ALEKSEJ JELAČIĆ
ISTORIJA RUSIJE
BEOGRAD, 1929. 1
PREDGOVOR. Otkada sam se sticajem prilika našao u ovoj gostoljubivoj i bratskoj zemlji, počeo sam da radim na upoznavanju moje braće sa Rusijom i ruskom kulturom, u koliko su mi to dopuštale moje skromne snage i znanja, pa i okolnosti, koje nisu uvek bile povoljne za rad. Već više semestara predajem rusku istoriju na Filozofskom Fakultetu u Skoplju. Nalazeći uvek dobar odziv i mnogo interesa za saznanja o Rusiji, ja sam se rešio da napišem i jednu originalnu popularnu istoriju Rusije, koje na srpskohrvatskom jeziku još nema. Postoje samo dva prevodna dela, štampana latinicom: ono Ramboa, poznatog francuskog pisca (prevod prof. Adamovića, Zagreb, 1884.), sada prilično zastarelo; i drugo od D-ra Bidla, profesora na Karlovom češkom Univerzitetu u Pragu (prevod D-ra Milana Preloga, Zagreb, 1922.). Ovo drugo delo posvećeno je samo događajima iz XIX i XX stoleća, sa vrlo kratkim osvrtom na XVIII vek. U svome delu pokušaću dati opšti pregled istorije ruskoga naroda kao celine, jer polazim sa stanovišta narodnog jedinstva Istočnih Slovena, ne poričući, razume se, da tri plemena istočnoslovenska: Velikorusi (ili nekadašnji Moskoviti), Ukrajinci (Malorusi ili prosto Rusi) i Belorusi imaju duboke i značajne antropološke, psihološke, jezične i kulturno-istoriske osobine. Zajednička im je preistorija njihova, koja je tesno vezana sa istorijom njihovih prethodnika na istočno-evropskoj ravnici, i njihova stara istorija, sve do prve polovine XIII veka. Posle nastaje duboki istoriski rascep, prouzrokovan najviše tokom spoljno-političkih događaja. Dok Rusija severoistočna, koja će se kasnije zvati Moskovskom ili Velikom, kao i donekle Rusija severozapadna, potpada pod uticaj i vlast Tatara, Rusija južna i jugozapadna i zapadna nalaze se pod uticajem Poljske i Litvanije, postepeno ulaze u okvir ovih država, pa onda u okvir poljsko-litvanske zajedničke države. Ali baš onda, kada su Belorusi i Malorusi ušli u sastav te države, Moskva je ujedinila Velikoruse u Moskovsku Državu, pa je otpočela ofanzivu prema jugu i zapadu. U toku druge polovine XVII i celog XVIII stoleća ujedinjuju se sva istočnoslovenska plemena u jednu veliku državu - Sverusku Carevinu sa Petrogradom kao prestonicom. U toj državi sve više jača narodna zajednička svest. Ova svest o narodnoj zajednici oseća se čak i kod onih Ukrajinaca, koji, kao „Crveni“ ili „Galički Rusi“, „Rusini“, „Galičani“ ili prosto „Rusi“ ostaju i nakon prve deobe Poljske van ruske države (od godine 1772. do 1918. pod Hapsburzima), pa i kod Karpatskih Rusa, koji su od prastarog doba bili podanici krune Svetog Stefana. U stvaranju moderne ruske države, ruskog književnog jezika, (koji se, istina, najviše oslanja na severno-velikoruski narodni dialekat) i ruske kulture uopšte, pa najzad i u ruskom revolucionarnom pokretu, najaktivnije su sarađivali i Velikorusi i Ukrajinci i Belorusi. U ovome procesu stvoreni ruski vladajući stalež i ruska inteligencija prestali su da budu samo Velikorusi ili Ukrajinci ili Belorusi, nego se mogu smatrati prosto kao Rusi. Ali u ovom procesu, zbog izvesnih često nasilničkih, a svakako nezgodnih mera vlasti, stradale su kulturne osobine Belorusa i Ukrajinaca. Ovo je izazvalo kod njih opravdani revolt. Svetski Rat i naročito ruska revolucija izazvali su kulturno, a donekle i političko odvajanje Ukrajinaca i Belorusa od ruske celine. Ukrajinci su sad razdeljeni državnim granicama u više delova, tako da se njihova većina nalazi u Sovjetskoj Uniji, a manji deo u Poljskoj, Karpatski Rusi u Čehoslovačkoj, a pojedini manji delići još i pod Rumunijom (u Bukovini i Besarabiji). Sada su razdeljeni i Belorusi: veći njihov deo nalazi se u Sovjetskoj Uniji, manji, ali još dosta veliki, u Poljskoj, dok su neznatne manjine u baltičkim državama. Toliko, kao uvodna reč, u moje delo. Onim licima i ustanovama, koji su mi neposredno ili posredno pomagali u radu, rado izražavam najlepšu zahvalnost. Naročito zahvaljujem uvaženim kolegama gospodi D-ru Milivoju Pavloviću i D-ru Petru S. Jovanoviću profesorima Filozofskog Fakulteta u Skoplju, od kojih je prvi ljubazno pregledao moj rukopis sa jezične strane, dok mi je drugi dao dragocene upute za tačnu transkripciju ruske toponomastike na srpski. Dr. A. Jelačić.
2
GLAVA I. Istočno-evropska ravnica pre početka ruske države. Prve istoriske izveštaje o teritoriji sadašnje Rusije dobijamo od Grka. Tražeći nova mesta za svoje naseobine grčki iseljenici, u prvome redu Jonci iz Mileta i Dorci iz Herakleje, osnovali su niz kolonija duž severnih obala Crnoga i na obalama Azovskog Mora. To su bile Tira na ušću Dnjestra, Olvija na ušću Buga, Hersones na južnoj obali Krima, Pantikapeja na mestu sadašnje Kerči, Tanais na donjem Donu, Fanagorija na tamanjskom poluostrvu blizu ušća Kubana. Ove naseobine vodile su intenzivnu trgovinu sa unutrašnjošću zemlje, uvozile su grčku robu, u prvom redu grnčariju, metalnu robu, oružje i nakite, vino, tkanine, mirise, južno voće; a izvozile su hleb, konje, krzna, roblje. Grci su uticali na kopneno stanovništvo, a i sami su donekle potpadali pod njegov uticaj, dok je puno tih „varvara“ dolazilo u grčke naseobine, gde su se ponekad zadržavali duže vremena. U istorisko vreme Grci su zvali one narode Skitima, kasnije Sarmatima; već Homer spominje stanovnike sadašnje Južne Rusije kao hipomolge... t. j. kao one „koji doje kobile“. Oni se hrane „mlekom“ i zaslužuju „divljenje“ (“Ilijada“ XIII, 5-6). Ime Skita javlja se prvi put kod Hesioda, t. j. u VIII stoleću pre Hrista. Ali ponajviše, i to veoma podrobnih podataka, skupio je o tim predelima znameniti grčki geograf i istoričar Herodot, “otac istorije“. Ceo prostor na severu od „Ponta Euksinskog“ (Crnog Mora), od Istra, t. j. Dunava, i do Tanaisa, t. j. Dona, u dubinu od dvadeset dana puta, Herodot zove Skitijom. Ova zemlja, znamenita po svojim velikim i lepim rekama, od kojih je Boristen, t. j. Dnjepar, najlepša i najkorisnija za čoveka, proizvodi hleb, sočivo, beli i crni luk, lan i konoplju. Od životinja u njoj žive konji, bikovi, magarci, divlje svinje, jeleni, zečevi, koze i pčele. „Nisam mogao saznati“, veli Herodot, „tačnog broja Skita, ali sam čuo dva mišljenja o njima: jedni vele da ih je veoma mnogo, drugi - da pravih Skita ima malo, ali da tamo živi više raznovrsnih naroda.“ Na taj se način Skitija i Skiti javljaju već kod Herodota sa obeležjem i geografskim i etnografskim. Kasnije nastaje potpuna zbrka pojmova. Skiti, kod jednih, stanovnici su Južne Rusije različitog porekla; prema drugima, Skiti su potpuno određen, jedan narod. Ima dve vrste Skita, jedni su zemljoradnici, drugi stočari. Odrediti poreklo i etnografsku pripadnost i jednih i drugih - to je jedan od najtežih problema istoriske etnografije, koji dosad nije rešen. Herodot govori otome, kako je monarhiska vlast kod „carskih“ Skita veoma jaka, da Skiti veoma mnogo drže do svojih grobnica, naročito carskih, da umrlog cara voze u svečanoj povorci po celoj zemlji, dok ne stignu na mesto sahrane. Veoma interesantna je priča Herodotova o sahrani skitskih careva: masa sveta mrcvari sebe i jauče u slavu umrlog cara, ali ovo im ne smeta da priređuju velike gozbe; uz cara sahranjuju ne samo njegovo oružje, nakit, različite domaće predmete, nego i njegovog ubijenog konja, ženu, sekretara i poslugu; nad mrtvacima grade čitavu jednu veliku humku. Nakon godine dana priređuje se velika svečanost oko carske grobnice i tom prilikom ubijaju pedeset konjanika sa konjima. Arheološka istraživanja naročito znamenitih humki Čertomlicke i Kuljopske, u kojima su bili sahranjeni neki skitski carevi, u glavnome su potvrdila Herodotove podatke. Ona su dala izvanredno bogate zbirke predmeta neocenjive umetničke i istoriske vrednosti, koji se nalaze u znamenitom bivšem carskom Ermitažu u Petrogradu. Najvažniji predmet jeste ogromna srebrna vaza, na kojoj su u dosta visokom reljefu izrađene lepe slike života Skita. Tip lica tih Skita je ariski. Već je Herodot poznavao neke Savromate kao susede Skita. Kasnije izgleda da su Sarmati zamenili Skite u južnoruskim predelima! Ali ograničiti i razdeliti Skite i Sarmate i u vremenu i u prostoru nije dosada pošlo za rukom našim istraživačima. Kod Herodota i u natpisima grčkih naseobina sačuvana su imena pojedinih skitskih i sarmatskih careva, a i pojedine reči njihova jezika. Produžujući radove ranijih naučenjaka, na čelu sa Svevladom Milerom, prof. berlinskog univerziteta Maksim Fasmer utvrdio je, i to izgleda definitivno, da se te reči objašnjavaju jedino iranskim jezicima. Isto tako neki izveštaji o običajima i društvenoj organizaciji Sarmata pokazuju, da su oni bili neka vrsta Iranaca. Od sarmatskih suseda, pored Litvanaca, koji su se onda prostirali, kao što možemo suditi po 3
geografskoj nomenklaturi tih mesta i donekle po arheološkim pronalascima, duboko u sredinu Rusije, i Finaca, koji su zauzimali veliki deo srednje, severne i zapadne Rusije, naročito valja spomenuti Slovene. Prvo sigurno pismeno svedočanstvo o njima nalazimo kod Tacita. Po tom prikazu oni se razlikuju od Sarmata, jer „grade kuće, nose štitove, i umeju da idu peške, dok Sarmati idu u kolima i na konju“ („Germanija“, gl. 46). Tacit zove Slovene Venetima. Pod takvim imenom poznaje ih antički svet dugi niz vekova. Pitanje o tome gde se nalazila slovenska pradomovina u Evropi spada u red najzamršenijih istoriskih pitanja, koje dosada nije rešeno sa dovoljno sigurnosti. Najverovatnija je hipoteza do koje je došao, na osnovu pažljivog proučavanja sve dosada poznate građe, znameniti češki naučenjak Ljubor Niderle. Slovenska pradomovina bila bi negde na Karpatima i u basenu gornje i srednje Visle, gornjeg i srednjeg zapadnog Buga, gornjeg Pruta, Dnjestra i južnoga Buga, Pripeta i donekle srednjeg Dnjepra. Od II do kraja IV veka u današnjoj Južnoj Rusiji vodeću su ulogu imali Goti; oni su potčinili sebi više slovenskih plemena, pa su imali i jednu veću državu. Koncem treće četvrtine V veka poplavili su južnoruske stepe Huni, koji su došli iz dubina Srednje Azije u Evropu. Kasnije su oni, naročito pod vođstvom Atile, proširili svoju vladavinu daleko prema Zapadu. Središte Atiline države bilo je negde u Panoniji, gde je Atilu posetilo izaslanstvo vizantiskog cara. Učesnik tog izaslanstva, Prisk, opisao je svoje putovanje i dao dobru sliku tadašnjih Huna. Iz njegovih podataka da se suditi, da su u Panoniji pod Hunima i sa njima živela i neka slovenska plemena. Velika hunska država spada u red prolaznih tvorevina istorije i, posle smrti Atiline (453.), u borbama njegovih sinova, brzo se raspada i propada. U VI veku počinje i razvija se prodiranje u Južnu Rusiju Bugara, a malo kasnije i Avara, koje prvi ruski letopisac zove Obrima. Ruski letopisac slikovito priča o nasiljima Avara nad Slovenima: kad treba Avaru da ore polje ili da nekud ide kolima, upotrebljava on slovenske žene kao zapregu mesto konja ili volova. Pod uticajem avarskim, ili tačnije pod pritiskom Avara, Bugari i Sloveni prodiru na Balkansko Poluostrvo u VI i VII stoleću. U isto vreme, pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima, vrši se slovenska kolonizacija širom istočnoevropske ravnice. Na jugu, slovenska plemena dolaze u izvesnu zavisnost od dosta velikog Hazarskog Carstva, koje ih sve do IX stoleća štiti od nomada. A u IX veku, negde u njegovoj drugoj četvrtini, navaljuju nove i snažnije nomadske horde Pečenjega i Mađara. Slovenska kolonizacija istočnoevropske ravnice, koja je u glavnim potezima izvršena do u VII stoleće, nije dala ovim krajevima gusto, naročito pak slovensko stanovništvo. Slovenska su se plemena grupisala samo kraj reka, rečica i jezera. Zauzimajući uzvišenija mesta, obično blizu ili kraj vode, slovenski naseljenici stvarali su sebi utvrđena mesta, zvana „gorodišča“ t. j. mesta opkoljena lancem ili bedemom, pravljenim od zemlje; tragovi takvih „gorodišča“ sačuvani su u velikom broju. Savremenici znaju pričati o njima dosta stvari. Tako, na primer, skandinavska saga zove Rusiju Gardariki t. j. „zemljom gradova“; a anonimni geograf bavarski iz IX stoleća veli za ruske zemlje sledeće: „Uliči jesu narod mnogobrojan: oni imaju 318 gradova; Bužani imaju 231 grad, Volinjani - 70, Severjani - 325“. Ove podatke potvrđuje moderna arheologija. Iz početka, svakako, ogromna većina “gradova“ ruske zemlje bili su samo utočišta za seosko stanovništvo protiv neprijatelja i divljih zverova. Na osnovu poglavito lingvističkog materijala može da se stvori slika ekonomskog stanja i materijalne kulture slovenskih plemena razasutih i naseljenih na istočnoevropskoj ravnici. Oni su bili zemljoradnjici, ali su se bavili uz to i stočarstvom, lovom divljači i ribe i pčelarstvom. Kultura glavnih vrsta i sada poznatog žita, povrća i voća bila im je u glavnom poznata. Verovatno da su se bavili polunomadskom zemljoradnjom, nalik na onu, koja se i sada može videti na severu Rusije i u mnogim mestima Sibirije, t. j. oni su sekli i palili drveće i žbunje u šumi, sejali su žito i sadili povrće u dosta primitivno obrađenu zemlju, koju su pepelom gnojili; kad bi zemlja postala posnom, oni bi kretali dalje. Ali već svakako od VII stoleća u istočnoevropskoj ravnici razvija se dosta živa trgovina. Pored mnogobrojnih izveštaja savremenika Arapa, pronalasci na području današnje Rusije velike mase pojedinačnih novaca, kao i velikih blaga u kotlovima i drugim sudovimazakopanim u zemlju (ruski 4
„клады“) svedoče o razvijenosti ove trgovine. Trgovački saobraćaj se vršio lađama, koje su se kretale u više pravaca, ali dva su puta bila glavna;. jedan je vezao Baltičko More sa Crnim, drugi Baltičko More sa Kaspiskim Jezerom. Od sporednih puteva putevi po zapadnoj Dvini i Njemenu bili su najvažniji. Kanala, razume se, da nije bilo, i zato su iskorišćavali takozvane „voloke“ ili „prevlake“ t.j. uže kopnene prostore između pojedinih reka i jezera; preko njih su lađe vukli konopcem, odnosno nosili na rukama. Isto tako su vukli ili nosili lađe duž obale Dnjepra, tamo, gde je on presečen od kamenih greda, t.zv. pregrada (ruski „пороги“). Glavni učesnici u trgovini bili su Skandinavci Normani, t.zv. „Varegi“ ruskih letopisa i vizantiskih hronika i akata, zatim Arapi, Hazari, možda Židovi, ali svakako i Sloveni su postepeno ulazili u ovu trgovinu. Trgovačke zajednice valjda su stvarale sebi izvesne tačke za oslonac u ovim prostranim predelima, kao neke vrste utvrđenih kontoara. Na taj način možemo objasniti postanak pravih gradova u našem smislu ove oeči, t.j. ekonomskih i kulturnih, pa onda administrativnih središta. Možemo zamisliti, da su takva središta bila: Kijev na Dnjepru, Novgorod na jezeru Iljmenju i reci Volhovu, Smoljensk na gornjem Dnjepru i još nekoliko najstarijih gradova. Slovenska plemena u istočnoevropskoj ravnici, prema izveštajima najstarijeg ruskog letopisa, s kojim se u glavnom poklapaju podaci spomenutog bavarskog geograf i vizantiskog cara Konstantina Porfirogenita u njegovom znamenitom delu „O upravi carstva“ (gl. IX.), bila su sledeća: u basenu jezera Iljmena - Sloveni, u basenu zapadne Dvine i Pskovskog Jezera - Krivići, u basenu reke Brezine - Dregovići, u basenu Pripeta - Drevljani, u basenu Soža - Radimići, na Desni - Severjani, na srednjem Dnjepru oko Kijeva - Poljani, na gornjoj Desni i njenom nritoku Sajmu i na gornjoj Oci - Vjatići, na jug od Drevljana - Volinjani, na južnom Bugu - Tiverci, na Dnjestru - Ugliči ili Uliči ili Duljebi, koje su nekad, prema letopisu, mučili Obri. Na severu i severoistoku slovenska su plemena bila izmešana sa Fincima, na zapadu nalazila su se u dodiru sa litvanskim plemenima. GLAVA II. Legende i fakta iz istorije početka ruske države Prema izveštaju ruskih letopisa, državni život niče na velikom putu „iz Varega u Grke“, sredinom IX stoleća. Pod godinom 859. letopis beleži da su severni Sloveni plaćali danak Varezima, dok su ga južni Sloveni plaćali Hazarima; zatim sledi beleška o izgnanju Varega od strane slovenskih plemena i o velikoj međusobnoj borbi među severnim Slovenima i Fincima. Da bi učinili kraj anarhiji, severna slovenska i finska plemena sporazumno reše, da pozovu Varege iza mora, neka ponovno vladaju nad njima. I zaista, na poziv naročitog izaslanstva, koje reče kneževima vareškim iz plemena Rusa (Русь): „Zemlja je naša velika i bogata, ali nema u njoj reda; dođite da budete kneževi i vladari naši“ - dođoše tri brata Rurik, Sineus i Truvor „sa rodom svojim“ i postadoše kneževi kod Slovena (862.). Nakon smrti svoje braće Rurik ostade jedini knez, te uguši bunu novgorodskih nezadovoljnika, razmesti „muževe“ po gradovima, ali izgubi jedan deo svoje vojske, koji se pod Askoldom i Dirom uputi na jug, gde su osvojili, nezavisno od Rurika, grad Kijev na Dnjepru (866.). Hronologija letopisa je više nego sumnjiva, a i u celini i legenda, koja se jako ukorenila, ne izgleda sigurna. Pitanje o tome: ko su bili Varezi-Rus postalo je veoma zamršeno, pa je izazvalo ogromnu literaturu. Da su Varezi kao i Rusi (da li je to isto, u to se sada sumnja) sredinom IX stoleća krstarili po Crnom Moru, vodili trgovinu sa Grcima, pa i gusarili duž obale, o tome imamo dovoljno podataka kod samih Grka savremenika. Najznamenitiji događaj u tim odnosima bio je napad Rusa na sam Carigrad godine 860., o kom su sačuvane originalne propovedi patrijarha Fotija. God. 879. letopis beleži smrt legendarnog Rurika, osnivača Rurikove dinastije, koja se sredinom XI stoleća počela deliti na više loza, pa je kasnije (linija Danilovića - potomaka Aleksandra Nevskog) vladala u Moskovskoj Državi, sve do godine 1598. Postoje još i sada mnogobrojne ruske kneževske porodice, koje vode poreklo od Rurika. 5
Rurika je, sve prema letopisu, nasledio njegov maloletni sin Igor, umesto koga je upravljao njegov rođak Oleg (879-912.). Oleg se uopšte javlja sa crtama pravog legendarnog junaka, iako je njegovo ime kao „velikog kneza ruskog“, koji stoji na čelu gomile drugih kneževa, spomenuto u ugovoru između Rusa i Grka, čija se autentičnost ne da osporiti. Oleg je osvojio čitav put „iz Varega u Grke“ sa Kijevom, gde je pogubio Askolda i Dira, a sam Kijev nazvao je „majkom ruskih gradova“ (882.). On je pokorio silu slovenskih plemena, pa je, prema letopisu, učestvovao i u pohodu na Carigrad (907.). Ovaj je pohod, o kom se nije pronašlo nikakvih podataka kod Grka, letopis okitio sjajnim pesničkim podrobnostima, očigledno pozajmljenim iz narodne pesme. Oleg je, prema letopisu i u njemu sačuvenom ugovoru iz godine 907., uzeo tom prilikom od Grka veliki danak. Ovaj ugovor, takozvani „prvi“, verovatno je u letopisu izmišljen. Međutim, drugi ugovor iz god. 911. predstavlja nesumnjiv prevod grčke isprave. U njemu su uređeni trgovački i pravni odnosi Rusa i Grka. Oleg je učinio toliko jak utisak na savremenike i potomke, da su i smrt njegovu okitili bajkom. Pričalo se, da je Olegu mnogobožački sveštenik proricao smrt od njegova omiljenog konja, ali je posle mnogo godina umro od ujeda zmije, koja se ugnezdila u lubanji toga mrtvoga konja (912.). Ova bajka veoma je slična sa pričom skandinavske sage o junaku Orvardu Odu. Veliki knez Igor (912-945.) poznat nam je ne samo iz ruskih letopisa, nego i iz podataka koje nam pružaju strani pisci. Iz onog što se o njemu priča dobija se slika jednog slabijeg i nedovoljno odlučnog vladara i vojskovođe. I za njegova vremena ipak se kijevska velika kneževina proširila, iako je veliki knez morao izdržavati borbe sa susednim plemenima i njihovim starešinama. U jednoj takvoj borbi pobunjeni su Drevljani ubili nesrećnog kneza na grozan način, vezavši ga za dve do zemlje spuštene breze, koje su ga onda rastrgle. Igor, odnosno njegovi odredi, gusarili su po Crnom Moru i Kaspiskom Jezeru, te izvršili dva pohoda na Carigrad, od kojih se prvi, blagogodareći upotrebi takozvane „grčke vatre“ od strane Grka završio veoma nepovoljno po Ruse. Ugovor, koji su Vizantinci i Rusi zaključili god. 944. smatra se manje probitačnim za Ruse, nego onaj Olegov; zanimljivo je, da su u njemu spomenuti Rusi hrišćani i hrišćanska crkva u Kijevu. Neki naučnici čak i samog Igora smatraju kao hrišćanina, ali, držim, bez dovoljnog razloga. Igora je nasledio njegov maloletni sin Svetislav (Svjatoslav, 945-972.), koji je vladao i odrastao pod tutorstvom i upravom kneginje-matere Olge i vojvode Svjenelda. Olga se javlja u letopisu, očigledno na osnovu narodne tradicije i pesme, sa crtama „najmudrije žene“. Čim je odrastao, Svetislav se pokazao kao ratoboran junak, koji se odlikovao naročitom brzinom u svojim vojničkim podvizima. Letopis ga slikovito prikazuje na sledeći način: „Beše on hrabar i lak, kao pardus, skupljaše mnoge vojnike; kola iza sebe nije vozio ni kotla; meso nije kuvao, nego je izrezavši tanko konjsko meso, ili divljač, pekao to na uglju, pa jeo; nije imao šatora, nego je spavao na sedlu; isto su činili i svi njegovi; i slaše na sve strane govoreći, „doćiću na vas“. Ratujući širom cele istočne Evrope, Svetislav je prodro sve do kavkaskih predela, pa se i tamo tukao sa plemenima Jasa i Kasega. Ali je naročito znamenit njegov pohod na Balkan, kuda su ga Grci pozvali da sruše bugarsku carevinu. Svetislav je zaista i osvojio Bugarsku, ali se odluči da tamo i ostane. Sagradio je grad Prejaslavec na donjem Dunavu, pa je, prema letopisu, govorio za nj: „Nije mi milo da budem u Kijevu, hoću da živim u Pjeraslavcu na Dunavu, jer je tamo sredina moje zemlje, jer se tamo skupljaju sva blaga sa sviju strana: od Grka zlato, svilene tkanine, vino i različito voće, od Čeha i Ugara srebro i konji, iz Rusije krzna i vosak, med i roblje“. Svetislav je sahranio u Kijevu svoju mater Olgu, koja se ranije, negde oko godine 955., pokrstila u Kijevu, pa je god. 957. išla u Carigrad da obiće cara i patrijarha (o tome putu imamo dve priče: jednu u ruskom letopisu, okićenu legendarnim podrobnostima o krštenju Olge u Carigradu, o kumovanju i prosidbi carevoj i tome slično; i autentičnu priču samog cara Konstantina Porfirogenita u spisu „O ceremonijama vizantiskog dvora“, koja pruža lepu kulturno-istorisku sliku varvarske kneginje na carskome dvoru). Svetislav je razdelio zemlju između tri svoja sina - Jaropuka, Olega i Vladimira, čuvenog potonjeg krstitelja Rusa, pa je otišao konačno u Bugarsku. Srušivši Bugarsku pomoću Svetislava i njegovih Rusa, Vizantija je onda svom snagom udarila na ovog za nju vrlo nezgodnog suseda, te ga je nadmoćnom snagom pobedila. O tome su sačuvani savremeni izveštaji, 6
koji lepo prikazuju krvavu borbu Rusa i Grka. Svetislav, pobeđen i tučen, morao je da primi kratak i veoma nepovoljan za njega ugovor, po kome je odustao od svakih traženja na Balkanu. Posle ugovora o miru, Svetislav, prema priči savremenika Lava Đakona, „zaželio je da se sastane sa carem i da se razgovara sa njim. Jovan (Cimiskije) pristade na to i u pozlaćenoj ratnoj odeći, na konju, dojaši na obalu dunavsku; njega je pratio odred konjanika u sjajnom zlatom šivenom odelu. Tu su zapazili Svetislava, koji je plovio na običnoj skitskoj lađi, veslajući zajedno sa ostalim veslačima. On beše srednjeg rasta, te se ne bi mogao nazvati ni previsok, ni prenizak: imao je pripljosnast nos, plave oči, guste obrve, retku bradicu i dugačke maljave brkove. Sve su kose na njegovoj glavi bile ošišane, sem jednog parčeta, što je svedočilo o plemenitosti njegovog roda. Njegova šija bila je debela, prsi široke, a svi ostali delovi tela veoma razvijeni. U njegovoj spoljašnjosti bilo je nečeg mračnog i surovog. U jednom uhu nalazila se minđuša sa crvenim kamenom i dva bisera. Belo njegovo odelo nije se ni po čemu razlikovalo od odela ostalih Skita, sem po njegovoj čistoći. Ne dižući se sa klupe svoje lađe, Svetislav je kratko vreme govorio sa carem o miru, pa se uputio natrag“. Na povratku u Rusiju, blizu obale Dnjepra, Svetislav, koji je imao malu pratnju, bio je uhvaćen od Pečenjega, divljaka, koji su se pre nekoliko desetina godina u ruskim stepama ugnezdili, a potom i ubijen. Pečenješki knez napravio je sebi gozbenu čašu od lubanje Svetislavljeve (972.) Između sinova Svetislavljevih, ili tačnije između njihovih krugova, izbile su borbe, koje su se završile tim, što je prvo od ruku pristaša starijeg brata Jaropuka poginuo srednji Oleg, pa je onda (po letopisu godine 980., verovatnije pak 978.) Jaropuk bio mučki ubijen, kada je išao na izmirenje sa bratom Vladimirom. Smatra se, da je Jaropuk bio predstavnik hrišćanske stranke i njenih težnja, dok se Vladimir javio kao zatočnik mnogoboštva. Priča se, da je on obnovio i čak i razvio mnogobožački kult u Kijevu, težeći tim da utvrdi državnu kneževsku vlast; bilo je slučajeva i ljudskih žrtava bogovima, pa su jednom prilikom poginuli u Kijevu, kao žrtva tim bogovima, hrišćani Varezi, otac i sin. Vladimir je vodio velike ratove, ne samo suzbijajući separatističke težnje sloveno-ruskih plemena, nego i osvajajući nove predele (Galiciju, sve do Karpata), ratujući i sa Hrvatima (Belim) u Galiciji, i sa Litvancima i sa Bugarima. O načinu života Vladimirova, o njegovim gozbama, naročito pak o njegovim haremima, koje je imao u većem broju, sa ogromnim gomilama žena, pričala su se velika čuda. Verovatno, da su te priče jako preterane. Ali jedno krupno zrno istine svakako se u njima nalazi: arapski pisci prikazuju ruske vođe kao vlasnike velike mase robova i kao trgovce robljem, tako da je i kijevski veliki knez Vladimir lako mogao imati masu čeljadi. Međutim hrišćanska stranka bila je veoma jaka u Kijevu, pa su i veze sa Vizantijom postajale sve tešnje. Primanje hrišćanstva postalo je veoma aktuelno pitanje čisto političke prirode. Ondašnja Rusija bila je pod raznovrsnim verskim uticajima, ali u prvom redu hrišćanskim, sa jugoistoka. Ali su se osećali i zapadni uticaji; zna se da je zapadna crkva imala veza sa Kijevom još za vreme Olgino. Hazari, pod čijom su vlašću neko vreme bili južnoruski Sloveni, behu s puno jevreja (čak i njihov car, „kagan,“ bio je Mojsijeve vere), kao i muslimana. Sve ove uticaje letopis je prikazao u priči o tobožnjem dolasku izaslanstava raznih vera Vladimiru i o šiljanju s njegove strane naročitog izaslanstva za obaveštenje o svim tim verama. Priče su ove obojene vrlo jakom polemičkom bojom u istočno-pravoslavnom i grčkom duhu, ali su stvorene očevidno docnije, iza god. 1100., jer se u njima Jerusalim prikazuje kao grad otet od Jevreja i predat Bogom u ruke hrišćana (aluzija na krstaški rat i zauzeće Jerusalima od krstaša 15 jula g. 1099.). Međutim, u Vizantiji je izbila buna vojskovođe Varde Foke protiv zakonitih careva. Dovedeni u težak položaj, carevi Vasilije II i Konstantin obratiše se na Vladimira, te behu pomognuti jakim odredom njegovih vojnika (Varega). Čim je opasnost prošla, izgleda da su carevi pogazili uslove ugovora, i Vladimir je, da ih natera na izvršenje tih uslova, pošao protiv njih. Zauzeo je, nakon duže opsade, grad Hersonis tavriski ili Korsunj. Posle toga došlo je do novih pregovora i transakcije: Vladimir je primio Hristovu veru, uzeo je za ženu grčku princezu Anu, vratio je carevima Krim, pa je potom izveo i krštenje svojih Rusa. Svi ovi događaji padaju u godine 987.-989., a priča o njima začinjena je legendarnim 7
podrobnostima, koje je letopis uzeo bilo iz junačke pesme, (motiv dobijanja neveste snagom oružja), bilo iz pobožne tradicije (Vladimir je bio fizički izgubio vid, ali ga je odmah dobio natrag čim je ušao u krstionicu). Krštenje Rusa, sem u Novgorodu, svuda je izvršeno u miru, a imalo je velikih i političkih i kulturnih posledica, iako, razume se, nisu bili Rusi ni brzo ni duboko hristijanizirani. Pitanje o tome odakle je Vladimir dobio jerarhiju spada u najteže probleme ruske istoriografije; postoji veoma oštroumna i zanimljiva hipoteza prof. Prisjolkova, prema kojoj je kijevska episkopija spadala pod ohridsku arhiepiskopiju, i na taj način Vladimir je imao tesne političke i crkvene veze sa jugoslovenskom državom Samuilovom. Posle krštenja, Vladimir se javlja u letopisu sa crtama veoma pobožnog i milostivog vladara. Nesumnjivo je, da je on puno učinio za organizaciju države i crkve, naročito za odbranu naroda od stepskih varvara (imamo veoma interesantan izveštaj zapadnoevropskog misionara Brunona o njegovoj poseti Vladimiru i putu u južne stepe u cilju propovedi varvarima, od kojih je Vladimir odvojio svoju državu vrlo dobro uređenom odbranbenom linijom). Vladimiru letopis pripisuje početak ruskog školstva, govoreći kako on „poče uzimati kod otmenog sveta decu i davati je na učenje pismenosti; matere pak plakahu kao da su deca već mrtva.“ Vladimir je postao najomiljeniji junak ruske istorije i narodne pesme, koja ga prikazuje kao „Vladimira, crveno sunašce.“ U njegovoj porodici, sastavljenoj od sinova raznog porekla (deca žena mnogobožačke vere i „Grkinje,“ t. j. princeze Ane), nije bilo sloge. Uoči smrti Vladimir se spremao na rat protiv sina Jaroslava, a čim je umro (15. jula 1015. god.) došlo je do pokolja u velikokneževskoj porodici; najstariji knez Svetopuk dao je zaklati svoju braću od Grkinje (Sveti Boris i Gljeb). Svetopuk, vezan bračnim vezama sa poljskom vladajućom kućom i prijatelj poljskog kneza (kasnije kralja) Boleslava Hrabrog, nije se ipak mogao zadržati u Kijevu. Brat mu Jaroslav, oženjen normanskom princezom Ingigerdom, i oslanjajući se na ponovo pozvate naročito jake odrede Varega, kao i na novgorodsku vojsku, pobedio je Svetopuka i proterao ga je iz Rusije. Svetopuk je umro negde u izgnanstvu, ušavši u istoriju sa nadimkom „Prokleti“ („Окаяный“). Jaroslav (1019-1054.), naprotiv, zadobio je veliku slavu u ruskoj istoriji kao „Mudri.“ Prve polovine svoje vladavine Jaroslav je bio prinuđen da razdeli državu između sebe i brata mu Mstislava, koji je držao ceo istok Rusije od Dnjepra; nakon smrti Mstislavljeve pa do svoje smrti bio je jedini vladar u Rusiji; plemenski kneževi iščezavaju; samo u gradovima Polocku i Turovu ima sporednih kneževa vareškog porekla. Jaroslav stoji na čelu jedne velike evropske države; on je u vezi sa celokupnim ondašnjim evropskim svetom, što se vidi iz braka njegovih sinova sa evropskim princezama, dok su mu zetovi bili kraljevi norveški, mađarski i francuski. Ogroman trgovački grad Kijev bio je središte trgovine Istoka sa Zapadom. U njemu se razvija industrija, umetnost i prosveta. Jaroslav je i sam bio veliki ljubitelj knjiga i imao je bogatu biblioteku. On je ulepšao grad sa više divnih građevina, od kojih su do danas očuvane ruševine Zlatnih Vrata i delovi saborne crkve Svete Sofije, Premudrosti Božije, u kojoj se i sada nalazi mermerna grobnica Jaroslavljeva. Pečenjezi su više puta uzrujavali kijevsku državu, nanosili veliku štetu njenom blagostanju; naročito je opasna bila navala god. 1036., koja se završila ipak potpunim porazom ovih divljaka. Za vreme Jaroslavljevo desio se poslednji pohod Rusa protiv Vizantije, zbog trgovačkih razmirica. Predvođeni od Jaroslavljeva sina Vladimira, Rusi su pretrpeli poraz (1043-1044.). Jaroslav je bio i graditelj novih gradova na periferijama ruske države. Tako je u kraju finskih Estonaca dao sagraditi grad Jurjev u čast svoga sveca Svetog Đorđa; dok je na Volzi tada sagrađen grad Jaroslav, po njegovom narodnom imenu. Dugo vremena, na osnovu nekih reči u samom spomeniku, Jaroslavu su pripisivali izdanje zakonika pod naslovom „Ruska Pravda“ (sačuvano je više redakcija njenih u većem broju prepisa). Pitanje o sastavu i postanku ovog pravnog zbornika, koji se sada više ne smatra kao zakonik u pravom smislu reči, veoma je složeno, te ga ovde ne možemo uzimati u pretres. Ipak je nesumnjivo, da nije „Rusku Pravdu“ dao sastaviti, niti je objavio veliki knez Jaroslav, iako neki njeni delovi možda i vode poreklo iz Jaroslavljeva doba. Umirući (1054.) Jaroslav je razdelio zemlju između svojih sinova i verovatno da je dao i uredbu 8
o redu nasleđa. Sva „ruska zemlja“ (taj se pojam zaista stvarao u XI stoleću) ostaje svojinom cele kneževske porodice Rurikovića, ali se deli na više pokrajina („volosti“), u kojima vladaju kneževi, upravljajući njima preko svojih doglavnika („družina“), a obično u sporazumu sa narodnim skupštinama („veće“) glavnih gradova pokrajine. Na čelu zemlje i kneževskog doma stoji veliki knez, najstariji član kneževske familije. Ostali treba da se razmeste po pokrajinama tako, da stariji knez po redu dobije bolju i bogatiju pokrajinu. Na upražnjeno velikokneževsko mesto dolazi sledeći po redu knez, te se drugi kneževi penju takođe postupno u činu približujući se veliko-kneževskom prestolu. Kao stariji posle umrlog kneza nije se smatrao njegov sin nego najstariji brat. Deca onih kneževa, čiji su očevi umrli još pre nego što su došli na velikokneževsko mesto, gube pravo ne samo na ovo mesto, nego uopšte na neki „deo“ u ruskoj zemlji. Oni se smatraju kao „izgoji“.To je glavna sadržina Jaroslavljeve uredbe koja nije bila nikad tačno izvršivana, iako su je smatrali za neku obaveznu normu državnog prava. Zbog nezadovoljnih kneževa „izgoja“, čiji je broj vrlo brzo porastao; zbog težnja roditelja da osiguraju svojoj deci a ne braći, pojedine pokrajine (takozvane „otčine“ t. j. očevine, baštine) odnosno veliko-kneževski položaj; zbog mešanja u srodničke borbe i kombinacije samog naroda, gradskih veća, gradova i pokrajina, koji su imali spoje omiljene i omražene kneževe, odnosno kneževske linije, država Rurikovića, ubrzo posle smrgi Jaroslavljeve, postaje poprište vrlo čestih i vrlo surovih međusobnih borbi i ratovanja. Najviše su iskorišćavali ovakvo stanje kijevske države stepski nomadi, među kojima su se druge polovine XI stoleća najviše istakli Polovci ili Kumani. Jaroslava je nasledio njegov sin Izjaslav (1054 do 1078. sa prekidima). Već su se za njegovo doba javile razmirice između njega i braće; drugi brat Svetislav, knez černjigovski, oteravši Izjaslava, došao je pre svoga vremena na velikokneževsku stolicu, što se kasnije stalno zameralo njegovim potomcima. Izjaslav se obratio za pomoć caru Henriku IV, pa čak i samom papi Grguru VII., ali bez uspeha. Tek posle smrti Svetislavljeve on je mirno završio svoj život kao veliki knez. Posle njega su uzastopce vladali njegov brat Svevlad (Vsevolod) (1078-1093.) i sin Svetopuk II Mihajlo (osnivač velikog manastira u čast svetog Arhanđela u Kijevu, u kojem se mnogo radilo na letopisu; 1093. do 1113.). Za vreme ovog poslednjeg velikog kneza došlo je do žestokih borbi i ratova između kneževa. Za vreme Svetopuka II naročito se istakao unuk Jaroslavljev, a sin Svevladov, Vladimir, zvani Monomah. „Bratoljubiv, milostiv prema siromasima i stradalnik za rusku zemlju“ tako ga karakteriše letopis. On je napisao naročitu „Pouku za decu,“ zanimljivi etičko-politički spis, u kom poziva svoju decu da budu pravedna i milostiva, da štite siromahe i uboge, a naročito da ne daju svojim činovnicima da čine nasilja; poziva decu na međusobnu slogu i neumornu delatnost u ratu i miru. Vladimir se javlja kao čovek veoma pobožan i oduševljen vaspitač. On naročito podvlači da je njegov otac „sedeći kod kuće“ poznavao više jezika. Iz spisa Vladimirova vidi se, da je i on sam bio neumoran ratnik, putnik i lovac. Uopšte, taj njegov spis, prožet simpatičnim čovekoljubljem i veoma lepo književno obrađen, predstavlja dragocen spomenik kulture, ideja i naravi Kijevske Rusije. Vladimir Monomah uživao je naročite simpatije među kijevskim gradskim masama, koje su ga više puta pozivale na velikokneževsku stolicu. Ali je Monomah bio obazriv i lojalan, te je čekao da na nj dođe red. Najzad god. 1113. Monomah je stupio na velikokneževsku stolicu. Njegovu dolasku u Kijev prethodila je pobuna kijevskog stanovništva sa pljačkom židova; to je bio pokret sa jasno obeleženim socialnim karakterom, izazvan teškim ekonomskim prilikama i uperen protiv zelenaša. Prvi akt novog velikog kneza bila je uredba o visini kamata, koje su bile znatno ograničene. Zanimljivo je, da su i manastiri bili u opasnosti prilikom ove bune, jer su se i kaluđeri bavili zelenaštvom. Vladavina Monomahova prošla je u miru, te se o njemu sačuvala najlepša uspomena. Isto je tako mirno vladao njegov sin Mstislav (1125.-1132.) ali nakon njegove smrti uskoro su opet izbile razmirice između kneževa, koje su trajale sve do dolaska na vladu najmlađeg sina Monomahova Jurija, zvanog Dolgoruki. Taj je knez držao kneževinu suzdaljsku na severoistoku Rusije, ali je sve do kraja svoga života težio za dedovskim „zlatnim prestolom“ kijevskim. U Kijevu je umro god. 1157. Njegov stariji sin Andrija, zvani Bogoljupski, po najmilijem mu selu Bogoljubovu, nije ostao 9
uz oca, kada se ovaj utvrdio u Kijevu, nego se vratio u severoistočne predele. Od njega su veliki kneževi zaseli na prestolu u Vladimiru na Kljazmi (pritoka Oke), te je Kijev izgubio svoj prvenstveni značaj, tim pre što ga je vojska Andrijina god. 1169. u ratu zauzela i tom prilikom spalila i sasvim opljačkala. Posle toga Kijev se slabo obnavlja i tek životari sve do opsade i užasnog pokolja i rušenja koje su izveli u njemu Tatari (1240.). U Rusiji se stvaraju nova državna središta, razvijaju se nove pokrajine: rostovsko-suzdaljska zemlja sa stonim gradom Vladimirom na severoistoku, novgorodski kraj sa Novgorodom i Pskovom na severozapadu, galicko-volinska zemlja sa gradom Galičem na krajnjem jugozapadu. GLAVA III. Ekonomsko i socijalno stanje, državno uređenje i kultura Kijevske Rusije. Ruska država u doba prevlasti Kijeva, kao njene prestonice, t. j. od kraja IX pa do druge polovine XII stoleća, obuhvatala je veći deo istočno-evropske ravnice. Basen Dnjepra, izuzimajući njegov južni deo, i sviju njegovih glavnih pritoka, basen gornje i srednjezapadne Dvine, gornjeg i srednje-južnog Buga i Dnjestra, gornjih zapadnog Buga i Sana (pritoka Visle), gornjeg Njemena, gornje Volge, gornje i srednje Oke, najzad jezera Iljmena i Pskovskog i delimično Ladoškog i Oneškog, -to je bilo rusko državno zemljište. Granice ove zemlje nisu bile određene; one su se kolebale i menjale na jugu u stepama prema rezultatima borbe sa nomadima (Pečenjezima, kasnije Polovcima ili Kumanima), na zapadu u vezi sa odnosima sa Poljacima, koji druge polovine X stoleća stvaraju sebi državu; dalje na severu prema litvanskim i donekle finskim plemenima. Sve se ovo zemljište sa neodređenim granicama delilo na više autonomnih zemalja ili pokrajina: novgorodsku, polocku, smoljensku, černjigovsku, kijevsku, volinsku, galičku, turovo-pinsku, perejaslavsku, suzdaljsko-rostovsku, muromo-rjazansku. Daleko van predela ovih zemalja nalazila se blizu ušća Kubana mala ruska naseobina Tamatarha ili Tmutarakan. Svaka zemlja imala je središnji grad i sporedne zavisne gradove koji su se na ruskome jeziku zvali пригороды. Kijev pak, kao stoni grad velikog kneza, kasnije još i mitropolita, bio je “mati svima ruskim gradovima“. Stanovništvo ruske države bilo je većinom slovensko. Plemenski nazivi postepeno iščezavaju, još se pamte, a neki i upotrebljavaju u XII stoleću. Slovensko stanovništvo prima rusko ime koje je iz početka označavalo odrede Varega-Normana, zatim mešovitu vareško-slovensku grupu stanovništva, koja se bavila ratom, trgovinom i donekle upravom zemaljskom. Kasnije je ceo narod primio rusko ime. Pored toga svako se pleme obeležavalo još i po svojoj pokrajini, odnosno po njenom glavnom gradu, tako da su se ljudi obično zvali Kijevljani, Novgoroci, Pskovići i t. d. Pored Slovena bilo je puno finskih elemenata, koji su se postepeno pretapali u Slovene utičući na njih, ali su dugo čuvali svoju narodnost, tako da su njihovi ostaci preživeli duga stoleća, pa se još i sada mogu naći po nekim mestima Rusije. Od hazarskih vremena ostale su na ruskom jugu kolonije židova; od njih je kijevska bila mnogobrojna i uticajna. Normanski došljaci, takozvani Varezi, dosta su se brzo pretapali u Slovene i iščezavali među njima. Bilo je puno i drugih došljaka, naročito odonda, otkada se razvila velika država sa međunarodnim političkim i ekonomskim vezama. Dokumentima je utvrđen boravak u Rusiji Grka, Južnih i Zapadnih Slovena, Nemaca, Franaka, Jermena, Arapa. Većina stanovništva bavila se zemljoradnjom, razume se primitivnom, uz to stočarstvom, lovom i pčelarstvom, ali je i gradski život - trgovina, industrija i zanati - bio jako razvijen, mnogo jače, nego što se obično misli. Razume se, da nemamo nikakve statistike, ali podaci, koje nam pružaju savremeni pisci i ostaci materijalne kulture, koje je skupila i protumačila moderna arheologija, svedoče ipak o veoma intenzivnom razvitku trgovine ne samo tranzitne nego i uvozno-izvozne sa severnom i srednjom Evropom, Balkanskim Poluoostrvom i (do sredine XI stoleća) Malom Azijom, najzad sa srednjim Istokom u Aziji, kao i sa krajevima s jedne i druge strane planinskog lanca Urala. Mreža trgovačkih puteva, poglavito vodenih, spoljašnjih i unutrašnjih, bila je dovoljno gusta. Iz početka su iz Rusije izvozili gotovo samo sirovine: krzno, 10
vosak, med, hleb; od stoke konje; i uz to vrlo mnogo roblja. Kasnije razvija se, naročito u Kijevu, domaća industrija. Umesto jednostavnog građenja drvenih dosta primitivnih zgrada javlja se po glavnim gradovima građevinarstvo, koje se služi kamenom i izvodi velike građevine, u prvom redu crkve i kneževske dvorove, po uputama stranih majstora, sa velikim troškovima, i sa upotrebom mnogobrojne radne snage. Car Konstantin Porfirogenit priča, kako rusku trgovinu organizuju kneževi skupljajući danak jednim delom na prodaju u Vizantiju, preko karavana i lađa, koje se pod vojničkom zaštitom spuštaju Dnjeprom u Crno More. Kasnije, trgovina dobija sve više privatni karakter, iako je bez sumnje kneževi nikad nisu potpuno napustili; u ugovorima ruskih kneževa Olega i Igora sa Grcima nalazimo pravila o pasošima, o ponašanju i izdržavanju ruskih trgovaca u Carigradu, o međusobnom kažnjavanju krivaca, o međusobnom izdavanju robova koji su pobegli od gospodara, o postupanju sa nasledstvom u tuđini umrlih trgovaca, kao i sa lađama i imovinom onih trgovaca koji su pretrpeli neku nesreću na moru. Sve su te odredbe i pravila dosta precizni i za ono doba napredni. Zanimljivo je, da su ugovori sačuvani samo iz X stoleća; iz kasnijeg ih vremena više nema. I na istočnjačkim trgovima ruski trgovci su bili veoma aktivan elemenat, dok za Srednju Evropu znamo da su naročito tesne veze postojale između Kijeva i Regensburga na gornjem Dunavu, u kom su gradu sačuvani tragovi nekadašnjeg velikog trgovačkog udruženja (hilde) ljudi, koji su se bavili trgovinom sa Kijevom. Od ruskih gradova naročito o Novgorodu znamo, da su u njemu živele veoma mnogobrojne zanatlije. Isto tako moralo je biti i u Kijevu i u drugim gradovima. Sve do kraja X stoleća Rusija nije imala svoga novca i služila se novcem arapskim („dirgemi“) i vizantiskim („solidi“). Od vremena Vladimirova javlja se ruski novac, koji je toliko bio značajan, da se za vreme Jaroslava, izgleda, upotrebljavao i u Skandinaviji. Pored metalnog novca verovatno su bili u upotrebi i novci pravljeni od kože. Svakako novac je bio redak i zbog toga su kamate bile visoke, a kao zalog, koji je obezbeđivao povratak duga, služila je često ličnost samog dužnika. Društveno uređenje Kijevske Rusije tokom vremena postaje sve složenije. S jedne strane opažamo podelu društva na kneževsko i zemaljsko („družina“ i „земщина“). „Družina“ se delila na višu i nižu; pored toga bila je sva sila ljudi, koji nisu bili ratni drugovi i savetnici kneza, nego zavisni od njega, njegove privredne sluge. U daljem razvitku društva, naročito u nekim kneževinama, stvara se viši stalež t. zv. „boljari“, to su najviši i najuticajniji članovi „družine“ i zemaljske, upravo gradske, starešine, neka vrsta nasledne aristokratije. Slobodni ljudi delili su se na građane i seljake („смерды“, ova reč je izazvala više tumačenja). Ispod slobodnog društva nalazili su se poluslobodni, t. zv. „zakupi“. To su bili dužnici, koji su svoju slobodu založili za obezbeđenje duga; oni „zakupi“, koji su radili na zemlji, zvani su bili „rolejni“. Najzad mnogobrojno je bilo roblje, potpuno bespravno. Odvojeno od građanskog društva nalazilo se od XI stoleća društvo crkveno, sastavljeno od duhovništva i njegovih porodica, od kaluđera i onih svetovnjaka, koji su služili u crkvenim ustanovama i najzad od onih. ljudi, koji su se našli izvan svojih društvenih organizacija (staleža) - „izgoji“. Kijevska Rusija nije nikad bila jedinstvena država: prvi vareški kneževi imali su pod sobom; ne samo svoje namesnike, nego i druge sporedne vareške vođe kao i plemenske starešine ili glavare. O tome možemo zaključivati po svedočanstvima naših izvora, a naročito po dosta jasnim u ovom slučaju tekstovima ugovora sa Grcima. Prvi od tih. ugovora, Olegov od god. 911., zaključili su poslanici „Olega, velikoga kneza ruskoga i sviju, koji su pod njim svetli boljari... po želji naših kneževa...“ Drugi ugovor spominje „Igora velikog kneza ruskoga“ i „sve kneževe“ (u letopisu upotrebljena je zbirna imenica “княжье“). Kako su kneževi Rurikova doma potiskivali plemenske starešine i druge vareške kneževe, ipak su pojedini kneževi u nekim oblastima bili autonomni. Iz toga su izlazile vrlo štetne borbe po rusku zemlju, ne samo između kneževa, nego i između pojedinih pokrajina. Te borbe bile su drugi važan uzrok propadanju Kijevske Države. Na početku ruske države kneževi su bili čuvari granica i trgovačkih puteva, dakle unutrašnjeg i spoljašnjega mira, glavari vojske, organizatori trgovine, 11
donekle pak i suci. Ovaj karakter u glavnom su kneževi sačuvali i kasnije, samo su manje neposredno učestvovali u trgovačkim poslovima. Ali su zato sebi stvorili u mnogim kneževinama krupno seosko gospodarstvo, na kom su radili robovi. U hrišćansko doba kneževi se javljaju kao pokrovitelji vere i duhovništva, kao crkveni ktitori; uz kneza postoji savet sastavljen od njegovih uglednijih ratnih drugova, u koji na više mesta postepeno ulaze i starešine gradskog stanovništva, tako da se stvara boljarska duma, kao izraz boljarskog staleža. S njome kneževi rešavaju sva važnija pitanja rata i mira, uprave i sudstva; i izdaju zakone, u koliko ih je bilo. Po gradovima skupljaju se veća (вѣче) t.j. skupštine odraslih slobodnih muškaraca ili možda samo šefova porodica. Za veće, kao i za kneževsku vlast i boljarsku dumu, nema, razume se, pismenog ustava, ali je svakako nesumnjivo da su demokratska veća uzimala vrlo veliko učešće u svima javnim poslovima, naročito onda, kada nije bilo kneza, odnosno kad je knez bio maloletan ili slab. Možemo lako zamisliti, a zato ima i izvesnih podataka, da su veća bila više puta u opreci i borbi sa kneževima, a u isto vreme da su ona bila i poprište socijalnih sukoba. U državnom uređenju Kijevske Rusije vidimo dakle kombinaciju klasičnih društveno-državnih elemenata: monarhiskog (veliki knez i kneževi), aristokratskog (boljarska duma, gradske starešine) i demokratskog (mase gradskog stanovništva sakupljene u većima). Vrlo veliki uticaj na tok ekonomskih, društvenih i državnih poslova Kijevske Rusije, nakon primanja hrišćanstva, imala je crkva. Razume se, da je hrišćanizacija ruskog stanovništva išla veoma sporo, ali svakako crkva je bila gotovo jedini duhovni autoritet, jedino središte prosvete, a u isto vreme i vlasnik veoma velikih i raznovrsnih dobara. Poput episkopskih stolica, stvarani su i mnogobrojni manastiri, od kojih je takozvana Kijevopećerska Lavra bila najvažnija. Ona je dala Rusiji velike svece i velike prosvetitelje. Crkva je širila pojmove rimskog i crkvenog prava; stvarala je prve pravne zbornike. Valjda se uticajem crkve može objasniti jako ograničenje, a zatim ukidanje krvne osvete, koje je sprovedeno u Ruskoj Pravdi čija starija redakcija još priznaje, do duše ograničenu, osvetu, ali mlađa redakcija već je nema. Velikom broju ljudi crkva je sudila sama, po svojim propisima i u svim poslovima, dok celom društvu u pitanjima porodičnog i naslednog prava, kao i za krivice protiv vere i morala. Kraj crkve bile su prve škole, prve knjižnice, prve dobrotvorne ustanove, a takođe i mnogobrojne umetničke radionice. Najlepše zgrade bili su hramovi, koje su nemilosrdno vreme i burni istoriski događaji većim delom sasvim uništili. U hramovima, koji su često izvanredno lepi arhitektonski spomenici, razvijaju se divni mozaici i odlično slikarstvo alfresko. Mozaična slika Bogomatere, takozvane Orante, u apsidi saborne crkve sv. Sofije u Kijevu, zabavne freske svetovne sadržine duž basamaka iste crkve, najzad tragično strogi likovi svetaca u crkvi sv. Spasa u Neredici blizu Novgoroda, jesu najvažniji spomenici ove umetnosti. Poznato nam je i ime jednoga majstora; to je nekakav Grčin Petrović („Грьцинъ Петровицъ“), verovatno Srbin. Pisana književnost javlja se u crkvenim krugovima. To su u prvom redu dela prevodne književnosti: Sveto Pismo, dela otaca crkve, objašnjene Svetog Pisma Starog Zaveta, (t. zv. Paleje) i onda zbornici mešovite sadržine, apokrifi i t. d. Najstariji poznati slovenski rukopisi u Rusiji jesu: „Ostromirovo Evanđelije“ iz god. 1057. i dva „Izbornika“, t. j. zbornika izrađena za černjigovskog kneza Svetislava godina 1073. i 1076. U jednom od njih nalazi se znamenita slika samog kneza i njegove porodice. Uz prevodnu književnost javljaju se i originalne crkvene propovedi, naročito znamenitog kijevskog mitropolita Ilariona (XI vek) i vladike turovskog Kirila (XII vek), polemički spisi protiv Latina, žitija svetaca, kao na primer ubijenih kneževa Borisa i Gljeba, igumana Teodosija, znamenitog osnivača Kijevopećerske Lavre, velikog crkvenog i političkog poslenika Kijevske Rusije, zatim čitava jedna zbirka žitija t. z. Pećerski Paterik; najzad, možda vrhunac crkvene književnosti, divni ruski letopisi, koji počinju sa takozvanim Nestorovim Letopisom ili pričanjem o postanku ruske zemlje. U letopisu nalazimo puno elemenata čisto svetovnih, ponekad naročito na prvim stranama, a takođe i u čitavom Galičko-Volinskom Letopisu kao da čujemo narodnu junačku pesmu. Junačke pesme pevali su na kneževim dvorovima naročiti pevači; ime jednog od njih, nekog Bojana, sačuvano je u sasvim orginalnom i jedinom spomeniku ove vrste Slovu o Polku Igorevom, koji je nepoznati autor ispevao negde pod kraj XII veka. Tema ovog 12
genijalnog speva jeste nesrećni rat kneza Igora sa Kumanima (1185). Pored velikih umetničkih lepota ovoga speva ispevanog snažnim, veoma slikovitim jezikom, sa puno karakterističnih i finih izraza i dubokih psiholoških zapažanja, ima u njemu jedna naročita politička tendencija, iskazana sa velikim oduševljenjem: to je strasna težnja ka jedinstvu ruske zemlje. Autor „Slova“ je nesumnjivo vatreni ruski nacionalista, koji ima izrađenu nacionalnu svest. Ali on nije usamljen: istu i čak i slovensku svest ima i letopisac, koji je, na primer, metnuo u usta knezu Svetislavu još u X veku divne reči: „Ne smemo osramotiti rusku zemlju!“ Najzad istu svest možemo zapaziti i kod černjigovskog igumana Danila, koji je prvih godina Jerusalimske Kraljevine posetio Svetu Zemlju i u svome i inače veoma zanimljivom putopisu zabeležio, kako je on zapalio na grobu gospodnjem „kandilo za rusku zemlju.“ „Slovo o Polku Igorevom“ je neka vrsta labudove pesme Kijevske Rusije, zemlje bogate kulture, burne istorije, velikih socijalnih nepravdi, zemlje, koju su rušili iznutra međusobno zavađene pokrajine, kneževi, staleži, a spolja svakojaki neprijatelji, u prvome redu nomadi. Kada se uz to počeo da menja pravac međunarodnih puteva trgovine, Kijevska Rusija počela je da opada. Veliki deo njenog stanovništva bio je rasturen ili se sam odselio. U glavnome su bila dva pravca iseljavanja: na zapad i jugozapad u Galičinu, i na severoistok u suzdaljsko-rostovski kraj. GLAVA IV. Galicija. Galička Rusija bila je od prastarih vremena naseljena slovenskim plemenima. Veliki njen deo smatra se od mnogih istoričara kao slovenska praotadžbina u Evropi (na primer krajevi Bojke). Galička Rusija nekada se zvala Crvena („Червоная Русь“ ili „Червенскіе города“). U sastav ruske države „crveni gradovi“ su ušli tek za vreme sv. Vladimira (981.). Galička Rusija bila je često predmet borbe između Kijeva i Poljske; poljski kralj Boleslav Hrabri, za vreme naslednika sv. Vladimira, držao je neko vreme galičku Rusiju; za nju su se borili ruski kneževi Rurikove krvi, poljski i mađarski kraljevi. U XII veku galičku zemlju držao je znameniti knez Jaroslav zvani Osmomisl, čiju je moć opevao pesnik „Slova o polku Igorevu“. Posle strašnih pokolja i pljačke u Kijevu godine 1169. i 1202. galičko-volinska zemlja postaje središte Južne Rusije i privlači mase ruskog stanovništva iz drugih kneževina. U ovo doba se isticao galički knez Roman, ali vrhunac slave i moći dostigla je Galička Rusija pod Romanovim sinom Danilom (1229-1264.). On je suzbio samovolju svojih velikaša, koji su više puta i tokom mnogih godina upravljali zemljom, postao je pravi vladar, kakvi su se počeli javljati u Evropi baš u XIII veku. Kad je njegova kneževina, kao i ostala Rusija, potpala pod tatarsku vlast, Danilo je razvio široku međunarodnu delatnost da stvori veliki evropski savez protiv Tatara. S tom namerom on je stupio u tesnu vezu i sa papom, koji mu je dao kraljevski naslov; Danilo se, posle toga, godine 1253. krunisao za kralja u gradu Dorogičinu. Ali savez sa papom nije doveo do krstaškog rata u koji bi Evropa, na papski poziv, pritekla u pomoć Danilu; zato je Danilo pred kraj svoje vladavine i prekinuo veze sa papom. Inače, njegova država je nekoliko puta nastradala od Tatara, a i on sam morao je da ide na poklonjenje hanu. Iako odlično dočekan u Hordi, on je ipak teško osećao svoj položaj hanova vazala, kao što se vidi iz zabeleške letopisca o njegovoj poseti kod hana: „Veliko je zlo počast od Tatara!“ Posle smrti Danilove Galička Rusija brzo opada pod vlašću boljarskog staleža. Litvanci, Poljaci i Mađari više puta posreduju u razmiricama galičkih kneževa. Najzad, sredinom XIV veka, kralju poljskom Kazimiru Velikom pošlo je za rukom da osvoji Galičku Rusiju, koja je od tog vremena pa sve do prve deobe Poljske, 1772., delila sudbinu Poljske, ali nije nikad izgubila svoju rusku svest i ruski karakter, iako je plemstvo bilo poljsko, a gradsko stanovništvo velikim delom židovsko. Ono što čini najvažniju osobinu socijalno-političkog uređenja Galičke Rusije za vreme njene samostalnosti, to je prevlast boljarskog staleža. Boljari su u Galičkoj Rusiji bili veleposednici. Oslanjajući se na veliko zemaljsko dobro, na mnogobrojnu oružanu služinčad i mase zavisnih 13
seljaka, oni su bili pravi gospodari zemlje, određivajući pravac politike i u ličnim i u načelnim pitanjima. Kneževi bi se mogli osloniti na gradsku i seosku demokratiju, naročito na onu prvu, protiv boljara. Ali oni ovo većim delom nisu činili. Zato je samo delimično, za vreme spomenutih kneževa Jaroslava i Romana, kao i kralja Danila, vrhovna vlast dobivala monarhisko obeležje. Kulturni život Galičke Rusije bio je prilično razvijen. Kao njezin književni spomenik ostao je Galičko-Volinski Letopis, pisan veoma lepim jezikom, sa puno dramatskih epizoda, slikovitih opisa i izraza, koji nas potsećaju na „Slovo o polku Igorevom.“ GLAVA V. Suzdaljska Rusija. Tatarska vlast nad Rusijom. Sve do sredine XII stoleća severoistočna ruska oblast zvala se suzdaljska po gradu Suzdalju (pominje se prvi put godine 1023.) ili još i suzdaljsko-rostovskom — po gradu Rostovu Velikom. Ona je bila retko naseljena, i to više od finskih plemena, nego od Slovena. Bilo je, istina, u njoj od vajkada nekoliko ruskih gradova (Rostov, Belo Jezero, Murom, Suzdalj, Vladimir, verovatno osnovan za vreme sv. Vladimira i Jaroslav, tvorevina Jaroslava Mudrog), ali u glavnom taj divlji i siromašni kraj bio je gotovo van velikog toka ruske istorije. Na kneževskoj skupštini u Ljubeču godine 1096. zaključeno je, da se od suzdaljske oblasti stvori posebna kneževina, te je ona dodeljena Vladimiru Monomahu. Knez Vladimir samo se od vremena na vreme javljao u tom dalekom kraju, koji je kasnije. predao svome najmlađem sinu Juriju, zvanom Dolgoruki. Taj je više mario za jug, nego za svoju pokrajinu, iako baš za njegova vremena jača kolonizacija ove oblasti. Sam se Jurije javlja kao aktivan osnivač gradova i sela i graditelj puteva. Još je više radio na napretku rodnog kraja njegov sin Andrija Bogoljupski, prvi veliki knez vladimirski, „prvi Velikorus u istoriji“ kao što ga neki zovu, prvi apsolutni vladar u Rusiji. Andrija je na druge kneževe gledao ne kao na braću, odnosno decu, nego kao na sluge; isto tako bio je okrutan i naspram svojih doglavnika, svoje „družine“ i dvora, kao i naspram varoške demokratije. Nije trpeo savete kneževa i boljara, nije dopuštao saradnju veća. Borio se na sve strane, naročito sa Novgorocima, koji su onda stvorili svoju, gotovo nezavisnu od velikog kneza, republiku. Njih je uspeo da pobedi samo na taj način, što im je zatvorio dovoz žita, nateravši ih glađu na pokornost. Okrutan i ohol prema najbližoj okolini, on je izazvao zaveru, i to pravu dvorsku zaveru, uz učešće svojih šuraka, a možda i svoje žene; zaverenici su noću napali nenaoružanog velikog kneza u njegovoj spavaćoj sobi i ubili ga i izmrcvarili (1174.). Pobunjeno građanstvo opljačkalo je i spalilo njegov dvor. Andriju, koji nije imao dece, nasledio je njegov brat Svevlad III., zvani „Veliko Gnezdo“ zbog mnogobrojne mu porodice. Doveli su ga takozvani „mlađi gradovi“ (Vladimir i drugi) protiv gradova starijih (Rostova i Suzdalja), u kojima je bila jaka organizacija veća. Svevlad je nastavio, ali mnogo veštije i opreznije, politiku svoga ubijenog brata i prema kneževima, i prema „družini“ i prema varoškoj demokratiji, naročito novgorodskoj, ali je uspeo da se relativno mirno održi na velikokneževskoj stolici kroz dugi niz godina (1174—1212.), da bude slavljen i poštovan širom cele Rusije i van nje. Karakteristična pojava za vreme Svevlada III. bio je Mstislav Mstislavić zvani Junak („Удалой“), knez toropski, praunuk Monomahov „anarhista“ svoje vrste, večiti borac protiv apsolutizma velikih kneževa vladimirskih, saveznik novgorodske republike. U borbi ove republike i kneza Konstantina, starijeg sina Svevladova, kome je ovaj oduzeo pravo nasleđa nakon savetovanja sa duhovništvom i „svima ljudima“ (to je bila neka vrsta zemaljskog sabora), protiv naslednika Svevladova velikog kneza Jurija II, Mstislav je dobio značajnu Lipecku bitku (1216.). Posle Konstantinove smrti (1217.) Jurije se vratio na stolicu velikog kneza vladimirskog, držao je u svojoj vlasti i Novgorod, te je mirno vladao, posredno i neposredno, nad velikim delom Rusije. Todine 1221. on je sagradio grad Njižnji Novgorod (t. j. donji novi grad). Godine 1237. na suzdaljsku Rusiju su napali Tatari, te je u bitci sa njima, na reci Siti, poginuo Jurije II (1238.). Ova je tatarska najezda bila od, velikog značaja za Rusiju, te ćemo se s toga na njoj malo zaustaviti. 14
Tatare je krajem XII i početkom XIII stoleća ujedinio Temuđin (1154—1227.), koji se nazvao Džingishan t. j. veliki han (1206.). O Tatarima piše jedan kineski pisac, savremenik Džingishanov, sledeće: „Tatari se rađaju i rastu u sedlu i na konju; oni se sami uče vojničkoj borbi, jer celi svoj život provode u lovu. Zato nemaju pešadije, nego samo konjicu. Vojske se može prikupiti kod njih nekoliko stotina hiljada. Gotovo nema kod njih službenog dopisivanja, ali svi, počev od vrhovnog zapovednika pa do načelnika hiljade, stotine i desetine upravljaju lično. Svaki put kad oni hoće da zauzmu veliki grad, oni prvo navaljuju na manja mesta, pa, zarobivši njihove stanovnike, gone ih na opsadu. Zato izdaju naredbu da svaki konjanik zarobi deset ljudi; kad je ovaj broj popunjen, svaki čovek uzima izvesnu količinu trave ili drva, zemlje, kamena; njih teraju dan i noć, ubijajući zaostale. Prilikom opsade ne štede ni desetine hiljada žrtava, i zato gradovi bivaju uvek zauzeti. Po zauzeću njihovom ubijaju, ne štedeći, sve, bez obzira na to, da li su stari ili mladi, lepi ili ružni, siromasi ili bogati, da li se njima protive ili ne; nikakva znamenita ličnost ne može da izbegne smrtnu kaznu ako im se ona odupirala. Posle zauzeća grada dele plen srazmerno broju učesnika u napadu između viših i nižih. Tatarska zemlja bogata je vodama i travom, zgodna je za konje i ovce koje im služe za hranu; samo kobilje mleko (kumis) dovoljno je da podmiri glad i žeđ.“ Džingishan je postao vladar cele Mongolije, prodro u Kinu i 1219. god. već je osvojilo Buharu u Srednjoj Aziji. Goneći ispred sebe buharskog emira tatarski odredi prošli su kroz Severnu Persiju, Đurđijansku, kavkaske planine, pa su se pojavili u južnoruskim stepama gde su onda lutali Kumani. Kumani pozvaše u pomoć ruske kneževe, koji su se u velikom broju odazvali tom pozivu, iako su, prema izveštaju letopisa, tatarske vođe Čepe i Subudaj Bogodur poručivali ruskim kneževima: „Došli smo voljom božjom na naše robove i konjušare, na gadne Kumane; s nama pak vi sklopite mir, nemamo rata sa vama“. Na reci Kalci, koja se uliva u Azovsko More, došlo je do odlučne bitke, u kojoj su Rusi potučeni do nogu (1224.). Posle te bitke Tatari su se vratili u Aziju, ali kroz nekoliko godina pojaviše se ponovo, i to sa mnogo većim snagama, imajući kao vođu Batija ili Batuhana, unuka Džingishanova. Njega je i onog od ranije poznatoga Subudaja uputio u Evropu veliki han Ugedej. Godine 1235.-36. osvojiše Tatari zemlju kamskih Bugara, te upadoše u područje rjazansko. Nijedan od ruskih kneževa nije se odazvao pozivu rjazanskih kneževa, da im pomogne. Posle pada rjazanske kneževine dođoše na red i oni: Tatari prodreše u suzdaljsku zemlju; Moskva, Vladimir, Suzdalj padoše u njihove ruke, te behu spaljeni; sam veliki knez Jurije II izgubi bitku i život na obalama Siti (1238.). Pohod Tatara na severozapad, u pravcu Novgoroda, nije se završio osvojenjem ovoga grada; močvare i šume omele su napredovanje Tatara. Ali ipak i Novgorod priznade njihovu vlast. 1239-1240. Tatari su osvojili i opustošili južnu Rusiju (Kijev je zauzet i porušen godine 1240.), pa se preko Galicije i Poljske uputiše u Zapadnu Evropu. Tom prilikom oni su prošli kroz Mađarsku i Hrvatsku, a neki njihovi odredi prejuriše čak i preko Bosne i Raške. Vrativši se u Rusiju oni su osnovali Zlatnu Hordu sa središtem u Saraju na donjoj Volzi. Zlatna je Horda do godine 1260. bila u vezi sa glavnom Hordom u Mongoliji, a te je godine postala sasvim samostalna. Rusija je potpadala pod Zlatnu Hordu kao skup vazalnih kneževina. Iz početka su tatarski hanovi držali čak i svoje vlasti u Rusiji, ali su kasnije kneževi izdejstvovali da zastupaju svoj narod neposredno pred hanskim poverenicima (daruga) u Saraju i da sami skupljaju danak (harač) na osnovu vrlo strogo sprovedenog popisa stanovništva i njegove imovine. Ali to se utvrdilo tek postepeno; prvih pak decenija Rusi su grozno patili pod tatarskim jarmom. Nasilja hanskih poverenika u pokrajinama, baskaka i popisivača, izazivala su bune, koje su svirepo ugušivane. Kneževi su bili dužni putovati u Hordu (do godine 1260. čak u Aziju, a ne samo u Saraj), da bi bili potvrđeni u svom zvanju, ili, kao što se onda govorilo, da dobiju „jarlik“ na kneževinu. Neki su kneževi tom prilikom nastradali zbog vere; knez Mihajlo Černjigovski, na primer, god, 1246. nije hteo da izvrši neke obrede koje je smatrao kao nemoguće za hrišćanina, pa je s toga ubijen zajedno sa svojim boljarom Todorom (obojicu crkva smatra za svece). Tatarski jaram nesumnjivo je sasvim pocepao državno i narodno jedinstvo Rusa, u koliko ga je bilo, iako nije sasvim ugušio narodnu svest. Zapadne i jugozapadne ruske pokrajine nisu se dugo nalazile pod jarmom i uticajem Tatara, nego su došle pod uticaj i vlast Poljske, Litvanske i donekle Nemaca. Severozapadna Rusija, kao i severna, više je nominelno bila 15
pod tatarskom vlašću, dok je sredina zemlje ostala pod jarmom najviše i najduže. Tatarski jaram je imao kao veliku posledicu to, da je odvojio Rusiju od Zapadne Evrope. Zatim, on je doprineo znatno surovosti i grubosti narodnih običaja i administrativne prakse. Mnogo orijentalskog ušlo je preko Tatara u ruski život. Pozajmila je Rusija, upravo Moskva, možda i poneku korisnu crtu u organizaciji vlasti, finansija, statistike, ali se ova pozitivna dobit sasvim gubi pri upoređenju sa golemim zlom, koje su zla vremena nesumnjivo donela. Velikokneževsko dostojanstvo pripadalo je posle smrti Jurija II njegovu bratu Jaroslavu (1238. do 1246.), koga su tatarski hanovi u njegovom zvanju potvrdili. Njega je posle dužeg niza promena i kolebanja (1246-1253.) nasledio njegov sin Aleksandar, zvani Nevski, knez novgorodski (1253-1263.). Knezu Aleksandru palo je u deo da brani severozapadnu Rusiju od Šveđana i Nemaca. Šveđani su onda prodrli u Finsku i pojavili su se godine 1240. na Nevi. Tu su bili potučeni od kneza Aleksandra (odatle je i dobio nadimak Nevski). Nemci, upravo nemački riteri monaških redova Mačenosaca i Krstonosaca ili Teutonskog Reda utvrdili su se u to vreme u predelima finskih plemena Liva i Esta, duž obale Riškog Zaliva, pa su se postepeno raširili i u basenu reke Pregela i sve do Mazurskih Jezera, odazvavši se na poziv poljskog kneza Konrada Mazoveckog i uništivši litvansko pleme Prusa. Trgovačke su veze Rusa sa tim riterima bile veoma žive, te je iz prve polovine XIII stoleća sačuvano više rusko-nemačkih ugovora. Jedan od njih sadrži čitavu „trgovačku pravdu“, t. j. trgovački zakonik. Ovi „božji dvorjani“, kako su se sami zvali, udarili su i na Rusiju i godine 1241. osvojili Pskov. Tu se javio knez Aleksandar sa svojom vojskom, te je Mačenosce na ledu Čudskog Jezera potpuno potukao. Na taj je način zaustavljeno napredovanje Nemaca u ruske predele (1242.). Po primeru i trudom Nemaca počela su da se postepeno bude i da se ujedinjuju razna litvanska plemena u basenu Njemena. Ona počesto navaljuju na ruske predele, ali je Aleksandar odbio i njihove navale. On je najveću slavu dobio svojom izvanredno veštom politikom prema Tatarima. Dobro shvativši da Rusi toga vremena ne mogu izdržati borbu s Tatarima, on je naporno radio na tome da narod i zemlja što manje pate. Naročito je teška bila godina 1257., kada su iz Horde došle u Rusiju gomile tatarskih činovnika, vojnih šefova različnog položaja, kao i čitave čete popisivača stanovništva. Svuda je došlo do otvorenih buna i okršaja sa Tatarima i do ubistava pojedinih tatarskih zvaničnika. Ali najviše su se odupirali popisu i plaćanju danka Novgoroci. Veliki knez Aleksandar uspeo je ipak da zaštiti Rusiju od većih beda. Zato, kada je na povratku iz Horde umro na Volzi, jauk se razleže širom cele ruske zemlje. Veliki kneževi posle Aleksandra Nevskog, koji su se izmenjivali uz različite intrige u Hordi, a ponekad i uz borbe u samoj Rusiji, nisu, sve do pojave moskovske dinastije Danilovića, igrali neku naročitu ulogu i ni po čemu se nisu istakli. Sa naslovom „velikih kneževa vladimirskih i cele Rusije“ oni su većim delom sedeli u svojim „udeonim“ kneževinama. Neke od sporednih kneževskih stolica podignute su u toku vremena na čast velikokneževskih, tako da se u severoistočnoj i srednjoj Rusiji javilo više velikih kneževina: tverska, smoljenska, jaroslavska, rjazanska, njižegorodska. Vladimirska je ipak ostala naglavnija, „sveruska“. sve dok nije Moskva konačno zamenila Vladimir. Ruski se narod Vladimira kao svoje prestonice više gotovo i „ne seća“. Odnosi kneževa prema stanovništvu sve više nose obeležje feudalno. Državna vlast je razdeljena između ogromnog broja nosilaca. Manastiri sudeluju veoma aktivno u kolonizaciji i obrađivanju divljih prostora. Doba prvih velikih kneževa vladimirskih vreme je veće graditeljske i u isto vreme umetničke aktivnosti. Tih godina u nekadašnjoj suzdaljskoj Rusiji stvorena su divna umetnička arhitektonsk adela,sačuvana i do danas. Imamo tu i lepih obrazaca kiparstva i rezbarije u kamenu (visoki i niski reljef). Uz strane majstore (Grke i Talijane) rade i domaći. Ali kasnije zapaža se divljaštvo, siromaštvo, nazadak ukusa, nemogućnost umetničke delatnosti, što se sve potpuno objašnjava teškim ekonomskim prilikama i užasnom političkom situacijom. Nazadak i mrtvilo opaža se i na polju prosvete i književnosti. Nema nijednog književnog imena ili dela suzdaljske Rusije koje bi vredilo spomenuti u jednom kratkom pregledu.
