Agota Kristof - Velika Sveska

Agota Kristof VELIKA SVESKA

DOLAZAK KOD BAKE

Stižemo iz Velikog Grada. Putovali smo celu noć. Našoj Majci su crvene oči. Ona nosi veliku kartonsku kutiju, a svaki od nas dvojice po mali kofer sa svojom odećom i uz to veliki rečnik našega Oca koji predajemo jedan drugom kada nam se ruke umore. Dugo hodamo. Bakina kuća je daleko od stanice, na drugom kraju Malog Grada. Ovde nema tramvaja, ni autobusa, ni automobila. Saobraća jedino nekoliko kamiona. Prolaznici su malobrojni, grad je tih. Može se čuti odzvanjanje naših koraka; hodamo ćutke, naša Majka u sredini, između nas dvojice. Pred kapijom Bakine bašte, naša Majka kaže: - Sačekajte me ovde. Mi malo čekamo, zatim ulazimo u baštu, obilazimo kuću, čučnemo ispod jednog prozora kroz koji dopiru glasovi. Glas naše Majke: - Kod nas više nema ničega za jelo, ni hleba, ni mesa, ni povrća, ni mleka. Ničega. Ne mogu više da ih hranim. Jedan drugi glas kaže: - Dakle, setila si se mene. Celih deset godina nisi me se sećala. Nisi dolazila, nisi pisala. Naša Majka kaže: - Dobro znate zašto. Ja sam svoga oca volela. Drugi glas kaže: - Aha, a sada se prisećaš da imaš i majku. Dolaziš i tražiš da ti pomognem. Naša Majka kaže: - Ne tražim ništa za sebe. Volela bih samo da moja deca prežive ovaj rat. Veliki Grad je danonoćno bombardovan, a nema više ni hrane. Decu evakuišu na selo, kod rođaka ili kod tuđina, gde bilo. Drugi glas kaže: - Trebalo je onda da ih pošalješ kod tuđina, gde bilo. Naša Majka kaže:

- To su vaši unuci. - Moji unuci? Ja ih čak i ne poznajem. Koliko ih je? - Dvoje. Dva dečaka. Blizanci. Drugi glas pita: - Šta si uradila sa drugima? Naša Majka pita: - Kojim drugima? - Kuje okote četvoro ili petoro štenadi odjednom. Zadržiš jedno ili dvoje, ostale udaviš. Drugi glas se veoma glasno smeje. Naša Majka ne kaže ništa, a drugi glas pita: - Imaju li oca, barem? Ti nisi udata, koliko ja znam. Nisam bila pozvana na tvoju svadbu. - Udata sam. Njihov otac je na ratištu. Nemam od njega vesti već šest meseci. - Znači, možeš već da ga prekrižiš. Drugi glas se ponovo smeje, naša Majka plače. Mi se vraćamo pred kapiju. Naša Majka izlazi iz kuće s jednom staricom. Naša Majka nam kaže: - Ovo je vaša Baka. Ostaćete kod nje neko vreme, do kraja rata. Naša Baka kaže: - To može dugo potrajati. Ali uposliću ja njih, ne sekiraj se. Ni ovde hrana nije besplatna. Naša Majka kaže: - Slaću vam novac. U koferima je njihova odeća. A u kartonskoj kutiji posteljina i ćebad. Budite pametni, maleni moji. Pisaću vam. Ona nas ljubi i odlazi plačući. Baka se veoma glasno smeje i kaže nam: - Posteljina, ćebad! Bele košulje i lakovane cipelice! Naučiću ja vas kako se živi! Mi plazimo jezik našoj Baki. Ona se još glasnije smeje pljeskajući se po butinama.

BAKINA KUĆA

Bakina kuća je na pet minuta hoda od poslednjih kuća Malog Grada. Posle nje, ima još samo prašnjavi put, ubrzo presečen ogradom. Zabranjeno je ići dalje, tu jedan vojnik čuva stražu. On ima mitraljez, dvogled, a kada pada kiša, skloni se u jednu stražaru. Mi znamo da s one strane ograde, skrivena drvećem, ima tajna vojna baza, a iza baze, granica i druga zemlja. Bakina kuća je okružena baštom u čijem dnu teče reka, zatim počinje šuma. Bašta je zasađena svakojakim vrstama povrća i voćkama. U jednom uglu je kavez za kuniće, kokošinjac, svinjac i staja za koze. Pokušali smo da zajašemo najkrupniju svinju, ali nemoguće je održati se na njoj. Povrće, voće, kuniće, patke, piliće Baka prodaje na pijaci, kao i kokošija i pačija jaja i koziji sir. Prasiće prodaje mesaru koji ih plaća novcem, ali takođe dimljenim šunkama i kobasicama. Tu je još i jedan pas da juri lopove i jedna mačka da juri miševe i pacove. Ne treba joj davati da jede, tako da uvek bude gladna. Baka poseduje još i vinograd s druge strane puta. U kuću se ulazi kroz kuhinju koja je velika i topla. U peći na drva celi dan gori vatra. Pored prozora se nalazi ogroman sto i ugaona klupa. Mi spavamo na toj klupi. Iz kuhinje jedna vrata vode u Bakinu sobu, ali ona je uvek zaključana. U nju ide samo Baka, uveče, na spavanje. Postoji i druga soba u koju se može ući ne prolazeći kroz kuhinju, pravo iz bašte. U toj sobi stanuje neki strani oficir. Njena vrata su takođe zaključana. Ispod kuće se nalazi podrum pun namirnica, a pod krovom tavanska sobica u koju se Baka više ne penje otkako smo mi pretesterisali i merdevine, te se ona povredila pri padu. Ulaz na tavan je tačno iznad oficirovih vrata, a mi se gore penjemo pomoću užeta. Tamo sakrivamo svesku za pisanje, rečnik našeg Oca i druge stvari koje smo primorani da krijemo. Ubrzo pravimo ključ koji otvara sva vrata i bušimo rupe u tavanskom podu. Zahvaljujući tom ključu, možemo slobodno da se krećemo i po kući kada

nema nikoga, a zahvaljujući rupama, možemo posmatrati Baku i oficira u njihovim sobama, a da oni ništa ne posumnjaju.

BAKA

Naša Baka je majka naše Majke. Pre nego što smo došli da stanujemo kod nje, nismo znali da naša Majka još uvek ima majku. Mi je zovemo Baka. Ljudi je zovu Veštica. Ona nas zove „kučkini sinovi”. Baka je malena i mršava. Ima crnu maramu na glavi. Njena odeća je tamnosiva. Nosi stare vojničke cokule. Kada je lepo vreme, hoda bosonoga. Njeno lice je prekriveno borama, smeđim pegama i bradavicama iz kojih rastu dlake. Ona više nema zuba, barem nema vidljivih. Baka se nikada ne kupa. Briše usta krajem svoje marame kada je jela ili pila. Ne nosi gaće. Kada mora da se pomokri, stane tamo gde se zatekne, raširi noge i piša na zemlju ispod sukanja. Naravno, ne radi to u kući. Baka se nikada ne svlači. Virili smo u njenu sobu uveče. Ona skine suknju, a ispod nje je druga. Skine bluzu, a ispod nje je druga. Legne tako. Maramu ne skida. Baka malo priča. Sem uveče. Uveče uzme jednu bocu sa police, pije pravo iz grlića. Ubrzo počne da govori nekim jezikom koji mi ne znamo. To nije onaj jezik kojim govore strani vojnici, to je jedan potpuno različit jezik. Na tom nepoznatom jeziku, Baka sebi postavlja pitanja i na njih odgovara. Katkada se smeje, ili se pak ljuti i viče. Na kraju, gotovo uvek, počne da plače, odlazi u svoju sobu teturajući, sruši se na postelju i čujemo je kako jeca do kasno u noć.

POSLOVI

Primorani smo da obavljamo za Baku neke poslove, inače nam ne da ništa da jedemo i ostavi nas da provedemo noć napolju. U početku, odbijamo joj poslušnost. Spavamo u bašti, jedemo voće i sirovo povrće. Ujutro, pre izlaska sunca, vidimo Baku kako izlazi iz kuće. Ona nam se ne obraća. Ide da nahrani životinje, muze koze, zatim ih vodi na obalu reke gde ih priveže za drvo. Potom zaliva baštu i bere povrće i voće koje tovari na svoja ručna kolica. Na njih stavlja i korpu punu jaja, mali kavez sa zecom i jedno pile ili patku sa uvezanim nogama. Odlazi na pijacu, gurajući kolica čiji joj remen, prebačen oko njenog mršavog vrata, poginje glavu. Posrće pod teretom. Izbočine i kamenje na putu izbacuju je iz ravnoteže, ali ona grabi, s nogama iskrenutim unutra, kao patka. Grabi ka gradu, ne zaustavljajući se sve do pijace, ne ispuštajući kolica ni jedan jedini put. Vrativši se s pijace, pravi supu od povrća koje nije prodala i džemove od voća. Jede, ide na popodnevni počinak u svoj vinograd, odspava jedan sat, zatim se bavi vinogradom ili se, ako tamo nema nikakvog posla, vraća kući, cepa drva, ponovo hrani životinje, dovodi koze, muze ih, odlazi u šumu, odande donosi pečurke i suvo granje, pravi sireve, suši pečurke i pasulj, sprema tegle sa drugim povrćem, ponovo zaliva baštu, slaže stvari u podrum, i tako redom, sve dok ne padne mrak. Šestoga jutra, kada ona izađe iz kuće, mi smo već zalili baštu. Uzimamo joj iz ruku teške kante s hranom za svinje, vodimo koze na obalu reke, pomažemo joj da natovari kolica. Kada se ona vraća s pijace, mi upravo testerišemo drva. Za ručkom, Baka kaže: - Shvatili ste. Krov nad glavom i hranu treba zaslužiti. Mi kažemo: - Ne radi se o tome. Rad je težak, ali gledati skrštenih ruku kako drugi radi još je teže, naročito ako je taj drugi star.

Baka se ceri: - Kučkini sinovi! Hoćete da kažete kako ste se sažalili na mene? - Ne, Bako. Samo smo se postideli sebe. Popodne, idemo po drva u šumu. Odsada obavljamo sve poslove koje smo sposobni da obavimo.

ŠUMA I REKA

Šuma je veoma velika, reka je sasvim mala. Da bi se došlo do šume, treba preći reku. Kada je nizak vodostaj, možemo da je pređemo skaćući s kamena na kamen. Ali ponekad, ako je bilo mnogo kiše, voda nam dopire do pasa, a ta voda je ledena i muljevita. Odlučujemo da sagradimo most od cigala i dasaka koje nalazimo oko kuća porušenih bombardovanjem. Naš most je čvrst. Pokazujemo ga Baki. Ona ga isprobava, kaže: - Vrlo dobro, ali ne zalazite suviše duboko u šumu. Granica je blizu, vojnici će pripucati na vas. I pogotovu, nemojte da se izgubite. Ja vas neću tražiti. Gradeći most, videli smo ribe. Kriju se pod velikim kamenjem ili u senci grmlja i drveća čije se granje mestimično spliće iznad reke. Biramo najveće ribe, hvatamo ih i stavljamo u kantu za zalivanje napunjenu vodom. Uveče, kada ih donesemo kući, Baka kaže: - Kučkini sinovi! Kako ste ih uhvatili? - Rukama. To je lako. Treba naprosto biti nepomičan i čekati. - Onda, nahvatajte ih mnogo. Što više možete. Sutradan, Baka tovari kantu na svoja kolica i prodaje naše ribe na pijaci. Često idemo u šumu, nikada se ne izgubimo, znamo s koje strane se nalazi granica. Stražari nas uskoro znaju. Nikada ne pucaju na nas. Baka nas uči da razlikujemo jestive pečurke od otrovnih. Iz šume donosimo naramke drva na leđima, pečurke i kestenje u korpama. Drva slažemo pod konac uza zidove kuće, pod nadstrešnicom, a kestenje pečemo na peći ako Baka nije tu. Jedanput, duboko u šumi, na rubu jedne velike jame koju je izdubila bomba, pronalazimo nekog mrtvog vojnika. Još uvek je ceo, samo mu oči fale, zbog gavranova. Uzimamo mu pušku, metke, ručne bombe: pušku sakrivamo u naramak drva, metke i bombe u korpe, ispod pečurki. Stigavši kod Bake, pažljivo uvijamo ove stvari u slamu i u vreće od krompira, i zakopavamo ih ispod klupe pod oficirovim prozorom.

PRLJAVŠTINA

Kod nas, u Velikom Gradu, naša Majka nas je često kupala. Pod tušem ili u kadi. Oblačila nam je čistu odeću, sekla nam je nokte. Da bismo se ošišali, vodila nas je frizeru. Prali smo zube nakon svakog obroka. Kod Bake, nemoguće je kupati se. Nema kupatila, nema čak ni tekuće vode. Treba pumpati vodu iz bunara na dvorištu, i nositi je u vedru. U kući nema sapuna, ni paste za zube, ni praška za pranje rublja. U kuhinji je sve prljavo. Crvene pločice, nepravilno poređane, lepe se pod nogama, veliki sto lepi se pod rukama i laktovima. Peć je potpuno crna od masti, zidovi takođe, svuda unaokolo, zbog čađi. Iako Baka pere suđe, tanjiri, kašike, noževi nikada nisu sasvim čisti, a šerpe su prekrivene debelim slojem prljavštine. Krpe su sivkaste i smrde. U početku, nemamo želju čak ni da jedemo, naročito kad vidimo kako Baka priprema jela, ne perući ruke i useknjujući se u rukav. Kasnije, više ne obraćamo na to pažnju. Kada je toplo, idemo da se kupamo u reci, umivamo se i peremo zube na bunaru. Kada je hladno, nemoguće je okupati se potpuno. Ne postoji nijedno dovoljno veliko korito u kući. Naša posteljina, naša ćebad, naši peškiri su nestali. Nikada više nismo videli veliku kartonsku kutiju u kojoj ih je donela naša Majka. Baka je sve preprodala. Postajemo sve prljaviji, naša odeća takođe. Uzimamo čistu odeću iz naših kofera ispod klupe, ali uskoro više nema čiste odeće. Ona koju nosimo se cepa, naše cipele se troše, pune su rupa. Kad god je moguće, hodamo bosonogi i nosimo samo gaće ili pantalone. Tabani nam tvrdnu, više ne osećamo ni trnje ni kamenje. Koža nam tamni, noge i ruke prekrivene su nam ogrebotinama, posekotinama, krastama, ubodima insekata. Nokti, koje nikada ne sečemo, počinju da se lome, kosa, gotovo bela od sunca, seže nam do ramena. Zahod je u dnu bašte. Nikada nema papira. Brišemo se najvećim listovima izvesnih biljaka.

Poprimamo neki pomešan miris đubreta, ribe, trave, pečurki, dima, mleka, sira, blata, mulja, zemlje, znoja, mokraće, plesni. Zaudaramo kao Baka.

VEŽBA JAČANJA TELA

Baka nas često udara, svojim koščatim rukama, metlom ili mokrim otiračem. Vuče nas za uši, čupa nas za kosu. Drugi ljudi takođe nas šamaraju i šutiraju, ne znamo čak ni zašto. Udarci izazivaju bol, rasplačemo se. Padovi, ogrebotine, posekotine, rad, zima i vrućina takođe su uzrok patnji. Odlučujemo da ojačamo svoje telo kako bismo mogli da podnosimo bol bez plakanja. Počinjemo time što jedan drugom zadajemo šamare, zatim udarce pesnicom. Videvši naša podbula lica, Baka pita: - Ko vam je to uradio? - Mi sami, Bako. - Tukli ste se? Zašto? - Ni za šta, Bako. Ne brinite se, to je samo vežba. - Vežba? Vi ste potpuno ćaknuti! Dobro, ako vas to zabavlja... Goli smo. Udaramo jedan drugoga kaišem. Pri svakom udarcu kažemo: - Ovo ne boli. Udaramo jače, sve jače i jače. Stavljamo ruke iznad plamena. Zasecamo nožem svoje butine, ruke, grudi, i sipamo alkohol na rane. Svaki put kažemo: - Ovo ne boli. Nakon izvesnog vremena, zaista ne osećamo više ništa. To nekog drugog boli, to se neko drugi opekao, posekao, neko drugi pati. Više ne plačemo. Kada je Baka ljuta i kada viče, kažemo joj: - Prestanite da vičete, Bako, radije udrite. Kada nas udari, kažemo joj: - Još, Bako! Gledajte, pružamo vam i drugi obraz, kao što je zapisano u Bibliji. Udrite i po drugom obrazu, Bako. Ona odgovara:

- Neka vas đavo nosi s vašom Biblijom i vašim obrazima!

POSILNI

Ležimo na ugaonoj klupi u kuhinji. Glave nam se dodiruju. Još uvek ne spavamo, ali oči su nam zatvorene. Neko gura vrata. Otvaramo oči. Zaslepljuje nas svetlost džepne lampe. Pitamo: - Ko je tamo? Jedan muški glas odgovara: - Nemoj se bojiš. Vi nemoj se bojiš. Dva vi ste ili ja preterala piće? - On se smeje, pali petrolejku na stolu i gasi svoju džepnu lampu. Sada ga dobro vidimo. To je neki strani vojnik, bez čina. Kaže: - Ja bude posilni od kapetan. Vi šta radiš ovde? Mi kažemo: - Mi stanujemo ovde. Kod naše Bake. - Vi unuci od Veštica? Ja nikad još video vama. Vi bude ovde otkad? - Ima dve nedelje. - A! Ja otišla na odsustvo u moja kuća, u mojo selo. Dobro provod. Mi pitamo: - Kako to da govorite naš jezik? On kaže: - Moja majka rođeno ovde, u vaša zemlja. Došla radi kod nas, kelnerica u kafana. Srela moja otac, venča se sa njega. Kada ja bilo mali, moja majka meni priča vaša jezik. Vaša zemlja i moja zemlja, bude zemlje prijatelji. Pobediš neprijatelj zajedno. Vi dva dođe odakle? - Iz Velikog Grada. - Veliki Grad, mnogo opasno. Bum! Bum! - Da, i nema više ničega za jelo. - Ovde, dobro za jelo. Jabuke, svinje, pilići, sve. Vi ostaješ dugo? Ili samo ferije? - Ostaćemo do kraja rata. - Rat brzo gotov. Vi spavaš ovde? Gola klupa, tvrda, ladna. Veštica neće uzme vas u soba?

- Mi ne želimo da spavamo u Bakinoj sobi. Ona hrče i zaudara. Imali smo ćebad i posteljinu, ali ona ih je prodala. Posilni uzima tople vode iz kotlića na peći i kaže: - Ja moram čistim soba. I kapetan vrati se sa odsustvo danas uveče ili sutra ujutro. On izlazi. Par minuta kasnije, vraća se. Donosi nam dva siva vojnička ćebeta. - Neće prodaje ovo, matora Veštica. Ako ona jako mnogo zla, vi mene kažeš. Ja, pum, pum, ja ubije. On se ponovo smeje. Pokriva nas, gasi svetiljku i odlazi. Tokom dana sakrivamo ćebad na tavan.

VEŽBA JAČANJA DUHA

Baka nam kaže: - Kučkini sinovi! Ljudi nam kažu: - Veštičiji sinovi! Kurvini sinovi! Drugi kažu: - Budale! Bitange! Šmokljani! Magarci! Smrdljivci! Svinje! Dripci! Mrcine! Mali govnari! Zlikovci! Seme zločinačko! Kad čujemo te reči, lice nam crveni, uši nam zvone, oči nas peku, kolena nam se tresu. Nećemo više da crvenimo ni da se tresemo, hoćemo da se naviknemo na pogrde, na reči koje vređaju. Smeštamo se za kuhinjski sto jedan naspram drugog i gledajući se pravo u oči govorimo sve groznije i groznije reči. Jedan: - Đubre! Čmaroviću! Drugi: - Guzičaru! Gade! Nastavljamo tako sve dok reči ne prestanu da nam ulaze u mozak, pa čak i u uši. Vežbamo na ovaj način oko pola sata dnevno, zatim idemo da se šetamo ulicama. Izazivamo ljude da nas vređaju, i ustanovljujemo da najzad uspevamo da ostanemo ravnodušni. Ali, postoje i nekadašnje reči. - Mili moji! Ljubavi moje! Srećo moja! Moje ljubljene bebice! Kada se setimo tih reči, oči nam se pune suzama. Te reči moramo zaboraviti zato što nam, sada, niko ne govori slične reči i zato što nam sećanje na njih suviše teško pada. Prema tome, otpočinjemo vežbu na drugi način.

Kažemo: - Mili moji! Ljubavi moje! Volim vas... Nikada vas neću napustiti... Voleću samo vas... Večito... Vi ste mi sve u životu... Tako ponavljane, reči malo-pomalo gube svoje značenje, a bol koju u sebi nose ublažava se.

ŠKOLA

Ovo se desilo pre tri godine. Veče je. Naši roditelji misle da spavamo. U drugoj sobi, pričaju o nama. Naša Majka kaže: - Oni neće podneti da budu razdvojeni. Naš Otac kaže: - Biće razdvojeni samo za vreme nastave. Naša Majka kaže: - Neće to podneti. - Moraće. To je neophodno za njih. Svi kažu. Učitelji, psiholozi. U početku će biti teško, ali će se navići. Naša Majka kaže: - Ne, nikada. Ja to znam. Poznajem ih. Oni čine jednu jedinu i istu osobu. Naš Otac povisuje glas: - Tačno, to nije normalno. Oni misle zajedno, postupaju zajedno. Žive u jednom zasebnom svetu. U svom svetu. Sve to nije mnogo zdravo. Čak je i zabrinjavajuće. Da, oni me brinu. Čudni su. Čovek nikad ne zna šta sve mogu da smisle. Suviše su napredni za svoj uzrast. Znaju suviše stvari. Naša Majka se smeje: - Nećeš im valjda zameriti njihovu inteligenciju? Naš Otac kaže: - Nije smešno. Zašto se smeješ? Naša Majka odgovara: - Sa blizancima su uvek problemi. To nije nikakva drama. Sve će se srediti. Naš Otac kaže: - Da, sve može da se sredi ako ih razdvojimo. Svaki pojedinac mora da ima sopstveni život. Nekoliko dana kasnije, polazimo u školu. Svaki u svom razredu. Sedimo u prvom redu.

Odvojeni smo jedan od drugog celom dužinom zgrade. Ta udaljenost među nama čini nam se monstruozna, bol koju zbog nje trpimo je nepodnošljiva. To je kao da nam je neko oteo polovinu tela. Nemamo više ravnotežu, hvata nas vrtoglavica, padamo, gubimo svest. Budimo se u kolima hitne pomoći koja nas voze u bolnicu. Naša Majka dolazi po nas. Smeši se, kaže: - Bićete u istom razredu već od sutra. Kod kuće, Otac nam samo kaže: - Simulanti! Uskoro, odlazi na ratište. On je novinar, ratni izveštač. Idemo u školu dve i po godine. Učitelji takođe odlaze na ratište; zamenjuju ih učiteljice. Kasnije, škola se zatvara, jer ima suviše uzbuna i bombardovanja. Znamo da čitamo, pišemo, računamo. Kod Bake, odlučujemo da nastavimo učenje bez učitelja, sami.

