ANRI BERGSON: STVARALAČKA EVOLUCIJA
O EVOLUCIJI ŽIVOTA | MEHANIZAM I CELISHODNOST Postojanje u koje smo najviše uvereni i koje najbolje poznajemo jeste neosporno naše. Jer o svima drugim predmetima mi imamo pojmove koji mogu da se smatraju kao spoljni i površni, ali sebe same opaţamo iznutra, duboko. Šta konstatujemo mi tada? Kakav je, u ovom privilegovanom slučaju, tačan smisao reči „postojati”? Podsetimo ovde, u dve reči, na zaključke jednog ranijeg rada. Ja konstatujem najpre da prelazim iz stanja u stanje. Vruće mi je ili zima mi je, radostan sam ili tuţan sam, radim ili ne radim ništa, gledam na ono što me okruţuje ili mislim na drugu stvar. Osećaji, osećanja, htenja, predstave, to su promene na koje se deli moje postojanje i koje ga bojadišu neprestano. Neprestano, dakle, ja se menjam. I to je još malo rečeno. Jer menjanje je mnogo korenitije nego što bi se na prvi mah moglo verovati. Ja govorim stvarno o svakom svom stanju kao da ono sačinjava jednu celinu. Ja kaţem zaista da se menjam, ali izgleda mi da menjanje počiva u | prelazu iz jednog stanja u sledeće stanje: za svako stanje, uzeto zasebno, ja verujem da ostaje ono što jest za celo vreme dok se proizvodi. MeĎutim, jedan lak napor paţnje otkrio bi mi da nema osećanja, nema predstave, nema htenja koje se ne menja u svakom trenutku; kad bi jedno duševno stanje prestalo da se menja, njegovo trajanje prestalo bi da teče. Uzmimo najstabilnije od unutarnjih stanja, vidni opaţaj jednog spoljnog nepomičnog predmeta. Uzalud predmet ostaje isti, uzalud ga gledam sa iste strane, pod istim uglom, u isti dan: vizija koju imam ne razlikuje se manje od one koju sam imao, pa makar to bilo samo zato što je starija za trenutak. Moje pamćenje je tu, koje gura nešto od ove prošlosti u ovu sadašnjost. Moje duševno stanje, idući napred po putu vremena, nadima se neprestano od trajanja koje ono skuplja; ono pravi, takoreći, grudvu snega samo sobom. A kako li je tek sa stanjima duboko unutarnjim, osećajirna,osećanjima, ţeljama, itd., koja ne odgovaraju, kao prosti vidan opaţaj, jednom spoljnom nepromenljivom predmetu? Ali, podesno je ne obraćati paţnju na ovu neprekidnu promenu i primećivati je samo kad postane dosta velika da bi mogla proizvesti jedan nov stav tela, jedan nov pravac paţnje. U ovom baš momentu mi nalazimo da smo promenili stanje. U stvari, mi ga menjamo neprestano i samo stanje je već promena.
To će reći da nema bitne razlike izmeĎu prelaţenja iz jednog stanja u drugo i ostajanja u istom stanju. Ako je stanje koje „ostaje isto” promenljivije nego što se veruje, onda, obrnuto, prelaz iz jednog stanja u drugo liči više nego što se zamišlja na isto stanje koje se produţuje. Prelaz je ovde kontinuiran. Ali, baš zato što zatvaramo oči pred neprestanim menjanjem svakog psihološkog stanja, mi smo prinuĎeni, kad promena postane tako ogromna da se nameće našoj paţnji, da govorimo kao da se jedno novo stanje stavilo pored prethodnog. O ovome mi mislimo da i ono ostaje nepromenljivo, i tako dalje u beskonačnost. Prividna diskontinu-iranost psihološkog ţivota dolazi, dakle, od toga što se naša paţnja uč¬vršćuje na njemu jednim nizom isprekidanih aktova: gde imamo samo blag nagib, mi mislimo da opaţamo – sledujući ispresecanu liniju svojih aktova paţnje – basamake od stepeništa. Zaista, naš psihološki ţivot pun je nepredviĎenog. Hiljade dogaĎaja izbijaju, koji izgleda da prekidaju vezu sa onim što im prethodi, da se ne vezuju za ono što im sleduje. Ali isprekidanost njihova pojavljivanja izdvaja se iz kontinuiranosti jedne pozadine gde se oni ocrtavaju i kojoj duguju i same razmake koji ih rastavljaju: to su udarci talambasa koji izbijaju ovde onde u simfoniji. Naša paţnja zadrţava se na njima, jer je još interesuju, ali svaki od njih je nošen fluidnom masom našeg psihološkog zbivanja. Svaki od njih je samo tačka najbolje osvetljena jedne kretajuće zone koja obuhvata sve što osećamo, mislimo, hoćemo, sve što smo najzad u jednom datom trenut-ku.Ova celokupna zona sačinjava, u stvari, naše stanje. O stanjima tako definisanim moţe se, dakle, reći da nisu odvojeni elementi. Oni se produţuju jedni u druge u jedno oticanje bez kraja. Ali, kako ih je naša paţnja izdvojila i rastavila veštački, ona je obavezna zatim da ih ponovo sjedini jednom veštačkom vezom. Ona zamišlja tako jedno bezoblično ja, ravnodušno, nepomično, po kome bi defilovala ili se nizala psihološka stanja koja je ona uzdigla u red nezavisnih bića. Gde ima jedan tok beţećih nijansi koje se dostiţu zahvatajući jedna drugu, ona opaţa odvojene i, takoreći, čvrste boje, koje se stavljaju jedna pored druge kao raznoliki biseri neke ogrlice; tada ona mora da pretpostavi jedan konac, ne manje čvrst, koji bi drţao bisere zajedno. Ali, ako ovu bezbojnu podlogu neprestano bojadiše ono što je pokriva, tada ona za nas, u svojoj neodreĎenosti, kao da ne postoji. Dakle, mi opaţamo samo ono što je obojeno, to jest psihološka stanja. Zapravo, ova „podloga” nije stvarnost; to je za našu svest jedan prost znak namenjen da je podseća neprestano na veštački karakter radnje kojom paţnja stavlja jedno stanje pored drugog, tamo gde se odigrava kontinuiranost. Kad bi se naša egzistencija sastojala od odvojenih stanja od kojih bi jedno ravnodušno ja imalo da pravi sintezu, tada za nas ne bi bilo
trajanja. Jer jedno ja koje se ne menja ne traje, a pogotovo ne traje jedno psihološko stanje koje ostaje istovetno sa samim sobom sve dok nije zamenjeno sa sledećim stanjem. Uzalud će se, prema tome, nizati ova stanja jedno do drugog, na jednom ja koje ih odrţava; nikad ova čvrsta stanja, nanizana na ono što je čvrsto, neće dati trajanje koje teče. U stvari, tako se dobija jedna veštačka imitacija unutarnjeg ţivota, jedan statički ekvivalent bolje podesan za zahteve logike i jezika, baš zato što se odatle uklanja stvarno vreme. Ali, što se tiče psihološkog ţivota, takvog kakav se odigrava pod simbolima koji ga pokrivaju, opaţa se bez po muke da je vreme njegova sušta graĎa. Nema, uostalom, graĎe otpornije i supstancijalnije. Jer naše trajanje nije jedan trenutak koji zamenjuje drugi trenutak: tada bi bila uvek samo sadašnjost; nikad produţenja prošlog u sadašnjem, nikad evolucije, nikad konkretnog trajanja. Trajanje je jedan neprekidan progres prošlosti koja nagriza budućnost i koja se nadima idući napred. Pošto prošlost raste bez prestanka, ona se samim tim beskonačno čuva. Pamćenje, kao što smo to pokušali da pokaţemo, nije sposobnost da sreĎuje uspomene u neku fijoku ili da ih beleţi u neki registar. Nema tu registra, nema tu fijoke, nema tu čak, tačno rečeno, ni sposobnosti, jer sposobnost radi na mahove, kad hoće ili kad moţe, dok se gomilanje prošlog na prošlo produţuje bez prekida. U stvari, prošlost se odrţava sama sobom, automatski. Celoku-pna, bez sumnje, ona nas prati u svakom trenutku: sve što smo osećali, mislili, hteli od našeg najranijeg detinjstva jeste tu, nagnuto na sadašnjost koja će se tu pridruţiti, gurajući vrata svesti koja bi htela da ga ostavi napolju. Moţdani mehanizam je baš zato napravljen da potiskuje gotovo sve u nesvesno i da pusti u svest samo ono što je sposobno da osvetli sadašnju situaciju, da pomogne akciju koja se priprema, da d£ najzad jedan koristan rad. U najbolju ruku uspevaju luksuzne uspomene da se prokrijumčare kroz odškrinuta vrata. Ti vesnici nesvesnoga izveštavaju nas o onom što, ne znajući ni sami, vučemo pozadi nas. Ali, baš i onda kad ne bismo imali o tom jednu razgovetnu ideju, mi bismo osećali nejasno da nam je naša prošlost prisutna. Šta smo mi, stvarno, šta je naš karakter, ako ne saţetost istorije koju smo ţiveli od svoga roĎenja, pa i pre svoga roĎenja, pošto mi donosimo sobom dispozicije od pre roĎenja? Bez sumnje, mi mislimo samo jednim malim delom svoje prošlosti; ali, mi ţelimo, hoćemo, radimo ćelom svojom prošlošću, obuhvatajući tu svoju uroĎenu krivinu duše. Naša prošlost ispoljava se, dakle, u celini svojim guranjem i u obliku tendencije, mada samo jedan mali deo od nje postaje predstava. Iz ovog nadţivljenja prošlosti sleduje nemogućnost za svest da preĎe jedno isto stanje dva puta.
