1
Andrea Fredijani Jerusalim
S italijanskog prevela Gordana Subotić
Mladinska knjiga BEOGRAD
2
Zahvalnost
Mnogi su mi nesvesno pomogli u stvaranju ovog romana koji, kako god da se o njemu sudi, svakako obiluje polaznim tačkama. Učinili su to kroz beskrajne i često žustre rasprave ili kroz jednostavnu razmenu mišljenja, koja sam delimično uneo u ovaj tekst. Ipak, bilo je i onih koji su mi svesno pomogli snabdevajući me materijalom, podacima i korisnim predlozima. Reč je o Marku Luketiju, Ðorđu Albertiniju i, svakako ne i poslednjem, mom nepopustljivom uredniku Robertu Galofaru. Svima njima se najiskrenije zahvaljujem. Osim toga, želim da izrazim zahvalnost Koradu Audžijasu, čija me je knjiga Inchiesta su Gesu podstakla da proširim znanja o Isusu Hristu kao istorijskoj ličnosti i o ranoj hrišćanskoj crkvi i predložio mi ideju kojom se bavi ovaj roman.
3
BELEŠKA AUTORA
Kad kažemo „krstaški rat”, u sećanje prizivamo veliki sukob civilizacija. Međutim, šta bi se dogodilo kad bismo smogli hrabrosti da taj sukob posmatramo grubo? Na primer, kao izravnavanje računa među pripadnicima dve monoteističke religije? Ili čak kao sukob ambicioznih ljudi u potrazi za obećanom zemljom ili za životnim iskupljenjem? Takav stav bi mogao da važi kako za Turke, koji su napali Vizantijsko carstvo i Arape, prisiljavajući time Konstantinopolj da zatraži pomoć od Zapada, tako i za same krstaše, željne da se dokopaju slave u zemljama Hristovog stradanja. Dakle, ako je reč o izravnavanju računa, zašto ne otići još dalje i ne pripisati krstaškim ratovima cilj učvršćivanja vere nad čijim se korenima, u nejasnom prelasku iz judaizma u hrišćanstvo, i dalje nadvijaju mnoge senke? Na polju smo književnosti, na kojem je sve dozvoljeno. Ili gotovo sve. Paradoksalno, pre hiljadu godina, religija je pružala daleko više odgovora, a sumnja u nju mogla je biti dovoljan razlog za izbijanje rata. Događaj opisan u ovoj knjizi zasniva se na izvesnim neoborivim istorijskim i filološkim podacima, koje sam iskoristio kao oslonac priče. Hronološki, te činjenice bi mogle biti sažete na sledeći način: • Izvesni Jakov Pravednik – bilo da je on Isusov brat, rođak ili ko god – bio je jedan od najvažnijih poglavara rane crkve u Jerusalimu, i pogubljen je pre pada grada koji su Rimljani uništili 70. godine nove ere. • Rana hrišćanska crkva preživela je ozbiljne sukobe, jasno prepoznatljive u Pismima svetog Pavla, sukobe između pobornika širenja hrišćanstva među obrezanima i onima koji su se zalagali za preobraćanje neznabožaca. • Bitka kod Mancikerta 1 1071. godine prouzrokovala je duboku institucionalnu i vojnu krizu u Vizantijskom carstvu, primoravajući Konstantinopolj da traži pomoć od zapadnih zemalja, koje su se dvadeset pet godina kasnije, prvim krstaškim pohodom, uključile u sukob. • Na ratnom putu ka Svetoj zemlji, pučki krstaški pohodi, kojim su započeli pohodi plemića, doveli su do pogroma u germanskim gradovima duž Rajne, pre svega u Špajeru, Vormsu i Majncu, u kojima su bile rasprostranjene jevrejske zajednice. Prvi krstaši koji su stigli u Aziju nastavili su pokolje, i to ne samo muslimana nego i pravoslavnih hrišćana koji su dotad bili pod islamskom vlašću. • Kad su 1097. godine krstaši prispeli u Aziju, tamo su se već vodile borbe između Turaka (koji su nekoliko decenija ranije prodrli u Malu Aziju), i egipatskih Arapa. Osim toga, Tursku imperiju već su bile zahvatile podele i moćnici su se razdelili na mnoštvo frakcija nevoljnih da se ujedine. Takva situacija je nesumnjivo pogodovala pohodima krstaša i doprinela uspehu njihovih poduhvata. • Na čelu prvog krstaškog pohoda nije bio nijedan pravi operativni vođa, što je 1 Istorijski naziv Malazgirta u današnjoj Turskoj, u istočnoj Anadoliji. (Prim. prev.)
4
izazivalo stalne sukobe među vojskovođama, pa čak i njihovo odmetanje zarad sopstvenih ambicija. • Posle prvog neuspelog pokušaja osvajanja Jerusalima, krstaši su, pre no što su konačno osvojili grad, gotovo ceo mesec bili u vrlo nezavidnom položaju, pre svega zbog nedostatka pijaće vode. • Pošto su prodrli unutar gradskih zidina, krstaši su počinili jedan od najsurovijih pokolja u istoriji, svakako nadmašen zverstvima hordi Džingis–kana i Tamerlana, ali okrutniji od zverstava koje je vek kasnije počinio Saladin. Ostali opisani događaji i osam glavnih likova plod su mašte, kao i rukopis oko kojeg se priča razvija, premda su izvesni njegovi delovi dobrim delom utemeljeni na kanonskim tekstovima (naročito na jevanđeljima i pismima svetog Pavla i Jakova). U tom smislu, za svaku grešku u knjizi odgovornost preuzima autor. Andrea Fredijani
5
6
7
PRVI DEO
Put „Anan je, smatrajući da je prilika povoljna budući da je Festo mrtav a Albin još na putu, sazvao sudije i doveo pred njih brata Isusova po imenu Jakov i još neke ljude. Pošto ih je optužio za kršenje zakona, predao ih je sudijama kako bi ih ovi osudili na kamenovanje.” Josif Flavije, Hebrejske starine, 20, 197
Posle Jakovovog stradanja i osvajanja Jerusalima koje je usledilo neposredno potom, uspostavljena je snažna tradicija prema kojoj apostoli i sledbenici Gospodovi koji još bejahu u životu, zajedno s onima koji su s Gospodom u krvnoj vezi, pohrliše sa svih strana (...) i sastaše se kako bi izabrali odgovarajuću osobu koja će naslediti Jakova. Za biskupa je jednoglasno izabran Simeon bar Kleofa, koji se pominje u jevanđeljima i koji je, kako se priča, Spasiteljev rođak. Eusebije iz Cezareje, Istorija Crkve 3, 11, 1
8
9
Jerusalim, avgust 70. godina nove ere Opsada Titovih Rimljana
Ruševine. Zgarišta. Pokolj. Užas. Svetogrđe. To je jedino što je Zoker video pred sobom. U jednom trenu, apokaliptični prizor koji je pružalo užareno sunce na zalasku, zastrašujuće očigledno poništio je zamišljenu sliku njegovog grada koji je sedam godina ranije napustio s celom ebionitskom zajednicom 2 i nepregledna masa građevina opasana i razdeljena zidinama i kulama što se uzdižu na vrletnim liticama kojima dominira visoravan s Hramom, čije je pročelje ukrašeno zlatom i srebrom zaslepljujuće blistalo. I moćna tvrđava Antonija, čije su se četiri ugaone kule uzdizale prema nebu nadnoseći se nad sveto mesto; i bujno rastinje oko naselja, bogate doline ispresecane niskim kamenim ogradama, lejama, povrtnjaci ograđeni koljem, drveće i šume i vrtovi. Zoker je očajnički tražio pogledom nešto poznato, nešto što će ga podsetiti na prvo razdoblje njegovog života. Tumarao je turobnim okruženjem ne bi li iskopao neko svedočanstvo o sopstvenoj prošlosti i razlogu koji ga je naveo da se vrati. Međutim, ničeg nije bilo; ničeg što bi mu omogućilo da naiđe na tragove delanja Jakova Pravednika, propovedi koje je držao na stepeništu Hrama, procesije koje je predvodio protestujući protiv sveštenika i kralja Agripe Drugog, žrtava koje je podnosio pred narodom. Još pre nego što je pogledao preda se, Zoker je shvatio da to više nije zemlja u kojoj je rođen. Na padinama brda Skopos, na koje se nekad peo kako bi uživao u pogledu na Jerusalim, nije bilo nijednog drveta; ipak, seća se da mu se, dok je bio dete, upravo zahvaljujući gustoj šumi na toj istoj kosini nije moglo dogoditi da se otkotrlja u dolinu. Kad se ispeo na vrh, zakoračio je na ravno tlo utabano vojničkim čizmama i logorima u kojima su dugo boravile tri rimske legije, pre nego što su se premestile na suprotnu stranu brežuljka. Potražio je Hram. Međutim, na brežuljku na kom se Hram uzdizao šest vekova ostale su samo bezoblične gomile crnog kamenja. Održao se samo poneki deo luka veličanstvenog trema, čineći sećanje na veličinu te građevine još mučnijim. Zoker je navikao da je smatra najsvetijom na svetu i nikad ne bi pomislio da bi mogla biti do te mere oskrnavljena; nikad, čak ni onda kad se sablažnjavao nad uvredljivim darovima koje su neobrezani prinosili Hramu, a Savle iz Tarzusa, sukobljavajući se s Jakovom, trpeo to. U njegovim mislima ostalo je malo tako jasnih sećanja poput uspomene na Dan pokajanja 3 pre osam godina, kad je ugledao svog strica Jakova kako izlazi iz Sancta 2 Pripadnici rane asketske sekte jevrejskih hrišćana osnovane u Palestini i oko nje u prvom veku nove ere. Ime sekte potiče od hebrejske reči ehyonim ili ebionim („siromah”). Uprkos tvrdnjama nekih kasnijih hriščanskih teologa, nema dokaza da je tu sektu osnovao izvesni Ebion. (Prim. prev.) 3 Jevrejski praznik – Jom Kipur. (Prim. Prev.)
10
Sanctoruma 4 u crkvenoj opremi vrhovnog sveštenika. Tog dana ga je posmatrao, prožetog dahom svetosti. Na glavi je imao tijaru od tila obrubljenu plavim koncem; na zlatnoj kruni bila su ugravirana četiri sveta božja slova. Na sebi je imao dugačku plavu odoru bogato ukrašenu resama s kojih su visili narovi, simbol munje, i zvončići, simbol groma. Grudi su mu bile obmotane trakom u pet boja, zlatnoj, Ijubičastoj, crvenoj, bledoplavoj poput cveta lana i plavoj. Bile su to boje bedema hrama i boje – njegovog ogrtača rubova pričvršćenih dvema zlatnim kopčama na kojima su bila ugravirana imena eponima 5 dvanaest plemena Izrailjovih. Kao što mu je spreda visilo dvanaest – na četiri mesta po tri – dragih i poludragih kamenova: sardoniks, topaz, smaragd, rubin, jaspis, safir, ahat, ametist, ligurit, oniks, beril, hrizolit. Zoker nikad nije bio čuo te nazive dok sam vrhovni sveštenik nije održao službu; toliko je bio ponosan na strica da je utuvio sebi u glavu da nauči i te nazive. Vrhovni sveštenik Anan odobrio je Jakovu da održi i molitvu u Hramu na Dan pokajanja, ali se rasrdio zbog odušeljenog odobravanja kojim je narod dočekao Jakova. Otad je Zokerov stric bio izložen svakovrsnim optužbama za iskvarenost: što se usudio da pomene ime božje, što je nečist ušao u svetilište Izrailja. Zapravo su samo tražili izgovore da ućutkaju idola protivničke stranke, čoveka kog je narod poštovao, štaviše obožavao, čoveka koji se usudio da se suprotstavi kralju Agripi i podseti sveštenike na njihove obaveze prema hebrejskom narodu, na poštovanje svetih spisa i verske propise, na njihovo sablažnjivo povlađivanje rimskim vladarima. ***
Zoker je pogledom potražio Antoniju, ali nije video ništa tamo kud je nagonski pogledao, osim nepravilne zaravni na uzvišenju. Pokušao je u mislima da rekonstruiše izgled svog grada čija je uzvišenja i doline pamtio. Umesto toga je video mnoge utvrđene bedeme koji su se uglavnom završavali još celim ili napola razrušenim stepenicama, opustele ili s mnoštvom ljudi, video je opsadne kule ispred kojih su, na zaštitnim zidinama, zjapile breše. Potražio je trostruki zid koji je na severu okruživao novi grad. Međutim, spoljno utvrđenje je nestalo, kao i naselje na Asirskom polju. I tamo su Rimljani bili podigli logor. Njihov najpouzdaniji logor sad je, međutim, bio onaj na suprot noj strani, u zapadnom uglu, i delovao je kao jedina uređena oblast u tom apokaliptičnom okruženju. Zoker je s leve strane ugledao drugi logor, na Maslinovoj gori, kao i tragove još jednog na zapadu, ispred Irodove palate. Šanci i ograda od kolja povezivali su sve Iogore, stežući obruč oko ostatka grada, obruč kroz koji, pomislio je, nikako ne može da prođe. Potražio je gustu naseobinu donjeg grada, sačinjenu od uskih ulica i kuća gotovo
4 Po Starom zavetu, Mojsije je u pustinji podigao šator da bi narodi Izrailja pod njim čuvali sveto sklonište, kovčeg sa sakramentima koji su nosili prilikom hodočašča u pustinju. Šator je kasnije zamenjen zdanjem podignutim u blizini Jerusalima, koje je David nazvao „sveto mesto” – sancta sanctorum. U današnjim sinagogama u kovčegu se čuvaju svici s tekstovima koji se čitaju prilikom svetih ceremonija. U katoličkoj i pravoslavnoj crkvi taj kovčeg se naziva tabernakl i u njemu se čuvaju sakramenti pričešća. (Prmi. prev.) 5 Začetnik imena. (Prim. Prev.)
11
spojenih krovova, ali je umesto naselja ugledao turobna zgarišta koja su se još dimila, pustoš i poneku još čitavu ulicu i naselje. Na kraju je pogledao i put gornjeg grada, najudaljenije tačke od mesta s kog je posmatrao. Konačno je ugledao poznat prizor: još je bila tamo, onakva kakvu je pamti i kakvu je ostavio. Tamo gde je on živeo, gde se nadao da će zateći ono što zbog čega je došao, nije bilo pustoši i zgarišta. Ipak, ceo brežuljak bio je opasan bedemima u izgradnji, mračnim uvodom u nastupajuće napade Rimljana. Jedan se nalazio sa zapadne strane, ispred Irodove palate, drugi je popunjavao niziju ispod brda na kojem je nekad bio Hram, još jedan dalje na severu, u ravni sa Ksistom, poljem na kojem su se održavala gimnastička nadmetanja. Međutim, tek kad se usredsredio na opkop oko gradskih zidina, obuzeo ga je užas. Turobni plašt pokrivao je plodove truda žitelja koji su vekovima oblikovali zemlju svojim delanjem. Litice i ponori istočne strane grada, duž brežuljka Josafat, bili su puni nauznak polegnutih tela. A između gomile telesa uzdizalo se, poput zlokobnog drveća, na stotine krstova na kojima su visila raspadnuta tela pobunjenika. Tela koja su izložili osvajači. Pravi problem je, pomisli Zoker, šanac koji opasuje grad. Kad bi njega prešao, ne bi bilo neizvodljivo probiti se unutar zidina. Ko god je živeo u Jerusalimu, poznaje uske podzemne prolaze koji se protežu ispod naselja; ako ih opsadnici nisu otkrih i zatvorili, još postoji način da stigne do gornjeg grada. Što se tiče onog što će zateći, mogao je samo da se nada da je Simeon bar Kleofa još živ i da čuva spise Jakova Pravednika. Mogao se zakleti da tamo unutra ljudi umiru od gladi. Ali on je zato i došao. Da bi spasao Simeona, očevog rođaka. Da bi uzeo spise i otrgao od zaborava Jakova kog je Savle iz Tarzusa lažno optuživao. I da bi vaspostavio istinu o izuzetnom čoveku koji je predmet Jakovovih spisa. Jošui.
12
1.
Mancikert, istočna Anadolija, avgust 1071. godine. Bitka između vizantijske vojske predvođene carem Romanom IV Diogenom, i turske armade seldžučkog sultana
– Emanuilo! Trči u pozadinu i javi Dukasu da dođe i obezbedi povlačenje! Sunce zalazi i nema više smisla nastaviti. Odsečem smo od krila, a Turci izbegavaju sukob! – doviknuo je imperator dok se, jašući na belom konju, branio od slabih napada dvojice seldžučkih konjanika u teškim oklopima. 6 Obavijen oblakom prašine koju su podizala konjska kopita, Emanuilo je jedva mogao da razazna lik vrhovnog zapovednika. Ali dobro ga je čuo i odmah je poterao konja u galop snažno bacajući svoj kontarion, dugo koplje koje nosi oklopna konjica, prema Turčinu koji iznenada iskrsnu iz jednog šatora u logoru. Pogodak posred grudi. Nije loše, pomisli, za nekog koje svega nekoliko nedelja ranije vrlo teško rukovao dugim kopljem. Ovo mu je bio prvi vojni pohod, a već se obreo usred bitke protiv trupa seldžučkog sultana, uz rame cara Romana IV, najsposobnijeg vrhovnog zapovednika kojim se Vizantijsko carstvo moglo podičiti još od vremena Vasilija II. 7 I bio je ponosni pripadnik hikanatoja, pitomaca iz redova visokog plemstva koji su bili deo tagmata, konstantinopoljskih trupa. Borili su se od jutra. Bar su jedinice iz prestonice, raspoređene u sredim, pod neposrednim carevim zapovedništvom, uspele da prodru do neprijateljskog logora, ali Emanuilo je imao utisak da se Turci nisu naročito trudili da ih spreče u tome. Naprotiv, neprijatelj se, izgleda, mnogo ozbiljnije bono na krilima, gde je onemogućio grčke trupe da napreduju brže. Vizantijci su još bili brojno nadmoćni, ali kad je reč o taktici... kao da je zaista ugrožena odlukom da se carska vojska podeli na četiri dela prilično udaljena jedan od drugog. 6 Seldžuci, loza koja je vladala delovima Srednje Azije i Bliskog istoka od XI do XIX veka i uspostavila moćni Seldžučki sultanat. Turci Seldžuci smatraju se precima zapadnih Turaka, današnjih stanovnika Turske, Azerbejdžana i Turkmenistana. (Prim. prev.)
7 Vasilije II Bugaroubica, ili Vasilije II Makedonac, bio je vizantijski vladar od 976. do 1025. godine. Iza sebe je ostavio ogromnu državu od Jadranskog mora i Dunava do Eufrata, uključujući i Kijevsku kneževinu, koja je bila u interesnoj sferi Vizantije. (Prim. prev.)
13
Ali nije bilo razloga za brigu; kako bilo da bilo, sve je i dalje otvoreno, a ishod bitke neizvestan je do sledećeg dana. To je dobar rezultat, s obzirom na preteranu razdvojenost snaga i činjenicu da su se prethodne večeri Turci Oguzi 8 odmetnuli i prešli na stranu svoje sabraće Seldžuka. Događaj koji je Emanuila koštao prvog razočaranja. Mladi vojnik je upravo među plaćenicima Oguzima stekao prvog ratnog druga, konjanika po imenu Firuz, jedinog koji ga je branio, hrabrio i obučavao dok su mu se ostali, veštiji saborci, podsmevali zbog nespretnog rukovanja kontarionom. Emanuilo je osećao iskrenu naklonost prema tom dragom Turčinu, ružnom da se uplašiš, nesklonom održavanju bilo kog vida čistoće, nespretnog hoda usled navike da jaše, gotovo smešnog u svom natucanju grčkog. Uznemirenost zbog njegove izdaje bila je ravna žalosti izazvanoj činjenicom da je njegov saborac nestao bez ikakvog prethodnog nagoveštaja. Kako god bilo, pomislio je Emanuilo, Roman Diogen je vrstan vojskovođa, hrabar i vešt: dovoljno će mu biti da prerasporedi trupe pa da nadoknadi gubitak. A sutra će, ako ne i večeras, svakako stići i pešadija sastavljena od varijega 9 i Jermena koji su poslati jugozapadno, na jezero Van. Ili će im se bar pridružiti teška konjica plaćenika Rusela de Bajula. 10 Podstaknut optimizmom, Emanuilo je jahao prema pozadinskim trupama kojima je zapovedao Andronik Dukas, ali nije bilo ni traga od vizantijskih vojnika. Ili smo mi previše brzo napredovali, ili su oni previše spori, pomisli prožet strepnjom. Posle dužeg vremena nazreo je oblak prašine i nejasne obrise. Nije umeo da objasni sebi zašto im se ne približava kad im jaše u susret. Tad je shvatio. Ne jaše im u susret. Jaše za njima. Obrisi koje je jedva nazreo u prašini anadolijske visoravni bila su njihova leđa i konjske zadnjice. Ubrzao je dok nije sustigao poslednjeg u koloni. – Šta to radite? Treba da nam se pridružite da pomognete caru! Potrebni ste mu! Prosleđujem vam naređenje da se pre mraka pridružite tagmatama – vikao je za njim. Ovaj se osvrnu, ali se ne zaustavi kako ne bi izgubio ostatak jedinice. – Car? Pa zar on nije mrtav? – Mrtav? Ma ko ti je to rekao? Živ je i bori se kao lav! Morate da se primaknete centru! – besno odvrati Emanuilo. 8 Narod koji vodi poreklo od Turaka iz centralne Azije i naseljava današnji Turkmenistan, severoistočne delove Irana i neke oblasti Avganistana. Govore turkmenistanskim jezikom. (Prim. prev.) 9 Garda Varijega je verovatno jedna od najpoznatijih vojnih formacija Vizantijskog carstva. Njihovo ime potiče od naziva koji su Rusi koristili za skandinavske vikinge. Koren njihovog imena verovatno potiče od izraza „var”, što znači služba. (Prim. prev.)
10 Poznat i kao Frangopulos, normanski avanturista koji je dospeo u Vizantiju i pridružio se vojsci cara Romana IV Diogena. Moguće je da je poreklom bio Franak, no kako god bilo, na Sredozemnom moru se pridružio Normanima. Postoje istorijski podaci o njegovom učešću u bici kod Mancikerta. 1071. godine. (Prim. prev.)
14
– Nema više centra. Poraženi smo. Car je mrtav. Tako nam je rekao Dukas. Mi gledamo da spasemo golu kožu. Pokušaj i ti, ako možeš – odvrati konjanik, ne pokazujući ni najmanju sumnju u ono što je rekao. – Idiote! Dolazim iz centra! Mi smo u punom sastavu, a car je živ i zdrav! Kako ne shvataš? Pusti me da razgovaram sa zapovednikom tvoje jedinice! – Obične baljezgarije. Mora da si ti jedan od onih iz jedinice Nikeforosa Brijenijusa 11 što dolaze da traže pomoć. Svako nek' se pobrine za sebe, prijatelju! Taj Dukas ih je baš dobro nasamario. Eto šta se događa kad se važan položaj u bici poveri političkom protivniku... razmišljao je Emanuilo, koji ipak nije nameravao da odustane: – Rekao sam ti da mi pokažeš svog zapovednika! – ponovo mu je doviknuo gledajući ga pogledom strožim nego što je pristajalo uz njegovih osamnaest godina. Ovaj mu u trenu uperi šiljak koplja u vrat. – Odlazi, lepo sam ti rekao, i gledaj da se izvučeš, ako si pametan. Tvoj car se ionako ne može izvući, to svi ovde znaju – reče mu bespogovornim tonom. ***
– Šta sam vam rekao? Car je konj na kojeg se ne treba kladiti – primetio je zapovednik franačkih plaćenika Rusel de Bajul dok je, zajedno sa svojim vrhovnim štabom, s vrha jednog brežuljka posmatrao kretanje trupa nadomak Mancikerta. – Njegova vojnička slava je nezaslužena. Ko je još video da se pred važnu bitku trupe dele na dva krila? – dodade njegov zamenik. – Zaista... kad je poslao nas i vanjege 12 da uhvatimo Ktlata, nije znao da treba da se sukobimo s celom sultanovom vojskom... – primeti jedan gotovo dečački glas iza njih. – Ko je to rekao? – prezrivo upita zamenik zapovednika, osvrćući se. – To je moj štitonoša. Ima lošu naviku da se oglasi kad ga niko ništa ne pita... – objasni De Bajul s izrazom dosade na licu. Njegov zamenik odmeri dečkića. Nije mu bilo više od trinaest–četrnaest godina, a ipak, bio je visok poput odraslog čoveka. Čak je bio i krupan. Njegove oči, prodorno plave, podsećale su na oči čoveka bar dvadeset godina starijeg; na golobradom, mladolikom licu imao je više bubuljica nego dlačica brade koja se tek pomaljala. – Danas i štitonoše raspravljaju o strategiji... – nastavi ratnik jednako nadmenim tonom. – Kako god bilo, to više nije naš problem. Dovoljno smo videli. Vreme je da se povučemo – reče zapovednik, okrećući konja. – Ali kako, gospodine! – dečak se ukopa ispred njega. – Odlazimo? Pet stotina konjanika caru bi dobro došlo! Još može da se izvuče! – Dečko, nemoj da izgubim strpljenje. I previše sam trpeo tvoju drskost – zareža 11 Nikeforos Brijenijus (1062–1137), vizantinski vojskovođa, kralj i istoričar. (Prim. Prev. 12 Narodi iz Skandinavije koji su dospeli u Zapadnu i Srednju Evropu. Nazivali su ih još i Normanima po izrazu „nord” (sever), ili vikinzima po izrazu „vik” (fjord). (Prim. prev.)
15
Rusel. – U Konstantmopolju aristokrate drže kese sa zlatnicima, a ne taj jadnik dole koji i u sopstvenoj otadžbini vojuje praktično sam. Mi plaćenici moramo da mislimo na budućnost – i potera konja pravo na onog kojeg je jahao njegov štitonoša. Ovaj, međutim, nije nameravao da se povuče i izdržao je udarac. – Iako smo plaćenici, pretpostavlja se da smo časni ljudi – bio je uporan. – Postoje i drugi razlozi osim novca. Moramo da pomognemo Romanu. On nas je unajmio! – Unajmio nas je? – Rusel se grohotom smejao. – Uskoro nećemo imati za koga da se borimo, te je bolje da nađemo novog vojskovođu. Je l' vidiš onog tamo dole? – i pokaza mu trupe u bekstvu predvođene Andronikom Dukasom. – Eto, on ili neki njegov rodak biće naš sledeći zapovednik... – Neće, ako ispunimo svoju obavezu! Caru je potrebna samo jedna jedinica koja će pokrivati povlačenje! – nastavio je dečak. – Kako se zove ovaj dečak koji nam, osim lekcija iz strategije, deli i lekcije iz života? – upita jedan konjanik iz vrhovnog štaba. – Ričard – odvrati Rusel, smejuljeći se. – Odnedavno je sa mnom. Sin jednog od mojih najvernijih podređenih, koji je pao u bici protiv Pečenega 13 u Grčkoj. Početkom godine njegova majka je došla da me moli da ga uzmem za štitonošu i, u znak sećanja na njegovog oca, nisam mogao da odbijem. Ali toliko me gnjavi da ću ga, kunem vam se, najuriti čim stignemo u Konstantinopolj! – Zapravo, i ne želim više da služim u jedinici kojom zapoveda takva kukavica! – uzvrati Ričard, ne pomerajući se. Prisutnima se zaledi krv u žilama. Ni najprisniji podređeni ne bi imao petlju da tako nazove Rusela, veterana iz stotine bitki, od čijeg su imena zazirali na mnogim bojnim poljima od Sredozemlja do Crnog mora. Svi su čekali zapovednikov odgovor. ***
Emanuilo nastavi još neko vreme da jaše uporedo s poslednjim vojnikom iz Dukasove kolone, ne znajući šta mu valja činiti. Voleo bi da je mogao da razgovara s nekim važnijim, ali stekao je utisak da ništa ne bi postigao, samo bi izgubio još vremena. Na kraju okrenu konja i zaputi se prema bojnom polju držeći se desne strane kako bi upozorio krilo pod zapovedništvom Teodora Alijata o Dukasovom dezerterstvu. Zatekao je jedinicu zasutu neprijateljskim strelama. Turski konjanici su se galopom u grupama približavali do linije do meta hica, odapinjali strele jedan za drugim, i vraćali se u svoje redove ostavljajući mesto sledećem odredu da ponovi to isto. Emanuilo je primetio da su neprijateljske jedinice protiv kojih se bono car daleko manje ratoborne i nije više sumnjao u protivnikovu nameru da razdvoji i udalji krila od centra. Kako bi bio siguran, potražio je nekog vojnika koji na šlemu ima veliku krestu – obeležje oficira – i odgovarajuću traku na oklopu. Nije mu bilo lako da ga nađe. Gotovo svi borci su se skrivali iza štitova po kojima su praštale strele. Naposletku ugleda jednog oficira. – Dolazim u ime cara. Povucite se. I sačekajte njegove trupe – reče mu. 13 Nomadsko tursko pleme; ne zna se odakle izvorno potiču, ali u VIII i IX veku naselili su se u regionu između Donje Volge i Urala. (Prim. prev.)
16
– A rezervni sastav? Zar nije trebalo da pređu u centar? Emanuilo je oklevao pre nego što je odgovorio, u strahu da bi vest o bekstvu pozadinskog sastava, nakon jučerašnjeg prebega turskih plaćenika, mogla da obeshrabri vojnike. Međutim, ako ih obavesti da carevo spasenje samo od njih zavisi, možda im to bude dodatni motiv da izdrže. Odlučio je da rizikuje: „Oni... eto, već su se povukli”, reče, gotovo mrmljajući. – Povukli su se? Hoćeš da kažeš da su pobegli! – odvrati zapovednik. – Poraženi smo! Car se povlači, a Dukas beži! – čuo je povike. Bio je to glas običnog skutatosa 14 koji je prisluškivao njihov razgovor, i odmah je izazvao posledice. Emanuilo pogleda oficira očekujući da ovaj ukori štitonošu; no on kao da nije nameravao da opovrgne reči svog podređenog. Glas se ubrzo proneo među vojnicima, koji počeše u neredu da se povlače, ne dopuštajući Emanuilu da na bilo koji način reaguje. Sami oficiri su se svojski zauzeli, ne kako bi sprečili bekstvo, već da bi mu dali bar privid reda. Mladi konjanik je shvatio da je izgubio i poslednju mogućnost da obezbedi svom caru pojačanje koje je tražio. Proklinjao je sopstvenu naivnost, preteranu iskrenost i nedostatak iskustva koji su ga onemogućili da slaže. Načas je, posramljen, bio u iskušenju da se pridruži beguncima s krila, ali onda potera konja ka prethodnici, pazeći da ne uleti među Turke. Mahnito je jahao ne mareći za strele koje su letele oko njega, usredsređen na objašnjenja koja će morati da pruži vrhovnom zapovedniku. Kad se obreo ispred Romana, dugo je oklevao pre no što mu je podneo izveštaj. Situacija je postala kritična. Neprijateljske strele oborile su gotovo sve konje, a mnogi borci su, kako bi neprijatelju uskratili metu, odustajali od toga da uzjašu preživele konje. Emanuilo je želeo samo jedno: da umre pored svog cara, možda spasavajući mu život. – Dakle? Hoćeš li mi reći šta treba da čekamo, svetog Demetrija? – upita car u predahu borbe, zaklonjen iza dvojice vojnika koji su ga branili od naleta Turaka, smelijeg od prethodnih. – Dukas je otišao. Izgleda da se proneo glas da si mrtav, a ja nisam uspeo da ih uverim u suprotno... – reče Emanuilo i pognu glavu. – To se moglo i očekivati od te proklete kukavice. Sigurno je otišao u Konstantinopolj da pripremi teren za preuzimanje vlasti! – uzviknu Roman besan, ali nimalo iznenađen. – A krila? Jesu li bar oni ostali da nas pokrivaju? Teško je bilo u tom trenutku mladom i ambicioznom pitomcu pripadniku konstantinopoljskog plemstva da kaže istinu. Izgovorio ju je slomljenim glasom: – Ovaj, čim su saznali za Dukasa, i oni su se povukli, uvereni da je poraz neizbežan... – A ko im je rekao za Andronika? – nastavi car. – Pa, zaključili su... na osnovu mojih reči... Roman pogleda na tren Emanuila u oči, pritiskajući ga težinom pogleda. Zatim, pre nego što se okrenuo i nastavio da se bori, presudio je: – Ja sam pogrešio. Ne šalje se regrut na tako osetljiv zadatak. Emanuilo oseti kako mu se stomak grči: opor ukus poniženja. Trebalo mu je malo vremena da sjaše, isuče mač i stane pored Romana; pokrenuo se uz osećaj mučnine, dalek i distanciran spram ishoda bitke koju je već prekrio sumrak. 14 Gr.: štitonoša. (Prim. prev.)
17
Mislima se vratio na bojno polje pošto je čuo ratne povike grupe turskih konjanika koji su jurišali na jedinicu raspoređenu ispred cara. Emanuilo se setio svog nauma i na povik Kyrie Eleison! 15 potrča prema saborcima u prvim redovima. Kad im je mladić priskočio u pomoć, oni su se već bili uhvatili u koštac s oštricama neprijateljskih sablji. Odlučnim pokretom je posekao skočni zglob najbližeg neprijateljskog konja, a konjanik se obreo na tlu na milost i nemilost Emanuilu. Pošto je izvukao mač iz tela žrtve, Emanuilo odjaha prema caru koji se zatekao u neravnopravnoj borbi protiv dvojice konjanika. Mladić se žestoko bacio s boka na jednog neprijatelja, a Turčin ga je, u žaru borbe s carem, kasno primetio. Emanuilo ga izbaci iz sedla, ali i sam izgubi ravnotežu te pade i nastavi da se bori na zemlji. Zajedno s neprijateljem otkotrlja se u prašini i zaustavi se pod kopitima životinje koja je, ritajući se, pogodila muslimana u glavu. Emanuilo dohvati mač i ustade, tražeći pogledom cara. Roman je upravo ostao bez štita i njegov mačje delovao kao slaba odbrana protiv protivnikovog lakog koplja. Mladi vizantijski vojnik, i sam bez štita, ni časa nije oklevao i bacio se između ove dvojice upravo u trenu u kojem je Turčin zamahnuo sabljom. Siguran da će umreti, Emanuilo požele da pogleda u oči svog ubicu. Bio je to Firuz. ***
polje.
– Idi. Rusel de Bajul proprati svoju kratku izjavu pokretom ruke, pokazujući bojno
– Šta čekaš? Ideš da se boriš s njima, zar ne? – nastavi u potpunoj tišim koja je oko njih vladala. – Kako? Sam? – odvrati Ričard, pošto se osvrnuo oko sebe i zaključio da ga niko od prisutnih neće slediti. – Naravno. Imao bi jednaku mogućnost da preživiš kao i nas pet stotina – uključi se zamenik zapovednika. – Osim toga, nećeš biti sam: tamo je car sa svojim vojnicima... onima koji su još živi – dodade pre nego što prasnu u smeh. – Ali... ja se nikad nisam bono... – prozbori mladić, – Pa onda? Zar nisi upravo to želeo? Napred! Mi ćemo tvoju hrabrost posmatrati odavde, a onda ćemo tvojoj majci, kad je budemo izvestili o tvojoj smrti, reći da si se požrtvovano borio – reče Rusel. – Ali ja ne želim da umrem pre nego što postanem ratnik! Rusel mu se naglo primaknu i, pružajući ruku, zgrabi ga za okovratnik i unese mu se u lice. – Slušaj, dečko, ako hoćeš da postaneš ratnik, pre svega moraš da se ponašaš dosledno. Rekao si da si se obavezao caru? Pa dobro, idi njemu i ne dosađuj nam više. Ionako ti je ovo poslednji pohod sa mnom. Pokaži nam možeš li da postaneš pravi muškarac. Ako i crkneš, šta se tu može. Događa se u ratu. 15 Gr.: Gospode, smiluj nam se. (Prim. Prev.)
18
Ostavi ga prethodno ga odgurnuvši. Ričard se jedva održao u sedlu a potom se, pošto je povratio ravnotežu, još jednom osvrnuo oko sebe. Neki su ga gledali ozbiljno i dirnuto, ali većina se krišom smejuljila. Ojađen, on pobode konja i pognuvši glavu potera ga u galop prema hiljadama mračnih tačkica koje su se nazirale u daljini. Napipa balčak mača pitajući se hoće li biti u stanju da ga isuče pred neprijateljem i zada mu udarac. A šta ako ne bude dovoljno hitar? Ako u žaru borbe promaši? Ako ne udari dovoljno snažno? Tad ugleda grupu turskih konjanika koji su jahali sa spoljne strane svoje jedinice, verovatno kao izvidnica ili da bi pripremili bočni napad. Primetio je da su naoružam lukovima i strelama i obuze ga novi strah. Ako ga neka strela pogodi i pre nego što uspe išta da preduzme? Shvatio je da su ga primetili, i odmah oseti vlažnu toplotu u predelu prepona. Šta da čini? ***
Udarac je izostao. U trenu u kojem su im se pogledi sreli, Emanuilo se previše iznenadio da bi osetio strah. Firuzova ruka ostade savijena u vazduhu, a Turčin potom snažno podbode konja, okrenu se i potera ga u galop, da bi ga uskoro progutala tama. Pre nego što nagrnuše ostali protivnici, Emanuilo je shvatio da je Firuz odustao od zarobljavanja cara kako bi prijatelju poštedeo život. Roman mu odvuče pažnju od te pomisli pokazujući mu da se postavi uz njegov bok. U tom času su se u seni videli samo turski turbani. Vizantinci su gledali kako lepršaju galabije, široki turski obrubljeni ogrtači, dok sablje njihovih protivnika sevaju u mraku. Povremeno bi prošištala neka strela čiji je jedini cilj bio da održi izuzetnu napetost koja je obuzela Grke. Niko se više među hrišćanima nije zavaravao mogućnošću da će im neko, bio to Teodoriko Alijat, Nikeforos Brijenijus, Andronik Dukas ili Rusel de Bajul, priskočiti u pomoć. Još neko vreme su se nadali da će se Turci povući pred nailaskom noći, ali ubrzo je postalo očigledno da neprijatelj ne razmišlja o predahu. Štaviše, što je mrak postajao gušći, to su oni prilazili bliže, stežući obruč oko Vizantinaca. Car je nekoliko puta pozivao svoje da zbiju redove pokušavajući da probije obruč, ali u mraku je bilo nemoguće rasporediti vojnike „u klin” kako bi prodrli kroz turske redove; dok bi doprli do neprijatelja, Vizantina su već bili raštrkani, nedovoljno povezani. Onda su se povlačili ostavljajući za sobom ponekog palog ratnika i na jedvite jade uspevali ponovo da se postroje. Emanuilo je, praktično, postao carev telohranitelj. Taj položaj bi smatrao velikom čašću da je bio rezultat unapređenja, a ovako ga je samo njegov osećaj krivice doveo pored cara. Ono što je ostalo od vizantijske vojske raspršilo se na mnogo razdvojenih grupica. Emanuilo ni na koji način nije mogao da zna kakva je sudbina zadesila ostale jedinice. Što se tiče njegove, sačinjene od cara i nekoliko desetina boraca, imao je utisak da bi 19
Turci svakog trenutka mogli da im zadaju završni udarac. Usredsređen na borbu s protivnikom, mladić je prekasno primetio da drugi Seldžuk juriša na cara i da mu je zano sablju u slabine. Emanuilo se baci na Turčina prisiljavajući ga senjom udaraca da se povuče. Onda se okrenu prema vladaru koji se stropoštao na tlo iako je očajnički pokušavao da se održi na nogama da ne bi obeshrabrio i demoralisao svoje vojnike. Mladić požun da ga pridrži i primeti da ovaj obilno krvari. Čuje svoje saborce kako uzvikuju da je car povređen. – Gotovo je! Gotovo je! – odmah zatim zaurla neko. Jeste. Uistinu je gotovo, pomisli Emanuilo. ***
Pobeći. Ništa drugo nije mogao da učini trinaestogodišnji dečak sam pred neprijateljem u svom prvom ratnom okršaju. Ričard pokuša da ubedi sebe da to i nije tako kukavička odluka za mladog i neiskusnog ratnika, kao što bi bila za nekog veštijeg borca. Morao je da preživi ako je želeo da postane ratnik i pokaže hrabrost u velikim poduhvatima. Kad bi odmah umro, smatrali bi ga samo glupim i osionim detetom. Prve strele zafijukale su oko njega mnogo ranije nego što je očekivao. Ti Turci su umeli da odapinju strele s prilično velike daljine. Okrenu konja, podbode ga i potera u galop prema svojim saborcima, nazirući njihove sićušne i nejasne obrise. Kako bi se zaštitio od protivničkih strela, zalegao je uz leđa konja koliko god je mogao. Ubrzo se uverio da će trupe raspoređene na visoravni odvratiti Turke od namere da nastave i malo se opustio. Ipak, strepeo je od reakcije svojih drugova. Pripremao se da se suoči s njihovom neumoljivom zajedljivošću; upravo je počeo da razmatra opravdanja kad oseti strahovit bol u levoj butini. Pogodili su ga, svetog mu arhanđela Mihaila! Dakle, još nije van domašaja turskih strela. Obuze ga panika. Načas se osvrnu i primeti da su još prilično daleko. Njegovi su, međutim, vrlo blizu. Zategnu uzengije i glasnim povicima potera konja gonjen strahom da neće stići ni da ugleda strelu koja bi ga mogla ubiti. Mahnito je jahao, zamišljajući da su mu neprijatelji za petama. Pokušao je na osnovu držanja Rusela i svojih čije je obrise već sasvim jasno razaznavao, iako je jedva držao oči otvorene zbog zaslepljujućeg sunca, koliko su mu gonitelji blizu. Isprva mu se učini da su se hrišćanski konjanici rasporedih u formaciju za borbu i da će, spuštenih šlemova, jurnuti punom brzinom. Međutim, približavajući im se, shvatio je da su zapravo zauzeli položaj za odmor, naslonjeni na konjske vratove, spuštajući koplja i skidajući šlemove. Ipak je nastavio da goni konja dok im nije prišao. Tek tada se, primetivši njihova podsmešljiva lica, osvrnuo da pogleda gde su njegovi gonioci. Iza njega više nikoga nije bilo. 20
*** Emanuilo nije uspeo da ostane uz cara. Jedan mameluk 16 je razoružao i zarobio Romana dok se Emanuilo borio s dvojicom neprijatelja. Onda je video kako ga podižu na nosila i odnose. U tom času su visoki zapovednici proglasili predaju i odmah zatim je nekolicina Turaka Oguza prošla kroz njihove redove izvodeći sve zapovednike. Na kraju su došli i po obične vojnike koje su, podeljene u grupe, rasporedili po improvizovanim zabranima. Emanuilo je gledao svoje drugove. Grci su bili skrhani. Nisu pretrpeli velike gubitke, ali nije bilo vojnika koji nije zadobio teže ili lakše povrede. U njihovim očima bez sjaja, u bezvoljnom držanju, ogledali su se sav celodnevni napor i razočaranje zbog uzaludnosti borbe. – Zabrinut? Ti ne brinuti. Sultan neće ništa učiniti vama Grcima ako car potpiše dokument o predaji teritorija. – Taj glas i taj neobičan izgovor zvučali su mu poznato. – Firuze! – viknuo je, nastojeći da prikrije radost zbog tog susreta. Iako mu je poštedeo život, njegov prijatelj je ipak izdajnik. U svakom slučaju, to pitanje je trebalo raščistiti. – Kako izgleda, nedeljama sam drugovao s jednim izdajnikom... – reče, trudeći se da njegove reči više zvuče kao stav nego kao optužba. – Grešiš. Ja ne izdajnik. – A, nisi? A kako bi nazvao nekog ko napušta svog zapovednika dan pre bitke kako bi se borio protiv njega? – uporan je bio Emanuilo. – Ja nisam napustio cara. Ja uvek bio uz sultana. – Čim nu se da si se do juče bono na našoj strani... – Ne. Pravio se. Sultan poverio na mene zadatak da uhodim. Kad završio posao, vratio se mom zapovedniku. Ja ne mogla da se borim protiv njega. Emanuilo nije imao snage da raspravlja o sumnjivom moralnom naličju takve uloge. A ni on sam svakako nije bio bez mrlje, da bi mogao da sudi tom smešnom robustnom čovečuljku. Ali nije baš bio spreman da mu otkrije sopstvenu krivicu. – Dakle, trebalo bi samo da ti zahvalim što si me poštedeo na bojnom polju? – Ne treba to. Ja to uradio i opet. Ti dobar borac i dobar čovek. – Kako god bilo, ne verujem da će tvoj častan postupak poslužiti nečemu. Rekao bih da smo svi mi Vizantinci osuđeni na ružan kraj... – To ne istina. Sultan Alp Arslan hoće praktičnu korist iz pobede. Mrtav car i mrtvi vi ne trebate. A posle, sultan dobro zna da u Koustantinopolju borba za moć. Roman se vrati, građanski rat, možda, a to dobro za islam. – Eto, upravo tako. Pobedili ste samo stoga što nas je Dukas izdao – prezrivo reče Emanuilo. – I zato što plaćenici nisu stigli na vreme. – Izostavio je razlog u koji je lično bio umešan. – Vas ipak bilo više od nas. A onda, što niste pobedili? – Zato što se naša taktika temeljila na saradnji među delovima vojske, koja je 16 Egipatski plaćenik. (Prim. Prev.)
21
izostala zbog izdaje, eto zašto – neutešno odvrati Emanuilo. – Ne. Saradnja bila nemoguća jer naša taktika odvojila centar daleko od krila i rezervnog sastava. Ja rekao sultanu da je Roman zapovednik koji uvek ide napred i ne razmišlja o posledice. Tako naš centar stalno se povlačio da bi vas namamio, dok naša krila zaustavljala vaša krila... Upravo je takav utisak stekao Emanuilo dok se borio. Dakle, to je bila upravo Firuzova zamisao. Briljantna, nema šta. Ali pre bi umro nego što bi mu to priznao: – Nikad nećete saznati da li bi vam uspelo da su nam se pridružili Dukas i plaćenici – reče i time završi raspravu. Kad je Firuz otišao, Emanuilovu dušu ponovo obuze tuga i u takvom stanju je proveo ostatak noći. Shvatio je da se neće smiriti dok se ne iskupi, i ponadao se da će mu car pružio još jednu priliku. Ako je istina ono što je rekao njegov prijatelj Turčin – a postoji velika verovatnoća da je tako – Romanu će biti potrebni svi raspoloživi ljudi kako bi se odbranio od napada unutrašnjih neprijatelja i neće moći mnogo da bira, Mogao bi mu koristiti čak i ovakav idiot kao što je Emanuilo, koji se pokazao nesposobnim da izvrši zadatak koji nije podrazumevao puku upotrebu oružja. Ako Turci i oslobode cara, razmišljao je, cena će biti visoka, a Dukasovi će je iskoristiti da ga svrgnu. Roman neće lako odustati, i izbiće građanski rat. Rat možda još opasniji po Vizantijsko carstvo od poraza koji su danas doživeli na Mancikertu. Ako th, međutim, sultan ne oslobodi... pa, teško da će u tom slučaju Emanuilo izbeći mračnu sudbinu sužnja, a možda će morati i da se preobrati u islam. U oba slučaja, njegova blistava vojnička karijera biće ugrožena. Zauvek. ***
Ričard je pokušao da sjaše, ali razdirući bol u butini nije mu dozvolio da iskoči iz sedla. Sačekao je da mu neko pomogne, ali niko se i ne pomeri. Svi su ga gledali sažaljivo, blago prezrivo, štaviše, neki su već okretali konje prema zapadu, ka Konstantinopolju, kao da tu nije ostalo više ništa vredno njihove pažnje. Uznemirio se. U kratkim trenucima u kojima je, bežeći, mogao da razmišlja o onome što ga očekuje po povratku među svoje drugove, pripremio se da izdrži njihov podsmeh. Ali ne i njihov prezir. – Zar mi niko neće pomoći? Pogođen sam, ako niste primetili... – ljutito reče na kraju. – To nije strela, dečko. To je rep; rep psa koji skiči i beži pred senkom opasnosti... – reče Rusel, pre nego što je i sam okrenuo konja, potvrđujući time nezainteresovanost za sudbinu svog štitonoše. Ostali, jedan po jedan, učiniše isto, sve dok pored Ričarda više nije bilo nijednog konjanika. Gledao ih je kako odlaze a da ga niko nije udostojio pogleda. Ponovo je zatražio pomoć, strepeći od novih ponižavajućih odgovora. Kad se i poslednji konjanik u koloni pretvorio u nejasnu tačkicu pod umirućim zracima užarenog sunca, zajaha i sam prema zapadu držeći se podalje od grupe, poput 22
kakvog otpadnika, svestan da ga je sopstveno ponašanje na to osudilo.
23
2.
Majnc, Nemačka, oktobar 1088. Jevrejska zajednica
Umorno i rezignirano, Rebeka pođe da otvori vrata, s mukom priknvajući ljutnju zbog Sarinog ponašanja. Kao i obično, njena sestra nije ni odvojila pogled od svojih igračaka kako bi bar jednim pokretom pokazala nameru da ustane i otvori vrata. Majka im je bila mrtva već mesec dana, ali posetioci koji izjavljuju saučešće i dalje su dolazili; ponekad je bilo naporno biti kćer jednog od najcenjenijih rabina u jevrejskoj zajednici Majnca. Kad je otvorila vrata, Rebeka je temeljno odmerila pogledom osobu koja je stajala pred njom. Sad su počeli da dolaze i oni izdaleka, mrzovoljno pomisli. Mogli su da dođu dok je majka bila bolesna, razmišljala je, da donesu neki od onih čudesnih lekova sa Istoka, umesto što ih uznemiravaju sad kad su u žalosti, primoravajući ih da se prisećaju svakog trenutka tih nedavnih tužnih događaja. Sudeći po količini prašine na odeći, ovaj svakako dolazi izdaleka. Čovek u širokom ogrtaču zakopčanom pod grlom velikom kopčom, s ogromnom kapom u obliku piramide odsečenog vrha i uskog oboda nadneo se nad devojčicu. Dugačka odora ispod ogrtača dopirala mu je do gležnjeva. Iza njega je stajao dečak skromnog izgleda i držao je uzde konja i magarca pretovarenog prtljagom. – Salom alejhem, 17 mlada devojko. Je li ovo kuća rabina Isaka bar Mošea? – upita čovek s naglaskom koji Rebeka nikad dotad nije čula. Ako je Jevrejin, kao što izgleda, svakako nije Aškenaz. 18 – Gam lecha. 19 Jeste, ovo je... – odvrati devojče, i dalje usredsređeno posmatrajući posetioca. – Želeo bih da razgovaram s njim. Došao sam izdaleka da bih ga video – reče on nestrpljivim tonom. Uplašena, Rebeka odgovori: – On je u ješivi, 20 drži predavanja, ali će se svakog časa vratiti. – U međuvremenu se zapitala treba li da ga uvede. 17 Heb.: Mir s tobom. (Prim. Prev.)
18 Jevreji kuji su živeli u Severnoj, Srednjoj ili Istočnoj Evropi. (Prim. prev.)
19 Heb.: I s vama. (Prim. prev.)
20 Heb.: opšti naziv za jevrejske škole u kojima se proučavaju Talmud, Tora i Mišna. (Prim. prev.)
24
Koliko god izgledao uznemirujuće, nije delovao preteće. Naposletku odluči kako bi bilo nepristojno ostaviti ga pred vratima: – Možeš ga sačekati ovde, ako želiš – dodade, pozivajući ga da uđe. Ovaj nije čekao da mu dvaput kaže. Dade znake slugi da ode i okrepi životinje i, pošto se nakratko osvrnuo po salonu, uputi se pravo prema najbližoj stolici, pored koje je sedela Sara. Skinuo je ogrtač i spustio ga na sto podižući oblak prašine koja pade na devojčicine igračke, a zatim se s naporom spusti na stolicu. Sara ga pogleda ispod oka; to nije bio najbolji način da joj se umili, jer je malena bila hirovita i ljubomorna na svoje igračke. Čovekovo umorno lice oštrih crta tek tad se ublaži, nagoveštavajući poluosmeh: – Oprosti, malena, ali posle stotina pređenih kilometara, ne obraća se mnogo pažnje na detalje. Ovde u Evropi, putevi su u veoma lošem stanju... – reče i ovlaš joj pomilova obraz nadlanicom. – Dolaziš iz azijskih zemalja? – odmah ga upita Rebeka, koristeći taj prvi znak njegove predusretljivosti da bi zadovoljila svoju urođenu radoznalost. Takođe i da bi odvratila strančev pogled sa sestrice, koja je svojom lepotom obično okupirala pažnju svih prisutnih. Sara je imala blage crte i na njenom licu nije bilo ničeg previše i ničeg premalo. Rebeka, koja je već poprimala ženske obline, imala je, međutim, prevelik nos i istaknute jagodice koji su otkrivali nimalo nežno lice. – Dolazim iz Jerusalima. Jesi li ikad bila tamo? – odgovori čovek zadržavajući prijatan izraz lica. – Nisam, nikada. Sigurno je prelep grad – primeti, kako bi ga podstakla na dalji razgovor. Nije ga trebalo moliti: – Zaista, to je najlepši grad na svetu. Lepši od Rima, od Konstantinopolja, od Bagdada. A video sam sve te gradove. Čak i danas, kad su ga Turci preoteli od egipatskih Arapa, Jevreji tamo dobro žive. Nijedan grad na svetu ne pruža toliko podsticaja, svedočanstava o prošlosti i prilika za budućnost. On načas zastade. – Njegove ulice vrve od života i zbivanja. Razgovori s ljudima različitih nacionalnosti i veroispovesti tamo su uobičajem – nastavio je. – Najzad, to je bio naš grad. Uveren sam da su i pripadnici sefardske 21 i aškenaske zajednice ovde u Evropi svesni značaja Jerusalima za našu istoriju, iako su nas Rimljani prisilili da ga napustimo pre gotovo hiljadu godina. Jednako verujem da svi Jevreji, koliko god im možda bio prijatan i konstan život u nekoj drugoj zemlji, čuvaju u srcu Jerusalim i Palestinu i žele tamo da se vrate. Privučena oduševljenjem svog gosta, Rebeka požele da se otac vrati što kasnije iz Akademije za hebrejske nauke. Znala je da će on, čim dođe, zaokupiti pažnju ovog stranca. Ponudila mu je da popije nešto. – Šta te je dovelo ovamo? – upita ga. Zbog svoje intelektualne radoznalosti, previše često je prelazila granice dečje stidljivosti i ženske uzdržanosti. Čovek se osmehnu, iznenađen tom smelošću. – Nešto u vezi s Jošuom, poznatijim pod imenom Isus Hrist. Da li si čula za njega? – upita je. – Ko nije čuo za proroka kojeg hrišćani uzdižu kao božjeg sma? Previše često nas podsećaju, čak i ovde, gde je naša zajednica veoma cenjena, da smo ga mi ubili... – odvrati 21 Jevreji koji su živeli u Španiji i Portugaliji. (Prim. Prev.)
25
Rebeka. – Da... Ali znaš li nešto o njegovom životu? – podstaknu je gost. – Ne mnogo. Znam samo da je propovedao i da je razapet na krst... Stranac načini izraz lica visokoučenog čoveka, izraz kakav njen otac ima kad im tumači Toru. – Živeo je u vreme kad su Rimljani vladali Judejom, prepuštajući kraljevima iz Irodove loze, koji su imali i arapske krvi, formalni suverenitet nad Galilejom. U to vreme zemljom su hodile desetine proroka, najavljivali su skori dolazak Mesije iz Izraela koji će zavladati svetom, smak sveta i strašni sud. – A iza svakog proroka stajala je neka sekta, verski pokret, politička struja – neke su bile naklonjene rimskoj dominaciji, druge usmerene protiv nje. Jošua se verovatno školovao za rabina, bio je farisej 22 sposoban da izleči ljude dodirom ruke. Pošto se krstio, poverovao je da je prožet svetim duhom i da je on izabrani, Mesija. Postao je fansej apokalipse. Bio je ortodoksni Jevrejin, propovedao je poštovanje tradicije Tore uzdižući odredbe iz Knjige Levitske 23 u korist nižnjih i siromašnih. Štaviše, uzdizao je i samo siromaštvo i poniznost, kao najkraći put do spasenja. – I to je bio jedan od razloga zbog kojih se sukobljavao s farisejima, učenjacima i sadukejima, 24 koji su u to vreme imali moć, i krivio ih da su razvodnili tradicionalno religijsko učenje i svoju ulogu verskih vođa države rasprodali da bi zadržali podršku Rimljana. U tridesetoj godini pošao je na hodočašće u Jerusalim i izazvao nerede u Hramu. Verovatno je jedan deo naroda video u njemu oslonac, simbol borbe protiv Rimljana, simbol verske revnosti i prezira prema klasama koje su se priklonile osvajačima. Proglašen je prevratnikom i pao je u ruke Rimljanima, koji mu presudiše kao pobunjeniku i razapeše ga na krst. Kasnije, kad su njegov grob zatekli prazan, sledbenici rekoše kako je uskrsnuo... – To su priče koje potiču od pre više od hiljadu godina. Kakve to veze ima s nama? – upita Rebeka potpuno obuzeta znatiželjom. – O tome treba da razgovaram s tvojim ocem. I nije poželjno da ostali budu upoznati s tim. Dovoljno je da znaš kako su se nakon Isusove smrti njegovi sledbenici, vremenom nazvani hrišćanima, podelili u dve glavne struje: jednu je predvodio njegov brat Jakov, a drugu Savle, koga hrišćani zovu sveti Pavle. Prvi su smatrali da treba da se obraćaju samo Jevrejima, uvereni da time sprovode Isusov naum, dok je Pavle podržavao širenje hrišćanstva među nejevrejima i neobrezanima. Na kraju je prevladala Pavlova struja, pre svega zahvaljujući uništenju Jerusalima tokom pobune protiv Rimljana, koja je izazvala rasipanje judejsko–hrišćanskih zajednica i preživljavanje isključivo onih struja koje nisu bile naročito neprijateliski nastrojene prema osvajačima... Rebeka odluči da mora saznati i ostalo. Jednostavno mora. Poče da smišlja kako bi mogla da prisluškuje razgovor između ovog stranca i oca. Rabinov dolazak nije joj ostavio vremena za razmišljanje. – Rebeka? Zar nećeš da 22 Lat.: pharisaeus – „odvojeni”, pripadnik versko–političke jevrejske sekte, od II veka pre n.e., koja je propovedala strogo pridržavanje Mojsijevog zakona, u čemu je bilo mnogo pretvorstva; figurativno: licemer. (Prim. prev.) 23 Treća knjiga Mojsijeva. (Prim. Prev.)
24 Jevrejska verska sekta iz II veka pre n.e. čiji su pripadnici verovali samo u Mojsijeve zakone; konzervativci i protivnici fariseja. (Prim. Prev.)
26
mi predstaviš našeg gosta? – čula je očev glas iza sebe. Devojčica se okrenu, a Sara skoči i potrča mu u susret. Isak s neskrivenom radošću podignu malenu u naručje, privi je uza se i pogleda stranca. – Došao je iz Jerusalima, oče – reče Rebeka, ko zna koji put prebacujući sebi što ne ume da bude umiljata prema ocu, kao njena sestra. Stranac ustade. – Šalom alejhem, rabine Isače. Zovem se Jakov i dolazim iz Palestine. Treba da razgovaram s tobom – reče smerno, ali odlučno. Rebeka je u očevom pogledu pročitala nemu zahvalnost prema tom čoveku, koji nije ušao u kuću ne pitajući ga za njegovu ženu. Već godinama, otkad se bila razbolela, ljudi su im dolazili samo da bi se raspitali o njenom zdravlju, a kad je umrla, da bi im izjavili saučešće i uverili se da su dobro. – Alejhem šalom, stranče. Sedite, molim vas, pa da popričamo – reče Isak otvoreno pokazujući zanimanje. Rebeki je bilo drago zbog toga; volela je oca više nego što je umela da pokaže. – Bilo bi bolje da razgovaramo nasamo. Reč je o vrlo osetljivom pitanju – ozbiljno reče gost. Rabin se nakratko zamisli, a onda spusti mlađu kćer na pod i reče Rebeki: – Igrajte se napolju dok vas ne pozovem. Rebeka ljutito uhvati sestru za ruku, a ova ponese nekoliko krpenih lutaka pa zajedno izađoše. Starija devojčica ponovo poče da smišlja kako bi mogla da čuje ostatak priče. Kad su izašle na ulicu, ona se osvrnu oko sebe kao da nešto traži. Tad ugleda grupu dece koja su se igrala na drugoj strani. Ostavila je sestru s njima i potrčala pod prozor najbliži mestu na kojem su sedela dvojica sagovornika. Iako su joj smetali dečji povici, razaznala je da njih dvojica još razmenjuju uvodne učtive rečenice. – Jeste li imali problema s hrišćanima, ovde u Majncu? – upita gost. – Nismo, već najmanje sedamdeset godina, tačnije, otkad je car naredio da Jevreji napuste gradove – odgovori Isak. – S druge strane, mi ovde dosledno sprovodimo smernice koje je zacrtao osnivač akademije, rabenu Geršonu, 25 tako da smo prilično popustljivi u tumačenju zakona iz Talmuda. Na primer, dozvoljavamo obavljanje poslova s nejevrejima za vreme hrišćanskih praznika. – Hmm... da niste malo zanemarili revnosno poštovanje zakona? – s podozrenjem upita Jakov. – Šališ se? – odvrati rabin gotovo uvređeno. – Citiraću ti reči iz jedne pesme koju je napisao sam raben Geršon: Zahtevaju od nas da ne prizivamo Gospoda, da Bog nam bude jedan bedni idol, da se poklonimo pred slikama i divimo im se. Za njega i za nas, hrišćani su idolopoklonici koji veruju u Trojstvo, mole se pred statuama i Boga su pretvorili u ljudsko biće. Međutim, mi smo u manjini i moramo nekako da preživimo... Što se tiče ostalog, ništa se nije promenilo. Uprkos svemu, Savez 26 i dalje važi. Naš zadatak je da čekamo dolazak Mesije, koji će nas osloboditi obnavljajući narod, 25 Vodeći rabin nemačkih Jevreja Geršom, ben Jehuda, među nemačkim Jevrejima poznat kao „rabenu Geršom”, „naš rabin Geršom”. (Prim. prev.)
26 Izraz „savez” u hrišćanstvu podrazumeva drevni pakt koji je, prema Starom zavetu, Bog sklopio s Adamom, a zatim ga obnovio s Nojem, Avramom . Mojsijem; takođe se odnosi i na Novi savez koji je Bog sklopio s onima koji veruju u Isusa Hrista. (Prim. Prev.)
27
uspostavljajući Davidov presto i oslobađajući svet. Voleo bih da te upoznam s jednim od naših najvrsnijih tumača Talmuda koji predaje u Vormsu, nedaleko odavde. Zove se Raši i bolje od svih ostalih razmatra ta pitanja. Ipak, čini mi se da u Evropi prilike nisu najpovoljnije za Jevreje – odvrati gost. – Znam da su pre nekoliko godina francuske trupe na putu za Španiju, gde je trebalo da se bore protiv muslimana, usput napravile pokolj nad Jevrejima... a već dugo hrišćanska crkva uspostavlja zakone kojima se oni diskriminišu. – Što se toga tiče, nije davno bilo kad je u Tuluzi, za Uskrs, biskup javno išamarao jednog Jevrejina, kažnjavajući ga za Hristovo ubistvo – potvrdi Isak. – Ali opšte uzev, običan svet i gospoda smatraju korisnijim da sarađuju s nama nego da nas bojkotuju. Mi se, s druge strane, trudimo da ih ne izazivamo. Takođe smo se postarali i za neophodnost da pijemo i jedemo samo hranu koju pripremaju Jevreji, te već odavno ne preobraćujemo robove. Niti više rasturamo pogrdne spise poput Toledot Jošua, 27 – koji izvrgavaju ruglu jevanđelja i Isusov život. Važno je biti popustljiv! – Ipak, vremena se menjaju – odvrati gost. – Ljudi se zadužuju, sve više osiromašuju i neminovno počinju da zavide Jevrejima koji su, međutim, sve bogatiji, zahvaljujući i kamatama koje razrezuju na pozajmice. – Silom prilika! – prekinu ga rabin. – Nemamo nikakva zakonska jemstva, i moramo nekako da se zaštitimo! – Upravo je u tome suština. Mi Jevreji ne uživamo građanska prava u Evropi. Zavisimo od blagonaklonosti koju nam s vremena na vreme ukazuju crkva i vladaoci. Blagonaklonost koju nam u svakom trenutku mogu uskratiti, čim im saradnja s jevrejskim zajednicama ne bude više odgovarala. Mnogo sam putovao, i znam šta govorim. U svakom slučaju, neprekidno hodamo po žici koja svakog časa može pući. Znaš da nas jedva podnose i povremeno se u njima budi atavistička mržnja zbog ono što smo, kako oni smatraju, učinili Isusu. Čak me je i tvoja kćer podsetila na to. – Rebeka se trgnu. – Ako je vama ovde u Majncu trenutno dobro, ne znači da je svugde tako. Mi u Jerusalimu verujemo da je nastupio trenutak da se nešto preduzme. – A šta biste vi učinili? Svi da pobegnemo na istok, u Mesopotamiju, u Vavilon? Za većinu nas život je ovde gde smo ga stvorili, u zemlji Aškenaza – primeti Isak. – Postoji način, zato sam i došao – reče Jakov, odmeravajući reči. – Tvoj ugled je poznat sve do Jerusalima. Šta znaš o Jakovovoj zaostavštini?” – O Jakovovoj zaostavštini? Pomenuo miju je jedan rabin u Jerusalimu, pre dvadesetak godina – zbunjeno odvrati Isak. – Jakov je bio Jošuin brat. Nasledio ga je kao prvi patrijarh Jerusalima, no potom su ga članovi veća kamenovali te je zvanje prepustio Jošuinom rođaku Simeonu. Jakov je primio u sektu jednog od prvih progonitelja hrišćana, Savla, fariseja koji se preobratio posle putovanja u Damask, gde ga je nakon pada s konja vidao jedan učitelj iz sekte. Kao i brat, i Jakov je veoma poštovao Mojsijev zakon, za razliku od Pavla, koji je smatrao da za spasenje nije više neophodno obrezivanje, poštovanje običaja pripremanja hrane, zakona čistote, šabata kao dana za odmor i tako dalje. 27 Knjiga o Isusovom životu, jevrejska knjiga kojom se ismeva Isus, pripisuje im se nezakonito rođenje, bavljenje magijom, vradžbinama, sramna smrt. Suština Toledota jeste tvrdnja da je Isus bio varalica i jeretik kog su Jevreji razapeli na krst. U knjizi se takođe tvrdi da su Isusovi sledbenici ukrali njegovo telo iz grobnice i obmanuli narod da je on vaskrsao. (Prim. prev.)
28
– U početku su njegove propovedi imale mnogo više uspeha u sinagogama otvorenim za nejevreje, te je Pavle postavio sebi cilj da proširi novu veru po grčko– rimskom svetu. Zato je, prema spisima iz zaostavštine, Pavle širio tumačenje Jošuine smrti po kojem su za nju bili odgovorni Jevreji, a ne Rimljani. Odatle potiče prikriveni antisemitizam prisutan u jevanđeljima i delima koja su sastavni deo kanona hrišćanske crkve. Ukratko, čim se da je Jošua, revnosni Jevrejin čiji je Jakov bio savremenik i direktan nastavljač, iščezao iz sećanja naroda, prepustivši mesto helenisti Isusu, kog je stvorio Pavle, premda ga nikad nije poznavao, osim u svojim vizijama. Možda je zaista bilo tako, ali ne verujem da ti spisi uistinu postoje – zaključi, šireći ruke. – Verovatno je samo reč o legendi koju su vremenom stvorili Jevreju u rasejanju, kako bi logično objasnili progon kojem smo vekovima izloženi. Njegov gost se škrto i prezrivo osmehnu, pa ustade i uputi se prema vratima. Čim je čula korake, Rebeka se brzo pridruži ostaloj deci. Ipak, i dalje je krajičkom oka posmatrala ulazna vrata pred koja se u međuvremenu vratio Jakovov sluga, vodeći dve životinje. Videla je kako njihov gost vadi neku vreću iz samara, prebacuje je preko ramena, a zatim ponovo ulazi u kuću. Rebeka odmah potom ponovo otrča pod prozor, ovoga puta spremna i da proviri. Pred radoznalim Isakovim pogledom, posetilac pažljivo spusti prtljag na sto. Promišljeno sporo izvadio je zavežljaj od platna koji potom odmota pokazujući tri svitka pergamenta, savijena i prišivena jedan za drugi. – Ipak, evo ih ovde, pred tobom – svečano reče. – Kako... kako si došao do njih? zapanjeno upita Isak, nehotice izrekavši ono što je Rebeki bilo na vrh jezika, i devojka se jedva uzdrža da ne vrisne. – Mi smo ga oduvek imali. Ja sam rekabita, 28 kao i Jakov, mada su nas u ono vreme nazivali ebionitima. Tek tada je rabin primetio da njegov gost nosi lanenu odeću, što je bilo prilično neobično budući da je već dobrano zahladnelo. Dobro je znao da ebioniti i rekabiti ne mogu da nose ništa što je proizašlo iz seksualnog odnosa. Podigao je jedan svitak sa stola i, odmeravajući ga u ruci, počeo stidljivo da ga odvija. Ivice pergamenta bile su iskrzane i nepravilne, a sam spis bio je tamniji nego što je rabin mogao da zamisli. Primetio je da je tekst na grčkom. – Zašto ga pokazuješ meni? Ja nisam jedan od vaših – upita, uznemireno. Jakov ponovo sede i udahnu. Isak je shvatio da će usledi ti iscrpno objašnjenje te i sam sede, spuštajući svitak na sto. – Dugo smo raspravljali o tome da li je dobro ili nije obznaniti postojanje ovih dokumenata. Vidiš, kao što sam ti maločas rekao, mnogi među nama veruju da će budućnost doneti Jevrejima još mnogo tragedija i nepravdi. Štaviše, po mom – i ne samo po mom – mišljenju, biće sve gore i gore. A zbog čega? Zbog toga što nas hrišćani smatraju ubicama njihovog Isusa. Zastao je kako bi dozvolio sagovorniku da razmisli o uzroku svih njihovih nedaća. Onda nastavi: – Sad me slušaj: jevanđelja, pisana pod uticajem Pavlovih zamisli, nakon gušenja pobune, predstavljaju Isusovu smrt kao posledicu zavere fariseja i sadukeja koje je podržao ceo narod, a koju Rimljani, mada su joj se usprotivili, nisu mogli da spreče. Taj Pontije Pilat, prokurator Judeje, pokušao je da ih urazumi – prema kanonskom 28 Drevni narod koji je još u starozavetno doba živeo sa Izraelitima asketskim, uglavnom nomadskim životom. Smatraju se potomcima patrijarha Rekaba. (Prim. prev)
29
tumačenju – ali Jevreji su po svaku cenu želeli smrt svog sunarodnika, toliko da im je miliji bio život običnog kriminalca i ubice kao što je Baraba. – Kao da niko ne primećuje da su Jevreji raspeće smatrali prokletstvom, a da su Rimljani razapinjali buntovnike a ne bogohulnike, koje je, međutim, vrhovno veće kamenovalo. Niko ne čita jevanđelja objektivno; inače bi shvatili da Jošua ne namerava da začne novu veru i da je institucija hrišćanstva rođena tek nekoliko decenija kasnije, razvijajući se drugačije spram onoga kako ga je Jošua uobličio, a Jakov ga usavršio. Niko ne primećuje da je tvorac poduhvata bio Pavle, rimski građanin koji je žarko želeo da oslobodi hrišćanska učenja iz njihovog jevrejskog okvira i raširi ih po grčko–rimskom svetu. I konačno, kao da niko ne shvata da je Isus bio Jevrejin, a ne hrišćanin! – A kako ćeš ti to dokazati? – upita Isak koji je negde duboko u duši naslućivao odgovor. – Sve je zapisano u pergamentima koje sam ti doneo. Postoji neposredno Jakovovo svedočenje, budući da je on, za razliku od Pavla, poznavao Jošuu. Zapisano je da se on nije proglasio sinom božjim, već samo „osveštanim” od Boga. Piše i da se obraćao samo Jevrejima, pozivajući na poštovanje odredbi Treće knjige Mojsijeve o milosrđu, na poštovanje božjeg učenja i pravde, na poštovanje bližnjih i ubogih. Piše da je odbijao čak i da leči, da nije želeo ni da obeduje s njima, neznabošce, bludnice i skupljače javnih prihoda, rečju, sve one nečiste ljude čije su mu društvo pripisivali. Piše da su ga pogubili Rimljani zato što je podsticao narod da ne plaća doprinose i narušavao javni red. Pretpostavimo da je upravo tako, ali kakve veze ja imam s tim? – podozrivo upita rabin. – Smatramo da je nastupilo vreme da obznanimo sadržaj spisa. Tu leži mogućnost našeg opstanka. Kad saznaju da nismo mi odgovorni za Isusovu smrt, hrišćani će nas ostaviti na miru. Mi rekabiti smo nepriznata zajednica, i ne uživamo ni podršku ni poverenje. Osim toga, nismo se ukorenili u Evropi, gde je hrišćanstvo raširenije. Potreban nam je neko ugledniji, s korisnim poznanstvima, ko će ova saznanja proširiti u visokim krugovima hrišćanske crkve i evropskih vladara. Pomislih smo da bi ti bio savršen za to, i zato sam ti i doneo spis. Od ovog trenutka, poveravam ga tebi. Ovoga puta Rebeka jednostavno nije mogla da potisne uzvik. Srećom, njen vrisak se izmešao s cičanjem dece koja su se igrala nedaleko od nje. Očeva reakcija nije bila manje silovita: – To je besmisleno! Zaista verujete da će nakon hiljadu godina učvršćivanja jedne sad stabilne i razgranate institucije kao što je Katolička crkva, hrišćani biti spremni da razmotre takvu mogućnost? Gost se nije zbunio. – Postoji još jedan razlog koji nas je naveo da spise predamo tebi. Izvesni crkveni velikodostojnici znaju za njegovo postojanje, a poznato im je i gde se spis nalazi. Nije slučajno što su se hodočasnici, ili oni koji se tako predstavljaju dolazeći u Jerusalim, raspitivali za njega. Jednom su ga čak gotovo i pronašli. To pokazuje da ga se Crkva plaši i da je svesna kakva je on pretnja njihovom opstanku, budući da je taj spis opomena savesti. Vredi pokušati, zar ne? – Ni najmanje – odvrati rabin. – Ljudima nikad nije bilo lako da se izvinjavaju, a to je još teže državama i instituctjama. Kako bismo to mogli očekivati od onih koji su uvereni da im je sam Bog podario vlast? Osim toga, time bismo im otvoreno stavili do znanja da je Isus naš, da su nam ga praktično ukrali. Šta mislite, kako će oni to prihvatiti? Ovde, u zemlji Aškenaza, svojski se trudimo da se ne sukobljavamo s njima, a sad treba da im ukažemo na tako nešto? Besmisleno! Nezamislivo! 30
– Molim te, rabine, pokušaj da razmišljaš dugoročno! – navaljivao je Jakov. – Možda u početku neće to dobro prihvatiti. Ipak, s godinama, ili čak s vekovima, to će postati nova istina koja se ne može odbaciti i, malo–pomalo, narod će zaboraviti kliše o Jevrejima kao Hristovim ubicama! Crkvu, papu, biskupe, sve njih nadahnjuje Isusovo učenje o razumevanju bližnjeg, i s vremenom će uspeti da promene uverenja ljudi. – Kao pravi rekabita, živiš u stanju duhovne čistote bez ikakvog dodira sa stvarnim svetom! – obeshrabreno odvrati Isak. – Ljudi o kojima govoriš pripadnici su najznačajnijih evropskih porodica: moćnici zaduženi za staranje o ogromnoj imovini koju je Crkva nagomilala zahvaljujući odanosti vernika, njihovim uverenjima koje crkveni velikodostojnici nikako ne žele da ugroze! Imaš li predstavu o tome koliko opatija postoji u Evropi? Koliko njih je izabralo monaški život kao put ovozemaljskog spasenja da bi pobegli od siromaštva koje je zahvatilo sela i od izrabljivanja moćnika, a ne iz duhovnih razloga? A šta reći o Vizantijskom carstvu? Njega bi vi iz Jerusalima trebalo da poznajete bolje nego Evropljani! Zar ne znaš da se ceo državni aparat oslanja na religiju? O, bože! – uzviknu on u očajanju, prizivajući nebesa. – Baš si meni morao da poveriš ovakvu odgovornost, šaljući mi jednog nesrećnika koji ništa ne zna o svetu, kako bi mi uručio najopasniji postojeći dokument! Jakov je delovao iskreno iznenađen. Nekoliko trenutaka je gledao, zatečen, ne znajući šta da kaže. – Ja... mislim da preteruješ – reče naposletku. – Ti treba da odabereš prave ljude koji će pokrenuti proces rehabilitacije našeg naroda. Bilo bi neoprostivo ne iskoristiti ovakvu priliku. Ja nemam više šta da kažem, osim da su mi starci iz moje zajednice naložili da tebi predam svitke, i da sam tu dužnost obavio. Od ovog trenutka, ti si odgovoran za dokument i ti odluči šta ćeš s njime činiti. Samo se nadam da ćeš pravilno postupiti, rabine. Alejhem. Poslednje reči Jakov je izgovorio kad je već bio na pragu. Krajičkom oka je primetio Rebeku. Devojčica je bila previše iznenađena onim što je čula, nije stigla da se skloni i uhvaćena je na delu. Rekabita joj se osmehnu, ali ona nije bila u stanju da mu uzvrati. Izraz lica joj je bio odlučan i gotovo ljutit, a takav izraz lica imala je kad god donosi neku odluku, odluku kojaje, u skladu s njenim karakterom, obično neopoziva. U takvim prilikama crte lica su joj postajale još grublje. Odlučnim korakom ušla je u kuću i pogledala oca pra vo u oči. – Oče, želim da me podučavaš grčkom jeziku – reče, tonom koji nije dopuštao protivljenje.
31
3.
Avinjon, Provansa, septembar 1095. Biskupska palata
Vaša svetosti, stigao je grof od Sen–Žila, Rajmond od Tuluze – najavio je monah, lični pontifeksov 29 saradnik. Urban Drugi sede u visoku stolicu u dvorani za primanja biskupske palate u Avinjonu. Ðakon nestrpljivo raširi ruke: – Grofu je dugo trebalo. Da je još malo zakasnio, morali bismo poći i ne videvši ga... – prošaputa papi na uvo. – Važno je da je stigao. Sad možemo na miru da razgovaramo s njim – blago odvrati pontifeks. – Uvedi ga – reče mu zatim. Rajmond od Tuluze odmah je opazio ogromnu razliku između dvojice božjih slugu pred kojima se poklonio. Kretnje čoveka koji je sedeo bile su izuzetno spore, ali ne zbog njegove starosti, već da bi svoje pokrete naglasio; drugi, jedva malo mlađi, gestikulirao je čak i kad je ćutao, praveći iznenadne, kratke pokrete. Prvi je delovao ponosno ali umorno, lice mu je bilo upalo a jagodice naglašene, krupne oči gledale su tužno ali prodorno, a čelo mu je bilo visoko, uprkos obruču kose oko tonzure; 30 drugi je budno gledao oko sebe, bio je prilično podgojen, gotovo čio i nimalo autoritativan. – Grofe Rajmonde! – reče Urban pružajući mu ruku da bi mu gost, kako tradicija nalaže, poljubio papski prsten. – Zadovoljstvo je konačno upoznati čoveka čija je podrška donela toliko dobra našem cilju! – dodade, aludirajući na sedmogodišnju borbu s papskim protivnicima i nemačkim kraljem. – Svetosti, čast mi je i veliko zadovoljstvo što vas vidim i što sam uključen u vaše planove. A pre svega vam čestitam što ste konačno preuzeli punu kontrolu nad Rimom i onemogućili svog protivnika Klimenta da načini bilo kakvu štetu. Bez njegove podrške u Lateranu, tobožnji car Henrih teško da će ponovo pokušati da ugrozi vaš položaj. – A zapravo nije još sve gotovo – uzdahnu pontifeks. – Naš dobri prijatelj, grof od Vermendoaza, prihvatio se teškog zadatka da učvrsti kontrolu nad kapitolskim gradom. 31 Još nismo bezbedni, sve dok je onaj uljez Kliment u Zaniku svetog Anđela. Nadajmo se da ću moći da se vratim u Rim i u miru sprovedem našu misiju; u međuvremenu, međutim, neophodno je da ostanem ovde – reče papa, pokazujući Rajmondu da se uspravi. Govorio je tiho, naglašavajući svaku reč. 29 Papa. (Prim. Prev.)
30 Kada se laik promoviše u sveštenika, običaj je bio da mu se obrije središnji deo lobanje, oko kojeg se ostavljao samo uzan pojas kose. Taj običaj je ukinut 1972. godine. (Prim. prev.) 31 Misli se na Rim. (Prim. Prev.)
32
– Njegova svetost mora hitno da razgovara s vama. S nestrpljenjem smo vas očekivali. Sreća te ste stigli na vreme – ne uzdrža se đakon da doda. Rajmond primeti piskavost i usiljenost njegovog glasa, kao i priknvenu zamerku koju je izrazio. Urban nije krio ljutnju zbog đakonove primedbe. Popreko je pogledao saradnika i gotovo neprimetno iskrivio tanke usne skrivene brkovima i bradom. – Ovo je brat Zigfrid koji je za nas obavio dragocenu istragu – reče potom, obraćajući se Rajmondu – i veoma je nestrpljiv, kao što ste mogli da primetite, da i vas upozna s detaljima, kako bismo zajedno izveli zaključke i osmislili plan delovanja. – Na raspolaganju sam vam, kao i uvek – brzo odvrati grof pitajući se kakvu li je istragu mogao da obavi ovako neprijatan čovek. Na papin znak, đakon se nakašlja, više zbog nelagode nego da bi tečnije govorio, i poče da izlaže. – E pa, dobro... grofe, hrišćanstvo je u ozbiljnoj opasnosti. Postoji rizik od raskola među vernicima, koji bi mogao imati nepredvidive posledice – počeo je. Grof se malo zbunio. Pozvali su ga kako bi mu pripovedali o raskolu s Istočnom crkvom do kojeg je došlo pre gotovo pola veka? Po njegovom mišljenju, Vizantinci slobodno mogu da drže misu drugačiju od one kakva se služi na zapadu. Kao laika, takve neznatne razlike nisu ga zanimale. Osim toga, nije planirao da putuje u Konstantinopolj u skorije vreme, štaviše, s obzirom na to da odavno više nije mlad, uopšte i ne pomišlja da putuje tamo. – Pa... znam da je grčko odbijanje da priznaju papin autoritet razlog velike brige za Crkvu u Rimu; ipak, mi smo i dalje braća po veri u Hrista i deluje mi neverovatno da bi proceduralni detalji mogli dovesti do konačnog razlaza... – Grofe, ne zaključujte prerano – umeša se Urban. – Istina je, brine nas razlaz s grčkom braćom, ali ni izbliza onoliko koliko nas brine ono što je brat Zigfrid otkrio. Slobodno nastavi – dodade zatim, obraćajući se đakonu. Ovaj ga posluša, slavodobitno pogledavši Rajmonda, koji izdrža njegov pogled nimalo ne menjajući izraz lica. – Nadam se, grofe, da ću uprkos svojim nemerljivo skromnim govorničkim sposobnostima, uspeti da vam izložim o kakvoj je opasnosti reč – izjavi. – Čoveku koji ne vlada veštinom razgovora teško je da objasni tako osetljiv problem u prisustvu uzvišenog pontifeksa, naročito ako ga sagovornik prekine usred izlaganja – nastavio je da ga izaziva. No kad je shvatio da tim rečima ni najmanje nije pogodio Rajmonda, nastavi: – Dakle, izgleda da kruži nekakav dokument koji bi mogao da uzdrma temelje na kojima je naša Crkva podignuta. Kao što znate, naši premudri praoci načinili su određen odabir među obimnim svedočanstvima o životu i delu Gospoda našeg, prepoznajući one najpouzdanije i najdoslednije, one koji su više od ostalih naglašavali božansku prirodu Hristovu. – Mnoga svedočanstva su odbacili, neka od njih ni na koji način nisu mogla doprineti onome već sadržanom u odabranim dokumentima, a neka su vrvela od izmišljotina, kako to često biva kad se neko nađe pred izuzetnim događajima kao što su oni vezani za rođenje, učenje, smrt i vaskrsnuće našeg Gospoda. Jedna od činjenica sadržanih u kanonskim tekstovima odnosi se na nedvosmislenu odgovornost Jevreja za Hristovu smrt. Hteli su da ga razapnu. te Rimljanima nije preostalo ništa drugo do da im udovolje. Osim toga, sve i da ta sramna rulja i nije počinila tako gnusno zlodelo, činjenica da poriču Hristovu božansku prirodu i sprovode svoje bogohulne verske, ekonomske i društvene običaje dovoljna je da ih hrišćani drže podalje od sebe pa čak, ako je potrebno, i nemilosrdno udare na njih. – No uprkos svemu, hrišćanska crkva je vekovima bila veoma trpeljiva prema 33
njima, i tek bi ponekad donela neki zakon koji hrišćane štiti, ali nipošto ne obespravljuje Jevreje. Dokaz je činjenica da oni i dan–danas žive među nama, u velikim i berićetnim zajednicama; štaviše. često su te zajednice uspešnije od naših. Ipak, oni se do te mere osećaju progonjenim da su smislili nedostojan plan kako bi podelili hrišćanski svet. Nameravaju da proture dokument koji ne samo da svedoči o tome da je Isus bio Jevrejin – što je očigledno, ali ne i bitno osim u svrhu manipulisanja tim podatkom – već da je svoje učenje širio isključivo među Jevrejima. I da su za njegovu smrt samo Rimljani odgovorni! Ovoga puta Zigfrid je sam načinio značajnu pauzu. Nije mogao da kaže kako ga je sagovornik prekinuo. – Oprostite mi, brate Zigfride – reče Rajmond, nimalo impresioniran, iako je sveštenik naročito naglasio poslednje reči – ali to mi ne deluje kao neka naročita pretnja. Taj dokument treba prihvatiti kao nešto što on i jeste: naivan pokušaj Jevreja da skinu sa sebe krivicu... – Bili biste u pravu – umeša se papa – ako se izuzme činjenica da taj tekst proturaju kao originalno delo nikog drugog do Isusovog brata i njegovog neposrednog naslednika. Delo čoveka koji je bio u ozbiljnom sukobu sa svetim Pavlom. – Isusov brat? Ali Isus nije imao braću! Kako ih je mogao imati? On je bio... on jeste božiji sin! – odvrati grof, iskreno preneražen. – Pažljivim čitanjem, kanonski tekstovi mogu se protumačiti i na iskrivljen način. Zapravo, na više mesta pominju se Isusovi roditelji, a tog Jakova je nekoliko puta pomenuo i sveti Pavle, pominje se i u apostolskim poslanicama, mada postoji više Ijudi s tim imenom – objasnio je papa. – Svakako – dodade Zigfrid – pod pretpostavkom da su zaista bliski rođaci, u najboljem slučaju mogli su da budu polubraća, zapravo Josifova deca iz prvog braka, kako je još pre osam vekova nagađao Origen, ili rođaci, kako je napisao sveti Jeronim. Osim toga, u hebrejskom jeziku postoji jedna jedina reč koja definiše bilo koji stepen srodstva – objasnio je. – U svakom slučaju, ko god da je napisao tekst o kojem govorimo, predstavljaju ga kao neposrednog svedoka... nekog ko je lično video Isusova dela i suprotstavio se preobraćenju koje je propovedao sveti Pavle – reče pontifeks. – Ali... Jovan je napisao jevanđelje i bio je Isusov omiljeni sledbenik... – primetio je Rajmond, još više zbunjen. – Sumnja – reče Zigfrid. – Kako? – Širenje takvog teksta bilo bi dovoljno da poseje sumnju među ljudima – objasnio je Urban. – Jasno je da je reč o falsifikatu. Međutim, u tom tekstu prikazan je Isus drugačiji od onog kog znamo. Predstavljena je borba u kojoj je bilo i fizičkog razračunavanja, između filojevrejske grupe, predvođene Isusovom porodicom, i filoromanske grupe, koju je predvodio sveti Pavle. I reč je o pravoj optužnici na račun svetog Pavla, koji je, po autoru teksta, primenio sumnjive metode kako bi nametnuo svoj stav. Dakle, to je direktan napad na Crkvu, koja je, uprkos raskolu s Grcima, tokom čitavog milenijuma zadržala suštinsko jedinstvo. – Ne poznaju svi hrišćani razliku između šiita i sunita u muslimanskom svetu – dodao je Zigfrid. – Ta razlika je posledica sukoba među članovima Muhamedove porodice, sukoba koji su izbili neposredno nakon njegove smrti. Jedni su smatrali sebe 34
Muhamedovim prirodnim naslednicima, a za druge su to bili kalifi. Eto, hrišćanski svet je sve to izbegao jedinstvenim stremljenjem koje se potvrdilo kroz vekove, kanonom kojem su se povinovale sve hrišćanske crkve i tačkom oslonca, rimskim papstvom koje se nije promenilo od vremena svetog Petra. Rajmond pomisli kako se konstantinopoljski patrijarsi ne bi u potpunosti složili s tim. Ali ne reče ništa. Samo upita: – Znači li to da u tim tekstovima ima i neke istine? Papa i đakon se zgledaše, obojica čekajući da onaj drugi prvi progovori. Međutim, Zigfrid ne reče ništa. Ali Urban je kazao šta je imao: – To nije naročito značajno. Ono što je zaista važno jeste da treba izbeći slabljenje hrišćanstva i autoriteta Crkve. Imamo najvrsnije teologe koji su u stanju, tačku po tačku, da opovrgnu svaku suludu teoriju namernu da se ustremi na hrišćansko učenje. Međutim, dođe li do rasprave, već će biti prekasno. Taj spis se jednostavno ne sme raširiti, ni po koju cenu. – I zato nam je potrebna pomoć svetovne vlasti... – dodade Zigfrid. – U kom smislu? – ne uzdrža se Rajmond od pitanja, još uznemiren tim otkrićima. – Vidite, dragi moj grofe – reče Urban pokroviteljskim tonom – želeli smo vama, i zasad samo vama, da otkrijemo ovu tajnu zato što vas smatramo najvernijim podanikom Crkve i najpouzdanijim čovekom među uglednicima i moćnicima. I potreban nam je pouzdan posrednik, sposoban da ostvari veliki plan koji imamo na umu. – Ponovo je prepustio reč Zigfridu. – Sigurno se sećate – nastavi đakon – da je pred kraj zime u Pjačenci, južno od Alpa, održan veliki koncil u kojem je učestvovalo preko pet hiljada sveštenika iz Francuske i Italije. Tom skupu su se pridružih i izaslanici vizantijskog cara Aleksija I Komnena, koji su uporno tražih da u Konstantinopolj pošaljemo pomoć kako bi se oduprli turskoj pretnji, iz dana u dan sve ozbiljnijoj. Bande turkmenskih nevernika, kako su nas izvestili, sve češće napadaju hodočasnike i sprečavaju ih da stignu do Jerusalima; ako ih samo ne pokradu, onda ih otmu ili čak i ubiju. – Izaslanici su izrazili dobru volju da obezbede saradnju kojom bi se prevazišle razlike koje dele nas i grčku sabraću, razlike koje je Njegova svetost svojom velikom mudrošću dosad uspešno ublažavao. Njegova svetost se, dakle, lično obavezao izaslanicima i vizantijskom caru da će poslati znatnu vojnu silu u pomoć vizantijskom carstvu. To će uveliko doprineti hrišćanskom cilju, kako stoga što Turci više neće predstavljati pretnju, tako i jer će Grci, ponizno zahvalni papi, na kraju priznati vrhovnu vlast Rima. Urban načini pokret pokazujući da on želi da nastavi. – Kako god bilo, nakon koncila smo odlučili kako Zapad ne treba da se zaustavi samo na slanju određenog broja vojnika – reče. – Još je naš mnogopoštovani i neprežaljeni prethodnik Grgur VII nameravao da pošalje vojsku u Svetu zemlju ne bi li oslobodio mesta Hristovog stradanja, koja su vekovima u rukama nevernika. Mi sada nismo u mogućnosti da se preselimo u Aziju, ali kako god bilo, uvereni smo da je za preuzimanje najsvetijih hrišćanskih mesta nužan napor svekolikog hrišćanskog sveta. Zašto bismo se zaustavili na oslobađanju Konstantinopolja od pritiska muslimana? Ako preduzmemo napad, mogli bismo da povratimo južnije teritorije, celu Siriju i Palestinu! I Vitlejem, Nazaret, Jerusalim. I crkvu Hristovog groba! I ne bi ih povratio vizantijski car, već čitav hrišćanski svet! Na taj način bi Rimska crkva, jedina istinska naslednica Hristova, pokretač preuzimanja svetih mesta, bez teškoća preuzela kontrolu nad istočnim crkvama! – Napokon su njegove tužne oči zablistale. – Sve to predstavlja veoma plemenit podvig, Vaša svetosti – umeša se grof od 35
Tuluze – ali kakve to veze ima sa spisima u čije ste me postojanje uputili? – Ima veze zato što se oni, po našim poslednjim. saznanjima, nalaze u Jerusalimu – objasnio je Zigfrid, tonom kojim je stavio do znanja da samo glup čovek nije u stanju da poveže te dve činjenice. Rajmond je, međutim, već imao spreman odgovor: – U tom slučaju, i bez izazivanja rata dve suprotstavljene strane, moglo bi se pokušati nešto drugo... – dodao je. – Ah! Dragi grofe! Mislite da nismo već pokušali? – obeshrabreno odvrati papa. – Godinama nastojimo da otkrijemo skrovište spisa šaljući uhode u Jerusalim kako bi istraživali. Međutim, dok su egipatski Arapi držali grad, još je bilo i moguće kretati se donekle slobodno, no otad nismo otkrili ništa osim činjenice da spisi postoje. Kasnije, s dolaskom Turaka postalo je teže; znate li da poslednje dve grupe koje smo poslali nisu uspele ni da uđu u grad... – U svakom slučaju – nastavi Urban – potpuno smo ubeđeni da je veliki poduhvat sličan onom koji smo preduzeli na Iberijskom poluostrvu, ali još veći, najsvrsishodniji put za Crkvu i čitavo hrišćanstvo. Ako uspemo, ne samo da ćemo vratiti pod svoje okrilje buntovnu istočnjačku sabraću već ćemo svoj uticaj proširiti i na Aziju i, preuzimajući kontrolu nad Jerusalimom, lako ćemo moći da se dokopamo rukopisa i predupredimo dalji raskol. Konstantinopolj će povratiti teritorije na kojima već duže od pet stotina godina nema vlast, i to zahvaljujući našoj pomoći; onda konstantinopoljski car i patrijarh neće više moći da poriču, kao što su se dosad usuđivali da čine, nadmoć jedinog Hristovog namesnika na zemlji. – Konačno će hrišćanski svet biti ujedinjen, s jednim određenim ciljem, možda jedinim koji će navesti ljude, od najmoćnijih do najponiznijih, da se manu bednih beskrinsnih trvenja, sporova i svađa, kako bi sarađivali. Tolikih pograničnih ratova, koji su doneh mnogo patnje našem društvu, konačno više ne bi bilo kad bi se svi ujedinili pod krstom i poveli pravedan rat uvereni da će dosegnuti carstvo nebesko? – E, da, zato što bi taj sveti poduhvat svojim učesnicima obezbedio večno spasenje i oproštaj grehova. Pred takvom nagradom, niko se ne bi usudio da se i dalje drži ličnih, sebičnih i sramnih interesa, kad već može da usmeri snage ka cilju tako uzvišenom i čistom! Grof je ostao zadivljen pred moći ubeđivanja koju je papa ispoljavao kad bi ga neka zamisao ponela. Nije slučajno Urban za svega nekoliko godina uspeo da preokrene situaciju u kojoj je papstvo bilo inferiorno u odnosu na nemačke kraljeve. I nije sumnjao da je taj starac, prividno slab, jedini sposoban da pokrene poljuljan hrišćanski svet na tako velik zajednički poduhvat. Međutim, i dalje nije shvatao sopstvenu ulogu u tom planu. – Biće to ogroman poduhvat, dosad nezabeležen u istoriji sveta... – primetio je – I ne samo da sam počastvovan i ponosan što ću u njemu učestvovati već sam i nestrpljiv da mu doprinesem. Kako bih ja mogao da pomognem? – Zapravo je već naslutio svoj zadatak, i ponadao se da su papine želje jednake njegovoj pretpostavci. Prešao je pedesetu i, zahvaljujući ratovima protiv muslimana na Iberijskom poluostrvu, pratila ga je izvesna vojnička slava, i čekala ga mirna starost na velikim posedima u Provansi. Sad mu se ukazuje mogućnost da svoje ime pridruži velikom sukobu koji će se voditi u ime vere, za oslobođenje Hristove postojbine i u korist Crkve. Nije mogao od sudbine poželeti više. – Dakle, grofe – reče Zigfrid – poduhvatu bi mnogo koristilo ako biste mu pristupili i od samog početka ga s oduševljenjem podržali. Recimo, odmah nakon 36
papinog govora coram populo 32 na koncilu u Klermonu. Vaš ugled bi podstakao mnoge da vas slede, što će nam jamčiti masovnost odaziva. Osim toga, posle ovog razgovora vi ćete nam biti glavni izvestilac u vezi sa spisima i, kad osvojimo Sveti grad, znaćete šta vam valja činiti. Rajmond je goreo od nestrpljenja da uputi svoj zahtev, ali najpre je morao saznati koga sve papa želi da uključi u poduhvat. – Ali... osim nemačkog kralja – oprezno je izbegao da ga nazove carem – kakvu će ulogu imati vladari u poduhvatu? – upita. – Nadajmo se, nikakvu – požurio je da objasni Urban ne okolišući mnogo, što je izazvalo pravo oduševljenje njegovog sagovornika. – Voleli bismo da su naši odnosi s kraljevima Francuske i Engleske bolji, ali oni su se, na nesreću, svojim postupcima više puta suprotstavili verskim pravilima koja bi, kao vladari, trebalo da poštuju više od bilo kog drugog. Uprkos ekskomunikaciji, Filip od Francuske nije odustao od svog bogohulnog venčanja s anžujskom groficom, a pored toga i dalje podstiče simoniju. 33 S druge strane, Vilijam II od Engleske na sve načine ometa nadbiskupa Anselma kenterberijskog, koji se svojski trudi da primeni naša uputstva u vezi s crkvenim investicijama u posede. – Osim toga, njihovo učešće u našem krstaškom pohodu – nastavio je – bar bi delimično ugrozilo kontrolu koju Crkva želi da zadrži nad poduhvatom. Postoji opasnost da iskrsnu problemi i neslaganja između crkvenih i vladarskih predstavnika tamo gde se nadamo da će oni koji se nisu uzneli i zaneli krunom ponašati razumno i poniznije. Osim toga, kad bi vlastodršci poveli krstaše, postojala bi opasnost da spise iskoriste za sopstvene interese, umesto za interese Crkve. – Polaskan sam poverenjem koje mi ukazujete, Svetosti. Moja sveta dužnost biće da vas izveštavam o svakom trenutku razvoja vojnih operacija i razlozima svojih odluka na bojnom polju kao zapovednik krstaške vojske. – Eto. Trgovina je to. Zigfrid odmah pogleda pontifeksa koji mu uzvrati jedva vidljivim znakom odobravanja. Dovoljno vidljivim, međutim, da ne promakne Rajmondu. – Istini za volju, grofe objasnio je Urban – kao što smo vam rekli, to će biti božji poduhvat, te Crkva namerava da preuzme vođstvo. I živo se nadamo da će stoga svaki krstaš prišiti štofani krst na pancir, kako bi bilo jasno da dela u ime Hrista i, dakle, njegovog namesnika na zemlji; jer je gospod naš Isus Hrist rekao: „Ko ne nosi sopstveni krst i ne pođe za mnom, taj ne može biti moj sledbenik.” Dakle, ne želimo da iko ispolji naročitu nadmoć, već samo hoćemo da ostvarimo blizak odnos s nekima od vas, a naročito s vama. – Ah... Svetosti... sami ste rekli da niste u stanju da odete u Svetu zemlju! – prekinu ga Rajmond, ne uspevajući sasvim da prikrije uznemirenost. – A takav pohod mora imati vođu, vođu na bojnom polju, inače će propasti! – dodade. – Slažem se s vama, grofe – odgovori Urban uobičajeno blago. – I zaista se nadamo da će se svi učesnici poverovati naređenjima našeg predstavnika, biskupa Ademara od Le Pija, koji se prihvatio obaveze da povede Hristove vojnike u Svetu zemlju. Osim toga, vizantijski car Aleksije će na svaki način, u to treba biti siguran, pokušati da preuzme kontrolu nad poduhvatom, budući da treba da povratimo teritorije koje će pripasti Vizantijskom carstvu. Neki gospodin laik svakako ne bi imao dovoljno autoriteta u njegovim očima, dok sumnjam da bi vršio preteran pritisak na direktnog 32 Lat.: pred celim narodom. (Prim. Prev.) 33
Lat.: trgovanje crkvenom imovinom. (Prim. Prev.)
37
predstavnika vrhovnog pontifeksa koji se odazvao njegovom pozivu u pomoć i prema kojem oseća izvesnu zahvalnost. – Svakako – dodade Zigfrid, zadovoljan zbog razočaranja na Rajmondovom licu – biskupu će biti potreban zamenik koji će ga savetovati u vezi sa... zemaljskim pitanjima. Vojna veština velike gospode biće dragocena kako bi se osvojile teritorije koje su u rukama muslimana, a jednako će biti dragocena i sredstva koja će oni uložiti, u ljudstvu i novcu. Dakle, vodiće se računa o zalaganju svakog gospodara koji će služiti Gospodu i svako će na bojnom polju biti u prilici da zadobije nadmoć nad ostalima. Kad smo kod toga, nije zgoreg još jednom vas podsetiti da će i Vizantinci želeti da odlučuju o vojnim operacijama. Nema šta, dobro su isplanirali pitanje vrhovne komande, zaključio je Rajmond. Nije više mogao ništa da kaže a da ne ispadne pohlepan i potkupljiv. Jedino se mogao nadati da će biti dovoljno sposoban i srećan da uđe u trag tim spisima i da će njegov uspeh biti nagrađen. Što se ostalog tiče, možda je i dobro što će poslednje godine života posvetiti tako svetom cilju. Sve u svemu, ne postoji sigurniji način da obezbedi sebi večno spasenje. Osim toga, osvajanje zemalja na Istoku nudi privlačne mogućnosti spram dosadne starosti u Francuskoj, koju bi proveo posmatrajući sentimentalne nemire kralja Filipa... Ma da; uprkos svemu, zaista treba da bude zahvalan papi što ga je pretpostavio svim ostalima. Neće ga razočarati.
38
4.
Kivetot, Mramorno more, oktobar 1096. Narodni krstaški pohod Petra Pustinjaka
– Polako s rukama! – povika ranjenik, dok mu je Anjeze stavljala lekovite trave koje joj je dao vidar, na grubo ušivenu ranu na prsima. – Trebalo bi da radiš samo ono što najbolje umeš, kurvo! – besno dodade, proprativši svoje reči skaradnim pokretom jezika. Žena se naglo odmaknu i ispusti lekove koji se pretvoriše u prah. – Budalo! – odvrati. – Kako ću ti sad vidati ranu? – Pusti ranu, bolje da mi tim rukama vidaš duh – reče ovaj s mukom spuštajući poderane uske čakšire do kolena i razgolićujući prepone. Umesto odgovora, Anjeze ustade, dohvati ga obema rukama za gležnjeve i poče da ga vuče. Ovaj i nije naročito snažan, pomisli ona, izgubio je mnogo krvi, a lekar nije daleko. On će se pobrinuti za njega. – Ma šta to radiš? Ispeći ću te na ražnju, kučko odvratna! – urlao je dok ga je vukla za sobom na mareći za kamenje koje je štrčalo iz tla. Da me ispeče na ražnju, pomisli, možda je on jedan od onih koji su proteklih nedelja uništili predgrađa Nikeje, zaista pekući decu na ražnju, pa čak i Grke koje su Turci porobili. Raspredale su se jezive priče o tim upadima, i bila je zadovoljna što im nije prisustvovala. Međutim, tog dana je želela da ide u borbu! Umesto toga, ostala je u logoru da neguje ostatke vojske, te priučene vojnike koji su prekraćivali vreme čekajući plemićke trupe, pustošeći i pljačkajući oblasti duž granice sa sultanatom, iskaljujući se gotovo isključivo na ubogima, i to hrišćanima koji nisu krivi nizašta osim što su živeli na teritoriji pod turskom vlašću. Pitala se šta li misle ti Grci o „oslobodiocima” koje im je car poslao da im pomognu. Možda bi ljudi bili disciplinovaniji da je tu Petar Pustinjak, taj sveti čovek čija ju je strasna propoved proletos podstakla da se pridruži mnoštvu koje je pošlo put Istoka. Ali Petar je već neko vreme u Konstantinopolju, a vojni zapovednici krstaša nadmeću se ko će sakupiti veći plen, ne osvrćući se na veru žrtvi niti na način na koji će se dokopati plena, koji je često prerastao u zverstvo i mučenja svake vrste. Anjeze je još odavno shvatila da su oni samo razuzdana rulja koja ne poznaje ni osnovna vojna pravila. Petar nije slučajno, dok je bio s njima, zahtevao od zapovednika da budu strpljivi, da sačekaju plemiće koji o ratovanju znaju više od svih ostalih. Međutim, Gotje od Bretjula, Gotje San–Savoar (poznat i kao Valter Siromah), Rajnald od Breja, Fulk od Orleana, Ig od Tibingena, Gotje od Teka, sve sami gospodičići skromnog ranga, bili su nestrpljivi da prigrabe vojnu slavu zapovednika, a ne potčinjenih, i nisu ga 39
poslušali. Tako su pre svega nekoliko dana doživeli katastrofu kod Ksengordona, 34 a Turci su načinili pravi pokolj nad Nemcima, koji su verovali da su već osvojili tvrđavu. A sad su ti ludaci pošli da se suoče sa samim sultanom, koji stiže s ogromnom vojskom iz Nikeje. Ipak, to će bar biti prava bitka! A ona bi tako želela da učestvuje u tom sukobu. Prihvatila je krst kako bi služila Gospodu, okajala svoj grešni život i borila se protiv nevernika. Zdrava je, mlada, jaka i uverena da bi se borila bolje od mnogih nadničara i onih što žive od tuđe milostinje, što su silom postali vojnici u tom pohodu. Ako ništa drugo, bar je naučila da se odbrani od previše drskih i nasilnih mušterija i u fizičkim obračunima je uvek bolje prolazila od i te kako snažnijih muškaraca. Odavno ume dobro da koristi nož, a tokom poslednjih nekoliko nedelja izvežbala se i s mačem. Osim toga, nije se plašila. Ona je za te životinje oduvek bila „kurva Anjeze”. Njen jedini zadatak bio je da ih zabavi ili, u najboljem slučaju, da pomogne vidarima oko obolelih i ranjenih koji su uglavnom nastradali od noža kakve žene dok su je silovali, zadobili opekotine u kući koju su spalili ili kontuzije od kamenja kojim su ih gađali očajni seljaci. – Anjeze! Ma šta to radiš! Zar se tako služi Gospodu mučeći svoju braću po veri? – Vojnik kojeg je vukla sve manje se bunio da bi na kraju sasvim zaćutao; možda se onesvestio ilije umro. Anjeze nije mnogo marila. Iza leđa joj je dopirao neki drugi glas. Glas koji je isuviše dobro poznavala. – Pa šta onda? Nadam se da ćeš prema meni biti popustljiv makar onoliko koliko si bio popustljiv prema zverima poput ove ovde – reče Anjeze, gledajući u nebo. – I oni su mučili svoju braću po ven, zar ne? Kladim se da si ih bez oklevanja razrešio greha... – dodade tonom koji, uprkos svemu, nije zvučao naročito ogorčeno. Nikako nije mogla da se naljuti kad razgovara s Anselmom. Taj smešni, gojazan sveštenik iz benediktinskog reda iz Klinija, večno rumenog lica, više joj je dodijavao nego što ju je nervirao – da li zbog svoje nelagode što mora da radi s takvom ženom ili zbog napora kojim je pomerao svoje ogromno telo. Krstašima se pridružio u Loreni, i kao da je osećao obavezu da je pretvori u poštenu ženu. Dosad su mu napori bili uzaludni; Anjeze je znala da će joj na kraju učešće u pohodu svakako doneti oproštaj greha, te nije videla razloga da živi drugačije nego što je dotad živela. Ne seća se da je ikad drugačije zaradila hleb, još otkad je bila devojčica, niti pamti da joj je majka pružila drugačiji primer. Osim toga, među njima su Ijudi koji ubijaju hrišćansku decu ubeđeni da zbog toga na kraju neće biti kažnjeni; zaista ne vidi zašto bi se ona osećala krivom što je podarila – dobro, prodala – malo zadovoljstva muškarcima. – Ohola kao i uvek – odvrati monah, zadihan od trčanja. – Ko ti daje pravo da sudiš onima koji se bore za Gospoda? Ako su i pogrešili, to je samo zbog prevelike revnosti. Oni su i pokaza ranjenike koji su ležali na zemlji – bili zaslepljeni žarom s kojim su se borili za sveti cilj! – Pogrešili? Govoriš mi o greškama, svešteniče, ili o gresima? Misliš da se u mre vere sve može opravdati? Hoćeš da mi kažeš kako je uloga Crkve da opravda najokrutnija zlodela? odvrati ona i dalje vukući svoj teret. Anselmo je tužno pogleda. Ponekad je bilo teško odgovoriti joj. Koliko kod da je neobrazovana, vođena sirovim polupaganskim nagonima i nenaučena da poštuje one koji znaju više od nje, devojka je bila bistra. 34 Tursko utvrđenje u blizini Nikeje. (Prim. Prev.)
40
I lepa. Morao je to da primeti svaki put kad se raspravljao s njom. Ponekad je bio prisiljen da potisne želju svog tela i otkrio je da zavidi onima kojima je dovoljno da plate kako bi je videli nagu, dodirnuli je, poljubili... Mrzeo je sebe zbog toga. Osećao je da nije valjan čovek Crkve kad dopušta da mu takav balast razdire dušu, inače čistu i posvećenu isključivo Gospodu. Prilikom svake njihove rasprave, žudnja za njom nadvladavala je razum i Anselmo nije više mogao jasno da razmišlja; gubio je čak i u dijalektičkim raspravama u kojima bi trebalo da je nadmoćan. I već sad, gledajući joj mišiće napete od napora s kojim je vukla taj mrtav teret, gledajući joj blistavu i glatku kožu, široka ramena i lepo izvajane ruke, isturene skladne grudi, uzan struk – još uži jer je zadržavala dah od naprezanja, duge kao izvajane noge i naposletku ponosito grešno lice, već sad se Anselmo mučio da pronađe argumente kojima će uzvratiti na njene provokacije. Kao i obično, promrmljao je poneku ne naročito nadahnutu reč. – Crkva ima mnoge uloge koje ti ne poznaješ. Kao i putevi Gospodnji, i njeni su beskrajni. Ponavljam ti da nije tvoj zadatak da sudiš ni delo ni ciljeve, tim pre što živiš u grehu. Uostalom, je l' bi ti milije bilo da su naši borci koje je siromaštvo nateralo na nasilje nastavili da čine takva zlodela u Evropi, u tvom domu? – uspeo je da izgovori. – Milije bi mi bilo da pljačkaju sve na šta naiđu ili da više pljačkaju Turke. Ali možda je lakše orobiti bespomoćne. Videćemo kako će se snaći u borbi, i to još danas. Da su mi dozvolili da pođem s njima, sigurna sam da bih poslužila kao dobar primer mnogima od njih... – podrugljivo odvrati žena. – Bogohulnice! Žena u bici? Ðavolja rabota! Ne bi više bilo nade za tvoje iskupljenje! Anjeze prasnu u glasan smeh. Pustila je svoj teret, podbočila se i isprsila, još više uznemirujući tim gestom sagovornika. – Ma hajde, molim te, svešteniče! Muškarci ratuju i za to zaslužuju večni život. Ja ratujem i zaslužim večno prokletstvo? – Naravno! To nije u skladu s prirodnim poretkom. Žena ne sme da ratuje. To je muški posao. Hoćeš iz temelja da promeniš poredak koji je uspostavio sam Bog? To je jeres! – reče Anselmo i istog časa se pokaja zbog žara s kojim je govorio. Potčinjenost u odnosu na tu ženu uvek ga je prisiljavala da joj se obraća blago i pokroviteljski. Kako god bilo, pade mu na um da bi pre mise trebalo da učini nešto za tog jadnika kog je žena nemilosrdno dovukla. Konačno mu se primaknu kako bi sprečio Anjeze da ga i dalje vuče. Prišao je upravo u času kad ga je žena dograbila za gležanj. On pokuša da je preduhitri, ali umesto toga uhvati nju za ruku. Posramljeno je pogleda, čela orošenog znojem i naglim trzajem povuče ruku. Ona se ponovo nasmeja, a Anselmo pokuša da joj skrene pažnju na nesrećnika koji i nije više izgledao kao ranjenik. Izgledao je kao mrtvac. Sveštenik se uzbudi. – Eto! Umro je, zar ne vidiš? Ubila si ga! A nisam mogao ni da ga pričestim! – viknu. Anjeze se nagnu i primaknu lice čoveku koji je ležao na tlu, kako bi mu osetila dah. Onda odmahnu glavom: – A što se ti brineš? Umro je boreći se protiv „nevernika”, je li tako? Već je zaslužio oproštaj greha, prema tome, ne precenjuj svoju ulogu, svešteniče – reče. Anselma obuze drhtavica. Okovratnik suknene odore bio mu je natopljen znojem. 41
– Ma... šta pričaš! Moglo se ispostaviti da je taj čovek izuzetno dragocen za cilj Gospoda našeg, a ti si ga svojim nemarom ubila! I čak se ne osećaš krivom! Anjeze ga dograbi za okovratnik i gurnu ga prema vojniku, prisiljavajući ga da klekne i primakne lice licu ovog drugog. Anselmo oseti slab, smrdljiv dah, i povuče se čim je Anjeze popustila stisak. – Jesi li video? Nisam ja ubila nikog ko nije u stanju da se odbrani – reče ona i ponovo prasnu u bestidan smeh. Anselmo uzmaknu, teturajući se. – Ponekad pomislim da u je tebi demon. Sad idem da održim misu i, osim za naše vojnike, moliću se i za spas tvoje duše. Ako ja to ne učinim, ne vidim kako ćeš je ikad spasti... – kazao je, udaljavajući se. Anjeze je gledala za njim i dalje se smejući. Videla ga je ka ko se približava grubom poljskom oltaru; krstaši su ih podigli nekoliko otkad im je car, kojem su dodijale njihove pljačke, naredio da se prebace u Aziju i da sačekaju plemiće sa svojom vojskom. Ulogorili su se na istočnoj obali Mramornog mora, kraj mesta koje su Grci zvali Kibotos, a Franci Kivetot. Vizantijski brodovi su gotovo svakodnevno plovili između prestonice i logora, kako bi ih snabdeli namirnicama i, istini za volju, vojsci nikad nije nedostajalo vina, ulja i žita. Nije bilo razloga da budu nedisciplinovani i nezadovoljni. Ipak, još od samog početka mnogi su izbegavali borbu, a zatim se rodila i zavist spram onih koji su uspeli da se dokopaju ratnog plena. Logor je postao poprište sukoba između Nemaca i Italijana, Nemaca i Francuza, haotična tržnica za razmenu i kupoprodaju na kojoj se više niko nije održavao red i čistoću. Šatori su bili postavljeni bez ikakvog nacrta i plana. Rasle su gomile smeća i ostataka hrane, šireći kužan zadah, niko se nije potrudio da ih uništi, iako su često pokraj njih ležali ranjeni ili bolesni. Logorske vatre, ražnjevi i oprema bili su razasuti posvuda i nije smišljeno nikakvo trajno rešenje za uklanjanje ljudskog i životinjskog izmeta. Mnogi hodočasnici koji su se priključili krstašima poveli su i porodicu sa sobom. Deca su se igrala s onim što bi im se našlo pod rukom, svađala se, tukla, urlala, potpuno prepuštena samoj sebi. Žene koje su već u prvim čarkama izgubile muževe prostituisale su se ili se jednostavno nudile nekom drugom krstašu, nadajući se da će s novim supružnikom–gospodarom naći sreću o kojoj su sanjale napuštajući Zapad. Tegleća marva tumarala je slobodno po logoru rušeći usput šatore, mešajući smeće s izmetom i pretvarajući nered u haos. Sve je podsećalo na logor poražene vojske. Međutim, krstaši nisu osetili još nijednu bitku, a glavni štab nalazio se svega nekoliko kilometara dalje. Možda to, mislila je Anjeze, liči na logor vojske osuđene na poraz. ***
Anselmo je još dozivao bolesne i ranjene koji su bili u stanju da se primaknu oltaru kad je u logor divlje ugalopirao konj i odreda od pet stotina vitezova koji su otišli 42
put Nikeje, prekriven abaijom, 35 sa strelom zarivenom u sapi. Odmah za njim dogalopirao je i drugi, s konjanikom u sedlu. Samo što je konjanik bio Turčin. Kao da se vreme zaustavilo za Anjeze, opčinjenu slikom prvog Hristovog neprijatelja kojeg je ikad videla. Jedan dug, beskrajan trenutak zurila je u pozlaćeni oklop koji ga je prekrivao od struka do grudi, u zašiljeni šlem s dve peruške, kapuljaču pancirne košulje koja mu je otkrivala samo lice i spuštala mu se niz ramena, veliki okrugli štit. Za kratko vreme je desetine Turaka prodrlo u logor. Nabasao je i pokoji hrišćanski konjanik koji je odjahao svega nekoliko sati ranije ali je, i ne pomišljajući da im se suprotstavi, pre svega gledao da što pre napusti logor i nastavi bekstvo započeto na bojnom polju, gde god ono bilo. Anjeze je ugledala odred muslimana koj! se ustremio na ranjenike pokraj Anselmovog oltara, i glave koje su letele posečene oštricama njihovih dugih sablji. Monah se skamenio od straha, činilo se da mu nema spasa. Međutim, pošto su posekli sve koji su bili na nogama, Turci se ustremiše na bolesne opružene na tlu. Najpre su ih izgazili, praveći konjskim kopitima kašu od njihovih tela, a onda sjahaše i dovršiše posao sabljama. Žena dotaknu bok, kako bi se uverila da joj je tu nož koji joj je majka predala na samrti, pa otrča do ukipljenog Anselma. U međuvremenu je jedan Turčin, već natopljen krvlju svojih žrtava, skočio na oltar spremajući se da napadne monaha. Musliman je načas zastao i Anjeze primeti da se on smeje. Shvatila je da se podsmeva Anselmovom strahu, ili možda samo njegovoj dugoj odori. To joj je omogućilo da neprimećeno priđe još bliže. Izvukla je nož. Naumila je da mu ga zarije u leđa ali kad mu je prišla još desetak koraka Turčin se okrenuo i podigao sablju, te nije imala izbora. Zamahnula je. ***
Čim je video Turke kako upadaju u krstaški logor, Anselmo je shvatio da je u opasnosti, ali nije pao u iskušenje da pobegne. Nisu ga zadržali ni hrabrost ni nesposobnost da proceni opasnost, već samo panika; podmukla panika koja mu je oduzela sposobnost da bilo šta preduzme. Nije se pomerio ni onda kad se Turčin bacio na njega. Očekivao je udarac. Umesto toga, video je kako neko napada neprijatelja i kako se ovaj naglo okreće. Zatim je na svega nekoliko koraka od napadača opazio Anjeze. Gledao je kako Turčin hvata dršku od slonovače i izvlači iz oklopa nož koji je devojka zarila u njega, i shvatio je šta se dogodilo: oklop je zaštitio vojnika i sad su oboje bespomoćni. Seldžuk nije žurio. Teško naoružanom vojniku nije predstavljalo teškoću da savlada jednu ženu i monaha, i bilo je jasno da se sprema da uživa u zabavi. Primakao se Anjeze cerekajući se, ali se iznenadio kad je shvatio da ona ne beži. Žena je odlučila da se osloni na svoju veštinu. Udarac nožem bio je instinktivan 35 Podsedlica, ukrasna prostirka ispod sedla. (Prim. prev.)