KUPOVINA PAPIRA, SVESKE I OLOVAKA

Kod Bake, nema papira, niti olovke. Idemo da ih potražimo u prodavnici koja se zove: „Knjižara-papirnica”. Biramo jedan paket papira na kvadratiće, dve olovke i jednu veliku debelu svesku. Stavljamo sve to na kasu pred jednog krupnog gospodina koji stoji iza nje. Kažemo mu: - Potrebni su nam ovi predmeti, ali nemamo novca. Knjižar kaže: - Kako? Ali... treba platiti. Mi ponavljamo: - Nemamo novca, ali apsolutno su nam potrebni ovi predmeti. Knjižar kaže: - Škola je zatvorena. Nikome nisu potrebne ni sveske ni olovke. Mi kažemo: - Mi izvodimo nastavu kod kuće. Sami, lično. - Tražite novac od svojih roditelja. - Naš Otac je na ratištu, a naša Majka je ostala u Velikom Gradu. Mi stanujemo kod naše Bake, ni ona nema novca. Knjižar kaže: - Bez novca ništa ne možete kupiti. Ne kažemo više ništa, gledamo ga, I on gleda nas. Čelo mu je vlažno od znoja. Nakon nekog vremena, viče: - Ne gledajte me tako! Izlazite odavde! Mi kažemo: - Raspoloženi smo da obavimo neke poslove za vas u zamenu za ove predmete. Da zalijemo vašu baštu, na primer, da počupamo korov, da nosimo pakete... On opet viče: - Ja nemam baštu! Niste mi potrebni! I pre svega, zar ne možete da govorite normalno? - Mi govorimo normalno.

- Reći u vašim godinama: „raspoloženi smo da obavimo”, to je normalno, ha? - Mi govorimo pravilno. - Suviše pravilno, da. Nimalo mi se ne sviđa način na koji govorite! Niti način na koji me gledate! Izlazite odavde! Mi pitamo: - Posedujete li vi kokoške, gospodine? On tapka svoje belo lice belom maramicom. Pita ne vičući: - Kokoške? Zašto kokoške? - Zato što smo mi, ukoliko ih ne posedujete, u mogućnosti da raspolažemo izvesnom količinom jaja i da vam ih donesemo u zamenu za ove predmete koji su nam neophodni. Knjižar nas gleda, ne kaže ništa. Mi kažemo: - Cena jaja raste iz dana u dan. Naprotiv, cena papira i olovaka... On baca naš papir, naše olovke, našu svesku prema vratima i urla: - Napolje! Ne trebaju mi vaša jaja! Uzmite sve ovo i više ne dolazite! Mi pažljivo kupimo te stvari i kažemo: - Bićemo ipak primorani da ponovo dođemo kada više ne budemo imali papira ili kada nam se olovke potroše.

NAŠE UČENJE

Za naše učenje, imamo rečnik našega Oca i Bibliju koju smo našli ovde, kod Bake, na tavanu. Imamo časove pravopisa, pisanja sastava, čitanja, računa, matematike i vežbe pamćenja. Rečnik koristimo za pravopis, da bismo dobili objašnjenja, ali takođe i da bismo naučili nove reči, sinonime, antonime. Biblija služi za čitanje naglas, za diktate i za vežbe pamćenja. Učimo, dakle, napamet cele stranice iz Biblije. Evo kako se odvija čas pisanja sastava: Sedimo za kuhinjskim stolom s papirom na kvadratiće, olovkama i Velikom Sveskom. Sami smo. Jedan od nas kaže: - Naslov tvog sastava glasi: „Dolazak kod Bake”. Drugi kaže: - Naslov tvog sastava glasi: „Naši poslovi”. Počinjemo da pišemo. Imamo dva sata da obradimo temu i dva lista papira na raspolaganju. Nakon dva sata razmenjujemo listove, svaki od nas ispravlja pravopisne greške drugome uz pomoć rečnika i na dnu stranice piše: „Dobro”, ili „Nije dobro”. Ako je „Nije dobro”, bacamo sastav u vatru i pokušavamo da obradimo istu temu na sledećem času. Ako je „Dobro”, možemo da prepišemo sastav u Veliku Svesku. Da bismo odlučili da li je „Dobro” ili „Nije dobro”, imamo jedno veoma jednostavno pravilo: sastav mora da bude istinit. Moramo opisivati ono što jeste, ono što vidimo, ono što čujemo, ono što radimo. Na primer, zabranjeno je napisati: „Baka liči na vešticu”; ali je dozvoljeno napisati: „Ljudi zovu Baku Veštica”. Zabranjeno je napisati: „Mali Grad je lep”, jer Mali Grad nama može biti lep, a nekom drugom ružan.

Isto tako, ako napišemo: „Posilni je dobar”, to nije istina, jer posilni je možda sposoban za bezobrazluke koje mi ne znamo. Prema tome, jednostavno pišemo: „Posilni nam daje ćebad”. Napisaćemo: „Jedemo mnogo oraha”, a ne: „Volimo orahe”, jer reč ,,voleti” nije pouzdana reč, nedostaje joj preciznosti i objektivnosti. „Voleti orahe” i „voleti našu Majku”, ne može da iskazuje istu stvar. Prvi izraz označava prijatan ukus u ustima, a drugi osećanje. Reči koje definišu osećanja veoma su neodređene; bolje je izbegavati njihovu upotrebu i pridržavati se opisivanja predmeta, ljudskih bića i samoga sebe, to jest vernog opisivanja činjenica.

NAŠA SUSETKA I NJENA KĆERKA

Naša susetka je žena koja nije tako stara kao Baka. Ona živi sa svojom kćerkom u poslednjoj kući Maloga Grada. To je jedna potpuno oronula udžerica, krov joj je probijen na više mesta. Oko nje je bašta, ali nije obrađena kao Bakina bašta. U njoj raste samo korov. Susetka po ceo dan sedi na stoličici u svojoj bašti i gleda ispred sebe, ne zna se šta. Uveće, ili kad pada kiša, njena kćerka je uzme za ruku i uvodi je u kuću. Ponekad, njena kćerka je zaboravi ili nije tu, te onda majka ostane napolju celu noć, po bilo kakvom vremenu. Ljudi kažu da je naša susetka luda, da je poremetila pameću kada ju je napustio čovek koji joj je napravio dete. Baka kaže da je susetka naprosto lenja i da više voli da živi siromašno nego da prione na posao. Susetkina kćerka nije veća od nas, ali je malo starija. Tokom dana, ona prosi po gradu, pred kafanama, po uličnim ćoškovima. Na pijaci skuplja gnjilo povrće i voće koje ljudi odbace i donosi ga kući. Ona takođe krade sve što može da ukrade. Morali smo više puta da je oteramo iz naše bašte u kojoj je pokušavala da uzme voća i jaja. Jedanput, zatičemo je kako pije mleko šišajući vime jedne od naših koza. Kada nas ugleda, ustaje, briše usta nadlanicom, ustukne, kaže: - Nemojte me tući! Dodaje: - Ja trčim veoma brzo. Nećete me uhvatiti. Mi je gledamo. To je prvi put da je vidimo izbliza. Ima zečiju usnu, razroka je, ima sline u nosu, a u uglovima svojih crvenih očiju žutu prljavštinu. Noge i ruke su joj prekrivene prištevima. Ona kaže: - Zovu me Zečija Usna. Volim mleko. Smeši se. Ima crne zube. - Volim mleko, ali najviše od svega volim da sisam vime. Super je. Tvrdo

je i meko u isti mah. Mi ne odgovaramo. Ona prilazi. - Volim takođe da sisam nešto drugo. Pruža ruku, mi uzmičemo. Ona kaže: - Nećete? Nećete da se igrate sa mnom? Ja bih toliko volela. Tako ste lepi. Poginje glavu, kaže: - Ja vam se gadim. Mi kažemo: - Ne, ne gadiš nam se. - Vidim. Vi ste suviše mladi, suviše stidljivi. Ali sa mnom ne treba da se ustručavate. Naučiću vas veoma zanimljivim igrama. Mi joj kažemo: - Mi se nikada ne igramo. - Šta onda radite, po celi dan? - Radimo, učimo. - A ja, prosim, kradem i igram se. - Ti se takođe staraš o svojoj majci. Ti si dobra devojčica. Ona kaže prilazeći: - Smatrate da sam dobra? Stvarno? - Da. I ako ti nešto treba za tvoju majku ili za tebe, samo zatraži od nas. Daćemo ti voća, povrća, ribe, mleka. Ona počinje da viče: - Ne želim vašeg voća, vaše ribe, vašeg mleka! Sve to mogu da ukradem. To što želim je da me volite. Niko me ne voli. Čak ni rođena majka. Ali ni ja, ni ja ne volim nikoga. Ni svoju majku ni vas! Mrzim vas!

VEŽBA PROSJAČENJA

Oblačimo prljavu i pocepanu odeću, izuvamo cipele, zamazujemo lice i ruke. Izlazimo na ulicu. Stanemo, čekamo. Kada neki strani oficir prođe ispred nas, dižemo desnu ruku na pozdrav i pružamo levu ruku. Najčešće, oficir prođe ne zaustavivši se, ne videvši nas, ne gledajući nas. Najzad, jedan oficir se zaustavlja. Kaže nešto na nekom jeziku koji ne razumemo. Postavlja nam pitanja. Mi ne odgovaramo, ostajemo nepomični, s jednom rukom dignutom, drugom ispruženom napred. Onda on kopa po svojim džepovima, stavlja novčić i parče čokolade na naš prljavi dlan i odlazi odmahujući glavom. Mi nastavljamo da čekamo. Prolazi jedna žena. Pružamo ruku. Ona kaže: - Siroti mališani. Nemam ništa da vam dam. Miluje nas po kosi. Mi kažemo: - Hvala. Neka druga žena daje nam dve jabuke, neka druga keks. Prolazi jedna žena. Pružamo ruku, ona se zaustavlja, kaže: - Zar vas nije sramota da prosite? Dođite kod mene, ima sitnih poslova koji su laki za vas. Cepanje drva, na primer, ili ribanje terase. Vi ste dovoljno veliki i jaki za to. A posle, ako budete dobro radili, daću vam supe i hleba. Mi odgovaramo: - Ne radi nam se za vas, gospođo. Ne jede nam se vaša supa, ni vaš hleb. Nismo gladni. Ona pita: - Pa zašto onda prosite? - Da bismo saznali kakav učinak to proizvodi i da bismo posmatrali reakcije ljudi. Ona viče odlazeći:

- Prljavi mali uličari! Pa još i bezobrazni! Na povratku bacamo, u visoku travu koja raste pored puta, jabuke, keks, čokoladu i novac. Milovanje po kosi nemoguće je baciti.

ZEČIJA USNA

Pecamo udicom na reci. Nailazi Zečija Usna trčeći. Ne vidi nas. Leže u travu, zadiže suknju. Nema gaćice. Vidimo njene gole guzove i dlake među nogama. Mi još uvek nemamo dlake među nogama. Zečija Usna ih ima, ali veoma malo. Zečija Usna zviždi. Stiže jedan pas. To je naš pas. Ona ga uzima u naručje, valja se s njim po travi. Pas laje, otima se, strese se i odjuri. Zečija Usna ga doziva umiljatim glasom, milujući svoju ribicu prstima. Pas se vraća, njuška više puta ribicu Zečije Usne i stane da je liže. Zečija Usna širi noge, pritiska pseću glavu na svoj trbuh obema rukama. Veoma duboko diše i uvija se. Pseći ud postaje vidljiv, sve je duži i duži, tanak je i crven. Pas podiže glavu, pokušava da se popne na Zečiju Usnu. Zečija Usna se okreće, na kolenima je, nudi svoju stražnjicu psu. Pas stavlja prednje šape na leđa Zečije Usne, njegovi zadnji udovi drhte. On traži, približava se sve više i više, namešta se između nogu Zečije Usne, priljubljuje se uz njene guzove. Miče se veoma brzo napred-nazad. Zečija usna vrišti i za koji trenutak pada na stomak. Pas se polako udaljava. Zečija Usna neko vreme ostaje da leži, zatim se diže, ugleda nas, pocrveni. Ona viče: - Prljave male uhode! Šta ste sve videli? Mi odgovaramo: - Videli smo te kako se igraš s našim psom. Ona pita: - Jesam li još uvek vaša drugarica? - Da. I dozvoljavamo ti da se igraš s našim psom koliko god hoćeš. - I nikome nećete reći šta ste videli? - Mi nikada nikome ništa ne govorimo. Možeš da računaš na nas. Ona seda na travu, plače:

- Samo me životinje vole. Mi pitamo: - Je li istina da je tvoja majka luda? - Nije. Ona je samo gluva i slepa. - Šta joj se dogodilo? - Ništa. Ništa naročito. Jednoga dana je oslepela, a kasnije je ogluvela. Ona kaže da će i sa mnom biti isto. Jeste li videli moje oči? Ujutro, kad se probudim, trepavice su mi slepljene, oči su mi pune gnoja. Mi kažemo: - To je sigurno neka bolest koju medicina može da izleći. Ona kaže: - Možda. Ali kako da idem kod lekara bez novca? U svakom slučaju, nema lekara. Svi su na ratištu. Mi pitamo: - A tvoje uši? Bole li te uši? - Ne, sa ušima nemam nikakvih problema. A mislim da nema ni moja majka. Ona se pravi da ništa ne čuje, to joj odgovara kad joj postavljam pitanja.

VEŽBA SLEPILA I GLUVOĆE

Jedan od nas se pravi slep, drugi se pravi gluv. Da bismo se uvežbali, u početku, slepi veže Bakinu crnu maramu preko očiju, gluvi začepljuje uši travom. Marama smrdi kao Baka. Držimo se za ruke, idemo u šetnju za vreme uzbune, kada se ljudi sakrivaju u podrume i kada su ulice puste. Gluvi opisuje ono što vidi: - Ulica je prava i duga. Oivičena je niskim prizemnim kućama. One su bele, sive, ružičaste, žute i plave boje. Na kraju ulice vidi se park s drvećem i fontanom. Nebo je plavo, s nekoliko belih oblaka. Vide se avioni. Pet bombardera. Lete nisko. Slepi govori polako da bi gluvi mogao da čita s njegovih usana: - Čujem avione. Proizvode neki isprekidan i dubok zvuk. Njihov motor se napinje. Natovareni su bombama. Sada su prošli. Ponovo čujem ptice. Izuzev njih, sve je tiho. Gluvi čita sa usana slepog i odgovara: - Da, ulica je prazna. Slepi kaže: - Ne zadugo. Čujem korake koji se približavaju iz bočne ulice, levo. Gluvi kaže: - U pravu si. Evo ga, to je neki čovek. Slepi pita: - Kakav je? Gluvi odgovara: - Kao i svi ostali. Siromašan, star. Slepi kaže: - Znam. Prepoznajem korake staraca. Čujem još da je bosonog, znači siromašan je. Gluvi kaže: - Ćelav je. Ima neku staru vojničku bluzu. Ima prekratke pantalone. Noge

su mu prijave. - Oči? - Ne vidim ih. Gleda u zemlju. - Usta? - Usne suviše posuvraćene. Mora da više nema zuba. - Ruke? - U džepovima. Džepovi su ogromni i puni koječega. Krompira, ili oraha, to pravi mala ispupčenja. Diže glavu, gleda nas. Ali ne mogu da uočim boju njegovih očiju. - Ne vidiš ništa drugo? - Bore, duboke kao ožiljci, na njegovom licu. Slepi kaže: - Čujem sirene. To je kraj uzbune. Vratimo se. Kasnije, s vremenom, više nam ne treba marama za oči niti trava za uši. Onaj koji se pravi slep jednostavno prevrne očima, gluvi zatvara uši za sve zvukove.

DEZERTER

U šumi nalazimo nekog čoveka. Živog čoveka, mladog čoveka, bez uniforme. Leži iza jednog grma. Gleda nas ne mrdajući. Mi ga pitamo: Zašto ste ostali tu da ležite? On odgovara: - Ne mogu više da hodam. Dolazim s druge strane granice. Hodam već dve nedelje. Danju i noću. Naročito noću. Sada sam suviše slab. Gladan sam. Ništa nisam jeo već tri dana. Mi pitamo: - Zašto nemate uniformu? Svi mladi muškarci imaju uniformu. Oni su svi vojnici. On kaže: - Neću više da budem vojnik. - Nećete više da se borite protiv neprijatelja? - Neću da se borim ni protiv koga. Ja nemam neprijatelja. Hoću da se vratim kući. - A gde je to, vaša kuća? - To je još daleko. Neću do nje stići ako ne nađem nešto za jelo. Mi pitamo: - Zašto ne odete da kupite nešto za jelo? Nemate novca? - Ne, nemam novca i ne smem da se pokazujem. Moram da se krijem. Ne valja da me neko vidi. - Zašto? - Napustio sam svoj puk bez dozvole. Pobegao sam. Ja sam dezerter. Kad bi me pronašli, bio bih streljan ili obešen. Mi pitamo: - Kao neki ubica? - Da, tačno, kao neki ubica. - Međutim, vi ne želite nikoga da ubijete. Vi samo želite da se vratite kući.

- Da, samo da se vratim kući. Mi pitamo: - Šta hoćete da vam donesemo od hrane? - Bilo šta. - Kozijeg mleka, kuvanih jaja, hleba, voća? - Da, da, bilo šta. Mi pitamo: - I jedno ćebe? Noći su hladne i često pada kiša. On kaže: - Da, ali ne sme niko da vas vidi. I nećete nikome ništa reći, zar ne? Čak ni vašoj majci. Mi odgovaramo: - Neće nas videti, nikada ništa nikome ne govorimo i nemamo majku. Kada se vratimo s hranom i ćebetom, on kaže: - Vi ste dobri. Mi kažemo: - Nismo hteli da budemo dobri. Doneli smo vam ove stvari jer su vam apsolutno potrebne. To je sve. On još kaže: - Ne znam kako da vam se odužim. Nikada vas neću zaboraviti. Njegove oči se vlaže suzama. Mi kažemo: - Znate, plakanje ne služi ničemu. Mi nikada ne plačemo. Premda još uvek nismo muškarci kao vi. On se smeši i kaže: - Imate pravo. Izvinite, neću to više da radim. To je bilo samo zbog iscrpljenosti.

VEŽBA GLADOVANJA

Najavljujemo Baki: - Danas i sutra nećemo jesti. Pićemo samo vodu. Ona sleže ramenima: - Baš me briga. Ali radićete kao i obično. - Naravno, Bako. Prvoga dana, ona zakolje jedno pile i peče ga u peći. U podne nas zove: - Dođite da jedete! Idemo u kuhinju, lepo miriše. Malo smo gladni, ali ne suviše. Gledamo kako Baka komada pile. Ona kaže: - Kako lepo miriše. Osećate li kako lepo miriše? Hoćete li svaki po batak? - Nećemo ništa, Bako. - Šteta, zato što je zaista odlično. Ona jede prstima ližući ih, brišući ih o svoju kecelju. Glođe i sisa koske. Kaže: - Baš je meko, ovo pilence. Ne mogu da zamislim ništa slađe. Mi kažemo: - Bako, otkako smo kod vas, još nam nijednom niste ispekli pile. Ona kaže: - Ispekla sam jedno danas. Ima samo da jedete. - Znali ste da danas nećemo ništa jesti, a ni sutra. - Nisam vam ja kriva, To je opet jedna od vaših budalaština. - To je jedna od naših vežbi. Da se naviknemo da trpimo glad. - Onda se navikavajte. Niko vam ne brani. Izlazimo iz kuhinje, idemo da radimo u bašti. Krajem dana, zaista smo veoma gladni. Pijemo mnogo vode. Uveče, imamo muke da zaspimo. Sanjamo hranu. Sutradan u podne, Baka dokrajči pile. Gledamo je kako jede kao kroz neku maglu. Više nismo gladni. Vrti nam se u glavi. Uveče, Baka pravi palačinke sa džemom i belim sirom. Osećamo mučninu

i grčeve u stomaku, ali čim smo legli, tonemo u duboki san. Kada smo ustali, Baka je već otišla na pijacu. Hoćemo da doručkujemo, ali u kuhinji nema ničega za jelo. Ni hleba, ni mleka, ni sira. Baka je sve zaključala u podrum. Mogli bismo da ga otvorimo, ali odlučujemo da ništa ne diramo. Jedemo sveže paradajze i krastavce sa malo soli. Baka se vraća s pijace, kaže: - Jutros niste obavili svoj posao. - Trebalo je da nas probudite, Bako. - Mogli ste i sami da se probudite. Ali ovoga puta ću vam iznimno dati da jedete. Sprema nam supu od povrća, sa onim što joj je ostalo na pijaci, kao i obično. Jedemo malo. Posle obeda, Baka kaže: - Ta vežba vam je glupa. I rđava po zdravlje.

DEDIN GROB

Jednoga dana, vidimo Baku kako izlazi iz kuće s kantom za zalivanje i baštovanskim priborom. Ali umesto da pođe u vinograd, ona kreće u drugom pravcu. Pratimo je izdaleka, da saznamo kuda ide. Ona ulazi u groblje. Zaustavlja se pred jednim grobom, spušta alatke. Groblje je pusto, nema nikoga sem Bake i nas. Krijući se iza grmlja i nadgrobnih spomenika, prikradamo se sve bliže i bliže. Baka je kratkovida i nagluva. Možemo da je posmatramo a da ona ništa ne posumnja. Ona čupa korov s groba, okopava lopaticom, grabulja zemlju, sadi cveće, ide na česmu po vodu, vraća se da zalije grob. Kada je obavila posao, sprema alatke, zatim klekne pred drvenu krstaču, ali sedeći na petama. Sklapa ruke na stomaku kao da će se pomoliti, ali čujemo samo pogrde: - Đubre... gade... svinjo... pokvarenjačino... prokletinjo... Kada Baka ode, prilazimo da vidimo grob: veoma je lepo održavan. Gledamo krstaču: prezime koje je na njemu upisano je Bakino, to je takođe devojačko prezime naše Majke. Ime je iz dva dela spojena crticom, a ta dva imena su naša sopstvena imena. Na krstači se takođe nalaze datumi rođenja i smrti. Računamo da je naš Deda umro sa četrdeset četiri godine, ima tome dvadeset tri godine. Uveče, pitamo Baku: - Kakav je bio, naš Deda? Ona kaže: - Kakav? Šta? Vi nemate Dedu. - Ali imali smo ga nekada. - Ne, nikada. Kada ste se rodili, on je već bio mrtav. Prema tome nikada niste imali Dedu. Mi pitamo: - Zašto ste ga otrovali?

Ona pita: - Kakve su to izmišljotine? - Ljudi pričaju da ste otrovali Dedu. - Ljudi pričaju... ljudi pričaju... Pustite ih da pričaju. - Niste ga otrovali? - Ama ostavite me na miru, kučkini sinovi! Ništa nije dokazano! Ljudi pričaju koješta. Mi još kažemo: - Znamo da niste voleli Dedu. Zašto se onda starate o njegovom grobu? - Baš zato! Zbog toga što ljudi svašta pričaju. Da bi prestali da pričaju i pričaju! A kako vi znate da se ja staram o njegovom grobu, ha? Špijunirali ste me, kučkini sinovi, opet ste me špijunirali! Đavo vas odneo dabogda!

