mač desnom rukom, škrgućući od bola. Okretao se u vazduhu kao čelični točak, a zatim je pogodio Drilku u grudi. Konj je poklekao, Skila se cimnuo, i strela je odletela prenisko. Drilka je polegao, a ratnik sleteo preko njegove glave. Moj mačje nestao ispod konja koji je njištao i bacakao se. Skila je psovao dok se valjao po travi i prašini. Odbauljao sam pored njega i podigao patrljak koplja s čeličnim vrhom. Skili, rođenom strelcu, ostao je samo mač. Tobolac se ispraznio, i poslednja strela je izazovno štrcala iz tla. On je puzio, a ja sam hramao za njim, spreman da ga probodem pre no što je se dočepa. Obilno sam krvario, dok je protivnik bio gotovo neozleđen. Mogao je samo da sačeka da se srušim, ali je bio previše ponosan za tako nešto. Iščupao je strelu kao cvet. Još jedna prilika da mi je zabije u grudi. Gađaće me iz ležećeg položaja. Spremio sam se da umrem. Nije uspeo da napne luk. Oputa je beživotno visila sa polomljenog oružja. Jurnuo sam na njega. Pre nego što je stigao da potegne mač, već mu je grudi pritisla rimska čizma, a vrh koplja stajao mu je na grlu. Zakoprcao se. Umirio se kad sam ga bocnuo. Konačno je spoznao strah. Pogledao me je. 206

Pretpostavljam da sam ličio na veliko metalno čudovište. Oklopljene grudi su mi se dizale i spuštale, a krv iz rana kapala po obojici. Lice mi je bilo skriveno ispod velikog šlema, izuzev očiju, blistavih od žeđi za osvetom. Učinio sam nemoguće i pobedio. Pomiren sa sudbinom, Hun je samo sklopio oči. Bolje da umre nego da živi u sramoti. Gomila se pokrenula još napred. Široko bojno polje odjednom je postalo mali prsten znojavih, priljubljenih tela. „Ubij ga, ubij ga!“ urlali su. „Učini to, Rimljanine, zaslužio je da umre!“ Pogledao sam Edeka. Skilin ujak je samo gadljivo okrenuo glavu. Pogledao sam Atilu i video kako smrknuo palcem pokazuje nadole, podražavajući poznati rimski gest. Znao sam da ono što sledi neće biti ubistvo u boju već pogubljenje, ali nisam mario. Huni su razapeli Rustika, bacili Ilanu i mene u ropstvo i posekli njenog oca. Skila me je proganjao otkad smo se sreli. Znao sam da konstantinopoljski sveštenici ne bi odobrili moj postupak. Smrtonosni udarac pripada starom, a ne novom, hrišćanskom svetu, okrenutom spasenju nadomak Apokalipse. Mržnja je potisnula hrišćansko milosrđe. Stegao sam dršku slomljenog koplja. Odjednom me je gurnulo nešto lagano i uzrujano. Odbacilo me je u stranu pre no što sam zadao poslednji udarac. Zateturao sam se i zaurlao od bola i gneva. Ko je to tako hrabar da se umeša? Pojavila se u mom vidokrugu. Ilana! „Nemoj“, plakala je. „Nemoj ga ubiti! Nemoj zbog 207

mene.“ Video sam kako Skila otvara oči, zgranut obrtom sudbine. Stisnuo je dršku mača. Okrenuo se, da bi mogao da potegne. Odjednom se sve zacrnelo. Izgubio sam svest.

208

DRUGI DEO: OKUPLJANJE ZAPADA http://www.balkandownload.org/

209

XV ĆUP ZA VINO

alazio sam se na mračnom, toplom mestu. Neka vrsta gnoma ili demona nadvila se nada mnom, možda da bi se gostio mojim izmučenim telom ili da bi me odvukao u tamu. Urlik varvarske gomile preobrazio se u prigušenu jeku. Ilana me je izdala i nestala u magli. Znao sam da sam načinio neku veliku, nepopravljivu grešku, iako nisam mogao tačno da se setim kakvu. Demon mi je prišao bliže... „Da li ćeš večito spavati, za ime Spasiteljevo? Čekaju nas neodložni poslovi, mnogo važniji od tvog sna.“ Glas je bio piskav, gunđav i poznat. Zerkov. Zadrhtao sam pod naletom svetlosti. S njom se probudio i bol, svežiji i oštriji od svega što sam iskusio u grozničavom snu. Za mene, onako uvijenog u ćebe, žamor gomile bio je samo buka. Gorko sam zažalio zbog napuštanja Konstantinopolja i petljanja s onom ženom. Pokušao sam da sednem. „Ne još.“ Kepec me je gurnuo nazad. „Probudi se, ali se nemoj micati.“ Neko je stavio nešto vruće na moje rame. „Auhhh!“ Peklo je kao ujed zmije otrovnice. Tako mi i treba kad sam tražio pustolovine! 210

„Pomoći će ti da ozdraviš“, promrmlja ženski glas. Srce me je zabolelo. „Zašto si spasila Skilu?“ „Da bih spasla tebe. Nijedan muškarac neće umreti zbog mene. To je glupo.“ „Ne bih umro zbog tebe...“ „Tišina! Odmori se.“ „Koliko bi još poživeo da si ubio Edekovog rođaka?“ umešao se Zerko. „Pusti devojku da te izleči, a onda spašavaj Rim.“ Čekao sam da talas mučnine i ošamućenosti prođe. Pokušao sam da se saberem. Svetlost je sada bila prigušena i oči su mi se polako privikle na sveću. Shvatio sam da sam u polumračnoj kolibi, sa dvorskom ludom. Ležao sam na koži prebačenoj preko slamarice. Video sam parčence sivog neba u badži[11] pod krovom kolibe. Sumrak ili oblačan dan, pomislih. Ili zora. „Koje je doba dana?“ „Prvi sat trećeg dana otkad si ponizio onog petlića“, odgovori patuljak. „Tri dana! Tako sam slomljen.“ „Izgubio si mnogo krvi, mokraće i slina. Julija, da li je spreman?“ U prostoriji je bila i treća osoba, žena koja je nosila kepeca na ramenu. „Popij ovo.“ Napitak je imao opor miris. „Ne okreći glavu. Pij to! Bože moj, kako si neposlušan! Iskapi to do kraja. Posle popij malo vina i vode, to će potisnuti neprijatan ukus. Napitak će ti pomoći da se 11

Badža — krovni otvor za dim u primitivnim kućama sa ognjištem. (Prim. lekt.)

211

oporaviš.“ Uprkos gađenju, ispio sam gorku tečnost. Megdan je bio pre tri dana! Zaboravio sam sve, osim pada. „Živ sam.“ „Baš kao i Skila, zahvaljujući Ilani. Sad te mrzi više nego ikad, pogotovo što ti je lepotica dodeljena da te neguje. Nada se da će te izlečiti, samo da bi ponovo pokušao da te ubije. Nijedan čovek se nije usrdnije molio za oporavak drugog! Upozorio sam ga da ćeš opet uspeti da ga nadmudriš. Još mu nije jasno kako ti je to pošlo za rukom.“ I osmeh je izazivao bol. Obratio sam se Ilani. „Nisi ravnodušna prema njemu.“ To je bila optužba. Borio sam se za nju, ali mi ona nije dopustila da okončam borbu. Zvučala je postiđeno. „Navela sam ga da pomisli da je brak moguć, Jono. I tebe sam iskoristila. Učinila sam to zato što su žene ovde tako bespomoćne. Ne ponosim se time. Pozlilo mi je na megdanu. Više ne pripadam Suekinom domaćinstvu. Uskoro neću pripadati ni ovom. Otići ću od vas.“ „Kako to misliš?“ „To je još jedan razlog zbog kog te Skila mrzi“, raspoloženo će Zerko. „Kad je postalo jasno da ćete obojica preživeti, Atila je pronašao solomonsko rešenje. Prisvojio je devojku.“ „Prisvojio!“ „Kao robinju, a ne kao ljubavnicu. Rekao je da ste se obojica hrabro borili. Nazvao je Skilu pravim Hunom, ali je istakao da ti odsad duguje život. Obojica ćete dobiti šansu da se borite u Atilinoj vojsci. Ženu će dobiti onaj koji se bude više istakao.“ Patuljak se nacerio. „Moraš da priznaš da zna da motiviše ljudstvo.“ 212

„Da se borim za njega? Želim da se borim protiv njega! Razapeo je mog prijatelja Rustika na pravdi boga. Ponizio je mog pokrovitelja Maksimina. On je...“ „Vidim da te je megdan sa Skilom donekle opametio. Zbog toga treba što pre da se oporaviš. Dok si ti maštao o ovom lepom curetku, u svetu se štošta promenilo, Jono iz Konstantinopolja. Atila nije dremao. Svet je u opasnosti. Hoćeš li da prespavaš istorijski trenutak ili da pomogneš carstvu?“ „O čemu govoriš?“ Nanovo mi se mutilo pred očima. Julijin napitak je očigledno i uspavljivao. Zašto su me probudili, da bi me odmah zatim uspavali? „Moraš da spavaš da bi se oporavio, a ne da slušaš mog muža, tu malu, brbljivu budalu“, tiho će Julija. „U tom piću je lekovito bilje. Spavaj dok ti se telo oporavlja. Imaš nekoliko godina da spaseš svet.“ „Ne, nemaš ih“, reče Zerko. Nisam ga čuo, uveliko sam spavao. Ne želim nikome da bude proboden sa dve strele. Junaci iz bajki trpeli su rane hrabro i bez roptanja. Moja ruka i rame glasno su negodovali kad su probodeni. Svaki bolni trzaj podsećao me je na sopstvenu smrtnost. Nikad više neću biti tako nepromišljeno hrabar. Bio sam u životnom dobu kad je ležanje isto što i robija, ali je bar oporavak brz. Do večeri sam sedeo, iako su to bili dugi i bolni časovi. Sledećeg jutra sam nesigurno hodao po kolibi. Za nedelju dana sam se već pridigao. Rane su me bolele, ali više nisam bio nemoćan. „Cepaćeš ti meni drva do prvog snega“, 213

bodrio me je kepec. Ilana i ja smo samo jednom razgovarali. Bio je mrak. Kepec i njegova žena su spavali. Probudio sam se iz grozničavog sna. Brisala mi je čelo i rame. Uzdahnula je. „Volela bih da su strele mene pogodile.“ „Ne prebacuj sebi zbog megdana po Atilinom naređenju.“ „Osećala sam se kao ubica. Bila sam potpuno bespomoćna. Mislila sam da sam jača, ali nisam mogla da gledam kako se koljete zbog mene. Ne želim da se udam za Skilu, ali da li misliš da sam potpuno ravnodušna, nakon sve pažnje koju mi je ukazao? Htela sam da te iskoristim da bi me spasao, ali da li misliš da nisam primetila kako me posmatraš i dodiruješ? Mrzim očijukanje. I sad...“ „Takmičenje još traje.“ Odmahnula je glavom. „Ne želim da bilo ko od vas ubija Atiline neprijatelje, samo da bi me odvukao u postelju. Neću se udati za Skilu, niti želim da te opterećujem. Pretvaraj se da se boriš i nestani. Ne brini ni za mene ni za carstvo. Naneli smo ti dosta zla.“ „Da li me stvarno smatraš budalom, koju si tek tako vukla za nos? Ne bih pokušao bekstvo da me nisi ohrabrila. Htela si da me spaseš.“ Tužno se osmehnula. „Kako si naivan i dobar! Treba da oporaviš i um, a ne samo telo. Najbolje je da to učiniš sam.“ Poljubila me je u čelo. „Ali, potrebna...“ Ponovo sam utonuo u san. Kad sam se probudio, nije više bila tu. „Gde je Ilana?“ pitao sam Zerka. Slegnuo je ramenima. „Možda se umorila od tvog 214

društva. Možda te voli. Možda je rekla Atili da ćeš preživeti, nakon čega ju je on pozvao k sebi. A opet možda — možda sam joj poverio druge, važnije zadatke.“ Zaverenički mi je namignuo. „Reci mi šta se dešava, Zerko.“ „Vidovnjaci veruju da se približava smak sveta, Apokalipsa od koje strahuju hrišćani. Glasnici jašu na sve strane. Koplja se oštre. Da li si čuo za Grka Eudoksija?“ „Bio je na megdanu.“ „Doneo je Atili novosti. Za njim je stigla i druga, još neupadljivija i neobičnija povorka. Zamolio sam Ilanu da otvori i oči i uši. Obaveštava me o događajima, glasinama i vestima kad god nastupam u Atilinoj palati. Hvala bogu što smo pismeni, za razliku od većine Huna!“ „Šta je saznala?“ „Radoznao si. To je dobar znak, zar ne, Julija?“ „Da li te zanima politika ili žena?“ vragolasto je odvratila. „Radoznao sam u svakom pogledu!“ povikao sam. „Sam bog zna da sam dovoljno dugo robovao tvojim napicima i lekarijama! Moram da znam šta se dešava!“ Nasmejali su se. Zerko je provirio kroz vrata od pruća, da bi se uverio da niko ne prisluškuje. „Izgleda da se evnuh vratio u naše živote.“ „Hrisafije?“ užasavao sam se čak i imena podmuklog ministra. „Ne, ovaj je sa Zapada. Mnogo je prijatnija osoba, ako je verovati glasinama. Zove se Hijacint, kao cvet.“ „Kažeš da dolazi sa Zapada?“ „Da li si čuo za princezu Honoriju?“ 215

„Čuo sam neke priče na putu ovamo. Ona je Valentinijanova rođena sestra. Osramoćena je kad je otkrivena u postelji sa upraviteljem dvora. Njen brat je naumio da je uda.“ „Verovatno nisi čuo da je odabrala kućni pritvor umesto braka, što ukazuje da je trezvenija nego što se priča.“ Nacerio se. Žena ga je bocnula u slabine. „Hijacint je zapravo njen rob i glasnik. Izgleda da je opravdano bije glas luđače. U kraljevskom domaćinstvu nema tajni. Ilana je načula da je evnuh usred noći stigao s princezinom tajnom porukom za Atilu. Doneo je i njen pečatni prsten. Evnuhove reči su uticale na kralja. Atila se dosad bavio bogatstvima Istoka. Sad planira marš na Zapad.“ Pomislio sam da to i nisu naročito loše vesti. Atila je već deset godina pustošio moj deo carstva. Laknuće nam kad usmeri pažnju na drugu stranu. „To nije moja briga. Dolazim sa istočnog dvora.“ „Zbilja? Misliš li da će tvoj deo carstva još dugo opstati, ako zapadni padne?“ „Ko govori o padu? Huni su pljačkaši...“ „Ovaj Hun je osvajač. Dokle god se Zapad odupire, Atila ne sme da krene punom snagom na Konstantinopolj. Kontrolisaće svoj narod pretnjama i zlatom, sve dok Istok plaća veliki danak. Situacija se iz korena promenila, mladi poslaniče. Ono malo ugleda što si stekao kao član neuspešnog carskog poslanstva nestalo je pre dve nedelje, kad su stigle vesti da je imperator Istočnog carstva, Teodosije, poginuo u lovu. Nasledio ga je vojskovođa Marsijan.“ „Marsijan! On je žestok borac.“ 216

„Opet pogrešno. Hrisafije, ministar koji te je poslao ovamo i smislio zaveru protiv Atile, konačno je smenjen na inicijativu Teodosijeve sestre Pulherije. Priča se da će uskoro biti pogubljen i da će Bigila završiti kao galiot. Ti si samo uspomena na diplomatsku bruku, koju je najbolje što pre zaboraviti. Marsijan je čak rekao da su dani plaćanja danka Hunima odbrojani i da nijedan zlatnik iz državne blagajne neće poći na sever. Sklopljen je mir s Persijom. Trupe su premeštene iz istočnih močvara u Konstantinopolj. Atila je preterao u zahtevima.“ „Biće rata?“ ozario sam se kad sam pomislio da će to značiti izbavljenje. Radost nije dugo trajala. Setio sam se da je Atila pretio da će me umoriti strašnom smrću zbog mnogo manjih nesuglasica s carstvom. „Hoće, ali s kim?“ zapita se Zerko. Zanemario je moje nagle promene raspoloženja. „Vest o Marsijanovom prkosnom ponašanju je, kako čujem, razbesnela Atilu. Izbečio je svinjske očice kao da ga dave i stisnuo pesnice. Proklinjao je Marsijana na sedam jezika i urlao kao mahnit. Toliko se rasrdio da se bacio na pod i praćakao kao riba na suvom, sve dok mu krv nije pošla na nos. Usne, brada i zubi skroz su mu bili crveni. Ilana je sve to videla! Niko od podanika nije smeo da mu priđe tokom napada besa. Zakleo se da će Istok naučiti pameti, ali kako? Tako što će pokoriti i ujediniti narode Zapada, povikao je. Povešće sve Hune i potčinjene vojske na zidove Konstantinopolj a! Rekao je da njegovi ljudi imaju bezbroj neprijatelja i da se neće smiriti dok ne zavladaju čitavim svetom.“ „Učiniće sve to zbog stupanja Marsijana na presto?“ „Ne, već zato što ga je ona ludača od rimske princeze 217

zamolila da to uradi. Ako je verovati evnuhu i njenom prstenu pečatnjaku, Honorija traži od Atile da postane njen zaštitnik. Kagan je to protumačio kao bračnu ponudu, koja će mu doneti polovinu Zapadnog carstva u miraz. Nepristanak na njegov zahtev značiće objavu rata.“ „Ne očekuje valjda da će se Valentinijan složiti s tako apsurdnim zahtevom. Ljudi govore da je Honorija luda drolja.“ „Luda, ili sklona intrigama? Ponekad je to ista stvar. I da, Valentinijan se neće složiti, izuzev ako se ne suoči s drugom, ozbiljnijom pretnjom. U tom slučaju će možda morati da udovolji Atilinom zahtevu. Izgleda da je Eudoksije doneo vesti baš o takvoj pretnji. Podmukli izdajnik povukao je ključni potez.“ „Govoriš o grčkom iscelitelju, prebegu?“ „O drskom pustolovu i spletkarošu. Posetio je vandalskog kralja Gejzerika u severnoj Africi. Vratio se s njegovim obećanjem da će napasti Zapadno carstvo s juga, ako ga Atila napadne sa severa. Rim će pasti ako ga Huni i Vandali istovremeno napadnu.“ „Atila sigurno nije lud da krene na Zapad dok Marsijan predstavlja novu pretnju na Istoku...“ „Čekaj, to nije sve. Da li si video franačkog princa Klodu?“ „Samo izdaleka, kao još jednog varvarskog izaslanika. Bio sam rob kod Hereke, sećaš li se?“ „Nije on običan izaslanik. Franci se svađaju oko prestola. Klodin brat Antus zaseo je na vladarski tron. Kloda je tražio od Atile pomoć da ga povrati.“ Pokušavao sam da shvatim mnoštvo paralelnih i 218

prelomnih događaja. Maksimin mi je objasnio da čekanje ponekad može da bude dobar način da se reše međunarodni sukobi. Činilo mi se da je čekanje ovog puta samo napravilo štetu. „Proročanstvo“, promrmljao sam. „Šta?“ „Maksimin mi je rekao da su dvanaest lešinara iz Romulovog sna protumačeni kao nagoveštaj propasti Rima posle dvanaest vekova postojanja. To znači da nas samo tri godine dele od propasti carstva. Da i ne pominjemo da sveštenici misle da su Huni otelotvorenje biblijskog proročanstva, Gog i Magog, Satanina vojska ili nešto slično.“ „Znaš ti više no što sam mislio, mladiću!“ uskliknu kepec. „Naravno, svi znaci ukazuju na takav kraj! Sada se strah preselio na Zapad. Istok može da odahne, bar na neko vreme. Edeko mi je rekao da je zadivljen trostrukim zidinama Konstantinopolja i da sumnja da će ih Huni ikad savladati. Atila se možda pita da li će Zapadno carstvo biti lakša meta. Da li će Rim ikada uspeti da ujedini tamo nastanjena germanska plemena i natera ih da mu se suprotstave? To se dosad nije desilo. Atila poseduje mač boga Marsa, dokaz da je predodređen da osvaja.“ „Nikada nije pobeđen, a izgleda i neće.“ „Izuzev ako Ecije bude upozoren na opasnost, a Atilin napad usporen, mladi moj rimski prijatelju — dok se Zapad ne ujedini protiv njega.“ „Ali ko može učiniti tako nešto?“ Zerko me je počastio lukavim osmehom sirijskog prodavca tepiha. „Ti, mladiću. Ilana ima plan.“ 219

Mogu da se pohvalim dvema budalastim odlukama u svom životu. Prva je bila kad sam se naivno priključio poslanstvu upućenom Atili. Druga je bila kad sam prihvatio Ilanin i Zerkov očajnički plan. Više se nije radilo samo o bekstvu, već i o menjanju toka istorije. Samo me je pomisao na zbližavanje s Ilanom naterala da pristanem. Nisam hteo da se junačim u Atilinoj vojsci i otimam sa Skilom, niti da me ponovo izaziva na megdan. Strava je prošla, a nova prilika za beg nije se ukazala. Imali smo samo jednu mogućnost — da je sami napravimo. Kakva god umišljena ili stvarna krivica morila Ilanu, nisam nameravao da je ostavim u Atilinoj palati. Zbog toga je smislila sumanut plan. Bio je tako lud, da ga je Zerko smesta proglasio genijalnom idejom. Rekao je da uspeh čitavog poduhvata zavisi isključivo od mene. Mislio sam da nema gotovo nikakve šanse da plan uspe. Ropstvo i teške rane naterale su me da uzvratim udarac pre no što se Atila seti obećanja da će me mučiti do smrti. Žudeo sam za bekstvom zbog neizvesnosti, ali sam još više žudeo za Ilanom. Ta želja bila je nepodnošljiva. Nisam toliko želeo njeno telo — mada sam o njemu često maštao — već ono duboko rimsko u njoj. Podsećala me je na normalan život i daleki dom. Šta je ljubav? Oblik ludila, ako mene pitate. Spremnost da se sve stavi na kocku zarad nekakve megalomanske opsene poremećenog uma. Zašto je tako uticala na mene? Ne znam. Sretali smo se retko i kratko, i još kraće razgovarali. U suštini smo se veoma malo poznavali. Ipak me je pomisao na nju proganjala tako snažno, da su osećanja prema Oliviji delovala detinjasto. Zbog nje sam stavio život na kocku. Zbog nje sam, 220

konačno, bio spreman i da ubijem. Ilana je predložila da me prokrijumčare u Atilinu kuhinju, ali je Julija smislila kako da se to izvede. Uneće me u glinenoj amfori za vino. „I Kleopatra je stigla do Cezara umotana u tepih“, rekla je. „Samo što je egipatska vladarka bila sitnija i mnogo lakša“, šalio se njen patuljasti suprug. Priznajem da je bilo nečeg u toj ideji. Istina je da nisam dobro poznavao Juliju, ali me je oduševila svojom snalažljivošću. Bila je to blagoslovena duša koja je pronalazila zadovoljstvo u onom što ima, umesto da žali za onim što nema. Uz svog neobičnog životnog saputnika, bila je srećnija od stotinu kraljeva sa hiljadu žena. Udaja za dvorsku ludu za nju je bio iskorak iz ropstva, ali nikako i prečica do sticanja ugleda. Spoj različitih oblika očajanja izrodio je neobičnu i dirljivu ljubav, sličnu mom i Ilaninom odnosu. Zerko bi uživao u naklonosti i najprostije žene, a Julija nije bila samo privlačna, već i dobrodušna, pametna, sposobna i verna. Verovala je u svog majušnog supruga, na čemu bi mu većina muškaraca pozavidela. Pretvorila je Bledinu surovu šalu u srećan brak i udoban život. Cenila je ne samo patuljkovu inteligenciju i borbenost u životu, već i dobrovoljni ponižavajući povratak u zemlju Huna, samo zbog nje. Nije bilo nikakve sumnje da ju je kepec voleo. Ta činjenica rasplamsala je njenu ljubav prema mužu. Nisam mogao da zamislim njihovo telesno spajanje, ali sam ih video kako se ljube. Zerko je znao da se uveče opusti u njenom zagrljaju, kao zadovoljno kućno ljubimce. Nisam mogao da verujem kome sam zavideo. 221

Julija je otišla do đubrišta koje se pušilo u podnožju brda s uzdignutim krstovima. Pronašla je odbačenu amforu, prelomljenu nadvoje. Vinski sud je počinjao uzanim vratom, a zatim se nastavljao u zaobljeni oblik ženskih bokova. Na vrbu elegantnog vrata nalazile su se dve ručke. Amfora je dopirala odraslom čoveku do grudi. Zerkova supruga uspela je da je donese iz dva puta, izbegavajući čopore pasa i šunjajući se po najvećem mraku. U kolibi je zamirisalo na grožđe. Skupio sam se da bi me zatvorili unutra kao pile u jajetu. „Rane će te boleti“, rekla je. „To nije loše, pošto od bola nećeš moći da zaspiš.“ „Kako ću izaći napolje?" „Imaćeš kratki rimski mač. Njime ćeš se osloboditi.“ „Šta ću ako reše da otvore sud pre no što mi se ukaže prilika za bekstvo?“ „Zapečatiću vrh slojem voska i slame. Preko toga ću sipati vino“, objasnila je. „Izbušićemo malu rupu na dnu, da bi mogao da dišeš. Umotaćemo te slamom.“ Zerko je oduševljeno skakutao po kolibi. „Zar nije pametna?“ Gledao sam dva dela velikog suda. „Ali amfora je slomljena, Julija.“ „Biće zakrpljena katranom. Spoj ćemo prekriti glinenom prašinom. Noću unose zalihe, da bi danju radoznala gomila mogla na miru da sluša kaganov sud. Otkotrljaćemo te do vinarije, tamo će te podići na zapregu, i očas posla naći ćeš se u Atilinoj kuhinji.“ Zerko se cerekao. „Julija, mišiću moj, za tebe nema nerešivih problema!“ Dopustio sam im da me spakuju u smrdljivu amforu, da 222

zaliju pukotinu katranom i da ga prekriju prašinom. Sledeći Julijina uputstva, unutrašnji spoj sam iznutra ojačao kanapom umočenim u katran. Osećao sam se kao da sam živ sahranjen, ili da sam se vratio u majčinu utrobu. Sklupčao sam se kao fetus, stežući gladijus umesto pupčane vrpce. Mislio sam da ću dušu da ispovraćam dok su me kotrljali. Izgubio sam svaki pojam o prostoru. Kuvao sam se od vrućine i borio za vazduh, sve dok se nisam onesvestio. Došao sam sebi tek kad su me podigli na zapregu. Čuo sam mukli udarac biča pre no što su se teška kola pokrenula. Kroz pola sata istovarili su me u Atilinoj palati. Osluškivao sam grlene glasove, a zatim je zavladala tišina. Zaključio sam da je nastupilo gluvo doba noći i da svi spavaju. Vrhom mača napao sam mešavinu voska i slame iznad glave. Postupao sam po Julijinom savetu. Vino mi se prosulo na glavu, od čega sam još više smrdeo. Srećom, naišao je blagosloveni dašak svežeg vazduha, koji mi je povratio snagu. Nisam video svetlost niti čuo glasove. Zaključio sam da je kuhinja prazna. Napao sam lepljivi konopac. Sekao sam ga da bih oslabio vezu između dva dela amfore. Konačno sam skupio hrabrost i navalio na spoj. Razbijao sam delove amfore kao da je gigantsko jaje, da bih konačno izašao iz svoje ljuske. Puzao sam preko drugih sudova kao pokislo pile. Rane i ukočeni mišići strašno su me boleli. Spustio sam se na zemljani pod skladišta i oslušnuo. Ništa nisam čuo. Atilini stražari bili su na palisadama, a ne u ostavi. Kucnuo je čas da pronađem Ilanu, ostvarim njen 223

mahniti plan, spasem Rim i pobegnem. Kućice za robove bile su na obe strane dvorišta palate. Zerko mi je objasnio da su ženske brvnare na istočnoj strani, sa prozorima i verandama okrenutim na zapad. Tako su zarobljenice dobijale najviše sati dnevnog svetla, neophodnog da bi tkale, plele korpe, češljale vunu, vezle, šile i glačale, u čemu su se hunske žene naročito isticale. Za kagana su se birale mlade i prelepe žene. Radoznale lepotice bile su ukras palate. Volele su da ogovaraju posetioce. Kralj ih je koristio za rad i ukras, a ne za telesna zadovoljstva. Spavao je isključivo sa zakonitim suprugama, da bi izbegao probleme sa kraljevskom kopiladi. Brojne brakove, od kojih je onaj s Herekom bio najvažniji, obično je sklapao iz političkih razloga, a ne iz ljubavi. Zarobljenice su bile dobra investicija. Vrednost bi im porasla posle jedne do dve godine u Atilinoj službi, a zatim bi ih u najlepšem dobu prodavao hunskoj vlasteli. Tako zarađeni novac trošio je na izdržavanje vojske. Ilana je rekla Zerku za tajni prolaz u ostavi, koji je spajao kuhinju i prostorije za robinje. Do njega se stizalo kroz skrivena vrata. Omogućavao je robinjama da nakon jela nesmetano stignu do nužnika. Tako nisu dolazile u dodir s muškarcima, koji bi mogli izazvati nevolje. Iskoristiću taj prolaz. Prošao sam kroz ostavu, između obešene divljači i glinenih posuda s hranom i pronašao niska vrata na zadnjem zidu. Činilo mi se da su načinjena prema Zerkovim merama. Našao sam se u prolazu bez prozora, znatno višem od vrata. Hodao sam po mraku, bez straha da ću udariti glavom u tavanicu, sve dok nisam naišao na druga vrata. Presekao sam kožnu pređicu, 224

podigao rezu i izašao. Našao sam se u spavaonici za robove, okupanoj mesečinom. Nazreo sam obličja desetak žena usnulih na podnim prostirkama. Njihova krivudava i zaobljena tela podsetila su me na zelena talasasta brda Galacije. U odaji se osećao slatki, ženski vonj. Kose su bile rasute po vunenim jastucima. Presijavale su se kao ravnica kraj reke, okupana treperavom svetlošću zvezda. Pažnju bi mi privukla šiljata dojka ispod savijene ruke ili bok nalik savršenom vizantijskom luku. „Ovo je zemaljski raj“, prostenjao sam. Pošao sam između dva reda usnulih tela. Divio sam se njihovoj lepoti. Podsetile su me na gospe u selu kraj jezera. Pogledom sam prelazio preko hibernijanske[ 12 ] plavuše, crvenokose lepotice sa Kavkaza, crnkinje iz Nubije... Sve su bile izuzetno lepe. Nisam mogao da odolim da ih ne obiđem i osmotrim, trošeći tek malo vremena na svoju radoznalost. Stigao sam do kraja prostorije, ali nisam našao Ilanu. Neko me je šutnuo u članak. Sagnuo sam se i ona je podigla glavu. Kosa joj je bila rasuta. Pogledala me je sanjivim očima. Zadremala je čekajući me. Mesečina ju je osenčila nevinošću kakvu ranije nisam primetio. Tek tad sam shvatio koliko je Ilana koju sam znao bila zabrinuta i napeta, u očajničkoj potrazi za saveznicima. Preda mnom je bila mlađa, nežnija žena, probuđena iz nervoznog sna. Pomilovao sam je po obrazu i ramenima, pre no što sam shvatio šta činim. Bio sam pod 12

Hibernija — latinski naziv za Irsku. (Prim. lekt.)

225

uticajem sveprisutne, izuzetne lepote. „Ne ovde“, prošaptala je. Drhtala je od mog dodira. Uhvatila me je nežnim prstima. „Prestani, Jono.“ Imala je pravo. Ustali smo. Nijedna od devojaka se nije pomerila. Pogled mi je lutao preko usnulih tela. Razmišljao sam o njihovoj sudbini. Da li će propatiti zbog onog što ćemo učiniti? Neće, tešio sam se. Huni imaju surova ali poštena pravila. Znaće da robinje nisu krive. Ali, ni Rustik nije bio kriv... Ilana me je cimnula. Prostrelila me je nestrpljivim pogledom. Pohitali smo ka vratima. Sledili smo se kad je Skitijka sa kosom boje žita zaječala u snu. Okrenula se i trznula udovima kao usnuli pas, a zatim se umirila. Čuo sam Ilanin uzdah olakšanja. Izašli smo iz spavaonice. Osvrnuo sam se i bacio poslednji, čežnjivi pogled na njih. Žurio sam ka kuhinji mučen nedoumicom: da li mi se samo učinilo, ili se nečija glava podigla sa prostirke?

226

XVI BEKSTVO

ta te je toliko zadržalo?“ upitala me je Ilana s kuhinjskih vrata. „Već sam pomislila da su te otkrili. Cele noći sam brinula!“ „Sve dok nisi zaspala.“ „Još malo pa će svanuti!“ „Doneli su me kad su oni hteli, nisu me pitali. Čekao sam da se kuhinja isprazni i utiša.“ Pažljivo sam je posmatrao. „Ne moramo ovo da radimo.“ Odmahnula je glavom. „Moramo. Ne samo zbog sebe, već i zbog Rima.“ Bila je odlučna i to me je ohrabrilo. „Pronađi posude s uljem, bez njih nema ništa od tvog i patuljkovog plana. Do jutra ćemo ili biti daleko ili mrtvi.“ Mene je osnažio megdan sa Skilom, isto koliko i nju razaranje Aksiopolja. Tuga je ostavila dubok trag u našim mladim životima. Svest o nemogućnosti spasenja naoružala nas je očajanjem. Sjaj iz mojih očiju odražavao se u njenim. Poprimili smo dosta hunskih osobina, a naročito njihovu vučju narav. „Da“, rekla je. „Ovo će se večeras okončati, na ovaj ili onaj način.“ „Budi mirna da ti pocepam haljinu.“ Uhvatila me je za zglob. „Sama ću, ne treba mi pomoć 227

da bih skrenula pažnju.“ „Šteta, uživao bih u tome.“ Frknula je kao mačka i prkosno okrenula leđa. Poslužila se mojim kratkim mačem. Plan je bio jednostavan i okrutan. Šunjao sam se duž ograde, sve dok se nisam približio zadnjem delu Atiline velike dvorane. Osmatrao sam stražare na visokim kulama. Svi su pospano gledali ka taboru. Na zadnjim vratima dvorane bio je samo jedan stražar, dremljiv i otupeo od dosade. Blesnuo sam oštricom i dao Ilani znak. Tiho je pretrčala mračno dvorište, stežući na grudima krčage s uljem. Stražar se zbunjeno uspravio pred neočekivanom, zanosnom pojavom. Saplela se nadomak zadnjeg ulaza. Posuda se zakotrljala kao lopta i privukla stražarevu pažnju. Obgrlila ga je oko kolena. „Molim te!“ Zbunjeno je spustio pogled. „Ko si ti? Ustaj.“ Zabacila je glavu da bi otkrila obnaženo telo. „Pokušao je silom da me uzme, ali sam obećana Atili...“ Posmatrao ju je dovoljno dugo da bih mogao da mu priđem s leđa i zarijem oštricu. Vrh mača probio mu je stomak. Drugom rukom sam prešao nožem preko njegovog grla. Krv je šiknula, poprskavši i mene i nju. Ratnik je bez glasa pao na tlo. „Bilo je suviše lako“, rekao sam, blago uznemiren onim što sam učinio. „Biće lako i u Atilinoj palati. Uzmi mu šlem i ogrtač.“ Dvorana je bila visoka, mračna i prazna, sa stolovima i klupama poredanim sa strane. Samo jedna uljanica osvetljavala je senoviti, zakriljeni pijedestal s Atilinom posteljom. Vođa je spavao sa suprugom izabranom za to 228

veče. Čuli smo samo njegovo tiho, pijano hrkanje. Na zidu je visio ogromni i nezgrapni mač boga Marsa. Drška mu je odavno istrulila, otkrivši gvozdeni šiljak. Svetlost lampe titrala je po neobičnom predmetu. Da li će krađa relikvije uzdrmati sujeverne Hune? „Prospi ulje, ja ću uzeti mač“, prošaputao sam. Odmahnula je glavom. „Ja ću, imam lakši korak.“ Zaplesala je po daskama, skočila na pijedestal i zaputila se ka oružju. Počeo sam da prosipam ulje po podu dvorane. Gusta tečnost svetlucala je u polumraku. Umazao sam ruke uljem i osećao sam kako mi glineni sud sve više klizi. Znojio sam se, iako je bilo hladno. Koliko će vremena proći dok otkriju mrtvog stražara? Ispraznio sam jedan krčag i dohvatio drugi. Trudio sam se da ne mislim na dugu i mučnu smrt koja nas čeka u slučaju neuspeha... Iznenadni udarac me je trgao. Ilana je ispustila teški gvozdeni mač, koji je vrhom udario o pod. Krčag mi je iskliznuo, pao i razbio se. Ulje se razlilo po patosu. Ukočili smo se. Hrkanje je na trenutak prestalo. Preobrazilo se u nerazgovetno mumlanje. Zavese na Atilinoj velikoj postelji i dalje su bile navučene. Čuo sam samo kako mi srce tutnji. A onda se hrkanje nastavilo. Povratio sam se od straha i nastavio da dišem. Ilana je obema rukama podigla tupu oštricu i polako krenula ka meni. Predaće mi mač, a zatim će lampom zapaliti vatru. „Rimljani ubijaju Atilu!“ Krik nas je prestravio. Iz dvorišta je dopirao ženski glas. „Upomoć! Rimljani su ubili Huna!“ 229

Zavese na postelji su se razmakle. „To je Gerna“, procedi Ilana. Preskočio sam masnu baru da bih dohvatio mač. „Hvataj lampu!“ Dočepao sam se oružja. Nije ni čudo da što ga je ispustila! Relikvija je bila dva ili tri puta teža od običnog mača, kao da je zaista pripadala nekom bogu. Gde su ga Huni našli? Ko ga je načinio? Okliznuo sam se na ulje. Pao sam, psujući sebe zbog nespretnosti. Baš kad je Ilana podigla lampu, mračno Atilino obličje skočilo je s kreveta i ščepalo je za kosu. Zašto je sve odjednom pošlo naopako? Očajnički je posmatrala kako pokušavam da ustanem da bih starim mačem pogubio varvarskog kralja pre no što me poseku. Atila je ščepao Ilanu za kosu i posegnuo za lampom. Bacila ju je. Pala je na ulje. Razdvojio nas je plameni zid. „Ilana!“ „Beži, za ljubav carstva!“ Nisam ih dobro video. Pokušao sam da obiđem vatru. Plamen mi je zahvatio pantalone natopljene uljem. Bacio sam se na pod da bih pritiskom na daske ugasio vatru. Požar je buktao. Kašljao sam od oštrog dima. „Ilana!“ Nije bilo odgovora, osim urlika vatre. Zadnja vrata su bila neprohodna. Video sam Gernu kako zuri u mene kroz treperavi, vreli vazduh. Prokleta bila! Zadržao sam dah, jurnuo i proleteo kroz plamen. Odeća mi se pušila. Germanka je vrisnula i nestala. Okrenuo sam se ka pijedestalu i Atilinoj postelji, spreman da ga posečem. Bila je prazna. Od kagana i Ilane nije bilo ni traga ni glasa. Gušio sam se. 230

Plamen je zahvatio drvene zidove. Vrelina je postala nepodnošljiva, šireći se sa svih strana. „Ilana!“ Nije bilo odgovora. Plamen je zahvatio i Atilinu postelju, osvetljavajući tajni prolaz u podu. Goreo je i ulaz u hodnik. Počele su da plamte grede na tavanici. Morao sam da se povučem. Po drugi put sam uleteo u vatru, ne bih li se dokopao glavnog ulaza. Bacio sam se na pod i zakotrljao se. Plameni jezici lizali su oko mene. Nisam mislio na bol. Zateturao sam se ka prednjim vratima. Kašljao sam, vrtelo mi se u glavi. Čuo sam krike i pisak rogova ispred zamandaljenog glavnog ulaza. Pokriven ogrtačem i hunskim šlemom, vukao sam teški mač. Šta da radim? Razlog mog bekstva upravo je nestao u plamenu i dimu. Izgubio sam ono zbog čega sam došao ovamo — ženu, a ne mač. Ilana se žrtvovala da bih dobio na vremenu. Spasi carstvo, rekla mi je. Iste reči uputio mi je i Zerko. Iako slomljenog srca, smogao sam snage da otvorim vrata. „Rimljani napadaju Atilu!“ povikao sam na hunskom. Vojnici su se gurali kraj mene. „Donesite vodu da spasete kagana!“ Zahvaljujući plaštu i šlemu, prošao sam neopaženo kroz dim i metež. „Naredio mi je da zaštitim mač!“ Ogrnut dimom i tamom, probio sam se kroz gomilu. Sa svih strana su dopirali usplahireni glasovi. Huni su galopirali kroz kapije palate, hitajući u pomoć vladaru. Robinje su istrčale iz daščara, tražeći spas. Pridružio sam se toj reci, stežući orijaško oružje uz grudi. Udaralo me je u 231

trku. Dograbio sam uzde napuštenog konja i uskočio u sedlo. Vezao sam omču oko balčaka i zabacio oružje na leđa. Osvrnuo sam se. Plamen je proždirao Atilinu palatu. Ilane nije bilo na vidiku, baš kao ni kagana. Krenuo sam na put bez povratka. Stegnutog srca galopirao sam ka Tisi. Grlo me je bolelo od progutanog dima. Kakav neuspeh! Prvo sam izgubio Rustika, a sad i Ilanu. Vatra će joj učiniti uslugu ako je ubije brzo, ubeđivao sam sebe. Nisam smeo da razmišljam o onom što će joj Atila učiniti, ako su preživeli požar. U naseobini kraj reke vladala je pometnja. Veliki broj ljudi je zbog vatre mislio da je tabor napadnut. Polugoli ratnici izletali su iz koliba s isukanim mačevima i napetim lukovima, spremni da se suprotstave neprijatelju. Majke su smirivale izbezumljenu decu. Konjanici su divlje galopirali, mimoilazeći se i stvarajući dodatni haos. U toj gužvi bio sam samo još jedan sluđeni i gnevni Hun. Stigao sam do reke bez poteškoća. Sjurio sam se u mutnu Tisu okupanu mesečinom. Struja nas je ponela nizvodno, dalje od zlokobnog požara. Konj je konačno stao na čvrsto tlo. Izneo me je na obalu. Poterao sam ga po rosnoj travi ka mračnom gaju, dogovorenom mestu za sastanak s patuljkom. Nadomak šumarka, ukradeni konjić se propeo pred neobičnom prikazom s kopljem. Oružje se zarilo u konjske grudi pre no što sam progovorio. Životinja se prevrnula, tresnula o tlo i prikleštila mi nogu. Bio sam u zamci! Veliki gvozdeni mač me je pritiskao. Napadač se nadvio nad umirućeg konja. Primetio sam još jednog — razjareno dete s dugim nožem. Pomislih da posle niza tragičnih poraza 232

možda nisam ni zaslužio bolju sudbinu. Ukočio sam se, spreman da primim udarac. Tek tad sam shvatio ko su napadači. „Zerko! To sam ja!“ povikao sam na latinskom. „Julija!“ Oboje su zastali. Julija je iščupala krvavo koplje iz lešine. Podigla ga je da bi mi ga zarila u telo, ali se u trenutku zaustavila i izbečila u mene. „Odeven si kao Hun? Gde je Ilana? Nismo se tako dogovorili.“ Oborio sam glavu i jedva izustio: „Nisam mogao da je spasem. Atila ju je uhvatio dok smo podmetali požar.“ Zaplakao sam. Suze su mi lile niz obraze. „Da li je mrtav?“ „Ne znam, ali ne bih rekao.“ Zerko je napeto promrmljao. „Ali, dokopao si se mača.“ Odgurnuo sam patuljka. „Dođavola s prokletim mačem!“ Kepec nije odustajao. Presekao je uže oko mog vrata i oslobodio oružje. „Važan je, Jono Alabanda. Mač i ono što sam ja ukrao. Žao mi je zbog tvoje žene, ali će ovo spasti mnogo žena. Mnogo, mnogo žena.“ „Šta si ukrao?“ „Nisi samo ti bio vredan ove noći. Posetio sam grčkog doktora, izdajicu carstva“, iskezio se. „Odlučio je da pođe s nama, vezan kao svinja.“ „Oteli smo Eudoksija, nakon što nismo uspeli da ubijemo Atilu?“ To je bila još veća ludost. „Naš plan je propao!“ „Moj gospodar Ecije mora da zna da li je Gejzerik sklopio savez s Atilom. Nema boljeg izvora informacija od samog izdajnika. Sem toga, doktorov nestanak mogao bi 233

još više da zbuni Hune. Možda će pomisliti da je dvostruki uhoda, da radi i za Rim. Ako je požar omanuo, ovo bi moglo usporiti njihove planove.“ Ozlojeđeno sam odmahnuo glavom. Situacija se odvijala mimo mojih očekivanja. Oslobođen mača, uspeo sam da se izvučem ispod konja. Grozno sam se osećao onako izranavljen, nagoreo, ugruvan od pada i slomljen zbog gubitka Ilane. Na kilometar odatle video sam ljude u begu, osvetljene vatrom koja je gutala kaganovu palatu. „Da li je ono što smo ukrali vredno Ilaninog života?“ „Nadam se da je vredno miliona života.“ Patuljak je položio mač na rame, kao motku. Bio je skoro duplo duži od njega. „Ovaj mač će biti dočekan kao božji znak. Zapad će se okupiti oko njega. Shvatam tvoju tugu, ali još ništa nije izgubljeno. Huni su obezglavljeni. Ilana ne zna na koju ćemo stranu krenuti. Ako su je ostavili u životu, mač je njena jedina nada.“ Najedanput mi je sinulo. „Možemo da ga trampimo za nju!“ Zerko je odmahnuo glavom. „Nisam to mislio. Ne muči sebe sličnim mislima. Mač pripada Eciju.“ „Dođavola s Ecijem! Atili je strahovito stalo do te gvožđurije! Huni će dati bilo šta da bi ga povratili!“ „Koliko ćemo poživeti svi mi, uključujući i Ilanu, kad okreneš konja i pohitaš na pregovore s varvarima? Zar za ovih nekoliko meseci nisi ništa naučio?“ Imao je pravo, ali ja nisam odustajao. „Drže se svog kodeksa časti.“ „Koji im nalaže osvetu za ubistvo ili pokušaj ubistva Atile. A ti želiš da ušetaš u njihov tabor s ukradenim 234

mačem?“ Zaustio sam da kažem još nešto, ali sam se odmah predomislio. Kepec je imao pravo. Bekstvo je bilo dovoljna uvreda, ali je upad u Atilinu spavaonicu bio mnogo gori prekršaj. To mi neće biti oprošteno. Ilana je sve hrabro stavila na kocku i izgubila, baš kao što sam i ja izgubio nju. „Ako je još živa, možeš samo da se nadaš da ćeš pobediti Atilu“, nastavio je kepec. „Najbolji način da to učiniš jeste da odneseš mač Eciju. Hodi, konji nas čekaju.“ Vukao je mač prema drveću. Nisam mogao da se maknem. „Izneverio sam je, Zerko“, skrušeno sam izgovorio. Čovečuljak se zaustavio. Prišao je i položio mi drevni mač u ruke. „Iskupi se za neuspeh, Jono. Ilana nikako ne bi želela da te Huni ujutru pronađu nasred ove livade. To bi značilo da je njena žrtva uzaludna.“ Nebo se zarumenelo. Jahali smo strahovito brzo, rešeni da dobrano odmaknemo pre no što svane. Eudoksije nas je streljao gnevnim pogledom. Vezan i začepljenih usta, klatio se u sedlu. Očekivao sam da će Zerko ukrasti moju kobilu Dijanu. Rekao mi je da bi to samo izazvalo nepotrebnu sumnju. Osim toga, Dijanino prisustvo moglo bi da zbuni progonioce. Posumnjaće da sam poginuo u požaru. Patuljak je ukrao arapska grla. Julija i Zerko su jahali jednog konja, Eudoksije drugog, a ja trećeg. Pustili smo četvrtog, namenjenog Ilani.