43
potez; time je samo odvukla nevernikovu pažnju od Anselma; od tog trenutka, Anjeze je počela da razmišlja. Sve što treba da učini jeste da izbegne predvidljiv udarac sabljom koji se Turčin spremao da joj zada. Zamahnuo je, ali se oštrica sablje zarila u tlo. Tren pre toga, žena se izmakla u stranu, ka levom turčinovom boku, nezaštićenom štitom; onda je zagrabila grumen zemlje i bacila ga u lice napadaču koji posrnu. Anjeze je iskoristila trenutak, zaskočila ga s Ieđa i stegla ga za gušu. Zatim odmaknu desnu ruku i posegnu prstima prema Turčinovom oku. Napipavala je ispod šlema dok se musliman otimao pokušavajući da je skine s leđa. Anjeze mu svom snagom zari palac, kažiprst i srednji prst u oko. Naišla je na meko tkivo i topao mlaz napuni joj šaku. Odlučnim trzajem iščupala je ono što joj je ostalo među prstima, a zatim se srušila na zemlju, a njen protivnik ispusti sablju i štit i prinese ruke licu, neljudski urlajući. Anjeze se osvrnu i ugleda Anselma koji je i dalje skamenjen stajao iza oltara. Ustala je i potrčala prema njemu. – Hajde, požun! Idemo prema moru! – reče mu. proveravajući da li im se Turčin približava. Anselmo promuca u po glasa: – Sotona... obuzeo te je sotona... – i neubedljivo se opirao kad ga je ona zgrabila za ruku kako bi ga odvukla odatle. – To znači da treba da zahvališ sotoni ako se budeš izvukao... – odvrati mu ona, napokon uspevajući da ga pomeri. Potrčaše. U tom trenutku, Turci su na raspolaganju imali dovoljno nepokretnih žrtava i zanemarili su pokretne mete; većina bolesnih i ranjenih nije stigla ni glavu da pridigne s ležaja pre nego što se sablja sručila na njih. Pošto su pretrčali pedesetak metara, Anselmo se zadihao. Malo dalje, deca su prestravljena vrištala dozivajući u pomoć majke koje su im dovikivale da beže. Približavala im se grupa turskih pešadinaca. Anjeze se osvrnu okolo i primeti napuštena kola i mazgu pored njih. Ponadala se da njen saputnik ima dovoljno snage da stigne do kola. No upravo u tom času, između Turaka i njih isprečiše se tri žene, dve mlade i starica, s jasnom namerom da spreče muslimane da stignu do dece. Anjeze odmah potrča, vukući za sobom Anselma. Pošto su pretrčali desetak koraka, osvrnula se da proveri kako je monah i ugledala kako su Turci ubili staricu i zarobili dve mlađe žene. Ponovo je povukla Anselma. Ali monah je ostao gotovo sasvim bez daha, i Anjeze shvati da od njega ne može očekivati više nikakav napor. Nije imala izbora. Slušaj me – reče mu i uhvati ga za ramena. – Ja ću otrčati da upregnem mazgu u kola. Ti me dotle stigni laganim korakom. Monah je tupo pogleda. Ne čekajući odgovor, Anjeze otrča, stiže do životinje i odveza je. Zatim nađe ogrljak u kolima, dograbi ga i nabaci ga mazgi oko vrata. Anselmo je bio udaljen nekoliko desetina metara kadje žena uskočila u kola, spremna za pokret. Morala je da ga sačeka i naposletku mu je, nestrpljivim pokretom, pomogla da se i sam popne. Tek kad je seo na kola, Anselmo se pribrao: – Trebalo je da me ostaviš s ovim nesrećnicima – reče, brišući znoj. – Moj zadatak je da im pomognem u najtežim trenucima... – dodade, ne naročito uverljivim tonom. Zaista, videla sam kako si im pomagao. Prava je šteta što ne mogu da osete tvoju dragocenu podršku... – odvrati ona jetko dok je zatezala uzde. Anjeze odlučno okrenu kola prema moru, s namerom da se dokopa nekog čamca ukotvljenog duž obale. No tad pred sobom ugleda grupu dece koja su bežala ispred 44
turskog konjanika. Procenila je da će stići da ih podigne na kola. Odmah okrenu kola i potera mazgu u susret deci. – Želiš li da utešiš nekog? Evo, udovoljiću ti; najbolju utehu koju ovima možeš da pružiš jeste da im pomogneš da se popnu! – doviknula je Anselmu. Monah sačeka da kola uspore, da se gotovo zaustave, onda pruži ruku najbližem dečaku, ali ovaj se sam pope držeći se sa za stranicu kola i uskoči. Ostali učiniše isto, ali bilo ih je mnogo i Anjeze je morala da čeka da se svi ukrcaju kako bi nastavila. Životinja je vukla pretežak teret i sporo su napredova li. Kad ih je Turčin gotovo sustigao, deca ponovo zapištaše. Anjeze se osvrnu upravo na vreme da spazi kako jedno dete, pogođeno kopljem posred grudi, pada nauznak na pod kola. ***
– Anselmo, uzmi uzde! – doviknu ona monahu. Ovaj je oklevao, ponovo skamenjen, ali još jedan, gotovo histeričan ženin vrisak natera ga da je posluša. Zameniše mesta dok je Turčin, jašući uz bok kola, mahao sabljom. Neka deca ga zasuše pogrdama, no većina je vrištala i plakala. Anjeze se probi između njih i kad se primakla probodenom telašcu nisko uhvati koplje, gotovo u tački u kojoj je prodrlo u meso, čekajući napad neprijateljskog konjanika. Čekala je do poslednjeg trenutka. Kad se Turčin spremio da udari, stegla je koplje, iščupala ga i uperila u neprijatelja. Musliman ne izdrža udarac, zanese se na konju pa ispade iz sedla. Deca su oduševljeno vikala dok se Anselmo, držeći uzde i posmatrajući prizor, razrogačenih očiju i otvorenih usta zagledao u ženu. Anjeze pogleda pustoš koju su ostavljali iza sebe, polje kojim su počeh da se dižu plameni jezici. Ugledala je i ostale neprijateljske konjanike koji su pokušavali da ih sustignu. Onda se okrenu prema moru; na obali se uzdizao razrušen zamak. Desetine hrišćana tiskalo se uz vodu, otimajući se o čamce. Imali su veće mogućnosti da se spasu ako se domognu utvrđenja prema kojem su trčali ostali begunci. – Kreni prema zamku, brzo! – doviknu Anselmu. Istim za volju, preterano je bilo nazvati tu građevinu zamkom. Nekad je to sigurno i bila; ali sad je jedva nešto više od ruine razrušenih zidova, bez ijedne kapije na ulazima. Anjeze primeti da je mazga na izmaku snaga i shvati da će pre stići ako pođu peške. Onda naredi svima da siđu i povuče na zemlju i samog Anselma. Međutim, nije ostavila kola, već ih je povukla za sobom držeći uzde iznemogle životinje. Ako se Turci upute pravo prema njima, neće uspeti da stignu do utvrđenja. Ali progonitelji se okrenuše prema obali gde se tiskalo stotine bespomoćnih hrišćana. Posle izvesnog vremena koje joj se učinilo beskrajno dugim, Anjeze je uspela da utera mazgu unutar zidina zamka. Anselmo ju je pratio u stopu, dok su deca utrčala pre njih i pridružila se izbeglicama koje su tu našle sklonište. Anjeze sede na tlo naslonivši se leđima na točak kola. Osetila je kako napetost odjednom popušta i kako je svladava umor. Anselmo se tek tad pribrao. – Ja... ja – zamuckivao je – nikad nisam video tako hrabru ženu... nikad! Štaviše, nikad nisam video ni tako hrabrog muškarca! Neverovatna si! Jasno je da ti je Gospod 45
ulio toliku hrabrost i spremnost! Nemam boljeg dokaza koji potvrđuje da je naš cilj svet! Gospod je učinio čudo i pretvorio jednu ženu u odvažnog branioca vere! Anjeze je i dalje bila zadihana, ali morala je da mu odgovori. Ovaj monah je izvlačio sav njen cinizam: – A, je li? Ali, pre svega nekoliko minuta sotona je bio taj koji mi je ulivao snagu! Osim toga, šta ćemo s haosom iz kojeg smo pobegli? Je li i to dokaz svetosti našeg poduhvata? – Naravno da jeste! Gospod nas kuša kako bi se uverio jesmo li spremni na patnju da bismo mu služili! Ali sad treba da mislimo na tebe: moraš se odmoriti. Dođi, smesti se ovde – reče joj te i sam sede nudeći joj svoje krilo umesto jastuka. – Meni se čini da mi sami tražimo svoju patnju... – primeti Anjeze, previše umorna da bi u monahovoj ponudi nazrela nešto nastrano. Još je ležala s glavom na njegovom krilu, kad je nedugo zatim naišao jedan italijanski vojnik. Kad ga je video, Anselmo nagonski povuče ruku kojom joj je milovao čelo. Nije znao da li ga je vojnik video, zato što je ovog zanimalo nešto drugo: – Pomerite se od kola, potrebno nam je sve čime možemo da zatvorimo ulaze i otvore – reče, ne naročito ljubazno. – Upravo sam ih zato i dovukla unutra – odvrati Anjeze, ustajući. Vojnik je načas pogleda začuđeno, a zatim s nadmenošću nekoga ko smatra da ima isključivo pravo na pametne zamisli u pitanjima vojne taktike. – Ah, šta se dogodilo? Bitka... – iskoristio je Anselmo priliku da pita. – Moglo bi se reći da bitke nije ni bilo – tužno odvrati Italijan. – Iznenada su se pojavili iz šuma pored puta na samo pet kilometara odavde i zasuli su nas kišom strela. Nismo mogli da učinimo ništa sem da pobegnemo! – zaključi uz ljutiti gest. – A sad? Šta će se sad desiti? – upita monah. Vojnik ispregnu već umiruću mazgu iz kola i namesti ih na ulaz. Nije mu odmah odgovorio. – Ako hoćemo da budemo optimisti – objasnio je – možemo se nadati da će Turci, pošto su načinili pokolj nad našom vojskom i opljačkali logor, otići siti plena i krvi i ostaviti nas na miru ovde dok nam ne stigne pomoć. Car će svakako poslati neki odred iz Konstantinopolja, čim prvi begunci stignu preko mora u prestonicu. Sad se sklonite odavde; moramo da zabarikadiramo ovaj ulaz. Međutim, onda se predomislio. Izvukao je mač i proburazio mazgu. – U stvari, čekajte. Pomozite mi da prenesem ovu životinju do otvora. Poslužiće sve što može da zatvori rupu – kazao je, saginjući se kako bi s leđa gurnuo životinju. Ostali poslušno učiniše isto. – Mislim da si u pravu – primetio je Anselmo. – Turci će sad ostatak dana provesti skupljajući Ijude duž obale i pljačkajući logor. Svakako neće opsedati zamak! Najkasnije ujutru pojaviće se vizantijski brodovi. Gospod je, u svojoj beskrajnoj dobroti, spasao barem nas – dodao je, preterano zadovoljan. – Da. Šteta što oni duž obale ne mogu da kažu isto to... – dodade Anjeze, čas pre nego što joj je vojnik, procenivši da su mrcinu postavili na pravo mesto, dao znak da prestane da gura. Njih troje se uspraviše gotovo istovremeno, zadihani od napora. Anjeze zatim začu neki potmuli zvuk pored sebe. Okrenu se i vide da između nje i Anselma više nema Italijana. Onda pogleda dole. Strela je probila vojniku grkljan Na trenutak je oklevala pre nego što je pogledala izvan zidina. Stizali su. 46
47
5.
Majnc, 25. maj 1096, Narodni krstaški pohod Nemaca
Rabin Isak bar Moše ušao je u kuću crven u licu i namršten. – Brzo, spakujte sve bez čega ne možete. Biskup Rotard nam je ponudio sklonište. Idemo u biskupsku palatu – reče s izvesnom ljutnjom, koja nije promakla njegovoj starijoj kćeri. – I dalje misliš kako nema potrebe pripremiti se za najgore, oče? – upita Rebeka, koja nikad nije umela s dovoljno poštovanja da se odnosi prema očevom autoritetu. – Nisu ti dovoljne vesti koje stižu iz Špajera i Vormsa? – Ne bih mnogo brinuo zbog onog što se dogodilo u Špajeru. Krstaši su ubili jedanaestoro Jevreja, u redu. Ali u pitanju je bila nekolicina nasilnika i biskup je, uz odobrenje njihovog zapovednika, naredio da im odseku ruke. A što se tiče Vormsa... pa... ne bih verovao nekom zanesenjaku koji je stigao na magarećim leđima pričajući kako je pre samo pet dana počinjen pogrom nad osam stotina Jevreja, i da je u tome i narod učestvovao! – A, je li? Pa zašto onda odlazimo u biskupsku palatu? odvrati devojka. – Iz preteranog opreza? Isak pogleda kćer, tužno i umorno. Nije uspeo da je uda, iako je Rebeka već bila u godinama za udaju. Često se pitao je li za to kriv njen izgled, previše kriv nos, previše ispupčene oči, previše istaknute jagodice, izbačena brada, istureni zubi ili težak karakter. Devojka nije mogla podneti da njena reč ne bude poslednja u nekoj raspravi; završna opaska koju je njena živahna i blistava inteligencija često pretvarala u žaoku, lišavajući sagovornika snage da uzvrati. Sve ju je zanimalo i nikad površno, čime je često svakog ko se suočavao s njom dovodila u podređen položaj. Svaki udvarač bi odmah shvatio šta ga čeka: svakodnevna borba da potvrdi privilegiju da je muškarac. I tako su radije odustajali, odričući se i ono malo lepog i privlačnog što su otkrili u devojci. – Zbog preterane revnosti rabina Kalonimosa, po mom mišljenju – on napokon odvrati kćerki, mireći se s činjenicom da joj sve mora reći pre nego što mu ona to sama izvuče svojom upornošću. – A delimično i zbog vrlo lošeg glasa koji prati predvodnika krstaša, grofa Lajningena Emika, još pre ovog slučaja poznatog po nasilnom ponašanju. Čim se da predvodi petnaest hiljada ljudi, među kojima je mnogo konjanika. Samo pomisli na to da je Kalonimus želeo da obezbedi biskupovu zaštitu darujući mu tri stotine maraka u srebru i, kako bi izbegao nesporazume, izrazio je spremnost da plati markgrofu 36 sve troškove kako bi dobio i njegovu podršku. 36 Srednjovekovna titula feudalca u Nemačkoj koja odgovara tituli markiza u nekim zemljama. (Prim. prev.)
48
– Zar je tako grozan taj Emik? Možda je on samo sposoban ratnik nestrpljiv da se bon protiv neprijatelja svoje vere na Istoku... To nije rekla Rebeka, već njena sestra Sara, koja je slušala raspravu. Pažnju joj je privuklo pominjanje predvodnika krstaša, a ne kakvog sveštenika poput Petra Pustinjaka ili Gotšalka, koji su pokrenuli ostale vojske ka Istoku. Ono malo što je čula dovoljno je bilo da raspali njenu maštu, u kojoj su plavokosi germanski hrišćanski ratnici oduvek imali istaknuto mesto. – „Sposobni ratnici” koji pune tvoje snove nedoraslog devojčurka – nimalo nežno joj odvrali stanja sestra – toliko su nestrpljivi da se bore za svoju veru da su vrlo zadovoljni što mogu da se vežbaju na nama Jevrejima. Među njima ima i onih koji veruju da nema smisla ići do Azije kako bi ubijali ljude koji nisu ubili Hrista, kad im bogoubice žive u susedstvu! Rekavši to, Rebeka pogleda oca, ponovo mu upućujući nemi prekor kojim ga je mučila svaki put kad bi razgovarali o tome. Otkad je počela da proučava Jakovov spis, neprekidno je kritikovala Isaka što je odlučio da ga ne obelodani. Kako god bilo, njene zamerke nikad nisu dugo ostajale neme: – Je l' vidiš dokle smo došli, oče? Imali smo i više nego dovoljno vremena da upoznamo svet s istinom o učenjima i raspeću Hristovom, kako ne bismo došli u ovu situaciju – na kraju je rekla. – A ko ti kaže da ne bi bilo još gore? – odvrati rabin. – Ovo sad je samo kolektivno ludilo koje je zahvatilo hrišćanski svet. Proći će. Da sam obelodanio sadržaj svitaka, verovatno bismo mi postali glavna meta krstaša. Umesto toga, sad smo bar obezbedili zaštitu vlasti. Čini mi se da je pet stotina zlatnika koje smo pre nekoliko meseci poslali Gotfridu od Lorene, kako nas ne bi kinjili, postiglo željeni efekat. Zar car Henrih nije pisao svim svojim vazalima, laicima i sveštenicima, naređujući im da se postaraju za našu bezbednost? – Dobro znaš da je to bila prava iznuda. Na taj način smo praktično finansirali Gotfridov krstaški pohod. I mnoga druga gospoda i gospodičići iznudili su pozajmice s kamatom od jevrejskih zajednica pre nego što su krenuli. Ne bi me začudilo kad bi iskoristili priliku i jednim udarcem se rešili i dugova i onih kojima su dužni... – odvrati Rebeka. – Ma dobro, čega se ti bojiš? – nestrpljivo uzviknu otac, koji je, kao i obično, stigao do tačke kad više ne zna kako da jo) odgovori. – Zar ne vidiš da ništa nismo prepustili slučaju? Biskup i markgrof su nas uverili da će sačuvati naše živote po cenu sopstvenih. Nijedan krstaš se ne bi usudio da napadne biskupsku palatu; kakvi bi, inače, oni hrišćani bih? Osim toga, znaj da smo samom grofu od Lajningena poslali čak sedam funti zlata... – Dakle, još jedna ucena, kao da preterana suma uručena Gotfridu od Lorene nije bila dovoljna! Pa ipak, veruješ da bi i to moglo biti nedovoljno, ako smatraš da je pametnije skloniti se u biskupsku palatu. Misliš ua ne znam koje je razmere poprimila hrišćanska kolektivna histerija? Veruješ da ne znam kako grof Emik tvrdi da su mu na duši Isusove muke? I da su se neki od njegovih pridružili pohodu praveći se da slede gusku prožetu nebeskim duhom? Misliš da se može očekivati razumno ponašanje od ljudi koji su toliko zanesem? Da ih je malo, mogli bismo da ih prezremo, ali mnogo ih je, mnogo i brane jedni druge ludilom... – Onda, ako ste platili grofu, nećemo ga ni videti u gradu! – razočarano uzviknu Sara. – Uh! Ovde nikad ne možeš da sretneš pravog muškarca! Samo trgovce i zanatlije, rabine i sveštenike, seljake i sluge! Kao što se često događalo, Rebeka je s mukom potisnula srdžbu izazvanu 49
sestrinim rečima. – Pravi muškarci, onakvi kakve ih ti vidiš, tamo su napolju. Idi da se uveriš kako bi se ponašali prema tebi, kao privlačnoj ženi i Jevrejki! – prasnula je. Isak je obeshrabreno gledao kćeri. Rebeka će uništiti čoveka s kojim će odlučiti da živi. Sara je, međutim, uništavala samu sebe, čekajući pravog muškarca. Prvu niko nije hteo; druguje pak želelo i previše njih, ali ona nije želela nijednog. Sara je bila tako zaslepljujuće lepa, da su čak i najbriljantniji muškarci potiskivali u drugi plan njenu očiglednu površnost. Njen anđeoski lik izazivao je u svakom ko je poznaje želju da je zaštiti, čak i u ocu i sestri, koji su je štitili od svih pretnji, mazeći je i možda je tako sve više udaljavajući od stvarnosti. – Molim vas, ne bavimo se tim besmislenim temama. A ti, Rebeka – sad nije vreme za optužbe – reče Isak. – Što pre spakujte stvari i polazimo. – ... Nadajući se da ćemo po povratku sve zateći kako je i bilo – odvrati Rebeka. Njen otac pogleda uvis. – Pokušaj, ponekad, da imaš vere u Boga... – reče joj, pomiren sa sudbinom. – A šta ćemo sa svicima? – Slobodno ih ostavi ovde. Čim mi se da su na sigurnom, u spremištu ispod poda. Šta god da se desi s kućom, tamo dole će ostati skriveni i čitavi. – A! Znači veruješ da postoji opasnost! Onda je bolje da ih ponesemo sa sobom. – Ali kako ćemo? – Ako je njegova kćer odlučila da tako učini, ni opširna rasprava ne bi je nagnala da odustane od svog nauma. – Kabasti su i krhki, postoji opasnost da ih uništimo ili izgubimo. Neko bi mogao da zatraži objašnjenje, i šta ćemo mu reći? – Ne brini o tome. Ja ću se postarati za to – zaključi Rebeka. Isak se pomirio sa sudbinom. Dobro je znao da je njegova kćer još odavno htela da obelodani sadržaj svitaka. Dosad to nije učinila samo stoga što je tek nedavno dobro naučila grčki i nije htela da joj ih oduzmu pre nego što ih dobro ne prouči. ***
U biskupskoj palati je vladao pravi haos. Hiljade Jevreja našlo je tu sklonište, ispunili su sve sobe i salone na oba sprata palate. Om manje brzi – među kojima i sam Isak s kćerima – morali su se zadovoljiti mestom u unutrašnjem dvorištu koje je pretvoreno u nekakav neuređen logor. Bilo je ljudi koji su došli bez ičega, dok su ostah gotovo ispraznili kuću i doneh čak i nameštaj u sklonište. Izbile su svađe oko raspoloživog prostora. Osim toga, retko ko je uspevao da spava. Vreme im jeste bilo naklonjeno, iako kasno proleće u oblastima uz reku Rajnu nije bilo ni najmanje podesno za spavanje pod vedrim nebom. Ipak, napetost i neizvesnost onih koji nisu delili rabinov optimizam ispunili su plačem i vikom noć, sve do svitanja, onemogućavajući mir retkima koji su, spokojnije duše, želeli da spavaju. Rebeka je primetila da su mnogi poneli oružje. Znala je da su razni ljudi u jevrejskoj zajednici posedovali oružje, šlem i mač, ali je sumnjala da su ga ikad upotrebili, da su uopšte i učih da ga koriste. Ni ona nije spavala. Ne samo zbog zebnje protiv koje se dugo borila kako bi bar na trenutak osetila spokojstvo već i zbog sestrinih žalopojki i guranja. Ipak, Sara nije bila preterano uznemirena. Bila bi da je shvatala težinu situacije i mogućih opasnosti koje su 50
pretile zajednici. Kukala je uglavnom zbog neudobnosti, zbog nelagode koju je osećala prinuđena da spava kraj nepoznatih ljudi, daleko od kuće, praktično na zemlji. U po noći, Rebeka je morala da ustane, uhvati je za ruku i povede, pod slabašnom svetlošću baklji, u potragu za nekim manje neudobnim mestom; u drugoj ruci držala je dva pokrivača kojima je naumila da joj namesti pristojan ležaj. Pošto su neko vreme tumarale između opruženih tela i nameštaja, slušajući svakakve uvrede, devojke stigoše do ugla dvorišta u kojem nađoše mračan ali slobodan prostor za sitno Sarino telo. Tek tada je devojka zapala u nemiran san, ne budeći se do izlaska sunca. Rebeka se vratila na svoje mesto, pored oca, i ostala je budna sve do svitanja, a zatim je, kao i ostali, nestrpljivo čekala vest da je vojska hodočasnika prošla. Stalno su im pristizala obaveštenja o skupljanju krstaša ispred gradskih zidina, ali nije bilo vesti o njihovom pokušaju da uđu u grad. Verovatno su, pomislio je Isak, samo čekali glavninu vojske ili su pregovarali o preuzimanju zaliha i namirnica. Rebeka je svim srcem želela da je njen otac u pravu. Oko podneva se gotovo uverila da je upravo tako, kad začu mahnito lupanje na kapiju palate. Ljudi u dvorištu se uznemiriše i, budući da je stajala daleko od ulaza, nije mogla da čuje šta govore oni koji su lupali stražarima koje je biskup postavio ispred kapije. Konačno je i sama saznala šta se događa. – Neko je otvorio kapije! Iako hodočasnici nisu to ni tražili! – rekli su njenom ocu. – Smirite se, smirite se! – viknu Isak onim najbližima. Nema razloga za strah. Dobili smo ozbiljna jemstva o našoj bezbednosti. Osim toga, štite nas biskup i markgrof. Dovoljno je da ne pravimo gluposti i ne činimo nepromišljene poteze! Videćete da će, u krajnjem slučaju, ući samo da bi uzeli nešto hrane. Isak se probio kroz gomilu i pošao prema kapiji prema kojoj se uputio i glavni rabin Kalonimos bar Mešulam. Ali ponovo se začulo lupanje na zatvorenu kapiju. Stražari su otvorili tek na insistiranje rabina i izvesno je, pomislila je Rebeka, da je ono što su zatim čuli bilo zaista poražavajuće, jer su vojnici odmah otrčali da traže pojačanje, a s mesta gde su stajali ljudi najbliži zidu razlegao se hor povika i kuknjave. Devojka je pokušala da se probije kako bi razgovarala s ocem, ali shvatila je da se zapravo kreće u smeru suprotnom onom u kome se kretala većma. Ljudi su uglavnom nastojali da se dokopaju unutrašnjosti palate. U međuvremenu su, međutim, neki, među kojima i sam Kalonimos, vadili iz vreća oružje. Rebeka je uspela da se probije do jednog naoružanog čoveka i, uhvativši ga za okovratnik, upita ga: – Kakve su vesti? Šta se dogodilo? – Hodočasnici prodiru u grad. Kažu da su se kapije same otvorile i da su to smatrali znakom raspeća. – Kakvim znakom? – zapita ona, dok joj se stomak bolno grčio. – Znakom da moraju osvetiti njegovu krv. ***
Rebeka se osećala kao da se sve oko nje okreće. Videla je da se ljudi kreću i gestikuliraju, ali izvesno vreme nije bila u stanju ništa da poveže. Videla je da su 51
zamandalili kapiju. Videla je još biskupovih stražara kako trče prema ulazu. Videla je svoje prijatelje i poznanike kako navlače oklope i hitaju prema kapiji. A onda je videla kako se kapija naglo otvara obarajući na zemlju one koji su stajali preblizu. Mnoštvo kopalja, mačeva, pa čak i sekira i vila zamahnu kroz vazduh u potrazi za krvlju. Jevrejskom krvlju. Rebeka najednom shvati da joj je otac blizu ulaza i da je, za razliku od Kalonimosa, nenaoružan i previše star da bi izdržao navalu rulje; svici su ležali svega nekoliko metara od nje, dok su pomahnitali ljudi svakog trenutka mogli da ih napadnu; Sara je drhtala, prestravljena, uza zid palate. Morala je da ih zaštiti. Sve njih. ***
Nekoliko trenutaka je razmišljala čemu da da prednost. Na kraju su okolnosti odlučile umesto nje. Biskupovi stražari razmenili su svega nekoliko udaraca s hrišćanima koji su nadirali u dvorište. Shvatili su da su se neki građani Majnca pridružili hodočasnicima i nisu želeli da se sukobljavaju s prijateljima, poznanicima, možda čak i s rođacima. Jedan za drugim, stražari su odbacivali mačeve i povlačili se prema palati. Pored kapije je ostala samo grupica Jevreja koji uzeše odbačeno oružje; svi ostali su bežali tražeći spas unutar palate u kojoj je bio biskup Rotard. Rebeka se obrela na zemlji, srušili su je njeni sunarodnici bežeći prema palati. Pokušala je da se otkotrlja udesno i dohvati vreću s pergamentima, ali se tim pokretom ispreči jednom beguncu, koji pade preko nje, nehotice joj zarivši lakat u grudni koš. Odmah zatim, dok se još borila za dah, ista osoba ju je – ovog puta namerno – udarila pesnicom u lice pomahnitala od straha i besa što mu se isprečila. Ne mareći za bolnu usnu iz koje je potekao topao mlaz krvi, pružila je ruku da dohvati vreću sa svicima koja je ležala blizu nje; ali neko joj je stao na ruku i ona oseti snažan bol. Pridigla se na kolena i u tom položaju dobauljala do vreće, govoreći samoj sebi da se najpre pobrinula za svitke umesto za sestru i oca samo zato što su oni bili bliže. Napokon je ustala. Gomila se malo razredila, a nekoliko desetina naoružanih Jevreja još je zadržavalo napadače. Iza njih su muškarci i žene klečali pognute glave, moleći se. Među njima je bio i Isak. Rebeka se zatim okrenu. Među beguncima je ugledala sestru koja je dozivala u pomoć. Sad kad se dokopala rukopisa, imala je samo dve mogućnosti. Moraće da izvuče oca koji je klečao previše blizu onima koji su se borili na kapiji. Ali će morati i da uvede sestru u palatu, budući da Sara, kako joj se činilo, neće uspeti sama da uđe. U trenu je razradila strategiju. Potrčala je prema sestri laktajući se, gurajući, šutirajući, sve dok nije stigla do nje. Sara je urlala, ne obraćajući više pažnju na ono što se događa oko nje. – Dosta, dosta! – povika Rebeka, unoseći joj se u lice. – Saro, to sam ja, to sam ja! – 52
govorila joj je, sve dok sestra nije pokazala da ju je prepoznala. – Odvedi me odavde, odvedi me odavde! – uzviknu devojka, hvatajući je za ruku i snažno je stežući. – Ne mogu. Moraćeš sama. Ja sad moram da se pobrinem za oca. Je l' me razumeš? – odvrati joj Rebeka nastojeći da deluje hrabro. – A ja? Ko će se pobrinuti za mene? – Slušaj me: ti si savršeno sposobna da se krećeš. Dakle, uđi u biskupsku palatu i pokušaj da se probiješ do biskupovih privatnih odaja. Tamo niko neće smete da te takne. Jesi li razumela? – Neću moći sama, neću moći! – Sarin glas je postao piskav. – Moraš da pođeš sa mnom! Rebeka je ćušnu. Nikad to ranije nije uradila, iako joj je gotovo zamenjivala majku. – Rekla sam ti da ideš! – dreknula je, najodlučnije što je mogla. To je delovalo. Saru je sestrina reakcija prenula više i od same opasnosti kojoj su bili izloženi, te se bez reči, brišući suze, zaputi najpre sporim korakom, a zatim trčeći, prema ulazu u palatu i nestade zajedno s ostalima. Rebeka se tek tad osvrnu, kako bi videla gde joj je otac. Međutim, zbog onoga što je videla vreća sa svicima joj ispade iz ruku. ***
Poštovaoci raspeća probili su se u dvorište. Bilo ih je mnogo, žednih krvi i osvete, obuzetih rušilačkim besom. Na zemlji su ležala tela, a nekoliko koraka iza njih Jevreji su klečali moleći se. Nekima su hodočasnici i njihovi sugrađani nudili mogućnost da se preobrate, pre no što im zadaju smrtni udarac. Ali ne i Isaku, koji im je, pognuvši glavu u očekivanju udarca, odgovorio i pre nego što su ga pitali. Odmah je, neumoljivo, usledio udarac. Glava mu se otkotrljala po tlu, a onda ju je jedan hodočasnik šutnuo od sebe. Rebeka je videla ceo prizor. Užasnuta, vrisnula je i privukla na sebe pažnju krstaša. Smogla je snage da savlada očaj, podigla je vreću i prišla ulazu u palatu, probijajući se između ranjenih i ošamućenih koji su se tiskali na pragu. Iza nje su dopirale svakojake uvrede na račun biskupa, „zaštitnika bogoubica”. Shvatila je da palata više nije bezbedna od onih koji su joj u dvorištu ubili oca. Još je mogla da izađe, ali nije mogla da ostavi Saru na milost i nemilost toj demonskoj rulji. Već je izgubila oca, i ne bi oprostila sebi da ostavi i sestru da umre. Odlučno se zaputila prema stepeništu. Ali put je bio zakrčen njenim sunarodnicima koji su pokušavali da se popnu, onima koji su padali niz stepenice i onima koji su odlučili da stanu i sačekaju smrt. Okolo nije bilo nijednog biskupovog stražara. Hodočasnici nisu gubili vreme i ustremili su se na Jevreje koji su se gurali na ulazu. Probadali su ih mačevima i istim tim mačevima odgurivali njihova tela i poput furija nadirali u salon u prizemlju palate. Rebeka izvrnu jedan sto i sakri se iza njega pribijena uza zid, čekajući pogodan trenutak da se popne uz stepenice. Niko je nije primetio; krstaši su se i sami zaputili ka stepeništu gde se tiskao najveći broj meta. S 53
namerom da prokrče put kako bi stigli do biskupa, oružjem su uklanjali sve prepreke, ne pružajući više nikom mogućnost preobraćenja. Devojka je gledala roditelje kako se penju vukući za sobom decu, majke koje su, noseći u naručju umotanu novorođenčad gubile ravnotežu i padale pravo na oštricu mača, muževe koji su svojim telima štitili žene u bekstvu. Rebeka je izašla iz skrovišta tek kad su u dvorani ostali samo mrtvi. Pokolj se nastavio na spratu na koji se popela preskačući gomile leševa na stepeništu, okliznuvši se nekoliko puta na lokve ljudske krvi. U biskupovim privatnim odajama krstaši su se više usredsredili na kućne predmete i dragocenosti, nego na Jevreje koji su i dalje tumarali palatom. Dok je još stajala na vrhu stepenica, nekoliko njenih sunarodnika je odgurnu, u pokušaju da siđu u prizemlje. Ostali su se, međutim, zabarikadirali u sobama dok su hodočasnici pokušavali da prodru unutra, uglavnom da bi se dokopali plena, a ne da bi i dalje ubijali. Rebeka je shvatila da joj je sestra sigurno u jednoj od soba; zaustavila se malo iza poštovalaca raspeća i sačekala da provale najbliža vrata. Vrata padoše posle nekoliko udaraca ramenom, a odmah iza njih ležale su popreko postavljene naćve, a u dnu sobe stajala je žena s dve male kćeri. U tom času majka prekla obe devojčice, a zatim presudi nožem i sebi, neposredno pre no što su hrišćani, ne udostojivši nijednog pogleda ta tri tela, ušli unutra i počeli da razvlače nameštaj. Sledeća soba već je bila otvorena, i u njoj su na podu ležala tela. Neke Jevreje su odvodili dok su oni, u suzama, prizivali boga, moleći ga da im oprosti odbacivanje sopstvene vere. Rebeka je prvi put u životu blagosiljala svoju neprivlačnu pojavu, koja joj je, uz opštu zbrku, omogućavala da prođe neopaženo. Međutim, njena sestra je zbog svoje lepote bila u velikoj opasnosti. Pogleda malo dalje i primeti grupu pomahnitalih kako trče prema njoj, u pravcu stepeništa. Već je zamislila svoju smrt, kad je načula njihove povike: biskup nije u svojim odajama, već u kapeli, i sprema se da pobegne. Priljubila se uza zid i pustila ih da prođu; iako su je primetili, smatrali su da ne treba da gube vreme na nju dok mr važniji plen izmiče. Malo dalje, nalazile su se privatne Rotardove odaje u koje je bila poslala Saru. Potrčala je i naišla na razvaljena vrata. Iznutra je dopirao prostački smeh. Zatim je čula vrištanje neke žene. Devojke. Nastavila je prema pragu, stežući vreću sa svicima. Bojažljivo je provirila i ugledala grupu muškaraca koji su stajali oko raskošnog biskupovog kreveta s baldahinom. Pažnju su usredsredili na krevet i niko nije primetio Rebeku, čak ni kad je kročila u sobu. Jedan idolopoklonik se odvoji od grupe psujući. Rebeka je tek tad mogla da vidi ceo krevet. Na njemu je ležala devojka poderane odeće, podbulog lica, a zveri oko nje čvrsto su joj stezale ruke i gležnjeve. Bilo je to Sarino lice, lice koje su podlivi i krv skrivali bolje od obrisa njenih napadača. – A ti? Šta gledaš? – Čovek koji se odmakao od kreveta primetio je Rebeku. – Ostavite je na miru! – spontano je viknula. I ostali se okrenuše. – Hajde, Ðovani, probaj s ovom. Možda ćeš s ružnima uspeti! – reče jedan. 54
Rebeka uzmaknu, tražeći pogledom neki predmet koji bi mogla upotrebiti kao oružje. Ali soba je već bila ispražnjena. Zatim je čula korake iza sebe, i nastavljajući da se povlači, udari u nekog ko je upravo dotrčao. Okrenu se i ugleda ostale krstaše, ostale varvare. Više nije imala gde da uzmakne. ***
– Ma šta to radite? Sad je dosta. Napravih ste već dovoljno nevolja! – dreknuo je čovek na kog je Rebeka naletela i pomerio je odlučno je odgurnuvši, a da je pri tom nije ni pogledao. Jedini je, pomisli Rebeka, koji nosi pancirnu košulju i šlem. U poređenju s njim, ostali su ličili na skitnice. Jedan od krstaša koji su stajali oko kreveta požuri da mu odgovori. – Ma, daj, Ričarde, pusti nas da završimo. Nije rečeno da ćemo ubuduće imati mnogo ovakvih prilika... – reče, dobrodušno se smejući. Čovek kog je nazvao Ričard uđe dublje u sobu, ne izgovarajući ni reč. Onako kako je odgurnuo Rebeku, odgurnuo je i dvojicu koji su stajali pored baldahina, od kojih je jedan već spustio čakšire. Niko nije reagovao. Jasno, pomisli Rebeka, ovaj Ričard je zapovednik ili osoba koja uživa izvestan autoritet i uliva strah. Nije čak morao ni mač da izvuče iz korica. – Ovako nešto nema nikakve veze s obavezom da preobratimo Jevreje ili ih nateramo da plate svoja zlodela! – izjavi vojnik, pre nego što je konačno pogledao žrtvu njihovog divljanja. Lice mu se najednom razneži, i on se zagleda u Saru duže nego što bi trebalo. Ispružio je ruku i blago je uhvatio za ručni zglob, dok je ona jecala i pokušavala drugom rukom da se pokrije. – Da nećeš ti da se zabaviš s njom, a? – upita ga jedan vojnik cerekajući se. Ričard ga i ne pogleda. Samo je pružio levu ruku iza sebe, snažno ga udario nadlanicom i besramnik se sruši na pod. – Da li još neko misli da sam zver poput vas? – viknu Ričard, dok mu je lice ponovo postalo odlučno i strogo, kakvo je bilo nekoliko trenutaka ranije. – Odlazite, brzo! Grofu je potrebna pomoć oko utovara namirnica – dodade, pošto je zaključio da se niko ne usuđuje da mu odgovori. Na Rebekino iznenađenje, svi ga poslušaše i polako izađoše iz sobe. Ričard je zinuo u Saru koja, opet, ni sama nije mogla da odvoji pogled od svog spasioca. On skinu šlem, otkrivajući sjajnu plavu kosu i izbrijan potiljak, po normanskom običaju; zatim uhvati devojku ispod pazuha pomažući joj da sedne na krevet i nameštajući jastuke oko nje. – Boli li te? – upita je, nežno joj, rubom jastuka, brišući krv s lica. – Ja... dobila sam mnogo udaraca, ali nisu stigli da... bar verujem da nisu... – odvrati Sara slabašnim glasom. Njen pogled govorio je mnogo više. Rebeka odluči da je došao trenutak da privuče pažnju na sebe. – Hvala ti što si mi spasio sestru... Ričarde – reče. 55
Ričard je tek tad pokazao da ju je primetio. – Izvesna preterivanja su nedopustiva, čak i spram Hristovih ubica – odvrati joj i slegnu ramenima. Rebeka uzdrhta. Zatim pogleda vreću sa svicima i ugrize se za usnu. – Kako znaš da je naš narod ubio vašeg boga? Jesi li bio prisutan? Jesi li video šta se dogodilo? – ljutito uzvrati. – To svi znaju. Piše u jevanđeljima i sveštenici to govore već vekovima – odvrati on. – Ali mene to naročito ne zanima. Kako god bilo, ako hoćete da izbegnete nevolje, morate otići odavde. Doći će drugi u potrazi za plenom – odlučno dodade. – Hoćeš li nas ti otpratiti? – istog časa upita Sara. – Samo do izlaza iz dvorišta. Dalje, međutim, morate same da se snađete, osim ako ne želite da odete do svoje kuće. Ali bojim se da je jevrejska četvrt u haosu – odgovori Ričard, uspevajući čak i da se osmehne. Ali ti si važan vitez. Mogao bi da nas zaštitiš – odvrati devojka, dureći se. – Nisam vitez. – Slavni ratnik? – Čak ni to. Ja sam samo lutalica koja ide po šumama skupljajući drva, med i ostalo što je potrebno imućnoj gospodi. I samo sam imao sreću da, prilikom jedne hajke, spasem grofa Emika od medveda, a on se kasnije setio toga i poverio mi niži zapovednički položaj – strpljivo objasni, dok je pomagao Sari da ustane. – A koliko Jevreja nameravate još da prekoljete pre nego što ukrstite oružje s nekim muslimanom? – bila je uporna Rebeka, pitajući se da li ga izaziva zbog svoje uobičajene svadljive prirode, ili da bi mu odvukla pažnju od svoje sestre. – Ti bi mogla da budeš jedina Jevrejka koju ću ubiti, ako ne ućutiš – odvrati joj on, te je dohvati za mišicu i odvuče iz sobe, držeći drugom rukom Saru za nadlakticu. Bat koraka koji je dopirao iz prizemlja natera ga da zastane pre nego što su prešli prag. – Već stižu. Nisam siguran da ću moći da ih zaustavim, ako nisu iz moje jedinice. Osim ako ne kažem da ste se preobratile... – reče, obraćajući se Sari. – Pa... mogle bismo i da... – zausti devojka, bojažljivo gledajući stariju sestru. – Šališ se? – odbrusi joj Rebeka. – Naš otac, koji je bio rabin, umro je dajući glavu ovim idolopoklonicima, a mi treba iz straha da se odreknemo svoje vere? – Samo da biste izvukle živu glavu. Kad izađemo, možete se vratiti kojim god hoćete ritualima... – reče Ričard, odgovarajući Rebeki, ali gledajući Saru. – Nema ni govora o tome – odvrati starija sestra. Sara se povinova njenoj odluci i pognu glavu, osećajući nelagodu zbog nečeg što joj je delovalo kao preterana revnost. Ričard frknu i odmahnu glavom, te napokon iskosa pogleda Rebeku. Onda pogleda okolo, pa ugledavši prozor, reče: – Postoji samo jedan način da se izvučete... – i povede ih do prozora. Nagnu se i pogleda uvis. – Kao što sam i mislio. Crepovi nisu visoko. Ako vas poguram, mogle biste da se domognete krova. – A onda? – upita Rebeka, nimalo ubeđena u njegov plan. – Onda pokušajte da se popnete na vrh, držeći se za crepove, i čekajte tamo dok ne dođem po vas. Iako bi dotad mogli proći sati i sati. – Odmah zatim, da bi prekinuo priču, podignu Saru u naručje, a ona mu poslušno i zadovoljno dopusti da je spusti na prozorski ispust. 56
– Jesi li uspela? – upita je kad ju je podigao koliko god je mogao da pruži ruke. – Evo, na krovu sam – odvrati devojka odozgo. Ričard pogleda Rebeku. – Dakle? Hoćeš li se mrdnuti? – nestrpljivo je upita. Ona je podozrivo oklevala. – Ako zapale zgradu, loše ćemo završiti... – Sumnjam da će to učiniti. No, kako god bilo – Ričard pokretom glave pokaza ulaz u dvorište odakle su dopirali sve glasniji glasovi rulje koja se približavala – i dalje možeš da odabereš drugačiju sudbinu... – Prvi put joj se nije obratio grubo. Samo podrugljivo. Rebeka razmisli još jedan tren. Nije znala da li joj je mrskije da se složi s tim idolopoklonikom, ili da mu dopusti da je zagrli. Odluči da sve treba podrediti njihovom spasavanju i spasavanju svitaka i, sklanjajući njegovu ruku, sama se pope na prozorski ispust, noseći vreću. Onda sačeka da je on uhvati za gležnjeve i pogura je nagore. – Bilo bi zgodnije kad bi tu vreću spustila na pod... – kazao je. – Ni najmanje – odvrati ona, stežući je još čvršće uza se. Ričard ponovo uzdahnu, a onda joj pomogne da se popne, dok je ona pokušavala da doda vreću Sari. Ova je, međutim, požurila da se dokopa vrha i, kad ju je sestra pozvala, morala je oprezno da se vrati na strmiji deo krova. Crepovi su se klimali, preteći da poispadaju. Sara stade, ali još je bila predaleko od ivice da bi mogla da uzme svitke iz Rebekine ruke. – Dođi bliže, kad ti kažem! – doviknu joj Rebeka. – Požurite, do đavola! – dreknu Ričard. – Ovde su svi mrtvi! Da pogledamo ima li gore još neko živ – dopiralo je sa stepeništa. I Rebeka je to čula. jednom rukom se uhvatila za ivicu. Doviknula je sestri: – Onda ostani tu gde jesi. Sad ću ti je dobaciti. Potrudi se da je uhvatiš! – Zatim ju je čula kako kuka da neće uspeti, no ipak je bacila vreću, prestravljena sve bližim neprijateljskim glasovima. Sara nagonski pruži ruke da uhvati vreću, ali je ukrutila telo kako bi se zadržala na površini krova. Promašaj. Vreća pade na crepove, malo dalje od nje i poče polako da klizi niz kosinu. Sara načini Ijutitu grimasu i samo je po tome Rebeka shvatila da mlađa sestra nije uspela. Ne razmišljajući, naslepo je pružila ruke i uhvatila vreću trenutak pre nego što je proletela pored nje. Zbog njenog naglog pokreta, međutim, Ričard izgubi ravnotežu i malo je nedostajalo da padne. On brzo siđe s prozorskog ispusta, a Rebeka se zanese i pade unazad. Ričard je uspeo da se namesti stabilno na kolenima i, upirući o zid ispod prozora, čvrsto je držao Rebeku za gležnjeve, dok je ona visila naglavačke. Krajnjim naporom ju je povukao i dok se borio za dah, čuo je kako se glasovi opasno približavaju. Bacio je šlem na pod i skinuo pancirnu košulju. Onda je izvukao mač iz korica odlučnim udarcem presekao napola košulju koju su sad spajali samo tanki nizovi gvozdenih prstenova. Potom se nagnu kroz prozor. – Kako ti se zove sestra? – upita Rebeku. – Sara. A ja se zovem... – odvrati ona. – Saro! Saro! Uhvati ove prstenove koje ću ti dobaciti i čvrsto ih drži! – prekinu je Ričard, dok se peo na prozorski ispust. 57
Uspeli su iz prvog pokušaja. Čovek dograbi vreću iz Rebekine ruke i uveza je improvizovanom žicom. Onda doviknu Sari da povuče, dok je silazio sa ispusta i pokazivao Rebeki da se popne. Ponovo joj je pomogao da se popne i ovog puca, oslobođena tereta, žena je uspela da se domogne krova. – Pridružiću vam se kasnije. Ako budem mogao – doviknu joj Ričard, kad je procenio da je ona na sigurnom. Sledećeg trenutka hodočasnici su upali u sobu. – Šta ti se dogodilo? – dve sestre začuše glasove. – Ništa... Nekolicina Jevreja me je u očajanju napala i pokidali su mi pancirnu košulju. Sredio sam ih bacajući ih kroz prozor, ali jedan je odleteo zajedno s košuljom... – odvrati vojnik, ostavljajući saborce da se i sami uvere u njegove reči, naginjući se kroz prozor: dvorište je bilo puno unakaženih tela i lako su mu poverovali. Mada nisu naročito ni marili. ***
Rebeka je iskoristila činjenicu da se s krova pružao širok vidik i zagledala se okolo. Jevrejska četvrt je bila u plamenu, a sa svih strana su dopirali jezivi krici. Neljudski krici hodočasnika, ali i samih žitelja Majnca koji do toga dana nisu ispoljavali ni najmanje neprijateljstvo prema Jevrejima. Prisetila se dugih rasprava s ocem, ocem kojeg je maločas gledala kako umire. Mnogo puta su se sukobili oko neophodnosti obelodanjivanja rukopisa, i Isak je svaki put iznosio isti argument: situacija ne bi trebalo da se pogorša u skorijoj budućnosti. Međutim, situacija se pogoršala. Više nego što su mogli i da zamisle. Bezbrojne bande pomahnitalih hrišćana tumarale su Evropom ubijajući Jevreje, uprkos dogovorima, ucenama i svakovrsnim uveravanjima. Čak i ako se stanje normalizuje, kako će se, nakon ludila izazvanog pohodom na Istok, moći živeti među zajednicama koje su pokazale spremnost da ih napadnu neizrecivo surovo, pod vladarima nesposobnim da ih odbrane ili čak rešenim da im naude? Ne, za Jevreje više nije bilo moguće da žive u Evropi. Pogledala je Saru. Uprkos udarcima, lice joj je i dalje bilo savršenog oblika, nežnih i skladnih crta. Haljina joj je bila poderana i možda, pomisli Rebeka, njeno tanano telašce trpi hladnoću. Njena sestra je upravo doživela iskustvo koje bi ostavilo traga na svakoj ženi. Ipak, izraz lica nije joj bio ni najmanje zabrinut, potišten ili očajan. Sanjalački je gledala u daljinu, a na usnama joj je titrao tračak osmejka. Rebeka je bez teškoća shvatila da je uzrok njenom brzom oporavku Ričard. Taj lepi Norman koji joj je spasao život predstavljao je za njenu sestru” prvog pravog muškarca koji se materijalizovao iz njenih snova. A on je idolopoklonik. Jedan od onih koji ih progone, mada ih je, vođen trenutnim sažaljenjem, spasao. Ne. Zaista ne. Nikako ne mogu ostati u Evropi i rizikovati da Sara završi u rukama nekog obožavaoca raspeća okrvavljenih ruku. Postoji samo jedno mesto na koje bi mogla odneti svitke. Mesto čiji su vladari trpeljiviji od ovih divljaka. Mesto prilično bezbedno, do kojeg ova neorganizovana rulja 58
nikad neće stići. Jerusalim.
59
6.
Jerusalim, avgust 1098. Arapi Fatimidi drže Turke u opsadi
Pogodak iz katapulta ko zna koji put je prodrmao zidine grada koji su opkolili Arapi. Enur Džamal al–Ašraf bio je zadovoljan kad je shvatio da i taj deo zida popušta. Upravo je njemu veliki vezir Šah–an–Šah al–Afdal poveno četrdeset sprava za gađanje koje je fatimidska 37 vojska, predvođena lično velikim vezirom, dovukla iz Egipta. To nije bio mali zadatak. Arapi su imali najpouzdanije i najsavremenije oružje za opsadu koje je postojalo na bojnim poljima. Sprave koje su, unakrsnim gađanjem, mogle da rasture u paramparčad najčvršće zidine, pa čak i Jerusalimske, čuvene po debljini. Uprkos tome, veliki vezir mu je u privatnom razgovoru preporučio da zidine ne ošteti previše, već samo onoliko koliko je dovoljno da prisile Turke na predaju. Takva naređenja mogla su koštati vojne karijere svakog podređenog zapovednika. Jedino je uz Alahovu pomoć nižnji smrtnik mogao da odredi pravu meru bombardovanja, da ne izazove prekore vrhovnog zapovednika. Veliki vezir nije tek tako više puta ispoljio nestrpljenje tokom tih četrdeset dana opsade, nezadovoljan mršavim rezultatima koji su poduhvat produžili preko razumnih očekivanja. Ta dva turska vladara, braća Sokman i Ilgazi, dobro su se razumeh u vojnu veštinu, s divljenjem je pomislio emir, iako ih je pratio glas vrlo loših vladara i civilnih guvernera. Upravo zato su Arapi stigli pred zidine, uvereni da ta dvojica neće imati podršku naroda i da će im predati grad i na samu pretnju opsadom. Međutim, ispostavilo se da zaista moraju sprovesti u delo Lu pretnju. Turci su čak preduzimali i iznenadne napade iz utvrđenja. Džamal al–Ašraf je izgubio tri katapulta. Turci su zapalili tri sprave, njihove jedinice su arapski logor napadale noću, ko zna kako i odakle izašavši iz grada. Pretila je opasnost da opsada potraje onoliko koliko je trajala turska opsada arapskog utvrđenja dvadeset dve godine ranije; tada su Turci seldžuci, sunitske veroispovesti, preuzeli grad od Arapa, a zatim počinili pokolj šiitskog muslimanskog življa. Ovog puta neće biti tako, samom sebi se zakleo emir. Mi Arapi smo napredniji od Turaka, razmišljao je. Ne moramo pribeći preterivanjima kojima su skloni ti pokrštenici muslimani čiju okrutnost ne ublažiše reči Prorokove. Ipak, treba požuriti, pomisli. Franci, oni zapadnjaci koji sebe nazivaju „krstašima”, mesecima su ulogoreni u Antiohiji i svađaju se oko toga ko treba da upravlja osvojenim 37 Fatimidi su najznačajnija dinastija ismilitskih šiita, koja je ime dobila po Fatimi bin Muhamad, kćeri proroka Muhameda. (Prim. prev.)
60
gradom. Ali, pre ili kasnije, nastaviće pohod ka jugu. Nakon teškog poraza koji su naneli moćnom turskom emiru Kerbogu iz Mosula i njegovim saveznicima, na severu nema više nikog ko bi mogao ozbiljno da im zapreti i lako je pretpostaviti da će, s tako sigurnom pozadinom, vrlo brzo usmeriti svoje težnje ka Palestini. Bar su takav utisak stekli izaslanici koje je veliki vezir slao u Antiohiju. Franci su promenili stav. Kao da više nisu bili skloni franačko–egipatskom savezu u borbi protiv Turaka i s ciljem da podele seldžučke teritorije. Oni su Jerusalim želeli za sebe. A što je još gore, vizantijski car kao da nije više u stanju da nametne svoj politički autoritet Francima, niti da održi suverenitet nad vizantijskim teritorijama koje su ovi povratili od Turaka. Diplomatski odnosi koje je Džamal u prošlosti izgradio u Konstantinopolju oslabili su s napredovanjem Franaka. Uspesi zapadnjaka i njihovo postepeno oslobađanje carstva učinili su beskorisnim carevo zauzimanje za franačko– egipatski savez, a i unapred su obezvredili bilo kakav dogovor koji je veliki vezir nameravao da sklopi s Konstantinopoljem. Stoga je bilo neophodno što pre osvojiti grad uz što manja oštećenja gradskog sistema odbrane. Vrlo je izvesna mogućnost da će potom sami Arapi morati da izdrže franačku opsadu. Činjenica je da nisu predstavljali baš veliku pretnju; Antiohiju su zauzeli samo zahvaljujući prevari, i u to vreme su već bili duboko podeljeni i izmučeni borbama, a nisu ima li ni odgovarajuće sprave za opsadu. Neće uspeti da zauzmu Jerusalim ako ga Arapi ostave čitavog. Međutim, u međuvremenu valja osvojiti al–Quds, Sveti grad. – Emire, emire! – čuo je da ga neko doziva. – Njegova preuzvišenost veliki vezir naređuje da prekinemo operacije. Grupa turskih izaslanika došla je da pregovara – reče mu jedan vojnik čim mu se primakao. Bilo je i vreme, pomisli Džamal. – Zna li se već nešto? – Ponudili su predaju u zamenu za mogućnost da nesmetano napuste grad – odvrati podređeni. ***
Konačno je ponovo pripadao Fatimidima. Sveti grad, grad kojem je Prorok pretpostavio samo Meku i Medinu, ponovo je u arapskim rukama. Ulazeći iza velikog vezira kroz kapiju Jafa, kako bi zauzeo Jerusalim, Džamal al–Ašraf gledao je očima hodočasnika i vernika grad koji je četrdeset dugih dana posmatrao kao ratnik. Veličanstvenost zidina donekle je narušena vidljivim oštećenjima zidova i kula. Kako god bilo, biće tu dosta posla kako bi se ponovo potpuno uspostavila delotvornost gradske odbrane, pomislio je pre nego što je uspeo da ukori sebe zbog tog vojničkog pogleda na stanje. Emir je odmahnuo glavom i prošao kroz kapiju, gledajući kako se nad njima uzdiže moćna šestougaona tvrđava, takozvana Davidova kula. Zatim se usredsredio na grad. Dokle god mu je pogled dopirao pružala se šuma kuća podignutih u dolinama i na uzvišenjima, ispresecana verskim građevinama i zašiljenim minaretima. Bila je to pozadina pozornice na kojoj su vladala dvojica vladara, svaki sa sopstvenom vrhovnom komandom i telohraniteljima. Sve su učinili, pomisli emir kad ih je ugledao, da ne ostave utisak gubitnika prinuđenih na predaju, zato što su se našli u bezizlaznom položaju; gotovo svi članovi izaslanstva nosili su elegantne 61
mukale od brokata, ivica, rubova rukava i okovratnika ukrašenih geometrijskim i cvetnim šarama živih i drečavih boja. Nogavice dugačkih pantalona bile su im islikane. Na glavi su nosili klasične turbane zatvorene spreda rubinom ili neobične kape čiji su im se ukrašeni rubovi spuštali sve do vrata. Jedan stražar je na glavi imao krutu trougaonu kapu obrubljenu krznom, s metalnom pločicom na čelu. Brkovi su im bili izuzetno negovani, oni s najdužim vezali su im krajeve. Neki su o sedla, pored tobolca, okačili ubilačku toljagu oštrih šiljaka i svi su, naravno, imali lukove. Štitovi su im bili okrugli ili u obliku cveta s rubovima u vidu poluloptastih latica. Neki Turci su o bok zadenuli krive sablje, drugi vrlo kratke, a treći, opet, dugačke, pravog sečiva. Vojnici su izgledali kao da su se opremili za paradu; s koricama nakićenim zlatom i srebrom, uglancanog oružja koje su ponosno pokazivali, u blistavim oklopima, jahali su negovane i uhranjene konje. Nisu ni najmanje ostavljali utisak vojske iznurene četrdesetodnevnom opsadom. Kako god bilo, ne bi bilo teško otkriti da li je reč samo o praznoj ljušturi; grad će morati da napuste i ostali vojnici, i malo je verovatno da će se pojaviti u istom stanju. Šah–an–Šah al–Afdal i dvojica sad već bivših gradskih guvernera izuzetno su učtivo izveli ceremonijalnu primopredaju grada, koju je Džamal propratio s izvesnom netrpeljivošću i nestrpljenjem. Sad kad je, nakon četrdeset dana, kročio u Jerusalim, emir je jedva čekao da se pomoli u džamiji podignutoj na svetoj steni na drugoj strani grada, s koje se Muhamed uzneo u nebo. Upravo je na tu stenu, pre nego što je građevina i podignuta, želeo da ode kalif Omar, čim su Arapi, pre četiri i po veka – a svega nekoliko godina po Prorokovoj smrti – osvojili sveh grad preotevši ga Vizantincima. Kao i Omar, i veliki vezir je želeo da uđe u Jerusalim na beloj kamili. Džamalovu pažnju, koja se nakon uvodnih razmena učtivosti preusmerila na ono što ga okružuje, naglo je privukao gest konjanika iz redova telohranitelja dvojice Ortokida, 38 onog s krutom kapom. Ratnik je naglim pokretom izvukao sablju iz korica i, pre nego što su fatimidski vojnici uspeli da odreaguju, snažno zavitlao njome. Sablja se zari u tlo. Nije promašio. Baš se bio namerio da zarije oštricu u zemlju. Shvatili su to i arapski vojnici koji su u prvom trenutku izvukli sablje i spremili se da se ustreme na Turčina. Potom se, shvativši da se sam razoružao, zaustaviše, čekajući naređenja. Svi su gledali velikog vezira očekujući njegovu reakciju. Budući da je upravo u tom času bio na pola puta između špalira dve vojske, zajedno sa Sokmanom i Ilgazijem, vezir se nagonski povukao između dvojice turskih zapovednika. – Šta znači ovaj gest? – upita, obraćajući se direktno jednom od svojih sagovornika. – Ništa što bi trebalo da te zabrine – požuri da ga uveri Sokman. Ili je to bio llgazi. – Taj čovek nije prihvatio našu odluku u vezi s predajom, i na taj način iskazuje svoje neslaganje... – A vi dozvoljavate takvo ispoljavanje neodobravanja svom potčinjenom? Kakvi ste vi to zapovednici? – primeti veliki vezir, preneražen. Guvernerov glas postade tiši. Ali ne dovoljno da ga Džamal ne bi čuo. – Vidiš, on je 38 Muslimanska vladarska dinastija čiji su pripadnici posle Saladinovih osvajanja teritorija u Maloj Aziji postali Saladinovi vazali. (Prim. prev.)
62
neka vrsta junaka u vojsci... jedva prozbori, posramljen. – On nije samo ratnik s velikim iskustvom, s mnogo bitaka iza sebe; veoma uspešno je predvodio noćne napade, izvodeći jedinicu iz grada i paleći vaše katapulte. Ako bismo ga kaznili, mogli bismo izazvati pobunu vojnika, a onda se svakako ne bi povinovali našoj odluci. Na kraju krajeva, reč je o odanom ratniku koji sprovodi naređenja, zaustavljajući se na tome da izrazi neslaganje. Štaviše, kad se sve uzme u obzir, on je dobar primer usijanim glavama; pružio je najbolji dokaz da se naređenju nadređenih valja potčiniti, čak i ako se s njim ne slažeš... Tako, dakle, to je taj koji mu je uništio sprave i bio dovoljno vešt da ga ne uhvate, pomisli Džamal. Emir odmeri konjanika. Preteći, namrgođen izraz lica naglašavale su mnoge bore koje su brazdale otkriven deo njegovog lica. Imao je prilično sedu dugu zašiljenu bradu, a ispod obraza mu se spuštao tanak, jedva primetan sloj dlačica. Uprkos nesumnjivo poodmaklim godinama, njegovo robusno i snažno telo delovalo je moćno, a iz pogleda uperenog u daljinu izbijala je krajnja odlučnost. Džamal je shvatio da je i veliki vezir to primetio. – Sa čime se ne slažeš, vojniče? – upita Al–Afdal konjanika, pokazujući neuobičajeno zanimanje za mračnog ratnika. Ovaj i ne trepnu. Nije ni pomerio usne, predugo, s obzirom na to da je stajao pred velikim vezirom. – S ovom preranom predajom – naposletku lakonski odgovori. – Smatraš da ste mogli pobediti? – uključi se Džamal. – Smatram da smo mogli mnogo duže da izdržimo da smo nametnuli stanovništvu i sebi samima stroži režim, da nismo rasipali zalihe na raskošne gozbe. – Tek tad je krišom hitro pogledao svoje zapovednike. – I smatram da smo mogli primeniti delotvorniju odbrambenu taktiku da smo imali volje da noću ojačamo delove zidina oštećene preko dana; ili da smo preduzimali više noćnih napada. – A to bi vam omogućilo da zadržite grad? – izazvao ga je veliki vezir, ućutkujući pokretom ruke dvojicu turskih zapovednika koji su žudeli da se umešaju. – Možda. Možda bi vas to na kraju primoralo da odustanete od opsade. Ili bi samo nama omogućilo da zaslužimo poštovanje neprijatelja. Što nije malo za profesionalnog ratnika kao što sam ja. – Pa, sad si slobodan, u skladu s uslovima za koje su se izborili tvoji zapovednici. Slobodan da se boriš negde drugde i ponovo zaslužiš poštovanje protivnika s kojima ćeš se suočiti – uzvrati mu vezir, smatrajući da je time razgovor završen. – Ja se više neću boriti za tako nedostojne zapovednike – dodade, međutim, vitez. Al–Afdal nije smatrao ovu poslednju primedbu tako značajnom da bi mu odgovorio. Ali Džamal jeste. – Izvinjavam se, veliki vezire – glasno reće, obraćajući se svom zapovedniku, ali trudeći se da ga čuje i turski vojnik. – Potrebni su nam ovako valjani ljudi. Ako on ne namerava dalje da se bori za svoje, voleo bih da ga uzmem za svog telohranitelja, ako nemaš ništa protiv. – Što da ne? – veliki vezir slegnu ramenima. – Naravno, podrazumeva se da ćeš svu odgovornost preuzeti na sebe. Nadam se da si mu dobro zavirio u dušu – dodade. Džamal je konačno mogao da se obrati vojniku. – Jesi li čuo, vojniče? Bićeš moj telohranitelj, ako hoćeš – reče mu. Vojnik napokon okrenu glavu i pokaza lice, gledajući pravo u oči sagovornika. – Za vreme noćnih napada gledao sam te kako organizuješ protivnapad. Zaključio sam da si dobar i vešt zapovednik. Prihvatam. 63
– Vrlo dobro – zaključi emir. – Kako se zoveš: – Firuz – odvrati Turčin. ***
Nakon paradne predaje svetog grada, veliki vezir je konačno mogao da poseti Kupolu na steni. Ali ne i Džamal, kome je Al–Afdal poverio zadatak da pođe u jevrejsku četvrt i umiri žitelje, kako ne bi strahovali da će im bezbednost biti ugrožena smenom turske i arapske vlasti. Emir povede Firuza i još trojicu iz svoje lične straže i zaputi se ka severu, prepuštajući upravo Turčinu da jaše ispred njega i pokaže mu put. To zaduženje je pomalo iznerviralo Džamala. I ne samo stoga što je odlagalo njegovu posetu Steni. Oduvek je prema Jevrejima gajio suprotstavljena osećanja; s druge strane, to su ona ista osećanja koja izbijaju iz svetih spisa. Kao i hrišćani, čak i više od njih, Jevreji su s muslimanima delili zajedničko poreklo od Avrama, preko njegovih sinova Isaka i Isamila, prvog, praoca Izraela, drugog, praoca Arapa, ah... ali Muhamed je imao problema s njima u Medini, a Kuran kaže da će oni „goreti u sledećem životu zato što su se odrekli Boga i njihovog poslanika”. – S kim si služio u bitkama? – upita emir novajliju, više da bi prekratio vreme nego što ga je zaista zanimalo. – Sa sultanom Alp Arslanom i emirom Taraugom, u bici koja se završila velikom pobedom kod Mancikerta – poče da nabraja Firuz. – U tom ratu sam se uvukao u vizantijsku vojsku cara Romana IV Diogena. Onda sam prešao pod zapovedništvo Aciz ibn–Abaka, učestvujući u prvom osvajanju Jerusalima i Damaska. Potom sam služio pod princom Tutušom do odbrane Halaba, a onda sam se pridružio Jerusalimskoj vojsci princa Ortoka; bio je veliki vojskovođa. jedina mu je greška što je za sobom ostavio dvojicu naslednika idiota. – Uvek govoriš ono što misliš, a? – primeti Džamal. – Ne bih poštovao sebe da ne činim tako. Kad sam se uvukao u vizantijsku vojsku, morao sam da lažem čak i ljude koje sam bio zavoleo, i to mi se nimalo nije svidelo. Turčin skrenu desno, usporavajući, kako bi ga emir sustigao. Džamal primeti da ovaj nema levu šaku, da mu je patrljak dotad bio sakriven štitom. – A šaka? Kako si je izgubio? – upita ga sa zanimanjem, oduševljen veštinom koju je pokazao čovek bez jedne ruke. Firuz slegnu ramenima. – U bici kod Halaba, protiv Sulejmana ibn–Kutulmiša. Jedan protivnik mi je kopljem, napadom iz blizine, probio štit i oštrica mi se zarila u ručni zglob. – Pa onda? – odvrati emir. – Čudno je da ti rana nije zarasla... – Nije mogla da zaraste. Nije mogla pošto sam koplje upotrebio kao polugu kojom sam odbio trojicu neprijatelja pred sobom, da bih ih potom dokrajčio sabljom... Džamal se naježio zamišljajući taj prizor. Taj niski, nabijem, gotovo neprijatni čovečuljak imao je hrabrosti da ubije trojicu neprijatelja kopljem koje nije držao u ruci, već ga je pridržavao dok mu je štrčalo iz zgloba i štita... Da. Dobro je učinio što ga je uzeo. Potreban mu je upravo iskusan ratnik kojem može da veruje. Neko koga će u 64
potaji pitati za savet, ne ostavljajući onima ravnim sebi mogućnost da ga podsećaju na njegovo relativno vojničko neiskustvo. Život je proveo uglavnom u Kairu, u senci igara moći velikih vezira i kalifa ili kao član poslanstava u državama i velesilama koje su imale odnose s fatimidskim kalifatom. Iako je dugo učio ratne taktike i tehnike borbe prsa u prsa, nikad dosad nije bio u prilici da ih primeni. Samo je zahvaljujući uticajnim prijateljima uspeo da zauzme visok položaj u vojsci koju je Al–Atdal poveo u Siriju. No trebalo mu je mnogo više od toga kako bi stvorio sliku ratnika i zapovednika za kojom je žudeo i koja mu, po nasleđenom imetku i poreklu, i pripada. I čvrsto je odlučio da se neće povući ni pred kakvim izazovom i da će naučiti sve što treba. S poniznošću koju im je ulio Prorok rečima: „Ne koračaj po zemlji prezirno i oholo; ne možeš je uništiti niti se možeš uzdići iznad planina.” Možda je ovaj Firuz pravi čovek da ga savetuje. Taj zaključak, međutim, nije odagnao njegovu zlovolju zbog poverenog zadatka koji ga je čekao. To nije zaduženje koje bi mu poslužilo u svrhu uzdizanja njegovih ratničkih veština, a diplomatijom se i predugo bavio tokom civilne karijere. Još je bio neraspoložen kad je ušao u jevrejsku četvrt. Shvatio je da su ga čekali. Očigledno je, pomisli Džamal, da su se Jevreji razbacivali zlatom kako bi podstakli dvojicu poraženih guvernera da se kod pobednika zauzmu za njihovo pitanje, i sad su očekivali rezultate svog ulaganja. Uzalud su bacih novac; veliki vezir uopšte nije nameravao da im naudi, ni njima niti maloj hrišćanskoj zajednici koja je živela nešto dalje na jugoistoku grada, u svojoj četvrti. “ Bilo ih je dosta na ulici. Učinilo mu se da među okupljenima u prvom redu stoje stariji ljudi. To su sigurno rabini ili starešine zajednice. Jedan od njih, sa šeširom širokog oboda, krznom preko ramena, u halji i mantilu dugim do gležnjeva, pošao mu je u susret. – Cenjeni emire, zahvaljujemo ti na velikodušnom zanimanju koje... – poče on. Džamal mu dade znak da se zaustavi. – Govorim grčki. Nema potrebe da se mučiš govoreći arapski – reče mu, a kad ovaj pognu glavu u znak poštovanja, Džamal sjaha s konja i objavi: – Došao sam da vas uverim u dobre namere velikog vezira, koji predstavlja našeg kalifa Al–Mustalija. Povratili smo grad koji nam je na prevaru otet pre mnogo godina, i naše prisustvo nikako neće predstavljati pretnju vašim interesima niti interesima hrišćana, naprotiv, garantovaće veću sigurnost vama i vašim poslovima. Ubrzo ćemo uspostaviti vlast u čitavoj oblasti, te će i trgovački putevi biti bezbedniji, što će vam omogućiti da izlazite iz grada i vraćate se bez rizika od napada razbojničkih bandi, koje se Turci nisu trudili da obuzdaju. Poznato nam je koliko je loša bila uprava prethodnih guvernera – zaključio je. – Naša uprava biće pravednija i postaraće se da obezbedi napredak onima koji su imali razloga da se žale pod turskom vlašću. Veliki vezir će u Jerusalimu ostaviti guvernera kojem ćete moći da se obratite, sigurni da će saslušati vaše zahteve. – A šta ćemo s Francima koji su osvojili Antiohiju i nesmetano pljačkaju Siriju? Bio je to ženski glas. Iz zadnjih redova. – Ko je to rekao? – viknu emir. Svetina se zatalasa i razmaknu se kako bi pustila nekog da prođe. Iz gužve se pojavi jedna žena nimalo nežnih crta lica, ali ponosnog i odlučnog držanja, sasvim lišena, odmah je zapazio emir, potčinjenog stava koji je trebalo da ima među tolikim muškarcima i pred jednim osvajačem. 65
Kad je stala pred njega, ništa nije rekla. Sačekala je da on progovori. Kakva drznica! – Dakle, šta bi htela da znaš? – upita Džamal, silno se trudeći da prikrije ljutnju. – Ono što bi svi želeli da znaju ali nemaju hrabrosti da pitaju – odvrati žena osvrćući se okolo, praćena posramljenim ili prezrivim pogledima. – Kako to da nam opisuješ tako idiličnu sliku, prećutkujući sasvim izvesnu mogućnost dolaska moćne vojske žedne osvajanja? To je bilo pitanje na koje Džamal radije ne bi odgovorio. Zato što je isto to pitanje i sam želeo da postavi velikom veziru. Oklevao je malo predugo, pre nego što je odgovorio. Ponadao se da ovi to neće shvatiti kao znak njegove neodlučnosti, već samo kao ljutnju što mora da odgovori osobi koja nema pravo da mu se obrati. – Svi hrišćanski hodočasnici koji žele u miru da dođu u Jerusalim dobro su došli – reče na kraju. – Om naoružani nisu poželjni. Kako god bilo, oni o kojima ti govoriš još su daleko i ništa ne navodi na pomisao da nameravaju, a pre svega da su sposobni, da stignu do Jerusalima. Podsećam sve vas da su u toku pregovori ne samo s carem u čije ime oni delaju već i sa samim franačkim zapovednicima, s ciljem da se spreči podela teritorija oduzetih seldžucima i odrede interesne oblasti. – Ti se neće zaustaviti, poslušaj me – odvrati žena. – Znam šta govorim. Pokreće ih slepi bes koji ih onemogućava da postave granice postupcima koje čine u ime svoje vere. Čim je to rekla, Jevrejka se malo pomeri i Džamal ugleda osobu koja je stajala tik iza nje. Još jedna žena. Mlađa. Lepša. Najlepša žena koju je ikad video.
66
DRUGI DEO Napad „I kada svrši Isus priče ove, otide odande. I došavši u postojbinu svoju, učaše ih u sinagogi njihovoj tako da mu se divljahu i govorahu: Otkud ovome premudrost ova i moći? Nije li ovo drvodjeljin sin? Ne zove li se mati njegova Marija, i braća njegova Jakov i Josija i Simon i Juda?” Jevanđelje po Mateji, 13, 53–55
„... I mnogi koji slušahu, divljahu se govoreći: Otkud ovome to? I kakva mu je premudrost dana? I čudesa takva rukama njegovim čine se? Nije li ovo drvodjelja, sin Marijin, a brat Jakovljev i Josijin i Judin i Smionov? I nisu li sestre njegove ovde među nama?...” Jevanđelje po Marku, 6, 12–3
„Potom siđe u Kapernaum, on i mati njegova i braća njegova i učenici njegovi, i onde ostadoše ne mnogo dana.” “ Jevanđelje po Jovanu, 2, 12 39
39 Navodi iz Jevanđelja preuzeti iz Novog zaveta, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, 2003, prevod Komisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. (Prim. Prev.)
67
Jerusalim, 70. godina nove ere
Zoker je proverio da li mu je tu zakrivljeni bodež koji su zeloti 40 koristili za pogubljenja. Potom se, pošto je uzeo i budak, usredsredio na izbor manje opasnog puta. Sačekao je da se sasvim smrkne, a onda se uputi prema neprijateljskom bedemu koji ga je delio od Maslinove gore, tražeći neki slabo nadgledan i pristupačan prolaz. Pokupio je sa zemlje dolabru 41 koju je neki rimski legionar zaboravio, i vrlo sporo se popeo uz kosinu polako se približavajući prepreci. Kao što je i pretpostavio, bedem je bio loše čuvan. Istočni deo grad već je bio u rukama Rimljana, koji su sad usmerili snage na suprotnu stranu, prema Irodovoj palati. Posle pada Antonije, i Hrama i donjeg grada, obim rimskog bedema primetno se smanjio, stežući u čelični zagrljaj gornji grad, jedim deo koji su pobunjenici još držali. Dakle,” nijedan stražar ga nije primetio kad se uputio duž palisade tražeći neki kolac zaboden u zemlju labavije od ostalih, koji bi lakše mogao da iščupa. „Ovi Rimljani su i previše efikasni!”, procedi kroz stisnute zube pošto je uzalud tražio. Već je pomišljao da odustane od potrage za labavim kocem u savršenoj rimskoj ratnoj mašini, kad ugleda, već naviknut na mrak, dva stuba koja nisu savršeno prianjala jedan uz drugi. Odmah se uspeo uz šanac uz čiji rub je postavljena palisada, pažljivo je razgrnuo zemlju oko labavog koca i pomerao ga ulevo i udesno, napred i nazad, kako bi ga oslobodio. Kolac se konačno pomen i Zoker se s naporom provuče kroz otvor koji je napravio. Čim je kročio iza ograde, zapahnu ga miris njemu dotad nepoznat; mora da je to bio zadah nepokopanih leševa. Kad su mu se oči privikle na slabašnu mesečevu svetlost koja je dopirala do doline, Jevrejin je u neravninama na tlu počeo da razaznaje tela svojih sugrađana; mnoga su bila groteskno izobličena od pada s velike visine ili pregažena rimskim ratnim vozilima. Pokušao je da se ne prepusti osećanjima koja je taj užasan prizor izazivao. Najbliži stražari stajali su visoko, jasno ih je video zahvaljujući bleštavilu šlemova i lakih oklopa. Pocepao je rub tunike i stavio ga preko lica poput maske. Opor zadah smrti bio je neizdržljiv i s izvesne udaljenosti, no shvatio je da se može neopaženo provući i ući u grad samo ako bude puzao između leševa. Spustio se i počeo da se probija, ali pri dodiru s telima nije izdržao, i povratio je. Onda je odlučio da pokuša da se kotrlja preko leševa, otkrivajući da je to dobar način i stoga jer ne gleda ono preko čega prolazi. Kretao se izvesno vreme sve dok nije morao da se zaustavi jer je mučnina postala neizdržljiva. Otvorivši oči, našao se licem u lice s lešom slomljenog vrata. Lice izobličeno usled udara u tlo s velike visine – možda baš s malog trga hrama – nije sačuvalo ništa od pređašnjeg obličja i samo ga je poneko vlakno vezivalo za ostatak tela. Taj prizor ponovo izazva u njemu košmar za koji je verovao da ga može obuzdati. Pokušao je da nastavi, ali opet je morao da zastane; zamagljenog pogleda, nije primetio da se primakao jednom stubu i udario je o njega. 40 Političko–religiozna jevrejska organizacija poznata po hrabrom otporu rimskoj vlasti u Palestini, u I veku nove ere. (Prim. Prev.) 41 Višenamenska alatka (pijuk, sekira, motika). (Prim. prev.)
68
Već je znao šta bi to moglo biti, ali nije odoleo da ne pogleda naviše. Dva nepokretna stopala prikovana za drveni direk. ***
Zoker nikad dotad nije izbliza video raspeće. Rimljani primenjuju takvo smaknuće na pobunjenicima, iako su, pre rata, njegovom ocu odlučili da odrube glavu. Što se tiče Jošue, Zoker se još nije bio rodio kad je na njega došao red. Jadniku je glava klonula između ramena, gotovo na sredinu grudnog koša; umro je od gušenja kad više nije imao snage u rukama da se drži uspravno. Odmahnu glavom i nastavi da se kotrlja, primećujući da je sav zamazan blatom; mešavinom zemlje i krvi, sudeći po mirisu. Stresajući se, nastavio je dok se nije obreo usred gomile drva i crnice, odakle je primetio ostatke pokretnog tornja, onog koji su Rimljani nazivali elepoli. Zaključio je da je to zapravo bedem koji su Rimljani podigli kako bi pokretni toranj primakli zidinama. Jevreji su sigurno uspeli da ga potkopaju i zapale, i struktura se obrušila i progutala sprave koje su se nadnosile nad bedeme. Jalov uspeh branilaca već na izmaku snaga, pomisli Zoker pre nego što je počeo da se uspinje uz ostatke tornja. Kad ih je pregazio, udahnu, spremajući se da se ponovo suoči s ljudskim leševima. Pokušao je da se orjentiše. Učini mu se da je manje–više u visini litice na kojoj se vekovima uzdizao Hram; ali izgled grada toliko se promenio da je bilo teško uočiti prepoznatljive tačke. Postojao je način da proveri je li dobro procenio. Vredeo je malo utrošenog vremena. Zoker kleknu i poče da se osvrće u tami. Nastavio je da se kreće četvoronoške dok nije primetio oštar komad mermera među gomilom leševa. Vrlo pažljivo je pomerao tela kako ne bi privukao pažnju rimskih stražara, sve dok nije otkrio zvezde koje je očekivao da će naći. Grobnica Jakova Pravednika. ***
Sahranili su ga upravo tu gde je i pao. Zoker je u mislima ponovo video scenu kojoj je prinudno prisustvovao osam godina ranije. Pošto je preživeo pad, Jakov je pokušao da se osovi na noge, ali njegovi donji ekstremiteti, polomljeni na nekoliko mesta, nisu izdržali. Video ga je kako se pridržava da bi mogao u oči da gleda prisutne, one koje su Agripa 42 i uzvišeni sveštenik Anan platili da ih kamenuju. Zoker ga je video kako se uspravlja usred kiše kamenja, modar i krvav, i čuo ga je kako slabašnim glasom govori: „Bože, oprosti im, jer ne znaju šta čine!”, pre nego što mu je jedan od najostrašćenijih razbio lobanju prakljačom. Tek kad su njegove ubice otišle, narod je počeo da se približava; rulja se polako okupljala i počela da prekoreva one naklonjene Rimljanima. Nedugo pre početka rata, 42 Misli se na Iroda Agripu Prvog. (Prim. Prev.)
69
Anan bi završio mnogo gore od ruku zelota koje je narod podržavao, nestrpljiv da osveti svog miljenika Jakova. Potom je počeo da kruži glas kako je Jakov bio poslednji bastion Jerusalima; bez njega, grad bi bio osuđen na propast. Njegov grob je postao simbol svih onih koji su još verovali u mesijanski san ebionita, nazireja, esena i zelota, uverenih da će se proroštvo zvezde uskoro obistiniti i da će se vratiti Mesija koji će, uz pomoć nebeskih plejada, kao daždom zasuti ljude razboritošću, dajući svakom prema sopstvenim zaslugama. Zoker nikad nije zaboravio jedan detalj iz prizora smaknuća. Pošto su Jakovu zadali smrtni udarac, mladić je pogledao uvis, prema hramu. Pogledao je uzvišenog sveštenika Anana, kralja Agripu, njegovu sestru i ljubavnicu Bereniku, ali pre svega Savla. Savle. Nekadašnji farisej koji je uzeo ime Pavle i koji je trideset godina ranije već napao Zokerovog strica na stepeništu Hrama. Savle. Čovek koji je, uprkos svojoj revnosti, prenebregao Jakovova naređenja i odlučio da sasvim drugačije postavi propoved, on koji Spasitelja nije ni upoznao lično. Zoker je još jednom prisilio sebe da potisne sećanja na strica. Odlučio je da prođe kroz podzemni kanal koji je polazio od izvora Gihona, kako bi stigao do bazena Siloam, nešto južnije. Ako dobro pamti, u kanalu su prokopani izlazi koji će ga odvesti do donjeg grada, dalje od gornjeg. Ponovo se zakotrljao, sve dok opet nije udario o jedan direk. Po jaucima koji su dopirao odozgo, zaključio je o kakvoj je prepreci reč; naleteo je na raspeće. Živo raspeće. Sa strepnjom je pogledao prikovana stopala tog nesrećnika. Oko klinova zabijenih u stopala tik ispod gležnja, širili su se podlivi, jedva vidljivi ispod obilne količine sasušene krvi. Postepeno je podizao pogled, posmatrajući jezivo zgrčene nožne mišiće na koje je pala cela težina tela. Video je kako razapeti, pokušavajući da diše, napreže gornje ekstremitete kako bi postavio grudni koš pod pravim uglom u odnosu na ruke prikovane kroz zglobove. Uspeo je da se održi u tom položaju svega nekoliko trenutaka, da bi se potom nanovo prepustio sili teže i gušenju, dok ga potpuni gubitak daha ponovo nije prisilio da se ispravi. U tom neprirodnom položaju, kako mu je jednom objasnio stric Jakov, koji je prisustvovao raspinjanju svoga brata, moguće je udahnuti vazduh, ali nije moguće izdahnuti ga. Telo se, u međuvremenu, puni vazduhom koji nije moguće izbaciti osim ako se nesrećnik ne osloni na noge, što s vremenom postaje sve napornije, a na kraju i sasvim nemoguće. Zoker se zapita, užasnut, koliko taj jadnik visi na krstu. Čuo je priče o razapetima koji su preživljavali i po nekoliko dana. Njegov stric Jošua izdržao je svega tri sata, no verovatno mu je srce popustilo usled muka kojima su ga izložili pre nego što su ga razapeli na krst. Razapeti čovek teško je disao dok se uspravljao i ječao je kad bi se prepustio. Oklevao je da ga pogleda u oči, premda je primetio da ovaj traži njegov pogled. Kad se konačno pogledaše, Zoker je odmah shvatio kakav mu zahtev upućuju le proširene zenice. Neverovatno i jezivo, pomisli on, kako se u tim poslednjim trenucima volja bon s nagonom. Volja tera razapetog da žudi za smrću, nagon ga podstiče da produži sebi život, a s njim i teške muke i patnju. Potražio je neki tup predmet kojim bi udovoljio nemoj želji svog sabrata. Preturao je po gomili leševa i napokon je naišao na krnjadak grede tek oprljen vatrom, kojim je razapetom mogao da polomi noge i pruži mu brzo umiranje. Poslednji put je 70
pogledao nesrećnika u oči, verujući da u njima vidi zahvalnost, a zatim ga je nekoliko puta zaredom udario u cevanice. Čuo je kako kosti pucaju. Zaustavio se, oklevajući da pogleda uvis, sve dok disanje razapetog nije sasvim zamrlo. Tek onda je podigao pogled i učini mu se da je sve gotovo. A sad, reče u sebi, na izvor Gihona.
71
7.
Jerusalim jun 1099.
– Ko je sledeći? – bezvoljnim glasom viknu Anjeze, izlazeći iz šatora. Čim je provirila napolje, sunčeva svetlost zaslepi joj oči naviknute na tamu. Namestila je gustu kovrdžavu kosu koja joj je padala na ramena i zavlačila joj se poput korenja u haljinu otvorenu na grudima. Isticanje kojem nije mogla da se odupre otkad se oslobodila krutih pravila koje su joj nametali na Zapadu, da nosi ogrtač s kapuljačom kako bi obelodanila kojim se zanatom bavi. Iz šatora se odmah za njom pojavi jedan vojnik s izrazom očiglednog zadovoljstva na licu, koji se oprosti od nje pljusnuvši je po zadnjici i nameštajući čakšire. – Sledeći? Zar ti nikad nije dosta tvojih gadosti? – dreknuo je neko uz samo uvo mušteriji koja se, trljajući ruke, spremala da uđe. Osvrnula se i iza sebe ugledala podgojenog monaha, oblivenog znojem, zadihanog, s malo kose oko tonzure, previše zaobljenog vrha nosa, rumenih obraza i tako ispupčenih očnih jabučica da su izgledale kao da će mu svakog trena iskočiti iz očnih duplji. Anselmo. Monah odgurnu u stranu mušteriju pa istrese svoje mišljenje u lice devojci, koja ga nije udostojila odgovora. – Ti, ženo, što izlaziš u susret muškoj pohoti čak i na ovom svetom mestu kojim je koračao naš Gospod, istrajavaš u svojim sramnim delima? – izgrdi je on, izazivajući smejuljenje i mrmljanje prisutnih. Anjeze slegnu ramenima. – Tako sveto da će se ljudi ovde uskoro na smrt poklati. Ja bar nudim zadovoljstvo, a ne smrt, i Gospod se sigurno ne može rasrditi na mene zbog toga. – Zaboravljaš da će svi oni – i Anselmo pokaza mušterije koje su je čekale – sejati smrt i umirati u ime Gospoda! Odlaze da se iskupe za grehe i postaće mučenici. A ti, šta misliš da ćeš dobiti zbog svog sablažnjivog ponašanja? Oni se oslobađaju grehova, ti ih nagomilavaš! – Nipošto! – nasmeja se Anjeze. – Upravo stoga što bi svi oni sutra mogli umreti, ja im pružam poslednje trenutke sreće. Zar i to nije neka misija? Zar ne zaslužujem i ja oproštaj grehova? – Ali ti to, povrh svega, radiš za novac! – ogorčeno odvrati monah. – Svakako ne činiš to iz ljubavi prema bližnjem, već iz interesa, pod uslovom da se uopšte može i smatrati ljubavlju ponižavati se tako sa svakim, umesto bar s nekim ko te voli. – Shvatio je da je njegova izjava dvosmislena i, crven u licu, naglo se okrenuo prema mušterijama: – Odlazite, brzo! Ova žena je ovde s hodočasnicima zato što je odlučila da promeni način života! Hoće da se iskupi! Ne terajte je da se zaglibi u greh! – dreknu on grupi muškaraca koji su čekali svoj red. Njih je to još više uveselilo, i niko ne pokaza nameru da ode. 72
– Ma šta to radiš? – doviknu mu Anjeze hvatajući ga za ruku, naglašavajući time njegovu nelagodu. – Četiri dana smo ovde u Jerusalimu, tek danas sam dobila nešto mušterija, a ti mi ih rasteruješ? – Naravno da su te zanemarili! Posle vise od dve godine čekanja, konačno su stigli u Gospodov grad! Osećaju poštovanje i strahopoštovanje prema ovim svetim mestima, strahopoštovanje koje tvoje prisustvo i tvoj sramni zanat prete da ugroze! – Ne bih rekla da je princ Tankred od Otvila, čim je stigao u Vitlejem, iz strahopoštovanja razvio svoju zastavu na crkvi rođenja Hristovog... – podrugljivo odvrati Anjeze. – I tog bogohulnog Normana s pravom osuđuju zbog njegovog svetogrđa. S druge strane, njegova rasa je po definiciji bogohulna... – bio je uporan Anselmo. – Ej, pazi šta pričaš! – reče onaj koji je čekao Anjezine usluge, više šaljivo nego ljutito. – Ja sam Norman, i ovde sam da bih se borio u ime Gospoda. Priznajem da nisam revnostan vernik, ali ne smatram sebe bogohulnikom. To je samo bio gest jednog ambicioznog gospodičića. – Da je tvoje ponašanje dostojno vladanja jednog hodočasnika, ne bi ti sad bio ovde, ispred ovog šatora – odvrati Anselmo. – Zapravo nije učinio ništa loše... – umeša se Anjeze, obraćajući se monahu. – Uvredio si ovog čoveka, Anselmo, i trebalo bi da mu se izviniš... – reče, odmeravajući Normana od glave do pete, vrlo polako, kako bi uočila svaki detalj njegovog krupnog i skladnog tela. – Sad još držiš i pohvalne govore jednom strancu? Ceniš sve osim onog kome tvoje spasenje uistinu leži na srcu... – požali se, primećujući da iz Anjezinog pogleda izbija radoznalost. – Pa, verski razlozi su jedno, a fizičke potrebe nešto sasvim drugo... Tek pošto zadovolji te druge, ovaj vojnik će moći da se usredsredi na prve, budući da je telo slabo i da nemaju svi jaku volju poput monaha... je li tako, Anselmo? – primetila je Anjeze, i dalje zureći u svoju mušteriju i šireći usne u sve zavodljiviji osmeh. Anselmo primeti da je i Normanov pogled jednako nedvosmislen i odmah stade između njih dvoje, kako bi prekinuo tu igru zavođenja. Onda uhvati Anjeze za ruku i odvuče je malo dalje, iza šatora. – Svodiš ljubav na fizičku potrebu... Baviš se nedozvoljenom trgovinom... – besno joj reče. – Ti... ti si... ti si jedna kurva! – viknu, unoseći joj se u lice. Anjeze prasnu u neobuzdan smeh. – I to si tek sad shvatio, budalo! Pa šta treba da učinim kako bih te ubedila da odustaneš? Misliš da sam grešnica? Dobro; da li bi manje osuđivao moje ponašanje ako bih od svoje zarade zadržavala samo onoliko koliko mi je neophodno za život, a tebi davala ostatak, da ga podeliš kao milostinju? – ponudi mu ona. Anselmo je već zaustio da je zaspe novim uvredama. Umesto toga zastade i ćutke zakoluta izbuljenim očima. – Hoćeš da kažeš da bi mi dala svoju sramnu zaradu i dozvolila mi da je upotrebim onako kako smatram da je potrebno? – reče na kraju, s nevericom. – Ako prestaneš da je nazivaš sramnom, svakako da bih. Bilo bi nedosledno da prihvatiš novac koji smatraš prljavim, zar ne? – odvrati ona. – Pa, ne, ako bih mogao da ga upotrebim u čestite svrhe... Pri našoj vojsci ima hiljade hodočasnika koji jedva preživljavaju... naročito sad kad je snabdevanje otežano; u 73
okolini nema ničeg jestivog, a svi izvori vode su zatrovani... Mogao bih da kupim hranu za najugroženije... Na kraju krajeva, onaj ko ima novca da plaća prostitutke, nema problema s nabavkom namirnica, i to bi bilo kao da jači hrane slabije – zadovoljno je zaključio Anselmo. – Je l' vidiš? Zar se to ne uklapa u Gospodovo učenje? Onda smo se dogovorili – reče Anjeze, spremajući se da krene. – Samo trenutak – zaustavi je monah. – Koliko uzimaš po mušteriji? – upita je. – Uobičajena tarifa je pola groša, što je šest denara... U svakom slučaju, zavisi od usluge koju mušterija zahteva... Na primer, zajedno malo... – Shvatio sam, shvatio sam – požuri on da je prekine. – Ukratko, u krajnjem slučaju, šest denara. Morala bi da mi daš najmanje četiri... – oprezno je rekao. Potom joj je, videvši da Anjeze širi ruke u znak pristanka, pokazao da može da se vrati mušterijama. Čim su je ugledali, vojnici i hodočasnici se razdvojiše i stadoše u red. Prvi je bio stasiti Norman. – Jedan groš – reče mu Anselmo, odlučno pružajući ruku. Čovek s nevericom pogleda Anjeze. – Šta? – reče. – S tim novcem mogu da imam ceo harem kairskog kalifa... Monah požuri da mu odgovori, preduhitrivši ženu. – To je specijalna tarifa za Normane. Ona je pristala da svoj sumnjiv talenat stavi u službu Crkve i čestitih ciljeva. Prema tome, ako baš želiš... hm... da se poslužiš njenim uslugama, to je suma koju treba da platiš. Nemaš dovoljno novca? Šteta. Ako baš nisi u stanju da prigušiš svoje potrebe, obrati se nekoj drugoj...– zaključi. Anjeze je vrtela glavom i posmatrala ga, podbočivši se. – Jesi li završio? – reče, gledajući ga popreko. Onda pogleda mušteriju. – Ne slušaj ga, prijatelju – i uputi mu mazni osmeh. – Tebi bih dala i džabe. Ali monah govori istinu; deo moje zarade ide siromašnima. Dakle, nešto mi moraš platiti. Predloži sam... – dodade, isprsivši se i raširivši ruke, kako bi bila sigurna da će momak zapamtiti sve njene vrline. A on ih je i te kako primetio. Osmehnu joj se, namigujući i, dajući joj do znanja da ju je razumeo, zavuče ruku u džep, dok je Anselmo besno stiskao pesnice. Međutim, pregovore naglo prekinu dolazak jednog konjanika naoružanog do zuba. Zaustavio se ispred samog šatora, obavijajući prisutne oblakom prašine. – Gospodar Lorene Gotfrid, zahteva tvoje usluge, ženo! – doviknu on Anjeze. – I dobro će ti platiti. Ali moraš odmah da pođeš. – Grof Gotfrid! Čak je i jedan tako čestit čovek upao u tvoju mrežu! Nemoguće! – Anselmo je bio preneražen. – To ne može biti njegova krivica, ne može! Sve si opčinila svojom lepotom, eto šta je! Sad sam shvatio! Nisu krivi muškarci, ti si, ti si ta koja nas... koja ih očaravaš! – Onda se priseti koristi koju će izvući za hodočasnike. – Dobro, dobro. Samo ti idi... – dodade, najednom miran. Anjeze frknu. Onda pogleda Normana u oči i ponovo frknu, stavljajući mu do znanja da joj novi zadatak ne prija. Ali nije mogla da odbije. Ne bi bilo dobro da ozlovolji jednog vojskovođu. Osim toga, pomisli, novcem koji će dobiti od njega, zauvek će ućutkati Anselmovu savest. Možda. – Izgleda da nas dvoje danas baš nećemo moći da se zabavimo – reče Normanu, šireći ruke. – Nadam se da ćemo uspeti neki drugi put... 74
– Ne brini. Izvesna zadovoljstva su veća ako se iščekuju... – odvrati joj on gledajući je saučesnički. Ona ga je gledala još nekoliko sekundi. – Ipak, zaista moram ovo da ti nadoknadim. Dođi što pre. Ništa nećeš morati da platiš. Kako se zoveš? – upita ga, praćena očajnim Anselmovim pogledom. – Ričard. ***
Veliki šator vojvode od Lorene, Gotfrida, nije bio tako raskošan kako je Anjeze očekivala. S druge strane, Gotfrid bi rekao da su i gospoda tu na hodočašću i da su zadržali skromno ponašanje. – Lepa si. Da li si i vešta? – upita je grof. – To ćete vi proceniti, gospodaru moj – odvrati ona s lukavim osmehom, kojim je pokušala da prikrije zebnju što ju je obuzimala. Gotfrid od Lorene joj, zapravo, nije delovao tako harizmatično kao što je očekivala od osobe njegovog položaja. Izgledao je prilično neugledno i, bez viteške odeće i oružja, čovek bi ga lako mogao pomešati s nekim zanatlijom. Imao je veoma nisko čelo i primaknute oči koje su mu, iznad pljosnatog nosa, davale namršten izraz lica. Bio je nizak i nabijen, no ipak lepo izvajanih ruku koje je Anjeze mogla da osmotri budući da ju je grof sačekao obnažen od pojasa naviše. Spustila je pogled i primetila da su mu noge prilično krive, možda ne samo zbog čestog jahanja. Uprkos tome, osetila je strahopoštovanje. Dešavalo joj se to, ponekad, u prisustvu nekog gospodičića ili pred nekim obrazovanijim od nje; bar dok ne dopusti mušteriji da joj se preda. Tad bi se slika koju bi stvorila u mislima razbila, i taj muškarac bi u njenim očima postao kao i svaki drugi. Tek tad bi se osetila kao gospodarica, iako je uzimala novac za to da mušteriji stvori iluziju da je njegova robinja. – Čini se da si stekla izvesnu slavu od Antiohije dovde – reče joj Gotfrid, potpuno se obnaživši i čekajući da i ona učini isto. – Tražio sam najbolju, i doveli su mi tebe. Kad si se pridružila vojsci? – U stvari, još u Konstantinopolju – odvrati ona, skidajući se i trudeći se da naglasi svaki pokret. – Bila sam s trupama Petra Pustinjaka, među onima koji su uspeli da izbegnu pokolj kod Kivetota. – A da, ta gomila imbecila – veselo izjavi vojvoda, približavajući joj se. – Među tolikim hiljadama hodočasnika nije se našao nijedan koji se razume u vojne veštine. Nevolja je što je deo te rulje sad dodeljen našoj vojsci... – dodade, milujući grubim šakama delove tela koje je Anjeze obnažila. Dok je žena razmišljala o neznatnoj razlici između trupa s kojima je ona bila u Aziji pre tri godine i ovih koje predvode čuvene krstaške vojskovođe, vojvoda joj je pomogao da skine chenhse. 43 Onda ju je, ne naročito nežno, odvukao do ležaja i ispružio se na leđa, računajući s tim da ona zna šta joj od tog trenutka valja činiti. Anjeze je i znala. Prema stidljivijim mušterijama, ili onim živahnijim i 43 Fr.: ženska košulja. (Prim. Prev.)
75
preduzimljivijim, nije uvek u prvom trenutku umela da se postavi na pravi način, kako bi im pružila zadovoljstvo. Međutim, muškarci kao što je Gotfrid i previše su predvidljivi. Osećaju se kao gospodari, ne osećaju nikakvu nelagodu mt imaju ikakvog obzira prema njoj kao prema ljudskom biću. Dovoljno je da prione na posao poput sposobnog zanatlije, pružajući mu osećaj nadmoći, ne ohrabrujući ga i ne laskajući mu. Pokazala mu je veštinu svojih ruku, zatim usta, naposletku pokretljivost karlice, zadivljujući ga snažnim kružnim pokretima bokova kojima je njegovu izdržljivost dovela do krajnjih granica. Gotfrid nije dugo izdržao. S druge strane, niko nije bio u stanju da izdrži taj stalni pritisak koji bi iz muškaraca obično izmamio urlike zadovoljstva. Vojvoda nije urlao; zastenjao je, a zatim ju je odgurnuo, kao da želi da se oslobodi tog obuzimajućeg stiska. I ovog puta sam uspela, pomisli Anjeze. Postavila se kao gospodarica u odnosu na nekog ko je naumio da gospodari njome. Sad čak ni vojvoda Gotfrid ne predstavlja za nju nikakav autoritet, osim možda onog prividnog. Na taj način je Anjeze uživala u moći koju joj njen ponižavajući položaj inače uskraćuje. Gotfrid joj ne reče da ide. Neko vreme je ležao na leđima zureći u tavanicu, držeći je za ruku i milujući je od ramena do ručnog zglob, ništa ne govoreći, samo je povremeno krišom pogledajući. Posle izvesnog vremena Anjeze primeti da joj je mušterija gotovo spremna da ponovi prethodno iskustvo, ali sačekala je da joj sam stavi ruku na svoju karlicu. – Dobra si. Toliko da sam poželeo da ponovimo – bezizražajno joj reče, ne pokazujući nikakvo osećanje. – Naravno, platićete mi duplo – odvrati mu. – Naravno. – Izgovorio je to s jednakom uzdržanošću, s istim hladnim pogledom. Svetlosni zrak preplavi joj lice. Neko je rastvorio rubove šatora i na ulazu se razaznaše dve krupne tamne figure. – Gotfride! Ne dangubi s kurvama, mrdni se i pođi s nama, ima novosti! – reče mu jedan, ulazeći bez mnogo ustručavanja. Čim su kročili unutra, Anjeze je mogla da im vidi lica. Poznavala ih je. Jedan je bio Gotfridov brat, Eustahio. Niko ga nije smatrao značajnom osobom, i svakako je delovao manje beskrupulozno od vojvode i od mlađeg brata Boduena od Bulonja, koji je nekoliko meseci ranije napustio krstaški pohod pošto je obezbedio sebi kraljevstvo na istoku, u Jermeniji. Drugi pridošlica bio je Robert od Flandrije, besramno imućan plemić, koji se dosad pokazao čestitijim i manje ratobornim od ostalih vojskovođa. – O čemu je reč? – upita Gotfrid, ne pokazujući da će ustati. – O onome o čemu smo jutros razgovarali – odgovori mu brat. – Ako i dalje budemo čekali ovde, rizikujemo pomor od žeđi. Povrh svega, zar ćemo ostaviti Egipćanima vremena da nas napadnu s pomoćnim trupama? Grof od Tuluze insistira da napadnemo zidine – dodade Robert. – A ja se slažem s njim. Dobro, nemamo sprave za opsadu niti mogućnost da nabavimo drvnu građu od koje bismo ih napravili Arapi su dobro obavili posao, da nas onemoguće da izdržimo. Međutim, ako se dobro pripremimo, možemo pokušati da zauzmemo zidine. Unutra ih sigurno nema tako mnogo da bi uspeh da odbiju napad. Gospod je na našoj strani; možemo se uzdati u to da će njihovi vojnici leteli iznad merlona. Anjeze, koja je u međuvremenu počela da se oblači, nije verovala da će im Gospod toliko olakšati. U čemu bi se onda sastojala njihova žrtva? Svakako im nije olakšao pre tri godine, u vreme narodnog krstaškog pohoda. 76
I onda? Šta je tu novo u odnosu na jutros? – upita Gotfrid, konačno se pridižući kako bi seo u krevetu. – Izgleda da na drugoj strani, izvan grada, na Maslinovoj gori – reče Eustahio – živi neki stari pustinjak hrišćanin kojeg prati glas da je svetac. Odlučili smo da ga posetimo i tom prilikom upitamo kako treba delati kako bismo udovoljili Gospodu. Gotfrid duboko uzdahnu, a Anjeze nije shvatila da Ii je to učinio stoga što mu se predlog nije svideo, ili zato što ga je shvatio previše ozbiljno. Ništa nije mogla da shvati ni na osnovu izraza njegovog lica. Vojvoda samo reče „U redu”, a onda ustade i obuče se. Tek kad je bio gotovo na izlazu iz šatora, setio se nje. – A! – reče, okrećući se i ovlaš je pogledavši. Zatim se vratio do stola i iz vrećice izvadio srebrnjake. – Ovo je za tebe, ženo – dodade, bacajući joj na dlan više nego što je Anjeze očekivala.
77
8.
Onda? Jesi li ga zadovoljila? Koliko ti je dao? – upita Anselmo čim se Anjeze vratila pod svoj šator. Sedeo je tamo, čekajući je. Žena odmahnu glavom. – Sad je sve dozvoljeno? – odvrati, bacajući mu pregršt novčića. – Gospod je predvideo postojanje žena kao što si ti. Prostitutka obavlja značajan zadatak u društvu – odvrati monah, kojem zasijaše oči pri pogledu na toliko novčića. – Sprečava muškarce da zavode skromne bogobojažljive devojke, udate žene ili device. To kaže i sveti Avgustin. – Ili možda monahinje... – Ne pričaj gluposti. Onaj ko se okoristi o monahinje čovek je bez boga, paganin, okrutna zver. – Anselmo je u međuvremenu skupljao i prebrojavao novac. – Dobro. Rekao bih da možeš da zadržiš dva novčića. Ostalo ide ljudima koji trpe oskudicu – pa gurnu pod mantiju ostatak novca. – Samo dok smo u Jerusalimu, upamti! – odvrati mu Anjeze. – Sad bih, ako nemaš ništa protiv, pošla da se operem. Ne verujem da ću danas više raditi – dodade, izlazeći iz šatora. – Već završavaš? Ma šališ se? Ima još vremena do sumraka! Pomisli koliko bi samo Ijudi mogla da pomogneš do kraja dana! – odgovori Anselmo, prateći je. – Ne računaj s tim. Naravno, kad bi se ponovo pojavio onaj Norman... – odgovori, ubrzavajući korak. Uvek ju je zabavljalo da gleda Anselma kako se zamara vukući svoje ogromno telo za njom. A sad je našla još jedan način da ga muči. Bila je to njena mala osveta, jer mu je dozvolila da na neki način upravlja njenim životom. Stigoše do jednog izvora u koji su Arapi iz Jerusalima bacali životinjske strvine, te voda u njemu nije više bila za piće. Ali, ako ništa drugo, bila je dobra za umivanje i osvežavanje. Bilo je u toku dana trenutaka kad je vrućina postajala nepodnošljiva, čak i u hladu šatora. Anselmo ga je ugledao pre nje: baš čoveka kog nije želeo ponovo da vidi. – Slušaj, možda je bolje da ne koristiš taj izvor. Možda je voda zagađena... – odmah joj reče, nastojeći da je privoli da se vrati. “ Prekasno. – Je li vojvoda bio zadovoljan? – Onaj Norman je stajao tamo s ostalim vojnicima, nestrpljiv da započne razgovor. – Ričard... Je Ii tako? – odvrati Anjeze. – Svi budu zadovoljni... – i prasnu u zavodljiv smeh. – Kladim se da se pereš zbog mene... – odgovori on. – Neće moći, prijatelju – brzo se umeša Anselmo. – Pere se zato što je za danas završila. Dođi sutra, ako baš ne možeš da obuzdaš svoje životinjske nagone... – Ali kako? – reče Anjeze i napravi zabezeknut izraz lica. – Zar nisi rekao da 78
moram još da radim? – Ionako si rekla da ćeš s ovim morati za džabe, zar ne? U tom slučaju, ne vredi truda... – Nisam rekla da moram... Rekla sam da bih i za džabe... odvrati ona, gledajući Ričarda. – Pa... možda je zaista bolje da odložimo do sutra... – reče Ričard, i sam se smejuljeći. – Ne brini, prijatelju, umem ja svakoga da opustim. Ostalo zavisi od tebe...– odgovorila je. – Gotovo da si me ubedila. Osećam da sam u dobrim rukama... – podsmešljivo je kazao, pod zaprepašćenim pogledom oca Anselma, uznemiren njihovim saučesništvom. – Onda bi bilo dobro da se namažem svojom najboljom mirisnom kremom, za tako voljnu mušteriju – reče Anjeze. – Dođi što pre u moj šator – dodade, pre nego što se okrenula i otišla. Ričard ju je pratio pogledom, diveći se njenim gipkim pokretima. Onda pogleda Anselma i, ne mogavši da se uzdrži, prasnu u smeh. Upravo u tom trenutku prošla je mala jedinica vizantijskih vojnika. Šačica ljudi koji su se sve vreme držali u grupi, osećajući prezir koji su zapadnjaci iskazivali prema Grcima, naročito posle izvesnih nesporazuma na početku pohoda. – Evo ovih dvoličnih Grka – reče jedan Ričardov drug. – Stvarno treba biti bestidan pa hodati okolo tako nadmeno posle svega što je učinio njihov car. Vojnik je aludirao na opsadu Antiohije, od pre godinu i po dana. Krstaši su smatrao da ih je tom prilikom vizantijski vladar Aleksije izdao jer ne samo da im, po njihovom mišljenju, nije pomogao da osvoje grad već je, štaviše, skovao zaveru s Turcima kako bi naudio svojim saveznicima. Napetost je dovela do povlačenja vizantijske vojske, predvođene zapovednikom Tatikijem. Ono malo vojnika ostali su na sopstvenu odgovornost, ali njihovo prisustvo bilo je uzrok stalnih trvenja među trupama, mada su Grci sve činili da izbegnu nevolje. Anselmo ih je smatrao vrlo pobožnima, niko su imali rituale drugačije od onih koji su važili u Rimskoj crkvi. U svakom slučaju, delovali su mu kao ozbiljni vojnici, neskloni terevenkama, bludu, umereni i odmereni u izražavanju na svom skromnom latinskom. Upravo savršeni Gospodovi ratnici. Šteta što su tako uporno odbijali da prihvate papski autoritet. A činilo se da su i vojno vrlo delotvorni. Anselmo ih nikad nije video zapuštene, uvek su marširali propisno i u formaciji, mnogo disciplinovaniji od zapadnjačkih ratnika. Nastojali su da iskoriste svaki deo dana za vežbe i korisne poslove, između ostalog i zato što ih niko nije navodio ni na kakvu razonodu. Čak im je i oprema, koliko god bila neobična jednom zapadnjaku, doprinosila njihovom dostojanstvu, koje je toliko nedostajalo vojskama latinskih vojskovođa. Svi su pripadali teškoj pešadiji, i bili opremljeni lakim postavljenim oklopom koji su nazivali bambokion, koji nisu skidali čak ni u najvrelije doba dana. Nisu se odvajali od dugih kopalja i toljaga, takozvanih macukijona, koje su nosili prikačene o pojas. Niz ruke su im i ispod pasa visile kožne trake, dok su im listovi bili zaštićeni metalnim štitnicima. Mač su držali u koricama na remenu okačenom o rame, a okrugli štit im je od pasa dosezao do zemlje. Šlemovi su im bili kupasti ili savijem poput šešira s nekom peruškom na vrhu, 79
koje su na šlemu njihovog zapovednika bile zamenjene ćubom. Taj čovek, koji se Anselmu činio vrlo mudrim i nesumnjivo je uživao puno poverenje svojih ljudi, imao je i nekakvu traku oko grudnog koša, vezanu spreda. Monah ga nikada nije čuo da je podigao glas i činilo se kao da podređenima zapoveda brzim i kratkim pokretima. Tvrdili su da su ostali po sopstvenoj želji, ali zapadnjački vojnici nisu verovali u to. – O čemu ćete danas izvestiti onu kukavicu, svog cara? – nastavi kavgadžija. Međutim, Grci nisu nasedali na provokacije i nisu mu uzvratili. Nastavili su hod, podignute glave i pogleda uprtog ,preda se, oponašajući stav svog zapovednika. Ko god je zaista hteo da ih isprovocira, morao je više da se potrudi. .Na primer, da im se ispreči na putu. – Shvatio sam, shvatio sam – nastavio je provokator, stajući ispred njih. – Kakav car, takva i vojska. Kukavice nikad ne reaguju... – nastavio je. Odmah zatim pridružiše mu se još trojica latinskih vojnika. Kad je stigao do ove četvorice, vizantijski zapovednik na čelu jedinice nije se zaustavio. Bez reči je pokušao da prođe između dvojice, blago ali odlučno lupnuvši po ramenu onog koji je govorio. – Ej! Svi ste videh! Gurnuo me je! – reče zapadnjak. Grk je tek tad progovorio. – Ostavi se toga, momče. Tvoji zapovednici ne bi to odobrili – reče dubokim glasom, sričući latinski. Bio je krupan, a gusta ali negovana brada davala mu je još harizmatičniji izgled. Svakako je bio krupniji od svog protivnika. – Ha, ha! Naši zapovednici vas mrze koliko i mi! – objasnio je drugi vojnik. – A čak i ako nas jasno i glasno ne ovlaste da vam očitamo bukvicu, sigurno nas neće ni kazniti zbog toga – dodade zatim. Tren kasnije, jedino su Ričard i Anselmo ostali da prate prizor, sedeći. Svi ostali zapadnjaci stali su u krug oko male vizantijske jedinice. – Hajde, hajde, svi smo ovde iz istog razloga... – osetio je Anselmo obavezu da kaže, i sam se približavajući. – Zbog Gospoda našeg, imajte to uvek na umu. Međutim, najmlađi provokator nije nameravao da odustane. – Ovo se tebe ne tiče, oče – reče mu i odlučno ga odgurnu. – Pusti vojnike da to razreše, a tebi bi bolje bilo da se moliš za prave branitelje vere. – Pa svi smo mi ovde branitelji vere! – pobunio se monah. – Ali ovi se bolje slažu s nevernicima nego s nama! – ume šao se još jedan pa se i sam primakao vizantijskom zapovedniku, kojeg su sad opkolila dvojica. – Je li tako, prijatelju? – upita Grka i lako ga udari u bradu. To je bilo previše i za tog odmerenog i mudrog vojnika. Vizantinac ga jednom rukom dohvati za okovratnik, podignu ga, a zatim tresnu o zemlju. Međutim, nije primetio da mu s leđa prilazi drugi Latin s nožekanjom u ruci. Anselmo vide kako ovaj zamahuje rukom i zausti da vikne. Ali uzvik mu je zamro u grlu kad mu se u vidnom polju pojavio onaj Norman Ričard, i zgrabio vojnika za ručni zglob, sprečivši udarac. “ Grčki zapovednik se okrenuo upravo na vreme da vidi šta se događa. Normanova reakcija pomalo je zbunila njegove saborce s kojima se, nešto ranije, i sam Ričard smejao i šalio; niko se nije pomerio dok su se dvojica borili da razoružaju jedan drugog. Posle nekoliko trenutaka, Ričard oduze nož napadaču koji je ležao na zemlji sa šakama na licu i podlivom od preciznog udarca na nosu. – Priča se da ćemo uskoro napasti – reče Ričard, obraćajući se svim prisutnima. – 80
Čim mi se da je mudrije sačuvati snagu. Je l' hoćete da propustite napad i plen zbog nekoliko modrica ili povrede u nekoj glupoj svađi? Niko nije umeo da mu odgovori. Čak ni tip kog je oborio na zemlju. Ipak, Ričard mu pruži ruku, pomažući mu da ustane. Ubrzo se zapadnjaci udaljiše. – Zadovoljstvo mi je da primetim da među vama ima i onih obdarenih zdravim razumom – izjavi vizantijski zapovednik i pruži mu ruku. Ričard slegnu ramenima. – Treba imati razumevanja. Ovo nije prava vojska, kao vaša... Ali Gospod će umeti da im podari snage da u pravom trenutku daju sve od sebe – umešao se Anselmo. – Zar nije to i dosad činio, pomažući nam da dobijemo sve dosadašnje bitke i zauzmemo sve gradove koje smo opsedali? – Imam utisak da se to više dogodilo zahvaljujući podelama među Turcima, nego našom zaslugom; osim toga, novi protivnici su nam Fatimidi, a oni su bolje organizovani – odvrati Ričard. – Rekao bih isto to, da se ne bojim da nekog ne uvredim – dodade zapovednik, osmehujući se. – Vi ste, međutim, dobri ratnici – izjavi Ričard. – Oduvek sam vas cenio kao vojnike, još od Mancikerta. Uprkos porazu, pokazali ste da ste najbolji vojnici; bar oni koji se nisu povukli... – A otkud znaš? Da nisi, možda, bio tamo? – upita ga Grk s očiglednim zanimanjem. – Pa, u izvesnom smislu... – Ričardov izraz lica otkrivao je nelagodu. – Bio sam s jedinicama Rusela de Bajula. Kao običan štitonoša. Zapovednici odlučiše da se ne umešaju, i zadovoljili smo se posmatranjem bitke s brežuljka. – Ne znaš koliko smo vas tog dana mrzeli... – odvrati Vizantinac. – I tako si se ovog puta umešao kako bi odagnao osećaj krivice koji te muči gotovo trideset godina... – dodade, više šaljivo nego prekorno. – Kako se zoveš? – Zovem se Ričard, i možda si u pravu. A ti? – Emanuilo. I ne brini. Imam i ja sebi što god da prebacim u vezi s tim tužnim danom... – odvrati, pa se namršti i promeni temu. – Znaš, to što ste vi ovde, u izvesnom smislu upravo je posledica tog poraza... – Šta hoćeš da kažeš? A, naravno: posle te izgubljene bitke, bili ste prinuđeni da se odreknete nekih teritorija i da zatražite pomoć od Evrope – odgovori Ričard. – Pa, ne toliko zbog poraza, koliko zbog onog što je usledilo: građanski rat koji je zemlju uveo u haos – objasni Emaniulo. – Kad je naš sadašnji car Manojlo Komnen preuzeo vlast, Turci su nam uzeli mnogo više nego što smo se dogovorili, a mi, izmučeni višegodišnjim unutrašnjim borbama i znatnim osipanjem oružanih snaga, nismo više imali dovoljno trupa da im se suprotstavimo. Da cara Romana nisu izdali, Turci ne bi više predstavljali pretnju vizantijskim granicama, i to još vrlo dugo. Istina, sećam se kako sam se divio disciplini vaših jedinica. Ali kako vam uspeva da očuvate red čak i pred sam sukob? – zadivljeno ga upita Ričard. Anselmo je primetio da je Norman, bar u tom trenutku, izgleda zaboravio da ga Anjeze čeka. Dobro je pazio da ga ne podseti na nju. 81
Savle tvrdi da je Mojsije, sišavši sa Sinaja, stavio veo preko lica, kako sinovi Izrailja ne bi videli kraj onog što je nevažno. Zašto poricati da je Bog ponovo vaspostavio zelem, 44 svoj pravi lik na Mojsijevom licu koje je Adam izgubio, i da je to lice bilo previše obasjano božjom slavom da bi bilo koji običan stvor mogao podneti pogled na njega? Savle je bogohulnik i šin tu čudovišnu priču među neznabošcima, a uz to je i pripisuje Jošui, koji nikad nije doveo u pitanje učenja iz Tore, već samo njihovo ispravno tumačenje među sveštenicima.
Rebeka je razmišljala o Jakovovim rečima koje su joj letele pred očima duž svitka raširenog preko stola. Dobro je znala da s dolaskom Franaka pred zidine Jerusalima postoji opasnost da ti rukopisi završe u njihovim rukama ili, što je još gore, da budu uništeni ako ovi osvoje grad. Znala je da će morati da ih sakrije na sigurno mesto, negde gde će biti bezbedni čak i ako Jerusalim padne u franačke ruke; znala je da bi trebalo da razgovara s nekim, da tajna ne bi umrla s njom. Čak je uz pomoć jednog lokalnog Jevrejina prošla podzemnim prolazima kako bi našla mesto gde će ih ostaviti ili način za bekstvo u slučaju da situacija izmakne kontroli. Međutim, onda je ubedila sebe da će Jerusalim izdržati opsadu. Kako god bilo, nije htela da se odvoji od tih svitaka. Niti je želela da obavesti o njima ostale Jevreje, strahujući da će oni reagovati kao njen otac; neko bi čak mogao da otkrije hrišćanima gde se oni nalaze. Pročitala ih je više puta, ali bila je sigurna da su joj još mnoga značenja promakla, te je nastavila da ih čita i proučava. Istovremeno je produbljivala poznavanje kanonskih spisa i hrišćanske crkve, koja je, po svemu sudeći, gotovo sve dugovala učenju Jakovovog protivnika, to jest Pavla i Tanaki, 45 koju su hrišćani izopačili pretvorivši je u Stari zavet, čija je jedina namena bila da najavi dolazak njihovog božanstva. Njen otac je to shvatio mnogo pre nje, tužno je pomislila. Ali uvek je odbijao da se udubi u tekst, zadovoljavajući se površnim čitanjem, ostavljajući ozbiljno proučavanje za budućnost. Budućnost koju su mu poklonici raspeća uskratili hitrim udarcem mača. Da li joj je ostalo još vremena? Možda jeste. Činilo se da Egipćani znaju šta rade. Osim toga, svakog trenutka se očekivao dolazak vojske iz Egipta koju će, kako bi im pomogao, povesti sam veliki vezir. Sve u svemu, život joj se nije mnogo promenio tokom tih nekoliko dana opsade. Jedina represivna mera koju je gradski guverner preduzeo bila je proterivanje hrišćana iz grada i, iskreno, Rebeka ga nije krivila zbog toga; razumno je bilo smatrati da će ovi možda pomagati svoju braću po veri – iako su ta braća bili grčki hrišćani – a osim toga, trebalo je nahraniti mnoga usta, što bi moglo previše opteretiti raspodelu namirnica... – Stigao je emir s onim svojim podrepašem koji se ne odvaja od njega. Dobro znaš šta ti valja činiti... – Sara je prekinu u razmišljanjima. Rebeka se osmehnu i bez reči klimnu glavom. Čak i u tako osetljivim okolnostima Džamal al–Ašraf je našao vremena da ih poseti, uprkos silnom teretu koji mu je uloga desne ruke Iftikara ad–Davle svalila na pleća. Upravo se zahvaljujući njemu Rebeka 44 Božanska suština, koja se u Bibliji naziva „zelem elokim” – božanska slika čoveka. (Prim. prev.)
