1
2
Пророк последњих времена монах-старац Гаврило (Житије, поуке и пророштва) кроз летоиис новообјављеног манастира Св. Луке у Бошњанима
3
Књига штампана са заветним бпагословом старца Гаврила
Аутор и приређивач Монахиња Макрина (Мајсторовић) Пророк последњих времена монах - старац Гаврило
(Житије, поуке и пророштва)
Кроз летопис новообјављеног манастира Св. Луке у Бошњанима
За издавача Јарослав ДРАСЛАР Штампа Драслар партнер Тираж. 1000
4
Пророк последњих времена монах - старац Гаврило (Житије, поуке и прорвштва)
кроз летопис новообјављеног манастира Св. Луке у Бошњанима
Приредила: Монахиња Макрина (Мајсторовић) БЕОГРАД 2009.
5
Старац Гаврило - многострадални
6
ПРЕДГОВОР
У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА: АМИН! Много је монаха дала Света Православна Црква кроз своју историју све до данас, многих су животи забележени било у појединачном или свеопштем житију; многих пустињака и великих подвижника животи никада нису ни описани, или их није имао ко ни записивати због њиховог усамљеничког живота по пустињама и неприступним местима. Многи нису ни желели да се о њима било шта пише и да се за живота славе, али су по њиховом упокојењу, мудра братија ипак по нешто и записала, знајући да ће и после њих у манастире долазити гладне душе, и да ће поуке тих отаца многе гладне нахранити и на пут спасења усмерити. Тако да данас, захваљујући њиховим записима, ми се са дивљењем сазнајемо о њиховим подвизима и врлинама, трудовима и начинима борби у животним искушењима. Тако да су нама, будућем нараштају, оставили непроценљиво благо списа и поука, које и после њихове телесне смрти сведоче о њиховом трпљењу, страдању и вери, дајући нама пример и охрабрење на нашим путевима и корачањима ка спасењу. У описима живота многих монаха и подвижника сазнајемо да су се многи још за живота прочули и шире од свог манастира по врлинском животу и по чудима која су још за живота чинили својом узвишеном молитвом, па су их многи верници из ближе и даље околине посећивали и од њих помоћ и молитве тражили у својим страдањима, и утешени и охрабрени њиховом помоћу и поукама у вери се утврђивали те Самог Господа Бога Творца и силу и моћ Његову прослављали. Верујемо да та светила, врлински подвижници, корачају сада небом у непрегледној поворци „непресушне реке", у оделу украшеном и части коју им Сам Господ даривао, а и као награду њиховог свега претрпљеног и преживљеног на земљи кроз сведочење Вере и подвига. А још док су на земљи у свом телу корачали, били су удостојени Божијих дарова. Неки су имали, видимо из описа њихових живота, дар исцељивања, неки дар-власт над дусима нечистим, неки-дар расуђивања, неки-дар молитве, неки-дар управљања, неки-дар разликовања духова, неки су се удостојили дара пророштва, неки су били прозорљиви, неки-ћутљиви, неки-говорљиви, неки милостиви имаху дар суза; плакаху за цео свет и тадашњи и будући, а неки неприметни читавог живота осташе, али пред смрт светлошћу Благодати засијаше, и тако њихова
7
тајна вешто скривана за живота, то да су удостојени Благодати, не оста неосведочена, него вечно објављена и Богом потврђена. Многима гробови засијаше и чудима и јављањима осведочише се да су међу Светима и Сам Господ то чудима на њиховим гробовима потврђиваше. Многи од њиних Светих моштију добише и исцељења, а и сада, после толико векова, њихови су ћивоти извор Благодати и исцељења. О њима су многе књиге већ написане, и тек ће се писати. Тајне Божјег промисла, недокучиве нашем људском разуму, само се једним делом у чудима Божјим могу сагледати, а све остало остаје несагледиво и непојмљиво нашем ограниченом уму, као и тајна Божјег управљања човеком и давања дарова сваком створеном човеку понаособ, како само Света Воља Господа Бога Творца хоће и жели коме дати. А ми, нека за све Господа Бога прослављамо и кроз Слављење Бога да се дивимо Моћи и Сили Његовој свуда и на сваком месту. Тако, Милошћу Божјом, записана многа житија Светих, уз захвалност свима онима који то чинише и писаше и још тада, хришћански и савесно бринуше и о нама, будућим нараштајима, да се имамо из чега примером подучити, и да нам таква дивна житија Светих буду доступна и осведочена. Али, поред осведочених Светих и других подвижника потврђених јављањима да су међу спасенима, верујемо да је остала и небројена река оних, о којима готово ништа не знамо, за њих само небо зна, а за Земљу су остали вечна тајна неосведочена. Многима, при посетама манастирима, видимо хумке, гробове; са скромним монашким натписом на Крстовима где пише име монаха, монахиње или неког другог црквеног достојника. На питање, ко су ти били, чиме су остали упамћени, ако у манастиру нађемо неког старијег, можда ћемо и добити тражени одговор, нешто ће нам и рећи о њима, и нешто корисно и поучно из примера њиховог живота упамћено нам и пренети. Јер упокојеног можда и памте, или им је претходни Игуман причао о њима. Али, ако у манастиру затекнемо генерацију млађих чланова, ретко ко ће знати да нам нешто каже о њима. Или ће са чуђењем погледати што га питамо, па он је тек дошао, па није обавезан и о њима знати. Има он толико тога да научи, па ко још и претке да памти. Али, ако сагледамо да из учења Свете нам Цркве, јасно стоји да се Црква темељи на искуствима Светих отаца и да живи чланови Цркве живе по предањима и правилима и прописима завештаних од самих Светих Отаца, који су је и утемељили и нама кроз вековно предање оставили, да и ми по тим правилима и искуствима живимо и нашим будућим нараштајима оставимо. Па, како и сваки Игуман прима старешинство од претходног, а самим тим и типик и правилник манастира са којим је манастир и заживео, и примањем дужности прима и обавезу држања заповести и аманета од претходно наслеђеног, као и живо искуство претходних отаца или матера. Ово има за обавезу и држати и поштовати и у наследство следећим генерацијама оставити, онда видимо и потпуну оправданост, и не само то, него и дужност да о својим прецима и
8
претходницима морамо знати и са пажњом њихов живот и искуства проучавати, све корисно применити и другима у наследство оставити, не само као необавезну причу из прошлости, већ као обавезну лекцију уз све остало шта се има научити. Јер ако не питамо претке, ко ће нас подучити? Нема науке која нам то знање може допунити. Већ ћемо пропуштену лекцију предзнања од предака остављену, готову сервирану и искуствима проверену и преживљену, скупом лекЦијом животних неуспеха плаћати. Па ако и у животу својим искуствима неко знање стекнемо, ништа нисмо урадили ако то знање и потомцима не пренесемо, да се и они на време подуче. Као што је и кући отац дужан дете вођењу куће научити, тако и у манастиру новог Игумана мора старији обучити. Отуда и неопходност да о својим претцима морамо знати, не само име, већ и о томе шта је у предање оставио. На пример: зашто је баш ту манастир основао, зашто баш тај типик молитве, хране, монашког правила. Шта је оставио као аманетно правило које не смемо самовољно мењати, да би се живот у манастиру у миру и у сваком духовном напретку одвијао. Јер свако самовољно мењање би биле само новотарије, које би имале за последицу само нова страдања и странпутицу. Но како је много оних верујућих који се са посебном усрдношћу интересују за своје духовне претке и старце монахе који су се у манастарима и у скорије време подвизавали, а они их нису за време њиховог живота стигли упознати, то смо и ми дужни, који смо неке од њих познавали, пренети њима у наслеђе нешто од њих поверено и остављено, а што би им било од духовне користи и у Славу Божју за спасење. Један од таквих монаха, који је поред осталих монашких брига, бринуо и како ће млађи, који дођу после њега, да ли ће бити подучени правилно, да држе само предање Светих Отаца и проверена искуства Цркве... и који је бринуо да им то у живо предање и буде остављено; био је монах Гаврило (Антонијевић). Монах, који свој монашки живот проживе скромно, готово неприметно широј јавности сем некима из најближег окружења и гостима, верницима, који су посећивали манастир Светог Луке, где је старац и живео и где је по блаженом упокојењу и сахрањен. Старац, монах, једноставан и тих, само за исповедање вере тачан, гласан и ревностан; својим мучним, тешким и напаћеним животом заслужи, а нас који смо у истој обитељи поживели и задужи да о њему нешто и напишемо. Трудећи се да овим писањем о њему не нарушимо његову скромност, са којом је читав живот живео и проживео и као пример монашке врлине нама оставио. Знамо, из учења Свете Цркве, да никога на земљи од монаха не смемо ни славити ни величати, (сем оне које је Црква прогласила званично великима и Светима), а још мање себе лично истицати познанством са неким од њих. То и није циљ нашег писања. Ми смо могли како смо поживели у истој обитељи, све речено од њега задржати у тајности за себе и најужи круг 9
познаника који су га знали. Али имајући у виду да се очеве поуке и савети и нека предсказања нису односила само на нас, нису била упућена само нама из најуже обитељи манастира, већ су се односила и на ширу јавност и на будућа поколења, стога и оправданост писања ове књиге са жељом да читаоцима приближимо макар део онога што овај мудри старац, поживевши земних 98. година, доживе и проживе, остављајући нам у предање многе укоре, поуке, савете и предсказања, које ми Вама преносимо писањем ове књиге, као што је нама отац Гаврило још за живота и говорио: „Причајте другима, записујте да не заборавите, пишите књиге, нека се и други подуче и охрабре, хришћанин и није хришћанин ако не брине о спасењу својих ближњих. Јер у задње време ће бити врло мало правих духовника да посаветују, да српски народ неби пао у очајање, због многих невоља које ће га снаћи, а све због почињених и неокајаних грехова..!" Зато, ја лично, писањем ове књиге, испуњавам и послушање према монаху старцу Гаврилу, које ми још за живота у аманет оставио, да о њему и свему што ми је у предање оставио запишем, и будућим нараштајима као његово лично од срца и хришћанске љубави завештано у наслеђе оставим. Јер како рече старац за живота.: „Немојте ви ради мене писати, мени неће требати, него вама, вама муке предстоје и требаће вам...!" Овде ћу напоменути да пре неку годину изашла из штампе једна омала књига, на чијој насловној страни је лик старца монаха Гаврила и Схи монаха Архимандрита оца Тадеја. Аутор књиге, кога и познајемо јер је за живота старца често посећивао, видно је из пуне љубави према старцу објавио неке наводе очевих говора и предсказања, а свакако само као повремени гост у манастиру, није то могао шире описати и појаснити. Тако да је многе књига довела у забуну због неких навода који су недоречени и недовоњно појашњени. Па су у основи заиста истинити наводи добили другачији смисао и тумачење. Но, ценећи труд аутора књиге и његово по!птовање према старцу, сматрамо да овом књигом морамо читаоцима појаснити многе нејасноће и допунити све пропуштено и недоречено. Но како ће у опису детаља из очевог живота бити поменути и делови живота и рада нас ужих чланова манастира, јер је немогуће раздвојити оно што се заједнички догађало, стога унапред молимо читаоце да томе не придају велики значај, а још мање да то протумаче као нашу жељу за истицањем. Јер проживели смо толико тога заједничког, делећи заједнички и бол и тугу и радост и прогонство, поверавали се једни другима и храбрећи се са молитвом и надом у Бога да истрајемо. Као и што ћемо сведочење у овој књизи заснивати на: Личном сведочењу самог оца Гаврила, који нам је као својим сестрама у манастиру говорио о себи, о детињству, животним страдањима, доживљајима, искуствима, виђењима, као и о поукама и пророчким предсказањима. 10
Сведочењем нас самих из најужег окружења, који смо по Промислу Божјем и живели у истој обитељи, као и његових најближих сродника. Сведочењем многих очевидаца, пријатеља и других који су оца знали пре одласка у манастир, међу којима има и Свештеника, јер је отац пре монашења био црквењак у цркви. Сведочењем многих верника који су манастир посећивали из ближе и даље околине, међу њима и Свепггеника, монаха, теолога, богослова. Као и неколико сачуваних писаних докумената, и фотографија које ћемо Вам и приказати. Пошто су очеви говори сакупљани многи низ година, у разним приликама и догађајима, у различитим местима и у различито време, све сакупљено, због обимности и различитости тема, тешко је приказати као једну целину доступну и разумљиву читаоцима. А много тога нисмо стиши ни записати због оптерећености послом око изградње манастира и конака и других послова, или у датом тренутку немамо оловку и папир да запишемо; али често је отац знао да много тога понови и по неколико пута касније, знајући да ми нисмо све записали. Он би нас просто подсећао. Но како је отац смоје укоре, похвале, савете па и критике упућивао не само нама из обитељи, већ и другим Црквеним личностима, па и особама из шире јавности; стога се унапред извињавамо и молимо да се не нађу повређени, јер ми не износимо нешто наше, већ само оно што је отац говорио. Али их неможемо изузети из очевих говора и скраћивати речено због оригиналности и целокупности сведочанства, свесни да ћемо тиме изазвати критике и примедбе многих који који буду читали књигу. А сматрамо и грехом очеве говоре скраћивати или у блажем облику приказивати ради снисхођења људима. Зато смо одлучили да у књизи и поред самих записаних говора, опишемо и неке догаћаје и време, када је отац и у којим приликама изрекао дате критике, савете или предсказања. Да би било појашњено читаоцима, какве је последице имало неслушање очевих савета, то ћемо морати дати потпуно шири опис неких дешавања па чак и цитирања појединих разговора. А то ће читаоци моћи да сагледају највише у опису дела књиге у којем ћу детаљније описивати како смо са оцем подизали манастир Светог Луку у селу Бошњанима, где је отац поживео све до кончине, блаженог упокојења и где му се и гроб налази. Но иако недовољно стручни у писању, свесни својих слабости и недостатака, па и могућих граматичких грешака; покушаћемо с' Божјом Помоћи да што сажетије прикажемо много тога доживљеног и реченог, задржавајући при том оригиналност очевих речи и израза по чему је био у својим говорима и препознатљив. И наравно, препуштајући Вама, 11
читаоцима, да након прочитаног, сами изнесете своје закључке и расуђивање о свему. И на крају овог увода књиге, поштовани читаоци, напоменућу вам: да се ова књига једног дана нађе пред вама, Благосовио је сам отац Гаврило још за живота, и оставио ми у аманетно послушање да је и напишем, што сам требала и пре написати, а што нисам разлози су ти што моји претпостављени овде на Метоху, где сада боравим, нису имали довољно слуха за тако нешто, иако сам поштујући ред, покорно образложила разлоге и завештање, зашто треба да буде отштампана. Но поред њихове незаинтересованости за овако нешто, и мене саму су онемогућавали, товарећи ме сталним бригама и невољама овде на Метоху, проблемима, које су очито сами и стварали, што сам тешко преживљавала поред моје болести због које сам често на болничким лечењима. Зато молим оца Гаврила да ми опрости, и да Благослови духовно са неба писање ове књиге, и да она буде на духовну корист, поуку и охрабрење свима који је буду читали. И да ово писање о нашем оцу Гаврилу, не схватите као нешто наше, већ као очев још један осврт са неба на земљу, и његов наставак мисионарења који је започео на земљи; да нас подсети да лекцију обновимо, да би били његова деца не само речју него и делом. И зато немојте се у овом писању обазирати на невештог писца књиге, већ кроз књигу чујте глас старца Гаврила који као да нас зове: "Ходите децо моја, да вас још нечем подучим књигом, јер сам Промислом Божијим тихо напустио земљу да би ме сада, громогласније чули и јасније схватиливам ради вашег спасења у Христу!" Зато сада прочитајте причу о животу и раду једног монаха, који је деловао посве обично, али ипак у много чему загонетног, скривено-чудесног и у многом необичног. На крају, желим да ова књига уроди само добрим плодом у душама оних који је буду читали, уз молитвене прозбе за покој душе, али и небеско заузимање о. Гаврила за нас, јер дубоко верујемо да је добио велику слободу пред Богом. Аутор књиге: Монахиња Макрина (Мајсторовић)
12
Житије многонапаћеног старца Гаврила (Антонијевића)
(I део) Живот до одласка у манастир
13
Породично стабло и детињство Пророци Божији који... „икусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше сеу кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих цео свет не бејаше достојан"... (II. Јевр. II, 37)
Давне 1900 год. на дан Св. Пророка Језекиља, у кући побожне породице родио се најстарији син, којем наденуше име Витомир. Кажемо око 1900. јер докуменат издат од матичног уреда села Драгово сведочи да је рођен 21. 6.1902. год Али отац је увек говорио и мајка му је за живота потврђивала да је рођен пре, али да није на време уписан у књиге због тадашње ситуације у власти и Држави. И да је од детињства свој рођендан помињао и везивао за дан Св. Пророка Језикиља, који му је и мајка потврђивала. Отац му се звао Велисав а мајка Јулка. Поред Витомира имали су још седморо деце, Бранивоја, Радашина, Роксанду, Десанку, Бранку, Разуменку и Стојадинку. Рођен је у селу Драгову, срез Левачки, бановина Моравичка, што сведочи и Споменица албанска његовог оца Велисава којом га Његово Краљевско Величанство Александар 1. одликује за верност Отаџбини, ословљавајући га својим ратним другом. * Деда му се звао Сава, прадеда Антоније, чукундеда Алекса, баба Теодора, мајкин отац Милован и мајкина мајка, бака-Круна. У припреми да пишемо ову књигу посетили смо село Драгово, очево родно село, као што нам је отац за живота и завештао. Распитујући се код мепггана ко би нам нешто знао рећи о тада црквењаку чика Вити, а касније монаху Гаврилу, да ли знају, или га можда памте. Упутили су нас на адресу куће домаћина Мирослава Ж. Симића. Одмах по познанству представио нам се и као писац књиге: „Краљевско Драгово", коју је лично и као историчар и писац и као истраживач сакупио, са свим историјским податцима и записима, и објавио ову дивну књигу од великог Историјског значаја не само за своје село, где описује сву Његову историју што је дознао, користећи при том и проучавајући бројну литературу и архиве, корисну за будуће
14
нараштаје, како бн знали нешто више и о својим прецима и о својим коренима. Нисмо могли сакрити неисказану радост кад смо у књизи наишли и на страну посвећену и корену породице Антонијевић, и опису свих чланова по имену, и са израженим насловом "МОНАХ ИЗ ДРАГОВА" где се испод описаног чланка налазила и фотографија нашег оца Гаврила. * По одобрењу писца приказујемо вам страну те књиге. Одмах смо препознали позната имена предака његових, јер смо и у манастиру имали записана. Само молимо читаоце да се не збуне. На страни коју објављујемо пише: домаћин - Гаврило 1925. то је син тада Витомира рођ 1902. касније монаха Гаврила. У поднаслову ; преци: пише, отац Витомир 1902+1999. па у даљем тексту пише да је Витомир био монах у манастиру Светог Луке у Бошњанима, (98)година поживео и сахрањен у манастирској порти. Ето, како је тада Витомир 1925. када му се родио син, дао му име Гаврило, тада и незнајући да ће и његово касније монашко име, бити Гаврило. Писцу ове дивне књиге још једном од срца захваљујемо и што је лик и породица монаха Гаврила нашла се на страницама његове књиге и тиме за историју буде сачувана и не буде заборављена, да знају будућа поколења и потомци да је њихов предак ту рођен и живео, а касније био монах Српске Православне Цркве. Деда Савино виђење Деда монаха Гаврила, тада малог Вита, Сава, био је рукоположени чтец у Цркви Св. Великомученика Георгија у Драгову, која слави и Св. Великомученицу Марину. Причао нам је старац Гаврило да и сада има у Цркви часослов веома старог издања, на коме се потписао његов деда Сава. Његовом побожном деди Сави би рођење унука, малог Витомира, у виђењу од Анђела објављено. У виђењу, Анђео му је рекао: „Саво, родиће ти се унук, биће изабраник Божији, много ће у животу пропатити, намучен бити и на смрт ће бити осуђиван. Али ће га Бог поштедети и сачувати и дубоку ће старост дочекати као монах. Дочекаће распад државе и пропаст комуниста. Њему повери тајну што твом другу Ђеки Анђео показа. А и њему самом ће многе тајне бити откривене!" Деда Сава је дуго ћутао и ником није хтео говорити о свом виђењу које је имао. Па и кад се мали Вито родио, и већ био дечак, није хтео ником рећи. Како нам је о. Гаврило говорио; вероватно да га неби малог оптерећивао, јер му предстоји тежак живот. Кад је мали Вита имао само 9. година, деда Сава, се поболео и видевши да му се ближи смрт, позове свог унука Виту, и каже му о свему што му је Анђео и наредио. Деда Сава се убрзо упокојио. (то пророчанство видећете у опису даљем се у потпуности испунило).
15
Руски корени Крснас Слава очеве породнце био је Свети Великомученик Георгије, коју је касније и у манастиру редовно Славио. Његови су се преци доселили из Дњепра, из Кијева, у великом померању Православних и бежању од непријатељске најезде Татара, који су прогонили Хришћане и рушили цркве и манастире; па је и њихов живот био у опасности и угрожен, и они су пребегли за Србију, и населили се у Левачком крају у селу тада званом Пуљци. А како наводи историчар Мирослав Ж. Симић, спајањем три села: Пуљци, Дубница и Волујак, године 1900. настаје село са заједничким називом Драгово. Имену села лично кумује Његово Краљевско Височанство, Краљ Александар Обреновић и Краљица Драга Обреновић. Отуда и име по Краљици Драги, Драгово. А само име Левач, помиње се и у путописима из 12. века. Као и у Студеничком типику из 1208. који пише сам Свети Сава, помиње се и између осталих назива атара и округ са називом Левче. Чудотворни извор „Говор вода" и скривена Црква у селу Жупањевац Поједини најближи сродници његових предака били су монаси Свете Горе у Руским манастирима, те су их и посећивали као сроднике при доласцима и пропутовањима кроз Србију да просе помоћ и милостињу за манастир од тадашњих великаша. То потврђује и догађај о коме је отац често причао: „Седам монаха Свете Горе осветили су Свету воду на извору подно планине Жупањевац, такозвану „Говор воду". Ту су жене младе недеље и празника доносиле малу децу и појиле том водицом да би пре проговорила. А ишао је народ на тај Св. Извор и због других болести и немоћи и Богу се молио. Ту су монаси Св. Горе осветили и Цркву Свете Недеље, која је једно време била и Манастир, око 500 година. Та црква је била некако у земљу укопана, под каменом, као пећина, где је народ, за време турака кријући ишао и Богу се молио. Нису Турци ни знали да постоји та Црква, иначе би је упалили. Народ би само кад је неки празник као терао стоку у брдо да чува, а у ствари ишао у Цркву. Како о. Гаврило описује, да су му причали стари, била је Црква негде у планини на врло неприступном терену, у кршу и литици. И пут се до ње чак није познавао, водио је кроз жбуње и све преко камења. Само су мештани знали и крили да Турци не дознају. И, како каже, никада је нису открили. А и ту на планини, налазило се неко утврђење, град, све куле и зидине велике, туда је и сама Царица Милица пролазила, пут је водио према Раваници, Манасији. Говорио ми је деда Сава, мали сам био, да су и бежећи од Турака, многи монаси Свете Горе населили се били по тим неприступним Црквама, скривајући се да их и ту касније Турци не нађу. А 16
неки од монаха су чак и били и неки сродници људима са двора Цара Лазара и Царице Милице. И да су ио предању од старих, често кроз села подно Жупањевца пролазила свита и коњица Царских великаша и доглавника. И сада, каже, постоји село, које је још Цар Лазар проклео што се нису одазвали на бој на Косово. И тада је имало 13. кућа, па и данас после толико векова, исто има само 13. кућа, и само се женска деца рађају, а мушка не, па девојке доводе младожење у кућу из других села. И чим се случајно једно домаћинство ново оформи, одмах се једно друго угаси. А говорило се да је Левач од давнина био познат по богатим виноградима, воћнацима, и да је једноставно све рађало, богат крај био од давнина. " Но сада, од тих цркава, како нам је причао, не познаје се готово нипгга. Само неки трагови темеља стоје, све је урасло у коров и шуму, јер је он као црквењак излазио у брдо на ту Св. Воду, а и као мали терали су стада и чували по планини. Желео је отац Гаврило из манастира где смо били да га водимо још једном да изађе до те Свете воде у брдо, али како је био стар, требало је много пешачити, а и кад смо питали у манастиру Каленићу за пут, да ли се познаје, казали су нам да су још неки богомољци хтели ићи, али да се пут не познаје и да је урастао, све жбуње и дрвеће. Но толико о родном селу Драгову и Жупањевцу, вратимо се нашој причи започетој о детињству нашег о. Гаврила, тада малог Витомира. Стара српска побожност Прву побожност отац је учио од родитеља, баке Теодоре и деде Саве. Све они су не само речима, него и примером и делом учили и укорењивали побожност у душу малог детета Витомира, као и остале своје деце. У кући се, каже отац, од како му сећања досежу из раног детињства, увек читао псалтир, молитве јутарње и вечерње. Временом се то све научи напамет, па и неписмене жене у кући са децом читају. Мој деда Сава је био писмен, а и отац исто, и он је касније био црквењак у цркви. Било је строго послушање у кући, строго се знао ред. Најстарији се увек у кући за све морао питати, свак је знао свој посао. Кад би мушки у кућу улазио, сви би морали устајати, и мало и велико. Имало се велико поштовање. Љубио се у руку Свештеник, зна се, Кум, па деда, отац, баба, и сваки старији ко се на путу сретне или у кућу дође. Кад неко дете неби тако поздравило старију особу, одмах би у селу казали оцу и отац би се стидео што је прозван да му је дете неваспитано. Кад би се нечије дете у крађи приметило, одмах се састану у селу и зову родитеље. „А не ко ово сад, раде шта хоће, а родитељи не смеју ни да питају где је био. "(пишем све оним редом и онако како смо записали кад нам је отац говорио, његовим речима) Пред ручак се читало; "Оче наш... !", и то по старијеству, редом. Сваки пут од старијег до најмлађег, свак је знао кад чита по реду. Кад неко не уради 17
нешто заповеђено, илн окасни на ручак неоправдано, игра се или се задржи са децом у селу, кад дође, није смео сести за трпезу, преврну му тањир и чека да сви ручају, па он на крају, шта му остане. Уочи празника, црвеног слова, и Недеље, за сунца се посао намиривао и све завршавало. Сви се купају и чисто облаче. Света се Недеља морала сачекати у чистом и лепше обучен. Сређују се сви послови што треба да не би остали сутра на празник не завршени. Жене месе хлеб обавезно да не би месиле на Црвено слово. То никако није смело. Кад се деси да ти дође више гостију, па немаш хлеба довољно умешеног, или се позајми у комшилуку, или се замеси и испече. Али само је смео гост од тог хлеба јести, никако укуђани. Да би се испоштовао гост и гостопримство. А ако од тог хлеба који је умешен на празник и преостане, ни други дан није смео нико јести, већ се износи и да птицама или овцама. Уочи празника и Недеље обавезно се кадила кућа, двориште и чељад, (мисли се на укућане). Изјутра би ишли у Цркву све ко може, али отац и старци обавезно. Ако они не могу случајно да иду, обавезно увече питају укућане ко од вас може и жели да иде ујутро у Цркву. И ми би се јавили, али увек је неко из куће морао отићи у Цркву, бити на служби и Благослов кући донети. Људи су се недељом окупљали и састајали у селу, нешто се договоре, обиђу једни друге, кумове, пријатеље, болеснике у селу, сиромашне. Кад неко неби био из села неколико Недеља у Цркви, одмах би га посетили и распитивали се шта је, да није неко болестан. Уочи Божића је било велико опраштање, а и уочи Великог поста, на покладе. Уочи Божића, све по реду, сечење Бадњака. На Бадњи дан, уношење у кућу Бадњака, мајка дочекује са ситом пуним ораса, шећера и житарица, „да година буде родна". Ми, деца се радујемо, пијучемо, играмо се по слами. Обавезно се постављала вечера на прострвеној слами. И то све због понизности, јер се и Господ родио у пећини, у јаслама у слами, није имао постељу. За ручком све посно, зна се, обавезно се ставља једна кашика више него што има укућана, и она се стави у чело совре, ту на Бадње вече нико не седа, то место остаје празно, тањир се стави, ту је намењено да седне Господ, трпеза је намењена у част Његовог рођења, Господу малом да седне да руча са укућанима као најдражи Гост. Обавезно се спавало на слами. Изјутра рано у Цркву на службу, па кад се дође кући, кађење па молитва, па тек онда ручак, омршај. Увек би се прво омрсило кајмаком и сиром, па печење. Увек се за Божић пекло прасе, и свак се трудио и борио да за Божић има да закоље и испече, то се ваља и ради напретка куће. А ако је неко сиромашнији и нема, онда би они који су имућнији дали од свога њима и деци. Свак је морао на Божић да обедује, и богат и сирома. Положајник се дочекивао са огртањем ћилима на леђа и са поклонима се даривао. Обавезно ручак, а он би Благосиљао дом и укућане, молитвом и здравицом одабраним речима, и 18
пожелео би иапредак дому и породици. А не само на Божић, него и целе године, увек се пазило да се гост, путник намерник, увек дочека, било на ручак или конак. То је била част домаћину, да у његову кућу сврати човек из далека, који путује, па је замрко. Па и запрега се нахрани, онда се ишло запрегом, коњима и воловима у вароши, отерају се дрва или непгго, роба, а купе се друге потребне ствари за кућу. Тако су стицали и познанства и пријатељства, па су пријатељи постајали, сочили једни другима девојке и момке, свак је гледао да му се ћерка уда или син ожени из честите куће. А ако се чује да је кућа непоштена и рђава, да су неки зликовци, њих су сви избегавали, код њих нико ни заноћити није хтео. Све што се почињало радити, са молитвом прво. Било кућу, било орање, било који рад, прво молитва, тако су бар моји укућани радили, деда и отац, и тако су и нас учили. Пост се строго поштовао, ни деца нису била поштеђена ни повлашђена. Иако мали, сви су постили. Уочи поста прало се мрсно суђе и кувало се у пепелу, цеђу. А мрсна јела, сир, кајмак, који се за време поста сакупљао, склањао се и у друге одаје, далеко од домашаја деце, и износило се тек на омршаје, Божић, Васкрс. На покладе се пред старијим чинио поклон и тражио опроштај и Благослов. Жене су љубиле у руке мужеве или најстарије, свекра и свекрву, које су звале Тајо или Мајо, и то питањем:, како ћу то и то да урадим, и слично, све са питањем. Жене су говориле за Божић мужевима: „Опрости ми господару што те за годину прошлу наљутих!"" Кум се обавезно узимао из другог села што даље, не из близине да неби се често посећивали и да неби тиме дошло случајно до неког замерања. Кум се позивао само кад је требао да Крсти, венча и у изузетним почасним догађајима породице. Њему се ишло са колачом, флашом ракије и вино обавезно, а и поклон скромно, наспрам статуса породице. А кум није обавезан никоме поклоне доносити, већ он само доноси Благослов породици, детету на крштењу или младенцима. А ако сам Кум жели нешто лично поклонити детету или овако, то се прихватало као великИ дар срцем и захвалношћу. Отац каже: "Моја мајка и бака је дочекивала кума овако:; зна да ће Кум тај дан доћи, од изјутра изгледа на пут стално извирујући кад ће да стигне. Чим га угледа истрчава што даље испред куће на путу да му укаже част и пажњу и покаже радост због његовог доласка. Клекне пред Кума, љуби му скут капута, па онда руку, па у образ, са речима: "Помаже Бог Куме, добро нам дошо, љубим Ти руку, Благослови ме, моју кућу и укућанеГКум је отпоздрављао: "Бог Вам помогао, Бог да Вас Благослови!"Кума уводи у кућу и сви прилазе редом по старијеству за Благослов. Отац, већ ко је најстарији, деда па редом. Кум седа обавезно увек у чело стола. Пред њега се износи најбоље јело и пиће, ништа се не сме сакрити. После обављеног крштења или венчања у Цркви, долази се кући, Кум и гости ручају, па се Кум испраћа са поклонима. 19
А чим се дете роди у кући, одмах се ишло Куму да да' Име, па се то Име уписивало у Црквене књиге о рођењу детета. Са кумом се није смела вршити позајмица у новцу или нечем, ни овако у раду, баш зато да не би дошло до замерања. Кум се није смео љутити нити се смело са њим свађати. Није се смело нико из куће ни женити ни удавати из уже и шире породице Кума, из његове лозе сродника, за све се распитивало и водио се рачун. У село одакле је Кум, није се ишло девојка просити, да случајно није из кумовске породице. Кумство се није смело остављати и самовољно узимати други Кум. Све док Кумови имају колено и наследнике. Ако кумство случајно нема наследнике, онда Кум за живота каже на коме Кумство оставља, он именује кога он хоће. Може неког из уже фамилије, или неког кога он препоручи из другог села. Али ако Кум сам каже да неможе више одржавати кумство, или због болести или старости и одобри ти да сам нађеш другог Кума, онда имаш право и сам бирати. Али опет се строго водио рачун да и будућа колена знају да се та фамилија поштовала као старо кумство и мора да се поштује и даље, из њихових породица није смело нико запросити ни удавати у фамилију претходног кумства, јер то је опасан грех. А увек се водио рачун да Кум буде из проверене, побожне породице, честит човек. И неможе се кумовати узајамно, ви њему, а он вама да враћа, већ Кум који вама кумује, он налази себи друге за кумове. А ако ти се Кум нађе у било каквој невољи или муци, дужан си му помоћи наспрам својих моћи, обићи га у болести, утешити или наћи му се у невољи у помоћи. То је дужност и обавеза. А све то у циљу очувања Кумства са колена на колено да би кућа и деца имали прави Благослов, срећу и напредак. А не ко ово данас што узимају другове за Кумове, често су то неки неморални и непобожни људи, па као другови често се и замере, па се деца рађају без Благослова, бивају болесна нервозна, у животу им тешко иде, никако да нађу прави пут, бракови се разводе не дочекају старост у заједничком животу. Јер ови сад млађи мисле да су најпаметнији, па кумства сами мењају и узимају другове, а стара Кумства, од којих би имали прави и пун Благослов, занемарују и запостављају. А грешку после никако немогу да исправе, ма шта покушавали, јер су прво и основно прескочили, прво и основно, прво Благослов Кумова, па остало. Многи после немогу ни да схвате кроз живот што им се невоље догађају, виде, али не знају зашто, а у ствари у старту у животу нису понели Благослов правих својих Кумова. Преко Кумова човеку долази светлост у кућу Благослов и напредак. БОГ па Кум, родитељ, Свештеник, то је светиња. Од тога ти зависи Благосов у животу, како све будеш поштовао. " У школи (каже отац) пре учења, читало се "Оче наш... !" Учила се Веронаука обавезно. (отац је завршио основну школу 4. разреда). Онда су мушку децу и уписивали у школе, а женску не, ретко ко. Женску децу су учили ручним радовим и другим пословима у домаћинству. У његово време биле су чувене Богомољачке заједнице где су се 20
окупљали и Богу се молили, а посећивали су их често и монаси из манастира. Омладина се окупљала само на празнике код Цркве, где су после молитве одржавани чувени сабори и игранке. Ту су се упознавали и то под будним оком родитеља, а о браку су се увек родитељи питали и одлучивали. Било је ту игранка и посела, прела зими и седељке, па мобе, где се радило заједно. Комшије су једни другима помагали, правиле се мобе, удружен рад, ми помогнемо комшијама, они нама, и тако увек, били смо као једно. И у добру и у невољи, једни друге су тешили. Није било мржње као ово сад, па комшија са комшијом најчешће не говори, суди се и тако, једни другима пакост чине. (пишем оним редом како нам је о. Гаврило за живота и говорио) Није смело да момак исмеје девојку, то је страшан грех. Цело село се кажњавало. Ако би се то и десило, тог момка би сви и избегавали, никакву сарадњу са њим ни посао нису уговорали, три године за њега нико се није смео Богу молити. А из његове куће касније ако се тај и ожени и има децу, нико није хтео ни девојку ни момка узети из те куће његове, јер је породица оскрнављена. А Црква и Свештеници су им епитимије налагали. Таквог човека нико није хтео за Кума узети, нити са њим пријатељство склапати, тако да се тај човек и сам изолован и кажњен осећао само тиме што га сви избегавају, па је морао сам себе укоревати и презирати што је тако нешто учинио. И тако, ниси смео бити у селу на лошем гласу, ни лопов ни разбојник, свак је водио рачун да сачува углед породице и част. Нас је отац и мајка, деда и сви су нас учили како да се хришћански понашамо, васпитавали су нас, стално су контролисали нас децу како се понашамо и владамо, понекад су и прут употребили, нису нам никад дали самовољу да спроводимо, да нешто буде по нашем. За све си морао питати старијег. Једном смо ми дечаци сакупили се, чувамо стадо и ови старији запалили дуван, цигаре, и нас млађе наговоре те пробамо. Наишо отац, видео нас, толико ме је био и тукао да десет дана нисам могао ни ходати, ни сести како треба, све ме је болело од батина!" Увек би о. Гаврило кад би се сетио детињства и почео причу о томе, говорио са великом љубављу о својој баки, мајци. Причао је: „Од њих сам прве молитве научио. Оне су знале молитве све напамет, нису биле писмене, али све упамте кад се у Цркви чита, па у кући кад неко ко је писмен чита псалме, оне све слушају и упамте. Знале су све Празнике напамет по реду без календара!" Увек је о. Гаврило истицао да је мајка та што је у кући задужена за све па и да усмерава и учи децу . Она је та која их мора свему научити, и традицији и Хришћанским обичајима и вери и понашању и све. Мајка, највећа реч на свету. А мајка је морала оцу кад дође кући с посла све реферисати и рећи шта се догађало док је био одсутан, пгга су деца радила, има ли неких проблема. Није смела ништа прећутати ни сакрити, бојала се 21
оца. А ми деца знамо, па и сами водимо рачун да мајци не правимо проблеме и да је не секирамо!" Кад би о. Гаврило говорио о свом животу, само успут би поменуо своју бившу супругу са којом је био врло кратко ожењен, говорио је да му је много муке и бола нанела, да га је чак и комунистима пријављивала. Из тог брака имао је сина, коме је дао име Гаврило, не слутећи тада Витомир да ће и његово касније монашко име бити Гаврило. Од сина има троје унучади и од њих праунучад. И у манастиру су га посећивали. Почетак страдања пророка-у дому свом Страдање очево почиње тада када му син оставља закониту жену и троје деце и одлази у брак са другом женом која већ има децу са другим човеком. Син му се дружи са комунистима, продаје очеву сву имовину, кућу и огњиште, виноград, воћњак, све што је имао и тим новцем купује стан другој жени и одлази да живи са њом, њену децу школује и брине о њима, а своју, троје деце, препушта судбини, и тада деда Витомир преузима бригу о њима, стара се и школује их и брине о свему. Витомир тада у сузама излази из своје куће, ради којекуда, надничи по туђим њивама, код своје имовине, постаје слуга на туђој имовини и тако радећи гаји своју унучад и сирочад код живог родитеља. Прва жена од сина имала је неку скромну кућу, њен мираз, где су та деца становала и живела са мајком. А дека Витомир радио је где је стигао, само да их одхрани и да их школује. Био је принуђен да за себе направи неку колибу у туђем винограду, и ту је живео. Колибу је сачинио од прућа, грања, лима отпадног и најлона, испод једног дрвета, испод крошње, а стабло је остало у сред колибе. Чак и слику има сачувану из те колибе. То је била сва његова имовина. Иако је од свог оца наследио имање(сведочи Свештеник из Драгова родом), то имање је кажу прелепо, источно и родна земља, остао је, не својом кривицом, одједном без ичег. Од богатог, постао је не сиромашан, него није имао ништа, па ни где да заноћи. На питање, нас тада оцу док нам прича о томе, како није могао сина да спречи да не прода, отац би само заплакао, и каже да није ни могао нити смео да му се супростави, био је комуниста., није га хтео слушати. Само свемогући Господ зна како је тада било његовој души и колики је бол носио и са њим живео као надничар и слуга, са колико проливених суза је тада кроз живот ишао, легао и устајао у сузама и болу. И сваки нови дан доносио је само нову надницу, печалбу, не бирајући посао, за хлеб само и за најосновније. Каква је све понижења морао преживети. Кад год би о томе почињао да прича, увек би се зајецао и расплакао, и није до краја могао испричати. Тако да када смо видели колико му то бола наноси, никада, никада више га нисмо смели о томе ништа питати. Чак и гостима који са оцем разговарају, говорили смо да га не запиткују. Сем оно што отац сам тако у разговорима помене где је радио,
22
зидао објекте, а радио је и по манастирима, зидао конаке и друге послове, ми смо то и записивали. А како је и сам причао, посао није бирао, где год су га звали, он је радио. И по Јагодини, на многим јавним објектима кад су зидани, па и по другим местима. Борио се да своју унучад одхрани и школује. Сви су неке школе завршили, а једна унука му је завршила за професора и предаје наставу у средњој школи. Често је о. Гаврила, свога деду, посећивала у манастиру са супругом и децом. Она је увек са сузама причала и захваљивала свом деки( како га је од милоште звала) на свему што је учинио за њих, децу, унучад. А о. Гаврило се увек радовао њиховој посети и са сузама их молио да буду добри Хришћани и да тако своју децу уче. Деда Савино виђење Тако је дека Витомир радећи по Јагодини почео помагати и правити свеће и у Јагодинској цркви. Касније је ту остао и запослио се и радио као црквењак пуних 30. година. Међутим, тим радом тамо није му уписиван стаж па није касније имао никакву пензију, а сав новац који је као појац на требама добијао делио је наколиким ромским породицама. Радећи при Цркви као црквењак, научио је сво правило црквено, појање, црквенословенски, богослужења је пратио, певао на Светим Лигургијама. Био је и званично рукоположени чтец, појац при цркви. Колико је он ревносно и са каквом пажњом испуњавао све своје обавезе при цркви сведоче и верници из Јагодине који су долазили у посете нашем манастиру. Тада дека Витомир, кат-кад одлази са верницима на поклоничка путовања по разним српским манастирима, која је Црква тада организовала. Већ тада је он имао своју личну библиотеку књига побожних које је читао и касније донео са собом у манастир. Ту су молитвеници, часослов, па мисионари по месецима, житија и књиге Св. Владике Николаја. Био је члан богомољачког покрета, тадашње Хришћанске заједнице. Ишао је на све скупове где је тада Св. Владика Николај проповедао и сви из тог братства су се познавали, посећивали, писали једни другима, виђали се на црквеним славама. Из те групе богомољаца потекли су многи монаси и монахиње.: схи-Игуманија Јефимија, која је била на дужности Игуманије манастира Раванице, отац Архимандрит Гаврило, духовник из манастира Ралетинца и многи други. Велико искушење и чудесна поука Светог Владике Николаја Из тог доба испричао нам је следећи догађај: Читајући житија Светих, видео је да су и њих нечастиви нападали на разне начине, па да су чак неки и видели га како грозно и страшно изгледа. И помисли и он тада да би волео да види како он изгледа. Но читао је и заспао. Одједном, он осети у сану 23
нешто га јако зграбн ноктима за ноге, заболе га, он се пробуди, закука од бола, врисне и тргне се из сна и погледа а оно подну кревета нечастиви стоји, са роговима, уши велике, сав длакав, ноге ко у козе, доле чапци, чудо, страва... (прича о. Гаврило), ја се одмах прекрстим и викнем: „шта ћеш ту, ко те звао, губи се!", а нечастиви њему каже: „тражио си да ме видиш, па ето дошао сам!" Он из кревета брже га руком закрсти, и он побеже као муња, неста. Вита тад скочи из кревета, брже упали светло, сав дрхти, тресе се од страха шта је видео. Брже се обуче и ако је ноћ пође пешке попреко у Љубостињу, тамо је тад био Св. Владика Николај. толико се био уплашио да није више смео у својој соби ни да борави а камоли да заспи. Колико сам се био уплашио, ја ништа што је ноћ, обукао сам се брзином, и идем само, онај страх ме носи, да само што пре стигнем до Владике, и шта ми би да тражим да га видим, "онога" непомјаника. Јој, какве су му очи, ко жеравице, да цркнеш од страха. Нигде уз пут стајо нисам, само идем и дрхтим, никакав други страх нисам осећо, што је то ноћ-то ме није била брига, а и далеко је преко брда до Љубостиње. Само у себи понављам шта ћу Владики да кажем, и журим што пре да му испричам. Кад тамо, знао сам где Владика спава, и пре кад смо долазили ми богомољци, он нас је у својој соби примао, много је Владика уважавао и искуства а и молитве богомољаца. Никад никог он није поцењивао, ни малог ни великог, сваког би са пажњом саслушао. Полако стижем, улазим на споредан улаз, јер је главна капија затворена ноћи, и тамо, идем уз степенице, ја пред врата, и таман да почнем молитву, кад Владика сам отвара. Он не спава. Ја онако ем уплашен, ем изненађен, па зар Владика тако касно и будан и обучен, ко да ме чеко. Ја да заустим, да кажем што сам дошао, и откуд ноћас ја ту; кад он мене предухитри: Шта је брате Вито, шта оћеш, што си тражио, то си и добио.!' Отвара ми Владика врата и руком ми показује да уђем. Ја улазим, седам поред њега, и причам. Ја се ту онда расплачем, ко дијете код мајке, па почем објашњавати, да сам био радознао, а и мало сам се био осмелио да сам неустрашив, верујем, и да се не бојим ничег. Па кажем, признајем Владико, погрешио сам, нисам смео кушати и тражити да видим оно што и сам Бог од човека крије да невиди, јер ово је нешто страшно, да прецркнеш од страха. Него, шта ћу сад Владико, нити смем лећи, нити у соби заноћити, све ме страх да ћу опет исто у соби видети, еј мене што сам га тражио и да га видим, ето ми сад. А Владика каже мени: "Ћути брате Вито, ни ја ти нисам боље неки дан прошо; Завршена Света Литургија, идем ја полако уз степенице у собу, кад мало маче иде мени с леве стране уз степенице, па све поред мене. Ја се посагнем и узмем оно маче у руке да помилујем, па кажем.: "Мацо, мацо...!" Кад она мачка зарежа на мене, и из ње нешто говори грозним гласом: „Шта ти мени мацо, мацо"...па оће зубима на мене да ме уједе. Ја брже бацим је из руке, о степенице, уплашим се, прекрстим се, погледам а мачета нигде нема, а врата замном затворена улазна. Задрхтао
24
сам, и одмах схватио шта ми се догодило, „онај" * ме преварио, у мачку се претворио. Оперем брзо руке, и почнем се Богу молити и кажем себи: више никад мачку у руке, и сестрама сам рекао, која милује мачку, у олтару несме да служи, нити до светиња у цркви да дохвата, рекао сам да ћу их казнити, видим ли коју од њих да мачку држи по рукама. Па тако и ти, брате Вито, не тражи искушења. Мало ти је ових мука које имаш и подносиш. Сад кад лепо дођеш кући, узми и целу кућу окади, замоли Бога да ти опрости што си тражио да га видиш, и да то што си видео, што пре заборавиш, да се вратиш нормалној молитви како си и досад радио. А што нам сам Бог у животу покаже - покаже, а немојмо сами тражити нешто што нам није спасоносно. Ти си добро прошао, имају неки који су сишли са ума кад су га видели, а неки преко ноћи су остарели и оседели од страха кад су га видели. Него Вито, како су ми остали браћа богомољци, виђате ли се, ја сам сад овде смештен, па ко зна где ће ме одвести. Рат је, и ником неможеш веровати, а бринем се и за сестре и остале... !"Ја му причам о некима које сам познавао, и тако ми причамо, погледам напољу, свањава, зора, Владика се спрема на молитву у цркву. И ја са њим, наравно. Завршава се молитва, ручамо, па ја онда Благослов и кући. Увек кад сам био код Владике на разговору, увек сам се од њега враћао кући ко на крилима, некако сам увек бивао јачи, сигурнији, увек сам богатији за по неко новије искуство. Пророк Николај и прозорљиви Вита Тако, по казивању оца Гаврила, виђао се он са Владиком Николајем врло често и све до његовог одласка у заробљеништво. Увек га је подучавао, око свега, исправљао у чему греши, једном га је чак и потсетио на неки грех који није исповедио, да га исповеди. И то му онако одлучно рекао: „Ти си се брате Вито исповедио, али ниси рекао то и то, то си заборавио.. !"И заиста, каже о. Гаврило, то сам био заборавио. Једном приликом, на братском скупу, испричао сам Владики о виђењу које сам имао(описаћу то виђење у даљаем тексту књиге, виђење анђела Божијег који му је показао рај и пакао), и Владика је све са пажњом слушао, и прокоментарисао: "Ето, брате Вито, то није сваком дато да може видети, захвали Богу, а причај и другима да се подуче, многи и неверују да тамо на оном свету има нешто.. .а ето видиш како слуша Бог сваку молитву од срца упућену и вапај... и тако, знао је тачно Св. Владика све нас из братства по имену, па чак и по надимку, звао нас на братске скупове, славе, саветовао нас кога у чланство можемо да примимо, кога не... и тако, био је Владика строг, али правичан и никад никог није потценио, ни при посети ни за * Речју „онај" старац је увек означавао симболично ђавола.