235

XVII POTERA

kila se zapanjio kad je shvatio koliko je veštica Ansila bila u pravu. Sudbina mu je, posle svega, pružila još jednu priliku. Posle megdana s Jonom bio je toliko ponižen, da je hteo da se baci u Tisu. Spasla ga je žena, kao da nije bilo dovoljno to što ga je Rimljanin nadmašio u boju! Drugi ratnici su ga odonda posmatrali kao duha koji iz ko zna kog razloga još luta među živima, podsećajući ih na svoju sramotu. Goreo je od želje da se osveti i povrati vojnički ugled, ali Atila nije hteo da dopusti novo ogledanje. Obično ubistvo ne bi izbrisalo sramotu. Udarac nožem u dušmaninova leđa zauvek bi ga obeležio kao kukavicu. Neće dobiti priliku da se dokaže dok ne izbije rat, a njega neće biti bar šest meseci. Dok se Jona oporavljao pod brižnom Ilaninom rukom, njemu je svaki trenutak na javi bio pravo mučenje, a svaki san noćna mora. Zato je odlučio da poseti hunsku čarobnicu Ansilu. Zatražiće savet kako da povrati nekadašnji život i uništi prokletog Rimljanina. Niko nije znao koliko Ansila ima godina. Živela je u jazbini zastrtoj slamom i zasvođenoj korenjem drveća, kao neka zver. Pamtila je veliki deo prošlosti i videla daleko u 236

budućnost. Ratnici su zazirali od nje. Nisu pitali za cenu da bi se dokopali njenih vizija. Skila je doneo oglavnik i đem sa zlatnim ukrasima, deo plena iz Aksiopolja. Posetio ju je oko ponoći. Smrknuto je čučao dok je ložila vatru da bi zagrejala svetu vodu. Nestrpljivo je posmatrao kako posipa trave po njoj i gleda u paru. Dugo se ništa nije desilo. Proročica je nepomično stajala iznad lonca. Kroz uskovitlanu paru nazirao je njeno izborano lice i sedu kosu. Zenice su joj se proširile, a ruke zadrhtale. Gledajući negde u daljinu i već u zanosu, izgovorila je poruku: Nećeš čekati dugo na nestanak razočaranja mladi ratniče. Onaj kog mrziš izaziva sudbu. Podmetnuće požar koji će razbuktati strast i ukrasti ono što na kraju leči. Srešćete se na mračnom polju pre no što se najveća vatra potpali. Odmakla se od pare. Duboko je disala, zatvorenih očiju. Skila je čekao objašnjenje, ali ga nije bilo. Mutilo mu se u glavi. „Šta će ukrasti, staramajko? Kakav požar? Ne razumem.“ U neko doba zagledala se u njega, kao da ga prvi put vidi. Počastila ga je veštičjim, krezubim osmehom. „Kad bi mogao da razumeš život, mlada budalo, ne bi mogao da živiš. Nijedan čovek ne bi mogao. Budi zahvalan na svom 237

neznanju zato što si srećniji zbog njega, kao koza na livadi. Idi sad. Budi oprezan. Pripremi se za veliku promenu.“ Okrenula mu je leđa i dohvatila oglavnik i đem. Pohraniće ih u škrinju na drugom kraju pećine. Kad joj zatreba, trampiće ih za hranu i odeću. Skila je čitave nedelje goreo od nestrpljenja, čekajući na neki znak. Bio je zbunjen proročanstvom. Da li je Ansila pogrešila? Da li je protraćio deo ratnog plena? Tako se osećao sve dok Jona nije zapalio kaganov dom i pokušao da ubije Atilu. Ilana je uhvaćena. Sve se promenilo u noći punoj vatre i dima. Nijedno telo nije pronađeno u pepelu drvene palate. Atila je pobegao s Ilanom i trećom ženom Berel, s kojom je te večeri delio postelju. Kralj je gurnuo žene ispod kreveta. Izbavili su se kroz otvor koji je vodio do tunela za bekstvo. Od dima nije video napadača, ali je Gerna rekla da je to bio mladi Rimljanin. Atila je u prvom naletu besa izubijao Ilanu, iako je ona tvrdila da ju je Jona oteo. „Probudili ste se dok sam pokušavala da spasem sveti mač“, rekla je kad je svanulo sivo, pepeljasto jutro. Trudila se da sačuva ponos, ali nije uspela da suzbije treperenje glasa. „Pokušao je da ukrade i mač i mene.“ Niko joj nije verovao. Neuverljiva odbrana poslužila je kao izgovor za ono što je usledilo. Atiline poglavice okupile su se pored zadimljenih ruševina. Nekolicina je gunđala da bi trebalo razapeti Rimljanku, a bilo je i gorih predloga. Kralj je imao drugačije mišljenje. Gubitak mača duboko je uzdrmao njegov praznoverni duh. To je neka poruka, ali kakva? Ako ne kazni zločince, samo će ohrabriti ostale 238

pobunjenike. Ako pogubi osobu koja bi ga mogla odvesti do relikvije, izazvaće gnev bogova. Odlučio je da upotrebi gubitak mača da bi osokolio ratnike. Ženu će iskoristiti da ga povrati. „Izgleda da nas bog rata stavlja na probu“, obratio se svojim podanicima. „Prvo nam je dozvolio da u polju otkrijemo mač, što znači da je hteo da ga pronađemo. Zatim nam ga je oduzeo, bez imalo muke. Treba svi da se zapitamo da li zaslužujemo njegovu milost? Možda smo postali mekušci, kao Rimljani?“ Vojskovođe su postiđeno gledale u zemlju. Atila ih je neumorno upozoravao da zaboravljaju svoju tradiciju. Da li je ovo pravi dokaz božjeg nezadovoljstva? „Povratićemo snagu“, zakleo se Edeko, „bićemo čvrsti kao bog Mars.“ „Šta znamo?“ upitao je Atila. „Da li je Rimljanin ovde?“ „Tu mu je konj.“ „To nam ništa ne kazuje.“ Glasno je razmišljao. „Bog rata nam otkriva pravi put. Hoće da marširamo za mačem i da ga povratimo.“ „Ali, biće u rimskim rukama!“ povika Onegeš. „Upotrebiće ga protiv nas!“ „Kako mogu da upotrebe ono što ne mogu da razumeju? To je moj, a ne njihov talisman.“ Edeko je turobno rekao: „Više bih voleo da je kod nas.“ „Pritisnimo ženu dok nam ne kaže gde su pošli“, predloži Onegeš. Svi su pogledali Ilanu. Ćutala je. „Nemojte“, konačno će Atila. „Ne želim da je unakazim da bih saznao ono što verovatno ne zna. Biće korisnija kao 239

mamac. Svi znamo koliko je Rimljanin želi. Gerna kaže da je skočio u vatru da bi stigao do nje.“ Pokazao je na Skilu. „Poznato mi je koliko ovaj uspaljenik žudi za njom. Ništa se nije promenilo, izuzev što nam je bog nametnuo ovo iskušenje. Požar je znak da Huni moraju da se vrate pod otvoreno nebo. Moje preživljavanje je znak da me Mars još smatra dostojnim. Svaki mač koji prođe kroz vatru, posle toga postane još tvrđi. Nema mesta za grešku. Devojku ćemo strpati u kavez. Ova usijana glava će pronaći i povratiti mač, ili ćemo kad pronađe Rimljanina, izvršiti zamenu.“ Značajno je odmerio Skilu. „Neće biti trampe, zato što će Rimljanin biti mrtav. Doneću ti mač!“ povika Skila. Poveo je trideset ratnika u poteru. Jahao je puna srca, ubeđen da se Ansilina proročanstva ostvaruju. Jahao je uz Tisu na jug, sve do Dunava. Stigao je do ušća posle dva i po dana silovitog jahanja. Od Jone nije bilo ni traga ni glasa. Vlasnici šajki kleli su se da nisu videli begunce. Seljani nisu primetili neobične putnike. Najbolji lovci u odredu nisu našli nikakve tragove ili znake. Skila se zabrinuo. Da li ga očekuje novo poniženje? „Možda je prespor, a mi jašemo ispred njega“, reče ratnik Tatos, jedan od Skilinih najboljih prijatelja. „Možda“, glasno je razmišljao varvarin. „A možda je toliko brz da je već prešao reku, ili je čak preplivao s konjem. To nije nemoguće, kao ni to da se udavio prilikom prelaska.“ To bi bio pravi kraj za lopova, pomislio je. „Kako god, dvojica će krenuti nizvodno, po jedan sa svake obale, a dvojica uzvodno. Petorica će preći reku i pojahati ka prolazu Suki. Ispitajte sve koje usput sretnete i ponudite 240

nagradu za Rimljanina, iako mislim da je smislio nešto drugo.“ „Šta?“ „Mislim da je krenuo drugim putem.“ „Na istok?“ pitao je Tatos. „To bi ga udaljilo od poznatih predela.“ „Na zapad?“ „To mu je verovatno krajnje odredište. Neće odmah krenuti na tu stranu, da ne bi naleteo na našu izvidnicu. Rekao bih da je prvo krenuo na sever, ali ne zadugo. Germani ga neće kriti od nas, znaju šta bi im se desilo. Pretpostavljam da se uputio na sever i da će zatim skrenuti na zapad... ka Eciju.“ Pokušao je da se seti mapa tih oblasti. Huni nisu znali da crtaju karte, ali su naučili kako da ih tumače. Neobično je što vam neprijatelj poručuje kako da stignete do njegove zemlje! „Možda ćemo ga presresti ako sledimo Dunav do starih rimskih provincija Norikuma i Recije, u gornjem toku reke. Tatose, vrati se do Atile. Obavesti ga o onom što činimo i vidi da li ima nekih novosti u taboru. Mi ćemo pojahati ka velikoj okuci Dunava, na severozapad. Jahao sam s Rimljanima, dobro znam koliko su spori. Imamo dovoljno vremena.“ Razdvojili su se i krenuli na put. Posle pet dana, Tatos ih je sustigao sa zanimljivim vestima. „Nestao je i patuljak, sa suprugom.“ „Patuljak?“ „Dvorska luda, Zerko. Nestao je.“ Naravno! Kepec nije samo negovao Rimljanina u kolibi, već su i zajedno kovali zaveru. Eto kako je Jona smogao hrabrosti da zapali Atilinu palatu. Skila se pitao kakva je 241

Zerkova uloga u najnovijim događajima. „Saznao sam nešto još čudnije. Nestao je i Grk Eudoksije.“ „Eudoksije! On nije Zerkov prijatelj.“ „Niti rimski. Osim ako ne igra dvostruku igru.“ Skila je razmišljao. „Možda su ga zarobili.“ „Verovatno su ga poveli kao taoca“, reče Tatos, „ili ga vode Rimljanima na ispitivanje.“ „Jedno je sigurno. Jašu ka Zerkovom starom gospodaru, rimskom vojskovođi Eciju. I mi ćemo slediti sve vesti o njemu. Ko god da ih je video, neće zaboraviti patuljka, ženu, Rimljanina i grčkog doktora. Oni su pravi putujući cirkus.“ Četvoro begunaca zalazilo je sve dublje u varvarski svet. Zerko je planirao da u širokom luku pređu Germaniju, prvo na severozapad, a zatim na jugozapad. Hteo je da izbije na Dunav negde između Vindobone na istoku i Bojodurama na zapadu. Rekao je da ćemo kada pređemo reku, stići u relativno bezbedan Norikum, provinciju severno od Alpa, koja je delimično bila pod rimskom upravom. Tamo ćemo saznati gde je Ecije ili poći u Italiju. Strah od susreta sa izvidnicama Huna ili Germana terao nas je s glavnih puteva. To nam je usporilo napredovanje. Odmarali smo se tokom sve kraćih jesenjih dana. Jahali smo noću i ustajali pre zore, tiho kao progonjene životinje. Srećom, prolazili smo kroz slabo naseljenu oblast, bez većih reka i trgovačkih puteva. U šumama smo nailazili na brvnare okružene drevnim stablima. Dim kuhinjskih vatri 242

izvijao se iznad guste, niske magle. Stabla su bila debela kao kule, a grane su podsećale na ispružene ruke divova. Lišće je padalo kao kiša. Dani su bivali sve oblačniji i hladniji, a svet sve mračniji. Nikad nisam video ovakve predele. Razlikovali su se od planina koje smo prešli da bismo stigli do Atile. Bilo je teško probiti se kroz tamne šume. Noću su između stabala promicale mračne siluete. Često bismo ugledali odsjaj mesečine u životinjskim očima, ali nismo mogli da odgonetnemo kakvim stvorenjima pripadaju. Vazduh je uvek bio vlažan i leden. Zbog izdajničkog dima nismo smeli da palimo vatru, pa smo jedva gutali hladne obroke. Tešio sam se mišlju da će Huni, deca ravnice i vedrog neba, još teže podneti putovanje ovim krajevima. Možda bih brže napredovao da sam bio sam, ali bi to povećalo opasnost da budem uhvaćen, zahvaljujući mojoj poslovičnoj neopreznosti. Očekivao sam da ću biti radostan zbog bekstva iz Atilinog tabora. Ipak, bio sam neraspoložen zbog Ilane. Društvo kepeca i njegove žene pomagalo mi je da prebrodim tugu. Zbog njih nisam morao da razmišljam gde idem. Ćutke i bez roptanja su podnosili moje sumorno i povučeno držanje. Tek znatno kasnije palo mi je na pamet da im dugujem zahvalnost zbog toga. Julija je poticala iz ovakvih krajeva. Naučila nas je kako da preživimo u prirodi. Zerko se trudio da mi objasni sve nijanse imperijalne politike. Gubio sam se među podacima o silnim kraljevima, savezništvima i izdajama! Šta reći o neprijateljstvima starim dve ili tri stotine godina! Nadao sam se da će mač, bar privremeno, ujediniti zakrvljena plemena. 243

Za razliku od njih, oteti Eudoksije bio je užasan saputnik. Grk nas je, čim smo mu otpušili usta, zasuo beskrajnim žalopojkama ne samo zbog zarobljavanja, već i zbog rđavog vremena, hrane, puteva, tvrde zemlje i lošeg društva. „Družio sam se s kraljevima, a ne s dvorskim ludama“, mleo je. „Zavetovao sam se da ću da oslobodim porobljeni svet. Ja sam Perikle! Ja sam Spartak! Ja sam Gideon[13]! Čuje se topot potere! Zapamtite šta sam vam rekao, zapečatili ste sudbinu kad ste me oteli!“ „Da zapamtimo?“ odvrati Zerko. „Kako ne bismo zapamtili? Glasniji si od mule, a reči ti imaju smisla koliko i magareće njakanje.“ „Pustite me, pa vam više neću praviti probleme.“ „Prestao bi da smetaš i kad bismo ti prerezali grkljan! Grabiš velikim koracima ka širokoj crvenoj ogrlici, čoveče!“ „Predlažem da to smesta učinimo“, rekao sam, pošto mi je brbljivi vidar stvarno dozlogrdio. „Sreo se s Gejzerikom“, oprezno će kepec. „Veruj mi da će Ecija to veoma zanimati. Nađi snage da istrpiš galamu.“ Zerko je znao više no što sam mislio. Položaj dvorske lude omogućavao mu je da ponekad prisustvuje čak i hunskom ratnom savetu, neprimetan kao pas. Tamo je naučio dosta o staništima varvarskih plemena, glavnim putevima ka Zapadu i mestima na kojima se namirnice mogu kupiti ili ukrasti. Sedeo je na konju ispred svoje supruge kao zdepasto detence, glave udobno smeštene između njenih grudi. Vodio nas je po mapi koju je imao u 13

Gideon — sudija naroda izrailjskog. Pominje se u Starom zavetu, u Knjizi o sudijama. Ime znači „uništitelj“, „moćni ratnik“ (Prim. prev.)

244

glavi. Spustio bi se s konja na neobeleženom raskršću ili u blizini krčme pogodne za nabavku hrane. Ostavio bi nas da bi odigrao ulogu tajanstvenog nakaznog hodočasnika. Posle nekog vremena bi doskakutao s vestima i hlebom. „Ovuda“, izgovorio bi sigurno i nastavili bismo put. Nisam se odvajao od velikog mača. Visio je na mojim leđima, umotan u krpe. Putovanje je bilo napornije od onog iz Konstantinopolja. Lile su hladne jesenje kiše. Ovaj deo Germanije ličio je na lavirint niskih brda pod tamnim šumama, koje su se pružale dokle god oko dopire. Spavali smo malo i isprekidano. Nije bilo robova da podignu šatore ili pripreme obrok. Pokušavali smo da se ugrejemo, zbijajući se jedni uz druge kao životinje. Četvrte noći Eudoksije je pokušao da pobegne. Svezao sam mu ruke iza leđa i sputao stopala, a zatim se za svaki slučaj i sam privezao za njegov članak. Usred noći sam se okrenuo i raširio noge. Shvatio sam da je konopac labav. Odmah sam se probudio. Začuo sam kako se neko kreće i uzbuđeno diše. Mesec se pojavio iza dronjavog oblaka. Ugledao sam tamno obličje kako čuči pored mog sedla, za koji sam vezao veliki, gvozdeni mač. Skočio sam bez razmišljanja. Pogodio sam iznenađenog Grka cepanicom. Odbila se od njega, izmamivši mu prigušeni krik. Eudoksije se stuštio među džinovska stabla. Zaboravio je na mač koji je hteo da ukrade. Ščepao sam hunski luk, na kome sam često vežbao. Hteo sam da ga ustrelim, ali me je Zerko omeo u toj nameri. „Neophodan je Eciju.“ Potrčao sam za beguncem. 245

Mladost mi je dala krila i hitro sam sustizao trapavog iscelitelja. Po disanju sam mogao da shvatim koliko je prestravljen. Taman sam hteo da ga ščepam, kad se okrenuo i zamahnuo sjajnim nožem. Za dlaku sam izbegao smrt. Nisam ni znao da ga ima. Znači, tako se oslobodio konopaca! Ogrebao me je pre no što sam sam tresnuo u njega svom snagom, kao bik. Poleteli smo. Ispustio je nož. Kao i protiv Skile, i ovde sam upotrebio boksersku veštinu. Nisam znao šta me je više razbesnelo, moja nepažnja prilikom pretresa, njegova pohlepa za mačem ili to što je hteo da me ubije. Izbubecao sam ga iz sva tri razloga. Sklupčao se i prestao da pruža otpor. „Milost, milost! Hteo sam da se vratim Atili!“ Prestao sam da ga udaram i prostenjao „Odakle ti nož?“ Podigao je glavu i nacerio se. „Premeštao sam ga od zadnjice do unutrašnje strane butina. Gurao sam ga u nabore sedla. Krio sam ga gde god sam mogao.“ Zerko nas je sustigao. Podigao je nož koji je sijao na mesečini. „Mogao je da nam smrsi konce, da je imao dovoljno hrabrosti da nas pokolje na spavanju. Posmatrao je dršku ukrašenu draguljima. „Lep nož. Pogledaj ovu izradu!“ uskliknu patuljak. „Gde si ga nabavio, iscelitelju?“ „Šta te briga!“ Zerko ga je bocnuo u vrat. „Hteo bih da znam kome da ga pošaljem na čišćenje!“ „To je Gejzerikov dar“, zacvile Eudoksije. „Oteo ga je od rimskog generala. Poslao ga je kao zalog obećanja koje je dao Atili. Kagan ga je poklonio meni, kao nagradu za uspešno obavljen zadatak.“ 246

Patuljak mi je predao oružje. „Sad će biti kod Jone. Tebe ćemo svake večeri vezivati kao svinju.“ Šutnuo je poleglog vidara. „Ovo ti je zbog buđenja iz sna.“ Šutnuo ga je još jednom. „A ovo zbog gunđanja tokom prethodnih dana.“ „Govorio sam istinu!“ „Ponovo ću te šutnuti.“ Nastavili smo put. Svet oko nas je, bez rimskim putokaza i upadljivih građevina, ličio na beskrajno more. Jedva prohodne šumske staze krivudale su ispod drevnih stabala, iždžikljalih mnogo pre rođenja Romula i Rema. Rim nikada nije osvojio ovaj svet, niti je to ikada hteo. Bila je to oblast senovitog mira, sivih močvara i tamnih, dubokih reka. Sunce sa Bosfora bilo je nestvarno daleko. Rastužile bi nas retke naseobine na koje bismo nailazili; nakon hunskih pustošenja, njihovi stanovnici živeli su primitivno. Kod ruševina Karnuntuma[14] videli smo malu grupu Gepida. Živeli su kao životinje. Kako sam čeznuo za rimskim kupatilom! Ona pored kojih smo prolazili behu hrpa ruševina, s praznim bazenima i hladnim pećima. Voda je tekla samo kroz napuštene slivnike. Siroti varvari su se baš tu kupali i prali odeću. Kupili smo hranu i žurno nastavili put. Saznao sam i nešto više o neobičnom braku Zerka i Julije. „Brak je zamišljen kao kazna“, objasnila je Julija. „Još kao dete oteta sam iz plemena Skuri. Huni su me prodali 14

Karnuntum — rimsko utvrđenje, čiji se ostaci nalaze u istočnoj Austriji. (Prim. lekt.)

247

brutalnom i glupom poglavici Gepida. Mislio je da će me bičem naterati da ga zavolim. Hteo je da se oženi sa mnom kad napunim trinaest. Bila sam dovoljno zgodna da probudim njegovu požudu, a on je bio dovoljno ružan da ugasi svaki tračak strasti u meni. Jedne večeri me je proglasio zrelom za berbu. Skuvala sam mu gulaš od pokvarenog mesa, pa je tu noć proveo u nužniku. Susedi su mu se smejali. Pretio je da će me ubiti, ali su ga Huni upozorili da to ne čini. Stoga se obratio Bledi i zatražio da mu vrati pare. Bleda nije hteo da ljuti Gepide. Platio me je novcem koji je dugovao dvorskoj ludi. Zatim me je podario Zerku. Hteo je da me ponizi i kazni za neposlušnost.“ „Nisam mario što sam ostao bez para, koje ionako nikad ne bih video“, zacvrkutao je patuljak. „Već sam bio digao ruke od ženidbe, kad su mi predstavili ovog anđela. Huni su se sjajno zabavljali na naš račun. Nudili su mi stolicu.“ „Za njih je naše venčanje možda bilo šala. Mi smo ga dočekali kao spas“, reče Julija. „Zerko je bio prvi muškarac koji je ljubazno i pažljivo postupao sa mnom. Vezivao nas je strah od hunskog preuzimanja čitavog sveta. Atila je parazit koji opstaje na račun boljih od sebe.“ „I treba znati da ga progone strahovi“, dodade Zerko. „Strepi da će se njegov narod iskvariti i omekšati zahvaljujući prikupljenom danku.“ „Ne verujem da će se to desiti do proleća“, rekao sam. „Od čega još strahuje?“ „Plaši se sopstvenog pada. Znaš li kako je biti tiranin koji zna samo za strahovladu, bez mogućnosti da bilo kome veruje? Kako može da zna da li su mu sledbenici 248

odani zato što ga cene ili zato što su prinuđeni na to? Kako da zna da li žene spavaju s njim iz ljubavi ili iz straha? Neograničena vlast nagoni ga da sumnja u sve i svakog. Obezbeđuje podršku neprekinutim nizom vojničkih pobeda. Prvi poraz bi mu mogao doneti propast.“ „Misliš da će pokleknuti bez mača?“ „Duboko se nadam.“ „Atila te je poslao Eciju, a on te je vratio kao špijuna.“ „Naš brak mu je poslužio kao izgovor da pošalje Zerka nazad, pošto sam ja ostala u Atilinom zarobljeništvu“, umešala se Julija. „Moj maleni je pronašao način da reši probleme.“ „Kakav način?“ „Nagovorio te je da ukradeš mač, naravno, da bi obeshrabrio Atilu i osokolio Ecija. Ako stignemo do rimske vojske, zaplenjeni mač bi mogao da joj pomogne da okupi saveznike. Ako Rimljani pobede, Zerko i ja možemo živeti u miru i slobodi.“ Radosno je klimnula, kao da veruje da ću lako i brzo srediti svetske prilike.

249

XVIII LAVINA

kilini Huni bili su umorni, daleko od doma. Jahali su pograničnim područjem, koje je predstavljalo ničiju zemlju. Nekada nepovrediva severna granica Rimskog carstva, odavno je probijena. Rimljani su još kontrolisali krajeve južno od Dunava, da bi zatvorili prolaze ka Italiji. Na severu su Germani dominirali u dubokim šumama, koje su odvraćale sve osvajače. Duž Dunava su zakon i red ustupili mesto vladavini samozvanih guvernera, gospodara rata i poglavica. Lešinari su se trudili da omeđe svoje delove umirućeg carstva. Brojna i opasna družina poput hunske, mogla je da prođe tim krajem bezbedno. Skilin odred je ipak žurno jezdio, da ga neko od lokalnih vojvoda i otpadnika ne bi shvatio kao pretnju. Nastojali su da izbegnu sukobe s lokalnim vlastodršcima, zato što su imali jasan zadatak da povrate mač i ubiju Jonu. Zbog toga je Skila zaobilazio utvrđenja, jednako pažljivo kao begunci. Stepski konjanici su se žalili na mračne šume, česte uspone i loše vreme. Opute na lukovima nisu mogle da se osuše, što im je znatno umanjivalo ubojitost. Mačeve im je polako osvajala rđa. Na jugozapadu su se uzdizali Alpi, čineći ih još sumornijim. Sneg je klizio niz jesenje 250

obronke. Zerko je bio ključ. Stotine glasnika, putujućih trgovaca, hodočasnika, mistika, plaćenika i veštica lutalo je zapuštenim putevima. Zbog te gužve bilo je teško ući u trag usamljenom beguncu kao što je Jona. Tamnoputi patuljak s kršnom ženom i dvojicom muškaraca, od kojih je jedan vezan, predstavljali su nesvakidašnji prizor. Huni su pratili reku uzvodno ka Laurijakumu. Sve češće su slušali priče o neobičnoj četvorci, koji je izronila iz severnih šuma. Putnici behu prljavi i iscrpljeni, ali je kepec zlatom platio glasnika da odnese poruku uzvodno. Priča se da je glasnik odneo poruku velikom Eciju. Prešli su na južnu obalu reke i krenuli ka rimskim garnizonima oko rudnika soli. Jedan od begunaca nosio je neobičan zavežljaj na leđima — dugačak, uzan i visok kao odrastao čovek. Begunci će im izmaći ako stignu do snažnog rimskog odreda. Huni su to morali da spreče. Galopirali su ka Lentiji i poslednjem mostu na tom delu Dunava. Sklepana drvena konstrukcija, jadna zamena za propali rimski most, pružala se preko napuklih kamenih stubova pod mahovinom. Most je bio upotrebljiv. Zauzela ga je banda nasilnika, koja je naplaćivala mostarinu. Zatvorili su kapiju od trnovog pruća čim su čuli topot brojnih kopita. Osetili su zadah Huna, kao dim na vetru. Razmotrili su situaciju. Kada su varvari iz šume jurnuli na most kao čopor stepskih vukova, sa napetim lukovima i unakaženim licima, zatekli su otvorenu kapiju. Od nasilnika nije bilo ni traga. Iz sigurnih skloništa posmatrali su kako varvari podižu kišu blata za sobom. Projurili su 251

preko mosta na jug, urlajući i kličući. Ratnici su jezdili kao natušteni, užurbani oblak. Prikupljali su glasine i vesti. Umorna četvorka viđena je negde na putu za Juvavum[15]. Jedan od begunaca galamio je na grčkom. Skila je mislio na Ilanu češće no što je hteo, uprkos tome što ga je dva puta ponizila — jednom kad ga je odbila i drugi put kad ga je spasla od Jone. Znao je da je živa. Još uvek ga je progonila želja da je povrati. Zašto je odgurnula Jonino koplje, pre smrtonosnog udarca? Ako ne voli ubijanje, zašto je pokušala da spali Atilu, umesto da pobegne s Jonom? Zbunjivala ga je. Zbog te nedokučivosti nije mogao da je izbaci iz glave. Posetio ju je pre polaska, pod izgovorom da joj donosi hranu. Nadao se da će mu ponuditi neke informacije o beguncima. Bio je rastrzan protivrečnim osećanjima, sažaljenjem, dužnošću i gnevom. „Ništa od ovog se ne bi dogodilo da si pošla za mene“, pokušao je. „Ništa od ovog se ne bi dogodilo da ste ti i tvoji ostali u moru trave, gde vam je i mesto“, odgovorila je. „Ništa od ovog se ne bi dogodilo da sam pustila Jonu da pobedi na megdanu.“ „Tako je. A zašto nisi, Ilana?“ „Nisam razmišljala šta radim. Ta grozna buka, krv...“ „Nije tačno. Učinila si to zato što me voliš. Voliš obojicu.“ Sklopila je oči. „Ja sam Rimljanka, Skila.“ „To je prošlost. Misli na budućnost.“ 15

Juvavum — Salcburg u Austriji. (Prim. lekt.)

252

„Zašto me mučiš!“ „Volim te. Prihvati to, zato što ću te osloboditi iz tog kaveza.“ Govorila je tiho, kao na samrti. „Pusti me na miru, Skila. Moj život je gotov. Završio se u Aksiopolju. Preživela sam da vidim sve ovo samo zbog neke užasne greške sudbine. Ja sam, već neko vreme, mrtva žena. Treba da pronađeš suprugu među svojima.“ Ali on to nije hteo. Hteo je Ilanu. Nije verovao da je mrtva. Sve će doći na svoje mesto kad ubije Jonu, povrati mač i devojku. Grebaće se i pariti kao divlje mačke. Kakve sinove će mu roditi! Teren je bivao sve strmiji. Podsetio ga je na povratak iz Konstantinopolja i trku s Jonom. Osećao je da Rimljanin nije daleko, kao što bi ponekad osetio blizinu jelena ili divljeg konja. Brdoviti, šumski predeo ga je zaslepljivao. Sa zebnjom se pitao da li su u žurbi projurili pored begunaca, a da ih nisu videli. Jedan od njegovih ljudi je povikao i pozvao ostale. Pronašao je sjajni grčki prsten. Sijao je kao zlatni znamen pored staze koja se račvala od glavnog puta. Eudoksije! Huni su ustali pre zore. Tiho su jahali puteljkom. U neko doba spazili su stub dima. Da li su begunci postali neoprezni ili previše samouvereni? Dim je iznenada nestao, kao da je neko brzo sve ugasio. Ratnici su se tiho peli uz padinu iznad vatre. Sjahali su i poveli konje kroz drveće. Napredovali su kroz sivilo praskozorja. Planine ispred njih ličile su na neobično, srebrnkasto utvrđenje, a drveće na njegove mračne temelje. Skila se popeo na vrh grebena. Opazio je tri konja u udolini. 253

Konačno će se osvetiti! Mladom ratniku nedostajalo je iskustvo pravog vođe. Predvodio je mladu i neposlušnu družinu. Huni su uz poklič jurnuli nizbrdo, pre no što je uspeo da napravi zasedu. Kepec i žena? Biće to mačji kašalj. Buka je spasla Jonu. Čim su prve strele, nestrpljivo ispaljene sa prevelike udaljenosti završile iza njihovih leđa, skočio je s krikom na usnama. Bacio se na najbližeg konja i zgrabio jednog od saputnika, možda i grčkog iscelitelja. Žena i patuljak su se dočepali druge životinje. Treća se panično propela i jurnula ka napadačima, koji su joj odapeli nekoliko strela u grudi. Životinja je pala na kolena. Stepski ratnici su ubili plemenito grlo, da ne bi poslužilo beguncima. Pod kišom strela, Jona i Julija su poterali neosedlane konje u trk. Huni će ih pohvatati! Arapski konji su pojurili neslućenom brzinom, nagonski izbegavajući opasne projektile. U trenu su nestali ispod gustih krošanja. Ratnici su uzbuđeno urlali za njima. Shvatili su da im plen izmiče i dali se u poteru za njim. Postideli su se što su bili nestrpljivi i nisu ih prvo opkolili. Arapska grla bila su odmorna, dok su hunski konji bili iscrpljeni od penjanja uz planinu i jurišanja nizbrdo. Laka pobeda u trenu se preobrazila u neizvesnu trku. Skila je pobesneo. Njegovi ljudi su zaboravili sve što su naučili još u ranom detinjstvu, željni slave zbog povratka Atilinog mača. Sebičnošću su upropastili sjajnu priliku. Svađali su se dok su pokazivali na begunce koji su već prešli greben i bili im van domašaja. Odmicali su na snažnim, odmornim konjima. Sa vrha brda Huni su ih posmatrali kako napreduju dolinom, približavajući se 254

mostu iznad uzburkane reke. „Stići ćemo ih“, hrabrio ih je Skila. „Konji su im preopterećeni“, složio se Talos. Huni su napeli lukove i pošli nizbrdo u razvučenom poretku, dok su im mačevi poskakivali na butinama. Begunci su se kratko zadržali na mostu. Činilo se da će pokušati da ga sruše ili onesposobe, ali su odustali i prešli na drugu stranu. Napustili su rimski put i pojahali između drveća. Išli su uzbrdo. Skila je pretpostavio da su se na to odlučili iz panike i očajanja, ne bi li progoniocima lakše izmakli na teško prohodnom, šumovitom terenu. Znao je tla je ovaj suludi pokušaj bio osuđen na propast, jer njegovi ljudi neće odustati sve dok im miris plena golica nozdrve. Od mača ih je delio samo jedan most. Begunci će uskoro biti u njihovim rukama. Hunski napad iznenadio je sve nas, osim našeg zarobljenika. Posle prelaska Dunava i jahanja ka Alpima, naivno smo pretpostavili da smo zaobilaznim manevrom uspešno zametnuli trag. Usporili smo da bismo konjima dali malo odmora. Urođena opreznost mi je zabranjivala da palim vatru, čak i nadomak planinskih prevoja koji vode u Italiju. Rizikovao sam i posle prelaska Dunava kupio nešto ćumura, zato što je goreo bez dima. On nas je održavao u životu. Tako je bilo do jutros. Otkad smo pobegli iz Atilinog tabora, Eudoksije je činio sve što je mogao da skrene pažnju na nas. Zloupotrebljavao je slobodna usta i govorio grčki u svakoj prilici. Nudio je 255

lečničku pomoć gomili bolesnih i kljastih koje smo sretali uz put. Skinuo je i odbacio sve srebrno i zlatno prstenje. Ostavljao ih je na kamenju i panjevima duž puta, u nadi da će ih Huni opaziti. Julija je tek u podnožju Alpa primetila da je poskidao nakit. Vidar bi svake večeri prislonio uvo na tlo, osluškujući zvuke potere. Nije video ili čuo Skilu, ali ga je osećao kao nevidljivu ruku koja ga izvlači dok tone ispod vode. Njegov optimizam rastao je što smo se više približavali Alpima. Zamalo što nismo stradali zbog poslednje vatre potpaljene ćumurom. Zagrejali smo jelo i zasuli ugljevlje zemljom, da bi što duže sačuvalo toplotu. Kad je Julija zaspala od umora, Eudoksije je olabavio veze i dohvatio opalu granu jele. Ujutru, pre nego što su se ostali probudili, stavio je vlažnu granu na žar. Dim se ustremio u nebesa. Julija se prva probudila i uzbunila ostale. Zerko je brzo sklonio granu i išutirao zarobljenika, ali je šteta već načinjena. Nedugo potom, začuli smo alakanje Huna. Našli smo se u očajnom položaju. Posle neuspešnog pokušaja da srušimo načeti most, napustili smo rimski put. Penjali smo se između drveća. Eudoksije je pomislio da pokušavamo da se sakrijemo. „Najbolje vam je da se predate“, savetovao nas je, dok sam ga pridržavao prebačenog preko konja kao vreću žita. Po stoti put sam se pitao da li je njegovo svedočenje pred Ecijem vredno ovolikih muka. „Skrivajući se postupate jednako besmisleno kao dete koje pokriva oči, nadajući se da ga niko neće videti. Huni će vas pronaći. Video sam kako sa dve stotine koraka pogađaju jelena u oko.“ „Budi siguran da neću otići na onaj svet bez tebe.“ „Strela će doleteti niotkuda i završiti u tvojim grudima. 256

Nećeš ni znati šta te je snašlo.“ Opsovao je kad sam ga udario. „Pusti me s mačem, pa će Huni možda prekinuti poteru“, pokušao je. „Probaću da ih ubedim da ti poštede život, u zamenu za relikviju.“ „Možda ću se ratosiljati mača“, rekao sam, „ali ću tebe zadržati kao štit.“ Možda bismo srušili deo mosta, samo da smo imali vremena i bolji alat od prastarog gvozdenog mača. Na prvi pogled se moglo zaključiti da most decenijama nije popravljan. Retki putnici, brinući se za one koji dolaze posle, ponekad su krpili najgora oštećenja na istruleloj drvenoj podlozi. Penušava, bela voda nazirala se kroz brojne pukotine. Huni su se sjurili niz padinu kao tamna lavina, pre no što sam išta stigao da predložim. Naterali su me da se osvrnem i nešto brzo smislim. „Gde nas to, dođavola, vodiš?“ stenjao je Zerko, dok su se konji jedva uspinjali po nesigurnom šljunku. „Ne možemo zauvek izmicati dvadesetorici, tridesetorici okretnih ratnika“, odvratio sam. „Moramo ih zaustaviti.“ „Ali kako?“ zavapi Julija. Jedna neprecizna strela, ispaljena s velike daljine, završila je u krošnji drveta. „Vidiš li onu padinu iznad mosta, punu šljunka i škriljca? Mogli bismo da gurnemo to kamenje i pokrenemo lavinu.“ „Koja bi i nas odnela“, smrknuto će Zerko. Znao je da nemamo drugog izbora. Iz šume smo se prebacili do podnožja litice, visoko iznad jaruge sa rimskim mostom. Penjali smo se 257

šljunkovitom padinom, na kojoj su naslage uljanog škriljca ugušile svu vegetaciju. Konji su se klizali kao po ledu. Skroz dole videli smo Hune kako jašu ka mostu. „Zerko, sveži prokletog iscelitelja kao žrtveno jagnje. Julija, pođi sa mnom!“ Zgrabio sam debelu granu bora, koja je ležala sred šljunka. Spustili smo se niz padinu. Kretali smo se vrludajući, sve dok nismo dospeli tačno iznad mosta. U podnožju litice, Huni su mileli kao mravi. Pokazivali su na nas. Jedan je gnevno naređivao ostalima. Njegov stav i pokreti izgledali su mi poznato. Skila! Hoću li se ikad otarasiti tog dušmanina? Pronašao sam ono za čim sam tragao. Jedna poveća stena kliznula je niz škriljac. Opasno se nagnula na stranu. Sitno kamenje ju je sprečavalo da se otkotrlja. Postavio sam motku ispod nje, spreman da pokrenem lavinu. „Pomozi mi da je gurnem!“ Julija je očajnički pritisnula. Huni su sjahali s konja i oprezno počeli da prelaze most. „Ne mogu!“ povikala je. „Upri svom težinom!“ „Već sam pokušala!“ Tada se manja kugla energije zakotrljala niz padinu i obesila o motku. Zerko! Brzina je povećala patuljkovu težinu, i to je bilo dovoljno. Iako se poluga polomila, stena se podigla, prevrnula i pokrenula. Pomerila je i drugo kamenje. Nahrupilo je ka podnožju, kao voda iz naprsle brane. Zerko je počeo da klizi za njom, ali ga je voljena 258

zgrabila za tuniku. Opasno se zaljuljala na ivici ambisa, pre no što je uspela da ga spase. Urlao sam dok sam se povlačio ka vrhu. „Moramo da se sklonimo od lavine!“ Padinom se prolamala strašna tutnjava. Čitav kameni sloj je klizao. Popeli smo se do staze i čvrstih stena. Okrenuli smo se. Imali smo šta da vidimo! Pokrenuli smo ogromnu lavinu. Razglavljene stene su se sudarale, remeteći krhku ravnotežu planinske padine. Prašina se dizala ka nebu kao sivi gejzir. Grmljavina je postajala sve jača. Huni je prvo uopšte nisu čuli. Ubrzo je nadjačala huk vode. Varvari su podigli glave. Zgranuto su zurili u lavinu škriljca koja se valjala ka podnožju. Okrenuli su se i poterali konje. Stotine tona kamenja survavalo se ka klancu kao kameni vodopad. Ubrzo je na mostu došlo do prave erupcije. Daske su poletele u vis, kao da su katapultirane. Stare grede su eksplodirale u oblaku iverja. Lavina je zgužvala most, kao da je od papira. Ponela je i dvojicu Huna i njihove konje sa sobom. Gomila krša tresnula je u zapenjenu vodu uz strahovit pljusak. Delovi mosta su se polako krunili. Vratili smo se na vrh do Eudoksija i odatle pogledali svoje delo. Likovao sam. Kao da je džinovska ruka otkinula deo planine. Magličasta prašina lebdela je u vazduhu. Srednji deo mosta je nestao. Preživeli Huni su stajali na drugoj strani ponora. Gledali su ka nama, tihi i potreseni. „Trebaće im nekoliko dana da savladaju ovu prepreku“, rekao sam s mnogo nade i malo znanja o lokalnoj 259

geografiji. „Ili bar nekoliko sati.“ Potapšao sam Zerka po ramenu. „Pomolimo se da je Ecije dobio poruku.“

260

XIX RIMSKA KULA

tražarska kula Ampelum uzdizala se iznad raskrsnice dva stara rimska puta. Jedan je išao na zapad, ka rudnicima soli oko Juvavuma i Kukule. Drugi je išao ka Ad Pontemu na jugu i planinskim prelazima iza njega. Kula je bila visoka sedamnaest metara, s nazubljenim zidom i kazanom za ulje, a na vrhu je bila kvadratnog oblika. U loncu se mogla zapaliti signalna vatra, vidljiva iz obližnjeg utvrđenja. Vatra je paljena mnogo puta, ali nikakva pomoć nije stigla. Nije ni moglo biti drugačije, s obzirom na oslabljenu moć imperije. Poput tolikih sličnih, i ovaj garnizon je naučio da samostalno preživljava. Rim je bio kao mesec, večito prisutan i nedostižan. Kulu je štitio kameni zid visok dva i po metra. Iza njega je bilo dvorište sa štalama, skladištima i radionicama. Desetak rimskih vojnika spavalo je i jelo u utvrđenju. U prizemlju su bile krave. Pružale su nešto topline. Posude s užarenim ćumurom dopunjavale su toplotu životinjskih tela. Vazduh je zbog njih bio suv i ustajao. Grede su pocrnele od viševekovnog loženja. Garnizon bi se mogao nazvati „rimskim“, samo uz bezgranično slobodno tumačenje tog pojma. Prošlo je 261

mnogo vekova otkad su iz Italije marširale legije sastavljene mahom od Latina. U međuvremenu, vojska je postala ogledalo samog carstva. Regrutovala je muškarce iz stotinu porobljenih nacija. Obučavali su se na zajedničkom jeziku. Jednoobraznost jezika, običaja i naoružanja, lagano je nestajala. Posadu kule činila je mešavina mladih gorštaka i regrutovanog ološa, pod komandom osornog dekuriona Sile, rođenog u močvarama Frizije. Jedan vojnik je bio Grk, drugi Italijan, a treći Afrikanac. Germane su predstavljala tri Ostrogota i jedan Gepid. Preostala petorica se nikad nisu udaljila više od tridesetak kilometara od tvrđave, pa bi se za njih moglo reći da su građani Norikuma. Šarolika družina bila je samo formalno u službi Rima. U stvarnosti su se brinuli sami o sebi i o nekoliko okolnih sela. Od njih su dobijali hranu i zalihe, kao i nešto poreza. Od putnika su ubirali putarinu. Kad bi pisari iz državne blagajne u Raveni postali preterano dosadni, iz tvrđave bi im poslali mali deo prikupljenih sredstava. Od centralnih vlasti vojnici nisu ništa dobijali, niti su to očekivali. Sami su nabavljali hranu, odeću, oružje i materijal neophodan za opravku kule stražare. Dozvola da ubiraju poreze u okolini bila je nagrada za njihovu službu. Ovi ljudi su delom i rečima donekle stajali iza ideje Rima. Predstavljali su otelotvorenje civilizacije, zakona i reda. Tvrđava nam je izdaleka izgledala kao sigurno utočište. Uništenje mosta je usporilo, ali nije zaustavilo Hune. Rimski garnizon bi mogao primorati Skilu da odustane od potere i da se vrati kući. „Šta je, dođavola, sad pa to?“ procedio je dekurion Sila, kad je s vrata osmotrio nas četvoro na dva iscrpljena konja. 262

Pogled mu se najduže zadržao na Zerku. „To je važni saradnik vojskovođe Flavija Ecija“, odgovorio sam. Pretpostavljao sam da nam blago preterivanje neće škoditi. „Da li je ovo neka šala?“ „Njegova mudrost je u obrnutoj srazmeri s njegovom visinom.“ „A šta predstavlja taj džak žita, prebačen preko sedla?“ Posmatrao je Eudoksija, svezanog i sa zapušenim ustima. Grk je migoljenjem iskazivao nezadovoljstvo. „To je izdajnik Rima. Vodimo ga Eciju na ispitivanje.“ „Saradnik i izdajnik?“ Pokazao je na ženu. „Ko je ona, kraljica Egipta?“ „Slušaj. Imamo važne informacije za tvog zapovednika, ali nam je pomoć neophodna. Hunski odred nam je za petama.“ „Hunski! Ovo je neka šala. Huni su daleko na istoku.“ „A zbog čega nas četvoro jašemo dva konja, dok je treći načičkan hunskim strelama?“ pištao je Zerko. Skliznuo je iz sedla. Odgegao se do rimskog kapetana. Pogledao ga je odozdo. „Misliš li da bi čovek mog ugleda svratio u ovakav svinjac, da mu voda nije došla do grla?“ „Zerko, nemoj da vređaš našeg novog prijatelja“, umešala se Julija. I ona je sjahala. „Izvinjavam se zbog njegovog grubog nastupa. Gone nas Atilini ljudi, dekurione. Samo nas je pad mosta spasao zarobljavanja. Tražimo zaštitu.“ „Most se srušio?“ „Morali smo da ga uništimo.“ Posmatrao nas je kao da ne zna da li sme da nam 263

veruje, ni šta da misli o nama. „Ti si s njim?“ upitao je Juliju, nakon što je klimnuo ka meni. „Ovaj nevaspitani je moj suprug.“ Spustila je ruku na Zerkovo rame. „On je dvorska luda. Ponekad zbija šale koje nisu svima simpatične. Na duhovnom planu je viši od dva puta većih ljudi. Istina je da je u službi velikog Ecija. Znate li gde je vojskovođa?“ Vojnik se glasno nasmejao. „Osvrni se malo!“ Kula je imala dosta pukotina, a mahovina je osvajala velike površine. Dvorište je bilo blatnjavo, a domaće životinje neuhranjene. „Pre ću sresti Atilu nego Ecija! Priča se da je u Rimu, Raveni ili pored Rajne. Jednom sam čuo da dolazi ovamo, baš kao što sam čuo da je jednorog viđen oko Juvavuma, a zmaj pored Kukula. Taj se, koliko znam, nigde dugo ne zadržava. Zimi će se možda povući u Augustu, Treverorum ili Mediolanum. Požurite ako hoćete da ga sretnete. To će postati nemoguće kad sneg zaveje planinske prolaze.“ „U tom slučaju nam je potrebna hrana za nas i životinje, i još jedan konj“, rekao sam. „To znači da je meni potreban solid, solid i još jedan solid“, odvrati Sila. „Pokaži svoju kesu, stranče.“ „Nemamo novca! Pobegli smo iz Atilinog tabora. Molim vas, imamo važne informacije za Ecija. Zar ne možete da tražite od Rima da vam nadoknadi ono što nama date?“ „Ništa ne dobijam od Rima.“ Sumnjičavo je posmatrao nas i našu skromnu imovinu. „Šta ti je to na leđima?“ „Stari mač“, rekao sam. „Pokaži mi ga. Možda bismo se mogli trampiti.“ Posle kraćeg razmišljanja, sišao sam s konja. Razvezao 264

sam krpe. Crno i zarđalo oružje izgledalo je kao da je nedavno izvađeno iz blata, što je i bilo tačno. Samo je njegova veličina izazivala poštovanje. „To nije mač, već sidro“, reče Sila. „Ne može da seče sir, a za borbu je prevelik. Zašto nosiš to đubre?“ „To je porodična relikvija. Veoma mi je stalo do njega.“ Zamotao sam ga. „Reč je o zaostavštini predaka.“ „Jesu li tvoji preci imali tri metra? Još jedna smešna priča.“ „Dopustite nam da prespavamo u kuli, ako već nećete da nas snabdete onim što nam je potrebno. Nedeljama nismo spavali pod krovom.“ Pogledao je Juliju. „Znaš li da kuvaš?“ „Kuvam bolje od tvoje majke.“ Sila se nacerio. „Sumnjam u to, ali si sigurno veštija od Lucija. Dobro, ti ćeš skuvati večeru, ti ćeš doneti vodu, a ti, mališa, drva. Vezaćemo zarobljenika za kolac u kuli, gde će moći da brabonja do mile volje. Ecijevi saradnici! Momci u virunumskom garnizonu pocrkaće od smeha kad im ovo ispričam. U redu. Pustiću vas da prespavate u tvrđavi i napunite stomake. Ali u ranu zoru nastavljate put. Ovo je vojno utvrđenje, a ne drumsko svratište.“ Dekurion nas je možda nerado primio na konak, ali su nas vojnici jedva dočekali kao lek protiv vojničke čamotinje. Julija je skuvala ukusnu i jaku supu. Zerko ih je zabavljao bezobraznim pesmama. Ja sam im pripovedao o Konstantinopolju. Za njih je on bio daleko i čarobno mesto poput Rima i Aleksandrije. Eudoksije je, kad smo mu otpušili usta, tvrdio da je hunski princ. Obećavao im je zlata koliko su teški, ako ga oslobode i predaju 265

saplemenicima. Vojnicima nije bio ništa manje zanimljiv od Zerka. Uveravali su nas da Huna nije bilo u ovim oblastima; čak i da su krenuli za nama, sigurno su dosad već odustali. Prilaz Italiji branile su tvrđave, podignute na razdaljini manjoj od dana jahanja. Bezbedno ćemo putovati od jednog do drugog uporišta. „Večeras ćete se lepo naspavati“, uveravao nas je Lucije, „zato što u gornjem Norikumu nema varvara.“ Kada se pojavila siva jutarnja svetlost, samo su dvojica rimskih vojnika bili budni. Siluete stražara konačno su utonule u mrak dublji od slabo osvetljenog neba. Obojica su umrli za nekoliko sekundi. Simon je stajao na kapiji i pospano posmatrao prilazni put. Nadao se da će sisata mlekarica Ulrika doneti robu pre doručka i kraja njegove smene. Mislio je na njene grudi, okrugle kao lubenice i čvrste kao mešine s vinom, kad je čupavi konjić izronio iz tame. Hunska strela ga je pogodila u grlo, pre no što je stigao da se oglasi. Zakrkljao je i pao na zemlju. Nije znao šta ga je snašlo niti šta se dogodilo Ulriki. Iznenađenost je, izgleda, najčešća grimasa na licima samrtnika. Drugi stražar, Kasije, bio je na vrhu kule. Cupkao je ne bi li se ugrejao. Neobično zujanje nateralo ga je da podigne glavu, da bi odmah zatim desetak strela palo na njega, kao iznenadni dažd. Četiri projektila pogodila su metu. Ostali su se kao grad obrušili na kulu. Probudio sam se od lupkanja po krovu i udara njegovog tela o daske. „Huni!“ kriknuo sam. 266