45 Hebrejski naziv za Bibliju, po početnim slovima Tore, Neviima i Kethuvima. (Prim. Prev.)
82
uzdala u sposobnost Fatimida da izdrže franačku opsadu. Paradoksalno je, međutim, to što je emir došao kako bi ohrabrio njenu mladu sestru, ali devojku je bilo nemoguće umiriti. Sara je bila prestravljena još od prvih govorkanja o dolasku Franaka iz Vitlejema. Nije je napuštalo sećanje na nasilje koje je tri godine ranije doživela u Majncu u pogromu grofa Emika, i to je naglašavalo njenu urođenu strašljivost pred opasnošću, ali i pred samim nagoveštajem opasnosti. Imala je ona još jednu uspomenu koja je nije napuštala; lik onog Ričarda koji ju je spasao od njenih mučitelja. Živela je maštajući o tom prvom susretu i, premda je znala da ga nikad više neće videti, smišljala je neverovatne priče o junačkim delima svog spasioca i o njihovom ljubavnom bekstvu. Rebeka ju je više puta podsetila na činjenicu da se Ričard tog dana nije vratio po njih, kako je, međutim, bio obećao. Sara je odgovarala da je sigurno bio primoran da promeni planove zbog naredbi nadređenih i da mu ona ništa ne zamera. Podsetila ju je i da je krstaški pohod grofa Emika propao i kako svi znaju da su njegovi krstaši ubijeni, zarobljeni ili su se rasuli nakon sukoba s Ugarima, još i pre nego što su dospeli u Aziju. Ipak, premda nije postojala nikakva mogućnost da je taj Ričard ispred gradskih zidina, Sara je i dalja sanjarila da će ga jednog dana naći i krunisati ljubav koju je, zasnovanu samo na jednom kratkom susretu, zamišljala kao najuzvišeniji izraz veze između muškarca i žene. Rebeka je, međutim, tog Ričarda smatrala vojničinom poput mnogih, možda samo malo humanijim, čistijim... Dobro, zapravo i stasitijim od ostalih. Ipak, bila je zadovoljna što je njegov krstaški pohod propao. Ako bi postojala i najmanja mogućnost da je i on među Francima ulogorenim ispred zidina, sigurna je da bi Sara sve pokušala kako bi uspostavila kontakt s njim. Ko zna koji put se pitala šta bi Sara mislila o emiru da je događaji u Majncu nisu naterali da idealizuje svog spasioca. Džamal je privlačan, učtiv, pristojan, inteligentan, briljantan, kulturan, pun razumevanja, imućan, uživa poštovanje fatimidskih zapovednika, vole ga čak i saradnici i potčinjeni i... očajnički zaljubljen u Saru. Strpljivo je čekao da mu ona uzvrati osećanja, nikad ne prelazeći granice pristojnog udvaranja, ne pokazujući frustriranost ili ljutnju zbog njenog nepristupačnog stava. Uprkos tome obasipao ju je poklonima i pažnjom, nastojeći čak da proširi njene ograničene vidike, alije pri tom nije ni na šta prisiljavao md joj prebacivao. Rebeka je odavno odustala od toga da prevaspita sestru, ili joj usadi osećaj odgovornosti. Poslednji pokušaji da je uključi u proučavanje Jakovovih spisa uverili su je da nema načina da joj utuvi u glavu njihov značaj. Džamal, međutim, nije popuštao, i nema sumnje da je i tog dana namerio da je zadivi svojim znanjem i mudrošću. – Salam alejkum, 46 Rebeka! Došao sam da vas uverim u predviđen tok operacija i da umirim tvoju sestru, koja smatra da su nevernici sposobni da osvoje Jerusalim – započeo je emir. – Pa, mnogo ih je i surovi su. Ne bi trebalo da budeš ovde, već na zidinama, da pratiš njihovo kretanje – odvrati Sara bez mnogo ustezanja, ne gledajući ga u lice. Emir se nije zbunio. I dalje je stajao u dovratku, ističući se veličanstvenom ratničkom figurom, sa žutim turbanom s kojeg mu se komad bele tkanine spuštao gotovo do pasa, preko mrežaste pancirne košulje nosio je ljubičastu jaknu postavljenu lanom, na 46 Arap.: Mir s tobom! Tradicionalan arapski pozdrav. (Prim. Prev.)
83
pojasu pričvršćenu opasačem s utisnutim ukrasima, i dugu tuniku zakopčanu spreda, koja mu je pokrivala čizme. Rebeka je, međutim, primetila da je njegov verni Firuz, okrutni mrski telohranitelj koji ga je svuda pratio, blago izvio obrvu. Iza vrata su se nazirali obrisi još jednog emirovog vojnika, Arapina s ukrašenom odećom i turbanom s kojeg je visio komad sirove kože; u ruci je držao veliki suncobran u obliku prizme. Strpljivo se osmehnuvši, Džamal je seo i obrazložio im situaciju. – Nema potrebe da stalno stojim na zidinama. Nevernika nema toliko mnogo koliko misliš da ih ima. Štaviše, tako su malobrojni i do te mere u lošem stanju, da nisu sposobni ni da opkole grad. Podelili su se u tri odvojena dela, ostavljajući nam mogućnost da usmerimo ljude i sprave samo na te tačke. – A kakvi su ti delovi? – upita ga Rebeka, više da bi pokazala zanimanje i pristojnost, dok njena sestra nimalo nije marila. – S tim u vezi imamo precizna obaveštenja. Većina njihovih snaga koncentrisana je upravo s ove strane, duž severnog zida. Normani koje predvodi Robert, sin osvajača britanskog ostrva, raspoređeni su pred Irodovom kapijom. Nešto dalje prema zapadu, ispred Damaske kapije, nalaze se snage Roberta od Flandrije. Još dalje prema zapadu, ispred hrišćanskog štaba, ulogoreni su Normani iz Italije pod vođstvom Tankreda od Otvila, a na uglu u visini citadele i kapije Jafa raspoređeni su Lorenci vojvode Gotfrida. Što se tiče ostalih delova zidina, jedini ugrožen sektor jeste jugozapadni ispod Sinajskog brda, gde su ulogorene trupe grofa od Tuluze. – Hoćeš da kažeš da nam ne prete s juga i istoka? – upita Rebeka, pošto je sačekala nekoliko trenutaka, nadajući se da će se njena sestra uključiti u razgovor. Ah Sara je i dalje ćutala. – Tačno – odvrati emir. – Osim toga, kosina je s te strane izuzetno strma. Doline kedrova i Ge Ben Hinom predaleko su od zidina, i ne vidim kako bi mogli dopreti do bedema bez prelaza. A njihova izgradnja je previše zahtevan poduhvat. Rebeka je pomislila kako su u Mecadi, pre hiljadu godina, Rimljani uspeli da ih sagrade. Ali to je druga priča. Dobro je znala da takozvani krstaši niti imaju vremena niti su organizovani kao drevni osvajači njenog naroda. – Pa onda? Uvek mogu da prodru s one strane na kojoj su koncentrisali snage, zar ne? – Neočekivano je upitala Sara. Sigurno je sasvim prestravljena, pomisli njena sestra. – To je gotovo nemoguće – žurno joj odvrati emir, zadovoljan što može da bude na usluzi predmetu svoje želje. – Osim arapskih trupa, adata, to jest gradske milicije i sudanskih plaćenika, i naš garnizon ima više nego dovoljno branilaca; recimo da je odnos najmanje četiri na jednog. Osim toga, mi imamo četrdeset katapulta, oni nemaju nijedan. Možemo ih gađati sa zidina kad i kako hoćemo, a čak i ako pokušaju da se približe i popnu uza zid, nikad neće stići do bedema. Zastao je kako bi dve žene mogle da razmisle o njegovim rečima. Onda nastavi: – Guverner je naredio da se poseče i u pećine sakrije sva drvna građa u okolini; dakle, nevernici nisu u mogućnosti da naprave opsadne sprave pomoću kojih bi se približili i uništili zidine. Čak i kad bi uspeli da načine koji katapult, obezbedili smo zaštitu zidina od platnenih vreća napunjenim senom, koje će zaustaviti svaki pogodak. Smešno, pomisli Rebeka. Tako briljantan i moćan čovek talac je neukog i nesposobnog devojčurka. Ona nikad ne bi upala u nečiju zamku. Ma ko to bio. – Ali onda bismo mogli umreti od gladi i žeđi... – odvrati Sara. 84
– Nemoguće. – Džamal je bio sve zadovoljniji što konačno može da ohrabri jevrejsku devojku. Bio je to prvi korak posle godinu dana bezuspešnog udvaranja. – Guverner se postarao za to da se iz oblasti uklone sva stada i krda koja bi mogla biti izvor namirnica za nevernike. Čini se da je jedino Tankred uspeo da obezbedi ovce u okolini Vitlejema, i videćeš da će biti svađe oko toga. Ah, pre svega, Iftikar je zatrovao sve bunare u krugu od deset kilometara, i hrišćani će morati daleko da idu kako bi obezbedili pijaću vodu, izlažući se tako našim zasedama. Što se tiče bunara u Siloamu, koji se nalazi baš ispod zidina, samo neka pokušaju da mu se približe; zabavljaćemo se gađanjem u metu. – Mi smo, međutim, bezbedni. Imamo zalihe namirnica dovoljne za nekoliko meseci, a cisterne su nam pune pijaće vode. Odvodni kanali pristojno su očišćeni i nema bojazni od bolesti. Ako se ipak odluče na dugu opsadu, samo će dopasti šaka velikom veziru, koji će uskoro stići s moćnom vojskom, kao odgovor na poziv u pomoć koji mu je guverner uputio čini su se nevernici pojavili u ovoj oblasti. – Ako je ikad postojala opsada u kojoj su opsadnici imali slabe, čak nikakve mogućnosti – zaključio je, primetno zadovoljan – ovo je takva opsada. Alah se postarao za to da se nevernici žestoko opeku u ovom poduhvatu. Videćete da će biti prinuđeni brzo da napadnu, i dobro će se obrukati. Svakog trenutka očekujemo očajnički napad. – Treba videti čije će se trupe više uzdati u božju pomoć – napomenula je Rebeka. – Pomisao da se bori za veru, vojnika često tera da učini nešto što mu je samo tren ranije delovalo nezamislivo. Osetili smo to na sopstvenoj koži u Majncu. Treba samo gledati ko će biti najodlučniji i najsuroviji... – Dozvoli mi, Rebeka, da objasnim tebi i Sari da je Bog, zapravo, samo jedan – nastavio je Džamal. – Napisano je: „Verujmo u ono što nam je otkriveno, verujmo u ono što je otkriveno vama. Naš bog i vaš bog samo je jedan, a mi smo njegovi muslimuni.” 47 Ovaj kratki stih mogao bi se odnositi na vas Jevreje, kao i na hrišćane. Svi pripadamo istoj verskoj lozi, onoj semitskoj. Kad sam bio izaslanik u Konstantinopolju, više puta sam bio u prilici da razgovaram o tome s učenim Grcima. Razmislite: hrišćansko verovanje zasniva se na izjavi: „Verujem u jednog boga”; prva glava Kurana kaže: „Nema drugog boga osim Njega”; to stoji i u hebrejskoj Semi, 48 a koliko znam, u Deuteronomiju 49 piše: „Gospod je naš bog, Gospod je samo jedan.” Tako smo bliski, a ipak to ne shvatamo... – Da! Kaži to onim bezumnicima koji su mi ubili oca i pokušali da me siluju samo zato što smo Jevreji! – uzvrati Sara gotovo plačnim glasom. – Oni veruju da su Jevreji ubili Isusa. Ali „zapravo ga nisu ubili”, kaže Kuran – uverljivo je potvrdio emir. – Bog je uzeo Isusa pre raspeća i zamenio ga dvojnikom. Nikad, ali nikad Bog ne bi ostavio nekog svog proroka da umre, to je očigledno! Mam, osnivač manihejstva, 50 tvrdio je da je Isus bio duh i da, kao takav, nije mogao biti 47
48
Arap.: doslovno – braća muslimani. (Prim. Prev.) Jedna molitva u jevrejskoj liturgiji. (Prim. prev.)
49 Lat.: Deuteronomium, gr.: deuteronomio, heb.: devarim, jeste Peta knjiga jevrejske Tore i hrišćanske Biblije. (Prim. prev.)
50 Učenje persijskog jeretika Manija i njegovih pristalica; mešavina staropersijskog dualizma i hrišćanskog gnosticizma, po kojem je od samog početka postojalo carstvo svetlosti i carstvo
85
razapet. – Jevreji nisu ubili Isusa, i ako ni zbog čega drugog, to je tako jer je istina da su ga ubili Rimljani – potvrdila je Rebeka, znajući šta govori. – Raspeće je među Jevrejima smatrano anatemom, dok su rimski osvajači imali običaj da razapinju pobunjenike, ne bogohulnike, koje su, u najgorem slućaju, kamenovali. Kako god bilo, hrišćani su zamenili boga Isusom Hristom ili su ga, u najboljem slučaju, stavili uz božje skute, doslovno shvatajući krajnje simboličan koncept, nekoliko puta pomenut u Tanaku, kao i u hrišćanskom kanonu, „božjeg sina”. U Samuilovoj knjizi, Bog potvrđuje, u vezi sa Solomonom: „Ja ću biti njegov otac a on će biti moj sin.” U psalmima, jedan kralj kaže Bogu: „Ti si moj sm, ja sam te stvorio”, a na drugom mestu kralj kaže: „To si moj otac, moj Bog i stena mog spasenja.” – U stvari, hrišćanima se moraju pripisati pre svega dve greške – složio se Džamal. – Kao što se tvrdi u Kuranu, oni i nesvesno veruju u četiri različita božanstva, među kojima u boginju Mariju koja je začela s Bogom ocem. U izvesnom smislu, oni su mnogobošci. Osim toga, kao ni vi Jevreji, ne veruju da je Muhamed prorok kojeg je najavio Mojsije. – Zabole me glava od tih priča! Sutra možemo svi umreti, a vi ovde raspravljate o veri! – požalila se Sara. – Ali draga moja! Objasnio sam ti da nema nikakve opasnosti – ljubazno joj objasni emir. Ako je i očajavao zbog devojčine površnosti, svakako to nije pokazivao. – Više nego što pričamo o ven, pokušavamo da utvrdimo zajedničku tačku naših naroda. A ja silno želim da se naši narodi sretnu. Alah je rekao: „Dozvoljeno vam je da stupite u brak sa ženama vernicama koje su dobrog zdravlja i s pripadnicama naroda kojima je Sveto pismo otkriveno pre nego vama”... Sara kao da nije shvatila poruku; ili se samo pravila da je ne shvata. Rebeka je, međutim, jedva uspela da prikrije smeh. Ovo je najotvoreniji avance 51 koji je emir ikad uputio njenoj sestri...
mraka. (Prim. prev.)
51 Fr.: udvaranje. (Prim. prev.)
86
9.
Anjeze se probudila besna. Dugo je čekala Ričarda, ali se on nije pojavio. Čak je odbila nekoliko mušterija koje su joj došle s večeri, kako bi bila slobodna. Umesto toga, svratio je samo Anselmo, ali nije znao da joj kaže šta je bilo s tim Normanom. Izašla je iz šatora i ne očešljavši se, čvrsto rešena da ga nađe i očita mu bukvicu. Čim je izašla, shvatila je da će dan koji je tek otpočeo doneti neke novosti. Vladao je veliki metež, ljudi su se kretali užurbanije nego obično i, pre svega, svi su bili u oklopima. Vojnici su bili pod punom ratnom spremom, neki su čak imali oklope i na nogama, većina i šlemove na glavi, ostali su imali jednostavne uske čakšire delimično zaštićene kožnim trakama; gvozdeni grudnjaci s pločicama od kuvane kože ili od roga, poređanih poput crepa ili krljušti, s ojačanjima od gvožđa ili teškim jaknama od postavljenog štofa. Nosili su velike trougaone štitove zasečenih ili zaobljenih vrhova, ili okrugle, manje i veće. Duge mačeve nosili su zadenute u otvor pancirne košulje, po normanski, ili okačene o opasač; koplja s vrhom u obliku lista ili romba, neki su imali trokrake zastave; pojedini su nosili bradve s dugom drškom, male samostrele, praćke. Nosili su okrugle ili zašiljene šlemove sa štitnikom za nos ili bez njega, ali i kapetine širokih oboda, lanene štitnike za uši ili gvozdene kape s velikih ivica; ratnici najskromnijeg porekla imali su na sebi samo ogromne košulje bez zaštite, a jedino oružje bili su im srpovi. Velika raznolikost opreme i odeće, ali i boja, među kojima su se isticale crvena, zelena i žuta, ponegde i zlatna kod vitezova najvišeg porekla. Kao zajednički simbol te šarolike vojske ratnika koji su poticali iz cele Evrope izdvajao se krst, iscrtan na svakom šlemu, štitu ili barjaku ili prišiven na štofane tunike koje su mnogi nosili preko oklopa. Anjeze je poslednji put videla takvo komešanje na dan poslednjeg napada na Antiohiju. Odmah je shvatila šta to znači, i pode u potragu za Anselmom, kako bi čula novosti. Nije verovala da će napad uslediti tako brzo; u suprotnom bi iskoristila trenutke intimnosti s Gotfridom od Lorene i tražila dozvolu da učestvuje u bici. Sad joj, bez preporuke neke krupne zverke, niko neće dopustiti da se naoruža. Videla je kako se svi kreću ka severnom delu, Damaskoj kapiji i logoru Roberta od Flandrije. Ispred nje prođoše i ljudi iz južne Francuske, s grofom od Tuluze na čelu, starim čovekom čije je ponosno i mirno držanje Anjeze oduvek navodilo na zaključak da je upravo on harizmatični vođa krstaškog pohoda, naročito nakon smrti biskupa Ademara, vrhovnog zapovednika pohoda, kojeg je postavio papa. Žena nikako nije mogla da shvati kako to da pohod tako značajan za hrišćanstvo nema jednog jedinog vojskovođu na bojnom polju. Kako je moguće da gospoda koja su postala krstaši u ime uzvišenog ideala nisu dovoljno ponizni da bi se potčinili nečijim naređenjima? Svi su od prvog trenutka znali za njihova trvenja, a neslaganja su se znatno smanjila jedino stoga što su izvesne kavgadžije napustile krstaški pohod kako bi sledili lične interese. Trupe su provele – proćerdale – petnaest meseci u Antiohiji samo da bi odlučili kome će pripasti grad. Dobio ga je Norman koji se mogao pohvaliti najuglednijom vojnom karijerom spram ostalih pretendenata na vrhovno zapovedništvo, 87
Boemon iz Taranta, sin Žiskara, zakleti neprijatelj Vizantinaca. Nije čak ni razmotrio mogućnost da preda grad grčkom caru, koji je, na kraju krajeva, bio zakoniti gospodar Antiohije. Anjezi se Boamon nikad nije sviđao; bezobziran, opsednut vlastitim interesima, s previše vojničkih osobina da bi imalo ličio na hodočasnika u potrazi za oproštajem greha. Možda jr i dobro za krstaški pohod što je ostao bez njega, ali nije dobro što je izgubio njegove trupe, koje su ostale s njim da brane Antiohiju. Još pre njega je otišao i grof od Bloa Stefan, zet Roberta od Normandije. Jednostavno je pobegao, svi su to znali, u najmračnijim trenucima pohoda – nedugo pre pobede u Antiohiji – odvodeći sa sobom jaku i dobro opremljenu vojsku. Otišao je mladi brat vojvode Gotfrida, Boduen od Flandnje. Otišao je bio dalje na istok da pomogne jermenskom monarhu, i pričalo se da mu je na kraju oduzeo krunu. I ne samo da je sa sobom poveo vojnike već je vest o njegovom uspehu podstakla mnoge da mu se pridruže. A sad, pred Jerusalimom, najvažnijim ciljem, pred gradom svetog pokrova, nalazi se vojska koja nije u stanju da opkoli ni polovinu gradskih zidina. Vojska izmorena dvogodišnjim borbama, bez zapovednika i opsadnih sprava, ali uverena da će osvojiti grad koji je – uz Konstantinopolj – opasan možda najmoćnijim zidinama na svetu. Čak je i jedna kurva bila u stanju da shvati da je to očajnički poduhvat. Još gore: sumanut. Možda su u pravu. Oni koji su verovali da će se Gospod pobrinuti za pobedu krstaša, s obzirom na to koliko su im slabe bile snage. Zapravo i nije bilo drugog načina da se domognu pobede. Ali zašto bi Gospod, kako je smatrao smerni biskup Ademar u Antiohiji, pomogao Ijudima okaljanim ohološću, razbojništvom i bludom? Anjeze se dobro sećala kako im je sveštenik nametnuo trodnevni post kako bi okajali grehe, i kako su se mnogi, ona sama pre svih, smejali; oskudica koju je vojska već dugo trpela činila je pokajanje gotovo paradoksalnim. Ipak, sad joj se činilo da nijednog vojnika koji je žurio ka severnom sektoru ne muče brige ili sumnje. Odlučnost i oduševljenje koji su obuzeli vojsku činili su izuzetno sličnim izraze lica tupavih i pametnih, plemenitih i plebejaca, obrazovanih i neznalica. I na Anselmovom licu videli su se odlučnost i oduševljenje: – Zaključujem da ćemo napasti... – reče mu čim ga je videla da joj prilazi. – Da. Danas se odmaraš, silom prilika. – Monah je blistao. – Sveti čovek kog su zapovednici posetili na Maslinovoj gori rekao je da ne strahuju: Bog će pomoći svojim vojnicima i grad će biti naš do večeri! Pođi sa mnom. Napad će biti koncentrisan na delu gde je ulogoren Robert od Flandrije; ti neguj ranjenike, a ja ću učiniti poslednje pomazanje onima koji će umreti kao mučenici. Anjeze pomisli kako će tog dana biti mnogo mučenika. ***
Te zidine su ulivale strah. Više od nikejskih, koje su zapadnjaci oteli Vizantincima pre nego što su ih i osvojili. Bile su strašnije od antiohijskih, koje, uostalom, krstaši nikad 88
nisu ni osvojili, već su im, zahvaljujući izdaji, kapije bile otvorene. Zapravo je ovo, pomisli Ričard dok se približavao mestu s kojeg će otpočeti napad, prvi pravi pokušaj u dve godine da napadnu jedan grad. Pitao se kako će stići do bedema bez opsadnih kula, bez ovnova 52 i bez katapulta kojima bi načinili rupe u zidinama. Vojnicima su na raspolaganju bile samo lestve; lestve na brzinu napravljene u poslednjim satima pred svitanje i lestve od konopca; lako je bilo predvideti da će se prvi koji ih upotrebe ponuditi kao žrtve braniocima na bedemima. Možda čak i pre nego što stignu do zidina. Na raspolaganju su imali vrlo malo pokrivenih pokretnih kula, kako bi vojnici mogli da se primaknu zidinama a da pri tom ne budu lak plen neprijateljskim udarima. A to malo pokretnih kula koje su imali, dovoljnih da zaštite svega nekoliko ljudi, uglavnom je dodeljeno kopačima koji su imali nezahvalan zadatak da prodru do osnova zidina i motikama i lopatama potkopavaju temelje. Ali nisu imali niti jednu nadstrešnicu od kože i krzna, jedinog materijala koji bi ih zaštitio od vatre. Ričard je bio zadovoljan što mu je suđeno da umre s mačem u ruci, a ne s lopatom. Kao vojnika, slali su ga u klanicu bez ikakve zaštite, i on će se boriti potpuno svestan da ga svakog trenutka mogu pogoditi; ali kopači... kopači će završiti spaljeni trenutak nakon što su gajili iluziju da će ih pokrivka zaštititi... Tek sad, pomislio je, stiče stvarno ratničko iskustvo i već rizikuje da okonča karijeru. A možda i život. Svoju prvu pravu bitku, posle decenija dobrovoljnog izbeglištva po šumama, vojevao je tek pre tri godine, uz grofa Emika od Lajmngena, posle lakih upada u Špajeru, Vormsu i Majncu. I bila je to propast. Ugarskom garnizonu bio je dovoljan samo jedan iznenadni napad iz utvrđenja da načine pokolj među krstašima, tokom opsade zamka na Dunavu koji je dominirao granicom Ugarske kraljevine. Uspeo je da pobegne s nekolicinom francuskih konjanika, a kad je stigao u Palestinu, dodeljen je vojsci Roberta od Normandije. Onda su usledile poljske bitke kod Nikeje, Dorileja i Antiohije, tokom kojih je otkrio da ume da bude i dobar ratnik. Nastojao je da shvati naređenja koja su stizala od njegovog zapovednika, ali reči vojvode Roberta nadjačali su topot kopita i njištanje konja, zveckanje vojničke gvožđurije, dovikivanje, škripa točkova pokretnih kula koje su premeštali na položaj, grebanje lestvi koje su se vukle po prašnjavoj zemlji. Morao je da pita onog ispred sebe, kako bi saznao ko napada, a ko treba da kopa. Povukao se, svakako ne iz straha, već zato što je znao da su prednjim redovima potrebni ratnici s boljim oklopima; on više nije imao pancirnu košulju, otkad je prestao da služi grofa Emika. Uspeo je da nabavi zašiljeni šlem bez štitnika za nos, s vrhom povijenim napred, i to tako što ga je skinuo vojniku palom u Dorileju. Što se tiče ostale zaštitne opreme, imao je samo postavljenu jaknu bez rukava i skroman okrugli štit. Pre nego što je kolona krenula podižući toliko prašine da mu je zamaglila vid, primetio je preteće obrise katapulta, raspoređenih u pravilnim razmacima iza zidina i kula Jerusalima. ***
52 Trupac za probijanje gradskih kapija na čijem se vrhu obično nalazila istesana ovnujska glava s rogovima. (Prim. prev.)
89
Emanuilo je znao šta će se dogoditi. Pozvali su ga, gurnuli mu lestve u ruke i naredili mu da pokuša da se popne uza zidine. Sve dok je njegov zapovednik Tatikije bio uz franačku vojsku, zapadnjačke vojskovođe nisu se usuđivale saveznike besramno da izlože riziku. Ali već u bici za Antiohiju naredili su Grcima da stanu u prve redove, što je koštalo života polovinu Ijudi koji su odlučili da ostanu s njim. Sad mu je ostalo samo sedam vojnika. Sedmorica ratnika, toliko ludih da se uzdaju u njega i slede ga kud god da ih povede. Na kraju krajeva, uprkos dugogodišnjoj karijeri i velikom iskustvu stečenom u ratu, Emanuilo nije napravio nijedan nezaboravan podvig; upravo zato nikad nije preuzeo zapovedništvo nad jedinicom većom od bandona. 53 Ipak, poštovanje, pa čak i naklonost koju su mu podređeni iskazivali u svakoj borbi donekle su umanjili njegov osećaj samoprezira izazvan pomanjkanjem visprenosti koju je pokazao u prvim bitkama. Svakako je osetio i izvestan ponos kad je, obavestivši Tatikija da će ostati s Francima, šačica podređenih vojnika odlučila da ostane uz njega. Zahvaljujući njima, uspeo je tokom tih dugih meseci da podnese netrpeljivost koju su Franci ispoljavali u svakoj prilici. Nikad nije poželeo da ga ti nepismeni poluvarvari, instinktivni ratnici bez ikakvog taktičkog znanja, prihvate kao svog saborca; ali zakleo se sebi da će, ako ništa drugo, time što je ostao s njima zaslužiti bar njihovo poštovanje. Ubrzo se nadao još jedino tome da će ga ostaviti na miru, premda se i ispunjenje te želje ispostavilo kao ravno čudu. Emanuilo je čuo naredbu za napad. Zapovednik je viknuo: „Neka bude volja božja!”, i svi su, počev od sveštenika u prvim redovima, poput odjeka ponovili te reči, osim njegovih vojnika, koji uskliknuše: „Kyrie Eleison!” Emanuilo izvuče mač i, ponavljajući usklik, uperi ga prema zidinama. ***
Džamal je uspeo da se osmehne. Pogledao je Firuza, koji je stajao pored njega, i primetio da je i on izvio uglove usana. Ni u franačkim redovima, niti u onima iza, nije bilo katapulta. Nisu se videli ni ovnovi ni pokretne kule. Ipak, krenuli su u osvajanje grada. Do poslednjeg trenutka je gradski guverner smatrao njihovo grozničavo kretanje običnim vežbama, ili čak znakom nekakvog sukoba između savezničkih vojski. Uprkos tome, ojačao je severnu stranu, gde su se neprijateljske snage, činilo se, koncentnsale, iako je smatrao da su katapulti raspoređeni na bedemima dovoljni da nevernike zadrže podalje od zidina. Za emira, koji je bio odgovoran za gađanje katapultima, to je značilo lako stečenu slavu. Trebalo je samo sačekati da napadači dospeju u domet katapulta, a sudeći po mahnitom jurišu kojim su napredovali, to će se brzo dogoditi. Džamal brzo pogleda levo i desno, proveravajući da li su svi na svojim položajima. Svaku spravu opsluživalo je nekoliko vojnika koji su stajali uz duži kraj protivtega katapulta, o koji je bila okačena praćka natovarena kamenjem. Na suprotnoj strani nalazili su se brojni konopci koje su držali ostali opslužitelji, spremni da ih istovremeno 53 Osnovna konjička jedinica koja se sastojala od 300 do 400 vojnika. (Prim prev.)
90
snažno zategnu kako bi izazvali obrtanje protivtega. Još jednom je proverio ima li uz svaki katapult dovoljno kamenja. Naredio im je da na njegov znak gađaju polovinom ukupnog broja katapulta, i to onim najvećim i najmoćnijim, koje je rasporedio naizmenično s onim slabijim i manjeg dometa. Na novi znak, koji će uslediti neposredno nakon prvog, aktiviraće ove druge katapulte, dok ostali budu punili prve još težim kamenjem, kako bi skratili domet. Nije predviđao tu sledeću paljbu. Ako nevernici ipak budu i dalje napredovali uprkos gubicima, postojali su drugi načini da ih zaustavi. – Ne napreduju složno i u formaciji. Biće teže – reče mu Firuz, trudeći se da ga ne čuju ostali. Džamalu se Turčin i zbog toga sviđao. Umeo je da odmeri sve što će reči i uvek je razmišljao o posledicama svojih reči. Njegova primedba je bila prilično umesna, i mogla bi izazvati nesigurnost kod Ijudi, da su je čuli. – Istina. Nema baš smisla rasturati već raštrkanu vojsku. Hici nisu najdelotvorniji pri ovako haotičnom napadu. Videćemo. Možemo se samo nadati da će se uplašiti – odgovori Džamal svom telohranitelju. Emir je pažljivo posmatrao neprijateljsku bujicu, zureći u oblak prašine koji se podizao za njom. Isprva su jedinice bile jasno razdvojene, ostavljajući razgraničene prolaze prema konjici na krilima i barjaktarima koji su s vremena na vreme iskrsavali iznad oblaka što je zamagljivao vidik. Ali neki konjanici nisu mogli da se odupru iskušenju da preteknu pešadince, koji su se sklanjali u stranu gotovo se spajajući s krilima. Na udaljenosti dometa katapulta na bedemima, Džamal je gledao zbrkanu gomilu koja je imala male izglede da postigne kontinuitet napada. Kucnuo je čas. Emir naredi: – Gađajte! Alah akbar! 54 – viknu iz sveg glasa. Petnaest motki istovremeno polete uvis izbacujući isto toliko kamenih projektila. ***
Od prvih vesti o napadu, Rebeka se pokajala što je poslušala Džamala. – Videćeš – rekao je emir njenoj sestri. – Čak i ako pokušaju da upadnu i grad, neće biti u stanju da prođu ni prvi zid, a opsada br više štete nanela njima nego nama. – Zato se do prethodne večeri nije naročito ni trudila da se duševno pripremi za novu bitku, drugu posle pokolja u Majncu pre tri godine. Niti se postarala da nađe skrovište za rukopis, u slučaju da Franci – sad ih je i ona zvala onako kako su ih zvali na Istoku – uspeju da probiju egipatsku odbranu. Ali sad, kad je čula uzbuđene glasove koji su dopirali s bedema, vrisku braće i sestara po veri koji su prekorevali sebe što nisu otišli pre početka opsade ili se svađali o tome treba li da pomognu braniocima, požele da je preduzela mere predostrožnosti. Kakve? Nije znala. Nije ni razmišljala o tome prethodnih dana, onako udubljena u proučavanje spisa. – Stižu, stižu! Čuješ li ih? Stižu! – urlala je Sara, obuzeta panikom. – Ne pričaj gluposti! – odvrati joj Rebeka jednako glasno. To što čuješ glasovi su
54 Arap.: Bog je najveći! (Prim. prev.)
91
branilaca. Sećaš li se šta je rekao Džamal? Nemamo čega da se plašimo. Nisu u stanju da pređu preko zidina. – Više se trudila da ubedi samu sebe nego sestru. – Ući će. Sigurno će ući – uporna je bila Sara, zatim je zagnjurila lice u šake i neutešno zaplakala. – Zar se ne sećaš kakvi su bili u Majncu, kao zaposednuti. Niko njih neće zaustaviti. Hoće da napoje krvlju svog boga! To su zveri! Zveri! – vrištala je prskavim glasom. Rebeka joj priđe i zagrli je, snažno je stežući. Tokom te tri godine, njena sestra je mnogo puta u snovima ponovo proživljavala traumu pokušaja silovanja. Nije zapala u depresiju ili, još gore, u ludilo samo stoga što su joj se snovi uvek završavali srećno, upadom njenog spasioca. Obično bi je, pred svitanje, taj Ričard poveo sa sobom u neku bogatu i naprednu zemlju u kojoj Jevreji i neznabošci mogu da žive zajedno bez neprijateljstva. – I muslimani crpe snagu iz svog boga. Njihov unutrašnji poriv nije manje snažan. Bolje ti je da se uzdaš u našeg boga. Da smo zaista u opasnosti, sakrila bih rukopis, zar ne? – slagala ju je Rebeka, nadajući se da će je time konačno uveriti u sopstvenu sigurnost. Njena slutnja se pokazala ispravnom. Pominjanje svitaka kao da je umirilo Saru, čiji se plač polako pretvorio u jecaje, dok se prepuštala sestrinom zagrljaju kao da je u majčinom naručju. Obe poskočiše kad su čule snažan, jednoglasan pobedonosni poklič s bedema. Džamalove sprave su odapinjale. ***
Nebo se najednom sručilo. Ričard se u pozadini kretao u oblaku prašine i jedva je nazirao leđa saborca ispred sebe. Nije mogao da čuje ni buku, koja nije dopirala samo od vojničkih koraka, već i od njihovih pokliča i zveckanja oružja koje je udaralo jedno o drugo. Baš kao ni on, niko nije čuo šištanje projektila pre nego što se on sručio u prašinu, a zatim se, kao nekom čarolijom, pojavio svega nekoliko koraka od svojih žrtava. Ričard je u neposrednoj blizini čuo težak udarac, tren pre no što se osvrnuo i ugledao trojicu drugova zgnječenih kamenom velikim poput ćupa, koji je nastavio da se kotrlja zaustavljajući trk onih što su nadirali iz pozadine i obogaljivši nekolicinu. Načas mu je kroz misli prošla nejasna, izlomljena i iskrivljena slika pogođenog vojnika, a onda ga je i samog zahvatio zlokoban domino efekat sledećeg projektila koji je pao ispred njega. Posle sudara sa saborcem koji je trčao ispred njega, Ričard je izgubio ravnotežu i pao nauznak. Osetio je nesvesticu i tek posle nekoliko trenutaka povratio je dah i svest, s naporom se dižući na noge. Nastavio je napred, više po inerciji nego iz ubeđenja. Sapleo se o lestve ostavljene na tlu i potražio nekog ko će mu pomoći, zaustavljajući dvojicu saboraca jednim krajem merdevina. – Jesi li lud? Šta to radiš? Pusti nas da prođemo! – povikaše ovi. – Pomozite mi da ih ponesem, ne mogu sam! – doviknuo im je i njih dvojica, posle 92
trenutka premišljanja, poslušaše. Oblak prašine zamaglio je okolinu i sprečavao ih da precizno odrede razdaljinu koja ih deli od podnožja zidina. Ričard je nosio prednji kraj lestvi; posle nekoliko koraka, osetio je iznad glave iznenadan toplotni talas, iako je imao šlem. Odmah zatim, vrelina mu zahvati leđa. Pokušao je da se osvrne ne zaustavljajući se, usporavajući i okrećući vrat koji ga je i dalje boleo. Onda je, međutim, morao da stane. Vatra je zahvatila lestve i dvojicu njegovih saboraca. ***
Džamal je zadovoljno posmatrao kako njegovo kamenje žanje žrtve u zbrkanom franačkom jurišu. Mogao je da naredi četiri serije gađanja pre nego što je shvatio da se neprijatelj previše približio i da treba preći na druga sredstva. Zureći u oblak prašine, video ih je kako se tiskaju ispod zidina u nepovezanim celinama, praznine su se smenjivale s delovima u kojima je bilo toliko vojnika da su jedni drugima otežavali kretanje. Ipak, i dalje su napredovali, i sad se više nije mogao nadati da neće pokušati da se popnu uza zidine. Naredio je opslužiteljima sprava sa zapaljenim projektilima da ih napune. Imao ih je nekoliko na raspolaganju, svaka je imala četiri kraka koja su se okretala oko vertikalne osovine. Na svakom kraju izdubljenom poput kašike nalazila se posuda s mešavinom pripremljenom na osnovu zamene za tajnu formulu koja je Vizantincima vekovima omogućavala da gađaju neprijatelje vatrom koja se vodom nije mogla ugasiti. Na njegov znak, kraci počeše da se obrću. I da izbacuju, jednu za drugom, četiri serije projektila koje za sobom ostaviše vatreni trag pre no što padoše među neprijatelje i pretvoriše vojnike u ljudske buktinje. Izgledalo je da su Franci ovoga puta izgubili polet. Mnoge jedinice haotične vojske se zaustaviše, u ostalima se grupe vojnika nisu vrše kretale napred, već u stranu, nastojeći da se udalje od vatre i drugova zahvaćenih plamenom, koji su uzalud dozivali u pomoć. Ovoga puta su i te kako osetili udar. Emir zadovoljno pogleda vernog Firuza, a zatim naredi svojima da ponovo napune sprave. Još nekoliko trenutaka je posmatrao pripreme za novo gađanje, sve dok mu Turčin nije pokazao da ponovo pogleda dole. Nevernici su ponovo napredovali. Gotovo svi. ***
93
Projektili nisu ni okrznuli Emanuila niti njegove ljude. Ta grčka vatra 55 pala je upravo ispred njega, ali on je na vreme skrenuo i izbegao ju je, za razliku od njegovog poslednjeg podređenog u koloni, koji je prekasno spazio projektil. Privučen njegovim kricima, zapovednik se ukopa pa potrča prema njemu; zatekao ga je na kolenima, zahvaćenog plamenom i štitom ga je oborio na zemlju. Potplatom obuće ga je, gurajući ga, nekoliko puta okrenuo u prašini, sve dok se vatra nije pretvorila u dim. Ne mogavši da učini nešto više za njega a da se ne povuče iz bitke, ostavi ga tu, zadovoljan što ga je bar spasao smrti. Dao je svojima znak da nastave, dok su ostali napredovali ispred njih i odlučno se približavali zidu koji je već bio blizu. Video je još zapaljenih projektila, koji ovoga puta padoše daleko od njih, i obuze ga neka slutnja. Doviknu svojima da se zbiju odmah iza njega i podignu štitove iznad glave, tako da između štitova ne ostane nimalo praznog prostora. Odmah zatim je začuo šištanje, a potom i udare i vibracije strela koje su se zarivale u štitove. Zahvalio je Gospodu i svom iskustvu što je na vreme preduzeo mere da se zaštite. Osvrnu se okolo i vide da vojnici u ostalim jedinicama nisu bili tako obazrivi.
55 Grčka vatra ili sveta vatra izuzetno je zapaljiva mešavina koja se verovatno sastojala od katrana, šalitre, sumpora, nafte i živog kreča; Grci su je koristili uglavnom u pomorskim bitkama, paleći neprijateljske brodove, jer se plamen nije mogao ugasiti vodom. (Prim. prev.)
94
10.
Njegova uloga je zasad završena, pomisli Džamal. Nije mu ostalo ništa drugo nego da isuče sablju i sačeka borbu hladnim oružjem, poput običnog vojnika. Desetkovao je nevernike svojim spravama, ali i dalje ih je bilo mnogo; bili su lukavi, morao je priznati, što su gotovo sve snage skupih na taj ograničen prostor. Nisu se plašili. Jedini prolaz u njihovim redovima stvarali su oni koji su pali, ne oni koji su bežali. Kako god bilo, sad je red na sudanske strelce koje je guverner stavio u prve redove. Pošto su spustili štitove i toljage, već su spremno stajali ispred merlona u uobičajenom položaju za gađanje, klečeći na jednom kolenu, zategnutih dugih lukova, grdnih crnih lica obmotanih belim turbanima, u odeći od brokata jarkih boja. Džamal vide guvernera kako naređuje strelcima da gađaju i u jednom trenutku ti spretni strelci zapeše lukove i odapeše strele uvis, da bi zatim nastavili da gađaju niže. Pogledao je dole. Video je mnoge hrišćane kako se previjaju na tlu, držeći se za deo tela u koji mi se zarila strela. Nepovređeni vojnici pokušali su da nastave držeći štitove iznad šlemova, ali sada su nadomak zidina ostali još samo oni koji su nosili lestve. Svi ostali su tumarali pojedinačno, udaljeni jedni od drugih, misleći samo na sebe. Onda opazi jedinicu koja je uspevala da se održi zajedno, zbijena. Toliko zbijena da ih je njihovih sedam štitova pokrilo poput zaštitnog oklopa. Zažmirio je i pogledao bolje. Svi štitovi su bili okrugli, veći od onih uobičajenih trougaonih, kakvi su se viđali kod Franaka. To su bili Vizantinci. I činilo se da su u stanju da stignu do zidina. ***
Ričard užasnut ispusti lestve koje su se pretvorile u užareni ugarak. Dva čoveka koja su ga nevoljno poslušala, bacakala su se zahvaćena plamenom, bolno urlajući. – Ti si kriv! – učini mu se da čuje u tim neljudskim glasovima koji su dopirali iz onoga što im je ostalo od usana. Jedan ispruži ruke prema njemu i pride mu kao da hoće, kako se Ričardu učinilo, iz čiste osvete da zapali i njega vatrom koja mu je gutala telo. Ričard pobeže. Pobeže prema zidinama, sledeći tragove saboraca koji su trčali ispred njega, pogledajući okolo u potrazi za najbližim lestvama. Ubrzo ih ugleda, ali ugleda i dvojicu koja su ih nosila kako padaju na tlo probodeni strelama što su šištale i oko njega. Nagonski, stade postrance u odnosu na zid kako bi bio manja meta strelcima i visoko podigne štit. Opreznost se već sledećeg trena pokazala dragocenom, kad mu snažan udarac protrese štit, dok je zabodena strela vibrirala. 95
I dalje je pratio pogledom grupu koja je nosila lestve, ali istovremeno je morao da hoda postrance i gleda preda se da se ne bi sapleo o leševe, kojih je bilo sve više. Umalo nije pao preko lešine konja odjednom iskrslog iz oblaka dima koji se podizao iz ko zna kojeg po redu zapaljenog projektila. Sastao se s grupom koja je nosila lestve upravo ispred opkopa pod zidinama, zastrašujuće prepreke za bilo koju opsadnu spravu, pa čak i za konje, ali ne i za pešadince spremne da se u njega bace. Nijedan njegov saborac nije oklevao, rako su u žestokom trku neki izgubili ravnotežu i skotrljali se na tlo izlažući se pogocima strelaca s bedema. Opkop je ubrzo bio pun ranjenika, leševa i strela zarivenih u tlo. Mnoge su usmrtili i saborci koji nisu mogli da se zaustave pa bi ih pregazili u trku do kosine koja je vodila do podnožja zidina. Sam Ričard je, pomerivši se kako ga ne bi poklopio saborac pogođen strelom, začuo pod svojim nogama prigušen jauk; petom je slomio vrat vojniku koji je ležao na tlu sa strelom zabodenom u nogu. Nije zastao da razmisli o onome što je upravo nehotice prouzrokovao, kako se ne bi pretvorio u nepokretnu metu strelcima na bedemu. Ponovo je podigao štit iznad šlema i pokušao da uhvati kraj lestvi koje su njegovi drugovi pokušali da usprave uz kosinu. Kad ih je čvrsto uhvatio, lestve se umiriše prislonjene uza zid, a on s ostalima poče da se penje. Sad se pojavio novi problem. Na vrhu kosine, u podnožju zidina, branioci su u tlo zaboli drvene šiljke i to tako gusto da je bilo nemoguće naći prolaz, naročito s lestvama u rukama. Jedan vojnik je pokušao smelo zagazivši između dva šiljka, okrenut postrance u odnosu na zid. Nije dobro procenio razmak ijedan šiljak mu razdera bedro; uz to se, tako zarobljen, izložio kiši projektila. Beživotno se srušio preko šiljaka, stvorivši još jednu prepreku svojim saborcima. Još jedan je oprezno pokušao da se provuče između šiljaka. Krećući se presporo, izbegao je oštre drvene vrhove, ali ne i strele. Trebalo bi nešto smisliti, pomisli Ričard. ***
Firuz je zategao luk, pružajući priliku zapovedniku da se divi njegovoj veštini gađanja, nimalo okrnjenoj obogaljenošću. Turčin je, zapravo, na ruku bez šake stavio drvenu protezu. Rukotvorina se završavala žlebom u koji je Firuz umetao drveni deo luka, dok je desnom rukom zatezao kanap. Džamal ga je posmatrao kako napinje luk, naginje se preko merlona, gleda dole i odapinje strelu. Više puta. Činio je to izuzetno brzo za čoveka njegovih godina i zapanjujuće precizno. Kao da strelom nije ciljao u mnoštvo, već birao određenu metu, budući da se svaka zarila u ponekog Franka. Neprijatelji su već prodrli u opkop. Zbog izuzetne visine zidina Jerusalima, delovali su sićušno, kao modeli štitova koji su se nekontrolisano vrteli u vazduhu, a štitovi u koje se zabolo mnoštvo strela ličili su na klasje žita. Zemljište je, naročito sredina opkopa, izgledalo kao da je puno leševa nagomilanih u zajedničku jamu u kojoj se prašina izmešala s krvlju, stvarajući tamni kal koji je prekrivao tela. 96
Bolni jauci ranjenika mešali su se s pokličima ohrabrenja i zanosa onih koji su pokušavali da se probiju kroz prepreku od šiljaka. Neki su već uspeo da je prođu i videle su se poneke lestve prislonjene uza zid. Džamal se okrenu da proveri jesu li zapaljene vatre ispod svih kazana s uljem. Potom je, još pre nego što je izdao Firuzu naređenje, video kako Turčin prebacuje luk preko ramena i uzima s tla jednu motku za obaranje lestvi. ***
Mali odred Vizantinaca raspoređenih u kornjaču 56 uspeo je da održi privid jedinstva čak i dok su se spuštali niz kosinu. Kad je sišao, Emanuilo se osvrnuo, sve vreme držeći štit nad glavom. Praznine koje su napravili dok su silazili koštale su ih još jednog vojnika, koji je sedeo na kosini držeći se za probodeno bedro, zaboravljajući da se zaštiti. Zapovednik nije stigao ni da smisli način na koji bi ga zaštitio kad ugleda kako, proboden još jednom strelom, ovoga puta kroz grkljan, pada na tlo i kotrlja se niz padinu ka podnožju, zajedno s ostalim leševima. Odmah iza njega ugledao je desetine Franaka ohrabrenih jedinstvom koje je pokazala ta mala grupa Grka. Mnogi stadoše iza svojih podređenih, ostavljajući ih da se oni žrtvuju postavljajući lestve. Pokušao je da odagna neprijatan osećaj da zapadnjaci koriste njihovu hrabrost i delotvornost, i usredsredio se na prepreku od šiljaka. – Radite isto što i ja! – doviknuo je svojima, pošto se na trenutak bio zamislio. Potom se ispeo prema šiljcima i posekao ih serijom udaraca mačem. Njegovi podređeni učiniše isto i za nekoliko trenutaka raščistili su deo zemljišta dovoljan da preko njega prođu s lestvama i prislone ih uza zid. U međuvremenu su pristizali i ostali Franci s lestvama, a neki od njih su se probijali kroz šiljke oponašajući Emanuila. Grčki zapovednik je nameravao da se popne prvi, i sačeka da se lestve stabilno uglave u zemljište kako bi počeo uspinjanje. Ali dvojica njegovih vojnika ga preduhitriše, nestrpljivi da se popnu, dok su se oni što su zaostali, ne naročito raspoloženi da čekaju svoj red izlažući se neprijateljskim hicima, primicali najbližim lestvama. Emanuilo je bio na polovini kad začu bolne jauke vojnika koji su se popeli pre njega. Odmah potom oseti mlaz vrele tečnosti po licu i rukama. Dva vojnika izgubiše ravnotežu i padoše pravo na njega pre nego što su tresnuli o tlo. Zapovednik je izdržao sudar držeći se svom snagom za lestve, a onda shvati da se nalazi upravo ispod merlona. Znao je da mora stići do vrha pre nego što ga Egipćani poliju još jednim kazanom vrelog ulja. Nastavi da se penje najspretnije što je mogao, nadajući se da i oni koji ga slede pokušavaju isto. Kroz merlone se promoliše dva tamna lica obmotana belim turbanima iznad kojih su se njihale toljage spremne da se spuste na prvog napadača koji se popne na vrh. ***
56 Način razmeštaja ljudstva prilikom opsade. (Prim. Prev.)
97
– Bacite ih preko šiljaka! – doviknu Ričard vojnicima koji su ih nosili zajedno s njim. Ovi ga pogledaše ne shvatajući ili, ako su i shvatili, smatrajući njegovu naredbu besmislenom. Povucite ih napred, rekao sam! – ponovi on, i da bi bolje objasnio naređenje, prvi povuče lestve, koje padoše pravo na svoju bočnu gredu, praveći tako neku vrstu postolja duž zida. – Nagomilajte što više leševa na njih! – ponovo viknu Ričard. Zastao je samo na tren zamislivši se nad činjenicom da ih je upravo on podstakao na takav varvarizam. No odmah se trgao i dao mi primer, izvlačeći leš ispod nogu i vukući ka prema kosini ispod zidina. Ostali učiniše isto što i on; rako su neki pali pogođeni strelama dok su gomilali leševe, ubrzo načiniše jezivi prelaz koji je zauzeo veliki deo opkopa, omogućavajući im pristup postolju sačinjenom od lestvi i šiljaka. Kao što je Ričard i predvideo, mnogi vojnici shvatiše da je tako najlakše pregaziti opkop i nisu se ustručavali da se popnu na prolaz i stazu, kako bi stigli do podnožja zidina. Ubrzo postaviše lestve uz veliki deo zidina i počeše haotično da se penju. I Ričard je pokušao da se popne, ali ga jedan naročito revnostan saborac odgurnu urlajući kao mahnit, kad je već bio kročio na prvu prečku. Nakon toga, Norman nije mogao da se probije kroz mnoštvo koje se tiskalo ispred lestvi. Kad više nije ostala nijedna prazna prečka, lestve se na trenutak zaljuljaše i izvrnuše unazad, te oni koji su stajali na njima popadaše, a lestve priklještiše one koji su stajali dole, ispred njih. Ričard pogleda uvis i vide da je uzrok pada lestvi bio direk s kukom, koji je štrčao s merlona. Odmah zatim se pojaviše ostali strelci, i nova kiša strela prisili ga da se skloni pod štit, dok je pokušavao da stigne do sledećih lestvi. Naleteo je na grupu kopača naoružanih lopatama i motikama, koji su mahnito potkopavali temelje zidina, donekle zaštićeni živim zidom vojnika. Njihovi napori su mu delovali krajnje jadno pred ogromnim zidinama i kišom strela koje su ih zasipale; ali onda u otvoru duž donjeg niza prvog sloja kamenih blokova primeti svetlost, i shvati da možda i postoji mogućnost da se kamenje potkopa. Nekoliko trenutaka je razmišljao o tome šta mu valja činiti. Da li da zameni pogođenog vojnika i pokuša da se provuče ispod, ili da ode do lestvi i pokuša da se popne? U oba slučaja, verovatnoća da umre bila je daleko veća od verovatnoće da se dokopa druge strane zida, preko ili ispod njega. ***
Kad su prve lestve bile prislonjene uza zidine, Anjeze i Anselmo su konačno mogli da shvate ponešto od odvijanja napada. Tek tada su, zapravo, vojnici počeli da iskrsavaju iz oblaka prašine koji ih je, izdaleka gledano, izjednačio s civilima zaostalim u pozadini. Istovremeno su, međutim, počeli i da se vraćaju ranjenici, koje su pridržavali lakše povređem saborci. Videvši da Anjeze ima vodu, zavoje i vidarske obloge, sručili bi se baš pred njom, tražeći da im previje ranu dok ne dođe lekar. Žena je želela da prati bitku; ali navaljivanja ranjenika nateraše je da se nagne nad njih i da im pomogne. Jauci čoveka s opekotinama na nozi prisiliše je da brzo odabere lek kojim će mu 98
ublažiti bol. Pošto mu je nežno sipala vodu na opekotinu, Anjeze se pažljivo zagledala u posudice koje joj je lekar ostavio. Dobro je poznavala svojstva volujskog oka, 57 biljke koju je u prošlosti često privijala na rane. Ali znala je da u ovom slučaju može da primeni i oblog od cim... cimabalarije, 58 učini joj se da je tako upamtila ime biljke s naročitim svojstvima za lečenje opekotina. Napregnula se da se seti. U tegli sa zelenim krstom nalazi se pelafgonijum, hemostatik. 59 Ono s belim krstom je svitac, lek za sve vrste rana. Žuti krst je nebeska rosa, za zarastanje rana. U teglici s plavim krstom je arnika, još jedan hemostatik. Napokon pomisli da je u tegli s crvenim krstom prepoznala ono što joj treba. Sipala je nekoliko kapi na krpu i blago prešla njome preko opekotine. Ipak je svaki čas podizala glavu kako bi videla šta se događa duž zaštitnih zidina. Vremenom je sve manje brinula o snazi svog dodira. – Ma, pazi, kurvo odvratna! – dreknu njen pacijent. – Niko mi nikad nije rekao da sam odvratna! – uzvrati ona uz zajedljiv osmeh, konačno se usredsredivši na ono što je radila. – Svakako ne služiš Gospodu ponašajući se tako loše prema onima kojima je potrebna nega! Obrati pažnju na ono što radiš! – izgrdi je Anselmo, koji je, međutim, s velikim zanimanjem pratio događaje duž zidina. – Bar mi pričaj šta se događa! – ljutito uzviknu žena. – Šta? A, da – promrmlja Anselmo, kao da se prenuo iz katalepsije 60 – Pa, šta da ti kažem? Sad je već mnogo lestvi prislonjenih uza zidine, ali vidim i da su neke srušene. U nekoliko delova su Hristovi vojnici uspeli da stignu do bedema. Vidim da se žestoko bore, bez sumnje podstaknuti snagom gospodnjom, opkoljeni desetinama neprijatelja koji ih napadaju... – Dalje? Dalje? – podsticala ga je žena, željna da čuje još opisa. Gotovo da nije ni obratila pažnju na dolazak lekara, koji preuze od nje pacijenta i dodeli joj drugog. Anselmo sačeka malo pre nego što joj je odgovorio. – Na one na lestvama prolivaju tečnost, možda vrelo ulje. Vidim da mnogi padaju, ali drugi zauzimaju njihovo mesto i nastavljaju da se penju. Kao da nikog nije strah. Ako to nije božje nadahnuće, onda ne znam šta bi im drugo moglo podariti toliku hrabrost! – oduševljeno uzviknu. – Evo! Sad nijedan branilac ne zna da li da se suprotstavi onima koji se penju zdesna ili onima koji se penju sleva. Konačno, s bedema padaju i nevernici. Naši se probijaju kroz merlone odvlačeći pažnju muslimanima i omogućavajući ostalima da se popnu! Uspeli su! Uspeli! Anjeze se i sama prepusti monahovom oduševljenju. Ustala je, ostavljajući bez mnogo izvinjavanja još jednog ranjenika, kojeg joj je lekar dodelio kako bi mu zaustavila krvarenje nakon vađenja strele. Na trenutak je videla dogadaj koji joj je Anselmo opisao, no onda je jauci ranjenika i lekarevi protesti nateraše da se vrati poslu. 57 Lat.: sanicula – biljka s lekovitim svojstvima. (Prim. prev.)
58 Biljka iz porodice supermatofite dikotiledoni koja ima izuzetna lekovita svojstva. (Prim. prev.) 59 Biljka koja, zahvaljujući farmaceutskim svojstvima, zaustavlja krvarenje. (Prim. prev.)
60 Gr.: stanje mišićne ukočenosti koje prati potpuno odsustvo voljnih pokreta. (Prim. prev.)
99
Ali nije nameravala da se liši hronike bitke: – Da se nisi usudio da staneš! – reče monahu vrlo pretećim tonom. – ... inače od mene nećeš dobiti više ni novčića za svoje siromahe! ***
Emanuilo ugleda dvojicu branilaca kako zamahuju gvozdenim toljagama prema njegovoj glavi. Ali on je smislio plan, nešto što bi moglo pomoći u tim okolnostima. Popeo se uz još nekoliko prečki i zaustavio se gotovo nadomak merlona, ostavljajući braniocima utisak da ga mogu dohvatiti toljagama. I zaista, obojica zamahnuše. Emanuilo odmah odvoji ruke od lestvi i polete naniže; trenutak kasnije uhvati se u letu za donju prečku. Kao što je predvideo, muslimani udariše u prazno i pri tom izgubiše ravnotežu, ostavljajući nebranjen prostor. Emanuilo se brzo pope i udarcem ulevo i udesno pogodi obojicu u grkljan. Njih dvojica se razdvojiše poput dve polovine jabuke i pred njim se ukaza prolaz, koji Grk i iskoristi, hitro se uspenje na merlon i doskoči na bedem. Za njim pohitaše i ostali krstaši. Upravo je uspostavio ravnotežu kad preda nj' iskrsnu još jedan Arapin. Ili je to, zapravo, Nubijac, pomisli Emanuilo, budući da mu je koža bila tamna kao onima koje je upravo sredio. Ako je Nubijac nameravao da ga uplaši, uspeo je. Grk je ostao u odbrambenom položaju, čekajući udarac, trudeći se da što više štitom pokrije telo. Udarac je bio žestok, alije toljaga pogodila središnje ispupčenje na štitu; njegov kupolasti oblik sprečio je pucanje štita i sačuvao ruku od mogućih povreda. Sad je bio trenutak za uzvratni napad. Emanuilo nije gubio vreme zamahujući mačem, već ga je usmeno odozdo, po levoj dijagonali i presekao ruku u kojoj je Nubijac držao oružje. Nakon toga bilo je dovoljno da ono što je od njega ostalo gurne s bedema, ali iza palog neprijatelja pojavio se još jedan, spreman za napad. Na sreću, bilo je već dosta Franaka na bedemu, i bar zasad nije bio u opasnosti da se suoči s previše muslimana. Na njegovo veliko iznenađenje, onaj koji se pojavio pred njim ličio mu je na Turčina – pa zar njih nisu najurili još pre godinu dana? – sudeći bar po njegovoj odeći: oklop u pločicama, verovatno od roga, koji je počinjao malo iznad grudnog koša, a završavao se na pojasu, i pancirna košulja koja se pružala od šlema i obavijala mu vrat. Štit mu je bio okrugao, umesto ovalan, možda zato što je konjanik. Ukrstio je mač sa sečivom muslimana koji mu se u međuvremenu približio. Dok su potiskivali jedan drugog mačevima nastojeći da izvojuju pobedu, primetio je da su mu i crte lica, oštre i grube, sličnije crtama kakvog Turčina nego mekim i negovanim licima Arapa. Previše oštre. Previše grube. Podsećale su ga na lice jednog Seldžuka kojeg je poznavao pre mnogo, mnogo vremena. Nije imao vremena da razmisli. Protivnik ga je odgurnuo, a potom navalio na njega, koristeći njegov nestabilan položaj. Nasrnuo je na Emanuila i zamahnuo sabljom; ovom nije preostalo ništa drugo nego da se zakloni štitom ili da izbegne udarac 100
pokušavajući svom preostalom snagom da se pomeri. Nije uspevao da uzvrati udarac. Neprijatelj je bio jak kao bik; osim toga, podozrenje da je pred njim upravo Turčin kojeg je upoznao u bici kod Mancikerta ga je zbunjivalo, sputavajući mu borbenost. Kako se, do đavola, zove? Moraće da se seti, ako hoće da zaustavi tu furiju. Osetio je još jedan udarac u štit, od kojeg se srušio na zemlju. Sad je bio u njegovoj milosti. Turčin se spremao da mu zada poslednji udarac. Video ga je kako obema rukama zamahuje sabljom i podiže je iznad glave. Gotov je. Firuz, pomislio je. – Firuze! – viknuo je, a povik mu je dopro iz grla tako isprekidano, da se uplašio da ga ovaj nije ni čuo. Ali čuo ga je. Emanuilo vide kako se Turčin naglo zaustavlja i traži njegov pogled. Pogledi mi se načas ukrstiše, i Emanuilo shvati kako je i on njega konačno prepoznao. Grk mu nije dao vremena da još nešto učini. Otkotrljao se malo u stranu, prema stepeništu koje je vodilo na bedem, a zatim siđe takvom brzinom, da umalo nije pao. Kad se obreo u podnožju stepenica, pretrčao je nekoliko koraka prema sledećem zidu. Onda se osvrnu. Ostali hrišćani trčali su za njim, a neki su čak uspeh da ponesu i lestve. Pogledao je naviše, tražeći Firuza. Video ga je kako se bori protiv trojice protivnika. ***
Kiša strela. Što se, uostalom, moglo i očekivati, budući da su stajali tu dole, u podnožju zidina. Ričard je bio uveren da njegov štit, podignut iznad glave, sada već nalikuje ježevim leđima. Nadao se da branioci, zauzeti onima koji su se peli uz lestve, ne mogu da ga poliju vrelim uljem. Nadao se da drvena ploča koja je štitila kopače prikriva napredovanje njegovih saboraca. Nadao se da muslimani neće proceniti njihove napore kao toliku pretnju da bi preduzeli još nešto kako bi ih odbili. Dole su, međutim, radovi napredovali. I to dobro. Velika rupa iskopana ispod donjeg niza kamenih blokova, u podnožju zida, konačno je kopačima omogućila da izvuku razvaljeno kamenje i zamene ga drvenom građom u vidu rešetke. Postojala je opasnost da se ispod neko pojavi, ali Ričard je sumnjao da vojnici u gradu obraćaju pažnju na bilo šta drugo osim na ono što se događa na bedemima. Opkopali su oko drvene rešetke, a onda je došao trenutak da potpale strukturu. Pogledaše se, očekujući da se neko ponudi da ode po zapaljiv materijal. Odlučiše da to bude Ričard, koji se vratio u potrazi za zapaljenim projektilima kojim su ih neprijatelji gađali. Malo je verovatno, pomislio je, ohrabrujući se, da se muslimani i dalje bave onim što se događa ispod i izvan zidina. Ne bi trebalo da bude opasno. Pogledao je uvis i video da su branioci zaista zauzeti borbom prsa u prsa na bedemima. Poneki hrišćanin je čak podizao lestve, kako bi ih iskoristro za drugi krug zidina. Ričard nije morao naročito da se trudi kako bi pronašao ono što mu je trebalo. Štitom, koji je uzeo od jednog poginulog vojnika, pokupio je žeravice ispale iz polomljenog ćupa, i vratio se noseći u jednoj ruci ono što je sakupio, a drugom 101
pokušavajući da zaštiti glavu. Saborci su sa strahom pratih njegove pokrete, sve dok im se nije pridružio. Ričard baci žar na rešetke koje, zahvaljujući duvanju kopača. ubrzo zahvati plamen. Vojnici se raziđoše, jednako gledajući da se sakriju ispod pokretnog zaklona. Pored njih su se i dalje peli ostali hrišćani, ali poneko je primetio šta rade i zaustavio se da bolje pogleda. Konačno, struktura popusti. Tek tad kameni blokovi koji su ležali na njoj počeše da se pomeraju, da bi se zatim bučno urušili, padajući u haotičnu gomilu koja je samo trenutak ranije predstavljala jednu od najmoćnijih zidina otkrivenog sveta. Krstaši se prepustiše oduševljenju, iako od silne prašine ko ja se podigla nisu ni mogli da vide otvor. Ipak, oni najbliži nisu čekali da se oblak raziđe i jurnuše prema otvoru uz poklič „Neka bude volja božja!” Primetivši da vojnici nestaju u prašini, Ričard se malo predugo zadržao da osmotri rezultat svog rada, pre nego što se i sam popeo preko malog, nepravilnog kamenog uzvišenja koje su načinih. Ispeo se pomažući se rukama, zatvorenih usta i žmureći, kako bi se zaštitio od krhotina koje su još letele naokolo. Pre nego što je naterao sebe da zamukne, shvatio je da i sam uzvikuje „Neka bude volja božja!”. Poslednji put je prizivao boga, davno, vrlo davno i nikad, ni u trenucima najvećeg oduševljenja ili najteže muke tokom pohoda u Aziji, nije zaboravio svoje uobičajeno podozrenje; nikad nije dopustio sebi da ga obuzme zanos mase. Ali sad je ulazio u Jerusalim, i to je imalo određeno značenje, čak i za njega. Ako ni zbog čega drugog, onda je to s vojne tačke gledišta bio vrhunac njegovih napora da postane dobar borac, i možda početak karijere u kojoj će i ostali prepoznati njegove vrline. Uronio je u oblak prašine. Bio je na vrhu ruševina, a ispod, pred njim, nazirali su se sukobi njegovih saboraca i prvih neprijatelja koji su potrčah, pokušavajući da zatvore prolaz. Okrenuo se i video da za njim pristižu mnogi saboru, čak i konjanici, privučem mogućnošću da uđu u grad bez potrebe da preskaču zidine. Iznutra su i dalje nadirali Egipćani, zasad brojniji od hrišćana. Ričard je odlučio da ne silazi, jer bi rizikovao da iščaši nogu. Umesto toga, odlučio je da se baci na najbližeg neprijatelja koji je udario o tle glavom zaštićenom samo turbanom. Musliman je delovao onesposobljeno za borbu, ali Norman mu je, za svaki slučaj. prerezao grkljan, a potom je ustao i suočio se sa sledećim protivnikom. Štaviše, s dvojicom: prvom, koji je nosio belu dugačku postavljenu tuniku i držao neku vrstu helebarde 61 i mali okrugli štit pričvršćen za podlakticu, pridružio se još jedan, oklopljen vojnik sa šlemom obmotanim turbanom i mrežastom pancirnom košuljom preko koje je nosio još jedan, kožni oklop bez rukava. Taj je držao dugačko koplje, dok je u drugoj ruci imao veliki okrugli štit. Činilo se da iza dvojice muslimana nema više prepreka ka drugom zidu. To Ričardu dade snagu da im se suprotstavi žestinom koja ih je iznenadila; probo je slabije zaštićenog ratnika posred grudnog koša, ne ostavivši mu vremena da se zakloni malim štitom. Drugi je bio oprezniji i zamahnuo je kopljem, ali u prazno. Ričard je pokušao da preseče motku, ali samo ju je zasekao i neprijatelj je ponovo zauzeo borbeni položaj. Dužina oružja pružala je muslimanu veliku prednost, koju je on pokušao i da iskoristi. Ričard nije odustao od zamisli da mu onesposobi koplje i, pri neprijateljevom drugom 61 Srednjovekovno oružje čija je osnova sekira pričvršćena na vrli dugačkog koplja.
102
zamahu, namesti se tako da šiljak udari u štit i sklizne u stranu, a on još jednom pokuša da preseče motku. Motka se nije prelomila, ali koplje je od udarca ispalo Arapinu iz ruke, i on požun da isuče sablju. Sečiva se sudariše, jednom, dvaput, mnogo puta, pre nego što je Ričard stekao prednost i prišao mu s leđa. Ali uspeo je samo da otkine jednu kožnu pločicu s njegovog oklopa. Egipćanin je, međutim, prešao u napad, podigao je sablju u visinu Ričardovog lica, iskrenuo nameran da mu jednim udarcem smakne glavu s ramena. Norman se na vreme sagnuo, ali nije bio dovoljno brz da izbegne udarac sečiva po šlemu. Šlem mu spade s glave, a on ostade na trenutak ošamućen. Na njegovu sreću, nagon za preživljavanjem ga je naterao da isturi štit pred sebe, i tako odbije sledeći udarac koji mu je Arapin odlučno zadao. Pošto je prevazišao trenutak zbunjenosti, Ričard ponovo zamahnu mačem, očajnički pokušavajući da zada konačan udarac. Nasrnuo je na Egipćaninov štit, i uspeo da ga preseče napola. Konačno je Ričard oslobodio put svom sečivu i zario ga neprijatelju u levo pazuho. Osvrnuo se oko sebe. Neki krstaši su bili opkoljeni žilavim protivnicima, ali ostali su već krenuh u osvajanje drugog kruga zida, iza kojeg se nalazi grad. Mogao je da pomogne drugovima zaostalim pored otvora u zidu, hi da nastavi prema drugom krugu, kako bi ga među prvima preskočio. ***
Izgleda da je prvi krug zidina sad već neodbranjiv, pomisli Džamal. Čak i kad bi njegovi ljudi uspeli da odbiju Franke koji su stigli do bedema, nije bilo načina da se zaustave oni koji su nadirali odozdo, kroz otvor u zidu. Sa sablje mu s cedila krv najmanje trojice protivnika, ali ako ne nađe način da se probije do drugog zida, nevernici će ga uskoro opkoliti i umreće na bedemima. Pogledao je kulu s leve strane, s koje se nastavljao prolaz ka zadnjem zidu. Bio je blizu. Ali pored tri Franka koji su upravo iskrsli kroz merlone, prolaz mu je delovao kao da je s druge strane grada. Pomislio je da pozove u pomoć nekog podređenog, ali nije bilo nijednog koga neprijatelj nije pritisnuo, te odluči da se sam suoči s ovom trojicom. Pokušao je da izvuče prednost iz te situacije i zaključi da su dvojica protivnika nedovoljno zaštićeni, da nemaju oklope i štitove; jedan je, čak, lica skrivenog širokim obodom neke kapetine, kao jedino oružje imao vile. Zato ih nije smatrao naročito opasnim. Treći je, međutim, imao pancirnu košulju, šlem i trougaoni štit. Stajao je sa strane u odnosu na Džamalovu sablju i on ga napade, ujedno se zaklanjajući štitom od one dvojice. Ali odmah je shvatio da je potcenio opasnost koja mu preti od vila. Dok je ukrštao sablju s teško oklopljenim pešadincem, emir oseti kako ga je onaj što mu je ličio na seljaka dva puta ubo dugačkim oružjem. Trozube vile nisu mogle naročito da mu naude budući da je imao oklop od kožnih i rogovskih pločica i pancirnu košulju preko njega, ali je od svakog udarca gubio ravnotežu i ostajao ranjiviji za napade najopasnijeg od trojice. Trebalo bi da postavi ovu dvojicu slabije naoružanih između sebe i poslednjeg ratnika. Pomeno se prema unutrašnjem zidu i naglim pokretom i obreo se ispred borca 103
koji mu se učinio najneveštijim; video ga je kako drži mač kao da je motika. Bilo mu je lako da ga odgurne ramenom, kako bi stao uz sam zid, s trapavim pored sebe i onim s vilama ispred. Treći, onaj u teškom oklopu, sad je ostao dalje od njega, bliže merlonima spoljnog zida. Posle izvesnog oklevanja, dva seljaka ga zaskočiše. Emir je munjevito reagovao: izbegao je udarac vila pomerivši se ulevo i, razoružavši manje opasnog protivnika udarcem štitom, sagnuo se i zano mu šiljak u grudni koš, zaštićen samo košuljom. Istovremeno je sabljom presekao vile onog drugog. Probodem čovek se uhvati za grudi i, s izrazom neverice na licu, pade preko zida, dok je drugi obema rukama zgrabio ostatak motke i pokušavao da udari emira u glavu; očajnički potez kojim je izložio telo Džamalovoj sablji. Emir zan sečivo, a zatim odgurnu beživotno telo prema teško oklopljenom pešadincu, usporavajući ga, dok se sam pomerao prema kuli. Uspeo je da strgne do stepenica malo pre nego što ga je napadač sustigao. Okrenuo se pomalo gubeći ravnotežu i uhvati se u koštac s Frankom stojeći donekle iznad njega, ali u nestabilnijem položaju. Ovaj ga je zasuo udarcima koje je emir uspeo da odbije štitom; shvatio je da mu je protivnik sklon rasipanju snage, i usredsredio se samo na odbranu, penjući se stepenik po stepenik kako bi stigao do platforme i zauzeo viši položaj u odnosu na protivnika i na stabilnijem terenu, čime bi preokrenuo početnu situaciju. Protivnik ga je i dalje zasipao udarcima i sam se penjući uz stepenice, sve dok Džamal konačno nije stigao do platforme. Emir se tek tad zaustavio i, koristeći Frankovu žestinu, iznenadi ga otvorenim odbrambenim položajem. Zadao mu je prvi, odlučan udarac. Od udarca u rame hrišćanin izgubi ravnotežu i stropošta se niz stepenice. Emir ga je video kako beživotno leži na donjem bedemu i, ne pitajući se da li mu je protivnik živ, povuče se pre nadiranja ostalih. Stigao je do prolaza koji je spajao dva kruga zidina, pun Arapa koji su se povlačili. Dok je trčao prolazom, pogledao je okolo, tražeći Firuza. Kad ga je poslednji put video, Turčin se borio s najmanje trojicom protivnika na bedemu i posumnjao je da je uspeo da se izvuče. Onda pomisli kako je i sam bio u takvoj situaciji, i da se izvukao. Ako postoji neko ko bi mogao i bolje od toga, onda je to svakako taj Seldžuk... Primetio je da je mnoštvo Franaka već krenulo u osvajanje drugog kruga zidina. Učim mu se neverovatnim da su uspeli da se probiju za svega nekoliko sati. Fatimidi su bili u velikoj prednosti u odnosu na njih; brojna vojska, katapulti, obilne zalihe hrane. Guverner ništa nije prepustio slučaju kako bi opsadnike doveo u nepovoljan položaj, lišavajući ih svih potrepština u toj oblasti. Osim toga, nevernici su pred Jerusalim stigli bez opsadnih sprava, s nedovoljno životnih namirnica, sa starcima, ženama i decom, a neki jahači su umesto konja jahali volove. Usput su izgubili mnogo vojnika i nije ih bilo dovoljno da opkole ni polovinu zaštitnih zidina. Ipak, probili su spoljašnji zid. Kao da su zaposeli demoni, kao da su nesvesni opasnosti i stoga sposobni da učine bilo šta. Zbog toga su bili izuzetno opasni; ali Alah im nije mogao dozvoliti da tako lako osvoje Sveti grad, baš oni koji su, svega nekoliko meseci ranije osvojili Ma'rat an–Nu'man, tri dana čineći nečuvene pokolje, ubijajući žene, decu, bezopasne učenjake i starce, razarajući sve pred sobom. Ne, nije mi mogao dozvoliti da uđu u Jerusalim i ispolje istu divlju i varvarsku surovost. – O, Bože, ako moji ljudi danas stradaju, više te neću obožavati: zavapi, obraćajući se nebesima, kao što je vikao Prorok za vreme pokolja u Badru. 104
105
11.
Zvuci borbe sad su bili bliži. Gotovo se činilo da se bore ispred same kuće, malo iznad njihovog krova. Rebeka je s užasom slušala zveckanje oružja nad glavom, pokliče ratnika, bolne jauke ranjenika, korake po bedemima, potmule udare vojnika koji su padali s bedema. I Sarinu kuknjavu. Plakala je tako učestalo i glasno, da je uglavnom nadjačavala buku koja je dopirala spolja. Rebeka je želela da joj kaže da je sve pod kontrolom, da Arapi zadržavaju Franke duž spoljnog kruga zida i da im Džamalove sprave neće dozvoliti da se probiju do bedema. Međutim, njena sestra je lenja i rasejana, ali ne i glupa. Sigurno je shvatila da se stvari uopšte ne odvijaju onako kako ih je emir uveravao da hoće. Mora da je prva linija odbrane popustila i borbe se sada, u najboljem slučaju, odvijaju u unutrašnjem pojasu između dva zida. Rebeku obuze beznađe. Pomislila je da će, ako su probili prvu liniju, moći da probiju i drugu. I uskoro će stići do njih. Ući će im u kuću. Pogledala je sestru koja je jecala, lica zaronjenog u šake, onda pogleda svitke, još otvorene na stolu, kako bi joj pružili sad već razbijenu iluziju da se sve odvija normalno, uprkos tome što se nekoliko koraka dalje Ijudi ubijaju. Zar je moguće da je taj čovek, koji je pre više od hiljadu godina živeo upravo tu, u Jerusalimu, dao tim vojnicima snagu da načine ovakav poduhvat? Pretvorili su ga u boga, štaviše u najmoćnijeg od svojih bogova, u Panteon koji je obuhvatao jednu jednostavniju i marginalnu verziju Jahvea, zatim to čudno i nesaznatljivo biće koje je bilo sveti duh i, konačno, majku Mariju, koja je na nerazumljiv način ostala devica. Džamal je pogrešio predvidevši laku odbranu, kao što je pogrešio govoreći da svi narodi pomenuti u Svetom pismu imaju istog boga. Možda se nešto slično može pretpostaviti za muslimane i Jevreje; ali hrišćani su pošli drugačijim putem, promenih su Sveto pismo pretvorivši Tanak u Stari zavet, menjajući hronološki red kako bi se ispostavilo da su Malahijina proročanstva poslednja, kako bi najavili Hristov dolazak, štaviše, povratak Elije u obličju Jovana Krstitelja. Evo, poslaću proroka Eliju pre no što dođe veliki i strašan Gospodov dan
A posle, posle su dodali taj svoj novi zavet koji nije ništa drugo do rezultat Pavlove misli, a ne Isusove. Religija nastala na zabludi, na nesporazumu između jedne druge religije i mistifikacije kojom se bavio jedan Jevrejin, pretvorila se u najkrvaviju ratnu mašinu koju je čovečanstvo ikad upoznalo. U novi savez između božanstva i jednog naroda, koji se činio snažnijim od drevnog saveza sklopljenog između Mojsija i Jahvea. Ratna mašina koja je mogla da je stigne gde god se sklonila, i da porazi, ubije i uništi sve koji pripadaju 106
nekoj drugoj veroispovesti. Rebeka je osetila da joj je vlastita vera poljuljana, dok joj je kuća škripala od drhtaja izazvanih kretanjem boraca, sve bližim. ***
Gospod mu je ulio snagu, pomislio je Emanuilo. Ali pre svega mu je dopustio da nepovređen prođe prvu liniju odbrane, iako se među prvima suočio s braniocima na bedemima. Hrist je izveo čudo, suočivši ga s Firuzom; taj Turčin ga je već drugi put poštedeo u borbi, mada ovog puta nije siguran da je to učinio svesno. Iza tog susreta sigurno se krije božanski plan, pomislio je; možda Gospod želi da mu pošalje znak, time što će mu dozvoliti da uđe u Jerusalim, da mu je oprostio glupost počinjenu kod Mancikerta. Još odlučnije ode da potraži neke lestve. Pogleda okolo tražeći svoje ljude. U metežu boraca na bedemima, sve jedinice su se razdvojile i, po prolasku prepreke, tek je poneki zapovednik ostao uz svoje podređene. Onda primeti jednog svog borca, koji se osvrtao po prolazu između zidina držeći se za krvavu ruku. Pokaza mu da mu se pridruži. – Zapovedniče, svi ostali su mrtvi. Ostali smo samo nas dvojica – reče Grk, vredan i čestit momak kojem je Emanuilo predviđao dugu karijeru. – Idemo? – dodade mladić, pokazujući drugu liniju odbrane. Emanuilo se zagleda u poderotinu na vojnikovoj levoj ruci, odmahnu glavom i odvrati: – Ja idem. Ti se vrati u polje i idi da ti previju ranu. Nisi u stanju da se boriš. – Jesam, i te kako! – pobuni se momak. – Ruka kojom dr im mač mi je zdrava. Mogu da pobijem još mnogo nevernika! – A, je I' tako? A kako ćeš da se popneš uz lestve s ranjenom rukom? Vrati se. To je naređenje – odvrati zapovednik odlučnim tonom. Momak pognu glavu i tužno se povuče. Emanuilo ga ohrabrujuće potapša po zdravoj ruci, a onda se uputi prema drugom zaštitnom zidu. Oduševljeni krstaši, nestrpljivi da se popnu, već su bili zauzeli najbliže lestve, uprkos stotinama ratnika s turbanima koji su sa sabljama, kopljima, toljagama i zapetim lukovima virili kroz merlone. Čuo je kako kraj njega prošišta nekoliko strela, ali nije se zabrinuo, niti se zaklonio štitom. Sad je već bio siguran da Gospod neće dopustiti da on danas umre. Onda je, međutim, video proburažene Franke koji su, oduševljeni kao i on, do maločas napredovali prema zidu, i zapita se koliko li je njih bilo isto tako uvereno da su prvu liniju odbrane prošli zahvaljujući volji nebeskoj. Sumnja mu samo nakratko poljulja odlučnost. Stao je pred lestve čekajući svoj red da se popne. Upravo je hteo da zakorači na prvu prečku kad lestve poleteše unazad. Emanuilo bi prinuđen da se izmakne u stranu, kako ga ne bi poklopile pri padu. Lestve padoše istresajući na tlo one koji su stajali na njima i priklještivši one koji su ostali ispod. Nisu svi ustali, a većinu onih koji su se pridigli, odmah je zasula kiša strela. Emanuilo potrča da uzme lestve kako bi ponovo pokušali da se popnu. Sagnuo se da uhvati jedan kraj i podigao ih s tela koja su nepokretna ležala ispod njih. Načas je 107
zastao, prepoznavši telo vojnika kojem je maločas bio naredio da se povuče. Oči su mu bile razrogačene, a mlaz krvi slivao mu se iz usta. No lice mu je delovalo spokojno. Izraz samrtnika uverenog da je ispunio svoju dužnost, iako se oglušio o naređenje. Odagnao je tugu i podigao lestve. – Meni se ništa ne može dogoditi – reče za sebe. „Ne sad.” ***
Ričard je sumnjao da bi se neko zaustavio da mu pomogne kad bi zapao teškoća, i pri tom propustio da među prvima uđe u sveti grad. Ipak je zastao ispred ruševina i pomogao najbližem saborcu, probadajući slabine Arapina s kojim se ovaj borio. Kad se oslobodio neprijatelja, saborac otrča napred, dok je Ričard osetio obavezu da ostane i raščisti prolaz ostatku vojske koji je pristizao sa zapovednicima. Nije se slučajno nedugo zatim, iz oblaka prašine koji je još lebdeo nad otvorom, pojavio Rajmond od Tuluze, zaštićen telesnom gardom, s barjaktarem koji mu je jahao uz bok. Put je bio manje–više slobodan, zato što su se gotovo svi muslimani povlačili, odlučni da celokupnu odbranu usmere na drugi krug zida. Tako je grof mogao da prođe gotovo ne udostojivši pogleda nekolicinu ratnika koji su se još borili s neprijateljem oko ruševina. Ričard zaključi da je dovoljno učinio i ostavi saborce da se obračunaju s poslednjim preostalim braniocima. I sam potrča prema novoj liniji odbrane koju je već napadalo stotine krstaša. Nije bilo mesta da se popne uz lestve i morao je da sačeka, gotovo nepomičan, usred gungule, rizikujući da ga pogodi neki projektil s bedema. Strele se, međutim, uskoro prorediše, zato što su branioci sve više morali da se suočavaju s upadima na bedem. Zasad je delovalo nemoguće otvoriti novi prolaz. Arapi su bili dobro postavljeni, odlučni da zadrže poslednju liniju odbrane i, pre svega, bilo ih je mnogo. Za prodor bi im bile potrebne, pomisli Ričard, lestve prečki tako dugih da na njih odjednom može da stane cela jedinica napadača. Ili bi im, zaključio je, bilo potrebno mnogo lestvi poređanih jedne uz druge. Ali sve dok hrišćani stižu do merlona jedan po jedan, bez mogućnosti da računaju s bočnom podrškom nekog saborca, svi napon da osvoje bedeme uzaludni su. Onda ugleda Emanuila, onog Vizantinca s kojim je razgovarao prethodne večeri. Bio je lako prepoznatljiv, s opremom tako drugačijom u odnosu na sve ostale ratnike. Grk je već bio na vrhu lestvi i bono se kao lav da ga ne odgurnu. Nekako je uspeo čvrsto da se uhvati za poslednju prečku i zakloni se štitom, sve to jednom rukom, dok je drugom zadavao uglavnom precizne udarce mačem. Izdržao je u tom položaju neverovatno dugo. Krstaš koji se peo iza njega je zapravo pokazao nestrpljenje dovikujući mu nešto, svakako ne u znak podrške. Ričard je sa zanimanjem – ali i zadivljen njegovom veštinom – nastavio da posmatra Vizantinca, koji je konačno uspeo da se popne i na poslednju prečku i zakorači na zid između merlona. Međutim, saborac koji ga je pratio, umesto da sačeka koji trenutak, s teatralnim nestrpljenjem nastavi i sam da se penje i udari šlemom o Emanuilove cevanice. Vizantinac pokuša da se zadrži na nogama, ali se pri tom izloži koplju jednog branioca. Ričard vide kako Grk pada usred mnoštva vojnika od kojih su mnogi držali mačeve i 108
koplja uperene uvis. Gomila ga u trenu proguta. Ako nije umro od pada, pomisli Ričard, sigurno ga je probola neka oštrica, ili su ga izgazili i ugušili saborci, koji svakako ne bi pokazali mnogo obzira prema jednom Vizantincu. Ričard načini ljutit pokret. Emanuilo je bio valjan ratnik i nije mu delovao kao jedan od mnogih zanesenjaka koji bi, došavši u Svetu zemlju, izgubili svaku zadršku, ubeđeni da sve svoje postupke mogu opravdati verom; verom koja je Ričardu ponekad delovala samo kao izgovor za iskaljivanje sve pogani i zverstva ljudskog, koje mora da se potiskuje u svakodnevnom životu, uređenom zakonom i društvenim pravilima. I Ričard je bio ovde iz interesa, više nego zbog nekog boga kojeg nije osećao bliskim”, koji je bio predaleko da on sebe uveri u njegovo postojanje. Ovde je da bi se iskupio, da bi napravio karijeru u vojsci i svakako da bi pokazao sebi da je pravi ratnik. Ali ponekad mu se činilo daje, uprkos svom skepticizmu, revnosniji božji borac od svih onih koji mahnito uzvikuju: „Neka bude volja božja!”, a onda delaju podstaknuti žudnjom za posedovanjem i opijenošću koju im donosi beznačajna moć nad slabijima. Setio se pokolja u kojima je, na nesreću, učestvovao zajedno s grofom Emikom na njegovom putu na Istok, pljački i silovanja Jevreja, što se zatim ponavljalo, na isti način, i u Svetoj zemlji nad muslimanima, pa čak i nad pravoslavnim hrišćanima pod turskom vlašću. Poželeo je da bude dobar bar koliko i taj Grk, i gurajući se ramenima probio se između saboraca kako bi se dokopao lestvi. Počeo je da se penje. Nije se osvrtao na proteste saborca kojem je zauzeo mesto i odgurnuo je onog koji se peo ispred njega, kako bi ga naterao da ubrza. U trenucima koji uslediše video je kako jedan po jedan padaju oni iznad njega, sve dok se nije našao na korak od vrha, na kojem je stajao jedan vojnik. Zatim je začuo bolne jauke i, tren pre nego što je pogođeni pao na njega, shvati da ni on nije uspeo. Pokušao je glavom i štitom da ublaži udarac i izdrži težinu beživotnog tela, koristeći ga kao zaklon. Kad je povratio kakvu–takvu stabilnost, nastavio je da se penje. Pustio je da iseku telo sabljama, da ga probodu kopljima, da ga udaraju toljagama, dok se on i dalje peo, sve dok nije stigao do bedema. Onda prikupi svu snagu i odbaci izmučeno telo prema najbližim braniocima, stvarajući tako prolaz da preskoči merlone. Na trenutak pred njim nije više bilo neprijatelja, te je, dakle, mogao da zauzme stabilan položaj na platformi. Iskoristio je to da odmah napadne Arapina koji se okomio na druge lestve. Ovaj je morao da se brani, što je još jednom hrišćaninu omogućilo da se popne na bedem, dok se i s lestvi kojima se Ričard uspeo pomaljao još jedan vojnik. Sad je na bedemima bilo podosta krstaša i mogli su da zaštite prodor svojih saboraca. Bili su unutra. A saznanje da su zaista unutar Svetog grada uvećavalo im je snagu. I Ričard je osetio oduševljenje koje je obuzelo njegove saborce, rako je za njega Jerusalim predstavljao samo vojni cilj. Odlučno se sukobio s dvojicom muslimana na koje je prethodno bio bacio leš, ali uskoro mu pomogoše drugovi koji su se popeli za njim. Jednog protivnika probo je sam Ričard, jednog je s bedema bacio njegov saborac. Norman se nagnu preko unutrašnjeg zida, ali nije uspeo da vidi šta se dogodilo s njegovim neprijateljem. Umesto toga, video je mnoštvo neprijatelja koji su iz unutrašnjosti grada trčali prema stepeništu što su vodila na bedeme. 109
*** Ali kako su uspeli? Džamal se pitao kako su nevernici uspeli da otvore prolaz čak i na bedemima drugog kruga zidina. Na kraju krajeva, imali su samo lestve! Jedino je očajanje, više nego vera u njihovog boga, moglo toliko da ih osnaži, i emir je ubedio sebe da će na kraju njegova vera i vera njegove braće prevladati nad čistim očajanjem. Poveo je sa sobom preostale telohranitelje i pošao prema sektoru koji je neprijatelj probio, probijajući se između saboraca zauzetih odbijanjem napada nevernika. Franci su, noseći i lestve, usredsređivali snage na tačke na kojima je muslimanska odbrana naizgled popustila. Kad je emir stigao do mesta najžešćih okršaja, sve je vrvelo koliko od muslimana toliko i od hrišćana, koji su izgarali u surovoj borbi za preživljavanje. I pre nego što im je naredio, telohranitelji prođoše ispred njega i baciše se u gužvu kako bi mu oslobodili put. Na platformi nije više bilo samo vitezova i profesionalnih vojnika; ratnicima sa šlemovima i u pancirnim košuljama pridružili su se hodočasnici naoružam samo srpovima, vilama i motikama, u običnim košuljama i s kapuljačama ili velikim kapama na glavama. Nisu izgledali naročito opasno, ali stvarali su zbrku i svojom brojnošću su nametali tako blisku borbu da gotovo nije bilo moguće isukati sablje. Džamal s dva zamaha sabljom poseče dvojicu nevernika, ali se saplete o njihova tela kad je pokušao da se probije kako bi se suočio s teško oklopljenim pešadincem koji mu je upravo ubio jednog telohranitelja. Izgubivši ravnotežu, jedva je stigao da postavi štit ispred neprijateljskog mača, pre nego što je pao na tlo. Drugi protivnikov udarac pogodio ga je u leđa. Ali verovatno je zbog nedovoljno prostora Franak zadao udarac ne mogavši prethodno da zamahne, tako da oštrica nije uspela da probije emirov oklop. Džamal je na trenutak ostao bez daha, a zatim se pridigao na laktove kako bi ustao i, još na kolenima, štitom sprečio još jedan udarac. Kad se konačno uspravio, krenuo je u protivnapad i zamahnuo sabljom onoliko koliko mu je dozvoljavao skučen prostor. Hrišćanin je delovao umorno i ostao je u odbrambenom položaju sve dok mu emir nije poremetio ravnotežu gurajući ga štitom, a zatim ga je vodoravnim udarcem pogodio u rebra. Upravo u tom času začu bolni jauk koji mu je odzvanjao u levom uvu. On se okrenu i ugleda jednog Franka kako stoji na merlonu, tik uz njega. U ruci je držao koplje upereno u njega, a levom je stezao sablju zarivenu u stomak, tako duboko da se video samo držak. U blizini nije bilo nijednog Arapina dok je nevernik padao pred njegove noge. Neko gaje, očigledno, gađao sabljom. Džamal ugleda zadihanog vojnika prekrivenog prašinom i krvlju, koji je zurio u njega. Firuz. ***
„Pre samo nekoliko trenutaka”, pomisli Ričard, „bili smo brojno nadmoćni. Sad ličimo na malu jedinicu opkoljenu čitavom vojskom.” Situacija kao da se u trenu promenila, od časa kad se činilo da će se krstaši probiti. Sad je glavnina muslimana 110
nagrnula u sektor u koji su hrišćani prodrli, te su krstaši najednom bili podeljeni u male izolovane džepove. Zasipala ih je unakrsna vatra; od protivnika na platformi koji su ih potiskivali zdesna i sleva; sa kula s kojih su ih neprekidno gađali strelama; odozdo i sa stepenica, odakle su stizala koplja i laka koplja. Ričard je čuo kako neki krstaški zapovednici hrabre trupe da izdrže, a onda ugleda grofa od Tuluze kako još jednom pokušava da probije odbranu. Pokušao je da prati Rajmonda. Ako ne nastave prodor koristeći postignutu prednost, to će im teško poći za rukom i nekom drugom momentu. Grof se borio hrabro, a njegovi ljudi su ispoljavali veće jedinstvo i delotvornost u odnosu na ostale trupe, čak i u odnosu na italijanske Normane, koji su uživali slavu valjanih ratnika. Trebalo je zauzeti stepenice koje su s bedema vodile u unutrašnjost grada. Ričard je, kao i ostali, potiskivao neprijatelje i svaki čas bi poneki Arapin pred njim izgubio ravnotežu i skotrljao se niz stepenice ili pao preko zida. S vremena na vreme su on i njegovi drugovi uspevali i koga da pogode mačem. Ali češće se događalo da strela odapeta s kula proburazi s jedne na drugu stranu nekog krstaša, ili da neki Arapin iskoristi visoki gard protivnika i raspori mu stomak. Uprkos naporima, nakon borbe koja se Ričardu učinila beskonačnom, hrišćani nisu ostvarili nikakav napredak; radijus napada postepeno se smanjivao i činilo mi se da su stepenice sve dalje. Norman je imao utisak da je samo pitanje vremena kad će svi krstaši koji su prodrli na bedeme biti satrveni strelama. Sigurno je i grof od Tuluze to primetio, zato što se iz mnoštva razlegnu njegov poklič: – Povlačenje! Povlačenje! – i brzo se prenese od usta do usta, dopirući i do onih koji su još ostali na merlonima spoljnog zida. Ipak, Rajmond je, nastojeći da ga čuje što više vojnika, mahao rukama dok nije izgubio ravnotežu. Već je bio na stepeništu koja su vodila ka unutrašnjim bedemima, pao je i otkotrljao se nekoliko metara. Ričard je video da je grof prepušten na milost i nemilost protivnika; posle njegovog naređenja mnogi su se povukli, ostavljajući Rajmonda prilično izolovanog. Ričard pomisli da će u slučaju grofove smrti ili zarobljavanja, krstaški pohod ostati bez najuglednijeg vojskovođe, ili možda čak najrazumnijeg i najuravnoteženijeg. Poduhvat će završiti pod vođstvom tupavaca poput Gotfrida od Lorene, avanturista poput Tankreda, ili pak pod vođstvom neodlučnih ljudi kakav je Robert od Normandije. Rajmonda treba spasti. Ričard se osvrnu kako bi privukao pažnju saboraca. Svi su oklevali, čak i grofovi Ijudi. On onda potrča, nadajući se da će njegov gest naterati i ostale da ga slede. U suprotnom, sam neće uspeti. Čvrsto stojeći na nogama, probijao se gurajući štitom prema ponoru neprijatelja koji mu je zaprečio put prema stepeništu. Ovaj se zanese unazad, prema stepenicama i pade na dvojicu saboraca izazivajući efekat domina i rušeći ostale muslimane iza sebe. Ričard nije oklevao da iskoristi prolaz koji se otvorio i potrčao je niz stepenice dok nije naišao na otpor. No budući da je dolazio odozgo, s lakoćom je odbio dvojicu protivnika, jednostavno ih odgurnuvši štitom i odbacivši u podnožje stepenica. Malo dalje nalazio se grof, već pomiren sa sudbinom zarobljenika; međutim, kad je ugledao Normana, povratio je samopouzdanje, spreman da se i dalje bon. Ričard je primetio da grof hramlje. Pad niz stepenice očigledno je ostavio 111
posledice. Ipak, odolevao je napadu dvojice Arapa. Norman se umeša, napadajući jednog s boka, ali u međuvremenu su dotrčala još dvojica muslimana. Bilo ih je previše. Ričard je ubio još jednog, ali dvojica pristiglih protivnika napadoše ga frontalno i s nezaštićenog boka. Pomislio je da je gotov. Izvio je telo udesno i isturio štit prema neprijatelju koji se tren ranije nalazio ispred njega, pokušavajući da izbegne udarce sablje, a desnom rukom je ukrstio mač s drugim protivnikom. Nastavio je još nekoliko trenutaka da se bon i odbija udarce štitom, kad udarci iznenada prestadoše. Nije stigao da se zapita zašto se to dogodilo. Onaj koji ga je napadao frontalno zaokupio mu je svu pažnju potiskujući ga. Odbio je još jedan udarac, a onda je upotrebio štit kako bi razoružao Arapina udarajući ga u ručni zglob, da bi mu zatim odrubio glavu. Tek tad se okrenu i ugleda drugog Egipćanina kako leži na tlu, proboden kopljem. Pogledao je naviše, odakle su silazili ostali krstaši; jedan od njih je bio bacio koplje. S olakšanjem je odahnuo i pripremio se da se suoči s dvojicom Arapa koji su napadali Rajmonda. Jednog je najpre odgurnuo štitom, s leđa, a zatim ga dokrajčio mačem. Drugi se našao sam ispred dvojice neprijatelja, Ričarda i Rajmonda, ali pre nego što ukrstiše mačeve naiđoše ostali Egipćani. Ričard stade između muslimana i grofa: – Grofe, popnite se uz stepenice, brzo! Ja ću vam čuvati leđa! – doviknu mu. Rajmond je načas oklevao, a onda potrča uz stepenice duž kojih su se ponovo vodile borbe između prethodnica dve vojske. Ričard je pokušao da pođe za njim, ali teško je napredovao izbegavajući neprijateljska koplja. Uspeli su da se popnu uz stepenice samo zahvaljujući tome što se stepenište, zakrčeno muslimanima i hrišćanima, pretvorilo u uzan prolaz koji je prepreku predstavljao više progoniteljima nego beguncima. Međutim, kad su bili gotovo na vrhu, jedno koplje pogodi Ričarda u bedro; njegov jauk privuče pažnju grofa Rajmonda koji se dotad nije ni osvrtao. Grof mu pruži ruku gledajući ga u oči s izrazom gorde zahvalnosti i pomože mu da se popne uz nekoliko poslednjih stepenika. Tek tada, kad su videli Rajmonda na vrhu stepenica, i ostali hrišćani se povukoše, ali mnogi su, posle nekoliko pređenih stepenika, završili probodeni kopljima. Za nekoliko trenutaka, pod pritiskom Arapa, svi krstaši se s platforme spustiše niz merlone, pokušavajući da se dokopaju lestvi i siđu na čistinu između dva kruga zidina. Uprkos metežu, vojnici napraviše prolaz grofu koji je tako, pod zaštitom svojih Ijudi, uspeo da stigne do lestvi. Čim je kročio na prvu prečku, Rajmond pogleda Ričarda koji je obilno krvario, pa mu pruži ruku pozivajući ga da siđe s njim. Ričard najednom oseti netrpeljivost svih onih koji su ga pre samo nekoliko trenutaka smatrali svojim vođom. Većina vojnika na drugom krugu zidina morala je da pokriva opšte povlačenje, i njihovi izgledi da prežive bili su izuzetno mali; niko nije bio spreman da im pruži pravo na beg sa zapovednikom. Ričard je odmahnuo glavom i uzvratio grofu zahvalan pogled. Rajmond je silazio i glava mu u trenu nestade iz Ričardovog vidnog polja. Pored sebe je video vojnika koji se namerno bacio sa zida. Okrenuo se prema unutrašnjosti tvrđave. Arapi su im bili za petama. I bilo ih je na hiljade. ***
112
Završavalo se onako kako je bilo i predviđeno da će se završiti. Manje predvidljiv je bio pad prvog odbrambenog zida, pomisli Džamal; kako god bilo, nevernici su bežali i, štaviše, njihov pokušaj da prodru duboko unutar zidina prouzrokovao im je mnogo više gubitaka no što bi ih pretrpeli borbom ispred spoljnog kruga zida. Emir je zadovoljno gledao kako se povlačenje Franaka pretvara u bezglavo bekstvo. Da bi umakli pred nadiranjem Arapa, hrišćani su se čak bacali sa zidina, nadajući se jedino da će doskočiti na gomile leševa pred zidom i tako sačuvati glavu. Ali čak je i većina onih koji su se dokopali lestvi pala s njih, jer je braniocima bilo dovoljno da lestve odgurnu od zida. Štaviše, one koji su uspeli da sidu sačekala je kiša strela koja je pljuštala s bedema i kula; strelci su odapinjali sigurni da će u tom metežu pogoditi upravo hrišćane. Džamal je video mnoge nevernike koji su, bežeći, bili pogođeni u leđa; to i nije najbolja preporuka za njihovog boga, pomisli on, više je pravedna nagrada za njihov besmisleni naum da osvoje jedan od najbolje utvrđenih gradova na svetu isključivo verskom revnošću. Pošto je naterao Firuza da potraži pomoć vidara, emir se popeo na jednu kulu kako bi bolje osmotrio bezglavo bekstvo protivnika. Turčin je po svaku cenu hteo da učestvuje u progonu, iako je bio prekriven ranama; bile su to samo manje ogrebotine i posekotine koje će s vremenom obogatiti zbirku ožiljaka na njegovom već unakaženom telu, ali su mu sve poderotine obilno krvarile, a Džamal nije želeo da zbog nemara izgubi najboljeg telohranitelja. Pogledao je prema spoljnim zidinama. Sad su gađali Franke s tri strane. Arapi su, zapravo, mogli da zauzmu prolaz između prvog i drugog kruga zidina i do mile volje da gađaju metu. Za to vreme su branioci s bedema unutrašnjeg zida odapinjali strele sve dok su im begunci bili u dometu. Pojas između dva zida uskoro se napunio leševima, uglavnom lakih pešadinaca i običnih seljaka koji su pratili prave ratnike u proboju, poneti oduševljenjem, bez ikakve zaštite od strela, bez oklopa, bez štitova. Ali pravi pokolj dogodio se ispod samog spoljnog zida, baš oko probijenog otvora. Arapi su odustali od potere za Francima kako bi ostavili čist prostor strelcima. Hrpu razrušenog kamenja povećavale su gomile pogođenih ratnika. Džamal pomisli da će, gorke li ironije, nastave li strelci tako revnosno da obavljaju svoj posao, otvor uskoro biti zatrpan leševima, a Franci u bekstvu ostati zarobljeni bez mogućnosti da izađu.
113
12.
Do granice poljske bolnice ostalo mu je još nekoliko koraka, ali Ričard nije mogao dalje i stropoštao se, iznuren, na tlo, osećajući sve prodorniji bol u bedru. Niko nije pritrčao da mu pomogne, jednostavno stoga što ga niko nije ni primetio. Svi su bili zauzeti; neko je negovao ranjenike, neki su tražili one koji će ih negovati, a neki su, poput sveštenika, pričešćivali i oslobađali greha one koji neće dočekati jutro. A bilo je tu i žena i dece koji su tumarali u potrazi za muževima i očevima, u nadi da će ih naći makar među ranjenicima. Njihovi povici i jauci su, uz besciljno tumaranje, povećavali zbrku izazvanu povlačenjem iz neuspešnog proboja, još težu onima koji su bili na korak od unutrašnjeg, naseljenog dela grada. Oduševljenje koje je tog jutra krasilo lica i držanje krstaša, posle tri sata teške i uzaludne borbe ustupilo je mesto malodušnosti i razočaranju, nepoverenju i tuzi, u nekim slučajevima čak i očajanju. – Bog nas je napustio! – bila je rečenica koju je Ričard najčešće čuo od onih koji su još imali snage da govore. Ostali su, a oni su predstavljali većinu, radije ćutali, premda su njihova lica dovoljno govorila. Norman je, međutim, osećao, pravo otrežnjenje. Lišen religijskog žara koji je krasio ostale, od početka je napad gledao onako kako bi ga videla svaka racionalna osoba: kao nepromišljenu akciju bez ikakve vojne logike i podgrejanu osećajem da su svemoćni, koji je krstaše prožimao jer su u Palestinu stigli nepobeđeni. Egipćani su bili složniji od Turaka. Svi su se pravili da ne znaju to, zavaravajući se time da Arape razdiru iste podele koje su zapadnjacima dozvolile da u poslednje dve godine pohoda na Istoku nižu pobedu za pobedom čak i kad su prilike bile izuzetno nepovoljne, kao na primer u Dorileju i Antiohiji. Nisu pobedili zahvaljujući božanskom nadahnuću, razmišljao je Ričard, već zahvaljujući političkim ograničenjima Turaka, podeljenih na mnogo država nespremnih na međusobnu saradnju. A sad su izgubili samo zbog nadmenosti krstaša. Bog, pod uslovom da postoji, nema nikakve veze s tim. Dok je ležao na zemlji skupljajući snagu da stigne do poljske bolnice, pitao se jesu li svi oni koji su položili život dobili oproštaj grehova i zaslužili odlazak u raj, kako su tvrdili sveštenici. Na kraju krajeva, nisu umrli po volji Gospodovoj, već zbog oholosti, površnosti i glupavosti vojskovođa. Zbog toga se ne ide u raj. Konačno, pitao se i zašto se on izvukao. Da li je zbog svog skepticizma bio manje površan? U krajnjem slučaju, Gospod bi trebalo da nagradi one koji su mu posvećeni, a ne skeptike. Čista sreća? Ako i jeste, kako se sreća može pomiriti s božjom voljom? Prisetio se svog neverovatnog povlačenja, od trenutka kad je spasao grofa Rajmonda na stepeništu, a potom odbio da se povuče zajedno s njim. Pokušao je da se pridruži onima koji su ostali na bedemima, kako bi odbili pritisak muslimana, ali shvatio je da ne može čvrsto da se oslom na ranjenu nogu i bori se. Na trenutak je pomislio kako bi jednostavno trebalo da skoči s bedema. 114
Osim toga, na gotovo svakoj prečki lestvi stajao je po je dan vojnik, a svi oni koji su se tiskali okolo čekajući da siđu, neizbežno su završavali s arapskom strelom u leđima. Zato se popeo najedan merlon, i dalje uveren da će skočiti odozgo, ali onda je pogledao krcate lestve kraj sebe, i došao na jednu zamisao. Skočio je. Ali ne na tlo pod bedemima. U rukama je još imao snage, i odlučio je da njima poveri svoj spas. Pružio ih je prema lestvama i, poput akrobate na trapezu, u letu se uhvatio za uspravnu motku. Snažno je udario o jednu prečku i vojnika koji je stajao na njoj. Rizikujući da padne, ovaj je reagovao udarivši ga kolenom u grudni koš, ali je Ričard izdržao udarac i još snažnije stegao motku lestvi. Zapravo je još bio previsoko da bi se pustio. Viseći pod oštrim uglom u odnosu na nagib lestvi prislonjenih uza zid, nastavio je da se spušta držeći se rukama, dok mu je desetine potplata vojničke obuće gazilo zglavke. Kad mu je bol u prstima postao nepodnošljiv, pustio se, ali tad je već bio blizu tla i kad je doskočio jedino je dodatno ozledio već ranjenu nogu. S mukom je ustao, uzeo je štit s jednog leša, a onda je, hramljući potrčao prema otvoru na spoljnom zidu. I dok su desetine strela šištale oko njega, pomislio kako je ironično da je nešto ranije probio taj otvor ne znajući da će mu poslužiti za bekstvo... Preteklo ga je mnoštvo saboraca koji su mogli da trče brže od njega. A on je posmatrao kako se u njih zarivaju strele koje bi, da je bio brži, možda pogodile njega. Bio je izložen kiši strela duže od svojih saboraca ali, začudo, preživeo je i preskočio ruševine ispred otvora, ne mareći za ogrebotine i poderotine po čitavom telu, prouzrokovane oštrim krhotinama urušenog kamenja. Kad se probio na drugu stranu, povukla ga je glavnina vojske, koja ga je štitila sve dok se nije našao van dometa arapskih strelaca. Čak mu je poneki saborac i pomogao da se održi na nogama, hodajući uz njega nekoliko koraka. Ričard se prenu iz razmišljanja i podignu glavu, procenjujući koliko mu još treba da stigne do nekog ko će se postarati za njegovu povredu. Zadržao je pogled na ženi nagnutoj nad ranjenikom kog je previjala. Bila je to ona prostitutka s kojom je prethodne večeri trebalo da se sastane. Pažljivije se zagledao. Pogled mu je bio delimično zamagljen od napora i znoja koji mu je još izbijao na čelu. Da, to je upravo ona, nema sumnje. Bio je siguran i zato što je pored nje, i sad kao i uvek, onaj debeljuškasti sveštenik koji je, izgleda, u nekakvoj vezi s njom. Pridigao se na laktove i pokušao da se osovi na noge. Uspeo je tek iz drugog pokušaja, i s mukom pređe tih nekoliko koraka koji su je delili od nje. Srušio joj se pred noge. – Je l' vidiš? – uspeo je da kaže. – Klečim pred tvojom lepotom... Anjeze ga je primetila tek kad se stropoštao na tlo. Zadrhtala je, a onda se dugo zagledala u njega. Najpre iznenađeno, zatim radosno – ali samo na tren, dakle uzdržano radosno i na kraju grubo. – Vidi, vidi, ko nam je ovde... – ozbiljno reče. – Zar se sad dolazi? – dodade, prisilivši se da se nadmeno osmehne. – Bio sam... zauzet – prošišta Ričard, kog je taj poslednji napor koštao zaista mnogo. – Naravno, naravno... Sigurna sam da si još sinoć, sam, krenuo u opsadu grada – odvrati ona, ne menjajući izraz lica. U međuvremenu se ponovo posvetila drugom ranjeniku, – Da li bi mogla... da nu očistiš krv i previješ ranu? – upita Ričard slabašnim 115
glasom. – Zar ne vidiš da sam zauzeta? Čekaj svoj red! – ovog puta je bila zajedljivija. – U stvari, otpuzi negde drugde, da te neko drugi previje! – Ali, Anjeze! – Ričard je čuo glas onog sveštenika. – Zar se tako dočekuje jedan ranjenik! Ne ponašaš se kao hrišćanka... – Anselmo ga je prepoznao i, premda mu njegovo prisustvo nije bilo po volji, morao je da se zauzme za njega. – Pa, ako me zamoli, mogla bih i da mu pomognem... – odgovori Anjeze napadno ravnodušno. Ričard je izgubio strpljenje. Prošao je kroz pakao da bi se izvukao, a sad rizikuje da umre samo zbog povređenog ponosa neke glupe žene. – Ma ja ne molim ni Gospoda, pa neću moliti ni tebe! – prodera se najglasnije što je mogao. Prekasno je shvatio da će ga takva izjava lišiti jedinog podržavaoca. – Šta ja moram da slušam! A zašto si, onda, ovde? Eto zašto smo izgubili. U vojsci nema dovoljno vere! – ogorčeno odvrati Anselmo. – Čuo sam da vera bez dela ne znači mnogo. Mnogi se ne slažu s tim, ali u ovom slućaju je istina; vera bez delanja, delanja u cilju opsade, nije bila dovoljna. – Odgovor nije stigao od Ričarda, već od ranjenika kog je Anjeze previjala. Norman ga pogleda poželevši da mu čestita što je s tako oštroumnom ironijom izrazio ono što bi on sam rekao. Tek tad ga je prepoznao. Vizantinski zapovednik. – Emanuilo! – povika uz širok osmeh. – Ali video sam kako si pao s lestvi. Mislio sam da si poginuo... – Poznajete se? – umeša se Anjeze, znatiželjna. – Od sinoć – odvrati Grk. – Tvoj prijatelj je pomogao meni i mojoj jedinici – senka tuge prelete mu preko očiju kad je pomenuo svoje ljude – zaustavivši nasilnike. I ovaj sveštenik ovde, pokušao je da smiri duhove – dodade, gledajući Anselma. I Anjeze pogleda Anselma. Ali sasvim drugačije. – Nisi li mi rekao da ne znaš šta je bilo s Normanom?' Ne njegovu sreću, Emanuilo nastavi: – Pao sam, ali sam se samo ugruvao – reče. – Mislim da sam nakratko bio izgubio svest. U svakom slućaju, kad sam se probudio, vojska se već povlačila, a ja sam imao posekotinu na ruci, ko zna od čega... – Koliko je tvojih preživelo? – upita ga Ričard. – Niko. Prvi smo preskočili zidine... – Emanuilo onda rukom dade znak Anjeze da pomogne njegovom sagovorniku. Žena je još malo oklevala, a onda je uzela zavoje i mast za rane i prišla Ričardu. Razmakla mu je rubove poderanih pantalona i komadićem gaze nežno nanela mast na ranu. Čak ga je udostojila i osmeha. – Svakako bih više voleo da mu se te ruke motaju tuda u nekoj drugoj prilici... koja, nadam se, neće izostati – reče joj on, pre nego što se ponovo obratio Grku. – Hoćeš da kažeš, poslali su vas prve da preskočite zidine, u akciju koja je bila osuđena na neuspeh. To je daleko gore nego da ste se borili u polju... Anselmo je osetio obavezu da se umeša i suprotstavi se Normanu. – Bio sam u pravu što sam od prvog trenutka zazirao od tebe – ražestio se. – Akcija nije uspela zato što se vojska nedostojno ponašala prethodnih dana. Sećate li se Antiohije? Iako nije bilo hrane ni za lek, biskup Ademar je, mir njegovoj duši, naterao sve da se mole i da poste, 116
kako bi i trebalo da čini svaki dobar hrišćanin. I onda smo osvojili Antiohiju! Videćete da će isto biti i s Jerusalimom. Gospod je samo hteo da nas upozori da se bolje ponašamo! – Lepog li upozorenja! Stotine, možda hiljade mrtvih ti nazivaš samo upozorenjem! – odvrati Ričard, osmehujući se s gorčinom. – Uostalom, ako se ne varam, krenuli smo u napad pre svega zato što je onaj pustinjak na Maslinovoj gori rekao da nas je Bog nadahnuo za pobedu... – Ali taj pustinjak nije znao kakva je ovo raspuštena vojska! – odvrati Anselmo. – Njegovo proročanstvo važilo je samo za vojsku dostojnu Gospoda! – Istina je da Gospod nema nikakve veze s našim poslovima – uporan je bio Ričard. – Ostavlja nas da se uzajamno koljemo možda zato što neće da se meša, možda zato što ne može. U najboljem slučaju je tako... – Šta ja moram da slušam! Šta ja moram da slušam! – Anselmo se uhvati za ono malo preostale kose. – A u najgorem slučaju? Da čujemo... – podsticao ga je Emanuilo, znatiželjan da čuje Normanove stavove. Prvi put je upoznao takvog skeptika. – Pa... u najgorem... Vrlo često pomislim da nije bog stvorio čoveka, već je čovek stvorio boga... – tiho reče, gledajući na drugu stranu. – Gospode! Zašto si dopustio da umre toliko dobrih hrišćana, a ostavio u životu osobu posvećenu sotoni? – Anselmo se sve više uzrujavao. Anjeze je pak, premda se nimalo nije slagala s Ričardovim rečima, gledala Normana s nevericom i zadivljena, pogođena njegovim osobenjaštvom. – Zar ne veruješ da je ovo najbolji dokaz njegove ravnodušnosti, njegove nemoći ili, još gore, njegovog nepostojanja? – nastavio je Ričard, koji se nakon Anjezine nege osećao mnogo bolje. – A što se tiče sotone, jasno je da, ako ne verujem u postojanje boga, ne verujem ni u postojanje sotone... – Ne mogu više da podnesem ovaj razgovor. Odlazim! – viknu Anselmo, crven u licu od besa. – A i tebi bi bilo bolje da pođeš, Anjeze, i posvetiš se dostojnijim ljudima! A ja sam te još podsticao da se pobrineš za njega... Ali Anjeze uopšte nije nameravala da se odvoji od Normana. Ti čudni razgovori, neuobičajeni, pa čak i nemoralni, podarili su njenom ukočenom telu u bednoj i prašnjavoj odeći natopljenoj znojem, poderanom, isprskanom njenom i tuđom krvlju, čulnost kakva je nikad dotad, koliko pamti, nije obuzela. Načas je pomislila kako nije dobro da to ispoljava previše otvoreno, ali onda je zaključila da, ukoliko njen zanat i ima neku prednost, ta prednost jeste upravo to što se ne mora truditi da izgleda kao poštena žena. Nijedna žena nije zaista poštena niti želi da bude takva, ali većina oseća obavezu da se takvom pokazuje. – Verujem da će u i posle podne biti potrebna nega. A možda čak i noćas... – reče mu, milujući mu nogu oko rane. – A ti bi nu pružila negu... bez nadoknade? – odvrati Ričard s upitnim osmehom. – Naravno. Zar se nismo juče tako dogovorili? Osim toga, danas si se borio i imaš pravo na dodatne usluge... – Da sam na tvom mestu, ne bih propustio priliku, prijatelju – umešao se Emanuilo saučesnički se smeškajući Ričardu. – Zapravo, nemam nikakvu nameru da je propustim... – odvrati Norman milujući Anjezin bok i pridižući se na lakat druge ruke kako bi ustao. 117
– Treba li ti pomoć, vojniče? – Tik iza njega začuo se strog glas. Blago se osvrnuo i prepoznao grofa Rajmonda. Pognuo je glavu u znak poniznosti. – Treba ja pred tobom da se poklonim, vojniče. Nadao sam se da ću te zateći živog – odvrati Rajmond. – Ženo, idi sad, moram da razgovaram s ovim valjanim ratnikom. Žena pogleda Ričarda i zadrža se trenutak duže nego što je trebalo, te je grof prostreli ljutitim pogledom. Čim se Anjeze udaljila, Rajmond je izrazio svoju zahvalnost. – Danas si dokazao da si veoma hrabar. Da nije bilo tebe, niko od mojih ni prstom ne bi mrdnuo da me spase, i svakako bih umro – reče mu, pa kleknu i položi mu ruku na rame. – Uradio sam ono što sam smatrao ispravnim. Vi ste mudar zapovednik, i pohod bi trpeo da ste vi stradali. – Kako se zoveš? – Ričard. – Odakle si? – Ja sam Norman. Otac mi je bio uz vojvodu Vilijama kad je ovaj osvojio Englesku, onda je nakratko, pre no što je umro, otišao kao plaćenik u Konstantinopolj. – A ti? Nastavio si očevu profesiju? Čudno. Dobro se boriš, ali nisi mi izgledao opremljen kao pravi ratnik... – Zapravo je i nisam nastavio. Otišao sam na Zapad i radio sam na posedima i u selima kao šumar, gde god su bili potrebni ljudi poput mene. Decenijama sam živeo po šumama... – Kako god bilo, čovek koji nije u vazalskom odnosu. U svakom slučaju, dokazao si da tvojim venama teče krv ratnika, kao i venama tvog oca. I šta teje nateralo da uzmeš mač u ruke? – Jedno davno obećanje... samom sebi... i prilika da se borim za pravedan cilj. – Sveti cilj, hteo si da kažeš. U kojoj jedinici služiš? – S vojvodom Robertom. – Dobro. Sad me slušaj – zaključi grof. – Hoću da razgovaram s tobom. Nasamo. Moji ljudi će ti sad pomoći da stigneš do mog šatora. Tamo će se postarati za tebe. Ja imam posla, a zatim hoću da razgovaram s vojvodom Robertom. Pridružiću ti se čim budem mogao. Odmah je otišao, ne čekajući odgovor. Niti je, s druge strane, Ričard imao nešto da prigovori. Biti u milosti najautoritativnijeg zapovednika krstaškog pohoda, i to isključivo zbog zasluga u borbi, činilo ga je srećnim i predstavljalo je najbolju poslednju pričest za njegovo iskupljenje, ali možda i početak vojne karijere koja mu je nekad, veoma davno, bila jedini cilj. Strah koji je osetio u Mancikertu i narednih godina, svaki put kad je pomislio da se ponovo prijavi u vojsku, pretvorilo se u davno i izbledelo sećanje. Zaboravio je sastanak s Anjeze, prepustivši se dvojici Provansalaca koji su ga pažljivo spustili na nosila. Kad je stigao u grofov šator, osetio je svežinu koje je to okruženje pružalo i blagodet mirišljave kupke, pre nego što su mu doneli raskošan obrok – ribu spremljenu na žaru začinjenu travom koja mu je mirisala na tamjan – i to u staklenoj posudi, što je bio luksuz kakav sebi nikad nije mogao da priušti. Pio je odlično vino, završio obrok voćem kojeg je bilo u izobilju, a kolač od meda zasladio mu je nepca. Nikad nije pojeo tako bogat obrok. Kad je dolazio u sela da isporuči drva seljacima, obično bi ga poslužili hlebom, bobom, graškom, kupusom i zelenom salatom, ponekad i sirom, jajima i mlekom. Obično se bolje hranio kad je živeo u šumi, gde je 118
mogao da ulovi i ispeče jelena, zeca ili divlju svinju. Čim se osladio i poslednjim zalogajem kolača, Ričard je osetio kako mu se sklapaju oči. Rajmond ga je zatekao kako spava, ali dovoljno je bilo da mu spusti ruku na rame i blago ga prodrma da bi ga probudio. – Da li se osećaš bolje? – upita ga, strpljivo sačekavši da se Ričard rasani i razbistri misli. – Mnogo bolje. Bio je ovo težak dan – rekao je Norman, još zaplićući jezikom. – I te kako. Težak i razočaravajući. Nismo imali dovoljno vere, i ovo je rezultat. Ali s druge strane, bez opsadnih sprava, trebalo je da se dogodi čudo, a mi ga, očigledno, nismo zaslužili... Ričard se ugrize za usnu kako ne bi i pred grofom izrazio sumnju. Poznata mu je bila Rajmondova posvećenost, jedini je verovao da je sveto koplje koje je u Antiohiji otkrio onaj seljak Pjetro Bartolomeo autentično koplje kojim je legionar Longin probo Hristov grudni koš. Nakon toga je Pjetro Bartolomeo, suočen s opštim podozrenjem, zahtevao „ogled nevinosti”, kako bi dokazao da mu se sveti Andrej zaista ukazao i otkrio mu skrovište na kojem se relikvija nalazi. Pošto je prošao kroz plamen, umro je od opekotina nakon dvanaest dana strašnih muka, i niko više nije verovao da je koplje autentično. Niko osim Rajmonda, koji ga je i dalje čuvao kao relikviju, tvrdeći da je video Pjetra kako nepovređen izlazi iz vatre pre nego što ga je rulja ponovo gurnula u plamen. Budući da je sagovornik ćutao, grof nastavi: – Treba skupiti drva. Potrebna su nam kako bismo napravili opsadne sprave, i to što pre, dok Egipćani ne pošalju vojsku iz Kaira. Još jedan ovakav napad, i u Svetoj zemlji neće ostati više nijedan krstaš. Osim onih koji su nas već napustili i okrenuh se svojim potrebama, naravno... – Ričardu nije bilo teško da shvati aluziju na grofovog smrtnog neprijatelja Boamona iz Taranta i na Gotfridovog brata Boduena. Ričard se pitao na šta grof cilja. Rajmond kao da mu je pročitao misli. – Razgovarao sam s tvojim zapovednikom, vojvodom Robertom – reče mu. – Udovoljio je mom zahtevu: borićeš se za mene. Potreban mi je hrabar i preduzimljiv vojnik poput tebe. Naravno, ja ću ti obezbediti pristojnu opremu i pre svega pancirnu košulju. Norman je to na neki način i očekivao. – To je neočekivana čast, gospodine. Borba uz tako iskusnog zapovednika svakako će mi pomoći da napredujem kao ratnik – reče, i nije ga slagao niti mu je laskao. – Zapravo – objasnio je grof– ne želim da za mene budeš samo vojnik. Opsada će trajati onoliko dugo koliko je neophodno da se pripremi odgovarajući napad. Hoću da sve vreme koje ćemo provesti ispred zidina budeš moj posilni, i ako se napad završi kako treba, očekuje te komad zemlje u ovoj oblasti. – Ja... nisam siguran da sam učinio dovoljno da to zaslužim... – odgovori Ričard, ovog puta uistinu zbunjen. – Naprotiv, učinio si dovoljno, i ne znajući – objasnio je grof. – Tvoja preduzimljivost te, zapravo, čini idealnom osobom za jedan osetljiviji zadatak. Uloga posilnog je samo izgovor. Hoću da budeš moje oči i uši u ispunjavanju zaduženja koje mi je poverio lično uzvišeni pontifeks Urban. Ričard ga je vrlo pažljivo slušao. – Kad uđemo u Jerusalim – nastavio je Rajmond – moraćeš da uđeš u trag dokumentu koji je, kako smo saznali pre početka krstaškog pohoda, skriven u gradu, verovatno u četvrti u kojoj živi jevrejska zajednica. Reč je o lažljivim spisima kojima se 119
dovodi u pitanje božanska priroda Hrista Gospoda našeg, a sveti Pavle je prikazan u ružnom svetlu. Nemaju nikakvu istorijsku niti religijsku vrednost, ali mogli bi da izazovu podele među hrišćanima. Stoga moramo da ih se dokopamo pre nego što se laži iz tih spisa rašire. Sutra ću te obavestiti o ostalim detaljima. O tome sam, po papinoj želji, obavestio i vojvodu Gotfrida, koji će i sam učiniti sve što bude mogao kako bi ta dokumenta našao. Naravno – zaključio je – nema potrebe da ti govorim koliko mi je stalo da ja budem taj koji će ih uručiti papi... ***
Čovek od poverenja Rajmonda od Sen–Žila, grofa od Tuluze. Ričard svakako nije očekivao, ni u najsmelijim snovima o slavi, da će se taj dan završiti na takav način. Osim toga, postoji i taj slučaj sa spisima... Rajmond ga nije ispitivao o njegovoj verskoj posvećenosti, očigledno uveren da je samo njegovo prisustvo u krstaškoj vojsci dovoljan dokaz izuzetne religioznosti. Istini za volju, nije ga zanimao sadržaj tih tekstova niti ga je zanimalo zašto predstavljaju takvu pretnju hrišćanstvu. Tokom dugih usamljeničkih perioda provedenih u šumama često je razmišljao o nametljivom prisustvu Crkve u svakodnevnom životu ljudi; o njenoj nameri da upravlja savešću i nameće dosadne, uvek iste rituale i neprihvatljiva ograničenja zadovoljstvu i poslu, da određuje šta će seljaci raditi i koliko davati, a isto je htela da nametne i laičkoj gospodi. Bio je ravnodušan prema religiji, ponekad ga je čak i nervirala. Ali potražiće ta dokumenta. Ne zbog verske revnosti, već iz ambicije. Iznenada se setio da za njega dan još nije završen. Mogao je dostojno da ga privede kraju s onom Anjeze, koja je izgledala vrlo nestrpljiva da mu udovolji. Treba samo da ode do njenog šatora. Ustao je hitro koliko mu je to povreda dozvoljavala, i šepajući stiže do šatora pred kojim je prethodnog dana uzalud čekao red. Ali sad nije bilo reda. Zavirio je u šator i zatekao ga praznog. Osvrnuo se okolo i primetio onog sveštenika Anselma kako kleči i moli se. Prišao mu je i, ne mareći za monahovu usredsređenost na molitvu, grubo je prekinuo njegovo mrmljanje: – Znaš li gde je Anjeze? – upitao ga je bez mnogo ustezanja. Anselmo natera sebe da ostane usredsređen i nastavi da se moli ne okrećući se i stavljajući mu do znanja da ne želi da ga vidi. Ali Ričard nije odustao i ponovo mu se obratio: – Nešto sam te pitao, svešteniče! Mogao bi baš i da prekineš molitvu načas, zar ne? Ništa. Iako se monahu zajapunlo Iice. Ričard ga gurnu. – Zaboga! Nije u duhu hrišćanstva odbiti molitelja! – reče mu kroz poluosmeh. Osmehnuo se i Anselmo, ustajući iz prašine u koju ga je Ričard gurnuo. – Vojvoda Gotfrid je ponovo tražio Anjezine usluge. Pretpostavljam da će se dugo zadržati... – reče mu, vraćajući se molitvi s izrazom beskrajnog zadovoljstva na licu. ***
120
Pobednički pokliči nagovestili su im pobedu. I spas. Jerusalim je spasen. Jevreji su spaseni. Bar zasad, pomisli Rebeka. Čula ih je nad glavom, obožavaoce raspeća spremne da se bace na nju i njenu sestru, kao što su to učinili pre tri godine. Tada, dok se pitala kakve su namere horde naoružanih hodočasnika pred zidinama Majnca, nije znala na šta su spremni, ni iščekivanje, koliko god bilo napeto, nije u njoj izazivalo zebnju kao u ovoj situaciji. Ovoga puta je znala. Znala je da ih ništa neće zaustaviti ako uđu. Nikakav obzir, nimalo samilosti. Nimalo ljudskosti. Okrutna varvarska horda nesposobna da oseti išta osim mržnje i želje za prolivanjem krvi i nasiljem. Horda ne razmišlja. Pripadnici horde ne razmišljaju; možda pre, možda posle, ali nikad za vreme. Za hordu, sve se može. I nema pravila. Pošto si videla hordu u akciji, ne možeš više biti ista, pomislila je. Živiš ono što ti je preostalo da živiš u stalnom strahu da će grupa ljudi, bilo koja grupa ljudi, učiniti isto. Postati horda. Uništavati kao horda. Pljačkati kao horda. Silovati kao horda. Vidiš dvojicu, trojicu ljudi i pitaš se da li će, tako zajedno. poništiti svoju ljudskost i pretvoriti se u jedno biće. okrutno, uništiteljsko. Pogledala je sestru. Žrtvu horde. Rebeka shvati da nije sasvim iskrena i nepristrasna. Pre tri godine, neko se izdvojio iz horde. Neko im je pomogao. Neko ko je u stanju da sačuva ljudskost i savest. Iz te rulje krvožednih zveri izdvojio se čovek. Nije mogla da krivi sestru što se zaljubila. Spasao ju je. I bio je lep, koliko se seća. Pitala se šta bi ona osetila prema tom čoveku, tada, u Majncu, da je bila na sestrinom mestu. Ali to je i onako besmisleno. Ona nikad nije bila na sestrinom mestu. Čula je lupanje na vratima. Znala je da to ne mogu biti krstaši, ali ipak je progutala knedlu od napetosti. Nasleđe horde. Ode da otvori, i na vratima se pojavi Džamal. Nije izgledao gotovo nimalo raskošno i elegantno kao prilikom svoje posete pre bitke. Prašnjav, umrljan krvlju, znojav, poderane odeće, ramena povijenih od umora i zadihan kako, onako uvek odmeren, nikad dotad nije bio. Delovao je stanje. Ipak, sačuvao je dostojanstvo koje mu je ona uvek priznavala, uprkos sestrinim nimalo laskavim komentarima, jer ga je ona smatrala licemernim, dosadnim čistuncem. – Salam alejkum, Rebeka. Želeo sam lično da vas obavestim o našoj pobedi – reče joj emir i kratko je pogleda, da bi odmah pogledom potražio Saru, koja je sedela u jednom uglu. – Alejhem šalom, emire. Dobro nam došao. Dakle, opasnost je otklonjena? – upita ga Rebeka, pozivajući ga da uđe. – Bez sumnje. Pobegli su podvijena repa. I ostavih su mnogo mrtvih na bojnom polju. Ako ih je bilo malo kad su krenuli u osvajanje u grada, sad su se sveli na uistinu smešan broj... – Zaista? Ozbiljno? – upita Sara, prenuvši se iz neraspoloženja. – Naravno! – odvrati emir, zadovoljan što je odmah izazvao Sarino zanimanje i 121
postigao cilj svoje posete. – Sad im ništa neće pomoći da osvoje grad. Nevernici su dobili tešku lekciju. Neočekivano, Sara ustade, potrča prema njemu i zagrli ga. Bila je mnogo niža od emira, i samo mu je spustila glavu na grudi, zadihana od napora, a potom i od uzbuđenja. Džamal se načas iznenadio, gotovo posramljen pred Rebekinim zbunjenim i nasmejanim pogledom, kao da nije znao šta da učini; onda je, stidljivo i oprezno, nežno spustio ruke na Sarina leđa i držao ju je sve dok se ona nije odmakla, nasmejana i rasterećena. – U svakom slučaju, bilo je vrlo teško – počeo je emir da priča. – Ti hrišćani su odlični ratnici. Hrabri, neustrašivi, vešti s oružjem. Gotovo da mi je žao što smo pogubili toliko valjanih ratnika. S druge strane, oni su napali nas. Došli su da nas oteraju iz našeg grada. Napisano je: „Borite se do kraja na božjem putu, borite se protiv onih koji se dignu protiv vas, ali ne započinjite borbu. Bog ne voli nasilnike. Ubijte ih gde god da ih sretnete, najurite ih odande odakle su vas oni isterali.” Rebeka pomisli kako je Jerusalim, pre nego što je postao arapski i turski, pripadao Vizantincima, a pre toga Rimljanima, a još ranije Jevrejima. Ali je taj zaključak zadržala za sebe. Međutim, oglasila se Sara: – Ipak, čula sam da su bili veoma blizu. Probili su se preko prvog zida, je li tako? A rekao si da nemaju mogućnosti... – reče sa zanimanjem koje je njenu sestru sve više iznenađivalo. – Istina je, ispostavilo se da su opasniji nego što smo predvideli. Ispoljili su izuzetnu odlučnost, i možda smo ih potcenili. Međutim, ni velika odlučnost ne dozvoljava da se ostvari nemoguće, i sumnjam da je iko od nekolicine koja je uspela da se probije do bedema drugog zida preživeo... – odgovori emir, koji je Rebeki delovao ushićenije zbog pitanja njene sestre, nego zbog pobede. – Ali reci ti meni, draga. Da li si sada spokojnija? Sigurno si se mnogo uplašila... – dodade, obraćajući se Sari. Rebeka neprimetno zavrte glavom. Poznavala je sve nijanse Sarinog pogleda, a njen oči se, u tom času, nisu gubile u emirovim. Džamal se nije dugo zadržao. Došao je, kako je objasnio, samo da vidi kako su. Vratiće se kad i sam bude mirniji; „mnogo toga treba da ispriča svojoj maloj Sari”, rekao je. Zasad mora da se vrati vojničkim dužnostima i da preda izveštaj guverneru. – Šta je značila sva ta iznenadna ljubaznost prema emiru? – Rebeka je brzo pitala sestru, čim je gost izašao. – Ljubaznost? Ne znam... – ravnodušno uzvrati Sara. – Bila sam zadovoljna zbog pobede i izrazila sam radost, to je sve... ... A emir misli da mu je ona uzvratila osećanja... Rebeka pomisli kako to uopšte nije dobro.
