KNJIGA ZA MLADE I STARE
KNj. 19
Aleksej Tolstoj
IVAN GROZNI I ISTORIJSKI ROMAN O KNEZU SREBRNOM I CARU IVANU GROZNOM
PREDGOVOR
3
Cilj ove pripovesti nije toliko opis događaja, koliko slikanje karaktera celokupne epohe, kao i prikaz pojmova, verovanja, naravi i kulturnog stupnja ruskog društva u drugoj polovini XVI veka. Čuvajući istorijsku istinu u opštim crtama, pisac je sebi dopustio izvesna odstupanja u detaljima koji nemaju istorijske važnosti. Tako, između ostalog, pogubljenje Vjazemskog i oba Basmanova, koje se stvarno zbilo 1570. godine, stavljeno je, radi zbijenosti priče, u 1565. godinu. To namerno preobličavanje, mislim, neće izazvati strožu pokudu, ako se uzme u obzir da mnogobrojne smrtne kazne koje su došle posle pada Silvestra i Adaševa, mada u mnogome služe za ličnu karakteristiku Ivana Groznog, ipak nemaju uticaja na opšti tok događaja. U svom odnosu prema grozotama onoga doba autor je uvek zaostajao za istorijom. Poštujući umetnost i moralno osećanje čitalaca, on je bacio senku na te događaje, pokazujući ih, po mogućnosti, u izmaglici vremena. Ipak, on priznaje da mu je, kad je čitao istorijske izvore, ne jednom knjiga ispadala iz ruku, i da je bacao pero negodujući ne toliko zbog saznanja da je mogao postojati Ivan IV, koliko zbog toga što je moglo postojati društvo koje ga je prihvatilo bez negodovanja. To teško osećanje uvek je smetalo objektivnosti potrebnoj u epskom delu, i donekle je bilo uzrok što je roman, započet pre deset godina, završen tek sada. Ta okolnost poslužiće možda i kao opravdanje za neujednačenost stila, koja verovatno neće 4
izmaći čitaočevoj pažnji. Na kraju, autor smatra potrebnim da napomene ukoliko je slobodnije uzimao istorijske činjenice od manjeg značaja, utoliko se više trudio da sačuva istinu i tačnost pri opisivanju karaktera i svega što se odnosi na narodni život i starinu. Ako je uspeo da živo prikaže lik epohe koju je opisao, pisac neće žaliti svoj trud i smatraće da je postigao željeni cilj. Pisac
5
IVAN GROZNI SVESKA PRVA
6
I OPRIČNICI
Leta Gospodnjeg, od postanka sveta sedam hiljada sedamdeset trećeg, ili, po sadašnjem računanju vremena, 1565. godine, jednog toplog letnjeg dana, 23. juna, bojar 1 knez Nikita Romanović Srebrni stigao je u selo Medvjedevku, oko trideset vrsta2 udaljenu od Moskve. Pratila ga je povorka ratnika i slugu. Knez je čitavih pet godina proveo u Litvi. Car Ivan Vasiljević beše ga poslao tamo, kralju Žigmundu, da ugovori mir za duga vremena, posle rata koji je tada vođen. Ali ovoga puta carski izbor nije bio podesan. Istina, Nikita Romanović je čvrsto zastupao interese svoje zemlje, i, činilo se, nije se mogao poželeti bolji posrednik, ali Srebrni ipak nije bio rođen za pregovore. Ne mareći za tančine diplomatske veštine, on je voleo da stvari vodi otvoreno, i, na veliku žalost sekretara koji su ga pratili, nije im dopuštao nikakva izvrdavanja. Već spremni na popuštanja, kraljevski savetnici su uskoro iskoristili prostodušnost kneževu, saznali preko njega ruske slabe strane i povećali svoje zahteve. To knez nije mogao da 1 2
Bojar – plemićka titula u staroj Rusiji, vlastelin. Vrsta – stara ruska mera za dužinu; 1067 metara.
7
podnese: usred opšte sednice sejma 3 udario je pesnicom po stolu i pocepao ugovor već spremljen za potpisivanje. „Vi ste”, rekao je, „zajedno s vašim kraljem čikovi i vrdalame. Ja s vama govorim po savesti, a vi gledate da me prevarite. Tako se ne radi!” Ovaj vatreni ispad u trenutku je srušio uspeh dotadašnjih pregovora, i ne bi izbegao Srebrni carski gnev da nije, na njegovu sreću, istoga dana stigla naredba iz Moskve da se mir ne sklapa nego da se nastavi rat. Sav radostan, krenu knez onda iz Vilna, zameni kadifeno odelo blistavim ratničkim ruhom i poče biti Litvance gde god je mogao. U ratnoj službi pokazao se boljim nego u diplomatskoj, i nadaleko se proslavio i među ruskim i među litvanskim narodom. Spoljašnjost kneževa odgovarala je njegovoj naravi. Glavne crte njegovog, više prijatnog nego lepog lica, bile su prostodušnost i otvorenost. U njegovim pepeljastim očima, osenčenim crnim trepavicama, posmatrač bi pročitao neobičnu, nesvesnu odlučnost koja mu nije dopuštala da makar i za časak zastane u trenutku delanja. Neuredne, nakostrešene obrve, i jedna kosa bora meću njima, svedočile su o izvesnoj nesrećenosti i nedoslednosti u mislima. Ali blago i jasno ocrtana linija usta pokazivala je plemenitu, nepokolebljivu čvrstinu, a osmeh - naivnu, skoro detinjsku dobroćudnost, tako da bi ga poneko mogao smatrati ograničenim da nije blagorodnost, koja je izbijala iz svake njegove crte, svedočila da će on uvek postići srcem ono što možda neće moći objasniti umom. Opšti utisak je išao u njegovu korist, stvarajući uverenje da mu se čovek može poveriti u svim slučajevima u kojima se traže odlučnost i požrtvovanje, ali da knez nema naviku da razmišlja o svojim postupcima i da mu tanano umovanje ne polazi za rukom. Srebrnom je bilo oko dvadeset i pet godina. Bio je srednjeg rasta, širokih ramena, tanak u pasu. Gusta smeđa kosa bila mu je svetlija od preplanula lica i u suprotnosti s crnim trepavicama. Kratka brada, nešto tamnija od kose, blago je senčila usne i donji deo lica. 3
Sejm – u baltičkim zemljama tog vremena, kao i danas u Poljskoj, najviše predstavničko telo u zemlji, skupština, sabor.
8
Veseo i laka srca vraćao se sada knez u domovinu. Dan je bio jasan, sunčan, jedan od onih kada kroz celu prirodu provejava nešto svečano, kad cveće izgleda bujnije, a nebo plavlje, kad se u daljini u tananim strujama diže vazduh i čoveku biva tako lako kao da se njegova duša preselila u prirodu i treperi u svakom listu i njiše se na svakoj travčici. Divan je bio junski dan, ali knezu posle petogodišnjeg boravka u Litvi izgledao je još lepši. Polja i šume odisale su Rusijom. Bez laskanja i lukavosti služio je Nikita Romanović mladom caru Ivanu. Čvrsto se držao svoje zakletve i ništa ne bi moglo poljuljati njegovu odanost gospodaru. Mada su ga srce i misao odavno vukli u otadžbinu, ipak, kad bi mu tog trenutka došla zapovest da se vrati u Litvu, ne videvši ni Moskvu ni rodbinu, on bi bez roptanja okrenuo konja i s pređašnjim oduševljenjem poleteo u nove borbe. Uostalom, nije on jedini tako mislio. Svi Rusi, sva zemlja, voleli su Ivana. Izgledalo je kao da je s njegovom pravednom upravom počelo u Rusiji novo, zlatno doba, i kaluđeri, čitajući stare letopise, nisu u njima nalazili cara ravnog Ivanu. Približavajući se nekom selu knez i njegova pratnja začuše vesele pesme, a kad stigoše do samog ulaza videše da se tu slavi neki praznik. S jednog i drugog kraja ulice momci i devojke behu stali u redove za horovod 4 i obe grupe nosile su po jednu brezu okićenu šarenim krpicama. Momci i devojke imali su na glavi zelene vence. Horovodi su pevali čas skupa, čas naizmence, dobacivali jedan drugom i zadirkivali jedan drugog. Između pesama čuo se glasan devojački smeh i bujno su se šarenile u gomili raznobojne košulje momaka. Jata golubova preletala su s jednog krova na drugi. Sve se kretalo i vrelo, veselio se pravoslavni narod ruski. Na ulazu u selo stari seiz5 stiže kneza. - Oho! reče on veselo, vidi gospodaru, kako oni, obešenjaci jedni, svetkuju Agrafenu-Kupalnicu. Hoćemo li da se odmorimo ovde? Konji su umorni a i mi ćemo, pošto se 4 5
Rusko narodno kolo sa pesmom. Seiz (tur.) - konjušar; ovde: posilni, stariji sluga.
9
založimo, lepše putovati. Sit trbuh, i sam znaš, gospodaru, sve može podneti. - Pa, ja mislim da smo već blizu Moskve, reče knez, koji očigledno nije imao želju da se zaustavljaju. - Eh, gospodaru, ti si danas već pet puta pitao koliko još ima do Moskve. Rekli su ti dobri ljudi da ima više od četrdeset vrsta. Naredi počinak, kneže, konji su zaista umorni. - Pa dobro, reče knez, odmarajte se. - Hej, vi tamo! povika Mihejić obraćajući se ratnicima, skidajte se s konja, skinite kotlove i naložite vatru. Ratnici i sluge - svi su bili pod komandom Mihejića; sada sjahaše i počeše odvezivati bisage. Sam knez siđe s konja i skinu ratnički oklop. Osećajući u njemu čoveka znatnog porekla, mlaći prekidoše pesmu, stari skinuše kape, i svi su sada stajali gledajući jedan drugoga u nedoumici da li da nastave veselje ili ne. - Nemojte se ustezati, dobri ljudi, reče blago Nikita Romanović, kraguj sokolima nije smetnja. - Hvala, gospodaru, odgovori jedan postariji seljak. Ako od nas ne zazireš, sedi ovde, a mi ćemo ti, ako dopustiš, doneti i medovine; učini čast, popij u zdravlje!... Budale! nastavi, obraćajući se devojkama, što ste se uplašile? Zar ne vidite da je to bojar sa svojom pratnjom, a ne kakvi opričnici! Znaš gospodaru, otkako je u Rusiji zavladala opričnina, mi se svega plašimo; nema života siromašnom čoveku. I kad je praznik: pij, ali ne mnogo; pevaj, ali se obaziri okolo. Svakog časa mogu udariti, kao grom iz vedra neba. - Šta je to opričnina? Kakvi opričnici? upita knez. - A, đavo ih znao! Oni sebe zovu carskim ljudima. Mi smo, vele, carski ljudi, opričnici, a vi ste narod, svetina. Naše je da vas pljačkamo i gulimo, a vaše da trpite i klanjate se. Tako je, vele, car zapovedio. Knez Srebrni planu. - Car zapovedio da se narod zlostavlja! Ah, prokleti! Pa ko su oni? Zašto vi njih, zlikovce, ne pohvatate? - Da pohvatamo opričnike? Eh, kneže, vidi se da putuješ izdaleka i da ne znaš šta je opričnina. Pokušaj samo da im 10
nešto učiniš. Onomad, došlo ih desetak u kuću Stepana Likajlova, u onu kuću tamo, što je zatvorena. Stepan je otišao na njivu, a oni staroj: daj ovo, daj ono. Stara im sve donosi i klanja se. Tada oni: daj, babo, novaca! Zaplakala je stara, ali nema kud, otključala je kovčeg, izvadila iz zavežljaja dva srebrna novca i pružila im sa suzama: uzmite, samo mi život ostavite. A oni vele: malo je! U tom je jedan opričnik udari u slepo oko i ona osta na mestu mrtva. Vraća se Stepan s njive i vidi kako njegova stara leži s razbijenom slepoočnicom; nije mogao da otrpi. Poče grditi carske ljude: nemate, veli, boga, zlikovci. Da vam ni na onom svetu ne bude mira! A oni mu, jadniku, omču na vrat pa ga obesiše. Nikita Romanović uzdrhta od jarosti. Uznemirilo se njegovo bujno srce. - Zar na carskom drumu, blizu same Moskve razbojnici pljačkaju, ubijaju seljake! Pa šta onda rade vaši seoski kmetovi i starešine? Kako oni trpe da razbojnici nazivaju sebe carskim ljudima? - Da, ponovi seljak, mi smo, vele, carski ljudi, opričnici; nama je sve dopušteno, a vi ste narod. Imaju oni i svoje starešine; nose naročite znake: metlu i pseću glavu. Mora biti da su zaista carski ljudi. - Glupače! uzviknu knez. Nemoj razbojnike nazivati carskim ljudima. Ne mogu da shvatim, pomisli u sebi. Naročiti znaci? Opričnici? Kakva je to reč? Ko su ti ljudi? Čim stignem u Moskvu, javiću o svemu caru. Neka mi naredi da ih pronaćem. Neću im, tako mi Boga, oprostiti, neću oprostiti! Međutim, horovod nastavi zabavu utvrđenim redom. Jedan momak je predstavljao mladoženju, a jedna devojka - nevestu; momak se duboko klanjao rodbini svoje neveste, koju su takoće predstavljali drugi momci i devojke. - Gospodine moj, taste, pevao je mladoženja zajedno s horom, spremi mi piće! - Gospođo punice, ispeci mi gibanicu! - Gospodine šurače, osedlaj mi konja! Uhvativši se za ruke momci i devojke okretali su se oko 11
mladoženje i neveste, najpre na jednu stranu, a zatim na drugu. Mladoženja se napio, pojeo gibanicu, umorio konja, pa sada tera napolje svoje rođake. - Idi, taste, đavolu! - Idi, punice, đavolu! - Idi, šurače, đavolu! Pri svakom stihu ove pesme izbacivao je iz kola čas poneku devojku, čas momka. Seljaci su se glasno smejali. Najedanput se začu prodoran vrisak. Jedan dečko oko dvanaest godina, sav krvav, dotrča i pojuri u horovod. - Spasite! Sakrite me! vikao je, hvatajući rukom seljake za skutove. - Šta ti je, Vanja? Zašto vičeš? Ko te je istukao? Da nisu opričnici? U tren oka oba horovoda skupiše se u gomilu; svi su opkolili dečka, ali je ovaj od straha jedva mogao da govori. - Tamo, tamo, izgovori najzad drhtavim glasom, iza bašta, pasao sam telad, oni dojuriše, počeše klati, bosti telad sabljama; došla je Dunjka i molila ih, oni su Dunjku uhvatili, odvukli... odvukli sa sobom, a mene... Ponovni vrisak prekinuo je dečka. S drugog kraja sela trčale su žene... - Nesreća, nesreća! vikale su. Opričnici! Bežite, devojke, i sakrivajte se u žito. Dunjku i Alenku su već, prokletnici, uhvatili, a Sergejevnu ubili. Istovremeno pojavi se i grupa konjanika, oko pedeset ljudi, s golim sabljama u ruci. Predvodio ih je crnobradi delija u crvenoj dolami i kapi od risovine sa vrhom od brokata. Uz sedlo mu je bila pričvršćena metla i pseća glava. - Hojda! Hojda! vikao je. Koljite marvu, secite seljake, hvatajte devojke, palite selo! Za mnom, momci! Nikoga da ne štedite! Seljaci su bežali kud je koji mogao. - Gospodine! Kneže! vikali su oni koji su bili bliže knezu, ne daj nas, uboge! Zaštiti jadnike! Ali kneza više nije bilo meću njima. 12
- Pa, gde je bojar? upita stariji seljak gledajući na sve strane. Ni traga od njega. Nema ni njegovih ljudi. Pobegli su, izgleda, i oni. Oh, teške muke, oh, dođe nam smrt! Delija u crvenoj dolami zaustavi konja. - Ej, ti, stari gade! Ovde je bilo kolo, kuda su pobegle devojke? Seljak je ćutao i klanjao mu se. - Na brezovu granu s njim! viknu crni. Kad voli da ćuti, neka ćuti na brezi. Nekoliko konjanika siđe s konja i nabaci seljaku omču na vrat. - Braćo, dobrotvori! Ne ubijte starca, pustite, rođeni moji! Smilujte se! - Aha! Odrešio si jezik, starkeljo. Ali dockan je, brate, drugi put da se ne šališ! Na brezu s njim! Opričnici ga povukoše prema drvetu. U tom trenutku iza jedne kuće začu se nekoliko pucnjeva; desetak pešaka sa sabljama u ruci pojuri na ubojice, a istovremeno konjanici kneza Srebrnoga pojaviše se iz jedne ulice i s vikom napadoše opričnike. Kneževih ljudi bilo je upola manje, ali napad bi izvršen tako brzo i neočekivano da su u tren oka slomili opričnike. Knez je lično drškom od sablje izbio iz sedla njihovog vođu. Ne pustivši ga da se osvesti, on skoči s konja, pritisnu mu grudi kolenom i steže ga za grlo. - Ko si, lupežu? upita knez. - A ko si ti? odgovori opričnik krkljajući i sevajući očima. Knez mu stavi na čelo cev od pištolja. - Govori, zlikovče, ili ću te bez pogovora ubiti kao pseto. - Nisam ti sluga, razbojniče, odgovori crni bez ikakva straha. A tebe će obesiti da ne diraš carske ljude. Oroz na pištolju škljocnu, ali kremen ne dade vatre, te crni ostade živ. Knez pogleda oko sebe. Neki opričnici ležali su mrtvi, neke su vezali kneževi ljudi, ostali su umakli. - Vežite i ovoga! reče bojar, i gledajući njegovo zversko ali spokojno lice ne mogade se uzdržati od divljenja. Nema šta, pravi je junak! pomisli knez. Šteta što je razbojnik. 13
Međutim, knezu priđe njegov seiz Mihejić. - Pogledaj, gospodine, reče on pokazujući svežanj tankih i jakih konopaca s omčama na kraju, vidi kakve sprave nose sa sobom. Nije im ovo prvi put, obešenjaci jedni! Uto vojnici dovedoše knezu dva konjanika koji su bili vezani za sedlo. Jedan je bio starac sa sedom grguravom kosom i dugačkom bradom. Njegov drug, crnooki delija, imao je oko trideset godina. - Ko su ti ljudi? upita knez. Zašto ste ih vezali za sedlo? - Nismo mi, gospodaru, već razbojnici. Našli smo ih iza bašta, čuvala ih je straža. - Onda ih odrešite i pustite na slobodu! Oslobođeni zarobljenici počeše ispravljati utrnule udove, ali nisu žurili da iskoriste svoju slobodu, jer su želeli da vide šta će biti s pobeđenima. - Čujte, nitkovi! reče knez svezanim opričnicima. Recite, kako se usuđujete da se nazivate carskim slugama? Ko ste vi, u stvari? - Pa, zar su ti oči ispale, je li? odgovori jedan od njih. Zar ne vidiš ko smo? Zna se ko! Carski smo ljudi, opričnici! - Đavoli! uzviknu Srebrni. Ako vam je život mio, govorite istinu! - Pa ti si, izgleda, pao s neba, reče sa osmehom crni delija, kad nisi još nikad video opričnike. Zaista pao s neba! Vrag bi ga znao odakle se pojavio, da Bog da te zemlja progutala! Upornost ovog razbojnika razgnevi Nikitu Romanovića. - Čuj me, junače, reče on, tvoja mi se drskost bila dopala i hteo sam da te poštedim. No ako mi sada ne kažeš ko si, tako mi Boga, narediću da te obese. Razbojnik se ponosno uspravi. - Ja sam Matvej Homjak, odgovori on, seiz Grigorija Lukjanovića Skuratova-Bjeljskog; verno služim njemu i svom caru kao opričnik. Metla koju imamo uz sedlo znači da čistimo Rusiju, čistimo izdaju iz carske zemlje; a pseća glava - da mi grizemo carske neprijatelje. Sad znaš ko sam. A reci i ti da znamo kako te treba osloviti kada doće čas da ti skršimo vrat. 14
15
Knez bi oprostio opričniku njegove drske reči. Njemu se dopadala hrabrost tog čoveka pred licem smrti. Ali Matvej Homjak klevetao je cara, a to Nikita Romanović nije mogao da podnese. On dade znak momcima. Naviknuti da slušaju bojara, a i sami razdraženi drskošću razbojnika, oni napadačima staviše omče na vratove, spremajući se da izvrše kaznu koja je malo pre pretila jednom seljaku. Tada je mlađi od one dvojice koje je knez oslobodio prišao njemu. - Dopusti, gospodine, da kažem koju reč. - Govori. - Ti si danas učinio dobro delo, oslobodio si nas iz ruku onih gadova, zato i mi želimo da ti platimo dobrim za dobro. Ti, valjda, odavno nisi bio u Moskvi, kneže. A mi znamo šta se tamo zbiva. Poslušaj nas, kneže. Ako ti je život mio, nemoj vešati ove đavole. Pusti ih, i ovoga vraga Homjaka pusti. Ne žalim njih nego tebe, gospodine. A ako nama padnu u ruke, tako mi Boga, ja ću ih sam obesiti. Neće umaći vešalima, samo da ih ne uputiš u pakao ti nego mi. Knez sa čuđenjem pogleda nepoznatog. Njegove crne oči gledale su odlučno i pronicljivo; mrka brada pokrivala je donji deo lica, snažni beli zubi sijali su zaslepljujućim bleskom. Sudeći po odelu, mogao je biti malovarošanin ili imućan seljak, ali govorio je tako pouzdano i tako iskreno davao savet da knez poče pažljivije zagledati crte njegova lica. I njemu se tada učini da je u njima pečat neobičnog uma i bistrine, a da pogled odaje čoveka koji je navikao da zapoveda. - Ko si ti, junače, upita Srebrni, i zašto braniš ljude koji su tebe samog vezali za sedlo? - Da, gospodine, da nije tebe, ja bih bio obešen umesto njih. A ipak, slušaj ovo što kažem, pusti ih, nećeš žaliti kad dođeš u Moskvu. Tamo sad, kneže, nije kao nekad, nisu ona vremena. Kad bi se mogli svi oni povešati, ja se ne bih libio da ih obesimo. A ovako, i bez ovih ostaće ih dovoljno u Rusiji; sada je desetak njih umaklo i ako ce ovaj đavo, Homjak, ne vrati u Moskvu, oni neće nikog drugog već će samo tebe označiti kao krivca. 16
Kneza svakako ne bi ubedio nejasni govor nepoznatog, ali se njegov gnev već beše stišao. On pomisli da brza kazna zločinaca neće doneti mnogo koristi, a ako ih preda vlastima, možda će otkriti celu bandu tih zagonetnih pljačkaša. Pošto se podrobno raspitao gde je sedište najbližeg seoskog kmeta, on naredi najstarijem ratniku da sa svojim drugovima otprati tamo zarobljene, i dodade da će nastaviti put sa Mihejićem. - Tvoja je volja da pošalješ ove pse kmetu reče nepoznati, samo, veruj mi, on će narediti da im odreše ruke. Bolje bi bilo da ih ti sam pustiš, pa nek idu kud im je drago. Uostalom, to je tvoja bojarska volja. Mihejić je sve ovo slušao bez reči i samo se češao iza uva. Kad nepoznati završi, stari sluga priđe knezu i duboko mu se pokloni. - Gospodaru kneže, reče on, možda ovaj junak istinu zbori: kmet može da pusti ove razbojnike. Pa kad si ih ti, po dobroti svog srca, pomilovao, a Bog će tebi to dobrom platiti, dopusti bar da im na rastanku za svaki slučaj odvalim po pedeset dobrih batina, da ubuduće narod ne pljačkaju, obešenjaci jedni. I shvativši ćutanje kneževo kao pristanak, on odmah naredi da se zarobljenici odvedu na stranu gde kazna bi izvršena tačno i brzo, bez obzira na pretnje i psovke Homjakove. - Ovo je veoma korisna stvar, reče Mihejić vraćajući se zadovoljna lica knezu. S jedne strane, neće im škoditi zdravlju, a s druge, biće za njih dobra pouka. Nepoznati je, izgleda, i sam odobravao srećnu misao Mihejićevu. Smeškao se gladeći bradu, ali se uskoro na njegovom licu opet pojavi raniji izraz. - Kneže, reče on, ako već hoćeš da putuješ sam sa svojim seizom, dopusti bar meni i mome drugu da ti se pridružimo: nama je uz put, a i veselije ćemo zajedno putovati; uz to, ako bi se ukazala potreba da se ponovo borimo, osam mišica više će vredeti nego četiri. Knez nije imao razloga da sumnja u svoje nove prijatelje. Dopusti im da pođu s njim, i posle kratkog odmora njih četvorica krenuše na put. 17
II NOVI DRUGOVI
Uz put je Mihejić nekoliko puta pokušavao da od nepoznatih sazna ko su oni, ali ovi odgovarahu u šali ili su se izvlačili nekim dosetkama. Pfuj, obešenjaci jedni, reče najzad Mihejić u sebi, kakvi su to ljudi! Kao neke jegulje! Tek pomisliš da si ga uhvatio za rep, a on isklizne između prstiju. Mećutim, počelo je da se smrkava. Mihejić pritera konja Srebrnom. - Gospodaru, reče on, da li smo dobro učinili što smo poveli sa sobom i ove ugursuze? Izgledaju mi veoma prepredeni, ne mogu ništa pametno da saznam od njih. A i snažni su, leđa im nisu slabija od Homjakovih. Da nisu i oni razbojnici? - Pa i da jesu, odgovori bezbrižno knez, ipak će nas braniti ako ponovo naiđemo na opričnike. - A, vrag bi ih znao, hoće li braniti, gospodaru! Vrana vrani oči ne vadi; a ja sam čuo kako među sobom razgovaraju, vrag bi ih znao na kom jeziku, ni reči nisam razumeo, a čini mi se da govore ruski. Čuvaj se, gospodaru, ko se čuva i Bog ga čuva. Noć se spuštala. Mihejić ućuta. Ćutao je i knez. Čuo se samo bat konjskih kopita i katkad frktanje osetljivog konja. Putovali su šumom. Jedan od nepoznatih saputnika zapeva, a 18
drugi ga poče pratiti. Ta pesma, koja se razlegala kroz noć usred šume, posle svih dnevnih zbivanja, čudno je uticala na kneza: on se rastuži. Setio se prošlosti, setio se svog odlaska iz Moskve pre pet godina i u mislima se ponovo nađe u crkvi u kojoj je pri odlasku slušao službu božju i gde je kroz svečano pevanje i šapat gomile čuo nežni i zvučni glas koji nije mogao zagušiti ni zveket mačeva ni pucnjava litavskih pušaka: „Zbogom kneže!” govoraše taj glas, „ja ću se moliti Bogu za tebe... ” Mećutim, nepoznati su nastavili s pevanjem, ali njihove reči nisu odgovarale kneževom raspoloženju. U pesmi se govorilo o širokom prostoru stepa, o matuški Volgi, o raskalašnom lađarskom životu. Glasovi su se čas slivali, čas razdvajali, čas tekli mirno kao široka reka, čas su se dizali i spuštali kao burni talasi i najzad, uzvinuvši se visoko, visoko, lebdeli u nebu kao orlovi, raširenih krila. Tužno je i divno usred tihe letnje noći, u nemoj šumi, slušati otegnutu rusku pesmu. Ima u njoj beskrajne, beznadežne tuge i neoborive sile; tu je i strašni znak sudbine, neizbežno opredeljenje, jedna od osnovnih stihija ruske narodnosti, koja može objasniti mnogo od onog što u ruskom životu izgleda neshvatljivo. I šta se sve još ne čuje u toj setnoj pesmi, usred letnje noći i mirne šume! Oštro zviždanje prekide kneževe misli. Dva čoveka iskočiše iza drveća i uhvatiše njegovog konja za uzdu. Dva druga uhvatiše ga za ruke. Odbrana je postala nemogućna. - Ah, lopuže! uzviknu Mihejić, koga takoće opkoliše neki ljudi. Ah, obešenjaci jedni! Ipak su podvalili, prokleti! - Ko ide? upita jedan grubi glas. - Bakino vreteno, odgovori mlađi od dvojice novih kneževih prijatelja. - U dedinom opanku, reče ponovo onaj grubi glas. - Odakle putujete, braćo? - Ne tresi jabuku. Pusti kvasac nek naraste, a žetva se učetvorostruči, nastavi knežev pratilac. Ruke koje su držale kneza odmah ga pustiše, a konj, osetivši slobodu, ponovo poče rzati i krenu dalje među drvećem. - Vidiš, gospodine, reče nepoznati stižući kneza, kazao sam ti 19
da je zgodnije putovati učetvoro nego sam. Sad, samo do vodenice da te ispratimo, pa ćemo se tamo i oprostiti. Kod vodeničara naći ćeš konak i hranu za konje. Dotle ima oko dve vrste, a otuda nije daleko ni do Moskve. - Hvala vam, momci, na usluzi. Ako se desi da se nekad sretnemo, neću zaboraviti da valja ljubav za ljubav vratiti. - Ne ti, gospodine, nego mi treba da pamtimo uslugu. A i ko zna da li ćemo se ikada u životu sresti. A ako bi dao Bog, ne zaboravi da Rus uvek pamti dobro i da smo ti mi vazda verne sluge. - Hvala, momci; a ime svoje nećete kazati? - Ja imam više imena, odgovori mlađi nepoznati. Za sada sam Vanjuha Prsten, a posle, možda će mi se i drugo ime naći. Uskoro su stigli do vodenice. Mada je bila noć, kolo se bučno okretalo. Kad Prsten zazviždi, pojavi se vodeničar. Njegovo se lice nije moglo raspoznati u mraku, ali se po glasu moglo suditi da je starac. - Ah, striče, reče on Prstenu, nisam te danas očekivao, pa još i sa drugim putnicima. Što niste produžili do Moskve? A ja, rođeni, nemam ni zobi, ni sena za konje, ni večere. Prsten mu nešto kaza nekim nerazumljivim jezikom. Starac mu isto tako odgovori nerazumljivim rečima i tiho dodade: - Ja bih, rođeni, drage volje, ali čekam gosta; takvog gosta, sačuvaj, Bože, što je ljut. - A onaj ambar iza brane? reče Prsten. - Sav je zatrpan vrećama brašna! - A ostava? Čuješ li, stari, da se odmah naće mesto za goste, zobi za konje i večera gospodinu. Ja i ti se dobro poznajemo, zato nemoj da me vučeš za nos. Vodeničar gunđajući povede putnike u ambar udaljen desetak koraka od vodenice, u kome je i pored vreća sa žitom i brašnom bilo još dosta slobodnog mesta. Dok je on otišao da upali luč, Prsten i njegovi drugovi oprostiše se s bojarom. - Ali, recite mi, momci, upita Mihejić, gde ćemo vas tražiti ako bi, zlu ne trebalo, knezu bili potrebni svedoci zbog današnjeg događaja. 20
- Pitaj vetar, odgovori Prsten, odakle duva. Pitaj nemiran talas gde boravi. Mi smo kao oštra puštena strela: gde joj se vrh zabode, tu joj je i dom. A što se tiče svedočenja za kneza, nastavi on s osmehom, nismo podesni za to. Ali, ako zbog nečeg drugog zatrebamo, dođi, stari, vodeničaru, on će ti reći kako da nađeš Vanjuhu Prstena. - Vidi ga, obešenjaka jednog, gunđao je kroz zube Mihejić, kakve su to zapletene reči. - Gospodine, reče Prsten pri odlasku, poslušaj me, ne hvali se u Moskvi da si hteo obesiti slugu Skuratova, a zatim ga izlemao kao vola. - Vid' ti šta lupeta! progunđa opet Mihejić. Pusti mu razbojnika, nemoj obesiti razbojnika, pa još i nemoj pričati da si ga hteo obesiti! Ponavlja jedno te jedno kao papagaj; izgleda da su iste gore list. Ne brini se, druže, dodade on glasnije, naš knez se nikoga ne boji; mari on mnogo za tvoga Skuratova. On odgovara jedino caru. Vodeničar donese užežen luč i pričvrsti ga u zidu. Zatim donese čorbu od kupusa, hleba i čašu piva. Crte njegova lica pokazivale su čudnu smešu dobrodušnosti i lukavstva; kosa i brada bile su mu sede, a oči svetlo sive; bore mu behu izbrazdale lice u svima pravcima. Večeravši i pomolivši se Bogu, knez i Mihejić legoše na vreće; vodeničar im požele laku noć, duboko se pokloni, ugasi luč i iziće. - Kneže, reče Mihejić kad su ostali sami, čini mi se da smo pogrešili što ostadosmo ovde na konaku. Bolje bi bilo da smo putovali pravo do Moskve. - Da usred noći uznemirujemo ljude? Da moramo svaki čas silaziti s konja i tražiti prolaz od straža na svakoj ulici? - Pa jeste, gospodine, bolje je tražiti prolaz nego spavati u đavoljoj vodenici. I šta im je bilo, ugursuzima, da nas domame baš u vodenicu! I još na dan Ivana Kupala. Eto nesreće! - Pa zar ti je rđavo ovde? - Nije mi rđavo, gospodine. Mogu mirno da ležim i kupus je bio dobar i konji su nahranjeni; samo, ne valja to što nam je domaćin vodeničar. 21
- Pa šta ako je vodeničar? - Kako to, šta ako je vodeničar? reče Mihejić sa uzbuđenjem. Zar ne znaš, kneže, da nema vodeničara koji nema rodbine među nečastivim? Ili misliš da bi on mogao bez nečastivog branu napraviti? Kako da ne! Obešenjak jedan! - Čuo sam za to, reče knez, svašta svet priča. Ali sad nije vreme da biramo; primićemo što je Bog dao. Mihejić malo poćuta, onda zevnu, poćuta još malo i upita već sanjivim glasom: - A šta misliš, kneže, kakav je čovek taj Matvej Homjak, koga si s konja oborio. - Mislim da je hajduk. - I ja bih rekao. A šta misliš, kneže, kakav je čovek Vanjuha Prsten? - Mislim isto, hajduk. - I ja bih rekao. Samo, ovaj hajduk je bolji od onoga. A kako ti se čini, kneže, koji je od ovih hajduka bolji, Homjak ili Prsten? I ne sačekavši odgovor Mihejić zahrka. Uskoro zaspa i knez.
22
III VRAČANJE
Mesec već beše izišao, a zvezde su jasno sijale na nebu. Polurazrušena vodenica i točak koji se šumno okretao bili su obasjani srebrnastom svetlošću. Odjednom se začu konjski topot i uskoro je nečiji zapovednički glas viknuo pored same vodenice: - Ej, vračaru! Videlo se da novi gost nije navikao da čeka, jer kada ne ču odgovor, on se razdra još glasnije: - Ej, vračaru! Izlazi ili ću te iseći na komade! Onda se začu glas vodeničarev: - Lakše, kneže, lakše, gospodaru! Danas nismo sami: imam putnike na konaku; evo me odmah, gospodine. Samo pričekaj dok zatvorim sanduk. - Kakav sanduk da zatvaraš, vražji sine! viknu onaj koga je vodeničar nazivao knezom. Zar nisi znao da ću noćas doći? Kako si smeo da primaš strance? Odmah da ih isteraš napolje! - He viči, gospodine, za ime Boga ne galami, jer ćeš sve pokvariti. Kazao sam ti već da ta stvar ne podnosi buku, a da isteram putnike - to ne mogu. Oni nama i ne smetaju: oni sad spavaju, rođeni moj, ako ih nisi probudio. - Pa dobro, stari, samo pazi: ako me ti varaš, bolje da nisi ni 23
došao na ovaj svet. Još nije izmišljena kazna kakvu ću ja za tebe naći. - Smiluj se, gospodine, šta da radim ja, starac. Ono što izađe, to ću i reći; a šta će posle biti, to je Božja volja. A ako tvoja kneževska milost namerava da me kazni, onda je bolje da i ne počinjem celu stvar. - No, no stari, ne boj se, šalio sam se. Putnik veza konja za drvo. Bio je visoka stasa i izgledao mlad. Mesečina je blistala na tokama njegove dolame. Zlatne rese padale su s kalpaka na ramena. - Jesi li, kneže, naučio one reči? upita vodeničar. - I reči sam naučio i nosim lastino srce o vratu. - Pa ni to ne pomaže? - Ne, odgovori zlovoljno knez, ništa ne pomaže. Onomad sam je video u bašti. Tek što me je poznala - prebledela je, okrenula glavu i pobegla u svoju sobu. - Ne ljuti se, kneže, i ne seci nevinu glavu, nego dopusti da ti nešto kažem. - Govori, starče! - Strah me da kažem... - Govori! viknu knez i lupnu nogom. - Onda slušaj: možda ona voli nekog drugog? - Drugog? A koga drugog? Muža? Tog starca? - A ako... nastavi vodeničar sa ustezanjem, ako voli nekog drugog, ne muža?... - Ah ti, sotono! uzviknu knez, kako ti je to palo na pamet? Samo kad bih posumnjao u nekoga, oboma bih svojim rukama srce iščupao. Vodeničar ustuknu, preplašen. - Vračaru, nastavi knez mekšim glasom, pomozi mi. Savladala me je ljubav, ljuta guja. Šta sve nisam radio! Po čitave noći molio sam se pred ikonom, ali mira nisam izmolio. Onda sam se ostavio molitve, počeo da jurim poljima na konju od jutra do mraka, nekoliko dobrih konja umorio sam, a pokoja ne nađoh. Počeh bančiti po čitave noći, ispijao sam pehare jakoga vina, ali nisam ugušio tugu niti našao zaborava u piću. Onda sam sve pustio k vragu i postadoh opričnik. Počeh se častiti za carskim 24
stolom zajedno s krvopijama - s Grjaznim i Basmanovom. Bio sam u zločinstvima gori od njih, palio i pustošio sela i varošice, odvodio žene i devojke, a nisam u krvi utopio svoju tugu. Plaše me se i narod i opričnici, nagrađuje car za junaštvo, a pravoslavni narod proklinje. Ime kneza Atanasija Ivanovića Vjazemskog postalo je isto toliko strašno koliko ime Maljute Skuratova. Eto dokle me je dovela ljubav: izgubio sam dušu. Ali ne marim ja za nju! Ni na dnu pakla neće mi biti gore nego ovde! No, stari, što mi gledaš u oči? Misliš da sam pomerio pameću? Nije poludeo Atanasije Ivanović; snažan mu je um, kao i telo. Tim je strašnija moja muka, što ne može da me satre. Vodeničar je slušao kneza sa strahom. Strepeo je od njegove burne naravi, bojao se za svoj život. - Što ćutiš, starče? Zar nemaš kakve trave ili korena, da je opčiniš? Govori mi, nabrajaj mađijske trave. Ta govori, vračaru! - Baćuška, kneže Atanasije Ivanoviću, kako da ti kažem? Ima raznih trava. Ima bodljikac-trava, koja se bere uz Petrov post. Kad izgori i kad se na njenom dimu okadi strela, nikad neće promašiti. Ima tirlič-trava, raste blizu Kijeva na Pelavoj gori. Ko je nosi uza se, uvek će uživati carsku milost. Ima još plakavac-trava: ako se od njenog korena napravi krst i obesi oko vrata, svako će te se bojati kao vatre. Vjazemski se gorko osmehnu. - Ionako me se već boje, reče on, ne treba mi tvoj plakavac. Govori, kakvih još ima? - Ima još Adamova glava, raste blizu močvara: olakšava porođaj i donosi darove. Ima golubac močvarni: ako hoćeš u lov na medveda, popij kuvan golubac, i nijedan medved neće te dirnuti. Ima jauk-trava: kad je čupaš iz zemlje ječi kao čovek, a ko je nosi uza se, taj se nikad neće udaviti. - A zar nema još kakvih? - Kako da nema; baćuška! Ima još paprat: ko uspe da ubere njen cvet, taj će imati svakog blaga. Ima dan i noć: ko ume da se njom posluži, taj će na običnom kljusetu umaći najboljem atu. 25
- A ne znaš takvu travu da devojka zavoli nemiloga? Vodeničar se zbuni. - Ne znam, baćuška, nemoj se srditi, rođeni, bogami ne znam! - A takvu da se svojoj ljubavi odoli, ne znaš? - Ni takve ne znam, gospodine; ali ima trava raskovnik; ako njome dotakneš bravu ili gvozdena vrata, na parčad se raspršte. - Da te đavo nosi s tvojim travama! reče ljutito Vjazemski i upre u vodeničara svoj mračni pogled. Vodeničar obori oči i ćutaše. - Starče! viknu najednom Vjazemski, ščepavši ga za jaku, daj mi je! Čuješ li? Daj je, daj, sotono! Odmah daj! I obema rukama uhvati vodeničara za vrat i prodrma ga. Vodeničar pomisli da mu je kucnuo poslednji čas. Odjednom Vjazemski pusti starca i kleknu pred njim na kolena. - Smiluj mi se! zajeca on, izleči me! Bogato ću te obdariti, obasuti zlatom, biću ti sluga. Smiluj mi se, starče! Vodeničar se još više uplaši. - Kneže, bojaru, šta ti je? Osvesti se! Ovde sam ja, Davidić, vodeničar! Osvesti se, kneže! - Neću ustati dok mi ne pomogneš! - Kneže, kneže! reče drhtavim glasom vodeničar, vreme je da počnemo posao. Vreme prolazi, ustani! Sad je mrak: nisam te video i ne znam gde si. Brže, brže na posao! Knez ustade. - Počinji, reče on, ja sam spreman. Obojica ućutaše. Sve je bilo tiho. Samo točak osvetljen mesečinom neprestano se okretao i kloparao. Negde u dalekom ritu čuo se glas prepelice. Ovda-onda huknula bi sova u gustoj šumi. Starac i knez priđoše vodenici. - Ti, kneže, gledaj pažljivo pod točak, a ja ću vračati. Starac se spusti na zemlju i još usplahiren od straha stade šaptati neke reči. Knez je gledao pod točak. Prošlo je nekoliko trenutaka. - Šta vidiš tamo, kneže? 26
- Vidim kao da se biser prosipa i kao da se zlatnici sijaju. - Bićeš bogat, kneže, bićeš najbogatiji čovek u celoj Rusiji. Vjazemski uzdahnu. - Gledaj još, kneže, šta vidiš? - Vidim kao da su se sablje ukrstile, a u sredi kao da su dukati. - Imaćeš sreće u ratnim borbama, kneže, imaćeš uspeha i u carskoj službi. Samo gledaj, gledaj još i kaži šta vidiš. - Sad je sve potamnelo i voda se zamutila. A sad je počela voda crveniti, sad je sva pocrvenila kao krv. Šta to znači? Vodeničar je ćutao. - Šta to znači, stari? - Dosta, kneže, ne valja dugo gledati u vodu, hajdemo. - Eno, kao da su se pružile crvene niti, kao krvave žile; eno, kao da se klešta otvaraju i zatvaraju; eno... - Hajdemo, kneže, hajdemo! Dosta je! - Čekaj! reče Vjazemski odgurnuvši vodeničara, eno zupčasta testera ide tamo-amo, a ispod njenih zubaca kao da pljušti krv. Vodeničar htede silom da odvuče kneza. - Čekaj, stari! Meni je zlo, boli me u zglobovima... Oh, boli! Knez je sam odskočio. Izgledalo je da je i sam razumeo svoju viziju. Obojica su dugo ćutali. Najzad Vjazemski reče: - Hoću da znam da li ona voli nekog drugog? - A imaš li kakvu njenu stvarčicu? - Ovo sam našao kod njene kapije. Knez pokaza plavu traku. - Baci to pod točak. Knez baci. Vodeničar izvadi iz nedara zemljanu bočicu. - Ispij! reče, pružajući bočicu knezu. Knez srknu. U glavi mu se poče vrteti, a u očima mu se pomuti. - Gledaj sada, šta vidiš? - Nju, nju. - Samu? - Ne, ne samu. Dvoje ih je: s njom je plavi momak u crvenoj 27
dolami, samo, lice mu se ne vidi. Čekaj! Sad se približuju jedno drugom sve bliže, bliže... Anatema! Oni se ljube! Anatema! Da si proklet, vračaru, da si proklet, proklet... Knez baci vodeničaru šaku novca, otkide uzdu kojom je konja vezao za drvo, uzjaha ga, i u šumi se začu bat konjskih potkova. Potom topot zamre u daljini, i samo je kolo jednako kloparalo i okretalo se u noćnoj tišini.