VEŽBA SUROVOSTI

Nedelja je. Hvatamo jedno pile i presečemo mu šiju kao što smo videli da Baka radi. Donosimo pile u kuhinju i kažemo: - Treba ga ispeći, Bako. Ona se daje u dreku: - Ko vam je dozvolio? Nemate na to pravo! Ja ovde komandujem, govnari mali! Neću da ga ispečem! Radije ću da crknem! Mi kažemo: - Svejedno. Sami ćemo ga ispeći. Počinjemo da čerupamo pile, ali Baka nam ga otima iz ruku: - Ne znate kako se to radi! Slinavci mali, bedo mog života, kazno Božija, eto šta ste! Dok se pile peče, Baka plače: - Ono je bilo najlepše. Namerno su uzeli najlepše. Taman je bilo spremno za pijacu u utorak. Jedući pile, mi kažemo: - Baš je dobro ovo pile. Ješćemo po jedno svake nedelje. - Svake nedelje? Vi ste poludeli? Hoćete da me uništite? - Ješćemo jedno pile svake nedelje, hteli vi to ili ne. Baka opet brižne u plač: - Ali šta sam im to uradila? Bedo nad bedama! Žele mi smrt. Sirota starica bez zaštite. Nisam to zaslužila. Ja koja sam tako dobra prema njima! - Da, Bako, vi ste dobri, veoma dobri. Zato ćete baš iz dobrote da nam pečete pile svake nedelje. Kada se malo smirila, još joj kažemo: - Kad bude bilo nešto za ubijanje, treba pozvati nas. Mi ćemo to da obavimo. Ona kaže: - Vi to mnogo volite, ha? - Ne, Bako, mi to zapravo ne volimo. Baš iz tog razloga moramo na to da

se navikavamo. Ona kaže: - Vidim. To je nova vežba. Imate pravo. Treba znati ubijati kada je to nužno. Počinjemo s ribama. Uhvatimo ih za rep i tresnemo im glavu o kamen. Brzo se navikavamo da ubijamo životinje namenjene za jelo: piliće, kuniće, patke. Kasnije, ubijamo životinje koje i nije neophodno ubiti. Hvatamo žabe, prikujemo ih za dasku i rasporimo im trbuh. Hvatamo takođe leptirove, pribadamo ih na karton. Uskoro imamo lepu zbirku. Jednoga dana, obesimo za granu drveta našu mačku, jednog riđeg mačora. Tako obešen, mačak se isteže, postaje ogroman. Trza se, grči se. Kada se više ne mrda, mi ga otkačimo. On ostaje ispružen na travi, nepomičan, zatim, naglo, ustane i strugne. Otada, ponekad ga primetimo u daljini, ali ne prilazi više kući. Ne dolazi čak ni da pije mleko koje mu ostavljamo pred vratima u jednom tanjiriću. Baka nam kaže: - Ova mačka sve više postaje divlja. Mi kažemo: - Ne sekirajte se, Bako, mi ćemo se pozabaviti miševima. Pravimo mišolovke, a miševe koji se u njih uhvate davimo u ključaloj vodi.

DRUGA DECA

U Malom Gradu srećemo drugu decu. Pošto je škola zatvorena, ona su po čitav dan napolju. Ima male i velike. Neka ovde imaju svoju kuću i svoju majku, druga dolaze iz drugog mesta, poput nas. Uglavnom iz Velikog Grada. Mnoga od ove dece smeštena su kod ljudi koje ranije nisu poznavala. Ona moraju da rade u poljima i u vinogradima; ljudi koji ih čuvaju nisu uvek dobri prema njima. Velika deca često napadaju onu najmanju. Uzimaju im sve što imaju u džepovima, a katkada čak i odeću. Takođe ih tuku, naročitu onu koja dolaze iz drugog mesta. Ovdašnje mališane štite njihove majke i oni nikada ne izlaze sami. Nas ne štiti niko. Zato učimo da se branimo poput velikih. Pravimo oružje: oštrimo kamenje, punimo čarape peskom i šljunkom. Imamo i jednu britvu koju smo pronašli u sanduku na tavanu, pored Biblije. Dovoljno je da izvadimo našu britvu pa da veliki pobegnu. Jednog vrelog dana, sedimo pored izvora gde ljudi koji nemaju bunar dolaze po vodu. Sasvim blizu, dečaci veći od nas leže na travi. Ovde je sveže, pod drvećem, pored vode koja teče bez prestanka. Stiže Zečija Usna s jednim vedrom koje postavlja pod česmu odakle curi tanki mlaz vode. Čeka da joj se vedro napuni. Kada je vedro puno, jedan od dečaka ustaje i pljuje u njega. Zečija Usna isprazni vedro, isplakne ga i ponovo ga postavlja pod česmu. Vedro je opet puno, drugi dečak ustaje i pljuje unutra. Zečija Usna ponovo stavlja isplaknuto vedro pod česmu. Više ne čeka da joj se vedro napuni, puni ga samo dopola i pokušava da brzo pobegne. Jedan od dečaka je pojuri. Ščepa je za ruku i pljuje u vedro. Zečija Usna kaže: - Prestanite već jednom! Moram da donesem čistu i pitku vodu. Dečak kaže: - Ali to je čista voda. Ja sam samo pljunuo unutra. Nećeš valjda da tvrdiš

da je moja pljuvačka prljava! Moja pljuvačka je čistija od svega što vam je u kući. Zečija Usna prazni svoje vedro, plače. Dečak otvara šlic i kaže: - Sisaj! Ako mi ga posisaš, pustićemo te da napuniš vedro. Zečija Usna čučne. Dečak se odmiče: - Misliš da ću staviti svoju kitu u tvoja odvratna usta? Gaduro! On šutne Zečiju Usnu u grudi i zatvara šlic. Mi prilazimo. Podižemo Zečiju Usnu, uzimamo vedro, dobro ga isperemo i stavljamo ga pod česmu. Jedan od dečaka kaže drugoj dvojici: - Hajdemo, zezaćemo se na drugom mestu. Drugi kaže: - Ti si lud? Sada tek počinje zabava. Prvi kaže: - Pusti! Znam ih. Opasni su. - Opasni? Ove male barabe? Srediću ja njih. Videćete već! On kreće ka nama, hoće da pljune u vedro, ali jedan od nas dvojice mu podmetne nogu, drugi ga udari po glavi vrećicom peska. Dečak pada. Ostaje na zemlji, premlaćen. Ostala dvojica nas gledaju. Jedan od njih načini korak ka nama. Drugi kaže: - Ne glupiraj se! Ovi mali gadovi sposobni su za sve. Jednom su mi rasekli slepoočnicu kamenom. Imaju i britvu i ne oklevaju da je upotrebe. Zaklali bi te bezobzirno. Potpuno su ludi. Dečaci odlaze. Pružamo Zečijoj Usni napunjeno vedro. Ona nas pita: - Zašto mi niste odmah pomogli? - Hteli smo da vidimo kako se braniš. - Šta sam mogla da učinim protiv trojice velikih? - Da im baciš vedro u glavu, da im izgrebeš lice, da ih udariš nogom u muda, da vrištiš, urlaš. Ili pak da pobegneš i vratiš se kasnije.

ZIMA

Sve je hladnije i hladnije. Preturamo po svojim koferima i navlačimo na sebe sve što u njima nađemo: nekoliko džempera, nekoliko pantalona. Ali ne možemo da obujemo drugi par cipela preko naših gradskih cipela, dotrajalih i punih rupa. Mi uostalom i nemamo drugih. Nemamo ni rukavice a ni kapu. Ruke i noge su nam prekrivene promrzlinama. Nebo je tamnosivo, gradske ulice su prazne, reka je zaleđena, šuma je zavejana snegom. Ne možemo više ići tamo. Dakle, uskoro će nam ponestati drva. Kažemo Baki: - Trebalo bi nam dva para gumenih čizama. Ona odgovara: - I šta još? Gde ja da nađem novac? - Bako, gotovo da više nema drva. - Valja štedeti. Više ne izlazimo. Radimo sve vrste vežbi, deljemo predmete od drveta, kašike, daske za hleb i učimo do kasno u noć. Baka ostaje skoro sve vreme u svom krevetu. Samo retko navraća u kuhinju. Mirni smo. Hranimo se slabo, nema više ni voća ni povrća, kokoške više ne nose jaja. Baka donosi svaki dan malo pasulja i par krompira iz podruma koji je, međutim, pun dimljenog mesa i tegli pekmeza. Katkada dođe poštar. Zvoni zvoncetom svog bicikla sve dok Baka ne izađe iz kuće. Onda poštar opljune svoju olovku, napiše nešto na parčetu papira, pruži olovku i papir Baki koja stavi krstić na dnu papira. Poštar joj dadne novac, paket ili pismo, i odlazi prema gradu zviždućući. Baka se zatvara u svoju sobu s paketom ili s novcem. Ako ima neko pismo, baci ga u vatru. Mi pitamo: - Bako, zašto bacate pismo ne pročitavši ga? Ona odgovara:

- Ne znam da čitam. Nikada nisam išla u školu, oduvek sam samo rintala. Nisam bila mažena kao vi. - Mogli bismo da vam čitamo pisma koja primate. - Niko ne treba da čita pisma koja ja primam. Mi pitamo: - Ko šalje novac? Ko šalje pakete? Ko šalje pisma? Ona ne odgovara. Sutradan, dok je ona u podrumu, mi preturamo po njenoj sobi. Pod njenim krevetom nalazimo jedan otvoren paket. Ima džempera, šalova, kapa, rukavica. Baki ništa ne govorimo, jer bi shvatila da imamo ključ koji otvara njenu sobu. Posle večere, čekamo. Baka pije svoju rakiju, zatim, teturajući se, ide da otvori vrata svoje sobe ključem okačenim za pojas. Mi je pratimo, guramo je u leđa. Ona pada na krevet. Mi se pravimo da tražimo i nalazimo paket. Kažemo: - To nije lepo od vas, Bako. Nama je hladno, nedostaje nam topla odeća, ne možemo više da izlazimo, a vi hoćete da prodate sve što je naša Majka isplela i poslala za nas. Baka ne odgovara, plače. Mi još kažemo: - To naša Majka šalje novac, to naša Majka piše pisma. Baka kaže: - Ne piše meni. Ona dobro zna da ja ne umem da čitam. Ranije mi nikada nije pisala. Sada kada ste vi tu, ona piše. Ali meni ne trebaju njena pisma! Ne treba mi ništa što dolazi od nje!

POŠTAR

Odsada čekamo poštara pred baštenskom kapijom. To je starac s kačketom. Ima bicikl s dve kožne torbe okačene o rešetku za prtljag. Kada stigne, ne ostavljamo mu vremena da zazvoni: veoma brzo odšrafimo mu zvonce. On kaže: - Gde vam je Baka? Mi kažemo: - Za nju ne brinite. Dajte nam to što ste doneli. On kaže: - Nema ničega. Hoće da pođe, ali mi ga gurnemo. On pada u sneg. Njegov bicikl pada na njega. On psuje. Kopamo po njegovim torbama, nalazimo pismo i novčanu uputnicu. Uzimamo pismo, kažemo: - Dajte novac! On kaže: - Ne dam. Adresirano je na vašu baku. Mi kažemo: - Ali to je namenjeno nama. Naša Majka nam šalje. Ako nam to ne date, nećemo vam dozvoliti da ustanete sve dok ne umrete od hladnoće. On kaže: - U redu, u redu. Pomozite mi da ustanem, noga mi je prignječena pod biciklom. Podižemo bicikl i pomažemo poštaru da ustane. On je veoma mršav, veoma lak. Vadi novac iz jednog od džepova i daje nam ga. Mi pitamo: - Hoćete li potpis ili krst? On kaže:

- Dobar je i krst. Ovaj ili onaj krst, isto mu dođe. Dodaje: - U pravu ste što se branite. Svi znaju vašu baku. Nema veće cicije od nje. Znači, sve vam to šalje vaša majka? Baš je zlatna. Znam je još dok je bila sasvim mala. Dobro je učinila što je otišla. Ovde nikada ne bi mogla da se uda. Uz sva ta ogovaranja... Mi pitamo: - Kakva ogovaranja? - Kao biva otrovala je svog muža. Hoću da kažem, vaša baka je otrovala vašeg dedu. To je stara priča. Zato su je i prozvali Veštica. Mi kažemo: - Ne želimo da se ružno govori o našoj Baki. Poštar okreće bicikl: - Dobro, dobro, ipak valja da budete upućeni. Mi kažemo: - Već smo bili upućeni. Ubuduće ćete nama predavati poštu. Ne budete li, ubićemo vas. Jeste li razumeli? Poštar kaže: - Vi biste za to bili sposobni, seme zločinačko. Imaćete svoju poštu, svejedno mi je. Briga me za Vešticu. On odlazi gurajući bicikl. Vuče nogu da bi pokazao kako smo ga povredili. Sutradan, toplo obučeni, idemo u grad da kupimo gumene čizme od novca koji nam je poslala naša Majka. Njeno pismo nosimo ispod košulje, na smenu.

OBUĆAR

Obućar stanuje i radi u suterenu jedne kuće pored stanice. Soba je prostrana. U jednom uglu mu je krevet, u drugom kuhinja. Radionica mu je ispred prozora koji je u visini tla. Obućar sedi na niskoj stoličici, okružen obućom i alatom. Gleda nas preko naočala; gleda naše lakovane cipele, posve ispucale. Mi kažemo: - Dobar dan, gospodine. Hteli bismo gumene čizme, nepromočive, tople. Prodajete li takve? Imamo novca. On kaže: - Da, prodajem. Ali one postavljene, tople, veoma su skupe. Mi kažemo: - Apsolutno su nam potrebne. Hladno nam je po nogama. Stavljamo na niski sto novac koji imamo. Obućar kaže: - Ovo vam dođe tačno samo za jedan par. No, jedan par može vam biti dovoljan. Nosite istu veličinu. Izlazićete na smenu. - To nije moguće. Nikada ne izlazimo jedan bez drugog. Svuda idemo zajedno. - Tražite još novaca od svojih roditelja. - Nemamo roditelje. Stanujemo kod naše Bake koju zovu Veštica. Ona nam neće dati novac. Obućar kaže: - Veštica, to vam je baka? Jadni mališani! I došli ste od njene kuće dovde u tim cipelama! - Da, došli smo. Ne možemo provesti zimu bez čizama. Moramo ići u šumu po drva; moramo raščišćavati sneg. Apsolutno su nam potrebna... - Dva para toplih nepromočivih čizama. Obućar se smeje i pruža nam dva para čizama: - Probajte ih.

Mi ih probavamo; sasvim su nam po meri. Kažemo: - Zadržaćemo ih. Platićemo vam drugi par na proleće kada budemo prodali ribe i jaja. Ili, ako više volite, donosićemo vam drva. Obućar nam pruža naš novac. - Evo vam. Uzmite ga natrag. Neću vaš novac. Bolje kupite dobre čarape. Poklanjam vam ove čizme zato što su vam apsolutno potrebne. Mi kažemo: - Ne volimo da primamo poklone. - A što to? - Zato što ne volimo da se zahvaljujemo. - Niste dužni da kažete bilo šta. Idite. Ne. Čekajte! Uzmite i eve papuče i ove letnje sandale, i ove gležnjerice takođe. Veoma su jake. Uzmite šta god hoćete. - Ali zašto hoćete da nam date sve to? - Meni to više ne treba. Uskoro ću otići. Mi pitamo: - Kuda idete? - Otkud ja znam? Odvešće me i ubiće me. Mi pitamo: - Ko hoće da vas ubije i zašto? On kaže: - Ne zapitkujte. Idite sada. Uzimamo cipele, papuče, sandale. Na nogama imamo čizme. Zastajemo pred vratima, kažemo: - Nadamo se da vas neće odvesti. Ili, ako vas već i odvedu, da vas neće ubiti. Do viđenja, gospodine, i hvala, mnogo vam hvala. Kad smo se vratili, Baka pita: - Gde ste sve to ukrali, nitkovi? - Ništa nismo ukrali. To je poklon. Nisu svi škrti kao vi, Bako.

KRAĐA

S našim čizmama, toplom odećom, ponovo možemo da izlazimo. Kližemo se na zaleđenoj reci, idemo po drva u šumu. Uzimamo sekiru i testeru. Ne možemo više da skupljamo suve grane opale na zemlju; snežni pokrivač je suviše debeo. Pentramo se na drveće, testerišemo suve grane i sečemo ih sekirom. Dok to radimo, nije nam hladno. Čak se i znojimo. Zato možemo da skinemo rukavice i stavimo ih u džepove da se ne bi suviše brzo pohabale. Jednoga dana, vraćajući se s naša dva naramka, skrećemo s puta da posetimo Zečiju Usnu. Pred udžericom nije raskrčen sneg i iz nje ne vodi nikakav trag. Iz odžaka se ne dimi. Kucamo na vrata, niko ne odgovara. Ulazimo. Najpre ne vidimo ništa, toliko je mračno, ali oči nam se brzo privikavaju na pomrčinu. To je jedna prostorija koja služi kao kuhinja i spavaća soba. U najmračnijem uglu nalazi se krevet. Prilazimo. Zovemo. Neko se miče ispod pokrivača i stare odeće; pomalja se glava Zečije Usne. Pitamo: - Majka ti je tu? Ona kaže: - Da. - Je li mrtva? - Ne znam. Odlažemo svoje naramke i ložimo vatru u peći, jer u sobi je hladno koliko i napolju. Zatim idemo do Bake i uzimamo iz podruma krompira i pasulja. Muzemo kozu i vraćamo se kod susetke. Grejemo mleko, topimo malo snega u jednoj šerpi i pristavljamo pasulj. Krompir pečemo u peći. Zečija Usna se diže i posrćući dolazi da sedne pored vatre. Susetka nije mrtva. Sipamo joj kozijeg mleka u usta. Kažemo Zečijoj Usni: - Kada sve bude gotovo, jedi i daj svojoj majci da jede. Doći ćemo

ponovo. Od novca koji nam je vratio obućar, kupili smo nekoliko pari čarapa, ali nismo sve potrošili. Idemo u bakalnicu da kupimo malo brašna i da uzmemo soli i šećera ne plativši. Idemo i kod mesara; kupujemo mali režanj slanine i uzimamo jednu debelu kobasicu ne plativši. Vraćamo se kod Zečije Usne. Ona i njena majka već su sve pojele. Majka je ostala u krevetu, Zečija Usna pere suđe. Kažemo joj: - Donosićemo vam naramak drva svakog dana. Malo pasulja i krompira takođe. Ali za ostalo treba para. Mi ih više nemamo. Bez para, ne možemo ući u prodavnicu. Treba nešto da kupiš kako bi mogao nešto drugo da ukradeš. Ona kaže: - Ludo ste prevejani. U pravu ste. Mene ne puštaju čak ni da uđem u prodavnice. Nikad ne bih pomislila da ste vi sposobni da ukradete. Mi kažemo: - Što da ne? To će biti naša vežba veštine. Ali treba nam malo novca. Apsolutno. Ona razmišlja i kaže: - Idite da tražite od gos’n paroha. Ponekad mi ga je davao kada bih pristala da mu pokažem svoju pukotinu. - To je od tebe tražio? Da. A ponekad je stavljao prst unutra. I posle mi je davao para da nikome ništa ne kažem. Recite mu da Zečijoj Usni i njenoj majci treba para.

UCENA

Idemo kod gospodina paroha. On stanuje pored crkve u jednoj velikoj kući koja se zove parohija. Povlačimo kanap od zvona. Neka starica otvara vrata: - Šta hoćete? - Hoćemo da vidimo gospodina paroha. - Zašto? - Zbog nekoga ko umire. Starica nas uvodi u predsoblje. Kuca na jedna vrata: - Gospodine paroše, viče ona, zovu za poslednju pomast. Jedan glas odgovara iza vrata: - Dolazim. Neka me sačekaju. Čekamo nekoliko minuta. Jedan visok i mršav čovek stroga lica izlazi iz sobe. Ima nekakav beli i pozlaćen ogrtač preko tamne odeće. Pita nas: - Gde je to? Ko vas je poslao? - Zečija Usna i njena majka. On kaže: - Pitam vas pravo ime tih ljudi. - Ne znamo njihova prava imena. Majka je slepa i gluva. One stanuju u poslednjoj kući u gradu. Samo što nisu umrle od gladi i hladnoće. Paroh kaže: - Iako apsolutno ne poznajem te osobe, spreman sam da im dam poslednju pomast. Hajdemo. Vodite me. Mi kažemo: - Još im ne treba poslednja pomast. Treba im malo novca. Mi smo im odneli drva, malo krompira i pasulja, ali ne možemo da učinimo ništa više. Zečija Usna nas je poslala ovamo. Vi ste joj ponekad davali malo novca. Paroh kaže: - Moguće je. Dajem novac mnogim siromasima. Ne mogu svih da se prisetim. Evo vam!

Kopa po džepovima ispod svog ogrtača i daje nam malo sitniša. Mi ga uzimamo i kažemo: - To je malo. Suviše malo. Nije dovoljno čak ni da se kupi vekna hleba. On kaže: - Žao mi je. Ima mnogo sirotinje. A vernici skoro da više i ne daju milodar. Svima je teško u ovo vreme. Odlazite i Bog vas blagoslovio! Mi kažemo: - Možemo se zadovoljiti tom sumom za danas, ali bićemo primorani da navratimo i sutra. - Kako? Šta to ima da znači? Sutra? Neću vas pustiti da uđete. Smesta izlazite odavde! - Sutra ćemo zvoniti sve dok nas ne pustite da uđemo. Lupaćemo na prozore, udaraćemo nogom o vrata i ispričaćemo svima šta ste radili Zečijoj Usni. - Nikada ništa nisam radio Zečijoj Usni. Ne znam čak ni ko je to. Pričala vam je stvari koje je izmislila. Trabunjanja jedne maloumne balavice niko neće uzeti za ozbiljno. Niko vam neće verovati. Sve što ona priča je laž! Mi kažemo: - Malo je važno je li to istina ili laž. Bitan je trač. Ljudi vole skandale. Paroh seda na stolicu, tapka lice maramicom. - Ovo je užas jedan. Znate li vi uopšte šta je to što upravo činite? - Da, gospodine. Ucena. - U vašim godinama... Žalosno je. - Da, žalosno je što smo primorani da se time služimo. Ali Zečijoj Usni i njenoj majci apsolutno je potreban novac. Paroh ustaje, skida ogrtač i kaže: - Ovo je iskušenje koje mi šalje Bog. Koliko hoćete? Ja nisam bogat. - Deset puta veću sumu od one koju ste nam dali. Jednom sedmično. Ne tražimo od vas nemoguće. On vadi novac iz džepa, daje nam ga: - Dođite svake subote. Ali nipošto sebi ne umišljajte da to činim zato što sam popustio pred vašom ucenom. Činim to iz milosrđa. Mi kažemo: - Upravo to smo i očekivali od vas, gospodine paroše.

OPTUŽBE

Jednog popodneva, u kuhinju ulazi posilni. Nismo ga videli već dugo vremena. On kaže: - Vi dođeš pomažeš istovari džip? Obuvamo čizme, pratimo ga do džipa zaustavljenog na putu, pred baštenskom kapijom. Posilni nam dodaje sanduke i kartonske kutije koje nosimo u oficirovu sobu. Pitamo: - Gospodin oficir će doći večeras? Mi ga još nijednom nismo videli. Posilni kaže: - Oficir ne dođe na zima ovde. Možda nikad ne dođe. On ima ljubavna patnja. Možda on nađe neko drugo posle. Zaboravi. To nije za vas takav priča. Vi donese drvo da podgreje soba. Donosimo drva, ložimo vatru u maloj gvozdenoj peći. Posilni otvara sanduke i kutije i stavlja na sto flaše vina, rakije, piva, kao i gomilu stvari za jelo: kobasice, konzerve s mesom i povrćem, pirinač, keks, čokoladu, šećer, kafu. Posilni otvara jednu flašu, počinje da pije i kaže: - Ja, podgrejem konzerve u manjerka na rešo sa špiritus. Večeras, jedeš, piješ, pevaš sa drugari. Slaviš pobeda protiv neprijatelj. Mi uskoro dobije rat sa jedan novi oružje čudo. Mi pitamo: - Znači rat će uskoro biti završen? On kaže: - Da. Mnogo brzo. Zašto vi gledaš tako jelo na sto? Ako vi budeš gladna, jedeš čokolada, keks, kobasica. Mi kažemo: - Ima mnogo ljudi koji umiru od gladi. - Pa šta? Nemaš misliš na to. Mnogo čoveka umrla od glad ili od drugo stvar. Mi ne misli. Mi jede i ne umre.