25
трпезом, примао је и богате и сиромашне исто...то је био човек тачно прозорљив, знао је све, некако је осећао тачно колико неко страда, и такве је посебно храбрио и тешио. Не, немогу децо да причам о Њему а да не заплачем, он је живео за свој народ и волео је монаштво, своје свештенике, морао си да ваљаш, ниси смео од срамоте и стида да Га неслушаш, а видиш да Га сви воле и слушају. Најтежи ми је био дан кад сам се задњи пут видео са Владиком, а нисам ни слутио да ће тај сусрет са њим, бити и последњи. При задњем сусрету, Владика је рекао да ће га сигурно одвести у заробљеништво, у другу земљу, а има их и из земље, издајника, који му то намештају намерно. А Вито је тада, како нам и сам прича, ни сам незна како, одједном му дошло и казао је Владики: "Ви нам Владико у туђу земљу идете, тамо ћете и умрети, нећемо се више ни видети, тамо ће Вам и гроб остати. !"(како нам је о. Гаврило рекао, ни сам незна откуд му је само одједном дошло да тако каже Владики, и почео је плакати, од својих се речи уплашио шта је рекао...)А Владика је њему одговорио: " Бог те Благословио, брате Вито, тачно је, умрећу далеко од вас, али ти ћеш у старост бити монах и дочекаћеш моје кости да се врате у земљу, дочекаћеш распад Југославије, пад комуниста и долазак антихриста, и још ћеш ратова преживети...!"(Владикине речи потврђују још једном оно исто пророчанство што је Анђео у јављању рекао његовом деди Сави, које смо описали на почетку књиге.) И заиста, те су се речи пророчке и обистиниле. Отац је дочекао распад државе Југославије, пад комуниста, а отац је за долазак антихриста, рекао да је већ наговештај то што су се појавили отпадници, секте, иноверства, настраности међу половима и чак и бракови истих полова, неморал као професија, лаж, мито, корупција, свака врста безакоња, противљења и непослушања сваке врсте, непослушност деце према родитељима као и противљење, где деца хоће кроз живот са свађом и самовољом, а не покорно и са итањем. Да антихрист хоће да овлада светом техником и силом, да командује светом (што се управо и догађало и догађа), те да људима већ командују и њиховом слободом да господаре. А такође о. Гаврило је дочекао да мошти Св. Владике дођу у земљу, и са нама из манастира је и отишао да се поклони моштима Св. Владике, где се испунило пророчанство Св. Владике да ће дочекати његове кости у земљу и да ће бити монах, наравно плакао је тада „као киша". Но како нам је о. Гаврило причао, кад је Св. Владика отишао у заробљеништво, осећали смо се ми, чланови богомољачке заједнице као сирочићи, само смо плакали и туговали. А и смрт свог Владике, оцу је у виђењу било приказано: „Једне ноћи, чује он у сану, али као на јави, да сва звона зазвонише на Црквама одједном, а чује у исто време звона и његове цркве, а одједном чује и сва звона овчарских манастира, а он као да је ту поред, чује, оно ноћ, а сва гора одзвања; он се у сану пита, зашто сва звона 26
зазвонише, шта ли се догађа, да нека невоља не прети, а оно у часу се одједном обрео у некој соби, види Св. Владика на молитви клечи, наслоњен рукама на своју постељу, и у трену види, Анђео стоји поред Владике, молитвеник му паде из руке, и видим Владика умире, а она звона и даље звоне, и у Америку се чују, све одзвања, све сам видео, и како му је соба изгледала где је живео, и све на трен ми се показа. Ја сам одједном толико закукао, у сану сам скочио из кревета, уплашио сам се, шта сам то видео, да ли је могуће да је Владика умро. Али, знам, видео сам јасно својим очима. Други дан, полако, обазриво се распитујем код свештеника, да ли има он нека сазнања о Владики, али нема никаквих новости. После неколико дана, званично је саопштено, да се Св. Владика упокојио. Нико, нико ме није могао утешити, куко сам наглас, јецао, сећао сам се и шта ми је прорекао, и шта сам му ја рекао на растанку, све ми се у главу вратило, све што је везано с њим, сваки сусрет, све. Такав се више не рађа, био је и лепота од човека а и доброта и ум, ум какав нико није могао нити ће моћи описати, мали смо мали да би о њему писали, какву је само ширину знања имао, па видите сами шта је све написао, каква дела. Витино виђење убиства краља и патријарха Причао нам је о. Гаврило да су се они као богомољци увек молили за свог Патријарха, Владике, за све православне, па и за свог Краља, тада Његово Величанство Александра 1. Црквењак Витомир је такође читао своје молитвено правило, још како му је Св. Владика Николај рекао. И тако, једном приликом је читао и тако уморан, наслоњен на столицу и заспао. Одједном, му се у сану неко јавља и каже: "Како се молиш и за Краља, хајде пођи за час до Марсеља у његову пратњу и да лично видиш својим очима шта ће се тамо збити!"И ја (говори отац), одједном се обретох тамо у Марсељу, огромне зграде, широке улице, народ се тиска, коњица и полиција, све неке униформе модерне, народ баца цвеће. Нити знам ни откуд ни како ја тамо, само јасно видим, ја стојим у маси народа, али близу где пролази Краљ у пратњи. Пролазници бацају цвеће и на њега и по улици, Краљ отпоздравља народу, подиже руку, одједном, видим, један му из масе народа прилази близу и пружа из руку велики букет са цвећем, букет ружа, и одједном пуцањ се зачу; паде Краљ, паде му глава, крв га обли. Гужва наста, врисак, паника, жандари на коњима јуре, народ у паници бежи, ужас. Од силног страха, ужаса, ја сам се трго из сана и пробудио, видим, у кући сам својој, али сав дрхтим, јој шта видех, а откуд сам се нашао тамо, ништа не знам. Устанем, легнем у постељу, али да се смирим немогу никако. Некако једва ишчекам зору, па брже пожурим у цркву, код свештеника, да му кажем шта сам видео. Ударам на врата и вичем гласно: " Оче, оче, погибе краљ, краљ је мртав, са очима сам видео. !"Кад је свештеник отворио врата и чуо
27
шта ја понављам, уплашен, сав дрхтим, свештеник ме почео грдити, шта ти је Витомире, да ли си полудео, што правиш узбуну, ако чују жандари, доћиће и затвориће те, што правиш пометњу у народу. Љутито ме је изгрдио и ја сам се окренуо и пошао кући. Дрхтао сам, плакао, нисам се могао смирити ни к"себи доћи, непрекидно сам размишљао; па видео сам својим очима, зашто ми не верује! Испричао сам наредног дана и мојим укућанима шта сам видео у сану, они су се само чудили. Али, није потрајало дуго времена, вест се пронела брзином, да је убијен Краљ. Брзо сам пошао цркви, отац мој, Велисав са мном, јер он је тада исто био црквењак код цркве, да би звонио и да се звонима, како доликује, огласи смрт Краља. Али тај свештеник је само стајао и гледао ме, и чуду се чудио, зато што ми није прво поверовао. Ето, тако сам ја био поред Краља кад је погинуо и гледао све својим очима шта се збивало, и то у једном часу, ја сам тамо, а у часу, опет у својој соби." О убиству патријарха смо од њега само чули следеће „Гледао сам својим очима како хрват-доктор сипа отров у кафу патријарху Варнави и усмрћује га" (ово постоји и на једном видео снимку). Најчудесније је то, што је великог прозорљивог старца, који је имао толико указа Божијих за свог живота, познавао веома мали број људи, што сведочи о његовом великом смирењу, тако да и ми тек данас схватамо сав смисао његових тадашњих речи. Да је био надмен брујала би цела Србија о њему као о лажљивом нострадамусу. Слабо кад је причао освојим делима уколико она нису од општег значаја, тако да је о његовом животу пре манастира знано само оно што је он сам изволео рећи, дакле веома мало. Страдање од комуниста-робија Но, из живота очевог, описаћу још неке битне догађаје, по његовом сведочењу, а где му је живот био у великој опасности и где је пуно пропатио и пострадао, где су се опет обистиниле оне пророчке речи што је сам Анђео његовом деди Сави у виђењу објавио: " много ће пострадати, намучен бити и на смрт ће бити осуђиван, али ће га Господ заштитити... !" 0 тим догађајима, да су се заиста тако и дешавали, сведочили су нам и верници из његовог села, када су посећивали манастир, старији богомољци, који су чика Виту знали као свог комшију и црквењака у цркви. А и сада ми, када смо пред писање књиге, посетили Драгово, срели смо старијег деку, Радомира Рајчића, који сада ради као црквењак у цркви у Драгову. На наше питање, да ли можда памти чика Виту, старог црквењака њихове цркве, он је одговорио: „Да, како да не, па шта не знам чика Виту. Мали сам био, али ме бака увек водила у цркву, и тад сам упознао њега, певао је за певницом. Тако је лепо певао, имао је глас умилан, пријатан за слушати, волео сам у цркви да слушам како пева, и дивио сам се. Био је певач велики, само такав, 28
готово све је знао на памет, читао је и црквенословенски, правило црквено, све је знао, сви смо га волели, Имао је заносне приче и молитве, па чак и виђења, сви су то тада у селу знали, и често га зову да им прича. Ми деца, поготову. И отац му је био црквењак пре њега у истој овој цркви нашој у Драгову, звао се Велисав, а надимак му је био Цино. !" На наше питање да ли још нешто зна из живота чика Вите да нам исприча што је упамтио, он нам је одговорио: „Напатио се много, страдао је много и од ужих чланова породице. А и знам да кад је радио овде као црквењак, па овде на гробљу имала је једна кућа, где су људи се окупљали и постављали трпезе за покојнике, чика Вита је ту бивао, помагао, ту некад и ноћевао, одржаво и гробље, чистио. За време рата, ту су се неки и четници скривали, ноћевали, или долазили по храну, ко зна, јер ту би жене остављале храну при посети гробља, за душу покојника, а ко наиђе, могао је узети и послужити се. И неко окриви, пријави чика Виту, да он ту, на тавану зграде, крије и потајно храни, четнике, а није било тако, ту су свраћали и партизани, и узимали ту храну, то су сви у селу и знали, али неко је намерно њега пријавио, и чика Виту су затворили и осудили на 4. године робије, затвора. И на робији се напатио. И били су га, и после кад је дошао из затвора прогонили су га комунисти. Знате како је време било, ниси смео да писнеш да о вери нешто причаш, али он је стално беседио, а они силни, ко је смео против њих тада, па су га и били и мучили и прогонили. И знам још, да су овде за време рата, убили негде 6. четника, и на колима, онако мртве, терају их кроз село. Ја сам био мали, ту сам стајао и гледао пред продавницом је било. Народа много, скупило се, гледају у страху, нико ништа несме да проговори, ни да пита, сви се боје. Наилази чика Вито, скида капу, и онако у болу каже:" Јој, зашта ове људе побише, ни криве ни дужне?" А онај се један у униформи окрете, што прати она кола, наоружан, и удари тако јако чика Виту, да му је вилицу померио, и одмах су му ту 3 зуба из вилице испала. Одмах ту пред нама свима, ми гледамо, он се јадан заведе и паде, крв га обли, они она кола кретоше и одоше са оним убијеним четницима, даље кроз село, а чика Вити народ онај притрча, подигоше га, да му помогну да оде кући, вилица му прсла и зуби испали од силине удара. Таква је тад власт била, ниси смео ни реч да кажеш, одмах бију и затварају. Много, много пута су га пријављивали да прича и шири веру, чита јеванђеље народу, деци, а то је комунистима било ко соде у очи, па су га били и приводили. А народ сам у селу га је жалио и волео, био је јако побожан и добар и честит човек. Знам да је после отишо у манастир, и да је постао монах!" (ето толико нам је о сећању на чика Виту, испричао његов мештанин, старина Радомир Рајчић из Драгова) Сам о. Гаврило, о сећању на те догађаје, причао нам је овако: "... и ја ту у село, видим нека гужва, народ се скупио, ја брже тамо, шта је, видим терају на колима побијене неке људе, ту из села, познајем их. Ја приђем, погледам 29
и прекрстим се па кажем: "Јој, зашта ове људе побише јадие ни криве ни дужне?"А онај ти се један официр окрете, и кад заману песницом из све снаге, удари ме у главу, само ми је засијало пред очима, и пао сам ко свећа. Нисам мого доћи к" себи, умивали ме, посипали водом, све ми зуби поиспадали, крв само лије, после се умивам, видим 3-4 зуба ми поиспадали, не знам ни сам, вилица ми била пукла, дуго ми није зарасло, нисам могао ни јести, све ме болело. Ко те пита, несмеш ништа да им кажеш, власт, и то пред свима онде ме удари, а зашта, за ништа, само пгго сам то рекао. И после су ме стално прогонили и мучили, знали су да нисам њихов, комуниста, да сам против њих. Нису ми дали мира, шта год проговорим на јавном месту, одмах ме приводе, морао сам да се скривам и по винограду и по шуми, копао сам и ровове у земљи, и ту сам се кријо од њих. !" И тако, једног дана, наставља отац своју причу, упаде удба код мене кући, њих 5-6, незнам колико, двојица ме шчепаше за рамена, и одмах поведоше са собом, кажу .: „са нама, полази... !" Ја јадан, не знам зашта ме приводе, али знам да ми се добро не пише, чим приводе, тим ће и да ме бију, ко те пита да ли си крив и дужан. Воде ме у станицу, жандамерија, ја јадан само дрхтим. Уведоше ме у собу, неки намргођен, пита ме, знаш ли што си приведен. ? Ја кажем да незнам. А он ће, а знаш да чуваш и храниш четнике по тавану, тајно, да им носиш храну, то знаш,... па кад уста, кад ме дочепа јадног рукама, кад ме је почео ударати, ни шта о себи нисам знао, пао сам на под, час сам се онесвешћиво, час сам се будио, ударали су ме рукама, па кад сам пао и ногама, и по гпави, и свуда, онда сам осетио да су сипали хладну воду на мене, тад сам се мало разабро, и видим двојица ме вучу, онако ухватили ме за руке и ноге ми се вуку по поду, и одвукоше ме до краја ходника, и гурнуше у једну празну собу, и ту ме оставише. Ја онако изубијан, крв ми лије по глави, све ме ципелама и кундацима ударали, скупио сам се на под и јечим, плачем, све ме боли. Не потраја много, оно чује се иду, отворише врата, викнуше - „устај, за нама(!)". Ја једва устах, онај ме један трже, онко грубо, и воде ме низ степенице. Док ме воде, виче на мене, издире се, каже оћеш опет да чуваш четнике, оћеш да омладину наговараш и залуђујеш причама о вери и бајкама, јел, е па нећеш, у самицу ћеш ти, па на суд. Уведоше ме у подрум, све неке преграде, мрак, негде мало светло се назире, нека решетка има, али све вода по поду, газимо, а вода бућка. Они у оним официрским чизмама, а ја у обичној обући, све ми се скваси. Отворише једна врата, и ту ме гурнуше унутар, врата закључаше, чује се кључ, и одоше. Оно мрак, језа, мала просторија, самица, види се али, при тавану допире мало неког светла, као кроз неку решетку. Доле, по поду, вода, има сигурно 10 сантима, или је сама вода улазила од кише, па се сливала у подрум, или то намерно тако држе, ко ће га знати. Вода ледена, ја дрхтим, и боли ме све, и све ми се на мени умокрило, па куд ћеш, стојиш, ни да седнеш неможеш, немаш где, у воду, нема друге, наслоним се на зид мало јадан, пипам се по глави, где ме
30
највише боли, оно на местима све улегле ране, пукло ок удараца, крв иде, ја писнем плакати и из дна душе почнем звати Бога у помоћ, јој Боже, немој ме оставити и заборавити, куд ћу ти јадан, јој Боже, помози ми, Мајко Божија, Славо Свети Ђорђе, помози ми, анђелу мој чувару, чувај ме, Свети Арханђели Михаило и Гаврило и сви свети помозите ми... јој, умрећу јадан овде, страх ме је да ће опет да ме јадног бију, а тек шта ме чека на суђењу... кукао сам наглас и плакао, јецао, лоше сам био и обучен, само онако како су ме нашли, тако ме и повели, само кошуља на мени, да сам бар био обуко џемпер, него ми зима било, дрхтао сам, а хладна вода под ногама, а подрум је увек хладан и лети и зими. Не знам колико је времена прошло, а ја сам и даље само јецао и звао Бога да ми помогне и избави ме из невоље, иначе готово, умрећу и од зиме, и од батина. Одједном, осетим, вода испод мене постаје све топлија, ко да је неко греје, ја се сагнем, пипам по води руком, бућка вода, али топла, ко да си је у лонцу грејо. Ја се мало оснажих, па помислим, чекај, па како сад топла, а кад сам ушао била је хладна да се заледиш. ?Па сад барем могу да стојим у њој, а да се не тресем од хладноће, сад ми је лакше. Али, убрзо схватим да је то само Бог сами могао да учини да та ледена вода, постане одједном топла. Она ме вода топла и успава, ја онако наслоњен на зид, за трен, осетих као задремах, али одједном, однекуд чух глас: „не бој се, помоћи ћу ти, издржи!' Погледам, нигде нико нема, подрум онај мрачан, ја у њему сам, али ми сад некако лакше, осетих се после тих речи јачи, сигурнији. Чекам, не знам ни кад је зора ни дан, мрак увек. Прошло је доста времена, ето чују се откључавају, улазе, носе лампу, дођоше и видим, врата све решетке металне, откључавају, обасја лампа ону самицу, видим, до пола зидови мокри, навлажени, а доле све прљава вода, тако скроз, кроз цео подрум, поведоше ме уз оне степенице, мени мокра обућа, вода се цеди, ја идем, оно замном траг мокар где стајем. Право пред судницу. Онда ти је постојао преки суд, нема ти то, ни тужба ни жалба, него, пријаве те, и одмах се састану, њих неколико, и готово, казну изричу. Почеше ме испитивати, па где сам четнике хранио, па где храну носио, ја јадан говорим да нисам, да на гробље долазе многи, откуд знам ко је четник, ко није. Кад је трпеза, сви прилазе и једу, нико не прича мени ко је ко, ја ту живим и радим, и по гробљу и у цркви. А они почеше на мене да вичу, терају ме да признам, онај један официр кад врисну, има неки глас, оштар, да сав уздрхтиш, приђе мени, кад ме удари преко главе, само сам посрнуо. Па вели, „оћеш да опет учиш о вери и залуђеностима, јел, и да раниш четнике, а кажеш нисам крив"... онда ми каже да ће он мене на стрељање да осуди, неће он мене више у народ пустати. А ја њему кажем, онако, све ми прекипело, па ако ће да убија, готово, куд ћу, ја му кажем; ти можеш мене убити ово тело само, али душу ће ми Господ избавити, а ти гледај кућеш, на твоју ћеш породицу беду и муку навући, а мени неможеш ништа наудити!" Рекох ли ја то или не рекох, кад ме онај што стоји поред мене жандар поче
31
ударати, како нисам умро тад, ни сам незнам. Ударо ме је куда је стиго, и колико је хтео. Ја сам лежо на поду, згрчен онако, и само сам се превијао. Онда је онај главни рекао њима: Изведите га. Извели су ме у ходник, сео сам на неку клупу. Крваво одело на мени, оно још и од оних батина и од претходног дана, па сад опет, само ми лије крв и из увета, и из носа, по глави. Кад, зову ме унутар да уђем, уведоше ме, и изрекоше ми пресуду: 4 године затвора строгог. А ја оном судији кажем, ти си мене осудио 4, а тебе ће четири пута више бити пресуђено, и то ускоро. (Тако ми је тад' дошло да му кажем, незнам ни сам откуд, али Бог зна. )Он ме само мрко погледа, и каже, шта није ти доста батина, оћеш још. И мене изведоше, и правац отале, Забела, затвор. Тамо нас нису они чувари били, сем кад неко прави проблеме, али ниси смео да се Богу молиш, него ми кријући, да нас не виде. Али морали смо као затвореници све најтеже послове да радимо, где год се нешто руши по граду, воде нас, или треба неки тешки послови да се раде, опасни по живот, они воде нас да радимо. Тако смо градили многе мостове, пруге у најнеприступачнијим местима, минирамо, копамо тунеле, све стоје стражари с нама, ми радимо, ако се неко повреди, или пострада, то ништа, само јаве његовима, и ником ништа. Низаког не одговарају, ни што-ни како. Уређивали смо и насипе река, па по цео дан у води, нахладимо се, а ту где смо бивали смештени, увек су то неке просторије хладне, нема да се ложе, неке напуштене установе, и тако, мораш, трпиш. Ја сам био и намучен и пре, па сам и подносио, а било је људи осуђених других, учитеља, и неких ратних официра, па и други само зато што нису хтели бити са комунистима, да буду њини, они би им одмах кривице налазили. Неки су се од тешког рада и поразбољевали и умирали, ко те пита, ко претече, претече, они су нас и на^ерно водили да радимо на опасним местима, да нас се реше. А стално стижу нови затвореници. Ко се год властима замери, готов је, или Голи Оток, или стрељање, или робија, нема правила, како им се хоће, тако ти и пресуде, ником рачун не полажу, а Бога се не боје. И тако 4 године, издржах, са оним људима навикнеш, тешиш се да ниси једини осуђен, а имало је и на много веће казне јадни осућени. Ја сам им увек говорио да се Богу само моле и да не клону. По повратку кући са робије, не много после, чујем да је онај судија, што је мени судио тад, исто осуђен, али на неком вишем суду на казну од 16. година робије. Тад сам се сетио, да оно није било случајно што сам му онда рекао кад је мени пресуду изрицао. И то за неку велику кривицу су га осудили, за неку проневеру, за неке тајне... нисам тачно знао за шта је добио толико велику казну, али ето, цела је Јагодина причала тад о томе. Ето, немој па се не бој, а ко зна колико је још невиних душа осудио на неправди, то само Бог зна.
32
Гоњење због вере Долазили су нам верници из Јагодине, старији који познају све та дешавања из раније, и кад је једном о. Гаврило посетио цркву у Јагодини, као већ стар монах, у цркву је тад био дошао и тај судија, што је тада оца осудио. Кад је видео старца, како му народ прилази и тражи Благослов, он га се сетио, препознао га, а и народ је знао, постидео се тај судија, и изашао из цркве одмах, иако није била још молитва завршена. По доласку са робије, Витомир је наставио да ради при цркви као црквењак. Свакодневне послове је завршавао, тешио се молитвом, и тако дани су пролазили. Није више смео да изазива власт, склањао се. Али, кад неко дође у цркву, и пита нешто о спасењу, вери, Вито би са њима причао. Поготову деца кад дођу, (каже отац нама, )жао ми их, у школу иду, веронаука укинута још кад, о вери им нико ништа не прича. То ти почели сви помодно, чланови партије, оставили пост и обичаје, све ти се то позапошљавало у фирме, и неће да се замерају да посо изгубе. А деца јадна о вери ништа незнају. Тада проповед вере и ширење веронауке је било строго забрањено, ни ђацима учитељи нису смели, многи су учитељи у затворе позавршавали због тога. Издата је таква наредба удбе, чим неко те пријави, а имали су своје доушнике свуда, у сваком селу, оне који су за њих радили, такозване цинкароше, чим неког виде и чују, одмах пријаве и затварају. А онда зна се, батине. Али Вито је и мимо те забране причао са децом пред црквом о вери, но неко га је пријавио, „да Вито код цркве нешто ради" и... оно улази полиција у порту. Било их је око пет, и још неки цивил са њима. Питају ме дрско, јеси ти Витомир, ја кажем, јесам. Одмах пођи са нама. Ја кажем, па зашта људи опет, шта сам скривио?Јој, само што рекох ја тако, кад ме онај један удари од себе по образу и глави, ја се заведох и посрнух, (а увек сам био слаб и мршав, и много сам радио, и дете да ме удари, ја би пао, а онај онако снажан, јак,) и каже мени тај кад ме удари: " Шта питаш, правиш се да незнаш, а већ ти је речено да нерадиш то што радиш, а ти ништа, није ти била доста она робија, оћеш још, него полази са нама.!" Јајадан велим, само да закључам цркву и да нешто склоним, они замном у цркву, да виде шта то ја радим. Они право у олтар, ја велим, немојте тамо, тамо ми несмемо улазити... само свештеник, кад онај један се окрете, па ће мени, шта несмем, ти ђеш да ми кажеш, онај други узима Свето Јеванђеље са престола, и гледа, а онај други метални крст, нешто завирују, ваљда да ли је то од злата што је оковано Свето Јеванђеље, ја кажем, немојте то дирати, то је Свето, Светиња. Кад онај један старији изађе, па кад ме удари оним јеванђељем по глави, оно угао Књиге право се поби у главу, и каже ми: " Шта ти причаш, кад те нико ништа није питао?" И шта вам је све ово, зашта све ово сужи? Ја кажем, ви неверујете у Бога, да би мого да вам кажем зашта то све служи. Кад то рекох, то их разбесни, почеше ме тако ударати, и по глави и свуда, пао сам, онај ме 33
један ударио шпицом од ципеле право у стомак, само сам се савијо и закуко, они узеше неке ствари из цркве и однеше, мене оставише онде да лежим, наиђоше одма неки људи из села, притрчаше, све су и гледали кроз плот, али нису смели ни да уђу, плаше се полиције, јер мисле, чим ме бране, и њих ће да приведу. Брже ме подигоше, умише, мене боли у стомаку, одвели ме лекару, оно ја већ успут почо да пљујем све крв. Тамо снимања и чуда, оставе ме у болници, али онда се плаћало, ја јадан бринем, ко ће ми платити кад ништа од имовине немам. Те скупе ми родбина и прјатељи те исплатим болничко. И ту будем неколико дана, једва сам се јадан опоравио, и кући сам после само лежо, пио чајеве. Болео ме желудац и слезина, све ми било натечено. Ето, тако су они надавали стра' људима, једног у селу изубијају, намерно да сви виде, па га онако измрцвареног оставе да умире, а да и други виде и да их заплаше. Још много, много пута су ми претили, засретали. Још једном ме је неко исто пријавио, и моји то ови из цркве некако дочули, и дођу ноћи и кажу ми: "Брже, бежи Вито, рекли су сад кад те затворе, да нећеш никад са робије изаћи, а могу те тамо и убити!"Ја брже, обучем се, само одело топлије узмем, и бежим. Одем у планину, и горе имају неке увале у стене, ту сам се кријо, ту сам као мали и овце чувао. Данима не силазим у село, кад видим неког од чобана, и то који су поверни, ја их замолим да ми пренесу шта се ради у селу, траже ли ме и даље. И тако, после ме све неки старији људи извештавали, доносили храну, али опрезно, да их неко не прати, иначе, зна се, робија и батине не гину. Некад полако ноћи сиђем и сам до гробља, знам кад су празници, жене донесу хране на гробље, и оставе у ону зградицу, ја полако, осматрам читав сат да неког нема, па приђем и узмем, а оне су знале да се ја кријем, побожне жене, па су ми и саме намерно остављале храну. Тако, ниси смео у селу ни да те виде у друштву са неким ко није њихов, одмах мисле да нешто шурујеш са њима, договараш се, и одмах те прате, и куд идеш, и шта си причо, све чују и знају. Имали су своје људе. Рецимо, сахрањују у селу четника, нису ни смели сви ни на сахрану ићи, само породица и ближњи, а кад сахрањују њине, партизане, то оно њино, држе говоре, ту је морало цело село да буде, све прате ко није дошао. И тако, така власт била, морао си да се кријеш ако си побожан. Још једном су ме тражили нешто да ме саслушавају, и мени дојаве браћа из цркве, пошаљу децу, и кажу ми да бежим. Тада сам ископо ров у винограду, и то покрио кровином(врста траве папрати, корова). После сам ту и направио и малу колибу. Ту сам живео дуго, радим по виноградима, помажем људима у пољу. Колибу сам направио био испод једног старог стабла дрвета, а дрво остало унутар колибе, побијо коље, па неке отпадне даске, дали ми људи, па онда стари лим и пруће, па најлон, па одозго кровина, трава, и тако, ту сам уно неку стару фуруницу, провуко чунак напоље, и ватру сам ложио. Само пазим, док сам ту ја ложим, чим морам да идем по раду, ја одмах ватру гасим, 34
да не упалим колибу. После сам један део и зазиђивао старом циглом, да ми буде топлије. Кад ми је син све продао имање, деца, унучад су се школовала у Јагодини, и ја сам прешао тамо са њима, радио које куда и школовао их, и тамо сам почео да правим свеће и код цркве у Јагодини, и да помажем ту, и тако сам наставио и ту да служим као црквењак, ту сам остао годинама, певао у цркви на Светиој Литургији, сво сам правило и типик знао напамет, и увек унапред забележим шта се за који Празник чита, који тропари и све по реду, тако, да кад дођем изјутра, упалим кандила, звоним и одмах почињем, нема да тад преврћем по књигама. И на парастосима, све сам напамет знао шта се пева и кад.!" Но страдање Витомирово, и тамо се наставља. Баш онако како му је и Анђео у виђењу преко његовог деде Саве. Радећи у гробљанској Цркви у Јагодини, једног дана је топио неки восак, ту одмах близу цркве. Упали су неки разбојници, напали га, траже му новац. Он се правдао да нема, да је све предао благајнику цркве, али они не верују, и почну га тући. Узалуд се он правдао да нема новца, они су ушли у цркву и почели све претурати и тражити новац по фиоци стола и свуда. Кад се видели да новца нема, само нека ситнина, они су га почели бити да призна где крије новац. Они бесни што новац нису нашли, ударе тако јако Вита у главу, он се заведе и удари главом о зид цркве, и ту изгуби свест, падне, а они се разбеже. Наишли су неки верници, брже га одвезли у болницу, глава му била сва крвава. Повреде су биле велике, пукло му од ударца унутрашње ухо, потрес мозга и напрслина костију. Тада је оперисан, али остало му је оштећено чуло слуха, више није могао чути ништа на десно ухо, а на лево је чуо делимично, и тако читав живот, па и кад је постао монах, ми сестре морале смо му гласније говорити и то ближе уху, да би могао чути и разумети шта му говоримо. Но и по опоравку од тих повреда, опет је наставио да ради код цркве, то је једини његов дом, он дуги нема. Обилазио је и многе манастире, посећивао и помагао око изградње било конака или цркве, а и онако у манастирским пословима. Често је посећивао Каленић, Манасију, Раваницу, Љубостињу. Причао нам је о том периоду, говорио је да је тада желео и да остане негде у манастиру, али свуда су примали млађе, а он, иако је знао сво црквено правило, није добро чуо, и зато није ни могао бити ни рукоположен, а говорио му је и тадашњи Владика, да је штета што не чује, иначе би га рукоположио у чин. Тако је Витомир постајао све забринутији како ће у старости, неможе више радити, а нема ни куће ни пензије, од чега ће живети и ко ће се о њему старати кад небуде могао зарађивати. Та брига је већ деку Вита, све више оптерећивала, једино што је могао, то је да се моли Богу, и са сузама је вапио Мајци Божјој, да га не заборави и да му помогне. Иако већ стар, тешко је живео и радио за тај комад хлеба и да преживи, али увек се
35
трудио да живи од свог рада, радећи и много тешке послове. Но сваким даном се бринуо, шта ако се поболи, стар, куд ће. Унучад школе завршили, по свету, једна унука чак у Босну се удала, друга раде које куда, и сами морају да куће испочетка. Виђење раја и пакла Једном је тако молио се и плакао каже; не знам кад сам заспао, али одједном стаде пред мене неко, не видим баш јасно, сину нека светлост и чујем глас како каже: "Облачи се и пођи самном!"Оно светлост обасја собу. Ја брже скочим, обучем се, не стижем ништа да размишљам, видим само светлост, прелеп момак у сјајном оделу, коса сјајна, таласаста, ја се прекрстим, знам; говорио нам је Свети Владика Николај, да се увек прекрстимо у таквим случајевима. Одједном, не знам да ли у телу или изван тела, обретох се негде у висини, онај сјајан момак пореда мном, схватам, па то је Анђео Господњи. Ушли смо у неки облак, анђео ме час водио, час испред мене као муња. Одједном се окреће и каже ми умилним гласом: „Послат сам да ти покажем што многи други немогу видети, није свима дато, само некима!". Идемо неком стазом уском, одједном оне стазе више нема, не види се, оно погледам, провалија велика испред, литица, дубина, мрак и језа доле погледати. Тамо видим у даљини обалу и тамо сија, али како проћи, кад моста нема. Ја се уплаших, куд ћу сад. Анђео се лако створи на другој обали а ја у страху викнем: „Како ћу да прођем, куд ћу... !"Анђео одговара јасним гласом, као да поред мене говори, а тамо је далеко: „Не бој се, ако си постио и Богу се молио, проћи ћеш, прекрсти се и крени. !"Ја у страху, прекрстим се, одједном видим анђели прелепи поставише мост, прави узан мостић, и ја по оном мосту кретох, охрабрен тиме, али и даље језа ме доле погледати, само да се пгго пре дочепам оне тамо обале где Анђео стоји и чека ме да пређем. Анђео ми говори, само хајде, не бој се, ја сам те могао превести и заклонити лице крилима да не видиш доле ту провалију, али не, допуштено ти је да видиш, да би кад се вратиш доле на земљу и другима проповедао и причао да се подуче. И други да знају да ће пут преко пакла лако проћи, ако су постили, Богу се молили и трудили се за спасење. Зато сам пустио да сам прелазиш, ти си постио и Богу се молио, тако ради и одсад, зато ми је речено да те доведем и утешим, јер си се много напатио и много страдао у животу. Него ето сад се прешао, на сигурном си, али има неких који са земље долазе и немају тај мост изграђен, немају ни поста, ни молитве, ни добих дела, и они хтели или не, морају у пакао, па тек ако касније, парастосима и молитвама анђела чувара, његових најближих на земљи и Цркве, буду извађени и помиловани. Њима се постављају стубе којима се из те провалије ваде и успињу се да изађу на обалу. Неке сама Мајка Божја својим омофором, пребаци, и из пакла извуче својим
36
заузимањем и молитвом. Зато, како ти сад нећеш умрети, вратићу те доле на земљу да још поживиш и да другима проповедаш шта си видео. Ево зато окрени се и види доле у провалију, доле је пакао, види како се људи муче па говори доле на земљи. !"А оно кључала нека масна смола, људи час изроне, час потону, неки покушају да се успузају уз обалу, али брже онај „непомјаник" држи рогуље, трозубац, и гура их доле и виче да су њему служили и са њим ће да буду, и тако писка, јауци, а и неподношљив смрад је допирао до нас. Анђео каже: "Видиш доле у дубини има и оних који никад не изроне, много су за живота згрешили и Бога нису поштовали, многима су мали изгледи за спасење. А ови који повремено и изроне, угледају светло, они су неке заповести и испуњавали, али неке су и нарушавали, а нису се за то кајали. Њима се може помоћи парастосима, добрим делима, милостињом и молитвом!" Видим, прича отац касније, они који су помаљали главе на површину и угледали би нас овамо на обали и вичу нам: "Помозите нам, вадите нас одавде... !"И тако јадни зову и моле да им се помогне. Видео сам тада и неке из мога села и неке друге које сам познавао, а умрли су, познао сам их по гласу. Анђео ми каже: "Сад пођи овамо!" Ишли смо обалом провалије, доле је била тама, језа погледати, а до нас где корачамо допирала је светлост и јасно смо видели куда идемо, светлост Анђела обасјава стазу. Одједном улазимо у неку одају, велики ходник, лево и десно просторије као затворске ћелије подељене. На уласку у ту просторију исто стоји момак јасног лика, откључава нам да уђемо. Пролазимо тако, оно ходници а ћелије, кавези, све једни до других, у њима се муче људи, чује се кукају, јаучу, неки народ све чудно изгледа: у једној ћелији лед, неки стоје на леду боси, зима, дрхте, у другој неке шипке им проваче кроз главу, уши, они вриште, неки везани ланцима, оковани а око њих гори пламен, а они у средини стоје, али не горе они, а стоје у пламену, оно јара и врућина неиздржива од ватре. Они кукају, вичу, али ми таквом брзином пролазимо, да они кавези само промичу поред нас, не стижем да задржим поглед дуже, час гледам с' једне стране, час с друге, свуда исто, неки крвави људи, некима само руке крваве а везани, неки пружају руке кроз решетке и зову за помоћ. Око њих и тама и онако, и види се и невиди се. Док ми идемо тим ходницима, видимо да до неких кавеза долазе неки сјајни момци до њих, нешто им говоре, и опет одлазе. Ваљда задужени Анђели, нешто се договарају између себе, пролазе, срећу се и сви некуд иду. И тако Анђео ме води, а мене све више страх, кад ћемо изаћи одавде, где је крај. Анђео који ме води каже ми: "Сад си видео све, свак се мучи по оној казни какав је и колики грех починио. Неки имају наду за спасење, стижу им молитве и парастоси, некима стижу и добра дела са земље за њине душе намењена, многи буду одмах ослобођени из кавеза и мучења, многи су сад осуђени, али анђели их теше и они се радују надају да
37
ће неко у њином колену бити монах или свештеник, па ће њихову жртву и труд Бог примити и њих мука осободити. И на крају Анђео ме уводи у једну велику просторију, а са свих страна уводе људе ту, они све у неким ранама изгорели, неки људи у белим мантилима их превијају, лече, чим их доводе, они их прихватају. Ја онако изненађен кажем: „Па шта је ово, зар и ово овде има исто као на земљи у болници?"Анђео каже: "Да ови избављени од мука из пакла или ових кавеза, мучилишта, где су били затворени, не улазе одмах у Рај. Него ако су молитвама и парастосима и помиловани, њих доводе у ову просторију, где их купају, лече ране и превијају, онда их мирошу, као неко миропомазање, па тек онда буду уведени у Рај, у одаје, где им се место одреди!" Ту је стизало људи свих раса; и црнаца и белаца, и деце и старијих, пуно, са свих страна само их уводе. А мене Анђео поведе из те просторије једном врло светлом стазом и она води до једних мањих полукружних врата, личе некако на манастирска. Анђео се окреће и каже ми: "Ето, видео си ово изван, сад да видиш и нешто и унутра што ти буде допуштено!" Опет нам је сјајан момак отворио врата мала, одједном светлост неисказана, све сија, видиш јасно све блиста. Анђео каже да би ушао овамо и прошетао прво овде целивај овај Крст, Распеће. Погледам, огроман Крст и на њему Господ Разапет. Анђео ми каже: „Целивај ноге Господу на распећу, јер знаш да није било распећа Господњег и страдања, овамо нико неби ушао!" Прекрстио сам се и целивао ноге Господу на распећу, али одједном осетим и видим живо тело распето, крв иде, подигнем очи и погледам жив Господ, на глави му трнов венац, и Господ говори: „Води ту душу да обиђе и види шта има да види, јер је много пострадао и намучио се и много пута са сузама ме звао да га утешим и да му помогнем!"Анђео се поклони пред Распећем, ја исто тако, и пођосмо стазом.: оно лепота, лепота, прелепе баште и вртови, све под конац у реду, поља, цвеће, дрвеће, виногради, воће, дуге стазе али ми некако брзо пролазимо, тамо огромна река тече, али некако беличаста,, напаја обале и баште. Птице неке прелепе, у свим бојама, шарене, песма и цвркут њин, само граји. Онда ливаде зелене, деца се по њој играју, беру цвеће и праве венчиће, а и сами на глави носе исте венчиће. Анђео каже: „Они праве венце за оне праведнике који са земље долазе у Рај!" Оно опет видим, башта за баштом, неко дрвеће и род на њима, плодови, какав никад нисам на земљи видео, нити чуо да постоји. Кад тамо, оно школе, па све у реду прелепе куће, има и мањих и већих. Анђео ми каже да и овде деца иду у школу и расту до узраста тридесет и три године. Видим тамо даље многи раде у пољима и баштама, неки мир свуда унаоколо, неисказана тишина, све се ради, свак зна свој посао. Видим прелепе цркве, све какве на земљи, такве исто тамо, као пресликане, и народ иде, улази у њих и излази. Анђео ми каже, да ко је на земљи походио Дом Божији, ради молитве, то и овде исто иде у цркву. Видим многи монаси и монахиње шетају Рајем, свак иде својим послом. Анђео ми
38
кпжс, да је свак овде удостојен да жнви у обитељи оног Свеца, коме је и на »смљп маиастир био посвећен где је служио. Овамо су одаје Свете Петке, једног дана и ти ћеш у њеном дому бити. Пошли смо још даље и Анђео ми каже: „Видиш оно што сија, огромну капију?" Ја кажем да видим. А оно ко да три Сунца сијају, тако јака светлост, бљешти, капија сва у драгуљима, лепота. Анђео каже: „То је капија Новог Јерусалима и Господњег Престола. Доћи ће време када ћеш моћи и тамо ући на поклоњење, а сада ћеш се вратити на земљу, да још поживиш, и да проповедаш народу о спасењу и свему што си видео!" И тако, одједном обретох се са Анђелом сам опет у истом облаку, оно зора разасвиће, видим зраке сунца кроз облаке, будим се у соби мојој, нека необична светлост ми испуни собу, осетих само неки мир. Видим да сам поново у мом кревету, па схватим, жив сам, нисам умро, па никако да се сад навикнем, да убедим себе да сам код куће. Као да уверавам себе, тражим неку потврду да ли сам то сигурно ја, па жив сам, седнем и почнем да се присећам све куда сам прошао, па схватим да сам целу ноћ провео са Анђелом путујући, ово ево сад већ јутро, зора свиће. Устанем, приђем иконама, поклоним се и почнем плакати и јецати и Богу захваљивати шта доживех и чега ме грешника Господ удостоји да видим све оне лепоте небеске и Рајске, које не умем ни речима описати. Сав срећан и охрабрен, мислим у себи, нешто ће се догодити. Бог брине о мени, негде ће ме сместити да проживим старост. Вапај Пресветој и Њено чудесно јављање И тако, наставио сам са редовним одласцима у Цркву, на Богослужења, посећивао сам братске скупове хришђанских заједница, у Жичи и на другим местима, Каленићу. Слушао сам проповеде и поуке многих Владика и духовника. Молитвено правило сам држао још од раније, све како н&с је Свети Владика Николај учио. Постови обавезно, по правилу, како црква и налаже. Кад год би црква организовала неко путовање поклоничко у манастире, обавезно сам ишао. Некима сам, побожним верницима, и причао шта сам доживео, виђење онога света, куда ме све Анђео провео, а некима нисам ни говорио, јер су се исмевали, нису веровали, запиткују само, а неће да схвате и разумеју. Ја им онда и не говорим. Но време пролази(наставља своја казивања о. Гаврило о свом животу). 84-а година ми је тад била. И даље сам у цркви све радио и слушао, ништа ми није било тешко. Никад нисам био лењ и да ме нешто мрзи да урадим. Сам сам спремао храну, и кувао пекмез, и правио зимницу, куво ајвар. Све сам радим, одело ми увек чисто за цркву, све оперем и испеглам. Увек сам мрзео нерад. Мене није никад имао ко да одмени, него, прекрстим се и радим. Али, опет, ближила се зима и ја сам почео размишљати где ћу се 39
сместити, нећу више моћи сам да се старам о свему, шта ако се разболим. Опет сам почео да тугујем и да плачем у мојој соби, и на молитви да се молим Богу да ми помогне. Био сам клонуо пао у тугу да су ме сви оставили и заборавили. Одлазим опет у цркву, и видим организује се путовање у манастире Жичу, Љубостињу и Св. Петку у Стублу. Уписао сам се да идем 'са њима, и пошао кући да се полако спремам за то путовање. Опет увече сам се молио Богу и плакао и говорио.: „0 Боже, куд ћу ти јадан сам, где ћу. О Мајко Божија, помози ми, немој ме заборавити!"И тако сам легао да се мало одморим, а и даље сам и кревету наставио да плачем. Не знам ни кад сам заспао, кад у сану видим себе опет ја створих се однекуд испред оних малих врата што личе на манастирска, где ме је оно пре Анђео водио у виђењу. И ту настављам плачем и пиштим, не могу да се уставим. Стојим и плачем, само ми сузе лију. Отворише се она врата, видим на вратима се појави Прелепа Мајка Божја Пресвета Богородица, огрнута плаштом сјајним, црвени огртач, плава хаљина. Са њом видим и Свету Петку, иста као на икони, сва у црном, зелени епитрахиљ, онако мало нижа растом, сјајно лице. Мајка Пресвета Богородица држи пешкир у рукама и обриса ми лице од суза, и каже ми умилним гласом: „Зашто толико плачеш и јецаш, кад си добио обећање кад си овамо пре долазио, да ћеш бити збринут. Ево Света Петка и Ја ти кажемо да си под нашом заштитом, обриши сузе и иди спокојно. !"А Света Петка додаје: „Ја ћу тебе у моју обитељ збринути. !" И тако ја их у руку целивах, прво Мајку Пресвету Богородицу, па онда Свету Петку, поклоних се, али опет од милости само плачем, и у часу опет се обретох у кревету, будан, а сав ми јастук мокар од суза. Схватим где сам опет био, и би ми мило. Све ми нешто лакше души, сад знам, сигурно брине Мајка Божја о мени и Света Петка. А видиш (коментарише отац Гаврило док нама говори), како је човек слаб, час се уплаши, посумња, зар сам смео толико да бринем кад сам већ био добио једно обећање да ћу бити збринут. А ето, човек се уплаши, осети се беспомоћан, и час уздрхти, зато је сваки човек стално на испиту вере, трпљења и уздања у Бога. Па зар апостол Св. Петар, гледао Господа, ишао по води, и кад је видео валове уплашио се и почео да тоне. Но Господ га узео за руку, прихватио и укорео: „Маловерни, зашто посумња?"Јер некако човек док је на земљи, све некако више размишља о земаљском, о проблемима окупира се њима, па и мисли одвоји од Бога, онда само мисли како ће ово, како оно, а проблема никад да нестане. Јер на земљи Раја нема. И уплаши се од брига, а треба да се препусти старању Божјем, наравно уз молитву и труд и веру, и да правилно расуђује, уз савете духовних отаца.