28
IV BOJAR MOROZOV I NJEGOVA ŽENA
Kad bi čitalac mogao da se u mislima prenese za trista godina unazad i da pogleda s visokog tornja ondašnju Moskvu, našao bi da malo liči na sadašnju. Na obalama reke Moskve, Jauze i Negline bilo je mnogo drvenih kuća s krovovima od dasaka i slame, većim delom pocrnelim od vremena. Usred ovih mrkih krovova oštro su se izdvajali beli i crveni zidovi Kremlja, Kitajgrada i drugih gradića podignutih u toku poslednja dva veka. Mnogobrojne crkve i zvonici dizali su prema nebu svoje pozlaćene vrhove. Kao velike zelene i žute mrlje videli su se između kuća gusti šumarci i njive bogate žitom. Preko reke Moskve vodili su nesigurni lelujavi mostovi, koji su drhtali i pokrivali se vodom kad bi prelazila kola ili konjanici. Na Jauzi i Neglini okretalo se desetinama vodeničnih točkova, jedan pored drugog. Ti šumarci, njive i vodenice usred samog grada davali su ondašnjoj Moskvi živopisan izgled. Naročito su očima godili manastiri, koji su, s belim zidovima i šarenim gomilama zlatnih i raznobojnih kubeta, izgledali kao zasebne varošice. Iznad te mreže crkava, kuća, šuma i manastira ponosno su se dizale kremaljske crkve i skoro završeni hram Pokrova Bogorodice, kome je Ivan Grozni udario temelj pre nekoliko godina, za uspomenu na osvajanje Kazana, i koji nam je danas 29
poznat pod imenom Vasilija Blaženog. Velika je bila radost Moskovljana kad su najzad pale skele koje su opkoljavale ovu crkvu, i ona se ukazala u svem svom osobitom sjaju, prelivajući se zlatom i bojama i zadivljujući pogled raznovrsnošću ukrasa. Dugo se divio narod veštom graditelju, neprestano blagodario Bogu i slavio cara, koji su pružali pravoslavnom narodu dotle neviđenu sliku. Lepe su bile i ostale moskovske crkve. Nisu žalili Moskovljani ni novaca ni truda da povećaju lepotu božjih domova. Svuda se video skup kamen, pozlata i velike ikone spolja, u čovekovoj prirodnoj veličini. Voleli su pravoslavni Rusi da ukrašavaju Božje, ali su se malo brinuli o izgledu svojih domova; skoro sve njihove kuće bile su sagrađene temeljno i jednostavno od borovih i hrastovih brvana, nepokrivenih čak ni daskama, po staroj ruskoj poslovici: ne krasi kuću nameštaj nego dobar zalogaj. Jedino kuća bojara Družine Andrejevića Morozova, na obali Moskve beše naročito lepa. Hrastova brvna bila su obla i ravna kao da su birana, balvani su na uglovima hvatali jedni u druge; kuća je imala tri sprata, ne računajući potkrovlje. Nadstrešnicu nad strmim stepenicama podupirali su trbušasti stubovi ukrašeni sitnom rezbarijom. Kapci na prozorima bili su vešto išarani slikama ptica i drveća, a svetlost je probijala u sobu ne kroz mutne volujske mehure, kao u većem delu moskovskih kuća, nego kroz čiste, providne pločice od liskuna. U prostranom dvorištu bile su razne zgrade: sušnica, golubarnik i letnje odmorište za bojara. S jedne strane, uz dvorište, nalazila se domaća crkva od kamena a s druge - prostran vrt sa hrastovom ogradom, iza koje se videla visoka i lepa ljuljaška, takoće ukrašena šarama i slikama. Jednom rečju, kuća je bila divna. A imalo je i za koga da se takva gradi. Bojar Družina Andrejević, snažan telom i čvrsta karaktera, mada je bio u odmaklim godinama, oženio se nedavno prvom moskovskom lepoticom. Svi su se čudili kad se za njega udala dvadesetogodišnja Jelena Dimitrijevna, kći carskog doglavnika Plešćejeva-Ogina, koji je poginuo pod Kazanom. Drugog su joj mladoženju namenjivale moskovske provodadžike. Ali Jelena je bila za udaju, a bez oca i majke, tako da joj je njena 30
devojačka lepota, kod onakve bestidnosti novih carskih miljenika, donosila više jada nego radosti. Kad se oženio Jelenom, Morozov je postao njen pokrovitelj, a u Moskvi su svi znali da nije lako uvrediti onu koju je pod svoju zaštitu uzeo bojar Aružina Andrejević. Mnogi od carskih ljubimaca, pre Jelenine udaje, trudili su se da joj se dopadnu, ali niko se nije toliko trudio kao knez Atanasije Ivanović Vjazemski. Slao joj je skupocene poklone, i u crkvi bi uvek stao spram nje, i na besnom hatu jurio pored njenih vrata, i u pesničanju izlazio sam protiv čitavog reda. Ali nije imao sreće Atanasije Ivanović. Provodadžike su mu vrađale njegove poklone, a pri susretu s njim Jelena je okretala glavu. Da li je to činila zato što joj se nije sviđao Atanasije Ivanović, ili je u devojačkom srcu već bio drugi nečiji lik samo, ma koliko se dovijao knez Vjazemski, uvek je dobijao korpe. Najzad se naljutio Atanasije Ivanović i otišao da se na svoje jade požali caru Ivanu Vasiljeviću. Car je obećao da će sam poslati prosioce Jeleni Dimitrijevnoj. Saznavši za to, Jelena se obli suzama. Otišla je zato odmah sa svojom dojkinjom u crkvu, pala na kolena pred ikonom Bogomajke plačući i metanišući bez prestanka. U crkvi nije bilo sveta; ali kad se Jelena digla i pogledala natrag, iza nje je stajao bojar Morozov u kadifenoj zelenoj dolami ispod širokog svilenog ogrtača. - Što plačeš, Jelena Dimitrijevna? upita Morozov. Poznavši bojara, Jelena se obradova. Nekad je on bio blizak njenim roditeljima, a i sad je pohodio i voleo kao rođenu. Jelena ga je poštovala kao oca i poveravala mu svoje misli; samo jednu nije poverila, samo jednu je zatajila od bojara sakrila je sebi na muku, a njemu na propast. I sada, na pitanje Morozova, ona mu nije kazala tu zavetnu misao, a rekla je samo to da plače zato što će doći prosioci od cara i da će je silom udati za Vjazemskog. - Jelena Dimitrijevna, reče bojar, je li baš tako, zar ti je zaista nemio Vjazemski? Razmisli kako valja. Znam da ti do sada nije bio po volji; ali ti, čini mi se, još nikoga nemaš u mislima, a dok 31
je tako, devojačko srce je vosak: naviknućeš, zavolećeš. - Nikad, odgovori Jelena, nikad ga neću zavoleti! Radije ću u grob! Bojar je pogleda sa saučešćem. - Jelena Dimitrijevna, reče on posle izvesnog ćutanja, ima li načina da te spasem? Čuj me. Star sam i sed, ali te volim kao svoju kćer. Razmisli, Jelena, da li pristaješ da se udaš za mene, staroga? - Pristajem, uzviknu Jelena radosno i kleknu pred Morozova. Dirnula je bojara ta neočekivana reč, obradovao se Jeleninom zanosu, nije se dosetio starac da je to bio zanos davljenika koji se hvata za trnov džbun. Nežno je podigao Jelenu i poljubio je u čelo. - Dete moje, reče on, zakuni mi se na krstu da nećeš osramotiti moju sedu glavu. Zakuni se ovde, pred Spasiteljem. - Zaklinjem se, zaklinjem, prošaputa Jelena. Bojar pozva sveštenika i uskoro su izvršili prstenovanje; a kad su došli Jeleni carski prosioci, ona je već bila verenica Družine Andrejevića Morozova. Nije se iz ljubavi udala Jelena za Morozova, ali kako se zaklela na krstu da će mu biti verna, čvrsto se rešila da održi svoju zakletvu i da se ne ogreši o muža svoga ni rečju ni mišlju. Pa zašto i ne bi volela Družinu Andrejevića? Istina, bojar nije bio više mlad; ali Gospod ga beše blagoslovio i zdravljem i snagom, ratničkom slavom i čvrstom voljom, zaseocima i selima, velikim imanjima preko reke Moskve i magazama punim zlata, brokata i skupocenog krzna. Samo jednim nije Bog blagoslovio Družinu Andrejevića: carskom milošću. Kad je saznao Ivan Vasiljević da su njegovi prosioci zakasnili, razljuti se na Morozova, odluči da kazni bojara: pozvao ga je za svoj sto i odredio mu mesto ne samo niže Vjazemskog nego i iza Borisa Godunova, koji još nije bio u milosti niti je imao kakvoga čina. Bojar nije mogao podneti takvu sramotu. Ustao je iza stola, jer ne dolikuje Morozovu biti nižim od Godunova. Tada se car naljuti još gore i predade Morozova na milost i nemilost Borisu Fedoroviću. Otišao je bojar svom neprijatelju po carevoj naredbi kao krivac, ali je žestoko izgrdio Godunova i nazvao ga 32
štenetom. Saznavši za to, car pade u veliku jarost, zapovedi Morozovu da ide s njegovih očiju i da pusti sedu kosu dok ne prođe carska nemilost. Bojar se uklonio sa dvora i sada je išao u kućnom odelu, nečešljane brade, a na njegovo visoko čelo padale su sede kose. Teško je bilo bojaru da ne vidi gospodareve oči, ali nije posramio svoj rod, nije ceo iza Godunova. Kuća Morozova je bila kao puna košnica. Sluge su se bojale i volele bojara. Svakoga ko bi mu došao lepo je primao. I prijatelji i stranci hvalili su njegovo milostivo ophođenje; svakoga bi obdario i ljubaznim rečima, i bogatim odelom i mudrim savetom. Ali nikoga nije toliko pazio, nikoga toliko darivao kao svoju mladu ženu, Jelenu Dimitrijevnu. I žena mu je uzvraćala nežnošću za nežnost i svakog jutra i svake večeri klečala je pred ikonom i usrdno se i toplo molila za njegovo zdravlje. Da li je bila kriva Jelena Dimitrijevna što se usred prijatnih reči Družine Andrejevića, usred tople molitve pred ikonom, iznenadno javljao u njenim mislima mladi vitez koji leti na konju s podignutim buzdovanom, a ispred njega u neredu odstupaju litavski pukovi. Je li bila kriva Jelena Dimitrijevna što je slika tog viteza pratila svuda, i kod kuće, i u crkvi, danju i noću, i govorila joj prekorno: „Jelena! Ti nisi održala svoju reč, ti nisi dočekala moj povratak, ti si me prevarila!...” Hiljadu pet stotina šezdeset pete godine, juna dvadeset četvrtog, na dan Ivana Kupale, u rano jutro, udarila su sva moskovska zvona i zvonila neprestano. U svim crkvama je bilo puno sveta. Po svršetku službe Božje narod se razišao po ulicama. Mladi i stari, siromašni i bogati, nosili su kućama zelene grane, cveće i breze okićene trakama. Sve je bilo šareno, živo i veselo. Ipak, oko podne ulice se počeše prazniti. Malo po malo, narod se poče razilaziti i uskoro je u celoj Moskvi bilo nemogućno sresti čoveka. Zavladala je mrtva tišina. Pravoslavni svet odmarao se u svojim ložnicama i nije bilo nikoga ko bi išao protiv Boga šetajući ulicama, jer je Bog i čoveku i svakom stvoru naredio odmor u podne; a greh je 33
postupati protivno volji božjoj, sem ako na to ne prisili neki neodložni posao. Dakle, svi su spavali; Moskva je izgledala kao nenaseljen grad. Samo se na Balčugi, u nedavno otvorenoj krčmi, čula vika, svađa i pesma. Mada je bilo podne, onde su se veselili ratnici, skoro svi mladi, u bogatom odelu. Razmestili su se u samoj krčmi, u dvorištu i na ulici. Svi su bili pijani; neko je ležeći na goloj zemlji, promuklim glasom pratio svoje drugove, ali je puštao samo sipljive, nerazgovetne glasove. Osedlani konji stajali su pored vrata. Uz svako sedlo bila je privezana metla i pseća glava. U isto doba pojaviše se dva konjanika na ulici. Jedan od njih, u crvenoj dolami sa zlatnim kićankama i u beloj kapi od brokata, ispod koje su padale guste smeđe kovrdže, obrati se drugom konjaniku: - Mihejiću, reče on, vidiš li ove pijane ljude? - Vidim, gospodaru, obešenjake jedne! Vidi bekrije kako su se raspilavili! - A vidiš li šta im je uz sedlo? - Vidim: metla i pseće njuške, kao i kod onog razbojnika. Znači, zaista su carski ljudi, kad banče usred Moskve. Dakle, obrali smo bostan, gospodaru, zakuvali sebi čorbu. Srebrni se natmuri. - Idi, pitaj ih gde stanuje bojar Morozov. - Ej, dobri ljudi, slavna gospodo, viknu Mihejić približujući se gomili, gde stanuje bojar Morozov? - A zašto ti je potrebno da znaš gde živi to pseto? - Moj gospodar, knez Srebrni, ima zvanično pismo Morozovu od vojvode kneza Pronskog iz glavnog stana. - Daj ovamo pismo! - Šta, šta, obešenjače je... Šta? Jesi li pri sebi? Kako da ti dam kneževo pismo? - Ovamo pismo, stara buljino, daj ga! Da vidimo nije li zamislio taj Morozov izdaju, možda želi da umori gospodara? - Ah, ti huljo! uzviknu Mihejić, zaboravivši opreznost sa kojom je bio počeo da govori, zar moj gospodin druguje sa izdajicama? 34
- Pa ti još i grdiš! Dole s njim, momci, dajte mu batina! Uto sam Srebrni dojaha opričnicima. - Natrag! viknu on tako strašno da oni i nehotice stadoše. - Ako iko od vas, nastavi knez, makar jednim prstom dotakne ovog čoveka, ja ću mu razmrskati glavu, a ostali će odgovarati pred carem. Opričnici se za čas zbuniše; ali iz sporednih ulica pristigli su njihovi drugovi i opkolili kneza. Iz gomile se prosuše drske reči, mnogi povadiše sablje i Nikita Romanović bi svakako rđavo prošao, da se u isto vreme nije začuo u blizini glas koji je pevao psalme i koji je zaustavio opričnike kao nekom mađijskom silom. Svi su pogledali na stranu odakle se čuo taj glas. Ulicom je išao čovek četrdesetih godina, u gruboj košulji. Na prsima su mu zveckali gvozdeni krstovi i lanci, a u rukama je imao drvene brojanice. Bledo lice njegovo izražavalo je neobičnu blagost; oko usta osenčenih retkom bradom lebdeo je osmejak, ali su oči gledale nekako mutno i neodređeno. Spazivši Srebrnog on prekide svoje pojanje, žurno mu priđe i pogleda ga pravo u lice. - Ti, ti? reče nekako začuđeno. Zašto si ovde, među njima? I ne sačekavši odgovor, poče pevati: „Blažen muž iže ne ide na sovjet nečastivih.” Opričnici se pomakoše s poštovanjem, ali on, ne obraćajući na njih pažnju, ponovo poče gledati u oči Srebrnome. - Nikita, Nikita! reče on klimajući glavom. Kud si zapeo? Srebrni nikad nije video tog čoveka i začudi se otkud ga on oslovljava po imenu. - Zar me poznaješ? upita on. Blaženi se nasmeja. - Brat si mi! odgovori sam na svoje pitanje. Ja sam te odmah poznao. Ti si blažen, isto kao i ja. I pameti nemaš više od mene, inače ne bi došao ovamo. Ja čitavo tvoje srce vidim. U njemu je sasvim čisto, sama gola istina; ja i ti smo jurodivi. A ovi, nastavi on pokazujući naoružanu gomilu, ovi nam nisu rod. - Vasja, reče jedan od opričnika, možda bi ti želeo nešto? Možda ti treba novaca? - Ne, ne, ne, odgovori blaženi, od tebe ništa neću. Vasja ništa 35
neće uzeti, nego daj Nikiti ono što želi. - Božji čoveče, reče Srebrni, pitao sam samo gde stanuje bojar Morozov. - Je li Družina? Taj je naš! To je pravednik! Samo, glava mu je nesavitljiva, o, još kako nesavitljiva! A uskoro će se saviti, pokloniti, i neće se više podići. - A gde on stanuje? ponovi blago Srebrni. - Neću da ti kažem, odgovori blaženi kao s nekom srdžbom, neću da kažem, neka ti drugi kažu. Neću da te upućujem na loše delo. I on se brzo udalji, započevši ponovo svoj prekinuti psalm. Pošto nije razumeo njegove reči, a nije hteo da gubi vreme nagađajući, Srebrni se ponovo obrati opričnicima: - Pa, upita on, hoćete li mi reći kako da nađem kuću bojara Morozova? - Idi pravo, odgovori grubo jedan od njih. A tamo gde se skreće ulevo, tamo će biti i gnezdo Starog gavrana. Ukoliko je knez više odmicao, opričnici, dotle mirni zbog dolaska jurodivog, ponovo počeše galamiti. - Ej, viknu jedan, pozdravi Morozova u naše ime i reci da ce spremi za vešala; suviše je već duga veka. - A i za sebe spremi uže! viknu za knezom drugi. Ali on nije obraćao pažnju na njihove uvrede. Šta li je hteo blaženi da mi kaže? mislio je on, oborivši glavu. Zašto mi nije hteo pokazati Morozovljevu kuću, pa još reče kako neće da me navodi na zlo? Nastavljajući put, knez i Mihejić sreli su još mnoge opričnike. Jedni su bili već pijani, drugi su tek išli u krčmu. Svi su gledali izazivački i drsko, a neki su glasno pravili tako nepristojne primedbe na račun konjanika da se lako moglo videti koliko behu navikli na misao da im je sve dopušteno.
36
V SUSRET
Jašući obalama reke Moskve, mogao je čovek preko ograde videti ceo vrt bojara Morozova. Rascvetale lipe senčile su bistar ribnjak koji je u posne dane davao bojaru obilnu hranu. Dole su se zelenele jabuke, višnje i šljive. Kroz nekošenu travu pružale su se uske staze. Dan je bio topao. Nad rumenim cvetovima mirisave divlje ruže kružile su zlatne bube; u travi su cvrčali popci; iza žbunova crvene ribizle visoki suncokreti dizali su svoje široke glave i kao da su se mazili na podnevnom suncu. Skoro čitav sat odmarao se bojar Morozov u svojoj ložnici. Jelena je sa svojim sobaricama sedela pod lipama na klupi pored same ograde. Imala je na sebi letnju odoru od plave kadife, s pucadi od jakinta. Široki muslinski rukavi sitno nabrani iznad lakta bili su stegnuti dijamantskim grivnama. Skupocene minđuše dostizale su joj do ramena; na glavi je imala kokošnik6 ukrašen biserom, a crvene čizmice od safijana bile su izvezene zlatom. Jelena je izgledala raspoložena. Smejala se i šalila sa svojim devojkama. 6
Ukras na glavi sličan dijademi koji su nosile žene u staroj Rusiji.
37
- Gospođo, reče jedna od njih, probaj još ove grivne, lepše su od drugih. - Dosta sam već probala, devojke, umiljato odgovori Jelena, evo već čitav čas kako me kitite i nameštate. Dosta mi je. - Stavi još samo ovaj đerdan! Kad ga staviš na sebe bićeš, istinu kažem, prava ikona u okviru. - Nemoj, Pašenjka, greh je takve stvari govoriti! - Pa kad nećeš da se kitiš, gospođo, možda bismo se igrale šuge ili kamenčića? Možda bi želela da hraniš ribice ili da se ljuljaš? Ili da ti nešto otpevamo? - Pevaj mi, Pašenjka, pevaj mi onu pesmu što si onomad pevala kad ste brale jagode. - O, gospođo, mila moja, šta si veselo našla u toj pesmi? Tužna je ta pesma i nije za praznik. - Ništa zato; htela bih da je slušam, pevaj mi, Pašenjka. - Dobro, bojarko; ako ti tako želiš, pevaću; samo nemoj posle da mi prigovaraš ako se rastužiš. Hajde, drugarice, pomažite! Devojke sedoše napravivši krug, i Pašenjka zapeva otegnutim, žalostivim glasom: Ah, da nije ljutog mraza I zimi bi cvalo cveće, Ah, da nije teških jada Ni ja ne bih tugovala, Ni sedela zamišljena Gledajući polje pusto. Doksatom sam išla novim, Podigla sam bundu svoju Da bundica ne zašušti, Da mi pucad ne zvekeće, Da ne čuje svekar stari, Da ne kaže sinu svome, Svome sinu, mužu mome.
38
Pašenjka pogleda bojarku. Dve su se suze kotrljale iz njenih očiju. - Ah, baš sam luda, reče Pašenjka, šta sam učinila. Na svoju štetu poslušala sam bojarku. I šta vam je, gospođo, pa da mi sami tražite takve pesme. - A što znaš samo takve! prihvatila je Dunjaša, devojka živih očiju sa crnim obrvama. Sad ću ja da pevam, nije kao tvoja! Videćeš, ako ne raspoložim bojarku! I Dunjaša, poskočivši, podboči se jednom rukom, drugu izdigne, nagnu se na jednu stranu i odmereno se krećući poče pevati: Pantelija baštom šeće, Do zemlje mu kunovina, Samur-kalpak na očima, A blagoslov Bog mu dao. Nevesta ga krišom gleda, Bojar gleda sa svog dvora I bojarke sa prozora. Ko je, pita bojar svaki, Svaki bojar i bojarka. Neva veli: moj je dragi! Dunjaša je završila pesmu i sama joj se nasmejala. Ali Jelena se još više rastuži. Dugo se uzdržavala, ali najzad pokri lice rukama i briznu u plač. - Eto ti pesme, reče Pašenjka. Šta ćemo sada? Ako primeti Družina Andrejević uplakane oči kod gospođe, naljutiće se na nas, reći će: niste umele, glupače, da zabavite bojarku. - Devojke, golubice! reče najedanput Jelena i brzo zagrli Pašenjku. Pustite da plačem, da ridam! - Pa šta je tebi, gospođo? Zbog čega si se odjedanput sneveselila? - Nije to odjedanput, devojke moje. Tužna sam od ranog 39
jutra. Kad su počeli zvoniti na jutrenje i kad sam iz svoje sobe videla kako pravoslavni narod radosno hita u crkvu, tako mi doće teško... i sad mi se još srce steže... A dan je tako lep, tako sunčan, pa još ovaj nakit što ste na mene stavile... Skinite mi grivne, devojke, skinite kokošnik, spletite mi kosu po vašem načinu, kao devojci! - Ne smemo, gospođo, to je greh! Očešljati te kao devojku! Sačuvaj, Bože! Ako dozna Družina Andrejević! - Neće doznati, devojke. Ja ću ponovo staviti kokošnik na glavu. - Ne, gospođo, greh je. Tvoja je volja, ali mi to nećemo na svoju dušu. Pa zar je greh i samo sećanje na prošlost, pomisli Jelena. - Pa dobro, reče ona, neću da skidam kokošnik, ali hodi ovamo, Pašenjka, ja ću tebi oplesti kosu kao što su meni nekad pleli. Sva pocrvenevši od zadovoljstva, Pašenjka kleče pred bojarku. Jelena joj rasplete kosu, podeli je na jednake delove i poče plesti bujnu smeću kosu u devedeset pletenica. To je iziskivalo veliku umešnost. U početku pletenice su morale biti sasvim labave da bi kosa bila široka i pokrivala potiljak a zatim se spuštala niz leđa postepeno se sužavajući. Jelena se usrdno latila ovog posla. Preplićući pramenove ona je vešto uplitala u njih niti od bisera. Najzad je kosa bila spletena. Bojarka je udenula na kraju trougaonu ukosnicu, o koju obesi skupoceno prstenje. - Gotovo je, Pašenjka, reče ona zadovoljna svojim poslom. Ustani, pa se okreni preda mnom. Pogledajte, devojke, zar ova kosa nije lepša od kokošnika? - Sve u svoje vreme, gospođo, odgovoriše sa osmehom devojke, a Dunjaša se ne bi libila ni kokošnika. - Dosta već, podrugljivice! reče Dunjaša. Ja mogu i ceo vek ostati s kosom. A znam i takve koje ne skidaju očiju s gospodarevog ključara. Devojke se glasno nasmejaše, a neke se zbuniše i pocrveneše. Izgleda da je ključar zaista bio delija. - Sagni se, Pašenjka, reče bojarka, ja ću ti uplesti još jednu 40
traku sa resama... Devojke, pa danas je Ivanjdan, danas kao što znate i rusalke7 pletu kosu. - Danas ne, gospođo, već u Semik8 i na Duhove. Na Ivanjdan one trče raspuštene kose i mame ljude da ne dođu do paprati i ne uzberu njen cvet. - Neka ih, reče Pašenjka, svašta se zbiva na Ivanjdan, ne daj, Bože, da se to vidi! - A zar se ti bojiš rusalki, Pašenjka? - Kako da se ne bojim! Danas je u šumi isto tako strašno kao i o Duhovima i prve nedelje posle njih. Rusalke golicaju devojku dok ne izdahne, a momcima će ispiti snagu. - Govoriš ono što ne znaš, prekide je druga devojka. Kakve rusalke blizu Moskve. Ovde od njih nema ni traga. Ali u Ukrajini - to je druga stvar: tamo ih je tušta i tma. Vele da su mnoge dobre momke omamile. Samo jednom treba videti rusalku, pa ćeš čeznuti za njom do same smrti; ako si ženjen, napustićeš ženu i decu, a ako nisi, zaboravićeš svoju dragu. Jelena se zamisli. - Devojke, a ima li rusalki u Litvi? - Pa, tamo im je pravi zavičaj: u Ukrajini i Litvi takođe. Jelena uzdahnu. Istog trenutka začu se topot konja i beli kalpak Srebrnoga pokaza se iznad ograde. Kad je videla muškarca, Jelena htede da se skloni, ali pogledavši još jednom konjanika, ona odjednom stade, zapanjena. Knez je takođe zaustavio svoga konja. Nije verovao svojim očima. Hiljadu oprečnih misli u jednom trenutku skupilo se u njegovoj glavi. Video je pred sobom Jelenu, kćer Plešćejeva-Očina, onu istu koju je voleo i koja mu se zavetovala vernošću pre pet godina. Ali, kakav je slučaj doveo u baštu bojara Morozova? Tek tada primeti Nikita Romanović na Jeleninoj glavi kokošnik posut biserom i preblede. Ona je bila udata. Možda sam u bunilu? pomisli on, uperivši u nju nepomičan i kao uplašen pogled. Ili sanjam?... 7 8
Vile, nimfe. Sedmi četvrtak po Uskrsu.
41
- Devojke! molećivo reče Jelena, idite, ja ću vas zvati, sklonite se malo, ostavite me samu! Bože moj, Bože moj! Sveta Bogorodice! Šta da radim? Šta da mu kažem? Srebrni se, mećutim, pribrao. - Jelena Dimitrijevna, izgovori on odlučno, odgovori mi jednom rečju: jesi li udata? To nije varka? Nije šala? Zaista si udata? Jelena je u očajanju tražila reči, ali ih nije nalazila. - Odgovori mi, Jelena Dimitrijevna, nemoj se više igrati, sad nije Božić. - Saslušaj me, Nikito Romanoviću, prošaputa Jelena. Knez uzdrhta. - Nemam šta da slušam, reče, sve sam razumeo. Nemoj uzalud trošiti reči; zbogom, plemenita gospođo! I on okrenu konja nazad. - Nikito Romanoviću! uzviknu Jelena, u ime Boga i Njegove prečiste Matere, saslušaj me. Posle me ubi, ali pre toga čuj! Nije imala snage da nastavi; glas joj se prekinu, kolena joj zadrhtaše i ona se spusti na klupu; preklinjući pružala je ruke Srebrnom. Grč je stegao sve udove kneževe, ali u srcu mu se rodi sažaljenje. On stade. Jelena, gušeći se u suzama, poče pričati kako je gonio Vjazemski, kako je car hteo da je uda za svog ljubimca i kako je u očajanju pošla za starog Morozova. Prekidajući svoje pričanje jecanjem, kajala se u svom nehotičnom neverstvu; kazala je da je radije trebalo dići ruku na sebe nego poći za drugoga, i proklinjala svoju malodušnost. - Ti me ne možeš voleti, kneže, govorila je, nije ti suđeno da me voliš. Ali obećaj mi da me nećeš kleti; reci da mi praštaš moju veliku krivicu. Knez je slušao natmurivši obrve ali ništa nije odgovarao. - Nikito Romanoviću, prošaputa Jelena bojažljivo, u ime Boga, progovori bar jednu rečcu! I ona uperi u njega oči pune straha i očekivanja i cela se njena duša pretvori u jedan rečit, molećiv pogled. Srebrni se u sebi žestoko borio. 42
- Gospođo, reče on najzad drhtavim glasom, znači, takva je bila volja Božja... i ti nisi toliko kriva... da, nisi kriva, nemam šta da ti opraštam, Jelena Dimitrijevna, i ne kunem te, ne, Bog je svedok, ne kunem te, ja... ja te volim kao i nekad! Ove reči otele su mu se same od sebe. Jelena kriknu, zajeca i pojuri ka ogradi. U isti mah knez se uzdiže na uzengijama i dohvati kočeve ograde. Jelena već stajaše s druge strane ograde na klupi. Bez razmišljanja, skoro bez svesti, oni poleteše jedno drugom i njihova se usta spojiše. Poljubi Jelena mladog bojara. Prevarila je žena svoga starog muža. Zaboravila je zakletvu što je dade pred Bogom. Kako će izići sad pred Družinu Andrejevića? Saznaće on sve iz njenih očiju. A on nije suprug koji će joj oprostiti. Ne mari bojar toliko za život koliko za obraz. Ubiće stari, ubiće i ženu i Nikitu Romanovića.
43
VI DOČEK
Morozov je znao kneza još kao dete, ali su odavno izgubili jedan drugog iz vida. Kad je Srebrni otišao u Litvu, Morozov je bio, kao vojvoda, negde daleko; nisu se videli više od deset godina. Ali se Družina Andrejević beše malo promenio; kao i pre bio je bodar, i knez bi ga svuda poznao na prvi pogled, jer je stari bojar spadao u onu vrstu ljudi čiji se lik duboko urezuje u sećanje. Već sam njegov stas i snaga izazivali su pažnju. Bio je za čitavu glavu viši od Srebrnog. Njegova smeđa, proseda kosa padala je u neredu na umno čelo izbrazdano nekolikim ožiljcima. Široka, skoro sasvim seda brada pokrivala mu je polovinu grudi. Ispod mrkih dugačkih obrva sevao je pronicljiv pogled, a na ustima je lebdeo prijatan osmeh iza kojeg je izbijala ona osobina čoveka za koga narod kaže da misli svojom glavom. U njegovim manirima, u dostojanstvenom hodu bilo je nečeg lavovskog, nekakve pouzdane važnosti, čojstva, nenametljivosti i uverenosti u sebe. Kad bi ga neko pogledao, rekao bi: dobro je biti s ovim čovekom u lepim odnosima. I u isti mah svako bi pomislio: ne bi bilo probitačno zavaditi se s njime. Zaista, gledajući crte Morozova, lako je bilo uočiti da njegovo mirno lice u trenucima gneva može biti strašno. Ali ljubazan osmeh i iskrena, neizveštačena dobroćudnost ubrzo bi 44
izgladili taj utisak. - Zdravo, kneže, zdravo, dragi goste! Dobro došao! reče Morozov uvodeći Srebrnog u veliku odaju sa zidanom peći i dugačkim hrastovim klupama, sa skupocenim oružjem na zidovima i sa mnogim zlatnim i srebrnim posuđem lepo nameštenim po širokim policama. Zdravo, zdravo, kneže! Eto kakvog mi gosta posla Bog! A ja se sećam tebe, Nikituška, još kao mališana. Nestašan si bio, nema šta. Kad bi počeo da se zabavljaš s drugovima, teško onoj strani koja je protiv tebe. Zaleteo bi se kao sivi soko, pa kad uzavri u tebi mladalačka krv, naljutiš se kao meca - oprosti, Nikita Romanoviću, slobodnu reč. Onda počneš da valjaš svoje protivnike - jednoga desno, drugoga levo - veselo je bilo gledati. Pa i postao si pravi junak, kneže. Čuo sam za tvoja dela u Litvi. Obarao si ih, nevernike, kao ranije svoje drugare. Morozov se veselo smešio i njegovo lavovsko lice bilo je ozareno ljubaznošću. - A sećaš li se, Nikituška, nastavi on obgrlivši kneza jednom rukom, sećaš li se kako nisi podnosio prevaru ni u jednoj igri? Kad bi počeo da se rveš s nekim ili da se tučeš pesnicom, pre bi dopustio da te obori na zemlju nego što bi podmetnuo protivniku nogu ili učinio nešto protiv propisa. Sve drugo mogao si otrpeti, samo ne lukavstvo, to ni sebi ni drugima ne bi dopustio. Knezu bi nezgodno u prisustvu Morozova. - Bojaru, reče on, evo ti pisma od kneza Pronskog. - Hvala, kneže. Posle ću pročitati, ima vremena, a sad dopusti da te počastim. Ali, gde je Jelena Dimitrijevna? Ej, koga ima tamo! Recite ženi da imam dragog gosta, kneza Nikitu Romanovića Srebrnog, neka siđe da ga posluži. Jelena je ušla laganim i odmerenim korakom, s poslužavnikom u rukama. Na poslužavniku su stajali pehari s raznim vinom. Jelena se duboko pokloni Srebrnom, kao da ga je videla prvi put. Bila je bleda kao smrt. - Kneže, reče Morozov, to mi je domaćica, Jelena Dimitrijevna. Molim da je poštuješ i da joj budeš prijatelj. Ti si nam, Nikito Romanoviću, skoro kao rod. Tvoj otac i ja živeli 45
smo kao braća, dakle i moja žena za tebe nije tuđa. Pozdravi gosta, Jelena, ponudi ga. Služi se, kneže, nemoj odbiti našu čast. Posluži se onim što je Bog dao. Evo francuskog, evo mađarskog vina; a ovo je malina s medom koju je sama domaćica spravila. Pri tom se Morozov svaki put duboko klanjao. Knez je odvratio poklone domaćinu i domaćici i iskapio pehar. Jelena nije ni pogledala Srebrnoga. Njene duge trepavice bile su spuštene. Drhtala je, a pehari na poslužavniku zveckali su udarajući jedan o drugi. - Šta je tebi, Jelena? reče odjednom Morozov, da nisi bolesna? Lice ti je pobelelo kao sneg. Olenuška, dodade on šapatom, da nije opet prolazio pored kuće Vjazemski? Biće da je taj nesrećnik prošao mimo vrata. Nemoj se mučiti, Jelena. Za to nisi kriva. Bolje je da bez mene ne ideš u vrt; pa umiri se, dete moje, nikome neću dopustiti da te vređa. Hajde, osmehni se, budi vesela, jer će gost primetiti... Oprosti, Nikita Romanoviću, imao sam nešto poslovno, kazao sam ženi da spremi brže nešto za jelo. Ti još nisi ručao, kneže? - Hvala, bojaru, ručao sam. - Ne smeta, Nikito Romanoviću, ručaćeš još jednom... Idi, Jelena, idi, pobrini se! A ti, bojaru, probaj šta je Bog dao, nemoj odreći starcu u nemilosti. I onako imam dosta jada. Morozov pokaza svoju dugu kosu. - Vidim, bojaru, vidim i ne mogu da verujem svojim očima. Ti si izgubio carsku milost. Zašto? Oprosti mi za ovo neskromno pitanje. Morozov uzdahnu. - Zato što se držim starog običaja, čuvam staru bojarsku čast i ne potčinjavam se ovim novim ljudima. Pri ovim rečima lice mu se zamrači i oči dobiše oštar izraz. On ispriča o svom sukobu s Godunovim, tužeći se gorko na carevu nepravičnost. - Mnogo štošta, mnogo se promenilo, kneže, u Moskvi otkako je car uveo u Rusiju opričninu. - Ali, šta je to opričnina, bojaru? Ja sam naišao na opričnike, ali ništa ne mogu da shvatim. 46
47
- Mora da smo teško zgrešili Bogu, Nikito Romanoviću; zamračio je On svetle carske oči. Otkako su klevetnici lažno optužili Silvestra i Adaševa9 za izdaju i otkako ih je car oterao od sebe, prošli su naši lepi dani. Počeo je car Ivan Vasiljević sumnjati u nas, svoje verne sluge. Počeo je govoriti o izdajicama, o zaverama, o onome o čemu nismo ni sanjali. A novi su se ljudi obradovali i počeli opadati bojare - jedni iz zlobe, drugi radi koristi - i svakom od njih car je počeo poklanjati pažnju. Ko je imao nekog neprijatelja, dostavljao je da je taj govorio nešto protiv cara, ili kao da radi protiv države sa hanom ili kraljem. I ovi nečastivi, bez straha pred strašnim sudom Božjim, krivo su se kleli na krstu i davali lažna pismena svedočenja. Mnogo nevinih ljudi bačeno je u tamnicu, Nikito Romanoviću, i mučeno posle suočenja. Ko je samo hteo, taj se pozivao na carsko ime. Ranije, kad bi neko podneo dostavu, morao bi za nju pribaviti i dokaze; a sada, ma koliko bila protivrečna optužba, uhvate čoveka i muče samo na osnovu klevetanja. Teška vremena su nastala, Nikito Romanoviću. Takve užase car čini, kakvih još nikad nije bilo. Posle mučenja došla su pogubljenja. I kakvih ljudi!... Ali ti si, kneže, možda već čuo za to? - Čuo sam, bojaru, ali ništa jasno. Sporo stižu vesti do Litve. Uostalom, zašto da se čudimo? U carskoj je volji oduvek bilo da kažnjava svoje dušmane. - Niko to, kneže, ne spori. Zato je on car, da kažnjava i nagrađuje. Boli samo to što nisu kažnjavani zlikovci, već verne careve sluge: velikodostojnik Adašev (brat Aleksijev) s njegovim maloletnim sinom, porodica Satina, Ivan Šiškin sa ženom i decom i još mnogi nevini. Negodovanje se pokaza na licu Srebrnog. - Bojaru, nije car za to kriv, već oni dostavljači. - Ah, kneže, teško je izreći i strašno pomisliti. Nije samo po opadanjima klevetnika počeo car da proliva nevinu krv. Eno, na primer, Basmanov, novi carski peharnik, tužio je caru kneza Obolenskog-Ovčinu zbog nekih neumesnih reči. Pa šta učini 9
Pošteni carski savetnici u početku njegove vladavine.
48
car? Za vreme ručka vlastitom rukom sjuri knezu nož u srce. - Bojaru! uzviknu Srebrni dižući se s mesta, kad bi mi sve ovo rekao neko drugi, nazvao bih ga klevetnikom. Ja bih mu sam sudio. - Nikito Romanoviću, ja sam već star za klevetanje. I, koga? Vlastitog gospodara! - Oprosti, bojaru! Ali, šta treba misliti o takvoj promeni? Da nisu cara opčinili? - Mora biti da je tako, kneže. Ali sedi, pa slušaj dalje. Drugi put Ivan Vasiljević, pri piću, poče (sramota čak i pomisliti!) igrati pod obrazinom sa svojim ljubimcima. Tamo je bio i bojar, knez Mihailo Repnin. On zaplaka od gorčine. Car pokuša i njemu da stavi masku na lice. „Ne”, reče Repnin, „ne biva da ja posramim svoje bojarsko zvanje”, i zgazi masku nogama. Pet dana kasnije bio je ubijen po carskoj naredbi u hramu Božjem. - Bojaru, to nam je kazna Božja! - Neka bdi nad nama Njegova sveta volja, kneže. Ali, slušaj dalje. Pogubljenja su se nastavila u beskonačnost. Svakog dana se prolivala krv na gubilištu, po tamnicama i manastirima. Svakog dana hapsili su bojarske sluge i terali ih na mučilište. Mnogi su na vatri priznavali krivicu i od straha opadali svoje gospodare. A oni koji nisu hteli da predaju svoju dušu sotoni, pravdajući bojare - ti su kažnjavani smrću. Mnogi su stradali na pravdi Boga i mnogi su primili mučenički venac. Katkad, car kao da je dolazio k sebi, pa se kajao, molio Bogu, plakao, nazivajući sebe ubicom i zveri. Slao je darove raznim manastirima i davao parastose pogubljenim. Ali nije se dugo kajao Ivan Vasiljević - i šta je još izmislio? Čuj, kneže! Jednog jutra se probudim i vidim veliku uzbunu. Narod se rasturio po ulicama: jedni žure u Kremlj, drugi iz Kremlja. Svi viču u glas: „Car odlazi neznano kuda!” Obuze me jeza. Obučem se, uzjašem konja; sa svih strana bojari žure u Kremlj, neki na konju, neki pešice kao obični građani, niko čak ni na svoje dostojanstvo ne pomišlja. Stigli smo do Iverskih vrata - vidimo izlaze vojnici; narod se sklanja pred njima. Iza vojnika, u saonicama, car sa caricom i carevićem. Za carskim saonicama još mnoge druge sa stvarima, blagom i nameštajem carskim; za 49
saonicama dvor i plemstvo, činovnici i vojna lica raznih zvanja - svi napuštaju Kremlj. Pohitasmo ka carskim saonicama ali vojnici nas ne pustiše; vele, car nije dopustio. Ta povorka krenu kroz Moskvu i izađe iz predgrađa. Vratismo se kućama i dugo čekasmo neće li se car predomisliti i vratiti. Prođe jedna nedelja, i patrijarh dobi pismo: car mu javljaše da zbog duševne gorčine, pošto ne želi više podnositi izdajstva, napušta državu i ide kuda mu Bog ukaže. Kad se čula ova vest u Moskvi, poče narod plakati: ostavio nas je baćuška-car. Ko će sad nama upravljati?... Treba reći pravu istinu, strašan je bio Ivan Vasiljević, ali mu je sam Bog dao vlast nad nama, i svakako Božjom promisli, radi opraštanja naših grehova, on je nas kažnjavao. Skupili smo se na dogovor i odlučili da svi skupa idemo caru, da ga molimo i da mu se izjadamo. Saznali smo da se car zadržao u Aleksandrovoj Slobodi 10, a ta Sloboda je preko osamdeset vrsta odavde. Pomolismo se Bogu i krenusmo. Kad ugledasmo u daljini Slobodu, zaustavismo se i još jednom pomislismo; obuze nas strah, ne zbog toga što će nas car pogubiti, već zbog toga što nas možda neće pustiti pred svoje lice. Ali ništa od toga ne bi. Primi nas car. Kad smo ušli unutra, hoćeš li verovati, kneže, nismo mogli poznati Ivana Vasiljevića. Lice kao da nije njegovo; kosa i brada su mu skoro sasvim opali. Šta mu bi? I car i nije car. Dugo je razgovarao s nama, prebacivao nam izmišljena izdajstva, nabrojao naše krivice o kojima nismo imali pojma i najzad reče da samo na molbu svojih molitvenika, episkopa, ponovo uzima vlast ali pod izvesnom pogodbom. Dao nam je da mu poljubimo ruku i otpustio nas. - A koje je uslove postavljao? upita knez. - Sad ćeš videti, kneže, samo slušaj. Prošle su tri nedelje i Ivan Vasiljević se vrati u Moskvu. Nastade velika radost, takva kakva se ni o Uskrsu ne vidi. Pozvao je na savet i nas i sveštenstvo. A kad smo se skupili, reče nam da prima vlast s tim da može kažnjavati svoje neprijatelje, da šalje u zatočenje izdajnike, da ima u svojim rukama njihovo imanje i život i da 10 Sloboda, naselje u kome su živeli slobodni ljudi.