122
TREĆI DEO
Opsada „A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.” Sveti apostol Pavle, Poslanica Galatima, 1, 19
„Zar nemamo pravo sestru sa sobom voditi, kao i ostali apostoli, i braća gospodnja, i Kifa?” Sveti apostol Pavle, Prva poslanica Korinćanima, 9, 5
„A kada dođe Petar u Antiohiju, suprotstavili mu se u lice, jer bješe za osudu. Jer prije nego što dođoše neki od Jakova, jeđaše s neznabošcima; a kada dođoše, snebivaše se i odvajaše, bojeći se onih koji su iz obrezanja.” Sveti apostol Pavle, Poslanica Galatima, 2, 11–12
„Ovi svi bijahu istrajno i jednodušno na molitvi i moljenju, sa ženama i s Marijom materom Isusovom i s braćom njegovom.” Dela apostolska, 1, 14
123
Jerusalim, 70. godina nove ere
Njegov cilj, studenac u Gihonu, već je bio blizu. Zoker je nakratko predahnuo, posmatrajući pristup izvoru gde su se sticale ponornice koje su tekle ispod brežuljaka Jerusalima. Okolo je bilo nagomilano mnogo vedrica; kola su stajala čekajući zaprežne životinje koje će ih odvući na stražarska mesta. Danju, pretpostavio je, tu ima mnogo sveta. Ostaci drevnih kula nadvijali su se nad ulaz. Među kamenjem rasutim duž stenovite padine brda Morije nazirao se ulaz u tunel prokopan pre gotovo osam vekova, kako bi voda izvirala u jugoistočnom delu grada. Svi u Jerusalimu znali su priču o tom čudesnom poduhvatu koji je kralj Jezekija 62 preduzeo pod asirskom vlašću. Dve grupe kopača prokopale su put u stenju provlačeći se gotovo četvoronoške i ne uvek pravolinijski; jedna je s jugozapada napredovala ka severoistoku, druga u suprotnom smeru, kako bi se sreli na pola puta pošto je svaka grupa prokopala gotovo tri stotine stopa. Trebalo mije više od šest meseci; jedan radnik je razbijao stenu, dok su ostali skupljali i odnosili kamenje. Na Zokerovu nesreću, ulaz u tunel bio je jedan od podzemnih prolaza koje su Rimljani uspeli da pronađu, i postavili su straže kako bi sprečili izlaske građana pod opsadom. Dva stražara s bakljama čuvala su ulaz ali pre svega je pet raspeća na nekoliko koraka od njih, postavljenih u polukrug, predstavljalo upozorenje svakome ko bi se usudio da uđe. Zoker nije imao ni vremena ni načina da traži slabije čuvani ulaz. Znao je da u okolini postoji još jedan, stanji kanal, pokriven kamenim pločama koje su skrivene lišćem; ali nemoguće je bilo naći ga pred nosom rimskih stražara. Sve u svemu, mogao je smatrati da ima sreće što tunel čuvaju samo dva stražara, što je znak da se taj prolaz više ne smatra opasnim. Osim toga, stražari su imali lako naoružanje s ovalnim štitovima, manjim od onih koje su koristili legionari, a umesto oklopa od metalnih pločica, imali su samo mrežaste pancirne košulje; povrh svega, jedan stražar je bio skinuo šlem. Verovatno je rimski vođa Tit, pomislio je Zoker, želeo da zadrži teško naoružane trupe za operacije opsade. Pitao se s koje strane dvojica Rimljana očekuju opasnost. Iznutra, bez sumnje. Ali možda i spreda. Svakako ne očekuju napad odozgo. ***
Zoker dograbi kamen veličine svog dlana. Onda nacilja prema velikoj pukotini 62 Judejski kralj (729. p.n.e – 687. p.n.e.) koji je sklopio savez s Egipćanima i Etiopljanima protiv Asirije. Pripremajući se za pobunu, opasao je zidinama i zapadni Jerusalimski brežuljak, gde su živeli prognanici iz Izraela, i osigurao zalihe vode kopajući podzemne kanale kako bi izvorsku vodu doveo unutar grada. Jedan od tih kanala je i Jezekijin tunel. (Prim. prev.)
124
koja je predstavljala ulaz u tunel i baci ga. Kamen odjeknu u mraku iza vojnika, koji se nagonski okrenuše. Zoker je to iskoristio da skoči na noge i uhvati se za najbliži krst, uz koji se uzverao spretno poput mačke, a zatim se oslonio na nepomično telo razapetog. Čim se popeo na vrh, sačekao je još trenutak da Rimljani okrenu glavu prema ulazu u tunel; onda, zanoseći se, stade na poprečne krake krsta i skoči odozgo na dvojicu stražara. Doskočio je hvatajući obojicu za vrat i udarajući mi glavu o glavu, koristeći zatim njihova opružena tela da ublaži udarac – tlo. Hitro je ustao proveravajući stanje svojih žrtava. Onaj bez šlema delovao je sasvim onesvešćeno, ali se činilo da je drugi samo ošamućen. Šutnuo ga je i, zgrabivši baklju, odmah ušao u kanal silazeći niz stepenice i uvlačeći se u nov otvor, uzan i nizak, iza kojeg je do kolena zagazio u vodu. Posle nekoliko koraka čuo je kako stražar viče, a zatim i kako je potrčao za njim. Njegov kratak bodež zakrivljenog sečiva i oštrog vrha neće mu biti od naročite koristi pred kopljem Rimljanina, osim ako ne uspe da iznenadi progonitelja. Odlučio je da se zaustavi i sakrije se u vodi, nadajući se da će izdržati dok vojnik ne naiđe. Spustio je baklju na ivicu, pa se vratio desetak koraka kako bi naveo gonitelja da pažnju usredsredi na izvor svetlosti. Duboko je udahnuo i pružio se po dnu kanala. Ostao je tako pritajen, a do ušiju mu nije dopirao nikakav zvuk. Osetio je kako mu pluća pritiskaju grudni koš, a slepoočnice mu nepodnošljivo pulsiraju. Bono se protiv nagona da izroni, a onda natera sebe da otvori oči. U vodenoj struji s naporom razazna dve zbijene tamne figure koje su mu se približavale. Sačekao je da mu se sasvim približe, a onda je sakupio svu preostalu snagu, pridigao se na kolena i zadao udarac. Bodež se zano sve do drške. Razlegao se vrisak koji je usled odjeka u pećini zvučao neljudski. Zoker izroni iz vode i vide da je neprijatelja pogodio u visini prepona, malo ispod mrežaste pancirne košulje”. Jevrejin izvuče bodež i ponovo ga zan u neprijatelja, ovoga puta u grkljan. Pribio se uza zid pećine kako bi došao do daha, a onda je uzeo baklju i potrčao. Iz ulaza u tunel dopirao je odjek glasova, ali Zoker je uveravao sebe kako ga neće dugo pratiti. Verovatno su mislili da je on jedan od mnogih žitelja grada pod opsadom koji je izašao da nabavi namirnice, te da stoga ne vredi rizikovati još jednu zasedu u podzemnim prolazima. Nastavio je, prolazeći pored istrulelih tela koja su plutala po vodi. Uglavnom su to, jamačno, bile žrtve Rimljana, ali u trbuh jednog leša bio je zariven kratak bodež. Pogledao je malo bolje: nesrećnik je bio obrezan. Na osnovu priča koje su kružile čak i u Pereji, plaćenici su bili naročito surovi prema sopstvenim sugrađanima, ili bar prema onima koje su smatrali beskorisnim u odbrani grada. Udvostručio je pažnju. Možda je baš ovo mesto kontrolni punkt, i moguće je da ni prema njemu neće imati baš mnogo obzira. Skrenuo je desno, nadajući se da je na pravom putu za gornji grad. Produžio je, sad je već bio izvan vode, u užem podzemnom prolazu koji se blago uspinjao. Nije dugo hodao kad u daljim nazre slabašnu svetlost. Zoker proguta pljuvačku i nastavi. – Vi, tamo! Ja sam obrezani! – doviknuo je na aramejskom. 63 Ako su to zeloti, bar 63 Aramejski pripada grupi semitskih jezika, tačnije podgrupi severozapadnih semitskih jezika, i vrlo je sličan hebrejskom. Ime je dobio po starozavetnom patrijarhu Aramu. Aramejski je bio jezik svih semita Bliskog istoka u periodu od 800. pre Hrista, pa do 700. posle Hrista. (Prim. prev.)
125
ga neće pomešati s kakvim Rimljaninom. Odgovora nije bilo.
126
13.
Anjeze se probudila vrlo žedna. U logoru je već bilo veoma živo. Sigurno je spavala duže nego što bi trebalo u šatoru vojvode Gotfrida, koji je ispoljio neverovatnu energiju, kao da je njegovo uzbuđenje bilo srazmerno količini krvi koju je prethodnog dana video. Celu noć su proveli zajedno. Kratke pauze, mnogo pokreta, malo reči i gotovo sve primerene okolnostima. Sumnjala je da bi onaj Ričard mogao da se pohvali takvom vitalnošću. Ipak... ipak, osećaj bi svakako bio snažniji. Bar za nju. Pokušala je da zamisli sebe s Normanom, što ju je iznenadilo, jer već odavno ne sanjari otvorenih očiju o trenucima bliskosti s nekom mušterijom. U početku joj se to događalo, dok je još bila glupi devojčurak, sposoban da oseti uzbuđenje pri pomisli ua to da će leći s muškarcem. No to je kratko trajalo: mušterije varvari, ravnodušni, nadmeni, navikli su je da ne očekuje ništa zanimljivo i podsticajno od susreta čiji je jedim rezultat bio novac. Suvoća koju je osećala u ustima prenu je iz misli nateravši je da ustane s ležaja na kojem primeti mnogo novčića. Vojvoda je, kao i uvek, velikodušan, pomisli dok je nameštala odeću. I uvek uzdržan, kao što i treba da bude prema jednoj kurvi. Prilikom ovog drugog susreta očekivala je veću bliskost; ponekad se to dešavalo. Slegnula je ramenima i izašla da potraži vodu. Dan posle izgubljene bitke. Razočaranje vojske bilo je gotovo opipljivo na licima i u ponašanju vojnika i hodočasnika. Jednako je bila primetna i njihova zbunjenost, osećaj neizvesnost u vezi s neposrednom budućnošću. Iako ih nije najjasnije čula, Anjeze je na licima ljudi čitala pitanje: „Šta ćemo sad?”; pitanje koje je, zapravo, i sama sebi postavljala. Nije neophodno biti strateg kako bi se shvatilo da drugi napad neće imati veće izglede za uspeh od prvog. Štaviše, imaće ih daleko manje. A bez drvene građe neophodne za pravljenje opsadnih sprava, još su manji i izgledi za opsadu grada. Osim toga, mnogi krstaši su došli sa severa Evrope, gde vlada surova klima, i loše su podnosili vrelinu koja je vladala od svitanja do sutona, otežavajući im čak i noćni počinak. Ostalo je još dosta do trećeg sata, 64 a sunce se već preteći izdiglo na nebu, prateći zracima svakog ko je potražio malo hladovine na retkim pokrivenim tačkama ravnice oko Jerusalima. Voda. Prethodne večeri Gotfrid joj je rekao da su zalihe na izmaku i da su zapovednici zabranili upotrebu vode za kupanje i rashlađivanje. Pošla je prema svom šatoru pored kojeg su stajale dve bačve s vodom, za potrebe prostitutki. Zatekla ih je prazne. – Šta bi s vodom? – upita jednu ženu. – Poslednje kapi potrošene su noćas za ranjene u borbi – odvrati ova odmahujući 64 Po crkvenom i tada važećem računanju vremena, treći sat je devet sati pre podne. (Prim. prev.)
127
glavom. – I šta sad? Kako ćemo bez vode. – Nekolicina vojnika je uzela magarce i volove i pošla s vodičima u potragu za nezagađenim izvorima. Izgleda da su ti izvori nekoliko vrsta odavde... Neće se skoro vratiti – odvrati žena, pomirena sa sudbinom. Anjeze, međutim, nije nameravala da se pomiri sa sudbinom. Pođe da potraži Anselma; sveštenici, pomisli ona, uvek umeju da se snađu u ovakvim prilikama, a on će joj svakako pomoći. Zatekla ga je u molitvi. To ju je i dalje iznenađivalo, budući da je, iz očiglednih razloga, život provela prilično daleko od vernika. Osim toga, njena religioznost bila je seljačka, nasleđena od roditelja i vezana za drevne rituale koje je Crkva smatrala paganskim. Ponekad bije nasmejala činjenica da se taj sveštenik svaka tri sata molio, izolujući se od svega što ga je okruživalo. Ali ovog puta nije želela da mu pruži razlog da je optuži za ponašanje neprimereno poduhvatu. Pitala se šta bi se dogodilo kad bi mu poverila pravi razlog zbog kojeg se pridružila krstaškom pohodu... Vernici joj nikad nisu ulivali dovoljno poverenja da bi im se poverila, niko je Crkva neprekidno podsticala vernike na ispovedanje. Ali upravo ju je ispoved, jedina koju je učinila, koštala godina muka i kajanja. – Jesi li pio vodu? – upita Anselma, kad ga vide da ustaje. – Nisam od jutros. Moramo sačekati da se vrate vojnici koje se poslali da traže vodu – odvrati Anselmo tonom kojim je uspešno prikrivao strepnju. – I misliš da ćeš na ovoj vrućim izdržati još dugo? – Ne, iskreno, ne mislim. Ali videćeš da će se oni brzo vratiti. – Svakako. A Ijudi će na zalihe vode navaliti još žešće nego na zidine... Čula je Anselma kako bulazni nešto o tome kako će zapovednici umeti da reše taj problem i kako će mudro podeliti zalihe. Anjeze je mislila da će zapovednici, koji se nisu pokazali naročito mudrima, jer su se svađali od početka pohoda, i koje su trupe kritikovale jer su poveli vojnike u nepromišljen napad, ovom prilikom teško ispoljiti veću mudrost. Onda joj misli odlutaše. Ka Ričardu. Zanimalo ju je kako i zašto opet nije došao na dogovoreni sastanak. Na kraju krajeva, Gotfrid ju je pozvao prilično kasno, i Norman je imao dovoljno vremena da joj dođe. Prvi put je naišla na muškarca koji se tako nezainteresovano ponaša prema njoj; na muškarca koji nije monah, naravno. Možda je, pomisli, bila previše napadna i otvorena. Možda je trebalo da ga pusti da čezne za njom. U svakom slučaju, on je taj koji se nije pojavio. Dakle, on treba i da je potraži. Odlučila je, mada nevoljno, da ona neće ni prstom mrdnuti. ***
Protekao je i šesti sat, a vojnici se nisu vratih s vodom. Sunce je već bilo u zenitu i u narednim satima će manje nemilosrdno izazivati žeđ. Anjeze je bila besposlena. Niko nije tražio njene usluge, niti je ona, s druge strane, imala snage da pruži malo zadovoljstva nekom kome bi, između razočaranja zbog neuspelog napada i slabosti 128
izazvane žeđi, morala mnogo da se posveti kako bi mu malo podigla moral. Oko devetog sata stigla je grupa koja je otišla po vodu. Ili bar ono što je ostalo od nje. Bilo ih je petorica, od kojih je jedan bio ranjen, a osim toga nisu više imali ni magarce ni volove. – Izgubili su ih u sukobu s muslimanima u blizini izvora – objasni Anselmo Anjezi. – Izgleda da su upali u zasedu. Sad neće biti lako doći do vode. Neprijatelji znaju da je tražimo i postaviće stražare kako bi nas onemogućili. – Bazen, hajdemo na bazen! Danas će poteći voda! – čuli su povike koji su dopirali iz neposredne blizine. – Bazen? Šta je to? – upita Anjeze, – Izvor nadomak zidina, na južnom delu Doline kedrova – objasnio joj je Anselmo, zvučao je pospano, svaku izgovorenu reč pratio je zvuk sličan šuštanju zgaženog suvog lišća. – Isus je tamo izlečio jednog slepog. Voda izbija iz kanala prokopanog upravo ispod zidina, ali samo svaka tri dana, iz razloga koji je samo Gospodu poznat. Voda nije zagađena, ali izvor je previše izložen hicima strelaca sa bedema... – To znači da će ovi ljudi počiniti samoubistvo... – zaključi Anjeze, pokazujući komešanje nastalo posle povika. – Šta? Ma kuda su pošli? – Anselmo se okrenu i tek tad primeti ono što mu se događalo iza leđa. – Ma kuda ćete? Jeste li poludeli? Ni Gospod neće moći da vas spase ako se izložite takvoj opasnosti! – dovikivao mije, ali niko nije pokazao da ga je čuo. – Treba ih zaustaviti. Dođi, pomozi mi! – reče Anjezi, koja ga pogleda oklevajući, začuđena njegovom iznenadnom odlučnošću. Onda i sama pođe, mada nije mnogo verovala u ishod časnog poduhvata svog prijatelja. Priđoše mnoštvu muškaraca, žena i dece i tegleće marve koji su se uputili na jug. Anjeze pokuša da uhvati jedno dete dovikujući njegovoj majci koja je išla ispred da se zaustavi. Umesto odgovora, ova je unezvereno pogleda i zamahnu rukom pokušavajući da joj izgrebe lice. Anjeze se na vreme izmakla, ali žena joj u međuvremenu istrgnu dete. Majka i dete u trenu nestadoše u prašini koja se podizala za mnoštvom. Nastavljajući na jug, gomila se povećavala, skupljajući usput ostale hodočasnike, civile i vojnike obuzete očajanjem i podstaknute nadom da će utažiti žeđ. Anselmo je nekoliko puta pokušao da zaustavi žene, starce i decu ali ga, uprkos njegovoj snazi, umalo nisu srušili. Pokolebao se u svojoj odlučnosti pošto je usred rulje video nekoliko monaških odora i glava s tonzurom. Tek tad je shvatio da je svaki trud uzaludan. Anjeze ga je videla kako se udaljava od svetine i polazi put brežuljka iza doline Gena, koja je oivičavala gradske zidine, kako bi ostao izvan dometa vatre branilaca. Anjeze ponovo pokuša da zaustavi nekoga, ali posle šamara koji je dobila i ona odustade i pođe Anselmovim putem. Videla ga je zadihanog na polovini padine i ubrzo ga stigla, te su zajedno nastavili da se penju uz brežuljak. – Kako si mislio da ćeš urazumiti očajnu rulju podstaknutu nadom? – upita ga. – Gospod ne može želeti da u ovom poduhvatu, preduzetom upravo u Njegovu slavu, sve pođe naopako – reče monah pošto je došao do vazduha. Pre nego što je Anjeze uspela da mu odgovori, pažnju im privuče nešto što se događalo niže, u podnožju uzvišenja na kojem se uzdizao Jerusalim. Najbrži hodočasnici stigli su do takozvanog bazena, i tek tad postadoše oprezni; udaljenost od zidina nije im dozvoljavala da s potpunom sigurnošću procene je li bara izazvan domašaja muslimanskih strelaca. Bazen je zapravo bio pravougaoni rezervoar dubok najmanje dve visine nekog muškarca, ozidan velikim kamenim zidovima, sa stepenicama za pristup i 129
ispustom duž ivica. Iz tunela zatvorenog rešetkom kuljao je mlaz vode. Ubrzo se oko bazena napravi gužva. Prilazila je i tegleća marva, volovi, magarci i mazge koje su mnogi s mukom zadržavali. Konačno, jedan čovek siđe niz stepenice i oprezno zagazi u vodu, korak po korak i gledajući uvis, prema zidinama. Ostali su ga gledali bez daha. Hodočasnik je nakratko koračao kroz vodu koja mu je dosezala do pasa, a onda se nagnu da se napije. Samo što je podigao glavu, nekakvo šištanje zapara vazduh. Odapeta je prva strela. Dok su hodali, čulo se jedino mukanje i topot životinjskih kopita. Strela se odbi o kameni zid bazena i pade pored njega. Kako se činilo, bazen je bio predaleko za neprijateljske strele. Čovek koji je stajao u vodi ispusti pobednički poklič, koji kao da je bio znak za ostale. Žene i životinje koje su stajale oko bazena, u trenu nagrnuše unutra, neki su silazili niz stepenice, drugi su uskakali, treće je neko gurnuo. Muškaru su, kako bi prvi ušli, odgurivali žene i decu gurajući ih pod kopita životinja koje su se razjareno propinjale ili ih jednostavno bacajući u bazen. Anjeze primeti neko kretanje na bedemima. Videla je brojne strelce kako se spremaju da gađaju. Nagonski je vrisnula, u uzaludnom pokušaju da upozori ljude da je prva strela, možda, bila samo varka. Trenutak kasnije, stotine strela zrakasto se raširi s merlona. Zasuše ljude oko bazena. Zasuše ljude u bazenu. Savle kaže: „Slovo ubija, duh daje život.” Ali čoveku se sudi na osnovu dela, a ne samo na osnovu vere. Zapravo, kao što je telo bez vere mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva. Savle kaže: „Gube milost i nikakve veze s Hristom nemaju oni koji opravdanje traže u Zakonu.” Savle kaže: „Sve je zakonito, a Zakon je ropstvo. Ali onaj ko procenjuje Zakon nije više poštovalac Zakona, nego sudija.” U Brojevima piše: „Ko poštuje celokupan zakon, ali zapne u samo jednoj tački, postaje kriv za sve.” Mesija nam je rekao: „Budite savršeni kao što je savršen vaš Otac nebeski. Ko pažljivo sprovodi savršen Zakon, Zakon slobode i istrajava ne kao zaboravni posmatrač već kao pravi izvršitelj, blagosloven će biti u svom delanju.” I dalje: „Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon i Proroke; nisam došao da ukinem, već da im doprinesem. Uistinu vam kažem: dok je neba i zemlje, ništa neće promaći Zakonu, a da se ne dovrši. Ko, dakle, zanemari samo jednu od ovih pretpostavki, čak i najmanju, i poduci Ijude da učine isto, postaće ništavan u Carstvu Nebeskom; ko pak bude sprovodio ova učenja i druge podučavao u njemu, postaće veliki u Carstvu Nebeskom.” Savle kaže: „Nema potrebe za ikakvim ovlašćenjem kako bi se širila božja reč. Naše ovlašćenje nije poteklo od mastila. već iz duha živućeg Boga, nije potekla s izgraviranih kamenih tablica, već iz srca onih koji slušaju.” Ali ako neko želi da bude religiozan, ako ne zauzda jezik i time obmane svoje srce, njegova je vera uzaludna. Savle kaže: „Niko nije nedostojan. Da bi se propovedalo Jevanđelje, treba biti 130
Jevrejin s Jevrejima, nejevrejin s nejevrejima.” Ali u Jezekielu piše: „Nijedan tuđin koji nije od srca obrezan, kojemu meso nije obrezano, nikad neće ući u svetilište.” A povrh toga: „Sveštenici će pokazati mom narodu šta je sveto, a šta je profano, šta je dostojno, a šta je nedostojno.” Mesija nas je podsticao da se ne obraćamo paganima, već samo zabludelim ovcama Izrailja. Ko hoće da bude prijatelj sveta, postaje neprijatelj Boga. Prijateljstvo sveta, neprijateljstvo je Boga. Prekorevamo zbog bogatstva one koje Savle želi da učini prijateljima. Zar nisu imućni ti koji tiranišu siromašne i odvlače ih pred sudove? Zar nisu oni ti koji hule na lepo ime koje je prizvano nad nama? U Knjizi Levkskoj piše: voli bližnjega svoga i ne budi imućniji od drugih. Savle kaže: „Vi ste lažni apostoli, lažni delatnici koji se prerušavaju u Hristove apostole”; ali ko je on da ružno zbori o bratu i da se proglasi sudijom bližnjega svoga? Ko je on da naziva lažnim apostolima one koji su živeli pored Mesije, on koji ga nije ni upoznao, osim u svojim vizijama? U njegovom su srcu ogorčena zavist i svađalački duh, uzdiže se i laže na račun istine. Proglašava se učiteljem, ne znajući da ćemo svi mi izaći pred stroži sud. Jezik mu je mali mišić koji se razmeće veličinom. Savle kaže: „Izrailj je postao nesvesno sredstvo ljudskog iskupljenja, osuđujući Hrista na raspeće i na taj način mu dopuštajući da svojom žrtvom spase čoveka.” Ali on prikriva odgovornost pagana. Odobravanje nekolicine podmićenih i bogohulnih sveštenika, potčinjenih nejevrejima, nije krivica čitavog naroda, koji je s radošću i nadom prihvatio Njegove reči o pravednosti, iskupljenju i večnom životu. Rebeka je tog dana i previše čitala. Konačno je odlučila da savije pergament koji je razvila na stolu, usred ostalih tekstova. Otkad je u Jerusalimu, imala je mogućnost da uporedi svitke s kanonskim hrišćanskim tekstovima, koje je vrhovni rabin Jerusalimske zajednice, na njen zahtev, izmolio od pravoslavnih muslimana pre no što su oni isterani iz grada. Zamislila se nad prilikom koju je otac propustio. Ona nije imala dovoljno verskog znanja niti je dovoljno poznavala grčki jezik da bi shvatila sve odrednice koje su se mogle otkriti u tom bogatom tekstu. Ipak, njena volja i radoznalost omogućili su joj da za samo tri godine uoči iznenađujuće protivrečnosti koje je spis isticao u onome što su hrišćani zvali Novim zavetom. Pronašla je, u citatima Pavlovih misli koje je Jakov izdvojio, delove pisama samog Pavla, ali i delove Jevanđelja. Nasuprot tome, Jakovljevi odgovori odzvanjali su pismom poslatim u njegovo ime i unetim u novozavetni kanon, ali ponegde, što je zaista bilo paradoksalno, i u sama jevanđelja. Rebeka je bila uverena da je u samom kanonskom novozavetnom tekstu otkrila dva suprotna stremljenja koja su hrišćanski pokret udaljavala od njegovih korena. Čak je verovala da je u stanju da utvrdi šta je u njemu ostalo od učenja rabija, a šta su uneli protivnici rabija, „jeretici”, neuverljivi podržavatelji jevrejskog Zakona, univerzalisti, pacifisti, neskloni da prave razliku između bogatih i siromašnih, između Jevreja i nejevreja, čistih i nečistih, i uvereni u božansku prirodu raspeća. Da je otac imao njenu volju, mogao je, zahvaljujući svom znanju, da razvije neoborivu odbranu judejsko–ortodoksne, nacionalističke, revolucionarne i krajnje Ijudske prirode raspeća. I možda bi se, pomislila je, mnogo toga promenilo. 131
Smatrala je da ona sama nije u stanju da napravi bogzna šta, ali odlučila je da, ako ništa drugo, produbljuje svoja znanja sve dok joj okolnosti to dozvoljavaju. A ako su jevanđelja napisana posle Pavlovih dela? Moglo se dogoditi da su bila pod uticajem njegove misli i stremljenja, budući da je njegov način razmišljanja prevladao. S druge strane, čovek koji im je uručio svitke je rekao da jevanđelja stvaraju ružnu sliku o Jevrejima i laskaju Rimljanima. To bi mogao biti dokaz da su napisana posle uništenja Jerusalima i Hrama, onda kad je Palestina bila već sasvim potčinjena Rimljanima i kad nije moglo proći ništa što njima nije bilo po volji.
Svakako, Rimljani nisu mogli prihvatiti stavove Jakova, izrazitog nacionaliste, ksenofoba i revnosnog izvršioca jevrejskog zakona. A jamačno je na istom stanovištu bio i sam Jošua, budući da je Jakova odredio za svog nastavljača, i malo je verovatno da je Jakov imao stavove radikalno drugačije od svog prethodnika i brata. U jevanđeljima je ostao poneki nejasan trag originalnih učenja rabija, protivrečnih ostalim delovima teksta. Na osnovu onog što je tvrdio Jakov, Isus je bio rabi koji je propovedao protiv moralne nediscipline i potkupljivosti svešteničke kaste koja se sve više udaljavala od Zakona, propovedao je i protiv rimske tiranije. Zbog toga su ga, i samo zbog toga, Rimljani razapeli na krst. Kao buntovnika koji je, zbog svoje verske revnosti, lišio sebe podrške vladajućih judejskih klasa. I verovatno ga je neko poistovetio s Davidovim naslednikom koji će, prema proroštvu zvezde, osloboditi Izrailj, kako je prorečeno i u Pesmi Solomonovoj: Gospode, učini da Davidov sin vlada Izrailjom. Podari mu snagu kako bi uništio kraljeve zle. Učini da očisti Jerusalim od pagana koji ga pritiskaju. Nek' gvozdenom toljagom uništi sva njihova dobra. On će, rečju iz usta svojih, sa zemlje počistiti sve pagane.
Nije slučajno, pomislila je Rebeka, što je u jevanđeljima Jošui pripisana geneološka linija koja ga vodi baš do Davida. Bilo to tačno ili ne, ta svakako izuzetna ličnost postala je simbol za Jevreje; simbol koji su s gorčinom – i kako bi preživeo zaborav na koji su ga osudili nedovoljno revnosni vernici – njegovi sledbenici pretvorili u tvorca univerzalnog ujedinjenja u ime Rima; uloga koja nije mogla biti dalja od vrednosti Zakona mozaičke forme koji je sam Jošua branio i primenjivao – premda uz izvesne ispravke – još doslednije nego što se to pripoveda u jevanđeljima. Rebeki, zapravo, nisu promakle izvesne nedoslednosti u kanonskim tekstovima. Kao u takozvanom Jevanđelju po Mateji, u kojem je čitala o tome kako je Isus podsticao svoje sledbenike da „ne odlaze među pagane”, a zatim, malo dalje u tekstu, da „pripitome sve narode”. Jevanđelje po Luki vrvi od pozivanja na činjenicu da su neznabošci bili Bogu miliji od Jevreja zato što su, niko lošije obavešteni o očekivanjima jedinog pravog Boga, izvukli više koristi iz svog nedovoljnog znanja. U Jevanđelju po Luki, na primer, Isus hvali brigu jednog rimskog centuriona o bolesnom slugi, izjavljujući da nikad nije video toliko vere u svom narodu. Rebeka je ponovo pročitala taj deo: „Sluga koji, poznajući volju gospodarevu, ne postupa u skladu s tom voljom, primiće mnoge udarce; ali onaj koji, ne 132
poznajući tu volju, učini dela za koja zaslužuje udarce, dobiće ih malo. A od koga god kome se pruža malo, tražiće se mnogo; a onom kome se da mnogo, tražiće se još više.” Pažljivim čitanjem, moglo se zaključiti da Jošua upozorava Jevreje da ne iznevere Mojsijev zavet, zato što je Sudnji dan blizu i svako će dobiti u zavisnosti od toga koliko je dao. Otuda se Jošui pripisuje da je, na kraju svog zemaljskog života, stvorio novi savez koji ukida onaj između Boga i Izrailja, i uključuje i pagane... Svakako, ovo je uistinu opasan materijal, pomisli Rebeka gledajući rukopis. Naročito sad kad su hrišćani pred vratima. Pobegla je u Jerusalim kako bi izbegla njihovu srdžbu, a sad su svega nekoliko metara od nje, još opasniji i organizovaniji nego pre tri godine. Kad bi samo znali za postojanje ovih spisa, udvostručili bi napore da osvoje grad. Morala je da se rastane od tih pergamenata i sakrije ih na sigurno mesto; i mora naći nekoga kome može da veruje, kome će poveriti gde ih je sakrila i koliko su vredni. Kad je stigla u grad, vrlo uzdržano je potražila nekog rekabitu koji bi joj pomogao, ali rekli su joj da je ta zajednica zauvek prebegla na jug Arabijskog poluostrva. Ipak, morala je na svaki način naći nekoga ko će zaštititi tekstove. Nekoga ko će shvatiti njihov značaj i kome će biti važno da se oni sačuvaju. To, međutim, isključuje ostale Jevreje; kao i njen otac, neko bi mogao da se uplaši daljih odmazdi hrišćana, u slučaju da se postojanje spisa obelodani. Rebeka začu lupanje na vratima. Odmah potom usledilo je neizbežno „salam alejkum”, izgovoreno uobičajenim dubokim Džamalovim glasom. Otkad se Sara ponela onako neuobičajeno srdačno, emir je posećivao još češće, ali kao da nije primećivao da se devojka vratila svojoj svakidašnjoj ravnodušnosti. Rebeka je posmatrala Arapina kako se, kao i obično, duboko klanja i, kao i uvek, daruje njenoj sestri poklone kojih je već bila puna kuća; kreme, začini, fina svila koja se Sari svidela, no zbog koje nije postala predusretljivija prema njemu. Onda pogleda knjige i pergamente koji su ostali rastureni na stolu, pitajući se da li bi trebalo da ih skloni. Onda joj sinu zamisao.
133
14.
– Imaš u rukama izuzetan i veoma opasan dokument – bio je prvi Džamalov komentar kad mu je Rebeka objasnila šta proučava. – Pod uslovom da je autentičan, razume se. Ali čak i ako nije, samo njegovo postojanje bilo bi dovoljno da uzdrma hrišćanski svet. – Moj otac je tvrdio da bi taj dokument prouzrokovao dalje odmazde nad Jevrejima – odvrati Rebeka. – I možda je bio u pravu – odvrati emir. – Ali šta tu piše o Isusovoj prirodi? Rebeka odmota pergamente i potraži deo koji bi mogao zadovoljiti radoznalost njenog sagovornika. Već je u detalje znala teme obrađene u tekstu, mada je još morala da se potrudi kako bi sasvim razumela značenje izvesnih delova. – Pogledaj ovo – pokazala je Džamalu. – Taj deo mi deluje prilično značajno. Savle kaže: „Bog otac je poslao sina da najvišom žrtvom iskupi grehove ljudi.” Ali kako se može izreći takvo bogohulstvo? Savle se ponovo bavi temom oproštaja grehova u Knjizi proroka Isaije: „Pravedni sluga moj mnoge će opravdati, on će na sebe primiti njihova zlodela”, i pravi grešku, zamenivši Mesiju kog je Bog odabrao za Njegovog sina, ne shvatajući značenje božanskog poroda. Onaj kojeg je Gospod izabrao sedi s njegove desne strane i poseban je zbog svoje dužnosti, a ne zbog nasleđa. ,Ja sam Bog, a ne čovek”, piše u Knjizi proroka Osije, a to potvrđuje da je nemoguće mešanje ljudskog i božanskog. Bog sam je rekao Solomonu, sinu Davidovom: ,Ja ću mu biti otac, a on će mi biti sin. Ako zgreši, kazniću ga.” A u Psalmima, Bog kaže o jednom kralju: „Ti si moj sin, ja sam te stvorio”, a jedan kralj se tako obraća Jehovi: „Ti si moj otac, moj Bog i stena mog spasenja “ U božanskoj prirodi nemoguće je postojanje oca i sina, budući da je božanska priroda nevidljiva. Otac po prirodi stvari prethodi sinu, jer ako bi obojica istovremeno postojali, bili bi blizanci. Jošua je bio božji sin u smislu da ga je on posvojio, kao posvećenog. Ko dostigne savršenu svetost, Bog ga usvaja. Savle kaže: „Hrist je zasnovao novi savez, koji zamenjuje i izdiže onaj stvoren od Boga i Mojsija, upisan u Ton. Savez koji uključuje sve narode, ne samo jevrejski, u iščekivanju carstva nebeskog.” Ali za Jošuu je postojalo samo jedno carstvo Jehovino. – Hmmm... u Kuranu, zapravo, Isus poriče da je na bilo koji način zloupotrebio Boga – primeti emir posle kraćeg razmišljanja. – Alah pita Isusa da li su on i Marija dva božanstva izvan Boga, a Isus mu odgovara da nikad nije tvrdio tako nešto. On je nabi, prorok, i razul, glasnik; ništa više od toga. Kao takav, nije umro, već ga je Bog uzeo pre nego što je razapet, uzneo ga u nebo, te je Isus seo pored Alaha, čekajući kraj vremena. Po tumačenjima šiita, Isus je jedini prorok koji se uzneo na nebo, pored Enoka i 134
Muhamedovog nećaka Huseina. „Zapravo, Jevreji ga nisu ubili”, piše u Kuranu. Sahih, zbirka Prorokovih učenja, na taj način, međutim, objašnjava isterivanje hrišćana iz raja: „Oni će reći: uvek smo obožavali Isusa, sina božjeg. Odgovoriće im se: Lažete. Bog nikad nije imao ženu ili sina.” – Po mišljenju nas Jevreja, i Elija i Elisej su se uspeli na nebo – objasnila je Rebeka. – Šiksko verovanje? Hoćeš da kažeš muslimansko? – Objašnjenje je izazvalo neuobičajenu znatiželju čak i kod Sare, koja je delovala zaista zainteresovano. Zaljubljen čovek spreman je da uveća značaj bilo kakvog znaka koji potvrđuje njegove nade da će mu osećanja biti uzvraćena, zanemarujući mnoge znake koji pokazuju suprotno, pomisli Rebeka dok je čekala emirov odgovor. Draga moja, muslimanski svet je podeljen na dve velike porodice, koje nikako ne mogu da iznađu međusobno pomirenje – požurio je da joj odgovori Džamal. – Mi egipatski Arapi, na primer, pripadamo ogranku šiita, od reči shi'ah, što znači „podela”. Po našem mišljenju, pravi Muhamedov naslednik je Ali ibn Abi Talib, koji se oženio Prorokovom kćeri Fatimom, ali je bio tek četvrti među kalifima. Njegov sin Husein ga je nasledio, ali beše ubijen u Kerbali, i mi šuti ga držimo za najobožavanijeg mučenika. Međutim, po verovanju sunita – koji su ime dobili od reči suna, pravoverje – zakoniti nastavljač Prorokov bio je upravo onaj koji je postao kalif nakon Prorokove smrti, a to je Abu Bakr, koji je bio uz Proroka za vreme njegove borbe za potvrđivanje prave vere. Mi šiiti verujemo i da imami, vođe živuće molitve, mogu da posreduju između čoveka i Alaha, dok suniti ne veruju da postoje ljudi koji mogu posredovati između boga i vernika. Moj telohranitelj, na primer – dodade pokazujući Firuza, koji je stajao mirno ispred ulaza u kuću – sunita je, kao i svi Turci Seldžuci. To mene ne sprečava da mu verujem i smatram ga izvrsnim prijateljem. Ali to je, nažalost, retkost među sunitima i šiitima. – Možda su upravo stoga hrišćani došli čak ovamo – primeti Rebeka. – Kad bi se svi muslimani, Arapi i Turci ujedinili protiv zajedničkog neprijatelja, sumnjam da bi hrišćani daleko stigli... – Kako to poreći? – tužno potvrdi Džamal. – Ta podela mnogo slabi naš džihad, borbu protiv nevernika za potvrđivanje prave vere. S druge strane, upravo zato spisi koje poseduješ mogu predstavljati veliku prednost i za nas muslimane, ne samo za vas Jevreje... Emir je potom želeo da suzi razgovor na strogo verske teme: – Kao i mi muslimani, i sam Isus bi smatrao bogohulnom religiju koju su njegovi nastavljači izgradili oko njegove ličnosti. Iz sluge božjeg pretvorili su ga u boga. On je bio spasitelj, spasitelj koji je najavio dolazak Proroka. U Kuranu piše: „Narode Izrailja, uistinu, ja sam božji glasnik. Došao sam da potvrdim ono što je pre mene otkriveno Starim zavetom. Došao sam da nagovestim radosnu vest glasnika koji će doći posle mene: njegovo će ime biti Ahmad.” Na arapskom, ahmad znači „hvale dostojan”. Muhamed je došao da očisti judaizam i hrišćanstvo. – S druge strane, na osnovu onog što mogu da shvatim čitajući njihova jevanđelja, sam Jošua je želeo da naglasi da je on samo čovek – objasnila je Rebeka. – U Jevanđelju po Marku, na primer, kad su ga zvali „dobrim učiteljem”, on kaže da ga ne zovu tako zato što „niko nije dobar osim samog Boga” U tom jevanđelju Jošua deklamuje Shema, javno iskazuje verovanje u samo jednog boga, Gospoda, prihvaćeno u svakoj sinagogi. Isus, kako ga je opisao apostol Marko, u potrazi je za svojim bićem, dok Jovan u jevanđelju koje je verovatno kasnije napisano, tvrdi kako je Isus siguran u to da je božji sin: „Pre no 135
što postade Avram, postojao sam ja”, izjavljuje. To bi moglo pokazati proces Jošuine divinizacije, koja je vekovima kasnije ozakonjena na koncilima Crkve. Rimljanima i Grcima je bila mnogo prihvatljivija religija čiji je osnivač polubog i čiju je majku oplodilo božansko biće; pokušaj da zamisliš koliko je takvih slučajeva u grčkoj i rimskoj mitologiji... Uostalom, Tanak je pun svedočenja o susretima između Proroka i Jehove, od Mojsijevog vremena pa nadalje. U jevanđeljima, međutim, nema ni pomena o susretu Isusa i Boga, što bi se očekivalo od jednog proroka, a naročito bi susret oca i sina bio sasvim prirodan. Povrh svega, Jošua na krstu izgovara reči koje bi više pristajale jednom neverniku, govoreći da ga je Bog napustio. Kako je moguće da jedan pomazanik, od boga posvećen, tvrdi nešto slično, bez obzira na to smatraju li ga sinom božjim, mesijom ili prorokom? U sva tri slučaja, trebalo bi unapred da zna sopstvenu sudbinu... – Osim toga, sad imamo ove spise. U kojima Isusov brat, jedan od njegovih učenika i njegov nastavljač, piše da je on, koliko god bio izuzetan, bio samo čovek... – primeti emir. – Ne govori o vaskrsnuću tela, poriče inkarnaciju i iskupljenje žrtvovanjem. U suštim, ruši sve na čemu se hrišćanska religija drži... – Ili barem – dodade Rebeka – menja pretpostavke, vraća Jošui njegovo hebrejsko poreklo i volju da se stavi u službu Tore tumačeći je, a ne prevazilazeći je, kako su želeli njegovi sledbenici. Svakako je nemoguće da je njegov brat i nastavljač podržavao stavove koji su u suprotnosti s njegovim... – Veća je mogućnost da je to uradio neko ko je imao interes da podiđe rimskim osvajačima – dodao je Džamal. – Možemo reći da je istinski Juda, izdajnik Ješue, bio Pavle, a ne njegov sledbenik – gorko se osmehnula Rebeka. – Iako je to učinio, utemeljitelj je nove religije... – Tako je. Da Ješua nije imao sposobnog zagovornika kao što je to bio Pavle, bio bi samo još jedan od mnogih proroka koga su Rimljani pogubili zbog njihovog ubeđenja da su božji izaslanici i njihovog odbijanja da plate porez. Možda bi bio manje poznat svetu od svog savremenika Hilela, koji nije govorio ništa drugačije od njega... – Kako god bilo, sad moramo obezbediti očuvanje ovog rukopisa – zaključi Džamal, došavši do suštine. – Siguran sam da grad bez teškoća može odoleti opsadi do dolaska velikog vezira, ali ne smemo zanemariti prisustvo uhoda i izdajnika. Poželjno je, dakle, da dokumenta ne držiš više u svojoj kući; niti ih ja mogu držati kod sebe, budući da sam previše izložen. Treba pronaći bezbedno skrovište dok ne prođe oluja. Posle ih možemo dati velikom veziru, koji će svakako naći način da iz njih izvuče najveću moguću korist za nas muslimane... a i za vas Jevreje. Nekoliko trenutaka su oboje ćutali. Džamal se zamislio nad tim koliko bi otkriće takvog dokumenta moglo koristiti njegovoj karijeri. Rezultat bi zaista bio značajniji od vojne pobede na bojnom polju... Rebeka se pitala da lije dobro postupila što je razgovarala s emirom, koji je svakako razmišljao samo o političkim ciljevima. Zaključi da je sama i da se na nekoga mora osloniti. I da je bolje ako je ta osoba moćna i uticajna. A moćnika među Jevrejima nije bilo. Ostali su samo Arapi... – Nema više nade... – izjavi vojvoda Robert od Normandije u ratnom savetu koji 136
su vojni velikaši održali dva dana nakon poraza pred zidinama Jerusalima. – To je lako reći – suprotstavio mu se, iznerviran, Robert od Flandrije. – Ti ćeš se vratiti u svoje udobno vojvodstvo koje ti je otac osnovao i decenijama branio, a ti uživaš u njemu bez ikakvih zasluga. Ali šta ćemo mi? Ja? Mene ništa ne čeka na Zapadu... Ričard je čuo da se zapovednici krstaškog pohoda stalno svađaju kad treba da se dogovore o strategiji i ciljevima, i ne trudeći se da prikriju profane ambicije. Znao je to poput svih ostalih jer se o tome pričalo, a njihova nesloga bila je glavna tema razgovora među vojnicima. Ali prvi put je lično prisustvovao tome, zahvaljujući svom novom zapovedniku, Rajmondu od Sen–Žila, koji je želeo da i on bude tu kao njegov posilni. – Gospodo, gospodo! – umešao se normanski biskup Arnolf Malekorne od Roa, koji je nakon smrti Ademara od Le Puja postao najugledniji sveštenik, bar dok im pontifeks ne pošalje novog predstavnika. – Ne služi se tako Gospodu. Zar mislite da ćete zaslužiti njegovu podršku u poduhvatu, govoreći samo o materijalnoj dobiti? Ričard pomisli kako su sveštenici sigurno hiljadu puta ponovili to upozorenje, ali bez rezultata. – Krajnji ciljevi nisu u suprotnosti sa zavetima koje smo dali pre polaska, oče – primeti Gotfrid od Lorene. – Ovde raspravljamo o vojnoj i političkoj strategiji i svako pitanje je u službi Gospoda ako mu je cilj osvajanje Svetog grada. – Onda razgovarajmo o tim strategijama, umesto što se rasplinjujemo u besmislenim pričama! – umeša se Rajmond od Tuluze. – Svi se slažemo s tim da sad ne možemo odustati? – reče, gledajući prisutne. Svi potvrdiše, neko uverljivo, neko s manje uverenja. Ovi drugi su, pomisli Ričard, potvrdili samo iz straha da će ispasti kukavice poput grofa od Bloa, koji je pobegao pred zidinama Antiohije. – Dobro. Pošto smo to utvrdili, sad treba odlučiti šta nam valja činiti. Novi napad ili opsada? Ja sam za opsadu – nastavi Rajmond. Ponovo je sačekao odgovor. Norman Tankred, najmlađi u grupi, izjasni se za taj predlog. Za njim i ostali izraziše slaganje. Gotfrid je, međutim, primetio da Rajmond govori kao da je vrhovni zapovednik koji podređenima saopštava sopstvene odluke, i pokuša da mu preotme uzde diskusije: – Postoje dva pitanja koja moramo rešiti ako želimo sve da stavimo na kocku opsadom – reče zvaničnim tonom. – Moramo otvoriti sigurne puteve za snabdevanje vodom, ne rizikujući da svaki put izgubimo desetine ljudi zbog mešine vode i moramo obezbediti drvnu građu kako bismo napravili opsadne sprave; te zidine su previše moćne da bismo ih mogli osvojiti bez ovnova ili katapulta, i previsoke da bismo se popeli uz njih bez pokretnih kula. – To sam zapravo hteo da kažem – nadoveza se Rajmond, tonom u kojem je Ričard naslutio izvesnu netrpeljivost. – A gde misliš da nađeš potrebnu drvnu građu? Između ostalog, u onome što je preostalo od naše vojske nema dovoljno inženjera sposobnih da naprave tako nešto... – uobraženo primeti Tankred. Rrčard je primetio da se mladi Norman obratio Rajmondu, a ne Gotfridu, mada je ovaj drugi načeo tu temu. Tankred je želeo da izazove nelagodu grofa od Tuluze, a ne svojih Lorenjana. Kako se činilo, stvarala se osovina Nemaca i Normana, s jedne strane, i južnih Francuza, s druge. Tankred je bio usijana glava, još opasniji od svog strica Boemunda, koji je bar umeo da se postavi diplomatski kad je trebalo. Okrenuti ga protiv 137
sebe, razmišljao je Ričard, moglo bi predstavljati pravi problem za Rajmonda, koji je rizikovao da ostane izolovan. – Dakle... – poče grof od Tuluze, nastojeći da ne pokaže oklevanje i sumnju. Ipak, nije uspeo sasvim da prikrije jed zbog tog nezgodnog pitanja koje bi radije prepustio Gotfridu. – Od sada će svakoj akciji prethoditi izvidnica lake pešadije praćena strelcima, sa zadatkom da prokrči put jedinicama zaduženim za transport i čuvanje zaliha hrane i sakupljene građe. Moramo da napravimo bezbedne prolaze – nastavi, pokazujući mapu raširenu na stolu – kako prema moru, tako i prema reci Jordan i Mrtvom moru. Zasad bih zanemario sever, gde bi uzvišenja koja vode ka Nablusu i Nazaretu mogla otežati odbranu od zaseda. – To je lakše reći nego učiniti – primeti Gotfrid, koji je sebi mogao da dozvoli bilo kakvu primedbu, budući da strategiju ne predlaže on. – Obalom patrolira fatimidska flota, a s druge obale Jordana neprijateljske snage mogu da napadnu naše jedinice svaki put kad se približe reci. Osim toga, prelazak reke čim mi se neizvodljivim. – Ne računajući to što jake egipatske snage mogu svakog časa da nas napadnu s juga... – dodade Robert od Flandrije, više nego ikad spreman da se složi s bratom. Površnom posmatraču, razmišljao je Ričard, učinilo bi se da se svi obraćaju Rajmondu zato što ga smatraju nespornim vođom poduhvata. Međutim, bilo je upravo suprotno; tražili su njegovo mišljenje kako bi ga saterali u ćorsokak i primorao da odustane od svojih pretenzija na vrhovno zapovedništvo. Ali činilo se da grof od Tuluze dobro podnosi pritisak. – Za sad ne bih brinuo zbog vojske iz Kaira – samouvereno reče. – Guverner grada poslao je zahtev za pomoć u prestonicu onda kad smo stigli pred gradske zidine ili, u najgorem slučaju, nekoliko dana ranije. Dakle, moramo uzeti u obzir vreme neophodno velikom veziru da okupi vojsku. Osim toga, budući da je reč o nesumnjivo velikoj sili, Arapima će trebati dosta vremena da je iz Egipta dovedu dovde. Recimo da, ako želimo da budemo pesimisti, imamo na raspolaganju mesec dana da pripremimo valjan napad... Što se tiče neprijateljske flote, njeno prisustvo nas ne sprečava da pretražimo zaleđe koje se pruža do obale. – A kako misliš da iskoristiš tih mesec dana, ako nema drvne građe? – Baš su se namerili da mu ne daju mira, pomisli Ričard. – Po mom mišljenju, drvne građe ima. Sakrili su je – odvrati grof s istim, nepokolebljivim ubeđenjem s kojim je verovao u autentičnost svetog koplja koje je otkrio Pjetro Bartolomeo. – Sve posečeno drveće i sprave koje su Arapi prošle godine upotrebili da bi osvojili Jerusalim... svakako nisu ni uništili niti su ih sve odvukli u grad. Jedno je poseći drvo ili rastaviti spravu, drugo je sve uništiti ili poneti sa sobom. Treba tražiti u okolini grada. Osim toga, naše patrole će, uz odgovarajuću zaštitu, kako sam ranije napomenuo, naći i najdalje sakrivenu drvnu građu, kao i vodu i namirnice... – Toliko si optimističan da bi se moglo reći da si lakomislen... A čovek ne može sebi dopustiti lakomislenost ako je odgovoran za hiljade ljudi... – primeti Gotfrid, koji inače nije naročito mano za sudbinu onih koje je slao u smrt, pomisli Ričard. – Osim toga, ako i nađemo drvo, ko će nam dati sajle, klinove i zavrtnje, neophodne za pravljenje sprava? – primeti Tankred, uobičajeno nadmeno. – Misliš da ćeš u okolini naći neko skladište u kakvom naselju? IIi misliš da su muslimani, zajedno s drvnom građom, sakrili i te stvari? 138
– Možda grof ima inženjere kadre da naprave sprave užlebljujući delove... – Sad je i Robert od Flandrije, ohrabren bratovim i Tankredovim ponašanjem, postao drzak. – Treba verovati u podršku Gospoda. I učiniti sve da je zaslužimo, svakako... – odvrati Rajmond, ne pokazujući ni najmanju zbunjenost. – Na kraju krajeva, za Njega se borimo, je li tako? ***
Pošto se sastanak vrhovnog saveta završio, ostavio je neprijatan utisak o neslaganju među zapovednicima, rako su postigli okvirni dogovor o strategiji koju treba primeniti. Međutim, mislio je Ričard opraštajući se od Rajmonda, koliko strategija prihvaćena samo da bi se pokazalo kako je njen tvorac nesposoban da predvodi vojsku može biti delotvorna? Što se njega tiče, Ričard svakako nije mogao da tvrdi kako ga podstiče vera. Ali smatrao je da u želji za iskupljenjem i napredovanjem nalazi jednako moćnu pokretačku snagu. Nije imao volje da odgovara na pitanja vojnika. Radije bi se zabavio. Pade mu na um da još nije iskoristio ponudu one prostitutke; Anjeze se zove. Novo zaduženje mu je ostavljalo manje vremena da se posveti ženama; možda je trenutak da iskoristi ovo malo slobode. Uputio se prema logoru Lorenjana, u kojem je devojka radila. Lepa žena, pomisli on. Malo gibanja s njom sigurno će mu prijati. A izgledala je i vešto. Osim toga, kako se čini, i vojvoda od Lorene je zadovoljan njenim radom, čim ju je ponovo tražio. Vojnici obično menjaju prostitutke, stoga što je zanimljivije praviti poređenja, i zato što ne žele da troše novac na nešto što su već probali. Do sada, sticaj okolnosti mu je ponudio mogućnost da bude s tom prostitutkom, bez obzira na to da li bi joj platio ili ne. Tako se dogodilo, i gotovo. Nije bilo prave volje, koja je često pokretač želje. Ovoga puta, međutim, osetio se vođen odlučnošću koja je rasla, rasla polako kako je svoje misli usredsređivao na tu ženu. Osetio je da ga obuzima snažno uzbuđenje. Tako je ubrzao korak da je gotovo potrčao. Stigao je pred Anjezin šator i video da pred njim nema nikog. Lepo. Iznenadiću je, pomisli. Ako je zaista nestrpljiva da bude sa mnom, kako mi se učinilo, sigurno će joj biti drago što me vidi. Odlučno je ušao u šator, ne najavljujući se. Unutra je bilo mračno, naravno; ali pod svetlošću koja se probila kad je razmakao rubove ulaza, video je šta se događa, još pre nego što su oni unutra stigli da reaguju. – Šta kog đavola hoćeš? Čekaj svoj red! – reče mu neki čovek, obnažen, ispružen na tlu. Rukama je milovao prelepa leđa krunisana krupnim jakim ramenima koja su još više isticala struk tako tanan kao da je telo na tom mestu vezano u čvor i savršeno zaobljenom zadnjicom. – Je l' nisi čuo? Ne volim da me gledaju dok radim... – reče mu Anjeze, okrećući vrat gotovo neprirodno kako bi ga pogledala. Učini mu se da je spazio zajedljiv osmeh u tom pogledu, ili mu se to samo učinilo zbog polumraka. 139
Učinilo? Ili se ipak obrukao? Ta sumnja ga je mučila kad je, lišen svoje nadmenosti, spustio rubove šatora i, ne rekavši ni reči, stao da sačeka red. ***
Ričard je vrlo brzo povratio samopouzdanje. Ta žena jedva čeka da me ima, pomisli. Kakvog bi značaja mogla pridati mom nespretnom ulasku? Sigurno će, zadovoljno pomisli, upotrebiti sve svoje iskustvo i veštinu kako bi se što pre oslobodila tog čoveka. A žena kao ona, zaključio je, kad se potrudi, u stanju je da za nekoliko sekundi zadovolji mušteriju... Nekoliko sekundi je prošlo, a iz šatora ne izađe niko. Za uzvrat, učini mu se da čuje stenjanje i uzdahe, i muškarčeve i ženine. Kako je vreme prolazilo, stenjanje i uzdasi postadoše glasniji, pretvarajući se na kraju u urlike, i muškarčeve i ženine. Dobro. Završili su, zaključio je, iako im je trebalo više nego što je predvideo. Ustao je, otresajući s nekoliko udaraca prašinu sa zadnjeg dela čakšira i trljajući ruke. Primakao se ulazu, spreman da uđe, čim mušterija izađe. Ali onda pomisli kako ne bi trebalo da pokaže toliko nestrpljenje, i vrati se, zaustavljajući se nekoliko koraka dalje. Niko nije izašao. Sigurno se cenjkaju, pomisli. Tipična tvrdica... Govori joj da nema novca i da će joj platiti čim bude mogao... Kakva gnjavaža! I dalje ništa. Ipak, malo je čudno, reče u sebi pošto je prošlo još nekoliko minuta. Ako se cenjkaju, trebalo bi da ih čuje kako se raspravljaju. Štaviše, posle toliko vremena, trebalo bi da se svađaju ako se još nisu dogovorili... Šator je i dalje bio zatvoren. Počeo je da se nervira. Neprijatan osećaj kad je, kao u tom trenutku, praćen uzbuđenjem. Poželeo je da se prodere, da uleti u šator i izbaci tog čoveka, i onda na silu uzme tu ženu. Ali bio je još dovoljno priseban da slivati kako bi u poređenju s tim bruka kojoj se maločas izložio bila ništavna. Pogledao je tako prodorno prema šatoru, da se gotovo ponadao kako će videti nešto kroz kožu od koje je načinjen. Ali ništa nije opazio. Onda načulji uši. Ništa. Približio se, nadajući se da će načuti neki zvuk. Konačno je nešto i čuo. Stenjanje i uzdahe. Naglo se odmakao od šatora, kao da je iz nekog proreza naglo iskočila neka ruka spremna da ga udari pesnicom. Onda ponovo načulji uši. Ponovo stenjanje i uzdasi. Muškarca i žene. Štaviše, istini za volju, ženski uzdasi zvučali su intenzivnije... Nije više mogao da odmakne uvo od šatorskog krila. Bas je meni, besno reče u sebi, moralo da se dogodi da naiđem na jednog od retkih vojnika s mnogo novca i 140
takvom vitalnošću da može dvaput zaredom... Svakako, zaključio je, to je neki zabušant koji nije učestvovao u napadu; ili neka kukavica koja je ostala u pozadini, ili nije bila u stanju ni prvi zid da preskoči... Čekao je još, i još, i još. Kao da nije bilo kraja njihovom odnosu. Svaki put kad bi se uzdasi pojačali do vrhunca, nadao se da će odmah potom čuti vrištanje; međutim, i dalje su se čuli uzdasi, sve neprijatniji. Kad se konačno začuše urlici, bili su glasniji i snažniji nego prilikom prvog odnosa. Ričard nije mogao a da ih ne zamisli zadihane, oblivene znojem, iscrpljene od napora. Odmakao se od šatora i nastavio da čeka, pokušavajući da deluje nezainteresovano. Konačno, rubovi koji su zatvarali šator se razmakoše, i muškarac izađe. Bio je stvarno zadihan, obliven znojem, iscrpljen od napora. Ali veoma zadovoljnog izraza lica. – Ludilo! – reče mu dok je odlazio. – Ova ti poklanja drugi krug ako si je u prvom zadovoljio! ***
– Nažalost, kao što znaš, sledovanja vode su na izmaku, i već je previše što nama kurvama daju i da je pijemo. O vodi za pranje nema ni govora – reče Anjeze izlazeći iz šatora zadihana, oblivena znojem, iscrpljena od napora. I polugola, duge crne kose slepljene za čelo i obraze. – Nadam se da ti neće smetati što sam prljava od znoja i semena moje prethodne mušterije... – dodade, pozivajući ga da uđe, s osmehom koji se Ričardu učini podsmešljivim. – Tvoja ponuda da se podaš bez nadoknade na kraju i nije tako posebna. Kažu nu da često daješ primamljive ponude ti pa „dvaput po ceni jednog”... – odvrati Ričard zajedljivo, ne pomerivši se. – Za tebe moja ponuda svakako nije posebna, ako si toliko čekao da je iskoristiš... – odgovori ona ne menjajući izraz lica. Ričard se nakratko ućuta, ne znajući šta da odgovori. Onda, ne setivši se ničeg boljeg, reče: – Napredovao sam u vojsci, i moje obaveze su se povećale. Biti posilni grofa od Sen–Žila nije baš beznačajno... – Drago mi je što si našao malo slobodnog vremena da se prepustiš uživanjima, uprkos silnim obavezama... – primeti ona. – Dakle, hoćemo li? Ili ti nije po volji kurva koja ne miriše po parfemu i kremama? – Pa, ovaj... ja... ne, lepa si u svakom slučaju, ali... – zamuckivao je Ričard, obeshrabren njenim agresivnim ponašanjem. Nije više bio tako uzbuđen. – Nemoj mi reći da je jedan tako grub i odvažan vojnik poput tebe probirljiv... – Ma kakvi probirljiv! – pobuni se Ričard. – Samo što ja... Dobro... – neuverljivo dodade. – Nije probirljiv, nego je zauzet. – Glas je dopro iza Ričardovih leđa. Norman se 141
okrenu. Ispred njega je stajao mladi glasnik iz Rajmondovog glavnog štaba. – Svuda sam te tražio. Grof te zove. Ima važnih novosti. – Kakvih novosti? – upita Ričard, gotovo zahvalan saborcu što ga je izvukao iz nevolje. – Mala anglo–đenovljanska flota uspela je da prođe kroz egipatsku blokadu i usidri se u Jafi.
142
15.
Emanuilo se i dalje pitao zašto su ga probudili pre svitanja. Satima je marširao s jednom lorenskom jedinicom, pod suncem koje je pržilo, još nepodnošljivije za čoveka koji pešači pod punom ratnom opremom. On i četrdeset devet pešadinaca, uglavnom strelaca, zavideli su dvadesetorici konjanika koji su jahali ispred njih, udobno smešteni u sedla. Jasno, niko nije bio raspoložen da im išta objasni. Znao je samo da idu u Jafu. Ponos ga je sprečavao da traži objašnjenja, premda je sumnjao da ostali pešadinci znaju išta više od njega. U krajnjem slučaju, pitao bi zapovednika ekspedicije, grofa Galdemara, kome su pripadnici njegove jedinice nadenuli neobičan nadimak Karpinelo, čije mu značenje nije bilo jasno. Bio je sirov čovek, kao uostalom i većma Franaka, i delovao je vrlo zadovoljno zbog misije koju su mu poverili, o čemu god da je reč. Emanuilo je, međutim, smatrao da on sam nema razloga da bude zadovoljan. Predstavljali su šačicu ljudi koja se kreće po ne naročito prijateljskoj teritonji gde svakog trena mogu očekivati da pred njih iskoče muslimani. Najbliža baza fatimida nalazi se svega nekoliko kilometara dalje na zapadu, u Askaloni, i nije isključeno da patroliraju okolo. Osim toga, zašto idu u Jafu? Taj grad je samo gomila kamenja i cigala, a čak je i tamošnji zamak, s izuzetkom jedne kule, srušen. Emanuilo je imao neprijatan, njemu ne i nepoznat, utisak da je deo jedinice za namamljivanje neprijatelja, kako bi ostatak vojske preduzeo neku drugu akciju. S druge strane, ako su njega ubacili u grupu, to samo znači da su oni ljudi koje treba žrtvovati... Bio je natopljen znojem ispod oklopa i šlema. Primetio je da ni njegovim drugovima nije bolje; svi su bili oznojeni i zadihani, iako se nisu kretali naročito brzo. Sudeći po položaju sunca, sigurno je prošao treći sat i procenio je da su prešli više od polovine puta. Koliko je shvatio, trebalo bi da su sad u niziji koja se prostire oko Ramale, prvog i jedinog muslimanskog grada koji su krstaši, zahvaljujući bekstvu stanovništva, zauzeli četiri dana pre dolaska pred Jerusalim. Od zaslepljujuće svetlosti sunca sve je delovalo nejasno. Obzorje je treperilo, i tek kad bi zažmirio mogao je približno da razazna obrise. Zato su Emanuilo i ostali osetili podrhtavanje tla još pre nego što su primetili oblak prašine koji im se približava s jugozapada. Sve se okrenuše u tom smeru, čekajući da se oblak približi, kako bi razaznali ono što ga je podiglo. Karpinelo naredi da počnu da se raspoređujući u front okrenut mogućoj pretnji, s konjanicima na krilima, po desetorica s obe strane, sa strelcima na centralnoj liniji i teškom pešadijom iza njih. Iako je bio u pozadini, Emanuilo je uspeo da vidi šta se događa čim se oblak prašine približio. Nazirao je, premda nejasno, obrise konjanika. Stotinak konjanika. Arapa. I Turaka. 143
*** Bila je to osetljiva misija. Štaviše, najosetljivija od mnogih preduzetih u cilju snabdevanja namirnicama od kada su stigli pred zidine Jerusalima. Ričard se osećao počastvovanim što je deo misije, između ostalog i stoga što mu je Rajmond od Tuluze dao mrežastu pancirnu košulju s kapuljačom i šlemom, opremu pod kakvom nije ratovao još od doba grofa Emika. No pre svega, osetio je olakšanje što ga nisu priključili prethodnici, kojoj je pripao nezahvalan zadatak da privuče pažnju neprijatelja, s ciljem da njegovoj jedinici oslobode put prema Jafi. Čudno je, pomisli Ričard dok je marširao pod vrelim suncem, što su Egipćani propustili da zaštite luku u blizini Jerusalima, iako poseduju moćnu flotu koja neprikosnoveno gospodari morem. Pošto su uspeli da prođu kroz arapski štit, Ðenovljani su stigli u luku i zahtevali zaštitu od onog što je ostalo od Jafe, a to je kula koja se uzdizala nad lukom. Zahtev su potkrepili detaljnim spiskom robe koju su prevezli svojim brodovima – četiri engleska i dva đenovljanska; klinovi, ekseri, zavrtnji i ostali neophodan materijal za izgradnju opsadnih sprava, kao i velika količina životnih namirnica. Toje bilo dovoljno da im krstaške vojskovođe odmah pošalju pomoć. Ali trebalo je preduprediti bilo kakav rizik, kako ne bi izgubili tako dragocen teret. Zato je Gotfrid smislio da pre prave jedinice pošalje grupu koja će privući pažnju neprijatelja, svakako spremnog da zatvori svaki prolaz prema moru. Činjenica da je odabrao da žrtvuje sopstvene ljude, pomisli Ričard, dovoljno je govorila koliko vojvoda brine za život ratnika. U svakom slučaju, Rajmond je odobrio plan i ne trepnuvši. Ričard i ostali pošli su pola sata posle grofa Galdemara. Po zakonu logike, dakle, neće se izložiti riziku, bar u odlasku. Sva muka će se sručiti na Nemce. Provansalci treba samo da prate razvoj događaja, da odrede Galdemarov položaj, i ostave ga da se sam izbori s muslimanima, dok oni budu prolazili ne uključujući se u sukob i, bude li moguće, nastojeći da i ne vide neprijatelja. Osim toga, činilo se da je zapovednik pedesetorice konjanika, Rajmond Pile, sposoban vojnik, a ništa manje vešt nije bio ni zapovednik dve stotine pešadinaca Vilijam od Sabrana, pod čijom je direktnom komandom bio i Ričard. Misija, dakle, nije delovala naročito opasno, mada je sa stanovišta strategije i logistike bila izuzetno značajna. Tek su bili zašli u ravnicu oko Ramale. Budući da nije bilo više uzvišenja koja bi im zaklanjala vidik, uz izvesne teškoće izazvane odbleskom sunčeve svetlosti, pogledom su mogli da obuhvate daleko veće prostranstvo. A za one u sedlu, na obzorju nije bilo tajni. – Je l’ vi vidite onaj veliki oblak prašine, tamo na severozapadu, zapovedniče? – reče konjanik koji je jahao uz Rajmonda Pilea. – I ja bih rekao da tamo ima nečeg. I to povećeg. Šta vi mislite, Vilijame? – upita komandant saborca iz pešadijske jedinice pored kojeg je, kao posilni grofa od Tuluze, marširao Ričard. – Da. Kako izgleda, naši prijatelji Nemci navukli su na sebe popriličan broj muslimana. Što znači da ih u okolini nije ostalo mnogo... – odvrati Vilijam. – Tjah, ne preostaje nam ništa drugo nego da skrenemo malo prema zapadu i da, 144
nastavljajući duž obale, stignemo do Jafe... – zaključi Pile. – Uostalom, to su ionako sve Nemci... osim onog jednog vizantinskog izdajnika koji se zalepio za nas... Ljudi koje je bolje izgubiti nego naći! – krajnje nehajno primeti Sabran. Vizantinac? Emanuilo!, reče Ričard u sebi. Preplavi ga talas besa. Samo dva dana ranije taj Grk se pokazao kao jedan od najvaljanijih krstaša, i izgubio je celu jedinicu kako bi otvorio prolaz za napad. Ne samo da nisu cenili njegovu hrabrost već su ga poslali na klanicu i, što je još gore, preziru ga više nego ikad. Ali on nije pristajao na to. Nije bio kao oni. Ambiciozan jeste, možda beskrupulozan, ali nije imao predrasuda i ljude je procenjivao na osnovu toga koliko vrede, a ne na osnovu onoga što predstavljaju. Načas se, pre nego što se usredsredio na to kako će spasiti Grka, zapitao je li njegovo pomanjkanje predrasuda posledica verskog skepticizma. Grof Galdemar je stvorio širok front kako neprijatelj ne bi uspeo da ih opkoli, ali njegov se napor pokazao uzaludnim. Kad se neprijateljska konjica približila, Emanuilo shvati da ih ima najmanje šest stotina. Gotovo deset puta više nego krstaša. Zapovednik se odlučio za napadačku taktiku. Emanuilo ga je shvatao: sve dok je neprijatelj u dometu samostrela, to treba iskoristiti, pre nego što stotine arapskih i turskih strelaca krenu u akciju, koja će po svemu sudeći biti razorna. Tu moćnu silu moglo je pogoditi svega tridesetak strela. Koliko god da su precizniji i većeg dometa od lukova, samostreli se sporije pripremaju i velika je verovatnoća da hrišćani neće imati vremena da izvedu njima još jedan napad. Galdemar naredi strelcima da gađaju u odred obavijen oblakom prašine. Odmah potom, naredi rm da okače samostrele o rame i da se zaklone štitovima, kako bi se sačuvali od neprijateljskih strela. Posle nekoliko pređenih koraka, Emanuilo je video kako iz prašine doleću prve strele. Nagonski se okrenuo u stranu i postavio štit ispred tela i istog trena oseti snažan udarac praćen karakterističnim vibriranjem strele koja se zarila u drvo. Njegov najbliži saborac imao je manje sreće: strela odapeta prema njemu zarila mu se u stopalo i prikovala ga za tlo, ne dozvoljavajući mu da se pomeri. Većina strela završila je u zemlji, neposredno ispred njih. Drugi talas je, međutim, pogodio u središte malu hrišćansku jedinicu. Nekoliko konjanika je palo, a u redovima pešadinaca stvorila se rupa. Odmah zatim muslimani jurnuše u napad. Emanuilo ih je video kako se približavaju, a onda se, na stotinak metara udaljenosti, podeliše u dva krila i nastaviše prema bokovima hrišćanske jedinice. Bilo je pitanje trenutka kad će ih opkoliti. Galdemar je to shvatio, i naredi im da se rasporede u krug. Konjanici koju su se zadržali u sedlu sjahaše su i prisiliše konje da se opruže, da bi ih iskoristili kao štit. Ubrzo su šezdesetorica preživelih formirali krug oivičen s petnaestak konja koji su se, nakon još jedne kiše strela, pretvorili u isto toliko lešina. Muslimani su još izvesno vreme držali rastojanje s kojeg su imali domet, gađajući krstaše strelama. Time su, međutim, jedino uspeli da stvore neku vrstu veštačkog šipražja oko kruga i u njegovoj unutrašnjosti. Krstaši su sa spoljne strane bili zaštićeni konjskim lešinama, a s unutrašnje štitovima koje je svaki ratnik okačio na leđa. U 145
međuvremenu su strelci imali vremena da pripreme samostrele, nanišane i odapnu strele; rastao je broj žrtava koje su gotovo neprimetno kosili u mnoštvu ratnika koji su kružili oko barikade. Onda Emanuilo vide kako se muslimani naglo zaustavljaju. Posmatrao ih je dok ih je zapovednik raspoređivao u četiri grupe prema četiri strane sveta. Svi su sjahali i razvrstali se u nekoliko redova, a potom stali nepomično – jedino su se visoko postavljeni barjaci blago vijorili na slabom vetru – čekajući naređenje za napad. Pristizali su. Sa svih strana. ***
– Mislim da je sa stanovišta strategije vrlo loša zamisao prepustiti ih muslimanima. – Šta kažeš? – upita Vilijam od Sabrana, s nevericom gle dajući Normana kojeg mu je dodelio grof od Tuluze. – Naravno – odvrati Ričard. – Ako ih prepustimo neprijateljskom pokolju ne čineći ništa da zaplašimo muslimane, po povratku će napasti nas, ili će nam se, što je još gore, naći za petama još pre nego što stignemo u Jafu. Vilijamu se Ričard nije sviđao. Imao je utisak da mu ga je grof od Tuluze dodelio kako bi ga Norman uhodio. Smatrao ga je samo uhodom, Rajmondovim potrčkom bez ikakvih vojnih zasluga. Ali je Vilijamu i te kako bilo stalo do sopstvene kože. A objašnjenje koje je upravo čuo bilo je vrlo smisleno. – Ali možda ih je mnogo. Možda previše čak i za nas. Rizikovali bismo da ugrozimo misiju... – usprotivio se, ne preterano uverljivo. – A transport materijala koji su Englezi i Ðenovljani doneli predstavlja odlučujući faktor povoljnog ishoda opsade – umeša se Pile, koji je čuo ceo razgovor. – Pa šta mislite koliko ih je? Najviše nekoliko stotina, svakako ne cela vojska – navaljivao je Ričard. – Faktor iznenađenja je na našoj strani i mnogo smo brojniji od prethodnice. Muslimani svakako ne očekuju još jedan odred. Dvojica zapovednika se zamisliše. – Previše je rizično – reče Pile. – U najboljem slučaju, čak i ako ih savladamo, izgubićemo mnogo Ijudi. A to ne možemo sebi da dozvolimo. Kako zbog ove misije, tako ni zbog same opsade. – Nećemo izgubiti ljude ako izbegnemo sukob, nateravši ih da poveruju kako je na njih krenula čitava vojska... – smelo je predložio Ričard. – A kako to misliš da izvedeš? Nismo poveli sa sobom sveštenika koji bi se pomolio bogu da se dogodi čudo... – zajedljivo je primetio Vilijam. – Nema potrebe za božanskim uplitanjem ako upotrebimo malo zdravog razuma – uzvrati mu Ričard, ne obazirući se na zapovednikov netrpeljiv ton. Onda se obrati Pileu, koji je, činilo se, bio manje netrpeljiv prema njemu, a i uživao veći autoritet: – Pokušajmo da vežemo počupano žbunje konjima za repove. I mi pešadinci ćemo vući za sobom žbunje. Ako se rasporedimo u dovoljno širok front, moći ćemo da podignemo toliku prašinčinu da će neprijatelj pomisliti da je čitava vojska krenula na njih. U tom slučaju će se Egipćani bez sumnje uplašiti mogućnosti da se nađu između dve vatre, i 146
povući će se. – Ma slušaj kakva prefinjena strategija! – napade ga Vilijam. – Do juče si bio civil koji do ovog pohoda nikad nije ratovao! Samo zato što si imao sreće da spaseš guzicu grofu od Tuluze, misliš da možeš da deliš lekcije iskusnim ratnicima? – Ipak, moglo bi da upali... – izjavi Pile. – Ako ih navedemo na zaključak da nas je mnogo, muslimani bi mogli i da podviju rep, i vrate se u Askalonu... – Ne računajući to što bi nam Nemci bili zahvalni, i što bi bar delimično osećali obavezu prema Provansalcima – nastavio je Ričard – malo više jedinstva bi nam dobro došlo, s obzirom na to što nas čeka sledećih nedelja. Potrebno je da sarađujemo kako bismo izdržali teške uslove opsade... – Ne verujem mnogo u njihovu zahvalnost. Ali Ijudski je nadati se... Onda, učinimo tako. Pošaljite Ijude da što pre pokupe žbunje i nisko rastinje. Mislim da sam ovo baš dobro smislio – zaključi Pile, pod ljutitim Vilijamovim pogledom i uz sažaljivo smejuljenje Ričarda, koji kao da se pomirio s podlošću svojih zapovednika. Za kratko vreme je svaki pešadinac imao po jedan žbun. Konjanicima je trebalo samo malo više vremena da smisle kako da privežu rastinje konjima za repove. Odmah zatim, Pile rasporedi ljudi u jedan jedini red, s konjicom s obe strane, praveći veliki razmak između ratnika. Naredio im je da krenu u brz marš. Odmah se podigla ogromna prašina iz koje izroni zapovednik i odjaha malo napred kako bi proverio postignut efekat. Vratio se u red primetno zadovoljan. Bilo ih je dve stotine pedeset, ali izdaleka se činilo da ih je deset puta više. Muslimani će ugledati nadiranje moćne vojske. ***
Jedina uteha Emanuilu i njegovim drugovima predstavljala je činjenica da je barikada, ako ništa drugo, primorala neprijatelje da odustanu od gađanja strelama i da sjašu. Ako su hteli da ih počiste, muslimani će morati da pribegnu borbi prsa u prsa, koju su dosad pokušavali da izbegnu, svesni da su slabije oklopljeni. Ishod sukoba neće se promeniti, pomisli Emanuilo, ali bar će hrišćani sahraniti povelik broj muslimana. Skinuo je štit s leđa i navukao ga na levu podlakticu, mlateći desnom rukom u kojoj je držao mač i pozivajući muslimane da priđu. Njegovi drugovi učiniše isto, konačno ga gledajući s izrazom lica koji je ličio na poštovanje. Neprijatelji mu izađoše u susret i krenuše najpre polako, a zatim potrčaše. Emanuilo pred sobom ugleda više od stotinu ratnika. Hitro je pogledao desno i levo: pored njega nije bilo više od petnaest boraca. Prvi muslimani nagrnuše preko prepreke, pokušavajući da preskoče lešinu iza koje ih je Emanuilo čekao. Međutim, nestabilan oslonac primorao ih je da se kreću oprezno, što je Grk iskoristio da proburazi dvojicu. Treći je uspeo da se probije između njega i njemu najbližeg saborca, ali Emanuilo premetnu balčak između prstiju, okrećući oštricu mača nadole i udarcem odozdo probode Egipćaninu grudni koš. Brzo je izvukao mač, taman na vreme da se odbrani od napada još jednog protivnika, koji ga je zaskočio stojeći na trbuhu mrtve životinje. Ali Egipćanina otpozadi gurnu jedan saborac, on se zanese i pade pravo na vrh Emanuilovog mača. U 147
međuvremenu je, s njegove desne strane, proboden kopljem, pao vojnik koji mu je čuvao bok, ostavljajući tako slobodan prolaz ostalim muslimanima. Za nekoliko trenutaka, s obe strane se otvori još nezaštićenih prilaza. Muslimani su za kratko vreme postigli brojnu nadmoć u krugu; stoga što ih je ušlo moglo, ali i stoga što je preostalo malo živih hrišćana. Emanuilu je preostalo samo da odbrani desni bok telom čoveka kog je upravo ubio, jer nije mogao da izvuče mač iz njegovog tela. Po mrtvom telu pljuštali su udarci kratkih sablji, sve dok Emanuilo nije uspeo da izvuče mač i odgurne telo prema neprijateljima koji su ga opkoljavali. I dalje osmatrajući preko štita napadača koji je nadirao sleva, spremao se da skupo proda svoju kožu onima koji su mu bili nadohvat mača. Ah upravo u tom trenutku iz muslimanskih redova dopreše povici. Om koji su stajali ispred Emanuila naglo se okrenuše. Grk je to odmah iskoristio i probo najsporijeg ratnika. Drugi je već bio daleko, pokušavao je da preskoči konjsku lešinu. Emanuilo ga sustignu i udari ga u vrat, obarajući ga preko lešine. Onda se osvrnu okolo. I njegovi saborci su udarali neprijatelje koji su bežali. Ostali muslimani su se povlačili, nastojeći da stignu do svojih konja. Malo dalje, dizao se veliki oblak prašine iz kojeg su se pomaljali barjaci. Krstaški barjaci. ***
Bilo je više nego lako, pomisli Ričard. Kad je Rajmond Pile video neprijateljske konjanike na zemlji, odlučio je da ih ne samo preplaši već ih i napadne pre nego što se popnu u sedla. Iznenadili su sa spuštenim gardom, mnoge bez štitova, podeljene u male grupe bez ikakvog organizovanog rasporeda. Krstaški mačevi i koplja nesmetano su nalazili put do nezaštićenih delova tela vojnika u rasulu, zarivajući se u vratove, pazuha, prepone, sekući ruke i noge, bez bojazni napadača od ikakve reakcije osim pokušaja muslimana da izmaknu poten. Ričard više nije ni brojao svoje žrtve. Probijao se prema krugu dok su njegovi drugovi utoljavali žeđ za krvlju uništavajući nemoćne neprijatelje, jurišali su na konje kako bi ih oteli, skupljali oružje koje su muslimani u bekstvu ostavljali za sobom. Kad se oslobodio i poslednjeg protivnika koji se postavio između njega i barikade, naišao je na razoran prizor tela nagomilana preko konjskih lešina, na zlokobnu zavesu previsoku da bi mogao da vidi šta je ostalo iza nje. Nastavio je, napokon spuštajući mač i štit. Poče da se penje uz barijeru, saplićući se o leševe. Prizor koji je video ličio je na masovnu jamu. Desetine leševa ležalo je nabacano, usred šume strela. Pažljivije se zagledavši, primetio je da se neki ljudi još miču. Sedeli su, samo im je glava virila između dve gomile leševa. Neki su zurili u njega, ne uspevajući ni reč da prozbore. Potražio je Emanuila. Bez obzira na to da li je mrtav ili živ, trebalo bi odmah da ga uoči, pošto je imao drugačiji oklop od ostalih. Ali od prašine i krvi vojnici su postali neprepoznatljivi, a i njegov leš je možda ležao ispod ostalih. Odlučio je da ga doziva: – Emanuilo! Emanuilo! – nekoliko puta je ponovio. 148
– Izgleda da ti je prešlo u naviku da mi pritičeš u pomoć... – odvrati jedan od vojnika koji su sedeli, jedini koji je dotad držao pognutu glavu. ***
– Vratili su se! Vratili su se! – uzvikivao je Anselmo hodajući kroz logor, otkad je dočekao kolonu koja se vratila iz ekspedicije u Jafi. Oduševljenje mu nije splasnulo ni kad je upao u Anjezin šator, ne razmišljajući o tome da li ona možda radi. Zapravo je vrlo dobro znao da je ona uglavnom zauzeta nekim muškarcem kad je u šatoru; ali dobra vest, prva od početka opsade, bila mu je odličan izgovor da upadne kako bi je obavestio, i da je možda zatekne kao od majke rođenu. Takvu ju je i zatekao. Anjeze je upravo završila s jednim mladim vojnikom plašljivog izgleda, i još se nije obukla. – Ma kako se usuđuješ? Odlazi! – viknula je čim ga je ugledala. – Ja sam božji čovek. Nemam prljave nagone koje vas ostale teraju da se ponašate kao životinje. Preda mnom se može pokazati nagost, kao da se i ispoveda; ne sudim i ne unosim se... – odgovori, prividno ljutito. Ali znojio se sve obilnije, iako je stajao u poluhladu. – Pusti to... Šta si rekao? – nastavi Anjeze, navlačeći haljinu. Anselmo ukori mladića. – Šta ti još radiš ovde? – napade ga. – Nisi li zadovoljio svoje životinjske porive? Dok se ti ponašaš na sramotu Bogu, ostali, heroji, bore se i umiru u slavu Gospoda. Sramota! Sramota! Momak mu je, ponižen i postiđen, pokazao dva novčića kojima je hteo da plati Anjeze za njene usluge. – Daj ovamo! – naredi mu Anselmo, pružajući ruku. – Zarada od prljave rabote kojom se bavi ova žena ide onima kojima je potrebna! – Gle! – uzviknu Anjeze kad je mladić otišao. – Strog si s decom! Volela bih da te vidim jednako samouverenog s muškarcima, onim pravim... – ismevala ga je. – Je l' hoćeš da znaš šta se dogodilo ili nećeš? – odvrati Anselmo, nastojeći da promeni temu. – Naravno... Zar nisi zbog toga nenajavljeno upao u moj šator? Monah nije shvatio aluziju. – E pa, dobro – nastavi on. – Vratila se ekspedicija iz Jafe. I uspeli su! Gospod nam je poslao znak! I to kakav znak! Imamo sve što nam je potrebno da napravimo opsadne sprave... – Osim drveta. – I ono će se pojaviti, budi sigurna. Gospod nikad ništa ne radi polovično – nastavio je Anselmo. – Naši su stigli taman na vreme da izvuku posade galija iz kandži egipatske flote. Brodove su morali da ostave u luci, ali koliko su dobra božjih izvukli s moreplovcima! Izgubili smo samo jedan deo ljudstva u prethodnici, a njih nije bilo mnogo... – Samo? Ma kakvog značaja ima desetak palih! – zajedljivo odvrati Anjeze. – Naravno! Nije mi ih žao – odgovori Anselmo, kao da joj objašnjava nešto najprirodnije na svetu. – Oni su mučenici vere. Zaslužili su carstvo nebesko, privilegiju 149
koja nije svima dostupna. – Kako onda nisi nestrpljiv da im se pridružiš? Prošetaj malo ispod zidina... – Kakve to veze ima? Ja još imam zadatke koje treba da obavim ovde na zemlji. Gospod će me uzeti kad on odluči. Ne moram ja da odlučujem o tome kad ću umreti. A šta ako odem pre nego što obavim službu gospodnju koju On od mene očekuje? Osim toga, samoubistvo je smrtni greh, upamti... Lepota religije, pomisli Anjeze, u tome je što se njom može opravdati bilo šta, od pokolja nejakih do čistog i jednostavnog kukavičluka. A učili su je da je Isus govorio da treba voleti sopstvene neprijatelje i okrenuti i drugi obraz. To je bio koncept koji ju je ubedio da zanemari – ne i zaboravi – verovanje svojih zemljaka, koje je Crkva žigosala kao pagane. – U svakom slučaju, ako te zanima – nastavi Anselmo kako bi privukao njenu pažnju – među preživelima su i onaj tvoj Norman i njegov prijatelj Grk... Štaviše, Vizantinac je jedan od retkih preživelih iz prethodnice... Nije morao ništa više da kaže. Anjeze se brzo obukla, namestila kosu, uhvatila ga za ruku i izvela iz šatora. – Idemo da ih dočekamo. Biće i onih koji će poželeti da se odmore u naručju žene, zar ne? Pitala je za put, a onda povuče za sobom monaha, koji je jedva držao korak s njom. Mnogi su žurili prema povratnicima iz poduhvata i Anjeze je morala da se probija kroz mnoštvo veselih i radoznalih ljudi. Jedva se probila u prvi red, koristeći Anselmovu mantiju i krupnu figuru da bi se provukla. Kad su stali u prvi red, ugledaše sve najznačajnije vojskovođe krstaškog pohoda, okupljene oko Rajmonda Pilea, zapovednika ekspedicije. Preživeli su već hitali ka svojim logorima, dok su stražari zaduženi za čuvanje donetog materijala i namirnica proveravali pretovarena kola. Žena prepozna Ričarda i Emanuila, koji su se opraštali jedan od drugog i odlučno požun ka njima. – Evo naših hrabrih vojnika – uzviknu, oduševljeno ih grleći. – Vojska vam danas mnogo duguje. A i mi prostitutke. Podigli ste moral trupama i zaslužujete nagradu... Njih dvojica je iznenađeno pogledaše, ne shvatajući. Onda se Ričard doseti. – Danas važi posebna ponuda? – drsko joj reče, ubeđen da devojka traži izgovor da ga povede sa sobom. – Mislim da ćuje iskoristiti... – dodade, razmenivši saučesnički pogled s Emanuilom i hvatajući Anjeze za ruku kako bije odveo odatle. – Čekaj! – uzviknu Anjeze, oslobađajući se njegovog stiska i obraćajući se Emanuilu. – Kažu mi da je ovaj valjani grčki ratnik bio deo prethodnice. Više je rizikovao, zato ima prednost. Ti dođi kasnije, ako ne budeš imao posla s grofom od Tuluze... Ili, ako žuriš, obrati se nekoj mojoj koleginici... Anjeze ode odvodeći sa sobom Emanuila, koji se nije usprotivio. Ričard je stajao ukočen, tužno gledajući Anselma; monah raširi ruke i slegnu ramenima, grimasom izražavajući saosećanje.
150
16.
– Gospode bože, ovo istraživanje je postalo prava opsesija! – nestrpljivo uzviknu Sara zagrabivši dva svitka raširena na stolu i tresnuvši ih o pod. – Jedna žena ne bi trebalo time da se bavi! Rebeka se previše udubila u razmišljanje da bi na vreme reagovala i sprečila sestru da se iskali na knjigama. Nagonski je spustila šake na najtrošnije svitke. Bar da proučavaš Toru! Kad bi otac mogao da te vidi kako gubiš silno vreme nad tim knjigama obožavalaca raspetog! Ne znam više šta da mislim o tebi... – dodade Sara, udarajući pesnicama o sto. Rebeka oprezno odvoji ruke od svitaka i sagnu se da pokupi bačene knjige. – Da li si se ikad zamislila nad tim kakva ogromna odgovornost prema našem narodu leži na našim plećima? – odgovori joj, nastojeći da sačuva smirenost. – Zar je moguće da nikad nisi osetila znatiželju da se upoznaš sa sadržajem dokumenata koje posedujemo? – Uopšte me ne zanimaju ni taj tekst niti njegove posledice. To nije za nas. Osim toga, ako naš otac nije gubio vreme s tim, znači da to i nije ništa uistinu značajno. – Kako možeš da budeš tako površna? – odvrati Rebeka. – Naš otac je bio neobjektivan i zaplašen. Da je preživeo pogrom u Majncu, svakako bi se srcem i dušom posvetio ovim tekstovima. – Ali ti si otišla i dalje od toga! – ljutito odgovori Sara. – Počela si da proučavaš i njihove tekstove! – Silom prilika! Morala sam da shvatim zašto je ličnost tako značajna za istoriju hrišćanstva, kao što je taj Jakov, toliko gurnut u stranu u novozavetnom kanonu – Rebeka je strpljivo naterala sebe da joj objasni. – Ipak, nezavisno od ovih spisa, postoje dokazi o njegovom postojanju. U Jevanđelju po Luki, u vezi s Jošuinim rođenjem, piše da je Marija rodila sina prvenca. U jevanđeljima po Mateji, Marku i Jovanu, govori se o Isusovoj braći. I reč je upravo o rođenoj braći, ne o rođacima, jer su jevanđelja napisana na grčkom jeziku, u kojem je izraz adelphos65 neosporan. Ne govorimo o tekstovima na hebrejskom ili aramejskom, u kojima se reči ah i aha odnose i na ostale rodbinske veze, za koje je odgovarajuća grčka reč singhenos, „bliski srodnik”. Jeronim je taj koji je, međutim, gotovo četiri veka nakon Jošuine smrti tvrdio da su jevanđelja prevodi originala na hebrejskom lb aramejskom, pripisujući izrazu adelphos značenje „rođaka”. Senzacionalno nategnuto tumačenje; zašto bi, onda, priređivači, sve vreme govorili o braći, a ne o „bliskim rođacima”? I zašto ne bi upotrebili grčki izraz za „rođaka” anepsids? Štaviše, Jeronim je poistovetio Jošuinog brata s Jakovom, sinom Alfejevim, koji je bio jedan od dvanaestonce apostola, a hrišćanska crkva, rešena da od Marije načini večnu devicu, s oduševljenjem je prihvatila to ohrabrujuće tumačenje. Jakov Pravednik postade tako, da bi umanjili njegov značaj, „Mali Jakov”, čime su ga razlikovali od Jakova 65 Gr.: rođeni brat tj. brat po ocu i majci, samo po ocu ih samo po majci. (Prim. prev.)
151
sina Zevedejevog slavljenog u Komposteli. 66 Od tada čak i crkveni oci priznaju da je Jošua imao braću; štaviše, od Origena i biskupa salaminskog Epifanija, smatrali su ih njegovom polubraćom po ocu, Josifu. Na osnovu dela pripisanog upravo Jakovu koje je u to vreme kružilo, ali nije bilo uvršćeno u zvanične tekstove jer su tvrdnje u njemu bile neuverljive i neverovatne, Epifanije je tvrdio da je Josifu bilo osamdeset godina kad se oženio Marijom. Sara pritisnu dlanove na uši. Odmahnu glavom. Zažmuri. Ali Rebeki više nije bio potreban ni sagovornik ni publika. – I Pavle, govoreći o crkvenom poglavaru Jerusalimske crkve – kojeg je lično poznavao – pominje brata Gospodovog, adelphosa; a prema prilici koristi i izraz anepsios, kad govori o nekom srodniku. Izračunala sam da se u svim hrišćanskim tekstovima reč adelphos pominje tri stotine četrdeset tri puta i, osim kad se govori o Isusu, taj izraz se nedvosmisleno odnosi na rođenu braću. S druge strane, kad se u jevanđeljima govori o Gospodovoj braći, oni se uvek smatraju decom njegove majke, a ne decom nekih rođaka. Pitaš me zašto čitam jevanđelja? Shvataš li da se u Jevanđelju po Mateji o Isusu govori rečima: „Neprijatelji čovekovi biće oni iz njegove kuće”? A u Jevanđelju po Luki čak stoji: „Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga i majku svoju, decu, braću, sestre, ne može biti moj sledbenik”! A u Jevanđelju po Jovanu: „Ni njegova braća uistinu nisu verovala u njega.” Zar nije jasno da je to način da se napadnu Jošuini rođaci, koji su pripadali struji protivničkoj onoj koja je prevagnula, kao što je Isus i rekao: „Niko nije prorok u svojoj otadžbini”, što je jednako rečenici u Jevanđelju po Mateji: „Njegova krv uvek pada na nas i na našu decu.” Nije li to način da se napadnu Jevreji? Zar ne razumeš da brisanje Jakova iz istorije predstavlja skrivanje Jošuinog jevrejskog nasleđa i njegovog prihvatanja Mojsijevog zaveta, i da pripisivanje Jevrejima krivice za njegovu smrt predstavlja korenito razdvajanje hrišćanstva od jevrejstva? Potpuno zanesena, Rebeka dograbi jednu knjigu koju je bila podigla s poda. – Je l' vidiš ovo? – nastavi. – To su takozvana Dela apostolska. E pa dobro, Jakova odabraše za naslednika Jošuinog, nakon čega ga izložiše mučenju. Ipak, baš nigde se ne pominju ni njegov izbor ni njegova smrt. Ali u petnaestom poglavlju se Jakov pominje kao onaj koji je, na Apostolskom saboru u Jerusalimu, poslednji uzeo reč, sažeo rasprave i predložio odluke koje će postati deo apostolskog ukaza; osim toga, on koristi izraz „krino”, koji u pravnim aktima na grčkom znaći: „odlučujem”, kao da je upravo on taj koji predsedava saborom. Mogli bismo ga smatrati prvim papom, a ipak, tradicija je, na osnovu Isusovih reči u Jevanđelju po Mateji, Petra postavila iznad njega. A sam Pavle, u svojoj Poslanici Galatima, kaže kako je Petar podređen Jakovu. Ali kad je hrišćanstvo postalo državna religija rimskog carstva, nije više postojala Jerusalimska crkva; nastala je Rimska crkva, i s njom su Rimljani postigli sporazum. Petrov primat poslužio im je da opravdaju nadmoć Rimske crkve u odnosu na ostale; Jakov, koji je svugde nazivan „bratom Gospodovim”, predstavljao je neprijatnost za Crkvu, kako zbog svoje veze s navodnim božanstvom, tako i zbog veze s Jerusalimom i judejskom osnovom hrišćanstva; njegova privrženost Mojsijevom zavetu svakako je bila neprijatna Crkvi paganskog porekla... – Ma šta ti znaš o tome? Otkad si ti stručnjak za te teorije? – napokon je reagovala 66 Hrišćanski vernici odlazili su na hodočašće u Kompostelu, verujući da je tamo grob takozvanog velikog Jakova, sina Zevedeja i Salome. (Prim. prev.)
152
Sara. – Nisi ni rabin ni hrišćanski sveštenik. Ti si samo žena. Samo žena! Dan kad više ne budemo imali te proklete tekstove biće mi najsrećniji dan u životu! – Istina, žena sam, ali žena navikla da se sama brine o sebi. I zbog toga sam jednaka muškarcima, ako ne i nadmoćnija od nekog od njih. Što tr za sebe svakako ne možeš reći, budući da nijedan dan svoga života nisi provela ne zaviseći od nekoga... – jetko odvrati Rebeka, odmah se pokajavši zbog tih reči. Nesrećna izjava pogodila je pravo u centar, kao i šamar kojim joj sestra uzvrati. Rebeka je uhvati za ruku, jer je Sara zamahnula da je ponovo udari. – Izvinjavam ti se. Zaista. To je zbog napetosti. Obećavam ti da ću se odsad truditi da provodim više vremena s tobom, umesto da se potpuno prepuštam ovome – reče joj, prisiljavajući se da načini nežan izraz lica i da govori blažim tonom. – Krajnje je vreme! Napolju su hiljade okrutnih Ijudi koji bi svakog časa mogli da uđu u grad i odvedu me, a ti ne bi ni primetila! – nastavi Sara, jecajući. – Štaviše, možda bi bila i srećna; da nema mene, neko bi te konačno pogledao! – zaključila je. Rebeka sačeka. Ali njena sestra je gledala na drugu stranu, dureći se, ne pokazujući kajanje zbog svojih reči. Onda se ugrize za usnu, odolevajući iskušenju da reaguje. Oseti da neće izdržati, ali upravo u tom času neko pokuca na vrata. Ode da otvori, dok je Sara ćutala zureći u zid, izigravajući žrtvu. – Salam alejkum! – čuo se uobičajen pozdrav Džama–la Al–Ašrafa, koji je po običaju sačekao da ga Rebeka pozove da uđe u kuću. Rebeka se pitala koliko li je dugo emir stajao pred vratima i da lije čuo njihovu svađu. Ništa se nije moglo zaključki na osnovu njegovog izraza lica, a osim toga, nije razumeo hebrejski. Arapin potraži pogledom Saru”, koja se i ne okrenu prema njemu. I njoj uputio pozdrav čim joj je nazreo obrise u polutami; onda se, videvši da se ona ne okreće, obrati Rebeki. – Mislim da sam našao odgovarajuće skrovište za tvoje svitke – reče joj. – Sutra ću vas pod jakom pratnjom odvesti prema reci Jordan. Duž severozapadne obale Mrtvog mora, na mestu zvanom Kamar, što na arapskom znači mesec, postoji mnogo nepristupačnih stena, udubljenja i špilja u koje možemo da ih sklonimo dok se ne završi rat. Onda ćemo ih uzeti i dati velikom veziru. Sara se konačno okrenu. Širok osmeh obasja njeno prelepo lice izbrazdano suzama. ***
– Gospodo, kao što sam rekao na našem poslednjem sastanku, treba samo da imamo vere u Boga – izjavi na sastanku ratnog saveta Rajmond od Tuluze, sa širokim osmehom zadovoljstva koji nije promakao njegovom posilnom. – Izvojevali smo lepu pobedu koja nam je obezbedila dragocen materijal. A sada će vas, zbog onih koji još nisu upoznati s tim, uvaženi Tankred obavestiti o svom novom otkriću – dodade. – Dobro – otpoče nećak Boemunda iz Taranta. – Jutros sam otišao do svojih poseda u Vitlejemu, radi popisa. Onda sam odlučio da pođem malo dublje na jug, ka Hebronu, u izviđanje. Na kraju krajeva, pomislio sam, taj sektor smo najmanje pretražili. Teren je tamo prilično nepristupačan, te sam se popeo uz stenje. Kad sam zagazio u jednu udolinu, osetio sam da je zemlja meka i rastresita. Malo sam je razgrnuo i... 153
pogodite šta se dogodilo? Ispod su bile drvene daske. Nastavio sam da kopam i video sam desetine dasaka, debla, ploče. Odmah mi je bilo jasno da je to drvna građa koju su Egipćani sakrili. Već sam naredio da se natovari na tegleću marvu koja nam je ostala. – Samo trenutak – gnevno ga prekinu Robert od Normandije. – Kako to mislite vaši posedi? Zar nije rečeno da se sve rasprave oko Vitlejema odlažu dok ne osvojimo Jerusalim? – Ponavljam vam ono što sam vam ranije već rekao – odvrati mladi Norman. – Prvi sam pobo svoju zastavu na crkvu rođenja Hristovog. Ja sam odgovoran za to sveto mesto. Zovite me kako hoćete, kraljem, advokatom, braniocem, vazalom Crkve; ali kako god bilo, ja sam gospodar Vitlejema! – i pogleda Gotfrida, očekujući podršku. Ali pre nego što je vojvoda od Lorene stigao da se umeša, jedan od sveštenika koji su prisustvovali sastanku saveta odluči da kaže šta misli. – To je bogohuljenje! – povika kapelan vojvode od Normandije, Arnolf Malekorne od Roa. – Kako se usuđujete da prisvajate mesto gde je rođen Gospod! Vaša želja da se dočepate zemaljskih dobara veća je od želje da ugodite Bogu! – Ali zaboga! – odvrati Tankred, ne manje gnevno. – Boldvin od Lorene ima kraljevstvo u Jermeniji, moj stric u Antiohiji, i ne bih rekao da je iko postavio pitanje njihovih poseda. Zašto onda ja ne bih mogao imati Vitlejem? – Pa, ako je reč samo o odbrani Vitlejema, ja ne vidim u tome ništa loše... – umeša se biskup od Malekornea, Arnolf, raspoložen da podrži ambicije svog zemljaka. – Oče – strpljivo odvrati Gotfrid. – Niko ovde ne želi ništa da oduzme Gospodu. Ali ako i pobedimo u ovom ratu, svakako ćemo biti usred neprijateljske teritorije, okruženi protivnicima Hrista; zato je neophodno odabrati zapovednike koji će se prihvatiti teškog zadatka da sačuvaju Gospodu ova sveta mesta, trudeći se da ona ne dospeju u ruke nevernicima. Crkvi su povremeno potrebni branitelji, a i papskoj stolici uvek je bila potrebna carska svetovna vlast kao glavni saradnik u odbrani vere. Ričard pomisli kako su papska i carska vlast u Evropi odavno u ratu, a narod plaća cenu anarhijom i građanskim ratovima. Daleko je to od saradnje... Gotfrid nastavi: – U tom cilju, ovo je dobra prilika da porazgovaramo i o suverenosti Jerusalima. Moramo doneti neku odluku u vezi s tim, i možda je dobro da to učinimo sad, kako se ne bismo raspravljali posle pobede, kad budemo morali da organizujemo odbranu. – Nemamo o čemu da raspravljamo! Njegova svetost treba da odluči! Grad će biti pod njegovom vlašću i on će odabrati patrijarha! – zaprepašćeno primeti Arnolf Malekorne. Ali zar to nisu teritorije koje treba vratiti Vizantijskom carstvu, htede da kaže Ričard. – Hm... moglo bi da prođe mnogo vremena pre nego što nam Njegova svetost saopšti svoje mišljenje... – oprezno reče Robert od Flandrije. – Tačno – dodade Gotfrid, dok je njegov mlađi brat Eustahio potvrđivao. – Dug period tokom kojeg ćemo morati da se branimo od svakovrsnih zamki. Ne zaboravimo da se Arapi i Turci bore za isti cilj, a to ih čim daleko opasnijima. Bićemo pritešnjeni između dve vatre, sa severa i juga, pa i s istoka, a svakako nam ni more na zapadu neće mnogo pomoći. Da ne pominjemo Vizantijsko carstvo: car bi voleo da se situacija odvija sasvim drugačije i, svakako, onako nezahvalan, neće ni prstom mrdnuti da bi nam pomogao kad nam bude najteže. Potreban nam je jedan vladar, kojeg će savetovati oni 154
ravni njemu. Naravno, ako bi takva čast pripala meni, ne bih ni pomislio da zatražim titulu kralja u gradu koji je bio pozornica Hristovog stradanja... – reče, gotovo nehajno. – Vama? – srdito uzviknu Rajmond. – Vama koji služite ekskomumciranom vladaru da pripadne čast da vladate tako svetim mestom? To bi bila uvreda Hrista! Gotovo da bi bilo bolje ostaviti Jerusalim nevernicima! – Podsećam vas, gospodine grofe, da je sam pontifeks želeo da me obavesti o svim detaljima poduhvata, što me u očima Svete crkve postavlja u istu ravan s vama – sladunjavo odvrati Gotfrid, aludirajući, kako je Ričard shvatio, na slučaj s rukopisom. Kako izgleda, pomislio je Norman, iako su spremni da se potuku zbog svakog pitanja, samo su oko jednog jedinstveni: osvajanje Jerusalima svi su smatrali potpuno izvesnim. Ali bilo je i onih spremnih da prekinu raspravu. – Zar se nismo okupili kako bismo razgovarali o drvnoj građi? – primeti grof od Tuluze. Na kraju krajeva, zaključi Ričard, najveće zlo uvek je bio on. – Ne zaboravimo da će nam Gospod dozvoliti da osvojimo Jerusalim samo ako se potrudimo da ga zauzmemo. Zar se nećemo dogovoriti kako da podelimo i iskoristimo drvnu građu koju je otkrio gospodar od Otvila? – Ja svoja drva prepuštam vojvodi Gotfridu – tiho reče Tankred. – A ja ću ga iskoristiti da napravim pokretnu kulu i ovna, kao i katapulte i pokretne nadstrešnice, ako šta preostane... – zadovoljno dodade Gotfrid. Rajmond od Tuluze preneraženo pogleda Roberta od Normandije, a zatim i svog posilnog. – Ali... – promuca, obraćajući se vojvodi – drvo treba podeliti... mi smo jedna vojska... – Podeliti? – Gotfrid prasnu u smeh. – Zašto? Da bismo napravili dve niske kule koje ničemu ne bi poslužile? Bolje je imati samo jedan toranj koji će dostići visinu bedema. Dakle, budući da nema dovoljno drveta za celu vojsku, pripašće onome ko se potrudio da ga nađe. Ili ste toliko sebični i ambiciozni da želite da ugrozite mogućnosti koje nam se nude? – Ali niste vi pronašli drvnu građu... – besno je prasnuo grof. – Pa šta? Princ Tankred smatra da je ja mogu iskoristiti bolje od vas, i rado mi je ustupa... Jasno je bilo da se osovina između Lorenjana i Normana s juga pretvorila u vazalski odnos na štetu ovih drugih, pomisli Ričard. Ko zna koliko je Gotfrid platio da bi ga mladi Tankred zvao gospodarem. Tom bedniku bez imovine i prihoda sigurno su zasijale oči pred novcem koji mu je vojvoda gurnuo pod nos; novcem koji je uglavnom ucenom izvukao od Jevreja s Rajne, ogorčeno pomisli. Rajmond odmahnu glavom, poražen. Kad je izašao iz šatora, odvukao je Ričarda u stranu. – Hoću i ja jednu kulu. Ako on uspe da se probije, a ja budem morao samo da ga sledim, ništa neću moći da zahtevam. Reci Rajmondu Pileu da pripremi ekspediciju od tri stotine pešadinaca i stotinu konjanika, što više kola i tegleće marve, a spremi se i ti s tvojim prijateljem Grkom. Hoću da obezbedite svu moguću drvnu građu. Ako treba, zadržite se i nekoliko dana, ali nađite je. – Kuda da krenemo? – upita Ričard, istovremeno se pitajući i da li njegov zapovednik tu rizičnu misiju zahteva zbog srdžbe prema Lorenjanima, iz lične ambicije ili zbog vere u Hrista. Ipak, odmah zaključi da je kod takvih ljudi teško razgraničiti gde se završava jedan razlog, a počinje drugi. 155
– Idite prema Jordanu i Mrtvom moru. I ako ne nađete tamo, pođite na jug, u Šomron; daleko je, znam, ali tamo ima mnogo šume – odgovori grof. ***
Džamal Al–Ašraf isticao se na čelu naoružane kolone. O tome je razmišljala Rebeka dok ga je posmatrala kako jaše, sedeći u sedlu poput pravog vojskovođe, iako se iz predostrožnosti obukao isto kao i njegovi podređeni koji su ga pratili. Jahao je vrlo uspravno, isprsivši se, a rubovi bele marame koja mu je obavijala šlem padali su mu preko ramena i završavali se na hrptu konja. Žena se pitala iz kog tajanstvenog razloga njenu sestru nimalo ne privlači taj ljubazni, premda strogi, mudri i lepi emir. Istina, musliman je, a ne Jevrejin; ali ona ne bi imala predrasuda prema njihovoj vezi; protivila bi se, i to bespogovorno, kad bi u pitanju bio neki hrišćanin. Sara tog dana nije htela da pođe s njima. Vrlo neobično, pomisli Rebeka; obično nije volela da ostaje sama. Očigledno je pomisao na šetnju po vrelom suncu bila previše za njenu poslovičnu bezvoljnost, a Džamalovo prisustvo svakako nije predstavljalo dovoljan podsticaj da pobedi svoju lenjost. Iako ga već dugo nije pominjala, Rebeka je bila sigurna da Sara i dalje razmišlja o čoveku koji ih je spasao u Majncu. Jedna od onih nemogućih ljubavi koja je njenu sestru udaljavala od stvarnosti, ostavljajući je neispunjenu kao ženu. Što ne znači da se ona, Rebeka, osećala ostvarenom – priznala je sebi. Ali nije se osećala dovoljno spremnom da prihvati vlast muškarca nad njenim životom, kako bi uspostavila ravnotežu i ostvarila svoj ženski identitet. Pitala se zašto razmišlja o tome, i to baš sad. Na kraju krajeva, uskoro će se odvojiti od tih dokumenata za koje se vezala više nego za sestru. Možda bi bilo logičnije da razmišlja o njima. Spisi Jakova Pravednika predstavljali su njen razlog za život u poslednje vreme, i zapravo je strahovala da drugi razlog neće naći. U svakom slučaju, ako se uskoro i vrate po svitke, oni više neće pripadati njoj. Ti spisi su je podstakli da mnogo razmišlja o prirodi religija, primoravajući je da nauči više o hrišćanstvu, koje je oduvek prezirala, zapravo ga i ne poznajući. A neprijatelja treba poznavati, da bi se o njemu moglo suditi. Morala je priznati da je neverovatna mistifikacija kojom je čovek iz Tarsa obavio Jošuu u izvesnom smislu predstavljala napredak spram Jakovovog konzervativizma i asketizma. Nesumnjivo, sudovi izneti u jevanđeljima i Pavlovim poslanicama izuzetni su; ali jednostavno nije uspevala da nazre u hrišćanima nameru da primene te uzorne propovedi o saglasju s bližnjima, čak i ako je on neprijatelj; niti je, uostalom, mogla da ih krivi; Rebeka je smatrala da ljudska bića nisu naročito sklona obavezujućim osećanjima. – Zabrinuta? – Udubljena u misli, Rebeka nije primetila da je Džamal usporio i da jaše uporedo s kolima kojima se ona vozila. – Da li bi trebalo da budem? – odgovori, uz umoran osmeh. Razumem koliko ti je teško da se odvojiš od tih dokumenata. – Emir joj pokretom glave pokaza vreću okačenu o sapi mazge. – Ali tako je najbolje. Osim toga, tvoja sestra i ti ste pod zaštitom jednog emira, te ne treba da brineš zbog budućnosti. Kako god da veliki vezir odluči da iskoristi te spise, vi ćete na svaki način biti zaštićene. I... u vezi s tvojom sestrom... 156
Evo, stigosmo i do toga. Ovo je prvi put da smo zajedno bez Sare. Trebalo je da očekujem ovo, pomisli Rebeka. – Sara je mila devojka. Sigurno si primetila da sam veoma zainteresovan za nju... – nastavio je Džamal, s primetnom nelagodom. – Deluje tako krhko... Potrebna joj je stalna pažnja. Osim toga, ima tako aristokratske manire da bi se dobro prilagodila kući jednog emira... Rebeka je jedva uspela da priguši osmeh; previše je svesna razlike između drskog i prefinjenog sestrinog ponašanja, njenog pomanjkanja osećajnosti i vrlina; ukratko, svesna je duboke razlike između onog što bi Sara želela da dobije i onog što može da ponudi. Ah nešto mora odgovoriti ovom nežno zaljubljenom čoveku. Nešto što ga neće obeshrabriti. Iako, pomislila je, Džamal deluje isuviše sigurno u svoj izbor da bi ga obeshrabrile slabe mogućnosti za uspeh. – Pa dobro... – zaustila je, pokušavajući da nađe reči kojima ga neće povrediti, ali ni zavaravati. – Emire, emire! – začuše povike telohranitelja koji je, poteravši konja u galop, jahao prema njima. Rebeka oseti zahvalnost prema Firuzu koji joj je dao vremena da smisli prikladan odgovor. Turčin je govorio na turskom, kako bi ga i ona razume la. – Velika kolona nevernika napreduje ka jugu. Tri stotine ratnika, a možda i više. Rebeka oseti grč u stomaku. Njih nije bilo više od pedeset. ***
– Malo ih je! Iskoristimo to! Dajmo im još jednu dobru lekciju! – uzviknu Rajmond Pile, upirući mač prema grupi muslimana koje su ugledali na severu. – Ali grof nam je naredio da pre svega pronađemo materijal za izgradnju opsadnih sprava. Ne možemo gubiti vreme na čarke... – oprezno primeti Ričard, koji je jahao iza njega. – Šališ se? Brojno smo potpuno nadmoćni. Bilo bi glupo odustati od sukoba. Možda će ih proći volja da nam postavljaju zasede, te ćemo tako raščistiti put i za sledeći transport namirnica... – odvrati komandant, primetno uzbuđen. Rajmond odmah izdade naređenja za napad. – Napred! Videli su nas i pokušavaju da stignu do gaza Jordana. Ako uspeju, izgubićemo ih! Neka se konjica podeli na dva krila i nastavi prema bokovima nevernika kako bismo ih zaustavili! Pešadija napred, u frontalni napad! Neka bude volja božja! Ričard je jedva stigao da uputi Emanuilu obeshrabren pogled, a ovaj mu uzvrati pre nego što se brzim korakom uputio ka meti. Konjica je napredovala ispred njih, nastojeći da spreči bekstvo neprijatelja; ali zemljište je bilo neravno i ispresecano udubljenjima i izbočinama i nekolicina Egipćana, u grupi ili svaki za sebe, na vreme se izvukoše iz obruča i nestadoše među stenjem. – Razdvojte se! Sve ih pohvatajte! – doviknu Rajmond Pile pešadincima kad su se primakli protivnicima, dok su konjanici već prišli muslimanima na domet koplja i zarobili ih. Zajedno s mnogim saborcima, Ričard i Emanuilo se ispeše na stenovitu 157
strminu jureći begunce i brzo nestadoše iz vidnog polja. Iako je sve vreme rizikovao da se surva niz kamenitu kosinu, Ričard se brzo popeo na vrh. Pod njim se pružao pogled na uzanu dolinu i još jedno uzvišenje, iza kojeg je bila obala Mrtvog mora. Na tom terenu pred njim bilo je mnoštvo pećina u koje su muslimani mogli da se sakriju, kako na padini iznad koje je stajao, tako i na strmini u daljini. Nije mogao da se vrati Rajmondu bez ljednog zarobljenika. Pile bi, a naročito Sabran, iskoristili to da ga kritikuju grofu od Tuluze. Odlučno se spustio niz strminu pažljivo osmatrajući vidokrug u nastojanju da primeti neki pokret koji bi mu ukazao na prisustvo neprijatelja. ***
– Ne možemo ostati ovde pozadi. Moramo se pomeriti, po cenu da nas primete – reče Džamal Rebeki, koja je čvrsto stezala uza se vreću sa svicma. – Odbio si da se sukobiš s neprijateljem da bi mene zaštitio – odvrati Rebeka, gledajući okrvavljenu cevanicu koju je odrala o oštru stenu. – Premalo nas je da bismo se odbranili, a i Alah bi smatrao glupim takav očajnički potez – odvrati Džamal. – Naredio sam da se raštrkamo samo zato što tako imamo više mogućnosti da se izvučemo. Nažalost, njihova konjica je stigla da zaustavi nekolicinu mojih ljudi. Video sam da je bar Firuz uspeo da se izvuče. – Šta sad nameravaš da učiniš? – upita Rebeka, nimalo ubeđena. – Da stignem na drugu stranu i produžim prema Jordanu. Uz Alahovu pomoć, možda ćemo i uspeti. – Pogleda okolo i učini mu se da u blizini nema nikog. – Sad je trenutak. Prati me – reče joj, izađe iz skrovišta i uputi se pravo prema vadiju. 67 Arapin je hodao brzo, pre nego što je primetio da Rebeka, šepajući zbog povrede na nozi, ne uspeva da ga prati. Vratio se i uzeo joj je vreću, kako bije bar oslobodio tereta. Ona mu je pruži nakon kratkog oklevanja, a Džamal zatim nastavi napred, mada sporije, kako bi Rebeka mogla da drži korak s njim. Teren je bio prilično klizav i žena je hodala izuzetno oprezno. – Ako se pojavi jedan, mogu da se suočim s njim. Ali ako iskrsne čitava grupa, gotovi smo, pomislio je Arapin. Pojavio se neko. Jedan ratnik. Rebeka nagonski vrisnu. Emir nije ni pokušao da pobegne. Vratio joj je vreću i isukao sablju, čekajući protivnikov napad. Posmatrao ga je dok mu se ovaj približavao. Bio je to teško oklopljen pešadinac, s mrežastom pancirnom košuljom, šlemom sa štitnikom za nos dobro natučenim na glavu, i sa štitom. On je, međutim, bio prašnjav, u poderanoj odeći i običnoj postavljenoj jakni, u međuvremenu je ostao i bez štita i bez šlema – nimalo nije ličio na zapovednika, te neprijatelj u njemu svakako neće prepoznati emira. Kad su se primakli jedan drugom na svega nekoliko koraka, hrišćanin pogleda Rebeku. Kao da je načas oklevao, možda samo zbog iznenađenja; onda, međutim, zauze 67 Arap.: pustinjska rečica. (Prim. prev.)