Uzalud su okolnosti iste, one ne dejstvuju više na istu osobu, pošto je hvataju u jednom novom momentu njene istorije. Naša ličnost, koja se gradi u svakom trenutku nagomilanim iskustvom, menja se bez prestanka. Menjajući se, ona sprečava jedno stanje da se nikad ne ponovi u dubini, pa makar da je istovetno sa samim sobom u površini. Zato je naše trajanje nepovratno. Nijedan delić od njega ne bismo mogli ponovo ţiveti, jer bi trebalo početi brisanjem uspomene svega onoga što mu je sledovalo. Mogli bismo, strogo uzevši, izbrisati uspomenu iz svoje inteligencije, ali ne iz svoje volje. Tako naša ličnost raste, uvećava se, sazreva bez prestanka. Svaki od njenih momenata jeste nešto novo što se dodaje onom što je bilo ranije. I više nego ovo: nije samo nešto novo, već nešto nepredvidljivo. Bez sumnje, moje sadašnje stanje objašnjava se onim što je bilo u meni i onim što je dejstvovalo na mene maločas. Kad bih ga analizirao, ja tu ne bih našao drugih elemenata. Jedna inteligencija, čak i nadljudska, ne bi mogla da predvidi prosti, nedeljivi oblik, koji daje ovim sasvim apstraktnim elementima njihovu konkretnu organizaciju. Jer predvideti znači projektovati u budućnost ono što se opazilo u prošlosti, ili predstaviti već opaţene elemente u nekom budućem novom skupu, u nekom drugom redu. Ali, ono što nikad nije bilo opaţeno, i što je u isto vreme prosto, jeste nuţno nepredvidljivo. Dakle, takav je slučaj svakog našeg stanja, posmatranog kao momenat jedne istorije koja se odigrava: ono je prosto, ono nije moglo već biti opaţeno, pošto koncenirišc u sebi sve opaţeno i, pored toga, ono što sadašnjost tu dodaje. To je jedan originalan momenat jedne ne manje originalne istorije. Dovršen portret objašnjava se fizionomijom modela, prirodom ume-trnka, bojama razmućenim na daščici; ali, čak i sa znanjem ovog što ga objašnjava, niko, pa ni urneimk, ne bi mogao da predvidi tačno ono što bi bio portret, jer predvideti ga bilo bi stvoriti ga pre nego što je stvoren, pretpostavka apsurdna koja se sama ruši. Isto tako je sa momentima našeg ţivota čiji smo mi tvorci. Svaki od njih je neka vrsta stvaranja. I kao što se talenat slikara stvara ili gubi, u svakom slučaj u menja, pod samim uticajem dela koja proizvodi, tako svako naše stanje, u isto vreme kad izlazi iz nas, menja nas, jer je ono novi oblik koji mi sebi dajemo. S pravom se. dakle, kaţe da ono što činimo zavisi od onoga što smo, ali treba dodati da smo mi, u izvesnoj meri, ono što činimo, i da mi sami sebe stvaramo neprekidno. Ovo stvaranje sebe samim sobom jeste, uostalom, utoliko potpunije ukoliko se više razmišlja o onom što se radi. Jer razum ovde ne postupa kao u geometriji, gde su premise date bezlične jedanput zauvek, i gde se bezličan zaključak nameće.Ovde, naprotiv, isti razlozi mogu da nalaţu različitim osobama, ili istoj osobi
u različitim momentima, aktove potpuno različite, mada jednako razumne. U stvari, to nisu sasvim isti razlozi, jer nisu od iste osobe ni od istog momenta. Zato se njima ne moţe operisati in abstracto, spolja, kao u geometriji, niti rešavati za drugog probleme koje mu ţivot postavlja. Na svakom je da ih reši sam, iznutra, za svoj račun. Ali, mi nećemo da ulazimo dublje u ovo pitanje. Mi traţimo samo tačan smisao koji naša svest daje reči „postojati”, i mi nalazimo da, za svesno biče, postojati znači meniati se, menjati se sazrevati, a sazrevati stvarati samog sebe u beskonačno. Da li bi isto moglo da se kaţe o postojanju uopšte? Svaki materijalni predmet, ma kakav bio uostalom, predstavlja obe-leţja suprotna onima koja smo pobrojali, Bilo da on ostaje ono što jeste, ili da se menja pod uticajem neke spoljne sile, mi predstavljamo ovu promenu kao pomeranje delova koji se ne menjaju. Ako bi se ovi delovi menjali, mi bismo i njih delili. I tako bismo došli do molekula od kojih su ovi delovi napravljeni, do atoma koji sačinjavaju molekule, do telašca koja raĎaju atome, do „imponderabiinog” u kome bi se obrazovala telešca jednim prostim kovitlanjem. Mi bismo najzad išli sa deljenjem ili analizom toliko daleko koliko bi trebalo. Ali, uvek bismo se zaustavili pred nepomičnim. Idemo dalje. Mi kaţemo da se sloţen predmet menja pomeranjem svojih delova. Ali, kad jedan deo ostavi svoj poloţaj, ništa ga ne sprečava da ga ponovo zauzme. Jedna grupa elemenata koja je prošla kroz jedno stanje moţe, dakle, uvek da se povrati u to stanje, ako ne sama od sebe, a ono bar dejstvom nekog spoljnog uzroka koji vraća sve na svoje mesto. A to znači da će se jedno stanje grupe moći da ponavlja toliko često koliko se hoće i da prema tome grupa ne stari. Ona nema istorije. Na taj način, ništa se ne stvara, niti oblik niti materija. Ono što će grupa biti to je već dato u onom što jeste, samo pod pretpostavkom da to što ona jeste obuhvata sve tačke sveta s kojima je on u odnosu. Jedna nadljudska inteligencija izračunala bi, za ma koji momenat vremena, poloţaj ma koje tačke sistema u prostoru. I kako, u obliku celoga, nema ništa drugo nego raspored delova, budući oblici sistema su teorijski vidljivi u svome sadašnjem obliku. Sve naše verovanje u objekte, sve naše radnje na sistemima koje nauka izdvaja, počivaju stvarno na ideji da vreme ne zadire u njih. Mi smo dodirnuli ovo pitanje u jednom ranijem radu. Vratićemo se još na nj u toku ove studije. Za trenutak zadovoljimo se samo da primetimo da se apstraktno vreme t koje nauka pridaje jednom materijalnom objektu ili jednom izdvojenom sistemu, sastoji samo od jednog odreĎenog broja istovremenosti ili, opštije rečeno, podudarnosti’, i da ovaj broj ostaje isti, ma kakva da je priroda intervala koji rastavljaju
podudarnosti jedne od drugih. O ovim intervalima nikad nije reč kad se govori o mrtvoj prirodi; ili, ako se o njima i govori, to je samo zato da bi se tu uračunale nove podudarnosti, izmeĎu kojih još moţe da se zbiva sve što se hoće. Zdrav razum, koji se bavi samo izdvojenim objektima – poput nauke koja ispituje samo izdvojene sisteme – stavlja se na krajnju tačku a ne duţ samih intervala. Zato bi se moglo pretpostaviti da je tok vremena uzeo besko¬načnu brzinu, da je prošlost, sadašnjost i budućnost materijalnih objekata ili odvojenih sistema raširena odjedanput u prostor: ništa tu ne bi imalo da se menja, ni u formulama naučnika ni u jeziku zdrava razuma. Broj t značio bi uvek istu stvar. On bi brojio još uvek isti broj podudaranja izmeĎu stanja objekata ili stanja sistema i tačaka potpuno opisane linije koja bi sad bila „tok vremena”. MeĎutim, uzastopnost je jedna činjenica neosporna, čak i u materijalnom svetu. Naša razmišljanja o odvojenim sistemima uzalud obuhvataju u sebi da bi se istorija prošla, sadašnja i buduća svakog od njih mogla odjedanput da raširi kao lepeza; uzalud, jer se ova istorija odigrava postepeno, kao da poseduje jedno trajanje slično našem. Ako hoću da spravim čašu zašećerene vode, ma šta da činim, ja moram čekati da se šećer rastopi. Ova mala činjenica puna je pouka. Jer, vreme što imam da čekam nije više ono matematičko vreme koje bi se i tako primenjivalo duţ cele istorije materijalnog sveta, baš kad bi i bila odjedanput raširena u prostor. Ono se poklapa sa mojim nestrpljenjem, to jest sa izvesnim delom moga trajanja, koje se ne isteţe niti skuplja po volji. Ono nije više mišljeno, ono je ţivljeno; ono nije više relacija, ono je apsolutno. Šta to znači, ako ne to da su čaša vode, šećer i proces rastvaranja šećera u vodi, bez sumnje, apstrakcije, i da celina, iz koje su ih moja čula i moj razum isekli, napreduje moţe biti poput neke svesti? Zaista, operacija kojom nauka izdvaja i zatvara jedan sistem nije oprecija sasvim veštačka. Da ona nije imala objektivan osnov, bilo bi neobjašnjivo da se na nju upućivalo u izvesnim slučajevima, a u drugim da je smatrana za nemoguću. Mi ćemo videti da materija ima tendenciju da obrazuje izdvojljive sisteme koji mogu da se obraduju geometrijski. Mi ćemo je, štaviše, da definišemo ovom tendencijom. Adi, to je samo tendencija. Materija ne ide do kraja i izdvajanje nikad nije potpuno. Kad nauka ide do kraja i izdvaja poptuno, to je samo radi podesnosti ispitivanja. Ona podrazumeva da sistem, zvani izdvojeni, ostaje podloţan izvesnim spoljnim uticajima. Ove uticaje ona ostavlja jednostavno po strani, bilo zato što ih nalazi kao dosta slabe da bi ih mogla zanemariti, bilo zato što sebi zadrţava pravo da o njima povede računa docnije. Nije manje tačno da ovi uticaji predstavljaju toliko konaca koji vezuju sistem za neki drugi veći,