50
mu ni mitropolit ni velikaši ne dosađuju molbama o pomilovanju. Opremiću, veli, za sebe groznu stražu i uzeću za moje potrebe dohodak od nekih gradova i predgrađa i nekih ulica u samoj Moskvi. Ti gradovi i ulice i moja naročita straža, veli, zvaće se opričnina, a sve ostalo - zemština, narod. A bojari, mitropolit i vlasti da se ne mešaju u te moje račune. S tim uslovom, veli, ponovo se primam državne uprave. Od tog dana počeo je prikupljati nove ljude, ali samo one koji nisu znatnog porekla i koji su se kleli da neće biti u prijateljstvu s bojarima. Razdelio im je zemlju, kuće i pokućanstvo, sve što je bio uzeo za svoj lični dohodak. A pređašnje posednike, nekih dvanaest hiljada, oterao je iz tih mesta kao čopor marve. Zaista, Nikito Romanoviću, video sam to svojim očima, a ni sad još ne mogu da verujem. I sada jure širom pravoslavne Rusije njegove paklene, krvožedne čete s metlama i psećim glavama; gaze pravdu, čiste, ali ne izdajstvo nego rusku čast; ne proždiru neprijatelje careve nego verne njegove sluge, i ne postoji za njih nigde ni sud ni kazna. - A zašto ste pristali na te uslove? primeti Srebrni. - Pa kako, kneže? Zar se mogu caru činiti primedbe? Zar on nije od Boga? - Razume se da je od Boga. Ali on vas je sam pitao. Zašto mu niste kazali da nećete opričninu? - A kad bi ponovo otišao? Šta onda? Zar zemlja da ostane bez gospodara? A šta bi rekao narod? Srebrni se zamisli. - Tako je, reče on posle kratkog ćutanja, nije se moglo ostati bez cara. Ali, šta čekate sada? Zašto mu ne kažete da od opričnika propada cela zemlja? Zašto gledate sve to i ćutite? - Ja ne ćutim, kneže, odgovori Morozov s dostojanstvom. Ja nikad nisam prikrivao svoje misli; zbog toga sam sada u nemilosti. Ako me car zovne sebi, ja neću ćutati, samo što me on neće zvati. U njegovoj okolini nema više naših. Pogledaj, koga je sebi približio? Koga imaš oko njega iz starih porodica? Nema nikoga od starog plemstva. Samo mali ljudi, koji našim očevima ne bi mogli biti ni sluge. Uzmi koga hoćeš, na primer: otac i sin Basmanovi - ne znam koji je od njih grđi; Maljuta 51
Skuratov, taj je kao strvoder ili kakva zver, večito poprskan krvlju; Vaska Grjaznoj, taj će laka srca učiniti najpodlije delo. Boris Godunov, taj bi prodao i oca i majku, a i decu rođenu uz njih, samo da se uzdigne u svojoj karijeri; zabošće ti nož u grlo, a praviće se ljubazan. Ima tamo samo jedan kolenović, knez Atanasije Vjazemski. Osramotio je taj i sebe i sve nas, proklet da je. Ali neću ga ni pominjati. Morozov odmahnu rukom. Druge misli obuzele su starca. Zamislio se i Srebrni. Zamislio se nad strašnom promenom u carevu karakteru i za trenutak zaboravio na položaj u koji ga je sudbina stavila prema Morozovu. Međutim, sluge su postavile sto. Ne obzirući se ni na kakve izgovore, Družina Andrejević primora svog gosta da proba mnoga jela: različite pihtije, pečenja, čorbe, pite i šunke. A kad su im doneli razna vina, Morozov napuni sebi i knezu po kupu malvasije, ustade, ukloni sa čela dugu kosu - znak carske nemilosti - podiže čašu i nazdravi: - U zdravlje velikog gospodara našeg, cara Ivana Vasiljevića! - Da ga Bog umudri! Da mu padne koprena s očiju! odgovori Srebrni ispijajući svoju kupu; i obojica se prekrstiše. Jelena se za vreme ručka nije pojavila, niti je prisustvovala ovom razgovoru. Morozov je pripovedao još mnoge stvari o državnim pitanjima, o navali krimskih Tatara na rjazansku oblast, pitao je Srebrnog o litvanskom ratu i oštro osuđivao Kurpskog što je prebegao kralju. Knez je podrobno odgovarao na sva pitanja i najzad ispričao o svom sukobu s opričnicima u selu Medvjedevki, o svojoj svađi s njima u Moskvi, i o susretu sa jurodivim, ali se nije usudio da spomene zagonetne njegove reči. Morozov ga sasluša s velikom pažnjom. - Zlo je, kneže, reče on tarući svoje visoko čelo, veliko zlo. Što su oni pljačkali to selo, nije nikakvo čudo: to je baš moje selo, a kad bojar padne u nemilost, svakome je slobodno da grabi njegovo imanje. To se već zna: ono što se može uzeti nose sa sobom, a ono što ne može, to spale i marvu pokolju. To im je 52
sada običaj. A jurodivoga poznajem, on je zaista Božji čovek. Nije tebe jedinog on oslovio po imenu čim te je video; on svakome kao da čita u duši. Njega se i car plaši. Koliko je puta u oči izobličio Ivana Vasiljevića! Da je bilo više takvih svetih ljudi, možda ne bi bilo ni opričnine! Reci, kneže, nastavi Morozov, kad misliš da izađeš pred cara? - Sutra, što ranije, čim njegova milost izađe iz ložnice. - Kako to, kneže? Sad je već sumrak, a ti imaš još preko sto vrsta da putuješ. - A zar car nije u Kremlju? - Ne, kneže, nije u Kremlju. Zgrešili smo Bogu, ostavio nas je gospodar, vratio se u Aleksandrovu Slobodu i živi tamo sa svojom družinom, trag im se utro! - Kad je tako, zbogom, bojapy, moram da žurim. Još nisam bio kod kuće. Samo da vidim kako je, pa ću sutra pre zore na put. - Nemoj da ideš, kneže! - Zašto, bojaru? - Nećeš izneti glavu, Nikito Romanoviću. - To je Božja volja, bojaru, nek bude što bude! - Čuj me, Nikito Romanoviću. Ti si me zaboravio, a ja tebe pamtim još kao malog dečka. Tvoj pokojni otac i ja bili smo kao jedno telo i jedna duša. On je umro, Bog da mu dušu prosti; nema ko da te čuva, da te uputi, a ne zavidim tvojoj sudbini, tako mi Boga, ne zavidim. Ako pođeš u Slobodu, ti si izgubljen, kneže, to će te stati glave. - Šta mogu, bojaru, izgleda da mi je tako bilo suđeno. - Ostani, Nikituška, ja ću te sakriti. Niko te neće naći; moje sluge te izdati neće, bićeš u mojoj kući kao rođeni sin. - Seti se, bojaru, onoga što si sam rekao za Kurpskog: nije časno da se ruski bojar krije od svog cara. - Nikito Romanoviću, Kurpski je izdajnik. On je pobegao neprijateljima svoga gospodara; a ko sam ja? Zar sam ja carev neprijatelj? - Oprosti mi, bojaru; nepromišljene reči, ali što je suđeno, to se ne može izbeći. - Kad bi ti, Nikituška, ostao kod mene, možda bi se smirio 53
carev gnev, možda bismo ja i preosvećeni udesili tvoju stvar, a ovako ćeš pasti kao smola u vatru. - Naš život je u ruci Božjoj, bojaru. Nije lepo da ga svojom voljom produžavamo više nego što Bog želi. Hvala ti na časti, dodade Srebrni dižući se, hvala na prijateljstvu (kod tih reči on se nevoljno zbuni), ali ja ću ipak poći. Zbogom, Družino Andrejeviću! Morozov pogleda Srebrnog s tužnim saučešćem, ali se moglo videti da mu u duši odobrava i da ni sam ne bi postupio drukčije da je bio na njegovom mestu. - Neka te prati Božji blagoslov, Nikita Romanoviću! reče on dižući se sa stolice i grleći kneza; neka Bog umekša carevo srce. Da se vratiš čitav iz Slobode, kao biblijski dečak iz ognjene peći, i da te zagrlim i onda kao i sad, iz sveg srca i duše. Ima poslovica: pešak se prati do vrata a konjanik do konja. Knez i bojar rastali su se na izlazu iz kuće. Već je bio pao mrak. Jašući duž ograde, Srebrni primeti u vrtu belu haljinu. Srce mu jače zakuca, on zaustavi konja, Jelena priđe ogradi. - Kneže, reče ona šapatom, slušala sam kako si razgovarao s Družinom Andrejevićem. Ti ideš u Slobodu. Bog nek te čuva, kneže; ti ideš u smrt. - Jelena Dimitrijevna, znači, takva je volja Božja, da primim smrt od svoga cara. Nisam se na radost vratio u otadžbinu, nije mi suđena od Boga sreća, nisi pripala meni, Jelena Dimitrijevna! Neka se izvrši volja Božja! - Kneže, oni će te baciti na smrtne muke. Strah me je i da pomislim!... Bože, zar ti je život sasvim omrznuo? - Ne marim za njega, reče Srebrni i odmahnu rukom. - Sveta Bogorodice! Ako ne žališ sebe, sažali se bar na druge! Sažali se bar na mene, Nikito Romanoviću! Seti se kako si me voleo! Mesec se pojavio iza oblaka. Divan sjaj obli Jelenino lice, biser njenog kokošnika, đerdane i minđuše, i njene oči pune suza. Jelena je još plakala, ali već je bila spremna da se osmehne kroz suze. Samo jedna kneževa reč pretvorila bi njenu tugu u beskrajnu radost. Ona zaboravi na muža, zaboravi opreznost. Srebrni je pročitao u njenim očima toliko ljubavi i 54
tuge da se mimo volje pokolebao. Njegova je sreća propala zanavek. Jelena je pripadala drugom, ali je volela jedino Srebrnog. Što ne bi ostao, odgodio svoj put u Slobodu? Nije li ga sam Morozov za to molio? Tako je mislio knez, i dražesne slike ispunjavale su njegovu maštu, ali za trenutak uspavano osećanje časti odjednom se probudi u njemu. Ne, pomisli on, neka me bude stid, ako i samom pomisli okaljam druga moga oca. Samo nepošten čovek za gostoljublje uzvraća prevarom, samo plašljivac beži od smrti. - Nemogućno mi je da ne idem, reče on odlučno. Ne mogu se ja sam kriti od svoga cara kada ginu najbolji ljudi. Zbogom, Jelena! Ove reči kao nož se zabodoše u srce bojarkino. U očajanju ona se sruši na zemlju. - Otvori mi se, majko zemljo! zajeca ona. Nisam ja za život na ovome svetu. Dići ću na se ruku, umoriću se otrovom! Neću te nadživeti, Nikito Romanoviću. Volim te više nego život, više nego svetlost dana. Nikoga osim tebe ne volim, niti ću voleti! Srebrnom se kidalo srce. Hteo je da uteši Jelenu, ali je ona ridala sve glasnije. Sluge su je već mogle čuti i javiti bojaru. Srebrni sve to shvati, i radi Jeleninog spasenja odluči se da se od nje otrgne. - Zbogom, Jelena! reče, zbogom, dušo, radosti mog života. Zaustavi suze! Milostiv je Bog, možda ćemo se još kada videti! Oblaci su sakrili mesec, vetar zaljuljao vrhove lipa i mirisava kiša od cvetova prosu se na kneza i Jelenu. Zanjihaše se stare grane kao da bi htele reći: radi koga da cvetamo, radi koga da listamo. Poginuće uzalud lepi momak, poginuće i njegova ljubovca. Pogledavši poslednji put Jelenu, Srebrni ugleda iza nje, u dubini vrata, nejasnu ljudsku priliku. Da li se to prividelo knezu, ili je prošao vrtom neki sluga, ili je to možda bio sam bojar Družina Andrejević?...
55
VII ALEKSANDROVA SLOBODA
Drum od Moskve do Troicke lavre i od lavre do Aleksandrovog naselja pružao je vrlo živu sliku. Neprestano su jurili po njemu carski glasnici; gomile ljudi iz svih staleža išli su pešice na hodočašće; odredi opričnika žurili su tamo i amo; sokolari su išli iz naselja u sela po žive golubove; trgovci su se lagano vozili, sedeći u kolima ili prateći na konju komoru. Prolazile su gomile pelivana s gajdama, rogovima i balalajkama. Bili su obučeni u šareno odelo, vodili za sobom pripitomljene medvede, pevali pesme ili prosili od bogatih prolaznika. - Smilujte nam se, gospodo, vikali su različitim glasom, vama je Bog podario imanja i svako bogatstvo, a nama je dosudio da se hranimo od vaše milostinje. Zato, nemojte nas uboge zaboraviti, gospodo. - Rođeni naši, gospodo! pevali su neki otegnutim glasom, sedeći kraj samog druma. Neka vam Gospod Bog da dobrog zdravlja! Da stignete srećno do Troicko-sergijevske lavre. Neki su tim rečima dodavali pokoju pošalicu, tako da bi im poneki putnik kao nagradu za veselu šalu bacio po čitav
56
korablenik11. Često bi se pelivani potukli s gomilama prosjaka u ritama, koji su žurili iz gradova i manastira u Aleksandrovu Slobodu da dobiju carsku milostinju. Prolazili su tu i slepi guslari s guslama o ramenu, držeći se jedan za drugoga. Sav taj svet je galamio, pevao, psovao. Konji, ljudi, medvedi rzali su, vikali, mumlali. Drum je vodio kroz gustu šumu. Mada je tu bilo mnogo ljudi, katkad se dešavalo da naoružani razbojnici napadnu nedužne trgovce i opljačkaju ih do gole kože. Hajdučija u okolini Moskve naročito se povećala otkako opričnici oteraše sa ognjišta čitava sela zemljoradnika, kao i građane iz trgovišta. Ostavši bez krova i hleba, ovi ljudi se pridružiše bandama hajduka, utvrdiše u šumama i postadoše zbog svoje mnogobrojnosti zaista opasni. Kad bi uhvatili hajduka, opričnici su ga vešali bez milosrđa; ali ni hajduci im nisu ostajali dužni, kadgod bi im pošlo za rukom da uhvate nekog opričnika. Uostalom, nisu jedino hajduci pljačkali na drumu. Pelivani i prosjaci, kad bi zatekli u mraku rđavo čuvanu komoru, često bi ušteđivali hajducima suvišne poslove. Najgore su prolazili trgovci. Njih su pljačkali i hajduci, i pelivani i pijani opričnici. Ali su se oni tešili poslovicom da su i gubitak i dobitak bliski susedi, i nisu zazirali od putovanja u naselje, govoreći: „Milostiv je Bog, možda ćemo stići.” I ne zna se kako se dešavalo, tek, na kraju krajeva trgovci su uvek bili u dobitku. U Troickoj lavri Srebrni se ispovedi i pričesti. Isto uradiše i njegove sluge. Opraštajući se s Nikitom Romanovićem, arhimandrit ga blagoslovi kao čoveka koji ide u izvesnu smrt. Na tri vrste od Aleksandrova naselja stajala je vojnička straža koja je zaustavljala putnike i pitala svakoga ko je i zašto ide u Nevolju12. Tim podrugljivim imenom zamenio je narod reč Sloboda, koja je u isto vreme značila slobodu. Srebrni i njegova pratnja takođe su bili podrobno ispitani o cilju njihova dolaska. Zapovednik im zatim oduze oružje, a četvorica opričnika 11 Sitan novac. 12 Igra reči: volja – sloboda; nevolja - „nesloboda”.
57
uzjahaše konje da prate došljake. Posle kratkog vremena u daljini se ukazaše šarene kule i pozlaćeni krovovi carskog dvorca. Evo kako taj dvorac opisuje jedan istoričar, oslanjajući se na reči stranaca iz doba Ivana Groznog: „U ovom prebivalištu, groznom i raskošnom, Joan je veći deo vremena posvećivao službi Božjoj da bi neprestanim delanjem umirio svoju dušu. On je čak hteo da pretvori svoj dvor u manastir, a od svojih ljubimaca da napravi kaluđere: među opričnicima je izabrao tri stotine najljućih, proglasio ih za bratstvo, a sebe za igumana, kneza Anastasija Vjazemskog za podrumara, a Maljutu Skuratova za paraklisijarha. Podeli im kaluđerske kape i mantije, koje su oblačili preko bogatih zlatotkanih kaftana opšivenih samurovinom; sastavi za njih tipik i davaše primer kako ga treba vršiti. Taj monaški život Joanov opisuje ovako: U četiri sata izjutra išao je sa carevićima i Maljutom Skuratovim na toranj, da zvoni na jutrenje. Bratija je žurila u crkvu: ko ne bi došao, dobijao je kaznu - osam dana zatvora. Služba u crkvi trajala je do šest ili sedam časova. Car je pojao, čitao Sv. pismo i molio se tako usrdno da su mu na čelu ostajali tragovi revnosnog metanisanja. U osam časova ponovo su se skupljali na liturgiju, a u deset su išli za zajedničku trpezu - svi sem Joana, koji je stojeći glasno čitao neke moralne pouke. Međutim, bratija je pila i jela do mile volje; svaki dan je ličio na praznik: nije se štedelo ni vina ni meda, a što je ostajalo od trpeze iznosilo se na ulicu za sirotinju. Iguman, to jest car, ručao je kasnije, razgovarao sa svojim ljubimcima o zakonu, dremao ili išao u tamnice da ispituje kakvog nesrećnika stavljenog na muke. Izgledalo je kao da ga je taj strašni prizor veselio: šalio bi se i postajao veseliji nego obično. U osam časova išli su na večernje; posle devet Joan se povlačio u svoju ložnicu, gde su mu tri slepca pričala bajke; slušajući ih, zaspao bi ali ne za dugo: već u ponoć je ustajao, i njegov dan je počinjao molitvom. Katkad su mu u crkvi podnosili izveštaje o državnim poslovima, katkad je Joan za vreme jutrenja i liturgije izdavao najsvirepije naredbe. Jednolikost tog života prekidao je putovanjima; išao bi u posetu manastirima, bližim i udaljenim, pregledao gradove na granici, lovio divlje zveri u 58
šumi i stepi; naročito je voleo lov na medvede; ali, pored toga, svuda i svagda bavio se državnim poslovima, jer bojari koji su upravljali državom nisu smeli ništa odlučiti bez njega.” Kad je stigao u naselje, Srebrni je video da je dvorac, ili manastir, odvojen od ostalih zgrada dubokim šancem i nasipom. Teško je opisati sjaj i raznolikost ovog obitavališta. Ni dva prozora nisu bila slična, ni dva stuba nisu bila ista po rezbariji ili slikama. Mnogobrojni tornjevi krunisali su ovu zgradu. Lepili su se jedan za drugi, gomilali jedan na drugi, bili su kao prozirni, ličili na balone. Zlato, srebro i šareni mozaik, kao blistava krljušt pokrivali su dvorac od gore do dole. Kad ga je osvetljavalo sunce bilo je teško reći da li je to dvorac ili bokor džinovskog cveća, ili je jato vilinskih ptica raširilo na suncu svoje plameno perje. Blizu dvorca nalazila se zgrada štamparije sa slovolivnicom, sa stanom za slagače i naročitim odeljenjem za strane majstore, koje je Ivan pozvao iz Engleske i Nemačke. Dalje su bile raspoređene mnogobrojne zgrade u kojima su stanovali podrumari i njihovi pomoćnici, poslastičari, kuvari, pekari, konjušari, psari, sokolari i ostala dvorska posluga za svake potrebe. Crkve u naselju odisale su velikim bogatstvom. Čuveni Bogorodičin hram bio je spolja ukrašen freskama u jarkim bojama; na svakoj cigli se izdvajao blistavi krst, te je izgledalo kao da je crkva pokrivena zlatnom mrežom. Ta čarobna slika za koji čas je rasterala crne misli koje ne napuštahu Srebrnog za sve vreme puta. Ali uskoro jedan prizor podseti kneza u kakvom se položaju nalazi. Upravo su prošli pored vešala koja su bila podignuta jedna do drugih. Pored njih su bila ograđena mesta - gubilišta s panjevima i spremljenim sekirama. Ograde i vešala, obojena crno, bili su građeni čvrsto i temeljno: ne za dan ili godinu, već za duže vreme. Ma koliko da je čovek odvažan, on nikad nije ravnodušan prema misli da ga čeka bliska smrt -i to ne slavna smrt usred zveketa mačeva ili topovske grmljavine, već jadna i sramna smrt od ruke niskog dželata. Prolazeći pored gubilišta, Srebrni po svoj prilici nije mogao savladati duševno uzbućenje i ono se 59
mimo njegove volje ispoljilo na njegovom izrazitom licu: pratioci-opričnici pogledaše ga i nasmešiše se. - To su naše ljuljaške, gospodine, reče jedan od njih pokazajući na vešala. Izgleda da ti se sviđaju, pošto ne odvajaš oka od njih. Mihejić, koji je bio pozadi, ne reče ništa; samo je zazviždao i odmahnuo glavom. Došavši do bedema, knez i njegovi saputnici siđoše s konja i vezaše ih za stubove - uz koje su upravo u te svrhe bile pričvršćene alke. Putnici zatim uđoše u prostrano dvorište puno prosjaka, koji su se glasno molili, pojali psalme i otkrivali svoje gnojave rane. Carski ekonom stajaše na stepenicama ispred vrata, deleći im u Ivanovo ime hranu i novčanu pomoć. S vremena na vreme dvorištem su prolazili opričnici; drugi su sedeli na klupama i igrali šah ili zerni (kuglica). Neki, okupivši se u kolo, igrali su se svajke 13 i glasno se smejali kad bi onaj ko je nekoliko puta uzastopce izgubio izvlačio iz zemlje duboko ukopanu „rotkvu”. Opričničko odelo činilo je poraznu suprotnost prosjačkim ritama: ljudi iz carske straže sijali su se od zlata. Svaki je imao dolamu od kadife ili brokata izvezenu biserom i sitnim skupocenim kamenjem, tako da su svi izgledali kao živi ukras čarobnog dvora s kojim su činili jednu celinu. Jedan od opričnika naročito je privukao pažnju Srebrnoga. Bio je to mladić dvadesetih godina, neobično lep, ali neprijatna i bestidna izraza. Odelo mu je bilo bogatije no kod ostalih i preko običaja imao je dugu kosu; brade nije imao, a u ponašanju je ispoljavao neku žensku razneženost. Drugovi su se ophodili dosta neobično. Razgovarali su s njime kao s jednakim i nisu mu ukazivali naročito poštovanje; ali kad bi prišao nekoj grupi, ljudi su se sklanjali, a oni koji su sedeli na klupama ustajali i ustupali mu mesto. Izgledalo je da su ga se čuvali ili se možda bojali. Opazivši Srebrnog i Mihejića, on ih odmeri oholim pogledom, dozva pratioce i, kako je izgledalo, priupita ih kako se zovu došljaci. Zatim, žmirkajući, pogleda 13 Klinac, s većom glavom, koji se upotrebljava u ruskoj narodnoj igri
60
Srebrnoga, osmehnu se i prišapnu nešto svojim drugovima. Ovi se takođe nasmešiše i raziđoše na razne strane. Sam opričnik, međutim, pope se na doksat i naslonivši se na ogradu, nastavi da s podsmehom gleda Nikitu Romanovića. Odjednom se među prosjacima napravi uzbuna. Velika gomila pojuri kao talas pravo na kneza i samo što ga ne obori na zemlju. Prosjaci su vičući bežali od zgrade; njihova lica izražavala su užas. Knez se začudi, ali uskoro shvati uzrok opšteg straha. Ogroman medved gonio je u skokovima prosjake. Za tren oka dvorište se isprazni i knez osta sam s medvedom. On nije ni pomislio da beži. Srebrni je ne jedanput išao sam na medvede. Taj lov mu je, čak, bio omiljena zabava. On zastade, i onog trenutka kad mu se medved, naćulivši uši i grabeći šapama, sasvim približio, knez učini pokret da izvuče sablju, ali sablje nije bilo: zaboravio je da su mu je uzeli opričnici na ulazu u Nevolju. Mladi opričnik, koji je sve to gledao sa doksata, poče da se smeje. - Tako, tako, reče on, potraži svoju sablju! Jednim udarcem svoje šape medved je oborio kneza na zemlju, a drugim bi mu smrskao lobanju, ali na svoje iznenađenje knez nije dobio drugi udarac i oseti kako ga obliva mlaz tople krvi. - Ustani, bojaru! reče neko, pružajući mu ruku. Knez se podiže i ugleda sasvim mladog opričnika, s krvavom sabljom u ruci, koga ranije nije primetio. Medved je ležao nauznak s rasečenom glavom i grčeći šape izdisao kraj njegovih nogu. Izgledalo je kao da se opričnik nije nimalo ponosio svojom pobedom. Na njegovom blagom licu stajao je pečat duboke tuge. Kad se uverio da medved nije povredio kneza, htede da ode, ne čekajući zahvalnost. - Čestiti momče, reče mu Srebrni, ali kaži mi kako ti je ime i prezime da znam za koga da se molim Bogu. - Što ti je do mog prezimena, bojaru, odgovori opričnik. Ne volim ga ni ja, Bog s njime.
61
62
Tako neobičan odgovor iznenadi Srebrnog, ali njegov spasilac već beše otišao. - Baćuška, Nikito Romanoviću, reče Mihejić brišući skutom svog kaftana medveću krv s kneza, izgutao sam vatru. Iz sve snage vikao sam medvedu: ua! ua! samo da te pusti i nasrne na mene kad mu taj momak - da ga Bog poživi - raseče njušku. A sve je to udesio onaj ćosa sa zejtinjavim očima, što nas i sada gleda sa doksata, obešenjak jedan. Gde smo mi to zapali! dodade Mihejić šapatom. Gde je to bilo da se usred carskog dvora puštaju medvedi s lanca. Mihejićeva primedba bila je sasvim osnovana, ali Aleksandrova Sloboda imala je svoje običaje i ništa se u njoj nije zbivalo redovnim tokom. Car je voleo da gleda borbu zveri. U gvozdenim kavezima uvek se za tu svrhu tovilo nekoliko medveda. Ali, s vremena na vreme, Ivan, ili opričnici, puštali su zveri iz kaveza na svetinu i zabavljali se njenim strahom. Ako bi medved nekog osakatio, taj bi od cara primio nagradu u novcu. Ako bi medved nekoga rastrgao, onda je novac primala njegova rodbina, a njegovo se ime upisivalo u čitulju da se pominje za vreme službe Božje po manastirima, zajedno sa drugim žrtvama carske zabave ili carskog gneva. Uskoro su prišla iz palate dva carska stolnika i saopštili Srebrnom da ga je car video kroz prozor i želi da zna ko je on? Kazavši caru kneževo ime, stolnici se vratiše i rekoše da car pita za njegovo zdravlje i da ga poziva tog dana na ručak. Ta milost nije mnogo obradovala Srebrnog. Možda Ivan još nije znao o njegovom sukobu s opričnicima u selu Medvjedevki. Možda je (i to se često događalo) car privremeno krio svoju jarost pod vidom milosti, da bi iznenadna kazna, usred vesele gozbe, bila još užasnija za krivca. Ma šta bilo, Srebrni je bio spreman na sve. Taj dan bio je izuzetan u Aleksandrovoj Slobodi. Spremajući se u Suzdalj na hodočašće, car je unapred kazao da će ručati zajedno sa bratstvom i pozvao za svoj sto, osim trista opričnika koji su mu bili svakidašnje društvo, još četiri stotine gostiju, tako da je svih zvanica bilo sedam stotina. 63
VIII GOZBA
U ogromnoj dvorani u koju se svetlost probijala kroz prozore i kroz staklenu tavanicu bili su postavljeni dugački stolovi u tri reda. U svakom redu bilo je po devet stolova, a na svakom stolu po dvadeset pribora. Za cara, carevića i najbliže miljenike carske behu postavljeni zasebni stolovi u jednom kraju dvorane. Za goste su bile pripremljene dugačke klupe pokrivene brokatom i kadifom, a za gospodara - visoka naslonjača sa rezbarijom i resama iskićenim biserom i alemima. Noge od stolice bile su u obliku lavova, a naslon je bio izrađen u obliku dvoglavog orla raširenih krila, u bojama i pozlati. Ucped dvorane bio je namešten veliki četvorougaoni sto, sa policama od hrastovih dasaka. Debele daske bile su čvrste, a čvrste su bile i noge u stola, jer su morale držati čitavu gomilu srebrnog i zlatnog posuđa. Bilo je tu livenih legena, koje bi četiri čoveka jedva mogla podići, bilo je teških kupa i pehara iskićenih biserom i činija raznih vrsta ca ukrasima. Bilo je i velikih čaša od karniola, strofokamilovih jaja i rogova divljeg bika okovanih zlatom. A između činija i sudova stajale su zlatne kupe, neobične za oko, u obliku medveda, lavova, petlova, pauna, ždralova, jednoroga, strofokamila. Sve te teške činije, kondiri, čaše, ožice, zveri i ptice bili su namešteni u 64
obliku piramide, čiji je vrh dostizao skoro do same tavanice. Blistava gomila dvorana dostojanstveno uđe u odaju i razmesti se po klupama. Na stolovima, sem slanika, bibernjača i sudova za sirće još nije bilo nikakvog posuđa, a od jela bili su postavljeni samo hladno meso na ulju, usoljeni krastavci, šljive i kiselo mleko u drvenim čancima. Opričnici sedoše, ali su čekali cara da počnu ručak. Uskoro u dvoranu uđoše stolnici, dvojica po dvojica, i stadoše oko carske stolice; iza njih išli su upravnik dvora i glavni ekonom. Najzad zasviraše trube, udariše u zvona i laganim korakom uđe sam car Ivan Vasiljević. Bio je visoka rasta, stasit i razvijen. Njegovo dugo zlatotkano odelo ukrašeno šarama bilo je obrubljeno na razrezu i oko skutova optočeno biserom i dragim kamenjem. Skupocena ogrlica sa slikama Spasitelja, Bogorodice, apostola i proroka spuštala mu se na prsa. Veliki krst sa iskovanim šarama visio mu je o vratu na zlatnom lancu. Visoke potpetice njegovih čizama od crvenog safijana bile su okovane srebrnim potkovicama. Nikita Romanović nađe da se Ivan strahovito promenio. Njegovo pravilno lice još je bilo lepo, ali izraz mu je postao oštriji, a njegov orlovski nos se još više savio; u očima mu beše mračan sjaj a na čelu bore kojih ranije nije bilo. Najviše je kneza iznenadilo to što su mu se brada i brkovi proredili. Ivanu je tada bido trideset pet godina; ali, na izgled mu je bilo više od četrdeset. Izraz njegova lica potpuno se promenio. Tako izgleda zgrada posle požara. Zidovi još stoje, ali unutra je mrtvo, mračni prozori zjape kao zloslutne oči i u praznim odajama kao da se nastanilo neko zlo. I pored svega toga, kad bi Ivan pogledao blago, njegov je pogled još bio privlačan. Njegov osmeh je očaravao čak i one koji su ga dobro znali i gnušali se njegovih zločina. Uz takvu srećnu spoljašnost, imao je Ivan još i neobičan govornički dar. Događalo se da su ljudi čvrstog morala, kad su slušali cara, priznavali potrebu njegovih užasnih dela i verovali, dok je on govorio, u pravičnost njegovih kazni. Kad se Ivan pojavi, svi ustadoše i duboko mu se pokloniše. 65
Car lagano prođe između poređanih stolova do svoga mesta, zastade, i pogledavši zbor pokloni se na sve strane; zatim glasno pročita dugu molitvu, prekrsti se, blagoslovi trpezu i spusti se u naslonjaču. Svi sem kravčeg i šestorice stolnika učiniše isto. Gomila slugu, u somotskim kaftanima ljubičaste boje izvezenim zlatom, stadoše pred cara, pokloniše mu se do pojasa i dvojica po dvojica odoše da donesu jela. Uskoro se vratiše, noseći na zlatnim činijama oko dve stotine pečenih labudova. Tako poče ručak. Mesto Srebrnog je bilo blizu carskog stola među zemskim bojarima, to jest, takvima koji nisu pripadali opričnini, ali su zbog svog visokog čina ovog puta bili udostojeni da ručaju zajedno sa gospodarom. Neke od njih Srebrni je poznavao još pre svog odlaska u Litvu. Sa svoga mesta mogao je videti i samog cara i sve koji su sedeli za njegovim stolom. Nikita Romanović se rastuži kad uporedi Ivana koga je ostavio pre pet godina s ovim koji je sada sedeo u kolu svojih novih miljenika. Nikita Romanović uputi pitanje svom susedu, jednom od onih s kojim se poznavao od ranije: - Ko je taj mladić što sedi desno od cara, tako bled i natmuren? - To je carević Ivan Ivanović, odgovori bojar; pogledavši zatim obazrivo okolo, dodade šapatom: smiluj nam se Gospode! Nije na deda nego na oca i svirepost kojom je ispunjeno njegovo srce ne odgovara njegovim mladim godinama; neće biti sreće od njegove vladavine. - A onaj crnooki mladić u dnu stola, sa tako prijatnim licem? Njegove crte su mi poznate, ali se ne mogu setiti gde sam ga video. - Video si ga, kneže, pre pet godina: Bio je u službi na carskom dvoru kao rinda; samo, on je od toga doba mnogo postigao i još više će postići; to je Boris Fedorović Godunov, omiljeni savetnik carev. Gledaj, nastavi bojar spuštajući glas, vidiše li pored njega onog riđeg, širokih pleća, ni na koga ne gleda nego sav natmuren tamani pečenje od labuda? Znaš li ko 66
je to? To je Grigorije Lukijanović Skuratov-Bjeljski, zvani Maljuta. On je i prijatelj, i poverenik i dželat carev. U ovom manastiru postavili su ga za paraklisijarha. Rekao bih da car ne može ni da makne bez njega, pa ipak, čim rekne svoju reč Godunov, biće po njegovom, a ne po Maljutinom. A onaj tamo, sasvim mlad, što liči na lepu devojku, koji sipa caru vino, to je Fjodor Aleksijević Basmanov. - Onaj? upita Srebrni, poznavši mladića čiji mu je devojački lik pao u oči u dvorištu i čija iznenadna „šala” zamalo što ga nije stala života. - Taj, isti. Da znaš samo kako ga car voli: čini ti se, ne može da živi bez njega; ali, kad bi došla neka ozbiljnija stvar, od koga će tražiti savet? Od Borisa Godunova, ne od ovoga. - Da, reče Srebrni pažljivije gledajući Godunova, sad ga se sećam. Nije li on bio meću carevim lovcima? - Jeste, kneže, zaista je pratio cara u lovu. Kao što vidiš, dužnost je neznatna, i u njoj je teško istaći se. Ali, jednom u lovu počeli su gađati iz luka. Bio je prisutan i hanski poklisar Devlet Murza. Svaka strela koju bi on pustio pogađala je tatarsku kapu, koju su natakli na stub, nekih stotinu koraka od carskog šatora. To je bilo posle ručka i gosti su se već bili obredili mnogim čašama. Tada ustade Ivan Vasiljević i dobaci: „Dodajte mi moj luk i ja neću pogoditi ništa gore od Tatarina!” Tatarin se obradova: „Pogodi, veli, gospodaru! Ja se kladim u ergelu od hiljadu konja, a u što ti?” „Ja dajem grad Rjazanj”, reče car i ponovi: „Dodajte mi moj luk!” Na tu zapovest Boris poleti ka mestu gde je stajao carski konj sa lukom i strelama o sedlu, uzjaha ga; videsmo zatim kako konj pod njime skače, propinje se i odjednom juri kao besan, tako da ga za časak nestade zajedno sa Borisom. Posle četvrt sata Boris se vrati sa carevom lovačkom opremom sasvim upropašćenom: tul razlupan, luk slomljen, strele izgubljene, a sam Godunov krvave glave. Skočio je s konja i pao caru pred noge: „Oprosti, gospodaru”, reče, „nisam mogao konja da obuzdam ni da ti sačuvam opremu za gađanje”. U to je vino već izišlo caru iz glave. „Kad je tako”, odvrati on, „više nećeš biti moj lovac, a ja neću da gađam iz tuđeg luka,”. Od toga dana Godunov je počeo 67
napredovati i, videćeš, kneže, daleko će doterati. I kakav je to čovek? nastavi bojar gledajući Godunova, nikad se ne gura napred a uvek se vidi; nikad ne govori otvoreno, ne protivreči caru, ide svojim zaobilaznim putem, nije umešan ni u kakvo krvavo delo, niti je učestvovao u kom pogubljenju. Oko njega pljušti krv, a on ostaje čist i nevin kao dete, čak nije stupio ni u opričnike. Onaj onde, nastavi on pokazujući na jednog čoveka čiji je osmeh svedočio o zloj ćudi, to je Aleksije Basmanov, Fjodorov otac, a onaj malo dalje je Vasilije Grjaznoj; onaj onamo, to je otac Levkije, arhimandrit Čudovskog manastira; neka mu Bog oprosti, nije to pastir duhovni, nego rob zemaljskih strasti. Srebrni je slušao s radoznalošću i gorčinom. - Kaži mi, bojaru, upita on, ko je onaj visoki grgurav čovek tridesetih godina sa crnim očima? Ispija već četvrtu kupu vina uzastopce, i to kakvu kupu! Izdržljiv je u piću, nema šta, samo kao da ga vino ne veseli. Pogledaj ga kako se natmurio, a oči mu sevaju kao munje. Ali, šta mu je, da nije kojim slučajem pomahnitao? Vidi ga samo kako nožem seče stolnjak. - Ovoga bi ti, kneže, čini mi se, morao poznavati. On je bio jedan od naših. Istina, promenio se otkako je, na sramotu bojarima, postao opričnik. To je knez Atanasije Ivanović Vjazemski. On je odvratniji od svih ovih, samo neće se dugo nanositi glave. Dotakla mu je srce ljubav i nije više pri sebi. Niti što vidi, niti čuje, govori na glas kao sumanut i pred carem govori tako da se čovek od straha prepadne. Dosad je dobro prolazio, jer ga car žali. Veli da je zbog nesrećne ljubavi prišao opričnicima. Bojar se nagnu Srebrnom želeći verovatno da mu kaže štogod podrobnije o Vjazemskom, ali u isto vreme priđe im stolnik, stavi pred Srebrnog činiju s pečenjem i reče: - Nikita! Veliki car u znak milosti šalje ti jelo sa svoga stola! Knez ustade i po starom običaju duboko se pokloni caru. Tada svi koji su ručali za jednim stolom s knezom takođe ustadoše i pozdraviše Srebrnog naklonom, čestitajući mu carsku milost. Srebrni je morao svakome da odvrati naklon. Mećutim, stolnik se vrati caru i reče mu, poklonivši se do 68
zemlje: - Veliki care! Nikita je primio jelo i zahvaljuje ti se. Kad su pojeli pečenje od labudova, sluge su dvojica po dvojica izišle iz dvorane i vratile se noseći tri stotine pečenih paunova, čiji su se rašireni repovi njihali nad svakom činijom kao lepeze. Iza toga došle su pite s mesom i sirom, razne palačinke, kiflice i uštipci. Dok su se gosti služili, sluge su im prinosile kupe i čaše s medovinom od raznih jagoda. Drugi su donosili strana vina: šampanjac, rajnsko i muškat. Naročiti stolnici išli su između poređanih stolova da bi nadgledali i pazili da gosti ne oskudevaju ni u čemu. Naspram Srebrnog sedeo je jedan stari bojar prema kome je, kako se govorilo, car osećao mržnju. Bojar je predviđao neko zlo, samo nije znao kakvo i stoga je mirno očekivao svoju sudbinu. Na opšte iznenađenje, kravčij Fjodor Basmanov dade mu iz svojih ruku kupu vina. - Vasilije, reče Basmanov, veliki car u znak milosti šalje ti ovo vino. Starac ustade, pokloni se caru i iskapi kupu, a Basmanov, prišavši caru, objavi: - Vasilije je ispio kupu i zahvaljuje ti se! Svi ustadoše i pokloniše se starcu, očekujući da se i on njima pokloni, ali bojar je stajao nepomično. Onda se poče gušiti i drhtati celim telom. Odjednom, oči mu se zakrvaviše, lice pomodri i on se sruši na zemlju. - Bojar je pijan, reče Ivan Vasiljević, nosite ga napolje! Žagor prođe dvoranom, zemski bojari se zgledaše i upreše oči u tanjire, ne usuđujući se da progovore. Srebrni se strese. Još nedavno, nije verovao pričama o svireposti Ivanovoj, a sada je i sam postao svedok njegove užasne osvete. Da ne čeka i mene isti udes? pomisli on. Međutim, starca su izneli i ručak je nastavljen kao da se ništa nije dogodilo. Počela je svirka, zvona su brujala, dvorani glasno razgovarali i smejali se. Sluge koje su pre toga bile u odelu od kadife, sada su došle u zlatotkanim dolamama. Ta promena odela predstavljala je jedan deo raskoši carskih ručkova. Na stolove su najpre stavili 69
razne pihtije, zatim pečene ždralove sa začinom, petlove iz salamure sa đumbirom, kokoši bez kostiju i patke sa krastavcima. Onda doneše razne čorbe i tri vrste supe od kokoši: belu, crnu i žutu, sa šafranom. Posle čorbe doneli su jarebice sa šljivama, gusku s kašom i tetrebe sa šafranom. Onda je nastupio prekid i za to vreme gosti su služeni medovinom od ribizle i medovinom zvanom kneževska i bojarska, a od vina su točena: alikant, bastr i malvasija. Razgovor je postajao sve glasniji, češće se čuo smeh, gosti su se sve više zagrevali. Posmatrajući lica opričnika, Srebrni za jednim daljim stolom ugleda onog momka koji ga je nekoliko časova pre toga spasao od medveda. Knez zapita za njega svoje susede, ali niko od bojara nije ga poznavao. Mladi opričnik sedeo je zamišljen, naslonivši se na sto, spustivši glavu na ruke, i nije učestvovao u opštem veselju. Knez je već hteo da se obrati pitanjem jednom sluzi, kad odjednom začu iza sebe: - Nikita! Veliki car šalje ti ovu kupu! Srebrni se trže. Iza njega je stajao Fjodor Basmanov, smešeći se drsko i pružajući mu kupu. Ne kolebajući se ni za trenutak, knez se pokloni caru i iskapi kupu. Svi su ga radoznalo posmatrali; i on sam čekao je neminovnu smrt i čudio se što ne oseća dejstvo otrova. Umesto drhtavice i hladnoće, prijatna toplota prostruja njegovim žilama i rastera nehotično bledilo na licu. Piće koje mu je poslao car beše čisto, staro bastersko vino. Srebrnom postade jasno da mu je car oprostio njegovu krivicu, ili da još ne zna kako mu je uvredio opričnike. Već više od četiri časa trajalo je veselje, a bili su tek na polovini ručka. Tog dana carski kuvari pokazali su svu svoju veštinu. Nikad im nije tako dobro ispala za rukom čorba od ajvara sa limunom, pečeni bubrezi i karaši s jagnjetinom. Naročito divljenje izazvale su ogromne ribe iz Severnog mora, koje je poslao Solovecki manastir. Doneli su ih žive u velikim kacama, putovale su nekoliko nedelja. Ove ribe su jedva stale na srebrne i zlatne činije, koje je u trpezariju unosilo više ljudi. Pronalazačka kuvarska veština pokazala se tu u punom sjaju. 70
71
Jesetre i kečige bile su tako isečene i složene na sudove da su ličile na petlove raširenih krila, na krilate zmajeve s razjapljenim čeljustima. Dobri i ukusni su bili zečevi s rezancima, i gosti, iako su se već potpuno zasitili, nisu propuštali ni prepelice sa umokcem od belog luka, ni ševe s crnim lukom i šafranom. Ali kad su stolnici dali znak, sa stolova su uklonjeni so, biber, sirće, i sva jela od mesa i ribe. Sluge ponovo iziđoše dvojica po dvojica i opet se vratiše u drugom odelu. Svilene dolame zamenili su letnjim, od bele kadife sa srebrnim rojtama i samurovim pervazom. Ovo odelo bilo je još lepše i bogatije od prva dva. Tako odeveni uneli su u dvoranu grad od šećera, težak oko pet pudova14, i stavili ga na carski sto. Grad je bio izrađen vrlo vešto. Zupčasti zidovi i kule, čak pešaci i konjanici, bili su načinjeni vrlo brižljivo. Druge torte u obliku gradova, samo manje, teške oko tri puda, ne više, ukrašavale su druge stolove. Posle „gradova”, doneli su stotinu pozlaćenih i obojenih drveta na kojima su umesto plodova visili medenjaci, kolačići i kiflice. U isto vreme na stolovima su se pojavili lavovi, orlovi i druge ptice od šećera. Izmeću zgrada i ptica dizale su se gomile jabuka, jagoda i oraha. Ali voće niko nije ni okusio, svi su bili siti. Jedni su ispijali kupe romanskog vina, više iz učtivosti nego od žeći; neki su dremali naslonivši se na sto; mnogi su već ležali pod klupama, a svi od reda raspasali su se i raskopčali kaftane. Tu se svačiji karakter ocrtavao najjasnije. Car skoro ništa nije jeo. Za vreme ručka on je mnogo raspravljao, šalio se i milostivo razgovarao sa svojim susedima. Njegovo se lice nije promenilo do kraja ručka. Isto se moglo reći i za Godunova. Boris Fedorović nije odbijao ni dobar zalogaj ni čašu dobrog vina: bio je veseo, zabavljao.je cara i njegove ljubimce pametnom besedom, ali se nikad nije zaboravljao. Crte Borisove sada, kao i u početku ručka, izražavahu u isto vreme pronicljivost, proračunatu smirenost i pouzdanje u samoga sebe. Bacivši brz pogled na gomilu pijanih i dremljivih dvorana, mladi Godunov se neprimetno osmehnuo 14 Pud – stara ruska mera za težinu; oko 16,5 kilograma
72
i prezir se pokaza na njegovom licu. Carević Ivan mnogo je pio, a malo jeo, ćutao, slušao, pa odjednom prekidao, upadao nekom u reč nepristojnom ili uvredljivom šalom. Najviše je zadirkivao Maljutu Skuratova, mada Grigorije Lukijanić nije bio od ljudi koji lako podnose ruganje. Njegova spoljašnjost je izazivala užas i kod najsmelijih. Čelo mu je bilo nisko i spljošteno; kosa mu je rasla skoro iznad samih obrva, jagodice i čeljusti bile su suviše razvijene; lobanja, spreda uzana, ličila je u potiljku na širok kotao; za ušima mu behu dve čvoruge, tako da su mu se uši jedva videle. Oči, neodređene boje, nisu gledale nikome u lice, ali ko bi se sukobio s njegovim mutnim pogledom osetio bi strah. Činilo se kao da nikakvo plemenito osećanje, nikakva misao van okvira životinjskih prohteva ne bi mogla prodreti u taj ograničeni mozak pokriven debelom lobanjom i gustom čekinjom. U izrazu tog lica bilo je nečeg neumoljivog i beznadežnog. Pri pogledu na Maljutu osećalo se da bi svaki pokušaj da se u njemu otkriju čovečanske osobine bio uzaludan. I zaista, on se beše moralno odvojio od ostalih ljudi; živeo je među njima potpuno sam; odrekao se svakog prijateljstva, svakog srdačnog odnosa; prestao je da bude čovek i postao carsko pseto, gotovo da rastrgne svakog na koga bi ga njegov gospodar napujdao. Jedina svetla strana Maljutina bila je njegova duboka ljubav prema sinu, mladom Maksimu Skuratovu, ali to je bila ljubav divlje zveri, ljubav po nagonu, mada se uzdizala do samopregora. Pojačavalo je i Maljutino častoljublje. Poreklom iz nižeg staleža, kao čovek slabog stanja mučio se od zavisti gledajući sjaj i otmenost, pa je zato želeo da uzvisi svoje potomstvo, počevši od svoga sina. Dovodila ga je do bezumlja misao da će Maksim, koga je voleo utoliko više što nije znao za druge rodbinske simpatije, u očima sveta uvek biti niži od onih oholih bojara kojih je on na desetine pogubio. Pokušavao je da zlatom pribavi počasti, na koje mu nije davalo pravo poreklo, i s udvojenim zadovoljstvom odavao se ubistvima: svetio se mrskim bojarima, bogatio se njihovim imanjima i zadobijajući sve veće poverenje carevo uzdao se da će uzdići i svoga sina. 73
Ali, nezavisno od ovih računa, krv mu je bila potreba i uživanje. Mnoge je pogubio svojom rukom i letopisi beleže da je ponekad, posle pogubljenja, svojim rukama sekao leševe sekirom i bacao ih kao hranu psima. Da bi se upotpunila slika ove ličnosti, treba dodati da je i pored sve svoje umne ograničenosti, kao kakva divlja zver bio neobično lukav; odlikovao se bezobzirnom odvažnošću u borbama; u odnosu prema ljudima bio je sumnjičav kao svaki rob koji je dobio nezasluženu čast - i niko nije umeo pamtiti uvrede kao Maljuta Skuratov. Takav je bio čovek kome se tako neoprezno rugao carević. Jedna naročita prilika dala je Ivanu Ivanoviću novi povod za peckanje. Obuzet zavišću i častoljubljem, Maljuta je odavno težio za bojarskim zvanjem, ali car, koji je katkad poštovao stare običaje, nije hteo da ponizi taj visoki čin dajući ga svom ljubimcu niskog porekla i nije se obazirao na njegove molbe. Skuratov se onda reši da opomene cara na se. Tog jutra, kad je car izlazio iz ložnice, on mu beše podneo molbu u kojoj je nabrojao sve svoje zasluge i kao nagradu tražio bojarsku kapu. Ivan ga je strpljivo saslušao, nasmejao se i nazvao psetom. Sad, za stolom, carević je podsetio Maljutu na njegovu neuspelu molbu. Ne bi to međutim učinio, da je bliže znao Maljutu Skuratova. Maljuta je slušao i postajao sve bleđi. Car je nerado gledao neprijateljske odnose izmeću Maljute i sina. Da bi promenio razgovor, on se obrati Vjazemskom: - Atanasije, reče on, polublago, polupodsmešljivo, hoćeš li još dugo tugovati? Ne mogu da poznam svog dobrog opričnika. Zar te je ljuta zmija, ljubav, sasvim otrovala? - Vjazemski i nije opričnik, primeti carević. On uzdiše kao mlada devojka. Naredi, gospodaru, da mu obuku žensko ruho i obriju glavu kao Fjodoru Basmanovu, ili mu kaži da peva uz gusle. To će mu bez sumnje više dolikovati negoli junačka sablja. - Careviću, uzviknu Vjazemski, da si pet godina stariji i da nisi carev sin, ja bih te za uvredu pozvao na megdan na Troicki trg u Moskvi: tamo bismo se merili snagom, i Bog bi sudio 74
kome dolikuje rukovati sabljom, a kome svirati. - Atanasije, strogo reče car, ne zaboravi pred kim govoriš. - A što, gospodaru, care Ivane Vasiljeviću, drsko odgovori Vjazemski, ako sam ti skrivio, naredi da mi se glava skine, a careviću neću dozvoliti da me vređa. - Ne, reče mekšim glasom Ivan Vasiljević, koji je za junaštvo opraštao Vjazemskom njegove ispade, rano je da se seče Atanasijeva glava. Neka još služi u carskoj službi. Bolje je da ti, Atanasije, ispričam bajku koju mi je prošle noći pričao slepi Filjka... U slavnom i krasnom gradu Rostovu živeo je mladi junak, Aljoša Popovič. Zavoleo je više od svog života mladu kneginju, ne sećam se njenog imena. Ali ona je bila udata za starog Tugarina Zmajoviča, i, ma koliko se Aljoša mučio, uvek ga je odbijala. „Ne volim te, veli, dobri junače; volim samo mog muža, milog starog Zmajoviča.” „Dobro”, reče Aljoša, „zavolećeš ti i mene, bela golubice moja!” Onda uze dvanaest svojih slugu, uđe silom u dom Zmajoviča i odvede njegovu mladu ženu. „Hvala ti, dobri junače”, reče žena, „što si me umeo voleti i na maču oteti: za to te volim više od života, više od sunca i više nego mog starog i gadnog Zmajoviča.” Pa kako, Atanasije, dodade car pažljivo gledajući Vjazemskog, kako ti se čini skaska slepog Filjke? Vjazemski je željno slušao reči Ivana Vasiljevića. Pale su mu one na dušu kao varnica na snopove, u grudima je buknula strast, a u očima se rasplamteo požar. - Atanasije, nastavi car, ovih dana ja idem na molitvu u Suzdalj a ti idi u Moskvu bojaru Družini Morozovu: pitaj ga za zdravlje i reci da sam te poslao, da mu opraštam... I povedi sa sobom, dodade on značajno, povedi radi počasti što više opričnika. Srebrni je video sa svoga mesta kako se Vjazemski promenio u licu i kako se divlja radost pojavila u njegovim crtama, ali nije čuo o čemu su razgovarali knez i Ivan Vasiljević. Da je slutio Nikita Romanović čemu se raduje Vjazemski, zaboravio bi na prisustvo carevo, skinuo bi sa zida oštru sablju i odsekao nemirnu glavu Vjazemskom. Izgubio bi Nikita Romanović i svoju, ali spasli su ga zvučni kimvali, brujanje 75
zvona i graja opričnika. Nije, tako, saznao čemu se raduje Vjazemski. Najzad Ivan ustade. Svi dvorani zažagoriše kao pčele uznemirene u košnici. Koga su još noge držale, taj se podigao, i svi redom počeše prilaziti caru, koji im stade razdavati suve šljive. U taj mah kroz gomilu se probi opričnik koji ne beše za ručkom, pa poče šaptati nešto na uho Maljuti Skuratovu. Maljuta planu, i jarost se pokaza na njegovu licu. To nije izmaklo oštrom oku carevu. Ivan zatraži objašnjenje. - Gospodaru! uzviknu Maljuta, nečuveno delo! Izdaja, pobuna protiv tvoje vlasti. Na reč „izdaja” car preblede i oči mu planuše vatrom. - Gospodaru, nastavi Maljuta, onomad sam poslao jednu četu da obiđe moskovsku okolinu i vidi da li se tamo izvršuju tvoje naredbe. Ali neki nepoznati bojar sa svojim ljudima napao je tu četu, mnoge je pobio i grdno osakatio mog konjušara. On je sada tu pred vratima, sav u ranama. Hoćeš li da ga pozovem? Ivan pogleda oprnčnike i na svim licima vide izraz gneva i negodovanja. Tada njegovo lice dobi izraz nekog čudnog zadovoljstva, i on reče mirnim glasom: - Pozovi ga. Gomila se razmaknu, i u dvoranu uđe Matvej Homjak sa uvijenom glavom.