158
položaj za napad, i tren kasnije Džamal zadobi prvi udarac. Bio je to snažan zamah, ali Arapin ga spretno odbi, prelazeći u kontranapad; no sablja mu nalete na hrišćaninov štit. Od povratnog udara izgubi ravnotežu, izlažući se ponovnom protivnikovom napadu. Brzo je uzmakao, ali se tako Rebeka obrela između njega i Franka. Shvativši kakva joj opasnost preti, Džamal odmah napadnu, tako je bio u nepovoljnijem položaju budući da je stajao na kosini, na klizavom zemljištu, i da nije imao štit. Ukrstiše oružje, ali emir izgubi ravnotežu i pade na tlo, ispustivši pri tom sablju. Protivnik stade iznad njega upirući mu mač u grkljan. Džamal je sa zemlje video kako se Rebeka s boka baca na hrišćanina, pokušavajući da ga zgrabi za ruku. ***
Emanuilo se spretno spustio niz padinu. U podnožju je kraj vadija video saborca koji se uhvatio u koštac s jednim muslimanom. Ubrzao je korak kako bi mu pomogao, ali onda primeti da je hrišćanin već savladao protivnika i nastavi potragu. Pogledao je okolo. Bilo je mnogo skrovišta u koja su neprijatelji mogli da se zavuku. Možda je neki na svega nekoliko koraka od njega, skriven iza stenovitog bočnog grebena. Morao je da bude oprezan, kako ga protivnik ne bi iznenadio. Koračao je izuzetno pažljivo. Nadao se da ga tako begunci neće primetiti i da će, osećajući se sigurnim, izaći iz skrovišta. Napregnuo je sluh kako bi čuo i najmanji znak koji bi ukazao na blizinu protivnika. Popeo se na kameniti greben. Izbočena stena zaklanjala je pogled na padinu koja se pružala ispod nje, ali se s tog mesta savršeno video ostatak terena oko vadija i obe strane doline. Učini mu se da je odozdo dopro nečiji uzdah. Pogledao je dole, preko ivice grebena. Posle nekoliko trenutaka, primeti kamenčiće koji su se kotrljali niz kosinu. Nekoje bio pod stenom. Nakratko se zamisli. Ko god da je tu, neće izaći sve dok zna da je neko iznad njega. Mogao bi on da siđe, bez opasnosti da će ga begunac iznenaditi. Još malo promisli, onda se okrenu i, bučno hodajući, uzmakne nekoliko koraka. Zaustavio se malo iznad grebena. Pažljivo je izuo čizme i spustio ih na tlo; onda, trudeći se da ne obraća pažnju na kamenčiće koji su mu se zarivali u tabane, polako priđe ivici grebena. Onda je legao i čekao. Nije morao dugo da čeka. Ubrzo se ispod stene pojavi turban. Musliman je proveravao okolinu. Emanuilo se malo povuče, iako se tako priljubio uz tlo da ga ovaj nije mogao primetiti. Čovek s turbanom pomeno se još malo napred. Sad je pravi trenutak. – Ako ga sad ne zaskočim, neću ga više stići, reče u sebi, pre nego što se pridigao na kolena i skočio s ivice grebena. Sudar je bio manje oštar za njega nego za neprijatelja. Emanuilo je osetio udarac oklopa o oklop i čvrste protivnikove mišiće, ali musliman svom snagom tresnu na tlo. Otklizali su se nekoliko metara, obojica ošamućeni od sudara. Vizantinac je, međutim, bio spremniji da odreaguje i pružio je ruku stežući neprijatelju vrat. Musliman kao da nije bio u stanju da se brani. Pokušao je da primakne lice 159
Emanuilovom kako bi ga udario glavom, ali Grk ga je previše snažno stezao. On onda pokuša da ga udari pesnicama u grudni koš, ali već je gubio dah i udarci su mu bili slabi. U svakom slučaju, bio je snažan kao bik i Emanuilo nije uspevao sasvim da ga onesposobi. Onda, odjednom, Vizantinac popusti stisak. – Ali ja tebe poznajem! – reče Franak pošto je pažljivije pogledao Rebeku. I žena se zagleda u njega, ne shvatajući šta joj govori. I Džamal je, iz svog neprijatnog položaja, zurio u čoveka koji mu je vrhom mača pritiskao grkljan. Hrišćanin skinu šlem, kako bi ga ona bolje videla. – Ti... ti si onaj Norman koji nam je pomogao u Majncu... – uspela je da kaže Rebeka, posle nekoliko trenutaka u kojima ta scena kao da se zaustavila, poput prizora na zidnoj tapiseriji. – Pa da! Eto ko si! Sad se sećam! – reče hrišćanin i udari se šlemom po nozi. – Ti si sestra one divne jevrejske devojke koju sam spasao od svojih saboraca! – Da... – Rebeka nije sasvim uspela da prikrije ljutnju zbog izraza koji je upotrebio njen sagovornik. – Kako mi se čim, sad ste pod zaštitom muslimana... Je li i tvoja sestra ovde? – Muslimani svakako više poštuju moj narod i kulturniji su – jetko odgovori ona. – Pretpostavljam da je i ona s tobom. Je li ovde negde u blizini? – Ona je... u Jerusalimu... – Pa, razlog više da osvojimo grad – primeti on podsmešljivo. Onda se obrati Arapinu koji je ležao na tlu. – Ne znam šta ste radili ovde, ali sad ste moji zarobljenici, to vam je jasno, zar ne? – Jednom si mi pomogao, da bi mi sad naudio? – odvrati Rebeka. – Sigurno ne mogu da te pustim da odeš. Uhvatio bi te neko drugi i bio bi daleko manje nežan. Osim toga, u društvu si Arapina, a ja se borim protiv Arapa... Čovek je – setila se da se zove Ričard – pokretom mača pokazao Džamalu da ustane. Arapin bez reči ustade. Rebeka mu u pogledu prepozna osećaj poniženja zbog pretrpljenog poraza i bes što nije uspeo da je zaštiti, uprkos obećanju. – Ne boj se. Znam da misliš da su hrišćani životinje, posle onog što su vam učinili u Majncu. Ali ja nisam takav i nadam se da ću to uspeti i da ti dokažem. Sad, međutim, krenite – reče Ričard, stavljajući šlem. Odmah zatim, u vidnom polju im se pojaviše još dvojica ratnika iz hrišćanske vojske. Čim ih je ugledala, Rebeka brzo prebaci vreću sa svicima Normanu preko ramena. – Molim te, to mi je veoma važno. Ako mije pronađu, odmah će mije oduzeti. Nosi je ti, tebe neće ništa pitati. Vratićeš mi je kad budeš mogao – reče mu, trudeći se da načini blaži izraz lica i da ga gleda molećivo. Džamal ju je preneraženo pogledao. – To je jedini način da ih sačuvamo – umirila ga je Rebeka, govoreći na grčkom kako je Ričard ne bi razumeo. – Poznajem ovog vojnika i dobar je čovek, uprkos svemu. Onda se, međutim, zapita hoće li se emir složiti s njom znajući da je to čovek zbog kojeg Sara, verovatno, nikad neće moći njega da zavoli.
160
– Nismo se videli trideset godina, a onda se u nekoliko dana sretnemo dva puta... – reče Emanuilo, odvajajući ruke od muslimanovog vrata. Čim se oslobodio, ovaj skoči s namerom da krene u protivnapad, ali odmah se zaustavi pošto je prepoznao Grka. – Alah je odlučio da nam se sudbine ponovo ukrste. Možda postoji razlog. – Ha! – Emanuilo prasnu u smeh. – Eto šta mi je najviše nedostajalo u vezi s tobom: tvoj izgovor grčkog! – Onda se naglo uozbilji. – Donedavno, Arapi i Turci se svakako nisu voleli. Otkud ti ovde s Egipćanima? – Bio sam u Jerusalimu prošle godine, za vreme fatimidske opsade. Pošto oni ušli u grad, mene sramota bilo zbog odbrane mojih zapovednika i odlučio da služim u egipatskoj vojsci – odvrati musliman, ne otkrivajući starom prijatelju svoju ulogu emirove desne ruke. Ne bi bilo zgodno da hrišćani saznaju da je s njim putovala i tako visoka ličnost. – Ponovo sr me poštedeo pre neki dan, Firuze. Kao i pre nekoliko decenija... – podsetio ga je Vizantinac. – Tvoje ubistvo ne bi promenilo ishod bitke, ali bi možda promenilo moj život. Draže mi bilo da ne rizikujem. – Uvek si bio mudar. – Emanuilo odmahnu glavom. – Ja često mislio o tvojoj sudbini posle bitke kod Mancikerta – reče mu Firuz. – Mislio da ti poginuo u unutrašnjem ratu, zajedno s tvojim carem... – Zapravo sam bio uz njega do samog kraja – objasni mu Grk. – Vratili smo se u Konstantinopolj kako bi on preuzeo vlast, pošto je saznao da su ga Dukasovi svrgnuli, ali bilo nas je premalo. Vodili smo bitku izvan gradskih zidina, i završila se loše po nas. Zarobili su me. Onda mi jednog dana rekoše da se Roman raspitivao za mene. Odveli su me njemu. Zatekao sam ga u krevetu, u lokvi krvi, usred grupe lekara koji su pokušavali da mu zaustave krvarenje. Odlučili su da ga poštede, iz obzira prema carici, ali su ga oslepeli, kako ne bi mogao da vlada. Emanuilo zastade, kako bi duboko uzdahnuo. Ta uspomena mu je teško padala. – Ali očajno su obavili posao, možda i namerno – nastavio je. – Rane su se inficirale i video sam kako se jezivo muči. Tri dana, koliko je poživeo, sve vreme je imao visoku temperaturu i često je padao u bunilo. Prvo što mije rekao, čim je mogao da progovori, bilo je da se zakunem na vernost novoj vlasti. Važnija mu je bila bezbednost carstva nego osveta protivnicima. Znao je da država nema dovoljno ljudi niti novca za plaćenike, i nije želeo da zemlja dalje propada u građanskim ratovima. Osim toga, bio je svestan da će njegovi neprijatelji dvaput razmisliti pre nego što poubijaju sve zarobljenike. Mi smo i dalje bili vojnici i mogli smo im koristiti. – Kad je ispustio dušu, bio sam pored njega. Zahvalih Gospodu što mu je prekratio muke. – Bio je valjan ratnik, tvoj car. I pošten čovek. Pre nego što je umro, poslao je sultanu deo dogovorenog otkupa, iako zvanična vlast nije priznavala taj dogovor – primeti Firuz. Provedoše neko vreme u tišim. Obojica, i Grk i Turčin, izgubljeni u sopstvenim uspomenama. Firuz prekinu tišinu. – A šta ti radiš ovde? Carstvo nije više zainteresovano za krstaški pohod. To je sad posao Franaka – reče. – Ipak je to i moj posao – odvrati Emanuilo. – Onog dana u Mancikertu počinio sam jednu grešku. Grešku koja je, možda, mog cara koštala pobede. A on je to znao. 161
Uprkos tome, pozvao me je sebi pred smrt. Ceo život sam proveo pod oružjem pokušavajući da se iskupim, ali još nisam uspeo. Nadam se, dakle, da će mi Gospod pružiti priliku da to učinim u gradu u kojem je on umro i vaskrsao. – Verujem ti hoćeš da umreš za svog boga. Misliš da ćeš se samo tako iskupiti? – Možda. Ne verujem da imam izbora. – Uvek postoji izbor. Ne postoji samo ako neko ne želi da bira. Ponovo zavlada tišina. – I šta sad, po tvom mišljenju, treba da učinimo? – upita Emanuilo, iskreno zbunjen. – Ne sumnjam u vojnika kao što si ti. Ti mene zarobio. – Nije to tako jednostavno – tužno odvrati Emanuilo. – Ti nisi izvršio svoju vojničku obavezu kad si mogao da me ubiješ. I to čak dva puta. Ne mogu da osudim osobu kojoj dugujem život. Ne bih mogao da ti jamčim sigurnost kad bih te zarobio. Kao što dobro znaš, u franačkoj vojsci glas jednog Grka ništa ne znači. – Ja navikao da štitim, ne da me štite. Ne brini za mene. Emanuilo se bez reči zagleda u njega, razmišljajući. Naterao je sebe da brzo odluči; svakog trenutka bi mogli da se pojave ostali hrišćani, a onda više ne bi imao izbora. – Idi – naposletku reče. – Ti ne može tako – Firuz odmahnu glavom. – Ja može, može – odvrati Emanuilo, podražavajući njegov način govora. – To se tiče mene i moje savesti. Odlazi, rekao sam ti, pre nego što te neko vidi. Firuz ustade, uze svoju sablju i pođe. Načas se osvrnu: Sledeći put kad sretnemo, možda nemoguće postupiti ovako. Možda prisiljeni da se borimo – reče. – I da umremo. Znam. Ali to neće promeniti ovo što je dosad bilo – odgovori Emanuilo, podstičući ga pokretom ruke da ode.
162
17.
U krstaški logor svi su se vratili umorni, izmučeni vrućinom i žeđu. Konjanici, pešadinci, a pre svega zarobljenici, koji su u Šomronu obavili najveći deo posla, sekući drveće i tovareći ga na kola i na tegleću marvu. Pešadinci su im pomagali, ali muslimani su radili bez prestanka, toliko da su jednog, već na samrti od iscrpljenosti, ostavili negde uz put. Čak ni Rebeka nije imala odmora. Vojnici su bili zadovoljni što su među beguncima naišli i na ženu, i odmah su je pretvorili u nekakvu vojnu krčmaricu, ali krčmaricu bez ikakve slobode, prinuđenu da ih služi, da trpi svakojake uvrede i poniženja, a Ričardovo prisustvo sprečavalo je i gore mogućnosti. Džamal se pak osećao već previše poniženim da bi mano za uvrede kojima su ga Franci zasipali, kao što su, uostalom, činili i s drugim zarobljenicima. Verovali su da je on zapovednik srednjeg ranga, i nisu mu pridavali naročit značaj. To je značilo da mora da radi koliko i ostali, ali znajući da njegovi ljudi od njega crpu snagu da izdrže, trudio se da mi pruži primer radeći revnosnije od svih, ne žaleći se i držeći se tako gordo da je to iritiralo čak i same zarobljenike. S druge strane, Ričard je želeo da razgovara s Rebekom, pre svega da je pita za sestru; uspomena na Saru s vremenom je gotovo iščezla, ali vest da je ona u Jerusalimu oživela je u njemu želju koju je osetio u Majncu kad ju je ugledao. Kako god bilo, strepeo je da će previše skrenuti pažnju na , zarobljenicu, i odlučio je da je ispita kad stignu u logor, nadajući se da će to tamo biti manje uočljivo. U međuvremenu, ni on se nije štedeo, rukovodio je skupljanjem drvne građe s neumornom revnošću, a Pile mu je rado prepustio to zaduženje, kako bi s ostalim konjanicima odlazio u lov. Ni Emanuilo se nije odmarao. Ali dok je Ričard radio iz želje da zasluži poštovanje grofa od Tuluze, Vizantinac je, kao i obično, osećao obavezu da radi više od ostalih kako bi ga cenili; ili da bi bar – što mu je bio dostižniji cilj – izbegao otvoren prezir Franaka. Tri dana su izbivali iz logora, ali njihov povratak, iako su sakupili mnogo građe, nije izazvao naročito oduševljenje. Emanuilo je posmatrao ljude, i zaključio je da su se promenili. Fizički i karakterno. Svi su izgoreli od sunca, naročito Nemci, koje je vrućina mučila više nego sve ostale u vojsci. Bili su mršaviji, ispijeniji i retko se mogao videti neko čiji pokreti nisu bili umorni i usporeni. Čak su i oni koji su pravili Gotfridov toranj radili sporim tempom, gotovo bezvoljno. Ljudi su, raspoređeni oko jedine napravljene opsadne sprave bez zamaha udarali sekirom, ostavljajući da prođe previše vremena između dva udarca. Om koji su sastavljali delove, zabijali su klinove bez imalo elana, u nedogled produžavajući posao. Retko ko je pričao, a ko je morao delovao je kao da se tek probudio, glas mu je zvučao sneno, svaku reč bi propratio neprijatnim zvucima. Usne su im bile suve, ispucale, raskrvarene. Niko se nije smejao, čak ni deca, koja su se, prestavši da se igraju, prepuštena sama sebi odmarala u ono malo preostale hladovine. Neki su hodali okolo polunagi, sve vreme lupkajući mačem o spoljnu površinu 163
štita i stvarajući buku koja je u gotovo potpunoj tišini još više smetala. Ostali su, bez oružja, hodali gotovo marširajući, snažno udarajući stopalima o tlo i podižući prašinu koja ih je pratila kud god da krenu. Začuđen, Grk upita nekog starca za razlog takvog ponašanja. – Ovde vrvi od tarantula. Mnoge su usmrtile. Bar od buke beže – odvrati mu on, bezizraznog pogleda uprtog u daljinu. Šta ja još radim ovde?, zapita se Emanuilo. Preziru me, umire se od gladi, žeđi i vrućine, zapovednici se svađaju, egipatska vojska bi svakog časa mogla da stigne i sve da nas pobije, slava bogu samo je izgovor, svima. Možda čak i meni. Razmislio je o onome što mu je rekao Firuz. On zapravo ne želi da bira. Ne treba od Gospoda da traži oproštaj, već od svog cara. A Roman mu je oprostio. Ali on nikad nije sam sebi oprostio, i tragao je za nekim izgovorom, ko zna kojim po redu, da nastavi svoju borbu protiv tereta koji je nosio na plećima. A dosad je nalazio bezbrojne izgovore. Slava Gospodu jedino je opravdanje koje mu je nedostajalo, najplemenitije, najuzvišenije. No i dalje je to bio samo izgovor. – Hoćemo li da svratimo do Anselma? – Ričard ga prekide u razmišljanju. – Zašto? – Eno ga – pokaza Norman. – Hoću da mu tražim uslugu. Monah je prilično smršao. Ćelava lobanja bila mu je prekrivena mrljama i opekotinama, a mantija mu je padala s ramena poput ogrtača. Pored njega je stajala Anjeze, prelazeći nakvašenom krpom preko usana i lica nekog starog hodočasnika. Ričard zadovoljno protrlja ruke, smatrajući da okolnosti savršenim za ono što je imao na umu. – Zaboga, i Anjeze je tu! – izjavi. – Zar ne radiš? Žena ga pogleda izrazito ravnodušno, ne odgovorivši mu. Umesto nje odvrati Anselmo: – Posao? Ovo je sad njen posao. Da ublaži patnje bolesnih. Kako izgleda, Gospod nas podvrgava svim mogućim lišavanjima, kako bi naterao bludnike da se uzdrže od svojih poganih poriva. U ovakva vremena, ko još ima nešto novca trošr ga na koju kap vode, a svakako ne da bi izvukao malo zadovoljstva od jedne žene! – Ali Anjeze to više radi iz sklonosti nego zbog novca podsmešljrvo primeti Ričard. – Otkad je poznajem, više puta sam je video da radi besplatno nego za novac... Zar nije tako, Anjeze? Sad bi, u najmanju ruku, mogla malo da obraduješ ljude koji pate... – dodade i pogleda je izazivački. – Samo kad mi se hoće. A sad mi se neće – odvrati ona, suvlje od jezika starca kojeg je negovala. – Kako je prošla ekspedicija? – umeša se Anselmo, kako bi njih dvoje sprečio da preteraju. – Video sam da ste sakupili priličnu količinu drvne građe... – Tako je. U vezi s tim, hteo bih nešto da te zamolim... – odgovori Ričard, i još jednom pogleda Anjeze, koja mu, međutim, ne uzvrati pogled. – Šta misliš o Jevrejima? – Šta mislim? Da su Hristove ubice, kao što svi znaju, i zbog toga svakako ne mogu da ih volim – odvrati monah. – Osim toga, dele zajednički cilj s poklonicima islama. Ipak, potrebno je da neko od njih i preživi, kao večno svedočanstvo o njihovom zločinu i osuđujem one koji hoće da im zatru seme. Danas postoje dobri i loši Jevreji, baš kao i hrišćani, nezavisno od zločina njihovih predaka. – Prilično si razuman za jednog sveštenika. Vrlo dobro – odvrati Ričard. – To znači da si ti prava osoba. Slušaj me dobro: pre tri godine, prolazeći kroz Majnc s grofom Emikom od Lajningena, moji saborci su poklali silne Jevreje. Učimo sam koliko sam 164
mogao da neke spasem. Dakle, među zarobljenicima koje smo pohvatali u oblasti oko Mrtvog mora, nalazi se ijedna žena kojoj sam tada pomogao. Hteo bih da se malo pobrineš za nju, ili se bar postaraš da se prema njoj ne ponašaju mnogo loše. Prilično sam se namučio kako bih nju i njenu sestru spasao, i ne bih voleo da joj se sad nešto dogodi, i to baš mojom krivicom, budući da sam je ja zarobio dok je bežala s jednim Arapinom. Anselmo ostade pomalo zatečen. Ipak, pomislio je, zanimanje koje Norman pokazuje za tu Jevrejku moglo bi biti dobar razlog da Anjeze odvrati od toga da misli na njega; stoga mu i nije trebalo mnogo da bi shvatio kakve mu prednosti pruža Ričardov predlog. – Ako to činiš kako bi se oslobodio osećaja krivice koji bi te mogao omesti u borbi, rado ću ti pomoći – odgovori uz širok osmeh, a onda pogleda ispod oka Anjeze. Kao što je učinio i Ričard. Obojica primetiše s kakvim žarom žena trlja, već suvom krpom jezik onog jadnika. ***
Utešiti siromašnog, odenuti nagog, pomoći napaćenom, osokoliti ožalošćenog. Anselmo je ponavljao benediktinska pravila kako bi uverio sebe da ispravno postupa noseći komad hleba i sira Jevrejki o kojoj je, na Ričardovu molbu, trebalo da se brine. I nikad neće odstupiti od pravila, reče u sebi. Čak ni kad su Jevreji u pitanju, rako su se neka njegova braća radovala pogromu koji su krstaši počinili pre tri godine. Ponekad ga, zapravo, primer mnogih božjih Ijudi, čak i starešina manastira i biskupa, navodi na pomisao da su neke Hristove zapovesti, poput one „pružiti i drugi obraz”, idealizovane i neostvarive. Niko nije uspevao zaista da ih primeni, a kad je samog sebe primoravao na to, osećao se smešnim u očima ostalih. Ipak, nastaviće tako. To je njegov način da služi Gospodu, nadoknađujući time svoje nedostatke, poput telesne želje koja ga muči na način neprimeren jednom monahu. Tešio se, uporno govoreći sebi da njegova braća možda i jesu u stanju da savladaju đavolske porive, ali da im možda teško pada da uteše siromašnog, odenu nagog, pomognu napaćenom, osokole ožalošćenog. Stigao je do zabrana u kojem su boravili zarobljenici. Nije se razlikovao od onog u kojem su krstaši držali još ono malo stoke što im je preostala. Jedinu razliku, primetio je, predstavljalo je stalno prisustvo jake straže. Niko se, bar zasad, nije postarao za to da jedinu ženu odvoji od ostalih zarobljenika. – Rebeka? Jesi li ti Rebeka? – pozva je, približavajući se ogradi. – Nisi siguran ko bi od prisutnih mogao tako da se zove, svešteniče? – odgovori žena prilično ratoborno. – Pitao sam samo kako bih privukao tvoju pažnju... – odvrati Anselmo, iznerviran njenim odgovorom. – U svakom slučaju, Ričard me je zamolio da ti pomognem da podneseš zarobljeništvo. Evo ti, zato, malo hrane. Ti si žena, dakle, slabija si i treba bar da jedeš vrše od ostalih. – I dalje ti žene nisu baš sasvim jasne, svešteniče – reče Rebeka, gotovo mu otimajući iz ruke tanjir s hranom. Anselmo je bio zadovoljan što Je primetio da ta žena, 165
uprkos nadmenom ponašanju, ne može da sakrije očajničku potrebu da joj se pomogne. Ali osmeh koji mu zaigra na licu pretvori se u zaprepašćenu grimasu kad vide da žena doziva Arapina koji je sedeo malo dalje i da je mu polovinu obroka s tanjira. – Ali... Ričard me je molio da te okrepim... Ljutiće se na mene, ako ne budeš dovoljno jela... – pobunio se. – Objasnila sam ja Ričardu da mi je ovaj čovek pomogao koliko je i on sam to učinio u prošlosti. Stoga, ako nameravate da mi pomognete, znajte da ću i ja pomagati njemu – gotovo pripreti žena pokazujući na Džamala pokretom glave. Pomoći napaćenom, osokoliti ožalošćenog... ponavljao je Anselmo u sebi, zatvorivši načas oči. – U svakom slučaju, hvala ci. Nisam navikla na pomoć i saosećanje hrišćana, a još manje sveštenika – Rebeka oseti obavezu da doda. Anselmo je dobro znao o čemu je govorila. Ali svakako nije mogao da se složi s njom. – Grešiš. Klinijevski red trudi se da pokaže razumevanje i trpeljivost prema tvom narodu. Svakako, neki ne mogu da zaborave da ste poslali u smrt našeg Gospoda i ne uspeva da pruži i drugi obraz... – Čak i da je tako, da li bi tebi bilo drago da budeš kažnjen za zločin koji je počinio čukundeda tvog deda? – odgovori ona istim onim jetkim tonom kojim ga je dočekala. – Zapravo ne bi. Svesna da Hrist predstavlja ljubav, Crkva se trudi da vas zaštiti, ali, nažalost, ne uspeva uvek. Kako god bilo, vi nam ponekad prilično otežavate zadatak svojom nepoštenom trgovinom i preteranim zelenaštvom, za šta jeste krivi... – pravdao se Anselmo. – Jeste li nam ostavili mogućnost da drugačije živimo? – odvrati ona još žustrije. – Crkva zabranjuje pozajmice s kamatom, i zato hrišćani dolaze da pozajmljuju od nas. Ako su naše kamate visoke, to je samo zato što živimo pod stalnom pretnjom antisemitskih zakona, i moramo na neki način da se obezbedimo... – Nisam tako otupeo, kao neka moja braća, da bih rekao da nimalo nisi u pravu... – priznao je monah. Rebeki se učini nemogućim da je naišla na sveštenika sposobnog da ispolji razumevanje. Zato odluči da to iskoristi: – A što se tiče zaštite koju nam je pružila Crkva, nema ničeg neistinitijeg od toga. Već vekovima se vaši „najvrsniji” predstavnici iskaljuju na nama, pothranjujući diskriminaciju i progone. Jesu li ti poznati spisi takozvanih crkvenih otaca, svešteniče? Onih koje ste proglasili „svecima”? Jesi li čuo za Jovana Zlatoustog, koji je tvrdio da jevrejski narod pati od moralne izopačenosti, da su to svinje i jarci sposobni samo da osakaćuju jedni druge, i da je ući u sinagogu isto što i ući u javnu kuću? I da Jevreje treba razapeti, kao što su razapeli Hrista? I da za nas ne postoji nikakva mogućnost iskupljenja ni oproštaja? Jesi li čuo za Tertulijana, koji nas je optuživao da smo porekli boga? Ili za Efraima, koji nas je optuživao da smo trampili Oca za tele, Sina za lopova? A za Jovana iz Damaska, po čijim je rečima šabat dat Jevrejima zbog njihove prostote i težnje za nagomilavanjem materijalnih dobara? I za Maksimina, koji tvrdi da je jevrejski narod Kain? I za Avgustina iz Hipone, po čijem je mišljenju jevrejski narod rob telesnih želja, neprijatelj Boga i najodgovorniji za smrt Spasitelja, kojeg su zatvorili, izvređali, vezali, krunisali bodljikavom granom, obeščastili, bičevali, mučili, razapeli na krst i proboli kopljem? I za Eusebija iz Cezareje koji se radovao uništenju naroda Izrailja zbog njihovog bezbožništva? Ili za Justinijana Mučenika, koji je naš užasan položaj 166
objašnjavao božjim gnevom prema prognanima? A za Ilariona iz Poatjea, koji je pokušao da dokaže kako su Jevreji izopačen, od Boga prezren narod? Ili za Grgura iz Nise, za kojeg su Jevreji bogoubice, neprijatelji milosti i vere vaših očeva, grešnici, zli ljudi, đavolje sluge, otrovnice, klevetnici, prevaranti? I za Jeronima, koji nas je „samo” nazivao zmijama, neprijateljima čoveka i izdajnicima? A šta, na kraju, reći o Teodosijevom kodeksu, pravnom kanonu carstva, u kojem su Jevreji opisani kao zloćudna i grešna sekta sastavljena od ljudi dostojnih prezrenja? Šta kažeš na to? Je li to dovoljno da bi se gospodari, kraljevi i puk podstakli da nas progone? – Ali... te reči su vezane za sukobe i duh onog vremena... – jedva je izgovorio Anselmo, gotovo preneražen devojčinom žestinom, ali i njenim znanjem. – Nemaju nepobitnu i večnu vrednost... – Zašto? Vlada li danas drugačije raspoloženje? U svakom slučaju nastavi ona – svaki razgovor u vezi s tim uslovljen je principijelnom greškom; Jevreji nemaju nikakve ili gotovo nikakve veze sa smrću vašeg Hrista. Između ostalog i zato što je Isus, a to izgleda zaboravljate, jedan od naših, budući da je bio Jevrejin... Nastupi tišina. Anselmu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da se pribere posle ove izjave. – Bio je Jevrejin, istina je, ali predstavljao je novu vrstu Jevrejina, koju njegov narod nije prihvatio... – zadihano je odgovorio. – Grešiš. Izvesne Jošuine propovedi, koje vi hrišćani smatrate ličnim tumačenjima ortodoksnih Jevreja, širili su i drugi rabiji toga doba: njegovi stavovi o razvodu jesu stavovi mudrog Šamaja, one o ljubavi prema bližnjem propovedao je i rabi Hilel, oni o šabatu i vaskrsenju bili su tipični farisejski stavovi. Izraz „nova vrsta Jevrejina” prikladniji je za vašeg svetog Pavla nego za Isusa di, bolje reći, za Jošuu. Jošua je bio rabin koji je tumačio Toru i podsticao ljude da veruju u savez s Jehovom, obraćajući se samo „zabludelim ovčicama Izrailja”, kritikujući pomanjkanje revnosti sveštenika i najavljujući skori dolazak božjeg kraljevstva, posebno za siromašne i ugnjetene. Pavle je bacio pod noge Mojsijev zavet i pripisao je Hristu osnivanje novog saveza, koji je Jehovu gurnuo u drugi plan i usredsredio se na preobraćenje neznabožaca. S druge strane, u Poslanici Galatima, on potvrđuje da mu je sam Hrist poverio misiju među paganima. Ne bi to morao da precizira da je takva misija pomenuta u Jošuinim propovedima... – Više nije mogla da se zaustavi. – Je li demon ušao u tebe? – suprotstavio joj se Anselmo, koji je i dalje primoravao sebe da „osokoli ožalošćenog”. Došao sam da ti pomognem, ali neću dozvoliti đavolu da se oglašava iz tvojih usta. Govoriš besmislice. U Poslanici Rimljanima, sveti Pavle potvrđuje da je Avram otac svih vernika, obrezanih i onih ostalih; u Poslanici Galatima potvrđuje da se u potpunosti slaže s drevnom jevrejskom tradicijom, zato što su se Mojsije i oni koji se pozivaju na dela Zakona udaljili od Avramove vere, oskrnavivši joj čistotu pričom o zlatnom teletu. Ako on zaobilazi Mojsijev zakon, čini to da bi, novim Hristovim savezom, ponovo uspostavio iskonsku čistotu. Sami Jevreji su odbacili Isusove propovedi, propovedi o univerzalnoj ljubavi i bratstvu... – Eto, upravo je to najveća mistifikacija! – žučno odvrati Rebeka. – Rimljani su razapeli Hrista, a ne Jevreji. Om su odlučivali o tome koga će poslati u smrt, a ne njihove sluge Jevreji! Osim toga, Jevreji su raspeće smatrali anatemom... Neka su to bili i Rimljani, ali učinili su to nevoljno i na zahtev jevrejskih sveštenika... uz podršku celog naroda. Kao što potvrđuje sveti Petar u svom prvom misionarskom obraćanju: „Znajte, dakle, sa sigurnošću svi u kući Izrailja, da je Bog postavio Gospoda i Hrista, onog Isusa kojeg ste vi razapeli!” – uzvrati joj Anselmo. 167
– Ne! Rimljani su razapeli Isusa kao što su razapeli mnoge buntovnike u periodu kad su se Judejci delili na pobunjenike protiv tuđinske vlasti i kolaboracioniste. Jevanđelja opisuju kako je narod slavio Isusa kad je ušao u Jerusalim, kako su ga potom krišom zarobili da ne bi izazvali nezadovoljstvo buntovnika, a odmah zatim kako ga preziru i izvrgavaju ruglu na trgu, kako im je od njega milija Barabina sloboda; potpuno nedosledno pisanje, plod napora redaktora spisa ili kasnijih prepisivača da ponište odgovornost Rimljana. Između ostalog, opis procesa je do te mere besmislen, da je nejasno kako mu je uopšte data ikakva verodostojnost. Judejski običaji nisu predviđali vođenje procesa u dane Pashe, niti u dane bilo kog drugog praznika; pretkrivični istražni postupak izveden je usred noći, a presuda je doneta istog dana, iako se takva procedura sprovodila samo u slučaju oslobađajuće presude. Postupak je vođen u privatnoj kući umesto javno, u blizini Hrama. Na kraju, ne pominju se ni dva svedoka neophodna za izricanje smrtne presude. A dodajmo i co da se četiri apostola sastavljača jevanđelja ne slaži ni oko toga ko su bili glavni tužioci... – Sam Pontije Pilat je opisan, krajnje neuverljrvo, kao neautoritativni bezlični tužilac, žrtva okolnosti, koji se, štaviše, ponaša kao neki Jevrejin iz Deuteronomija, u kojem je zapisa no: „I sve starešine onoga grada neka operu ruke svoje nad zaklanom junicom u onoj dolini; i tvrdeći neka reknu: ruke naše nisu prolile ovu krv, niti su oči naše videle.” I čemu sve te mistifikacije? Da bi se sakrila činjenica koja bi u suprotnom bila sasvim očigledna: Rimljani su pogubili buntovnika. – To što pričaš besmisleno je. Isus nije bio buntovnik – odvrati Anselmo drhteći od besa. – Bio je ubeđeni pacifista i nije smetao Rimljanima. Možda je smetao Jevrejima... – Ma nemoj! A kako to da u Jevanđelju po Luki pisari i uzvišeni sveštenici tvrde: „Našli smo onog koji podbunjuje naš narod, sprečava naplatu poreza za Cezara”? – Budući da citiraš jevanđelja, trebalo bi da završiš rečenicu: „... i tvrdi da je Hrist, kralj”, kako bi optužba bila kompletna! – To je verovatno kasnije dodato. Jošua svakako nije se be smatrao kraljem, iako je možda verovao da je posvećen, božji mesija, to jest „hrist” na grčkom, što je prevod aramejskog izraza meschicha. Moguće je i da je narod u njemu video oslonac za svoju netrpeljivost prema Rimljanima, i da mu je dodao titulu kralja. S druge strane, jedim neposredan svedok koji nam je ispričao kako se sve odvijalo u tom mračnom razdoblju, Josif Flavije, potvrđuje, doslovno: „Osobe koje nemaju vesti iz prve ruke oslanjajući se na govorkanja i neosnovane priče, pišu zbunjujuće izveštaje, dok se tvrdnje neposrednih svedoka izvrću kako bi se dodvorili Rimljanima i diskreditovali Jevreje, a preterano oduševljenje ili ocrnjivanje zauzimaju mesto istinitom predstavljanju činjenica.” Kao što vidiš, napamet sam naučila taj deo. Koristeći zaprepašćeno Anselmovo ćutanje, Rebeka nastavi. – Razmisli, svešteniče! Nijedan tekst uključen u vaše kanone nije istorijski izveštaj, svi su dokumenti čija je namera da preobrate ljude! Zar ti nije dovoljno ono što piše Luka o Jošuinom podsticanju naroda da ne plaća porez? Pa, onda pomisli na deo u kojem ga Pilat šalje Irodu Antipi, koji ga pita da li je „Galilejac”. Ko god poznaje jevrejsku stvarnost toga doba dobro zna da se izraz „Galilejac” ne odnosi na njegovo geografsko poreklo, već na njegovu moguću pripadnost pokretu koji je osnovao Juda Galilejski, upravo u vreme Jošuinog rođenja. U vreme prve jevrejske pobune protiv rimske vlasti, čiji je pokretač, koji se može smatrati i prvim zelotom, završio – čudne li slučajnosti – razapet, zajedno sa svojim sledbenicima... – Isus zelot? Pa ovo je najsramnija jeres! Isus je želeo opšti mir! – napokon je 168
reagovao monah. Ali nije mogao da nastavi. – Priča o Jošui pacifisti je još jedna mistifikacija čiji je cilj da se njegov lik prikaže prihvatljivim Rimljanima – odmah nastavi Rebeka. – Pavlovi sledbenici pripisali su Jošui Isaijina očekivanja, u skladu s kojima bi gospodar mira poveo narod da pretope mačeve u raonike. S druge strane, izgleda da se upravo ta strategija isplatila, zar ne? Hrišćanstvo bi teško opstalo da se nije ulagivalo osvajačima... – Jevanđelja oslikavaju Isusa precizno i nedvosmisleno – uspeo je Anselmo da se nadoveže. – A to je poruka mira, bratstva i ljubavi. Znam i ja Stari zavet i znam, na primer, da je Jeremija smatrao nacionaltste i njihovu nepopustljivost odgovornim za nesreću naroda Izrailja; štaviše, bio je uveren da sam Bog želi da se Jevreji pokore tuđinskoj paganskoj vojsci. Zbog toga su ga smatrali izdajnikom jevrejske religije. Baš kao i Isusa... Udahnuo je i završio svoju tiradu pakosnom primedbom, koja je bila posledica njegovog očajanja: – Ko god tvrdi suprotno bogohulnik je i ima zle namere... ili je Jevrejin. Ili možda musliman... – A vi ste u mie mira, bratstva i ljubavi došli ovamo da uništavate, silujete, ubijate i osvajate? – Novi glas se uključio u žustru raspravu. Džamal. Anselmo se prenerazio. – Ti... govoriš latinski? – jedva je uspeo da prozbori posle nekoliko trenutaka. – Čekam tvoj odgovor – odvrati Arapin. – Samo hoćemo da povratimo ono što ste vi oduzeli hrišćanskom svetu pre mnogo vekova, odmah nakon smrti vašeg proroka, uništavajući, silujući, ubijajući i osvajajući... – reče napokon Anselmo. – Što se toga tiče, i Jevreji su zauzeli Palestinu ratom i ubijanjem, u vreme kralja Davida – objasnio je Džamal. – Ono što se čim ne može se pravdati nečim što se dogodilo pre mnogo vekova. S druge strane, to je isti princip koji vi hrišćani primenjujete kad proganjate Jevreje. Ali Rebeka ti je upravo objasnila da je taj princip zasnovan na laži. – Ne bih rekao da ste vi muslimani tako blagorodni. Ko može poreći da vam je religija zasnovana na ratovanju, dok se hrišćanska zasniva na ljubavi? Kuran uzdiže čulnost, hrišćanstvo uzdržavanje... – Podsećam te da u Kuranu piše: „Vernici se bore za svoja dobra, plaćajući to svojim životom na božjem putu” – odvratio je Egipćanin. – I dalje: „Najuzvišeniji džihad je kad neko pred tiranskim vođom izgovori istinu”; „Oteraj zlo dobrim, neprijatelj će ti postati prijatelj pun nežnosti”. Što se tiče navodne čulnosti, poreknuta je jednomesečnim dnevnim postom i potpunim odricanjem od vina, molitvom koja se u tom periodu obavlja pet puta u toku dana; osim toga, zakat, princip pročišćavanja dobročinstvom, predviđa da se dobar deo prihoda vernika podeli siromašnima: „Samo dvojici ljudi treba zaista zavideti: onom kome je Alah dao svete spise kako bi s njima provodio noći; i onima kojima je Alah podario bogatstvo kako bi ga danju i noću delili milosrdnom rukom”, zapisano je u Kuranu, kao što je zapisano i sledeće: „Ko ne daje iz ljubavi prema bližnjem, taj ne daje ni za ljubav božju.” Sad, pod uslovom da je Isus onakav kako je opisan u jevanđeljima, činjenica je da ne poštujete ni tu poruku ljubavi: vrednosti osvojene žudnjom za slavom, pohlepom i prolivanjem krvi pomračile su one koje je propovedao vaš Isus. – Ne razumem se dovoljno u Kuran da bih pobio tvoje citate drugima koji, koliko 169
znam, tvrde upravo suprotno, to jest nametanje vaše vere ratovanjem... – primeti Anselmo. – Onako kako ja to vidim, hrišćanski mučenik je onaj koji umire za svoju veru ne pružajući otpor; a istorija prvih hrišćana puna je takvih primera. Muslimanski mučenik, međutim, onaj je koji umire za svoju veru na bojnom polju. – Ali samo da bi se odbranio! – odvrati Arapin. – Zapisano je: „Borite se do kraja na božjem putu, borite se protiv onih koji se bore protiv vas, ali ne započinjite sukob. Bog ne voli nasilnike”. Ali, svakako, naš običaj jeste da sahranjujemo vojnika u odeći još umrljanoj krvlju i bez obrednog kupanja, kako bi, na dan strašnog suda, pred koji mučenici izlaze odmah nakon smrti, pali borac pokazao svoju odeću kao dokaz junaštva. Sam Prorok je rekao: „Voleo bih da se borim u slavu Boga kako bih postao mučenik, vaskrsao i ponovo se podvrgao mučeništvu.” – A što se tiče nametanja vere, Knjiga potvrđuje: „Nema prisile po pitanju verske slobode”. Ne želimo da budemo jedini, hoćemo samo da budemo božji miljenici i nismo netrpeljivi. Da li bi se usudio da porekneš da su pod muslimanskom dominacijom živeli i napredovali pripadnici drugih vera? Dokaz za to je što unutar zidina Jerusalima žive i Jevreji i pravoslavni hrišćani. Istinski džihad vernika okrenut je njima samima i isključivo je moralne prirode, u cilju borbe protiv zlih sila koje žele da ih skrenu s pravog puta i uzmu im dušu. – Ne bih rekao da se ono što ste počinili kad ste pre pola milenijuma osvojili gotovo sve obale Sredozemnog mora moglo nazvati samo odbrambenim ili moralnim ratom – primeti Anselmo. – Uostalom nemuslimani pod vašom vlašću mogu živeti samo plaćajući visoke poreze... dok se kod nas Jevreji bogate. – Nema nikakvog smisla porediti sopstvene ideale s delima ostalih – objasnio je Džamal. – To bi bilo isto kao kad bi se čovek poredio s bogom. Kao ljudi smo prevrtljivi, ali se možemo i usavršiti. Grešimo sramno često. Ali ono što treba porediti jesu ideali. Ili dela, ali samo ljudska. Božja istina ne može biti sužena na jednu jedinu religiju. Prema Kuranu, pravo je da postoji više vera i da se one međusobno nadmeću. „Da je Bog hteo, napravio bi od vas jedinstvenu zajednicu, ali nije to učinio. Želi da vas iskuša preko onog što vam je otkrio. Nadmećite se jedni s drugima u činjenju dobrih dela, jer ćete se zahvaljujući Bogu vratiti na ovaj svet. Tek tada će vas On prosvetliti u pogledu pitanja oko kojih se sukobljavate”, zapisano je. – Vidiš, monaše, čuo sam kako si rekao Rebeki da su, prema Pavlovim tvrdnjama, Jevreji pokvarili savez između Boga i Mojsija, i da je hrišćanstvo ponovo uspostavilo drevnu veru. Rebeka je pak optužila vas hrišćane da ste načinili nov savez, uvodeći figuru Hrista. Mogao bih u beskraj produžiti ovu raspravu, navodeći ti, kako je zapisano, da Avram nije bio ni Jevrejin ni hrišćanin, već musliman, i da se, za razliku od onih koji su skrenuli s puta, islam direktno nadovezuje na Avramovu religiju, izbegavajući, međutim, pogrešne puteve kojima su pošli Jevreji i hrišćani. – Ovde svako može optužiti druge da su skrenuli s verskog puta našeg zajedničkog oca Avrama, čiji su sinovi, Isak i Išmail, stvorili svaki svoj narod. Radije pamtim deo iz Kurana u kojem se opisuje ono što se dogodilo hrišćanima u jugozapadnoj Arabiji, pre gotovo hiljadu godina, kad je jedan jemenski tiranin pokušao da ih prisili da se odreknu vere, odsecajući im delove tela, počevši od desne ruke, svaki put kad bi potvrdno odgovorili na pitanje da li su hrišćani. O tome je zapisano: „Prokleti bili oni koji su sedeli u krugu kako bi uživali u prizoru mučenja vernika, krivih samo za to što su verovali u Boga, moćnog i hvale dostojnog”, kao dokaz činjenice da mi muslimani poštujemo posvećenost Bogu. 170
– Kad bi pripadnici tri semitske religije prestali da ratuju međusobno i priznali zajedničke korene, svi bi mogli da potpišu zajednički svečani iskaz svojih verskih ubeđenja na osnovu onog što je zapisano u Kuranu: „Verujmo u ono što je otkriveno nama. Verujmo u ono što je otkriveno vama. Naš i vaš Bog su jedan isti, i njemu smo pokorni, muslimani” – Ja svakako ne želim da budem „musliman”. Hrišćanin sam i ponosim se time, mada ne mogu da te krivim zbog želje za mirom i bratstvom... – suprotstavio mu se Anselmo. – U stvari, ne bi trebalo da se stidiš da budeš musliman – odvrati Džamal. – Zato što to znači, doslovno, posvećenost Bogu čiji je krajnji cilj dostizanje mira. A svi ljudi zdravog razuma i duha trebalo bi da teže tome, čak i ako te težnje različito ispoljavaju. – Ti si vrlo neobičan vojnik. Govoriš više kao čovek posvećen religiji, nego kao ratnik. Možda nije trebalo da se opredeliš za vojnički karijeru... – primeti Anselmo – daleko manje iznerviran ovim razgovorom, nego raspravom s Rebekom. – U muslimanskoj veri – nastavi Arapin – u načelu ne postoje sveštenici, sluge božje, niti posrednici između čoveka i Boga. Knjiga je i te kako dovoljna. Čovek i Bog ne mogu neposredno komunicirati. Zapisano je: „Zašto bi uopšte ljudsko biće želelo da Bog razgovara s njim? On to ne čim osim kad šalje nekakvo otkrovenje ili skrivenim putem ili šaljući glasnika koji, s Njegovim dopuštenjem, otkriva to što On želi da bude otkriveno.” – Tako svaki vernik ima odgovornost da nauči Knjigu. Vi hrišćani poveravate taj odnos između čoveka i Boga sveštenicima kao što si ti, a to neizbežno vodi tome da vernici postaju manje revnosni, da čak manje znaju, dozvoli mi da to kažem, o pretpostavkama svoje vere. – Što se toga tiče, ni Jošua nije otvoreno govorio o slugama božjim. To je još jedna izmišljotina Crkve, stvorena posle njega... – umeša se Rebeka, koja je dotad ćutala prepustivši Džamalu reč znatiželjna da vidi njegovu dovitljivost i veštinu razgovaranja. – A je li? A šta su, onda, bili apostoli? – odvrati Anselmo, čije je lice ponovo odavalo nervozu koju su Arapinove reči postepeno ublažile. – Samo metafora činjenice da je njegov autoritet obuhvatao dvanaest plemena Izrailja... – Slušaj me dobro, ženo – reče joj Anselmo. – Ako me svaki put kad dođem da ti pomognem budeš dočekala s ovim bogohulnim teorijama, patićeš se koliko i ostali, jer ja u tom slučaju neću dolaziti i pobrinuću se da ti niko drugi ne pomogne. Jasno? – dodade, trudeći se da zvuči preteće, što je njegovo i dalje zajapureno lice učinilo prilično neuverljivim. I zaista, Rebeka ga nije ozbiljno shvatila, već se osmehnula, za njom se nasmejao i Džamal. Anselmo ode grdeći je na sav glas. Ali ono što je čuo od oba sagovornika ubrzo ga je navelo na razmišljanje. Na Ričardovo pitanje da li se pobrinuo za ženu, odvratio je prigušenim: – Uh, uh... – i ponovo se udubio u misli i ne pogledavši ga. Te noći nije oka sklopio. ***
Anjeze je, međutim, dobro spavala. Pratila je Anselma, podstaknuta radoznalošću, željna da upozna ženu o kojoj je Ričard toliko brinuo. I sve vreme je prisluškivala njihovu 171
raspravu, skrivena iza kola. Zadovoljno je odmerila grube crte lica svoje navodne rivalke, uočila je da postaju još grublje kad se ražesti; procenila joj je nisko robusno telo, bar je takvo u odnosu na njeno; slušala je njen gotovo piskav, nepodnošljiv glas, u kojem nije bilo niti će ikad biti imalo čulnosti. A pre svega je bila zadovoljna što ta dronjava i žalosna Jevrejka nije nimalo ženstvena. Ma da, zaključila je: takvoj ženi bi i ona mogla da pomogne. I možda će, pomažući joj, osvojiti Ričarda, prikazujući se kao pouzdana i ljubazna. Što je neće lišiti zadovoljstva da se prema njemu i dalje ponaša ravnodušno. ***
Podnošenje izveštaja guverneru Iftikaru ad–Davli iscrpeo je i poslednje ostatke njegove snage. A Firuzu je snaga bila potrebna za izvršavanje zadatka za koji se spremao. Nije ga mogao izbeći; znao je da bi Džamal želeo da on to učini. Tokom celog napornog puta od Mrtvog mora do Jerusalima, sam, bez konja, žedan, pod vrelim suncem, u strahu od ujeda tarantule ili hrišćanske patrole, Firuz je uglavnom razmišljao o tome kako će Sari objasniti da joj je sestra zarobljena. Video je Jevrejku kako se udaljava, vezanih ruku, prateći nevernike zajedno sa Džamalom, i zahvalio je Alahu što je njegov zapovednik živ; ako je Bog odlučio da ga poštedi, to znači da mu pruža priliku da se pre ih kasnije oslobodi, ili da ga neko oslobodi. Iako nikad nije razgovarao s mlađom od te dve Jevrejke, znao je da će to biti težak udarac za nju. Bila je krhka, mlada i potpuno je zavisila od sestre. Lepa, nema sumnje; ali plitka. Nesposobna. Pravi teret. Žena kakvu nikad ne bi trebalo odabrati za suprugu. Pa ipak, njegov zapovednik ju je želeo vrše od bilo čega. To ga je obavezivalo da se pobrine za nju. Što mu nije bilo po volji. Baš mu nije bilo po volji. Ali nevažno je šta je njemu po volji. Sad kad su emira zarobili nevernici, on treba da je zaštiti. I učiniće to, bar dok ne nađe način da svog zapovednika vrati u Jerusalim. Nadao se da će Džamal učiniti sve da preživi. Nadao se da neće izazivati svoje tamničare, da će izdržati težak rad i lišavanja kojima će ga podvrgnuti. Nadao se da će hrišćani još malo istrajati u opsadi, kako bi imao vremena da oslobodi emira. To će svakako, mislio je ulazeći u jevrejski kvart, biti manje neprijatan zadatak od ovog koji je pred njim. U životu se suočio s mnogim očajničkim poduhvatima i bitkama, i nikad nije oklevao; prekalio je mnoge mlade ratnike, postavio na svoje mesto nadmene saborce, osramotio nesposobne zapovednike, uvek pokazujući da ume da prepozna sposobnosti i slabosti onih s kojima je ratovao. Zadobio je poštovanje zapovednika ne samo zbog hrabrosti iskazane u ratu, već pre svega zbog mudrosti koja je izbijala iz njegovih šturih rečenica. Ali nikad nije razgovarao s nekom ženom. Dobro, tu i tamo je razmenio poneku reč sa ženama s kojima je bio u kratkim vezama. Ali to su bile samo kratke fraze, naređenja, korisna obaveštenja; ništa što bi ličilo na razgovor. Nikad nije mislio da one mogu nešto da shvate. Štaviše, da ih zanima da shvate. Uvek ih je smatrao nekom vrstom ukrasa, koji nije čak ni preterano zanimljiv, te je komunikacija s njima čisto gubljenje vremena. Bar dok nije čuo Rebeku. 172
Ona je svakako bila žena koja je u stanju da shvati. Nije razumeo baš sve što je pričala Džamalu, ali dovoljno je shvatio da bi je procenio kao ženu neuobičajene pameti. Ženu koja pojmi. Bila je radoznala, i to mu se sviđalo. Nikad nije čuo druge žene da postavljaju pitanja. Sara je, međutim, za Firuza bila još jedna lepa statua bez suštine koja je uz to, za razliku od muslimanskih žena, imala i neprijatan običaj da se žali i da skreće pažnju na sebe. Iako je imao dovoljno vremena na raspolaganju, kad se obreo pred vratima kuće dveju sestara, Firuz i dalje nije znao šta br prikladno mogao da kaže. Mehanički je pokucao, gotovo se nadajući da Sara nije kod kuće. Ali dobro je znao da ona nikud nije odlazila bez sestre. I zaista, otvorila mu je, mada posle podužeg čekanja, koje ga je navelo na pomisao da je možda neće zateći. – Da? – reče mu, uz pospan i bezvoljan izraz lica. Kosa joj je bila raščupana, a na licu joj se videlo da se nimalo ne neguje. No uprkos tome bila je lepa. – Salam – reče Firuz, očekujući da će ona usmeriti razgovor i tako mu olakšati zadatak. Ali Sara kao da ga nije prepoznala. Posle nekoliko trenu taka tišine i njenog upitnog gledanja, bio je prisiljen da se predstavi. – Ja sam telohranitelj uzvišenog emira Džamala al–Ašrafa. Sećaš mene? – oprezno je rekao, predstavljajući se na lošem grčkom. – A da, tako je. Trebalo je da te prepoznam. Iako ste svi isti, vi muslimani, tako ružno lice kao što je tvoje trebalo je da prepoznam odmah... – odvrati ona, ne više bezvoljno već iznervirano. – Gde mi je sestra? Zar niste zajedno otišli? – Jesmo. Ali samo ja vratio. – Posle tih reči je zastao, shvativši da je bio grub, ali ne znajući kako drugačije da se postavi. – Kako? Kako? – upita ga ona, teško dišući. – Ostali su zarobljenici ili mrtvi. – Jednostavno nije umeo bolje. – Mrtvi? Ma kako mrtvi! Moja sestra mrtva? A ja sama, bez ikoga više ko bi se brinuo o meni? – razdera mu se u lice. Firuz primeti da na Džamala nije ni pomislila. Htede ponovo da kaže nešto, ali ona ga zasu uvredama. – Odvratno pseto šugavo muslimansko! I nisi je odbranio? Emir teje poveo sa sobom da bi je branio! Čemu ti, onda, kog đavola služiš? – Onda s reči pređe na dela, šamarajući ga sve dok je nije uhvatio za ručne zglobove. – Om ne mrtvi. Bili su zajedno. Oni zarobljenici – reče joj, ali njeno urlanje nadjača njegove reči. Pokušao je da joj ponovi, ali Sara ga šutnu čas pre nego što je shvatila šta joj Turčin govori. Tek tad se smirila. Ali ne i verbalno. – I šta to menja? Ubiće ih, pre ili kasnije, i to posle ko zna kakvog mučenja! A ja ću svakako ostati sama! – Ti nisi sama. Ja brinem za tebe. To je volja mog zapovednika. – A, je li? A šta ćeš mi ti? Znaš samo da se boriš i da stojiš kao kip tamo ispred vrata... Meni treba nešto sasvim drugo! – odvrati Sara, kojoj se nije svidela činjenica da će stalno gledati u blizini tog neprijatnog čoveka. Jedva je podnosila i Džamala, ali ovog Turčina jednostavno nije mogla da gleda očima. 173
– Ja osloboditi tvoju sestru... i Džamala al–Ašrafa. Ali sad, ti mi reći šta ti treba, a ja uradim – reče joj Firuz, koji je morao da skupi svu snagu duše i strpljenje kako bi se uzdržao. – Treba mi hleb. Htela sam da odem da ga kupim, ali sad mi se više ne izlazi. Ove vesti su me slomile. Pobrini se ti za to, ali požun, zato što sam gladna. – Dobro – odvrati Turčin, ne gubeći kontrolu. Firuz se okrenu s namerom da pođe, ali upravo u tom času mujezin pozva na molitva. On se onda udalji nekoliko koraka od kuće i stade, levo u odnosu na sunce. Sara ga je s nevericom gledala kako podignutih ruku izgovara Alahu akbar. Odmah je izašla i prišla mu, vrišteći mu na uvo: – Zamolila sam te za nešto, a ti misliš na sebe? Tako se brineš o meni? Žuri mi se, je l' ti jasno? Odmah idi, ih ću ispričati emiru kad ga ponovo vidimo! Ne rekavši ni reč, niti okrećući lice iz pravca u kojem se nalazila Meka, Firuz jednom rukom pomeri devojku, bacajući je prema vratima kroz koja je izašla. Onda nastavi da se moli, izgovarajući Fatihu, prvu suru iz Kurana, klečeći i spuštajući čelo i dlanove na prašnjavu ulicu. Sara ga je nekoliko trenutaka posmatrala s besom i gađenjem, pre nego što je ustala i vratila se u kuću, a onda se pre pustila gorkom jecanju koje nije prekinula ni kad se on, posle izvesnog vremena, pojavio s hlebom.
174
18.
Raditi po ovakvoj vrućim, pravo je mučenje, pomisli Ričard. Istim za volju, muka bi bila i boriti se: ali u tim okolnostima uzbuđenje, a i strah, umanjuju kako vrućinu tako i hladnoću. Pentranje se po gredama, njihovo testerisanje ih i zakucavanje jednu za drugu nije baš bilo ona vrsta rada u koji čovek može toliko da se unese da bi zaboravio uslove u kojima radi. Ipak, bio je svestan da će od tog rada zavisiti preostale nade da osvoje Jerusalim. Gotfrid od Bulonja i Rajmond od Tuluze poverili su po dvojici pouzdanih inženjera izgradnju dva pokretna tornja i niza opsadnih sprava. I radilo se marljivo zato što je, prema zvaničnom objašnjenju, trebalo završiti pre dolaska egipatske vojske. Ričard je, ipak, imao utisak da dvojica vojskovođa prisiljavaju ljude na naporne smene kako bi jedan drugog nadmašili. Izgradnja pokretnih tornjeva ličila je na nadmetanje, kao da će pobedniku kao nagrada biti povereno glavno zapovedništvo u predstojećem napadu. Uprkos tome, vojnici se nisu štedeli. Zapovednici su svima stavili do znanja da će zalihe vode uglavnom biti raspoređene na one koji su doprineli izgradnji sprava; zato su svi bili spremni da se znoje i još više se potrude, samo da bi povremeno osetili svežinu vode na izgorelim nepcima i u suvom grlu. Ričard pak nije sam odlučio da im se priključi. Rajmond je želeo da on bude pomoćnik inženjeru Vilijamu Rikou, i u tom svojstvu je organizovao radne grupe i određivao smene. Morao je i da se stara o muslimanskim zarobljenicima, kojima su dodeljeni najteži i najnezahvalniji poslovi. Hteo je da Emanuilo bude uz njega, zato što je samo u njega imao bezgranično poverenje, ali nije bilo lako zadržati ga; Grk nije umeo, ili nije mogao, da bude najednom mestu i često je odbijao da ga neko odmeni, priključujući se i sledećoj smeni. – Šta još hoćeš da dokažeš? – upita ga Ričard obliven znojem, iako nije radio. – Tvoji saborci imaju kratko pamćenje, i bolje je svaki dan shvatati kao prvi dan, kako bih izbegao da mi zagorčavaju život – odvrati Vizantinac, ne prestajući da testeriše gredu. – Čudno je to. Reklo bi se da je za tebe ovo pravi „krstaški rat”, više nego za bilo kog drugog. Ti baš zaslužuješ oproštaj grehova... – primeti Norman. – A ti? Zar nije i tebi stalo do božjeg oproštaja? Prilično si napredovao, otkad si se pridružio vojsci... – odvrati Grk. – Ma! Nisam ja ovde zbog toga – odgovori Ričard slegnuvši ramenima. – Ako je neko u životu grešio, svakako ne može dobiti oproštaj ubijajući, uprkos onome što govore sveštenici. Ovde sam samo zato da bih postao ratnik, kao što je to bio i moj otac. Pre nego što sam došao u Svetu zemlju, najhrabrije delo koje sam učinio bilo je vađenje meda iz košnice. Inače sam dane u šumama provodio skupljajući koru drveta za one koji su iz nje izvlačili tanin za štavljenje koža, tražeći lijane za pravljenje kanapa, i granje koje su palili da bi dobili pepeo koji su posle isporučivali majstorima za pravljenje stakla i sapuna. 175
– Vrlo neobičan posao za tako ambicioznog čoveka... Radio si svašta pomalo, nemajući nijedan pravi posao, kako mi se čini... – primetio je njegov sagovornik. – Neophodan posao – ispravio ga je Ričard. – Iz dva razloga: nisam želeo da se upoređujem s drugima, zato što sam strahovao od njihove procene, i nisam želeo ništa zaista da naučim da radim, kako bih se zavaravao da umem da budem samo ratnik i sažaljevao sebe što mi nije pružena prilika da to i pokažem... Zapravo sam se samo plašio. Plašio sam se da nisam dostojan svoje ambicije i svog oca... Emanuilo pomisli kako je Mancikert predstavljao razorno iskustvo i za njegovog prijatelja, iz nekog razlog koji on nije želeo da mu otkrije; uostalom, i sam je nerado govorio o tom događaju. Kako god bilo, primetio je da su njih dvojica na to reagovali na različite načine. On se bacio na vojnu karijeru kako bi dobio oproštaj greha; njegov prijatelj je pobegao, da bi u krstaškom pohodu, mnogo godina kasnije, video priliku za iskupljenje. – Idem do Jevrejkinog prijatelja. Čini mi se da radi više od svih ostalih – reče mu Ričard, prekidajući ga u razmišljanju. – Osim tebe, naravno... – dodade uz osmeh. Norman priđe Džamalu, koji je posrtao pod suncem, kao mazga natovaren gredama. Pomogao mu je da prenese teret, izlažući se upitnom pogledu najbližeg stražara. – Zaustavi se načas i pođi sa mnom. Zaista si zaslužio gutljaj vode – reče mu. – Nema potrebe. Ja sam vojnik – odvrati mu Džamal pošto je preneo i istovario drvnu građu. – Odnesi moje sledovanje Rebeki. Njoj je potrebnija, i ne verujem da se iko među vama brine o jednoj Jevrejki. – Kako hoćeš – odgovori mu Ričard, pogođen Egipćaninovom gordošću, ali i znatiželjan zbog zaštitničkog stava koji je ispoljavao prema devojci. Voleo bi da je mogao lično da joj odnese vodu. Bio je nestrpljiv da je pita za sestru koju je sad čvrsto odlučio da potraži kad osvoje Jerusalim. Pobrinuće se da je zaštiti od saboraca, do đavola i s ratnim plenom! Došao je da bi napravio vojnu karijeru, ne da br se obogatio; ako tom cilju doda i najlepšu ženu koju je ikad video, moglo bi se reći da treba da bude zadovoljan. Na nevolju, nije smeo dugo da se zadržava izvan gradilišta. Zato je otišao do dela logora u kojem su boravili civili, verujući da će tu naći Anselma. Zatekao ga je u blizini grubog oltara pred kojim je držao misu. Anjeze je bila s njim, s vinom i naforom u ruci. Ričard nije mogao da savlada osmeh pomislivši na to nakaradno zbližavanje svetog i profanog. – Možeš li da poneseš ovaj vrč vode Jevrejki? – upita on monaha. Onda pogleda Anjeze i dodade: – Šalje joj ga njen prijatelj Arapin... – Zar ne vidiš da držim misu? – odvrati monah, iznerviran. – Obrati se nekom drugom, ako ti se žuri – dodade, okrećući mu leđa. – Ali ja bih mogla da odem. Možeš bez mene, je li tako? – umeša se Anjeze, zadovoljna što može da iskoristi priliku da zadovolji svoju radoznalost prema zarobljenici. Norman se malo iznenadio, čemu se žena upravo i nadala. Ali pružio joj je vrč, dok je Anselmo gunđao nešto o tome kako sad mora naći nekog drugog ko će mu dodati vino i naforu kad dođe vreme za pričest. Anjeze nije gubila vreme i uputila se prema zabranu sa zarobljenicima. Svi su bili na gradilištu osim, naravno, Rebeke. – Imam vodu za tebe! – doviknu joj, kako bi joj skrenula pažnju na sebe. Jevrejka se približi ogradi. – Ko si ti? 176
– Ne boj se, ja sam prijateljica monaha Anselma i Ričarda. Om me šalju. Zovem se Anjeze. Kako si? – Bolje je bilo unutar zidina. Tamo nam ništa nije nedostajalo. Ovde je, međutim, svima pomalo loše, kako mi se čini; ne samo zarobljenicima... – odvrati Rebeka uz zahvalnu grimasu, dok je uzimala vrč. – Mi se, uprkos svemu, uzdamo u Gospoda da će nam doneti pobedu. Treba stisnuti zube dok ne izgrade sprave. Ali reci mi nešto: kako to da se Ričard toliko brine za tvoju sudbinu? – bupnu Anjeze, prelazeći odmah na stvar. – Ma kakvi! – tužno odgovori Rebeka. – Ne zanima njega moja sudbina, već sudbina moje sestre. Mislim da je ostavila veoma snažan utisak na njega pre tri godine, kad ju je upoznao. Dobar je prema meni zbog nje... Anjeze oseti nešto neprijatno u stomaku. Rivalka, dakle, postoji, rako to nije ova koja stoji pred njom. Pomisli kako joj je sad potrebna prijateljica i saučesnica, i kako niko bolje od ove žene ne može preuzeti tu ulogu; dobro poznaje rivalku i, pre svega, radije bi videla Ričarda s nekom hrišćankom, nego kao svog zeta. – Sviđa li se tebi Ričard? – iznenada je upita. Rebeka je oklevala. – Pa... on je hrišćanin... – Nisam te pitala koje je vere. Pitala sam te da li ti se sviđa – odvrati još odlučnije. – Privlačan je, nema sumnje. Pretpostavljam da se sviđa mnogim ženama. S druge strane, i moja sestra se sviđa svim muškarcima koje sreće... Sasvim sigurno bi ga radije videla sa mnom nego sa svojom sestrom, pomisli Anjeze. Odluči da će joj odgovarati da se sprijatelji s njom. – Jesi li mu ti žena? – upita je Rebeka. – Šta? A, ne! – odgovori Anjeze. – Ja sam svačija i ničija žena. Ovde sam pre svega da bih ublažila patnje vojnika... – A! – uzviknu Rebeka posle kratkog oklevanja. – Razumem. A kako to da si došla čak ovamo da se baviš svojim zanatom? Anjeze nije želela da se sprijatelji i zbliži s Rebekom zbog čiste ženske strategije. Nagonski je osetila naklonost prema njoj. Možda zato što je Rebeka ružna. Odluči da joj otkrije ono što je svima prećutala. – Vidi... ovde svi govore da su došli u Svetu zemlju da bi dobili oproštaj grehova – objasnila joj je. – Po mom mišljenju, međutim, oni traže nešto drugo, mnogo zemaljskije, nastavljajući da čine grehe. Ja ne verujem da treba da se iskupim zbog svog zanata. Na kraju krajeva, nikom ne činim zlo, štaviše; onemogućavam da mnoge vrle devojke postanu žrtve muških apetita. Ali i ja treba da se iskupim zbog nečeg. A to pripada mojoj prošlosti. Nisam bila dobra hrišćanka, i nadam se da će Gospod jednog dana moći da mi oprosti. Moji roditelji su bili seljaci, i nisu mnogo marili za ono o čemu su sveštenici grmeli na misama na koje su ljudi iz sela morali da odlaze po naređenju Crkve. Om su se bavili... magijom, činima, đavoljim poslom, kako su tvrdili sveštenici. Kao, uostalom i svi ostali u selu. Ali oni su samo poštovali tradiciju i sujeverje svojih predaka, koji su važili sve dok Crkva nije stigla i u sela i nametnula svoje rituale i molitve. Za članove moje porodice bilo je normalno da sakupljaju bunike u vreme suša, da izgovaraju magične reči dok leče lekovitim travama, da šugu leče ispijanjem mokraće, gutanjem sopstvenih opalih dlaka ili ispijanjem supe od vašiju, da sede na koži bika postavljenoj na raskršću puteva pogađajući budućnost, da obožavaju sunce, mesec i zvezde... – Hrišćanstvo je poteklo direktno iz paganstva, više nego iz judaizma – prekinu je 177
Rebeka, govoreći više za sebe nego sagovornici. – Šta kažeš? – upita Anjeze, koja je ništa nije razumela. – Ništa. Nastavi. – Ukratko, da se razumemo, ja sam tako rasla – nastavi prostitutka. – Otac nas je napustio kad sam bila devojčica. Oboleo je od vatre svetog Antonija, 68 u periodu velike suše, dok smo morali da jedemo hleb napravljen od plesnjivog brašna. Moja majka je pokušala da ga oživi mažući mu ruke mašću koju joj je dala jedna iz sela, što je umela da pravi napitke. Kad je došao sveštenik da blagoslovi pokojnika, zatekao ju je tako i, umesto da je uteši, naterao ju je da provede dvadeset dana na hlebu i vodi. Ali hleba nije bilo, te je samo pila vodu. Umrla je posle nekoliko sedmica, ostavivši mi samo jedan nož, koji je njoj dao moj otac. ja sam ubrzo počela da se bavim ovim zanatom, kako bih preživela. U četrnaestoj godini sam zatrudnela. Želela sam da gajim dete, uprkos životu koji sam vodila. Ali nisam imala mogućnosti; rodilo se mrtvo. Neko mije u selu rekao da se mrtvorođena nekrštena deca vraćaju na zemlju i progone žive. Tako sam ga, iste noći kad su ga sahranili, iskopala i probila mu srce zašiljenom motkom. Duboko je uzdahnula, a potom nastavila: – Onda sam ga odnela, da bih ga sakrila negde kako ga ne bi našli. Znala sam da Crkva ne dozvoljava takve običaje. Međutim, neko me je video i potkazao svešteniku. On mi je došao i naterao me da se ispovedim, osuđujući me na dve godine posta zbog onog što sam učinila. Ja nisam shvatala ništa od onog što su sveštenici propovedali. Otad sam se uvek ponašala kao dobra hrišćanka. Osim moga zanata, naravno... Ali zbog tog sveštenika sam se osećala kao da sam ponovo usmrtila svoje dete... Rebeka joj se primaknu stežući je ruku kako bi je utešila. – I zato si ovde, zato što se nadaš oproštaju? – upita je. – Pa, nadam se da će mi, budem li učestvovala u ovom poduhvatu, Hrist naš Gospod oprostiti. Hoću i da se borim, kako bih više zaslužila oproštaj od njega. – Od koga? Od Hrista, ili od Boga? Ili možda od Device Marije, majke božje? – zlobno je upita Rebeka. – Šta hoćeš da kažeš? Postoji li razlika između prve dvojice? Zar oni nisu jedno? – odvrati Anjeze, zbunjena. Rebeka je potapša po ramenu. Pravi su mnogobošci. A nisu ni svesni toga, pomisli. ***
Dan je bio težak. Vrućina nepodnošljiva. Osećaj da vreme izmiče, leteći u susret egipatskoj vojsci, terala je sve da se trude najviše što mogu kako bi se pripremili za odlučujući napad. Om koji nisu učestvovali u izgradnji odlazili su u potragu za vodom i namirnicama. Hodočasnici koji se nisu borili razišli su se po okolini skupljajući šiblje, vitice i zelene grane, da od njih prirede rešetke od pruća koje će upotrebiti kao štit od hitaca s bedema. Ostali su bili zaduženi da oderu kožu svim životinjama – osim onim teglećim, koje su im još bile potrebne za transport namirnica i materijala – kako bi došli do koža za pokrivanje pokretnih tornjeva i tako ih učinili bezbednim od vatre. 68 Herpes zoster, virus koji izaziva varičelu. (Prim. prev.)
178
A na kraju dana čulo se uvek isto: ovde se umire od žeđi. Ričard je, pre povratka u svoj šator, sprovodio Džamala do zatvoreničkog dela logora. Razmišljao je o potrebi da se radovi na opsadnim spravama ubrzaju, ne toliko zbog dolaska egipatske vojske, od kojeg su strepeli, koliko zbog problema sa snabdevanjem vodom. To je bio pravi prioritet. Još nekoliko dana, i neko će stvarno umreti od nedostatka vode. Već su ga obavestili da je nekoliko hodočasnika, očajnički tražeći vodu, otišli do rezervoara Siloam. Strele branilaca probole su ih pre nego što su uspeli da popiju ijedan gutljaj vode. Znao je da se još njih organizuje kako bi otišli noću. Ali uz bedeme, iz bezbednosnih razloga osvetljene kao usred dana, nije sumnjao da će i oni završiti na isti način. – Daću ti sve što imam za gutljaj vode! – Iz razmišljanja ga prekinu mršav vojnik koji se jedva vukao, idući u susret njima. Video ga je kako pruža ruku: nudio mu je pregršt novčića. – Nemam ništa da ti dam. Idi da se odmoriš, vojniče – reče mu, ne usporavajući korak. Ovaj mu se približi. – Hajde, vidi se da si ti pio. Ti imaš vode. Daj mi je! – navaljivao je. Ričard pokuša da ne obraća pažnju na njega, ali vojnik ga uhvati za rukav, prisiljavajući ga da stane. – Rekao sam ti da se čistiš! Nemam šta da ti dam! – odvrati mu on. Ovaj se pobuni i gurnu ga. – Prokleta kukavice! Ti možeš da piješ samo zato što si prijatelj grofa od Tuluze! – Onda se ustremi na Arapina. – Čak i nevernicima dajete vodu! A one koji su ovamo došli da se bore za Gospoda ostavljate da crknu na suncu! – urlao je, bacajući se na Džamala. Emir je pao na tlo, ali uspe da se oslobodi napadačevog stiska i pre nego što se Ričard umešao. Odgurnuo je vojnika, ali on je imao mač zadenut za pojas. Izvuče ga iz konca i zamahnu. Džamal se izmaknu trenutak pre nego što se sečivo odozgo spustilo na mesto na kojem je dotad stajao, a onda spretno stade čizmom na napadačev ručni zglob, sprečavajući ga da podigne ruku i primoravajući ga da olabavi stisak oko drške mača. Pritiskajući mu zglob, naterao ga je da ispusti mač. Onda ga, kolenom iste noge kojom ga je razoružao, udari u stomak tako da se hrišćanin presamitio. Bio je gotovo sklupčan kad dobi udarac pesnicom u vilicu, posle kojeg se ispružio po tlu, bez svesti. Emir nastavi da hoda prema zarobljeničkom logoru, dajući znak Ričardu koji ga je oduševljeno posmatrao, da i on pođe. – Nisam stigao na vreme da te odbranim. Ah, iskreno, nijednog trenutka mi se nije učinilo da ti je potrebna moja pomoć – reče mu Norman. – Bilo je i previše lako. Taj čovek je bio van sebe. Kao da sam udarao pijanca – odgovori Arapin. – Da su se sva tvoja braća po veri borila kao ti, ne bismo dobili sve bitke i ne bismo stigli čak dovde – nastavi Ričard. – Samo ste iskoristili sukobe i podele među muslimanima. U ovom trenutku smo podeljeni i više nego vi hrišćani. – Nemoj dvaput da kažeš: u Evropi postoji stranka koja se zalaže za papu i ona koja navija za nemačkog kralja s njegovim papom... – odvrati hrišćanin. – Da je situacija obrnuta, da mi napadamo u Evropi, onda brste, možda, vi imali teškoće. Ali preterana samouverenost može da udari u glavu. I moglo bi se dogoditi da se 179
pred zidinama Jerusalima pokajete što se niste zadovoljili prvim uspesima... Preterano pouzdanje u vašeg boga moglo bi da se okrene protiv vas... – nije odustajao Džamal. – Ostale možda i nadahnjuje vera. Ja se radije oslanjam na iskustvo, a ono mi kaže da smo u borbi prsa u prsa mi nadmoćniji. Dovoljno nam je da uspemo da preskočimo te zidine, a onda ćete i te kako prizivati svog Alaha... – Ipak, otkad smo ponovo zauzeli grad, vaši hodočasnici su slobodno mogli da ulaze i izlaze. Niko im nikad nije zabranio da odaju počast Hristovom grobu... – Istini za volju, vesti koje su stizale do nas bile su sasvim drugačije... – primeti Ričard. – Pričalo se o napadima, okrutnosti, zasedama, progonima... – U to su želeh da veruju oni koji su imali interesa da do đu ovamo. Ili da vas nateraju da dođete. Ne poričem da su, u vreme dok su Turci držali grad, neke grupe izvidnika koje su se otele kontroli atabegova napadale hodočasnike. Ali mi smo održavali red i, u skladu sa svojim običajima, ispoljili izuzetnu trpeljivost. Umrećete ni za šta. – Nije ni za šta – odgovori Ričard. – Sam si rekao da su neki imali interesa da dođu ovamo. Znaj da svi, od vrhovnog zapovednika do poslednjeg hodočasnika, mogu nešto da dobiju u Svetoj zemlji. Jer, ako je neki Evropljanin ovde, to znači da mu nešto nedostaje tamo odakle je došao. Velikom gospodaru zemljišni posed, teritorija kojom će upravljati i oporezivati njene žitelje, a siromašku ono neophodno da bi preživeo. A zatim ima i onih koji se zavaravaju da će naći oproštaj za svoje grehe i otići u raj. Zbog svega toga vredi rizikovati život. – A ti, kojoj grupi pripadaš? – upita ga Džamal. – Svojoj ličnoj grupi, možda: ambiciozan sam, ali postoji i nešto zbog čega treba da se iskupim. – Ta misao ga podseti na nešto: na rukopis koji po Rajmondovom naređenju treba da traži i na prisustvo Jevrejke u logoru. Odlučio je da o tome porazgovara s Rebekom, premda je bio nestrpljiviji da sazna nešto o njenoj sestri. Kad su stigli u zarobljenički logor, Ričard je upita kako je, jedva obuzdavajući nestrpljenje. Pitanje spisa manje ga je zanimalo u odnosu na neke druge teme o kojima je želeo da razgovara. – Hteo bih da ti postavim osetljivo pitanje – reče joj, čim se uverio da je neće preterano povrediti svojim pitanjem. – Da nisi, slučajno, čula da se u tvojoj zajednici pominje neki rukopis navodnog „Isusovog brata”, koji odavno kruži Jerusalimom? Nije mu promakao pogled koji je žena uputila prijatelju Arapinu. Primetio je i pogled koji joj je on uzvratio. – Nikad nisam čula za to – reče Rebeka, oklevajući malo predugo. – Ali, kao što znaš, živim u Jerusalimu tek odnedavno i nisam naročito obaveštena o onome što kruži po jevrejskoj zajednici. – Moguće je da je to nešto što se skriva. Zar nisi čula ni za neku grupu koja čuva neku tajnu? – ne baš uveren, nastavi da je ispituje. – Ako nisam čula za nešto što kruži, kako bih mogla da znam za nešto što se krije... – odvrati ona i slegnu ramenima. Ričard ju je posmatrao nekoliko trenutaka, pokušavajući da uhvati njen pogled. Onda pogleda Arapina. Oboje su šarali zenicama na sve strane, izbegavajući njegov pogled. Oklevao je još nekoliko trenutaka, tražeći reči kojima bi ih naveo da kažu nešto. Ali odustao je, okrenuo se i otišao. Posle nekoliko koraka, čuo je kako ga Rebeka doziva: – Slušaj... potrebne su mi moje stvari – reče mu Jevrejka. – Da li bi mogao što pre 180
da mi doneseš moju vreću?
***
Ričard zamišljeno uđe pod svoj šator. Bio je umoran, veoma umoran. Svom težinom se sručio na prostirku od filca koja je bila njegov ležaj, izazivajući bunovne proteste saborca koji je već dremao. Upravo je hteo da se ispruži na leđa kad mu pogled pade na Rebekinu vreću u uglu šatora, bliže njemu. Tek tad se setio da mu je žena tražila da joj je odnese. Previše udubljen u razmišljanje o tome šta mu je prećutala, potisnuo je taj zahtev u neki udaljeni kutak uma. Dugo je nepomično zurio u vreću. Onda ustade, uze je i donese do ležaja. Kratko je oklevao, a onda ju je otvorio. Izvadio je tri svitka i učini mu se da su od pergamenta. Polako je i pažljivo razvio jedan. Grčki. Vrlo nejasno se sećao tog jezika. Naučio ga je kad je u detinjstvu živeo u Konstantinopolju; ali trideset godina ga nije ni govorio ni čitao i, premda je prepoznavao gotovo sva slova, nije mogao da razume značenje reči. Ali nije mogao ni dozvoliti da ne sazna sadržaj tih dokumenata. Setio se da poznaje bar dve osobe koje bi mogle da mu pomognu. ***
– Kažite mi šta piše na ovim svicima! – Ton mu je bespogovoran, gotovo naredbodavan. Emanuilo, Anjeze i Anselmo gledali su Ričarda, uznemireni koliko njegovim odlučnim stavom toliko i iznenadnom potrebom da produži dan koji su smatrali završenim. Emanuilo se prvi primakao dokumentima. Uostalom, svi su se okupili u njegovom šatoru. Spavao je sam, budući da su mu drugovi poginuh. Razvio je jedan svitak i, približivši se baklji, počeo da čita. – Čitaj naglas! – naredi mu Ričard. Emanuilo je malo oklevao, pre nego što je počeo. Gledao je u tekst i tek posle izvesnog vremena je podigao glavu i pogledao prijatelja. Onda pogleda i Anselma. Tek tad je progovorio, ponovo čitajući tekst na pergamentu. – „Ja, Jakov bar Josif, vođa ebuinitske i nazirejske zajednice Jerusalima koja u Jošui, mom rođenom bratu, prepoznaje Mesiju poslatog od JHWH 69 kako bi pozvao jevrejski narod da poštuje Savez, izjavljujem da su reči Savla iz Tarsa lažne i bogohulne, da on širi pogrešne priče i mišljenja o Jošui, iako ga nikad nije upoznao...” – Stani! – Anselmo je reagovao brže od Ričarda. Monah stavi ruku na pergament i, rizikujući da ga ošteti, pokuša da ga savije. – Kakva je to besmislica? Gde si našao ovog – besno upita Normana. 69 Jehova. (Prim. prev.)
181
Ričard je bio zbunjen i kasno je reagovao. Nije mogao da veruje da mu je sudbina poklonila ono što je za njegovog zapovednika jedan od ciljeva krstaškog pohoda. – Hoćeš li mi reći šta ovo znači? Ovo unutra je bogohuljenje! Zašto ti to imaš? – navaljivao je Anselmo hvatajući ga za okovratnik, dok se Emanuilo ponovo bacio na čitanje, ali u sebi. Norman odgurnu monaha i ne pogledavši ga. Onda pomeri Emanuila i uze svitke, vraćajući ih u vreću. Bez reči izađe iz šatora noseći baklju koja je dotad osvetljavala unutrašnjost. – Nemoj misliti da ćeš se tek tako izvući! Biću ti za petama sve dok ne saznam! – dovikivao je Anselmo, prateći ga. Emanuilu i Anjezi nije preostalo ništa drugo nego da pođu za njima. Ričard ga nije udostojio odgovora, ali nije pokušao ni da ih zaustavi. Pratih su ga sve dok, krajnje začuđeni, ne videše kako ulazi u zabran sa zatvorenicima. Anselmo odmah ukaza stražarima na svoju svešteničku odeždu te tako prođe i on, uvodeći za sobom Emanuila i Anjeze, koja uopšte nije shvatala šta se događa, ali postade utoliko radoznalija kad shvati da je Rebeka ključ rešenja. Sustigli su Ričarda upravo u trenutku kad je Norman stupio pred Jevrejku i Džamala. – Doneo sam ti tvoju vreću. Evo je – izusti Ričard, obraćajući se ženi. – Ali sam i pogledao šta je u njoj – dodade. – Pa onda? – Rebekin ton bio je krajnje drzak, ali samo zato da bi prikrila zabrinutost. – Pa onda? Zar ne misliš da nam duguješ objašnjenje? – umešao se Anselmo. Rebeka pogleda Džamala. On klimnu glavom. Žena duboko uzdahnu. – Jeste li ih pročitali? – upita; ali to je bilo retoričko pitanje. – Samo početak. Alt i to je dovoljno da bi se shvatilo da je reč o ogromnoj mistifikaciji vas Jevreja – izjavi Anselmo, dok Ričard nije odvajao pogled od nje. Rebeka pomisli kako je nijedan muškarac nikad nije gledao tako prodorno i toliko dugo. Volela bi da je gleda iz drugačijih razloga. – Nije to nikakva mistifikacija – napokon reče. – Reč je o pergamentima koje jedna mala jevrejska zajednica čuva već nekoliko generacija. Pre tri godina dospeli su mom ocu u ruke i, posle njegove smrti, ja sam ih zadržala. Pošli smo bili da ih sakrijemo kad ste nas zarobili. – Pošli smo? – upita Ričard. – Poznat mi je sadržaj tih svitaka i pomagao sam joj – umeša se Arapin. – Nastavi. – Ričard usmeri pažnju na ženu. – Reč je o direktnom svedočanstvu Isusovog brata Jakova, kojeg je sam Isus izabrao za svog nastavljača i Jehovinog glasnogovornika. Autor raspravlja sa Savlom iz Tarsa, vašim svetim Pavlom, o tome u kom pravcu bi trebalo širiti učenja rabija. Jakov osporava gledište svetog Pavla, koji je nameravao učenje da proširi među neobrezanima, ističući kako je njegov brat želeo da se obraća samo Jevrejima. I optužuje Pavla da je izvrnuo značenje Isusove poruke kako bi je učinio prihvatljivijom Rimljanima i Grcima, i to tako što je iz nje uklonio sva strogo jevrejska obeležja, zanemarujući zapovesti iz Tore, ublažavajući mesijanski ton poruke i do krajnjih granica naglašavajući nenasilne odlike pokreta. – Kakvu to jeres izgovaraš? – prekinu je Anselmo, zgranut. 182
– Gospodova poruka širi univerzalnu ljubav. Nema potrebe zaoštravati stavove onoga ko nas uči da okrenemo i drugi obraz! I sveti Avgustin kaže da „onaj ko veruje da razume božansko Sveto pismo ili bilo koji njegov deo, a pri tom ne poštuje zapovest o dvojakoj ljubavi prema Bogu i svom bližnjem, taj ga uopšte ne razume”! – Jošua je primenjivao zapovesti o ljubavi prema bližnjem, sadržane u Knjizi Levitskoj, o čemu jasno svedoči njegovo „izlaganje o planini” – nastavi Rebeka. – Ali kao revnostan izvršitelj Zakona, borio se protiv potkupljivosti i moralne slabosti sveštenika, političara i njihovih rimskih zaštitnika. O njegovom bratu Jakovu, koji je svakako bio isti kao Jošua, govorilo se da ima žuljeve na kolenima koliko je često klečao u molitvi. On je bio nazirej, tojest „posvećenik”, koji se zavetovao na celibat i vegetarijanstvo; nije dozvoljavao da mu briju glavu i nosio je samo lanenu odeću, to jest odeću od biljnih vlakana, jer nije mogao da bude u dodiru s tkaninama životinjskog porekla ili načinjenim od bilo čega što je nastalo kao posledica seksualnog odnosa. A budući da je Jakov, kako se tvrdi u većini kanonskih i apokrifnih spisa, bio određen za Jošuinog nastavljača, jasno je da je i ovaj drugi bio nazirej. S druge strane, kad ga tokom procesa nazivaju „Nazarećaninom”, to zapravo znači „nazirej”. Ako pročitaš delo Josifa Flavija, koji je bio i vojni zapovednik Galileje pre nego što je ona prešla u ruke Rimljana, videćeš da istoričar navodi veliki broj lokaliteta, ali nigde ne pominje Nazaret, koji u to vreme možda nije ni postojao... Dakle, izraz „Nazarećanin” jeste pogrešna transkripcija izraza nazirej, koji potiče od hebrejskog nezer, što znači dijadema ih kruna vrhovnog sveštenika, s natpisom „Bogu posvećen”, a odnosi se i na duge uvojke kose posvećenika. I Jošua i Jakov su bili izuzetno dosledni i verovatno ksenofobi. Univerzalni pacifizam samo je Pavlovo tumačenje, kojim on s pokreta uklanja sumnju Rimljana i podvlači razliku spram ostalih mesijanskih sekti, suprotstavljenih osvajačima – zaključi devojka. – Jošua nije voleo Rimljane, niti je voleo njihove poslušnike, to jest sveštenike Sinedrioma, koji su zapravo pomogli Rimljanima da ga razapnu na krst. – Kakvi Rimljani, ubili ste ga vi, Jevreji – bio je uporan Anselmo. – Nismo, Jevreji su, u najgorem slučaju, kamenovali one osuđene za bogohuljenje, što su, zapravo, učinili i samom Jakovu, tridesetak godina nakon smrti njegovog brata. Potom, vekovima kasnije, kad je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva, car Konstantin i njegovi neposredni naslednici učinili su konačni zaokret u procesu optuživanja Jevreja, koji je već otpočeo s Pavlom. Time su Rimljane oslobodili odgovornosti za Jošuino smaknuće, našavši u Jevrejima, koji su mnogo smetali carstvu, zvaničnog žrtvenog jarca – odvrati ona. – Ova žena je zaposednuta! Obrazovana je, štaviše veruje da je obrazovana. A u stvari, kao i sve žene koje pokušavaju da se izdignu iznad položaja koji im uslovljava njihov pol, samo je vrlo zbunjena... – Anselmo nije popuštao. Nije mogao da popusti. – Da. A možda sam ove spise i sama napisala – zajedljivo je primetila Rebeka. – Dragi svešteniče, ne moram ja da te podučim tome da je u jevanđeljima Isusov dolazak u Jerusalim opisan kao uzrok opštenarodnog veselja i oduševljenja. A takođe ti je poznato i iz poslanica svetog Pavla i dela apostolskih da su Pavla hteli da linčuju zato što je naumio da uvede tuđine u Hram, jer bi ga time onečistio. Misliš da bi Jevreji oduševljeno dočekali Isusa da je hteo da učini isto to? Da je to isti onaj Isus opisan u jevanđeljima kako obeduje s omraženim skupljačima poreza i razgovara s centurionom? – Istim za volju, zbog toga su ga ubili! – Nisu oni. U krajnjem slučaju, ubila ga je filoromanska sveštenička kasta. – Ali postoje jevanđelja! Ona poriču svaku tvoju reč! 183
– Jesi li siguran? Svakako poriču mnogo toga. Ali uglavnom ono što se odnosi na tradicionalno mišljenje o Pavlovom stavu, budući da su sva jevanđelja napisana posle Isusove smrti, pa čak, najverovatnije, i nakon uništenja Jerusalima. Teško je poverovati da su ih zaista napisali apostoli. Nisu ona slu čajno prikriveno antisemitska i krajnje tendenciozna u svom optuživanju Jevreja za Isusovu smrt: „Njegova krv će pasti na nas i našu decu”, piše autor Jevanđelja po Mateji, otvarajući put našim vekovnim progonima! Samom Jošui pripisane su strašne reči protiv sopstvenog naroda: „Vi ste đavolja deca i želite da poslušate želje oca svoga. Ko je od Boga, taj sluša božje reči. Zato ih vi ne slušate; zato što niste od Boga”, zapisano je u jevanđelju po Jovanu! Ali sve je to besmisleno, budući da je Isus Jevrejin, i da nije mogao tako da razmišlja o svom narodu... U najgorem slučaju, bio je kivan na izvesne njegove pripadnike, na primer na fariseje, sadukeje 70 i pisare, „slepe vođe”, „zmijski okot”, što ne znači da su takvi i bili, budući da su im doktrine slične njegovim, u smislu da su bile izraz političko–verske iskvarenosti i potčinjenosti rimskoj moći. Jesi li primetio da o zelotima, međutim, Isus nikad nije rekao ništa loše? Zar to nije čudno? A zeloti su bili nasilni protivnici Rimljana i najostrašćeniji integralisti... Pacifista nestrpljiv da preobrati Rimljane trebalo bi da ih smatra ljutim protivnicima... Ipak, tu i tamo su se zadržali mnogi tragovi istinskog Isusovog učenja, ukazujući na protivrečnosti koje se mogu prevazići jedino uz veliko naprezanje mašte. – Protivrečnosti, kako ih ti nazivaš, neizbežan su rezultat delanja običnih ljudi – ponovo joj se suprotstavio Anselmo. – Isusov život svakako je božansko otkrovenje, ali zapisala su ga ljudska bića, iskvarena sagrešenjima... – Ali ako je Jakov bio tako značajan, kako to da se ne pominje u jevanđeljima i ostalim tekstovima? – umeša se Ričard. – Zato što je Pavle pobedio – odgovori Rebeka. – U svojim poslanicama, kao što bi Anselmo trebalo da zna, on se žestoko sukobljava s Jakovom, vođom Jerusalimske zajednice, i oko pitanja apostolstva obrezanih i neobrezanih i oko dozvoljene i nedozvoljene hrane. Posle njih, hrišćanstvo je zapravo krenulo u smeru koji je želeo Pavle, a u svedočanstvima o Isusovom životu izbrisano je svako pominjanje njegove porodice, čiji su stavovi bili upravo suprotni onima koji su prevladali. Istoriju uvek pišu pobednici, čak i na polju vere. S uništenjem Hrama i samog Jerusalima, ono što bismo mogli nazvati, jevrejskim hrišćanstvom” gotovo je iščezlo, ostavljajući slobodan put nečemu što bismo mogli opisati kao „rimsko–helenističko hrišćanstvo”. Ako se u spisima koje smatrate svetim i zadržala poneka reć o Jakovu, potrudili su se da Isusovog brata pretvore u ličnost manjeg značaja ili ga sasvim zamene nekim drugim. Nije slučajno što se Isusu često govori da onaj ko pristupa njegovom pokretu mora omrznuti sopstvenu porodicu; sećaš li se jevanđelja po Mateji: „Neprijatelji čoveka poteći će iz njegove kuće”? A Jošua je, prema istom tom Jevanđelju po Mateji i prema Jevanđelju po Marku, imao četvoricu braće i bar dve sestre... – To je neviđeno bogohuljenje! – uzviknu Anselmo u očajanju. – Isus nije mogao imati braću i sestre! U krajnjem slučaju je mogao imati polubraću i polusestre iz prvog Josifovog braka ili rođake! Isus na krstu poverava brigu o majci apostolu Jovanu, govoreći joj: „Ženo, evo sina tvojega”, što ne bi učinio da je imao braće i sestara! A 70 Jevrejska sekta, čije ime potiče od Sadoka, sveštenika cara Davida i razlikuje se u nekoliko ključnih pitanja od fariseja. Odbacujući usmeni zakon, sadukeji su prihvatali samo ono što je zapisano u Bibliji. Takođe su odbacivali farisejsko verovanje u večnost duše. Nestali su 70. godine s razaranjem Hrama. (Prim. prev.)
184
postojala su dvojica apostola s imenom Jakov, jedan je bio sin Zevedejev, a drugi Alfejev. U samoj Jakovljevoj poslanici u Novom zavetu, autor se proglašava „slugom Gospoda Isusa Hrista”, svakako se ne naziva njegovim bratom! – Nije potrebno mnogo da bi se u nekom zvanju izmenila, izostavila ili dodala koja reć – odvrati Rebeka. – To važi za jevanđelja, gde je Jakovljevo ime moglo biti zamenjeno drugim učenjima, manje neugodnim za Crkvu, a pre svega važi za dokument kao što je njegova poslanica, koja se odnosi samo na moralne zapovesti i uopšte ne pominje Jošuu. Treba li da te podsetim da je u IV veku hrišćanstvo postalo državna religija? I da su se državnim ciljevima mogle opravdati ozbiljne izmene onoga što nije bilo u skladu s ciljevima careva i visoke crkvene oligarhije? Jednom prepisivaču nije teško da izrazu „sluga Gospodov” doda „Isus Hrist”; s druge strane, „Gospod” je izraz koji su drevni Jevreji upotrebljavali za Jehovu, budući da im nije bilo dozvoljeno da izgovore ime božje. A takav izraz može izazvati zbrku... – A zatim – odmah je nastavila, ne dozvoljavajući Anselmu da joj odgovori – zašto Jošua ne bi mogao imati braću i sestre? Zato što mu je majka bila devica kad ga je začela posredstvom svetog duha? To ne kažu ni jevanđelja ni Pavlove poslanice... – Budući da sr takva sveznalica, morala bi da dokumentuješ takve tvrdnje! – odgovori joj monah. – U Jevanđelju po Luki, sveta devica Marija pita Anđela kako se ona uopšte može poroditi „kad ona ne zna za muža”, a anđeo joj odgovara: „Duh sveti doći će na tebe i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto i nazvaće se Sin božji.” 71 – Savršena kopija grčko–rimskih mitova, rekla bih... Usuđujem se da nagađam da to jevanđelje nije napisao Jevrejin, već preobraćeni neznabožac, i to na osnovu poznavanja legende o začeću kraljice Silvije, majke Romula i Rema, s Jupiterom... – A, je li? A tebi, kao Jevrejki, nije poznat deo Starog zaveta, Isaijin, u kojem je zapisano: „Evo Device koja će začeti i roditi sina”? Kakav grčki mit! – jednako spremno odvrati monah. – Naravno da mi je poznat. Tako dobro da ti mogu reći da se završava rećima „nazvaće ga Emanuilo”, što znaći „Bog je s nama” – odgovori Rebeka. – E pa dobro, Prorok je govorio o davidskom kralju Jezekiji kojeg je zapravo potom, između ostalog, opisao i kao „moćnog Boga, večnog Oca”. Vezati taj deo za onog koji se zove Jošua, pripisujući mu božansko rođenje, prilično je usiljeno; između ostalog i što se zasniva na pogrešnom prevodu jevrejskog izraza almah, „mlada žena”, pretvorenog u partenos, „devica” u Septuaginti, 72 grčkom prevodu priređenom u Egiptu za sve Jevreje kojima je grčki bio maternji jezik i koji nisu razumeli Toru. A ako dobro proučiš Septuagintu, otkrićeš da su pisci jevanđelja koristili upravo taj tekst da izmene činjenice o životu tvog Isusa, pripisujući mu mnoge delove u kojima se pominje „mesija”, to jest christos, bilo da je u korišćenom tekstu reč o nekom kralju, proroku ili svešteniku! – Razume se! Hristov dolazak naveliko je najavljen! Njegov dolazak je konačno, kao što kaže sveti Pavle, ispunio božji plan. Njegov sin je razlog, cilj i vrhunac božanskog plana! – naglasio je Anselmo. – Ali Jošua ne može imati božansko poreklo! – odvrati Rebeka. – Samo jevanđelje po Mateji potvrđuje da Josif „... uze ženu svoju. I ne znadijaše za nju dok ne 71 Jevanđelje po Luki, 1, 35. (Prim. prev.)
72 Grčki prevod Starog zaveta nastao u Aleksandriji, nazvan prema sedamdesetorici učenih Ijudi koji su radih na prevodu. (Prim. prev.)
185
rodi sina...” 73 Ako to nije potvrda telesnog sjedinjavanja, onda vi sveštenici opovrgavate ono što je očigledno! Istina je da se ni u jevanđeljima ni u Pavlovim poslanicama ne pominje bezgrešno začeće... jednostavno stoga što tada o tome uopšte nije pričalo. A budući da je reč o tekstovima čiji je cilj da preobrate ljude, teško je poverovati da su njihovi autori propustili priliku da pomenu taj očigledan dokaz Hristovog božanskog porekla... Umesto toga, ta besmislica je iskrsla tek posle mnogo vekova, zato što je delovalo nezamislivo da osnivač jedne religije nije božansko biće... Džamal se umeša svojim citatom: – Zapisano je: „Priznaju hrišćani: Mesija je sin božji. Ta reč im je stalno na usnama, oponašaju reč onih koji nisu verovali već pre njih. Zatri im seme, Bože, zatri im seme! Kakve su budale! Izabrali su svoje doktore i svoje monahe, kao što su izabrali Mesiju, sina Marijinog, kao Gospoda izvan Boga, iako im je naređeno da obožavaju samo jedinog Boga”. – Ne očekujem da nišči duhom, poput vas Jevreja i muslimana, shvate zamisao Svetog trojstva... – odvrati Anselmo oboma. – Istina je – nastavi Rebeka – da je sadašnji oblik hrišćanstva porazio druge oblike, koji su isticali Isusovo ljudsko poreklo. Porazilo je, na primer, struju koju je predvodio Nestor, a on je želeo da Marija bude proglašena Christotokosom, „Hristovom majkom”, a ne Theotokosom, „Majkom božjom”, kako bi se izbeglo da je proglase boginjom po uzoru na one paganske; ili arijstvo, koje je bilo pometeno nikejskom verom; ili kao jadni nazireji, koji su pak bili neposredni i najodaniji sledbenici Isusovi... Cilj Svetog trojstva je da se opravda zamena oca sinom, iskonskog Saveza poznim hrišćanstvom, jevrejskog naroda neznabožcima! I da se opravda vaš politeizam u kojem postoje najmanje četiri boga! – Sad ja vama da navedem jedan citat – odvrati Anselmo. – kao što piše presvetli sveti Avgustin: „Kad kažemo da je koren od drveta, da je stablo od drveta i da su grane od drveta, ne želimo da kažemo kako su to tri vrste drveta, već samo jedno. Nek' stoga niko ne smatra besmislenim zvati Bogom Oca, Bogom Sina i Bogom. Sveti duh, i ne može se reći da su oni tri boga Trojstva, već su samo jedan bog i jedna suština.” Tri obličja božje suštine jednovremena su, nisu sukcesivna; kao žena koja istovremeno može biti majka, supruga i čuvarka doma. Otac Atanasije je posle dva veka rasprava ustanovio da su Otac i Sin homooussion, „od iste materije”. Osim toga, zanemarujete početak našeg vjeruju: „Verujem u jednog Boga...” – Zar ne shvataš koliko je to što govoriš nejasno i nategnuto? – odmah mu odvrati Rebeka. – Mudrovanja očeva vaše crkve pokazuju da u Svetom pismu nije nađen nijedan nedvosmislen dokaz o Hristovom božanskom poreklu. Uzvratiću citatom: setićeš se pripovesti u jevanđeljima, one o imućnom čoveku koji želi da dostigne večni život i pita Isusa, nazivajući ga dobrim čovekom, šta treba da učini kako bi to ostvario. Setićeš se i da mu je Isus odgovorio: „Zašto me nazivaš dobrim? Niko nije dobar do samog Boga.” Dakle, svakako nije smatrao sebe božanstvom. A odmah zatim podstiče sagovornika da poštuje zapovesti i postane siromašan. Eto: u tom delu sadržano je celo učenje Jošuino koje zahteva poštovanje Zlatnog pravila, osnov jevrejskog zakona: „Sve, dakle, što hoćete da čine Ijudi vama, tako činite i vi njima: jer to je Zakon i Proroci”, 74 piše u Jevanđelju po Mateji, koje se poziva na Knjigu Levitsku! U čemu se to razlikuje od onog što je 73 Jevanđelje po Mateji, 1, 24–25. (Prim prev.)
74 Jevanđelje po Mateji, 7 (Zač. 21), 12. (Prim. prev.)
186
propovedao rabi Hilel, Isusov savremenik, koji je na zahtev da sažme suštinu Tore odgovorio: „Ne čini bližnjem ono što smatraš neprihvatljivim i za sebe samog. To je suština Tore. Ostalo su samo tumačenja”? Vi hrišćani ste uzeli jednog dobrog čoveka, iscelitelja koji je propovedao dolazak carstva božjeg, pročišćenje i podršku, poštovanje Tore i siromaštvo, i načinili ste od njega ne samo sina božjeg već Boga samog! – Ali on jeste božji sin! Dakle, on sam je Bog! – Besmislica – nastavi Jevrejka. – Potčinili ste drugim ciljevima izraze „božji sin” i „sin čovekov”. Jošua bi smatrao bogohuljenjem ono što mu je pripisano, što ga je pretvorilo u Isusa. Svi pravedni i duboko religiozni ljudi jesu božja deca; to su bili kraljevi Izrailja, jer su bili posvećeni, i to je, u krajnjem slučaju, bio i ceo jevrejski narod. Drevni sveti spisi obiluju navodima u tom smislu. Osim toga, da je uistinu bio božji sin, u jevanđeljima bi bar ponegde morao biti opisan njegov susret s ocem, zar ne? Ali kako? Razni proroci susreli su se s Bogom, a njegov sin nije? Isus je, zapravo, govorio u ime Boga i u njegovim propovedima ne postoji carstvo Isusovo niti Novi savez, već samo carstvo božje i drevni Savez jevrejskog naroda s Bogom, koji je trebalo učvrstiti. Kao pobožan Jevrejin, nikad nije sanjao o ukidanju Mojsijevog zaveta, niti o osnivanju nove religije! – Sad je dosta! – iznenada uzviknu Ričard, pokušavajući dlanom da zatvori usta Rebeki, ali ona ga odgurnu. – Izgleda da zaista nema načina da se zaustaviš. Ali mene to o čemu pričate ne zanima. Mogli biste danima da govorite, držeći se svako svog stanovišta. Sve rasprave u vezi s religijom jalove su, zato što svako svoju veru smatra neospornom. Koliko ja znam, ti spisi su potrebni mom zapovedniku, i sad kad si mi objasnila u čemu je u njima reč, idem da mu ih predam! – zaključi i okrenu se, s namerom da pođe. Rebeka ga zgrabi za ruku. – Stani, molim te! Time ćeš osuditi jevrejski narod! – doviknu za njim, na iznenađenje ostalih. – Šta hoćeš da kažeš? – odvrati on. Nešto ga je nateralo da je sasluša. I ostali su načuljili uši, svi osim Anselma, koji bi ih, da je mogao, odsekao, samo da je ne bi slušao. – Hoću da kažem da je taj rukopis očigledan dokaz da Jevreji nimalo nisu umešani u Isusovu smrt. To nam je poslednja nada da ćemo uspeti da dokažemo da ne zaslužujemo progone kojima smo vekovima izloženi – reče mu Rebeka s preklinjućim izrazom lica. Ričard se oslobodio njenog stiska i nastavio da korača. I da razmišlja o tome koliko bi taj rukopis bio koristan za njegovu karijeru. – Molim te! Razmisli! Jednom si nas spasao. Sad želiš da nas osudiš? – navaljivala je žena, prateći ga i primoravajući ga da ponovo zastane. – Predaj to! Predaj! To je gomila laži! – doviknu Anselmo za njim. Emanuilo i Anjeze su ćutali, zaprepašćeni i neodlučni. – Zaštitiću tebe i tvoju sestru. Ali sad moram da predam ovo – hladno joj reče. – A ko će tebe da zaštiti? – umeša se Džamal, prilazeći mu. – I sve vas? – Šta hoćeš da kažeš? – upita ga Ričard, zbunjen. – To je previše značajna tajna da bi vaši zapovednici dozvolili da onaj ko je u nju upućen preživi. Ričard nije znao šta da odgovori. Ali Anselmo je znao. – Šališ se? To su samo laži. Verovatno ih je napisao neki Jevrejin u novije doba. Crkva će ih spaliti i zaboraviti... – Ali glas mu je blago podrhtavao. 187
– Preklinjem te, Ričarde. Nisi čovek bez srca kao tvoji saborci – odvrati Rebeka. – Dokazao si to u Majncu. Dobro znaš da ćemo, ako taj rukopis ostane u našim rukama, jednog dana biti u prilici da ga obelodanimo pod našim uslovima. Ali predaš li ga Crkvi, završiće upravo onako kako je rekao Anselmo... I Anjeze mu se približi. – Poslušaj je – reče, pod zapanjenim Anselmovim pogledom. – Nisam mnogo razumela, ali deluje mi očigledno da je Isus bio Jevrejin, budući da je rođen u ovim krajevima kad su bili naseljeni Jevrejima. Kako bi mogao da ubije sopstveni narod? – Niko nije prorok u svom selu. To kaže i sam Isus. Odnesi to Rajmondu i Gotfridu! – navaljivao je Anselmo. Nastaviše razgovor. Svi ili gotovo svi. Ali Ričard ih više nije slušao. Obuzeo ga je unutrašnji sukob između želje da udovolji Rajmondu i napravi vojničku karijeru, i želje da posluša tu ženu, sestru devojke koju je želeo više od bilo koje. Naposletku je odlučio da reši problem ne donoseći odluku na osnovu ličnog ubeđenja, već na osnovu vrednosti samih svitaka, bar prema tome kako ih je on shvatio. Ako se u Crkvi učvrstio određen način razmišljanja, zaključio je, znači da je taj način ispravan, koliko god to njemu bilo malo važno. Pošao je Rajmondu.
188
19.