40
(II део) Живот у манастиру
41
Одлазак у манастир Стубал и монашење Охрабрен виђењем које је имао, дека Витомир је са групом верника кренуо аутобусом из Јагодине у обилазак манастира. Посетили су манастир Љубостињу, целивали гроб Свете Евгеније и Свете Јефимије, па онда су кренули у манастир Свете Петке у Стубал. То је тада био мушки манастир. Ту су се задржали дуже на разговору, а дека Витомир је пришао за Благослов оцу Јеромонаху Стефану, који је тада био и духовник манастира. Отац Стефан имао је огромну љубав према старим богомољцима, велико поштовање и ценио је и њихове поуке и савете и искуства. Чуо је како дека Витомир прича о Богу и вери, како мудро говори и наводи примере свог живота и искуства, и одмах се о. Стефан почео заузимати да он одмах остане код њих у манастиру, и да је један такав старац веома користан новом манастиру, само да подучава млађе који долазе. Као духовник манастира о. Стефан је имао и право да одлучује ко ће бити примљен у манастир, и тако је и наредио да овај декица (како га је касније из милости и звао) да остане код њих у манастиру, као члан манастира. А он ће га и надлежном Епископу пријавити као новог члана, и образложити зашто га је примио. Тако је и било, декица Витомир је коначно нашао свој дом и примљен у манастир Свете Петке, како му је било и у претходном виђењу објављењо. Отац Стефан је и упознао Епископа о пријему новог члана, и добио је Благослов Епископа Стефана Жичког, за примем његов у братство обитељи Свете Петке. Убрзо су га повели у Јагодину да узме своје ствари, књиге и одело, да узме и одјаву из надлежног Супа, да би се пријавио у Краљево, где ће сада и живети. Деку Витомира повео је тадашњи старешина манастира да иду аутобусом по ствари, али старешина није сачекао аутобус, него устави неки камион, да се повезу, он им стане, али они не обрате пажњу да Витомир још није ни ушао у камион и сео, него пожуре, крене камион, и дека Вита падне из камиона, и то на асфалт, и остане да лежи непомичан. Они виде шта су урадили због журбе и непажње, брже док милиција није дошла, јер би одговарали оба, и возач и старешина, они уставе друга кола и пребаце Виту у болницу. Налази и снимци су показали да је сломио кук и још неке напрслине костију, и лекар је саветовао да је он стар, и да неможе да преживи операцију, да то све може да се искомпликује, да код старијих особа такве повреде тешко зарастају, него му само ставе неки гипс, и после неколико дана довели су га кући из болнице. Лежао је непокретан, а био је и онако нежан и сићушан, ситног раста и мршав, и сви су мислели да ће декица и брзо умрети, и одлуче да о свему известе Епископа. Заказао је Јеромонах Стефан пријем код надлежног Владике, и све му испричао што је знао о старцу, да се много намучио и да је био црквењак, и све и како је пао и повредио се, и да би било добро да га и замонаше, јер може и умрети, стар
42
јс. Кад га је о свему упознао, Епископ Стефан је дао Благослов и да деку Витомира и замонаше. Што сведочи и сачуван Акт о монашењу, који вам и приказујемо. Сам Владика Стефан, (сада блажено-упокојени), много је уважавао старе богомољце, истицао њихову веру и искуства, и говорио да могу бити од велике користи млађима у манастирима, које могу да подуче својим искуствима. На дан Светог Гаврила, Патријарха Српског, дана 26. децембра1987. године у манастиру Св. Петке, замонашен је Витомир, и добио име по Свецу тог дана који је био, Гаврило. Монашење је, услед тешке старчеве повреде пре устаљеног времена, по Благослову Епископа Стефана, обавио тадашњи Игуман Жиче, Архимандрит Доситеј (сада бл. упокојени). Замонашио га је учин Мале-схиме. По Милости Божијој и Промислу Божјем, одмах други дан од очевог монашења, у манастир долазим и ја као нови члан манастира, по Благослову Епископа Стефана, а и свог духовника, оца Лазара Острошког(сада бл. упкојеног). Епископ ми је рекао кад ме је ту послао, да ту има доста старих и болесних, и да поред осталих послушања, морам и о њима бринути. Ту, рекао је, имаш старицу монахињу Параскеву, она је са народом манастир и подизала и градила. Она је исто стара и болесна, али са њом заједно, она ће те подучити свему. И одмах по доласку у манастир, упознала сам све чланове, било их је око 12. чланова, а на крају старешина ме је одвео и до собице у којој је лежао на постељи непокретан и болестан, отац Гаврило. Од тада потиче моје прво познанство са оца Гаврилом, ту смо били у истој обитељи, а касније, и у манастиру Св. Луке, који смо од оснивања и подизали заједно и са другим члановима. То је период од 1987. до 1999. године. Мој први сусрет са монахом Гаврилом Мој први сусрет и познанство са оцем Гаврилом остало ми је дубоко у сећању. Одмах по доласку у манастир Св. Петку представили су ми све чланове, а на крају су ме упознали и са оцем Гаврилом. Тада је било негде око 12. чланова манастира. Ушла сам у собицу старог конака и угледала сићушног монаха који је лежао на постељи. Пришла сам му за Благослов. Старац ме је радосно Благословио, подигавши руку са три прста скупљена, а два савијена, као кад се човек крсти, и осенио ме крсним знаком, а онда сам му ја целивала руку. Старац је са неисказаном радошћу примио вест да сам дошла у манастир за искушеницу. Старешина манастира ми је рекао: „То је декица, јуче је замонашен, добио је име Гаврило, он је сломио кук, и непокретан је, поред осталих послушања и њему мораш доносити храну у собу и бринути о њему!"Декица је изгледао врло исцрпљено, бледо, али духом и говором врло весео, разборит, отресит. Лице му је било испијено, упали образи, јагодичне кости јасно изражене, а очи упале, вене и дамари јасно видљиви, седа брада покривала је изражене кости мршавог лица. 43
Бледило лица није одражавало никакву болест, већ потврђивало само изглед великог паћеника коме је тежак живот оставио своје обележје на борама лица. Али очито из видно напаћеног тела, зрачио је здрав поглед и речитост човека радосних, ведрих порука живота и вере. Поглед његових очију, бистар, јасан, израз лица као и све изговорене речи, све је остављало утисак безазленог човека, искреног и уливало поверење. Ничим ниси могао да приметиш да он нешто прича из неког интереса и са циљем, намером, већ само из једног: хоће да ти помогне јер ти срцем жели добро. Јер чим сам се појавила у његовој соби, отац је одмах почео говорити тако неке поучне речи које су ми тог часа првог сусрета са манастирским животом, биле заиста потребне и од велике користи и неопходне. Из погпеда му се јасно видело да жели да се ту што дуже задржим и да има толико тога да ми каже Краће речено, његов говор имао је јасну поруку: „Човече стани, чуј ме, хоћу да ти помогнем, знам, искусио сам, знам пут, а ти си млад и почетник, не знаш, учи се и следи ме, нећеш погрешити. !"Ето, такав би се закључак најсажетији могао извести из разговора са старцом, који је изгледао сићушно, мали растом, али духом, одмах се видело, богато надарен и мудрошћу и речитошћу. Виши ступањ страдања Говорећи такве охрабрујуће речи мени почетнику биле су темељ и олакшање, у часу када; поред какве такве вере са којом долазимо у манастир, највише бринемо-како ћемо све то успети? Озбиљност позива велика, а слабости и незнање јасно видљиви обичном лаику, а камоли једном таквом старцу, коме се утврђеност у вери очитовала са сваком изговореном речју. Уз то ја сам се носила и са тешком болешћу, која ми је само још више отежавала и додавала немоћ на немоћ. Тешко оштећење јетре, са почетком леухемије, где су ме отпустили из болнице као неизлечену, додавало је само још већу неизвесност. Али када су војни лекари казали да са медицинске стране нема изгледа за излечење, мој живот је ипак Милошћу Божјом чудесно продужен. После указа Господњих и Јављања и чудесног усмерења преко Његових Светитеља, па и преко надлежног Епископа Његовим Благословом дошла сам баш у манастир Свете Петке, где ми је и указом предодређено. Али последице болести биле су видне, бледило, умор, тешко сам ходала, болови у јетри, честе главобоље праћене несвестицом, уливале су ми несигурност да немогу лако одговорити свим захтевима нових дужности. На моје тада оцу Гаврилу упућено питање са неизвесношћу: „Оче, како ћу истрајати кад сам болесна?"Очеве речи дошле су ми као мелем рањенику. „Не бој се кћери, Бог је велики, видиш како је мени живот продужио, а тек колико ме је пута од сигурне смрти избавио и сад ми грешном и монашки чин даровао... . не бој се кћери, чим завршиш послушања ти дођи код мене, и причаћу ти све 44
о мени, свему ћу те подучити, ти само слушај и за све питај, Бог чуда чини... .. !" Отац је говорио тако радосно са пуно ведрине, као да га и није брига што је и сам непокретан, као да се то није њему догодило, него неком другом, нити се жалио да га боли, да то што се поломио падом из камиона није битно, то се успут збило, као проћи ће, битно је стајати у вери чврсто и том вером и друге храбрити. И док говори, то рукама махањем и потврђује, као тако је, не сумњај и ништа не проверавај, само слушај и учи се. А руке ситне, бледо жуте, само кожа покрива суве кости, испод ње се преплићу видно тамније вене, просто се питаш шта те суве кости покреће?А тек сада кад ово пишем, кад размислим шта су те суве руке и кости још после тога манастирских послова и послушања урадиле, то је просто за неверовати, то је заиста вредно сваког помена и дивљења. Тада при изласку из очеве собе тај старешина ми је рекао: „Ето, он је јако стар, не може ове преломе преболети, да му зарасту кости преломљене, и лекар каже, није хтео да га оперише, јер неби издржао операцију, убрзо ће сигурно и умрети, но погледајте га... !"Али мени самој у души неки осећај ми је говорио да отац неће тако брзо умрети, а и зашто да умре, мислила сам тада, кад сам увидела већ на првом сусрету, да нам треба да живи међу нама, да нас подучава: а не, он несме да умре. (размишљала сам у себи). Но тај старешина је био уверен да ће старац брзо и умрети, и о томе је свима проповедао, а и за мене је говорио и другим члановима а и гостима, гласно и у нашем присуству: „Ето, ова сестра ме све слуша, али она је много болесна, јетра јој крв не ствара, куд ћеш горе, то је готово, то лека нема, и лекари су је отпустили и казали да ће брзо умрети. Тако ти је, ко у манастир прима болесне, нека проширује гробље!"Зато што је био тако уверен, никада, никада није хтео ни мени ни оцу дати да одемо лекару на контролу, нити смо имали лекове прописане да узимамо. Он је говорио: „то нема ништа, само праве трошак, какви лекови, ту лека нема". И нико није могао нити смео да му се супростави. Тако да нико није ни очекивао, нити могао замислити да ћемо ја и отац Гаврило ипак још дуго поживети и у тој истој обитељи, па и касније нови манастир из темеља основати и подизати. Међутим иако је старешина ту причу стално понављао, некако нас се није она дотицала. Ја сам своја послушања радила и не осврћући се на то што он прича, а старац Гаврило, досадило му више да он то понавља, па једном приликом каже њему: „Јес\ он зна све, ма пусти то, ком се умире нека умире, ми имамо преча посла овде да позавршавамо и да урадимо, свак свој посо нека ради, а у Божја давања да се не ставља, паметније би му било.!" Но прошло је само око два месеца, и за дивно чудо, старац је почео полако да устаје са постеље, наравно уз нашу помоћ, прво са два штапа, а онда полако, и почео је ходати сам, као и да није кук сломио. Тада је отац почео силазити из своје собе у кухињу, и ту би седео док ми радимо, тако да смо сво време могли слушати очеве савете и разговарати о свим проблемима 45
који су се дешавали. Старац је био веома тих, миран, неприметан, ненаметљив. Али када би говорио о исповедању и тачности вере, или да говори о нечијој неправди да се неком чини или неистини, ту је био строг, ревностан, често би заплакао кад говори о туђем страдању, а на туђе успехе никад није гледао завидно, већ је срцем и сузама прослављао Бога што таква добра даје људима. Видно бистре савести, здравих погледа на живот и на расуђивање о вери, могао је тачно разлучити и појаснити шта ваља а шта не, и шта у датом проблему треба чинити. И то све да ображложи потврдним цитатима било из самог Светог Јеванђеља, било из посланице, или из Житија Светих, или из поука Светих Отаца. Имао је толико добро памћење, да је нама цитирао поједине говоре Св. Владике Николаја или других духовника, па чак и где и на којој слави или скупу су ти говори одржани. Никад није говорио расплинуто, одсутно, или нешто неповезано. Већ јасно, уверљиво, образлажући битност свега што се жели истаћи. И све што говори имало је своју сврху и оправданост уз тему о којој се говори. Свака његова прича имала је јасно наглашен увод, разраду и закључак, тј, поуку на крају. Понављао је неке укоре и савете само онда, када би видео да ми уопште нисмо схватили или упамтили, или смо површно то разумели. Да очев долазак у манастир није био случајан, већ Божјом Вољом предодређен и усмерен, потврђивало се то на много начина, где је очево присуство било од битног значаја у многим дешавањима у манастиру. Па и сада, када после толико година размислим, шта би било да очевих савета и подршке, па и молитава није било тада када су тако велики проблеми и невоље се дешавале, тешко је и замислити како би многа збивања имала другачији ток и исход. Значи потреба да један такав старац дође баш у тај манастир, била је сасвим оправдана. Где се само могло потврдити по ко зна који пут да манастири на старцима почивају, и да без присуства њиховог никад ни један манастир у прошлости настао није нити ће настати, нити се могао одржати у оној намени и сврси, да умножи братство и да има напредак, без савета стараца, њихове вере, подвига и искуства у борби са нечистим силама. Јер могао је о. Гаврило и пре умрети, али не, јасно је, Господ га је оставио да поживи ради нас који ћемо доћи у манастире, а без његове подршке неби знали ни најосновније. А отац је дошао у манастир видно припремљен, са богатим предзнањем о животу у манастиру, подвигу, имао је већ устаљено молитвено правило које је само наставио да испуњава. Видело се то и по жутим страницама молитвеника и књига, а и кад хоће неку молитву да нађе или цитат, он се само позамисли, и једним потезом нађе одређену страну, тачно је знао где се шта налази. Многе је молитве, каноне и тропаре знао напамет и чита и без књиге. У Цркви би' нас подсећао кад застанемо и погрешимо, он из другог угла, где је обично стајао, наставио би сам да пева. Био је толико понизан и послушан, у току свог целог манастирског живота, да је чак и нас искушенике увек питао има ли шта да 46
помогне, да пре завршимо посао, и да како је сам говорио, неби јео хлеб џабе. Јер каже и у свету док је био, сваком је помагао и слушо и радио. Навикнут је био на сваку оскудицу, скромност и сиромаштво, и да трпи и да се пати. Такав је био и у манастиру, и скроман и понизан сваком, и никакве захтеве није имао. Зато и није никакво чудо што је отац Божјом Промишљу замонашен такорећи без дана искушеништва. Његов пад из камиона, само је убрзао спровођење Божје Воље унапред предодређене. Његов читав живот био је искушеништво и то најдуже, на свим кушањима животног опстанка, а видело се из претходног описаног из његовог живота. Он је у молитви, видело се, тражио од Господа само да буде у старост збринут, тражио је мање, а Господ му је даровао много више, оно што није ни очекивао. Постао је не само монах, него нама је био више од Игумана. Био је чак пао у малодушност пре доласка у манастир; да су га сви оставили и заборавили и да ником није потребан онако стар, али ето, показало се да је манастиру и те како био потребан и битан. Јер је својим живим присуством уписао себе у вечне странице историје манастира у којима је поживео, као и у памћење свих нас који смо га знали; а овом књигом, верујем, да ће га упознати и они који га нису знали и имати по чему памтити. А отац је још за живота на њих мислио, и говорио: „Записујте да би и они који дођу после нас имали из чега учити!А колико је био савестан и одговоран монах, и имао страха Божјег, бринући се често је знао говорити „Зашто ме је Бог позвао овако старог у манастир, него да децу подучим, шта, да једем хлеб џабе, с" чим ћу се пред Богом оправдати. Ја ћу дати одговор пред Богом за вас чему сам вас научио, Бог воли да се сви људи спасу и дођу у познање истине. А многе треба подучити, јер и ја кад нисам знао, и мене су учили. Треба да се науче да у вери знају да ходају и да је примене, да науче да иду путем спасења да не падну, па и ако падну, да знају устати, и онда постану искуснији и мудрији. Грех је знати, а ближњег ако пада и не зна сам не подучити..!" Ево кроз неке примере из дешавања у манастиру, описаћу зашто је очево присуство међу нама било од огромног значаја и користи. Монашки живот у манастиру Стублу Иустаће неки између вас самих који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом (Дап.. 20, 30) Прво и што је најбитније било и за манастир и за све нас је то што је отац дошао баш у време када је, на жалост, манастиром управљао, тј. на дужности старешине био, постављен човек кривог, погрешног учења о вери, тј, како га је блажено-упокојени Владика Василије називао-јеретик. Праву 47
дефиницију о каквом се кривом учењу радило, могу дати само стручни за то теолози, али из описа његових поступака по питању исповедања вере, просудите и сами. Ево како је своју заблуду и погрешност испољавао и какве је последице имало то по цео манастир. Одмах смо видели ми сви у манастиру да тај настојатељ манастира погрешно исповеда веру, да доводи у заблуду и друге особе, и да због тога сви испаштамо. То сам и ја увидела, иако сам почетник била, почела сам се њега плашити и склањти се од њега, јер је о вери причао само са плашењем и уценама, тј. да је све тако како он прича, а ако му не верујемо, онда приступа претњама и прети нам као непослушнима. Мој духовни отац Лазар Острошки ми је писао писма и храбрио ме, да не придајем важности то што он прича, већ да слушам само шта ми Владика каже. Али просто ниси могао да избегнеш кад прича, он иде по кући и само исто понавља, што су наравно увидели и други чланови: отац Гаврило, па отац Схи-монах Димитрије, па и сам духовник отац Јулијан, Игуман Студенице, који је био исповедник целе епархије. Но он се није дао, ни повести ни потерати, а камоли исправити, сматрао је себе најпаметнијим. Он није био ни учен ни школован човек, већ онако, самоуко, мирјански је читао неке књиге и тако неподучен, тумачио то учење погрешно, и тако зацртао у глави, и више га није могао нико надговорити, његова је била задња, иако погрешна, он савете ни од ког није примао, већ би се и свађао кад би му неко нешто другачије рекао. Као непосредни сведок ових дешавања, а све ради јаснијег описа прилика у којима смо живели са старцем Гаврилом, како би се што јасније могле схватити муке кроз које је старац прошао, али и ради расветљавања „дела таме" која су се изавала још и за "православну светлост", принуђена сам навести неколико примера погрешног учења његовог. Дакле, поменути старешина је тврдо веровао у снове, и по томе се руководио и управљао. И то га тера нешто да свима прича изјутра, да је сањао то и то, и да он већ унапред зна исход нечег или неког догађаја. Чак је и неке госте запиткивао, кад су долазили, шта су сањали пре доласка у манастир. И нас чланове би питао, али ми смо избегавали сваки такав разговор, и говорили му да нас то уопште неинтересује. (мене је тако учио отац Лазар, па и о. Јулијан, а остали су чланови по искуству знали јер су били старији да се човек несме тако руководити по сновиђењима. )Но он, кад је видео да му то не успева, почео је тада нама члановима тобож наредбодавно, да нам наређује запгга да се све молимо и то шта он замисли у глави, по његовим жељама и идејама, да би му оне успеле да их спроведе, а нама наређује да идемо у цркву и да се молимо зашта он наручи, да би му ваљда тај план, идеја успео. А то је био само део његовог погрешног тумачења Св. Јеванђеља. У Светом Писму Господ каже, „Где су два или три у Име Моје, ту Сам и Ја са њима (Мат. 18,20)", али овај монах је сматрао да треба нас да искористи и под претњом натера да се скупимо у Цркву и да се
48
молимо баш за оно зашта он наручи у његовој глави и замисли, а нама неће да каже све у потпуности, већ само нешто делимично, и да ће то сигурно да му успе. Кад би викао на нас и продирао се, да ми то као из послушности морамо да радимо, ми би, да би избегли његову галаму и вику, ушли у Цркву и молили се свак за себе како је знао и умео, а не наравно по његовим нарученим жељама, које су обично биле плод његове самовоље и идеја, које су се показивале на сваком кораку да нису биле Богу угодне. (рецимо, инсистирао је да се молимо да успе да постави за старешину кога он хоће, а не кога хоће Владика, па онда да се молимо да неко кога он зове у манастир и дође, јер га је он заочио да има доста пара, да ће имати корист, јер је стално због тога звао народ у манастир, као он се брине за њих да ће их новац што имају одвести у пакао, па он би да новац дају њему, као манастиру, а њих плаши паклом и прети, да ако му новац не донесу, готово је, паре воде право у пакао.... као нема им помоћи, невоља ће их снаћи. А неко кад слуша, а не научен о вери много, а има страха, он се уплаши, и онда као омађијан, све чини како му овај монах тражи, а онда га овај монах хвали, као ето, видиш како си ти послушо, добро си учинио, а они који нису, тешко њима,.... и тако би настављао са претњама). Ево још неких лудорија и заблуда тог старешине: није нам дао никада у манастиру да једемо јабуке, говорио је да су оне проклете, јер су истерале Адама и Еву из Раја, и превариле их, и да оне наносе само зло. (опет његово криво тумачење). Није дао да се никаквим празником нити Недељом пере суђе, нити ништа, нити да се брише кућа, да се чисти, ништа није дао ни чаша да се опере. А често има празника и по три дана, Божић, Васкрс, Свете Тројице, није дао да оперемо суђе ни ништа, а гостију много, тако да се суђе нагомила, па после 2-3 дана кад прођу празници, не можемо крш да раскрчимо. И кад би неко од гостију и покушао да опере, мимо његове забране, он би насртао да га бије, да га удари, и то све правдао да је то његов типик манастира и да тако он хоће, јер је старешина. Терао је све чланове да све постове једу на води, и болесне и све, само некад ако је празник, дозволи уље. И у мрсне дане, јело се понедељак, среда и петак на води. Претеривао је, па чак кад смо били на слави у Острогу, посна трпеза на уљу, он се само издваја од свих и тражи за столом да једе нешто на води, представљајући се неким вишим подвижником. Џабе су га велики оци, Игумани неких манастира упозоравали, он је као држао неки свој типик који је он основао, а и као представљао се лажно да је он оснивач тог манастира, па има као право и типик да заведе. А лагао је, манастир је подизао Владика Василије са свештеницима, и побожна сестра Станка, касније монахиња Параскева, која је продала своју кућу, и тим новцем уз помоћ мештана градила манастир. (сведочи Свештеник који је градио манастир где је тада и био на парохији). А овај се ту сам наметнуо, дошао, Владика га Василије и протеривао, а он се кријо, а кад се Владика упокојио, он се ту лажно представљао да је оснивач, да би народу деловао убедљивије,
49
да је неки заслужан ту човек. А друге је протеривао одатле, све ко му се није свидео, тако је отерао и човека који је зидао манастир, чувени Чеперковић, који је тај манастир зидао, био је врстан мајстор, и желео је ту и да остане и буде монах, јер су му и сестре монахиње у Раваници, и браћа свештеници, међутим овај монах га је тукао и протерао кад је манастир озидао, а овај га је и клео, па у сузама је отишао из Свете Петке тада тек саграђеног манастира. (сведочила је све нама монахиња Параскева и Свештеник који је и градио манастир са народом). Јер како би другачије он дошао да буде старешина, ако њих не протера, сметају му, а и сведочили би против њега. Тај монах, који се под врло чудним околностима дочепао старешинства, звао се монах Саво Коматовић. О свему томе биће шире описано у другој књизи о Ново-Мученицима Стубалским (ускоро излази из штампе), наравно са веродостојним сведочењима свих који су ту проживели. Но сада сам писала све ово да би читаоцима било јасно, са каквим недаћама смо се у манастиру ми сусретали због погрешности тог старешине, и како се сам отац Гаврило, као човек потврђено здравог учења, борио са тим свим, и да га није било тада међу нама, ни сами незнамо шта би се све издогађало. Јер узалуд је отац Јулијан говорио њему да се мане тог учења и да се исправи, а он не, он је себе сматрао да је у праву, а да су сви остали у заблуди. Господ га је на више начина посрамљивао. Тако је у манастир дошла на неколико дана стара монахиња из манастира Каленић, у госте. Како је и она увидела одмах, да овај старешина је у заблуди, чуду се чудила ко је тог човека поставио за старешину манастира. Једног дана она је отишла да нешто помогне у бапгги да поради, и дошла је у кухињу да потражи нешто да поједе. Ја сам била тада у кухињи на послушању, и она је тражила да јој упржим јаја да руча, а била је среда или петак, не сећам се тачно, само знам да је било посно. Ја сам је у чуду погледала, и одговорила да ја то несмем, али она је упорно тражила, ја сам јој мирно одговорила да несмем да јој то спремим, а она ако хоће сама, нека узме, то је њено., њена одговорност. Она је мирно устала, узела и упржила, и села за сто да једе. Тада упада у кухињу монах Саво, такозвани настојатељ, и панично вришти, скаче, маше рукама: „Ко ти је дозволио да једеш данас мрсно, ово је манастир"... и тако редом он чита; а ова монахиња мирно једе и само га погледом за трен одмери, погледа га и настави. Кад он прилази да јој то отме што једе, она њему оштрим тоном каже.: „Слушај ти, да се склониш од мене, боље да једем јаја, него ти што једеш живе људе и гуташ. Ово је мањи грех, ово је храна, а ти живе људе урнишеш, товариш и гуташ својом неразумношћу и заблудом!" Саво је је само погледао, и у бесу изашао из кухиње са обавезним лупањем врата, увек је примењивао силу и дрскост и строгост, праћену гњевом. Међутим, убрзо се видело да није ни схватио шта га је Господ преко ове монахиње и посрамио, и он је и даље настављао да живи по својим убеђењима, и сваким даном је само бивао све више заслепљен, просто неподношљив. И ко год би
50
му се нешто успротнвно, постајао је мета његових прогона и смишљених мучења и иживљавања. Он је у свом учењу кривом, говорио и следеће: шта, убијеш човека, кољеш, крадеш, то је ништа, чим се замонашиш, и обучеш црнину, све ти је опроштено. (какво безумље (!)) Па онда је Господа Бога присвајо и отуђивао. И, опет, За себе је говорио, да би себе оправдао у појединим криминалним поступцима, говорио је, шта, убијеш човека, то је ништа, чиниш милостињу и Бог то прашта, Бог је милост и љубав, грех ти је покривен. Сам је знао од узетог новца од народа, да даје милостињу видно, да ваљда и оно што прича, да види народ да он то и примењује. А кад се ради о другим људима, кад у проповеди хоће да их заплаши, да дође до материјалне користи, говорио је: „шта, не даш Цркви, радиш празником, гром загрми, уби те, готов си, побраћеш беду и невољу". Тако је он Бога отуђивао од других, као преки судија другима, а и присвајао, да је њему само Милостив и Дуготрпељив, оправдавајући себе притиснут сопственом савешћу. Ишао је у толику крајност да није хтео ништа празником ни да купује, ни намирнице, ни ништа. Па чак и кад неко умре, ни сандук није хтео пазарити, него је будио погребнике ноћи да му отворе радњу и да купи, јер, после поноћи по њему почиње други дан, почиње празник, па онда жури да купи пре поноћи, јер му треба за наредан дан. Говорио је, шта, чим си монах, имаш право да идеш седмим небом (а где је то ни сам незна да ли и постоји), монах има право да иде небом и да сиђе у пакао и да му све његове дају да их изведе из пакла, и то одмах, само зато што је монах постао, и све што ти монах каже, то ти је тако, њега Бог слуша, а ако не слушаш монахе, онда ни Бога не слушаш, монах је чудо, зато немој да се шалите, него продајите све што имате и постаните монаси, и то одмах, не чекајте, лађа се пуни, и креће, ко се укрца, укрца, ко оста, оста. (а називао је манастире само лађама, и да су они само места за спасавање, и да ко није у манастир ушао, неће се ни спасити, што је наравно погрешно, сваки храм православни је лађа, која своју децу окупља и зове и учи како да се спасу. )Зато, говорио је ко се монаху замери, лоше ће да прође, јер он је изабраник, зато шта вам он каже да радите за спасење, ви тако и радите, (а у ствари то му је био уобичајени увод у говоре вишесатне, да предочи присутнима и да их припреми јер у наставку говора има за циљ да тражи да му донесу новчане прилоге, да би их заплашио, условио, па да не испадне да то тражи он, него да то тако мора, да је то део "науке" његове, да се само тако може спасти, иначе све друго је ништа, пропадају, помоћи им нема, јер говорио је да су сви грешни, само монаси нису, и да сви зато морају све што имају да дају манастирима, пгго је наравно равно безумљу.) Тако је сваки говор обавезно завршавао причом, како би дошао до материјалне користи, строго претњом паклом и дугим уценама, да ће их ко зна све које муке снаћи, ако се не одазову његовом позиву, онда би набрајао примере из народа, које је путујући чуо, како је ко
51
и коју невољу доживео, или пострадао, а он је то све приписивао да је зато што манастирима не доносе помоћ, него само слушају комунисте и њима угађају, а не слушају монахе шта им говоре, јер говорио је да чим донесу прилог, њима су греси покривени, што је наравно погрешно учење, јер Света Црква је тачно прописала како се исповешћу и покајањем, па и давањем епитимија, ако то Свештеник или духовник одлучи, како се добија разрешење од претходно учињених грехова, а само један вид добрих дела које Хришћани треба да чине, јесте и милостиња, која може бити учињена било ком у невољи, а не само манастирима, где се прилози носе наравно према својем нахођењу, ко је колико у могућности и како сам одлучи, то се ником неможе и несме наметати, а камоли уценама плашити, да ако не донесе прилог, да ће га невоља снаћи, како је овај монах радио. А он је безумно говорио: „шта, не дате Богу, даћете оном непомјанику, све ће "онај" да вам збрише, даћете за лекове, суду и остало, снаћи ће ве беда и невоља, богатство вам је проклето, паре што држите, то несмете имати код себе, оне воде у пакао, код кога се нађу паре у часу смрти, одмах иде у пакао, ту му нема поговора(као он све зна). Него, донесите паре манастиру (да он располаже), и то одмах, што пре, иначе ово вам је опомена, ако не учините то, снаћи ће ве беда и јад, јер и онако сте их зарадили радећи празницима и недељама, а многи и непоштено, и од њих нећете вајду имати. Него продајте тракторе, машине, и шта друго имате, и паре дајте манастиру док нисте окаснили, и ви сви у манастире, ако мислите да се спасете. А све друго, препустите Богу, у манастиру други брине за вас, ви само слушате шта вам се нареди, јер у свету нема вам спасења (што је опет наравно погрешно учење). Настављао би, да су манастири лађе, ко се укрца, укрца, а ко не, потону, изгину. „Ној је звао у лађу, ко није ушао у лађу, потоп је односио све, тако и ви сви, звани сте у царство, да за мало труда купите велико, ако нећете, изгинућете". (Тако је настављао проповед сатима испред Цркве на слави, или за ручком у трпезарији, или ма где му се прилика укаже, где му дозволе да прича, у аутобусу, на станици, на пијацу, или неког стопира да га повезе, или му сврати у кућу, или путује возом, свуда је само говорио и то увек исте приче понавља, као покварена плоча кад на истом се окреће. А да би такве проповеди ширио, погодовало му је и то што је тада још било комунистичко доба, па је народ из шире јавности ипак био недовољно упућен, о вери се није баш тако јавно говорило, ни на медијима, нити је имало много књига црквених у слободној продаји, тек касније народ је масовније почео похађати храмове, па је многе тако неупућене лако заводио таквим препаднутим учењем, јер ретко се где могао тада видети неко да о вери прича тако јавно, и за многе је то била новина, и скретао би пажњу свим пролазницима, многи би први пут и чули нешто о вери, јер кроз школу није смело да се о томе прича, али на жалост, од овог монаха су само погрешно учење могли да чују, многе је успевао таквим кривим учењем на
52
смрг да препадне, и у паници би долазили у манастир са питањем, јој, шта да радимо, овај монах нам је рекао да ако не оставимо све и не дођемо у манастир, нећемо се спасти, па како ћемо... и на таква и слична питања би у паници тражили шире појашњење свега, да би умирили савест. Јер, тај Саво је знао, да би био уверљив у причи, наводио је примере туђих страдања које је путујући по свету чуо од народа, кад му се у невољи пожале, и онда би то после свуда причао: као, ето видиш, онај није послушо", и пострада, или погину му неко, или разболео се тешко и умро без покајања, или је имао неке материјалне штете, или да је морао дати паре суду или сличне примере, све би то препричавао, тако да се неко од тих људи који су му се претходно поверили да имају неки проблем, деси да дође на ту славу у тај манастир, и чује да он баш о њему говори, или његов проблем препричава другима, па су се ти људи често осећали непријатно ем у болу и невољи, а он их још као лош пример представља другима, што делује и осветнички, па и некултурно, туђе исповести лично поверене, јавно износити. Али, Саво је себе сматрао великим говорником, и то себи приписивао као да је он дарован, да учи народ, а то што је неписмен, говорио је да нетреба бити писмен, да би о вери причао, нити да он зато треба да пита веће духовнике, већ да су сви они тешке незналице за њега, јер он има богато искуство јер стално путује и прича са народом. И, за чудо, никад нико од присутних свештеника на слави у Св. Петке манастиру, неби пришао да га упозори да тако не учи погрешно народ, нити би било чим реаговали. Гледали би мирно на све то, као да је то ништа што народ доводи у заблуду. Он је чак и Свештенике у проповеди вређао, говорио је: монаси, то су живе цркве, они само раде и живе од свога труда, а попови, то су већином лопови, воле паре, код њих све за паре може, ево ја, говорио је, могу било који посо да завршим у Епархији, само им однесем и дам пара, воле они паре више од свега, између њих и комуниста нема разлике по питању пара, и они и ови воле паре, тако шта ја оћу, они ми заврше... (а у стварности се тако и догађало, он није имао никакав ауторитет код Владике, поготову кад је Владика Стефан чуо како он проповеда погрешно, па чуо је и да је мучио своје чланове у манастиру у тукао, па га је зато и прогонио, и Актом му наложио да се губи из Епархије, али чудо, Саво је имао своје људе у Епархији, који су га штитили, акте никад му нису ни достављали, крили га, а кад би Епископ долазио у манастир у посету, њему би јављали да се склони, и тако се кријо неколико година, или чује где Епископ иде на славу и тамо се не појављује. Није те људе интересовало колику штету по народ доноси тај монах и за сам манастир и чланове, већ су га штитили, а он је њима редовно давао мито од новца који је добијао од народа, или узимао из манастира, то је радио и предамном, приликом једне посете Епархији неким послом, видела сам, а и кад су ти исти долазили у манастир, он их је награђивао за њине учињене услуге, и то није ни кријо, већ би свима причао, мора да их гостиш, иначе неће ништа да ти заврше. А
53
све га нешто терало и да прича то предамном смело, без страха, па и пред другима, а мислио је да ћу ја брзо умрети, и да нема бојазни да се то касније чује. Епископ га је и на одговорност позивао, али они му нису позиве ни уручивали, лагали да незнају где је, а знали су да је још у манастиру, и да ровари Епархијом са својим лудоријама и кривим учењем о вери. А кад би се десило да кад негде оде на друго место на Славу, и тамо га неки Свештеник наравно упозори да не сме тако да говори, и забрани му, Саво је то приписивао себи да је страдалник за веру, јер, за чудо, и попови га „прогоне" кад прича о вери, и да га зато мрзе, што је била глупост, његова једна у низу заблуда. Називао је себе самог да је Игуман, и тако се представљао народу(а свима нам је било јасно како је могао бити постављен на дужност старешине манастира, а чин Игумана никад није имао. )Јавно је говорио колико мрзи Владике, јер га је као претходни Владика прогонио, па и овај, као само зато што он иде и учи народ(што наравно није истина, они су га прогонили што се није дао ни подучити, нити савета примити, а погрешно је веру проповедао, погрешно Свето Јеванђеље тумачио, и погрешно народу преносио, што му наравно Владике нису дозвољавале). А он је Њих из освете и мржње, нападао у свакој проповеди, па изнеђу осталог каже: „ко, Владике, то су ленчуге, ништа не раде, само из фотеље у фотељу, возе их које куд, све готово, учили школе и мисле само да наређују, а ништа не раде. То само кад дођу, лепо их дочекаш, и само чекаш да им видиш леђа, а онда радиш по свом, ти си у манастиру шеф, а не он". Па је стално понављао, да га је Владика Василије, сада блажено-упокојени до смрти прогонио, али, ето му, он липса (умре) а он као поста монах и то још и старешина, и да је успео, те како га нико није могао спречити. Тако се јавно светио по смрти Владике, а у ствари његовим доласком за старешину у манастиру, велика зла и недела је починио, и много су сами чланови пропатили због тога, али он је увек за све кривио друге, само он никад није био крив. (о томе ћу шире описати у другој књизи, о Новомученицима Стубалским), да неби сада много шире се бавили описом о свима, а имало би толико тога да се напише. Ово пишем шире објашњење о његовим поступањима, да би читаоцима било јасније какву и колику је важну улогу имао отац Гаврило, кад је као монах, здраве вере, дошао баш у тај манастир, где се тако нешто догађало, да би непрекидно исправљао и правилно подучавао исповедању вере. Јер тај монах Саво, стално је ишао, путовао, новац који му народ даје, он у цеп, и пут под ноге. Имао је једну искушеницу, штићеницу, коју је негде путујући срео, и њу је довео у манастир, и одмах свима рекао чим ју је довео да ће она бити после њега старешина, што је на жалост после и успео преко његових људи и да уради, њу су поставили, а остали су се чланови само разбежали, неке је сама отерала, јер њој нису одговарали. Саво је са том његовом штићеницом обилазио манастире, он би на славама проповедао, онда би после проповеди са њом певао неке песме,
54
поносио се што има искушеницу, па још зна и да пева. Тако су обилазили манастире Србије, а после и Румуније и даље. Нико им се није смео супроставити, он је радио како је хтео, а ко год би му засметао, увек му се парама додворавао, правио се велики доброчинитељ, а остали су чланови у манастиру трпели и за најосновније, па и личне пензије им је узимао, тако да нису имали често ни за храну, а за одело и да не говорим. Сматрао је чланове својим робовима, њему подчињених, без права на нормалан живот и да имају за најосновније. Није их хтео ни лечити ако се разболе, говорио је да то само праве трошак у манастиру, и да треба и да умру, да што пре иду тамо, јер овде су постали бескорисни јер су стари и болесни. Тако је Саво у својим заблудама живео, уверен да је на правом путу, и да сви други не ревнују као он на проповеди вере. Али, догађало се да су га у неким манастирима веђи духовници и грдили и забрањивали му да било шта прича, док је ту у гостима. То сведоче и сад многа побожна браћа, која иду по манастирима, а знали су га за живота, и били на тим местима на Слави присутни. Али, Саво је и за њих говорио да су лажни монаси, да су ђавоимани, јер недају да он шири веру, да незна што су они у манастиру, и слично... Тако је он после све бирао она места где је одлазио, где је знао да може на миру да прича, где је већа маса народа, и он у гужви стане међу народ, и почне по старом, иста се прича понавља. Тако је одлазио редовно у манастир Ђунис. Тамо су се често окупљале и неке жене из Београда, које су се сматрале чак и да су неке духовнице, вође, одржавале су у то време неке скупове по кућама, причале неке своје доживљаје, и читале неке молитве, а све то без Благослова Цркве, тј, надлежних Свештеника, тако су застрањивале, а неке су биле и спиритискиње. Неколико тих жена које су се ту окупљале на слави, одједном би стале у маси народа и викну да оне виде више манастира у ваздуху неки лик, па онда виде неке бројеве, почну да се пренемажу, да уздишу, клекну, и гледају само увис, народ се чуди, окреће. Једна виче да види број 92, друга 98. онда Саво приђе и ту са њима почне да им тумачи значење виђених бројева, даје им подршку, са галамом то преноси другима, као чудо шта се догодило. Говори им да су оне удостојене да виде, а да остали нису, народ је грешан, и зато ништа није видео. Па онда им каже, те године што сте виделе, то значи да се ближи смак света, готово, долази антихрист, биће рат, покољ, пропаст, готово је, нико неће остати, земља ће да гори... видиш како се вама јавило, а остали су слепци код очију, имају очи а невиде оваква чуда, и онда им потврђује да и он види исто што и оне. А онда други то чују, час се масом то пронесе, сви стану да се окрећу према њима, неки из радозналости, неки онако мисле одиста има нешто у висини, па почне народ да се тиска, гледају према облацима, једни вичу, јој потрчите, да видите, ове жене виделе број, оне лик, као све сија... народ стане, подижу сви главе према висини под облаке, оно од зрака сунца кроз облаке немогу да издрже ни да гледају, почну сузе да им лију на очи, али и даље гледају,
55
мисле да ће се и њима нешто указати, па се чуде како не виде. Али Саво их и даље наговара да почекају, можда ће да виде нешто. Али како време пролази, њима се ништа није приказало, онда их он „теши" да они нису удостојени да виде јер су грешни и неисповеђени, и да нису праведни, а то се јавља само праведнима. А они који би им поверовали да су непгго видели, трчали би код Сава за Благослов, и то све са дивљењем, као ор је видео бројеве, није то шала. Но ту на слави је увек долазио и Владика, бивао је и за бденије, кад би чуо Сава, одмах би му забранио да говори. Онда би Саво се само изгубио у оној маси народа, и тамо само мало даље, поново уставља пролазнике, и прича. Обично би устављао оне на први поглед имућније, видео би да возе добра кола или су модерније обучени, и почињао би причу, само да их убеди да добије и прилога од њих, и често му је то и успевало. Многе би стопирао и тражио да га довезу у манастир, иако нису ни планирали, и ту би их задржавао на вишесатној причи. Наговарао би их да са све колима остану у манастиру, да као што виде, мало је времена остало, не треба им ништа више, него да колима и парама сад послуже мало манастиру. Многи би, видело се, једва чекали да само што пре оду, јер би препознали да то што он говори није у реду, и да је погрешно. А он би онда коментарисао, ето, видиш, одоше, невреди, нема места у њима за ову науку, у њих те речи не могу да стану, и таки без плода остану, као смокве неплодне. А знали су доћи и много пута побожни људи, и то тако у веру упућени, који редовно похађају богослужења, и само се чуде шта он прича, али он је све исто називао незналицама и слепцима, ко му се год успротиви или га укори да то што ради није исправно. И мени тада у том манастиру где сам била искушеница, његове приче су ми биле тешке, често сам се лично и плашила њега због кривог учења, јер су ми духовници говорили да је опасно и живети у близини неког ко је у великој прелести, или човек видно кривог учења, а све је потврђивало да наш старешина то и јесте. Ја сам често осећала неки страх, несигурност, наравно и неповерење према њему, и то сам и исповедала код духовника. Они су саветовали да би сам Владика требао да са њим види шта ће, а ми да радимо само како нам Владика каже, и да не придајемо важности шта Саво говори. Али, он са уценама није престајао, говорио је нама члановима, да ако га неслушамо, нећемо ући у Рај, па чак и ту његову штићеницу искушеницу, да не смемо да је љутимо, и да морамо да радимо све како одговара њеним живцима, а он је њен намћорлук свим и свачим оправдавао. Претио нам је да не смемо да се жалимо на њу духовнику, јер је стално правила свађе и сплетке, иначе кршимо заповест, што ближњег опадамо. Но нико од осталих чланова није придавао никакав значај тим његовим изопаченостима, где је хтео свима да наметне мишљење и поступање своје, а да оправда слабости и намћорисање своје штићенице. Ја сам у манастиру само ћутала и радила, по нешто би са другим 56
члановима и разговарала, али са Савом нисам имала никакву тему за разговор, већ сам га по савету духовника само избегавала. Али, он је знао упорно да прича кад седи у кухињи где ја радим, прича да су моји претци сви сигурно у паклу, да он то зна, и друго много тога је причао, што је мени само ионако оптерећеној послом, било јако заморно и слушати, а и осећала сам све већу неку страх и несигурност кад он то све прича. И једног дана, он тако прича, мени се више смучило да то слушам и ја га питам: „Па како ти знаш са сигурношћу ко је у паклу а ко је у Рају, ко то теби подноси извештаје „отуд" са оног света где је ко, па си ти тако сигуран, кад су, читамо из Житија Светих, многи подвижници умирали, па до задњег часа нису знали да ли ће бити спасени, већ су се са надом у Бога молили да им буде милостив и да их спасе. Па како ти знаш тамо где је ко?"Он се изненади таквом мојем одлучном питању, јер ја сам данима знала само да ћутим и да ништа не говорим, па он поче да повишеним тоном наглашава да је он монах, и да он зна, нетреба нико да га извештава, и наставио би уобичајену причу у свом правцу заблуде, све изврћући што је право, уверен да је само оно што он прича исправно, и да оправда себе да он зна све. Ја кажем њему: „Па кад тако све знаш, што не одеш у неке манастире где су духовници утемељени у здравом учењу, и тамо то исто њима испричаш, па да чујеш и њихов коментар, а не само нас да плашиш овде и овако неке који су неутврђени у вери. Што не одеш и не причаш тако у Студеници, или негде где су строги духовници?" Он ме је само дрско погледао, и изашао, нешто је гунђао, и од тада је самном ретко шта причао, само би послушања давао, наравно често несразмерна моћи, али ми смо то морали и трпети и посносити, па и старији, не само ја. Но наше очекивање да ће о оваквом старешини нешто Епархија подузети, и склонити га са те дужности, видело се да се одлуке Владикине и не спроводе, и да је он и даље радио по старом, кад му запрете, мало се сакрије и склони, па опет исто настави. Но њега су упозоравали и други црквени достојници, али он критике није примао. И једног дана одлучи Јеромонах Стефан, иначе тада духовник тог манастира, који је Сава и сам упозоравао да тако не учи народ, одлучи да организује поклоничко путовање са верницима ближе околине, да се иде у манастир Студеницу, на поклоњење светитељима. И отишли смо аутобусом. Тамо када се Св. Литургија завршила, опет Саво почео иза Цркве да нешто прича народу, оно по његовом. У том часу прилази Игуман Студенице тадашњи, сада блажено-упокојени велики Црквени Достојник, и строго каже Саву: „Ти оче Саво дођи овамо у трпезарију, и ти сестро, та искушеница нека дође (позвао је мене, а и познавао ме је, јер ми је и дао Благослов за одлазак у манастир). Улазимо ми у трпезарију, и тада сам Господ је преко Игумана разобличио оно због чега смо сви у манастиру испаштали од свог старешине. Игуман му каже: „Саво, Саво, држи се пута Светих Отаца, лоше ћеш да прођеш, то што погрешно учиш народ и тако радиш, није добро, то несмеш 57
тако радити, то је криво учење о вери. А ово дете (показао је руком на мене) је од нас из овог манастира пошла да служи Богу, ја сам је Владики привео, и добила је Благослов, она мора поћи у неки други манастир, да се одвоји од вас, јер ви тамо нисте ни себе ничим научили, а то што тако о вери изврћете учење, то је страшно!"Тако је сам Господ посрамио преко Игумана тог Саву, ни реч није му дао да проговори, само му је рекао да изађе, а мени је дао Благослов, и казао да од Владике тражим дргуги манастир, јер је присуствовао када ме је сам Владика Стефан послао баш у тај манастир Свете Петке. Но већ по повратку из манастира, још у аутобусу, Саво је почео поново по старом да прича, као да му ништа није ни речено. Ја сам само ћутала, и у себи сам већ смишљала план да са старицом Параскевом идем Владики, и све му изнесем. И одмах после тога, ми смо и отишле Епископу, и сам Епископ је потврдио да кад је примио Жичку Епархију, нису га известили ништа о томе које он, Саво, већ је касније увидео да он кривим учењем доводи народ у заблуду и да ће он њега протерати из Епархије, а нама дати други манастир, и то да градимо на мојој очевини, имању, где је била некад Црква, па порушена, и где има Света Вода Светог Саве. И да ће још неке чланове, да одвоји из тог манастира, и да сви пређемо у тај нови, који је дао да се гради, и чак је Епископ пред нама и приложника позвао једног, побожног брата из Шведске, који је иначе желео да неки манастир обнови или озида изнова, и тај брат је заказао да дође у Епархију, новац донесе за градњу, што је и учинио, и дао новац, међутим, после неколико дана Саво је ушао кријући у собу, и како је чуо да је мати Параскеви уручен новац за градњу, опет су га известили „његови људи", и Саво је украо сав новац мати Параскеви, а онда смо ми одмах чим смо виделе, отишле у Епархију и известиле Епископа, и дали писану изјаву, дат је налог опет Актом да се Саво приведе на одговорност, и новац врати, али то његови људи никад нису спровели, већ су наравно новац са Савом поделили, он их је сигурно наградио за толико заузимање за њега, и уместо градње, где је све започето и припреме извршене, и одобрења добијена од надлежних за градњу, ми смо доживљавали толике непријатности и проблеме. А Владика нам је дао Благослов и писмен и усмен за градњу, као и детаљна упуства, тада нам је дао и писмено одобрење за градњу, као и детаљна упуства, око припрема, обавестио надлежног Свештеника, али и ту нас је тај Саво са његовим људима ометао и правио сплетке и проблеме (што ће у другој већ помињаној књизи бити детаљније описано, у књизи у којој се ради о прикривеним убиствима новомученика игумана Мирона, свештеника Радована и искушенице Бранке). Тада нам је Епископ рекао да у Епархију долазе многи, досадише му и пријављују да их је он тако плашио, узимао новац и прилоге, уцењивао, и питали да ли он тако сме да ради, ко му дозвољава. Одмах је Епископ издао Акт да му се уручи да буде протеран, али опет његови људи,