16
GLAVA VI. Severnoruske republike. Na severozapadu Rusije od pamtiveka su stanovala slovenska plemena, koja su osnovala nekoliko znatnih gradova. To su bila plemena Ilmenskih Slovena i Krivića sa okolnim plemenima finskim, koja su odavno počela da se pretapaju u Slovene. O tim plemenima priča se, da su bila na čelu onog velikog saveza, koji je pozvao vareške kneževe. Od odlaska vareških kneževa na jug severozapadna Rusija, sa glavnim središtima Novgorodom t. j, novim gradom i Pskovom, nije imala svojih posebnih kneževa. Kneževi su se obično nalazili u Kijevu: to su bili sveruski veliki kneževi; tek se ponekad u Novgorodu pojavljivao neki svoj knez, a inače je obično Novgorodom upravljao kneževski posadnik t.j. kneževski namesnik, koji je mogao da bude ili neki sporedni knez, ili kneževski dvoranin ili i neki istaknuti novgorodski građanin, u koga je knez imao poverenja. Novgorod je, prirodno, hteo da ima kneza i posadnika, koji bi odgovarali njegovim željama. Pošto su kneževi bili daleko ili nedovoljno uticajni, Novgorod se postepeno emancipovao od kneževske vlasgi: prvo, on je sebi zadobio pravo da bira posadnika, koji je, umesto da bude namesnik kneževski, postao gradski predsednik; zatim je utvrdio svoje pravo da sam sebi bira kneza po svome nahođenju, i, šta više, da ga i menja po svojoj slobodnoj želji. Tako je početkom XIII stoleća bio u glavnome stvoren ustav i uređenje novgorodske republike. Pisanog ustava nije bilo, ali se ustavna praksa ipak donekle regulisala pismenim ugovorima suverenog novgorodskog naroda („Gospodina Velikog Novgoroda“) sa izabranim knezom. Severozapadna Rusija nije mogla, naročito u velikim gradovima, da živi od svoje zemljoradnje, nego je morala da svoje žito za ishranu dobija sa strane, i to u početku sa srednjega Dnjepra, kasnije iz basena srednje Volge, „sa niza“, kako su u Novgorodu govorili. Da bi obezbedila svoj opstanak severozapadna Rusija, morala je da se bavi trgovinom i industrijom na veliko. Ona je prodavala sirovine i prerađevine, uvozila je zapadne i severnoevropske artikle i izvozila ih je, kao i, svoje prerađevine, u druge ruske pokrajine. Ovo ekonomsko stanje opredelilo je socijalnu strukturu društva. Na vrhu severnoruskog društva nalazili su se boljari: to su bili u prvome redu veleposednici, koji su obrađivali velike komplekse zemlje i iskorišćavali ogromne šumske komplekse, uz pomoć velike mase poluzavisnih i sasvim od njih zavisnih ljudi. Pored toga, to su bile najbogatije kapitaliste i bankari novgorodski, ali, poput starih rimskih senatora, nisu imali prava da neposredno vode trgovinu, nego su samo finansirali tuđa preduzeća. Oslanjajući se na svoje ogromno bogatstvo i mnogobrojnu klientelu, bili su boljari temelj i osovina novgorodskog društva: samo iz. njihove sredine, prema običaju, birani su bili viši časnici državne uprave. Odmah iza njih dolaze „žitiji ljudi“ i trgovci, prvi sa nešto većim kapitalima nego poslednji i sa zemljeposedničkim karakterom, koji nisu imali trgovci. Glavno njihovo zanimanje beše trgovina. Trgovci su se delili na nekoliko razreda prema svome bogatstvu; oni su sastavljali pojedine korporacije, grupisane oko hramova; najbogatija i najznamenitija je bila korporacija oko hrama Svetog Jovana. Za ulaz u nju trebalo je dati najveći ulog. Ispod ovih gospodarećih slojeva novgorodskog društva nalazili su se „crni“ ili „mlađi“ ljudi, ogromna masa zanatlija, sitnih trgovaca, nadničara po gradovima, slobodnih i poluslobodnih seljaka-zemljoradnika po selima. Formalno svi su slobodni ljudi uzimali učešća u otpravljanju suverene vlasti naroda koji se smatrao kao gospodar, ali je stvarno sva vlast bila usredsređena u državnom središnjem gradu Novgorodu i tek izvesno pravo samouprave pripadalo je sporednim gradovima, t. zv. „prigorodima“. Ima sličnosti u upravljanju Novgoroda ovim raznovrsnim njegovim pokrajinama sa upravljanjem Rima u savezničkim zemljama i provincijama. „Prigorodi“ i druga zavisna mesta unosili su obilate priloge u državnu blagajnu, u slučaju rata slali su svoje pomoćne odrede, pokoravali su se zakonima i odlukama državnog središta, imali su vrhovnu crkvenu i sudsku vlast u Novgorodu. A u Novgorodu sva je vlast pravno pripadala, kako je rečeno, suverenom narodu, okupljenom u „veću“. „Veće“ su sastavljali svi domaćini novgorodski, a i ljudi iz „prigoroda“ izgleda da su imali pravo dolaziti na skupštinu, ali, razume se, to je pravo bilo više nominelne 17
prirode. Veće nije imalo pisanog ustava; ono se skupljalo prema potrebi na poziv kneza, vladike ili gradskih vlasti. Ali bilo je slučajeva da su i privatni ljudi sazivali veće. U Novgorodu izgleda da nije bilo tolike razlike između redovnih narodnih skupština i vanrednog nagomilavanja sveta, što se jasno da zapaziti, na primer, kod starih Rimljana. U načelu odluke veća trebale su da budu jednoglasne, ali kada se manjina nije davala ubediti razlozima većine, onda su je terali silom da se pokori. Veće je imalo vrhovnu vlast; ono je biralo kneza, obično iz Rurikova doma, odobravalo ugovor, koji je vrlo jako sputavao i ograničavao vlast i prava tog kneza, otkazivalo ugovor knezu, ako je bio nepodesan; biralo je kandidate za vladiku (konačni izbor odlučivala je kocka između izabranih kandidata); biralo je posadnika, koji je bio njegov predsednik i „tisjackog“ (od reči „тысяча“, t.j. hiljada), koji je bio zapovednik vojske i pred-sednik trgovačkog suda. Zatim je veće donosilo za-kone, odobravalo je međunarodne ugovore i glavne linije međunarodne politike državne i u izvesnim) slučajevima vršilo je dužnost bilo prizivnog sudišta, bilo sudišta prvog i poslednjeg stepena, u slučaju težih političkih krivaca. Knez i časnici bili su birani bez roka, svedok su narodu po volji. Razume se da je ovakvo jedno telo, sastavljeno od. više hiljada ljudi, moralo imati jedan uži odbor starijih, autoritativnih, spremnih i stručnih ljudi, koji bi stvarno vodili poslove i pripremali odluke suverenog naroda. Po svome obliku novgorodska država bila je formalna demokratija. Ali stvarno u njoj se zapaža, kao i u antičkim demokratijama, jaka prevlast glavnog grada nad manjim gradovima i selima, i, zatim, ne manje jaka prevlast bogatih ljudi nad. ljudima srednjeg imetka i siromasima. U ovom nalazimo klicu velikih unutrašnjih borbi koje su dovele do propasti ovu moćnu i cvetnu republiku. U XIII i XIV stoleću ona se nalazi na vrhuncu svoje moći i u jakom saobraćaju sa švedskim gradovima i sa znamenitim nemačkim savezom Hanze. Hanza je imala veliku faktoriju sa slagalištima. i katoličkom crkvom u samom Novgorodu.. Pismenih tragova o tim političkim i trgovačkim odnosima ima puno u obliku ugovora i drugih javnih a donekle i privatnih akata. Čitav red sukoba izbio je u samom Novgorodu na socijalnoj osnovi. Tu su se stvorile dve stranke: aristokratska i demokratska, i jedna i druga pod. vođstvom najuglednijih i najbogatijih boljarskih familija, opet sasvim nalik na Rim i Atinu, kao i na srednjevekovne talijanske i nemačke gradske republike, gde su velikaši predvodili i konzervativne stranke pristaša arisgokratske vladavine i više manje radikalne stranke prietaša demokratizacije društva, ponekad dosta ekstremne. U Novgorodu je više puta dolazilo ne samo do oštrih prepirki i tuča, nego i do pravih građanskih ratova u kojim su posredovali knez, a još više vladika. Vladika je igrao veoma važnu političku i kulturnu ulogu u novgorodskom društvu, jer su on i drugi glavni predstavnici crkve raspolagali i velikim imetkom i, za ono vreme, opširnim znanjem. Ali i pored toga uticaja Novgorod i Pskov, koji su bili u tesnim trgovačkim i političkim vezama sa severnom i zapadnom Evropom, postali su još u XIV veku središte, gde se rađaju revolucionarni pokreti i racionalističke sekte u okviru same crkve. Vrlo živ politički, duhovni i kulturni život severnih ruskih republika ogleda se u spomenicima njihova zakonodavstva, u „sudnim gramotama“ Pskova i Novgoroda. Od njih prva predstavlja za ono doba veoma napredno pravno delo. Zanimljiv je princip jednakosti sviju pred zakonom, koji je istaknut u pskovskom zakoniku. Umetnička dela severnoruska, od kojih su mnoga dobro sačuvana, svedoče da tamo nisu žalili ni vremena, ni truda, ni veoma velikih sredstava naročito za stvaranje lepih hramova. Na severu su radili prvorazredni domaći i strani majstori, slikari i građevinari. I književnost ruskog severozapada dala je više lepih dela. Na prvom mestu treba spomenuti obilate letopise Novgoroda i Pskova u kojima se, pored izrazita i čista jezika, nalazi slikovito, iako kratko, pričanje i veliki smisao za prikazivanje i razumevanje socijalno-političkih događaja. Usmena narodna književnost novgorodska predstavljena je sa dva mala ciklusa pesama, koji se još i sad pevaju sa više ili manje varijanata, u kojima su opevana dva tipična junaka starog novgorodskog društva: jedan je Sadko bogati trgovac, koji je plovio po mnogim morima i vodio veliku trgovinu, a drugi je Vasilije Buslajev, aristokrata poreklom i bogataš, koji sakuplja četu ljudi besposličara i buntovnika, s njime pravi pokolj u Novgorodu i odlazi na Volgu i Kaspisko Jezero, da uz put pljačka gradove i trgovačke karavane. U njemu je oličen pokret novgorodskih „uškujnika“ t. j. 18
rečnih gusara i njihovih smelih i često zločinačkih dela, koja su više puta dovodila u pitanje odnose Novgoroda prema velikim knezovima srednje Rusije, naročito moskovskim. GLAVA VII. Postanak Moskve i moskovske države. Grad Moskva, kome je bilo suđeno da postane središte velikoruske države, da bude kasnije jedno od najvećih središta slovenskih i da, šta više, dobije svetsko-istorisku ulogu, imao je veoma tamne početke. U njegovoj se okolini naselja javljaju još dugo pre prvih letopisačkih izveštaja, jer je kroz ova mesta prolazio vrlo važan trgovački put, koji je vodio sa obala Baltičkog Mora i iz basena zapadne Dvine u područje srednje Volge i njene najveće pritoke Kame, gde se nalazilo veliko i bogato staro bugarsko carstvo. Prve spomenike o Moskvi nalazimo u letopisima pod godinama 1147. i 1156., gde se ona zove „Kučkovo“ ili „Kuckovo,“ po imenu znatne boljarske porodice Kučka. Pored „boljarštine“ bio je tamo i kneževski dvor. Moskva je osnovana na ušću reke Jauze, koja se tu uliva u reku Moskvu, a obe su reke bile u to vreme vrlo dobri putevi. Inače Moskva se onda javlja kao granično mesto između suzdaljske i černjigovske Rusije, kao čvor puteva. Moskva je bila izvanredno važan strateški i ekonomski trgovački centar, a njena oblast postala je velikim kolonizacionim središtem za elemente, koji su dolazili sa svih strana, ali naročito za one sa zapada i jugozapada. Ova metanastazička kretanja nisu dovoljno rasvetljena, ali izvesni podaci ipak postoje: znamo, na primer, donekle o dolasku u moskovsku oblast osnivača budućih znamenitih boljarskih rodova; oni dolaze iz Muroma, iz Njižnjeg Novgoroda, Rostova, Smoljenska, Černjigova, čak iz Kijeva, sa Volinije i iz Galicije. Početkom XIV stoleća dolazi, na primer, iz Kijeva jedan znatan gospodin, galičanin poreklom, boljar, Rodion Nestorović, sa hiljadu i sedam stotina slugu. Blagodareći ovim seobama, izazvanim još naročito tim, što je moskovska oblast bila zaštićena od opasnosti spolja, ona postaje veoma naseljena i bogata. O broju stanovništva same Moskve možemo donekle suditi po tom, što je god. 1382. veliki knez Dimitrije Donski potrošio 300 rubalja za sahranjivanje žrtava onogodišnje najezde tatarske, plativši po 50 kopejaka za 40 mrtvaca. Ubijenih je bilo, dakle, 24000. Za godine 1390. i 1395. letopis beleži, da je u Moskvi izgorelo tada nekoliko hiljada dvorova. U bogatoj kneževini prirodno je, da su i kneževi bili bogati; zato su oni mogli voditi politiku, osnovanu na jačoj i široj ekonomskoj bazi, nego njihovi susedi. Oni su uspeli: 1) da na se uzmu plaćanje harača Tatarima, oslobodivši oblast od dolaska tatarskih činovnika i osiguravši time velike olakšice stanovništvu, a sebi veću vlast, ugled i prihode; 2) da dobiju finansisku mogućnost za kupovinu raznovrsnih vrednosti, na prvom mestu svakojakih nekretnina, i da bolje nagrađuju svoje službenike. Uz zdraviju i jaču ekonomsku politiku vodila se, izgleda, i zdrava politika socijalna i administrativna; vodila se briga o seoskom stanovništvu, pa se ozbiljno radilo na popravljanju imovne i lične bezbednosti. Unutrašnje socijalne snage, na čelu sa crkvom, radile su u prilog jačanja Moskve. Crkveni poglavica — mitropolit sveruski — preselio je svoju prestonicu u Moskvu (1326.) i tim je dao Moskvi naročit značaj, jer je mitropolit bio jedan u čitavoj Rusiji, dok je velikih kneževa bilo više. Crkva je, blagodareći svojim vezama sa hanskom vlašću, svom bogatstvu i svojoj verskoj kulturnoj moći, mogla da jako pomogne podizanje Moskve i to je zaista i učinila. Svi su mitropoliti, bez obzira na narodnost, Grci, Rusi i Srbi radili u istom pravcu. Isto je tako boljarstvo vezalo svoju sudbinu sa moskovskom dinastijom. Uz to i moskovska buržoazija, koja je bila prilično jaka, pa izgleda i masa prostog puka, aktivno su učestvovali u istom poslu. Moskovski knezovi oslanjali su se, dakle, na velike opštenarodne simpatije. Ali, u isto vreme, u prvome redu blagodareći svome bogatstvu, oni su bili omiljeni i u Zlatnoj Hordi, kod hanova, u njihovom haremu i kod njihove vlade. Horda je, pomažući Moskovskoj Kneževini, visoko dizala njezin autoritet i moć i tako je sama, do duše nesvesno, potkopavala temelje svoje vlastite moći. Moskovski kneževi su sa svojim odredima pomagali Tatarima i u 19
njihovim kaznenim ekspedicijama. Međutim je sama Moskovska Kneževina bila pošteđena od tatarskih najezda, a njeni kneževi, počev od Jurija, stalno su dobijali najvažniju u to doba titulu „velikih knezova vladimirskih.“ Tako postepeno i ova titula i same zemlje velike kneževine vladimirske postadoše baštinom doma kneza Ivana Kaljite. Članovi toga doma ne predstavljaju za nas naročit interes; oni svi nekako liče jedan na drugoga. O velikom knezu Simeunu zvanom „Gordi“ jedan izveštaj, na primer, veli da je bio prozvan „Gordi“ zato, što „nije voleo nepravdu i bune; sve krivce je sam kažnjavao, pio je medovinu i vino, ali nije se opijao i nije voleo pijanice, nije voleo rata, ali je držao vojsku za nj uvek spremnu.“ Svi moskovski kneževi predstavljaju izvestan domaćinski tip, to jest tip dobrog upravljača, dobrog gazde. Treba samo čitati kako oni, u svojim testamentima, pažljivo prebrojavaju redom svoje gradove, srezove, sela, pa i bunde, šubare, zlatne lance, sanduke, kutije i t. d., pa da se dobro osete ove njihove crte. Iz tih testamenata saznajemo još i nešto drugo: težilo se da stariji sin bude glavno lice u državi i porodici, da dobije velikokneževsko dostojanstvo i uz to veći deo same Moskve, kao i gradova, srezova, sela i ostalog. Boljari, puk i crkva pomagali su tu tendenciju uzdizanja starijeg sina velikog kneza. Tako se postepeno, radom spomenutih činilaca, stvarala moskovska država. A glavni su događaji tekli sledećim redom. Prvi samostalni knez moskovski iz one dinastije koja je kasnije postala carskom bio je Danilo, sin Aleksandra Nevskog (1261 — 1303.). Njegova je kneževina bila sasvim malena, kao mala oblast oko grada Moskve, koju je dobio najkasnije 1283. Bez obzira na to, Danilo je vodio borbu sa svojom braćom, velikim knezovima vladimirskim Dimitrijem (1283.) i Andrijom (1296.). God. 1302., po testamentu, dobio je grad Perejaslavlj i time je znatno proširio svoju kneževinu prema severo-istoku. Danila je ruska crkva uvrstila u red svetaca. Njega su jedan za drugim nasledila dva nje-ova sina — Jurije i Ivan koji je ušao u istoriju sa nadimkom „Kaljita“ t. j. džak (taj se nadimak objašnjava na dva načina: prvo time, što je Ivan bio vrlo tvrd i dobar gazda, i drugo tim, što je bio veliki prijatelj prosjaka, pa im je stalno delio milostinju, noseći je u džaku oko pasa). Jurije (knez u Moskvi 1303—1325.) prvi je moskovski knez, koji je dobio velikokneževsko dostojanstvo, prema ondašnjem običaju, od jednog tatarskog hana, kome je bio zet. On je znatno proširio svoju državicu, naročito u borbi sa tverskim velikim knezovima, suparnicima u dobijanju velike kneževine vladimirske. Od ruke jednoga od tih knezova bio je i. ubijen u Hordi, bez hanove zapovesti. Ivan Kaljita (knez moskovski od god. 1325., veliki knez vladimirski od god. 1328., umro je god. 1341.) uspeo je da se još bolje udvori Tatarima. Inače je on uspeo da obezbedi mir svojim krajevima, velikim kneževinama vladimirskoj i moskovskoj. Prenos mitropolitske stolice u Moskvu, koji se desio u Kaljitino vreme (1326.) bio je događaj kapitalne važnosti. To je obezbedilo savez Moskve i sveruske crkve, koji je bio toliko važan za opstanak moskovske države. Ivana Kaljitu su nasledili njegovi sinovi Simeun, zvani „Gordi“ i Ivan, zvani „Krotki ili Lepi“. Prvome je hanska vlada dala jednu povelju (jarlik), prema kojoj su svi ruski kneževi „bili dani pod njegovu ruku.“ On je otada držao čvrsto upravu sa nazivom „velikog kneza sve Rusije“. Brat mu je Ivan bio slabić. U njegovo je vreme došlo i do unutrašnjih razmirica i do spoljašnjih nezgoda, tako da je, nakon njegove rane smrti, njegov maloletni sin Dimitrije, kasnije zvani Donski, morao da se zadovolji samo Moskovskom Kneževinom, dok je knez suzdaljski Dimitrije Konstantinović postao vladimirski veliki knez. Blagodareći energiji moskovskih boljara i naročito jednoga od njih, Eleuterija koji je već od god. 1357. postao sveruski mitropolit pod imenom Aleksija, god. 1363. han je postavio Dimitrija Ivanovića za velikog kneza i od tog vremena velikokneževsku stolicu nisu napuštali Kaljitini potomci. Već je Dimitrije, umirući, predao po testamentu svome starijem sinu vladimirsku veliku kneževinu kao porodičnu baštinu. Kada je odrastao, Dimitrije je počeo borbe na sve strane, a naročito sa Litvanijom i sa Tatarima. Pored vladimirske velike kneževine, osvojio je kneževinu bjelozersku, galičku i gradove Kalugu i Dimitrov. A neumrlu slavu zadobio je Dimitrije sjajnom pobedom nad Tatarima na Kuljikovom Polju između rečice Njeprjadve i gornjeg Dona (za to je i nazvan Donski) (god. 1380.). Ovo je prva velika pobeda Rusa nad Tatarima, koja je dala Moskvi i 20
njenim knezovima naročit sjaj, iako nije konačno oslobodila Rusiju od jarma. Kuljikovska bitka je opevana u više spevova. God. 1382., Tatari su opet osvojili i spalili Moskvu, ali je ipak njihova nadmoć počela očigledno da slabi. Njegovi naslednici, dva Vasilija, sin i unuk, nisu mu bili dorasli. To je vreme najveće prevlasti Litvanije nad Moskvom, usled slabosti obojice Vasilija. I “sa Tatarima Vasilije je morao da izdrži dva veća rata, i to sa velikim osvajačem Timurlenkom (1395.) i sa Edigejem. Ovaj poslednji rat (1408.) ispao je naročito nesrećno. Inače, prve godine vladavine bio je Vasilije u dobrim odnosima sa Tatarima tako da je, koristeći se njihovom pomoću, uspeo da osvoji bez borbe Njižnji Novgorod i Murom kao i celu veliku kneževinu njižegorodsku. Pored toga proširio je u različitim drugim pravcima Moskovsku Kneževinu. Ali, posle njegove smrti, unutrašnje borbe i krize oko prestola zaustavile su za izvesno vreme napredovanje Moskve. Od njegovih naslednika naročito se proslavio Vasilije II za vreme crkvene krize, izazvane Florentinskim Saborom i unijom. Mitropolit moskovski Isidor, rodom Grk, svojski se bio zauzeo za uniju na florentinsko-ferarskom saboru (1439.). Ali, kada se on godine 1441. vratio srećno u Moskvu, pa, kao papin legat, imajući na čelu povorke latinski krst (zvani u Rusiji „križ“) ušao u Moskvu, Vasilije ga je svrgao i zatvorio. Isidor je uspeo da pobegne iz Moskve u Italiju, a ruski crkveni sabor zabaci odluke Florentinskog Sabora, skine Isidora sa mitropolije, proglasi autokefalnost ruske crkve i izabere za mitropolita jednog Rusa. Ovo je visoko podiglo ugled i značaj Moskovske Kneževine, ali je oslabilo veze izmeću severnih i južnih Rusa, jer je u Kijevu ostao posebni mitropolit u crkvenoj zavisnosti od Carigrada. Za vreme Vasilija II osnovan je novi tatarski hanat na srednjoj Volgi sa prestonicom u Kazanu koji je tokom sto sledećih godina bio veliki neprijatelj Moskve. GLAVA VIII. Doba Ivana III i Vasilija III. Obrazovanje velikoruske države. Ivan III stupio je na velikokneževski presto, kao što rekosmo, bez ikakve smetnje i mirno (1462.). On je bio oličen tip moskovskog vladara: oprezan, lukav, bezobziran, strpljiv u očekivanju rezultata svoga rada i postizavanju svojih ciljeva. Po testamentu svoga oca on je dobio preko polovine zemalja i prihoda velike kneževine. Njegova su mu braća bila podređena. Kad je neki od mlađe braće umirao bez dece, njegov udeo prelazio je u ruke velikog kneza. Isto je tako u njegovu vlast prešao bilo kupovinom, bilo po testamentu, bilo ponekad i putem nasilja čitav niz kneževina, čak i jedna „velika“ — jaroslavska. Proces je pri tom bio od prilike ovaj. Primorani da predadu svoje baštine velikom knezu, lokalni knezovi gube ove baštine, dobijajući druge van svoga zavičaja; gube i naoružane svoje sluge („boljare“ i „boljarsku decu“), koji odlaze u službu velikog kneza, pa najposle i oni sami stupaju u dvorsku i vojničku velikokneževsku službu, dok moskovske vlasti čine nasilja u novoosvojenoj pokrajini, goneći elemente opozicije i lokalnog separatizma. Sa „Gospodinom Velikim Novgorodom“ odnosi su bili veoma zategnuti. U gradu je i dalje trajala socijalna borba gospode i puka; i u spoljnoj politici oni su imali različnu orijentaciju. Gospoda su u većini bila naklonjena Litvaniji, dok je puk voleo više velikom knezu moskovskom. God. 1471., održavši neku vrstu zemaljskog sabora, sa svojim vazalima duhovnim i svetovnim, veliki knez Ivan objavio je rat Novgorodu, uzevši za povod njegov savez sa poljskim kraljem Kazimirom IV. Na reci Šelonji novgorodska vojska bila je pobeđena, Novgorod osvojen i prisiljen na plaćanje velike kazne i na predaju moskovskim gospodarima sviju vođa litvanske, odnosno gospodske stranke. Duša ove stranke, Marta, zvana „Posadnica“, udovica posadnika Boreckog, bila je zarobljena i internirana, dok su njeni sinovi, kao i ostali vođi njene stranke, izgubili glavu. Sa ovom tragičnom epizodom vezana je lepa legenda. Večerao je kod Marte kratko vreme pre ovih događaja sveti Zosim; tri puta je on pogledao na goste i tri puta je pognuo glavu i onda nije više ništa ni jeo ni pio. Kada ga je domaćica zapitala šta znači ovo njegovo ponašanje, Zosim odgovori: „Pogledah na tvoje goste, pa vidim da neki sede bez glave.“ 21
Kroz nekoliko godina Ivan je našao načina da sasvim ukine novgorodsku samostalnost. Ili je on potplatio novgorodske poslanike, ili su ga oni slučajno oslovili sa rečju „gospodaru“ u mesto „gospodine“, tek on je od toga napravio veliki diplomatski sukob i tražio je od slobodnog grada izjašnjenje „kakvo gospodarstvo oni hoće“? Na njihov odgovor, da se tu radi o omašci, Ivan im je javio, da će kod njih uvesti isto „gospodarstvo“, kao što ga ima i Moskva. Posle toga gradska nezavisnost bila je ukinuta, biranje gradskih magistrata i držanje veća zabranjeno, čak i samo veliko zvono, koje je sazivalo građane na zbor, odneseno je u Moskvu (1478.). — Kroz nekoliko godina mnogobrojne novgorodske porodice, među njima naročito boljarske, bile su preseljene u predele Velike Kneževine, dok su njihove zemlje i kuće dodeljene moskovskim doseljenicima. Malo posle, Ivan je osvojio i Vjatku ili Hlinov, novgorodsku koloniju na severoistoku, (1485.). Potčinivši svojoj vlasti i Pskov, on je ukinuo gradske republike u Rusiji. Bez ikakve borbe osvojio je Ivan i tversku veliku kneževinu, pošto je veliki knez tverski, napušten od svojih boljara, koji su prešli na stranu Moskve, pobegao u Litvansku (1485.). Na taj je način Ivan stvarno ujedinio vrlo veliki deo velikoruskog plemena. Kada je njegov sin ukinuo formalnu samostalnost Pskova i rjazanske velike kneževine (1520.), koja je još za vreme Ivana potpuno ušla u okvir moskovske politike, onda je ovo ujedinjenje bilo svršen čin. Pored toga i Ivan i Vasilije razvijali su akciju u zapadnom i jugozapadnom pravcu, u predelima, gde se sastaju plemenske granice Velikorusa, Belorusa i Malorusa. Ovde su se nalazila čitava gnezda siromašnih kneževa, koji su, uz atribute državne vlasti, držali samo neznatne baštine. Ovi su se kneževi kolebali između Moskve i Litvanske, te su se zbog njih, kao i zbog mnogo važnijeg Smoljenska, dosta velikog utvrđenog grada na gornjem Dnjepru, obnovile dugogodišnje razmirice između Moskve i Litvanske. Udadba kćeri Ivanove, knjeginjice Jelene, za velikog kneza litvanskog Aleksandra, ne samo da nije poboljšala moskovsko-litvanske odnose, nego je još dala povoda Ivanu, da se žali na neka ograničenja verske slobode njegovoj kćeri, koja ona trpi kod svoga muža i da u tome nađe razloga za nove diplomatske sukobe. Za vreme ovih sukoba moskovska diplomatija istakla je tezu, vrlo značajnu, o jedinstvu sveukupne ruske zemlje, o pravu Ivana, kao baštinika „od starine“, ne samo na Moskvu, nego i na Smoljensk, Černjigov, Kijev i uopšte na „celu rusku zemlju“. Moskovski veliki knez, njegov dvor, vlada i diplomatija aktivno su radili na sveruskoj politici. Kao posledica toga došao je rat s Litvanskom, u kome je moskovska vojska postigla velike uspehe (1500.). Velika moskovska država Ivanova uspela je da se potpuno oslobodi od zavisnosti prema Zlatnoj Hordi. Izvedeno je to bilo na dosta dramatski način: Ivan umesto da pobožno poljubi „basmu“ (verovatno neku vrstu povelje, slike ili možda i nekog odela hanova), koju su mu doneli poslanici hanovi, bacio je sebi pod noge i, izgrdivši poslanike, izbacio ih je napolje, paje onda naredio da se ošišaju i proteraju iz zemlje. Han je zbog toga uzalud navalio na Moskvu. Ivan se sam pokazao tom prilikom donekle kao kukavica; ali potpuna nezavisnost Moskve bila je postignuta (1480.). Do duše još i dalje Moskva je morala da strada od različnih hanata i da i krv i novac i skupo krzno žrtvuje, braneći svoje predele, odnosno kupujući svoju sigurnost, ali to je bivalo sve samo s vremena na vreme. Od tog vremena Ivan se počeo imenovati samodržac, reč koja je u to vreme značila nezavisnost prema neprijatalju, bez obzira na unutrašnje uređenje države. U aktu formalnog zbacivanja tatarskog jarma izgleda da je Ivan bio najviše potican od svoje druge žene, Sofije rođene carske princeze Paleologove. Posredovanjem pape, Zoe ili Sofija Paleologinja došla je u Moskvu i postala velikom kneginjom moskovskom (1472.). Od tog vremena dvoglavi vizantiski orao postaje moskovski državni grb, uz sliku Svetog Đorđa pobednika, i na moskovskom dvoru uvodi se vizantiski ceremonijal. Šta više, moskovski veliki knez počinje da sebe smatra glavom pravoslavlja i naslednikom vizantiskih careva. Moskva dobija karakter i značaj „trećeg Rima“. Nakon različitih diplomatskih i književnih pokušaja u tom smislu, starac Filotije formuliše već za vlade Vasilija III (negde oko 1514.) ovu teoriju u vrlo preciznim rečima: „Dva su Rima pala, treći Rim (t. j. Moskva) stoji; četvrtoga neće biti.“ Sofija i od nje uvedeni običaji delovali su veoma ozbiljno i na unutrašnje prilike u Rusiji, veliki knez sve je više postajao 22
„gospodar“ u pravom smislu. Ivan je manje vodio računa o mišljenju i željama svojih boljara, i to baš onda kada je boljarski stalež dobio naročiti sjaj, primivši u svoju sredinu, pored starih moskovskih boljara bez titule, još i mnogo velikih i udeonih knezova sa njihovim boljarima. Ta masa visoke gospode bila je raspoređena jerarhiski tako, da su se na prvom mestu nalazili bivši veliki kneževi i najvažniji udeoni, onda su dolazile stare moskovske boljarske familije, koje su zajedno sa Danilovićima izgradile mrskovsku državu; ispod njih vidimo većinu udeonih kneževa i boljara bivših velikih kneževa; najzad, na najnižem stupnju dvorske jerarhije nalaze se boljari bivših udeonih kneževa i neki od tih kneževa najmanjeg značaja. U toj jerarhiji nalaze se začeci vrlo važnog moskovskog običaja zvanog „mjesničestvo“, o kom ćemo kasnije pobliže govoriti. Šarenilo dvorske sredine i složenost i suprotnost interesa pojedinih njenih grupa davali su moskovskom gospodaru, koji je postao poglavar većine Velikorusa, suprug vizantiske princeze i naslednik „vasilevsa“ mogućnost, da pokaže svoju vanrednu nadmoćnost nad celim društvom i samim njegovim vrhovima. Prilikom jedne veleizdajničke parnice, koja se vodila već za vreme Vasilija III protiv konzervativnih boljara i Ivana Bekljemiševa među njima, nađeno je, da je u intimnim razgovorima, zbog kojih je bio pogubljen, Bakljemišev optuživao Sofiju, da je „promenila“ dobre stare moskovske običaje, uzdrmavši tim same temelje države. U Moskvu tih vremena doprli su i poneki odjeci Renesanse. Behu preduzeti radovi na ulepšavanju rezidencije moskovskih vladara; obnovljeni su neki moskovski hramovi, po zamisli i upustvima znamenitog bolonjskog arhitekte Aristotela Fijoraventi, koji je sa sobom doveo veliki broj ponajviše talijanskih majstora. Fijoraventi je radio i na preuređenju ruske vojske sa tehničke strane, a on je učio moskovske Ruse i da prave cigle i da peku kreč. Tada su već odlazila moskovska poslanstva u tuđe zemlje, a na obalama Moskve su se javljali poslanici i agenti stranih vladara. Radilo se čak i na zaključivanju bračnih veza između moskovskih Danilovića i Habzburgovaca. Za bolje, i to centralističko, uređenje države važan je. bio sudski zakonik velikog kneza Ivana („Sudebnik“, 1497.), u kom su propisana pravila sudskog postupka i sudske takse, da se suzbije nepravednost i podmitljivost sudaca. Zapaža se jaka briga i o održavanju javnog reda. To se najviše vidi iz pretnje smrtnom kaznom za opasne zločince, koja se tada prvi put javlja u jednom ruskom svetovnom zakoniku. Jedina, ali veoma važna odredba tog zakonika tiče se odnosa zemljeposednika i seljaka: jedino o jesenskom Đurđev-danu seljaci imaju pravo da napuste zemlje posednika na kojima su radili kao zakupci zemlje. Kao što su se u Moskvi javljali glasnici Renesanse, tako su se osetili i uticaji rane Reformacije, zavijene u lokalne oblike neke racionalističke sekte („jeres židovstvujućih“) i pokret za sekularizaciju manastirskih imanja, t. j. njihova prelaza u ruke svetovnjaka, u prvom redu državne vlasti, s tim da se kaluđeri potpuno predadu bogougodnom životu mesto da budu veloposednici i feudalna gospoda, koja ratuje i upravlja. Ta pitanja ustalasala su moskovski crkveni život, tako da su se javila dva crkveno-politička pravca: Josifljani i Njestjažatelji. Prvi su tako nazvani po imenu svoga vođe Josifa Sanjina, igumana bogatog i vrlo uticajnog manastira na Voloku Lamskom, nedaleko od Moskve; a drugi su dobili svoje ime zato što su tražili da se kaluđeri ne bave „stjažanijem“, t. j. da ne budu pohlepni za zemaljskim dobrima, u prvom redu za velikim zemljišnjim posedima, koji su manastiri sticali u ogromnim rzzmerima, blagodareći blagočestivim darovima mirjana i putem poslovnih transakcija. Josifljani su ustajali protiv svakog slobodoumnog pokreta ili misli (iguman Josif, pisac veoma značajnog traktata pod naslovom „Prosvetitelj“, izustio je čuvene reči: „Svima gresima je mati mnjenje, t. j. misao; mnjenje je drugi pad“), oni su odlučno branili neprikosnovenost manastirskih imanja; u državnoj politici bili su pristaše jake jedinstvene i neograničene vlasti moskovskog velikog kneza, koji je „svima gospodarima ruske zemlje gospodar, i na čiju sudsku presudu nema priziva“; šta više „Josifljanji“ su prelazili u pravu idolatriju vlasti: prema Josifu, vladari su „bogovi i sinovi višnjega“! Ovako shvatanje njegovih prerogativa od strane „Josifljana“ vuklo je velikog kneza na njihovu stranu. Ali i prema „Njestjažateljima“ Ivan III osećao je izvesno lično raspoloženje, zato što su bili donekle tolerantni u verskom smislu, (a i sam Ivan je bio blizak racionalistima), i što su oni tražili sekularizaciju manastirskih imanja. Ova pak mera 23
očigledno je išla u prilog jačanju veliko-kneževske vlasti. Ivan je u tome smislu spadao u red onih vladara toga doba, kojih je bilo puno u zapadnoj Evropi, a koji su težili da prigrabe velika crkvena imanja. Pri tom im je vrlo dobro došlo ideološko obrazloženje te pljačke sa evanđeoskim tekstovima i principima visokog morala. „Njestjažatelji“ su se grupisali oko sv. Nila Sorskog, pustinjaka i verskog zanešenjaka i propovednika neobične moralne čistote i visokog duhovnog poleta. Po svojim nazorima Nil se približavao mističkoj sekti svetogorskih „isihasta“. Uz Nila su išli i takozvani zavolžski starci, pisci oštrih polemičkih poslanica protiv Josifa. „Njestjažatelji“ su brojali među svoje i kaluđera Vasijana, bivšeg kneza Vasilija Patrikejeva, koji je nastradao u sukobu sa Sofijom i njenim sinom; Vasilijem. Preko Vasijana, izvanredno obrazovanoga i za svoje vreme filozofski i verski vrlo naprednog čoveka, autora mnogobrojnih značajnih spisa i urednika ruske Krmčije, „Njestjažatelji“ su bili vezani sa boljarskom opozicijom, i ovo ih je upropastilo u očima Ivana III. Već na crkvenom saboru godine 1503. „Josifljani“ su dobili većinu i potporu velikog kneza, ali još nisu mogli da proguraju sve svoje zahteve. Za vreme naslednika Ivanova, Vasilija III, još više sklonog autokratiji, došlo je i do formalnih crkvenih i političkih progona „Njestjažatelja“. Josip nije doživeo punu pobedu svojih ideja, kao što ni Nil poraz svoje grupe. Najviđeniji ljudi u obe grupe za vreme Vasilija III behu meću „Josifljanima“ mitropolit Danilo, među „Njestjažateljima“ kaluđer Maksim zvani Grk, koji je došao u Moskvu iz Svete Gore, a boravio je jedno vreme i u Firenci, gde je postao sledbenik Savonarolin. Čovek velikih vrlina i izvanrednog obrazovanja, Maksim se umešao u moskovske borbe, korio je ruske neznalice a i samog velikog kneza zbog samovolje i rastave braka, pa je dopao zatvora poglavito zbog veza sa nekim boljarima iz opozicije. Za vreme Vasilija III, koji je 1505. nasledio svoga oca, nije bilo nijednog ozbiljnog pokušaja da se promeni, a kamo li da se obori autokratski kurs politike. Na dvoru Vasilija III retko kad, i to samo u svečanim prilikama, sazivale su se sednice velikog boljarskog saveta t. zv. Boljarske Dume. Ni na tim sednicama nije Vasilije voleo slobodnih reči; jednom je prilikom čak isterao sa sednice jednog slobodnog govornika-boljara. Sve poslove obavljao je veliki knez u svojoj privatnoj sobi, zajedno sa nekoliko ljubimaca u rangu „dijaka“ t. j. sekretara. Svesno je potiskivao sa uprave zemaljsku aristokratiju, a uvodio je prve početke ličnog režima i birokratije sasvim nalik na svoje zapadnoevropske drugove. Pošto su bile ukinute male nezavisne državice (Pskov, Rjazan, Sjeversk), Vasilije je skrenuo pažnju na mnogobrojne kneževe, t. zv. knjažata, koji nisu sačuvali prava na samostalnost, ali su imali svoje dvorove, vojne odrede, pravo veoma široke senjorijalne policije i pravosuđa i finansisku autonomiju. Mnoge od njih Vasilije je silom iselio iz njihovih starinskih gnezda, a mnogima je naredio da razore svoja utvrđenja od drva i zemlje. Ipak je, i pored ovih mera, moskovska provincija ostala za vreme Vasilijevo sa primetnim feudalnim obeležjem. Vladavina Vasilija III u glavnom se može sma-trati kao nastavak i pravo produženje vladavine njegova oca; gotovo se ne može izneti nikakva nova jača crta ni u spoljnjoj, ni u unutrašnjoj politici, ni u zakonodavstvu, ni u crkvi, ni u književnosti i političkoj publicistici, koja se toliko razvila u doba Ivana III. Vasilije III, i pored velikih neuspeha u ratu sa Poljskom (naročito je teško nastradala moskovska vojska u bitci kraj Orše 1514.) ipak je dobio od poljsko-litvanske države smoljensku oblast — upola belorusku upola velikorusku, — i prodro je u oblast sjeversku, gde su izmešana sva tri ruska plemena. Nastavljeni su i pokušaji da se urede veze sa Zapadnom Evropom, te je Moskvu dva puta posetilo poslanstvo rimskog cara. Poslanik, baron Sigmund Herberštajn, u jednoj odličnoj knjizi, napisanoj na latinskom jeziku, izneo je svoja opažanja i dragocene podatke o moskovskoj Rusiji. Ova knjiga, koja i sada još služi kao jedan od najboljih izvora za poznavanje Rusije XVI stoleća, u svoje je doba bila pravo otkrovenje za evropski svet, jer ga je upoznavala sa Moskovijom, zemljom gotovo isto toliko divnom, kao što je bila divna pre kratkog vremena otkrivena Amerika.
24
GLAVA IX. Doba Ivana IV Groznog. Zbog maloletnosti Ivanove zemljom je upravljala njegova majka Jelena, koja je vladala zajedno sa boljarima, na čelu sa njenim ljubimcem knezom Oboljenskim. Namesništvo velike kneginje trajalo je svega pet godina, jer je ona 1538. umrla, verovatno od otrova. Iza toga nastaje devetogodišnja čisto boljarska uprava, koja nije vodila mnogo računa ni o velikom knezu, ni o njegovom vaspitanju (sa mnogo gorčine pominjao je kasnije Ivan svoje detinjstvo), ni o zemlji. To je bilo doba boljarske samovolje i borbi silnih velikaških familija (Bjeljskih i Šujskih), koje je prekinulo, izvršeno po nalogu trinaestogodišnjeg Ivana, ubistvo njegova namesnika kneza Andrije Šujskog (1543.). Svirepe borbe, koje su se vodile u okolini Ivanovoj i pred njegovim očima, zauvek su udarile naročit pečat na njegovu ličnost i dušu. God. 1547. Ivan se proglasi punoletnim, a uz to još carem i samodršcem. To je titula, koju su samo ponekad upotrebljavali njegov otac i ded. On se oženio Anastasijom, devojkom retkih vrlina, iz odlične velikaške porodice Zaharijinih-Koškinih, iz koje je i kasniji osnivač nove ruske dinastije, Mihajlo Romanov. Ipak i posle ovog proglašenja, Ivan je ostao daleko od poslova, više predan svojim uživanjima i zadovoljavajući svoju opaku ćud, dok su na upravi bili, umesto starih velikaša, njegovi novi ljubimci. Veliki požar i pobuna u Moskvi doveli su do izvesnog preokreta u duševnom raspoloženju Ivanovom i on se nekako uozbiljio. Negde u to vreme obrazovala se, pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima, nova vlada Ivanova t.zv. „Izbrana Rada“, sa kojom je u slozi car radio tokom sledećih, najlepših, godina svoje vladavine. U to vreme izdat je takozvani „Carski Sudebnik“ ili Zakonik; sazvan je crkveni sabor, na kome je doneto više odluka svrstanih u sto glava („Stoglavg.“, 1551.); reorganizovana je vojna služba, te je preuređena vojska odnela sjajnu pobedu pod Kazanom, osvojivši ovaj važni grad na Volgi i srušivši veliki hanat kazanski, koji je ušao u sastav Moskovskog Carstva (1552.). Sudski zakonik ili „Carski sudebnik“ izdao je car Ivan „sa svojom braćom“ i sa svojim boljarima, a „uzevši blagoslov“ od crkvenih vlasti. Izradi Sudebnika prethodila je zapovest careva boljarima i drugim višim i nižim zvaničnicima i sucima da se „izmire u određenom roku sa svima hrišćanima“. Ima vesti da je ovo „izmirenje“ nepravednih sudaca sa narodom, kao i rad na Zakoniku, bio u vezi sa nekom vrstom zemaljskog sabora. Bilo kako mu drago, ali Carski sudebnik, razdeljen u sto članaka, mnogo je savršeniji i potpuniji od Sudebnika iz god. 1497. Pored podrobnih pravila sudskog postupka i zakona o sudskim taksama, sa nizom strogih propisa protiv nepravednih i podmitljivih sudaca, Carski sudebnik sadrži i mnoge odredbe materijalnog prava, tako na primer o pravu baštinika da otkupe imanje svojih predaka; dalje podrobnije odredbe, koje regulišu odnose seljaka i zemljeposednika. Pitanje o pravu manastira da budu vlasnici dobara, koje je toliko uzrujalo rusku crkvu i društvo za Ivana III, opet je stavljeno na dnevni red za vreme reforama Ivana IV. Izgleda da je stranka „Njestjažatelja“ nastojala da se sazove veliki crkveni sabor, na kom je, kao jedno od glavnih pitanja, uzeto u pretres pitanje o crkvenim i manastirskim imanjima. Na saboru car je stavio na rešavanje 69 pitanja, većim delom crkvenih, ali je bilo tu i pitanja čisto svetovnih, tako je n. pr. predložio saboru da izvidi, da li nema u Sudebniku nečeg što je u opreci sa Svetim Pismom i crkvenim zakonima. Na saboru su većali: mitropolit Makarije, koji je pre toga uredio ogromnu zbirku žitija ruskih svetaca i sproveo kanonizaciju mnogih, i to iz raznih pokrajina, i sa njim devet vladika i sva sila igumana, sveštenika i svetovnjaka. Pitanje o crkvenim imanjima sabor je rešio u duhu „Josifljana“. Ostala mnogobrojna crkvena, moralna i liturgiska pitanja sabor je rešio u veoma konzervativnom duhu čisto ruskog nacionalnog pravoslavlja. Rezultati saborske radnje sačuvani su u „Stoglavu“, koji postoji u tri redakcije i više spiskova. „Stoglav“ predstavlja sve dosada temelj verskih i crkvenih shvatanja specijalne struje ruske crkve, koja je nikla druge polovine XVII stoleća pod imenom „Crkve starog obreda“, a koju sadašnja naša crkva smatra šizmom („Расколъ“). Za istoričare to je jedan od najbogatijih izvora za poznavanje ruske prošlosti XVI stoleća i uopšte kulture i nazora 25
moskovske Rusije. U sastavu „Izbrane Rade“ nalazio se budući najveći protivnik i istoričar cara Ivana, knez Andrija Kurpski, carski duhovnik prota Silvestar i intimni carski prijatelj Aleksej Adašev. Aristokratska po svome sastavu, vlada Ivanova, blagodareći učešću u njoj ovih ljudi srednjeg staleža, nije imala karakter usko staleški. Međutim, sloga između cara i vlade nije bila dugog veka; već godine 1553. došlo je do prvog ozbiljnog sukoba između Ivana i njegove okoline. Ivan je teško oboleo, te su se bojali za njegov život. Videći to, on je tražio od svojih savetnika da se zakunu na vernost njegovu sinu, mališanu Dimitriju; većina se tome usprotivila, govoreći da neće služiti ujacima i rođacima malog prestolonaslednika. Na kraju krajeva ipak su pristali da polože traženu zakletvu; Ivan je ozdravio, ali je postao nepoverljiv prema svojim savetnicima. Poslednji važni čin izveden pod ovom vladom beše osvojenje astrahanskog hanata. Rusija je tako izašla na Kaspisko Jezero, osvojivši ceo basen Volge. Izgleda, da je većina vlade nastojala da se udari i na treći hanat, krimski, dok je Ivan hteo da uputi moskovsku politiku u pravcu Zapada, u cilju osvojenja Baltičkog Mora i puteva u Evropu. Ivan je našao ljude, koji su ga u tom i pomogli; upao je u Livoniju i otpočeo je takozvani Livonski Rat, koji je trajao četvrt veka i pretvorio se u tragediju vladara i zemlje. Ivan je sve više pokazivao nepoverenje prema svojim doskorašnjim savetnicima; kad mu je umrla carica Anastasija, Ivan lud od bola, okrivljuje svoju vladu za tu smrt. Pali su u nemilost Silvestar i Adašev i druga lica iz vlade i iz carske okoline. Nastala je čitava panika među dvorjanima, pa su neki velikaši i vojskovođe pobegli iz moskovske države, a među njima i knez Andrija Kurpski, stupajući, prema starom feudalnom pravu, u službu litvansko-poljskog kralja, iako je ovaj bio u ratu s carem. Oni su smatrali ovakvo ponašanje kao svoje pravo, dok ih je Ivan oglasio kao izdajnike; Ivan je stoga počeo da uzima taoce i da traži jemstvo u ogromnim svotama novca od rođaka i prijatelja onih velikaša, koji su mu bili sumnjivi. Najzad je došlo do potpunog raskida između cara i boljarstva. U tom sukobu se ogledala duboka politička i društvena bolest moskovskog carstva. Jednog dana, krajem god. 1564., car je iznenada napustio Moskvu. Tražili su ga svugde, ali ga nisu mogli naći. Zavladao je strah po Moskvi i celoj zemlji; prosti puk se bunio protiv boljara, kao glavnih krivaca za carev odlazak, zbog koga su očekivali velike bede. Kroz izvesno vreme car se javio u Aleksandrovoj „slobodi“, t.j. palanci, čiji su stanovnici bili nekad oslobođeni od poreza. Ovo mesto se nalazi nekoliko stotina kilometara istočno od Moskve. Ljudi su odmah stupili s carem u vezu, pa su, nakon pregovora, sklopili ugovor naročite vrste: car je dobio pravo da odvoji za sebe izvestan deo države, ljudi, zemalja, kuća (u Moskvi i u drugim gradovima) i prihoda, kao svoj posebni „dvor“ ili „Opričnjinu“. Ostalo se sve proglašavalo „Zemštinom“, sačuvalo je staru organizaciju, u koju car u načelu ne treba da se meša. Kasnije je „Zemština“ dobila čak i naročitog nominelnog „cara“, pokrštenog tatarskog kneza ili „carevića“ Simeuna Bekbulatovića, (dok se car Ivan ponekad zvao „knez Ivanjec Moskovski“). Čisto policajna uloga „Opričnjine“ bila je: da se brine za zaštitu carske sigurnosti; s tom misijom ona je uvela strašan teror. Inače, smisao „Opričnjine“ bio je u tome, da se razbije celina starih oblasti, da se mnogobrojne, naročito kneževske porodice feudalnog plemstva udalje sa svojih pradedovskih gnezda i da se izvrši iseljavanje stanovništva vrlo mnogih okruga, nepouzdanih za carsku vlast. Kada je neko mesto, odnosno kraj, prelazio u „Opričnjinu“, veliki deo stanovništva, naročito uticajne porodice bile su preseljavane na nova mesta, dok su njihove stare baštine dodeljivane pouzdanim ljudima naročito pak „opričnjicima“. I ova mera nasilnih seoba stanovništva, i čitav sistem pravih terorističkih akcija, progona, paljevina, oduzimanja imetka i smrtnih kazni, često izvedenih na najgrozniji način sa naročito udešenim mučenjem žrtava — sve je to bilo u suštini neka vrsta socijalno-političke revolucije, koju je car Ivan izveo uz saradnju srednjeg i nižeg plemstva protiv starog moćnog kneževsko-boljarskog staleža, kome su pre toga pripadali najkrupniji kompleksi zemljišta, velike mase zavisnih (u feudalnom smislu)“ ljudi, t.j. seljaka i naoružanog nižeg plemstva, gomile robova i svi najvažniji položaji u prestonici, u vojsci i pokrajinama. Ovakva je politika prirodno nanela veliku štetu narodnom gospodarstvu, pa i seljacima; ovim poslednjim naročito još zato što je, ništeći i deleći između mase manjih vlasnika velike kneževske i boljarske latifundije, rušila celinu velikih seoskih opština, 26
oduzimala seljacima samoupravu i dovodila ih u zavisnost od mnogobrojnih malih gospodara i gospodarčića, mnogo okrutnijih od velike gospode. Pored kneževsko-boljarskog staleža i njegovih istoriskih središta i gnezda, nastradale su i oblasti stare gradske slobode i državne nezavisnosti — pokrajine nekadašnjeg „Gospodina Velikog Novgoroda.“ God. 1570. car je otišao u zemlje novgorodske — da kazni svoje „izdajnike;“ više mesta bilo je opustošeno i opljačkano od strane careve horde. Ali su najgrozniji pokolj i pljačka izvedeni u samom Novgorodu. Legenda veli, da je samo slučajnost spasla drugu bivšu gradsku republiku Pskov od kobne sudbine Novgoroda. Priča se, da je pred cara izašao jedan „jurodivi,“ t. j. sveta budala, sa parčencem sirovog mesa, koje je caru ponudio. „Šta si poludeo?“ reče car, „zar se sme jesti meso u post?!“ „A zašto ne,“ odgovori „jurodivi,“ „kada evo ti, Ivane, jedeš ljudsko meso.“ Car je onda odustao od pokolja u Pskovu. Međutim je Livonski Rat trajao sa promenljivom srećom; godine 1566. car je sazvao sabor zemaljski da se posavetuje o tom, da li treba nastaviti ovaj rat. Na saboru se većina izjasnila za to, da se rat nastavi. Teškoće ovoga rata bile su tim veće, što su Tatari iz takozvanog „Divljeg Polja“ t. j. iz južnih stepa sve jače navaljivali. Južne granice države bile su čuvane stalnom velikom vojskom, raspoređenom po garnizonima u specijalno sagrađenim utvrđenjima duž granica. Mase plemstva i seljaka bile su tamo prinudno naseljene i živele su pod veoma teškim okolnostima usred stalnih opasnosti. Za otkup zarobljenika od Tatara postojao je naročiti porez, ali je ipak mnogo naroda ginulo ili je bilo prodavano po istočnjačkim trgovima, gde su snažni ruski radnici i lepe žene bili veoma cenjeni. Izvanredno skupo stali su Rusiju tatarsko susedstvo i neprekidna borba sa njima. Godine 1571. han je došao pred samu Moskvu i spalio je prestonička predgrađa; tom je prilikom izgoreo i „opričnji dvor“, moskovsko središte „Opričnjine.“ Sledeće godine bila je „Opričnjina“ formalno ukinuta, te su mnoga imanja vraćena pređašnjim gospodarima, ali je ipak glavni socijalnopolitički rezultat „Opričnjine“ ostao, kao što je u stvari zadržana i sama ustanova pod imenom „Dvora.“ Formalno ukidanje „Opričnjine“ valjda je bilo vezano sa kandidaturom Groznog na poljski presto, upražnjen smrću poslednjeg Jagelona, ali je car Ivan propao na izboru iako je imao uticajnih pristaša. Za poljskog kralja beše izabran princ Henrik Valoa. Ali nije dugo taj paparizlija ostao na obalama Visle; zbog smrti brata mu Karla IX postao je francuski kralj, te je krišom otputovao za Pariz. Na novim izborima govorilo se opet o moskovskoj kandidaturi; mislilo se više na sina Ivanova Todora, nego na njega sama. Možda bi Todor i bio izabran, ali mu kandidaturu osujeti sam car. Na njegovu nesreću, Poljaci onda izaberu sibinjskog vojvodu, Stefana Batorija, starijeg čoveka, odličnog vojskovođu i organizatora, koji je pobednički završio rat sa Moskvom zbog Livonije. Moskva je izgubila ne samo Livoniju nego i niz čisto ruskih (beloruskih) gradova. Poslednje godine Ivana Groznog bile su užasne: nemajući unutrašnjeg mira ni političkog ni ličnog, mučen strahom i grižom savesti, naročito posle ubistva, u nastupu gnjeva, starijeg sina Ivana, fizički i moralno bolestan i preumoran, Grozni Car je doživeo još i potpuni slom svoje spoljašnje politike. U mračnim trenucima on se tešio literarno-političkom polemikom (sa Kurpskim), verskom sa luteranskim i katoličkim sveštenicima (naročito sa papskim izaslanikom, isusovcem Posevinom,. koji je došao da izmiri Ivana i Batorija i da pokuša da uvuče Moskvu u krilo zapadne crkve) i različnim asketskim vežbama, kojima se bavio naizmence i uporedo sa ludim gozbama, razvratom i krvavim orgijama. Polemika Ivana IV sa knezom Kurpskim, s kojim je izmenio nekoliko političkih pisama, punih žuči i mržnje, spada u red najznačajnijih proizvoda ruske političke književnosti i najvažnijih izvora ruske istorije. Ivan Grozni izlaže u veoma određenom obliku formulisanu teoriju apsolutne vladavine. „Kako se može neko nazvati samodržac,“ pita Grozni „ako ne radi sam?“ On tvrdi da ima neograničeno „pravo hteti svoje činiti,“ i prema tome „slobodan je biti milostiv prema svome roblju ili ga kazniti.“ Za Ivana IV ceo narod, sa kneževima i boljarima, to je njegovo roblje. Kurpski nalazi, da je ova opaka doktrina potekla od „josifljanske lukave čete,“ razumevajući pod „četom“ crkveno-političku stranku. On bi hteo da Rusija bude aristokratska ograničena monarhija, u kojoj bi car „bio kao glava i voleo bi mudre savetnike kao svoje udove.“ Pored stalnog boljarskog saveta, car mora da ponekad sasluša i mišljenje Zemaljskog 27
Sabora, sastavljenog od predstavnika sviju staleža. Ove ideje Kurpskog sprovedene su i kroz njegovu „Istoriju Ivana Groznog,“ jedan istorisko-politički pamflet veoma bogate sadržine ali nesumnjivo u mnogome pristrasan. Političke ideje Groznog Cara našle su odjeka, ili su možda bile izazvane spisom nekog Ivanke Peresvjetova „Priča o Petru vlaškom vojvodi.“ Ideologija Peresvjetova nije samo monarhistička, nego i plemićska. Naprotiv, aristokratske ideje Kurpskog bile su zastupane u još jednom značajnom političkom pamfletu, „Beseda prepodobnih Srđa i Đermana, valamskih čudotvoraca,“ koja napada careve za njihove „josifljanske“ tendencije i zbog zanemarivanja boljarskog saveta, te proriče velike bede Moskovskoj Carevini. Kratko vreme pred smrt Ivan IV dočekao je jednu vrlo prijatnu vest: da su kozaci — ovi ruski „konkvistadori“ — za račun velike ruske kolonizatorske porodice Strogonova, a pod vođstvom svoga „atamana“ Jermaka, osvojili zapadnu Sibiriju, otvorivši za rusku kolonizaciju i eksploataciju ogromne prostore preko Urala. Dok su Rusi ulazili u Aziju, pridružujući se sa svoje strane onom velikom osvajačkom pohodu evropskih naroda, koji su u XV i XVI stoleću pronašli i počeli da osvajaju velika vanevropska zemljišta, Englezi su radili na proučavanju, „pronalaženju“ i privrednom osvajanju same Rusije. Od god. 1553., kada su prve engleske lađe sa kapetanom Čenslorom sasvim slučajno ušle u severnu Dvinu, pa do kraja vladavine Ivana Groznog, veze između Moskve i Engleske — diplomatske i ekonomske — postale su veoma žive. Englezima je bilo mnogo stalo do osvajanja ruskog tržišta, kao i tranzitnog trgovačkog puta preko Rusije za Srednji Istok. Ivan je, sa svoje strane, tražio u Engleskoj, između ostalog, i ženu za sebe, kao i eventualno utočište; on je čak pokušao da isprosi samu kraljicu Jelisavetu, a interesovao se i za njene rođake. Livonskim Ratom, vezama sa Engleskom, sa papskom stolicom i drugim evropskim silama, pozivanjem stranaca, koji su, većinom pustolovi, počeli da sve češće dolaze u Moskvu u svojstvu vojnika, trgovaca, tehničara i lekara, Moskva je sve više ulazila u evropski svet; a interesovanje za nju u Evropi počelo je da biva sve veće i sve življe. Spomenuto traženje utočišta u Engleskoj vrlo je karakteristično za Ivana Groznog: on je bio u stalnom strahu za svoj život, pošto se zavadio sa masom svojih podanika. A oni su ipak u glavnom ostali mirni. Mislilo se jedno vreme, da je Ivan otrovan; ali on je bio toliko istrošen i bolestan da je mnogo verovatnija njegova prirodna smrt. Umro je za vreme jedne šahovske partije 18. marta 1584. godine. GLAVA X. Doba Velike Bune. „Smutno Vreme.“ Smrću Ivana Groznog ulazimo u predvečerje katastrofe, koja je Rusiju zadesila na početku XVII stoleća. Savremenici pričaju o pustoši čitavih pokrajina, usled bežanja stanovništva u masama; naročito ovo ističu statistički spisi onog vremena t. zv. „piscove knjige.“ Zbog nedostatka radne snage dolazi znatno opadanje zemljoradnje i nesigurnost ekonomskog položaja srednjeg i nižeg plemstva, kome su seljaci obrađivali zemlju, izdržavajući ga svojim radom, dok je samo plemstvo vršilo ratnu službu. Plemstvo ne samo da ne može više služiti vojsku, niti da izvede u polje potrebne vojničke snage (naoružane seljake), nego jedva može da uopšte opstane. Međutim, velika vlastela, u koliko nije uništena, ima, kao i veliki manastiri — vlasnici ogromnih imanja, mogućnosti da pozove na svoje velike latifundije one seljake, koji nisu pobegli u stepe ili u tuđinu, obećavajući im mnogo povoljnije uslove za život i rad, nego što behu oni koje seljaci imaju kod manjih i sasvim sitnih gospodara. Tako počinje borba, ali ne samo ekonomska, nego prava, oružana borba, zbog poseda ljudi. Veliki posednici vuku seljaka bilo milom bilo silom na svoja imanja; s jeseni, naročito oko jesenskog Đurđev-dana (to je starinski rok, kad su seljaci menjali gospodara), po velikoruskim selima su na dnevnom redu oštri sukobi i formalne bitke. Ova borba to je druga vidna crta opšte krize, pored ili kao posledica onog begstva naroda. Treća vidna crta — to 28
je politička borba između carske vlasti i kneževsko-boljarskog staleža. U toj se borbi srednje i niže plemstvo sve više ističe na strani carevoj, uzimajući ulogu sasvim nalik na onu, koju su imali srednji staleži u zapadnoj i srednjoj Evropi za vreme borbe kraljeva i njihovih vasala. Kad tome svemu dodamo izvesne nemire u sredini gradskog stanovništva, bar prestoničkog, i njegovu, stranačku pocepanost, dobićemo vrlo tmurnu sliku moskovske države. Krimski han stalno sprema upade, pa ih izvodi u većem ili u manjem stilu. Poljsko-litvanska država rovari na zapadnim i jugozapadnim granicama, gde se skupljaju mase ruskih begunaca, koje su u begstvo naterali ne samo socijalna beda nego i politički motivi, a donekle čak i žeđ za pljačkaškim životom, i gde se, prema tome, stalno stvaraju bande opasnih razbojnika i nezadovoljnika, često pomaganih, a uvek toleriranih od poljsko-litvanskih vlasti. Švedska nije nikako prijatelj Moskve. Najzad, papski dvor i moćni isusovački red spremaju u tišini veliku političku akciju protiv šizmatičke Moskve, pošto nije uspela njihova prvobitna namera, da se Rusija izmiri sa jedinospasavajućom rimskom crkvom. Baš u vreme o kom govorimo pošlo je za rukom Rimu, da putem Unije učvrsti svoj položaj u Ukrajini, Beloj Rusiji i Galiciji. A u to mutno vreme na prestolu moskovskom nalazi se jedan mladić, beskrajno pobožan, naivan, umno potpuno nerazvijen i sasvim lišen volje, drugi sin Ivana Groznoga Todor, koji je nasledio tog izvanredno talentovanog ali nesumnjivo nenormalnog cara. Živeo je još, do duše, mlađi sin Ivana Groznog — mali Dimitrije, o kom su govorili da jako liči na oca, — ali taj Dimitrije, udeoni knez uglički (na severu od Volge u jaroslavskoj pokrajini), pokazivao je očigledne znakove degeneracije, jer je patio od epilepsije, a sem toga od mnogih nije smatran kao zakonito dete, jer je bio rođen od pete venčane, a od sedme redovne žene Ivana Groznog. U takvim prilikama bilo je jasno da jedino može vladati careva okolina, te se postavljalo pitanje, kako da se ta okolina sastavi. Ivan Grozni je, istina, bar prema pričanju nekih savremenika, naimenovao neku vrstu namesničkog direktorija sa pet lica, i to: ujaka Todorova Nikitu Romanova, kneza Ivana Šujskog, koji se proslavio pri odbrani Pskova od Batorija, kneza Mstislavskog, boljara veoma znatnog porekla ali malog uma, Borisa Godunova, plemića, šuraka Todorova, koji je bio oženjen njegovom sestrom, i Bogdana Bjeljskog, ljubimca Ivanova. Godunov i Bjeljski bili su ljudi iz „Opričnjine“. Dva kneza predstavljala su najviše veleposedničko plemstvo — boljarski stalež, dok je Romanov bio predstavnik boljara bez kneževske titule, a uz to je bio mladom caru najbliži srodnik. Namesništvo se vrlo brzo raspalo; ne zna se tačno iz kojih sve razloga. Zabeleženi su i neredi, uz učešće moskovskog građanstva. Romanov je umro, Bjeljskog su proterali, Mstislavskog su nasilno zakaluđerili, dok su Ivana Šujskog sa celim njegovim rodom oterali u daleko progonstvo, gde je većina Šujskih poginula. Od te katastrofe spasao se jedino knez Vasilije Šujski, budući car, koji je ostao uz Borisa Godunova. Tako je Godunov ostao sam kao neograničeni gospodar Rusije uz umno nesposobnog cara (1587.). Miljenik Ivana Groznoga, čovek usko vezan sa „Opričnjinom“, jer se oženio ćerkom najstrašnijeg „opričnjika“ Maljute Skuratova, svirepog dželata, ubice mitropolita Filipa, on je lično uspeo da ne uzme neposrednog učešća u zločinima „opričnog“ režima; na dvoru je uspeo da sebi osigura položaj još i kao rođak carevićev; pa je izvanredno dobro proučio opštu situaciju, ljude i prilike. On je bio rođeni političar velikog stila. U unutrašnjoj politici bio je omiljen kod srednjeg staleža, prijatelj i zastupnik interesa običnog plemstva i građana, zaštitnik sveštenstva, ali, u isto vreme, i veliki poštovalac svetovne prosvete. Želeći da crkveni položaj Moskve učvrsti, on je 1589. moskovskog mitropolita uzdigao na stepen avtokefalnog patrijarha. Sem toga Boris beše zatočnik što tešnjih ekonomskih veza sa Evropom. Pristaša mira, on je dobro razumevao međunarodnu situaciju Moskve, koja je zaista tražila sređenu miroljubivu politiku. Veoma lep, stasit, impozantna pojava, sa otmenim, sasvim vladalačkim, manirima, sa lepim glasom, Boris je bio kao stvoren za najvažniju ulogu u državi. Od godine 1587. do početka god. 1598. on je upravljao moskovskom Rusijom. Za to je vreme zemlja uživala mir, i unutrašnji i spoljašnji, prekinut samo jednom velikom navalom Tatara god. 1591. Ali, to je bilo zatišje pred buru. Jedna tragična i krvava epizoda iz tog vremena izgleda da nije onda, kada se desila, izazvala preveliku uzbunu. 15. maja 1591. u svome gradu Ugliču, čak u svom vlastitom vrtu, poginuo je 29
carević Dimptrije. Našli su ga sa presečenim grkljanom. Narod se odmah pobunio, poubijao je više ljudi, a među njima i jednog agenta moskovske vlade. Izaslata je odmah na lice mesta istražna komisija, sa knezom Vasilijem Šujskim. Ona je našla da se Dimitrije sam ubio, igrajući se sa nožem i dobivši napad epilepsije za vreme igre. Građani su bili osuđeni na teške kazne za ubistvo „nevinih“ ljudi i čak je zvono sa gradskog zvonika otišlo u Sibir! Ali za vreme Velike Bune, koja je izbila desetak godina docnije, nikle su dve legende o ovom tragičnom i nejasnom događaju: prema jednoj, Boris je naredio ubistvo eventualnog kandidata za ruski presto, jer je bilo jasno da Todor neće imati dece, koja će živeti, i da će Boris možda i samu glavu, ali svakako položaj izgubiti, ako Dimitrije postane car. Prema drugoj legendi, Dimitrija je spasla od ruku ubica njegova okolina, a mesto njega bio je ubijen sin mesnog popa. Tako imamo tri objašnjenja za jedno isto delo. Oko ove tajne već su savremenici lomili koplja, pa su to nastavili posle i istoričari tako, da ni dan današnji nema opšte primljenog rešenja ove zagonetke. Jedino je bio jasan rezultat: nakon smrti Todorove presto će ostati bez zakonitog naslednika. 7. februara 1598. Todor je mirno umro sa blaženim osmehom na ustima, kao što je i živeo. Pričalo se, da su anđeli došli po njegovu svetu dušu i da je on s njima govorio. Na pitanje o nasleđu prestola Todor je odgovarao neodređeno, pozivajući se na božju volju. Čim je Todor umro, njegova udovica Irina zakaluđerila se kao „velika inokinja“ Aleksandra, te se povukla u manastir. Zemlja se ipak zaklela njoj na vernost. Uz nju je otišao u manastir, ali ne kao kaluđer, nego kao gost-zatvorenik njen brat Boris. Uprava je prešla u ruke patrijarha, Borisova prijatelja, Jova, i boljarskog saveta „Dume.“ Privremena vlada sazvala je zemaljski sabor. Zadatak sabora bio je vrlo važan: trebalo je izabrati cara! Moskva, koja je bila baština Kaljitina doma, osećala se vrlo čudno u ovoj novoj, toliko neobičnoj situaciji. Bilo je više kandidata, iz kneževskog reda potomaka legendarnog Rurika i istoriskih Vladimira Svetog i Aleksandra Nevskog, i potomaka litvanskog velikog kneza Gedimina. Kandidata bez kneževske titule bila su dva: Todor-Nikitić Romanov, brat od ujaka počivšeg cara i glava neobično popularne porodice Romanova, sam čovek neobične lepote, plemenitog i jakog karaktera i velike pameti; i uz njega šurak carski i doskorašnji namesnik Boris Todorović Godunov. Ne samo simpatije, koje je prema njemu imao patrijarh, ne samo njegovo potajno rovarenje uz rasipanje novca među birače — članove sabora i među prestonički puk, koji je, prirodno, uticao na saborsku većinu, nego i socijalni program Bo-risov i popularnost, koju je uživao kod srednjih staleža, koji su sačinjavali saborsku većinu, doveli su Borisa na presto „moskovski i sve Rusije.“ Njegov je uspeh olakšalo suparništvo između drugih velikaša, koji nisu imali iza sebe neke jače stranke sa određenim socijalno-političkim programom, nego samo lične koterije. Tako je Boris na koncu konca bio jednoglasno izabran i nakon tobožnjeg dugog odricanja i ponovnih molbi sabora i gomile i pretnje patrijarha da će na njega baciti prokletstvo, ako se i dalje bude opirao, Boris je primio carski venac, te se nekoliko meseci docnije krunisao sa velikom raskoši i sjajem. Boljarski stalež držao se veoma rezervisano prema Borisu, i već su se onda sigurno kovale zavere, koje su uskoro urodile plodom, veoma opasnim po Borisa. Iako izabran od cele zemlje, Boris, taj, prema rečima jednoga savremenika, „rabo-car“ t. j. car iz robova, nije se osećao siguran na prestolu. Sam tekst zakletve, koju je propisao zemlji, svedočio je o nesigurnosti i nekoj plašnji nosioca vrhovne vlasti. Ali su prve godine njegove vladavine prošle u potpunom miru, te su bile nastavak prethodnog carovanja, kada je Boris bio samo namesnik. Nakon nekoliko mirnih godina nastale su među boljarima neke zavere, ne zna se pozitivno da li prave ili fiktivne i u koliko udešene od tajne policije. Iza toga su došli progoni najuglednijih boljara sa Romanovima na čelu, čiji je šef Todor bio nasilno zakaluđeren (Filaret). Uz to su se javile i neke tamne intrige, a sa poljske strane širile su se neke čudne vesti. Najzad došla je strašna glad. koja je svet bacila u očajanje i čak ga dovela do ljudožderstva. Zbog gladi mase robova behu od gospodara isterane iz kuća. Te mase su stvarale čitave čete razbojnika, čak u blizini same Moskve, dok je drugi njihov deo bežao preko granice, u Ukrajinu, koja je bila sva u vrenju i samo čekala znak za upad. Taj dugo očekivani znak dala je jedna ličnost tamnog i nepoznatog porekla, koja je silno delovala na savremenike. 30
Pojavio se beše neki mladić, koji se prvo tajno, malobrojnim intimnim prijateljima, a onda sasvim javno predstavljao kao carević Dimitrije, koji se tobož čudom spasao od ubica. Njega su priznali i pomogli mnogi poljski velikaši, papski dvor i masa ruskih političkih begunaca, — šarena jedna gomila, u kojoj su se članovi uglednih kneževskih porodica mogli naći pored odbeglog boljarskog roba ili uz kozaka, t. j. slobodnog čoveka vojnika bez određenog građanskog zanimanja i staleške pripadnosti. Sa rezervom i vrlo oprezno pomagao je novog Dimitrija i Sigismund III Vaza, poljski kralj. Dok je bio živ Boris, Dimitrije i njegovo šareno društvo nisu mogli postići trajna uspeha ni napredovati prema Moskvi. Boris je, da umiri svet, predložio da se poginuli carević Dimitrije proglasi za svetog mučenika, i naredio je, da se njegove mošti prenesu iz Ugliča u Moskvu. Kad je Boris umro, iako se Moskva zaklela na vernost njegovoj udovici i sinu Todoru, njegova porodica nije mogla da se održi na vlasti. Glavna vojska Borisova naslednika prešla je na stranu pretendenta; na to je Borisova porodica zbačena s prestola i internirana u njihovoj boljarskoj kući, a najzad je na grozan način bio ubijen nesrećni car Todor i njegova majka, dok je carevna Ksenija ostavljena za utehu lažnom Dimitriju. Novi Dimitrije je svečano ušao u Moskvu, oduševljeno pozdravljen od cele zemlje, bar javno, „a čak i od carice Marije, udove Ivana Groznog, kao sin njen i Ivanov. Veština i sigurnost, s kojima je Dimitrije istupao, imponovale su ne samo savremenicima, nego i istoričarima, tako da ima istoričara, i Rusa i stranaca, koji još i danas veruju, da je Samozvanac zaista bio pravi Dimitrije. Današnja većina istoričara složna je u tome, da Dimitrije nije bio samo varalica nego i prevaren, t. j. da je on bio ubeđen u svoje carsko ime i poreklo, i da je pripremljen za svoju ulogu veoma verovatno u krugovima moskovskih boljara. Potpuno je dokazano da je bio čovek moskovskog vaspitanja iako je, donekle, imao pored toga i nešto evropskog obrazovanja; da je bio čovek sa lepim državničkim i vojničkim sposobnostima, da je bio dobar govornik i u glavnom veoma privlačna pojava; — ali ko je on bio po svome poreklu, to se još uvek ne zna pouzdano. Ono, što je učinilo najveći utisak i na savremenike i na potomstvo, pa i na istoričare, to je ponašanje Dimitrijevo u aferi Vasilija Šujskog. Ovaj spletkaš, koji je prvo tvrdio da se Dimitrije sam ubio, onda da je bio ubijen i da ga treba proglasiti za mučenika, zatim, da nije bio ubijen nego da je spašen i da je pretendent doista pravi Dimitrije, počeo je na kraju širiti glasove, kako je Boris naredio da se ubije carević i kako je ta naredba bila izvršena, i kako je novi car samozvanac. Dimitrije je stavio Šujskog pod istragu, predao ga sudu zemaljskog sabora i, pomilovao ga, kad ga je sabor osudio na smrt, pa mu je vratio i imanje, i čast, i položaj i doveo ga u svoju najbližu okolinu. Ovaj plemeniti, ali bezumni i lakomisleni postupak stao je Dimitrija glave, jer je Šujski odmah počeo da ponovo sprema zavere. Iako je popularnost Dimitrijeva počela nešto da opada zbog njegova slobodoumlja i nepažnje prema izvesnim običajima i praznovericama predaka, naročito zbog oholog ponašanja njegove verenice — carice, poljske plemkinje, koja je zajedno sa ocem i velikom poljskom pratnjom na svakom koraku vređala verske osećaje i nacionalni ponos Moskovljana, ipak je Dimitrije bio još dovoljno jak da osujeti otvorenu bunu. Ali, pred zoru, 17. maja 1606., Šujski i njegove pristaše pobuniše narod vešću, da caru preti opasnost od Poljaka, te, dok je narod udarao na Poljake, opijene vinom svadbene gozbe (car se tek pre desetak dana venčao), zaverenici se uputiše dvorcu, gde su već ranije uspeli da nameste kao stražare svoje pouzdane ljude. Dimitrije se našao gotovo usamljen pred zaverenicima, i poginuo je zajedno sa svojim doglavnikom Basmanovim, koji je pre godinu dana prešao sa celom carskom vojskom na njegovu stranu. Ubijenog Dimitrija izmrcvarili su tako grozno, da mu se lice nije moglo raspoznati. Odmah se stvorila nova legenda, kako mu je i ovog puta uspelo da se božjom milošću spase iz ruku ubica. Dva dana kasnije vođa zavere Vasilije Šujski bio je od svojih pristaša izvikan za cara. Stupajući na presto on je objavio, da je Dimitrije bio samozvanac, „jeretik,“ i da je pravog carevića ubio Godunov u Ugliču, a da je „blagovjerni gospodar car i veliki knez Vasilije Ivanović blagoizvoleo stupiti na presto po molbi sviju staleža moskovske države,“ po naslednom pravu, kao najstariji 31
potomak Aleksandra Nevskog. U sabornoj crkvi car Vasilije se zakleo, da neće bez svojih boljara osuđivati na smrt i gubitak imanja svoje podanike, da neće slušati lažne dostave i da neće kažnjavati zajedno sa krivcima i njihove nedužne rođake. Međutim je telo ubijenog lažnog Dimitrija ležalo izmrcvareno, izvrgnuto ruglu, pa je onda spaljeno, a njegov pepeo je odnelo topovsko zrno u pravcu odakle je Dimitrije došao. Dolaskom Vasilija Šujskog za cara nije bila rešena politička kriza moskovske Rusije. Vladavina Šujskog i po svom postanku i po poreklu samog cara i po sastavu njegove okoline beše očigledna reakcija boljarskog staleža. Neki podaci kazuju, da je Šujski imao s početka težnju da se osloni na nešto širu socijalnu bazu, ali mu to nije pošlo za rukom. Vrlo su brzo izbili jaki pokreti, upereni protiv njegove vladavine. Ovi su pokreti imali izrazito socijalno obeležje, pošto su u njima sudelovali svi staleži moskovskog društva, naročito, kozaci, seljaštvo i robovi. U ovu borbu su se posle umešali tuđinci, tako da je moskovska država došla na rub propasti. „Ljudi su se kolebali tamo-amo, kao ovce koje nemaju pastira“, kaže jedan savremenik, knez Katirev-Rostovski; dok drugi odlični pisac i viđeni učesnik događaja, kaluđer Trojickog Manastira, Avramije Paljicin, govori kako je ruska zemlja „sva pala u bezumno stanje“. U borbi nisu ništa i nikoga štedeli Isti Paljicin priča kako u crkvama zatvarahu konje, a pse hraniše na oltarima... a putirima svete tajne služahu se za pijančenje...“ Sami događaji ovog dela „Velike Bune“ razvijali su se sledećim redom: prvo je izbila čisto socijalna buna Bolotnjikova, jednog odbeglog velikaškog roba, koji je prošao kroz sito i rešeto, robovao po turskim galijama i proputovao veliki deo Evrope. Pokret Balotnjikova, formalno vezan sa imenom cara Dimitrija, koji se tobože spasao od zločinaca i boljara, predstavljao je otvorenu pobunu siromaha, robova i kmetova-seljaka protiv gospode i bogataša. Proglasi Bolotnjikova bili su veoma karakteristični u tom pogledu. U njima se svet pozivao na ubistva i pljačku. „Buntovnici“, vele izveštaji vladinih agenata, „naređuju boljarskim robovima da ubijaju njihove boljare, pa im obećavaju boljarske žene, baštine i spahiluke; protuvama i lopovima bez imena naređuju da ubijaju bogate trgovce i uopšte trgovački stalež i da pljačkaju njihovu imovinu i pozivaju ih, te zločince, k sebi i hoće da im dadu i boljarsko zvanje i vojvodsko.“ Odziv na ove proglase bio je izvanredno velik; „skupili su se“, veli savremenik, „boljarski ljudi (t. j. roblje i druga čeljad) i seljaci, njima se pridružiše građani sa Ukrajine, i strelci (t.j. vojnici stalnog kadra, koji su se u mirno vreme bavili gradskim zanatima i sitnom trgovinom), i kozaci, te počeše po gradovima hapsiti načelnike i bacati ih u tamnice i razoravati imanja i domove svoje gospode i pleniti njihovu imovinu.“ Taj pokret bio je jedno vreme podupiran od čitavog plemstva južne Velikorusije sa vatrenim političarima-vođama srednjeg plemstva braćom Ljapunovima na čelu. Ovo je veoma zanimljiv prilog karakteristici ondašnje potpune pometnje u pojmovima sviju društvenih staleža. Ali su se uskoro saveznici razišli, pa se plemićska vojska Ljapunova pridružila caru Vasiliju. Socijalno-revolucionarni pokret Bolotnjikova bio je posle toga u krvi ugušen. „Po naredbi cara Vasilija“, priča jedan od ondašnjih svedoka, Tatari i Čeremisi (divlja plemena sa Volge) zaratiše na ljude ukrajinskih i sjeverskih gradova i srezova, te ih robljahu i imetak im pljačkahu“, što su tobože izdali moskovsku državu i ubijali ljude cara Vasilija. Odmah po tom javio se drugi lažni Dimitrije. Taj čovek, tamnog porekla, bio je, za razliku od prvog samozvanca, jedna obična varalica. Njemu je Moskva dala ime „vora“, t. j. lopova ili zločinca. Ali je „Vor“ ipak postigao velike uspehe. Veliki broj pokrajina i gradova potpao je pod njegovu vlast. On je stvorio svoju prestonicu kraj Moskve, u selu Tušinu, Njegove pristaše, takozvani „Tušinci“, behu šarena gomila: tu su se viđale u velikom broju strane avanturiste — poglavito Poljaci, pa kozaci, odbegli robovi i pobunjeni kmetovi; a u isto vreme, pored njih, i vladike, igumani, sveštenstvo, trgovci, plemići, pa čak i boljari. Tušinski tabor imao je pretenziju da bude prava carska prestonica, sve dotle, dok im nije još pošlo za rukom da osvoje Moskvu, gde se drhteći još držao car Vasilije. U Tušinu beše imenovan čak i patrijarh sve Rusije, vladika Filaret, bivši boljar Todor Romanov, od vremena prvog samozvanca mitropolit rostovski. Susedstvo dve prestonice delovalo je porazno na ondašnji politički moral; stvorio se tip takozvanog „pereljota“, čoveka, koji je „ručavao kod cara Vasilija a večeravao kod cara Dimitrija“, te je i na jednoj i na 32
drugoj strani tražio obilatu nagradu samo zato što je „pripoznao istinitog gospodara“. Najzanimljivija epizoda građanskog rata onog doba bila je šesnaestomesečna opsada Trojickog Manastira od strane Tušinaca i Poljaka, u kojoj su posada i kaluđeri pokazali mnogo junaštva i o kojoj su se pričale čitave legende. Međutim su stranci, Šveđani i Poljaci, počeli posredovati u moskovskim poslovima, videći da je Moskva lak plen za preduzimljive susede. Švedsku intervenciju tražila je vlada cara Vasilija. Na čelu zajedničkog švedsko-ruskog odreda nalazio se nećak carev, knez Mihajlo Šujski-Skopin, ondašnja nada moskovske Rusije, mlad čovek, sjajno obdaren vojničkim i političkim sposobnostima. Poljski kralj Sigismund III Vaza našao se pobuđen da zbog tog švedskog posredovanja i sam ustane protiv Rusije. Krenuvši u rat on je naredio Poljacima da napuste „Vora“ i da stupe pod kraljevske zastave. Ali veliki deo Poljaka i ruskih Tušinaca ostao je ipak uz „Vora“, dok je drugi deo ruskih Tušinaca otišao u logor Sigismundov, pa mu ponudio da izabere njegova sina Vladislava za ruskog cara. 4. februara 1610. godine zaključen je prvi ugovor između ruskih pristaša Vladislavljevih i kralja Sigismunda. Skopin je za to vreme čistio zemlju od neprijatelja i usled, toga se položaj cara Vasilija očigledno popravljao. Ali na jednom ručku kod carskog brata Skopinu je pozlilo; za vrlo kratko vreme njega nije bilo više u životu; umro je verovatno od tifusa. Javno mnenje optuživalo je međutim ženu careva brata, da je ona otrovala Skopina, eventualnog naslednika prestola i suparnika njenog muža. Kada je taj carev brat, i zbog svoje nesposobnosti i zbog neplaćanja plate vojnicima-strancima, izgubio bitku sa Poljacima (kod sela Klušina, na putu Smoljensk—Moskva), u Moskvi se digla buna; cara Vasilija su zbacili s prestola i nasilno zakaluđerili. Iz straha pred „Vorom“, Moskva se zaklela na vernost poljskom kraljeviću „caru Vladislavu Žigimontoviću“, te je privremena vlada, sastavljena od sedam boljara, predala Moskvu u ruke poljskom vojnom odredu. Vođa poljske vojske, Žolkjevski, vešto je spremio teren za kraljevića Vladislava. On nije samo zaposeo Kremlj, uzevši pod nadzor i patrijarha i boljare namesnike, nego je cara Vasilija i njegovu braću poveo sa sobom u Poljsku, kao zarobljenike, a najuglednije ljude u Moskvi uputio je Sigismundu pod Smoljensk kao „veliko poslanstvo“, da mole Vladislava da izvoli primiti carski venac i preći u pravoslavlje. Bio je tom prilikom izrađen i ugovor, nalik na onaj od 4. februara, o pogodbama, pod kojima Vladislav treba da vlada moskovskom državom. I u jednom i u drugom ugovoru glavne su misli ove: carska vlast dobija karakter ograničene vlasti; staležima se obezbeđuje izvestan minimum prava, nalik na ona, koja su bila uneta, u svoje doba, u „Veliku povelju o slobodama engleskog naroda“ (1215.) ili u „Zlatnu bulu“ kralja Andrije (1222.). Svu vlast car vrši zajedno sa Boljarskom Dumom, zakonodavstvo izdaje uz saradnju „Saveta cele zemlje“, t. j. Zemaljskog Sabora. Veliku su brigu imali sastavljači ugovora o tom, da se sačuvaju neokrnjeni stari običaji zemlje, naročito njeno pravoslavlje. U novom ugovoru izostavljena je zanimljiva tačka iz prvog, u kojoj car obećava, da će unapređivati one „manje“ ljude, koji to budu zaslužili i da će svima dopustiti putovanje u inostranstvo radi školovanja. Kralju Sigismundu i njegovoj okolini nije bilo mnogo stalo do toga, da dovedu na moskovski presto Vladislava. Oni su radili na tom da sam Sigismund postane car moskovski, kao što je već bio kralj poljski i veliki knez litvanski, i da se onda stvori na istoku Evrope jedna ogromna država pod njegovom vlašću. U tom je smislu činjen pritisak na „veliko poslanstvo“, od koga su tražili još i to, da naredi Smoljensku da se preda Sigismundu. Na kraju krajeva Smoljensk je bio primoran na kapitulaciju, dok se poslanstvo pocepalo: jedni su učinili po volji Sigismundu, a oni koji su ostali uporni bili su jednostavno internirani u Poljskoj. U Rusiji je, međutim, i dalje plamtio građanski rat. Čete Poljaka, kozaka i pobunjenih kmetova i robova pustošile su zemlju; naročito su tom prilikom stradale spahije i bogato građanstvo. Svaka trgovina i svaki saobraćaj po rekama bio je obustavljen. Zajednička socijalna opasnost revolucionarnog prevrata pobudila je srednje staleže da traže nekakav kompromis; a očigledna opasnost za sam opstanak samostalne države i crkve takođe je delovala na njihovo zbližavanje i davala započe-toj borbi nacionalno-verski karakter. Moskva, posednuta od jakih odreda poljskih 33
vojnika, nije mogla da stane na čelo pokreta, ali je u njoj ipak došlo do okršaja sa Poljacima i do otvorene bune. Zbog toga su, 17, marta 1611., Poljaci većim delom zapalili rusku prestonicu. Ali to nije smirilo pokret. Patrijarh, kao vođa naroda, upućivao je proglase na narod, u kojima ga je pozivao da istraje u borbi. Drugi slični proglasi upućivani su iz Troickog Manastira i iz mnogih gradova, u kojima se sad pojavio običaj da se uzajamno dopisuju, da saopštavaju jedni drugima vesti i predlažu mere za zajedničku odbranu od neprijatelja. To ima uspeha. U junu 1611. god. pod Moskvom se javlja ogromna nacionalna ruska vojska, sastavljena i od mobilisanih spahija i od gradskih odreda i od kozaka, na čelu sa tušinskim boljarima knezom Trubeckim i atamanom Zaruckim (Tušinski „car“ bio je u decembru 1610. god. ubijen). 30. juna 1611. godine sastao se u logoru kraj Moskve zemaljski sabor, koji je izabrao triumvirat za upravljanje zemljom. U nj su ušle spomenute vođe kozaka i vođa plemstva Prokop Ljapunov. Po detaljnim odlukama Sabora uprava zemlje beše uređena po starinskim propisima; obnovljene su središnje državne ustanove, koje su odgovarale ministarstvima finansija, vojske, policije i pravde jedne moderne države. Donete su važne odluke protiv kmetova i robova, kojima je naređeno da se vrate svojim gospodarima, kozacima je oduzeto pravo, da dodeljivanjem spahiluka ulaze u red spahija. Ova poslednja odluka bila je sudbonosna po ceo pokret: kozaci su pozvali na razgovor vođu plemstva, Ljapunova, pa su ga mučki ubili. Većina plemstva i gradskih odreda odmah napusti logor. Tako je propao prvi pokušaj jedne nacionalne akcije. Ali nisu iščeznuli socijalni, nacionalni i verski motivi za njegovu obnovu. I zbilja, uskoro je stvoreno drugo središte rada za spasavanje zemlje. Bogati trgovački grad Nižnji Novgorod sa svojim uglednim građaninom Kosmom Miljinim stao je na čelo pokreta. Njemu se pridružiše mnogi drugi gradovi, pa i seosko stanovništvo, bogati i slobodni seljaci severne Rusije. Bogati ljudi pozajmljivali su državi velike novčane svote, a na niže gradske staleže udariše nove namete i poreze. Gradska buržoazija uspela je tim sredstvima da prikupi toliko novca, da je mogla podići i izdržavati čitave odrede spahiske konjice i gradsko-seljačke pešadije. Za vođu ove vojske bi izabran knez Dimitrije Požarski, vojskovođa drugog reda, ali čovek pošten i hrabar. Polako i veoma oprezno, boreći se sa izvanredno velikim teškoćama, nižegorodska vojska osvojila je sever i istok moskovske države; stvorila je pogodnu bazu i prestonicu u Jaroslavu na Volgi, i onda je razbila konačno Poljake pod Moskvom, uz saradnju jednog dela kozaka sa Trubeckim na čelu. Nakon junačke odbrane i strašnih muka od gladi, predala je najposle poljska odbrana Kremlj ruskoj vojsci. Nominelna sveruska boljarska vlada, koja je bila u opsadi zajedno sa Poljacima, likvidirana je, a njeni članovi su bili poslati na svoje baštine. Na sazvani zemaljski sabor došlo je veliko mnoštvo poslanika sveštenstva, plemstva, građanstva i slobodnih seljaka; bili su zastupljeni i kozaci, koji su opet jako digli glavu, naročito posle razilaska velikog dela spahiske vojske. Nakon dugog većanja i mnogih spletaka donete su ove odluke: 1) da se ne bira nikakav stranac za cara; 2) da se ne bira sin drugog lažnog Dimitrija; 3) da se bira neki član velikih domaćih porodica. Najzad bi jednoglasno izabran za cara Mihajlo Romanov, šesnaestogodišnji sin mitropolita Filareta. Velika popularnost porodice Romanova, kao i samog Filareta; njihove dobre veze sa kozacima kao i sa drugim staležima; najposle osobine samog kandidata, koji se smatrao veoma mirnim i prema tome pogodnim za ostatke boljarskog staleža, doveli su do izbora Mihajlova. Mnogo je ovome uspehu Romanova doprinela i njihova veza sa starom dinastijom. Rusija je tako ponovo dobila cara, priznata od velike većine zemlje. Ona je tako, u času velike opasnosti, sačuvala svoju državnu samostalnost.