„Loše si sanjao“, gunđao je dremljivi Sila. Strela je proletela kroz prozor i udarila u kameni zid. Čuli smo grmljavinu konjskih kopita. Skilini ljudi su jurišali ka utvrđenju. Pravo iz sedla skakali su na zid. Prebacili su se na drugu stranu hitro i tiho, kao senke. Za razliku od jučerašnjeg napada, sada nisu puštali ni glasa. Lako i nečujno spustili su se u dvorište, da ih posada ne bi čula. Samo je pas uspeo da zalaje pre no što su ga zaklali. I magarac je zanjakao tek malo pre no što će ga Hun udariti sekirom među oči. Varvari su za tren oka pregledali kuhinju, skladišta i štale. Tiho su trčali s isukanim mačevima. Čim su shvatili da smo svi u kuli, navalili su na zaključana vrata. Vojnici su izvirivali sa prozora. Vikom su upozoravali saborce. Sila je prvi uzvratio. Bacio je koplje s prozora na trećem spratu. Pogodilo je Huna u grudi i prikovalo ga za tlo. „Probudite se!“ urlao je. „Hvataj se mača umesto sandala, budalo! Napadnuti smo!“ Pomerio se u stranu, trenutak pre no što je strela prozviždala kroz prozor. Završila je u gredi pod krovom. Ustao sam sa prostirke, s pregačom oko pasa i kratkim mačem u rukama. Njime sam ubio Atilinog stražara. Julija je imala koplje kojim je rasporila mog konja. To nam je bilo jedino oružje, pored bodeža zaplenjenog od Eudoksija. Moja streljačka veština nije bila na zavidnom nivou. Pritrčao sam polici s kopljima i zgrabio jedno. Provirio sam napolje. Svitalo je. Huni su jurili napred-nazad po dvorištu, kao muve bez glave. Jedan je zastao i podigao pogled. Bacio sam koplje, ali ga je na vreme izbegao. Bilo je nečeg poznatog u toj hitrini. Da li sam gađao Skilu? 267

Rimljani su bacali koplja i gađali iz samostrela, iako su hunske strele pljuštale po kamenoj kuli. „Ko nas, za ime hada, napada?“ pitao se tribun. „Huni, koji su po tvom mišljenju odavno krenuli kući“, odgovorio sam. „Nismo se svađali s Hunima!“ „Izgleda da su se oni posvađali s vama.“ „Ovde su zbog tebe! I zbog tog zatočenika, zar ne?“ „Zbog njega, i zbog komada zarđalog gvožđa kog si nazvao sidrom.“ „Zbog mača?“ „Moćan je. Atila će osvojiti svet, ako ga se domogne.“ Sila me je začuđeno pogledao. Ponovo nije bio siguran da li može da mi veruje. „Julija, zagrej supu!“ povika Zerko. Pokazivao je na kazan s čorbom od prosa i govedine. Zatim je potrčao uza stepenice ka vrhu kule. Čizme su mu trupkale po daskama. Da zagreje supu? Shvatio sam šta je kepec smislio. Julija je rasplamsavala vatru ugljem. Vrebao sam zgodnu metu s prozora. Jedan Hun je pojurio ka vratima u podnožju kule. Setio sam se borbe sa Skilom. Sačekao sam da se strela odbije o kamen, a zatim sam se nagnuo i bacio koplje. Oružje je sunulo kao grom. Hun je pao. Umro je na pola puta do vrata. Nisam osetio ništa izuzev zadovoljstva. Više nisam bio žutokljunac iz Konstantinopolja. Rimljani su se lavovski branili. Svetlost im je pomagala. Dvojica naših pali su pogođeni strelom, što je značilo da je protivnik bio dvostruko brojniji. Užasnuo sam se kad sam spazio da Huni skidaju krov sa štale. Okupili su se oko 268

krovne konstrukcije sa crepovima. Smislili su jednostavan plan. Iskoristiće krov kao štit, da bi dospeli do kapije. Njihovi saborci skupljali su slamu i drva da potpale vrata. Obe strane su budno pazile. Strele su se proredile. Ratnici su pokušavali da se ne izlažu protivničkim hicima. Morali smo da štedimo koplja i strele. Uvrede na latinskom, germanskom i hunskom, letele su s kraja na kraj krvavog dvorišta, zajedno s oruđima. „Predajte nam naše robove!“ vikao je Skila na hunskom. Niko iz rimskog garnizona nije razumeo šta priča. Zerko se sjurio niza stepenice. Oči su mu blistale od uzbuđenja. Sada mu je niski rast dobro došao, pošto nije morao da čuči da bi se sklonio od strela. „Upalio sam signalnu vatru. Lucije i ja smo rasklimali nešto kamenja na vrhu kule. Bacićemo ih kad Huni jurnu ka vratima. Da li je supa vrela?“ „Počela je da vri“, reče Julija. „Nek ti Jona pomogne da je prospeš. Izbaci tu klupu kroz prozor, da bi imala nagib. Prospi ručak po njima kad im polomimo improvizovani štit.“ „Šta ćemo ako ogladnimo?“ pokušao je da se našali neko od vojnika. Huni su nanovo odapeli strele, i mnoge od njih su pogodile prozore. „Ne pokazujte se dok naši prijatelji ne bace kamenje!“ naredio je Sila. „Kad Huni potrče u zaklon, podignite se i iskoristite samostrele!“ Virio sam postrance kroz uzani prozor. Krov štale se podigao i blago zaljuljao dok su se Huni razmeštali ispod njega. Krenuli su napred. Ratnici s bakljama i zapaljivim 269

materijalom čučali su u pozadini. Hunske strele su nas sprečavale da ih gađamo. Tresao bih se od straha kad god bi strela prozviždala kroz uske prozore. Čuo sam tresak od pada dela krova, a zatim i oštre krike napadača dok su prenosili slamu, drvo i baklje. „Sad!“ ciknuo je Zerko s vrha kule. Čuo sam zvižduk kamenja u padu, a zatim i strašan tresak, krike i psovke, kad su kameni blokovi teški nekoliko desetina kilograma probili krov i polomili crepove. „Dasku!“ naredio sam. Vojnik je izbacio klupu kroz prozor. Iskrivio ju je da bi usmerio supu dalje od zida. Julija i ja smo krpama umotali ruke i podigli crni kazan s vatre. Odneli smo ga do prozora i prosuli. Bio je nezgodan za nošenje. Nekoliko litara završilo je na podu odaje, ali je najveći deo istekao kroz prozor, kao što je i planirano. Vrela čorba pala je po Hunima zapletenim u ostatke krova. Vriska se pridružila psovkama. Huni su se dali u bekstvo, ometajući svoje strelce iz zaštitnice koji su pokušavali da naciljaju kulu. Rimljani su se načičkali na prozor. Gađali su iz samostrela i bacali koplja na begunce. Dvojica pogođenih varvara pokušali su da se spasu puzanjem. Još dvojica su ležala u ostacima krova. Nekolicina je hramala i poskakivala. Snage su bivale sve izjednačenije. Pobedonosno smo klicali, sve dok zlokobni dim nije počeo da se diže iz podnožja kule. Rizikovao sam da se nagnem kroz prozor da bih video šta se dešava. Trgnuo sam se na vreme da izbegnem strelu, koja mi je prozviždala kraj uva. 270

„Vatra je uzela maha. Zahvatila je vrata“, izvestio sam. „Treba nam voda da je ugasimo.“ „Nemamo vode!“ razdrao se Sila. „Ostalo je jedva dovoljno za jedan dan, da i ne govorimo o opsadi.“ „Ali ako vrata izgore...“ „Molićemo se da do toga ne dođe. Ako se i desi, pobićemo ih na stepenicama. Moramo da izdržimo dok ne stigne pomoć.“ „Kakva pomoć?“ „Tvoj mali prijatelj je upalio signalnu vatru. Molimo se da nas vaš Ecije, ili sam bog, odnekud posmatra.“ Huni su uzbuđeno zaurlali kad su videli da vatra gori pred vratima kule. Jedan je pojurio preko dvorišta s punim rukama sena i drva. Bacio ih je na improvizovanu lomaču i jurnuo natrag, pre no što smo uspeli da ga pogodimo. I drugi je izveo isti trik, a za njim i treći. Četvrti je ubijen, ali se vatra već rasplamsala. Ništa nismo videli od dima. Sila i ja potrčali smo u prizemlje da vidimo šta se dešava. Krave su uspaničeno toptale, prevrtale očima i cimale ulare. Dim je prolazio kroz spojeve na vratima i širio se u visinu. Čuo sam kako vojnici kašlju iznad nas. Bilo je pakleno vruće. Čuli smo krik sa spratova. Još jedan Rimljanin je pogođen strelom. „Pustite me!“ povikao je Eudoksije, i dalje vezan za kolac. „Mene traže! Predajte me. Nagovoriću ih da vam poštede život!“ „Ne slušajte ga!“ povikao sam da bi me svi čuli. „Isteraćemo stoku kad navale unutra“, promrmlja Sila. „Julije i Lucije će ih čekati sa samostrelima. Moramo da ih 271

pobijemo što više, da bi se preživeli umorili od ove zabave.“ „Gađajte vođu, ako vam se ukaže prilika“, rekao sam vojnicima sa samostrelima. „Taj nikad neće odustati.“ Huni su nam pevali pesmu smrti. Dosad je trećina ljudstva na obe strane ubijena ili izbačena iz stroja. Skila je čekao čitav sat da vatra proguta vrata. Naredio je svojim ratnicima da skinu veliku gredu s kuhinje. Naoštrili su tupi vrh, izbušili rupe s obe strane i pričvrstili ručke. Nikad nisam video da nomadi tako vredno rade. Napravili su ovna za razbijanje vrata. U ratu su bili žustri i preduzimljivi. Nikad nisu pokazali slično interesovanje za zemljoradnju. Vatra je konačno oslabila. Vrata su još stajala na istom mestu, ali su sad bila samo pocrnela, krhka ljuska. Novi oblak strela poleteo je u nebo, obezbeđujući zaštitnicu Hunima koji su jurišali s ovnom u rukama. Očas su pretrčali dvorište. Greda je udarila u vrata, koja su uz tresak popustila. Uleteli su unutra. „Tako je!“ povikao je Skila. Huni su odbacili gredu i isukali mačeve. Vrata su se iznenada ispunila rogovima i papcima. Tukli smo krave po slabinama. Stoka je prekinula hunski juriš. Rasturili su ih kao kartaginski slonovi. Oni su pokušali da skrenu goveda, ali nisu imali dovoljno snage. Rogovi su cepali, a papci gazili sve koji su pali. Kamenje i koplja padali su kao kiša na zbunjene napadače. Još dvojica Huna stradali su u tom metežu. Napadači su se konačno dosetili da puste krave kroz svoje redove, ali su izgubili dosta vremena. Spremno smo ih dočekali kad su se pribrali i nahrupili na razvaljena vrata, gotovi da završe s nama 272

jednom za svagda. Dve strele iz samostrela našle su svoj cilj. Još dvojica su pali, saplićući one iza sebe. Opsovao sam kad sam video da Skila nije bio na čelu juriša. Huni su u tesnom prostoru izgubili svu prednost koju su imali na otvorenom. Znao sam da su ih veliki gubici razbesneli, i da u slučaju da pobede, za nas neće imati milosti. Silini vojnici su žustro natezali samostrele, povlačeći se ka vrhu kule. Huni su takođe odapeli nove strele. Lucije i Julije stropoštali su se niza stepenice. Jurnuli su na nas. Bacili smo gvozdeni kazan na njih i omeli juriš. Hitnuta su i dva koplja. Jedno je pogodilo cilj, drugo se odbilo i skliznulo niz zid. Na stepenicama se razvila očajnička borba. Skila me je ugledao među Rimljanima. Nemilosrdno je mačem krčio put. U očima mu se videlo šta misli. Sad te imam! Najedanput je neko iza napadača progovorio na hunskom. Bio je to poznati, neprijatni glas. „Ja sam Atilin ministar. Dužni ste da me slušate! Borite se srčanije! Ščepajte mač!“ Eudoksije! „Kako se izvukao?“ gnevno sam povikao. „Neki glupavi vojnik ga je oslobodio. Mislio je da će mu pomoći“, odgovori Julija, odnekud iza mene. Dodavala nam je koplja. „Grk je zaklao dobročinitelja i iskočio kroz prozor.“ „Spalite stubove u osnovi, pa će kula pasti!“ savetovao ih je Eudoksije. „Hoću još jedan samostrel!“ viknuo je Sila. Odbacio je Huna štitom. Krvario je iz nekoliko rana. Niko nije 273

odgovorio na njegov zahtev. Huni su se peli korak po korak, iako su trpeli značajne gubitke. Bilo nas je premalo. Gađao sam ih onom klupom preko koje smo sipali supu. Odgurnuli su je u stranu, prezrivo se osmehujući. Prepustili smo im prvi sprat i pokušali da nameštajem zatvorimo ulaz na drugi. Strele su se zarile u grede. „Spalite ih, spalite ih!“ kreštao je Eudoksije. Patuljkov piskavi, prodorni glas začuo se s vrha kule. „Konjica! Konjica!“ Do nas je dopro daleki, prepoznatljivi zvuk rimskog roga. Huni ispod nas izmenjali su zabrinute poglede. Pojačanje? Preživeli su se glasno radovali zovu roga. Skila se od naših hitaca štitio malim stolom. Bio je neodlučan. Njegov dušmanin i Atilin mač su tako blizu! A ako ih opkoli odred rimske konjice, svi Huni bi mogli stradati. Još jedan napad! „Tatose! Šta se događa?“ zabrinuto je uzviknuo. „Rimljani dolaze! Mnogo ih je, na konjima.“ „Još imamo vremena da ih pobijemo!“ Skila je podigao sto. Odapeo sam strelicu iz samostrela. Projektil je probio prepreku i za dlaku promašio njegov nos. Skila je odskočio. Okrenuo je glavu i video kako mu se ljudstvo osipa. „Moramo da bežimo!“ „Mač! Mač!“ zapomagao je Eudoksije iz dvorišta. Skila je oklevao. Očajnički sam napinjao samostrel. Konačno je skočio, baš kad sam ponovo odapeo strelu. 274

Promašila ga je za nekoliko centimetara. Izleteo je kroz razvaljena vrata. Preskakao je preko krvavih tela. Teži ranjenici su prepušteni rimskoj pravdi, dok su ostali potrčali ka konjima, koji su bili vezani s druge strane zida. Skila je skočio s bedema pravo na svog konjića. Prerezao je veze. Huni su bežali, praćeni našim pobedonosnim usklicima. Nagnuo sam se kroz prozor. Ugledao sam sjajni oklop obasjan zracima izlazećeg sunca, kao i izvanredno opremljen i oklopljen konjički odred. Zaobišli su brdo na jugu, nadomak visokih planina. Skila je poterao konja u suprotnom pravcu, ka severu. Huni su bežali istim putem kojim su i došli, povlačeći se nizbrdo. Niko nije umeo brže da nestane od lake konjice Naroda zore. Kad je rimska konjica stigla nadomak kule, Huni su bili već dva kilometra daleko. Stepski ratnici su galopirali punom brzinom, u rasutom poretku. Tek kasnije će se okupiti. Bitka se završila isto tako brzo kao što je i počela. Zinuli smo od čuda. Zapovednik konjičkog odreda jahao je snežnobelog pastuva. Imao je crveni ogrtač i starinski ukras na šlemu. Nosio je grudni oklop ukrašen srebrom i zlatom. Na trenutak sam pomislio da posmatram Apolonov silazak s izlazećeg sunca. Na čelu turme[ 16 ] progalopirao je kroz ulaz tvrđave, sve do razbijenih vrata na središnjoj kuli. Zauzdao je konja i s čuđenjem osmotrio poprište. Preživeli branioci su se isteturali iz kule i krenuli u susret spasiocima. Siguran sam da smo bili nesvakidašnji prizor. Oznojana žena sa slepljenom kosom, mrgodni 16

Turma — vrsta konjičke eskadrile u Rimskom carstvu. (Prim. lekt.)

275

patuljak i ja, s ogromnim gvozdenim mačem u rukama. Zapovednik je zatreptao kad je video poznato lice. „Zerko?“ Kepec se iznenadio još više od pridošlice. Zinuo je u čudu. Zatim se spustio na koleno. Atili nikad nije ukazao slično poštovanje. „Ecije!“ „Ecije?“ prozbori okrvavljeni i pobednički raspoloženi Sila. Zurio je u vojskovođu kao da je pred njim znameniti jednorog. „Znači da je luda govorila istinu?“ Vojskovođa se nasmejao. „Sumnjam, zato što se dobro sećam njegove prepredenosti. Pa šta to, za ime raja i pakla, ovde radiš, Zerko? Primio sam tvoju poruku, ali nisam očekivao da ću te naći...“ Ecije je bio naočit muškarac, ogrubeo od boravka na otvorenom i još uvek snažan, iako je zašao u petu deceniju života. Imao je zapovedničko lice izbrazdano brigom i čeličnosivu kosu. „Opazili smo signalnu vatru. Uvek si lako upadao u nevolje.“ „Tražio sam vas, gospodaru“, reče patuljak. „Odlučio sam da ponovo promenim poslodavca, pošto se Atila umorio od mog društva. Ovog puta sam poveo suprugu sa sobom.“ Julija se smerno poklonila. „Pa, svi sveci znaju da nam je smeh neophodan u opasnim vremenima poput ovih. Ne bih rekao da ste se ovde šalili, ludo.“ Posmatrao je krvavi metež s mračnim zadovoljstvom. „Izgleda da si počeo ono što ću, kako se nadam, ja završiti. Pošao sam u obilazak alpskih garnizona, zato što si me upozorio na rat. Atila bi mogao krenuti na Italiju. Poruka o tvom bekstvu je pre dva dana stigla do mene.“ 276

„Nije više reč o upozorenjima. Donosim ti strašne vesti iz Atilinog tabora. Dovodim ti novog saradnika, Rimljanina iz Konstantinopolja, koji je zamalo ubio kagana.“ Zerko mi se obratio. „Imaš li dara za vojskovođu, Jono Alabanda?“ Bio sam nestrpljiv da ga se rešim. „Naravno.“ Prišao sam njegovom konju, s mačem u rukama. „Pokušao si da ubiješ Atilu?“ „Pokušao sam da ga spalim, ali je imao đavolsku sreću. Ja sam imao sreće da se dočepam ovog talismana.“ Podigao sam boginjavu relikviju. „Zapovedniče Ecije, ovo je dar od boga rata.“

277

XX ATILINI BUBNJEVI

GODINA 451. POSLE HRISTA ao je sneg. Svet je utonuo u san. Iz Atiline prestonice u smrznutoj ravnici Hunuguri, stotinu glasnika pohitalo je ka hiljadama varvarskih tvrđava, sela i tabora. Gubitak slavnog mača nije pominjan. Kagan se pozivao na drugu magiju. Rekao je svojim sledbenicima da su rimski proroci predvideli kraj sopstvenog grada. Sva značajna dešavanja — Honorijina molba, Gejzerikovo obećanje, Marsijanov prkos i Klodina molba za pomoć u usponu na franački presto — ukazivala su da se sprema velika promena, do koje samo što nije došlo. Na celom svetu nije bilo lepših, zelenijih, bogatijih i pitomijih zemalja od onih na zapadu: Galije, Hispanije i Italije. Svaki Hun mora da se spremi za odsudnu bitku. Svaki saveznik i vazal mora da potvrdi zavet pokornosti. Svaki neprijatelj će dobiti poslednju priliku da se pridruži osvajačima ili da bude uništen, ako se usprotivi. Atila će na proleće pokrenuti najstrašniju vojsku koju je svet ikad video i okončati stari vek. 278

Poklisari su donosili obnovljene zavete u obliku znamena od konjske dlake, platnenih zastava i svetih palica pokorenih plemena. Poglavice će ih dobiti nazad kad se priključe Atilinoj vojsci. U novoizgrađenoj velikoj dvorani od sirovog drveta, izbušene su daske i podignute motke s plemenskim obeležjima. Do kraja zime, velika odaja se ispunila plemenskim znamenjima. Atila i njegove poglavice su se sastali ispred nje, na zelenoj travi, pod jasnim plavim nebom ravnice. Ilana je morala sve to da gleda. Posle dva meseca puštena je iz drvenog kaveza, da ne bi od hladnoće umrla u zatočeništvu. Spavala je u ćošku u kuhinji. Hranila se ostacima hrane, noseći teške lance oko članaka. Gerna je uživala u poniženju koje je trpela ohola Rimljanka. Šutiranjem je pokušavala da je dodatno ponizi. Posle prvog pokušaja dobila je snažan udarac u leđa, i odonda se držala podalje od Ilane. Modrice i opekotine su zarasle. Nada joj se probudila posle Skilinog povratka, kad je saznala da je Jona živ. Mladi ratnik je vratio Grka Eudoksija, ali ne i mač. Skila je bio neobično tih. Delovao je zrelije i ozbiljnije. Nije je posetio. Pričalo se da ga je mladi Rimljanin ponovo pobedio, iako se hrabro borio. Edeko se, uprkos tome, odnosio prema njemu s velikim poštovanjem. Obećao mu je da će u proleće dobiti priliku da dovrši započeti posao. Atila je, za razliku od vojskovođe, primetno izbegavao Skilu. Kraljev nemi prekor strahovito je pogađao mladog ratnika. Trava je porasla. Pojavili su se i prvi cvetovi. Stočne hrane bilo je u izobilju i životinje su bile dobro uhranjene. 279

Bilo je to pravo vreme za marševe i ratne pohode. Atila je nagovestio svoje namere, obznanivši da će zborište biti kod stare rimske tvrđave Akvinkum[ 17 ], pored oštre okuke Dunava. Tamo, u senci daščara bez krova i arene obrasle u korov, Huni će se pripremiti za upad na Zapad. Kagan je objavio da je zamoljen da postane spasilac princeze Honorije, sestre rimskog imperatora! Oženiće se njome i postati kralj Rima. Hunska vojska je iz svih pravaca stizala u razrušenu tvrđavu. Sastojala se od nebrojenih hunskih plemena i varvarskih saveznika. U golemi tabor stigli su Ostrogoti, Gepidi, Rugi, Skiri i Turingi, zajedno s probranim odredom Vandala iz Afrike, Bagauda prebeglih iz Galije i pljačkaša iz ledenih zemalja s druge strane Baltika. Neki su nosili oklop a neki krpe, neki behu vični koplju a neki sekiri, neki su bili strelci a neki mačevaoci, ali su svi znali da se Rim još nikad nije suočio s ovakvom opasnošću. Kagan je računao da će narastajuća vojska i glasine o njenoj veličini privući odbegle robove, lopove i odmetnike, izgnane političare, aristokrate bez časti i ugleda, nezaposlene plaćenike i ostarele vojnike kojima se smučio mirnodopski život. Mnogi su poveli žene i decu, da im pomognu u nošenju plena i da ga prigrabe ako poginu. U taboru je bilo kurvi, prizivača duhova, vidovnjaka, čarobnjaka, sveštenika, proroka, trgovaca, konjušara, majstora za oklope, kožara, obućara, kolara, stolara, opsadnih inženjera, krčmara, zlatara i rimskih dezertera. Grad od šatora munjevito se širio. Ugažena trava gubila se u prolećnom blatu. Trećina 17

Akvinkum — stari rimski grad, čiji se ostaci nalaze u Budimu. (Prim. lekt.)

280

vojske je ubrzo obolela. Atila je počeo da šalje konjičke prethodnice uz Dunav, da bi olakšao snabdevanje gigantskog tabora. Kagan je naredio da konjički odredi, na putu ka Zapadu, projašu ispod srušenih vrata Akvinkuma, po ugledu na prolazak ispod trijumfalne kapije u Rimu. „Čitav svet je u pokretu“, rekao je Skila ujaku, dok su sveže trupe marširale na zapad i nove pristizale s istoka. „Nisam ni znao da na svetu ima ovoliko ljudi.“ Edeko se kiselo osmehnuo. „Biće ih mnogo manje na kraju sezone ratovanja.“ U kasno proleće, za mladog meseca, Atila je najistaknutije vojskovođe okupio oko ogromne lomače. To će mu biti poslednja prilika da im se svima lično obrati i da im prenese nešto od svoje legendarne harizme. Kad se vojska skupi i zapljusne Zapad kao ogromni ljudski talas, moći će da održava vezu s njima samo preko glasnika. Tako će biti sve do odsudne bitke. Ponovo se skromno odenuo. Pojavio se gologlav, u jednostavnom oklopu i gruboj odeći. Samo je na plaštu imao jedan ukras, sjajni broš u obliku zlatnog jelena. Kao izraz odanosti, Goti su nosili prstenove, a Gepidi šarene lente u bojama klanova. Atila je prešao preko okupljenog mnoštva čvrstim, zapovedničkim pogledom. „Narod zore“, počeo je, „predodređen je da maršira u pravcu zalazećeg sunca. To je naša sudbina, još otkad nas je beli jelen poveo iz postojbine.“ Huni iz veća odgovoriše dostojanstvenim klimanjem glave. „Vladaćemo od nepregledne trave do beskrajnog okeana, koji niko od nas još nije video. Svi narodi će se 281

ujediniti pod našom vlašću. Svako od vas moći će da izabere stotinu žena i hiljadu robova.“ Začuo se uzbuđeni žamor. „Čeka nas težak poduhvat.“ Atila ih je strogo posmatrao. „Svi znamo da je imperator Zapadnog rimskog carstva budala, ali njegov najistaknutiji vojskovođa to nije. Moj dobri poznanik Ecije preduzeće sve što je u njegovoj moći da bi mi se suprotstavio. Kao deca bili smo najbolji prijatelji, ali smo kao zreli ljudi postali najljući neprijatelji. Moralo je tako biti, zato što smo previše slični i zato što stremimo istom cilju, imperiji.“ Podigao se novi talas odobravanja. „Princeza Honorija me je zamolila da je izbavim iz ruku groznog brata. Kao najmoćniji vladar na svetu, ne mogu da se oglušim o njenu molbu. Ona očigledno žudi za mojom posteljom. Ko bi je mogao kriviti zbog toga?“ Vojskovođe su se nasmejale. „Štaviše, dobio sam poruku od naše braće Vandala. Njihov kralj Gejzerik dao mi je reč da će nam pomoći u napadu na Zapadno rimsko carstvo. Kloda će privući svoje Franke na našu stranu. Rimski proroci su videli našu pobedu.“ Svi su klimali glavama. Znali su da je sudbina na strani Huna. „Evo šta će se desiti. Ovog puta nećemo samo pljačkati. Osvojićemo te oblasti i ostati u njima, sve dok se celokupno stanovništvo ne zakune na vernost Narodu zore. Uništićemo Zapad u njegovom srcu, Galiji. Porazićemo Rimljane, preoteti njihove germanske saveznike i spustiti se u Italiju i Hispaniju, da bismo se nametnuli kao 282

gospodari. Oženiću se Honorijom i pariti se s njom, da bih napravio nove Atile.“ Nacerio se. Urlali su i trupkali nogama, u poletnom ritmu bubnjeva. „Atila! Atila! Atila!“ Samo su se njegovi stariji sinovi mrštili. „Uništiću Marsijana na Istoku, kad čitav Zapad stane pod moj steg.“ „Atila!“ klicali su. Zavijali su kao psi i kliktali kao orlovi. Kevtali su, alakali i režali. Kopljima su udarali o tlo, da bi čitav tabor osetio njihov polet. Atila je podigao ruke i zatražio tišinu. „Hun će pobediti, a zašto? Zato što nije razmažen kao Rimljanin. Hunu ne treba krov nad glavom, iako ga može imati. Ne treba mu ni rob, iako ga može imati. Može da spava u sedlu, da se kupa u potoku i da potraži sklonište pod drvetom. Narod zore će trijumfovati ne zato što ima puno, već zato što se zadovoljava malim! Ova istina se potvrdila u svakoj bici. Muškarce slabi život u gradovima. Naše žene će pevati dok oni budu goreli.“ Publika nije tako spremno pozdravila ovaj deo kaganovog govora. Vojskovođe su navikle na toplo ognjište i zagrejano kupatilo. Zavoleli su skup nakit i pozlaćene mačeve. „Slušajte me dobro! Naše je poslanje da svet načinimo jednostavnim mestom za život! Želim pročišćenje vatrom. Želim širinu stepe. Nećete ostaviti ni kamen na kamenu. Srušićete sve krovove. Pobeda će biti naša, kunem vam se svim poznatim bogovima, ako iza nas ostane samo pepeo novog rođenja. To je ono što bogovi istinski žele!“ „Atila!“ zaurlali su. 283

Klimnuo je, s mračnim zadovoljstvom. Poznavao je narav svojih podanika. „Učinite to“, obećao im je, „pa ću vas učiniti neslućeno bogatim.“ Glasine i izveštaji o okupljanju Huna stizale su do Ecija, kao grmljavina koja najavljuje oluju. Zimu je proveo u Augusta Treverorumu[18], u dolini u gornjem toku Mozela. Grad je delio sudbinu svoje oslabljene vojske. Nekada je bio štab imperatora. Otad je više puta pljačkan, nanovo podizan i opasivan zidinama. Konstantinova palata pretvorena je u crkvu, pošto su predstavnici imperije prestali da putuju na daleki sever. Kupatilo je zatvoreno. Franci i Belgijanci su od njega napravili prostor za stanovanje. Nekadašnje visoke, zasvođene dvorane, patosirane su i izdeljene na manje prostorije. Igre se više nisu priređivale. Arena je pretvorena u pijacu. Trever je i pored toga bio najočuvaniji rimski grad u ovoj oblasti, na važnom strateškom položaju. Ecije je plovio Rajnom nizvodno i uzvodno od njega. Zabrinuto je govorio o potrebi za pojačavanjem odbrambenih napora i neophodnosti spaljivanja mostova, kad za to kucne čas. Slao je poklisare Alanima, Burgundima, Francima, Armoričanima i Saksoncima. Upozoravao ih je da Huni nameravaju da unište Zapad i da ih pretvore u vazale. Poručivao im je da se samo ujedinjeni mogu uspešno odupreti napadačima. Varvarska kraljevstva su oprezno odgovarala. Najveći broj pitao je za čuveni veliki mač, oružje boga Marsa, koji 18

Augusta Treverorum — danas nemački grad Trir. (Prim. lekt.)

284

je Ecije oteo od Atile. Hteli su da znaju da li stvarno postoji i kakva je njegova moć. Dođite k meni u proleće, pa se uverite sami, odgovarao im je. Atilini špijunu pohodili su varvarske dvorove. Tražili su predaju i pokornost. Predstavljali su to kao jedini izlaz za opstanak plemena. Upozoravali su da će predstojeća invazija biti nezaustavljiva i da bi sklapanje savezništva s Rimskim carstvom na zalasku bila čista ludost. Kralj Vizigota, Teodorik, kao najmoćniji od varvarskih glavešina, bio je čovek odluke za Ecija i kolebljiva varvarska plemena. Uz njegovu pomoć, Rimljani i njihovi saveznici imali bi neke šanse da izvojuju pobedu. Sve će biti izgubljeno ako odluči da se drži po strani ili priđe Atili. Teodorik je i te kako bio svestan toga i veoma oprezno se odnosio prema Ecijevim namerama. Rimski vojskovođa je suviše često manipulisao germanskim plemenima. Na sve Ecijeve poruke i laskanja odgovarao je na isti način. „Nisam u svađi ni s tobom ni s Atilom“, otpisivao mu je. „Zima je, vreme je za odmor. Vizigoti će u proleće odlučiti, shodno svojim, a ne vašim interesima.“ Imperator Valentinijan bio je isto toliko nesvestan opasnosti. Na Ecijeve mnogobrojne molbe da mu pošalje još ljudi, oružja i opreme, odgovarao je dugim pismima punim žalopojki na račun nesposobnih sakupljača poreza, škrtih bogataša i nepoštenih birokrata. Žalio se na sestrino izdajničko spletkarenje i sebičnost vojnih stratega. Zar armija ne može da uzme u obzir probleme carskog dvora? Da li Ecije razume da imperator preduzima sve što je u njegovoj moći? 285

Mišljenja sam da su tvoji špijuni pogrešno informisani u pogledu Atilinih namera. Možda ne znaš da je Marsijan obustavio plaćanje danka Hunima i da je opozvao trupe iz Persije. Zar nije verovatnije da će hunski bes pasti na Konstantinopolj? Zar Atila nije jedan od tvojih najstarijih prijatelja? Zar se Huni nisu hrabro borili kao plaćenici u tvojim pohodima? Zar moja polovina carstva nije siromašnija od Marsijanove? Zašto bi nas Atila napao? Tvoji strahovi su preterani... Ecije je s gorčinom čitao ove redove. Ličili su mu na običnu kuknjavu i prenemaganje. Znao je da Valentinijan troši dosta državnih para na trkališta, crkve, palate i gozbe. Novi imperatori odbijali su da se suoče s činjenicom da ne mogu živeti poput starih vladara. Legije su raspolagale polovinom nekadašnjeg ljudstva. Snabdevači su bili korumpirani, a vojna oprema loša. Možda su davnašnji proroci imali pravo, pomisli vojskovođa. Možda je kucnuo čas da Rim ispusti dušu. Možda je kucnuo i njegov poslednji čas. A opet... Posmatrao je zelene vode Mozela, nabujale od prolećnih kiša. Saobraćaj na njemu odavno je oslabio, ali je još uvek plovila roba iz severnih oblasti Galije. Varvari možda preziru Rim, ali ga podražavaju na smešan, gotovo detinjast način. Crkve su im jednostavne, domovi prosti, hrana obična, životinje zapuštene, a prezir prema pismenosti neuništiv. To im ne smeta da teže rimskom načinu života. Šepure se u otetoj odeći i žive u polusrušenim vilama, kao majmuni u napuštenom hramu. 286

Pokušavaju da kuvaju s anisom i ribljim uljem. Neki muškarci se šišaju na kratko, opet kao Rimljani, a neke žene trampe drvenu obuću za sandale, uprkos tome što žive u blatu. I to je bilo nešto. Ako Atila pobedi, nestaće i te mimikrije. Budućnost će doneti povratak divljini, sumrak sveg znanja i gašenje hrišćanske crkve. Zar te budale to ne vide? Jedna budala je videla: Zerko. Patuljak mu je, za divno čudo, postao najdraže društvo. Nije bio samo zabavan, već i pronicljiv sagovornik. Nije doneo samo informacije o Atilinoj moći, već i o njegovom strahu od iskvarene civilizacije. Ecije je pamtio Atilu kao najćutljivijeg i najsumornijeg od svih Huna koje je upoznao kao talac u njihovom taboru. Pitao se da li je nesrećni dečak praznoglav i da li pati od dubokih, nevidljivih duševnih rana. Pokazalo se da je istina sasvim drugačija. Dok su se hunske vojskovođe gizdale i hvalisale, Atila je sklapao tajne saveze, zahvaljujući snažnom, tihom magnetizmu. Pokazao se kao sjajan taktičar na bojnom polju i van njega. Dok su se ostali šepurili, on se uspinjao, udvarao, sklapao saveze i ubijao. Preobrazio je bandu pljačkaša u nešto mnogo gore — hordu nezasitih osvajača koji su tražili duhovni spas u povratku jednostavnom, životinjskom bivstvovanju. Zerko je pokušao da mu objasni sve to i mnogo više od toga. Govorio mu je da jezgro hunske vojske nije tako mnogobrojno, da se varvari često otimaju kao psi oko sočnog komada mesa i da se brzo obeshrabre ako ne mogu da pobede neprijatelja. „Pobediće samo ako Zapad 287

poveruje da moraju pobediti“, ubeđivao ga je kepec. „Borite se protiv njih, gospodaru, pa će se povući kao šakali i potražiti lakši plen.“ „Moji saveznici ne smeju da im se suprotstave. Drže svet u strahu.“ „Ne zaboravi da su nasilnici najčešće oni koji se najviše boje.“ Ispostavilo se da Jona iz Konstantinopolja, mladić kog je Zerko doveo sa sobom, takođe ima duha. Zaljubio se u robinju, u godinama kad takva žudnja zna biti neizdrživa, ali nije dozvolio da ga ljubav potpuno sludi. Dokazao se kao sposoban diplomatski sekretar, uprkos maštarijama o spašavanju devojke i osveti Hunima. Mladić se žalio na pisarske obaveze. Stalno je tražio da se bori, ali je bio isuviše koristan kao saradnik u štabu. Pričao je zanimljivo kao Zerko, naročito kako je na megdanu pobedio kišu hunskih strela, i gorljivo zastupao mišljenje da i Rim može tako istrajati. Kad je pao martovski hladni sumrak, Ecije je naredio da se upali vatra i dvojica prijatelja dovedu pred njega. Lišće je pupelo. Huni će doći čim trava dovoljno poraste da bude hrana njihovim konjima. Svi saveznici s ove strane Rajne budno će motriti koliko će se naroda ujediniti pod rimskim stegom. Sve će se raspasti ako ne pokaže neophodnu odlučnost i čvrstinu. „Imam misiju za vas“, saopštio im je Ecije kad su stigli. Vizantinac je oduševljeno reagovao. „Odavno vežbam s konjicom!“ „Stečeno znanje će ti jednog dana dobro poslužiti. U međuvremenu ćeš obaviti važniji i hitniji zadatak.“ Mladić se radoznalo nagnuo napred. 288

„Prvo ti, Zerko.“ Obratio se patuljku. „Poslaću te biskupu Anijanu, u Aureliju.“ „Aureliju?“ „To je prestonica Alana. Ime grada na jeziku novih vladara zvuči kao »Orlean«. Grad je kapija za dolinu Loare, najbogatiji deo Galije i strateški ključ čitave provincije.“ Zerko je ustao; pogled mu je dopirao do vojskovođinog pojasa. Progovorio je s blagom notom poruge na sopstveni račun. „Siguran sam da ću ga zaustaviti ako dospe tako daleko, zapovedniče.“ Oči su mu zablistale. „Uživaću dok to budem činio.“ Ecije se osmehnuo. „Hoću da slušaš i zboriš, a ne da se boriš. Šaljem te biskupu kao dokaz prijateljstva. Jedan od tvojih zadataka je da se sprijateljiš s njim. Rečeno mi je da je on retko pobožan Rimljanin, kog Alani silno poštuju. Smatraju ga svetim čovekom i nosiocem dobre sreće. Narod će ga pažljivo posmatrati kad Huni naiđu. Moraš da ga ubediš da preuzme vodstvo i da se zauzme za našu stvar.“ „Ali zašto šalješ mene, neuglednog kepeca?“ protestovao je Zerko. „Siguran sam da bi uglednija ličnost...“ „Takav ne bi mogao da mrdne od Sangibana, alanskog kralja. Načuo sam da sarađuje s hunskim poklisarem. Plaši se Atile i želi da zadrži ono što ima. Još jedanput ću od tebe zatražiti da izigravaš dvorsku ludu, da zabavljaš njegov dvor i da me obaveštavaš kojoj strani se priklanja. Ako preda Aureliju Atili, otvoriće mu put za invaziju Galije. Ako pruži otpor, imaćemo dovoljno vremena za pobedu.“ „Upoznaću njegov um bolje od njega samog“, obećao je 289

Zerko. „Ako doznam da se sprema izdaja, boriću se da je sprečim“, umešao se Jona. Ecije se obratio mladiću. „Nećeš. Tvoj zadatak je još važniji i teži, Donosioče Mača. Šaljem te za Tolosu.“ „Za Tolosu!“ Do grada na jugu Galije ima dobre dve nedelje puta. „Kralj Teodorik na ovaj ili onaj način mora biti nagovoren da se bori na našoj strani. Iznosio sam razumne razloge, raspravljao sam se i molio pismenim putem, ali on i dalje odbija da se obaveže. Ponekad je jedan susret plodonosniji od stotine pisama. Imenovaću te za ličnog izaslanika. Ne zanima me kako ćeš to postići, ali moraš pridobiti Vizigote za našu stvar.“ „Ali kako?“ „Poznaješ Atilu. Govori iz srca.“ Zerko i Julija krenuli su za Aureliju. Ja sam se spustio čamcem niz Rajnu. Zelena dolina delovala je spokojno i vedro. Rat je bio samo daleki san, ali se promena osećala u vazduhu. Konjica je grabila starim rimskim putevima. Spremala se za boj. Kad bi se brod zaustavio da isporuči robu i poruke ili uzme zalihe, u selima pored reke i starim rimskim tvrđavama dočekala bi ga sumorna i napeta atmosfera. Muškarci su večeri provodili oštreći oružje. Žene su sušile meso i sipale prošlogodišnje žito u džakove, za slučaj da mora da se beži. Svi su čuli glasine o dešavanjima na istoku. Malo je onih koji su ikada videli nekog Huna. U krčmama sam upozoravao ljude na opasnost koja preti od njih. Po Ecijevom naređenju sam 290

pregledao vojsku u tvrđavama. Vojskovođa je zatražio od mene da skrenem s puta, da bih posetio legionarsko utvrđenje Sumelocenu. „Naredio sam tamošnjem tribunu Steniju da preobrazi svoje ljude i naoštri ih za boj kao osice“, rekao mi je vojskovođa. „Hoću da proveriš da li je uspeo i da me pismeno izvestiš o tome.“ Tvrđava se izdaleka činila niskom i neuglednom. Opazio sam da je jedna kula oštećena i bez trunke boje na sebi. Iz blizine je ostavljala bolji utisak. Jarak je očišćen od žbunja i korova. Garnizon je podigao ogradu od drvenog kolja u dometu samostrela, da bi odbio opsadne kule i ovnove. Stari zidovi behu istačkani velikim, belim kamenjem. Regrutovani seljaci vežbali su u dvorištu. „Možda će Atila pomisliti da smo previše tvrd orah za njega“, reče tribun Stenije, s retkim i zaraznim ponosom. „Pre godinu dana i dete je moglo zauzeti ovaj garnizon. Ecije je sve za tren reorganizovao. Sad jedva čekam da vidim vojsku koja bi to pokušala. Izgradili smo dvadeset novih katapulta, stotinu samostrela i regrutovali sedamdeset dva vojnika.“ „Obavestiću generala.“ Odlučio sam da mu ne kažem ništa o veličini Atiline vojske. „Poruči mu da je moja žaoka spremna za ubadanje.“ Putovao sam na jugozapad do Rone. Tamo sam se ukrcao na baržu koja je plovila prema Mediteranu. Napredovao sam ka jugu pod sve jačim suncem i po sve zelenijoj okolini. Ovo je bio divan kraj, plodniji od daleke Vizantije. Pitao sam se kako bi bilo živeti ovde. Nezaustavljivi dolazak proleća probudio je moje zebnje. Vreme je brzo odmicalo, baš kao i Atila. Kako da ubedim 291

Teodorika? Na rečnom ušću sam kupio konja. Krenuo sam glavnim rimskim putem na zapad, ka Tolosi i Vizigotima. Povremeno bih, daleko na levoj strani, opazio sjajno more. Koliko sam se udaljio od kuće, od Ilane! Prešao sam put od snova do noćne more. Krajem aprila napokon sam stigao do vizigotske prestonice u starom rimskom gradu. Tvrđava se uzdizala u središtu grada, iznad krovova pokrivenih crvenim crepovima. Nakratko sam zastao ispred gradskih zidina od sivog kamena. Pitao sam se kako ću ubediti ove polucivilizovane varvare da se rame uz rame bore s carstvom koje su delimično osvojili, od koga su zazirali i kome su zavideli. Da li da uplašim Teodorika pripovestima o Atili? Poveren mi je nemoguć zadatak. Sudbina hodi svojim, nama nedokučivim putevima. Nisam ni slutio da me odgovor na moje dileme posmatra kroz uski prozor visoke kule.