58
никад му нису ни уручили, стално као говорили да он није тамо, у манастиру, да незнају где је, а он се кријо и даље у манастиру, некад једно време спава по штали, или по селу у сену, или по туђим кућама, или чека да ми сви одемо у своје собе, па онда уђе сам у конак у своју собу а ујутру рано побегне, често смо га и виђали, а избегаво је да иде на Славе где Владика долази, ишао је по другим Епархијама. А тамо је проповедао да је он подвижник, и то да га прогоне и да страда вере ради, што учи народ, да то чак и Владикама смета (а у ствари он је у заблуди био јер никад право учење и веру никад није ни спознао, а називао је друге слепцима и незналицама). И тако је још много проблема правио док није побегао за Црну Гору, и тамо се скривао, обнављајући неке манастире, где се повукао, представљао се само као неки градитељ, а у ствари је побегао јер је био одговоран и за људске животе и злочине у манастиру, који су дошли као последица његових застрањености и кривог учења, И како није више смео ту да буде, да би избегао одговорност за злочине, али и услд притиска савести побегао је тамо (наравно уз помоћ старих пајташа, како смо касније сазнали). Јер његово погрешно учење је имало много веће последице по народ, него што је само обично застрашивање и плашење паклом. О томе ћу накнадно све описати у књизи о Стубалским Мученицима., где ћу детаљније описати све о томе и ко је све испаштао због његовог таквог поступања и кривог учења, јер би сад да то опишем, отишли далеко од теме књиге, а ово је читаоцима само поучан пример како не треба од сваког непровереног ни поуке ни проповеди слушати, а ово је све описано само увод у то где ћу описати како је било поступање нашег оца Гаврила према свему томе, и зашто је његово тада присуство међу нама било од огромног и непроценљивог значаја. Јер је јасно сваком ко има очи да види, да је њега Господ довео својом промишљу баш у тај манастир, и баш тада када је био на дужности старешине такав човек, који је представљао опасност како за манастир, тако и за све живе чланове. Јер отац Гаврило је био међу нама стуб вере, и ревнитељ свим срцем да се о вери само говори онако како су прописали Свети Оци, и да за све што се говори и ради мора да буде усаглашено са Светим Јеванђељем. Ево неких примера како је он реаговао на то све и шта је све чинио да нас заштити од његове погрешности. Али, видећете у опису, зато што му се супростављао, много је од тог Саве и био мучен и злостављан, много је пропатио. (Што опет потврђује оно пророчанство, дато од Анђела о његовом рођењу, да ће много страдати, и намучен бити, поред тога што је трпео у свету, што веру проповеда, али исправно и здраво, морао је сада трпети и у манастиру, зато што је штитио право исповедање вере). Одмах је старац Гаврило по доласку у манастир увидео да он није здравог учења, и даје штетан, и почео је оштро реаговати. Говорио је наглас свима, и члановима и гостима присутнима: "Јој, ко је видео да се тако учи народ, јој, Владика Николај би се у гробу превртао, јој што му није он жив, 59
да га он чује, па штапом би он њега ударо пред свим народом, неби' му дао да проговори, милицијом би га најурио. Неби му дао ни монах да буде, а камоли да он неком буде старешина. Јој, па Христос кад је био на земљи, никог није ни плашио нити застрашивао, нити претио, нити уцењивао. Христос је благо учио, саветовао, исцељивао, Он је Бог, Он је донео спасење људима, свакоме ко га је хтео чути благо се обраћао, и највећем грешнику на крсту распетом, и свима који су га слушали док је учио на земљи, или су од Њега помоћ тражили. Па и својим непријатељима Христос није претио, мирно је ћутао и на суђењу када су донели неправедну одлуку да га разапну. Јој, па овај човек, Саво, је јеретик, спиритиста, он верује у снове, у сујеверје, он је погрешно научио, и тако и другима преноси и плаши људе. Видео сам ја, чим он ноћи дође у манастир однекле, мене само нека језа пробуди, и будан сам, нешто ме тера на опрез и на будност, да однекле опасност долази и прети. И чим он уђе у Цркву, ваљда се тамо моли, али како и зашта, то он зна, ми у манастиру мира немамо, неки немир се осети у целом манастиру, то је осетио и Схи-монах Димитрије, устане ноћи и моли се. Ко зна, призива неке нечисте духове, тако спиритисти раде, мисле да им се нешто јавило, као они услишени, а оно их демон вара и претвара се и чини им по вољи да их увуче у све дубљу заблуду. И они су сви уверени да су они угодници, да они имају неке посебне дарове, да њих Бог слуша. То је прелест. Но ви децо, немојте га слушати, пустите, казаћемо духовнику оцу Јулијану кад дође, ово је опасно, шта, он овако кад ради, цео манастир може да оде у прелест, јер он је на дужности старешине још увек, видите да га ти његови штите и не позивају на одговорност, баш их брига што ми испаштамо, и народ прост, неупућен, да их је интересовало, неби дозволили да такав човек ровари Епархијом пред њиним очима, нити да буде на дужности старешине манастира, али паре су у питању, а не интерес Цркве и њених чланова. Јој, па се питамо где је Антихрист, и чекамо као он ће доћи, он је дошао и ровари и већ је многе заробио, свак ко ради противно Богу, Цркви, он је претеча Антихриста. Ко год се не очисти покајањем и исповешћу, и не позна истину, остаће окован у заблуди и греху и примиће обману, лаж као истину, истина ће му бити обрнута, неће имати очи да види право, и прави пут, него примиће обману као истину, биће преварен, уместо правде, примиће неправду, нема ту много приче, или служиш Богу, или мамону, треће нема, два господара неможеш служити. И тај Саво, он је у прелести, он се не повинује Богу, нити може, он види и ради криво, истина и прави пут њему никад није ни приказан. То може бити као последица великих, скривених грехова које није признао нити окајао пре монашења, и грех му све изврће у њему, и уверава га да је у праву. Грех се зацарио и влада и управља њиме, он себе невиди, нити нас око себе, не онако како би требао да нас види, духовним очима, као своје чланове, он, видите ли нема мира. Ради само како га нешто унутар њега тера и наговара, и то само свим силама хоће да 60
спроведе, по цену било чега. А кад му се неко на том путу испречи, он реагује гњевом и виком, и насрће и да бије, сав у бесу, не влада собом". А заиста све се тако он и понашао, ноћима није имао ни мира ни сана, улетао је у собу код оца Схи-могаха Димитрија, нешто тражио, вриштао, после отац каже да му је тражио новац, од пензије, а не пита чиме ће да купи лекове, јер је болестан био, пре манастира био је у Немачким логорима, 9. година, мучен, злостављан. знао је и да ноћи удара на врата и осталих чланова, мати Параскеву је редовно тукао, колико смо је само пута одбранили, обично је користио кад види да ми нисмо у близини старог конака, где је старица и имала собу, тражио би јој новац од пензије, претио јој што смо ишле Владики да се жалимо на њега, будио је Јеромонаха Стефана, и сатима га нешто наговара, убеђује, он се противи, наравно јер је увиђао да то што ради није исправно, он би га после називао, грдио, вређао; онда би тај Саво, долазио ноћи и све прислушкује шта се прича испред врата соба чланова, да види ко оговара њега и његову штићеницу, онда, зна се, ако чује случајно да је неко лоше нешто рекао, он постаје мета његових напада и прогонстава, даје му најтежа послушања, и слично. Али кад је чуо да му се отац Гаврило опасно противи његовим говорима и тиме шта и како ради, све погрешно, он је почео њега и мучити, и тући. О томе ћу посебно описати.) Правилно расуђивање темељ свега доброг Нама члановима је отац Гаврило стално саветовао да не слушамо шта он прича, и да се молимо само Богу, да нас чува од сваког погрешног пута, да читамо Свето Јеванђеље и посланице, јер то просвећује разум, да читамо поуке Отаца, и само како нам каже отац Јулијан, да слушамо. И ми смо чим би имали проблема у вези са његовим поступањима, одлазили код оца Гаврила у собу и њему се жалили, од њега смо очекивали и поуку и савет и утеху, и све. Отац је сваку Савову погрешност уочавао, и нама говорио како треба исправно да се тумачи, а не како он ради, све изврће. Па рецимо на Савов говор да се чим се обуче мантија, све брише шта си радио, као да ниси пре ни постојао, отац је реаговао и каже: „Тачно је да је монашење као ново крштење, човек се одева поново у духовно, даје обећање, али он мора пре да буде и исповеђен и припремљен за примање чина. Он мора добити од Свештеника и духовика разрешење претходних грехова. Ко је то видео, да се тако греси само опраштају, обучеш мантију и готово. Па ти имаш да окајаваш оно што си пре урадио, погрешио, и да се чуваш да убудуће не грешиш. Покајање, то има пет радњи: прво да схвати да је грешио и у чему, па да то призна пред самим собом у савести, то онда да осети дубоко у души жаљење што је то учинио, и да оде и то призна пред Свештеником или духовником, да то све призна пред Богом и пред њим, као сведоком да се за тај и тај грех кајао и да је признао. Па ако је нешто веће, онда Свештеник
61
може и епитимију да да, па то окајаваш уз још неко задужење, да рецимо неке молитве читаш, или поклоне, или да чиниш добра дела, милостињу, и слично. Па и даље, ако си добио и разрешење, опет да себе гледаш понизно пред Богом, јер си ту згрешио, да са сузама, тражиш опроштај, па да одеш и извинеш се свима онима којима си чинећи тај грех, нажао учинио, или си их уцвелио, или ожалостио, или било које зло им учинио у животу, или неправду било које врсте нанео, или материјално оштетио, дужан си да одеш и затражиш опроштај од њих, а материјални дуг и да намириш. Па онда тек, уз чињење добрих дела и сузне молитве, да добијеш потпуно опроштај грехова, и покриће за њих, да тај грех више нема права над тобом. Јер учињен грех, а не исповеђен и окајан, држи човека као роба, окованог, он мисли да је слободан, а у ствари је роб, грех га тера да ради како му он сплетке и препреке прави, па се човек у чуду чуди шта му се догађа, па ништа му не иде, а он се мучи, а невоље стално се њему на путу испречују. А кад је грех исповеђен и окајан, он је очишћен, и није више присутан око човека, па самим тим и он ради све и успева без ометања и невоља. Отуда, често, видели сте да многи осећају само неки страх око себе, боје се нечег, или неког, дрхте, несигурни су, јер око њих су присутни греси, било њини или њихових предака учињени, али никад нису признати нити на видело дана изнешени, обично се велики злочини скривају, па после деца испаштају. Тако често страдају многи душевни болесници, они јадни виде да их нешто мучи, омета, тера да раде и оно што неби при својој вољи хтели, нешто јаче од њих. Грех их толико помрачи, да они, за трен и дају нека обећања, али убрзо, грех преузме команду над њима, јер има власт, и они дата обећања немогу да испуне, или да ураде, или да не буду агресивни, јер не владају они сами собом, већ их грех на то тера. И то сваког мучи по мери греха и који је грех учињен, тачно се то са болесником, кад се прати, може уочити, прати се понашање, а и после упућене молитве за болесника, или се болесник одведе неком Светцу, и демон често и проговори из болесника, и зашто је ушао у њега, по којем греху, и откуд му власт да ту борави и мучи га. Многи тако, молитвом и помоћу Свеца буду исцењени. То је оно што каже апостол Павле, прво кад је гонио Хришћане, ратовао против њих, говорио је: „ово више не чиним ја, него грех који живи у мени (Римљ. 7,20), и овлада мноме, а после кад је добио од Господа позив и призвање да буде апостол, и самим тим и просвећење Благодаћу, кад је познао Господа, и после толико пропатио и мучен био као проповедник вере и ревнитељ, он каже тад: „Не живим ја, него Христос живи у мени (Гал. 2,20)", и „желео бих (што пре тамо) отићи и са Христом бити, али остати у телу потребније је вас ради (Филиб. 1,23)", да вас још подучим и у вери учврстим! Тако, на примеру Светог Апостола Павла, можемо јасно видети, како се понашао и шта је радио кад је грех овладао њим, а шта све после кад је за веру страдао и ревновао и колика је добра дела иза себе оставио за Хришћане, па му је Господ дао удео једнак
62
са дванаесторицом апостола. Зато, нека је свима јасно, грех неисповеђен не да човеку да види себе и истину . Нити је види у себи, нити око себе, нити је у другом види, грех му је изврће, и у погрешном приказује, отуда су изопачености и зато су многи недоказиви, неможеш их подучити, нити нешто појаснити, он криви све око себе, само себе никад да окриви. Јер неће, не да му демон да призна да је крив, јер кад би му дао да призна, он би се и освестио од прелести, демон би морао побећи од њега, и неби имао више права да му затвара видике, и да га држи у слепилу. А кад дође до свести и признања да је крив, онда после исповести сами му се видици отворе, и то све одједном почне да гледа као другим очима, све му је бистро и јасно. Многи због нагомиланих грехова постану толико горди, и непокорни, чудо, не можеш им прићи, такве је најтеже исправити кад греше, јер сматрају себе великима, савет не примају. Па би се отац опет, на крају разговора, вратио на почетак, да потсети на увод теме, да би дао и неки закључак и поуку. Па додаје:... „А он (мисли на Саву), прича нама ту неке бајке, ко да ми ништа незнамо, као ми смо неписмени, а ми јадни морамо то све да слушамо, све ми се у мени преврће док га слушам, ни ле'ба немогу на миру да једем, ја једем, оно једе мене. Он прича, чим постанеш монах, све опроштено. Јесте то ново рођење, али учињено у прошлости мора пред Богом и свештеником бити признато и споменуто и имати оправдано покајно покриће. Па онда треба свуда и на сваком месту бити реалан, правичан, а не, он пости, што викала она сестра, а живе људе гута, прави пакости, пакује другима неправду, прислушкује, лаж преноси другима и друге криви, а себе не, све чини само да његови планови и интереси успеју, а види се јасно да су противни Богу, и да нису угодни. То нема нигде, нигде ни у свету нисам чуо, а стар сам, да неко овако учење спроводи, а камоли у манастиру. Ово да ми је неко причао, ја не би веровао, а ето, доживео сам својим очима да видим и ушима да чујем. Чудо, чудо, уместо нас старешина да поучава, ми морамо да се склањамо од њега, и да се боримо, да народ уверавамо у супротно. И то, није ми јасно, (наставља отац) како тако, да он ту дође сам(мисли Саво), ту где се манастир градио, и да нико не каже Владики, он мора да је увек био овакав, да га Владика и не монаши, а не они му још дали да и старешина буде, па народу неупућеном, још делује уверљивије, ко вели, видиш, он управља манастиром, мора да је неки велики човек. А он се замонашио, добио власт, осилио се и мучи све нас овде, никог се сад не боји. (тако је отац говорио поуке, па онда наставља). Па како он сме да тврди да зна ко је у паклу, а ко у Рају, у тајне Божје несме се улазити, сем ако ти нешто Сам Господ по молитви објави и покаже, али то су изузетни случајеви, када се човек моли за неког свог најближег, па га Господ утеши, и слично. Па и зашто би нас Господ товарио таквим подацима, нама је тачно дато и прописано шта и како да чинимо да се 63
спасемо, и шта има да ми сами истражујемо, човек мора да се бави собом, да сагледа прво себе, па оида, ако осећа да има дара, и да је подучеи и искусан, и друге да подучи из свог окружења. Али најбоље је то само примером свог понашања другима веру и побожност показивати, а учење препустити само зато од Бога задуженим, Свештеницима и пастирима Цркве Христове. Они имају за то и дар и Благослов, а не цивили, да не буде ко онај што је хтео да исцељује као апостоли, па покушао, а демон га се није уплашио од његових речи, није његову команду хтео слушати, јер је знао да није од Бога призван за апостола, и није добио ту власт и дар, па се демон окомио на њега и савладао га и овај сав изранављен и наг једва се отео и побегао, а демон му рекао: „Ко је Христос, знам, ко је Павле, знам, али ко си ти што ми наређујеш, незнамГПа га почео ударати и гребати, да је овај једва се отео и сав у ранама побегао. Зато, у свему бити у савету и са питањем са својим Свештеником, или духовником, За све питај, и како и шта, не дели другима савете олако, да не би и понео одговорност велику, и товарио себи бреме веће него што треба, већ препустити то све онима који су за то задужени, и упутити их само где да савет потраже или помоћ. И тако, отац говори, мало одћути, па опет настави, или док чекамо почетак молитве, или у соби кад му донесем ручак, или кафу и слично, увек би по нешто додао на претходан говор, или бар коментар, што се видело да га јако потреса и боли што се вера тако погрешно приказује људима. Каже,: „људи треба да долазе у манастир и да се исправљају ако греше, у било чим, а оно треба у манастиру неко да их обмањује, и да ја баш дођем овде, покидах се, више немогу да слушам, шта се ради. И онако је време комунистичко, ми треба да служимо за пример, да пазимо да ничију душу не саблазнимо, да се радујемо кад неко дође и тражи да му нешто кажемо о Богу и вери, а оно не, људи беже кад виде шта се ради, па кажу, кад се овако ради овде, па онда коме да верују. То не сме тако, верник мора да оде из манастира подучен и охрабрен, са новом снагом, обновљене и допуњене вере. Зато је нас монахе Бог позвао у манастир, да себе подучимо, и друге које доведе ту да примером побожност посведочимо. И време је тешко у држави, власти, видите да још није дата пуна слобода исповедања, веронауке нема, а и мало је и правих духовника, нема јавних проповедања, скупова, мора се строго пазити како са народом поступати, они су за 50. година комунизма огрубели, мора им се прво млеко, ко деци, па онда јача храна. Јер немогу све одједном да приме, брзо се засите. Негде су деца почела да иду у Цркву, а родитељи не. Па ту долази до сукоба генерација, деца се противе, осуђују родитеље што су непобожни, ни то није добро, родитељ је родитељ, мораш веровати за себе и јачати и молити се, а родитељу ништа силом нити свађом наметати, јер он је старији. Захваљуј Богу што те је призвао да Га познаш, а за своје се само моли, молитва је чудо". Отац би често говорио, али би готово сваки говор заливао сузама, 64
плакао. Не сећам се да је икад отац нешто говорио, а да није заплакао. На све што је овај Саво радио, он је само јецао и туговао, а коме је могао од гостију, он је њима говорио исправке тих говора и саветовао их срцем очински како и доликује правом монаху. „Па ми смо мали (говорио је) да би знали шта се тамо на оном свету дешава, ко је у паклу, ко у Рају. Ја грешник, сам, кукајући у невољама, плакао и пискао од бола, па ме Господ премили обрадова и удостоји ме да видим тамо нешто из оног света. Али многе појединости, ни неким Светитељима нису биле појашњене а камо ли нама. Тачано је да неки тамо због грехова доспеју у пакао, али само Сами Господ зна да ли ће они и када бити унеколико помиловани пре коначног Страшног Суда, наше је само да се молимо и да се трудимо да и сами тамо не доспимо". Но много је примера, где је тај Саво правио невоље, а отац морао да реагује. Једном је тако довео у манастир неко дете из Крушевца, дечко, 13. година, и каже нама, он ће од данас бити искушеник овде. Дете има проблема са школом, а Саво се ту уплео у решавање неких њиних породичних проблема, и тако, по његовом учењу, треба неко из те куће да пође да служи у манастиру, да би се као проблеми решили. И тог дечака угуши више причама, не да му да иде кући, као не сме, ни да разговара са родитељима... и све нешто, ван свих прописа, нити је известио Владику кога је примио, нити ишта, а и не сме, јер га он презире, али Саво је сматрао манастир да је то његово, он шеф, и да може да ради шта год хоће. Тако дечко је ту поборавио једно време, али реаговао је његов надлежни Свештеник, па известио он Владику Његовог, био је из друге Епархије. Ту су настали велики проблеми, Саво је дете заплашио, да ако оде кући, није обећање испунио, а сам га је терао и наговарао да у манастир дође то дете, толико је дете био психички оптеретио, да су муке после имали родитељи да га врате у нормалне токове живота, да се ослободи погрешног расуђивања наметнутог и да растерети савест. Но чим је то дете довео, отац Гаврило је сав у чуду, почео викати и говорити, да не сме да тако ради, да туђу децу наговара, да деца малолетна не могу давати такве завете, да је погрешно. Они се развијају, они тек кад узреле, могу о томе одлучивати. Сада се питају и родитељи, да дете не може поћи у манастир тако само што се неком то хоће, или због лоших оцена у школи, да оно треба да само доживи или осети неки позив у себи, да је за то одређен, па тек онда га примити. И то са знањем и родитеља и Владике, и све. Толико се тада монах Сава био окомио на оца Гаврила, што ради и говори супротно од његовог погрешног, да му је почео и отворено претити. И друга је чуда Саво радио, звао је у манастир кога год упозна. Тако је одвео у манастир и једног бубњара, музичара, овај се враћао кући, он га опет доводио, па онда је доводио неке бабе из Београда, за неке су сви знали да су спиритискиње, па је позивао и неке које су имале брачне проблеме, али нису биле званично разведене, па су их онда чланови
65
породица враћали и то физички су се обрачунавали, једном је са границе стопирао и довео неког Црнца, странац, држављанин Француске, нешто се кријо по нашој земљи, па како није могао са њим да се споразуме, да му објасни да остане да буде монах, јер није знао наш језик много, онда га је некуд одвео. Отац Гаврило је говорио да више не може поднети шта се више ради у манастиру, како Саво прави проблеме, а да Владика ништа не подузима. И тада у манастир долази отац Јулијан, духовник, да нас исповеда, и ми смо га известили о свему. Наравно, са надом да ће он пренети Епископу све, и да ће наш проблем бити коначно решен. Али, Сава није никад се појављивао на исповест код оца Јулијана, већ му је неко пренео да смо се ми жалили на њега, а ко би други, него његова доушница, штићеница (искушеница). И Саво се тако окомио на оца Гаврила, да је почео да му прети песницом. Али, док смо ми остали нешто радили, он је искористио и утрчао у стари конак, и ушао у собу код оца Гаврила, јер.ми доле у новом конаку који је даљи, ништа не чујемо. Ја сам пошла да нешто однесем оцу у собу, да ли вечеру, или кафу, не знам, ја пред врата, чујем писак оца, јаук, али Саво се чује гласније, виче га. Ја сам вриснула испред врата и ухватила брзином за браву да уђем, али врата су била закључана, ја сам свом снагом почела ударати ногом да врата одвалим, одједном, чуло се да неко изнутар отвара, изашао је Саво, сав у бесу, видно му криво откуд ја да наиђем, погледа ме, ја на њега викнем, зашто си тукао оца, зашто си га закључао, он се отрже, и побеже, ја брже да видим шта је са оцем. Он мученик је седео на кревету, згрчен, наслоњен на јастук, рукама се држао за главу и плакао. Ја сам у чуду питала, оче, па он те је тукао. Подигла сам га, он је и даље држао руке на очима и плакао, боље рећи, кукао је наглас, сав је дрхтао, од суза није могао ни да ми каже одмах шта му је све радио. Позвала сам остале чланове, и казали им, али Саво, стара препредењак, већ био побего некуд у мрак, од тада после данима није долазио. Отац нам је испричао да је одједном упао у собу код њега, он се није надао, седео је и нешто је читао, он је чим је ушао, закључо врата, и почео га ударати, све песницама у главу, (отац је показивао скупљену шаку, како га је тукао. Руке му је стезо на груди и на плућа, да изгуби ваздух, ударио га је неколико пута, и ко зна отац каже, да нисам наишла, шта би било, можда би ме и убио. Претио му је да не сме да се жали на њега, и да говори против њега, иначе ће опет да га туче. Отац је сав дрхтао, препао се, говорио је да је видео нечастивог како га из њега напада силином, јер је он ушао тако бесан, изшедало је да само хоће да убије. Смртан страх сам само осетио, нисам имао снаге више да се браним. „он" је јачи и од јачег човека, а шта сам ја, овако мршав за њега. Отац је данима само држао неке облоге на глави, никуд није из собе излазио, направили смо му додатно закључавање, тако да се од тада увек морао закључавати, и у дан, кад чита молитву, и у ноћ. Ми би, кад дођемо пред врата, читали
66
молитву, и отац би знао да смо ми и откључао би нам. Ја сам била у чуду, да се такве ствари у манастиру догађају, и убрзо сам отишла Владики, и казала му да је више тамо неиздрживо. А за моје чудо, Епископ каже, „шта, зар је још тамо, па ја сам га протерао". А у ствари, њега су лагали његови челни људи, плаћени чиновници Епархије, јер су тог Сава бранили, а за нас у манастиру их и није било брига, ко све због тога испашта. Велика неправда над праведником Нећу ни да описујем како сам ја то све и са којим болом преживљавала, па зар и тако нешто у манастиру да гледам, данима сам плакала, и нисам могла да се опоравим, ни сама сад не знам како смо тад ми чврсто веровали само Владики да ће он нешто да подузме, и да је и дужан, и надлежан да нас заштити. И сад ми је жао зашто сам то очекивала, кад се неколико пута показало да се његове одлуке не спроводе, требала сам све пријавити полицији, али уверена сам, да сам то урадила, и мене би тукао, једном је и иокушао да ме убије. (То ћу описати у другој књизи, како сам провела моје искушеништво). Епископ је видео колико се ја бринем, и онако болесна и сва бледа, препаднута, шта сам све тамо преживела, и Владика даје Благослов да ја пређем у други манастир у Овчар Бањи. А да ће он повести рачуна о старцима тамо и да их он више несме мучити, нити ће да га тамо више види, и да ће лично отићи у манастир да се увери да је он отишао. Али, он, лукавац, увек је био добро обавештен о свему, кријо се које куда, и опет долазио кад год му се укаже прилика. И после мог одласка је мучио старце то ми је касније сам отац Гаврило причао. Јер, ја сам била само 6, месеци у том другом манастиру, и опет Епископ ме је позвао, и молио да одем у Стубал, да је њега протерао, да тамо нема ко да гледа старце, и да је долазио Јеромонах Стефан, и казао Владики: "Владико, или вратите сестру Миљу у манастир наш, или манастир затворите, јер старце нема ко да гледа и да им спрема, да пере и остало, дачисти. !"Владика ми јете речи поновио, од речи до речи, и ја сам поново по послушању отишла тамо. Међутим, кратко време смо тамо још били, и после смо се сви из тог манастира склонили, јер су се страшне ствари издешавале, о којима ће бити шире описано у другој књизи. Од око 12 чланова манастира, неки су умрли, неки отишли у друге манастире, па и неке искушенице, а мене су лажним сведочењем и љагом протерали. И ја сам отишла из тог манастира. После извесног времена проведеног у прогонству, ја сам од Епископа Саве добила Благослов да са мајком подижем манастир Светог Луке у селу Бошњане код Крушевца, где је одмах код нас у манастир дошао и отац Гаврило. За њим је дошла и монахиња Серафима, па искушеница Рада, па је монахиња Параскева хтела прећи код нас, али Епископу Стефану је било жао да она иде да сад подиже други манастир, кад је овај из темеља подизала, и да ту треба и да сконча, и
67
да буде сахрањена. Но за то кратко време које смо провели још у том манастиру Свете Петке, отац Гаврило ми је рекао да је још неколико пута Саво долазио, и да је насртао да га туче. Једном га је пратио из Цркве, после вечерње, и то све му претио: „ћути, не говори, ти ћеш да говориш против мене, да ти покажем ја", као, „он доводи у манастир, он и растерује" (ведри и облачи) У ствари, народ је сам увидео ко је он, и уклањао се од њега. Други пут каже отац да га је притегао на вратима, уз шток, и ухватио за одело и почео га дрмати и ударати о зид, и неко је упалио светло и наишао, и он га је пустио. Толики је страх отац Гаврило имао од њега, да је после и кад је прешао у други манастир, и кад се сети тога, и прича, сав задрхти. Он не само што га је тукао, већ се сво време очевог боравка у манастиру иживљавао на њему, и на друге начине. Толико га је видно мрзео, да је користио то што је био старешина, и намерно му давао најтежа послушања, несразмерна његовој моћи и снази. Иако стар и болестан, морао је све да слуша шта му он нареди. А то је прелазило у иживљавање. Терао га је да ради сам у башти, да сади паприку, купус, да копа, и то по највећој врућини, и то намерно све кад и ми имамо много посла или пред празник у кухињи, или око других послушања, да му не би могли помоћи, или нам намерно даје и нама неке друге послове, а остало су били старци и старице, исто су тражили негу и пажњу. Отац је знао да копа по највећој врућини, и онако уморан, дође увече, и само се омије, обуче, и опет у Цркву стигне на молитву први. Никад није пропустио моли1ву зато што је уморан, никад. Онда му је Саво наредио да он мора да звони за време Св. Литургије, а звонара је била даље од Цркве, после је ова припрата Цркве урађена, А степенице су биле високе и стрме, а често зими, ноћ, рано се почиње молитва, он је могао и да онако стар падне низ степенице, али је морао, ником није дао да оца сменимо, чак и зими, када су биле степенице и поледиле. Он му је давао послушање да мора и по киши и по снегу да прави свеће на отвореном, да ложи ватру, сам намотава рамове, и тако, по цео дан. Одело му никад нико није купио, нити обуће, што је донео своје, то је носио. И неки верници, кад дођу, па виде да нема, они сакупе непгго одела па му донесу. А мантије, само неке старе, новија једна само она у којој је замонашен. А воће, или неки сок, или нешто лепше од хране, то готово никад није имао, нити остали чланови, Саво је располагао новчаником, никад нама члановима није купио ништа, где је новац одлазио, то само он и његова штићеница знају, а кад треба да сравне неке књиге за Епархију, приход, расход, опет његови људи све завршавају. Ја сам једва издржавала све те неправде, и ми смо сви трпели, али старије чланове, кад сам гледала како их мучи, све ме је у грудима болело. Зато сам само ћутала, у манастиру сам само радила, и склањала се од било којег разговора, па и од тог Сава, и често сам само плакала. Исто, једног јутра, ја видим, нема оца Гаврила на молитви. Ја се уплашим, брже потрчим 68
у собу, тамо, нема га. Ја питам мати Параскеву, где је отац, она каже, јутрос рано, видела сам, оде на станицу аутобуску, са великом торбом празном, сигурно га је негде Саво послао. Ја само погледам, кад ће отац да стигне, кад, видим, стаје аутобус, ја пођем, и видим иде отац, и носи торбу једну велику, и све се заводи. Пођем пред њега, и у чуду видим, да је њега Саво послао да купи рибу за Славу у Трстенику. И то преко 30 килограма. И отац носи једну торбу, па се поврати и донесе другу. Ја кажем, па како оче Гаврило да тебе тако старог шаље да ти идеш, и то толики терет, а ено горе има неких искушеника, ништа не раде, што није неког послао, а не тебе. Па како си могао сам да пренесеш на станицу, па како може тако. А отац мени каже, „е дете, тако му се може, он је сила, користи власт на немоћнима да се иживљава. Боље да идем, него да га изазивам да ме туче, или да опет се на мене истреса и виче, овако, мирнија ми је глава. Него, добро је да има добрих људи, и видели да се мучим, и помогоше ми до станице". Ја од тада, још кад је оца тукао, ништа нисам са Савом ни хтела разговарати, а и сам ми је Епископ рекао, да слушам оца Стефана, он је духовник у манастиру, и мати Параскеву, наравно и све остале старије чланове, тако сам и радила, како ми они кажу. Отац Јеромонах Стефан је оца Гаврила често штитио, волео га је, али он је по цео дан проводио у ман. Жичи, где је сликао иконе, тако да само ми у манастиру бивали препуштени Савовим нерасудним командама., праћене виком и галамом. Онда је Саву сметало што оцу свраћају побожни у собу на разговор, гости, јер је очева собица била испред Цркве, где је био и стари конак. Саво, нареди да оца преместе у нови конак, и то на спрат, а не у приземље, где је било празних соба, и где је имало преко 30 високих степеника да иде он онако стар, и да силази, било у Цркву, било у кухињу, или на послушања. Тако да се очево страдање наставило и у манастиру, готово исто као и у свету што је преживљавао. Но није једино том старешини сметало то што отац често беседи, У манастир је тада био дошао и један искушеник, као сликар, иконописац, да са оца Стефаном усавршава иконопис, и он је често знао да се љути, кад сиђе у кухињу, зашто отац ту седи и само прича, а отац је увек говорио нешто занимљиво и поучно. Једном седи отац у кухињи, намотава рамове да прави свеће, а ја спремам у кухињи. Отац је баш причао о људима који нису спознали истину, да су у заблуди, да су људи који нису спознали путеве Божје, пуни противљења, злобе, гњева, мржње, лукавства, склони свађи, тучи и сваком безакоњу. Да, ако се не покају, они ће служити као претече антихриста, и да су прави путеви од њих склоњени, и њима се не откривају. У њима се зло уселило и укоренило. Од једном изненада, улази тај искушеник у кухињу, и искорачи само према оцу, и удари га песницом у главу, у слепоочницу, јадан се старац само завео према шпорету, тако га је јако ударио, да се чуо туп ударац како одзвања о главу. Ја сам вриснула, притрчала, зграбила оца и са обе руке га заклонила, он је дрхтао, плакао, онако ситан одскакао је од столице од дрхтања. Викнула
69
сам на искушеннка: ти ниси нормалан, зашто га тучеш, зашто си га ударио, да ли знаш који грех чиниш, ти си болестан, треба да се лечиш... незнам ни што примају све и свакога.... шта ти смета старац, ништа ти није крив... . Искушеник је побегао из кухиње, оца сам полако одвела у собу. Он је плакао, држао се за главу, јако га је болело. Ставио је мокру крпу на главу, и кроз сузе ми је говорио: „па и у свету сам био мучен од комуниста, што сам веру проповедао, па зар и сад у манастиру то да доживим, да не смем о Господу да смело говорим, и то где, у сред манастира, па то је страшно. Нечистој сили смета то што ја говорим, што је разоткривам, и ето, нашла преко њега да ме удари". (а тај искушеник је био по неки пут чудан, прек, агресиван) Отац се после данима жалио да га боли глава, читао је само молитве, и плакао. Но тај искушеник је само још неко време био ту у манастиру, и касније је изашао из манастира, и није више имао нигде ни мира ни спокоја, па чак једном је много касније дошао у манастир Св. Луке, и причао да га је у сред Крагујевца, један човек ударио тако одједном, после само кратког познанства, да ни сам незна зашто, и то тако јако, да се у несвест завео. Па, ваљда правда Божија се на делу потврдила. Али, док је још тај искушеник био у манастиру, догоди се да је отац Гаврило отишао да прави свеће. Опет му је Саво наместио казан за топљење воска близу штале, где је на тавану било сено. Моја мајка је тада дошла у манастир, да ме обиђе, и видела је да опасно то што се ложи близу сена, али Саво је опет оно његово, као „шта паниче, како немају вере". А мајка каже њему, ти човече кушаш веру. Но ми нисмо врео казан могле померити, али смо стално гледале да не почне пламен да хвата сено. Одједном, није се одмах видело, нека варница је одлетела, и одједном се таквом брзином ширио пламен, отац Гаврило се уплашио, видео и попео стубама на таван и почео мученик сам да гаси. Али, како му је била сва мантија од воска упрскана, лако би га пламен захватио, и ми стижемо, али одједном трчи и тај искушеник, и брже, пење се на стубе, и узео је оца у наручје и санео низ стубе доле, тако да га ватра није опекла. Онда смо бацали воду и гасили, дотрчале су и комшије да помогну, видевши дим. Па ето, и то му је добро дело које је према оцу учино, да га од пламена избави, па ваљда се и сам кајао што га је онда тако јако без разлога ударио. А зар је требало дати послушање старцу од 90. година да сам прави свеће и ложи ватру, да топи восак. А увек је по неко имао други да то ради, искушеници, гости, ако сам ја морала у кухињу и остало. Али тако је тај Саво сматрао да треба старца мучити, из њему знаних разлога, а и нама свима, зато што га је на сваком кораку разобличавао, и разоткривао његова недела. Јер отац Гаврило је нама говорио: „овај човек (мисли Саво) нема чисту савест. Он неко недело велико крије. Зато ми немао мира у манастиру, он само прави искушења, сви остали чланови не, нормално се моле, раде, само он не да мира ником". Отац је то приметио и кад је доживљавао велике налете демонске на манастир. Ноћи би се пробудио и почињао молитву, и то
70
наглас, чула се из његове собице. Будила сам се и ја и сва у страху осећала као да се нека опасност спрема, сва некако устрептим и почнем да се плашим, осећам неки страх, нешто ме пробуди. Погледам ноћи, око 1. час или 2. часа. Тад кад се ја пробудим, видим буди се и мати Параскева, пали светло, ставља тамјан и кади, видим да пали светло и отац Схи-монах Димитрије, и он устао на молитву, јер увек кад се он молио, ми смо знали јер се осећао мирис тамјана из његове келије. Тако је то било неколико пута, и ја их питам, да ли то само ја осећам зато што сам почетник у манастиру, па читала сам, демон зна и да плаши почетнике на разне начине, или то примећују и они. А отац Димитрије каже: Па ко зна, овај Саво је сумњив, поред кривог учења, ко зна, како се моли, дружи се и са спиритистима. Ја само видим да он кад ноћи уђе у цркву, ваљда да се моли, мене нешто само пробуди, и то са страхом, шта и како, незнам, али видим да се нешто нечисто провлачи кроз манастир, неки велики налети су на манастир. Тада сам ја лично увидела, да кад се тако догоди, и чујем старац Гаврило почне молитву наглас, одједном онај страх одступи, и полако се мир враћа, и ја поново заспим. Страдални молитвеник А отац је имао своје устаљено правило, које је како сам каже држао и пре манастира, па и сад, и често, ја погледам, мислим он чита, а он не, стоји, благо повијен, или окреће бројаницу, или напамет све прича молитве, каноне, акатисте. Јер у старом конаку, очева собица је била наспрам моје и мати Параскевине, па смо могле чути, а отац је често знао наглас да се моли, да ли је то радио намерно, да застраши демоне, или је тако навикао, није нам рекао. Чак и поједини гости, који би пролазили у Цркву, стали би и слушали како отац лепо гласно Слави Бога и моли се. А прелепо је певао, и течно и разговетно. Некад је знао тако да му се дух распева, да је сатима само певао и ређао, све молитве редом и припеве. Но том Саву је и то сметало, па је оцу забрањивао да се тако моли, него му наређивао да мора да се моли у себи, да нико не чује. Али, мени је било лакше, кад дођем у своју собу, а увек док завршим послове у кухињи буде касно, и кад чујем глас очевих молитава. Отац је имао молитвеник стар 150. година, и из њега се молио, и то је све знао напамет где се која молитва налази. Отац је био увек ревностан за молитву. И у Цркви, кад се заврши молитва, он остане и дуго се још моли, увек је излазио уплакан из Цркве, никад није он журио на ручак, ми му донесемо у собу, он тек после дужег времена узме нешто и поједе. Кад год уђемо код њега у ћелију, отац или чита молитву, или пева псалме, каноне, Мајци Божјој похвалне песме, или чита неко житије Светаца, или пише неке поуке, поучне цитате, а онда зна да ми
71
нестижемо да прочитамо, кад дођемо код њега он нам прочита. Догађало се често, да кад год прођемо поред његове собе, видимо он не спава по целу ноћ, будан, седи и чита, и свиће зора, он и даље, не спава, већ чим чује јутарње звоно, он устаје и иде у Цркву, ништа што није спавао. Кад уђе на молитву у Цркву, никад није на молитви скретао пажњу на народ који улази у Цркву, или излази, он само мирно стоји, никуд се не окреће, прати шта се чита, па често кад се заврши молитва, отац тачно зна шта је погрешено или прескочено при читању; то је било за све нас право чудо, зато што је отац имао оштећен слух, и врло је слабо чуо само на једно ухо. То никад нисмо могли објаснити. Или неки проблем се дешава у манастиру, а отац није ту био присутан. Одједном, улазимо у собу да би оцу испричали шта нам се догодило, а оно за чудо, отац само застане, подигне руку десну, и прстом упре према нама и каже: то и то се догодило...!А онда, на наше чуђење како зна, отац одговори-немо само опет подигне руку према небу, и без коментара покаже само да му је то Господ рекао, или показао. Све је приписивао Сили и Моћи Бога Творца. Говорио је често: „Он зна и види све, и сваком ће плату дати, Његов Суд нико неће избећи.. "ми смо само на испиту овде на земљи..." Никад се није могло приметити ни у чему да се отац горди или велича или истиче што се он дуже моли од осталих. Он никад није ништа приписивао себи, неком својем знању, моћи, већ је само Величао Господа. Говорио је да, монах мора само да се моли и да слуша, а остало, није његово да брине да ли ће бити услишен или не за нешто тражено, него помолио си се, и предај Господу све, и Господ ће учинити онако како је најбоље, јер наш ум не може да сагледа далекосежну промисао Божју. Није био ником наметљив у разговору, отац никада није био ни злопамтило, увек је био спреман да говори са неким ко га је до малочас кињио или вређао, или му је нешто нажао учинио. А завист и оговарање њему је било страно. Преко свега је прелазио ћутећи. Никог никад од братије он није увредио, унизио, осим што је увек ревновао кад чује да неко о вери нешто говори, а да то није било исправно по учењима Св. Цркве. Отац је тада увек реаговао, и такве је исправљао. Туђи бол је осећао као свој, а и радост и туђи успех је величао, сваком је част знао указати. Никад, никад, није рекао да је гладан, и да кад дође са послушања из баште, да нешто у кухињи потражи, да се освежи. То смо ми морали сами знати и однети му, он никад не би потражио, иако је знао да често седи у кухињи док се храна припрема, и помаже ми. И кад му дамо колач или нешто да поједе, он прво понуди оне присутне остале, па онда узме, или ако има деце ту, он све да њима. Никада није поклон кад му неко донесе од гостију, кекс, сок, воће, никад није појео сам. Увек то изнесе и подели са члановима осталим, или послужи неког ко га посети у соби од гостију. Али, на жалост, неки од осталих чланова нису се тако односили према њему, већ са доста лукавства, мржње и пакости, иако им он никакав повод није давао за тако нешто, био је неприметан члан манастира, чију
72
битност зашто је ту међу нама они нису могли сагледати. Једног дана, у манастиру, збио се овакав догађај... Виђење Свете Петке Од једног искушеника у манастиру отац је чуо да се спремају старешина Саво и „његова штићеница", да иду у манастир Свете Петке у Румунију, на поклоњење Светитељки. И да ће да их вози колима брат тог искушеника. Отац Гаврило је имао Пасош, могао је и желео је и он да иде на поклоњење. Брат овог искушеника му је рекао да има места, и отац је могао и да издржи пут, јер кад је онако стар могао да ради у башти и да копа, па може и да седи и да се вози. Но тај старешина, као што је и ненавидео оца, није га хтео повести, и они су отишли кријући, да нико из манастира други није знао када. Ми ујутру у Цркву, заврши се Св. Литургија, видимо, они отишли, и то нам кажу неки верници, којима су казали да иду у Румунију. Но то нама ништа није било чудо, јер и до тада су ишли по целој Србији и никада нико није смео да их пита куд иду. Али отац Гаврило је то болно примио и расплакао се у Цркви, стао је пред икону Св. Петке, и само је јецао. Нико није могао да га утеши. Остао је у Цркви још дуго. Кад су гости отишли, пошла сам у Цркву да видим, шта је са оцем. Нашла сам га да стоји пред иконом и јеца и плаче наглас. Рукама се држао за очи, ја сам му пришла, и молим га да не плаче више, да пође у собу, да се одмори, да руча. Отац се окренуо, хтео ми је нешто рећи, али од суза није могао, само је полако пошао, и после уласка у своју собу, дуго се није смирио, плакао је. Следећег дана, отац је седео испред Цркве, позвао ме је и рекао: "Дете, сад ћу ти рећи, јуче нисам могао, био сам сав потрешен, рећи ћу ти шта ми се јуче догодило у Цркви, прво сам плако од жалости што ме нису повели да се и ја поклоним Светитељки, а онда сам после плакао од радости шта сам доживео. Плакао сам и дрхтао од бола, молио сам се. Одједном, преда мном је стала Св. Петка, видим, жива, монахиња, сва сија у лицу, зелени као епитрахиљ напред, исто као на икони. Ја погпедам, па како сад је била Икона, пред њом сам стајао, како сад Жива, говори, гледам, секунд, икона говори, жива. Одједном ми каже умилним гласом: „Зашто толико тугујеш и плачеш, што ниси дошао да видиш моје мртво тело, ево Ја сам дошла Жива да ме видиш, и да се утешиш!"Отац каже, толико сам био срећан и изненађен, одједном погледам, оно опет ја стојим испред иконе Свете Петке. Онда сам плакао од радости и среће. Толико сам се обрадовао и утешио, да она туга и жалост су ми потпуно нестали.
73
„Повлачење" из Стубала у Бошњане Но после још многих дешавања у манастиру која су се тешко преживљавала, многи чланови су се разбежали, отишли у друге манастире, неки стари и болесни су умрли. Отац Гаврило је толико патио и плакао што се тако нешто дешава у манастиру, што су се многи чланови разишли, нису више могли ту издржати, и отац је говорио: „Јој, па шта ћу и ја овде, кад ми деца моја одлазе, куд које, срце ми се кида, колико ми је тешко. Шта ћемо ми стари, кад млађи одлазе, ко ће нас оправдати пред Богом, млађи треба да остану иза нас, али, ето, не могу да издрже зулум... ! Тако сам и ја морала отићи из тог манастира, зато што сам сметала, што сам сведок многих збивања, те су „паковањем лажи", себе оправдавали а мене отерали у прогонство. Отац је остао још неко време у манастиру Св. Петке. Тада је, како нам је и сам сведочио, стално се бринуо и плакао, где сам ја отишла, у којем сам манастиру. Долазио је отац Јулијан у манастир, и о. Гаврило је поверио духовнику на исповести да стално брине о мени, да му је жао и тешко, шта смо све преживели, и да ми због других тако нешто морамо да испаштамо. Тада га је отац Јулијан утешио речима: „Знам оче Гаврило да ти је тешко, ти се само моли Богу за њу(мислио је на мене), па ће Бог дати да ви опет живите заједно у манастиру!" Те су речи биле готово пророчке, тако се касније и догодило. Ја сам у међувремену од Владике Саве добила Благослов да са мајком подижем манастир Св. Луку у Бошњанима. После само неколико дана Господ је тако чудесно довео оца Гаврила код нас у Манастир, на општу радост свих нас, тако нешто нико није очекивао, то је било изненађење за све нас у новом Манастиру. Отац Јулијан када нас је посетио, рекао је оцу: „Ето оче Гаврило, толико си плакао и бринуо где ти је сестра Миља и њена мајка, у ком су манастиру, а оно ето видиш, како те Господ поново довео да живите заједно, да се утешите. А плакао си данима, ниси се могао смирити, знам, много тога сте тамо лошег преживели, зато сад ето овде заједно, како сте и научили, сложно, подижите манастир у миру. Видиш како је Господ Велики, и чује молитву и патњу свакога!"Отац Гаврило је бришући сузе, рекао: "Нисам ни могао замислити, да ће се овако догодити. Ово је чудо Божије. Не умем ни да захвалим Богу на свему што ми је даровао!" А ево како је чудесно Господ оца довео у наш нови манастир. Владика је најавио долазак у наш манастир, и ми смо сви чекали пред Црквом да он и стигне. Мештанин који је био задужен да звони чим види да се Владикин ауто приближава манстиру, он је чим је видео да стиже ауто, и у ауту неко са камилавком, одмах почео звонити. Али, на опште чудо, у ауту је био отац Гаврило. А одмах затим је стигао и Владика. После краћег разговора са Владиком, отац је рекао да је дошао и да жели да остане ту код нас, и Владика му је дао Благословл то.са радошћу, било му је драго да је дошао 74
он код нас у наш манастир. Тада смо у разговору упитали оца, како је и откуд баш данас дошао, ко му је рекао где смо, и где је наш манастир; све нам је деловало чудесно и невероватно. Старац нам је испричао: „Кад сте ви отишли из Св. Петке манастира, много сам патио и плакао, молио сам се Богу и једног дана на молитви стојим, у својој ћелији, испред икона које су ми на зиду. Ту ми је била у средини икона Мајке Божје, коју сам у манастир од куће донео, и ту ми је стално горело кандило. Ту је било и других икона, и других светаца. Одједном, док се ја молим, погледам према икони Мајке Божје, * икона је сама са зида пошла према мени, и чуо сам глас: „Гаврило, узми моју икону и своје ствари све, и иди у манастир код сестре Миље, тамо си ми потребан!"(тада сам била још искушеница). Старац каже да се збунио, препао, зачудио. Погледао је, икона је и даље била на свом месту, али се кандило мало љуљало. Почео је размишљати, па ја не знам ни где је тај манастир, где је сестра, у којем манастиру. Како ћу да понесем ствари, одело, мантије, и друго, да ли ће га пустити из тог манастира да иде; све те мисли окупирале су оца. Али глас који је чуо са иконе био му је јасан, и стално му је одзвањао у савести. Размишљао је како да све то изведе и пређе у други манастир, како му је и речено. Онда је рекао себи, па кад ми је Мајка Божја наредила, она ће и уредити све остало, шта ћу ја сам, нешто ће се одиграти, и дознаћу куд треба да идем. Кроз неки дан, у Цркви на молитви, пришла му је мати Параскева, старица која је такође много бринула о мени, и о мом преласку из њиховог манастира, била је код лекара у Крушевцу, и ту је од верника чула да сам ја са мајком у том новом манастиру у Бошњанима, и она ме је одмах и посетила. Она је оцу пренела где је наш манастир, и кроз неки дан је један мештанин долазио у њихов манастир, у разговору је рекао оцу да је из Бошњана, а тада је ту био дошао и отац Јулијан, и он је као духовник манастира дао оцу Благослов да пређе код нас. Тај мештанин је оца и довезао у наш манастир. Ето тако се и догодило, да ми рано, поређамо се да свечано чекамо свог Епископа, а у ствари, требало је да тако свечано дочекамо и свог новог члана манастира, оца Гаврила, што ми наравно, нисмо могли ни замислити-да ће он доћи код нас. А отац је, кад је стигао, почео своје ствари слагати, књиге, одело, али прво је изнео своју икону Мајке Божје, која му се и јавила, и наредила прелазак овамо. Поново је пред њом увек оцу горело кандило, до његове смрти, и кад је умирао, свећу од воска смо му тад на самртном часу упалили са тог кандила. Описаћу на крају ове књиге, и очеве задње дане и блажено упокојење, и што је опет велико чудо, видећете из тих описа, отац је држао у руци икону Мајке Божје, гледао је, насмејао се, нечем се обрадовао * То је икона Богомајке на унутрашњој страни корице књиге.