76
IX SUĐENJE
Homjak ne samo da nije sprao krv s lica, već je njome namerno umazao i zavoj i odelo: da vidi car kako su isprebijali njegovog slugu. Prišavši Ivanu, on kleknu pred njega i na kolenima očekivaše dopuštenje da govori. Svi su radoznalo gledali Homjaka. Car prvi prekinu ćutanje. - Na koga se tužiš? upita on. Kako se to desilo? Pričaj sve redom. - Ni sam ne znam koga da tužim, pravoslavni care. Nije mi rekao, pseto, ni ko je, ni odakle je. A tužim ti se na svoje rane i bolove koje mi zadade nepoznati čovek. Opšta pažnja se udvoji. Svi pritajaše dah. Homjak nastavi: - Obilazeći okolinu došli smo, gospodaru, u selo Medvjedevku. Uto oni dušmani neznano odakle iskrsnuše i udariše na nas kao oluja, posekoše i pobiše desetak momaka, a ostale povezaše; njihov vođa, taj razbojnik, hteo je da nas poveša i oslobodio je dva hajduka koje smo uhvatili na putu. Homjak zaćuta i popravi na glavi svoj krvavi zavoj. Među opričnicima se začuše glasovi nepoverenja. Priča se činila neverovatnom. A i car je sumnjao. - Da li govoriš istinu, momče? reče on, probadajući Homjaka 77
svojim orlovskim pogledom. Jesu li ti sve daske u glavi? Da nisi u piću dopao svojih rana? - Mogu se zakleti da je ovo istina: jamčim glavom za svoje reči. - A kako te taj nepoznati bojar nije obesio? - Valjda se predomislio; nikoga nije obesio, naredio je samo da svima nama odvale batine. Žagor ponovo prođe po zboru. - A koliko vas je bilo u četi? - Pedeset momaka i ja. - A koliko s njihove strane? - Na sramotu našu moram priznati da ih je bilo manje, oko dvadeset ili trideset. - I vi ste dopustili da vas povežu i batinaju kao kakve žene! Što ste se toliko zbunili? Jesu li vam ruke usahle ili srce otišlo u pete? Zaista smešno! I kakav je to bojar koji usred bela dana napada opričnike! To je nemogućno. Verujem da bi oni hteli da unište opričninu, ali ona žeže. I mene bi pojeli, ali nemaju tako jake zube. Čuj, ako hoćeš da ti verujem, kaži mi ime tog bojara ili priznaj da si slagao. Ako mu ne kažeš ime i ne priznaš svoju krivicu, nećeš dobro proći, momče! - Svetli care! odgovori seiz odlučno, tako mi Boga, govorim istinu. A moj život je u tvojoj ruci! Ne bojim se smrti nego nepravde i u tome se pozivam na sve tvoje ljude. Pritom pogleda u opričnike, kao da ih poziva za svedoke. Odjednom se njegov pogled srete s pogledom Srebrnog. Teško je opisati šta se zbilo u Homjakovoj duši. Čuđenje, sumnja i najzad zlobna radost ocrta se na njegovom licu. - Gospodaru, reče on dižući se, ako hoćeš da saznaš ko je nas napao, pobio nam dugove i naredio da nas tuku, naredi onom bojaru da kaže kako se zove. Svi upreše oči u Srebrnog. Car nabra svoje retke obrve i netremice posmatraše Srebrnog bez ijedne reči. Nikita Romanović stajaše nepomično, miran, ali bled. - Nikita, reče najzad car lagano izgovarajući svaku reč, hodi ovamo i odgovaraj mi. Da li znaš ovog čoveka? - Znam, gospodaru. 78
- Jesi li napao njega i njegove drugove? - Gospodaru, ovaj čovek sa svojim drugovima napao je selo... Homjak prekide kneza. Da bi upropastio neprijatelja, on odluči da ne štedi ni samog sebe. - Gospodaru, reče, nemoj da slušaš bojara. On me kleveta zato što sam mali čovek, misleći da se neće doznati istina; nego, zapovedi da se ispitaju moji drugovi, ili, još bolje, stavi nas obojicu na muke, pa će se videti ko od nas dvojice ima pravo. Srebrni prezrivo pogleda Homjaka. - Gospodaru, ja ne poričem svoje delo. Napao sam ovog čoveka i naredio da se batinaju i on i njegovi drugovi. Zatim sam kazao... - Dosta, reče Ivan Vasiljević strogo. Odgovaraj na moja pitanja. Da li si znao, napadajući ih, da su oni moji opričnici. - Nisam, gospodaru. - A kad si hteo da ih obesiš, jesu li ti rekli ko su. - Jesu, gospodaru. - Zašto si se predomislio da ih obesiš? - Zato, gospodaru, da ih prvo tvoje sudije ispitaju. - A zašto ih odmah u početku nisi uputio mojim sudijama? Srebrni nije odmah našao odgovor. Car uperi u njega ispitivački pogled, kao da je hteo prodreti u dubinu njegove duše. - Ne zato, reče on. Nisi se predomislio da ih obesiš zato da bi ih predao sudijama, nego zato što su ti kazali da su carski ljudi. I ti, nastavi car u sve većem gnevu, iako si znao da su to moji ljudi, naredio si da ih biju. - Gospodaru!... - Dosta! zagrme Ivan. Ispitivanje je završeno... Braćo, nastavi on obraćajući se svojim ljubimcima, recite kakvu je kaznu zaslužio bojar, knez Nikita? Govorite šta mislite; hoću da znam šta misli svaki od vas. Ivanov glas je bio odmeren, ali njegov pogled je govorio da je u svom srcu već rešio sudbinu kneževu i da će zlo proći onaj čija bi odluka bila blaža od njegove. - Govorite, ljudi, ponovi on povišenim glasom, šta zaslužuje 79
Nikita? - Smrt, odgovori carević. - Smrt, povikaše Skuratov, Grjazni, otac Levkije i oba Basmanova. - Pa neka mu bude smrt, reče Ivan hladnokrvno. Pisano je: ko mač potrže, od mača će poginuti. Vodite ra, momci! Srebrni se ćuteći pokloni Ivanu. Nekoliko vojnika odmah ga opkoliše i izvedoše iz dvorane. Mnogi se uputiše za njima da vide izvršenje smrtne kazne; neki su ostali. U dvorani se čuo žagor. Car se obrati opričnicima. Bio je u svečanom raspoloženju. - Braćo, reče, da li je moj sud pravedan? - Jeste, pravedan je! čulo se među opričnicima koji stajahu u blizini. - Pravedan je, pravedan! ponoviše glasovi iz daljine. - Nije pravedan! reče jedan glas. Opričnici se uskomešaše. - Ko to reče? Ko je izustio tu reč? Ko veli da nije pravedan carev sud? čulo se sa svih strana. Na svačijem licu se pokaza čuđenje, svačije oči sevahu od negodovanja. Samo jedan, najsvirepiji, nije ispoljavao gnev. Maljuta beše bled kao smrt. - Ko to kaže da moj sud nije pravedan? upita Ivan, trudeći se da da svom licu sasvim miran izraz. Neka onaj ko je to rekao iziće pred moje lice. - Gospodaru, reče Maljuta veoma uzbuđen, meću tvojim dobrim slugama ima sada mnogo pijanih, ima mnogo takvih koji brbljaju nesvesno, ne pitajući svoj razum. Nemoj tražiti tog bekriju, gospodaru. Kad se istrezni, ni sam neće verovati šta je sve kazao u pijanom stanju. Car s nepoverenjem pogleda Maljutu. - Prepodobni oče, reče on s osmehom, otkad si postao tako milostiva srca? - Gospodaru, nastavi Maljuta, nemoj... Ali, već je bilo kasno. Maljutin sin izišao je napred i stajao smerno pred Ivanom. Maksim Skuratov bio je onaj isti opričnik koji je spasao 80
Srebrnog od medveda. - Dakle ti si, Maksime, taj što kudiš moj sud? reče Ivan sa zlobnim osmehom, gledajući čas oca čas sina. No reci, Maksime, zašto ti se moj sud ne sviđa? - Zato, gospodaru, što nisi saslušao Srebrnog. Nisi mu dao da se opravda pred tobom, nisi ga čak ni pitao zašto je hteo obesiti Homjaka. - Ne slušaj ga, gospodaru! molio je Maljuta, on je pijan, vidiš i sam da je pijan. Ne slušaj ga! Idi, bekrijo! Vidi kako se naljoskao. Vuci se, nosi odavde svoju glavu. - Maksim nije pio ni vino ni medovinu, primeti carević pakosno. Ja sam ga sve vreme posmatrao, ni brka nije okvasio. Maljuta baci na carevića pogled od kojega bi svako zadrhtao. Ali carević je smatrao da je nedostižan za Maljutinu osvetu. Drugi sin Groznog, prestolonaslednik, imao je skoro sve očeve poroke, a loši primeri sve više su ubijali u njemu ono što je bilo dobro. Ivan Ivanović već nije znao za sažaljenje. - Da, dodade on s osmehom. Maksim niti je jeo niti pio za ručkom. Njemu nije po volji naš život. On mrzi očeve opričnike. Tokom ovog razgovora Boris Godunov nije skidao očiju s cara Ivana. Izgledalo je da je proučavao izraz njegova lica, a onda tiho, neopaženo, izađe iz trpezarije. Maljuta se baci caru pred noge. - Baćuška, gospodaru Ivane Vasiljeviću! reče on hvatajući se za skutove carskog odela, jutros sam, kao prava budala i neotesani gejak, tražio da me nagradiš bojarskim činom. Gde mi je bila pamet? Gde sam izgubio pravi smisao? Zar ja, podli rob, da nosim bojarsku kapu? Zaboravi, gospodaru moje lude reči, zapovedi da mi skinu zlatotkani kaftan, obuci me u rite, ali oprosti Maksimovu krivicu! On je mlad i lud, gospodaru, ne razume šta kaže. A ako već treba nekog pogubiti, onda zapovedi da pogube mene, zato što sam, stara budala, dopustio sinu da se namrtvo opije. Dopusti, gospodaru, da ja stavim svoju glupu glavu pod sekiru! Samo kaži - i ja ću sam na sebe dići ruku. Nije se moglo gledati bez sažaljenja kako se unakazilo 81
Maljutino lice i kako se očajanje ispisalo u njegovim crtama, koje nikad nisu pokazivale ništa drugo sem zverstva. Car se nasmeja. - Nemam rašta gubiti ni tebe ni tvoga sina, reče on. Maksim ima pravo. - Šta to reče, gospodaru? uzviknu Maljuta, kako... Maksim ima pravo? Radosno iznenađenje pokaza se na licu Maljutinom u vidu glupog osmeha, kojeg odmah nestade, jer mu se učini da mu se car ruga. Ove nagle promene Maljutina lica bile su tako neobične da car, gledajući ra, poče ponovo da se smeje. - Maksim je u pravu, ponovi on najzad, zauzimajući svoj raniji dostojanstven stav, ja sam prenaglio. Ne može biti da bi Srebrni svojom voljom učinio nešto protiv mene. Ja se sećam Nikite još pre litavske vojne. Uvek sam ga voleo, i on mi je bio dobar sluga. To ste vi, demoni, nastavi car obraćajući se Grjaznom i Basmanovima, vi me uvek gonite da prolivam krv. Kao da vam je malo ubijanja? Hteli ste pogubiti i mog dobrog bojara. Što stojite, zverovi! Idite, zaustavite pogubljenje! Ali ne, ne idite! Kasno je. Mislim da je njegova glava već pala. Vi ćete mi svi platiti njegovu krv. - Nije kasno, gospodaru, reče Godunov, vraćajući se u dvoranu. Ja sam naredio da se pogubljenje odgodi. Za milost nema propisa, gospodaru; a ja znam da si milostiv, da ponekad i osudiš i oprostiš krivicu. Samo, Srebrni je već stavio glavu na panj; dželat je skinuo kaftan i zasukavši rukave čeka tvoju carsku zapovest. Ivanovo se lice razvedri. - Borise, reče on, hodi ovamo, dobri moj slugo! Ti jedini znaš moje srce. Ti jedini znaš da prolivam krv ne radi zabave nego da iskorenim izdajstvo. Samo ti me ne smatraš za krvožednog. Priđi mi, Borise Fedoroviću, da te zagrlim. Godunov se saže. Car ga poljubi u glavu. - Priđi i ti, Maksime, evo ti moje ruke. Jedi moj hleb, a govori istinu. Tako i ubuduće čini. Neka mu se dade tri puta po četrdeset samura za ćurak. 82
Maksim se pokloni do zemlje i poljubi carevu ruku. - Kakvu platu imaš? upita car Ivan. - Kao običan vojnik, gospodaru. - Ja ću te izjednačiti sa starešinama. Primaćeš hranu i sve ostalo kao starešina. Kada tebi bude nešto na vrh jezika, govori bez ustezanja, traži šta želiš. - Gospodaru! Nisam zaslužio tvoju veliku milost, nisam dostojan bogatog odela, ima zaslužnijih od mene. Jedno te molim, gospodaru. Pošalji me da ratujem s Litvom, pošalji u Livonsku ili pošalji u Rjazan na Tatare. Nešto nalik na sumnju pojavi se u očima Ivanovim. - A što si se tako zaželeo rata, momče? Zar ti je dosadio ovdašnji život? - Dosadio je, gospodaru. - A zašto? upita Ivan pažljivo gledajući Maksima. Maljuta nije pustio sina da odgovori. - Gospodaru, reče on, Maksim bi hteo da služi tvojoj milosti. Hteo bi da dobije kolajnu na zlatnom lancu iz tvojih carskih ruku. Ima vrelu krv, gospodaru. Zato moli da ga pustiš na Tatare i Nemce. - Ne traži on radi toga, upade carević, već da učini kako on hoće. Ne dopada mi se da budem opričnik, veli, i neću to biti. Neka bude po mojoj, a ne po carevoj volji. - Tako, dakle, reče Ivan podrugljivo. Ti, Maksime, hoćeš da budeš jači od mene? Vidi junaka! Kud ću ja, ubogi, protiv tebe. No, ako nećeš da budeš opričnik, mogu te postaviti i na neko drugo mesto. - Gospodaru, žurno upade Maljuta, ma gde postavio Maksima, svuda će po tvojoj volji služiti! Ali idi kući, Maksime, kasno je; reci majci da me ne čeka; imam posla u tamnici: uzimamo na ispit Kolačeve. Idi, Maksime, idi! Maksim se udalji. Car naredi da pozovu Srebrnog. Opričnici ga dovedoše vezanih ruku, bez kaftana, s raskopčanom košuljom. Kneza je pratio glavni dželat Tereška, zasukanih rukava i s blistavom sekirom u ruci. Tereška je ušao, jer nije znao da li car oprašta Srebrnome ili samo hoće da promeni način njegova pogubljenja. 83
- Hodi ovamo, kneže! reče Ivan. Moji su momci požurili s tobom. Nemoj zameriti. Tako su naučili: udare u zvona, a ne znaju da li je praznik. Ne uzimaju u račun da za pogubljenje nikad nije kasno, a mrtvoj glavi nema leka. Hvala, Borise. Da nije njega, oni bi te otpremili na onaj svet, i ja ne bih imao koga da pitam za Homjaka. De, pričaj mi zašto si ga napao? - Zato, gospodaru, što je i on sam napao nevine ljude usred sela. Ja nisam znao da je on tvoj sluga, niti sam ranije čuo za opričnike. Vraćao sam se iz Litve u Moskvu, kad je Homjak sa svojom družinom banuo u selo i počeo klati ljude. - A da si znao da su to moje sluge, da li bi u tom slučaju udario na njih? Car je pažljivo pogledao Srebrnog. Knez se za trenutak zamislio. - I tada bih udario, gospodaru, reče on prostosrdačno. Ne bih verovao da oni žare i pale na tvoju zapovest. Ivan upre u Srebrnog mračan pogled i dugo ćutaše. Najzad prekide ćutanje. - Dobar ti je odgovor, Nikita! reče on i klimnu glavom odobravajući. Nisam radi toga osnovao opričninu, da moje sluge ubijaju nevine ljude. Postavio sam ih kao verne pse, da brane od grabežljivih vukova moje ovce, kako bih mogao reći na strašnom sudu po rečima proroka: Evo ja i deca koju mi je poverio Bog! Dobar je tvoj odgovor. Svima ću reći: samo ti i Boris ste me razumeli. Ostali ne misle tako: zovu me krvopijom, a ne znaju da s gorkim suzama prolivam krv. Krv svi vide: crvena je, pa svakom pada u oči, a suze mog srca niko ne vidi: suze mi nevidljivo padaju na dušu i kao vrela smola grizu je i peku svakog dana! (I car diže pri ovim rečima svoje oči gore, sa izrazom duboke gorčine.) Kao nekad Rahela, nastavi on (i oči mu utekoše pod samo čelo), kao nekad Rahela što je plakala za svojom decom, tako i ja, veliki grešnik, plačem zbog svojih prestupnika i zločinaca. Dobar ti je odgovor, Nikito. Opraštam ti tvoju krivicu. Odrešite mu ruke. Odlazi, Tereška, nisi nam više potreban... Ili, bolje, sačekaj još malo! Ivan se obrati Homjaku. - Govori, reče on surovo, šta ste učinili u Medvjedevki? 84
Homjak pogleda postrance Terešku, pa Srebrnog, a onda se počeše po potiljku. - Išli smo u lov na seljake, odgovori on pola lukavo, pola drsko, neću da krijem istinu; krivi smo, gospodaru, što smo gonili ljude koje si kaznio, jer Medvjedevka pripada Morozovu. Grozni izraz Ivanova lica ublaži se i on se osmehnu. - Pa, jesi li zadovoljan kneževim batinama? upita on. Ja mislim da ti je dosta. Pa nek bude, oprostiću i tebi. Vuci se, Tereška, kad je već danas tako ispalo. Milostivo ponašanje Ivanovo prema Srebrnom izazvalo je zadovoljstvo i vidljivo odobravanje meću zemskim bojarima. Osetljivo uho carevo čulo je taj šapat, a sumnjičavi um protumačio ga je na svoj način. Kad su Homjak i Tereška izišli iz dvorane, Ivan upre u bojare svoj oštri pogled. - Nemojte misliti, po ovoj mojoj odluci, da sam vam počeo popuštati! I istog trenutka u njegovoj nemirnoj duši javi se misao da će možda i Srebrni shvatiti njegovu milost kao znak slabosti. U taj mah on se pokaja što mu je oprostio i htede ispraviti svoju grešku. - Slušaj, reče on gledajući kneza, pomilovao sam te zbog tvojih iskrenih reči i to neću poreći. Ali znaj, ako na tebe padne kakva nova krivica, odgovaraćeš i za staru. I tada, pošto osetiš za sobom neku krivicu, nemoj da bežiš u Litvu ili hanu, kako to neki čine, nego zakuni mi se sada da ćeš, ma gde bio, očekivati kaznu koju ću ti odrediti. - Gospodaru, reče Srebrni, moj je život u tvojoj ruci. Nije moj običaj da se krijem od tebe. Dajem ti reč da ću, učinim li kakvu krivicu, očekivati tvoj sud i da neću umaći tvojoj volji. - Zakuni mi se na krst! reče svečano Ivan, i uzevši u ruku krst koji mu je visio na grudima, podnese ga Srebrnom pogledavši iskosa zemske bojare. Usred opšteg ćutanja čulo se zveckanje zlatnog lanca kada je Ivan ispustio iz ruku ikonu Spasitelja, koju je Srebrni poljubio prekrstivši se pritom.
85
86
- Sad idi! reče Ivan, i moli se presvetoj Trojici i svima svetim da te čuvaju od nove, ma i lakše krivice!... A vi, nastavi car gledajući bojare, vi koji ste čuli našu pogodbu, nemojte misliti da ću po drugi put oprostiti Nikiti, i nek vam ne padne na pamet da me molite za njega ako i drugi put navuče moj gnev na sebe! Davši na taj način oblik moralnog prava mogućnosti budućeg nasilja nad Srebrnim, Ivan pokaza na svom licu zadovoljstvo. - Idite svi, reče on, svaki na svoj posao. Bojari da upravljaju građanskim ustanovama, a moji verni i odani opričnici nek pamte svoju zakletvu i neka se ne uzbuđuju zbog toga što sam danas oprostio Nikiti, jer u mom srcu nema pristrasnosti ni prema bližim ni prema daljim. Gosti počeše da se razilaze. Svaki je išao kući noseći u sebi strah, tugu ili zlobu, različite nade ili jednostavno, vino u glavi. Mrak je pokrio Slobodu; iza šume je izlazio mesec. Dvorac je izgledao strašan, sa svojim prozorima, tornjevima i kubetima. Izdaleka je ličio na čudovište, koje se skupilo, spremno da skoči. Jedan otvoren prozor svetlio je kao oko čudovišta. To je bila carska ložnica. Tu se car usrdno molio. On se molio za mir u svetoj Rusiji, molio se da mu Bog pomogne da savlada izdajstvo i nepokornost, da ga blagoslovi za izvršenje velikog dela: da izravna jake sa slabima, da ne bude u Rusiji jedan nad drugim, da svi budu jednaki, a on jedini nad svima, kao hrast u širokom polju. Moli se car i metaniše. Gledaju ga jasne zvezde kroz prozor, gledaju zamagljene kao da misle: Hej, care Ivane Vasiljeviću! Počeo si delo u zao čas, počeo si ga ne pitajući nas, ali ni dva klasa ne izrastu jednaka, neće se izravnati brda sa brežuljcima niti može zemlja biti bez bojara.
87
X OTAC I SIN
Bila je već noć kada je Maljuta, posle ispitivanja i mučenja Kolačeva, rođaka i prijatelja zbačenog mitropolita, najzad izašao iz tamnice. Gusti oblaci kao crne planine nadneli su se nad Slobodom i pretili olujom. U kući Maljutinoj svi su već spavali. Nije spavao samo Maksim. On iziđe u susret ocu. - Oče, reče Maksim, čekao sam te, hoću da govorim s tobom. - O čemu? upita Maljuta i nehotice odvrati pogled. Grigorije Lukijanović nikad nije drhtao pred neprijateljem, ali u prisustvu Maksimovom osećao se nelagodno. - Ja sutra odlazim, mirno nastavi Maksim, zbogom, oče! - Kuda? zapita Maljuta i ovoga puta upre svoj mutni pogled u Maksima. - Kuda me oči vode, oče, svet je širok, ima dovoljno mesta! - Da nisi sišao s uma? Kao da nisi pri sebi. Šta si danas za ručkom učinio? Kako ti se jezik pokrenuo da prkosiš caru? Znaš li ti ko je on, a ko si ti? - Znam, oče, ali znam i da mi je on za to rekao hvala. A ipak, ne mogu da ostanem. - Ti si tvrdoglav. Otkud kod tebe svoja volja? Šta ti je danas? Što si namislio da ideš sada, kad te je car izvoleo nagraditi i izjednačiti sa starijim činovnicima? Zašto baš sada? 88
- Meni je odavno teško s vama, oče, ti i sam znaš, ali se nisam uzdao u sebe; još od detinjstva slušao sam sa svih strana da je carska volja božja volja i da nema težeg greha nego misliti drukčije nego što misli car. I otac Levkije, i svi sveštenici u Slobodi na ispovesti računalihu mi u veliki greh što nisam vaš jednomišljenik. Katkad sam se i nehotice pitao da li sam u pravu, ja sam protiv svih? Zato sam odlagao svoj odlazak. A danas, nastavi Maksim, i živo rumenilo obli mu lice, danas sam razumeo da ja imam pravo. Kad sam čuo kneza Srebrnog, kad sam saznao da je potukao tvoju momčad zbog pljačke i ne poričući pred carem svoje pravedno delo, kao mučenik bio spreman da ga iskupi smrću, tada mi srce zakuca za njega kao ni za koga još, iz misli mojih nestade kolebanja, i bi mi jasno kao dan da istina i pravda nisu na vašoj strani. - Dakle, to je taj koji te je zaveo! uzviknu Maljuta i bez toga kivan na Srebrnog. On je taj koji te je zaveo. Samo da mi padne šaka - neće ni lako ni brzo crći taj pas! - Gospod će ga sačuvati od tvojih ruku, reče Maksim krsteći se, neće on dopustiti da uništiš sve dobro u Rusiji. Da, nastavi oduševljeno Maljutin sin, čim sam video kneza Nikitu Romanovića, pomislio sam da bi bilo lepo živeti pored njega i hteo sam da ga zamolim da me uzme k sebi, ali stideo sam se da mu priđem: nisam mogao podneti da podignem na njega svoje oči dok nosim ovo odelo! Maljuta je slušao sina i dva osećanja borila su se u njegovoj duši. Hteo je da se izdere na Maksima, da lupa nogama i da ga pretnjama primora na poslušnost, ali i nehotično poštovanje kočilo je njegovu jarost. On oseti da s pretnjom sada neće uspeti i u niskoj svojoj duši poče tražiti druga sredstva da zadrži sina. - Maksime, reče on dajući svome licu izraz ulagivanja, koliko je to njegov zverski izraz dopuštao, nisi izabrao podesno vreme za odlazak. Tvoje su se reči danas dopale caru. Mada si me dosta preplašio, ipak su nas zaštitili, izgleda, Božji ugodnici, i omekšali srce baćuške-cara. Umesto da te pogubi on te je pohvalio i platu ti je povećao i obdario te samurovom bundom. Sad imaš priliku da napreduješ. A zasad, šta ti ovde nedostaje? 89
Maksim pade Maljuti pred noge. - Nema za me života ovde, oče, nema! Iznad moje moći je da ostanem kod kuće. Ne mogu da slušam svakog dana jauk i plač, ne mogu podneti svog oca kao... Maksim zastade. - No? reče Maljuta. - Svog oca kao... dželata! izgovori Maksim i obori oči kao da se prepao što je mogao reći ocu takvu reč. Ali taj naziv nije zbunio Maljutu. - Ima dželata i dželata, reče on pogledavši koso u ugao sobe. Jedno je običan čovek, a drugo je starešina; jedno je pogubiti običnog lopova, a drugo bojare koji podrivaju carski presto i pripremaju potrese u celoj zemlji. Ja nemam posla s lopovima; moja sekira seče samo izdajničke bojarske glave. - Ćuti, oče! reče Maksim i diže se, ne smućuj mi srce takvim rečima! Ko je od onih koje si pogubio išao protiv cara? Ko je stvarao nered u državi? Ne sečeš ti bojarske glave zbog krivice njihove već zbog svoje zlobe! Da nije tebe, i car bi bio milostiviji. Ali vi svuda tražite izdajstvo, vi mučenjem iznuđujete lažne iskaze, vi, vi ste vinovnici sveg zla. Ne, oče, ne vređaj Boga, ne klevetaj bojare, reci jednostavno da hoćeš da ih za svagda iskoreniš! - A što ih ti toliko braniš? reče Maljuta s pakosnim osmehom. Možda ti godi kad vidiš da si, ma kako stasit i lep, ipak uvek poslednji među njima? Zar nisi dorastao svakom od njih? Čime se to oni ponose i uzdižu nad nama? Je li Bog njih stvorio od drugog praha? Ako se gorde svojim bogatstvom, biće vremena i za to, gospodo! Car ne zaboravlja svoje verne sluge; a kada doće do pogubljenja Količeva, njihovo dobro neće pripasti nikom drugom do nama. Dosta sam se namučio s njima ispitujući ih u tamnici: živeli su, psi, nema govora. Mržnja je kipela u Maljutinim grudima, ali se još nadao da će ubediti Maksima i na usnama mu se pojavi neka vrsta ljubaznog osmeha. Nije dolikovao takav osmeh Maljutinom licu, i gledajući ga Maksim oseti strah. Ali Maljuta to nije primetio. - Maksime, reče on, za koga sam čuvao novac? Za koga se 90
mučim i radim? Ne idi od mene! Seti se da sam ti otac! Kad te pogledam, razvedri mi se u duši kao da me je car pohvalio ili dao ruku da mu poljubim, a kad bi te neko uvredio, čini mi se, pojeo bih ga živa. Maksim je ćutao. Maljuta se trudio da svom licu da najnežniji izraz. - Zar me ti, Maksime, nimalo ne voliš? Zar u tvom srcu nema nikakvog osećanja za mene? - Nema, oče. Maljuta priguši svoju jarost. - A šta će reći car kad sazna za tvoj odlazak, kad pomisli da si od njega otišao? - Baš od njega i bežim, oče. Strah me je. Znam da je Bog zapovedio da volim cara, ali kad pogledam neki put šta on radi, onda se sve u meni okrene. Hteo bih da ga volim, ali nemam snage. Kad odem iz Slobode i ne budem imao pred očima nevino prolivenu krv, tada ću možda s Božjom pomoći ponovo zavoleti cara. A ako ne uspem da ga zavolim, ionako ću mu verno služiti, samo ne kao opričnik. - A šta će biti s tvojom majkom? upita Maljuta, iskorišćavajući poslednje sredstvo. Ona neće preživeti takve jade. Ti ćeš ubiti staru! Pogledaj kako je ona, sirota, slaba! - Milostivi Bog neće ostaviti moju majku, odgovori Maksim uzdišući. Ona će mi svakako oprostiti. Maljuta je hodao po sobi gore-dole. Kad se zaustavio pred Maksimom, sasvim nestade blagog izraza kojeg je na silu davao svome licu. Njegove grube crte pokazivale su nepokolebljivu volju. - Slušaj, žutokljunče, reče on menjajući glas i način razgovora, dosad sam te molio, a sad ti ovo velim: ja neću blagosloviti tvoj odlazak. Ne puštam te. Ako se ne pokoriš, još sutra ću te primorati da svojom rukom ubijaš carske dušmane. Kad i sam umrljaš krvlju svoje čiste ruke, možda se više nećeš gnušati oca. Maksim preblede na Maljutine reči i ništa ne odgovori. Znao je šta znači reč Grigorija Lukijanovića, i znao je da neće moći slomiti očevu volju. 91
- Eto, nastavi Maljuta, raspričao sam se s tobom. A već je uveliko noć, vreme je da odnesem caru ključeve od tamnice. Evo, i kiša je počela kao iz kabla. Daj mi ogrtač. Gle ti samo, šta sve ne izmisli! „Hoću da idem, nema života ovde.” Da ga čovek pusti, možda bi i mene pridobio za se. Ne, moj dragi, rano si raširio krioca. I jače od tebe ja sam savlađivao. Naučiću te da me slušaš! Ux, što je vreme! Daj mi kapu! Ala seva! Vidi kako se nebo otvara i plamti kao da je čitava Sloboda u vatri! Zatvori prozor, pa idi da spavaš. Možda ćeš do jutra izbiti iz glave ove ludorije. A što se tiče tvog Srebrnog, pašće mi on šaka. Neću mu ja ovo zaboraviti! Maljuta iziđe. Ostavši sam, Maksim se zamisli. U kući sve beše tiho; samo je napolju besnela oluja i s vremena na vreme vetar je, jurnuvši kroz prozor, tresao lance i okove koji su visili na zidu i udarajući jedni o druge odjekivali zloslutnim muklim zveketom. Maksim priđe stepenicama koje su vodile gore u majčinu sobu. Nagnu se i poče osluškivati. Na gornjem spratu sve je ćutalo. Maksim se onda tiho uspe strmim stepeništem i zastade pred vratima iza kojih je počivala njegova majka. - Gospode Bože! reče Maksim u sebi. Tebi je otvoreno moje srce, ti znaš moje misli! Znaš, Gospode, da ne odričem poslušnost ocu iz gordosti ili samovolje. Oprosti mi, Bože moj, ako grešim protiv Tvoje zapovesti. I ti, majko, oprosti mi. Napuštam te bez tvog znanja, odlazim bez blagoslova: znam, mati, da ću time pogoditi tvoje srce, ali ti me ne bi pustila od svoje volje. Oprosti mi, majko, više me nećeš videti! Maksim se spusti na prag majčine sobe i poljubi ga. Zatim se nekoliko puta prekrsti, siđe niz stepenice i iziđe u dvorište. Kiša je padala tako plaho kao da je bila kivna na sav božji svet. Napolju nije bilo ni žive duše. Maksim uće u konjušnicu; konjušari su spavali. On sam izvede svog omiljenog ata i osedla ga. Veliki pas čuvar, vezan o lancu na vratima, iziđe iz svoje kućice i poče cičati i trzati se kao da je osetio rastanak. Bio je to kosmat pas od soja ovčarskih pasa. Duga čekinjava dlaka mrkosive boje spuštala mu se u neredu na crnu njušku, tako da se skoro nisu videle njegove pametne oči. Maksim pogladi pseto, a ono mu stavi na ramena svoje 92
kudrave crne šape i poče ga umiljato lizati po licu. - Zbogom, Bujane! reče Maksim. Čuvaj mi kuću i verno služi majci! Zatim skoči na konja, iziđe kroz kapiju i u trku ode iz roditeljskog doma. Još nije stigao do zemljanog nasipa, kad ču glasan lavež i vide Bujana kako skače oko konja, radostan što može pratiti svog gospodara.