292

XXI BIČ BOŽJI

tilina vojska bila je prevelika da bi se kretala jednim putem ili stazom. Zbog toga je odmicala dunavskom dolinom u više kolona. Zapljusnula je drevnu granicu između Rima i Germanije kao džinovski talas. Hunska konjica je išla prva, nalik vrhu strele. Napadala je bez upozorenja i uništavala slabe garnizone, pre no što bi se organizovala odbrana. Teža ostrogotska konjica stupala je za njom. Slamala bi preostali otpor krupnim konjima, teškim štitovima i dugim kopljima. Ako bi stanovništvo pokušalo da potraži utočište u kuli, tvrđavi, manastiru ili crkvi, bivalo je prepušteno pešadiji, koja se vukla kao lenja zmija za konjicom. Sačinjavali su je plaćenici i konstruktori vični pravljenju katapulta, opsadnih kula i ovnova. Gusti tornjevi dima svedočili su o slomljenom otporu. Huni nikada ranije nisu skupili toliku vojsku. Suočili su se sa dotad nepoznatim problemima snabdevanja tolikog ljudstva. Pustošili su zemlju kao skakavci. Kad bi stanovnici izašli iz skrovišta, susretali su se s temeljitim razaranjem. Dolina u gornjem slivu Dunava je opustela. Svaka kuća je spaljena, svaka žitnica ispražnjena, posečen 293

svaki čokot i svaka voćka. Hunska najezda nije ličila na osvajanje, već na iskorenjivanje stanovništva. Njihova konjica bi nakon pokolja muškaraca i silovanja i zarobljavanja žena, s naročitom revnošću ubijala decu i trudnice. Činili su to da za postradalima ne bi ostao niko ko bi mogao da ih osveti. Malobrojni preživeli siročići drhtali su po šumama kao životinje. Napušeni psi su podivljali. Hranili su se leševima bivših gospodara. Predstraže civilizacije redom su se pretvarale u ruševine. Astura, Augustijana, Favijana, Laurijakum, Lentija, Bojodurum, Kastra Batava, Kastra Augusta, Kastra Regina... redom su zbrisane. Činilo se da zemlja guta civilizaciju. Umesto mirisom procvalih jabuka, vazduh je bio ispunjen pepelom. Svaki razoreni dom grozno je mirisao na paljevinu, trulež i memlu. Usirena krv ružila je divne mozaike. Sa murala su se cedili telesni ostaci i mozak vlasnika, koji su umrli posmatrajući tu lepotu. Proroci su imali pravo: vojske usuda najavljivale su smak sveta. Evropa ni za hiljadu godina neće zaboraviti njihov marš. Zlo je stiglo na čupavim stepskim konjima. Anđeli su se razbežali. Proleće je donelo mrak. Atila je bio veoma zadovoljan. Jednog popodneva zaustavio se da bi se počastio hranom iz opustošene Sumelocene. Garnizon je strahovito masakriran, zato što je pružio izuzetno hrabar otpor. Atila je stao čizmom na telo tribuna po imenu Stenije. Na tunici mrtvog čoveka primetio je zlatnu kopču u obliku ose. Kralj se sagnuo da bi skinuo broš. Nikad nije video takvu kopču. Poklonice je Hereki. „Čovek koji ju je nosio znao je da ubada“, reći će joj. 294

Atila se nije učio veštini ratovanja od oficira, niti ga je neki dvoranin podučio plemićkim manirima. Nijedan pevač nije pokušao da nauči njegove grube prste da prebiru po žicama harfe ili lire. Nijedna žena nije ugasila njegov vazda prisutni gnev, taj kipući bes iz detinjstva punog tuča, nemilosrdne obuke i života ispunjenog izdajama i ratom. Nijedan sveštenik nije uspeo da mu objasni zašto je ovde, niti se ijedan prorok usudio da mu kaže da bi mogao pasti. Predstavljao je praiskonsku silu, poslatu da očisti svet. Verovao je da su Huni drugačiji od ostalih ljudi, i to u tolikoj meri da možda uopšte nisu bili ljudi, već bogovi. Možda i nije bilo drugih ljudskih bića, već je njegov narod opstajao u svetu nastanjenom neobičnim, nižim stvorenjima, ljudima od blata. Nije znao odgovor. Pogibije Rimljana ni na koji način nisu uticale na njega. Vodili su neobične živote, pune neobjašnjivih navika. Život je bio borba. Nikako nije mogao da razume zadovoljstvo koje su neki nalazili u običnom bivstvovanju. Čovek je bio ubica ili žrtva. Verovanje da je život nemilosrdan ogledalo se u svemu što je činio. Atila će vinuti Hune do slave, iako nikome nije verovao. Iako nikog nije voleo. Iako se ni na koga nije oslanjao. Znao je da za njega nikad neće biti odmora, zato što je odmor isto što i smrt. Zar ga rimska kučka zamalo nije spalila dok je spavao? Dobro je naučio tu lekciju. Odonda je spavao malo i iskidano. Vidno je ostario. Sanjao je grozne snove. Ali tako mora biti. Ubijanje je esencija života. U uništenju je video jedini način da dosegne sigurnost. Atila nije bio strateg. Nije mogao da zamisli zemlje koje će osvojiti. Njihova bogatstva ili nedostatak istih, behu 295

nevažni. Razumeo je strah. Brižljivo je pripremao katastrofu koja će pogoditi Ecija. Posle pogibije jednog Rimljanina, dvojica ili trojica njegovih zemljaka bežalo bi ka njegovom zacrtanom cilju — Galiji. Izbeglice moraju da jedu. Ali i da prenesu paniku kao kugu. Njegovi konjanici su posle svake priče bivali sve ružniji, sve bolje su ciljali, sve gore smrdeli i sve nezasitije grabili zemaljska blaga. Koristio se užasom kao oružjem. Njegova horda, ma kako brojna bila, nije bila velika u poređenju s milionima stanovnika rimskog sveta. Hunska snaga počivala je na mitu o njihovoj nepobedivosti. Nikad nisu poraženi zato što niko nije verovao da mogu biti poraženi. Nije znao da je Ecije razapeo mrežu za presretanje desetina hiljada izbeglica. Regrutovao je muškarce u vojsku i slao žene i decu kao ispomoć na seoska gazdinstva. Atila se neće sukobiti s Ecijem, izuzev ako ne bude morao. Taj čovek je bio izuzetno sposoban vojnik. Ako se i budu sreli, to će se dogoditi kad Ecije ostane gotovo sam, kad se njegovi saveznici raziđu i posvađaju, kad njegovi gradovi izgore, kad izbeglice iscrpe zalihe hrane a legionari obole i izgube borbeni duh, kad se imperator pokoleba, kad ga zapovednici izdaju. Atila nikad nije izgubio bitku, zato što se nikad nije časno borio. Iznenađenje, obmana, izdajstvo, velika brojčana nadmoć, strah i podmuklost, omogućili su mu da pobedi u svakom odmeravanju, od ubistva brata do pustošenja istočnih provincija. Samo ga je gubitak starog mača izjedao. Znao je da je to običan talisman, još jedna lukavo smišljena obmana. Njegovi sledbenici su verovali da je magičan. Položaj vođe zasnivao se na predstavama podanika. O njegovom nestanku se nije 296

govorilo, ali je posejao klicu straha. Pobede će gurnuti odsustvo simbola u drugi plan. Kagan je poveo poglavice i glasnike uz dolinu Dunava i dugu, krivudavu kolonu osvajačke vojske, rastegnute do maglovitog horizonta. Dok su žilavi konjići pasli, surovi ratnici su se odmarali na njihovim leđima. Atila nikad nije izgubio, zato što je znao da će se ovi šakali, ako se to dogodi, okrenuti protiv njega. Zauzdavao je starešine isključivo plenom koji ih je kvario. Uzimali su sve više. Apetiti su im stalno rasli. Sve su više ličili na Rimljane. Atila je video samo jedan izlaz iz ovakvog stanja — potpuno uništenje civilizacije. Verovao je da će Huni naći spas u novostvorenoj pustoši. Zbog toga se iskreno radovao svim prizorima razaranja. Veselio se misleći na ono što će učiniti Ilani, kad povrati mač. Svet je jednostavno takav. Reč je o beskrajnom ciklusu. Ilana je postala atrakcija u Atilinom bizarnom zverinjaku. Pratila je njegovu vojsku, zajedno s Atilinim suprugama i robinjama. Putovala je u sklepanom drvenom kavezu, umesto da se ljuljuška u udobnim zapregama s baldahinima i tepisima. Sunce i kiša su je tukli kroz rešetkasti krov. Bila je na jednoj od deset zaprega s pohvatanim medvedima, lavom iz rimske vile, nervoznim vukom, tri zarobljena rimska generala nabijena u gvozdeni kavez i bučnim jazavcima, Atilinim omiljenim životinjama. Zaprege su korišćene za prevoz robova i zarobljenika. Svi rimski robovi postajali su deo Atiline goleme vojske, dok su 297

kriminalci ubijani na licu mesta. Kagan je odlučio da kola napuni atrakcijama — među kojima se našla i žena koja je pokušala da ga živog spali i koja je, iz nepoznatih razloga, još bila živa. Navodna milost bila je u stvari svakodnevno mučenje. Živela je kao životinja. Pomirena sa sudbinom, sedela je u zaprezi koja se ljuljala sred ogromne, prašnjave i bolestima načete vojske. Odeća joj je bila prljava, ličnost ponižena, a sudbina neizvesna. U podne bi joj bilo vruće, dok je noću drhtala od hladnoće. Nije imala dovoljno vode ni za piće, da i ne govorimo o kupanju. Čuvala ju je Gerna. Volela je da joj se podsmeva s bezbednog rastojanja. „Sigurna sam da će se pojaviti svakog časa da te izbavi“, gugutala je Germanka kad bi joj donela pomije. „Ukradenim mačem će proseći put kroz pola miliona ratnika.“ „Postaraće se i za mene i za tebe, Gerna“, odgovorila joj je sigurno, mada ni sama u to nije verovala. „Oslobodiće i tebe. Kad počne bitka, dobićemo priliku da prebegnemo Rimljanima.“ „Misliš li da će ijedan Rimljanin preživeti, Ilana? Edeko kaže da je ovo najveća vojska koju je svet ikada video.“ Ilana nije sumnjala u to. Zaprega se jednom zaglavila na vrhu brda. Desetak gepidskih pešadinaca pokušavalo je da je pokrene. Dobila je priliku da se osvrne za sobom i pogleda veliku kolonu rastegnutu u nedogled. Nebrojena koplja su se ljuljala kao žito na povetarcu, krda konja su dizala prašinu sličnu olujnim oblacima, zaprege natovarene šatorima i plenom milele su livadama kao slonovi. Gde god su oni prošli, trava više nije rasla. 298

„Ecije i Jona će skupiti veliku vojsku.“ Gerna se osmehnula. „Svi se pitamo šta će ti Atila učiniti, Ilana. Najveći broj žena predlaže vatru, pošto si ga na taj način gotovo ubila. Neke se zalažu za razapinjanje na krst, a neke za grupno silovanje s Ostrogotima ili životinjama. Neke misle da će te odrati živu, a neke da Atila čeka da skupi dovoljno rimskog zlata da ga istopi i da ti ga saspe niz grlo. To bi te spalilo iznutra i steglo tvoje telo. „Jasno mi je da vas ta nagađanja silno zabavljaju. Šta ti misliš, Gerna?“ „Verujem da je smislio nešto neviđeno, što nikad nikome drugom nije palo na pamet!“ Oči su joj veselo iskrile. Gerna nije bila preterano maštovita, zbog toga je cenila tu osobinu kod drugih. „Ti ćeš mu pomoći.“ Gerna ju jeprekorno pogledala. „Ilana! Samo te ja hranim. Pogrešila si kad si napala gospodara, ali ti ja i pored toga donosim vode i spiram nečistoću iz kaveza. Zar ne očekuješ da ću dati sve od sebe?“ „Dobro znaš da bi najbolje bilo da mi zabiješ koplje u rebra. Mislim da tako nešto mogu da očekujem od tebe, pošto si nas izdala dok smo bežali.“ Gerna se nacerila. „Tako je, ubistvo bi predstavljalo pravi rasplet našeg poznanstva. Ne smem biti sebična, moram da mislim i na druge žene, slatka Ilana. Uvek se uzbude kad posmatraju mučenje. Razgovarale smo o tome. Jedva čekamo da čujemo kako vrištiš.“

299

Ecije je planirao da spali mostove na Rajni, ali je hunska konjica iznenadila branioce. Pojavila se tri dana pre nego što su su je očekivali. Uda rili su oko ponoći. Strelama su poskidali inženjere. Prešli su Rajnu, kao da široka reka za njih ne predstavlja prepreku. Atila je prešao dva dana kasnije. Radoznalo je posmatrao leševe koji su plovili nizvodno, naduti i načičkani hunskim strelama. Svedočili su da njegovi vojnici rade svoj posao. Ecije je okupljao vojsku kod Argentorate, sto sedamdeset kilometara južnije. Huni su nameravali da ga zaobiđu preko šumovitih visoravni severoistočne Galije i da izbiju istočno od Lutije. Konjica će pojuriti ka jugu, preko plodnih ravnica. Zauzeće stratešku raskrsnicu Aureliju i ovladati središnjom provincijom Zapada. Atila je jahao ka zadimljenom horizontu, s još više dima za leđima. Njegova vojska ostavljala je trag u obliku širokog dimnog kruga. Dosad se nisu susreli s ozbiljnijim otporom. Franci su se povukli, ostala plemena su oklevala. Ako Huni napadnu dovoljno snažno i brzo, uništiće Ecija pre no što okupi značajnije snage. Praznili su gradove, zauzimali arsenale, uništavali akvadukte i pljačkali žitnice. Vrane su se teturale rimskim putevima kao pijane, nadute od ljudskog mesa. Hiljade smutljivaca, izdajnika i kukavica pridruživalo se Atilinoj hordi. Prilazile su mu plašljive poglavice, odbegli robovi i pohlepni plaćenici. Neki su bežali od lošeg braka, slomljenog srca ili dugova. Bilo ih je manje no što je hunski kralj očekivao. Otpadnici su se bacali na klanje s nepojmljivom histerijom. Sva pravila su prestala da važe. Pakao je trijumfovao nad rajem. Anarhija i pljačka shvaćeni 300

su kao prilika da se izravnaju stari računi, za osvetu bogatašima ili za silovanje devica koje su u mirno vreme odbile nečije uporno udvaranje. Svaki prekršeni zakon olakšavao je kršenje sledećeg. Nedisciplina se širila i po hunskoj vojsci. Svađe su bile sve češće. Neke su se završavale ubistvima. Starešine su razdvajale posvađane vojnike kao besne pse. Prividni red održavan je bičem, bukagijama i pogubljenjima. Vojska je bila tako ogromna i raštrkana na brojna krila i kolone, da je bilo gotovo nemoguće održati disciplinu. Atila je znao da jaše na uraganu, ali je sebe smatrao bogom oluje. Na jednoj šumskoj čistini u Galiji, sreo je rimskog svetog čoveka koji će ga ovenčati novom titulom. Hunska patrola svezala je hrišćanskog pustinjaka, koji je bio dovoljno nepromišljen da otpočne hodočašće u vreme varvarske najezde. Konjanici su se smejali dok su gurali nesrećnika čas na jednu, čas na drugu stranu. Urlao je, kao da se ponosi mučeništvom za veru. „Uživajte u pobedama pošto su vam dani odbrojani, satanski nakote!“ vikao je starac na hunskom, dok se teturao čistinom. „Proročanstvo najavljuje vašu propast!“ Atila se zainteresovao za neobičnog čoveka. Verovao je u sudbinu. Terao je šamane da bacaju kosti i gataju u iznutrice. Proroci su naučili da mu govore ono što želi da čuje, nakon što je u napadima besa pobio nekoliko glasnika loših predviđanja. Njihove priče su mu dosadile. Pustinjak je govorio drugačije. Naredio je hunskim vojnicima da zaustave konje. Konopci su se zategli, tako da je starac zastao kao ukopan. „Govoriš našim jezikom, starce.“ 301

„Bog mi je podario znanje jezika da upozorim proklete.“ Bio je prljav, odrpan i bosonog. „O kakvom proročanstvu zboriš?“ „O onom koje kazuje da ćeš pasti od svog mača! I da najmračnija noć najavljuje zoru!“ Neke starešine su se uzmuvale na pomen mača. Atila se namrštio. „Mi smo Narod zore, pustinjače.“ Starac se upitno zagledao u Atilu, kao da ne može da veruje da je neko rekao nešto tako besmisleno. „Niste. Dolazite u oblaku prašine i odlazite obavijeni dimom koji zakriljuje sunce. Vi ste bića noći, koja niču iz tla.“ „Mi obnavljamo zemlju. Ne sečemo je. Ne kopamo je.“ „Ali vas hrane oni koji to čine, stari ratniče! Kakve gluposti propovedaju Huni! Da je Atila ovde, nasmejao bi se vašoj nepromišljenosti!“ „Šta misliš, gde bi Atila mogao biti, starce?“ tiho ga je zapitao vladar. „Otkud ja znam? Pretpostavljam da spava sa svojih hiljadu žena ili muči svete hodočasnike umesto da se suoči s velikim Flavijem Ecijem. Nego šta, lakše mu je da kolje pobožne ljude nego da se bori s naoružanim protivnikom!“ Atila je, ako je suditi po izrazu lica, prestao da se zabavlja. „Uskoro ću se susresti s Ecijem.“ Pustinjak je pažljivije osmotrio jahača. „Ti si Atila? Ti?“ „Ja sam.“ „Na sebi nemaš ničeg raskošnog.“ „Zašto bih imao?“ „Niti ičega što bi ukazalo na tvoj položaj.“ „Svi osim tebe znaju ko sam.“ Sveti čovek je klimnuo. „Ni ja se ničim ne kitim. 302

Svemogući bog dobro zna ko sam.“ „Ko si ti?“ „Njegov glasnik.“ Atila se nasmejao. „Svezan i bespomoćan? Kakav je to bog?“ „U kakvog boga ti veruješ, varvarine?“ „Atila veruje u samog sebe.“ Zatočenik je pokazao na oblak dima. „Ti si to naredio?“ „Ja naređujem svetu.“ „A nevini koje si posekao i deca koju si načinio siročićima?“ „Ne izvinjavam se zbog rata. Ovde sam da bih spasao imperatorovu sestru.“ Pustinjak je prasnuo u smeh. U očima mu je blesnula svetlost otkrovenja. Upro je prstom u Atilu. „Da, sad znam ko si. Prepoznao sam te, monstrume! Ti si pošast! Ti si bič, poslat s istoka da nas kazni za naše grehe! Ti si Bič Božji!“ Kralj je zvučao zbunjeno. „Bič Božji?“ „To je jedino objašnjenje. Ti si božansko oruđe, strašna kazna koja se može porediti s potopom ili kugom koja je opustošila Egipat! Ti si Bal i Belzebub, Ašron i Pluton. Poslat si da nas bičuješ kao božja kazna!“ Ratnici su očekivali da će Atila ubiti mahnitog starca. On se zamislio. „Bič Božji. To je moja nova titula, zar ne, Edeko?“ „Dodaćemo je hiljadama drugih. Da li da ga ubijemo, kagane?“ Atila se osmehnuo. „Ne... Bič Božji. Objasnio me je, zar ne? Opisaće me svakom hrišćaninu kog sretne. Ne, ovaj pustinjak mi se dopada. Pusti ga. Tako je. Pusti ga. Daj mu 303

magarca i zlatnik. Hoću da ga pošaljete ispred nas, u grad Aureliju. Znaš li gde je taj grad, starče?“ Pustinjak se migoljio među konopcima. „Tamo sam rođen.“ „Dobro je. Dopada mi se tvoja uvreda, prihvatiću je kao titulu. Idi u rodnu Aureliju, pustinjače. Reci im da Atila dolazi. Reci im da dolazim da ih krvlju operem od greha, kao Bič Božji. Ha! Ja sam njegov glasnik, a ne ti!“ Ponovo se nasmejao. „Ja, Atila! Božje oruđe!“

304

XXII TEODORIKOVA KĆI

olosa je prvo bila keltski grad, pa rimski, da bi sad postala vizigotski. Novi vladari su se samo uselili u drevne, oronule zgrade. Bili su slavni ratnici bez neimarske veštine. Otkad je podignut na strateškom gazu preko reke Garumne, grad je gospodario jugozapadnom Galijom. Tolosa se nametnula kao prestonica kad se vizigotski kralj Ataulf složio da preda Iberiju i pošalje princezu Galu Placidiju nazad u Rim, u zamenu za posede u Akvitaniji. Varvari su jarkom ojačali stare rimske bedeme. Posetilac Tolose imao je utisak da se siromašna porodica uselila u lepu kuću, ružeći je nedostatkom ukusa. Zidovi od kamena i cigle behu stari i nevešto okrpljeni. Na slabo održavanim ulicama bilo je mnogo rupa. Boja je bila stara, a građevine od maltera i mramora dobile su prilepke od brvana, blata i pruća. Pod velikim varvarskim kraljem Teodorikom, Tolosa je vrvela od života. On je vladao trideset šest godina, tako da većina njegovih podanika nije znala za drugog vladara. Germanska plemenska kultura spajala sa sa rimskom, kao nekad rimska sa keltskom. U gradu su se susretale paganske zanatlije, imperijalne birokrate i varvarski ratnici. 305

Taj spoj je rađao energiju kakva u njemu nije viđena duže od sto godina. Trgovci i seljanke na prepunim pijacama, prepirali su se na raznim jezicima. Arijanski sveštenici su propovedali gomilama nepismenih varvara, dok su deca jurcala po ulicama u dotad neviđenom broju. Vizigoti su bili na glasu kao žestoki ratnici. Ecije se nadao da ću nekako uspeti da ih upregnem u njegova kola. Bili su oholi kao Huni i ponosni kao Grci. Uživali su slavu zbog dugih kopalja svoje konjice, kao i Atilini ljudi zbog svojih lukova. Pripadnici dvorske straže izgledali su kao oklopljeni, bradati džinovi. Njihove svetle oči sjajile su se iza gvozdenih šlemova kao blistavi, zagonetni dragulji. Noge krupnih ratnika ličile su na stabla, a ruke na debele grane. Drške mačeva, vrhom oslonjenih na iskrzani mermerni pod, sezale su im do grudi. Ovi ljudi se sigurno ne boje Huna. Zašto neće da se bore s nama? Možda oklevaju zato što su njihovi preci pobegli pred Hunima pre tri generacije. Da li su Vizigoti prokrstarili Evropu samo da bi se suočili sa istom opasnošću? Hoće li bar pokušati da pruže otpor, ili će postati Atilini vazali? Moram da ubedim Teodorika da opstanak njegovog naroda zavisi od saveza s Ecijem i omraženim Rimljanima. Ecije je pismeno najavio moj dolazak. Vizigotski oficir mi je pomogao da smestim konja u štalu. Ponudio mi je razvodnjeno vino da ugasim žeđ i objasnio da će me otpratiti do Teodorika. Prošli smo kroz dvorište palate. Presahla fontana kvarila je utisak. U gradu verovatno nije bilo majstora koji bi je popravio. Sve biljke su uvele, zato što nijedan varvarin nije hteo da ih zaliva. Ušli smo u sobu za prijem. Stare rimske zastave i simboli vlasti odavno su 306

nestali. Stubove su sad krasili sjajni štitovi i ukrštena koplja Gota. Stegovi i zaplenjene tapiserije davale su živost izbledelim zidovima. Mramorni podovi bili su zastrti rogozinom, zbog blata sa varvarskih čizama. Kroz visoke prozore dopirali su zraci svetlosti. Plemići su se skupljali iza ograde koja je odvajala Teodorikov teški drveni presto od molilaca i davalaca. Pored njega je stajao pomoćnik i hvatao beleške. Da li pedesetšestogodišnji kralj zna da čita? Monarhova kruna bila je obični čelični obruč. Imao je dugu kosu, sedu bradu, povijen nos i večito namršteno lice. Preda mnom je bio čovek naviknut da govori ne. Teodorik me je prizvao sebi. Prošao sam kroz drvenu ogradu i stao ispred njega, da bismo mogli da razgovaramo a da nas niko ne čuje. Poklonio sam se. Pokušavao sam da se setim lekcija o diplomatskim pravilima ponašanja mog pokrovitelja Maksimina. Uvek bih se začudio kad bih se setio odiseje koja me je ovamo dovela. „Donosim ti pozdrave, o veliki kralju, od tvog prijatelja i saveznika Flavija Ecija. Prelomni događaji nanovo oblikuju svet, traže velika dela.“ „Vojskovođa Ecije mi je prošle zime već stotinu puta poslao takve pozdrave“, odgovorio je varvarin dubokim, sumnjičavim glasom. „Pozdrave uvek prate novosti, a novosti nikad ne stižu bez zahteva. Imam li pravo, Hagane?“ Obratio se pisaru. „Rimljanin želi da bijemo njegove bitke“, odvrati pisar. „Ne želi on da se borite za njega, već s njim“, ispravio sam ih. „Atila kreće na Zapad. Ako se ne ujedinimo, nestaćemo jedni za drugima, uplašeni i sami.“ „I ranije sam slušao iste priče iz Ecijevih usta“, odgovori 307

kralj. „On majstorski manipuliše strahovima plemena. Uvek ukazuje na strašnu opasnost koja zahteva da mu pošaljemo vojsku, da prolivamo svoju krv zarad njegovog carstva. Moli nas za pomoć, ali nije spreman da kaže koliko će legija okupiti i koja plemena će mu se pridružiti. Nije u stanju da objasni zašto će Atila napasti moje kraljevstvo. Nisam u sukobu s Hunima.“ Dobio sam zbilja težak zadatak. „Svet se promenio, gospodaru.“ Podsetio sam ga na ono što je već znao, na Honorijinu molbu, uspon Marsijana na Istoku i zahteve franačkog princa Klode na severu. Nestrpljivo me je saslušao. „Tu je i grčki iscelitelj Eudoksije“, pokušao sam. „Ko?“ Kralj je ljubopitljivo osmotrio Hagana. „Mislim da govori o čoveku koji je uzbunio Bagaude na severu“, reče pisar, „o pametnjakoviću kop je predvodio pobunu.“ „Ecije je pre nekoliko godina ugušio njihov ustanak“, dodao sam. „Sećam se tog Grka. Zašto ga pominješ?“ pitao je Teodorik. „Prebegao je Atili.“ „Pa?“ „Ubedio je kagana da ga pošalje kao ambasadora Gejzeriku u Kartaginu. Kad se Eudoksije vratio od Vandala, Huni su odlučili da krenu na Zapad.“ Pomerile su se senke iza prestola. Neko se uplašeno trgao. Bila je to osoba pod neprozirnim velom. Slušala je razgovor iz alkova[19]. Ko li je 19

Alkov — niša u zidu, (Prim, lekt.)

308

to? „Gejzerik?“ Teodorik se naglo smrknuo. „Zašto Atila razgovara s Vandalima?“ „Pitanje, gospodaru, može i drugačije da se postavi: zašto Vandali pričaju s Hunima?“ Pronašao sam mu slabu tačku. Atila je bio daleko, rimski imperator Valentinijan nemoćan, ali su Gejzerik i njegovi oholi Vandali bili stvarna opasnost, neko od koga su Vizigoti imali razloga da strahuju. Vandali su bih moćno pleme, takođe germanskog porekla. Naselili su se u Africi i sigurno su žudeli za Akvitanijom. Bilo mi je jasno da su ove vesti snažno odjeknule. Setio sam se da su Vandali oterali i unakazili Teodorikovu kći i tako ponizili Vizigote. „Gejzerik će se boriti s Hunima?“ pitao je. „Možda. Nismo sigurni, ah znamo da bi čekanje bilo ravno ludosti.“ Teodorik se uspravio na prestolu. Dok je razmišljao, kuckao je prstima po naslonu u duborezu. Gejzerik je predvodio ratnike koji su se po svemu mogli porediti s njegovim. Isto tako, po dugovečnosti, vremenu na prestolu i nizu krvavih pobeda, jedini se među vladarima mogao meriti s njim. Gejzerik ga je i osramotio kao niko drugi, kad je unakazio njegovu voljenu kći Bertu. Posmatrao je mladog Rimljanina. „Imaš li dokaz za to što tvrdiš?“ „Imam Ecijevu reč i božju milost.“ „Božju milost?“ „Kako bih inače došao u posed mača boga Marsa? Da li ste čuli za tu relikviju? Ukrao sam je Atili i odneo Eciju. To je mač bogova pomoću kog je Atila okupio svoj narod. Ecije ga koristi da bi ujedinio narode Zapada.“ 309

„Govoriš o maču koji ti je za pojasom?“ upitao je Teodorik sumnjičavo. S osmehom sam dočekao priliku da iznesem nove dokaze. Pokazao sam mu Eudoksijev nož. „Ovo je bodež koji sam oteo Grku. Mač o kome sam govorio veći je sto puta.“ „Hmmm.“ Odmahnuo je glavom. Opazio sam da je iščezla osoba pod velom koja se krila u senci iza prestola. „Huni su krenuli na Ecija, a ne na Vizigote“, nastavio je Teodorik. „Imaš li dokaze o vandalskoj umešanosti? Ne zanimaju me Huni, već Vandali.“ Oklevao sam s odgovorom. „Eudoksije mi je rekao da se Gejzerik zakleo da će ratovati s Atilom, što znači da su Huni i Vandali udružili snage. Gejzerik se nada da će Atila osvojiti tvoje kraljevstvo.“ „Otkud znaš?“ „Zarobili smo iscelitelja. Bio sam zatočen u hunskom taboru. Pobegli smo odande i poveli Grka sa sobom.“ „Znači da nam Grk može reći istinu.“ Skrušeno sam oborio glavu. „Ne može. Huni su krenuli za nama, sukobili smo se u rimskoj kuli i tada je pobegao.“ Vizigotski kralj se nasmejao. „Vidiš? Kakav dokaz imaš za bilo koju od Ecijevih tvrdnji?“ Njegov sekretar Hagan prezrivo se osmehivao. „Opasnost preti carstvu i čitavom svetu!“ uzviknuo sam. „Zar to nije dovoljan dokaz! Uz tvoju pomoć, Ecije može da pobedi. Bez nje...“ „Kakav dokaz nudiš?“ tiho je ponovio Teodorik. Procedio sam kroz ukočene vilice. „Nudim svoju reč.“ Kralj me je dugo posmatrao. Njegov izraz je napokon 310

malo omekšao. „Ne poznajem te, mladiću. Govorio si najbolje što si mogao u ime svog gospodara, čuvenog spletkaroša. Nisam nezadovoljan tobom već Ecijem, koga veoma dobro poznajem. Idi. Poslužitelji će te otpratiti do tvoje sobe. Razmisliću o onome što si rekao. Ne verujem Eciju. Mogu li verovati tebi? Reći ću ti samo ovo: ako Vizigoti krenu u rat, učiniće to zbog sebe, a ne zbog Rima.“ Bio sam očajan. Teodorikove blage pohvale samo su nagoveštavale propast diplomatske misije. Trenutak sreće kad mi je otac saopštio da sam odabran za člana poslanstva, činio se sada beskrajno dalekim. Pokazalo se da je taj događaj, koji je trebalo da mi obezbedi lepu budućnost, bio početak moje propasti. Hunska misija se završila katastrofalno. Nisam uspeo da osvojim i spasem Ilanu. Na putu sam da doživim još jedan, znatno teži diplomatski neuspeh. U bici kod kule ostao sam bez Eudoksijevog svedočenja, jedinog dokaza koji je mogao ubediti Vizigote. Ovo poslanstvo, po svemu sudeći, neće biti ništa uspešnije od prethodnog! Kad bolje razmislim, nikad u životu nikoga nisam ubedio, od lepe Olivije u Konstantinopolju, do ovog varvarskog kralja. Sudbina se okrutno našalila sa mnom kad mi je dodelila ulogu poklisara! Možda je najbolje da sačekam kraj u Tolosi. Moje prisustvo ne bi mnogo pomoglo nevelikoj Ecijevoj vojsci. Atili će trebati vremena da dovde stigne. Mogao bih pohitati nazad i ući u bitku. To bi značilo brži kraj. Smrt je izvesna. Jedinstvenog otpora Hunima neće biti. Rim je 311

isuviše star i umoran. Čekaju nas očajnička bitka, oganj i zaborav... Neko je pokucao na vrata moje odaje. Nisam hteo da odgovorim, ali se kucanje nastavilo. Otvorio sam i ugledao služavku. Nosila je poslužavnik sa sušenim voćem i mesom. Nisam se nadao ovakvoj gostoljubivosti. Imala je dugu haljinu sa kapuljačom. „Okrepite se posle napornog putovanja, ambasadore“, progovorila je. „Nisam gladan.“ „Mogu li da vam pravim društvo?“ Bio sam oprezan. „Kakva je to ponuda?“ „Ovde sam da bih još nešto saznala od vas.“ Da bi još nešto saznala? Ko je mogao da čuje moj poverljivi razgovor s Teodorikom? Setio sam se. „Ti si slušala iz senke pored stuba, iza prestola.“ „Veruj mi da sam razumela tvoje upozorenje, bolje i od tebe samog.“ „Ali, ko si ti?“ „Požuri.“ Govorila je malo kroz nos. „Ne smem da ulazim u muške odaje.“ Pustio sam je unutra. Na moje iznenađenje, nije skinula kapuljaču. Njeno lice se gubilo u tami. Spustila je poslužavnik na sto pored zida i odmakla se. „Moram da vidim kako jedeš.“ „Zašto?“ „Objasniću ti.“ Sumnjičavo sam posmatrao hranu. „Nije otrovana.“ Oprezno sam zagrizao sušenu jabuku. Zalio sam zalogaj vodom iz bokala. Nisam osetio ništa čudno. Izvukao sam 312

nož i odsekao parče mesa. „Nisam se prevarila“, zaječala je. „Kako si došao do tog noža?“ Pitanje je bilo oštro, kao šamar. Zurio sam u sopstvene šake. Shvatio sam šta je zanima. „Pripadao je Eudoksiju, grčkom iscelitelju. Oduzeo sam mu ga kad je pokušao da pobegne. Hteo je da me ubije njime.“ „Kako je dospeo do njega?“ Pažljivije sam pogledao oružje. Lepo izrezbarena drška od slonovače, rubini i sjajno sečivo uvek bi me zadivili. „Ne znam.“ „Ja znam.“ Zbunjeno sam je pogledao. „Dosad si sigurno pogodio ko sam. Čitav svet zna za Bertinu sramotu.“ Otkrila je lice. Zaječao sam od užasa. Preda mnom je bila žena, ali grozno unakažena, sva u ožiljcima. Jedno uvo bilo joj je gotovo odsečeno, dok su od drugog ostala dva smežurana vrška. Unakažene usne su umesto osmeha pravile samo groznu grimasu. Najgori je bio nos. Vrh je odsečen a ostatak poravnat, tako da je ličio na svinjsku njušku. „Sad znaš ko sam, zar ne?“ Srce mi je tuklo u grudima. „Princezo, nisam ni sanjao...“ „Nijedan čovek ne može da zamisli moj stid zbog poniženja nanetog ocu ili zbog naredbe da se sva ogledala uklone iz mojih odaja. Kralj ne može ni da me pogleda. Drži me zaključanu. Dozvoljava mi da izlazim samo s pokrivenom glavom ili maskom na licu. Šunjam se u senkama palate kao sablast, neželjeni podsetnik vandalske 313

oholosti.“ „Bila si supruga Vandala Loknara.“ Govorio sam s neskrivenim sažaljenjem. „Bila sam snaha velikog Gejzerika, simbol jedinstva naša dva naroda. Kako sam bila ponosna na dan venčanja! Moćni oklopljeni odredi Gota i Vandala postrojili su se na ulicama Kartagine. Gejzerik je isplatio pravo malo bogatstvo kao dar mome ocu! Zaboravio je na mene čim je Valentinijan ponudio Loknaru rimsku princezu za ženu.“ „Ali zašto...?“ Bio sam zapanjen njenom ružnoćom. „Loknar je tražio razvod da bi mogao da se oženi Rimljankom hrišćanske vere, ali Teodorikova kći nije htela da se pomiri s tim, kao ni njen otac. Moj tast Gejzerik, u napadu pijanog besa zbog odbijanja da pristanemo na razvod koji bi mu doneo savez s Rimom, preobrazio se u zver. Više bih volela da me je ubio.“ „Zašto se raspituješ za moj nož?“ „Zato što znam kome je pripadao.“ Ozlojeđeno je osmotrila oružje. „Znala sam za tvoju misiju. Sa prozora na kuli posmatrala sam tvoj dolazak. Poznajem Gejzerika kao što ti poznaješ Atilu. Odavno upozoravam oca da su njih dvojica kao blizanci. Zamalo što se nisam onesvestila kad sam videla balčak tog noža za tvojim pojasom. Tom oštricom“, pokazala je na nju, „Gejzerik me je unakazio.“ Ispustio sam ga kao da me je opekao. „Nisam znao! Oprosti, molim te! Eudoksije je pokušao da me probode njime. Oduzeo sam mu ga.“ „Naravno da nisi znao.“ Glas joj je bio pribran. Prišla mi je i uzela oružje. Odmeravala je njegovu težinu na dlanu. „Ni najhrabrija ili najluđa budala, da je poznavala njegovu 314

priču, ne bi ga donela u kuću mog oca. To je iz neznanja mogao učiniti samo neko nevin u srcu.“ „Eudoksije ga je sigurno dobio od Gejzerika...“ „Da bi ga pokazao Atili.“ Govorila je tihim, ali ogorčenim glasom. „Dao mu ga je da bi se otarasio svog greha. Znaš li šta mi je Gejzerik rekao? Da me zbog mog tvrdoglavog ponosa nijedan muškarac nikad neće imati, kao i da će moje lice plašiti decu i izazivati gađenje ljubavnika. Rekao mi je da se nada da ću živeti sto godina i da ću se svakog dana kajati zbog lakomislenog suprotstavljanja vandalskom kralju.“ „Gospo, počinio je zbilja užasan zločin.“ „Možeš li da zamisliš mržnju koju osećam prema njemu? Možeš li da zamisliš moju neutaživu žeđ za osvetom? Kako se samo stidim svog oca koji nemoćno čami u staroj palati, isuviše ponosan da protiv Gejzerika zatraži rimsku pomoć. Rim je sad zatražio njegovu! Moj najljući neprijatelj sklopio je savez s vašim!“ Oči su joj gorele. „Ti si dar božji, Jono Alabanda, anđeo poslat da probudi mog oca iz otupelosti. Veoma je nepoverljiv, ali ja sam prestala da sumnjam čim sam videla tvoj nož. Doneo si dokaz vandalske pretnje, a da to nisi ni znao.“ Ukazala se nada. „U tom slučaju, moraš ubediti oca da govorim istinu!“ „Tražiću pravdu koja pripada svakoj vizigotskoj ženi. Atila misli da je savezom s Gejzerikom obezbedio pobedu. A ja kažem da je svako ko se udruži sa zlim Vandalom osuđen na propast. To će biti i Atilina sudbina.“ Podigla je nož. Stezala ga je drhtavom rukom. „Kunem se oštricom koja je uništila moju sreću, da će moj narod poći u pomoć 315

Eciju i Rimu, zato što je savez s njim prilika da se poraze Huni i Vandali... jednom zauvek!“ Signalne vatre su založene. Zavijanje roga s planinskih vrhova i grebena dopiralo je do najdubljih dolina. Digla se sva Akvitanija, od obala velikog zapadnog okeana do vrhova centralnog masiva. Kralj je pozivao Vizigote u rat! Strele načinjene za dugih zimskih meseci, vezivane su u snopove. Dugi germanski mačevi su oštreni i premazivani uljem. Iznošena su ubojita koplja sa srebrnim vrhom u obliku lista. Ratnici su zabacivali velike štitove na ramena, vezivali oklope i glačali šlemove. Nestrpljivi dečaci primani su u vojničke redove, dok su njihova razočarana mlađa braća ostavljana da čuvaju domove do sledeće vojne. Smrknute žene pakovale su suvo meso i žito, dok su kćeri krpile i šile uniforme, plačući zbog onog što bi moglo da se desi. Vizigoti idu u rat! Sedla su podmazana, čizme pendžetirane, opasači pripasani, a putni ogrtači vezani. Ratnici su se spuštali s desetina brda u sela, iz desetina sela u gradove. Potočići su prerastali u rečice, a one u reke. Vest se pročula. Berta će, konačno, biti osvećena. Hiljadu konjanika čekalo je svog kralja. Jahali su ogromne životinje krupnih kopita. Šarene trake su im krasile repove, a zlatnici grive. Vizigoti su nosili visoke, šiljate šlemove s perjanicama. Imali su ovalne štitove i koplja koja su sezala do krovova. Nestrpljivo sam čekao kraj njih. Teodorik se konačno pojavio na starom rimskom portiku, visok i veličanstven u pozlaćenom oklopu, sa 316

štitom optočenim sjajnom bronzom. Bio je u društvu svojih sinova, Torizmunda i Teodorika Mlađeg. Mladići su nosili jednako sjajne oklope i oružje. Okupljeni ratnici su ih pozdravili gromkim pokličem, od koga sam zadrhtao. Kralj je progovorio dubokim, tihim glasom. Njegova reč se pronosila gomilom. „Naši očevi su se izborili za ovu bogatu zemlju. Došao je čas da je odbranimo. Huni i Vandali su udružili snage. Njihova pobeda bi značila kraj našeg sveta. Moja kći traži osvetu. Počujte me, vojskovođe moje! Idemo da naplatimo dug!“ Hiljadu kopalja udarilo je u hiljadu štitova, kao odgovor na kraljev poziv. Teodorik je uzjahao konja i podigao ruku. Pošli su u rat. Gusto zbijena, oklopljena jedinica, valjala se ulicama Tolose ka velikim rimskim kapijama. Izjahali su u susret još mnogoljudnijim hordama saplemenika koje su ih čekale u okolnim poljima i šumarcima. Hiljade su prerasle u desetine hiljada, a desetine hiljada u vojsku. Vizigoti su krenuli da se pridruže Eciju. Zapad će se okupiti oko njih. Da li će to biti dovoljno da se zaustavi Atila? Pohitao sam ispred vizigotske vojske, da bih obavestio vojskovođu. Osvrnuo sam se ka kuli. Znao sam da me Berta posmatra. Biće osvećena.

317

TREĆI DEO: BITKA NARODA http://www.balkandownload.org/

318

XXIII TAJNO SKLADIŠTE

urelija je bila utvrđeni rimski grad na Loari, uvek na putu vojskama koje su kretale u pohod na ravnice Galije. Predstavljao je srce najplodnije rimske provincije. Kada bi ga Huni zauzeli, dobili bi stratešku prestonicu iz koje bi mogli gospodariti Zapadnom Evropom. Ako bi Rimljani sačuvali grad u svom posedu, znatno lakše bi se odbranili. Atila se nadao da će izdaja staviti grad u njegove ruke. Opsade su skupe. Izdaja je jeftina. Bilo je neke ironije u činjenici da je alansko pleme, koje je vladalo Aurelijom i Loarom, bilo u dalekom srodstvu s Hunima. U međuvremenu su postali deo šarolike konfederacije rimskih, germanskih i keltskih naroda u okviru Zapadnog rimskog carstva. Seobe naroda koje su promenile svet pre dve generacije, dovele su do uspostavljanja krhkog saveza poglavica, vojskovođa i kolebljivaca, rešenih da se silom nametnu na delu teritorije. Sva plemena su priznavala zvaničnu vlast carstva, iako su zbog slabosti rimske države uživala nezavisnost. Imperator se pobrinuo da svako pleme strahuje od svojih suseda. Varvari su zavisili od Rima, zavideli mu, prezirali 319

ga, plašili ga se i sebe smatrali — novim Rimljanima. Vizgoti su bili najmoćnije pleme, ali su i Bagaudi, Franci, Saksonci, Armoričani, Liticijani, Burgundi, Begijanci i Alani imali svoje teritorije i vojske. Atilini izaslanici su stigli u Aureliju dva meseca pre pokretanja hunske vojske, da bi pregovarali s kraljem Alana, lukavim Sangibanom. Upozorili su ga da će Atila doći s najvećom vojskom koju je Zapad ikad video. Sangiban može da se bori s Rimljanima i bude uništen, ili da se pridruži Hunima i bude vazalni kralj. Alanski vladar našao se pred teškim izborom, pogotovo što je znao da njegovi plahoviti ratnici ne žele da se pokore nijednoj sili. Ako se njegova izdaja otkrije pre no što Huni stignu, mogao bi da posluži Eciju kao primer za ostale. Borba protiv Atile značila bi sigurnu smrt. „Ne možeš presedeti ovaj rat. Moraš izabrati stranu“, ubeđivao ga je mladi, energični Hun, poslat da ga privoli na saradnju. „Možeš da vladaš pod Atilom, ili da umreš pod Rimljanima.“ „Narod neće podržati moju odluku da priđem Hunima. Laskaju sebi nazivajući se Rimljanima hrišćanske vere. Niko ne želi da se vrati načinu života svojih predaka.“ „Od njih se i ne traži da odluče. Ti moraš odlučiti, za njihovo dobro. Slušaj, imam plan, tako da ni stražari na kapiji ne moraju da biraju stranu. Evo šta bi trebalo da uradiš...“ Hunski izaslanik zvao se Skila. „Neko dete želi da te vidi, biskupe.“ 320

„Dete?“ „U stvari, ne ponaša se baš kao dete. Maniri su mu slaba strana, ako mene pitate. Kaže da hoće da razgovara s vama o bezbednosti crkve. Zbilja je neobičan.“ „To je neko odvažno dete.“ Biskup Anijan delovao je zamišljeno. „Neće da otkrije glavu. Možda je ubica...“ „Bertrane, mene je lako ubiti. Niko zbog toga ne mora da šalje dete pod kapuljačom. Mogu da me zaskoče na ulici, da me pregaze zapregom punom drva, da bace ciglu s krova ili da otruju hleb za pričest.“ „Biskupe!“ Visoki sveštenik je govorio istinu. Posetilac je možda bio neobičan, ali je biskup bio još neobičniji. Umeo je da nestane na nekoliko nedelja. Lutao bi kao pustinjak ili hodočasnik, na svom putu ka bogu. Zatim bi se iznenada pojavio, kao da nije ni odlazio. Posećivao je bolesne i kljaste, bez straha od zaraze. Delio je oprost ubicama i lopovima i savetovao moćnike. U sve haotičnijem svetu, on je predstavljao pravdu božju. Pobožnost i dobra dela učinili su ga omiljenim u narodu. Nametnuo se kao duhovni vođa. „Nisu mi naudili, zato što je takva volja božja“, nastavi Anijan. „Siguran sam da Svevišnji želi da se upoznam s tajanstvenim posetiocem. Ovo su neobična vremena, pa nije čudo što srećemo neobične ljude, demone i anđele! Da vidimo kojoj vrsti on pripada.“ Posetilac je slušao njihov razgovor. „Isuviše sam ružan da bih bio anđeo i preterano šarmantan da bih bio demon“, izjavio je i skinuo kapuljaču. „Priznajem da sam neobičan.“ Bertran je zatreptao. „Nisi dečak, već patuljak.“ 321

„Ja sam Ecijev glasnik, biskupe. Zovem se Zerko.“ Biskup nije krio iznenađenje. „Ti si neobičan glasnik.“ „Kad ne predstavljam gospodara, zabavljam ga.“ Zerko se poklonio. „Priznajem da sam neobičan, ali nisam beskoristan. Po zanimanju sam dvorska luda. Prošao sam kroz kapije s burgundskim izbeglicama. Niko neće opaziti kepeca u gomili dece.“ „Mislio sam da je posao dvorske lude da bude primećena.“ „Tako je, ali u mirnijim vremenima. Sad Galijom lutaju Atiline i Ecijeve uhode. Izbegavam i jedne i druge. Nosim pozdrave od vojskovođe i upozorenje da je Aurelija na putu hunske najezde. Ecije želi da zna da li će grad pružiti otpor.“ „Imam jednostavan odgovor na to pitanje. Pružiće otpor, ako nam Ecije dođe u pomoć.“ „Njegova vojska se privremeno povukla u Limonur. Učinio je to da bi Teodorik doveo Vizigote, ohrabren blizinom i podrškom naših trupa. Nada se da će mu Aurelija obezbediti vreme neophodno za okupljanje zapadnih plemena...“ „Ali, šta će Vizigoti učiniti?“ „Ne znam. Tamo je poslat jedan sposoban čovek da ih ubedi da nam se pridruže, ali do mene nije stigao glas o ishodu njegove misije. Moj zadatak je da saznam šta će učiniti Aurelija.“ Anijan se nasmejao. „Svi čekaju da vide šta će neko drugi uraditi! Siguran sam da postoji parabola o sličnoj slabosti duha, ali ne mogu da je se setim. A opet, kakvog izbora imamo? Ako Huni pobede, Crkva će prestati da 322

postoji pre no što je valjano utemeljena. Ja ću se okretati na ražnju kao očigledan primer onog što čeka grešnike na onom svetu. O Atili znam više no što misliš, maleni — znam toliko da sam našao vremena da naučim hunski! Možeš biti miran u pogledu mojih namera. Boriću se do poslednjeg daha. Kralj me je udaljio sa svojih saveta. Njegovi vojnici ne žele da se pokore novom carstvu, niti žele da uzalud poginu. Svako dovodi u pitanje rešenost suseda. Niko nema hrabrosti da prvi istupi. Franci posmatraju Alane, Alani Burgunde, Burgundi Saksonce, Saksonci Vizigote, a Goti — pretpostavljam — motre Rimljane! Ko će im se, izuzev Ecija, suprotstaviti?“ „Počnimo od nas dvojice, biskupe.“ Osmehnuo se. „Čovek mira i patuljak? Ali zar to nije suštinska poruka naše crkve? Ne propoveda li ona suprotstavljanje zlu? Ne zagovara li čvrstu veru kao lek protiv straha?“ „I ja znam ponešto o tebi, baš kao što ti znaš ponešto o Atili. Narod oko Aurelije te hvali, biskupe Anijane. Staće uz tebe ako Sangiban to dozvoli. Ecije strahuje da kralj Alana ne veruje ni u sebe ni u bilo šta drugo, već da će se prodati Hunima.“ Anijan je slegnuo ramenima. „Ja sam biskup, a ne kralj. Šta treba da radim?“ „Paziću na Sangibana, ali su mi neophodne oči i uši tvojih sveštenika, časnih sestara i prelata, da bih doznao šta se ovde dešava. Ako zavera za izdaju grada postoji, moramo je otkriti i sprečiti. Moramo ubediti Alane da izdrže do Ecijevog dolaska.“ Anijan je smrknuto odgovorio: „Ako se on ne pojavi, 323