75
неисказано, и тако се упокојио. Но нама је свима било јасно да очев долазак није био случајан, већ муцро старање Оца Небеског, како о нама, тако и због потребе утемељења нове светиње, јер као што ћете видети из даљих описа развоја догађаја, преко оца Господ нам је давао и многа упутства око градње, откривао своју Вољу и указивао на Своје путеве да од почетка буду примењени, да би се светиња у напретку сваком развијала, али на жалост, догодило се да ни наши претпостављени не послушају, да не придају важности тим указима, што се показало штетним по цео манастир, и имало је трајне непоправиве последице. Како је осниван манастир Светога Луке
„ Зидање Скадра "
Откад је отац дошао код нас у манастир, ми смо се сви осећали много сигурније, некако јачи, заштићенији. Али знали смо да ће и да се напати, јер нов манастир, посла је много, ништа нисмо имали, ни конака, услове никакве, а што је најгоре, одмах се видело да ће сарадња са мештанима бити тешка, имали смо велика неразумевања од стране њих, те стална мешања цивила у наш манастирски живот, и то тако наметљива, да смо живели стално притиснути неким притисцима да се њихово уважи, јер то је по њима њихов манастир, они хоће да одлучују, а ми смо као њихови робови, којима они треба да командују. А најтеже је било то што их је на то потстицао човек мештанин, који је имао као нека сновиђења, њему указана, кад и где треба манастир да прави, и мештани су од почетка почели да за све питају њега, као неког коме је јављено, тако су га неки још и називали чак пророком, тако да они нису више ничије уважавали, па чак ни Владикину неку одлуку, јер они су веровали само свом „пророку", а камоли нама који смо ту дошли, да ми нешто представљамо и одлучујемо, по њима, за све и даље треба само да се пита њихов човек, јер њему се јавило, приказало, а ми смо ту после дошли, ми смо нико и ништа. Због целокупности свих будућих дешавања, да би било читаоцима појашњено, мораћу за трен да се осврнем и укратко опишем, како је тај манастир почео да се гради, и како је тај мештанин поступао после указа које је, како он сам каже, добијао(само је питање од кога ?). Ово је сведочење не само из мојих закључака, већ веродостојно преношење онога што се дешавало, а све из сведочења свих мештана, радника, човека који је превео земљу манастиру да се гради, па и самог тог човека што је сањао, као и на крају закључних одлука самог Владике, које је доносио, како и где манастир да гради. Ту, на том месту од давнина се знало да постоји Света Вода, Светиња, где су мештани долазили, умивали се, и по молитви добијали видне помоћи 76
и исцељења. Имало је чак и многих сведочења од старијих, да је ту некада и била Црква, али да је порушена, било је ту много пута некима и на сану приказано, да је ту била Црква, многи су доживели указе Светитеља да виде код самог извора, и да чудесно нестану, или им неке поруке кажу, или савете. Било би то много опширно све описивати. После рата, посетила им је то место нека врачара, и звала мештане да изађу, и да копају ту, да ће наћи темеље Цркве. Мештани је послушају, али како нису ништа на том месту нашли, после дугог копања, хтели су врачару да бију, али она им утекне и побегне. Но место где су копали, дуго се познавало. Касније, самог власника имања, на чијем се налазила Светиња, сналазиле су многе невоље, болсести, штете, опомене, да када год неко стабло исече са тог места, доживи невоље, или пак кад је једном приликом почео да оре ту њиву повише светиње, усред дана, указала му се Светитељка, сва у сјају, са Крстом у руци, и наредила му да ту више никад несме орати, нити обрађивати, а кад дође време, и да сво то имање и Цркви поклони. Он је покорно примио савет, иако видно преплашен, како је сам причао, од силине светлости и призора који је доживео, то место, своју њиву је препустио да расте коров, није више смео ни крчити коров, ни орати, нити иједно стабло више ту осећи. Не могу, а да у овом опису о постанку манастира, не напишем и коју реч о том мештанину, који је касније сво то имање и поклонио манастиру. Тај човек, миран, повучен, али увек радосног осмеха кад нас сретне и поздрави, ничим и никад није себе ни истицао, нити то што је он то све поклонио, касније никакве части ни почасти он није тражио. Колико су нам други били напорни, који су се ту истицали као битни за градњу и све, у све се уплитали, толико је он био све неприметнији, чак ни на једном Славском ручку није хтео остати, како је говорио, да не смета, има ту гостију са стране. Кад смо ми дошли ту, и питали га да нам опшпе претходну историју Светиње, колико је њему била у знању, он је дошао, и срцем то нам све што је знао испричао. Толико нам је остао у драгом сећању из историје тог манастира, да би његово такво понашање могло само послужити и за пример многима, те да славу од људи никад не потраже. Одмах, после нашег ту доласка, једног јутра се појавио, скромно, и тихо рекао: „Сестре, имао бих вам нешто рећи, поверити. Ево шта ми се догодило, сањао сам прошле ноћи прелепог Светитеља, онако сав У с јају, лик му као што је Свети Лука на икони, исто онако изгледа, уђе код мене у собу и каже ми:" Устани Свето, и пођи самном, да ми покажеш међу, докле си ми имање поклонио за мој манастир!"и ја у сану, лепо видим, устајем, идемо овде ка манастиру, и ја све идем напред, онај Светац замном, ја се све окрећем и показујем му докле је међа, тако све у круг обиђосмо имање, а тај Светац на крају ми каже, е па сад то треба и да на манастир упишеш у књиге.!" Ја сам се пробудио, и у чуду, па знам, да ме је свештеник наш водио у општину, неки дан испред вашег доласка, и тамо сам потписао да сам дао на поклон. Шта је то да ме Светац поново подсећа, да треба да
77
упишем имање иа име манастира. Убрзо, одемо у Општину, и видимо, да је свештеник преварио Свету, одвео га и пошто је свештенику брат адвокат, написао је уговор, али не да преводи земљу на име манастира, нове јединице, већ како је чуо да ће монаси доћи, а то није желео, него је хтео да ту подигнуту капелу припише парохиској Цркви, те да то тако остане у његовом надзору и старању, дакле, док ми још нисмо ни стигли, већ да приписује земљу доњој Цркви. Поклонодавац није сумњао у свог свештеника, већ је без читања на чије име преводе, само потписао. А да је то свештеник тако и сматрао својим, видели смо одмах по доласку, он се све питао са мештанима, неким грађевинским одбором. Новац су сав узимали, без питања од чега ћемо ми живети, свеску прилога свештеник је држао код себе, и он њом руководио. Чим смо све то ми увидели, да је тако лукаво урадио, одмах смо известили Епископа, и он је наложио Актом том свештенику, да се мора земља вратити манастиру и на то име и прокњижити, и да манастир нема ништа са њим, да то није његова више надлежност. Али за чудо, ми дођемо у Општину, закажемо да се исправка изврши, али свештеник се не појављује, тако неколико пута, и на крају су неки мештани реаговали, и коначно је исправка урађена. На крају, кад се све то завршило, папири прокњижени, чика Свето, поклонодавац, сам је прокоментарисао. Па он је мене преварио, ја сам и тада био уверен да сам превео за манастир, али ето видиш, Светац је то знао, и јавио ми се на сану, да му покажем међе и на име његовог манастира и упишем. Но толико о сећању на све то, да се вратимо опису даљег тока подизања манастира. Ноћи, између Светог Трифуна и Светог Симеона Богопримца, један мештанин је у сану, како нам је сам сведочио, чуо глас да га зове од Светиње, у часу се нашао код саме Свете Воде, тада је видео велики Крст, над водом и на њему Господ распет га зове гласом и каже да ту подигну манастир, али да прво откопају темељ претходне Цркве, и ту да граде нов. Како је тај мештанин сведочио, добио је тад тачно показана упутства где и како треба да копа, што му је у сећању из тог сана остало јасно упамћено. Одмах је то испричао мештанима, свештенику, прво му нису неки ни поверовали, али касније су неки и пристали и сакупили се и кренули да копају са њим, да нађу трагове темеља, па да граде. Али, после свих покушаја копања, на местима где је и сам упамтио како му је назначено, ништа нису нашли, никакав траг. Убрзо после тога довели су Епископа Саву, који је посетио то место, видевши да је око Свете Воде мало простора, све коров и трње, а и подводно, Епископ наложи да са градњом. Почну на делу где је тада било једино мало чистина, и где није било обрасло коровом. То је место где се и сада налази манастир. Мештани су мало раскрчили са машином, и убрзо су почели да копају за темељ. Одмах, при копању су одмах увидели да су почели копати исто на оном месту где су тада после рата копали са оном врачаром, познали су све где су тада били ископали, земља је била мекша 78
растреситија. И што је за чудо, сматрали су и просто су се поносили тиме што су баш почели да копају ту, где је тада по налогу врачаре копано, по њима то им је био неки успех, а ни сами нису могли да објасне зашто, неко би баш то место и избегао, или померио копање неколико метара од тог места, али они не, јер зашто почињати Дом Божји тамо где је врачара указала, зна се шта су и ко су врачари и коме служе, али они су то истицали као велики успех. И већ на самом Освећењу темеља, народа се много сакупило, јер то је било време када се наш народ почео будити и ревносније да обнавља своје до тада запуштене светиње. То је био међу првим манастирима који се тада изнова подизао, а после тога се почело са наглим обнављањем многих старих и напуштених црквишта. Како су сведочили сви тада одборници у Цркви, који су пратили градњу манастира, сакупили су пуно новца када је народ дошао у великом броју на освећење темеља, и тим новцем су одмах нашли једног грађевинског предузимача, дали му пројекат, и одмах кренули са градњом. Тако да су зидање Цркве завршили за само три месеца. Али, осветили си темељ на 21м. а онда су скратили, променили пројекат, и од освећеног темеља те дужине, направили садашњу Цркву много мање величине. Мештани су само мало прокрчили то место где су почели Цркву, али све около је било коров и неприступно. До Свете Воде се могло прићи само узаним путићем, на Светој Води је било поред тадашње чесме (после је она срушена и нову смо направили)ту је било много растиња и стабала којима се није могло прићи, а по гранама до чесме су мештани везивали крпе, свих боја, марамице, пешкире и друго, имали су веровање да тако кад вежу крп> ту, тада добију исцељење. Али, годинама су тако остављали тај „сујеверни" отпад, који се тако нагмилао, јер нико се није усуђивао да то искрчи и упали, јер су мислили да ако то неко додирује рукама, одмах може да се разболи. Где је садашњи конак, на том месту је било дрвеће, камење, канал некакав где су бацали отпад и шут и ту се није могло проћи, а на месту где је стари конак, ту су мештани машином мало прочистили и поставили неку бараку да остављају алат и вишак материјала. Али одмах више Цркве, дрвеће је било високо, јасике, церови, то све обрасло у коров, до Записа се није могло проћи, а и све изнад где су сада калеми посађени, ту је била шума и трње. Сав тај коров и све остало чекало је руке старог оца Гаврила да у своје старе дане крчи, оног старца, за кога су мислили у Стублу да ће умрети брзо. Наравно, уз помоћ и нас, али ми смо млађи и то нам је било и мило да уређујемо око своје Светиње, али отац је тада имао 90. година, а толико тога је урадио, тако да је право чудо које се само открива, да је та светиња чекала да је његове старе руке искрче, и да данашњи изглед околине манастира је уређен његовим трудом, а радио је неуморно, готово до саме смрти, стално је уређивао и није дао више корову да расте. Но вратимо се неким битним подацима око оснивања манастира, 79
важним за историју, што се ту маиастир оснивао и зашто, где је грешено, и какве су биле последице, зашто се олако прешло преко тога што претходни темељи нису пронађени, а приступило се градњи. Када су освећивали темељ Цркве, то је било на дан Св. Параскеве, прошло је неколико дана само, и на дан Св. Димитрија, дошли су мештани да раскрче од прославе, међу њима је био и човек који је сањао (свој) распоред обновљеног манастира Светог Луке. На месту где су темељ осветили, био је постављен велики дрвени Крст, како су хтели поћи кући, упалили су трактор, потоварили суђе, гајбе од прославе и остало, и пошли су да целивају тај Крст, па да пођу кући. Сви су целивали, али кад је пошао тај човек, што је и сањао, он није ни стигао до Крста, викнули су га да му је сам трактор кренуо, а био је на низбрдици, он је потрчао, мислио да га устави, али је брзо пао под трактор, који га је и прегазио преко ноге, дела плућа и руке. Како је и касније сам причао, био је сав поломљен, поломљена ребра, ноге, био је у болници и после се дуго опорављао. Међутим, свак је на свој начин тумачио то што је по њима главни човек, задужен у сану да спроведе оно зашта је и добио упуства, тако пострадао. Он сам је говорио да није као он требао да те ствари товари одатле. Али, да се не бавимо оним што не смемо, тумачењем тајни, чињеница је да је опомена била велика, и да је требало то са неким већим духовником размотрити и расудити. Тај мештанин, што је имао сан како да манастир граде, и како нису нашли претходно обележје темеља, он је узео од вишка цигле што је остала, и сам, без Благослова Владике, направио (ону) малу капелу код свете воде, да би умирио себе што је имао неке указе, да ту нешто има, и да треба ту негде да копа. Сам Епископ је рекао да му то неће осветити, јер је градио без његовог питања, али да му неће ни рушити, јер можда њему самом нешто значи. Међутим, при нашем доласку у манастир, тај човек је нама стално досађивао и тражио да ми треба да се руководимо према његовим указима, па чак и где конак да градимо, јер како је он истицао, њему је речено, а не Владики, и да треба он и даље све да се пита. Толико је инсистирао да треба да се копа поново код Свете Воде, около, па је и доводио побожну браћу сваке недеље, и то захтевао. Ми нисмо више могли то подносити, и казали смо му, узми копај, и заврши једном с тим, ако нешто нађеш, значи био си у праву, ако не, остави нас на миру. Међутим, ни после тог копања ништа није нађено, али они су разочарани, оставили ров у земљи дубине око четири метра, који се други дан се напунио воде, тако да смо ми морали да сами да избацимо воду, и да после затрпавамо, да не би неко ту упао. Међутим, овај мештанин се никако није смиривао, сваким даном је долазио, причао нове указе, викао на нас, грдио, кад он говори, није дао нико да било шта каже. За себе је говорио да је пророк. Ми смо из манастира одлазили увек за савете свом духовнику оцу Архимандриту Лазару, игуману манастира Острога, и све смо му поверавали, а за то смо имали Благослов 80
свог Владике Саве. Игуман отац Лазар нам је после разговора рекао савет, тамо где сте добили манастир да подижете, Велика је ту Светиња, али ни случајно немојте да дозволите том човеку ништа да се питади одлучује, већ како се са вашим Епископом договорите, а и молите се и пратите указе Божије, ако је ту била некад Црква, Господ ће вам показати, дати неки знак, поуку, и зато, не дати ни случајно да се напрасити цивили мешају у даљи ток радова ни у било шта. После тога смо, наравно, тако и поступали, убрзо је Епископ распустио одбор, и сам Епископ са нама се договарао око градње. Али, то је изазвало револт мештана, још поготову, кад је Епископ рекао да се конак гради на месту где је сад. То је толико њих разбеснело, па ко је Владика да ту гради, па ту им конак дели Свету Воду од Цркве, па на путу је, где они треба да пролазе у суседне њиве, касније смо тај пут изместили, и тако нису хтели ни у чему ни помагати око градње даље, а ни овако, па чак ни у намирницама, морали смо се сналазити по другим селима и Крушевцу. Али, ни после такве одлуке Епископа, да се одбор више ништа не пита, њихов благајник је читаве две године узимао новац, он руководио свеском прилога, на слави они стану и узимају новац, они су сматрали да су они то направили, да је то њин манастир, а нас, како кажу, нека храни Владика, он нас је и довео. Како смо ми то све издржавали, мало је роман да се напише, док једног дана тај благајник није доживео неке опомене, и тако уплашен, је дошао и донео празну свеску, и предао, и неку ситнину у новцу, и рекао да он неће више то да ради, и испричао шта му се догодило. Ми смо знали, чланови, да смо добили Благослов да подижемо ту светињу, и то нас је руководило да те све недаће издржимо. Но то нису били једини проблеми. Невоље смо имали и због тога што код новог манастира није било никаквог конака за становање, шупу која је била за алат, су непажњом упалили, и Епископ је дао Благослов да станујемо у конаку код доње Цркве парохијске у селу, јер у њој нико није становао, надлежни свештеник је имао своју кућу у Варварину где је живео. У тој кући смо требали становати све док се горе код манастира не сагради конак. Ту смо једно време становали, и одатле смо сваки дан, одлазили у манастир, радили, носили алат, радницима ручкове, тако око 5месеци. Али, парохијски свештеник нас је прогонио, није нам дао доле да станујемо, без обзира што нам је Владика одобрио. Потстицао је народ и наговарао да нас протерају, да нас не помажу, и да ћемо ми тако морати да одемо. Говорио је да је он са народом манастир правио, и он има да се пита, па кад он са народом заврши Цркву и конак, они ће тад да доведу монаштво, а да сад њих не интересује што смо дошли и шта ми тражимо ту. За меме и мајку је говорио да смо избеглице, дошле јер нису имале где 'леба да једу, да смо скитнице, а да је отац Гаврило дошао бедан јер неће нико старог да га гледа, да се ту смести, јер га нико старог неће, и да он је нико и ништа, да они нису правили старачки дом, нити социјалну установу, него манастир, да приме монаштво, 81
а не бескућннке. Сваки други дан је звао мештане на састанак код Цркве, у сали где се ручава, и ту је отварао расправе, све у циљу да увери народ да нас треба да истерају, а не да нас издржавају, да смо ми дошли њима на терет, да ако нас је Владика послао, нека нам он и прави кућу, а не они. Требало је само снимати тада како и са којом галамом је и виком тај свештеник ратовао против манастира и нас чланова. Увреде, и речи које је он на састанцима са народом говорио нама, вулгарне речи, подсмехе, било је тешко и слушати. А добро је знао да ми све чујемо у суседној кући, зато је и викао гласно, да ми све чујемо, да нас код народа изобличи и унизи. У кући где смо живели, нису биле исправне цеви за воду у кухињи, код судопере, од мраза су раније попуцале, и он је завио вентиле у подруму, тако да нисмо имали воду у кући, а поправке није дао да урадимо, неки мајстори су нам и хтели помоћи. Чим смо дошли, један мештанин нам је дошао и насекао дрва, и онда нам је отворено рекао, да нам он неће више смети сећи, јер несме од попа, запретио им је. Од тада па све надаље, долазио је мој рођени брат и доносио своје тестере и секао нам дрва. Јер поготову, кад смо се иселили у шупу код манастира, зиме су биле оштре, по целу смо ноћ морали ложити, јер је оцу било хладно ноћи. Некада су нам долазили из Крушевца побожна браћа и спремали нам дрва. Но тај свештеник је и даље радио само на томе да нас истера. Једне ноћи, после свађе са мештанима на скупу, изашао је касно, чули смо ауто, али нисмо приметили ни чули кад је ушао или сам свепггеник, или неко по његовом налогу у подрум од куће и намерно одвијо вентиле за воду, знајући да су цеви биле пукле, и ко вели, ми ћемо кад видимо воду да плави, и да побегнемо. Иако је било касно, нисмо били заспали, а и ко би могао од толике галаме, одједном, погледамо, плави вода по целој кући, било је угашено светло, али чули смо. Брже устанемо, погледамо, вода је највећем млазу пуне цеви излазила по кући и ниво воде је растао и преливао се у другу собу где је и отац спавао. Под, све је у часу пливало, кревети се квасе, ствари нестижемо да померимо са пода. Брже зовнемо једног мештанина, који се тада са више разумевања односио и према нама као и према самом манастиру, и није хтео радити по налогу свештеника. Позвали смо га телефоном, и он је одмах дошао, али свештеник је узео кључ од подрума, те нисмо могли да уђемо да воду завијемо. Није смео ни да подрум развали, јер би му тај свештеник рекао-ко си ти да обијаш подрум на парохијској кући. Узалуд је звао свештеника на телефон, и говорио му: „немој бре да се правиш луд, ти си то намерно урадио, дођи да завијеш вентиле". Међутим, тек следећег дана, вода је стала, јер су завили вентил на другом разводном базену. Ми нисмо имали где код манастара да се иселимо, а овим догађајем нас је просто уцењивао. Ствари смо изшосили, сушили, удисали влагу и чуду се чудили шта нас је снашло. Воду смо користили са неког бунара, али убрзо смо дознали да она није била бактериолошки исправна, и ми смо почели доносити воду за пиће од нашег манасшра, а за храну, из комшилука. А како
82
сам често морала одлазити у Крушевац, и тамо да просим код верника храну за манастир, па касније и материјал, и прилоге, свештеник је поново окупљао мештане и говорио да ја идем у Крушевац, и правим кућу у старој Чаршији са њиховим парама. Пакости тог свештеника су се само смењивале. Епископ је рекао да можемо и да читамо јутарњу и вечерњу и доле у доњој Цркви, кад је неки празник и кад је киша, па старац неможе изаћи горе у манастир. Али свештеник је узео и сакрио кључеве од Цркве, и то ми случајно видимо, не можемо да уђемо у Цркву, узмемо да упалимо свеће, које смо имали код себе, испред у чирацима, кад, погледамо, а он затрпао кључеве у песак и сакрио од нас. Иако му је у неколико наврата Епископ скренуо пажњу оштро да тако несме да ради, то њега није занимало, нити је тај укор уважавао. У почетку, кад смо ми дошли у манастир, имала је у доњој Цркви књига прилога одвојено за ту Цркву, а одвојено за манастир. Баш тај мештанин, који није хтео радити како је свештеник захтевао, тј. против манастира, писао је често прилоге кад мештани дају. Тада, на почетку, док није почео поп да говори против манастира и нас, мештани су сви се бојали, и колико дају за једну Цркву, толико дају и за манастир. За тих неколико месеци, скупило се око 2000дм, и то је овај мештанин се спремао да тражи од свештеника и да купимо цреп горе код манастира и ону шупу да покријемо и мало средимо, па да се горе иселимо. Али, чим му је то поменуо, он је тако њега изгрдио, и други дан је свеска нестала, после је неко видео да је упалио ту свеску. Казали смо Владики, и он ми је рекао да на дан Славе, кад дође у манастир са осталим свештеницима да служи, да потражим новац од свештеника пред њима свима, да сви чују, па да видимо шта ће да ми одговори. Тако сам и поступила, пред Црквом сам му пришла и питала га да нам да новац што припада манастиру, да би купили шпорет, цреп, врата за шупу и остало. Он ме је тако погледао, продерао се и замахнуо да ме удари пред свима, говорећи: „Шта ти тражиш, које паре"... Да га није тај мештанин ухватио за руку, он би ме ударио, он му је рекао: „.... видиш ли ти мене овде, јеси ли луд, кога да удариш!"Убрзо их је Владика позвао да иду код њега, неколико људи и свештеника. Код Епископа је опет тај свештеник почео да гласно говори да нико није њега питао да се доведу сестре у манастир. А Епископ га је веома изгрдио, рекао му је да више не глуми мангупа, да неће ваљда њега да он пита шта ће да ради, да је манастир отворен и да је то лично Он урадио, дијете је рођено, мора да с е љуља, манастир је оживео и мора се о њему бринути, а кога је он тамо послао у манастир, да за то није дужан он да њима даје објашњења, а да они гжо неће да помажу, бар нека не сметају. Одбор је распустио, рекао им је да им је боље да су се молили под крушком, него што су правили манастир па оиако раде са њим, да ако се не смире, да ће он манастир да затвори, и оставиги анатему да га више нико никад несме отворити. А ти... (обратио се свештенику) треба да те је срамота, ти ништа
83
тамо са манастиром да немаш. Не смете више тамо да ометате манастир, иначе ћу сестре преместити у други манастир, и манастир затворити. Тада је један мештнин рекао, немој Владико, срцем сам манастир правио, и заплакао, а Епископ је рекао, онда немојте више да одмажете и да тамо мучите сестре и старца. Убрзо после тога Епископ је посетио манастир, обилазио неке сегменте радова, а потом прво је замонашио мене, те после мајку. На мом монашењу, Епископ поново држао беседу и моли да у манастиру завлада мир и слога, и то је у аманет оставио. То се јасно види и на касети коју је неки аматер снимио и оставио као историјски документ. После тога, тај се свештеник мало смирио, али је опет касније наставио по старом, делујући наговором на мештане, однемажући на многе друге начине. Убрзо смо морали из те куће да се иселимо, и да пређемо код манастира у шупу под најлон, јер нисмо више доле могли да издржимо зулум, а нисмо имали ни воду, нити смо имали дрва нити смо смели да од њега више доле у подрум довеземо дрва. А што је било и још најгоре, неколико дана доле у тој кући, ја се чудесно будим, и само ми нешто говори да има змија у кући. Покушам да не мислим о томе, али не могу да заспим, осећам да у кући нешто се догађа, у неком часу смо чули и неко чудно шуштање у кући. Видели смо кад смо дошли ту да живимо, да како ту није дуго нико живео, а имале су ствари, било је пуно шупљина у зиду, поду, мислили смо да су то мишеви направили, приметили смо да има и веверица које су улазиле у кућу, али овог пута, страх нас није напустао, да у кућу улази змија. Други дан ја то испричам једном старијем човеку, које је ту живео близу цркве, али он ме је само некако погледао, прећутао нешто и рекао да би било добро да се што пре и иселимо из те куће, а да ми не може рећи сад зашто. Тако смо и урадили, изнели смо своје ствари код манастира, у ону шупу, под најлон. Тек тада нам долази тај човек старији и каже, знаш дете, нисам хтео да ве плашим, али од како сте се уселили у ту кућу, ја сам бринуо, јер ту је попадија, кад су ту живели, видела огромну змију да је из зида изашла у кућу, вриснула је и звала нас из комшилука, ми нисмо могли лако од намештаја да је убијемо, те кад смо све испомерали, она се опет у зид увукла. Тако, да је сигурно да је ту и после излазила, зато се поп одатле одмах и иселио, није више смео ни заноћити ту. Зато, немој ништа да те чуди што те нешто упозорило да је у кући, излази за мишевима и веверицама, а шупљине у поду нису затворене. И опет, кад смо се иселили код манастира, свештеник је дошао са великом групом људи из села, и свађом и претњом и вређањем терао нас из манастира, и то ограђујући себе, као није он то сам, него да тако народ хоће. Отац Гаврило им је говорио да тако не раде, да је то грех, али свештеника је то само више љутило и викао би. Саслушавали су нас сатима, испитивали, ко смо и одакле смо, шта тражимо ту, да ће доћи ноћи да нас препадају, и да ће нас истерати како они буду знали, јер ко смо ми и ко је Владика. Свесно 84
су одлагали преко људи из села да нам се не доведе струја у манастир, мислећи, да ми не можемо да издржимо, годину већ дана без струје, па да ћемо морати отићи. А онда, када су неки угледни људи из Крушевца интервенисали, они су нам из Варварина довели струју у манастир, а телефон тек после 6-7 година смо добили. Када смо ми сами позвали министра тадашњег за Саобраћај, да нам помогне да урадимо пут до манастира, министар је дошао у манастир са Епископом и новац нам је уплаћен, али комунисти тадашњи, у Варварину су узели новац, и трошили за своје потребе, а нама је то рекао човек који је био задужен да ради пут, директор, и онда је једва успео да извуче нешто новца да се пут наспе. И много, много других невоља смо морали преживљавати и то увек од истих особа. Па и касније, кад смо манастир освећивали, Епископ је наложио да сви свештеници дају по 200дм. И сакупе за освећење, али тај парохијски свештеник је узео сав новац, а све је ишао код познатих људи и они су поклањали за нов манастир и храну и пиће, а он је сав новац узео за себе, а Епархији је приказао да је све он плаћао. А онда људи долазе у манастир и сви кажу, па ми смо вам поклонили то и то за освећење, и тако, истина увек на видело изађе. Ту мржњу према члановима манастира, свештеник је преносио свуда где је ишао, подсмевао се, кад прођемо селом, некад седи у кафани са неким мештанима, те нам обавезно нешто добаци и са подсмехом се окрене ка нама, а онда ти људи дају себи још већу слободу, јер кад тако ради свештеник, онда зашто неби и они, а све оне људе који су се са иронијом односили према нама, сматрао је својим највећим пријатељима и јавно се поносио што они тако раде, одобравајући им то као да раде нешто што је најбоље. Није нас сматрао ни живим створењима, ни животињама, за њега смо ми били предмети који због бескорисности не треба да постоје. Ту мржњу је пренео и на остале неке свештенике из Варварина, међу којима је био и један уважени са неким већим чином, никада га нисмо ни питали којим, носио је велики златан Крст преко мантије, и стално је подржавао такав став овог свештеника, нас је вређао, и са потцењивањем нам се обраћао, а ми му се никада ни зашта нисмо обратили, нити нас је знао, већ нас је само видео. Никада и никакав разговор није са нама обавио, а доносио је нека мишљења напремасе, тј. са предубеђењем. Једном приликом среће ме у Варварину, ја идем не знам куд ћу од проблема, немам чиме да издржавам чланове, манастир није имао парохију, приход никакав, а и оно мало народа што би нам помогло по сопственој савести, поп је наговарао и нас обезвређивао, да ми нисмо никакви монаси, већ да смо неке избеглице, и да нас треба протерати што пре и да не брину о нама. Тај свештеник варварински, који по свим правилима нема ништа са нама, није нам ни претпостављени, нити било шта, нити смо му у нечем сметали, нити му се за нешто обраћали, каже мени: „Шта тражите ви тамо, без питања
85
свештеника, њега има да слушате, да се покупите и да идете, ко сте ви тамо, то је он правио, он има да одлучује, њега имате да слушате, да вас више не видим тамо, он је тамо главни, шта ви тамо тражите?" Ја сам га само беспомођно гледала са својом бедом, и питала се да ли је ово изашао пакао и хода кроз људе по земљи.. Прошла сам и мирно му само казала: „Шта је са вама, шта имате ви са нама, ја вас упоште и не познајем..!" Касније, прошло је скоро година дана, долази тај свештеник на Славу у манастир Св. Младенце, и онда нико га ништа не пита, ни што је дошао, нити ишта, он сам прича сам одговара, да он „неби дошао ту на славу, него је дошао зато што је прошле године на тај дан, Светих мученика-Младенце, имао удес и да замало није погинуо, јер је аутом изгубио контролу и пошао уз дрво поред пута, ту су га нашли и одвезли у болницу". Ето, као правда се неком што је дошао, јер зна да се односио према нама са свим понижењима, па ко вели да појасни, онако не би имао потребу да дође, него само зато што је то доживео. Касније, кад смо за манастир узимали у суседном селу код једне фирме дрво ораховину манастиру за израду Иконостаса, ми смо као манастир добили на поклон нешто, а нешто смо платили. Епископ је рекао свештеницима Варваринским да одвезу дрво у Крагујевац кад повезу грађу и за њихову нову Цркву за иконостас, а градиле су се у то време 2-3 нове Цркве. Они су подигли дрво у фирми, а уписали да је и то за потребе манастира, дакле све на име манастира Светог Луке. Кроз неки дан ја добијам рачун од фирме, и то са дугом од ЗОООдм. Ја у чуду, сва у сузама одем, понесем уплату своју, рачун претходни, шта смо узели, какав сад рачун толики, па ја немам у манастиру ни за храну укућанима. Директор мени јасно каже, дошао је прота Варварински, и рекао да треба још ораховине, али као за вас, и да је њему речено да повезе, а да рачун испоставим вама. Ја кажем који прота, нико нама ништа није рекао. Брже известим Владику, он каже да је прота довезао, али да исти мајстор ради за њих иконостас за њихову нову Цркву, а да то треба они да плате, ви немате ништа. Али, поставља се питање, зашто је уписао подигнуту грађу, на рачун на име манстира?Ко вели, није нам доста беде коју нам приређују, да нам додају још муке и бола. Јер, није исто кад неког притежеш муком, ко нешто има, бар где да живи, или има најосновније, и кад притежеш муком неког за кога знаш да нема ништа, да живи под најлоном у шупи, без икаквог примања и старања, нисмо имали ни право на лично осигурање, ништа. И таквом испоставиш свесно рачун, без гриже савести. Јер они нису осећали нашу муку, већ су ликовали и подсмевали се и светили се нашој беди. Њима је сиротиња и беда непознаница, нешто страно, зашта они не желе ни да чују, они имају сређен живот, ситуиран, топле куће, приход загарантован, услови сви, а ако их већ не занима наша беда, зашто нам онда још већу товаре. А са друге стране држали су пријатељства и са комунистима и потврђено лошим људима, јер су ти били на важним положајима и функцијама, из њима знаних
86
интереса, иако су знали да исти однемажу манастир.. Но тај прота није хтео отићи у фирму и да разјасни ствар, да призна за кога је грађу одвезао, и да рачун припишу њима, већ су ти људи из те фирме дошли у манастир и са виком тражили свој новац, а ми као то да расправимо са њима и Владиком. Има ли већег бола, ем у беди, ем мораш да се правдаш и доказујеш а ни крив ни дужан. Морала сам отићи председнику Општине Крушевац, објаснила му и у сузама молила да ми помогне, назове те свештенике и да они свој рачун измире, или већ признају, а од нас да више не потражују. А знао је тај председник да ми живимо само од помоћи верника из Крушевца, и да се тамо мучимо и за најосновније. Тако да после много дана секирације и бола, председник је интервенисао, и од нас нису више новац потраживали. И што је нама било највеће чудо, наш Епископ је све знао шта они раде, љутио се на њих, али на делу се ништа није подузимало, ни на какву они одговорност нису позивани. Једном приликом каже мени Епископ Сава: „Знао сам да свештеници поједини мрзе монаштво, али да оволико моји свештеници мрзе монаштво, да ми је неко причао, ја не би веровао. То је просто за не поверовати!Свему овоме коментар је сваки сувишан.. Па ће се питати неки, зашто све ово пишем, одакле ми смелост; али пишем све ово у склопу ове књиге, да би се бар неко кад ово чита, запитао и подучио да никад ником овако нешто не приреде, па били у ма којем чину или не. А мене се ничији коментари неће дотаћи, ја знам да сведочим само оно како је преживљено, истинито и веродостојно. А касније ћете видети, у опису какве је савете и поуке оставио отац Гаврило, баш упућене свештеницима, као и другим верницима, и његов коментар на све ово што смо преживљавали.. Јер они су долазили у манастир, виде под каквим тешкоћама остајем да живим са члановима, у каквим условима, ми од њих помоћ нисмо ни очекивали, нису дужни, али нису имали никаквог основа нити оправдања за такво понашање. Кад смо се ми иселили из те куће и прешли да станујемо код манастира, у тој шупи, коју смо поделили на 2-3 просторије мале, мислили смо да ћемо ту бити привремено, и да ћемо убрзо нешто успети да направимо, неку суву лросторију, да можемо да издржимо хладне зиме. Али, није било тако, остали смо у тој шупи, само смо дозидали неке собице, пуних још седам година. А зашто, видећете из даљег описа свега. Прво нисмо имали ни чиме да то покријемо, најлон је био привремен, нисмо дуго имали врата, него смо ноћи постављали на врата сиц од старог кревета, на шта су сејали песак за радове. Ту су ноћи долазиле лисице, увлачиле се змије, нисмо ни светло имали. Дотерали смо били 5-6 оваца, од наше родне куће, да имамо за раднике, да продамо. И како нисмо имали тада где да их затворимо, отац Гаврило је своју собицу под најлоном поделио даскама, и у једном делу је затварао овце, а у другом је спавао. Одмах смо наредни дан од дасака направили неку колибу, и овце сместили. Док је било сунчано, било је добро, али кад су кренуле кише, морали смо одмах да купимо цреп и да покријемо. 87
Нека жена са мужем се нудила, ишла по манастирима и распитивала се где може да приложи нешто новца, и да у манастиру остане и да скончају, и да буду сахрањени. Отишла је код Владике у Крагујевац, и он је рекао да их примимо и да ту приложе новац, и да остану да живе. Они су нам дали само тадашњих 2000дм. Купили смо само цреп, нешто цемента, и још нешто блокова, 2. врата, а неке смо прозоре правили у селу. Мој брат је дошао камионом, и од наше куће дотерао истругане гредице за кров, летве, око 15т. гвожђа за градњу конака, онда нешто намештаја, шпорет електрични, лежај, јоргане, постељину, суђе. Поред тога довезао је ствари за Цркву, јер она је била само озидана, а унутар ништа. Узео је брат, и од дасака направио привремени иконостас, све лепо обрадио даске и поставио завесе, поставио иконе и кандила. Довезао је од наше куће и друге ствари за потребе Цркве, јер је код наше куће Епископ дао Благослов да се на Светишту, које се налази код наше родне куће прави Црква, али како је свештеник тадашњи пострадао, тј. свирепо убијен, од стране једног шиптара који је једини био тад запослен у Чачку и ту живео, градњу Цркве су због свега тога одложили, а ми смо све што је било купљено и припремљено за опремање Храма. Онда смо питали Епископа Сава, како нисмо имали од чега да купимо овамо, за цркву Светог Луке, те ствари, он је Благословио да их донесемо од своје куће, а када дође време да се тамо гради, дужан је овај манастир тада тамо помоћи, јер ће се дотад, рачунао је, скућити. Тако смо довезли: звоно за храм, полијелеј, кандила сва, Престони Крст, Путир и све уз то, петохлебницу, књиге, минеје, часослове, требнике, служебник, чираке, свештеничке одежде, много икона, које је касније Епископ рекао да скинемо са зидова, да се глетује црква, јер хоће да је иконопише. Затим подове, завесе, стољњаке, сточиће и друго. Но на привременој, а стамбеној шупи, иако смо покрили, није имала таванице, те је било јако хладна. Ставили смо само греде које су држале кров. Брат је узео и купио табле шпер-плоче, и онда их заковао на таванске греде. Тако да нас бар не дува хладноћа сва испод крова, тако је било бар мало топлије. Све смо то постављали као привремено решење, било нам је мило само да се склонимо том попу из доње куће да нас више не малтретира, па ако су ту и били све лоши услови где смо живели. А Епископ нас је уверавао да ћемо одмах почети са конаком и да ће он послати приложнике, а и ми сами да идемо и да просимо по стовариштима. Мећутим, то није тако лако ишло, проблеми су се просто само рађали и ређали, ни броја им нема, а загонетни конак није се дало подићи годинама. Зашто, одговор ће се добити из прича даљег излагања. Уместо напретка, и поред свега што се подузимало, ишло се само у круг, и стално се било на почетку. Сваки започет посао завршавао је са неком непријатношћу, а касније, и судским споровима, суђењима, или нападом од стране мештана, или свађом. Само се питање постављало, зашто, шта није у реду. Ми нисмо ништа радили без Благослова свог Владике, питања и
88
договора са духовником, ни најмањи потез нисмо подузимали, а да за то нисмо известили Епископа, духовника. Где је погрешено, не може бити да није нигде ништа, већ нешто у самом старту, па су се само надовезивале омашености и погрешности, а изласка није било као у зачараном кругу. Шта није урађено по Божјој вољи, где није послушан глас Божји, савет, порука, шта је рађено по људској вољи, за своју сопствену славу, доказивање себе, или мисли човек да зна боље сам, него како му Бог поручи и покаже, на било које начине. Човек може да нешто подузме сам по неком својем разуму, али ако је пре тога добио указе и упутства од самог Бога Творца, шта и како, па то потцени као небитно, а оно своје спроведе како сам је замислио, онда су опомене и казне и проблеми неминовни. То се управо у овом новом основаном манастиру и догађало. Знамо, из житија многих Светитеља, да су велики подвижници великим подвигом и молитвом, долазили до спознања воље Божје, до чистине ума и потпуне преданости Богу, послушношћу и покорношћу. Али видимо, из много примера из житија, или овако из примера из живота људи, да је Господ често пута и малим, обичним људима објављивао своју вољу и своје путеве, одлуке или савете, у неким битним догађајима или проблемима животним. Много је примера из народа, искуства бележе, да су многи доживели различита јављања Божја, указе, снове, виђења, јављања светитеља, наравно, у различитим тренутцима, околностима, невољама, или радостима. Многе су таква јављања спасила, упозорила, освестила, усмерила, натерала да одустану од нечег погрешног и погибељног, или нечег што би било на штету, многе су јављања усмерила на пут монаштва, подвижништва. Много примера Црква бележи, где су многи наши манастири подизани на одређеним местима или у баш то време, када су неки њени достојници добијали указе Божје, где и како да праве Цркву, манастир да оформе. Без неке потврде Свише, таква света места никад не би била ни знана ни обелодањена, нити би заживела. Тако су многе светиње откопане, а да годинама ту који живе нису ни знали да су ту под земљом биле. Такође и многи светитељи откопани. Онда се питање само намеће, „ко смо ми сада да се сами правимо толико паметни, када нам Бог поверава тако велики задатак, када смо на испиту да сада ми подижемо тако велико дело, објекат такве свете намене, да нам не треба у таквим одлукама или битним утемељењима нове светиње никакав савет ни указ нити појашњење, потврда да смо на правом путу, да је то што радимо и милом Господу угодно, и по вољи Његовој, и да ће нам то дело бити и са неба Благословено, да се слави само Бог у свему, а човек нека је само као покорни извршилац налога и савета Божјих". Јер, где је послушност потпуна, ту се Благослов сам излива кроз мир и љубав, а где је противљење и самовоља, гордост, ту се Божја воља не спознаје нити спроводи, јер „Бог смернима даје Благодат, а гордима се противи(Јак. 4,6)". 89
А видимо, да Бог све чини да човека подучи и спасе, али да човек страда и због сопственог противљења свом Творцу, којег често пута и није ни свестан да чини, а док се освести, обично много времена прође и много тога погрешног и некорисног уради, а неке грешке после се тешко или никад не исправе, или много пострада док не схвати где је највећу грешку направио. Зато и у опису свих ових дешавања око подизања манастира Светог Луке видећете да невоље нису биле случајне, већ са великим грешкама узроковане, просто изазване, радило се много, а било се на почетку стално, одговор се добијао на много начина и јасно потврђиван, али се није поштовао ни спроводио, и наравно, последице су биле велике. Ево сада описа примера, по колико пута и како нас је Господ усмеравао, указивао на разне начине, да нам покаже своју Вољу, позивао нас да послушамо Његов глас, па и опомене нам слао, као и савете преко својих отаца Цркве, као и примере страдања када није послушана воља Божја, него се све радило по вољи људској, и ко нас је све спречавао из хијерархијске лествице од стране нама претпостављених, коме смо морали бити послушни, да ту много пута Јављану вољу Божју не испунимо, и не спроведемо у дело, а хтели смо и желели. А да смо испунили задато, сви би радосно убирали плодове те послушности, а многе невоље и патње неби на том путу сигурно ни доживели, биле би нам стране и непознате. Као што сам већ написала, на почетку уводне приче о историјату овог манастира, подсетићемо се да је тај мештанин имао указ у сану да треба да граде манастир, али пре тога да откопају остатке темеља претходне Цркве, где се налазила. Иако је добио како је причао нека упутства где се тачно налази темељ, покушавао је да копа неколико пута, али ништа и никакав траг није нађен. Позвали су Епископа Шумадијског Др. Саву Вуковића, да их посети, и ту Светињу, и да му причу на том месту испричају, и да добију упутства за даље. Епископ је подржао ту њихову жељу да изграде ту Храм, али је захтевао да прво учине све, како им је и речено, да копају и нађу темеље претходне, па да тек онда граде. Међутим, они су покушавали, копали и ручно и машинама, на више места и ниигга није нађено, никакав траг, чак ни камен. Поново су позвали Епископа, који је са славе из једног другог села дошао, и тада, видевши да нису ништа нашли при копању, рекао да граде Цркву на заравни, повише Св. Воде, јер му је ту изгледало да није подводно, а и била је мала чистина, остало коров само и шума. И ту су они и убрзо и изградили Храм. Тада, иако нема конака нити било којих услова, Епископ чудесно, одређује нас да примимо тај нов основан манастир у изградњи, са изричитом наглашеношћу да нас одређује тамо, а ми сами никада до тада нисмо ни чули ни знали ни где је то нити да се гради. На нашу реч да морамо о томе и да упознамо нашег духовника оца Лазара, Игумана Острошког, и да и од њега морамо добити Благослов, Епископ је и то све Благословио. Отац
90
Лазар је нас саслушао о свему, помолили смо се код Светог Василија, и онда нам је дао Благослов, са речју, да је то тамо велика Светиња, да послушамо Владику, али да том човеку што је сањао, ништа, ништа не дозволимо више ни да ради нити да он нешто одлучује. (то нам је касније, видеће се из описа и Духовник отац Гаврило из Ралетинца, исто рекао). Први укази да коиак не градимо на месту где је владика одредио Епископ долази опет много пута накнадно, обилази нас, даје нам упутства да градимо конак, на месту где је сад. Ми смо то наравно са сваком покорношћу прихватили, и почели смо већ да раскрчујемо место где ће бити конак, па и све около да чистимо, и око Свете Воде, и све за пројекат конака, Епископ је рекао да ће долазити у Својиново заједно са Архитектом Епархије, јер и они граде, а ја да дођем и да ће понети урађен пројекат за наш конак. Замишљен је био да буде целом дужином испред Цркве, а да кроз средину конака буде само пролаз, кроз који ће се ићи на Свету Водицу. Присутни неки мештани који су тада били ту када је Епископ одређивао место где ће да гради, нису смели ништа Епископу рећи своју примедбу, већ су сачекали да он оде, и онда почели на нас вику и галаму, да нас сваки дан ометају, долазили су у групама и појединачно, и свештеник наравно са њима, и говоре да они неће дати да се конак ту гради, да је то за њих незамисливо, да ће тај конак да им дели Цркву и Свету Воду, да неће моћи да од Храма гледају у Св. Водицу, биће преграђени, а због те Свете Воде је Црква и направљена. Говорили су да неће дати да се радови изводе, што су касније и радили, да неће ничим помагати, да ће они мене отерати одатле мотком, јер ја сам дужна по њима и да кажем и утичем да Владика слуша њих, да је он дужан да њих послуша, јер опет „то је њино, они су то градили". Поред других њиних ометања, било је више немогуће слушати како су мештани тај манастир приписивали себи, као да је то нека њина својина, хвалили се, величали, по хиљаду пута исто понављали, то смо ми урадили, то смо ми, то је наше, све су то њине моћи и умеће и паре, али никада да кажу; Бог нам је дао и снаге и моћи и воље и жеље, да градимо, па и новца, Богу смо то срцем правили, него, то су они, само они, испред свих, и нико није моћан тако као они. Ко је год долазио из села, говорио је да је то имање било некад њихово, по тетки, по баби, по ујаку, од стричева, па од побратима, па од сестре од побратима, и тако, шта су са тим причама хтели да прикажу, ни сами више нисмо знали, сем што је то, та њихова истицајност и величање била неиздржива више слушати. Међутим, ми смо само знали да морамо да радимо како нам Епископ каже, а та искушења и нападе од стране њих, говорио нам је отац Гаврило, да су то напади „оног" и борба, монах је у борби, ратиште, мора се победа извојевати са помоћу Божјом. 91
Епископ је наравио опет много пута долазио, неки су му ставили примедбу на место конака, али он није хтео ни коментарисати да одлуку промени, говорио је, „не можете ви по својој вољи манастир правити, овде ја одлучујем, ја сам Владика, а ако ви хоћете по вашем да и даље градите, онда ја ћу монаштво повући и преместити, а више неће вам нико ни доћи овде, манастир ћу затворити". Поред тога што су они стално приређивали сцене и свађе, Епископ је много волео тај нови манастир што је отворио, говорио да се увек радује свом душом кад треба да дође да Служи у манастир, или да обиђе. Увек је позивао Свештенство из Крушевца да дођу са верницима, хор њихов да пева. Знало је бити и по петсто народа код манастира присутно на служби кад Епископ долази, све из околине и из Крушевца. Захваљивао им је срцем у проповеди што нас и наш манастир помажу, говорио је „Крушевљани овај манастир подижу, а не мештани". И тако је и било, касније смо видели, све за конак смо испросили са стране, од мештана нисмо могли ни очекивати, а камо ли добити. Тада је један мештанин, који је ту рођен, али живи у Београду, јавио се и изразио жељу да он хоће да подигне и конак и све да опреми, и заказао кад ће да дође, да о томе и договоре се. Тај човек је био врло успешан у свом послу и већ је имао неколико својих фирми. Међутим, мештани оду, договоре се њих неколико, и тај човек што је сањао за Цркву, и они кажу том човеку у његовој кући, тако увредљиво иступе, „да је он грешан човек, јер се у своје време накрао туђих пара, па би сад било добро да се искупи, да подигне конак код манастира". Човек тај се толико увредио, рекао им је па кад је тако, хтео сам подићи сестрама конак да се не муче, али кад ви тако кажете, да су моје паре грешне и ја, онда ето правите га ви, ви нисте грешни. И тако су тог човека саблазнили, увредили, а ми смо остали да се мучимо и сами да градимо. Тај човек је касније обновио цео конак у ман. Каленићу. Али, пре него што смо почели са копањем темеља за конак, ми смо чистили около, и око свете воде. Господ је тада показао и први знак да је ту некада и била Црква. Мама моја, тада је још била искушеница, копала је поред Свете Воде, неко камење и жилевље од дрвећа да отклони, па да ту после посадимо цвеће, ја сам јој помагала. Камен по камен, коров, палиле смо, копала је мама, и одједном је ископала на дубини око метар и по метални Крст, али је био натопљен у восак, и омање кандило, са све очуваним ланчићем само што је чаша била напрсла, од дебљег стакла плаве боје. Убрзо смо то све очистили пажљиво, Крст кад смо скинули слој воска, јасно смо видели на полеђини Крста број ручно уклесан 1262 година. (прилажемо фотографију из извештаја часописа „Победа") * Убрзо се то прочуло, дошли су и новинари, па чак и телевизија РТС, и објавила то све у
92
документарној емисији "Региони Србије!" Епископ је тражио да му однесем то све да види, што сам и учинила. Он нам је рекао да ћемо конак градити где је и речено, а да нам је то откопано знак да је ту некад била Црква, а ако касније при радовима и нађемо неки темељ, да ћемо ту направити и мању капелу за молитву. Међутим, мештани неки су новинарима изразили сумњу да смо ми то ту нашли, већ да смо то донели и подметнули да би се прославиле. Тај Крст је чуван у манастиру као драгоценост, и кандило, и касније, кад смо ми после 10. година отишле из тог манастира, остао је тамо да сведочи да је та Светиња ипак и пре много векова постојала. Отац Гаврило је одмах по доласку у наш манастир, више пута знао рећи да њему све изгледа како овде нешто није на своје место постављено, нешто му све говори да је негде погрешено. Да све ово што се градило и гради, да није на свом месту. Рекао је да ће се молити Богу да му то некако боље буде појашњено шта и како, али једно је сигурно, кад год гледа тај простор све около, и ради ту, такве га мисли не напуштају. И за чудо, одмах кад смо добили тај манастир посетио нас је и отац Јулијан Игуман Студенице, и одмах на први поглед на све около, на простор и где је Црква изграђена, па где намеравамо конак, рекао је: „Ја сам на много места био и много сам Цркава и манастира обновио, али овде ми уопште ништа није на свом месту, ништа није на месту где би требало да буде, ни Црква, па ни тај конак, све је другачије било постављено кад је некада ту било све саграђено, то ми је тако јасно и само ми нешто унутрашње даје такву уверљивост непобитну, једноставно знам да је тако, и да уопште не треба да то проверавам, иако ништа још не знам ни ко је градио овде, ни зашто баш ту, ни ко је одређивао место где ће шта, али искуства говоре да када се жели нешто градити или обнављати претходно, морамо се строго држати назначених указа, трагова, да се нешто истражи било копањем или се молити да то буде откривено и појашњено, никако не смемо кренути нешто по своме, и занемарити као да ту није никада ништа било нити се догађало, и да градимо по своме, ту нема напретка, историја светиње се мора поштовати, а да би се нека стара светиња обновила, ми морамо и онима који су ту некада живели и стварали, част указати и уз молитвено сећање на њих, наставити над делима руку њихових, па чак и очекивати да негде при радовима и гробове њихове откријемо". Чврсто смо веровали ми сви у манастиру да нас то Господ преко оца Јулијана учи и упозорава, јер је он и сам велики градитељ био, а и као велики духовник, ми смо његове савете увек покорно слушали и они су нам много значили. Много пута је отац Јулијан и после тога долазио код нас, па и када после низа указа Божјих да не треба да градимо конак ту где је сад, и када то наш Епископ није сматрао обавезом да мора то да испоштује, отац Јулијан је говорио да то није добро, да Господа морамо слушати и оно што је потврђено и указано испоштовати, без обзира у којем смо чину и звању, Божје одлуке ми не можемо мењати, иако имамо неки велики чин и звање,
93
и иесмемо бити самовољни, јер кроз то све Господ нас на послушност обавезује и позива да останемо покорни. И касније, видеће се, то што су оци упозорили, били су у праву, то се и на делу потврђивало. После тога, сваки нови дан, значио је неко ново чудо, увек нешто ново се потврђивало и указивало. И то таквом брзином су се ређали један указ за другим, да је нама све више говорило да све стопирамо, да не зидамо ништа, док се све не појасни, и тајни одговор добијемо и појашњење, па да онда кренемо све из почетка. Али, за то смо морали и свог Владику да застане у својој намери, како би сви заједно ослушнули вољу Божију, јер нас је иначе он стално пожуривао да са градњом што пре почнемо, иако немамо још ни новца ни материјала, „само ви почните", говорио је наредбодавно, а опет и сама сам била уверена, да треба да послушам одмах како каже, и да ће се можда при копању земљаних радова, нешто открити, неки камен темеља и слично. Но чуда су се ређала, и пре почетка радова, па и кад смо конак започели, ја их можда не могу сад истим редом набројати како су се показивала, али зато сам их све до детаља добро упамтила, како ја тако и моја мајка, монахиња, као и други који су тада са нама у манастиру или били као гости, или радили, или лично били присутни у дешавањима. Посећује нас кроз неки дан побожна сестра из Крушевца са ћерком, које су се управо вратиле са поклоничког путовања у Свету Земљу, па су посетиле и Кипар и острво Патмос, и друге светиње, долазе код нас, преносе сам најлетие утиске са путовања, али и на крају, онако успут нам каже мајка, да је имала по повратку кући чудесан сан, који мора да нам исприча. У сану је видела овде где је наш манастир, све јој се приказало како је изгледала светиња кад је пре била, у давнини. Описивала је и изглед Цркве тадашње, да је од камена белог, па конаке, величину, па да је у околини био још три мање Црквице, капеле, па где је гробље, али да јој је сада терен некако измењен, али да је то био некада велики манастир, као читав комплекс здања, и заузимао је велики простор. Но то није било једино нешто потврђено из прошлости. Одмах затим, долази човек из села, мештанин, и седа на степенице код Св. Воде, и гледа како ја и мајка копамо, и онда одједном поче да прича што је дошао: као, „ето сестре, ја сам дошао, нисам могао више да издржим а да вам не кажем, савест ме мучи, дошао сам да вам кажем да ја знам где је била претходна Црква и све, знам то од давнина, али нисам то смео било коме досад рећи, али сад сте ви ту монахиње, па сматрам да треба да вам кажем. Још кад сам дете био, бака ми је била много бистра жене, показала ми је мапу на јагњећој кожи, на којој је тачно уцртано све како је тада Црква изгледала и где. То је њена мајка, давно, украла Турцима, кад су наилазили у караванима, јер овуда је од давнина био пут преко брда за Крушевац, па до Бачине, где су били и тамо неки двори Царице Милице, па је пут водио све 94
за Левач. Тада кад су Турци заноћили, они су причали да су копали злато и по гробљима и на старим црквиштима, јер су имали тачно мапе уцртане где су та места била, а знали су да су људи бежећи од Турака, злато закопавали у ћупове, и обично су закопавали код записа, код цркава, гробља, али и монаси су многи бежећи од њих морали све да закопају. Она им је кад су заспали извукла ту мапу из торбе. Али није никада никоме причала, јер је знала да би радознали ту нешто и копали, и да се не би грешили о светињу, није ником то из села причала. Ја кад сам дете био, мајка и бака су ме доводили и показивали ми где је то од прилике било, иако је касније то орано, урасло у шуму, нешто се и урњавало. Кад сам одрастао, оженио сам се и добио сина, још кад ми је син био око 13. година, једне ноћи доживео сам нешто чудесно да сањам, видим". Рекао је, да му неко јавио у сану, али не каже ко, и да му је рекао, да како он зна где је била претходна Црква, да свог сина не жени, већ да га да да он буде монах, и то ту код те светиње, а он да откопа ту Цркву, и све остло. Он се уплашио тог сана, није хтео ником ништа да прича, а и било му је жао да свог јединца да у монахе, и ћутао је, већ се молио, како он то каже, боговима, а знамо да је само Један Бог, али он је то тако изговорио, да се види да се молио да то не буде тако, већ да му се поштеди син јединац, да га он не може дати у манастир. После извесног времена, он је доживео други упозоравајући сан, у коме му је строго речено и наређено, да како није дао свог сина да буде монах, како му је речено, онда не сме он ни откопавати ту светињу, нити коме рећи да то уради, иначе ће му се кућа утулити. Он је то опет све кријо од свих, и ћутећи, годинама ником није причао, па чак и на наше питање зашто није то рекао нашем Владики кад је долазио, па би он узео одговорност за даље, он каже да га је било страх баш зато што му је речено да ником не каже. Па како си се одлучио да кажеш нама, упитале смо га: он каже, „па ето, видео сам да сте ви откопале и Крст и кандило, па многи су ту копали па нису ништа нашли, а ви сте ипак то све нашли, па сам одлучио да вам и то испричам. Али, не смете ником рећи, јер би ту дошли неки други радознали да копају, а не сме, него само они којима је речено, иначе може неко да буде кажњен и да пострада, и ко буде копао, мораће само ноћи да копа, јер тако му је речено". А онда је наставио, да није имао мира од како је видео да се Црква прави овде где јесте, а он зна где је била претходна. Ми смо се чуду чудиле, па како си то могао да ћутиш, и гледаш мирно, требао си рећи Владики, али он је рекао да је то поменуо неком човеку благајнику код Цркве за градњу, али да му је рекао да није добро да он копа, јер може да пострада, него је упалио свећу на то место у корову, где је по њему била Црква. И рекао је нама, да ће нам донети мапу да видимо. Али нам је нагласио, да је терен другачији сада, да је много измењен, да је ту била тада означена њива где је Црква, а да је пут ишао поред, а сад је измењено, а и да је оријентир био дрво стари Запис, али је њега неки човек из Шанца осекао, отерао кући, али се одмах разболео, и 9.