Ričard je uz izvesnu opreznost prišao šatoru Rajmonda od Tuluze. Usput je zastajao, pitajući se postupa li ispravno i nastojeći da ne razmišlja o Rebekinim rečima. Da bi se ohrabrio, zamišljao je sebe na raskošno okićenom konju, na čelu naoružane grupe, sa svojim stegonošom uz bok, dok ulazi u sopstveni zamak između okupljenog naroda, srećnog zbog povratka njihovog gospodara. Onda bi produžio prema šatoru, da bi se potom ponovo našao u nedoumici. Trebalo mu je mnogo više od uobičajenog vremena da stigne do grofovog glavnog štaba. Dvojica stražara raspoređena ispred ulaza, dugo su ga gledali, znatiželjni zbog njegovog oklevanja. Konačno im se obrati zahtevajući da ga najave zapovedniku. Jedan vojnik nestade pod šatorom i pojavi se nedugo zatim, pozivajući ga da uđe. Mehanički je poslušao, stežući Rebekinu vreću okačenu preko ramena. Slaba svetlost dve sveće jedva je obasjavala umorno lice grofa Rajmonda, koji je sedeo za ogromnim drvenim stolom nad raširenim mapama operativnog plana. Učinilo mu se da ga i grof posmatra radoznalo. Očigledno je, pomisli Ričard, moje sumnjivo ponašanje i previše primetno. – Kakve su vesti, Ričarde? Ne govori mi one loše, molim te, zato što situacija ni mače nije ružičasta – izjavi zapovednik. – Moramo na svaki način napasti u roku od desetak dana; zbog malodušnosti koja je zavladala u našim redovima i danas smo imali mnogo dezertera. Ako se ovako nastavi, napašćemo sa svega nekoliko stotina ljudi, pri tom nemotivisanih, neuhranjenih i dehidriranih... – Ako ništa drugo, ja donosi dobre vesti – oprezno reče Ričard. – Jesi li smislio način da izgradimo toranj za dva dana? – zajedljivo je nagađao Rajmond. – Nisam. Ali ušao sam u trag rukopisu koji, po vašem naređenju, treba da nađem. – Eto, izgovorio je to. – Zaista? Zanimljivo... – Nije mu se obratio grof. Iz senke u uglu šatora iznenada je iskrsla jedna figura koja je polako prilazila izvoru slabog svetla. Ričardu je trebalo malo vremena da ga prepozna. Bio je to onaj đakon s licem lešinara kog je povremeno viđao pored Rajmonda i Gotfrida. Čuo je da ga zovu „brat Zigfrid”, ali nikad nije shvatio njegovu ulogu u Crkvi i u poduhvatu. Za razliku od biskupa, koji su zvanično pristupili pohodu, ovaj nije učestvovao u sastancima glavnog štaba niti je bio u prvim redovima za vreme bitaka, kako bi hrabrio ratnike da pruže najbolje što mogu u ime Gospoda. Ipak, kad god bi se pojavio, uvek je bio u blizini krupnih zverki. I niko ga nije predstavio. Nikad. – Hoćeš li nam reći nešto više ili se zabavljaš držeći nas u neizvesnosti? – dodade đakon, posle nekoliko trenutaka tišine. – Da. Dakle reci, napred! – podstaknu ga grof. Rajmondov ton bio je naredbodavniji i autoritativniji, dok je Zigfrid govorio blaže. Ipak, Ričarda je uznemirio 189
ovaj drugi. Još kratko je oklevao. Nije predvideo prisustvo ovog čoveka, niti je shvatao njegovu ulogu. – Onda? Treba li da te podsetim koliko je za Crkvu i Gospoda važan takav dokument? – navaljivao je đakon. – Što pre ga se dočepamo, pre ćemo ukloniti pretnju koja se nadvila nad hrišćanstvo. I pre ćemo Jevreje, od Boga proklete, lišiti mogućnosti da nam naude svojim lažima... Ne. Sad više nije mogao da kaže. Završilo bi se upravo onako kako je predvidela Rebeka. – Zapravo... to je tek bled trag... ali pomislio sam da bi vas trebalo obavestiti, gospodaru moj – odugovlačio je Ričard. – Ja... imam razloga da verujem da se rukopis i dalje nalazi unutar Jerusalima, u jevrejskoj četvrti... – reče, gotovo zamuckujući. – Nisi nam rekao ništa novo. To smo znali. Ko ti je dao tu informaciju? – upita ga Rajmond. Ričard se priseti arapskog zarobljenika koji je umro svega nekoliko sati ranije, zbog zaražene rane zadobijene tokom sukoba pored Mrtvog mora. – Pomislio sam da su Jevreji, čuvari te tajne, svakako razgovarali o tome sa svojim braniocima muslimanima, kako bi obezbedili njihovu zaštitu. Zato sam ispitivao egipatske zarobljenike i jedan od njih mi je priznao da je čuo nešto o tome. Izgleda da se rukopis čuva u sinagogi... – reče. – Zaista? Samo to ti je rekao? – upita ga Zigrfrid. Ričardu je njegov ton zvučao prilično nepoverljivo. Ali možda mu se samo učinilo, s obzirom na nelagodu koju je ta osoba izazivala u njemu. Ilije takav utisak plod griže savesti, prouzrokovane lažima koje je izgovarao svom zapovedniku. – Da. Nije znao ništa više – odgovorio je Ričard. – Ako ga dovedeš, mi ćemo ga ispitati. Možda ćemo ga, malo... ubedljivijim metodama, nagnati da nam kaže nešto više... – nastavio je đakon zastrašujućim glasom. – Nažalost, reč je o zarobljeniku koji je umro rano popodne. Bio je ranjen, ali smo ga ipak naterali da radi na izgradnji sprava. Nije se izvukao... – odgovori Ričard, prisiljavajući se da deluje odlučno. Zavladala je napeta tišina. – Ma nije valjda... – reče brat Zigfrid. – A kako to da odmah nisi dotrčao da nam saopštiš svoja otkrića? Zašto si čekao do večeri? – Učinilo mi se da to neće ništa promeniti. Odlučio sam da se posvetim izgradnji sprava, što mije u tom trenutku delovalo važnije od bilo čega drugog... kao što je upravo rekao grof – odgovori Ričard, iznerviran i uznemiren đakonovim ispitujućim tonom. Potražio je podršku u Rajmondovom pogledu, ali činilo se da je grof udubljen u misli. Ponovo je zavladala tišina. Onda je lešinar prekinu. – Šta to imaš u toj vreći? – oštro ga upita. – Ovde? – preplašeno reče, pokazujući vreću koju je nosio preko ramena. – Ma... ništa značajno. Mape i beleške vezane za izgradnju katapulta... Zašto? – upita, krajnje uznemiren. – Mogu li da vidim? – odvrati brat Zigfrid, prilazeći mu. Nagonski, Ričard ustuknu jedan korak. Sagovornik ga sumnjičavo pogleda. 190
Pomogao mu je Rajmond. – Nemojmo sad gubiti vreme, iskoristimo ovih nekoliko sati da se okrepimo – reče grof. – Sutra i sledećih dana biće nam potrebno mnogo snage. Kako god bilo – nastavi, obraćajući se đakonu – imam potpuno poverenje u mog posilnog. – A zatim, gledajući Ričarda: – Možeš da ideš. Pođi da se odmoriš. Ričard pogleda sveštenika, čitajući mu na licu bes. Klimuo je glavom u znak poštovanja i s uzdahom olakšanja izašao iz šatora. Vraćajući se prema svom šatoru, zamislio se nad onim što je u vreći; naročito sad kad je izazvao podozrenje tog đakona koji je, izgleda, važna ličnost. Ako je stalno bude nosio sa sobom, potvrdiće sumnju i rizikovati da ga ovaj uskoro ponovo podvrgne ispitivanju. Ali nije mogao ni da je vrati Rebeki, koja je nikako ne može sakriti. Emanuilo? Vizantinac je, nema prijatelja u logoru i s njim gotovo niko nije razgovarao, ako nije morao. Kad bi ga zamolio, uverenje da bi on rado pristao da je čuva. Utoliko pre što je sam u šatoru. Ali upravo stoga što su ga svi mrzeli, postoji stalna opasnost da će neko poželeti da mu naudi, a onda će stradati i rukopis. Nekoliko dana ranije prijatelj mu je poverio kako mu je jedan Nemac pretio da će mu zapaliti šator... Ne, ni on nije pogodan za to. Anselmo? Svakako, on je božji čovek, naizgled vrlo revnostan vernik. Ali Ričard ga je već dovoljno poznavao da je znao da monah ima dobru dušu i da, za razliku od mnoge svoje braće, uvek donosi odluke manje štetne za ljude. No ipak je božji čovek. Ne može mu sasvim verovati. Ko mu preostaje? Anjeze. Pa naravno! Ko bi ikad pomislio da je tako važan dokument u rukama jedne prostitutke? Osim toga, devojka mu je naklonjena, tako se u poslednje vreme prema njemu ponaša ravnodušno. Da, Anjeze je jedini mogući izbor. Brzim korakom se uputio prema njenom šatoru, konačno spokojan. Ne bi bio tako miran da je znao kako je odmah po njego vom izlasku iz Rajmondovog šatora, sveštenik lešinarskog lica pošao za njim vodeći sa sobom jednog stražara. ***
– Odlučio sam da ga ne predam svom zapovedniku. Hteo bih da ga ti čuvaš – reče Ričard Anjezi pružajući joj vreću, pošto ju je učtivo pozvao ispred šatora u kojem se žena odmarala. – Zašto ja? – upita Anjeze, iskreno iznenađena. – Zato što tebi verujem... – Zašto?! – Ne znam. Možda zato što si jedina u ovoj priči koja ne ma interesa ni da ga otkrije ni da ga uništi... – Bolje kaži da nemaš izbora... – Moguće. Ostaje činjenica da imam poverenja u tebe. – Dosad mi nije tako izgledalo. Zašto ti je toliko stalo da pomogneš toj ženi? 191
– Postavljaš previše pitanja. Učini. to i kraj, je l' tako? – Među nama nije bilo ničeg što bi opravdalo to poverenje. Moraš biti iskren prema meni, ako hoćeš da ti pomognem. – U pravu si. Još nije bilo ničega. Ali to se može ispraviti – reče Ričard, unoseći joj se u lice. Anjeze ne uzmaknu. Ali nije mu se ni približila. On je morao da spusti usne na njene. Usne mi se dodirnuše, i na trenutak i spojiše. Ali samo na trenutak. Anjeze uzmaknu. – Nešto sam te pitala – odvrati, nastojeći da ispolji uzdržanost koju je s mukom glumila. Ričard uzdahnu i napravi grimasu. – Pomažem joj zato što mi sva ta mržnja prema Jevrejima izgleda besmisleno... Ne verujem da ljudi treba da se sukobljavaju zbog predrasuda... – jedino je što joj je Ričard rekao, približavajući joj se. Ah Anjeze se odmaknu. – Da to, slučajno, nema veze s nje nom sestrom? Sa Sarom, čim mi se da se tako zove... – reče, zajedljivije nego što je želela. – Zašto pominješ Saru? – upita on, iznenađen. Rebeka mije ispričala da je ona veoma lepa i da si je spasao u Majncu. I dalje misliš na nju, je li tako? Ričard shvati da će morati da porekne. U suprotnom, nikad neće moći da veruje jednoj ljubomornoj ženi. Ponovo joj se uneo u lice. – Precenjuješ značaj tog događaja. Nije važno šta sam učinio u prošlosti. Važno je ono što sad radim. A sad te ljubim – reče joj, sve više joj se unoseći u lice. Ona oseti njegov dah i jeza joj prostruji niz leđa. Ovog puta mu prepusti usne koje su tako čeznule za dodirom s njegovim. Ponovo se spojiše. Anjezi je trebalo vremena da se odvoji od njega. – Nema potrebe da me kupuješ kako bi ostvario ono što želiš – reče mu. Pogledala je vreću i uzela mu je. – Samo ti idi da se odmoriš. Ja ću se postarati da je sakrijem na neko bezbedno mesto. Ričard pruži ruku, ulagivački pokušavajući da je privuče sebi. Ali ona je stajala ukočeno i izbegla je njegov pogled. Odustao je od još jednog pokušaja. – Prava si prijateljica – reče joj, pre nego što se okrenuo i otišao. – Da. Prava prijateljica... – samo je ponovila Anjeze s gorčinom na licu. Ali on je već bio daleko da bi mogao da je čuje. Sakriven iza kola zajedno sa stražarom kojeg je poveo sa sobom, brat Zigfrid je posmatrao ceo prizor, iako nije mogao da čuje njihov razgovor. Odluči da dalje prati nju. ***
I unutar zidina su imali težak dan. Iznenada su s bedema primetili veliku količinu drvne građe u logorima Franaka. Branioci su zabrinuto posmatrali izgradnju kula i katapulta. Guverner Iftikar al–Davla odmah je odlučio da preduzme protivmere, naređujući da se zalihe drvne građe upotrebe za izgradnju platformi, koje će bar u zapadnom i severnom sektoru zidina povećati visinu bedema i prelaza iz kule u kulu. Branioci su se takođe snabdeli brodskom užadi i slamom kojom su napunili vreće od sirovog platna i okačili ih duž zidina kako bi ih zaštitili od udara projektila. 192
Firuz je ravnopravno učestvovao u priprema za odbranu. Zahvaljujući uvažavanju koje je uživao u fatimidskoj vojsci zbog poznate vernosti Džamalu al–Ašrafu, privremeno je dospeo pod zapovedništvo drugog emira, uz dogovor da se vrati Džamalu ako ikad ukaže prilika za to. A on je nameravao da brzo stvori tu priliku. Te iste večeri. Na kraju radnog dana tražio je da ga primi guverner, ka ko bi mu dozvolio da izađe iz grada i pokuša da oslobodi svog zapovednika. Iftikar je izrazio veliku nedoumicu u vezi s tako smelim poduhvatom. – Ako i dalje budemo čekali – usprotivio se Turčin – izgubićemo ga. Tamo izvan zidina opsadnici žive u teškim uslovima, zamislimo kako je tek zarobljenicima. – Zao bi mi bilo da posle Džamala al–Ašrafa izgubim i tebe. Ti si jedan od najsposobnijih vojnika. – Važnije je vratiti Džamala al–Ašrafa nego sačuvati mene. Ubedio je Iftikara, koji ga je pitao koliko mu je vojnika potrebno, ali Firuz mu odvrati da namerava da pođe sam. Guverner je znao za poduhvate koje je Turčin preduzeo prethodne godine za vreme fatimidske opsade i odluči da se uzda u njega. Istim na volju, Firuz nije imao pravi plan. Tog dana je radio tako prilježno da nije stigao da zastane i razmisli kako da organizuje upad. Zamislio se nad strategijom tek kad je bio izvan zidina, kad je oprezno, bez turbana i zaštite izašao kroz kapiju Jafa. Bio je siguran samo u jedno, mada ni to nije bilo sasvim izvesno. Franci su podigli tri logora: na severu, zapadu i na jugozapadu. Trebalo je pogoditi u kojem se nalazi Džamal. Zdrav razum ga je navodio na zaključak da će zarobljenike upotrebiti za radove na izgradnji sprava, pre svega za podizanje tornjeva, koje nije primetio u severnom sektoru. Odbacio je mogućnost da su kule u jugozapadnom sektoru jer bi, budući da je taj sektor daleko od zidina, nevernici bili primorani da prebacuju sprave na položaj. Zaključak: zarobljenici su u središnjem, nemačkom logoru. Već je bila mrkla noć. Zahvaljujući svetlosti meseca i zvezda, Firuz je ipak uspeo da vidi obrise palisade koju su krstaši podigli za odbranu najbližeg, upravo nemačkog logora, tačno naspram Davidove kule. Šatori su im, a verovatno i zabran sa zarobljenicima, smešteni iza palisade. Tokom prethodnih dana video je Franke kako demontiraju palisadu kojom su ogradili naseljene sektore i kako koriste ta drva za izgradnju sprava. Umesto ograde, preko noći su tu podigli zemljani nasip s nešto kamenja. U svakom slučaju, nova prepreka bila je prilično niska i lako je savladati je. Spoljni deo nasipa bio je blaga strmina zaštićena sa svega nekoliko zašiljenih kolaca pobodenih u nasutu zemlju, što nije predstavljalo pravu pretnju napadaču. Izvan nasipa nije bilo stražara. Na tom mestu bi bili previše izloženi upadima iz grada. Nekolicina ih je patrolirala u blizini prolaza kroz nasip, ali bilo je jasno da nevernici ne očekuju napade. Pomislio je kako bi, u takvim uslovima, mogao da sačeka nekoliko dana i da zapali spravi, kao što je učinio prethodne godine. Ali shvatio je da će posle noćašnje akcije Franci postati obazriviji i upadi bi zbog toga imali manje izgleda za uspeh. Ukratko, nije bilo teško preskočiti nasipe. Međutim, teško će biti ostati neprimećen s obzirom na stražare kraj najbližeg prolaza. Baklje su tako raspoređene da je samo jedan mali deo u sredini bio u potpunom mraku. Usredsredio se na tačku udaljenu pedesetak koraka od prolaza. Odlučio je da jednostavno preskoči nasip, 193
pridržavajući se za retko kamenje koje je štrčalo iz zemlje, kako bi se lakše popeo. Svetlost baklji nije dopirala do tog sektora i nadao se da će proći ne izazivajući pažnju. Ipak, odlučio je da sačeka smenu, kako bi iskoristio smanjenu budnost Franaka. Pritajio se, priljubljen uz tle, na blagoj kosini koju je odabrao kao tačku za osmatranje. Posle izvesnog vremena počeo je da ga svladava umor nakon napornog dana. Shvatio je da tako opružen rizikuje da zaspi. No baš kad je osetio kako gubi bitku protiv pospanosti, primetio je neke pokrete u blizini prolaza. Trgao se iz obamrlosti snažno odmahujući glavom i pokušao da otkrije da li se to smenjuje straža. Primetio je da su kraj prolaza i dalje dva stražara. Ali svađali su se. Nije razumeo šta govore, a i njih dvojica se ubrzo potukoše. Jedan je gurnuo onog drugog na nasip. Ovaj je izgubio ravnotežu i pao. Prvi ga zaskoči i snažno udari štitom po šlemu. Firuz odluči da otpuzi prema mračnoj tački nasipa. Video je kako stražar koji je udario druga beži izvan nasipa, i zaključi da je dezertirao, posle bezuspešnog pokušaja da ubedi i onog drugog da mu se pridruži. Turčin je čuo da se Franci osipaju; njegovi saborci su presreli nekoliko neprijateljskih grupa koje su tumarale prema severu, tako da su mogli da čine s njima šta su hteli. Ovaj će verovatno završiti na isti način. Požun da stigne do nasipa. Na prolazu nije bilo nikog osim onesvešćenog vojnika. To ga je navelo na jednu zamisao. Podigao se na noge i prišao Franku. Obrnuo se okolo. I dalje nije bilo nikog. Izvukao mu je mač, skinuo mu šlem i štit i navukao ih na sebe. Uz malo sreće, pomisliće da je jedan od njihovih. Udaljio se od nasipa i nastavio prema logoru. Okolo nje bilo nikog. Što je razumljivo. Na kraju krajeva, Franci su imali malo ljudi na raspolaganju i preko dana su naporno radili pod vrelim suncem. Niko osim onih kojima je tako naređeno nije imao ni volje ni snage da i noću ostane budan. Zato mu pade na pamet kako će mu prisustvo ostalih stražara u logoru otkriti mesto gde drže zarobljenike. Prošao je između prvih šatora i primetio neke pokrete. Neko je, sklupčan, mrmljao nešto nerazumljivo. Nastavio je, trudeći se da ne prođe previše blizu njega. Shvatio je da je to sveštenik koji se moli. Znao je da kod hrišćana samo sveštenik imaju određeno vreme za molitvu, pa čak i noću. Prošao je pored njega. Firuz ugleda jednu ženu kako izlazi iz šatora s krpama natopljenim krvlju, dok joj je lice bilo izobličeno od umora i tuge. Žena koja je uzalud negovala svog čoveka? Nastavio je. Onda je primetio neku ogradu. Unutar ograda je bilo nekoliko životinja, uglavnom tegleće marve: magaraca, mazgi, volova, ali našao se i poneki iscrpljen konj. Dvojica muškaraca u civilnoj odeći naoko su čuvali stražu, ali jedan je spavao, dok je drugi delovao kao da će i sam svakog trenutka zadremati. A onda ih je konačno ugledao. Oko ograde sa zatvorenicima bilo je dosta stražara. Bio je to zabran sličan onom u kojem su bile smeštene životinje i razlikovao se jedino po maloj udžerici bez krova podignutoj u jednom uglu, koja je zarobljenicima verovatno služila kao klozet. Svetlost baklji omogućila mu je da osmotri položaj zarobljenika iza ograde. Svi su odmarali nasumice ispruženi po tlu, i samo ih je nekoliko ležalo uz ogradu. Shvatio je da je jedini način da dopre do svog gospodara ako se prikrade klozetu. Oko ograde je bilo dvadesetak vojnika, raspoređenih na međusobnoj udaljenosti od oko tridesetak stopa. Neki su sedeli, ostali su još stajali uspravno. Na njegovu sreću, stražar najbliži klozetu naslonio se na ogradu i dremao. 194
Prišao mu je. Ovaj nije obraćao pažnju na njega. Ilije spavao – Firuz nije mogao da proceni. Pogledao je okolo i primetio da ga najbliži budan stražar posmatra. Firuz se pravio kao da je blago udario po leđima ovog koji je dremao pored njega, kao da hoće da ga probudi. Zapravo ga je znalačkim stiskom vrata usmrtio. Sačekao je da se stražar koji ga je osmatrao okrene, a onda je brzo podigao svoju žrtvu i stojeći pored njega pokušavao da ga drži uspravno. Ponadao se da će izgledati kao da ovaj sam hoda, a on ga vođi u stranu kako bi mu održao slovo. Nije čuo ništa iza sebe, i zaključi da je stražar koji ga je posmatrao naseo. Kad je dovukao žrtvu do nekih kola, ostavi ga tu zamenivši svoj šlem ravnih ivica njegovim šlemom rubova izvijenih naviše. Zamenio je i štit ostavivši uz hrišćanina svoj ovalni i uzevši njegov okrugli. Vratio se na stražarsko mesto i klimnuo glavom stražaru koji ga je rasejano gledao. Izvesno vreme je stajao tek da bi pokazao kako je prekor urodio plodom. Potom odluči da ode do klozeta. “ Pokaza stražaru da ga boli stomak. Ovaj klimnu glavom. Ušao je unutar ograde, a zatim u klozet. Brzo je spustio oružje, proverio da li ga ovaj spolja gleda pa izašao i pritajio se pored najbližeg zarobljenika. Sad je bilo nemoguće razlikovati ga od ostalih. Prodrmusao je zarobljenika, budeći ga. – Gde je emir Džamal al–Ašraf? – upita ga. Ovom je trebalo nekoliko trenutaka, najpre da se rasani, a potom da ga prepozna. Ti si... Turčin... Firuz! I tebe su uhvatili? – Nisu. Hoću da izvučem emira. Gde je? – Tamo, pored Jevrejke – odvrati ovaj pokazujući malo dalje. – Sad me slušaj – reče mu Firuz. – Idi u klozet. Tamo su šlem, štit i mač. Uzmi ih i stani izvan ograde, baš ispred nužnika. Pravi se da si stražar. Ovaj spremno posluša. – Alah ti pomogao da ga izvučeš odavde – rekao je i potapšao ga po ramenu. Firuz je koračao u smeru koji mu je saborac pokazao, sve dok nije ugledao svog zapovednika koji je spavao. I njega je prodrmusao. Kad je otvorio oči i video ga, Džamal najpre ništa nije rekao. Osmehnuo mu se i spustio mu ruku na rame. – Jesi li ovde kao zarobljenik ili kao oslobodilac? – upita ga. – Došao sam da te oslobodim. Ali moramo da požurimo. – Nisam ni sumnjao. Ali ne možemo da odemo sami – naglasi emir. Firuz klimnu glavom. Znao je da će emir to tražiti od njega. Obojica se okrenuše prema Rebeki. Žena je bila budna i posmatrala ih je. – Ja ne idem – reče, prividno mirno. – Kako? Šališ se? – odvrati Džamal. – Ni najmanje. Ostajem. – Mogu li da te pitam zašto, u mie Alaha? – zaprepašćeno upita Arapin. – Ne mogu da ostavim svitke. Ja sam njihov čuvar, i nadam se da ću ih povratiti. Ako pobegnem, nikad ih više neću imati – odlučno reče. – Zar ne misliš na svoju sestru? Zar ti nije stalo do nje? – bio je uporan Džamal. – Nije važno do čega je meni stalo. Važno je ono što je stvarno važno. Sigurna sam da ćeš ti misliti na Saru. Nema potrebe da te zamolim da bdiješ nad njom – odgovori žena. 195
– Brinuću se o njoj, na ovaj ili onaj način. Obećavam ti. Nek' Alah bude uz tebe – završi emir, dok ga je Firuz vukao za rukav. – Kako misliš da izađemo? – upita Džamal. – Naoružao sam jednog našeg franačkim oružjem i postavio ga da stražari. Tu iza nekih kola je još jedna uniforma. Uzećemo je i izaći ćemo. Neki stražari na prolazu su dezertirali. – Imam bolju ideju – umeša se Rebeka. ***
Anjeze nije ni pomislila da sakrije rukopis u svom šatoru. Delila ga je s ostalim prostitutkama, a osim toga – iz razumljivog razloga – u šatoru su se stalno smenjivali muškarci, iako se poslednjih dana broj poseta primetno smanjio. Ipak, tačno je znala gde da odnese rukopis. Znala je za stenoviti obronak južno od kampa na koji niko nije odlazio jer je vrveo od tarantula. Strašni insekti noću nisu predstavljali opasnost, i odlučila je da to iskoristi i sakrije ga pod kamenje ili u neku rupu. Brzim korakom je prešla ceo put, ne primećujući da je dve senke prate iz neposredne blizine. Osmotrila je položaj stena, koje su se spuštale u blagom padu pokrivajući rupe i neravnine. Udarila je nogom o zemlju, jednom, dvaput, nekoliko puta. Nezadovoljna, podigla je grančicu i počela da udara po tlu dok se u potrazi za rupom verala među stenjem. U međuvremenu, Zigfrid ju je, u pratnji lorenskog vojnika, posmatrao. Videvši da se usredsredila na potragu za skrovištem, iskoristio je to da joj pride bliže. Primetio je kako pokušava da pomen stenu srednje veličine, i obuzelo ga je uzbuđenje. Najpre je pomislio da sačeka da žena ode kako bi zatim uzeo ono što je sakrila. Ali i on je znao koliko je to mesto opasno, i odluči da je bolje da joj vreću oduzme pre nego što je sakrije. – Idi da obavestiš vojvodu Gotfrida da jedna žena verovatno ima rukopis o kojem smo razgovarali. I odmah ga dovedi ovamo – reče vojniku koji ga je pratio. Nije verovao u versku revnost grofa Rajmonda, a osim toga bio je gnevan zbog načina na koji se Francuz ponašao prema njemu pred svojim posilnim. Bolje je da zaslugu za pronalaženje svitaka podeli s vojvodom od Lorene. – Ali prvo mi – dodade – ostavi svoj nož. Kad je vojnik nestao u mraku, đakon se primaknu ženi koja je u međuvremenu spuštala vreću u rupu. – Šta to kriješ, kurvo? Anjeze poskoči. Nije ga čula dok joj se približavao. Ne odgovori mu. – Jesi li me čula? Šta to kriješ? – ponovi Zigfrid. – To je moje. Ne tiče vas se – odgovori ona, oklevajući. – Ovaj poduhvat preduzet je pod božjim znakom. Sve što se se događa tiče se Crkve. – To su... namirnice koje sam krišom uzela od jedne mušterije. Krijem ih da bih jela kad ne bude više hrane... – doseti se. – I ostavićeš ih tarantulama da ih pojedu? Ne bojiš se da ništa nećeš zateći kad 196
dođeš da uzmeš to? – bio je uporan. – Hoćete da prisvojite hranu koju je jedna jadna prostitutka s mukom nabavila? Vi važni sveštenici svakako nemate takve probleme... – odvrati Anjeze koja ga nije poznavala, ali se dobro sećala pored koga ga je viđala. On nije od onih monaha koji se kreću među ljudima, već od onih koji se pojavljuju samo pored moćnika i drže se podalje od siromašnih. – Da je u pitanju hrana, svakako je ne bih uzeo. Ali dozvoli mi da se uverim da je to hrana. Daj mi vreću – reče joj, ne odugovlačeći. Anjeze spusti vreću koja pade u rupu. – Dođi da je uzmeš – reče mu, prepipavajući bok u potrazi za svojim bodežom. Onda se setila da ga je ostavila u šatoru kad je odlučila da tog dana više ne radi. Ðakon načini ljutit pokret. Stegao je i izvukao svoj nož čija oštrica sevnu na mesečini. – Dohvati torbu. Odmah. Inače ću ti rasporiti trbuh – odvrati, teatralno zamahujući nožem. Anjeze se i ne pomen. – Ne – jedino je što je prozborila, iako se tresla od straha. Zigfrid joj se primaknu. Anjeze se sagnu, ali ne da bi izvadila vreću. Dohvatila je jedan kamen i spremila se da njime gađa napadača. On joj se još približi. Ona baci kamen. Okrznula mu je rame. Ðakon isprekidano jauknu, presamiti se, ali onda ponovo zamahnu oružjem s još okrutnijim izrazom lica. Više ga nije zanimalo da je natera da mu da vreću. Sad je samo želeo da je zakolje. Anjeze je to shvatila i uzmakla je, ali stenje iza nje bilo je previše visoko da bi mogla da se popne pre nego što bi je čovek stigao. Zigfrid podignu ruku, spremajući se da je udari. Iznenada, iz mraka iskrsnu jedna prilika i baci se na đakona. Otkotrljaše se niz padinu, divlje se boreći. Anjeze nije mogla da ih razazna tako sklupčane, prvi je bio spreman da zarije nož, a pridošlica da mu zaustavi ruku i spreči udarac. Žena isprva pomislila da ne vidi dobro zbog mraka. Onda shvati da ih ne razlikuje zato što su jednako odeveni. Obojica su nosila svešteničku odoru. Nastaviše da se bore, bez reči. Borbu je pratilo samo frktanje, prigušeni jauci, teško disanje. Anjeze je htela da se umeša i da pomogne svom braniocu, ali nije mogla da ga razlikuje od napadača. Samo je videla da dve različite ruke stežu bodež čija se oštrica grozničavo okretala u vazduhu, povremeno se spuštajući kad bi jedna ruka nadvladala drugu. Na kraju, nož nestade među odećom. Potom se začu iskidan urlik, mnogo glasniji i duži od prethodnih. Onda nastupi tišma. Nije se čulo ništa osim teškog disanja preživelog. Anjeze se zapita treba li da pobegne. – Bila su dvojica. Drugi je verovatno otišao po pomoć. Uzmi vreću i idemo – reče joj čovek, s naporom ustajući. Slaba mesečeva svetlost konačno mu obasja lice obliveno znojem. – Anselmo! – kriknu Anjeze. ***
197
Približavala se zora. Ali još je bilo teško s izvesne daljine razaznati išta više od ljudske figure osim obrisa. Džamal je upravo s tim računao. Navukao je šlem i štit i zgrabio mač – oružje koje je za kratko vreme prešlo sa stražara koji je stajao u blizini nužnika na Firuza, potom na Arapina koji je zauzeo njegovo mesto, i naposletku na njega. Izašao je izvan ograde i odlučnim korakom se uputio prema Firuzu. Istovremeno, kao što su se dogovorili, Rebeka ustade i pođe prema najbližem stražaru koji se konačno upitao šta to radi njegov saborac. Žena mu priđe i reče mu, nastojeći da ispolji opuštenost kakvu bi u sličnoj situaciji pokazala Anjeze: – Vojniče! Zar ti nije dosadno da nas celu noć čuvaš? – Pitanje je propratila koketnim osmehom. Ali nije ga dugo zadržala, strahujući da će više ličiti na grimasu, budući da nije imala običaj da zavodi muškarce. Istini na volju, kao da i nije ostavila naročit utisak na stražara. – Pa onda? – hladno joj odgovori. – Onda... – Rebeka je oklevala. Jednostavno nije mogla da izgovori izvesne reči. – Onda... mogao bi da ispuniš vreme nekom razonodom, ako bi mi obezbedio malo vode... – Kako joj je bilo teško da izgovori to! – Kako? Šta kažeš? – upita je vojnik. Kao da je nije razumeo. Rebeka frknu. Momak nije baš najbistriji. Ili ona nije bila dovoljno jasna. Načas se zamisli: zaneta naukom, navikla se na previše učen način izražavanja, nimalo konstan prilikom zavođenja muškaraca. Naročito kad je reč o sirovoj vojničini. Pokušala je još jednom. – Ako mi daš malo vode, ja bih tebi mogla dati nešto drugo... – I ponovo se koketno osmehnu. Učini joj se da je ovoga puta bila uspešnija, jer se ratniku ozari lice. Odmerio ju je pogledom. Rebeka oseti na sebi pohotan pogled muškarca koji je procenjivao njene obline skrivene odećom. Biće da ono što je zamislio nije ostavilo naročit utisak na njega. Dugo mu je trebalo da je proceni. Na kraju ipak odluči da je bolje išta nego ništa. – Sad nemam vode. Uostalom, kako misliš da mi se odužiš? Daj mi u međuvremenu nešto unapred. Hoćemo li u klozet? – upita je, oblizujući krmeljivu bradu. Rebeka oseti nesavladivo gađenje. Užasnula se na samu pomisao na to da se zatvori u smrdljivi nužnik s tako odvratnim čovekom. Ali upravo u tom času poče da se odvija druga faza plana. – Prijatelju! Znaš šta ću da uradim? Odvešću ovo kopile na bazen Siloam i nateraću ga da nam uzme vodu. Ako nas naciljaju s bedema, ionako će pogoditi njega... – reče Džamal odeven poput franačkog ratnika, vukući za sobom Firuza koji je sasvim ličio na zarobljenika. Rebeki se srce popelo u grlo. Koliko god dobro govorio strane jezike, Džamalov izgovor latinskog nije bio baš besprekoran. Ponadala se da joj se to samo učinilo zbog napetosti. S duge strane, nikad nije upoznala nekog ko govori latinski bez akcenta i narodskih izraza, osim ponekog sveštenika. Ali činilo se da je njen neprijatni sagovornik naseo. Pogleda je i reče: – Jesi čula? Uskoro ćeš dobiti vodu. Možemo odmah da obavimo posao. Samo ti idi – dodade, obraćajući se Džamalu. – Ja ću se u međuvremenu zabaviti. I uzmite što više. Trebaće mi, posle... 198
Rebeka nije znala da li da se raduje što su joj se prijatelji izvukli, ili da se užasne zbog onog što je čeka. Pogledala ih je u znak pozdrava i nastavila da ih posmatra dok su izlazili izvan ograde i udaljavali se prema istoku. – Hajde, požuri, jer ni ja ne mogu dugo da budem izvan stražarskog mesta – reče joj vojnik i uhvati je za ruku pošto je ušao unutar ograde. Rebeka oseti kako je on nimalo obzirno vuče prema nužniku. – Nisam više raspoložena! – izustila je, pokušavajući da se ukopa u mestu. – Šta? A ne, lepa moja! – Ratnik joj se uneo u lice. – Sad sam se spremio. Polazi! – dodade i ponovo je povuče. – Ne! Neću! – ponovi, dok je do nje već dopirao smrad iz nužnika, pošto je vojnik otvorio vrata. Ponovo je pokušala da mu se odupre, ali on je bio jači. Shvatila je da je prinuđena da učini ono što se dogovorila s Džamalom, u slučaju da ne može da se odupre silovanju. Vrisnula je. Odmah potom opkolila ih je grupa egipatskih zarobljenika. A onda im priđoše dvojica najbližih stražara i uperiše koplja u njih. – Odstupi! Odstupi! – viknu nasilnik, prepadnut od pretećeg pogleda Arapa koji su i dalje stajali bez reči. Rebeka je znala da oni neće napasti hrišćanina kako ne bi privukli pažnju ostalih vojnika. Ali ono što se dogodilo bilo je dovoljno da izazove uzbunu. I zaista, čula je kako jedan stražar dovikuje saborcima da traže pomoć. U međuvremenu, nasilnik prestade da je vuče. Primetno zabrinut, pokušao je da otera muslimane, koji su ga opkolili, ali ga nisu napadali. Međutim, kroz mrak se prolomi vrisak. – Uzbuna! Ovde je Rajnhardovo telo! Bez oružja! – Vojnik koji je otišao po pomoć stigao je do kola pored kojih je Firuz spustio leš ubijenog stražara. – Ubio ga je onaj nevernik koji je otišao po vodu! – doviknu vojnik koji je stajao pored Rebeke i odgurnu je, probijajući se između Arapa i izlazeći iz ograđenog prostora. Sledećeg trenutka je, koliko je Jevrejka mogla da razume, objašnjavao saborcu slučaj s vojnikom koji je otišao po vodu. Nije bilo baš tako, pomisli Rebeka, ali vojnici su u međuvremenu već podigli uzbunu. Jedan je potrčao prema istoku kako bi presreo begunca. Žena je ubrzo čula nekoliko glasova koji su dopirali s različitih strana logora. Nije znala da li da se moli Bogu ili Alahu da ona dvojica pobegnu. Ali ako je Džamal u pravu, nema razlike. ***
– Šta si radio ovde? – upita Anjeze Anselma koji joj je upravo spasio život. Pratio sam te. – A zašto? – Čini mi se da ti je dobro došlo... – Da. Ali izgleda da nije dovoljno što me neprijatelji prate. Sad me prate i prijatelji... Samo da znaš da i kurve imaju pravo na malo mira, uprkos svemu... – naglasi 199
žena.
Anselmo spusti pogled, primetno posramljen. Anjeze nije više mogla da se pravi da je uvređena. Prišla mu je i zagrlila ga. Osetila je kako on drhti od uzbuđenja. Kad se odvojila od monaha, videla ga je kako plače. – Zašto? – upita ga. – Još pitaš! Ubio sam čoveka. Koji im je pride bio sabrat... – očajno izjavi Anselmo. – Nije bio dobar čovek. To bi trebalo da ti olakša savest... – Ko sam ja da procenim da li je neko dobar ili zao? Osim toga, nisam ga zbog toga ubio, već samo zato što... nisam želeo da ti naudi... Ona ga ponovo zagrli. Onda zauze karakterističan ženski praktičan stav. – Moramo odmah da pođemo. Sam si rekao. Uzeću vreću. Dograbila je jednu grančicu i zavukla je u rupu, provlačeći je kroz kanap vreće i povukla je. – A šta ćeš sad s tim? – upita je on, i dalje jecajući. – Ne preostaje mi ništa drugo nego da je odnesem u svoj šator. Zakopaću je ispod svog ležaja... – Branio sam te kako bih spasio tvoj život – objasni Anselmo – ali ne da bih spasio te sramne tekstove. Trebalo bi da ih predaš Rajmondu ili Gotfridu. Anjeze duboko uzdahnu. – I ne misliš da bi me sredili, sad kad znaju da je to kod mene? Sredili bi me, a ja ne znam ni šta je ovo! Još će mi natovariti ubistvo onog čoveka. I Anselmo uzdahnu. Nije mogao da porekne. – Budi oprezna – reče joj. ***
Ubrzo nastupi metež. I to upravo u času kad su pomislili da će se neopaženo provući kroz mrežu dremljive hrišćanske vojske. Firuz je u daljini, pod slabašnom svetlošću svitanja, primetio da prolaz kraj kojeg je bio prošao sada ponovo čuvaju stražari. Ali problem je predstavljalo ono iza njih. Firuz nije razumeo šta govore vojnici koji su ih videli, ali Džamal je razumeo. – Ej, prijatelju, zaustavi tog nevernika! – doviknuo mu je, pomislivši da je on hrišćanin. Ali Džamal je nastavio da korača prema prolazu. Om pozadi nisu shvatali šta se događa. Kako to da se vojnik koji hoda pored zarobljenika ne zaustavlja? Da nije dezerter? Jednako su bili iznenađeni i stražari ispred njih. I dalje su stajali na položaju, iako su bili na oprezu dok dvojica muslimana nisu stigla do zaštitnog nasipa. Otpozadi se približavala zbijena grupa vojnika, još previše zbunjenih da bi potrčali. – Kuda idete? – upita jedan stražar Džamala, uperivši mu koplje u stomak. – Vodim ovog zarobljenika da nam uzme malo vode iz bazena Siloam – reče emir. – Zaustavite ih! – čuo je povike koji su dopirali iz logora. Pristigli su i stražari koji su čuvali zarobljenike. – Ne možeš valjda... – izusti stražar, ali nije uspeo da završi rečenicu. Mačem koji je skrivao ispod košulje, Firuz mu probode grudni koš; istog časa Džamal zari mač u stomak drugog vojnika. 200
Odmah zatim dvojica muslimana potrčaše. Imali su poveliku prednost u odnosu na gonioce, koju su još i povećali zahvaljujući oklevanju hrišćana da istrče izvan nasipa, iz straha od neprijateljskih napada. Franci se baciše na nekoliko već spremnih katapulta. Džamal i Firuz su još neko vreme neometani trčali gotovo bez daha. Zbog teškog disanja nisu mogli da čuju zvižduk prvog projektila koji zapara vazduh iznad njihovih glava. Projektil pade na tlo, neočekivano, upravo pred njih dvojicu. Toliko blizu da Firuz nije uspeo da se zaustavi te je u trku naleteo na kamen i srušio se na zemlju. Džamal je shvatio da mu se prijatelj povredio, iako je Turčin samo tiho zaječao. Zaustavio se i pokušao da mu pomogne da ustane. Nekoliko koraka levo od njih pao je još jedan projektil. – Ostavi me! Idi – reče mu Firuz oslobađajući se njegovog stiska i odbijajući da ustane. – Nikad to sebi ne bih oprostio – odvrati emir, ponovo pokušavajući da ga podigne. – Tako ćemo obojica umreti. Nije mi to bio cilj – odgovori Turčin, i dalje se otimajući. Na licu mu se ogledalo da je bol gotovo nepodnošljiv. Još jedan hitac. Tik iza njih. – Jedini važan cilj je ono što nam je odredio Alah. On će odlučiti – uzvrati Arapin, podižući ga vrlo pažljivo. Firuz je osetio kako ga koleno izdaje. Nije se požalio, ali njegov zapovednik je shvatio da je Turčin slomio neku kost. Džamal ga obujmi oko struka, a zatim pokuša da ga održi na nogama naslanjajući ga na sebe i prebacivši mu levu ruku, onu sakatu, preko svojih ramena. Turčin je izbegavao da se osloni na povređenu nogu, skakućući na zdravoj i oslanjajući se na Arapina. Ali napredovali su vrlo sporo, a Džamal je morao da uloži mnogo snage da ga vuče. Okrznu ih još jedan projektil. Drugi im je preleteo tik iznad glave. Hodali su previše sporo. Džamal stade i naredi Firuzu da se zdravom nogom odbaci o de. Onda se malo sagnu i podignu ga na leđa. S takvim teretom nije mogao lako da se kreće, ali ostalo im je još nekoliko desetina koraka da bi se obreli izvan domašaja neprijateljskih sprava. Emir nastavi brže da hoda. Ali odmah je osetio veliki napor i uplašio se da neće moći više nt korak da načini. Pomislio je na Saru i nastavio. Mora uspeti. Da bi joj rekao za sestru, da bi se brinuo o njoj. Da bi učestvovao u sigurnoj pobedi koja se smešila vernicima sad kad je izbliza video rasturenu vojsku nevernika, pogođenu žeđu, dezerterstvom i podelama u vojnom vrhu, i izloženu pretnju dolaska velikog vezira. Mora uspeti. Čuo je projektil koji je pao iza njega. I još jedan, malo dalje. Načinio je još nekoliko koraka. Bio je potpuno iscrpljen. Još jedan tresak. Iza njega, još dalje. Savio se kako bi Firuzu omogućio da se obazrivo spusti na tlo. Bacio je šlem, jedini deo hrišćanske uniforme koji je sačuvao tokom bekstva. Uspravio se i ponovo poturio rame pod ruku Turčina koji se osloni na njega s beskrajnom zahvalnošću. 201
Kapija Jafe bila je otvorena. Baklje su osvetljavale dovratak. Pod svetlošću su se nazirali obrisi. Vojnika koji su čekali njihov povratak.
202
20.
Anjeze je loše spavala. Svest o tome da leži na spisima koji .su već koštali života jednog čoveka i predstavljaju pretnju za još ko zna koliko ljudi svakako joj nije dozvoljavala miran san. Niti joj je bilo lako da se, pošto je ustala, udalji od šatora kako bi obavila svakodnevne obaveze. Kad god je morala nešto da uradi, izmislila bi neki izgovor da se vrati i proveri je li sve u redu. Nadala se da će morati da prima mušterije, kako bi držala na oku svoj ležaj, ali prošlo je vreme za takva zadovoljstva. Muškarci su bili spremni da plate jedino za vodu, a malodušnost, umor i sve nepodnošljivija vrućina sasvim su im ugasili seksualnu želju. Jasno je da ni ona ne bi pristala da joj plate ikako drugačije osim vodom. Jedini motiv zbog kojeg je želela neku mušteriju bio je da utoli žeđ, još od ranog jutra. Pomislila je da se obrati Ričardu za pomoć, jer je on raspoređivao vodu za zarobljenike i bio je veoma blizak s grofom od Tuluze; ali onda je odlučila da se nikad neće tako poniziti u njegovim očima. Da je Norman hteo da joj se oduži za odgovornost koju je preuzela, sam bi joj doneo vodu. Ali Ričard nije došao. Umesto njega, došao je vojnik u zaista očajnom stanju. Dovukao se do nje teškim korakom, jedva se držeći uspravno. U ruci je držao neku posudu. – Imam vodu. Ako me malo zabaviš, posle ću ti je dati – reče joj. Dok je govorio, otvarajući usta, vojnik je pokazivao suv jezik pun gnojavih plikova. Anjeze se zapita kako čovek spreman da straći vodu na prostitutku može toliko da dehidrira. Znala je za ljude koji su, rizikujući život, odlazili na bazen Siloam da bi nabavili vodu i potom je prodavali kao suvo zlato. Ipak, verovala je da takvi, pre nego što je prodaju, izvesnu količinu upotrebe da se okrepe. Ali možda, pomisli, pohlepa nekih ljudi prevazilazi čak i nagon za preživljavanjem. Možda u ovom čoveku, koji je jedva stajao na nogama ispred nje, požuda nadvladava pohlepu za novcem i nagon za preživljavanjem. Ne. Nešto se nije uklapalo. – Prvo mi daj vodu. Posle ću da te zabavim – reče mu Anjeze. – Ne veruješ mi? Stvarno imam vodu ovde, unutra... – odvrati on protresajući posudu kako bi se čulo mućkanje vode u njoj. – Dobro. Samo, daj mi da vidim. I da probam. On ne popusti. – Ha! Za šta me ti smatraš? Možda ćeš da je popiješ pa ćeš da me oteraš... – Onda ne bih više imala mušterija, kad bi se saznalo da sam nepouzdana... – Ne dolazi u obzir. Anjeze je zapala u iskušenje. Grlo ju je peklo, usne su joj bile ispucale i suve, i znala je da neće doći do vode još nekoliko sati. – Daj joj vodu. Oglasio se neki drugi čovek, koji se pojavio u tom trenutku. 203
Gotfrid od Lorene. Vojvoda nije bio u pancirnoj košulji, niti je imao štit ili šlem. Na sebi je imao samo dugu tuniku bez rukava, koju je obično nosio preko oklopa. Imao je i mač zadenut za pojas, naravno, i malu mešinu u ruci. Uprkos tome, delovao je autoritativno. Vojnik je oklevao. – Šta čekaš, idiote? Rekao sam ti da joj daš vodu – ponovi i načini korak prema njemu. – Gospodaru moj, ostavimo to... Nije važno. Predomislio sam se. Više ne želim da se zabavljam s ovom ovde... – reče vojnik, primetno uplašen. – A, je li? To onda znači da tu vodu možeš i sam da popiješ, zar ne? – Pa, da, kasnije... – Ne. Sad. Anjeze je poznavala pogled kojim je vojvoda od Lorene propratio svoje reči. I ranije ga je videla. Je li u njemu bilo zlobe? Ne. Bilo je nešto više: bilo je... potpune ravnodušnosti spram sudbine onoga ko stoji pred njim. Vojvoda je ostavljao sagovornika u uverenju da bi, samo kad bi mu se prohtelo, bio u stanju da mu učini bilo šta, ne osetivši ni trunku griže savesti. S takvim pogledom, Gotfrid nije morao da ponavlja svoje reči. Vojnik oklevajući prinese posudu ustima. Brzo ju je odmakao, ali Anjeze je uspela da primeti da je samo ovlažio usne. Gotfrid isuka mač. – Neću ti ponavljati – reče i uperi mu oštricu u grkljan. Vojnik je ovog puta ispio vodu. Anjeze je videla kako mu se Adamova jabučica nekoliko puta podigla i spustila. Prošlo je nekoliko trenutaka. Čovek pade na kolena, uhvati se za stomak i ispusti bolan jauk. Gotfrid se ne pomeri. Posmatrao je ovog kako se grči, urla, prevrće se po tlu. Gledao ga je s bolesnom radoznalošću sve dok vojnik nije zakolutao očima i ostao nepomičan da leži; na usta mu je izbila pena. Još je bio živ, ali ne zadugo. Gotfrid dohvati posudu i dade je Anjeze. Žena je prinese licu i zadah truleži snažno joj se uvuče u nozdrve. Pogledala je unutra i videla mutnu vodu po kojoj su plivali insekti i još nešto što nije umela da prepozna. – Ja ti mogu dati bistru vodu umesto te odvratne koju nabavlja vojska – reče vojvoda Anjezi, blago je gurajući prema ulazu u šator. – I ne samo to. Daću ti i dosta novca za tvoje usluge. Pretpostavljam da u poslednje vreme nisi imala mnogo posla – dodade uz osmeh, koji na njegovom licu nikad nije izgledao lepo. Anjeze shvati da bi trebalo da mu se zahvali, i za ponudu i za pruženu pomoć. Međutim, osećala je da nešto nije u redu. – Zahvalna sam vam što ste me spasili muka kroz koje je prošao ovaj čovek, gospodaru moj – reče. – I sama si shvatila da te vuče za nos! – primeti Gotfrid nehajno, dok ju je skidao s jednakom nemarnošću s kojom je nosio svoju odeću. Ona zaključi da je njeno podozrenje samo prirodna reakcija na dvosmisleno i uzdržano ponašanje vojvode Gotfrida, koji je uvek izgledao kao da sopstvene postupke posmatra sa strane, kao da povlači konce u predstavi u kojoj svako pokriva svoju ulogu. 204
Vojvoda joj dade mešinu, a onda je gledao kako pije. – Popij naiskap – naredi joj – pusti da ti se voda sliva iz usta niz telo. Ona je želela da sačuva nešto i za ostatak dana, ali nije ni pomislila da mu se usprotivi. Ispijajući i prolivajući vodu, ispraznila je mešinu dok ju je Gotfrid posmatrao, pošto se udobno smestio na njen ležaj. Preko rukopisa. Anjeze se pomoli da vojvoda ne primeti rasturenu zemlju ispod ležaja zbog koje je prostirka bila neravna. Trudeći se da on ne primeti njenu iznenadnu predusretljivost, požurila je da se i sama opruži, da legne na leđa, zavlačeći se ispod njega. Ali dobro je znala da Gotfrid više voli da bude dole. I zaista, vojvoda joj ne dopusti da se opruži. Odmah ju je obgrlio oko pasa i namestio je na svoju karlicu. Anjezeje znala šta joj valja činiti: njena najvažnija mušterija nije bila naročito maštovita. Poče da trlja karlicu o njegovu. Kad je osetila da je spreman, pustila ga je da prodre u nju i nastavila da se pokreće. Ali usled napetosti koja ju je obuzela, pokreti joj nisu imali uobičajenu mekoću. Gotfrid iskaza nezadovoljstvo njenim trzajima, dovodeći je ti red udarcem po bedru i nezadovoljnim stenjanjem. Ona pokuša da mu udovolji, ali nije mogla da izbije iz glave torbu zakopanu ispod njih. Štaviše, ispod vojvodinih leđa. Pružila se napred trljajući mu grudima lice i pokušala da ga zagrli proturajući mu ruke ispod leđa kako bi proverila površinu ispod njih i kako bi mu odvukla pažnju. Ali nije bilo pomoći: Gotfrid ju je odgurnuo unazad. Nije želeo dodir s kurvom, već samo zadovoljenje. Anjeze se, odustajući od pokušaja i ubrzavajući pokrete karlicom, zapita da li je taj čovek bez duše ikad zaista poželeo dodir neke žene. – Čekaj! – iznenada viknu on. Sklonio ju je sa sebe i pomeno se u stranu, izvan ležaljke. Kratko je pogledao mesto na kojem je dotad ležao, a onda joj pokazao da zauzme malopređašnji položaj. Dakle nešto mu je smetalo, pomisli Anjeze dok ga je opkoračivala. Potvrdila je svoju pretpostavku kad je i sama pogledala: zemlja je bila razrovana, i čak ni težinom svojih tela nisu uspeli da zaravne ispupčenja koja su ostala nakon što je zakopala vreću. Pitala se da li je to grumenje zemlje dovoljno da privuče Gotfridovu pažnju i učini ga sumnjičavim. Sve dok mu ona pruža zadovoljstvo, svakako neće biti dovoljno. Ali kad završe, ko zna... Onda je, kad su vojvodini uzdasi učestali pretvarajući se u urlike, ubedila sebe da je neopravdano strahovala. Kako bi razrovana zemlja mogla izazvati njegovu sumnju? Sumnju vojvode od Lorene koji je morao da razmišlja o toliko važnijim stvarima... Opustila se. Potrudila se da do kraja zadovolji njegova očekivanja, a onda odluči da je trenutak da ponovi svoju molbu. Pustila ga je da se okrene na stranu, zadihan od napora. Sačekala je još koji trenutak, a onda rekla. – Odreći ću se novca koji nameravate da mi date u zamenu za mogućnost da učestvujem u napadu, gospodaru moj – izusti, pokušavajući da govori hladno i autoritativno, onako kako se Gotfrid obraćao njoj. Vojvoda prasnu u smeh. – A šta bi ti da radiš? Da se popneš na pokretni toranj i prva se baciš na prelaz koji vodi na merlone? – podrugljivo joj reče. – I to možda s pancirnom košuljom, šlemom, mačem i štitom, koje ne bi umela ni da držiš? 205
– Zašto da ne? – odvrati ona, pokušavajući da sačuva izvesnu gordost u pogledu. – Umem da koristim mač. Dovoljno bi mi bilo nekoliko dana vežbanja. Posmatrala sam vojnike kako vežbaju i poznajem pokrete... Gotfrid je delovao kao da ga to iskreno zabavlja. – Žena u prvim redovima? Šta bi nevernici mislili o nama? Možda bi ubedili sebe da smo gomila očajnika, i to bi im ulilo hrabrost... Ni govora... – Ali mi jesmo gomila očajnika! Ljudi umiru od žeđi, dezertiraju, razboljevaju se. Ako mi date šlem, u gužvi se neće ni videti da sam žena i bar ću biti jedan vojnik više. Nemojte mi reći, gospodaru moj, da nas ima dovoljno za napad na zidine! – Uz božju pomoć, i više nego dovoljno... Kako god bilo... – i Gotfrid izvadi nekoliko novčića iz torbice zadenute za opasač – kako god bilo... ovaj novac je samo predujam za ono što bi mogla da dobiješ, ako mi predaš rukopis. A mogla bi i da se boriš, ako ti je baš stalo... – dodade, gledajući je mrko, pogledom koji nije odgovarao prividno pomirljivom tonu njegovog predloga. – Rukopis? Kakav rukopis? – izjavi ona, uznemirena. – Onaj koji si možda dobila sinoć. Jedan moj vojnik mi je rekao da ga je video u rukama žene koja mu je ličila na „moju kurvu”... – objasni tonom koji je Anjezi zvučao zaista preteće. – To nisam bila ja. Očigledno je, gospodaru moj. Šta bih ja, koja ne znam da čitam, mogla znati o nekom rukopisu? – odgovori, trudeći se da izdrži nepodnošljiv vojvodin pogled. Gotfrid je snažno udari nadlanicom po licu, od čega joj se glava trznu unazad. – Nažalost, moj vojnik je tu ženu video izdaleka, u noći. Dakle, ni u šta nije siguran... – obrazložio je Gotfrid. – Ta žena je ubila i jednog božjeg čoveka. Ako nisi ti, savetujem ti da se raspitaš kod koleginica i žena hodočasnica koje prate vojsku. Ako nađeš rukopis, obasuću te zlatom i neću ni pomisliti da si ti učinila zlodelo – i uputi se ka izlazu iz šatora. Onda zastade i vrati se. Ona je još sedela na prostirci, naga, s rukom preko grumenja zemlje nad rukopisom. – Ali ako je to kod tebe... – dodade. Potom je, pre nego što se okrenuo i konačno izašao, surovo šutnu u bok i baci joj mač na tlo. ***
– Dobri moj prijatelju! Alah je hteo da vrati tvoju sposobnost i mudrost braniocima Svetog grada! – reče guverner Iftikar, privivši Džamala uza se čim mu je ovaj prešao prag kuće. – Alah... i hrabrost mog vernog Firuza, najboljeg telohranitelja – odgovori mu Džamal, uzvraćajući zagrljaj. – Svakako, svakako... uvek govorim: da su svi Turci kao što je Firuz – odvrati guverner, pozivajući obojicu da sednu – mi Egipćani nikad ne bismo mogli da zadržimo ili ponovo osvojimo nijednu teritoriju u Aziji. Pošto je kako dolikuje odao Turčinu priznanje, Iftikar ponovo usmeri pažnju na Džamala. – Šta mi možeš reći o nevernicima? Ne bih te dugo zadržavao, znam da ti treba 206
odmor pre nego što se vratiš svojim dužnostima. Kako napreduju njihove pripreme za napad? Džamal je želeo da mu zapovednik ostavi više vremena da pripremi odgovarajući izveštaj. Ali guvernerova znatiželja bila je više nego razumljiva. Nakašljao se, glas mu je još zvučao umorno posle naporne trke. – E pa ovako, guverneru... rade uistinu marljivo. I kako mi se čini, uspeli su da nađu drvnu građu. Znam za najmanje dve pokretne kule visoke koliko i bedemi i za jednu manju. Znam i da prave ovna i nekoliko katapulta. Ne znam gde će pokušati da probiju ovnom, ali budući da sam ga video u nemačkom sektoru, ako ne promene poziciju, verovatno će glavninu snaga usredsrediti na Davidovu kulu. – Onda ćemo tamo ojačati bedeme i zidine... – zadovoljno potvrdi guverner. — Šta misliš, koliko im još vremena treba da se pripreme za napad? – To je teško reći – primeti Džamal. – Ako održe ritam koji su nametnuli meni i ostalim zarobljenicima, verujem da im ne treba više od jedne sedmice. Svakako, treba videti da li će ih nedostatak vode usporiti... – Ili naterati da sasvim odustanu – odgovori Iftikar. – A šta mi možeš reći o moralu i fizičkom stanju njihovih trupa? Kako je na njih delovala vest da će u roku od mesec dana stići vojska iz Kaira? – Činjenica da smo uspeli da pobegnemo, koristeći i nedisciplinovanost njihovih stražara, dovoljno govori o stanju u njihovim redovima – objasni Džamal. – Moral im je opao i umorni su. Naročito Nemci, koji nisu navikli na ovakvu vrućinu, video sam ih kako se iscrpljeno vuku po logoru, žale se i svađaju. Tuku se zbog malo vode i zapovednici ih jedva kontrolišu. S druge strane, sami prinčevi su sasvim izgubili ugled zbog stalnih svađa i ne uživaju veliki autoritet kod vojske. Koliko znam, nijedan nije uspeo da se nametne kao vrhovni zapovednik; štaviše, kao da ne rade ništa drugo osim što raspravljaju o tome ko će preuzeti ulogu kralja Jerusalima kad osvoje grad. Poznato mi je da vojnici dezertiraju i pretpostavljam da se broj nevernika znatno smanjio. Imaju mnoštvo hodočasnika koji se neće boriti ali s kojima moraju da dele ionako mršave zalihe, što stvara dodatnu napetost u njihovim logorima. Iftikaru al–Davh zasjale su oči. – Opisao si mi vojsku na izmaku snaga. Štaviše, na izdisaju, usudio bih se da kažem – uzbuđeno primeti. – Ako zaista budu imali smelosti da nas napadnu, suočiće se s porazom koji će konačno ugroziti njihov opstanak na ovim teritorijama... Već zamišljam šta će se dogoditi. Ostaci njihove vojske vratiće se na sever, odakle će biti proterani iz turskih emirata, a njihovi izolovani posedi, poput onih u Antiohiji i Jermeniji, biće počišćeni za svega nekoliko meseci. Njihova pustolovina bliži se kraju. Alah ih je kaznio zbog nadmenosti. Firuz zausti da se umeša, ali Džamal ga ućutka pokretom glave. – Ne bih bio baš toliki optimista, guverneru – reče, siguran da je protumačio misli svog podređenog. – Šta hoćeš da kažeš? – upita Iftikar, iznenađen. – Opisao si mi vojsku očajnika bez vojskovođe, bez zaliha, bez borbenog morala. Čega treba da se plašimo? – Upravo toga što si sad rekao – odvrati emir. – Opisao sam vojsku ljudi koji nemaju šta da izgube. A nema ničeg opasnijeg od onih koji nemaju šta da izgube. I dalje ih ima mnogo, i znaju da će im osvajanje Svetog grada promeniti ne samo život već – u to su uvereni – i njihovo stanje nakon smrti. Većina njih nema čemu da se vrati, a čak bi i njihovi gospodari radije umrli pred zidinama Jerusalima nego što bi se vratili u Evropu. Ovo im je poslednja mogućnost – zaključi, nastojeći što više da naglasi svoj stav – i možeš biti siguran da će, kad dođe vreme, učiniti sve što je u njihovoj moći da uđu u grad. I da 207
umru za veću slavu svog boga. Sveštenici su s njima upravo zato da bi ih svakog trenutka podsećali na to. – Gluposti! – ravnodušno primeti Iftikar. – Kako vojska takvih odrpanaca može zaista predstavljati pretnju za nas? Ja se pak nadam da će napasti. Biće to potpuna, najuzbudljivija i najlakša pobeda koju su Alahovi vojnici ikad izvojevali od vremena Jarmuka. 75 Ti vidiš samo mračnu stranu zato što si umoran. Jedan dan odmora povratiće u optimizam i pouzdanje. Idi odmah kući i dođi sutra da bi dobio nova zaduženja – i pokretom ruke otpusti emira i Firuza. Džamal ode zbunjen. Zamislio se nad svojom brzopletošću, koja ga je navela da guverneru prikaže takvu sliku situacije zbog koje bi verovatno i najiskusniji vojskovođa postao neoprezan. Da je mogao da ga izvesti sutradan ujutru, svakako bi našao način i vremena da razmisli o posledicama svog izveštaja, i bio bi oprezniji. Shvatio je da je čist nepristrasan izveštaj zvučao prilično ohrabrujuće zainteresovanom slušaocu; ali trebalo je izbliza videti očajanje tih vojnika, surovu ambiciju tih zapovednika, svojeglavo uverenje tih sveštenika, da bi se razumelo koliko bi sve to moglo da doprinese pobedi nevernika. Potisnuo je te misli da bi se pripremio za zadatak koji je trebalo da obavi pre no što stigne kući. Obećao je Rebeki, a čak i da nije preuzeo tu obavezu, bez oklevanja bi otrčao njenoj sestri. Samo ga je dužnost da izvesti Iftikara sprečila da ode pravo u jevrejsku četvrt. Kad je pokucao na njena vrata, ostavivši Firuza malo iza sebe, srce mu je lupalo snažnije nego pred neprijateljskim projektilima prilikom bekstva prema zidinama Jerusalima. Ona mu otvori posle nekog vremena koje se Džamalu učinilo nepodnošljivo dugim. Ali prizor koji vide nadoknadio mu je čekanje. Predivna, kao i uvek, iako zapuštena i napeta, s podočnjacima i povijenih ramena. Skrhana brigom za njih, sirota draga. – Oh! Džamale... Firuz je uspeo da vas vrati... A gde je Rebeka? Stvarno ću morati da je izgrdim... – reče Sara preduhitrivši Arapinov pozdrav, zatim odmah pogleda Firuza, pa svud okolo, tražeći sestru. – Salam alejkum, Saro. Rebeka nije s nama. Odlučila je da ostane tamo – reče emir, nastojeći da joj uhvati pogled. – Odlučila je? – izgovorila je Sara posle nekoliko trenutaka tišine, neophodnih da bi shvatila smisao tih reči. – Kakva je to odluka da se ostane zarobljen? Ostavili ste je tamo, eto šta je! – izjavi devojka povisivši glas. – Ma, ne, čekaj da ti objasnim... – Džamal pokuša da je zagrlii uvede je u kuću. Ma šta da mi objasniš? Ostavio si je da bi se vratio svojim dragocenim vojnim zaduženjima, zar ne? Nema šta da se kaže! Čak ni iz obzira prema meni nisi hteo da se pobrineš za moju sestru! – odvrati ona izvijajući se iz njegovog zagrljaja. Onda ude u kuću, pokušavajući da zatvori vrata. Ali emir provuče ruku u vrata se zaustaviše. Sara ljutito sede. – Nije tako kao što misliš. Trebalo bi da poznaješ karakter svoje sestre... – reče joj Džamal ulazeći i prilazeći joj, sve dok nije kleknuo kako bi primakao lice njenom, dok je 75 Bitka na reci Jarmuk odigrala se 20. avgusta 636. godine, između arapskih i vizantijskih snaga. Vizantinci su nakon poraza izgubili kontrolu nad Sirijom i Palestinom.
208
ona sedela pognute glave. – Mislio si da ću ti ovako sama, bez sestre, bez protivljenja pasti u zagrljaj, a? Veruješ da nemam izbora? Veruješ da ne umem sama da se snađem? – reče Sara kroz jecaj. Džamal pokuša da je pomiluje. Devojka mu to ovog puta dopusti. – Uveravam te da je Rebeka odlučila da ostane, zato što je Jakovljeve svitke dala nekom koga poznaje i namerava da ih povrati od njega... – Dala ih je nekom? – iznenađeno uzviknu Sara. – Ali otkud ti pomisao da bih mogla poverovati u takvu glupost? Koga bi Rebeka mogla da poznaje među tim zverima? I kako bi mogla dati nešto do čega joj je toliko stalo nekom poštovaocu razapetog? Prestani da me lažeš! – Ne lažem te. Dala ih je, čini mi se, jednom hrišćaninu kog je upoznala u Majncu... Te reči pobudiše Sarinu pažnju. – U Majncu? On je iz Majnca? Ali žitelji tog grada su nas mrzeli... Može se reći da smo zbog toga i otišle... – Ne, draga moja, on nije iz Majnca. Čini mi se da je Norman – požuri Džamal da je uveri. – Znam da vas je spasio kad su Franci upali u vaš grad. I znam da se Rebeka oseća sigurnom pored njega. Siguran sam da će taj naći način da tvoja... Sarine oči blesnuše sjajem kakav emir nikad dotad nije video. – Spasio nas je? – viknu unoseći mu se u lice i hvatajući ga za ramena. – Je li to jedan visok, snažan, plavokos muškarac? – upita puna nade, dok joj je srce ludački tuklo. – Sigurno je taj. Ričard, čini mi se da se tako zove... sećaš li ga se? – Ričard! – Sara ushićeno uzviknu i skoči na noge. Poče da kruži po sobi unezvereno hodajući i udarajući se pesnicama po bokovima. Vikala je: – Osećala sam to! Osećala sam da ću ga ponovo videti! – pod zaprepašćenim Džamalovim pogledom. Nije razumeo. Nije mogao da shvati da li je ona srećna ili nezadovoljna. Jasno mu je bilo samo to da je žena koju voli uzbuđena, a njegova obaveza je, osim i ličnog zadovoljstva, da je uteši i umiri. Ustao je i ponovo joj prišao. Ali ona mu je izmicala; migoljila se kao da nije mogla da se smiri najednom mestu, kao da je oslobađala energiju koja ju je odjednom preplavila. – Ne treba da brineš. Tebi ništa neće nedostajati, šta god da se desi. Bićeš moja nevesta, odmah nakon pobede. Tišina. Sara je delovala daleko. I nastavila je da hoda. Vratićemo tvoju sestru i rukopise, i poći ćete sa mnom u Kairo, gde će vas veliki vezir sa zadovoljstvom dočekati. Živećete u mom domu – nastavio je emir. Ponovo tišina. Ponovo je bila daleka. – I videćeš da ćemo, budeš li to smatrala potrebnim, na neki način zahvaliti tom Ričardu što je brinuo o vama onda kad ja to nisam mogao... – nastavi Džamal. Ovoga puta ona ga pogleda. Kao da je tek u tom času shvatila da je on pored nje. – Šta? Ma šta pričaš? Ti si brinuo o meni onda kad njega nije bilo! – Molim? – Naravno! Njega želim! On je čovek na koga sam uvek mislila! Njega volim! I želim da on, odsad pa nadalje, brine o meni! “ – Ali... govoriš o jednom neverniku... – Džamal se previše potresao da bi mogao da 209
kaže išta smisleno. – Govorim o jednom čoveku, koji je pokazao da ume da se suoči s bilo kakvom opasnošću zbog mene. O visokom, hrabrom, snažnom i nežnom muškarcu kome nema ravnog... – Ah... on će umreti, kao svi hrišćani koji budu tako bezumni da napadnu grad utvrđen poput Jerusalima. – Odjednom je osetio sav umor izazvan teškim uslovima zarobljeništva i bekstvom. – Na izmaku su snaga, umiru od žeđi i dezertiraju, nema nade da će preživeti... – Za njega ima. On će ući u grad i spasiće me, odvešće me. – Ali od čega treba da te spasava? Ovde si na sigurnom, svi brinemo o tebi... – Spasiće me od svojih, od tebe i tvoje braće po ven. Od svih. I ako je, da bi to učinio, neophodno da Franci osvoje grad, pa, samo neka ga osvoje. Štaviše, nadam se da će ga osvojiti. U svakom slučaju, on će me spasiti od bilo kakvog nasilja... – Nemoguće je da govoriš ozbiljno – utučeno izjavi Džamal. – Hoćeš da unište grad u kojem živiš tri godine? Sveti grad? Želiš očajnu vojničinu koja nema šta da ti pruži? Upravo sam te zamolio da mi budeš nevesta i ponudio sam ti blistavu i mirnu budućnost imućne supruge emira u najrazvijenijoj civilizaciji na svetu. Kako možeš da odabereš nešto drugo? Sara promeni izraz lica. Nije više bila sanjalački raspoložena i nadahnuta. – Pa zar zaista misliš – reče, izvijajući obrvu i cereći se – da bih mogla i pomisliti da budem tvoja žena? Štaviše, jedna od tvojih žena? I da ću celog života trpeti tvoje sitničarstvo, tvoja neprekidna citiranja Kurana, tvoju ambiciju da postaneš vrhovni zapovednik ko zna čega, tvoje dosadne dvorske i diplomatske obaveze? I ti bi mi ponudio blistavu budućnost? Ako bi bili isti kao svi trenuci koje sam dosad morala da provedem s tobom, sto puta mi je draže da ostanem sama! Zavladala je tišina. Teška, razorna tišina. Niko se ne pomače. Džamal više nije imao snage da uzvrati: Sara je tek tad shvatila šta je rekla, ali nije želela niti bila u stanju da se izvini, sprečavao ju je sve snažniji osećaj stida. Firuz je ostao pred vratima prisilivši sebe da se ne umeša, i ne išamara tu glupu ženu. Emir je prekinuo setan prizor koji je Sara u trenutku iscrtala svojim rečima. Otišao je, uzdignute glave i ispravivši ramena, kako bi izašao iz života te žene s dostojanstvom koje mu je njen ispad oduzeo. – Od sada ti brini o njoj. Ja više ne mogu – rekao je Firuzu čim su odmakli nekoliko koraka od kuće.
210
21.
Južni vetar. Topao, težak, zagušljiv, snažan. Moćan. I prašina. Oštra prašina, pesak koji je vetar podizao i kovitlao napadao je krstaše i hodočasnike rasturajući šatore, izvrćući mešine s dragocenom vodom, pokrivajući oskudne zalihe hrane, usporavajući gradnju sprava, uznemirujući konje, gušeći tegleću marvu. I zadah. Nepodnošljiv zadah strvina koje su, sve brojnije, punile hrišćanske logore. Crkavali su uglavnom konji i tegleća marva, koje su najrevnosniji spalili pre nego što je počelo da duva. Onda su zapovednici zahtevali da se životinje sahrane, ali zemlja se previše stvrdnula da bi moglo da se kopa, a Ijudi su bili previše umorni da bi se nakon dnevnih obaveza bavili i nepredviđenim poslom. Monasi sti uspevali da ih nateraju da sahrane bar Ijudske leševe: starce, žene i decu umrle od napora, muškarce pomahnitale od žeđi koji su stradali zbog gutljaja vode. One koji su se iz očaja ubili nisu ni sahranjivali, samo bih ih nogama odgurali do rubova logora. Jedino je samoubicama bio uskraćen oproštaj grehova. Anjeze je pak imala i drugih muka. Nije se usuđivala da iznese svitke iz skrovišta. Znala je da bi Gotfrid svakog časa mogao da joj pretrese šator i zato se nije udaljavala, praveći se da čeka mušterije, koje više nisu dolazile. Morala je da stupi u kontakt s Ričardom ili s Rebekom, i pita ih kako da se ponaša, ali nije mogla doći do njih a da pri tom ne zanemari obavezu čuvanja dokumenata. Nadala se da će neko od njih, Emanuilo, Anselmo, sam Ričard, svratiti do nje i odlučila je da u međuvremenu ubija vreme vežbajući mačem koji joj je ostavio Gotfrid. Dakle, na kraju će se boriti. Pomislila je da bi joj malo vežbe dobro došlo i, prkoseći vrelim sunca i vetra, izašla je iz šatora. Na terenu ispred šatora vežbala je malo direktne i bočne napade, onako kako je videla da to rade vojnici. Pokušala je i da stoji uz vetar, da bi se navikla na veći napor, ali ubrzo je osetila kako je oči peku od prašine. Onda se okrenula niz vetar, ali već je bila umorna i morala je da zastane i odmori se. Tek tad je primetila jednog vojnika. Stajao je nedaleko od nje, praveći se da gleda na drugu stranu. Ali zapravo nije imao kuda da gleda, niti je bilo šta radio. Samo je stajao nepomičan, njegovi obrisi blago su titrali zbog vetra. Anjeze je brzo shvatila. Gotfrid je samo čekao da se ona oda. Tog vojnika je vojvoda poslao da je uhodi. Još je razmišljala kako da postupi kad je naišao Anselmo. To je moglo izazvati ozbiljan problem. – Šta radiš s mačem u ruci? – upita je monah boreći se da zadrži rubove odore koju je vetar podizao. – Hoću da se borim, i vojvoda Gotfrid mi je to ljubazno dopustio – odvrati ona. Onda, kratko pogledavši stražara, dodade: – Stvarno im je potrebna mušterija. Da zaradim bar za vodu. Hoćeš li otići da mi nabaviš nekog? Anselmo je iznenađeno pogleda. – Jesi li luda? – reče. – Gde da ga nađem? Bolje ti je da smisliš šta ćeš da učiniš s... – Ma naravno da ga možeš naći... Onog Normana, na primer – prekinu ga Anjeze, 211
trudeći se da je čuje i stražar. – Kladim se da bi taj rado bio sa mnom. Zašto ga ne pozoveš? – dodade, pokazujući pokretom glave stražara. Anselmo je isprva bio zbunjen, zato što je nije razumeo. Onda je shvatio, i još više se zbunio. – Ako baš hoćeš... – samo to je rekao, odlazeći. Anjeze nastavi da vežba sve dok se nije pojavio Ričard. – Nemam čime da ti platim, ženo. Ali budući da ti je stalo do toga da naučiš da se boriš, mogao bih te ja naučiti... – izjavi Norman, kome je Anselmo očigledno objasnio situaciju. – Što da ne? – odvrati Anjeze i odmah stade u odbrambeni položaj. – Budući da dosad nisi pokazao da si obdaren za nešto drugo, i time bih se mogla zadovoljiti... – dodade uz zlurad osmeh. – Tvoj odbrambeni stav je smešan. Mogao bi te koštati života... – reče on vadeći mač i u trenu joj dodirnuvši njime desno rame nakon što ju je naveo na pomisao da će je udariti u levo. – Je l' bi ti bilo žao? – upita ona, uzvraćajući prilično nespretnim poprečnim udarcem koji se jadno odbi o njegovo sečivo. – Kad hoćeš tako da udariš, iskorači levom nogom. Udarac će biti brži i snažniji, i možda ćeš dohvatiti telo protivnika pre nego što te on zaustavi štitom ili mačem. I... naravno da bi mi bilo žao... To bi bio neuspeh za tvog učitelja! – uzvrati on pokazujući joj kako da pravilno izvede udarac. – A! Samo zbog toga, dakle! – odgovori Anjeze zamahujući vertikalno ali tako sporo da je Ričard stigao da se izmakne i vidi kako se mač zariva u zemlju. – Kad samo pomislim da sam umislila da ti se sviđam, bar malčice... Izvesne usluge traže se samo od one koja te privlači, zar ne? – nagovestila mu je. – I dobro si mislila! No jesi li ti zaista spremna da pružiš uslugu? Osim toga, vertikalni zamah je previše predvidljiv i nadasve nedelotvoran protiv nekog ko ima šlem i štit. Bolji je horizontalni, ako baš nećeš da udariš direktno – reče joj okrenuvši se oko svoje ose i uperi joj mač na pedalj od boka. Ona učini isto s daleko slabijim rezultatom. – Jesam, ali ne pred svima. Ponešto bi trebalo raditi izvan domašaja radoznalih pogleda... – odgovori pa izgubi ravnotežu i zamahnu gotovo iza svojih leđa. – Onda bi mogla da me prepustiš i nekoj drugoj. Dovoljno je da joj preneseš ono što si postigla sopstvenim iskustvom... – odvrati Ričard, dodajući: – Savetujem ti da uvek udaraš direktno. Nemaš dovoljno snage, koordinaciju pokreta ni neophodnog znanja za bočne zamahe, ali dovoljno si spretna da poremetiš protivnika direktnim udarcem ili da se izmakneš pred protivnapadom. Probaj malo... Nekoliko puta je udarila direktno. Nijednom ga nije pogodila ali je dvaput uspela da izbegne njegov protivnapad. Onda je nastavila s bočnim zamasima uprkos prijateljevom upozorenju, a on ju je pustio, zaustavljajući njene udarce tik uz svoje lice. – Jesi li mislio na neku posebno? Čuvaj se, jer sam ja ljubomorna... – reče mu, dok su im lica bila udaljena svega je dan pedalj jedno od drugog. On se izmaknu okrenuvši se oko sebe i zaskoči je iza leđa okrznuvši joj grkljan sečivom. Čula je njegovo disanje tik uz uvo. – Pa da, mislim na onu debeljuškastu – odgovori joj. – Nisi valjda na nju ljubomorna? Sigurno se ne bi moglo reći da je lepa, a osim toga, previše je pobožna... Ko zna šta se krije iza njenih širokih haljina... 212
Anjeze se naglo sagnu, okrenu se i u trenu mu uperi mač u potiljak. Pobedonosan osmeh obasja joj lice. – Rekla bih da si me dovoljno naučio. Mislim da je vreme da ti dam ono što si mi tako velikodušno unapred platio... – reče mu, spuštajući mač. – Što da ne? Imam malo vremena, ali trebalo bi da bude i više nego dovoljno za nezaboravan susret. U suprotnom, ako i dalje budemo čekali, na kraju ćemo to uraditi unutar zidina Jerusalima... – odvrati on, vraćajući mač u korice. – Zapravo nemaš nimalo vremena! – Bio je to glas monaha Anselma koji se pojavio zajapuren i zadihan. – Šta misliš o tome da bar jednom gledaš svoja posla? – odvrati mu Anjeze uz ljutiti gest, gledajući Ričarda u potrazi za njegovom podrškom. – Veruj mi, ovog puta nisam želeo da vas prekinem – reče monah. – Ali traži te grof Rajmond, Ričarde. U nevolji smo. Jutros je najmanje tri stotine vojnika otišlo put reke Jordan da bi se krstili. Ali kad su stigli, ostavili su sveštenike i pobegli. Izgleda da su sve unapred pripremih... – objasni, žalostan. – Masovno dezertiranje? To nam baš nije trebalo, s obzirom na snagu vojske i moral onih koji su ostali... Bolje je da odmah pođem. Ti, Anjeze, ionako znaš šta treba da radiš... – reče Ričard ženi i stegnu je za ruku u znak ohrabrenja, pre nego što ga je usisao vetar. Anjeze je znala šta treba da radi. – Oče, htela bih da se ispovedim – reče. – Šta? Žena krišom pogleda vojnika koji je motrio na nju. Još je bio tamo. – Pa da. Čini mi se da ćemo uskoro u borbu, zar ne? Ne bih da umrem a da nisam ispovedila grehe. Uđi u šator, naravno, ako možeš da dođeš na mesto propasti ljudskih duša... Anselmo je oklevao nekoliko trenutaka, a onda je pošao za njom i sam krišom pogledavši Gotfridovog vojnika. Kad su ušli, posmatrao ju je kako sklanja prostirku, raskopava zemlju i izvlači torbu. – Odnesi je tamo gde smo hteli da je stavimo pre neko veče. Onda smisli kako da o tome obavestiš Ričarda, Rebeku i Emanuila – reče mu Anjeze. Monah s osećajem nelagode uze vreću, okrenu se i zadignu odoru dugo petljajući dok nije uspeo da je sakrije ispod odežde. Okrenu se da ode ali zastade ispred izlaza. – Zar ne bi htela da iskoristiš priliku i da se zaista ispovediš? – Možda ću jednog dana to i učiniti. Ali neću se ispovediti svešteniku: sablaznila bih ga – odvrati mu Anjeze. – A svakako se neću ispovediti svešteniku koji mije prijatelj, jer više ne bih mogla da ga pogledam u lice... ***
Anselmo je morao da se zapita zašto se stražar pomerio upravo u trenutku kad je on izašao iz šatora. I jedim odgovor je bio da sada taj vojnik nadgleda njega. Nekoliko puta se krišom osvrnuo kako bi se uverio u svoju pretpostavku, sve se nadajući da to samo uobražava iz straha. Nije bilo tako. Vojnik je sve vreme bio tu, na kratkom rastojanju od njega, premda se pravio kao da ide za nekim drugim poslom. Anselmo stade. Nije više mogao da ode do stene s tarantulama. Požurio je da 213
smisli nešto drugo. Promenio je smer i pošao put sektora u kojem su gradili toranj Rajmonda od Sen–Žila. Onda je ponovo zastao, zapavši u iskušenje da preda torbu tom vojniku. Pomisli kako bi to mogao biti način da dobije oproštaj od Gospoda zbog ubistva onog čoveka, koji je još bio božji čovek kao i on. Ne, to je bio samo izgovor da prikrije strah koji ga je obuzimao. Strepnja i osećaj srama pri pomisli da bi mogao razočarati Anjeze i nekolicinu prijatelja koje je stekao u toj pustolovini plašili su ga više od moguće božje kazne. Nastavi da hoda. Produžio je brzo, sve brže, uprkos vetru koji mu je duvao s boka. Ponovo se osvrnuo. Vojnik ga je i dalje pratio. Međutim, pri iznenadnom pokretu koji je načinio osvrćući se, torba mu je ispala i zamalo da se nije sapleo o nju. Obuzet panikom, nije se okrenuo ni da bi video da li je njegov progonitelj to primetio, zavaravajući se nadom da je uskovitlana koprena prašine prikrila taj prizor. Ali znao je da nije tako. Vojnik bi morao biti slep da ga ne vidi kako nešto petlja oko odore. Ako nije zapazio da mu je ispala torba, svakako je video kad ju je podigao i vratio je pod odoru pritežući kanap oko struka kako bi je pričvrstio. Kako god bilo, bio je nadomak cilja. Posle još nekoliko pređenih koraka stigao je i odmah primetio Ričarda i Emanuila udubljene u posao. Izgradnja tornja dobro je bila odmakla, druga platforma je gotovo završena. Ali u tom trenutku Anselma to nije zanimalo. Emanuilo ga pozdravi, ali on mu uzvrati istovremeno upućujući pozdrav i ostalim vojnicima, iako se približavao Vizantincu. Ričard je bio malo dalje, razgovarao je s fizičkim radnicima i nije ga ni primetio. Monah je pored Grka primetio nagomilane grede i, pokazujući da se umorio, seo na gomilu, pustivši da mu vreća klizne između greda. Zapazio je da je Gotfridov vojnik i dalje u blizini, i da je čak ponudio pomoć graditeljima. Znajući da ga ovaj prati i posmatra, Anselmo je odgovorio neodređeno kad mu se Emanuilo obratio. – Šta ti radiš ovde? – upita ga Vizantinac. – Ništa posebno. Imao sam malo slobodnog vremena, pa sam došao da vidim kako napreduju radovi. – U međuvremenu je popuštao kanap oko struka puštajući sada da mu se vreća neopaženo, niz bok i nogu, spusti između nagomilanih greda. – Samo da nema ovog prokletog vetra! – požali se Emanuilo. – Otežava nam posao i prisiljava nas na veći napor. Moramo da prekidamo češće nego što bismo želeli... – Prilično ste odmakli, koliko vidim... – odvrati Anselmo, praveći vrhom stopala znake u prašini i nastojeći da privuče sagovorniku pažnju na to što čini. Emanuilo je primetio njegovo neobično ponašanje, no kad je pogledao ispisane znake odmah je shvatio kako je bolje da ne pokaže da ih je video. Nastavio je krišom da pogleda znake na zemlji, govoreći o svačemu pomalo. – Da. Kao što vidiš, gotovo smo stigli do trećeg nivoa, a s njega ćemo baciti most koji pravi druga ekipa, tu blizu. Onda ćemo podići još jedan sprat, nepokriven i nazubljenih stranica, na koji ćemo staviti bar dva katapulta. To će nam omogućiti da gađamo bedeme odozgo. – Zaista? To je značajno... – Anselmo je ti međuvremenu šarao stopalom. – Istini na volju – nastavio je da objašnjava Emanuilo, shvativši da će morati da produži priču – budući da smo imali malo raspoložive građe, morali smo da se snalazimo kako bismo napravili tako visok toranj i, kao što vidiš, uštedeli smo na platformama. Odlučili smo da učvrstimo gornje nivoe, na kojima će stajati sprave i borci. Na donjim nivoima, međutim, nedostaje poneka greda. Nadamo se da niko neće pasti dok se bude peo da zameni one gore... – zaključi, videvši da je Anselmo završio svoj posao stopalom. 214
– Dobro. Bolje da sad pođem. Srećan rad... i pozdravi mi Ričarda – reče monah, ustajući s gomile drva i udaljavajuć se sporim korakom, duše obuzete strepnjom zbog iščekivanja onog što će se dogoditi. Posle nekoliko trenutaka, vojnik koji je osluškivao njihov razgovor priđe, noseći gredu na ramenu, gomili drva na kojoj je sedeo Anselmo. Nisu mu promakli njegovi pokreti stopalom i radoznalo je pogledao tlo. Vetar je već obrisao gotovo sve znake. Ipak, ostao je još poneki izbledeo. Vojnik pokuša da ih protumači. Ličili su mu na pismo, ali nije znao da čita, te nije mogao da nasluti njihovo značenje. Znao je poneko slovo koje je tu i tamo usput video. A ovi znaci nisu mu ličili ni na abecedu ni na brojeve. Zapravo nije ni mogao da ih prepozna. Bio je to grčki alfabet. ***
– Vojvoda Gotfrid hoće da razgovara s tobom – reče vojnik, provirivši u njegov šator. Anselmo je to i očekivao. Čekao je da ga pozovu od trenutka kad se vratio u svoj šator, i molio se Gospodu da mu da snage da podnese ono što ga čeka. Ne da izbegne, zato što je znao da je to i zaslužio, nego da podnese. Njegove molitve su, zapravo, bile zbrkane i nesređene. Jednog trenutka se molio za oproštaj zbog počinjenog ubistva, sledećeg zato što je sakrio ta dokumenta koja bi mogla ugroziti autoritet Crkve. A zatim se molio zbog žudnje koju je osećao prema Anjeze. Na vojnikovo naređenje, ustao je pomiren sa sudbinom i krotko pošao za njim, pognute glave, prema glavnom štabu vojvode od Lorene. Kad je ušao, u šatoru je zatekao Gotfrida i još dvojicu muškaraca: sirove ljude čiji su se okrutni pogledi poput stene obrušavali na njegov osećaj krivice. Gotfrid nije odmah progovorio. Osmotrio ga je, proučio, odmerio, kako bi shvatio s kakvim se čovekom suočava i kako bi ga zaplašio svojim poznatim pogledom, vrlo svestan utiska koji on ostavlja. – Smatraš li sebe dobrim božjim čovekom, svešteniče? – upita ga na kraju, ne pozivajući ga da sedne. – Ja... nisam u stanju da sudim o sebi. Gospod će to učiniti kad me pozove preda se... – uspeo je da izusti monah. – Koliko ja znam o tebi, bojim se da će njegov sud biti vrlo nepovoljan. A rekao bih i da ćeš vrlo brzo dospeti pred njega... – Povinujem se njegovoj volji. Ako sam grešio, pravo je da ispaštam. Ja sam samo čovek, i kao takav, činim mnogo grešaka. Gotfrid poče polako da kruži oko njega. – Da. Možda previše grešaka. Uzimaš novac od kurvi... Petljaš se s Grcima, otpadnicima od vere... Skrivaš dragocena dokumenta... Kako god bilo... – nastavi – mogao bi da ublažiš svoj položaj pred Gospodom, a takođe i pred zemaljskom pravdom, ako nam otkriješ ono što znaš o izvesnim svicima koji bi mogli ozbiljno naštetiti Crkvi ako bi dospeli u pogrešne ruke... – Ja... ne znam o čemu govorite, vojvodo... – Čelo mu je bilo orošeno znojem, izbegavao je vojvodin prodoran pogled. 215
– Slušaj, monaše... – nastavi Gotfrid približavajući mu se. – Ja delam u ime Gospoda. Dobio sam zaduženje posredstvom naše svete majke Crkve i uzvišenog pontifeksa. U skladu s tim, nema tih obzira koji bi mogli usloviti izvršenje mog sv tog zadatka. Ničeg što bi me moglo zaustaviti. A ponajmanje jedan bedni sveštenik koji je naumio da utiče na tok događaja mnogo, mnogo većih od njega... – I dalje ne razumem o čemu govorite... – Glas mu je bio prigušen, gotovo sveden na slabašno stenjanje. – A ne razumeš? Hoćeš da kažeš da ne znaš ništa o rukopisu izvesnog Jakova samoproglašenog „brata Gospodovog”, koji Jevreji ubice kriju u Jerusalimu, ili možda baš ovde, između ovih šatora, uz pomoć nekog otpadnika i izdajnika? – Prvi put čujem o tome... – s velikim naporom izgovorio je Anselmo. – Zašto mi, onda, deluješ tako preplašeno? Zašto se toliko znojiš? – zaskoči ga Gotfrid i dograbi ga za okovratnik. – Zato... zato što sam kukavica... – Onda ti je bolje da mi kažeš šta znaš. – Gotfrid ga pusti i odmaknu se od njega. – Zato što, u suprotnom, moji ljudi imaju naređenje da upotrebe sva sredstva kako bi te ubedili da ispljuneš istinu – i pokaza dvojicu muškaraca koji su stajali s njim. Anselmo ih osmotri. Obojica su držali motku u ruci. Onda pogleda bolje: na krajevima oba štapa štrčali su klinovi. Monah proguta pljuvačku. – Ja... ne mogu da ti kažem ono što ne znam – promrmlja, upućujući poslednju molitvu Gospodu. Istom Gospodu kojeg je, kako je osećao, više puta izneverio. ***
Emanuilo je sačekao da se vojnik koji je pratio Anselma udalji, a onda je zavirio među gomilu greda. Na dnu je ležala torba. Sačekao je da ljudi odu da se okrepe, a zatim ju je izvukao i pošao prema Ričardu kom je prišao tek kad je njegov prijatelj ostao sam. – Torba s rukopisom nije više kod Anjeze – izusti. – Bila je kod Anselma, ne znam zašto, a on ju je ostavio meni. Pratili su ga... – Onda znaju da je sad kod tebe, do đavola! – izjavi Ričard, osvrćući se. – Ne verujem. Znajući da je pod prismotrom, Anselmo je, dok smo razgovarali, stopalom ispisao u pesku jednu poruku na grčkom. Pisalo je: „Prate me. Vreća sa svicima je među gredama. Uzmi je i sakrij, ali ne smeš mi reći gde si je sakrio.” Šta ti misliš, šta je hteo da kaže? Ričard se zamisli. – Verujem da očekuje da ga podvrgnu ispitivanju, i ako ga odvedu Gotfridu, to neće biti prijateljski razgovor. Možda strahuje da neće izdržati. U tom slučaju, svi smo u opasnosti. Svi mi koji znamo za rukopis. – Šta nameravaš da preduzmeš? – upita ga Emanuilo, zabrinut. – Ne znam. Izvesno je samo da što pre moramo doneti neku odluku. Norman je razmišljao tokom čitave pauze. Međutim, malo pre no što je odlučio da se vrati poslu, stigao je glasnik iz Rajmondovog glavnog štaba. – Grof te traži zbog hitnog sastanka glavnog štaba – reče mu. 216
– Znaš li o čemu je reč? – upita ga Ričard. – Izgleda da su biskupi preduzeli neke korake... Više od toga ne znam... – odgovori mu ovaj. Glasnik ode kružeći okolo kako bi obavestio i ostale učesnike. Ričard pogleda vreću, a zatim Emanuila. – Nešto mi je palo na pamet. Ne mogu da zamislim sigurnije skrovište od grofovog šatora. – Jesi li lud? Hoćeš da mu ih daš pravo u ruke? – odvrati Vizantinac, iznenađen. – Nisam to rekao. Smiri se. Znam šta radim – odgovori Norman uzimajući vreću i odlazeći. ***
Vojvodin vojnik podignu štap. Nagonski, Anselmo zaštiti lice rukama. Upravo tad jedan stražar uđe u šator. – Gospodine vojvodo. čekaju vas u glavnom štabu grofa Rajmonda, vas, vašeg brata i ostale vojne zapovednike – objavi on. Vojvoda dade znak svog podređenog da prekine. – Imaš malo vremena da razmisliš, svešteniče. Ali kad se vratim, hoću sve da saznam – reče monahu i hitrim korakom izađe iz šatora. ***
Ričard je stigao u Rajmondov šator noseći dve vreće. Upravo je bio svratio u svoj šator da uzme vreću s mapama koje je grof ponekad koristio. Kao zapovednikov posilni, Norman je čuvao mape i operativne planove i nosio ih je grofu na njegov zahtev. Kad je Ričard stigao, šator je već bio pun. Tu je bio grof naravno, i ostali zapovednici, Tankred od Otvila, Robert od Flandnje i Rober od Normandije. Prisutni su bili i biskupi i druga sveštena lica, neizbežna u takvim prilikama, počevši od Rajmondovog kapelana Rajmonda od Ažilea i kapelana Robera od Normandije, Arnolfa Malekornea od Roa; a zatim i brat Ademara od Le Pija, Vilijam–Ugo od Monteja. Tu je bio ijedan običan sveštenik, Pjetro Deziderio, sa svojim gospodarom Izoardom od Gapa, zapovednikom nižeg reda. Ričard se zapita šta znači prisustvo tog sveštenika. Privukao je opštu pažnju početkom proleća izjavivši da je imao viziju u kojoj se biskup Ademar, u to vreme već odavno mrtav, presamićuje u paklenom ognju zato što je izrazio sumnju autentičnost Svetog koplja. Ali ugled koji je uživao zahvaljujući grofu Rajmondu naglo je splasnuo nakon smrti Pjetra Bartolomea, prilikom dokazivanja nevinosti na Veliki petak. Kad su stigli Gotfrid i njegov brat, sastanak je počeo. – Sazvao sam vas ovde – poče grof Rajmond – zato što je to od mene tražio Vilijam–Ugo od Monteja, brat našeg mnogopoštovanog biskupa Ademara, čija nam svetost zaista nedostaje. Prepuštam, dakle, njemu reč – dodade, pokazujući sveštenika. Vilijam se nakašlja. Dugo je trpeo zbog bratove harizme i opšteg žaljenja zbog 217
njegove smrti. – E pa, ovako, sa mnom je Pjetro Deziderio, kogaje, kao što svi znate, moj visokouvaženi brat izabrao za svog posrednika u obraćanju svetu. On tvrdi, i nema razloga da u to sumnjam, da mu se Ademar ponovo ukazao i objavio da Gospodova vojska još nije osvojila Jerusalim samo stoga što mi, koji se nazivamo hrišćanima, sledimo svoje lične, sebične interese, umesto da se usredsredimo na opšte dobro i delamo svi zajedno. Ostavimo, dakle, po strani našu neslogu i pomirimo se, kako bismo odagnali zlo i postigli cilj koji smo sebi postavih. – I trebao nam je ovaj sveštenik da nam to kaže? – primeti Rober od Normandije. – Nisu nam potrebne tobožnje vizije ovog lažljivog sveštenika da bismo uspostavili red. Moraćemo sami da se postaramo da prevaziđemo svoja neslaganja, umesto što slušamo onoga što je podržao čoveka koji nije prošao proveru nevinosti... – dodade, gledajući pre svega Gotfrida i Rajmonda, najodgovornije za pat–poziciju u kojoj su se našli. Rajmond ga odmah ućutka, ne propuštajući priliku da ponovi svoja uverenja. – Dobro znaš da je Pjetro Bartolomeo prošao proveru nevinosti – reče. – Rulja ga je ponovo gurnula u vatru samo da bi dodirnula svetu odoru koju je nosio i koja ga je zaštitila od plamena. Tek tada je zadobio takve opekotine da je od njih umro. Meni je to dovoljan dokaz da je koplje koje čuvam u svojoj kapeli ono pravo i, dakle, sveto. Sad, tišina, i nastavi, Vilijame. Ovaj nastavi, ali bojažljivije. – Dakle, moj uzvišeni brat nije nas samo pozvao na slogu. Zahtevao je i da okajemo svoju krivicu trodnevnim postom i hodočašćem u okolini grada, bosonogi, svi zajedno i srca spremnih na pokajanje. Ako tako učinimo, siguran je da ćemo u roku od devet dana osvojiti Jerusalim... – zaključi, pa potom pogleda Pjetra Deziderija, koji mu odgovori klimanjem glave. Prvi se oglasio Tankred. – I treba da podvrgnemo trodnevnom postu ljude i dodatno im oduzmemo snagu upravo pred napad? To je zaista kao da smo sami sebe osudili! – reče mladi Normanin. – Ti misliš samo praktičnu stranu ove stvari – uzvrati Rajmond. – Umesto toga, pomisli kako će to delovati na ljude. Sid masovno dezertiraju. Pokajanje bi ih uverilo u to da postoji način da se očiste od greha i umnogostručilo bi njihovu snagu i veru... – Osim toga – dodade Rober od Normandije – mogli bismo da učvrstimo autoritet nas zapovednika, ako bi nas vojnici videli kako sprovodimo pokoru. A to bi samo osnažilo našu vojsku. – I znajući da bismo za devet dana mogli da osvojimo grad, ljudi bi povećali napore kako bi izgradili sprave... – dodade Robert od Flandrije. – U roku od devet dana svakako moramo preduzeti napad. U suprotnom, s leđa će nam naići i egipatska vojska... – ponovo primeti Tankred. – Bio istinit ili ne, ovaj slučaj zaslužuje da bude razmotren – umeša se Gotfrid, grubo prekinuvši Tankreda, koji je bio njegov vazal i nije se usudio da mu odgovori. – Mogli bismo satima raspravljati ovde o tome da li je ovaj sveštenik razmetljivac. Ali to nas ne zanima. Umesto toga, trebalo bi da utvrdimo donosi li takva politika rezultate. Po mom mišljenju, donosi ih – objasnio je. – Kako god da svako od nas završi, zajednički cilj nam je da osvojimo te zidine... – Važno je, međutim – naglasi biskup od Roa, Arnolfo, da se naredna tri dana zaista uzdržimo od bilo kakvog dela koje bi povredilo Gospoda ili izazvalo nezadovoljstvo među trupama. Od bilo kakvog dela – dodade, bespogovornim tonom. 218
*** – Imaš još tri dana da razmisliš, zatražiš oproštaj za svoja dela od Gospoda i da se pokaješ, svešteniče – reče Gotfrid Anselmu čim se vratio u svoj šator. – Kao i svi drugi, uostalom. Zadržaću te u pritvoru. Postićeš kao i svi i pićeš samo onoliko vode koliko je potrebno da preživiš. Ali ako po isteku ova tri dana ne progovoriš – dodade tonom i pogledom kojima je, znao je, zastrašivao sagovornike – uveravam te da neću poći u osvajanje grada dok ne umočim ove štapove u tvoju krv... ***
– Anselmo je nestao. Ne mogu da ga nađem – reče Ričard Rebeki kad je sledećeg dana došao do nje. Broj zarobljenika se poslednjih dana smanjio. Džamal je pobegao, četvorica su umrla od iscrpljenosti. Jevrejka je preživljavala samo zato što su se Ričard i Emanuilo starali o njoj i zahvaljujući činjenici da je radila manje naporne poslove nego muškarci. – Jesu li svici kod njega? – upita Rebeka, veoma zabrinuta. – Nisu. Kod mene su – odgovori Ričard. – Zapravo, nalaze se u šatoru grofa Rajmonda, ali među stvarima kojima samo ja imam pristup. To je poslednje mesto na kojem bi ih Gotfrid tražio, a grof ne zna ni da su svici izvan zidina, iako je zahtevao od mene da ih potražim kad uđemo u Jerusalim – objasni, svestan toga kako bi takvo otkriće moglo uticati na ženu. – Niti bi Gotfrid ikad rekao Rajmondu da su dokumenti u hrišćanskom logoru. Hoće da preuzme zasluge za njihovo pronalaženje u očima Crkve... Rebeka razrogači oči u čudu. – A kako to da si ti odustao od toga da iskoristiš okolnosti, iako si dobio zaduženje da ih pronađeš? Mogao si da načiniš pravi podvig... – primeti, dirnuta. Ričard je oklevao pre nego što je odgovorio. – Ne znam. Možda ne postoji samo jedan razlog koji je prevagnuo nad ostalima. Na sreću, nisam naročito pobožan i meni ti svici ništa ne znače. Osim toga, sklon sam da verujem u njihovu autentičnost. Na kraju, i dalje ostaje tvoja sestra. Ne želim ni na koji način da joj naudim; ni njoj... – ponovo je zastao – ... niti bilo kom članu njene porodice... – reče, gledajući je ti oči. Rebeka odvrati pogled, ne mogavši da objasni sebi čini li to stoga što je on pomenuo Saru, ili jednostavno zato što ne može da izdrži taj pogled od kojeg svaki put uzdrhti. Pokušala je da obuzda uzbuđenje; uostalom, to nema nikakvog smisla; za Ričarda, ona je samo odblesak naklonosti koju on gaji prema Sari. Ričardu se učini da je rekao nešto što ju je povredilo. Ponovo ju je pogledao, dugo, proučavajući njene pokrete, blago ubrzano disanje, neuhvatljiv pogled. Zapita se kako je moguće da se dve sestre međusobno toliko razlikuju. Jedna, Sara, prelepa je i to čini suvišnim bilo kakav dodatni sud o njoj. Druga, ova koja stoji pred njim, fizički nije nimalo privlačna. ali je obdarena vrlinama: bistra, snažne volje, učena, ubedljivih reči i pokreta. Nikad dotad nije shvatio da lepota izvesnih osoba nije u njihovom fizičkom izgledu. – Je li taj tekst uistinu tako značajan za tebe? – upita je, više da bije ponovo slušao 219
kako govori. – Značajan je za moj narod i za istinu – objasni mu ona, pokušavajući da sakrije sva osećanja koja nisu vezana za temu razgovora. – I sam vidiš da je poruka mira koju Crkva nastoji da pošalje očigledno protivrečna njenom netrpeljivom stavu i ovozemaljskom ponašanju njenih predstavnika. Uči ljubavi prema bližnjem, a onda vodi sve vas u borbu protiv svakoga ko ne razmišlja na isti način. Propoveda uzdržavanje od ovo zemaljskih dobara, a onda se razmeće raskoši svojih biskupa. Kako možeš i pomisliti da ti je jedna tako protivrečna i licemerna institucija rekla istinu o tome kako je nastala i učvrstila svoju moć? Zato što ovde govorimo o moći, zemaljskoj i materijalnoj moći koja odlučuje o ovozemaljskoj sudbini Ijudi više nego o njihovom duhovnom usudu. Kako možeš i pomisliti, dakle, da bi Crkva dozvolila postojanje tekstova koji je tako veličanstveno poriču? Ričard pognu glavu. Nikad nije čuo jednu ženu da tako govori. Zaista je tačno: Rebekina lepota bila je u njenim vrlinama. Sve bi učinio da je sačuva i povede sa sobom. Kad mu pođe za rukom da se konačno sjedini sa Sarom, biće mu drago da pored sebe ima i ovakvu ženu... ***
Anjeze nikad nije osetila da su je muškarci tako zapostavili kao u vreme posta i uzdržavanja. Vojnici i hodočasnici plašili su se čak da budu i u njenoj blizini, kako ne bi pali u iskušenje ili prosto zato da bi sprečili bilo kakve zaključke na svoju štetu. Kad bi pokušala da nađe društvo ili jednostavno tražila neko obaveštenje, bežali su od nje kao da je kužna. Čak ni Anselma više nije viđala. Verovatno zato što je položaj božjeg čoveka bar jednom nadvladao njegove nagone. Od Ričarda nije bilo ni traga ni glasa. Nestao je, ali žena je, na nevolju, morala priznati da to nije ništa novo. Ipak, bila je dovoljno sigurna u svoju privlačnost i sposobnosti da je duboko verovala kako joj više ne bi pobegao kad bi samo jednom uspela da ga stegne u zagrljaj. Međutim, iz ovog ili onog razloga, to se nikad nije dogodilo, i Ričard je i dalje bio neuhvatljivi hvalisavac koji bi je se setio samo onda kad je mogla da mu bude korisna. Tumarala je logorom ti potrazi za prijateljskim licem. Osećala je grčeve od gladi i pomalo ju je tešilo saznanje da sti svi u istom stanju, pa čak i gospodari. Južni vetar je oslabio, ali sunce je peklo sve jače i nekoliko gutljaja vode, koliko joj je pripadalo četiri puta dnevno, nije mnogo vredelo jer su joj i posle toga grlo i usne goreli. Niko se više nije starao o životinjskim lešinama, čiji je zadah okužio svaki ugao logora. Svuda je bilo strvina iskljucale utrobe i punih insekata, a bilo je i onih koji su ih koristili kao zaklon od sunca, ne mareći za zadah. Prešla je prstima preko usana. Bile su suve, ispucale. Pretpostavila je da više nije tako privlačna muškarcima. Uostalom, dovoljno joj je bilo da posmatra ostale prostitutke da bi shvatila u šta se pretvorila. I one su tumarale u želji da ih neko primeti. Raščupane, lica izbrazdanih borama kojih nekoliko dana ranije nije bilo; usne su im bile pune gnojnih plikova, oči oivičene tamnom kolutovima, obrazi upali. Ako je i ona u takvom stanju, bolje je da je Ričard i ne vidi. Međutim, onda je ugledala Emanuila, i izdaleka mu mahnula. Vizantinac koji je 220
prenosio užad je primeti, ali oklevao je da joj pođe ti susret. Anjeze stade, da ga ne bi dovela u neugodnu situaciju. Onda ipak nastavi. Na kraju krajeva, pomislila je, zbog njih se izložila riziku i dugovali su joj neko objašnjenje. Emanuilo se osvrnu oko sebe, s primetnim osećajem nelagode. Ali nije otišao. – Hvala ti što nisi pobegao... – reče ona zajedljivim tonom. – Mora da izgledam užasno, naravno; ali pre samo nekoliko dana, u mom šatoru, stekla sam utisak da uživaš u onom što sam ti pružila... – reče Anjeze. – Ma, ne, nije o tome reč... – Emanuilo pokuša da se opravda. – Znam. Ne želiš da ostali pomisle da nisi u stanju da se uzdržiš. Ako zgreši samo jedan vojnik, cela vojska bi mogla da ispašta, zar ne? – nagađala je. – Ni to nije u pitanju. Ništa ne znaš? – odvrati on, odustajući od nauma da je ohrabri i ciljajući na njenu radoznalost. – Šta bi trebalo da znam? – Anselmo je nestao odmah pošto mi je dao svitke – objasnio joj je. – Pratio ga je Gotfridov čovek. Dakle, vojvoda verovatno zna da su svici bili kod njega. I nije sigurno da Anselmo neće progovoriti, ako ga Gotfrid obraduje. Zbog toga ne možemo međusobno da komuniciramo. Pokušavaju da otkriju ko je još upoznat sa slučajem... – dodade, ponovo se osvrćući oko sebe. – Anselmo nestao... – Anjeze je samo to uspela da kaže. Pojavi se jedan vojnik. Ličio je na Lorenjanina. – Voleo bih, baš bih voleo... – glasno izjavi Emanuilo. – Ali ne želim svojom požudom da ugrozim ishod napada. Odlazi! – reče on Anjezi. – Ti si običan dupedavac, eto šta si! – uzvrati ona prenaglašeno ljutito i slikovito mu pokaza onu stvar rečitim pokretom lakta. Zatim ode praveći se da je ljuta i kao da je tek tad primetila pridošlog vojnika. Onda promeni smer i uputi se ka njemu. – A ti? Jesi li i ti dupedavac kao i onaj? – reče mu čim mu je prišla, izazovno njišući bokovima. – Hajde, muškarac ne može da živi bez hrane i bez zabave... Videla ga je kako je uzdrhtao loše prikrivajući uzbuđenje. Bilo joj je drago zbog toga; uprkos svemu, još je mogla da uzbudi muškarca. Ipak, naređenja su bila stroga i ništa nije mogla da učini. S druge strane, nije imala nimalo volje ikoga da zabavlja. Previše se zabrinula za Anselma. Ona ga je uvukla u to, iskoristivši naklonost koju je monah gajio prema njoj, i sad je Anselmo bio u nevolji. Verovatno u velikoj nevolji, budući da se u slučaj umešao nemilosrdni Gotfrid. Osećaj krivice mučio ju je utoliko više što je i ona osećala naklonost prema tom grešnom svešteniku s kojim je, htela ne htela, delila mnoge pustolovine tokom poslednje tri godine. Nagonski je pomislila da ode vojvodi i upita ga za monahovu sudbinu. Ali odmah shvatila da bi time osudila kako Anselma tako i sebe, otkrivajući njihovu povezanost. Obeshrabrena, pošla je nazad prema svom šatoru, spremajući se na zamorno i neizvesno iščekivanje. 221
222
ČETVRTI DEO
Osvajanje Na ulicama grada videle su se hrpe glava, ruku i nogu. Trebalo je koračati pažljivo između ljudskih i konjskih tela. Ali ni to nije strašno u odnosu na ono što se dogodilo u Solomonovom hramu, mestu u kojem se obično obavljaju sveti obredi. Šta se tamo dogodilo? Ako bih morao reći istinu, ona bi prevazišla vašu sposobnost poimanja. Zato, neka bude dovoljno što ću reći da je u Hramu i u dvorištu Solomonove palate, konjanicima krv dopirala do kolena i konjskih uzdi. Zaista, beše to sjajan božji sud, jer se to mesto napunilo krvlju nevernika zbog čijeg je bogohuljenja dugo trpelo. Rajmond od Ažilea,
Historia Francorum qui ceperuut Jerusalem. 76
76 Rajmond od Ažilea bio je hroničar prvog krstaškog pohoda na Jerusalim; išao je s vojskom Rajmonda od Tuluze. (Prim. prev.)
223
Jerusalim, 70. godina nove ere
– Čujete li me? Ja sam Jevrejin! – ponovo doviknu Zoker, oprezno napredujući kroz tunel prema izvoru svetlosti. U svakom slučaju, imao je bodež i skupo će prodati svoju kožu. – A ko nam kaže da si Jevrejin? – napokon ogovori neki glas. Zoker duboko uzdahnu. – Polako se približavam. Vi prosudite da li vam ličim na Rimljanina – reče, dok mu je glas blago podrhtavao. – Ma, da, pusti ga da priđe... – čuo je glas, ne naročito srdačan. Mladić načini još nekoliko koraka, sve dok mu svetlost baklje nije omogućila da nazre trojicu muškaraca smrknutih lica, s bodežima u rukama. Zeloti. – Tjah, Rimljanin nisi, ali to ništa ne znači – reče jedan. – Nikad te nisam video. Možda si jedan od onih rimskih slugu. – Ebionit sam, nazirej, kako vam se više sviđa. Kako bih mogao biti naklonjen Rimljanima? – spremno odvrati Zoker. I rekao je istinu. – Rođak sam Simeona bar Kleofe, našeg patrijarha. Ako se neko suprotstavio rimskoj vlasti, to je bila upravo moja porodica. – A, da, onaj starac koji je stalno sam, izdvojen – umeša se drugi. – Prestar je da bi bio koristan braniocima, ali bar ne oduzima zalihe snažnim Ijudima, budući da ništa ne jede... – Da! Niko nikad nije ni pomislio da ode i uznemiri ga u njegovoj kući; i onako se zna da tamo, kod tog, ništa nećeš naći... Ebioniti se inače diče time što ne poseduju ništa; ali njihovi sveštenici, takvi kao ti i on, nazireji... pih! Čudi me kako uspevate da preživite ne jedući meso, ne noseći odeću od lana, bez žena... – primetio je jedan i to je, iz nekog razloga, nasmejalo svu trojicu. Ali zar vi ebioniti niste otišli u Pereu 77 pošto su vašeg prethodnog patrijarha pogubili? – upita jedan stražar. – Ja sam se vratio da zaštitim Simeona. – Kad se sve uzme u obzir, bolje je bilo da bude iskren. – A, tako? I misliš da možeš da ulaziš u grad i izlaziš iz njega kako ti je volja? – zlobno primeti jedan zelot, koji se odjednom uozbiljio. – Ovde se vodi rat, ako nisi znao. Iako vama ostalima to ništa ne znači... – Upravo sam te podsetio da smo mi protiv Rimljana... – oprezno odvrati Zoker. – I misliš da je to dovoljno? Lako je reći da si protiv Rimljana, a onda prepustiti drugima zadatak da ih oteraju... – zareža ovaj unoseći mu se u lice i pokazujući trule zube. – Ebioniti, eseni, nazireji, ničemu vi ne služite s vašim misaonim životom... – Valjan si čovek. Sad kad si ovde, obavezan si da se pridružiš odbrani – dodade drugi. 77 Grad u Jordanu; 135. godine, u vreme imperatora Hadrijana, Perea je pripadala Palestini, i tamo su našle utočište grupe jevrejskih hrišćana. (Prim. prev.)
224
– Svakako. Zapravo i nameravam da se borim. Pustite me da uđem i čim vidim kako mi je stric, zauzeću mesto na bedemima – požuri da odgovori Zoker i zakorači. Ali jedan od ove trojice mu se ispreči. – Po mom mišljenju, ti si prepredenjak. Nosiš hranu svojim sledbenicima i svom stricu – reče. – A vi ebioniti smatrate da niko ne treba da ima više od ostalih, je li tako? Dakle, ako imaš hranu i ne deliš je, ne poštuješ svoje propovedi... – dodade drugi. – Ili si se najeo pre nego što si stigao ovamo, ne misleći na to da treba da okrepiš one koji čine nadljudske napore boreći se za slobodu – reče treći, približavajući se. – Ili si je sakrio pod odećom. Trebalo bi proveriti. Skini se! – naredi mu prvi zamahujući bodežom. Trojica protiv jednog bilo je zaista previše. Zoker pogleda svoj nož i dođe u iskušenje da ga upotrebi. – Samo me taknite i srediću bar jednog od vas trojice – reče, gledajući ih zlokobno i upirući nož u njih. Trojica zelota se ukopaše. Nijedan nije želeo da rizikuje život. – Treba ga odvesti Jovanu ili Simonu. Oni će odlučiti šta da rade s njim – reče naposletku onaj najbliži. – Pođi sa mnom – dodade, obraćajući se Zokeru, koji odahnu od olakšanja. Ebionit pođe za njim osvrćući se da se uveri kako su ostala dvojica i dalje na svojim mestima. Zelot nije rekao ni reč dok nisu izbili na čistinu; niti je Zoker bio raspoložen za razgovor. Međutim, nije nameravao ni da ide zelotskim starešinama. Ipak, zaključi da je situacija mnogo bolja: mnogo je lakše osloboditi se jednog pratioca na čistini, nego pobeći trojici u nekom mračnom podzemnom prolazu. Ali činilo se da je njegov pratilac na oprezu. Osim toga, svakako je najuhranjeniji od sve trojice, što je znak da je i najsuroviji i najbezobzirniji. Grad je bio onakav kakvog ga je zapamtio, bar ono što je mogao da primeti u mraku, tek ponegde razbijenom slabom svetlošću poneke baklje. Ubrzo je, međutim, počeo da opaža znake drame koju su preživljavali građani. Usput bi ponekog sreo i, pažljivo posmatrajući, primetio bi jezivo naduven stomak. Drugi su mahnito kopali uz temelje građevina u nadi da će naći kakvu jestivu travku. Jedna kuća imala je razderan krov, očigledno pogođena projektilom iz baliste78 škorpiona 79 ili onagra. 80 Na većim kuća, međutim, bila su oštećena samo vrata; Zoker je čuo da su u to vreme bande zelota silom upadale u zamandaljene kuće, verujući da će u njima naći sakrivenu hranu. Video je i poneki leš ostavljen nasred ulice. Posle gomila leševa kroz koje je prošao izvan zidina, to na njega ne bi ostavilo naročit utisak da leševi nisu bili rastrgnuti. Rastrgli su ih psi ili ptice. 78 Srednjovekovno borbeno oruđe, nešto između velikog samostrela i katapulta; može imati polucev koja navodi projektil. (Prim. prev.)
79 Srednjovekovno ratno oruđe iz kojeg su se izbacivale velike strele, čak i više njih istovremeno. (Prim. prev.)
80 rednjovekovno ratno oruđe, nalik kasnijem katapultu, za izbacivanje kamenja dometa 30 m. (Prim. prev.)
225
Možda. Na putu prema Irodovoj palati naiđoše na dvojicu koja su se žučno raspravljala najednom uglu. Jedan od zavađenih nije imao naduven stomak kao ostali, i čim je ugledao Zokera i njegovog pratioca, sakrio je ispod odeće nešto što je držao u ruci. – Pođi sa mnom – reče zelot Zokeru i uputi se prema onoj dvojici. – Vreme je da vidimo možeš li biti konstan u našoj borbi. – Šta ste to radili? Šta kriješ ispod odeće? – ljutito upita i uhvati sugrađanina za okovratnik. I ne čekajući odgovor priterao ga je uza zid toliko ga vukući za tuniku da ju je pocepao. Onaj drugi pokuša da pobegne, ali zelot mu uperi nož pod grlo. U međuvremenu je iz odeće prvog ispalo nekoliko busena trave i jedan kaiš: ono što je u tim teškim vremenima predstavljalo hranu koju su neki bili spremni zlatom da plate. – Lepo, lepo. Ovde imamo dvojicu prepredenjaka – primeti zelot gledajući zlobno. – Jedan pokazuje uzorke jestive robe drugom, koji je spreman da je kupi. To znači, prijatelju moj – reče, obraćajući se Zokeru – da jedan ima zalihe hrane, a drugi novac. Sve ono što nisu želeli da stave na raspolaganje svojim oslobodiocima. – Hrana? To? – zaprepašćeno primeti Zoker pokazujući kožni kaiš. – Budi ti tri meseca pod opsadom, pa ćeš i to smatrati prihvatljivim. Osim toga, uveravam te da koža i nije tako loša kad se skuva – odvrati zelot smeškajući se. Onda se obrati svojim žrtvama profesionalnim tonom, koji je nagoveštavao izvesnu naviknutost na takvu vrstu ispitivanja: – Hajde, pričajte. Znate šta se događa onima koji kriju istinu. Hoću da znam gde držite zalihe hrane i novac. Obojica, previše uplašeni da bi govorili, odmahnuše glavom. Zelot ih ošamari, a onda zavuče oštricu bodeža u nozdrvu navodnog kupca. – Uvek nosim sa sobom slanutak za ovakve situacije. Uveravam te da će, ako ova dvojica nešto kriju, odmah otkriti. Ako, međutim, ništa ne kriju, neko vreme neće pišati... ha, ha, ha! – reče on Zokeru. Onda otvori kesicu koju je nosio zakačenu za kaiš, izvadi pregršt slanutka i dade malo Zokeru. – Evo ti. Uzmi ovog ovde – naredi mu, pokazujući na onog kojeg je optužio da ima novac – i uguraj mu ga u rupu kroz koju mokri. Ovaj čovek je, pomisli Zoker, profesionalni drumski razbojnik. Drumski razbojnik s odobrenjem da stoji u podzemnim prolazima ne toliko da bi nadgledao prilaze, koliko da bi opljačkao one koji odlaze da nabave hranu; očigledno je u Zokerovom prisustvu video priliku da izađe na površinu i nastavi da pljačka ljude. Sad je trenutak da se oslobodi njegovog neprijatnog društva. Čim je uzeo slanutke šutnuo je zelota u donji trbuh, a zatim izvukao bodež i ubo ga u stomak. Čovek pade i ne zastenjavši. – Brzo, bežite! – doviknu onoj dvojici pa se i sam udalji pravo prema Simeonovoj kući. Načas se osvrnuo posle nekoliko koraka, kako bi se uverio da ga niko ne prati. Ugledao je čoveka koji je svega nekoliko trenutaka ranije bio spreman da plati malo hrane kako izvlači nož iz pojasa ubijenog zelota, zariva ga u onog drugog i mahnito pretura po njegovoj odeći da bi na kraju zubima iskidao ono malo trave što se zakačila za njegovu odeću. Užasnut, Zoker potrča. Usporio je tek kad se uplašio da će tako skrenuti pažnju na sebe i, od tog trenutka nastavio je ubrzanim korakom. Svim srcem se nadao da će zateći Simeona živog; u tom slučaju će, ako bude neophodno, sačekati sledeću noć kako bi pokušao da izađe iz grada. Kako god bilo, Jakovljeve spise po svaku cenu mora izneti: to su od njega zahtevali pripadnici ebionitske zajednice. 226
Stigao je do Simeonove kuće. Vrata sti bila neoštećena, kao što su mu i rekli trojica zelota. A bila su i otključana, što je shvatio čim ih je dodirnuo. Ali nešto što se nalazilo odmah iza vrata onemogućilo ga je da ih širom otvori. Pokušao je da ih otvori na silu i tad se na podu, kraj samog ulaza, ukaza nečija nepokretna ruka. Dok mu je srce mahnito tuklo ponovo je gurnuo i konačno uspeo da ih otvori dovoljno da se provuče. Pogledao je dole i ugledao ispruženo telo, s licem prema tlu, probodenih leđa. Htede da ga okrene, kad začu nečiji glas: – Ne brini, to je samo Simeonov pomoćnik. On je ovde, sa mnom... Zoker napokon pogleda gore i ugleda strica obešenog o gredu tavanice, s rukama postavljenim pod pravim uglom u odnosu na telo i stopala vezanih za uzdužni potporni stub. Raspeće. Osetio je bodež uperen u grudni koš. Ruka koja ga je držala jedva je provirivala ispod širokog ogrtača s rukavima i kapuljačom koja je pokrivala lice napadača. – Neko bi trebalo da mi kaže gde su dokumenti... – reče nepoznati, okrećući lice prema Zokeru. – Ti! – uzviknu mladić i ispusti bodež od zaprepašćenja.
227
22.