Atila će nas sve pobiti.“ „Ako predate Aureliju i omogućite Atili da dobije ovaj rat, pobiće sve stanovnike carstva. Narod i država će nestati, a s njima i Crkva. Svet će potonuti u tamu. Ljudi će sledećih hiljadu godina živeti kao životinje. I ja znam više o Atili od većine drugih, zato što sam izigravao budalu u njegovoj palati. Nikad ga nisam nasmejao.“ Ako su Huni imali izaslanika u Aureliji, bio je dobro skriven. Vesti sa istoka bile su loše. Sve više izbeglica stizalo je u grad. Mediomatrika je pala na uskršnje veče. Njeni stanovnici su poklani, a grad spaljen. Napušteni Durokortorum sravnjen je sa zemljom. Oganj je već proždirao Nasijum, Tulum, Noviomagus, Andematunum i Augustobonu, kad se Atilina golema vojska podelila da bi na širem području prikupila zalihe. Biskup Nikacije je obezglavljen, a njegove časne sestre silovane i nabijene na kolac. Sveštenici su razapinjani, trgovci bičevani, ne bi li otkrili mesta na kojima su sakrili dragocenosti; deca su terana u ropstvo, a stoka klana. Neki Aurelijani su bežali ka moru. Novosti su kod dobrog dela stanovništva potakle sumornu odlučnost. Suočeni s očajanjem, neki ljudi su pokazali hrabrost. Aurelija se oštro podelila, baš kao svojevremeno Aksiopolj, na one koji su hteli da se bore i one koji su hteli da se predaju. Zerko je sasvim slučajno došao do ključnog otkrića. Neki dečak je pomagao novoj jedinici građanske milicije. Obilazio je radionice s oružjem i iz radoznalosti se provukao kroz uzani prolaz između polica. Našao se u skladištu punom sjajnog oružja i oklopa. Dečak se uvek marljivo pripremao za nedeljnu pričest. Nikada tokom 324

ispovedi nije mogao da se seti nekog greha koji bi bio vredan okajavanja. Teško je zgrešiti kad imaš samo osam godina! Setio se upada na tuđi posed. Sveštenik se zainteresovao za priču o tajnoj odaji. Smatrao je podatak dovoljno zanimljivim da ga pomene prelatu, koji se setio biskupovog zahteva da ga izvesti o svemu neobičnom. Anijan je pomenuo Zerku skrivenu odaju. „Bilo mu je neobično što neko krije oklope.“ Zerko je razmislio. „Možda ga čuvaju za elitnu jedinicu?“ „Kada će ih upotrebiti? Kad grad padne u neprijateljske ruke? To nije jedina neobična stvar. Dečak je rekao da su svi šlemovi, štitovi i mačevi isti.“ Ovo je bio zanimljiv podatak. Varvari naseljeni u Galiji sami su birali oružje. Svaki čovek imao je svoj oklop. Svaki klan imao je svoje boje, a svaki narod svoja obeležja. Samo su sve malobrojnije rimske jedinice s italijanskim oficirima zadržale jednoobraznost opreme. Rimske trupe su bile daleko, sa Ecijem. „Možda je to nešto nevažno ili je dečak sve izmislio. Ja ću ipak pogledati to skladište, biskupe. Možeš li me odvesti tamo?“ „To je u delokrugu gradske straže, baš kao što je oltar u mom.“ Sveti čovek je razmišljao. „Mogao bih da pošaljem nekog iz hora da dovede Helka, dečaka koji se ispovedio. Nekog tvoje visine. U odgovarajućoj odeći, mogao bi prići dovoljno blizu...“ „Biću dečak iz hora, ako treba.“ Zerko se dobro snalazio u metežu koji je nastao zbog dolaska Huna. Ujutru bi dobio zaduženje u oružarnici, u 325

podne bi ga poslali na kulu, a u sumrak u ambar sa žitom. Ponoć bi dočekao kraj bunara. Ljudi su prodavali, poklanjali i razmenjivali oružje. Dečak iz hora, pod kapuljačom, koga je biskup poslao da pronađe nekog momčića, u tom haosu nije izazivao pažnju. Zerko je opazio uzani prolaz iza skladišta s oružjem. Pokušao je da se neopaženo uvuče. Stražar ga je zaustavio. „Stani, dečače. Tamo nemaš šta da tražiš.“ „Biskup me je poslao po Helka. Kapetan mi je rekao da ga ovde potražim.“ „Kapetan straže?“ „Pitaj ga, ako mi ne veruješ. Anijan je nestrpljiv.“ Vojnik se namrštio. „Ne mrdaj odavde dok se ne vratim.“ Zerko nije gubio vreme. Šmugnuo je u uzani hodnik. Našao se pred drvenim vratima s teškom bravom. Čekićem i dletom koje je poneo, začas je razbio bravu. Ako ga uhvate, provala će biti najmanji zločin. Našao se u mračnoj odaji. Upalio je sveću i otkrio blistavi čelik i kožu. Sve je bilo onako kako je dečak opisao. Mališan je preskočio najvažniji podatak. „Rimljani!“ U skladištu je bilo dovoljno opreme za čitavu konjičku jedinicu, iako rimske trupe ne bi došle u Galiju bez opreme, niti bi se javile Sangibanu umesto Eciju. Ovo je bilo namenjeno varvarima, ali zašto? I zašto se čuva u tajnom skladištu? Zato što bi svako ko je ima na sebi bio smatran Rimljaninom... Čim su se začuli glasovi, Zerko je ugasio sveću. Zaronio je u senku. Skinuo je kapuljaču i izvadio medaljon, Ecijev 326

dar. Nadao se da će pogled na njega pokolebati stražare. To će mu biti dovoljno da ih podseti da Anijan zna gde je. Svetlost je blesnula u hodniku. Vrata su se ispunila ljudima i psovkama. Prepoznao je stražara koji ga je zaustavio. Bio je u društvu starijeg vojnika, verovatno kapetana, besnog zbog razbijene brave. Obojica su stezali drške mačeva. Tu je bio i treći čovek, niži i zdepastiji. Kapa sa širokim obodom skrivala mu je lice. Ušli su i posvetlili bakljom. Zerko je znao da će ga naći, pa je sam izašao pred njih. Pokazao je medaljon. Treći čovek ga je začuđeno posmatrao. Neznanac je progovorio na hunskom. „Mišu!“ Bio je to Skila. „Ovaj čovek je Hun!“ povikao je Zerko. Kapetan straže zavrteo je glavom. „Upozorili smo te da ne ulaziš ovamo.“ Skila se obratio Alanima na latinskom, s jakim akcentom. „Poznajem ovog patuljka. On je ubica, otmičar i lopov.“ „Ja sam Ecijev i Anijanov pomoćnik! Zažalićete ako mi naudite!“ Skila ih je upozorio. „Obrlatiće biskupa ako mu dozvolite da razgovara s njim.“ „Skraćeni će zauvek zaćutati.“ Potegli su oružje. „Slušajte me! Ovo je trik, da bi se grad predao...“ Mač je fijuknuo i za dlaku promašio cilj. Zerko je zavitlao čekić. Gađao je Skilu u glavu, ali je Hun prezrivo odbio napad. Patuljak se sagnuo i probao da šmugne napolje. Oštrice su tresnule o kameni pod. Put ka vratima 327

bio je presečen. Premetnuo se unazad. Prevrnuo je policu s kopljima i štitovima da bi usporio progonioce. Nasmejali su se. Poigravali su se njime! „Huni će vas porobiti!“ upozorio ih je iz tame kepec. Koplje je poletelo u pravcu njegovog glasa i za dlaku ga promašilo. „Izađi, mišiću“, izazivao ga je Skila na hunskom. „Maca se sprema da te pojede.“ Morao je da pronađe mišju rupu. Nije bilo zadnjih vrata ni prozora. Gde je odvod? Nije ga video. Pretraživao je mrak gust kao testo. Napadači su trupkali čizmama iza njega. Lagano su ga opkoljavali. Tamo u uglu, gde se susreću zid i tavanica... Vojnici su jurnuli i patuljak je skočio. Izbegao je sečiva i ščepao verižnjaču stražara koji ga je zaustavio. Privremeno ga je oslepeo preciznim udarcem. Popeo se kao veverica na njegovu glavu i skočio ka mračnom otvoru. Prstima je panično tražio oslonac. „Hvatajte ga, hvatajte! Ništa ne vidim!“ Neko ga je ščepao za članak. Zerko se ritnuo i udario u nešto tvrdo. Izdigao se i ušunjao u prolaz, tesan kao cev. „Podignite me!“ prolomio se glas. Čuo je kako neko tapka rukom iza njega. „Mali je kao prokleti zec. Mnogo je usko! Ne mogu da krenem za njim.“ „Čemu služi ta rupa?“ pitao je Skila. „Ko zna? Verovatno za provetravanje. Kroz nju dolazi svež vazduh.“ „Može li da izađe na drugu stranu?“ „Na kraju otvora su rešetke. Zbog životinja. Ne može on nikuda, ali ni mi ne možemo do njega.“ „Kako bi bilo da uguramo psa...“ 328

„Zašto bismo se trudili“, reče Skila. „Zar radnici ne rade na ojačanju bedema? Donesite kamenje i kofu maltera. Zazidaćemo ga. Neće biti leša, pa neće biti ni pitanja.“ Skila je posmatrao kako posao odmiče. Palo mu je na pamet da ga je kepec prokleo. Kratki je bio groteskno biće. Skakutao je kao veliki pauk. Bio je povezan sa svakim mučnim trenutkom koji su mu priredili Jona i Ilana. Veštice su pričale legende o zdepastim, izboranim gnomima iz germanskih šuma. Gnusna stvorenja progonila su običan svet magijom i trikovima. Skila je bio uveren da je Zerko od te vrste. Učiniće dobro delo kad ga napokon zazida u kamenom grobu. Hunski ratnik je nestrpljivo posmatrao trapave pokrete stražara. Kako je samo mrzeo ovo podzemlje! Huni ne vole pretrpane, tamne ili tesne prostore. Ovi podzemni prolazi bili su baš takvi. Ponosio se kad je saznao da će biti poslat Sangibanu. Shvatio je to kao znak ujakovog poverenja, uprkos ranijim neuspesima. Znao je da će mu uspeh ovog poduhvata doneti poštovanje i Ilanu. Nedelja dana u Aureliji bila je gotovo nepodnošljiva. U gradu nikad nije bilo tiho. Buka, šarenilo, gužva i neprestano tandrkanje, napadali su njegova nadražena čula. Kako je žudeo za prirodom! Sangiban će uskoro izdati svoju prestonicu. Aurelija će pasti. Huni će pobediti i istrebiti pametnjakoviće koji stalno komplikuju život. Skila je znao da alanski kralj ne može da preda svoj grad. Njegove starešine okrenule bi se protiv njega, zato što Hunima nisu verovali ništa više nego Rimljanima. Sangiban 329

nije mogao da ih ubedi u slabost Zapada, a da ne ispadne kukavica. Niti je mogao organizovati družinu izdajnika koja bi savladala stražare na gradskoj kapiji. Nije smeo da se bori s Atilom niti da ubija svoje vojnike, zato što je zazirao od izdaje i izbijanja novih sukoba. Skila mu je zato ponudio drugačije rešenje. Hunski odred u rimskim oklopima, predvođen starešinom iz Aurelije, zauzeće kapiju bez krvoprolića. Biće otvorena sve dok u grad ne ujaše hunska konjica. Bitka će začas biti gotova i niko, pa ni kralj Sangiban, neće umreti. Moraju brže da deluju. Zerko je pronašao skrivene oklope. Možda još neko zna za tajno skladište? Aurelija mora pasti pre no što neko potraži patuljka.

330

XXIV KAPIJA AURELIJE

erko je shvatio da ima malo toga goreg od nemoćnog osluškivanja dok te živog sahranjuju. Pokušao je da se nasmeje u lice sudbini, kao što se uvek smejao svom bizarnom postojanju. Kako je želeo da ga veliki ljudi na skupovima slušaju kao sebi ravnog! Humor je samo skrivao ogorčenje izazvano izuzetnom ružnoćom. Bio je maska za večito čuđenje nad činjenicom da se oženio tako finom ženom kao što je Julija i stekao tako plemenitog prijatelja poput Jone. Sad će platiti za ponos i ambiciju! Zazidaće ga u tesnoj katakombi. Istrunuće u kamenoj cevi, zaboravljen od svih. Da li da se vrati pre no što završe posao? Možda je brza smrt bolja od mučenja? Da li da ostane van njihovog domašaja, samo da bi se lagano ugušio? Malom čoveku, živahnom i mudrom, ono drugo izgledalo je kao grozan način umiranja. Život ga je naučio da nikada ne odustaje. Na kraju krajeva, bio je nakaza koja je savetovala vojskovođe i raspravljala s biskupima. Nastaviće dalje, umesto da natraške otpuzi u sigurnu smrt. Dok su stražari uziđivali poslednje kamenje u otvor, počeo je da se penje uz strmi, uski tunel. Po svaku cenu će saznati gde se cev završava. 331

Njegov um će dugo izbegavati da se vraća na ono što je potom usledilo. Neće se sećati da li je visio u tami satima ili danima, ili da li je više trpeo od strašne vrućine ili nepodnošljive hladnoće. Sećao se puzanja napred. I najmanja kamena izbočina bila je neprohodna planina. Krunio ju je prstima. Otkidao je komadiće i bacao ih iza sebe. Zatim bi se skupio. Izbacio bi sav vazduh iz pluća da bi skoro neprimetno napredovao. Krkljao bi, zaglavljen. Činilo mu se kao da mu je ceo svet pao na leđa. Bubnjalo mu je u ušima. Ponovo bi ispustio vazduh i nastavio da se migolji napred. Udisao je, stenjao od bola, izdisao... Činio je to uporno, sve dok kukovi ne bi savladali prepreku. Dahtao bi u prostoru ne većem od čaure bube. Otkucaji njegovog srca bili su jedini zvuk, a znoj jedino mazivo. Svež vazduh dopirao je odnekud, održavajući ga u životu. Odeća mu se raspadala. Puštao je da dronjci spadnu s njega. Sačuvao je nekoliko traka da bi zamotao šake. Krv ga je učinila klizavim. Dok je isticala iz njega, kao da se smanjivao. Nikad ranije nisam želeo da budem manji, pomislio je dok se migoljio napred, kao zmija. Povremeno bi ga uhvatila panika. Pluća su mu nekontrolisano radila. Pomisao na Juliju pomagala mu je da se smiri. „Prestani da kukaš. Izvuci se iz rupe u koju si se zavukao“, popovala mu je. „Šta je toliko teško u puzanju napred? I beba to može!“ Poslušao je. Savladao je još tešnju rupu. Grozni miris govorio je da je bila deo stare rimske kanalizacije. Sluzava tečnost kapala je kao paklena vodica. Hvala Gospodu! Podmazivala ga je! Najgore je bilo kad je opazio tračak svetla. Dopirao je iz šupljine koja mu se učinila premalom, čak i za njega. Uska je kao devojačka pica, opsovao je u 332

sebi, kao da je imao prilike da neku upozna. Nije imao kud do da se ponovo rodi. Ispružio je ruke kao da roni. Priljubio je ionako uska ramena uz uši. Svako rebro je krenulo pod pritiskom kamena, kao kuglica u abakusu. Bol je bio strašan. Imao je osećaj da ga živog deru. Stomak je prošao, ali su se kukovi zaglavili. Širok sam kao žena! Migoljio se sve dok nije pronašao oslonac za ruke. Na silu je savladao poslednjih nekoliko centimetara. Stiskao je zube da bi izašao na kraj sa strahovitim bolom. Napokon je osetio dašak hladnijeg, svežijeg vazduha. Bilo je svetlije. Nosom je dodirivao gvozdenu rešetku. Hvala svim svecima na rđi i na lenjosti varvara! Metal nije ništa bolje održavan od bedema Aurelije. Zato su Alani ovih dana radili kao mahniti. Poslednjom snagom udarao je po pregradi kao luđak. Udarao je i udarao, sve dok nije zaječala i izletela iz ležišta. Plašio se da će začuti povike, ali nije bilo ničega. Još se nalazio duboko ispod središnje gradske utvrde. Obreo se u širem tunelu, dovoljno velikom da puzi na sve četiri. Osvetljavala ga je svetlost iz uzanih i visokih otvora. Novi prolaz bio je nalik neprohodnom lavirintu. Ponovo se uspaničio. Konačno je osetio slatki miris pare i začuo žensko brbljanje. Cev je odvodila paru iz praonice rublja u tvrđavi. Zerko je bio dovoljno sitan da sklizne niz nju. Završio je u gomili odeće, kao tek rođeni demon, sav u krvi. Jedna pralja je vrisnula i pobegla, druga se onesvestila. Doveka će prepričavati ono što je videla. Zerko je ukrao čaršav. Odšunjao se do biskupa. „Mislim da znam šta planiraju“, rekao mu je. Zatim se onesvestio. 333

Nije ni čudo što se Rimljani tako sporo i trapavo bore. Skila se u oklopu osećao kao zarobljen. Od šlema mu je bilo vruće i ometao mu je vidik, a telo mu se savijalo od silne gvožđurije. Ovalni štit ga je podsećao na vrata od čardaka, a koplje na balvan. Mač je bio prav kao rimski putevi, a teška odeća već natopljena znojem. Čim uđu u Aureliju, oslobodiće se ovog užasnog oružja i dočepati se luka. Izdržaće sve, samo da priđu gradskim zidinama. Kad osvoje kapiju, Edeko će ujahati na čelu odreda od pet hiljada konjanika. Niko neće moći da krivi nesrećnog Sangibana. Bila je ponoć, noć bez mesečine. Grad je spavao. Svi su bili ubeđeni da su Huni još daleko. Edekov odred je za dva dana prevalio trista pedeset kilometara. Bili su brži od svih upozorenja. Dok je Skilinih sto ljudi kaskalo ka zidinama Aurelije, ostatak Huna čekao je u šumi. Zvečali su i škripali u novoj rimskoj opremi. Skila je, kao i uvek, posmatrao tvrđavu vojničkim okom. Bedemi i kule od novog kamena, čak i pod svetlošću zvezda, jasno su se razlikovali od tamnijih, starih delova zidina. Nekoliko baklji gorelo je oko kapije. Hun je video glave alanskih stražara. Posmatrali su ih dok su prilazili. Potplaćeni alanski kapetan izašao je iz grada sa Skilom. Na povratku su jahali jedan pored drugog. Zlatnici su zveckali u izdajnikovoj kesi. „Ecije šalje odred kao pojačanje Sangibanu!“ povikao je izdajnik kad su prišli središnjoj kuli. „Otvorite vrata prijateljima!“ „Ništa nam nije javljeno za Rimljane“, oprezno odvrati stražar. 334

„Da li ste čuli za Hune? Nisu daleko, tek da znate. Hoćete li pomoć, ili nećete?“ „Iz koje ste jedinice?“ „Iz Četvrte pobedonosne, slepče! Da li ti ličimo na trgovce solju? Otvaraj! Gladni smo i umorni!“ Kapija se polako otvarala. Plan će uspeti! A onda se zaustavila na pola puta. Nazirao se samo deo grada iza nje. Neko se oglasio. „Pošaljite oficira. Samog.“ „Sad!“ kriknuo je Skila. Jurnuli su dok su vojnici pokušavali da zatvore vrata. Odbacili su stražare i uleteli u kratki, zasvođeni tunel, koji je vodio u dvorište. Huni su oboli konje. Zaprega se iznenada pojavila iza jednog od lukova i zaprečila im put. Neko je bacio baklju na nauljenu slamu, koja se pretvorila u vatrenu loptu. Konjići su njišteći ustuknuli pred plamenom. Ratnici su psovali dok su pokušavali da se late teškog rimskog oružja. Pre nego što su se snašli, desetak strela zazujalo je kroz vazduh. Bile su uglavnom precizne, a neke su se i zapalile u letu. Ljudi i konji padali su jedni preko drugih. Krvavi zlatnici alanskog izdajnika završili su na kamenom podu, zajedno s njim. Ljudi iza vatrenog zida povikaše: „Ovo nisu Rimljani, već Huni! Izdaja!“ Oglasilo se i zvono. Grupa sveštenika iskrsla je iza vatrene zavese. Dugim kopljima jurišali su na prvi red jahača. Oslonili su opasno oružje o pod i vrhovima kopalja načinili neprobojnu čeličnu ogradu. Rogovi su se oglasili. Pod odsjajem vatre, Skila je video kako vojnici izleću iz obližnjih kuća i jure ka zidu. Gomile kamenja padale su po zbijenim Hunima. Ratna varka izmetnula se u klopku. 335

Skilin konj je nemoćno igrao ispred ograde od kopalja. Da li ih je Sangiban prevario? Nije... Ko je ovaj čovečuljak što cilja u njega? Kepec je stajao na stepeništu pored kapije i vrteo praćku. Skila opsova i posegnu za lukom. Da li je moguće? Kamen mu je prozviždao pored uva dok je napinjao strelu. Tatos ga je zgrabio za ruku. „Nemamo vremena!“ Teška gvozdena rešetka bučno se spuštala i razdvajala hunske vođe od ostatka odreda. „Duni u rog i pozovi Edeka!“ viknu Skila. „Prekasno je!“ Tatos je munjevito oborio Skilu s konja. Spasao mu je život. Kiša projektila zasula je napadače. Oborila je pet-šest ratnika i konja. I Skilin konj je njišteći pao. Prostor ispod kapije ličio je na klanicu punu prevrnutih životinja, slomljenih nogu i odbačenog rimskog oružja. Skila i njegov drug potrčali su ka rešetki, bacili se na zemlju i zakotrljali se. Uspeli su da prođu, pre no što su gvozdeni šiljci tresnuli o kamen. Sveštenici su jurišali s pokličem na usnama, ubijajući ranjene sekirama i srpovima. Zaboravili su na monašku krotkost. Skila je stajao na ulazu u tunel i posmatrao metež. Neki Huni su gordi. Drugi su se bespomoćno teturali. Kamen je pogodio jednog ratnika u glavu. Rasprsla se kao lubenica, poprskavši ostale krvlju. Stotine Alana se uspinjalo na bedem. Skila je sa zebnjom u srcu slušao tutnjavu Edekovog odreda u jurišu. Pojurio im je u susret, ne bi li ih vratio nazad. Hrastova kapija se zalupila za njima. Sve je ovo maslo prokletog kepeca! „Povlačite se! Povlačite se! Vučji odred mora da se 336

povuče!“ Edekov silni odred vrištećih Huna, kao ogromni talas, odbacio je ostatke Skiline poražene čete pravo na zid. Konjička formacija udarila je o kamenu prepreku. Alani su spremno dočekali neprijatelja. Zvona su zvonila, a rogovi zavijali po čitavom gradu. Sangibanovi snovi o predaji raspršili su se u trenu. Huni su uzalud jurišali na kameni zid visok sedamnaest metara. Dosta ljudi je palo pre nego što je vest o neuspehu na kapiji stigla do Edekovih Huna. Tek tada su se povukli. Za sobom su ostavili mnogo mrtvih i ranjenih. Jurile su ih vatrene lopte iz balisti[20], dometa četiri stotine koraka. Iznenadni napad je propao. „Dočekali su nas sveštenici!“ siktao je Skila. „Toliko o Sangibanovim obećanjima“, reče Edeko. „Zerko se vratio iz mrtvih da ih upozori!“ „Zerko? Mislio sam da si sahranio prokletog patuljka?“ „Prošao je kroz zidove kao duh!“ Vojskovođa gnevno otpljunu. „On je samo prepredeni patrljak. Jednog dana ćeš naučiti da dokrajčiš svog neprijatelja, bio on ružni kepec ili rimski kradljivac.“ Jahao sam ka Aureliji, iznad koje je blistao narandžasti oreol. Odsjaj plamena video se na noćnom nebu. Spazio sam ga sa udaljenosti od nekoliko kilometara. U gluvo doba noći izbio sam na vrh brda s lepim pogledom na dolinu Loare. Posmatrao sam opsadu grada na severnoj obali, dok treperi u dramatičnoj igri svetlosti. Hiljade hunskih logorskih vatri opkoljavalo je grad. Zgrade u 20

Balista — sprava za bacanje kamena. (Prim. lekt.)

337

Aureliji su gorele, stvarajući guste oblake dima. Katapulti obeju strana slali su vatrene projektile, koji su opisivali lenje parabole u tami. Svetlosne pruge su izdaleka nalikovale filigranskim, čipkastim ukrasima. Prizor je bio divan, kao letnje zvezdano nebo. Nosio sam poruku nade, od životne važnosti za opstanak grada. Teodorik i Ecije će stići, samo ako grad izdrži još malo. Ubio sam jednog Huna i obukao njegovu odeću. Zatekao sam ga kako pljačka farmu, nakon što je poklao domaćine. Privukao me je stub dima i odjek slabašnih vapaja. Pažljivo sam osmotrio ratnika, pijanog od rimskog vina i otežalog od ukradenih dragocenosti. U potrazi za plenom, teturao se od jedne do druge pomoćne zgrade. Tela pobijenih ležala su po dvorištu imanja, oprljena vatrom iz koliba, koja ih je isterala napolje. Posegnuo sam za lukom, na kome sam u poslednje vreme dosta vežbao. Pogodio sam ga s pedeset koraka. Pao je na tlo, zbunjen onim što ga je zadesilo. U apokaliptičnom okruženju, ubijao sam bez mnogo razmišljanja. Uzeo sam njegovu odeću i čupavog konjića. Jahao sam ka Aureliji u prljavoj kožnoj jakni i pantalonama. Znao sam da krvava odeća neće privući veliku pažnju u ovom mraku. Ujahao sam u hunski logor pod okriljem noći. Opkoljavanje grada je, bez poznavanja rimske taktike, izvedeno haotično. Huni nisu podigli bilo kakve utvrđene položaje. Činilo se kao da izazivaju branioce na okršaj ispred gradskih bedema. Malo ih je bilo južno od reke. Smatrali su Loaru dovoljnom zaštitom od iznenadnih napada. Ovaj deo varvarskog logora bio je još zapušteniji. Huni su sedeli oko logorskih vatri i posmatrali gradske 338

zidine na drugoj strani reke. „Tražim Ruge“, rekao sam na hunskom. Znao sam da bi me moje crte lica i akcenat odali. „Predugo sam se zabavio s nekom kurvetinom i zaostao za lokusom. Jašem dva dana bez prestanka da bih mačem nadoknadio ono što je kurac profućkao.“ Za sličnu izjavu, u rimskoj vojsci bi me izbičevali. Varvari su se samo nasmejali. Oslobodili su mi mesto pored vatre i ponudili kumisom. Grozna tečnost pekla mi je grlo. Smejali su se mojoj grimasi. Blesavo sam se iscerio i obrisao usta. „Koliko ćemo još da čeka u ovoj smrdljivoj rupi?“ Rekli su da Huni ne vole ovakve bitke. Konjica je pretekla inženjeriju, pa nisu imali dovoljno opsadnih sprava. Sem toga, stepski ratnici su voleli da se tuku na otvorenom, kao ljudi, bez skrivanja iza ratnih mašina. Kukavički Alani nisu hteli da siđu s visokih zidina. Zavojevači su se nadmetali gađajući glave branilaca pod šlemovima. Edeko je morao da zabrani ovu zabavu, zbog hiljada strela koje su preletele u protivnički tabor. Morali su da čuvaju projektile za glavni napad. Ratnici su se, posle te naredbe, još više dosađivali. Neki su pljačkali okolinu, kao Hun kog sam ubio. „Mislio sam da ćete na prevaru ući u grad“, rekao sam. Objasnili su mi da je patuljak osujetio ratnu varku. Sve je zvučalo kao vic. Alani su se uzbunili kao mravi. Mnogo dobrih Huna izginulo je u pokušaju da osvoje grad koji nisu želeli. „Trebalo bi da se vratimo kući.“ „Ali ovo je bogata zemlja, zar ne?“ pitao sam. „Ima previše drveća, previše ljudi i previše kiše.“ 339

Napustio sam ih pod izgovorom da idem da se olakšam i krenuo ka reci. Vatrena pruga preletela je preko vode, ostavljajući ružičasti trag za sobom. Loara je bila široka, sa puno peščanih sprudova. Poslužiće mi kao odmorišta pri preplivavanju reke. Kliznuo sam u hladnu vodu. Plivao sam leđno. Uz put sam se oslobađao smrdljive hunske odeće. Glava mi je ličila na mali bledi mesec u vodenoj struji. Strepeo sam od strela s obe strane. Srećom, nije ih bilo. Uhvatio sam se za sprud da bih povratio dah. Kada sam proučio zidine, zaplivao sam prsno ka kamenom pristaništu Aurelije. U plićaku sam naišao na ostatke brodića, spaljenih i potopljenih, da ne bi pali Hunima u ruke. Uhvatio sam se za gvozdeni pristanišni prsten. Razmišljao sam da li je na bedemima neko kome mogu da se obratim. Projektil je doleteo iz mraka i udario u kamen pored mog obraza. Bacio sam se u vodu, ne puštajući prsten. Samostrel! „Ne gađajte! Nosim Ecijevu poruku!“ povikao sam na latinskom. Nakon toga doletela je još jedna strela, izmamljena mojim glasom. „Prestanite! Dolazim od Ecija!“ Valjda će neko prepoznati to ime. Čekao sam dok neko nije progovorio na latinskom. „Ko si ti?“ „Jona Alabanda, Ecijev poverenik! Probio sam se kroz hunske redove, s porukom za Sangibana i biskupa Anijana! Bacite mi uže!“ „Šta, hoćeš da uđeš u grad? Mi bismo da izađemo!“ Spustili su uže niz bedem. Popeo sam se na pristanište i dopuzao do konopca. 340

„Vucite brzo, Huni bi da se zabavljaju!“ Cimnuli su me tako snažno, da zamalo nisam ispustio konopac. Vukli su me po oštrim kamenim blokovima. Pokušavao sam da ne mislim na visinu, kad je nova vatrena kugla preletela reku i osvetlila zid. Čuo sam uzbuđene uzvike i krike s druge obale. Znao sam šta to znači. „Požurite!“ Ruke u oklopu posegnule su ka meni. Čuo sam zvižduk. Prva strela se odbila o zid pored mog ramena. „Vucite, prokleti bili!“ Još jedan projektil je prošao iznad mene. Sledeći me je ogrebao po članku. Prošao sam kroz otvor na bedemu i pao na kameni pod. Borio sam se za vazduh, onako mokar i hladan. Lice gnoma nadnelo se nad mene. „Toliko sam ti nedostajao da si došao u pakao da bi me video?“ Zerko je bio prekriven zavojima. To mu nije smetalo da sija od zadovoljstva. Seo sam i bacio pogled na vatreni prsten oko grada. „Došao sam da bih vam obećao spasenje.“ Aurelijski garnizon okupio se ujutru u najvećoj crkvi u gradu, nekadašnjem hramu boginje Venere. Hteli su da čuju obraćanje biskupa Ananija. I kralj Sangiban je bio tu. Namrgođeni, sirovi vladar stajao je po strani, okružen vlastelom. Činilo se da pomalo zazire od nje. Vladar je tvrdio da nije ništa znao o izdajničkom pokušaju da se zauzme gradska kapija. Njegov protest bio je suviše brz i glasan, a svedočenja sveštenika i prelata isuviše verodostojna da bi se oslobodio krivice. Da li je vladar bio kukavica ili trezven čovek, zabrinut za živote podanika? To 341

sad nije bilo važno. Borba je počela. Otpor je pružao jedinu nadu u spasenje. Kasno te noći, rimski glasnik se prebacio preko zida. Doneo je vesti za biskupa i za kralja. Anijan ih je pozvao u crkvu da ih čuju. Okupljeni su znali da nema mnogo vremena. Huni su udarali u doboše. Pripremali su se za napad. Bubnjanje se odbijalo od debelih crkvenih zidova. Anijan je predvodio skup ne samo snagom vere, već i ličnim primerom. Zar nije, uz patuljkovu pomoć, u potaji organizovao odbranu kapije, da bi vojnicima dao vremena da se okupe? Zar nije bodrio branioce tokom opsade, hodajući po zidovima s česticom Pravog krsta? Narod je već žamorio o svetačkom dostojanstvu i čudima. Sveti čovek je progovorio, uz pratnju hunskih bubnjeva. „Ne možete da izgubite.“ Reći su lebdele po crkvi kao oblak tamjana, okupane svetlošću praskozorja. Vojnici su se uznemirili. Bio je to neobičan spoj konjanika s istoka, osornih Germana, žilavih Kelta i otmenih Rimljana. Šaroliko mnoštvo verno je predstavljalo današnju Galiju. „Ne možete da izgubite“, nastavio je biskup, „zato što od vas ne zavise samo životi vaših porodica. Ovde se ne rešava samo sudbina Aurelije, moje dijaceze[21] ili vašeg muškog ponosa i vladarske loze.“ Klimnuo je, kao da aminuje sopstvene reči. „Ne možete izgubiti, zato što je ova crkva deo nove istine obznanjene svetu. Ta istina je deo velikog i uvaženog carstva. Mi smo baštinici tradicije duge hiljadu dve stotine godina, jedine nade u ujedinjenje 21

Dijaceza — uprava, parohija, biskupija. (Prim. lekt.)

342

čovečanstva. Ne možete izgubiti, zato što bi Huni, kad bi savladali zidine i uništili vaše kraljevstvo, zavladali srcem Galije. To bi bio kraj carstva, tradicije i Crkve.“ Za trenutak je ućutao. Pogledom je kružio po odaji. „Čitav život je borba između svetla i tame, između pravde i krivde, između civilizacije i varvarstva, između reda koji donosi zakon i robovanja tiraniji. Ta borba stigla je do Aurelije.“ Muškarci su se nesvesno uspravljali. Stiskali su pesnice i vilice. „Ne možete izgubiti zato što je Majka crkva iza vas. Kažem vam ovog jutra, da je Bog s našim legijama i da raj čeka svakog ko padne u ovoj borbi.“ „Amin“, zagrmeše hrišćani. Uhvatili su se za mačeve, maljeve, sekire i čekiće. Anijan se osmehnuo, suočen sa srčanim odgovorom. Pogledom je kružio po sobi. Svakom se činilo da baš njega gleda. Tiho je progovorio. „Jasno vam je da ne možete izgubiti, hrabri ratnici. Prošle noći nam je stigao glasnik s velikim novostima. Teodorik i Vizigoti pridružili su se savezu protiv Atile. Jašu s Ecijem da pomognu Aureliji, i tu su, na nekoliko dana ili sati odavde. Zbog toga čujete bubnjeve. Huni su se uznemirili. Žele da nas pobede pre no što stigne pojačanje. Očajnički će se boriti da prodru u grad, ali neće uspeti, zato što im mi to nećemo dozvoliti. Potrebno je da se još neko vreme uspešno odupirete. Pomoć samo što nije stigla.“ Okupljeni vojnici su se meškoljili i došaptavali. Odnos snaga se nepovratno promenio. Njihov otpor je bez Teodorikove pomoći bio očajnički. Savez sa Vizigotima 343

činio je pobedu nad Atilinom hordom mogućom. „Možete li da izgubite?“ prošaptao je Anijan. „Ne možemo!“ zaorilo se iz svih grla. Zvona i trube pozvali su na uzbunu. Varvarski rogovi zavijali su oko zidina. Počeo je veliki napad. Huni su prestigli inženjerce plaćenike, bez kojih nisu mogli valjano da organizuju opsadu. Imali su strele, merdevine i ludu hrabrost. Napali su Aureliju sa svih strana, osim sa reke. Opšti juriš trebalo je da razvuče snage branilaca. Čitavo stanovništvo uključilo se u odbranu kad je postalo očigledno da je napad velikih razmera. Digli su se svi, čak i nenaoružane žene i deca. Oni su sa bedema, rame uz rame sa muškarcima, bacali kamenje, crepove i kaldrmu na napadače. Strele su zaklonile nebo. Obe strane su skupljale protivničke projektile, da bi imale čime da uzvrate. Strele su parale nebo i zlokobno zujale, kao stršljeni. Sveštenici i časne sestre skupljali su hunske strele u korpe i nosili ih strelcima na bedemima. Poneka zalutala strela završila bi u glavi sveštenika, sa vrhom u donjoj vilici. Nesrećnik ne bi stigao ni da jaukne. Novi sveštenik prihvatio bi korpu nastradalog. Projektili su leteli, a varvari jurišali preko čistine ispred zidina. Dok su stotine padale od strela branilaca, hiljade su se već tiskale ispod zidina. Kotlovi ulja i ključale vode prosipani su s bedema, donoseći gubitke i bol Hunima. Kamenje je lomilo udove i razbijalo šlemove. Sve to nije moglo da ih zaustavi. Bilo ih je previše. Postavljali su 344

merdevine uz bedeme. Ličile su na kandže ptica grabljivica. Hunski strelci zasipali su branioce kišom strela. Bili su tako precizni i uvežbani, da Alani nisu smeli da provire iza kamenih grudobrana. Oni koji bi se ipak odvažili, uglavnom su stradali. Klečali su i nasumice bacali kamenje. Čekali su da zvižduk strela umine. To će značiti da su prvi Huni stigli do vrha. Onako oklopljeni, podigli su se na prvi uzvik da bi se sukobili s iskeženim napadačima. Rvali su se na zidu. Nekoliko merdevina je prevrnuto. Huni su na više mesta provalili. Duž zidina razvila se žestoka, bespoštedna bitka. U poređenju s ovim, borba u usamljenoj kuli u Norikumu ličila je na vežbu. U Aureliji se vodila bitka sasvim druge vrste. Ljudi su sekli, kidali i grizli kao životinje. Nisu smeli da stanu. Neki su u žaru borbe padali sa zida, nastavljajući da se gušaju dok su leteli strmoglavce. Ako bi neki od branilaca preživeo pad, Huni bi ga dočekali i iskasapili. Ponosno su dizali odsečene delove tela branilaca. Pozajmio sam oklop da bih učestvovao u bici i da bih pomogao onima kojima je moja poruka donela nadu. Izveštio sam se u ubijanju. Podizao sam se posle svakog oblaka strela. Sekao sam mačem i udarao štitom. Kada bi nove strele poletele, sakrio bih se iza grudobrana. Samo jedan suvišan, neusklađen potez donosio je sigurnu smrt. U onome što sam činio nije bilo nikakve hrabrosti, zato što nisam imao vremena za strah. Iz nužde sam radio isto što i ostali. Borio sam se. Bedemi su se ubrzo ispunili palim braniocima i napadačima. Neki su stenjali, neki su se zauvek umirili, 345

načičkani strelama. Stradalo je mnogo žena i dece, ali su novi stalno pristizali. Penjali su se stepenicama da odnesu mrtve i donesu kamenje, strele i kazane s vrelim uljem. U podnožju bedema, puno Atilinih ljudi treslo se u agoniji od strašnih opekotina. Neki su, i pored slomljenih nogu, pokušavali da otpuze od zida. Najpreciznije bačene stene lomile su merdevine na pola. Tako su se slamali hunski napadi. Na one koji bacaju stenu upućivane su desetine strela. Najveći broj polomljenih merdevina plaćen je životima branilaca. Na istočnoj strani grada, gde je napad bio najžešći, branioci su podigli rimski toleno, veliku gredu s kukom na jednom kraju i protivtegom na drugom. Letela je sa spoljne sirane zida kao ogromna grabljivica. Kuka bi se zanjihala, upecala Huna i podigla ga visoko. Nesrećnik bi se bacakao, sve dok mu šiljak ne bi proburazio i pocepao utrobu. Sprava nije ubila mnogo ljudi, ali je unosila veliku pometnju u redove napadača. Očajnička borba na bedemima trebalo je da skrene pažnju sa napada na glavnu kapiju Aurelije. Huni su ka njoj usmerili ovna na točkovima. Hteli su silom da osvoje ono što nisu uspeli lukavstvom. Ovan se kotrljao napred, zaštićen štitovima i talasastim krovom. Dobro organizovan odred hunskih strelaca ometao je našu odbranu. Znali smo da ovan može odlučiti ishod bitke. Krici upozorenja privukli su biskupovu pažnju. Dok je pokušavao da okupi trupe oko krizne tačke, Anijan je mahao krstom kao vojskovođa barjakom. Šta da radimo? U tom času pojavio se Zerko. Nemam pojma gde je bio, ali je još u rimskoj kuli na Alpima pokazao da ume da sačuva 346

prisebnost u boju, što se za ostale nije moglo reći. Stajao je na zidu i kačio ogromnu kuku na konopac, dovoljno debeo da povuče brod. „Šta to radiš, mali prijatelju?“ povikao sam tokom kratkog zatišja. „Neko će te pregaziti.“ Patuljak se osmehnuo. „Možda, ali me neće pogoditi strelom. Znam koliko mi zavidiš, Jono. Ne moram da se sklanjam.“ „Ne pokušavaj da izigravaš heroja s mačem.“ „Heroja! Posečem ih po nogama, pa igraju kao kokoške. Dođi ovamo. Pomozi mi da završim igračku dok drugi seku Hune. Moj mozak po veličini ne zaostaje za ostalima, ali neću moći ništa da uradim bez nekog snagatora.“ „Šta je to?“ „To je pecaljka za ovnove. Dobio sam ideju dok sam posmatrao toleno.“ Ovan je prešao poslednjih nekoliko metara gazeći preko mrtvih tela. Zlokobno je tresnuo u hrastova vrata. Ceo zid je zadrhtao. Garnizon je uzvratio lavinom kamenja, koja se obrušila na varvare koji su gurali brvno. Povređeni su brzo zamenjeni novim vojnicima. Oni su spremno dohvatili ručke velike ratne naprave na točkovima. Usledio je nov udarac. Video sam žute pukotine na vratima, slične onima od zemljotresa. Ponestajalo nam je kamenja. Branioci koji bi se uspravili da ih bace preko bedema, najčešće su padali nazad, načičkani strelama. „Uskoro će se povući, da bi uhvatili zalet za novi napad“, reče Zerko. „Budi spreman kad se to dogodi. Anijane! Pošalji nam nekoliko snažnih momaka!“ Biskup je odmah shvatio šta kepec smera. Zvonkim glasom naredio je ljudima da stanu u vrstu pored konopca. 347

Branioci su brzo zauzeli svoja mesta. I meni je bila jasna Zerkova namera. „Izbušiće nas strelama.“ „Neće, ako naši strelci budu gađali njihove. Hoću da se postroje i čekaju.“ Patuljak je skakutao po bedemu. Uže se odmotavalo za njim. Nosio je tešku kuku za hvatanje i brojao korake. Konačno je na zidu pronašao tačku koja je najudaljenija od vrata. Zaustavio se. Izdao je komandu i zategao sam konopac. Ostali su čučali iza mene i držali uže. Patuljak je procenjivao ugao i posmatrao Hune. Čuli smo promukle uzvike dok se ovan spremao da udari u kapiju, možda poslednji put. „Da li ste spremni?“ povika Zerko. Klimnuo sam, iako nisam znao da li će patuljkova ideja da upali. „Molim ti se, bože“, reče Anijan. Huni su izdali komandu za napad. Iskoristili smo je kao znak za odapinjanje strela. Poletele su ka hunskim strelcima i omele ih u nišanjenju. Zerko je iskoristio taj trenutak. Propeo se na prste i povukao kuku, dok sam ja držao uže iza kapije. Udica je udarila u spoljni zid. Odskočila je, proletela kraj merdevina i pala u očekivanom luku ispod tačke na kojoj sam držao uže. U tom trenutku, ovan je jurnuo napred. Kuka se podvukla ispod šiljatog brvna. Ovan je upecan. „Sad!“ viknuo je patuljak. Povukli smo uže i krenuli unazad. Debeli konopac se podigao, a za njim i vrh ovna. Trznuo se i odaljio od kapije. Zadnji kraj se zaljuljao. Huni su psovali dok su ispuštali 348

ručke opasne sprave. Mi smo vukli, prednji deo ovna se sve više izdizao, a napadači su zbunjeno obilazili oko njega. Neki su skakali, uzalud pokušavajući da preseku debeli konopac. Nadmudrili smo ih. Samo se jedan hrabri i domišljati Hun popeo uz merdevine, pošto je shvatio da na kapiji nema branilaca. Hteo je odozgo da preseče konopac. Pojurio sam da ga presretnem. Stigao sam na bedem baš kad se prebacio preko zida. Udarili smo jedan na drugog, a zatim ustuknuli. Ponovo sam zamahnuo, ali je zaustavio moj udarac. Gurali smo se, stenjući od napora. Ponovo smo se razdvojili, zadihani i znojavi. Susreo sam se sa retko veštim i hrabrim protivnikom. Iako je čovek bio pod šlemom, prepoznali smo se. „Ti!“ prostenjao je Skila. „Zerko se ponadao da te je ubio“, rekao sam. „I ja sam isto pomislio za tog malog pacova.“ Povlačio se u stranu. Tragao je za rupom u mojoj odbrani. „Gde je mač kog si ukrao, Rimljanine?“ „Kod Ecija, kome i pripada.“ Skila je munjevito napao. Zaustavio sam udarac. Ruka me je zabolela kad je čelik udario o čelik. Zamahnuo je još jednom, i još jednom. Ponovo smo se razdvojili. Tražili smo mane onog drugog. Zaboravio sam na bitku koja je besnela oko grada pod opsadom. Hun se nacerio. „Kad te ubijem, dobiću Ilanu. Atila je vodi sa sobom, u kavezu.“ Odjednom sam zaboravio na sve drugo. „Živa je?“ Skili je to bilo dovoljno. Napao me je, nespremnog. Očajnički sam pokušao da sprečim udarac. Sapleo sam se 349

preko nečijeg lesa i pao. Skila je zamahnuo. Zerko se pojavio iza Hunovih leđa i ubo ga u nogu. Ovaj je urliknuo kao ranjena zver. Okrenuo se i navalio na kepeca. Ustao sam i bacio pogled preko zida. Ovan se podigao u vertikalni položaj. Zadnjim krajem dodirivao je tlo, dok se pedeset ljudi upinjalo da ga još više podigne. Pogledao sam Skilu. Zabezeknuto je blenuo u upecano oruđe. Hunske strele su se ustremile na zategnuto uže, ne bi li ga presekle. Konačno je popustilo. Momci s konopcem popadali su na leđa. Ovan je postrance tresnuo na tlo. Drveni točkovi su se razleteli, kao dukati iz kese. Napao sam Skilu. Odskočio je. U očima mu se videla nedoumica. Bio je sam na zidu. Hunski rogovi su svirali povlačenje. Alani su mi pohitali u pomoć, oslobođeni konopca. Opkolili su mog protivnika. Zaustavio sam ih. „Ratuješ na pogrešnoj strani, Skila“, procedio sam. „Ecije dolazi. Ne bori se za to čudovište.“ „Želim Ilanu!“ „Pomozi nam da je spasemo!“ „Spašću je samo ako te ubijem“, povikao je očajničkim glasom. Zatim se okrenuo i skočio, shvativši da je sve gotovo. Pomislio sam da je poginuo i pojurio sam do bedema. Nisam očekivao da ću toliko strepeti zbog njega. Laknulo mi je kad sam video da se uhvatio za debelo uže. Visio je, na pola puta do tla. Bacio je mač i skočio za njim sa visine od deset metara, a zatim nastavio da se valja, izbegavajući strele i koplja branilaca. Huni su odapeli strele da bi mu omogućili odstupnicu. Jedan vojnik je dobio strelu u oko, a 350

drugi u rame. Skila je ustao i othramao do svojih. Zastao je da pomogne saborcu da ponese točak sa uništenog ovna. Pričvrstiće ga za novi. Skila nikad ne odustaje. Pogledom me je tražio dok se povlačio ka šumi, zajedno sa ostalim Hunima. Da li smo ih pobedili? „Trebalo je da ga ubijemo“, reče Zerko. Osvrnuo sam se. Bedem je ličio na klanicu. Leševa je bilo tako mnogo, da je krv tekla u slivnike kao kišnica. Pola Aurelije je gorelo. Bio sam okružen prljavim, krvavim i iscrpljenim ljudima. Nećemo preživeti sledeći napad. Seli smo da se odmorimo. Pitali smo se koliko će im trebati da naprave novog ovna. Žene i starci su nam doneli mešine sa vinom i vodom. Pili smo i žmirkali u sunce, koje kao da se zaustavilo na nebeskom svodu. Neko je viknuo da je video odsjaj južno u šumi. Čuli smo rimske rogove. Ecije!

351

XXV OKUPLJANJE VOJSKI

uni su se istopili kao sneg. Jednog trenutka izgledalo je da će zauzeti Aureliju, a sledećeg da je smrtonosni obruč samo ružan san. Napustili su opsadne sprave, nedovršenog ovna i logorske vatre. Uzjahali su konje i povukli se na severoistok, dalje od rimskih i vizigotskih trupa, koje su nadirale iz suprotnog smera. S nevericom smo posmatrali napadače kako se povlače. Da, biskup je obećao izbavljenje, ali ko mu je iskreno verovao? Ecije je stizao s jugozapada kao što je obećao, na čelu legija, gotske konjice, veterana i golobradih mladića. Suze su mi pošle dok sam ih posmatrao kako pristižu. Zerko je veselo skakutao, pevušeći neku blesavu pesmu. Ponosan i nestrpljiv, gledao sam kako savezničke vođe marširaju kroz oštećenu kapiju. Obavio sam uspešnu misiju u Tolosi i ubedio Vizigote da se pridruže savezu. Ali, pokreti velikih vojski činili su mi se tako beznačajnim u poređenju s onim što sam doznao od Skile. Ilana je živa! Hun mi nije rekao kako je i gde je, ali me je ta vest silno potresla. Pomogla mi je da shvatim koliko sam patio zbog nje otkad sam pobegao iz Atilinog tabora. Grižu savesti 352

zamenila je velika briga. Znao sam da takvo osećanje može izgledati sebično u ova sudbonosna vremena, ali nisam mogao da sprečim lavinu sećanja, pokrenutu jednom rečenicom. Spasla je Skilu na megdanu, a zatim vidala moje rane. Setila se da podmetne požar i ukrade mač za Ecija. Njen glas, pokreti, oči... Hteo sam da krenem za Skilom, da ga pratim, kao što je on pratio mene. Prerušiću se u varvarina i lutaću kroz Atilinu vojsku, sve dok ne saznam ono što me zanima. „Da li si ti Jona Alabanda?“ Centurion nas je pronašao na zidu. Ukočio sam se. „Vojskovođa čeka tvoj izveštaj.“ Te večeri održan je ratni savet. Počeo je kratkom izjavom zahvalnosti zbog razbijanja opsade Aurelije. Svi su znali da ih čeka mnogo teži zadatak. Neki od alanskih starešina, prisutnih na jutrošnjem sastanku, nisu bili tu. Izginuli su na bedemima. Njihova mesta zauzeli su ljudi iz susednih varvarskih kraljevstava. Većina je prvi put sarađivala. Ecije je bio izabran za vođu saveza, iako su samo retki među prisutnima izbegli da se bar jednom sukobe s njim. Ispod rimske zastave okupila su se plemena koja su ponosno nosila svoje ime. Teodorik i Vizigoti behu najbrojniji i najmoćniji deo vojske. Sangiban i Alani, krvavi heroji Aurelije, ugostili su skup. Tu su bili i riparijanski[22] Franci s obala Rajne, salijski[ 23 ] Franci, Belgijanci, Burgundi, Saksonci sa severa, Liticijani, Armoričani i rimski veterani, 22 23

Riparijanski — rečni. (Prim. lekt.) Salijski — morski. (Prim. lekt.)