95
година је боловао, није могао да умре, док се није исповедао и тражио воде да пије са ове Светиње, па је умро, а то дрво никада није му се дало ни да употреби, него је сатрулило у каналу поред куће. Пањ од тог записа тешко је било наћи, док се прво не би цело брдо изнад манастира искрчило, јер он описује да је било доста повише од овог Записа садашњег. Али, где наћи пањ, када се не може од стабала, растиња и корова ући нигде, а и непребројних змија. Наредног дана, донео нам је не мапу, коју је рекао да је на јагњећој кожи, већ је, види се прецртао, трудио се да све то са детаљима нацрта, на једном обичном папиру, али скицирао је, види се јасан приказ. Од дрвета великог мало изнад њега као избрежак, па онда зараван, и ту Црква дужине 21. м, од ње право води стаза дужа, па звоник, па око њега гробови. Испод, где је сад Црква је само приказано вијугавим линијама да је била њива, значи и тада, кад је мапа рађена, а да се ишло понизбрдо стазом до Свете Воде. Све је деловало на изглед јасно, али ипак загонетно и нерешиво, јер пренети ту слику на садашње стање, јако је тешко, јер кад би имали само један оријентир сада препознатљив, ми би остале један по један склапали у скицу, и били на сигурном истинском трагу. Његова прича нам је само још више подстакла размишљања о истом, али ништа нам није помогла да до решења и дођемо. Иза тога, опет старији мештани кажу, да су ту орали њиву, мало пониже, и да су нашли тада плочу од белог мермера, и на њој натпис, „Црква Св. 40. мученика Младенаца!" и да су ту плочу однели у музеј у Београд. А и да су повише Свете Воде, орали, закачили кандило, ланчић, и да су по томе знали да је некада ту била Црква, па су на основу тога почели и да се ту окупљају млади на дан Св. Младенаца, и да су због тога и нама то казали, да би било добро да и ми ту почнемо славити тај празник као другу Манастирску Славу. Тако смо ми и Славили, поред Св. Луке славе, и дан Св. Мученика. Једног дана отац Гаврило се враћао са напорног рада, носи алат, иде повише Свете Воде, и одједном каже, ,децо, ја овде чујем звона звоне, али негде испод земље, само одзвања". А ми смо управо били пошли на вечерњу молитву. Но иза тога, приметимо ми, да када ми у Цркви почињемо молитву, одједном нам се отворе сама врата на старом конаку. Прво смо мислили да то ветар уради, па смо после закључавали, али то се понављало стално. Побожан брат, из села ту, који је и певао у Цркви, и често и био код нас данима да нешто помаже, једном је остао са оцем ту сам, ми смо били отишли по неке ствари, и они су читали вечерњу молитву у том старом коначићу, јер им је ту било топлије, а било је хладно време. Одједном, он и отац су почели молитву, врата су се сама отворила, али ништа друго нису приметили. Тај се брат био уплашио толико, ми кад смо дошли кући, он нам је 96
причао. Али касније, ми смо се навикли да се то стално догађало, али свесни смо били да то не може бити случајно, већ да има своје разлоге зашто. Поверили смо то духовнику, а он нам је саветовао да не престајемо да истражујемо било који знак од претходне Цркве, и да ће све после бити лакше, а да је то сигурно неки знак, и да можда још неко улази и кад ми почнемо молитву, моли се ту, а да га ми не видимо, поготову, што ви кад се то догоди да се врата отворе, не доживите никакав страх од нечег, него нормално све у тишини се дешава, што да је нешто са немиром, или праћено страхом, било би као лоша опомена. Дошла нам је први пут у госте да нас посети мамина мајка, бака Даница, од детињства о вери научена, побожна. Наредног дана она нас пита, децо, ко то улази у собу и моли се овде кад ви сви спавате, ја сам видела. Ми у чуду, па како, ко, како изгледа, постављамо питања. Она нам каже, нисам децо сањала, светло је било угашено, али кроз прозор се јасно види, месечина, ја сам била будна, бринула сам кад сам видела где мора да зазимите у овако лошој кући, много овде рада треба да се све уради и искрчи, да закућите. И тако, одједном, улази монах на врата, брада, мантија, епитрахиљ, држи књигу у рукама, и са њим народа много, пале свеће, и држе у рукама, али некако овде улазе у земљу, као да је укопано, а ја негде гледам са висине, али знам да сам у кревету, а све јасно видим. Дуго је то трајало, они су се чули да читају и да се моле, ја сам заспала ни сама не знам ни кад ни како, а била сам свесна кад се то све дешавало. После неколико дана, био је празник неки, опет бака из собе зове маму и каже, ево кћери исти онај монах улази на врата, народ, гледа у мене, зна да га ја видим, мило ме гледа, и ево опет почиње да чита. Али, ми и мајка ништа не видимо, само смо после тога осетили да у соби мирише тамјан, иако знамо да нико тада није кадио. Ја сам тада нешто морала ићи у Епархију, и вратила сам се врло уморна, а и лоше сам била са здрављем. Дошла сам и легла да се одморим, никада у то време у сумрак нисам спавала, али тада су ме сан и умор савладали. Већ је било време да се почне вечерња молитва, и мајка је намеравала да ме пробуди, али да прво зовне оца Гаврила. Ја сам у сану чула говор њихов, али онако полуотворених очију, осећам да ме сан и даље савлађује, и ја се подижем и кажем гласно, да сам много уморна. Одједном, подижем се да устанем, отварам очи и прво што видим, стоји поред мојег кревета монах, мантија, епитрахиљ, држи књигу и чита вечерњу молитву. Погледам око њега народ, пуно, али видим има и људи у сукненим оделима, старинским ношњама, сви мирно стоје и моле се. Један лик сам јасно једног човека упамтила, стајао је испод мог кревета, крстио се полако и правилно, а и онај монах и остали. У целој соби је одзвањао глас молитве. Брзо сам устала, и знам да треба да и ја идем у Цркву на вечерњу молитву, за час, све из собе неста, ништа не видим, онда се појавише опет на окупу, јасна слика да су и даље они сви ту, па опет се све склонило да не видим. Казала сам мајци и оцу 97
Гаврилу, а и баки. Бака је казала, ја их дете стално видим, кад је празник поготову, мора да вам је негде овде била претходна Црква, па порушена. Но, све је још тајна, помислили смо да нису требали ту шупу ту правити за алат, а сад ми ту смо дошли да станујемо јер немамо где на другом месту. Желели смо да што пре направимо нов конак, и да се иселимо из шупе, тзв. „старог конака". А док то не урадимо, све трпети морамо. Негде после тога позвао нас је мештанин из села на Славу, кад смо закорачили у собу где је славио, на зиду смо угледали слику старијег човека, ја сам се тргла, па ја сам тог човека видела, препознала сам, то је тај човек, његов лик и све, одело сукнено и шубара и све, онај који ми је онда остао тако урезан у сећање, кад сам га са народом видела у мојој соби. Питала сам домаћина ко ти је ово на слици, а он је са таквим поштовањем рекао да је то његов отац, који је умро већ одавно, али је био врло побожан, и толико је волео Цркву, стално је ишао на службу, на молитву, и толико је волео да се горе код Свете Воде где сте ви направи нека Црквица, да је то до смрти понављао. Ја сам им казала како сам га видела да је са народом дошао баш у том оделу, у којем је на слици. А они ми кажу, па није чудо, што си видела да се ту и он моли са народом, волео је и за живота горе да дође код Светиње. Други знаци да је ту некада била Црква Повише старог тог конака смо искрчили, и онда смо одлучили да ту посадимо питоме јагоде, да има за манастир. А и намеравали смо да када све искрчимо више, да ту и калеме садимо, што смо касније и урадили. Копале смо за јагоде, јер смо већ у јесен биле изриљале, тако да смо мотиком прекопале, није се ту могло прићи и преорати трактором. Мама је копала, одједном се нечег препала, нешто је просто одгурнуло тако јако, осетила је, да се завела и казала ми је, дете нешто ме само јако у плућа ударило, и ја сам одскочила. Била сам замахнула мотиком, и све сам испустила. Погледали смо, и у чуду, мотика је ударила у комад дрвета, и избацили смо из земље, видели смо после још неколико комада мањих нагорелог дрвета, греде. Видело се да је то нешто веома старо, али угњенисано, део брвна или греде, и што је чудо право, мирисало је чудесно, као кад се уђе у неку стару цркву, скоро кађену. Поред смо нашли и неколико остатака грнчарије, старих послуда глинених, као и комаде порцуланске, у плавој шари, али у близини ништа више није се нашло. А да копамо нешто дубње, мештани су почели проносити причу, да смо ми чуле тачно где је злато закопано, и да ћемо да украдемо и да ноћи ископамо и однесемо и побегнемо. Говорили су, „дошле еркуше, оће наше злато да однесу, пазите и обилазите чешће, немојте да вас преваре". Ту, у том округу касније, где смо тада копале, све је расло и бујало брже од онога посађеног на другим местима. Биљке су биле тамније, боље роде, а и калеми су ту прве године лорасли више и почели одмах рађати,
98
брже него неки који су расли после 5. година. Та су стабла била бујнија, и рађала су обимно. Но чудна упозорења су се догађала једна за другим заредом, и само нам потврђивали да обратимо пажњу да је ту ипак некада пре била Црква саграђена. Наишао је био сушан период, и ми смо приметили свуда пукотине из земље. Али на брегу од воде према Цркви, кад прођемо, где је сад конак, према старом, осећали смо да мирише миро. Прво смо биле обазриве, повериле смо то оцу Гаврилу. Он каже да то нешто из земље мирише, мора да је нечији или гроб, или неки остаци Цркве. Али, мирис је био стародреван, јако приметан и одмах би само на том месту скренуо пажњу да смо морали да застанемо. Кроз неколико дана дошао нам је у госте побожан брат из Крушевца, који је много бринуо о нама. Ишли смо од Св. Воде и причали. Одједном, ми му нисмо о томе били говорили, он нама каже; сестре, јесте ли ви овде скоро кадиле. А било је око подне, јутарња је давно завршена. Ми смо му казале да нисмо, нико нема у конаку, сви смо напољу радили. Он нам је рекао да осећа тако мирис као да је кађено, али нешто иеобјашњиво, као да је мирис мира, или старе Цркве, где је мирис тамјана умирисао и зидове и земљу и све. Тек после смо ми њему казале, да смо и ми то осетили, али да смо ту недавно искрчили, пуно је пањева, жила, и да кад би хтели ручно да копамо, неби могли, већ би неком машином морали да ове све пањеве склонимо и повадимо. То миро се осећало стално, и после кад је кишно време, и стално. Негде у то време, једна фирма из Крушевца је насипала пут до манастира, и ми смо замолили директора да нам помогне, да камионима наспемо земљом плато испред и испод Цркве, јер је одмах испод починала стрмина, а овамо су били неки брегови, и увале, које су се показале пошто смо посекли дрвеће. Тако, да када смо то урадили машином заравнили и прочистили, добио се садашњи изглед, около је било равно и могла се засадити травица и цвеће, а за славе се могао и шатор за госте поставити за ручак. Замолили смо да нам машином повише Записа, и горе, где је била шума и неко растиње, које смо исекли, да нам машином прођу и ножевима поваде пањеве, а ми ћемо остало вадити ручно, да би ту добили њиву за орање, да би садили калеме, да има манастир неку воћку, па и башту да посадимо: садили смо касније ту и лубенице и диње и јагоде и све.. Док смо ми радили ту сви, од количине тог шипражја, машина се једва видела кад ради, гомилала је пред собом пањеве и коров. Али, ту где је мама ископала оне остатке угњенисаног дрвета, нисмо дали да машина наилази, из страха да нешто ако и има не оштети у земљи. Тек кад је возач уставио машину на крају реда, видели смо да је пред ножевима поткачио негде пањ, тако огроман, али сув, види се давно осечен, да тај пањ не може један човек да обухвати. Одмах нам је било јасно даје то тај велики пањ за који нам је онај
99
мештанин причао да је био негде повише овог записа, био стари Запис, који је онај човек из Шанца осекао. Али он је требао бити главни оријентир, по оној скици, од тог записа па на одређеној удаљености је била Црква претходна. Тај пањ нисмо смели ни исећи нити за дрва, нити овако, јер се то не сме, то је од Записа. Остао је тако да стоји годинама негде на крају калема, на међи где га је машина и оставила. Али, возач тада, није могао са сигурношћу да каже, где је тачно ножем извалио тај пањ, јер било их је још около. И тако ми опет нисмо могли са сигурношћу знати, да по оријентиру поверене скице, покушамо да откопамо остатке темеља Цркве. Опет се све одлагало. Опет поново се ређају нека упозорења и градња конака толико жељеног никако да крене. Тако, ми на молитви, вечерња траје, стиже увече неки гост, одмах је пришао и почео да нам помаже у читању и певању. После се представио да је теолог, да је пошао у суседно село, ту му је школски друг добио парохију, па да га посети. Али да за наш манастир није ни знао, нити чуо икад, него кад је сео у аутобус из Крушевца, наилазећи кроз наше село где је манастир, ввдео је таблу, где пише да је манастир, али он није ни помислио да сиђе из аутобуса, али одједном му је глас неки рекао да сиђе на следећој станици и посети тај манастир, па онда да после иде код друга. Изашли смо са молитве, и госта смо позвали да почастимо у кућу. Он је тада видео да су већ мајстори размерили за конак, прве неке припреме, и одједном, онако, ништа није он стигао са нама да прича, ни око Цркве, ни што је ту манастир и откад, ништа. Он је само стао поред тог места за конак, погледао и рекао нам: Немојте ништа овде градити, ништа, пустите, немојте, овде друго нешто Господ хоће, то је Божја промисао шта ће се овде градити, али ви немојте ништа сада овде градити, а показаће вам се зашто. И ми смо у чуду гледали како нам тако одједном каже, али смо знали да то није случајно. Гост је са озбиљношћу само мирно ушао у кућу, послужио се, и отишао ка своме другу, где је и пошао. У кући је са оцем причао неке друге теме о вери, али ништа није више појашњавао што нам је то рекао, зашто, како тако одједном, а није био ни са чим упознат, кад смо га питале, рекао је само,,ја сам вам рекао". То је све било и чудно и на многа питања нисмо имали прави одшвор. Наравно да смо у међувремену о свему упознавали Владику, али он је само тражио да градња ту крене, и нигде друго, а никакве приче није хтео слушати. И као што сам већ била написала, јавио је да је пројекат урађен, и да идем у мањ Својиново по пројекат, где долази Епископ, а и њима је рађен пројекат, па треба да одреде где да граде конак, јер је порта била веома мала. Тачно је Епископ рекао у које време он стиже у Својиново, и рекао да и ја тада будем тамо на време. А и волео је увек да будемо тачни, и никада нисмо смели чекати да нам нешто по двапут каже, кад нам неко послушање даје да урадимо. Ако чекамо да нам по други пут понови, то би било лоше оцењено, да нешто хоћемо по нашем, или да преиспитујемо неку његову одлуку, зато
100
нисмо смели. Пошто, да би отишла у Својиново, морам да идем прво једним аутобусом, па онда да чекам други, па онда са тог пута пешке до манастира, а и прилично је далеко, те се може десити да не стигнем у заказано време, да не би закаснила, што никако не би смела, онда сам замолила једног побожног мештанина, коме су рођаке монахиње у ман. Наупаре, и он је обећао да ме вози у Својиново, и да уједно и посети гроб тамо свог деде монаха Данила. Нови укази на путу за „Својиново" Тог јутра, ја сам чекала да у договорено време пођемо, тај човек је био нешто у Крушевцу и требало је да дође по мене да идемо у Својиново. Међутим, неке су се препреке појавиле на путу, неочекиване, да је он каснио, и сав у чуду, питао се шта је то да му се данас такве препреке праве, по којем је то греху или шта оне уопште значе, какву поруку носе. Коначно смо пошли, иако каснимо, те је он журио. Међутим, стижемо у Варварин, и крећемо путем кроз оближње прво село. И не слутимо, да ће нам тог дана Господ велико и неочекивано чудо показати, које се само може надовезати на све претходне приче, нешто што је имало и велики значај због циља нашег пута, а то је све у вези градње конака на том месту, где су сви укази говорили да ту не радимо. Пролазимо кроз прво од села после Варварина, и за чудо, одједном поворка погребна, носе сандук преко пута, људи маса иде, ми некако у чуду, ионако оптерећени што каснимо, али морамо стати и чекати. Ту су куће ушорене, путева много за скретање, па мислимо ту је близу гробље, па носе сандук до гробља. Али неке битне ствари не да нам се да региструјемо одмах, не задржавамо погаед дуго на све то, него гледамо колико дуга је поворка, да ли ћемо морати дуго чекати ту, јер нас Владика већ чека, и то је први пут да ја не стигнем у заказано време. Страх од те одговорности, толико сам била тиме оптерећена, да сам све друго што се догађало посматрала са одсутношћу. Дуго смо чекали, и коначно, крећемо, али кашњење се временски повећавало. Улазимо у друго село, одједном, прво само неки народ по путу, али некако комотно иду, нико да се склони са пута ни мало са стране, али шта је за чудо, иду људи и у колицима, инвалиди, храмљу неки, са штакама, са штаповима, па некима завијене руке завојима, неком глава, све као неки да су болесници пуштени из болнице, али нама није ништа јасно, полако се провлачимо колима између њих, да неког не повредимо, па шта је ово, питамо се, шта ће оволики инвалиди данас на путу, да нема ту нека болница близу. Овај што вози човек каже, ма какви, нема, ово је нешто све мени чудно, сто сам пута овуда прошао, никада нисам видео овако нешто. Па ово да су из десет села дошли инвалиди, не би их оволико било. Али, ми идемо 101
толико полако, једва се провлачимо кроз гужву, као на неком вашару, али при крају колоне, видимо, опет носе неколико људи сандук са покојником, и то иду путем, као да не желе нигде скоро да скрену. Ми смо се само погледали, мало смо почели да осећамо и страх и несигурност, шта се то све догађа данас са нама на овом путу. Ту смо уочили, добро смо видели, да на сандуку који носе, није покров уобичајени, какав се купује у продавници, већ од лепог сјајног платна са којима се прекривају ћивоти светитеља у Црквама. Ишли смо још неко време, и поворка је полако скретала према Цркви тог села, и ми нисмо имали када да даље гледамо, ни да коментаришемо, мишљу смо били само окупирани како да коначно стигнемо у Својиново. Овај човек што је возио, само је бледео, и говорио је да се нешто чудно осећа цео дан, и да му није јасно што се све ово овако издешава, али највише нам чудо, откуд оволики инвалиди, и људи са повредама, са завојима видним и по глави и по рукама. Шта је све ово. Остало нам је још једно село да прођемо и коначно после скрећемо за манастир. Пред очима ми само слика строгог Владике, који ће ме грдити пред свима тамо кад сад стигнем. Пред њим не стижеш и не смеш да покушаваш да се оправдаваш, само његов строги поглед, и мораш да ућутиш. Иако до тада никада није било прилике ни разлога да се нешто Епископ љути на нас, али ми смо сви пазили да то и не изазовемо. Владика је од почетка кад смо тамо дошли, ценио наш рад и то где се мучимо у којим условима, и друге је укоревао наводећи пример труда чланова Светог Луке манастира. Али, како сам написала, он је превасходно волео тачност. Ни слутила нисам каква се драма одигравала у Својинову, за време док смо ми путовали и каснили. Касније су нам казали, и сам Епископ нам је причао да је све са неком зебњом и страхом ишчекивао да ја стигнем, да није имао мира, да је седео са свим свештеницима и да није нипгга ни решавао, чак ни око конака у том манастиру, само је говорио, да сачекам сестру Миљу, тада још нисам била замонашена, била сам искушеница. Први пут Епископ није могао на миру да седи, већ је устајао по неколико пута са столице, и сам кроз прозор спрата конака гледао да ли ја стижем, и што ме нема. Није могао да сакрије своју забринутост, и чак је у једном моменту рекао, видевши да мене нема, рекао је: „зашто нема сестре Миље, они тамо немају телефон, да питамо шта је било, ово нешто није у реду, јако ми је тешко нешто, бринем да се нешто није догодило, Миља је тачна, ја знам, она не би без разлога каснила, то се њој не би без разлога догодило. Она би се мени јавила у Епархију да не може данас доћи. Јавила би по свештенику...44 Сви присутни су само ћутали, и гледали Владикину не скривену забринутост. Али, ми и даље путујемо. Имамо још једно село да прођемо. Одједном, наилазимо поред Цркве у том селу, и у чуду, иза кривине пута, одједном наилазимо на још једну поворку, и то исто, иду сви мирно, народ, има опет и болесних и рањених у поворци, и пуно деце, све у реду иду, али 102
напред видимо, на челу поворке, иду у реду неколико свештеника, па неколико ђакона, па и монаштва, и они сви иду. Ми затечени, не можемо да прођемо, потпуно је закрчен пут, ми кажемо, да је ово невероватно. Али онај народ се окреће и сви гледају у нас, Ишли су тако неко време, и одједном скретоше ка Цркви у том селу, али не иду путем, већ стазом између њиве и ливаде једне. Они носе нечији сандук, али видно прекривен платном жутим, са црвеним Крстовима, баш као што је и у Црквама. Поворка је отишла према тој Цркви. Али, ми и даље сматрамо да су то биле неке погребне поворке, јер ко да нам нешто није дало да тог часа кад се то дешава пред нама, помислимо да би то могло бити неки други духовни Божји указ, који је сигурно имао свој смисао, и значај што се то догодило баш сад да то видимо, на овом путу, путу којим идемо да би узели план да градимо конак, и то тамо где нам се на много начина указује да га ту не градимо. Ми смо наставили путем, не говорећи ништа, чудећи се, па ово и да неком причамо не би нам поверовали. Овај је човек само ћутао и возио, повремено је бледео. Брзо смо стигли, ушли смо у двориште манастира, али видно преплашени. Чим сам ушла, на моје чудо, видела сам Владику Саву, да гледа кроз прозор конака према капији, угледао нас је, и повукао се са прозора. Срце ми је играло од страха, сад ће да ме грди. Пошла сам уз степенице, али ко да нисам стајала на њих. Страх и осећај одговорности, а тек све шта ми се успут издешавало од чега се још нисам ни освестила, јер то није обичан призор и дешавање. На моје опште изненађење, Владика је лично устао и отворио ми врата да уђем, уместо што сам очекивала да га видим љутог, сачекао ме је лик Владике, какав никад дотад видела нисам. Са лица му се видела забринутост, родитељско старање, сажаљење, да једва чека да му кажем шта је било, шта се догодило те касним. Владика је још на вратима рекао: " Шта се сестра Миљо догодило, што те нема, толико сам бринуо, мира нисам имао, причај!"Ја онако обрадована у часу што ме тако са разумевањем дочекује, одједном у ходу док идем да седнемо за сто, говорим: „Јој, ко да су нашли сви данас да поумиру, да само поворке и сахране путем гледамо. Три сахране данас, и то у сваком селу по једна, ми таман пропустимо једну, оно друга у другом селу, ми у треће, оно и тамо. А народа... и то иду полако, никако да прођемо, а још знамо да нас чекате, било је немогуће проћи". Владика је још стајао, повлачио је столицу да седне, на те моје изговорене речи, само је побледео и питао неким уплашеним гласом, какве сестра Миљо сахране (није то рекао да би ми нагласио да можда не говорим истину, него баш са нестрпљењем да чује, зато што је знао да увек говорим истину, и увек ми је веровао, то су знали и сви свештеници, једном је чак и рекао једном, Миља говори истину, а ти лажеш). Са зебњом, видело се Владика је чекао одговор и ближе објашњење. Ја сам поново казала у којим селима и на којем месту су нам поворке биле на путу и где су скренуле, у које Цркве, и све, и ко је све био у тим поворкама, и свештеници и ђакони и деца и народа много,
103
и што нам је било чудо, први пут видимо да носе тако далеко путем сандук, па све до Цркве, обично то возе на колима. Овај човек што је са мном ишао, исто је поновио, али је рекао и да се био опасно забринуо зашто се то данас догађа, такве све препреке, и да се осећао нешто јако лоше. Кад је то свс видео, неуобичајено, Владика од страха није ни сео, стао је затечен, побледео је и занемео. Поглед, сав у чуду. Поново се пита шасно, преслишава просто, па ко је те људе, покојнике сахрањивао, кад су сви свештеници из тих села данас овде. На ту реч Владикину, у мени се нешто преломило, нешто ми само у мени отвори мисао, па кажем у чуду, „па заиста Владико, ја тек сад видим, сви су они овде. Па то је немогуће". Али, Владика је чврсто знао и био уверен да то што смо доживели да видимо усред дана, није било случајно, и да никада до сада тако нешто није чуо, и опет је застао, па опет је рекао, па и ја сам толико бринуо, само ми је нешто говорило да се нешто дешава, јер тако да сам вам свима рекао овде док смо чекали колико бринем, (обратио се присутнима погледом), и чак сам и устајао неколико пута и гледао кроз прозор, и чврсто сам знао да то није без разлога, и ето, тачно је било, осећај ме није преварио, али да сам толико бринуо, не знам, никада се тако нисам осећао!"Свештеници су потврдили да за тај дан нису имали ништа заказано на парохијама, али нису ни они могли сакрити своју забринутост. А поготову, кад смо им казали да су све поворке кретале према Црквама. Владика је рекао да данас неможе ништа више решавати око конака, и да ће ићи, мора да се одмори, па ће доћи другом приликом. Архитекта је само отворио пројекат да покаже, скицу нашег конака будућег, и то оно како су прво договорили, да буде пролаз кроз конак ка Св. Водици. Али, на први поглед видело се на скици, да је то конак као стамбена зграда да је, класична, модерна, без икаквих наговештаја да је то кућа за потребе древног манастира. Ја сам тада, том архитекти казала, нисам се уздржала, па зар то личи на манастирски конак, па то личи на сеоску школу. Чак су и врата и прозори исти. Зар он није могао бити другачијег изгледа, то ће бити испред Цркве, на видику кад се прилази Цркви, зна се како треба да ман. Конак изгледа. Тад је Епископ устао, мило ме погледао, и казао ми тихим гласом, Хвала Богу да се нашо неко да му каже, и то овако јавно, пред свима, а не да црта све конаке исто. Тада сам ја из ташне извадила један папир на коме сам на цртежу скицирала какав би конак требао да буде, а и кад смо посетили били Владику, рекао нам је Благослов да ми сестре нацртамо како би желеле кућа да нам изгледа. И Епископу се свидело. И рекао је накнадно да ће доћи код нас, и да нађемо другог Архитекту да нам уради пројекат. Владика је пошао до кола својих, рекао је свима да се лоше осећа, и да мора одмах кући својој у Епархију, седао је у ауто, и погледао и рекао ми је тихим гласом, да не чују сви: „Ви сестра Миљо дођите код мене у Епархију одмах да о овоме свему још причамо, ово ми се овако нешто никада није догодило!"Тада, и ми смо пошли у свој манастир, било нас је нешто страх и 104
да не погинемо уз пут, на све смо размишљали, јер је јасно било да овај духовни приказ на путу није био без разлога, али је требало знати зашто. Сад нам се враћао филм у глави, нешто нам је вратило у сећање изглед поворке и све, на шта онда кад смо журили нисмо могли обратити пажњу, сад нам је се све нешто враћало кроз сећање. Тада сам помишљала созерцавати, како су то свети Лука и Клеопа ишли путем, и причали са Васкрслим Господом, и нису га препознали, док им је он објашњавао пророчка писма и све, а тек после, при ломљењу хлеба, њима се отворио разум и они су Познали Свог Господа, Исуса Христа, и све што им је пре тога рекао било им је у часу јасно. Сада ми се све јасно враћало у разум, и схватам да су и у првој поворци носили нечији сандук са покровом истим као што се покривају светитељи у Студеници, или у другим црквама, да је било чудно, први такав сандук су носили преко пута, а трајало је толико дуго, а пут је зна се 4 м. ширине, могли су проћи брже, а ми смо чекали скоро сат. Па онда да у поворци буду све болесници, рањеници, инвалиди, па деца у том броју, па народа много, што нам је сад било јасно да ко би на обичну сахрану водио толику децу и инвалиде са завојима и у колицима. Па онда, чуцо, не иду ка гробљу, него сви иду у Цркве тих парохија, села. Даље, задња поворка где скреће, сви гледају у нас, видно нам стављају до знања да треба да скренемо пажњу на њих и да добро упамтимо детаље поворке, и све, који су то били свештеници и монаси. Па онда, логичан закључак, кад су сви свештеници били горе на разговору са Владиком, за било која дешавања у својим парохијама, морали би они први знати. Али, у реду су били и ђакони, и монаси, али који, одакле, све нам је сад било потпуно јасно да смо све то видели, јасно као што све друго видимо, био је дан, али нам није било јасно зашто се то догодило, и шта се хтело тиме рећи, поручити, упозорити, или предочити. Наставак предочавања чињеница владици Убрзо сам отишла Владики, он ме је оставио и на ручку, кад се разишла сва гужва, јер Епископ је имао пријеме пре подне и заказане разговоре, кад ме је позвао да ручамо, насамо за столом, поново се вратио тој теми и почео коментарисати, говорио је да се још није као Владика освестио шта се тог дана догодило, нити му је и сад јасно, али зна да је тај дан добро упамтио, и да ће увек то памтити. „Да нешто није било чудно, зашто би ја осећао као Владика толики страх док сте ви путовали, само сам бринуо, и пре тога сте ви долазили у Својиново, па и у Епархију, али никада се ја као Епископ нисам осећао толико забринутим, уплашеним. Кад одеш оцу Лазару, испричај му све, да чујемо и његово мишљење, можда ће нам се нешто од свега појаснити". Полако сам, не наметљиво, поново Владики указала на све 105
неке пређашње указе који су нам се догађали, па мирис мира из темље, па све. Отворено сам му рекла, да мени разум говори да би требали све да тамо станемо, да ништа не радимо око градње, док све не испитамо и не претражимо, па макар и машинама на неким местима ако морамо, али пажљиво, јер ми сви ови укази говоре да нас Годпод на то усмерава, да је битно да би даље градили да то све појаснимо, да то Господ хође. Да бих ја лично највише волела да овај стари коначиђ, шупу што пре склонимо, да ми све говори и да је ту негде била претходна Црква, због свих оних дешавања, па поновим Владики да сам видела и ја и бака да се народ моли Богу у том конаку, у време кад ми почињемо молитву у Цркви. А Епископ каже мени тада, па ето, ако срушимо ту шупу, онда где ђете да станујете, ја сам мислио да ви доле будете у селу код оне Цркве у куђи док горе не изградимо, али ето, видели сте шта нам је доле свештеник све радио са народом, то је невиђено. Сад смо присиљени да прво градимо конак, па да се тек онда ви иселите из тог старог, па онда да то место претражимо. Ја сам Епископу нагласила, да је од прилике, претходни порушени манастир заузимао веђу ширину, простор, а не само да је био ограничен где је та шупа, па можда тада кад будемо њу срушили, и нешто откријемо, па опет неђемо ништа ту мођи подиђи видно, јер би овај конак који градимо сметао и просторно, и заклањао би видик, а и све онда друго што будемо градили морамо да обилазимо око тог конака, јер би он некако био на средини свег централног простора, и реметио би све остало да не може да са прегледношђу буде подигнуто. Како ђе сутра да капела коју би подигли на месту ако нешто нађемо, она се не би ни видела од конака који будемо ту подигли, а веђ сте нагласили да ђе бити конак са спратом. А треба све да повежемо са Светом Водом, стазом видном, јер због те Свете воде смо и манастир отворили на том месту. Епископ је све са великом пажњом слушао, ни једног часа ме није прекинуо. Ја сам наставила; да ми сад што погрешимо, тешко ђемо исправити, сад све што урадимо, биђе темељи за сву будуђност, и таква ђе слика коју ми сад оформимо, вечно сведочити, или смо урадили лоше или добро. Мештани се чак љуте да се прави конак изнад Свете Воде, због сутра копања цеви за канализацију, морају бити све изнад тог простора, па онда ми несмемо ту воду да уведемо у конак, веђ морамо да нађемо други извор, да копамо, али сво је брдо сушно, и нема видног нигде другог извора. Морамо негде из даље воду довести, то значи стално неко прекопавање преко пута између Цркве и конака и преко пута ка Светој води. Тако, ако ту мој Владико и подигнемо конак, где ђемо онда помођне објекте који зна се прате један манастирски живот, сутра просторије за оставу, шупе за алат, магацин, економске зграде. Оне би биле ружне да ту буду у близини, јер би ружиле и испред Цркве тај простор, а и изнад Свете воде, било би ружно да стоје шупе за дрва, подруми. Све око конака би било ружно и изгледало сувишно и 106
набацано без плана. Такве помоћне објекте морали би подићи или скроз испод доле прилазног пута, испод обале, или онамо далеко према шуми, скроз путом иза ливаде иза Свете воде, да би биле што даље, да не руже изглед комплекса манастирског. Ја бих Владико, да би се растеретили око свега овога, да овај простор можемо на миру да претражујемо, да нас ништа не пожурује, да се потпуно повучемо са тог простора даље, да елиминишемо у старту свако могуће сутра кајање што смо ту нешто без плана подигли, и да тај простор остане да сутра можемо на миру да га испланирамо, па и да буде украшен стазама и цвећем, а да можда конак, ако се ви слажете наравно, правимо одмах до међе докле је наше, на самом уласку у манастирско са леве стране, ( то је сад негде где је гроб оцу Гаврилу), и мислим да он ту ничем неби сметао, био би нам близу свега, а ничем будућем планирању неби сметао, повише би копали воду (као што смо касније и ископали), па и башта и све је ту, неморамо да пролазимо испред цркве да дотерујемо из баште за зимницу поврће, све би било повучено, сва дешавања би била иза Цркве, градње, копања, не би ни сметала нити скретала пажњу посетиоцима. И то како смо Владико сиромашни, немамо тамо ничег, ја сваки дан морам да идем у Крушевац да испросим за наредне дане за основно, за храну, за све, зато ми и да не почињемо неки велики конак одједном, упашћемо у дугове, јер посао је сваки ланчано повезан, некада нешто не може да чека, а ми немамо одакле, него да ми ту направимо конак мањи да се што пре заврши, да се можемо у њега уселити што пре, јер имам старе чланове, (дошла је ту поред оца Гаврила и монахиња стара мати Серафима), а онда мој Владико, кад се ту уселимо, нећемо сметати присуством, јер ту нам ништа није указивало да се ту неки остаци крију из прошлости, а овамо на сваком месту по нешто нађемо, и то све на различитим местима, па онда стрепимо да на сваком месту можемо да сметамо, и да после морамо рушити и све изнова радити, а то све кошта и труда и новца, а ми нисмо у могућности да бацамо и да се расипамо, да кажемо шта нас брига, ако погрешимо, срушићемо, па радимо изнова. Кад тамо сместимо укућане, да ми имају нормалне услове, и да им је топло, јер им је овамо више неиздрживо, онда ћемо срушити стару шупу, и тај простор ће остати слободан и увек приступан за сва друга планирања која се укажу. А и овај део сад смо поравнили испод Цркве, добио је на ширини, може и ту да буде конак (значи десно од Цркве гледано од долазног пута), сад је све рашчишћено и прегледно, сад имамо видик на све јасан, ништа не заклања прегледност. А ако ту поставимо конак, он би мало и заклањао у ублажавао ветрове који баш стално долазе са те стране, од потока кроз потес шуме. Ту би могла бити и по дужини и сала за ручавање, била би одмах испод Цркве, доступна, а не би сметала порти нити народу кад је гужва да одузима простор испред Цркве. Владика је тада додао да се брине да је доле испод пута велика стрмина, па се боји да конак касније не склизне, да га повуче, да није насипано, па да 107
не пукне конак. Ја сам казала да тачно знам да је насуто око 2-3 метра свуда где је около прошнрено, али овамо испод пута је чврст терен, здравица, али је само заравњано машинама и мало додато земље, да би се добила равница, али да је испод здравица, не насута земља. Епископ је рекао, знам сестра Миљо да овамо свуда сметамо, али и тамо иза Цркве некако ми је конак у позадини, делује забачено, окренут ће бити леђима кад се у манастир долази. Ту сам мислио да буде вама башта и да касније буде ту манастирско гробље. Јер немамо где на друго место гробље. Ја тада кажем,-па могло би да буде исто ту повише, иза цркве, имало би простора, а башту ћемо сејати на заравни повише манастира, ту нам је мало земља растреситија, а овамо около све је смоница нека која у сушним периодима је као бетон се стврдне, постаје ничим обрадива. Чак и ако у јесен пооремо, она иако измрзне, не постаје растресита. Но и сав овај овамо простор нам је загонетан и свуда указује на неке трагове, тако да смо просто збуњени. Немамо ми указ само на једном месту, па да то место и избегнемо, него, где је стари конак, већ сам вам казала да смо нашли у реду неколико каменова поређаних на крају тог коначића, али где су остали, дали су ерозијом временом поклизали, урасли у траву и коров, то не знамо. А да би то прекопали не можемо, немамо више Владико снаге да брда прекопавамо, све смо морали ручно искрчити онолики коров, повише смо и калеме посадили, да имамо нешто приноса за манастир. Око 2 хектара смо ја и мајка, отац и Љубиша, мој синчић искрчили. Сада и што би на овим местима где нам се појављују ти укази копали, не можемо да ручно повадимо ту огромне пањеве, а да ту машином неком приђемо, бојимо се да не оштетимо нешто под земљом, јер не знамо на којој је дубини шта битно под земљом. Па онда и повише садашњег Записа смо нашли остатке паљене греде и посуђа старог, па онда на брегу где хоћете конак, ту стално, увек мирише миро, и то тако изражено, и гости сви застану и питају се шта то тако мирише кад пролазе на Свету Воду. Сада нам је цео тај простор загонетан и тајанствен. Свуда се крије по нешто. Значи, требали би га сад градњом избећи, док га не претражимо. Јер да је онај мештанин нашао, као што му је било речено у сану, темељ претходне Цркве, ми сад неби имали проблем, према томе би се за све друго оријентисали. Овако сад не знамо, ни где су тада били конаци, ни где Црква, ни где гробље, а по нађеном Крсту и кандилу, видимо да је била Црква од 1262. године. Значи 13. век. А шта је било кроз остале векове, да ли је манастир прошириван, увећаван, рушен, обнављан? На то све ми сада морамо дати одговор и себи и будућим нараштајима, сада нас на испит Промисао ставља. Зато, свесни Владико велике обавезе, морамо свим знањем и умећем, па и неким открићем и одговорити историји светог места и наставити на његовом темељу тамо где су наши Богоугодни преци услед привремености стали или били приморани да из те светиње оду, да ли збор рата, или су били поубијани, или присиљени да беже. Али они су ту
108
постојали и градили по вољи Божијој, то ие смемо занемарити, јер они и сами желе са онога света да њихова светиња, дело руку њихових поново заживи у славу Божију, на већ вековима освећеном темељу воље Божије. Владика је мирно, само додао: ,да сестро, сигурно се и они радују што смо ми сада тамо и градимо, и што је то место оживело. И сам сестра Миљо, кад сам освећивао тамо темељ манастира, толико сам се радовао, од како сам тамо дошао, није ме мисао напуштала да тај манастир што пре заживи и да се изгради. Био сам неисказано радостан. И увек тамо кад долазим, мене је радост у души, а и народа ме много сачека, па зато и кад су ме љутили и свештеник и народ, ипак сам после свега био упоран да то место заживи. Зато сам вас и послао тамо одмах, тако ми је нешто говорило, иако сам знао да ћете се намучити, свестан да тамо немате где, али сам мислио, кад су тако брзо направили Цркву, мислио сам да ће и конак брже да крене са градњом, кад виде да сам послао тамо сестре. Знате, то је једини манастир који сам за живота отворио, и стало ми је и мило би ми било да он напредује у свему, а знате колико волим монаштво, и ценим труд сваког од њих. Па и ви сте могли тамо рећи мени да нећете тамо да будете и да трпите то све, али ипак сте ме послушали и нисте отишли одатле, и то ваше истичем где год идем у друге манастире, кад ми почну негде да се жале, па немамо ово, па немамо оно, ја им само кажем, посетите Св. Луку, и видите где они мени тамо живе, и колико раде, па ме увек радо дочекају и не жале ми се, него стрпљиво чекају да закуће. Не може све одједном. Знам да се и мали Љубиша тамо мучи, мора да иде у школу из таквих услова, ја знам да он има своју кућу у Чачку, али сам мислио да треба да буде са мајком, да ми буде манастирски ђак, па ћу га после у Богословију. Тако ми је мило тамо да дођем, да он иако је мали, све зна поредак на богослужењу и све ми помаже. Сматрао сам да треба да буде барем уз једног родитеља стално, јер знам да му је отац војно лице и да живи у Подгорици. Тешко би му било да одраста одвојен од оба родитеља.. Хтео сам да сад и видимо који дан да објавимо народу да ћу доћи да служим тамо, и да те сестра Миљо замонашим. Хтео сам то и пре, али знао сам да немате чиме да спремите за пуно народа, немате ни где да им поставите ручак, морамо шатор горе да поставимо, а хтео сам да то буде свечано. Видећу како да то све организујемо, а вама ћу ја сигурно на време јавити, ви се припремите за то, спремите одело и све, а ја ћу видети ко ће од монахиња поћи да вас приведе за монашење. Па ћемо видети касније, опет кад буде слава, или овако закажемо неког празника, да и мајку замонашимо. Ја сам од срца захвалила Владики на родитељском старању, и на указаном поверењу, и да ми не замери што га у детаље упознајем са дешавањем у манастиру; јер тако сам васпитана и од родитеља, да домаћин куће мора знати шта се у кући догађа. А и сматрам Ваше Преосвештенство, да ако сте ми већ указали част и поверење и дали Благослов да у вашем новом манастиру будем старешина, имам и велику обавезу да од почетка све урадим са Вашим знањем и
109
Благословом, зато и сматрам да и треба да Вам пренесем веродостојно све оно што се тамо за ово кратко време и показало и догодило. Да би ме на време подучили и исправили и око градње и око свега, да не би сутра неки који дођу после нас казали, ето била је старешина млада и није имала искуства око градње, па је радила све нешто без реда. Јер они неће знати са каквим смо се ми проблемом сусретали на том месту, јер нам ништа из историје претходне манастира није познато!" Мени је нешто говорило само да са што више података упознам Владику, да му предочим, да би он имао на основу чега да донесе и здраве закључке, па и да неке одлуке ако треба и промени, јер нормално је да он у Епархији не може знати сва збивања шта се тамо на терену у манастиру догађа. А сада ми је и била дата могућност да можемо на миру да коначно попричамо о свему, без уплитања других, без журбе, да једном добијемо прегледност свега, и да остале разговоре које будемо водили по питању тога само надовежемо на претходно већ предочено. Јер кад Епископ посети манастир, да се нешто за даље договоримо, увек се скупе исти људи, и они буду гласнији од свих нас, намећући увек нешто своје. Наставили смо разговор, и Епископ ничим није показивао да жели да разговор завршимо, све је са пажњом слушао, врло сабрано пратећи сваку реч моју изговорену. Ја сам била задовољна и умирена што ми се указала прилика да све појаснимо, и да и сама знам како даље, да се договоримо. На крају сам разговора предочила Владики и то да, да морамо и пратити историју ток целог округа око Крушевца и дешавања, и сигурну везаност те светиње за све и њену битност. И то нам доста може помоћи да оживимо и приближимо историју, да сагледамо и писане документе из тог периода. Наиме Владико, морамо знати да има у околини манастира, мало преко брега и сад се познају камени остаци подрума Облачића Рада, били су ту чувени виногради. Сад мештани то знају, и сачувани су остаци грађевине. Па онда, у житију Св. Цара Лазара, јасно стоји да су монаси Свете Горе, бежећи од Агарјана, морали напустити Свету Земљу, и да их је Свети Лазар примио овде, на своју слободну територију, и да су се населили овде дуж мојсињских планина, и да су подигли негде око 70, манастира, испосница, где су се подвизавали. Они су бежећи из Свете Земље, са собом носили и Светитеље, и делове Светих Моштију, и све друге реликвије, везане за манастир. То стоји тачно у путопису тог времена записано, помиње се Игуман Герасим, који је био шурак Вука Бранковића, који је био Игуман међу тим насељеним монасима. Темељи тих цркава и сада се познају, неке су од њих пронашли и посетили недавно побожна браћа из Цркве, неке су и откопавали, и налазили су око 20 темеља, стоје рушевине од тих Цркава, а неке се и не познају, међу ураслим коровом и шумом. Па онда помиње се у народној песми једној, епској:... „и би свадба код беле Цркве, надомак села Бошњана". А предања говоре да је Бошњане 110
добило име по Бошку Југовиђу, брату Царице Милице. Да је то било њему дато на управљање, где је имао дворе и живео, а и стари пут и археолошка ископавања су показала, да је село Бачина, такође имало дворе за боравак Царске породице, а да је пут од Крушевца ишао преко Срња, брдом, поред нашег садашљег манастира, па онда се спуштао према Бачини. Па одатле преко Левча ишло се према Раваници и даље. Но има нешто, што је остала велика тајна кроз историју. Једна од ћерки Цара Лазара и Царице Милице, звала се Драгана, удата је била за Бугарског Цара, па кад је он заратио са њеним братом, био је удружен са Турцима, њихов вазал, историја бележи да се она у то време вратила из Бугарске на двор у Крушевац, одвојила се од мужа, и са своје двоје деце је негде подигла Цркву, своју задужбину, и да је ту касније и сахрањена, али да се никада није дознало где је њен гроб и њене деце, и где је Црква могла бити. Историчар само наводи да се она вратила у земљу своју, због свађе њеног мужа и њеног брата, деспота Стефана Лазаревића, јер је бугарски Цар претио великом осветом Стефану, што је принцезу и наљутило, и она долази и крије се негде у околини Крушевца, у манастир, који како наводи историчар, био је у шуми, у брду, склоњен од знатижељних посетилаца двора. И да и у Бугарској има стари запис, на сећање о том Цару, да га је његова супруга принцеза Драгана напустила и да је после живела у својој задужбини са децом, и да је ту сахрањена, и да су ту и касније и њена деца сахрањена, али се не наводи где тачно. Гроб њен, где се тачно налази, остало је свима непознато, па и наши историчари помињу само да незнају где је њен гроб, а помињу је само као једну од кћери Лазаревих. Ако сад нешто и сами размислимо, како мештани кажу да су нашли плочу мермерну са натписом: „Црква Св. 40. мученика Севастијских, Младенаца! "знамо да нико на двору Св. Лазара није ту славу славио нити се помиње, па ни у епским песмама, а ово је место тако близу Крушевца, што верујемо да је припадало као атар тог округа, и верујемо да је све у округу припадало Царској породици, или ближим њеним члановима, онда се намеће и питање, откуда сад је та плоча са тим натписом нађена, ко је ту славу на двор и донео. А како знамо да је главна Црква на двору у Бугарској, била посвећена Светим Мученицима Севастијанским, славила је 40. мученика, у граду Трнову, где је био Царски двор кроз векове, онда се само некако намеће могућност да је принцеза Драгана, можда по доласку из Бугарске, са своје двоје деце, задржала да слави ту Славу и у будућем свом манастиру. То не мора бити, али логичан је закључак, јер се јасно зна из путописа Светог Саве, да је он, по повратку из Свете Земље, свратио на двор у Трново код Цара, ту се разболео и упокојио се, и да му је тело било покопано неко време у Цркви Светих 40. мученика Севастијанских, иначе тада дворској Цркви Царске породице Бугарске. Знамо да је Царица Милица била унука Краља Вукана, брата Светог Саве, значи принцеза Драгана праунука, значи за 2. колена после, у линији царске породице, она се удала за бугарског цара и