93
XI NOĆNO BDENJE
Dok je Maljuta razgovarao sa sinom, car se neprestano molio. Znoj mu je već curio niz lice; krvavi znaci koji su ostali na njegovom visokom čelu od ranijeg usrdnog metanisanja još jasnije su se istakli od novih udaraca čelom o tle; najednom neko šuštanje u sobi primora ga da se okrene, i on primeti svoju staru dadilju Onufrijevnu. Njegova dadilja bila je već stara. Uzeo je u carski dvor još blaženopočivši veliki knez Vasilije Ivanović; služila je još Jeleni Glinskoj. Nosila je Ivana na svojim rukama od samog rođenja; na njenim rukama primio je on blagoslov od oca, kad je bio na samrti. Govorili su za Onufrijevnu da zna mnoge stvari o kojima niko više i ne misli. Za carevog detinjstva Glinski su je se bojali, a Šujski i Bjeljski trudili su se na svaki način da joj čine po volji. Mnoge tajne stvari saznala je Onufrijevna pomoću gatanja i nikad se nije prevarila. Kad je knez Telepnev bio najmoćniji Ivanu je tada bilo tek četiri godine - ona je prorekla knezu da će umreti od gladi. Zaista, tako je i bilo. Otada je prošlo mnogo godina, ali stari ljudi sačuvali su u svom pamćenju to predanje. Sad je Onufrijevna brojala maltene desetu desetinu. Pogrbila se tako da je postala dvaput manja a naborana koža njena lica 94
počela je ličiti na koru od drveta; i kao što na kori izbija mahovina, tako su Onufrijevni po bradi rasli čuperci sedih dlaka. Zube je već odavno izgubila; oči, činilo se, nisu mogle videti; a glava joj se grčevito tresla. Koštunjavom rukom Onufrijevna se naslanjala na štap. Dugo je gledala u Ivana, skupljajući požutele usne kao da nešto žvaće ili mrmlja. - Šta, reče najzad dojkinja muklim i drhtavim glasom, moliš se Bogu, baćuška? Moli se, moli, Ivane Vasiljeviću! Imaš još mnogo da se moliš, pa da iskupiš grehe! Kad bi samo stare grehe imao na svojoj duši, Gospod je milostiv, možda bi ti i oprostio. Ali tebi svaki dan donosi nov greh, a po neki put i po dva i tri teška, smrtna greha na dan padnu! - Dosta, Onufrijevna, reče car dižući se, ni sama ne znaš šta govoriš! - Ne znam šta govorim! Valjda sam pamet izgubila, je li? I ugašene oči staričine odjednom sevnuše. - A šta si danas za ručkom učinio? Zašto si otrovao bojara? Mislio si da ne znam? Šta? Što se mrštiš? Čekaj, kucnuće i tvoj poslednji čas, čekaj samo. Navaliće se na tebe tvoji gresi, kao hiljade hiljada pudova: oni će te odvući na dno pakla! A đavoli će nasrnuti i dohvatiće te svojim vilama. Starica ponovo poče srdito žvakati. Usrdna molitva pripremila je cara za pobožne misli. U njegovoj osetljivoj uobrazilji ocrtavala se ne jedanput slika buduće odmazde, ali snažna volja je pobeđivala strah od zagrobnih mučenja. Ivan je uveravao sebe da ovaj strah, pa čak i grižu savesti izaziva u njemu neprijatelj roda ljudskog, da bi odvratio božjeg pomazanika od njegovih visokih namera. Lukavstvu đavola car je suprotstavljao molitvu, ali često bi klonuo pod teretom strašnih slika svoje mašte. Tada ga je očajanje gušilo svojim gvozdenim kandžama. Nepravičnost njegovih dela predstavljala mu se u svoj svojoj nagoti, i strašno je zijala pred njim paklena bezdan. Ali to nije trajalo dugo. U6pzo bi se Ivan zastideo svoje malodušnosti. Gnevan na samog sebe i na cara mraka, on bi ponovno, uprkos paklu i svojoj savesti, počinjao velika krvoprolića i velike napore, i 95
nikad njegova svirepost nije dostizala do tog stepena kao posle ovih trenutaka nehotične slabosti. U taj mah misao o paklu, pojačana olujom koja je počinjala i proročanskim glasom Onufrijevne, prožela je čitavo njegovo biće grozničavom jezom. Zubi su mu zacvokotali. - No, šta je, gospodaru? reče Onufrijevna mekšim glasom. Šta ti je? Da nisi bolestan? Jeste, bolestan si. Uplašila sam te. Ali ništa za to, umiri se, baćuška: mada su veliki tvoji gresi, Božje milosrđe je veće. Samo se pokaj i ne greši više. Eto i ja se molim, molim za tebe danju i noću, a sad ću se još više moliti. Nema tu šta da se govori. Pre ću se ja odreći raja, ali ću tvoje grehe izmoliti. Ivan pogleda svoju dadilju - ona kao da se smešila, ali osmeh nije bio prijatan na njenom grubom licu. - Hvala, Onufrijevna, hvala; meni je lakše; poći s Bogom. - Eto, sad već lakše! Treba te samo ohrabriti, pa da iščezne strah. Već je hteo da me otera: idi s Bogom! A ti nemoj da se uzdaš suviše u strpljivost Božju. Za tebe i sam Gospod neće imati dovoljno strpljenja. Okrenuće se On od tebe, videćeš, a sotona će se obradovati i odmah ući u tebe. Eto, opet si počeo drhtati! Ne bi bilo rđavo da popiješ vruće rakije. Uzmi je, gospodaru! I roditelj tvoj uzimao je pred spavanje, Bog da mu dušu prosti. I majka ti je volela vruću rakiju. Baš su je vrućom rakijom otrovali prokleti Šujski. Starica kao da se zanela u svoje misli. Njene oči su izgubile sjaj; opet je počela da miče usnama, neprestano klimajući glavom. Odjednom nešto udari u prozor. Ivan Vasiljević se strese. Starica se prekrsti drhtavom rukom. - Vidi kakav je pljusak! I munje počele da sevaju. Gle, kako grmi, gospodaru, da nam se smiluje Bog! Nepogoda je rasla sve više i uskoro se razbesnela po nebu s neprestanom grmljavinom i munjama. Pri svakom udaru groma Ivan bi uzdrhtao. - Pa ti imaš groznicu, gospodaru. Čekaj malo, reći ću da ti skuvaju rakije. - He treba, Onufrijevna, zdrav sam... 96
- Kako zdrav! Pogledaj kako si se promenio u licu. Možda bi legao u postelju i pokrio se? I kakav ti je krevet! Gole daske. Što ćeš s tim? Zar je to za cara? To je dobro za kaluđera, a ti nisi nikakav kalućer. Ivan nije odgovarao. On je nešto osluškivao. - Onufrijevna, reče on odjednom sa strahom, ko to ide po doksatu? Čujem nečije korake. - Bog s tobom, gospodaru, ko bi sad išao. Tebi se učinilo. - Ide, neko ide! Ide ovamo! Pogledaj, Onufrijevna! Starica otvori vrata. Hladan vetar dunu u sobu. Iza vrata se ukaza Maljuta. - Ko je? upita car i skoči. - To je tvoje riđe pseto, gospodaru, odgovori dojkinja gledajući neprijateljski Maljutu, to je Griška Skuratov, gle kako plaši, prokleti! - Lukijaniću, reče car obradovan dolaskom svog ljubimca, dobro došao, odakle si? - Iz tamnice, gospodaru: bio sam na ispitu i doneo ključeve. Maljuta se duboko pokloni caru i koso pogleda dojkinju. - Ključevi! progunđa starica. Peći će te na onom svetu usijanim ključevima, sotono jedna. Prava sotona! I lice mu je sotonsko. Ma ko drugi, samo ti nećeš izbeći večitu vatru. Lizaćeš za svoje klevete usijan tiganj. Kuvaćeš se u ključaloj smoli, upamti moje reči! Munja osvetli staricu u trenutku pretnje, i ona beše strašna sa svojim podignutim štapom i užarenim očima. Sam Maljuta se donekle uplaši, ali Ivana je ohrabrilo prisustvo njegovog ljubimca. - Ne slušaj je, Lukijaniću, reče on. Čini svoju dužnost i ne osvrći se na bapske priče. A ti, matora budalo, odlazi, ostavi nas! Oči u Onufrijevne ponovo sevnuše. - Matora budala? ponovi ona. Ja, matora budala? Setićete me se vi oba na onom svetu! Sve tvoje saradnike, Ivane, sve će stići odmazda, stići će još za života: i Grjaznog i Basmanova i Vjazemskog: svako će dobiti po zasluzi, a ovaj, nastavi ona pokazujući štapom Maljutu, ovog neće ovde stići odmazda, za 97
njegova dela nema dovoljne kazne na zemlji; njega čekaju muke na dnu pakla; tamo mu je spremljeno mesto; očekuju ga đavoli i raduju mu se. I za tebe je tamo spremljeno mesto, Ivane, veliko, toplo mesto. Starica iziđe vukući noge i lupajući štapom. Ivan je bio bled. Maljuta ne reče ni reči. Ćutanje je trajalo dosta dugo. - Pa, šta, Lukijaniću, priznaju li Količevi krivicu? - Još ne, gospodaru, ali će priznati. Kod mene se neće izvući. Ivan se zainteresova za pojedinosti ispita. Razgovor o Količevima dao je drugi pravac njegovim mislima. Učinilo mu se da bi mogao zaspati. Otpustivši Maljutu, legao je u postelju i zadremao. Iznenada se trže kao uboden. Soba je bila slabo osvetljena kandilima ispred ikona. Mesečev zrak, probijajući se kroz niski prozor, podrhtavao je na šarama kaljeve peći. Iza peći čuo se cvrčak. Negde je miš grickao drvenariju. Usred ove tišine Ivan Vasiljević opet oseti strah. Odjednom mu se učini da se podiže jedna daska s poda i da ispod nje gleda otrovani bojar. Takva priviđenja često su dolazila Ivanu. On ih je pripisivao đavolskom iskušavanju. Da bi odagnao avet, on se prekrsti. Ali sablast ne iščeze, kao što je bivalo ranije. Mrtvi bojar posmatrao ga je i dalje ispod oka. Starčeve oči bile su isto tako iskolačene, a lice isto onako modro kao za ručkom kad je ispio čašu koju mu je poslao Ivan. Opet čini! pomisli car. Ali, neću se predati sotoninom sablažnjavanju, savladaću lukavost đavola. Da vaskrsnet Bog i da rastočatsja vrazi jego!... Mrtvac se polagano podiže ispod poda i primače Ivanu. Car htede da viče, ali nije mogao. U ušima mu je strašno zvonilo. Mrtvac se pokloni Ivanu. - Zdravo da si, Ivane, izgovori muklim neljudskim glasom, evo, klanjam ti se ja, koga si nevino pogubio! Ove reči odjeknuše u dubini Ivanove duše. Nije znao da li ih 98
čuje od aveti, ili je to njegova sopstvena misao, izražena čujnim glasom. Ali se podigla i druga daska s poda; ispod nje se ukaza lice dvoranina Danila Adaševa, koga je Ivan ubio pre četiri godine. I Adašev se podiže ispod dasaka, pokloni se caru i reče: - Zdravo da si, Ivane, klanjam ti se i ja, koga si nevina pogubio! Posle Adaševa pojavi se bojarka Marija, pogubljena zajedno sa svojom decom. Ona iziđe ispod poda sa svojih pet sinova. Svi se pokloniše caru i svaki je reko: - Da si zdravo, Ivane! Klanjam ti se! Zatim su došli knez Kurljatev, knez Obolenski, Nikita Šeremetev i drugi koje je Ivan ubio ili pogubio. Soba se napuni avetima. Svi su se duboko klanjali caru i svi su govorili: - Zdravo da si, zdravo, Ivane! Klanjamo ti se! Onda su se digli monasi, starci, kaluđerice, svi u crnim rizama, svi bledi, krvavi. Pa se javiše ratnici koji su se borili s carem pod Kazanom. Na njima su zjapile strašne rane, zadobijene ne u borbama već od ruke dželata. Pojavile su se i devojke sa iscepanim haljinama i mlade žene s decom na grudima. Deca pružahu Ivanu svoje okrvavljene ručice i tepahu: - Zdravo da si, zdravo da si, Ivane, ti koji si nas nevine pogubio! Ložnica se sve više punila sablastima. Car više nije mogao da razlikuje priviđenja od stvarnosti. Reči aveti odjekivale su stokratno. Zaupokojene molitve i pogrebne pesme razlegoše se u ušima Ivanovim. Kosa mu se diže na glavi. - U ime Boga živoga! viknu on, ako ste dusi poslati od cara mraka, nestanite! Ako ste zaista duše onih koje sam pogubio čekajte strašni sud: Gospod će nam presuditi. Zaurlaše mrtvaci i opkoliše Ivana lebdeći oko njega kao jesenje lišće gonjeno vetrom. Tužno se razlegalo pogrebno pojanje; kiša je ponovo počela da udara u prozor i usred 99
hujanja vetra caru se pričini da čuje reski zvuk trube i glas koji je pozivao: - Ivane, Ivane! Na sud, na sud! Car strašno kriknu. Sluge iz pobočnih soba utrčaše u ložnicu. - Ustajte, povika car, ko može sada da spava! Nastao je sudnji dan, nastao je poslednji čas. Svi u crkvu! Svi u crkvu! Svi za mnom! Dvorani se užurbaše. Začuše se zvona. Tek zaspali opričnici, čuvši poznate zvuke, skočiše s postelja i žurno se obukoše. Mnogi od njih bili su na gozbi kod Vjazemskog. Sedeli su tamo uz čašu i pevali junačke pesme. Začuvši zvona oni skočiše, navukoše crne mantije preko bogatih kaftana, a na glave staviše visoke kapuljače. Cela Sloboda ožive. Bogorodičina crkva se jarko osvetli. Uznemireni stanovnici potrčaše na vrata i videše mnoge svetlosti kako blude po dvorcu, iz odaje u odaju. Zatim se od tih svetlosti napravi dug lanac i povorka se kao zmija krete spoljašnjim hodnicima koji su se spajali sa hramom Božjim. Svi opričnici, jednostavno obučeni u crne mantije i s kapuljačama na glavi, nosili su zublje. Njihov odsjaj je čudno lebdeo na išaranim stubovima i ukrasima po zidu. Vetar je širio mantije, a mesečina, zajedno s vatrom, odsjajivala je na zlatu, biseru i dragom kamenju. Ispred svih išao je car, obučen kao monah, busao se u grudi i glasno ridajući vapio: - Bože, oprosti mi grešnom. Smiluj mi se, smrdljivom psu. Smiluj se mojoj grešnoj duši. Daruj mir dušama koje sam nevine poubijao. Pred vratima hrama Ivan se sruši od iznemoglosti. Zublje su osvetlile staricu koja je sedela na stepenicama. Ona pruži caru drhtavu ruku. - Ustani, baćuška, reče Onufrijevna, ja ću ti pomoći. Odavno te čekam. Uđimo, Ivane, pomolimo se zajedno. Dvojica opričnika uzeše cara pod ruku i podigoše ga. On uđe u crkvu. Nove povorke u crnim mantijama i sa visokim kapuljačama žurno prolažahu ulicama sa upaljenim zubljama. Crkvena vrata 100
su propuštala sve nove i nove opričnike, i ogromni likovi svetaca gledali su na njih sa zidova i visokih tornjeva, negodujući. Usred dotle neme noći razleže se pojanje nekoliko stotine glasova, i nadaleko se začuše zvona i otegnuti psalmi. Sužnji u tamnicama skočiše zvekećući lancima i počeše prisluškivati. - Car služi jutrenje, rekoše. Umekšaj, Bože, njegovo srce i probudi milosrđe u njegovoj duši! Mala deca po domovima, koja su spavala pored svojih matera, probudila su se od straha i počela plakati. Poneka majka dugo nije mogla umiriti svoje dete. - Ćuti, rekla bi najzad, ćuti da te ne čuje Maljuta! I pri pomenu Maljutina imena dete bi prestalo plakati, privijajući se od straha uz majku, a usred noćne tišine mogli su se čuti samo psalmi opričnika i neprekidno brujanje zvona.
101
XII KLEVETA
Sunce je izišlo, ali to jutro nije bilo radosno za Maljutu. Kada se vratio kući, nije zatekao sina i razumeo je da je Maksim zauvek napustio Slobodu. Jarost Grigorija Lukijanovića bila je strašna. Na sve strane upućena je potera. Konjušare koji nisu opazili Maksimov odlazak Maljuta je zatvorio u tamnicu. Natmurena lica, stisnuvši zube, jahao je pustom ulicom i razmišljao: da li da javi caru ili da prikrije bekstvo Maksimovo. Konjski topot i ljudski glasovi začuše se iza njegovih leđa. Maljuta se okrenu. Carević, s Basmanovom i gomilom mladih pratilaca, vraćao se iz jutarnje šetnje. Meka zemlja bila je raskaljana od kiše, konji su upadali u blato do samih članaka. Spazivši Maljutu, carević obode ata i uprska blatom Grigorija Lukijanovića. - Klanjam ti se do zemlje, bojaru Maljuta! reče carević zaustavljajući konja. Maločas, sreli smo tvoju poteru. Izgleda da je Maksimu već došlo do grla, pa je strugnuo od kuće. Ili si ga možda sam poslao u Moskvu po bojarsku kapu, pa si se posle predomislio? I carević se glasno nasmeja. Maljuta je po običaju sjahao s konja. Stojeći gologlav, on je celom šakom brisao blato sa svoga lica. Izgledalo je kao da će 102
njegove oči, pune otrova, probosti carevića. - A zašto briše blato? primeti Basmanov, u želji da ugodi careviću. Da je na kome drugom, a na njemu se i ne vidi. Basmanov je govorio tiho, ali Maljuta ga je čuo. Kada je cela gomila sa smehom i žagorom odjurila sa carevićem, on stavi kapu na glavu, uzjaha ponovo konja i lagano se uputi u dvorac. Neka, mislio je u sebi, čekajte samo, gospodo, ima vremena! I njegove blede usne iskriviše se u usiljen osmeh, a u srcu, već uznemirenom sinovljevim bekstvom, lagano je sazrevala pouzdana osveta onima koji su ga lakoumno uvredili. Kad je Maljuta ušao u dvorac, Ivan Vasiljević je bio sam u svojoj odaji. Lice mu je bilo bledo, oči su plamtele. Crnu mantiju zamenio je žutom vojničkom dolamom prošivenom u pruge, s plavom postavom. Osam svilenih gajtana s dugim resama spuštali su se niz odelo. Palica i kalpak, ukrašen velikim smaragdom, stajali su pred carem na stolu. Noćna priviđenja, neprekidna molitva, nespavanje, nisu iscrpli Ivanovu snagu, već su ga samo doveli do najveće razdraženosti. Sve što je doživeo minule noći učinilo mu se opet kao đavolja obmana. Car se stideo svoga straha. Neprijatelj Hristova imena, mislio je, uporno mi prkosi i pomaže moje protivnike. Ali ne dam mu da likuje nada mnom! Neću se uplašiti njegovih čini. Dokazaću mu da nije dorastao za borbu sa mnom! I car se reši da kažnjava izdajnike kao i pre i da šalje u smrt svoje neprijatelje, pa ma ih bilo na hiljade. I u mislima je počeo prebrojavati podanike svoje i tražiti među njima izdajnike. Svaki pogled, svaki pokret činili su mu se sada podozrivim. Sećao se raznih reči svoje okoline i u tim rečima tražio je tragove zavere. Ni sama porodica njegova nije bila pošteđena ove sumnje. Maljuta ga zateče u stanju koje je ličilo na buncanje u groznici. - Gospodaru, reče posle kratkog ćutanja Grigorije Lukijanović, tražiš da se Količevi pitaju za nove zaverenike. Osloni se samo na mene. Ja ću primorati Količeve da na 103
mukama sve iskažu. Samo jedno neću moći: neću moći da ih prisilim da mi kažu ime tvog najvećeg protivnika. Car začuđeno pogleda svog ljubimca. U očima Maljutinim bilo je nečeg neobičnog. - To je, gospodaru, takva stvar, nastavi Maljuta promenjenim glasom, da i oko vidi i uho čuje, a jezik ne može izgovoriti... Car ga upitno pogleda. - Ti si, gospodaru, zaista već mnoge zlikovce dao pogubiti, a izdaju još nisi iskorenio u Rusiji. I još toliko da ih pogubiš, i deset puta više, opet nećeš zatrti zaveru. Car je slušao, ali se nije mogao dosetiti. - Zato, gospodaru, nećeš uništiti izdaju jer sečeš njene grane i suvarke, a glavno stablo s korenjem ostaje nedirnuto. Car još nije razumeo, ali je slušao sa sve većom radoznalošću. - Vidiš, gospodaru, kako da ti kažem? Eto, recimo, seti se kad si ležao na samrtničkoj postelji - da te Bog još dugo poživi onda su bojari sklopili zaveru protiv tebe bolesnog. Znaš li da im je vođa tada bio tvoj brat Vladimir Andrejević. Ah, pomisli car, to li su značila moja noćna vićenja. Đavo je hteo da mi pomrači razum, kako bih se uplašio da stanem na put bratovim namerama. Ali, neće biti tako. Neću požaliti ni brata! - Govori, reče on jarosno Maljuti, govori šta znaš za Vladimira? - Ne, gospodaru, nije reč o Vladimiru Andrejeviću. Ne verujem više da bi mogao nešto protiv tebe učiniti. I bojari nisu više uz njega. Već odavno je prestao da traži za sebe presto. Ne govorim sad o njemu. - Nego o kome? upita car začuđeno, i licem mu prelete grčevit drhtaj. - Vidiš, gospodaru, Vladimir Andrejević ne misli više da buni narod, ali bojari još misle. Oni znaju šta hoće: kad nismo uspeli da dignemo na presto njega, a mi ćemo... Maljuta se snebivao. - Koga? zapita car i oči mu sevnuše. Maljuta preblede. - Gospodaru, nije probitačno sve kazati. Mi, mali ljudi mnogo 104
vidimo i znamo, a jezik moramo držati za zubima. - Koga? reče Ivan dižući se s mesta. Maljuta je oklevao s odgovorom. Car ga ščepa obema rukama za vrat, primače svoje lice njegovom i uperi u njega pogled. Maljutina kolena počeše klecati. - Gospodaru, reče on tiho, nemoj da se ljutiš, nije on to sam izmislio. - Govori! reče promuklim šapatom Ivan i još jače steže Maljutin vrat. - Njemu ni na umu ne bi palo, nastavi Maljuta izbegavajući carev pogled, sigurno su ga nagovorili. Onaj ko mu je najbliži, taj ga podbada. A on, kao svaki čovek, pomislio je: malo ranije ili kasnije, izlazi na isto. Car poče shvatati. Postade još bleđi. Njegovi prsti počeše popuštati i oslobađati Maljutin vrat. Maljuta se pribra. Razumeo je da je došao trenutak za odlučni udarac. - Gospodaru, reče on najednom resko, ne traži izdaju daleko. Tvoj protivnik sedi pored tebe, pije s tobom iz jedne kupe, jede iz iste zdele, nosi isto ruho kao i ti! Maljuta ućuta i sav u iščekivanju usudi se da pogleda u cara svojim zakrvavljenim očima. I car ućuta. Ruke su mu klonule. Najzad je razumeo Maljutu. U istom trenutku začuše se u dvorištu veseli uzvici. Još onda kad je počeo razgovor izmeću cara i Skuratova, carević je sa svojom pratnjom ušao u dvorište, gde su ga čekali trgovci koji su došli iz Moskve da mu podnesu hleb i so, a i svoje žalbe. Opazivši carevića, svi padoše na kolena. - Šta tražite, ovde, ćifte? zapita nemarno carević. - Baćuška, odvratiše najstariji, došli smo da se izjadamo tvojoj milosti. Budi nam zaštitnik! Smiluj nam se! Upropastiše nas opričnici potpuno, utamaniše i nas, i žene i decu. - Vidi ove budale, reče carević Basmanovu s osmehom. Oni bi hteli samo za sebe i robu i svoje žene! Vidi ih samo kako se kmeze! Odlazite kući, a ja ću možda zamoliti oca za vas, 105
budale! - Ti si naš otac, da te Bog poživi! povikaše trgovci. Carević je bio na konju. Gomila molilaca klečala je pred njime. Najstariji držao je u rukama zdelu sa hlebom i solju. Maljuta je sve to video kroz prozor. - Gospodaru, šapnu on caru, mora da ga je nagovorio neko od onih koji su sada oko njega. Pogledaj, narod ga već pozdravlja kao svog gospodara! I kao što se čarobnjak ponekad uplaši zlih duhova koje je izazvao, tako se Maljuta uplaši izraza koji su njegove reči izazvale na mrgodnom licu Ivanovu. Sve čovečansko iščezlo je s tog lica. Maljuta još nikad ne beše video cara u takvoj jarosti. Prošlo je nekoliko trenutaka. Odjednom se Ivan nasmeši. - Grigorije, reče on stavivši obe ruke na ramena Skuratovu, kako si ti ono maločas rekao? Da ja sečem samo suvarke i grane, a stablo ostaje nedirnuto?... Grigorije, nastavi car lagano izgovarajući svaku reč i gledajući Maljutu s izrazom neobičnog poverenja, bi li se ti primio da iščupaš izdaju sa korenom? Zlobno zadovoljstvo iskrivi Maljutina usta. - Radi dobra tvoje milosti primam se, prošapta on dršćući celim telom. Ivanovo lice začas se promeni. S lica je nestalo osmeha i crte dobiše hladnu nepokolebivu čvrstinu. Izgledalo je da mu je lice isklesano iz mramora. - Ne treba oklevati! reče on oštro i zapovednički. Niko ne sme znati o tome. Danas ide u lov. Neka ga nađu još danas mrtvog u šumi. Reći će se da je pao s konja. Znaš li ti Poganu baru? - Znam, gospodaru! - Neka ga tamo nađu... Car pokaza rukom na vrata. Maljuta izađe i tek u predsoblju dahnu slobodnije. Car je dugo ostao nepomičan. Zatim lagano priđe ikonama i pade pred njima na kolena. Od svih Maljutinih slugu najhrabriji i najokretniji bio je njegov seiz Matvej Homjak. On se nikad nije klonio opasnosti, voleo je nemir i pustolovine i u zverstvima je ustupao jedino 106
svome gospodaru. Ako je trebalo upaliti neko selo ili podmetnuti pismo zbog koga bi posle pala glava nekog bojara, ako je trebalo oteti ma čiju ženu, uvek su slali Homjaka. I Homjak je palio sela, podmetao pisma i umesto jedne žene dovodio nekoliko. I u ovom slučaju obratio se Grigorije Lukijanović Homjaku. O čemu su oni razgovarali, to niko nije saznao. Ali tog istog jutra, kad su lovački psi carevića složno štektali u okolini Moskve, a pažnja lovaca skrivenih u zaklonu bila zauzeta očekivanjem i svaki se naprezao da spazi divljač i niko nije vodio računa o tome šta rade ostali - u to vreme jednim zabačenim putem jahali su, udaljujući se od lovišta, Homjak i Maljuta, a među njima, vezanih ruku pričvršćen za sedlo jahao je neko treći, čije je lice skrivala crna kapuljača navučena do samog podbratka. Na jednom od zavijutaka pridružilo im se dvadeset naoružanih opričnika, pa svi zajedno produžiše put ne govoreći ni reči. Međutim, lov je išao svojim tokom, i niko nije primetio nestanak carevića, sem dvojice seiza koji su tog časa izdisali u jaruzi, probodeni noževima. Na trideset vrsta od Slobode, usred guste šume, ležala je neprohodna močvara koju je narod nazvao Poganom barom. Mnoga čudesa pričali su o tom mestu. Goroseče su se bojale da joj se približe u sumrak. Tvrdili sy da u letnjim noćima nad vodom lebde i titraju plamičci - duše ljudi koje su poubijali razbojnici i bacili ih u Poganu baru. Čak i usred bela dana močvara je izgledala mračna i tajanstvena. Iznad mutne i tamne vode dizalo se veliko drveće, upola golo. Odražavajući se u njoj kao u zamagljenom ogledalu, ono je primalo oblike čudnih stvorova i neobičnih životinja. U blizini bare nije se čuo ljudski glas. Jata divljih pataka doletala su ponekad tamo, da se okupaju u njenoj vodi. Iz ševara je odjekivao tužni krik sarkin. Crni gavran proletao je nad vrhovima drveća, i odjek je ponavljao njegovo zloslutno graktanje. A povremeno bi se negde daleko čuli udarci sekire, krckanje posečenog stabla i njegov potmuli pad. Ali kad se sunce spuštalo iza vrhova, kada se iznad bare dizala providna magla, udarci sekire prestajali su, i ove zvuke 107
108
zamenjivali bi novi. Počinjalo je jednoliko kreketanje žaba, spočetka slabo i usamljeno, a posle snažno, u horu. Što je mrak bivao gušći, tim se glasnije čuo barski svet. Njihovi glasovi slivali su se u jedno neprekidno otegnuto hučanje, na koje se uho postepeno navikavalo i razlikovalo kroz njega kako u daljini viju kurjaci i huče buljina. Mrak je postajao sve gušći, stvari su menjale svoj pređašnji izgled i dobijale nove oblike. Voda, granje na drveću i pramenovi magle stapali su se u jedno. Slike i zvuci mešali su se i postajali nepojmljivi ljudskom shvatanju. Pogana bara postajala je carstvo nečiste sile. Tom ukletom mestu, ali ne po tamnoj noći nego u sunčano jutro, uputili su se Maljuta i njegovi opričnici. U isto vreme kad su se oni žurili goneći konje, drugi momci, sumnjiva izgleda, skupljali su se u gustoj šumi blizu Pogane bare.
109
XIII IVAN PRSTEN I NJEGOVI DRUGOVI
Na širokoj poljani opkoljenoj drvenim hrastovima i neprohodnim šipragom bilo je nekoliko zemunica, a između njih, na panjevima i izvaljenim žilama, na gomilama sena i suvog lišća, ležali su i sedeli mnogi ljudi raznih godina i različito odeveni. Naoružani momci neprestano su izlazili iz dubine šume i mešali su se sa svojim drugovima. To je bila šarena gomila. Kaftani, kaputi, zubuni, jedni pocepani, drugi opšiveni zlatom, videli su se kroz granje. Neki od ovih ljudi imali su o bedru sablje, drugi su mahali buzdovanima ili se naslanjali na široke sekire. Bilo je tu mnogo ožiljaka, bora, razbarušene kose i raščupanih brada. Hrabra družina podelila se na nekoliko gomilica. Nasred poljane kuvali su kašu i pekli meso na ražnju. Nad vatrom koja je pucketala visili su kotlovi; dim se podizao kao oblak iz zelenog mraka koji je opkoljavao poljanu kao zid. Kuvari su kašljucali, trljali oči okrećući glave od dima. Nešto dalje starac sede, grgurave kose i dugačke brade pričao je mlađima neku bajku. On je govorio stojeći naslonjen na sekiru, koju beše nasadio na dugačku dršku. U takvom položaju bilo mu je zgodnije da priča nego kad bi sedeo. Mogao se uspraviti, okrenuti se na sve strane, zamahnuti sekirom kad 110
je bilo potrebno i zazviždati hajdučki. Momčad ga je slušala s pravim uživanjem. Slušali su otvorenih ušiju i usta. Jedni su seli na zemlju, drugi se popeli na grane, neki je raširio noge i izbečio oči; ali većinom su ležali potrbuške, naslonivši laktove na zemlju i poduprevši rukama bradu: tako je bilo najudobnije. Malo dalje, dve delije tukli su jedan drugog pesnicama po glavi. Igra njihova se sastojala u tome ko će od njih prvi priznati da je pobeđen. A nijedan nije hteo da popusti. Oba protivnika su već pocrvenela kao rakovi, ali snažne pesnice neprestano su udarale po glavama kao čekić po nakovnju. - Zar ti još nije dosta, Hlopko? upita onaj koji je izgledao slabiji. - Ne brini se, brate Andrija! Kad bude, kazaću. Ali, ti se sada nećeš dobro provesti! I pesnice su i dalje udarale. - Gledajte, braćo, sad će Andrija pasti! rekoše posmatrači. - Ne, neće pasti! odgovarahu drugi. Zašto da padne kad ima tvrdu glavu. - Videćeš da će pasti! Ali Andrija zaista nije želeo da padne. On se pripremio i umesto da lupi protivnika po temenu, udari ga u slepo oko. Hlopko se sruši. Mnogi gledaoci počeše da se smeju, ali većina je negodovala. - Nije pošteno, nije pošteno, povikaše oni. Andrija je podvalio, treba ga istući. I Andrija smesta dobi batine. - Otkuda dolazite? upita stari pripovedač nekoliko momaka koji su prišli vatri i plašljivo se obazirali na sve strane. Dovela ih je snažna ljudina, sa širokim nožem za pasom; momci nisu imali oružja, izgledalo je da su bili novajlije. - Čujete li, sokolići, reče, okrećući im se, jedna snažna ljudina, čiča Koršun pita otkuda ste došli. Odgovorite čiči. - Pa, ovaj, evo kako. Ja sam iz okoline Moskve, odgovori jedan od momaka, kao s nekim ustezanjem. - A zašto si iz gnezdašca izleteo? upita Koršun. Možda je stegao mraz ili je bilo suviše toplo? - Dabome, toplo! odgovori momak. Kad su opričnici zapalili 111
kuću, u početku je bilo toplo, a kad je kuća izgorela, onda je napolju i mraz stegao. - Dakle, tako! Vidim da nisi glup, momče. A zašto si ti došao? - Da tražim svoju rodbinu. Hajduci se grohotom nasmejaše. - Vidi šta je izmislio! Kakva ti je rodbina potrebna? - Pa kad su mi opričnici ubili oca i majku, sestre i braću, ostadoh sam, pa mi dosadi. Onda pomislim: de, da ja pođem tim dobrim ljudima; oni će me nahraniti i napojiti, biće mi kao otac i braća. Sreo sam na putu ovog čoveka i zamolio ga da me povede sa sobom. - Ti si valjano momče! rekoše hajduci. Sedi s nama, dobro došao, bićemo ti braća! - A onaj tamo, zašto je obesio nos kao da se najeo kiselice? Hej, plačljivko, što si usne napućio? Otkuda si ti? - Od Kolomne! odgovori lenjo, jedva izgovarajući, snažan momak, koji je stajao sav turoban iza drugih. - Da nisu možda i tebi opričnici učinili što na žao? - Verenicu mi oteli! odgovori momak preko volje i otežući. - Pa hajde, pričaj. - A šta imam da pričam. Došli i odveli. - A posle? - Kako posle? Posle - ništa. - Pa što im nisi preoteo verenicu? - Kako bih mogao? Čim su došli, odmah su je odvukli. - A ti si zinuo i gledao ih. - Ne, posle, kad su već otišli tako sam se naljutio, da Bog sačuva! Hajduci se ponovo grohotom nasmejaše. - A ti prijatelju, izgleda mi, nisi baš tako hitar. Momak je gledao tupo i ništa ne odgovori. - Ej, ti tikvane! reče jedan hajduk. Ako su ti uzeli verenicu, nema šta da žališ - naći ćeš drugu! Momak je blenuo i ćutao. Njegovo lice zanimalo je razbojnike. - Čuješ li, tebi govore! reče jedan od njih, gurnuvši ga u bok. Momak je ćutao. 112
Hajduk ga gurnu još jače. Momak ga pogleda tako glupavo da svi ponovo udariše u smeh. Nekoliko hajduka priđoše mu i počeše ga gurkati. Momak nije bio načisto da li da se rasrdi ili ne; ali jedan jači udarac prekide njegovu sanjivu ravnodušnost. - Dosta s tim guranjem! reče on. Nisam ja valjda vreća s brašnom. Prestanite već, jer ako se ja naljutim... Hajduci počeše još jače da se smeju. Momak je zaista imao želju da se naljuti, ali lenjost i urođena ravnodušnost nadvladali su njegovu srdžbu. Mislio je da ne vredi ljutiti se zbog trica, a ozbiljnog uzroka nije bilo. - Ama, naljuti se, budalo! povikaše hajduci. Zašto se ne naljutiš? - De, gurnite još jednom! - Gle, pa to mu se sviđa! Evo ti još! - Hajd', malo jače! - Evo ti! - E, sad se čuvajte! reče momak, koji se najzad zaista naljutio. On zasuka rukave, pljunu u šake i poče bubati krivog i pravog. Hajduci nisu očekivali taj prepad. Oni koji su stajali pored njega, u jedan mah padoše i povališe svoje drugove. Cela gomila uzmače prema vatri; kotao se prevrnu u vatru i čorba se prosu po žeravici. - Lakše, ti! Lakše, đavole! Jesi li se pomamio? Lakše kad ti kažem! povikaše hajduci. Ali delija više ništa nije čuo. Neprestano je mlatio pesnicama desno i levo, i od svakog udarca padali su jedan ili dva hajduka. - Vidi medveda! govorahu oni koji su se blagovremeno sklonili ustranu. Naposletku je momak došao k sebi. Prestao je sa udarcima i zaustavio se usred prevrnutih i polupanih lonaca, češkajući potiljak, kao da je hteo reći: - Šta sam ja to uradio! - No, brajko, rekoše hajduci dižući se i tarući se po bokovima, da si se na vreme rasrdio, ne bi ti oteli verenicu. Pa ti si pravi 113
Ilja Muromec15. - A kako se ti zoveš, junače? upita stari razbojnik. - Mitka. - Vidi Mitku! - Eto, kakav je Mitka! - Braćo, reče jedan hajduk koji je u taj mah dotrčao, ataman je opet počeo da priča o svom životu na Volgi. Svi su prestali da pevaju, neće ni bajke da slušaju, sede oko atamana. Hajdemo brže, jer nećemo naći mesta! - Hajd', hajdemo da slušamo atamana! začuše se povici hajduka. Na panju, pod senkom ogromnog hrasta, sedeo je snažan čovek srednjeg rasta, u bogatom, zlatom ukrašenom zubunu. Glavu mu je pokrivala misjurka, okrugla gvozdena kapa, koja se takođe zvala „naplješnik”. Na kapu je bila pričvršćena pancirna mreža od čelika, koja je branila od sablje potiljak, vrat i uši. Ataman je imao u ruci čekan, čekić zaoštren s druge strane, i nasađen na dršku. U ovom odelu teško je bilo poznati našeg starog poznanika Vanjuhu Prstena. Oči su mu sevale na sve strane. Ispod kratkih crnih brkova blistali su zubi tako beli da je izgledalo kao da mu osvetljavaju celo lice. Hajduci su slušali ćuteći. - Dakle, braćo, pričao je Prsten, nije nikakvo čudo zaustaviti kiridžije ili opljačkati bojara, kad vas ima deset na jednoga. A zaista bi bilo čudo kad bi jedan čovek zaustavio i opljačkao pedeset ljudi, i više! - Preterao si! rekoše hajduci. Nije to šala! Kao da bi ih ti mogao zaustaviti! - Nije reč o meni, ali ja znam jednog junaka koji je sam zaustavljao karavane. - Da nije opet onaj tvoj junak s Volge? - Nego koji? Jednom su tako vukli lađu na konopcu iz Astrahana, gore uz Volgu. Na lađi je bilo dosta sveta, sve sami mladi trgovci, s puškama i sabljama; raskopčanih kaftana i nakrivljenih kapa, ličili su na nas. A kakva roba: zlato, 15 Omiljeni junak iz ruskih narodnih pesama.
114
skupoceno kamenje, biser, razne stvari iz Astrahana i puno još svakojakih sitnica, koliko hoćeš! Obala je bila strma, prolaz uzan, a nasred Volge ostrvo: golo, oštro kao nož stenje koje je strčalo iz vode prečeći put struji. Saznao je naš junak čega sve ima u lađi. Nije rekao nikome ništa, već otišao izjutra, sakrio ce u žbunju i mirno čekao. Prolazi jedan sat, prolazi drugi, oko dvanaest lađara idu jedan iza drugog vukući lađu, polegli na kaiše učvršćene za uže i brekću od napora isplazivši jezike. Mora biti da lađa nije bila laka, a i brzina vode bila je jača od njihove snage. Naš junak sačeka da oni odmaknu na pedeset hvati od stene; onda izlete napolje, preseče sabljom uže napola tako da su svi lađari koji su ga vukli popadali i porazbijali noseve o zemlju. Tada on jednoga udari ušicom, drugoga pesnicom, a ko je mogao ustao je i bežao kao bez glave. Voda je ponela lađu natrag niz vodu, upravo na stenu. Trgovci, preneraženi, niko i ne misli da puca; samo im je u glavi kako će mimoići šiljastu stenu da im se lađa ne razbije. A naš junak jednom rukom dohvatio kraj užeta, a drugom se uhvatio za drvo i zaustavio lađu. „Ej, more, ćifte, trgovci, hrabri momci! Bacajte u vodu sablje i puške, lepo vam kažem... ili ću pustiti uže, pa ni od vas ni od robe ni traga ni glasa!” Trgovci su već hteli da gađaju junaka iz pušaka, ali su odmah od toga odustali, misleći: šta ćemo sad? Ako ga ubijemo, neće imati ko da drži uže. Nema se kuda, pobacali sy oružje u vodu, ali ne sve; mislili su: kad se popne na palubu da pljačka lađu, tu će mu biti kraj. Ali naš junak nije bio naivčina. „Dobro, veli, dragi moji prijatelji, oružje je otišlo na dno, idite i vi kuda vam drago. Drukčije rečeno: skačite s lađe glavačke u vodu.” Oni su se ustezali, a on, braćo, vezao uže za drvo, dohvatio pušku i poslao im jedan metak. Onda svi koliko ih je bilo poskakaše u vodu kao žabe. A on im dovikuje: „Nemojte ovamo. Plivajte na drugu obalu ili ću vas pobiti kao 115
patke.” Pa, braćo, kako vam se sviđa ovaj momak? - Junak, rekoše hajduci, baš pravi junak! A šta je učinio s lađom? - S laćom? Namotao je uže na ruku, kao da je kanap od zmaja što ga deca puštaju, i izvukao lađu na plićak. - Je li on istog rasta kao Polkan?16 - Ne, nije kao Polkan! Rastom nije veći od mene, ali su mu pleća nešto šira. - Šira od tvojih! Kako to? Na šta on onda liči? - Liči na junaka: glava kosmata, crna brada, malo poguren, lice široko, ali kad mu pogledaš u oči - strahota! - Neka je tako, atamane, ali ti ga opisuješ kao neko čudo od čoveka, da se čisto ne veruje tvojim rečima. Boljeg junaka od tebe mi ne znamo. - Ne znate boljeg od mene? Pa šta ste, budale, onda videli? Znate li, nastavi Prsten padajući u vatru, znate li da sam ja naspram njega - ništa. Trica, obična trica i ništa više. - A kako se zove taj tvoj junak? - Ime mu je, braćo, Jermak Timofejić. - Vidi čudna imena! Dakle, on sam hajdukuje? - Ne, nije sam. Ima on dobru četu, ima i dobre pomoćnike. Samo što se rasrdio na njih car pravoslavni, poslao je na Volgu svoju vojsku da ih potuku, jadnike, a naredio da jednom njegovom pomoćniku, Ivanu Koljcu 17, skinu glavu i da je donesu u Moskvu. - Pa jesu li ga uhvatili? - Uhvatili su bili carski ljudi Prsten, ali im je iskliznuo između prstiju i otkotrljao se u beli svet. Gde li je sada jadan, sam Bog zna, ali ja sve mislim da će se uskoro opet otkotrljati na Volgu. Ko je jednom živeo na Volgi, nema mu života na drugom mestu! Ataman ućuta i zamisli se. Zamisliše se i hajduci. Oborili nemirne glave na snažne grudi, 16 Junak ruskih narodnih pesama, oličenje snage. 17 Reč „koljco” znači isto što i prsten. Ivan Prsten i Ivan Koljco je, prema tome, isto lice.
116
sučući brke i gladeći brade. 0 čemu je mislila ova smela momčad, sedeći na poljani usred guste šume? O mladosti svojoj izgubljenoj, dok su još bili čestiti vojnici i mirni zemljoradnici? O majci Volgi srebrnoj? Ili o čudnom junaku o kojem je Prsten pričao? Ili su mislili o „visokim dvorima” usred ravna polja, o dva direka spojena gredom18 o kojima je u časovima tuge mislila u to doba svaka smela i pustolovna glava. - Atamane, uzviknu jedan pritrčavši Prstenu sav zaduvan, na pet vrsta odavde, rjazanskim drumom jaše dvadesetak konjanika s bogatim oružjem i u zlatom opšivenim kaftanima. Atovi im vrede po sto rubalja i više! - Kuda idu? upita Prsten, skočivši. - Tek što su okrenuli ka Poganoj bari. Čim sam ih video, potrčao sam pravo ovamo kroz močvaru i šumu. - E, braćo, dosta je bilo plandovanja! Dvadeset ljudi neka pođu sa mnom. Ti, Koršune, nastavi on obraćajući se starom hajduku, uzmi drugih dvadeset i zauzmite busiju kod Krivog duba, presecite im put ako mi slučajno zakasnimo. No brže, uzmite sablje! Prsten zavitla svojom sekirom, a oči mu sevnuše. Ličio je na strašnog vođu, pred poslušnom vojskom. Ranije slobodno ponašanje hajduka zamenila je bezuslovna pokornost. U tren oka četrdeset momaka izdvojiše se iz gomile i podeliše u dva odreda. - Ej, Mitka, reče Koršun onom momku iz Kolomne, evo ti palice, hajde s nama, pa se potrudi da se naljutiš! Mitka napravi glupavo lice, uze ravnodušno iz staračkih ruku ogromnu batinu, baci je na rame i pođe gegajući se za svojom četom ka krivom dubu. Druga četa, koju je vodio Prsten, pohita ka Poganoj bari, da preseče put nepoznatim konjanicima.