ovaj za treći koji obuhvata oba, itd., sve dok se ne doĎe do sistema objektivno najizdvojenijeg i najnezavisnijeg od svih, sunčanog sistema u njegovoj celini. Ali, čak i ovde izdvojenost nije apsolutna. Naše sunce zrači toplotom i svetlošću i preko najudaljenije planete. A, s druge pak strane, ono se kreće, u odreĎenom pravcu, povlačeći za sobom planete i njihove satelite. Konac koji ga vezuje sa ostalom vasionom jeste, bez sumnje, vrlo tanak. MeĎutim, baš duţ ovog konca prenosi se, do najmanje čestice sveta u kome ţivimo, trajanje imanentno celoj vasioni. Svet traje. Ukoliko budemo dublje ispitivali prirodu vremena utoliko ćemo bolje razumeti da trajanje znači invenciju, stvaranje oblika, neprekidno izraĎivanje apsolutno novoga. Sistemi koje je nauka ograničila traju samo zato što su nerazrešivo vezani za ostatak sveta. Tačno je da u samom svetu treba razlikovati, kao što ćemo to dalje videti, dva suprotna kretanja, „silaţenje” i „penjanje”. Prvo samo odmotava jedan zamotuljak potpuno pripremljen. Ono bi se, u principu, moglo da odmota gotovo trenutno, kao neka opruga kad se opruzi. Ali drugo, koje odgovara jednom unutarnjem radu sazrevanja ili stvaranja, u suštini traje, i nameće svoj ritam prvom, koje je od njega nerazdvojivo. Ništa ne sprečava, dakle, da se sistemima koje nauka izdvaja prida jedno trajanje i, time, jedan oblik postojanja sličan našem, samo ako se ponovo postave u Cei inu. I treba ih tu ponovo postaviti. A toliko bi se reklo, a fortiori, o objektima koje izdvaja naše opaţanje. Razgovetne granične linije koje mi pridajemo jednom objektu i koje mu daju njegovu individualnost samo su nacrt izvesne vrste uticaja koje bismo mogli da izvršimo na izvesnoj tačci prostora: to je plan naših eventualnih akcija, poslat, kao ogledalom, našim očima, kad opaţamo površine i ivice stvari. Uništite ovu akciju i prema tome velike puteve koje ona sebi opaţanjem imapred krči, u spletu stvarnoga, individualnost teia ponovo će sc izgubiti u opštoj interakciji koja je bez sumnje prava stvarnost. Do sada smo posmatrali materijalne objekte uzete po slučaju. Nema li privilegovanih objekata? Rekli smo da su mrtva tela skrojena u gradivu prirode opaţanjem čije makaze sleduju, na neki način, linije po kojima bi išla akcija. Ali, telo koje će izvršiti tu akciju, telo koje, pre nego što izvrši stvarne akcije, projektuje već na materiju nacrt svojih virtuelnih akcija, telo koje ima samo da naperi svoje čulne organe na tok stvarnosti da bi ga kristalisalo u odreĎene oblike i stvorilo tako druga tela,ţivo telo, najzad, je li ono telo kao druga tela? Bez sumnje, ono se takode sastoji od jednog dela prostornosti vezane za ostali deo prostornosti, zajedničkog Celini, potčinjenog istim fizičkim i hemijskim zakonima koji upravljaju ma kojim
delom materije. Ali, dok deljenje materije u izdvojena tela stoji u vezi sa našim opaţanjem, dok obrazovanje zatvorenih sistema od materijalnih tačaka zavisi od naše nauke, ţivo telo izdvojila je i zatvorila sama priroda. Ono se sastoji od heterogenih delova koji se dopunjuju meĎusobno. Ono vrši različite funkcije koje obuhvataju jedna drugu. To je individua, i ni o jednom drugom objektu, pa čak ni o kristalu, ne moţe toliko da se rekne, pošto kristal nema ni heterogenost delova, ni raznolikost funkcija. Bez sumnje, teško je odrediti, čak u organskom svetu, ono što individua jest i ono što ona nije. Teškoća je već velika u ţivotinjskom carstvu; ona postaje nesavladljiva kad je reč o biljkama. Ova teškoća stoji u vezi sa dubokim uzrocima o kojima ćemo mi dalje podrobno govoriti. Videće se da individualnost obuhvata jednu beskonačnost stepeni i da nigde, pa čak ni kod čoveka, nije poptuno ostvarena. Ali, to nije razlog da se u njoj ne vidi jedna karakteristična osobina ţivota. Biolog koji postupa kao geometar trijum-fuje ovde suviše lako nad našom nemoći da damo individualnosti jednu preciznu i opštu definiciju. Savršena definicija primenjuje se samo na gotovu stvarnost: ali, ţivotne osobine nisu nikada potpuno ostvarene, nego su uvek na putu ostvarenja. One su manje stanja nego tendecije. A jedna tendencija postiţe ono što smera, samo ako nije ometana nijednom drugom tendencijom: kako bi ovaj slučaj izgledao u oblasti ţivota, gde uvek postoji recipročno uplitanje oprečnih tendencija? Naročito, u slučaju individualnosti, moţe se reći da, ako je tendencija za individualisanjem svuda prisutna u organskom svetu, ona je svuda suzbijana tendencijom za rasploĎavanjem. Da bi individualnost bila savršena, treba da nijedan odvojeni deo organizma ne moţe da ţivi zasebno. Ali, rasploĎavanje bi bilo tada nemoguće. Šta je ono, u stvari, ako ne ponovno obrazovanje novog organizma sa izdvojenim delom starog? Individualnost skriva, dakle, svog neprijatelja u svojoj kući. Sama potreba koju ona oseća da se ovekoveči u vremenu osuĎuje je da nikad ne bude potpuna u prostoru. Na biologu je da vodi računa, u svakom pojedinom slučaju, o obema tendencijama. Uzalud se od njega traţi definicija individualnosti, koja bi se formulisala jedanput zauvek i zatim primenjivala automatski. Ali, suviše često se razmišlja o stvarima ţivota kao modalitetima neorganske materije. Nigde zbrka pojmova nije tako vidljiva kao u diskusijama o individualnosti. Pokazuju nam otsečke jedne Gliste od kojih svaki ponovo raĎa svoju glavu i svaki ponovo ţivi kao nezavisna jedinka, Vodenu zmiju od čijih komada postaje isto toliko novih vodenih zmija, jaje Morskog jeţa čiji delovi razvijaju potpune embrione. Gde je, dakle, bila individualnost jaja Vodene zmije ili Crva? -Ali, iz toga što ima sad više individualnosti ne sieduje da nije bila maločas jedna individualnost.
Ja priznajem, pošto sam video da je više fijoka od nekog nameštaja palo, da nemam više prava reći da je nameštaj bio ceo od jednog komada. Ali, to je zato što u sadašnjosti ovog nameštaja ne moţe više biti nego što je bilo u njegovoj prošlosti, i pošto je sad sastavljen od više heterogenih komada, on je tako bio i napravljen. Uopšte, anorganska tela, a to su ona koja su nam potrebna radi delanja i na kojima smo mi izradili svoj način mišljenja, upravljana su ovim prostim zakonom: „sadašnjost ne sadrţava ništa više od prošlosti, i ono što se nalazi u posledici bilo je već u uzroku”. Ali, pretpostavimo da se organsko telo karakteriše crtom rastenja i ne¬prestanog menjanja, kao što to svedoči, uostalom, najpovršnije posmatra-nje, ništa ne bi bilo čudnovato da je ono najpre bilo jedno a zatim više. Mnoţenje jednoćeličnih organizama sastoji se baš u tom. Ţivo biće deli se tu u dve polovine od kojih je svaka potpuna jedinka. Istina, kod sloţenijih ţivotinja priroda lokalizuje u ćelijama zvanim seksualnim, gotovo nezavisnim, moć da proizvedu ponovo celinu. Ali, nešto od ove moći moţe da ostane rastureno u ostalom ćelu organizma, kao što to dokazuju činjenice obnavljanja, i misli se da u izvesnim naročitim sluča¬jevima sposobnost postoji u celini u latentnom stanju i da se ispoljava prvom prilikom. Stvarno, da bih imao pravo da govorim o individualnosti, nije nuţno da se organizam ne moţe razdeliti na delove sposobne za ţivot. Dovoljno je da je ovaj organizam imao izvesnu sistematizaciju delova pre deljenja i da ista sistematizacija teţi da se ponovo proizvede u delovima već odvojenim. I to je upravo ono što mi posmatramo u organskom svetu. Zaključimo, dakle, da individualnost nije nikad savršena, daje često teško, katkad nemoguće, reći šta jeste a šta nije individua, ali da ţivot ne ispoljava manje traţenje individualnosti teţeći da konstituiše sisteme prirodno izdvojene, prirodno zatvorene. Time se ţivo biće razlikuje od svega onoga što naše opaţanje ili naša nauka izdvaja i zatvara veslački. Ne bismo, dakle, imali prava da ga uporeĎujemo sa objektom. Ako bismo hteli da traţimo u neorganskom svetu izraz poreĎenja za nj, morali bismo mnogo pre da ga izjednačimo sa celinom materijalnog sveta nego s jednim odreĎenim materijalnim objektom.. Istina, poreĎenje ne bi sluţilo bogzna čemu, jer ţivo biće je biće koje moţe da se posmatra, dok je celina vasione konstruisana i rekonstruisana mišlju. Ali, ne be li bar njim naša paţnja bila dovedena na bitno obeleţje organizacije. Kao svet u svojoj celini, kao svako biće posebno, organizam koji ţivi jeste stvar koja traje. Njegova prošlost produţuje se celokupna u njegovoj sadašnjosti; tu ostaje stvarna i delatna. Kako bi se razumelo inače da je ono prešlo dobro odreĎene faze, da je mcnjalo doba starosti, najzad, da je imalo istoriju? Kad posmatram svoje