111
отишла да живи баш на том двору, где се Свети Сава у Господу и упокоио. Али, загонетка је и све даље, где се имена њене деце више нигде кроз историју не помињу. Да ли су негде морали живети повучено, склоњени, шта је био касније, не знамо. Али морамо бити обазриви, и у овом сада нашем манастиру који подижемо, да пуно обратимо пажњу на све претходно, да би бар нешто одгонетнули, зашто нас је Господ баш сад позвао да на том месту обнављамо, а имамо толико манастира који су нам празни, а већ изграђени, или захтевају само неке оправке, где бар неки конак има, а не као ми овде на ливаду. Јер немогу, Владико а да Вам поново не нагласим, какве јачине миро се осећа свуда повише Свете Водице, према Цркви". Владика је потврдно рекао, ,да сестра Миљо, потпуно сте у праву, историја је врло битна, и ми смо сви део те историје, и пишемо је својим делима, и морамо бити пажљиви". Епископ је рекао тада; ја сестра Миљо сам лично и сам историчар, књиге које пишем, све се базирају на историјским подацима, да се сачува све што је битно од заборава. Све што сте рекли има свој основ и располаже чињеницама на које морамо да обратимо пажњу. Врло мудро сте урадили што сте све то тамо проучили та дешавања, и то све и запишите, нека се чува као историјат манастира, а и књигу летописа обавезно пишите, да има све по датумима кад се и шта догађало све што је важније за манастир. ( Тако смо после и записивали све важне датуме и посете и дешавања у књигу Летописа, која је и остала у манастиру као важан докуменат); Епископ је тада рекао на крају разговора, да ће што пре буде могао да дође и посети наш манастир, да се тамо договоримо како ћемо даље са градњом и где, да још једном то на лицу места сагледа терен и види где ће и шта градити, и да коначно одлучи. Замолио је Епископ да када буде дошао, тј. јавио да долази, ником другом у селу не причамо да долази, јер жели да сам на миру све разгледа, не требају му више њихове галаме, доста их је било. А поготову, рекао је тада Владика, да више никада не жели да чује о сновима тог човека, јер он стално нешто додаје и тражи да му се буде послушано. Да зато жели да када дође тамо, да га нико од њих из села не омета, јер, како је рекао Владика, доста сам слушао њихове приче, стално је говорио о сану његовом и да треба да нешто копа, али од тога ништа, ја сам му био одобрио да копа и да нађе, али на крају од тога ништа. Више сновима не верујем никаквим његовим, ако нешто само на делу видим, нађен темељ или нешто, онда у реду!"(Толико је Владика био саблажњен сталним понавњањем исте приче тог мештанина што је сањао, да више није хтео да чује ништа, шта је везано за сан, и ми смо то знали и нисмо му тако нешто ни преносили. Јер тај мештанин је врло често сањао по нешто, и одмах би долазио са неким њему оданим људима из села, и са виком и галамом тражио је да то његово се спроведе). Зато ми смо о свим указима причали Епископу, али нисмо смели никако да му испричамо и о још једном чудесном сану једног нашег побожног брата, који нам је дошао у госте, и исти сан је сањао,
112
имали виђење, о тајни ту сакрвеној под земљом, и он и отац Гаврило. Али, ми смо то одлагали да кажемо Епископу, да можда још неки други указ нам то потврди, па да онда то све Владики прикажемо све. Јер смо се плашили да Владику и ми не саблазнимо тим причама, а знали смо и сами да не смемо сновима тако олако веровати. То је био разлог, па смо чекали да прво поверимо свом духовнику то све, а онда по савету његовом да се руководимо. Код оца Лазара у Острогу Тако смо убрзо отишли свом духовнику, и све га упознали. Помолили смо се Светом Василију, и отац Лазар нам је рекао да све указе што нам Бог открије о претходној светињи, морамо да упознамо свог Владику, па да ставимо њему на одговорност, па како он расуди, тако и урадите како вам каже, с обзиром да га је тај човек саблазнио, ви том човеку не дајте никакво мешање у манастирска питања, али о свему убудуће ако вам Бог нешто укаже, ви то пренесите владици. А то што сте ви доживели на путу према том манастиру Својиново, све што сте видели, духовно вам се приказало, само потврђује и појашњава да треба да са великом озбиљношћу све добро испитате, пре почетка било какве градње на том месту, можда ту где треба да градите, можда су ту нечији гробови, или неки остаци од претходне светиње, да сигурно има све свој значај и ништа се не догађа без разлога. Не смемо давати нека своја тумачења, а нити условљавати некога да се према тим тумачењима руководи, али, молити се зато Господу да вам све то на било који начин буде боље појашњено, а имате и мој Благослов да увек ту док радите и копате и претражите тај део, ако вас мештани не буду опет не буду ометали да копате, а ако буду, не дозволе вам, ви опет упознајте свог Владику. Али, будите упорни, немојте одустајати, а ако вам не дозволе, биће њихова одговорност, а не ваша. А ради даљег развоја манастира, врло је битно да сазнате шта се ту крије под земљом, јер то вам неће дати мира, стално ће вам сигнализирати, јер кад нешто тражи да на видело буде изнешено, оно не да мира у духу ту присутнима, тражи да се обелодани и да буде у слави приказано. Јер да није тако, не би се ти укази ни дешавали, да се хоће да тајна и даље остане сакривена, онда зашто би се укази дешавали. Али сада не можемо рећи да за њих не знамо и да се понашамо као да се нису ни догодили. Зато, Владики предочите све. Тек кад сазнате све о томе што вам је сад тајна само у нечем назначена, тек тад ћете моћи на миру и у спокоју да градите и ту потпуни мир да нађете, јер сте послушали глас Божији. Отац Лазар је и друге савете нам давао да сад не набрајамо све, и молитвено правило, и остале савете, а и дао је Благослов и за наше монашење. По повратку у манастир, како нам је духовник и рекао, ређали су се све
113
нови и нови укази, који су потврђивали само све већ предочено, али тада је један догађај учинио да све то крене неким другим током, који нико од нас чланова није ни очекивао нити желео, али смо морали послушати свог Владику, нисмо смели по своме радити, да му се успротивимо, а испаштали смо толико, пгго ће се даље у опису видети. Епископ је како је и обећао, јавио да долази у манастир. Био је радни дан, и нико није други из села знао да он долази. Али, мештани су често у селу, на путу, ушорено село, доста је да један из села види ауто, остали одмах то пренесу и јаве осталима. Тако је видео и тај мештанин што је сањао за манастир, јер се тачно од његове куће пут скреће ка манастиру. Одмах је потрчао горе у манастир са још некима које је на брзину сакупио, да то они на лицу места кажу Владики и предоче да они неће дати ту конак где то он хоће. Но ми не знамо шта се у селу догађа. Владика стиже, расположен, ми му пренесемо све од оца Лазара, Епископ је изашао да обиђемо око манастира да све сагледа и да коначно видимо где ће конак. Ми сви укућани смо на окупу, Епископ нам је донео нешто намирница, и тако, причамо. Одједном, стижу двоја, троја кола из села. Погледамо, оно исти они људи. Епископ само што није ушао у кола да пође од муке да се склони од њих. Схватили смо да су пратили ко је колима прошао ка манастиру. Одједном, чим излазе, они у гаас. „Слушајте ви Владико, ово смо ми радили, и ми треба и да се питамо, народ не да да се овде прави конак, дели нам Цркву и Св. Воду". А овај човек што је сањао, каже, као да њега народ грди, да је то њему јављено, и да су они њега послушали и градили, и да траже да и сад он иступи и њих послуша, да они то не дају, јер ту им конак ружи преглед а и ту они имају ту пут кроз двориште који је ту од давнина, и они туда иду у своје њиве, и да они ако је конак, не могу туда више пролазити. Било је ту чак и неких жена које су дошле са њима, и без стида, у глас су потврђивале да се њихово тражење мора уважити. Тај човек сањалица, је и викао, и ударао рукама и махао, и претио са народом, и све је било то тешко и слушати и гледати. Говорили су Владики, „а то што си је послао и све њих, ми час можемо да их истерамо, ово је наш манастир, народа овог, па броје све ко је ту било шта урадио док се зидао Храм, или је извукао песак, или радио ту трактором, ко је купио и донео уље и можда неко кило пиринча, све, све су бројили. И да ми не смемо узимати више новац што они донесу за храну ту, они доносе то за манастир, а не за нас, њих, како кажу нека рани ко хоће, нисмо их ми ни звали овамо, водите их, нама не требају. Како је Епископ све то издржао да слуша, не знамо, али само је после дужег ћутања, рекао: „хоћете ви и даље да говорите, или ће да ућутите да и ја нешто кажем. Они су се мало умирили, Епископ је само рекао оштро: „Ово је манастир и Владика се у манастиру пита за све, ако нисте знали од сад да знате, то вас је требао ваш свештеник научити, да знате, конак ће се правити где ја кажем, а не где ви хоћете, и ево сад вам кажем и да вам буде јасно за сва времена,
114
конак ће се правити баш ту где сам рекао, и нигде на другом месту, јер ја тако хоћу, и нека вам је јасно, ви не морате ни помагати, ни до сада нисте се о сестрама старали, а ако ћете ви да се питате и даље, ја ћу манастир затворити, никада више нећу доћи и нико никада после мене неће смети да вам га отвори. Значи, конак ће се градити на овом месту, а ви радите шта год хоћете. А моје сестре ви не морате хранити нити о њима бринути. Оне то од вас и не очекују, а ни ја. Ваше нам паре не требају. Правићемо га сами". Епископ се само окренуо, није их ни погледао, поздравио се са нама члановима и отишао. После тога мештани су мало галамили и разишли се. Тако су својим иступањем просто условили Владику да донесе тако брзу оддуку, коју можда не би донео тако брзо да се они нису појавили, и Владика, навикнут на њихово противљење његовим одлукама, а као што их је и сам њихов свештеник подстицао и одобравао им да тако иступају, тако су допринели да им је Епископ нагласио да није дужан он да се повинује њима, него они њему, његовим одлукама, јер је он над манастиром надлежан. А ми чланови, нашли смо се у чуду. Шта и како даље, сав наш труд пао је у воду. Труд да предочимо Владики све, па онда да се испоппује савет духовника, шта и како даље ми да радимо, кад нам се све ово сад не мири са савешћу. Зар да кажемо себи, не, ништа нам није предочено, па не можемо да лажемо себе. Савест нам труби да радимо једно, али наредбе стижу друге, које су условљене послушношћу, и то је све. Одговорност ће се видети чија је, али ми смо се видећете касније из даљег описа, само напатили и испаштали, а решење нисмо имали, и само смо ишли у круг, напретка никог није било, а опомене су се само ређале. Знали смо једно, Владики нико ништа више не сме ни поменути по питању конака и места, то би га после свега толико разгњевило, ми морамо радити како нам он нареди, или са тог места ићи. Опет контактирамо свог духовника, и он каже, кад је тако, ето, ви послушајте Владику, па ћемо видети, ви ћете испунити послушност, а они нека виде, одговорност није ваша. Господ има начина да вам покаже и у току градње да одустанете, и да то Владику разувери и наведе да промени одлуку коју је донео. Видећемо шта ће бити, ви се само молите, а све ће се показати и ко је погрешио и све. После тога смо одлазили Владики, и он је нагпашавао, да је растурио тај њихов одбор, да неће да их види горе код манастира кад дође, да ћемо радити сами и без њихове помоћи, само немој да нам сметају. Рекао је када доће у манастир да служи, да ће мене да замонаши, а да нађемо и неког доброг архитекту из Крушевца, да нам уради пројекат за конак. Па ћемо видети, како нам буде новац пристизао, тако ћемо и радити етапно, прво један спрат, па други. А на спрату конака ћемо изградити и зимску капелу, па ако је ту и некада била Црква, нека ту сад буде капела за зимску молитву. Тако смо и све послушали. Епископ је дошао у манастир, довео све свепггенике и парохијском рекао
115
да дође и иарод из села, јер је намеравао да им на проповеди предочи и подсети на послушање Светој Цркви и своме Владики, и да их још једном опомене да међу свима мора да влада и љубав и мир и слога, и да он захтева да се манастир убудуће у таквом миру подиже. То се види и на касети, коју је неки аматер снимао, на којој Епископ то од њих и јасно захтевао. Тада је Епископ и у Славу Божју мене и замонашио, и дао ми је име монашко по Светој Макрини, сестри Светог Василија Великог, Макрини. За монашење ме је привео Владики, отац Гаврило, јер је то тако наредио Епископ, што се на касети и види. Тако је отац Гаврило постао и мој духовни отац по монашењу. Монашење је било на дан Светог Петра Коришког и Св. авве Доротеја. А мајку је замонашио на дан Светих Апостола Андроника и Јуније, и дао јој име по Апостолу Павлу, Павла. Рекао је да јој је дао то име, по успомени на тако Великог Апостола, али и из љубави и сећања на монахињу Рускињу која се звала Павла, која је живела у манастиру Ваведење у Београду, и која га је спремила, све одело за њега Владичанско, извезла митру, и сашила одејање и све за његову Хиротонију за Владику. Но, ето, да и у овој књизи поменемо те нама тако важне датуме, али и за саму историју манастира битне, да се сачува од заборава, да историја о постанку манастира буде употпуњена и веродостојно приказана, ко је и како и када манастир подизао да знају будућа поколења, а не да сами истражују и да им неко други препричава по сећању. Но у том новом манастиру, историја тек почиње, и много тога се догодило и тек се имало догодити. Сматрам врло важним да битна дешавања око изградње манастира и запишем, јар она су обележила то раздобље и поготову што су велика откривења Божја тек уследила да се обелодањују, и ми смр прцо^р на испит одговорносгти стављени, или по&цушати то, или и даље радити како Епископ налаже, а опомене су уследиле. Уследио је још један у низу Божјих указа. Сретење кумова Мој брат је живео у Чачку, са својом породицом, супругом и двоје деце. Млађи синчић је једног дана само почео плакати да га доведе у манастир код нас, да нас види и обиђе. Брат није могао то да учини одмах, јер није могао изостати са посла. Али, дете је било упорно. Братанац је тада имао негде око 5-6 година. На крају је рекао мом брату, да неће ништа јести, ако га не одведе код нас и то одмах. И заиста, дете иде у предшколско, али да руча неће. Види брат да је то чудно, јер тако се дете никада није понашало, да нешто уцењује и слично, и да то не може бити без разлога што он то захтева, и зато је брат одмах одлучио да га и доведе у манастир. За чудо, ми немамо телефон, и не знамо да ће они доћи. Али тог дана у манастир је дошао кум који је крстио мог братанца у манастиру, али је после тога отишао
116
у Хиландар, тамо је иконописао у грчким манастирима, и није долазио дуго нити је своје кумче тако дуго видео. Тог дана је дошао у манастир код нас, и сав срећан што нас је посетио, попричали смо, и одједном он се некако брзином окреће и потрча од конака старог путићем ка Светој Води. Ми мислимо оде да се умије на Светињи, а био је и топао дан. Одједном, погледам, путем ка манастиру стижу мој брат и братанац, и ја полако идем у сусрет да их сретим, а и маму зовем и кажем ко иде. Међутим, још док ја нисам стигла до њих, трчи од воде уз степенице његов кум, види да они иду, викну од радости: " Па кога ја то видим да иде, па то је кумче моје, колико се радујем, помаже Бог кумови моји, тако сам срећан што вас видим, толико вас дуго нисам видео, баш ми је мило да сте сад дошли кад сам и ја овде дошао да се видимо... !"Брат одговара куму и братанац "Бог ти помогао куме!"А мој братанац одједном трчи у загрљај куму, и кум је потрчао ка њему. Кум узима у наручје мога братанца, и љуби га, и тог часа, чудо се догађа. Мени одједном, само као муња, прође кроз главу глас; гледај ово све и добро упамти!". Ја гледам у њих, и сваки покрет њихов и разговор будно пратим. Одједном је таква светлост обасјала то место где су се кум и кумче срели, иако је сунце грејало целог дана, али нека одједном беличаста светлост, за час је све заблеснула где они стоје у загрљају, то место, тако јако, да их је за час и готово заклонила, мислим да ми је за час све заблеснуло пред очима и да нисам могла да издржим да гледам у ту тако јаку светлост, за час, гледам, да ми ништа не промакне од дешавања, како ми је глас и јасно рекао при њиховом сусрету, да све гледам и памтим, они су стајали дуго на том месту, кум је држао мог братанца високо подигнутог у наручју, и љубио, тепао му је и причао му је, тада се док је њихов сусрет трајао и поздрављање, тада се такав Мир осетио свуда око манастира, и у души, и нека светлост нас је на час све обасјала, да смо били просто изненађени, никада такав неки мир нисмо осетили да ту влада. Као да је нешто очистило за час и порту и све грађевине, даје нешто постало све јасно видљиво, мирно, никакав знак бриге у души није се осећао, само радост и мир. Тада ми је поново неки глас рекао мирно, али јасно, да добро упамтим то место где су они сад, где стоје у загрљају, где су се срели кумови, то место је важно за ову Светињу, за манастир. На том месту ће се нешто важно одиграти, битно за ову светињу, то место много значи и показаће вам се зашто, оно ће открити све. Глас ми је јасно рекао: „То место је Сретање Господње, ту су се кумови срели, упамти то све!"Тада је кум спустио мог братанца из наручја, пошао према конаку, поздравио се са мојим братом, и рекао: „Кумо Макрина, у Хиландару смо откопали три монаха света кад сам сад био доле, ја сам их копао, ако Бог да и овде ћемо да ископамо три Светитеља!" А тада мој мали братанац каже: „Ето тата што сам тражио да ме доведеш тако брзо овамо, и зашто нисам хтео да једем док ме не доведеш одмах, ето, зато сам дошао, јеси ли чуо зашто, да се овде сретим са својим кумом, а чуо си све!" Ми смо сви били
117
изненађени свему што се догодило. Стала сам, враћам се да се сетим свих дешавања пре, па сад схватам што је кум потрчао тако одједном од старог конака ка Светој Води, јер да није потрчао тамо, он би се са кумчетом сретио ту пред старим конаком, овако је требало да се срете баш ту на том месту, кад се кум враћао са Свете Воде, ииошао према Цркви. То је само могао Господ уредити да се ту срете, а ето како чудесно, свима може бити јасно да њихов сусрет је ту имао велику поруку. Тада сам са свима њима могла насамо да попричамо о свему, па и да се присетимо тог чудесног сана побожног брата из Босне који нас је посетио тада, који је нама испричао и такође, место дешавања из тог сана, се уклапало са садашњим местом овог чудесног сусрета кумова на том месту после толико година. Ево описа сана тог брата, којим је нам је ипак по први пут детаљно објављено шта се ту крије под земљом закопано. Итпто је велико чудо, исти сан су сањали и он и отац Гаврило, и то у исто време. Ево када се то догодило и како. Чудесно виђење о тајни закопаној под земљом Тада смо још становали доле у селу у кући црквеној, и већ смо се припремали да се иселимо. Код манастира смо већ покривали онај коначић, а већ смо горе навелико све крчили и чистили, све у току дана будемо горе, завршимо молитву па силазимо доле на конак. Наравно да је то било напорно, али поготову за оца Гаврила, али он је све то без роптања прихватао, и радовао се да Светињу што пре уредимо и да се што пре иселимо код манастира. Живели смо доле у тој кући од Божића до Свете Тројице, значи око 5. месеци смо доле становали. Иако су нас мештани стално нападали, ми чланови смо све договором радили и у слози, тако да нас је то јачало и давало снаге и воље да све те невоље и терет издржимо. Било је негде уочи славе Младенаца, спремали смо за Славу прву да прославимо у манастиру, како сам већ написала, мој брат је у Цркви поставио привремени иконостас, донео све ствари Црквене, и тако је сада могла да се одслужи и прва Света Литургија. Доле у кући увече спремамо све, одједном стиже нам у госте брат у Христу, из Босне, који нас је и пре посећивао редовно у манастиру Св. Петке кад смо били. И овог пута је прво дошао тамо, питао где смо ми, јер тамо више нисмо били, те га је мати Параскева упутила овамо к нама у Бошњане. Он је одмах пошао аутобусом, и већ се спуштао мрак кад је стигао. Ту смо га дочекали, и како смо имали пуно посла, нисмо имали када баш да му нешто причамо око нашег манастира, јер зато није било потребе, брат је дошао да нас посети, и како је он посебно волео да разговара са оца Гаврилом, а и није било места где да заноћи, било је ту још гостију, он је и заспао попреко преко кревета код оца 118
Гаврила, оиако уморан, а отац Гаврило је знао и да не спава често по целу ноћ, а и често седне у фотељу и тако мало заспи. Изјутра рано, устаје тај брат, и сав у сузама прича нам шта је те ноћи сањао. Ми га саслушамо, јер он од утисака шта је доживео у сану, није лако могао да се смири од суза. Рекао нам је, прошао сам и ратишта, и све, догађало се да некад нешто и сањам, али врло ретко, или то уопште и не упамтим, али ово сам до детаља упамтио, ма као да сад све гледам, јасно ми све пред очима слика шта сам видео. Прво ме је питао, сестро, је ли вам је Црква озидана белом фасадном циглом. Ја кажем да јесте. Е па ето, ја сам у сану видео, као идем ја путем ка вашем манастиру, и видим, лепо озидан од беле цигле, и ја идем даље, видим спушта се путић, стаза према води, али некако само се стаза познаје, а около је урасло дрвеће у коров, све около жбуње, трње, ја мало кретох са брега низбрдо, кад одједном само погледам са леве стране се оцепи земља, само се осу, некако као кад после кише сасуља се земља, и ја погледам, оста као неки отвор у земљи, погледам према том отвору, а оно мрак, одједном ми неко каже, уђи, погледај шта ту има, али тог часа се створише још 2 човека иза мојих леђа, па и они хоће да уђу, али неко их одгурну тако јако и каже им, не, ви не можете ући, не покушавајте на силу, можете пострадати, а ја полако прилазим том месту да видим шта то има тамо под земљом. Неко иде поред мене, али невидим јасно ко је, и каже ми, хајде уђи, види, и одједном само нешто обасја ту просторију под земљом, и ја још са улаза у тај тунел видим да је то нешто старо, да је то дуго све стајало, видим коље, стубови дрвени подупиру земљу ваљда да се не сруши на све и затрпа. Али, прво што сам угледао кад сам закорачио у тај тунел, кад је светлост нека блеснула и обасјала све, видео сам на сред 3 ћивота, вишњеве боје, ручно тесана, веома стара израда, и то стоје као на неким сточићима, на нечим одигнути од земље, ваљда да не би трулили. Миро је јако мирисало, свуда у круг около. Ту су мало поред и звона црквена, велика, па онда иконе, и тако редом је све набрајао шта ту има. Описао је чак и распоред икона, где се која налази поређана, да је по њима пала прашина, и да је он тог часа хтео да изађе из тог тунела под земљом да брже потражи мене, и да ми каже шта ту све има, јер је тада јасно знао да ја не знам шта ту има, о како се окренуо радостан, да ме позове, он је одједном угледао мене да стојим ту иза њега, и да држим црно платно преко руке и кажем њему, „брате, хајде остани и буди овде јеромонах", и огрћеш ме оном мантијом црном, ја у радости тада се окрећем и узимамо оне ћивоте и износимо из земље, ти ту и твоја мама и носимо ћивоте у Цркву. Али нико други не улази доле под земљу, стоји неки момак, и не да ником да уђе. Ми износимо оне ствари све, али одједном засија та собица под земљом, и видим стоји Свети Архангел Михаило у својој правој величини, снажан, сија, прелеп, у једној руци држи мач, а из друге сева пламен, као и на иконама што се приказује. Тада је позвао мене именом и
119
рекао ми је важну поруку... (то не можемо написати коју, али нама је рекао). Тада је тај брат видео да је народа толико се слило око манастира да док је ввдик око манастира, на ливадама свуда све у круг народа толико ни броја им нема. И стално само пристиже, а Патријарх Павле наш стоји испред Цркве Светог Луке, и дочекује те Светитеље и у Цркву их уносе. Ми целивасмо прво, чланови, па онда за нама и народ пристиже. И Светитељи ту у Цркви, поређани испред олтара, а народ иде у поворкама и дању и нођу, стално пристиже, има и деце и болесних и то народа много, свуда около!" Тако је нама тај брат испричао свој сан, и даље је плакао, једва је чекао да пођемо што пре у манастир, да то све на лицу места нам исприча. Али, из собе још није изашао отац Гаврило, знали смо да чита молитву, одједном излази отац, прочитао је молитву, и улази у собу, плаче и каже сестре, брзо хајде, вдемо горе код манастира, понесите тамјана да кадимо горе, све у круг морамо да окадимо, имам нешто важно да вам испричам шта сам сањао. А ми онако у чуду, па како оче, и овај брат је нешто исто сањао. Али овај брат каже, кад сам се ја пробудио, отац је веђ читао молитву и нисам хтео да га прекидам, ништа му нисам причао. Отац каже нама, приказало ми се, нођас, у сану видим, да ту где је брег повише воде под земљом звоне звона, ја погледам, отворила се земља и ввдим собица под земљом пуна неких ствари, види се да су то некада намерно закопали, од давнина стоји све, паучина, земља се обрушила, али глас ми каже: „видиш ове ствари овде закопане, оне ђе се откопати и изнети у Цркву, али неђе мођи то било ко да откопа, него само коме је одређено, а ако и покуша неко на силу, може да пострада". А звона звоне и даље, и то ме и пробудило, и кад сам се пробудио, звона ми и даље звоне око мене, непреквдно, тек кад сам молитву завршио, она су се утишала. Ми смо били у чуду, па и овај брат, јер отац је сањао исти сан као и обај брат, а није могао чути шта ми причамо у другој соби јер отац није чуо ни када тако близу говоримо, морали смо му говорити ближе уху, и нешто и поновити и по неколико пута. Брзо смо пошли у манастир, рано, све смо окадили у круг. А брат овај кад је прилазио манастиру, рекао је да је баш овако и у сану видео, али кад је видео да је искрчено све около и посечена стабла и растиње, па и степенице бетонске урађене од брега до воде, које он у сану није видео, веђ је видео пређашње стање, приказало му се како је било пре икаквих радова ту, онда је стајао да препозна терен из сана пршсазан, али свуда у круг, изгледало му да личи на тај брег у сану приказан, па не познаје се нигде онај путиђ што је у сну ввдео, некако накосо, кад би знао куда је он пролазио, тада би тачно знао где је то све што сам у сну ввдео, тачно у којем делу. Имао је неки оријентир од прилике где би то мошо бити, али то би значило да ако би се копало да се прекопа добар део брда, ако би се уопште и нашло, јер нико није знао на којој је то дубини. Једни старији мештани говоре да је некада такав путиђ имао баш отуда
120
из шуме, низбрдо, њиме су силазили кад раде на њивама на воду, и водио је баш право вијугаво узбрдо, а други причају да је пут излазио полудесно од водице Свете па тек се онда излазило на пут који су мештани говорили Владики да им не пресеца, а то је где је сад конак, па поред њега узбрдо. Касније с^мо тај пут изместили, кад се Владика при једној посети манастиру разљутио на мештане, и каже им: "Да ли би ви мени дали да вам пролазим испред врата где живите са тракторима и са товарима сена, да вучемо било шта из њиве, дрва, или нашим сестрама да вам користе двориште као пут?" А они онако заћуташе, па кажу не би, па онда не дамо више ни ми вама да нам пролазите поред самих врата куће, досад сте могли док није манастир направљен, али сада више нећете моћи. Ту ометате живот манастира, и даћемо вам пут тамо обилазно поред шуме, па туда идите. Ово је сада манастирско, и ми се питамо. Ту ћемо ми и ограду поставити и двориште заградити. Тако да смо ми сада после свих ових сведочења опет остали у дилеми и није нам било појашњено тачно где се то све налази закопано. Али нисмо смели бити ни нестрпљиви и да нешто пожурујемо, сматрали смо да кад је то и осведочено да постоји, онда ће се и појаснити неким догађајем или потврдити на неки начин кад и где да се копа, и ко ће то уопште и смети копати после упозорења по неколико пута добијених; да ко буде на силу покушао својом вољом да копа, може да пострада. Отац Гаврило је такође тако саветовао. Али, у исто време у манастиру се и други послови раде, копају машине пут, насипају камионима около, копано је за бандере за струју, сађени калеми и башта, испитиван терен где је Владика рекао да градимо конак, од стране стручних људи, да није земљиште порозно, и да ли може ту да се гради, да касније због киша не дође до пуцања зида конака. Владика је захтевао да што пре почнемо конак, и чак је рекао да прво почнемо онако исто како сам ја оловком скицирала, само да нађемо добре мајсторе и да то све обрачунају. Владика је захтевао да ја пођем да обилазим стоваришта и да просим материјал за конак, као и новац и храну за раднике по продавницама, за цемент да идем у Параћин и да тражим у фирми. Требало је бунар почети копати, претраживали смо где има вода, да имамо за рад, за бетон, за зидање, јер са чесмице Св. Воде није се могло нанети воде лако и за потребе манастира и за рад. Тако, да у тој свој гужви, није се могло ни приступити неком истраживању, ископавању око манстира, а већ нам је назначено да ту не могу многи бити присутни при копању, већ само одређени. Али смо ипак знали да имамо Благослов оца Лазара да кад можемо, укаже нам се прилика, да покушамо са ископавањем на местима где сумњамо или нам је нешто указано. Но све нас је збунило, уплашило и оптеретило то што је Владика наредио да се конак прави баш ту, где су све сумње и усмерене на то место, 121
да је ту била првобитна Црква. Било нас је све потајно страх, да морамо да послушамо, а знамо да нам је све ово предочено, па да не доживимо и неку велику опомену, незгоду. Ако размислимо о међусобној повезаности сана овог брата и оца Гаврила, па и место где су се сретили кум и мој братанац, како ми је речено да упамтим, а Владика је баш захтевао да се баш на том простору гради манастир, а овамо већ имамо опомене да на том месту не градимо, да избегнемо тај простор. А Владики који је љут на мештане више не смемо ни да помињемо неке новине око промене за градњу конака да помери, јер, Владика је то њима рекао са строгом назначеношћу да хоће да им покаже тиме да у манстиру се Владика пита, а не они, и да је његова задња реч. Али тиме смо ми само упали у велику невољу. Знамо да решење постоји, само га треба наћи, или ћемо доживети неуспехе и опомене, што се на крају и догодило. Ако повучемо конак према Цркви, померимо цео објекат, скраћујемо порту и много ће бити испред Цркве, близу, а Владика је рекао да он иде целом дужином попреко према Св. водици, а кроз њега да буде само пролаз. Толику оптерећеност сам осећала и бригу, која ме није напуштала. Било ми је претешко, поред оног свега са мештанима, ово је било само додатно, као мука на муку. Морала сам отићи поново Владики и да некако полако ослушнем расположење, па и да поменем ту тему. Тако сам отишла код Владике, и полако казала да не можемо кренути са великим конаком, да морамо скратити, јер немам чиме, тешко је сад испросити јер свуда сви граде. Па касније кад будемо имали више средстава, да наставимо крило конака према Запису, а и да повучемо према Цркви мало, јер је према води брег, па је још и насипан, кад су кише велике воде са брда се сливају преко тог дела, па низ брег, да не оцепи тај брег под теретом. И Владика каже, да на првом спрату буде сала за ручавање за госте, а да други спрат може и да буде шири, да се наслања на преносне греде, и да собе буду шире, него што су у основи конака. Тако да ћемо у другом спрату добити на ширини, а у првом ће остати ужи конак због простора порте. Рекао је да дужински се скрати, и да пут према Св. Води буде слободан. То је било већ по трећи пут да се план конака мења. Од почетка није ишло. Нова упозорења да градњу конака ту не почињемо Но владика нас пожурује, и морамо да почнемо са радовима. Али ја морам прво, да идем и просим материјал. Полазим, узмем Благослов маме и оца Гаврила, долазим на раскрсницу према манастиру, и кад сам полазила осећала сам се само некако чудно и тешко, никакву радост нисам осећала што ћемо правити конак, то ми је било само нешто као терет, који се није склањао. И тако, долазим на раскрсницу према манастиру, и одједном, неко ми не да да прођем, нечије ме руке одгурују уназад, осећам да ме неко 122
рукама задржава, не да ми да прођем, али никог не видим испред себе. То је потрајало прилично, и то сво време ми говори глас, немој ићи да просиш за конак, нећеш успети, неће вам се дати да ту градите. У страху сам се вратила са раскрснице у манастир, казала укућанима, сва сам дрхтала, схватила сам да је то упозорење Божје, и кад је сад на старту кренуло са опоменама, знала сам да ко зна шта ме све чека касније, које опомене, јер ово је било јасно. Мајка и отац Гаврило су ми говорили, да морамо да сада послушамо Владику, па ћемо видети даље шта ћемо и како. Али, ко да Владики овакво нешто исприча, јер и кад му је и предочавано, он није томе придавао важности. Само је очекивао да се гради, а остало, да се за то време прати и духовни развој манастира, и тај напредак, ту тему никада није ни дотицао нити нас питао, сем ако ми нешто му не кажемо по налогу духовника. Опет, кроз неки дан, морала сам поћи и да идем у Параћин. Тамо је већ Владика уговорио са директором да се помогну манастири у изградњи. Долазим тамо, али само стрепим, мислим у себи, каква ће то градња бити, кад ја од свега унапред стрепим, ко зна која ће следећа опомена бити. Но за чудо, цемент који је нама обећан, дошли су из другог манастира и одвезли. Ипак, некако и нама дају да утоваримо камион. Ајш, у манастиру нема где, већ мора да у Цркву све стоваримо, па онда да што пре да употребимо, да не пада прашина, и да не стоји у Цркви. Онда то све условљава друго пожуривање, треба сад и остали материјал. И тако, све се иде по десет пута истим послом. Или се ради нешто по неколико пута или морамо урађено да рушимо, да се преправља. То је све било само да се одустане и да се не ради. Али, Владика је само нас пожуривао, и стално долазио и питао што не градимо. Владика је долазио и осветио темељ за конак, ми смо већ ископали тај део и почели да бетонирамо. Поново су кроз неколико дана почеле невоље, људи раде, размерено и ископано, одједном пред свим радницима излази змија и иде у круг све око размереног темеља. И то по неколико пута, све у круг, они радници хоће да је убију, мене је било страх, да им се нешто не догоди лоше. Одједном, змија је нестала негде у земљу. После неколико дана, радника је ударила струја са кабла код мешалице, бацило га на земљу. Добро да је то био неки мањи удар и да се он брзо опоравио. Покушала сам да то све Владики предочим као опомене неке, али не, он није то повезивао са тим, рекао је да пазе радници, да провере све па да раде. Како су радници већи део темеља копали алатима, али како је била тврда земља, морала је један део да копа машина. Ми смо замолили да нам машином ископају и канал око Цркве да се постави громобран. И пословођа је рекао свом раднику да остане и уради то машином. Одједном, тај дечко што је управљао машином, скочио је из кабине машине и у вриску сав преплашен, потрчао је у конак. Викао је да је под кашиком машине велика змија, да га је страх, јер никада у животу толику није видео. Ми смо
123
погледали, у каналу који је копао била је исавијана змија, као да је гума за воду исавијана на гомилу. Ту су неки људи потрчали, казали му да уђе у машину и да је убије кашиком од машине. Он је почео ударати тешком кашиком, па онда подигне кашику од машине, а она се пропиње и угриза кашику. После дужег времена, једва ју је искомадао, и однео у поток машином и бацио. Али, ми нисмо могли веровати па ни овај радник, где је она оволка могла бити смештена у овако тврдој земљи, где се нису виделе шупљине у земљи, једва сам, каже возач, изваљивао комаде смоне земље. Сви смо знали да у околини има пуно змија, али овако нешто је било до тада невиђено. Али, сви смо се уплашили. Долази нам у госте отац Нацко, свештеник из Ђићевца, који нас је често посећивао, а касније је и сву своју имовину обећао нашем манастиру да по његовој смрти, поклања овој Светињи. И ми смо му се тада пожалили, на невоље које нас прате, и он је рекао да ће да прочита опет молитву ту за почетак радова радницима, јер Владика је рекао, ви шта ћете-морате слушати. И сви ми изађемо, радници и они, и отац је читао молитву, кади, па опет чита. Али први пут отац при читању каже,: „ Благослови Боже подизање овог светог Храма.. !"Ми му полако шапатом кажемо, па оче ми подижемо конак... а отац каже, добро, добро, пазићу. Међутим, опет и други пут отац каже исто. Ми опет некако му поновимо да треба кућу да зидамо, и отац потврди да ће се исправити и прочитати за кућу, али опет кад је дошло до Благосиљања, отац је опет поновио исто, и по трећи пут. Тада се само обратио нама и рекао, „шта сам рекао, рекао сам, то је било нешто јаче од мене, ја сам хтео свесно да кажем шта треба, али у часу ми нешто није дало и опет сам понављао исто. Ово је Божја Воља. Ја да се питам, рекао је ја овде не бих конак зидао. Али Владика је Владика, његова се важи". Пролази неколико дана, и опет некако морамо да наставимо да радимо на конаку, Епископ је најавио да ће да сврати, кад пође за Румунију, да обиђе радове. Ископали смо у темељу ту полукружну терасу, и она је изливена бетоном. Тада стиже ауто, и видимо излазе свештеници из Крушевца, из Цркве Лазарице, дошли да нас посете, и донели нам нешто намирница, а и стално су нас на Славама посећивали са верницима. Излазе и крећу према делу где се радови изводе, и одједном углас кажу"Мати Макрина, што ће вам овде бити лепа Црква!"Ја онако у чуду, па кажем, оци, па ми овде подижемо конак, а не Цркву, тако је Владика рекао. Али, они уђоше у стари конак, седају да се послуже, па каже једна од њих опет: Баш ће овде бити лепа Црква.! Ја сам видела да је то опет од низа Божјих чуда, и видела сам да су оба свештеника били некако сигурни да говоре оно баш што треба, и да зато нису ни чули ништа око себе док им ми говоримо да ту градимо конак. Све је мени и осталим члановима било од самог почетка јасно, да ми овде нешто радимо противно Божјој вољи, и да зато имамо и толике опомене, али како да то прикажемо Владики, да бар сада одустане, док још
124
није касно, ово су тек још радови у земљи, па ми можемо и да одустанемо, само кад би то Владика тако одлучио. Ми смо знали да не можемо да очекујемо да ћемо ми нешто ту ископати кад ми хоћемо, али да Господ има у плану то да се у догпедно време и догоди и да се откопа, али ми ћемо тада већ сметати ту са овом грађевином. Јер да Господ неће да нам то открије, не би нам ни показивао то све оваквим указима као што смо видели на разне начине, а и тек се има видети шта се има све догодити. Но убрзо су се показала и нова знамења. Читамо ми петком канон Светој Петки, јер Свету Водицу од давнина везују за Свету Петку и њена јављања на овом месту. И тако, тог петка читамо, и пошли смо да нешто код Свете Водице урадимо, али већ од пола степеница ми чујемо хукање воде јаче, које се до тада није чуло пре. Одмах пожуримо до Водице, јер је она укопана у долину, не види се извор сам док се код њега и не дође. Изненадили смо се кад смо видели, вода тече у тавом млазу, пуна цев, а никада до тада није тако текла. И то са хукањем, брзином извире, да цев неможе просто да пропусти ту количину воде. Ми се чудимо, причамо, па како је то могуће, па није киша, тад је било баш сушно, читав месец није киша падала. После једно читавих сат и више, вода је тек полако почела да се смањује, и онда је наставила да тече као и увек. Па смо ипак, мислили то се нешто у земљи догодило, застала је негде, неки камен се можда на току њеном препречио, па није дуже време протицала, па онда се акумулирала у земљи. И тако опет ту радимо преко целе седмице, скренули смо пажњу на друга дешавања, опет је био петак, али ми се нисмо тада сетили да сиђемо до извора. Али дошли су неки из села, да узму воду, и кажу нама, како сада вода тече брже, него уобичајено. Ми кажемо, можда случајно, али се сетимо да је опет петак, и да се то догодило и прошлог петка. Но опет дани пролазе, после тога, отац је на води видео да је вода сама убрзала ток, а био је још један петак. Онда смо пратили, само петком се то догађало, и то увек у исто време. Вода би захукала, и почела да извире брже, а после извесног времена, сама би се повукла. Било нам је чудо, откуда баш само тим даном. Али, ми нисмо то могли знати зашто. То је остала тајна. Касније, кад смо ту чесму срушили и изградили нову чесму, копањем је повезано и нађено 2-3 извора, који су до тада отицали кроз земљу, а сад су посебно цевима изведени на чесмице. Јер при копању смо открили да ту вода дотиче са три различите стране, а не са једног извора, како обично су извори. Но једног дана, један побожан брат из села, који је редовно ишао у цркву, и туговао је што тако остали мештани поступају, дошао је у манастир, и испричао нам је чудесан догађај: Рекао нам је да остали то неће да нам испричају, да крију и да се плаше да се та прича шири по селу. Наставио је: „ту близу где се скреће за манастир, у тој кући су ту само старији, а син и снаја су му у Крушевцу, и имају две ћерке, и оне уче факултет у Београду. 125
Долазиле су прошлог викенда да обиђу деду и баку, и испричале пред свима ту који су били шта им се догодило прошле недеље кад су пошле за Београд аутобусом, а везано за наш манастир. То сви у селу препричавају, али овај човек што је сањао за манастир је то чуо, и рекао им да то не причају нигде по селу, да не смеју народ узнемиравати таквим причама и стварати панику. Ево шта су оне доживеле кад су пошле аутобусом. Идући ауто путем, аутобус је стао код Лозовачке чесме, и путници су изашли из аутобуса и стајали неки поред, неки у ресторану и тако. После краћег времена, путници су ушли и поседали у аутобус, и возач је погледао, видео је да нема нико више да уђе, сви су били на својим местима, и он је затворио врата, и полако кренуо. Одједном, на само неколико метара, кад је кренуо, ту је стајао путник, човек, и махао руком упорно да му стане и повезе га. Био је посве обично онако обучен, ништа посебно. Возач је не баш радо стао, и рекао му да није уобичајено да тако стаје свуда путницима, али ето, одлучио је да га повезе. Путник је ушао и возач му је рекао да прође позади и ако има место да седне, а да ће кондуктер доћи да наплати карту. Путник је чим је ушао у аутобус, уместо да иде назад како му је и речено, прво је почео да разгледа по аутобусу лево и десно, и тако ишао кроз аутобус. Сви су мислили да он тражи неког свог у том аутобусу, да се можда договорио да са неким путује, па зато разгледа. Кад је наишао поред ове две девојке што су из Крушевца, али рођене у Бошњанима, он их је питао, одакле су оне родом, оне су казале из Крушевца, на шта им је он одмах одговорио, не нисте ви из Крушевца, ви сте из Бошњана. Оне су казале да им је тамо деда и бака. Тада је он наставио: „Ви имате тамо и нов манастир". Оне су одговориле: ,да, имамо, Светог Луку манастир". Он је њима рекао, да то пре није био манастир посвећен том Светцу, већ једном другом. Али да је он ушао у аутобус да њима каже, да ништа неваља за тај народ и село што се тако греше о ту Светињу и њено, монаштво, да ће велика невоља и беда снаћи то село, и да ће много младих из тог села помрети 40. њих, због тога, јер се они не кају за то што тако раде, а неће ни у чем да помогну манастир. „Но кад се вратите из Београда, посетите деду и кажите му све шта сам вам рекао". Ове девојке су у чуду гледале у тог чудног путника, али он је одједном продужио позади аутобуса да седне. После краћег времена устао је и кондуктер и пошао да му наплати карту. Погпедао је, али њега у аутобусу није било, он је опет погледао, и видео само старе путнике, новог путника није било, и сви су тврдили да је он прошао позади да седне, али њега ту није било. Овај се кондуктер почео окретати по аутобусу, да није где на друго место сео, али њега није било. Казао је возачу, он је одједном уставио аутобус на десну страну пута, и у чуду почео да разгледа по аутобусу, јер је упамтио путника, па и по оделу. Али њега није било. Возач је питао те девојке, шта је са вама он причао, и оне су му поновиле све. Кад је возач чуо да је тај чудан путник то све рекао, он се толико уплашио, побледео, припало 126
му је тешко, почео је да дрхти, да га хвата страх, говорио је да је годинама возач, али да никада тако нешто није доживео, и да га је страх сад и да вози да не изгину, да се боји. Јер је мислио, чим је тај човек посетио његов аутобус, да ће им се нешто лоше догодити на путу. И возач је отворено рекао путницима да он не може даље да вози аутобус. Изашао је из аутобуса, и разгледао да негде около можда не види тог путника, шетао је, али скоро сат времена, он није могао да дође к себи и да настави пут. Путници су га почели молити, и он се правдао да се боји, да му никада одкад вози овако није било тешко. Једва се прибрао и онда је возио до Београда тако полако, да су путовали много дуже него што је и обично. Возач је само понављао да није требао да стане ван станице, да је погрешио, али да га страх још није прошао. Тако су ове две девојке дошле код деде чим су дошле из Београда, испричале све, али то су одмах испричали том човеку што је сањао да се манастир и гради, и он им је строго рекао да не сме то да више ником причају да не плаше народ у селу. Али, на жалост, све што је тај човек рекао, убрзо се и збило, многе невоље су се и збиле, то и сами мештани знају које. „Велика-схима" и отац Гаврило из манастира Ралетинац Но вратимо се опет дешавањима око подизања конака и других указа да те радове и обуставимо. Отац Гаврило једног дана нама каже, да је стар и немоћан, да се лоше осећа, и да би волео да о томе и Владику упознам, и да га замолим да му и да чин Велике-схиме. Замоли ме је да му све за Схиму и извеземо, и да питамо о томе Владику. Ја сам то одмах прихватила са озбиљношћу, знала сам да је отац и мнодд измуз,ен радом, ад дошрм, исздацрм, ј ре дедо^ада да постимо и кад проће пост, јер нико нас није примећивао да постојимо горе у манастиру, сем изузетак, неколицине њих што су нас обилазили и помагали. Тако сам ја отишла Владики, опет га упознала о свему што се у међувремену догађало, и уз то га упознала о жељи оца Гаврила, и да је отац стар и измучен и немоћан. Владика је рекао да чин велике-схиме није ником до сада он давао, већ да је то увек чинио неко од већих духовника, и дао је Благослов да га одведем код оца Гаврила у Ралетинац, и да ће он као Владика известити телефоном оца у Ралетинац о томе, да добије чин велике-схиме. Вратила сам се у манастир, убрзо сам све извезла и спремила, и намеравали смо да идемо већ наредан дан у манастир Ралетинац. Тај дан је био празник Успеније Мајке Божје. Али уочи тог дана, отац је био у соби својој, завршио је молитву и изашао и каже нама. „О децо, да ли знате колико вам је велики сутра дан, сви су дани Божји велики, али овај је посебно, јер ћете видети шта ће вам Бог сутра открити и показати. Видећете шта ћете сазнати, како је то све важно за будућу Србију и за овај манастир и за све нас овде".