18 Vešala.
117
XIV ŠAMAR
U isto vreme kada su Maljuta i Homjak, praćeni odredom opričnika, vodili neznanca ka Poganoj bari, Srebrni je sedeo u prijateljskom razgovoru s Godunovim za stolom punim čaša. - Reci, Borise Fedoroviću, pitao je Srebrni, šta se to desilo s carem noćas? Zbog čega se podigla cela Sloboda u crkvu? Da li to kod vas često biva? Godunov sleže ramenima. - Veliki car naš, reče on, često žali i oplakuje svoje neprijatelje i moli se za njihovu dušu. A što nas je skupio na noćnu molitvu, tome se ne treba čuditi. Sam Vasilije Veliki, u drugoj poslanici Grigoriju Nazijanskom, kaže: Što je drugom jutro, to je blagočestivima ponoć. Ucped noćne tišine, kada ni kroz oči ni kroz uši ne dopire u srce ništa sablažnjivo, pristoji se ljudskom duhu biti s Bogom. - Borise Fedoroviću! Dešavalo mi se i ranije da vidim kako se car moli, ali to je bilo drukčije. Sve je sada postalo drukčije. I opričninu nikako ne mogu da shvatim. To nisu kaluđeri, već razbojnici. Nije prošlo mnogo vremena otkako sam se vratio u Moskvu, a naslušao sam se i nagledao toliko nedela da je teško poverovati. Mora biti da su cara obmanuli. Ti si, Borise Fedoroviću, blizak njemu, on te voli - zašto mu ne bi rekao 118
istinu za opričnike. Godunov se nasmeši takvoj prostodušnosti. - Car je milostiv prema svima, reče on s prividnom skromnošću, i mene ceni preko mojih zasluga. Nije moje da sudim o delima gospodarevim, nije moje da savetujem cara. A opričninu nije teško shvatiti. Sva zemlja je gospodareva: svi smo mi pod njegovom visokom vlašću; što uzme car za svoje potrebe, to je njegovo, a što nama ostavi, to je naše; kome zapovedi da bude uz njega taj mu je blizak, a kome ne zapovedi, taj je daleko. Eto ti cele opričnine. - Jeste, Borise Fedoroviću, kad ti razlažeš, onda se čini jasnim, a u stvari nije tako. Opričnici upropašćavaju i zlostavljaju narod gore od Tatara. Za njih nema nikakvog suda. Sva zemlja od njih propada. To treba da kažeš caru, On bi tebi verovao. - Kneže Nikita Romanoviću, ima mnogo zla na svetu. Ne upropašćuju ljude ljudi zbog toga što su jedni opričnici a drugi građani, već zato što su i jedni i drugi - ljudi. Uzmimo da ja i kažem caru; šta bi to vredelo? Svi će ustati protiv mene, a kod cara bih pao u nemilost. - Pa šta! I da padneš u nemilost, ali ti si radio po savesti: rekao si istinu... - Nikita Romanoviću, lako je kazati istinu, ali je treba umeti kazati. Da sam protivrečio caru, davno me ovde ne bi bilo, a da mene ovde nije bilo, ko bi te večeras spasao smrti! - Što jeste, jeste, Borise Fedoroviću, Bog ti dao zdravlja, propao bih da nije bilo tebe. Godunov pomisli da je ubedio kneza. - Vidiš, Nikita Romanoviću, nastavi on, lepo je braniti pravdu, ali jedna lasta ne čini proleće. Šta bi ti učinio kad bi, na primer, pred tobom četrdeset lopova počelo da kolje nevina čoveka? - Šta bih učinio? Udario bih sabljom po njima i sekao ih dok bi u meni bilo duše! Godunov ga pogleda sa čuđenjem. - I ispustio bi dušu, Nikita Romanoviću, reče on, kod petog ili desetog razbojnika, a ostali bi ipak ubili nevinog čoveka. Ne, 119
bolje da ih ne diraš, kneže, a kad oni počnu pljačkati ubijenog, onda im doviknuti da je Stepka, recimo, uzeo sebi više nego Miška, i oni će se sami meću sobom poklati. Srebrnom taj odgovor nije godio. Godunov to primeti i promeni razgovor. - Gle, reče on gledajući kroz prozor, ko to juri ovamo kao bez glave? Pogledaj, kneže, kao da je tvoj seiz. - Sumnjam, odgovori Srebrni, pustio sam ga danas da ide u manastir dvadeset vrsta odavde... Ali pogledavši bolje konjanika knez je video da je to zaista Mihejić. Stari seiz je bio bled kao smrt. Dojahao je bez sedla; izgledalo je kao da je skočio na prvog konja koga je našao i sada ne poštujući red upao u dvorište pod same prozore dvorane. - Gospodaru, Nikita Romanoviću! vikao je on još izdaleka, ti piješ, jedeš, uživaš a i ne slutiš nesreću! Sad sam sreo iza crkve Maljutu Skuratova i Homjaka, oba na konjima, a između njih vezanih ruku - šta misliš, koga? Samog carevića, glavom carevića, kneže! Natukli su mu, prokletnici, kapuljaču na glavu, ali vetar je podigao - i ja poznadoh carevića. Pogledao me je kao da je tražio pomoć, a Maljuta, strinu mu njegovu, priskoči i navuče mu opet kapuljaču na lice! - Čuješ li, samo, čuješ li, Borise Fedoroviću! Zar ćemo još čekati da se lupeži i među sobom zavade? I on pojuri niz stepenice. - Konja! viknu on, istrgavši uzdu iz Mihejićevih ruku. - Ali ovaj konj nije za tebe, baćuška, ne valja ovaj konj, a nije ni osedlan... Pa i kako ćeš na takvom konju caru?... Ali knez je već uzjahao i pojurio u poteru za Maljutom... Ima stara pesma, možda iz doba Ivana Groznog, koja na svoj način prikazuje događaj koji se ovde opisuje. Gradila se Moskva kamenita, Vasiljević Ivan - car postade. On pošao na Kazan, na vojnu, Na grad Kazan i na grad Astrahan: Pa grad Kazan mimogred osvoji, 120
Zarobi im cara i caricu; Iskoreni izdaju u Pskovu, I u Pskovu i u Novgorodu. Al' u Moskvi sa zaverom šta će! Maljuta mu zbori Skuratović: „Hej, moj svetli care gospodine, Nećeš zatrt izdaju do veka! Dušmanin ti uz koleno sedi, S tobom jede iz istog tanjira, S tobom pije iz istog pehara, Ruho nosi isto ko i tvoje!” I tada se care dosetio, Razgnevi se on na carevića. „Hej vi, moji kneževi, bojari! Carevića za ruke uzmite, Obucite njemu ruho crno, Vodite ga prljavoj močvari, Toj Poganoj bari, prokletinji, I brzom ga smrću umorite!” Svi bojari nikom ponikoše, Ne poniče Maljuta zlotvore; Carevića za ruke uzede, Navuče mu ono ruho crno, Povede ga močvari prljavoj, Toj Poganoj bari, prokletinji. Vide sluga Romanić Nikite, Pa se baci na kljuse nekakvo I odjuri Romanić Nikiti. „Gospodaru Romanić Nikito! Piješ, jedeš, i uživaš, kneže, A ne znadeš nesreću golemu! Pada s neba zvezdica blistava I gasi se čista voštanica, Poginuće naš carević mladi!” Uplaši se Romanić Nikita, Pa pojaha lošega konjica, 121
Hitro jezdi močvari prljavoj, Toj Poganoj bari, prokletinji, On Maljutu ud'ri po obrazu: „Hej, Maljuta, hej, Skuratoviću! Na veliki zalogaj si zino Ti ćeš njime i da se zadaviš”. Ova pesma, koja se možda ne slaže sa stvarnim događajima, ipak je u skladu s duhom onoga veka. Oskudne su i nejasne bile vesti koje su dopirale do naroda o onome što se dešavalo u carskom dvoru ili u carevoj okolini, ali u to doba, kada staleži još nisu bili podvojeni običajima i kada se nisu mnogo razlikovali u načinu života, ove vesti, čak i kad su bile netačne, nisu prelazile granice istinitosti i imale su pečat zajedničkog života i zajedničkih shvatanja. Jesi li bio baš takav, kneže Nikita Romanoviću, kakvog te zamišljam, to znaju samo zidine Kremlja i drevnih hrastovi pod Moskvom. Ali takav si mi se javio u času tihog maštanja, u večernjem času kad su se polja pokrivala mrakom, u daljini se gubio šum radnog dana, a u blizini sve bilo nemo i samo vetar šuštao u lišću i gundelj proletao oko mene. Zajedno s tugom i bolom javljala se u meni ljubav prema otadžbini i jasno izlazila iz magle naša teška i slavna prošlost, kao da se umesto pogleda zastrtog mrakom otvaralo moje unutrašnje oko, kome stoleća nisu stavljala pregrade. Takav si mi se javio, Nikita Romanoviću, i ja sam te jasno video kako juriš na konju u poteru za Maljutom, i mišlju sam se preneo u tvoje strašno doba kad ništa nije bilo nemogućno! Zaboravio je Srebrni da nema ni sablje ni pištolja i nije mario što jaše starog konja. A u svoje doba to je bio dobar konj, dvadeset godina služio je on u ratovima i pohodima; ali nije dočekao mira ni u starim godinama; zaslužio je samo to da vuče vodu, da se hrani trulim senom i da prima batine. Sad je pak osetio na sebi dobra jahača i setio se ratnih dana kad je nosio vitezove u strašne okršaje i kad su ga hranili čistom zobi i pojili zamedljanom vodom. Raširivši crvene 122
nozdrve i opruživši vrat, leti on u poteru za Maljutom Skuratovom. Jezdi Maljuta gustom šumom sa svojim opričnicima. Žuri se Poganoj bari, navlači careviću kapuljaču na lice da opričnici ne bi znali koga vode u smrt. Kad bi saznali, napustili bi Maljutu i zaklonili bi se stariji za mlađe. Ali opričnici misle da je onaj što jaše izmeću Homjaka i Maljute običan čovek i samo se čude što ga vode tako daleko na gubilište. Žuri Maljuta opričnike, ljuti se na konje, udara ih kamdžijom po snažnim bedrima. - Ah, vuci vas pojeli!... Šta li će se desiti ako se car predomisli i pošalje za nama poteru! Juri zlotvor Maljuta gustom šumom; gledaju ga ptice ispruživši vratove, lete nad njim crni gavrani - već je blizu Pogana bara! - Hej, veli Maljuta Homjaku, čuješ li za nama bat konjskih potkova? - He, odgovara Homjak, to odjekuje u šumi topot naših konja. I još više goni Maljuta opričnike i češće udara konje po čvrstim bedrima. - Čuješ li, reče Homjaku, kao da neko viče za nama? - Ne, odvrati Homjak, to naši glasovi odjekuju. Opet se ljuti Maljuta na konje. - Ah, vuci vas izjeli! Samo da ne bude za nama potere. Odjednom začu Maljuta za sobom glas: - Stani, Grigorije Lukijanoviću! Srebrni se stvorio iza njegovih leđa. Nije ga izdao stari konj, vodonoša. - Stani, Maljuta! ponovi Srebrni i stigavši Skuratova udari ga snažnom rukom po obrazu. Snažan je bio taj udarac. Šamar puče kao da je puška opalila; zašumela je šuma i lišće počelo padati s drveća; zverad iz sve snage pojuri u čestar; buljine izleteše iz svojih gnezda; a seljaci koji su negde daleko gulili koru s drveta zgledaše se i rekoše u čudu: - Jesi li čuo kako puče? Da se nije skrhao stari hrast nad Poganom barom? 123
Maljuta ispade iz sedla. Jadni stari konj Nikitin posrnu, sruši se i izdahnu. - Maljuta, viknu knez skočivši na noge, zinuo si na preveliki zalogaj! Njime ćeš se zadaviti! I izvuče iz korica Maljutinu sablju i zamahnu da mu odseče glavu. Iznenada nad kneževom glavom zviznu druga sablja; Matvej Homjak prileteo je u pomoć svom gospodaru. Započe megdan između Homjaka i Srebrnog. Opričnici napadoše golim sabljama kneza, ali drveće i šiprag odbraniše Nikitu Romanovića, ne dopuštajući da ga svi odjednom opkole. Eto, mislio je knez odbijajući udarce, poginuću a neću spasti carevića. Kad bi Bog dao da se održim bar pola časa, možda bi stigla odnekud pomoć! I tek što on to pomisli, u šumi se razleže oštro zviždanje, na koje se odazvaše gromki poklici. Jedan opričnik, koji je već bio zamahnuo sabljom na kneza, pade razmrskane glave, a nad njegovim lešom ukaza se Vanjuha Prsten, mašući okrvavljenom sekirom. U isti mah hajduci kao čopor vukova napadoše Maljutine sluge i otpoče borba prsa u prsa. Maljuta je hteo da složno udari sa svojima na neprijatelje, ali nije bilo dovoljno prostora odakle bi jurnuli u napad; svuda je bila sama šuma i šiprag. Mnogi su pali na mestu, ali ostali su se ubrzo pribrali i sa uzvikom „hojda” razbili hrabru družinu. I sam Prsten, ranjen u ruku, već je slabije udarao sekirom, kad se novi zvižduk razleže u šumi. - Držte se, momci! povika Prsten, čiča Koršun dolazi u pomoć. I još nije stigao da dovrši, a Koršun sa svojim odredom udari na opričnike i među njima poče strašna borba, opšta, krvava. Konjanicima je bilo teško boriti se u šumi protiv pešaka. Konji su se propinjali, padali nauznak, pritiskujući konjanike. Opričnici su se borili na život i smrt. Homjakova sablja hujala je kao vetar, sevala kao munja nad njegovom glavom. Odjednom, usred opšteg meteža, nastade kolebanje. Snažni Mitka probijao je gomilu i išao pravo na Homjaka, rušeći bez obzira i opričnike i hajduke. Mitka je poznao otmičare svoje 124
verenice. Podigavši obema rukama batinu, on udari njome svoga protivnika. Homjak se izmače, udarac pogodi konja u glavu, konj pade mrtav, a batina se prelomi. - Čekaj! reče Mitka obarajući Homjaka, sad mi nećeš uteći! Borba se završila. Nisu više imali s kim da se bore; svi opričnici ležali su mrtvi, jedino se Maljuta spasao na svom brzom atu. Hajduci se počeše prebrojavati i mnoge ne nabrojaše. I kod njih je bilo dosta gubitaka. - Eto, reče Prsten prišavši Srebrnom i brišući znoj s lica, eto, kneže, gde nam bi suđeno da se sastanemo! Čim su se javili razbojnici, Srebrni je pohitao careviću i odveo njegova konja u stranu; carević je bio vezan za sedlo. Srebrni raseče sabljom uže, pomože careviću da sjaše i skine maramu kojom su mu bila zapušena usta. Za sve vreme borbe knez ga ni trenutka nije ostavljao samog. - Careviću, reče on kad vide da su hajduci već počeli pljačkati mrtve i hvatati konje, borba je završena, svi tvoji dušmani leže mrtvi; jedino je Maljuta utekao, a mislim da ni on neće bolje proći kad car naredi da ga uhvate. Kad ču da je to carević, Prsten ustuknu. - Kako? reče on, to je sam carević? Sin carev? Eto, koga mi je dao Bog da branim! Dakle, eto koga su oni psi vodili vezanog. I ataman pade pred noge Ivanu Ivanoviću. Vest o tome da je tu carević brzo se saznala meću hajducima. Svi ostaviše pretresanje cepova mrtvaca i dođoše da se poklone careviću. - Hvala vam, dobri ljudi! reče on ljubazno, bez svoje uobičajene oholosti, ko ste da ste hvala vam! - Nema na čemu, gospodaru! odgovori Prsten. Da sam znao da oni tebe vode, sa sobom bih doveo ne četrdeset momaka, već dve stotine; tada nam ne bi utekao onaj Skurlatić; uhvatili bismo njega živa i na tvoje oči obesili. Uostalom, čini mi se da smo zarobili njegovog seiza, on je moj stari znanac, a kad nema ribe dobar je i rak. Ej, momče, držiš li ga? - Držim, odvrati Mitka, koji je potrbuške ležao na svom protivniku ne puštajući ispod sebe svoju žrtvu. 125
126
- Daj ga ovamo, valjda neće pobeći! A vi, momci, spremite vatru da ga ispitamo i spremite uže i kaiš. Mitka se diže. Ispod njega izvukla se zdrava momčina; ali tek što se okrenuo hajducima, svi viknuše od čuda. - Hlopko! začu se sa svih strana, pa to je Hlopko. To je on Hlopka prignječio umesto opričnika. Mitka je gledao, zabezeknut. Hlopko je jedva disao. - Gle, reče najzad Mitka, znači da sam ja tebe prignječio! Pa što si ćutao? - A kako bih mogao govoriti, kad si mi i grlo pritisnuo, medvede jedan. Fuj! - A što si se podmetnuo? - Što, što! Kad si ti, medvede, tresnuo konja po glavi, konjanik se srušio na mene, a ti, bukvane, umesto na njega navalio si na me, gušiš me i ne znaš šta je dosta! - Gle, reče Mitka, eto ti! I počeše se po zatiljku. Hajduci grunuše u smeh. Nasmeja se i sam carević. Homjaka nigde nije bilo. - Šta se može, reče Prsten, izgleda da mu nije kucnuo suđeni čas, a šteta, bogami! Ali, ako Bog da, drugi put nam neće umaći. A sada, dopusti, gospodaru, da te ja s momcima otpratim do druma. Stidim se, gospodaru. Ne liči meni ni da razgovaram s tvojom milošću, ali šta da se radi: bez mene nećeš izaći odavde... No, momci, nastavi Prsten, spremite se da čuvate carsku milost. Ti, bojaru, reče on obrativši se Srebrnom, ti bi mogao uzeti onoga konja, a ja ću ovoga ovde. Tebi, čiča Koršune, mislim, biće zgodnije pešice, a tebi, Mitka, pogotovo. - Lako za to! reče Mitka dohvativši za grivu jednog konja, koji od toga posrnu, i ja ću da jašem. On htede da stavi nogu u uzengiju, ali kako nije mogao da pogodi navali se potrbuške na konja i tako je kasao nekoliko hvati dok se najposle ne namesti u sedlo. - Haj, hej, povika on mlatarajući i nogama i rukama. Ceo odred krenuo je iz šume, opkolivši carevića. Kad se najzad ukaza čisto polje, a u daljini se zašareniše krovovi u Aleksandrovoj Slobodi, Prsten se zaustavi. 127
- Gospodaru, reče on i skoči s konja, evo tvog puta, eno vidi se i Sloboda. Ne priliči nam da ostanemo i dalje s tvojom carskom milošću. A vidim, i prašina se diže na drumu; mora biti da dolaze vojnici. Zbogom, gospodaru, ne zameri; slučaj nas je sastavio! - Čekaj, junače! reče carević koji se počeo vraćati svojim starim navikama, pošto beše minula opasnost. Stani, junače! Najpre mi reci od kojeg si roda, kad nosiš zlatotkani zubun? - Gospodaru, odgovori Prsten skromno, ima nas ovde mnogo bojara bez imena i mnogo kneževa bez kolena i rodoslovlja. Nosimo ruho kakvo Bog pošalje! - A znaš li, nastavi strogo carević, da za takve kneževe kao što si ti grade visoke dvorove po trgovima19 i da ti ne vrediš koliko tvoj zubun! Da mi nisi danas učinio uslugu, ja bih naredio vojnicima da vas sve pohvataju i dovedu u Slobodu. Ali zbog današnjeg postupka ja ti opraštam tvoja razbojnička dela i reći ću caru za tebe koju dobru reč, ako se pokaješ i predaš. - Hvala ti na dobroti, gospodaru, mnogo sam ti blagodaran, ali još nije došlo vreme da dođem pred cara kao pokajnik. Teški su moji gresi pred Bogom i velike krivice pred carem; sumnjam da bi mi on oprostio, a i da mi oprosti, nije lepo da napustim svoje drugove! - Kako, reče carević začuđeno, ti nećeš da ostaviš razbojnički život kad ti ja obećavam da ću se za tebe zauzeti? Izgleda da je pljačkati po drumovima probitačnije nego pošteno živeti? Prsten pogladi crnu bradu i lukavo se osmehnu, pokazavši pritom dva reda pravilnih belih zuba koji su činili njegovo preplanulo lice još tamnijim. - Gospodaru, reče on, zato je štuka u vodi da karaš ne spava! Nisam vičan ni ratnoj veštini ni trgovačkom poslu. Zbogom, gospodaru; vidim kako se prašina primiče ovamo; moramo natrag; riba traži najdublje, a mi najsigurnije mesto. I Prsten nestade u žbunju, vodeći sobom i konja. I hajduci su se jedan za drugim izgubili meću drvećem, a carević i Srebrni uputiše se sami u Slobodu i uskoro sretoše odred konjanika, 19 Vešala.
128
koje je predvodio Boris Godunov. Šta je za to vreme radio car? Da čujemo šta kaže pesma i kako se u njoj oglbda mišljenje naroda o tim događajima. Progovori tada care grozni: „Hej, bojari moji i kneževi! Oblačite na se ruho crno, I pođite sa mnom na jutrenje Da činimo pomen careviću. Vas bojare na vatri ću peći!” Bojari se grdno uplašiše, Skupiše se oni na jutrenje, Careviću da pomen učine. I Nikita Romanović dođe, Sav obučen u ruho stajaće, I dovede mlada carevića Pa ga sakri za vrata severna. Grozni care tad je besedio: „Hej ti, kneže, Nikita Srebrni, Zašto mi se ti u oči rugaš? Pade s neba zvezdica blistava, Ugasi se čista voštanica, Nestade mi mlada carevića.” Tad Nikita Romanović zbori: Svetli care, sva nadeždo naša, Ti ne drži pomen careviću, Već mu čitaj molitvu za zdravlje!” Carevića za ruke uzeo, Izveo ga na vrata severna. Tad govori car-Ivane Grozni: „O, moj kneže, Romanić Nikito, Reci čime da te ja darujem? Hoćeš li da ti pola carstva dadem Ili hoćeš blaga nebrojena?” „Hej, moj care Ivan-Vasilj'iću! 129
Ja ne tražim carstva ni dukata, Daj mi samo kuju Skuratova: Da ga vodim u močvar prljavu, Na Poganu baru, prokletinju.” Na to reče car-Ivane Grozni: „Evo tebi Maljute zlotvora, Pa mu sudi kako tebi drago.” Tako veli pesma, ali u stvari nije bilo tako. Savremeni letopisi kazuju da je Maljuta još dugo posle 1565. godine bio u milosti kod Ivana Vasiljevića. Mnogi ljubimci izgubili su glave u razno vreme, pavši kao žrtve careve sumnje. Nestali su Basmanovi, Grjaznoj, Bjazemski, ali Maljuta nijednom nije osetio šta je nemilost. Proročanstvo stare Onufrijevne se obistinilo: on nije dobio svoju kaznu na ovom svetu i umro je časnom smrću. U spiskovima manastira Sv. Josifa, gde je sahranjen, stoji da je poginuo u borbi kod Pajde. Kako je oprao Maljuta svoju klevetu, to mi ne znamo. Može biti da je Ivan, kad se umirio njegov uzrujan duh, objasnio postupak svoga ljubimca preteranom usrdnošću; možda se nije potpuno oslobodio misli da je carević kovao zaveru. Bilo kako mu drago, tek Maljuta Skuratov ne samo što nije izgubio poverenje carevo, nego je otada postao još bliži Ivanu. Dotle je samo ruski narod mrzeo Maljutu, a sada ga je počeo mrzeti i sam carević; od tog doba jedina zaštita Maljutina beše Ivan. Opšta mržnja prema njemu bila je Ivanu jemstvo da će mu ostati uvek veran. Nije zaboravio car ni ono što mu reče Maljuta za Basmanova. U Ivanovom srcu ostade velika klica sumnje, i mada nije odmah pustila koren u njemu, ipak je znatno ohladila naklonost carevu prema njegovom velikom peharniku, jer car nikad nije opraštao onome u koga je bar jednom posumnjao, makar docnije i priznao da su te sumnje bile neosnovane.
130
XV POLJUBAC DOMAĆICE KAO OBIČAJ
Vreme je da se vratimo Morozovu. Zbunjenost koju je Jelena pokazala u prisustvu Srebrnog nije umakla pronicljivom bojarevom oku. U početku je mislio da je uzrok tome njen susret s Vjazemskim, ali kasnije se u njegovoj duši pojavi novo podozrenje. Pošto se oprostio s knezom i ispratio ga do vrata, Morozov se vrati u sobu. Njegove guste obrve skupile su se preteći, duboke bore izbrazdaše mu čelo; osećao je vatru, gušio se. Jelena sada spava, mislio je, ona me ne čeka; da siđem u baštu, možda ću se osvežiti. Morozov izađe; u bašti je bio mrak. Približujući se zidu, on primeti nečije bele haljine. Poče da gleda pažljivije. Odjednom do njegova sluha dopre ljubavni razgovor. Starac zastade. Poznao je glas svoje žene. Iza ograde na zvezdanom nebu ocrtavala se nejasna prilika konjanika. Nepoznati se nagnuo prema Jeleni i nešto joj je govorio. Morozov pritaji dah, ali vetar snažio zatrese vrhove drveća i odnese reči i glas neznanca. Ko je to mogao biti? Možda je Vjazemski svojom upornošću uspeo da pridobije Jelenu? Žensko srce je zagonetka. Dopada mu se danas ono što je juče izazivalo mržnju. Ili, da nije Srebrni zakazao sastanak njegovoj ženi? Ko 131
zna? Može biti da mu je knez, koga je on dočekao kao sina, tog istog dana naneo i krvavu uvredu, njemu, najboljem očevom drugu, njemu, koji je bio spreman da izloži opasnosti svoj život da Srebrnoga sačuva od careva gneva. Ne, pomisli Morozov, to nije Srebrni. To je nekakav opričnik, novi carev ljubimac. Nije im zazorno da obeščaste starog kolenovića. A žena, žena, ljuta guja! Zar je ja nisam voleo? Zar je nisam čuvao kao rođenu kćer? Zar nije pošla za mene po svojoj slobodnoj volji? Zar mi nije zahvaljivala, pretvornica? Nije li mi se zaklela na vernost? Ne, ne uzdaj se, Družino Andrejeviću u žensku vernost! Ženska vernost je - visoka kula s hrastovim vratima i gvozdenom bravom. Požurio si se, Družino Andrejeviću, da poveriš svoju čast devojci! Savladalo te je, starog, još vatreno srce! Obmanula te je tvoja žena, mlada zmija; smejaće ti se svet u Moskvi. Tako je mislio Morozov i mučio se nagađanjima. Hteo je da jurne napred. Ali tada bi konjanik mogao umaći, i bojar ne bi saznao ko mu je neprijatelj. On odluči da pričeka. Te noći vetar, kao naručen, neprestano je duvao, a mesec nije izlazio iza oblaka. Morozov nije mogao poznati ni lice ni glas konjanika. Čuo je samo to kako je bojarka rekla kroz suze: „Volim te više od života, više no žarko sunce! Nikoga sem tebe nisam volela, ne mogu i neću voleti.” Odmah zatim Jelena prođe pored Morozova, ne primetivši ga. Družina Andrejević potom lagano ode za njom. Sutradan, ničim nije pokazivao da sumnja u Jelenu. Bio je prema njoj ljubazan i blag kao i uvek. Samo katkad, kad ona to nije videla, bojar bi se zaboravljao, skupljao obrve i mrko je gledao. Teške misli mučile su tada Morozova. Mislio je kako da naće svog suparnika. Prošlo je otprilike četiri dana. Morozov je sedeo u svečanoj odaji za hrastovim stolom: na stolu je ležala rasklopljena knjiga s koricama od crvenog somota, srebrnim kopčama i okovom. Ali bojar nije mislio na knjigu. Njegove oči preletale su kitnjasta začelna slova i išarane rubove strelica, a njegova misao lutala je izmeću ženine sobe i baštenske ograde. Uoči toga dana Srebrni se vratio iz Slobode, i, kao što je 132
obećao, posetio je Morozova. Toga dana Jelena je rekla da je bolesna i nije izlazila iz sobe. Morozov ni u čemu nije promenio svoje ponašanje prema Nikiti Romanoviću. Ali, čestitajući mu srećan povratak i usrdno dočekujući dragog gosta, on je neprestano pazio na izraz njegova lica i trudio se da otkrije na njemu znak prevare. Srebrni je bio zamišljen, ali prirodan i iskren kao i pre; Morozov nije ništa saznao. O tome je on mislio sada, sedeći za stolom nad otvorenom knjigom. Iz razmišljanja ga trže sluga, koji je u taj mah ušao, ali videvši nabrano čelo Morozova, on se ponnzno zaustavi. Morozov ga zapita pogledom što hoće. - Gospodaru, reče sluga, dolaze carevi ljudi. Predvodi ih knez Atanasije Ivanić Vjazemski. Već su blizu. Zapovedaš li da ih primimo? U isto vreme ču se zvuk bubnja, u koji je udario kožnim bičem sluga što je išao napred da bi rasterao narod i raščistio put gospodaru. - Vjazemski dolazi k meni? reče Morozov. Da nije poludeo? Možda on samo prolazi ovuda? Idi na vrata i pričekaj! Ako ipak skrene ovamo, reci mu da moj dom nije krčma, da ja neću da znam za opričnike i da se s njima ne bratimim. Odlazi! Sluga se ustezao. - Gospodaru, čini sa mnom što ti je drago, ali ja to neću reći Vjazemskom! - Odlazi! povika Morozov i lupi nogom. U taj mah utrča u sobu domoupravitelj. - Gospodaru, reče on, knez Vjazemski s opričnicima već je pred našim vratima. Veli da je poslan od samog cara. - Od cara? On ti reče - od cara? Širom otvarajte vrata! Dajte mi zlatnu zdelu s hlebom i solju! Svi u kući neka izaću da dočekaju careve izaslanike! Mećutim, zvuci bubnja čuli su se sve bliže i bliže; oko dvadeset konjanika, na čelu s Atanasijem Ivanovićem, koji je jahao lepog vranca u srebrnoj opremi, ušli su lagano u dvorište Morozova. Knez je imao kaftan od belog atlasa. Iznad niskog okovratnika njegova odela video se biserni rub njegove košulje. Biserne kopče držale su oko članaka široke rukave od kaftana, 133
preko koga se nemarno opasao crvenim svilenim pasom, koji se završavao zlatnim resama; sa strana su iza pasa bile zadenute izvezene rukavice. Čakšire od tamnocrvene kadife bile su uvučene u čizme od žutog safijana sa srebrnim potkovicama, a sare iskićene sitnim biserom padale su u širokim borama do polovine listova. Povrh kaftana bio mu je bačen na leđa lak svilen plašt zlataste boje, s kopčom od alema na grudima. Na glavi je knez nosio kapu od bele zlatotkane svile, a na kapi čelenku od alema koja se njihala od svakog pokreta, sijajući na suncu. Kudrava kosa Atanasija Ivanovića, izbijajući ispod kape, mešala se s njegovom kratkom grguravom bradom. Tanak brk iznad gornje usnice nije se ocrtavao kao crna pruga, već je samo bacao garavu senku. Vjazemski je bio visoka stasa i vitak; izgledao je mlad i veseo. Prema ondašnjim raskošnim običajima, konjušari su iza njega pešice vodili šest jahaćih konja, bogato okićenih; jedan je bio vranac, drugi alat, treći zelenko, a ostala tri sasvim bela. Šarena pera njihala su se na konjskim glavama; konji su bili pokriveni kožama divljih zveri zlatotkanom ašom ukrašenom dragim kamenjem; kad su se konji kretali, na njima su zvonili mnogi srebrni praporci i zlatna zvonca, nanizani kao dugi grozdovi s jedne i druge strane glave, odabrani tako da vrlo skladno zvuče. Kad se pojavi Družina Andrejević, Vjazemski i svi opričnici siđoše s konja. Morozov im sa zlatnom zdelom pođe u susret, a iza njega su išli sluge i ostala čeljad. - Kneže, reče Morozov, ti si poslat u ime carevo. Zato žurim da dočekam tebe i tvoje ljude hlebom i solju. Bojar se pokloni gostu tako duboko da su mu sede kose pale na čelo. - Bojaru, odgovori Vjazemski, veliki car naložio mi je da ti izručim njegovu visoku odluku: Bojaru Družino! Car i veliki knez sve Rusije, Ivan Vasiljević, oslobađa te svoga gneva, skida s tebe svoju nemilost i oprašta ti sve tvoje krivice; od sada ćeš, bojaru Družino, kao i ranije uživati naklonost velikog cara i sve ranije počasti, i da mu budeš od koristi u službi! 134
Održavši ovaj govor Vjazemski je stavio jednu ruku za pojas, drugom pogladio bradu, ispravio se, upro u Morozova svoje orlovske oči i očekivao njegov odgovor. Kad je knez počeo svoj govor, Morozov beše klekao. Sad su mu njegove sluge pomogle da se ispravi. Bio je bled. - Neka blagoslove sveta Trojica i moskovski svetitelji našeg velikog cara, reče on uzbuđenim glasom, neka dobri i milostivi Bog bez kraja produži njegove carske dane! Nisam se tebi nadao, kneže, ali ti si carski izaslanik - uđi mi u kuću. Uđite i vi, gospodo opričnici. Izvolite, molim vas. A ja idem da zablagodarim Bogu molitvom, a posle ću se s vama veseliti do noći. Opričnici uđoše. Morozov dozva svog slugu. - Sedaj na konja, idi što brže knezu Srebrnom, pozdravi ga i reci da ga molim da zajedno praznujemo ovaj dan, jer mi je car poklonio veliku radost skinuvši s mene svoju nemilost. Izdavši mu naredbu i otprativši goste do predsoblja, Morozov pođe preko dvorišta u svoju kućnu kapelu; ispred njega su išli momci iz njegove lične pratnje, a iza njega mnogobrojne sluge. Unutra je ostao samo domoupravitelj i nekoliko slugu, koliko je bilo potrebno da dočekaju opričnike. Doneli su razne zakuske i rakiju, ali ručak još nije ni počeo. Uskoro doće i Srebrni, takođe praćen svojim momcima i slugama, jer se u to doba smatralo poniženjem da jedan bojar u svečanoj prilici putuje sam ili s malom pratnjom. Sto je bio postavljen u velikoj odaji, sluge su zauzele svoja mesta, svi su očekivali domaćina. Družina Andrejević pomolio se Bogu i sada je ušao u stajaćem ruhu, na njemu je bio zlatotkan kaftan, a u ruci je imao kapu od samura. Njegova seda kosa bila je podšišana podjednako oko cele glave, a brada pažljivo iščešljana. On pozdravi goste poklonom. Gosti mu otpozdraviše i svi posedaše za sto. Otpoče velika gozba; zazvečaše čaše i pehari, a uz njihov zveket čuo se drugi, koji se nije slagao s veselim raspoloženjem. Ispod kaftana opričnika čuo se zveket prikrivenih oklopa. Ali Morozov nije čuo te zlokobne zvuke. Druge misli su ga 135
morile. Unutrašnje osećanje govorilo mu je da se njegov noćni suparnik veseli za istim stolom, i bojar je najzad izmislio način da ga pronađe. Po njegovom mišljenju, to je bio siguran način. Gosti su već iskapili mnoge čaše; pili su u zdravlje carevo i caričino i celog carskog doma; napili su zdravicu mitropolitu i celom ruskom sveštenstvu, napili Vjazemskom, Srebrnom, ljubaznom domaćinu i svakom gostu zasebno. Kada su zdravice bile završene, ustade Vjazemski i predloži da se nazdravi i mladoj domaćici. Samo je to čekao Morozov. - Dragi gosti, reče on, nije red da se nazdravlja domaćici kad nije prisutna. Idite, nastavi on obraćajući se slugama, idite i zamolite bojarku neka doće da lično posluži drage goste. - Tako je, tako je! zagrajaše gosti. Kad nije tu domaćica, ni medovina nije slatka! Ubrzo zatim dođe Jelena; na njoj je bio bogat sarafan, a pratile su je dve sobarice; u rukama je nosila zlatan poslužavnik na kome je stajala samo jedna čaša. Gosti ustadoše. Domoupravitelj napuni čašu vinom. Jelena je samo dotakla čašu ustima i počela redom služiti goste, pružajući čašu svakom od njih s dubokim poklonom, kako je zahtevao običaj. Pošto bi gost ispraznio čašu, domoupravitelj bi je punio ponovo. Kada je Jelena poslužila sve goste redom, Morozov, koji je pažljivo pratio pogledom, obrati se gostima. - Dragi gosti, reče on, sad, po starom ruskom običaju molim vas da ukažete čast meni i mome domu! Da ne prezrete moje gostoprimstvo, molim vas, dragi gosti, nemojte mi odbiti da, po običaju, poljubite moju ženu. Jelena Dimitrijevna, stani na ovo mesto i vraćaj poljupce gostima, svakom po redu. Gosti zahvališe domaćinu. Jelena dršćući stade pored peći, oborivši oči. - Priđi kneže, reče Morozov Vjazemskom. - A, ne tako, nego po običaju! povikaše gosti. Neka prvo domaćin poljubi domaćicu. Neka bude po običaju, kako se vodi od starine! - Pa, nek bude po običaju, reče Morozov i prišavši ženi pokloni joj se do zemlje. 136
Kad su se oni poljubili, Jelenine usne plamtele su kao vatra; usne Družine Andrejevića bile su hladne kao led. Posle Morozova priđe Vjazemski. Morozov poče posmatrati. Oči Atanasija Ivanovića svetlele su kao žeravice, ali Jelenino lice ostalo je nepomično. Uz muža i Srebrnog nije se bojala nasrtljivog kneza. Nije on, pomisli Morozov. Vjazemski se pokloni do zemlje i poljubi Jelenu, ali pošto je poljubac trajao duže nego što treba, ona okrete glavu s očiglednim nezadovoljstvom. Ne, nije on, ponovi u sebi Morozov. Za Vjazemskim prišlo je redom nekoliko opričnika. Oni su se klanjali dubokim poklonom, do zemlje, a zatim ljubili Jelenu; ali Družina Andrejević nije mogao pročitati na licu svoje žene ništa sem nemira. Nekoliko puta dizale su se njene duge trepavice, i pogled kao da je tražio sa zebnjom nekog među gostima. On je ovde, pomisli Morozov. Najednom Jelenu obuze užas. Oči njene sretoše se s muževim i sa pronicljivošću svojstvenom ženama ona pogodi njegove misli. Pod tim teškim ukočenim pogledom učini joj se nemogućnim da poljubi Srebrnog, a da se u isti mah ne izda. Sve pojedinosti njihovog susreta pored baštenske ograde, prilikom prvog dolaska Srebrnog, oživeše joj u sećanju. Njen sadašnji položaj i poljubac koji je čekao učiniše joj se kao kazna Božja za onaj grešni susret i onaj prestupnički poljubac. Samrtnička jeza proće joj po celom telu. - Nije mi dobro... prošaputa ona, pusti me da idem, Družino Andrejeviću. - Ostani, Jelena, reče mirno Morozov, strpi se, sad ne smeš otići, to bi bilo neviđeno, nečuveno; običaj mora da se izvrši. I on pogleda ženu oštrim, ispitivačkim pogledom. - Ne mogu da se držim na nogama... jedva izusti Jelena. - Šta kažeš? reče Morozov, kao da nije čuo, boli te glava, nije to ništa. Molim vas, gospodo, prilazite, ne slušajte moju ženu. Ona je još dete; suviše je stidljiva, ovaj običaj je za nju nov. 137
Sem toga, i glava je boli. Prilazite, dragi gosti, molim vas. Ali, gde je Srebrni? pomisli Družina Andrejević, tražeći ga pogledom meću gostima. Knez Nikita Romanović stajao je po strani. On je primetio neobičnu pažnju s kojom je Morozov posmatrao ženu i svakog gosta koji joj je prilazio. Pročitao je na Jeleninom licu strah i nemir. Nikita Romanović, uvek odlučan kad mu je savest čista, sada nije znao šta da radi. Bojao se da će, kad priđe Jeleni, uvećati njenu zbunjenost; bojao se da će, ako ostane iza drugih, probuditi muževu sumnju. Kad bi joj mogao reći neopaženo bar jednu reč, ohrabrio bi je i možda bi joj povratio izgubljenu snagu; ali Jelenu su okruživali gosti, a muž nije skidao očiju s nje; trebalo je nešto odlučiti. Srebrni priđe, pokloni se Jeleni ali nije znao da li da joj gleda u oči ili da namerno izbegava njen pogled. To kolebanje izdalo je kneza. Sa svoje strane, Jelena nije izdržala ovo mučenje koje joj je spremio Morozov. Jelena je prevarila muža ne iz lakomislenosti i ne po sklonosti pokvarenog srca. Ona ga je prevarila zato što se sama prevarila, misleći da će moći zavoleti Družinu Andrejevića. Kada je noću kraj baštenske ograde uveravala Srebrnog u svoju ljubav, reči su joj same navirale; ona nije govorila s računom, i da je tada iza sebe videla muža, ona bi mu sve iskreno priznala. Ali Jelenina mašta bila je bujna, a priroda povučena. Posle noćnog sastanka sa Srebrnim neprestano je mučila griža savesti. Tome se pridružio još užasan nemir za sudbinu Nikite Romanovića. Srce su joj kidala suprotna osećanja; želela je da padne mužu pred noge i da ga moli za savet i oproštaj; ali se bojala njegove srdžbe, bojala se za Nikitu Romanovića. Ta borba, te muke i strah koji joj je ulivao muž, dobar i ljubazan, ali neumoljiv u svemu što se tiče njegove časti - sve je to rušilo njenu telesnu snagu. Kada su se usne Srebrnoga dotakle njenih usana ona zadrhta kao u groznici, noge je izdadoše a iz usta se oteše reči: - Sveta Bogorodice! Smiluj mi se! Morozov prihvati Jelenu. - Eto, reče on, šta je ženska snaga! Kad se pogleda - krv i 138
139
mleko, a malo glavobolje i već je noge ne drže. Ali ništa, to će proći! Nastavite, dragi gosti. Glas i ponašanje Morozova niukoliko se nisu promenili. Izgledao je isto tako miran kao i pre, isto tako učtiv i ljubazan. Srebrni je bio u nedoumici: da li je zaista Morozov saznao njegovu tajnu? Kad bi priveden kraju običaj s poljupcem i Jelena se uz pomoć svojih sobarica skloni u svoju sobu, gosti na poziv Morozova ponovo sedoše za sto. Družina Andrejević je svakoga nudio s pređašnjom pažnjom i nije zaboravio nijednu od sitnih dužnosti koje su u ono doba stvarale čoveku glas dobrog domaćina. Bilo je već kasno. Glave su bile zagrejane vinom i u razgovoru opričnika ponekad su se čule neke čudnovatne reči. - Kneže! reče jedan nagnuvši se prema Vjazemskom, vreme je za posao. - Ćuti! odgovori šapatom Vjazemski. Stari može da čuje. - Neka čuje, ništa neće razumeti, nastavi opričnik s upornošću pijanog. - Ćuti! ponovi Vjazemski. - Kažem ti, kneže, vreme je. Bogami, vreme je. Ja ću sad dati znak. I opričnik htede da ustane. Snažnom rukom Vjazemski ga vrati na klupu. - Umiri se, reče mu na uvo, ili ću ti sjuriti ovaj nož u grlo! - Oho, pa ti još i pretiš, viknu opričnik dižući se s klupe. Vidi ga! Kazao sam ja da tebi ne treba verovati! Ti nisi naš! Ja ću vam pokazati, svima kneževima i bojarima, koji zakidate naše plate! Ali, čekaj malo, videćemo još ko će pobediti! Skidaj onaj pancir što ti je pod kaftanom! Sablju iz korica! Da vidimo ko je jači! Ove reči bile su izgovorene nesigurnim, pijanim glasom, usred opšteg žagora; ali neke su doprle do sluha Srebrnog i probudile njegovu pažnju. Morozov ih nije čuo. On je samo video da je meću gostima izbila svađa. - Dragi gosti, reče on dižući se iza stola, napolju je već noć. Možda je vreme da se odmorimo? Za sve vas spremljene su 140
meke perine i jastuci. Opričnici ustadoše, zahvališe domaćinu, pokloniše mu se i otidoše u ložnice spremljene za njih u dvorištu. Srebrni je takoće hteo otići. Morozov ra uze za ruku i zadrža. - Kneže, reče on šapatom, sačekaj me ovde. I ostavivši Srebrnog, Morozov se uputi u odaje svoje žene.
141
XVI OTMICA
Za vreme ručka oko doma Morozova događalo se nešto neobično. Kad je pao mrak pojavili su se novi opričnici, koji su stizali jedan po jedan i skupljali se pored baštenskog plota, oko ograde dvorišta i u svakom dvorištu. Sluge Morozova nisu obraćale pažnju na njih. Kad se spustila noć, kuća je sa svih strana bila opkoljena opričnicima. Seiz Vjazemskog izaće iz trpezarije, kao u nameri da napoji konja. Ali još pre nego što je došao do konjušnice, on se osvrnu, priđe kapiji i zviznu nekako naročito. Neko se došunja do njega. - Jeste li svi ovde? upita seiz. - Jesmo, odgovori onaj. - Koliko vas je? - Pedeset. - Dobro, čekajte na znak. - A kad će? Već nam je dosadilo da čekamo. - To zna knez. Ali, čuješ, Homjače, knez zabranjuje da se pali i pljačka kuća. - Zabranjuje!... Nije on moj gospodar da mi može zabraniti... 142
- Izgleda da je gospodar, kad ti je Grigorije Lukijanić naredio da mu u ovoj prilici poslužiš. - Što se tiče službe, ja ću sve učiniti, ali njemu, a ne Morozovu. Pomoći ću knezu da otme bo-jarku, pa posle niko ne može da mi smeta. - Pazi, Homjače, knez ne voli da se šali! - A šta je tebi? reče Homjak s pakosnim osmehom. Knez je jedno, a ja sam drugo. Koga se to tiče, ako mi je stalo da se proveselim! U isto vreme kad se na kapiji vodio taj razgovor, Morozov je, zaustavivši Srebrnog, ušao u sobu svoje žene. Bojarka još nije bila legla. Na glavi više nije imala kokošnik. Gusta, upola raspletena kosa padala joj je na bela ramena. Haljina joj je bila raskopčana na grudima. Jelena je već bila počela da se svlači, ali se zamislila, spustivši glavu. Njene misli lutale su po prošlosti. Setila se prvog poznanstva sa Srebrnim, svojih nada, očajanja, ponude Morozova i date reči. Izaće joj živo pred oči kako je na Radunicu20, pred samo venčanje, po običaju siročadi, otišla na grob svoje majke, postavila pod krst sud sa crvenim jajima i u mislima joj čestitala uskrs moleći je da blagoslovi njenu ljubav i vezu s Morozovom. U to vreme verovala je da će savladati svoju prvu ljubav, verovala da će biti srećna s Morozovom, a sada... Jelena se seti starog običaja ljubljenja s domaćicom i opet je obuze jeza. Ona nije primetila da je Morozov ušao i zaustavio se na pragu. Lice mu je bilo odlučno i tužno. Neko vreme ćuteći je posmatrao Jelenu. Ona je bila još tako mlada, tako neiskusna, tako nevešta u varanju, da je Morozov i nehotice osetio sažaljenje. - Jelena, reče on, zašto si se zbunila pred gostima? Jelena uzdrhta i upravi na muža oči pune straha. Želela je da mu padne pred noge i kaže celu istinu, ali je pomislila da on možda još ne sumnja na Srebrnoga i bojala se da ne navuče na njega muževljevu osvetu. - Zašto si se zbunila? ponovi Morozov. - Razbolela sam se, odgovori Jelena tiho. 20 Dan molitve za pokojnike u Tominoj nedelji.