telo posebno, ja nalazim da ono, poput moje svesti, sazreva malo-pomalo od mladosti do starosti; ono stari, kao i ja. šta više, zrelost i starost su samo atributi moga tela; kad dajem isto ime odgovarajućim promenama svoje svesne ličnosti, to je samo metafora. Ako se sad prenesem sa gornjeg na donji deo lestvice ţivih bića, ako preĎem od najviše diferenciranog ka najmanje diferenciranom, od mnogoćeličnog organizma čoveka ka jednoćeličnom organizmu Infu-zorije, ja ću ponovo naći isti proces starenja. Infuzorija se iscrpljuje posle izvesnog broja deljenja, i ako se moţe, menjanjem sredine,da se odocni s momentom kad je podmlaĎivanje spajanjem nuţno, on ne moţe da se zadrţi neograničeno. Istina, izmeĎu ova dva krajnja slučaja, gde je organizam potpuno individualiziran, nalazi se mnoštvo drugih gde je individualnost manje istaknuta i gde se ne bi moglo tačno reći šta stari, iako starenje bez sumnje negde postoji. Još jedanput, ne postoji opšti biološki zakon koji bi se primenio takav kakav je, automatski, na ma koje ţivo biće. Postoje samo pravci u kojima ţivot baca vrste uopšte. Svaka pojedinačna vrsta, samim aktom kojim se stvara, potvrĎuje svoju nezavisnost, sleduje svoj kapric, odstupa više manje od linije, katkad čak penje se uzbrdicom i izgleda da je okrenula leĎa prvobitnom pravcu. Bez po muke pokazaće nam se da drvo ne stari, pošto su njegove vršne grane tako mlade, tako sposobne da uvek, izdancima, proizvedu nove grane. Ali, i u takvom organizmu – koji je uostalom više društvo nego jedinka – nešto stari, pa ma to bilo samo lišće ili unutrašnjost stabla. I svaka ćelija, posmatrana zasebno, razvija se na odreĎen način. Svuda gde nešto ţivi ima otvoren negde neki registar gde se beleţi vreme. To je, reći će se, samo metafora. I, zaista, u suštini je mehanizma da smatra za metaforičan svaki izraz koji pridaje vremenu efikasnu akciju i pravu stvarnost. Neposredno posmatranje uzalud nam pokazuje da je prava suština naše svesne egzistencije pamćenje, to jest produţenje prošlog u sadašnjem, ili najzad delatno i nepovratno trajanje. Uzalud nam razmišljanje dokazuje da ukoliko više odstranjujemo objekte i sisteme koje zdrav razum i nauka isecaju i odvajaju utoliko više imamo posla sa stvarnošću koja se menja u celini u svojim unutarnjim dispozicijama, kao da neko pamćenje koje nagomilava prošlost čini tu nemogućim vraćanje unazad. Mehanistički instinkt duha jači je od razmišljanja, jači od neposrednog posmatranja. Metafizičar koga nosimo nesvesno u sebi, i čije se prisustvo objašnjava, kao što će se to videti dalje, samim mestom koje čovek zauzima meĎu ostalim ţivim bićima, ima svoje zahteve utvrĎene, svoja objašnjenja gotova, svoje teze nesvodljive: sve se svode na odricanje konkretnog trajanja. Treba da se menja nje svede na raspored ili pomera-nje delova, nepovratnost
vremena na iluziju koja dolazi od našeg neznanja, nemogućnost povratka unazad na nemoć čoveka da ponovo stavi stvari na svoje mesto. Stoga starenje moţe biti samo progresivno sticanje ili postepeno gubljenje izvesnih supstanca, ili obadvoje u isti mah. Vreme ima tačno toliko stvarnosti za jedno ţivo biće koliko za jedan sat peščanik, kod koga se gornji rezervoar prazni dok se donji puni, i kod koga se -okretom aparata – stvari mogu ponovo da stave na svoje mesto. Istina, ne postoji saglasnost o onom što se dobija, kao ni o onom što se gubi izmeĎu dana raĎanja i dana smrti. Pridavalo se vaţnosti nepreki¬dnom rastenju obima protoplazme, od roĎenja ćelije do njene smrti.Verovatnija i dublja je teorija koja smanjivanje dovodi u vezu s količinom hranljive supstance obuhvaćene u „unutarnjoj sredini”, gde se organizam obnavlja, a uvećavanje sa zaostalim neizbačenim supstancama koje, nagomilavajući se u telu, „skorevaju” ga. Treba li uprkos svemu tome, s jednim eminentnim mikrobiologom, oglasiti kao nedovoljno svako objašnjenje koje ne vodi računa o fagocitozi? Mi nismo pozvani da resimo to pitanje. Ali, činjenica da se dve teorije slaţu u tome što tvrde stalno nagomilavanje ili stalno gubljenje izvesne vrste materije, baš i onda kad, u odreĎenju onoga što se dobija i onoga što se gubi, nemaju bogzna šta zajedničkog, pokazuje dosta da je okvir objašnjenja dat a priori. Mi ćemo to videti sve bolje ukoliko budemo napredovali u svojoj studiji: nije lako, kad se misli na vreme, da se izbegne slika sata peščanika. Uzrok starenja mora biti dublji. Mi smatramo da postoji neprekidna kontinuiranost izmeĎu razvitka embriona i razvitka potpuna organizma. Impulsija na osnovu koje ţivo biće raste, razvija se i stari, jest ista ona na osnovu koje je prešlo embrionalni ţivot. Razviće embriona je večito menjanje oblika. Onaj ko bi hteo da beleţi sve postepene vidove njegova razvića izgubio bi se u beskonačnom, kao što se to dešava kad čovek ima posla s kontinuiranošću. Ţivot je produţenje ovog embrionalnog razvića. Za to je dokaz to što je često nemoguće reći da li se ima posla s nekim organizmom koji stari ili s embrionom koji produţuje razviće: takav je slučaj larvi kod Insekata i Ljuskara, na primer. S druge strane, u jednom organizmu kao što je naš, krize kao što su pubertet ili kritično doba, koje povlače potpun preobraţaj jedinke, sasvim su uporedljive sa promenama koje se odigravaju u toku larvinog i embrionarnog ţivota; svuda one čine sastavni deo našeg starenja. Ako se one proizvode u jedno odreĎeno doba, u jedno vreme koje moţe da bude dosta kratko, niko neće tvrditi da one nastaju tada ex abrupto, spolja, prosto zato što se dostiglo izvesno doba, kao što poziv pod zastavu dolazi onom ko navrši 20 godina. Očevidno je da se promena kao što je pubertet priprema u svakom trenutku još od roĎenja, pa i pre roĎenja, i
da se starenje ţivog bića do ove krize sastoji, bar delimično, u ovom postupnom pripremanju. Kratko, ono što je zapravo ţivotno u starenju, to je ona neosetna, beskonačno deljena, neprekidnost u menjanju oblika. Pojave organskog razaranja prate ga, uostalom, bez svake sumnje. Za ove če se prikačiti jedno mehanističko objašnjenje starenja. Ono če beleţiti činjenice skleroze, postepeno nagomilavanje zaostalih supstanca, rastenje hipertrofije čelične protoplazme. Ali, pod ovim vidljivim posledicama krije se jedan unutarnji uzrok. Razviče ţivog bića, kao i embriona, obuhvata sobom jedno neprekidno beleţenje traja¬nja, jednu postojanost prošlog u sadašnjem, i prema tome jednu bar iluziju organskog pamćenja. Sadašnje stanje jednog neorganskog tela zavisi isključivo od onog što se zbilo u prethodnom trenutku. Poloţaj materijalnih tačaka jednog konačnog i naukom izdvojenog sistema odreĎen je poloţajem ovih istih tačaka u neposredno ranijem momentu. Drugim recima, zakoni koji upravljaju neorganskom prirodom mogu se izraziti, u principu, diferencijalnim jednačinama, u kojima bi vreme – u smislu u kome matematičar uzima ovu reč – igralo ulogu nezavisno promenljive. Da li je tako sa zakonima ţivota? Stanje ţivog tela nalazi li svoje potpuno objašnjenje u neposredno ranijem stanju? Da, ako se pristaje, a priori, da se izjednači ţivo telo s ostalim telima prirode, i da se ono, za ljubav gledišta, poistoveti s veštačkim sistemima na kojima rade hemičar, fizičar i astronom. Ali, u astronomiji, u fizici i u herniji, taj stav ima jedan dobro odreĎen smisao: on znači da su izvesni vidovi sadašnjosti, koji su vaţni za nauku, izračunljivi u funkciji neposredne prošlosti. Ničega sličnog u oblasti ţivota. Ovde račun zahvata, najviše, izvesne pojave organskog razaranja. O organskom stvaranju, naprotiv, o razvojnim pojavama koje zapravo sačinjavaju ţivot, mi ne naziremo čak kako bismo mogli da ih potčinimo nekom matematičkom postupku. Reći će se da ova nemoć dolazi od našeg neznanja. Ali, ona moţe isto tako značiti da sadašnji momenat jednog ţivog tela ne nalazi svoj razlog postojanja u momentu neposredno ranijem, da treba tu priključiti ceiu prošlost organizma, njegovo nasleĎe, najzad celu jednu vrlo dugu istoriju. U stvari, druga od ove dve hipoteze izraţava današnje stanje bioloških nauka, i čak i njihov pravac, što se tiče ideje da bi neki nadljudski matematičar mogao potčiniti ţivo biće istom matematičkom postupku kao naš sunčani sistem, ona je izišla malopomalo iz izvesne metafizike koja je dobila precizniji oblik otkad je Galilej objavio svoja fizička otkrića, ali koja je – to ćemo pokazati – bila oduvek prirodna metafizika ljudskog duha. Njena prividna jasnoća, naša nestrpljiva ţelja da je naĎemo kao istinitu, gotovost s kojom je toliko odličnih duhova prihvata u bez dokaza, najzad sve čari kojima ona zavodi našu misao, sve bi nas