34
GLAVA XI. Zapadna i jugozapadna Rusija od XIV-XVII stoleća Dok Galicija pod Kazimirom Velikim postaje sastavni deo Poljske, Volinija, Podolija, kijevski kraj, Podljašje i Crna Rusija ostaju kao zemlje, zbog kojih se sukobljavaju Poljska i Litvanska. Govorilo se, da je jugozapadna Rusija bila potpuno opustošena tatarskom invazijom, da je ostala gotovo prazna i da je tek za vreme litavsko-ruske države ponovo naseljena novim stanovništvom sa Karpata. Ali to je shvatanje napušteno. Nesumnjivo je, da je bilo mnogo migracija stanovništva, da se jedan deo njegov zaista, i to u većem razmaku vremena, odselio na severoistok i da je nešto karpatskih ljudi došlo u basen Dnjepra. Ali svakako zemlja nije bila toliko prazna koliko se to ranije smatralo. Pa i sam Kijev, koji je strašno od Tatara nastradao, dosta se brzo i znatno oporavio i postao je opet važno trgovačko središte. Ali i Kijev, i drugi gradovi, i kneževine, kao i cela jugozapadna Rusija, izgubili su svoj pređašnji značaj. Od značaja je vladavina u litavsko-ruskoj državi kneza Jagajla (1382.). On je bio pozvan od poljskih velikaša da bude muž njihove kraljice Jadvige, 1386. Jagajlo je prešao iz pravoslavlja u katoličanstvo, venčao se sa Jadvigom i postao poljski kralj. Tako je došlo do prve unije litavske države sa Poljskom. Istina je, da je Litva, za vreme od 1390. do 1501. godine, imala nekoliko velikih knezova i u toku više desetina godina bila gotovo odvojena od Poljske, kao što je i u XVI veku, sve do Ljubljinske Unije sačuvala svoju državnu samostalnost. Prirodno je ipak, da se, posle tih veza sa Poljskom, širi katoličanstvo, i mnogi poljski običaji i zakoni. Kao što su ranije ugledne litavske porodice postajale ruske, tako su sada mnoge važne ruske porodice, isto kao i litavske, prelazile Poljacima. Zbog graničnih malih kneževina, a naročito zbog Smoljenska (koji je od 1395. godine sastavni deo litavsko-ruske države) izbijale su često borbe između litavsko-ruske i moskovske države. Zajednica sa Poljskom mnogo je olakšala položaj litavsko-ruske države prema Nemcima. Od 1466. opaki i opasni Nemački Red je postao poljski vazal. U unutrašnjim odnosima litavsko-ruske države opaža se već u XIV stoleću jako razvijanje feudalizma. Seljački stalež, koji je u starim litavskim kneževinama, kao donekle i u ruskim, bio slobodan, potpada pod kmetovsku zavisnost i potpuno gubi svoju slobodu u korist vlastele. Gradski život ne razvija se jako, ali gradovi ipak uživaju samoupravu, najviše po statutima pozajmljenim iz Nemačke. Crkveni život litavsko-ruske države je dosta bujan. Vodi se borba između Istočne i Zapadne Crkve, a sredinom XV veka učinjeni su pokušaji stvaranja unije, posle Florentinskog Sabora i progona iz Moskve mitropolita unijata Isidora. Reformacija u Evropi imala je odjeka i u litavskoruskoj državi, naročito u njenom litavskom delu, a za suzbijanje reformacije javljaju se mnogobrojni Isusovci. Godine 1569. na zemaljskom saboru Poljske i velike kneževine Litavske u Ljubljinu zaključena je Unija. Posle smrti poslednjeg Jagelonca Sigismunda Avgusta obe države treba da biraju zajedničkog kralja. Obe države imaju zajednički zakon o podanstvu sa preimućstvima u korist katolika, zajedničku diplomatiju, ujedinjeni gornji dom, takozvani Senat ili Radu, ujedinjenu vojsku, zajednički novac i najzad zajednički zemaljski sabor za rešavanje važnijih poslova, koji se tiču obeju država. Livonija, koja je onda vodila rat sa Moskvom, objavljena je kao svojina obeju zemalja, dok su Podolija, Volinija i kijevski kraj neposredno potčinjeni Poljskoj. Iako je litavskoruska država sačuvala svoje autonomno zakonodavstvo, takozvani Litavski statut, ipak je već onda bilo jasno, da će Poljaci postati gospodari i da će savezna država biti u stvari Poljska. Zato su se litavski poslanici čitavih devet meseci odupirali aktu Unije. Odmah iza Ljubljinske Unije otpočeo je politički i književni rad i za pripremanje crkvene unije. Između drugih sredstava upotrebljeni su i progoni pravoslavnih da se nateraju na prelaz u katoličanstvo. U ovo doba, i tokom prve polovine XVII stoleća, veliki broj ruskih porodica napustio je rusku narodnost i pretopio se u Poljake. Borbu za pravoslavlje preduzimale su neke velikaške 35
porodice, a od velikaša naročito knez Konstantin Ostroški, koji se proslavio kao veliki mecena i osnivač ruske štamparije, i politički emigrant iz Moskve, knez Andrija Kurpski, koji je dobio od poljskog kralja koveljsku kneževinu. Jak pokret crkvenih bratstava po gradovima, na primer u Kijevu, Lavovu, Vilni i drugim mestima, takođe je ozbiljno podržavao pravoslavnu crkvu. Ali se u tom krila i neka opasnost, jer je većina vladika zazirala od ovog mešanja mirjana u crkvene poslove. Zato se neke vladike dogovore i na čelu sa luckim episkopom Kirilom Terleckim zaključe godine 1595. uniju sa papskom stolicom. Priznavši papsko prvenstvo i dogmate katoličke crkve, unijati su sačuvali crkveno-slovenski jezik u službi božjoj, pričešće u dva vida i pravo da se sveštenici žene. Godine 1596. sastao se veliki crkveni pravoslavni sabor u Brestu. Odmah je došlo do raskida između članova sabora, koji su ostali verni pravoslavlju, i onih, koji su, na čelu sa episkopatom, primili uniju. Stvorena su dva sabora, koji nisu našli nikakvih dodirnih tačaka, nego su se uzajamno obasuli grdnjama i završili svoje delovanje uzajamnim prokletstvom. Međutim, kralj i vlada priznali su uniju i pravoslavna crkva je postala nezakonita. Razvila se veoma obilata literarna polemika, a bilo je i više fizičkih sukoba između pristalica dveju crkava. Naročito je znamenita bila pobuna građanstva grada Polocka koje je ubilo i izmrcvarilo polockog unijatskog vladiku Josafata Kuncevića. Papa je na to proglasio Josafata svecem, a poljska vlada je surovo kaznila polocke građane. Najveći uspeh postigla je unija u Galiciji i u Belorusiji. Godine 1620. došlo je do obnove kijevske pravoslavne mitropolije pod mitropolitom Petrom Mogilom, koji je osnovao visoku teološku školu, obnovio eparhije i ustanovio mnogobrojne parohije. Ovaj preporod pravoslavlja u zapadnim i južnim ruskim zemljama objašnjavao se akcijom kozaka. Već u XV veku u južnim predelima litavsko-ruske države, koje su stalno pustošili Tatari naročito pak duž Dnjepra, javljaju se družine kozaka. Tokom XVI, veka kozaštvo se razvija u jednu veoma razgranatu i jaku socijalno-političku ustanovu. Poreklo njeno, kao i same reči kozak, nije potpuno rasvetljeno. U glavnom, držimo, da su kozaci slobodni ljudi, mešovitog staleškog, a donekle i nacionalnog porekla, koji su napustili uređene predele države, podvrgli se riziku stalne borbe sa Tatarima i Turcima, javljajući se u duploj ulozi pljačkaša i zaštitnika naroda i domovine. Od kraja XVI stoleća kozaci dolaze u sukob sa Poljskom. Slobodno kozaštvo veoma je primamljivo za mase seljaka-kmetova, t. j. za zavisne od spahija, i zato predstavlja golemu opasnost za Poljsku i njeno socijalno uređenje, koje počiva na kmetovskoj zavisnosti seljaka. Za vreme kralja Stefana Batorija, naročito godine 1559., poljska vlada preduzela je mere za ograničavanje prava kozačke vojske i samog broja kozaka, koji je trebao da bude regulisan naročitim registrom (samo se onaj priznavao kao kozak, koji je unet u spisak); u Batorijevo vreme već odavno je postajalo znamenito kozačko središte — takozvana Zaporoška Sič, utvrđeni logor na ostrvu Hortici na donjem Dnjepru. U taj se logor slobodnih vitezova (licara) primao svaki čovek, koji je izjavljivao da je hrišćanin i koji je vladao oružjem. Žene su bile isključene iz tog društva; ono je sebi slobodno biralo vođe, takozvane atamane. Pokušaj Batorija da ukine kozačke slobode izazvalo je bune kozačkih pripadnika. Bune su te bile krvavo ugušene. Ali su kozaci bili u više mahova veoma potrebni Poljskoj, i s toga im je ona, prema potrebama, morala davati široke povlastice, naročito onda, kad su kozaci pod znamenitim hetmanom Petrom Konaševićem-Sagajdačnim, išli protiv cara Mihajla i to pod samu Moskvu. Sagajdačni je organizovao autonomno kozaštvo. On je živo radio i na tom, da se obnovi kijevska pravoslavna mitropolija, jer su se kozaci već iz početka unije izjasnili protiv nje. Godine 1621. Sagajdačni je pomagao Poljake u njihovoj pobedi nad Turcima kod Hoćima, gde je i poginuo. Odmah iza toga nastaje borba poljske vlade protiv kozačkih sloboda. Uz to se produžuju i progonstva pravoslavnih i socijalno ugnjetavanje ukrajinske seljačke mase. Poljacima je pošlo nekoliko puta za rukom da potuku kozake u otvorenoj borbi ili da nameste svoje ljude za hetmane. Ove su borbe trajale sa prekidima od 1625—1638. godine. Pri kraju ovog doba počelo je iseljavanje pobeđenih kozaka u moskovske predele, gde se stvorila takozvana Slobodska Ukrajina. 1638. kozačko pravo je sasvim ukinuto. Oni nemaju više prava da sebi biraju hetmana i pukovnike. Broj kozaka je sveden na 1200, a i ti su imali da budu pod zapovedništvom vladinog komesara. Od 1638. 36
—1648. nastaje doba strašnog pritiska u Ukrajini: novih poreza i dažbina ustanovljeno je onda oko 40. Zbog toga mase ukrajinskog sveta i dalje beže u moskovske predele, a u Ukrajini se razvija vrlo jaka moskovska tendencija. GLAVA XII. Doba prvih Romanova. Izborom Mihajla Romanova za cara sviju Rusa „Buna“ nije bila likvidirana ni spolja ni unutra. Spolja nije prestajao rat sa Poljskom, koja je držala u svojim rukama Smoljensk i druge zapadne pokrajine moskovske države i čiji se kraljević i dalje smatrao kao moskovski car. U Poljskoj su se nalazili, kao zarobljenici i taoci, moskovski poslanici na čelu sa mitropolitom Filaretom, carevim ocem i označenim patrijarhom; na okupiranom ruskom području, pored toga, postojala je stranka Rusa-pristalica „cara“ Vladislava. Sa druge strane i švedski kraljević Magnus nije se odrekao svojih pretenzija na moskovski presto, smatrao se pravim „gospodarom“ Velikog Novgoroda, koji je zauzeo zajedno sa čitavom pokrajinom. U zemlji je plamteo građanski rat. U Astrahanu se javila vlada „cara“ Ivana Dimitrijevića, sina drugog Dimitrija Lažnog, koja beše u dosluhu sa Persijancima. U administraciji vladao je haos: državna blagajna bila je prazna, Moskva opustošena, Kremlj i carske palače u žalosnom stanju. Veoma težak zadatak imao je jadni mladi car Mihajlo. Ali, — i to je jedan od paradoksa ruske istorije — njegova mladost i slabost nisu ometali tok državnih poslova. U carevoj se okolini, pored obligatnih dvorskih ulizica i pokvarenjaka, našlo i državnika, koji su bili sposobni za rad i upravu; a naročito se istakao carev otac kao državnik prvog reda. Filaret, čim se vratio iz Poljske, beše posvećen za patrijarha, a zvao se „Veliki Gospodar,“ kao i car, pa je i stvarno vršio dužnost regenta. Rusko društvo, upravo srednji staleži, koji su izvukli državu iz ponora i čiji su predstavnici i dalje ostajali na okupu u zemaljskim saborima, pokazali su veliku životnu snagu i državnički smisao. U tom prvom buđenju kritičnog duha, prethodnika kasnijih „reforama,“ beše glavni rezultat Bune. Vlada cara Mihajla očistila je zemlju od poljskih četa i domaćih hajduka; zaključila je, razume se nezgodne zbog teških prilika ali apsolutno potrebne, ugovore sa Poljskom i Švedskom; uredila je, koliko toliko, državne finansije, administraciju i vojsku. Po ugovoru sa Švedskom u Stolbovu (1617.) Novgorod je, sa većim delom njegove oblasti, vraćen Moskvi, a samo je komadić Baltičkog Primorja sa obalama reke Neve izgubljen za Rusiju. Po primirju u Deulinu (1618.) Poljska je zadržala sve osvojene krajeve, a vratila je samo zarobljenike. Vladislav se i dalje nazivao carem moskovskim. Od godine 1632. do godine 1634. Vodio se ponovo rat između Moskve i Poljske, pa je ruska vojska blizu Smoljenska bila primorana na kapitulaciju, ali se Vladislav, posle očeve smrti kao kralj Poljske, pokazao preslab da zauzme Moskvu. Posle tog rata, koji Poljskoj nije doneo nikakve koristi, Vladislav se morao izrično odreći. titule moskovskog cara i priznati Mihajla. Saobraćaj sa Zapadom i dolazak stranaca bio je dosta velik za vreme cara Mihajla. Među strancima nalazili su se i preduzimači, koji su u Rusiji otvorili prve fabrike. Tad je došao i naučenjak Adam Olearije, koji je napisao odlično delo o moskovskoj Rusiji, i najzad danski princ Valdemar, za koga je car hteo da uda svoju ćerku Irinu, ali je taj pokušaj propao, jer su Rusi od Danca tražili da napusti „nečastivu“ Luterovu veru. Kada je on to odbio, Rusi su ga internirali i gotovo zlostavljali. Mogućno je, da je i ova žalosna afera, u kojoj se lepo ogleda psihologija visokog moskovskog društva, ubrzala ranu smrt cara Mihajla, koji je umro u svojoj 48. godini, mirno i neprimetno, kao što je i živeo. (1645.). Njegova su šesnaestogodišnjeg sina Aleksija, prema nekim izveštajima „obrali,“ t. j. izabrali za cara. Iz početka novi car nije mogao da igra neku veću političku ulogu. Ali je kasnije postao državnik, do duše sasvim naročite vrste, ali, svakako, sa izvesnim idejama, metodom i temperamentom. Jedan savremenik veli, da mu prilikom izbora na carstvo nisu nametali nikakvih obaveza, dok su njegova oca bili formalno ograničili u vlasti. Prvih godina cara Aleksija vladala je kamarila, na čijem čelu beše carev vaspitač, boljar Boris 37
Morozov, carski šurak. Nered, haos i nasilja u administraciji i sudstvu, koje se u pojačanoj meri uveli Morozov i njegovo društvo, izazvali su u Moskvi otvorenu bunu prilikom koje se govorilo, da se ceo svet „koleba.“ Razume se, da to nije bio pokret samo protiv nevaljalih i nesavesnih činovnika, nego i protiv vladajućih i bogatih uopšte. Vlada je morala da popušta i u ličnim pitanjima i u načelnim. Prešlo se odmah na izradu jednog novog zakonika, veoma potrebnog zbog nepotpunosti i zastarelosti carskog Sudebnika i nagomilanosti protivrečnih ukaza. Novi zakonik, izrađen prema željama sabora i potpisan od saborskih članova, objavljen je štampom 1649. kao Saborno Uloženje (1649.). Saborski Zakonik cara Aleksija nije rešio teške probleme ruskog života: niti su administracija i sudstvo ozbiljno poboljšani, niti su čvorovi socijalnih nesuglasica razrešeni. Ali je moskovska Rusija ipak dobila sistematizovan zakonik, koji je važio kao osnova pravnog poretka države sve do sredine XIX stoleća. Što se tiče socijalnih sukoba, Zakonik je produžio i pojačao tendenciju, koja je počela da izbija već za vreme Ivana Groznog, da se produžuje rok za traženje odbeglih kmetova sudskim putem; pošto je Zakonik taj rok ukinuo, kmetska zavisnost dobija karakter večite veze između seljaka i spahija, iako se još seljak-kmet nije mogao smatrati kao rob. Neuređenost i nepravičnost administracije i sudstva, kao i socijalna nepravda i ekonomske nedaće, izazvale su i posle Zakonika više krvavih buna u pokrajinama i u samoj prestonici. Moskovska buna godine 1662., koja je bila ugušena sa velikom svirepošću, imala je kao neposredni uzrok novčanu krizu. Zbog velikih ratova (sa Švedskom i Poljskom) vlada je pustila u saobraćaj mnogo bakrenog novca, koji je imao prinudni kurs srebrenog. Desilo se ono, što se obično dešava prilikom kreditnih operacija takve vrste: iz početka sve je išlo dobro, pa se bakreni novac lako održavao u vrednosti srebrenog, ali kada je kasnije počelo preveliko kovanje tog novca, razmena njegova bila je obustavljena, učinjene su velike zloupotrebe, i na posletku vlada je prestala da prima bakreni novac za plaćanje poreza i taksa, dok je sama vršila sve svoje isplate u bakru. Usled toga nastao je zastoj u poslovima, došla je opšta beda i velika skupoća. Vesti o grdnim zloupotrebama još više su uzrujale mase, pa je taka izbila pomenuta pobuna. Ugušivši je, vlada je uskoro povukla taj kobni bakreni novac. Neraspoloženje masa prema režimu dobilo je nekoliko godina kasnije karakter opšte pobune jednog velikog dela carevine. Sav se Jugoistok našao u požaru socijalne revolucije, poznate pod imenom Razinovštine. Stepan Razin je bio pravi kozak, jedan od onih starodrevnih ruskih ljudi koje narodna mašta vezuje sa bitnim pojmom kozaštva, ljudi kojima obilje njihove snage nije dopuštalo da trpe i sede kod kuće, nego ih je vuklo među slobodne kozake.) Razin bi polazio s proleća, kao izaslanik kozački divljim narodima, a na jesen bi već bio spreman da ide u hadžiluk na suprotni kraj sveta, u Solovecki Manastir na Belom Moru, da se pokloni tamošnjim svecima i njihovim moštima: „Mnogo je pobijeno, mnogo opljačkano, treba i dušu spasavati,“ kako veli u junačkoj pesmi Razinu sličan junak, gusar Vasilije Buslajev. „Zaista, Stenjka Razin došao je bogat,“ — toliko bogat, da se jedva može verovati; na njegovim lađama svi su konopci svileni, a jedra su im od skupocenih tkanina perziskih, ili također od svile satkana“... Stepana Timotijevića veličali su kao cara; stajali su pred njim na kolenima, klanjali mu se do zemlje. Na njegovom pobedničkom putu prate ga čudesa i vizije, kao na primer prilikom opsade Astrahana, gde je cela carska vojska — izuzev samo jednog od dvojice zapovednika, sa nekolicinom oficira i vojnika, i stranog šefa artiljerije — prešla na njegovu stranu, skupa sa celokupnim građanstvom te bogate trgovačke varoši. Već prvo znatnije delo ovog vođe jasno je obeležilo socijalnu sadržinu njegova pokreta, koja mu je otvarala gradove, predavala u ruke tvrđave, carske topove, i ratne brodove, to beše: mučenje i ubijanje šefova carskog karavana, a puštanje na slobodu robova i progonjenih, i organizovanje u bande prognanika i oslobođenih robijaša. Oslobađanje kmetova, robova, zatvorenika; pljačkanje i ubijanje bogatih i silnih i podela imanja među sirotinju; upisivanje sviju u kozake; stvaranje demokratskih narodnih veća, ponekad oštro istupanje protiv crkve n njenih obreda, i obećavanje da će spaliti sve hartije „gore“ (t. j. kod cara); prekori plemstvu, vlastima, i vladi vernim vojnicima, da su izdajnici, i da ne služe verno caru; sve to privlači ogromne mase njemu. U jednom od Razinovih odreda uzima 38
učešća i sam lažni carević Aleksije. Svi se kunu na vernost caru i Razinu. Kozaci i seljaci, varoška sirotinja, robovi, pobegli kaluđeri, nešto iako veoma malo plemića renegata, od ruske države tlačeni Tatari, i druga divlja i poludivlja plemena, najzad uopšte pristaše starog verskog zakona, svi su se ti skupili pod Razinovom zastavom. U velikoj vojsci, sakupljenoj protiv Razina, — kako saopštava vojvoda u jednom referatu caru — našlo se na okupu svega 209 članova moskovskog prestoničkog visokog plemstva, dok 583 člana nisu došla; od srednjeg plemstva prestoničkog bio je u vojsci 291, a otsutno 1508, dok niže plemstvo uopšte nije ni došlo, bilo iz straha bilo usled akcije Razinovih banda. Ali je ipak državna organizacija carske Moskve, uz pomoć stalnog kadra vojničkog, koji je onda počeo da se stvara, pobedila šarene gomile socijalnih revolucionara, a Razin je, nakon nečuvenih muka, svršio svoj burni život na gubilištu u Moskvi (1671.). Veliki potresi iz doba Velike Bune gotovo su posve zaboravljeni od ruskih masa i mi o njima znamo jedino iz memoara savremenika i iz različitih dokumenata. Samo Razina lično narod nije zaboravio, — uspomena na nj živela je trajno u narodnom predanju i u pesmi, a njegov program dejstvovao je i u sadašnjoj Rusiji nakon njegove smrti. On se od mnogih smatra kao neki prethodnik ruske socijalne revolucije, zato mu je podignut spomenik u njegovoj nekadašnjoj prestonici Astrahanu, na ušću njegove omiljene reke Volge, kojoj je on prineo na žrtvu i svoju divnu ljubavnicu — kćer perziskoga hana. I crkva nije imala mira za vreme cara Aleksija. Već je odavna stavljeno bilo na dnevni red pitanje o pravilnom tekstu Svetog Pisma i bogoslužbenih knjiga, kao i o pravilnom načinu crkvenog pevanja i vršenja crkvenih i uopšte verskih obreda. Zbog tih pitanja dolazilo je više puta do veoma burnih polemika i oštrih sukoba u crkvi. Tako su, na primer, izazvala oštru i veliku polemiku pitanja o tome, da li treba prilikom svečane litije obilaziti crkvu prema suncu, ili da li treba za vreme crkvene službe izgovarati reč „aliluja“ dva ili tri puta. Sabor od 1551. godine utvrdio je u svome „Stoglavu“ niz varijanata u čitanju tekstova i kod crkvene službe, koje su dovele do razlika između ruske i grčke crkve. U XVII stoleću ruski stručnjaci koji su bili loše spreme još su više umnožili ove razlike. Kad je Moskva došla u tešnji dodir sa Kijevom, koji nije nikad gubio veza sa grčkom crkvom i u kom je od godine 1620. cvetala za ono vreme lepo uređena visoka teološka škola, naučenjaci, koji su u Moskvu dolazili iz te škole, upozoravali su moskovske crkvene vlasti na nepravilnosti, koje su se potkrale u obrede moskovske crkve. Za moskovske Ruse ovi su južnjaci izgledali veoma sumnjivi, kao polulatinci; zvali su ih „obljivanci“, stoga, što su kršteni samo sipanjem vode na njih prilikom krštenja, a ne spuštanjem u krstionicu. Ali su Kijevljani bili bolje obrazovani i imali su jaču dialektičku spremu. U Moskvu su bili pozvani i Grci, da izvedu potrebne ispravke u crkvenim knjigama i obredima. Na čelo celog pokreta reforme stao je patrijarh Nikon. To beše čovek gvozdene volje, ali nasrtljiv i beskrajno častoljubiv. Stasit i lep, sa divnim glasom, on se istakao još kao sveštenik; onda je, posle smrti sve svoje dece, koju je shvatio kao znak božje volje da se zakaluđeri, otišao u manastir. Kao iguman, a kasnije vladika Nikon je uspeo da postane veoma popularan i poštovan, upoznao se intimno sa carem i imao na nj moćan upliv. Nežna, donekle ženska, estetska priroda cara Aleksija bila je potpuno osvojena od veličanstvenog „starca“. Kao carski kandidat postao je Nikon vladika u Novgradu, gde se izvanredno lepo držao prilikom bune koja se tamo odigrala. Usred opšteg meteža i potpune bezglavosti vlasti, jedini Nikon nije izgubio prisebnosti duha, nego se javio kao odlučan čovek, pa je čak od pobunjenika nastradao. Kad je uskoro zatim umro stari patrijarh, Nikona su sa oduševljenjem izabrali na njegovo mesto. Tom prilikom Nikon je iskoristio običaj odbijanja ponuđenog mu najvišeg crkvenog zvanja, da bi naterao cara, crkvene i svetovne velikodostojnike, sveštenstvo i narodnu masu, da mu se zakunu, da će ga naročito poštovati i slušati i da će ga pustiti da izvrši sve crkvene reforme, prema svom nahođenju. Malo kasnije car je Nikonu dao naslov „Velikog Gospodara“, a za vreme rata sa Poljskom i carevog odlaska na bojište Nikon, je vršio regentsku dužnost. Crkvene reforme Nikon je izveo uz pomoć Grka i južnih Rusa na veoma oštar način: unevši u crkvene knjige potrebne popravke, on je naredio da se stare knjige spale; nepokorne sveštenike proganjao je; a ikone, za koje je našao da nisu slikane kao što treba, dao je spaliti i razlupati. 39
Pošto obredi i tekst, osvećeni dugom tradicijom, imaju uvek i svuda veliki značaj, razumljivo je, što su Nikonove mere naišle na veliko negodovanje i otpor. U isto vreme Nikon je počeo uvoditi neku vrstu papocezarizma, ističući na svakom koraku prevlast sveštenstva nad carstvom. Kudio je Zakonik od 1649., što je crkvena imanja stavio pod nadzor svetovnih ustanova i crkvene ljude pod svetovni sud (u nekim slučajevima). Ovom akcijom, kao i grubim postupcima prema pojedincima iz careve okoline, on se jako zamerio mnogima, pa na kraju krajeva i samom caru. Zapazivši da je car postao prema njemu hladan, Nikon je demonstrativno napustio Moskvu i patrijaršisku stolicu, ali je iz svoje rezidencije, manastira Novog Jerusalima, produžio svoj rad, pišući veoma oštra pisma caru. Taj crkveno-politički sukob trajao je više godina, a završio se 1667. godine velikim crkvenim saborom, uz učešće dvojice vaseljenskih patrijarha. Na tom saboru car se lično parničio sa patrijarhom. Nikon je, pored lične parnice, krenuo tu i načelnu raspravu o odnosima između sveštenstva i carstva. Svojim oholim ponašanjem i izazivanjem sabora Nikon je mnogo pomogao caru, da dobije ovaj znameniti proces. Sabor je osudio Nikona i oduzeo mu i patrijarhat i episkopstvo i svešteničko zvanje; kao prost kaluđer otišao je on u progonstvo na daleki sever. Prilikom svečane degradacije, Nikon se rugao vaseljenskim patrijarsima i do kraja života ostao je nesalomljiv. U načelnim odlukama sabora izrično je potvrđeno moskovsko-vizantisko shvatanje prvenstva carstva nad sveštenstvom, ali je Nikonu dato za pravo u celokupnom njegovom reformatorskom radu. Ljudi „stare vere“ ili „starog obreda“ bili su proglašeni za „raskoljnike“-šizmatike; svetovna vlast je pozvana da sa onima, koji neće da se pokaju, postupi na najsuroviji način. Mnogi sveštenici i mnoštvo naroda odbili su da se pokore saborskoj odluci i sa svoje strane su držali „Nikonovu crkvu“ šizmatičkom i čak jeretičkom. Mnogi su i samog cara oglašavali za Antihrista, što je odobrio saborske odluke, kojima se rušila stara pobožnost; a ta se pobožnost sastojala, pored poštovanja starih knjiga i ikona, još u pravljenju znaka krsta sa dva prsta, u pisanju imena Isusa sa jednim i, u vršenju liturgije sa pet hlebova i u upotrebi krsta sa osam štapova. „Pravoslavni mora da umire za jedno az“; „Pre nas je tako položeno od svetaca, neka leži tako do kraja“ tako je govorio vođa „staroveraca“ protopop Avakum, koga su vlasti najzad, posle mnogih progona, spalile na lomači. Njegova znamenita autobiografija, glavna sveta knjiga „staroveraca“, jeste dokumenat neobične duševne snage i retka svedodžba o odlučnosti i čvrstoći karaktera i o bezgraničnom verskom zanosu, koji imponuje čak i modernom čitaocu, veoma dalekom od ovih interesa i borbi. Sa takvim vođama, među koje spadaju i dve žene iz najboljih moskovskih krugova, dvorske gospođe i boljarske supruge, koje su pošle na muke, u progonstvo i smrt zbog stare vere, pokret je dobio velikog maha. I u Razinovštini su staroverci aktivno učestvovali, a digli su i posebnu bunu u Solovjeckom Manastiru, koja je trajala osam godina. Duhovni rascep u ruskom narodu, izazvan radom Nikonovim i odlukama sabora, imao je veoma veliko značenje u toku celokupne političke, socijalne i kulturne istorije Rusije; od staroverstva počelo je jednim delom rusko sektaštvo, veoma razgranato i isprepleteno sa mnogim strujama mlađeg i starijeg porekla. Spoljnji događaji u vreme cara Aleksija takođe su od velike važnosti u istoriji Rusije. Godine 1648. buknuo je u Ukrajini odavna pripremani ustanak protiv Poljaka. Ova buna nije bila prva, ali ovog puta ona je, vođena od Bogdana Hmeljnickog, uglednog kozačkog časnika iz okoline Čigirina u kijevskom kraju, dovela do ocepljenja velikog dela Ukrajine od Poljske i do njenog pripajanja Moskvi. Za kratko vreme Bogdan je uspeo da tešku uvredu, koju je pretrpeo lično (jedan visoki poljski činovnik oteo mu je ženu i ubio sina) pretvori u revolt celog naroda. Razume se, da se ta činjenica može najviše objasniti naročitim raspoloženjem samog naroda. U ovoj buni, koja je obuhvatila celu Ukrajinu u užem smislu sa jedne i druge strane Dnjepra, t. j. černjigovske, poltavske i kijevske krajeve, pa se proširila na Podoliju, Voliniju i Galiciju, kozaci i pobunjeni kmetovi, koji im se sa oduševljenjem pridružiše, potukoše u više mahova Poljake i, uz pomoć krimskog hana, opkoliše kraj Zborova, u Galiciji, poljsku glavnu vojsku sa samim kraljem na čelu. U borbama se i jedna i druga vojska pokazaše kao izvanredno svirepe. Ali prema ugovoru o miru, zaključenom u Zborovu, kralj je dao potpunu amnestiju pobunjenicima i priznao je Hmeljnickog kao hetmana, t. j. 40
kao vojvodu i poglavara kozaka. Seljaci su imali da se vrate u pređašnje stanje, a povišen je broj povlašćenih kozaka na 60.000. Tom prilikom ograničeno je pravo židova da se naseljavaju po Ukrajini; zabranjeno je jezuitima da žive u mestima gde ima pravoslavnih; priznata je ravnopravnost svih triju hrišćanskih veroispovesti: rimokatoličke, grkokatoličke i pravoslavne i kijevskom pravoslavnom mitropolitu dato je mesto u poljskom senatu. Zborovski ugovor pokazao se odmah kao neizvodljiv; Poljaci stvarno nisu hteli priznati ravnopravnost vere, a Bogdan nije mogao, niti je hteo da natera mase seljaka na povratak u omraženo podaništvo plemstvu. Svak je hteo da bude kozak, da bi dobio kozačke povlastice. Tako se u nevolji zaključeni ugovor sprovodio neiskreno, i uskoro je došlo do prekida. Ovog puta Bogdan je bio loše sreće, a izdaja učinjena u odsudnom trenutku od strane krimskog hana dovela je u pitanje sve tekovine prvog ustanka. Novi ugovor sveo je broj povlašćenih kozaka na 20.000. Razume se, da je ovaj ugovor bilo još teže ispuniti nego zborovski. Bogdan, koji je vodio pregovore na sve strane, odlučio se najzad na savez sa Moskvom ili, kao što se onda govorilo, da stupi „pod visoku carsku ruku“. Moskovska vlada sazvala je Zemaljski Sabor da se izjasni o pitanju: da li treba primiti ponudu maloruskog hetmana. Pošto se sabor izjasnio, da se ta ponuda prihvati, došlo je do velike skupštine ili „Rade“ u Perejaslavlju 8. januara 1654. Na ovoj „Radi“ Bogdan je, opkoljen „staršinom“ t. j. svojim štabom, vojnim velikodostojnicčma i časnicima, zapitao sakupljenu vojsku „pod čiju ruku“ ona hoće. Svi su se izjasnili za „cara istočnog, pravoslavnog“. Duhovi su bili pripremljeni za ovu odluku veštom političkom i verskom agitacijom i tradicijom čestih odlazaka ukrajinskih nezadovoljnika u moskovske predele, naročito u takozvanu „slobodsku Ukrajinu“ t. j. u harkovski kraj i južne delove voronješke i kurske gubernnje. Odluka je doneta jednoglasno. Ali je odmah došlo do neprilike, jer su Bogdan i staršina, polažući zakletvu na vernost caru, hteli da u isto vreme prime zakletvu, koju bi, po njihovom shvaćanju, moskovsko poslanstvo trebalo da položi u ime carevo. Kad poslanstvo nije pristalo na to, onda su Bogdan, staršina i vojska položili jednostranu zakletvu. Odnosi između Ukrajine i Moskve bili su malo kasnije uređeni na taj način, što je Bogdan poslao u Moskvu jednu predstavku, na koju je došao carev odgovor. Pravnici nisu složnn u državopravnoj oceni ovih akata, ali je svakako Ukrajina imala veoma široku autonomiju, te se prvih godina Moskva gotovo nije ništa mešala u ukrajinske poslove. Prirodno je, da je Poljska smatrala ugovor Bogdanov sa Moskvom kao povod za rat. U borbama Poljaci nisu prošli dobro i Poljska je morala priznati ocepljenje Ukrajine, leve obale Dnjepra i zaporoške vojske, ustupila je Moskvi Smoljensk sa njegovom oblašću i sjeverski kraj. Godine 1686. i starodrevni ruski grad Kijev pripao je konačno moskovskoj državi. Za vreme rata sa Poljskom moskovska vojska je više puta prodirala duboko u predele poljsko-litvanske. Cela Ukrajina i Belorusija bile su u rukama moskovske vojske i kozaka. Nespretna politika Moskve prema Švedskoj, koja je dovela do rata, upropastila je ove velike ratne tekovine iako je mir sa Švedskom bio sklopljen bez teritorijalnih ustupaka. Između Moskve i Ukrajine, već za doba Hmeljnickoga, dolazilo je do zadevica i razmirica; a posle smrti Hmeljnickoga hetmani su se menjali često i na levoj i na desnoj obali Dnjepra, često vodeći protivmoskovske pregovore i sa Krimom i sa Turskom i sa Poljskom i čak stupajući u službu ovih država. Kozaci su se, braneći svoju samostalnost, sukobili sa moskovskom vojskom u više mahova. Sa moskovske strane nije uvek bilo ni dovoljno razumevanja, ni takta, ni iskrenosti u politici prema Ukrajini. Ali treba reći, da je ipak prost narod više težio Moskvi, nego staršina, koja je imala izvesne simpatije za Poljsku, ili je sanjala o potpunoj državnoj samostalnosti, i više sveštenstvo, kome je bila glavna stvar samostalnost ukrajinske crkve, jer je Moskva pretila da će kijevsku mitropoliju potčiniti moskovskom patrijarhu, što je kasnije i učinila. U vreme cara Aleksija, Rusija je uopšte vodila dosta aktivnu spoljnju politiku, te su se moskovski poslanici sa pratnjom viđali na svima evropskim dvorovima, kao i u Teheranu i čak u dalekoj Kini. Svuda su oni obraćali na se pažnju čudnovatim odelom i čudnovato nasrtljivim ponašanjem, u kome se ipak jasno osećala nacionalna samosvest i čvrsta volja da se očuva ugled zemlje i njenog cara i da se zaštite njeni bitni interesi. Za vreme cara Aleksija ruska politika brinula 41
se, među ostalim, i o zaštiti balkanskih hrišćana, pa je i sam car Aleksije više puta izjavljivao svoje simpatije potištenima, ne samo kao ljudima iste vere nego i istog jezika, kao Slovenima. Hrišćanski kaluđeri, naročito Srbi, bili su u to vreme lepo primani u Moskvi. Car Aleksije je stradao od prekomerne debljine. U 45. godini on je izgledao već sasvim star i nije mogao da se duže održi. Dve godine pred smrt on se postarao da obezbedi presto svom starijem sinu: car je predstavio carevića Todora boljarima, vojsci, plemstvu, narodu i stranim poslanicima, koji su se u Moskvi zatekli, kao da je tražio pristanak tih faktora, da mu Todor bude naslednik. To je trebalo tim pre, što je sabor 1613. izabrao za cara Mihajla Romanova i njegova sina ali ne i sve njegove potomke. Tako je Todor proglašen za prestolonaslednika. Car Aleksije bio je oženjen dva puta. Od prve žene Marije Miloslavske imao je mnogo dece; ali, sinovi su mu se rađali slabi, tako da je pred smrt imao svega još dvojicu: vrlo sposobnog ali slabog Todora i sasvim bolesnog i gotovo kretena Ivana. Careve ćerke, međutim, behu vrlo zdrave, energične i pametne, naročito Sofija, devojka neobično častoljubiva, koja se pokazala i kao političar od talenta. Iz drugog braka sa Natalijom Nariškinom imao je car sina Petra, koji je izvanredno mnogo obećavao u svakom pogledu, još kao malo dete, i ćerku Nataliju. Ove dve porodice carskih rođaka, Miloslavski i Nariškini, pripadali su nižem plemstvu, ali, došavši u neposrednu blizinu prestola i raspolažući onda velikim bogatstvom, kao i sa više mesta u Boljarskoj Dumi, one su došle na čelo dvorskih stranaka. Tek što je car Aleksije zaklopio oči, počeše Miloslavski svoje intrige, uperene protiv carice udovice Natalije i njenog roda. Rasterano je bilo celo njeno društvo, a carica sa decom gotovo je zatvorena u seocu Preobraženskom kraj Moskve. Car Teodor, koji je imao lepih sposobnosti i čak izvesne spreme, nije se, zbog mladosti i slabog zdravlja, mnogo mešao u državne poslove. Za njegove vlade produžilo se u glavnom širenje zapadno-evropskih, naročito poljskih običaja; učvršćivane su veze s Evropom; radilo se na tehničkom preuređenju vojske; pa je u tom poslu od izvanrednog značaja svečano ukidanje „mjesnjičestva.“ Mislilo se i na široku decentralizaciju Rusije, odnosno na federalizaciju države i aristokratizaciju uprave: Rusija je trebala da bude podeljena na nekoliko pokrajina na čelu sa uglednim boljarima-namesnicima, većinom knezovima. Ovaj pokret osujetio je patrijarh. Mislilo se, iako sa mnogo manje odlučnosti i više u tajnosti na pripremne radnje za likvidaciju kmetske zavisnosti seljaka, na ime na regulisanje njihovih obaveza prema spahijama sa znatnim olakšicama za seljake. Otvaranje prve više škole u Moskvi, Slaveno-grko-latinske Akademije, unosi naročito lepu i karakterističnu crtu u sliku ovog naprednog i zanimljivog doba. Početkom godine 1682. car Todor još je predsedavao veoma svečanoj i sa glumačkom veštinom izvedenoj sednici proširene Boljarske Dume, na. kojoj su spaljeni akti i knjige o „mjesnjičestvu,“ na veliku žalost modernih istoričara i na veliku korist za tok ondašnjih ratnih poslova u Rusiji. Uskoro zatim mladi car počeo je da se gasi. Ni lekarska pomoć, ni brige njegove carice i sestre mu, carevne Sofije, nisu mogle da spasu Todora. Čim je on umro (27. aprila 1682. godine) odmah je otpočela borba za vlast između Miloslavskih i Nariškina. Obe su porodice imale svog kandidata za cara: prva carevića Ivana, a druga carevića Petra. GLAVA XIII. Kulturno stanje moskovske Rusije i kulturni preokret polovinom XVII stoleća. Uoči reforama Petra Velikog moskovska Rusija obuhvatala je veliki deo istočnoevropske ravnice. Granica njena išla je od Severnog Mora na Ladoško Jezero i, približujući se finskom zalivu, duž Čudskog i Pskovskog Jezera sve pored Švedske; na zapadu je graničila sa Poljskom, jednim delom rekom Dnjeprom, imajući na njegovoj desnoj obali mali delić zemljišta sa Kijevom; od Dnjepra se granica produžavala preko stepa gotovo na samo ušće Dona i zatim opet preko stepa na gornji Kuban i gornji Terek, približujući se kavkaskim planinama i izbijajući na Kaspisko Jezero. Kaspisko Jezero bilo je granica sve do reke Urala; zatim su granica reka Ural i njegova pritoka Uj; 42
odatle je granica prelazila u Azijatsku Rusiju, gde nije bilo potpuno određene granice. Ipak, znalo se, da je znatan deo Sibira pripadao Rusiji. Severnu granicu činilo je Severno More. Glavno zanimanje ogromne većine stanovništva bilo je zemljoradnja i ono što je s njom u vezi. Velika većina naroda bili su seljaci. Gradski živalj bio je malobrojan, a gradski život slabo razvijen. Većina gradova nisu bili ništa drugo no administrativna središta i utvrđenja, najčešće malena i pravljena od drveta. Čak i najveći gradovi ličili su na velika sela, ne izuzimajući ni prestonicu. Sem samog Kremlja i tvrđave i njegovih crkava sva je Moskva bila sagrađena od drveta. Pored gradova i sela bilo je puno manastira, od kojih se mnogi javljaju kao kamena utvrđenja. Zemlja je bila svojina ili države, ili, kao što se tada govorilo, „Velikog Gospodara,“ ili crkve i manastira, ili slobodnih baštinika-plemića. Jedan deo državnog zemljišta iznajmljivao se slobodnim seljacima pod uslovom nasledne arende; to su bili državni ili „crni“ seljaci, „gospodareva siročad;“ drugi deo državne zemlje dobivali su kao spahiluke plemići, sluge careve za službu. Znatan deo gradskog življa takođe se bavio zemljoradnjom, ali je bilo nešto i zanatlija i trgovaca. Krupniji trgovci učestvovali su u velikim finansiskim poslovima države i zajedno sa državom bavili su se i velikom uvoznom, izvoznom i tranzitnom trgovinom. Industrije gotovo nije bilo; tek sredinom XVII veka javljaju se prve fabrike za preradu gvožđa (oružje). Celo gospodarstvo imalo je dosta primitivan karakter. Ali svakako već sredinom XVII stoleća počinje ipak da se razvija trgovački kapitalizam; u vezi s njim razvija se donekle i građanska ideologija, kao i merkantilističke teorije u vladinim krugovima. Saobraćaj bio je zaostao; leti su se služili najviše rekama, dok su zimi, inače veoma loši, kolski putevi postajali, blagodareći snegu, dosta upotrebljivi. Na saonicama putovalo se veoma brzo i dosta ugodno. Javna bezbednost na mnogim mestima bila je nedovoljna. Pored Rusa, „Velikih,“ „Malih“ i „Belih“, bilo je i mnogo različnih drugih plemena, takozvanih alogena ili ruski inorodaca; pored kompaktnih masa Tatara na Volgi, bilo je i nomadskih stepskih, kao i šumskih tatarskih i finskih plemena, više ili manje poslušnih prema vlastima. To su bili Baškiri, Kalmuci, Čuvaši, Mordva, Čeremisi, Zirjani, Eskimi. U Sibiru je bila sva sila različitih tatarskih i finskih plemena, koja su većinom samo nominelno priznavala rusku vlast i često su se bunila. Država i narod smatrani su kao baština careva. Ne samo Danilovići, nego i birani carevi Romanovi smatrani su kao baštinici države; oni su bili neograničeni samodršci. Njihova vlast je nosila, pored toga, i teokratsko obeležje: pomazanici božji i pokrovitelji crkve, oni su se javljali sa atributima čisto božanske vlasti, usred ogromnog dvora, u raskoši i sjaju veoma složenog ceremonijala. Sav njihov život, počev od ustajanja pa do odlaska u krevet, bio je neka vrsta obreda, a bio je prepun verskih obreda i molitava. Plemstvo je bilo vezano večitom službom caru i državi. Ono je imalo ogromne povlastice, zemljišne posede, baštine i spahiluke, naseljene masama zavisnih seljaka, koji su opet bili dužni da večito i nasledno služe plemstvo, radeći na njegovim njivama i dvorovima i dajući mu danak u novcu i plodovima. Od slobodnih najamnika i zakupaca, koji su nekad mogli lako napustiti svoje gospodare, a kasnije su o određenom roku postali „krѣpki“ zemlji i ličnosti gospodara, t. j. stalno su vezani uz imanje i ličnost plemića bez prava da ikad raskinu ovu vezu. Njihova sloboda konačno je ukinuta saborskim Zakonikom cara Aleksija, dok ih nekoliko drugih zakona iz XVII stoleća sve vite približavaju stanju ropske zavisnosti. U Moskvi je čovek mogao da proda sebe i da postane večiti rob sa ženom i decom, ali češće je davao svoju ličnost u zalog na izvesno vreme, kao obezbeđenje za zajam. Plemstvo je samo sudilo na svojim baštinama i spahilucima. Velika gospoda, imajući ogromna imanja i bogate dvorove, sa masom služinčadi, ,od koje je jedan deo bio uvek naoružan, javlja se kao neka vrsta državnih poglavara državica u velikoj monarhiskoj moskovskoj državi. Među ovom velikom gospodom retko ćemo naći u XVII stoleću potomke starih vladalačkih kuća Rurikove krvi. „Opričnjina“ Ivana Groznog i Velika Buna temeljno su promenile sastav gospodarećeg staleža. Gospoda koja služe na dvoru, u vojsci i građanskoj upravi ograđivala su sebe od prevelike carske samovolje veoma zapletenim sistemom takozvanog „mestnjičestva“. Ne ulazeći u podrobnosti orvog običaja, zabeležićemo samo da su ljudi dolazili do izvesnih viđenijih mesta u 43
državnoj službi prema svome poreklu i da su jako pazili na to, da ne bi umanjili značaj svoje porodice tim, što bi primili niža mesta, ako su njihovi preci imali bolja. Ovaj običaj bio je jako štetan po tok državnih poslova, a izazivao je veliku mržnju između pojedinih gospodskih porodica. Ne samo gospoda, nego su i seljaci bili dužni služiti caru, odnosno državi; slobodni ili državni seljaci neposredno, a spahiski posredno. I jedni i drugi plaćali su novčane uloge, a u slučaju potrebe išli su i u rat. Sa patrijarhom na čelu, odlično jerarhiski uređena, crkva je predstavljala veoma moćnu i bogatu organizaciju. Sva je prosveta bila još crkvena. Kao što nije mogao sin plemića napustiti svoj stalež, ili seljak svoj, tako su i sveštenički sinovi bili, po svom poreklu, crkveni ljudi. I svešteničke kćerke obično su se udavale za svešteničke sinove. I trgovački, odnosno gradski stalež, bio je isto tako nasledno vezan za svoje gradove i zanimanja. Pored plaćanja dosta velikog novčanog danka, građani su vršili različne službe u finansiskoj upravi zemlje, odgovarajući lično i materijalno za tačnost uplate državnih dažbina i za sigurnost čuvanja i ekspedicije u središnje blagajne prikupljenog novca. Najbogatiji i najvažniji trgovci, takozvani gosti, vršili su najodgovorniju finansisku službu; baveći se spoljnjom trgovinom na veliko, oni su bili poverenici države i carevi, jer se spoljnja trgovina smatrala carevim monopolom. Uprava je bila jako centralizovana. I već u XVII stoleću bila je više manje birokratska. Suvereni i donekle mistički pokretač celokupne uprave bio je car, uz koga je bio stalni savet, takozvana Boljarska Duma. Ona se delila na intimno krunsko veće i plenarnu skupštinu. U slučaju potrebe sazivao se Zemaljski Sabor, sastavljen od crkvenog Sabora t. j. patrijarha, vladika i igumana važnijih manastira, Boljarske Dume i deputata pojedinih korporacija plemstva i građana. Zemaljski Sabor nije se sazivao u određene rokove, nije imao detaljnog izbornog zakona i poslovnog reda, ali je ipak smatran kao ,,Savet cele zemlje“, tako da je njegovo mišljenje imalo veliki moralni i politički autoritet. Centralna nadleštva bila su neverovatno komplicirana i glomazna; uprava vršila se veoma sporo, a suđenje je bilo nepravedno. Gradske opštine i opštine slobodnih seljaka, naročito na ruskome severu, uživale su dosta široku samoupravu; ali je ova samouprava imala kao glavni zadatak da obezbedi pravilno plaćanje poreza i drugih dažbina. Siromašna, tehnički, ekonomska, politički i kulturno zaostala zemlja, moskovska Rusija bila je ipak puna samopouzdanja i prezira prema ostalom čovečanstvu. Ogromna većina Rusa odlikovala se ksenofobijom i nacionalnom ohološću koje su se ogledale u načinu primanja stranaca. Naročito zatucani u svojim praznovericama i konzervatizmu, ubeđeni da oni sve znaju najbolje i da su njihova vera i običaji Bogu potpuno ugodni, izgledalo je da Rusi, bar u većini, nisu sposobni ni za kakav društveni, privredni ili kulturni napredak. Ali državna potreba poboljšanja vojne organizacije zemlje, koja je toliko patila od njenih nedostataka; zatim neodoljivi priliv stranaca; uspomene na Veliku Bunu, koja je uzdrmala prastare običaje i načela, probudili su društvenu aktivnost i kritičku misao. Tako se počeo da javlja izvestan broj ljudi sa smislom za reforme i sa kritikom postojećeg stanja. To je izazivalo kulturni preokret i pripremalo reformu Petra Velikog. Već smo spomenuli jačanje trgovačkog kapitalizma kao vrlo naprednu činjenicu. Isto tako ne da se dovoljno oceniti veliki uticaj pridruženja Ukrajine Moskvi i dolaska više talentovanih i naprednih, većinom crkvenih, ljudi iz Ukrajine i Bele Rusije u Moskvu. Najmarkantnija ličnost među njima bio je Simeon Polocki, teolog, filozof, politički mislilac, pesnik i pedagog. Moskovska književnost druge polovine XVII stoleća formira se pod uticajem južnih i zapadnih Rusa, koji su njeni glavni radenici. Tu imamo masu teoloških spisa i žitija svetaca, i udžbenika, i stihova („virši“) i dramatičkih komada na crkvene i moralističke teme. Od vremena cara Aleksija ostao je veoma zanimljivi spis, koji je pronađen i objavljen tek sredinom XIX stoleća. Pisac tog dela, diplomatski činovnik Grigorije Kotošihin, emigrirao je izRusije i u Švedskoj je napisao knjigu o svojoj domovini. Ova knjiga nije samo interesantna kao dragocen izvor za poznavanje Rusije sredinom XVII veka, nego i kao delo naprednog duha. Za cara Aleksija, čoveka koji je imao mnogo naprednog, spremali su u njegovoj kancelariji rukopisne novine. Na njegovom dvoru mogli su se naći i zapadnoevropski muzički instrumenti, a radilo je i pozorište sastavljeno od zapadnoevropskih glumaca. 44
Zapadnoevropski običaji prodiru pomalo i u mnoge velikaške kuće. Ministri cara Aleksija OrdinNaščokin i Matvjejev pokušavaju da upute Rusiju prema Zapadnoj Evropi. Jedan od velikaša, knez Vasilije Goljicin, raspolaže sa velikom bibliotekom i radi ceo jedan program reforama. Ali ne samo u njegovoj biblioteci, nego i „na vrhu,“ t. j. kod samog cara, čitaju se i rukopisna dela Križanićeva. Jedan Jugosloven, Hrvat i katolički fratar, Juraj Križanić, koji je došao bio na dvor cara Aleksija, postao je donekle pretečom reforama Petra Velikog. „Mene zovu“, veli on, „skitnicom, probisvetom, — to nije istina; ja sam došao caru moga plemena, ja sam došao svome narodu, u svoju domovinu, u zemlju u kojoj moj rad jedino može naći upotrebe i doneti koristi, gde može imati cenu i naći trg moja roba — poimence rečnici, gramatike, prevodi...“ A u svome spisu „Politični dumi“ (ili „Razgovori o vladateljstvu“) on iznosi četiri zahteva, četiri tačke programa o reformi: 1) prosveta, 2) državna reglementacija (u duhu koljbertizma), 3) politička sloboda, i 4) tehničko znanje. Izvesne tačke ovog programa, upravo prve dve i četvrtu, uneo je u svoj program i car-revolucionar, Petar Veliki. Izložena u prethodnoj glavi verska borba bila je reakcija na jake pojave zapadnjaštva, kritike, naprednih pokušaja, ali ona nije mogla zaustaviti evropeiziranje Rusije. GLAVA XIV. Doba Petra Velikog (1682-1725.). Odmah iza smrti cara Todora počela su većanja o nasledniku prestola. Pošto u Moskvi nije bilo određenog zakona o nasleđu prestola, a nije bilo ni neposrednog prestolonaslednika, prirodno je, da se to pitanje moralo rešiti nekom vrstom izbora. Imajući pred sobom eventualne kandidate, starijeg slaboumnog carevića Ivana i mlađeg lepog, izvanredno pametnog i snažnog Petra, velikodostojnici su se odlučili u korist Petrovu. Njihov predlog prihvati ogromna gomila skupljena na Crvenom Trgu. Dolaskom na presto malodobnog Petra njegova mati i njeni rođaci Nariškini dobijali su prva mesta u državi. Ali među njima nije bilo nijednog državnika i uopšte nijednog čoveka jakog karaktera. Oni su hitno pozvali iz progonstva bivšeg doglavnika cara Aleksija, znamenitog Matvjejeva, da stane na čelo njihove vlade. Ali dok je on još bio na putu, stranka carevića Ivana, njegovi rođaci Miloslavski, postarali su se da uklone Nariškine i Petra. Oni su za to iskoristili izvesno nezadovoljstvo vojske, moskovskih strelaca, a takođe i ljudi starog verskog zakona kao i moskovskih radnika i siromaha, i odmah iza dolaska Matvjejeva podigli su strelce na javnu demonstraciju pred dvorcem (15. maja 1682. godine.) Neredi su brzo prešli u orgije. Strelci su ubili i izmrcvarili pred samom caricom i carem ministra Matvjejeva i nekoliko drugih protivnika. U isti mah javili su se u Moskvi i neki znaci socijalne revolucije, jer su robovi napadali na svoju gospodu, pljačkali njihovu imovinu i razorili naročitu državnu ustanovu, koja se bavila poslovima sa robovima. Po traženju strelaca obavljeni su novi izbori, i, uz cara Petra, proglašen je carem i carević Ivan. Pošto je carica Natalija skinuta sa namesništva, a njeni rođaci proterani, za regentkinju je proglašena carevna Sofija, izvanredno pametna, energična i obrazovana osoba. Njen ljubimac, knez Vasilije Goljicin, bio je državnik naprednih ideja i širokih vidika. Carica Natalija i car Petar bili su ponovo uklonjeni u selo Preobražensko, gde se mladi car razvijao veoma slobodno i bolje, nego njegovi prethodnici na moskovskom prestolu. Prvi meseci vladavine Sofijine nisu bili mirni. Osetivši slobodu, strelci i moskovska svetina nalazili su se u nekoj vrsti stalne uzbune. Glava strelaca, knez Hovanski, predstavljao je opasnost po samu dinastiju. Tada se vlada odlučila na odlazak carske familije i dvora u Trojicko-Sergijevski Manastir, kuda su pozvali mobilisano plemstvo za zaštitu dinastije i zakonitog reda. Pod zaštitom tog plemstva i odreda stranih najamnika vlada se osetila toliko sigurnom, da je energično prešla na ugušivanje revolucionarnog pokreta u Moskvi. Knez Hovanski i sin mu biše ubijeni, a najopasniji buntovnici kažnjeni i uklonjeni iz Moskve. Posle toga je vlada pristupila radu i preduzela čitav niz korisnih mera. „Uprava carevne Sofije“ veli jedan savremenik, „počela je veoma marljivo i pravedno prema svima i na zadovoljstvo 45
naroda, tako da nikad nije bilo toliko mudre uprave u ruskoj državi. I sva država za vreme njezine uprave, za preko sedam godina, došla je do cvata i velikog bogatstva. Isto tako razvila se trgovina i zanati; a počele su i nauke.“ Ako pisac iz simpatije ponešto i preteruje, njegove reči donose ipak vrlo mnogo priznanja. Kulturni uticaj zapada sve više raste. U Akademiji Teologije predaju se slobodne nauke, logika sa filologijom, fizika ili prirodna filozofija, etika ili filozofija moralna, i politika — carska mudrost. Javlja se misao, da se otvori državna knjižnica. Javljaju se vaspitači po kućama velikaša; gospoda se oblače u poljske i madžarske ruske i čak počinju da briju bradu. Radilo se na jednome planu socijalne brige o siromasima; „shodno novim evropskim običajima“ naređeno je da se izvrši pregled prosjaka u Moskvi: lenive i zdrave trebalo je uputiti na rad, a bolesne i nesposobne smestiti u posebne domove. Zabranjeno je „ići kolima po ulicama, udarajući prolaznike dugačkim knutom, pucati po avlijama iz pušaka, bacati na ulice mrtve životinje i živinu“, i tome slično. Dok je slaboumni Ivan mirno počivao kao krunisana lutka, mlađi car Petar rastao je i sjajno se razvijao; njegova okolina spremala se da iskoristi u zgodan trenutak živi temperamenat darovitog cara i da ga natera na traženje odstupanja carevne Sofije. Između velikog dvora u Moskvi i malog u Preobraženskom postojala je gotovo otvorena mržnja i uzajamno spremanje za borbu. Od starine bio je u Moskvi običaj, da se mladi carevići provode sa svojim vršnjacima, obično iz znatnih familija. I Petar je imao uza se jedno društvo mladića, ali dosta šareno po svome socijalnom poreklu. Od njih je on postepeno stvorio dva puka zvana „zabavnim“, jezgro buduće ruske carske garde. Ova je zabavna vojska bila dobro izvežbana i naoružana pravim puškama, čak i topovima. U isto vreme vodila se zapletena intriga, da se pridobiju za akciju protiv vlade mnogo ozbiljnije vojničke snage. Car Petar zabavljao se još prvim počecima teoriske vojničke nauke, a skrenuo je naročitu pažnju na lađe i mornaricu. Zabave i rad sa lađama bili su počeci stvaranja ruske flote. ali nisu onda imali nikakva političkog značaja. Saobraćaj sa strancima, koji je otpočeo u vezi s tim i svake godine postajao sve intenzivniji i raznovrsniji, imao je ne samo dalekosežnih političkih i kulturnih posledica, nego možda i neposrednih rezultata u praktičnoj politici, jer su strani najamnici u odsudnom trenutku prešli na stranu Petrovu protiv Sofije. Možda bi Petrova okolina i dalje ostala nemoćna, da se nije desio veliki neuspeh u spoljnjoj politici vlade. Posle turske opsade Beča i oslobođenja carske prestonice, stvorena je velika koalicija evropskih država protiv Turske, u koju je ušla i Rusija. Zaključen je, u vezi s tim, večiti mir s Poljskom, po kom su smoljenska i severska oblast, pokrajine Ukrajine na levoj obali Dnjepra i grad Kijev sa svojim srezom konačno priznati kao stalni deo ruske carevine. Onda je ruska vojska krenula protiv Krima. Dva puta su moskovske trupe pod knezom Goljicinim i ukrajinski kozaci napadali Krim, ali bez ikakva uspeha i sa golemim žrtvama. Ukrajinski hetman Samojlović bio je optužen zbog veleizdaje, smenjen i interniran, a na njegovo mesto doveden je znameniti Ivan Mazepa. Knez Goljicin ne samo da nije bio kažnjen ni ukoren, nego je još dobio velike nagrade kao neki „pobednik“. Tom prilikom je izbio prvi otvoreni sukob između Petra i Sofije. Ugled Sofijin bio je posle te afere osetno opao. Uskoro zatim intrige između dva dvora i dve stranke pojačale su se toliko, da je jedne noći iščekivan uzajamni napad i da su se obe strane spremale za borbu. Uskoro su se oko Petra skupili, pored zabavnih pukova, i neki odredi strelaca i mobilisanog plemstva. Zatim pređoše na carevu stranu pojedini velikaši, a među njima i hetman Mazepa, kao i ljubimac carevne Sofije, Goljicin. Dolazak stranih najamnika sa generalom Gordonom imao je odlučan značaj. Posle toga mase strelaca i drugih ljudi napustili su Sofiju. Ona je morala da preda svoje prisne pristalice, a sama da se povuče u manastir. Na taj se način zzvršilo regenstvo carevne Sofije i došla je uprava carskog ujaka Nariškina i nekih drugih ljudi iz Petrove okoline. Petar je, iako punoletan i neograničen gospodar, ostao poduže po strani, provodeći vreme u sve ozbiljnijim vojničkim i mornarskim vežbanjima, a i u veselim pijankama i igrankama u nemačkom predgrađu Moskve, gotovo napustivši antipatičnu mu ženu Evdoksiju, s kojom je imao sina Aleksija. Prvi Petrov rat bio je sa Turcima. To je bio u stvari nastavak starog savezničkog rata; ovog puta udarili su Rusi na utvrđeni grad Azov, blizu ušća Dona. Prva opsada Azova bila je dosta nesrećna. 46
Petar, koji je i dalje prepuštao upravu svojim doglavnicima, ozloglašenim zbog njihova nehata, nepravednosti i pljački, već se onda pokazao kao organizator prvoga reda. On je svom snagom pregao da stvori flotu. Za nekoliko meseci, na pritoci Dona, na reci Voronježu sagrađena je prva ruska ratna flota, koja se pojavila pred Azovom. Druga opsada tog grada, u kojoj je, kao i pri građenju lađa, najaktivnije sudelovao sam car Petar završila se zauzećem tvrđave. Petar je bio zbog toga beskrajno oduševljen. U Moskvi mu prirediše triumfalan doček, čiji je plan, pun grotesknih detalja, on sam razradio. Da bi se početa akcija protiv Turske pojačala, upućeno je jedno veliko poslanstvo u inostranstvo, da obiđe Nemačku, Holandiju, Englesku, Austriju i Mletke. Tom poslanstvu, po želji mladoga cara, dat je oblik veoma neobičan za jedno preduzeće ovakve vrste: poslanicima je dodeljena ogromna pratnja ljudi srednjih godina i mladića, koji su trebali da se uče u inostranstvu. Među tim učenicima nalazio se i sam Petar, obuzet neverovatnom žeđu za znanjem. „Ja sam u činu onih, koji se uče, i tražim one, koji me učiti hoće,“ glasio je natpis na pečatu Petrovom koji je stavljao na svoja pisma i akta iz inostranstva. Petar je na taj put išao pod tuđim imenom. Pored političke i „pedagoške“ svrhe poslanstvo je trebalo da nađe mnogo i tehničara i obrazovanih ljudi za Rusiju. Politički je to poslanstvo svoj cilj potpuno promašilo, ali su mnogi od njegovih mlađih članova, a iznad sviju najviše sam car, naučili silu svakakvih stvari, iako ponekad bez sistema i često naopako. Masa stranih stručnjaka došla je u Rusiju. Sam Petar je radio i obaveštavao se neumorno. Nije mu se svideo engleski parlamenat; nije se naučio ni lepim manirima na strani i ponašao se u društvu visokih evropskih dama kao prostak i varvarin; ali je duboko osetio duh evropske napredne kulture. Pored toga, on je stekao dosta praktičnih znanja, u prvom redu iz mornarstva, i utvrdio se u svom bezgraničnom poverenju prema nauci. Svoje učenje na strani morao je Petar naglo prekinuti, kad su mu stigle vesti o novoj zaveri njegovih protivnika, a na čelu sa carevnom Sofijom i o otvorenoj buni nekih streljačkih pukova. Još pre dolaska Petrova strelci su pretrpeli poraz; bili su razoružani i većim delom internirani; mnogi su zaverenici bili pohvatani. Petar se pojavio kao munja. Prvi njegovi postupci izazvali su velike senzacije: prilikom primanja vlade i velikaša, Petar je svima posekao brade i skratio dugačke staroruske kaftane, naredivši svima da se obriju i da nose evropsko odelo, na holandski način. Iza ove demonstracije Petar je uzeo na se da sprovede opširnu istragu, koja je trebala da otkrije i iščupa za uvek sve korene zavera i buna. Svirepim mučenjem uhapšenih i optuženih strelaca, kao i nekih drugih ličnosti, bilo je iznuđeno mnoštvo iskaza, iz kojih je izlazilo, da je postojala veoma razgranata zavera, u koju su bile umešane i careve sestre Sofija i Marta. Ciljalo se na to, da se car liši prestola. Car je kratkim putem doneo presude, velikim delom smrtne. Svoje sestre car je predao suđenju neke vrste Zemaljskog Sabora, ali postupak tog Sabora ostao je dosada nerasvetljen. Zna se samo toliko, da su carevne zakaluđerene i završile su svoj život u zatvoru. Isto tako odsečno Petar se rastavio i od žene, zatvorivši je kao kaluđericu u manastir. Pored individualnih kazni, Petar je doneo ovom prilikom odluku, da se streljačka vojska konačno ukine. Pošto mu je smetao i patrijarh u sprovođenju izvesnih njegovih kulturnih reforama, Petar je jedva dočekao smrt starog „svetog oca“ Adrijana, da ostavi nepopunjenu patrijaršisku stolicu. U državnu upravu Petar je uvodio čisto građanski elemenat. Videlo se uskoro, da je Petar imao naročitih simpatija i poverenja prema merkantilističkim doktrinama i da je želeo dati trgovačkom kapitalu i građanstvu mnogo veću ulogu u državi i društvu, nego što su je ranije imali. Godine 1700. nova godina se već praznovala 1. januara na evropski način, a radilo se i na uvođenju specijalnih građanskih slova, koja su nekoliko godina kasnije doista i uvedena. Tim je izvršena krupna reforma azbuke; stvorena je građanska ćirilica, kojom se u glavnom i sada služe Rusi, Srbi i Bugari, sa izvesnim dopunama i izmenama prema fonetičkim osobinama pojedinih jezika i prema onim reformama, koje su kasnije bile izvedene. Uvođenje elemenata takozvanog „niskog porekla“, koje se zapažalo ponešto još i za vreme Vasilija III i Ivana IV, kao i za vreme Velike Bune, mnogo se ojačalo u Petrovo doba. Petar gotovo nije ni pitao za poreklo i društvene veze onih ljudi, koje je dovodio na svoj dvor, u diplomatiju, vojsku i javnu upravu. Sve te struke behu pune ljudi tamnog porekla bilo Rusa, bilo stranaca. Za Petra je bilo glavno: energija, neumornost, svežina i vedrina 47
duha, osetljiva pamet, sposobnost brzog orijentisanja i širina vidika kandidata za pojedina mesta. Sam neumoran radnik, vedra duha, on je to isto tražio i od svojih doglavnika, i uopšte od ljudi kojima je poveravao kakav posao. Moralne kvalifikacije, u prvom redu lično poštenje, tražile su se, istina, od kandidata, ali su dolazile tek na drugo mesto. Zato za sve vreme vladavine Petra Velikog produžuje se bezbroj procesa o raznovrsnoj korupciji državnih organa i o kratkim postupcima samoga cara, koji je obično svoje saradnike kad skrive svojeručno kažnjavao debelom batinom. Sredina, u kojoj je Petar radio, i ljudi s kojima je sarađivao bili su većim delom jako pokvareni. Ali ono što im ipak treba priznati jeste bez ikakve sumnje njihova neosporna talentovanost i velika radinost. Tako su bile, pod vođstvom neumornog cara, izvedene u Rusiji veoma raznovrsne reforme na svima poljima javnog i privatnog života. Po Karlovačkom Miru, za kojim je sledio separatan ugovor Rusije sa Portom, Rusiji su dodeljene obale Azovskog Mora i Azov sa ušćem Dona. To je bila mala nagrada za velike žrtve. Još za vreme pregovora u Karlovcima Petar je lično vodio pregovore sa poljskim kraljem Stanislavom Avgustom Sasknm o savezu protivu Švedske. U taj su savez uvukli i danskoga kralja. Svrha saveza beše, da se oduzmu Švedskoj njene zemlje duž Baltičkog Mora, od kojih je Rusija bila sasvim odgurnuta nesrećnim ugovorom u Stolbovu god. 1617. Smatrali su svi, da će pobeda biti laka, pošto u Švedskoj vlada lakomisleni i premladi kralj Karlo XII. Čim je dobio izveštaj, da je između Rusije i Porte konačno prestalo ratno stanje, Petar se krenuo sa vojskom u švedske predele. Tako je počeo, avgusta 1700., najveći rat za vreme Petra Velikog, takozvani Veliki Severni Rat, koji je progutao ogromne snage ruskog cara i njegovog carstva. Retko su se s kim dešavali u životu onakvi preobražaji kakav se desio sa Karlom XII. Čim je čuo za napad saveznika on se sa svojom malom vojskom pojavio pred Kopenhagenom i naterao je danskog kralja na kapitulaciju; zatim se dao brzo prevesti u Livoniju, u kojoj je jedna grupa nezadovoljnih plemića pokušala da digne ustanak u korist Petrovu. Petar je bio zauzet opsadom jake švedske tvrđave Narve, na ušću reke istog imena. U glomaznoj vojsci Petrovoj nije bilo dobrih zapovednika, a ono što ih je bilo, većinom stranci, nisu uživali poverenje svojih vojnika. Vojska je bila nejednaka, loše snabdevena, velikim delom slabo izvežbana i slabo naoružana. Iznenadnim napadom na nju Karlo, iako je bio gotovo pet puta slabiji, naneo joj je strašan poraz. Mase Rusa podavile su se u talasima Narve, dok su druge bile zarobljene sa celokupnim taborom, komorom, artiljerijom i zastavama. Samo su se dva gardiska puka još nekako borila, pa su se povukla u nekom redu, ali pretrpevši teške gubitke. Petar je u panici pobegao sa bojnog polja još pre odlučnog trenutka. Ali se baš tad javila i sva veličina i moć njegova duha i karaktera: oporavivši se od strašnog napada straha i malaksalosti, Petar je počeo da sa neverovatnom brzinom reorganizira vojsku, finansije i administraciju, u koliko su one trebale vojsci. U prvom redu trebalo je stvoriti ponovo artiljeriju. Petar se nije bojao nepopularne mere, oduzimanja crkvenih zvona, koja su pretopljena u topove. Karlo XII, ubeđen da je s Rusijom svršeno, nije ušao u njene predele, nego je, ostavivši duž ruske granice samo vrlo slabe snage, sa glavnom vojskom brzo krenuo preko Livonije u poljske predele. Prvi sukobi sa vojskom kralja poljskog ispali su srećno za Karla. Ali je poprište rata bilo preveliko; Karlo se gubio u ogromnim poljskim šumama, jureći za svojim protivnikom. Ipak, on je protivnika 1706. potpuno dotukao. Dok se sve to dešavalo u Poljskoj i Saskoj, Petar je stvorio novu vojsku i uspeo je da s njome prodre u švedske predele, da osvoji u jesen 1702. moćnu tvrđavu Noteburg na izlasku Neve iz Ladoškog Jezera (Petar je tu tvrđavu nazvao Šliselburg t. j. Ključgrad), i da izađe na proleće 1703. na Baltičko More, gde je osvojio ušće Neve i malo ostrvo blizu njega; na ovom ušću i ostrvu javlja se buduća prestonica—grad Svetog Petra, nazvan na holandeski način Sankt-Piterburh sa tvrđavom Svetih Petra i Pavla i sa utvrđenim pristaništem Kronštatom na spomenutom ostrvcu. Uz vojsku izbi na Baltičko More i ruska flota sagrađena na jezeru Onjegi. Prvi sukobi ruskih ratnih lađa sa švedskim bili su veoma uspešni po Ruse. Petar je imao zadovoljstvo da lično učestvuje u zarobljavanju jedne švedske lađe. Ne zaustavljajući se na ovim uspesima, Petar je osvojio nekoliko pokrajina duž Baltičkoga Mora: Kareliju, Ingriju, Estonsku i Livoniju sa njenim glavnim gradom Rigom. 48
Međutim je Karlo krenuo protiv Petra. Počeci tog rusko-švedskog rata u Poljskoj nisu bili povoljni za Petra. On je morao pod dosta teškim okolnostima da se povlači. Karlo je krenuo za njim u unutrašnjost Rusije, ali je išao zaobilaznim putem, nadajući se u ustanak Male Rusije i hetmana Mazepe, s kojim beše zaključio tajni ugovor. Dok je glavna švedska vojska prodrla duboko u Ukrajinu, pomoćna vojska, sa velikom komorom, beše potučena od Petrova doglavnika Menjšikova kraj Ljesne u Belorusiji. Ovo je bio vrlo težak udarac za Karla, ali je još teži bio potpuni neuspeh Mazepin u Ukrajini. Vrlo malo ljudi pristalo je tamo uz Mazepu i Karla XII. Većina naroda ostala je verna Rusiji. Tako je Petar mogao dosta lako da zadrži svoje položaje u Ukrajini, i da osvoji i razori Mazepino utvrđeno mesto Baturin, da zbaci samoga Mazepu, koji je bio tom prilikom i anatemisan, i da sprovede nov izbor hetmana, na koji je položaj došao Rusima odan pukovnik Ivan Skoropadski. U maju i junu 1709. Karlo je bezuspešno opsedao utvrđeni grad Poltavu; kraj njega, u zoru 27. juna, po starom kalendaru, otpočela, a već se oko podne završila i sudbonosna bitka između glavnih švedskih i ruskih snaga. Petar, koji je u svojoj naredbi vojsci napisao čuvene reči: „O Petru znate, da mu život nije drag; samo neka živi Rusija u slavi i sreći“, pokazao je čudesa hrabrosti. Znamenita Poltavska Bitka završila se ne samo porazom, nego gotovo uništenjem švedske vojske i Mazepinog odreda. Karlo i Mazepa sa malobrojnom pratnjom jedva su se spasli begstvom preko Dnjepra i našli su utočište na turskom zemljištu u gradu Benderima u Besarabiji, odakle je Karlo podbadao Tursku na nov rat protiv Rusije. Godine 1711. izbio je novi rat između Porte i Rusije. Petar Veliki zaključio je tajni savez sa moldavskim i vlaškim gospodarima i krenuo je u njihove kneževine, nadajući se u isto vreme i na pomoć Južnih Slovena. Kulturnih, pa donekle i političkih veza između Rusa i Južnih Slovena bilo je od prastarih vremena. Ali su one postale naročito žive za doba cara Petra Velikog. U nizu mnogobrojnih domaćih i stranih saradnika Petra Velikog, pomoćnika i učesnika u njegovim pothvatima, bilo je puno Južnih Slovena. Tako je među njima bio, na primer, kao odličan carev diplomatski saradnik, i neki Sava L. Vladaslavić, poreklom od ugledne hercegovačke porodice. Njegov otac, progonjen u zavičaju od Turaka, nastanio se bio u Dubrovniku, te je Sava kasnije postao i sam dubrovačkim plemićem. Sava je zarana počeo da se bavi trgovinom, pa došavši u Carigrad, uhvatio je onde veze sa ruskim diplomatama knezom Goljicinom i Ukrajincevim, i postao je njihov tajni agenat. Vršeći tako poslove tajnog poverenika ruske diplomatije i ujedno trgovca, on je godine 1702. došao sa robom preko Crnog Mora i Azova u Moskvu, gde ga je sam car lepo primio. Onda se opet, sa puno ruske robe, Sava (1705.) vratio u Carigrad, i tu je aktivno sarađivao sa Petrovim ministrom Tolstojem, sve do godine 1708., kada ga opet vidimo u Moskvi, gde mu se daje pravo da trguje bez plaćanja carine, a pored toga dobija na dar i kuću. Godine 1710. on je već postao dvorski savetnik i ujedno spahija u Ukrajini. U carevu pohodu na Prut, koji se nesrećno svršio (1711.), Sava je učestvovao očigledno kao politički savetnik za sva balkanska pitanja. Car nalaže zapovedniku svojih trupa da sporazumno sa Vladislavićem postupa u uređenju odnosa prema hrišćanima. Godine 1716. Sava ide u Italiju, i tu — pored nadzora nad ruskim državnim pitomcima — obavlja i mnoge važne poslove, nastojeći poimence da zaključi konkordat sa papom Klimentom XI, i vodeći pregovore sa Mletačkom Republikom, koja je tada bila zagazila u rat sa Turskom; napokon, vodeći pregovore i sa Dubrovačkom Republikom. Pri ovim pregovorima, Vladislavić, koji je imao u Dubrovniku dosta prijatelja, te kome je (kao „plemenitom Iliru u Moskvi“) Dubrovački Senat pre više godina preporučivao neke svoje sugrađane upućene u Rusiju, nije uspeo da isposluje dozvolu Senata da se sagradi u Dubrovniku pravoslavna crkva, jer se Senat bojao da ne bi Dubrovnik preplavili pravoslavni Srbi otomanski podanici; a pored toga Senat nije bio baš zadahnut verskom tolerancijom. Ipak je Vladislavić poneo sa sobom veoma laskava pisma dubrovačkog Senata adresovana Petru Velikom. Da spomenemo još i to, da je za carevanja naslednice i žene Petrove, Katarine I, Sava postigao svoj najveći diplomatski uspeh, kao izvanredni ruski izaslanik na egzotičnom i dalekom dvoru kineskog cara. Drugi jedan Jugosloven, Bokelj (rođen 1680. u Perastu) Mata Zmajević, odličan pomorac, stupio je u službu carevu, i u njoj se odlikovao, kao talentovan inžinjer i brodograditelj, i isto tako i kao 49