Smeje se. Mi kažemo: - Znamo jednu slepu i gluvu ženu koja stanuje blizu nas sa svojom kćerkom. One neće preživeti ovu zimu. - Ne moja krivica. - Jeste, to je vaša krivica. Vaša i vaše zemlje. Vi ste nam doneli rat. - Pre rat, one šta radila za jelo, slepica i ćerka? - Pre rata su živele od milostinje. Ljudi su im davali staru odeću, stare cipele. Donosili su im da jedu. Sada im niko ništa ne daje. Svi su ljudi siromašni ili se plaše da ne osiromaše. Rat ih je učinio škrtima i sebičnima. Posilni viče: - Ja fućka se za sve to! Dosta! Ajde ćutiš! - Da, vama se fućka, a jedete našu hranu. - Ne vaša hrana. Ja uzela to u rezerva od kasarna. - Sve što se nalazi na ovom stolu potiče iz naše zemlje: pića, konzerve, keks, šećer. Naša zemlja hrani vašu vojsku. Posilni se zajapurio. Seda na krevet, zagnjuri glavu u dlanove: - Vi mislite ja htela rat i dođe u vaša gadna zemlja? Ja mnogo bolje kod moja kuća, miran, pravi stolice i stolovi. Pije domaćo vino, zabavlja se sa dobre cure kod nas. Ovde, svi pokvaren, i vi, mala deca. Vi kažeš sve ja kriv. A šta ja može učinim? Ako kaže ja ne ide u rat, ne dođe u vaša zemlja, ja streljan. Vi uzmeš sve, ajde, uzmeš sve sa sto. Lumperaj gotov, ja tužan, vi mnogo bezobrazni sa mene. Mi kažemo: - Ne želimo sve da uzmemo, samo par konzervi i malo čokolade. Ali mogli biste doneti s vremena na vreme, barem preko zime, mleka u prahu, brašna, ili šta bilo za jelo. On kaže: - Dobro. To ja može. Vi pođeš sa mene sutra kod slepica. Ali vi dobri sa mene posle. Da? Mi kažemo: - Da. Posilni se smeje. Stižu njegovi prijatelji. Mi odlazimo. Čujemo ih kako pevaju celu noć.

PAROHIJSKA SLUŠKINJA

Jednog jutra, krajem zime, sedimo u kuhinji s Bakom. Neko kuca na vrata; ulazi jedna mlada žena. Kaže: - Dobar dan. Došla sam po krompir za... Zaustavlja se u sred reči, gleda nas: - Kako su divni! Uzima stoličicu, seda: - Dođi ovamo, ti. Mi se ne mičemo. - Ili ti. Mi se ne mičemo. Ona se smeje: - Ama dođite, priđite bliže. Plašite me se? Mi kažemo: - Ne plašimo se nikoga. Prilazimo joj; ona kaže: - Nebesa! Kako ste lepi! Ali kako ste prljavi! Baka pita: - Šta hoćete? - Krompira za gospodina paroha. Zašto ste tako prljavi? Nikada ih ne kupate? Baka kaže, ljuta: - To se vas ne tiče. Zašto nije došla baba? Mlada žena se ponovo smeje: - Baba? Bila je mlađa od vas. Samo, juče je umrla. To mi je bila tetka. Sada je ja zamenjujem u parohiji. Baka kaže: - Bila je pet godina starija od mene. Znači tako, umrla je... Koliko hoćete krompira? - Deset kila, ili više, ako imate. I još, jabuka. I još... Šta još imate? Paroh je kost i koža, a u njegovoj ostavi nema ničega.

Baka kaže: - Trebalo je na to misliti jesenas. - Ove jeseni ja još nisam bila kod njega. Tu sam tek od sinoć. Baka kaže: - Upozoravam vas, u ovo doba godine sve što je za jelo je i skupo. Mlada žena se opet smeje: - Odredite cenu. Nemamo izbora. U radnjama nema skoro više ničega. - Uskoro neće biti više nigde ničega. Baka se ceri i izlazi. Ostajemo sami sa parohovom sluškinjom. Ona nas pita: - Zašto se nikada ne kupate? - Nema kupatila, nema sapuna. Nema nikakve mogućnosti za kupanje. - A vaša odeća! Kakav užas! Nemate druge odeće? - Imamo u koferima, pod klupom. Ali ona je prljava i pocepana. Baka je nikada ne pere. - Zar je Veštica vaša baka? Svakakvih ima čuda! Baka se vraća s dva džaka: - To vam je ukupno deset srebrnjaka ili jedan zlatnik. Ne primam novčanice. Uskoro će biti bezvredne, to je običan papir. Sluškinja pita: - Šta ima u džakovima? Baka odgovara: - Hrana. Uzmi ili ostavi. - Uzimam. Novac ću vam doneti sutra. Mogu li mi mališani pomoći da odnesem džakove? - Mogu ako hoće. Neće uvek. I ne slušaju nikoga. Sluškinja nas pita: - Hoćete, zar ne? Svaki će poneti po džak, a ja ću nositi vaše kofere. Baka pita: - O kakvim vi to koferima pričate? - Opraću im prljavu odeću. Doneću je sutra s novcem. Baka se ceri: - Praćete njihovu odeću? Pa, ako nemate druga posla... Polazimo sa sluškinjom. Hodamo iza nje do parohije. Gledamo kako njene dve plave kike plešu po njenom crnom šalu, debele i dugačke kike. Dosežu joj do struka. Njena bedra plešu pod crvenom suknjom. Mogu se videti delići njenih nogu između suknje i čizama. Čarape su joj crne, a na desnoj je otišla

jedna očica.

KUPANJE

Stižemo u parohiju sa sluškinjom. Uvodi nas na stražnja vrata. Spuštamo džakove u ostavu i idemo u vešernicu. Tamo su svuda razapeti konopci za sušenje rubija. Ima raznih korita i među njima jedna cinkana kada neobičnoga oblika, kao neka duboka fotelja. Sluškinja otvara naše kofere, pokiseli našu odeću u hladnu vodu, zatim loži vatru da zagreje vodu u dva velika kazana. Ona kaže: - Odmah ću oprati ono što vam je preko potrebno. Dok se vi budete kupali, to će se osušiti. Ostalu odeću doneću vam sutra ili prekosutra. Treba je i zakrpiti. Ona sipa u kadu vrele vode; dosipa joj hladne vode: - Onda, ko će prvi? Mi se ne mičemo. Ona kaže: - Hoćeš ti, ili ti? Hajde, skidajte se! Mi pitamo: - Vi nameravate da ostanete ovde dok se mi kupamo? Ona se grohotom smeje: - Dakako, ostaću ovde! Čak ću vam istrljati leđa i oprati vam kosu. Nećete se valjda ustručavati preda mnom, koješta! Mogla bih skoro majka da vam budem. Mi se još uvek ne mičemo. Onda ona počinje da se svlači: - Nema veze. Evo ja ću prva. Vidite, ja se pred vama ne ustručavam. Vi ste još sasvim mali dečačići. Ona pevuši, ali crveni u licu kada primeti da je gledamo. Dojke su joj napete i šiljate kao baloni koji nisu do kraja naduvani. Koža joj je veoma bela i svuda ima mnogo plavih dlaka. Ne samo među nogama i pod pazuhom, već i na stomaku i na butinama. I dalje peva u vodi trljajući se toaletnom rukavicom. Kada izađe iz kade, brzo navlači kućnu haljinu. Menja vodu u kadi i počinje da pere veš okrenuvši nam leđa. Onda se i mi svlačimo i ulazimo zajedno u kadu. Ima sasvim dovoljno mesta za obojicu.

Nakon nekog vremena, sluškinja nam pruža dva velika bela peškira: - Nadam se da ste se svuda dobro istrljali. Mi sedimo na jednoj klupi, umotani u peškire, čekajući da nam se odeća osuši. Vešernica je puna pare i u njoj je veoma vruće. Sluškinja nam prilazi s makazama: - Podseći ću vam nokte. I prestanite da se prenemažete, neću vas pojesti. Podseca nam nokte na rukama i na nogama. Podseca nam i kosu. Ljubi nas po licu i po vratu; i ne prestaje da priča: - Oh, te lepe nožice, tako slatke, tako čiste! Oh, te predivne uši, taj vratić tako nežan, tako nežan! Oh, kako bih volela da imam dva tako lepa dečačića, samo za sebe! Golicala bih ih svuda, svuda, svuda. Miluje nas i ljubi po celom telu. Golica nas jezikom po vratu, pod miškama, između guzova. Kleči pred klupom i sisa naše kitice koje rastu i tvrdnu u njenim ustima. Sada sedi između nas dvojice; stišće nas uza se: - Kada bih imala dve tako lepe bebice, dala bih im da piju lepog i veoma slatkog mleka, ovde, tu, tu, tako. Vuče naše glave ka svojim dojkama koje su ispale iz kućne haljine i mi sisamo njihove crvene vrhove koji su veoma otvrdli. Sluškinja zavlači ruke pod svoju kućnu haljinu i trlja se između nogu: - Kakva šteta što niste veći! Oh! Kako je dobro, kako je dobro igrati se s vama! Ona uzdiše, dahće, zatim se naglo ukoči. Kad krenemo, kaže nam: - Dolazićete svake subote na kupanje. Donosićete svoje prljavo rublje sa sobom. Hoću da uvek budete čisti. Mi kažemo: - Mi ćemo vama donositi drva kao nadoknadu za vaš rad. I riba i gljiva kada ih bude bilo.

PAROH

Sledeće subote, ponovo dolazimo na kupanje. Posle toga, sluškinja nam kaže: - Dođite u kuhinju. Skuvaću čaj i ješćemo namazanog hleba. Upravo jedemo namazani hleb kad paroh ulazi u kuhinju. Mi kažemo: - Dobar dan, gospodine. Sluškinja kaže: - Oče moj, evo mojih štićenika. Unuci starice koju ljudi zovu Veštica. Paroh kaže: - Poznajem ih. Pođite sa mnom. Sledimo ga. Prolazimo kroz jednu prostoriju u kojoj se nalazi samo okrugli sto sa stolicama i raspeće na zidu. Zatim ulazimo u jednu mračnu sobu čiji su zidovi prekriveni knjigama sve do plafona. Naspram vrata je klecalo sa raspećem, pored prozora, radni sto, u jednom ćošku uski krevet, tri stolice poređane uza zid: to je sav nameštaj u sobi. Paroh kaže: - Mnogo ste se promenili. Čisti ste. Izgledate kao dva anđela. Sedite. Privlači dve stolice svom radnom stolu, mi sedamo. On seda iza radnog stola. Pruža nam jednu kovertu: - Evo vam novac. Premda uzimamo kovertu, kažemo: - Uskoro ćete moći da prestanete da nam ga dajete. Zečija Usna se leti snalazi i sama. Paroh kaže: - A ne. Nastaviću da pomažem te dve žene. Sramota me je što to nisam činio ranije. A sada, da pričamo o nečem drugom? On nas gleda; mi ćutimo. On kaže: - Nikada vas ne viđam u crkvi. - Mi tamo ne idemo.

- Molite li se ponekad? - Ne, ne molimo se. - Jadne ovčice. Moliću se za vas. Znate li barem da čitate? - Da, gospodine. Znamo da čitamo. Paroh nam pruža jednu knjigu: - Uzmite, čitajte ovo. Tu ćete naći lepe priče o Isusu Hristu i o životu svetaca. - Te priče već znamo. Imamo Bibliju. Pročitali smo i Stari i Novi zavet. Paroh diže svoje crne obrve: - Kako? Pročitali ste celo Sveto pismo? - Da, gospodine. Čak iz njega znamo više odlomaka napamet. - Koje, na primer? - Odlomke iz Postanja, Izlaska, Knjige propovednikove, Otkrivenja, i druge. Paroh na trenutak ćuti, zatim kaže: - Znači znate Deset zapovesti. Poštujete li ih? - Ne, gospodine, ne poštujemo ih. Niko ih ne poštuje. Zapisano je: „Nikad ne ubij”, a svi ubijaju. Paroh kaže: - Na žalost... rat je. Mi kažemo: - Voleli bismo da pročitamo i druge knjige sem Biblije, ali nemamo ih. Vi ih imate. Mogli biste da nam ih pozajmite. - To su suviše teške knjige za vas. - Teže nego Biblija? Paroh nas gleda. Pita: - Koju vrstu knjiga biste voleli da čitate? - Knjige iz istorije ili iz geografije. Knjige koje pričaju istinite stvari, a ne izmišljene stvari. Paroh kaže: - Do sledeće subote, naći ću vam knjige koje vam odgovaraju. Ostavite me sada samog. Vratite se u kuhinju da dovršite svoje kriške hleba.

SLUŠKINJA I POSILNI

Beremo trešnje u bašti, sa sluškinjom. Posilni i strani oficir stižu džipom. Oficir prolazi pravo, ulazi u svoju sobu. Posilni zastaje pored nas. Kaže: - Dobar dan mali prijatelji, dobar dan lepa gospojica. Trešnje već zrele? Ja mnogo voli trešnje, ja mnogo voli lepa gospojica. Oficir doziva s prozora. Posilni ulazi u kuću. Sluškinja nam kaže: - Zašto mi niste rekli da kod vas ima muškaraca? - To su stranci. - Pa šta onda? Kakav lep čovek ovaj oficir! Mi pitamo: - Posilni vam se ne sviđa? - Mali je i debeo. - Ali ljubazan je i zabavan. I dobro govori naš jezik. Ona kaže: - Baš me briga. Meni se sviđa oficir. Oficir dolazi i seda na klupu pod svojim prozorom. Sluškinjma korpa je već puna trešanja, mogla bi da se vrati u parohiju, ali ostaje tu. Gleda oficira, smeje se veoma glasno. Veša se za granu od drveta, ljulja se, skače, leže u travu i na kraju baca jedan krasuljak pred oficirove noge. Oficir se diže, vraća se u sobu. Malo kasnije, ponovo izlazi i odlazi džipom. Posilni se naginje kroz prozor i viče: - Ko dođe pomaže jadan čovek da čisti mnogo štrokava soba? Mi kažemo: - Rado ćemo vam pomoći. On kaže: - Treba jedna žena pomaže. Treba lepa gospojica. Mi kažemo sluškinji: - Dođite. Da mu malo pomognemo. Sve troje idemo u oficirovu sobu. Sluškinja uzima metlu i počinje da mete. Posilni seda na krevet. Kaže:

- Ja sanja. Jedna princeza, ja vidi u san. Princeza mora štipne mene da se ja probudi. Sluškinja se smeje, veoma jako uštine posilnog za obraz. Posilni viče: - Ja, budna sada. I ja oće štipne nevaljala princeza. On privlači sluškinju u naručje i štipa je za stražnjicu. Sluškinja se otima, ali posilni je veoma jako steže. Kaže nam: - Vi, napolje! I zatvoriš vrata. Mi pitamo sluškinju: - Hoćete li da ostanemo? Ona se smeje: - A zašto? Ja se sasvim dobro branim i sama. Onda mi izlazimo iz sobe, zatvaramo vrata za sobom. Sluškinja izlazi na prozor, smeši nam se, navlači zastore i zatvara prozor. Mi se penjemo na tavan i kroz rupe gledamo šta se događa u oficirovoj sobi. Posilni i sluškinja leže na krevetu. Sluškinja je potpuno gola; posilni ima samo košulju i čarape. Leži na sluškinji i oboje se miču napred-nazad i levodesno. Posilni grokće kao Bakina svinja, a sluškinja vrišti, kao da je neko muči, ali se u isti mah smeje i viče: - Da, da, da, oh, oh, oh! Od toga dana, sluškinja često navraća i zatvara se u sobu s posilnim. Ponekad ih gledamo, ali ne uvek. Posilni više voli da se sluškinja sagne ili da se namesti četvoronoške, i uzima je otpozadi. Sluškinja više voli da posilni leži na leđima. Onda ona sedne posilnom na stomak i miče se gore-dole, kao da jaše konja. Posilni katkada pokloni sluškinji svilene čarape ili kolonjsku vodu.

STRANI OFICIR

Izvodimo našu vežbu nepomičnosti u bašti. Vrućina je. Ležimo na leđima u hladu oraha. Kroz lišće vidimo nebo, oblake. Lišće na drvetu je nepomično; i oblaci izgledaju nepomični, ali kada ih dugo, pažljivo posmatramo primećujemo da menjaju oblik i istežu se. Baka izlazi iz kuće. Prolazeći pored nas, ona šutnuvši pesak i šljunak zasipa naša lica i naša tela. Nešto mrmlja i odlazi u vinograd na popodnevni počinak. Oficir sedi na klupi ispred svoje sobe, go do pasa, zatvorenih očiju, glave naslonjene na beli zid, potpuno osunčan. Najednom, dolazi kod nas; obraća nam se, ali mi ne odgovaramo, ne gledamo ga. On se vraća na svoju klupu. Kasnije, posilni nam kaže: - Gospodin oficir traži vi dođeš pričaš sa njega. Mi ne odgovaramo. On još kaže: - Vi ustaneš i dođeš. Oficir ljut ako vi ne poslušaš. Mi se ne mičemo. Oficir nešto kaže i posilni ulazi u sobu. Čujemo ga kako peva dok posprema. Kad sunce dotakne krov kuće pored dimnjaka, mi ustajemo. Idemo do oficira, stanemo pred njega. On zove posilnog. Mi pitamo: - Šta želi? Oficir postavlja pitanja; posilni prevodi: - Gospodin oficir pita zašto vi ne mrdaš, ćutiš? Mi odgovaramo: - Izvodimo našu vežbu nepomičnosti. Posilni ponovo prevodi: Gospodin oficir kaže vi radiš mnogi vežbe. I druga sorta. Videla vi biješ jedan drugi sa kaiš. - To je bila naša vežba jačanja. - Gospodin oficir pita zašto vi radiš sve to?

- Da se naviknemo na bol. - On pita vi uživaš u bol? - Ne. Mi samo hoćemo da pobedimo bol, vrućinu, hladnoću, glad, sve što izaziva patnju. - Gospodin oficir očaran sa vas. On misli vi odličan. Oficir dodaje nekoliko reči. Posilni nam kaže: - Dobro, gotovo. Ja mora pođem sada. I vi, beži, ideš pecaš. Ali oficir nas vuče za ruku smešeći se i daje posilnom znak da ode. Posilni načini par koraka, okreće se: - Vi, ideš! Brzo! Ideš šetaš u varoš. Oficir ga gleda i posilni odmiče ka baštenskoj kapiji odakle nam još viče: - Kidaj vi! Ne ostaješ! Vi ne razumeš, budale jedna? On odlazi. Oficir nam se smeši, uvodi nas u svoju sobu. Seda na stolicu, privlači nas k sebi, podiže nas, stavlja nas na krilo. Mi mu prebacimo ruke oko vrata, pripijamo se na njegove maljave grudi. On nas ljulja. Pod nama, između oficirovih nogu, osećamo jedan topao pokret. Zgledamo se, zatim gledamo oficira u oči. On nas blago odgurne, mrsi nam kosu, ustaje. Pruža nam dva biča i leže na krevet potrbuške. Kaže jednu jedinu reč koju, i ne znajući njegov jezik, razumemo. Udaramo. Jedanput jedan, drugi put drugi. Oficirova leđa se brazdaju crvenim prugama. Udaramo sve jače i jače. Oficir stenje i ne menjajući položaj spušta pantalone i gaće do gležanja. Mi udaramo njegove bele guzove, butine, noge, leđa, vrat, ramena, iz sve snage, i sve postaje crveno. Oficirovo telo, kosa, odeća, čaršavi, tepih, naši dlanovi, ruke, sve se crveni. Krv nam šprica čak i u oči, meša se s našim znojem, a mi nastavljamo da udaramo sve dok čovek ne ispusti završni, neljudski krik, i sve dok mi ne padnemo, iscrpljeni, u podnožje njegovog kreveta.

STRANI JEZIK

Oficir nam donosi rečnik iz kojeg možemo da naučimo njegov jezik. Učimo reči, posilni ispravlja naš izgovor. Nekoliko nedelja kasnije, tečno govorimo taj novi jezik. Ne prestajemo da napredujemo. Posilni više ne mora da prevodi. Oficir je veoma zadovoljan nama. Poklanja nam usnu harmoniku. Daje nam takođe ključ od svoje sobe da možemo u nju da ulazimo kad god hoćemo (tamo smo već išli s našim ključem, ali krišom). Sada više ne moramo da se krijemo i možemo u njoj da radimo sve što nam se sviđa: da jedemo keks i čokoladu, pušimo cigarete. Često idemo u tu sobu, jer sve je u njoj čisto, i tamo smo mirniji nego u kuhinji. Tamo radimo zadatke, najčešće. Oficir ima gramofon i ploče. Ležeći na leđima, slušamo muziku. Jedanput, da ugodimo oficiru, puštamo nacionalnu himnu njegove zemlje. Ali on se ljuti i lomi ploču jednim udarcem pesnice. Ponekad, zaspimo na krevetu koji je veoma prostran. Jednog jutra, tu nas zatiče posilni; nije zadovoljan: - Vi brljivi! Više ne radiš takva glupost. Šta desi se jedanput, ako oficir vrati se uveče? - Šta bi se moglo desiti? Ima dovoljno mesta i za njega. Posilni kaže: - Vi, mnogo glupav. Jedanput, vi platiš glupost. Ako oficir vama radi loše, ja njega ubije. - Neće nam uraditi ništa loše. Ne brinite za nas. Jedne noći, oficir se vraća i zatiče nas kako spavamo na njegovom krevetu. Budi nas svetlost petrolejke. Pitamo: - Hoćete li da pređemo u kuhinju? Oficir nas miluje po glavi i kaže: - Ostanite. Samo ostanite. On se svlači i leže između nas dvojice. Zagrli nas, šapuće nam na uvo: - Spavajte. Volim vas. Mirno spavajte.

Mi ponovo zaspimo. Kasnije, pred zoru, hoćemo da ustanemo, ali oficir nas zadržava: - Ne mičite se. Spavajte još. - Moramo da se pomokrimo. Treba da izađemo. - Ne izlazite. Učinite to ovde. Mi pitamo: - Gde? On kaže: - Na meni. Da. Ne plašite se. Pišajte! Po mome licu. Mi to radimo, zatim izlazimo u baštu, jer krevet je skroz mokar. Sunce se već rađa; započinjemo naše jutarnje poslove.