353

Olibrioni. Razlikovali su se po naoružanju, taktici i poreklu. Rimljani su se borili na tradicionalni način, iza zida od štitova i uz korišćenje borbenih naprava. Varvari su imali drugačiju odeću i oklope. Neki su najviše voleli luk, neki sekira, neki dugo koplje, a neki dugi mač. Sarmatski strelci suprotstaviće se Hunima, a Sirijci i Afrikanci će svojim praćkama upotpuniti arsenal projektila. Tu su bili i strelci sa samostrelima, laka pešadija s kopljima, teška konjica sa snažnim oklopljenim konjima, pešadija s dugim kopljima i stručnjaci za vatrene projektile od zapaljenog katrana. Uspeh saveza zavisio je od zajedničke rešenosti da se suprotstavimo Atili. Ecije je želeo da nakon prve velike pobede učvrsti tu nameru. „Atilina najisturenija kolona se povukla“, rekao je kraljevima i vojskovođama oko sebe. „Izgubio je kontrolu nad vojskom raštrkanom po severnoj Galiji. Ako ga munjevito i složno odmah napadnemo, možemo ga poraziti jednom zauvek.“ „Da li se on povlači ili se samo pregrupiše?“ oglasio se zabrinuti Sangiban. „Treba da pazimo da ne izgubimo već dobijenu bitku.“ „Ako se budemo nećkali, već smo izgubili rat“, odgovori Ecije. „Huni će iskoristiti svako oklevanje. Imam li pravo, Zerko? Ti si živeo među njima.“ „Porazili smo samo delić Atiline vojske, a ne Atilu“, reče patuljak. „Ne bismo ni to postigli da je Aurelija okrenula leđa savezu.“ Reči su ostale da vise u vazduhu. Sangiban nije odustajao. „Mi Alani učinili smo više nego što bilo ko može da očekuje od nas, maleni čoveče. 354

Čuješ li naricanje za mrtvima koje još spuštaju sa zidova? Nisam u svađi s Atilom. Zaboraviću na njega čim napusti moje kraljevstvo.“ „Gde su granice tvoga kraljevstva?“ pitao ga je Ecije. „Kako to misliš? Obuhvata ovu rečnu dolinu. Dobili smo ga od rimskog imperatora i zato smo se odazvali njegovom pozivu da odbranimo svoj i njegov posed. Ko zna šta će Atila učiniti? Možda će se vratiti u Hunuguri.“ Okupljeni velikodostojnici su se nasmejali posle ove opaske. Sangiban je pocrveneo. „Hoću da kažem, Sangibane“, nastavi Ecije, „da sve dok Atila preti Rimu, preti svima nama. Uključujući i tebe.“ „Tu priču čuo sam bar hiljadu puta. Dođavola s carstvom! To znači da će moji ratnici prolivati krv za bogatstvo Italije!“ „To znači da će nesloga dovesti do propasti onog zbog čega se tvoj narod ovde doselio. Rim postoji duže od hiljadu godina. Galija je već pet vekova rimska. Počujte me svi! Vaši preci izbili su na Rajnu i Dunav i pronašli svet koji je po moći i bogatstvu daleko prevazilazio sva njihova očekivanja. Zalazili ste sve dublje u njega, napredovali, i sve više želeli da postanete njegov deo. Imperatori su vam poklonili teritorije, ali samo pod uslovom da branite civilizaciju koja vas je prihvatila. Sad morate vratiti taj dug. Ako Atila uspe, svet će pasti u večnu tamu. Ako bude poražen, vaša kraljevstva će postati baštinici hiljadugodišnje civilizacije. Nalazite se pred jednostavnom odlukom. Možete da se borite da biste živeli kao slobodni kraljevi u svetu koji obećava, ili ćete biti uništeni jedni za drugim, vaš narod porobljen, vaše kćeri silovane, vaše žene 355

mučene, a vaši domovi spaljeni. Da li smo kukavice koje će se prepustiti na milost i nemilost Hunima? Ili smo poslednji i najveći među legionarima?“ Okupljeni su blago žamorili posle ovog govora. Većina se slagala s Ecijem. Palo je previše gradova, stiglo je previše izbeglica, ispričano je previše priča o hunskim pokoljima. Ovo je bila prilika da im se osvete. „Alani nisu kukavice", oglasio se lukavi Sangiban. Znao je da Ecije pred svima dovodi u pitanje njegovu hrabrost. „Naravno da nisu, što i ova opsada dokazuje“, odgovori Ecije s lažnom velikodušnošću. „To znači da će tvoji ljudi dobiti počasno mesto, Sangibane. U bici koja nam predstoji, boriće se u središtu našeg bojnog reda.“ Kralj se trgao. U središtu će se nesumnjivo voditi najžešća bitka. Odatle je najteže pobeći ili prebeći. Sangiban će sa tog mesta samo moći da se bori na život i smrt s Hunima. Ecije je čekao. Svi pogledi počivali su na alanskom kralju. Znao je da ga je Rimljanin nadmudrio. Doveo je u pitanje njegovu srčanost i ugled plemena. Osećao je poglede vojskovođa na sebi. Progutao je knedlu i podigao glavu. „Alani se neće boriti nigde drugde, do u središtu bojnog reda. Lično ću ih predvoditi.“ Kraljeve reči su pozdravljene gromkim pokličima odobravanja. Okupljeni vladari su raspravljali kome će pripasti čast da stoji na opasnom, ali često najvažnijem desnom krilu. Taj zadatak pripao je Teodoriku i Vizigotima. Jedno po jedno kraljevstvo dobijalo je mesto u borbenom rasporedu. Prinčevi su se šepurili i razmetali kad 356

bi saznali gde će se boriti. Antus, franački kralj, želeo je da predvodi levo krilo, nadajući se da će suzbiti pretenzije svog brata Klode na presto. Veterani Olibrioni tražili su da pojačaju Alane u središtu borbenog rasporeda. Burgundi su hteli da napadnu Ostrogote. „Gde ću ja biti?“ kreštao je Zerko, izazivajući smeh. „Bićeš moj savetnik, mali ratniče.“ „Pusti me da ti uzjašem na ramena, vojskovođo. Zajedno ćemo nadvisiti Atilu! On je zdepast i ružan!“ Ponovo je nasmejao skup. „Imam korisniji zadatak za tebe. Poznaješ Hune i njihov jezik bolje od većine. Neki će biti zarobljeni ili ranjeni. Hoću da ih ispitaš o stanju Atiline vojske. Ako zbilja pregrupiše svoje snage, to će verovatno učiniti na brdovitoj, obradivoj zemlji iza Sene, gde njegova konjica može da manevriše. Okupljaće se u spaljenoj oblasti koju je prethodno opustošio. Hoću da znam koliko dugo može da hrani svoje ljude.“ „Potrudićemo se da mu ostavimo što manje usta za hranjenje“, hvalisao sam se. Ecije mi se obratio. „Ti nećeš, Jono od Konstantinopolja. I za tebe imam veoma važan zadatak. Stalno se priča da je do ovoga došlo i zbog toga što su se Gejzerik i njegovi Vandali složili da pomognu Atili u napadu na Rim. Dosad nismo ništa čuli o takvom napadu. Ako do njega dođe, svi naši napori mogu postati uzaludni. Očajnički nam je potrebna Marsijanova pomoć. Brodom ćeš poći kući s mojim pečatnim prstenom, ne bi li ubedio imperatora Istočnog carstva da napadne Atilu s leđa.“ „I tako primora Hune na povlačenje?“ rekao sam. 357

Ecije se nasmejao. „Sve više ovladavaš strategijom, mladiću.“ Poklonio sam se. „Ali ne i svojim srcem, zapovedniče.“ Podigao je obrve. „Učinio si mi veliku čast kad si mi ukazao toliko poverenje“, nastavio sam. „Ono što želiš je svakako veoma važno. Trebalo bi mi mnogo nedelja da stignem do Konstantinopolja, čak i na najbržem konju ili brodu. Ako i uspem da ubedim imperatora, proći će još mnogo meseci pre no što pripremi vojsku za napad na Hunuguri ili za borbu s Gejzerikom. Sumnjam da će mu to poći za rukom u dogledno vreme. Ove zime moći ćemo natenane da predstavimo vaše zahteve, gospodaru. Nadam se da će se Zapad i Istok složiti. Tada će naša bitka s Atilom biti odlučena. Molim vas da mi dozvolite da učestvujem u boju o kome će se pevati hiljadu godina.“ „Siguran sam da ti je dosta krvi, Alabanda.“ „Video sam je i previše za ljudski život. Bolje od većine prisutnih znam ko je Atila. Gledao sam kako bez razloga razapinje mog prijatelja. Razdvojio me je od voljene žene, ponizio moje poslanstvo i poslao ubice za mnom i Zerkom. Dopusti mi da se borim u prvim redovima.“ Moje reči su naišle na odobravanje. Varvari su veoma dobro razumeli želju za osvetom. „Poštujem tvoju hrabrost“, polako će Ecije, „ali pošto znam koliko si promućuran, sumnjam da želiš da se boriš kao običan vojnik.“ Slegnuo sam ramenima. „Atila drži moju ljubljenu u zatočeništvu, zapovedniče. Nameravam da ga ubijem, probijem se do nje i zamolim je da mi oprosti što sam je 358

napustio.“ Zaorio se smeh praćen uzvicima odobravanja. „Ne boriš se samo iz mržnje, već i za ljubav?“ pitao me je Ecije. „Borim se za ideal dobrog, jednostavnog života.“ Teodorik je naglo ustao. „Baš kao i svi mi!“ zagrmeo je stari ratnik. „Pusti momka da jaše s nama za svoju ženu, kao što ja jašem za svoju kći! Pusti ga sa mnom!“ „Za naše žene!“ zakliktaše njegove poglavice. Ecije podiže ruke da bi ih utišao. „Ne, Teodoriče. Mislim da će Alabanda ostati s legijama“, osmehnuo se. „Boriće se za sebe, ali slutim da ćemo tek da otkrijemo kakav mu je zadatak sudbina namenila.“ Sto sedamdeset kilometara istočnije, nepregledna kolona Atilinih zaprega već dva dana je stajala u mestu. Ilani ništa nije bilo jasno. Sunce je bilo blizu letnjeg zenita, a polja vrela i magličasta od prašine hiljada grla konja i stoke, rasutih preko valovitih Katalunskih polja u Galiji. Ilana nije ni sanjala da je svet tako velik, sve dok ga nije upoznala iz kaveza, kao životinja. Pitala se da li je stigla do njegovog kraja. Od goniča zaprege čula je da je Augustobona — ili Troja, kako su je doskora zvali njeni žitelji — na jugu, a Durokataluni — ili franački Salon — na zapadu. Tačnije, bili su tu. Stubovi dima dizali su se s njihovih zgarišta. Gonič zaprege zvao se Aliks. Ostao je bez noge u bici s Vizantincima. Od tada je predvodio kaganov karavan zaplenjenih dragocenosti, supruga i robova. Put od hiljadu sedam stotina kilometara, učinio je da se početni prezir 359

prema drskoj buntovnici u kavezu pretvori u neko čudno sažaljenje. Ilana je bila modra od neprestanog truckanja, prljava od višenedeljne prašine, mršava od gladovanja i ukočena od čučanja u kavezu. Uglavnom je ćutala i posmatrala kako se kotrljaju preko čuvene Rajne i vrludaju kroz šumovite planine, dok konačno nisu izbili u ravnicu sličnu Hunuguriju. Kada su se zaustavili, počela su da je kopkaju razna pitanja. Da li je Atila odlučio da ostane tu, jer je konačno pronašao mesto koje mu se toliko dopada? Da li su Jona i Zerko umakli poteri i sad čekaju negde ispred? Da li su se Huni konačno približili okeanu o kome toliko maštaju? Aliks joj je rekao da najverovatnije nisu. Negde ispred njih borba se već rasplamsala. Huni su se povukli da bi sačekali glavninu snaga. To su bile značajne vesti. Ilana je pomislila kako joj je suđeno da se doveka ovako bespomoćno klacka ka zapadu. Gledala je kako zaprege prave dvostruki odbrambeni krug. Spoljni prsten sačinjavala su veća vozila. Odredi Huna su se okupljali. Ritam invazije se promenio. U silovitom galopu stigao je i Atila sa svojim vojskovođama. Kao i uvek, njegov dolazak je izazvao provalu uzbuđenja. Kao divlji stepski vetar, projahao je ispred širokog fronta svojih snaga. Galopirao je od jednog do drugog krila, deleći ogromne količine opljačkanog blaga: zaplenjenu hranu, krčage vina, ukradene stegove i crkvene relikvije, kidnapovane žene, raspamećene robove i uši, noseve, prste i polne organe najznačajnijih neprijatelja. 360

Kažnjavao je svet zbog njegovih greha! Bio je Bič Božji, i potpuno se uživeo u svoju ulogu. Smejao se nad pokoljima, plakao za svakim poginulim Hunom i napadima besa držao starešine u pokornosti, uz teatralno prevrtanje beonjača i krvarenje iz nosa. Nakon što je dobio vesti da je Ecije stigao u pomoć Aureliji, dojahao je do svoje konjice, koncentrisane na brdašcima. Rimljani su prikupili snage i dobili podršku neodlučnih Vizigota. Izaći će im na megdan! Sve će se odlučiti u jednom krvavom danu. U sumrak će biti mrtav, ili će vladati svetom. Nikad nije osećao ovakvo uzbuđenje. Nikad nije osećao ovakvu zebnju. Te noći malo je jeo i puno pio, okružen hiljadama logorskih vatri, ispod blistavog neba posutog zvezdama. U neko doba poslao je po Ilanu. „Operite curu, odenite je i ulepšajte. Potom mi je dovedite.“ Stigla je oko ponoći. Kosa joj se ukovrdžala posle pranja. Tamni uvojci su sijali kao obluci na mesečinom obasjanoj plaži. Nosila je haljinu od crvene svile, otetu od Rimljana, obrubljenu srebrnim nitima i svezanu zlatnim lancem sa rubinima. Rubin, krupan kao kozje oko, krasio joj je grlo. Obula je srebrne sandale. Pod pretnjom smrti, natakli su joj prstenje poklanih žena. Sijalo je na svakom prstu. Na ušima su joj se klatile velike minđuše. Tušom su joj uokvirili oči, a usne istakli crvenom olovkom. Istrljana lanolinom, koža joj je opet bila glatka i nežna. Osvežila je dah listićima nane. Žena koja je pre samo nekoliko sati čučala u kavezu kao životinja, sada je stajala ukočeno, kao zbunjeno dete. Novi izgled joj je nametnut, baš kao i 361

ropstvo. Doživela ga je kao još jedno poniženje. „Klekni pred svojim kaganom“, naredio je. Učinila je to, oborene glave i obraza rumenih od stida. Atilini čuvari svakako bi je naterali da klekne. Krajičkom oka tražila je ma kakvo oružje. Znala je da ne bi uspela da ubije Atilu, ali bi tako izazvala ili njega ili stražare da je smaknu. To bi joj donelo spokoj, ali ima li hrabrosti za tako nešto? Nije videla ništa što bi moglo da joj posluži. „Sigurno se pitaš zašto si dovedena ovamo?“ Podigla je glavu. „U tvoj šator, ili u Galiju?“ „Poveo sam te sa sobom, iako sam hiljadu puta mogao da te umorim na najstrašniji način", reče Atila. „Zabavljalo me je da posmatram mladog Skilu, koji tako čezne za onim što ja mrzim. Stižu mi glasovi da se bori kao lav da bi zaslužio moju milost i tvoje društvo. Zato se čuvam žudnje i pohlepe, jer su nestalne kao vetar i ne čuju glas razuma. Zbog toga jedem iz drvenog tanjira, spavam na kožama i odbijam beli hleb za ljubav mesa i hrskavica. Onaj ko mnogo žudi rizikuje da mnogo izgubi.“ Smogla je hrabrost da progovori. „Samo se kukavice plaše nade.“ Namrštio se. „Ne plašim se ničega izuzev gluposti onih kojima upravljam. Pogledaj sebe. Težiš onome što je izvan tvoje moći: prošlosti. S Hunom kao što je Skila bila bi princeza. S Rimljaninom kao što je Jona, dospela si u kavez.“ Ponosno se uspravila. „To je tvoj kavez, kagane. Znam da mi svakog trena možeš prerezati grlo. Reci mi, zašto si me doveo ovamo?“ Udobno se namestio u stolici. Uživao je u apsolutnoj 362

vlasti. „Alabanda je živ.“ Ukočila se. „Otkud znaš?“ „Skila ga je video na zidinama Aurelije. Borili su se, ali se i to ogledanje završilo bez pobednika.“ Video je da je zbunjena, ne samo zbog tih vesti, već i zbog njegove spremnosti da ih saopšti. Neko vreme je ćutao, kao da ga njeni snovi zabavljaju. Progovorio je. „Da li ti je ikad palo na pamet da sam te poveo u Galiju da bih te predao njemu?“ Zadrhtala je. „Da bi me predao ili trampio?“ „Ako baš hoćeš — da bih te trampio — i to za mač.“ „Ni ne znaš da li ima mač.“ Atila se naglo uspravio. Trgnula se kad je lupio pesnicom o naslon stolice. „Naravno da znam! Zašto bi se Teodorik udružio s Ecijem? Zašto su galska plemena odbila da mi se pridruže? Zašto nema vesti o Gejzeriku i obećanim Vandalima? Rim je ohrabren mačem boga Marsa, eto zašto! Taj mač je moj. Ja sam ga našao i pripada meni! Ukrao mi ga je. Hoću da ga povratim pre bitke!“ „Zbog toga si me doveo čak ovamo?“ Čudila se hrabrosti koja ju je naizmenično ispunjavala i napuštala. Preplavila ju je od glave do pete. Uspela je da se osmehne. „Sigurno ti je jasno da Rimljani nikad ne bi trampili mač za mene. Čak ni Jona to ne bi učinio.“ Atila je kuckao prstima. Preteći ju je odmeravao tamnim, upalim očima. „Učiniće to, samo ako mu ti to zatražiš.“ Srce joj je tuklo u grudima. „Šta misliš, zašto sam te obukao kao rimsku kurvu, zašto sam te oslobodio smrada i namazao ti usne bojom 363

onoga što imaš između nogu? Zašto bih to učinio veštici koja je pomogla lopovu da ukrade ono što mi po svakom pravu pripada, koja je zapalila moj dom, tako da sam za dlaku izbegao smrt. Učinio sam to da bih ubedio tvog ljubavnika“ „Volela bih da smo svi izgoreli“, tiho je rekla. „Ako zbog svetog mača izgubim bitku, izgorećemo zajedno, veštice, i to na lomači od mog najprobranijeg blaga. Sebi ću probosti srce da se ne bih mučio, ali ti ćeš živa izgoreti.“ „Plašiš se Rimljana, zar ne?“ odjednom je shvatila. „Ti, kralj koji se tobož ne plaši ničega. Zapadnjaci se ujedinjuju da bi ti se suprotstavili. Zato smo se zaustavili. Plašiš se Ecija. Plašiš se i Jone. Zažalio si što si došao ovamo. Sve ti ide naopako.“ Odmahnuo je čupavom glavom. „Atila se ničeg ne plaši. Atili ništa ne treba. Ako mirno dođemo do pobede, mnogo više Rimljana i Huna sačuvaće svoj život. Ako se sretneš s Jonom i pristane da donese mač, pustiću te da odeš s njim.“ „Šta će biti sa Skilom?“ „Skila je Hun. Zaboraviće te za godinu dana. Podariću mu hiljadu žena. Svaka će biti lepša od tebe. Pomozi mi da povratim ono što ste mi ukrali.“ Začuđeno je posmatrala vladara koji je pokušavao da sklopi pogodbu s najbeznačajnijom osobom u svojoj pratnji. „Neću. Ako hoćeš da povratiš mač, uzmi ga od Ecija.“ Atila skoči sa stolice. Uneo joj se u lice, sav izobličen od gneva. Urlao je. „Hoću da ga ukradeš od Ecija! Učini to, ili ću te smesta ubiti! Mogu da te silujem, izbičujem, oderem, 364

predam vojnicima da ti rade šta god hoće, ili da te bacim psima da te iskidaju!“ Njegov bes otkrivao je slabost. Tu je videla nadu. „Možeš da učiniš šta god ti drago, ali tako nećeš povratiti mač“, odvratila je tiho. Osetila je moć. Poigraće se njegovim strahovima. Izgledao je kao čovek progonjen noćnim morama. „Proklela sam te još kad mi je Edeko pogubio oca. Siluj me, pa će kletva biti dvostruka. Ubij me, pa ću se boriti rame uz rame sa tobom. Šapatom ću te pozivati u grob. Muči me, pa ćeš ostati bez carstva.“ Ošinuo ju je gnevnim pogledom. „Ako izgubim ovu bitku, gorećeš na mojoj lomači!“ „Radije bih živa izgorela, nego da gledam kako pobeđuješ.“

365

XXVI PRVA KRV

uni koji su napali Aureliju bili su samo jedno stablo u šumi. Sada smo se približavali nepreglednom zelenom prostranstvu. Atila je okupljao snage na Katalunskim poljima. Tamo će se sudariti sa Ecijem. Silni kraljevi i vojskovođe dojahali su pravo s ratnog saveta, da ujedine moćnu vojsku. Neki su stizali iz razbijenih garnizona, gradova i tvrđava, neki bili ponosni sledbenici moćnih germanskih kraljeva, a bilo je i onih koji su se borili u slavnim rimskim legijama. Svi su marširali ka poprištu najveće bitke. Bilo je i slabo organizovanih odreda sastavljenih od izbeglica. Jurili su u boj sa žarkom željom da povrate ratnički ponos i osvete spaljene domove. Huni su naterali u beg više od milion ljudi. Stvorili su haos, ali je iskusni Ecije prihvatao izbeglice i užurbano ih naoružavao, svestan da će mu uskoro svaki čovek biti potreban. Regrutovao je i veterane i neiskusne mladiće. Među njima je bilo puno trgovaca i zanatlija bez borbenog iskustva. Svi su mogli da drže koplje i vitlaju mačem. U sukobu koji predstoji, brojna nadmoć može postati važnija od iskustva. Bio sam potpuno u vlasti neke moćne sile, koja me je kao reka nosila ka Ilani. Odluka da ne pođem Marsijanu u 366

Konstantinopolj, pretvorila me je od diplomate u vojnika i Ecijevog saradnika. Prijala mi je vojnička kolotečina. Samo je trebalo da slušam naređenja, da se borim i vrebam priliku da povratim ženu koju sam morao da napustim. Kolone su marširale ka bojištu. Duga sjajna koplja ratnika i pravi rimski putevi, učinili su da se osećam kao da marširam rame uz rame sa senama bezbrojnih predaka — sa Cezarom, Trajanom, Scipionom, Konstantinom — legijama koje su unosile red u haotični svet. Sad se suočavamo s najdubljim mrakom. Gomila olujnih oblaka na istoku delovala je zlokobno i činila junsku sparinu još težom. Munje su sevale iz pravca Atiline vojske. Vazduh je bio vlažan i težak. Oluja je simbolično najavljivala okršaj. Kiša nas još nije poprskala. Krda ljudi, konja i stoke dizala su velike oblake prašine. Svakodnevni život se zaustavio. Svaki vojnik u Evropi hitao je ka bojištu odsudne bitke. Zerko je na konjiću jahao kraj mene. Rekao je da želi da vidi kraj onog što smo započeli. Pratili smo Ecija kao verni hrtovi. Sledio nas je iskusni dekurion. Nosio je Atilin gvozdeni mač, pričvršćen za visoku palicu. Ecije je objasnio oficirima da je prisustvo mača dokaz da je Bog s nama, a ne s osvajačima. Popeli smo se na brdašce i zastali da bismo videli napredovanje savezničkih trupa. Srce mi je zaigralo od radosti kad sam pogledom obuhvatio čitavo more starih rimskih stegova. Kolone za kolonama marširale su sa svih strana, levo i desno od nas, svuda dokle je pogled sezao. „Liče na krvotok“, primetio sam. „Video sam dečake i starce u vojničkim redovima“, tiho će Zerko. „Starinske oklope, nasleđene od predaka. Oruđe 367

koje je do pre nekoliko dana korišćeno za obradu zemlje, a ne za ubijanje ljudi. Video sam žene sa sekirama i starice s bodežima, spremne da dokrajče ranjenike. Hiljadu vatri u mraku govorilo je da je Atila tu. Ovo će biti osveta i borba za opstanak, a ne sudar vladara željnih slave.“ Mali, ružni čovečuljak ponosio se našim skromnim doprinosom svemu ovome. „Pazi da ne izgubiš glavu u bici, hrabri ratniče“, posavetovao sam ga. Hitro mi je odgovorio. „Ne zaboravi da si obećao da ćeš prokrčiti put kroz čitavu hunsku vojsku. Ja ću sedeti na Ecijevim ramenima, baš kao što sam rekao.“ Prolazili smo bogatim, valovitim predelom punim bujnih pašnjaka, plodnih polja i nekad udobnih vila. Bilo je to možda najlepše mesto koje sam ikada video, zelenije i bogatije vodom od rodne Vizantije. Ako mi je suđeno da ostavim kosti u Galiji, bar ću stradati okružen lepotom. A ako preživim... Noć me je zatekla u zadnjem delu Ecijevog šatora. Glavnokomandujući je primao izveštaje o pokretima savezničkih odreda. „Ovo je raskršće Maurika“, pokazivao je na mapi starešinama. „Svaka vojska između Sene i Marne mora proći ovuda. To važi i za nas i za Hune. Tamo ćemo naći Atilu.“ „Antus i njegovi Franci su najbliži tom mestu“, nastavio je vojskovođa. „Kralj gori od želje da pronađe brata izdajnika, baš kao što ovaj mladić hoće da pronađe svoju dragu.“ „To znači da Franci mogu da nalete na Atilu pre no što budemo spremni. Hoću da ih zauzdaš... Jono?“ „Da, zapovedniče.“ 368

„Naoružaj se strpljenjem i pronađi nestrpljivog kralja Antusa. Upozori ga da će se možda sudariti s Hunima. Reci Francima da pričekaju glavninu.“ „A šta da radim ako ne bude hteo da čeka, zapovedniče?“ Ecije je slegnuo ramenima. „Ako se to desi, reci mu da pošalje neprijatelja pravo u pakao.“ Jahao sam cele noći, nervozan i pomalo izgubljen, plašeći se da ću slučajno stradati od strele ili koplja. Ujutru sam pronašao Antusa. Uspeo sam i da odspavam, ali ni izdaleka onoliko koliko mi je bilo potrebno. Nikad nisam bio tako zabrinut i uzbuđen. Sevalo je, ali bez kiše. Vazduh je mirisao na metal. Sjahao sam da odmorim konja i osetio kako se zemlja trese pod bezbrojnim čizmama. Franački kralj je skinuo šlem zbog vrućine. Nasmejao se nakon što je ljubazno saslušao moju poruku. „Ecije ne mora da mi kaže gde je neprijatelj! Već sam naleteo na njega, a neki od mojih ljudi dobili su i junačke rane! Ako napadnemo Hune dok su im linije rastegnute, mogli bismo ih uništiti.“ „Ecije želi da ujedinimo snage.“ „Što će Hunima dati vremena da učine isto. Gde je Ecije? Da li Rimljani jašu magarce? Sporiji je od volovske zaprege!“ „Hoće da odmori konje pre bitke.“ Antus je stavio šlem na glavu. „Bitka će biti ovde i sada. Šteta što Ecije nije tu! Neprijatelj je preda mnom! To nisu Huni, već druga gamad.“ 369

„Gepidi, gospodaru“, reče jedan od zapovednika. „Hunski vazali.“ „Tako je. Vodi ih kralj Ardarik, običan crv koji prosi malo hunske milosti. Njegovi ljudi izgledaju kao da su malopre ispuzali ispod kamena. Vratiću ih tamo.“ „Ecije bi više voleo da pričekaš“, ponovio sam. „Ecije nije Franak! Naše su kuće spaljene! Nije njegov brat prešao na Atilinu stranu! Nećemo čekati nikoga i nikoga se ne bojimo. Ovo je naša zemlja. Pola mojih ljudi izgubilo je porodicu i sad traže osvetu.“ „Ako se Atila okrene...“ „Onda ćemo ga ja i moji Franci ubiti! Šta kažeš na to, Rimljanine? Hoćeš li da dva dana sediš kao baba, čekajući da neprijatelj sam ode? Ili želiš da se boriš ovog popodneva, sa suncem za leđima, u travi koja dopire konjima do pasa? Čuo sam kako se hvališ da ćeš se sam probiti do svoje žene! Hajde da vidimo i to čudo!“ „Ecije je znao da me nećeš poslušati“, priznao sam. „Što znači da te je poslao u bitku!“ Nacerio se. Oči su mu blistale iza štitnika za nos. „Imaš sreće, Alabanda. Borićemo se zajedno.“ Začuo se rog. Teška franačka konjica se pokrenula. Svaki štit u obliku zmaja bio je drugačije ukrašen. Nosili su dugačka, debela koplja, slična mladim deblima. Vitezovi su imali rukavice od tamne kože i zagasitosive oklope. Na glavi su imali šiljate šlemove. Obrazi su im bili glatko izbrijani, po rimskoj modi, sa crvenim tragovima od štitnika. Shvatio sam da im duge kose i brade služe kao postava ispod šlema. Kad sam se pridružio teško oklopljenim konjanicima, 370

osetio sam navalu raznih mirisa — konja i balege, prašine i znoja, sena i deteline, metala i drveta. Rat je vonjao na znoj i ulje. Konjica je pravila veliku buku. Veliki atovi su zveckali i lupkali a konjanici vikali, hvaleći se pobedama u ratu i krevetu. Atmosfera je bila veoma napeta. Ljudi su se plašili, ali su to krili. Čekali su juriš za koji su se pripremali čitavog života. Razlikovali su se od Huna i Gepida, kao bik od vuka. Bili su visoki, snažnih udova i beli kao sneg. Tek mali broj Franaka mogao je sebi da priušti jurišnog konja i teški oklop. Hiljade pešaka išle su iza konjice, probijajući se preko njiva. Verižne košulje su im bile kratke, tek do butina. Kanije su se ljuljale, lupkajući ih po bedrima. Oni će dočekati Gepide na tlu. Naš neprijatelj ličio je na bezobličnu smeđu masu okupljenu oko spore i duboke rečice. Zastali su da bi se napili vode. Polovina je već prešla na drugu stranu da bi se istočnije pridružila glavnini Atilinih snaga. Druga polovina bila je još uvek na našoj strani reke. Shvatio sam da Antus ne srlja, već je sve dobro procenio na osnovu izveštaja izviđača. Duboka voda razdvajala je neprijateljske snage. „Vidiš?“ reče kralj više sebi no drugima. „Prokleti strelci neće smeti da rizikuju prelaz na ovu stranu. Gađaće izdaleka, što će nam obezbediti prednost.“ Neprijatelj je neodlučno manevrisao kao gomila uzbunjenih mrava. Neki su bili za brzi prelazak rečice, koja bi posle toga postala odbrambeni šanac, dok su drugi hteli da se uhvate u koštac s Francima. Atilina naredba ih je obavezivala da pređu na drugu stranu, ali je ratnički duh bio jači od razuma. Njihovi neprijatelji su se približavali. Nije im pretila velika Ecijeva vojska, već samo gomila 371

neopreznih, nadmenih Franaka, odvojenih od glavnine! Posmatrali smo kralja Ardarika ispod vladarskog stega. Odjahao je da potraži Atilu. Očigledno je navikao da prima i izvršava kaganova naređenja. Antus je samo to i čekao. Povikao je: „Juriš!“ Mislio sam da ću se još više uplašiti kad počne bitka. Nisam ni slutio kakvo me pijano zadovoljstvo očekuje! Silovit, moćni juriš franačke teške konjice bio je opojno, neponovljivo iskustvo. Nikad se nisam osećao tako živim kao dok sam galopirao okružen silnim vitezovima. Zemlja je drhtala pod nama. Nebo je ječalo dok se razdaljina smanjivala. Franački konjanici i još brojnija gepidska pešadija, užurbano su formirali bojne redove. Kad smo im prišli, bacili su teška koplja da bi zaustavili naš juriš. Ljudsko more se ustalasalo kad su jahači iz prednjeg reda pali pod vatrom, lomeći gepidske linije. Ostatak teških konjanika u naletu je rasturio neprijateljski bojni red. Franci su kosili sve do obale reke, a zatim su se okrenuli i napali preživele koji su im bili iza leđa. Snažni udar prenerazio je Gepide, navikle da gone uplašene žrtve. Veliki franački mačevi lomili su protivnička koplja i šlemove. Gepidska pešadija očajnički je ubadala slabine Antusovih konja. Neke vitezove su svukli na tle, ne bi li ih lakše savladali. U jednom času bili su čak brojno nadmoćniji. A zatim su se začuli pokliči praćeni bubnjevima, i franački pešaci su uleteli u najžešću vatru. Snage su u početku bile izjednačene. Konjem sam razgonio i obarao gepidsku pešadiju. Tukao sam ih mačem i posmatrao franačke plemiće kako uranjaju u uskovitlanu masu. Tada je bes franačkih ratnika nadjačao Gepide. 372

Potisnuli smo neprijatelja ka vodi. Tek tad su shvatili da su u opasnom položaju. Obala je bila strma, i ako ne uspeju da se odupru, skliznuće. Moraće ili da ostave svoje na cedilu i zaplivaju ka sigurnosti, ili da u tom bespomoćnom položaju padnu od franačkih kopalja i strela odozgo. Tražili su pomoć od saplemenika s druge strane reke. Neki od njih su skočili u vodu da bi im pomogli, dok su ih drugi molili da se povuku, pre no što bude kasno. Nastao je haos. Gepidske vojskovođe, naviknute na ulogu pomoćnih trupa hunske vojske, nisu mogle da donesu odluku o kontranapadu ili povlačenju. Sve više Franaka ulazilo je u bitku. Zbunjeni Gepidi bili su stešnjeni i u panici. Hunski odred dojahao je na drugu obalu reke. Zasuli su nas strelama, da bi pomogli Gepidima. Razdaljina je, baš kao što je Antus predvideo, bila prevelika. Koliko su oborili Franaka, toliko su pobili i svojih saveznika. Imali bi više uspeha da su pregazili reku i napali Franke iz pozadine, ali nisu hteli da se odvoje od glavnine. Ni Gepidi sa druge obale nisu želeli da napuste saplemenike u nevolji. Stihijski i bez organizovanog napada, jurili su u boj. Bacali su se u vodu i lagano nestajali u njoj. Neki su potonuli pogođeni strelama, drugi su se jednostavno udavili. Preživeli su se peli ka Francima, s namerom da osnaže gepidski bojni red koji se polako raspadao. Sporadična pojačanja su produžila bitku, ali nisu uticala na njen ishod. Naša konjica je načinila velike pukotine u gepidskim redovima. Sekire i mačevi sekli su zbijenu pešadiju. Koristili su svaki proboj da napadnu Gepide sa strane i od pozadi. Borba se preobrazila u panično bekstvo, a zatim u pokolj. Atiline pomoćne trupe 373

pojurile su u reku. Očajnički su se gurali, dok su ih franački strelci gađali s obale. Svako je samo gledao da spase glavu, ne misleći na druge, i u toj gužvi većina je nastradala u rečici. Njihova krv obojila ju je u crveno. Nekoliko Antusovih konjanika, ohrabrenih pobedom na zapadnoj obali, prešlo je rečicu i nastavilo poteru. Sada je mnogobrojniji neprijatelj bio u prednosti, siguran na uzvišenju. Najuporniji Franci brzo su poginuli ili potražili spas među svojima. Gepidi su odstupili od krvave reke. To je bio kraj prve bitke. Poražena i oslabljena, Atilina odstupnica nestala je iza brda. Hunski odred je jahao duž grebena, kao da želi da nastavi borbu. A zatim su se predomislili. Senke su se izdužile i zapadno sunce im je išlo pravo u oči i ometalo ih. Videli su i odsjaj oklopa rimskih formacija koje su dolazile u pomoć Francima. Odlučili su da sačekaju do sutra, kad će Atila okupiti glavninu snaga. Okrenuli su se i povukli s grebena. Povratio sam dah. Ruka pod štitom bolela me je od primljenih udaraca. Mač mi je bio crven, a ja pun modrica ali nepovređen. Bacio sam pogled na hiljade mrtvih tela. Zapanjilo me je kad sam shvatio da je ovo tek početak. I ranije sam viđao bojno polje prekriveno mrtvima, ali me je njihov broj otreznio. Bili su tako mirni. Odmah sam naučio kako da prepoznam mrtve. Bio sam ushićen činjenicom da sam preživeo, kao da je deo energije iz munja prešao u mene. Da li je ovo znak da me smrt zaobilazi? Slomili smo im odstupnicu, baš kao što je franački kralj predvideo. Na trenutak sam osetio luđački strah da će Huni pobeći i da će se povući pre no što povratim Ilanu. 374

Antus je skinuo šlem. Kosa mu se ulepila od znoja. Pogled mu je goreo od ushićenja. „Hajde da pogledamo ostatak neprijateljske vojske dok još ima svetla!“ zagrmeo je. „Bojno polje je moje. Želim da osvojim ono brdo!“ Hiljadu franačkih konjanika složno je pregazilo reku. Neprijatelj se povukao i odgalopirao na vrh brda koje su Huni upravo napustili. Zaustavili smo se na tlu preoranom kopitama i pogledali na istok. Umiruće sunce isticalo je tamne oblake, čineći ih još crnjim. Bacalo je zlatasti odsjaj na nepreglednu masu pod punom vojnom opremom. Pogled je bio veličanstven. Činilo se kao da su pred nama svi ljudi rođeni istočno od Rajne. Nekoliko kilometara odatle počinjao je hunski logor. Bio je prenatrpan ljudstvom i okružen ogromnim dvostrukim nizom zaprega. Razapeta platna i jurte nicali su kao sive pečurke. U daljini smo videli raskršće Mauriku i desetine hiljada, stotine hiljada Atilinih ratnika oko njega, kao ogromno, rasuto krdo. Pratili su ih konji, stada ovaca i volovi. Izgledalo je kao da se i sama zemlja kreće i uvija, nalik životinjskoj koži. Dim sa desetina hiljada vatri stopio se u purpurnu maglu. Bezbrojna koplja zlokobno su svetlucala. Činilo se kao da je sudnji dan i da su svi došli da bi se jednom zauvek odlučilo ko će vladati svetom. „Pogledajte ovo, pogledajte dobro, braćo moja, pošto nijedan čovek nije video tako nešto hiljadu godina“, tiho će Antus. „Da li vam ovo izgleda kao borba u kojoj vredi proliti krv?“ „Kao da su se svi narodi sveta okupili na jednom mestu“, sa strahopoštovanjem će franački starešina. „Ruke 375

me bole od mača, gospodaru, a posao nije čestito ni otpočeo.“ „Pravo veliš, ali stižu Rimljani, Vizigoti i ostali da pomognu da ga završimo. Pokazali smo im kako se to radi.“ Okrenuli smo se i ugledali kolone naših saveznika. Pristizale su iz svih pravaca. Od Atilinog logora ih je delilo samo nekoliko kilometara. Prašina koju su dizali bojila je sunce u crveno. Njihovi oklopi stvarali su utisak ogromnog talasa. „Pogledajte ovaj prizor. Nadajte se da ćete doživeti da ga prenesete svojoj deci“, promrmlja Antus. „Pogledajte ga, da ga nikad ne zaboravite.“ Klimnuo je i nastavio, kao da se obraća samom sebi. „Ne samo da se ovakav skup nikad nije desio, nego se više nikad neće ponoviti.“ „Nikad?“ pitao je jedan od zapovednika. Kralj je odmahnuo glavom. „Neće. Zato što će do sutra uveče, mnogo njihovih — i naših — izginuti.“

376

XXVII BITKA NARODA

eče pred bitku ostalo mi je u sećanju ne po strepnji i nesanici, već po pesmi. Germani su veliki pevači, mnogo glasniji i mnogo izražajniji od tihih i prefinjenih Rimljana. Četa za četom, odred za odredom, vojska za vojskom marširala je da bi zauzela mesto koje im je Ecije dodelio. Razmeštali su po travi, na kojoj će provesti nemirnu noć. Pevali su o maglovitoj i bajkovitoj prošlosti, velikim čudovištima i još većim herojima, o nebrojenom blagu i začaranim devicama, kao i o potrebi da svaki čovek, baš ove noći, ubedi sebe da je neophodno pobediti ili umreti. Ako poginu, otići će na drugi svet, čudnu mešavinu paganske velike dvorane[24] i hrišćanskog raja, i zauzeti svoje mesto u panteonu heroja i svetaca. Ako prežive, biće zauvek oslobođeni straha. Reči su se u ovoj divnoj letnjoj noći dizale ka zvezdanom nebu, uranjale u topli vazduh, još uvek vlažan od oluje. Pesme su se nizale. Krepile su dušu i hrabrile vojnike. I Huni su pevali. Nakon ovog pohoda, ostaće upamćeni 24

Velika dvorana — Valhala, rajska dvorana iz nordijske mitologije, gde borave poginuli ratnici. (Prim. prev.)

377

kao gotovo neljudska bića. O njima će se pripovedati kao o varvarima s istoka, tako čudovišno okrutnim da se činilo da pripadaju Satani ili starijim, mračnijim božanstvima. Zar Atila nije samog sebe nazivao Bičem Božjim? Znao sam da moraju biti poraženi, ali sam ih poznavao kao ljude: ponosne, slobodne, nadmene, i negde duboko u sebi uplašene od civilizovanog sveta na koji su nasrnuli. S ove daljine bilo je teško razumeti šta pevaju, ali je melodija bila nekako mekša i tužnija. Iz dubine zdepastih tela pevali su o davno napuštenoj postojbini, širini stepe i jednostavnom životu koji je zauvek nestao, bez obzira koliko uporno i daleko jahali. Njihove pesme prizivale su vreme koje se neće vratiti, kakav god bio ishod bitke. Rimljani su isprva ćutali. Pokušavali su da spavaju. Digli su ruke od toga i počeli da oštre oružje i razmeštaju stotine balista, čije strele mogu da sruše desetak neprijatelja odjednom. Disciplina im je nalagala tišinu. Pred zoru su se priključili ostalima. Bila je to jedna od najkraćih noći u godini. Zapojali su nove hrišćanske pesme. Biskup Anijan stigao je na bojište iz Aurelije. Gledao sam kako hoda među prostim vojnicima, odeven kao ubogi hodočasnik. Blagosiljao ih je i ispovedao. Hrabrio je i one koji još nisu stali pod okrilje Majke crkve. Sunce se pomaljalo iza oblaka, crveno kao i na zalasku. Sijalo nam je pravo u oči. Ecije je naredio da se ustroje redovi i da budu spremni, u slučaju da Huni iskoriste svetlo i krenu u juriš na zaslepljene protivnike. Neprijatelj nije bio ništa spremniji za borbu od nas. Nikada se ovoliko ratnika nije našlo na bojnom polju i na obema stranama vladao je popriličan metež. Ljudi su išli čas ovamo, čas 378

onamo. Gunđali su zbog čekanja dok se sunce kretalo po nebeskom svodu. Vrućina je bivala sve veća. Potočić je izazovno tekao između vojski, ali se zbog opasnosti od strela niko nije usuđivao da mu priđe. Žene su prolazile između redova, noseći vodu iz osvojene reke u pozadini. Ljudi su pohlepno pili. Znojili su se u oklopima i pišali na položajima. Do podneva čitavo bojište smrdelo je na nužnik. „Kada će početi?“ gunđali smo. Protivničke strane su se rasporedile. Atila s Hunima stao je u središte bojnog reda. Nadao se da će njegova konjica, najsnažniji deo vojske, razbiti našu na dva dela. Atilini Ostrogoti s kraljem Valamerom stali su na desno krilo, nasuprot rimskom levom, zajedno s pobeđenim Gepidima i buntovnim Bagaudima. Princ Kloda, pretendent na franačku krunu, stao je licem u lice sa bratom Antusom. Hunski saveznici Rugi, Skiri i Turingi stali su na levo krilo, zajedno sa nekoliko hiljada Vandala rešenih da poubijaju Vizigote. Za razliku od Atile, Ecije je na oba krila postavio najbolje trupe. Sangiban i Alani su, baš kao što je obećao, držali sredinu bojnog reda. „On ne mora da pobedi. Od njega se očekuje samo jedno, da se održi“, rekao je Ecije. Alanima su pomagale sveže trupe koje još nisu okusile krv, Liticijani i Olibrioni. Rimskim veteranima je možda nedostajao mladalački žar, ali su to više nego uspešno nadoknađivali iskustvom i odlučnošću. Teodorik i Vizigoti činili su rimsko desno krilo. Naša najmoćnija konjica stajala je preko puta Ruga, Skira i 379

Turinga. S Ecijem na čelu, rimske legije, Franci, Saksonci i Armoričani činili su rimsko levo krilo. Izuzev franačke teške konjice — junaka jučerašnjeg okršaja — svi ostali bili su pešadinci. Borili su se štit uz štit, u neprekinutom zidu. U takvom obliku nezgrapnog zmaja, boriće se protiv germanske pešadije. Ecije se nadao da će se Huni ustremiti na njegov centar, i da će on tada pritisnuti hunske saveznike s obe strane i gurnuti neprijatelje jedne na druge. Nameravao je da ih tako zbijene pokolje, kao što su Rimljane kod Kane zaskočili Hanibalovi Kartaginjani, a kod Hadrijanopolja Fritigerni i Goti. „Najvažnije su dve stvari“, rekao nam je. „Sredina mora da se održi, ili će nam Atila udariti u leđa i potamaniti nas strelama. Moramo da zauzmemo onaj greben, da bi pešadija odande kopljima mogla da odbije sve neprijateljske juriše. Teodorik sa Vizigotima mora da zada odlučan udarac. Ako se Huni zbune, njegova konjica će obaviti posao.“ Stavio je šlem na glavu. „Rekao sam Teodoriku da ga sva bogatstva Zapada i Istoka čekaju u Atilinom taboru. Odvratio mi je da će, u tom slučaju, do večeri biti neizmerno bogat ili mrtav.“ Jedva se nasmešio. „To važi i za nas ostale.“ Taktike obeju strana u bici na Katalunskim poljima, istorija danas tumači kao jasne i jednostavne ideje. Istina je da je i na jednoj i na drugoj strani postojalo pravo šarenilo jezika i ponosnih kraljeva. Ni Ecijeva strpljiva diplomatija, ni Atilina užasavajuća harizma, nisu olakšavale komandovanje. Jedva smo se razumeli i shvatali kilometarsku veličinu bojnog polja. Naređenju je trebalo 380

pola sata da stigne s kraja na kraj bojnog reda. Nikada se neće tačno utvrditi koliko je ljudi tog dana ovde stajalo. Desetine hiljada odbeglih rimskih robova pojačalo je Atiline redove. Desetine hiljada trgovaca, dućandžija, seljaka, učenih ljudi pa čak i sveštenika, popunilo je rimske redove. Prišli su Eciju zato što su znali da od ishoda ove bitke zavisi sudbina civilizacije. Svaki pokušaj prebrojavanja mora prašnjavih ljudi bio bi uzaludan. Verujem da se na obe strane skupilo po nekoliko stotina hiljada ratnika. Sve je ličilo na Armagedon, poslednju bitku u istoriji sveta, od čijeg ishoda zavisi sudbina svih duša. Sati su prolazili. Dve armije bile su razdvojene prostorom širokim dva kilometra. Greben nije zauzet. Bleda linija potočića u visokoj travi izazivala je i jedne i druge. Nijedna vojska nije bila spremna da se pokrene, jer bi haotični napad doneo propast. Dosadilo mi je sedlo. Pešadija se umorila od stajanja, pa su mnogi posedali na travu. Ako se noći sećam po pesmama, podne pamtim po nepokretnosti. Negde usred dana postalo je jasno da su obe strane uspostavile kakav-takav red, i da se skori sukob već oseća u vazduhu. Zavladala je neobična tišina. Neki su ćutali iz tihe odlučnosti, neki od straha, a neki zbog molitve ili sujeverja. Svi su znali da je konačni obračun blizu. Ni ja nisam imao šta da kažem. Rimljani se nikad nisu našli pred tako strašnim neprijateljem. Huni nikad nisu naišli na tako snažan otpor. Okrenuli smo leđa velikom zapadnom moru, iako je okean bio daleko. Više od hiljadu znamenja i zastava dizalo se iznad vojničkih 381

redova. Ličili su na gust šumarak uoči oluje. Video sam zlatne legionarske oznake Rimljana, hunsko znamenje od konjske dlake i zastave, krstove i paganske simbole raznih plemena i naroda. Svaki čovek se delimično poistovećivao sa obeležjem ispred sebe. Napetost je postala nepodnošljiva, a moja usta suva kao papir, iako sam stalno pio vodu. Pitao sam se gde li se u toj beskrajnoj hordi nalazi krug od Atilinih zaprega. Tamo moram da se probijem, tamo je Ilana. Nisam mogao ni da zamislim kako izgleda posle nekoliko meseci zatočeništva. Niti sam znao da li je mučena i mrcvarena, da li misli da sam je napustio i ostavio Hunima, ili pobegao s mačem, kako mi je naložila. To nije bilo važno. Bila je važna Ilana i živo sećanje na nju, koje je seklo kao nož. Usred nepreglednog bojnog polja, brinuo sam o svom komadiću sreće. Ko god da pobedi, za mene neće biti mira dok je ne pronađem, povratim i izbavim iz ove noćne more. Kraljevi se bore za narode, a ja za svoj mir. Kao da čita moje misli, jedan hunski konjanik se izdvojio iz sredine. Laganim kasom uputio se prema našem bojnom redu. Izgledao je gizdavo na doratu. Perčin mu je poskakivao, a pun tobolac kloparao. Topot kopita odjekivao je u napetoj tišini. Pregazio je plitki potok, a da niko nije uputio nijednu strelu. Na stotinak koraka od naših redova okrenuo se i pojahao naporedo. Mirno je posmatrao hiljade ljudi ispred sebe. Tražio je nekog. Prepoznao sam ga kad se poravnao s trupama na levom krilu. Znao sam da traži mene. Bio je to Skila. 382