zapovednik flote. Najveću slavu stekao je Zmajević u odlučnoj pomorskoj bitci kod Tanguta, između Rusa i Šveđana, kojom je prilikom svojom veštinom i hrabrošću spasao i flotu i samog cara. Pri kraju svoje karijere došao je do časti i položaja velikog admirala; ali optužen radi pronevere državnog novca (što se često dešavalo u ondašnjoj Rusiji), pao je u nemilost, i umro je u Zadru gde je i sahranjen. Pored Zmajevića bila su tada u ruskoj službi još dva odlična primorca: dubrovčani Jeronim Natalić i Ivan Tudizić, i mnogo drugih njihovih užih zemljaka i sunarodnika. Kako se vidi iz veoma zanimljivih dokumenata dubrovačkog arhiva, Dubrovnik se mnogo radovao odlasku i uspehu svojih sinova u Rusiji, pa je i u svojim pismima caru u više mahova davao izraza svoga poštovanja i ushićenja; ali, što je još mnogo zanimljivije, dubrovački senatori iskazivali su tim prilikama svoja osećanja sveslovenske solidarnosti, ističući više puta zajednicu krvi i jezika koja ih vezuje sa ruskim carem i njegovim narodom, te smatrajući malu slovensku republiku Sv. Vlaha na Jadranu ogrankom ogromnog slovenskog stabla. Mnogo manje zadovoljstva pokazivala je dubrovačka vlada u pogledu aktivne politike koju je vodio ruski car na Balkanu, poimence usled rovarenja njegovih agenata po Crnoj Gori, Boki i Hercegovini, u blizini granica Republike, koja su je dovodila često u veliku nepriliku, naročito posle borbe vladike Danila i njegovih Crnogoraca protivu Turaka. Čim je, naime, car Petar počeo da se sprema na rat sa Turskom, on je potražio veze sa balkanskim hrišćanima. Od strane Srba su dolazili emisari, i to i od ugarskih Srba i od Srba pod Turcima. Tako je, još u maju 1710., došao bio, u Moskvu kapetan Bogdan Popović, noseći uza se pismo dvojice srpskih pukovnika, Jovana Tekelije i jednog njegova druga iz Arada i Segedina: „O najblagočestiviji care, — prekrasno sijajuće sunce pravde!“, tako su pisali u svom kitnjastom slovenskom jeziku srpski pukovnici; „milostivim okom pogledaj na nas uboge i svojim carskim mislima pomisli o našoj otečeskoj srpskoj zemlji, pre mnogih godina podjarmljenoj od nevernika, naročito onda kada će Gospod Bog podignuti tvoju krstašku desnicu naspram njih i nemoj da zaboraviš da i nas, najmanje, pozoveš i pomiluješ, neka se i mi potrudimo u službi za svoga pravoslavnoga Cara“. Među srpskim pridošlicama sa Balkana naročito se istakao Hercegovac Mihajlo Miloradović, koji je sa svojom braćom, Gavrilom i Aleksandrom, stupio u carsku službu. GBega je car, čim je buknuo rat sa Turskom, uputio kao svog glavnog agenta među Crnogorce. Miloradović je nosio uza se carsku povelju, u kojoj se pozivaju na krstaški rat protivu Turčina sve „blagorodne“ (crnogorske) „osobe“, i uopšte „svi narodi koji obožavaju razapetog Hrista — Boga našega“... U predugačkoj ovoj povelji, adresovanoj na pravoslavne hrišćane“grčke i rimske vere“, car spominje velike zasluge Crnogoraca, i to čak od ratova Aleksandra Maćedonskog (neki tadašnji pisci držali su da su u vojsci Aleksandrovoj učestvovali i Iliri, t. j.. Sloveni, a Petar to učešće ovde jednostavno pripisuje Crnogorcima, da bi ih što bolje zadobio i „osokolio“). Crnogorci su samo čekali na ovaj mig carev, te je misija Miloradovićeva uspela potpuno. Oktobra 1711. car je dobio odgovor iz Crne Gore, od „vojvoda, kneževa, i ostalih živećih u predelima Zetskim i Crnogorskim“, kojim su mu Crnogorci javljali, da su sa radošću primili njegovu povelju, i da se rado odazivaju njegovu pozivu. I doista, već 15. juna iduće godine bila se kod Gacka prva bitka, a zatim je bilo okršaja i na drugim mestima. Ali je Crnogorcima bilo teško zbog nedostatka oružja; oni ga zatraže od cara, a zamole ujedno da ih car i pristojno nagradi.. Stvar se ubrzo okrene sasvim na zlo, jer Petar, nakon katastrofe na Prutu, gde bi opkoljen od prevelike turske vojske, bi prinuđen da kapituliše i da hitno zatraži mir od sultana i da prestane sa ratovanjem uopšte. Tada Miloradović razdeli među Crnogorce poklonjene od cara dukate, a sam se vrati u Rusiju, gde je ostao kasnije sa službom u Ukrajini, u činu pukovnika, u Gađaču. U ovoj dužnosti isticao se svirepošću,u čemu ga je još nadmašala njegova žena (rođena Butovićeva, poreklom od jedne od najznamenitijih plemićskih ukrajinskih porodica). Miloradovići su ušli u kolo najodličnijeg ruskog plemstva, dobili su velike posede poglavito po Ukrajini, a u kasnijim naraštajima nosili su i grofovsku titulu. Dok je tako Mihajlo Miloradović pravio „karijeru“ u Rusiji, siroti Crnogorci imali su da ispaštaju svoje ratovanje i da teško trpe od turske navale. Turci pregaziše Crnu Goru i počiniše u 50
njoj bezbrojne zulume. Vladika i mnogi drugi ugledni ljudi biše primorani da se sklone na mletačko zemljište. Ipak su i za sve to vreme ostali Crnogorci u vezi sa carem, kod kojega se nalazio i izaslanik vladike Danila — arhiđakon Maksim. Godine 1715. pošao je u Rusiju i sam vladika. Ali je sve bilo uzalud. Veliko balkansko preduzeće carevo bilo je propalo, i Vladika i Crnogorci imali su da se zadovolje, u ime otštete, poklonima u novcu, u crkvenom odelu i posuđu, ikonama i knjigama. Cetinjskom Manastiru dozvoljeno je da šalje u Rusiju izvestan broj kaluđera i pripravnika, da prikupljaju milostinju. Ali je Vladici kasnije (nakon završetka Severnog Rata) stavljena u izgled obilatija pomoć. Rezultati takozvanog Prutskog Pohoda bili su veoma žalosni za Rusiju. Petar je morao da se odrekne prava Rusije da drži ratne lađe i da ima utvrđenja na obalama Crnoga Mora i da vrati Turskoj Azov i ušće Dona. Pored toga pretrpela je Rusija i goleme novčane žrtve i veliko političko poniženje. Tada se Petar svom snagom upustio u borbu sa Švedskom. Nekoliko godina trajao je rat u Finskoj, u Pomoranskoj i na moru. U isto vreme Petar se ozbiljno upleo i u srednjo-evropsku, naročito nemačku politiku, pa ga vidimo kako svaki čas trči po Nemačkoj, i zbog ratnih preduzeća, i zbog političkih intriga, i zbog lečenja i odmora po banjama, i zbog kulturnih poslova, koje nikada ne napušta, dolazeći pored ostalih u dodir i s takvim ljudima, kakav beše genijalni nemački filozof Lajbnic. Ovaj je bio očaran džinovskom pojavom ruskog vladara i koji je izradio za nj više značajnih projekata, a među njima i nacrt za Rusku Akademiju Nauka. U svome lutanju po Evropi Petar je 1717. godine napravio dužu posetu Francuskoj i njenom malom kralju Luju XV. Politički ova poseta nije dala ništa, iako se htelo da se privuče Francuska na stranu Rusije, kao i da se zaključi bračna veza između Romanova i Burbona udajom Petrove ćerke za kralja Luja. I u jednom i u drugom poslu Petar nije uspeo. Sledeće godine jedan je slučaj oslobodio Petra; od opasnog protivnika, Karla XII, koji je poginuo. Uverivši se u beskorisnost ratovanja po Nemačkoj Petar je onda svu svoju pažnju upravio na glavno poprište rata; njegova vojska dva puta je provalila u samu Švedsku, i na kraju krajeva umorene zaraćene strane, posle dugog većanja, zaključiše mir u Ništatu godine 1721. Po ovom miru Rusija je dobila potvrdu sviju svojih osvojenja, izuzev većeg dela Finske. Tada su ruskoj državi konačno pripale ove zemlje: deo Finske, sa Viborgom, Karelija, Ingrija, Estonska i Livonija sa ostrvima mozunskim i gradom Rigom. Rusija je učvrstila svoj položaj na Baltičkom Moru, gde je raspolagala sa više odličnih pristaništa i sa velikom trgovačkom: i ratnom flotom. To su bile tvorevine Petra Velikog. Prirodno je, da su oduševljeni Petrovi doglavnici, građanski velikaši i visoki vojni časnici, proglasili Petra Imperatorom (ova se titula smatrala većom od carske, te se osporavala duže vreme ruskim vladarima od strane drugih dvorova), Ocem Otadžbine i Velikim. Nakon neverovatno raskošnih i fantastičnih svetkovina zbog pobede nad Švedskom Petar je dao svojoj vojsci kratak odmor, ali se brzo okrenuo na drugu stranu. On je počeo da mašta o srednjem i dalekom Istoku, spremajući istraživačka putovanja u Kinu i u još dalje krajeve, upućujući jednu čitavu ratnu ekspediciju (kneza Bekovića-Čerkaskog) u Indiju preko srednje Azije, a sam sa vojskom i mornaricom krenu preko Kavkaza i Kaspiskog Jezera na Persiju. Kao posledica ove ekspedicije, koja nije bila loše zamišljena, ali je izvedena sa više krupnih grešaka, pripali su Rusiji krajevi na Zapadu i Jugu od Kaspiskog Jezera, a među njima i predeo Baku, jedno od najbogatijih mesta sa izvorima nafte. Rat sa Persijom, izazvan ovom ekspedicijom, završio se veoma povoljnim mirom za Rusiju. To je bilo poslednje krupno delo spoljnje politike Petra Velikog. Paralelno uz moćnu delatnost ratnu i diplomatsku razvijala se unutrašnja politika Petrova. Prvo, što odmah pada u oči čoveku koji tek počinje da se bavi proučavanjem doba Petra Velikog, to je zavisnost unutrašnje njegove politike od potreba i interesa rata. Veliki deo takozvanih reforama Petra Velikog izveden je u neposrednoj vezi sa ratnim poslovima. Par se, po mišljenju jednoga od najboljih poznavalaca ondašnje Rusije, Fokerota, sa naročitom marljivošću trudio oko poboljšanja svojih ratnih snaga. „Najomiljeniji posao“, veli na jednom mestu Fokerot, „bilo je za cara građenje lađa i drugih stvari, koje se tiču mornarstva. O unutrašnjim merama na korist države, sudstva, 51
gospodarstva i trgovine on se veoma malo, ili se nikako nije brinuo tokom prvih trideset godina svoje vladavine i bio je potpuno zadovoljan, ako su mornarica i vojska bile dovoljno snabdevene novcem, drvom, regrutima, mornarima, hranom i municijom“. Međutim, poslednjih godina Petar je sve više ulazio u druge grane državne uprave. Pored toga, moderni istraživači su vrlo dobro uočili, da je Petar u prvoj periodi svoje vladavine radio bez ikakvog sistema, šta više često na vrat na nos, dokle kasnije unosi sve više ozbiljnosti i plana u svoje poslove. Treba odmah istaći, da je Petar uvek imao vrlo živo interesovanje za prosvetu i nauku; možda ih je on shvatao i previše utilitarno, ali je to ipak bilo od koristi i to treba svakako podvući. Što se tiče uređenja same vrhovne vlasti ona je za vreme Petrovo sačuvala svoj apsolutni, neograničeni karakter; šta više, Petar je prvi dao jednu zaokrugljenu teoriju ruske samodržavne vladavine. „Njegovo Veličanstvo jeste samovlastan monarh, koji nikome na celome svetu ne treba da polaže račune o svojim poslovima, a ima silu i moć da svoje zemlje i države, kao hrišćanski gospodar, po svome nahođenju i volji upravlja“ tako glasi „Vojnički ustav“ od godine 1716. Jedna važna novina, koju je Petar uneo u rusko državno pravo, jeste to, što je nasleđe prestola doveo u zavisnost od volje vladareve, dok je ranije ustavni običaj ruske carevine priznavao dva kombinovana načela u popunjavanju carskog prestola: volju božju; koja se ogleda u slučajnosti rođenja ove ili one ličnosti, i istu volju božju koja se ogleda u slobodnim izborima cara, odnosno prestolonaslednika od strane „cele zemlje“ zastupljene na Zemaljskom Saboru. Ukaz, koji je Petar izdao o nasleđu prestola, obrazložio je jedan od njegovih doglavnika, crkveni i politički pisac, vladika Teofan Prokopović, u naročitom spisu „Pravda volje monarha u određivanju svojega naslednika“. Ovoj vrlo važnoj teoriskoj raspravi data je gotovo snaga zakona. Inače, Petar je davao svojoj neograničenoj monarhiji sve više policajni i birokratski karakter. On je bio svakako pravi preteča, a pogotovu već i predstavnik „prosvećenog apsolutizma“. Za vreme Petrovo u neposrednoj vezi sa ratnim potrebama, preduzete su bile važne mere za reorganizaciju vojske i državne službe, vojne i građanske, a s tim u vezi i za preuređenje celokupne društvene organizacije. Za vreme Petrovo staleške službe postale su mnogo teže. Plemstvo je bilo mnogo strožije uvučeno u državnu službu nego pre; samo trećina svake plemićske porodice imala je pravo da služi u građanskoj službi, a ostali, su, od mladih godina pa do starosti, bili dužni da služe u vojsci ili u mornarici, i to počev od redova. Da bi nekako popravili svoj položaj bogatiji, znatniji i jači plemići težili su najviše da idu u gardiske pukove, koji su dobijali aristokratsko obeležje, dok je masa nižeg plemstva, kao i prostog sveta, popunjavala armiske pukove. Unapređenje bilo je stavljeno u zavisnost ne samo od preporuke komandanata, nego i od tajnog glasanja zbora ljudi viših činova. Bez čina plemić nije imao potpun značaj pravog plemića, dok je svaki čovek, bez obzira na njegovo poreklo, koji je dobio prvi oficirski čin ili sedmi po redu čin građanske službe postajao nasledni plemić. Plemstvo se rusko demokratizovalo i donekle birokratizovalo. Stvorena je dobro promišljena tabela činova u vojsci, mornarici, dvorskoj i građanskoj službi. Tražeći od plemstva teške i duge službe, ograničavajući ga veoma osetno u pravu slobodnog raspolaganja imanjima i to ne samo spahilucima, nego i samim baštinama; nastojeći najzad da mlađe plemstvo bude još i školovano i podvrgavajući ga naročitim ispitima, Petar ga je u glavnom ostavio gospodarom nad seljaštvom, u koliko seljaci nisu bili regrutovani za carsku vojsku. Seljak novak bio je slobodan od trenutka, kada je stupio u carsku vojsku i njemu su bili otvoreni, barem u teoriji, putevi za unapređenje i ulazak u oficirski kor i nasledno plemstvo, ali je taj seljak vojnik bio izgubljen za selo, porodicu i gospodarstvo. Da bi sva masa od plemstva zavisnih ljudi služila državu, Petar je vršio regrutaciju i među kmetovima i među robovima. Za plaćanje poreza od strane njihovih članova bile su odgovorne opštine slobodnih građana i slobodnih „državnih seljaka“; ova poslednja kolektivna odgovornost seljaka za ispravno plaćanje njihova duga postala je važna činjenica u stvaranju kolektivističke ruske opštine — čuvenog „mira“. Petar se mnogo brinuo o gradovima: merkantilist po svojim ekonomskim shvatanjima, on je, i zbog potreba ratnih, a i inače puno radio na razvijanju pristaništa, na dizanju izvozne i uvozne trgovine, naročito one prve, i na stvaranju domaće industrije. Pored nepotrebnih ili malo potrebnih 52
fabrika, građene su i veoma korisne, a isto se tako neumorno radilo na istraživanju i iskopavanju ruda. Radilo se puno i na poboljšanju saobraćajnih prilika: građeni su i popravljeni javni drumovi, regulisane su reke, kopani su kanali. Preduzimane su takođe mere za čuvanje ogromnih šumskih bogatstava Rusije, koja su se dotle nemilice utamanjivala. Razume se, da je najviše truda i troškova uloženo u omiljenu prestonicu Petrograd, carev „paradis“, koji je neumorni car gradio, naseljavao i ulepšavao i protiv prirode i protiv ljudi. Sva ova golema delatnost, koja je često dovodila do teških kriza i do velikih izliva narodnog nezadovoljstva iziskivala je velika finansiska sredstva. Sva reforma Petra Velikog prolazila je u znaku teške borbe za budžetsku ravnotežu, koja nikad nije bila postignuta. Sva vladavina Petrova prošla je u izmišljanju različnih finansiskih mera za povećanje prihoda. Primenili su i takozvano „kvarenje novca“; tada su prvi put izmišljene u Rusiji taksene marke i hartije i svakojaki monopoli i dažbine, kao na primer veoma zanimljivi porez na brade. Ali država nikad nije izlazila iz finansiske krize. Međutim, ratna i trgovačka mornarica bili su pozitivan rezultat Petrove vladavine, kao i dosta jaka, na novi način organizovana, stajaća vojska. Što se tiče administrativne organizacije Rusije, ona se za vreme Petra Velikog više puta menjala. Centralne ustanove stare moskovske Rusije likvidirane su. Već početkom XVIII stoleća prestala je da radi starodrevna Boljarska Duma, taj stup aristokratije i utočište konzervativaca. Posle raznih pokušaja da vrši funkcije vrhovne vlasti preko pojedinaca snabdevenih izvanrednim punomoćstvima i preko raznih ustanova, Petar je, odlazeći na Prut i očekujući velike opasnosti, kratkim vlastoručnim ukazom stvorio najviše državno telo, neku vrstu Namesničkog Veća. U redovnim prilikama to je bio organ najvišeg suda i nadzora nad svima granama uprave, takozvani „Upravni Senat“. U nj su ušli najvažniji doglavnici Petrovi. Kasnije su uz taj senat postavljeni: general-prokuror, koji je trebao da bude „oko gospodarevo“ i da vrši nadzor nad samim najvišim upravnim telom i sudom u carevini; zatim čitava organizacija „fiškala“ t. j. istraživača i kontrolora; general-rektmajstor za primanje i isleđivanje tužbi privatnih lica; najzad geroldmajstor za nadzor nad plemstvom, njegovim raspoređivanjem po grupama i činovima, za davanje diploma za titule kneževske i novouvedene grofovske i baronske, i za grbove, koji su takođe onda uvođeni u Rusiju. Uvedene su i glomazne „kolegije“ t. j. kolegijalne ustanove za različne grane uprave, po primeru Švedske. Tada je nastala i Duhovna Kolegija ili Sveti Sinod pravoslavne crkve kojim je Petar zamenio godine 1721. ukinuto patrijaršisko zvanje. Sastavljen od vladika i sveštenika (mislilo se, da se u nj uvedu i svetovne ličnosti) Sinod je bio potpuno poslušno oruđe carske vlasti; radio je pod nadzorom „oberprokurora“, na koje je mesto, po ideji Petrovoj, trebao da dođe neki energičan oficir, što je iz početka i bilo. Petar je slomio crkvenu moć, i to ne samo ovom merom, nego i ograničavanjem kompetencije duhovnih sudova, oduzimanjem ogromnih crkvenih imanja, likvidacijom mnogih manastira i dosta oštrim merama protiv kaluđera. Zanimljiva je bila i veoma neozbiljna i ružna ustanova Petrova, takozvani „Sabor najvećih budala i pijanica“, s kojim je Petar priređivao čitave orgije i sa neverovatnom grubošću ali sa glumačkom veštinom izvodio parodije na različne obrede crkvene. Već spomenuti vladika Teofan napisao je naročit pravilnik za Sveti Sinod (takozvani „Duhovni reglament“) u kom su izložene i obrazložene osnovne tačke zakonodavstva i politike Petrove u poslovima crkve. Provincijalna administracija menjala se nekoliko puta za vreme Petrovo. Bila je stvorena nova podela Rusije na takozvane guvernije, na čelu sa guvernerima, u većini slučajeva generalima, koji su imali ogromnu vlast, gotovo kao neograničeni gospodari svojih pokrajina. Pokušaj da se uz njih stvore neke vrste od plemstva biranih kolegijalnih ustanova nije uspeo. Važniji guverneri koji su često bivali senatori, zvani su „vrhovna gospoda“. Oni su postali neka vrsta oligarhiske vlade uz Petra, oni su bili izvanredno bogati, uzimali su vidnog učešća u svakojakim finansiskim transakcijama i trgovačkim i industriskim poslovima, a u većini nisu bili pripadnici stare aristokratije. Najveći čovek među njima beše već spomenuti Menjšikov, tamnog porekla, koji je dospeo do kneževske titule i do najvećih položaja u državi. Guvernije su se delile na „provincije“ i srezove, sa vojvodama i komesarima na čelu. 53
Poslednjih godina Petar je izveo, ne vodeći računa o ruskim pravnim običajima, reformu sudskog postupka, a i zanimljiv pokušaj da odvoji sudstvo od administracije i da stvori nezavisne kolegijalne sudove. Ali se ova reforma pokazala kao neizvodljiva i nepraktična i zbog potpunog nedostatka spremnih sudaca i zbog pokvarenosti sudačkih kolegija. Uopšte sve mere Petrove stradale su, koliko od tog što su bile veštačke kombinacije, toliko i zbog nedostatka saradnika i izvršilaca, kao i zbog neobrazovanosti i upravnih staleža i mase naroda. Osećajući na svakom koraku štetu od neznanja i praznoverica, kao i od golemih praznina u vlastitom obrazovanju, Petar je činio ogromne napore, naročito poslednjih godina, da što više raširi prosvetu u Rusiji; on otvara škole, pomaže književnost, dovodi u Rusiju obrazovane strance, šalje Ruse u inostranstvo radi školovanja, tera plemstvo na učenje, barem kod kuće, priređuje ispite, bez kojih čovek nije dobijao službe ni dozvole da se ženi. Uz to se radilo na promeni običaja, na evropeiziranju načina života i manira, barem kod viših staleža društva. Njegov dvor bio je uređen na evropski način, samo bez one stroge etikecije, na koju se toliko pazilo po svima evropskim dvorovima. Petar je odlučno zabranio zatvaranje žena, koje je bilo u običaju kod viših staleža. Kulturna i prosvetna politika Petrova, koja je postigla izvesne pozitivne rezultate, imala je svakako revolucionaran karakter, i zato je izazivala, pa i sad izaziva ushićenje jednih, a negodovanje i mržnju drugih. Ona je bila prožeta slobodoumnim antiklerikalnim, ali ne antiverskim načelima. Petar je mrzeo bigoteriju, nazadnjaštvo i trule tradicije stare Moskovije, naročito njenog dvorskog života. Ne treba preterivati i, poput nekih savremenika Petrovih a i pojedinih kasnijih pisaca, smatrati, da je taj Petrov posao doveo do potpunog preobražaja Rusije,— ali ne treba u tim reformama gledati ni niz drugorednih promena, koje su dobile tako velik značaj tek u iluzijama savremenika i potomaka, opravdanim donekle zbog one strašne povike, koju su izazvale. Reforma, čije su se mnoge posledice pokazale kao štetne, donela je ipak i lepih i značajnih plodova. Tim reformama mnogo je smetao suviše oštar način, na koji su uvođene. Ta oskudica obzira izazivala je česte bune. Narodne mase roptale su i protiv novotarija i protiv cara. Mnogi Rusi smatrali su Petra kao samozvanca, kao Nemca, koji ne veruje u Hrista, kao samog Antihrista. Naročito je to mišljenje vladalo kod staroveraca, koji su nastavili svoju opoziciju crkvi i vlastima. Najopasniji bio je pasivni otpor: nehat i nerad činovništva, dezertiranje plemstva, neplaćanje poreza, nedolazak regruta, nerad i nered pri građenju Petrograda, utvrđenja, gradova, lađa, drumova i kanala. Država, car i vlada bili su u stalnoj borbi sa vlastitim narodom. Ipak, očigledno je, da su reforme odgovarale izvesnim težnjama i raspoloženjima u narodu; inače, od njih zaista ne bi bilo ništa, a i sam bi car bio oboren od svojih podanika mnogo pre, nego što su ga slomili bolest i preveliki napori jednog života, koji beše pun samopregora i neumornog rada, ali i svakojakih besnih uživanja i preterivanja. U ruskim arhivama sačuvane su mase svakojakih predloga najraznovrsnijih ljudi, upućivanih caru i vladi, koji su govorili o različitim reformama. To je svakako jak dokaz za izvestan društveni pokret u prilog reforama. Petrov porodični život nije bio srećan. Sa svojom prvom ženom rastavio se dosta grubo. Njihov sin — jedinac, carević Aleksije, odrastao je daleko od oca i sa puno nepoverenja prema njemu. U svom životu Petar je imao bezbroj avantura, ali i jednu veoma ozbiljnu vezu sa zarobljenicom njegova doglavnika Šeremetjeva, nekom Martom, Litvankom. Ova aeantura pretvorila se tokom godina u trajnu i duboku ljubav, tako da je Petar uzeo Katarinu, kako se Marta prozvala prilikom prelaza u pravoslavlje, za zakonitu ženu. Od Katarine je imao više dece. Od njegovih kćeri Ana se udala za vojvodu holštajnskog, dok je Jelisaveta ostala devojka. Neko vreme bio je u životu i jedan sin iz tog braka, takođe Petar. Ovaj je pokvario odnose između oca i starijega sina Aleksija. Aleksije beše nada reakcionarne stranke. Između oca i sina bio je dubok jaz. Svi pokušaji Petrovi da natera sina na poslušnost propali su. Ženu, koju mu je otac doveo, princezu Sofiju od BraunšvajgVolfenbitela Aleksije je mrzeo iako je imao od nje dvoje dece. Najzad, nesrećni carević pobegao je iz Rusije sa jednom svojom ljubaznicom. Doglavnik Petrov, lukavi i bezobzirni Petar Tolstoj, uspeo je da begunce vrati natrag i da ga zatvori. Nastala je strašna parnica, u kojoj je sam car uzeo na se 54
ulogu istražnog suca. Mučen na svirep način, carević Aleksije je bio osuđen na smrt, ali izgleda da je podlegao mukama još pre izvršenja presude. Majka Aleksijeva teško je nastradala, a nekoliko drugih ličnosti bile su kažnjene smrću. Kao politička posledica ove mračne i strašne porodične drame, koja je poslužila Mereškovskom za roman o „Antihristu,“ a slikaru Nikoli Ge za divnu sliku „Petar i Aleksije,“ javio se ukaz Petrov, kojim je on prisvojio neograničeno pravo da raspolaže prestolom. Već odavno oslabljeno zdravlje moćnog cara, tog džina telom i duhom, naročito je nastradalo prilikom spasavanja nekih vojnika koji su se davili u Finskom Zalivu. U ovom slučaju neverovatno svirepi i bezobzirni car Petar javlja se sa crtama najveće hrišćanske ljubavi i divnog samopožrtvovanja. Kao posledica jakog nazeba, koji je tom prilikom car dobio, došla je smrt. Petar je izgubio svest za vreme kratkog bolovanja pre, nego je uspeo da označi naslednika. Džin po svome telesnom rastu, Petar je bio dosta lep ali tokom godina strašni doživljaji i neograničena uživanja dali su njegovu licu čudnovat, jeziv izgled. Temperamenat njegov imao je previše bujnosti. Beše obdaren gvozdenom voljom, neverovatnom radinošću, fanatičnom radoznalošću i sposobnošću izvanredno brzog shvatanja. Priroda svirepa, čulna i strasna, on je bio u isto vreme prožet i idealizmom — i to idealizmom rada i vatrene ljubavi prema otadžbini. GLAVA XV. Doba dvorskih prevrata (1725-1762.). Iza smrti Petra Velikog nastaje takozvano „doba dvorskih prevrata“, doba vladavine žena iz favorita. Petar Veliki je umro ne odredivši naslednika, pa su državni velikodostojnici većali o nasleđu prestola. Dok su neki velikaši isticali kandidaturu Petra Aleksijevića, desetogodišnjeg sina ubijenog carevića Aleksija, dotle su drugi, na čelu sa Menjšikovim, bojeći se ne samo za svoje položaje, nego i za celokupno imanje, pa i za sam život, predlagali ženu cara, koji je umirao. Spor je rešilo vešto pripremljeno posredovanje garde, čiji su se oficiri dosta grubo umešali u većanje. Čitava garda je opkolila dvorac i pokazala se spremna za svaku akciju (na primer „da razlupa glave boljarima“, kao što veli jedan svedok). Pod pritiskom s te strane senat, sinod i „generalitet“ proglasili su Katarinu, udovicu Petra Velikog, za caricu. Iako stvar nije išla svuda glatko, ipak je u glavnom kratko carevanje Katarine I (1725—1727.), izbranice i ljubimice gardine, prošlo mirno. Njim je inaugurisano doba ginekratije i uprave ljubimaca. Glavni ljubimac caričin beše Menjšikov. Carica se držala potpuno po strani od državnih poslova, odavši se najgrubljim uživanjima i pazeći samo na to, da se ne bi zamerila gardi. Njena je vlada gotovo suvereno obavljala državne poslove. Vlada se u prvom pobrinula o tome da nekako uredi svoj položaj. Radi toga, bio je ozakonjen naročiti Savet uz osobu caričinu, („Vrhovni Tajni Savet“) koji je stvarno ograničio apsolutnu vlast caričinu i malo rasteretio narod od preteškog poreskog bremena, koje mu je natovario CarReformator. Menjšikov. je izrekao mudre reči, da je „vojnik vezan sa seljakom, pa kad ne bude seljaka, neće biti ni vojnika“, obrazlažući ovim rečima potrebu olakšica. Radeći u ovom pravcu vlada je oslobodila seosko stanovništvo od neposrednog izdržavanja armiskih pukova, oslobodila je poreske obaveznike od nasilne egzekutivne naplate glavarine, ukinula je niz nadleštava i izvela redukciju činovništva; najzad je počela da ukida monopole i da predaje državne fabrike, u privatne ruke. Ova politika nastavljena je i posle smrti Katarine I. Kao vidan znak da se politika pokojnog cara ipak nastavlja svečano je otvorena, po njegovoj misli osnovana, Akademija Nauka (1725.), i izvedena je i znamenita ekspedicija Beringova na Dalekom Istoku (pronalazak Beringova moreuza.). Kada je teška bolest oborila Katarinu I, došao je na presto unuk Petra Velikog — Petar II tobože po testamentu Katarininom, a u stvari blagodareći sporazumu velikaša i garde. Vladavina ovog umno i moralno nedovoljno razvijenog dečka predstavljala je u mnogom reakciju vladavini Petra Velikog, koja se donekle zapažala za vreme Katarine I. Proteran je u Sibir, izgubivši ogromno 55
imanje i prvi položaj u državi, svemoćni Menjšikov. Dvor se preselio u Moskvu, pa je bilo zabranjeno, pod pretnjom teške kazne, da se čak pominje mogućnost njegova povratka u Petrograd. Prestala je briga o ruskoj mornarici. U odnosima prema Ukrajini uveden je veoma pomirljiv kurs politike, te je došlo do obnove njene autonomije prilikom izbora novog hetmana Danila Apostola (1728.), dok Petar i njegova naslednica nisu dopuštali da se popuni to mesto, upražnjeno smrću hetmana Skoropadskog (1722.) Umesto i pored ljudi iz nižeg plemstva, stranaca i ljudi tamnog porekla, ponovo se ističu članovi visokog plemstva, naročito knezovi Dolgoruki (iz ove porodice mladi car je sebi izabrao i ljubimca i verenicu). Ovo carevanje bilo je kratkog trajanja; car, istrošen gozbama, uživanjima i neurednim životom, podlegao je velikim boginjama noću između 18. i 19. januara 1730. u Moskvi, nekoliko sati pre vremena, određenog za njegovo venčanje. Sa Petrom II ugasila se muška loza kuće Romanova, pa je presto prirodno prešao u ruke predstavnika njene ženske linije; samo je trebalo rešiti ko će od tih predstavnika doći na presto Sveruske Carevine. U obzir su dolazili u prvom redu potomci cara Petra Velikog, onda potomci njegova slaboumnog starijeg brata Ivana V. Odbacivši ćerku Petrovu Jelisavetu, kao rođenu pre braka, pa i njegova unuka (od starije mu ćerke Ane), Petra, vojvodu Holštajn-Gotorpskog, budućeg Petra III; odbacivši najzad i stariju ćerku Ivanovu — Katarinu, vojvotkinju od Meklenburga, zbog opake ćudi njena muža i opasnosti da će on uvući Rusiju u politiku svoje vojvodine, „vrhovna gospoda“ su, na predlog najjače glave između njih, kneza Dimitrija Goljicina, izabrala za caricu drugu ćerku Ivanovu, Anu, udovicu kurlanskog vojvode. Ali tom prilikom „vrhovna gospoda“ su odlučila, isto na predlog kneza Goljicina, da se formalno ograniči carska vlast nekom vrstom pisanog ustava. Čim je u noćnoj sednici proširenog Vrhovnog Tajnog Saveta na njegov predlog izabrana za caricu vojvotkinja Ana, Goljicin je predložio da se treba pobrinuti o olakšanju položaja gospode; treba, reče on „sebi volju povećati“. I onda je drugog dana stavio na pretres takozvane „tačke“ uslova („kondicija“), na osnovu kojih Ana treba da se primi uprave nad zemljom. U najvećoj tajnosti prihvaćene su i pretresane ove „kondicije“ i tajno poslate u Mitavu, zajedno sa javnim pozivom vojvotkinji da dođe u Moskvu i po želji „cele zemlje“ stupi na presto „svojih predaka“. Ove „kondicije“ Ana je primila i potpisala; bila je srećna da se oslobodi Mitave, gde je provela oko 20 godina udovičkog života, puna neprijatnosti i poniženja. U „kondicijama“ Ana je obećavala, da se neće udavati, niti sebi imenovati naslednika za života ili posle smrti; ona se obavezala voditi upravu u saglasnosti sa Vrhovnim Tajnim Savetom, koji je dužna „sadržavati u sastavu od 8 lica“. U ovoj tačci opaža se čisto oligarhiska i čak lična tendencija celog preduzeća „vrhovne gospode“, kojih je bilo tačno osam. Bez pristanka toga Saveta carica ne sme: 1) da objavljuje rat, 2) da zaključuje mir, 3) da opterećuje podanike novim porezima, 4) da unapređuje u činove više od pukovnika i poverava nekome „znatne poslove“. Garda i ostale trupe neka budu pod upravom Vrhovnog Tajnog Saveta. Dalje su sledile još i ove tačke: 5) od plemića ne odu-imati život, imanja i časti bez suda, 6) baština i spahiluka ne darivati nikome; 7) u dvorske činove „bez saveta Vrhovnog Tajnog Saveta“ nikoga ne postavljati ni od Rusa ni od stranaca; najzad ,8) Ana nije smela da rashoduje državni novac bez odobrenja Saveta. Pri kraju su stajale sledeće drastične reči: „Ako pak budem nešto od ove obaveze ne ispunila ili prekršila izgubiću rusku krunu“. Čim su dobila pristanak Anin da zauzme upražnjeni presto i potpisane „kondicije“, „vrhovna gospoda“ su pozvala Senat, Sinod i generalitet, da saslušaju ova važna državna akta. Čitanje tih akata napravilo je veoma mučan utisak na čitav svečani skup. Pod utiskom izvesnih protesta, Goljicin je pristao, da prisutni izrade i podnesu Vrhovnom Tajnom Savetu svoje nacrte državnog uređenja. Nekoliko dana kasnije ista dozvola bila je data i plemstvu. Čim se počelo sa izradom ustavnih projekata, opozicija, koja se dotle nalazila u velikom strahu, javila se otvoreno, kritikujući „vrhovnu gospodu“ i pretresajući ustavna pitanja. Bilo je podneto Savetu više projekata, od kojih su dva najvažnija. Jedan je sastavila visoka birokratija, generali i donekle visoko plemstvo, a drugi srednje plemstvo, koje se u velikom broju skuplja u Moskvi, pozvano na venčanje cara Petra II. Oko 1100 ljudi stavilo je svoje potpise pod različne projekte. I sam knez Goljicin izradio je jedan 56
ustavni nacrt. Taj knez bio je onda najobrazovaniji ruski političar, dobro upoznat sa tadašnjom političkom (poglavito stranom) literaturom, koja se za njega prevodila trudom naročitih prevodilaca. U svojim ustavnim projektima on se služio primerom Švedske, a uzimao je u obzir i organizaciju Rimske Carevine sa njenim savetom kneževa birača i Mletačke Republike sa njenim Savetom Desetorice. Goljicin je izmislio jedan složen ustav, po kom je carica igrala čisto dekorativnu ulogu predsednika Vrhovnog Tajnog Saveta, sastavljena od. malog broja predstavnika najznatnijih familija. Odavno nije Moskva živela toliko intenzivnim političkim životom. Pored toga, nikad pre u politički život nije bilo uneto toliko teoriskih rasprava, nikad pre nisu se pozivali na evropske ustavne primere, zakone i naučne rasprave o njima. Pravi cilj „vrhovne gospode“ bio je nesumnjivo u tome da se utvrdi oligarhija uz caricu,. ali je mogućno da se mislilo i na republiku; ostalim grupama nije bilo toliko stalo do oblika vladavine, koliko do rešenja izvesnih socijalno-ekonomskih, pravnih i administrativnih pitanja. Ali svakako su svi, i pristaše apsolutizma i ustavobranioci, bili odlučno protiv oligarhije i lično protiv „vrhovne gospode“; „Sačuvaj Bože“, govorio je jedan ugledni plemić, „da ne bude umesto jednog samodržavnog vladara deset samovoljnih i silnih familija; onda ćemo mi, plemstvo, sasvim da propadnemo, pa ćemo morati gore nego pre klanjati se i moljakati milosti kod sviju.“ Zato, kada je Ana došla u Moskvu, našla je dosta pogodne uslove za rad na obnovi samodržavne vladavine. Iako je narod položio zakletvu prosto „gospodarici“, bez naslova samodržice, i u isto vreme otadžbini, ipak je za svakog pažljivog posmatrača bilo jasno da će preduzeće „vrhovne gospode“ skoro propasti. Već pre ulaska u Moskvu Ana je bez obzira na „kondicije“ proglasila sebe za pukovnika garde. Onda je stupila preko žena u vezu sa nezadovoljnicima, koji su bili toliko razjareni da su neki „drski“, prema rečima jednog svedoka, bili spremni na „krajnje mere“. Ubrzo javila se velika gomila, oko 800 velikodostojnika, generala, viših oficira i prostih plemića sa pismenom molbom, da carica naredi pretres podnetih molbi o uređenju države. Carica je odmah naredila taj pretres i pozvala je „vrhovnu gospodu“ na ručak. Ovim manevrom ona je nju odvojila od mase, u kojoj je rad pristaša apsolutizma uzimao sve većeg maha. Posle ručka gomila tih ljudi izašla je sa velikom vikom pred caricu, tražeći da ona bude samodržica, poput njenih predaka, i obećavajući da će pred njene noge baciti glave njenih „zločinaca“. Ana naredi da se donesu „kondicije“ i pred razjarenom gomilom zapita „vrhovnu gospodu“ da li treba kondicije poništiti. Nesrećni oligarsi samo klimnuše glavom, te Ana pocepa prvi pisani ustav ruske carevine. Odmah iza toga narod se ponovo zakleo na vernost carici i samodržici Ani, Vrhovni Tajni Savet bio je ukinut, a zatim je nastala osveta „zločincima“. Porodica Dolgorukih je prva nastradala. Mnogi od njenih uglednih članova, izgubivši službu i imanja, behu proterani u Sibir; kasnije su neki od njih osuđeni i kažnjeni smrću, posle nečuvenih muka. Knez Goljicin ispočetka se nalazio samo u nezvaničnoj nemilosti. Ali kasnije i njega osudiše na smrt, koju mu je carica zamenila doživotnim zatočenjem, oduzevši mu celu imovinu. Među konfisciranim stvarima našlo se „na tuđim dijalektima i na ruski jezik prevedenih oko 6000 knjiga;“ tri sanduka sadržavala su raznovrsne knjige na holandskom, španskom, engleskom i švedskom jeziku. Muke Goljicinove u tvrđavi bile su kratkog veka: kroz nekoliko meseci stari knez je umro (1737.). Uopšte, carevanje Ane Ivanovne bilo je puno političkih parnica i progona, izazvanih donekle bunama i zaverama (u jednoj zaveri učestvovao je i neki mladi dvoranin Srbin, po imenu Todor Milošević), ali još više razgovorima, opasnim ili neugodnim po caricu i vladu. Da bi zablagodarila plemstvu, koje je oslobodilo od tutorstva vrhovne gospode, Ana je rado potpisala nekoliko ukaza u njegovu korist: tako je bio ukinut zakon Petra Velikog, prema kome je samo jedan od sinova plemića mogao da mu bude naslednik. Tom prilikom utvrđeno je u načelu, da samo plemstvu pripada pravo da drži u svojini. takozvana naseljena imanja, t. j. poljska dobra sa seljacima kmetovima. Ovo je bila izvanredno važna mera. Kasnije su bili doneti zakoni, na osnovu kojih je otvorena vojna akademija i smanjen je rok obavezne službe plemića. Ana, razume se, nije mogla da sama upravlja. Postepeno se stvorio njen uži krug, koji je stvarno vodio sve poslove. U njemu su se naročito isticali caričini ljubimci Levenvolde i Biron, obojica 57
Nemci, sa čitavom gomilom manje poznatih ali veoma štetnih Nemaca. Ova uprava Nemaca vređala je nacionalno osećanje ruskog plemstva, a pored toga Biron je izveo u velikom stilu jednu ekzekutivnu naplatu dužne glavarine, te su tom prilikom, pored seljaka, osetno stradali plemići spahije, kao i lokalni administratori. Iako su neki od novijih istraživača pokušali da prikažu u povoljnijoj svetlosti ovu vladavinu, ipak moramo reći, da u glavnom ova istoriska rehabilitacija nije uspela, te, prema tome, treba smatrati doba carice Ane kao vrlo mračno u istoriji Rusije. Sama carica nije bila bez inteligencije; nije bila. ni bez sposobnosti; ali, pretrpevši mnogo beda i poniženja, kao udova kurlanskog vojvode, pa našavši se odjedared u položaju neograničene vladarke velike države, izgubila je potpuno moralnu ravnotežu, dala je volju svojoj opakoj ćudi i, gotovo ne mešajući se zbog lenosti, slabe obaveštenosti i loše spreme u tok državnih poslova, ona je obično pokazivala da je vladarka svojim raspikućstvom i pakošću u velikim razmerama. Spoljnja politika vlade carice Ane nije zabeležila znatnih uspeha, iako je bila dosta aktivna sa stalnim uplitanjem u evropske poslove. Tako je ruska vlada pomagala, kandidaturu saksonskog kneza izbornika Stanislava Avgusta III. za poljskog kralja protiv kandidature domaćeg poljskog plemića Stanislava Lešinskog. Malo kasnije vlada je bila primorana, da vrati Persiji osvojenja Petra Velikog na jugu od Kaspiskog Jezera (1735.), gubitak, koji nije bio kompenziran malo ranijim osvajanjem pustinja na severu od istog jezera, na jugu i na istoku od reke Urala (1731.). Da bi podigla svoj ugled vlada je razvila živu akciju u Istočnom Pitanju; zajedno sa Austrijom objavila je rat Turskoj. Ovaj krvavi rat doneo je ruskoj vojsci novu i veliku slavu (pobede Miniha kod Hoćima i Stavučana), ali je stao Rusiju golemih žrtava, te se završio Beogradskim Mirom (1739.). Po njemu Austrija je izgubila severnu Srbiju, a Rusija je morala da vrati Turskoj veći deo svojih osvajanja, zadovoljivši se stepama na obalama donjeg Dnjepra, sve do Azovskog Mora i čuvenim Azovom, ali bez prava da od njega stvori tvrđavu. Rezultat svakako nije ni iz daleka opravdao podnete žrtve. Ana je odredila uoči svoje smrti za svoga naslednika tada tek rođenog princa Ivana, sina njezine nećakinje Ane, ćerke njene sestre Katarine i vojvode Leopolda od Meklenburga, udate za princa Antona Uljriha od Braunšvajg-Lineburga. Tako je, istina za vrlo kratko vreme, takozvana Braunšeajška familija zauzela prvo mesto u Ruskoj Carevini. Za regenta je carica odredila, umesto roditelja budućeg cara, svoga ljubimca Birona, već onda izabranog, blagodareći njenom zauzimanju, za vojvodu kurlanskog. Odmah posle njene smrti (17. oktobra 1740.), vojna zavera na čelu sa Minihom, u tren oka, bez ijednog kuršuma oborila je mrsku „rđu“; Biron je bio uhapšen, premlaćen i u Sibir prognan. Majka mladog cara proglašena je regentkinjom, a njegov otac — vrhovnim zapovednikom vojske. Garda i prestoničko plemstvo, nezadovoljni neozbiljnošću i nemačkim karakterom ove vladavine, pristali su onda uz carevnu Jelisavetu, jedinu živu naslednicu Petra Velikog. Isto tako lako, kao što je bio oboren Biron, bila je obo-rena i Braunšvajška familija. Nakon progona na sever, nesrećni car Ivan VI bio je zatočen u Šliselburgu, gde je 1764. završio svoj jadni život, ubijen prilikom jednog bezuspešnog pokušaja da ga oslobode i vrate na presto. Dolazak na presto carice Jelisavete pozdravili su plemstvo, pa čak i širi krugovi sa velikim oduševljenjem; desili su se tom prilikom jaki izgredi protiv Nemaca uopšte. Nekoliko Nemaca velikodostojnika izgubili su svoje položaje i otišli su u progonstvo (među njima i Minih). Vladavina poslednje od Romanova — carice Jelisavete, iako spada u doba dvorskih prevrata, ipak se donekle razlikuje od prethodnih šesnaest godina, koje su protekle posle smrti njenog oca, i to nešto većom ozbiljnošću, relativnom stabilizacijom prilika i izvesnim spoljnjim i unutrašnjim uspesima. Carica Jelisaveta bila je bez ikakve sumnje dovoljno obdarena prirodom i naročito je imala dobro srce. Ali i nju su donekle pokvarile godine provedene u nemilosti vlastodržaca, u relativnoj bedi i izvesnom strahu za svoju sudbinu. Opasna pretendentkinja na ruski presto, ona je bila stalno pod paskom za vreme vladavine njene sestre od strica, Ane Ivanovne, i njene sestričine Ane Leopoldovne. Ipak je, u glavnom, Jelisaveta održala svoju prirodnu veselu ćud i zato je njeno carevanje bilo puno uživanja i veselja. Njeni dvorci u Petrogradu bili su više nalik nalik na neku privremenu kasarnu. Privatne sobe i same carice i njene najbliže okoline, bile su tesne, neugodne, neuređene, neukusne, dok su sale za primanja, ručkove i naročito balove sijale raskošju i bogatstvom, kao i one zabave, koje su 58
se u njima odigravale. Carica je prednjačila u raskoši svojih toaleta; posle nje je ostalo oko 15.000 haljina, masa svakojakog rublja, šešira i drugih toaletnih stvari, pa i neisplaćenih računa. Veseli balovi bili su ponekad pokvareni nekom bujnom eksplozijom caričinog gneva: najčešće se to dešavalo zbog toga, što bi poneka dvorska dama pogazila red uveden od carice ili se pojavila u haljini ili šeširu nalik na caričine, što je bilo najstrože zabranjeno, naročito ako je nesrećnica izgledala lepše od same carice. Ponekad je takva eksplozija ženske surevnjivosti imala strašnijih posledica, nego što je javno šamaranje previšnjom rukom ili prostačke grdnje iz previšnjih ustiju; tako su dvorskoj gospođi Lopuhinoj iz odlične plemićske porodice, koja je bila lepša od carice, te je naljutila svojim ponašanjem i nekim neugodnim rečima, napakovali teške krivice; osuđena zbog veleizdaje i uvrede veličanstva, nesrećnica je bila javno išibana, jezik joj je odsekao dželat, i ona je otišla u Sibir. Većina političkih parnica, kojih je bilo veoma mnogo i u ovo vreme, imale su za uzrok neke nezgodne reči, kazane često u intimnom krugu, izgovorene više pod uticajem alkohola, ali dostavljane vlasti. Ozbiljnih zavera i političkih istupa nije bilo, kamo li buna, sem pojedinih izgreda ozlojeđenih seljaka protiv plemstva. Carica se retko kada mešala u državne poslove; češće se ipak bavila spoljnjom politikom, unoseći u nju motive lične mržnje ili simpatije; ali se i u toj politici osećala krajnja nesprema caričina. Za primer toga se obično navodi, kao utvrđen fakat, iskazano negde već pri kraju carevanja, njeno čuđenje kada je saznala da se ne može suvim putem doći u London. Između ministara i đenerala tog doba istaklo se nekoliko ozbiljnih i sposobnih ljudi, iako su oni gotovo svi bili i podmitljivi i veliki kradljivci. Dve su ustanove okupljale glavne državničke snage carstva: Senat, koji je igrao naročito znatnu ulogu u doba, kada se na svakom koraku isticala važnost tradicija Petra Velikog, te su se trudili da im bar donekle sleduju, i kasnije „Konferencija na Previšnjem Dvoru“, više intimni savet caričin. I jedna i druga ustanova sprovodile su odlučno plemićsku politiku, pa se carevanje Jelisavetino moglo smatrati kao zlatno doba plemstva. Niz mera učvrstio je njegove socijalne i političke položaje, te se u krugu carici bliskog visokog plemstva spremalo oslobođenje plemstva od obavezne službe državi, koje je formalno ozakonio njen naslednik. U nacrtu novog zakonika, koji je izradio naročiti odbor a odobrio ga Senat (taj zakon nije doduše nikad ugledao sveta, ali je njegov uticaj na kasnije zakonodavstvo van svake sumnje) bilo je formulisano takozvano „krjepostnoje pravo“ t. j. pravni odnos spahija plemića i seljaka kmetova uređen je tako, da je taj odnos pretvoren u pravu ropsku zavisnost seljaka. Seljak je postajao gotovo instrumentum vocale (alat koji govori) starog rimskog prava i rimske gospodarske književnosti. U nizu mera donesenih u korist plemstva bilo ih je i takvih, koje su bile korisne i za čitav narod; takva je bila, na primer, mera: ukidanje unutrašnjih carinskih linija, koje su jako smetale razvijanju trgovine i privrede. Ovu je meru predložio jedan od glavnih državnika iz vremena Jelisavetina grof Petar Šuvalov, čovek nečistih ruku, ali odličan finansier. On je izveo nekoliko finansiskih reforama, koje su omogućile Rusiji da izdrži bez velikih potresa i raspikućstvo dvora i velika ratovanja. Brat ovog Šuvalova — grof Ivan, iako nije bio onakav idealista, kakvim bi ga neki hteli prikazati, ipak zaslužuje da bude spomenut sa zahvalnošću. Veliki i pravi prijatelj prosvete, on je nastojao da se otvori moskovski Univerzitet, prvi Univerzitet u Rusiji sa većinom stranih profesora, ali sa ruskim, i to iz raznih staleža, sastavljenim korom studenata (12. januara 1755. god. na dan svete Tatijane). Ime Ivana Šuvalova nerazdvojno je vezano sa imenom velikana ruske prosvete i nauke Mahajla Lomonosova (1711. do 1765. god.) Sin jednog seljaka pomorca, Lomonosov je, žedan prosvete, već kao zreo mladić pobegao od kuće u Moskvu, svršio tamo teološku školu, pa onda pošao u Nemačku da nastavi nauku. Vratio se otud kao izrađen naučenjak. Tek je sadašnjost ocenila kao što treba njegove radove i otkrića, naročito na polju fizike i hemije. Tome Lomonosovu pomagao je i štitio ga je od zavisnika i neprijatelja Šuvalov. Pored čisto naučnih radova, Lomonosov se istakao kao talentovan pesnik i kao jedan od reformatora ruskog jezika. Donekle u vezi sa intimnim životom caričinim stajala je njena ukrajinska politika. Posle smrti hetmana Apostola (1734.) vlada carice Ane nije dopustila izbor hetmana Male Rusije, nego, držeći 59
se politike Petra Velikog, ponovo je radila na ograničenju i postepenom ukidanju ukrajinske autonomije. Poverena je vlast u ovoj pokrajini naročitoj „Upravi hetmanskog ureda,“ potčinjenoj Senatu, a ne Kolegiji spoljnjih poslova, s kojom su se službeno dopisivali raniji hetmani. Godine 1744. Jelisaveta je posetila Kijev (s tim je u vezi građenje u tom gradu skromnog ali izvanredno lepog carskog dvorca i saborne crkve apostola Andrije, možda jedne od najlepših arhitektonskih tvorevina XVIII veka; obe građevine su dela čuvenog Rastrelija.) Jelisaveti su ukrajinska staršina, t. j. kozačke starešine i mesni plemići, podneli molbu da se dozvoli izbor hetmana. Carica, vezana prvo ljubavlju, a onda i zakonitim crkvenim brakom sa lepim kozakom, bivšim pevačem njene kapele, Aleksijem Razumovskim, koji se inače držao veoma povučeno i nije se mešao u državne poslove, kao što su to obično radili drugi ljubimci, rado je ispunila molbu ukrajinskih prvaka, samo je stvar bila odgođena, dok ne odraste Ćirilo Razumovski — brat caričinog muža koji se školovao u inostranstvu. Čim je on završio svoje školovanje bio je sa uobičajenim sjajnim ceremonijalom izabran i od carice potvrđen kao hetman Male Rusije (1750.), On je bio poslednji hetman stare Ukrajine. U isto vreme beše Razumovski predsednik Akademije Nauka i uopšte vrlo karakteristična i značajna ličnost: prosvećen, slobodouman, uljudan, ali len i razmažen. U južnim predelima Ukrajine nastavila je vlada Jelisavetina kolonizacione pokušaje cara Petra i carice Ane. Radilo se o naseljavanju praznih, ali plodnih zemalja ugroženih od stepskih razbojnika Tatara, i to poglavito doseljenicima iz naroda „jednokrvnih i jednovernih,“ u prvom redu Srba, koji behu nezadovoljni austro-ugarskom, odnosno turskom vladavinom. U to vreme desilo se „razvojačanje“ Potiske i Pomoriške Krajine, pa se dosta veliki broj Srba, koji nije tačno utvrđen, uputio u Rusiju, na poziv ruske vlade, a pod vođstvom Horvata, Preradovića i Ševića (1752 do 1754.) Sem na jugu, vršila se kolonizacija i na jugoistoku, u basenu reke Urala. Što se tiče srpskih naseobina, o njima se ukratko može da kaže ovo: Srbima su bila dodeljena dosta prostrana i plodna zemljišta. Oni su grupisani u dve veće naseobine, u „Novu Srbiju“ i „Slaveno-Srbiju.“ Količina dodeljenog zemljišta zavisila je od čina doseljenika. Doseljenici su se delili na pukove i čete, sa obavezom stalne vojne službe o svom trošku u mirno, a o vladinom trošku u ratno doba. To je bila organizacija sasvim nalik na onu u Vojnoj Granici. Srbi su imali svoje sveštenike i svoju upravu i sudove i živeli su po svojim običajima. Ali uskoro se celo ovo preduzeće pokazalo kao promašeno: izbili su međusobni sukobi između vođa; učinjene su izvesne zloupotrebe, bilo je unutrašnjih nereda, parnica i neprilika, naročito sa okolnim stanovništvom druge narodnosti. Pored toga i uslovi za život pokazali su se prilično teški. Ipak, sve do carevanja Katarine II te naseobine su postojale, sačuvavši svoju avtonomiju. Ali prvih godina ove carice Horvat je bio uklonjen, a naseobine su potpale pod redovnu vojnu i civilnu upravu. Unutrašnja istorija, kao i podrobnosti spoljnje istorije srpskih naseobina, nisu još obrađene i rasvetljene. Vlada carice Jelisavete nije vodila aktivne politike vezane sa Istočnim Pitanjem i držala se u tom pogledu veoma oprezno. Veze sa balkanskim hrišćanima ograničavale su se na šiljanje blagočestivih poklona i ponešto novca za manastire i crkve. Poneki balkanski hrišćanin, koji 6i došao u Rusiju, bio bi vrlo lepo dočekan, naročito Crnogorci, od kojih su neki boravili duže vremena u Rusiji, a neki su stupili u rusku službu, povećavši na taj način broj srpskih doseljenika, koji su se dosta brzo pretopili u Ruse. (Ivav Podgoričanin, na primer, dobio je grofovsku titulu i ogromna imanja u harkovskom okrugu). Spoljnja politika Rusije tih godina bila je više orijentisana u pravcu srednjeevropskih interesa, sa naročitim obzirom na ruski položaj na Baltičkom Moru. Tako se godina 1742—43. ratovalo u Finskoj sa Švedskom. Taj se rat završio proširenjem ruskih predela u Finskoj. U rat za austrisko nasleđe Rusija se nije umešala, ali se aktivno umešala u Sedmogodišnji Rat, i to na strani Austrije a protiv Fridriha II. U ovom ratu, koji nije imao nikakva bitnog interesa za Rusiju, ruska se vojska pokazala na visini; loše snabdevena, bez ikakvog saniteta, sa slabim glavnim zapovednicima, ona je ipak, blagodareći talentima sporednih zapovednika, hrabrosti i nečuvenoj izdržljivosti nižih oficira i vojnika, dobila nekoliko lepih uspeha. Ona je osvojila veliki deo Pruske sa Berlinom. Tu je stekao svoje prvo ratno iskustvo, prve rane i prva odličja, budući veliki vojskovođa, nepobedivi Suvorov. 60
Posle smrti carice Jelisavete njen naslednik, obožavalac Fridriha Velikog, Petar III odmah je napustio savez sa Austrijom, opozvao je rusku vojsku iz Pruske i vratio je Fridrihu sva ruska osvojenja bez ikakve naknade. Jelisaveta je spremala za naslednika svoga nećaka, sina njene sestre Ane, vojvodu Holštajn Gotorpskog Karla Petra Uljriha, koji je, primivši pravoslavlje, nazvan Petrom Todorovićem. Umna i moralna, a donekle i fizička (usled velikih boginja) nakaza, naslednik ruskog prestoda bio je uvek predmet javnog negodovanja i prezira svoje tetke carice, prikrivene mržnje svoje žene, neobično pametne i talentovane velike kneginje Katarine, rođene princeze Sofije Doroteje Šarlote od AnhaltCerpsta, i tajnog nezadovoljstva sviju, koji su s njim dolazili u dodir. Kada je taj osnivač poslednje vladalačke ruske dinastije zauzeo carski presto, (na Božić 1761.), on je pokazao sve svoje mane: nedostatak takta, krajnju umnu ograničenost, amoralnost, mržnju prema svemu ruskom, zajedno sa neobuzdanim prusofilstvom i obožavanjem Fridriha Velikog, kome je služio kao dostavljač sa ruskog dvora za vreme Sedmogodišnjeg Rata. Ipak, neke mere ovog vladara nisu bile loše: tako, na primer, ukidanje zloglasne tajne kancelarije. Znameniti ukaz o slobodi plemstva, pripremljen još za vreme Jelisavetino, imao je ogroman istoriski, politički, socijalni i kulturni značaj. Tim je ukazom rusko plemstvo oslobođeno od obavezne službe državi, u isto vreme ostavljena su mu u neograničenu svojinu sva nepokretna imanja, i baštine, i spahiluci, sa svima kmetovima, „podanicima“ njegovim. Ovaj ukaz od 18. februara 1762. pogodio je teško seoski svet, jer su njegova s mukom sticana prava bila ukinuta. On je odgovorio na nj ubrzo velikim brojem buna. Na prestolu sveruskih careva Petar III je imao vidik i interese vojvode jedne male nemačke kneževine. On se spremao, da se ruskom krvlju obračuna sa istoriskom neprijateljicom svoje kneževine, sa Danskom, poslavši protiv nje rusku vojsku sa gardom i mornaricom. Vojna zavera osujetila je tu nameru; gardiski državni udar od 28. juna 1762., koji je prošao bez prolivanja krvi, zbacio je Petra III i doveo na ruski presto njegovu suprugu Katarinu. Nekoliko dana kasnije ovaj državni udar dobio je svoj krvavi epilog. Zatočen u letnikovcu Ropši, zbačeni car provodio je vreme u pijanstvu, zajedno sa nekim od zaverenika i ljubimaca njegove žene, koji su ga 28. juna oborili. Jedne večeri izbila je neka svađa između napitog Petra i njegovih drugova i oni su ga u tuči ubili. Okolnosti ovog gadnog ubistva ostale su u detaljima nerasvetljene. Ali svakako, presto Katarine II bio je okaljan krvlju njenog supruga, te ju je misao o eventualnoj osveti kao bauk stalno pratila celog njenog života. Tim događajem završava se „doba dvorskih prevrata“, i nastaje znamenito doba carice Katarine II. GLAVA XVI. Doba Katarine II. Katarina II, nemačka princeza, uspela je da se dobro snađe u ruskom društvu. Obdarena od prirode oštrom i „vitkom“ pameti, ljupkom spoljašnjošću (iako nije bila lepotica), ona je dosta tužne godine, provedene na ruskom dvoru, kao zabačena prestolonaslednikovica, „kraj nemilog i ludog supruga, iskoristila tako, da stvori sebi jak oslonac u vladajućim krugovima, da prilično dobro izuči prilike i osobine zemlje nad kojom joj je bilo suđeno da vlada. U isto vreme se upućivala u tehniku državnih poslova i temeljno je izučila najvažnija dela ondašnje političke književnosti i filozofije prosvete. Takt i veština vladanja — to su bile, uz neverovatnu radinost i snagu pamćenja, glavne osobine carice Katarine. „Samo jedini Bog i ljubljena Otadžbina naša preko izabranika svojih dali su nam žezlo carevine“ govorila je Katarina u jednom od svojih proglasa. U svojim proglasima Katarina je oštro osuđivala politiku i postupke svoga supruga, toliko oštro, da je drugi od tih proglasa (takozvani „podrobni“ od 6. jula), bio kasnije poništen ukazom cara Pavla i nije ušao u zbirku ruskih zakona. U isto vreme carica je obilato nagradila neposredne izvršioce državnog udara od 28. juna, i starala se da na svaki način čini dobro svojim „biračima“ t. j. plemstvu. Niz ukaza iz doba njene vladavine obeležavao je politički kurs u duhu prohteva plemenite gospode. Oslanjajući 61
se na šire krugove plemstva i naročito garde, Katarina je uspela da izbegne i opasnost od pojedinih zavera i da ukloni preveliki uticaj velikaša, okupljenih u Senatu. U odnosima prema ovoj velikoj gospodi mlada carica je pokazala naročitu veštinu političkog manevrisanja. Između velikaša najviše se isticao grof Nikita Panjin, bivši ruski poslanik u Štokholmu, zagrejan aristokratskim uređenjem Švedske. Panjin je izradio nacrt neke vrste ustava sa Carski Savet, koji je trebao da formalno ograniči carsku vlast. Katarina je taj nacrt potvrdila, ali ga nije nikad dala objaviti, pa je na taj način ostao kao zanimljiv dokumenat samo za istoriju političkih ideja u Rusiji! U nizu mera, koje su trebale da što više zadovolje caričine „birače“, da povećaju njenu popularnost u celoj carevini, u krugu sviju staleža,. i van zemlje među prosvećenim društvom, od najveće je važnosti saziv „Komisije ili Odbora za izradu nacrta novog Zakonika“. Ideja takve jedne komisije nije bila nova ni originalna, ali ostvaranje njeno spada u red najvažnijih i najzanimljivijih događaja ruske istorije. Odmah posle izdanja saborskog zakonika cara Aleksija pokazalo se, da je taj zakonik nepotpun i nedovoljan. Zato su izlazili,. kao njegova dopune, odnosno delomična zamena, različni ukazi, koji su se toliko nagomilali, naročito za vreme cara Petra Velikog, da su postali stalan izvor administrativnih nereda i svakojakih zloupotreba. Da bi se moglo snaći u masi raznovrsnih zakona i uredaba, trebalo je izraditi neki novi Zakonik, upravo sastaviti novi od tih posebnih zakona i velikog Zakonika iz godine 1649. Takav cilj je postavio još car Petar, ali ga nije izveo ni on ni njegovi neposredni naslednici. Za učešće u tom radu vlada je više puta pozivala i birane predstavnike slobodnih staleža, ali su u izborima ovih odbora staleži veoma labavo učestvovali, pa često nisu nikoga birali, ili su namerno birali invalide, prostake, i siromahe, tako da vlada ne bi znala šta s njima da počne; ponekad su izabrani poslanici smatrali ovakav posao naprosto kulukom, i bežali u šume, spasavajući se od svojih mandata, tako da je u jednom slučaju guverner, po nalogu vlade, morao imanje poslanika da stavlja pod sekvestar, a njegovu porodicu i najbliže sluge da okuje! Katarina II, prilikom stupanja na presto, zatekla je nekoliko desetina izabranih poslanika i još nezavršene izbore. Tek krajem 1766. carica je mogla izdati znameniti proglas od 14. decembra, u kom je pozivala slobodne staleže da biraju poslanike. Ovi poslanici su bili dužni da u prestonici podnesu vrhovnoj vlasti želje i tegobe svojih birača, i pored toga da sudeluju u izradi nacrta novog Zakonika. Najjače predstavništvo dobili su gradovi, a tek onda plemići; izbori su imali karakter staleški. Staleži seljaka, kmetova i duhovništva, taj stup staroruskih zemaljskih sabora, bili su odstranjeni od učešća u izborima. Državna nadleštva, plemstvo, i većina gradova birali su poslanike neposredno, dok su ostale grupe birača birale prvo poverenike a tek onda poslanike. Iako veliki broj birača nije uzeo učešća u izborima, zbog neuređenosti puteva, nedovoljne obaveštenosti, nedostatka obrazovanja i političke svesti, ipak su izbori gotovo svuda bili veoma živi. Bilo je agitacije, diskusije, izborne borbe, i, što je možda najinteresantnije, razašiljani su nacrti poslaničkih programa i uputa iz jednog mesta u drugo, tako da postoje pojedine grupe takvih uputa veoma sličnih. Svega je bilo izabranih poslanika: od državnih ustanova 28, od plemstva 261, od gradova 208, od slobodnih seljaka 79, od alogena 34, od kozaka 54. Uputa i programa je bilo više nego poslanika, naročito uputa seoskih birača. Njih je bilo oko 2000. Oni predstavljaju građu od ogromne vrednosti za poznavanje stanja ondašnje Rusije i raspoloženja njenog slobodnog stanovništva. Od državnih nadleštava veliki uput izradio je Sinod ruske crkve, koji je pokupio obilatu građu o stanju crkve i, donekle, o željama duhovništva. Druga nadleštva iznosila su svoje primedbe o stanju poverenih im grana uprave; tako je, na primer, Akademija Nauka govorila u svome uputu o stanju prosvete i o potrebama prosvetnih radenika. Najzanimljiviji je svakako uput Glavne t. j. prestoničke Policije; to je veoma opsežan (u 403 tačke) elaborat, koji predstavlja neku vrstu dosta originalnog, ponekad komičnog sistema društvene filozofije prosvećenih policajaca. Plemstvo je tražilo da se očuva neokrnjen postojeći društveni red, da samo ono ima pravo da bude vlasnik nepokretnih imanja seoskih, naročito takozvanih naseljenih, ali da ono, pored toga dobije i neograničeno pravo da se bavi industrijom i trgovinom na veliko i na malo onim proizvodima, koji su u vezi sa seoskim gospodarstvom, shvaćenim u najširem obimu. 62
Srbi su učestvovali u tim izborima kao oficiri, odnosno plemići husarskih pukova Žutog i Crnog (u Novoj Srbiji) i Bahmutskog (u Slaveno-Srbiji). Oni su, prema izbornom zakonu, dali svojim poslanicima upute, pod kojima stoje njihovi potpisi. Iz tih se potpisa jasno vidi, da je veliki deo oficirskog kora tih pukova bio sastavljen od samih Srba, ali se oni ni u jednom uputu ne zovu Srbi, nego „pravoslavni“ narod, koji se odazvao na carski poziv, pa je došao u Rusiju pun odanosti i ljubavi prema carici i carstvu, koje junački brani, a uživa zato izvesne naročite povlastice. Srbi oficiri traže da se te povlastice sačuvaju i da se one stvarno izvršuju, pa i prošire, U prvom smislu oni traže dovoljno dodeljivanje zemlje oranice, livada i ostale, prema obećanjima ruske vlade i prema stvarnoj potrebi gospodarstva. Dalje, oni traže da budu posve izjednačeni sa ruskim plemstvom, da primaju platu poput ostalih ruskih oficira, da bude regulisan položaj penzionisanih oficira kao i porodica umrlih oficira, i da se olakša uvoz vina iz inostranstva. Za poslanike su bili izabrani: od žutih husara — major Josip Oliševski, od crnih husara — major Gligorije Bulacelj i od Bahmutskog puka — major Avram Rašković; dakle samo jedan Srbin je postao poslanik. Ali po zakonu su sprečeni poslanici imali pravo da predadu privremeno svoj mandat drugim licima. Valjda je na taj način došao u odbor još i drugi jedan Srbin, narednik Mihajlo Tošković. Dok se Oliševski i Bulacelj nisu ničim istakli u Skupštini, Tošković i Rašković naročito pak ovaj poslednji, bili su veoma aktivni. Građanstvo i slobodni seljaci, u glavnom tužeći se na svakojaka nasilja i zloupotrebe, tražili su da im se obezbedi staleška samouprava i da se uvede više reda i zakonitosti u zemlji. U pokrajinama, koje su živele sa naročitim zakonima i lokalnim povlasticama, t. j. u Finskoj, Estonskoj, Liflandiji, smoljenskoj oblasti i u Ukrajini, naročito u ovoj potonjoj, osetio se jak autonomistički, šta više separatistički pokret. Za izbranu komisiju, u njenoj celini, pored uputa, koje su dobili svi poslanici od svojih birača, carica je dala i jedan veliki zajednički uput. Taj uput je u glavnom rađen po delima ondašnje napredne političke književnosti, po Monteskiju (Duh zakona), Bekariju (O zločinu i kaznama) Bilfeldu, Justiju i još nekima. Carica Katarina javlja se tu kao liberalni ideolog prosvećenog despotizma i (donekle) staleške monarhije. Ali se naročito brine o tom, da očuva neokrnjenu carsku vlast, kao i postojeći društveni poredak. Ona je htela pored toga da stvori i takozvani „treći stalež“ koga gotovo i nema u Rusiji. Za popravku stanja seljaka mislila je, da treba ograničiti samovolju plemića i učiniti nešto „za imovinu robova“, kao što carica naziva seljake kmetove. Verska tolerancija, i želja da se preuredi i poboljša sudstvo, da se ukine mučenje okrivljenih (čak ponekad i svedoka), da se uopšte postavi na čovečniju osnovu krivično pravo — to su najlepše crte ovog znamenitog caričina „uputa“. 30. jula 1767. Komisija je počela rad u Moskvi na svečan način; carica je prisustvovala sednici, slušajući šta se radi, iz jednog skrivenog mesta. Ona i njena okolina nalazili su se u velikom zanosu. U zakletvi su poslanici obećavali „da će veliki svoj posao početi i završiti po pravilima ugodnim Bogu, koja utvrđuju čovekoljublje i dobre naravi za čuvanje blaženstva i mira čovečanstva“; državni potkancelar u pozdravnom govoru spomenuo je, da od članova komisije „očekuju primera svi narodi pod suncem“. Pretresanja u skupštini trajala su sve do decembra godine 1768., kada je Komisija bila odgođena na neodređeno vreme zbog rusko-turskog rata. U stručnim odborima, kojih je bilo 19 na broju, rad je produžen do godine 1773., kada su i oni raspušteni. Većanja komisije išla su bez plana i stvarnog reda, iako po spoljašnjosti veoma pristojno. Glasanja nije bilo ni po jednom pitanju, pa nisu donete i nikakve zakonodavne odluke. Komisija se rasplinula u besplodnom teoretisanju i u kolebanju između potpuno različitih shvatanja i interesa. Ipak, izbori za Komisiju, i ceo rad u njoj i oko nje, imali su znatan uticaj na rusko društvo i uneli su nesumnjivo svežu struju u život ruskih pokrajina, varoši i palanki, a takođe i plemićskih spahiluka; pa se osetilo njihovo dejstvo, u izvesnom pogledu, i u poboljšanju državne administracije, poimence sa tehničke strane. Dobivši obaveštenja koja su joj bila potrebna i popularnost za kojom je čeznula, carica Katarina raspustila je konačno Komisiju, ali je, u nizu zakona, pokušala da sprovede i uvede u život mnoge 63
težnje članova Komisije. Tako je staleška (plemićska i gradska) organizacija dovršena, i naročito su plemićske opštine (po srezovima), ujedinjene onda po gubernijama, dobile velik uticaj na lokalnu upravu i na sud (formalno odvojen od uprave). Potvrđene su sve povlastice plemstva, naročito neograničena vlast nad seljacima, i isključivo vlasništvo zemlje! Drugi staleži, međutim, nisu dobili nikakvo pravo vlasništva nad seljacima (iako je bilo izuzetaka). Izvesnim zahtevima drugih korporacija bilo je udovoljeno u toliko što su i one uzele izvesno, iako veoma ograničeno učešće u lokalnoj upravi. Ali sve te druge korporacije, mimo plemstva, nisu bile od značaja ili uticaja. Inače, i u pogledu suda, prosvete, privrede, učinjeno je ponešto, i preduzete su razne korisne mere. Samo seljaci-kmetrvi nisu dobili ništa, i to je među njima izazvalo ozbiljno vrenje, u kom su docnije, kada se pokret proširio, uzeli učešća i mnogi drugi staleži i zapostavljeni elementi, tako — pored kozaka začetnika pokreta — još i fabrički kmetovi, divlja i poludivlja finska i tatarska plemena (t. zv. „inoroci“), varoška sirotinja, vojnici stalnoga kadra, i najzad ljudi „staroga verskoga zakona“. Pored vojnika i fabričkih kmetova, i u ovom pokretu nalazimo one iste nezadovoljnike koji su potpomagali Razina oko godine 1670., dakle na sto godina ranije. Naravno da među ovim izlivima i strahovitim požarima socijalne revolucije ima neposredne veze, jer ni u međuvremenu, za onih sto godina, gotovo nikada nije bilo pravoga mira na ruskom selu, naročito po južnim i jugoistočnim pokrajinama države. Nepravde koje su činjene prema čitavom nizu naraštaja ruskih seljaka gomilale su se, dok nije buknuo požar oko godine 1770. On je neposredno izazvan stanjem ruskog sela i ruskog seljaka u XVIII veku, koje je ostalo bez većih i dubljih promena sve do ukidanja kmetske zavisnosti seljaka (19. februara 1861.), te koje je udarilo dubok pečat na socijalno-politički, ekonomski i kulturni život cele zemlje i u XVIII i u XIX veku i sve do poslednjih godina. Vredi s toga da se na njemu malo zaustavimo. U doba Petra Velikog seljaci kmetovi bili su gotovo izjednačeni sa robovima. Evo kako opisuje stanje seljaka jedan savremenik, slobodni seljak i trgovac Ivan Posoškov, čovek izvrsnih sposobnosti i jake pameti iako potpuno neškolovan (u svojoj knjizi: „O siromaštvu i o bogatstvu“, posvećenoj caru Petru): „...I to ne izgleda sasvim pravo, da spahije tovare na svoje seljake bremena koja se jedva nose. Ima i takvih nečovečnih plemića koji u radno vreme ne daju svojim seljacima nijednoga dana slobodnog, u koji bi mogli nešto za sebe da privrede, te na takav način seljaci gube sve doba oranja i kositbe; ili, primivši od seljaka onaj novčani danak ili danak u naravi, ti plemići traže od svojih seljaka još neke prekomerne danke, i tim preteranim traženjem teraju seljake do prosjačkog štapa, — i čim je neki seljak samo malo sitiji, oni mu odmah povećavaju danak... Mnogi plemići kažu: „Ne daj seljaku da dobije vunu, nego ga striži kao ovcu do gole kože!“... Usled take bede seljaci napuštaju svoje domove, i beže, jedni na donju Volgu, drugi u Ukrajinu, a neki preko granice, te naseljavaju tuđe zemlje, a svoju ostavljaju pustu i praznu...“ Ovo žalosno stanje isti pisac objašnjava tim, što „spahije nisu večiti vlasnici svojih seljaka, pa se zato o njima mnogo i ne brinu.“ On traži da se . izda carski ukaz po kom bi „seljaci imali da postanu opet seljaci kao nekad, a ne prosjaci, jer bogatstvo seljačko jeste bogatstvo carsko...“, pa predlaže kao konkretnu meru tačno uređenje dužnosti i razvrstavanje danka seljaka prema spahijama. Ove i ovakve misli Posoškova biće da su izgledale i odviše opasne, jer je nesrećni ruski neuki mislilac, koji je pokušao izneti svoje poglede i projekte samo pred presvetle carske i velikaške oči, a nipošto u nameri da buni narod, završio svoj život pod vladom carice Katarine I, u tvrđavi Petra i Pavla u Petrogradu. Ni za vreme cara Petra stanje ruskog seljaka nije se popravljalo, a posle njega puno je zakona i uredaba kojima se sve više izjednačuje položaj kmetova sa položajem robova, dok robovski stalež nije ukinut i formalno (zakonskom novelom od 1729.). Usled toga veliki broj seljaka prestaje da bude pravi seljak-zemljoradnik, nego postaje ili industriski kmet (sa prinudnim radovima po rudnicima i u fabrikama), ili dvorska i velikaška služinčad, koja se nagomilava po imanjima i dvorcima velike i male gospode. Ti su dvorovi postajali onda pravom Golgotom mnogobrojnih seljaka, središtem nečuvene eksploatacije, nasilja i razvrata, koje ni do danas nije zaboravio ruski narod, te u kojima prvenstveno treba tražiti ključ za razumevanje mnogih po-java sadašnjosti. Bolji je bio položaj onih seljaka koji su, uživajući opštinsku samoupravu i ne radeći kuluk, bili dužni 64