OFICIROV PRIJATELJ

Oficir se ponekad vraća s jednim prijateljem, drugim, mlađim oficirom. Provode veče zajedno i prijatelj takođe ostaje na spavanju. Posmatrali smo ih više puta kroz rupu izbušenu u tavanici. Letnje je veče. Posilni nešto sprema na rešou na špiritus. Prostire stolnjak na sto, a mi raspoređujemo cveće. Oficir i njegov prijatelj sede za stolom; piju. Kasnije, jedu. Posilni jede pored vrata, sedeći na stoličici. Potom, još piju. Za to vreme, mi se brinemo o muzici. Menjamo ploče, navijamo gramofon. Oficirov prijatelj kaže: - Ovi klinci me nerviraju. Izbaci ih napolje. Oficir pita: - Ljubomoran? Prijatelj odgovara: - Na ove? Groteskno! Dva mala divljaka. - Lepi su, šta kažeš? - Možda. Nisam ih ni pogledao. - Ma nemoj, nisi ih ni pogledao. Onda ih pogledaj. Prijatelj crveni: - Šta hoćeš, konačno? Nerviraju me sa svojim podmuklim facama. Kao da nas slušaju, prisluškuju. - Ali oni nas slušaju. Oni savršeno govore naš jezik. Sve razumeju. Prijatelj bledi, ustaje: - Ovo je suviše! Odlazim! Oficir kaže: - Ne izigravaj budalu. Izađite, deco. Mi izlazimo iz sobe, penjemo se na tavan. Gledamo i slušamo. Oficirov prijatelj kaže: - Ismejao si me pred tim glupim deranima. Oficir kaže:

- To su dva najinteligentnija deteta koje sam ikada sreo. Prijatelj kaže: - Kažeš to da bi me povredio, da bi me ranio. Sve činiš da bi me mučio, da bi me ponizio. Ubiću te jednog dana! Oficir baca svoj revolver na sto: - Samo to i tražim! Uzmi ga. Ubij me! Hajde! Prijatelj uzima revolver i nišani u oficira: - Uradiću to. Videčeš, uradiću to. Sledeći put kad mi budeš pričao o njemu, o drugom, ubiću te. Oficir sklapa oči, smeši se: - Bio je lep... mlad... snažan... mio... prefinjen... obrazovan... nežan... sanjar... hrabar... bezobrazan... Voleo sam ga. Umro je na Istočnom frontu. Imao je devetnaest godina. Ne mogu da živim bez njega. Prijatelj baca revolver na sto i kaže: - Đubre! Oficir otvara oči, gleda svog prijatelja: - Kakav nedostatak hrabrosti! Kakav nedostatak karaktera! Prijatelj kaže: - Pa zašto sam to ne uradiš, kad si toliko hrabar, kad toliko patiš. Ako ne možeš bez njega da živiš, sledi ga u smrti. Hteo bi još da ti ja pomognem? Nisam lud! Crkni! Crkni sam samcijat! Oficir uzima revolver i prislanja ga na svoju slepoočnicu. Mi silazimo s tavana. Posilni sedi pred otvorenim vratima sobe. Pitamo ga: - Mislite da će se ubiti? Posilni se smeje: - Vi, ne plaši se. Oni uvek radi to kada mnogo pije. Ja ispraznila obojica revolveri pre. Ulazimo u sobu, kažemo oficiru: - Mi ćemo vas ubiti ako to zaista želite. Dajte nam svoj revolver. Prijatelj kaže: - Mali pokvarenjaci! Oficir kaže smešeći se: - Hvala. Baš ste zlatni. Samo smo se igrali. Idite na spavanje. Ustaje da zatvori za nama vrata, ugleda posilnog: - Vi ste još tu? Posilni kaže: - Nisam dobio dozvolu da odem.

- Odlazite! Hoću da imam mir! Jasno? Kroz vrata ga čujemo kako još kaže svom prijatelju: - Kakva lekcija za tebe, krpo jedna obična! Čujemo takođe zvuke tuče, udarce, tresak prevrnutih stvari, pad, krike, dahtanje. Zatim je muk.

NAŠA PRVA PREDSTAVA

Sluškinja često peva. Stare narodne pesme i nove pesme u modi koje govore o ratu. Slušamo te pesme, ponavljamo ih na našoj harmonici. Tražimo i od posilnog da nas nauči pesme svoje zemlje. Jedne večeri, kasno, kada je Baka već legla, odlazimo u grad. Pored zamka, u nekoj staroj ulici, zastajemo pred jednom niskom kućom. Buka, glasovi, dim dopiru kroz vrata od kojih vodi stepenište. Silazimo niz kamene stepenice i izbijamo u podrum preuređen u krčmu. Ljudi, stojeći ili pak sedeći na drvenim klupama i bačvama, piju vino. Većinom su stari, ali ima i nekoliko mladića, kao i tri žene. Niko na nas ne obraća pažnju. Jedan od nas počinje da svira harmoniku, a drugi da peva jednu poznatu pesmu u kojoj se radi o ženi što čeka svog muža koji je otišao u rat i koji će se uskoro vratiti, pobedonosno. Ljudi se, malo pomalo, okreću prema nama; glasovi zamuknu. Mi pevamo, sviramo sve glasnije, čujemo kako naša melodija odjekuje, odbija se o svodove podruma, kao da to neko drugi svira i peva. Čim je naša pesma završena, dižemo pogled ka umornim i upalim licima. Jedna žena se smeje i aplaudira. Jedan mlađi čovek kome nedostaje ruka kaže promuklim glasom: - Još. Svirajte još nešto! Mi menjamo uloge. Onaj koji je bio s harmonikom predaje je onom drugom i započinjemo novu pesmu. Jedan veoma mršav čovek prilazi nam teturajući, viče nam u lice: - Tišina, džukci! Grubo nas odguruje, jednoga desno, drugoga levo; gubimo ravnotežu; harmonika pada. Čovek se penje uz stepenice oslanjajući se o zid. Čujemo ga još kako viče na ulici: - Neka svi ućute! Mi pokupimo harmoniku, čistimo je. Neko kaže: - On je gluv.

Neko drugi kaže: - Nije samo gluv. Pre svega, potpuno je lud. Jedan starac nas miluje po kosi. Suze teku iz njegovih upalih očiju, s crnim podočnjacima: - Kakva nesreća! Kakav nesrećan svet! Jadni mališani! Jadan svet! Jedna žena kaže: - Gluv ili lud, on se vratio. Ti si se takođe vratio. Ona seda u krilo čoveku kome nedostaje ruka. Čovek kaže: - U pravu si, lepotice, ja sam se vratio. Ali čime ću da radim? Čime ću da držim dasku za testerisanje? Praznim rukavom svog sakoa? Neki drugi mladić, koji sedi na klupi, kaže zavitlavajući se: - Pa i ja sam se vratio. Samo što sam oduzet ka dole. Noge i sve ostalo. Neće mi se više nikada dići. Više bih voleo da sam smesta otišao ceo, eto, da sam ostao tamo. Jedna druga žena kaže: - Nikada niste zadovoljni. Oni koje gledam kako umiru u bolnici, svi kažu: „U kakvom god da sam stanju, voleo bih da preživim, da se vratim kući, da vidim svoju ženu, svoju majku, bilo kako, samo da poživim još malo.” Jedan čovek kaže: - Ti, zaveži. Žene ništa nisu videle od ovog rata. Žena kaže: - Ništa nisu videle? Budalo jedna! Sav posao je na nama, sva briga: treba prehraniti decu, negovati ranjenike. A vi, čim je rat završen, svi ste vi heroji. Mrtav: heroj. Preživeo: heroj. Osakaćen: heroj. Zato ste i izmislili rat, vi, muškarci. To je vaš rat. Vi ste ga želeli, vodite ga onda, heroji moje guzice! Svi se raspričaju, razgalame. Starac, pored nas, kaže: - Niko nije želeo ovaj rat. Niko, niko. Penjemo se ka izlazu iz podruma; odlučujemo da se vratimo. Mesec osvetljava ulice i prašnjavi put koji vodi do Bake.

RAZRAĐIVANJE NAŠIH PREDSTAVA

Učimo da žongliramo s voćkama: jabukama, orasima, kajsijama. Najpre s dve, to je lako, onda s tri, četiri, sve dok ne dođemo do pet. Izmišljamo razne mađioničarske trikove s kartama i cigaretama. Uvežbavamo se takođe u akrobatici. Znamo da izvedemo točak, salto mortale, kolut napred i nazad, i sposobni smo da hodamo na rukama sa savršenom lakoćom. Oblačimo veoma staru odeću, preveliku za nas, koju smo našli u sanduku na tavanu: karirane sakoe, šlampave i poderane, široke pantalone koje stežemo oko struka kanapom. Pronašli smo, takođe, jedan okrugli i tvrdi crni šešir. Jedan od nas prilepi sebi crvenu papriku na nos a drugi lažne brkove napravljene od kukuruzne svile. Nabavljamo ruž za usne i iscrtavamo usta sve do ušiju. Tako prerušeni u klovnove, odlazimo na pijačni trg. Tamo ima najviše prodavnica i najviše sveta. Započinjemo našu predstavu praveći mnogo buke s našom harmonikom i jednom šupljom bundevom pretvorenom u bubanj. Kada ima dovoljno posmatrača oko nas, žongliramo s paradajzima, pa čak i s jajima. Paradajz je pravi paradajz, ali jaja su ispražnjena i napunjena sitnim peskom. Kako to ljudi ne znaju, oni vrište, smeju se, aplaudiraju kada ih mi kobajagi hvatamo u poslednji tren. Nastavljamo našu predstavu mađioničarskim trikovima, a završavamo je akrobatikom. Dok jedan od nas i dalje izvodi točak i salto mortale, drugi obilazi posmatrače hodajući na rukama, sa starim šeširom u zubima. Uveče, obilazimo kafane neprerušeni. Ubrzo poznajemo sve kafane u gradu, podrume u kojima vinar prodaje svoje domaće vino, birtije u kojima se pije stojeći, kafiće u koje odlazi dobro obučen svet i neki oficiri koji traže devojke. Ljudi koji piju lako daju novac. Lako se i poveravaju. Saznajemo svakakve

tajne o svakakvim ljudima. Često nas nude pićem i mi se, malo-pomalo, navikavamo na alkohol. Takođe pušimo cigarete koje nam daju. Svuda postižemo mnogo uspeha. Smatraju da imamo lep glas; aplaudiraju nam i pozivaju nas više puta.

POZORIŠTE

Ponekad, ako su ljudi pažljivi, ne suviše pijani i ne suviše bučni, predstavljamo im jedan od naših malih pozorišnih komada, na primer Priču o siromahu i bogatašu. Jedan od nas glumi siromaha, drugi bogataša. Bogataš sedi za stolom, puši. Ulazi siromah: - Iscepao sam sva vaša drva, gospodine. - Dobro. Telesna vežba mnogo prija. Veoma dobro izgledate. Obrazi su vam se sasvim zarumeneli. - Ruke su mi se smrzle, gospodine. - Priđite! Pokažite! Odvratno! Ruke su vam skroz ispucale i pune su čireva. - To su promrzline, gospodine. - Vi, siromasi, vi večito imate neke gadne boleštine. Prljavi ste, vazda nevolje s vama. Držite, evo za vaš rad. On baca paklo cigareta siromahu koji zapali jednu i počinje da puši. Ali nema pepeljare tamo gde stoji, pored vrata, a ne usuđuje se da priđe stolu. On prema tome otresa pepeo cigarete u svoj dlan. Bogataš, koji bi voleo da siromah ode, pravi se da ne vidi da čoveku treba pepeljara. Ali siromah neće odmah da napusti prostoriju jer je gladan. On kaže: - Lepo miriše kod vas, gospodine. - Miriše na čistoću. - Miriše i na toplu supu. Još ništa nisam jeo danas. - Trebalo je da jedete. Što se mene tiče, večeraću u restoranu, jer sam dao slobodan dan svom kuvaru. Siromah njuši: - Pa ipak, ovde miriše na jednu dobru, veoma toplu supu. Bogataš viče: - Kod mene ne može da miriše na supu; kod mene niko ne sprema supu; to mora da dolazi od komšija, ili to miriše supa u vašoj mašti! Vi siromasi, vi samo mislite na svoj stomak; zato nikada i nemate novaca; potrošite sve što

zaradite na supu i salamu. Vi ste svinje, eto šta ste, a sada mi prljate parket pepelom cigarete! Izlazite odavde, i da vas nikad više ne vidim! Bogataš otvara vrata, šutne siromaha koji se ispruži na pločnik. Bogataš zatvara vrata, seda pred tanjir supe, i kaže sklopivši ruke: - Hvala, Gospode Isuse, za sva tvoja dobročinstva.

UZBUNE

Kada smo došli kod Bake, bila je tek poneka uzbuna u Malom Gradu. Sada ih ima sve više i više. Sirene stanu da urlaju u bilo koje doba dana i noći, potpuno isto kao u Velikom Gradu. Ljudi trče u zaklon, sklanjaju se u podrume. Za to vreme, ulice su puste. Ponekad vrata od kuća i radnji ostanu otvorena. Mi to koristimo da uđemo i mirno uzmemo sve što nam se dopadne. Mi se nikada ne sklanjamo u naš podrum. Ni Baka. Danju nastavljamo svoja zanimanja, noću nastavljamo da spavamo. Najčešće, avioni samo preleću naš grad i idu da bombarduju s druge strane granice. Ipak se dogodi da na neku kuću padne bomba. U tom slučaju, mi odredimo to mesto prema pravcu dima i idemo da vidimo šta je uništeno. Ako ostane nešto da se uzme, mi to uzmemo. Zapazili smo da su ljudi koji se nalaze u podrumu neke bombardovane kuće uvek mrtvi. Naprotiv, dimnjak na kući gotovo uvek i dalje stoji. Događa se takođe da neki avion pikira da bi mitraljirao ljude na poljima ili na ulici. Posilni nas je naučio da treba biti oprezan kada avion nailazi prema nama, ali čim se nađe iznad naše glave opasnost je prošla. Zbog uzbuna, zabranjeno je uveče paliti svetiljke pre nego što se potpuno ne zamrače prozori. Baka misli da je praktičnije ne paliti ih uopšte. Patrole kruže po celu noć da bi se propis poštovao. Tokom jednoga obeda, pričamo o avionu koji smo videli kako pada u plamenu. Videli smo i pilota kako iskače padobranom. - Ne znamo šta je bilo s njim, s neprijateljskim pilotom. Baka kaže: - Neprijateljskim? To su prijatelji, naša braća. Uskoro dolaze. Jednoga dana, šetamo se za vreme uzbune. Jedan izbezumljen čovek okomi se na nas: - Ne treba da ostanete napolju za vreme bombardovanja. Vuče nas za ruke ka nekim vratima:

- Ulazite, ulazite unutra. - Nećemo. - To je sklonište. Tu ćete biti bezbedni. On otvara vrata i gura nas ispred sebe. Podrum je pun sveta. U njemu vlada potpuna tišina. Žene stišću svoju decu uza se. Najednom, negde, eksplodiraju bombe. Eksplozije se približavaju. Čovek koji nas je doveo u podrum baca se na gomilu ćumura koja se nalazi u jednom ćošku i pokušava da se u nju zavuče. Nekoliko žena prezrivo se ceri. Jedna starija žena kaže: - Živci su mu popustili. Zbog toga je na odsustvu. Odjednom, jedva uspevamo da dišemo. Otvaramo vrata podruma; jedna visoka i debela žena nas odguruje, zatvara vrata. Viče: - Jeste li ludi? Ne možete sada da izađete. Mi kažemo: - Ljudi u podrumima uvek umru. Hoćemo da izađemo. Debela žena se naslanja na vrata. Pokazuje nam traku Civilne zaštite na svojoj ruci. - Ja ovde komandujem! Ostaćete tu! Zarivamo zube u njene mesnate ruke; šutiramo je u cevanice. Ona vrišti, pokušava da nas udari. Ljudi se smeju. Najzad, sva zajapurena od besa i stida, kaže: - Hajde! Tornjajte se! Crknite napolju! Neće biti velika šteta. Napolju prodišemo. To je prvi put da smo se uplašili. Bombe i dalje pljušte.

LJUDSKO STADO

Došli smo u parohiju po čisto rublje. Jedemo namazani hleb sa sluškinjom u kuhinji. Čujemo galamu koja dopire sa ulice. Ostavljamo kriške hleba i izlazimo. Ljudi stoje pred svojim vratima; gledaju u pravcu stanice. Uzbuđena deca trče vičući: - Dolaze! Dolaze! Na okuci ulice pomalja se jedan vojni džip sa stranim oficirima. Džip se kreće sporo, prate ga vojnici s puškama preko grudi. Za njima, neka vrsta ljudskog stada. Deca poput nas. Žene poput naše majke. Starci poput obućara. Ima ih oko dvesta ili trista, dolaze okruženi vojnicima. Nekolicina žena nosi svoju malu decu na leđima, na ramenu ili privijenu na grudi. Jedna od njih pada; ruke čvrsto prigrabe dete i majku; nose ih, jer je jedan vojnik već uperio pušku. Niko ne govori, niko ne plače; oči su prikovane za tlo. Čuje se samo klopot potkovanih vojničkih cokula. Tačno ispred nas, iz gomile izranja jedna mršava ruka, pruža se prljava ruka, jedan glas moli: - Hleba. Sluškinja, nasmejana, pravi pokret da ponudi ostatak svoje kriške hleba; prinese je pruženoj ruci, a zatim, uz grohotan smeh, ponovo prinosi krišku svojim ustima, grize je i kaže: - I ja sam gladna! Jedan vojnik, koji je sve video, pljesne sluškinju po stražnjici; uštine je za obraz, a ona mu maše maramicom sve dok nam pred očima ne ostane samo još oblak prašine na zalazaćem suncu. Vraćamo se u kuću. Iz kuhinje, vidimo gospodina paroha kako kleči pred velikim raspećem u svojoj sobi. Sluškinja kaže: - Dovršite svoje kriške hleba. Mi kažemo:

- Nismo više gladni. Idemo u sobu. Paroh se osvrće. - Hoćete li da se pomolite sa mnom, deco moja? - Mi se nikada ne molimo, dobro znate. Želimo da shvatimo. - Ne možete shvatiti. Suviše ste mladi. - Ali vi niste suviše mladi. Zato vas i pitamo: Ko su ti ljudi? Kuda ih vode? Zašto? Paroh ustaje, dolazi do nas. Kaže sklopivši oči: - Nedokučivi su putevi Gospodnji. Otvara oči, polaže nam svoje ruke na glave: - Žalosno je što ste bili primorani da prisustvujete jednom takvom prizoru. Vi drhtite svim udovima. - Vi takođe, gospodine paroše. - Da, ja sam star, pa drhtim. - A nama je pak hladno. Došli smo goli do pasa. Navući ćemo jednu od onih košulja koje je oprala vaša sluškinja. Idemo u kuhinju. Sluškinja nam pruža naš paket čistog veša. Uzimamo odatle svaki po košulju. Sluškinja kaže: - Suviše ste osetljivi. Najbolje bi vam bilo da zaboravite to što ste videli. - Mi nikada ništa ne zaboravljamo. Ona nas gura ka izlazu: - Hajde, smirite se! Sve to nema nikakve veze s vama. Vama se to nikada neće dogoditi. Ti ljudi su obična stoka.

BAKINE JABUKE

Iz parohije idemo trčeći do obućarove kuće. Okna njegovog prozora su polupana; vrata su provaljena. Unutra je sve opljačkano. Po zidovima su ispisane gnusne reči. Jedna starica sedi na klupi pred susednom kućom. Pitamo je: - Obućar je otišao? - Već odavno, jadan čovek. - Da nije bio među onima koji su danas prošli kroz grad? - Ne, ovi današnji su došli odnekuda. U stočnim vagonima. Njega su ubili ovde, u njegovoj radionici, njegovom sopstvenim alatom. Ništa se ne brinite. Bog sve vidi. Prepoznaće Svoje. Kada stignemo kući, zatičemo Baku kako leži na leđima, pred baštenskom kapijom, raširenih nogu, s jabukama razasutih oko nje. Baka se ne miče. Čelo joj krvari. Trčimo u kuhinju, pokvasimo jednu krpu, uzimamo rakije s police. Stavljamo mokru krpu na Bakino čelo, sipamo joj rakije u usta. Nakon nekog vremena, ona otvara oči. Kaže: - Još! Sipamo joj još rakije u usta. Ona se pridiže na laktove, počinje da viče: - Skupljajte jabuke! Šta čekate, što ne skupljate jabuke, kučkini sinovi? Mi skupljamo jabuke u prašini na putu. Stavljamo ih u njenu kecelju. S Bakinog čela je spala krpa. Krv joj curi u oči. Ona je briše krajem svoje marame. Mi pitamo: - Boli li vas, Bako? Ona se ceri: - E neće mene ubiti udarac kundakom. - Šta se dogodilo, Bako? - Ništa. Baš sam skupljala jabuke. Izašla sam pred kapiju da vidim

povorku. Kecelja mi je ispala; jabuke su popadale, otkotrljale se na put. Usred povorke. To nije razlog da te neko izudara po glavi. - Ko vas je izudarao po glavi, Bako? - Šta mislite ko? Niste valjda toliko blesavi? Udarali su i po njima. Udarali su naslepo. Nekoliko njih je ipak uspelo da ih pojede, moje jabuke! Pomažemo Baki da se podigne. Vodimo je u kuću. Ona počinje da ljušti jabuke da skuva od njih kompot, ali pada, i mi je nosimo na njen krevet. Izuvamo joj cokule. Njena marama spada; pojavljuje se jedna potpuno ćelava lobanja. Ponovo joj stavljamo maramu. Ostajemo dugo pored njenog kreveta, držimo je za ruke, nadgledamo njeno disanje.

POLICAJAC

Doručkujemo s Bakom. Neki čovek ulazi u kuhinju bez kucanja. Pokazuje svoju policijsku legitimaciju. Istoga časa, Baka počinje da viče: - Neću policije u svojoj kući! Ništa nisam uradila! Policajac kaže: - Niste, nikada, ništa. Tek poneki otrovčić ovde-onde. Baka kaže: - Ništa nije dokazano. Ne možete mi ništa. Policajac kaže: - Smirite se, Bako. Nećemo iskopavati mrtve. Ionako već imamo muke da ih pokopamo. - Pa šta onda hoćete? Policajac nas gleda i kaže: - Ne pada iver daleko od klade. Baka nas gleda takođe: - Toplo se nadam. Šta ste to opet uradili, kučkini sinovi? Policajac pita: - Gde ste bili sinoć? Mi odgovaramo: - Ovde. - Niste ste smucali po kafanama, kao obično? - Ne. Ostali smo ovde jer se Baki dogodila nesreća. Baka veoma brzo kaže: - Pala sam silazeći u podrum. Stepenice su obrasle mahovinom, pokliznula sam se. Razbila sam glavu. Mališani su me uzneli, negovali su me. Ostali su pored mene celu noć. Policajac kaže: - Imate gadnu čvorugu, vidim. Treba biti oprezan u vašim godinama. Dobro. Pretražićemo kuću. Dođite sve troje. Počećemo od podruma.

Baka otvara podrumska vrata; silazimo dole. Policajac premeće sve redom, džakove, kante, korpe, gomile krompira. Baka nas tiho pita: - Šta to traži? Mi sležemo ramenima. Posle podruma, policajac pretražuje kuhinju. Zatim Baka mora da otvori svoju sobu. Policajac razvaljuje njenu postelju. U krevetu nema ništa, a ni u slamarici, samo nešto novca pod jastukom. Pred vratima oficirove sobe, policajac pita: - Šta je ovde? Baka kaže: - Ta soba je iznajmljena jednom stranom oficiru. Od nje nemam ključ. Policajac gleda vrata tavanske sobice: - Da nemate merdevine? Baka kaže: - Slomile su se. - Kako se penjete gore? - I ne penjem se. Samo se mališani tamo penju. Policajac kaže: - Hajdemo onda, mališani. Pentramo se na tavan pomoću užeta. Policajac otvara sanduk u kome su složene stvari neophodne za naše učenje: Biblija, rečnik, papir, olovke i Velika Sveska u kojoj je sve zapisano. Ali policajac nije došao da čita. Pažljivo razgleda još hrpu stare odeće i ćebadi i onda silazimo. Kada smo sišli dole, policajac se osvrće oko sebe i kaže: - Očigledno, ne mogu da prekopam celu baštu. Dobro. Pođite sa mnom. Vodi nas u šumu, do ivice velike jame gde smo našli leš. Leš više nije tamo. Policajac pita: - Dolazili ste već ovamo? - Ne. Nikada. Bilo bi nas strah da idemo tako daleko. - Nikada niste videli ovu jamu, ni mrtvog vojnika? - Ne. Nikada. - Kada smo našli tog mrtvog vojnika, falila mu je puška, meci, ručne bombe. Mi kažemo: - Mora da je bio veoma rasejan i nemaran, taj vaš vojnik, kad je izgubio sve te stvari neophodne jednom vojnom licu.

Policajac kaže: - Nije ih izgubio. Ukradene su mu posle smrti. Vi koji često dolazite u šumu, da nemate neku ideju o tome? - Ne. Nemamo pojma. - Pa ipak, neko je sigurno morao uzeti tu pušku, te metke, te bombe. Mi kažemo: - Ko bi se usudio da dirne u tako opasne stvari?