143
- Tako je. Razbolela si se, ali nije bolesno tvoje telo već duša. Duša ti je bolesna. Upropastićeš svoju dušu, Jelena! Bojarka je drhtala. - Kada je jutros, nastavi Morozov, Vjazemski sa svojim opričnicima došao u naš dom, ja sam čitao Sveto pismo. Znaš šta se u njemu govori o nevernim ženama? - Bože moj! izusti Jelena. - Čitao sam, nastavi Morozov, o kaznama za preljubu. - Gospode! preklinjala je bojarka, imaj milosti, Družina Andrejeviću, požali me! Nisam toliko kriva kao što ti misliš. Ja te nisam izneverila... Morozov nabra obrve. - Ne laži, Jelena. Ne mudruj. Nemoj povećavati greh svojim neiskrenim rečima. Ti me nisi izneverila, jer je za neverstvo potrebno biti bar neko vreme veran, a ti mi nisi bila verna nikada... - Družino Andrejeviću, smiluj se! - Ti mi nikad nisi bila verna! Kada smo se venčavali i kad si mi se lažno zaklela na vernost, ti si volela drugoga... Da, ti si volela drugoga! nastavi on podižući glas. - Bože moj, Bože moj! prošapta Jelena, pokrivajući lice rukama. - Dimitrijevna! Je li, Dimitrijevna! Zašto mi nisi rekla da ga voliš? Jelena je plakala i nije odgovarala ni reči. - Kad sam te video u crkvi, siroče bez zaštite, onog dana kad su te hteli silom udati za Vjazemskog, ja sam se odlučio da te spasem od mrskog muža, ali sam od tebe tražio zakletvu da nećeš postideti moje sede vlasi. Zašto si mi se zaklela? Zašto mi nisi sve priznala? Rečima si bila uza me, a srcem i mišlju - s drugim! Da sam znao za tu tvoju ljubav, zar bih te uzeo? Ja bih te sakrio negde na kakvom zabačenom imanju, daleko od Moskve, ili bih te odveo u manastir; ali se ne bih oženio tobom, tako mi Boga - ne bih se oženio. Bolje bi bilo da si se odrekla sveta nego da pripadneš nemilom. Zašto se nisi odrekla sveta? Zašto si se zaklonila iza mog imena kao iza tvrde stene, a posle si mi se rugala sa svojim ljubavnikom? Mislili ste: Morozov je 144
star i slab, lako ćemo ga već prevariti. - Ne, gospodaru moj! zajeca Jelena i pade na kolena. Ja to nikad nisam mislila. Nije mi to nikad bilo ni u duši ni u mislima. Pa on je u to doba bio u Litvi... Kad je čuo reč on, oči Morozovljeve sevnuše, ali se ipak savlada i gorko osmehnu. - Za sve ovo vreme od mene si skrivala tajnu, kad se on vratio. Upoznali ste se noću, u bašti kraj ograde, one večeri kad sam ga ja primio i dočekao kao sina. Reci, Jelena, zar ste zaista verovali da ja neću prozreti vaše namere, da ću dopustiti da me varate i da neću moći da kaznim nevernu ženu i svoga neprijatelja - njenog zavodnika? Zar je taj žutokljunac mislio da će olako proći, sa svojim odvratnim postupkom? Zar on nije čitao šta je pisano u knjizi Levita: ako čovek učini preljubu s tuđom ženom - da se predaju smrti i preljubnik i preljubnica. Jelena s užasom pogleda muža. U njegovim očima bila je hladna odlučnost. - Družino Andrejeviću! reče ona uplašeno. Šta si namislio? Stari bojar izvuče ispod plašta dugačak pištolj. - Šta radiš? uzviknu bojarka ustuknuvši. Morozov se nasmeši. - Za svoj život ne boj se, tebe neću ubiti, reče on hladno. Uzmi sveću i idi preda mnom! On pogleda pištolj i pođe ka vratima. Jelena se nije micala s mesta. Morozov se okrenu. - Posvetli mi! ponovi on zapovednički. U tom trenutku u dvorištu se začu graja. Nekoliko ljudi govorilo je u isti mah. Čulo se kako se dozivaju sluge Morozova. Bojar poče osluškivati. Žagor je postajao sve veći. Činilo se kao da gomila ljudi hoće da prodre u trem. Razleže se čak i pucanj. Jelena pomisli da su Srebrnog ubili na zapovest Morozova. Gnušanje joj povrati snagu. - Bojaru, povika ona i pogled joj planu, mene, mene ubij! Ja sam jedina kriva! Ali Morozov nije obraćao pažnju na njene reči. Osluškivao je s napregnutom pažnjom i na licu mu se ogledalo iznenaćenje. - Mene ubij! preklinjala je u očajanju Jelena. Ja neću i ne 145
mogu da ga preživim! Mene ubij! Ja sam te prevarila, ja sam te osramotila! Mene ubij. Morozov pogleda Jelenu, i da ga je ko posmatrao u tom trenutku, ne bi znao šta izražava njegovo lice: sažaljenje ili negodovanje. - Družino Andrejeviću, začu se odozdo glas, zavera, izdaja! Opričnici hoće da provale k tvojoj ženi! Čuvaj se, Družino Andrejeviću! To je bio glas Srebrnoga. Poznavši ga, Jelena u neopisivoj radosti pohita ka vratima. Morozov odgurnu ženu, spusti rezu i zaključa vrata. Na stepenicama se začuše žurni koraci, zatim udarci sabalja, zatim psovke, borba, glasan uzvik i pad. Vrata se zatresoše od udaraca. - Bojaru, povika Vjazemski, otvaraj, inače ću ti kuću razoriti do temelja. - Ne mogu verovati, kneže, odgovori dostojanstveno Morozov. Još se nije desilo u Rusiji da gost osramoti domaćina provaljujući u odaje njegove žene. Jako je bilo moje piće, ono ti je zagrejalo glavu, kneže; idi, ispavaj se; do sutra ćemo sve ovo zaboraviti. Ne mogu zaboraviti samo to da si mi gost. - Otvaraj! ponovi knez navaljujući na vrata. - Atanasije Ivanoviću, seti se ko si! Seti se da nisi razbojnik, no knez i bojar. - Ja sam opričnik! Čuješ li, bojaru, ja sam opričnik! Ja nemam časti! Volim tvoju ženu, čuješ li, bojaru? Ja se ne bojim zločina, zapaliću celu Moskvu, ali ću dobiti Jelenu! Najednom se soba veoma osvetli. Morozov vide kroz prozor da gore krovovi zgrada za poslugu. U isto vreme vrata, srušena novim udarcima, padoše s treskom i na pragu se pojavi Vjazemski, obasjan svetlošću požara, sa slomljenom sabljom u ruci. Njegovo belo atlasno odelo bilo je iscepano i krvavo. Videlo se da nije bez borbe prodro do ložnice. Morozov izbliza opali iz pištolja na Vjazemskog, ali ruka izdade bojara: zrno je udarilo u dovratak, i knez nasrnu na Morozova. 146
Borba, međutim, nije dugo trajala. Od snažnog udarca balčakom Morozov pade nauznak. Vjazemski pritrča Jeleni, ali tek što svojim krvavim rukama dotače njene haljine, ona očajnički vrisnu i izgubi svest. Knez je podiže na ruke i potrča niz stepenice, dok se njena duga raspletena kosa vukla po zemlji. Na kapiji su čekali konji. Knez se baci u sedlo i pojuri s polumrtvom bojarkom, a za njim uz zveket oružja njegove sluge. Užas zavlada u kući Morozova. Plamen je zahvatio sve zgrade. Čeljad je jaukala, padajući pod udarcima silnika. Devojke su kukajući trčale tamo-amo. Homjakovi drugovi pljačkali su kuću, iznosili u dvorište i bacali na gomilu skupocene stvari, novac i bogato odelo. U dvorištu, nad gomilom srebra i zlata, nadvikujući graju, uzvike i praskanje vatre, stajao je Homjak u crvenom kaftanu. - Eh, što je ovo veselje! ponavljao je on zadovoljno trljajući ruke. Ovo je prava gozba! - Homjače, uzviknu jedan opričnik, sluge su odvele Morozova nekuda obalom niz reku. Hoćemo li u poteru ili ne treba? - Nek ide do vraga! Nije mi sad do njega! Ej, vi tamo! Svi napolje, jer ćemo se ugušiti! - Homjače, reče drugi, šta da radimo sa Srebrnim? - Da ga se niste ni prstom takli! Postavite stražu da ga čuva i ne pušta iz očiju. Odvešćemo njegovu milost u Slobodu, s počastima. Videli ste kako je udario kneza Atanasija Ivanovića? Kako je sekao sabljom naše momke? - Videli smo, videli! - A hoćete li se na to zakleti pred carem? - Hoćemo, hoćemo! Svi ćemo se zakleti! - Onda, pazite! Sada ga niko ne sme dirati, a kad se vratimo kući, Maljuta će mu vratiti šamar, a ja svoje šibe. Opričnici su još dugo galamili i pljačkali, a kad su krenuli natovarivši konje bogatim plenom, dugo još posle njihovog odlaska videla se svetlost od požara iznad onog mesta gde je još do nedavno bio dom Družine Andrejevića; a na ogledalu reke Moskve sve do zore titrale su ognjene struje kao rastopljeno 147
zlato.
148
XVII BAJANJE
Kad su saznali za napad na dom i videli svetlost od požara nad imanjem Morozova, njegovi susedi počeše žurno zaključavati kapije i gasiti vatru. - Gospode! govorili su krsteći se oni mimo čijih je kuća jurio Vjazemski sa svojim momcima. Gospode, smiluj nam se! Ukloni od nas nesreću! I tek kad se konjski topot izgubi u daljini i kad se zveket oklopa nije više čuo u praznim ulicama, stanovnici počeše govoriti: - Hvala Bogu, mimoišla nas je opasnost! I ponovo su se krstili. Mećutim, Vjazemski je neprestano jurio na konju tako da su njegove sluge zaostale daleko iza njega. Nameravao je da još pre zore stigne do sela gde su ga čekali odmorni konji, a otuda da odnese Jelenu do svog rjazanskog poseda. Ali knez nije odmakao ni pet vrsta, kad primeti da je pogrešio put. U isto vreme oseti da ga ljuto bole rane, na koje, raspaljen borbom, do tada nije ni obraćao pažnju. - Bojarko, reče zaustavljajući konja, momci su mi izostali... treba ih sačekati. Jelena je polagano dolazila k sebi. Otvorivši oči, videla je 149
najpre daleku svetlost od požara, zatim počela raspoznavati šumu i put, potom je osetila da leži na konju i da je pridržavaju snažne ruke. Malo po malo, počela se sećati svih događaja toga dana; odjednom poznade Vjazemskog i vrisnu od straha. - Bojarko, reče Atanasije Ivanović s gorkim osmehom, ti me se bojiš? Ti me proklinješ? Ne kuni mene, Jelena, nego svoju sudbinu. Uzalud si htela da mi se ukloniš. Niko ne može da izbegne svoj udes. Izgleda, bojarko, da ti je od iskoni pisano da ćeš kad-tad biti moja. - Kneže, prošapta Jelena dršćući od užasa, ako nemaš savesti, pomisli na svoju bojarsku čast, pomisli na sramotu... - Nemam ja časti, nemam ni stida! Sve sam to izgubio radi tebe, Jelena Dimitrijevna! - Seti se, kneže, strašnog suda Božjeg, ne gubi svoju dušu! - Kasno je, bojarko, već sam je izgubio. Zar misliš da onaj koji na moj način plaća gostoprimstvo može spasiti dušu? Ne, bojarko. Ove noći izgubio sam dušu zauvek. Juče je još bilo vremena, danas za me više nema nade, nema mi ni oproštaja za moje grehe... A i ne želim rajsko blaženstvo bez tebe, Jelena Dimitrijevna. Vjazemski je sve više malaksavao. Bio je svestan svoje slabosti i uzaludno je pokušavao da ce održi. Groznica je postepeno mutila njegove misli. - Jelena, reče on, izgubio sam mnogo krvi, sluge su mi daleko... Pomoći ne mogu da se nadam niotkud; možda ću za koji čas otići na večne muke... Voli me, voli bar jedan sat... da ne predam uzalud svoju dušu sotoni... Jelena, nastavi on prikupljajući poslednju snagu, voli me, radosti moga srca, ti, koja si mi dušu otela... Knez je hteo da je zagrli svojim okrvavljenim rukama, ali snaga ga izdade, dizgini mu ispadoše iz ruku, on se zaljulja i sruši na zemlju Jelena se uhvati za konjsku grivu. Osetivši da nema jahača, konj polete iz sve snage. Jelena htede da ga zadrži ali konj se ne dade zaustaviti, pojuri kroz šumu i odnese bojarku. Ta trka po mračnoj šumi trajaše dugo. Ispočetka se Jelena trudila da zadrži konja, ali su joj ruke uskoro malaksale, i ona, 150
držeći se za grivu, predade se svojoj sudbini. Konj je neprestano leteo. Suvo granje kidalo je Jelenine haljine i greblo joj lice. Dok je ona tako jurila na konju preko livada osvetljenih mesečinom, činilo joj se da u bledoj magdi lebde rusalke i zovu je k sebi. Čula je negde daleko jednolik šum koji je ponavljao odjek. Da li se to kikotao šumski duh ili je nešto drugo šumelo, tek šum je bivao sve jači; Jelenina srce je obamiralo od užasa, i ona se još čvršće držala za konjsku grivu. A konj je kao za pakost trčao baš u pravcu te huke. Odjednom se ukaza svetlost, učini joj se kao da neka srebrnasta sablast maše krilima. U to konj stade, i Jelena izgubi svest. Našla se na mekoj travi. Okolo je strujala prijatna svežina. Vazduh je bio pun šumskog mi-risa; šum je još trajao, ali u njemu nije bilo ničeg strašnog. Kao stara pesma, uljuškivao je i uspavljivao Jelenu. Ona s mukom otvori oči. Veliki točak vodenice s hukom se okretao pred njom, nadaleko bacajući vodene kapljice. Odbijajući mesečevu svetlost, one su je podsećale na biser kojim su je devojke kitile u bašti onog dana kad je došao Srebrni. Da nisam opet u svojoj bašti, pomisli Jelena. Zar sam opet u bašti? Devojke! Pašenjka! Dunjaša! Gde ste? Ali umesto svežeg devojačkog lika nad Jelenom se nagnula seda glava puna bora, a bela kao sneg brada skoro je dotakla njeno lice. - Vidi kako te je Bog sačuvao, bojarko! reče nepoznati starac radoznalo gledajući Jelenino lice. Da ti je konj malo nalevo pošao, pala bi pravo u vodu pod točak. Ali konj je navikao, nastavi on u sebi, mesto mu je poznato, hvala Bogu, nije prvi put kod vodenice. Kad je došao stari vodeničar, Jelena se bila uplašila; setila se priča o šumskim duhovima, i zato su na nju neobično uticale bore na licu i bela brada nepoznatog; ali u glasu mu je bilo nečeg dobroćudnog, tako da su se Jelenine misli odjednom promenile i ona mu se baci pred noge: - Starče, starče, uzviknu ona, odbrani me, sakrij! Vodeničar se odmah doseti u čemu je stvar: konj na kome je 151
stigla Jelena pripadao je Vjazemskom. Po svoj prilici, to je bila bojarka Morozova, ona ista koju je pokušavao vračanjem da veže za kneza. On je nikad nije video, ali je o njoj mnogo čuo od Vjazemskog. Ona nije volela kneza, molila je za pomoć, dakle ona se, verovatno, spasila od kneza na njegovom konju. Starac je začas procenio sve te okolnosti. - Bog s tobom, bojarko, reče on, kako ja da te branim? Knez Atanasije Ivanović je moćan, ruka mu daleko doseže; on će staroga smrviti. Jelena je preplašeno gledala vodeničara. - Znaš li... reče ona, znaš li ko sam? - Znam ja mcogo štošta, gospođo Jelena Dimitrijevna. U toku mog dugog života mnoge stvari rekla mi je voda svojim žuborom, a drveće šuštanjem lišća. Ja znam mnogo, ali ne treba kazati sve što se zna. - Starče, ako ti je sve poznato, ti znaš svakako i to da te Vjazemski neće moći ubiti, jer sada leži izranjavljen na drumu... Ne bojim se njega, starče, nego opričnika i kneževih slugu... tako ti svete Bogorodice, starče, spasi me! - Oh! oh, oh! reče starac teško uzdišući, leži na drumu ranjen Atanasije Ivanović. Ali, nije mu pisano da umre od mača. Dići će se knez Atanasije Ivanović, doleteće na vodenicu, upitaće: Gde mi je bojarka - duša, radost mog vrelog srca? Šta ću mu ja onda odgovoriti? Nije on takav čovek da se s njime može razgovarati. Iseći će me na komade. - Eto ti, starče, mojeg đerdana, uzmi ga! Daću ti i više ako me spaseš! Oči vodeničareve zasvetleše. Uze biserni ćerdan iz bojarkinih ruku, diveći se kako se sija na mesečini. - Gospođo, golubice moja, reče on s izrazom zadovoljstva na licu, blagoslovili te milostivi Bog i moskovski čudotvorci! Neće mi biti lako da te sakrijem od kneževih ljudi, ako doću, u zao čas, ovamo. Ali ću ti služiti, makar platio glavom... Možda će nam Bog pomoći... Starac još nije ni dovršio, kad se iz šume začu konjski topot. - Evo ih, dolaze! uzviknu Jelena. Ne daj me, starče! - Dobro, bojarko, pođi ovamo za mnom! 152
Vodeničar žurno odvede Jelenu u vodenicu. - Sakrij se ovde iza vreća, reče on, zaključa za njom vrata i otrča konju. - Ah, Bože moj, kuda ću sakriti konja, da se ne dosete! On ga dohvati za uzdu, odvede iza mlina gde mu je bio pčelinjak, i veza ga u žbunju iza košnica. Međutim, konjski topot i ljudski glasovi su se približavali. Vodeničar se zaključa u ambaru i ugasi svetlost. Uskoro se pojaviše na poljani ljudi Vjazemskog. Dva momka išla su pešice i nosila na nosilima od granja onesvešćenog kneza. Kod vodenice oni stadoše. - Jesmo li došli kud treba? upita najstariji meću konjanicima. - Konj je otišao na ovu stranu, odgovori drugi. Video sam mu tragove. A ovde je i vračar. Neka pregleda kneza. - Spustite njegovu milost na zemlju, ali oprezno. Da li je krv prestala da teče? - Nije Bog dao da mu lakne, odgovoriše sluge, evo već je u tri maha dolazio k sebi za vreme puta, ali je ponovo gubio svest. Ako mu vodeničar ne zaustavi krv, neće knez ozdraviti. - Pa gde je taj prokleti veštac? Dovedite ga što pre. Opričnici počeše lupati na vrata vodenice i ambara. Njihova lupa i vika dugo vreme ostaše bez odgovora. Najzad se unutra začu kašalj i kroz otvor se ukaza vodeničareva glava. - Koga je Bog doveo u ova doba? reče starac, kašljući tako teško kao da se sprema da iskašlje dušu. - Izlazi, vešče, izlazi što pre da zaustaviš krv. Bojar knez Vjazemski sav je isečen sabljom. - Kakav bojar? upita starac pretvarajući se da je gluv. - A, nevaljalče jedan, još pitaš, kakav! Provalite vrata, momci! - Čekajte, gospodo, čekajte! Ja ću sam izaći, zašto da provaljujete? Evo me! - Aha, sad si čuo, matori tetrebe! - Nemoj da se srdiš, baćuška, reče vodeničar izlazeći, oprosti, rođeni moj, ne čujem dobro, pa ne mogu sve odmah da razumem. Pored toga, neću da krijem istinu: kad ste počeli udarati na vrata i po zidovima pomislio sam: sačuvaj Bože, da nisu to hajduci! Baš ovde su njihova skrovišta i legla. Ovde u 153
šumi neprestano sam u strahu, jednako mislim: šta će biti ako, ne daj Bože, navrnu ovamo! - No, no, dosta pričanja! Hodi ovamo, pogledaj kako krv teče. Može li se zaustaviti? - Videćemo, gospodo! Jao, majko moja, ko ga je tako izmrcvario? Da je po' palca niže, pogodio bi slepo oko. Ali, sačuva ga Bog! A šta je ovo? Rame mu je skoro do kosti rasečeno. Onaj što je tako udario njegovu milost mora da je vešt u rukovanju sabljom. - Može li se krv zaustaviti, stari? - Teško, bogme teško. Sablja je bila opčinjena. - Opčinjena? Čujete li, momci? Ja sam odmah kazao da je opčinjena. Inače, kako bi mogao on jedan da poseče sedmoricu? - Tako je! Jasno je da je opčinjena; kud bi inače Srebrni mogao sam protiv sedmorice! Vodeničar je sve slušao i posmatrao. - Vidi kako curi krv! nastavi on. Kako mogu da je zaustavim? Da nije bila sablja opčinjena, moglo bi se, ali ovako... istina, i sad se može, samo, bojim se. Kad počnem bajati, zanemeću! - Ništa za to, samo ti počni da baješ! - Da, ništa! Tebi je lako, a šta ću ja! - Istoma, reče opričnik jednom momku, daj mi kesu s Morozovljevim zlatnicima. Evo ti, stari, šaka zlata. Ako zaustaviš krv, daću ti još jednu, ako ne - rastaviću te s dušom. - Hvala, baćuška, hvala! Bog i njegovi ugodnici neka ti za to vrate! Nema druge, pokušaću, makar i na svoju štetu, da mu pomognem. Uklonite se svi - ovo ne trpi ljudskog oka. Opričnici se ukloniše. Vodeničar se nagnu nad Vjazemskim, previ mu rane, očita Očenaš, stavi ruku na kneževu glavu i poče bajati: „Jaše čovek star, pod njim dorat konj, jaše po čistini, putem i rasputem. Ti, krvi-mati, iz žila, i tela, zaustavi se, vrati se natrag. Star čovek tebe stišava, zapoveda da se umiriš. Kao što za njegova konja nema vode, tako i tebe, krvi-mati, neka ne bude. Sve neka bude po mome. Reč je moja tvrda.” Dok je on tako bajao, sa svakom rečju krv je tekla sve sporije, 154
a kad je starac dovršio, sasvim je prestala teći. Vjazemski uzdahnu, ali ne otvori oči. - Priđite, moji rođeni, reče vodeničar, ne bojte se, krv je prestala teći, knez će ostati živ, ali teško meni sada... već osećam kako mi se koči jezik. Opričnici opkoliše kneza. Mesečina je obasjavala njegovo kao smrt bledo lice, ali krv nije više tekla iz rana. - Zaista, krv se stišala! E, starče, osvetlao si obraz! - Evo ti obećanog zlata, reče najstariji opričnik. Ali, ovo još nije sve. Slušaj, starče. Mi vidimo po tragovima da je knežev konj išao ovim putem, a na njemu je možda jahala i bojarka. Ako si ih video, reci. Vodeničar izbeči oči kao da ništa nije razumeo. - Jesi li video konja s bojarkom? Starac se poče kolebati, da li da kaže ili ne. Ali, istog časa proračuna ovako: Da je Vjazemski zdrav, onda bi bilo vrlo opasno sakriti Jelenu od njega, a izdati je vrlo probitačno. Ali jedino Bog zna da li će se Vjazemski popraviti ili ne. Morozov mi uslugu neće ostaviti bez nagrade. A i Srebrni, izgleda, ozbiljno voli bojarku, kad je zbog nje tako izranjavio kneza. Dakle, mislio je vodeničar, Vjazemski mi ne može sada ništa, a Srebrni i Morozov - svaki će me nagraditi ako spasem bojarku. Ovaj račun reši sve njegove sumnje. - Ni uhom nisam čuo, ni okom video, rođćeni, reče on, i ne znam o kakvom konju i kakvoj bojarki govorite. - Pazi, stari, da ne lažeš! - Da sam proklet! Da Bog da nikad ne video carstva nebeskog! Neka me grom na mestu udari, ako išta znam o konju ili bojarki. - De, donesi luč da vidimo ima li tragova! - Nema šta da se vidi, reče jedan opričnik. Ako je i bilo tragova, naši konji su ih uništili. Sad nećemo ništa videti. - Onda ne treba ni gledati. Otvori, stari, ambar da unesemo kneza. - Odmah, gospodo. Eh, ostario sam, rođeni moji, inače bih otrčao do krčme da vam donesem i vina. 155
- Zar nemaš u kući? - Ništa, gospodo. Otkud kod mene, ubogog. Nemam ni vina, ni hrane za vas, ni zobi za vaše konje. Drugo je u krčmi, tamo svega ima. Ima tamo vina koje bi se i za carskim stolom moglo služiti. Neće vam biti udobno kod mene, gospodari moji, i nećete imati šta da kusnete; ali vi ste ratnici, te možete i bez večere. A vaši konji će travu pasti... Jedno samo ne valja što je trava ovde takva... neki put se najede konj i počne se nadimati kao kakvo brdo. Ne može da stoji na nogama, ljulja se i odjednom prsne kao mehur. - Neka te đavo nosi, matori vešče! Dakle, ti bi želeo da nam konji propadnu? - Sačuvaj Bože, rođeni. Možete vezati konje da ne pasu; nije to ništa, mogu jednu noć i bez hrane. A vas, gospodo, molim pokorno, da izvolite u moju sobu; u njoj nema ni sena ni slame, sama gola zemlja. Ovde nije kao u krčmi. Samo pre nego što pođete spavati, ne zaboravite da očitate pred spavanje molitvu od zlih duhova... Ovde ima nečastivih sila. - Ah ti, vražji sine! Idi bestraga sa svojom sobom! Vidi čime hoće da nas usreći! Hajd'mo u krčmu, momci! Je li daleko do nje, stari? - Blizu je, rođeni, sasvim blizu. Pođite samo ovom stazom, a kad izađete na drum, okrenite nalevo, odatle do krčme neće biti više od jedne vrste. - Hajd'mo! rekoše opričnici. Vjazemski je jednako bio bez svesti. Sluge ga podigoše na konje i odjahaše za njima. Tek što se gomila udaljila i u šumi se više nije čuo ljudski glas, starac otvori vrata od vodenice. - Otišli su, bojarko! reče. Izvoli u sobu. Ah, jadna žena, kako se uplašila! Idi u sobu, golubice moja! Tamo će ti biti bolje... On prostre sveže mahovine u jednom kutu sobe, zapali luč i stavi pred Jelenu drvenu zdelu s medom i komad hleba. - Jedi, nek ti je na zdravlje, bojarko! reče on s dubokim poklonom. Sad ću ti doneti i vina. Otrčavši još jednom u vodenicu, on donese otuda veliki sud i zemljanu čašu. 156
- U tvoje zdravlje, bojarko! Starac prvi ispi čašu, kao domaćin. Vino ga je zagrejalo. - Ispij, bojarko! reče on. Sad nemaš koga da se plašiš. Oni traže krčmu. Hoće li je naći ili ne, ovamo se vratiti neće: tako sam ih lepo uputio... ha, ha, ha! A zašto, gospođo, nećeš vina? Uostalom i ne treba, ovo vino ne valja, doneću za tebe drugo. Vodeničar ponovo otrča u vodenicu i ovoga puta se vrati s bocom pod pazuhom i srebrnom kupom u ruci. - Ovo je tek pravo vino! reče on sipajući iz boce u kupu. U tvoje zdravlje, bojarko! Ovo vino zajedno s kupom poklonio mi je jedan dobar čovek... zove se Prsten... ha, ha, ha! Ima u ovoj šumi mnogo dobrih ljudi, svi su mi oni drugovi. Jedi, gospođo! Zašto ne uzmeš ovog meda, nije to običan, nećeš ga takva naći na sto vrsta. A zašto nije običan? Zato što ja umem sa pčelama bolje od svakog majstora. Nisam ja kao ostali. Svakog leta bacim najbolju košnicu vodenom duhu: evo ti, izvoli. A on, bojarko, Bog mu dao zdravlja, čuva moj pčelinjak. On je ljudima i dao pčele. Jednom je toliko izmorio konja da mu je pao mrtav; onda ga je bacio u baru, eto, iz toga konja izrojile su se prve pčele; a kad su ribari bacili mrežu, umesto riba izvukli su pčele... Eh, bojarko, ti niti jedeš niti piješ! A, videćeš, privoleću te da probaš ovo vince... Slušaj, gospoćo, u zdravlje... ha, ha, ha! U zdravlje kneza... kneza... ali ne ovoga što je sad ovde bio, nego Srebrnog! Daj mu Bože zdravlja, vidiš kako je osakatio ovoga, to jest ovog Vjazemskog! A bojar Družina Andrejević, ha, ha, ha! U njegovo zdravlje, bojarko! Provešćeš kod mene sakrivena dva-tri dana, a onda idi kuda ti drago: hoćeš li Družini Andrejeviću, hoćeš li Srebrnom... šta me se tiče! U tvoje zdravlje! Reči pijanog vodeničara iznenadiše i zaboleše Jelenu. Izgledalo je kao da su mu bile poznate njene najskrivenije misli, kao da ih je čitao u njenom srcu; luča pričvršćena na zidu jasno je osvetljavala njegovo naborano lice; njegove sive oči, iako su bile zamagljene pićem, kao da su prodirale u Jeleninu dušu. Opet je obuze strah i ona poče glasno moliti. - He, he, he! nasmeja se vodeničar, moli se, moli, bojarko, ja se toga ne bojim... Nećeš me molitvom uplašiti, ni tamjanom 157
oterati... Ja i sam znam bajati. Nisam ja makar ko... poznaju me i barski i šumski duh... poznaju me rusalke... i veštice... svi me poznaju. Ako hoćeš ja ću ih dozvati? Šikalu! Likalu!... - Gospode, prošapta Jelena. - Šikalu! Likalu! Šta? Nema ih? Pričekaj, dovešću ih. Bdu! Bdu! Starac ustade, i, posrćući i poigravajući, izaće iz sobe. Preplašena, Jelena zaključa za njim vrata. Vodeničar je još dugo razgovarao napolju sam sa sobom. - Mene svi znaju, ponavljao je on hvalisavo ali već nesigurnim glasom, i šumski duh... i vodeni duh... i rusalke i kikimore 21. Nisam ja makar ko... mene svi znaju. Bdu! Bdu! Čulo se kako starac poigrava, lupkajući nogama. Zatim mu je glas postajao sve slabiji; on leže na zemlju, i uskoro se začu njegovo hrkanje, koje se cele noći stapalo sa šumom vodeničnog kola.
21 Strašila, duhovi.
158
XVIII STARI POZNANIK
Sutradan posle razaranja Morozovljevog doma, postariji ratnik jahao je lagano na vranom konju kroz gustu šumu. Svakog časa je skidao kapu i prisluškivao. - Lakše, Čavka, nemoj da frkćeš! govorio je on tapšući konja po uzdignutom vratu. Vidi je kako je nemirna, ne da ti ništa da čuješ. Ux, do vraga, ni mesto ne poznajem. Sve sama lipa i leska; a kad smo ono noću jahali, kanda je mirisalo na smolu. I konjanik nastavi put. - Čekaj, Čavka! reče on odjednom zatežući dizgine. Eto, sad kao da opet čujem. Ta budi mirna, kakav je bes ušao u tebe! Zaista čujem. To nije više šuštanje lišća, to je vodenički točak. Vidi kud se sakrila ona vodenica. Ali sad nemaš kud, nećeš mi umaći, obešenjače jedan! I Mihejić, kao da se bojao da opet ne pogreši put, potera konja što je brže mogao na onu stranu odakle se čuo šum. - Ho, hvala ti, Bože! reče on, kada se između drveća ukaza brvnara obrasla mahovinom i vodenički točak koji se okretao. Jedva sam te našao; još malo, pa bih se umorio: šumi ispred mene, šumi iza mene, nikako da se snađem. No, evo i vodenice! Eto, s te strane došli smo ja i bojar kada su nam hajduci pokazali put. A šta je opet sada? Onda je točak bio desno, a sad 159
je levo; onda je prozor komore bio okrenut mlinu, a vrata šumi, a sada prozor gleda u šumu, a vrata na mlin. Kako da izaćeš na kraj s tim vodeničarom! Vidiš kako mi svojim mađijama zacenjuje oči! Zato sam se ja i vrteo ceo dan oko ovog mesta: da mi nije spasavati bojara, nipošto ne bih došao ovamo. Mihejić sjaha sa svoje Čavke, priveza je za drvo, nekako bojažljivo priđe vodenici i zakuca na vrata. - Domaćine, hej, domaćine! Niko se ne odazva. - Domaćine, hej, domaćine! U mlinu je vladala tišina; čulo se samo kako se s hukom okreće žrvanj i lupaju paoci. Mihejić je pokušao da otvori vrata, ali ona su bila zaključana. Šta je tom starom vragu, spava li ili se samo pritajio? pomisli Mihejić i stade udarati iz sve snage u vrata i rukama i nogama. Odgovora nije bilo. Mihejić poče da se ljuti. - Ej, tikvane! viknu on. Izlazi ili ću ti zapaliti kuću! Začu se kašljanje i kroz mali otvor na vratima ukaza se bela brada i lice izbrazdano borama, među kojima su žarko svetlila dva siva oka. Mihejić se poče nelagodno osećati u prisustvu vodeničara. - Zdravo, domaćine, reče on blagim glasom. - Bog ti pomogao! odgovori vodeničar. Šta tražiš, dobri čoveče? - Zar me nisi poznao, domaćine? Onomad sam noćio kod tebe, s bojarom. - Je li s knezom? Kako te ne bih poznao, poznao sam. Pa šta je, baćuška, šta te je dovelo ovamo? - A što si se, domaćine, zavukao kao sova u duplju? Ili me pusti da uđem ili ti izađi; ovako je nezgodno razgovarati. - Pričekaj, baćuška, samo da uspem žita, i eto me odmah k tebi. Da, pomisli Mihejić, voleo bih ja da vidim kakvog ćeš ti žita usuti, đavolji sine! Melješ valjda ljudske kosti u brašno za veštice. Ko bi ovamo i dovozio žito; gle kakva je pustinja i sve su staze zarasle travom. - Evo me, baćuška, izišao sam k tebi, reče vodeničar brižljivo 160
zaključavajući za sobom vrata. - No, hvala Bogu kad si izašao! Dosta si se pravio važan, domaćine! - A šta ću, prijatelju, ne živim ja među svetom nego u šumi. Ne mogu ja svakom otvarati, začas te snađe zlo. Vidiš ga da je čovek, a otkud znaš nosi li pod skutom hleb ili kamen? Vidi ti ugursuza! pomisli Mihejić. Pravi se kao da se boji hajduka, a uveren sam da nema đavola kome nije kumovao! - Pa šta bi hteo od mene? Pričaj, da čujem. - Evo šta je, domaćine: desila se nesreća, nešto gore od smrti; zlotvori opričnici uhvatili su mog gospodara i odveli silom u Slobodu; sad je on tamo, svakako zatvoren u tamnici; sedi sam sa svojim jadima; a zbog čega je nastradao jedini Bog zna; nije zgrešio ništa ni Bogu ni caru; borio se samo za pravdu, branio bojara Morozova i njegovu ženu kad su prevarom usred gozbe napali na Morozovljevu kuću i razorili je. Oči vodeničareve dobiše čudan izraz. - Oh, oh, oh! reče on, ne valja to, dragi moj, ne valja. Nije dobro za karaša u burnoj vodi. Zlo je tvome knezu u tamnici, zlo je Morozovu bez mlade žene, a još gore Vjazemskom zbog tuđe žene. Mihejić se začudi. - A otkud ti znaš da je Vjazemski odveo Morozovljevu ženu? Ja ti o tome ništa nisam kazao. - Eh, prijatelju, ja znam mnogo više od onoga što se kaže; neki put udari nešto daleko u šumi, a odjekne sasvim blizu. Kad se smanji voda pod vodeničkim kolom znači da je suša možda na sto vrsta daleko, i da žito neće dobro roditi; a mi, stari ljudi, živimo mirno, samo ćutimo; slušamo kako raste trava i sve pamtimo. - Dakle, prijatelju, da li umeš da pomogneš mom gospodaru? Ja sam o tome jednako mislio, razmišljao, ali ma koliko da sam mislio ništa nisam smislio. Hajd, velim ja onda sebi, da idem jednom dobrom čoveku i da tražim od njega saveta. A, pravo da ti kažem, i onaj delija što nas je onda ispratio do vodenice jednako mi je bio na umu. On mi je tada kazao: ako nešto zatreba knezu, veli, dođi samo do vodenice i pitaj staroga gde je 161
Vanjuha Prsten, a ja ću, veli, rado pomoći bojara; za njega bih, veli, i život rado dao. Zato sam došao k tebi, prijatelju, da mi učiniš ljubav i da pomogneš da spasem mog gospodara. Ako naučiš, neće te zaboraviti knez Nikita Romanović, a i ja, ubogi, biću ti uvek na usluzi. Da te đavo nosi, obešenjače jedan! dodade Mihejić u sebi, eto, kakvog moram sada moliti! - A zašto ne bih pokušao, baćuška, da vam pomognem? Stvar je teška, nema šta, ali rakljom se može lonac s vatre dići, a nekad ispod žrvnja zrno čitavo izađe: svašta se dešava, kakva je čija sreća. - Jeste, prijatelju, ko je srećan tome i petlići jaja nose, a nesrećnog će i bumbar rogovima probosti; ipak te lepo molim, savetuj me šta sada da radim? Vodeničar spusti glavu; činilo se kao da osluškuje šum vodeničkog kola. Prošlo je nekoliko trenutaka. Starac je klimao glavom i ne osvrćući se na Mihejića počeo govoriti: - Vrti se, vrti kolo uokrug; što bi visoko, biće nisko, što bi nisko biće visoko; čujem kako zvoni zvono u daljini: da li na pogreb, da li na svadbu; a ne može se razabrati ko se venčava, koga sahranjuju; voda šumi, ne vidi se od velike magle. Doleću gavrani izdaleka, dozivaju se na bogatu gozbu, a koga će kljuvati, kome oči vaditi ni sami ne znaju - lete i grakću. Sekira je naoštrena, dželat je spreman. Potoci vrele krvi poteći će, pojuriće po hrastovim daskama; poleteće glave s ramena, a ne zna se čije. Mihejić se uplaši. - Šta ti to, starče, pa još i naričeš kao nad pokojnikom? Vodeničar kao da nije čuo Mihejića. On više nije ništa govorio, samo je mrmljao nešto sebi u bradu. Njegove su se usnice neprestano micale, a sive oči njegove gledale su mutno, kao da ništa ne vide. - Čiča, hej, čiča! viknu Mihejić i povuče ga za rukav. - Šta je? odgovori vodeničar, okrećući se Mihejiću kao da ga je tek sada primetio. - Šta to gunđaš, čiča? 162
- Eh, prijatelju, mnogo se čuje a malo se govori. Idi sada putem pored ovog bora. Idi jednako pravo, put će skretati više puta i udesno i ulevo, a ti udri samo pravo; kad prođeš pet vrsta, naići ćeš na jednu kolibu kraj puta. U toj kolibi nema ni žive duše. Pričekaj tamo do noći, doći će dobri ljudi - od njih ćeš saznati više. A pri povratku svrati ovamo, biće posla za tebe: zapala je u zamku zlatna ptica, ti ćeš je odneti caru Dalmatu, a nagradu ćemo podeliti. I ne sačekavši odgovor, starac uđe u mlin i zaključa za sobom vrata. - Čiča, povika za njim Mihejić, kaži mi bar o kakvim ljudima govoriš, o kakvoj ptici? Ali se vodeničar ne odazva na ove reči Mihejićeve, i ma koliko da je ovaj prisluškivao, nije mogao da čuje ništa sem šuma vode i kloparanje točka. Vidi ga, obešenjak jedan! pomisli Mihejić. Kud je smislio da me pošalje. Pet vrsta do kolibice, tamo čekaj do noći, posle će doći đavo ga znao ko - pa će ti reći više. Poslao bih ja tamo tebe samog, bukvane jedan! Da se ne tiče moga gospodara, ja bih ti već pokazao! Vidi ga kakav je! Pfuj! No, Čavka, nema se kud, 'ajde da tražimo tu vražju kolibu! Pojahavši konja, Mihejić zazvižda i u kasu polete na onu stranu kuda ga bejaše uputio stari vodeničar.
163
XIX RUS DOBRO DOBRIM VRAĆA
Bilo je već kasno kada je Mihejić primetio kraj puta pocrnelu i čađavu kolibu koja je pre ličila na trulu gljivu nego na ljudski stan. Sunce već beše zašlo. Pramenovi magle nadvijali su se nad visokom travom na maloj čistini. Bilo je sveže i vlažno. Ptice su prestale da cvrkuću; tek poneka, s vremena na vreme, počinjala bi sanjivo pesmu i ne dovršivši je zaspala bi na grani. Malo-pomalo i one ućutaše, i usred opšte tišine čulo se samo tiho žuboranje nevidljivog potoka i pokatkad zujanje noćnih buba. - Vidi, kuda smo zašli! reče Mihejić osvrćući se unaokolo. Zaista, ovde nema žive duše. Pričekaću, videću ko li će to doći, kakav će mi dati savet. Ali ako, ne daj Bože! Skratio bih ja za glavu tog mlinara kad ne bih morao spasavati svog gospodara. Mihejić odjaha svoju Čavku, sputa je, skide joj uzdu i pusti je na sreću. - Čupkaj travicu, reče on, a ja ću unutra, ako vrata nisu zaključana, videću ima li čega da se prihvatim. Možda s ovim gazdinstvom i nisu čista posla, ali glad ne pita.