samo da plaćaju svojoj gospodi izvestan danak u novcu, ili i nešto u naravi, iako su ovi danci često bivali teški. Ali svuda i svagde najgore i najužasnije bilo je: nesigurnost i neodređenost položaja seljaka, njihova potpuna zavisnost od ćudi gospode, i od po-treba njihovih; svaki dug u koji bi zapao plemić, bilo usled kartanja, bilo zbog ljubavnica, ili nesrećne spekulacije, ili kojeg drugog raspikućstva, dovodio je do pojačanja kuluka, odnosno do povećanja danka u novcu ili naravi. Nije bilo nikakve granice vlasti gospodara u finansisko-privrednom pogledu, pa ni u sudskom i policiskom, jer su same spahije imali pravo da seljake gone u Sibir za večito vreme, kao iseljenike i kao robijaše u teškim okovima, donoseći presude bez apelacije. Spahije su svoje ljude „očinski“ kažnjavali batinama i korbačem, često zbog sitnica, a nisu nipošto retka bila i premlaćivanja, što je sve ipak prolazilo najčešće bez kazne za spahije, jer je seljacima, pod pretnjom najsurovije kazne, knute i robije, bilo zabranjeno podnošeše makakve tužbe protiv vlastelina. Prestonička policija išla je na ruku vlasteli i skrivala je krivce. Tako je znamenita „Saltičiha“, grofica Saltikova, žena feldmaršala, sa znanjem policije, držala kod sebe u spavaćoj sobi u kavezu berberina kmeta, samo radi toga da niko ne bi saznao za njenu periku. Ona je, isto tako, tukla na mrtvo ime u svojoj spavaćoj sobi druge muškarce, na razne sadističke načine, tako da su neki poumirali, a mnogi su ostali sakati! 21 tužba protiv nje ostavljena je bez posledica u toku godina 1756—62., a tužioci su prema presudi policije ili suda izlupani korbačem. Uopšte, policija i sud, plemićski po poreklu i simpatijama, nisu nikako stajali na put samovolji plemstva, a u slučajevima kada bi zločini doprli u javnost, određene kazne bile su obično nikakve, a parnice su trajale godinama. U gornjem slučaju grofice Saltikove, sud ju je, doduše, osudio na smrt, no Carica je smanjila kaznu pretvorivši je u doživotnu tamnicu. Da slučaj Saltikove nije bio usamljen, svedoči, pored mnogih drugih fakata, pripovedanje sentimentalnog ali humanog i poštenog, i prema seljacima pažljivog plemića Bolotova, koji je ostavio opširne i veoma dragocene memoare za kulturnu istoriju svoga doba. On u njima iznosi mirne duše i svoja sopstvena svirepa dela, i ljuti se u isti mah da su seljaci hteli da ga ubiju. Evropsko, tobože liberalno-humano prosvećivanje toga doba, i književni uticaj sentimentalne i ljubavno-sladunjave literature, koja se onda naveliko uvozila u Rusiju i bila veoma omiljena među ruskim plemstvom u drugoj polovici XVIII veka, nisu ni najmanje uticali u pravcu poboljšanja prilika na selu. Evo jedne ilustracije ovakih „naravi“ iz ruskog „Spektatora“ — „Živopisec“, satiričkog časopisa, koji je izdavao duhoviti filantrop Novikov: „Gospođa, posle uobičajenog jutarnjeg kažnjavanja seljaka i seljakinja u štali (gde se obično vršilo batinanje seljaka), uzimala bi u ruke kakvu francusku ljubavnu knjižicu, i neprikriveno objašnjavala svome trinaestogodišnjem sinu sve divote ljubavi...“ Seljaci su mogli da budu, baš kao roblje i stoka, prodavani, sa zemljom ili bez zemlje, sa celom porodicom ili pojedinačno, već prema sporazumu između kupca i prodavca; isto tako za dugove, i to putem javne dražbe. Bili su takođe prodavani da posluže kao regruti, ili su menjani, davani na poklon i kao miraz. Poznati srpski rodoljub Sava Tekelija, koji je posetio Rusiju u „slobodoumno“ doba carice Katarine II, priča kako su ljudi prodavani po vašarima, kako su Jermeni kupovali ne samo devojke nego i mlade muškarce; on iznosi, među ostalim, i jednu jezovitu sliku: kako je zapazio jednu gomilu od nekih 40 devojaka, koje su jako vikale. „Zašto viču?“ — zapitao je svoga kočijaša, — „Zato što ih prodaju.“ — „Zar ljude prodaju?...“ i tu se Tekelija zgrozio saznavši da je spahiji slobodno prodati muža odvojeno od žene, ženu samu bez muža, decu bez roditelja, kuću, kravu, čak i odelo seljaka! Još je saznao Tekelija i vrednost devojaka u zamenu za kučke: u jednom slučaju 120 devojaka dato je u zamenu za jednu kučku!... „Biva,“ veli Tekelija, „i takvih propalica, da stave na kocku svoga seljaka, pa ga prokockaju!...“ Zadržali smo se malo duže na ovim pojavama, jer su one veoma važne i karakteristične; a i zato što je u bitnim svojim momentima stanje seljaka ostalo nepromenjeno sve do oslobođenja, iako su pojedine, najoštrije crte kmetske, upravo ropske, zavisnosti seljaka tokom vremena ili sasvim zaglađene, ili su bar otupljene. Rekli smo već, da tako stanje seljaci nisu mirno trpeli, te je samo između godine 1762. (a to je godina Manifesta o slobodi plemstva) i 1774. bilo na 40 značajnih pobuna; a nakon razočaranja u Komisiji od 1767. i usled neispunjenih carskih obećanja, buknula je 65
na jugoistoku velika buna socijalno-revolucionarnog karaktera, na čijem je čelu stajao donski kozak (kao nekad Razin) Jemelijan (Jemeljka) Pugačov, koji je prisvojio ime cara Petra III. Buna Pugačova izbila je u jugoistočnim krajevima države, naročito u kozačkoj i „alogenskoj“ sredini. Kao „Car Petar“ Pugačov je pokušao da uredi državnu i vojnu administraciju donekle na uobičajen način i da suzbije anarhiju. Ali prešavši u krajeve gde je bilo puno kmetova, on je dao svome programu socijalno-revolucionarno obeležje. Taj se program vidi iz sledećeg „carskog ukaza,“ koji je on objavio 31. jula 1774.: „Darujemo ovim našim ukazom, uz našu monaršku i očinsku milost, svim onima koji su se dosad nalazili u položaju kmetskom i podanstvu spahiskom, pravo da budu otsada verni podanici i robovi ravno našoj Kruni, i nagrađujemo ih starinskim krstom i molitvom (starom verom), glavama i bradama, voljom i slobodom, večitim kozaštvom, ne tražeći od njih regruta, ni codušne (danak koji je plaćala svaka seljačka duša, samo muška, iznad deset godina), ni drugih novčanih dažbina, i (darujemo im) zemlje šumovite, livade, ribne reke, i slana jezera, bez kupovine i bez danka, te oslobađamo sve od dažbina i tereta ranije nametnutih od strane zločinaca plemića i gradskih lopova sudaca, seljacima i svemu narodu i želimo svima vama spasenje duša i mira u svetom životu, zbog kojeg smo mi okusili i pretrpeli od rečenih plemića progonstvo i velike bede.“ Ovaj ukaz delovao je silno. — „Ja sam vaš zakoniti car,“ govorio je Pugačov, prilikom jednog primanja, „moja žena prešla je na stranu plemića, i ja sam se zakleo pred Bogom da ću ih istrebiti sve do poslednjeg. Oni su nju ubedili, da vas sve njima daje u ropstvo; ja sam se tome odupro, pa su se oni na mene naljutili i poslali ubice da me ubiju, — ali me je Bog spasao.“ „Car pravde i osvete“ i socijalna revolucija — pod tom zastavom podigoše se goleme mase puka po ogromnome ruskome carstvu. „Mi smo svi bili sigurni“ veli jedan savremeni plemić, koji se prilikom bune Pugačova nalazio u Moskvi, „da su cela svetina i sav puk, a naročito kmetovi i sluge naše, ako i ne javno, a ono u srcu svom odani toj protuvi...“ Naravno, jer „nije strašan Pugačov, strašno je opšte nezadovoljstvo“, kao što je službeno ja-vio Katarini II pametni general Bibikov koji se sa bunom borio. Prema zvaničnim podacima ubijena su u ovoj buni 1572 plemića-spahije pored sveštenika i vojnika odanih vladi. Ali je vlada i ovog puta nadvladala prosti puk, ugušivši u krvi ustanak. Narod nije zaboravio Pugačova, kao ni Razina, a i plemstvo i vlada drhtali su pri samoj uspomeni na nj, sve do uoči Druge Revolucije. Zabranjeno je bilo pri predavanjima sa projekcijama pokazivati sliku bune (ilustraciju Puškinovoj priči Kapetanova kći, koja opisuje ovu bunu). Posle bune, naravno, samo je još ojačan plemićsko-policiski režim, a za seljaka nije opet učinjeno ništa. Plemstvo i dvor.plivali su u veselju kada je, januara 1775. u Moskvi, krvnik posekao bujnu glavu Jemeljana Pugačova. Carica Katarina nije dopustila da se Pugačov podvrgne mukama, i uopšte sudsko ugušenje bune bilo je dosta milostivo, dok su mere generala Petra Panjina pre izvođenja glavnih krivaca pred sud bile izvanredno surove. Buna Pugačova i sve što joj je prethodilo i desilo se u vezi s njom, izazvala je niz velikih zakonodavnih akata carice Katarine i ono, što je jedan moderan istoričar nazvao „centralizacijom krjeposnog režima“ t. j. društvenog uređenja, osno-vanog na kmetskoj zavisnosti seljaka. Godine 1775. izašao je „Ustav gubernija“ koji je sama carica smatrala kao veoma važan i izvanredno uspeo zakon. Po njemu upravljalo se Rusijom sve do doba Aleksandra II, a mnoge su njegove ustanove i pravila bili na snazi još godine 1917. Godine 1782. izašao je zakon o policiji, najzad 1785. izdane su „Milostive povelje“ plemstvu i gradovima. Ovim zakonodavnim aktima konačno je Rusiji udaren pečat staleške i u isto vreme policajne monarhije. Rusija je razdeljena na više gubernija, a gubernije su razdeljene na srezove („уѣзды“). Na čelo svake gubernije stavljen je gubernator, a dve do tri gubernije ujedinjene su pod vlašću „Gospodareva namesnika“. Namesnici, odnosno guverneri, dobili su ogromnu, ne samo policajnu i administrativnu vlast u najširem smislu, nego i sudsku, iako su uz njih stavljene različne kolegijalne ustanove. Između ostalog namesnici su upućivani na to, da stanu na put raznovrsnim zloupotrebama a naročito „raskoši prekomernoj i razornoj“, da suzbijaju „razvrat, raspikućstvo, tiraniju i svirepost“. U skupštinama namesnik je imao pravo na naročito sedište, imao je naročitu počasnu stražu sastavljenu od mladih plemića. U srezovima, kojih je stvoreno više stotina, na čelo upravne vlasti uopšte stavljeni su takozvani 66
kapetani-ispravnici, izabrani od plemića kao predsednici kolegijalne isto tako plemićske ustanove „nižeg zemskog suda“. Sud je bio staleški za plemstvo, građane i slobodne seljake. Pored staleških sudova postajale su i takozvane „Palate“ t. j. apelacioni sudovi za krivične i civilne parnice, ali su i za njih plemići birali sudije. Carica je visoko cenila dve originalne ustanove svog „Ustava“ „Savesni sud“ i „Zavod društvene pomoći“. Prva ustanova dužna je bila da sudi u slučajevima nehotičnih krivica, krivica ludaka ili ljudi, koji su u trenutku zločina bili van sebe. Pored toga, Savesni sud fungirao je i kao izborni. Druga ustanova brinula se o školama, siročadi, bolnicama i sličnom. Kasnije su škole dobile naročitu upravu. I jedna i druga ustanova jako su podbacile. Sudovi su i dalje davali obilnu hranu tužbama i satiri zbog nepravičnosti, podmitljivosti i nesavršenog postupka. Ali je bila stvorena policija čvrste ruke za suzbijanje eventualnih revolucionarnih pokreta i donekle hajdučije i individualnih zločina. Sav pak režim dobio je svog moćnog šefa u ličnosti generala Potjomkina, koji nije bio samo običan ljubimac caričin, poput drugih, nego kao njen glavni namesnik, stvarni diktator ili veliki vezir države. Njegovu su diktaturu osećali ne samo niži staleži, nego, možda još više, gospoda i vlast. Važne ustanove i uredbe svoje carica Katarina je uvodila ne samo u krajevima moskovske države, koji su joj pripadali pre godine 1767., nego širom cele carevine. Njena politika bila je izrazito centralistička. Godine 1764. ona je iznudila ostavku od poslednjeg maloruskog hetmana grofa Ćirila Razumovskog i nije dopustila da se hetman više bira. Kao svoga namesnika postavila je tamo bezobzirnog generala Rumjancova, pa je dala sprovesti niz važnih mera za izjednačenje zakona i uprave Ukrajine sa ostalom carevinom. 1775. njen general, Srbin Tekelija, razorio je „Zaporošku Sič“ i razjurio je zaporoške kozake. Godine 1783. pretvoreni su maloruski slobodni seljaci u kmetove. Isto tako izjednačena je sa ostalim. pokrajinama Smoljenska provincija. Suzbijao se separatizam nemačkog plemstva i građanstva u baltičkim pokrajinama. Nakon osvojenja litvanskih, beloruskih i ukrajinskih krajeva Poljske i na njih je proširena ruska uprava. Katarina je vrlo rado zvala u Rusiju doseljenike, jer se onda smatralo da je što veći broj podanika koristan za državu, a od stranaca se očekivalo da mogu biti i hrabri vojnici, i vredni zemljoradnici, zanatlije i trgovci. Stranci su dobivali i znatne povlastice. Staleške korporacije plemstva po gubernijama i srezovima i građana po gradovima carica je uredila naročitim „poveljama“. Ove korporacije birale su ne samo svoje časnike, nego i funkcionere javne uprave. I jedna i druga staleška samouprava, naročito ona gradska, jako su podbacile. Posle smrti Katarine II gradska samouprava počela je opadati, pošto je gotovo sva vlast po gradovima prešla u ruke carske policije na čelu sa „gorodnjičima“, čiji je tip postao besmrtan blagodareći Gogoljevom Revizoru. Plemićska samouprava, koja je imala dosta široko pravo peticija, upućenih na samu vrhovnu vlast, ipak je jače delovala sve do revolucije 1917. godine. Plemićske korporacije i njihove skupštine, koje su iz početka bile naročito sjajne i dizale svest svojih članova, postale su u poslednje vreme oslonac konzervatizma i reakcije. Carica Katarina spremala je još i uređenje staleške samouprave za slobodne seljake, ali do toga nije došlo. Unutrašnja politika poslednjih godina Katarine II krenula je u pravcu reakcije, naročito pod uticajem Francuske Revolucije. Ova revolucija nije imala u Rusiji nikakva odziva među seljacima i u glavnom neznatan odziv u krugovima plemstva i građanstva, ali je strašno uplašila staru caricu i njen dvor. Semjon Ivanović Šeškovski, šef tajne političke policije, čovek toliko strašan, da su ljudi padali u nesvest, kad bi čuli da ih on zove na saslušanje, postao je važna ličnost kod carice. U književnosti i društvenom životu za vreme Katarine II sve do poslednjih godina opa-žalo se dosta jako vrenje koje je za vreme Francuske Revolucije dovelo do više progona i veleizdajničkih parnica. Doba Katarine II bilo je vreme izvanredno živih veza sa Zapadnom Evropom. Blagodareći njima i unutrašnjem razvoju ruskog društva, javljaju se u to doba mnogobrojni književni, kulturni i društveni pokreti. U književnosti se još osećaju uticaji lažnog klasicizma u dramama Sumarokova, koji je tada završio svoju karijeru, u epskom i dramskom pesništvu Heraskova i u basnama Hemnicera, i 67
drugim delima manje važnosti; ali u isto vreme čuju se i odjeci sentimentalizma i primećuju se pojave građanske drame. Sladunjavo moralisanje u duhu XVIII stoleća ispunjava mnogobrojna dela same carice Katarine II, dok frivolna poezija ima sjajnog predstavnika u Bogdanoviću, piscu šaljivog speva „Dušenjka“ — t. j. Dušica-Psiheja. Javljaju se i dva velika originalna pisca — Fonvizin sa dvema odličnim satiričkim komedijama, u kojima se, iako pod nesumnjivim uplivom sa strane, lepo prikazuje ondašnji ruski varoški („Brigadir“) i seoski („Nedoraslost“) život; i pesnik G. R. Deržavin, moćan lirski talenat i jedan od tvoraca modernog ruskog književnog jezika. Upliv slobodoumne filozofije XVIII veka, u prvom redu Francuske, oseća se možda ponajviše. Čitaju se njihova dela u velikom broju, prevode se, prepisuju i štampaju na veliko. Sama carica prednjači u tom isticanju i zanosnom poštovanju filozofa XVIII stoleća. Dopisuje se stalno sa Volterom i Dalamberom, Didroa je pozvala u sam Petrograd i s njim je provodila poduže vremena u raspravljanju čak i o pitanjima državnog i društvenog uređenja Carevine. Uverena, da se širenjem korisnih znanja, osnovanih na pronalascima nove nauke i naročito udešenim vaspitanjem može da stvori „nova fela ljudi“, osniva Katarina II specijalne vaspitne zavode po planu njenog znamenitog saradnika na prosvetnom polju, Ivana Beckog, koji je radio u duhu najnaprednijih pedagoških ideja onog veka. Ugledni radnik na prosveti u Rusiji bio je jedan Srbin, Todor Janković iz Mirijeva. Na prosveti se puno radilo na sve strane; izdaju se mnogobrojne knjige na svima područjima nauke, javljaju se prve ruske znatnije grupe naučnika, pravih Rusa, i to prirodnjaka, istoričara, geografa, lingvista, čak i pravnika. Među ovima naročito se ističe profesor moskovskog univerziteta Simon Desnjicki, koji je doktorat građanskog i crkvenog prava položio u Glazgovu i preveo na ruski jezik čuvenu Blekstonovu knjigu o engleskom državnom uređenju. On je sa katedre i u svojim ustavnim nacrtima predlagao, da se zavede u Rusiji pravi ustav. i narodno predstavništvo nalik na englesko. Slobodoumni nazori širili su se po zabačenim kutovima prostrane carevine; u nekoj primitivnoj palanci ili na spahiluku odvojenom od celog sveta mogli su se u to vreme naći slobodoumni predstavnici naprednih mislilaca, i tip volterijanca — čoveka, koji je često dosta duboko poznavao Volterova dela, postajao je prilično običan. U književnosti struja političkog i verskog radikalizma veoma je jaka, čak se javlja i socijalni utopizam u duhu negativnog i nešto maglovitog socijalizma. Kod pisca Levšina, na primer, opisuje se stanje društva na mesecu: tamo „nema vladara“, nema „staleških razlika“; svi žive u kolektivu. Kod Čulkova radnja se jednog utopističkog romana odigrava opet na mesecu, „sve je kod njih bilo zajedničko“, svi su jednaki, nema privatne svojine. Mistička i filantropska književnost, naročito ona vezana sa masonskim pokretom, bila je takođe jako zastupljena u Rusiji. Najviše je u tom pogledu radio N. I. Novikov. Moskovski plemić, čistokrvni Rus, on je bio jedan od najjačih poslenika na kulturnom polju za vreme Katarine II; i može se smatrati kao jedan od najznamenitijih - predstavnika ruske inteligencije. — Satiričkih časopisa niklo je u Rusiji više, čak uz ličnu saradnju Katarine II, a najlepši su bili oni koje je Novikov uređivao, naročito Živopisac, preštampavan pet puta od samog izdavača. Ne zadovoljavajući se opštim i apstraktnim napadima na neke poroke, kao i ismevanjem „galomanije“ vrhova ruskog društva, besmislenih manira i ružnog rusko-francuskog jezika Rusa i Ruskinja, komičnih i preteranih sledbenika lakomislenih parizlija, vaspitanih od zloglasnih stranih učitelja, većinom Francuza, varalica bez ikakvih umnih i moralnih kvalifikacija, Novikov prelazi u pravu socijalnu satiru, izvrgava ruglu i obasipa grdnjama i pokvarenost administracije i sudova i, što vredi naročito istaći, loše postupanje spahija sa seljacima i zlo stanje seljaka u kmetskoj zavisnosti. Za prvih sedam godina Novikov uspeva da naštampa 366 knjiga najraznovrsnije sadržine, i za isto vreme da podigne broj pretplatnika na novine primljene od moskovskog Univerziteta od 600 na 4000. Ovaj prosvetni rad Novikova bio je odjedared obustavljen, po nalogu carice Katarine, njegove nekadašnje saradnice na satiričkim časopisima, a on sam uhapšen, njegovo društvo rasterano, imovina konfiskovana. Iz šlislburške tvrđave, gde je bio zatvoren, Novikova je oslobodio car Pavle, ali već slomljena i nesposobna za rad. Koji su uzroci ovih progona? — Glavni uzrok treba tražiti u golemom strahu, koji je zadala staroj carici Francuska Revolucija. 68
Kao odjek na Revoluciju javila se znamenita knjiga, gotovo odmah od vlasti uništena, „Putovanje iz Petrograda u Moskvu“ (1790.), koju je napisao šef petrogradske carinarnice, bivši nemački đak, Radiščev. U toj se knjizi traži emancipacija seljaka i politička sloboda, i sva je prožeta republikanskim osećanjem. Smrtna presuda za pisca, koga je carica pomilovala i prognala u Sibir, bio je odgovor vladajućih krugova. Već druge godine po stupanju Katarine na carski presto, njena vlada je bila primorana da posreduje u poljskim poslovima. Smrću kralja Avgusta III Saksonskog poljski presto bio je upražnjen. Kao uvek, otpočela je izborna groznica i borba uz učešće stranih država. Ruska vlada aktivno je pomogla Stanislava Ponjatovskog, uglednog poljskog plemića i diplomatu, intimnog prijatelja carice Katarine, te mu je obezbedila uspeh na izborima. Onda, koristeći se anarhijom, koja je vladala u Poljskoj, ruska je vlada počela energično tražiti ravnopravnost „disidenata“, t. j. pravoslavnih i protestanata sa katolicima. U tom jrusku vladu pomagao i Fridrih II. Kada je poljski sabor odbio podneti mu predlog poljske vlade o poboljšanju položaja disidenata, ruski poslanik knez Repnjin uhapsio je usred Varšave prvake nepomirljivih katolika i nastojao je otvorenim nasiljem da proturi zakon o disidentima. Na to su poljski patrioti i vatreni katolici odgovorili organizovanom pobunom, takozvanom „konfederacijom“, čije se središte nalazilo u varošici Baru u Podoliji. Ruska vojska krenula je protiv „konfederata“, dok su protiv njih krenuli još i pobunjeni seljaci i donekle kozaci na desnoj obali Dnjepra. Ovi ukrajinski ustaši, zvani „hajdamaci“, pod vođstvom Gonte i Železnjaka, izvršiše velike pokolje Poljaka i Židova, pa, uz put, spališe i dve turske granične varošice. Ovaj događaj Porta je uzela kao povod za objavu rata Rusiji. Međutim, ruska carska vojska u krvi uguši prvo pokret „hajdamaka“, pa zatim i barsku konfederaciju. Ruska vojska je tom prilikom posela znatan deo Poljske. U to su se umešale Pruska i Austrija, pa, nakon više manje dugačkih pregovora, došlo je do ugovora o prvoj deoba Poljske. Rusija je dobila beloruske pokrajine, vitepsku i mogiljevsku, na srednjem i gornjem toku zapadne Dvine i na gornjem Dnjepru; Austrija — Galiciju, dobivši tako pod svoju vlast jedan deo rusko-ukrajinskog naroda, najzad Pruska — zapadnu Prusku. Pored toga bio je poljski ustav (upravo nered) još ranije stavljen pod zaštitu Rusije. Posredovanja Rusije u poljskim poslovima dala su povod Porti, da, pod uticajem Francuske, objavi Rusiji rat. U tom ratu tatarsko-nomadska plemena između Dnjepra i Dnjestra kao i na obalama Kubana i na Krimu aktivno su pomagala redovnu tursku vojsku upućenu protiv Rusa u poljske predele. Ruska vojska, u kojoj su se naročito istakli generali Rumjancov i Suvorov, dobila je niz sjajnih uspeha; nomadi behu rastureni i pokoreni, Krim je bio posednut i opustošen od Rusa, a turska vojska tučena u više mahova. Rumjancov, koji je za to dobio grofovsku titulu sa nazivom Zadunajski, prodro je do samog Balkana. Međutim, ruska flota obišla je celu Evropu i, uništivši tursku flotu kod Česme kraj maloaziske obale, postala je gospodar Jonskog i Egejskog Mora. Na Crnom Moru gospodarila je eskadra ruskih lakih lađa, sagrađenih na brzu ruku. Vlasi i Moldavci primili su tada rusko podanstvo, dok su Crnogorci aktivno ratovali sa Turcima (u te godine pada i znamenita epizoda sa Šćepanom Malim, koja je prilično zabrinula caricu, jer je taj čovek, kao Pugačov i neki drugi samozvanci, uzeo ime Petra III). Po miru u Kučuk-Kajnardži (1774.) Rusija je postigla ogroman rezultat. Proglašena je nezavisnost Krima od Turske (time je zapečaćena njegova sudbina), Rusiji su dodeljene zemlje Kabardinaca na severnom Kavkazu, Azov, Kerč, Enikale, Kimburn i stepe između južnoga Buga i Dnjepra, t. j. ušća Dona, Dnjepra, Buga i moreuz između Azovskog i Crnog Mora. Ruskim lađama bilo je slobodno putovati u turskim vodama; ruski podanici dobili su u Turskoj pravo podanika savezničkih zemalja; Porta je priznala imperatorsku titulu ruskih careva, amnestirala je sve pobunjenike, garantovala je slobodu vere balkanskim hrišćanima, priznavši pravo Rusiji da ih štiti i da interveniše u njihovu korist. Najzad, pored drugih tačaka, sve u korist Rusije, Turska se obavezala da plati za ono vreme veoma veliku svotu od 4,500.000 rubalja. Na jugu, na obalama Crnoga Mora, otpočeo je intenzivan rad; taj je rad vezan sa imenom kneza Potjomkina, pa je dobio naročito veliki obim i zamah, kada je Krim godine 1783. postao ruskom 69
pokrajinom. U Novoj Rusiji gradili su varoši i sela, puteve i pristaništa, dozivali su strane doseljenike i preseljavali na imanja velikaša ruske seljake-kmetove. Na Crnom Moru građena je ratna i trgovačka flota i sve što je za nju bilo potrebno. Bilo je u tom radu mnogo nameštenog, te je izraz „Potemkinova sela“ postao internacionalno znamenit. Zaista, prilikom svečanog putovanja carice Katarine i njenoga gosta, cara Josifa II po Dnjepru, na obalama su bile sagrađene dekoracije sela i dovedeni su, ponekad iz daleka, lepo odeveni seljaci, koji su igrali ulogu „sretnih doseljenika.“ Ali treba priznati, da su rezultati celog posla na jugu ipak bili prilično lepi. Ne zadovoljavajući se postignutim proširenjem granica i mnogobrojnim uspesima, carica Katarina i njena vlada zagrejavali su se još i nekim preteranim političkim maštarijama, kao što je bio takozvani „Grčki projekat.“ Mislilo se na ništa manje, nego na uništenje Turske Carevine i obnovu Carevine Grčke sa ruskim princem kao carem i sa prestonicom u Carigradu. Krst je trebao da ponovo zablista nad Svetom Sofijom. Grčki car Konstantin XII ovog projekta (unuk Katarine II — veliki knez Konstantan Pavlović) trebao je da se odrekne za sebe i za svoje potomke od prava na rusku krunu. Godine 1787. izbio je drugi rat između Rusije i Turske, izazvan od Turaka. Vrhovni zapovednik Potjomkin nije se pokazao dorastao zadatku; austriska saveznička vojska, iako je donekle pomogla rusku, ipak nije dovoljno sudelovala u ratu. Međunarodne i unutrašnje neprilike naterale su Austriju na obustavu rata, pa je tom prilikom propao i poznati srpski pokret, zvani „Kočina krajina“. Od ruskih vojskovođa naročitu je slavu u ovom ratu zadobio genijalni i nepobedivi Suvorov. Njegova odbrana tvrđave Kimburna na ušću Dnjepra, pobede kod Fokšana i Rimnika u Moldaviji, zauzeće Kilije i Izmaila, koji se smatrao nepristupačnom tvrđavom na donjem Dunavu, to su neumrli podvizi ruskog oružja. Po ugovoru o miru zaključenom u Jašu 29. decembra 1791. Porta je potvrdila ugovor zaključen u Kučuk-Kajnardži, priznala je osvojenje od strane Rusije Krima, Tamanji i obala Kubana, stepa između Dnjepra i Buga. Na novo osvojenoj obali Crnoga Mora nikla je Odesa, koja se tokom XIX veka razvijala neverovatnom brzinom. Rezultat nije ni iz daleka odgovarao veličini žrtava. Rusija se, koja je za vreme rata imala neprilika i čak i bezrezultatni rat sa Švedskom (1788.—90.), nalazila pred velikim komplikacijama u Poljskoj. Pod utidajem nacionalne katastrofe godine 1772. i događaja velike francuske revolucije, u Poljskoj se probudila patriotska i državnička svest; na saboru godine 1788.—1792. izvedene su ozbiljne reforme, koje su krunisane znamenitim ustavom od 3. maja godine 1791. Taj je ustav poboljšao i donekle demokratizovao poljsko državno uređenje, pod neposrednim uplivom francuskih ustavotvornih radnja, ideja Monteskjea i severoameričkog ustava od godine 1787. Konzervativna stranka je stvorila protiv novog ustava „Targovicku konfederaciju“ i, dignuvši bunu, pozvala je Rusiju da posreduje. Pošto je ruska vlada još godine 1768. garantovala poljsko uređenje, ruska vojska uđe u Poljsku i brzo osvoji većinu zemlje sa Varšavom. U Grodnu je poljski sabor u „sednici ćutanja“, u kojoj ne hoteći da glasa za ruske zahteve, a ne smejući da brani svoje, nijedan poslanik nije ni reči progovorio, tim ćutanjem tobože odobrio akt druge deobe Poljske, obrazložen širenjem „revolucionarnog duha“. Prema tom aktu Rusija je dobila gotovo svu Litvansku, ostalu Belu Rusiju i Ukrajinu na desnoj obali Dnjepra (kijevski kraj, Podoliju i Voliniju). Pruska — druga učesnica deobe — dobi Veliku Poljsku. Uskoro se zatim Poljaci pod vođstvom Kostjuška pobuniše protiv okupacionih ruskih trupa, te izvedoše u Varšavi pokolj ruske posade. Tada otpoče poslednji rusko-poljski rat u XVIII stoleću u kom je Ruse predvodio Suvorov. Većina poljskog naroda, koja je i dalje ostala u kmetskoj zavisnosti, nije pomogla patriote, te ih je Suvorov nadvladao. Osvojivši na juriš predgrađe Varšave, Pragu, naterao je poljsku prestonicu na predaju. Kralj Stanislav Avgust odrekao se prestola, i Poljska je onda bila konačno razdeljena između Rusije, Pruske i Austrije. To je treća deoba Poljske (1795.). Odmah iza toga sabor kurlanske vojvodine zaključi da se ova zemlja pripoji Rusiji. Prestiž i ugled ruske carevine dignuti su bili u doba carice Katarine na zavidnu visinu; na primer, u pitanju slobode pomorske trgovine za vreme rata, koje je postalo veoma akutno prilikom rata za oslobođenje severoameričkih naseobina Engleske, Rusijina je reč bila presudna.
70
GLAVA XVII. Doba cara Pavla I (1796-1801.). Poslednjih godina svoje vladavine Katarina II se ozbiljno bavila mišlju da ukloni od nasleđa prestola svoga sina Pavla i da dovede na presto starijeg unuka Aleksandra. Između majke i sina nije nikad bilo razumevanja, kamo li ljubavi, tako da čak postoji neutvrđeno mišljenje, prema kojem Pavle nije bio sin Katarinin. Kad je odrastao, Pavle nije krio da smatra majku uzurpatorkom svoje krune. Ženio se dva puta. Starije sinove: Aleksandra i Konstantina carica je jednostavno oduzela od roditelja. Pavle je živeo odvojeno u varošici Gačini, koju je uredio u duhu najstrožijeg policajnog nadzora nad svima i svačim; imao je i malu vlastitu vojsku uniformisanu na pruski način, sa najstrožijom disciplinom. Sve ideje i uopšte sve što je dolazilo od matere Pavle je mrzeo i osuđivao. Govorilo se, da je Pavle javno obećao kako će kao car išibati i proterati u Sibir ljubimce svoje majke. Ali, kad je ona umrla, Pavle je nastavio u stvari politiku tih istih ljubimaca, čuvajući jako centralizovanje vlasti i postojeći režim kmetske zavisnosti seljaka. On je celog života osećao strah od seljaka i zato je naređivao surovo ugušivanje seljačkih buna i nereda, koji su odmah posle njegovog dolaska na presto na više mesta izbili. Mase slobodnih seljaka poklonio je svojnm ljubimcima, u svojim proglasima na narod tvrdio je da je zavisnost seljaka osnovana na božjoj volji, ali je u isto vreme pozvao seljake da mu polože zakletvu, kao i slobodni podanici njegovi, i u krunidbenom proglasu pokušavao je da ograniči rad seljaka za spahije na tri dana nedeljno. Ova mera nije imala sreće; kada su se seljaci tužili njemu na gospodare, Pavle ih je dao batinati, čime je, po iskazu jednog savremenika, „zaslužio sebi opštu pohvalu i zahvalnost celokupnog plemstva.“ U glavnom Pavle je bio predstavnik policajnog režima: još kao mladić maštao je kako bi trebalo „narediti svima sve“. Postavši car, on je počeo da na dvoru, u vojsci, među plemstvom, činovnicima i građanima goni raskalašenost i slobodoumlje, koji su, kako je on nalazio, uzeli velika maha za vreme njegove matere. Promenio je dvorske običaje na vojnički način, uveo je u svu rusku vojsku neukusnu i neugodnu prusku uniformu, mnogo strožiju disciplinu i oštrije kazne, pokušao je da uniformiše plemstvo i građanstvo, da reguliše mode, da utiče na običaje, zabave i same misli svojih podanika. Bojao se „jakobinske zaraze“ mnogo više nego Katarina II, iako je amnestirao osuđene u njeno doba, Radiščeva i Novikova; zatvorio je privatne štamparije; zabranio uvoz knjiga i nota iz inostranstva, putovanje Rusa preko granice, čak nošnju „jakobinskih“ okruglih šešira. Mase časnika i činovnika njegove prethodnice behu otpušteni, neki i proterani, a među njima i veliki vojskovođa Suvorov, koga je Pavle penzionisao i internirao na njegovom spahiluku. Uopšte, služiti za vreme cara Pavla, a naročito u njegovoj blizini, bilo je veoma neugodno, šta više i opasno, jer je on stalno terorisao svoju okolinu i svoje službenike. Svojim policajnim režimom on je zamorio visoko društvo i oficirski kor, a naročito svoju najbližu okolinu, a donekle i celokupno stanovništvo prestonice. Bio je ne samo okrutan policajac sa osobinama poluluda čoveka, nego još i čovek zagrejan nekim naročitim misticizmom, smatrajući sebe za namesnika božjeg na zemlji igrajući neku prvosvešteničku ulogu; to se između ostalog videlo i u tome što se on pričestio prilikom krunisanja sam, a ne iz ruku sveštenika, što je napravio sebi neku vrstu vladičanskog odela i što je sebe u zakonu o prestolonasleđu god. 1797. proglasio „glavom crkve.“ U tom redu ideja Pavle se primio za velikog majstora katoličkog Malteškog Reda, što ga je dovelo do sukoba sa Francuskom, čiji je vojskovođa, Napoleon Bonaparte, zauzeo ostrvo Maltu. U spoljnjoj politici Pavle se iz početka držao miroljubivo, pa je završio rat sa Persijom, koji se i inače u poslednje vreme labavo vodio. Obustavio je pripreme za rat sa Francuskom; sa Poljacima se trudio da načini nekakav kompromis, osuđujući deobu Poljske i ukidanje njene samostalnosti. Međutim, impulzivan i nedosledan, on se dao uvući u rat sa Francuskom, i to zbog Malte, poslao je svoje lađe u Jonsko More, a svoje trupe u Nizozemsku, gde su stradale od loše klime i nedovoljne hrane, i u Italiju, stavivši im na čelo velikog Suvorova. Suvorov je još jedanput proslavio sebe i 71
rusko oružje u nekoliko sjajnih bitaka, očistivši Italiju od Francuza. U Švajcarskoj je veliki vojskovođa izveo svoj poslednji podvig — prelaz preko Svetogothardskog Prevoja i opasnog Đavolovog Mosta. Međutim je, nedovoljno pomognuta od Austrijanaca, druga ruska vojska generala Korsakova bila tučena od Francuza na obalama Ciriškog Jezera. Naljućen zbog toga Pavle je opozvao svoju vojsku, otkazao saveznički ugovor Austrijancima i Englezima, i došao u dodir sa Napoleonom, koji je tada postao Prvi Konzul. Tada je Pavle počeo da sanja o nekim osvajanjima u Indiji, uputivši u Srednju Aziju jednu naročitu ekspediciju, koja je tamo strašno nastradala. Engleska, videći da nema šta da se nada od Pavla, podržavala je preko svoga poslanika u Petrogradu, Uitvorta, nezadovoljstvo viših krugova društva protiv Pavla. Uz učešće engleskog poslanika i ruskog državnog potkancelara grofa Panjina, bila je skovana zavera, koja je išla za tim da cara oglasi ludakom i stavi pod tutorstvo. Naslutivši šta se sprema, Pavle je otpustio i zatvorio Panjina, a pošto su odmah diplomatski odnosi sa Engleskom bili prekinuti, Uitvort se vratio u London. Ludorije careve se nastaviše; one su postajale sve nesnosnije i opasnije, tako da su u zaveru stupili, odnosno o njoj znali, oba starija sina careva i njegova žena, kao i prestolonaslednikovica; šta više, zaverenici, na čije je čelo stao upravo sam vojni guverner prestonice i šef tajne policije, Palen, uspeli su da dobiju od prestolonaslednika Aleksandra pismeni pristanak za zbacivanje i interniranje njegova oca. Sluteći opet da mu se radi o glavi, Pavle se spremao da uhapsi caricu, prestolonaslednika sa ženom i velikog kneza Konstantina, da otstrani Aleksandra od nasleđa prestola i da imenuje za prestolonaslednika jednog svoga rođaka. U međuvremenu došlo je do otvorenog rata između Rusije i Engleske, u kom je rusko javno mnenje, u koliko ga je bilo, simpatisalo Englezima protiv svoga vladara — omraženog „tirana“, tim pre što je od rata sa Engleskom, bez ikakve potrebe i mogućne naknade, stradala ruska privreda. Zaverenici preduhitriše Pavla i u noći između 11. i 12. marta 1801. provališe u carev zamak i zatražiše od uplašenog Pavla da se s mesta odrekne prestola. Pavle odmah pristade na to. Ali u taj trenutak začu se neka larma u susednoj sobi; to su pridolazili novi zaverenici. Oni koji su već bili u carevoj spavaćoj sobi, pomisliše da to trče vojnici da spasu cara i pohitaše da Pavla udave oficirskom ešarpom. Na to dođe carska porodica; prestolonaslednik je čekao rezultat u drugoj sobi, a udova Pavlova, kraj njegova izmrcvarenog leša, stupila je u prepirku sa oficirima, tražeći da nju, kao Katarinu II, proglase za caricu vladarku. Zaverenici su međutim oduševljeno pozdravili prestolonaslednika Aleksandra. GLAVA XVIII. Ukrajina od smrti Bogdana Hmeljnickog do kraja XVIII st. Odmah iza smrti Bogdana Hmeljnickog, kozačka staršina, t. j. starešine, zbaci njegova sina Jurja i dovedu za privremenog hetmana Ivana Vigovskog, koji je bio plemić poljskog porekla, omiljen među uglednim Ukrajincima zbog svojih aristokratskih tendencija, a poznat po svojim simpatijama za Poljsku. Ali je odmah izbio demokratski pokret protiv novog hetmana. Poltavski pukovnik Puškarenko digao je bunu i ispočetka imao uspeha. Iako je on dostavio u Moskvu, da hetman sprema izdaju, ipak se u Moskvi odlučiše da pomognu Vigovskog. Tako je došlo do njegovog konačnog izbora za hetmana na Radi u Perejaslavlju. Prilikom ovoga izbora Rada odobri traženje poverenika moskovske vlade, da se u maloruske gradove Kijev, Černjigov, Nježin, Perejaslav i druge, prime moskovske vojvode i garnizoni. To je bilo jedno od najvažnijih pitanja ondašnjih moskovsko-ukrajinskih odnosa, da li treba i sme Moskva da drži svoje posade po ukrajinskim gradovima. Svršivši, najviše uz pomoć najamnih pukova, u kojima je zabeleženo učešće Srba, sa bunom Puškarenka, Vigovski je počeo da aktivno izvodi svoju zamisao o ponovnom ujedinjenju Ukrajine sa Poljskom. 7. septembra 1658. Rada u Gadjaču je odobrila takozvani Gadjački Ugovor sa Poljskom; Ukrajina se ponovo vraćala u poljsko podanstvo, pod sledećim glavnim uslovima: pravoslavna vera uživa ista prava kao i katolička, pravoslavni su izjednačeni sa katolicima i šest 72
njihovih vladika treba da zasedaju u poljskom senatu. Uređuje se u Kijevu akademija i priznaje se sloboda škole i štampe; sva Ukrajina stoji pod upravom hetmana velike kneževine Ruske Ukrajinske; poljska vojska i činovnici ne smeju ulaziti u Ukrajinu, koja je slobodna od svakog danka; hetman ima pravo da kuje svoj novac; učesnicima borbi sa Poljskom daje se potpuna amnestija; kozaci nisu dužni da pomažu Poljsku u borbi sa Moskvom, ali odriču se veza sa carem; prijateljstvo sa krimskim kanom je naprotiv dozvoljeno. Uskoro zatim protiv Vigovskog digla se buna; pobunjenici pozvaše moskovsku vojsku i proglasiše Vigovskog zbačenim sa hetmanstva. Hetman onda postaje opet sin Hmeljnickoga. Sad je Rada, skupljena u mestu zvanom Žerdjajeva Dolina, odlučila da traži od Moskve povratak onog stanja, koje je bilo ugovoreno od starog Hmeljnickog; samo su pristali da puste moskovskog vojvodu u Kijev, i u naročitoj tačci podvukli su zavisnost maloruske crkve od carigradskog patrijarha, a ne od patrijarha moskovskog. Ovaj nacrt novog ugovora bio je sa moskovske strane odmah zabačen. Glavni moskovski zapovedcik u Ukrajini sazove ponovo Radu u Perejaslav, gde je ona, većajući pod nadzorom moskovskih trupa, potvrdila Jurija Hmeljnickog za hetmana i primila ugovor predložen iz Moskve. Pored potvrde starih tačaka iz doba Hmeljnickog-oca, dodate su nove, koje su ograničavale prava hetmana i u rešavanju izvesnih spornih predmeta i u postavljanju viših vojnih časnika. Opet je potvrđeno, da će u ukrajinskim gradovima biti carske vojvode; najzad je rešeno da neće više narod imati prava da smenjuje hetmana (17. oktobra 1659.). Kada je iduće godine moskovska vojska pretrpela težak poraz kod Čudnova na Volini, mladi Hmeljnicki pređe na poljsku stranu i prihvati Gadjački Ugovor Vigovskog. Odmah iza toga na levoj obali Dnjepra izbi jak pokret protiv Hmeljnickog, koga proglasiše izdajnikom. Pokušaj Hmeljnickog da proširi svoju vlast na levoj obali Dnjepra, jer se na desnoj držao pomoću Poljaka, svršio se neuspehom. Hmeljnicki sam morade otići u kaluđere. Posle različitih pretendenata na levoj obali utvrdi se kao hetman Ivan Brjuhoveci, koga izabraše na takozvanoj Crnoj Rada u Gluhovu (1663.), uz učešće građana i seljaka. Međutim na desnoj obali Dnjepra utvrdio se jedan od najpopularnijih i najznamenitijih hetmana Petar Dorošenko. Odlučni protivnik Moskve, on se kolebao između Krima i Poljske, dok nije postao turski saveznik i štićenik, i učestvovao je u ratu Turske sa Poljskom na strani Turske pomažući sultanu u odlučnoj borbi kod Bučača u Galiciji. Završio je svoju karijeru prešavši u Moskvu gde je bio interniran, a kasnije je postao sreski vojvoda u nekom dalekom kutu moskovske Rusije. Dok su se tako razvijale prilike na desnoj obali Dnjepra, drugi je deo Ukrajine jako stradao od ratova, naročito pak od turske najezde i jednim je delom čak potpao pod Tursku. U drugom delu zemlje hetman Brjuhovecki, izgubivši oslonac kod kuće, ne videći u opasnosti drugoga izlaza, predao se potpuno moskovskoj vladi. Na jesen godine 1665. on je prvi od sviju hetmana otišao lično u Moskvu i dao potvrditi nove „tačke“ o odnosima Moskve prema Ukrajini. Pored ponovljene dozvole Moskvi da drži svoje garnizone, u tim tačkama je bilo ugovoreno, da će car skupljati prihode po Ukrajini. Ruske čete uticale su posle na izbor hetmana, ostajući u Ukrajini. Na desnu obalu Dnjepra nije se hetmanova vlast prostirala. Tamo je zavladao haos; Turci i Tatari borili su se sa Poljacima; pojavljivali se različni hetmani, koji su imali raznoliku orijentaciju; najzad jedno vreme u ime Turaka upravljao je zemljom moldavski gospodar. Zemlja je bila jako opustošena i njeno se stanovništvo najvećim delom razbeglo. God. 1687. izabraše za hetmana Ivana Mazepu, kozačkog plemića i čoveka bogatog, uticajnog i veoma obrazovanog, uz to okretnog i veoma pametnog diplomatu. Mazepa se mnogo trudio dižući škole i crkve. Prema Moskvi držao se veoma lojalno, tim pre što po tačkama, koje su primljene prilikom njegova imenovanja, hetman i starešine behu obavezni da se trude oko zbližavanja Velikorusa i Ukrajinaca. Vreme Mazepino karakteriše se oštrim socijalnim borbama narodnih masa protiv starešina. Odlučni trenutak nastao je godine 1704., kada je car Petar naložio Mazepi da pređe sa vojskom na desnu obalu Dnjepra i da pomaže poljskoga kralja u borbi sa Šveđanima. Mazepa je u najvećoj tajnosti otpočeo pregovore sa protukraljem poljskim Leščinskim, kasnije i mnogo ozbiljnije sa Karlom XII. Mazepa je tada težio da odvoji Ukrajinu od Moskve, a za sebe da stvori položaj gotovo samostalnog vladara. Pregovori 73
sa Karlom XII behu otkriveni i celo preduzeće Mazepino bilo je osujećeno, jer je car Petar preduzeo vrlo oštre i brze mere, dok se narod u većini držao prema Mazepi hladno. Mazepa je delio žalosnu sudbinu Karla XII i umro je u izgnanstvu (god. 1710.), dok su u Ukrajini izabrali potpuno odanog caru, a inače beznačajnog pukovnika Ivana Skoropadskog. Iako je car Petar potvrdio uslove pod kojima se Ukrajina ujedinila sa Moskvom godine 1654., ipak je očigledno težio da ograniči ukrajinsku avtonomiju. Kod hetmana su se stalno nalazili carevi komesari, dok su prava hetmanova i pukovnika ograničena u nekoliko mahova specijalnim carskim ukazima. Na nekoliko mesta postavljani su ljudi, koji nisu bili maloruskog porekla. Neki carevi doglavnici, kao i viđeni balkanski emigranti, na primer braća Miloradovići, dobiše u Ukrajini velika nepokretna imanja, naročito na račun konfiskacija imanja Mazepinih pristaša. Godine 1722. Petar je ukazom otvorio naročitu „Malorusku Kolegiju“, koja je trebala da upravlja Ukrajinom. Kada je skoro iza toga Skoropadski umro, car nije dopustio da se izabere hetman, iako ga je o tome sa velikim nastojanjem molio vršilac hetmanske dužnosti, pukovnik Pavle Polubotok. U jednom od carskih rešenja, na molbu Polubotka i drugih starešina o izboru hetmana, bilo je rečeno i to veoma oštro: „Svima je poznato da su od doba prvog hetmana Bogdana Hmeljnickog pa sve čak do Skoropadskog svi hetmani bili izdajnici i zato je naša država, a naročito pak Malorusija, trpela veliku bedu...“ Međutim Polubotok i njegovo društvo nisu prestajali, da traže povratak starih prava. Petar je onda stavio ukrajinsku gospodu pod istragu i naredio da se Polubotok i drugi najviđeniji ljudi zatvore u tvrđavu Sv. Petra i Pavla. Tamo je Polubotok i umro, ali druge starešine vlada carice Katarine vrati u Ukrajinu. Pod Katarinom II nevešta agitacija izvesnih pristalica poslednjeg hetmana (1748—1764.) Razumovskog, da se za njega stvori nasledno hetmansko dostojanstvo, dala je carici Katarini povoda da zatraži od Razumovskog ostavku i da ne dopusti više izbor hetmana. Hetmana je zamenio caričin poverenik, general-guverner Rumjancov sa „Maloruskom Kolegijom.“ Rumjancev se proslavio čvrstom, čak i okrutnom politikom, u pravcu unifikacije Ukrajine sa ostalom Rusijom. Naročito je okrutno postupio prema poslanicima i prema biračima za vreme izbora u čuvenu komisiju god. 1767., kada su se pojavile jake autonomističke i separatističke težnje. 1782. g. u Ukrajini su ukinute stare ustanove i zavedena su guvernijalna nadleštva, upravna i sudska, prema ruskom zakonu od god. 1775. Godine 1784. obustavljeno je za uvek davanje maloruskih činova; godine 1785. maloruske starešine dobiše pravo ruskih plemića; godine 1786. ukrajinski manastiri preuređeni su na velikoruski način; između godine 1789—91. ukrajinski kozački pukovi su ukinuti, i ovo je izazvalo seobu mnogih kozaka u Tursku i Ugarsku. Godine 1793. Ukrajina na desnoj obali Dnjepra, sem Galicije i Humske Rusije, pripala je Ruskoj Carevini; na nju su odmah prošireni svi ruski zakoni. Istorija naroda na levoj obali Dnjepra to je istorija njegova postepenog podjarmljivanja. Iako je u Ukrajini bila dosta živa mala industrija i trgovina ipak je glavno zanimanje velike većine stanovništva bila zemljoradnja. Vrlo brzo se pokazalo, naročito od vremena Mazepina, da mesto oborenog, delom izgnanog, delom istrebljenog poljskog plemstva zauzimaju domaća gospoda, kozačke starešine. Pored hetmana, koji je dobivao ogromna imanja, njegovi doglavnici, koji su bili nalik na neku vrstu ministara, takozvana „generalna strašina“, pa pukovnici i sotnici pretvaraju se u pravu naslednu gospodu, u vlastelu. Svi su oni imali pravo na imanja prema rangu; pa su ih postepeno smatrali kao lična vlasništva; uz to su se oni koristili svakom prilikom da prigrabe bilo kupovinom, bilo nasiljem, bilo na neki drugi način tuđe njive, šume, livade, bašte, mlinove, ciglane i t. d. Seosko stanovništvo sastavljeno je bilo od kozaka, koji su vršili vojnu dužnost, budući upisani u naročiti registar, i na „pospolite“ ili slobodne seljake, koji su sedili na tuđoj zemlji sa pravom odlaska u određene rokove. Postepeno, znatan deo kozaštva pretvara se u „pospolite“, a „pospoliti“ po svome položaju sve se više približuju velikoruskim kmetovima. Gospoda u više mahova traže, da se i formalno „pospoliti“, svi bez izuzetka, pretvore u kmetove. Za vreme uprave poslednjeg hetmana Razumovskog učinjeni su zakonodavni pokušaji u tom smislu, dok najzad Katarina II ukazom godine 1783. zabrani poslednjim „pospolitima“ da se slobodno sele. Kozaci, izgubivši svoj 74
vojnički karakter, ostaju kao neka vrsta slobodnih seljaka. Tokom XVIII stoleća opštenarodna samouprava, oličena u „Generalnim Radama“, kao i lokalna samouprava pukova i stotina brzo opada. Iščezava u gradovima starinska samouprava na osnovu iz Poljske pozajmljenog nemačkog „magdeburškog gradskog prava“. Raspadaju se, iščezavaju po gradovima nekad veoma važne ekonomske i verske crkvene zajednice, takozvana „bratstva“. Umesto svega toga pojavljuje se od god. 1785. dosta štura staleška samouprava plemenitih opština. Ukrajinska gospoda koja su dugo vremena u većini težila aristokratskoj Poljskoj, pretvara se u odane sluge ruskog carskog prestola, jer su sa te strane u punoj meri zadovoljene njihove socijalne aspiracije. Narodni dijalekat, narodna kultura i osobine narodnog života čuvaju se poglavito od strane širokih narodnih masa, u manjoj meri od sveštenstva i građanstva, i sasvim slabo od strane plemstva. GLAVA XIX. Doba cara Aleksandra I. Novog vladara Aleksandra I. i ženu mu caricu Jelisavetu prestonica je dočekala sa neopisanom radosti. Već prvih meseci Aleksandar se latio reformatorskog posla. Bile su uklonjene najomraženije ličnosti i mere srušenog režima. Dozvoljeno je slobodno putovanje Rusa u inostranstvo, kao i dolazak stranaca u Rusiju; dozvoljen je uvoz stranih knjiga i skinut je sekvestar sa privatnih štamparija. Zabranjeno je štampanje oglasa u službenim novinama o prodaji seljaka javnim putem, kao i prodavanje pojedinih članova seljačkih porodica, odvojeno od cele familije. Dozvoljeno je dalje, i drugim slobodnim stanovnicima carevine, a ne samo plemićima, da budu vlasnici nepokretnih imanja van gradova. Za izradu novih zakona i pregled starih imenovana je naročita komisija, u koju je ušao čak i znameniti revolucionarni pisac Radiščev. Godine 1802. preuređena je centralna uprava zemlje tim, što su ukinuti poslednji tragovi kolegija Petra Velikog i što je uređeno deset ministarstava. Među njima je bilo i Ministarstvo Prosvete; prosveta je prvi put tada postala posebna grana vrhovne uprave. Rešeno je, da se otvore novi univerziteti, i to u Petrogradu, Kijevu, Harkovu, Kazanu i Vilni. Godine 1804. izdat je prvi zakon o univerzitetima i opšti plan narodne prosvete. Ministri i ministarstva stavljeni su pod, do duše samo nominalni, nadzor Senata, kome je vraćen „pređašnji sjaj“ i dato pravo da stavlja primedbe na neuputne ukaze i zakone. Inicijativom jednog od velikaša i veleposednika, grofa Sergija Rumjancova izdat je godine 1803. zakon o slobodnim zemljoradnicima, prema kome je stvorena zakonska mogućnost, da seljaci dobijaju slobodu neposrednim sporazumom sa spahijama. Sve ove mere, kojima se ne može poricati dobra svrha, ipak su nosile više dekorativno obeležje: poslednji zakon ostao je gotovo bez posledica; seljaci su i dalje prodavani bez zemlje i na licitaciji, kao i odvojeno od svojih porodica. Kada se Senat usudio da stavi primedbu na jedan ukaz, car je naredio da se taj ukaz ipak izvrši, a Senatu je preporučio da se mane tih primedaba. Tako se Senat nije nikad više tim pravom poslužio sve do prve revolucije god. 1905., a između prve i druge revolucije samo je jedanput stavio primedbu na jedan carski ukaz. U liberalnoj komisiji za sastavljanje novog zakona Radiščev je jedared dobio tako surov ukor za svoje slobodoumlje, da se odmah iza toga otrovao, očekujući novo progonstvo u Sibir. Ipak su se čuli oduševljeni liberalni govori u društvu, osećao se sveži dah u književnosti, naročito u publistici, u kojoj se veoma istakao sa svojim Vesnikom Evrope talentovani pisac Karamzin. S druge strane, u konzervativnim krugovima, naročito u Moskvi, napadali su „jakobinske težnje“ mladoga cara i njegovih „mladih prijatelja“. Ovi takozvani „mladi prijatelji“: knez Adam Čartoriski, poljski velikaš i ruski državni podsekretar, a posle ministar spoljnjih poslova, graf Pavle Stroganov, knez Kočubej i Novosiljcev činili su takozvani „tajni odbor“ uz cara, koji je radio na velikom planu preuređenja „ružne građevine“ ruske carevine. U pripremnim radovima učestvovao je i budući ljubimac i prvi doglavnik Aleksandrov, Speranski. Od celoga toga rada, pored spomenutih, više manje beznačajnih mera, koje nisu duboko zasecale u ruski državni život, ostalo je sila raznog materijala pisanog na 75
francuskom jeziku, gomile papira koje nisu imale nikakva uticaja na tok državnih poslova i objavljene su tek u naše dane. „Mladi prijatelji“ bili su intimni carevi savetnici i u poslovima spoljnje politike; naročito je u tom pogledu bio jak uticaj kneza Adama, koji se nadao pomoću Aleksandrovom obnoviti poljsku kraljevinu u njenim istoriskim granicama, eventualno u samo ličnoj uniji sa Rusijom. U glavnim svojim linijama politika Aleksandrova prvih godina bila je anglofilska; „izmirenje Rusije sa Engleskom“ bio je neposredan rezultat smrti cara Pavla. Rat sa ovom državom, koja je odavno postala za Rusiju najbogatija pijaca za izvoz gvožđa, žita, drva, sumpora, lana i konoplje, najviše je uzrujao javno mnenje protiv pokojnog cara. Posle njegove smrti trebalo je pošto-poto učiniti ratu kraj. Prirodno je, da su mir i prijateljstvo sa Engleskom doveli prvo do zategnutih odnosa, a onda i do raskida sa velikim takmacem Engleske u to vreme, sa Francuskom, koja je pod Napoleonom zadavala Aleksandru i njegovoj okolini velikih briga. Posle nekoliko diplomatskih sukoba, dobivši obilatu novčanu pomoć od Engleza i sklopivši savez sa Austrijom, car se zaleteo u rat sa Napoleonom. Uz put učinio je pokušaj da obnovi Poljsku, posednuvši ruskim trupama pruske delove Poljske. Ali je pruska vojska blagovremeno dojurila na rusku granicu, tako da se Aleksandar I morao zadovoljiti samo izjavama simpatije i odanosti poljskog plemstva, koje se u oktobru 1805. skupilo u zamku Čartoriskih u Pulavima, gde je Aleksandar proveo nekoliko nedelja pred pohod protiv Napoleona. Ruska vojska je zakasnila na bojište u južnoj Nemačkoj, gde je glavni deo austriske vojske bio zarobljen u tvrđavi Ulmu. Austriski car bi prinuđen da napusti Beč i da se skloni u Moravsku, u Olomuc, gde se sastao sa Aleksandrom. Međutim je ruska vojska morala da se iz Češke povuče u Moravsku, vodeći pod Kutuzovim dosta uspele borbe sa Francuzima. Krajem novembra ruska vojska, sa ostacima austriske, zauzela je položaje u moravskoj ravnici na istoku od Brna, gde se smestila vrhovna komanda Napoleonova. Austriski generalni štab, koji je bio potpuno siguran u svom poznavanju terena i okolnosti i duboko ubeđen u nesumnjivu pobedu, izradio je plan bitke, osnovan na sasvim krivoj pretpostavci: da se Napoleon sprema na povlačenje i da ga treba u tom povlačenju razbiti i sprečiti. U jutro 2. decembra 1805. ceo plan pokazao se kao pogrešan i neostvarljiv, te su ruske i austriske trupe, i pored brojne nadmoćnosti, našavši se iznenada pred Francuzima u ofanzivi, za kratko vreme bile strašno tučene i naterane u begstvo. Nekoliko pukova beše zarobljeno u celini, kao i veći deo artiljerije i komore. Aleksandar nikad nije zaboravio tu nesrećnu bitku, iz koje se jedva spasao. Napoleon, koji je na dan posle bitke noćio u zamku Kaunica, u varošici Austerlic (Slavkov), nazvao je tu bitku austerličkom. Ona je imala velikih posledica, jer je razbila prvu koaliciju protiv Napoleona, u kojoj je Rusija učestvovala. Po miru u Bratislavi, zaključenom 26. decembra 1805., Austrija je izgubila Dalmaciju i Boku, a austriski car se odmah iza toga odrekao zvanja rimsko-nemačkog cara, tako da je ova carevina tim aktom i pravno prestala da postoji. Rusija nije zaključila formalan mir sa Francuskom, ali neko vreme nije ni ratovala, nego je čak podržavala jednu vrstu poluzvaničnih diplomatskih odnosa sa Francuskom. Međutim, tokom godine 1806., opet na podsticaj Engleske, zaključena je druga koalicija protiv Napoleona, u kojoj su učestvovale Rusija i Pruska. O obnovi Poljske pod takvim okolnostima nije moglo biti reči i zato je poljski patriota knez Adam dao ostavku na položaj ruskog ministra spoljnjih poslova, a zamenio ga je beznačajni baron Budberg. Aleksandar je bio sam svoj ministar spoljnjih poslova. Za Napoleona je poljsko pitanje bilo veoma lep mamac i u njegovoj vojsci nalazila se posebna poljska legija. I ovog puta ruska je vojska zakasnila na bojište, tako da je Napoleon uspeo da, kraj Jene i Aueršteta, sasvim uništi prusku vojsku. U isto vreme on je uspeo naterati Portu da objavi Rusiji rat. Ruska vojska, loše snabdevena, teško je stradala u zimu godine 1806—1807., po blatu i snegovima Istočne Pruske i Poljske,. iako se lepo držala u sukobima sa Napoleonom (Pultusk, Prajsiš-Ejlau). Napoleon je ovom prilikom proglasio obnovu Poljske. Posle niza beznačajnih čarki i komplikovanog manevrisanja, obe vojske su se odlučno sukobile kraj Fridlanda na jednom vrlo uskom zemljištu. Ruska vojska pretrpela je teške gubitke i bila je naterana na povlačenje u neredu (14. juna 1807.). Kroz nekoliko dana došlo je do sastanka cara Aleksandra i 76
Napoleona u Tilzitu na Njemenu. Prvi sastanak udešen je, kao neka pozorišna predstava, pod jednim šatorom, na skeli usred Njemena. Oba vladara učinila su sve da očaraju i prevare jedan drugoga. U „vazduhu Tilzita“ rodilo se kratko prijateljstvo careva i carevina. Po ugovoru o miru, Aleksandru je pošlo za rukom da spase Prusku, ali jako okrnjenu u korist samog Napoleona, njegovih nemačkih saveznika i poljske države, delimično obnovljene u obliku Velike Vojvodine Varšavske pod francuskim tutorstvom i nominalnom vlašću saksonskog kralja. Prusija je morala da plati veliku otštetu, a dotle da ostane pod francuskom okupacijom. Napoleon je dobijao odrešene ruke u zapadnoj i srednjoj Evropi, dok je Rusija morala prekinuti odnose sa Engleskom i pristati na takozvanu kontinentalnu blokadu, t. j., pored diplomatskih prekinuti i trgovačke veze sa Englezima i zabraniti uvoz robe na engleskim brodovima u ruske luke. Na Balkanu, gde je u Boki i duž južnih dalmatinskih obala, došlo takođe do sukoba između Francuza i Rusa i Crnogoraca —, Napoleon nije obećao ništa stvarno Aleksandru i nije ga pomagao u likvidaciji borbe sa Turskom započete zbog Napoleonova podbadanja Porte protiv Rusije (smenjivanje komandanta i vlaškog gospodara, koji su tobož pomagali Srbe). Ali zato Rusija nije izgubila ni jednog parčeta svoga zemljišta i nije platila nikakve otštete. Povratak Aleksandrov u Petrograd bio je dosta žalostan, i bilo je očigledno da javno mnenje ne odobrava savez sa Francuskom i prekid sa Engleskom, koji je dosta jako pogodio rusku privredu, a naročito interese veleposedničke aristokratije, koja je prešla u otvorenu „frondu“ protiv vladara. Međutim je Aleksandar uporno stajao uz Napoleona i godine 1808. udešen je ponovni sastanak obojice careva u nemačkom gradu Erfurtu. Kao posledica tih odnosa došao je nominalni rat sa Engleskom, od koga je stradala ruska privreda i sasvim ozbiljan rat sa Švedskom, krenut uticajem Engleza. Ovaj rat, u kom su se naročito istakle sjajne osobine ruskog vojnika, završio se potpuno pobedom Rusije i osvajanjem (mir u Fridrihsgamu 1809.) cele Finske do reke Torneo i severnog Ledenog Mora sa Alanskim Ostrvljem. Ali još pre mira sastao se finski sabor u gradu Borgo i proglasio je Aleksandra za finskog velikog kneza. Tom prilikom Aleksandar je potvrdio slobodu i ustavna prava Finske. Zanimljivo je da su finski seljaci vodili ogorčenu borbu sa ruskim odredima, dok su švedsko građanstvo i plemstvo bili u većini za pridruženje Rusiji. Aleksandar je dao naročito uređenje Finskoj, iako nije sazvao njen sabor; šta više, pridružio joj je i one finske krajeve, koje je Rusija osvojila još za vreme Petra I i carice Jelisavete. Ali položaj Finske, uz Rusku Carevinu bio je uopšte dosta dvosmislen: 1) on nije bio jasan u smislu njenih pravnih veza sa carevinom, i 2) Finska je bila ustavna pokrajina, dok se Rusija upravljala po načelima neokrnjene autokratije. U koliko je Aleksandar mogao da bude nezadovoljan pasivnim držanjem Napoleonovim u ruskoturskom i rusko-švedskom ratu, u toliko je i Napoleon mogao da bude ogorčen držanjem Rusije u njegovom ratu sa Austrijom. Taj se rat vodio godine 1809. sa promenljivom srećom. Rusija je takođe objavila Austriji rat, ali su ruske i austriske trupe na svaki način izbegavale sukob, i nisu izmenile ni jednog kuršuma. Šta više, ruski generali i oficiri nisu krili svojih simpatija prema Austrijancima. Bitka kod Vagrama rešila je i taj rat u korist Napoleona. Po Bečkom Miru Austrija je bila jako okrnjena. Slovenački i veliki deo hrvatskih krajeva ustupljeni su Francuskoj i zajedno sa Dalmacijom i ukinutom Dubrovačkom Republikom sastavljali su Napoleonovu Ilirsku Kraljevinu. Velika Vojvodina Varšavska povećana je na račun Austrije, a i Rusija je dobila na ime naknade za svoje učešće u ratu trnopoljski okrug u Istočnoj Galiciji. Iza Tilzitskog Mira car Aleksandar se opet odao reformatorskom radu, ali nije više radio sa „mladim prijateljima“ „tajnog odbora“, nego sa državnikom visokog poleta, koji se zvao Mihajlo Mihajlović Speranski. Sin jednog siromašnog seoskog popa Speranski je počeo da uči u nekom manastiru, posle je svršio bogosloviju i visoku teološku školu u Petrogradu. Kao magistar teologije predavao je kratko vreme u teološkoj školi, zatim je bio privatan nastavnik kod jednog velikaša, kneza Kurakina. Za vreme cara Pavla taj knez je postao ministar, a Speranski šef njegovog kabineta, pa je tu ostao i dalje, sve dok nije došao u komisiju za izradu zakona sa zvanjem i pravima državnoga sekretara. Neverovatna radinost, izvanredno dobro disciplinovani um, odličan stil i umešnost, da se snađe i u praktičnoj politici, i u pitanjima najzamršenije teoriske politike, uz to 77
otmeno ponašanje — sve je to dovelo Speranskog do najvećeg položaja i počasti u državi. Skoro posle Tilzita on postaje omiljeni referent carev, prati ga u Erfurt kao šef njegova civilnog kabineta, a nakon povratka postaje prvi doglavnik Aleksandrov. Speranski je radio na stvaranju sistema ruskih zakona, u prvom redu građanskog zakonika i na planu preuređenja ruskog državnog ustava. Glavne linije ovoga plana su sledeće: vrhovna vlast ostaje po zakonu apsolutna, ali stvarno se ograničava zakonima i sistemom državnih ustanova. Neposredno pod carem nalazi se darev kabinet i Državni Savet, sastavljen od velikaša koje imenuje car; taj Savet ujedinjuje sve grane vlasti. Zakonodavna vlast delomično se prepušta Državnoj Dumi, sastavljenoj od narodnih poslanika. Vlast izvršna nalazi se u rukama ministara, koji odgovaraju naročitom Upravnom Senatu; za zajedničke poslove ministri se sakupljaju u Komitet Ministara. Sva država razdeljena je na gubernije, srezove i „volosti“ (nekoliko sela); u svakoj takvoj jedinici radi samoupravna skupština, zvana Duma. Volosnu Dumu biraju svi vlasnici nepokretnog imanja. Zatim, Dume biraju svoje odbore i poslanike više Dume. Na takav način Državna Duma proizlazi iz narodnih izbora, ali u četiri stupnja. Osnovna ideja je Speranskog, da nema vlasti bez pristanka naroda. Posve je jasno, da je ovakav, za ono doba prilično napredan, plan reforme logički vodio ka ukidanju kmetske zavisnosti seljaka. Ova liberalna i donekle demokratska tendencija Speranskog uzrujavala je rusko plemstvo, naročito „veliku gospodu,“ koju je Speranski vređao i svojom sjajnom karierom i nekim merama, koje je ona smatrala kao opasne. Uz to, Sperdnski je bio izrazit frankofil u politici, iako „angloman“ u nekim svojim privatnim običajima i ukusima. Protiv Speranskog vodila je aristokratija stalnu borbu, ali je on imao pristaša u višoj trgovačkoj buržoaziji i kod nekih birokrata, koji nisu bili plemićskog porekla. Razume se, nisu ga držale ove simpatije, nego jedino milost i poverenje carevo, i to samo dotle, dok nije došlo do raskida sa Napoleonom. Od celog plana Speranskog ostvarena je bila samo reforma Državnog Saveta, koji je pretvoren iz jednog malog intimnog konzultativnog tela u državnu velikašku skupštinu, u koju je car imenovao najuglednije državnike, poverivši stvarno rukovanje poslovima samom Speranskom. Otvaranje ove nove Skupštine na novu godinu 1810. bilo je vrhunac moći i slave Speranskog. Formula, kojom su otsada počinjali zakoni i druga važnija carska akta: „saslušavši naš Državni Savet“ izgledala je kao neki početak ustavnog doba u Rusiji. Speranski je sproveo kroz Državni Savet zakon o reformi Senata i vrlo važne i korisne mere za saniranje ruskih državnih finansija. Bile su još sprovedene neke ispravke u uređenju ministarstava; i to je bilo sve, što je uspeo da sprovede Separanski. Njegov plan je ostao samo na papiru i dugo vremena smatran je za državnu tajnu. Središte agitacije protiv Speranskog bio je dvor careve sestre, velike kneginje Katarine, koja je svojim ponašanjem i pameću jako podsećala na njenu znamenitu babu (Katarinu II). Kod nje, u gradu Tveri, bio je primljen od cara znameniti publicista i pripovedač Karamzin, onda već državni istoriograf koji je uručio caru svoju „Zapisku o Staroj i Novoj Rusiji“. Ovaj je spis, napisan veoma žučno i energično, odlučno osuđivao shvatanja Speranskog, a sadržavao je i čitavu filozofiju ruske istorije u duhu konzervativnog obožavanja samodržavne vladavine, i to sa jako istaknutom simpatijom ka moskovskoj Rusiji i delomičnom osudom reforama Petra Velikog. Karamzin se uz to javljao kao apologet plemstva. Ali tada još pad Speranskog nije dozreo (mart 1811.). Godinu dana kasnije, pošto je rat sa Francuskom bio sasvim na pomolu, car Aleksandar otpusti Speranskog, koji je bio odmah, po carevu nalogu, uhapšen i stražarno sproveden prvo u Njižnji Novgorod na Volgi, onda u daleki Perm, gde je ostao interniran, sve do godine 1818. Međunarodna situacija, počev od godine 1809., razvijala se u pravcu novog francusko-ruskog rata. Prijateljstvo sa Napoleonom nije donelo Aleksandru očekivanih koristi, a ruska privreda, kao što je rečeno, u izvesnim granama ozbiljno je stradala od prekida odnosa sa Engleskom. Pod uticajem pogođenih visokih društvenih krugova car Aleksandar je gotovo ukinuo „kontinentalnu blokadu“, i izdao je carinsku tarifu, koja je osetno štetila francuske trgovačke interese. Uz to poljska politika Napoleonova, koja je, i pored sviju uveravanja, očigledno išla za tim da uspostavi Poljsku Kraljevinu u njenim granicama od godine 1772., bila je stalno puna nezgoda i opasnosti za rusku državnu politiku. Isto tako su se sukobljavali interesi francuske i ruske politike i na Balkanskom 78
Poluostrvu, gde je Rusija vodila naporan i težak rat sa Turskom, imajući cromenljivu sreću u tom ratu, koji se vodio sa prekidima, dok je Francuska nastavljala sa tradicionalnom politikom. Ratovalo se i na Kavkazu. Godine 1804., izbio je Prvi Ustanak Srba. U vezi s tim podneo je mitropolit karlovački Stevan Stratimirović caru Aleksandru preko prote Samborskog, dvorskog sveštenika njegove sestre velike knjeginje Aleksandre, supruge ugarskog palatina, jedan memorandum o položaju srpskog naroda, o potrebi da se car zauzme za nj i o mogućnosti stvaranja jedne velike slovenske države. Memorandum Stratimirovićev, pisan teškim sloveno-srpsko-ruskim jezikom, bio je za cara Aleksandra prerađen, ali izgleda, da se car na nj nije mnogo obazreo. Isto tako bez ozbiljnih posledica svršilo se i putovanje prvog srpskog izaslanstva u Petrograd. Po odluci skupštine, držane u Ostružnici, pođoše u Petrograd, početkom septembra 1804., preko Vlaške, srpski poslanici prota Matija Nenadović, Petar Novaković-Čardaklija i Jovan Protić. U Petrogradu beše srpsko izaslanstvo ljubazno dočekano i primljeno dvaput na poduži razgovor od kneza Adama Čartoriskog. Jezgro se cele diskusije sastojalo u rečima kneza Adama, koji je odobravao držanje Austrijanaca, što „nisu mogli pogaziti ugovor, isto tako, kao što sada i Rusija ne može da pokvari ugovor (sa Portom).“ Poslanstvo se, ne dobivši stvarno ništa, vratilo natrag. Međutim, ustanak se produžio, i Rusija sama zagazi u rat sa Turskom. 11. januara 1807., ruski zapovednik na balkanskom bojištu, general Mihelson, uputio je Karađorđu pismo, stupajući s njim na taj način prvi put u dodir, i pozvao ga je na daljnju borbu sa Turskom i na proglašavanje nezavisnosti od Turske, što iziskuje „dostojanstvo“ srpskog naroda. I zaista, uskoro je došlo do prekida srpskih pregovora sa Turskom. Od toga vremena nastaje uža saradnja između Rusa i Srba, i, kao najjači znak ove saradnje, javlja se zajednička vojnička borba srpskih i ruskih odreda u okolini Vidina, gde se odlikovao Milenko Stojković, koji je bio nagrađen ruskom sabljom sa natpisom „za junaštvo“. Isto tako je i Karađorđe dobio od cara na poklon sablju sa natpisom „Braniocu Vere i Otadžbine“. Već 17. juna 1807. god. došao je u Srbiju kao ruski diplomatski agent, Konstantin K. Rodofinjikin, rodom Grk. On je igrao veoma važnu ulogu u srpsko-ruskim odnosima, pa i u unutrašnjoj srpskoj politici. Karađorđe nikad nije imao prema njemu poverenja, a i u vladinim srpskim krugovima, pa čak i u narodu, nisu mu mnogo simpatisali, kao Grku, naročito zbog njegova prijateljstva sa beogradskim mitropolitom Leontijem, tipičnim fanariotom. Rodofinjikin bio je zvanično u Srbiji poverenik ruske vrhovne komande na balkanskom bojištu. U tajnoj instrukciji rečeno je bilo Rodofinjikinu, da ruski car „neće ostaviti nikakva moguća sredstva da im pomogne; samo kad se u njih uveri, da se oni u svima svojim radnjama neće nikako kloniti od toga, već da će se saobražavati sa pravcima Ruske Carevine“. Postoji i ugovor između Karađorđa i carevog ađutanta, markiza Paulučia od 27. juna 1807. U njemu je predviđen potpun protektorat Rusije nad Srbijom, s tim da se upravnik i viši vojni i civilni časnici postavljaju ukazom carevim. U tom ugovoru obećana je bila obilata ruska pomoć Srbima u svima oblicima. Ali su odredbe tog ugovora bile više želje i namere nego stvarnost. Od 1807—1810. ratovali su na istočnom bojištu Srbi i Rusi zajedno protiv Turaka i imali nekoliko uspeha. Od tih zajedničkih borbi najslavnija je pobeda na Varvarinu (6. septembra 1810.). Nepovoljni obrt međunarodne politike za Rusiju promeni situaciju na štetu Srba. Rusi biše prinuđeni da prekinu ratovanje na Balkanu i da u Bukureštu sklapaju mir s Turcima (16. maja 1812.). U osmoj tačci ugovora o miru predviđena je za Srbe opšta amnestija i jedna vrsta samouprave, koju će sporazumno izraditi Porta sa ustanicima. Rusija je želela, da u onim po sebe teškim prilikama učini za Srbiju što može. Međutim, sultan je nalazio, da su to veliki ustupci za Srbe i odbio je da ratifikuje tu tačku Bukureškog Ugovora. Sultan je mogao tako postupati, jer Napoleon beše na putu ka samom srcu Rusije. Malo posle toga, Porta je prešla preko svih obzira i uništila je srpsku samostalnost. Karađorđe i mnogi drugi prvaci, nakon jednogodišnjeg interniranja po austriskim tvrđavama, pređoše u Rusiju, gde su ih sve srdačno primili. Pored velikih i sitnih državnih pitanja careve Napoleona i Aleksandra delila su i mnoga lična pitanja. Nepovoljno primljena i na brzu ruku prekinuta prošnja Napoleonova, koji je tražio ruku 79
Aleksandrove sestre Ane; zatim francuska aneksija Oldenbuške Vojvodine, čiji vladari behu bliski rođaci Aleksandrovi; najposle, rusko ponovno prijateljstvo s Engleskom, sve je to davalo građe za novi sukob. Bilo je samo pitanje, ko će koga preteći i ranije preći u ofanzivu. Zaključivši savez sa gotovo celom Evropom, i obećavajući Poljacima obnovu njihove kraljevine, Napoleon je pretekao Aleksandra, pa je u junu 1812. god. sa vojskom od preko 600.000 ljudi prešao rusku granicu i odmah bez boja zauzeo prestonicu litvanske velike kneževine Viljnu. Ruska vojska bila je razdeljena u tri glavna dela: jedan je vodio general Barklaj De Toli (oko 120.000 ljudi), drugi knez Bagration (oko 45.000), a treći general Tormasov (oko 35.000). Po osnovnom planu trebala je armija Barklajeva da se povlači i da Napoleona uvlači sve dublje u zemlju, dok je Bagration imao da udari na bok i pozadinu francuske vojske. Zbog ogromne nadmoćnosti Napoleonove druga polovina plana bila je očigledno neostvarljiva. S toga se glavni zadatak ruskih armija sveo samo na to, da što pre dođu u međusobni dodir. Napoleonova namera beše da spreči ujedinjenje ruskih armija. Ali, blagodareći izdržljivosti i brzini manevrisanja Rusa, kao i hrabrosti ruskih zaštitnica, dve su se glavne ruske armije sastale, dok se treća držala pasivno. Ona je privukla na se jedan Napoleonov odred, sastavljen većim delom od Austrijanaca, koji su isto tako sada izbegavali sukobe sa Rusima, kao što su Rusi na „miran način“ ratovali s njima godine 1809. Slično su postupali i Prusi, kojima je Napoleon izdao naredbu da zauzmu Rigu i da zaprete Petrogradu. Naišavši na prvi otpor, Prusi su zauzeli pasivan posmatrački stav na zapadnoj Dvini. Međutim je Napoleonova glavna armija napredovala, a ruska se vojska postepeno povlačila, ali uvek sa borbama, Najozbiljniji boj beše kraj Smoljenska, starog utvrđenog grada, koji je tom prilikom najvećim delom izgoreo. Zbog stalnog povlačenja mnogo su osumnjičili Barklaja kao stranca, da je tobože u vezama sa Napoleonom. S toga je Aleksandar najzad pristao, da imenuje vrhovnim zapovednikom starog generala Kutuzova, Suvorovljeva učenika, koji je baš tada završio rusko-tursko ratovanje. Više iz političkih nego iz strateških razloga, pred samom Moskvom, kraj sela Borodina, rešio se Kutuzov da primi glavnu bitku. Ceo dan 26. avgusta trajala je vrlo uporna bitka, u kojoj su i jedna i druga strana pokazale veliku hrabrost i u kojoj su Rusi, u glavnom, zadržali svoje položaje. Ali, kada su uveče prebrojali gubitke, našlo se, da je ruska vojska toliko nastradala, da joj je bezuvetno bilo potrebno naglo pribiranje. S toga se povukla prema Moskvi. U Moskvi je nastala panika i begstvo većeg dela stanovništva, i evakuacija državnih nadleštava i državne imovine. Sve je izvršeno u takvoj hitnji, da je neprijatelju ostavljena ogromna masa ranjenih Rusa (oko 25.000). S početka se mislilo da se Moskva svakako brani, ali u noći 1. septembra u selu Filjama, kraj Moskve, na ratnom savetu, protiv mišljenja većine generala, Kutuzov je naredio povlačenje ovim znamenitim rečima: „Sa gubitkom Moskve još nije izgubljena Rusija; naređujem povlačenje.“ 2. septembra ušao je Napoleon u Moskvu gotovo sasvim napuštenu, ali, i Napoleonova vojska beše proređena; ona je već spala na manje od četvrtine onog, što je imala na početku rata. Nije utvrđeno, iako se stvar više puta utvrđivala, kako je Moskva ovom prilikom zapaljena. Nesumnjivo je požar Moskve jako pogoršao položaj Napoleona i poslužio kao signal za veliki narodni pokret. Seljaci, koji su se dotle kolebali, listom su se digli protiv osvajača i ometali su njihovo snabdevanje. S druge strane, Napoleon je učinio ogromnu grešku ostavivši na miru Kutuzova. Ponuda mira, učinjena caru Aleksandru, ostala je bez odgovora. Kutuzov je čak odbio da zaključi i primirje. Bez dovoljno hrane, s proređenim trupama, u dalekoj i neobičnoj sredini, Napoleon se osetio u velikoj nezgodi. S toga se u oktobru odluči na odstupanje. Tom prilikom razorena ruska prestonica bila je konačno opljačkana, a učinjen je i varvarski pokušaj, da se Kremlj baci u vazduh. Napoleon je hteo da odstupi u Ukrajinu, ali nije mogao tuda da prokrči put, nego je morao da skrene na stari smoljenski drum i da odstupa preko razorenih mesta. Ruska vojska je išla u stopu za njim, dok su ga strašno uznemiravali kozačka konjica i neredovne seljačke čete. Uz to su prešli u napadaj i oni ruski odredi, koji su dotle bili na sporednim bojištima. Kritički položaj Napoleonove vojske postao je neizdržljiv, kada je nastupila vrlo rana i surova zima. Francuska vojska bila je u Rusiji sasvim uništena, tako da su svega hiljadu gardista ga puškama i devet topova pod maršalom Nejom prešli u redu rusku granicu. Napoleon je još pre konačne katastrofe napustio 80