Gotfrid od Lorene tresnu štitonoši u lice cipele koje mu je ovaj bio dodao na kraju vojvodinog odevanja. A kad je već počeo, isto učini i sa šlemom. Momak je, na nesreću, zaboravio da gospodari, kao znak volje da se pokaju, moraju učestvovati u procesiji oko Jerusalima bosonogi i otkrivene glave. Vojvoda je izašao iz šatora u donjoj košulji preko koje je navukao pancirnu košulju, a u rukama je držao štit i mač. Ništa više. Spremao se da pođe na sever u dolinu Refraim, gde je, po dogovoru, trebalo da se sastanu pokajnici, ali se predomislio, okrenuo na suprotnu stranu i otišao do šatora ispred kojeg su stajala dva stražara. Dade im znak da uđu s njim. Čovek kog je zatekao unutra opruženog na tlu, ni na koji način nije reagovao na njegov ulazak. I dalje je ležao blago otvorivši oči nadražene svetlošću koja je dopirala kroz otvor i kratko pogledao vojvodu pre nego što je ponovo zažmurio. – Da li bi sad hteo nešto da mi kažeš, svešteniče? – reče Gotfrid i šutnu monaha, tek da bi se uverio da je ovaj budan. – Ništa što bi ti moglo pomoći – odvrati Anselmo jedva čujnim snenim glasom, suvog grla. Gotfrid ga prezrivo pogleda. – Stidim se zbog tebe. Čovek koji je život posvetio Bogu odbija da mu služi upravo pred gradom u kojem je Gospod preminuo – primeti. – ... i vaskrsnuo, takođe – uspeo je da izusti monah. – Da ali ti nećeš vaskrsnuti, osim možda u paklu – odvrati vojvoda. – Danas je, svešteniče, za sve nas nastupio trenutak da zatražimo od Boga oproštaj za svoje grehe. Svi ćemo to učiniti procesijom oko svetog grada. Ti ćeš to uraditi ovde i ovoga puta će ti moji ljudi pomoći. Večeras, kad se vratim, hoću da mi sve kažeš. Ali baš sve. Gotfrid odmah zatim izađe iz šatora u pratnji dvojice stražara. – Tucite ga ceo dan, u pravilnim razmacima. Ali nemojte da ga ubijete. Hoću da ga zateknem živog, i to ne samo u stanju da govori, već da jedva čeka da progovori – reče im, pre nego što se zaputio ka severu zajedno sa svojim glavnim štabom koji ga je čekao malo dalje. ***
Ričard nije video postrojenu vojsku od dana prvog napada na zidine. Onog dana koji mu je sad u sećanju delovao daleko i nejasno. Izašao je rano izjutra iz logora s grofom Rajmondom, na mestu naspram brda Sion. Iza njih se protezala dugačka kolona provansalskih ratnika, svi bosonogi, bez šlemova, s kapuljačom pancirne košulje koja im se spuštala preko ramena. Ričard pomisli kako je grof retko, zapravo nikada, pokazivao svoju ćelavu glavu, i pitao se kako će izdržati na suncu. Zastave grofovije Tuluze i feudalaca nižeg ranga vijorile su se na ranojutarnjem vetru. Među njima su se uzdizale i slike svetaca okačene na dugačke štapove koje su 228
nosili sveštenici, krstovi raznih veličina obloženi najraznovrsnijim materijalima i na kraju ono što je Rajmond smatrao svetim kopljem, smešteno u relikvijanjumu koji su nosila četvorica slugu. Napredujući prema severu, kolona je prošla pored logora Lorenjana, zatim pored logora južnih Normana, skupljajući usput trupe. Onda se zaustavila u dolini Refraim, gde su se sastali s vojskama engleskih i normandijskih Normana. Sveštenici svih vojski, uglavnom odeveni u bele odore, sastavili su se u jedinstvenu kolonu koja je produžila još dalje prema severu kako bi zauzela čelni položaj procesije. Tu je bio i Petar od Amijena ili Petar Pustinjak, koga su samo nekoliko dana ranije uhvatili i doveli u logor nakon pokušaja bekstva. Ričard se osmehnu pri pomisli kako je Petar Pustinjak bio prvi i najrevnosniji zagovornik krstaškog pohoda... Desetine, stotine tonzura zablistalo se pod prvim zracima sunca, a sveštenici su pokušavali da zaštite glave pod dugim senkama mnoštva krstova, relikvija i slika svetaca koji su se uzdizali nad ljudima. Emanuilo priđe Ričardu. – Anselma nema ni u procesiji sveštenika i biskupa. Brinem za njega – reče mu. – Znam. Večeras, posle procesije, pokušaću da otkrijem nešto. Kako god bilo, ne verujem da će nas lišiti valjanih ljudi uoči napada. U najgorem slučaju sačekaće da osvojimo grad kako bi nas pritegli – odvrati Norman i brzo stade uz svog zapovednika. Ako uopšte uspemo da ga osvojimo, pomisli Emanuilo, gledajući zidine. Branioci na bedemima gomilali su se pripremajući se za borbu: njihova koplja, strele, šlemovi i turbani pomaljali su se od merlona do merlona. Neposredno iza njih, nazirali su se vrhovi minareta; ali Vizantinac je znao da se upravo tamo uzdiže Kalvarija s crkvom Svetog groba, mestom u koje svi oni koji su postali krstaši žude da uđu. Grk se zapita šta muslimani misle o ovoj neobičnoj paradi. Videli su opsadnike kako se skupljaju oko zidina ali ne napadaju, imaju oružje ali ne i šlemove, oklope ali ne i obuću, napravih su sprave ali ih ne koriste, predvode ih sveštenici a ne vojskovođe. Glasovi sveštenika najaviše polazak. Sveštenici zapojaše svečane pesme i psalme i krenuše praćeni svim gospodarima, od najvišeg do najnižeg ranga. Zatim su krenule trupe koje su poput zmija vijugale bez kraja i konca. Na kraju pođoše i hodočasnici, mnoštvo zapuštenih staraca, žena i dece koji su preživeli ili nisu želeh da pobegnu. Ričard je zauzeo mesto odmah iza gospodara, na čelu kolone običnih ratnika. Izvršavao je zaduženje sa skepticizmom čoveka koji ne veruje da to može nečemu da služi, očekuju ći da će i njegovi saborci reagovati na isti način. Međutim, otkad su krenuli u procesiju nikog nije čuo da se nasmejao niti razgovarao, ni među gospodarima koji su koračali ispred njega ni među vojnicima koji su ga pratili. Tišinu su narušavali samo koraci pokajnika i svešteničke psalmodije, koje su zapevali i ostali. Izgledalo je da su svi veoma ozbiljno shvatili taj događaj. Ričard i dalje nije mogao da razume tu neobičnu mešavinu posvećenosti i pomanjkanja obzira, pobožnosti i okrutnosti koja je odlikovala ljude oko njega. Lako bi to mogao nazvati običnim licemerjem, ali znao je da nije samo to u pitanju. Bio je i previše svestan kako u tim ljudima postoje dve prirode, prividno suprotstavljene, ali zapravo međusobno pomirene, pa koje se čak i nadopunjuju, jer su se ticale različitih područja, zemaljskog i nebeskog. Nebesko bi uvek na kraju pravdalo i opraštalo većinu dela počinjenih na zemlji. Bio je to pravi paradoks, ako je istina da je to nebesko i stvoreno da bi Ijude učinilo 229
boljim...
***
Jedan od dvojice stražara izvuče iz vreće štap s klinovima koji je Anselmo nakratko video tri dana ranije. Ratnik je bio zajapuren, izgoreo od sunca. Preko crvenog lica prešao mu je podrugljiv osmeh dok je dodavao drugu još jedan štap. Ovaj je proverio efikasnost klinova prešavši njima preko jagodica prstiju ogrubelih od vrućine, prašine i teškog rada. “ Odmah zatim, on se naceri monahu. Anselmo ga je jasno video u polumraku šatora; onda ugleda kako vojnik podiže ruku i kako se štap spušta. Prema njemu. O, kakve radosti kad rekoše mi: Pođimo Božjoj kući A sad stopala naša zastadoše Pred vratima tvojim, o, Jerusalime! Jerusalim bi stvoren Kao složan grad Zajedno tamo plemena žive, plemena gospodnja, po zakonima Izrailja, da bi slavila ime gospodnje. Tamo je presto razuma, sedište kuće Davidove. Tražite mir za Jerusalim: mir onima koji te vole, mir zidinama tvojim, sigurnost bedemima tvojim. Zbog braće svoje i prijatelja Reći ću: mir nek je s tobom! Zbog kuće Gospodina našeg Boga, dobro ću za te iskati.
Ritam psalama koje su pevali sveštenici određivao je ritam procesije. Ponekad bi, međutim, neko zastao da pogleda sveta mesta pored kojih su prolazili, ili bi prekinuo tišinu ukazujući saborcu na to mesto. Nijedan krstaš ih nikad nije video dok nisu opkolili grad; ali odmah nakon dolaska vojske, hrišćani iz okoline i oni koje su proterali iz Jerusalima rado su udovoljavali željama hodočasnika i pokazivali trn znamenitosti, naravno uz nadoknadu jer se od nečeg, ipak, moralo živeti. Ričard ugleda kako je jedan Rajmondov vojnik pao na kolena i pomolio se ispred 230
nečeg što je drugi vojnik prepoznao kao grob svetog Stefana, prvog hrišćanskog mučenika. Mnogi se povedoše za njegovim primerom. Potom su trupe, nastavljajući prema istoku, prošle pored groba device Marije. Ričard je začuo kako se oko njega podiže hiljade glasova u neskladnoj litaniji i kako svako za sebe, u trenutku kad ugleda spomenik nad koji se nadvila neka druga novija građevina, izgovara Ave Marija. Morao je da pomisli na Rebeku, koja je Mariju smatrala običnom ženom, tvrdeći da joj je tek kasnije pripisana naročita priroda. Za Normana je sve to bilo novo. Nije bio među onima koji su se prethodnih dana trudili da pronađu tragove hrišćanske tradicije, tako da su mu saborci bili vodiči, tumačeći mu povremeno ono na šta su usput nailazili. Pošto su dospeli u dolinu Josagfat, severoistočno od grada, neki pokazaše ono što su nazivali svetom pećinom, u kojoj je Hrist podučio sledbenike molitvi Očenaš i predvideo razaranje Jerusalima. Rebeka bi, pomislio je, tvrdila da je proročanstvo jasan pokazatelj da su jevanđelja napisana posle razaranja grada i, dakle, nakon Hristove smrti. Tek tad mu je palo na pamet da je već prošao pored sektora zidina iza kojih živi Sara. Čudno je, pomisli, što je do tog trenutka mislio na Rebeku, a ne na Saru. Ipak, nadao se da će onaj Arapin, Džamal, obavestiti Saru da je i on među krstašima, i nadao se da devojka grozničavo iščekuje njegov dolazak. Detinjasto. Zbilja detinjasto. I malo verovatno, zaključio je. ***
Bol u desnom ramenu bio je nepodnošljiv. Podigavši levu ruku, Anselmo je pokušao da ublaži probadanja pritiskajući bolno mesto jagodicama prstiju. Nije mu pomoglo, ali on nastavi da masira povređeno rame. Nasilnik ga nije udarao štapom prejako s obzirom na svoju snagu. Ipak, udar klinova bio je razoran. Osetio je kako mu se topla krv sliva niz ruku, na mantiju koja se odmah obojila u crveno. Sad je red na drugog vojnika. Isto cerekanje. Isto izgorelo lice. Ili je to bio isti onaj čovek koji se sprema da ga ponovo udari. Anselmo nagonski izmaknu levo rame. Očekivao je da će ga tu pogoditi drugi udarac. Međutim, drugi udarac pao mu je na desno rame. Klinovi mu načas ostadoše zariveni u prste. Ali samo načas. Vojnik povuče štap i klinovi mu razderaše ruku pre nego što se odvojiše od kože. Učini da dođe im, o, Gospode, kralj njihov, Davidov sin, i videćeš, o, Gospode da on može vladati Izrailjom, sluga tvoj. Daj mu snage da sruši onog ko nepravedno vlada, da oslobodi Jerusalim naroda koji ga vode ka uništenju. Paganski narodi služiće pod tvojim jarmom; a on će slaviti Gospoda u mestu koje se vidi iz svakolikog sveta; i oslobodiće Izrailj vrativši mu nekadašnju svetost: narodi s ruba sveta doći će da vide njegovu slavu, da vide slavu Gospoda kojom ga je Bog ovenčao. I biće pravedan kralj, od Boga strahovaće i neće biti nepravde za njegova doba, jer svi će biti sveci, a njihov kralj biće Gospodov mesija. 231
Masline izvijenih krošnji, koje se niko nije usuđivao da dodirne, uprkos očajničkoj potrebi za drvnom građom. To su masline iz Getsemanskog vrta, i delovale su tako staro da su verovatno postojale i one noći kad je Isus prihvatio da se muči i umre na krstu kako bi na svoja pleća preuzeo grehove sveta. Grehove koje svet i dalje čini, pomisli Ričard, i to jednako ravnodušno kako ih je činio i ti vreme navodnog žrtvovanja. To je možda, razmišljao je, najočigledniji dokaz da ta smrt na krstu nije za ljudski rod imala spasiteljska, kako su hrišćani hteli da je prikažu. Rebeka bi rekla... da, rekla bi upravo to. Put se uspinjao. Krenuli su na Maslinovu goru, mesto s kojeg se Gospod uspeo na nebo. Neki su se nadali i da će im se na vrhu ukazati nešto: znak božanskog prisustva na nebu možda, pojava koja bi ohrabrila vojnike i podstakla ih na poslednji, najuzvišeniji napor. Umesto toga, na vrhu se nije ukazalo ništa drugo do vidika: prostrano i duboko obzorje koje je na zapadu, iza zidina Jerusalima, obeleženo minaretima i kupolama džamija, na istoku gradom Jerihonom, rekom Jordan i Mrtvim morem. Vojska se rasprostrla po celoj visoravni i dobrom delu obronaka kad je Arnolfo od Roa, popevši se na stenu na najvišoj tački brda, okružen biskupima i gospodarima, među zastavama i relikvijama, počeo da govori. Ričard je ostao malo niže na obronku, potisnut saborcima koji su se oduševljeno peli ka vrhu. Povremeno bi uspeo da čuje poneku reč, u svakom slučaju dovoljno da razume smisao. Arnolfo je govorio o odlučnosti i revnosti, o veri i uverenju, o pouzdanju u pomoć gospodnju. Znatiželjan, Norman se probio kroz mnoštvo i približio se. – Mučili smo se, borili se protiv nevernika, dugo trpeli da bismo dostigli ovaj cilj. Arnolfo je pokazivao Jerusalim prema kojem se svi okrenuše. – Međutim, zar se i Gospod nije mučio, bono protiv đavola i dugo patio pre no što je podneo svoju poslednju, najtežu žrtvu, upravo ovde, u Jerusalimu? Ko smo mi da bismo se mogli nadati blažim patnjama? Mi, ponizne sluge pristigle ovamo kako bismo izvršili njegovu volju, spasli njegovo nasleđe koje pogaziše bezbožnici! Evo dostojne nadoknade za sav vaš napor; evo mesta na kojima će vam Bog oprostiti sve vaše grehe i blagosloviti sve vaše pobede! S brda se razlegnu burno odobravanje. Ljudi padoše na kolena i posmatraše grad koji je značio njihovo iskupljenje. – U Otkrovenju Jovanovom piše: „Anđeo me duhom donese na goru veliku i visoku i pokaza nu sveti grad, Jerusalim, koji se spuštaše s neba, od Boga, blistav od slave božje”, vikao je Arnolfo pokazujući Jerusalim. Sad postoji samo područje nebeskog, pomisli Ričard. ***
Anselmo prinese razderanu ruku ustima da bi isisao krv. Tako je utolio žeđ i pokušao da ublaži bol. Samo je pokušao. Zasad nije bilo načina da ga ublaži. Osim toga, znao je da će ga, čim se bol primiri, oni ponovo udariti. Pomislio je na Isusa Hrista, na trideset devet udaraca bičem koje je podneo. Zapita se da li će imati snage da podnese isto toliko udaraca. Zapita se da li će mu On dati 232
snage da ih podnese. I zapita se da li ga On svrstava u dobre ili u loše. U dobre, zato što štiti svoje prijatelje; ili u loše, zato što dela protiv interesa onih koji ga predstavljaju na zemlji. Od trenutka kad su se ti spisi pojavili, u njega se uvukao taj osećaj: Crkva nije poštovala Isusovu poruku. I nije bilo neophodno pozivati se na te spise. Dovoljno je čitati jevanđelja da bi se shvatilo koliko su daleko ti pojmovi svekolikog bratstva i carstva nebeskog od vladanja onih koji prisvajaju pravo da ih propovedaju. Takva protivrečnost, premda sasvim jasna, nikad mu nije doprla do svesti dok mu Rebekine reči nisu usadile sumnju u duši. Ali ta žena je poricala hrišćanstvo po sebi, a on je optuživao Crkvu i ono što je vernike teralo na njihova dela. Video je kako vojnik diže štap i upita se gde će ga ovog puta udariti. Sklopio je oči. Nije više mogao da gleda lice bola. Osetio je udarac na desnom ramenu. Nije želeo da pruži zadovoljstvo svojim mučiteljima i da urla, ali nije mogao da se uzdrži. Vrisnuo je istog trena kad je čuo moćan zvuk horskog pojanja koje je dopiralo s druge strane grada. ***
– Previše puta smo – nastavi Arnolfo, kad su se utišali oduševljeni pokliči – ugrozili svoje planove zbog nesloge. Gospodari nam nisu dali dobar primer, te se i među vojnicima pojavila nesloga zbog nevažnih pitanja, ozlojeđenost, osvetoljubivost, što nas je udaljilo od svetog cilja kojem mora težiti naš poduhvat. Ne zaboravite zašto smo ovde! I pre svega, zbog koga smo ovde! Zaboravite uvrede, oprostite onima za koje verujete da su vam naudili, pomozite najslabijima, širite bratsku ljubav koja bi trebalo da vodi vojsku ujedinjenu mnogim patnjama, vojsku koja dela za ljubav Hristovu! Tek tada će Gospod videti da smo dostojni Njegove slave i omogućiće nam pobedu! Arnolfo je i dalje govorio kad Ričard ugleda Rajmonda kako se pomera, prilazi Tankredu i teatralno ga grli. Njegov gest pomirenja izazvao je nove pokliče, i podstakao ostale da učine isto. Svi gospodari zagrliše jedan drugoga, a ljudi oko Ričarda rukovali su se, grlili i plakali od uzbuđenja. Mnogi se guraše kroz mnoštvo tražeći onoga s kim su bili u zavadi; kad ga nađu, zatražili bi mu oproštaj, koji bi im bio rado i dat, uz molbu da taj oproštaj bude uzajaman. Neki obećaše da će plen koji osvoje dati kao milostinju, dok oni koji su već posedovali komad zemlje uzvikivahu kako će jedan deo pokloniti najsiromašnijima. Posle pomirenja, i plemići izraziše svoje dobre namere: Gotfrid od Lorene izjavi moćnim glasom da će, sa svih imanja koje je osvojio na Istoku, polovinu prihoda dati siromašnima. Zatim dodade da će potisnuti svoju oholost i biti ponizniji, saosećajniji i pomirljiviji. ***
Anselmova leđa bila su unakažena ranama od klinova, a kosti su ga bolele od 233
udaraca štapom. Posle petog udarca koji mu je probio kožu na bedrima presamitio se, spustio čelo na tlo prepuštajući udarcima mučitelja zadnji deo tela. Izgledao je kao da se moli, i povremeno je to uistinu i činio, kad bi mu bol od poslednjeg udarca uminuo, a smirenje mu donekle povratilo bistrinu uma. No upravo tad bi stigao sledeći udarac, i um mu nije više dopuštao da poveže misli. Ko zna koji po redu udarac obrušio mu se na bose tabane i koža mu puče pod oštrim klinovima. Izvrnuo se na bok. Zamolio je Boga da odmah umre. Možda zbog straha. Ali znao je da mu on to neće dozvoliti. Bilo bi isuviše lako. A on mora da okaje mnogo toga. Osim toga, nije bio tako siguran da je Bog na njegovoj strani. ***
Nevernici kao da su pomahnitali. Marširali su oko grada od ranog jutra, bosonogi, i pevali su, nosili svoje smešne krstove, radosno vikali posle svake izjave svojih sveštenika. Iftikar al–Davla je sa članovima glavnog štaba pratio njihovo kretanje od početka procesije, nastojeći da shvati šta im je cilj. Onda se, kad ih je video da se penju na Maslinovu goru, vratio svojim obavezama zaključivši da neprijatelj nema nameru da tog dana napadne grad. Napetost koju su isprva izazvali neobični pokreti franačkih trupa popustila je, i poneki emir se čak i smejao onome što je video. – Ne preostaje im ništa drugo osim te lakrdije, kako bi ubedili sebe da su prava vojska... – reče jedan od zapovednika koji su zajedno sa Džamalom posmatrali prizor s bedema. – Ta lakrdija, kako je ti nazivaš – nije mogao da se uzdrži emir – služi mi da se spreme za borbu. To je upravo ono što ih čim opasnim... – Opasnim? Tu rulju jadnika? – Drugi emir je želeo da izrazi svoje mišljenje. – Nisu bili u stanju da uđu u grad kad su bili odmorni, pa šta misliš da će uraditi sad kad više nisu sveži, izmučeni dugotrajnom vrućinom, pomanjkanjem vode i hrane? Sumnjam da će njihov napad, ako ga uopšte i bude, biti opasniji od šetnje u koju su danas pošli... Ma jesi li ih video? – Video sam ih, i te kako. I izbliza, mnogo bliže nego ti – odvrati Džamal, iznerviran površnošću tog zapovednika koji će takav stav neizbežno preneti na podređene. – i uveravam te da su baš zbog očajnog stanja u kojem se nalaze opasni ratnici. crpu snagu upravo iz patnje, uvereni da time podražavaju patnje svog boga koji je stradao ovde u Jerusalimu... Ostali su ga gledali ne shvatajući ga. Ali njihovo se mišljenje već proširilo među trupama. Jedan vojnik podignu na bedem ogroman krst, veličine ljudskog tela, a ostali počeše da mašu njime iznad merlona sve dok ih hrišćani nisu ugledali. Kad su privukli pažnju neprijatelja, jedan se pope na krst i uhvati se za poprečne krake. Onda stade da urla podražavajući gakanje guske, zatim kukurikanje, dok su se ostali smejali i na sav glas dozivali nevernike da dođu i „spasu svog boga”. Džamal nagonski pođe prema njima kako bi ih prekinuo, ali jedan emir ga zaustavi. – Pusti ih. Ljudi imaju pravo da se povremeno zabave. Ismevanje neprijatelja oslobađa ih napetosti i uliva im samopouzdanje... 234
– Ali pojačava želju nevernika za pobedom. A ako uspeju da uđu, i za ovo će nam se osvetiti... – ljutito naglasi Džamal. – Da uđu? Ti lakrdijaši? Ako Alah to i dopusti, dopustiće samo da bi nam omogućio da ih satremo u borbi prsa u prsa... – primeti ovaj drugi. – Ili da bi kaznio našu oholost – odvrati Džamal. Ali reči mu se izgubiše u gužvi koja je vladala na bedemima. Nije više bilo vojnika koji se nije zabavljao izazivajući opsadnike, podsmevajući se skupu na Maslinovoj gori, izvikujući svakojake uvrede i podražavajući ritual nevernika teatralnim i skarednim gestovima. Odjek njihove poruge dopirao je, preko doline, do nevernika. Džamal zavrte glavom. Pogledom je potražio Firuza; ohrabrilo ga je što je bar u njemu prepoznao budnost i usredsređenost koje se očekuju od vojske uoči poslednjeg, očajničkog pokušaja opsadničkih trupa koje nemaju šta da izgube. ***
Ogorčenje je preraslo u uzbuđenje. Arnolfo od Roa prestade da govori, primetno uznemiren povicima koji su dopirali s bedema. Vojnici su zaprepašćeno posmatrali kako se muslimani igraju krstom i nervozno su slušali smeh i poruge koji su dopirali sa zidina. Lica koja su samo trenutak ranije odavala duboku usredsređenost postadoše smrknuta, vojnici isukaše mačeve iz korica, psalmi se pretvoriše u uvrede i pretnje upućene braniocima grada. Ričard je ćutke posmatrao šta se događa među biskupima i gospodarima. Video ih je kako živo raspravljaju, a onda neko gurnu napred starca s gustom sedom bradom. Petar Pustinjak. Želeli su da on govori. Iako mu je pokušaj bekstva ozbiljno narušio ugled u očima vojnika, biskupi su i dalje računali na njegovu poslovičnu rečitost, očekujući da će srdžbu vojnika pretočiti u dela svrsishodnija od pukih zađevica i uvreda. A Petar ih nije izneverio. Kad je progovorio, nakon što su gospodari, udarajući mačevima o štitove pozvali ljude na red i mir, postalo je jasno kako je uspeo, tri godine ranije, da pokrene toliku masu ljudi u Evropi tako je bio samo nepoznati provincijski sveštenik. – Slušate pretnje i huljenje neprijatelja istinskog Boga – doviknu. – Zakunite se, onda, da ćete braniti Isusa Hrista, kog su nevernici još jednom zarobili i razapeli. Da, kunem vam se vašim milosrđem i vašim oružjem, došao je kraj carstvu grešnih! – Njegove prve reči prekidane su ponekim protestom. Onda zavlada tišina. Dovoljno je da se Gospodova vojska pojavi – nastavio je – i cela ta beznačajna rulja nevernika raspršiće se poput sene. Danas su još ispunjeni gordošću i ohološću, ali sutra će se slediti od straha i pašće nepokretni pred vama, poput onih čuvara svetog groba koji su osetili kako im oružje nestaje iz ruku i pali, umirući od straha kad je zemljotres najavio prisustvo vaskrslog Boga. Još samo malo, i te zidine, koje su predugo utočište nevernika, postaće boravište hrišćana; te džamije koje se uzdižu na hrišćanskim ruševinama postaće hram pravog Boga, a u Jerusalimu će se čuti samo pohvale Gospodu! U tišim kojom su vojnici propratili ove poslednje reči, ponovo se s bedema začuše poruge. Ali to je trajalo samo jedan tren. Pokliči oduševljenja nadjačaše sve okolne zvuke; uz pobedonosne pokliče hrišćani siđoše s Maslinove gore kako bi nastavili prema 235
jugu, u Dolinu kedrova i tako obišli ceo krug oko grada. ***
Više nije bilo pravila u ritmu udaraca dvojice mučitelja. Anselmu bi se povremeno učinilo da su ga vrlo dugo ostavili na miru; onda bi pokušao da se opusti, ali tad bi stigao novi udarac. Tad bi se ponadao da će ponovo imati dovoljno vremena da odagna napetost, ali odmah za prvim došao bi u drugi udarac kidajući mu kožu, razarajući tkivo, dok mu se sukno mantije mešalo sa živim mesom. Plakao je Anselmo, pitajući se da li se uvalio u tu nevolju da bi dokazao nešto samom sebi, Bogu ili Anjeze, ili stoga što je počeo da se oseća neprijateljem ostalih sveštenika koji su, izneverivši Hristovu poruku, izneverili i njega. Nije mogao da nađe odgovor. Nije želeo da nađe odgovor. Strahovao je da će naći neko opravdanje da bi spasao sebe i izneverio prijatelje. Jecao je Anselmo. I što je više jecao, to su se dvojica Gotfridovih nasilnika više smejala. I udarala. ***
Veliki je Gospod I dostojan svake hvale, u gradu Boga našeg. Njegova gora sveta, predivno uzvišenje, Radost je čitavog sveta. Sionska gora, božansko utočište, Grad je velikog vladara. Ukaza se Bog braniteljima neosvojive tvrđave. Evo, kraljevi se ujediniše, zajedno napreduju. Oni ih ugledaše: preneraženi i izbezumljeni, pobegoše.
Ponovo psalmi. AIi korak krstaša bio je brži od ritma psalama, jer su se spuštali niz obronak. Svi su bili nestrpljivi da obiđu pun krug, vrate se u svoje logore, bace se na posao i što pre završe sprave. Ipak, prolazili su preko manje poznatog sektora. Samo su oni koji su patrolirali već videli južni deo izvan grada, na kojem zapovednici nisu rasporedili vojsku pošto je teren bio izuzetno strm i spuštao se gotovo pred same gradske zidine. Dakle, poput većine, i Ričard je prvi put video Dolinu kedrova; i kao i 236
ostali, zadivio se nad visinom Iitica koje su je okruživale i nad tamnim obrisima zidina koje su stremile u visinu, dok je sunce nestajalo iza merlona. Dok je pogledom kružio po ogromnoj visoravni na kojoj se pre hiljadu godinu uzdizao Hram, prekine ga saborac pokazujući mu grob svetog Jakova. Pogledao je levo, ka istoku, i u podnožju uzvišenja ugledao niz manjih hramova različitih oblika, uklesanih u stenu. Upitao je vojnika u kojem je hramu grob, a ovaj mu pokaza nekakvu četvrtastu pećinu na čijem su se ulazu uzdizala dva stupa nadsvođena glavnom gredom. Voleo bi da ga vidi zajedno... s Rebekom, pomisli, i da čuje njeno mišljenje o tome. Pokušao je da zamisli šta bi ona rekla: svetac kog je Crkva pretvorila, iz Isusovog brata i naslednika, u njegovog sledbenika... Samo zato što je, možda, u svoje vreme bio previše poznat, odlučili su da ga sasvim potisnu iz istorije hrišćanstva! U međuvremenu su već stigli blizu bazena Siloam. Od te tačke, gotovo cela vojska je poznavala bojno polje: tako je opsada zanemarila južni deo zidina, malo je onih koji nisu pokušah, bar jednom, da zahvate vodu iz tog izvora. Oko njega je još bilo leševa. Danima su ležali tamo, istruleli i raspadnuti, kao svedoci opasnosti kojoj se izlaže svako ko odluči da tamo utoli žeđ, ili kao povod onima koji su vode zahvatili da se zamisle nad njom. Ričard je nagonski krenuo ka istoku, prema obroncima Brda srama. Neki su, međutim, pomislih da iskoriste gužvu i pomanjkanje pažnje branilaca na bedemima, koji su se i dalje smejali na sav glas. Možda su i dalje bili obuzeti uzbuđenjem koje su osetili na Maslinovoj gori, ili su poverovali u podršku Gospoda. Zato se uputiše ka bazenu, isprva oprezno, a zatim odlučnije. I čak su se i napih vode. Njihov primer podstaknu i ostale, i ubrzo se mnoštvo krstaša obrelo oko bazena. Tada počeše da pljušte strele. A smeh s bedema nije prestajao. Novi leševi pridružiše se onim trulim i raspadnutim. ***
– Danas sam se pomirio s Bogom, svešteniče. A ti? Anselmo je već neko vreme držao čelo prislonjeno na zemlju. Poslednje udarce primio je pomiren sa sudbinom, kao da su ti jezivi bolovi postali deo njegovog tela, bolest poput svih ostalih koju mnogi trpe, poput kostobolje, bolova u trbuhu, glavobolje. Učini mu se neobičnim što mu se jedan mučitelj obratio. Nijednom dotad nisu to učinili, tokom celog dana. Okrenu se; zaslepi ga svetlost koja je prodirala kroz otvor na ulazu u šator. Video je obrise trojice muškaraca. Trebalo mu je malo vremena da shvati da je onaj u sredini Gotfrid od Lorene. Povezao je njegovu moćnu figuru s glasom koji je maločas čuo, a onda jedva čujno progovorio – Veruj mi... Ne znam. Zaista ne znam... – Šteta. Ako sumnjaš, znači da nisi ni pokušao da se pomiriš s Bogom. Ti si danas jedini koji to nije učinio.
237
23.
Rebeki je trebalo malo vremena da prepozna ono što je ostalo od sveštenika s kojim je vodila žustre rasprave. Ostavili su ga nedaleko od njenog šatora, u zabranu sa zarobljenicima, s malom mešinom vode pored tela, Shvatila je da je živ samo zato što mu se krupan grudni koš ravnomerno micao u ritmu teškog disanja. Osim po krvavoj odori, jedino se još po tome razlikovao od dva leša arapskih zarobljenika kraj kojih su ga spustili i koje niko nije uklonio, kao što, uostalom, leševe nisu sklanjali ni u ostalim delovima logora. Žena mu priđe. Monah je ležao na boku, disanje mu je bilo propraćeno slabašnim stenjanjem. Primetila je mešinu i došla u iskušenje da ispije vodu, ali onda odluči da njome očisti nesrećnika. Zamočila je ruku, a onda mu nežno prešla njome preko lica, jedinog dela Anselmovog tela koje nije bilo izranavljeno. Jednako nežno mu je podigla glavu i prinela mu mešinu usnama, puštajući ga da pije. Zatim je izuzetno pažljivo počela da ga svlači, polako odvajajući sukno od rana za koje se zalepilo. Na kraju je u poderanu odoru uprljanu sasušenom krvlju uvila ranjenika, kako bi ga zaštitila od noćne svežine. – Ja... nisam progovorio... uveravam te. Još ne znaju ko je umešan... – uspeo je da joj kaže Anselmo čim je smogao snage da uobliči reči. Rebeka je bila vrlo iznenađena. – Zašto nisi? Ti si božji čovek i nisi morao da trpiš kako bi odbranio nešto što poriče tvoju veru... – Recimo... onda, da sam to učinio više zbog sebe, nego zbog vas... – jedva čujno odvrati Anselmo pre nego što je sklopio oči i zaspao. Emanuilo je prvi saznao šta se dogodilo Anselmu. Po povratku iz pokajničke procesije, Ričard je poželeo da vidi Rebeku, i pomislio je da je bolje da joj on lično odnese vodu. Ali grof je tražio da ostane s njim kako bi isplanirali poslednji napad, i nije mu preostalo ništa drugo nego da zarobljenici pošalje Grka. – Izgleda da nije progovorio – reče Emanuilo kad je rano sledećeg jutra sreo Ričarda. – Ali ne znamo ni koliko Gotfrid zasad zna. – Sinoć su na skupu vojskovođe i biskupi odredio rok – objasni mu Ričard. – Sprave moraju biti dovršene do sutra. Napad je, bez mogućnosti odlaganja, planiran za prekosutra. Sumnjam da je Gotfrid išta rekao Rajmondu; verovatno hoće on da bude taj koji će pronaći rukopis. I da još ništa ne znaju, ne verujem da će se u ova dva dana baviti time. Moramo sve snage usmeriti na pripremu za napad, i sve ostalo je manje važno od tog cilja. – Jesi li siguran da postupamo ispravno? Hoću da kažem... šta ako branimo izgubljen ili čak lažni cilj? – Sumnjajući, ja ga branim – objasni Ričard. – To je prednost onih koji ne veruju više ni u šta osim u neke Ijude. A ja verujem u tu ženu. Ono što sad moram učiniti jeste da sklonim spise pre napada. Jedino tako, u slučaju da poginem, neće dopasti grofu u ruke, i neko od vas će moći da ih uzme. Smisliću neko sigurnije skrovište... – Hoću li se boriti s tobom? 238
– Ne. Strategija napada predviđa da se snage koje treba da prodru koncentrišu u severoistočnom delu grada – odvrati Norman. – Taj zadatak je preuzeo Gotfrid od Lorene sa svojom kulom, zajedno s Robertom od Flandrije i Robertom od Normandije. Dakle, da bi upotpunio svoje trupe, vojvoda je tražio ljude iz ostalih vojski, a Rajmond od Tuluze bi radije zadržao iskusnije vojnike. Zato ćeš ti biti s Lorenjanima u centru, i teško da ćemo biti u prilici da se vidimo. Danas pre podne moraš da odeš u glavni vojvodin štab. Što se tiče ostalog dela plana, grofovi Provansalci će s juga, kod Sionske kapije s drugim tornjem izvesti napad kojim treba da zavaraju branioce; treći toranj, onaj mali, biće dodeljen gospodaru Tankredu, koji će sve vreme ugrožavati severozapadni deo grada, onaj kod Davidove kule, kako branioci ne bi usmerili previše ljudstva i sprava na drugu stranu. – Ima li nas dovoljno da možemo izvesti još dva napada pored glavnog dejstva? – upita Emanuilo, zbunjen. – Izračunali smo da nam je ostalo trinaest hiljada ljudi sposobnih za borbu, među kojima ima hiljadu dve stotine konjanika. S druge strane, nemamo izbora. Egipćani bi lako odneli prevagu kad bismo izveli napad u samo jednom sektoru... – objasni Norman. – A kako ću znati gde si sakrio rukopis? – Nadam se da ću naći način da obavestim sve vas... sad idi i srećno. Nadam se da ću te ponovo videti, i to unutar Jerusalima – odsečno odgovori Ričard, osećajući pritisak mnogobrojnih obaveza koje je na sebe preuzeo. – I ja se nadam – odvrati Emanuilo nakon kraćeg oklevanja. – Ne bih mogao poželeti dostojnijeg saborca od tebe... dodade, videvši da Ričard odlazi. Nije znao da li ga je prijatelj čuo. ***
Taj dan nikome nije bio prijatan. Kao ni sledeći. Ali Emanuilu je bio neprijatniji nego bilo kome. Pridruživanje lorenskim trupama pokazalo se kao kazna. Vizantinac je bio našao svoje mesto u Rajmondovoj vojsci, i mada su najravnodušniji jedva trpeli njegovo prisustvo, većina vojnika ga je već prihvatila kao jednog od svojih. Ali Nemci, s kojima se nikad nije bono, iskazivali sti prema njemu u najboljem slučaju nemi prezir. Emanuilo je uvek poslednji dobijao gutljaj vode, iako je bio jedan od najneumornijih radnika. Niko mu nije prenosio odluke i naređenja, i morao je da naslućuje šta treba da radi i šta se od njega očekuje. Obraćali su mu se samo kad bi hteli da mu povere najnezahvalnije i najteže poslove, iste one koje je obavljalo nekoliko preživelih muslimanskih zarobljenika. Naljutio se kad su ga zadužili da podeli sledovanja vode, ali bio je dovoljno razuman da to ne pokaže. Razdelio je vodu svima koji su s njim radili na izgradnji tornja, a sam je popio tek na kraju da ne bi razbesneo saborce. Kad je došao do poslednjeg, u mešini je ostalo vrlo malo vode, no ipak dovoljno za dvojicu. – Jesi li ti pio? – upita ga vojnik kojem je pružio mešinu. – Još nisam. Ovaj prisloni mešinu ustima i iskapi je. – Žao mi je, ostao je samo talog... – reče, vraćajući mu praznu mešinu i ne skrivajući zlurad pogled. 239
Umesto da odgovori na izazivanje, pomisli da je možda učinio dovoljno tokom vojne karijere i u ovom pohodu da bi se iskupio za grešku iz mladosti. U očima saboraca, kao da se nikad nije dovoljno trudio. A u očima Boga? Da li ga i On i dalje gleda s prezirom? Šta još treba da učini? Nije više imao vremena da razmišlja niti da žali nad svojom situacijom. Radilo se i noću, u čestim smenama koje sti dopuštale samo kratak predah. Pred kraj drugog dana, toranj i ovan bili su spremni. Neki su tu i izdahnuli usled izuzetnih napora u ispunjavanju svoje dužnosti, što je Emanuila nateralo da se postidi sopstvene malodušnosti. Malo pre nego što se spustila noć, stigle su žene s kolima na koja je bio natovaren materijal za zaštitu tornja: desetine volovskih i kamiljih koža spojenih nakon poslednjeg pokolja nekoliko preživelih teglećih životinja. Ako pođe naopako, pomisli Emanuilo, pobeći će ostavljajući za sobom sva kola i svu svoju imovinu. Vizantinac se zajedno s drugovima ispeo na potporne grede tornja i zakucao za ivice tek pristigle kože, od kojih je zavisila otpornost sprave na neprijateljske vatrene projektile. Onda se muškarci pomokriše u posudu za skupljanje urina koji će, pomešan sa sirćetom, učiniti kožu otpornom na vatru. Gotovo se smrklo kad je stigao vojvoda da proveri već obavljen posao. Gotfrid je proverio čvrstinu platforme i potpornih greda, onda se popeo na prvi nivo a zatim i na sledeće, kontrolišući vidljivost sa svakog nivoa ponaosob. Kad je stigao na pretposlednji, naredi im da spuste pokretni most, kako bi proverio i mehanizam za podizanje i spuštanje mosta. Zadovoljan onim što je video, popeo se na vrh, gde je proverio razmak između merlona i visinu prednje zaštitne ograde; na kraju naredi radnicima da dovrše sastavljanje velikog merzera, 81 kojim će odozgo gađati branioce na bedemima. Primetno zadovoljan, vojvoda naredi da se odrede grupe koje će odvući toranj do položaja za napad, prilično udaljenog od zidina, s velikim dometom delovanja, kako ga branioci ne bi primetili. Gotfrid je hteo da se zaduženje poveri onima koji neće učestvovati u borbi i slabijim borcima, kako bi ratnici imali vremena da se odmore i pomole uoči napada predviđenog za sledeće jutro. Emanuilo nije sumnjao da će ga odabrati za taj zadatak, premda je isto tako bio uveren da će ga sutra ujutru postaviti ti prvu borbenu liniju. U oba slučaja je bio u pravu. ***
Ričard se pitao šta da kaže svojim prijateljima. Sakrio ga je u rupu između stena. I onda? Moraće da poveri taj rukopis na čuvanje Vizantincu koji će verovatno, kao i on, poginuti u borbi, svešteniku pretučenom na smrt koji se jedva kreće, Jevrejki kojoj je suđeno da ostane zarobljenica, ili prostitutki čije kretanje nadziru? Trebalo mu je mnogo vremena da se oslobodi obaveza, uzme svitke iz Rajmondovog glavnog štaba i odnese ih do stena s tarantulama. Grof mu je dozvolio da 81 Srednjovekovna sprava za gađanje kamenjem, slična katapultu. (Prim. prev.)
240
ode i odmori se tek nakon drugog radnog dana, zamolivši ga pre toga – na sreću – da mu donese mape. Tako je mogao da uzme i vreću s rukopisom, drži je uza se ne izazivajući sumnju. Sad kad ju je sakrio, trebalo je, dakle, da obavesti o tome i ostale. Razmislio je šta mu valja činiti. Želeo je da vidi Rebeku i raspita se o Anselmovom stanju, te odluči da najpre ode do dela logora u kojem su držali zarobljenike. Primetio ih je čim je stigao. Zabran je bio gotovo prazan, jer se niko nije trudio da održi muslimane u životu. Rebeka je, međutim, poslednja dva dana provela šijući kože. Anselmo se molio na kolenima. Pošto se osvrnuo okolo kako bi se uverio da nije privukao pažnju stražara, Ričard pozva ženu i dade joj vodu. – Kako je Anselmo? – osetio se obaveznim da je upita, iako je bio nestrpljiviji da sazna kako je ona. – Mogao bi da se izvuče kad bi ga negovali. Ali čini se da nikom nije važno ni ako umre. Danas su njegova sabraća došla da ga posete, ali on nije želeo da razgovara s njima, te su otišli, ne navaljujući previše... – Razumem ga – reče Ričard. – Šta bi mogao da im kaže? Da su ga pretukli na smrt zato što je branio nešto što bi moglo nauditi Crkvi? – Verujem da su ga lični razlozi naterali da se stavi na moju stranu, razlozi koji nemaju mnogo veze sa spisima ni onim što zagovaraju... – potvrdi žena. – Kao, uostalom, i ti... – dodade. Ričard se na trenutak zbunio. Nije mogao odmah da joj odgovori, te je omogućio Rebeki da pređe na stvar: – Sutra ideš da pronađeš moju sestru, je li tako? – Sutra ćemo napasti. I obećavam ti da ću učiniti sve da spasem Saru – izjavi. – Nema potrebe da obećavaš. Znam da ćeš to učiniti u svakom slučaju... – odvrati ona i okrenu glavu na drugu stranu gledajući prema zidinama čiji su se moćni obrisi ocrtavali u noći. – A onda, pošto osvojimo grad, potrudiću se da oslobodim i tebe, i učiniću sve da mirno živite pod novom upravom... – dodade Norman. – Mirno? Misliš da ste vi Franci u stanju da živite u miru s pripadnicima drugih religija, ako pobedite? – prezrivo izjavi ona. – Moraćemo. Onako kako su se postavili muslimani koji su vladali nad sunitima, pravoslavnim hrišćanima i Jevrejima, moraćemo i mi. Niko ne može očekivati da upravlja netrpeljivo mestom u kojem žive pripadnici različitih rasa, religija, kultura i običaja. Na kraju krajeva, ovo je sveti grad za pripadnike mnogih religija... – I misliš da će tvoji zapovednici i biskupi uspeti u tome? – odvrati ona. – Svi ti ljudi, opterećeni predrasudama koje su doneli iz svoje zemlje i netrpeljivošću koju su dosad iskazali, ne mogu se preko noći promeniti. Ne uzimajući u obzir to da će rat potrajati, jer čak ako i osvojite grad, Egipćani se svakako neće pomiriti s gubitkom Jerusalima; vaše prisustvo nateraće Turke i Arape da se ujedine, a Vizantijsko carstvo da se potrudi da vas otera. Ne. Na ovoj zemlji nikad neće biti mira. – Možda ga neće biti za našu generaciju. Ali siguran sam da će sledeće generacije, deca i unuci predvodnika ovog poduhvata, oni koji će se roditi na ovoj zemlji, biti drugačiji. Veze s Evropom slabiće sve dok se gotovo sasvim ne prekinu – bio je uporan Ričard, koji se sve više divio pameti ove žene. – Grešiš. A znaš li zašto? Zato što se mostovi s Evropom nikad ne mogu srušiti. Naslednici će živeti pod stalnom opsadom, čak i ukoliko uspeju da učvrste svoju 241
osvajačku poziciju, i često će morati da traže pomoć evropske braće, koja će, za uzvrat, zahtevati povlastice zbog kojih će izbijati novi ratovi. – Kako sumorno posmatraš svet... – primeti Ričard. Nije znao šta drugo da joj kaže. Ah Rebeka nije završila. – Ono što se sad događa potpuno je bespotrebno. Pokolji, uništavanje i jad samo će, kakav god bio ishod ovog pohoda, dovesti do novih pokolja, uništenja i jada. Sve to služi samo da bi darovalo trenutkom slave osrednje gospodičiće koji bi mače proveli život u beznačajnim ratovima po kojima svakako ne bi ušli u istoriju. Kako god sutrašnji dan završio, kroz nekoliko vekova i dalje će se, osim o kralju Henriju, kralju Filipu, Vilijamu i Roberu Žiskaru, pričati o njihovim podanicima, Gotfridu Bujonskom, Rajmondu od Tuluze, Robertu od Normandije i Tankredu od Otvila. Nije čudo što među vama nema velikih imena... – Ratna slava je važna. Šta još ostaje iza čoveka posle njegove smrti? – Baš tako. Toliko je važno dostići ratnu slavu, da se u to ime koriste svi izgovori, čak i religija... Ričard je, nadigran, zaćutao. Želeo je da joj odgovori kako on nimalo ne mari za religiju; da nije tako licemeran da bi se razmetao kako bi opravdao svoje ratne zasluge. Ali shvatio je da bi ga takvo objašnjenje obezvredilo u očima žene čije mu je poštovanje bilo važno; istina je da je povlađivao interesima svojih zapovednika, što je bilo više nego dovoljno da ga učini njihovim saučesnicima. – Ja... sakrio sam spise u steni tarantula, naspram brda Sion. Treba da znaš, u slučaju da mi se nešto dogodi... – reče na kraju, da bi tek nakon toga shvatio da je očuvanje tih svitaka tesno povezano s Rebekinom slobodom i bezbednošću. – Odvešću te odavde i omogućiću ti da živiš mirno tamo gde budeš želela. Nadam se da ću nakon osvajanja biti dovoljno ugledan da bih mogao da utičem na takve odluke... – A ti? Hoćeš li ostati ti Jerusalimu s mojom sestrom? – odvrati ona izazivački, gledajući ga u oči. Ovoga puta je on okrenuo glavu u stranu. – Moram... moram smisliti kako da obavestim Anjeze i Emanuila o svicima. Moraćeš da se osloniš na njih ti slučaju da... – Nije umeo da završi rečenicu. Trenutak kasnije, bio je već daleko, ti potrazi za Grkom. ***
Nije ga našao. Ratnici koje je odabrao Gotfrid već su spavali; ostali su, kako mu je rečeno, premeštali toranj. Ričard zaključi da ne može doći do Emanuila i uputi se prema Anjezinom šatoru. Ispred njega se otegao red. Očigledno su, začuđeno je zaključio, mnogi vojnici odlučili da zadovolje poslednji hir, strahujući da neće preživeti ti borbi. Istina je, pokajali su se i obavezali da će potisnuti svoje nagone; ali kao da je ustupak telesnoj želji bio opravdan uoči odlučujuće bitke. lonako će un, zaključio je, i smrt i osvajanje grada doneti razrešenje od grehova. Ali jednako se iznenadio kad je video da u šatoru, među prostitutkama, nema Anjeze. Ona je, nekoliko koraka dalje, vežbala mačem, sukobljavajući se sa stubom pobodenim u zemlju; ali morala je da se izbori i s upornim navaljivanjem vojnika koji je hteo baš nju. 242
Ričard primeti da je Anjeze mnogo odlučnija u napadu nego onda kad su vežbali. Ipak, prizor koji je video naveo ga je na lednu pomisao. – Šta je ovo? Ti danas ne radiš? – viknu, obraćajući se Anjeze koja ga još nije bila primetila. – Upravo to i govorim ovom idiotu! – odvrati ona posle kratkog oklevanja. – Danas ne radim. Nema više „Anjeze kurve”. Sad postoji samo „Anjeze ratnica”... – dodade odgurnuvši po ko zna koji put vojnika, koji je pokušao da je zagrli, izjavljujući da će joj platiti plenom koji ga sutra čeka. – Ja bih sad hteo da se provedem. Dosad nijednom nisam uspeo, i hoću sad to da uradim. Sutra bih mogao umreti! – reče joj vojnik, ponovo joj prilazeći. Anjeze načas stade puštajući ga da je dodirne. Ali čim je osetila kako joj zavlači ruke pod odeću, udari ga nadlanicom. Vojnik izvuče mač iz konca i pokuša da joj ga uperi u bradu, ali ga ona odbi ga svojim. Ovaj se namesti da je pogodi poprečnim udarcem, ali ovoga puta ga zaustavi Ričardov mač. – Savetujem ti da odeš. U suprotnom ćeš morati da se izboriš s dva mača... – reče Norman. Vojniku nije trebalo dvaput reći. Odmah se izgubio iz vidokruga. – Nemoj misliti da ću se predomisliti samo zato što si mi pomogao. I sama bih se snašla... – brzo reče ona; tako da je čuju i oni koji su je nadgledali. – Ne sumnjam – odgovori on. – Ali sigurno si bolje prošla ako si večeras morala da biraš između mene i njega... – Rekla sam ti da ne nameravam... Ričard je odmah prekinu. Zagrli je oko struka i poljubi je. Posle kratkog otpora, ona ispusti mač i prepusti mu se, propinjući se na vrhove prstiju i grleći ga oko vrata. Ostali su prilično dugo u tom položaju. – A šta bi ti sad? – reče ona iskidanim glasom, kad su se konačno razdvojili. – Ono zbog čega sam došao, zar ne? – Moraćeš dobro da mi platiš, ako hoćeš da se zabaviš... – Kako da ne. Obećavam ti deo sutrašnjeg plena... – A ko mi garantuje da ćeš ostati živ kako bi mogao da održiš obećanje? – Ako je istina da želiš da se boriš, može se desiti da ni ti sutra nećeš moći da naplatiš. Onda, šta ćemo? Ona se ponovo zamisli. Onda ga uhvati za ruku i povede ga prema šatoru. Provirila je unutra. Jedna prostitutka je završavala posao s mušterijom. – Požurite. Na mene je red. Samo ovo da obavim, a onda je šator ponovo vaš – bespogovorno reče ona. Ono dvoje brzo završiše. Posle nekoliko trenutaka, Anjeze i Ričard su mogli da uđu. – Šteta što je sve ovo bilo samo predstava... – reče ona, čekajući da se on pomeri. – Da... – reče on, mnogo neodlučniji nego maločas. – Zapravo sam došao da ti kažem da sam sakrio rukopis među stene tarantula... u rupi između dva kamena u obliku luka – re če. – I da te zamolim da se pobrineš za Rebeku i Anselma, u slučaju da mi se nešto desi. – Anselmo? Saznao si nešto o Anselmu? 243
– Tvoj prijatelj Gotfrid ga je dobro udesio. Ali nije progovorio, kako mi je rekla Rebeka. Sad je u zabranu sa zarobljenicima. Pretpostavljam da će se vojvoda posle napada vratiti da ga dotuče. Anjeze se sklupčala na zemlji. – Nesrećnik! Nisam verovala da je tako čvrst – reče, gledajući pravo preda se. Onda se trgnu. – I šta bi hteo da učinim za njih? – upita. On kleknu. – Voleo bih da im pomogneš da pobegnu za vreme napada. Onda uzmite rukopis i pođite u Vitlejem. Ja ću vam se pridružiti i izvešću ženu iz zemlje. – Samo nju, ili i njenu sestru? – Šta ti znaš o njenoj sestri? – nervozno odvrati on. – Priča se. Ne samo o svicima... – To nema nikakve veze. Reč je i o Anselmu. Zar ne želiš da ga spaseš? – Nameravam sutra da se borim. Godinama čekam tu priliku. Ne možeš me sprečiti... – reče ona, previše jetko. – Onda je to problem koji prepuštam tvojoj savesti. – Ričard ustade. Upravo tad, jasno začuše glas vojvode Gotfrida, koji je napolju pozdravljao vojnike. Ona se u trenutku razgoliti, kleknu ispred Ričarda i obgrli ga oko pasa. Odmah zatim na ulazu se pojavi vojvoda koji ih načas osmotri. – Nemam vremena da čekam. Završavajte – reče naposletku i nestade iza rubova šatora. – Pitam se da li je došao zbog mene, ili zato što ga je neko obavestio da si ti ovde... – reče ona u po glasa. Ričard je odmeri. To privlačno, fino izvajano telo, niz čije obline se slivao znoj čineći ga još sjajnijim pod svetlošću baklje, bilo je tako poželjno. Progutao je pljuvačku. – Nema načina da saznamo. Ali ne želim da ga izazivam, zato ću odmah otići... – odvrati, okrećući se i polako izađe iz šatora, pošto ju je još jednom pogledao. Kad je izašao, ugledao je vojvodu koji je čekao na nekoliko koraka od šatora. Dugo su se gledali. – Čini mi se da sam te već nekoliko puta video s ovom kurvom... – reče Gotfrid. – Mogao bih isto da kažem za vas, vojvodo... – odgovori Ričard, odlazeći prema svom šatoru. ***
Toranj se ukazao sanjivim braniocima na bedemima oko Irodove kapije u prvo svitanje. Isprva kao nejasan obris pod slabašnom svetlošću praskozorja, a onda kao nagoveštaj pretećeg napada. Stražari odmah otrčaše da pozovu guvernera, iznenadivši ga s celim glavnim štabom, dok je veliki deo grada još spavao. – Nisam mogao da pretpostavim da će napraviti tako visok toranj... – reče Iftikar al–Davla obraćajući se svojim emirima, posebno Džamalu, koji ga je o tornju obavestio. – Procenjeno odoka, viši je čak i od mostova koje smo postavili nad bedemima... – reče jedan emir. – Ali ako napadnu zdesna, iznad Irodove kapije – primeti Džamal – nema načina 244
da im se suprotstavimo... – Sumnjam da će napasti u tako širokom luku – reče guverner. – Na kraju krajeva, malo ih je, i neće pokušati da se probiju baš u severoistočnom sektoru. Pre će pokušati neki napad kojim bi nas zavarali. Ali prodor će svakako probati da naprave na severozapadnoj strani... Uto dotrča jedan vojnik. – Guverneru! Na jugu, ispred Sionske kapije, pojavio se vrlo visok toranj! Iftikar al–Davla pogleda Džamala. – Je l' vidiš? Preduzimaju dva diverzivna napada s dve suprotne strane. Sad ćemo sačekati da se i ispred kapije Jafa pojavi još jedan toranj i možda još neka sprava... – zadovoljno reče. – Možda treba pojačati odbranu na tim tačkama... – oprezno reče Džamal. – Ne, zasad. Radije bih većinu katapulta zadržao na zapadnoj strani – odvrati guverner. – Logično je očekivati da tamo pokušaju prodor. Svrha ova dva velika tornja i jeste da nas navedu da preusmerimo odbranu s mesta glavnog napada... Džamal nije mislio da te čudovišno velike tornjeve treba povezati sa sekundarnim napadima, ali ipak je oćutao, da ne bi ostavio utisak nepopravljivog sitničara. Uostalom, Iftikar al–Davla je već pozvao članove svog glavnog štaba da pođu s njim prema tvrđavi, da bi videli šta se događa s druge strane. Još su hodali prema zidinama kad im je pritrčao zadihan vojnik koji je dolazio s bedema. – Guverneru! Nevernici postavljaju toranj naspram Davidove kule! – Tako sam i mislio. Premestite nekoliko katapulta iz drugih sektora u tvrđavu – naredi. – Sačekaj! – umeša se Džamal, koji je primetio da je vojnik, za razliku od prethodnog glasnika, rekao samo „toranj”, ne naglašavajući njegovu visinu. – Koliko je visok toranj? – upita vojnika. – Hmm... ne previše, rekao bih. Jedva da doseže do vrha zidina... – odgovori ovaj, zbunjen. Džamal pogleda guvernera. – Jesi Ii i dalje siguran da će glavni napad izvesti na zapadnoj strani? Najviši tornjevi su na severu i jugu... Iftikar al–Davla je delovao nesigurno. – Sad smo već blizu tvrđave. Bolje je da odemo i pogledamo – tvrdoglavo odvrati. Članovima glavnog štaba trebalo je podosta vremena da stignu do tvrđave i popnu se na bedem. Odande se video toranj, ali i trupe koje su se raspoređivale oko njega. – Nema ih mnogo... – primeti jedan emir. – Sad bi pre svega trebalo da saznamo da li će glavninu snaga koncentrisati na jugu ili na zapadu. Premalo ih je da bi se podelili u dva jednaka kontingenta... odmah razjasni Džamal. – Ti si bio među njima, šta misliš da će učiniti? – upita Iftikar al–Davla emira, konačno pokazujući da će uvažiti njegovo mišljenje. Džamal se nakašlja. – Na jugu su bile ulogorene samo francuske trupe. Ako se ima u vidu da je glavnina franačke vojske raspoređena levo i desno od severozapadnog sektora, pretpostavljam da nam je najugroženiji severni sektor... Guverner se zamisli. I dalje nije bio sasvim ubeđen u Džamalovu pretpostavku. – Neka bude tako. Vratimo se do Irodove kapije – reče. – I premestimo četiri katapulta 245
odavde na severoistok. Ali u južnom sektoru hoću da zadržim sve sprave. Nikad se ne zna. Guvernerova povorka je ponovo krenula, vraćajući se odakle je i pošla. Kad su stigli na severoistočne bedeme, situacija je bila i previše jasna. U tom sektoru bila je gotovo cela hrišćanska vojska, koja se svakako nije skupila zarad nove procesije. U punoj ratnoj opremi i na borbenim položajima. Vojnik do vojnika, odred do odreda, kontingent do kontingenta. Sprava do sprave. Džamal je pokušao da izračuna koliko ih je. Nemoguće. Ipak, površno gledajući, zaključi da je pred njima manje–više dve trećine franačke vojske. Ispred ratnika su bile raspoređene sprave. Katapulti i merzeri, mnogo više nego što je verovao da su oni u stanju da naprave. I moćan ovan na samohodnim kolicima natkrivenim kožama, s balvanom čiji su vrh ojačali gvožđem. I mnogi zakloni na točkovima iza kojih se svakako krio ogroman broj vojnika. I kola, mnogo kola koja su gurali ljudi zato što su sve životinje poubijali, puna snopova pruća, peska i ostalog materijala potrebnog da se zatrpa kanal iskopan oko spoljnih zidina. I toranj. Toranj čiji je vrh vrveo od vojnika postavljen je u centar raspoređene vojske, deleći je na dva gotovo jednaka dela. Konjanici su bili u prvom redu i mogao je izračunati koliko ih ima: otprilike osam stotina, podeljenih u tri grupe, zaključio je po zastavama koje su nosih. Njihovi uznemirujući obrisi zaklanjali su pogled na brojnost i raspored pešadinaca, i on je mogao samo da nazre njihove šlemove i štitove. Ispred svih njih, ispred konjanika i sprava, bilo je mnogo nenaoružanih ljudi, neki su bili na konjima, drugi su stajali na tlu. Sveštenici. Sveštenici, jedini koje je mogao jasnije da vidi. Uglavnom su im se isticale mitre, 82 ali Džamal zadrža pogled i na njihovoj odeći. Jasno su im se razaznavali bogati ukrasi na odorama, albama, 83 misnicama, 84 na kojima je preovlađivala bela boja. Podizali su pastirske štapove 85 na koje su bili okačeni sudarijumi, 86 slični barjacima konjanika iza njih. Džamal je znao da je na većim tih štapova ugravirano geslo Vodi, vladaj, kažnjavaj; poziv za koji je verovatno svaki od te gospode bio uveren da se odnosi upravo na njega. Emir pomisli na Rebeku i njenu kritiku izopačenja koje je pretrpela hrišćanska crkva. Zapita se hoće li i njegova religija, prava vera, jednako da se iskvari posle milenijuma postojanja, to jest u narednih pet vekova. Ali pomislivši na Jevrejku, setio se Sare, koju je, bez naročitog uspeha, pokušavao da potisne iz misli. Oseti bol u grudima i 82 Biskupska kapa. (Prim. prev.)
83 Bela sveštenička odežda za služenje mise. (Prim. prev.) 84 Takođe vrsta misne svešteničke odežde. (Prim. prev.)
85 Takozvani pastirski štap simbol je biskupa. (Prim. prev.)
86 Ubrus s otiskom Isusovog lica. (Prim. prev.)
246
natera sebe da se usredsredi na predstojeću bitku. Ponovo je posmatrao sveštenike. Ovoga puta nisu stajali pred celom vojskom kako bi je poveli u procesiju. Stajali su tamo da bi blagoslovili napad. Emir pogleda svoju braću po veri. Odjednom više nisu bili onako samouvereni kao na dan procesije, ili kao trenutak ranije. Zabrinutost i strepnja videli su se na svim licima, pa čak i na licu guvernera, koji je svojom autoritativnošću trebalo da ih ohrabri. Prodro je u njihove misli, koje su bile i njegove vlastite: nevernici su bili malobrojni, očajni, žedni, slabo naoružam ali organizovani, odlučni, motivisani i za njih nije bilo druge mogućnosti do pobede. I već su se kretali, a da Iftikar al–Davla nije iskoristio vreme koje je imao na raspolaganju da pripremi protivmere. Džamal požele da se pomoli. Tog jutra je ustao na brzinu i nije stigao da uputi Alahu jednu od pet dnevnih molitvi. Ali pamtio je deo iz Kurana koji opravdava odlaganje molitve u slučaju neprijateljskog napada: „Svidelo bi se nevernicima da zanemarite svoje oružje, kako bi mogli da vas iznenade.” Jedino se nadao da će moći da se pomoli kasnije. Čuo je kako guverner naređuje – previše uzbuđenim glasom da bi ulivao sigurnost podređenima – da prebace ojačanja i zaštitne vreće poređane duž zidina zapadno od Damaske kapije na istočni sektor. Desetine vojnika u trenutku potrčaće nalevo, da bi se zatim ponovo pojavili vukući teške vreće napunjene brodskom užadi i prućem. Ali zaštitne vreće nisu se mogle rasporediti duž ugroženog zida dovoljno brzo. U međuvremenu su ostali dovlačili još katapulta, ali ni njih nisu mogli na vreme podići na bedeme. Pošto je razgovarao s guvernerom, Džamal odluči da ih rasporedi dovoljno daleko od zidina kako bi bili sigurni da će projektili preleteti glave branilaca. Isuviše dobro je znao da taj položaj umnogome skraćuje domet sprava, čineći ih delotvornim samo kad se napadači već sasvim približe zidinama. Neki vojnici su već napravih žar kako bi potpalili grčku vatru kojom će gađati iz merzera. Nagrnuše i ostali, i bedemi se toliko ispuniše vojnicima da su strelci jedva uspevali da se izbore za malo prostora kako bi nesmetano gađali, bez rizika da ih neki saborac gurne. – Napreduju! – Džamal je čuo povik i odmah pogledao preko bedema. Sveštenici su se sklonili, a opslužitelji su gurali katapulte i merzere. Ostali su i dalje stajali na istom položaju. Emir je požurivao vojnike koji su postavljali zaštitne vreće; ali već je znao da neće stići dovoljno brzo da obezbede bedeme do prvih neprijateljskih hitaca. Niti će biti lako dovršiti taj posao kad Franci počnu da gađaju. Naredi opslužiteljima da pripreme katapulte, iako je znao da će se neprijateljske sprave zaustaviti tik izvan dometa projektila s bedema ali dovoljno blizu da pogode bar podnožje zidina, i tako im poremete stabilnost. A čak i ako uspe on njih da pogodi, znao je da će im naneti manju štetu od one koju će pretrpeti. Franačke sprave bile su raspoređene na povelikoj udaljenosti jedna od druge, dok su njegove grupisane na bedemima. Što znači da postoji velika verovatnoća da protivnički hici pogode metu. Kako god bilo, trudio se da svoja zapažanja ne otknje ni podređenima ni guverneru. Nastavio je da hrabri vojnike, ali kad je video da se neprijateljske sprave 247
zaustavljaju i da ih opslužitelji pripremaju za napad, naredio je prvi hitac iz svega četiri katapulta – polovine raspoloživih, kako bi najpre proverio domet, ne trošeći uludo projektile. Četiri katapulta istovremeno izbaciše kamenje i hiljade pogleda pratilo je njihovu dugu putanju. Ali ne i dovoljno dugu. Džamal je gledao kako projektili padaju na svega nekoliko koraka ispred neprijateljskih katapulta i kako se kotrljaju i zaustavljaju okrznuvši sprave bez ikakvog efekta. Sad je bio red na neprijatelja. Gledao je kako se najmanje deset greda podiže i izbacuje projektile. Šištanje je postajalo sve glasnije, dok se nije pretvorilo u fljukanje moćnog vetra. I njihov hitac je bio dug. Dovoljno dug. Jedan, dva, tri, pet udaraca od kojih su se bedemi zatresli, a nekoliko nedavno postavljenih drvenih potpornih greda uzdrhtalo. Džamal se nagnu i pogleda dole. Poneki okrunjen kamen, poneko udubljenje. Zidine su napukle.
248
24.
Put do glavnih muslimanskih odbrambenih snaga bio je dug. Grof od Tuluze, pomisli Ričard, prihvatio se zaduženja sasvim suprotnog Gotfridovom. Vojvoda od Lorene je, zapravo, zauzeo položaj na maloj razdaljini od dvostrukih zaštitnih zidina, i od samog početka napada njegovi će biti izloženi žestokom neprijateljskom uzvraćanju. Provansalci su se, međutim, rasporedih naspram jugozapadnog odbrambenog sektora, ispred slabo obezbeđene Sionske kapije. Ali pravu prepreku u južnom sektoru predstavljao je unutrašnji, znatno udaljeniji pojas zidina. Na sredini između dva odbrambena zida teren je bio prilično neravan, a bilo je i kuća, što će znatno otežati dalje napredovanje pokretnog tornja, jer će opslužitelji morati najpre da prokrče put. U međuvremenu je, dakle, trebalo probiti spoljašnji pojas zidina podignutih u vizantijsko doba i delimično urušenih; to nije bio nemoguć zadatak, jer ga, kako se činilo, Arapi nisu opremili katapultima, niti je oko njega postojao pravi kanal koji bi onemogućio prolazak tornja. Prava borba, ona koju je ostatak vojske već vodio na suprotnoj strani, počeće tek kasnije. Napredovanje tornja bilo je znak za početak napada. Pored tornja je raspoređeno i nekoliko katapulta koje je grof imao na raspolaganju. Rajmond je jahao na čelu konjičkog odreda raspoređenog levo od formacije. Isto toliko konjanika bilo je i na desnom krilu, dok je u centru, u ravni s tornjem, napredovalo tri hiljade pešadinaca pod komandom grofa od Tuluze, zaklonjenih iza zaštitnih drvenih tabli. Ričard je pogledom mogao da obuhvati celu vojsku, ne čemu bi mu mnogi zapovednici pozavideh. Na najvišoj platformi tornja, pored katapulta, zaklonjen zaštitnom ogradom, stajao je iznad svih, čak i iznad branilaca na bedemima. Mogao je čak, u daljini, da vidi ceo grad. Na Rajmondovu zapovest ljudi stadoše, čekajući da katapulti ispale rušiteljske projektile. Započe žestoko gađanje kamenjem, koje su branioci nemoćno gledali ne mogavši da uzvrate ni strelama, jer napadači nisu bili u njihovom dometu. Hrišćani su posmatrali kako se projektili obrušavaju na ogromno četvrtasto kamenje zaštitnog zida, radujući se kad bi primetili kako se posle svakog pogotka u zidinama uz kapiju otvaraju pukotine. Posle izvesnog vremena, vojnici postadoše nestrpljivi. Želeli su da krenu u napad. Ali Ričard je znao da grof namerava da napadne tek kad se u zidu pojavi dovoljno velika pukotina, kako bi prisilio branioce da se podele, u pokušaju da spreče prodor i na bedemima i ispod njih. Ponovo hici iz katapulta, ponovo čekanje. Kamenje u zidinama počelo je da se kruni i urušava, pokazujući prve tračke svetlosti koja je dopirala s druge strane. Hrišćanskim redovima razleže se pobednički poklič, i neki na svoju ruku krenuše u napad. Dozivali su ih da se vrate, ali nisu svi te pozive poslušali i nekoliko vojnika stiže do zidina, gde ih zasuše strelama s bedema. Hrišćani su ispalili još nekoliko projektila iz katapulta. Svetlosni zraci koji su se probijali kroz pukotine u zidinama pretvoriše se u trake, mali otvori u čitave prozore, prozori u vrata. I naposletku: veliki otvor i gomila urušenog kamenja uz koje je moglo da 249
se popne i dete. Odmah zatim začuo se znak za napad. Oglasiše se trube, konji zanjištaše, točkovi tornja zaškripaše, štitovi se sudariše dok su ih vojnici nameštali u položaj „kornjače”, ljudi u horu uzviknuše: „Neka bude volja božja!” Ričard primeti da je i sam to uzviknuo. Ujede se za jezik i nastavi usredsređeno da posmatra cilj, te naredi da katapultom pored kojeg je stajao nastave da gađaju odabranu tačku gde je trebalo da spuste pokretni most, kako bi srušili skele uz bedeme i oslobodili ih branilaca. Prvi put se približavao zidinama na utvrđenom tornju, gledajući grad s visine. Pogled je bio nestvaran. Činilo mu se da je nekakav bog koji s neba pada na bojno polje, i jedva se odupirao opojnom osećaju svemoći koji ga je obuzimao. Kad se primakao na nekoliko koraka od bedema, mogao je da vidi izraze lica branilaca i da prepozna njihov strah. U tom trenutku se prepustio ushićenju i osetio se nepobedivim. Brzo je sišao niz stepenike tornja i probio se kroz vojnike, spremne da spuste most. Hteo je da bude prvi. Zbog sebe, zbog Rusela de Bajula koji ga je pre gotovo trideset godina optužio za kukavičluk, zbog svog oca koji bi bio ponosan na njega, zbog majke koja je umrla u Konstantinopolju ophrvana stidom. Pokrenuše čekrk i most pade na bedem zaštitnog zida. Vrata prema bedemima bila su širom otvorena, i Ričardje prvi prošao, skočivši s mosta uz poklič: „Neka bude moja volja!” ***
Emanuilo je drvenom pločom pokušao da zaštiti desni deo tela nezaklonjen štitom. U poslednjem trenutku. Vizantinac je jasno čuo potmuli zvuk prvih strela koje su se zarile u drvene ploče iza kojih se sklonio. Zatim mu je štit zavibrirao pod udarom strele. Sledećeg trenutka bio je izložen neprijateljskim hicima. Jedan od ljudi zbijenih iza drvene ploče izgurao ga je, dovikujući: – Nema mesta, kopile grčko! Nije mogao da nastavi sam a da se ne izloži opasnosti. Stao je i sačekao sledeći odred, zatim se ubacio pored najisturenijeg vojnika podižući štit iznad glave i priključio se formaciji kornjače. Odred je bio pod stalnim udarom neprijatelja, ali zahvaljujući štitovima gotovo spojenim iznad glava, uspevali su da nastave gurajući pokretne zaštitne drvene ploče ispred sebe. Zasad nije trebalo da se penju lestvama uza zid. Zadatak prvih napadača bio je da zatrpaju kanal i omoguće prolazak tornja i jedinica s pokretnim zaštitnim pločama. Iza njih su bili sanduci puni pruća koje su pretovarili s kola neposredno uoči napada. Tu su bili i kopači, čekali da stignu do podnožja zidina i potkopaju ih na mestima gde su ili hici iz katapulta načeli, kako bi sasvim razrušili zid. Muslimanski strelci na bedemima nastavili su da odapinju strele, čak i uvis. Među njima se pojaviše i opslužitelji s vrelim uljem zagrejanim u kazanima nad žarom grčke vatre. Naginjali su se preko merlona kako bi obavili svoj zadatak, a onda bi ih hrišćanski 250
strelci nemilosrdno gađali, omogućujući onima ispod kratak predah. Emanuilo se obreo iznad jarka. Jedna strela mu se zari tik ispred desnog stopala. Druga mu prolete kroz noge. Bacio se na zemlju i otkotrljao iza zaštitne table načičkane strelama. Jedan vojnik je bezuspešno pokušavao da podigne sanduk s prućem, dok su ostali bili zauzeti nasipanjem jarka. Vizantinac mu priskoči u pomoć i zajedno izvrnuše sanduk istresajući sadržaj u jarugu. Emanuilo je zatim iskoristio sanduk da se zaštiti od nove kiše strela. Onaj drugi je, međutim, ostao bez štita; čim mu je glava ostala nezaštićena strela ga probode kroz oko i izađe mu na potiljku. Emanuilo pođe da se zakloni iza zaštitne ploče, ali onda zastade i beživotno telo saborca, gurajući ga nogama, ubaci u jarak. Zatim se sklonio iza drvene ploče, osvrnuo se naokolo i, videvši da niko ne može da mu se pridruži, sam gurnu ploču ramenom, vireći kroz mali otvor kako bi znao kuda da je usmeri. Skrenuo ju je udesno. prema delu jarka u kojem je bilo najviše nabacanog materijala i, kad je prišao rubu, gumu je u jarak, Drvena ploča se sruši preko pruća napravivši stabilnu platformu za prolaz ostalih sprava. Odjednom se našavši bez zaklona, Emanuilo se i sam baci u jarak pokušavajući da pređe na drugu stranu, pridržavajući se usput za nabacan materijal. Kad se osvrnuo, video je da i njegovi saborci koriste drvenu ploču kao platformu. Blago se izvio da bi bolje video šta se događa iza njega. Trenutak kasnije, oseti kako mu glavu preplavljuje nepodnošljiv talas vreline. ***
Postavili su je da gura kola s prućem. Anjeze je htela da se bori, a umesto toga su je prisilili da izigrava tegleću marvu. Ako ništa drugo, nije morala da moli Gotfrida da učestvuje u napadu. Ko god je mogao da stoji na nogama pošao je u borbu. Gospodari više nisu imali milosti. Ali ona je bila iza svih boraca. Imala je mač, a ipak je morala da puni kola prućem kako bi ih ostali praznili i u korpama odnosili materijal za zatrpavanje jarka. Posmatrala je bojno polje, čekajući priliku. Prateći kretanje drvenih ploča koje su njem saborci u sve većem broju obarali u jarak kako bi prišli zidinama, pratila je i postepeno napredovanje trupa. Onda su na red došle lestve koje su vojnici dodavali jedni drugima sve do poslednjeg, već u podnožju zida. Lestve su padale, ali uvek bi se našao neko da ih ponovo uspravi. Padali su i ljudi, pogođeni strelama ili zasuti vrelini uljem, ali njih bi neko odmah zamenio na položaju. Onda je videla kako se kreće i toranj, prelazeći poslednji deo puta koji ga je delio od zidina. U tom trenutku je napustila posao za koji su je zadužili i potrčala prema tornju uz koji su se tiskali ljudi, gurajući ga. Čula je kako oko nje fijuču strele i uzdrhtala od straha. Prvi put je imala utisak da je izložena opasnosti tako nepredvidivoj da ne zna kako da joj se suprotstavi. Naletela je na opslužitelje i, saplevši se o leševe na tlu, ukopala se u mestu pokušavajući da pomen toranj. Jedan od Ijudi koji su gurali toranj bacio se napred kako bi odgurnuo najbliži leš; ali uto ga pogodi strela i u trenutku i sam postade prepreka koju treba ukloniti. Anjeze je čula kako zapovednik opslužitelja naređuje jednom čoveku da ukloni 251
leševe, alije ovaj odbio. Odbili su ga i ostali. Trudila se da ne razmišlja. Reagovala je nagonski. Izašla je iz zaklona, prešla nekoliko koraka i bacila se na zemlju hvatajući za noge leš koji se zaglavio ispred desnog točka. I dalje puzeći, odvukla ga je u stranu, ne mareći za strele koje su se zarivale u tlo oko nje. Otpozadi je do nje dopro uzvik odobravanja. Podstaknuti njenim primerom, još dvojica opslužitelja izađoše iza tornja i ukloniše još jedan leš. Toranj je napokon mogao ponovo da se pokrene, i Anjeze se dokotrlja do njega, gde je ostali obasuše pohvalama. Sledila ih je sve dok nisu odgurali toranj do jarka, upravo spram Irodove kapije. Pogledala je ispred sebe: jaruga je bila ispunjena i poravnata i mogli su da odguraju toranj do kapije. Ipak, opslužitelji prestadoše da guraju. Kad se osvrnula, shvatila je razlog. Pristizao je ovan. S tornja počeše da gađaju baražno, strelama iz samostrela i lukova i kamenjem iz merzera smeštenog na najvišoj platformi, kako bi zaštitili one koji su ovnom pokušavali da probiju kapiju. Ovan je napredovao preko prelaza od svakojakog materijala koji su napadači nabacali u jarak. Guralo ga je njih dvadesetak, zaklonjeni iza pokretnih kolica na kojima je ovan ležao. Jasno se začuo prvi udarac. Kapija se zaljulja. Balvan na kolicima se odbi, a onda ga ponovo gurnuše. Još jedan udarac, još jednom se kapija zaljulja. Ovoga puta se na bronzanom okovu pojavi pukotina, baš duž linije spajanja dva krila kapije. Anjeze pogleda uvis. Videla je kako se branioci kriju iza merlona i iza greda srušenih pod udarcima projektila iz merzera, kako bi izbegli strele koje su pljuštale s pokretnog tornja. Kako je izgledalo, nisu bili u stanju da ugroze prodor ovnom. Međutim, žena ugleda jedan turban koji se pomaljao iznad merlona. Pod turbanom nije videla lice, već ćup iz kojeg je kuljala vatra. Vojnik koji ga je držao baci ga odozgo, trenutak pre nego što ga pogodi strela. Anjeze brzo pogleda dole. Musliman je pogodio metu. Pokretna kolica s ovnom su gorela. ***
Ričard se probijao preko bedema udarcima mačem. Nije gledao koga ubija, ranjava ili baca odozgo gurajući štitom. Bilo mu je važno samo da side i otvori kapiju iznutra. Nadiranje njegovih saboraca omogućilo mu je da stigne do stepeništa i spusti se niz nekoliko stepenika, pre nego što je morao da se zaustavi pred otporom branilaca. Izvesno vreme nije mogao da se pomen odatle. Onda krajičkom oka primeti neko kretanje niže na stepeništu. Odmah zatim ispred njega je ostao samo jedan neprijatelj. Ostali su se razdvojili kako bi se suočih s hrišćanima koji su prodrli kroz otvor u zidu probijen projektilima iz katapulta. Lako je savladao protivnika i konačno sišao, ponovo se našavši na tlu na kojem se uzdizao Jerusalim, iako je još bio u spoljnom obruču. Uputio se prema kapiji, pomažući usput saborcima koji su se borili prsa u prsa s neprijateljima. Ciljano se u borbi krećući prema ulazu, grupa hrišćana uspela je da se dokopa mehanizma za otvaranje kapije. 252
Dvojica ga otključaše, dok su ih Ričard i ostali štitili napravivši kordon ispred branilaca. Norman je iza sebe čuo škripanje šarki. Odlučno udari protivnika kako bi ga na trenutak zadržao podalje od sebe i osvrnu se da pogleda. Kapija se otvarala i kroz otvor između dva krila nazirao se, u svoj svojoj veličini, Rajmondov toranj spreman da pređe prag. Ričard se ponovo okrenu da se suoči s protivnikom. Ali više nije bilo nijednog neprijatelja. Ovaj je već bio daleko, kao i svi ostah, koji su se razbežali prema poslednjoj liniji odbrane. ***
Firuz načini ljutit pokret. Činilo se da prodor ovna više ne može da se zaustavi. Kolica su gorela, ali kože kojima je balvan bio obmotan činile su ga otpornim na plamen. Povrh svega, s obližnjeg pokretnog tornja ratnici su polivali kolica sirćetom, kako se vatra ne bi proširila. A udarci su se nastavljali. Kapija se sve više tresla; sad je već tutnjala, a bronza kojom je bila obložena odzvanjala je poput zvona za umrlim. Saučesnički je pogledao Džamala, i shvatio šta mu valja činiti. Napustio je bedem s nekoliko saboraca te se baciše na dvoja kola koja su stajala u blizini zida. Odgurnu volove podjarmljene u blizini primetno oštećene kapije; onda ubi životinje tako da su pale jedna preko druge. Na kraju je podigao i kola na njih, stvorivši poslednju prepreku koja će ublažiti udarce neprijateljske sprave za prodor. Životinjske lešine bi poskočile pod svakim udarom ovna, ali kapija se više nije tresla. Ipak, bilo je to privremeno rešenje. Džamal je znao da treba učiniti mnogo više. Naredi svom telohranitelju da se popne, a onda zajedno načiniše zaklon od ostataka greda razrušenih neprijateljskim projektilima. Koristeći taj zaklon, Firuz i ostali iskusni strelci počeše da gađaju zapaljenim strelama ovna, dok su ostali strelci običnim strelama gađali ratnike na najvišoj platformi pokretnog tornja, kako bi ih sprečili da i dalje sipaju sirće. Plamen je potpuno zahvatio pokretna kolica s ovnom, ali se drvo, zaštićeno kožom natopljenom sirćetom, nije raspadalo. Emir se ponadao da će temperatura unutar kolica postati tako visoka da će naterati one koji su unutra da izađu. Međutim, kapija se ponovo zatresla. ***
Emanuilo zahvali Gospodu što su rubovi šlemova vizantijske vojske široki i izvrnuti, te mu vrelo ulje nije iscurilo na lice. Ipak ulje mu je poprskalo obraze, nos, usne, čak i obrve, ostavivši opekotine. Nije mogao da drži oči otvorene duže od nekoliko trenutaka. Naročito desno. Pretpostavio je da mu je ulje oštetilo rožnjaču. Odšepao je iz jarka, držeći štit iznad glave. Osetio je nekoliko udaraca. Strele. Izgubio je ravnotežu saplevši se o jedan leš. Otkotrljao se nazad u jarak. Ležao je na leđima zaklonjen ispod štita, pokušavajući da ohladi lice 253
mašući rukom ispred njega. Nije mu pomoglo: peklo ga je sve više. Zapita se šta bi trebalo da učini. Nije želeo da umre pre nego što uđe u Jerusalim. Bio je na korak od božjeg oproštaja, za kojim je tragao tokom čitave karijere; ali ako ne uspe da uđe u grad, Gospod mu neće dati oproštaj za grešku koju je počinio kod Mancikerta. Pokušao je da ustane. Udarac strele izazva zvonjavu u njegovim ušima, i ponovo ga odbaci na tlo. ***
Izgledalo je da će kapija svakog trena popustiti. Ali su i opslužitelji ovna bili na izmaku snaga. Iscrpljeni od napora, svakako, ali i od visoke temperature koja se razvila u kolicima. Anjeze primeti da je jedan izašao, za njim i drugi; zatim je videla vojnika koji se onesvestio na nogama, dok je još gurao spravu. Jedan opslužitelj se odvoji od tornja i zauze njegovo mesto, ali ga pogodi strela. Zamenio ga je sledeći, i njemu je išlo dobro, ako se dobrim može smatrati zavlačenje u tu pećnicu. Anjeze potrča prema tornju, probi se kroz iznenađene ljude, pope se do prve platforme i nađe kofe. Pomirisala ih je i izdvojila one s vodom od onih sa sirćetom. Prosula je po sebi punu kofu vode pre nego što su uspeli da je zaustave, a onda je sišla, izašla iz tornja i uletela u kolica s ovnom. Promena temperature bila je nagla i razorna, ali onako mokra lakše je podnela vrelinu. Pridruži se ostalima koji su gurali ovna, doprinoseći silini sledećih udara. Uskoro se pojavi jedan vojnik, i on potpuno mokar, za njim i sledeći. Njenu zamisao sproveli su i ostali borci, i čak joj odadoše priznanje tapšući je po ramenu; istini za volju, jedan ju je potapšao po zadnjici. A onda izvedoše odlučujući udarac. Glava ovna nije se zaustavila tamo gde i obično, već je prodrla malo dublje. Opslužitelji su je jedva izvukli; gledajući u kapiju, Anjeze primeti da se zaglavila između dva, sada već odškrinuta krila. Grupa se još jednom napregnu kako bi izvukli balvan. A onda zadadoše sledeći udarac samo u jedno krilo, povećavajući otvor. Pri sledećem pokušaju više nije bilo otpora; jedno krilo kapije širom se otvori relativno lako, i ljudi iz kolica i oni s tornja propratiše to pobedničkim pokličima. Mnoštvo vojnika postavi se iza tornja gurajući ga kroz kapiju. Uto se pojačaše i hici s vrha tornja, prisiljavajući branioce da se suoče s dva istovremena napada. Čim su izašli iz kolica s ovnom, vojnici klonuše, iscrpljeni od napora i iznureni vrelinom. Ali Anjeze se osećala dovoljno odmornom da učestvuje u prodoru. Isukala je mač i prošla kroz kapiju zajedno s mnoštvom ostalih vojnika. Pred sobom je videla desetine Egipćana i Sudanaca, neki su već zategli luk, drugi su držali isukane sablje. Sad se našla oči u oči s neprijateljem. I čekali su je da bi je ubili. ***
254
Emanuilo je odjednom shvatio da više ne čuje fljukanje strela oko sebe. Shvatio je zašto tek kad je čuo saborca kako uzvikuje: – Zauzeli smo Irodovu kapiju! Ušli smo! Zaključio je da se većma branilaca premestila u sektor u koji su prodrli, napuštajući bedeme iznad njega. Onda je začuo i korake svojih saboraca, koji su trčali pored njega dovikujući da hoće da postave lestve uza zidine. I sam je želeo da se popne, iako ga je lice sve više peklo. S mukom je ustao, ali samo što nije ponovo pao pošto se sudario sa saborcem koji je trčao prema lestvama. Samo povremeno otvarajući oči, stao je uz lestve koje su njegovi saborci postavih i sačekao svoj red. Ali uvek je bilo nekog ko bi dotrčao i odgurnuo ga, iskoristivši njegovo oklevanje. Kad mu je prekipelo, otvorio je oči i gledao dovoljno dugo da stigne da postavi ruku između lestvi i vojnika koji je hteo da se popne pre njega; udario ga je laktom u zube i ovaj bi prinuđen da ga propusti. Emanuilo je pratio zvuk koraka vojnika koji se peo ispred njega, i sam rizikujući da dobije po zubima; otvorio je oči tek kad je pred sobom, umesto senke koju je bacao zid, nazreo svetlost sunca nad gradom. ***
Anjeze se najviše plašila strela. Mrzela je pomisao da bi mogla skončati probodena pre nego što se dokaže mačujući se s protivnikom. Ali s toliko strela uperenih u nju, gotovo se pomirila sa sudbinom. Strelci su zatezali lukove. Odapinjali strele. Pogađali. Ali ne i nju. Anjeze vide kako oko nje padaju mnogi vojnici, čije su mesto odmah zauzimali drugi. Zapita se zašto ne gađaju nju, i jedino logično objašnjenje bilo je da su strelci najpre želeli da eliminišu one koje su smatrali najopasnijim. Odluči da se probije napred pre nego što strele ponovo zapljušte, potrča prema najbližem strelcu i napade ga pre nego što je stigao da se oslobodi luka i isuče sablju. Udarac u vrat nije bio dovoljno snažan da mu odseče glavu, ali ga je ranila tako da ga je onesposobila za borbu. Nije imala vremena da čestita samoj sebi. Arapin koji je stajao pored žrtve već je izvukao sablju. A pred njim nije bilo nijednog neprijatelja zbog kojeg ju je izvukao, osim nje. ***
Ričard je sad već video samo leđa neprijatelja. I bila su sve dalja i dalja. Trčali su brzo, Arapi, ne iz straha, bio je siguran u to, već da bi što pre obezbedili čvrstu liniju odbrane duž unutrašnjeg obruča zida. Neko vreme ih je pratio zajedno sa saborcima, a onda je odlučio da sačuva snagu za ono što ga očekuje. Put do odlučujućeg sukoba još je dug, i teško da će se borba završiti do kraja dana. Trebalo je provući toranj kroz Sionsku 255
kapiju. Kad se osvrnuo, video je da toranj upravo prolazi kroz kapiju, iako su vojnici na najvišoj platformi bili prinuđeni da unište najniži deo potporne grede kako bi toranj mogao da prođe. Okrenu se, proučavajući teren pred sobom. Egipatski guverner se pobrinuo i za ono što se upravo dogodilo, teje širok pojas zemljišta između dva obruča zida bio prilično neravan. Svuda je bilo rupa, nagomilane zemlje, napuštenih kola, travuljine i balvana postavljenih popreko, što je uveliko otežavalo prolaz pokretnom tornju. Grof Rajmond dojaha do Ričarda. – Neće biti lako dovući toranj do unutrašnjeg zida... – reče mu, čim je grof sjahao. – Da – razočarano primeti zapovednik. Rasporedi nekoliko grupa za raščišćavanje terena. Neka uklone debla i kamenje. Neka zatrpaju rupe zemljom i učvrste zemljište daskama. A zatim, kako toranj ostavi za sobom prepreku, nek ponovo isprazne zatrpane rupe, natovare na kola zemlju, kamenje, daske i balvane. Kad stignemo pred zidine, upotrebićemo isti taj materijal kojim su hteli da nas zaustave da zatrpamo jarak. Da, pomisli Ričard. Prava bitka odigraće se tek sutra. Osim ako. na drugoj strani, Gotfrid nije već uspeo da probiju drugi obruč zidina koji je s te strane bliži spoljnom... ***
Anjeze izbegnu prvi zamah. Zbog njenog brzog pokreta Arapin udari u prazno, ali protivnapad joj se završi udarcem u protivnikov štit. Zahvaljujući tome, Arapin je potisnu nazad i ona izgubi ravnotežu. Pade na zemlju, a grudi, koje su joj se od straha ubrzano podizale i spuštale, izloži sečivu sablje koja samo što se nije spustila na nju. ***
Emanuilo je pratio trag ostalih. Išli su prema Irodovoj kapiji, svaki vojnik odlučan da doprinese slamanju otpora na bedemima i tako omogući masovan upad saboraca na teren između dva obruča zidina. Grk nije bio siguran da je od neke koristi, ali nije zbog toga nameravao da odustane od borbe. Kako god da bude, biće konstan samom sebi, ako ne i vojsci. Sporo je napredovao, često se saplićući i zastajući zato što je morao da zažmuri i ohladi lice mašući rukama pred njim. Na njegovu sreću, cilj je bio blizu i posle kraćeg hoda on ranjavim povređenim očima ugleda mali trg naspram ulaza. Pred kapijom su se vodile borbe. Turbani i šlemovi, mačevi i sablje, okrugli ili izduženi štitovi okretali su se u prašini udarajući jedan o drugi, proizvodeći potmule zvuke koji su Emanuila vodili bolje od zamagljenih slika koje mu je pružao njegov oštećeni vid. ***
256
Anjezeje na vreme videla novi Arapinov zamah. Okrenula se na bok, ali odjednom oseti kako je koža na leđima peče. Sablja se zarila u zemlju ali je tren pre toga zakačila i nju. Pogledala je protivnika. Igra se nastavljala, a njoj je ostalo manje mogućnosti da ograniči štetu na običnu posekotinu. Arapin se spremao da je udari iskosa, kako ne bi opet promašio. Anjeze stegnu dršku mača i postavi ga uspravno, nastojeći da preseče put protivnikovoj oštrici. Videla ga je kako zamahuje podižući vrh sablje iznad levog ramena, iznad štita. A onda joj se u vidnom polju iznenada pojavi neka figura. Obruši se na njenog protivnika, gurajući ga prema njoj. Žena oseti na sebi težinu dva muška tela. Pretrpela je stravičan udarac, koji kao da joj je slomio svaku koščicu. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da povrati svest. Na njoj je, u istom položaju u kojem su je uzimale mnoge mušterije, ležao njen protivnik. Ali ovoga puta muškarac nije prodro u nju. Mač koji je Anjeze držala probio je Arapinov grudni koš i izašao mu na leđima. S naporom ga je odgurnula sa sebe. Izvukla je mač, a onda je videla kako se pored nje polako podiže vojnik koji ju je spasio. Polako joj se ukazivalo njegovo prašnjavo lice. Na mestu obraza videlo se živo meso, umesto obrva izgorela koža, umesto očiju istopljeni kapci, umesto nosa odrana izraslina. Ipak, bilo je nečeg poznatog u njemu. Mora da ga je poznavala pre nego što se pretvorio u tu strahotu. – I tako si, ipak, završila u borbi, a? – reče joj slabašnim ali prepoznatljivim glasom. – Emanuilo! – uzviknu ona, prinoseći ruke ustima. ***
Prva linija odbrane bila je izgubljena. Džamal je od guvernera dobio naređenje da se povuče, ali nije nameravao da prepusti nevernicima katapulte na spoljnim zidinama. Zaustavio je nekoliko vojnika koji su već trčali prema unutrašnjem zidu, gurajući ih prema sektoru sa spravama, u koji su nadirali Franci pristigli na bedeme zahvaljujući lestvama. Još samo tren i biće prekasno. Emir podeli u dva dela odred kojim je raspolagao, postavljajući jaču grupu, koju je poverio samom Firuzu, kao zaštitni kordon. Ostale je poveo sa sobom i uz njihovu pomoć podigao jedan po jedan katapult iznad nazubljenog zidića i bacio ih odozgo, gledajući kako se raspadaju u paramparčad pri udaru o tlo. U međuvremenu je krajičkom oka pratio akciju Firuzove grupe. Neće dugo izdržati. Kolona Franaka pred njima postajala je sve duža, a dvojica Firuzovih već su poginuh. Ostala su još dva katapulta. Pritisak nevernika postao je gotovo neizdržljiv. Džamal zaključi da neće moći da pomera jedan po jedan katapult kao maločas. Podelio je svoju malu grupu i dok je on pomagao trojici da podignu jedan katapult, ostala četvorica su istovremeno dizala drugi. Bio je to nadljudski napor, podstaknut sve bližim zveckanjem mačeva. Odbrambeni kordon je slabio, baš kao i njegova snaga u trenutku 257
kad je trebalo da prebaci spravu preko nazubljenog zida. Katapult pade. Kordon se raspade. Hrišćani su nadirali. ***
Iznenadni napadi su se smenjivali, kao što se moglo i predvideti. U južnom sektoru hrišćani su napredovali sporo, ne samo zato što toranj nije mogao da savlada prepreke, već i zbog stalnih napada egtpatskih konjanika i jahača na kamilama. Izlazili su u grupama, približavali se dovoljno da pogode neprijatelje strelama, a onda ponovo nestajali iza zidina. Hrišćanski konjanici se rasporediše na krila pešadije kako bi ih sačekah, a zatim krenuli u poteru za njima. Ali bila je to teška konjica, prespora da bi stigla strelce na arapskim konjima, lako naoružane i mnogo brže od protivnika. Muslimanske strele požnjele su mnogo žrtava, te su opslužitelji morali da sklanjaju dodatne prepreke s puta kojim se kretao toranj. Iznenadni napadi se prorediše i na kraju prestadoše tek uz sam obruč ogromnih širokih unutrašnjih zidina dobro obezbeđenih vojskom i spravama za izbacivanje projektila. Ričard je i dalje bio udubljen u osmatranje rasporeda branilaca kad ugleda prvi projektil – kamen izbačen iz kata pulta – kako preseca vazduh i pada nedaleko od njega. Zatim je začuo Rajmondovo naređenje da se zaustave. Usporene tornjem, provansalske trupe su se gotovo celo popodne probijale do drugog obruča zidina, i nije imalo smisla u ta doba pokušati nov napad. Grof se popeo na toranj da bi bolje video, i s vrha je osmotrio široki kanal oko zidina. Iako su napadači raspolagali velikom količinom materijala za zatrpavanje jaruge, trebaće im mnogo vremena da je napune i poravnaju s okolnim terenom. Trebalo bi, odlučio je Rajmond, tom zadatku posvetiti noć. Zapovednik zato naredi da se povuku izvan domašaja katapulta s bedema i da organizuju grupe koje će zatrpati kanal. Noć neće biti nimalo prijatna, pomisli Ričard. ***
Anjeze pomože Emanuilu da ustane. Nije mogla da odvoji pogled od njega, boreći se između odbojnosti i sažaljenja nad tim unakaženim licem. Bilo je besmisleno pitati ga kako mu se to dogodilo. – Ja... nisam te prepoznala – morala je da kaže. – Nije mi teško da ti poverujem – odvrati on ustajući, dok ga je sve bolelo. Trenutak tišine što se spustila na njih pojačao je zvuke borbe koja se vodila svuda okolo: s jedne strane, krstaši su sve masovnije prodirali, a s druge je otpor Arapa sve više slabio. Anjeze odluči da promeni temu. – Jesi li bio u prilici da razgovaraš s Ričardom? – 258
upita ga, setivši se onoga što joj je Norman rekao. – Nisam skoro... – Eto, onda bi trebalo da znaš... – nastavi, tako se pitala kakvog smisla ima otkrivati novo skrovište rukopisa čoveku kome je preostalo još nekoliko sati života – gde je Ričard sakrio svitke. – Da? Naišli su otpozadi. Bilo ihje mnogo. Nov talas hrišćana nošenih oduševljenjem zbog konačnog prodora posle mnogo sati borbe i nestrpljivih da slome i drugu liniju odbrane pre nego što je branioci obezbede i učvrste. Anjeze oseti kako je guraju, i Emanuilo joj nestade iz vidnog polja. Nije mogla da se zaustavi nošena masom dok ne stigoše do ruba jednog kanala, u koji svi popadaše. Ovo je ludilo, pomisli. Prve zidine su osvojili zahvaljujući brižljivoj pripremi napada. Napad na drugi obruč ličio joj je na poguban pokušaj od pre nekoliko nedelja, bez neophodnih sprava, na krilima pukog zanosa. Kiša strela koja ih zasu s bedema potvrdi joj da je veoma mala verovatnoća da će u sledećem pokušaju uspeti. ***
Džamal ugleda Firuza kako se saginje da bi izbegao poprečni zamah i kako se, nagnut, polako pomerio prema protivniku. Neprijatelj se usled njegovog pokreta zanese i pade napred, a za njim i preko njega popadaše i saborci koji su ga sledili. Turčin se s mukom izvukao iz gomile, probadajući ostale koji su se izvukli. Džamal udari sabljom Franka koji se činio naročito nestrpljivim da ustane i bon se, i grupa muslimana se načas oslobodila progonitelja. Emir i njegovi podređeni iskoristiše taj trenutak i potrčaše prema stepenicama pre no što su protivnici uspeli da se povrate i pojurili za njima. Kad su sišli s bedema, zaključiše da su, bežeći, stekli dovoljnu prednost i da su bezbedni. Teren između dva obruča zidina vrveo je od ratnika obe vojske, ali su muslimani koji su se povlačili i dalje bili brojno nadmoćni. Zato im i nije bilo teško da se povuku unutar zidina, dok su branioci s bedema jednako uspešno odbijali napadače koji su se osmelili da priđu kanalu. Džamal se odmah popeo na bedem. Osmotrio je situaciju, i zaključio da više nema načina da napadače potisnu izvan spoljnog obruča zidina. Onda pogleda na zapad prema obzorju, gledajući rub grimiznog sunca na zalasku. S jednakim pouzdanjem je zaključio da neprijatelj neće biti u stanju ozbiljno da napadne ceo unutrašnji obruč zidina. Da je na mestu hrišćanskih zapovednika, pomisli, postarao bi se da obezbedi osvojen spoljni obruč i približio bi sprave, odlažući novi napad za sutradan. Tražio je vesti s ostalih bojišta. Rekoše mu da su i na jugu Franci prišli unutrašnjem zidu, ali da ne izgleda kao da će ga napasti. Pred kapijom Jafa, međutim, nisu odmakli dalje od povremenih neznatnih napada. Dakle, rešenje sukoba se odlaže. Sutrašnji dan biće odlučujući. Ali te noći neće biti odmora ni za koga. Ni na jednoj strani. ***
259
Posle nepromišljenog napada nastupilo je bezglavo bekstvo. Ili, bolje rečeno, povlačenje u uzan prostor između dva obruča zidina prema spoljnom, koji su hrišćani držali čvrsto u svojim rukama. Od ljudi koji su upali u kanal malo ih se izvuklo. Mnogi koji su izbegli prvu kišu strela nisu mogli da učine ništa drugo osim da pokušaju da ustanu i vrate se. Da pokušaju. Većina njih završila je s jednom ili nekoliko strela u leđima izlazeći iz kanala, ili posle nekoliko pređenih koraka. Anjeze je uspela, ali samo zato što je među prvima izašla iz jarka; oni koji su pošli za njom nesvesno su je zaštitili. S druge strane, oni su je i odgurali unutra mimo njene volje; za razliku od ostalih, ona je vrlo dobro znala da samo ushićenost trenutnim uspehom kod prvog zida nije dovoljno jako oružje za osvajanje drugog. Još jednom će im biti neophodni toranj, lestve, katapulti, i nadasve vreme. Mrak je konačno doneo dobar savet. Suprotstavljene vojske iskoristile su ga da učvrste položaje koji nikad dosad, naročito u sektoru između Irodove kapije i jevrejske četvrti, nisu bili tako blizu jedan drugom. Tražeći Emanuila, žena je tumarala između leševa, ranjenika, vojnika slomljenih od napora. Iz pozadine su pristizala kola s namirnicama za okrepljenje ratnika i s materijalom za nasipanje kanala, koji se protezao oko poslednjih gradskih bedema. Sveštenici su hodali između vojnika kako bi blagoslovili mrtve, ohrabrili ranjene i podstakli ostale da sutra daju sve od sebe. Njihove litanije zvučale su poput neprekidnog mrmljanja isprekidanog škripom kolskih točkova, jaucima ranjenika, naredbama zapovednika i naporima opslužitelja da postave sprave na određeni položaj. Žene su okretale leševe i zagledale ranjenike tražeći svoje supružnike, a njihova vriska, očajanja ili radosti, obeležila bi kraj potrage. Deca su trčala i skakutala s jedne na drugu stranu skupljajući oružje palih ratnika, pobedonosno uzvikujući svaki put kad bi uvis podigli okrvavljen mač ili polomljen štit. U toj haotičnoj gomili ratnika i civila, mrtvih i živih, ljudi i životinja, Anjeze je brzo izgubila nadu da će naći Vizantinca. Zaključila je da bi mogla samo slučajno da naleti na njega, i bila je previše umorna da bi naredne sate provela tumarajući po mraku u potrazi za čovekom koji je možda i mrtav. Opružila se na zemlju da se odmori. San ju je stigao gotovo istog trena. ***
Emanuilo se već navikavao. Melemi koje su mu posle napada stavili samo su trenutno ublažili bolove. Ako ništa drugo, bar ga služe oči, osim usta jedini deo lica koji mu nisu uvili, tako mu je vid na desnom oku ostao zamagljen. I tako je, pomisli, stigao do kraja svoje karijere. Besana noć pred njim verovatno je poslednja koju će, ovako unakažen i gotovo nesposoban za borbu, provesti kao vojnik. Možda mu je ovo i poslednja noć u životu; lekar mu je jasno nagovestio mogućnost infekcije praćene tako jakom groznicom da bi mogao i umreti. U najboljem slučaju, i ako preživi, ujutru neće moći da se bon. Emanuilo se zapita da li je postigao cilj koji je sebi postavio kad se pridružio ovom pohodu. Trideset godina ranije, njegovom krivicom izgubljena je ključna bitka za 260
njegovu otadžbinu, čime je on posredno osudio svog cara na pad, muke, i naposletku na okrutnu smrt. A da lije ovoga puta, tako ga odbacuju, tako je u tuđoj vojsci, zaista doprineo zajedničkom naporu osvajanja Jerusalima, kakav god bio ishod? Ali pre svega – zato što je to zapravo zaista značajno – da li je dovoljno doprineo cilju borbe samog Gospoda? Ne. Strahovao je da nije. Želeo je da može da porazgovara s Anselmom. Loše je postupio što mu nikad nije govorio o svojim neraščišćenim računima s Bogom. Ko je, ako ne on, monah čiste duše, skroman, spreman da zaštiti jednu prostitutku i jednu Jevrejku čak i ako njihovi ciljevi mogu da naude samom Gospodu, mogao da ga posavetuje, uteši, da mu objasni šta Bog od njega očekuje? Sad je prekasno. Verovatno više neće ni videti Anselma, i razjedala ga je sumnja da nije dovoljno učinio za Gospoda. Mogao je da učini samo jedno. Zahvalio je sudbini – ali ne i Gospodu – što Anjeze nije stigla da dovrši ono što je govorila kad je naleteo na nju za vreme borbe. A on je neće potražiti da bi mu rekla. Ustao je i vođen svetlošću baklje pošao duž zidina prema položaju Gotfrida od Lorene. Posle nekoliko koraka, predomislio se. Vratio se i pošao prema jugu. Bila je mrkla noć kad je stigao u sektor koji su osvojili Provansalci. Reče stražarima da ima važne informacije za grofa od Tuluze. Morao je da bude uporan, naročito stoga što je, potpuno umotanog lica, delovao sumnjivo. Na kraju ga razoružaše i odvedoše Rajmondu. Zatekao je provansalskog zapovednika još budnog, u sklepanom šatoru u kojem je, međutim, bilo svih mogućih udobnosti na koje je imao pravo jedan aristokrata i vojni zapovednik. Rajmond je bio sam, udubljen u proučavanje planova predstojećeg napada. – Gospodine grofe, moram hitno da razgovaram s vama – reče Emanuilo. – Ko si ti? Iz koje si jedinice? – upita ga zapovednik, kog je više zainteresovao njegov izgled nego nastup. – To nije važno. Važno je samo ono što želim da vam kažem – odvrati dok ga je stezalo u stomaku.
261
25.
Za Provansalce nije bilo odmora. Ali verovatno ga nije bilo ni za Nemce i Normane, pomisli Ričard. Cilj je da se tokom noći zatrpa kanal i napravi bar jedan prolaz za toranj. Za lestve će se pobrinuti ujutru. Ali branioci su bili budni. Cilj hrišćana bio je vrlo predvidiv, i to je navelo Arape da osvetle bedeme neverovatnim brojem baklji. Svetlo je imalo dvostruku ulogu: da im omogući da povise bedeme na kojima su iz časa u čas nicale nove grede, nadmećući se u visini s pokretnim tornjem krstaša; ali i da bi branioci pod opsadom mogli da vide pojas oko zida, kako bi strelci gađali svakog ko mu se primakne. Prvi koji su pokušali da istovare pruće u kanal pokošeni su strelama a da nisu stigli da obave zadatak. Potom su hrišćani postali obazriviji i zapovednicima nije bilo lako da nađu onoga ko će se prihvatiti tako rizičnog zaduženja. Na kraju su morali da prisile nekog, ali neizbežna tužna sudbina takvih urušila je moral ljudi. Postoji opasnost da vojska dočeka sutrašnji napad, razmišljao je Ričard, ne samo iscrpljena i umorna nakon neprospavane noći nego i demoralisana i zabrinuta. Rajmond se složio s tim i nastojao je da pronađe rešenje. Iznenada se pojavio među vojnicima i saopštio im da će novcem nagraditi svakog ko se prihvati zadatka da zatrpa kanal. Predlog je podstakao ne samo preduzimljivost i hrabrost ratnika već i njihovu maštu. Svi se dadoše na smišljanje najboljeg načina da priđu zidinama, oslanjajući se na najneverovatnije i najnezamislivije zaklone. Koristili su drvene table, svakako, ali njih nije bilo lako pomerati napred u mraku zbog mnoštva leševa koji su ostali ispred kanala. Onda se grupa vojnika postavi u formaciju kornjače, zaklanjajući se iza štitova i noseći naramke pruća zakačene o mač; druga grupa je spojila troje lestve, privremeno ih obložila životinjskim kožama skinutim s pokretnih zaklona i upotrebila ih kao zaštitu. Jedan vojnik je pozajmio dva štita od saboraca obećavši im da će podeliti s njima nagradu, onda je te štitove spojio sa svojim i sva tri okačio o jednu gredu. Napredovao je noseći obema rukama tu skalameriju nalik stubu za vežbanje, dok je naramke pruća vukao za sobom vezane za gležnjeve. Plan je krenuo loše, jer se u trenutku kad je trebalo da ubaci pruće u kanal sapleo, pao i ostao nepokriven, izloživši leđa muslimanskim strelcima, koji nisu oklevali da iskonste priliku. Dvojica vojnika koji su mu pozajmili štitove mogli su samo sebe da krive zbog svoje lakomislenosti. Om ostali, plašljiviji, bacali su kamenje i grede kao da bacaju koplja, a neki su čak ubacivali pruće u kašiku merzera. Na kraju je kanal bio zatrpan dosta, ali ne i dovoljno. Ali pre svega, niko nije spavao; čak ni oni kojima je bio potreban odmor nisu mogli da odole iskušenju da ne gledaju raznovrsne pokušaje saboraca, i klade se međusobno u ishod akcije. Ričard je odlučio da se skloni, odustajući od posmatranja. Otišao je u pozadinu gde je vladalo sasvim drugačije raspoloženje. U blizini kanala, u stvari, ostali su samo vojnici još uzbuđeni zbog tek okončanih borbi. Oni koji su odlučili da probdiju odlučujuću noć svoje vojne karijere i samog opstanka i dalje prkoseći opasnosti, kako ne bi razmišljali o sutrašnjoj bici, ih šaleći se, smatrajući svaku vrstu razonode 262
dozvoljenom. Ali postojala je i drugačija vrsta vojnika, i takvih je bilo više. Bili su to oni koji su se radije osamljivali, okrenuti molitvi ili razmišljanju o svom životu, o gresima koje su počinili i greškama koje su napravili. Om koji su mislili na ljude koje vole pitajući se hoće li ih ikad više videti; koji su osećali strepnju, strah, pa čak i užasnutost pred onim što th sutra čeka; koji su žalili za mirnijim životom u selu i pošli su samo zato što su ih gospodari naterali; oni koji su preispitivali sopstvene izbore, a naročito odluku da postanu krstaši. Ričard se pitao kojoj on vrsti pripada. Čim je pre tri godine ponovo postao vojnik, nije oklevao da se uključi već u prvu borbu. Oduvek je mislio da vojnik treba da bude razmetljiv, samouveren, da privlači pažnju, da se ponaša drugarski. Ali tokom dugog pohoda, a naročito za vreme ove poslednje opsade, promenio je stav. On se promenio. Možda je zbog pokolja i okrutnosti kojima je prisustvovao, i nevoljno u njima i učestvovao tokom krstaškog pohoda, postao ponizniji i uzdržaniji, isti onakav kakav je godinama, možda i decenijama bio, dok je živeo kao pustinjak po šumama. Ili se, možda, promenio zbog dve sestre Jevrejke? Ali zbog koje od njih? ***
Anjeze se naglo trgla iz sna. Možda ju je probudio neki iznenadni šum, možda previše buran san ili neudoban položaj. Onda je prestala da se pita, pokušavajući da proceni koliko je vremena ostalo do svitanja i, dakle, do napada. Nebo je bilo prošarano bledom svetlošću. Ne, nije ostalo još mnogo. Pažljivo kao nikad dotad, posmatrala je mesec i zvezde čija je jasna svetlost učinila da oseti slabost. Pitala se da li će ih ikad više videti. Borila se prethodnog dana. Borila se i nekoliko puta za dlaku izbegla smrt, iako je uglavnom bila korisna zahvaljujući svojim rešenjima problema, ne boreći se prsa u prsa. Da nije bilo Emanuila, jedina prilika u kojoj je upotrebila mač završila bi se loše po nju. Nije se plašila smrti. Na kraju krajeva, bolje joj je da umre u borbi, u poduhvatu vrednom božjeg oproštaja, nego u Evropi, stara i umorna, uništena bolestima koje joj prenose mušterije, izbegavana i prezrena od istih onih ljudi koji su joj nekad izdašno plaćali da bi je imali. Emanuilo verovatno nije više u stanju nikome da pomogne. Možda je čak i mrtav. A Ričard... ako nije i sam mrtav, verovatno će u narednim satima biti prezauzet da bi razmišljao o Rebeki i Anselmu. A neko je morao da se postara za njih. Monahu je suđeno da umre, ako mu ne pomogne. Ričard ju je zamolio da im pomogne; ako ništa drugo, time joj je ukazao poštovanje. Zapitala se da li voli Normana, ili ga želi zato što ga nije imala. Nikad ranije nije volela i nije spoznala dubinu svojih osećanja. Samo je osećala da se događa nešto drugačije u njoj kad bi mislila na tog hvalisavca; nešto nepoznato, nešto više od privlačnosti koju je u prošlosti osećala prema drugima. I Anselmo... taj monah je doslovno izgubio dušu da bije spasao. Nije ga mogla ostaviti da umre od Gotfridove ruke. 263
Zaključila je da bi njen doprinos u napadu bio neznatan, a pomoć koju bi mogla da pruži monahu i Jevrejki ključna. Odjednom više nije imala sumnji. Ustala je i, s mačem okačenim o pojas, uputila se izvan spoljnih zidina, prema nekadašnjem logoru Lorenjana. ***
Ako je guverner tako naredio, tako će i biti. Pri prvoj jutarnjoj svetlosti Džamal napusti severni sektor kako bi se pridružio Iftikaru al–Davli na suprotnoj, jugozapadnoj strani. Nevernici su upravo preduzimali pripreme za napad. Smetalo mu je što će se razdvojiti od Firuza, kog je morao da ostavi kod Irodove kapije. Pogledao je Turčina koji mu je godinu dana bio nerazdvojan i odan telohranitelj; taj čovek mu je svojom hrabrošću i neuporedivom preduzimljivošću duha omogućio da se vrati i ponovo preuzme komandu nad svojim trupama, umesto da umre kao rob među nevernicima; čovek koji se, kad god je mogao, i dalje starao o Sari. Čak i te noći, umesto da se odmori, Firuz je otišao da proveri kako je devojka. Iako on to nije tražio od njega. Džamal je tako saznao da je Sara spavala u sinagogi s većinom Jevreja, i da joj ništa ne nedostaje. Uteha koju mu je pružilo saznanje o trenutnoj devojčinoj bezbednosti nije, međutim, mogla da potisne zebnju zbog razdvajanja od tog tihog i ozbiljnog prijatelja, mudrog i uravnoteženog, koga verovatno više neće videti. Da, jer uprkos guvernerovom pouzdanju u dobar ishod i uslovima za borbu koji su, objektivno gledano, i dalje bili na strani muslimana, osećao je da se njihovo prijateljstvo bliži kraju. Ostavivši za sobom severni sektor, Džamal je, kad je već bio u visini kapije Jafa, začuo sa bedema uspaničene povike branilaca koji su upozoravali na početak napada. Pretpostavivši da je ista situacija i u južnom sektoru, ubrzao je korak. Išao je duž zidina izvan tvrđave, i pokreti koje je primetio na južnim bedemima potvrdili su njegove sumnje: napad je počeo. Ustrčao je uz stepenice prema bedemima, pa se dalje popeo na kulu na kojoj se vijorila guvernerova zastava. Iftikar al–Davla ga pozva da pogleda izvan zidina. Najpre je primetio pokretni toranj kako sporo napreduje prema kanalu. Onda je pogledao sam kanal, kako bi proverio da li će izdržati. Nazirao se deo prolaza, još nedovršenog, i nije sumnjao u to da će u satima koji dolaze, Franci usmeriti napore da kanal popune do vrha i izravnaju ga s okolnim terenom. Onda oseti iznenadno podrhtavanje pod nogama. Nevernici su već počeli da gađaju katapultima i merzerima. ***
Brat Gotfrida od Lorene, Eustahio Bulonjski, bio je, sve u svemu, ljubazan, pomislio je Emanuilo dok je napredovao uz saborce prema drugom obruču zida. Obilazeći ranjenike kako bi utvrdio ko je od njih u stanju da se i dalje bori, plemeniti Lorenjanin je udovoljio njegovoj odluci da se bon; odmah mu je obezbedio cilindrični 264
šlem, od onih koje koriste konjanici, s krstastim otvorom za oči, nos i usta. Osećao se pomalo smešnim. Predstavljao je neobičnu mešavinu stilova, imao je ponešto od grčke i latinske oprave, kao i od konjaničke i pešadijske. Ali svaka je odeća prikladna da u njoj potražiš smrt, pomisli. Drugo mu nije preostalo. Kako god se taj dan završio na bojnom polju, svaki dalji trenutak njegovog života predstavljaće patnju, fizičku i moralnu. Zato se ponudio da zatrpava kanal. Ali pazio je da ne nastrada odmah, kako ne bi propustio priliku da uđe u grad. Istina, želeo je da umre, ali unutar Jerusalima, na mestu gde je stradao i Gospod. Letelo je više strela nego prethodnog dana; prosipali su više vrelog ulja; bilo je više projektila, više mešina sa zapaljivim smešama. Muslimani su znali da moraju pribeći svim raspoloživim sredstvima, da moraju da smognu svu snagu. Ali su i hrišćani odlučih da ulože sav napor za koji su bili sposobni. Tankred od Otvila dovukao je manji toranj i postavio ga pored Gotfridovog. Obe sprave su, tako zajedno, predstavljale bazu s koje su napadači neprekidno gađali bedeme. Vojnici su bili neumorni, na smenu su bacali pruće u kanal, postavljali lestve uza zid, uskakali na mesto palih saboraca. Emantulo je više puta izbegao smrt, odlažući susret s njom do ulaska unutar zidina. Bio je u kanalu, na lestvama, iza i ispred zaštitnih tabli i na kraju je, s grupom saboraca, postavio zaštitne table preko nabacanog materijala kako bi prolaz za ovna bio stabilniji. Odmah zatim se uvukao u kolica s ovnom i pomogao drugovima da gurnu nestabilni balvan. Bio je poslednji u nizu i kad su uzimali zamah, povlačio se gotovo do zadnjeg ulaza u kolica. Posle nekoliko udaraca, pokušao je da se nagne i pogleda kako napreduje probijanje. Kratak pogled na zidine uverio ga je da će imati još dosta posla. Onda pogleda i uvis, prema bedemima. Kroz merlone se nazirao katapult. To se moglo i očekivati. Muslimani su sigurno shvatili da sprave na toj blizini nisu više delotvorne i smislili su da će najbolje zaustaviti ovna ako odozgo bace na njih nešto vrlo teško. Kao što je katapult. – Napolje! Svi napolje! – odmah je doviknuo, ali samo su ga dvojica poslušala. Ostali ga nisu čuli, ili su odlučili da nastave. Sprava koju su branioci bacili pala je na njih trenutak kasnije, pretvarajući krov kolica u gomilu izlomljenih greda između kojih je štrčala poneka polomljena ruka ili noga oblivena krvlju. S bedema se razlegao pobednički poklič. Emanuilo potrča i zakloni se iza tornja. Ona dvojica nisu uspela; posle samo nekoliko koraka stigle su ih strele. Sad je prolaz bio pun krhotina koje su predstavljale prepreku za toranj, jedinu spravu pomoću koje bi opsadnici mogli da prodru unutar zidina. Stiglo je naređenje da se prolaz raščisti. Emanuila rasporediše u grupu od dvadesetak ljudi koji pođoše prema gomili izlomljenih greda. Po njima je pljuštalo sa svih strana. Svaki vojnik je vlastitim štitom pokrivao onog ispred sebe; oni u prvim redovima su, međutim, držali štitove ispred sebe, pokušavajući da raščiste krhotine nogama i desnom rukom. Emanuilo je bio sa strane i čuvao bok držeći štit nisko, računajući da će mu glavu zakloniti najbliži saborac. Strele, kamenje, pa čak i krupnije kamenje koje se inače koristilo za gađanje iz 265
katapulta bez prestanka su padali s be dema i pretih da svakog časa razbiju malu formaciju koja je raščišćavala prolaz. Prvi je pao vojnik iz prve linije; izgubio je ravnotežu i pao s prolaza pošto ga je jedan kamen pogodio u glavu. Onaj iza odmah zauze njegovo mesto uklanjajući preostale prepreke, ali formacija u vidu kornjače time je bila razbijena, a projektili su padali u praznine između razdvojenih štitova. Odjednom, kao da su istovremeno shvatih da drugačije ne mogu, svi ljudi u formaciji prestadoše da pokrivaju jedni druge i podigoše štitove iznad glava, usredsređujući se samo na uklanjanje prepreka. Krhotine završiše u kanalu, ali su na prolazu ostala tela gotovo svih vojnika iz grupe, proburažena strelama. Emanuilo se obreo u kanalu, usred krhotina i leševa saboraca. Puzeći i zaklanjajući se štitom, izdigao se do ivice prolaza; video je da dva tela leže na samoj sredim. Trebalo ih je ukloniti. I dalje puzeći po kanalu kako ga branioci ne bi primetili, zgrabio je jednu gredu i podigavši je na prolaz odgurnuo njome tela prema suprotnoj strani. Posle nekoliko pokušaja, uspeo je da raščisti površinu. Ako bi sad pokušao da izađe iz jarka, bio bi laka meta za muslimanske strelce; nije imao drugog izbora sem da ostane dole, da se izmeša s leševima i krhotinama, čekajući dolazak tornja. Nije dugo čekao. Kad je Gotfrid s vrha sprave video da je prolaz raščišćen, naredio je da krenu. Emanuilo je ubrzo video ogromnu senku tornja koji je zaklanjao sunčevu svetlost. Zaključio Je da toranj zaklanja vidik i braniocima, i iskoristio to da izađe iz kanala i popne se na zadnji deo pokretne kule. Krstaši su konačno bili u položaju da pokušaju prodor. A on, Emanuilo još je bio živ. I dalje živ, i na ključnom položaju. Sve u svemu, uspešno. ***
Svakako sam mogla i ranije da odlučim... reče Anjeze u sebi pošto je izašla kroz Irodovu kapiju, gledajući nebo koje je postajalo sve svetlije. Ipak, premda je propustila prednost mraka da se iskrade, sad joj svakako ide na ruku početak bitke, koja će, bez sumnje, privući pažnju stražara kraj zabrana sa zarobljenicima. Zapravo, mogli su da je optuže za dezerterstvo. Ali posle poraza, to ne bi imalo nikakvog značaja. Posle pobede pak, niko se neće baviti time što je jedna žena izostala iz odlučujuće bitke; štaviše, deliće plen s jednom osobom manje. S desne strane je ostavila logor Roberta od Normandije i Roberta od Lorene i pošla ka jugu, prema Gotfridovom logoru. Prešla je preko nasipa koji je gotovo mesec dana predstavljao bezbednosnu liniju između opsadnika i branilaca. Na nasipu su bila dvojica stražara, ali nisu se ni osvrnuli na nju, tako je imala mač zadenut za pojas. Uostalom, u logoru je i dalje bilo žena i mnoge su prelazile preko graničnog nasipa u potrazi za decom i muževima. Ostale su se držale logora, negovale ranjene i bolesne ili jednostavno čuvale decu. Anjeze se zapita šta će biti s njima ako pobede muslimani, i načas se priseti onog što se tri godine ranije dogodilo i Kivetotu. Trgnu se. Sad mora samo da misli na bezbednost jedne žene i Anselma. Prvi zvuci novog napada vratiše je u sadašnjost. Načas se osvrnula, pokušavajući da vidi nešto, ali sektori u kojima su se odigravali sukobi bili su predaleko, jedan na jugu, drugi sa 266
suprotne strane, i do nje su dopirali samo odjeci. Ubrzala je korak i zastala dovoljno daleko da je stražari ne primete. Zatekla je samo dvojicu. Jasno, nije bio potreban ceo odred da čuva jednu ženu i premlaćenog sveštenika. Videla je da je Anselmo na nogama. To je bilo dobro; ako ništa drugo, bar neće morati da ga vuče za sobom. Sad je samo trebalo smisliti kako da ih oboje odvede, monaha i Jevrejku, a da nikog, ako je moguće, ne mora da ubije. Onda joj je nešto palo na pamet. Sigurnom korakom prišla je vojnicima. Načas je usporila, shvativši da su je Rebeka i Anselmo primetili; nije želela da pokažu da je poznaju i jedva primetno je zavrtela glavom, stavljajući im do znanja da ne treba da reaguju. Jevrejka je razumela, i brzo stavila ruku preko usta Anselmu, koji je upravo zaustio da nešto kaže. – Poruka od vojvode Gotfrida. Jedan od vas dvojice mora da se pridruži svojim trupama na Irodovoj kapiji! – objavi ona vojnicima. – A ko to kaže? – podozrivo upita jedan. – Vojvoda, naravno. Potrebni su mu svi raspoloživi ljudi – odvrati ona. – A zašto je poslao ženu da nam to prenese? – upita ovaj, sve sumnjičaviji. – Zato što mu jedino ja nisam neophodna. Borba se rasplamsava i potrebni su mu sposobni ljudi. Odlučite ko će da pode, i to brzo! – bila je uporna. Njih dvojica je pogledaše, zbunjeni. Žarko su želeh da veruju u istinitost poruke. Žudeli su za tim da učestvuju u borbi, razočarani što su stigli do odlučujuće bitke bez mogućnosti da u njoj učestvuju; i nadasve bez mogućnosti da učestvuju u deobi plena. – Nemaš ništa napismeno kod sebe? – upita je onaj sumnjičavi. – Zašto? Da ne znate da čitate? – Ne... ah... vojvodin pečat bio bi garancija... – nastavio je ovaj. – Ne misliš valjda da vojvoda sad misli na to! Onda ti nije jasno šta se dole dešava! – bila je uporna. – Vojvoda je na vrhu pokretnog tornja, izdaje naređenja i nema vojnika koji ne pokušava da prodre u grad. Čak se i ranjenici bacaju na zidine. I dok vas dvojica dokoličite, vaši drugovi umiru... Zavlada tišina. – Možda su već i ušli i počeli da pljačkaju... – dodade, nadajući se da je potegla odlučujući argument. – Možda ju je stvarno poslao vojvoda. Zar je ne prepoznaješ? Ona je Gotfridova kurva... – reče manje podozrivi vojnik. Njen sagovornik je i dalje oklevao. – Ko će da ide? Da odlučimo? – reče, pa isuka mač iz korica i stade u položaj za dvoboj. – Onaj ko prvi dotakne protivnika pobeđuje – odvrati drugi, pa i sam izvuče mač. ***
Iako je toranj već neko vreme bio ispred samog zida, grof od Tuluze nikako nije mogao da naredi da spuste pokretni most. Ako bi to učinio, poslao bi u sigurnu smrt sve koji bi se dočepali bedema. Na tom mestu je bilo zaostalo previše branilaca; njihovi zategnuti lukovi predstavljali su pretnju za svakog ko bi samo provirio kroz otvore na 267
zaštitnoj ogradi tornja. Ričard je u očima svog zapovednika nazreo zabrinutost. Pitao se priželjkuje li Rajmond jednak neuspeh i Gotfridu, ili se nada da će se bar neko probiti, s koje god strane. Obojica su stajala na vrhu tornja i prizor koji su videli bio je zaista obeshrabrujući. Gotovo sve lestve su bile na zemlji, pošto su ih muslimani odgurnuli sa zidina. Pokretne zaštitne table uglavnom su ležale svud po zemlji, izgorele, polomljene ili neupotrebljive. Vojnici su bili obeshrabreni i nisu više napredovali s odlučnošću koju su ispoljili na početku napada. – Premalo nas je, premalo... – čuo je Ričard Rajmonda koji je, odmahujući glavom, zabrinuto gledao dole. Kako god da bude, pomislio je, na kraju će jedni druge optuživati zbog raspodele snaga. – Pokušajmo golim rukama da bacamo projektile za merzer, kako bismo se probili – oprezno predloži Ričard, pošto je prišao grofu. Rajmond pogleda gomilu kamenja koje je ležalo u uglu platforme. S obzirom na to da je toranj već nadomak zidina, bilo je beskorisno izbacivati ga iz katapulta. – U redu – odvrati zapovednik. – Uzmi četvoricu ljudi i gađajte kamenjem. Istovremeno s petoricom strelaca. Naredi ovima s donje platforme da se pripreme za spuštanje mosta na moje naređenje. Spuštamo ga čim vidim da se branioci razređuju – dodade. Ričard je preneo naređenje vojnicima na donjoj platformi, a onda je uzeo kamen, rasporedio ostale ljude duž ograde, naizmenično strelce i one koji će bacati kamenje. Kad je Rajmond dao ugovoreni znak spuštajući ruku, s naporom je bacio kamen. On na jedvite jade pređe preko merlona i pogodi jednog branioca, koji pade, povređen. Onog pored njega strela pogodi u vrat i usmrti ga. Egipćani tad pokušaše da učvrste razbijene redove, ali na trenutak se ukazao prolaz. Možda će ovo uspeti. Ričard dohvati još jedan kamen. Rajmond istovremeno doviknu onima dole da spuste most i odmah krenu preko njega. Nove hice kamenjem i strelama propratio je zvuk čekrka i most se oslom na merlon. Hrišćanski ratnici istog trena potrčaše jedan za drugim preko mosta. Prvi je pao pogođen strelom. Pade i drugi, i on kao žrtva strele. Treći je stigao do merlona, ali uto ga jedan Arapin poseče sabljom. Četvrti je preskočio merlon i uspeo da izdrži nekoliko trenutaka, dok nije pao pod udarcima protivnika. Ali u međuvremenu su ostali mogli da prodru do bedema. Oni odozgo nisu više mogli da gađaju kamenjem, da ne bi pogodili nekog saborca. Ni strelci nisu više mogli da gađaju u tom metežu; ipak su nastavili svoje akcije, na štetu branilaca koji su, s obe strane bedema, pokušavali da se spoje u središtu sukoba. – Idem i ja – reče Ričard uzimajući štit i mač i gledajući zapovednika. – Naravno. Ti i oni koji ste ih gađali kamenjem – reče Rajmond, obraćajući se ostalima. Ričard krenu prema otvoru koji je vodio ka donjoj platformi. – Samo trenutak! – doviknu grof za njim. Norman se zaustavio baš na otvoru. – Odličan si vojnik, Ričarde. Hteo bih kasnije da razgovaram s tobom – reče mu Rajmond, gledajući ga prodorno, kao da ga proučava. 268
Vojnik je načas zaćutao. – Kako zapovedate, gospodine odvrati pre nego što je nestao, spuštajući se niz stepenice. Ričard nije imao vremena da se zamisli nad zapovednikovim nejasnim rečima. Čim se našao ispod, shvatio je da ne može da izađe. Ispred izlaza se stvorila velika gužva, ali kretanje nije išlo prema spolja. Išlo je nazad, unutra. Od gužve nije mogao da vidi šta se događa na mostu, ali nije mu bilo teško da shvati. Napad je propao, i most je pao u nike branilaca, koji su krenuli u protivnapad. – Dižite most! Dižite most! – doviknu Ričard, uzalud pokušavajući da dospe do čekrka kako bi podigao most. Niko ga nije slušao. Na toranj je upravo zakoračio Arapin s bakljom u ruci. Grčka vatra. Muslimana odmah probode stotinu mačeva, koji ipak nisu sprečili pad baklje na pod tornja, koji nije bio zaštićen natopljenim kožama. A svud okolo bilo je samo drvo. Trenutak kasnije, ograda tornja pretvorila se u vatreni zid. ***
Grčka vatra. Moglo se predvideti, pomisli Emanuilo, pošto se polako popeo na natkrivenu platformu tornja. Čim je vojvoda Gotfrid naredio da primaknu toranj zidu, branioci su počeli da ga gađaju ćupovima od pečene gline. Drvo je bilo zaštićeno kožama natopljenim mokraćom, ali pre ili kasnije plamen će zahvatiti neku nezaštićenu gredu, naročito na nižim delovima tornja, a onda će izgubiti svaku mogućnost da osvoje zidine. Trebalo je spustiti most i stići do bedema pre nego što se to dogodi. Gotfrid naredi da ponovo gađaju s vrha tornja, ali hici strelaca kao da nisu bili dovoljni da oslabe muslimansku odbranu. U takvim uslovima, nije bilo načina da se bedemi osvoje. Vojvoda je sačekao još neko vreme, a onda primeti iskru na zaštitnim vrećama koje su branioci okačili duž zidina. Mali oblak dima raširi se iznad mesta ne koje je pala varnica. – Strelci! – doviknu. – Umočite strele u katran! Uronite ih u plamen i gađajte zaštitne vreće na zidinama! Genijalno!, pomisli Emanuilo. Dimna zavesa je upravo ono što je potrebno da bi se delotvornost branilaca ograničila. Vizantinac je gledao kako strele njegovih saboraca pogađaju deo zida ispod merlona. Vatra odmah zahvati slamu i brodsku užad stvarajući dim koji se brzo pretvori u neprozirnu zavesu između branilaca i napadača. Sad je prednost bila na strani hrišćana, koji su mogli da pođu na zidine bez straha od hitaca protivničkih strelaca. Gotfrid odmah naredi da krenu, ali ne izravno već sa strane. Toranj najpre gurnuše opslužitelji s jedne, a zatim i oni s druge strane. Emanuilo oseti podrhtavanje izazvano pomeranjem četiri nivoa rasklimanog tornja, čuo je škripanje točkova, povike koje su ljudi od napora ispuštali gurajući kulu. Morao je da se uhvati za zaštitnu ogradu da ne izgubi ravnotežu. Beše to trenutak. Zidine su bile blizu, a toranj već prešao preko kanala, odmah se 269
zaustavivši. Most. Na redu je bio most. Sad. A posle ljude.