SASLUŠAVANJE

Mi smo u kancelariji policajca. On sedi za stolom, mi stojimo naspram njega. On priprema hartiju, olovku. Puši. Postavlja nam pitanja: - Otkada poznajete sluškinju iz parohije? - Od proletos. - Gde ste je upoznali? - Kod Bake. Došla je da traži krompira. - Vi snabdevate drvima parohiju. Koliko vam plaćaju za to? - Ništa. Donosimo drva u parohiju da zahvalimo sluškinji što pere naš veš. - Ona je dobra prema vama? - Jako dobra. Daje nam namazanog hleba, podseca nam nokte i kosu, priprema nam kupke. - Kao majka, sve u svemu. A gospodin paroh, je li on dobar prema vama? - Jako dobar. Pozajmljuje nam knjige i uči nas mnogim stvarima. - Kada ste poslednji put doneli drva u parohiju? - Pre pet dana. U utorak ujutro. Policajac se šeta po sobi. Navlači zavese i pali lampu na stolu. Uzima dve stolice i naređuje da sednemo. Uperi svetlost lampe u naša lica: - Vi ste je mnogo voleli, sluškinju? - Da, mnogo. - Znate li šta joj se desilo? - Nešto joj se desilo? - Da. Užasna stvar. Jutros je, kao i obično, ložila vatru i kuhinjska peć je eksplodirala. Sve joj je otišlo pravo u lice. U bolnici je. Policajac prestaje da govori; mi ne kažemo ništa. On kaže: - Ništa ne kažete? Mi kažemo: - Eksplozija u lice, to zasigurno vodi u bolnicu, a ponekad i u mrtvačnicu. Prava je sreća što nije mrtva. - Unakažena je za ceo život!

Mi ćutimo. Policajac takođe. Gleda nas. Mi njega gledamo. On kaže: - Ne izgledate naročito tužni. - Zadovoljni smo što je ostala živa. Posle jedne takve nesreće! - To nije bila nesreća. Neko je sakrio eksploziv u drvo za ogrev. Metak iz vojničke puške. Našli smo čauru. Mi pitamo: - Zašto bi neko to uradio? - Da je ubije. Nju ili gospodina paroha. Mi kažemo: - Ljudi su okrutni. Vole da ubijaju. Rat ih je tome naučio. A ima eksploziva koji se svuda povlači. Policajac počinje da viče: - Prestanite da izigravate nevinašca! Vi snabdevate drvima parohiju! Vi se smucate po ceo dan u šumi! Vi pelješite leševe! Vi ste sposobni za sve! Nosite to u krvi! I vaša Baka ima ubistvo na savesti. Otrovala je svog muža. Ona otrov, a vi eksploziv! Priznajte, hulje male! To ste bili vi! Mi kažemo: - Nismo mi jedini koji snabdevaju drvima parohiju. On kaže: - To je tačno. Ima još i stari. Već sam ga ispitao. Mi kažemo: - Bilo ko može da sakrije metak u gomilu drva. - Da, ali bilo ko ne može da dođe do metaka. Briga me za vašu sluškinju! Ono što hoću da znam je gde su meci? Gde su bombe? Gde je puška? Stari je sve priznao. Tako sam ga dobro ispitivao da je sve priznao. Ali nije mogao da mi pokaže gde su meci, bombe, puška. Nije on krivac. To ste vi! Vi znate gde su meci, bombe, puška. Vi to znate, i reći ćete mi! Mi ne odgovaramo. Policajac udara. Obema rukama. Desno i levo. Krvarimo iz nosa i iz usta. - Priznajte! Mi ćutimo. On je sav pobeleo, udara i opet udara. Padamo sa stolica. Zadaje nam udarce nogom u rebra, u bubrege, u stomak. - Priznajte! Priznajte! Vi ste! Priznajte! Ne možemo više da otvorimo oči. Više ništa ne čujemo. Telo nam je okupano znojem, krvlju, mokraćom, izmetom. Gubimo svest.

U ZATVORU

Ležimo na podu od utabane zemlje u jednoj ćeliji. Kroz prozorče sa železnim rešetkama prodire malo svetlosti. Ali ne znamo koje je vreme, pa čak ni da li je jutro ili poslepodne. Svuda nas boli. I najblaži pokret nanovo nas baca u polusvesno stanje. Vid nam je zamagljen, u ušima nam zuji, u glavi buči. Strašno smo žedni. Usta su nam suva. Tako prolaze sati. Ne govorimo. Kasnije, ulazi policajac, pita nas: - Treba li vam nešto? Mi kažemo: - Da pijemo. - Govorite. Priznajte. I dobićete da pijete, da jedete, sve što hoćete. Mi ne odgovaramo. On pita: - Deda, hoćete li nešto da jedete? Niko mu ne odgovara. On izlazi. Shvatamo da nismo sami u ćeliji. Sa oprezom malo pridižemo glavu i vidimo da u ćošku leži jedan presamićen starac. Polako dopuzimo do njega, dodirnemo ga. Ukočen je i hladan. Svejednako puzeći, vraćamo se na naše mesto pored vrata. Već je noć kada se policajac vraća sa džepnom lampom. Osvetljava starca, kaže mu: - Lepo spavajte. Sutra ujutro moći ćete da se vratite kući. Osvetljava i nas posred lica, jednog po jednog. - Još uvek nemate ništa da kažete? Svejedno. Imam vremena. Progovorićete ili ćete krepati ovde. Kasnije, u toku noći, vrata se opet otvaraju. Ulaze policajac, posilni i strani oficir. Oficir se naginje nad nas. Kaže posilnom: - Telefonirajte u bazu za kola hitne pomoći! Posilni odlazi. Oficir pregleda starca. Kaže: - Pretukao ga je na smrt!

Okreće se ka policajcu: - Skupo ćeš to da platiš, gnjido! Kad bi samo znao kako ćeš sve to da platiš! Policajac nas pita: - Šta kaže on? - Kaže da je starac mrtav i da ćete vi to skupo platiti, gnjido! Oficir nas miluje po čelu: - Mali moji, dečačići moji. Usudio se da vas povredi, ta gnusna svinja! Policajac kaže: - Šta će mi uraditi? Recite mu, ja imam decu... Nisam znao... Je li vam to otac, šta vam je on? Mi kažemo: - To nam je stric. - Trebalo je da mi kažete. Kako sam mogao da znam. Molim vas izvinite. Šta mogu da učinim za... Mi kažemo: - Molite se Bogu. Stiže posilni s drugim vojnicima. Stavljaju nas na nosila i nose nas u kola hitne pomoći. Oficir seda pored nas. Policajca, okruženog s nekoliko vojnika, odvode u džip koji vozi posilni. U vojnoj bazi, odmah nas pregleda lekar u velikoj beloj sali. On dezinfikuje naše rane, daje nam injekcije protiv bolova i protiv tetanusa. Radi nam i radiografiju. Nemamo ništa slomljeno, sem nekoliko zuba, ali u pitanju su mlečnjaci. Posilni nas vraća kod Bake. Leže nas u oficirov veliki krevet i smešta se na ćebe pored kreveta. Ujutro, ide po Baku koja nam donosi toplog mleka u krevet. Kada je posilni otišao, Baka nas pita: - Jeste li priznali? - Ne, Bako. Nismo imali šta da priznamo. - To sam i mislila. A policajac, šta je bilo s njim? - Ne znamo. Ali sigurno se više nikada neće vratiti. Baka se ceri: - Deportovan ili streljan, ha? Svinja! Proslavićemo to. Podgrejaću pile od juče. Ni ja nisam jela. U podne ustajemo, idemo u kuhinju da jedemo. Za vreme obeda, Baka kaže:

- Pitam se zašto ste hteli da je ubijete? Imali ste svoje razloge, pretpostavljam.

STARI GOSPODIN

Samo što smo večerali, jedan stari gospodin dolazi s jednom devojčicom malo većom od nas. Baka ga pita: - Šta hoćete? Stari gospodin izgovara neko ime, a Baka nam kaže: - Izađite. Prošetajte se po bašti. Mi izlazimo. Obilazimo kuću i sedamo pod kuhinjski prozor. Slušamo. Stari gospodin kaže: - Imajte milosti. Baka odgovara: - Kako možete da tražite tako nešto od mene? Stari gospodin kaže: - Poznavali ste njene roditelje. Oni su mi je poverili pre nego što su deportovani. Dali su mi vašu adresu u slučaju da ne bude više bezbedna kod mene. Baka pita: - Znate li kakvoj opasnosti se izlažem? - Da, znam. Ali radi se o njenom životu. - Ima jedan strani oficir u kući. - Baš zato. Niko je neće ovde tražiti. Dovoljno će biti da kažete da je to vaša unuka, rođaka ova dva dečaka. - Svi znaju da nemam drugih unuka sem ovo dvoje. - Možete da kažete da je iz porodice vašeg zeta. Baka se ceri: - Tog nikad nisam ni videla! Nakon dužeg ćutanja, stari gospodin nastavlja: - Tražim od vas samo da hranite devojčicu nekoliko meseci. Do kraja rata. - Rat može da potraje još godinama. - Ne, neće on još dugo.

Baka počinje da kukumavči: - Ja sam jedna sirota starica koja se ubija od rada. Kako da prehranim tolika usta? Stari gospodin kaže: - Evo vam sav novac koji su imali njeni roditelji. I porodični nakit. Sve je to vaše, ako je spasite. Malo posle, Baka nas zove: - Ovo je vaša rođaka. Mi kažemo: - Da, Bako. Stari gospodin kaže: - Igraćete se zajedno, sve troje, zar ne? Mi kažemo: - Mi se nikada ne igramo. On pita: - Pa šta onda radite? - Radimo, učimo, izvodimo vežbe. On kaže: - Razumem. Vi ste ozbiljni ljudi. Nemate vremena za igru. Pazićete svoju rođaku, zar ne? - Da, gospodine. Pazićemo je. - Hvala vam. Naša rođaka kaže: - Ja sam veća od vas. Mi odgovaramo: - Ali nas smo dvojica. Stari gospodin kaže: - U pravu ste. Udvoje, mnogo si jači. I nećete zaboraviti da je zovete „rođaka”, zar ne? Ne, gospodine. Mi nikada ništa ne zaboravljamo. - Imam poverenja u vas.

NAŠA ROĐAKA

Naša rođaka je pet godina starija od nas. Oči su joj crne. Kosa joj je riđa od jednog proizvoda koji se zove kana. Baka nam kaže da je naša rođaka kćerka od sestre našega Oca. Mi kažemo to isto onima koji postavljaju pitanja o našoj rođaci. Znamo da naš Otac nema sestru. Ali znamo i to da bi bez ove laži život naše rođake bio u opasnosti. A obećali smo starom gospodinu da ćemo je paziti. Posle odlaska starog gospodina, Baka kaže: - Vaša rođaka će spavati s vama u kuhinji. Mi kažemo: - Nema više mesta u kuhinji. Baka kaže: - Snađite se. Naša rođaka kaže: - Rado ću spavati pod stolom, na podu, ako mi date jedno ćebe. Mi kažemo: - Možeš da spavaš na klupi i možeš da zadržiš ćebad. Mi ćemo spavati na tavanu. Više nije tako hladno. Ona kaže: - Ja ću da spavam s vama na tavanu. - Ne trebaš nam. Ne smeš nikada kročiti na tavan. - Zašto? Mi kažemo: - Ti imaš jednu tajnu. Mi imamo jednu takođe. Ako ti ne budeš poštovala našu tajnu, ni mi nećemo poštovati tvoju. Ona pita: - Vi biste bili sposobni da me otkucate? - Ako se popneš na tavan, umireš. Jasno? Ona nas neko vreme posmatra ćutke, zatim kaže:

- Vidim. Vi ste dve male bitange, skroz-naskroz udarene. Nikada se neću popeti na vaš svinjac od tavana, obećavam. Ona drži obećanje, nikada se ne penje na tavan. Ali nam sve vreme smeta na drugim mestima. Ona kaže: - Donesite mi malina. Mi kažemo: - Idi sama po njih u baštu. Ona kaže: - Prestanite da čitate naglas. Parate mi uši. Mi nastavljamo da čitamo. Ona pita: - Šta radite vi tamo, ležeći na zemlji nepomično, već satima? Mi nastavljamo našu vežbu nepomičnosti čak i kada nas ona gađa trulim voćem. Ona kaže: - Prestanite da ćutite, stvarno me nervirate! Mi nastavljamo našu vežbu ćutanja ne odgovarajući joj. Ona pita: - Zašto ništa ne jedete danas? - Ovo je naš dan za vežbu gladovanja. Naša rođaka ne radi, ne uči, ne izvodi vežbe. Često posmatra nebo, katkada plače. Baka nikada ne udara našu rođaku. Niti je psuje. Ne traži od nje da radi. Ništa od nje ne traži. Nikada joj se ne obraća.

NAKIT

Iste večeri kada je došla naša rođaka, idemo da spavamo na tavanu. Uzimamo iz oficirove sobe dva ćebeta i prostiremo slamu na pod. Pre nego što legnemo, gledamo kroz rupe. Kod oficira nema nikoga. Kod Bake ima svetla, što se retko dešava. Baka je uzela petrolejku iz kuhinje i okačila je iznad svog toaletnog stola. To je stari komad nameštaja s tri ogledala. Ono u sredini je učvršćeno, druga dva su pokretna. Možeš ih pomicati da se ogledaš iz profila. Baka sedi ispred toaletnog stola, gleda se u ogledalu. Na vrh glave, na svoju crnu maramu, stavila je neku blistavu stvar. Oko vrata joj visi više ogrlica, ruke su joj nakinđurene narukvicama, prsti prstenjem. Promatra se pričajući sama sa sobom: - Bogata, bogata. Lako je biti lepa sa svim ovim. Lako. Kolo sreće se okreće. Moj je, sada, sav taj nakit. Moj. To ti je pravda. Sija li, sija. Kasnije, kaže: - A šta ako se vrate? Ako mi ga traže natrag? Čim prođe opasnost, zaboravljaju. Zahvalnost, ne znaju oni šta je to. Obećavaju brda i doline, a onda... Ne, ne, oni su već mrtvi. Stari gospodin će takođe umreti. Rekao je da mogu sve da zadržim... Ali mala... Ona je sve videla, sve čula. Ona će hteti da mi ga oduzme. To je sigurno. Posle rata će ga tražiti. Ali ja neću, ja ne mogu da ga vratim. On je moj. Zauvek. Treba da umre, i ona. Tako, nema dokaza. Ni traga ni glasa. Da, ona će da umre, mala. Desiće joj se nesreća. Tačno pred kraj rata. Da, dobra je nesreća. Ne otrov. Ne ovog puta. Neka nesreća. Davljenje u reci. Držati joj glavu pod vodom. Teško. Gurnuti je s podrumskih stepenica. Nije dovoljno visoko. Otrov. Preostaje jedino otrov. Nešto sporo. Dobro dozirano. Neka bolest koja je polako razjeda, mesecima. Nema lekara. Mnogo ljudi umre tako, zbog nemogućnosti lečenja, za vreme rata. Baka diže pesnicu, preti svom liku u ogledalu: - Ništa mi nećete moći! Ništa!

Ceri se. Skida nakit, stavlja ga u jednu platnenu vrećicu i gura vrećicu u svoju slamaricu. Leže u krevet, mi takođe. Sutradan ujutro, kada je naša rođaka izašla iz kuhinje, kažemo Baki: - Bako, hoćemo nešto da vam kažemo. - Šta je opet? - Čujte dobro, Bako. Mi smo obećali starom gospodinu da ćemo paziti našu rođaku. Prema tome, ništa joj se neće desiti. Ni nesreća, ni bolest. Ništa. A ni nama. Pokazujemo joj jednu zatvorenu kovertu: - Ovde je sve zapisano. Daćemo ovo pismo gospodinu parohu. Ako se bilo šta desi nekome od nas troje, paroh će otvoriti pismo. Jeste li dobro razumeli, Bako? Baka nas gleda, skoro žmureći. Diše veoma jako. Kaže veoma tiho: - Kučkini, kurvini i đavolji sinovi! Proklet neka je dan kada ste rođeni! Popodne, kada Baka ode da radi u vinogradu, mi prekopavamo njenu slamaricu. U njoj nema ničega.

NAŠA ROĐAKA I NJEN DRAGI

Naša rođaka postaje ozbiljna, više nam ne dosađuje. Svaki dan se kupa u velikom koritu koje smo kupili novcem zarađenim u kafanama. Veoma često pere svoju haljinu a i gaćice. Dok joj se odeća suši, ona se umota u peškir ili se pak ispruži na suncu u gaćicama koje se suše na njoj. Sva je pocrnela. Kosa je prekriva do stražnjice. Ponekad se okrene na leđa i sakrije grudi kosom. Predveče, odlazi u grad. U gradu ostaje sve duže i duže. Jedne večeri, pratimo je a da ona ne posumnja. Pored groblja, pridružuje se grupi mladića i devojaka, svi su veći od nas. Sede pod drvećem, puše. Imaju i flaše vina. Piju iz grlića. Jedan od njih drži stražu na rubu staze. Ako se neko približi, stražar počne da zvižduće jednu poznatu pesmu i dalje sedeći mirno. Grupa se razilazi i sakriva u grmlje ili iza nadgrobnih ploča. Kad je opasnost prošla, stražar zviždi neku drugu pesmu. Grupa tiho priča o ratu i o dezertiranju, deportovanjima, otporu, oslobođenju. Po njima, strani vojnici koji su u našoj zemlji i koji su tobože naši saveznici u stvari su naši neprijatelji, a oni koji će uskoro doći i dobiti rat nisu neprijatelji već, naprotiv, naši oslobodioci. Oni kažu: - Moj otac je prešao na drugu stranu. Vratiće se s njima. - Moj otac je pak dezertirao čim je objavljen rat. - Moji roditelji su prišli partizanima. Bio sam suviše mlad da bih pošao s njima. - Moje su odveli ti gadovi. Deportovani su. - Nećeš ih više nikada videti, svoje roditelje. Ni ja svoje. Svi su oni sada mrtvi. - To nije sigurno. Biće preživelih. - A mrtve ćemo osvetiti. - Bili smo suviše mladi. Šteta. Ništa nismo mogli da uradimo. - Uskoro će biti završeno. ,,Oni” će stići za koji dan.

- Dočekaćemo ih na Velikom trgu, sa cvećem. Kasno u noć, grupa se razilazi. Svako se vraća svojoj kući. Naša rođaka odlazi s jednim mladićem. Mi je pratimo. Oni ulaze u male uličice zamka, iščezavaju iza jednog porušenog zida. Ne vidimo ih, ali ih čujemo. Naša rođaka kaže: - Lezi na mene. Da, tako. Ljubi me. Ljubi me. Mladić kaže: - Kako si lepa! Želim te. - I ja tebe. Ali se plašim. Šta ako ostanem trudna? - Oženiću se tobom. Volim te. Venčaćemo se posle Oslobođenja. - Suviše smo mladi. Treba sačekati. - Ja ne mogu da čekam. - Stani! Boli me. Ne treba, ne treba to da radimo, dragi. Mladić kaže: - Da, u pravu si. Ali mazi me. Daj ruku. Mazi me ovde, da, tako. Okreni se. Želim da te ljubim tu, tu, dok me maziš. Naša rođaka kaže: - Ne, nemoj. Stid me je. Oh, nastavi, nastavi! Volim te, toliko te volim. Mi se vraćamo.

BLAGOSLOV

Primorani smo da ponovo odemo u parohiju da bismo vratili knjige koje smo pozajmili. Opet nam neka starica otvara vrata. Uvodi nas, kaže: - Gospodin paroh vas očekuje. Paroh kaže: - Sedite. Mi stavljamo knjige na njegov sto. Sedamo. Paroh nas na trenutak gleda, zatim kaže: - Očekivao sam vas. Već dugo niste dolazili. Mi kažemo: - Hteli smo dovršiti knjige. I veoma smo zauzeti. - A vaše kupanje? - Sada imamo sve što nam treba da se okupamo. Kupili smo korito, sapun, makaze, četkice za zube. - Čime? Kojim novcem? - Novcem koji zarađujemo svirajući u kafanama. - Kafane su leglo poroka. Naročito u vašim godinama. Mi ne odgovaramo. On kaže: - Niste dolazili ni po novac za slepu. Sada je to već velika suma. Uzmite je. Pruža nam novac. Mi kažemo: - Zadržite ga. Dovoljno ste dali. Uzimali smo vam novac kada je to bilo apsolutno potrebno. Sada zarađujemo dovoljno novca da ga možemo davati i Zečijoj Usni. Sem toga, naučili smo je da radi. Pomogli smo joj da obradi zemlju u svojoj bašti i u njoj zaseje krompir, pasulj, bundeve, paradajz. Dali smo joj pilića i kunića da ih uzgaja. Ona se bavi svojom baštom i svojim životinjama. Više ne prosi. Više joj ne treba vaš novac. Paroh kaže: - Onda uzmite taj novac za sebe. Tako nećete morati da radite po kafanama.

- Mi volimo da radimo po kafanama. On kaže: - Saznao sam da su vas isprebijali, mučili. Mi pitamo: - Šta je bilo s njom, s vašom sluškinjom? - Otišla je dobrovoljno na ratište da neguje ranjenike. Mrtva je. Mi ćutimo. On pita: - Hoćete li da mi se poverite? Ja sam zavetovan na ispovednu tajnu. Nemate čega da se plašite. Ispovedite se. Mi kažemo: - Nemamo šta da ispovedimo. - Grešite. Jedan takav zločin je veoma teško breme na duši. Ispovest bi vam olakšala. Bog prašta svima onima koji iskreno žale zbog svojih greha. Mi kažemo: - Mi ni zbog čega ne žalimo. Nemamo zbog čega da žalimo. Nakon dužeg ćutanja, on kaže: - Sve sam video kroz prozor. Krišku hleba... Ali osveta pripada Bogu. Vi nemate pravo da se stavljate na Njegovo mesto. Ćutimo. On pita: - Mogu li vas blagosloviti? - Ako vam to čini zadovoljstvo. Polaže nam svoje ruke na glavu: - Bože svemogući, blagoslovi ovu decu. Kakav god da je njihov zločin, oprosti im. Zabludele ovčice u jednom užasnom svetu, i sama žrtve našeg izopačenog doba, ne znaju šta čine. Preklinjem Te da spasiš njihovu detinju dušu, da je očistiš u Tvojoj beskonačnoj dobroti i u Tvome milosrđu. Amin. Zatim, još nam kaže: - Svratite da me obiđete s vremena na vreme, čak i ako vam ništa ne treba.