žalosne ostatke svoje razbijene armade. Stradanje Francuza i njihovih saveznika na povlačenju (među njima i hrvatskih i srpskih graničara, koje je Napoleon regrutirao u Ilirskoj Kraljevini) ne daju se opisati. Svi svedoci govore čak i o slučajevima ljudožderstva. Ali i ruska vojska je teško stradala i pretrpela goleme gubitke. Kutuzov je smatrao da treba prestati sa ratovanjem. I nije bio usamljen. Ali je car Aleksandar naredio početkom godine 1813. dalju ofanzivu u kojoj su se ruskoj vojsci pridružili i Prusi. Napoleon je uspeo da na brzu ruku skupi nove znatne snage i da se sa 200.000 ljudi pojavi u Nemačkoj. Ali tokom 1813. godine njega su napustili mnogi nemački vladari i austriski car, a pored toga protiv njega je ustao i švedski kralj — bivši njegov maršal Bernadot. Verni su mu ostali samo saski kralj i Poljaci, ali od njih nije bilo velike koristi. Ipak se Napoleon dobro držao i u nizu sukoba sa saveznicima, kod Budišina, kod Licena, naročito kod Drezdena tukao ih je. Ali teške gubitke Francuza nije bilo lako popunjavati, dok su saveznici dobijali sveže snage i sve veću nadmoćnost. Sudbina rata bila je rešena u Nemačkoj u oktobru 1813., u okolini Lajpciga. U trodnevnoj „bici naroda“, koja je bila najveća po broju učesnika u toku sviju Napoleonovih ratova, Napoleon je bio nateran na povlačenje i do kraja godine 1813. ispraznio je Nemačku. Saveznici se tad počeše kolebati, da li treba nastaviti rat. Naročito je austriski car bio za mirne pregovore. Ipak, rat je produžen, ponajviše zbog nastojanja cara Aleksandra. Sve do kraja marta 1814. borilo se sa promenljivom srećom; napokon se Napoleon našao dosta daleko od Pariza sa ostacima svojih snaga, a Pariz je kapitulirao 31. marta 1814. Napoleon je onda zahvalio na prestolu i bio je interniran na ostrvu Elbi. Ulazak cara Aleksandra u Pariz bio je vrhunac njegove slave i moći. On je bio kao neka vrsta arbitra međunarodne situacije. Njemu najviše imaju da blagodare Burboni, što su ponovo došli na francuski presto. Za sklapanje trajnog mira i likvidaciju posledica Napoleonovih ratova, sazvan je bio veliki kongres u Beču. Na tom kongresu pokazala se jaka protivnost u interesima saveznika. U proleće 1815. Evropa se gotovo nalazila pred novim, ovog puta međusavezničkim, ratom. Spaslo je Evropu od te nevolje begstvo Napoleonovo sa ostrva Elbe. Njegovo iskrcavanje u Francuskoj i oduševljeni prijem u celoj zemlji, ujedinili su saveznike. Aleksandar se ponovo pokazao kao najodlučniji protivnik Napoleonov. Ovog puta rat je bio rešen bez neposrednog učešća Rusa, snagama Engleza i Prusa, na Vaterlou. Na drugom Bečkom Kongresu (1815.), posle niza intriga i diplomatskih borbi, utvrđene su nove granice evropskih država. Francuska je vraćena u svoje granice iz godine 1792. Austrija je dobila Ilirsku Kraljevinu i veliki deo severne Italije sa Mlecima. Od nemačkih država i državica obrazovan je nemački savez, ali bez stvarne središnje vlasti i pravog narodnog jedinstva. Poljska je pretrpela takozvanu „četvrtu deobu“ ukidanjem Varšavske Velike Vojvodine i ponovnom podelom njenih zemalja između Rusije, Pruske i Austrije. Starodrevni grad Krakov proglašen je slobodnom republikom. Poljskoj, u njenim etnografskim granicama, car Aleksandar je bio obećao naročite povlastice i parlamentarni ustav, što je bilo „uzeto na znanje“ od strane kongresa. Uspeh Rusa olakšao je i položaj Srba. Porta je morala voditi računa o svojim obavezama prema pobedničkoj Rusiji i odmah je, 1815., pokazala gotovost da pregovara s vođom novog ustanka, Milošem Obrenovićem. Na kongresu nisu bila rešavana samo međunarodna pitanja, nego je odlučena u opštim linijama i unutrašnja politika država potpisnica. Razume se, da ove odluke nisu ušle u zapisnike i ugovor, ali su one stvarno postojale, po opštem duhu ugovora, a i na osnovu jednog naročitog akta, koji je većina evropskih vladara primila, na predlog Aleksandra I. To je bio akt takozvane Svete Aliance, koja je težila da povrati revolucijom poremećeni legitimitet i mir u međusobnim odnosima država, i da očuva neokrnjena prava prestola, oltara i vladajućih sgaleža. „Sveta Alianca“ morala je da bude, po zamisli njenog inicijatora cara Aleksandra, prožeta idejama Evanđelija. U stvari, ceo pravac ondašnje politike, takozvane Restauracije, bio je ne samo konzervativan, nego i reakcionaran. U Rusiji, u svom proglasu na narod, na novu godinu 1816., Aleksandar I je izjavljivao, šaljući narodu svoj carski pozdrav i tvrdeći da su zasluge naroda u prošlom teškom ratu neizmerne, da će ih Bog nagraditi za njihove žrtve. U prevodu na običan jezik ova svečana izjava značila je da će u Rusiji 81
ostati neokrnjen carski apsolutizam, birokratsko policajno uređenje i kmetska zavisnost seljaka. Narodi su, nezadovoljni i razočarani, na više strana došli u sukobe sa svojim vladaocima, naročito sa tuđincima. U Nemačkoj se razvio jak pokret za ujedinjenje. Gotovo odmah posle svršetka Bečkog Kongresa počelo je izvesno revolucionarno strujanje. Car Aleksandar, prepuštajući svojim doglavnicima, na prvom mestu generalu Arakčejevu, faktičku upravu nad Rusijom, brinuo se najviše o čuvanju međunarodnog reda. Vladari i njihovi ministri sastajali su se na naročitim kongresima, da se dogovaraju o zajedničkoj akciji za spasavanje režima stvorenog 1815. godine. Car Aleksandar je aktivno sudelovao na svima tim kongresima: u Ahenu (1818.), u Ljubljani, gde se i sada pokazuje njegova spavaća soba (1819.), u Opavi (1820.) i u Veroni (1822.). Pobeda južnoameričkih revolucionara i proglas nezavisnosti latinskih republika preko Atlanskog Okeana bili su prvi ozbiljni udarac novom sistemu. U kraljevini Poljskoj, nakon kratkog „medenog meseca“ ustavne slobode, nastalo je uzajamno nezadovoljstvo i podmukle borbe, u kojima se pokazalo da car Aleksandar ne misli ozbiljno da bude ustavan vladar, a uticajni poljski krugovi nisu pokazivali volje, da budu lojalni prema vladaru, a kamo li prema carevini. Što se tiče politike cara Aleksandra u Rusiji, ona je bila, u glavnom, inspirisina reakcionarnim načelima Bečkog Kongresa. Ali se vraćalo ponekad i na staru liniju. Tako, na primer, oko godine 1820., državni sekretar Novosiljcov, po nalogu carevom, spremao je neki nacrt „Državne ustavne povelje“ za carevinu. Nešto se govorilo u vladinim krugovima i o pitanju oslobođenja seljaka. Ali jedino što je bilo učinjeno, to je bilo oslobođenje lotiških, estonskih i ruskih seljaka kmetova u baltičkim pokrajinama, ali bez zemlje. Mera je bila nesrećna i dovela je do proletarizacije seoskih masa, koja je tamo postala strašna socijalna bolest. Najkrupnija ličnost iz okoline cara Aleksandra, u drugoj polovini njegove vladavine, beše grof Arakčejev. Arakčejev je nekako umeo da dobije neograničeno poverenje cara Pavla, kome je bio potpuno odan, ali je nekako uklonjen iz okoline Pavlove baš u najopasnije vreme zavere. Govorilo se da zavera ne bi uspela, da je Arakčejev ostao kraj cara. Arakčejev je posle nastavio isto tako odanu službu caru Aleksandru i bio je na veoma uglednim položajima još pre velikog rata. Poslednjih godina bio je stvarno neograničeni gospodar Rusije, pošto su njegove „naredbe trebale da budu primane kao i carski ukazi.“ Glavni životni posao Arakčejeva behu takozvane vojne naseobine. Ljudi, koji su živeli u tim naseljima, bili su u isto vreme i seljaci i vojnici. Raspoređeni po svojim kućama, i baveći se seoskim gazdinstvom, oni su se u isto vreme stalno vojnički vežbali, pokoravajući se ne samo za vreme tih vežbanja, nego i u privrednim i u celokupnom privatnom životu, nastrožijoj vojnoj disciplini. Uredbe koje je Arakčejev za ove naseobine izradio izgledale su pune humanih ideja: od oficira se tražila strpljivost i pravednost, pazilo se na to da ljudi budu potpuno obezbeđeni, gledalo se na dobre odnose i mir u porodici, naročito na red i čistoću. Ali sve je to bila samo dekoracija: u suštini svojoj život naseljenika bio je pravi pakao, tako da je surova disciplina izazivala ne samo stalno nezadovoljstvo, nego i potpuno očajanje među naseljenicima, koje se javljalo u mnogobrojnim samoubistvima, u čestim izgredima protiv vlasti, u očajnim molbama upućivanim na cara, a ponekad i u otvorenim bunama. Markantna ličnost među državnicima Aleksandrova doba beše knez Aleksandar Goljicin, bivši dugogodišnji carski poverenik kod Svetog Sinoda, a onda, sve do 1824. god. kada su ga oborili još mračniji tipovi, ministar prosvete i crkvenih poslova. Nekadašnji slobodni mislilac, gotovo ateist i lakomisleni salonski junak, Goljicin je, ušavši u crkvene poslove, postao, s vremenom, pravi pravcati verski zanešenjak, pun misticizma i mračnjaštva. Za vreme njegovog ministrovanja cenzura, koja je spadala u njegov resor, gonila je književnost, a prema univerzitetima i slobodi nastave preduzete su bile naročite mere: suspendovano je, stavljeno pod sud, a onda otpušteno zbog liberalnih nazora nekoliko najboljih profesora petrogradskog univerziteta. Ogromnu senzaciju napravila je revizija, koju je sproveo u Kazanu na Univerzitetu neki Magnicki, nekadašnji liberalni saradnik Speranskoga, koji se posle upravljao prema pogledima svoga novog šefa. Posle pregleda kazanskog univerziteta on je predložio, da se taj zavod prosto poruši; ali pošto je ipak nezgodno 82
rušiti univerzitete, on je stavio u izgled niz mera za „njegovo ozdravljenje“. Tako su, na primer profesori i studenti trebali da budu neka vrsta kaluđera; iz biblioteke su imale biti izbačene vrlo mnoge „nezgodne“ knjige; profesori prirodnih nauka upućivani su na Sveto Pismo, a medicinarima je bilo zabranjeno secirati leševe, pošto je to stvar mrska pred Bogom. Kneza Goljicina istisnuo je sa njegova položaja neuki mističar, arhimandrit Fotije, tip svirepoga mračnjaka i preteča kasnijih mističkih tipova, koji su svojim moćnim okultnim delovanjem na ruskom dvoru toliko nahudili i ugledu carskog prestola i pravilnom toku državnih poslova i samoj sreći i blagostanju Rusije. Uz Fotija javlja se i mistička ženska-grofica Orlova, kći velikog pobednika kod Česme. I sam car mnogo uživa u „blagočestivim“ razgovorima arhimandritovim i rado sluša njegove spasonosne savete. Atmosfera mističkog ludila obuhvatala je cara sve više, a širila se i po svima društvenim krugovima. Napregnutost verskih osećanja ogleda se za vreme Aleksandrovo i u jačanju sekata, kao što su, na primer, duhoborci čija nauka predstavlja neku vrstu moralnog i spiritualietičkog hrišćanstva. Pored više-manje salonskih mističkih vežbanja gospodskih društava, javlja se i mračni i svirepi pokret skopaca t. j. kastrata, koji su želeli da postanu pravi sveci. Pričalo se, da je sam car prijateljski razgovarao sa vođom ovih ludaka, Kondratijem Selivanovim koga su njegovi poštovaoci smatrali nekim sinom božjim a u isto vreme i Petrom III! Uopšte društveni pokreti u doba Aleksandrovo bili su vrlo živi. I u književnosti javljaju se raznovrsne struje, veoma zanimljive i sa estetskog i sa političkog gledišta. Završava se; život i književna karijera starih pisaca Heraskova, Dimitrijeva, Deržavina, Karamzina, koji izdaje svoju ogromnu Istoriju Ruske Države u 11 svezaka (dvanaesta sveska izišla je posle smrti piščeve). Delo je epohalno, iako sada potpuno zastarelo, a i nesavremeno po svojoj istoriskoj i političkoj filozofiji. Razvija se potpuno talenat finog pesnika klasičke umetničke škole Baćuškova; mudrog basnopisca Krilova; jednog od najvećih umetnika ruskog stiha, dubokog i nežnog liričara, Žukovskog, koji čini prelaz sentimentalnog pravca ka romantizmu. Tada se javlja genije Puškinov, oko koga se grupiše čitava plejada malih pesnika. Puškin je smatran kao velik već onda, i to kao nenadmašan majstor forme i stiha i kao veliki znalac ruskog jezika. Sklon romantizmu on potpada pod moćan upliv Bajrona, koji je onda bio gospodar duša, misli i srdaca mlade Evrope. Ondašnje rusko društvo najviše je cenilo Puškina kao revolucionarnog pesnika; njegove žučne i beskrajno duhovite epigrame, kao i mnogo dublje „građanske“ pesme prepisuju mnogi i uče napamet. Policija prati Puškinovo kretanje i goni ga, dok; on luta po Južnoj Rusiji i Kavkazu, nastavljajući svoj rad. Mnogo je izrazitija, iako pesnički slabija, lirika revolucionarnog pesnika Riljejeva. Uza nj daje oduške svom bujnom temperamentu u; vrlo sočnim i borbenim pesmama i mladi Aleksandar Bestužev (Marljinski). Duh protesta oseća se i u vrlo plastičnom i divnim ruskim jezikom napisanom pozorišnom komadu Gribojedova Nesreća od pameti. Zapadnoevropska politička i ekonomska književnost čita se na veliko i u originalu i u prevodima. Puškin predstavlja svoga junaka Onjegina kao čitaoca engleskog ekonomskog pisca Adama Smita i kao „dubokog ekonoma“. U društvima stalno se vode razgovori o politici i društvenim teorijama. Od domaćih pisaca se ističe Nikola Turgenjev, daleki rođak budućeg ruskog velikog romanopisca. U njegovoj znamenitoj knjizi „Pokušaj jedne teorije poreza“ nalazimo između ostalog i sledeće reči: „Jedna uređena država ne sme svoje blagostanje da osniva na nepravdi“ i da prema tom ugnjetavanje jednog staleža od drugih ne može da bude temelj blagostanja jednog velikog naroda. Veliko vrenje u društvu ogleda se u stvaranju svakojakih zajednica i kružoka. Reakcionarni pisci i „ljubitelji književstva“ skupljali su se u zajednicu nazvanu Beseda ljubitelja ruske književnosti, dok su se mlađi i napredniji (u književnom smislu) elementi okupljali u društvu zvanom Arzamas. Pod uticajem Francuske Revolucije i ratova, kao i usled neposrednog dodira sa Evropom, prilikom ratovanja i logorovanja u njoj ruskih četa, razvila su se u krugovima ruskih intelektualaca, onda samo plemića i, u ogromnoj većini, oficira, tajna udruženja, najpre sa maglovitom humanitarnom i liberalnom tendencijom, a onda sa određenim prevratničkim ciljem. Sve jači reakcionarni kurs cara Aleksandra sa jedne strane, as druge strane vesti kako se car spremao da odvoji od Rusije neke pokrajine bivše kraljevine Poljske i da ih doda svojoj samoupravnoj Poljskoj, probudili su i 83
revolucionarne i nacionalističke ideje Rusa. Godine 1820, izbila je gotovo neočekivano pobuna u Semjonovskom gardiskom puku; iako je to bio čisto lokalni pokret bez ideološke motivacije i određenog revolucionarnog obeležja, ipak su ga veoma ozbiljno shvatili i u krugovima tajnih udruženja i na dvoru. Car Aleksandar je bio obavešten o postojanju tajnih udruženja i u glavnom je znao njihove težnje i glavne ličnosti. Bilo je tu lica i iz viših krugova i dobro poznatih caru, na primer general Orlov, sam krilni ađutant carev. Ali Aleksandar nije preduzimao nikakvih oštrijih mera protiv tajnih udruženja, samo je 1. avgusta 1822. izišao carski ukaz kojim su sva tajna udruženja zabranjena i rasturena, a od oficira i činovnika tražena je pismena izjava da neće ulaziti u tajna društva. Razume se, da je ovaj ukaz imao samo dekorativni karakter i da se na nj malo ko obazirao. Umesto raspuštenog i relativno mirnog i lojalnog „Saveza Opšte Sreće“ stvorila su se dva nova tajna udruženja: Severno i Južno, već potpuno revolucionarnog karaktera. Njima se kasnije pridružilo još i „Društvo Ujedinjenih Slovena“. Na čelu Severnog Društva, sa sedištem uprave u Petrogradu, nalazili su se pesnik Riljejev, politički teoretičar, inžinjerski kapetan Nikita Muravjov i gardiski generalštabni poručnik knez Evgen Oboljensni; na čelu Južnog Društva stajao je pešadiski pukovnik Pavle Pestelj i potpukovnik Sergije Muravjov; društvo Ujedinjenih Slovena bilo je osnovano od inžinjerskog poručnika Borisova. Dva poslednja društva radila su na ruskom jugu, poglavito u glavnim središtima druge armije. Društva su se najviše bavila pretresanjem problema političke teorije i preuređenja ruske države, a onda pitanjima praktične politike, kako da se dođe do ostvarenja društvenih ciljeva, a naročito šta da se radi sa carskom familijom, jer se većina apsolutno složila u tome, da je treba svakako ukloniti. Knez Sergije Trubeckoj, jedan od učesnika, pisao je već tada, da je stanje Rusije takvo da prevrat mora neminovno doći; za ovo mišljenje on je nalazio razloge u ovim pojavama: 1) u čestim pobunama seljaka protiv spahija, koje su postajale sve češće i sve duže, 2) u opštim tužbama protiv zuluma lokalne administracije i najzad 3) „držao sam da će, pored toga, obrazovanje vojnih naseobina biti uzrokom prevrata“. U Severnom Društvu glavni teoretičar beše Ništa Muravjov, koji je izradio ustavni projekat za Rusiju. S njim se slagala većina „severnjaka“. Rusija je trebala da postane federativna monarhija sa carem na čelu, čiji bi položaj potpuno ličio na onaj predsednika Severoameričke Unije. Kmetska zavisnost seljaka trebala je da bude ukinuta, ali uz građansku jednakost samo su imućni staleži dobivali politička prava, u prvom redu prava biranja državnih i pokrajinskih sabora. „Južnjaci“ kao i „Sloveni“ behu mnogo radikalniji; oni su bili svi mahom republikanci i pristaše najoštrijih mera. I jedni i drugi mislili su da put vodi preko vojne pobune, državnog udara, imenovanja provizorne vlasti sastavljene od vođa zavere i liberalnih velikaša i saziva ustavotvorne skupštine, kojoj su oni davali istoriski naziv Zemaljskog Sabora. Originalnost „Ujedinjenih Slovena“ sastojala se u tome, što su oni težili ka sveslovenskoj republikanskoj federaciji, tražili sporazum sa Poljacima, a u red. ujedinjenih slovenskih naroda, pored Srba i drugih Slovena, uvodili su još i Erdeljce i Mađare. Godine 1825. zaverenici su smatrali, da se može preći na posao. Oni su čak odredili i rok — veliki vojnički manevri godine 1826. — kada će se izvesti državni udar. Vlada je bila o svemu dobro obaveštena, i vrlo opsežan referat o tom bio je dostavljen caru u Taganrog, gde se on nalazio kraj bolesne supruge i gde je sam oboleo, verovatno od trbušnog tifusa. Taj referat car je ostavio bez posledica, ali ga je našao iza careve smrti šef njegova štaba, Dibič, koji je odmah celu stvar javio kuda je trebalo, a na prvom mestu braći umrlog cara: velikom knezu Nikoli u Petrogradu i presumptivnom prestolonasledniku careviću Konstantinu u Varšavu. Taj carević se godine 1823. tajno zahvalio na nasleđu prestola, ali njegov akt u tome smislu nije bio objavljen. Smrt cara Aleksandra, koja je došla neočekivano, u jednoj zabačenoj palanci, dala je maha ozbiljnoj revolucionarnoj opasnosti; ova je izazvana s jedne strane zamršenošću pitanja o nasleđu prestola i za jednu monarhiju veoma neprirodnim stanjem kada nema cara, s druge strane odlučnošću zaverenika da učine pokušaj državnog udara. Između Petrograda i Varšave vodila se živa prepiska, jer je veliki knez Nikola proglasio carem carevića Konstantina, na navaljivanje nekih velikaša, naročito pak general-guvernera petrogradskog 84
grofa Miloradovića. Carević Konstantin, pošto se ranije tajno zahvalio na nasleđu prestola, proglasi carem svoga brata. Usred ovih pregovora stigle su velikom knezu Nikoli vesti o zaveri. Zaverenici behu spremili plan bune, koji nije bio loš. Trebalo je odbiti zakletvu, zauzeti senatsku zgradu, naterati Senat da suspenduje carsku vlast i da imenuje privremenu vladu, dok bi određene ubice uklonile velikog kneza Nikolu. Ulogu glavnog „noža“ ustanka preuze na se zanešenjak Kahovski. Diktatorom je bio imenovan knez Sergije Trubeckoj, a njegovim pomoćnikom pukovnik Bulatov. Ali, 14. decembra Zimska Palata pokazala se jačom od zaverenika. Od celokupnog prestoničkog garnizona samo je jedan puk odbio da položi zakletvu caru Nikoli. Senat se našao u Zimskoj Palati i nisu ga mogli uhvatiti. Pobunjeni moskovski puk proveo je gotovo čitav dan sa nekim malim delovima drugih pukova i gomilom civilnih ljudi među kojima je bilo mnogo radnika, stojeći na Senatskom Trgu. Pošto nisu mogli ni mitropolit, ni veliki knez Mihajlo, na koga je pucao pesnik Kiheljbeker, ni grof Miloradović, koga je smrtno ranio Kahovski, da ubede pobunjenike, da se pokore caru, car je upotrebio prvo konjicu, pa onda artiljeriju. Topovi su rešili sudbinu dana. Već uveče pobunjene čete bile su razoružane i internirane a veliki broj zaverenika, među njima i sam „diktator,“ pohvatani i dovedeni u Zimsku Palatu. Pobeda vlade novoga cara Nikole bila je potpuna: pobunjenici nisu uspeli da prošire svoju akciju, jer im mase nisu pružile nikakvu znatniju pomoć, i oni su brzo propali bez ozbiljne borbe. Onda je počelo beskrajno istraživanje, saslušavanja i suočavanja, moralne i fizičke patnje uhapšenih po kazamatima tvrđave Petra i Pavla, moralni teror pri saslušavanju, pri kom se naročitom veštinom odlikovao sam car. Pobunjenici.su izložili mnoštvo svojih ideja u iskazima i dali su kritičku sliku ondašnjeg stanja Rusije. Vrhovni Sud, koji nije ni video optužene, a u kojem je ulogu državnog tužioca igrao niko drugi do nekadašnji liberalni ministar cara Aleksandra, grof Speranski, osudio je zaverenike na strašne kazne, koje je car Nikola smanjio i „ublažio,“ te je petorici glavnih vođa zamenio smrtnu kaznu čerečenja na četiri dela nekom drugom smrću „pri kojoj se ne prosipa krv osuđenih.“ Vrhovni Sud uvažio je carsku želju, te ovu petoricu osudio milostivo samo na vešala. Tako su 13. jula 1826. ova petorica — pesnik Riljejev, pukovnik Pestelj, pa Bestužev, pukovnik Sergije Muravjev, vođa južne bune, i Kahovski — umrli na vešalima, dok su ostali — njih 121 na broju — otišli većinom na robiju. Nikola Turgenjev, umešan u zaveru, uspeo je da se spase u inostranstvo, gde je perom nastavio započetu borbu. GLAVA XX. Carevanje Nikole I. (Doba „zvanične narodnosti“). (1825-1855.). Dosta mlad (nije još imao 30 godina) i nedovoljno iskusan, stupio je car Nikola I na presto, „okaljan krvlju podanika“ (izraz samog cara u pismu careviću Konstantinu). Tragedija Decembarske Bune učinila je veoma dubok utisak na cara; ona ga je lično jako uplašila, unevši mučan elemenat straha u njegov život i njegovu politiku“ pa ga je utvrdila u njegovoj gotovo slepoj privrženosti načelima konzervatizma i vojne discipline. Pored toga, ona je ulila u nj nepoverenje prema svima društvenim pokretima i društvenim, snagama, a u prvom redu prema plemstvu, koje je on smatrao kao stalež zaražen duhom bune i težnjama ka ograničavanju samodržavne carske vlasti. Budno čuvajući socijalne povlastice plemstva, on je, u isto vreme, hteo da vlada i upravlja, držeći plemstvo po mogućnosti daleko od efektivnog učešća u državnim poslovima. On je težio da upravu države što više birokratizira, iako u isto vreme nije imao velikog poverenja ni u birokratiju, smatrajući činovništvo nepouzdanim i pokvarenim. Za vreme znamenite veleizdajničke parnice protiv Decembrista (učesnika u decembarskoj pobuni) on je dolazio u neposredan dodir sa većinom optuženih; i desila se neka vrsta čuda: optuženi i usmeno i pismeno izložili su caru, svome glavnom tužiocu, potpuno iskreno svoje mišljenje o stanju države i o merama, koje treba preduzeti da se žalosno stanje popravi. Car je 85
naredio, da šef kancelarije istražne komisije, potonji senator, Borovkov, napravi izvod iz zapisnika saslušanja tih „zločinaca“, iz njihovih projekata i pismenih iskaza. Tako je postao jedan dokumenat, koji je posle kod cara stalno ležao na stolu, a u kom je data svestrana, i to porazna, kritika državnog i društvenog uređenja Rusije dvadesetih godina XIX veka. Ovu kritiku i uopšte impresije, dobijene od procesa, car je upotrebio za rad na reformama. Ali ovaj je rad sprovodio čisto birokratski, u tolikoj tajnosti, da nisu čak ponekad ni sami ministri znali; onda neverovatno sporo i sa stalnim strahom da nekakva najskromnija, najsitnija reforma ne izazove „lažna umovanja“, štetne razgovore, nered i bunu. Trebalo je vršiti reforme,. ali tako da ih niko ne bi primetio i da bi postupne i gotovo neosetljive promene što manje menjale postojeći red. Budni i strogi čuvar tog reda, car Nikola je smatrao svojom svetom dužnosti da i van granica carevine pazi na održavanje postojećeg reda i da odmah interveniše, gde god stigne, ako se taj red poremeti. Zadatak se Rusije, prema rečima ministra spoljnjih poslova grofa Neseljrodea sastajao u tome, da „podržava vlast svuda gde ona postoji, da je pomaže tamo, gde ona opada, da je brani tamo, gde je otvoreno napadaju.“ Treba spomenuti još i to, da je car Nikola bio izvanredno savestan u vršenju svoje vladarske dužnosti: oskudicu svoga bednog obrazovanja on je stalno popunjavao vrlo raznovrsnim i obilatim čitanjem, a provodio je mnogo vremena proučavajući ona pitanja koja su dolazila preda nj. Iz njegovih mnogobrojnih pisama, rezolucija i primedaba po različitim predmetima, kao i iz njegovih govora u zatvorenim i tajnim sednicama Državnog Saveta, tog velikog savetodavnog tela, stvorenog od njegova brata, vidi se da je car Nikola stekao veliku rutinu upravljanja državnim poslovima, da je imao izvesnih ideja, koje je umeo da lepo izrazi i da je imao šire vidike i jaču pamet od mnogih svojih doglavnika. Ali je sve njegovo staranje propa-dalo uzalud: on je bio u suštini stvari veliki utopista, jer je hteo očuvati jedan skroz truo društveni red, hteo ga je popraviti nekim neosetnim reformama i, najzad, sanjao je o tom da može sve rešiti sam. Celog svog života on se borio sa duhom vremena i prenatrpanošću svakojakim poslovima, i u jednom i u drugom vršeći neku vrstu Sizifova posla. Kako je u svojoj borbi sa napretkom vremena nemilice sputavao slobodnu misao i surovo gonio nezavisne ljude, on je postao omražen kod sviju naprednih ljudi u Rusiji i van nje. 6. decembra godine 1826. izašlo je tajno naređenje carevo da se obrazuje jedan uži odbor za proučavanje spisa, koji su ostali od pokojnog cara i pitanja o popravkama u državnom uređenju. Taj „Odbor 6. decembra“ radio je četiri godine i pregledao je ne samo hartije cara Aleksandra, nego je proučavao i različne grane državne uprave i javnog života. Kao plod tih većanja izašlo je više predloga za nove zakone i različne reforme, ali sve to nije zasecalo duboko u suštinu stvari. Radi toga je ceo taj rad ostao bez ikakvih bitnih posledica. Car Nikola nije više posle toga sastavljao odbore, koji bi imali za zadatak da pretresaju celokupno stanje države. Ali je za pojedina pitanja imenovao više tajnih stručnih odbora; tako je, na primer, pitanje o kmetskoj zavisnosti seljaka bilo pretresano u devet tajnih odbora, ali i to bez ikakvog stvarnog rezultata. Pored tajnih odbora, car se u zakonodavnoj delatnosti služio i redovnim putem, t. j. ministarstvima koja su svoje obrazložene predloge podnosila na mišljenje Državnom Savetu. Ali je i ta ustanova izgledala caru nekako opasna; on je ograničavao njena većanja, naređivao je ponekad kakav zaključak treba da bude primljen, a veliki broj zakonodavnih predmeta rešavao je konačno i bez saslušanja Državnog Saveta. Car Nikola je naručio čuvenom reformatoru Speranskom, da skupi ruske zakone i utvrdi sastav ruskog zakonodavstva. Speranski je predložio, da se prikupe svi ukazi i uredbe sa snagom zakona izdati od 1649. godine, da se rasporede hronološkim redom i tako štampaju. Zatim je trebalo da se iz te ogromne građe izvade norme postojećeg prava, pa da se one sistematiziraju, kodificiraju i izdadu u obliku zbornika ili takozvanog „Svoda“. Najzad, trebalo je preraditi Svod u jedan zakonik. Car je odobrio samo prve dve mere, te je Speranski sa svojim saradnicima uspeo da prikupi i rasporedi građu i izda 25 ogromnih svezaka „Prve pune zbirke ruskih zakona“ od 1649—1825., zatim nekoliko svekaza druge „Pune zbirke“, u koju su ušli zakoni iz doba cara Nikole. Postojeće pravo sistematski je izloženo bilo u 14 svezaka „Svoda zakona Ruske Carevine“. Sav je posao bio 86
gotov godine 1833. a 1. januara 1835. „Svod“ je bio uveden u život, kao obavezan zakonik. Posle smrti Speranskog, nagrađenog grofovskom titulom, (1839.) izdata je 15. sveska „Svoda“, koja je sadržavala kazneni zakonik, jednim delom izrađen još od Speranskog. Taj se odlikovao vrlo surovim kaznama za zločine protiv državnog uređenja, koji su u mnogim slučajevima bili kažnjavani smrću. I pored sviju mana, gotovo neizbežnih u poslovima ove vrste, Speranskoga zbirke predstavljaju monumentalno pravničko delo i bile su od nesumnjive koristi za Rusiju. Seljačko pitanje raščlanjavalo se u glavnom u dva dela: u pitanje o kmetskoj zavisnosti seljaka od spahija i u pitanje o pravnom i ekonomskom položaju seljaka-državnih kmetova. Car Nikola smatrao je kmetsku zavisnost kao veliko zlo. Na jednoj sednici Državnog Saveta, na kojoj je bio pretresan zakonski nacrt o fakultativnom oslobođenju kmetova po njihovom sporazumu sa spahijama, car Nikola je izgovorio znamenitu besedu, koja je počinjala ovim rečima: „Nema sumnje da kmetska zavisnost u sadašnjem njenom stanju jeste i kod nas zlo osetno za sve i očigledno, ali dirati u nj sada, značilo bi učiniti nešto još mnogo gore“. Dakle, vlada nije išla dalje od pojedinačnih, vrlo skromnih mera, koje su išle zatim da se odstrane najgroznije zloupotrebe spahiskog prava i vrlo sporo smanji broj kmetova, naročito kućne služinčadi, koja se po spahiskim dvorovima nalazila u najgorem stanju. Zabranjena je prodaja seljaka bez zemlje; ograničeno je pravo spahija da svoje seljake mogu slati u Sibir na robiju; donekle je izmenjen i poboljšan način oslobađanja seljaka putem sporazuma sa spahijama. Nešto radikalniji zakon iz godine 1848., koji je dopuštao seljacima da kupe slobodu prilikom prodaje imanja putem javne dražbe, bio je odmah posle objave nekako obustavljen, jer je izazvao mnoge razgovore o predstojećem oslobođenju seljaka. Jedino se ozbiljnije radilo na preuređenju uprave i donekle gospodarstva kod državnih kmetova. U tom poslu koji je trebao da bude kao neka vrsta primera za spahije, velike je zasluge stekao liberalni doglavnik careva Aleksandra i Nikole, general grof Petar Kiseljev. Kao šef jednog odelenja Careve Kancelarije, kasnije ministar državnih imanja, Kiseljev je uprostio i znatno poboljšao administraciju sa državnim kmetovima; težio je da te kmetove pretvori u slobodne seljake; smanjio im je poreske terete; pomagao njihovu zemljoradnju; uredio im jeftini kredit, škole i bolnice. Ali taj primer postupanja države prema svojim kmetovima nije izazvao gotovo nikakvog interesa, a još manje podržavanja kod spahija-plemića. Preživelo, trulo i omraženo nasleđe kmetske zavisnosti ostalo je i dalje u svoj svojoj neprikosnovenosti kao najveća rugoba Rusije i pretnja njenom opstanku. Za prosvetu je činjeno dosta, ali se budno pazilo da prosveta ne postane suviše pristupačna za šire krugove. Tako su u načelu univerziteti i gimnazije bili namenjeni za decu plemstva i činovništva, dok je trgovačko-zanatliski stalež trebao da se zadovolji sa školama od prilike ravnim nižim gimnazijama. Ipak su izvesni elementi iz nižih staleža prodirali i u srednje, i u više škole. Umesto zatvorenog poljskog univerziteta u Vilni otvoren je ruski u Kijevu. Univerziteti su godine 1835. dobili malo slobodniji ustav. Bilo je otvoreno puno novih katedara, među njima naročito slavističke. Više mladih naučenjaka poslato je u inostranstvo. Putovanje tih državnih stipendista, Sreznjevskog, Bođanskog, Vasilija Grigorovića po slovenskim zemljama čini važan datum u istoriji slovenske uzajamnosti. Ali u prosvetnoj politici car-Nikoline vlade nije bilo iskrenosti. Nju je kvario reakcionarno-policajni duh čitavog režima. Istina je, da se na ruskim univerzitetima pojavljuju prvi put u većem broju ljudi dostojni imena naučnika: istoričari Solovjov, Granovski, pravnici Kaveljin, Rjetkin, medicinar Pirogov, slaviste Sreznjevski, Bođanski, Lavrovski i sila drugih, dok u književnosti imamo velik broj lepih talenata i značajnih pisaca. Puškin tada dozreva i daje svoju punu meru, a Ljermontov se takmiči sa starijim pesničkim genijem Puškinovim, dok Gogolj stvara rusku prozu. Pri kraju ovoga doba javljaju se veliki pripovedači i romanopisci — Dostojevski, Turgenjev, Gončarov, da spomenemo samo najkrupnija imena. Genijalni kritičar Bjelinski, taj prvi veliki intelektualac-neplemić, populariše i sudi golemu literarnu produkciju epohe, i daje mnoštvo značajnih filozofskih, estetskih, moralnih i društvenih ideja. Publicistika se razvija u filozofskim i polemičkim spisima slavenofila i zapadnjaka koji su dali pravac daljem razvitku ruske misli. Najzad i likovna umetnost, te muzika i gluma, imaju u to doba u Rusiji mnoge 87
znatne predstavnike, i to neke grane prvi put u Rusiji uopšte (takav je slučaj muzike). Pri svem tom, ove važne činjenice ne mogu spasti cara Nikolu i njegovu vladavinu od stroge osude potomstva, jer su svi ovi tvorci ruske kulture radili većim delom usprkos njegovim nastojanjima. To nije teško dokazati primerima: Puškin je stalno ometan u radu, on je proganjan i zlostavljan, dok nije pao žrtvom salonske intrige; Ljermontov, koji je na tu intrigu i na smrt svog velikog pesničkog druga ispevao pesmu punu gneva i srdžbe, bio je radi te pesme proteran na Kavkaz gde je našao preranu smrt. Gribojedovljev spomenuti komad osakaćen je cenzurom, i nije doživeo da bude predstavljan na pozornici za života piščeva. Filozofa-publicistu Čadajeva proglasili su ludakom, a časopis u kom je obelodanjivao svoje misli, nezgodne i nepovoljne za vladu, bio je obustavljen, a urednik stavljen pod nadzor policije. Gogolja su šikanirali, i on je tek neke od svojih spisa mogao da štampa, a „Revizor“ se mogao prikazivati samo na ličnu intervenciju carevu. Život u Rusiji izgledao je i konzervativcu Gogolju toliko odvratan da se osetio moralno prinuđen da pobegne iz Rusije. I najkonzervativniji slavenofili bili su pod nadzorom policije. Bjelinskog nisu bacili u tamnicu samo zato što ga je policija, došavši da ga uhapsi, našla na samrti; Dostojevskog, i njegovu družinu na čelu sa talentovanim Mahajlom Butaševićem-Petraševskim osudili su na smrt, odveli na gubilište, i otuda poslali na višegodišnju robiju u teškim okovima ni zbog kakvih dela, već jedino zbog razgovora i čitanja knjiga zabranjenih od vlade i planova o oslobođenju seljaka, o slobodi štampe.. Genijalnog ukrajinskog pesnika Ševčenka poslali su u daleko izgnanstvo, kao prosta vojnika, sa zabranom da išta piše i slika (on je bio veliki pesnik i talentovani slikar), a njegove kulturne drugove osudili su na razne kazne. Hercena i Ogarjova naterali su na begstvo iz Rusije nakon progona i šikana. I koliko je drugih, manje poznatih, ljudi proganjano, zlostavljano, stavljeno u nemogućnost da rade! Koliko je knjiga zabranjeno, koliko spisa izmrcvareno neukom, mračnjačkom, više puta beskrajno glupom i samovoljnom cenzurom! Nije s toga čudno da su gotovo svi ruski pisci toga doba bili protivu režima. U pesmi i u romanu i pripoveci, u književnim radovima Gogolja i Grigorovića, Pisemskog i Turgenjeva, najzad i tolikih drugih, na razne načine i sa različnih strana, prema različnim temperamentima i talentima, prikazana je strahovita slika socijalne nepravde i moralne pokvarenosti Nikolajevske Rusije. Ono što je bilo najstrašnije u njoj nije bila samo anarhija uprave, niti to što je ona bila „u sudovima crna crnom nepravdom“, kako to kaže u čuvenim stihovima konzervativni slavenofilski pesnik i filozof Homjakov, nego ono proganjanje duha, ono mrcvarenje slobodne čovečje misli i ličnosti. Međutim je optimizam bio zvanično priznata i od vlasti širena nauka. U to je doba skovana znamenita doktrina takozvane „teorije zvanične narodnosti“, t. j. zvaničnog optimističkog i reakcionarnog nacionalizma. Začetnik ove teorije bio je grof Sergije Uvarov, dugogodišnji ministar prosvete cara Nikole, koji je — u svome godišnjem izveštaju caru godine 1833., — pisao: „...Srećom, Rusija je sačuvala vatrenu veru u spasonosna načela, bez kojih ona ne može ni da cveta, ni da se osnaži, ni čak da živi. Duboko i iskreno vezan. uz crkvu svojih predaka, Rus je uvek smatrao nju kao društvenu i porodičnu ustanovu. Bez privrženosti k veri predaka svaki narod svaka osoba, gine; Rus, odan svojoj otadžbini, neće nikada pri-stati na to da napusti ma i jednu samo dogmu svog pravoslavlja, da žrtvuje ma i jedno zrnce bisera Monomahove diademe (praznična kamilavka moskovskih careva). Samodržavna vladavina, to je osnovni; uslov političkog opstanka Rusije, i ruski džin oslanja se na nju kao na kamen-temeljac svoje veličine.“ Kada se ovo prevede na običan jezik, to znači: nikakvih ozbiljnih promena, jer sve što postoji dobro je; mogućne su samo tehničke popravke i uklanjanje slučajnih zloupotreba nesavesnih činovnika.. U isto vreme proglašenje načela pravoslavlja zahtevalo je, u najmanju ruku, ograničenje delatnosti drugih priznatih konfesija, te progone osoba starog verskog obreda, pa onda slobodoumnih ljudi i; pripadnika sekata i otpadnika od pravoslavlja. Svi pokušaji reforama prestaju konačno godine 1848. Revolucija godine 1830. u Francuskoj i u Belgiji imala je naročitog odjeka u Poljskoj, gde se jedan deo poljske vojske i gradskog stanovništva u Varšavi pobunio, isterao iz Poljske namesnika, velikog kneza Konstantina, i nastojao je pred Zemaljskim Saborom („Sejmom“) da taj proglasi nezavisnost Poljske Kraljevine, ocepljenje 88
od Rusije, i zbacivanje sa prestola cara i kralja. Car Nikola morao je upotrebiti veliku vojsku, koja je tek posle sedmomesečne krvave borbe, prvo pod znamenitim Dibičem, a onda posle smrti Dibiča pod Paskjevićem osvojila ponovo Poljsku. Poljska revolucija omela je zamišljenu intervenciju cara Nikole u Belgiji. Ali je još veći utisak od Decembarske Bune i događaja iz godine 1830—31. napravila na cara Nikolu revolucija 1848. On bi hteo da je uguši, ali su se jedino Hapsburzi obratili na njega sa molbom da ih spase od pobunjenih Mađara. Car se rado odazvao na poziv svoga mladog druga Franje Josifa, pa je velika ruska vojska pod Paskjevićem ušla preko Dukljanskog prevoja u Mađarsku. Car Nikola se bojao Mađara još za to, što su u njihovoj vojsci ratovali mnogobrojni poljski emigranti. I sada još u Karpatskoj Rusiji i Slovačkoj rado se sećaju prolaska ruske vojske god. 1849. Ona je budila slovensku svest u tim zabačenim krajevima. Iz ruske pobede nad Mađarima izvukla je korist samo Hapsburška Monarhija, koja je likvidirala nacionalne aspiracije i Mađara, i Talijana, i Slovena. Car Nikola nije bio ni ranije sklon da te aspiracije pomaže. On je povodom Ilirskog Pokreta izjavio, da nikad neće pomagati podanike protiv njihovih vladara, iako je Gaj bio lepo primljen u Rusiji. Dostojevski je napisao u zatočenju, u Sibiru, besmrtne „Zapiske iz Mrtvoga Doma“. Tako je on nazvao sibirsku tamnicu, ali se isto tako mogla nazvati i čitava ondašnja Rusija. Jedan od najboljih ruskih pisaca Gljeb Uspenski, sećajući se kasnije na ovo doba, veli o njemu sledeće: „Ne treba se micati, iako možeš maštati; treba da kriješ da uopšte misliš; ali ne treba kriti da se bojiš, da ceptiš, čak i onda kad nema razloga za strah: evo šta su napravili od ruske gomile. Treba se uvek bojati: to je koren životne istine; sve ostalo može da bude a može i da ne bude, nije sve ostalo ni potrebno jer ćeš pasti u nepriliku.“ Ove njegove reči potvrđuju potpuno referat, koji je caru podneo jedan od njegovih doglavnika general Kutuzov, koji je bio upućen da pregleda tri gubernije i da cara obavesti o njihovom stanju. Mi možemo samo navesti nekoliko rečenica iz tog vanredno značajnog i zanimljivog dokumenta: „Prilikom putovanja moga, piše Kutuzov, u najbolje vreme godine t. j. za vreme kosidbe sena i žetve žita, nisam čuo nijednog glasa radosti, nije se zapažao nijedan pokret, koji bi svedočio o narodnom zadovoljstvu. Pečat nesreće i tuge udaren je na sva lica. Tragovi osećanja tuge toliko su zajednički svima staležima, dokazi društvenog siromaštva toliko su očigledni, nepravda i ugnetavanje svuda i u svemu toliko su opasni za državu, da i protiv volje postavljaš sebi pitanje: Zar ne može sve ovo stići do prestola Vašeg Carskog Veličanstva?...“ I naravno ne može, jer, nastavlja preuzvišeni autor „oko prestola Vašeg Veličanstva skupilo se nekoliko ljudi, koji su, opkoljavajući ga, napravili zid, preko koga nikakve zloupotrebe nisu za vas vidljive i glas ugnjetavanja i stradanja vašeg naroda ne dolazi do vaših ušiju...“ Godine 1835. od 231.099 ljudi u vojsci bilo je bolesnih 173.992 od kojih su 130.000 bolovali od vrlo teških i opasnih bolesti. Umrlo je 11.023 vojnika. General Kutuzov iznosi dalje varvarsku disciplinu, totalni haos u intendanturi i sanitetu kao uzroke ovog propadanja i raspadanja armije. Pod takvim okolnostima treba se još diviti kako je nikolajevska Rusija mogla da vodi toliko aktivnu i sve do katastrofe Krimskog Rata uspešnu spoljnju politiku vezanu za nekoliko teških, dugih i krvavih ratova. Prvi veliki rat, koji je Rusija vodila za vreme cara Nikole, bio je rat sa Perzijom. Odnosi sa Perzijom počeli su da se kvare ponovo naročito početkom XIX stoleća, pošto je Rusija primila u podanstvo Đurđijansku Carevinu na Kavkazu. Ova prastara hrišćanska carevina u toku dugih vekova borila se za svoju samostalnost protiv Turaka i Perzijanaca. Počev od XVI veka, naročito od doba Todora Ivanovića, Đurđijanci traže pomoći i zaštite od Rusije. Za vreme Katarine II ruska se rpanica primakla Đurđijanskoj; Rusija je bila odvojena od nje samo kavkaskim planinskim narodima. U to vreme, na molbu đurđijanskog cara, proglašen je protektorat Rusije nad malom zakavkaskom carevinom; najzad Pavle I uoči svoje smrti izdade proglas o ulasku Đurđijanske, kao pokrajine, u sastav ruske države. Kada su stigle u Perziju vesti o nagloj smrti cara Aleksandra i pobunama u Rusiji, orijentalci su shvatili ove vesti kao znak rasula ruske države, pa su perzijanski odredi bez objave rata upali u zakavkaske ruske predele. Znameniti general Jermolov, komandant ruskih trupa na Kavkazu, bio je preslab da zaustavi navalu Perzijanaca. Kad je dospela 89
pomoćna vojska pod generalom Paskjevaćem Perzijanci su bili potučeni i osvojen je Erivan. Paskjević je ušao u samu Perziju. Perzija je bila primorana da zatraži mir u Turkmančaju. Po tom miru Rusija je dobila dosta opširne perziske predele na levoj obali Araksa sa tvrđavom Erivanom. Od tog vremena Rusija je do-bila gospodareći položaj u Zakavkazju, naročito prema Perziji. Balkanska politika cara Nikole odlikovala se velikom aktivnošću. Umesto da prepusti Grke njihovoj sudbini car Nikola je nastojao da se Grci spasu turskog jarma i da im se obezbedi šira samouprava. U tome smislu potpisan je protokol između Rusije i Engleske 13. marta 1826. u Petrogradu, koji je trebala da primi i Porta. Gotovo istovremeno Rusija je uputila Porti ultimatum, prema kojem se od Porte tražilo da odmah oslobodi od svojih trupa dunavske kneževine, i da uspostavi stanje od pre 1821., kad je bila pogažena autonomija tih kneževina i kad su one bile okupirane od Turaka. Isto se tako tražilo od Porte neka odmah izvrši svoje obaveze prema Srbima u smislu tač. 8. Bukureškog Ugovora. Najzad, bili su izneti zahtevi koji su se ticali čisto ruskih državnih i privatnih interesa. Već 22. aprila Porta pristade na ultimatum. 25. septembra potpisana je čuvena Akermanska Konvencija u kojoj su uređena sva pitanja, koja su proizilazila iz Bukureškog Ugovora, kao i iz nekih drugih međunarodnih akata i obaveza. Tako su obnovljene povlastice Dunavskih Kneževina, regulisano je pitanje izbora njihovih gospodara, koji nisu mogli biti smenjeni bez pristanka Rusije; zatim se Porta ponovo obavezala da ispuni sve uslove Bukureškog Ugovora, i da u roku od 18 meseci, a prema sporazumu sa srpskim delegatima, obezbedi Srbiji samoupravu. Specijalno je bilo rešeno da Srbija bude proširena sa onih njenih šest nahija, koje su se pre nalazile pod Karađorđevom upravom. Obećano je, da će sva prava srpskog naroda biti potvrđena sultanovim hatišerifom i da će sve to biti stavljeno do znanja ruskom caru. Međutim, još pre nego što je došlo do ostvarenja onoga, što je ugovoreno u Akermanu, došlo je do novih zapleta na Balkanskom Poluostrvu. Turska je odbijala da zadovolji traženja Velikih Sila, koja su pravno proizlazila iz obaveza primljenih od Porte u Petrogradskom Protokolu. Kada su ta nastojanja ostala bezuspešna, savezničke flote ušle su u Navarinski zaliv i blokirale su tursko-misirsku flotu. 20. oktobra 1827. god. turske lađe su prve osule vatru na lađe saveznika. U bitci, koja je trajala nekoliko sati, cela je tursko-misirska flota bila spaljena. Posle ovoga događaja francuski, ruski i engleski ambasadori napustiše Carigrad. Sultan Mahmud uzeo je ratoboran stav prema Rusiji, proterao je ruske podanike iz Turske, zabranio ruskim lađama ulaz u Moreuze, javno je osporavao vrednost Akermanske Konvencije i svečano je pozivao muslimane na „sveti rat“ sa Rusijom. 14. aprila 1828. car Nikola je objavio Turskoj rat. Taj se rat vodio u Zakavkazju i na Balkanu. Mladi Njegoš pozdravljao je taj rat u prvoj svojoj ovećoj pesmi „O vojni Rusah i Turakah“. Miloševa Srbija nije učestvovala u ratu; car Nikola izrično je izjavio da ne zove balkanske hrišćane u rat sa Turskom, dok je knez Miloš na skupštini u Kragujevcu govorio: „Nama nije do toga što se carevine među sobom kavdže; one će se pobiti pa i pomiriti, ali onome slabom ko se u njihovu kavgu uplete bilo bi teško, kad ga koja strana ostavi.“ Međutim, rat se pokazao dosta težak za Ruse, naročito na Balkanskom Poluostrvu. Pored neodlučnosti glavnog zapovednika, starog grofa Vitgenštajna junaka iz god. 1812., naročito su delovale nezgodne saobraćajne prilike, neuređenost intendanture i saniteta. Mnogo više no same borbe desetkovale su rusku vojsku bolesti. Borba je trajala sa promenljivom srećom oko godinu i po dana. Samo su na moru Rusi postigli potpunu i odlučnu prevlast. Naročito su se čvrsto držale neke turske tvrđave, kao Šumla. Ali posle sjajne pobede koju je izvojevao kod Kulevče novi zapovednik, general Dibič, i posle prelaska Dibičeva preko Balkana i njegova ulaska u Jedrene, Turska je hitno zaključila mir u Jedrenu 14. septembra 1829. godine. U Jedrenu Dibiča pozdraviše i izaslanici kneza Miloša. Po ugovoru o miru Rusija je vraćala Turskoj Dunavske Kneževine, sve zemljište na Balkanu i veliki deo svojih osvojenja u Aziji. Rusija je dobila neka ostrva u dunavskoj delti, uz pravo prolaza ruskih ratnih brodova kroza nju. Dunav je proglašen slobodnom rekom. Rusi su dobili velike trgovačke povlastice i oštetu. Priznata je sloboda Grčke, dok je Dunavskim 90
Kneževinama obezbeđena pređašnja samouprava pod ruskom garantijom. Potvrđeno je sve, što je Srbiji obećano Akermanskom Konvencijom. Car Nikola je doskora smanjio ratnu oštetu, koju je Turska bila dužna platiti i uopšte vodio je veoma prijateljsku politiku spram Turske, tim pre što je Turska počela ispunjavati svoje obaveze. Tako je već godine 1830. sultanovim hatišerifom potvrđena samouprava Srbije. Prirodno je da je posle toga ruski uticaj postao veoma jak u Miloševoj Srbiji, gde su ruski agenti, pa i sami kuriri primani sa najvećim počastima, i da je srpski pokrovitelj, car Nikola, uživao kod Srba najveći ugled i ljubav. Mnogo brige zadavala je Rusiji mala Crna Gora. Stalni granični sukobi između Crnogoraca i Turaka izazivali su česte intervencije Rusije. O Crnoj Gori specijalno se brinuo Jeremija Gagić ruski konzul u Dubrovniku. God. 1833. došlo je do prvog puta Njegoševa u Rusiju, s koga je on poneo najlepše uspomene. Tada je on bio i zavladičen, u prisustvu samoga cara. Pored drugih povoljnih rezultata, Vladika je doveo iz Rusije u Crnu Goru „štampadura“ i slova, tako da je mogao otvoriti srpsku štampariju na Cetinju. Među prvim publikacijama koje su izašle iz ove štamparije bila je zbirka pesama Vladičinih, „Pustinjak Cetinjski“ (1834.), koja je puna reminiscencija na Rusiju i prožeta odlučnim rusofilstvom. Caru Nikoli I posvećuje Vladika dve ode; jednu svršava sa panslavističkim stihovima: „Zdrav Slavjanah budi care! Svi protivni za te mare, Brani đecu, te Slavjane, Njine pršti sve dušmane!“ Oduševljeno pozdravljajući još u „Pustinjaku Cetinjskom“ ruske gradove, naročito Moskvu, Njegoš je mnogo kasnije (1846.) u pismu „Moskovskom društvu istorije i starina ruskih“ slavio Moskvu još jednom: „Pažnja Moskve neocenjena je za vladaoca šake onog naroda koji je osuđen sudbinom na iskušenja, na žrtvu za pravoslavije i za čest imena naroda, kojeg su četiri stotine godina gnjavile i istrebljavale inoplemene države, a koji je svoje biće sačuvao, samo sa vjerom i češću imena, i koji je doživeo blaženu epohu u kojoj ga se setiše Car i majka slavenske veličine“. Vladika se svakako svesno i savesno trudio, politički i pesnički, da se nikad ne pomute odnosi prema velikom slavenskom bratu malog narodića, koji na usta serdara Jova (u „Šćepanu“) kaže: „I mi Ruse ka' braću ljubimo...“ Mnogi Rusi, i kao diplomatski agenti i kao putnici (na primer naučenjak Nil Popov, pisac znamenitog dela „Rusija i Srbija“, kome je vladika Rade posvetio na rastanku toplu pesmu), svojski su radili na održavanju i učvršćavanju uzajamnih simpatija. Sve do 1840. godine Rusija je gospodarila na Balkanskome Poluostrvu. Ne samo hrišćanski narodi i vasalne prema Porti državice, nego i sama Porta nalazila se pod tutorstvom cara Nikole. I u Pruskoj nijedna ozbiljna politička mera, čak ni čisto unutrašnja, nije se mogla sprovesti bez pristanka ili bar znanja ruskog cara. Ruski poslanik na pruskome dvoru vodio je usred Berlina cenzuru nemačkih knjiga. Kad je kralj Fridrih Vilhelm IV bio 1847. prinuđen da sazove Zemaljski Sabor, car Nikola je zauzeo neprijateljski stav prema Pruskoj i svome šuraku kralju i sprečio je pruski pokušaj da zauzme Šlezvig-Holštajn i da se bori sa Danskom. Šta više, osujetio je i pokušaje Pruske da dođe do hegemonije u Nemačkoj i pomagao je svoga saveznika i štićenika iz god. 1849. cara Franju Josifa, da vodi odlučnu reč u Nemačkoj. Godine 1840. nadzor nad stanjem na Balkanskom Poluostrvu predat je uzajamnim ugovorom pet Sila — Rusije, Engleske, Francuske, Austrije i Pruske njihovim ambasadorima u Carigradu. Na taj se način ruska garantija pretvorila u evropsku, i ruski prestiž na Balkanskom Poluostrvu bio je donekle uzdrman. Ali se car Nikola i dalje ponašao kao suveren ne samo Rusije, nego i Istoka. Nepoverenje, koje su evropski državnici i javno mnenje sve više tajili prema Rusiji, postalo je naročito teško po samu Rusiju posle događaja revolucionarnih godina 1848-49. Politiku izolovanja Rusije i podbadanja Turske protiv nje predvodio je engleski predsednik vlade lord Palmerston. A i francuska vlada, i sam predsednik Republike Luj Napoleon Bonapart, potonji car Napoleon III, svojski su podržavali englesku politiku. Austrija se nije obazirala na to, što je opstanak njene države i dinastije bio obezbeđen 1849. god. samo pomoću Rusije, nego se u potaji već spremala da, prema 91
čuvenoj krilatici, „začudi svet svojom nezahvalnošću“. U takvoj atmosferi izbio je jedan novi veliki rat. Rat taj, Krimski, bio je sudnji dan cara Nikole i Nikolajevske Rusije. Izbio je 1853. god. imajući kao neposredan uzrok sukob između Rusije, Porte i Francuske zbog prava protektorata nad Svetim Mestima u Palestini i načina izvršavanja tog protektorata. Razvijao se tako nepovoljno za Rusiju, i pored divnog junaštva njene vojske, da car Nikola nije hteo da doživi sramotni svršetak ovoga rata. Još pun životne snage, ali slomljena duha usled neuspeha celog svoga životnog dela, on je sebi oduzeo život (1855.). Njegov sin Aleksandar II (1855—1881.) primio je teško i nezahvalno nasleđe. GLAVA XXI. Doba Aleksandra II (1855-1881.). (Velike reforme, reakcija i revolucija). Aleksandar II primio je nasleđe teškog Krimskog Rata. Taj se rat u glavnom odigrao ovako: godine 1853. ruska vojska operisala je na Dunavu i u Zakavkazju. Za te operacije ruska flota trebala je da obezbedi nesmetan saobraćaj Crnim Morem. U tome je bio smisao znamenite sinopske bitke, u kojoj je ruska flota admirala Nahimova sasvim uništila tursku flotu. Sinopska bitka dala je neposredno povoda zapadnim državama — Engleskoj i Francuskoj — da objave Rusiji rat. One su povukle za sobom neutralnu Austriju, koja je naterala Rusiju na povlačenje iz Dunavskih Kneževina-Englesko-francuska flota blokirala je rusku flotu u Sevastopolju i iskrcala je jak odred Francuza, Engleza i Turaka kod Eupatorije na Krimu. Pokušaj ruskih trupa kneza Menšikova da zaustave napredovanje saveznika propao je. Iza toga otpočela je jedanaestomesečna opsada Sevastopolja, kojoj se početkom 1855. godine pridružiše talijanske trupe kralja Viktora Emanuila. Ruska flota bila je većim delom potopljena na ulazu u Sevastopoljski Zaliv. Novi pokušaji ruskih glavnih snaga da oslobode Sevastopolj (bitke kod Inkermana i na Crnoj Reci) svršili su se neuspehom, i posle nečuvenih borbi i dugotrajnog bombardovanja, za vreme koga su Rusi ponekad gubili preko 1000 ljudi na dan, francuske trupe zauzeše na juriš Malahov brežuljak, koji je bio ključ odbrane. Ruski zaštitnici opustošenoga grada i porušenih utvrđenja napustiše grad. Posle ovog nastalo je gotovo svuda zatišje, bez formalnog primirja. U novembru 1855. godine Rusi zauzeše zakavkasku tvrđavu Kars; ovo je stvorilo povoljnu psihološku situaciju za pregovore o miru. Istrošena, razorena Rusija, u kojoj je nikolajevski režim doživeo potpun slom, nije mogla produžiti ratovanje. Saveznici sa svoje strane nisu imali izgleda da postignu neke nove brze i velike uspehe, i tako je došlo do Pariskog Kongresa. Taj je Rusiji vratio mesta osvojena od saveznika, a Rusija je izgubila osvojenja u Zakavkazju i odrekla se obale donjeg Dunava (izmailski srez u Besarabiji). Najvažnija tačka ovog ugovora za Rusiju, i u isto vreme najteža, sastojala se u zabrani, da Rusija ne može imati tvrđava, utvrđenih pristaništa i ratnih lađa na Crnome Moru. Car Aleksandar imao je 37 godina, kada je stupio na presto. On je bio već potpuno izrađen čovek. Njegovi pogledi i načela stvarani su pod dvostrukim uplivom: njegova oca i visokog dvorskog i vojnog društva koje je obožavalo cara Nikolu i udvaralo mu se, i veoma humanih i liberalnih vaspitača Merdera i čuvenog pesnika Žukovskog, kao i njegova profesora ekonomije Arsenjeva, koji je ranije, kao profesor petrogradskog univerziteta, bio gonjen zbog liberalizma. Car Aleksandar bio je spreman da brani samodržavnu vladavinu i interese njenog glavnog oslonca, plemstva, ali je u isto vreme bio prožet i sažaljenjem za narodne mase; a beše i svestan da bez temeljnih promena u ruskom selu ne može opstati Ruska Carevina. Inače, car Aleksandar bio je lično veoma simpatičan čovek; njegova spoljašnjost činila je na sve najlepši utisak. U svojim manirima on nije imao krutosti očeve, bio je dobar govornik i obrazovan čovek, a glavna mu je mana bila samo u slaboj volji. Krimska katastrofa ubedila je mnoge, pa i samog cara, da su potrebne velike reforme. Seljačko pitanje stajalo je u prvome redu. Ekonomski, politički i čisto psihološki, Rusija je izašla potpuno iz onog stanja, u kom bi se kmetska zavisnost seljaka mogla bar donekle održavati i pravdati. 92
Oslobođenje seljaka bilo je hitna i bezuslovna nužda. Još u martu 1856., primajući moskovsko plemstvo, Car je govorio veoma oprezno: „Šire se glasovi kako ja hoću proglasiti oslobođenje seljaka; ovo nije tako, ...ali ja neću da kažem ni da sam protiv oslobođenja: mi živimo u takvo jedno doba da se ovo mora desiti kasnije ili pre. Ja mislim da ste vi moga mišljenja. Dakle, mnogo je bolje da ovo dođe odozgo, nego odozdo.“ U plemstvu je vrenje otpočelo. Plemići litvanskih gubernija podneli su namesniku generalu Nazimovu molbu da se dozvoli pretres pitanja o oslobođenju seljaka, bez ustupanja zemlje. Na to iziđe znamenito carevo ručno pismo od 20. novembra 1857., kojim je plemstvo ovlašćeno da se bavi seljačkim pitanjem, i to s tim, da pravo plemića na zemlju ostane neokrnjeno i da seljak dobije slobodu i svoju kuću sa baštom, ali i to uz oštetu spahiji. Krajem 1857. i tokom 1858. godine plemstvo je počelo da u svojim stručnim odborima pretresa način rešenja seljačkog pitanja. U isto vreme otpočelo je pretresanje ovog pitanja i u štampi, i to ne samo u emigraciji, nego i u Rusiji, gde su na se obratili najveću pažnju svojom erudicijom i odanošću interesima seljaka članci mladog ekonomskog pisca Černiševskog, kao i vatreni članak viđenog profesora pravnika Kaveljina. Tokom 1859. obrazovane su uz „Glavni Odbor“ o seljačkom pitanju speci-jalne komisije za izradu zakonskih nacrta. Za sve vreme trajale su uporne borbe između različitih struja u birokratiji i plemstvu, koje su težile da reše na različne načine seljačko pitanje. Jaka je bila struja, koja je tražila da seljaci budu stvarno oslobođeni bez zemlje. Samo nastojanjima cara Aleksandra treba pripisati što je reforma bila ipak početkom 1861. gotova i što je veoma brzo prošla kroz Državni Savet. Ovaj je samo uspeo, da u poslednji trenutak unese jedan veoma štetan paragraf, prema kome su seljaci, sporazumno sa spahijama, mogli da dobiju takozvani „prosjački deo“ sasvim badava i da se time, dobivši četvrtinu zemlje koju su ranije imali, reše odmah svih obaveza prema svojim bivšim gospodarima. Ova mera je znatno smanjila površinu seljačke zemlje i postala je jedan od uzroka docnijoj složenosti agrarnog problema. Na dan svoga dolaska na presto, t. j. 19. februara 1861., Aleksandar II je potpisao znameniti, ali veoma nespretno sastavljeni proglas na narod o oslobođenju. 5. marta proglas je bio objavljen celom narodu. Povlašćeni staleži nalazili su se u velikoj panici, u očekivanju bune, dok su se mase držale potpuno mirno i ćutljivo. Spahiskih kmetova bilo je tada u Rusiji na 21,000.000 zemljoradnika i oko 1 1/2 milion takozvanih „dvorovih“, t. j. kućnih slugu plemstva. Osim toga još i 4,700.000 kmetova carske kuće i 20,000.000 državnih kmetova. Suština reforme, u koliko se ona ticala spahiskih kmetova, sastojala se u sledećem: 1) sluge („dvorovi“) dobijali su prosto slobodu, bez daljih uslova, samo su bili dužni da još dve godine služe; ekonomski položaj mnogih od njih, nakon oslobođenja, bio je očajan, jer je njih plemstvo naveliko otpuštalo a oni često nisu imali ni kuće ni zemljišta, niti su bili vični kakvom korisnom zanatu; 2) zemljoradnici su isto tako dobijali slobodu provizorno, još za dve godine ostajući pod vlašću plemstva, vezani različnim dužnostima prema svojim ranijim gospodarima; 3) nakon dve godine ukidala se vlasteoska sudbenost i policija, a kuća i bašta seljaka, sa sporednim zgradama predavale su im se uz izvestan danak; ali je to moglo da se pretvori i u vlasništvo s pomoću ugovora između plemića i dotičnih seljaka, koji su onda plaćali otkupninu; isto su tako 4) i seoske opštine, takozvani „mirovi“ (poglavito u velikoruskim gubernijama), odnosno pojedine porodice (poglavito u gubernijama malo- i beloruskim) dobijaju na uživanje one zemlje koje su ranije obrađivali uz plaćanje danka, dok je dopuštena bila i otkupnina, uz pripomoć države; 5) odnosi između plemstva i bivših kmetova imali su da budu udešeni u pojedinim spahilucima dobrovoljnim sporazumom stranaka, uz posredovanje specijalnog vladinog pouzdanika, ali je kasnije sprovedena prinudna likvidacija seljačko-plemićskih odnosa, gdegod nisu dotle bili uređeni i likvidirani dobrovoljnom pogodbom; 6) seljaci su sačuvali svoje običajno pravo, samoupravu, gde je ranije bila, pa je ovaka staleška samouprava zavedena u sve opštine, a opštine su grupisane u veće teritorijalne komplekse, t. zv. „volosti“ sa izbornim starešinom, i sa naročitim sudom koji je imao da rešava seljačke civilne parnice, pa i manje krivične stvari; 7) u opštinama velikoruskim, zemlja oranica i livade nisu bile privatno vlasništvo pojedinaca, nego „mira,“ ali to nije bio kolektivizam eksploatacije nego samo vlaeništva, sa više ili manje čestom promenom delova zajedničkog zemljišta koja su se nalazila u obradi i uživanju pojedinaca. 93
Reforma je, kako se vidi, u osnovi svojoj bila dosta radikalna; pa ipak ni izdaleka nije zadovoljila seljake, a nekim svojim odredbama dovela je do stalnog nezadovoljstva. Iza seljačke reforme došao je niz drugih velikih reforama koje ćemo sad redom izložiti. Sa najvećom promišljenošću i veoma sistematski je izrađena reforma sudstva. Sudovi u Rusiji bili su staleški, glomazni; loše plaćene i loše spremljene sudije bile su poznate po svojoj podmitljivosti i nesavesnosti; sudski postupak bio je neverovatno zastareo i osnovan na čisto pismenoj proceduri. Reforma cara Aleksandra dala je Rusiji „sud brz, pravedan, milostiv, jednak za sve.“ Pored drugih korisnih ustanova, bila je uvedena porota u svima važnim kriminalnim parnicama i „mirovna pravda,“ t. j. niži sudovi za brzo rešavanje manjih krivičnih i građanskih parnica. Rusija se sa pravom ponosila ovim „Sudbenim Ustavom“ cara Aleksandra II (od 20. novembra 1864). Telesne kazne, često veoma surove, tištale su vrlo teško ruski radni narod. Godine 1863. njihova je upotreba bila jako ograničena: samo robijaši, osuđeni na gubitak izvesnih prava, vojnici u takozvanim „disciplinskim bataljonima“, i najzad u mnogo slabijem stepenu seljaci, po presudama staleških sudova, mogli su da budu podvrgnuti relativno lakoj telesnoj kazni. Tek četrdeset godina kasnije, prilikom rođenja prestolonaslednika Aleksija, car Nikola II je ukinuo telesne kazne za seljake. Iste godine, kada su delimično ukinute telesne kazne, sprovedena je važna finansiska reforma, kojom je ukinuta po narodnu privredu i društveni moral veoma štetna ustanova takozvanih otkupščika t. j. bogatih ljudi, koji su iznajmljivadi od države monopol prodaje alkoholnih pića. Reforma univerziteta dala im je administrativnu autonomiju, relativnu slobodu nauke i nastave, i uopšte napredniju uredbu. Najzad, godine 1864., izdata je uredba o samoupravnim ustanovama guvernijalnim i sreskim. Zastupnici ovih novih ustanova, takozvanog Zemstva, bili su birani od samoga stanovništva, zemljeposednika, posednika industriskih preduzeća i seoskih opština. Uz guvernijalne i sreske skupštine delovali su i njihovi izvršni organi, takozvane Uprave. „Zemstva“ su se brinula o narodnoj privredi, narodnom zdravlju i prosveti, sve na dosta širokoj osnovi. Ona su postala veoma napredan činilac ruskog društvenog i državnog života. Godine 1870. uređena je samouprava gradova. Organe te samouprave „Gradske dume“ t. j. veća, sa njihovim izvršnim osobljem, birali su svi posednici u gradu bez obzira na stalešku pripadnost. Godine 1865. izašao je zakon o štampi. Iako je po tome zakonu očuvana cenzura, ipak je štampa dobila više olakšica, te se mogla bolje razvijati. Zastarelost organizacije vojske, neverovatno dugi rok vojne službe, od koje su bili oslobođeni povlašćeni staleži, sve je to izazivalo veliko nezadovoljstvo u narodu. Ministar vojni, general Dimitrije Miljutin, izveo je temeljnu reformu ruske vojske u naprednom i demokratskom duhu. Organizacija vojske i samog vaspitanja oficira i vojnika bila je jako poboljšana, rok u stalnome kadru bio je smanjen, obaveza ličnog učešća u odbrani otadžbine proširena na sve (1874.). Takve su bile ove značajne reforme, koje su u mnogome promenile oblik Rusije i svedočile o pojavi, odnosno jačanju novih društvenih grupa građanstva, inteligencije, slobodnog seljaštva. Pregled ideološkog, socijalno-političkog pokreta u prvom redu, počećemo sa stvaranjem škola t. zv. slavjanofila i zapadnjaka. U glavnom socijalnom pitanju svoga doba oba ova tabora bila su jednodušna: ropstvo su svi osuđivali. „Mi (t. j. zapadnjaci) i slavjanofili“, veli Hercen, „mi smo predstavljali neku vrstu Janusa sa dva lica; oni su gledali unatrag, mi pak unapred. Ali smo u osećanjima bili jedno, i naša su srca podjednakom snagom kucala za našeg mlađeg brata, seljaka. Za njih je to bila kao neka uspomena, za nas proročanstvo...“ Dok su zapadnjaci — bar njihova većina, — tražili, da Rusija ide istim putem kojim je išla Zapadna Evropa, te zapadne zakone, ustanove, i uređenja smatrali uzorom za kojim i Rusija treba da teži ako hoće da ostane velika, dotle su slavjanofili sumnjali u istinitost zapadnih prosvetnih načela, u valjanost morala i društva, i u primenjivost ustanova zapadnih zemalja na Rusiju. Oni su gledali da svoju nauku crpu iz primera i uspomena ruske prošlosti pre Petra Velikog, deleći svoje simpatije između drevne Moskve i Kijeva; hteli su da utvrde samostalna načela ruskog života. Rusija je prihvatila bila hrišćanstvo u obliku 94
vaseljenskog pravoslavlja, i ostala je uvek u okviru Vaseljenske Crkve, pa je i klasičnu prosvetu dobila posredstvom Crkve, bez elemenata trezvenog racionalizma. Rusija s toga nije znala za rimske pravne ustanove, za ugovore i formalizam feudalnoga društva, u njoj je pravo hrišćansko shvatanje, koje je po svojoj suštini „jedna celina mudrosti“, udarilo svoj pečat na uređenje i život. Ovo se shvatanje najbolje ogleda u dragovoljnom pozivu Varjazima, da dođu u Rusiju i da vladaju, razume se sporazumno sa narodom; dalje u Crkvi, koja daje duhovna načela državi i društvu; u unutarnjoj pravdi samih zakona i u čuvanju istinitog dostojanstva svake ličnosti; u jedinstvu i lepoti moralnog življenja, u prirođenoj iako svesnoj skromnosti, dok je Zapad pun oholosti i samopouzdanja; ali napose, i više svega, u ruskoj seoskoj opštini — „miru“. Dodamo li još ovome formulu slavjanofilskog političkog programa, prema kojoj treba vratiti ono što je bilo u državnom uređenju stare kijevske i moskovske Rusije, naime dati narodu, „zemlji“, „vlast mnjenja“, a caru — „vlast sile“, te uspostaviti i uređenje i prosvetu i spoljašnji oblik života, i obrede, običaje, pa čak i mode Rusije pre Petra Velikog, onda ćemo dobiti potpunu sliku slavjanofilstva, kakvo su propovedali, pored Kirjejevskog, i braća Aksakovi i Homjakov, Samarin, i ostali. Konzervativni i nacionalistički elementi u ovoj doktrini naročito su jaki kod epigona slavenofilstva (oko 1880. r. i kasnije). Počevši pak od 1860. godine slavjanofili su se naročito istakli propagandom u korist Južnih Slovena, poimenice Srba i Bugara, i uopšte izvesnim panslavističkim idejama. Jedan od glavnih predstavnika doktrine tih godina, Nikola Danjiljevski, smatrao je oprečnost Rusije i Evrope kao neki zakon istorije. Ali, vera u samostalnost ruskih istoriskih „načela“, u neovisnost od Evrope i u zamašnu originalnost istoriske sudbine Rusije, kao i simpatije prema opštini — „miru“, igrale znatnu ulogu i pri stvaranju ideologije takozvanog „narodnjaštva“; a preko „narodnjaštva“ ove su ideološke pretpostavke ušle i u stranački program i poglede stranke socijalista revolucionara, gde su, čudnovato isprepletene i izmešane s elementima marksizma, sindikalizma, i anarhizma (najviše Bakunjinova pravca), doprinele mnogo stvaranju ideologije boljševičkog pokreta; dok ortodoksni marksistički pokret i ortodoksna socijal-demokratija u Rusiji, isto kao i glavne struje ruskog više ili manje demokratskog liberalizma, vode svoje poreklo (u najvećoj meri) od zapadnjaštva. U doba prvih godina „velikih reforama“, sledbenici slavjanofila i zapadnjaka išli su u tri glavna politička pravca: konzervativni, liberalni i socijalistički; ovaj poslednji uz znatno učešće ponekih zapadnjaka, najviše Hercena, koji zauzima u ruskom ideološkom razvitku veoma ugledno mesto. Pozitivni politički i životni ideal Hercenov stvoren je pod neposrednim uticajem književnosti francuskog racionalizma, pa liberalnih pisaca vremena Restauracije, i najzad utopističke i socijalističke književnosti, dok mu je kritičnu sadržinu dala ruska stvarnost — kmetska zavisnost seljaka i despotizam cara Nikole. Hercen se u Rusiji razvio u ubeđena revolucionarnog zapadnjaka. Ali kada je došao, na kratko vreme pred Revoluciju od 1848., u zapadnu Evropu — odakle se nije više ni vratio, — on je ubrzo zapazio, da su ustavnost, političke slobode, progres i prosveta, o kojima je toliko slušao, uopšte sva kultura Evrope, puni bitnih nedostataka. Republika od 1848., i revolucija, doveli su do još tužnijih razočaranja. „Kudagod se kreneš duva varvarstvo, iz dvorova isto kao iz radionica... Savremeni naraštaj ima jednog jedinog boga, kapital, i nema drugih bogova do njega.“ „...Evropa se sada dosetila, da bi parlamentarni sistem mogao biti oštroumno sredstvo kojim će, tako reći hemiskim načinom, društvene potrebe i energiju akcije pretvoriti u reči i beskonačne sporove... Demokratija ima strašnu moć rušenja; a kad se lati građenja, gubi se u učeničkim eksperimentima i u političkim vežbanjima.“ Ovo je pisano uoči revolucije od godine 1848. Još je veće bilo razočaranje Hercenovo nakon njena neuspeha. A 1864., godine osnivanja Prve Internacionale, Hercen sabira svoje iskustvo i daje ovu ocenu Evrope i njene civilizacije: „Filistarstvo, to je poslednja reč civilizacije, — ceo obrazovani svet otišao je u filistre. Dragi prijatelju, vreme je da se mirno i smireno uvidi, da je filistarstvo završna forma zapadne civilizacije, njena zrelost, — filistarstvom se završuje dugi red njenih snova, epopeja njena razvića, roman njene mladosti. Posle svih maštanja i težnja, filistarstvo pruža ljudima skromni i tihi kutak i neuzbudljiv život...“ Ali na „ivici moralne propasti“, on je našao spas u veri u Rusiju: „Ja osećam srcem i umom 95