164
165
On gurnu nogom niska nakrivljena vrata; čudno odjeknu u tom pustom mestu njihovo otegnuto škripanje, koje je skoro ličilo na ljudski plač. Kada, najzad, okrenuvši se na šarkama, udariše o zid, Mihejić se saže i uđe u izbu. Opkoliše ga mrak i zadah ustajalog dima. Pipajući na sve strane, napipao je na stolu komad hleba i počeo halapljivo jesti da mu je sve pucalo iza ušiju. Zatim priđe ognjištu, razgrnu pepeo, nađe žeravicu, s mukom raspiri vatru i upali luč koji je našao na klupi. Između peći i zida bilo je napravljeno ležište, na kojem je stajalo razno odelo, izmeću ostalog i jedan skupocen kaftan koji bi valjao i za bojara. Na zidu je visio šlem, sa bogatim zlatnim šarama. Ali najviše je privukla Mihejićevu pažnju ikona, sva crna od čađi, koja je stajala u uglu na polici. Ikona ga pomiri s nepoznatim domaćinima. Mihejić se nekoliko puta prekrsti pred ikonom, onda ugasi luč, pope se na ležište, proteže se, iskašlja i zaspa junačkim snom. Kad je najslađe spavao, iznenadni udarac pesnicom u rebra svali ga s postelje. - Šta je to? povika Mihejić probudivši se tek na goloj zemlji. Ko se to tuče? Vidi ga, obešenjak jedan... Pred njim stajaše momčina s raščupanom bradom, sa širokim nožem za pojasom, spreman da ga počasti novim udarcem pesnice. - He diraj ga! reče mu drugi snažan momak kome su tek počeli izbijati brkovi. Šta ti je učinio? A? Govoreći to, on odgurnu druga ramenom, a sam poče gledati Mihejića izbečivši oči. - Vidi, ovaj je sed! primeti on sa čuđenjem punim poštovanja. - A što se mešaš ti, medvede! izdera se na njega prvi. Šta je on tebi, otac ili kum? - To mi je što je star. Vidiš, sed je. Ja ti kažem, ne diraj ga, rasrdiću se... Meću ljudima koji su u gomili ušli u izbu razleže se glasan smeh. - Ej, Hlopko, reče jedan od njih, čuvaj se! Ako se Mitka rasrdi, biće zlo. Kod njega nema šale. - Neka se vrag s njim šali, odgovori Hlopko sklanjajući se. 166
Lepo smo živeli dosad u šumi, dok nije došao ovaj medved. Drugi momci, svi naoružani, opkoliše Mihejića, gledajući ga ne suviše ljubazno. - Kako je ovaj slepi miš ovamo uleteo? upita jedan od njih, gledajući mu pravo u oči. Međutim Mihejić je uspeo da se pribere. Aha, pomisli on, pa to i jesu oni, to su hajduci. - Dobro veče, dobri ljudi! A gde vam je onaj što se zove Vanjuha Prsten? - Dakle, ti atamana tražiš? Što to nisi ranije kazao? Da si to odmah kazao, ne bi dobio onaj bubotak. - A, evo i atamana, reče drugi pokazujući na Prstena, koji je tek ušao sa starim Koršunom. - Atamane! povikaše hajduci, evo došao je neki čovek, pita za tebe. Prsten baci pogled na Mihejića i odmah ga poznade. - A, to si ti, prijatelju, reče on, dobro došao! Šta radi knez, kako je sa zdravljem odonda kad smo zajedno potukli Maljutine opričnike? Izvukli su se oni od nas kod Pogane bare. Šteta samo što nam je umakao Maljuta i što je taj medved Mitka upustio Homjaka. Ne bi se oni dobro proveli u mojim rukama. Ja mislim da se car mnogo obradovao kad je video carevića. Valjda nije znao kako da nagradi kneza Nikitu Romanića? - Da, odgovori Mihejić i uzdahnu, voli te car, a mrzi njegov konjušar!... Naš dobri gospodar Ivan Vasiljević, da ga Bog poživi, lepo je primio mog gospodina. Ali, izgleda, nije bio po volji prokletim opričnicima. Doduše, oni i nemaju rašta da nas vole. Prvo, šibali smo ih u Medvjedevki, drugi put kod Pogane bare Maljuta je dobio šamar, a sinoć u Moskvi moj ih je bojar dobro isekao. A oni, đavoli, navalili na njega, čitava gomila, oborila ga, vezali i odveli u Slobodu. To sve još nije ništa, ali taj pasji sin Maljuta klevetaće ga pred carem, osvetiće se za ćušku koju je dobio. - Hm, reče Prsten i sede na klupu, dakle car nije dao da se obesi Maljuta? Pa kako to? Uostalom, to zna njegova carska milost. A šta misliš ti da učiniš? 167
- Ta, baćuška Ivane... ne znam ti očevo ime 22, ne znam kako da te zovem... - Zovi me prosto Vanjuha, i kraj. - Pa, baćuška Vanjuha, ja ni sam ne znam šta ću. Možda ćeš ti nešto zgodno smisliti? Više vredi dve pametne glave nego jedna. Eto, i mlinar me je poslao tebi a ne kome drugom; idi, veli, atamanu, on će ti pomoći; svi, veli, znaci pokazuju da će on u tom poslu imati uspeha i velike koristi. Idi, kneže, atamanu. - Meni? Baš tako ti je kazao, meni? - Tebi, baćuška, tebi. Idi, veli, atamanu, izruči moj pozdrav, kaži da po svaku cenu spase kneza. Ja, veli, već vidim da će on od toga imati velike koristi, po svim znacima vidim. Neka po svaku cenu spasava kneza. Ja mu tu uslugu, veli, nikad neću zaboraviti. A ne spase li ataman kneza, snaći će ga, veli, svako zlo, osušiće se kao slamka, sasvim će, veli, propasti. - Eto ti sad, reče Prsten, oborivši glavu kao da se zamislio, baš ću se osušiti kao slamka? - Da, baćuška, oduzeće ti se, veli, i noge i ruke; a po glavi ćeš imati nešto tako gadno, da Bog sačuva. Prsten podiže glavu i stade netremice gledati Mihejića. - A sem toga ništa ti nije kazao vodeničar? - Kako da nije, baćuška! nastavi Mihejić, gledajući ispod oka kazan sa vrelim kupusom koji su hajduci stavili na sto. Kazao je mlinar još i ovo: Reci, de, atamanu da te dobro nahrani i napoji, kao što bi mene samoga. A u prvom redu, veli, da izbavi kneza. Eto, baćuška, šta je kazao vodeničar. I Mihejić je češće pogledao atamana, ispitujući kakav su utisak napravile njegove reči. Ali Prsten ga pogleda još pažljivije i odjednom se poče vrlo glasno i veselo smejati. - Eh, stari, stari! I zaista ti je vodeničar kazao da ću sasvim propasti ako ne izbavim kneza? - Da, baćuška, odgovori seiz pomalo se već ustežući, i ruke i noge... 22 Kod Rusa iz učtivosti i poštovanja uz ime se dodaje očevo ime.
168
- Lisac si ti, moj brajko, prekide ga Prsten i neprestano se smejući udari ga po ramenu, samo se nisi na pravog namerio. Sedaj s nama za večeru, dodade on primičući se stolu, izvoli. Evo ti kašike da večeramo, a ako se može pomoći knezu, ja ću mu i bez tvojih izmišljotina pomoći. Samo, na koji način da mu se pomogne? Kažeš da je knez u tamnici, je li? - U tamnici, baćuška. - Je li u onoj na trgu do Maljutine kuće? - A u kojoj bi drugoj? Ta je najjača. - A ključevi, u koga su? U Maljute? - Kad smo boravili u Aleksandrovoj Slobodi, videli smo kako je on odlazio u tamnicu da ispituje i muči pritvorenike. Ključeve je uvek imao uza se. Uveče ih je obično nosio caru. A car, kao što je poznato, stavljao ih je pod svoje uzglavlje. - Dakle, vidiš i sam, reče Prsten i spusti svoju kašiku u kupus, koji vrag može da pomogne tvome knezu? Dede, kaži sam: koji mu vrag može pomoći? Mihejić se počeša. - Dakle, vidiš, da tu pomoći nema. - Vidim, reče Mihejić i baci svoju kašiku. Onda ni ja neću preživeti svog gospodara. Idem tamo gde je on i nek moja stara glava padne pored njegove; služiću mu na onom svetu, kad ne mogu na ovom. - E, e, već si zakukao kao za pokojnikom. Možda tvoj knez i nije u zatvoru. Zašto bi onda plakao! A ako je u tamnici, treba razmisliti... Aleksandrovu Slobodu ja dobro znam; prošlog meseca vodio sam tamo jednog medveda, razgledao sam dobro dvor i sve okolo, mislio sam: možda će nekad zatrebati. Čekaj, da promislim malo... Prsten se zamisli. - Znam! uzviknu on najednom i skoči s mesta. Čiča Koršune! Mene i tebe knez je spasao od smrti - spašćemo i mi njega, sad je na nas red. Hoćeš li da se prihvatiš sa mnom tog teškog posla? Stari hajduk se namršti i odmahnu svojom kudravom glavom. - Što, Koršune, ne dopada ti se? 169
- Šta ti je, atamane, da nisi poludeo? Zar nisi čuo gde je knez zatvoren? Zar nisi čuo da su ključevi danju kod Maljute, a noću pod carevim uzglavljem? Šta se tu može? Šibljika ne može preseći sekiru. On je propao i nema mu spasa. Zar zbog njega i mi da poginemo? Hoće li njemu biti lakše ako nas žive oderu? - To je sve tačno, Koršune, ali dobro veli i poslovica: pamti pa vrati! Da nas nije knez onda spasao od opričnika, gde bismo sada bili? Visili bismo na kakvoj brezi, a vetar bi ljuljao naše leševe. A kako je sad njemu? Svakako misli u sebi: onda sam ja momcima pomogao da se spasu, a sad će oni mene spasiti. A ako ga ostavimo i ako ga povedu na gubilište, on će reći: kakvi su to ljudi - znaju samo krasti i pljačkati, a dobro ne pamte. Samo, reći će, prolivaju nevinu krv, a kad treba spasti hrišćansku dušu, to se njih ne tiče. Ja, reći će, neću za njih ni jednu dobru reč pred Bogom reći. Da Bog da ne imali mira ni na ovom ni na onom svetu - eto, to će knez kazati. Koršun se još više namrgodi. Na njegovom grubom licu videli su se tragovi unutrašnje borbe. Videlo se da je Prsten umeo da dirne osetljivu žicu njegovog okorelog srca. Ali ta borba ne potraja dugo. Stari Hajduk najzad odmahnu rukom. - Ne, druže, reče on, to su luda posla, svoja košulja je bliža telu. Neću, ne idem. - Pa, kako hoćeš, reče Prsten, ali ipak da počekamo do zore, možda ćemo nešto smisliti; starije je jutro od večeri. A sad, braćo, vreme je da se odmorimo. Koji mogu, neka se Bogu pomole, a ko ne može, neka legne i bez molitve. Ataman krišom pogleda Koršuna. Mora da je znao neke stare grehe Koršunove, jer ovaj uzdrhta i, da to niko ne bi opazio, poče zevati i nešto poluglasno pevušiti. Hajduci su ustali. Jedni su se odmah popeli na ležište, drugi se još dugo molili pred ikonom. Među ovima beše i Mitka. On je usrdno metanisao i da mu oružje i odelo nisu odavali zanat, niko po njegovom dobroćudnom licu ne bi mogao zaključiti da je i on hajduk. Stari Koršun je bio drugog kova. Kada su svi legli, Mihejić je pri slaboj svetlosti vatre primetio kako je starac sišao s ležišta i 170
prišao ikoni. Prekrstio se nekoliko puta, nešto promumlao i najzad srdito rekao: - Ne, ne mogu! A mišljah da će mi biti lakše! Mihejić je još dugo slušao kako se prevrće Koršun s jedne strane na drugu, gunđa nešto nerazgovetno, ne mogući da zaspi. Pred zoru on probudi atamana: - Atamane, reče, hej, atamane! - Šta je, čiko? - Ja ću s tobom; vodi kuda znaš. - Šta je ovo sad? - Pa, eto, ne mogu da spavam. Ne znam koja mi je ovo noć kako ne spavam. - Nećeš li se predomisliti? - Čim sam kazao idem - neću natrag. - Onda dobro, čika Koršune, hvala! Sad da nađemo samo još jednog druga, više nam ne treba. Ima li još koliko do zore? - Već se čuje kako ptice cvrkuću. - E, onda smo se dosta odmarali, treba ustajati. Mitka, reče Prsten munuvši ga u rebra, - Šta? zapita momak otvarajući oči. - Hoćeš li s nama? - Kuda? - Šta se tebe tiče! Pitam te hoćeš li da ideš sa mnom i čika Koršunom? - A radi čega? upita Mitka zevajući i spustivši noge s ležišta. - Ovo mi se dopada. Idi kuda te vode, a ne pitaj kuda. Ako ti razbiju glavu, to se tebe ne tiče, za to mi znamo, nije tvoja briga. Ali pazi, kad si pristao, nemoj posle da odustaneš; ako pođeš natrag, nazvaću te rakom. - Nećeš nazvati! zinu Mitka obuvajući se. Hajduci počeše da se oblače. U čemu se sastojao Prstenov plan i da li ga je on uspešno izveo - saznaćemo iz narednih glava.
171
XX VESELI LJUDI
U dubokoj i mračnoj tamnici po čijim se vlažnim zidovima nahvatala plesan ležao je knez Nikita Romanović u okovima i očekivao smrt. Nije tačno znao koliko je dana prošlo otkako su ga uhvatili, jer svetlost niotkuda nije prodirala u ovo podzemlje; ali s vremena na vreme do njegovih ušiju dopirao je izdaleka zvuk crkvenih zvona, i po tim jedva čujnim, nerazgovetnim zvucima, računao je da je više od tri dana u tamnici. Već odavno je pojeo hleb koji su mu bacili i ispio krčag s vodom ostavljen u ćeliji; glad i žeđ počeše mučiti sužnja, kad jedan neobičan šum privuče njegovu pažnju. Gore, nad njegovom glavom, otključavali su katanac. Spoljna vrata su zaškripala, šum se približavao, zagrmio je drugi katanac i zaškripala druga vrata. Najzad otključaše treća vrata, i začuše se koraci ljudi koji su silazili u ćeliju. Kroz pukotine poslednjih vrata sinu svetlost, ključ se zvekćući okrenu u bravi, reze se povukoše, zajecaše zarđale šarke, i Srebrnom u oči udari zaslepljujuća, nepodnošljiva svetlost. Kad spusti ruke koje je nehotice podigao da bi zaklonio oči, pred njime su stajali Maljuta Skuratov i Boris Godunov. Dželat, koji ih je pratio, držao je visoko iznad njihovih glava zapaljenu luču. 172
Skrstivši ruke, Maljuta je s osmehom gledao Srebrnom u oči, a zenice kao da su mu se čas stezale čas širile. - Dobar dan, gospodaru kneže! reče on glasom koji Nikita Romanović još nikada nije čuo, glasom otegnutim i punim ulagivanja, zloslutno mekim, nalik na divlje maukanje mačke kad se približava mišolovci u kojoj je uhvaćen miš. Srebrni nehotice uzdrhta, ali mu se vrati pouzdanje kad vide Borisa Godunova. - Borise Fedoroviću, reče on okrećući se od Maljute, hvala ti što si došao. Sad ću lakše umreti. I on mu pruži svoju ruku u okovima. Ali Godunov se odmače i na njegovom hladnom licu ne pojavi se nijedan zračak saučešća prema knezu. Ruka Srebrnog spusti se na koleno i lanci zazvečaše. - Nisam mislio, Borise Fedoroviću, reče on prekorno, da ćeš me se odreći. Ili si došao možda samo da gledaš kako će me mučiti? - Došao sam, spokojno odgovori Godunov, da budem pri tvom ispitu, zajedno s Grigorijem Lukijanovićem. Ja nemam čega da se odričem, nikad tebi nisam bio naklonjen i samo poznavajući carevo milosrđe zaustavio sam onda pogubljenje koje si zaslužio. Srce Srebrnog se bolno steže, i promena koju je video u Godunovu učini mu se težom od same smrti. - Sad je već dosta milosrđa, nastavi Godunov hladno. Sećaš li se reči koju si dao caru? Sad se pokori njegovoj svetloj volji, i ako nam priznaš sve iskreno, onda ćeš izbeći mučenje i bićeš brzo pogubljen. Da počnemo ispit, Grigorije Lukijanoviću. - Čekaj, čekaj malo! odgovori Maljuta s osmehom. Imam ja s knezom naročite račune. Pritegni mu lance, Tomo! reče on dželatu. Dželat stavi luču u gvozdenu alku u zidu i priveza ruke Srebrnog uza sam zid, tako da se nije mogao maknuti. Tada Maljuta priđe bliže knezu i dugo ga posmatraše s istim osmehom na licu. - Gospodaru, kneže Nikito Romaniću! progovori on najzad. Učini mi jednu veliku milost. 173
On kleknu i pokloni se Srebrnom do zemlje. - Mi smo, nastavi on s podrugljivom poniznošću, mi smo prema tebi, kneže, maleni ljudi; tako veliku gospodu kao što si ti još nikad nismo svojim rukama ni pogubili ni mučili. Ne znam da li ću smeti da počnem ispit. Vele da u tvojim i mojim žilama ne teče ista krv... Maljuta zastade; osmeh mu postade još otrovniji, oči se raširiše, a zenice sevahu. - Dopusti, gospodaru kneže, nastavi on davši svom glasu molećiv izraz, dozvoli pre ispita da vidim tvoju bojarsku krv, radi hrabrosti. I on izvuče iza pojasa nož i klečeći priđe Srebrnom. Nikita Romanović ustuknu i pogleda Godunova. Lice Borisa Fedorovića bilo je nepomično. - A zatim, nastavi Maljuta povišenim glasom, zatim dopusti meni, seljaku, da ti sa kneževskih leđa sečem kaiše. Dopusti meni, prostaku, da od tvoje bojarske kože napravim pokrivač za konja. Dopusti mi, niskome robu, da nahranim svoje pse tvojim vlastelinskim mesom. Obično grub, Maljutin glas sad je ličio na štektanje šakala, nešto između jecanja i smeha. Srebrnom se diže kosa. Kad ga je Ivan Grozni prvi put osudio na smrt, on je bez straha išao na gubilište; ali ovde, u tamnici, s lancima na rukama i nogama, iznuren od gladi, nije imao snage da izdrži ovaj glas i ovaj pogled. Neko vreme Maljuta je uživao u utisku koji je napravio - Kneže, ciknu on odjednom, bacajući nož i dižući se, dopusti pre svega da ti pošteno vratim dug. I stisnuvši zube, on diže ruku i htede udariti Nikitu. Srebrnom pojuri sva krv k srcu, i, pored ranije groze, oseti gnušanje koje izaziva prisustvo ili dodir neke gadne životinje. On upre na Godunova pogled pun očajanja. Istog trenutka podignuta ruka Maljutina zadrža se u vazduhu; uhvati je i zadrža u poslednjem času Boris Fedorović. - Grigorije Lukijanoviću, reče Godunov sačuvavši svoju mirnoću, ako ga udariš, on će razbiti glavu o zid i mi nećemo imati koga da ispitujemo. Znam ja tog Srebrnog. 174
- Beži! zaurla Maljuta. Pusti da mu se narugam! Daj da mu se osvetim za Poganu baru! - Osvesti se, Grigorije Lukijanoviću! Mi odgovaramo caru za nj. I Godunov uhvati Maljutu za obe ruke. Ali kao divlja zver koja je osetila krv, Maljuta nije više znao za sebe. Vičići i proklinjući, on poleti na Godunova da bi ga srušio i da bi mogao skočiti na svoju žrtvu. Između njih otpoče borba. Luča, koju je jedan od njih oborio na zemlju, ugasi se pod Borisovom nogom. Maljuta dođe k sebi. - Ja ću reći caru, viknu on zadihano i promuklo, da braniš njegove izdajnike. - A ja, odgovori Godunov, reći ću caru da si hteo ubiti njegova izdajnika pre ispita, jer se bojiš njegovih iskaza. Zvuk koji je ličio na rikanje ote se iz Maljutinih grudi, i on, viknuvši dželata, polete iz tamnice. Dok su se njih dvojica pipajući peli po mraku uza stepenice, Srebrni oseti da mu lanci popuštaju i da se opet može kretati. - Ne očajavaj, kneže, šapnu mu na uvo Boris Godunov stežući mu čvrsto ruku, glavno je da dobijemo u vremenu. I on požuri za Maljutom, pošto je prethodno zaključao vrata i pažljivo namestio reze. - Grigorije Lukijanoviću, reče on Skuratovu stigavši ga na izlazu i predajući mu ključeve od ćelije u prisustvu čuvara, nisi zaključao tamnicu. Tako se ne radi: neko bi mogao pomisliti da držiš stranu Srebrnom. U isto vreme, dok se ovo događalo u tamnici, car Ivan se nalazio u svojoj odaji, mračan i nezadovoljan. Malo-pomalo savlađivalo ga je dotle nepoznato osećanje. To osećanje bilo je nehotično poštovanje prema Srebrnom, čiji su smeli postupci bunili njegovu vladalačku ćud, ali se nisu poklapali s njegovim pojmovima o izdaji. Dotle je Ivan nailazio na otvorenu nepokornost bojara, koji su svojim rsprama zamračili njegovo detinjstvo, ili oholu neposlušnost kao u Kurpskog, ili ropsku poniznost kao kod onih koji su još bili oko njega. Ali Srebrni nije pripadao ni jednoj od ovih grupa. On je delio ubeđenje 175
svoga dobra, da neprikosnovena carska prava Ivanova potiču od Boga; on je mislio u duhu ovog uverenja, i, naviknut više na delanje nego na razmišljanje, nikad se nije namerno protivio caru, koga je smatrao predstavnikom volje Božje na zemlji. Ali, i pored svega toga, kad god bi video očiglednu nepravdu, srce bi mu planulo negodovanjem i urođena čestitost pobećivala je na veru usvojena načela. Tada je on, čudeći se samom sebi i skoro nesvesno, postupao protivno tim pravilima, i u stvari odstupao od onoga što su ona tražila. Ta plemenita nedoslednost bila je u suprotnosti sa svim Ivanovim pojmovima o ljudima i unosila pometnju u njegovo poznavanje ljudskog srca. Iskrenost Srebrnoga, njegova nepokolebljiva pravičnost i odsustvo lične koristi u svemu što je činio - bilo je to Ivanu očigledno. Uviđao je da ga Srebrni neće prevariti, da se na njega može osloniti više nego ma na koga od zakletih opričnika; i kod njega se javljala želja da približi kneza sebi i da načini od njega svoje oruđe; ali u isti mah je osećao da mu to oruđe, pouzdano samo po sebi, može jednog dana neočekivano ispasti iz ruku; i samo pri pomisli na to njegova naklonost prema Srebrnom pretvarala se u mržnju. Iako promenljiva, osetljivost Ivanova pobuđivala ga je da se odrekne svojih krvavih dela i da se kaje; to su ipak bili trenuci; obično je bio duboko uveren u svoju nepogrešivost, čvrsto verovao u božanski izvor svoje vlasti i ljubomorno je čuvao od svakog napada sa strane, a kao napad njemu je izgledala svaka, čak i prećutna osuda. Tako je bilo i sada. U njegovoj duši pojavi se želja da oprosti Srebrnom, ali odmah na njeno mesto dođe ubeđenje da je Nikita Romanović jedan od onih ljudi koji se ne mogu trpeti u državi. Ako, pomisli on, celo stado ide desno, a jedna ovca skrene levo, pastir će tu ovcu ukloniti iz stada i zaklati. Tako je pomislio Ivan i rešio u svojoj duši sudbinu Srebrnog. Sutradan se moralo izvršiti njegovo pogubljenje; ali car naredi da mu se skinu lanci i posla mu jelo i piće sa svoje trpeze. A da bi zaboravio utiske koje je u njemu izazvala unutrašnja borba - utisci neobični za njega, od kojih se osećao nelagodno on reši da iziđe u polje i da priredi lov sa sokolima. 176
Jutro je bilo divno. Carski sokolar, njegov pomoćnik i sve osoblje lovačko išli su na konjima u bogatoj opremi, sa sokolima i drugim lovačkim pticama na rukavici, i očekivali su gospodara u polju. Ne veli se uzalud, još od starine, da nadmetanje u polju teši ucveljeno srce, a lovački plen veseli raduje i starog i mladog. Ma kako da je bio car turoban kad je krenuo iz Slobode sa svojim opričnicima, lice mu se razvedrilo kad je ugledao sjajnu gomilu sokolara. Opšti sastanak bio je zakazan na livadi dvorca kraj samog druma za Vladimir. Prvi sokolar, u kaftanu od crvene kadife sa zlatnim čipkama i zlatnim pojasom, sa zlatotkanom kapom na glavi, u žutim čizmama i raskošnim rukavicama, siđe s konja i priđe caru Ivanu, u pratnji drugog sokolara koji je nosio na ruci belog sokola s kapicom na glavi i praporcima. Sokolar se pokloni do zemlje i upita: - Je li vreme, gospodaru, da počne zabava? - Vreme je, odgovori Ivan, počnite! Prvi sokolar pruži caru rukavicu izvezenu zlatnim šarama, uze belog sokola od svog pomoćnika i namesti ga caru na ruku. - Čestiti i slavni lovci, doviknu sokolar okrenuvši se gomili opričnika, zabavljajte se i uživajte u plemenitoj, lepoj i razumnoj igri lovačkoj; da se oslobodite svih briga i da vam se srce razigra od radosti. Zatim se okrete sokolarima: - Dobri i vredni sokolari, reče on, puštajte ptice i hvatajte divljač. Šarena gomila sokolara začas se raspršta po polju. Jedni pojuriše s vikom na ivicu šume; drugi poleteše prema malim jezercima, koja su svetlela u česti kao komađe razbijenog ogledala. Uskoro se jata divljih plovaka digoše iz trske i poleteše u vazduh. Lovci pustiše sokole. Plovke poleteše natrag u jezera, ali tamo ih dočekaše drugi sokoli; one se uplašiše i strelovito rasprštaše na razne strane. Lovački sokoli razne vrste, uzbuđeni vikom lovaca, navališe 177
na plovke, goneći ih, presecajući im put u letu, padajući s visina kao kamen na leđa svoje žrtve. Tog dana pokazali su svoju sjajnu obuku Bedrjaj i Smeljaj, sibirske lovačke ptice, zatim Arbas i Anpras, sokoli-dikomiti, pa Horjak, Hudjak, Maljec i Palje 23. Rđavo su prošli pored njih plovke i tetrebi, koje je niže osoblje lupajući bičevima teralo iz trske. Divno je bilo gledati let sokola raznih vrsta. Tetrebi su svaki čas padali, prevrćući se u vazduhu. Neke uplašene plovke padoše pod noge konjima, i lovci su ih hvatali žive. Ali dan nije prošao bez štete. Mladi soko Gamajun, poletevši sa visine na matorog tetreba koji je leteo sasvim nisko, razbi grudi o zemlju i pogibe. Dva druga sokola kazanska, Astrec i Sorodum, odleteše, i ni zviždanje sokolara ni mahanje golubijim krilima nije ih više moglo vratiti. Ali od svih bolji i divniji pokazao se tog dana carev beli soko, koji se zvao Adragan. Dvaputa ga je puštao car, i dvaput je on dugo ostajao u vazduhu, sigurnim udarcem tukao divljač u letu i zadovoljivši se ponovo se spuštao na pozlaćenu rukavicu carevu. Ali kad ga pusti car treći put, Adragan se toliko pamami da poče napadati ne samo divljač nego i sokole koji su leteli oko njega. Dva dobra sokola su pala na zemlju, jer im je slomio krila. Uzalud su car i sokolari oko njega mamili Adragana crvenom čojom i ptičjim krilima. Beli soko pravio je u visinu široke krugove, dizao se i nestajao u nebu, zatim kao munja na svoj plen; ali umesto da se spušta s njime na zemlju, Adragan se posle svake nove pobede dizao sve više i leteo sve dalje. Izgubivši nadu da će se Adragan vratiti, glavni sokolar požuri da donese caru novu pticu. Ali car je voleo Adragana i krivo mu beše što se izgubio najbolji njegov soko. On upita glavnog sokolara kome je od slugu bilo povereno da čuva Adragana. Sokolar odgovori da je tu brigu imao Triška. Car Ivan naredi da zovnu Trišku. Ovaj dođe pred cara bled, očekujući nekakvo zlo. 23 Imena sokola.
178
- Zar se tako čuva najbolji carev soko? upita car. Zašto imaš vabilo, kad ne umeš da namamiš sokola? Slušaj, Triška, tvoja je sudbina samo u tvojim rukama: ako pronađeš Adragana, nagradiću te tako kako niko tvoj nije ni sanjao, ali ako se soko izgubi, onda ću narediti da ti skinu glavu; neka to bude pouka i za druge, jer već odavno vidim da među sokolima gubi svoj smisao. Rekavši to, Ivan pogleda prvog sokolara, koji takođe preblede, jer je znao da car nikad ne baca uzalud ovakve poglede. Ne gubeći vreme, Triška skoči na konja i odjuri u poteru za Adraganom, moleći se uz put svome svecu, svetom mučeniku Trifunu, da ga uputi kako će naći pticu. Međutim, lov se nastavio svojim tokom. Prošlo je već dosta vremena otkako se car zabavljao u lovu i već su silni tovari divljači bili stavljeni na konje, kad jedan nov prizor privuče pažnju Ivanovu. Vladimirskim drumom lagano su išla dva slepca; jedan je bio srednjih godina, a drugi već starac sede grgurave kose i sa dugom bradom. Na njima su bile seljačke pohabane košulje, a na ubrusima prebačenim unakrst preko ramena s jedne strane je visio džak za milostinju a s druge pocepan kaftan, svučen zbog velike vrućine. Ostale stvari kao gusle, balalajke i torbu s hlebom uprtio je snažan momak, koji im je bio vođa. Ispočetka je mlađi slepac išao držeći se rukom za rame svoga vođe, a sam je vodio starca. Ali momče se zanelo lovom i zaboravilo na svoje drugove. Tako su se slepci odvojili od onog koji im je služio umesto očiju. Uhvativši se jedan za drugoga, išli su kuckajući po zemlji svojim dugačkim štapovima, često posrćući. Kad ih je video Ivan Vasiljević, ne mogade se uzdržati od smeha. On im priđe bliže. U tom trenutku, slepac koji je išao napred pokliznu, pade u baru i povuče za sobom svog druga. Obojica ustadoše blatnjavi, duvajući, pljujući i grdeći svoga vođu koji je zinuo i blenuo u gizdave opričnike. Car se glasno nasmeja. - Ko ste, momci? upita on. Odakle ste i kuda idete? - Šta se tebe tiče! odgovori mlađi slepac, ne skidajući kapu. 179
180
Ako mnogo znaš, kako se kaže, brzo ćeš ostariti. - Budalo! viknu jedan opričnik. Zar ne vidiš ko s tobom razgovara? - Sam si budala! odgovori slepac, izbečivši na opričnika svoje bele oči. Kako mogu da vidim, kad nemam očiju? Kod tebe je druga stvar; ti imaš, odbivši dva, četiri, zato vidiš dalje i šire; reci ko je preda mnom, onda ću i ja znati. Car dade znak opričniku da ćuti i blago ponovi svoje pitanje. - Mi smo naravi vesele, prokrstarili smo naselja i sela, odgovori slepac, sad idemo iz Muroma u Aleksandrovu Slobodu, idemo da se provodimo i da bodre ljude razonodimo, jednom da pomognemo, a drugom odmognemo. - Tako, dakle, reče car, kome su se sviđali odgovori slepčevi. Dakle, vi ste muromski ugursuzi i vrdalame. A ima li kod vas u Muromu još junaka? - Kako da ne? odgovori slepac bez ustezanja. Toga zelja imamo uvek; ima kod nas čiča Mihej, koji samoga sebe za perčin diže tri metra od zemlje, ima i tetka Julijana, koja sama ide na Megdan protiv buba-švaba. Opričnici se nasmejaše. Car odavno nije bio u tako veselom raspoloženju. Ia ovo su zaista veseli ljudi, pomisli on, vidi se da nisu ovdašnji. Dosadili su mi oni moji pripovedači bajki, uvek jedno te isto pričaju. A i moje maškare ne vesele me više. Otkako sam se s jednim od njih neoprezno našalio, počeli su da me se plaše, ne možeš od njih iscediti šalu, kao da sam ja kriv što onom jadniku duša nije bila dobro pričvršćena uz telo. - Hej, čuješ li, momče, da li umeš da pričaš bajke? - Prema tome kakva je bajka i kome je treba pričati. Eto, onomad smo pričali starickom vojvodi bajku o kosmatoj kozi, ali nastradasmo, jer je ispalo kao da je žena vojvodina koza, pa nas je najurila od kuće i još su nas pre toga pošteno izlemali. Ubuduće nećemo tako pričati. Teško bi bilo opisati smeh i veselje koje nastade meću opričnicima. Staricki vojvoda baš beše pao u nemilost kod cara i slepčeva šala došla je u pravi čas. - Slušajte, dobri ljudi, reče car, idite u Slobodu, pravo u 181
dvorac i tamo čekajte dok se ja vratim, recite da vas je car poslao. Neka vas dobro nahrane i napoje, a kad stignem kući, ja ću slušati vaše bajke. Kad čuše reč „car”, slepci se uplašiše. - Care-gospodaru, povikaše, kleknuvši, nemoj nam zameriti na grubim seljačkim rečima! Nemoj nas pogubiti, jer smo u neznanju skrivili. Car se nasmeja na ove reči i ponovo pođe u polje da nastavi lov, a slepci se s vođom uputiše prema Slobodi. Dok su ih opričnici mogli videti, držali su se jedan za drugog posrćući svaki čas, ali tek što su im izmakli iz vida, iza savijutka, mlađi slepac stade, pogleda na sve strane i reče svom drugu: - Jesi li se zamorio od ovog spoticanja, Koršune? Zasad stvar ide dobro, videćemo šta će biti docnije. Što si se toliko namrštio, čiko? Da ti nije žao što smo pošli na ovaj posao? - Nije to, odgovori stari hajduk, kad sam se već primio posla neću se natrag osvrtati; ni sam ne znam šta mi je: tako mi je teško na srcu kako još nikad nije bilo, i ma o čem počeo misliti, neprestano mi jedno te isto na um dolazi. - Pa šta ti to dolazi na um? - Slušaj, atamane, već je dvadeset godina prošlo kako mi je taj sinji teret, ta tuga pala na srce, a niko ni na Volgi ni u Moskvi ne zna za to; nikome ni reči o tome nisam kazao; sakrio sam tu tugu u svojoj duši i nosim je već dvadeset godina kao kamen o vratu. Jednom sam hteo o velikom postu da postim, da na ispovesti sve ispričam popu, ali nisam mogao da se molim i da napustim sve to. Ali sad me ponovo nešto guši i muči, čini mi se, ako iskažem, biće mi lakše. A tebi lakše mogu reći nego popu, jer smo ti i ja istog zanata. Duboka tuga ocrtavala se na Koršunovom licu. Prsten je slušao i ćutao. Oba hajduka seli su kraj puta. - Mitka, reče Prsten vođi, sedi malo dalje od nas i dobro otvori oči; ako primetiš nekoga, odmah daj znak; samo nemoj zaboraviti da si gluv i nem, ni reči da nisi prozborio. - Dobro, reče Mitka, ne boj se, neću govoriti. - Pregrizao jezik, budalo jedna, ne brbljaj, kažem ti. I s nama 182
ne smeš razgovarati. Navikavaj se da ćutiš, inače možeš pred kime da bubneš neku reč, a onda ni od nas ni od tebe neće ostati ni traga ni glasa. Mitka otide na jedno sto koraka i leže potrbuške, naslonivši laktove na zemlju i podbradak na ruke. - Dobar je momak, reče Prsten prateći ga pogledom, ali glup je kao panj. Samo ga pusti, odmah će se izbrbljati. Ali, šta ćemo kad nema boljeg od njega; on bar neće izneveriti: ako, ne daj Bože, dođe do gustog, on će braniti dobro i sebe i nas. Dakle, čiko, čiko nas neće čuti, pričaj kakav to teret nosiš na duši? Samo, nije morao da te pritisne baš sada. Stari hajduk obori svoju kudravu glavu i prevuče rukom preko čela. Imao je želju da priča, ali mu je bilo teško početi. - Znaš, atamane, ja sam u svom životu pogubio mnoge duše, nema govora. Još od mladosti nešto me je povuklo mom krvavom zanatu. Počne li neki trgovac da se odupire ili neka žena zavrišti, a ja ih udarim nožem, i kraj. Pa čak i sada, kad bi se dogodilo da treba uputiti nekoga na onaj svet, ne bi mi ruka zadrhtala. Ali, šta da ti pričam! Zar tebe moram uveravati, kako si i sam ne malo njih otpremio s ovoga sveta; to nije nikakvo čudo za te, je li? - Pa, šta je s tim odgovori Prsten, očigledno nezadovoljan. - To što ni ti ni ja nismo žene, ni skromne devojke, imamo na duši dosta ljudske krvi. Ali reci mi, atamane, ovo: da li se tebi dogodilo da, kad se setiš nekog svog čina, osetiš kao da te nešto klještima za srce uhvati, oblije te i vatra i jeza u isto vreme od glave do pete, a zatim te grize neprestano, tako da ti se božji svet ne mili. - Ostavi, čiko, šta to pitaš. Nije sad vreme za to. - Evo, nastavi Koršun, već sam zaboravio mnoga svoja dela, samo jedno nikako ne mogu zaboraviti. Biće tome oko dvadeset godina; tada smo bili na Volgi, plovili na devet šajki, ataman nam je bio Danilo Kot24, za tebe se onda još nije znalo, a ja sam već bio poznat meću gusarima pod imenom Koršun. Napadali smo bogate lađe, pljačkali po lukama i sav zadobijeni plen 24 Kot - mačak
183
delili jednako meću sobom, jer Danilo Kot nije trpeo svađe. Šta ćeš bolje od toga? Ugodan i slobodan život, uvek siti, dobro odeveni. Da si nas samo video, kad obučemo šarene kaftane, nakrivimo kape, zaveslamo i veselo zapevamo; svet je listom izlazio iz sela i varoši na obalu da vidi junake, da se divi sivim sokolima. A mi samo veslamo i pevamo što nas grlo nosi, pucamo iz pušaka, namigujemo lepim devojkama. A neki put, kad bismo posedali i ispravili naša koplja i mizdrake, onda su nam šajke izgledale kao ploveće šumice. Lep je bio život, ali vrag me je natentao. Jednom pomislim: kako to - ja radim više nego drugi, a dobijamo svi jednako. I pade mi na um da idem sam u pljačku, da otmem plen, ali da ga ne delim s družinom, nego zadržim za sebe. Obukao sam prosjačko odelo, eto, kao mi sada, obesio o vrat torbu, turio nož u obojke i uputio se drumom prema jednom naselju, da vidim neće li ko proći. Čekam, čekam, nema ni kola, ni trgovaca, nikoga. Počeh da se ljutim. Dobro, velim, ne daje mi Bog da se koristim, onda ću opljačkati do kože prvog ko prođe, pa ma bio moj rođeni otac. Tek što pomislih, a drumom nailazi neka uboga žena i nosi nešto u košari pokrivenoj platnom. Čim stiže do mene, ja skočim iz šipraga: „Stani”, viknem, „ženo! Daj ovamo košaru!” Ona klekne preda me: „Uzmi šta hoćeš, samo ne diraj košaru!” E, pomislih, znači tamo je kod tebe novac sakriven, i dohvatim košaru. A žena poče kukati, grditi me, ujedati me za ruku. Ja sam već i onako bio ljut što mi je dan uzalud prošao, a tada sam se još više razjario. Kao da me je nečastivi podbadao, izvukoh nož i sjurih ga ženi u grlo. Kad ona pade, obuzme me strah. Počeh da bežim, ali se predomislim i vratim po košaru. Mislim: kad sam već ubio ženu, bar da ne bude badava. Ščepah košaru i ne otvarajući je pojurih šumom. Nisam mnogo odmakao, noge mi počeše klecati, mislim: treba da sednem, odmorim se i vidim ima li mnogo novaca u košari. Podignem platno, pogledam, a tamo malo dete, jedva živo, teško diše. Ah, vraže jedan, pomislih, dakle zbog tebe nije htela žena dati košaru! Dakle, zbog tebe sam uzeo greh na duši! Koršun htede nastaviti, no ućuta i zamisli se. - A šta si učinio s detetom? upita Prsten. 184
- Šta misliš, možda ga je trebalo maziti, je li? Šta sam učinio? Zna se šta... Starac je opet ućutao. - Atamane, reče on odjednom, kad pomislim na to, srce mi se steže. Osobito danas, kad sam se obukao kao prosjak, setio sam se svega toga tako živo, kao da je sve juče bilo. I ne samo to doba, već, ne znam zbog čega, palo mi je na um i mnogo šta o čemu već odavno nisam mislio. Vele da to ne sluti na dobro, kad se čovek bez razloga počne sećati i onoga, što je već odavno zaboravio. Starac teško uzdahnu. Oba hajduka ućutaše. Odjednom se iznad njihovih glava začu šum krila i jastreb, prevrćući se, pade starcu pred noge. U isti mah carski soko Adragan lagano preseče vazduh i odlete dalje, kao da nije hteo da se spusti na zemlju za svojim plenom. Mitka mahnu rukom. U daljini se ukazaše sokolari. - Čiko, progovori Prsten žurno, zaboravi šta je bilo; sad nismo hajduci, nego slepi pripovedači. Eno, dolaze carski ljudi, skoro će biti ovde. Brže, čiko, razvedri se, dočekaj ih šalom. Stari hajduk odmahnu glavom. - Ja neću dobro proći, reče on pokazujući mrtvog jastreba. To je mene ubio beli soko25. Vidiš, već ga nema. Ubio i nestao. Prsten upre pogled u svog druga i počeša se zlovoljno po glavi. - Slušaj, čiko, reče on, ja ne znam šta ti je danas, ali neću da te prisiljavam. Kažu da srce uvek sluti istinu. Možda i tvoje srce predoseća kakvu nesreću. Ostani ovde, a ja ću sam otići u Slobodu. - Ne, odvrati Koršun, nisam ti to zato kazao. Ako mi je već suđeno da poginem u Aleksandrovoj Slobodi, zašto da ostajem! Izgleda, tako mi je pisano. Nego, evo zašto sam ti sve to pričao. Da li ti je poznato selo Bogorodicko na Volgi? - Kako da ne, poznato mi je. - A na jedno pet vrsta blizu tog sela mesto zvano Popov Krug? - Znam i Popov Krug. 25 Koršun znači jastreb.
185
- A na Popovom Krugu, sećaš li se starog hrasta? - Sećam se i hrasta, samo ga nema više, posečen je. - Posečeno je stablo, ali panj je ostao. - Pa, šta je s tim? - Evo šta. Ja više nikad neću videti majku Volgu, a ti ćeš se možda još vratiti u naš mali zavičaj. Kad budeš na Volgi, otidi na Popov Krug, potraži panj starog hrasta, pa kad ga naćeš idi četrdeset pet koraka od njega, prema sunčevu zahodu. Tačno izbroj korake i onda kopaj na tom mestu. Tamo sam, nastavi Koršun tihim glasom, zakopao nekad veliko blago. Ima tamo mnogo našeg i stranog novca u zlatu i srebru, ima dukata i rubalja. Ako nađeš to mesto, sve će biti tvoje. Šta će mi blago na onom svetu? A kad pomislim neki put da ću morati tamo da odgovaram za sva dela koja sam u ovom životu počinio, prosto me jeza prožme, naročito u noćno doba. Ti, atamane, kad me više ne bude, daj mi parastos. Tako će ipak biti bolje. I nemoj da štediš novac za parastos, plati dobro popu, neka služi kako valja, sve po redu. Ti znaš da mi je ime Emelijan, to su mi ljudi dali nadimak Koršun, na krštenju sam dobio ime Emelijan; i pop neka čita parastos na to ime; a ti, atamane, plati mu dobro, nemoj žaliti novaca; ostavljam ti veliko blago, biće ti dosta za ceo vek. Koršunove reči prekinuše sokolari, koji dojuriše u tom trenutku. - Hej, prosjaci, viknu jedan od njih, na koju je stranu odleteo soko? - Rado bih vam kazao, draga braćo, ali evo već četrdeset godina kako mi je trunčica u oku. - Kako to? - Jednog dana odem ja u planinu da gulim liko sa kamena, vidim stoji hrast, a u njegovoj duplji pilići pijuču. Uvučem se u duplju, pojedem piliće, ali tako se ugojim da ne mogu natrag izaći. Šta da radim? Potrčim kući, uzmem sekiru, proširim rupu i izađem. Ali kad sam sekao drvo, valjda sam u oči natrunio, jer otada ništa ne vidim; kad jedem dogodi mi se da kašiku stavim u uho, a kad me nos svrbi, češem se po leđima. - Ta, vi ste oni slepci s kojima je car razgovarao, reče smejući 186
se sokolar. Bojari se još i sad smeju vašim lakrdijama. Dakle, mi smo zabavljali cara danju, a vi ćete morati da ga zanimate noću. Vele da je car željan da sluša, vaše priče. - Daj, Bože, zdravlja njegovoj carskoj milosti! prihvati Koršun, promenivši naglo način govora, zašto nas ne bi slušao? Ako nam se do noći ne ukoči jezik, možemo pričati do zore. - Dobro, dobro, rekoše sokolari, drugi put ćemo s vama ćeretati. A sad idemo da tražimo carskog sokola, da spasemo našeg druga. Ako Trifun ne nađe Adragana, nema na njemu glave, car se ne šali. Opričnici odjuriše dalje. Prsten i Koršun ponovo se uhvatiše za Mitku i produžiše put u Aleksandrovu Slobodu. Nisu stigli još ni do prvih kuća, kad primetiše dvojicu pevača koji udarahu u balalajku i pevahu iz sveg glasa: U suseda domaćina Ima šale, ima vina. Kad su im se hajduci približili, jedan od pevača, momčina riđe kose, s paunovim perom na kapi, naže se Prstenu: - Ima već pet dana kako je tvoj knez u tamnici, reče mu tiho, neprestano dodirujući žice. Sve sam doznao. Sutra mu je kraj, zatvoren je u velikoj tamnici, preko puta Maljutine kuće. S koje ćemo strane pustiti carevog petla? - S one! - odgovori Prsten, pokazavši očima stranu suprotnu tamnici. Riđi pevač udari prstima po žicama svoje balalajke i okrenu se od Prstena, kao da nije ni govorio s njime, pa nastavi tankim glasom: U suseda domaćina Ima šale, ima vina. Kraj prve sveske 187