BEŽANJE

Preko noći, po zidovima Grada osvanjuju plakati. Na jednom plakatu, vidi se starac koji leži na zemlji, tela probodenog bajonetom neprijateljskog vojnika. Na nekom drugom plakatu, neprijateljski vojnik udara jedno dete drugim detetom koje drži za noge. Na nekom drugom, pak, neprijateljski vojnik vuče jednu ženu za ruku, a drugom rukom dere joj bluzu. Ženi su otvorena usta, a iz očiju joj teku suze. Ljudi koji gledaju plakate užasnuti su. Baka se šegači, kaže: - To su laži. Ne treba da se plašite. Ljudi kažu da je Veliki Grad pao. Baka kaže: - Ako su prešli Veliku Reku, više ih ništa neće zaustaviti. Uskoro će biti ovde. Naša rođaka kaže: - Onda ću moći da se vratim. Jedan dan, ljudi kažu da se vojska povukla, da je primirje i da je rat završen. Sutradan, ljudi kažu da je postavljena nova vlada i da se rat nastavlja. Mnogo stranih vojnika dolazi vozom ili kamionima. Vojnici iz naše zemlje takođe. Brojni su ranjenici. Kada ljudi ispituju vojnike iz naše zemlje, ovi odgovaraju da ne znaju ništa. Oni prolaze Gradom. Idu u drugu zemlju putem koji vodi pored logora. Ljudi kažu: - Beže. To je rasulo. Drugi kažu: - Povlače se. Pregrupišu se iza granice. Ovde će ih zaustaviti. Oni nikada neće pustiti neprijatelja da pređe granicu. Baka kaže: - Videćemo još. Mnogo ljudi prolazi ispred Bakine kuće. I oni idu u drugu zemlju. Kažu da

treba zauvek napustiti našu zemlju, jer stiže neprijatelj i svetiće se. Gurnuće naš narod u ropstvo. Ima ljudi koji beže pešice, s torbom na leđima, drugi guraju svoje bicikle natovarene najrazličitijim stvarima: perina, violina, prase u kavezu, šerpe. Drugi su načičkani na konjskim zapregama: oni nose sav svoj nameštaj. Većina je iz našeg grada, ali nekolicina stiže izdaleka. Jednoga jutra, posilni i strani oficir dolaze da se oproste s nama. Posilni kaže: - Sve propalo. Ali bolje budeš pobeđen nego mrtav. On se smeje. Oficir stavlja jednu ploču na gramofon; slušamo je ćutke, sedeći na velikom krevetu. Oficir nas stišće uza se, plače. - Više vas neću videti. Mi mu kažemo: - Imaćete svoju sopstvenu decu. - Ne želim ih. On još kaže, pokazujući ploče, gramofon: - Zadržite ovo kao uspomenu na mene. Ali ne i rečnik. Bićete primorani da naučite drugi jezik.

BRDO LEŠEVA

Jedne noći, čujemo eksplozije, puškaranja, mitraljeske rafale. Izlazimo iz kuće da vidimo šta se dešava. Na mestu logora diže se velika buktinja. Verujemo da je stigao neprijatelj, ali, sutradan, Grad je tih; čuje se samo gruvanje topova u daljini. Na kraju puta koji vodi u bazu, nema više stražara. Neki gusti dim odvratnog mirisa diže se ka nebu. Odlučujemo da izvidimo. Ulazimo u logor. Prazan je. Nigde nikoga. Neke zgrade i dalje gore. Smrad je nepodnošljiv. Začepljujemo nos i ipak produžavamo dalje. Zaustavlja nas ograda od bodljikave žice. Penjemo se na osmatračnicu. Vidimo jedan veliki trg na kome se uzdižu četiri velike crne lomače. Uočavamo jedan otvor, procep u ogradi. Silazimo sa osmatračnice, pronalazimo ulaz. To je velika železna kapija, otvorena je. Iznad nje je napisano na stranom jeziku: „Tranzitni logor”. Ulazimo. Crne lomače koje smo videli odozgo, u stvari su ugljenisani leševi. Neki su sasvim dobro sagoreli, ostale su samo kosti. Drugi jedva da su i pocrneli. Ima ih mnogo. Velikih i malih. Odraslih i dece. Mislimo da su ih najpre pobili, zatim nagomilali i polili benzinom da bi mogli da ih zapale. Povraćamo. Izlazimo iz logora trčeći. Vraćamo se. Baka nas zove da jedemo, ali mi ponovo povraćamo. Baka kaže: - Opet ste jeli neko đubre. Mi kažemo: - Da, zelenih jabuka. Naša rođaka kaže: - Logor je izgoreo. Trebalo bi otići da vidimo. Sigurno nema više nikoga. - Već smo bili tamo. Nema ničega zanimljivog. Baka se ceri: - Junaci ništa nisu zaboravili? Sve su odneli sa sobom? Da nisu ostavili nešto korisno? Jeste li dobro pogledali?

- Da, Bako. Dobro smo pogledali. Nema ničega. Naša rođaka izlazi iz kuhinje. Pratimo je. Pitamo je: - Kuda ćeš? - U grad. - Već? Obično ideš samo uveče. Ona se smeši: - Da, ali čekam nekoga. Slušajte! Naša rođaka nam se opet smeši, zatim trčeći odlazi ka gradu.

NAŠA MAJKA

Mi smo u bašti. Pred kućom se zaustavlja jedan vojni džip. Iz njega izlazi naša Majka, u pratnji nekog stranog oficira. Prelaze preko bašte gotovo trčeći. Naša majka u naručju drži bebu. Ugleda nas, viče: - Dođite! Brzo dođite u džip. Krećemo. Požurite. Ostavljajte poslove i dođite! Mi pitamo: - Čija je beba? Ona kaže: - To je vaša sestrica. Dođite! Nema vremena za gubljenje. Mi pitamo: - Kuda idemo? - U drugu zemlju. Prestanite da zapitkujete i dolazite. Mi kažemo: - Nećemo da idemo tamo. Hoćemo da ostanemo ovde. Naša Majka kaže: - Ja sam primorana da idem tamo. A vi ćete poći sa mnom. - Nećemo. Ostaćemo ovde. Baka izlazi iz kuće. Kaže našoj Majci: - Šta ti radiš ovde? Šta to držiš u rukama? Naša Majka kaže: - Došla sam po svoje sinove. Poslaću vam novaca, majko. Baka kaže: - Neću tvoj novac. I neću ti vratiti dečake. Naša Majka traži od oficira da nas dovede silom. Brzo uspužemo na tavan pomoću užeta. Oficir pokušava da nas uhvati, ali mi ga udaramo nogama u lice. Oficir psuje. Povlačimo uže gore. Baka se ceri: - Vidiš, neće da idu s tobom. Naša Majka veoma jako viče:

- Naređujem vam da smesta siđete! Baka kaže: - Oni nikada ne slušaju naređenja. Naša Majka počinje da plače: - Dođite, mili moji. Ne mogu da pođem bez vas. Baka kaže: - Nije ti dovoljno tvoje strano kopile? Mi kažemo: - Ovde nam je dobro, Majko. Mirno pođite. Veoma nam je dobro kod Bake. Čuje se paljba iz topova i mitraljeza. Oficir grabi našu Majku za ramena i vuče je prema kolima. Ali naša Majka se otima: - To su moji sinovi, hoću ih! Volim ih! Baka kaže: - Meni su oni potrebni. Ja sam stara. A ti sebi možeš još da napraviš druge. Evo dokaza! Majka kaže: - Preklinjem vas, ne zadržavajte ih. Baka kaže: - Ja ih ne zadržavam. Hajde, dečaci, smesta silazite i pođite s vašom majkom. Mi kažemo: - Nećemo da idemo. Hoćemo da ostanemo s vama, Bako. Oficir privuče našu Majku u zagrljaj, ali ona ga odgurne. Oficir seda u džip i pali motor. Upravo u tom trenutku, u bašti dolazi do eksplozije. Odmah posle toga, ugledamo našu Majku na zemlji. Oficir trči ka njoj. Baka hoće da nas udalji. Kaže: - Ne gledajte! Vratite se u kuću! Oficir psuje, trči u džip i kreće pod punim gasom. Mi gledamo našu Majku. Iz trbuha joj izlaze creva. Svuda je crvena. Beba takođe. Glava naše Majke visi u rupi koju je iskopala granata. Oči su joj otvorene i još uvek vlažne od suza. Baka kaže: - Idite po lopatu! Mi na dno rupe prostiremo ćebe, polažemo našu majku na njega. Beba je još uvek priljubljena na njene grudi. Prekrivamo ih drugim ćebetom, zatim zatrpavamo rupu.

Kada se naša rođaka vrati iz grada, ona pita: - Nešto se dogodilo? Mi kažemo: - Da, jedna granata je napravila rupu u bašti.

ODLAZAK NAŠE ROĐAKE

Celu noć slušamo pucnjavu, eksplozije. U zoru, naglo, tajac. Zaspemo na oficirovom velikom krevetu. Njegov krevet je postao naš krevet, a njegova soba je postala naša soba. Ujutro, idemo u kuhinju da doručkujemo. Baka je ispred peći. Naša rođaka smotava svoju ćebad. Ona kaže: - Baš se nisam naspavala. Mi kažemo: - Spavaćeš u bašti. Nema više buke i toplo je. Ona pita: - Niste se plašili, noćas? Mi sležemo ramenima ne odgovarajući. Neko kuca na vrata. Ulazi jedan čovek u civilu, u pratnji dva vojnika. Vojnici imaju mitraljeze i nose uniformu kakvu nikada nismo videli. Baka nešto kaže jezikom kojim govori kada pije rakije. Vojnici odgovaraju. Baka im se veša o vrat, ljubi ih jednog po jednog, zatim nastavlja da priča s njima. Civil kaže: - Vi govorite njihov jezik, gospođo? Baka odgovara: - To je moj maternji jezik, gospodine. Naša rođaka pita: - Jesu li tu? Kada su stigli? Hteli smo da ih dočekamo na Velikom Trgu s buketima cveća. Civil pita: - Ko to, „mi”? - Moji prijatelji i ja. Civil se smeši: - E pa, već je kasno. Stigli su noćas. A ja, odmah posle njih. Tražim jednu

devojku. On izgovara neko prezime; naša rođaka kaže: - Da, to sam ja. Gde su moji roditelji? Civil kaže: - Ne znam. Ja sam zadužen samo da pronađem decu koja su na mojoj listi. Ići ćemo najpre u jedan prihvatni centar u Velikom Gradu. Zatim ćemo tragati da pronađemo vaše roditelje. Naša rođaka kaže: - Imam jednog prijatelja ovde. Da li je i on na vašoj listi? Ona kaže prezime svog dragog. Civil pregleda listu: - Jeste. On je već u glavnom štabu vojske. Putovaćete zajedno. Spremite svoje stvari. Naša rođaka, veoma vesela, pakuje svoje haljine i skuplja svoj toaletni pribor u peškir. Civil se okreće prema nama: - A vi? Kako se zovete? Baka kaže: - To su moji unuci. Ostaće kod mene. Mi kažemo: - Da, ostaćemo kod Bake. Civil kaže: - Voleo bih ipak da mi kažete svoje ime. Mi mu ga kažemo. On gleda svoje papire: - Niste na mojoj listi. Možete ih zadržati, gospođo. Baka kaže: - Dakako da ih mogu zadržati! Naša rođaka kaže: - Spremna sam. Hajdemo. Civil kaže: - Vama se baš žuri. Mogli biste barem da se zahvalite gospođi i da se oprostite sa ovim malim dečacima. Naša rođaka kaže: - S malim dečacima? S malim bitangama, da. Ona nas stišće uza se, veoma jako: - Neću da vas ljubim, znam da to ne volite. Ne glupirajte se mnogo, budite pametni. Stišće nas još jače, plače. Civil je uzima za ruku i kaže Baki:

- Hvala vam, gospođo, na svemu što ste učinili za ovo dete. Svi izlazimo. Pred baštenskom kapijom stoji džip. Dva vojnika smeštaju se napred, civil i naša rođaka pozadi. Baka još nešto viče. Vojnici se smeju. Džip kreće. Naša rođaka se ne osvrće.

DOLAZAK NOVIH STRANACA

Nakon odlaska naše rođake, idemo u grad da vidimo šta se dešava. Na svakom uličnom ćošku ima tenk. Na Velikom Trgu, kamioni, džipovi, motocikli, motocikli s prikolicom, a na sve strane mnogo vojnika. Na Pijačnom trgu, koji nije asfaltiran, razapinju šatore i postavljaju poljske kuhinje. Kada prolazimo pored njih, smeše nam se, nešto nam govore, ali mi ne razumemo šta kažu. Sem vojnika, nema nikoga na ulicama. Vrata na kućama su zatvorena, roletne navučene, zastori na prodavnicama spušteni. Vraćamo se, kažemo Baki: - U gradu je sve mirno. Ona se ceri: - Za sada se odmaraju, ali popodne ćete videti! - Šta će se dogoditi, Bako? - Krenuće u premetačinu. Ulaziće svuda i preturaće. I uzimaće sve što im se dopadne. Već sam preživela jedan rat, znam kako to ide. Mi nemamo čega da se plašimo: ovde nema šta da se uzme i znam s njima da govorim. - Ali šta traže oni, Bako? - Špijune, oružje, municiju, satove, zlato, žene. Popodne, doista, vojnici počinju sistematski da pretražuju kuće. Ako im neko ne otvori, pucaju u vazduh, zatim provaljuju vrata. Mnoge kuće su prazne. Stanovnici su zauvek otišli ili se pak kriju u šumi. Te nenastanjene kuće oni pretražuju poput ostalih, kao i sve bakalnice i radnje. Posle prolaska vojnika, u radnje i napuštene kuće nagrću lopovi. Ti lopovi su pre svega deca i starci, te pokoja žena, koji se ne plaše ničega ili su siromašni. Srećemo Zečiju Usnu. Ruke su joj natovarene odećom i obućom. Kaže nam: - Požurite dok još ima šta da se uzme. Ja već treći put idem u nabavku. Ulazimo u Knjižaru kojoj su provaljena vrata. Tu je samo grupica dece

manje od nas. Uzimaju olovke i krede u boji, gumice, rezače, školske torbe. Mirno biramo ono što nam treba: jednu kompletnu enciklopediju u više tomova, olovke i papir. Na ulici, neki starac i starica tuku se oko dimljene šunke. Okruženi su ljudima koji se šegače i bodre ih. Žena grebe starcu lice i konačno ona odnosi šunku. Lopovi se napijaju ukradenim alkoholom, tuku se, razbijaju prozore na kućama i izloge na prodavnicama koje su opljačkali, lome posuđe, bacaju na zemlju stvari koje im ne trebaju ili koje ne mogu poneti. Vojnici piju takođe i vraćaju se u kuće, ali ovoga puta da nađu žene. Svuda se čuju pucnji i krici žena koje siluju. Na Velikom Trgu, jedan vojnik svira harmoniku. Ostali vojnici igraju i pevaju.

POŽAR

Već nekoliko dana ne viđamo susetku u njenoj bašti. Ne srećemo više Zečiju Usnu. Idemo da vidimo. Vrata udžerice su otvorena. Ulazimo. Prozori su mali. U prostoriji je mračno, iako napolju sija sunce. Kada nam se oči naviknu na pomrčinu, uočavamo susetku, leži na kuhinjskom stolu. Noge joj vise, rukama je prekrila lice. Ne miče se. Zečija Usna leži na krevetu. Gola je. Između njenih raširenih nogu je osušena lokva krvi i sperme. Zauvek slepljenih trepavica, usana zadignutih nad crnim zubima, u večnom osmehu, Zečija Usna je mrtva. Susetka kaže: - Odlazite. Mi joj prilazimo, pitamo: - Vi niste gluvi? - Ne. Nisam ni slepa. Odlazite. Mi kažemo: - Hoćemo da vam pomognemo. Ona kaže: - Ne treba mi pomoć. Ništa mi ne treba. Odlazite. Mi pitamo: - Šta se ovde dogodilo? - Dobro vidite. Ona je mrtva, zar ne? - Da. To su bili novi stranci? - Da. Sama ih je pozvala. Izašla je na put, mahnula im da dođu. Bilo ih je dvanaest ili petnaest. I dok su se redali na njoj, nije prestajala da vrišti: „Kako sam zadovoljna, kako sam zadovoljna! Dođite svi, dođite, još jedan, i još jedan!” Umrla je srećna, izjebana na smrt. A ja, ja nisam umrla! Ostala sam da ležim ovde, ne jedući, ne pijući, ne znam više otkada. A smrt ne dolazi. Kada je prizivamo, nikada ne dolazi. Zabavlja se mučeći nas. Prizivam je već godinama, a ona neće za mene da zna. Mi pitamo:

- Zaista želite da umrete? - A šta bih drugo mogla da želim? Ako hoćete da učinite nešto za mene, onda zapalite kuću. Neću da nas pronađu ovakve. Mi kažemo: - Ali strahovito ćete se mučiti. - Ne brinite se za to. Zapalite vatru, i to je sve, ako ste sposobni za to. - Da, gospođo, sposobni smo za to. Možete računati na nas. Prerežemo joj grkljan jednim potezom brijača, zatim idemo da ispumpamo benzina iz nekog vojnog vozila. Polivamo benzinom oba tela i zidove udžerice. Palimo vatru i vraćamo se. Ujutro, Baka nam kaže: - Susetkina kuća je izgorela. Obe su ostale unutra, i ona i njena kćerka. Mora da je kćerka nešto zaboravila na vatri, kakva je luda. Ponovo se tamo vraćamo da uzmemo kokoši i zečeve, ali drugi susedi su ih već uzeli tokom noći.

KRAJ RATA

Već nedeljama gledamo kako ispred Bakine kuće defiluje pobednička vojska novih stranaca, koju sada zovu Oslobodilačka vojska. Tenkovi, topovi, borna kola, kamioni prelaze granicu danju i noću. Ratište se sve više udaljava u unutrašnjost susedne zemlje. Iz suprotnog pravca, stiže jedan drugi defile: ratni zarobljenici, pobeđeni. Među njima, mnogi ljudi iz naše zemlje. Oni još uvek nose uniformu, ali nemaju više oružje, ni širite. Idu pešice, pognute glave, do stanice gde ih ukrcavaju u vagone. Kuda će i na koliko vremena, niko ne zna. Baka kaže da ih vode veoma daleko, u jednu hladnu i nenastanjenu zemlju gde će ih prisiljavati da rade tako naporno da se niko od njih neće vratiti. Svi će umreti od hladnoće, iscrpljenosti, gladi i svakojakih boleština. Mesec dana pošto je naša zemlja oslobođena, svugde je kraj rata, a Oslobodioci se nastanjuju kod nas, kažu, zauvek. Onda mi tražimo od Bake da nas nauči svoj jezik. Ona kaže: - Kako mislite da vas ja naučim? Nisam ja profesor. Mi kažemo: - To je jednostavno, Bako. Treba samo da nam govorite tim jezikom po ceo dan i mi ćemo na kraju razumeti. Ubrzo znamo dovoljno da služimo kao tumači između stanovnika i Oslobodilaca. Koristimo to za trgovanje proizvodima kojih vojska ima u izobilju: cigaretama, duvanom, čokoladom, koje razmenjujemo za ono što poseduju civili: vino, rakiju, voće. Novac više nema vrednosti; svi se bave trampom. Devojke spavaju s vojnicima u zamenu za svilene čarape, nakit, parfeme, satove i druge stvari koje su vojnici uzimali po gradovima kroz koje su prolazili. Baka ne ide više na pijacu sa svojim kolicima. Sada dobro obučene gospođe dolaze kod Bake preklinjući je da im da pile ili kobasicu u zamenu za prsten ili minđuše.

Dele se bonovi za hranu. Ljudi čekaju u redovima pred mesarom i pekarom od četiri sata izjutra. Ostale prodavnice ostaju zatvorene, u nedostatku namirnica. Svima nedostaje svega. Baki i nama ne nedostaje ničega. Kasnije, ponovo imamo svoju vojsku i vladu, ali sada naši Oslobodioci upravljaju našom vojskom i našom vladom. Njihova zastava se vijori na svim javnim zdanjima. Fotografija njihovog vođe izložena je svuda. Uče nas svojim pesmama, svojim plesovima, prikazuju nam svoje filmove u našim bioskopima. U školama, jezik naših Oslobodilaca je obavezan, ostali strani jezici su zabranjeni. Na račun naših Oslobodilaca ili na račun naše nove vlade, nikakva kritika, nikakva šala nije dozvoljena. Na najobičniju prijavu, ma ko to bio, bacaju ga u zatvor, bez suđenja, bez presude. Muškarci i žene nestaju a da se ne zna zašto, a njihove porodice više nikada od njih neće dobiti vesti. Granica je ponovo podignuta. Sada je neprelazna. Naša zemlja okružena je bodljikavom žicom; potpuno smo odsečeni od ostatka sveta.

OPET POČINJE ŠKOLA

Na jesen, sva deca se vraćaju u školu, osim nas. Kažemo Baki: - Bako, ne želimo više nikada da idemo u školu. Ona kaže: - Toplo se nadam. Potrebni ste mi ovde. A i šta biste još mogli da naučite u školi? - Ništa, Bako, apsolutno ništa. Uskoro primamo jedno pismo. Baka pita: - Šta piše? - Piše da ste vi odgovorni za nas i da moramo da se javimo u školu. Baka kaže: - Spalite pismo. Ja ne znam da čitam, a ni vi isto. To pismo niko nije pročitao. Spaljujemo pismo. Uskoro primamo drugo. U njemu piše da ako ne budemo išli u školu, Baka će biti kažnjena zakonom. Spaljujemo i to pismo. Kažemo Baki: - Bako, ne zaboravite da je jedan od nas slep, a drugi gluv. Nakon par dana, pojavljuje se kod nas neki čovek. On kaže: - Ja sam inspektor za osnovne škole. Vi držite kod sebe dva deteta na uzrastu obaveznog školovanja. Već ste primili dva upozorenja u vezi s tim. Baka kaže: - Govorite o pismima? Ja ne znam da čitam. A ni deca. Jedan od nas pita: - Ko je to? Šta kaže? - Pita znamo li da čitamo. Kakav je? - Visok je, deluje opasno. Zajedno vičemo: - Odlazite! Nemojte nas povrediti! Nemojte nas ubiti! U pomoć! Sakrivamo se pod sto. Inspektor pita Baku:

- Šta im je? Šta ih je spopalo? Baka kaže: - Oh, jadnici, plaše se svakoga! Preživeli su užasne stvari u Velikom Gradu. Uz to, jedan je gluv, a drugi slep. Gluvi mora objašnjavati slepom šta vidi, a slepi mora objašnjavati gluvom šta čuje. Inače, ne bi ništa shvatili. Mi urlamo pod stolom: - U pomoć, u pomoć! Eksplodira! Strahovito tutnji! Seva na sve strane! Baka objašnjava: - Kada se nekoga uplaše, čuju i vide stvari koje ne postoje. Inspektor kaže: - Imaju halucinacije. Trebalo bi ih odvesti na lečenje u bolnicu. Mi urlamo još jače. Baka kaže: - Bože sačuvaj! U bolnici ih je i zadesila nesreća. Navratili su kod svoje majke koja je tamo radila. Kada su na bolnicu pale bombe, oni su bili tamo, videli su ranjene i mrtve; i sami su ostali u komi nekoliko dana. Inspektor kaže: - Jadna dečica. Gde su im roditelji? - Mrtvi ili nestali. Ko će znati? - Mora da su teško breme za vaša pleća. - Šta da se radi? Nemaju nikog drugog osim mene. Odlazeći, inspektor pruža Baki ruku: - Vi ste jedna veoma čestita žena. Primamo i treće pismo u kome piše da smo oslobođeni od pohađanja škole zbog naših telesnih mana i zbog naših psihičkih trauma.

BAKA PRODAJE VINOGRAD

Jedan oficir dolazi kod Bake tražeći od nje da proda vinograd. Vojska hoće na tom zemljištu da podigne zgradu za graničare. Baka pita: - A čime mislite da mi platite? Novac ne vredi ništa. Oficir kaže: - U zamenu za vaše zemljište, uvešćemo tekuću vodu i struju u vašu kuću. Baka kaže: - Ne treba meni ni vaša struja ni vaša tekuća voda. Oduvek sam živela bez toga. Oficir kaže: - Mi vam isto tako možemo oduzeti vinograd bez ikakve nadoknade. A to ćemo i uraditi ako ne prihvatite naš predlog. Vojsci je potrebno vaše zemljište. Vaša patriotska dužnost je da joj ga date. Baka otvara usta, ali mi se umešamo: - Bako, vi ste već u godinama i umorni. Vinograd vam zadaje mnogo posla a ne donosi gotovo ništa. A vrednost vaše kuće će, naprotiv, mnogo porasti s vodom i strujom. Oficir kaže: - Vaši unuci su pametniji od vas, Bako. Baka kaže: - Kako možete to da kažete! Pregovarajte onda s njima. Neka oni odluče. Oficir kaže: - Ali treba mi vaš potpis. - Potpisaću sve što hoćete. U svakom slučaju, ja ne znam da pišem. Baka počinje da plače, diže se, kaže nam: - Imam poverenja u vas. Ona odlazi u svoj vinograd. Oficir kaže: - Kako voli svoj vinograd, jadna bakica. Dakle, jesmo li sklopili posao?