to moralo da učini predostroţnim prema njoj. Draţ koju ona ima za nas dovoljno dokazuje da ona daje zadovoljenje nekoj uroĎenoj sklonosti. Ali, kao što će se videti dalje, intelektualne tendencije, danas uroĎene, koje je ţivot morao da stvori u toku evolucije, stvorene su za sve drugo nego da nam dadu objašnjenje ţivota. O prepreku ove tendencije čovek udara čim pokuša da pravi razliku izmeĎu jednog veštačkog i jednog prirodnog sistema, izmeĎu mrtvog i ţivog. Ona čini da se oseća jednaka teškoća kad se misli da organsko traje a neorgansko da ne traje, Šta, reći će se, zar vi ne upličete tu vreme, i ne stavljate sistem u trajanje, kad tvrdite da stanje jednog veštačkog sistema zavisi isključivo od njegova stanja u prethodnom momentu? I s druge strane, ovo vreme koje, po vama, čini celinu sa sadašnjim momentom i ţivog bića, ne saţima li ga organsko pamćenje celokupnog u momentu neposredno ranijem, koji tada postaje jedini uzrok sadašnjeg stanja? Govoriti tako znači ne poznavati glavnu razliku koja rastavlja konkretno vreme, duţ koga se razvija jedan konkretni sistem, od apstraktnog vremena koje se upliće u naše spekulacije o veslačkim sistemima. Kad mi kaţemo da stanje jednog veštačkog sistema zavisi od onog što je on bio u neposredno ranijem momentu, šta razumevamo mi pod tim? Nema i ne moţe da bude trenutka neposredno ranijeg od jednog drugog trenutka, kao što nema matematičke tačke dodirne s jednom drugom matematičkom tačkom. Trenutak „neposredno raniji” u stvari je onaj koji je vezan I za sadašnji trenutak intervalom dt. Sve što hoćemo da kaţemo jeste to da je sadašnje stanje sistema odreĎeno jednačinama u koje ulaze diferenci¬ji jalni koeficijenti kao što su de/dt, dv/dt, to jest, u osnovi, sadašnje brzine {sadašnja ubrzanja. Dakle, najzad o sadašnjosti je samo reč, o sadašnjosti, i koja se uzima, istina, s njenom tendencijom. I, stvarno, sistemi na kojima ij radi nauka nalaze se u trenutnoj sadašnjosti koja se neprestano obnavlja, a nikad u stvarnom, konkretnom trajanju, gde prošlost čini celinu sa sadašnjošću. Kad matematičar računa buduće stanje jednoga sistema za vreme t, ništa ga ne sprečava da pretpostavi da od ovoga do toga momenta – materijalni svet iščezne i da se odjedanput ponovo pojavi. To t je momenat koji jedini vaţi – nešto, dakle, što će biti jedno čisto trenutno. Ono što će proteći u intervalu ne vaţi i ne moţe da uĎe u račun. Ako meĎutim matematičar izjavljuje da se stavlja u ovaj interval, to je uvek samo za jednu izvesnu tačku, u jedan izvestan momenat, hoću reći da se on prenosi I na krajnju tačku vremena t i tada o intervalu koji ide do vremena T nije više reč. Ako on razmatranjem diferencijala dt podeli interval na beskonačno male delove, on izraţava jednostavno tim da će uzeti u obzir ubrzanja i brzine, to jest brojeve koji označavaju tendencije i koji dopustaju da se izračuna stanje sistema u
jednom datom momentu; ali, uvek je tu reč o jednom datom, hoću reći, zaustavljenom momentu, a ne o vremenu koje teče. Kratko, svet na kom matematičar radi jest jedan svet koji umire i rada se u svakom trenutku, onaj isti na koji je mislio Dekart kad je govorio o neprekidnom stvaranju. Ali, kako da se, u vremenu tako shvaćenom, predstavi evolucija, to jest karakteristična crta ţivota? Evolucija obuhvata u sebi stvarno produţenje prošlog pomoću sadašnjeg, trajanje koje ih spaja. Drugim recima, saznanje ţivog bića ili prirodnog sistema jeste jedno saznanje koje se odnosi na sam interval trajanja, dok se saznanje jednog veštačkog ili matematičkog sistema odnosi samo na krajnju tačku toga trajanja. Neprekidnost promene, čuvanje prošlosti u sadašnjosti, stvarno trajanje – ţivo biće izgleda, dakle, da zaista ima ove atribute zajedničke sa svešču. Moţe li se ići dalje i reći da je ţivot invencija slična svesnoj aktivnosti, neprestano stvaranje, kao što je to svest? Nije naša namera da izbrojimo ovde dokaze transformizma. Mi hoćemo samo da objasnimo u dve reči zašto ćemo ga usvojiti u ovom radu, kao jedno dovoljno tačno i precizno objašnjenje poznatih činjenica. Ideja transformizma nalazi se veću klici u prirodnoj klasifikaciji organskih bića. Prirodnjak pribliţuje zaista jedne drugima slične organizme, zatim deli grupu u podgrupe u čijoj je unutrašnjosti sličnost još veća, i tako dalje: duţ celog rada, obeleţja grupe javljaju se kao opšte teme, na kojima bi svaka od podgrupa izvela svoje pojedinačne promene. Takav je upravo odnos koji nalazimo u ţivotinjskom i biljnom svetu, izmeĎu onog što raĎa i onog što je roĎeno: na platnu koje predak prenosi na svoje potomke, i koje ovi poseduju zajednički, svaki stavlja svoj originalan vez. Istina, razlike izmeĎu potomka i pretka su neznatne, i moţe se pitati da li jedna ista ţiva materija ima dovoljno plastičnosti da bi se mogla zaodenuti uzastopce u tako različite oblike kao što su oblici jedne Ribe, jednog Gmizavca i jedne Ptice. Ali, na ovo pitanje posmatranje odgovara na jedan presudan način. Ono nam pokazuje da se embrion Ptice, sve do izvesnog perioda svoga razvića, jedva razlikuje od embriona Gmizavca, i da jedinka razvija kroz embrionalni ţivot uopšte jedan niz transformacija koje mogu da se uporede s onima preko kojih bi se prešlo, prema evolucionizmu, od jedne vrste do druge vrste. Jedna sama ćelija, dobijena spajanjem dveju ćelija, muške i ţenske, vrši ovaj posao deljenjem. Svaki dan pred našim očima najviši oblici ţivota izlaze iz jednog vrlo elementarnog oblika. Iskustvo utvrĎuje, dakle, da je najsloţenije moglo da iziĎe iz najprostijeg putem razvića. A da li je stvarno izišlo? Paleontologija, mimo nedovoljnosti svojih dokumenata, poziva nas da to verujemo, jer tamo gde ona nalazi, s nekom preciznošću, red uzastopnosti vrsta, ovaj red je tačno onaj do koga nas
dovode razmatranja komparativne embriogenije i anatomije. I svako novo paleontološke otkriće donosi transformizmu jednu novu potvrdu. Tako, dokaz uzet iz čistog i prostog posmatranja postaje sve jači i jači, dok, s druge strane, eksperimentisanje odstranjuje primedbe jednu po jednu: isto tako skorašnji eksperimenti H. de Vriesa, na primer – koji pokazuju da se vaţne promene mogu da proizvedu iznenada i da se prenose zatim redovno – čine da padaju neke od najvećih teškoća koje su stajale na putu ovoj tezi. One nam dopuštaju da mnogo skratimo vreme, što biološka evolucija, izgleda, zahteva. One čine takoĎe da manje zahte-vamo od paleontologije. Ukratko, transformistička hipoteza izgleda sve više kao jedan bar pribliţan izraz istine. Ona ne moţe da se dokaţe potpuno; ali, ispod izvesnosti koju daje teorijsko ili eksperimentalno dokazivanje, postoji ono neograničeno rastenje verovatnoće koja dopu¬njuje očiglednost i koja tu teţi kao svojoj granici: takva je vrsta verova¬tnoće koju pretpostavlja transformizam. Uzmimo, meĎutim, da je transformizam ubeĎen u zabludu. Pretpos¬tavimo da se utvrdi, zaključivanjem ili eksperimentom, da su vrste nastale jednim isprekidanim procesom, o kome mi danas ni pojma nemamo. Da li bi tada doktrina bila pogoĎena u svome najinteresantnijem i, za nas, najvaţnijem delu? Klasifikacija bi ostala bez sumnje u svojim velikim linijama. Aktuelne činjenice embriologije ostale bi isto tako. Podudarnosti izmeĎu uporedne embriogenije i uporedne anatomije takoĎe. Biologija bi tada ipak mogla i trebala da produţi utvrĎivanje iste relacije izmeĎu ţivih oblika, istu srodnost koju danas transformizam pretpostavlja. Istina, reč bi bila tada o jednom idealnom srodstvu, a ne o jednoj materijalnoj vezi. Ali, kako bi aktuelne činjenice paleontologije ostale takoĎe, moralo bi se zaista još usvojiti da su se oblici, izmeĎu kojih se otkriva idealno srodstvo, pojavili uzastopno a ne jednovremeno. Evolucionistička teorija, u onom što ima najvaţnijeg, u očima filozofa, ne traţi više. Ona se sastoji naročito u tome što konstatuje veze idealnog srodstva i što tvrdi da tamo gde postoji ovaj takoreći logički odnos srodstva izmeĎu oblika postoji takoĎe jedan kronološki odnos postupnosti izmeĎu vrsta gde se ovi oblici ostvaruju. Ova dvostruka teza ostala bi u svakom slučaju. I, stoga, trebalo bi zbilja pretpostaviti negde neku evoluciju – bilo u stvaralačkoj Misli, gde bi ideje raznih vrsta raĎale jedna drugu tačno onako kako transformizam hoće da se vrste raĎaju na zemlji – bilo u jednom planu ţivotne organiza¬cije imanentne u prirodi, koji bi se izraţavao malo-pomalo, gde bi odnosi logičkog i hronološkog srodstva izmeĎu čistih oblika bili tačno oni koje nam transformizam predstavlja kao odnose stvarnog srodstva izmeĎu ţivih jedinki – bilo najzad u nekom nepoznatom uzroku ţivota, koji bi razvijao svoja dejstva tako kao da bi jedna raĎala