Konj je usporio kad se poravnao sa znamenjem oko Ecija i njegovih oficira. Lovio je moje lice. Polako sam podigao ruku, gonjen nejasnom zebnjom. Primetio me je. Skinuo sam šlem da bih bio siguran da me je prepoznao. Zaustavio je konja i pokazao na mene, kao da govori da je vreme da se ponovo suočimo. Nakon toga se okrenuo i odgalopirao ka svojoj vojsci. Zauzeo je mesto na hunskom desnom krilu, preko puta mene. Ljudi iz njegovog novog lokusa klicali su mu. „Ko je to?“ radoznalo će Ecije. „Prijatelj“, odgovorio sam bez razmišljanja. Iznenadio sam i samog sebe. Ali, ko me je bolje razumeo od čoveka koji je hteo Ilanu za sebe? S kim sam delio više zajedničkih iskustava od ratnika s kojim sam se tako često tukao? Ecije se namrštio. Pogledao me je kao da me prvi put vidi i kao da želi da zapamti ovaj neobičan prizor. Klimnuo je Zerku i patuljak je istupio. Malo se zanosio od težine Atilinog mača boga Marsa, privezanog za motku. Vojskovođa se sagnuo da ga dohvati. Napregnuo se i podigao oružje najviše što je mogao. Deset hiljada lica se okrenulo prema njemu, a za njima još deset puta deset hiljada, i još više od toga, dok je vest putovala kroz vojsku. Konačno je dat znak! Čak su se i Huni uskomešali. Znao sam da mogu da vide ukradeni talisman. Zamišljao sam kako Atila poziva podanike da pogledaju dugi crni predmet na zapadnom nebu i obećava onome ko mač povrati zlata u njegovoj težini. Dugi redovi naše pešadije, praćeni ritmom bubnjeva, podigli su štitove i formirali čvrst zid. Naše krilo uputilo se ka grebenu. 383

Jahao sam kao oficir i imao bolji pogled na bojište. Pratio sam naše redove sa ostalim ađutantima. Bili smo na nešto bezbednijoj razdaljini. Divili smo se disciplinovanom kretanju nebrojenih glava sa zaljuljanim kopljima i šlemovima. Skladno su marširali ispred nas. Iza bubnjanja čula se pozadinska buka sastavljena od škripanja kože, zveckanja opreme i topota stotine hiljada nogu. Kao da je ogromna aždaja sa krljušti podigla glavu, čučnula i zagledala se ispred sebe. Približavali smo se brdašcetu koje je Ecije hteo da zauzme. U jednom trenutku izgubili smo Ostrogote iz vida. Pošli smo uzbrdo i začuli gromoglasni uzvik s druge strane, a za njim i jezivi, prodorni vrisak nalik kliktanju hiljada orlova. Naježili smo se. Atilini saveznici krenuli su u juriš da bi pre nas stigli na vrh grebena. Naši bubnjevi su sve brže udarali. Legionari su prešli u kas, a zatim u trk. Potegao sam mač uz rezak zvuk metala. Svi oficiri učinili su isto. Videli smo samo zelenu padinu. Gotska pešadija jurišala je pravo na nas. Zemlja je podrhtavala, a vazduh treperio od topota bezbrojnih čizama. Strele pomračiše nebo. Kako da vam opišem taj prizor? Nijedan čovek dotad ga nije video, a verovatno i neće. Ličio je na vihor, na drvenu zavesu koja je kloparala. Šištanje projektila koji su kidali vazduh izgledalo je kao cepanje ogromnog platna. Zujanje je podsećalo na najezdu skakavaca. Legije su trčale u nepravilnoj formaciji. Podigli su ovalne štitove iznad glave. Prva oluja obrušila se na nas. Zatim je usledila druga. Nizale su se neprekidno, u pravilnom ritmu. Strele su udarale po štitovima kao grad. Kad bi se 384

nekako provukle između štitova, začuli bi se urlici i vriska ranjenih. Moj pogođeni konj se zanjihao. Stropoštao sam se u šumu drvenih štapova izniklih iz zemlje i ljudi. Ležao sam ošamučen, bez predstave o tome šta se desilo, sve dok nisam čuo novo kloparanje strela. Nekim čudom su me promašile. Konj je zanjištao i znao sam da je pogođen u vrat i bok. Konačno sam se pribrao. Trgnuo sam štit nekog mrtvaca i navukao ga preko sebe, samo trenutak pre nove kiše projektila. Koliko je strela odapeto na početku bitke? Milion? Bio je to samo početak beskrajnog dana. Opet sam začuo kako zlokobno šištanje cepa vazduh i provirio ispod štita. Letele su teške strele i plameni projektili rimske artiljerije. Uzvraćali smo. Video sam juriš naših strelaca i strele koje lete na obe strane. Toliko ih je bilo da su se sudarale u vazduhu i vrteći se kao čigre padale na tlo. Dok su se ratnici tukli, strele pod njihovim nogama pucale su kao led. Strašan urlik, komešanje a za njim i tresak, govorili su da su se rimsko i ostrogotsko krilo sudarili na toliko željenom grebenu. Ječalo je kao da je udario grom. Bio je to strahovit, divlji udar zida o zid. Čuvena rimska disciplina pomagala je Ecijevim borcima. Ugibali su se i talasali, ali se bojni red nije prekinuo, te su Ostrogoti morali da ustuknu. Napustio sam sigurnost ljušture i pričvrstio štit za ruku. Nakon oluje projektila, nastala je borba prsa u prsa. Tri strele su se zabile u moj okrugli štit. Podsetile su me na megdan sa Skilom. Još sam bio omamljen od zujanja strela. Trebalo mi je vremena da se setim svog cilja. Ilana! Život! Sinula je misao na nju i dala mi snagu da se vratim u borbu. U trenutku sam postao toliko potrebni pešadinac. 385

Dve strane borile su se ispred mene u dugačkom redu. Kada bi nekoliko ljudi palo i napravilo mesta, zateturao bih se preko mrtvih da pomognem svojim mačem i golim rukama. Ispred sebe sam video Ostrogota Valamera i njegovu braću Teodimera i Valodimera. Gonili su trupe napred. Pomahnitali Antus pokušavao je da prošeće put do suparnika Klode. Rimljani i Huni su se tukli za carstvo, a njihovi saveznici zbog starih razmirica. Voleo bih da mogu da pripovedam o okretnom pariranju i preciznim ubodima. Niti se sećam toga, niti mogu da tvrdim da sam pokazao bilo kakvu veštinu. Kad se svega setim, ugledam samo more gotskih glava, gologlavih ili sa šlemovima. Penju se uz greben, a mi Rimljani stenjemo, guramo, bodemo i sečemo po njima. Gurali smo jedni druge. Uspeli smo da ih prestignemo za nekoliko koraka i osvojimo visinsku prednost koja će biti odlučujuća. Udarci su dobovali po štitu, kao da nezvani gosti pokušavaju da provale vrata. Sekao sam napamet, ne gledajući. Obično bih udarao u nešto tvrdo, zbog čega bi mač zadrhtao u mojim rukama... ali ponekad bih pogodio i nešto mekše, što bi odmah zaurlalo. Psovao bih i probadao pale koji su me hvatali za noge. Čovek pored mene zateturao se unazad, lica raspolućenog sekirom. Sećam se toga zato što je krv šiknula, poprskavši pet-šest ljudi. Ništa drugo nisam zapamtio. Čitavi redovi padali su na obe strane kao da ih je zemlja progutala, samo da bi novi borci zauzeli njihovo mesto. Sapleo sam se o neko telo ili koplje, a onda zaječao i pao. Bio sam iscrpljen. Stropoštao sam se koliko sam dug i izložio leđa. Ukočio sam se, očekujući smrtonosni udarac, ali je on izostao. Bojni red se pomerio 386

napred. Novi Rimljani zauzeli su moje mesto. Goti su padali, potiskivani od Ecijevih legija. Kasnije ću saznati da je prvi sudar bio odlučujući. Naša vojska je stekla prednost koju nije ispuštala u beskrajnoj noćnoj mori koja je usledila. Uspeo sam da vidim kako se gomila Gota i Gepida povlači, noseći i Skilu sa sobom. Iz sedla je na hunskom urlao na njih da održe borbeni red. Uzvraćali su mu psovkama na svojim jezicima. Pokušavali su da se pregrupišu posle pogibije velikog broja glavešina. Ne verujem da me je Skila video, bio sam mnogo niže. Oglasili su se rogovi. Ecije je zaustavio svoje snage i bojni red se rasporedio na padini tek osvojenog brda. Hiljade ljudi je ležalo. Neki se nisu pomerali, a neki su se trzali i ječali dok im je krv liptala iz brojnih rana. Naši su pomagali svojim ranjenicima i ubijali Ostrogote. Oni su zarobili nekoliko Rimljana. Klali su ih i komadali pred našim očima. Iskoristili smo ovo uzvišenje da malo predahnemo. Bitka je tek počela. Ako je zemlja ranije podrhtavala, sad se tresla. Sudar je ličilo na zemljotres koji je pre nekoliko godina oborio konstantinopoljske zidine. Preživeli su nam kasnije pričali da je Atila prezrivo odbio da pošalje konjicu u pomoć Ostrogotima na grebenu. Smatrao ga je suviše beznačajnim da bi naredio juriš. Doviknuo je zapovednicima da su rimski pešaci prašnjavi puževi i da ne brinu zbog njih. Bitku će odlučiti konjanici. Poletno uzvikujući poveo je elitni deo vojske na Sangibana i Alane u sredini. Zakleo se 387

da će lično smaknuti kralja koji nije uspeo da preda Aureliju. Bitka će biti rešena ako se Atila probije kroz njihove redove. Huni su jurnuli s gromoglasnim, grlenim pokličem. Odapinjali su čitava jata strela. Setio sam se Tise i Zerkove prve lekcije o ratu. Pitao sam se hoće li ikad ovi jahači ostati bez strela i da li će onda biti dovoljno vremena. Razmišljao sam da li je Ecije mudro postupio kad je sredinu poverio Sangibanu. Činilo se da se vojskovođi ne žuri da opkoli Hune s dve strane. Sve dok to ne učini, ishod bitke zavisiće od Alana, Liticijana i Olibriona. Sa zebnjom smo posmatrali hunski juriš. Naša vojska pokušavala je da ih uspori projektilima. Imali smo manje strela, ali su teža oruđa razgrtala redove jurišnika. Gađali smo ih kamenjem, strelama iz balista i plamtećim posudama koje su obarale čitave gomile Huna. Alani su jurnuli na konjima. Mnogi su žurili da raščiste lične račune s varvarima koji su im uništili grad i pobili najmilije. Strele su pustošile savezničke redove, dok se prostor između sukobljenih konjica smanjivao. Ljudi su padali. Sa još nekoliko streličarskih napada, Huni bi verovatno presekli našu vojsku. Čak ni stepski ratnici nisu odapinjali tako brzo. Bilo ih je toliko da su počeli da smetaju jedni drugima. Niko na bojištu nije imao iskustva u upravljanju ovolikom masom. Središnji delovi bojnog reda su se stopili. Taj sudar zasenio je onaj na grebenu. Sudarili su se ne samo ljudi, već i jurišni konji. Još nisam video zapadni okean, ali mi je nešto govorilo da se ovako džinovski talasi razbijaju o stene. Desetine hiljada konjanika udarali su jedni o druge. Životinje su njištale, koplja i štitovi pucali. Neki sudari su bili tako teški da su 388

vrhovi kopalja, šlemovi, delovi oklopa, pa čak i udovi, leteli kao perje. Krhotine su se lenjo okretale u vazduhu, da bi zatim pale. Nastao je haos. Huni nisu bili spremni za borbu prsa u prsa s teško oklopljenim Alanima. Konjići su padali pod udarcima ili su se povlačili prosutih utroba, vukući mrtve jahače. Laki koštani i kožni oklop pucao je pod udarcima alanskog čelika. Prvi put nakon mnogo generacija, stegovi od konjske dlake našli su se na tlu. Čitavi klanovi Huna nestajali su u očajničkoj borbi u samom centru. Duge porodične sage okončavale su se u samo nekoliko trenutaka. Ostrogoti su ponovo navaljivali na rimske linije. Ecije je oduševljeno mahao orijaškim gvozdenim mačem. Nije se obazirao na ozleđenu i krvavu ruku. „Drže se! Drže se!“ Pešadija je krenula ka sredini bojnog reda. Hunski konji su se povlačili, iako su ih jahači nagonili na guste redove kopljanika. Znao sam da je Atila duboko ozlojeđen. Padao je red za redom hunske konjice. Nastavak juriša bio bi čisto ludilo. Varvari su se povukli da bi se prestrojili. Kad je Atilino levo krilo pošlo na Teodorika i Vizigote na desnom, zvuk rogova i bubnjeva postao je strašan. Probaće da nas razbiju na drugom mestu! Bitka se vodila na liniji dugoj više kilometara. Plima ljudi kretala se napred-nazad pod stalnim pljuskom bezbrojnih strela. Nijedan čovek nije mogao da upravlja klanicom. Pomešali su se konji i pešaci, koplja i strele, mačevi i zubi. Nestajale su čitave čete, ali bi sveži odredi uletali da zamene iskasapljene. Ostrogoti su iznova i iznova nasrtali na Rimljane. Očajnički su jurili uz greben da bi se dokopali povoljnijeg 389

položaja. Gazili su preko klizavog, krvavog terena, preko tela mrtvih drugova i kamare ukočenih udova i slomljenog oružja. Gepidski kralj Ardarik pogođen je kopljem i u agoniji odnet u pozadinu. I slavoljubivog Klodu progutala je klanica. Bratovljev parip prešao je preko njegovog leša. Kada god bi Ostrogoti započeli juriš, disciplinovani legionari bi ih dočekali talasom kopalja. Stotine Gota zastenjalo bi i palo posle svakog izbačaja. Puzali su, pljuvali i ubadali naš bojni red, ali je gubitak grebena bio fatalan. Previše je ratnika ginulo. Atilino desno krilo je slabilo. Šta će biti ako ih Ecije potisne prema hunskoj sredini, kao što se nadao? Sunce je odskočilo. Odmorni Ostrogoti su stalno pristizali. Činilo se da im nema broja, kao da su zrnca peska. Nisu mogli da nas oteraju sa vrha, ali ni mi nismo mogli da napredujemo. Ljudi su posle svakog napada padali od umora. Grudi su im se dizale i spuštale, a krv tekla niz povređene udove. Tokom predaha zaklanjali su se iza štitova. Pokušavali su da se odmore, a da ne budu pogođeni strelom. Otišao sam do Ecija. Dobio sam konja poginulog centuriona. Iz sedla se bojište bolje videlo. Obeshrabrio sam se kad sam video da je naš vođa ozlojeđen što ne uspeva da slomi ostrogotski otpor. Atila se sigurno slično osećao, jer nije uspeo da prodre kroz našu sredinu. „Moramo da ih slomimo, ali nam to ne uspeva!“ promrmljao je. „Bitka bi mogla biti rešena na drugom mestu.“ Zabrinuto je posmatrao široki front. Atila je pokazao da je rođeni taktičar. Daleko na jugu, na desnoj strani kaganovih snaga, Teodorik i Vizigoti 390

postigli su ono što su želeli. Izveli su veliki, epski juriš teške konjice. Bacili su se na Vandale, Ruge, Skire i Turinge. Udarili su na njih kao snežna lavina na mlado drveće. Veliki varvarski narod raspolagao je sa sve manje vojnika u jurišu. Činilo se da je našem desnom krilu suđeno da zdrobi njihovo levo, ali je to skupo plaćeno. Čitava generacija ratnika pokošena je nemilosrdnim strelama, ali su i koplja Vizigota odbila dušmane ka Atilinim zapregama. Teodorik i njegovi ljudi, nestrpljivi da osvete Bertu, dosta su isprednjačili u odnosu na sredinu. Otvarala se opasna pukotina između njih i ostatka vojske. Atila je video šta se dešava i jurnuo u procep. Poveo je Hune na vizigotsko krilo. Teodorikovi ljudi bili su kao besni psu na kratkom lancu. Huni su munjevito udarili po njihovom boku. Nakon kiše strela, jahali su preko palih ljudi i konja i mačevima sekli Vizigote. Teški oklopnici su posustali. Kada su se hunski saveznici vratili, Teodorik se našao u okruženju neprijatelja. Posmatrao sam tu borbu izdaleka. Malo toga sam razumeo. Pesme su kasnije opevale kako je visoki i gnevni kralja Vizigota, otac unakažene Berte, ugledao Atilu u ratnom metežu. Umesto da se povuče, poterao je konja ka hunskom vladaru. Grmeo je kako je video samog đavola i da će da ga ubije. Prvo njega, a zatim i Gejzerika. I Atila je pomahnitao u žaru borbe. Okrenuo je konja prema neprijatelju. Pre nego što su se vođe sudarile, horda iskeženih Huna opkolila je pratnju vizigotskog kralja i strelama i mačevima pobila vitezove. Četiri strele, jedna za drugom, zabile su se u Teodorikove grudi. Ošamućeni stari 391

ratnik je ustuknuo. U poslednjim trenucima prizivao je drevne paganske bogove, kao i novog hrišćanskog. Skliznuo je iz sedla. Ubrzo je pregažen i pretvoren u krvavu masu. Huni su pobednički zaurlali. Vizigotska borbena linija se rasula i povukla na početne položaje. Nakon napada, protivnapada i borbe prsa u prsa, Atilini ljudi su bili u takvom neredu da nisu mogli da pođu za njima. Mnogo ih se našlo u dometu rimskih borbenih sprava i samostrela. Atila je ranije uspevao da sačuva Hune od većih gubitaka, gurajući saveznike u vatru. Danas su i oni pretrpeli strahovite gubitke. Na bojištu je uspostavljena izvesna ravnoteža. Vizigoti su se povukli u neredu. Njihov kralj je poginuo. Alani su izgubili polovinu ljudstva u napadnutoj sredini. Samo su ih prisustvo Liticijana i upornost Olibriona spašavali od propasti. Ecijevo krilo pojačano Francima, Saksoncima i Armoričanima držalo je uzvišenje, ali još nije moglo da krene napred. Atila je i dalje gospodario ogromnom silom, koja je milela pred nama. Bio je ohrabren Teodorikovom pogibijom. Obe strane su imale uspeha. Koja će pobediti? Sa još više žara, dve vojske su se ponovo bacile jedna na drugu. Opet. I opet. Prolazili su sati. Kiša strela se proredila, baš kao što je Zerko predvideo. Ni Huni nisu imali neiscrpne rezerve. Kako je bitka odmicala, tako su se sve češće sukobili sa teškom zapadnom konjicom. Iz časa u čas gubici su im bili sve veći. Patuljkova prognoza pokazala se tačnom. Ovo nije 392

bio munjevit prepad ili okršaj strelama iz daljine, već okrutno i nemilosrdno klanje izbliza, u čemu su zapadnjaci bili veoma vešti. Obe strane su vapile za odmorom. Odredi su jurišali. Tukli su se do iznemoglosti, a onda bi ustupali mesto svežim trupama. Tlo se nije videlo od tepiha mrtvih tela. Bio je to nezamisliv prizor. Ništa se nije moglo meriti s gubicima zaraćenih strana u bici na Katalunskim poljima, Mauriki, ili kako su je neki zvali, Bici naroda. Ratnici su osećali da od ovoga ovde zavisi tok istorije, da se povlači granica između tame i svetla, tiranije i nade, slave i očajanja. Nijedna strana nije odustajala. Borili su se i polomljenim mačevima, a kada ni njih nije bilo, valjali bi se po tlu u smrtonosnom zagrljaju. Davili su jedni druge, kopali oči, krkljali i bacakali se u mahnitom, nerazumnom besu. Svaka smrt je morala biti osvećena, svaki izgubljeni metar vraćen. Umesto da jenjava, bitka se samo pojačavala. Bila je strašna vrućina. Ogromni oblak prašine prekrio je bojište. Osakaćeni su prizivali majku i vapili za vodom. Ranjenici koji su mogli da puze, pokušavali su da se domognu potočića između vojski. Ljudsko telo sadrži više krvi no što se može zamisliti. Toliko je prolivana da zemlja više nije mogla da je primi. Potočići krvi prerasli su u potoke, a ovi u reku koja je tekla po ugaženim livadama. Krv je preplavila i potočić ka kome su ranjenici puzali. Stotine žednih umirale su kraj njega, gušeći se u krvi izginulih drugova. I ja sam pao u vatru. Vratio sam mač u kanije i s kopljem u rukama uleteo u metež, pravo na Ostrogote pomešane sa Hunima. Oružje mi je bilo krvavo, iako ne znam koga sam i kada ubio. Znam da sam očajnički 393

ubadao, jer je to bio jedini način da preživim. Više nisu bili bitni razum i strategija. Sve se svelo na brutalno tamanjenje. Primetio sam da je sukob na desnom krilu oslabio. Vizigoti su se povukli nakon Teodorikove pogibije i Huni su snažnije udarili na naše levo krilo. Bojao sam se da obezglavljeni Vizigoti ne napuste bojište. Nisam poznavao vizigotsko srce i njihovu žudnju da osvete palog kralja. Nisu se povlačili, već su se prestrojavali. U međuvremenu, Atila je usmerio snage ka našem levom krilu i sredini. Već se nazire rasplet. Ecijeva teška pešadija potiskivala je Ostrogote. Naterala ih je nizbrdo i preko potoka, pravo ka hunskoj sredini i krugu od zaprega. U isto vreme povlačili su se i Alani, uprkos istrajnim Olibrionima. Procep između njih i Vizigota na desnom krilu se širio. Čitavo bojište se polako okretalo. Huni su bili ključ. Talas za talasom konjanika navaljivao je na naše redove. Svaki put bi malo dublje prodrli. Njihovi konji padali su preko mrtvih. Borio sam se na spoju Rimljana i Alana. Presretao sam Hune koji bi se probili kroz redove pešadije, pokušavajući da ublažim njihovu nemilosrdnu, smrtonosnu delotvornost. Čudio sam se sopstvenom preobražaju. Navikao sam se na ubijanje, koje je u ovom danu postalo posao bez kraja. Senke su se izdužile. Teški ranjenici su krvarili do smrti, nemoćni da otpuze po pomoć. Polje je postalo klizavo od ugažene trave, krvi i blata. Borba se nastavljala. Tada se pojavio Skila. Ponovo me je spazio. Probio se do mene da bi započeo borbu na život i smrt. Biće to kraj megdana započetog u 394

Hunuguriju. Tobolac mu je bio prazan. Strele je odavno potrošio. Obojica smo bili krvavi. Nisam znao da li je krv njegova ili tuđa. Godina puna razočaranja zapalila je tamni plamen u njegovim očima. Od nas nije zavisio ishod velike bitke, ali smo mogli da raspletemo sopstvene sudbine. Konjem je odgurnuo ranjenog legionara. Čovek se spotakao, što je bilo dovoljno da završi pod hunskim mačem. Stuštio se na mene. Iscrpljeni konji divlje su frktali. Bacio sam koplje i promašio za dlaku. Ponovo sam izvukao mač iz korica i ukrstili smo sečiva. Zamahivali smo, pazeći da ne ispustimo protivnika iz vida. Hteo sam da ga ubijem, kao i on mene. Da nije bilo njega, odavno bih pobegao sa Ilanom! Smetnuo sam s uma da je bekstvo bilo nemoguće. Rat bi svakako počeo, samo što bi ga Atila vojevao s čudotvornim mačem u rukama. Da li je mladi ratnik bio nesrećan i zbog toga što je mimo sopstvene volje uvučen u velike igre? Čudni su putevi sudbine. Bio sam potpuno iscrpljen, umoran kao nikad u životu. Skila me je napao s novom žestinom, kao da tek ulazi u borbu. Zglob mi je pucao pod njegovim udarcima. Znojio sam se od umora i straha. Uzalud sam čekao da pogreši. Sam sam pravio i previše grešaka. Jedan udarac sam loše dočekao svojim kratkim mačem i on se polomio. Nekoliko trenutaka bio sam ošamućen. Tupo sam posmatrao slomljeno oružje. Ponovo je zamahnuo, uz pobedonosno prigušeno „jah!“ Uspeo sam da sačuvam glavu na ramenima samo zato što sam toliko polegao po konju da sam mu glavom dodirnuo rep. Pao sam pravo u krkljanac ispod sebe, u paklenu jamu odsečenih udova i 395

umirućih ratnika. Tražio sam neko oružje. Puzao sam između ljudskih i konjskih nogu. Iznad moje glave vojnici su gunđali, dok je Skila psovao i pokušavao da natera pomahnitalog konja na mene. Jedva sam uspeo da iščupam sekiru iz nekih mrtvih, ukočenih ruku. Okliznuo sam se i pao na stranu. Ugledao sam konjsko kopito i zamahnuo ka njemu. Skila je trznuo konja van mog domašaja. Držao me je na oku, ali i pazio da ga neki Rimljanin ne napadne otpozadi. Čekao sam trenutak da ga oborim s konja kao u Atilinoj improvizovanoj areni, da ga ubijem jednom zasvagda i prokrčim sebi put ka kaganovom taboru. Bio sam lud od umora i očajanja. Hteo sam samo jedno: da se dočepam Ilane i zauvek pobegnem iz ovog ludila. Skila je bio oprezan. Zapamtio je raniji sukob. Video sam kako traži strele u tobolcu. Bilo ih je okolo na stotine, slomljenih i čitavih. Čekao sam da posegne za nekom od njih. Prvo ću da mu ubijem konja. Odnekud su se strahovito oglasili rogovi. Začuo sam moćnu i poletnu pesmu koja me je podsetila na pripovesti o anđelima s nebesa i Isusu Navinu pod Jerihonom. Šta se dešava? Nisam video ništa izuzev ljudi koji se bore i uskovitlane prašine. Sunce je zalazilo. Dugi dan se neumitno bližio kraju. Skila je okrenuo konja ka mirnijoj strani. Sagnuo se da pokupi strelu. Podigao sam sekiru i jurnuo na njega. Na čistini bih ga najverovatnije ubio, ali sam se sapleo o leš. Njegov konjić je odskočio van domašaja mog oružja. Skila se podigao s tri strele u ruci. Odapinjao je jednu. Nisam imao gde da bežim, niti štit kojim bih se zaklonio. 396

Bio je suviše blizu. Porazio me je. Obuzela me je silna žalost. Palo mi je na pamet da sam mogao sve ovo izbeći, samo da sam učinio... šta? Ciljao je pravo u mene. Talas Huna sručio se na nas kao lavina. Udario je u bok njegovog konja i Skila me je promašio. Hunski ratnici su bili u neredu, iskolačenih očiju i promukli. Izvikivali su upozorenja, uletali i odvlačili saborce, kao ljudski talas koji se povlači. Bežali su. Skila je psovao, nemoćan da se odupre uspaničenoj gomili. Video sam olujni zid naše konjice. Mešavina rimskih, vizigotskih, franačkih i alanskih jahača pritiskala je Hune. Kliktali su gazeći preko zaostalih neprijatelja. Potrčao sam u stranu da bih izbegao razjarene konje. Zavijali su i rimski i hunski rogovi. Polje je ličilo na neki ogromni poslužavnik, nagnut ka istoku. Bitka se premeštala ka Atilinom taboru. Popeo sam se na gomilu mrtvih tela da bih video šta se dešava. Prizor me je zapanjio. Strahovao sam da su se Vizigoti povukli, ali sam shvatio da su ponovo ušli u bitku. Ovog puta silovito su jurišali sa Teodorikovim sinom Torismundom na čelu. Nosili su sve pred sobom kao bujica, gonjeni željom da osvete ubijenog kralja i unakaženu princezu! Huni su i dalje pružali žestok otpor, često završavajući pod kopitama jurišnih konja. Desetine hiljada povlačile su se ka Atilinom utvrđenju od zaprega. Poraženi su. Sunce je gorelo na zapadu. „Napred!“ urlao je Ecije, jašući sa nama. „Napred!“ Da li je stari gvozdeni mač zbilja posedovao neku moć? Da li je ovo Atilin sudnji dan? 397

Napredovao sam sa ostalima. Većina se teturala, bez snage za odlučni juriš. Žestoko smo se borili pola dana, i sve je već ličilo na apokalipsu. Jedva smo držali oružje. Ni Huni nisu bili u boljem stanju. Dokopali su se vode kad su stigli do zaprega. Čim su se okrepili, ispunili su nebo strelama. Naši strelci i ratne mašine ostali su u pozadini. Sumrak je izručio crnu kišu. Nismo imali čime da uzvratimo, niti snage da nastavimo. Nisam je imao ni ja, iako sam hteo Ilanu. Bilo je pravo čudo što sam još živ, obamro i nesposoban da nastavim borbu. Povukli smo se van dometa hunskih strela. Prostor od dva kilometra ponovo je razdvajao izmrcvarene vojske. Pali smo po razbojištu punom leševa, slaveći pobedu. Sunce se povuklo, blagosiljajući nas tamom. Pronašao sam mešinu vode kraj mrtvog legionara. Utolio sam žeđ i utonuo u tamni ambis zaborava.

398

XXVIII MAČ BOGA MARSA

ovratio sam se posle nekoliko sati. Polje smrti okupano mesečinom ličilo je na nepreglednu klanicu, dotad neviđenu ljudskim okom. Niko se nije sećao tako velike i strašne bitke. Ko bi mogao da prebroji mrtve ili da pokuša da ih sahrani? Kad je sve bilo gotovo samo smo pobegli odatle, prepuštajući njihove kosti prirodi. Noć je bila jeziva. Ranjenici su tiho jaukali i puzali, šuškajući kao sitne životinje. Čopori podivljalih pasa utoljavali su glad na obodima krvavog razbojišta. Kasnije su došli i vukovi. Zavijali su i režali okolo, dok su im oči sijale na mesečini. Izgledalo je da je čitav svet morao da ustane da bi se zaustavio Atila. Čak ni sad niko nije bio siguran da će sve potrajati duže od jedne večeri. Povukao se, ali da li će sutra već izjahati iz kruga? Da li Rim ima snage za napad na njegovo neobično utvrđenje? Čitava generacija prepolovljena je za manje od jednog dana. Životi ugašeni u ovoj bici pominjaće se vekovima. Istorija nije zapamtila da je bilo gde ovoliko ljudi tako brzo pobijeno. Nisu samo toliki ljudi stradali, već i hiljade konja. 399

Mesečina je obasjavala tela vojnika i životinja, stvarajući na mestima najvećih sukoba neobične linije, uzvišenja i krugove. Bojište je ličilo na jezivi šareni tepih. Neki od preživelih lutali su po polju tražeći prijatelje i najmilije. Većina se samo stropoštala od iscrpljenosti, te su mrtvi, usnuli i onesvešćeni ratnici ležali jedni kraj drugih. Vazduh je smrdeo na krv, mokraću i izmet. Zadah truleži pojaviće se sutra. Za sada smo još uvek bili okupljeni kraj mrtvih. Nisam znao šta da radim. Tokom poslednje godine nagledao sam se neshvatljivih užasa. Bio sam kao otrgnut iz normalnog života, isceđen i umoran. Samo me je sreća spasla od Skiline smrtonosne strele. Zašto? Šta je dobri bog nameravao da učini sa mnom? Mogao bih da pronađem Ecija, ali čemu to? Mogao bih da puzim ka Ilani, iako se ona činila daljom nego ikad. Još uvek su nas razdvajali ostaci Atiline vojske. Mogao bih opet da zametnem megdan sa Skilom, iako se čini da i njega bog čuva. Spajala nas je ljubav, bitke i istorijsko putovanje. Pitao sam se da li ćemo jednom, kad rat bude gotov, sedeti oko tople vatrice i sećati se uz vino i kumis kakvi smo žutokljunci bili pre ove klanice. Da li je zauvek iščezao pod kopitama vizigotskih konja? Da li me negde čeka s napetim lukom? Pregledao sam svoje telo. Za divno čudo, ispod krvave odeće, modrica i uboja, nisam našao nijednu ranu. Bio sam neiskusniji od tri četvrtine izginulih, ali sam i pored toga još uvek disao. Ponovo sam se zapitao zašto. Nekada sam verovao da će mi iskustvo pomoći da rešim teška životna pitanja, a izgleda da ih je ono samo otežavalo. Glava mi je bila puna zbrkanih, nejasnih misli. Bio sam 400

beskoristan kao moj slomljeni mač, sve dok nisam opazio tamno obličje koje mi je mahalo s bojišta. Pomislio sam da traga za palim saborcem. To neće biti lak zadatak. Veliki broj mrtvaca bio je izobličen od strašnih rana. Divio sam se upornosti nepoznatog ratnika. Ipak, ovo je bila upornost sasvim drugačije vrste. Uznemirila me je poznata prilika i zebnja je odmah potisnula umor. Čim sam ustao, osetio sam kako se klatim. Delilo nas je trideset koraka. Mesec iza njegovih leđa obasjavao mi je lice. Tiho mi se obratio. „Alabanda?“ „Da li se ti ikada odmaraš?“ Glas mi je podrhtavao od iscrpljenosti. „Nisam došao da se borim s tobom. Umoran sam od ubijanja. Ovo danas nije bio rat — već ludilo. Moj narod je uništen.“ Skila je pogledao leševe na mesečini. „Ilani je potrebna naša pomoć, Jono Alabanda.“ „Ilana?“ otelo mi se. „Atila je poludeo. Plaši se da će sutra biti pregažen. Napravio je lomaču od samara i raznih dragocenosti. Namerava da je zapali i da se baci u nju ako Ecije probije ogradu od zaprega.“ Srce mi je divlje zalupalo posle ovog neočekivanog saznanja. Da li su Huni zbilja pali u očajanje, ili je ovo neki trik? „Ako Atila umre, Ilana bi možda bila oslobođena“, odvratio sam umornim glasom. „Privezao ju je lancem za lomaču.“ „Zašto mi to govoriš?“ „Misliš li da bih te potražio da nisam morao, Rimljanine? Od prvog dana mi donosiš nesreću. Juče sam te zamalo ubio, ali su me bogovi sprečili u tome. Sad mi je 401

jasno zašto. Samo ti možeš da je spaseš.“ „Ja?“ Da li je ovo klopka? Možda je Skila smislio neko lukavstvo, kad već nije mogao da me pobedi oružjem? „Ne možemo da je oslobodimo“, rekao je. „Hiljadu ratnika čuva lomaču. Atila je spreman da je trampi za mač.“ U tome je stvar. „Mač boga Marsa.“ „Veruje da je njegov nestanak navukao zlu kob na nas. Polovina naroda je izginula. Očigledno je da nemamo snage za novi napad, ali bismo mogli da se povučemo kao vojska, a ne kao rulja. Atilin mač bi pomogao da se moj narod oporavi.“ „Ti si poludeo!“ povikao sam „Mač nije kod mene, već kod Ecija. Misliš li da će hteti da ga vrati, kad mu je konačna pobeda nadohvat ruke?“ „U tom slučaju moramo ga ukrasti, kao što si ga ukrao Atili.“ „Nikada!“ „Ako to ne učinimo, Ilana će izgoreti.“ Zagledao sam se u tamu. Glava me je bolela. Jesam li prešao ovoliki put, jesam li se toliko borio, samo zato da bih doprineo pobedi koja će zapaliti Ilaninu lomaču? Zar sudbina može biti tako okrutna? Skila je tražio od mene da zbog jedne žene stavim na kocku sigurnu pobedu Rimljana, da Atili predam talisman oko koga će sakupiti razbijenu vojsku. Čak i ako im predam mač, nisam bio siguran da će Huni pustiti Ilanu. Mogli bi iz zabave da spale oboje. Možda me Skila samo namamljuje u svoj tabor, ne bi li me konačno ubio. A možda je iskreno voli, pa ovim luđačkim predlogom pokušava da je spase. 402

Oklevao sam, grozničavo razmišljajući o svemu. „Ako je spasemo, kome će pripasti?“ „Onome koga ona izabere.“ Rekao mi je to jer je pretpostavljao da sam ubeđen da ću to biti ja. Ipak je Rimljanka. Ali, šta sam uistinu znao? Skila mi je rekao da je živa. Možda je umrla u Hunuguriju. Možda se udala za Atilu ili Skilu? Rekao bi mi bilo šta da bi se dokopao mača. A opet, pred sobom sam imao čoveka kog sam dobro upoznao u mnogim bojevima. Duboko u sebi osećao sam da govori istinu. Rat nas je na neobičan način zbližio. Umreće ako nešto ne učinim. Ako pristanem na Skilin plan, Ilana i ja ćemo najverovatnije stradati. Nemam šanse, ili...? Ubacio mi je u glavu klicu očajničkog plana. „Nisam siguran da znam gde je mač“, pokušao sam da dobijem još malo vremena. Šta ako ovog puta posluži drugoj svrsi, da obeshrabri, umesto da osokoli? „Svaka budala zna gde je. Videli smo kako ga Ecije podiže. Mač je tamo gde je i tvoj vojskovođa.“ „To je ludilo.“ „Opsednutost tom gvožđurijom je ludilo“, reče Skila. „Obojica znamo da nema nikakvih moći, da je sve samo sujeverje. Ta relikvija nije mogla da utiče na današnja zbivanja, niti će ikada uticati. Moj narod ne može da pokori čitav Zapad. Mač će spasti Ilanu i mog kagana, ali i moj ponos.“ Posmatrao sam ga. Razmišljao sam o pojedinostima očajničkog plana. Nisam bio siguran da će uspeti. „Zbog nje moramo udružiti snage, Jono.“

403

Desetine hiljada preživelih ratnika spavalo je kao zaklano po obodima razbojišta. Višečasovno vojevanje iscedilo im je i poslednji atom snage. Hiljade ranjenika je zbrinuto ili se dovuklo dovde da bi umrlo. Sveže trupe su i dalje pristizale na bojno polje. Čitava Galija se digla na Ecijev poziv. Rat se nastavljao. Pridošlice su gomilale mrtve kao cepanice, ne bi li sve raskrčili pre novog sukoba. Donosili su hranu i vodu i gurali katapulte i baliste. Spremali su se za sutrašnji okršaj. Neki su sakupljali strele po bojištu. Otišao sam do drvodelje koji je radio na katapultu ne bih li nabavio neophodno oruđe. Platio sam ga osam puta skuplje nego inače. Baklje su osvetljavale put do šatora koji su činili Ecijev štab. Ostavio sam Skilu u zaklonu. Morao je da se pretvara kao da je samo još jedan hunski leš. Do mača sam mogao da dođem samo ubeđivanjem. Nas dvojica ne bismo uspeli da se probijemo kroz rimsku vojsku. Pošao sam do Ecija, iako sam znao da će pomisliti da sam poludeo. Zar nisam polagao izvesna prava na drevno oružje? Smem li uopšte da prčkam oko mača? Da li je rizik gori od novog pokolja? Noć je donosila strašne zvukove i u Ecijev šator. Jauci ranjenika dopirali su iz svih pravaca. Na stolovima od pruća nameštani su, ušivani i sečeni udovi teških ranjenika. Uprkos čuvenoj veštini rimskih hirurga, pakleni hor je pevao bez prekida. Sredina vojske bila je opasana palisadom i dubokim jarkom. Strahovao sam da ću biti zaustavljen na ulazu, što bi bio neslavan kraj mog poduhvata. Umio sam se. Pokazalo se da je Jona iz Konstantinopolja dobro poznati saradnik vojskovođe, izaslanik, špijun i savetnik. Straža je salutirala i propustila 404

me. Uputio sam se ka maču, osluškujući krike umirućih. Ko bi se uzbudio zbog još jednog mrtvaca? zapitao sam se. Čak i ako bih to bio ja? „Mislili smo da si iščezao“, reče jedan centurion kraj šatora. Nije ni znao koliko je bio blizu istine. Video sam vizigotske i franačke straže i mali roj lampi u jednom od šatora. Odatle je dopirao tihi žamor. Naše vođe nisu spavale. Raspravljali su o tome šta će činiti kad svane. Znao sam da je Ecije među njima, ali sam morao da ga zamolim za razgovor u četiri oka. Gde bi glavnokomandujući ostavio stari mač? Ne bi pred ratnim savetom mahao njime. Postupio bi diplomatski. Sklonio bi ga negde i poklonio svu pažnju ponosnim vladarima koji su u odsudnom trenutku stali uz njega. Ovaj trijumf mora biti njihov koliko i njegov. Oružje čeka u njegovoj spavaćoj sobi. „General me je zamolio da mu donesem mape i veliki mač“, lagao sam. Ecije je putovao s kartama čitavog Zapada. Proučavao bi ih kad se smrkne, kao što trgovci proveravaju poslovne knjige. Kao njegov pomoćnik, nosio sam ih stotinu puta. „Da li će taj čovek ikada otići na spavanje?“ upitao je stražar, očigledno i sam željan sna. „Naspavaće se kad konačno pobedimo“, odgovorio sam. „Nadajmo se da će mač tome doprineti.“ Provirio sam u šator. Nije bilo stražara. Pomalo sam oklevao, znajući da zadatak koji možda neće izazvati sumnju iscrpljenog stražara, može biti veoma zanimljiv odanoj ludi. Nešto malo i okretno zamaklo je za ugao šatora. Ušao sam, zadovoljan onim što sam video. 405

Bilo je mračno i morao sam da upalim glinenu lampu. Opet sam ugledao poznate kovčege i stoličice. Tu je bio i njegov krevet, sto na rasklapanje i hrpa znojave i krvave odeće. Ali, gde je mač? Pipao sam po postelji. Ležao je umotan u čaršave kao ljubavnica, brižljivo čuvan kao ljubav. Pomilovao sam grubo, glomazno oružje. Neobično je velik! Da li su ga iskovali bogovi? Možda je sudbina odredila da bude Atilin i da ga ohrabri da krene u osvajanje sveta? Ili je bilo suđeno da ga predam Eciju? Život se neprestano igra s nama. Podiže nas i spušta, budi i razara naše nade. Izvadio sam skupo plaćenu turpiju. Dao sam se na posao. Ubrzo sam primetio da se neko krupan stvorio na ulazu u šator. „Odlučio si da vratiš ono što si dao, Jono Alabanda?“ tiho je upitao vojskovođa. „Odlučio sam da ga vratim, ali na drugačiji način.“ „Neobični čuvar mi je upravo došapnuo da će me verovatno zanimati šta nameravaš.“ Osmehnuo sam se. „Računao sam da će taj stražar biti na dužnosti.“ Niska senka pojavila se iza vojskovođe. „Bio bih mnogo odmorniji kad ne bih morao da vodim računa o tebi, Jono“, reče Zerko. „Sedite, molim vas.“ Pokazao sam na stolice, kao da sam u svom šatoru. „Iznenađen sam što ste još na nogama, kao što verujem da sam i ja vas iznenadio.“ „Tako je“, reče Ecije nakon što je seo. „Neobično je važno da ne podlegnemo umoru. Šta planiraš sa ovim? Hoćeš li da ubiješ Atilu, ili samo pokušavaš da ga naoštriš?“ 406

Odložio sam turpiju. „Saznao sam da je žena koju volim u lancima kraj pogrebne lomače. Ako sutra porazimo Atilu, biće spaljena zajedno s njim. Verujem Hunu koji mi je to rekao.“ „Skila“, patuljak je glasno razmišljao. „Izgleda da sam sudbinski vezan za njega kao što si ti vezan za Atilu, zapovedniče, ili ti za Ecija, Zerko. On je mladi ratnik, rođak vojskovođe Edeka. Borio sam se s njim u Norikumu, kada ste prvi put videli mene i mač.“ „O, da. Nesumnjivo je veoma hrabar kad te je sledio tako daleko na rimskoj teritoriji. Da li te je on danas pozdravio?“ „Jeste.“ „Sad mi je situacija dosta jasnija. Želi da trampiš mač za tu ženu?“ „Tako je.“ „I on je voli, zar ne?“ „Tako je.“ „Veruješ da će Atila pristati na trampu?“ „Ne. Ne sumnjam da će uzeti mač, ali će hteti osvetu za podmetanje požara u palati. Umreću ako odemo u njegov tabor i ništa ne postignemo.“ Vojskovođa se osmehnuo. „Zbilja ne vidim logiku u tvom planu.“ „Nemoguće je pobeći iz Atilinog utvrđenja. Nemoguće je spasti Ilanu. Ako je ne oslobodim, život mi više ne znači ništa. Video sam puno ljudi koji su umrli za ono u šta su verovali. Ja sam spreman da se žrtvujem za nju.“ Vojskovođa je izgledao zbunjeno. „Hteo sam da predložim Skili da je uzme i trampi moj 407

život za njen. Huni imaju reč za to, konos. Plaćanje duga. Tako rešavaju porodične i klanovske razmirice. Platiću konos svojim životom, da bih sačuvao njen. Mačem ću platiti konos Skili. Tražiću da mi se zakune da će se brinuti o njoj najbolje što može.“ „Nakon svega što smo učinili, dopustićeš Atili da okupi vojsku oko ovog simbola,“, oštro će Zerko, „samo da bi neka žena pripala nekom Hunu, umesto da bude spaljena!“ „Tako je.“ Slegnuo sam ramenima. „Ne mogu da dozvolim da umre, ne posle današnjeg pokolja. Da li bi mogao da zamisliš da izgubiš Juliju, Zerko?“ Nastala je duga, neprijatna tišina. Ecije je prvi progovorio. „Poštujem tvoju spremnost da se žrtvuješ, ali da li zbilja misliš da ću ti dozvoliti da odneseš mač na tako neizvesnu trampu?“ „Nisam mislio da ga tek tako ponudim.“ „Zašto ga onda nosiš?“ Izneo sam im svoj plan. Dugo su ćutali i razmišljali. „Atila je silno potresen i poražen kad namerava da se baci na lomaču“, prvi je progovorio Ecije. „Nesumnjivo.“ „Ni moja vojska nije u boljem stanju. Gubici su toliko strašni, da prete da rasture na jedvite jade sklopljen savez. Nakon očeve pogibije, Torizmund predvodi Vizigote. Ali i njegova braća bi da se domognu prestola. Vizgoti koji su sinoć jurišali silovito i složno, osvanuće kao podeljeni narod. Antus se zadovoljio Klodinim telom i neće želeti da se dalje žrtvuje. Njegovi Franci su se borili dva dana 408

zaredom. Sangiban me mrzi zato što sam postavio njegove Alane u središte bojnog reda. Ostareli Olibrioni nemaju dovoljno snage za još jedan dan borbe. I tako redom. Našim konjima treba mnogo više vode. Nemamo projektila za ratne mašine. Tobolci su nam prazni. I mi i Huni imamo iste probleme, ali mi imamo još jedan. Atila je tiranin. Dok je živ, strahovladom će sačuvati savez Huna i potčinjenih plemena. Za razliku od njegove, moja moć počiva na ubeđivanju. Zapad se ujedinio samo zahvaljujući pretnji koju je Atila predstavljao. Dok je pokušavao da uništi Zapadnu Evropu, on ju je na neki bolestan način zapravo ujedinio. Čim ga sutra uništimo, jedinstvo će nestati, a s njim i uticaj Rima. Nećemo više biti potrebni saveznicima. Atila je potreban Eciju, kao što je đavo potreban bogu.“ Zbunio sam se. „Hoćeš da on pobedi?“ „Hoću da preživi. Ni on ni ja sutra ne možemo napasti. Ako se ne osramoti već se samo povuče, strah od Huna će mi omogućiti da očuvam jedinstvo Zapada. Njegovo postojanje je pre dva dana bilo najveća pretnja Rimu. Njegovo odsustvo će u budućnosti biti još veća pretnja. Trideset godina uspevam da očuvam carstvo okrećući jednu silu protiv druge. Nastaviću tu politiku. Neophodno mi je da se povuče, ali ne i da izgubi.“ „Da li to znači da ću dobiti priliku da pokušam?“ Vojskovođa je uzdahnuo. „Plan je rizičan. Mač je učinio sve što je mogao u mojim rukama.“ Osmehnuo sam se. Zavrtelo mi se u glavi od olakšanja i straha. Zerko se nasmejao kad je ugledao moj izraz lica. „Samo bi iznurena dvorska luda amater, luda od ljubavi, došla na tako apsurdnu ideju, Jono Alabanda!“ Klimnuo je, 409

kao da želi da ubedi samog sebe. „A samo bi prava dvorska luda kao ja, mogla da smisli nove apsurdne obrte — da bi je poboljšala.“