***
Firuzu su oči suzile. Taj ljuti dim nije mu samo zaklanjao vidik već ga je naterao da zažmuri. Znao je ispred kojih merlona je toranj, ali nije znao koliko je blizu. Očekivao je da će kula iskrsnuli iz te veštačke magle s desne strane, ali ipak je bio oprezan i pazio je na svaki znak koji bi mogao otkriti prisustvo tornja s bilo koje strane. Posmatrao je svoje saborce kako s desne strane nasumice odapinju strele. Prizor je bio nadrealan, napetost gotovo opipljiva, prisutnija nego ikad ranije uoči sukoba. Osećaj opasnosti nadvlada zanos koji borce obuzima neposredno pred bitku. Firuz je naslutio da su, kao i njemu, i ostalim vernicima udovi ukočeni, da ih u stomaku steže, da teško dišu. Iskrsnu iz magle. Zakači se za merlon uz potmuo udarac, Ali ne s njegove desne strane. Ispred njega. Pokretni most. I štitovi, i mačevi, stvoriše se najednom, pre šlemova i pancir košulja. ***
Dvojici stražara iz zabrana sa zarobljenicima trebalo je podosta vremena da odluče. Obojici je bilo stalo da pobede u dvoboju i učešća u bici, i više su se usredsredili na odbranu nego na napad. Anjeze nije pratila dvoboj. Krišom je pogledala Rebeku i Anselma, u nameri da ih ohrabri i uveri ih da je sve pod kontrolom. Istini za volju, nije bilo tako. Nije smislila kako da se oslobodi vojnika koji će ostati. Rebeka je pak bila na oprezu i delovala je kao da dobro razume Anjezin naum, dok bi je Anselmo samo povremeno pogledao; monah je delovao bezvoljno, kao ispražnjen, ravnodušan prema svemu što ga okružuje. Borba se završi. Tren pošto je dotakao protivnika mačem, pobednik je već nestao na krilima ushićenja zbog učešća u bici i pre svega zbog prilike da pljačka. Anjeze pogleda onog drugog. Izgledao je razočarano i osujećeno. Vojnik izrazi svoje osećanje: – Kakav uzaludan život! – uzviknu, obraćajući se njoj. – Ja moram da ostanem ovde bez izgleda da se borim i potom se obezbedim za ceo život! Čak i ti – dodade, pokazujući mač koji joj je visio o pojasu – jedna kurva, možeš da učestvuješ u bici... a ja ne mogu! Evo prilike, pomisli Anjeze. Ali moraće borbom da se izbori za nju. – Ova kurva... kao što ti kažeš – odvrati mu, podbočivši se i zauzimajući prkosan stav – dugo je vežbala i ume i više nego dobro da se snađe u borbi, ako te zanima... – Ma hajde, molim te! U najboljem slučaju, umeš da se boriš u krevetu. Vidi se da se isplati biti vojvodina kurva... 270
Sve to prezrivo podbadanje zbog njenog zanata počelo je da je nervira. Borba s tim razmetljivcem nije više bila samo pitanje taktike. Na kraju krajeva, to što ih je Gotfrid ostavio tu potvrđuje da su loši borci. – A, je li? – odvrati ona, iskreno iznervirana. – Hoćeš li da se kladimo da sam sposobnija od tebe? Hajde, zauzmi odbrambeni stav – reče, vadeći mač. Vojnik prasnu u glasan smeh. – Ma nemoj da me zasmejavaš! Svrati posle bitke i možemo da se sastanemo u mom šatoru, ali zbog drugačije borbe... – odvrati i ne dodirnuvši svoj mač. Anjeze pođe prema njemu i nasrnu mu štit koji je vojnik držao uz nogu, oslonjen na zemlju. Štit se otkotrlja, ali stražar ga ne podiže. – Kurvo odvratna! – viknu i izvuče mač. – Stvarno ti treba očitati bukvicu! Ponesen srdžbom, zamahnuo je loše i predvidivo, i Anjeze bez teškoća preseče taj udarac. Nastavio je, ali žena je mačem svaki put zaustavila njegov udarac. Borila se isključivo odbrambeno, ne nameravajući da ga ubije, već samo da ga razoruža. Mogla je da ga probode, budući da nije imao čime da se zaštiti, ali nije iskoristila tu priliku, tražeći radije protivnikov ručni zglob, kako bi mu izbila oružje. Uspela je. Njeno sečivo udari po dršci protivnikovog mača, i oružje mu pade na zemlju. Ona brzo stade na njega, ali vojnik je bio previše besan da bi i pomislio da ga podigne. Pogledao ju je s mržnjom u očima, pre nego što je golim rukama nasrnuo na nju. Žena uperi mač u njega, i on naglo stade. Čovek je drhtao od želje da se osveti, ali s vrhom mačem na maloj udaljenosti od svog lica, nije mogao da učini ništa drugo osim da se preda. – Neka ti bude, pobedila si, ali samo zato što si imala sreće s onim jednim udarcem. Sad mi daj moj mač – reče joj. Anjeze je i dalje držala svoje oružje upereno u njega, dok se polako saginjala da podigne njegov mač, ne ispuštajući ga iz vida. Kad je ponovo ustala, videla je da je vojnik pružio ruku da bio mač uzeo. Ona se, međutim, okrenu i baci mač u zabran, prema Rebeki koja ga brzo podiže. – Šta ovo znači? – upita vojnik primetno uznemiren. – Znači da ćeš sad stajati tu i da nećeš mrdnuti – odvrati Anjeze približavajući mu oštricu mača. Onda se obrati Rebeki: – Ti, uzmi tu užad zakačenu za ogradu i donesi nu ih – dodade.
271
26.
Prvo što je Ričard pomislio dok su ostali pokušavali da se spasu, skačući s tornja ili se kačeći o kože duž njegove spoljne strane, jeste da je grof ostao na najvišoj platformi. Ali mesto gde su bile merdevine već je bilo u zagrljaju plamena, i nije bilo načina da se on popne, kao što nije bilo načina da siđu oni koji su gore. Grof i ostali su bili izgubljeni Vatra je zahvatila čoveka pored Ričarda, pretvorivši ga u užarenu buktinju. Jadnik se bacio na njega u pokušaju da se spase, ali Ričard nije mogao da učini ništa drugo do da se izmakne u stranu u pusti ga da padne u prazno. Plamen je i njega sustizao. Ali najgore je što je gutala strukturu tornja, preteći da svakog trenutka izazove rušenje najviše platforme. Nije bilo vremena za gubljenje. Odbacio je štit i nagnuo se napolje, prema zadnjem delu tornja. Pogledao je uvis, kako bi video koliko mu treba da stigne do vrha. Jedan vojnik koji je spas potražio spuštanjem niz spoljnu stranu tornja, okačivši se o kože, visio je proboden strelom koja ga je zakovala za pregradu. A strele su i dalje pljuštale. Rešenje je delovalo previše opasno. Ali nije imao izbora. Jedina mogućnost bila je da se ponovo popne uz spoljni ćošak tornja. Uhvatio se za vodoravnu gredu i počeo da se uspinje. Jedna strela ga okrznu. Druga se zan na pedalj od njegove šake. Gore, vladao je haos. Ostavio je petnaestak vojnika, a sad ih je ostala jedva polovina. Imao je vremena da vidi dvojicu koji su se bacili naglavačke s tornja. Još dvojica padoše mrtvi, pogođeni strelama. Grof. Rajmond je ležao ispod jednog leša. Nije delovao povređeno, ali teško se micao, naizgled ošamućen. Ričard mu priđe i skloni mrtvaca s njega, onda ga uhvati za mišicu, pomažući mu da ustane. Rajmond je i dalje delovao zbunjeno, ali ne toliko da ne bi mogao da shvati šta se događa. – Došao si da umreš sa mnom? – upita ga. – Ne. Da vas spasem – odvrati Ričard i nagnu se da pogleda odozgo. Visina je bila povelika. Skočiti nije dolazilo u obzir. I silazak sa spoljne strane niz kože delovao je beznadežno, zbog strela koje su pljuštale sa svih strana. Norman pokupi dva štita i, koristeći kaiš na koji ih je kačio na marševima, vezao je jedan na bok, a drugi na leđa. Osetio je kako platforma pod njim popušta. Plamen je kuljao odozdo, dopirući mu do stopala. Nekoliko greda pade. Rajmond je bio zatečen. Verovatno je očekivao da mu Ričard da jedan štit, i ostao razočaran videvši da je oba iskoristio za sebe. Još više se iznenadio kad mu je posilni rekao da skine pancirnu košulju. Ali Norman ga je ohrabrio pokretom ruke, a onda se nagnuo preko nazubljene ograde hvatajući se za kože zakačene tačno ispod njega. Dade grofu znak da učini isto, ali da stane desno od njega, prema zadnjem delu tornja, čiji se vrh polako raspadao. Grof pođe za njim, ali još je bio ošamućen, i nije mogao da se drži dovoljno čvrsto. 272
Ričard je to i predvideo; čim je grof stao pored njega, obuhvatio ga je slobodnom rukom, pomažući mu da se pridržava. U tom položaju je polako silazio niza zid tornja, ne mareći za uporno udaranje strela koje su mu se zarivale u štitove. Napor je bio jeziv. Jednom rukom se sam držao, a drugom je držao grofa. Ričard se hvatao za kože koje su pokrivale zidove kule, onda bi načas odvojio ruku kako bi se uhvatio malo niže, osećajući sve jače bolove i zamor u rukama. Osetio je kako se toranj ruši pod njim. Užareni komadići drveta padali su niz spravu, okrznuvši usput i njega i grofa. Osetio je udarac u šlem i talas vreline preplavi mu lice. Ali stisnu zube. Gotovo pred kraj spuštanja došao je u iskušenje da se pusti, ali strahovao je za Rajmonda i smogao je i poslednje trunke snaga i nastavio da silazi sve dok nije osetio tlo pod nogama, Osetio je još jedan udarac u štit. Još nisu bili bezbedni i nije smeo da pogreši i. dozvoli da mu pažnja popusti samo zato što su se dokopali tla. Gurnuo je grofa, koji je i dalje sporo reagovao, prema zadnjem delu onoga što je ostalo od tornja, gde su se sklonili ostali vojnici. Onda poče da se povlači, gledajući da hicima izloži delove tela pokrivene štitovima, u kojima je već bilo desetine strela. I sam je stigao do bezbednog položaja, gde su se svi radovali što je grof spasen. Ali Rajmond je video samo Ričarda: – Još jedanput si mi spasao život. Dvostruko sam ti dužan – reče mu, čim se Norman dovoljno približio da može da ga čuje. ***
Vojnici su, jedan za drugim, velikom brzinom napuštali Gotfridov toranj. Emanuilo je poželeo da prodre s prvom grupom, ali znao je da vojvoda neće prepustiti tu čast vojniku koji nije Lorenjanin. Nagnuo se preko zaštitne ograde, ali video je samo most ispod bujice ratnika koji su, napredujući, nestajali u oblaku dima. Nije mogao da vidi šta se događa iza mosta. Posle nekoliko trenutaka, međutim, ugleda vojnika odbačenog unazad, a zatim još jednog koji pade s mosta držeći se za rasporen stomak. Ali za njima su nadirali ostah, nestajući u dimu; povici i zveckanje mačeva i sablji uverili su ga da napadači zadaju teškoće braniocima. Vojnici su i dalje napredovali, ne nailazeći na otpor pre nego što nestanu u magli. Bilo je već očigledno da sad treba da izvrše najveći pritisak; jedan prolaz je bio otvoren iza te dimne barijere; nije bilo slučajno što lestve koje su krstaši prislanjali uza zidine nailaze na sve manji otpor. I Gotfrid je to primetio i naredio je da i ostali s vrha tornja krenu na bedeme. Štaviše, prvi je sišao na donju platformu i zakoračio na pokretni most. Emanuilo je pošao za njim, i ubrzo se obreo u redu iza vojnika koji su čekali da pređu most. Kad je došao red na njega, most je bio toliko pun vojnika da su se s mukom probijali. Prešao ga je polako, gurajući saborca ispred, potiskivan od onog iza sebe, dok nije dospeo do dimne zavese. Iza nje je bio Jerusalim. Iskupljenje? Čekao ga je čitav život. A kad je jednom prošao kroz taj veštački oblak, Jerusalim mu se ukaza pred očima. Kupole i minareti, visoka zdanja i nizovi belih kuća predstavljali su pozadinu 273
borbe koja se odvijala na nekoliko koraka od njega. Obe vojske su preplavile bedeme, ali muslimani kao da nisu bili u stanju da zaustave bujicu napadača koji su, sve brojniji, preskakali merlone. Skočio je i on s mosta, probijajući se udarcima štitom i mačem. Kao da nije bilo nijednog branioca koji se nije bono s jednim ili čak više protivnika. Emanuilo je došao u iskušenje da se provuče napred, ali ne bi bilo časno da osvoji teren bez borbe, i odluči da pomogne saborcima koji su se već borili. Video je Gotfrida u žestokom sukobu s protivnikom, a još bliže Nemca koji je bio u lošem položaju protiv dvojice Arapa. Odluči da pomogne Nemcu, napadajući s boka jednog od njihovih protivnika. ***
Sad ih je bilo na sve strane. Firuz je iskoristio trenutak predaha od neprijateljskog pritiska da pogleda oko sebe: nevernici nisu prodirali samo s pokretnog mosta već i s lestvi naslonjenih levo i desno od položaja na kojem je on stajao. Branioci nisu mogli dozvoliti sebi da zastanu i procene gde bi najpre trebalo da reaguju i spreče prodor, a da time ne dopuste novi nalet hrišćana. Turčina obuze jasan osećaj da će izgubiti. Štaviše, nagon mu je govorio da su vet izgubili. Ali nije dozvolio da razočaranje uslovi njegov borbeni duh. Bacio se na grupu protivnika već pristiglih do stepenica koje vode dole. Celom težinom je skočio na jednog. Nevernik izgubi ravnotežu, pade na drugog hrišćanina; Firuz krajičkom oka primeti cilindnčni šlem na glavi ovog drugog. Prvog je lako proburazio sabljom. Ali prekasno je shvatio da mu ovaj drugi i dalje predstavlja pretnju. Turčin je još izvlačio sečivo iz nepokretnog tela vojnika kojeg je upravo probo, kad se nevernik s cilindričnim šlemom već ustremio mačem na njega. Na tren, pomisli da je gotov. Ali protivnik je, iz nerazumljivog razloga, predugo oklevao ruke podignute iznad glave i već spreman da ga udari, te mu je omogućio da izvuče sablju i zarije mu je pravo u stomak. Hrišćanin ispusti mač i pade na kolena, vukući za sobom oružje zariveno u trbuh i držeći utrobu da ne ispadne. – Firuze... – promrmljao je, pre nego što se srušio licem prema tlu. Vrh sablje izađe mu na leđa celom dužinom. – Emanuilo! – kriknu Turčin užasnut, skidajući mu šlem. Nije morao da mu skine zavoje s lica da bi ga prepoznao. Stajao je nepomičan, ne trudeći se da izvuče sablju niti da odvoji pogled od već nepokretnog prijateljevog tela. Ni kad je osetio jeziv bol u bubrezima. Tek tad se osvrnuo i u neverici pogledao mač koji mu se zano u bok. Osetio je kako ga snaga najednom napušta, a vid mu se zamagljuje. Poslednje što je video bio je obris Emanuilovog tela, preko kojeg je pao. Poslednje što je čuo bili su koraci hrišćana koji su, ne nailazeći više ni na kakav otpor, trčali prema unutrašnjosti grada, počevši od jevrejske četvrti. Bi mu žao što više ne može da brine o Sarinoj bezbednosti. Samo se upita hoće li njegov zapovednik uspeti da dođe do nje. Nije bilo vremena da sebi da odgovor. ***
274
Činilo joj se da ih niko ne prati. Što je bilo dobro, s obzirom na to da je Anselmo hodao mnogo sporije od njih dve. Naravno, i dalje je bio ugojen, uprkos lišavanju hrane; sigurno je bio iscrpljen od mučenja koje je pretrpeo i bolan od zadobijenih rana i udaraca. Ali postoji još nešto, pomisli Anjeze, što u njemu ubija i volju da reaguje. – Šta je Anselmu? – upita ona Rebeku, dok su se približavali steni s tarantulama. – Ne znam – odvrati Jevrejka, šireći ruke. – I ja sam ga pitala, ali nije hteo da mi kaže. Verujem da se oseća loše jer je branio Jakovljev rukopis tako se u njemu poriče sve u šta je bio uveren; i u šta, možda, i dalje veruje... – A zašto ga je onda branio, ako ne veruje u njega? – Mislim da je hteo nešto da dokaže sebi. Ili tebi. – Meni? A zašto bi? – Anjeze je bila iznenađena. – Nisam tako sigurna da bih mogla da ti odgovorim na to. Ne znam prirodu vašeg odnosa. Ali pretpostavljam da mu je izuzetno stalo do tebe... Anjeze se načas zamisli. – Dobri smo prijatelji i zajedno smo prošli mnogo toga za ove tri godine. Osim toga, jednom sam mu spasla život. Možda oseća da mi duguje nešto... Možda je tako... – odgovori Rebeka, ne baš uverena. Prostitutka nije želela da nastavi taj razgovor. Ponovo je pogledala Anselma; ako ih je i čuo, monah to ni na koji način nije pokazao. Nije bio trenutak da brine o tome; trebalo je da uzme te blagoslovene dokumente, a zatim da pobegnu put Vitlejema; bar dok im se Ričard ne pridruži. Pokuša da ubrza korak, ali Anselmo se i dalje jedva vukao. Na sreću, cilj je bio blizu. Moraju stići do ruba provansalskog logora, naspram brda Sion; zatim, kad dospeju van dometa krstaša, biće im lakše da zavaraju trag. Anjeze povuče Anselma za rukav, ali ništa joj nije vredelo. Nije je ni pogledao, prvi put za tri godine. Želela je da razgovara s njim, da ga pita šta je proživeo i zašto. Ali morala bi da mu izvlači odgovore, te odluči da to ostavi za kasnije. Stigli su do mesta odakle su mogli da vide stenu. Rebeka nagonski skoči napred, i prva stiže do nje. – Gde je? – doviknu Anjezi. – Pomeri se desno. Pogledaj one dve stene postavljene u obliku luka. U rupu između njih – odgovori joj prostitutka iz daljine. Ali Anjeze zatim pogleda u nebo, i oči joj zaslepiše sunčevi zraci. – Stani! – odmah dodade. – Šta je? Zašto? – upita Rebeka, svejedno se približavajući rupi i primičući lice, da bi bolje sagledala izgled terena. Anjeze potrča. Rebeka je licem gotovo dodirivala otvor rupe. U nekoliko koraka, prostitutka je bila nad njom. Odgurnula je u stranu tren pre nego što je Jevrejka uspela da klekne. – Šta te je spopalo? – upita je Rebeka, ustajući. Anjeze joj pokaza nebo. – Sunce – reče joj. – U ovo doba dana ovde vrvi od tarantula... Rebeka se uznemirila. – I šta sad? Svakako ne možemo čekati... – Ne mogu ni ja. – Novi glas. Ali poznat glas. Vojnik kog su bili vezali. 275
Bio je zadihan. Sigurno se prilično natrčao. Očigledno je želeo da reši slučaj pre nego što ga pretpostavljeni okrive što je dozvolio jednoj ženi i iscrpljenom svešteniku da pobegnu. – Šta god da krijete tu, vojvodi će biti drago da sazna o čemu je reč. I uz malo sreće, zateći će vas u zabranu... – reče uz zloban osmeh. Prišao im je. Uperio je mač u Rebeku. Anjeze izvuče svoj mač i uperi ga u njega. – Prvo treba da me savladaš. A učinilo mi se da nisi baš bogzna kakav borac... – Ona je još lošiji, rekao bih – odgovori čovek, pokazujući Rebeku i pritiskajući joj sečivo uz zadihane grudi. Anjeze pogleda vojnika. Onda pogleda Rebeku. Jevrejka joj uzvrati pogled: čekala je naređenja. Prostitutka jedva primetno izvi obrvu i blago zabaci glavu. Rebeka pokaza da je shvatila, pa se baci unazad, van domašaja mača. Pre nego što je vojnik stigao da pruži ruku, Anjezin mač mu već udari po sečivu i izvrnu ga u stranu. Čovek se silovito obruši na nju, mada nespretno, i Anjeze jedva izdrži sudar. Udarci su pljuštali jedan za drugim, moćni, neprekidni, a ona se zanosila nastojeći da mu se suprotstavi sopstvenim mačem, povlačeći se, korak po korak, sve slabije. Bila je zbunjena. Nije mogla da pronađe način ni vreme pripremi protivnapad, ih makar jedan pokret koji bi joj dozvolio da mu uzvrati. Izgubila je ravnotežu. Pala na tlo. Čovek je bio nad njom, Zamahnuo je. Onda se glava vojnika trznula. Pogođena nekim tupim predmetom. Anjeze nije gubila vreme u razmišljanju, i odmah podiže ruku u kojoj je i dalje držala mač. Oštrica se zari protivniku u stomak, i on se sruši na zemlju. Iza njega se pojavi Rebeka, zadihana, s kamenom u ruci, spremna da još jednom udari u slučaju da prvi udarac nije bio dovoljan. Jevrejka joj pomože da ustane. Osmotriše čoveka kog su upravo ubile. Anjeze izvuče mač iz tela, obrisa ga o leš da bi obrisala krv, a zatim ga vrati u korice. Onda se seti Anselma. Pogledala je oko sebe. Nije ga odmah spazila. Primetila ga je tek kad je pogledala stene. Monah je bio tu, blizu rupe, na kolenima. Pored njega je ležala vreća sa spisima. Ali i tri ogromna pauka snažnih dugih nogu, žuto–crno–sivih leđa. Tarantule. ***
Krstaši su prodrli na severu. Vest se proširila među Provansalcima, izazivajući nesigurnost. Pričalo se da je vojvoda Gotfrid dopustio i Tankredu i Robertu od Normandije da iskoriste njegov prodor, te su tako i Normani, osim Nemaca, rojili u pokušaju da dođu do dragocenog plena. Ričard osmotri Rajmonda. Tren pre toga učinilo mu se da grof hoće nešto da mu kaže. Sad ga je, međutim, video obuzetog razumljivim besom, glave okrenute prema onome što se događalo na suprotnoj strani. Prebaciti trupe i ući sa severa bilo bi posredno priznavanje Gotfridove nadmoći; Norman je bio siguran da će grof odlučio da se probije sa svog položaja. 276
Sara. Odjednom se i njegov um okrenuo onome što se događalo na severu. Ako su prodrli s te strane, napraviće pokolj nad svima koji im se zateknu na putu. A na putu im je, pre svega, jevrejska četvrt. – Gospodine grofe, tražim vašu dozvolu da se pridružim snagama koje su upravo ušle sa severa – reče on Rajmondu od Tuluze. – A zašto bi? Ako i mi uđemo, za to ćeš, između ostalog, biti i ti zaslužan. Gotfridu i Tankredu svakako nisi potreban. Nama jesi – odvrati mu zapovednik. – Ali ako želite da obavim zadatak koji ste mi poverili, da potražim one spise do kojih vam je toliko stalo – odgovori Ričard, koji je spremno našao valjan izgovor – dobro bi bilo da sad uđem. Ako oni stignu da pretraže grad, mogli bi ga naći pre nas ili čak ga slučajno i uništiti... Grof se načas zamisli. – Pa dobro. Idi, a posle me izvesti o svemu. – Tren kasnije, Ričard je već išao prema severu. Rajmond se obrati dvojici svojih ličnih stražara koji su bdeli nad njim. – Pratite ga – reče im. – I nijednog trenutka ga ne smete izgubiti iz vida. Hoću da znam svaki njegov pokret. Svaki. ***
Džamal je već neko vreme gledao kako civili i vojnici nadiru u sektor u kojem je, zajedno s guvernerom, pokušavao da spreči prodor Provansalaca. Neki su se peli na zidine da bi posmatrali operacije opsadnika, više nego da bi pomogli; ali većina se tiskala pod bedemima vrišteći od straha, plačući, kukajući i glasno tražeći pomoć i podršku. Bilo je teško boriti se u tim uslovima. Trebalo je da se usredsredi što je više mogao kako bi sprečio pokušaje Franaka da se lestvama dokopaju bedema, da miniraju podnožje zidina, da uzvrati na kišu strela iz njihovih samostrela. Ipak, to mnoštvo izbeglica tražilo je pažnju nimalo ne mareći za odbranu. Osim toga, sad je trebalo brinuti i o posledicama hrišćanskog katapultiranja po ljudima; svaki projektil koji preleti preko bedema, ako i ne učini štetu, neizbežno je sejao paniku. Ali civili se nisu zbog toga povlačili. Štaviše, nastavljali su da se tiskaju pod zidinama, kao da su, sasvim nerealno, tražili zaštitu od vojnika koji su bili zauzeti neprijateljem. Iftikar al–Davla je izgubio samopouzdanje. Džamal ga je posmatrao kako podređenima izdaje sve neuverljivija naređenja, kako se sve sporije kreće, dok je njegov izgubljeni pogled bio uperen nekud u daljinu. Zapita se koliko će u tim uslovima odbrana izdržati. Prvi odgovor dobio je odmah, gledajući jednog Franka u civilnoj odeći kako prodire na bedeme s grupom vojnika. Shvatio je da su napadači pre nekoliko minuta prekinuli napade. Iznenađen, posmatrao je kako se ljudi, koji su mu ličili na nekakve izaslanike, probijaju između branilaca i koračaju prema guverneru, s kojim su hrišćani potom duže razgovarali, naizgled učtivo. Pridružio se Iftikaru al–Davli tek kad su se Franci udaljili. – Pregovaraš s nevernicima i ne zoveš me? – napade ga. 277
– Nisam bio siguran da ćeš odobriti. Zato sam postupio na svoju ruku i poslao poruku grofu od Tuluze, pozivajući ga na pregovore. Uostalom, moja uloga mi to dozvoljava – odvrati guverner, ne gledajući ga u oči. – Šta? Šta ne bi trebalo da odobrim? Šta si se dogovorio? Zapovednik je oklevao. – Zahtevao sam da jamči za našu sigurnost i sigurnost svih građana koji su došli dovde tražeći zaštitu – odgovorio je, i dalje gledajući na drugu stranu. – Grof nam ostavlja na raspolaganju sat vremena, od ovog trenutka, da stignemo do tvrđave i zatvorimo se unutra dok ne uspeju da obuzdaju divljanje vojske... – Ah! Zapovednici ne žele da obuzdavaju divljanje vojske! Ovde su zbog ratnog plena, i pustiće ih sve dok se ne opiju krvlju i novcem! Štaviše, očekuju da će im vojska obezbediti bogatstvo i roblje. Možeš biti siguran da zapovednici ne prljaju ruke samo zato što će to učiniti neko drugi umesto njih! – A šta možemo da učinimo? – Guverner raširi ruke. – Sad su već unutra, a ne samo ispred. Uskoro ćemo se naći između dve vatre, te ćemo i mi završiti kao oni u severnom sektoru... Džamal s tugom pomisli na Firuza. – I misliš kako treba da ostanemo zatvoreni u tvrđavi poput miševa i da zapušimo uši, da ne bismo čuli bolne jauke naše braće, zveckanje neverničkih mačeva koji će se zarivati u njih, vrisku naših žena koje će silovati i divljati nad njima? – Grof mi je dao čvrste garancije da njegovi ljudi neće to činiti. Kad se grad smiri, tek tad će poći u potragu za plenom – izjavi Iftikar al–Davla. Onda, međutim, pokazujući da ni sam ne veruje u svoje reči, dodade: – Kako god bilo, to je jedini način da spasimo bar deo stanovništva. I sebe same. Zar ne želiš da ostaneš živ? – Ne po tu cenu – odvrati emir, okrećući se i silazeći niz stepenice. Znao je šta mu je preostalo da učini. Ako tvrđava bude jedino bezbedno mesto u gradu, onda tamo treba da odvede Saru. ***
– Zašto! Zašto si to učinio, stara budalo! – vikala je Anjeze na Anselma, vukući ga za okovratnik. Ali monah nije odgovarao. Pomodreo je, oči su mu bile razrogačene, potočić bala slivao mu se iz usta, i da ga nije pridržavala za odoru, već bi se srušio ničice na tlo. Zagrlila ga je oko potiljka i spustila ga na zemlju, plačući. Osetila je kako joj Rebeka spušta ruku na rame, kako bi je utešila. Naglo se okrenu. – A ti? Umeš li ti da mi objasniš čemu sve ovo? Ti koja si na sve nas uticala svojim prokletim spisima! – srdito je vikala, unoseći joj se u lice. Rebeka je pokušala da je zagrli, ali se Anjeze izmaknu. Umesto toga, zagrli već beživotno Anselmovo telo, nagnuta nad njim, plačući i dalje. Jevrejka ponovo pruži ruku prema njoj, a onda je povuče i okrenu se da uzme vreću sa svicima. Onda se zaputi prema istoku. Prvi put u svom životu, nekome nije umela da odgovori. Krajičkom oka, Anjeze je ugleda kako odlazi. – Kuda si sad pošla? – Tamo kuda ti ne možeš poći. Dovoljno si već učinila u vezi s ovim, kao što si i 278
sama rekla. – Stani. I oprosti mi zbog onog što sam izgovorila. Ne verujem da bi se Anselmu svidelo što sam ti to rekla. A ne bi se svidelo ni Ričardu. – Ne, oprosti ti meni. Svi mi oprostite. Čitava ova priča bila je ludost. Anselmo je umro zato što je shvatio da će smrću razrešiti svoj unutrašnji sukob. Ali prvi uzrok njegovog sukoba jeste moja sebičnost. Služila sam neostvarivom cilju, nejasnom i apstraktnom, s površnošću nezadovoljne žene koja je umislila da je oštroumni učenjak; i činila sam to na štetu ljudskih bića, ličnosti čiju sam hrabrost i odanost, koje od nepoznatih nisam ni smela da očekujem, naučila da cenim. Sad se stidim sebe, zato što znam da u svetu u kojem se ljudi ne libe da iskoriste ideale kako bi zadovoljili sopstvene interese postoje, ipak, oni spremni da odustanu od vlastitih ideala kako bi pomogli drugima; ljudi svih nacionalnosti i vera, sposobni da se ne potčine opštoj žudnji za nasiljem, već da razmišljaju i delaju po sopstvenom nahođenju i dosledno, ne uvek u skladu s vlastitim interesima, zemaljskim ili onozemaljskim, kakvi god da su... Ponovo te molim za oproštaj – zaključi. – Ti, Anselmo, Ričard, Emanuilo, Džamal i Firuz zaslužujete ogromno poštovanje, kakav god vas je razlog naveo da mi pomognete. Ako sam vas iskoristila, a verovatno jesam, učinila sam to nesvesno. Anjeze joj ne odgovori. Umesto toga ustade i pođe pre ma njoj pružajući joj ruke. Tek potom joj se obratila. – Vratimo se na moje poslednje pitanje. Kuda nameravaš da odeš? – upita je. – U Jerusalim. Sad moram da mislim na Saru, moju sestru. Ako hrišćani uđu, biće osuđena. Čak i ako ne uđu, moram se pobrinuti za nju. – Idem s tobom. – To ne dolazi u obzir – odlučno odvrati Jevrejka. – Ako je istina ono što si rekla o nama, moram biti dosledna sebi. Osim toga, Anselmo mi je svojom žrtvom pokazao put koji treba da sledim – bila je uporna Anjeze. – Previše sam vaš uplela u svoje stvari. Ne želim da bilo ko od vas ponovo rizikuje život zbog mojih uverenja. – Onda, recimo da ću poći zbog tvoje sestre... – objasni Anjeze. I naravno, zbog Ričarda. Ali to joj nije rekla, dok ju je držala za mišicu u gurala prema gradu. ***
Džamal je i dalje sretao izbeglice. Ako se ovako nastavi, pomisli, u tvrđavu neće moći da stanu svi, a čak i ako uspe da spase Saru, biće teško uvesti je. Što se više bližio severu, gledao je sve preplašenija lica svojih sugrađana, odraz njihovog susreta s nevernicima. Slušao je kako Franci napreduju prema istočnom delu grada, prema džamiji Al– Aksa i Kupoli na stem. Nije sumnjao u to da će oskrnaviti obe svetinje i da će svi koji su se tamo sklonili, u nadi da će se spasti na tim svetim mestima, naleteće na njihov mač. Pomisao na to kao da mu je dala krila; isto je važilo i za sinagogu. Teško da će je hrišćani poštovati. Prošao je pored crkve svetog Jakova, u kojoj se čuva stolica čoveka za kojeg je Rebeka tvrdila da je Isusov brat. Obećao je sebi da će posetiti tu crkvu, ali nikad nije 279
našao vremena za to. Posumnjao je da će mu se ikad više pružiti prilika. Džamal se peo prema kapiji Jafa, zatim skrenu na istok kako bi stigao do žile kucavice grada, nekadašnje glavne rimske ulice koja se pružala u smeru sever–jug. Prošao je pored hiljadu godina stare masline gde je, po verovanju, Isus bio okovan u lance, da sačeka presudu vrhovnog sveštenika. Kad je izbio na glavnu ulicu, postao je obazriviji. Nevernici su svakog trena mogli da se pojave, ako je istina da napreduju prema četvrti gradskih svetinja. Brzo je sišao niz kosinu koja je vodila u dolinu, a zatim se ponovo popeo. Video je egipatske i sudanske ratnike i gradsku miliciju kako u razbijenim grupama trče, neki prema istoku neki prema njemu, ka jugu. Iza njega su ostali tvrđava i ogromni temelji onog što je nekad bila Irodova palata, a zatim je prošao pored Svetog groba i Golgote. Tamo je primetio prve Franke. Većina se tiskala ispred ulaza u Anasazi, malu kapelu podignutu iznad Isusove grobnice, ili malo iznad, oko crkve podignute na Kalvariji. Bili su nestrpljivi da uđu, da se zahvale svom bogu i pomole se; ili možda, pomislio je, ne iznenadivši se tom mišlju, da pljačkaju. Ali neki su trčali za onima koji su bežali, pancira i štitova umrljanih krvlju; ostali su se borili protiv Arapa koji su još imali dovoljno hrabrosti da pruže otpor. I on će to učiniti, obećao je sebi, ali kasnije; trebalo je spasiti Saru. Samo je želeo neopaženo da prođe pored grupa neprijatelja koji je napredovao, i što pre stigne do sinagoge. I zaista, protivnici nisu obraćali pažnju na njega, usredsređeni na pljačkanje kuća i jurenje nemoćnih: staraca, žena i dece koji nisu bili dovoljno brzi da pobegnu na jug na prve znake neprijateljskog prodora. Primetio je dva hrišćanina kako jure ženu koja je bežala s detetom u naručju. Jedan je gurnu na zemlju i raširi joj noge, drugi dohvati detence za gležnjeve i nekoliko puta ga udari o ćošak kuće iz koje su upravo izašli. Džamal natera sebe da se ne meša. Morao je da produži. Ali odmah je bio prinuđen da se zaustavi. Jedan franački ratnik, očigledno ubeđen da Džamal namerava da ga napadne, zauze borbeni stav. Džamal isuka sablju i učini isto, izbegavši udarac, te ga štitom obori na zemlju i otrča. Naleteo je na još dvojicu, toliko zauzete tovarenjem svetih relikvija na kola – prisustvo pozlaćenih krstova svedočila je o tome da su opljačkali crkvu – da ga nisu ni primetili. I pored ostalih je prošao na isti način, jer su bili usredsređeni na plen opljačkan iz jedne džamije. Kako se čim, pomisli, osvajači ne prave razliku među verama. Eto pravog motiva njihovog poduhvata. Gotovo je stigao do jevrejske četvrti. Ali neće mu biti lako da uđe. To je prvi deo grada koji su osvajači opljačkali, i na ulicama je bilo još mnogo hrišćanskih ratnika koji su lutali u potrazi za dragocenostima, novcem, nesrećnicima koje će napasti i kućama koje će zapaliti. Shvatio je da je jedini naoružan čovek, osim osvajača, koji se obreo u tom delu grada. I zaista, dva Franka ga primetiše i zaleteše se ka njemu. Odmah iza njih, Džamal ugleda sinagogu. Gorela je. ***
280
Sara je videla kako se ispred nje obrušava užareni komad drveta. Ubacili su ga kroz prozor. Vrisnula je, užasnuta, povlačeći se, ali sinagoga je bila puna sveta i nije bilo mesta da se skloni ispred plamena koji je već zahvatio unutrašnjost građevine. Pogledala je uvis: vatra je spolja zahvatila gotovo sve prozore. Cela građevina bila u plamenu. Vatra je zahvatila odoru jednog starog rabina kraj nje. Odmah zatim progutala je drvene klupe, smanjujući dalje prostor na koji su mogli da se sklone. Vriska je odjekivala odbijajući se o visoku tavanicu sinagoge. Za nekoliko trenutaka rabin se pretvorio u buktinju, i vatra koja ga je obavila zahvati Sarinu haljinu. Devojka je gledala kako joj gon rub tkanine i, vrišteći, nagonski se bacila uza zid. Ispred nje je bilo mnogo ljudi, ali svi se skloniše, u strahu da ih vatra ne zahvati. Tako je uspela da se domogne zida i ugasi plamen trljajući se o zid. Ali niz klupa dopirao je sve do zida; podstaknuta zapaljenim predmetima, vatra joj je ponovo pretila. Pronašla je nišu u kojoj se čuvaju svici Tore i zavukla se unutra, upravo u trenutku kad je plamena zavesa protutnjala pored nje. Onda pogleda u stranu, prema matroneju; 87 stepenište koje je vodilo na galeriju vrvelo je od ljudi. Prizemljem se na sve strane širila vatra i galerija im se učini kao jedina, mada samo privremena, mogućnost da se spasu. Sara izađe iz i niše hodajući uza sam zid, prema stepeništu. Jedna žena joj prepreči put zastrašujuće urlajući i kidajući sa sebe odeću koja je gorela. Zadobila je opekotine po telu i Sara je odgurnu, užasnuta, i nastavi da trči. Plamen je zahvatio podnožje stepenica, sprečavajući je da priđe. Pored je bio jedan ulaz u sinagogu, a malo iza njega kada za obredno umivanje. Niko od onih koji su bili ispred Sare nije se usudio da preskoči vatrenu zavesu i priđe stepeništu, iako su znali da će plamen svakog trenutka zahvatiti i njih. Zato su je pustili da prođe. Njen strah se pretvori u paniku. Pogled joj pade na kadu za obredno umivanje. Primetila je da u njoj još mia vode. Presamitila se i protrčala kroz plamen. Odmah zatim je, kako je procenila, uletela u kadu i voda odmah ugasi plamen koji joj je zahvatio haljinu i kosu. Izašla je iz kade u nagoreloj odeći i popela se uz stepenice na galeriju već punu sveta. Pogledala je dole. Vatra je zahvatila celu površinu sinagoge i nije više bilo žive duše koju plamen nije sasvim obuhvatio. Ljuti dim peo se prema galeriji. Uplašeni povici, molitve, kuknjava, prizivanje boga mešali su se s napadima kašlja. Ona zaplaka. Zbog dima koji ju je štipao za oči, zbog nepodnošljive vrućine, zbog straha koji joj je stezao utrobu. Osetila je da nešto pod njom popušta. Svi su vrištali. Galerija se urušila. ***
Džamal uskoči između dvojice franačkih vojnika. Štitom je zaustavio udarac onog s leve strane, sabljom – onog s desne. Pošto im je izmakao, probo je jednog, ali ga je u međuvremenu onaj drugi pogodio u levo rame. Bol ga natera da odbaci štit; ali nije ga sprečio da reaguje očajničkim napadom koji protivnika izbaci iz ravnoteže, prisiljavajući 87 Bočna galerija u ranohrišćanskim crkvama i sinagogama. (Prim. prev.)
281
ga da se otkrije i izloži grudni koš. Pošto je izvukao krvav mač iz njegovog tela, emir skide drugoj žrtvi pancirnu košulju i nastavi da trči, iako se teturao od umora i bolova. Ostali Franci potrčaše prema njemu, ali kad videše da on ide prema zapaljenoj sinagogi, radoznalo su zastali, uživajući u prizoru. – Ako hoće da se ispeče tamo, neka ga! – Ako im pomogne da izađu, zabavićemo se koljući jednog po jednog! Džamal je stigao do ulaza naspram apside. Kapija je bila u plamenu. Izgledalo je da će vatra zahvatiti i obližnju, zasad neoštećenu kuću. Džamal je odbacio mač ali ne i pancir koji je uzeo ubijenom vojniku; zatim poče da se penje uz spoljni zid čitave kuće hvatajući se za ivice kamenih blokova. Kad je stigao na vrh, ispeo se na krov, odakle je mogao da vidi jedan prozor sinagoge. Ustao je kako bi uhvatio zalet, snažno, obema rukama stisnuo pancirnu košulju, i skočio. Jedva je uspeo da se uhvati za prozorski ispust. Pancir mu je omogućio da izdrži vrelinu usijanog kamena; ali povređeno rame nije izdržalo, prisiljavajući ga da se neko vreme drži samo desnom rukom. Uspeo je da se popne toliko da može da pogleda unutra. Bilo je preživelih, na galeriji. Dole je sve bilo uništeno plamenom. Ponovo se propeo kako bi uspeo da uđe. Učini mu se da je primetio kako se struktura galerije pomera. Potisnuo je taj utisak uveravajući sebe kako mu se to učinilo usled meteža koji je vladao na galeriji, ali onda primeti kako dvojica muškaraca gube ravnotežu i survavaju se. Pogledao je bolje. Da, balkon je propadao Ponovo je pogledao. Bila je tamo. Kosa joj je bila nagorela i lice ogaravljeno, haljina joj se pretvorila u rite. Ali bila je živa. U tom času galerija se obruši. Džamal je video kako se površina na kojoj su stajali izbegli u trenutku urušava i kako muškarci, žene i deca propadaju u prazno. Podigao se oblak dima, ali nije ga proizvela vatra. U apsidi se nagomilao krš urušene građevine, nalik ostrvu okruženom vatrenim morem. Ruke, noge, tela, izvirivali su s te gomile koja je, padajući, ugušila vatru pod sobom; ali bilo je i preživelih. Džamal ju je očajnički tražio očima, kao da bi moć njegovog pogleda mogla da je izvuče iz ruševina. Našao ju je. Na kolenima, povređenu, prekrivenu prašinom, ali živu. Nije više oklevao. Bacio se unutra.
282
27.
Anjeze i Rebeka ušle su kroz Damasku kapiju ne videvši nijednog muslimana. Branioci su odavno pobegli iz zapadnog dela Jerusalima i zabarikadirali se u istočnim četvrtima, u blizini zaravni ispred Kupole na stem i džamije Al–Aksa. Ali je zato hrišćana bilo na pretek. Ne vojnika, nego civila, onih koji su se za vreme bitke oprezno držali po strani i tek sada su, nadomak bogatog i nezaštićenog grada, pojurili unutar zidina da pokupe bilo kakve ostatke koje su za sobom ostavili vojnici. Mnogi starci, vojne zanatlije, pa čak i žene i deca, svi su se dočepali nekog oružja, motika i ašova, ili samo motki, kako bi mogli da priprete nekom beguncu i opljačkaju ga. Ili, možda, samo da bi se odbranili od ostalih šakala, previše pohlepnih da bi se zadovoljili samo svojim plenom. Bila je to paklena jaruga: teško je bilo ustanoviti ko koga ubija. Rebeka je odlučnim korakom povela prijateljicu prema jevrejskoj četvrti. Anjeze je povremeno usporavala, zadivljena pogledom na građevine i spomenike grada koji je trebalo da joj podari iskupljenje. Ali videla je i glave muslimana nabijene na kolac, arapske žene oblivene krvlju koje su, nage, vukli za kosu, decu koju su izgazila konjska kopita; i vojnike sa štofanim krstom prišivenim na leđa kako dižu uvis štitove pune relikvija, zlatnih i srebrnih krstova i ostalih svetih predmeta koje su opljačkali u crkvama. Da li je takvo krvoproliće zaista moglo biti iskupljujuće za nekoga? Jedan lorenski vojnik se, prolazeći pored njih dok je pod stražom išao prema izlazu, zapita šta tu radi Gotfridova kurva. Bio je to stražar kojeg je obmanula. A pošto mu je vojvoda natrljao nos i izbacio ga pod pratnjom ne dozvolivši mu da se dokopa plena, jedva je čekao da se umili svom zapovedniku. Reče vojniku koji ga je pratio da promeni smer. Obojici će se isplatiti da se vrate do vojvode. ***
Ričard je brzo hodao duž spoljne strane zidina. Kad je gotovo stigao do kapije Jafa, ponadao se da je odbrana i tu popustila, kako ne bi morao da ide zaobilaznim putem. Ali tvrđava je i dalje bila u rukama muslimana i odlučio je nastavi da se kreće duž spoljne strane zida. Kad je stigao do Damaske kapije, shvatio je da su u grad ušli i civili; pravi paradoks, pomisli, razmišljajući o hiljadama vojnika koji se i dalje bore na suprotnoj strani grada. To što je video navelo ga je da pomisli na najgore. Prošlo je dosta vremena otkad su prvi Lorenjani ušli u grad, i imali su sasvim dovoljno vremena da učine šta god žele. Odbrana je verovatno oslabila i lov na ljude i plen sigurno je već počeo. Kao i lov na žene. I na Jevreje. Dakle, i na Saru. 283
Pustio je korak, ali vladao je takav metež da se s mukom probijao. Više puta se sapleo o leševe na tlu; preklani muškarci, žene rasporenih utroba. Pažljivo je zagledao ženska tela, nadajući se da neće ugledati njeno. Nadao se i da će je prepoznati nakon tri godine od jednog kratkog, ali u sećanje neizbrisivo utisnutog susreta, i po mogućstvu da nađe, u najboljem slučaju, izmučenu i napaćenu devojku. Usput je video mnogo žena. I nijedna nije bila sama ili nepovređena. Ričard ih je pažljivo zagledao, trudeći se da se ne obazire na njihovo jadno stanje; postoji opasnost da je Saru odvukla rulja ili da su je zarobili. Išao je u smeru u kojem se nadao da će naići na jevrejsku četvrt. Ali nije imao jasnu predstavu o tome šta će učiniti. Treba li da zaviri u svaku kuću? U sinagogu? Ako je i nađe, hoće li ga ona prepoznati? Ili će u opštem haosu pobeći, verujući da je i on nasilnik? Osetio se smešnim. Upustio se u beznadežnu potragu kakvu je mogao da smisli samo jedan glupi zanesenjak. Odmahnuo je glavom, besan na samog sebe, a ipak nije bio u stanju da odustane. Onda je ugleda. Ne. Ne Saru. Njenu sestru. Rebeku. I Anjeze. Šta, do đavola, one rade ovde? I to još zajedno? ***
Džamal je skočio u ambis. Preskočio je vatreno more i prizemljio se na ostrvo. Jeziv udarac, razoran bol u cevanici. Možda je slomio kost. Nije obraćao pažnju na to. Konačno je bio na svega nekoliko koraka od Sare. Ustao je, hramajući, i pružio ruke prema njoj. Devojka je zagnjurila glavu u šake i vrištala je. Uhvatio ju je za rame, ali ona se ote i ne gledajući ga. Onda je uhvati za drugo rame pokušavajući da je zagrli, ali ona se i dalje otimala. – To sam ja! Džamal! – doviknuo joj je stežući joj lice, i Sara kao da ga je tek tad prepoznala. – Dođi; izvešću te napolje! Uzdaj se u mene! – vikao je, dižući je na leđa. Od hrpe ruševina do vrata delilo ih je samo nekoliko koraka. Ali kroz vatru. Plamen im je dosezao do grudi i Džamal podiže Saru još više, držeći je rukama podignutim iznad glave. Trudio se da se ne osvrće na bolove u nozi zbog kojih je s mukom hodao i na bol u ramenu zbog kojeg je jedva držao teret koji bi mu inače bio lak. Onda se bacio u vatru, osećajući kako mu se koža topi u dodiru s plamenom i kako mu bol prodire sve do kostiju. Stigao je do vrata posle najdužeg i najstrašnijeg trenutka u svom životu. Plamen koji je zahvatio krila vrata bio je još viši. Odmaknuo je nogama ono što je ostalo od klupa kojima su zamandalili kapiju, a onda podigne Saru još više, pružajući ruku kojom ju je pridržavao, dok je drugom sklanjao zasun. Vatra mu je već zahvatila i turban, no ipak je uspeo da odgurne vrata i da ih otvori. U tom trenu podignuta ruka mu pade, a Sarino telo završi na njegovoj glavi u plamenu. Ostatke devojčine haljine zahvati vatra, ali on je to primetio i pustio je da padne na tlo; ona se otkotrlja kroz šljunak izmešan sa zemljom, i vatra se ugasi. 284
Džamal je goreo. Nekoliko Franaka koji su posmatrali prizor smejalo se na sav glas. Sara ustade osećajući kako je sve boli, i vide kako joj čovek pretvoren u užarenu buktinju pruža ruku. Kao da se oprašta. Užasnuta, zgrožena, ona uzmaknu, okrećući glavu na dru gu stranu. On pade na kolena, onda pade licem prema zemlji, bez ijednog pokreta, puštajući da ga vatra proguta. Sara se osvrnu oko sebe, jecajući. Bila je gotovo naga, nagorela, s malo kose. Ali telo joj imalo iste one obline kao nekad i posmatrači to primetiše. – Ljubazan je ovaj Arapin što je spasio tako dragocenu robu... – reče jedan Franak. – Sad će ovaj događaj imati još zabavniji svršetak... – reče drugi. – Ne bih rekla – preseče ih nečiji glas. Ženski. – Da. Mislim da ćete morati da se odreknete završetka, momci – dodade drugi glas. Muški. Anjeze, s jedne strane. Ričard, s druge. I Rebeka, malo iza njih. ***
– Ričarde! – doviknu Sara trčeći prema Normanu, ne obraćajući pažnju na sestru i bezobzirno zaobilazeći zapaljeno telo Džamala, koji se još slabašno pomerao u prašini. Ričard joj nije pošao u susret. Uzeo ju je u naručje zbunjen, pokušavajući da prepozna tu ženu s malo kose, sitnog tela – mnogo sitnijeg nego što ga je zapamtio – s odećom pretvorenom u rite, ogaravljene kože, pune opekotina. – Bila sam sigurna da ćeš me ponovo spasiti... – čuo ju je Džamal kako govori, trenutak pre nego što je izdahnuo obavijen plamenom. Ričard ju je dugo odmeravao. Pokušao je da je pomiluje po ono malo preostale kose. I dalje nije znao šta da joj kaže. I Anjeze ju je posmatrala, pitajući se šta je to tako posebno u toj ženi zbog čega je ovaj izuzetni Norman izgubio glavu za njom. Onda pogleda Ričarda, i shvati da i on sebi postavlja isto pitanje. Prostitutka zadovoljno ali neprimetno uzdrhta. Rebeka joj je u međuvremenu prišla. Pozvala je sestru. Onda ju je, shvativši da je Sara nije čula, glasno doviknula po imenu: – Saro! Devojka se prenu iz zanosa. – Rebeka... vratila si se... Sad su ovde svi oni koji me vole... – reče i ponovo se zagleda u Ričarda. – Nije baš tako – odvrati Rebeka, po svom poslovičnom običaju da bude precizna. – Nedostaje Džamal. Znaš li nešto o njemu? – Ma naravno. Eno ga tamo – odvrati Sara, nemarno pokazujući nekud iza leđa. Rebeka se užasnuto zagleda u figuru u plamenu koja je upravo prestala da se miče. – On... te je spasao? – upita isprekidanim glasom, približavajući se užarenom telu. Konačno, Sara prestade da zuri u Ričarda i pognu glavu, gledajući u zemiju. 285
– Hmm... da – odvrati u po glasa, poput postiđene devojčice. Rebeka je zadrhtala od prezira. Htela je da izusti nešto, ali jedan od prisutnih vojnika nije joj dozvolio. – Prijatelju, ta Jevrejka je naša – doviknu, obraćajući se Ričardu. – Mi smo prvi došli. Osim ako ti nisi prijatelj Jevreja, a u tom slučaju... – objasnio mu je, podižući mač. – Šta će biti u tom slučaju? – odvrati Ričard, odlučno pomen Saru te i sam izvuče mač. – Hoćemo li da se borimo međusobno zbog jedne žene? U Jerusalimu ima toliko toga za pljačku. Šta čekate? – Čekamo da nam predaš ženu. – Dođite da je uzmete – odgovori Ričard. – Ne bi trebalo da se praviš duhovit. Nas je petorica, a ti si jedan. – Dvoje nas je – objasni Anjeze i zamahnu mačem. – Troje – ispravi je Rebeka i dograbi gredu koja je ležala na zemlji. Među prisutnima načas nastupi tišina. Svi su jasno čuli pucketanje vatre koja je obavijala Džamalovo telo, uprkos ratnim pokličima koji su se čuli odasvud. Onda jedan vojnik krenu u napad. Odabrao je Anjeze. Žena se u poslednjem trenutku izmaknu da izbegne udarac i odmah udari po leđima protivnika koji pade na zemlju. Ona ga šutnu u lice i šlem mu se otkotrlja, a onda ga dovrši zadavši mu udarac u vrat. Drugi je bio spreman da joj zada udarac u leđa. Ali uto je Sara vrisnula videvši Rebeku kako udara hrišćanina gredom, i Anjeze se na vreme okrenu da novom protivniku zarije mač u stomak. Ričard je u međuvremenu morao da se suoči s ostalom trojicom, dok mu se Sara skrivala iza leđa. Norman se usredsredio na odbranu, koristeći mač kako bi presekao udarce protivnika. Čak i kad je bio u mogućnosti da napadne, radije je odustajao, da ne bi devojku izložio udarcu. Uspeo je da izdrži dok mu dve žene nisu pritrčale u pomoć. Rebeka je, s vrećom prebačenom preko ramena, držala mač i štit jedne od Anjezinih žrtvi, iako nije izgledala kao da ume da ih upotrebi. Prostitutka odlučno istupi napred, odvlačeći pažnju jednog Ričardovog protivnika. Norman tek tada pređe u napad, koristeći protivnikovu zbunjenost i probode mu grudi. Istog trenutka Rebeka, svesna da ne može da se bon s vojnicima, baci svoj mač prema jednom od dvojice preživelih ratnika. Ovaj nije imao pancir, već samo kožni prsluk; pogodila ga je u rame, i on pobeže i ne pokušavajući da se brani. Drugi mu se bez oklevanja pridruži. – Lepa ekipa... – primeti Anjeze, smeškajući se. – Mogli bismo da se ponudimo kao lična straža nekom vladaru, a ne da branimo jednu preplašenu ženu... – dodade, nadmoćno gledajući Saru. – Pusti to – reče Ričard. – Moramo odmah otići odavde i spasiti ove dve žene. – Ali ovog puta ćeš nam se posle toga pridružiti, zar ne? – reče Sara. – Ovde niko ne može da predvidi šta će mu se u sledećem trenutku dogoditi – odlučno odgovori Norman, obraćajući se potom Rebeki. – Mogao bih da vas odvedem u tvrđavu gde se sklanjaju guverner i svi građani iz južnog dela grada. Dogovorili su se s grofom od Tuluze, i niko ih neće dirati. Ali imamo problem sa spisima. Grof će svakako sve pretresti da bi ga našao. 286
– Opet ti spisi... Dakle? – umeša se Anjeze. – Dakle, moramo poći na istok i pokušati da izađemo odavde. Onda ćemo poći prema reci Jordan. Kad pređemo reku, bićete spasene – objasni Ričard. – A šta ćeš ti da radiš? Ostavićeš nas tamo i vratićeš se poštovaocima razapetog? – navaljivala je Sara. – Dođeš čak ovamo da me spaseš, a onda me ponovo napustiš? Ričard nije smatrao da treba da joj odgovori. Nije želeo da se ponižava u očima druge dve žene. A bile su to žene čije mu je mišljenje bilo važno. Uostalom, nije mu se ni pružila prilika da joj odgovori. – Eno ih! Tamo su! – čuo je glas koji je dopirao nedaleko sa severozapada. Pogledao je u smeru iz kojeg su dopirali povici, i ugledao grupu pešadinaca od kojih je jedan upirao prstom u njih. ***
– To je onaj kojeg smo poslale iz logora! – reče Anjeze, obraćajući se Rebeki. – Bežimo, brzo! – dodade i potrča, osvrnuvši se samo da bi videla da li je i ostali prate. Pratili su je. Anjeze je bila strašno uzbuđena. Nikad se nije osećala tako živom i nekom potrebnom. Nije više bila igračka muškaraca, opasnost za muškarce. Otkrila je u sebi osobine zapovednika i odlučnost za koju nije verovala da je poseduje. Osećala je da je potrebna ovim ljudima. Daleko od toga da je mrzela Rebeku što ju je uvukla u ovu priču, bila joj je potajno zahvalna. Ne bi imali mogućnost da pobegnu da je grad bio poluprazan. Međutim, na ulicama je vladao neopisiv metež: progonitelji, progonjeni, ruševine, leševi, lešine konja i kamila, zgarišta, napuštena kola, kao na nekoj haotičnoj tržnici na kojoj se može kupiti jedino smrt. Ričard uhvati Rebeku za ručni zglob i gurnu je ispred, kako bi im pokazala put. Ona ga pogleda, uznemirena zbog tog dodira, a onda uhvati sestru za ruku i pridruži se Anjezi, pokazujući joj kuda da krene. Napredovali su u trzajima, nikad u pravoj liniji, stalno se sudarajući s onima koji su bežali, a kojima bi trenutak kasnije hrišćanski mač skidao glave s ramena. Rebeka se saplete o odrubljenu glavu koja se otkotrlja prema Sari, a ova stade i vrisnu iz sveg glasa. Ričard je gumu, a ona se uhvati za njega gotovo mu onemogućavajući da nastavi. Norman se osvrnu: njihovi pratioci su bili blizu, ali delilo ih je mnoštvo ljudi koji su se međusobno ubijali. Zgrabio je Saru za bokove i podigao je na leđa, a onda nastavio da se probija kroz gužvu, rizikujući da zadobije udarac mačem namenjen Arapinu pored kojeg je prošao. “ I Anjeze se osvrnula. Čovek koga je obmanula u logoru bio je vrlo odlučan da ih stigne. Silovito se probijao kroz gužvu zanemarujući ostale begunce i rušeći usput čak i svoje saborce. Kad joj se dovoljno približio, dograbi kratko koplje i baci ga iz sve snage prema njoj; vrh koplja se zari u leđa arapskog civila u bekstvu ispred drugog hrišćanina, koji zameri saborcu što ga je lišio zadovoljstva da ovom prereže grkljan. Anjeze je užasnuto primetila da mu o pojasu vise četiri odsečene ruke, zlokobni trofeji koje je odsekao svojim nemoćnim žrtvama. 287
Nastavili su da trče, ne želeći više da gledaju šta se oko njih događa. Jedno dete vezano za rep konja koji ga je vukao po prašini. Drugo glave zgnječene između dva štita. Gomila glava. Starac obešen o gredu za gležnjeve, nag, genitalija izubijanih drškama mača. Još jedan, obešen o genitalije. Ljudi pretvoreni u kašu pošto su ih konji izgazili. Ljudi u lokvama krvi. Utrobe rasute po zemlji. Kola puna svetih predmeta. Žene uzduž presečena napola, poput jabuke. Još žive žene u rukama krstaša, koje bi svakako više volele da su mrtve. Žene prisiljene da gledaju kako im muče decu. Smeh, grohotan i prostački smeh silovatelja, ubica, divljaka. Vriska, bolna i jeziva vriska njihovih žrtava. Užas. Pakao, pomisli Ričard. Njegovi saborci došli su da obezbede sebi odlazak u raj, a umesto toga su stvorili pakao. Najgori pakao ikad viđen na zemlji. I igrom sudbine, sveštenici će im verovatno obećati odlazak u raj, upravo zahvaljujući ovom paklu. Što su dalje napredovali prema istoku, haos je postajao sve veći. Muslimani su bežali na sve strane, a krstaši su ih jurili. Njih četvoro su, stisnuti u šumi ljudi, rizikovali da se razdvoje i izgube. Ričard je naterao Rebeku i Anjeze da ga uhvate za ruku. Pokušali su da hodaju jedno pored drugog, ali prostitutka se obrela ispred njih, Rebeka je malo zaostala noseći i vreću sa svicima, Norman je bio u sredini, i dalje noseći Saru na leđima. Rebeka se tako nađe licem u lice sa sestrom. – Ma je li tebi jasno da je Džamal umro da bi tebi spasao život? – doviknu joj. – Pa jesam, naravno da sam shvatila. Misliš da sam glupa? – Glupa? Ne. Bezosećajna. Bez srca. Kako si mogla da budeš takva prema njemu? Taj čovek te je voleo. Više nego život. A to je i dokazao. – E pa, ja njega nisam. Ja volim Ričarda i tu se ništa ne može. – Ma kakve to veze ima? – nastavi Rebeka. – Jedan čovek je umro zbog tebe. Možeš da ga voliš ili ne, ali ne možeš biti tako bezobzirna prema njemu da mu ne posvetiš ni trenutak pažnje dok umire! Odabrao je smrt, umesto da spase sebe! – Ionako bi umro, kao i svi ovi okolo. Samo je hteo da učini nešto korisno i ništa više... Ričard je morao da se umeša. – Nije tako. Mogao je da se skloni u tvrđavu s guvernerom i da se spasi, zahvaljujući dogovoru s Rajmondom od Tuluze. – Bio je uznemiren. Sara mu ne odgovori. Rebeka i Ričard se zamisliše. Anjeze im doviknu da požure. Stigli su do doline Tiropejon, u blizini Haram eš– Šerifa, u delu grada u kojem je živelo plemstvo, a koji su muslimani zvali oblast visoravni Hrama. Tu je divljanje dostizalo vrhunac. Egipćani su se očigledno sklonili u sveti deo grada s namerom da pruže poslednji otpor, ali Franci im nisu dopustili da se brane, stigavši ih pre nego što su uspeli da zauzmu položaje. Rebeka je preko potpornog zida videla kupolu džamije Al– Aksa, koja je bila puna sveta: muškarci i žene su se očajnički hvatali jedni za druge da ne bi skliznuli dole gde su ih čekali franački mačevi. Sedam prednjih lukova vrvelo je od sveta: nad glavama su im leteli mačevi i koplja, koji su često nestajali u rulji, da bi se ponovo izronili s mlazevima krvi. Mnoštvo ljudi se tiskalo i oko Kupole na stem, nešto više od stotinu koraka dalje 288
prema severu. Lukovi na ulazu, gde su prema tradiciji visile terazije na kojima su se merila duše umrlih, zaista su se punili leševima. Sivi mermer i emajlirana glina ukrašena arabeskama, koji su oblagali spoljne zidove, bili su umrljani crvenom bojom. Zlato na kupoli sjajilo je pod svetlošću sad već zalazećeg sunca, poput zvezde koja se sprema da padne na zemlju, kao znak da je nastupila apokalipsa. Rebeka se zapita da li su se izbeglice sklonile i u pećini ispod stene, u kojoj su se, po priči, molili David, Solomon, Elija i Prorok. Hrišćani će ih i tamo naći, nije sumnjala u to. Ako je istina da se u Bunaru duša sastaju duše preminulih kako bi se molile u očekivanju Strašnog suda, mrtvi neće morati daleko da idu niti dugo da čekaju. Pomisli kako bi jadni Džamal tu misao smatrao bogohulnom. Pitala se da li će ikada ponovo razgovarati s nekim tako pametnim i trpeljivim. Štaviše, pitala se da li će ikad više moći da razgovara s nekim. Ričard je ponovo podstaknu da požuri. Svakako nije tako kulturan kao emir, alije zato izgledao kao da ima jednako otvoren um, nastavila je da razmišlja pre nego što se ponovo usredsredila na bekstvo. Naizmenično su se osvrtali, samo da bi zaključili da su im pratioci za petama, iako nisu uspevali da ih stignu. Uostalom, stići do izlaza iz grada pod njihovim budnim okom, ničemu neće služiti. Odmah zatim, situacija kao da se dodatno iskomplikovala. S jugozapada su nadirali ostali krstaši, čije će prisustvo nedaleko odatle blokirati pristup južnom sektoru. To su bili Provansalci Rajmonda od Tuluze, primeti Ričard, koji su konačno ušli u grad pošto su ostavili vremena guverneru i izbeglicama da se sklone u tvrđavu. Naizgled je ostao slobodan samo jugozapadni deo naselja; ali trebalo je požuriti, pre nego što francuske trupe zatvore sve prilaze južnoj polovini Jerusalima. Rebeka dograbi užaren komad drveta koji je pao sa zapaljene kuće. Onda se probi na čelo grupe i bez oklevanja skrenu u uličicu koja se krivudavo spuštala prema južnom rubu grada. Anjeze ju je pratila dok je Ričard pomalo zaostajao, sudarajući se s hrišćanskim civilima koji su trčali prema svetim mestima kako bi se pridružih pokolju. Anjeze se osvrnu posle nekoliko koraka, i tek tad primeti da je jedan od progonitelja gotovo stigao Ričarda. Videla je kako se Sara otima i vrišti od straha i kako Ričard reaguje pokušavajući da se odbrani. Otrča da im pomogne u trenutku kad je vojnik već spuštao mač, ali Norman je izbegao udarac izmakavši se neverovatnom brzinom. Sara pade na tlo i, pokušavajući da se zakloni iza Ričarda upetlja mu se između nogu i on se saplete o nju. Protivnik ponovo zamahnu, ali Anjeze iznenada iskrsnu iz gužve i proburazi mu stomak. – Da smo ti dopustili da učestvuješ u prvom napadu – primeti Norman uz osmeh – možda bismo odmah osvojili grad, bez mnogo muka... – A možda naši saborci ne bi bili toliko očajni, kakvi su postali posle mesec dana opsade, i ne bi počinili ovakve pokolje... – odvrati ona. – Ne budi tako sigurna u to... – odvrati Ričard. Nastavili su da se probijaju kroz gužvu. Progonitelji nisu odustajali. Štaviše, kao da su u međuvremenu postali još brojniji. – Pratite me! – doviknu im Rebeka. Sišla je stepeništem i provukla se kroz ostatke ogromnih palata koje su nekad pripadale prvoj islamskoj dinastiji. Usput su sreli još ponekog kako trči u potrazi za skrovištem pred ubilačkim besom krstaša, no ipak je u tom delu grada ostalo malo ljudi. Rebeka se sigurno kretala kroz ruševine. Nadala se da njihovi progonitelji u gužvi 289
nisu videli gde su oni skrenuli. Nije bilo tako. I dalje su im bili za petama. Anjeze ih je videla tren pre no što je prošla pored zida koji je nekad razdvajao vrtove. Reče to Rebeki, koja je zastala da osmotri ruševine. Tren kasnije Jevrejka je našla otvor u zemlji i pokaza im da je slede niz nepravilne stepenice. Ričard nije oklevao i potrčao je odmah za njom, dok je Anjeze načas zastala da pogleda krivudav prolaz, širok i visok toliko da čovek jedva može da se provuče. Onda se osvrnu, primeti da progonitelja još nema, pa se i sama spusti u prolaz. Rebekina baklja, zajedno sa slabim svetlom koje je dopiralo spolja, omogućila im je da nastave prilično brzo, iako su sve vreme udarali o kamene zidove. S jednakom odlučnošću sišli sli niz sledeće stepenice, da bi usporili tek u podnožju; posle nekoliko koraka, tunel kao da se širio, omogućivši Ričardu da stane pored Rebeke. – Znaš li kuda idemo? – došapnu joj. – Znam samo da ćemo uskoro opet poći nizbrdo i nastaviti da hodamo. Na jednom mestu postoji neka vrsta raskršća: ako pođemo desno izlazimo na izvor Gihona, a levo se nastavlja dugačak podzemni prolaz koji vodi do bazena Siloam. Možda je neko već otišao na izvor, zato je bolje da pođemo prema bazenu – odgovori žena. – Kako znaš za ove prolaze? – Mnogi znaju za njih ovde u Jerusalimu. Veoma su stari; omogućavali su življu da za vreme opsade ode po vodu na izvor koji se nalazi izvan zidina. Nastavili su brzim korakom, zahvaljujući proširenju tunela; ali tamo gde su stepenice bile strmije, morali su da uspore. Pred njima se pojavi slabašna svetlost. Ovoga puta dopirala je odozdo. Iz blago zaobljene rupe u zemljištu. Rebeka se pažljivo zavuče unutra, trudeći se da nađe čvrst oslonac za noge i ispupčenja na stenama za koje bi se uhvatila. Anjeze siđe odmah za njom, a Ričard se pobrinu za Saru, koja je gledala ivice rupe s mešavinom straha i gađenja. Norman je uhvati ispod pazuha i devojka kao da se tek tad smirila, dopuštajući mu da je nežno spusti u otvor gde su je spremno sačekale Anjezine krupne šake. Naposletku je sišao i Ričard, i tek tad je Rebeka nastavila da hoda, vodeći ih kroz tunel čija je niska tavanica prisiljavala Normana i Francuskinju da sagnu glavu. Gazili su kroz vodu do kolena i prolaz je bio taman toliko uzan da su morali da hodaju jedno za drugim. Sara je uskoro počela da posrće, primoravajući ostale da zastanu. Sad je tavanica bila viša. – Zašto ne poneseš tu tamo? – predloži Anjeze Ričardu, i ne trudeći se da sakrije prezir. Norman ništa ne reče; zastao je da sačeka Saru, pokušavajući da joj nasluti obrise u mraku. Da mrak nije učinio izraze lica nevidljivim, devojka bi primetila da je muškarac za kojim je čeznula gleda sažaljivo. U svakom slučaju, on je nežno uhvati i ponovo je podignu na leđa pa nastavi dalje. Nivo vode postepeno je rastao, ali nije im prelazio iznad pasa. Od teškog disanja koje je odjekivalo tunelom, od bata koraka, žubora vode, nisu mogli da čuju nikakav zvuk osim onih koje su sami stvarah; kako god bilo, činilo se da progonitelji nisu pogodili u kojem smeru su begunci krenuli. Ipak su bili vrlo oprezni, nastojeći da ne načine nekakav glasan zvuk koji bi ih razotkrio. Ričardu je Sara već postajala teška, jer ga je snažno stezala. Njen stisak mu je oduzimao dah, a njeno ponašanje, suprotno odlučnom stavu drugih dveju žena, umanjivalo je njegovo samopouzdanje i odlučnost. 290
Načini pogrešan korak. Izgubi ravnotežu i ispusti devojku koja pade u vodu. Sara se uplaši i vrisnu. Njen vrisak je odjeknuo čitavim tunelom, ostavljajući utisak da je dopro čak do površine. – Ako nas uhvate, znaćemo kome treba da zahvalimo... – primeti Rebeka, trudeći se da je sestra čuje, dok je Ričard pokušavao da je osovi na noge. – Ti baš misliš da ja ništa ne vredim, da sam samo teret drugima, nezahvalna i bezosećajna, je li tako? – jetko doviknu Sara. Rebeka joj ne odgovori. Anjeze okrenu glavu na drugu stranu. – Naravno. Ne treba ni da mi kažeš. Tvoj izraz lica dovoljno govori – nastavi Sara. – Ako me toliko prezireš, zašto si došla da me spaseš? – Ti si mi sestra. Sve što mi je ostalo – naposletku uzvrati Rebeka, pogledavši načas Ričarda. Norman je izdržao njen pogled. – Nisam tako loša kao što ti misliš. Samo se mnogo bojim. Svega. Čak i da ostanem sama – pravdala se Sara. – I ja ću početi da se bojim ako ne požurimo. Ako su nas čuli, neće im trebati mnogo vremena da nas stignu – prekinu je Anjeze, nestrpljivo. Njena nedvosmislena izjava prekide raspravu. Nastavili su da hodaju jedno za drugim, Sara poslednja, držeći Ričarda za ruku. Koračali su bez daljih pretnji i nezgoda, dok je tunel postajao sve viši ali i uži. Činilo im se da će ih zidovi zdrobiti, a prolaz kao da je bio prokopan za jednu osobu. Onda se pred njima ukaza zrak svetla. Rebeka pusti korak i svetlost je postajala sve jača, dok ih nije zaslepela. Konačno su koračali po čvrstim kamenitom tlu, dok je voda tekla uskim kanalom pored njih, a zatim su stigli do polukružnog izlaza iz tunela. Obreli su se u bazenu Siloam. Napredujući duž unutrašnje ivice koja je jedva izvirivala iz vode, popeli su se stepeništem s leve strane; polako i oprezno. Pred njima se nalazila Dolma kedrova, a nešto dalje Brdo srama. Sunce se već spustilo za litice i zidine Jerusalima; uskoro će se spustiti sumrak. Pogledali su desno, prema dolini Gena, i nikoga nisu videli. Levo su videli stenoviti masiv. I jednog konja. Dva konja. U svakom sedlu konjanik sa spuštenim vizirom, štitom, besprekornom pancirnom košuljom i kopljima sa zastavama. Zastavama Tuluze. ***
Iza dvojice konjanika, odred pešadinaca. Rebeka je bila zbunjena. Nagonski se okrenu u nameri da se vrati u tunel, ali sudarila se s Ričardom koji je bio tik iza nje. – Nema svrhe. Pred nama je grof Rajmond od Sen–Žila – reče Norman, gledajući svog zapovednika. Čuli su kako u tunelu odzvanjaju koraci. Sve bliži. Sve snažniji. Iz tunela izađe 291
vojnik. Stražar iz zabrana sa zarobljenicima. Opet on. Prepoznao je Rebeku i Anjeze. Primetio je da prva nosi vreću. – Evo onog što ste tražili, vojvodo! Čuva ih ova prljava Jevrejka. On zamahnu sečivom. Sara vrisnu: – Ne! – i stade između oružja i sestre. Udarac joj prepolovi glavu na dva dela. Rebeka kriknu. Anjeze uperi mač u vojnika. Ričard uperi svoje oružje u drugog vojnika koji je izašao iz bazena. Gotfrid od Lorene. Jedan od dvojice konjanika uperi koplje u Ričarda. – Stanite! – viknuo je drugi konjanik. Bio je to Rajmond. Poterao je konja prema Normanu, dok su ostali vojnici izlazili iz stroja. – Spaseš mi život, a onda me izdaš, Ričarde? – reče grof, dižući vizir i zureći u svog posilnog. Ričard nije znao kako da reaguje. Izmešalo se previše osećanja, čak i za jednog cinika kakav je on bio; zapovednik ga je uhvatio na delu, pojavio se Gotfrid od Lorene, gledao je smrt žene koju je, kako je verovao, voleo. Oborio je pogled, posramljen i zagledao se u unakažen Sarin leš, koji je Rebeka, klečeći i plačući držala u naručju. – Ovi ljudi imaju ono što nam je uzvišeni pontifeks naložio da nađemo – izjavi Gotfrid, gledajući najpre Rajmonda a onda Anjeze, mada je nju pogledao prezrivo. – Znam. Obavestio me je o tome upravo jedan od njih – mirno odgovori grof od Tuluze. – Kad samo pomislim da niste uspeli da izvučete tu informaciju čak ni mučeći onog jadnog sveštenika... – dodade, pokazujući neslaganje s vojvodinim postupkom. – Tako jadan i tako pobožan da je sakrio dokumenta koja su mogla da naude svetoj Crkvi. Zaslužio je sve što mu se dogodilo... – odvrati Gotfrid, nimalo zbunjen. – Samo trenutak... Kako ste saznali? – prekinu ga Ričard. – Tvoj prijatelj Vizantinac. Onaj Emanuilo... – odvrati mu Rajmond. – Došao mi je prošle noći. Neobično, zar ne? Umesto da ode svom zapovedniku... Vidi se da mučenje sveštenika ne donosi dobra, vojvodo – nastavio je, obraćajući se Gotfridu. – Ali vi ste svejedno saznali, kako mi se čini...– dodade. Gotfrid se udostojio da objasni: – Molio sam se u crkvi Svetog groba, kad su me moji ljudi obavestili da je ova kurva – i on pokaza Anjeze, naravno – ušla u grad sa svojom prijateljicom Jevrejkom. Naredio sam da ih prate, a onda sam se pridružio onima koji su ih sledili... – Ne mogu da verujem da nas je Emanuilo izdao... – reče Rebeka i dalje jecajući. – Ni ja ne mogu da me je moj posilni izdao – odvrati Rajmond. – Ali mislim da ne treba da smatrate tog Vizantinca izdajnikom. Bio je uveren da više nemate izlaza, i poverio mi je kod koga su svici. Za uzvrat, dao sam mu časnu reč da vam neću nauditi; zato nije došao vama, vojvodo Gotfride. Sigurno je mislio da reč jednog mučitelja sveštenika ne vredi mnogo. Bio je pošten čovek i verujem da mu je taj rukopis predstavljao veliki teret; ostao je u Jerusalimu da bi našao Boga, i sigurno je mislio da skrivanje takvog dokumenta od Crkve nije baš u skladu s njegovim naumom. – Vi ste dali reč, ja nisam! – uzviknu Gotfrid i zakorači prema Rebeki s isukanim 292
mačem. – Ja ću ovo troje ubiti kao pse! Posebno ovu kurvu koja me je obmanjivala od prvog trenutka! – dodade, zureći u Anjeze. Prostitutka izdrža njegov pogled, ali nije progovorila. Rajmond se primaknu i stade između vojvode i ono troje. – Nikog vi nećete ubiti – ledeno izjavi, zaustavljajući Gotfridovu ruku svojim kopljem. – To je pitanje moje časti. Ne samo što sam obećao Grku, već bih to i inače učinio – zbog čoveka koji mi je dvaput spasao život. Daće nam rukopis i pustićemo ih da idu. Gotfrid načini ljutiti pokret. Onda se načas zamisli. – Samo pod uslovom da ga ja predam uzvišenom pontifeksu – reče naposletku. Sad se Rajmond zamislio. – Pa dobro – odvrati, a onda se obrati Ričardu. – Ričarde, odužio sam ti se. Onda se okrenu prema Rebeki. Ništa joj ne reče. Samo je pružio ruku, Čekajući da mu onda da vreću. Rebeka je još držala sestrin leš u naručju. Načas se nije ni pomerila. Pogledala je grofovu ruku. – Nismo... nismo mi Jevreji ubili vašeg boga... – na kraju reče. Ričard ju je zaprepašćeno gledao. Čak i u ovim okolnostima, ona se raspravljala. – Ženo, moje strpljenje nije bezgranično. Daj mi tu torbu – uzvrati Rajmond. – To je jedina nada za nas Jevreje. Jedina nada da više nećemo trpeti progone... – Sveta majka Crkva mora da brine o svojoj celovitosti reče grof. – Naročito sad kad su hrišćani ponovo preuzeli odgovornost za ova sveta mesta. Tvoj narod je mnogo propatio zbog krivice vaših očeva, ne poričem. Nažalost, i najmiroljubivija religija može biti loše primenjena, zbog grešnosti ljudskog roda. Ali religija koja poziva na univerzalno bratstvo najbolji je uzor kojem čovek treba da teži, iako ga možda nikad neće dostići... Sad vam poslednji put kažem: predajte mi tu vreću. Rebeka razmisli. Gledajući u ždrelo tunela, videla je slobodan prolaz kojim bi mogla da se vrati do bazena. Brzo se pokrenu, ugura se između Gotfrida i jednog od njegovih vojnika, i nagnu se nad vodu. – Draže nu je da je bacim u vodu i uništim svitke... – rece, preteći da će vreću ispustiti. Rajmond se nije uznemirio. – U svakom slučaju ćemo postići svoj cilj, zar se ne slažeš? – reče joj. Gotfrid se prezrivo osmehnu. – U tom slučaju ne bih više bio obavezan da se držim bilo kakvog dogovora, i pričinio bih sebi veliko zadovoljstvo... – reče, pogledavši rečito Anjeze i milujući oštricu mača. Rebeka se ponovo zamisli. Pomisli na Emanuila, na Firuza, na Anselma, na Saru, na svog oca. Ti svici su, na ovaj ili onaj način uzeli previše žrtava među onima koji su joj bili dragi. Ne bi mogla da podnese još mrtvih. Pružila je ruku s vrećom prema Gotfridu, koji joj je istrgnu. Pošto je pohlepno zavirio unutra, vojvoda dade znak svojim vojnicima. – Idemo – reče. – Ovde više nemamo šta da tražimo – i uputi se prema dolini Gena. Preostali su gledali jedni druge. Posle nekoliko trenutaka tišine, Rajmond se nasloni u sedlu i, osmehnuvši se, reče: – Šta ćete vi sad da radite? Anjeze je imala najjasniju zamisao. – Gospodaru moj – reče – ja bih i dalje da budem vojnik. Tražim vašu dozvolu da se pridružim vašim trupama i služim vas tako 293
odano da se nećete pokajati. Rajmond je pogleda, pa klimnu glavom. – Neka ti bude – odvrati, obraćajući se zatim Rebeki. Rebeka je oklevala. – Pre svega ću sahraniti svoju sestru. Spasila mije život, a nikad nisam verovala da je za tako nešto sposobna. Onda ću, verujem, otići iz Jerusalima. Možda ću se vratim u Evropu, na Rajnu... – zaključi. Rajmond pogleda Ričarda, koji je pažljivo slušao odgovore dveju žena. A grofu to nije promaklo. – Naravno, možeš nastaviti da služiš u mojoj vojsci s istim zaduženjem koje si dosad imao – reče mu. – Pokloniću ti mali posed u Svetoj zemlji. Ali ako ne želiš više da se boriš s nama, ne krivim te. Daću ti nagradu u novcu i pustiću te da ideš kud hoćeš. – A onda sačeka odgovor. Anjeze je stala postrance, u blago izazovan položaj, i pogledala ga privlačno se osmehujući, pre nego što je okrenula glavu na drugu stranu. Rebeka ga krišom pogleda i pognu glavu čim im se pogledi sretoše, ne mičući se i ne progovarajući, iako se postiđeno osmehnula. Ričard odmeri Anjeze, posmatrajući njeno ponosno držanje, savršeno lice, vitak struk i široka ramena, dugu gustu kosu koja joj je padala niz leđa i bujne grudi. Onda osmotri Rebeku, njenu pokupljenu kosu, istaknut nos, špicastu bradu, povijena leđa, preširoke bokove. Prodoran pogled. Neukrotiv duh. Ričard pogleda uvis, prema zidinama. Stubovi dima dizali su se iznad merlona, dolmom su odjekivali povici, zveckanje oružja razlegalo se vazduhom. Jerusalim je pao. Ali to nije bio kraj. Biće još zgarišta, još pokliča, još zveckanja oružja. Pokolj je samo početak. I borba protiv islamskih kraljevstva samo je početak. Ali ne za njega. On je svoju potragu završio. – Mislim da ću otići u Evropu – naposletku reče, prilazeći Jevrejki.
294
EPILOG Judeja, 107. godina nove ere
Zoker je znao da neće još dugo živeti. Prisetio se one no će pre trideset sedam godina, kad je prvi put video razapete ljude. Stotine razapetih ljudi. Tada je bio iznenađen njihovom besmislenom voljom da prežive, koja ih je terala da upiru nogama, da podižu grudni koš i nastave da dišu, samo da bi produžili patnju i muke. A sad on čim isto to. Činio je to tokom celog jučerašnjeg dana i noći, otkad su ga revnosni službenici cara Marka Ulpija Trajana prikovali za krst, pored brata Jakova. On je brzo izdahnuo, baš kao i Mesija, stric Jošua. Ono što ga je začudilo u stvari nije bila kratkotrajnost njegove agonije, već dužina vlastite; njihov način života, budući da su bili nazireji, činio ih je dugovečnim, i slične bi muke satrle tela ljudi mnogo mlađih no što behu oni, koji su davno iza sebe ostavili godine u kojima se ljudi već smatraju starim. Ko zna koji put je protegao obamrle cevanice odbijajući se o klin koji mu je surovo prikivao gležnjeve. Izvio je grudni koš, dahćući kako bi uvukao vazduh. Onda ga je ponovo izdisao, pitajući se koliko dugo će ovog puta izdržati. Sećanje na tu noć među razapetima, pred zidinama Jerusalima, podsetila ga je na ono što se dogodilo unutar gradskih zidina. Na trčanje kroz podzemne prolaze kako bi utekao rimskom stražaru, na susret sa zelotima, sve do dolaska do Simeonove kuće. Prizor na koji je naišao pratio ga je celog života, i bio je siguran da će mu se pojaviti pred očima i u trenutku, sad već sasvim izvesnom, kad ih bude zauvek sklapao. Još je mogao da vidi očevog rođaka Simeona razapetog, ali konopcima, na tavanične grede, i njegovog mučitelja koji pokušava iz njega da izvuče tajnu rukopisa Jakova Pravednika. I još je video samog sebe kako se, mlad i snažan, povrativši se od iznenađenja, baca na tog čoveka, zaustavlja ga i razoružava. Zasuo ga je salvom beskrajnih optužbi, onima koje je imao spremne za njega već godinama i onima na koje su ga nagnale trenutne okolnosti. I na kraju, onim koje je izazvalo reagovanje tog čoveka, njegova izuzetna dijalektika i zadivljujuća snaga koju je taj čovek umeo da ulije svojim rečima, tako đa je čak i Jakova Pravednika naterao da preispita svoja uverenja i pristane na kompromis o širenju jevanđelja. Čuo je njegovo priznanje da se nije suprotstavio pogubljenju svog patrijarha, da je, štaviše, prisustvovao njegovom pogubljenju, da je pomogao Rimljanima da savladaju prepreke prilikom osvajanja Jerusalima, ukazujući im na najbolju strategiju i najslabije sektore. Želeo je da ga ubije zbog svih tih izdaja; zbog izdaje svojih starešina, svoje vere, svog naroda. Ipak, nije mogao a da mu ne dozvoli da i dalje govori. I nikad nije zaboravio njegove reči, koje je prekinuo rimski projektil uletevši u kuću i omogućivši mu da pobegne sa Simeonom i sa spisima. – Religija treba da ujedinjuje, ne da razjedinjuje – rekao je pre nego što je nestao u kršu urušenog krova. Savez između Jahvea i Mojsija 295
prouzrokovao je suprotnosti između Izraela i ostalih naroda. Nov Hristov savez ujedinjuje narode pod jednim jedinim bogom, bratimi sve Ijude u liku Isusa Hrista. Zašto bi Gospod morao da se podvrgne žrtvovanju na krstu kako bi spasio narod koji je Bog već izabrao? Ne, Spasitelj je patio i žrtvovao se da bi svi mogli biti spaseni. Svi! Zbog greha samo jednog čoveka, Adama, svi su proglašeni grešnicima; a sada će, žrtvovanjem samo jednog, Isusa Hrista, svi biti spasem! Hrist mi je poverio misiju kojom ću vam pomoći da prevaziđete jalovu revnost za dela i propovedi koji su vas učinili robovima, kojom ću vas pozvati da, vođeni uticajem Duha, širite ljubav, milosrđe, radost, mir, blagost, odanost i dobrotu. Da je Zakon bio suštastven za spasenje, Isusova žrtva bila bi beskorisna. Sećaš li se šta je Bog rekao Avramu? „U tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji” Sledstveno tome, svi oni koji imaju vere biće blagosloveni zajedno s Avramom, koji je verovao. Bog se pobrinuo za dolazak i za smrt Isusa Hrista, kojom je on iskupio sve ljude, kako bi vas podsetio da je za spasenje važna vera, a ne dela, i da svi mogu biti spasem, a ne samo narod Izrailja! Ne govorim kao prorok, kao mesija, već kao božji sin. Zato što jedino Bog može da začne i proširi univerzalno bratstvo; nijedan čovek, koliko god izuzetan, ne može ujediniti sve ljude. Dakle, Isus je Bog. Savez s Mojsijem, Jerusalim i sam Izrailj samo su delovi sveopšteg, koje bi Jevreji da pretvore u prepreke, i teje prepreke neophodno ukloniti kako bi Hristova poruka dospela do svih Ijudi. Hrist je znak da je Bog odlučio da se stara o svim ljudima, ne samo o Izraelitima! Hrist je svedočanstvo celom svetu da je Bog Bog, a ne jedan od rimskih, grčkih, egipatskih ili persijskih bogova! Vi ostah, sa svojom uskogrudom privrženošću tradiciji, svojim nacionalizmom i netrpeljivošću koju ste pokazali, osudih biste Hrista na zaborav, a veru u njega u religiju malog broja odabranih. U vašim je rukama bilo spasenje sveta, ali su vas vaše predrasude sprečile da je prepoznate! Dozvolili ste da vas obeshrabri Gospodovo raspeće, ne shvatajući da upravo odatle potiču koreni spasenja ljudskog roda! Zahvaljujući onome što mi je On preneo, mogu da protumačim značenje žrtvovanja Isusa Hrista i poraz da pretvorim u pobedu! Ja sam Pavle iz Tarsa, izvršitelj pomirenja kome treba da zahvalite što će Onaj koji je krvlju vezan za vas od svih biti priznat kao Bog, a ne kao izraelski mesija! I meni treba da zahvalite što ste oslobođeni tereta greha i smrti, i što ćete večno živeti!
296
POGOVOR
Glavni istoričar rane hrišćanske crkve jeste Eusebije, biskup iz Cezareje i duhovni savetnik cara Konstantina Velikog. U najmanju ruku, njegova Crkvena istorija je najbogatiji izbornik sačuvanih izvora, koji nam dopušta da shvatimo razvoj hrišćanstva tokom prva tri veka njegovog postojanja. Između ostalog, Eusebije iz Cezareje piše da su za Trajanove vladavine razapeta dvojica sledbenika jednog Isusovog brata po imenu Juda. Čak je naveo i njihova imena: Jakov i Zoker, tvrdeći i da su njih dvojica bili „starešine svih crkava kao izaslanici i članovi Gospodove porodice”. Osim toga, isti autor donosi i razne podatke o Jakovu Pravedniku, „bratu Gospodovom”, prenoseći ih velikim delom iz Egesipovog dela Memorie, dela koje je, na nesreću, izgubljeno. Ali osim Eusebija iz Cezareje, mnogo je onih koji su govorili o ulozi Jakova Pravednika i ostale Isusove braće u ranoj hrišćanskoj crkvi. Na početku svakog poglavlja ovog romana, naveo sam postojeće citate iz izvesnih izvora koje sam izdvojio iz daleko obimnijeg izbora, dajući prednost citatima iz kanonskih tekstova. Naročito je učenje po kojem je Jakov smatran Isusovim nastavljačem, prvim Jerusalimskim biskupom i u suštini, dakle, prvim papom umesto Petra, previše rasprostranjeno u apokrifnim jevanđeljima i među crkvenim ocima da br se moglo smatrati pukom naknadnom izmišljotinom. Jevanđelje po Tomi je primer za to. U njemu stoji: „Sledbenici rekoše Isusu: 'Znamo da ćeš nas napustiti: ko će se uzdići iznad nas?' Isus im odgovori: 'Kud god da pođete, sledićete Jakova Pravednika, onog zbog kojeg su stvoreni nebo i zemlja'.” S druge strane, među kanonskim jevanđeljima, jedino se u onom po Mateji pominje dobro poznato Isusovo postavljanje Petra na položaj. Potom, s uništenjem Jerusalima i Petrovim preseljenjem u Rim, prevladalo je učenje po kojem je upravo Petar prvi Hristov nastavljač, čime je svečano uspostavljena nadmoć kapitolskog grada. 88 Uzgred rečeno, valja napomenuti da se, kako u kanonskom tekstu poput Pisma svetog Petra Galatima tako i u apokrifnom poput Omelie Clementine, 89 Petar pominje kao podređeni Jakovu. Otuda je sasvim razumljivo zašto postojanje tog Jakova i njegova uloga i do danas predstavljaju problem. Reč je o zaista značajnoj ličnosti rane hrišćanske crkve, koja je previše smetala da bi našla mesto u kanonskim učenjima. Jednako je opipljiva i razlika nastala nakon Isusovog raspeća, a odnosi se na stav prema širenju hrišćanstva. Kako izgleda, zajednica iz Jerusalima koju je predvodio Jakov — ali možda ne samo on – zalagala se za širenje Hristove poruke isključivo među obrezanima, to jest među jevrejskim narodom; ostali su, verovatno u manjoj meri vezani za palestinsko okruženje, to jest helenizovani Jevreji predvođeni svetim Pavlom, bili za to da se njegova poruka širi i među neobrezanim bezbožnicima. Na osnovu indicija u izvesnim izvorima, trebalo bi, između ostalog, prihvatiti i to da su Isusovi rođaci - kakav god ih je stepen srodnosti povezivao — bili ono što bismo mogli nazvati ,,gubitnicima”, 88 Misli se na Rim. (Prim. prev.)
89 Apokrifna jevanđelja ebionita. (Prim. prev.)
297
to jest nacionalisti. Pad Jerusalima nakon dve pobune na razmeđi prvog i drugog veka nove ere, sigurno je predstavljao preokret u razvoju hrišćanstva; uticaj njegovog judejskog porekla, u početku preovlađujući, svakako je umanjivan sve dok se nije pretvorio u poneku beznačajnu sektu, udaljenu od središta glavnih tokova. Preživeo je samo judaizam, koji su rimski osvajači u izvesnom smislu tolerisali; preživeli su, zapravo, rabinski i hrišćanski judaizam čija je poruka bila univerzalistička/ pacifistička, lišena pobunjeničkog obeležja koje je pratilo pokret od samog njegovog početka. Njegov uspeh je na kraju umanjio odgovornost Rimljana za Isusovu smrt, naglašavajući odgovornost samih Jevreja; spontan čin potekao od Jevreja u rasejanju, koji je verovatno postao svestan i programiran pošto je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva. Što se tiče svetog Pavla, koji je odigrao veliku ulogu u stvaranju nove religije, moramo se složiti s Rikardom Kalimanijem (Paolo, l'ebreo che fondo il Cristianesimo, Mondadori, Milano, 1999) da je njegova sudbina ostala obavijena legendom. Na kraju drugog veka nove ere, Tertulijan piše da je svetom Pavlu u Rimu odrubljena glava; vek docnije, Eusebije iz Cezareje taj događaj, izgleda, potvrđuje ali datira ga u kasniji period. To je premalo da bi se podatak smatrao uverljivim, što mije ostavilo mogućnost da zamislim susret između Pavla i Zokera u Jerusalimu, za vreme Titove vladavine. Na kraju, Isus kao istorijska ličnost i razvoj hrišćanstva od njegovih početaka tema su skorašnjih proučavanja koja se oslanjaju na obimnu bibliografiju. U Italiji, Koradu Audžijasu i Mariju Pešeu treba odati priznanje što su svojom knjigom Inchiesta su Gesu (Mondadori, Milano, 2006) ponudili takva gledišta širokoj publici, prevodeći na razumljiv jezik učena izlaganja naučnika i proučavalaca Biblije, stručnjaka različitih veroispovesti, autora tekstova uistinu teških za obične čitaoce, ali i za vernike koji smatraju da poznaju Sveto pismo. Rasprava o ličnostima koje se navode kao Isusova braća i sestre sve više se kreće u pravcu njihovog priznavanja za Isusove rođene braću i sestre. Osim protestantskih proučavalaca, i vrhunski katolički naučnici poput J. P. Mejra, profesora na Katoličkom univerzitetu u Americi, ili dominikanca Fransoaa Refulea, direktora Biblijske škole u Jerusalimu, priznaju tu mogućnost. Što se tiče Jakova, na kraju, njegova ličnost se, posle milenijuma zaborava, postepeno ponovo procenjuje. Prilikom pisanja ovog romana, došao sam u iskušenje da upotrebim smele teorije Roberta Ajzenmana, izložene u prigodnom delu Giacomo, fratelo di Gesu (Piemme, Kazale Monferato, 2007); ali koliko god bile briljantne i genijalne, procenio sam da su previše rizične i bilo bi zaista teško izložiti ih i motivisati u književnom delu. Delo Pjer–Antoana Bernahajma Giacomo fratelo di Gesu (Ecig, Ðenova, 2005) delovalo mi je uravnoteženije, daleko opreznije i nimalo uvredljivo za one koji se s takvim teorijama ne slažu.
298
BELEŠKA O AUTORU
Andrea Fredijam rođenje 1963. godine u Rimu, gde živi i radi. Dipiomirao je srednjovekovnu istoriju, bavi se publicistikom i sarađivao je s brojnim istorijskim časopisima. Do sada je napisao i objavio: Gli assedi di Roma (nagrađeno 1998. priznanjem Orient Express kao najbolje delo o romanistici), Le guerre dell'Italia unita, Gli ultimi condottieri di Roma, Le grandi battaglie di Roma antica, Le grandi battaglie di Napoleone, Guerre e battaglie del Medioriente nei XX secolo, I grandi generali di Roma antica, Le grandi battaglie di Giulio Cesare, Le grandi battaglie di Alessandro Magno, Le grandi battaglie dell'antica Grecia, I grandi condottieri che hanno cambiato la storia i Le grandi battaglie del Medioevo. Njegov prvi istorijski roman 300 guerieri, La battaglia delle Termopili postigao je veliki uspeh.
299
\'7b2\'7d Pripadnici rane asketske sekte jevrejskih hrišćana osnovane u Palestini i oko nje u prvom veku nove ere. Ime sekte potiče od hebrejske reči ehyonim ili ebionim („siromah”). Uprkos tvrdnjama nekih kasnijih hriščanskih teologa, nema dokaza da je tu sektu osnovao izvesni Ebion. (Prim. prev.) \'7b3\'7d Jevrejski praznik – Jom Kipur. (Prim. Prev.)
\'7b4\'7d Po Starom zavetu, Mojsije je u pustinji podigao šator da bi narodi Izrailja pod njim čuvali sveto sklonište, kovčeg sa sakramentima koji su nosili prilikom hodočašča u pustinju. Šator je kasnije zamenjen zdanjem podignutim u blizini Jerusalima, koje je David nazvao „sveto mesto” – sancta sanctorum. U današnjim sinagogama u kovčegu se čuvaju svici s tekstovima koji se čitaju prilikom svetih ceremonija. U katoličkoj i pravoslavnoj crkvi taj kovčeg se naziva tabernakl i u njemu se čuvaju sakramenti pričešća. (Prmi. prev.) \'7b5\'7d Začetnik imena. (Prim. Prev.)
\'7b6\'7d Seldžuci, loza koja je vladala delovima Srednje Azije i Bliskog istoka od XI do XIX veka i uspostavila moćni Seldžučki sultanat. Turci Seldžuci smatraju se precima zapadnih Turaka, današnjih stanovnika Turske, Azerbejdžana i Turkmenistana. (Prim. prev.)
\'7b7\'7d Vasilije II Bugaroubica, ili Vasilije II Makedonac, bio je vizantijski vladar od 976. do 1025. godine. Iza sebe je ostavio ogromnu državu od Jadranskog mora i Dunava do Eufrata, uključujući i Kijevsku kneževinu, koja je bila u interesnoj sferi Vizantije. (Prim. prev.)
\'7b8\'7d Narod koji vodi poreklo od Turaka iz centralne Azije i naseljava današnji Turkmenistan, severoistočne delove Irana i neke oblasti Avganistana. Govore turkmenistanskim jezikom. (Prim. prev.)
\'7b9\'7d Garda Varijega je verovatno jedna od najpoznatijih vojnih formacija Vizantijskog carstva. Njihovo ime potiče od naziva koji su Rusi koristili za skandinavske vikinge. Koren njihovog imena verovatno potiče od izraza „var”, što znači služba. (Prim. prev.)
\'7b10\'7d Poznat i kao Frangopulos, normanski avanturista koji je dospeo u Vizantiju i pridružio se vojsci cara Romana IV Diogena. Moguće je da je poreklom bio Franak, no kako god bilo, na Sredozemnom moru se pridružio Normanima. Postoje istorijski podaci o njegovom učešću u bici kod Mancikerta. 1071. godine. (Prim. prev.)
\'7b11\'7d Nikeforos Brijenijus (1062–1137), vizantinski vojskovođa, kralj i istoričar. (Prim. Prev.) 300
\'7b12\'7d Narodi iz Skandinavije koji su dospeli u Zapadnu i Srednju Evropu. Nazivali su ih još i Normanima po izrazu „nord” (sever), ili vikinzima po izrazu „vik” (fjord). (Prim. prev.) \'7b13\'7d Nomadsko tursko pleme; ne zna se odakle izvorno potiču, ali u VIII i IX veku naselili su se u regionu između Donje Volge i Urala. (Prim. prev.) \'7b14\'7d Gr.: štitonoša. (Prim. prev.)
\'7b15\'7d Gr.: Gospode, smiluj nam se. (Prim. Prev.)
\'7b16\'7d Egipatski plaćenik. (Prim. Prev.) \'7b17\'7d Heb.: Mir s tobom. (Prim. Prev.) prev.)
\'7b18\'7d Jevreji kuji su živeli u Severnoj, Srednjoj ili Istočnoj Evropi. (Prim. \'7b19\'7d Heb.: I s vama. (Prim. prev.)
\'7b20\'7d Heb.: opšti naziv za jevrejske škole u kojima se proučavaju Talmud, Tora i Mišna. (Prim. prev.) \'7b21\'7d Jevreji koji su živeli u Španiji i Portugaliji. (Prim. Prev.)
\'7b22\'7d Lat.: pharisaeus – „odvojeni”, pripadnik versko–političke jevrejske sekte, od II veka pre n.e., koja je propovedala strogo pridržavanje Mojsijevog zakona, u čemu je bilo mnogo pretvorstva; figurativno: licemer. (Prim. prev.) \'7b23\'7d Treća knjiga Mojsijeva. (Prim. Prev.)
\'7b24\'7d Jevrejska verska sekta iz II veka pre n.e. čiji su pripadnici verovali samo u Mojsijeve zakone; konzervativci i protivnici fariseja. (Prim. Prev.)
\'7b25\'7d Vodeći rabin nemačkih Jevreja Geršom, ben Jehuda, među nemačkim Jevrejima poznat kao „rabenu Geršom”, „naš rabin Geršom”. (Prim. prev.) \'7b26\'7d Izraz „savez” u hrišćanstvu podrazumeva drevni pakt koji je, prema Starom zavetu, Bog sklopio s Adamom, a zatim ga obnovio s Nojem, Avramom . Mojsijem; takođe se odnosi i na Novi savez koji je Bog sklopio s onima koji veruju u Isusa Hrista. (Prim. Prev.) 301
\'7b27\'7d Knjiga o Isusovom životu, jevrejska knjiga kojom se ismeva Isus, pripisuje im se nezakonito rođenje, bavljenje magijom, vradžbinama, sramna smrt. Suština Toledota jeste tvrdnja da je Isus bio varalica i jeretik kog su Jevreji razapeli na krst. U knjizi se takođe tvrdi da su Isusovi sledbenici ukrali njegovo telo iz grobnice i obmanuli narod da je on vaskrsao. (Prim. prev.) \'7b28\'7d Drevni narod koji je još u starozavetno doba živeo sa Izraelitima asketskim, uglavnom nomadskim životom. Smatraju se potomcima patrijarha Rekaba. (Prim. prev) \'7b29\'7d Papa. (Prim. Prev.)
\'7b30\'7d Kada se laik promoviše u sveštenika, običaj je bio da mu se obrije središnji deo lobanje, oko kojeg se ostavljao samo uzan pojas kose. Taj običaj je ukinut 1972. godine. (Prim. prev.) \'7b31\'7d Misli se na Rim. (Prim. Prev.)
\'7b32\'7d Lat.: pred celim narodom. (Prim. Prev.)
\'7b33\'7d Lat.: trgovanje crkvenom imovinom. (Prim. Prev.) \'7b34\'7d Tursko utvrđenje u blizini Nikeje. (Prim. Prev.)
\'7b35\'7d Podsedlica, ukrasna prostirka ispod sedla. (Prim. prev.)
\'7b36\'7d Srednjovekovna titula feudalca u Nemačkoj koja odgovara tituli markiza u nekim zemljama. (Prim. prev.)
\'7b37\'7d Fatimidi su najznačajnija dinastija ismilitskih šiita, koja je ime dobila po Fatimi bin Muhamad, kćeri proroka Muhameda. (Prim. prev.) \'7b38\'7d Muslimanska vladarska dinastija čiji su pripadnici posle Saladinovih osvajanja teritorija u Maloj Aziji postali Saladinovi vazali. (Prim. prev.)
\'7b39\'7d Navodi iz Jevanđelja preuzeti iz Novog zaveta, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, 2003, prevod Komisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. (Prim. Prev.)
\'7b40\'7d Političko–religiozna jevrejska organizacija poznata po hrabrom otporu rimskoj vlasti u Palestini, u I veku nove ere. (Prim. Prev.) 302
\'7b41\'7d Višenamenska alatka (pijuk, sekira, motika). (Prim. prev.) \'7b42\'7d Misli se na Iroda Agripu Prvog. (Prim. Prev.) \'7b43\'7d Fr.: ženska košulja. (Prim. Prev.)
\'7b44\'7d Božanska suština, koja se u Bibliji naziva „zelem elokim” – božanska slika čoveka. (Prim. prev.)
\'7b45\'7d Hebrejski naziv za Bibliju, po početnim slovima Tore, Neviima i Kethuvima. (Prim. Prev.) \'7b46\'7d Arap.: Mir s tobom! Tradicionalan arapski pozdrav. (Prim. Prev.)
\'7b47\'7d Arap.: doslovno – braća muslimani. (Prim. Prev.)
\'7b48\'7d Jedna molitva u jevrejskoj liturgiji. (Prim. prev.)
\'7b49\'7d Lat.: Deuteronomium, gr.: deuteronomio, heb.: devarim, jeste Peta knjiga jevrejske Tore i hrišćanske Biblije. (Prim. prev.)
\'7b50\'7d Učenje persijskog jeretika Manija i njegovih pristalica; mešavina staropersijskog dualizma i hrišćanskog gnosticizma, po kojem je od samog početka postojalo carstvo svetlosti i carstvo mraka. (Prim. prev.) \'7b51\'7d Fr.: udvaranje. (Prim. prev.)
\'7b52\'7d Trupac za probijanje gradskih kapija na čijem se vrhu obično nalazila istesana ovnujska glava s rogovima. (Prim. prev.) \'7b53\'7d Osnovna konjička jedinica koja se sastojala od 300 do 400 vojnika. (Prim prev.) \'7b54\'7d Arap.: Bog je najveći! (Prim. prev.)
\'7b55\'7d Grčka vatra ili sveta vatra izuzetno je zapaljiva mešavina koja se verovatno sastojala od katrana, šalitre, sumpora, nafte i živog kreča; Grci su je koristili uglavnom u pomorskim bitkama, paleći neprijateljske brodove, jer se plamen nije mogao ugasiti vodom. (Prim. prev.) \'7b56\'7d Način razmeštaja ljudstva prilikom opsade. (Prim. Prev.) 303
\'7b57\'7d Lat.: sanicula – biljka s lekovitim svojstvima. (Prim. prev.)
\'7b58\'7d Biljka iz porodice supermatofite dikotiledoni koja ima izuzetna lekovita svojstva. (Prim. prev.)
\'7b59\'7d Biljka koja, zahvaljujući farmaceutskim svojstvima, zaustavlja krvarenje. (Prim. prev.) \'7b60\'7d Gr.: stanje mišićne ukočenosti koje prati potpuno odsustvo voljnih pokreta. (Prim. prev.) \'7b61\'7d Srednjovekovno oružje čija je osnova sekira pričvršćena na vrli dugačkog koplja. Oštrica sekire izbalansirana je pomoću kuke povezane sa suprotne strane, što je helebardisti omogućavalo čak tri načina napadanja. (Prim. prev.)
\'7b62\'7d Judejski kralj (729. p.n.e – 687. p.n.e.) koji je sklopio savez s Egipćanima i Etiopljanima protiv Asirije. Pripremajući se za pobunu, opasao je zidinama i zapadni Jerusalimski brežuljak, gde su živeli prognanici iz Izraela, i osigurao zalihe vode kopajući podzemne kanale kako bi izvorsku vodu doveo unutar grada. Jedan od tih kanala je i Jezekijin tunel. (Prim. prev.)
\'7b63\'7d Aramejski pripada grupi semitskih jezika, tačnije podgrupi severozapadnih semitskih jezika, i vrlo je sličan hebrejskom. Ime je dobio po starozavetnom patrijarhu Aramu. Aramejski je bio jezik svih semita Bliskog istoka u periodu od 800. pre Hrista, pa do 700. posle Hrista. (Prim. prev.)
\'7b64\'7d Po crkvenom i tada važećem računanju vremena, treći sat je devet sati pre podne. (Prim. prev.) \'7b65\'7d Gr.: rođeni brat tj. brat po ocu i majci, samo po ocu ih samo po majci. (Prim. prev.)
\'7b66\'7d Hrišćanski vernici odlazili su na hodočašće u Kompostelu, verujući da je tamo grob takozvanog velikog Jakova, sina Zevedeja i Salome. (Prim. prev.) \'7b67\'7d Arap.: pustinjska rečica. (Prim. prev.)
\'7b68\'7d Herpes zoster, virus koji izaziva varičelu. (Prim. prev.) \'7b69\'7d Jehova. (Prim. prev.)
\'7b70\'7d Jevrejska sekta, čije ime potiče od Sadoka, sveštenika cara Davida i razlikuje se u nekoliko ključnih pitanja od fariseja. Odbacujući usmeni zakon, sadukeji su 304
prihvatali samo ono što je zapisano u Bibliji. Takođe su odbacivali farisejsko verovanje u večnost duše. Nestali su 70. godine s razaranjem Hrama. (Prim. prev.) \'7b71\'7d Jevanđelje po Luki, 1, 35. (Prim. prev.)
\'7b72\'7d Grčki prevod Starog zaveta nastao u Aleksandriji, nazvan prema sedamdesetorici učenih Ijudi koji su radih na prevodu. (Prim. prev.) \'7b73\'7d Jevanđelje po Mateji, 1, 24–25. (Prim prev.)
\'7b74\'7d Jevanđelje po Mateji, 7 (Zač. 21), 12. (Prim. prev.)
\'7b75\'7d Bitka na reci Jarmuk odigrala se 20. avgusta 636. godine, između arapskih i vizantijskih snaga. Vizantinci su nakon poraza izgubili kontrolu nad Sirijom i Palestinom. (Prim. prev.) \'7b76\'7d Rajmond od Ažilea bio je hroničar prvog krstaškog pohoda na Jerusalim; išao je s vojskom Rajmonda od Tuluze. (Prim. prev.)
\'7b77\'7d Grad u Jordanu; 135. godine, u vreme imperatora Hadrijana, Perea je pripadala Palestini, i tamo su našle utočište grupe jevrejskih hrišćana. (Prim. prev.) \'7b78\'7d Srednjovekovno borbeno oruđe, nešto između velikog samostrela i katapulta; može imati polucev koja navodi projektil. (Prim. prev.)
\'7b79\'7d Srednjovekovno ratno oruđe iz kojeg su se izbacivale velike strele, čak i više njih istovremeno. (Prim. prev.)
\'7b80\'7d Srednjovekovno ratno oruđe, nalik kasnijem katapultu, za izbacivanje kamenja dometa 30 m. (Prim. prev.) prev.)
\'7b81\'7d Srednjovekovna sprava za gađanje kamenjem, slična katapultu. (Prim. \'7b82\'7d Biskupska kapa. (Prim. prev.)
\'7b83\'7d Bela sveštenička odežda za služenje mise. (Prim. prev.)
\'7b84\'7d Takođe vrsta misne svešteničke odežde. (Prim. prev.)
\'7b85\'7d Takozvani pastirski štap simbol je biskupa. (Prim. prev.) 305
\'7b86\'7d Ubrus s otiskom Isusovog lica. (Prim. prev.) prev.)
\'7b87\'7d Bočna galerija u ranohrišćanskim crkvama i sinagogama. (Prim. \'7b88\'7d Misli se na Rim. (Prim. prev.)
\'7b89\'7d Apokrifna jevanđelja ebionita. (Prim. prev.)
306
307