da se istorija gura kroz naša vrata“ (1857.). „U Rusiji, koja će poći svojim vlastitim putem, iskorišćujući i šireći njoj bitno prirođeni duh socijalne pravde, koji se najbolje oličava u seoskoj opštini, u kolektivizmu i zadrugarstvu seoskoga „mira“, i u buntovnom duhu naroda, doćiće do konačne pobede pravde, i odatle će nastupiti pravi preobražaj Evrope i čovečanstva, na osnovu načela ruskih i slovenskih bitno različnih od zapadnih (romano-germanskih).“ Tako Hercen, u izvesnom smislu, pruža ruku slavjanofilima, i vezuje ruski nacionalizam i rusko-slovenski mesijanizam s evropskim utopističkim socijalizmom. U filijaciji socijalnih i filozofskih ideja ruskih, u stvaranju „narodnjaštva“, a preko njega i modernog komunizma, Hercenu pripada važno mesto. Socijaliste i liberali sviju pravaca bili su, i u mnogom su još, njegovi učenici, pa i sam tvorac i pokretač anarhizma, osnivač a onda rušilac Prve Internacionale, Bakunjin, koji je na njega snažno uplivisao, bio je od svoje strane pod njegovim uticajem. Popularnost Hercenova bila je neobična, tako da je njegovo „Zvono“, zabranjeno u Rusiji, postalo u vreme „velikih reforama“ najomiljeniji i najviše čitani ruski list. Tek nakon poljskog ustanka (1863.), kada su Hercena napustili levičari revolucionarci, zbog izvesne umerenosti, pa i umereni liberali, nezadovoljni njegovim polonofilstvom, počelo je naglo opadanje slave Zvona, pa i Hercenove uopšte. U godinama takozvanih „reforama“ stvara se u Rusiji pravo javno mnjenje. Relativna sloboda štampe, i u vezi s tim pojava grupe ljudi, prilično mnogobrojne, koji žive od pera, pa zadrugarstvo, advokatura, a malo kasnije i organi lokalne samouprave, koji daju posla znatnom broju intelektualaca, — sve je to doprilo stupanju u javni život takozvane inteligencije „raznoga zvanja“, koji nisu ni plemići, ni seljaci, ni sveštenici, ni trgovci. Njima u izvesnom smislu pruža ruku „plemić koji se kaje“ — kaje se što je odrastao na tlu nepravde i što živi na račun naroda, — tip koji više ne umire. Visoke škole, u kojima broj đaka brzo raste, pune su toga elementa. Seljaštvo, u celini dosta mirno, prihvaća reforme. Ali taj mir je prividan. Pesnik Njekrasov opisao je ovo ćutanje seljaka sjajnim stihovima: „Po prestonicama huka i buka, besni besednički rat... A tamo, u dubinama Rusije, vlada večiti mir...“ U duši, seljaštvo nije zadovoljno. Ono smatra, s pravom, da su mu preteški tereti nametnuti u korist plemstva, i da je podela zemljišnog poseda ispala na njegovu štetu; u duši seljaci smatraju da oni uopšte ne bi trebali ništa da plate, jer su oni pravi vlasnici zemlje, te da je uopšte postojanje spahiluka golema nepravda. Vlastelinski dvor postao je za njih simvol poniženja. Gospodska oranica, šuma, livada i pašnjak, u svemu tom vide oni od njih oduzeto dobro, Koje je njima od preke potrebe, a koje uopšte ne pripada tim plemenitim badavadžijama. Sve to treba natrag osvojiti za seljaka. Pri tom su oni monarhisti do dna duše, — u njima živi ideal velikog, pravoslavnog, samodržavnog Cara, njihova gospodara, njihova oca. Car-baćuška prevaren je i zarobljen od plemstva. „Car je milostiv, ali je psar nemilostiv“ kaže jedna narodna poslovica. Među inteligencijom su se onda najviše isticali revolucionarnim duhom književnici i visokoškolci, kojih je tada već bilo na hiljade; pa nešto, ali u mnogo manjem broju i u pozadini pokreta, i neki ljudi liberalnih profesija, najzad i nešto, većinom nižih, činovnika i čak i oficira. U isto su se doba neke vođe mladih „zemstava“, mnogi profesori visokih škola, i nešto visokih birokrata (naročito predsednika i članova novih sudova), istakli kao pokretači i glasonoše liberalizma, koji je — na suprot socijalnim, pa čak i socijalističkim težnjama inteligencije „raznoga zvanja“ i omladine — naglašavao potrebu jačanja liberalnoga kursa, poboljšanja administracije i sudstva, razvijanja ustanova lokalnog „seli-governement“-a, koji ima da bude „krunisan“ (t. j. da bude zavedeno narodno predstavništvo), dakako uz proklamaciju građanske jednakosti i političkih sloboda. Revolucionari nisu mnogo marili za ovakve političke reforme. Njihove idejne vođe bili su tada odlični kritičari i publiciste Dobroljubov i Pisarev (koji je uneo revolucionarne ideje i čisto naturalističko i grubo utilitarističko shvatanje čak i u estetsku kritiku, odbacujući i Puškina, kao pesnika bez ikakve vrednosti), pa najveći apostol nove generacije, Černiševski, koji se, uz temeljno poznavanje političke ekonomije i zapadnih socijalnih doktrina, zagrevao naročito za rusku opštinu i 96
za originalne nacionalne ruske metode i puteve, koji će konačno dovesti do opštečovečanske cpeće. I on je dakle bio „narodnjak“, pa ni njemu nije bio tuđ ruski mesijanizam, samo što ga je on zaodenuo u čisto materijalističko i ateističko shvatanje. Glavna karakterna crta inteligencije oko 1860. i dalje bio je takozvani nihilizam — reč koju je uneo u jezik i književnost Turgenjev, u svome znamenitom romanu „Ocevi i deca“. Sloljašnja grubost, vulgarno ponašanje, preziranje sviju društvenih obzira, filozofski materijalizam i verski ateizam, uz socijalno-politički radikalizam i idealističku odanost interesima prostog puka — to su glavne crte ovog pokreta, ili, tačnije reći, mentaliteta. S jeseni godine 1861. buknuli su neredi na univerzitetima: veći broj đaka izgubio je stipendije, mnogi su otpušteni i proterani u pokrajine. Ovo „raseljavanje“ inteligentnih „bundžija“ po celoj Rusiji bilo je od značaja za jačanje nezadovoljstva u samom narodu. Uzbuđenje, osećaj nesigurnosti, sve su više rasli. Požari, koji su se na neobjašnjen način širili po većim i manjim gradovima Rusije; pojava letaka, kao što je bila čitava jedna serija pod naslovom „Velikoros“, ili posebni letak „Spahiskim seljacima“, u vezi s kojima je zatvoren, pa onda i na dugogodišnju robiju osuđen Černiševski; pojava neke „Zlatne gramote (t. j. povelje), kojom je car tobože darivao seljacima puno vlasništvo na zemlju, te ukidao porez na glavu i otkupninu za zemlju, isto kao i regrutiranje, s pozivom seljacima na bunu protiv spahija i vlasti, ako se ovi budu oduprli ovoj „carskoj“ naredbi, - sve su to bili znaci snažnog pokreta. Godine 1863. stvorena je tajna prevratna organizacija, koja je proglasila prvi put znamenitu lozinku: „Zemlja i volja“ (t.j. sloboda), kao odgovor na pitanje „Šta treba narodu?“ Baš ovih godina nastale su vrlo ozbiljne komplikacije u Poljskoj. Po dolasku na presto, car Aleksandar, prilikom posete Varšavi, pozvaoje Poljake da napuste neostvarljiva maštanja, ali su ipak u Poljskoj verovali u novog vladara i nadali se da će učiniti nešto za Poljake. Amnestija bivšim revolucionarima i pojedini ustupci izazivali su veće nade. Vlada je dopustila osnivanje Poljoprivrednog Društva, koje je domalo postalo središte političke akcije. Kao član pokrajinske uprave došao je markiz Veljopoljski, koji se svojski trudio da udari čvrste temelje autonomiji kraljevine i da sprovede seljačku reformu na dosta širokoj bazi, ali oslanjajući se na Rusiju i napuštajući misao o Velikoj Poljskoj. Dok su se široke narodne mase držale potpuno pasivno, u višem društvu, u činovništvu i u oficirskom koru, nastalo je sve jače vrenje. Niko ozbiljno nije podržavao Veljopoljskog. Kada je, posle nekoliko sukoba i manifestacija, vlada raspustila Poljoprivredno Društvo, došlo je do velikih demonstracija po ulicama Varšave, 8. aprila 1861., koje su bile krvavo ugušene. To je bio početak revolucije. Stvorene su dve tajne organizacije: umerenija Direkcija Belih i revolucionarnija Tajni Komitet Crvenih. Misija carskog namesnika i brata, velikog kneza Konstantina, da umiri razbuktale strasti nije uspela, a krajem 1862. godine tajna revolucionarna organizacija, pretvorivši se u revolucionarnu vladu, proglasi opšti narodni ustanak. Mase puka ostale su i dalje pasivne i ustanak, iako se proširio na Litvu, Belorusiju i Voliniju, bio je u glavnom dosta lako, ali vrlo krvavo ugušen. Intervencija Francuske, Engleske i Austrije u korist Poljaka bila je od ruske vlade odbačena, a poljska revolucionarna vlada uhvaćena i obešena. Seljačko pitanje u Poljskoj rešeno je veoma povoljno za seljake. U Poljskoj sve do 1905. god. sprovodila se veoma okrutna rusifikatorska politika; u Litvi, Belorusiji i na Ukrajini, na desnoj obali Dnjepra, poljske manjine i katoličanstvo bili su jako gonjeni. Godine 1875. bilo je službeno ukinuto unijatstvo, koje se ipak održalo, gonjeno od vlasti, sve do godine 1905. U vezi sa svim ovim događajima, naredbama iz godine 1863. i naročito 1876., zabranjena je svaka službena upotreba ukrajinskog ili maloruskog jezika i jako je ograničena njegova upotreba čak i u lepoj književnosti. Plan jedne opšte bune, godine 1863., bio je kombinovan sa poljskim ustankom, i mogao je da bude veoma opasan, da nije uskoro otkriven i osujećen. Ali već godine :865. javlja se takozvana Organizacija sa sledećim programom: 1) propaganda među seljacima za nacionalizaciju zemlje, 2) buna seljaka protiv posednika, protivu plemstva, i protivu vlasti; 3) osnivanje škola, društava (zadruga), radionica (knjigoveznica, šivaćih radnja, i slično), kao sredstvo da se stupi u bliži dodir sa narodom; 4) osnivanje čitaonica i besplatnih škola, organizacija društava (pododbora) u 97
pokrajinama, na osnovu načela komunizma; 5) socijalistička propaganda u narodu, s pomoću učitelja i đaka bogoslovije. Kada je jedan od članova Organizacije, plemić Dimitrije Karakozov, pucao (u aprilu 1866.) na cara, iako je on to učinio na svoju ruku i bez znanja većine Organizacije, ipak je to bio znak za žestoke progone, pa čak i za obustavu nekih radikalnijih organa štampe. Velik broj intelektualaca, po nevolji i dragovoljno, među njima i ženskih, često iz odličnih porodica (kao na primer znamenita teoriskinja Sonja Perovska), kojima je ruska vlada uskratila pravo posećivanja visokih škola u Rusiji, krenuo je onih godina u Evropu, i čitave grupe ruskih studenata, više-manje zavađenih sa carskom policijom, skupljale su se po većim univerzitetskim gradovima Evrope, tako naročito u Cirihu, gde su s njima dolazili u dodir i vezu i srpski levičarski omladinci. Tamo je među njima počeo da prikuplja pristaše, pa je onda preneo akciju u Rusiju, i to i u prestonice i u pokrajinu, bivši učitelj Nječajev, čija je akcija i organizacija dala sadržinu romanu Dostojevskog „Zli dusi“, u kom ima više genijalnih „proročanstava“ o budućoj ruskoj revoluciji, ili tačnije, genijalnog predviđanja i dubokih zapažanja i zaključaka na osnovu stvarne građe iz života ruskih revolucionara. Ta organizacija imala je sledeći program: „Jedini cilj Društva, to je potpuno oslobođenje i blagostanje naroda. Ali budući da je Društvo ubeđeno da se taj cilj daje postići samo narodnom revolucijom, ono će se služiti svim mogućim sredstvima da bi se u narodu razvila i raširila svest o patnjama, koje mogu najviše da iscrpu strpljenje narodnih masa, te da se digne neophodna opšta buna. Društvo ne podrazumeva pod revolucijom neki pokret udešen prema klasičnim evropskim uzorima. Ovaj pokret neće da se zaustavi pred privatnom svojinom i pred tradicijama socijalnog reda, neće da se smatra zadovoljenim pošto uništi jednu po-litičku formu, da bi je jednostavno zamenio drugom, i uredio ono što se zove revolucionarna država. Revolucija ne može da bude spasonosna za narod dogod ne iskoreni sve elemente današnje države, ne istrebi sve tradicije socijalnoga reda, i ne uništi sve staleže u Rusiji. Naš posao, to je strahovito rušenje, potpuno rušenje, opšte i bez sažaljenja. I zato, čim dođemo u doticaj sa narodom, mi treba da se ujedinimo pre svega sa pukom beskućnika, tih jedinih pravih ruskih revolucionara, i stvorimo od njih jednu nepobedivu i sve uništavajuću silu, — to je celokupnost našeg zadatka, naše organizacije, i naših ideala!..“ Organizacija je otkrivena pre nego što je izvršila ma što značajnije. Uskoro zatim vlada je pozvala emigraciju da se vrati u otadžbinu, zabranivši joj školovanje u inostranstvu. Mase mlade inteligencije, koje su se tada vratile u Rusiju, poslužile su kao elementi za prosvetnu, i mirnu po metodama, iako revolucionarnu po konačnoj svrsi, organizaciju Čajkovskog, te za snažni pokret „ulaska u narod“. O njemu veli Njekrasov u čuvenim stihovima: Ne idi prostranim Putem grešničkim, Svoje strasti rob! Idi k snuždenim I potištenim, Blaži jad im ljut! Gde se najviše, Pati, uzdiše, Tu prvi bud! (prevod A. Harambašića) Masa inteligentnih mladića i devojaka, često iz odličnih i bogatih kuća, pokušali su da rade među narodom, da ga uče, da vrše među prostim svetom više-manje maglovitu propagandu. Pokret se ovaj završio spolja, u glavnom, potpunim porazom, procesom i progonima. Ali su njegovi učesnici ipak postigli što su želeli: približili su se narodu, upoznali su se s njim. Godine 1876. osnova se ponovo, na mnogo široj bazi, organizacija Zemlja i Volja. Jedan od njenih prvih istupa jeste golema demonstracija u Petrogradu 19. novembra iste godine. Iduće godine, zbog rata za oslobođenje balkanske braće, Rusija je malo mirnija, ali već sledeće (1878.) godine revolucionarni i liberalni pokreti nalaze se opet u punom jeku. Pred polazak na odlučnu borbu, revolucionari moraju da se opredele, da jasno označe svoje ciljeve, i da odrede svoje odnose 98
prema liberalima. U tom pravcu sastavljao je osnovna pitanja taktike Petar Lavpov, bivši profesor Generalštabne Akademije, sociolog i publicist. On je opominjao članove i omladince, da ne zaborave, da je uvek dosad, kadgod je dolazilo do saveza između narodnjaka i buržoazije, narod bivao prevaren, jer da nema ništa zajedničko između socijalne revolucije i revolucije koja se stvara samo da se dobije liberalan ustav. „Bilo da vreme za revoluciju mora da dođe, bilo da ne mora, bilo da čas za nju nastupi pre ili posle stvaranja buržoazije u Rusiji, — revolucija koju mi tražimo mora biti narodna i socijalna! Ona mora biti upućena ne samo protiv vlade, njena svrha ne sme se sastojati samo u tome da se vlast preda u druge ruke, — ona mora iz temelja da sruši sve privredne osnove postojećeg društvenog stanja!“ Tu, kod Lavrova, vidimo opet jasno formulisanu teoriju socijalne revolucije, koja karakteriše revolucionarno narodnjaštvo. „Zemlja i Volja“ prihvatila je doduše program socijalne revolucije, ali je ostalo privremeno nerešeno pitanje, kojim će putem ona udariti: da li pravim terorističkim ili putem propagande. Jedna grupa bila je za teror i zavere, za aktivno nastupanje, za napadaj ubeđene revolucionarne manjine, koja može da, eventualno, i koordinira svoj rad s akcijom levoga krila liberalnog plemstva i građanske inteligencije. Druga grupa bila je protivna i terorizmu i uopšte političkoj akciji, nego je mislila da treba sav rad usredsrediti na pitanja čisto socijalne propagande, da bi se narodne mase što pre uvukle u borbu, te da s toga treba ubaciti u njih lozinku čornavo peredijela, pod kojim se rečima razumevala u narodu ponovna podela zemlje, i uopšte sviju dobara, prema načelu potpune jednakosti i ravnopravnosti. To je bila sasvim primitivna koncepcija gotovo detinjastog i naivnog narodnog kolektivizma. Pristaše ove grupe, razume se, nisu bili shvatili stvar tako grubo i jednostavno, ali su u traženju popularne lozinke dohvatili baš ovu omiljenu narodnu ideju koja je najlakše dizala mase na bunu. Najstrašniji, najveći, i najglasovitiji proces koji se odigrao tada (1877.), „Proces sto devedeset trojice“ pokazao je najbolje koliko je daleko zahvatio bio pokret „Zemlje i Volje.“ Nakon toga procesa došlo je do rascepa u Organizaciji: na grupu Narodne Volje (teroristička), i na grupu Čornavo Peredijela (socijalno-propagandističku). Ne možemo ovde pratiti u podrobnostima čuvenu borbu između carske vlade i tajne revolucionarne akcije „Ekzekutivnog Odbora Narodne Volje.“ Rećićemo samo toliko, da se i sa jedne i sa druge strane pokazivalo mnogo odlučnosti, revnosti, i svireposti. To je bio pravi građanski rat. Grupe ovih ljudi bacale su u vazduh železničke mostove, ubijale činovnike i generale, širile svuda propagandističku literaturu, koju je i sam car nalazio na svome pisaćem stolu; one su oslobađale više puta svoje drugove koji bi dopali tamnice!... To su oni sve postizavali samopožrtvovanjem, a zatim i blagodareći simpatijama koje su uživali u svima krugovima društva, čak i među visokom birokratijom i kod generaliteta. „Ne treba,“ piše ministar Valujev u jednom službenom referatu (1879.), „preuveličavati značaj poteškoća i opasnosti, iako je situacija dosta neugodna. Ravnodušnost koju pokazuju gotovo svi odlični ljudi prema borbi vlade protiv relativno neznatnog broja zločinaca zaista je loš znak. Što se pak tiče naroda, on je uzbuđen ali ravnodušan, i izgleda da očekuje svršetak borbe ne stavljajući se na stranu vlade...“ Kada je izgledalo, za neko kratko vreme, da će ministar unutrašnjih dela, — upravo diktator, — grof Loris Meljikov, koga je car pozvao da umiri strasti, uspeti da nešto učini u liberalnom pravcu, 25 najodlučnijih liberala podneli su mu (1880.) memorandum, u kojem traže za ruski narod „ozbiljne garantije ličnih prava (građana)“. Ali uzalud. Car Aleksandar se do poslednjeg trenutka kolebao da potvrdi i da dade objaviti umereni projekat Lorisa Meljikova, kojim se pozivaju zastupnici okružnih skupština da sudeluju, kao neka vrsta stručnjaka, u pripremnim zakonodavnim radovima vlade. Taj projekat (tobožnja „konstitucija“) bio je poslat da se slaže u Državnu Štampariju baš onog jutra (1. marta) kada je bačena bomba okončala carev život. To je bio već trinaesti atentat! Dotada je car kao nekim čudom ostao „nepovređen“. Kobnog 1. marta on je pre podne otišao nekud kolima, pa je, na povratku u Zimsku Palatu, na Katerininom kanalu, bačena na nj bomba. I ovog puta ostao je nepovređen. Ali, dok se zadržavao na mestu atentata, drugi terorista bacio mu je pred noge drugu bombu. Atentator je ostao na mestu mrtav, ali je i car bio smrtno pogođen. 99
U istoriji ruske književnosti godine 1860. do 1880. spadaju u red najsjajnijih. Čista književnost blistala je sa nekoliko imena ogromne vrednosti. Ivan Turgenjev (1818—1883.), koji se javlja još četrdesetih godina sa nekoliko divnih pripovedaka, izdaje godine 1852. svoju vanredno lepu i socijalno zanimljivu zbirku Lovčevih Zapisa. Od druge polovine pedesetih pa sve do druge polovine sedamdesetih godina javljaju se njegovi socijalni romani, šest ih na broju, koji prestavljaju hroniku umnog i socijalnog razvitka Rusije tog doba. U pripovetkama, koje izlaze uporedo sa romanima, i koje će možda sačuvati svoju umetničku vrednost i značaj mnogo duže i u mnogo većem stepenu nego romani, zasićeni interesima trenutka, Turgenjev se javlja kao veliki majstor duboke psihološke analize i mislilac, pun poleta i originalnih ideja. Po svojim političkim nazorima Turgenjev spada u red odlučnih liberalnih zapadnjaka; liberalni časopis Vesnik Evrope smatra Turgenjeva kao svoga najboljeg saradnika. Pred svoju smrt Turgenjev objavljuje zbirku takozvanih Pesama u prozi: to su lirski odlomci prožeti dubokim osećanjima vaseljenske ljubavi, humanosti, ali i teškog pesimizma; jedna od tih pesama, koja onda nije mogla da bude legalno objavljena, slavi podvig onih devojaka iz otmenog društva, koje su se bacile u vrtlog revolucije, žrtvujući sebe za dobro naroda. Kratak odlomak o ruskom jeziku „velikom i bogatom i moćnom“, koji jedini spasava pisca usred „teških sumnja“ o sudbini Otadžbine jeste pesnički i politički testamenat velikog pisca, koji neće izgubiti svoju vrednost dok postoji Rusija i ruski narod. Turgenjev je pozdravio kao velikog pisca ruske zemlje mlađeg svog savremenika Lava Nikolajevića Tolstoja (1828—1910.). Baš one godine kada se Turgenjev proslavio „Lovčevim Zapisima“, javlja se sa pripovetkom Detinjstvo ovaj budući književni džin, jedan od najvećih pisaca čovečanstva. On je bio tada mlad spahija, član najvišeg plemstva, oficir, koji je provodio mlade godine u veselom i raskalašnom društvu, ali je već tada bio dubok mislilac, i posmatrač života sa neobično pronicavim okom, književnik, koji je savršeno vladao najlepšim ruskim jezikom. Neobično jake realističke pripovetke, takozvane „Sevastopoljske“, u kojima su plastički prikazane krvave slike iz opsađenog Sevastopolja; uz to zanimljive pripovetke iz kavkaskog života, stvorile su mladom piscu veliko književno ime. U aleksandrovsko doba javljaju se dva njegova velika romana, koja su mu donela svetski glas: Rat i Mir, veličanstvena epopeja ruskog života s početka XIX stoleća, prožeta fatalističkom filozofijom istorije, i Ana Karenjina, socijalni i filozofski roman iz savremenog života. Tolstoj nije spadao u neku političku stranku, ali je imao izvesnih dodirnih tačaka sa konzervativcima, i zato su njegovi romani štampani prvi put u časopisu glavnog konzervativnog publiciste tog doba Mihajla Katkova, u Ruskom Vesniku. Treći velikan ruske književnosti i misli tog vremena jeste Todor Mihajlović Dostojevski (1822—1881.). Poreklom Belorus, ali opšteruski pisac, on je posle robije, na koju je bio osuđen kao politički krivac, živeo izvesno vreme interniran u Sibiru. Godine 1856. vratio se po amnestiji u evropsku Rusiju. Tu je pokušao da radi publicistički, blizak konzervativcima i slavjanofilstvu. U svojim romanima Poniženi i uvređeni, Zločin i kazna, Zli dusi, Idiot, Braća Karamazovi, u slikama Zapisci iz mrtvog doma, u pripovetkama Njetočka Njezvanova, Koikar, Zapisi iz podruma, Selo Stepanjčikovo, i dr. Dostojevski postiže vrhunac psihološke analize, i postavlja sa neobičnom jačinom najzamašnije i najstrašnije probleme, koji zanimaju i muče čovečanstvo. Kao kod Tolstoja, i kod Dostojevskskog prevlađuju hrišćanske koncepcije, ali prerađene na vlastiti način. Pored pretresanja večitih problema i stvaranja večitih opštečovečanskih tipova, Dostojevski daje veoma aktuelnu sliku savremene Rusije i na više mesta obrađuje probleme tekuće politike, ali shvaćene sa jedne više tačke gledišta i stavljene u vezu sa večitim problemima duha. U tom smislu najveći značaj imaju mu Zli dusi. Poraznu kritiku društva pre reforama, kao i za vreme reforama i reakcije, dao je u svojim romanima, pripovetkama, uspomenama, pričicama i crticama genijalni satiričar Mihajlo Saltikov-Ščedrin. Pored ovih najkrupnijih ljudi možemo samo po imenu spomenuti odličnog romanopisca Ivana Gončarova („Oblomov,“ „Ponor“), Pisemskog, autora mnogih romana i pripovedaka, Dimitrija Grigorovića, zatim pripovedače Pomjalovskog, Rješetnjikova, Gljeba Uspenskog, Zlamovratskog, Ljeskova, grupu divnih lirskih pesnika:’‘ Todora Tjutčeva, koji se odlikuje dubinom filozofske misli, Aleksija Tolstoja, koji je bio jak i u drami (istoriska trilogija iz doba Velike Bune) Apolona 100
Majkova, Pleščejeva, Feta i Polonskog. Ali je najkarakterističniji pesnik tog doba Nikola Njekrasov koji se odlikuje jakim socijalno-političkim lirizmom. Rusko dramsko pozorište ima u to vreme velikog pisca Aleksandra Ostrovskog i odlične glumce. U spoljnjoj politici Rusija nastavlja u izvesnom smislu sa tradicionalnom politikom legitimizma, t. j. čuvanja postojećeg stanja i odbrane monarhiskog načela. Tako je rusko Ministarstvo Spoljnjih Poslova, na čelu koga je stajao knez Aleksandar Gorškov, po izričnom nalogu cara protestovalo protiv nasilnog spajanja Sicilije sa kraljevinom Sardinijom i protiv ukidanja drugih talijanskih državica, zatim protiv zbacivanja hanoveranske i dveju hesenskih dinastija. Mnogo ozbiljnije je bilo mešanje Rusije u Kritsko Pitanje. Intervencijom kod grčke vlade i kod kralja Đorđa, koji je bio oženjen ruskom velikom kneginjom, sprečena je slobodna Grčka da pomaže kritske ustaše. Ruska diplomatija isticala je svoje stanovište kod hrišćanskih podanika sultanovih, da budu verni svom vladaru i da strpljivo čekaju poboljšanje svoga stanja od milosti Visoke Porte. Iza Krimskog Rata Rusija je na Balkanu radila u sporazumu sa Francuskom, tako da je neko vreme izgledalo kao da je između cara Aleksandra i cara Napoleona III došlo do neke vrste ličnog prijateljstva. U pitanju zamene kneza Aleksandra Karađorđevića starim knezom Milošem Obrenovićem, kao i u pitanju spasavanja Crne Gore od turske osvete, posle bitke na Grahovu, Rusija se potpuno slagala sa Francuskom. Ali je brzo došlo do nesporazuma zbog francuske intervencije u korist Poljske. Poljsko pitanje dovelo je do zbližavanja između Rusije i Pruske. Vlada cara Aleksandra, držeći se prijateljski neutralno za vreme sukoba Pruske sa Danskom, sa Austrijom i Francuskom, obezbedila je zaleđe Pruskoj, i učinila je tim veliku uslugu nemačkom ujedinjavanju. Rusija se tim, ujedno, posredno osvetila Francuskoj i Austriji, koje su bile tučene od Prusa. Zato se pruski ministar predsednik i kasniji kancelar Nemačkog Carstva, Bismark, koji je jedno vreme bio pruski poslanik na petrogradskome dvoru, zalagao za dobre odnose sa Rusijom. Rusija je, na međunarodnoj konferenciji u Londonu, godine 1871. dobila odobrenje za ukidanje izvesnih klauzula Pariskog Ugovora, koje su joj zabranjivale da podiže tvrđave i ratne luke i da drži ratne lađe na Crnom Moru. U Srednjoj Aziji, nakon niza ekspedicija, ogromni prostori, i to ne samo pustinja nego i divne kulturne oaze, prelaze bilo u vlasništvo, bilo pod protektorat Rusije; tamo se stvara prava ruska kolonijalna imperija, koja onda još nema za Rusiju veliki ekonomski značaj, ali svakako predstavlja široke mogućnosti za ekspanziju ruskog kapitala. Na Balkanu, Rusiju teraju na aktivno istupanje, pored pitanja državnog prestiža, i čisto ideološki motivi, da se pomogne potlačenoj braći. U Moskvi se stvara Slovensko Dobrotvorno Društvo sa odelenjima u Petrogradu, Kijevu i Odesi. Na čelu njegovom stoje viđeni slavjanofili, naročito Ivan Aksakov. Vodi se intenzivna propaganda za ujedinjenje Slovenstva, za konačno oslobođenje Srbije i Crne Gore i za ujedinjenje s ostalim Srbima, za stvaranje bugarske države i oslobođenje Bugara ne samo od političke vlasti Turaka, nego i od crkvene Grka-fanarijota. Pokušaj da se izvede nekakvo, barem ideološko, ujedinjenje Slovena na slovenskoj etnografskoj izložbi u Moskvi godine 1867. razbija se radi poljskog pitanja i očigledne simpatije znatnog dela Čeha prema Poljacima. Slavjanofilska propaganda i njeni elementi na dvoru, u vojsci, i u visokoj birokratiji, grupiše se oko ličnosti prestolonaslednika Aleksandra. Oni ne mare mnogo zapadno katoličko Slovenstvo uopšte, zajedno sa Slovencima i Hrvatima, dok su prema Poljskoj direktno neprijateljski raspoloženi. Zato je cela pažnja odgovornih i neodgovornih činilaca, aktivnih političara i publicista, skrenuta na Balkan, gde su bili spremni naročito da se zauzmu u korist Bugara, kao konzervativnog i primitivnog elementa. Pojava Rusije u Srednjoj Aziji izaziva veliku zabrinutost engleske diplomatije i ona teži da uvuče Rusiju u komplikacije na Balkanu. I zvanična vlada u Petrogradu smatra, da se javno mnenje treba aktivnije baviti balkanskim pitanjima, da bi se skrenula pažnja od unutrašnje krize. Ustanak u Bosni i Hercegovini, 1875. godine, i ulazak Srbije i Crne Gore u rat daju vrlo dobar povod za takve akcije. Taj rat, iako nije bio pomagan od strane zvanične Rusije, ipak je našao živ odziv u ruskom javnom mnenju. Naročito se tada istaklo Slovensko Dobrotvorno Društvo, koje se, prema duhovitoj reči jednog ruskog istoričara, „nalazilo u ratu sa Visokom Portom“. Nekoliko hiljada dobrovoljaca, na 101
čelu sa generalom Černjajevim, koji postaje komandant srpske vojske, i nekoliko miliona ruskih rubalja stižu u Srbiju, skupljeni uz veoma aktivno učešće tog Dobrotvornog Društva. Poraz Srbije kod Đunisa izaziva i zvaničnu intervenciju Rusije, koja nastojava prvo da se zaključi primirje, a onda i mir, na osnovu status quo ante. Međutim, političke promene u Turskoj, gde su revolucionarni elementi oborili sultana Abdul-Azisa i zamenili ga Abdul-Hamidom, proglasivši ujedno i ustav, turski nacionalistički izgredi, i naročito krvavi pokolji po Bugarskoj, sve je to spremalo teren za ratnu akciju Rusije na Balkanu. Beć nekoliko godina Rusiju je zastupao u Carigradu vrlo agresivni eksponent slavjanofilske politike, general Ignjatijev, koga su u šali zvali vice-sultanom. Sa promenom režima u Turskoj njemu nije ostalo ništa drugo nego da upućuje stvari u pravcu ratnog sukoba. U očekivanju neizbežnog sukoba car Aleksandar otišao je u Rajhštat na sastanak sa carem Franjom Josifom. Tu je 22. juna rešeno, da Austro-Ugarska može okupirati jedan deo Bosne i Hercegovine, a za slučaj raspada Otomanske Imperije rešeno je „da se ni u kom slučaju ne dozvoli stvaranje jedne velike slovenske i kakve druge države na Balkanu“. 3. januara 1877. zaključena je i tajna vojna konvencija između Rusije i Austro-Ugarske. Za diplomatsku pomoć i neutralnost Austro-Ugarska je dobijala odrešene ruke u Hercegovini, Bosni i čak u Sandžaku. I sa Rumunijom je zaključen ugovor o prijateljstvu i o slobodnom prolazu ruskih trupa kroz Rumuniju. Pošto su ostali uzaludni svi pokušaji velikih sila da spreče ratni sukob, car Aleksandar je u Kišenjevu 12. aprila 1877. objavio rat Turskoj. Rat je bio pripremljen dosta neozbiljno. Aktivna vojska bila je brojno nedovoljno jaka, slabo naoružana i loše snabdevena. Vrhovna Komanda bila je u neredu; i tako se rat razvijao dosta nepovoljno za Rusiju i stajao je golemih žrtava. Naročito je bila teška opsada utvrđenog logora Osman-Paše kod Plevne. I ovom je prilikom ruska vojska pokazala svoje čuveno junaštvo i izdržljivost, a sem toga naročito prilikom sjajne odbrane prevoja na Šipki. Ruski slikar-Vereščagin u svojoj čuvenoj slici ruskog vojnika, koji se smrzava, ali verno čuva stražu na Šipki, sačuvao je uspomenu na čuvene kominikeje ruske Vrhovne Komande: na Šapki sve je mirno, kojima je ona karakterisala svakodnevne tragične udese na ovom prevoju. Od juna 1877, u rat je stupila na strani Rusije i Rumunija, zatim od decembra iste godine Crna Gora i Srbija. Kapitulacija Plevne, zauzeće Karsa u Aziji, prelaz ruskih trupa preko Balkana i zauzeće bez borbe Plovdiva i Jedrena, i najzad pojava ruskih trupa pred vratima samog Carigrada, nespremnog za odbranu — sve je to dovelo do potpune kapitulacije Turske u San-Stefanu. Po san-stefanskom preliminarnom ugovoru stvorena je velika Bugarska, a Srbija je dobijala izvesno, vrlo malo, proširenje zemljišta. Dobrudža je trebala da pripadne Rumuniji u zamenu za delove Besarabije, koje je Rusija po Pariskom Miru izgubila. U Aziji Rusija je dobivala znatne teritorije sa Karsom, Ardaganom i Batumom. Porta se obavezala, da će Rusiji isplatiti veliku oštetu. Još za vreme brzog napredovanja ruskih trupa u pravcu Carigrada pokazalo se, da se ne samo Engleska, nego i Nemačka i Austro-Ugarska spremaju da ometu konačnu pobedu Rusije. Zato za obaveštene i nije bilo nikakvo iznenađenje, kada su Sile zatražile da se ceo San-stefanski Ugovor revidira na jednom evropskom kongresu. Taj je kongres održan u Berlinu, 1878. god. Po Berlinskom Ugovoru stvorena je kneževina Bugarska, a na jugu od Balkana obrazovana je autonomna provincija Istočna Rumelija sa hrišćanskim generalnim guvernerom. Po 25. članu tog Ugovora Austro-Ugarska je dobila pravo da, kao mandator Evrope, posedne i upravlja Hercegovinom i Bosnom, koje ostaju samo pod nominelnim suverenitetom sultanovim; pored toga Austrija je dobila pravo da razmesti svoje garnizone i u Sandžaku. Srbija i Crna Gora proglašene su kao potpuno nezavisne, isto tako i Rumunija. Sve tri ove države dobile su i izvesno teritorijalno proširenje. Odredbe, koje su se ticale teritorijalnih promena u Aziji, u Dobrudži, i Besarabiji, kao i o ošteti Rusiji, ostale su u glavnome nepromenjene. Berlinski Ugovor posvedočio je, da je Rusija tom prilikom bila gotovo usamljena i da se njen prestiž opet srozao, budući da je bila i vojnički i finansiski jako iscrpena. Ali se već tada moglo očekivati zbližavanje između Rusije i Francuske, koju je car Aleksandar ličnom intervencijom god. 1875. spasao od novoga napada Nemačke. Treba još spomenuti, da je za vreme cara Aleksandra II Rusija proširila svoje granice na dalekom istoku do reka Amura i Usura i da je dobila čitavo ostrvo Sahalin. Posedi Rusije u Americi 102
(poluostrvo Aljaska), kojom je Rusija vladala preko naročitog rusko-američkog društva, počev od 1822., bili su 1867. prodati Severoameričkoj Uniji. GLAVA XXII. Doba Aleksandra III (1881-1894.). Poznati ruski vajar, knez Paolo Trubeckoj izvajao je ogroman kip cara Aleksandra III, na konju, koji još i sada stoji blizu Nikolajevske stanice u Petrogradu. Tu se vidi jedan debeo, težak, solidan i mračan čovek, sa nečim od ruskog mužika, koji mirno, nekako uspavano sedi na snažnom konju. Kakav kontrast izmeću ova dva jahača: Petra Velikog, koga je izvajao Falkonet, i Aleksandra III! Prvi je sav vatra, sav polet, iniciativa, revolucija; drugi je pokoj, inercija, san. Aleksandar III, posle kratkog kolebanja, shvatio je svoju dužnost kao zadatak ne samo da bude čuvar istoriskih tekovina ruske samodržavne vladavine, nego i vođa reakcije protiv „revolucionarnih“ reforama. Aleksandra III, rođenog godine 1845., nisu s početka spremali za vladalački poziv; tek posle smrti njegovog starijeg brata došao je on za prestolonaslednika. Za sistematsko učenje bilo je već prekasno. Tako je Aleksandar III ostao čovek bez modernog obrazovanja i razumevanja novih ideja, Ali nekoliko jednostavnih ideja vodilja, nekoliko političkih linija konzervatizma on je energično usvojio i sprovodio, pošto je bio čovek prav, iskren, uvek dosledan sebi, a uz to lično pošten i strog u svojim moralnim načelima. Njegova porodica, osnovana u srećnom braku sa verenicom njegovog pokojnog brata, danskom princezom Dagmarom, prozvanom u Rusiji Marijom Feodorovnom, (koja je umrla nedavno), bila je uzor čestite, skromne, konzervativne porodice. Odmah posle stupanja na presto car Aleksandar je morao da reši pitanje o pravcu unutrašnje politike. Ekzekutivni Odbor „Narodne Volje“ predložio mu je mir jednim pismom od 10. marta 1881. godine. Razume se da izmirenje između vlade i revolucije nije bilo mogućno. Znameniti filozof Vladimir Solovjov, kao i Lav Tolstoj, preporučivali su amnestiju ubicama Aleksandra II. Solovjova je vlada zato suspendovala od docenture i kaznila policajnim izgonom, dok je pismo Lava Tolstoja ostalo bez posledica. Ubice Aleksandra II umrli su na vešalima. Ali mnogo složenije je bilo pitanje o tome, šta da se radi sa projektima reforama koji su ostali od cara Aleksandra II. Na sednicama krunskog veća car je diskutovao sa svojim ministrima o njima. Dok je većina tražila napredni kurs, vrhovni državni poverenik kod Svetog Sinoda, bivši profesor građanskog prava, lični profesor cara i prestolonaslednika, Konstantin Pobjedonoscev, najjači i najobrazovaniji ideolog reakcije, prožet mržnjom prema evropskoj prosveti i parlamentarizmu, odlučno se borio protiv svih reforama. Njegov uticaj pobedi i dade politici Aleksandra III onaj kurs, koji smo gore karakterisali. Reformni projekti biše zabačeni, liberalni ministri otpušteni. Resor unutrašnjih dela poveren je ministru prosvete cara Aleksandra II, grofu Dimitriju Tolstoju, koji je čvrstom rukom ugušio poslednje trzaje revolucionarne akcije i, zajedno sa Pobjedonoscevim i ministrom prosvete grofom Djeljanovim, izvodio na širokoj osnovi zamišljen program reakcije u cilju učvršćivanja načela samodržavne vladavine, pravoslavlja i zvanične ruske narodnosti. Pošto su se reforme prethodnog carevanja smatrale kao neka vrsta ograničenja samodržavlja, to su u njima učinjene znatne popravke: porota nije uvedena u one okruge, u kojima je nije bilo; tamo, gde je postojala, bila je ograničena, sudski aparat je stavljen pod jači, naročito politički, vladin nadzor, mirovni suci u većini okruga ukinuti su i veći deo njihovih funkcija, uz mnogobrojne administrativne funkcije, dodeljen je takozvanim zemskim načelnicima, nekoj vrsti vladinih političkih komesara na selu. Pod tutorstvo tih „zemskih načelnika“ stavljeni su seljaci i njihova samouprava, i to se moglo smatrati kao neka vrsta povratka kmetskoj zavisnosti. Zemstva i gradske samouprave behu skučeni i stavljeni pod nadzor gubernatora. Staleški princip u njima je pojačan, a naročito je povećan uticaj plemstva. Pošto su lokalne plemićske korporacije postajale sve siromašnije i malobrojnije, pošto su plemići izumirali, prodavali imanja i prosto ih napuštali, uskoro je došlo dotle, da je broj odbornika, koje bi trebalo da 103
izaberu plemići, bio veći od broja samih birača. Po mnogim južnoruskim varošima i varošicama izbiše veliki židovski pokolji, na mnogim mestima gotovo tolerirani od policije, iako neposredno učešće policije u tim ispadima nije dokazano. Kao posledica toga javlja se pooštravanje zakona protiv Židova; oni nisu smeli da se naseljavaju u selima i van određenog teritorija. Ova je mera imala baš obratan rezultat od onoga, na koji se ciljalo: ruski seljaci i siromašni građani nisu oslobođeni od židovske eksploatacije gde je bilo, nije oslabljen antisemitizam, nego je pojačano revolucionarno raspoloženje Židova, a u isto vreme i korumpiranost ruske policije, koja je za lepe novce dopuštala Židovima da se naseljavaju gde hoće. Štampa i knjige su gonjene gotovo kao za vreme Nikole I. Na univerzitetima je ukinuta avtonomija, i nekoliko najboljih profesora naterano je da dadu ostavku, ili je prosto otpušteno, kao znameniti pravnici Sergije Muromcev, budući predsednik prve Dume, i Maksim Kovaljevski, čovek svetskog glasa, budući član Gornjeg Doma od Akademije Nauka i Univerziteta. Studenti su potčinjeni policajnom nadzoru. Pošto se smatralo da je učešće zemstava i privatne iniciative politički štetno u nižoj školi, to su zabranili i jedno i drugo, a zasnovane su crkvene parohijalne škole, koje su trebale da šire znane osnovano na načelima klerikalizma i reakcije. Vlada Aleksandra III trudila se svom snagom da rusificira druge narodnosti u Rusiji, pa i Poljake. Počela je likvidaciju finske avtonomije; borila se sa prevlašću Nemaca u baltičkim pokrajinama, gde su nemački baroni i građani (manjina) pritiskivali većinu Estonaca i Lotiša, naročito seljake, koji behu ostali bez zemlje prilikom oslobođenja. Međutim, vlada cara Aleksandra nije mogla da se zauzme za socijalna prava većine stanovnišgva baltičkih pokrajina, jer je glavna tačka njenog programa bila da štiti plemstvo i njegove posede, koji su prelazili u neplemićske, u građanske, a i seljačke ruke. Plemstvo je dobilo i jedan veoma važan ekonomski poklon u obliku ustanove Državne Plemićske Hipotekarne Banke, koja je plemićima davala obilate svote novca pod veoma povoljnim uslovima. Plemstvo je plaćalo manje kamate, nego što je davala država imaocima obveznica te banke. Treba priznati, da je vlada cara Aleksandra pokušala da uradi nešto i za niže staleže. Ukinuta je glavarina i porez na so; ubrzana je likvidacija pravno-prinudnih veza između seljaka, bivših kmetova i njihovih spahija. Ali su to bili palijativi, kao što su palijativne bile i prve mere za rešavanje agrarnog pitanja, sa osnivanjem Seljačke Hipotekarne Banke. Treba zabeležiti i prve početke nešto ozbiljnijeg radničkog zakonodavstva, izazvanog brzim razvijanjem industrije. Ali se društvo držalo pasivno. Ni u književnosti ni u umetnosti ne može se istaknuti nijedna jača struja, nijedno novo veliko ime, sem Čehova, koji se javlja sa prvim malim pripovetkama. On će postati sa svojom nežnom tugom i društvenim pesimizmom pripovedač-pesnik umirućeg društva i umirućeg sistema. Car Aleksandar III zaslužio je naziv Mirotvorac. Rusija nije za njegovo vreme vodila nikakvog rata; topovska pucnjava po Srednjoj Aziji nije mogla biti uzeta ozbiljno u obzir. Govorilo se, da je car imao veoma teške uspomene iz rata, od 1877-78. god., ali je verovatnije, da je tu odlučivala njegova zdrava pamet, koja mu je jasno govorila, da je svaki ratni metež veoma opasan po Rusiju i po ceo režim. Mir je ulazio u njegov konzervativni program. I vladajući krugovi bili su onda veoma oprezni; htelo se postići što više uspeha ali bez krvavog rizika rata. Velika pažnja bila je obraćena na Srednju Aziju. Tamo je ruska vlast ojačana; osvojena je velika oaza Merva; a zbog Avganistana u malo nije došlo do sukoba sa Englezima. Ali je Mirotvorac izbegao ratni sukob. Otpočela je tada i kolonizacija Srednje Azije od strane Rusa zemljoradnika. Na Dalekom Istoku pripremala se akcija većega stila; njen početak behu radovi na jednom upravo veličanstvenom i svetsko-istoriskom preduzeću, na građenju velike sibirske železnice, koja je trebala da veže Petrograd sa Vladivostokom, Atlanski Okean sa Tihim. Kamen temeljac za tu prugu postavio je prestolonaslednik Nikola, koji je bio i nominalni šef preduzeća. Njegovo sa velikom slavom priređeno putovanje kroz Daleki Istok bilo je predznak aktivne politike Rusije u tim predelima. Na Balkanu Rusija je međutim nastavljala aktivnu politiku, u kojoj se sada mogla zapaziti i jedna nova crta, vezana sa razvijanjem kapitalizma u Rusiji: u Bugarskoj se radilo i na ekonomskoj ekspanziji Rusije u izvesnom obliku (gradnja železnica od ruskog gvožđa, pod nadzorom ruskih 104
inženjera, eventualno snagama ruskih radenika, a na trošak velikih ruskih železničkih društava, koja su tada energično gradila rusku železničku mrežu). Tu su se ruski interesi i ruska politika sve više sukobljavali sa politikom Austro-Ugarske, iza čijih se leđa osećala akcija Nemačke. Tu su se ocrtavale i prve konture buduće katastrofe, iako je s početka Aleksandrova carevanja izgledalo, da između triju konzervativnih careva postoji puna saglasnost (sastanak u Skernevicama, u ruskoj Poljskoj godine 1884.). Austro-Ugarska je međutim, po okupaciji Bosne i Hercegovine i Novopazarskog Sandžaka, postala potpuno balkanska država; težila je na Solun; i išla je za tim da potčini svome uticaju i Bugarsku i Srbiju. U Srbiji je u tome u glavnom i uspela zahvaljujući držanju kralja Milana. Suparništvo između Rusije i Austro-Ugarske u Bugarskoj ispalo je veoma nepovoljno po Rusiju. Knez Aleksandar Batenberg, rođak ruskih careva, još se nekako kolebao između te dve države, dok ga Rusija kao nepouzdana nije srušila, — ali Ferdinand Koburški, njegov naslednik, izabran i doveden na presto Ujedinjene Bugarske protiv volje Rusije, uveo je Bugarsku potpuno u krug austro-ugarske i nemačke politike. Njega je car Aleksandar prosto bojkotovao. Rusija je izgubila u Bugarskoj dosta simpatija zbog svog mešanja u bugarske unutrašnje stvari, i zbog nespretnih postupanja ruskih generala Soboljeva i Kauljbarsa, od kojih je prvi bio ministar predsednik, a drugi vojni ministar kneza Batenberga. Austriska agitacija, vrlo aktivna, tvrdila je, da Rusija tobože ide za tim, da jednostavno osvoji Bugarsku i da je pretvori u nekakav „Zadunavski kraj“. Porodične veze između crnogorske i ruske dinastije, odnosno udaja crnogorskih princeza Stane i Milice za ruske velike kneževe Nikolu i Petra Nikolajeviće, dala je naročit značaj ruskocrnogorskim intimnim odnosima u ovo doba. Car Aleksandar je tada crnogorskog kneza Nikolu nazivao i javno „svojim jedinim iskrenim prijateljem“. Sukob sa Austro-Ugarskom i Nemačkom nagonio je Rusiju, da traži saveznike na drugoj strani, Pošto je zbližavanje sa Engleskom zbog aziskih pitanja onda još bilo nemoguće, ostala je od velikih sila jedina Francuska, sa kojom se moglo doći u veze. A i za Francusku, poniženu i uvređenu od Nemačke, bilo je to zbližavanje sa Rusijom preka potreba. Francuska je ozbiljno pomagala Rusiju obilatim zajmovima, koji su delom išli na razvijanje ruske velike industrije, a delom na reorganizaciju ruske vojske. Poseta francuske flote u Kronštatu i ruske u Tulonu bile su psihološka priprema pravog vojničkog saveza, koji je godine 1892. stvarno zaključen. U to se vreme na nemačkom prestolu nalazio mladi Viljem II, koga je car Aleksandar prosto prezirao. Kancelar Bismark, koji je ipak imao obzira prema Rusiji, bio je potisnut s vlasti. Kratko vreme pre svog odlaska s vlasti on je objavio formalni ugovor o Trojnom Savezu, kome je bila prišla i Rumunija, hoteći da malo zastraši Rusiju. Ali se tu „gvozdeni kancelar“ prevario. To objavljivanje samo je ubrzalo formalno sklapanje rusko-francuskog saveza. GLAVA XXIII. Doba cara Nikole II (1894-1917.). Povučen i skroman, idealan suprug i otac, koji je stupio na presto u svojoj 27. godini, car Nikola II, stariji sin Aleksandra III, nije bio od prirode obdaren ni državničkim umom, ni sposobnostima administratora, ni besednika, ni vojskovođe. Od sviju vladalačkih osobina on je imao samo vrlo lepo ponašanje, koje mu je privlačilo i podanike i strance. Car Nikola je mogao da bude i stvarno je bio, u više mahova, veoma popularan, ali, u svojim političkim postupcima i obećanjima nedosledan, plašljiv i neiskren, on je uspeo da izgubi stečenu popularnost i da sroza državni i svoj autoritet. Carica Aleksandra, rođena princeza Alisa od Hesena, dobra žena i majka, nije nikad bila popularna u Rusiji; uvek su je smatrali kao Nemicu i tuđinku, iako je ona postala mistički pobožna ćerka pravoslavne crkve, i trudila se da uđe u ruski duh. Izgledalo je, kao da nekakva kob lebdi nad carskim parom. Gotovo elementarna nesreća na Hodinskom Polju, kada je, zbog administrativnog nehata, besmisleno poginulo, prilikom krunidbenih svečanosti na hiljade nedužnih ljudi, otpočela je 105
niz daljih nedaća; zla kob kao da se oseća u strahotama prve revolucije i njenog ugušenja, i u. nesrećama Japanskog i Svetskog Rata, pa i u žalosnoj sudbini carevića Aleksija: peto dete, žudno očekivano, carević se rodio sa naslednom bolešću Hesenskog Doma — hemofilijom. Odatle proizlazi i strašni misticizam carskog para, koji je prelazio u zaslepljenost: najodvratnije varalice uspevale su da iskoriste ovu osobinu cara i carice da se uvuku u dvor, da se mešaju u visoku politiku i da, prema izreci jednog ruskog romanopisca, „šamaraju veliku Rusiju“. Dinastija i dvor, kao i visoka birokratija, vojna i civilna, nisu se pokazale na visini u teškim prilikama; oni su bili u opreci sa velikim delom prosvećenog društva i sa golemom većinom ruskog naroda. Većina plemstva podržavala je režim, ali to nije bio pouzdan oslonac prestola; politički nejako plemstvo nalazilo se u ekonomskom i moralnom opadanju. Već u drugoj polovini XIX veka industrijalizacija Rusije i razvitak i snaženje gradskog života brzo i lepo napreduju. Za ovih trideset godina pre 1897., kada je izvršen opšti popis stanovništva cele carevine, stanovništvo gradova sa manje od 1000 stanovnika (prema popisu od 1866.) popelo se na 5%, gradova sa 1000—5000 stanovnika na 16%, sa 5000 -10.000 na 45%, sa 10.000 do 20000 na 78%, sa 20.000-50.000 na 96%, sa 50 do 100.000 na 129%, i napokon u gradovima sa stanovništvom odviše nego 100.000 duša na 123%! Dakle, što je grad bio veći, u toliko se bolje razvijao. Tako je, na primer, Petrograd imao godine 1866. na 539.000 duša, a godine 1897. — 1,267.000; Moskva je sa 352.000 skočila na 1,035.000, Odesa sa 119.000 na 405.000, i t. d. Neki industriski gradovi nikli su kao iz zemlje: Vladikavkaz je sa 3.000 stanovnika skočio na 44.000; Blagovješčensk sa 2.000 na 33.000 a Ivanovo-Voznesensk čak sa 1000 na 53.000! Prosečno je gradsko stanovništvo poraslo od godine 1885. do 1897. za 33.8%, dok je u istom razdoblju seosko napredovalo samo za 12.7°/o. Godišnje povećanje industriske produkcije bilo je u %, u periodu 1878—87.: 26.1; u periodu 1888—92.: 41.6; i u periodu 1893—97.: 161.2%. Bilo je, razume se, nešto veštačkog u ovom brzom napredovanju gradova i industrije, u njemu su igrali važnu ulogu i državni protekcionizam (naročito ministra finansija Sergija Vitea), pa imigracija stranih, naročito francuskih kapitala; ali je činjenica, da su ove nagle promene socijalnih i privrednih prilika nastale i da su znatno delovale sve do Svetskoga Rata. Protekcionizam od strane države doneo je političke posledice: a) buržoazija nije postala nezavisna, odlučujuća politička snaga prema vladi, te uopšte nije imala dovoljno borbenosti i otpora u sebi, što se lepo pokazalo za vreme revolucije, i b) radništvo je ostalo pod državnim pritiskom, i bilo naročito jako gonjeno od policije, budući da je industrija postala u neku ruku grana državne uprave. Kulturne i ekonomske prilike seoskog stanovništva Rusije bile su još uvek veoma nazadne pri kraju XIX veka. Iako je narod van svake sumnje napredovao, nepismenost i opšta nerazvijenost padali su u oči na sve strane, naročito i zbog siromašnosti i oskudice škola. Pri kraju XIX stoleća računalo se da u Rusiji ima svega 48.000 osnovnih škola (dok ih je trebalo biti najmanje na 150.000); a sasvim su nedovoljna bila sredstva vanškolske prosvete, do krajnosti ograničene policajnim merama vlade. Privredno stanje seljaka bilo je isto tako loše. Zaduženost poreskim upravama, na primer, koja je godine 1880. iznosila svega 22% od celokupnog godišnjeg iznosa, godine 1900. popela se na 117%, dok se je zarada smanjila, iako cene životnih namirnica nisu pale. Seljaci su imali za hranu od prilike 15 do 23, a najviše 26 pudi (pud = 16 kg.) hleba godišnje (dok normalni minimum iznosi 28½ p.). Utvrđeno je (1903.) službeno, da seljaci dobijaju 30% manje hrane nego što treba za normalni život. Godine 1901. šećera se trošilo u Rusiji 13 funti (1 kg. = 2.44 funte) na čoveka, dok se u Francuskoj trošilo 27, u Americi 69, u Velikoj Britaniji 79 funta. Agrarno se pitanje, prema objašnjenju najboljih ruskih stručnjaka, sastojalo u glavnom u ovome: deo zemljišta koji su seljaci dobili prilikom oslobođenja bio je posve nedovoljan, i po količini i po kakvoći, jer nije obezbeđivao opstanak seljačke porodice, preko svake mere opterećene plaćanjem otkupnine i poreza; u isti mah, na njemu se nije mogla da zaposli sva radna snaga dotične porodice, te se uopšte nije mogla da vodi ekonomija bez najma tuđeg zemljišta. Usled ovakvih prilika, a živeći u tradicijama i uspomenama ranijih seljačkih pokreta, o kojima se 106
pričalo i pevalo, i u uverenju da zemlja apsolutno mora da bude seljačka i da plemstvo odnosno veleposednici uopšte nemaju šta da rade na selu, nije nimalo nerazumljivo što se u ruskom seljaštvu javljalo i sve više širilo tajno revolucionarna raspoloženje. Za karakteristiku stanja na ruskome selu, pri kraju XIX veka, treba još naročito istaći, pored niske kulture i teških privrednih prilika, i usled njih, veoma nedovoljno i nezadovoljavajuće zdravstveno stanje seoskog stanovništva. Tu se stanovništvo povećavalo veoma lagano, bez obzira na ogroman broj rođenja; postotak smrtnosti u Rusiji iznosio je u to doba 3.5, dok je u skandinavskim zemljama bio 1.7, u Velikoj Britaniji 1.9, u Francuskoj 2.2, u Nemačkoj 2.4. Smrt je naročito desetkovala decu ispod pet godina: na svaku 1000 dece ovih godina umrlo je godišnje po 450! „Bog dao, Bog uzeo“ — govorili su fatalistički ruski seljaci. Isto tako loše je bilo i ekonomsko i pravno stanje ruske radničke klase. Liberalni plemići, liberalno građanstvo, liberalni i revolucionarni intelektualci brinuli su se o poboljšanju državne organizacije, administracije, sudstva, o uređenju odnosa samouprava prema vladi, zavođenju ustava i političkih sloboda. Napredni pravoslavni ljudi tužili su se na zavisnost crkve od vlade, a pripadnici drugih vera, naročito staroverci i sektaši, imali su puno razloga da se bore za versku toleranciju. Rđavi rezultati rusifikatorske politike osećali su se naročito u Poljskoj; teški su bili i progoni ukrajinskog i beloruskog dialekta, kojim govori veliki deo samih Rusa. Jednom reči, elemenata za nezadovoljstvo bilo je na sve strane. Prvi su izašli javno liberalni zimski odbornici sa vrlo skromnim željama, ali je to car karakterisao u svom, govoru, pripremljenom od Pobjedonosceva, kao „maštarije koje nemaju smisla“, i tim oporim rečima prvi put je uzdrmao poverenje društva prema sebi. Godine 1897. izbili su ekonomski štrajkovi u Petrogradu. Iduće godine stvorena je ruska socijalno-demokratska stranka. Godine 1899. izbili su neredi na visokim školama, naročito u Kijevu, Petrogradu i Moskvi. Vlada je otpustila nekoliko profesora i hiljade studenata. Iza toga počinje teroristička akcija i propaganda revolucionarnog narodnjaštva, i razvija se „stranka socijalista revolucionara“. Ubistva ministra prosvete Bogoljepova i ministra unutrašnjih dela Sipjagina učinila su veoma mučan utisak na vladajuće krugove. U proleće 1902. javljaju se ozbiljni agrarni neredi u poltavskoj, harkovskoj i saratovskoj guberniji, koji su bili ugušeni na veoma surov način. Sve što se događalo tada u Rusiji naćićemo i u književnosti, tome ogledalu života. Od starijih pisaca ovoga doba prvo mesto pripada Lavu Tolstoju. On je delimično već bio napustio umetnost, pa je pošao putem književne verske propagande, i propovedao uzvišene nadzemaljske doktrine moralističkog i spiritualizovanog hrišćanstva. Ali, na negativnoj strani, u kritici, koju je vodio u obliku teoriskih rasprava i u obliku kraćih pričica, pa i u obliku romana {„Voskresenje“), on je strasno udario na temelje postojećeg društva: na feudalno plemstvo, na birokratiju, sudove, policiju, na političke podvige vlada, i na odnose vlasništva; sve je to postalo predmetom živahne, žučne, duhovite, ponegda i grube, kritike velikoga majstora. Mnogi njegovi radovi nisu smeli biti štampani, — oni su prepisivani u hiljadama primeraka i tako šireni po celoj zemlji; izdavana u inostranstvu, dela Tolstojeva bila su na veliko uvožena i krijumčarena u Rusiju. Njegovo isterivanje iz Crkve, koje je 1901. naredio Pobjedonoscev — postalo je senzacijom i političkim skandalom. Pored Tolstoja, koji je nagoveštavao buru, mlađa generacija pisaca pri kraju veka davala je izraza osećajima straha i odvratnosti, čamotinje i tuge, koji su svedočili o bolesti društvenog organizma, i o nastupanju krize. „Strašan je život... Da li uopšte mogu da izbegnem ludilo i užas?...“ (Verecajev „Sastanak“); „...Kako su osamljeni oni koji traže lepotu, pravdu, i više radosti za sebe i za druge u ovoj džinovskoj šumskoj zemlji... Koliko je veličanstvena, koliko je bogata ova Zemlja... ali kakva strahota u njenim daljinama...„ (Bunjin). „Strašne impresije tamne daljine“ Andrejeva, pa izazivanje bogatih i povlašćenih od strane junaka Gorkog, koji su jaki, oholi, spremni na sve, koji prete društvu da he uskoro jurnuti na nj — sve su to znaci nastupajućih potresa. „Nama treba jedan mali pobednički rat, da bismo se osigurali od revolucije“, — tako je od prilike sudio, prema iskazima grofa Vitea, mininistar unutrašnjih dela i državni sekretar Većeslav Pleve. I careva taština trebala je isto tako pobeda i slave. 107
Još osamdesetih godina počela je da se opaža izvesna aktivnost ruske vlade u pitanjima Dalekog Istoka. Kada je godine 1891. početo građenje velike sibirske železnice, ovo nije samo oživelo beskrajne sibirske prostore i, posle 1896. godine, jako povećalo broj ruskih doseljenika iz velikoruskih i ukrajinskih gubernija u Sibir, nego je otvaralo i ogromne mogućnosti za rusko širenje na Daleki Istok. „Veliki sibirski put“ pisao je u jesen 1892. tadašnji ministar saobraćaja, Vite, „otvara nove vidike i za svetsku trgovinu, i ovaj njegov značaj stavlja ga u red svetskih istoriskih događaja, od kojih počinje nova epoha u istoriji naroda i koji često izazivaju temeljne preokrete u ekonomskim odnosima između država.“ Baš za vreme te gradnje došlo je do rata između Japana i Kine. Kina je bila brzo i potpuno tučena i po Simonoseskom Ugovoru, pored ostrva Formoze, ustupila je Japanu dva poluostrva, koja zatvaraju ulaz u Žuto More. Rusija je posredovala u korist Kine, pa je Japan pristao da ova poluostrva napusti, pod uslovom da mu se plati 400 miliona franaka oštete. Pošto Kina nije raspolagala tolikom gotovinom, bila je prinuđena da zaključi zajam. Rusija je postala garant tog zajma i tim je dobila pravo da se meša u pitanja kineske politike. Odmah iza toga Rusija je dobila veoma povoljnu koncesiju za građenje velike železnice kroz Mandžuriju. Kako Vladivostok nije bio slobodan od leda kroz čitavu godinu, to su ruski državnici došli na misao da traže jedno pristanište na Tihom Okeanu, uvek slobodno od leda. Početkom 1898. ruska flota zauze pristaništa Portartur i Talijenvan. Kina ustupi to za 99 godina i odmah iza toga Rusija pristupi građenju velike tvrđave i baze za ratnu mornaricu u Portarturu, dok je u Talijenvanu, koji je dobio rusko ime „Dalnji“ udešeno slobodno pristanište. Nemačka i naročito njen car Viljem II igrali su veliku ulogu u ruskoj politici na Dalekom Istoku. Car Viljem je na svaki način ubeđivao Nikolu II, da treba svu snagu ruske politike uputiti na Daleki Istok, osgavivši Nemačkoj slobodne ruke na Bliskom i Srednjem Istoku, a priznavši uz to i naročite interese Austro-Ugarskoj na Balkanu. Beć 1897. (26. aprila) pokušala je Austrija da dobije od Rusije priznanje za aneksiju Bosne i Hercegovine i Sandžaka, ali je odbijena. Godine 1900. izbio je u Kini takozvani Bokserski ustanak, koji nije bio s početka uperen protiv Rusa, nego samo protiv ostalih stranaca. Ali u toku događaja bili su i Rusi ugroženi, a nemački je poslanik čak ubijen. Oružana intervencija velikih sila, u kojoj je i Rusija veoma aktivno sudelovala, završila se krvavim ugušenjem bune i osvetom Kinezima. Rusija je tada okupirala čitavu Mandžuriju, gde su se grozničavom brzinom privodili kraju radovi oko građenja istočne kineske železnice, koja je vezivala ne samo Vladivostok nego i Portartur sa središtem Rusije. Šta više, grupa ruskih preduzimača dosta avanturističkog tipa, uvukavši u svoj posao veoma visoke ličnosti i iskoristivši čak za obrazovanje društvenog kapitala neka lična careva srestva, otpočela je veoma intenzivnu akciju da ekonomski svoji i Koreju, u kojoj su dobili naročito bogate šumske koncesije na reci Jalu. Na Dalekom Istoku stvoreno je carsko namesništvo, koje je povereno jednom salonskom admiralu, Aleksejevu, čoveku veoma sumnjivom, koji je dobio pravo diplomatskog dopisivanja sa Japanom i koji se svesrdno trudio da zamuti rusko-japanske odnose. Utvrdivši nespremnost Rusije za rat i zaključivši savez sa Engleskom, Japan je prekinuo diplomatske odnose sa Rusijom i odmah iza toga japanska flota, bez objave rata, napade ruske lađe u Portarturu i u korejskom pristaništu Čemulpu (9. februara 1904.) Tako je otpočeo rusko-japanski rat. On se sa ruske strane vodio sa krajnjom neozbiljnošću, bio je u Rusiji apsolutno nepopularan i otkrio je, kao i Krimski Rat, sve mane ruskog državnog i društvenog uređenja i vojne organizacije. I pored junaštva vojske, koja se i opet pokazala puna izdržljivosti i hrabrosti, Rusi su pretrpeli niz teških poraza. Naročito je bila teška katastrofa kod Mugdena, februara-marta 1905. Početkom januara 1905. god. kapitulirala je i tvrđava Portartur i one ruske lađe koje su se nalazile u njegovoj luci bile su uništene od vlastite posade. Mnoge druge lađe potopljene su u bitkama, dok su neke uspele da se sklone u neutralne luke, gde su bile razoružane. Iz Rusije je sa velikom pompom upućena eskadra admirala Rožestvenskog, za kojom je pošla i eskadra admirala Njebogatova. Rožestvenski je predviđao poraz, ali se nije usudio da to javi caru. Lađe Njebogatovljeve flote bile su stare i nesposobne za ratovanje. Flota admirala Rožestvenskog, obišavši svu Evropu, Afriku i Južnu Aziju, srela se u Cušimskom Moreuzu sa nadmoćnom japanskom flotom i baš na dan carevog 108
krunisanja (14. maja 1905.) bila je gotovo sva uništena ili zarobljena, nanevši Japancima sasvim neznatnu štetu. Rat je bio očigledno izgubljen. Goleme nesreće Japanskog Rata, kombinovane sa rđavim radom drugih činilaca, izazvaše u leto i jesen g. 1904., i naročito početkom godine 1905. tešku revolucionarnu krizu. Tako 15. jula 1904. terorist Sazonov ubi bombom ministra Plevea. U novembru na sastanku delegata ruskih zemstava izrađen je plan liberalnih reforama, a 12. decembra car objavi ukaz, kojim je stavio u dužnost komitetu ministara, da se postara oko izrade niza reforama. Krajem godine u Petrogradu je došlo do velikih nemira, poglavito do štrajkova, koje je organizovalo naročito Društvo ruskih fabričkih radnika. Ovo društvo, koje je imalo na čelu veoma častoljubivog i bezobzirnog popa Gapona, bilo je pod naročitim pokroviteljstvom petrogradske policije. Iniciativom Gapona petrogradsko radništvo krenulo se izjutra 9. januara 1905. u pravcu Zimske Palate, da traži od cara mir, saziv ustavotvorne skupštine i ekonomske i političke reforme. Ministar unutrašnjih dela, miroljubivi i liberalni knez Svetopuk-Mirski, i policija nisu uspeli da zaustave demonstrante, koji su, sa crkvenim zastavama, ikonama i carskim slikama, išli Zimskoj Palati. Car je dan pre hitno napustio Petrograd. Praznu palatu su branili jaki odredi vojske, koji su pucali u narod. Žrtve su bile mnogobrojne. Car je tom prilikom zapisao u svome dnevniku: „Težak dan! U Petrogradu je došlo do ozbiljnih nereda zbog želje radnika da dođu pred Zimsku Palatu. Vojska je morala da puca, i bilo je više mrtvih i ranjenih. Bože, kako je to teško i mučno...“ Iza toga su nemiri i teroristički akti u Rusiji rasli sve više; od njih je napravilo najveći utisak ubistvo bombom careva strica i jednog od prvih državnika carske Rusije, velikog kneza Sergija. 18. februara izašao je manifest, u kom je car naročito ukazao na ovo ubistvo, kao i na druge krvave i strašne događaje, i pozvao je sve verne Ruse da se okupe oko prestola, da zajedno sa carem brane istoriska načela neokrnjenog samodržavlja. Ali istog dana objavljeno je i ručno pismo carevo ministru unutrašnjih dela Buliginu, u kom mu je naloženo da spremi zakon o narodnom predstavništvu, koje bi trebalo da ima samo konzultativan karakter. Najzad, u carskom ukazu Senatu dozvoljeno je svima korporacijama i licima da podnose svoje predloge o boljem uređenju države. Reformatorska akcija vlade; društveni pokreti zemstava, korporacija, intelektualaca; revolucionarni pokreti radnika, omladine, terorista; agrarni neredi seljaka, sa štrajkovima poljoprivrednih radenika, paljenje spahiskih zgrada, sečenje spahiskih šuma i otimačina spahiske pokretne imovine, sve je to išlo upored i isprepletalo se. Vlada je preduzimala sve mere da suzbije revoluciju: proglasila je iznimno stanje, hapsila je, gonila, ubijala. Stanje je postalo naročito opasno, kada se pobunila posada velike oklopnjače „Potemkič“ u Crnom Moru i kad joj se pridružila i druga oklopnjača, „Đorđe Pobednik“. Kolebanje državne politike najbolje se videlo pri carevom prijemu liberalne deputacije rektora moskovskog univerziteta, kneza Sergija Trubeckoga i drugova, i jedne druge reakcionarne deputacije. I jednoj i drugoj deputaciji car je govorio tako, da se u glavnom obema dopao. Liberalne su mere careve bile ove: ukaz o širokoj verskoj toleranciji, koji je izašao na Uskrs godine 1905., rešenja o olakšicama poljskoj manjini u Litvi, Beloj Rusiji i Ukrajini; o dozvoli štampanja Svetog Pisma na ukrajinskom jeziku i o proširenju veoma skučenih prava štampe. Ali glavna reforma beše ustanova Državne Dume kao od naroda biranog konzultativnog tela, (manifest i zakon 6. avgusta 1905.). Izbori su bili zamišljeni kao kombinacija staleškog principa (seljaci su trebali da glasaju u svojim staleškim opštinama) i principa zastupanja imovnih interesa. Ovaj zakon nikad nije bio primenjen. Zanimljivo je, da car ovu reformu nije dao sprovesti kroz Državni Savet, nego je donelo naročito Krunsko Veće, sastavljeno od njegovih rođaka i velikodostojnika. Stenografski zapisnik sednica ovog Krunskog Beća daje poraznu sliku kukavičluka i neobaveštenosti carevih savetnika, njihove mržnje protiv reforama i straha pred narodom, na koji su ipak polagali izvesne nade. Oni su mislili da će seljaci, u bitnosti, braniti osveštana načela. Međutim je u Portsmutu, u Americi, grofu Viteu pošlo za rukom da zaključi mir sa Japanom. Japan je bio finansiski toliko iscrpen, da je pristao na uslove mira, koji su za Rusiju bili prilično povoljni. Rusija je izgubila od svog zemljišta samo južnu polovinu ostrva Sahalina i svoja prava 109
dugoročne okupacije Kvantunskog Poluostrva i južnog dela mandžurske železnice. Ratna ošteta nije plaćana, i to je za Rusiju bio znatan pozitivni rezultat. To sve ipak nije ublažilo unutrašnju krizu u Rusiji. Da bi nekako lokalizovao nemire po velikim gradovima, svemoćni šef policije Trepov predložio je, a car je izdao ukaz od 27. avgusta kojim je univerzitetima vraćena avtonomija. Obrazovani su radikalno demokratski „Savez saveza“ svih organizacija intelektualaca, i revolucionarno-socijalistički „Sovjet radničkih deputiraca,“ koji su sredinom oktobra 1905. proglasili generalni štrajk. Taj je štrajk obuhvatio celu Rusiju i zaustavio je sav politički i poslovni život. Sam car je bio gotovo odsečen od ostalog sveta u svojoj vili Peterhofu blizu Petrograda. Iako je šef policije Trepov izdao čuvenu naredbu „ne štediti fišeke“ ipak je bilo očigledno da treba popuštati, jer je vlada bila apsolutno nemoćna da uguši štrajk. Veliki knez Nikola Nikolajević, komandant garde i petrogradske armiske oblasti i predsednik Saveta Državne Odbrane, koji je dotle bio za čvrste mere radi suzbijanja anarhije, tražio je tada od cara da da neku vrstu ustava. Car je potom, po savetu velikog kneza, pozvao svoga bivšeg ministra finansija i proslavljenog portsmutskog mirotvorca grofa Vitea na savetovanje. Vite je predložio reforme i popuštanje. Car je primio sugestije i dao je Viteu mandat za obrazovanje vlade. U isto vreme potpisao je znameniti manifest od 17. oktobra 1905. Njim su: 1) narodu obezbeđene slobode savesti, reči, skupljanja i udruživanja, te lična neprikosnovenost; 2) obećana je izmena izbornog reda, u pravcu proširenja biračkog prava i 3) naređeno je „ustanoviti kao nepokolebljivo pravilo, da nijedan zakon ne može stupiti na snagu bez odobrenja Državne Dume, i da izabranim od naroda predstavnicima bude obezbeđena mogućnost stvarnog učešća u nadzoru nad zakonitošću postupaka imenovanih od Nas vlasti.“ — Jedinstveni front Revolucije bio je ovim aktom probijen, i svi oni državnici koji su čestitali Viteu, što je spasao dinastiju i monarhiju, bili su sasvim u pravu. Odmah su se na više strana javili jaki pokreti radosti, i optimizma, dok je u isti mah na drugim stranama dolazilo i do revolucionarnih istupa ekstremista. Lozinka koja je svuda palila bila je čarobna reč „Amnestija!“ — amnestija za sve koji su patili, i po ruskim zatvorima i u sibirskoj „tajgi“ (prašumi), po dalekim rudnicima, i u tvrđavi Šlisburškoj, i isto tako i za one koji su lutali po svetu kao beskućnici. Vlasti su se držale većinom pasivno, ne znajući šta će i kako će. Ali su neki guverneri i upravnici gradova ipak ostali u dodiru sa reakcionarima i četama bandita, među kojima je bilo i mnogo detektiva, pa je iza proglasa Manifesta došlo do krvavih pokolja u Kijevu, Odesi, Minsku, Tveri, Tomsku, pa čak i u obema prestonicama; najviše su tom prilikom stradali Židovi. Najgope je bilo u Tomsku, gde su spalili pozorište i u njemu nekoliko stotina intelektualaca i omladinaca. Grof Vite, kako izgleda, nije hteo da na prečac sve menja. Samo je simvoličnu ličnost državnog prokuratora kod Sv. Sinoda, Pobjedonosceva, car otpustio odmah. Zloglasnoga šefa policije Trepova, međutim, Vite je još malo zadržao, da se ne bi pokazao odviše popustljiv prema javnom mnjenju. Posle je Trepov imenovan komandantom Carske Palate, te je tako stvarno postao čovek najbliži caru. Vite je nastojao da popuni svoju vladu sa nekolicinom veoma umerenih političara, koji su se naročito bili istakli u organima lokalne samouprave; ali su se svi pregovori razvlačili te najzad i razbili radi Viteove želje da pošto-poto za ministra unutrašnjih dela postavi Petra Durnovo, koji je bio poznat u svakome pogledu sa najgore strane. Tako je morao da sastavi jedan dosta šaren birokratski kabinet, u kome je bio i taj ozloglašeni Durnovo. Sveruski „Seljački Savez“, jedno staleško-profesionalno društvo, koje je stajalo u vezi sa strankom socijalista-revolucionara, počeo je da dejstvuje još pre revolucije: prvi njegov zemaljski sastanak održan je u dubina šuma, u štali jednoga seoceta. Druga skupština već je bila više nalik na kongres, a održana je uoči same Revolucije u Moskvi; na njoj su istaknuti zahtevi agrarne revolucije kao i na prvoj. Ali i na jednoj i na drugoj skupštini seljaci su se dobro čuvali od napadaja na cara; tek na trećem kongresu — za vreme same revolucije — oni su počeli da napuštaju monarhizam, a u isto doba su prihvatili i načelo nacionalizacije zemlje, t. j. i spahiska i seljačka zemlja imala je da postane opštenarodnom svojinom. — Kako se držala vlada prema ovoj agrarnoj revoluciji? Na jednoj strani, bio je objavljen carski proglas narodu (od 3. novembra), u kojem car kaže, kako sa 110