410

XXIX ATILINO UTVRĐENJE OD ZAPREGA

kila i ja smo se probijali kroz sve zamke bojnog polja. Mesec se sakrio, ali se nebo crvenelo na istoku. U polutami smo uspevali da razaznamo neverovatnu stazu kojom smo se kretali. Oprezno smo koračali da bismo izbegli oštrice, strele, vrhove kopalja, slomljene oklope i leševe. Bojno polje se protezalo u nedogled. Prolazili smo pored hiljada i hiljada palih. Najteže je bilo videti one koji još nisu umrli. Trzali su se, gmizali kao puževi ili žalobno molili za malo vode koje nije bilo... Brzo smo prolazili kraj njih. Bilo ih je previše! Već tokom tog putovanja ka hunskom logoru, za sva vremena sam raskrstio s ratovanjem. Ponovo sam na leđa privezao veliki mač. Ovog puta osećao sam se kao da nosim krst. Da li će se rizik isplatiti? Pronaći ću i verovatno zauvek izgubiti osobu do koje mi je najviše stalo. Vraćao sam se u lavlju jazbinu iz koje sam jedva umakao. Glup potez, nema šta. Skila je vezao konja na samom obodu bojnog polja. Tamna silueta cupkala je rosnu travu. Pored njega je bio još 411

jedan konj. Izgledao mi je poznato. „Nećemo pešice do Atile“, rekao je. „Doveo sam ti konja.“ „Dijana!“ „Uzeo sam je u svoje krdo kad si pobegao.“ Na sedefastom svetlu blesnuo je poznat osmeh. „Zadržao sam je, iako je dobra samo za mužu.“ Odjednom sam osetio neverovatnu bliskost sa ovim čovekom, iako je bio Hun i varvarin. Na časak sam zaboravio gde se nalazim. Moj najveći neprijatelj postao mi je najbliža osoba posle Ilane. Bio mi je bliži i od Zerka. Udružili smo se da bismo spasli nečiji život, a ne da bismo ubijali. Ipak, rešio sam da ga izdam. Uzjahali smo i krenuli. Moja rimska odeća privlačila je pažnju, ali je Skila bio isuviše poznat u čitavoj vojsci, a već se i dobro videlo. Hunski stražari su se oprezno podigli iz visoke trave i stali u stranu da nam oslobode put. Stigli smo do velikog kruga od zaprega. Improvizovano utvrđenje imalo je devetsto metara u prečniku. Bilo je okruženo sa nekoliko sličnih ali manjih. Umorni konjići pasli su u ogromnim krdima. Mnogo strelaca spavalo je u senci kola, ali su poustajali čim su ugledah Rimljanina. Preskočili smo prvi red zaprega i nastavili do druge linije, koja je podsećala na drugi zid Konstantinopolja. Pitao sam se da li je Edeko predložio ovo rešenje, nakon posete mom rodnom gradu. I nju smo preskočili i prišli šatorima i groznoj, ah pažljivo pripremljenoj Atilinoj pogrebnoj lomači. Uzdizala se sedam metara u visinu. Bila je to gomila skupocenih i prostih sedala, svile, tapiserija, nameštaja u duborezu, krzna, haljina, nakita, mirisa, 412

zastava i stegova. Najveći deo opljačkan je poslednjih meseci. Kagan nije samo nameravao da se ubije ukoliko se Rimljani probiju, već i da ih spreči da se domognu njegovih dragocenosti. Na gomili dragocenosti ugledao sam sklupčanu Ilanu. Srce me je zabolelo. Spavala je ili samo dremala. Očekivao sam izubijanu i izmrcvarenu robinju, a ona je bila u divnoj svilenoj haljini i sa mnogo nakita. Da li to znači da ju je Atila načinio suprugom ih ljubavnicom? Jesam li uzalud dolazio? Uhvatio sam Skilu za ruku i obojica smo se zaustavili. „Slušaj me. Hoću da mi obećaš da ćeš se brinuti o Ilani i da ćeš je odvesti daleko odavde, daleko od vojski.“ „Šta?“ Zbunjeno me je gledao. „Atila nas neće pustiti. To ti je dobro poznato. Ako mu ponudim sebe kao konos, možda će pustiti tebe s Ilanom. Moj život kao odšteta za požar u njegovoj palati i mač u zamenu za tvoj i Ilanin život.“ Pogledao me je u neverici. „Nisam te doveo ovamo da bi poginuo, Rimljanine. Da sam hteo, već bih te ubio.“ „Ne radi se o onome što ti želiš, već o onome što želi Atila. Razmisli! Za Ilanu postoji samo jedna nada — da pripadne tebi. Atila će očekivati da se oženiš njome i da mu služiš. Hoću da mi obećaš da ćeš pobeći iz ovog ludila da bi mogla da živi normalnim životom. Upoznao si carstvo, Skila, nastanite se tu negde.“ Tvrdoglavo je odmahnuo glavom. „Ništa ti ne razumeš, Rimljanine! Video sam tvoje carstvo i nije mi se dopalo! Ima previše ljudi, previše predmeta, previše zakona!“ „Ali to je njen svet. Nikada neće biti srećna u tvom. To 413

ti je dobro poznato. Moraš to prihvatiti. Moraš mi to obećati, kad već dajem sebe kao konos.“ „A ako ne obećam?“ Pružio sam ruku iza leđa da bih odvezao veliki mač. Podigao sam ga i položio na sedlo ispred sebe. „U tom slučaju ću poginuti pokušavajući da ubijem Atilu. Ilana će verovatno stradati, dok ćeš ti biti razapet zato što si me doveo u njegov šator.“ Gadljivo je odmahnuo glavom. Bilo mi je jasno da je veoma zabrinut. Pomislio sam da i on oseća naklonost prema meni, i da me je potražio na bojištu ne samo iz računa, već i zbog usamljenosti. Šta god da je osećao, još uvek je bio nepoverljiv prema meni. Konačno je slegnuo ramenima. „Vrlo dobro, žrtvuj se. Otići ću tamo gde Ilana bude htela da ide.“ „Hvala ti.“ Naklonio sam se, s izvesnim zadovoljstvom. Moji diplomatski napori doveli su do pokolja, a sav trud da oslobodim Ilanu završio se njenim dosad najtežim ropstvom. Žrtvovanje sopstvenog života nakon propasti toliko tuđih, donosilo je neobično olakšanje. Očekivao sam blago iznenađenje i zahvalnost. Umesto toga, Hun mi je ljutito dobacio: „Pazi da ne nastradaš pre nego što dobijemo Ilanu.“ Sjahali smo posle nekoliko metara. Čekao nas je čudni susret s Atilom! Bio sam jedini Rimljanin među hiljadama Huna, nakon najkrvavije bitke na svetu. Opkolili su nas kao radoznali psi. Jedan s krvavim zavojem bio mi je poznat. Pogledao sam pažljivije i prepoznao Eudoksija, grčkog iscelitelja! Bio je u vojsci o kojoj je sanjao. Njegov stari dušmanin Ecije mogao je da ga uništi kad god je hteo. 414

Samo me je prezrivo pogledao. Još desetak divno obučenih žena bilo je lancima privezano za lomaču. Probudile su se. Plašljivo su se osvrtale oko sebe. Atilina žudnja za osvajanjem odvela je njegov narod u propast. Kad već mora da umre, rešio je da svoje najbliže povede sa sobom. Ilana nas je začuđeno posmatrala dok se polako budila iz sna. Razrogačila je oči kad nas je prepoznala u jutarnjoj svetlosti. Zbunila ju je naša primetna bliskost. Stajali smo jedan pored drugog kao saveznici, poprskani usirenom krvlju i prljavštinom sa bojnog polja. Namrštila se kad je opazila mač. Znao sam da joj je do rimske pobede i osvete Atili stalo više nego do sopstvenog života. Kagan je izjurio iz šatora. Ne znam da li je Bič Božji uspeo oka da sklopi, ali je još uvek bio u jučerašnjem oklopu, ogrnut krvavim kožama. Kosa mu je bila raščupana i ulepljena, retka brada proseda, a prodorne oči crvene od brige i nespavanja. Bio sam zapanjen kaganovim izgledom, baš kao i Skila. Činilo nam se kao da je deset godina ostareo od našeg poslednjeg susreta, možda čak i od juče. „Ti!“ kriknuo je. Priznajem da sam poskočio od straha. Često sam ga posmatrao u ulozi moćnog vladara. Činilo mi se da je zbog bitke izgubio razum. Nikad toliko Huna nije izginulo za tako kratko vreme, niti se Atila ikada poražen povukao s bojnog polja. Sad se krio iza zaprega i čekao da ga Ecije dokrajči. Pogled na kagana pomogao mi je da shvatim razmere rimske pobede. Atilin duh je slomljen. Podigao sam mač da bi ga dobro video. „Ecije me šalje, kagane.“ 415

Sumnjičavo me je posmatrao. Urođena lukavost potisnula je iznenađenje. „Hoće da pregovara?“ „Ne, ja bih pregovarao.“ Pokazao sam na Ilanu. „Ova žena nije kriva za ono što se desilo u Hunuguriju. Ukrao sam je iz tvoje palate, uzeo tvoj mač i podmetnuo požar. Došao sam da ponudim konos. Vraćam ti mač i nudim svoj život u zamenu za njen. Ubij mene, ali pusti nju.“ Atila me pogleda iskosa. Obratio se Skili. „Kakva je tvoja uloga u svemu ovom?“ „Zakleo sam se da ću povratiti mač. Ispunio sam zakletvu.“ Kralj je promumlao. „Da li još želiš ono što sam ti obećao kao nagradu?“ Klimnuo je. „Ilana će poći sa mnom.“ Kriknula je. „Jono! Ovo nema...“ Prekinuo sam je. „Došao sam nenaoružan da spasem ženu koju volim. Moj život je mala cena za njen. Pokloni je Skili. Blagoslovi ih mačem boga Marsa.“ Kagan je lutao pogledom po nama, po trojci koja će postati par. „Toliko ti je stalo do druge?“ To je bila hunska reč za ženske genitalije. Progutao sam pljuvačku. „Spali mene umesto nje.“ Atila je još oklevao. „To je konos, kagane“, progovorio je jedan od glavešina. „Moraš ga prihvatiti.“ Prepoznao sam Edekov glas. Nije posmatrao mene, već svog nećaka Skilu. Kralj se namrštio. Da li je ovo neki trik? „Ne moram ja ništa da prihvatim.“ Odmerio me je prekim, vučjim pogledom. „Daj mi mač.“ Zapovednici su klimnuli, nestrpljivi da opet vide moćni talisman u kaganovim 416

rukama. „Prvo je predaj Skili.“ „Prvo ti meni daj mač ili hoćeš da te odmah ubijem?“ Oklevao sam, ali jesam li imao izbora? Prišao sam mu. Zgrabio je gvozdenu dršku i spustio teški vrh u travu. Delilo nas je samo nekoliko centimetara. Skoro da se osmehivao. „Sad neće biti tako lako.“ Dohvatio sam mač. „Sklopili smo pogodbu.“ „Koju ću ja izmeniti.“ Naredio je. „Oslobodite devojku lanaca.“ Uprkos svežem jutru, bio sam obliven znojem. Oslobodili su Ilanu. Ustala je, sva ukočena, zbunjena i umorna. Atila je podigao glas da bi ga i ostali mogli čuti. „Može da ode. Konos će biti plaćen, ali rimski ubica neće određivati cenu.“ Nacerio se. „Ona će odabrati ko će poći s njom... Skila ili Rimljanin.“ „Šta?“ kriknula je. „Neko mora zauzeti njeno mesto na lomači.“ „Ne!“ „Kakvo je to ludilo, kagane?“ pitao je Edeko. Skila je prebledeo. Zaprepašćeno je posmatrao svog vladara. „Preksinoć je odbila mnogo bolju ponudu. Pusti je da odluči koga će od svojih udvarača ubiti.“ „Ne mogu da odlučujem o tome. To je čudovišno!“ „Onda ćeš goreti sa ostalim ženama. Odmah ću da je potpalim! Izaberi jednog od njih!“ Pozlilo mi je. Izgubio sam sve konce. Gde su moji saveznici? Da li će Atila zbilja ubiti Skilu umesto mene? Kome može da padne na pamet da se tako igra ljudskim 417

životima, da nam preti sudbinom kakvu je doživeo siroti Rustik? Koliko će još nevinih ovaj tiranin osuditi na smrt? Gnev u meni je rastao dok sam posmatrao potresenu, užasnutu i zbunjenu Ilanu. Možda je Hrisafije imao pravo a Ecije pogrešio. Ukloniću Atilu i rešiti naš najveći problem! Gurnuo sam ga i oborio. Uspeo sam da ga iznenadim. Prišao sam mu iza leđa i prislonio tupu, ali još uvek smrtonosnu oštricu uz njegov vrat. Čvrsto sam ga držao dok sam se povlačio ka lomači. Hteo sam da je iskoristim kao štit. Mač je bio tako dug, da mi se činilo da držim motku. „Ovaj mač je tvoje prokletstvo!“ povikao sam. „Povredite nas, pa ću mu odseći glavu!“ „To su rimski trikovi!“ zagrmeo je Edeko i ščepao mač. Huni su se mašili oružja. Oklevali su iz straha da ne povrede Atilu. Krajičkom oka opazio sam da se Eudoksije odšunjao u stranu, van mog vidokruga. Šta ću sad? „To nisu trikovi, vojskovođo!“ povikao je neko. „Čuvaj se kletve, Atila!“ Konačno! Dve prilike na konju probijale su se kroz malu grupu Huna koja nas je okružila. Nisu obraćali pažnju na njihovo ljutito gunđanje, kao ljudi koji se ne obaziru na lavež pasa. Jahali su istog konja. Manji me je zaprepašćeno posmatrao. „Našao si ljubljenu, Alabanda“, povika Zerko. Huni su radoznalo posmatrali nove posetioce. „Seti se šta se dogodilo tvom narodu otkad si našao taj mač!“ povikao je krupniji. „Seti se da je bio kod Rimljana!“ „Šta je ovo?“ ozlojeđeno prozbori Atila. „Otkad to svako može da ušeta u moj tabor?“ 418

Zapovednik straže bacio se na kolena. Zbunjeno je posmatrao nesvakidašnji prizor: Atilu i mene kao dva rvača u klinču, skamenjenu Ilanu, prebledelog Skilu i ubilački raspoloženog Edeka. „Rekao je da ima hitnu poruku od Ecija“, prozbori Hun, „i da ćemo svi propasti ako ga ne pustimo da prođe. Sećam se patuljka. On je demon, gospodaru. Ali se još bolje sećam ovog svetog čoveka.“ „Sveti čovek?“ Atila je zadrhtao. „Tako mi bogova! Pustinjak!“ Edeko se zagledao u pridošlicu. Prepoznao je čoveka kog sam ja poznavao kao biskupa Anijana. „Gadio sam se kepeca“, reče Atila. „Tebe, tebe se sećam...“ „Baš kao što se i ja sećam tebe, Biče Božji“, reče biskup Anijan. Bio sam zbunjen. Da li su se sreli? „Bičevao si Zapad zbog njegovih greha. Kucnuo je čas da se vratiš tamo odakle si ispuzao. Ostavi mač. Ono za čime si čeznuo sad je nedostupno takvima kao što si ti.“ „Nedostupno?“ „Okupan je svetom vodicom, blagosiljan molitvama biskupa i pomazan bočicom Spasiteljeve krvi. Misliš li da je Ecije budala i da bi dozvolio ovom žutokljuncu da trampi simbol hunske moći za jednu ženu! Ovo više nije mač boga Marsa. To je Hristov mač. Za tebe je proklet. Ako ga poneseš sa sobom, tvoj narod će biti uništen.“ Atila se gnevno trgnuo. Pritisnuo sam mu sečivo uz grlo. „Pusti nas da idemo, pa ću te osloboditi“, prošaputao sam. „Usuđuješ se da dođeš u moj tabor da bi prosipao pogana proročanstva?“ Kralj je izazivao biskupa. 419

„Došao sam da bih te upozorio. Razmisli! Da li je ova mlada budala ukrala mač iz Ecijevog šatora, ili mu ga je vojskovođa dao? Pitaj ga.“ Atila je iskrivio glavu. „Šta je istina?“ „Ecije je rekao da hoće da preživiš...“ „Razmisli!“ prekinuo me je Anijan. „Taj mač ti nije doneo sreću, Atila.“ Gotovo da sam mogao da osetim kako kralj razmišlja. „Prokleo je i Rimljane“, rekao je. „Pogledajte bojište, zapovednici. Izgubili su više ljudi od nas.“ Zerko se nasmejao. „Zbog toga se kriješ iza dvostrukog obruča od zaprega!“ Viknuo sam kada je Edeko napola izvukao mač. „Nemoj!“ Prošaptao sam kralju na uvo. „Moj život za tvoj. Ilana za mač. Uskoro više neću moći da te držim. Zaklaću te ili otići.“ Zavladala je tišina. Obojica smo bili u goloj vodi. Ilana je ličila na mramornu statuu. Skila je stajao kao skamenjen. Atila je konačno progunđao. „U redu.“ Niko se nije pomerio. Nisam bio siguran da sam ga dobro čuo. „Ti i veštica ste slobodni. Idite i mučite Ecija! Prokleli ste moj tabor čim ste došli u njega. Ostavi mač, pa ćeš dobiti slobodan prolaz.“ Naslutio sam pokret na ivici lomače, iza mojih leđa. Ostalo mi je jako malo vremena. „Imam li tvoju reč?“ „Imaš moju reč. Znaj da ću te ubiti ako te ikad sretnem u bici.“ Pustio sam ga i odmakao se za korak. Držao sam stari mač u slučaju izdaje. Atiline oči probadale su kao koplja, ali se nije pokrenuo niti je izdao naredbu. Video sam da se 420

Eudoksije prikrada iza lomače da bi me ustrelio s leđa, ali je i on zbunjeno zastao. Atila je masirao crveni trag na vratu. „Mač, Rimljanine.“ Pažljivo sam se savio u struku i položio oružje u travu. Počeo sam da odstupam ka Dijani. „Potreban mi je konj za Ilanu“, rekao sam. „Dajte joj ga“, zareža kagan. Uskočio sam u Dijanino sedlo. Ilana se popela na svog konja. Skila nas je tužno posmatrao. Konačno je shvatio da je nikad neće imati. „Skila, pođi s nama“, pokušao sam. Uspravio se. Delovao je ponosno, oholo i sigurno. „Ja sam Hun“, progovorio je. „Skila...“ rekla je Ilana drhtavim glasom. „Znam šta si...“ „Gubite se odavde“, prekinuo ju je Atila, „pre nego što se predomislim.“ Skila je klimnuo. Hteo sam da nešto dam svom neobičnom prijatelju i neprijatelju, ali šta? Nisam mogao da mu ponudim Ilanu. Tiho je plakala, sva u suzama. „Odlazite“, rekao je Skila muklo. „Odlazite, Rimljani. Prestanite da nas kvarite.“ „Sad!“ grozničavo je prošaptao Zerko. Bio sam opijen spoznajom da sam živ, da je Ilana iza mene, da se Anijan pojavio, da mač koji sam tako dugo nosio leži netaknut u travi. Krenuli smo. Huni su nam se neodlučno uklanjali s puta. Naš bojni red je blistao na horizontu. Možda ćemo uspeti! Čuo sam poznati glas. „Evo srećnijeg kraja, kagane.“ Okrenuli smo se i ugledali Eudoksijevo lice izobličeno od mržnje. Zatezao je tetivu luka. Gvozdeni vrh strele lako 421

je podrhtavao dok je nišanio u Ilanu. „Ne!“ Odapeo je strelu. Skila je skočio bez razmišljanja. Pokušao je da ga omete, ali ga je strela pogodila. Hun je pao na leđa. S nevericom je posmatrao strelu koja mu je virila iz grudi. Eudoksije je zinuo od užasa. „Hun drži reč“, prostenja Skila. Na usnama mu se pojavila krv. Prolomio se strahovit krik. Grk je uplašeno ustuknuo. Edekov mač se spustio i skoro prepolovio vidara. „Sad, sad!“ viknu Zerko. „Jašite! Jašite za svoje živote!“ Atila je urliknuo i obema rukama podigao veliki gvozdeni mač iz trave. Pojurio je za nama kao mahnit. Naterao sam konja između njega i Ilane. Snažno je zamahnuo i zamalo promašio. Osetio sam strujanje vazduha. Teška oštrica isekla je ivicu sedla. Dijana je jedva ostala na nogama. Razbio se. Staro gvožđe rasprslo se na komade, koji su se kao srča rasuli po zapanjenim Hunima. Sujeverni strah bacio ih je na kolena. Hunski kralj je s nevericom posmatrao gvozdenu dršku. „Prokleo si samog sebe!“ povikao je Anijan. Oboli smo konje i polegli preko njih. Pregazio sam Huna koji je pokušao da uhvati Dijanine uzde. Neko je zgrabio Ilanu i pokušao da je svuče s konja. Prepoznao sam germansku robinju Gernu! Moja ljubljena ju je udarila pesnicom i oborila je. Dok se kotrljala po zemlji, duge plave pletenice vitlale su za njom. Naišli smo na prvi zid od zaprega. Nekoliko strela 422

prozujalo je kraj nas. Letele su previsoko. Strelci su se plašili da ne pogode saplemenike. Razlegli su se krici, ali su oni samo povećavali zbrku. Ko je ustrelio Skilu? Koga je Edeko ubio? Pregovori su se pretvorili u krkljanac. Osvrnuo sam se. Atila i Edeko su kao opčinjeni zurili u krhotine mača. Turpija je obavila svoje. Pustio sam Ilanu ispred sebe. Video sam kako se njen konj zaleće i preskače. I moj je sekund kasnije učinio isto. Unutrašnji obruč zaprega zaklanjao nas je od Huna oko Atilinog šatora. Galopirali smo ka spoljnjem obruču. Neki Huni su se budili. Protezali su se dok smo jurili kraj njih. Pregazili smo logorsku vatru. Rasturili smo i lonce i ljude i stigli do drugog kruga zaprega. Nekoliko Huna pokušalo je da nas zaustavi, ali smo ih pregazili. Ponovo smo skočili. Konjska kopita su očešala ivice zaprega. Doskočili smo na bojište i pojurili preko mrtvih. Nešto je zatreperilo iznad nas. Podigao sam pogled i ugledao more projektila. „Strele!“ povikao sam. Šištale su oko nas, ali nas nijedna nije pogodila. Rimljani su nas bodrili uzvicima. Ilana je jezdila kroz kišu strela koje su se zabijale u tle. Na licu joj se video užas dok smo prelazili preko beskrajnog tepiha od mrtvih tela. Ratnici su klicali Anijanu. Konačno smo se zaustavili pred Ecijevim šatorom. Osvrnuo sam se u čudu. Atilin tabor bio je tri i po kilometra iza nas. Rumena i zadihana Ilana stajala je pored mene. Slobodni smo. Rimski vojskovođa sedeo je na konju, u sjajnom oklopu. Bio je spreman u slučaju da je bitka neizbežna. „Šta se desilo?“ 423

„Skila nas je spasao“, reče Zerko. „Mač se slomio“, dodao je Anijan. „To je bio božji znak.“ Vojskovođa je klimnuo. „Svakako.“ Značajno mi se osmehnuo. „Kad sam ga prislonio uz Atilino grlo, uplašio sam se da će se slomiti umesto da ga poseče.“ „Uz Atilino grlo!“ „To je bila čista diplomatija, zapovedniče. Živ je, obeshrabren i poražen, baš kao što ste želeli.“ Ecije je zavrteo glavom. I sam je bio zbunjen onim što se dogodilo. „Ovo je žena zbog koje si stavio na kocku sudbine naroda?“ „Pomogli ste mi da je spasem lomače.“ „Sad vidim i zašto. Šta sad mladi diplomata predviđa da će biti Atilin sledeći potez?“ Udahnuo sam i nastavio. „Rekao bih da je bio duboko potresen bitkom i lomljenjem mača. Mislim da će se povući, ako mu to dopustite.“ „Da li se slažete s njim, biskupe?“ „Mislim da će njegovi sledbenici protumačiti slamanje mača kao dokaz hrišćanske moći, zapovedniče. Uzdržao bih se od napada, da sam na tvom mestu. Ako napadneš, mogao bi pobediti ili izgubiti, ali ako sačekaš...“ „Mislim da ljudi ne bi krenuli za mnom. Muka im je od jučerašnjeg krvoprolića.“ „U tom slučaju čuvajte položaj, prikupite mrtve i molite se Bogu. Alabanda je mačem danas završio ono što ste juče započeli pobedom.“ Mutilo mi se u glavi od iscrpljenosti, tuge i likovanja. 424

Skila je poginuo. Mač se slomio. Povratio sam Ilanu. Atila je pobeđen... Uhvatila me je za ruku. „Hajdemo kući“, prošaptala je. Posle svega što smo videli i učinili, gde je zapravo naš dom? Horizont se ponovo ispunio dimom. Ovog puta zbog povlačenja, a ne zbog napredovanja osvajačke vojske. Atila nije potpalio lomaču, ali je spalio nepotrebne zaprege i opljačkana blaga, koja njegova prepolovljena vojska nije mogla da ponese. Povlačio se putem kojim je došao. Napad na Galiju je odbijen. Ecije ga je pratio polako i na opreznom odstojanju. Čuvao se da ne započne još jednu bitku. Vizigoti su se odvojili od glavnine da bi odneli telo palog kralja u Tolosu. Antus je odjahao sa svojim Francima da bi osigurao kraljevsku titulu. Silna vojska se razilazila. Nebo su ispunili olujni oblaci. Pljusnula je kiša, koja je polako spirala krv iz potoka. Oklop je počeo da rđa, kosti da se pretvaraju u prah, a seme da klija. Zemlja je polako gutala najveću bitku naše epohe. Zerko i Julija odlučili su da ostanu u Ecijevoj pratnji. „Previše sam ružan za normalan život“, rekao mi je, „i previše živog duha za ozbiljno bitisanje. Moja budućnost je uz zapovednika.“ „To je opasan put.“ „Ali nije dosadan. Videćeš da ćeš mi se pridružiti posle nekoliko godina argatovanja na imanju.“ Ecije me je velikodušno nagradio za vernu službu. Ponudio mi je mnogo više ako nastavim da radim kao njegov saradnik i diplomata. Nisam prihvatio. Ilana i ja smo pojahali na zapad. 425

Neću mnogo govoriti o našem sjedinjenju, zato što je to naša privatna stvar, iako bi se o njemu moglo reći hiljadu stvari i još toliko prećutati. Anijan nas je venčao u šumarku, pod topolama. Kad smo se zasitili i umorili od vođenja ljubavi, prilepili smo se jedno uz drugo. Pojahali smo s biskupom ka Aureliji, što dalje od Atile. Šta smo tražili? Nismo znali, niti smo o tome mnogo govorili. Mogli smo da se zaustavimo na nekom od hiljadu opustelih imanja. Nismo, zato što nam se činilo da svako čuva previše uspomena na porodice koje su ih nekada nastanjivale. Došli smo do Aurelije i projahali kraj njenih bedema. Ukrcali smo se na brod i spustili niz Loaru. Lenja letnja struja delovala je tako umirujuće! Sretali smo ljude s vestima o pokretima vojski. Izbegavali smo ih. Ratne novosti nas nisu zanimale. Konačno smo se zaustavili na rečnom ostrvu visokih obala, kilometar i osamsto metara dugom utočištu od svetskih briga, obraslom visokom, žutom travom. Vazduh je imao zlatni odsjaj kasnog leta. Obale su bile pune cveća, ptice su letele oko bogatih krošnji, a insekti tiho zujali. Prepešačili smo ga s jednog kraja na drugi. Mahune sa semenom lepile su nam se za odeću. Imao sam dovoljno novca da unajmim radnike i izgradim kuću i pomoćne zgrade. Izborio sam se za ovu zemlju, uprkos svim nedaćama. Na ovom prostoru će iz pepela starih država iznići nove. Carstvo je nestajalo. Pobedilo je u svojoj poslednjoj velikoj bici. Ustupiće mesto novom svetu. Stvorićemo ga mi i naša deca. Šetali smo po livadama. Jeli smo divlje jabuke i uživali na suncu dok smo tražili najbolje mesto za budući dom. U 426

početku sam želeo da gleda na istok. „Tako ćemo videti odakle smo došli“, rekao sam Ilani. Odmahnula je glavom. Kroz drveće me je odvela do uzvišenja na zapadu, okupanog toplim popodnevnim suncem. „Hoću da gledam u budućnost“, prošaptala je. Tako smo i učinili.

427

EPILOG

tila je pobeđen 451. godine posle Hrista, u bici na Katalunskim poljima, ali zahvaljujući Ecijevom zauzimanju, nije uništen. Ovaj „poslednji Rimljanin“ težio je uspostavljanju ravnoteže snaga među varvarima, što je zahtevalo da Huni budu zauzdani, ali ne i iskorenjeni. Zar Ecije nije više puta koristio hunske ratnike da bi kaznio druga plemena? Zar Atilina pretnja nije opravdavala opstanak Rimskog carstva? Reč je o najsurovijem političkom realizmu, kome se ne može odreći mudrost i utemeljenost u stvarnosti. Atila se nikad nije oporavio od tog poraza. U narednim vekovima, nijedan varvarin sa istoka neće se tako daleko probiti. Savez je spasao Evropu. Naravno, to nije zaustavilo točak istorije. Imperator Valentinijan krio se u Rimu za vreme strašnog sukoba. Bio je i ljubomoran na Ecija i zahvalan zbog velike pobede. Ipak, kad je čuo da su se Huni povukli, nije zaboravio da okrivi glavnokomandujućeg zbog Atilinog bekstva. Hunske ambicije nisu nestale. Nakon što je polizao rane, Atila je sledeće godine sa znatno manjim snagama napao severnu Italiju. Nadao se da će povratiti ugled pljačkanjem Rima. Upao je u zemlju opustošenu glađu i bolestima. Više je Huna stradalo od bolesti nego od mača. 428

Baš u vreme kad se papa Lav I sreo s njim da bi ga zamolio da poštedi Rim, kagan je tražio izgovor za povlačenje. To je bio njegov poslednji veliki pohod. Naredne godine, Atila je odabrao novu suprugu, mlađu lepoticu po imenu Ildiko, kao da je tražio utehu zbog ratnih neuspeha. Kad ju je prve bračne noći pijan odveo u postelju, obilno je prokrvario iz nosa. Ugušio se u sopstvenoj krvi 453. godine posle Hrista. Neobična smrt označila je kraj hunskog carstva. Nijedan od njegovih naslednika nije imao harizmu kojom bi mogao da ujedini Hune i zadrži ostala plemena u pokornosti. Posvetili su se međusobnim sukobima. Iščezli su kao strašna, ali kratkotrajna oluja. Zapadni imperator nije mogao da pređe preko Ecijevog uspeha na bojnom polju. Godinu dana nakon Atiline smrti, zavidni vladar skočio je s prestola i mačem proburazio velikog vojskovođu. Sledeće 455. godine, i sam je stradao od ruku generalovih pristalica. Ecije je bio poslednji veliki Rimljanin sposoban da sačuva carstvo, baš kao što je Atila bio poslednji veliki Hun, koji je od svog naroda načinio svetsku silu. Zapadno carstvo je nestalo posle nekoliko decenija. Romulova vizija se, po svoj prilici, ostvarila. Šta je bilo sa Honorijom, taštom i budalastom princezom koja je pokrenula točak istorije? Pandora, čija se duša vije po Katalunskim poljima — prosto je nestala.

429

ISTORIJSKE ČINJENICE

alo je naslova koji se mogu nazvati „istorijskom beletristikom“, kao što je to roman o Atili. Najneverovatniji delovi ove priče — molba rimske princeze Atili, Hrisafijeva zavera, sakaćenje Teodorikove kćeri na vandalskom dvoru, mač koji je Atila proglasio oružjem boga rata i likovi poput pobunjenika Eudoksija i patuljka Zerka — istiniti su. Opisi svakodnevnog života u petom veku posle Hrista, način oblačenja i ishrane, putovanja i običaji, uglavnom su plod piščeve mašte i nagađanja na osnovu oskudnih arheoloških nalaza i istorijskih izvora. Malobrojni rimski zapisi iz tog perioda poklanjaju malo pažnje svakodnevnom životu, koji nam se danas čini tako očaravajućim. Zbog toga sam, više nego inače, morao da nagađam. Trudio sam se da pružim što verniju sliku, zasnovanu ne samo na proučavanju pisanih izvora, već i na obilasku muzejskih postavki i arheoloških nalazišta iz rimskog doba u Francuskoj, Austriji, Nemačkoj i Mađarskoj. Ovaj roman nije antropološko delo. Čak i najbolji poznavaoci Huna priznaju da se o njima veoma malo zna. Pošto Huni nisu poznavali pismenost, podaci o njima 430

potiču iz zapisa grčkih i rimskih autora, koji su o tome pisali dosta pristrasno. Arheološki nalazi su veoma oskudni, zato što su stepski nomadi sa sobom nosili uglavnom predmete za svakodnevnu upotrebu. Huni nisu kovali novac ni oruđa, nisu klesali kamen ni zasejavali oranice, niti su nastojali da ovekoveče likove svojih vladara. Postoji zlatni nakit iz njihovog doba, kao i grnčarija i bronzani kotlovi koji su gotovo sigurno njima pripadali, ali ih je načinio neko drugi. Znamo i da su priče o spljoštenim glavama istinite, zato što su pronađene hunske lobanje s tragovima namerno izazvanih deformacija. Njihove pesme, legende i jezik su nestali. Danas neuporedivo više znamo o nekim starijim, egzotičnijim ili veoma dalekim narodima kao što su bili Vavilonci, Maje ili Eskimi, nego što znamo o Hunima. Takođe, još je neverovatnija činjenica da je Atila, uz Džingis-kana, najslavniji varvarin u svetskoj istoriji. U stvari, on je jedini varvarski vladar čije ime ljudi prepoznaju i koriste u svakodnevnom govoru, iako najčešće nisu sigurni ko je on bio ili šta je radio. To što je Atila i posle šesnaest vekova toliko prisutan, nepobitno svedoči o dubini utiska koji je ostavio na kolektivnu maštu čovečanstva, iako je vladao kraće od nama poznatijeg diktatora — Hitlera. Za narode koje su napali, Huni su postali sinonim za katastrofu, invaziju i tamu, a legenda o njima živi vekovima. Toliko je snažna da je tokom Prvog i Drugog svetskog rata, saveznička propaganda Nemce najčešće poredila sa njima. Nije bilo važno što su baš drevne germanske nacije pružile najjači otpor stepskim nomadima! Hunsko carstvo se srušilo posle Atiline smrti, 431

baš kao što je nacizam izgubio značaj nakon Hitlerovog samoubistva. Njegov kraj bio je i slom hunske pretnje Evropi. Danas ne raspolažemo verodostojnim portretom Atile. Medaljon na koricama romana je upečatljiv portret, ali je naslikan nekoliko vekova kasnije. U određenoj meri odgovara poznatim opisima velikog vladara. Kozji rogovi treba da ukažu na sličnost sa đavolom i samo su izraz veće umetničke slobode. Atilin tačan datum rođenja, mladost, uspon na vlast, vojna taktika i metode upravljanja — uglavnom su nam nepoznati. Grob mu nikad nije pronađen, a okolnosti njegove smrti do dana današnjeg nisu rasvetljene. Dok jedni veruju u tvrdnju da se ugušio sopstvenom krvlju, drugi smatraju da je ubijen. Država koju je stvorio nije bila dugog veka, te se može zaključiti da ni njegov uticaj na političko ustrojstvo Evrope nije bio presudan. Ipak, Atila je jedini varvarin koga se sećamo. Zašto? Dok razmišljam o ovoj u suštini ironičnoj situaciji, spontano mi se nameće poređenje sa Isusom iz Nazareta. I on predstavlja potpuno usamljenu pojavu u istoriji civilizacije, koja je posle nimalo slavne smrti postala zametak jedne od najvećih svetskih religija. Obojica su posedovali harizmu koja ih je nadživela, iako su imali sasvim drugačiji put i namere. Za sobom su ostavili legendu i nasleđe koji daleko prevazilaze saznanja o njihovim kratkim životima. Verujem da je Atila zapamćen zbog velike opasnosti koju je izazvao, kao i zbog strahovitih žrtava koje su pale da bi se pretnja otklonila. Najjednostavnije rečeno, da Atila 432

nije poražen u bici na Katalunskim poljima — takođe poznatoj i kao bitka kod Maurike, Bitka naroda ili bitka kod Salone — ostaci rimske civilizacije bili bi zatrti. Mnogo duže bi se čekalo na uspon Zapadne Evrope, ili bi ona postala deo islamske ili vizantijske civilizacije. U tom slučaju bi planetarna istorija otkrivanja novih kontinenata, osvajanja i napretka, bila znatno drugačija. Papa Lav I pomogao je da se Atila nagovori na povlačenje iz Italije 452. godine. Crkva je taj diplomatski uspeh prikazala kao čudo, što je i te kako doprinelo opstanku legende o varvarinu. Veličina čuda zavisila je od ozbiljnosti pretnje. Stoga je Atila morao izgledati što strašnije. Kagan je u nordijskim i germanskim legendama o Nibelunzima poslužio kao predložak za lik Ecela, što mu je omogućilo da iz istorije zakorači u legendu. Ecel je kralj Huna, za koga se udaje osvetoljubiva Krimhilda. On ubija da bi joj ugodio. U epu dobija ulogu koja se možda nije mnogo razlikovala od one u stvarnom životu. Priča o velikoj istočnoj invaziji neprestano odjekuje u zapadnoj literaturi sve do Tolkina, koji je koristi u Gospodaru prstenova. Avari su stigli u sedmom veku, Mađari u desetom, Mongoli u trinaestom, Turci su bili pred vratima Beča u sedamnaestom veku, dok su Sovjeti osvajali u dvadesetom. Pripovest o Atili nailazi na snažan odjek, zato što je u dobroj meri — evropska. Gibon u klasičnom Usponu i padu Rimskog carstva, kao i istoričari iz devetnaestog veka (na primer, Edvard Kresi u svojoj knjizi Fifteen Decisive Battles of the World), zastupali su stavove o Atilinom velikom istorijskom značaju. Međutim, savremeni istoričari nisu skloni tom mišljenju. Danas se naučni ugled najčešće gradi na obaranju teorija 433

prethodnika. Neki tvrde da je Atila, za razliku od Džingis-kana, u osnovi ostao nepotvrđen kao osvajač i tvorac carstva. Salona je za njih samo epizoda u dugoj pripovesti o propadanju Rima, a Huni narod koji je iščezao bez traga. Tvrde da je sve što je Flavije Ecije, „poslednji Rimljanin“, postigao u bici, samo produženje agonije na smrt osuđenog državnog organizma. Pohod iz 451. godine u njihovim očima još više gubi značaj zbog činjenice da je Ecije dopustio Atili da preživi i da se povuče. Ovome valja dodati i sumnju da je bitka kod Châlons-sur-Marnea (za koju se veruje da se odigrala blizu današnjeg francuskog grada Troe), bila tako titanska borba kakvom se prikazuje u antičkim i srednjovekovnim istorijskim izvorima. Ovi hroničari navode da je u njoj učestvovalo od petsto hiljada do milion vojnika, od kojih je poginulo između sto šezdeset i trista hiljada ljudi. Ove fantastične brojke tumače se kao preuveličavanje tipično za početak mračnog srednjeg veka. Savremeni naučnici proizvoljno svode broj učesnika i poginulih u pojedinim srednjovekovnim bitkama na samo desetinu ili manje, verovatno odbijajući da poveruju u tako neverovatne brojke; zašto to u nekim drugim bojevima ne čine, ovom piscu nikad neće biti jasno. Verujem da je istina negde između drevnog i savremenog. Hrišćani tvrde da se nešto desilo nakon Isusove smrti, nešto što je začelo novu religiju, ma koliko se priča o uskrsnuću činila teško prihvatljivom. Slično tome, i ja tvrdim da se drevna Atilina invazija na Galiju po nečemu razlikovala od uobičajenih, kao i da se zbog toga do dana današnjeg zadržala u kolektivnom sećanju. „Bitka 434

je postajala sve svirepija, haotičnija, čudovišnija i nemilosrdnija — bitka kakvu istorija nije zabeležila“, pisao je kasnije hroničar Jordan[25]. „Sto šezdeset hiljada ljudi palo je na obema stranama u ovom slavnom ratu najhrabrijih plemena.“ Letopisac Idijatije pominje trista hiljada poginulih. To je u najmanju ruku preterano, ako se zna da je u Građanskom ratu u Americi, u krvavoj bici kod Antietama, bilo dvadeset tri hiljade ljudi. Kako su vojske kasne antike upravljale tolikim masama? A opet, teško je sporiti da se nešto zbilja izuzetno dogodilo na Katalunskim poljima. Drevne vojske, naročito varvarske, nisu trebale sve ono što se danas smatra neophodnim. Veliki broj ljudi okupljao se pred sezonu ratovanja. Koji bi Amerikanac, pre Perl Harbora, poverovao da će Sjedinjene Države do 1945. godine regrutovati šesnaest miliona muškaraca i žena? U to doba, američku naciju činilo je duplo manje ljudi nego danas. Ko bi poverovao da će Sovjetski Savez pobediti u istom ratu, iako je izgubio dvadeset miliona ljudi? Ko je mogao da pretpostavi da će pola miliona mladih da se okupi na rok koncertu u Vudstoku, i to po kiši? Ljudi čine izuzetne stvari. Atilina najveća bitka bila je verovatno jedna od takvih, iako nikada nećemo saznati detalje. Istoričari se spore i oko mesta njenog održavanja. Lično sam prošao divnim seoskim predelom između Salone i Troe. Video sam stotinu brdašaca sa potokom, koja odgovaraju opisu iz Jordanovog zapisa. Francuski oficiri su potragu za bojištem pretvorili u hobi. Dosad nisu imali 25

Jordan (Jordanes) — istoričar iz 6. veka, iz Donje Mezije. (Prim. lekt.)

435

uspeha. Ova nepreciznost nije nikakav izuzetak. Tačna mesta odigravanja velikog broja značajnih bitaka iz starine, kao što su one kod Kane, Plateje, Isa i Zame, nisu poznata. Stari narodi nisu bojna polja pretvarali u parkove. Ograničeni smo siromašnim primarnim izvorima o Hunima. Tri su posebno značajna. Prvi je rad rimskog istoričara Amijana Marselina, koji je pisao o ranim Hunima. Drugi je Olimpiodor iz Tebe. Njegov zapis o poseti Hunima je izgubljen, ali se pominje kao izvor u sačuvanim radovima drugih drevnih istoričara. Treći je Prisk iz Panijuma. On je pratio zlosrećno poslanstvo Atili, upropašćeno zaverom protiv kagana. Mada je u stvarnosti bio stariji i uticajniji, nadahnuo me je da stvorim lik Jone. Verovatno je izgubljeni odlomak iz Priskovog rada poslužio Jordanu da kasnije sačini živopisni opis Atile: „Oholog je držanja, neprestano šara pogledom na sve strane. Moć tog ponosnog čoveka ogleda se u svakom pokretu njegovog tela... Nizak je i širokih pleća, krupne glave i sitnih očiju. Ima retku, prosedu bradu. Pljosnat nos i tamna put svedoče o njegovom poreklu.“ Gde je hunska postojbina? Ne znamo. Neki naučnici smeštaju je čak u Mongoliju, drugi je vide na ruskim stepama. Ni Rimljani nisu znali odakle su se pojavili, ali legenda kaže da su stupili na svetsku pozornicu nakon što su pošli za belim jelenom, preko močvara kod moreuza Kerč na Krimu. Pa, šta je u ovom romanu „istinito“? Svi glavni likovi osim Jone, Ilane i Skile — stvarni su. Izmislio sam dijaloge i detalje iz života, ali je njihova uloga u opisanim zbivanjima u mnogo čemu verno prikazana. Moji opisi poslanstva Atili 436

i pohoda iz 451. godine, često slede zbrkana svedočanstva Priska i drugih istoričara. „Činjenice“ su i moguća zavera Huna i kralja Sangibana oko predaje Aurelije (Orleana), kao i Atilino očajničko podizanje pogrebne lomače nakon strašne bitke. Valja imati na umu da se i osnovni podaci, kao onaj o opsadi Orleana ili onaj o pravljenju lomače, u nekim izvorima pominju, a u drugim ne. S takvim problemima redovno se suočavaju istoričari kasne antike. Istraživanja kojima sam se bavio pre pisanja ove knjige, nisu obuhvatala samo čitanje izvora, već i praćenje verovatnog puta Atiline invazije. Posetio sam muzeje i upoznao izložene predmete iz tog doba. Učinio sam sve da oživim ondašnji način života i veoma složene političke i kulturne prilike. Zadatak nije bio lak, zato što nijedan narod ne polaže pravo na Hune. Čak ni Mađarski nacionalni muzej ne ističe činjenicu da su ime države i naroda preuzeli od ovog plemena, iako u njemu postoji deo posvećen Hunima. Atila je i danas omiljeno ime u Mađarskoj. U Budimpešti je 1993. godine čak postavljena i rok opera o slavnom vladaru. Ipak, ova zemlja se trudi da dokaže svoje mađarsko poreklo. Možemo samo da žalimo što nemamo više saznanja o njima! Najnoviji naučni radovi predstavljaju „varvare“ u znatno boljem svetlu. Možda Huni i zaslužuju tako nešto. Slutim da se to burno vreme znatno razlikovalo od naših predstava o njemu. Sigurno je čuvalo istinita, danas zaboravljena predanja o uzvišenim borbama i junaštvu, kao što mi danas čuvamo ona sa Divljeg zapada. Ljudi su morali da se bore da bi održali ravnotežu na ispucalom ledu Rimskog carstva! 437

Izmislio sam veliki deo zapleta. Istorijski izvori ne pominju krađu velikog mača, već samo navode da je postojao. (Šest vekova kasnije, mađarski kraljevi će tvrditi da su ga ponovo otkrili.) Koliko znamo, Zerko je bio samo nesrećna dvorska luda a ne špijun carstva, iako je zaista bio oženjen. Tačno je i da se seljakao od Ecija do Atile. Eudoksije je vodio neuspešnu pobunu protiv Rima i prebegao je Atili, ali nema dokaza o njegovom poslanstvu Gejzeriku. Pretnja koju su Vandali predstavljali za Rim sigurno je uticala na Atiline strateške procene. Biskup Anijan bodrio je trupe na zidovima Aurelije, a i pustinjak je zaista prozvao Atilu Bičem Božjim, ali sam ih ja spojio u jednu ličnost. Nema podataka o požaru u Atilinoj palati koji je podmetnula žena po imenu Ilana. I Jonina značajna uloga u velikim zbivanjima je, avaj, izmišljena. Ukratko, obogatio sam postojeću bajkovitu priču, da bih je učinio još zanimljivijom. Želeo bih da se izvinim čitaocu zbog pominjanja širokog i zbunjujućeg geografskog prostora. Sukob je zahvatao veliko prostranstvo. Imena su se često menjala. Cezarova Galija, na primer, nazivana je po rimskim provincijama kao što je Akvitanija. Do franačke pobede, po kojoj će Francuska dobiti ime, još uvek nije došlo. Keltski grad Cenabum postao je rimska Aurelija ili Aurelionum, da bi prerastao u francuski Orlean. Evo još malo pomoći savremenim čitaocima. Konstantinopolj je današnji Istanbul. Razoreni Naisus je srpski grad Niš, napuštena tvrđava Akvinkum danas je deo Budimpešte, a rimska kula koju je Skila napao zapravo je Salcburg u jugoistočnoj Austriji. Sumelocenske „ose“ borile su se u današnjem 438

Rotenburgu, Augusta Treverorum je nemački Trir, dok je Tolosa postala francuska Tuluza. Ko je bio Atila? Kakvo mu mesto pripada u istoriji? Njegova legenda je maglovita i uvek neodoljiva, poput one o kralju Arturu. Jedno je neosporno: kraljevstva koja su preživela hunski napad i propast Rimskog carstva, prerasla su u Zapadnu Evropu — što će reći, civilizaciju koja još dominira svetom. Odbijanjem hunskog napada, ovi drevni i neustrašivi ratnici postavili su temelje naše sigurnosti. Odlazak na polja oko Troe i maštanje o desetinama hiljada konjanika koji jurišaju da bi odlučili o sudbini sveta, potresno je iskustvo. Čitalac može da poseti i ostrvo kome sam dodelio ulogu Joninog i Ilaninog doma. Nalazi se na Loari, kod francuskog grada Amboasa, u srcu predela punog zamkova. To je jedino ostrvo u tim krajevima koje visoke obale štite od sezonskih poplava. S mesta na kome se uzdizao njihov dom, pruža se divan pogled na zapad i pitomu rečnu dolinu. U blizini je i tužno obeležje, delimično utonulo u zemlju. Na njemu su imena ljudi poginulih u poslednjim ratovima. Nije čudo što je jedan deo spomenika prazan, ostavljen za nova imena. Istorija se nastavlja.

439

O AUTORU

Vilijem Ditrih je romanopisac, novinar nagrađen Pulicerovom nagradom, istoričar i prirodnjak. Živi na jednom ostrvu u američkoj državi Vašington. Autor je bestselera Hadrijanov zid, Napoleonove piramide, Ključ iz Rozete, Zlatni pergament. Posetite njegov sajt na internetu: www.williamdietrich.com.

440