druga. Evolucija bi se dakle prostoprenela. Prenela bi se s vidljivog na nevidljivo. Gotovo sve ono što nam transformizam kaţe danas sačuvalo bi se, spremno da se tumači na drugi način. Nije li, stoga, bolje drţati se doslovno transformi¬zma, onakvog kakvog danas naučnici gotovo jednodušno uče? Ako se ostavi na stranu pitanje u kojoj meri evolucionizam opisuje činjenice i u kojoj meri ih simboliše, onda nema ničega nepomirljivog sa doktrinama koje hoće da ga zamene, čak ni sa onom odvojenih stvaranja, kojoj se on uopšte stavlja nasuprot. Zato mi drţimo da se jezik transformizma nameće sad svakoj filozofiji, kao što se dogmatično tvrĎenje transformizma namece nauci. Ali, tada neće biti potrebno govoriti o ţivotu uopšte kao nekoj ap¬strakciji, ili kao nekoj prostoj rubrici u koju se upisuju sva ţiva bića. U izvesnom momentu, na izvesnim tačkama prostora, pojavila se jedna dobro vidljiva struja: ova struja ţivota, prelazeći tela koja je organizovala jedno po jedno, prelazeći od generacije na generaciju, podelila se na vrste i rasula na jedinke ne izgubivši ništa od svoje moći, gotovo je dobijala u jačini ukoliko je napredovala. Zna se da u tezi o „neprekidnosti klicine plazme”, koju zastupa Vajsman, polni elementi organizma koji raĎa prenose neposredno svoje osobine na polne elemente organizma koji je roĎen. U ovom ekstremnom obliku, teza je izgledala sporna, jer se samo u izuzetnim slučajevima vidi da se ocrtavaju polne ţlezde još od segmentacije oploĎenog jajeta. Ali, ako se raĎalačke ćelije polnih elemenata ne pojavljuju uopšte od početka embrionarnog ţivota, nije manje tačno da se one uvek obrazuju na račun embrionovog tkiva, koje se još nije funkcionalno diferenciralo i čije su ćelije sastavljene od nepromenjene proto plazme. Drugim recima, genetička moć oploĎenog jajeta slabi ukoliko se razĎeljuje na rastuću masu embrionovog tkiva; ali, ukoliko se ona tako rastura, ona skuplja ponovo nešto oĎ sebe na izvesnu naročitu tačku, na ćelije odakle će se roditi jaja ili spermatozoidi, Moglo bi se, dakle, reći da, ako klicina plazma nije neprekidna, postoji bar neprekidnost genetičke energije, energije koja se troši samo nekoliko trenutaka; tačno onoliko vremena koliko je potrebno da da impulsiju embrionalnom ţivotu, i koja se zatim pribira što je pre moguće u novim polnim elementima, gde će, još jedanput, čekati svoj čas. Posmatran s ovoga gledišta, ţivot izgleda kao jedna struja koja ide od klice do klice preko jednog razvijenog organizma. Sve se zbiva kao da je sam organizam samo jedan izdanak koga tera ranija klica, radeći da se produţi u jednoj novoj klici. Ono što je bitno to je neprekidnost progresa koji se produţuje neograničeno, progresa nevidlji¬vog na kome svaki vidljivi organizam jezdi za vreme kratkog intervala vremena koji mu je dat da ţivi.
Ukoliko se više obrati paţnja na neprekidnost ţivota utoliko se više vidi da se organska evolucija pribliţuje evoluciji svesti, gde prošlost pritiskuje sadašnjost i izbija iz nje novi oblik, nesamerijiv s njenim ranijim oblicima. Da pojava jedne biljne ili ţivotinjske vrste dolazi od izvesnih uzroka, niko to neće sporiti. Ali, pod tim treba razumeti da bi se, ako bi se posle saznale pojedinosti ovih uzroka, njima mogao objasniti oblik koji je proizveden: da se predvidi, o tom ne moţe biti reci. Da li će se reći da se mogao predvideti, u slučaju da su se poznavali, u svima svojim pojedinostima, usiovi pod kojima će se on proizvesti? Ali, ovi uslovi čine celinu s njim i čine čak jedno isto s njim. jer oni su obeleţja momenta u kome se ţivot našao tada u svojoj istoriji: kako da se pretpostavi kao poznala jedna situacija koja je jedinstvena u svojoj vrsti, koja se još nije proizvela i neće se nikad proizvesti? Od budućnosti se predviĎa samo ono što liči na prošlost ili ono što moţe ponovo da se sastavi od elemenata sličnih sa elementima prošlosti. Takav je slučaj činjenica astronomskih, fizičkih, hemijskih, svih onih koje čine deo jednog sistema, gde se prosto stavljaju jedan pored drugog elementi smatrani kao nepomični, gde se dešavaju samo promene poloţaja, gde se bez teorijske apsurdnosti moţe zamisliti da stvari mogu biti vraćene na svoje mesto, gde se prema tome ista cela pojava ili bar iste elementarne pojave mogu da ponove. Ali, kako moţe i da se zamisli kao data, pre nego što se proizvede, jedna originalna situacija, koja saopštava nešto od svoje originalnosti svojim elementima, to jest delimičnim pogledima na nju. Sve što moţe da se rekne to je da se ona, i jedanput proizvedena, objašnjava elementima koje analiza tu otkriva. Ali, ono što je tačno o postanku jedne nove vrste tačno je i o postanku jedne nove jedinke, i opštije rečeno o ma kome momentu ma koga ţivota. Jer ako treba da promena dostigne izvesnu vaţnost, izvesnu opštost, da bi nastala jedna nova vrsta, ona se proizvodi neprekidna, neosetna, u svakom momentu, u svakom ţivom biću. I same nagle promene, o kojima se danas govori, moguće su očevidno samo ako se jedan rad tinjanja ili bolje dozrevanja odigra kroz niz generacija koje su izgledale da se ne menjaju. U ovom smislu moglo bi se reći o ţivotu isto što i o svesti, da u svakom momentu stvara nešto. Ali, protiv ove ideje apsolutne originalnosti i nepredvidljivosti oblika sva naša inteligencija se buni. Bitna funkcija naše inteligencije, takve kakvu je evolucija ţivota modelisala, jeste da osvetljava naše ponašanje, da priprema našu akciju na stvari, da predvidi, za jednu datu situaciju, povoljne ili nepovoljne elemente koji mogu iz nje da proisteknu. Ona izdvaja, dakle, instinktivno, iz jedne situacije, ono što liči na već poznato; ona traţi isto, da bi mogla primeniti
svoj princip: „isto proizvodi isto”. U ovome se sastoji predviĎanje budućnosti zdravim razumom. Nauka diţe ovaj posao na najviši mogući stepen tačnosti i preciznosti, ali ona tu ne menja bitni karakter. Kao i svakodnevno saznanje, nauka zadrţava od stvari samo izgled ponavljanja. Ako je celina originalna, ona se zadovoljava da je analizira na elemente ili na izglede koji su otprilike reprodukcija prošlog. Ona moţe da obraĎuje samo ono što smatra da se ponavlja, to jest ono što ne podleţe, po pretpostavci, akciji trajanja. Ono što je nesvodljivo i nepovratno u uzastopnim momentima jedne istorije njoj izmiče. Da bismo predstavili ovu nesvodljivost i ovu nepovratnost, treba da prekinemo s naučnim navikama koje odgovaraju osnovnim zahtevima misli, da činimo nasilje na duh, da se odupremo prirodnoj sklonosti inteligencije. Ali, tu je baš uloga filozofije. Uzalud se zato pred našim očima ţivot razvija kao neprekidno stvaranje nepredvidljiva oblika: uvek ostaje ideja da su oblik, nepredvidljivost, neprekidnost čiste prividnosti u kojima se ogleda isto toliki broj neznanja. Ono što se predstavlja čulima kao neprekidna istorija moţe da se raščlani, reći će se, na uzastopna stanja. Ono što vam daje utisak jednog originalnog stanja svodi se, analizom, na elementarne činjenice od kojih je svaka ponavljanje jedne poznate činjenice. Ono što vi nazivate jednim nepredvidljivim oblikom to je samo novi raspored starih elemenata. Elementarni uzroci, koji su, svojom ukupnošću, prouzrokovali ovaj raspored, to su stari uzroci koji se ponavljaju usvajajući jedan nov red. Poznavanje elemenata i elementarnih uzroka omogućilo bi da se unapred ocrta ţivi oblik koji bi bio njihova suma i rezultat. Pošto smo sveli biološku stranu pojava na fizičko-hemijske činioce, mi ćemo, ako ustreba, preskočiti { fiziku i herniju; ići ćemo od masa molekuli ma, od molekula atomima, od i atoma telašcima, jer treba da stignemo do nečega što moţe da se ispituje kao jedna vrsta sunčanog sistema, astronomski. Ako vi to osporavate, vi ; onda osporavate sam princip naučnog mehanizma, i vi ćete izjaviti proizvoljno da ţiva materija nije napravljena od istih elemenata kao mrtva. Mi ćemo odgovoriti da ne osporavamo osnovnu istovetnost neorganske i organske materije. Jedino je pitanje u tome da li prirodni sistemi koje mi nazivamo ţivim bićima moraju da budu izjednačeni s veslačkim sistemima koje nauka iseca iz neorganske materije, ili, ne bi li oni pre morali da budu uporedeni s ovim prirodnim sistemom koji se zove celina sveta. Daje ţivot jedna vrsta mehanizma, pristajem. Ali, da li je to mehanizam delova koji mogu da se veštački izdvoje iz celine stvarnosti ili je to mehanizam stvarne celine? Stvarna celina mogla bi zaista da bude, kao što smo to rekli, jedna nedeljiva neprekidnost: tada sistemi koje mi tu isecamo ne bi bili, tačno rečeno, delovi; to