bolom u duši sluša, da je narod počeo da napada, ništi i pljačka tuđu imovinu; na drugoj strani, seljacima su smanjena, a od 1. januara 1907. i sasvim oproštena, plaćanja kamata za otkupninu zemlje još neisplaćene od doba oslobođenja i iz g. 1881. Izdat je nalog Državnoj Hipotekarnoj Banci za seljake, da kupuje spahisku zemlju pa da je preprodaje seljacima. Postepeno vlada je savladala seljake, i privremeno je ugušila agrarne nerede, ali ne bez pomoći i posredovanja umerenijih i razboritijih elemenata među seljacima, koji su se založili za čekanje na mirno rešenje agrarnog pitanja, poglavito u vezi s izborima za Državnu Dumu. Međutim su svi, u prvom redu umereni krugovi, očekivali od vlade da izvrši obećanje Manifesta od 17. oktobra: ukidanje vanrednoga stanja. Garantovane slobode uređene su zakonima (o štampi — 24. novembra 1905., o zborovima i udruženjima — 4. marta 1906.) Zakon o izborima za Državnu Dumu (od 11. decembra) proširio je izborno pravo na neke kategorije posednika na selu, na sve stanare, činovnike, penzionere, samoupravne, saobraćajne, bankarske i trgovačke službenike, te na zanatlije; pored toga, stvorena je naročita, izborna kategorija radnika; Ali sistem izbora ostao je kao što je bio i ranije, posredan i glomazan, veoma udaljen od načela jednakosti. U brzini su spremani još neki zakoni, za koje se držalo da će biti izneseni kao nacrt pred Dumu; ali su i oni otkroisani. To su bili ustavni zakoni za Državnu Dumu i Državni Savet (Gornji Dom), te izborni red za Državni Savet, i najzad Ustav Ruske Carevine. Da bi sasvim obezbedio, nezavisno od Dume, funkcionisanje svoje vlade, Vite je uoči njenog sastanka uspeo da zaključi jedan veliki zajam, poglavito u Francuskoj. Inače, zakon o Državnom Savetu davao je ovoj ustanovi položaj podjednak sa Dumom, a Savet je bio sastavljen od 98 biranih članova (34 izaslanika okružnih skupština zemstava, 6 od duhovništva pravoslavne crkve, 18 zastupnika plemsgva, 12 zastupnika trgovine i industrije, 6 zastupnika nauke, 6 zastupnika veleposednika Poljske Kraljevine, 16 zastupnika veleposednika onih gubernija koje nisu imale zemstava.). A da bi konzervatizam ovoga tela bio još pojačan, car je sebi rezervisao pravo na imenovanje istog broja zastupnika koliko je bilo biranih. No kako je imenovanih članova bilo preko stotine, car je svake godine, na predlog predsednika vlade, odlučivao ko he u toku te godine „biti prisutan“ u Savetu, o čemu je svakog 1. januara izlazio ukaz. Oktroisani Ustav Carevine davao je caru gotovo neograničena prava. Slobode su bile zagarantovane, baš kao i zakonodavna vlast oba doma; ali stvarno, ta vlast i te slobode bile su veoma skučene. Predlog za promenu Ustava mogao je da potekne samo od cara; mnoge grane zakonodavstva i budžeta nisu spadale u kompetenciju domova; vlada nije bila odgovorna, a imala je pravo da i u međuvremenu, kad domovi ne rade, donosi zakonske uredbe. Slobode nisu postojale, jer je zemlja sve do Druge Revolucije živela u izuzetnom stanju, koje se produžavalo bez zakonske osnove, običnim ukazom, na predlog ministra unutrašnjih dela. Ustav je dakle još u temelju svome bio neiskren, pa su zato neki nemački pravnici i obeležili novo stanje kao „prividnu ustavnost.“ Izborna borba za Prvu Dumu provodila se uz slabo učestvovanje i smetanje , vladinih organa. Vladi je samo pošlo za rukom da ukloni sa birališta nekoliko uglednih političara, ali u celini se može smatrati, da su izbori obavljeni slobodno. Zbog teških saobraćajnih prilika i nedovoljno razvijene političke svesti, učešće birača bilo je mnogo slabije nego što se moglo očekivati. U izborima su učestvovali: krajnja desnica, koja je istakla kao program čuvanje neokrnjenog starog režima; umereno-liberalna stranka oktobrista, koji su se zadovoljavali sa manifestom od 17. oktobra i državnim ustavom od 23. aprila. Najveći uspeh (161 poslanika) dobila je stranka Narodne Slobode ili „konstituciona lista demokrata“ zvanih obično kadetima. To su bile pristalice parlamentarne demokratske monarhije, i širokih socijalnih reforama. Pored toga kadeti su bili za avtonomiju Poljske i široke povlastice Ukrajincima i manjinama Rusije u pogledu upotrebe njihovih jezika u lokalnoj upravi i samoupravi, sudu i školama. Poljaci, Tatari i neki drugi manji narodi izabrali su za Dumu poslanike avtonomiste. Pored toga izabrana je masa vanstranačkih seljačkih poslanika, koji su u Dumi obrazovali „Radni klub“ (oko 100 poslanika.) Taj je tražio konfiskaciju spahiskih zemalja, nemajući inače određenih pogleda na državno uređenje Rusije. Socijalističke stranke: boljševici i menjševici i narodnjačke-socijaliste-revolucionari „eseri“ i narodne socijaliste („en-esi“) bojkotovale su izbore. Tek kada se stvorila levičarska Duma, menjševici su učestvovali na izborima, 111
koji su se kasnije obavili u nekim azijatskim okruzima. Glavna načela socijalne demokratije bila su izražena u ovom stavu njihovog programa: „Zamenivši privatnu svojinu sredstava proizvodnje i obrta, i ustanovivši sistematsku organizaciju društvenog produktivnog procesa za obezbeđenje blagostanja i svestranog razvitka sviju članova društva, socijalna revolucija proletarijata ukinuće podelu društva na staleže, i tako će osloboditi sve potlačeno čovečanstvo, jer će učiniti kraj svim oblicima eksploatacije jednog dela društva od strane drugog. Neophodnim uvetom ovake socijalne revolucije biće diktatura proletarijata.“ Uoči saziva Dume, odmah iza oktroisanja ustava, car je otpustio grofa Vitea i jedan deo njegovih ministara i poverio je „obrazovanje nove vlade državnom sekretaru Goremikinu, „ovoj staroj bundi, koja se vadi iz naftalina, kada duva hladan vetar“. 10. maja car je svečano otvorio Dumu prestonom besedom u Zimskoj Palati, a odmah iza toga Duma je aklamacijom jednoglasno izabrala za predsednika moskovskog kadetskog poslanika, advokata Sergija Muromceva, bivšeg profesora moskovskog univerziteta i jednoga od najsjajnijih ljudi liberalne Rusije. U adresnoj debati postignuta je potpuna sloga, adresa je usvojena jednoglasno. Ona je, uz uobičajene izraze odanosti monarhu, sadržavala čitav program kadetske stranke i odlučno tražila potpunu političku amnestiju. Car nije primio predsedništvo Dume koje je htelo da mu lično preda adresu, nego je naredio da se adresa preda pismenim putem. Odmah iza toga vlada se javila sa reakcionarnom izjavom. U debati o agrarnoj reformi govorio je u ime vlade ideolog reakcionarnog plemstva, pomoćnik ministra unutrašnjih dela Gurko, koji je vrlo vatreno i oštro polemisao sa kadetskim predlagačima. Duma osudi vladu i prihvati kadetsku osnovu agrarne reforme. S najvećim uzbuđenjem i za vreme pobuna u celoj zemlji, koje je vlada bezobzirno ugušivala iznimnim merama, vojnim sudovima i smrtnim kaznama, Duma je većala o osnovnim socijalaim i političkim reformama. Sa vladom se vodila neprestana borba. Vlada izdade protiv Dume jedno polemičko saopštenje, u kom se kaže: „...Vlada smatra potpuno pogrešnim uverenje koje se širi među seoskim stanovništvom, kao da zemlja ne sme da ostane privatnom svojinom već mora da bude na raspoloženju sviju koji je obrađuju, te da prema tome treba oduzeti sve privatne zemaljske posede“; jer, stoji tu dalje, eksproprijacija „neće povećati seljačke prihode, a osiromašiće državu, pa će time osuditi samo zemljoradničko seljaštvo za večito na prosjački štap i šta više na glad...“ Duma je odgovorila na to, stavivši na dnevni red pitanje: da li treba, i u kojem obliku, obavestiti narod o rešenju agrarnog pitanja, pa je rešeno da se takav proglas uputi. 7. jula Duma je primila proglas na narod, u kom je bilo jasno i oštro podvučeno načelo o eksproprijaciji privatnog zemljišta. Po savetu komandanta svoje palate — Trepova — car je prvo mislio da poveri sastav vlade kadetima. Ali pošto je Trepov uzalud pregovarao sa vođama stranke, a za njim, isto tako bezuspešno, iako sa čistijim namerama, i umereno-liberalni ministar spoljnjih poslova Izvoljski, bi primljeno rešenje da se Duma raspusti. Car je potpisao proglas kojim optužuje Dumu, da nije „sa čistim srcem“ radila na dobru naroda. Duma je imala biti raspuštena, a nova se sazivala za 20. februara sledeće godine. Ali se preko noći car predomisli, i pošlje ađutanta predsedniku vlade s pozivom da da obustaviti štampanje ovih državnih akata. Predsednik se, međutim, bio zatvorio i nije nikoga puštao sebi, i tako su i ukaz i proglas oštampani. Idućeg dana bio je smenjen Goremikin, a zamenio ga je Stolipin. Ali se Duma nije mirno razišla: velik broj levičara otišao je u Finsku, i tu su u Viborgu, pod predsedništvom Muromceva, 169 poslanika izdali proglas na narod, u kome su ga pozivali da ne plaća poreze niti da daje regruta, dogod se sprečava većanje Dume. Proglas je ostao u narodu gotovo bez posledica. Vlada je povela parnicu protiv potpisnika proglasa, i stavila ih pred petrogradski sud, oduzevši im na taj način izborno pravo. Predsednik vlace Petar Stolipin je gvozdenom rukom suzbijao pobune i anarhiju u zemlji. Nisu ga zaustavile u tom ni teroriste sa njihovim strašnim atentatom u njegovoj vili, pri kom je ranjena ćerka Stolipinova i još oko 40 osoba. Pored policajnih mera i zavođenja prekih sudova, koji su zamenili „blage“ i redovne vojne sudove, Stolipin je spovodio i neke reforme. Tako je, na primer, regulisan položaj verskih opština staroveraca i sektaša, ukinuta su poslednja ograničenja građanskih 112
prava seljačkog staleža; utvrđeno je radno vreme u radnjama; izdata je uredba od 9. novembra 1906., kojom su seljaci dobili pravo da napuštaju „mir“ t. j. kolektivističke seoske opštine i da traže od „mira“ da im izdvoji u njihovo privatno vlasništvo onaj deo zemlje, na koji su oni imali pravo prema brojnom sastavu porodice. Ovom uredbom Stolipin je išao za tim da stvori u Rusiji stalež bogatih seljaka-vlasnika, potporu vladi, i da slomi neku vrstu kolektivisgičkih agrarnih navika kod seljaka, na koje su „eseri“ polagali nade. Za Drugu Dumu vlada se ozbiljno spremala: s jedne strane radilo se na zakonskim osnovama, koje bi vlada predložila Dumi, a s druge strane vlada je energično posredovala u toku izborne borbe pomažući desničare i goneći, gdegod je mogla, kadete i socijaliste. Sve su socijaliste, sa boljševicima, učestvovale u izborima. Državna Duma, otvorena bez ikakvih ceremonija čitanjem carevog ukaza 20. februara 1907., imala je mnogo jaču desnicu nego prva. Ali uz to je došla i jača i ekstremnija levica. Kadeti su izgubili 60 mandata, ali su socijal-demokrate dobili višak od 48 mandata, a i eseri su se pojavili sa 35 predstavnika. Razume se, da je između vlade i Dume otpočela žučna borba, koja je trajala sve dotle, dok nije Stolipin ultimativno zatražio od Dume da mu izruči gotovo sve socijal-demokratske poslanike, optužene zbog spremanja bune. Predsednik Dume, kadet Golovin, i drugi kadeti, dotle su vešto manevrisali između vlade i levice, ali ovaj vladin ultimatum nisu mogli prihvatiti. Onda je 3. juna izašao carski ukaz o raspuštanju i ove Dume i uredba o novom izbornom redu za Državnu Dumu koji je obezbedio prevlast veleposednika i bogatog građanstva nad ostalim staležima i grupama. Po-što je u mnogim društvenim slojevima otpočela reakcija, zbog umorenosti od atentata, buna i prevratničke akcije ekstremista, Treća Državna Duma bila je potpuno poslušna i sa jakim reakcionarnim obeležjem. U njoj je opozicija bila predstavljena sa nekih 50 kadeta, oko 20 članova radno-seljačke grupe i socijal-demokrata i nešto Poljaka avtonomista. Imajući poslušnu Dumu i u glavnom poslušan Državni Savet, uživajući ako ne simpatije, a ono neograničeno političko poverenje carevo, Stolipin je mogao da čvrstom rukom sprovodi svoj program, koji se u glavnom sastojao u stišavanju zemlje i u odlučnom nacionalističkom kursu, naročito prema Finskoj (sprovedene su mere koje su išle zatim da u izvesnom pogledu potčine Finsku zajedničkoj vladi i zakonodavnim organima, koje Finci nisu priznavali, tvrdeći da oni imaju sa Rusijom samo zajedničkog vladara), Poljacima i drugim narodnostima, a takođe i protiv ukrajinskog pokreta, koji je počeo jako da se razvija. Pored toga Stolipin se starao da popravi ekonomsko stanje zemlje, da poboljša administraciju, da reorganizuje vojsku i mornaricu. Opadanje revolucionarnog pokreta bilo je očigledno, kao i popravljanje ekonomskog stanja zemlje. Ali ipak Rusija se nije bila toliko oporavila, da bi mogla uzeti odlučan stav prilikom aneksione krize godine 1908-9. Rusija je tada bila primorana da kapitulira pred Nemačkom i da zatraži od Srbije kapitulaciju pred Austro-Ugarskom. To je bila veoma ozbiljna opomena, koju su teško osetili i vlada i nacionalistički i liberalni društveni krugovi. Rad na reorganizaciji vojske bio je posle toga pojačan. U isto je vreme energično rađeno i na poboljšanju spoljašnje situacije. Rusija je već godine 1907., posle ugovora sa Englezima o podeli interesnih sfera u Persiji, sklopila s njima preko Francuske „srdačan sporazum“ („Entente“). Tako se stvorila Trojna Antanta protiv Trojnog Saveza. Antantina se sloga manifestovala god. 1911. u krizu zbog Maroka, gde je Francuska odnela diplomatski pobedu nad Nemačkom. Doživevši težak diplomatski neuspeh u aneksionoj krizi, ministar spoljnjih poslova Izvoljski otišao je za poslanika u Pariz, a na njegovo je mesto Stolipin doveo vrlo sposobnog i spremnog diplomatu Sergija Sazonova, koji je dotle bio ruski ministar kod Vatikana. U zimu 1910—1911. izbiše veliki neredi na visokim školama, štrajkovi i demonstracije. Vlada je ugušila pokret. Čak je i Treća Duma s velikom većinom osudila vladu, ali Stolipin se nije na to obazirao, kao što se nije obazirao ni na istupanje protiv njega većine Državnog Saveta. Savet je, naime, odbio da potvrdi Stolipinov zakonski nacrt o zavođenju biranih zemstava u beloruskim i ukrajinskim gubernijama na desnoj obali Dnjepra. Ovaj je zakon bio nepravedan prema Poljacima. Stolipin je sa pretnjom ostavke prinudio cara da odgodi na tri dana oba Doma i da potpiše tu protivustavnu uredbu. Oba doma osudiše Stolipina, ali je on i dalje vladao neograničeno, dok ga nije ubio jedan terorista, koji je u isto vreme bio i agent tajne policije. U poslednjem svojstvu, bio je 113
ubica određen u tajnu stražu koja je čuvala cara i njegovu porodicu, i vladu, pri velikim svečanostima septembra 1911. u Kijevu. Taj policiski agent i terorista ušao je u pozorište za vreme svečane predstave, „čuvajući“ visoke goste, pa je između činova, pred očima cara i sjajnoga skupa, pucao i na smrt ranio ministra-predsednika. Naslednik Stolipinov, ministar finansija grof Vladimir Kokovcov, nastavio je njegov kurs, samo bez one oštrine, kojom se odlikovao njegov prethodnik. Za njegovo se vreme pominjao moćan uticaj na dvoru jednog mračnog tipa, sibirskog mužika i sektaša, osuđivanog za krađu konja, koji je stekao žalosnu svetsko-istorisku slavu pod imenom Raspućina. Ovaj je čovek uticao povoljno, verovatno hipnozom, na stanje zdravlja bolešljivog carevića i, blagodareći tome, potpuno je sebi potčinio volju carice. Tim je uspeo, da prvo dobije mogućnosti za različne privatne intervencije na dvoru, a onda i za upliv na političke poslove. Njegov uticaj postao je naročito velik i koban za vreme Svetskog Rata. U jesen godine 1912. obavljeni su izbori za Dumu. Iz njih je opozicija izašla pojačana. Na krajnjoj levici pojavio se veoma jak govornik, mladi advokat Kerjenski, budući diktator. Oktobristi nisu bili u svojoj većini suviše naklonjeni vladi; iz njihove je sredine izašao predsednik Dume Mihajlo Rodzjanko. Rodzjanko je bio za liberalni kurs, ali se naročito brinuo o moralnoj sanaciji društva. Društvena uzrujanost sve je više rasla, naročito pod uticajem Balkanskog Rata, koji je bio očigledno predznak mnogo većih događaja. U tom ratu su simpatije Rusije bile potpuno određene i energično yz balkanske hrišćane; a u Srpsko-Bugarskom Ratu, u leto 1913., veći deo javnog mnenja nalazio se na srpskoj strani. Demonstracije u Petrogradu prilikom proleterske svečanosti 1. maja 1914. godine bile su početak veoma ozbiljnih nemira. Izgledalo je da počinje druga velika revolucija, i u tome smislu obavestio je cara Viljema II njegov ambasador u Petrogradu grof Purtales. Ovo je davalo pruskim militaristima potrebno samoupozdanje i drskost, da otpočnu ofanzivni rat prvom zgodnom prilikom, jer su verovali da će ruski narod dići bunu, čim ga car pozove pod zastave, a s druge strane nužno je bilo preteći Rusiju, koja je, kako se tada očekivalo, imala da bude godine 1917. spremna za rat. Predsednik Francuske Republike Poenkare, koji je sa svojim predsednikom vlade Vivijanijem posetio zvanično Cara u julu 1914., bio je svedok prave pobune u Petrogradu, koja je omela program svečanosti. Ali, čim je buknuo Svetski Rat, sva se Rusija, kao jedan čovek, digla da zaštiti Srbiju. To je bio psihološki momenat ogromne svetsko-istoriske važnosti. U Rusiji je nastao unutrašnji mir. Duma je izdala vatren proglas u patriotskom duhu, primljen jednoglasno, a revolucionarni radnici i omladinci sa oduševljenjem su demonstrirali pod nacionalnim trobojkama i sa carevim slikama. Mobilizacija ruske vojske bila je izvršena brzo i tačno. Pošto je najispupčenije delove Poljske Rusije napustila, otpočela je ruska vojska jednu veću ofanzivu u nekoliko pravaca, u istočnoj Pruskoj i istočnoj Galiciji. U istočnoj Pruskoj ruske trupe brzo su napredovale, imajući veliku nadmoćnost nad garnizonima Nemaca sastavljenim od drugo- i trećepozivaca. Značaj ove operacije, u koju je ruska komanda ušla dosta neoprezno, bio je u tom, što je, zbog ruskog napredovanja nastala opasnost za mnoga važna mesta u Nemačkoj, i za sam Berlin, te je Nemačka morala da povlači trupe sa Zapada i smanjuje energiju ofanzive u pravcu Pariza. Time je Francuska bila u taj mah spašena. Generalu Hindenburgu, koji se vratio u aktivu, pošlo je za rukom da opkoli veliki deo ruske vojske generala Samsonova, pa je u bojevima 30. i 31. avgusta kod Soljdau-Tanenberga ta ruska armija gotovo sva uništena, Samsonov ubijen i preko 80.000 Rusa zarobljeno. Odmah iza toga druga ruska armija generala Renenkamfa, koji se više proslavio pljačkom nego vojnim sposobnostima, a nije u nevolji pomogao generala Samsonova, morala je da se brzo povlači, pretrpevši teške gubitke. Junačka odbrana male ruske tvrđave Osoveca zadržala je brzo napredovanje Nemaca. Dok se tako, korisna po opštu stvar ali veoma teška za Ruse, istočnopruska operacija završila neuspehom, jugozapadne armije generala Ivanova, naročito armija generala Brusilova, imađahu velike bojeve sa austro-ugarskom vojskom. Ruske su trupe nastupale u pravcu Galiča i Lavova, a austro-ugarske u pravcu Ljubljina, težeći da razdvoje ruski zapadni i jugozapadni 114
front. Ove teške borbe završile su sa sjajnim uspehom ruskog oružja.. Austro-ugarska ofanziva bila je zaustavljena, a ruske trupe posele su Lavov i zauzele na juriš Galič. Nastavljajući ofanzivu u zapadnom pravcu, Rusi su opkolili prvoklasnu tvrđavu Pšemisl. U ovim bitkama naročito su se odlikovali generali Kaledin, budući za vreme revolucije ataman donske kozačke vojske, Kornjilov, budući vođa protivboljševičkog pokreta, i Bugarin Ratko Dimitrijev, koji je hteo da svojim učešćem u ratu na strani Rusije popravi veliki zločin Bugarske, koja se držala tobož neutralno, spremajući se da zada u zgodan čas težak udarac Srbiji, a preko nje svojoj osloboditeljki Rusiji. Jeseni 1914. godine bile su velike borbe u Poljskoj, Zapadnoj i Istočnoj Galiciji i na Karpatima. Borbe su vođene sapromenljivom srećom. Beć je tada ruska vojska počela da strada od nedostatka oružja, a naročito od nedostatka municije. Isto tako ni intendantura ni sanitet nisu bili kao što treba. Naročito su teški bili bojevi u Karpatima i u okolini Lođa; za vreme operacija oko Lođa sam vrhovni zapovednik ruskih trupa, veliki knez Nikola Nikolajević, umalo što nije bio zarobljen. Prilikom ofanzive u pravcu Varšave Nemci su bili toliko sigurni, da će ući u poljsku prestonicu, da su spremali jednu vrstu povratka saskog kralja na poljski presto. Dolazak ruskih sibirskih pukova, pravo iz vagona u boj, zaustavio je Nemce pred samom Varšavom. Na austro-ugarskom frontu bilo je čestog predavanja, i to ne samo mnogobrojnih pojedinaca, nego i čitavih četa i pukova Slovena. Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi, Slovaci, Ukrajinci, Karpatski Rusi i galički Rusini prelazili su na rusku stranu. Treba spomenuti, da se među Poljacima, a i među Ukrajincima, vodila jaka agitacija protiv Rusije. Pruski Poljaci držali su se veoma rezervisano, dok su među austriskim Poljacima, koji su od sviju Slovena imali najpovoljniji položaj u dunavskoj Monarhiji, bile stvorene specijalne legije, koje su trebale da budu jezgro poljske vojske u službi centralnih sila. Međutim su ukrajinski odredi, odani Hapsburzima, bili veoma malobrojni. Zima 1914 — 15. g. prošla je u izvanredno teškim borbama, koje su vođene u Poljskoj, Galiciji i naročito na Karpatima, i u istočnoj Pruskoj, gde je učinjen ponovan pokušaj jedne ofanzive većeg stila. I ova ofanziva završila se novim, i opet veoma teškim porazom ruskih trupa, naročito u velikim šumama kraj Avgustova u Poljskoj, nakon niza neuspeha među mnogobrojnim mazurskim jezerima u istočnoj Pruskoj. Deseta ruska armija bila je velikim delom uništena i čitav jedan armiski kor zarobljen. Vrhovna Komanda optužila je posle toga zbog špijunaže ruskog žandarmeriskog potpukovnika Mjasojedova, koji je bio osuđen i obešen. Ova ličnost svakako je prljava i sumnjiva, ali izgleda da je Vrhovna Komanda jako preterala ceneći njegovu ulogu. Taj udar ublažila je donekle kapitulacija moćnog Pšemisla, u kom je zarobljeno više od 100.000 austro-ugarskih časnika i vojnika. Ovaj sjajni uspeh prinudio je nemačku Vrhovnu Komandu da učini veliki napor i da udari s velikom snagom protiv Rusa. Celu operaciju vodio je general Makenzen, koji je bacio ogromne mase, poglavito nemačkih trupa, na ruske položaje na reci Dunajcu i kraj Gorlickog Prelaza kroz Karpate. Ofanziva je počela jednom dotle neviđenom i neverovatno snažnom topovskom „bubnjarskom“ vatrom. Težak poraz ruskih trupa na Dunajcu bio je početak strašnog povlačenja ruske vojske, koje je trajalo od aprila do septembra 1915. Bez oružja i municije ruske trupe su više puta prelazile u očajne kontra-napade i ponekad su više dana zadržavale nadmoćnog protivnika, umirući onako, kako, izgleda, može umirati samo ruski vojnik; ali su stalno sve više i više gubile i zemljište, i samopouzdanje, i topove, i komoru. Usled toga nastaje demoralizacija i rasulo. Krajem avgusta ruske su trupe napustile gotovo svu Galiciju i Bukovinu, pa posle i svu Poljsku sa Varšavom i tvrđavama Ivangorodom i Modlinom, veliki deo Litvanije sa bivšom prestonicom Vilnom i tvrđavom Kovnom, gotovo svu Kurlandiju sa pristaništem Libavom i prestonicom bivše kurlanske vojvodine Mitavom, velike delove Belorusije sa tvrđavama Grodnom i Brest-Litovskom, koje se gotovo nisu ni branile, i najzad delove Volinije sa gradovima Koveljem i Luckom. Počela je evakuacija ne samo Minska, nego i Kijeva. U celoj zemlji zavladala je panika, ali se u isto vreme javila i nekakva nova otporna snaga. Protiv mišljenja svoje vlade, car je smenio vrhovnog zapovednika, velikog kneza Nikolu Nikolajevića, postavivši ga za namesnika i komandanta na Kavkazu, gde se vodio rat protiv Turske, a sam je primio na se vrhovno zapovedništvo. U tom tragičnom trenutku vojna sreća se nekako opet okrenula Rusima. U bitci u 115
pravcu Lucka glavnokomandujući na jugozapadnom frontu, general Brusilov, naneo je znatan poraz austro-ugarskoj vojsci, a na drugim mestima ofanziva centralnih sila beše zaustavljena. Posle ruskog poraza stupila je u rat Bugarska na strani Nemačke i Austrije. Aktivnost ruske flote, koja se pod admiralom Kolčakom odlično držala na Crnome Moru, nije mogla da ozbiljno deluje na Bugarsku. Zbog neutralnosti Rumunije jedini pravac koji je stajao Rusima na raspoloženju za pomoć Srbiji bio je bukovinski, i tako je došlo u novembru i decembru 1915. do neverovatno teških borbi ruskih trupa u Besarabiji i Bukovini, gde su one često gotovo goloruke jurišale na odlično utvrđene neprijateljske položaje. U isto vreme car Nikola se svom snagom zalagao za to, da se Srbiji ukaže pomoć sa zapada i da se bar spase ono što je od aktivne Srbije ostalo posle albanske Golgote. U teškom položaju, u zimu 1916., moral Rusa je jako podiglo zauzeće Erzeruma, u Jermenskoj, koje je junački izveo komandant armije Judenić. Na proleće godine 1916. osetilo se znatno poboljšanje na celom ruskom frontu. Rusija je ne samo mobilisala ogromne snage vojske, nego ih je i dobro naoružala. Snabdevanje vojske municijom, hranom i ostalim potrebama, kao i organizapija saniteta i uređenje saobraćajnih prilika, behu znatno popravljeni, uz aktivno učešće širokih krugova ruskog društva. Uz više demonstrativnu ofanzivu na severozapadnom i zapadnom frontu, otpočela je juna 1916. vrlo ozbiljna i opsežna ofanziva na frontu generala Brusilova. Kao što je nesrećna ruska ofanziva avgusta 1914. u istočnoj Pruskoj spasla Pariz, tako je u još mnogo većoj meri ofanziva Brusilova spasla Italiju, koja se tada nalazila u očajnom položaju. Posle moćne topovske pripreme ruske trupe na širokom frontu jurišale su na austro-ugarske položaje i nanele su protivniku niz teških poraza, zarobivši stotine hiljada neprijatelja, „dobivši ogroman ratni plen, sa mnoštvom teških i lakih topova; zauzevši stotine kilometara neprijateljskih rovova. Septembra meseca ova je ofanziva obustavljena, ne samo zbog upornog odupiranja Nemaca i nadmoćnosti njihove artiljerije, nego i zbog unutrašnjih političkih prilika, koje su u Rusiji postajale sve gore. Cela ofanziva, iako nije dala sve plodove, ipak je bila veliki, ali na žalost i poslednji uspeh Rusije u Svetskom Ratu. Ulazak Rumunije u savez Antante nije doneo očekivanih koristi. U Vlaškoj, Moldaviji i Dobrudži ruske trupe su jako nastradale. U Dobrudži one su se borile rame uz rame sa jugoslovenskim dobrovoljcima, a imale su protiv sebe Nemce i Bugare. Katastrofalni tok ratnih događaja na rumunskom frontu bio je takođe jednim delom rezultat potpunog političkog rasula, koje je nastalo u Rusiji. Opšte oduševljenje i sloga kojim je Rusija počela Svetski Rat već odavno behu zaboravljeni. Car i njegove vlade, u koje su često ulazile ličnosti posve negativnih umnih i moralnih kvalifikacija, nisu se pokazale na visini neverovatno teške situacije. Car je verovao najviše carici zaslepljenoj u ludom misticizmu i pokvarenoj i nesposobnoj kamarili. Caricu bez dovoljno razloga, a kamarilu izgleda sa veoma jakim razlozima, optuživaše narod i zbog veleizdaje. Reč „izdaja“ bila je na svima ustima, na frontu i u pozadini. Finansisko i administrativno rasulo pripisivani su najviše izdaji. Vlada je sasvim izgubila poverenje naroda, sposobnost orijentisanja i stvarno čak samu upravu nad zemljom. Ekonomske neprilike postajahu sve jače, iako je iz početka narod mnogo štedeo, blagodareći zabrani prodaje alkoholnih pića. Ministar-predsednik Štirmer, pod opštom sumnjom zbog veleizdaje, bio je možda najkarakterističnija ličnost ovog sutona Rusije. Ali glavni krivac za slom postao je ministar unutrašnjih dela Protopopov, nekad umereno-liberalni političar, koji je onda formalno poludeo, spremajući revolucionarne istupe, koji bi mu dali mogućnost da fizički uništi vođe opozicije. Ne samo Duma, u svojoj većini ujedinjena pod imenom Naprednog Bloka, ne samo razne društvene organizacije, nego i strani ambasadori, plemićske korporacije, konzervativni članovi Državnog Saveta, pa i većina članova dinastije sa caricom-majkom upozoravahu cara na sve veće rasulo i očevidnu katastrofu, koja je pretila i monarhiji i zemlji. U noći 29/30. decembra, u palati carskog rođaka kneza Feliksa Jusupova i uz njegovo učešće, a u prisustvu carevog brata od strica, velikog kneza Dimitrija, ugledni narodni poslanik i vođa krajnje desnice Vladimir Puriškević ubio je Raspućina. „Monarhiju to nije moglo spasti, jer je raspućinski otrov počeo već da deluje... Da li ima smisla ubijati zmiju kada je već ujela?“ Tako rezimira događaj u svojim Uspomenama ugledni desničarski poslanik Vasilije Šuljgin. Pa nastavlja:.. „Mi 116
idemo ka ponoru... Revolucija je propast; a mi idemo pravo u revoluciju... a i bez revolucije sve se već brzo raspada... — Ali taki smo mi ruski političari. Svrgavajući vlast, mi nismo imali smelosti ili bolje reći spasonosne . plašljivosti da pomislimo na praznine, koje oko nas zjape. Politička nemoć, i vlastita i tuđa, ponovo mi je pogledala u oči, podrugljivo i strašno“.. Ovim rečima lepo je prikazana sva težina i tragedija situacije. Carski par je bio potpuno usamljen. Vlada je izgubila ugled i moć, pozadina se nalazila u rasulu. Front se još držao, ali goleme mase dezertera i oko dva miliona zarobljenika — to su bili znaci vrlo ozbiljne bolesti aktivne vojske. GLAVA XXIV. Druga ruska revolucija Svi su očekivali revoluciju, ali je ona ipak došla nekako iznenada. Prema pričanju Rodzjankovom car se već spremao da imenuje novu vladu, koja bi uživala poverenje naroda, ali se u poslednji čas predomisli i napusti svoju rezidenciju. Odlazeći u Mogiljev, u sedište Vrhovne Komande, car je ostavio ministru predsedniku ukaz o odgađanju Dume. 25. februara knez Goljicin iznenada popuni ukaz, usred većanja Dume o aprovizaciji prestonice, u kojoj su počeli štrajkovi i neredi po ulicama. U noći 26/27. predsednik Dume dobio je taj ukaz. Duma mu se nije zvanično oduprla, ali, pošto je u gradu otpočela anarhija i pravi građanski rat, a vlada se nalazila u očiglednoj paralizi, Duma na privatnoj sednici od 27. februara izabere „Privremeni Odbor“ s ciljem, da suzbije anarhiju i da se pobrine o ličnoj i imovnoj sigurnosti. Sledećeg dana, pošto su se i trupe pobunile, obrazovan je Savet radničkih i vojničkih deputacija. Savet je bio očigledno revolucionaran. Car je iz Mogiljeva uputio protiv pobunjenika specijalni odred starog generala Ivanova, ali mu železničari nisu dali da se približi Petrogradu. Posle toga car je pokušao da poveri obrazovanje vlade Rodzjanku, ali je to već zakasnilo. Petrograd je bio u revoluciji. Car, koji je pokušao da prodre u Carsko Selo, našao se, i protiv svoje volje, u glavnom stanu komandanta severnog fronta, generala Ruskog. Tu, u Pskovu, pošto je prikupio mišljenja svoga načelnika štaba i sviju zapovednika frontova, koji su, izuzimajući jednog, tražili njegovu abdikaciju, car je dao spremiti tekst ove abdikacije, koju je i predao članu Državnog Saveta Gučkovu i članu Državne Dume Šuljginu, koji su mu došli. O ovim odsudnim časovima piše car u svom dnevniku ovo: „2. marta, četvrtak. Izjutra me je posetio Ruski i pročitao vrlo dugačak razgovor koji je vodio na aparatu s Rodzjankom. Po njegovim rečima, stanje je u Petrogradu takvo da ministarstvo sastavljeno od članova Dume nije u stanju ništa da učini, jer se protiv njih bori esdekovska partija u licu radničkog komiteta. Potrebna je moja abdikacija. Ruski je poslao ovaj razgovor u Glavni Štab Aleksejevu, i svima glavnim komandantima na frontu. U 12 časova noću stigli su odgovori. Radi spasenja Rusije, i da bi vojska ostala na frontu, ja sam se rešio na ovaj korak. Ja sam pristao, i iz Glavnog Štaba su mi poslali projekt manifesta. U veče su iz Petrograda stigli Gučkov i Šuljgin, sa kojima sam razgovarao, i predao im potpisan i popravljen manifest. U jedan sat po ponoći otputovao sam iz Pskova, sa teškim osećanjima; oko mene izdajstvo, kukavičluk, obmana.“ Dok su se u Pskovu vodili pregovori, bila je već imenovana u Petrogradu Provizorna Vlada, koja je, primivši carsku abdikaciju, odmah stupila u dodir sa novim carem Mihajlom Aleksandrovićem, bratom cara Nikole II. Posle dugog razmišljanja i diskusije, veliki knez Mihajlo potpisao je sledeći proglas: „Teško breme povereno mi je voljom moga brata koji mi je-predao Imperatorski Sveruski Presto, u vreme besprimernog rata i narodnog vrenja. Oduševljen, sa celim narodom, mišlju, da iznad svega stoji dobro naše Domovina, primio sam se ovoga, čvrsto rešen da samo u tom slučaju ostanem na vrhovnoj vlasti ako tako bude volja našeg naroda, koji je nadležan svenarodnim glasanjem, preko svojih predetavnika u Ustavotvornoj Skupštini, da odredi formu vladavine, i nove osnovne zakone Ruske Države.“ Velikom knezu Mihajlu nije bilo suđeno da u Rusiji “vlada; naklonjen više tihom porodičnom 117
životu, bez ikakvih političkih ambicija, skroman, on je povučeno živeo i za vreme Revolucije, dok ga nisu boljševici uhapsili, internirali na istoku Rusije i jednom prilikom ubili. Hronološka šema glavnih događaja Februarske Revolucije izgleda ovako: 1. Prva vlada kneza Ljvova, od 2. marta do 2. maja; čisto građanska sa jednim socijalistom (Kerjenskim), koalicija kadeta i umerenijih elemenata. II. Druga vlada kneza Ljvova, ili produženje Prve Vlade, ali bez Gučkova (ministar vojni) i Miljukova (ministar spoljnjih poslova); u nju ulaze dva socijaldemokrata, jedan narodni socijalist i socijalni revolucionar Černov (vođ stranke i njen glavni ideolog), t.zv. „seljački ministar“, koji preuzima ministarstvo poljoprivrede. Ova vlada građanskosocijalističke koalicije traje od 2. maja do 2. jula, kada izbija prva akutna kriza, usled proglašenja autonomije Ukrajine od strane većine vlade, te kabinet Ljvova odstupa. Posle ugušenja boljševičke bune u Petrogradu i dugih i mučnih pregovora obrazuje se: III. Druga koaliciona vlada ili prva vlada Kerenskog, sastavljena u glavnom od kadeta i socijalista, koja traje do 28. avgusta; onda u vezi sa pokretom generala Kornjilova izbija duga kriza, i nakon još dužih i težih pregovora i odugovlačenja dolazi do IV. Treće koalicione vlade, ili druge vlade Kerjenskoga, koja je trajala do 25. oktobra kada su je oborili boljševici („Oktobarska Revolucija“). Svaka od ovih vlada bila je slabija od svoje prethodnice, i svaka je imala da preživi čitav niz manjih ali teških unutarnjih kriza, koje su, uz veoma tešku i nepovoljnu spoljnju situaciju, dovele konačno do propasti provizorne građanske republike. Glavna karakteristika ovih vlada bile su slabost, odnosno beskrajne i neograničene političke slobode za sve, koje su se pretvarale u anarhiju. Sve četiri vlade nastavljale su rat, iako veoma labavo. 20. i 21. marta Nemci su izveli jedan jak napad na položaje ruskih trupa, koje su čuvale liniju reke Stohoda, na mestu gde su se spajali zapadni i jugozapadni front. Pokazalo se da je ruska vojska jako oslabljena, da straže nisu budne, da čitavi pukovi neće da se bore. Dok su se neke jedinice još dobro držale, druge su kukavički napuštale položaje bez dovoljno razloga, ili su se držale pasivno. Nemci su naneli ruskim trupama teške gubitke, naročito je mnogo Rusa tom prilikom zarobljeno. Ova žalosna lekcija nije poslužila kao ozbiljna opomena Rusiji. Šta više, došlo je na mnogim delovima fronta do ludoga „bratimljenja“ Rusa sa Nemcima i drugim protivnicima. Ruske trupe su bile demoralisane, a Nemci su uspevali da mnogo štošta saznadu o stanju ruskih položaja i njihovih trupa. Međutim, ipak Rusija samim faktom svog učešća u ratu zadržavala je na svojim frontovima goleme mase protivnika. Ovakvo, čisto pasivno, vođenje ratnih operacija nije davalo nikakve nade na uspeh i skori završetak rata. Saveznici su tražili od Rusije više aktivnosti. Vrhovni komandant, veliki knez Nikola Nikolajević, koga je prilikom abdikacije vratio na njegov položaj poslednji car, bio je odmah od Privremene Vlade razrešen dužnosti. Njegov naslednik, načelnik štaba Vrhovne Komande, general Aleksjejev došao je u sukob sa Privremenom Vladom i bio je stavljen na raspoloženje. Njega je zamenio glavnokomandujući na jugozapadnom frontu, jedan od najpopularnijih ruskih vojskovođa Svetskoga Rata, armiski konjički general Brusilov. Brusilov je spadao u red dvorskih generala i miljenika, ali je umeo vešto da se prilagodi ne samo liberalnoj i onda liberalno-socijalističkoj Privremenoj Vladi, nego i buntovnom raspoloženju svojih vojnika. Ipak, kao pravi vojskovođa, Brusilov je tražio da se otpočne ofanziva, ako se ne može zaključiti mir. Ministar vojni u drugoj vladi kneza Ljvova, Kerenski, bacio je svu snagu svoga besedničkog dara na agitaciju među trupama, u prilog ofanzive. Mase drugih agitatora radile su u istome smislu. 18. i 19. juna 1917. ruske su trupe, poglavito na jugozapadnom frontu generala Gutora, koji je zamenio Brusilova, prešle u odlučnu ofanzivu; naročito je težak zadatak pao u deo trupama armiskog generala Kornjilova, jednog od legendarnih junaka rata. Ruska artiljerija, pucajući neverovatnom snagom i preciznošću, rušila je jaka utvrđenja protivnika i nanela mu veoma teške gubitke. Ruske trupe znatno su napredovale, zadobivši veliki ratni plen i zarobivši masu neprijatelja, većinom austro-ugarskih časnika i vojnika. Ali, ubrzo je došlo do promene raspoloženja kod Rusa, i njihova je ofanziva bila zaustavljena. Strategiski značaj ove ofanzive bio je ipak ogroman. Centralne sile opet su morale da prebace mase svojih trupa na ruski front i time je položaj zapadnih saveznika bio znatno olakšan. Zamenivši na više mesta nepouzdane austro-ugarske jedinice odličnim nemačkim 118
trupama, centralni saveznici su početkom jula prešli u kontraofanzivu, opet na jugozapadnom frontu. Nekoliko ruskih pukova nisu ni branili svoje položaje. Ruski front bio je na više mesta probijen i došlo je do povlačenja, a ponegde i do begstva ruskih trupa u potpunom rasulu. General Gutor bio je smenjen, a na njegovo mesto bi postavljen znameniti Kornjilov. Činjeni su očajni pokušaji da se situacija spase; otpočeta je dosta uspela ofanziva na rumunskom frontu. General Brusilov bio je, kao nedovoljno jaka ličnost, stavljen na raspoloženje, a na njegovo mesto dođe Kornjilov, u koga su polagane najveće nade. U Ministarstvu Vojnom postao je stvarno ministar, iako zvanično samo zamenik ministrov, terorista Boris Savinkov, u koga su takođe polagane nade, da će zajedno sa Kornjilovom zavesti red i očuvati vojsku bar od daljeg rasula. Umesto razgovora i agitacije počeli su primenjivati drastičnije i mnogo ubedljivije mere. Da bi skrenula pažnju zemlje na izvanredno težak položaj, Privremena Vlada sazove „Državnu Skupštinu“ u Moskvu, (12. avgusta) sastavljenu od sviju bivših članova Državnih Duma i mase delegata najraznovrsnijih organizacija. Tu je vodio glavnu reč Kerjenski, ali najveća pažnja sviju beše obraćena vrhovnom komandantu. Stvar je domalo dobila karakter ličnog sukoba između Predsednika Vlade i Vrhovnog Komandanta. Uz prvog bila je većina socijalističkih, a uz drugog liberalni i konzervativni elementi. Bojeći se eventualnog ojačanja ruske vojske, Nemci su za to vreme preduzeli novu ofanzivu. U pozadini su njihovi agenti bacili u vazduh ogromna vojna slagališta u Kazanu, iskoristivši zločinačku nepažnju straže, dok je glavni udar na frontu bio izvršen na liniji zapadne Dvine do Baltičkog Mora. Nemačke lađe potpomagale su kopnenu akciju. Ruska vojska se povukla gotovo bez borbe; Riga je pala u ruke Nemaca, koji su tamo dobili ogroman plen. Sa velikim naporom pošlo je za rukom zaustaviti ruske trupe na drugim odbranbenim linijama u pravcu prema Petrogradu. Najbliža okolina generala Kornjilova ubeđivala ga je o neophodnoj potrebi korenite promene kursa: trebalo je naterati Privremenu Vladu ili da se pokori njegovim odlučnim merama ili da odmah podnese ostavku. Sovjetske organizacije na frontu i u pozadini trebalo je da budu raspuštene, petrogradski Sovjet, ovo leglo ekstremista, da bude rasteran, a petrogradski garnizon razoružan, fabrike i železnice militarizovane. Kornjilov je verovao da ima na svojoj strani većinu Vlade sa samim Kerjenskim, ali je odjednom izbio nekakav nesporazum, koji sve dosada nije, potpuno rasvetljen, kao što nisu rasvetljene i druge pojedinosti celog događaja, koji je vlada proglasila Kornjilovljevom bunom. Nesuđeni diktator ostao je odjednom gotovo usamljen, jer nije našao ozbiljne pomoći ni u vojsci, ni u pozadini. Nekoliko zapovednika pojedinih frontova, odnosno armija, među njima i, general Denjikin, bili su uhapšeni odmah, čim su stavili vladi do znanja da su solidarni sa Vrhovnim Komandantom. Vlada je naredila da se Kornjilov smeni i uhapsi. To je izveo bivši vrhovni komandant general Aleksjejev, kome se Kornjilov dragovoljno predao, da bi izbegao strahote građanskog rata. Nekoliko dana Rusijom je upravljao direktorijum na čelu sa Kerjenskim, pod jakom kontrolom centralnih sovjetskih organizacija. Kerjenski se primi i vrhovnog zapovedništva nad trupama. U međuvremenu vlada je raspustila parlamenat i proglasila republiku. Suverena Privremena Vlada stvarno nije imala za sobom gotovo nikoga. A i Nemci nisu ostali pasivni. Njihova flota zagospodarila je na Baltičkom Moru. Ona je pomogla da se posedne Moonzusko ostrvlje. Okupacija tog ostrvlja jeste valjda najžalosnija stranica ruske ratne istorije: ogromni demoralisani garnizon predao se Nemcima sa oduševljenjem. Jedino su spasle čast ruskog oružja nekoliko ruskih ratnih lađa, koje su se borile junački i očajno. Revolucija, tako su mnogi mislili s početka, bila je proizvod razočaranja naroda i vojske u sposobnosti vlade da pobednički završi rat. Glavna i prva svrha Revolucije, prema tome, trebala je da bude u snaženju vojske i zemlje, da bi se postigla što potpunija pobeda. Ali za ciljeve rata masa narodna nije imala mnogo smisla, i ta nezainteresovanost masa počela je vrlo brzo da izbija na površinu. Da bi ovo raspoloženje postalo aktivno trebalo je još samo da slobodno počnu uticati na razvoj događaja dve činjenice: sa jedne strane internacionalna i pacifistička propaganda izvesnih krugova ruskih socijalista, naročito ruske socijalističke emigracije (od Lenjina preko Trockog do Černova), i sa druge strane neposredna akcija defetista svake vrste, i Nemaca. Ove tri stvari: 1) nesvesni pacifizam usled krajnje zamorenosti masa i vojske, 2) svesni pacifizam levog krila ruskog 119
socijalizma, i 3) akcija plaćenika i Nemaca, — poklapajući se međusobno — stvarale su veoma nepovoljne uslove za produženje rata. U prvim izjavama Privremene Vlade istaknuti su veoma odlučno motivi borbe do pune pobede i saglasnosti sa saveznicima; ali već 3. marta predstavnik petrogradskog Sovjeta (socijaldemokratski poslanik Čejidže) otvorio je sednicu rečima: „Neka živi svetski proletarijat! Podignuta je zastava međunarodnog proletarijata!“... Stavljena je, dakle, na dnevni red ideja međunarodne proleterske solidarnosti, koja je imala da dokrajči rat, ne vodeći računa o grupisanju ratujućih država. „Došlo je vreme,“ govorio je petrogradski Sovjet u proglasu (od 14. marta) na „narode svega sveta,“ „da se povede odlučna borba protiv osvajačkih težnja vlada sviju zemalja, došlo je vreme da narodi uzmu u svoje ruke rešavanje pitanja o ratu i miru.“ Doduše, isti Sovjet obraćao se i na narode Centralne Evrope pozivajući ih da „stresu lance svog samodržavnog uređenja.“ I Privremena Vlada je pod uticajem revolucionarnih organizacija i štampe, na prvome mestu Sovjeta, objavila uskoro (28. marta) jedan proglas na rusko građanstvo, u kome se o ratu govori na ovaj način: „Ostavljajući volji naroda da, u uskoj zajednici sa saveznicima, reši sva pitanja u vezi sa Svetskim Ratom i njegovim završetkom, Privremena Vlada smatra za svoje pravo i za svoju dužnost, da već sada izjavi da cilj slobodne Rusije nije u vladanju nad drugim narodima, u oduzimanju svih njihovih nacionalnih dobara, u nasilnom osvajanju tuđih teritorija, nego u osiguranju stalnoga mira na osnovu samoodređenja naroda. Ruski narod ne traži da ojača svoju spoljnu moć na račun drugih naroda, kao što mu nije ni cilj da ikoga podjarmi ili ponizi. Ali? u isti mah, ruski narod neće dopustiti da njegova domovina izađe iz velikog rata ponižena i oslabljena“. Privremena Vlada, popuštajući u nekoliko Sovjetima, u glavnom je ipak radila u duhu međusavezničke solidarnosti. Ali još istog dana, na Sveruskoj Konferenciji Delegata Radničkih i Vojničkih Sovjeta, čuli su se zahtevi, i zatim je (30. marta) prihvaćena rezolucija, u kojoj se tražilo da vlada preduzme energične korake za ostvarenje mira. Kada je Miljukov, saopštavajući saveznicima prepis proglasa Privremene Vlade od 28. marta, propratio svoje saopštenje notom koja konstatuje „svenarodnu želju da se Svetski Rat dovede do odlučnog kraja,“ ova je nota izazvala pravu bunu protiv Privremene Vlade, usled čega je došlo do odstupanja ministra spoljnjih posdova i ministra vojnog, te do koalicije između socijalista i liberalne buržoazije. Tada su se svi socijalisti veoma mnogo uzdali u štokholmsku Socijalističku Konferenciju, sazvanu sa programom: „Borba protiv izmirenja stranaka, obnova klasne borbe, zahtev da se odmah obustave neprijateljstva, i da se mir zaključi bez aieksija i kontribucija, na osnovu samoodređenja naroda.“ U zvaničan program Prve Koalicije ušlo je načelo mira „bez osvajačke politike i kažnjavanja kontribucijom...“ Međutim, većina socijalista i sovjeta, sticajem prilika, bila je prinuđena da nastavi rat. Više nego rezervisana politika Centralnih Sila, čak i nemačke socijal-demokratije, isto kao i raspoloženje Antante, pa i većine njenih socijalista, sve je to govorilo ruskim socijalistima da treba voditi ne samo aktivnu politiku mira nego i aktivnu politiku rata. Bilo je jasno, da će i prijatelji i neprijatelji samo onda voditi računa o revolucionarnoj Rusiji ako ona bude vojnički jaka. Otud je proizašla intenzivna akcija sovjeta i vlade da se ojača vojska i pripremi opšta ofanziva. Usled toga se između vlade i socijalističkih stranaka sa jedne, i većine naroda i vojske sa druge strane, otvarao sve dublji jaz, dok nezadovoljstvo masa nisu odlučno i uspešno iskoristili boljševici, vešto agitujući protiv rata. U vezi sa problemom rata i mira stajao je i problem organizacije vojske, ali svi pokušaji da se reši ova malo neobična „kvadratura kruga“; t. j. da vojska bude najslobodnija u svetu, a da se u isto vreme pokorava disciplini, ostali su potpuno jalovi. Iz početka je izgledalo da Privremena Vlada uživa opšte poverenje; u Petrogradu se međutim odmah opažalo da postoji jaka akcija socijalističkih elemenata sovjeta, koji su bili spremni davati poverenje Vladi samo pod izvesnim uslovima. Takvo stanje u središtu države uticalo je nepovoljno na raspoloženje cele zemlje, pa su veoma brzo počeli da izbijaju sukobi i u provinciji između tri faktora vlasti: vladinih komesara, koji su zamenili guvernere i viceguvernere i otpuštene sreske 120
načelnike, sovjeta i egzekutivnih odbora društvenih organizacija pretežno građansko-liberalnog karaktera, i sovjeta radničkih i vojničkih deputiraca, u kojima su socijaliste vodile prvu reč. Ovome treba dodati još dve činjenice: raspuštanje stare policije, koju nije mogla da zameni na vrat na nos stvorena milicija, i metode nove vlade, koja nije htela da se služi atributima prinudne vlasti nego je svu nadu polagala u moralno načelo uverenja i poverenja. Osnovni princip državne uprave za Privremenu Vladu bio je: dragovoljna poslušnost slobodnih građana prema vladi koju su oni sami stvorili; ona — prema proglasu od 26. aprila — traži oslonca ne u fizičkoj nego u moralnoj snazi. Ovaj idealistički utopizam lepo se vidi ne samo iz bezbroj proglasa i rešenja vlade, već naročito iz govora kneza Ljvova na svečanoj sednici (27. aprila), prigodom godišnjice otvaranja prve Državne Dume; on tu kaže između ostalog: „...Velika ruska revolucija zaista je divna u svom veličanstvenom mirnom pokretu...“ „divna je sama suština njene ideje-vodilje — sloboda ruske revolucije prožeta je elementima svetskog vaseljenskog karaktera.“ Pojedine narodnosti i pojedine pokrajine tražile su za sebe slobodu, — neke čak i odvajanje (kao Finska), ili federaciju (Ukrajinci, Esti, Tatari), ili bar široke avtonomije (Kozaci, Sibir), i odvojenu vojsku. Ovaki zahtevi, ponekad ultimativne prirode i veoma opasni, naročito s obzirom na rat, ugrožavali su životne interese ruske državne celine. Vlada je pokušavala da odgodi nacionalna pitanja, kao i sva ostala važna državna pitanja, do saziva Konstituante; ali u tome nije uspela. Ukrajina je dobila pokrajinsku vladu, te lokalni parlamenat („Centralna Rada“), a formiranje svakojakih nacionalnih pukova veoma je naškodilo ruskoj armiji kao celini i vođenju rata. Rešenje agrarnog pitanja Privremena Vlada je u svakom slučaju htela da odgodi do saziva Konstituante; a baš u ovom pitanju mase naročito nisu mogle ni htele da shvate ovako odlaganje, i agrarna anarhija širila se po celoj Rusiji, počevši od samovoljnog iskorišćavanja vlasteoskih livada za pašu stoke, pa sve do paljenja i rušenja kuća i gospodarskih zgrada veleposednika, i ubijanja samih spahija i drugih posednika. Pri tom su naročito jako stradale seoske fabrike i kulturne institucije, pa čak i državna dobra i imanja samoupravnih tela. U leto i s jeseni godine 1917. Rusija je postala zemlja bez vlasti, zapaljena s jednog kraja na drugi požarom socijalne i nacionalne revolucije. Upravljači su bili bez volje i bez snage, a sve su više dizali glave ekstremni elementi okupljeni oko boljševičkih vođa. Već sam njihov program značio je revoluciju bez kompromisa. Njegove glavne tačke bile su ove: 1) težnja za centralističkom organizacijom: „Vodeći organi nipošto ne treba da se stvaraju na temelju izbora“, treba da su obrazovani od svesnih revolucionarnih vođa, koji će voditi pokret, a neće tek ići iza masa čekajući da ove postanu svesne svojih interesa; 2) neophodno je ne propustiti trenutak revolucije, kada vođe stranke treba da prigrabe vlast u ruke, u interesu ostvarenja „diktature proletarijata i seljaštva“; 3) neophodno je upotrebiti taktiku grube sile, da bi se zapalile mase i ušao u njih revolucionarni entuzijazam; 4) da bi se na stranu proletarijata privukla i sitna seljačka buržoazija, tuđa socijalizmu, potrebno je dati joj mogućnost da prisvoji sebi svu spahisku zemlju i imovinu; 5) još rezolucijom iz godine 1906. traži se, kao neophodna, borbena i bojna priprema masa, da bi ove mogle pristupiti važnom zadatku rušenja državnog, napose policajnog i vojnog aparata: 6) napuštajući strogo marksističko shvatanje, boljševici su još godine 1906. smatrali neophodnim „Sovjete“, i to ne samo kao isključivo stranačke organe radničkog proletarijata nego i kao osnovne ćelijice nove vlade, sastavljene od zastupnika revolucionarne demokratije, „poimence i seljaka, vojnika i mornara.“ Taktički plan akcije, od samog početka, zamislio je Lenjin. Vladimir Ilić Uljanov, Lenjin, rođen je godine 1870. u Simbirsku, i po svome poreklu pripada ruskoj srednjoj birokratiji. Revolucionarno raspoloženje javlja se kod njega vrlo rano, a izbija snažno na univerzitetu u Kazanu, pod dvostrukim uticajem: neposrednim, njegova starijeg brata — narodnjaka-teroriste, koji je glavom platio za svoju akciju — , te knjiškim, naročito onim Karla Marksa. Njegova je nauka sinteza ruskog revolucionarnog narodnjaštva i ideja marksizma, koje Lenjin shvata kao teoriju i apologiju okrutne socijalne revolucije. Sa radnicima imao je Lenjin neposredna dodira već od svoje mladosti. Tada je bilo u Rusiji doba cvetanja legalnog knjiškog marksizma, na kom je polju Lenjin ubrzo 121
stekao veliko ime. Ali se još više istakao tajnom revolucionarnom propagandom među radnicima, koja je i dovela do stvaranja socijal-demokratske(radničke) stranke (1898,). Prognan iz Rusije, Lenjin je živeo neko vreme u izgnanstvu, pa se godine 1905. vratio u Rusiju, gde je doduše ostao u pozadini, pripremajući konačni program i taktiku boljševizma. Nakon neuspeha prve revolucije Lenjin je ponovo napustio otadžbinu, te je boravio sve do aprila godine 1917. u inostranstvu, u stalnoj borbi sa menjševicima i s oportunizmom u svojoj stranci. Na internacionalnim socijalističkim kongresima ratovao je protiv reformističkih i patriotskih tendencija, a za vreme rata je najviše radio za sastanak internacionalnih konferencija u Cimervaldu i u Kintalu. On je tada dobro uvideo revoluciokarne mogućnosti u vezi sa iskorišćavanjem ratnih nedaća u Rusiji, pa je vrlo rado prihvatio predlog da pođe u Rusiju preko Nemačke. Ovaj je predlog možda potakao sam nemački general-štab; s toga su ruski rodoljubi Lenjina i osuđivali kao veleizdajnika i slugu nemačkog imperijalizma. On je uzeo na se zadatak da izazove međunarodnu socijalnu revoluciju sa svrhom opšteg oslobođenja. Za ovaki cilj sva su sredstva bila, po njegovu uverenju, dobra i dozvoljena. On je bio čovek nečuvene duševne snage i doslednosti, i neverovatne agilnosti, bezobziran i ciničan do krajnosti, sa intuicijom pravoga revolucionara, osim toga i taktičar prvog reda, koji je umeo da povuče i hipnotiše mase. Kada se početkom aprila iskrcao iz vagona na finskoj stanici u Petrogradu, te otišao, praćen klicanjem mnogobrojnih radnika, u od boljševika posednutu palatu bivše carske ljubaznice balerine Kšesinske, počeo je sa balkona te palače svakodnevno da propoveda svoju nauku, koja je u prvo vreme izgledala suluda, ali se uskoro pokazala kao strašni motor prevrata i rušenja, pomoću koga je jučerašnji emigrant-defetist postao faktični šef najveće države na svetu i jedan od vođa i diktatora čovečanstva. Znamenite „teze“ nove nauke, Lenjinova Evanđelja, objavljene su u „Pravdi“, dnevniku Glavnog Odbora boljševika, 7. aprila 1917., te su poslužile kao prvi nacrt za program Oktobarske Revolucije. Tu se predlaže odlučna akcija u prilog mira, i to pošto poto, i protiv parlamentarne republike, Privremene Vlade i demokratije, a ističe se lozinka „sva vlast sovjetima.“ Agrarna revolucija, nacionalizacija banaka i radnička kontrola nad industrijom stavljaju se na dnevni red. Najzad kao najaktuelniji problem proglašeno je osnivanje Treće Komunističke Internacionale. Podrobno izlaganje ovih teza nalazimo u kasnijoj knjizi Lenjinovoj „Država i Revolucija“. (Petrograd 1918.) Zanimljivo je, da je i sama „Pravda“ štampala tada Lenjinove „teze“ sa rezervom, da i ne govorimo o drugim strankama koje su ih primile kao puku ludoriju. Lenjin je tačno pogodio žice u koje je trebalo udariti. Iza zahteva za mirom zahvatila je najšire krugove ideja da se ima odmah zapleniti zemlja i vlasteoska imovina. A onda je upalila i bezobzirna demagogija: mržnja prema gospodi, prema oficirima, prema „buržujima“, i prema svemu što ima negovane ruke, što nosi „kragnu“, i još naročito prema ženama u šeširu!... Osveta, krvna osveta! To se tražilo. Kada su videli da im socijaliste neće i ne mogu dati ona na šta oni računaju, najaktivniji elementi napuštali su socijalističke stranke, ostavivši odbore kao štabove bez vojske, te hrleći u naručje novih apostola, koji su više obećavali, i koji kao da nisu obećavali naprazno. Vojnu organizaciju ovih masa izveo je Trocki, koji dotle nije bio u stranci. On je bio onaj boljševički zapovednik koji je izveo državni udar 25. oktobra. Gotovo bez borbe pala je Privremena Vlada. Iste noći, kada su pobunjeni radnici i mornari zauzeli na juriš Zimsku Palatu i uhapsili članove Prirremene Vlade, na Drugom Sveruskom Kongresu Sovjeta boljševici, koji su raspolagali golemom većinom, zbacili su Privremenu Vladu i proglasili Republiku Sovjeta. Oni sastaviše svoju novu vladu — Sovet Narodnih Komesara, skraćeno Sovnarkom — i obratiše se svima zaraćenim državama sa predlogom o hitnom zaključenju mira. Iza prvih vratolomnih dekreta sledili su drugi: o poništenju državnih unutrašnjih i spoljnjih dugova, o nacionalizaciji banaka, privatnih železnica, privatne trgovačke mornarice, šuma i rudnika, spoljašnje trgovine, mnogih grana velike industrije, o potčinjavanju celokupnog narodnog gospodarstva državi, o radničkoj kontroli u tvornicama i radnjama, o ukidanju staleških razlika, o potpunom odvajanju crkve od države, o pravu pojedinih naroda, plemena i pokrajina ruske države 122
na samoodređenje, čak i na odvajanje od celine, o ukidanju zemstava i gradskih samouprava, koje su zamenili Sovjeti, o ukidanju sudova i javnih beležništava, o znatnim ograničenjima i zatim o potpunom ukidanju slobode štampe, koja je kasnije monopolisana u rukama vladajuće stranke, o rasterivanju i zabrani sviju opozicionih stranaka, o osnivanju revolucionarnih prekih sudova i izvanrednih komisija za suzbijanje kontrarevolucije, sabotaže i zelenaštva (to su čuvene „Če-Ka“), o biranju oficira sa ukidanjem vojnih činova, ordenja i odličja, o zameni vojske crvenom gardom i tako dalje i tako dalje. Mi smo dali sumaran katalog najmarkantnijih mera, koje su proglašene tokom prvih meseci boljševističke revolucije. Vlast Sovnarkoma i lokalnih njegovih organa dosta se brzo utvrdila nad većim delom Rusije, kao i u aktivnoj vojsci. Prvih dana je Kerjenski, koji je uoči prevrata uspeo da izmakne, skupio neke trupe i s njima je pokušao da zbaci Sovnarkom, ali je ovo preduzeće vrlo brzo propalo. Sovarkom razreši dužnosti vrhovnog komandanta generala Duhonjina, koji je primio komandu, pošto je Kerjenski iščezao bez traga i glasa, i postavi za vrhovnog komandanta uglednog boljševika, rezervnog zastavnika Nikolu Kralenka, gimnaziskog nastavnika i publicistu. Krilenko sa odredom mornara zauze Mogiljev i Vrhovnu Komandu. Iako je Duhonjin odustao od borbe, ipak ga mornari ubiše na divljački način. Međutim se Finska odvoji potpuno od Rusije; u Estonskoj, Lotiškoj i Beloj Rusiji učinjeni su pokušaji. da se obrazuju samostalne protivboljševičke vlade. Nekoliko pokrajina stvoriše svoje posebne vlade. To su bile: Ukrajina, Besarabija, Krim, oblast Donskih Kozaka; oblast Kubanskih Kozaka, oblasti kozaka terskih, orenburških i uralskih, Tatarska Republika na Volzi i Baškirska na Kami i Beloj, sve u Evropskoj Rusiji; u Aziskoj Rusiji isto tako su nikle avtonomne pokrajine Jermenska, Đurđijanska, Azerbedžan, Sibir, oblasti sibirskih kozačkih vojski, Turkestan, Burjatska Republika i t. d. Sudbina sviju ovih novih formacija bila je u glavnom, sa malim izuzecima, slična: svuda je buktao požar socijalne revolucije, lokalni boljševici dizali su bune, potpomognuti najčešće od mase demobilisanih vojnika,. koji su jurili kućama i od Sovnarkoma, koji je objavio deklaraciju o pravu sviju na samoodređenje i nezavisnost. U stvari Sovnarkom je odmah počeo da suzbija separatizam, mešajući se u borbu demokratskih vlada sa mesnim boljševicima, potpomažući crvene protiv belih. Za nekoliko meseci Sovnarkom je, uz pomoć odreda crvenih gardista i oslanjajući se na lokalne boljševike, likvidirao gotovo sve avtonomne pokrajinske vlade. Isto tako sverusko političko središte, koje se počelo stvarati u Donskoj Oblasti pod zaštitom takozvane Dobrovoljačke Armije generala Aleksjejeva i Kornjilova bilo je uništeno, i oba su generala sa svojim odredom i gomilom političara najureni da beže u stepe, gde su vodili strašne borbe sa nadmoćnim neprijateljima. Ali još pre nego što je počeo na više mesta strašni građanski rat, bili su izvršeni izbori za sverusku Konstituantu, gotovo na celokupnom od neprijatelja neokupiranom području Rusije. U izborima je učestvovalo više od 36 miliona birača muških i ženskih. Najveći uspeh su imali socijaliste revolucionari, koji su dobili oko 22 miliona glasova i većinu mandata; iza njih su boljševici, sa svojih devet miliona glasova, prestavljali samo manjinu Rusije. Od građanskih grupa donekle su imali uspeha, i to samo u gradovima, kadeti. Čim su opazili da su ostali u manjini, boljševici izjaviše da je Konstituanta preživela, dok su ranije optuživali Privremenu Vladu što odugovlači sa sazivom Konstituante. Videlo se odmah da Konstituanta neće živeti. Pokušaji nekih socijalističkih i demokratskih elemenata da se okupe za zaštitu Konstituante nisu uspeli. Uoči dana kad je Konstituanta ipak trebala da se sastane, nekoliko boljševičkih mornara mučki pobiše bolesne i pohapšene kadete, članove Konstituante i bivše članove Državne Dume i Privremene Vlade, lekara d-ra Šingarjova i profesora-pravnika Kokoškina. Razume se, da su ti mornari ostali nekažnjeni. Na sam dan sastanka Konstituante boljševičke su trupe pucale na mirne manifestante, koji su pozdravljali ustavotvorce. Terorisana skupština ipak je pokušala da radi, proglasila je Rusiju federativnom demokratskom republikom, ali je odbila da prizna Sovnarkom. Iste noći, za vreme diskusije o agrarnom pitanju, rasterao je Konstituantu jedan odred mornara, a nekoliko dana docnije bila je formalno raspuštena. 123
Boljševici su došli na vladu sa lozinkom da će dati mir, hleb i slobodu. Slobodu su jednostavno ukinuli oduzevši celom narodu njegovo suvereno pravo; umesto obećanog hleba nastala je u gradovima strašna glad i neverovatna skupoća; u pogledu mira Centralne Sile nateraše boljševike da prime sramotni Brest-litovski Mir. Sem baltičkih pokrajina od Rusije behu oduzete Belorusija, Besarabija (njom su zavladali Rumuni), Transkavkazija i Ukrajina sa Krimom. U svim tim zemljama zavladaše Nemačka i Austro-Ugarska i efemerne samostalne vlade pod nadzorom i tutorstvom okupatora. Nemci su dobili ogromne političke i ekonomske povlastice u Rusiji, koja je uz to platila veliku ratnu oštetu. Položaj boljševika bio je godine 1918. izvanredno opasan još i za to, što su, usled prodiranja Nemaca u Donsku Oblast, donski kozaci uspeli da se pod atamanom Krasnovim otarase boljševika, a dobrovoljci generala Denjikina, zajedno sa Kubancima, očistiše od boljševika Kubansku Oblast. U isto vreme boljševici zagaziše u rat sa čehoslovačkim legijama, koje su htele razoružati, a koje su se bojale da će biti predane u ruke Centralnih Sila. Čehoslovački pokret bio je pomagan od različitih elemenata ruskog društva: seljaci, ozlojeđeni zbog rekvizicije hleba, socijalistička inteligencija i radnici, ozlojeđeni rasterivanjem Konstituante, građanstvo i oficiri, sve se to pridruživalo Čehoslovacima, Na Volzi je bio stvoren nov front protiv boljševika od Čehoslovaka i narodne vojske. Sav Sibir, velik deo Srednje Azije, istočna i jugoistočna evropska Rusija behu zbacili boljševike. Baš u ovo vreme na području, koje je još ostalo pod njihovom vlašću, boljševici razviše najstrašniji teror. Crvenu gardu hitno su zamenili dobro organizovanom crvenom armijom, uz saradnju mnogih iskusnih generala i oficira. U podrumu kuće trgovca Ipatijeva u Katerinburgu streljani su car, carica, prestolonaslednik, sve četiri velike kneginjice i nekoliko službenika i slugu, koji su do kraja delili sudbinu svojih gospodara. Više drugih članova carske kuće streljano je ili u okolini Petrograda, na primer glasoviti istoričar, veliki knez Nikola Mihajlović, ili na Uralu u gradu Alapajevsku. Pod zaštitom čehoslovačkih legija sastala se u gradu Ufi mnogobrojna skupština, koja je izabrala Sveruski Direktorijum od pet lica sa eserom Avksentijevim, bivšim članom Kerjenskove vlade na čelu, i sa generalom Boldirjovim kao vrhovnim komandantom. Ali uskoro izbi nesloga i razmirice na frontu i u pozadini narodne armije, te su boljševici osvojili ponovo istočnu Rusiju i proterali Sveruski Direktorijum iz Ufe u Omsk; 18. novembra jedna grupa oficira uhapsila je direktore, a njihova vlada, koja se najviše oslanjala na sibirske demokrate, proglasi vojnog ministra Direktorijuma, odličnog mornara, bivšeg junačkog komandanta crnomorske flote, admirala Kolčaka vrhovnim upravljačem Rusije. Dok su se ovi događaji zbivali na Istoku, na Zapadu su Centralne Sile kapitulirale pred Antantom i otpočelo je hitno povlačenje sa okupiranog ruskog područja nemačkih i austro-ugarskih četa, jako boljševizovanih i u rasulu. Boljševici su odmah zaposeli veći deo Estonske, Lotiške, Litve i Belorusije. Lokalne vlade ili su pobegle, ili su se zatvorile u svoje prestonice. U Ukrajini pobunjeno seljaštvo zbacilo je od Nemaca postavljenog „hetmana“ generala Skoropadskog i krvavo je likvidiralo njegovu vladu. Ukrajinski kongres proglasi nezavisnost Ukrajine, objavi rat Sovnarkomu i svečano izjavi da se Ukrajina nad Dnjeprom ujedinjuje sa Ukrajinom nad Dnjestrom t.j. sa istočnom Galicijom, koja se onda odvojila od Hapsburške Monarhije. Sve je ovo bilo kratkog veka. Boljševici uđoše u Ukrajinu i gotovo bez borbe zauzeše veći deo njenog zemljišta, sa Kijevom i sa Odesom. Poljaci, koji su obnovili svoju samostalnu državu, osvojiše ukrajinske zemlje Humsku Rusiju i istočnu Galiciju. U isto vreme u Ukrajini, na Krimu i u Donskoj Oblasti boljševici potukoše u više navrata Denjikinovu vojsku i kozake. Što oni nisu već tada propali konačno, može se objasniti snažnom ofanzivom admirala Kolčaka, koji je veoma uspešno ratovao u istočnoj Rusiji. Ovi Kolčakovljevi uspesi izazvaše najveće napore boljševika da se održe. Niz strategiskih i političkih pogrešaka Vrhovne Komande i vlade Kolčakovljeve, njegove razmirice sa Čehoslovacima, koji su težili da se vrate kući, i sa Antantinim prestavnicima, zamorenost njegovih trupa i, najzad, rovarenje opozicije, na. čelu sa eserima, — sve je to olakšalo posao boljševika, koji su od aprila godine 1919. prešli u kontraofanzivu i u nizu velikih bitaka pobedili Kolčaka. Januara 124
1920. Kolčak je izgubio veliki deo svoga teritorija, onda vlast i slobodu, a najzad i sam život, pošto su ga Antantini predstavnici predali neprijatelju. Dok su boljševici digli veći deo svojih snaga protiv Kolčaka dobrovoljačke trupe generala Denjikina, donski, kubanski i terski kozaci obnoviše ofanzivu. Luda politika bezumnog eksperimentisanja i krvavih nasilja, koju su sprovodili boljševici, uzdrmala je njihovu vlast u Ukrajini. Denjikin i kozaci očistiše od boljševika kozačke pokrajine i mnoge velikoruske krajeve. Denjikin je već govorio da će uskoro zauzeti Moskvu. Poraz Kolčaka dao je boljševicima mogućnosti da bace sve snage protiv drugih protivnika. Besmislena borba Denjikina sa Ukrajincima, koja je počela na ulicama Kijeva, njegovi pokušaji agrarne restauracije, povratak spahija i njihova divlja osveta nad seljacima, loša administracija, pokolji Židova, sve je to dovelo do brzog propadanja cele akcije generala Denjikina. Do marta 1920. boljševici su suzbili svoje mnogobrojne protivnike, pa i Denjikina u toliko, što je on sa ostacima svojih razbijenih trupa tražio spasa na Krimu, dok su mase ranjenih i bosih vojnika i građanskih begunaca bile evakuisane u Jugoslaviju, u Bugarsku, u Misir i na ostrva Egejskog i Mermernog Mora. Denjikin je dao ostavku i kao privatan čovek otišao u inostranstvo, postavivši na svoje mesto generala Vrangela. Novi vrhovni zapovednik trupa i guverner Južne Rusije, upravo samo Krima, general Vrangel, i pored opomena Engleza, koji su dotle zajedno sa Francuzima pomagali Denjikina, rešio se da produži borbu sa boljševicima. Obdaren nečuvenom energijom i velikom ličnom hrabrošću, general Vrangel je uspeo da povrati red u vojsci, da se učvrsti u Krimu, da zauzme nekoliko srezova van njega i da u više mahova razbije boljševičke trupe. Ali su uspesi Vrangelovi ipak više zavisili od sudbine teškoga rata, koji su boljševici vodili sa Poljacima, udruženim sa Petljurinim Ukrajincima. Pilsudski i Petljura prodreše do Dnjepra i zauzeše Kijev, ali odmah iza toga nastupila je boljševizacija poljskih i ukrajinskih trupa i za kratko vreme boljševici ne samo što vratiše izgubljene krajeve, nego još zauaeše i Vilnu i nađoše se pred Varšavom i blizu Lavova. Opadanje discipline u boljševičkim trupama i očajni napori poljskih patriota i francuske vojne misije spasli su Varšavu i Lavov, pa i samu Poljsku. Boljševici sa neverovatnom brzinom, u potpunom neredu, isprazniše Poljsku, Galiciju, Litvu, i delove Bele Rusije i Ukrajine. U Varšavi se pojavi jedna grupa ruskih političara, na čelu sa Borisom Savinkovim, koji su sanjali da u savezu sa Poljacima pobede boljševike u samom njihovom središtu. Počelo je formiranje nekakve demokratske ruske vojske, koja se onda potčinila Vrangelu. Ali su dani Vrangelove vlade bili već izbrojani. Boljševici hitno sklopiše sa zamorenim Poljacima primirje i sva njihova snaga bi upotrebljena protiv Vrangela. Za nekoliko dana boljševici osvojiše Krim, a Vrangel sa vladom, vojskom i masom građana ode u izgnanstvo. Sledeće godine boljševici zaključiše s Poljskom neku vrstu Brest-litovskog Mira (Riški Mir, marta 1921.), prema kome znatni delovi Bele Rusije i Ukrajine pripadoše Poljskoj. U ovoj knjizi mi nećemo da dajemo pregled i karakteristiku boljševičke uprave. U građanskom ratu boljševici su izdržali i čak i pobedili, ali ceo sistem njihov pokazao se ipak dobrim delom kao neostvarljiv. Neverovatne žrtve nisu bile dovoljne da obezbede pobedu boljševičkih načela. Februara i marta 1921., pred bunom seljaka, radnika i kronštatskih mornara Lenjin je kapitulirao i samo tako je spasao komunističku stranku. Pod lozinkom „Natrag ka kapitalizmu“ razvija se od onog vremena takozvana „Nova ekonomska politika“ (skraćeno „Nep“), koja je, posle strašne gladi godine 1921., dovela do relativne ekonomske obnove Rusije. Stvaraju se snage nove Rusije, ekonomske i socijalne. Niče i nov, originalni kulturni život. Republika Sovjeta nalazi se na pragu novih promena i možda je blizu već i dan obnove i ujedinjenja velike i prave demokratske Rusije.
125
SADRŽAJ Predgovor.............................................................................................................................................2 1. Istočno-evropska ravnica pre početka ruske države........................................................................3 2. Legende i fakta iz istorije početka ruske države..............................................................................5 3. Ekonomsko i socijalno stanje, državno uređenje i kultura Kijevske Rusije...................................10 4. Galicija...........................................................................................................................................13 5. Suzdaljska Rusija. Tatarska vlast nad Rusijom..............................................................................14 6. Severnoruske republike..................................................................................................................17 7. Postanak Moskve i moskovske države...........................................................................................19 8. Doba Ivana III i Vasilija III. Obrazovanje velikoruske države.......................................................21 9. Doba Ivana IV Groznog.................................................................................................................25 10. Doba Velike Bune. „Smutno Vreme“...........................................................................................28 11. Zapadna i jugozapadna Rusija od XIV-XVII stoleća...................................................................35 12. Doba prvih Romanova..................................................................................................................37 13. Kulturno stanje moskovske Rusije i kulturni preokret polovinom XVII stoleća.........................42 14. Doba Petra Velikog (1682-1725.).................................................................................................45 15. Doba dvorskih prevrata (1725-1762.)..........................................................................................55 16. Doba Katarine II...........................................................................................................................61 17. Doba cara Pavla I (1796-1801.)....................................................................................................71 18. Ukrajina od smrti Bogdana Hmeljnickog do kraja XVIII st........................................................72 19. Doba cara Aleksandra I................................................................................................................75 20. Carevanje Nikole I. (Doba „zvanične narodnosti“). (1825-1855.)...............................................85 21. Doba Aleksandra II (1855-1881.). (Velike reforme, reakcija i revolucija)..................................92 22. Doba Aleksandra III (1881-1894.).............................................................................................103 23. Doba cara Nikole II (1894-1917.)..............................................................................................105 24. Druga ruska revolucija................................................................................................................117
126