Mi kažemo: - Kao što ste mogli i sami da ustanovite, to zemljište ima za nju veliku sentimentalnu vrednost i vojska sigurno neće hteti da liši teško stečenog dobra jednu jadnu bakicu koja je, sem toga, poreklom iz zemlje naših junačkih Oslobodilaca. Oficir kaže: - A, je l’? Ona je poreklom... - Da. Savršeno govori njihov jezik. Mi takođe. I ako imate nameru da počinite zloupotrebu... Oficir veoma brzo kaže: - Ma ne, nipošto! Šta želite? - Osim vode i struje, želimo kupatilo. - Samo to! A gde želite da bude vaše kupatilo? Vodimo ga u našu sobu, pokazujemo mu gde želimo kupatilo. - Ovde, da se ulazi iz naše sobe. Sedam do osam kvadratnih metara. Ugrađenu kadu, lavabo, tuš, bojler, wc. On nas dugo gleda, kaže: - To je izvodljivo. Mi kažemo: - Hteli bismo takođe radio-aparat. Nemamo ga, a ne može da se kupi. On pita: - I to je sve? - Da, to je sve. On prasne u smeh: - Imaćete vaše kupatilo i vaš radio. Ali bolje bi mi bilo da sam pregovarao s vašom bakom.

BAKINA BOLEST

Jednoga jutra, Baka ne izlazi iz svoje sobe. Lupamo na njena vrata, dozivamo je, ona ne odgovara. Idemo iza kuće, razbijamo jedno okno na prozoru njene sobe da bismo mogli ući unutra. Baka leži na krevetu, ne miče se. Ipak diše i kuca joj srce. Jedan od nas ostaje pored nje, drugi ide po lekara. Lekar pregleda Baku. Kaže: - Vaša Baka je imala napad apopleksije, moždano krvarenje. - Hoće li umreti? - Ne možemo znati. Stara je, ali srce joj je jako. Dajte joj ove lekove tri puta dnevno. A onda, trebalo bi da se neko brine o njoj. Mi kažemo: - Mi ćemo se brinuti o njoj. Šta treba raditi? - Davati joj da jede, kupati je. Verovatno će ostati zauvek paralizovana. Lekar odlazi. Mi spremamo kašu od povrća i dajemo Baki da jede na kašičicu. Predveče se oseća vrlo neprijatan miris iz njene sobe. Podižemo njenu ćebad: njena slamarica je puna izmeta. Idemo po slamu kod jednog seljaka, kupujemo pelene i gumene gaćice za bebe. Svlačimo Baku, kupamo je u našoj kadi, nameštamo joj čistu postelju. Ona je toliko mršava da joj gaćice za bebe veoma dobro pristaju. Menjamo joj pelene više puta na dan. Nedelju dana kasnije, Baka počinje da mrda rukama. Jednog jutra, dočekuje nas grdnjama: - Kučkini sinovi! Ispecite kokoš! Kako mislite da povratim snagu s vašim zelenišem i kašama? Hoću još i kozijeg mleka! Nadam se da ništa niste zapustili dok sam bila bolesna! - Ne, Bako, ništa nismo zapustili. - Pomozite mi da ustanem, ništarije!

- Bako, treba da ostanete u krevetu, tako je rekao lekar. - Lekar, lekar! Kakva budala! Zauvek paralizovana! Pokazaću ja njemu kako sam ostala paralizovana! Pomažemo joj da ustane, pratimo je u kuhinju, posađujemo je na klupu. Kada je kokoš pečena, ona jede sama. Posle obeda, kaže: - Šta čekate? Napravite mi jedan vrlo čvrst štap, požurite, dangube, hoću da ispregledam je li sve u redu. Jurimo u šumu, nalazimo odgovarajuću granu i tešemo štap po Bakinoj meri, na njene oči. Ona ga zgrabi i preti nam: - Teško li se vama, ako sve nije u redu! Odlazi u baštu. Pratimo je izdaleka. Ulazi u zahod, čujemo je kako mrmlja: - Gaće! Kakva ideja! Potpuno su ludi! Kada se ona vrati kući, mi idemo u zahod da izvidimo. Bacila je gaćice i pelene u rupu.

BAKINO BLAGO

Jedne večeri, Baka kaže: - Dobro zatvorite sva vrata i sve prozore. Hoću nešto da vam kažem, i neću da nas neko čuje. - Niko nikada ne prolazi ovuda, Bako. - Graničari se svuda pomalo šetkaju, to dobro znate. I ne ustručavaju se da prisluškuju na vratima. Donesite mi i list papira i olovku. Mi pitamo: - Hoćete da pišete, Bako? Ona viče: - Poslušajte! Ne postavljajte pitanja! Zatvaramo prozore i vrata, donosimo papir i olovku. Baka, sedeći na drugom kraju stola, crta nešto na papiru. Šapatom kaže: - Evo gde se nalazi moje blago. Pruža nam papir. Nacrtala je na njemu jedan pravougaonik, jedan krst, a ispod krsta krug. Baka pita: - Jeste li shvatili? - Da, Bako, shvatili smo. Ali to smo već znali. - Molim, šta ste to već znali? Odgovaramo šapućući: - Da se vaše blago nalazi pod krstačom na Dedinom grobu. Baka na trenutak ćuti, zatim kaže: - Mogla sam i da pretpostavim. Znate li već dugo? - Odavno, Bako. Otkako smo vas videli da se starate o Dedinom grobu. Baka veoma glasno diše: - Ništa mi ne vredi da se nerviram. U svakom slučaju, sve je vaše. Sada ste dovoljno pametni da znate šta ćete s tim. Mi kažemo: - Za sada, ne može se s tim učiniti bogzna šta. Baka kaže:

- Ne može. U pravu ste. Treba čekati. Umećete da čekate? - Da, Bako. Ćutimo neko vreme sve troje, zatim Baka kaže: - To nije sve. Kada budem imala novi napad, znajte da neću vašeg kupanja, vaših gaća ni vaših pelena. Ona ustaje, traži po polici među teglama. Vraća se s jednom plavom bocom: - Umesto vaših svinjarija od lekova, sasućete sadržaj ove boce u moju prvu šolju mleka. Mi ne odgovaramo. Ona viče: - Jeste li razumeli, kučkini sinovi? Mi ne odgovaramo. Ona kaže: - Možda se plašite autopsije, usranci mali? Neće biti autopsije. Niko neće terati mak na konac kad umre jedna starica posle drugog napada. Mi kažemo: - Ne plašimo se mi autopsije, Bako. Samo mislimo da se vi možete oporaviti i po drugi put. - Ne. Neću se oporaviti. To znam. Dakle, treba svršiti s tim što brže. Ne kažemo ništa, Baka počinje da plače: - Ne znate vi šta znači biti paralizovan. Sve vidiš, sve čuješ, a ne možeš da se pomeriš. Ako niste sposobni da mi učinite ni tu malu uslugu, onda ste nezahvalnici, guje koje sam gajila u nedrima. Mi kažemo: - Prestanite da plačete, Bako. Učinićemo to; ako to zaista želite, učinićemo to.

NAŠ OTAC

Kada stigne naš otac, mi sve troje radimo u kuhinji jer napolju pada kiša. Otac zastaje pred vratima, prekrštenih ruku, razmaknutih nogu. On pita: - Gde je moja žena? Baka se ceri: - Svašta! Ona je zbilja imala muža. Otac kaže: - Da, ja sam muž vaše kćerke. A ovo su moji sinovi. Gleda nas, dodaje: - Mnogo ste porasli. Ali niste se izmenili. Baka kaže: - Moja kćerka, vaša žena, poverila mi je decu. Otac kaže: - Bolje bi uradila da ih je poverila nekom drugom. Gde je ona? Rekli su mi da je otišla u inostranstvo. Je li to istina? Baka kaže: - Zastarelo je, sve to. Gde ste do sada bili? Otac kaže: - Bio sam ratni zarobljenik. A sada hoću da pronađem svoju ženu. Ne pokušavajte bilo šta da mi sakrijete, veštice jedna matora. Baka kaže: - Mnogo mi se sviđa način na koji mi zahvaljujete na svemu što sam učinila za vašu decu. Otac viče: - Baš me briga! Gde mi je žena? Baka kaže: - Baš vas briga? Za vašu decu i za mene? E pa, pokazaću vam gde je ona, vaša žena! Baka izlazi u baštu, mi je pratimo. Svojim štapom pokazuje leju cveća koju smo zasadili na grobu naše Majke:

- Evo! Ona je ovde, vaša žena. Pod zemljom. Otac pita: - Mrtva? Od čega? Kada? Baka kaže: - Mrtva. Od granate. Par dana pred kraj rata. Otac kaže: - Zabranjeno je pokopavati ljude bilo gde. Baka kaže: - Pokopali smo je tu gde je i umrla. A to nije bilo gde. To je moja bašta. To je bila i njena bašta kada je bila mala. Otac gleda mokro cveće, kaže: - Hoću da je vidim. Baka kaže: - Bolje nemojte. Ne treba uznemiravati mrtve. Otac kaže: - U svakom slučaju, treba je sahraniti na groblju. Takav je zakon. Donesite mi lopatu. Baka sleže ramenima: - Donesite mu lopatu. Na kiši, gledamo Oca kako uništava naš mali cvetnjak, gledamo ga kako kopa. Dolazi do ćebadi, razgrće ih. Tamo leži jedan veliki kostur, s jednim sasvim malim kosturom priljubljenim na njegove grudi. Otac pita: - Šta je ovo, ova stvar na njoj? Mi kažemo: - To je beba. Naša sestrica. Baka kaže: - Lepo sam vam rekla da ostavite mrtve na miru. Dođite u kuhinju da se operete. Otac ne odgovara. Gleda kosture. Lice mu je mokro od znoja, suza i kiše. S mukom izlazi iz jame i odlazi ne okrenuvši se, ruku i odeće punih blata. Mi pitamo Baku: - Šta ćemo sada? Ona kaže: - Treba ponovo zatrpati jamu. Šta bismo drugo mogli da uradimo? Mi kažemo: - Idite u toplo, Bako. Mi ćemo se pobrinuti za sve.

Ona se vraća. Pomoću jednog ćebeta prenosimo kosture na tavan, raspoređujemo kosti na slami da se osuše. Potom silazimo i zatrpavamo jamu u kojoj nema više nikoga. Kasnije, mesecima, glačamo, lakiramo lobanju i kosti naše Majke i bebe, potom brižljivo sastavljamo kosture, privezujući svaku kost tankom žičicom. Kada je naš posao završen, vešamo kostur naše Majke za jednu tavansku gredu i kačimo bebin kostur o njen vrat.

NAŠ OTAC SE VRAĆA

Našega Oca ćemo ponovo videti tek nekoliko godina kasnije. U međuvremenu, Baka je imala novi napad i mi smo joj pomogli da umre kao što nam je tražila. Sada je sahranjena u istom grobu u kome je i Deda. Pre nego što je grob otvoren, pokupili smo blago i sakrili smo ga pod klupu ispred našeg prozora, gde se nalaze još i puška, meci, ručne bombe. Otac stiže jedne večeri, pita: - Gde vam je Baka? - Umrla je. - Živite sami? Kako se snalazite? - Veoma dobro, Oče. On kaže: - Došao sam ovamo krijući se. Treba da mi pomognete. Mi kažemo: - Niste nam se javljali godinama. On nam pokazuje svoje ruke. Nema više nokata. Iščupani su mu iz korena: - Izlazim iz zatvora. Mučili su me. - Zašto? - Ne znam. Nizašta. Ja sam politički sumnjiva osoba. Ne mogu da obavljam svoj posao. Neprestano sam pod prismotrom. Redovno mi pretresaju stan. Nemoguće mi je i dalje živeti u ovoj zemlji. Mi kažemo: - Hoćete da pređete granicu. On kaže: - Da. Vi koji živite ovde, vi mora da poznajete, znate... - Da, poznajemo, znamo. Granica je neprelazna. Otac poginje glavu, na trenutak posmatra svoje ruke, zatim kaže: - Mora da ipak postoji neka pukotina. Mora da ipak postoji način da se prođe. - Ako rizikujete svoj život, da.

- Više volim da umrem nego da ostanem ovde. - Treba da se odlučite znajući dobro stvar, Oče. On kaže: - Slušam vas. Mi objašnjavamo: - Prva teškoća je da dođete do prve bodljikave žice a da ne naiđete na patrolu, da ne budete primećeni sa osmatračnice. To je izvodljivo. Mi znamo vreme patroliranja i mesto osmatračnica. Ograda je visoka metar i po a široka metar. Potrebne su dve daske. Jedna da se uspužete na ogradu, druga koju treba postaviti gore tako da se možete na njoj održati uspravno. Ako izgubite ravnotežu, padate između žica i ne možete više izaći. Otac kaže: - Neću izgubiti ravnotežu. Mi nastavljamo: - Treba pokupiti obe daske da na isti način pređete drugu ogradu koja se nalazi sedam metara dalje. Otac se smeje: - To je dečija igra. - Da, ali prostor između dve ograde je miniran. Otac bledi: - Onda je to nemoguće. - Ne. To je pitanje sreće. Mine su postavljene u cikcak, u „w”. Ako sledite pravu liniju, rizikujete da nagazite na jednu jedinu minu. Ako pravite velike koračaje, šansa vam je otprilike jedan naprema sedam da je izbegnete. Otac na trenutak razmišlja pa kaže: - Prihvatam taj rizik. Mi kažemo: - U tom slučaju, rado ćemo vam pomoći. Otpratićemo vas do prve ograde. Otac kaže: - Dogovoreno. Hvala vam. Da nemate slučajno nešto za jelo? Poslužujemo ga hlebom i kozijim sirom. Nudimo ga i vinom koje potiče iz bivšeg Bakinog vinograda. Sipamo u njegovu čašu par kapi sredstva za uspavljivanje koje je Baka tako dobro umela da priprema od biljaka. Vodimo Oca u našu sobu, kažemo: - Laku noć, Oče. Lepo spavajte. Probudićemo vas sutra. Mi odlazimo da legnemo na ugaonu klupu u kuhinji.

RAZDVAJANJE

Sutradan ujutro, ustajemo veoma rano. Uveravamo se da je naš Otac u dubokom snu. Pripremamo četiri daske. Iskopavamo Bakino blago: zlatnike i srebrenjake, mnogo nakita. Stavljamo najveći deo u jednu platnenu torbu. Uzimamo, takođe, svaki po ručnu bombu, za slučaj da nas iznenadi patrola. Uklonivši je, možemo dobiti na vremenu. Pravimo jedan izvidnički krug pored granice, da odredimo najbolje mesto: mrtvi ugao između dve osmatračnice. Tamo, u podnožju jednog velikog drveta, kamufliramo platnenu torbu i dve daske. Vraćamo se, jedemo. Kasnije, nosimo doručak našem Ocu. Moramo da ga prodrmamo da bi se probudio. Trlja oči i kaže: - Odavno se nisam ovako dobro naspavao. Stavljamo mu poslužavnik na krilo. On kaže: - Kakva gozba! Mleko, kafa, jaja, šunka, maslac, džem! Ove stvari ne možeš da nađeš u Velikom Gradu. Kako uspevate? - Radimo. Jedite, Oče. Nećemo imati vremena da vam ponudimo i drugi obrok pre vašeg odlaska. On pita: - Znači večeras? Mi kažemo: - Znači odmah. Čim budete spremni. On kaže: - Vi ste ludi? Odbijam da pređem tu usranu granicu u po bela dana! Videli bi nas. Mi kažemo: - Ali i nama je potrebno da vidimo, Oče. Samo glupi ljudi pokušavaju da pređu granicu noću. Patrole su noću učetvorostručene i zonom neprestano šaraju reflektori. Naprotiv, nadzor popusti oko jedanaest sati ujutro. Graničari misle kako niko nije dovoljno lud da pokušava prelazak u to vreme.

Otac kaže: - Sigurno ste u pravu. Uzdam se u vas. Mi pitamo: - Dozvoljavate li da pretresemo vaše džepove dok jedete? - Moje džepove? Zašto? - Ne treba da vas identifikuju. Ako bi vam se nešto desilo i ako bi saznali da ste naš otac, bili bismo optuženi za saučesništvo. Otac kaže: - Vi na sve mislite. Mi kažemo: - Primorani smo da mislimo na svoju bezbednost. Pretresamo njegovu odeću. Uzimamo njegove isprave, ličnu kartu, adresar, jednu voznu kartu, račune i fotografiju naše Majke. Spaljujemo sve to u kuhinjskoj peći, sem fotografije. U jedanaest sati, polazimo. Svaki od nas nosi po dasku. Naš Otac ne nosi ništa. Tražimo od njega samo da nas sledi praveći što manje buke. Stižemo blizu granice. Kažemo našem Ocu da legne iza jednog velikog drveta i da se više ne miče. Ubrzo, na par metara od nas, prolazi jedna patrola od dva čoveka. Čujemo ih kako pričaju: - Pitam se šta će biti za klopu. - Isto sranje kao i obično. - Ima sranja i sranja. Juče je bilo odvratno, ali ponekad je dobro. - Dobro? Ne bi to rekao da si nekad jeo supu moje majke. - Nikad nisam jeo supu tvoje majke. Majku ja nikad nisam ni imao. Oduvek sam jeo samo sranja. U vojsci barem s vremena na vreme jedem dobro. Patrola se udaljava. Mi kažemo: - Krenite, Oče. Imamo dvadeset minuta pre nailaska sledeće patrole. Otac uzima dve daske pod miške, ide napred, prislanja jednu od dasaka na ogradu, pentra se. Mi ležerno potrbuške iza velikog drveta, začepljujemo uši rukama, otvaramo usta. Eksplozija. Trčimo do bodljikave žice s druge dve daske i platnenom torbom. Naš Otac leži pored druge ograde. Da, ima jedan način da pređeš granicu: da pustiš nekoga da je pređe ispred

tebe. Uzevši platnenu torbu, hodajući po stopama, zatim po nepomičnom telu našega Oca, jedan od nas odlazi u drugu zemlju. Onaj koji ostaje vraća se u Bakinu kuću.

AGOTA KRISTOF rođena je 1935. godine u mađarskom gradiću Kosegu, pored austrijske granice. Tokom krvavih događaja u njenoj domovini, 1956, primorana je da emigrira, najpre u Austriju, potom u Švajcarsku, gde godinama naporno radi u fabrici satova. I danas živi u Švajcarskoj, u Nešatelu, skromnim i povučenim životom. Najpre piše pozorišne komade, a zatim počinje svoju romanesknu trilogiju, direktno na francuskom. Prvi od tri romana - Velika Sveska (Le Grand Cahier, 1986), doživeo je munjevit uspeh širom sveta. Sledi Dokaz (La Preuve, 1988) i Treća laž (Le Troisieme Mensonge, 1991), dobitnik francuske nagrade Livre Inter 1992. Svaki roman je nastavak (i protivrečnost!) prethodnog, iako se mogu čitati i odvojeno. Prevedeni su u dvadesetak zemalja. Ovu trilogiju, kao i poslednji roman Juče (flier, 1995), objavio je pariški izdavač „Seuil”. VELIKA SVESKA počinje poput bajke braće Grim. U Velikom Gradu neke bezimene i okupirane zemlje besni rat. Majka odvodi svoje sinčiće blizance u pogranični gradić kod njihove bake, da ne bi umrli od gladi. Dečaci su anđeoski lepi, pametni. Baka je strašna: nepismena, prljava, škrta, zla, pa čak i ubica, zbog čega je meštani zovu Veštica. Ona kinji svoje unuke i muči ih glađu kada odbiju da obavljaju za nju najteže poslove. Zove ih „kučkini sinovi”. I drugi ljudi ih tuku, vređaju. Ali, blizanci su daleko od običnih... Ne prepuštajući se okrutnoj sudbini, oni sa zastrašujućom logikom grade sopstveni svet u kome razvijaju metode preživljavanja. Sistematski podvrgavaju telo i dušu nizu vežbi, prose, lažu, kradu, ucenjuju, ubijaju... ako ocene da je to „apsolutno potrebno”. Kako se svet oko njih širi, postaju nepobedivi. Sve što rade i vide marljivo zapisuju u Veliku Svesku, ograničavajući se na „istinite stvari”. Nikada ni o čemu ne sude, poput svoga tvorca, gospođe Kristof. Ogoljenim stilom, s minimalnim fondom reči i dobro doziranim humorom (malo predaha!) Agota Kristof u Velikoj Svesci vodi čitaoca do vrhunca apsurdne surovosti, predočavajući mu, u naizgled bezazlenim i naivnim dijalozima, najveće užase i poroke našeg veka. Ova čudesna knjiga, u kojoj ljudski kostur nije skriven u plakaru, već bukvalno visi iznad dečije postelje, čita se bez daha. Njen kraj zapanjuje i zbunjuje. No, s blizancima, čiji su džepovi krcati blagom (opet kao u bajci!), rastajemo se samo privremeno. U sledeća dva romana trilogije oni rastu, ali raste i čitaočeva zbunjenost. Ko su zapravo blizanci... da li su ikada živeli kod Bake? Postoji li negde Dokaz za to? Ili je sve Laž!

V. C.

Садржај Agota Kristof VELIKA SVESKA DOLAZAK KOD BAKE BAKINA KUĆA BAKA POSLOVI ŠUMA I REKA PRLJAVŠTINA VEŽBA JAČANJA TELA POSILNI VEŽBA JAČANJA DUHA ŠKOLA KUPOVINA PAPIRA, SVESKE I OLOVAKA NAŠE UČENJE NAŠA SUSETKA I NJENA KĆERKA VEŽBA PROSJAČENJA ZEČIJA USNA VEŽBA SLEPILA I GLUVOĆE DEZERTER VEŽBA GLADOVANJA DEDIN GROB VEŽBA SUROVOSTI DRUGA DECA ZIMA POŠTAR OBUĆAR KRAĐA UCENA OPTUŽBE PAROHIJSKA SLUŠKINJA

2 4 6 8 9 11 12 14 16 18 20 22 24 26 28 30 32 34 36 38 40 42 44 46 48 50 52 54 56

KUPANJE PAROH SLUŠKINJA I POSILNI STRANI OFICIR STRANI JEZIK OFICIROV PRIJATELJ NAŠA PRVA PREDSTAVA RAZRAĐIVANJE NAŠIH PREDSTAVA POZORIŠTE UZBUNE LJUDSKO STADO BAKINE JABUKE POLICAJAC SASLUŠAVANJE U ZATVORU STARI GOSPODIN NAŠA ROĐAKA NAKIT NAŠA ROĐAKA I NJEN DRAGI BLAGOSLOV BEŽANJE BRDO LEŠEVA NAŠA MAJKA ODLAZAK NAŠE ROĐAKE DOLAZAK NOVIH STRANACA POŽAR KRAJ RATA OPET POČINJE ŠKOLA BAKA PRODAJE VINOGRAD BAKINA BOLEST BAKINO BLAGO NAŠ OTAC

59 61 63 65 67 69 72 74 76 78 80 82 84 87 89 92 94 96 98 100 102 104 106 109 112 114 116 118 120 122 124 126

NAŠ OTAC SE VRAĆA

129

RAZDVAJANJE

131