bi bili delimični pogledi na celinu. I, s ovim delimičnim pogledima dodatim jedan drugom, vi nećete dobiti čak ni početak ponovo sloţene celine, kao što nećete umnoţavanjem fotografija jednog objekta, u hiljadu raznih vidova, dobiti njegovu materijalnost. Tako je sa ţivotom i fizičko-hemijskim pojavama na koje hoće da ga svedu. Analiza će otkrivati, bez sumnje, u procesima organskog stvaranja sve veći broj fizičko-hemijskih pojava. I toga će se drţati fizičari i hemičari. Ali, iz toga ne sleduje da nam hernija i fizika treba da dadu ključ ţivota. Jedan veoma mali elemenat krive jeste gotovo prava linija. On će ličiti utoliko više na pravu ukoliko je manji. I, na kraju, reći će se, kako se hoće, da je on deo prave ili krive. U svakoj svojoj tačci, zaista, kriva se gubi u tangenti. Tako je „vitalnost” tangenta ma u kojoj tačci sa fizičkim i hemijskim silama; ali, ove tačke su, ukratko, samo pogledi duha koji zamišlja zastoje u ovim ili onim momentima radalačkog kretanja krive. U stvari, ţivot je isto toliko napravljen od fizičko-hemijskih elemenata koliko i kriva od pravih linija. Uopšte, najradikalniji progres koji jedna nauka moţe da učini sastoji se u stvaranju jedne nove celine od već stečenih rezultata, u odnosu prema 1; kojoj ovi rezultati postaju trenutni i nepomični pogledi uzeti ovde onde s neprekidnosti jednog kretanja. Takav je, na primer, odnos geometrije i modernih prema geometriji starih. Čisto statička, geometrija starih radi s figurama jedanput opisanim; dok geometrija modernih ispituje varijaciju jedne funkcije, to jest neprekidnost kretanja koje opisuje figuru. Moţe se, bez sumnje, zbog više tačnosti, izbaciti iz matematičkih postupaka svako razmatranje kretanja; ali, nije manje tačno da je uvoĎenje kretanja u postanak figura početak modeme matematike. Kad bi biologija bila potkovana u svom predmetu kao što je matematika u svom, mi drţimo da bi ona postala za fizičku herniju organskih tela ono što je matematika modernih za staru geometriju. Sasvim površna pomeranja masa i molekula što ih izučavaju fizika i hernija postala bi, u odnosu prema ţivotnom kretanju koje se proizvodi u dubini, i koje je mcnjanje a ne pomeranje, ono što je prividno stajanje nekog kretajućeg tela u odnosu prema njego¬vom kretanju u prostoru. T, postupak kojim bi se prešlo od definicije izvesne ţivotne akcije ka sistemu fizičko-hemijskih činjenica koje ona obuhvata ne bi bio, ukoliko to moţemo da predosetimo, bez sličnosti s postupkom kojim se ide od funkcije ka njenom izvodu, od jednačine krive – to jest od zakona neprekidnog kretanja kojim je kriva postala – ka jednačini tangente koja joj daje trenutan pravac. Jedna takva nauka bila bi mehanika transformacije za koju bi naša mehanika translacije postala jedan poseban slučaj, jedno uprošćenjc, jedna projekcija na plan čistog kvantiteta. I kao što postoji beskonačnost funkcija
koje imaju isti diferencijal, funkcije! koje se razlikuju jedna od druge jednom konstantom, tako, moţebiti, inteligencija fizičko-hemijskih elemenata jedne čisto ţivotne akcije odredila bi ovu akciju samo delimično: jedan deo ostao bi neodreĎen. Ali, moţe li se bar maštom ţeleti jedna takva integracija, pošto ne polaţemo pravo da takva ţelja postane ikad stvarnost. Mi smo samo hteli, razvijajući ukoliko je moguće izvesno poreĎenje, da pokaţemo kako se naša teza pribliţuje čistom mehanizmu, i kako se od njega razlikuje. Moći će se, uostalom, ići dosta daleko u podraţavanju ţivota od strane neorganskog.- Ne samo da hernija izvodi organske sinteze, već se postiţe veštačko reprodukovanje spoljnog plana izvesnih činjenica organizacije, kao, na primer, neposredno deljenje ćelije i protoplazmička kretanja. Zna se da protoplazma ćelije izvodi različita kretanja u unutrašnjosti svoga omota. S druge strane, takozvano neposredno deljenje ćelije izvodi se radnjama jedne krajnje sloţenosti, od kojih jedne interesuju jezgro a druge citopla-zmu. Ove poslednje počinju predvajanjem centrozoma, malog sferičnog tela smeštenog pored jezgra. Dva centrozoma tako dobijena udaljuju se jedan od drugog, privlače sebi rascepljene i takoĎe predvojene delove vlakanca koje je bitno sastavljalo primitivno jezgro, i naposletku obrazuju dva nova jezgra, od kojih se grade dve nove ćelije koje će doći na mesto prve. Uspelo je da se imituje, u velikim linijama i u spoljnom izgledu, bar nekoliko ovih radnji. Ako se isitni šećer ili kuhinjska so i pomeša sa vrlo starim zejtinom, pa se zatim jedna kap ove mešavine gleda pod mikroskopom, primetiće se pena ćelijaste strukture, čiji oblik liči, prema nekim teoretičarima, na oblik protoplazme, i u kojoj se odigravaju u svakom slučaju kretanja koja podsećaju mnogo na protoplazmično kretanje. A to se iz iste vrste ovakve ćelijaste pene izvuče vazduh, videće se kako se ocrtava jedno privlačenje u kupastom obliku, slično onima koja se obrazuju oko centrozoma i dovede do deljenja ćelije. Štaviše, misli se da i sami spoljni pokreti jednoćeličnog organizma, ili bar Amebe, ne izmiču mehaničkom objašnjenju. Pomeranja Amebe u jednoj kapi vode mogla bi da se uporede s kretanjem tamo amo jednog zrna prašine u nekoj sobi, u kojoj otvorena vrata i prozori prave promaju. Njena masa usisava neprestano izvesne rastvorljive materije sadrţane u okolnoj vodi, a ispušta neke druge; ove neprestane izmene, slične onima koje se odigravaju izmeĎu dva suda rastavljena jednom poroznom pregradom, stvorile bi oko malog organizma jedan vrtlog koji se neprestano menja. Što se tiče privremenih produţenja ili pseudopoda koje Ameba, izgleda, sebi daje, ona bi bila manje odašiljana od nje nego što bi bila privlačena van nje jednom vrstom uvlačenja ili usisavanja okolne sredine. Malopomalo, proširiće se ovaj način objašnjavanja na najsloţenije pokrete koje izvodi infuzorija sa
svojim treperećim vlakancima, koja su verovatno samo učvršćene pseudopode. Ipak, nedostaje još saglasnost naučnika u pitanju vrednosti objašnjenja i shema ove vrste. Hemičari su primetiii, uzimajući u obzir samo organsko i ne idući do organizovanog, da je nauka dosad rekonstruisala samo otpatke ţivotne aktivnosti; supstance u pravom smislu aktivne, plastične, ne pokoravaju se sintezi. Jedan od najznačajnijih prirodnjaka našeg vremena naročito je mnogo naglašavao oprečnost izmeĎu dva reda pojava, koja se konstatuje u ţivom tkivu, anagenezu s jedne i katagenezu s druge strane. Uloga je anagenetičkih energija da podignu niţe energije na njihov pravi nivo asimilacijom neorganskih supstanca. One grade tkivo. Naprotiv, samo funkcionisanje ţivota – izuzevši asimilaciju, rastenje i rasploĎavanje – je katagenetičkog reda, to jest padanje a ne dizanje energije. Samo na ovim činjenicama katagenetičkog reda fizička hernija imala bi uspeha, to jest na mrtvom a ne na ţivom. Izvesno je da činjenice prvog reda izgledaju nepodloţne fizičko-hernijskoj analizi, baš i ako nisu, u pravom smislu reči, anagenetičke. Što se tiče veštačkog podraţavanja spoljnog izgleda protoplazme, treba li tome pridati stvarnu teorijsku vaţnost, pošto se još dobro ne poznaje fizički oblik ove supstance? Da se hemijski sastavi, o tom još manje moţe da bude reči zasad. Najzad, fizičko-hemijsko objašnjenje kretanja Amebe, a naročito Infuzorije, izgleda nemoguće za mnoge koji su posmatraii izbliţe ove rudimentarne organizme. Oni gledaju trag jedne stvarne psihološke aktivnosti čak u najniţim pojavama ţivota. Ali, ono što je naročito poučno jeste to što se tu vidi koliko dublje ispitivanje histoloških pojava često obeshrabruje mesto da ohrabruje tendenciju koja ide za tim da sve objasni fizikom i hernijom. Takav je zaista zaključak divne knjige koju je histolog E. B. Vilson posvetio razviću ćelije: „Ukratko, izučavanje ćelije izgleda, da je pre proširilo nego suzilo ogromnu prazninu koja rastavlja od neorganskog sveta čak najniţe oblike ţivota”. Ukratko, oni koji se samo bave funkcionalnom aktivnošću ţivog bića skloni su da veruju da nam fizika i hernija mogu dati ključ bioloških procesa. Zaista, oni se naročito bave pojavama koje se ponavljaju neprestano u ţivom biću, kao u nekoj retorti. Time se objašnjavaju delimično mehanističke tendencije u fiziologiji. Naprotiv, histolozi, embriogeničari kao i prirodnjaci koji obraćaju paţnju na finu strukturu ţivoga tkiva, na njegovu genezu i njegovo razviće, nalaze se u prisustvu same retorte a ne samo njene sadrţine. Oni nalaze da ova retorta stvara svoj sopstveni oblik duţ jednog jedinstvenog niza aktova koji grade jednu pravu istoriju. Ovi histolozi, embriogeničari ili prirodnjaci, daleko su od toga da veruju tako rado kao fiziolozi u fizičko-
hemijsko obeleţje ţivotnih radnji. Stvarno, ni jedna ni druga teza, ni ona što tvrdi kao ni ona što odriče mogućnost da se ikad moţe hemijski proizvesti elementarni organizam, ne moţe da se pozove na autoritet eksperimenta. One su obe neproverljive, prva zato što nauka još nije učinila nijedan korak prema hemijskoj sintezi ţive supstance, druga zato što ne postoji nijedno shvatljivo sredstvo da se dokaţe eksperimentalno nemogućnost činjenice. Ali, mi smo već izloţili teorijske razloge koji nas sprečavaju da izjednačimo ţivo biće, ovaj prirodom zatvoreni sistem, sa sistemima koje naša nauka izdvaja. Ovi razlozi su manje jaki, mi to priznajemo, kad je reč o jednom rudimentarnom organizmu koji jedva da evoluiše. Ali, oni su utoliko jači ukoliko je reč o jednom sloţenijem organizmu, koji izvodi jedan odreĎen krug preobraţaja. Ukoliko trajanje beleţi više svoj otisak na ţivo biće utoliko se očiglednije organizam razlikuje od čistog i prostog mehanizma, po kome trajanje klizi ne prodirući ga. I dokaz dobija veću snagu kad se odnosi na celokupnu evoluciju ţivota od njegovih najniţih početaka do njegovih najviših sadašnjih oblika, ukoliko ova evolucija, jedinstvom i neprekidnošću ţive materije koja je odrţava, sačinjava jednu nedeljivu istoriju. Zato mi ne razumemo da evolucionistička pretpostavka vaţi, uopšte, kao srodna sa mehanističkim shvatanjem ţivota. Mi, bez sumnje, ne polaţemo pravo na to da ovo mehanističko shvatanje obesnaţimo matematički i definitivno. Ali, obesnaţenje koje mi osnivamo na razmatranju trajanja i koje je, po našem mišljenju, jedino moguće obesnaţenje, dobija utoliko više tačnosti i utoliko više dokazne snage ukoliko se čovek otvorenije stavlja na evolucionističku pretpostavku. Treba naročito da istaknemo ovo mesto. Ali, označimo najpre, u jasnijim izrazima, shvatanje ţivota prema kome se upućujemo. Mehanistička objašnjenja, rekli smo već, vaţe za sisteme koje naša misao veštački izdvaja iz celine. Ali, ne moţe se usvojiti a priori da se ova celina i ovi sistemi koji se, u ovoj celini, obrazuju prirodno po njenoj slici, mogu da objasne mehanički, jer bi tada vreme bilo suvišno i čak nestvarno. Suština mehaničkih objašnjenja je zaista u tome što se smatra da se budućnost i prošlost mogu da izračunaj u u funkciji sadašnjosti, i tako se pretenduje da je sve dato. U ovoj pretpostavci mogla bi jedna nadljudska inteligencija, sposobna da izvede račun, opaziti i prošlost i sadašnjost i budućnost sve u isti mah. Stoga naučnici koji su verovali u opštost i savršenu objektivnost mehaničkih objašnjenja stavljali su svesno ili ne-svesno pretpostavku ove vrste. Nju je već Laplas formulisao sa najvećom preciznošću:„Inteligencija koja bi, za dati trenutak, znala sve sile koje oţivljuju prirodu i odnosnu situaciju ţivih bića koja je sačinjavaju, ako bi inače bila
dosta široka da bi mogla staviti ove činjenice pod Analizu, ona bi obuhvatila, u jednoj istoj formuli, kretanja najvećih tela vasione kao i najneznatnijeg atoma: ništa ne bi bilo neizvesno za nju, i budućnost i prošlost bili bi prisutni u njenim očima.17 Di Boa Rejmon:„Moţe da se zamisli saznanje prirode na jednoj tačci gde bi opšti proces sveta bio predstavljen jednom jedinom matematičkom formulom, jednim ogrom¬nim sistemom istovremenih diferencijalnih jednačina, odakle bi se izvodili, za svaki momenat, poloţaj, pravac i brzina svakog atoma sveta”.18 Haksli, sa svoje strane, izrazio je, u još konkretnijem obliku, istu ideju: „Ako je osnovna postavka evolucije tačna, to jest da je ceo svet, ţivi i mrtvi, rezultat uzajamne interakcije molekularnih sila, koje se zbivaju po odreĎenim zakonima, i od kojih je sastavljena prvobitna maglina vasione, onda nije manje tačno da je sadašnji svet potencijalno počivao u kosmičkoj pari, i da bi jedna dovoljna inteligencija mogla, poznajući osobine molekula ove pare, da prorekne na primer stanje faune za 1868. godinu, sa isto toliko izvesnosti sa koliko se moţe reći šta će se desiti sa parom koja iziĎe pri disanju za vreme jednog hladnog zimskog dana”. U takvoj jednoj doktrini govori se još o vremenu, izgovara se reč, ali malo se misli na samu stvar. Tu je vreme bez dejstva, i čim ne vrši ništa ono nije ništa. Koreniti mehanizam prikriva u sebi jednu metafiziku po kojoj bi cela stvarnost bila data, u večnosti, odjedanput, i po kojoj bi prividno trajanje izraţavalo samo nemoć duha da sazna sve odjedanput. Ali, stvarno, za našu svest, to jest za ono što je najneposrednije u našem iskustvu, trajanje je nešto drugo nego to. Mi opaţamo trajanje kao jednu reku uz koju ne moţe da se plovi. Ono je osnova našeg bića – mi to osećamo dobro – ono je sama supstanca stvari sa kojima smo u vezi. Uzalud nam se stavlja pred oči briljantna perspektiva opšte matematike; mi ne moţemo da ţrtvujemo iskustvo zbog zahteva jednog sistema. Eto, zato mi odbacujemo koreniti mehanizam. Ali, korenito učenje o celishodnosti je isto tako i iz istog razloga neprihvatljivo. Doktrina celishodnosti, u svom ekstremnom obliku, takvom kakav sc nalazi kod Lajbnica, na primer, prcćutno tvrdi da stvari i bića ostvaruju samo jedan već dat program. Ali, ako nema nepredviĎenog, nema invencije ni stvaranja, vreme postaje opet suvišno. I ovde se, kao i u mehanističkoj hipotezi, pretpostavlja da je sve dato. Učenje o celishodnosti tako shvaćeno samo je jedan preokrenuti mehanizam. Ono crpi nadahnuće od istoga postulata, s tom jedinom razlikom što u tok naših konačnih inteligencija, duţ sasvim prividne uzastopnosti stvari, ono stavlja pred nas svetlost kojom hoće da nas vodi, mesto da je drţi nazad. Ono zamenjuje impuls iju prošlosti sa privlačnom moći budućnosti. Ali, uzastopnost ne ostaje manje čista iluzija kao
uostalom i sam tok. U Lajbnicovoj doktrini vreme se svodi na nejasno opaţanje, relativno ljudskom gledištu i koje bi, za jedan duh postavljen u središte stvari, iščezlo kao Ipak, učenje o celishodnosti nije, kao mehanizam, jedna doktrina sa utvrĎenim linijama. Ono je kao testo kome se moţe dati toliko oblika koliko se hoće. Mehanistička filozofija moţe da se ili usvoji ili odbaci: trebalo bi je odbaciti ako bi i najmanje zrno prašine, odstupajući od putanje koju je mehanika predvidela, pokazalo ma i najneznatniji trag spontanosti. Naprotiv, doktrina celishodnih uzroka neće nikad biti definitivno oborena. Ako se odbaci u jednom obliku, ona će se pojaviti u drugom. Njen princip, u suštini psihološki, vrlo je rastegljiv. On je tako rastegljiv i tako širok da se od njega usvaja nešto čim se odbaci čisti mehanizam. Teza koju ćemo mi izloţiti u ovoj knjizi pripadaće dakle nuţno, u izvesnoj meri, učenju o celishodnosti. Zato je potrebno precizno označiti ono što ćemo od njega usvojiti kao i ono što mislimo odbaciti. Recimo odmah da nam izgleda da se udara pogrešnim pravcem kad se hoće da ublaţi Lajbnicovo učenje o celishodnosti time što se raskomadava u beskonačnost. Takav je, meĎutim, pravac koji je uzela doktrina celishodnosti. Zna se dobro da se ne moţe na osnovu iskustva dokazati da je svet u svojoj celini ostvarenje jednog plana. Isto tako dobro se zna, čak ako se drţimo samo organskog sveta, da nije baš lako dokazati da je u svetu sve harmonija. Činjenice, upitane, rekle bi isto tako suprotno. Priroda stavlja ţiva bića u borbu jedna s drugima. Ona nam iznosi svuda pored reda nered, pored napretka nazadak. Ali, ono što se ne moţe tvrditi ni o celini materije, ni o celini ţivota, ne bi li moglo da se tvrdi o svakom organizmu zasebno? Ne primećuje li se tu jedna divna podela rada, jedna čudna solidarnost izmeĎu delova, savršen red u beskonačnoj zapletenosti? Ne ostvaruje li, u ovom smislu, svako ţivo biće jedan plan imanentan u svojoj supstanci? Ova teza lomi, u suštini, u komade staro shvatanje celishodnosti. Ne usvaja se, štaviše, rado se izlaţe podsmehu, ideja o spoljnoj celishodnosti, po kojoj bi ţiva bića bila podešena jedna za druge: apsurdno je, kaţe se, da je biljka stvorena za kravu, jagnje za vuka. Ali, ima jedna unutarnja celishodnost: svako biće stvoreno je samo za sebe, svi njegovi delovi saraĎuju za najveće dobro celine i inteligentno se organizuju u ovom cilju. Takvo je shvatanje celishodnosti koje je bilo za dugo vremena klasično. Učenje o celishodnosti suzilo se toliko da odjedanput ne obuhvata nikad više od jednog bića. Postajući manje htelo je, bez sumnje, da izloţi manju površinu udarcima. Ali, u stvari, ono se izloţilo mnogo više. Ma koliko korenita moţe da izgleda naša teza, celishodnost je spoljna ili ona nije ništa. ( Anri Bergson: Stvaralačka Evolucija )