127
Отац Гаврило је по неколико пута поновио те пророчке речи. Сео је за сто, у трпезарију, исто је понављао, и онда све са таквим чуђењем, дивљењем, као да он зна јасно шта ће се сутра догодити, а да нама само назначује. Опет је понављао: „о децо моја, знате ли који вам је сутра дан, радујте се, шта ће вам Бог сутра открити, па видећете своји очима ово све што сам вам сад рекао, чућете, објавиће вам се, све... памтите добро сутра је важан дан, како и за мене тако и за вас, за манастир, за Србију целу, за народ. 0 Боже, Велики Боже, како бринеш о нама и промишљаш за све и о свему, само да човеку помогнеш. Велики Боже, хвала ти за све... Мајко Божја, хвала ти и слава, сутра је Твој дан Мајко Божја, дан Твога уснућа, Успенија, Мајка Божја ће нас обрадовати... Хвала Богу, Мајци Божјој, Светом Луки и свим Светима за све.... (па је опет мало отћутао, па је опет понављао ), о колико је сутра дан Велики, Велики за Историју, за нас, за манастир, за све. О кад би сви могли то схватити шта ће нам се сутра показати. Децо, ви знајте, и слушајте ме, сутра вам је велики дан. Велики је Бог Хришћански. И тако, ми смо сви са пажњом слушали сваку очеву изговорену реч. Било нам је јасно да су те речи од великог значаја, не случајно изговорене, и да су оне пророчке, али требало је сачекати сутрашњи дан и сазнати њихов пророчки значај. Само смо сви чланови између себе прокоментарисали: „ето, кад се отац родио Анђео му је рекао његовом деди да ће оцу Гаврилу бити многе тајне Божје откривене и показане. Па ето, и ово је једна у низу тих". (знали смо то јер нам је отац често причао о себи, о свом детињству). Са таквом посебном духовном радошћу смо спремали све за сутрашњи Празник, и осећали смо само неку велику радост, она натовареност бригама и оптрећеност око градње конака, нерешива ситуација, као да је све у часу било нестало. Уз то у свему се само потврђивало да очев долазак да живи у нашем манастиру није био сучајан, већ од толиког значаја, који се не може описати, и потврђивало је оне пророчке речи које је о. Гаврило добио кад је требао прећи у наш манастир, кад му је икона Мајке Божје пошла у сусрет са зида, и кад је чуо речи да пође у наш манастир и да је овамо потребан, нашем манастиру и нама. Пророштво оца Гаврила Ралетиначког Изјутра смо кренули у манастир Ралетинац. Возио нас је својим колима побожан брат из Параћина, а пошли смо отац Гаврило, ја и мој си Љубиша. Стигли смо у манастир, знали смо да је Владика најавио наш долазак тамо, и то нам је рекао. Али на наше изненађење, Игуманија тог манастира нас је прво сретила испред Цркве, иако нас никада до тада није ни видела нити познавала, дрско је почела викати, да њу не интересује ко нас шаље, да је Гаврило стар човек и болестан, и да он не може никога примати више да
128
разговара ни са ким, стога да не досађујемо и не долазимо. Ја сам била затечена таквим понашањем једне Игуманије, и онако, зачуђено јој кажем: „Ма немој нас викати, шта, ако не може да нас прими, не може, ништа ми од тебе не тражимо, пусти нас да се на миру помолимо Богу у Цркви, први смо пут у овој Цркви, а теби нећемо досађивати!" И пошла сам да уђемо у Цркву, а у себи сам мислила, како би се ти сестро понашала да си на мом месту у мом манастиру па би те питала шта би радила кад би ти досађивали сви и то са онаквим понашањем, као нама што нас стално узнемиравају. Била сам изненађена њеним понашањем према нама као непознатим гостима. Али у том часу, како је конак у близини, појавио се испред врата на спрату конака и пошао низ степенице, стар монах, седе дуге браде, са штапом, и тако је љутито викнуо на ову Игуманију, пред свима, рекао јој је: „Губи се тамо, срам те било, шта ти имаш са тим што ја хоћу да их примим, ко је тебе питао за нешто, шта се тебе тиче да ли сам ја болестан или да ли ћу да са неким разговарам или нећу, губи се тамо и да те не видим ту, ниси ме ни питала, а већ дајеш одговоре место мене!" Она се окренула, пошла према конаку, говорећи да њима народ стално долази и тражи разговор са њим, а он јој је рекао: „него шта него долази, а где да долази ако неће у манастрир, да се научи нечем!" Она се окренула и отишла према конаку. Ми смо сачекали да отац Гаврило полако сиђе низ степенице са штапом, сретили смо га и узели Благослов, а онда нам је отац благо рекао да пођемо у Цркву. Прво је ушао отац Гаврило, мислим Ралетиначки, па онда ми остали. Отац је Гаврило целивао Иконе, и онда је ушао у олтар, како је и правило да тако раде Свештеници и Јеромонаси. Ми смо пришли и целивали Иконе на средини Цркве, и тада сам ја погледала према олтару, одакле је излазио отац Гаврило Ралетиначки и погледао ме је тако чудесно, просто се његов поглед неможе описати. Очи су му одједном изгледале боје неба, поглед некако продоран, дубок, као да те гледа неки рентген из очију, изгледало је да те гледа негде из далека, а био је тако близу нас, испред је стајао на 1-2 метра раздаљине. Поглед је био некако сигуран, благ, бистар. Одједном, на моје изненађење, отац Гаврило Ралетиначки је пружио руку према мени, и рекао ми је: ,Зедо моје, Макрина, бринеш се много што немаш опоравак у манастиру, али ништа тамо не можете учинити док се тамо нешто не откопа. Тамо су људи направили манастир по својој вољи, а не по Божјој вољи. Нису свеци завидни, воли Бог да се слави и Свети Лука и Света Петка, али хоће Бог и да се слави онај Светац коме је манастир био посвећен и пре рушења. Зато, док тамо нешто не опкопате, ништа учинити не можете, само ћете ићи у круг, све ћете радити по неколико пута, и стално ћете бити на почетку. Само ћете стајати у месту, никакав напредак не можете имати. И све што будете радили, мораће се рушити. А кад се то откопа, тада ће вам се све открити и показати, такав ћете имати Благослов и напредак, да ће тај манастир таквом се брзином развијати да ће бити међу првима у Свету. Тај манастир ће имати
129
велики зиачај за будућност Србије, велика ће се тајна ту открити, која се крије у вашем манастиру. Даће Бог, вама је дато, навешће вас Бог, и откопаћете. Кад то откопате, све ће вам тајне бити обелодањене, ту све пише, и све је сачувано, нико други ту не може и не сме копати, може да пострадаР' Тада сам ја сачекавши стрпљиво да отац то све каже, додала. „Да оче, копао је ту неки човек што је и сањао за манастир, али ништа није му се дало да нађе!" Тада је отац за час, кад сам само поменула тог човека, за час се отац променио у лицу, поглед му је постао оштрији и љући, и оштро је рекао замахујући руком у знак одлучности онога што говори, рекао је: „Тај човек не сме бити међу вама кад будете копали тамо, не сме, рекао сам, а нити ко други, вас ће Господ окупити и призвати који тамо треба да копате. И копаћете тајно, да они не знају, они ту не могу и не смеју бити!" Тада је отац опет се смирио, поглед му се поново променио, опет је био мио и благ. Схватила сам да је том оштрином рекао за овог човека, да предочи са тако строгом наредбом да је том човеку изричито забрањено да се он ту било шта меша, (а он је сигурно духом знао зашто, чим је на помен њега тако оштро реаговао, а и сигурно да је као велики духовник знао и могао да осети колико нам је само муке и проблема правио са поменутим свештеником и са народом тај човек, и да се стално величао и гордио, видевши себе као главног за све, називао је себе пророком пред народом, те да сви кад треба нешто манастиру да поклоне, морају да питају њега и да га известе да он зна, и тако и народ подстицао против нас, манастира). Онда је отац направио краћу паузу у говору, а ја сам тад упитала оца: „Оче, ја хоћу да копамо, али ме је мало страх, јер знам да на таквим местима где је нешто црквено закопано обично има змија, и чува таква места, то се и описује на више места где су манастири откопани, као на пример Јовање у Овчар Бањи. (Свети Јован каже Виктору чобанину у сану да откопа темељ манастира али и злато које ту има, и каже му да се не уплаши, јер кад се пробуди напашће га змија, али му Свети Јован то предочава и даје му букет цвећа смиља, и каже му да њиме закрсти змију, и да ће се она у павитину (коровска биљка, лоза дивља) претворити). И тада кажем оцу колико пута када год ту нешто радимо, само се појави змија, одједном, и увек нас препадне и изненади, само се створи ту одједном. Тада је отац Гаврило Ралетиначки тако мило ме погледао, и рекао је: „Да драго дете моје, тачно је, ти то видиш добро знаш, то ни многи старији не знају, тачно је да где је год нешто закопано, ту обавезно и змија лежи и чува, и ту има, на том месту, и то огромна, али ви кад будете копали, молите се и окадите, и она вам неће ништа наудити, мирно ће проћи поред вас и нестаће, ви ћете је видети, али немојте се плашити од ње, она вам неће и не сме ништа наудити!" Видећете, наставио је отац, велико дело тајне ће се објавити, и тада тек кад то откопате, тад ће вам све бити јасно, ту све пише, и где је била црква, и коме посвећена, и кад је била подигнута, и све, и тај ће манастир имати велики значај за
130
будућност Србије, као и за Крунисање Цара у Крушевцу, кад буде поново Крушевац престоница, тек ће онда Србија пропевати кад владара буде Патријарх помазао, тад ће Благослов над покајану Србију сићи!" Отац Гаврило је после свега реченог, одједном почео са нама да прича и о свему другом, питао је одакле је отац, где је рођен, колико има година. Ми смо му одговорили. Онда је он додао: значи ја и ти оче Гаврило смо и најстарији монаси сада у манастирима Србије, али и исто и име имамо. Тада је почео са оцем разговарати и ми смо због исповести изашли из Цркве, они су остали у Цркви да насамо попричају. После нас је отац позвао у конак да се послужимо. Док смо седели, причао нам је много поучних савета, али је и рекао: „Оче Гаврило, брате у Христу, ти ћеш још поживети, и мене ћеш надживети, нећеш још умрети, још си потребан тамо манастиру, ви тамо немате јеромонаха, ти мораш са народом и да их примаш и да дочекујеш, и да их исправљаш кад греше, и да их некада и грдиш, немаш тамо никог да би те заклонио, ту још нема јеромонах, да би ти на миру могао се повући, да примиш схиму и да се само молиш, јер схимник мора да има ограничен и број речи колико мора рећи на дан. Ти мораш, ако си и стар, зато те Бог тамо и довео, мораш да бдијеш над свим што се дешава, и тек кад се тамо средите, после тога, када дође неки јеромонах, или неки Свештеник у пензији, да ту прима госте и разговара са њима, онда ће тебе сменити, и ти се повуци и прими схиму велику. Овако, оче мој Гаврило, још те тамо много рата чека, ту је велика светиња, али су и борба и невоље велике, где се ратује, ту се не може на миру седети, већ кад се рат заврши, тад се тек можемо одморити. У часу смо схватили ми да нас је Господ само Својом Промишљу довео код овог великог духовника, да нам каже све ово преко њега и подучи нас и охрабри и то у таквим тешкоћама које смо имали, и да је Бог дао у разум нашем Гаврилу да ми због те његове жеље дођемо, тим поводом, да дознамо тада нешто сасвим друго, све оно зашта смо толико бринули и страдали, иначе не би сигурно имали разлог да скорије овамо дођемо и посетимо, иако смо сви чули за тај манастир Светог Петра и Павла, и да ту живи тако велики духовник отац Гаврило Ралетиначки. Владика и даље сумња Вратили смо се у манастир тако охрабрени и мислили смо да је наш проблем већ решен, прво због тога што сада нашем Владики, мислили смо, лако ћемо испричати шта нам је Господ преко тог духовника рекао, и да ћемо градњу конака обуставити, и радити оно што нам Бог и налаже. Били смо уверени да Владика, како нас је и послао код овог Духовника, уважава га и да ће са озбиљношћу примити преко њега поручено, и расудити како је најбоље и Богу угодно, и развој манастира ипак усмерити у другом правцу, да се крене по благослову, па тек онда градња даља. Међутим, на наше 131
изненађење, а на штету манастира и свих нас, тако није било. То смо касније на делу видели. Али тада, ми док смо се враћали кући, за манастар, још уз пут смо могли да сређујемо и утиске и закључке и све. Јасна нам је била сад порука оних речи, које је отац наш Гаврило говорио јуче пре него што смо пошли данас у Ралетинац манастир. Те речи, јуче изговорене биле су јасно пророчке, данас су се и потврдиле, открило нам се колико су значајне и битне и за манастир и нас чланове и за саму Србију. Зато је отац наш Гаврило понављао по неколико пута: „децо, знате ли који је сутра дан, велики дан, велика тајна ће вам се открити од Бога"... . Нама је тада све било тако јасно, ничег више тајног, сакривеног није било, да морамо нешто сами да размишљамо само смо се дивили Величини и великим делима Божјим, старањем Оца Небеског. Кући смо све испричали и мајци Павли, али осталима ником нисмо, због тога што је то била наша тајна манастира, и прво смо једва чекали да упознамо Владику о свему. А поготову што до сад се све догађало да се нешто преко сана поручивало, па Владика саблажњен овим човеком у селу који је стално нешто сањао, није хтео ни чути више такве приче. Али ово сад је јасна порука, и сматрали смо да нам неће требати додатно уверавање да владика схвати да је то непобитна истина на коју само треба да одмах реагујемо и испунимо речено. Јер целокупношћу догађаја и свих дешавања, могла се склопити јасна слика, која се сваким треном само све више допуњала и потврђивала шта нам је чинити. Но овде ћу сада морати као писац ове књиге, истинитих прича о томе како смо подизали манастир Светог Луке, да појасним, јер ће се многи питати док читају како пишем од речи до речи како је нешто речено у разговору, како баш памтим како је шта и како речено и кад. Једноставно, могу само рећи тако нешто се никада не заборавља, увек се памти. И тако, најавили смо се Епископу у Епархију да нас прими на разговор, али нам је речено да ће неколико да нам Епископ бити одсутан, да је у Румунији, а кад дође, да тек тад дођемо на разговор. Долази и тај дан, одлазим Владики, све му испричам, шта се догодило при посети код оца Гаврила, па онда то повежем и са подацима чудесног сана побожног брата из Босне, где му је тачно и показано шта све има ту под земљом, чак и да су ту Светци, ћивоти. Па онда све подсетим и на друге указе, и за чудо, Владика ме пажљиво слуша све, никакве знаке неке сумње не показује нити да томе не придаје значај, чак ме опет и на ручку задржава, весело прича, и за време ручка и о другим темама разговарамо о другим манастирима и како се зидају, које они проблеме имају, чак Владика прича и шта га љути код непослушности других, (када му раде нешто без питања, па онда имају проблеме), чак да се нешто и овако пожали, што је све личило на присан и нормалан разговор свог Владике са својим члановима. На крају 132
посете тог дана, Епнскоп је рекао да ће опет доћи код нас у манастир, и да се договоримо како ћемо даље са тим темељом и са пословима. Чак нам је рекао да почнемо и бунар копати за воду, јер смо већ открили бушењем бургијама у земљу да има воде ту иза Цркве на 11 метру, а то је где је сад и ископан бунар. Ту је једино било воде у целом округу, цео предео је претражен. Ми радимо у манастиру око копања воде, а око конака ништа. Чекамо Владику и даљну одлуку. Јавља нам Владика, да ће доћи да служи у манастиру, и да „огласимо народу да дође, и у Крушевцу и свуда, хор из Лазарице да дође обавезно". Све ми то припремамо и наравно ручак, шатор и све. Тог дана, када је Владика посетио манастир, после ручка, Владика разгледа све шта има ту и саслушава људе који су стручни, неки су Архитекте из Крушевца, који су пројектовали неке важне објекте у граду, и Владика им даје упутства око градње даље, па и да се претходни темељ који је изливен машинама повади, јер је напукао, биле су велике кише, услед слегања терена. И Владика захтева да се настави градња, да се што пре озвда први спрат и да се омалтерише и да се уселимо, а ове поруке од отаца, као да му није ништа речено око свега претходног и ништа предочено. Ми смо наравно, нашли погодан моменат и ако смо ту на окупу сви, кажемо свом Владики, подсетимо га на речено и предочено, он је само благо рекао: само ви градите, томе немојте уопште да првдајете важности што вам је речено, немојте то да вас замара и оптерећује ништа. Само ви слушајте како ја вама кажем, и ништа се не брините. Ја одговарам за све што сам рекао и да се гради овде, ваше је само да ме слушате, а за остало не брините, моја је одговорност. А ви сте мене од почетка слушали, тако радите и даље, него вди по стовариштима и некако покушај да испросиш мало блокова, а мало ћемо да докупимо, видећемо са неким приложницима, да ми наставимо да градимо, ближи се зима, ви не можете овде да зазимите. Чим озидамо први спрат, одмах ћемо да омалтеришемо и да се уселите. Па ћемо после други спрат догодине, само да излијемо добру плочу, да не пропушта влагу. Владика креће из манастира, поздравља се, народ се разилази, а ја хоћу да се онесвестим од неког притиска у глави, неки бол ми се слио у глави и колико ме је заболело све, почела сам да се заводим, и од умора и од свега што ми се догађа. Отац Гаврило у чуду, само се чуди, и причамо и питамо се: па како да радимо конак, кад нам је речено тако и доживели смо то што смо доживели, све те указе. Прво, није поверовао сну, па уреду, треба бити обазрив са сновима, али шта је сада, када имамо поруку преко живог монаха, како да кажемо себи да нисмо ништа чули, ништа не знамо, и да даље радимо по своме, тј, онако како нам Владика налаже, а не како ми хоћемо, ко нас пита, јер да се питамо, ми би овај темељ повадили и све заравнили и неби више ништа радили ту. Па да нас је неко питао и да смо могли, пре би волели отићи одатле на неко друго место, у неки други манастир, него да ту 133
градимо очито противно Вољи Божјој. У глави нам је било као кад нам неко цепа главу на пола. Знамо да као монаси који смо добили Благослов да ту светињу подижемо, морамо слушати Владику безпоговорно, то нам је и духовник наложио: како он каже, ви му само предочите, па он одговара, ви ту онда не можете ништа. А и знамо много примера где су монаси радили по својој вољи неке радове, без Благослова, да су тешке невоље доживели. Али овог пута нама је савест била толико оптерећена, подељена, Господ нам поручује једно, а Владика од нас захтева да радимо друго. Није ли то велико искушење, бити условљен послушањем да радимо нешто против Божје воље, да кушамо Бога. Знаш како треба а правиш се као да не знаш и радиш како не треба. И што је најгоре, знаш унапред да све оно што мораш да радиш, да је унапред промашено и погрешно, и да од тог рада нећеш видети корист, али ето радиш то само зато што си подчињен и заветован на послушност свом претпостављеном. Јер монах, као што знамо заветован је на послушност свом Владики. Сваки коментар даљи је сувишан. Ми смо знали да не можемо да радимо тако нешто противно и да се не миримо са тим, том одлуком Владике, па смо размишљали и да му то и саопштимо. И да му предочимо да ћемо ми да идемо са овог места, ако он неће да нама поверује да нама то толико ствара оптерећење у глави и на савести, па нека он ово гради овако са киме год хоће, али да ми више не можемо. Разговарали смо сви чланови, договарали се како ћемо. Па пгга ако том одлуком разљутимо свог Владику, а он нас поштује и истиче јавно свима нашу послушност и то чак и неке отворено укорева, наводећи пример нашег мученог живота овде. Како ће реаговати кад чује тако нешто. Нисмо могли ништа паметно смислити. Одлучили смо да опет посетимо свог духовног оца у Острог, јер је отац Лазар тада подизао један нов манастир, и тамо се повлачио у тиховање и градио, а тамо није имао телефон, тако да смо морали ићи код њега на разговоре. Но овамо у манастиру опет су мештани правили неке сцене, проблема не један, него хиљаду, сада кад се овај темељ повади, онда морам поново да идем у Параћин за цемент. На почетку се само потврђивало оно што је отац Гаврило и рекао, радићете све по неколико пута, и рушити и само ћете у круг ићи, и стално ћете бити на почетку. А да не говорим о баченом новцу са муком испрошеним, па плаћање надница и камиона, а ми чланови оскудевамо у свему, није за причу како смо се мучили сви. Па је опет требало дотерати и шљунак и опет даске за шаловање, треба све то обезбедити, немамо ништа своје, па мешалице и тако све редом. Али, као да је нешто Владики заклањало очи да то ништа не види, и да слепо само даје налоге за нову послушност и радове. Ја сам казала члановима да ми лепо идемо одавде, ово се види да ће нас само увући у нове проблеме и дугове, мучимо се толико, трпимо, а новац бацамо, спремамо за толико радника, у таквим условима, онда ја морам да
134
идем да просим новац и материјал, а мајка Павла остане сама, сав је посао чека, и спремање хране, дочек гостију, брига о члановима старијим, па у башти, нигде краја послу. А тада нисмо имали кола, тек после 7 година смо купили полован ауто. И то све смо на рукама морали износити намирнице за раднике и за манастир и када су Славе и увек. А некада је радило и по двадесетак радника, неко копа, неко зида, неко са машинама. Како је то било, колики је то терет, то су само могли Анђели мерити и записивати, а човек то тешко да може икада измерити. Али, тада се дозвољавао увоз за манастир аута, зар се није могло ако се већ захтева градња, и какво-такво ауто обезбедити, али коментар је сувишан. „Сит гладном не верује", стара изрека каже. А колико смо тек имали непријатности кад неког замолимо из села да нам нешто довезе, тај нас саслушава и што и где и како, и ко вам је дао поклон, и где вам је, и онда прича по целом селу, да сви знају. Тако да је то само била додатна робија, а није морало бити тих непријатности, да се сестре тако осећају зависне од мештана и уцењене да цивили прате манастирски живот и ометају, а требало је од старта да се обезбеди независност манастира и да се све оно што прати један такав ток градње, и потребе снабдевања и градилишта и свега, обезбеди као приоритет, а не да се своје сиротиште препушта судбини и небризи, а да се захтевају резултати рада на делу. Јер, ми смо увидели и касније, сво време док смо тамо били, Владика није тамо отворио манастир, већ највеће сиротиште у то време, где се живело у надљудским напорима, где смо своје животе излагали толиким опасностима, а нешто ћу од тога касније и описати, а могло је да то тако не буде, да се посветила пажња и на духовно и на све оно што указује зашто се ту манастир отвара, због чега, шта се хоће и у ком правцу га треба обнављати. Тако да сам морала све ићи аутобусима, па ту се проведе цео дан док обилазим стоваришта. Таман испросим једно, оно фали друго, или имамо за храну, немамо да исплатимо раднике, или немамо нафту, тада је била она несташица, или не можемо да нађемо ко да нам довезе са камионом материјал, или треба ићи и тражити раднике, једни могу тај дан да раде, други дан не могу, а посао не може да се одложи. А јасно је нама било да то што се тако догађа није нормално, да су то јасно препреке које нам се стављају пред нас зато што нисмо послушали савет од Свог Господа, него треба да се остане доследно указаној поруци, ма по какву цену је не променити, да би се превасходно задржало своје лично послушање прво ка Богу, а не то све радити без преиспитивања да ли је то и тако исправно што се ради, ма којег чина или звања били наредбодавци. И тако смо све јасно сагледали ми и где смо, и који проблеми нас чекају тек, али коме то рећи. Епископ пита прво кад нас зове, докле сте стигли са радовима, а не шта се догађа и како нам је на души. Само се кад се састанемо негде на Слави где Владика долази, само се за столом прича ко је, и шта је, и колико изградио,
135
и то се величало, вредиовало, истицало, и обавезно се делили чинови онима који су било шта брзо успевали да саграде, гледало се само то, способност и материјални неки престиж, да се створе што бољи услови за што удобнији живот, а друга страна, шта се ту све на духовном плану догађа и доживљава и колико се напредује, то питање никада нисам чула да је поведено у разговору, никада томе није придата важност, као да ће то доћи само по себи, онако успут, а ово је битно да се само обезбеди. И кад би ја тако нешто предочавала Владики у разговору, и тражила мишљење његово као Владике на неко дешавање, или савет у том погледу, остајала сам без одговора. Преко тога се олако прелазило, као да је то нешто што не треба да се придаје важност, и разговор се завршавао увек са питањима око градње. И увек ми је говорио да сви иду да просе по стовариштима, и да то морам и ја ако мислим да саградим кућу, да нико други неће ићи место мене. На моју примедбу, па Владико, идем и тражим код људи власника фирми, који не знам ни ко су ни чиме се баве, ни како су стекли тај капитал, да ли су покрали фирме претходне и сироте раднике где су пре радили, па их радници и сиротиња куне, или можда раде са дрогом, са криминалом било које врсте. Владика је мени говорио да то није моја брига, ако тај хоће да да прилог, то је „као његова ствар", а како су они до новца дошли, нас то не интересује. А сама сам добро знала да то није тако, да није баш сваки прилог ни Богу драг, и да има много примера из искуства народа, па и у житијама Светих приказана да ни Светитељи нису од сваког хтели ни да узму прилог, а зна се зашто, да не навлаче искушења на цео манастир. Тако сам ја морала ићи по стовариштима, Владика је то наредио, и он ће после да дође и пита ме шта сам од материјала обезбедила. А често се видело да су се приватници, који су тада отварали фирме, они су се љутили што тако долазимо сви и тражимо, као цигани, и то сви нагрнемо одједном, и сваки дан дође по неко од Црквених лица и траже по нешто на стовариштима или овако. Тако су били и почели да нас и презиру и избегавају, то се видело по њиховим поступањима, било им је одбојно што тражимо, чак је један директор рекао отворено, „свака част вама и Владикама, али ја кад будем могао сам ћу донети и приложити шта будем могао". А тада у то време, сви су почели градити свуда и на сваком месту, и манастири и конаци и Црквене куће, и све. Тако, да се монах осети заиста толико бедно, кад је оставио све и пошао путем за својим Господом, да живи у скромности, у нестицању, а не да иде и тражи новац по фирмама и моли да му се да помоћ. Где је ту његово место, и да ли је то уреду да монах ради, да ли је то морао бити тај пут и начин да он дође до те бедне кућице, или се имало другог начина да се то постигне, или да то раде неке друге овлашћене особе које би тачно имале распоред како и где и колико да могу да потраже помоћи, а не овако неорганизовано, похрлили смо да се скућимо, па није важно како и на који начин. И тако остављамо погрешан утисак на те људе, да у ствари нисмо оно што треба да
136
будемо. Могу да помисле да смо и ми ти који тежимо том материјалном, да смо похлепни, да желимо да живимо само удобно и лепше, а у ствари ми смо морали тако просити што нам је Владика тако налагао, из послушања. И касније се и видело, ми смо се ту мучили и градили, а до краја смо живели у влази и води и беди, значи могли смо и да се не мучимо и да не идемо да просимо да се срамотимо, а од тога вајду видели нисмо, није нам се дало јер хоће „људи да граде тамо где Господ неће". Онда се и нормално што се није успело, а мука и труд много већи него што би обично били. У свему томе, коментар се међу нама члановима стално водио шта ћемо и како даље. Отац Гаврило нас је тешио да то све види Бог шта се са нама ради, и да има начина да се Владика разувери и да почне да размишља о свему овоме на један други начин. Или, можда ће се неко поново чудо догодити и све ће се поново појаснити да виде сви. Чудио се отац „шта је то да Владика за такве указе не жели ни да чује нити верује уопште у њих", то се не зна, али се зна да још трпети морамо, па ћемо видети шта ће се даље збити. Поново су се само проблеми ређали, и то не само због конака, већ и са старцима приложницима, које је Владика примио да ту живе, јер су нам дали оних 2000дм да купимо цреп за кућу и остало. Они су тражили да им се направи мала Црквица на гробу, или неће да више ничим помажу у манастиру. Владика их је после из манастира и истерао, а ја сам морала сав новац да им вратим. О томе ћу шире описати кад завршим око ових дешавања са градњом. Мени је све то било толико тешко, да сам једног часа казала да ми сви треба да идемо из тог манастира, па нека гради како ко хоће и где хоће, а да се ово само улази у све дубље проблеме који су се само низали. Тако сам казала мами да се спремимо и да идемо код оца Лазара на савет и све му кажемо нашу одлуку. Само што сам то казала, пошла сам да пакујем ствари, да идемо, овог пута смо сви решили да идемо и тражимо други манастир, а да више овде не можемо, јер нас Владика не разуме и готово, а све проблеме које се изроде, морамо да решавамо сами. Пошла сам испред конака, и одједном сам осетила тако јак миомирис мира Светитеља, тако је то замирисало испред и око мене, и одједном ме нечије руке устављају, неко ме рукама задржава да не идем одатле, неко ме јако рукама држи и уставља, а не видим никога. Глас ми је пролазио кроз главу: Не, немојте ићи одавде, немојте оставити Светињу, нама је жао да ви идете одавде, не немојте, останите ту... . Тај глас ми је одзвањао и чуо се јасно. Вратила сам се у собу и у страху све испричала мајци и оцу Гаврилу. Плакали су обоје, и говорили да морамо да трпимо, ваљда ће бити боље, нешто ће се догодити и изменити све на добро. Одлучили смо да што пре одемо оцу Лазару. Што смо и учинили. Отишли смо у Острог, где је отац долазио суботом и недељом, а остале дане је бивао на градњи другог манастира. Отац је био изненађен и није кријо чуђење на тако поступање
137
Владике, али је остао чврст у вери и рекао да је то сигурно у знању Божјем, таква владикина одлука и после свега, и да ће Бог, верујемо нешто учинити да он за трајно своју одлуку промени и да схвати да то што је тако радио да није било добро. Једноставно, види се да није добро расуђено како да се даље поступи, али препустимо Богу, да Господ својом премудрошћу покаже све, па и њему самом, Владики укаже да одлуку промени. А отац Лазар наставља: ето видите, на помисао вашу да то место напустите, догодило ти се да осетиш миро Светитеља и да те задржавају, значи ви морате ту остати и потрпети још, јер видите да није воља Светаца да ви идете одатле и да оставите светињу. Можда су то били Свеци чије су ту мошти сакривене под земљом. Онда потрпите, можда је то ваше кушање, само и даље настојте да увек прикажете Владики сваки неки знак у том смеру, да он зна, да не буде да није знао и није чуо, да се кривица припише вама, а кад је он примио к знању, његова је и одговорност. Отац нам је рекао да је то што нам је рекао отац Гаврило Ралетиначки, потврда свега и разјашњење досад свих дилема, да је то велико дело, да то многи тако нешто никада не доживе, да тако буду подучени, нажалост, неки се пате и сами истражују могући прави пут. Али, ето, Владика и томе није придао важности. Но ви имате тамо Благослов и ни у чем нисте прекршили послушање, тако да немате разлога за бригу, све сте питали и известили, па тако имајте са те стране спокој, а резултат неће изостати кад неко хоће и тежи и жели да послуша, и кад зна што то ради. А остало, надајмо се да ће Бог исправити. Тада смо и казали оцу да смо ми покушавали у неколико наврата и ту да копамо где нам је назначено, али није се могло, одмах се неко појави непожељан да дође и из радозналости запиткује и гледа, неће да оде, онда чују мештани, дођу и горе обилазе, питају шта је копано, и тако, није било могуће то урадити. Јер то је на видном месту, а да је то негде заклоњено, ми би то неометано могли копати и брже. А то је сигурно дубље у земљи, јер при копању темеља, машине никакав траг ту у близини нису нашле, значи да је то можда закопано на већој дубини. Јер ту је земља некако слојевита, око метар и по је смона, онда беличасто плава, па онда иде око метар само песка слој, жутог, па тако негде и више. Видели смо кад је копан бунар. Тако да је тешко и копати, кад неко стално има код манастира са стране од гостију. Ретко смо ми само чланови ту сами, увек неко дође. Отац Лазар је веровао да је то немогуће копати тако тајно, а на видном је месту. Рекао нам је да ако то нас чека да ископамо, то ће се и догодити. Али, можда се није све испунило, време није дошло, „вама је објавњено да ту има, али сада чека да и остали догађаји буду усаглашени и да се време то испуни". Па и да се окупе они сви којима је одређено да то копају. Видите да је тај брат чак из Босне дошао, и њему се ту уочи славе приказало. Можда све мора још да сачека, или ће нам се дати неки знак да морате да пожурите, да је дошло време. А и догађа се да Господ нешто и одложи, по својој одлуци, па и тај
138
народ виднте како поступа са манастиром, то није добро, како да се ту пројаве Свеци, кад они тако раде. То све могу бити препреке које одлажу да се нешто речено и испуни-до неког рока. Зато, ви пратите и даље сва збивања и све што вам се укаже, као и опомене ако буду и даље се догађале,-онда је то већ кушање. По томе ћемо видети како и даље да поступамо. Требало је само ту не градити, као што се захтева, ја да сам тамо, каже отац Лазар, ја тамо не би градио, али ето Владика је упоран, да видимо шта ће тиме да постигне. Сигурно вам није без разлога показано то све пре градње, да то не смета, могло се то пројавити и касније, али ето, зато се све мора расуђивати и водити рачун и пазити на све. Било би добро кад би све Владике о свему се са духовницима посаветовали о таквим дилемама, да се нађе право решење и све. Зато ви се молите, останите ту, добили сте потврду да са тог места не идете!" Отац Лазар се увек тако старао о нама, бринуо се о свему, као прави родитељ. Требала би се књига написати да би се описало све како се о својим духовним чедима свих манастира бринуо и о свему. Ревност побожности Отац Гаврило је од самог доласка код нас у манастир неуморно радио да се око манастира све уреди и искрчи. И мајка и ми сви са њим, радовали смо се да што пре коров уклонимо и да можемо нешто друго посадити. Отац би увек изјутра чим се заврши молитва, попио кафу и ишао да ради. А онда мало поради, па дође да нешто поједе, опет се Богу моли, па опет иде да ради тако до вечерње молитве. Он узме малу секирицу, тестере ручно, маказе виноградске за лозу да сече и купине, и кад уђе у коров ми га невидимо где је, само га чујемо. Љубиша, мој син би му помагао кад дође из школе, и тако отац сече, он извлачи те пале коров. Једног дана отац је чистио коров где је сад конак, он и мајка заједно, а ја сам отишла у Крушевац да нешто испросим за храну, нисмо имали ничег. Ту где је крчио била је страна, а било је пањева и камења, отац се спотакао и пао, мама је ту била мало даље извлачила гране, али чим је отац пао она је потрчала, и видела да је он толико расекао главу на камен на који је пао, да је крв само лила низ лице. Мајка је одмах видела да се расекао преко чела, и да се све видела кост, кожа се скинула, мајка му је одмах то све испрала ракијом, и брзо завила, тако да је крварење стало. Ја долазим кући, мама каже шта се догодило, ја онда позовем оца да идемо одмах лекару, да зовем из села неко да нас одвезе, али отац неће ни да чује, каже да га не боли, само мало, али мајка каже да је посекотина преко целог чела и дела главе, и да је пуно искрварио. Молим ја оца и плачем, страх ме да је повреда озбиљна и да не можемо да то препуштамо случају, али отац ни да чује да пође код лекара. Каже само нама да се ми не секирамо, да је он само уморан и да га оставимо да се одмара, а рана ће зарасти. Неколико дана отац је сам неке своје мелеме ту стављао,
139
неке траве је брао и мешао са загрејаним воском, и то је стављао на рану, а онда завијао неким платном. И тако је данима то мењао и испод капе стално носио тај облог док му није та рана зарасла, а онда нам је рекао, ето видите, Бог је лекар. До краја живота му се познавала линија преко чела где је повреда била. Такође је једном крчио купине више манастира, да би ту посадили калеме и башту. Старац је остао да крчи до касно, а ми смо морали сићи кући због других послова које смо имали. Увече долази отац, видимо на десној руци му је била велика повреда, натечено као балон а све тамне боје, види се да се ту крв излива и да је вена била повређена, и то се тако све креће и помера та натеклина кад год отац помери руку. Одмах смо замолили оца да га поведемо лекару, али он је само одмахивао руком. Ја му кажем, па оче можете добити тровање, ко зна шта вас је ту огребало, или вам је трн пробо вену, или вас је можда и змија ујела, ви нисте видели у корову и трави, молимо те оче да идемо лекару. Али отац је само оштро рекао да је уморан и да мора да се одмори, ни да вечера не може од умора. Показао је руком да изађемо и да га оставимо да се одмара. Негде пред зору, погледамо ми стоји отац на молитви, и том се руком крсти, али на руци се не познаје ништа, само нормална боја кожа, бледо-розе изгледа, нипгга се више не види. Ми не можемо да верујемо, питамо оца, како оче се сада не познаје где си се био онако повредио и рука била просто црног изгледа од отеклине и крви, отац каже нама да није био сигуран шта га је то уболо, нити је тада осетио док је радио, само кад је пошао кући да је видео да се шири на руци бол и оток, и то брзином. Но како се много уморио, болела га је и глава, није хтео нас да плаши, него је чим је дошао узео је и помазао се уљем из кандила које је горело испред иконе Мајке Божје, и то место помазао у знаку Крста. Онда је заспао, те кад је устао и погледао, оно нема ништа се не познаје, „ето Мајка Божја ме исцелила, сам Бог је лекар човеку". А отац је знао иначе и сваког дана кад прочита молитву да се увек после молитве помаже са уљем из кандила, и пред спавање обавезно, и то лепо све у Крст, и преко чела и очију, и преко ушију, и на руке. Говорио је да је то човеку заштита, колико пута се човек у сану осећа немоћан, да га нешто напада или му је тешко, то га нечисте силе нападају, а овако кад се закрстиш, оне не могу да приђу, јер сија Крст и на челу и на лицу и на рукама. Нас је ту највише кад радимо било стах од змија. Па кад отац ради у корову, ми све трчимо да га зовемо да тамо не залази сам, јер не види добро, а змије су свуда. Јер отац није видео добро, и молитву је читао са наочарима а у задње време је користио лупу да би видео слова. Али ту око манастира ниси нигде могао поћи а да не видиш змију. Па кад нас је посетио председник Општине Варварин, он нам је рекао да то место где је манастир и зову змијиште, и да је ту војска имала намеру да подиже неке објекте за своје потребе, али да нису смели због страха за војску од змија. Но старац 140
је само одмахивао са штапом кад их види а неке је убијао", а кад сам ја једном приликом копала мотиком сам једну избацила из земље преко ноге, отац је све ишао са штапом испред нас и гледао где ми копамо да нека нема, да нас не изненади, чак је прутом све у земљу побијао на местима где је земља растресита, да није змија случајно испод. Како је оцу где је спавао била собица мала, мрачна, није имала прозор, дневне светлости, само врата, и горела му је сијалица стално да би видео, отац би излазио преко дана повише манастира и ту седео где је радио и читао молитву, псалтир и остало. Једног дана старац је узео и ту одмах где почиње шума направио себи једну колибицу од прућа, и ту је преко дана претежно пребивао, било му је хладовина, од сунца се заклањао. Секао је дугачке гране младе грабовине и савијао у круг и то прекрио са грањем и зеленилом, а доле на земљу је ставио суво сено и на њега мали простирач и бивао преко дана, а од те колибе све у круг се могло видети, и кад долазе гости манастиру, и све, а ми смо му ту касније и ручак доносили јер отац не може да силази доле и да се поново враћа да тамо ради, а и новинари су га ту понекад посећивали и овако гости, и седе са оцем по цео дан и причају. Отац је све ту около био направио мале клупице за госте да седе, и кад смо ту све посадили около калеме, лубенице, башту, отац је све то обилазио, није дао корову да поново буја и расте. Но ми смо мислили да ће отац само тако у тој колиби да седи и чита, али једном видимо да је отац ту и заспао, ми приђемо да га пробудимо, ипак нас страх, ту је шума, али отац се љутио што га будимо. Он је тако почео стално, ради нешто па дође и ту прилегне и одмара се. Опет ми њему кажемо, па оче ту у сено може да се увуче змија, како ту спаваш, али отац је нас једном приликом викнуо: „Шта ми досађујете, пустите да се одмарам, шта ме брига шта има у сену, Бог је свуда!" Другом приликом, ми му донели ручак, отац заспао у колиби. Ми га зовнемо да руча, он се некако нерадо подиже, каже да га заболела глава нешто. Каже, није ми до јела, бринем и за вас и за себе. Видите шта се ради са нама, мучимо се толико, а ништа, видите опет се не да ништа да зидамо, само препреке и искушења. Овде није ништа на свом месту, а мештани се много мешају и хоће по своме, Бога не слушају. А ми испаштамо, куће немамо, и како видимо, и до зиме је не можемо направити, па ни после, питање је шта ће бити. Велике ћемо невоље имати, а ко да каже Владики да тако не треба да ради. Ми оца позовемо да устане, кад оно испод његових ногу лежала је змија, па се чак и спљоштила, отац је притего ногама био, а она ко умртвљена, оцу пружимо руку да му помогнемо да устане, а и она поче полако да се покреће и извлачи, и то шарка. Ми вриснемо, па видиш оче где ти је била испод тебе, ми те молимо да ту не спаваш, а отац нама каже: „Шта ме брига, шта она тражи ту, није јој ту место, ја сам кућу правио за себе, а не за њу!" Па онда руком према змији, каже њој: „ајде губи се одавде, иди, немој да ми сметаш". И она се извуче из сена и оде у шуму. То се тако 141
често догађало да видимо близу њега змију, некада и оне неотровне, једном ми стижемо до колибе, а она прелази преко ногу старца. Ми не смемо да га зовемо да га не уједе ако је уплашимо, али отац не, само махне руком на њу, ајде иди, и она оде. Или касније једном, радници копају и граде нову чесму на Светој Води, а около смо били косили траву па су откоси били сена. Отац је сишао да обиђе раднике, и ја из конака видим да отац стоји на брежићу, на сену, али испод ногу се помера змија. Ја сам потрчала од конака низ степенице, и стижем до њега, узмем оца рукама у наручје и брже померим од тог места. И кажем, па оче, стојиш на змији, видиш ли колика је, ено је оде у сено. А отац ће одједном рећи: " шта ме брига што је она ту, шта ту тражи да плаши народ, ту јој није место, ако сам стајао на њој, мало сам је намучио да се теже извлачи". Радници су се разбежали од страха колика је змија била, али ето отац ништа, још се чуди што сам толико трчала, кад се он ње није уплашио. Но и поред те неке неустрашивости, отац, иако стар по годинама, никада, никада није био код лекара, никада није био нешто озбиљније болестан. Ако се зими и нахлади, он је пио чајеве, које је лети брао и сушио за зиму. Али никада, никада се није догодило да отац због болести не може да дође на молитву у Цркву. Никада није са молитве изостао. А гости су му долазили стално у манастир и да са њим разговарају. Он их је учио, саветовао, молио да се поправе, тешио, плакао за болеснике, причао им делове из житија као поуку и слично. Но како су мештани често понижавали све нас у манастиру, ретки су били они који су из села долазили да са оцем нешто попричају, али зато су долазили верници са стране из других градова, Ниша, Београда, Параћина, Јагодине и даље. Отац Архимандит Тадеј, знао је да каже неким верницима, идите код оца Гаврила у Бошњане, он ће вас подучити. Но оцу свако величање је било страно, он је био увек исти, миран, тих, скроман, рад да помогне сваком, ма ко био. Никада ниси могао да скренеш оца са теме коју је неком почео да говори, све док не заврши тај говор. Ниси му могао ни да му наметнеш да прича нешто друго о чему би тог часа ти хтео да ти говори. И кад му поставиш питање, он је прво завршавао своје започето да исприча, па онда је одговарао на то питање. Тако да ми знајући за нарав оца нисмо ни покушавали да га прекинемо кад говори. Но није отац могао са гостима сам често да се споразуме, не чује добро, и ми смо сестре морале да будемо са њим, и да му нешто гласније поновимо на ухо да чује, зато што је имао ухо оштећено још од како су га били у Јагодини комунисти. Како је народ прво долазио празником, па се има времена више за разговор, али све после чешће се догађало да долазе и радним даном, а ми сестре имамо пуно посла, или радници раде или овако, тако да је долазак сваки дан народа почео да нам буде и напоран. По ко зна колико пута морамо да оставимо рад у башти, да зовнемо оца и да седимо са гостима, а посао нам
142
стоји и после каснимо да завршимо. Једном приликом гости су седели за столом испод Записа, где су обично лети и седели гости. Отац је шетао около био, пришао је њима, уперио прстом у једног младог дечка из те групе, и рекао му: „Ти ћеш синко у војску небеску, у монахе, тамо те видим!"Дечко је тек тада рекао да је и дошао баш да поприча са оцем зато што је и размишљао и сам да иде у манастир, али није знао да ли он то хоће својом вољом, или је то и позив да то буде. И заиста, после неколико година, ја у једном манастиру у госте, кад тамо прилази ми млад монах, и каже: "Мати ја сам онај дечко што сам долазио у ваш манастир, и отац Гаврило ми је рекао да ме види у војсци небеској. Ето, и заиста, отишао сам у монахе!. Ја сам се тада сетила тог разговора кад је био. Другом приликом дошла је група верника из Ниша. Ја сам морала по ко зна који пут да оставим посао и да идем у собу да оца зовем, и да са њима причам. Била сам и љута због свега тога, а и све друго претходи томе, лоши услови, све треба урадити, а проблема много, помоћи ни одакле. Говорила сам им па имате и своје свештенике и духовнике, па зашто не идете њима на савет, зашто сви долазите овамо, и онако нас мало има овде чланова, па кад да стигнем оволики посао. Одједном, за чудо на вратима конака појавио се отац, сам се обукао у нову мантију, што обично није могао, и иде према Запису, где су гости седели. Погледао је у једног млађег госта за столом, и рекао му: "Ти ћеш у Христову војску, а то што си сада у земаљској служби, војсци, то ћеш да оставиш убрзо, напустићеш, видим те као у војсци Христовој!"Овај човек, у чуду одговара, па како ћу оче кад сам ја ожењен човек и имам двоје деце?Отац му је рекао, зато сам изашао да ти кажем, велику ћеш невољу доживети, и Бог ћете утешити, отићићеш у монахе. Ускоро се тако и догодило. После неког времена, долази тај човек са синчићом малим, и прича шта му се догодило, која мука и невоља, тако се на то што му је отац и рекао и на делу и показало, а данас он и синчић вежбају иконопис и дуборез у манастиру Дечанима, и близу су коначне одлуке за монашки живот. Једноставно, свуда око нас се осећала његова доброта и љубав, брига за нас и за све људе, али и велика радост ако смо учинили неко добро, ако се духовно исправљамо. Тако, често, када су га посећивали верници, они би му каткад давали понешто новца, који би он, не пријављујући га у нашу заједничку "касу", брижно скупљао. Колико се само пута десило да останемо "без динара" и тада бих приморана невољом, у последњој нади, одлазила код њега да приупитам да можда нема што новца. Тако, карактеристично, једном смо се сви скупили и упитали га то. Он би симпатично, смешкајући се, извукао из џепа марамицу завезану у завежљај, те рекао: "Па, не знам, да погледамо." Тада би полако одмотавао марамицу, док смо ми са нестрпљењем ишчекивали да видимо колико у њој има неопходног нам новца. Међутим, испод би се појавила друга марамица, па 143
онда трећа, четврта... десета. Нестрпљиво чекајући гледали смо старца који се мирно смешкао уживајући у одмотавању марамица. Када би на крају помислили да од новца и нема ништа, и да нас старац нешто ново поучава, у последњој марамици налазила би се увек значајна сума динара и марака. Наравно све би нам дао до последње паре. Али касније би опет, неприметно за нас, тако прикупљао, да би нам касније у највећој немаштини опет на нов и интересантан начин даровао; била је у њега наша "ратна резерва". Он је био отац који нас све бескрајно воли, што смо ми и осећали те смо сви заједно били везани међусобно више него породичним везама. Неке од очевих поука народу Многи верници су долазили са питањима и жаљењем што им се синови нису оженили или се дрогирају, пију и слично. А отац им одговара: „Ви сте народ наопак, ви се више везујете за гатаре и врачаре, за побратимство, а само себе више окивате, а од Бога сте се удаљили. Немојте ништа да се чудите шта вас сналази. Ви би хтели кад би могло некако пречицом у Рај, да се некако провучете у Рај, али без муке и труда, и то не оним путем који Црква прописује, него онако како вама одговара, да не постите, не молите се, да се не исповедате и остало, па радите празником и недељом, и тако. Е па тако не може. Него се вратите на почетак, полако, па онда изнова новим путем, на мала врата, а не на широка којим ви сада идете у пропаст. Кајте се, исповедајте се својим свештеницима, поверавајте се и молитве уплаћујте за своје и живе и умрле, да и њима, прецима буде лакше тамо, они су ваши. Добро чините, помажите немоћне, зло ником ни да помислите а камоли да учините, да не сведочите криво, и друго тамо све лепо пише у Божјим заповестима, тада ће и вашој деци бити боље, а и децу учите да се поправе и да држе Божји закон. Постите среду и петак, обавезно и све постове, то одгони нечисту силу од човека, деце, не може онда порок њима да овлада, заштићени су, онда родитеље поштујте, да неко проклетство не заслужите, да их у болести и погледате и да имају храну и све пристојно, то значи и свекра и свекрву, немојте туђе отимати, немојте славља у постове правити, празнике поштујте, недељом немојте никада радити да неби гњев Божји навукли на дом ваш. Све пгго недељом урадите и празником, од тога користи имати нећете. Светињу брака држите, па ће и деца Благослов имати и успеће у животу, и Кумове своје поштујте. Ето, ја рекох и душу спасох, а ви видите, у томе је кључ решења ваших проблема у породицама, другог кривца нема, и нико неможе грешку исправити вашу, него само ви, вашим заузимањем и трудом да се поправите. А ви како хоћете, (имао је стално обичај да каже)"Бирај аго куд ти драго, не можете служити Богу и мамону!" Догађало се да кад га посете неки гости и оду, отац сам у соби наглас прича а ми пролазећи чујемо: Ето, били, да питају за савет, а неће да га 144
прихвате, одоше кући и опет ће по своме, џабе сам се мучио да им причам. Лакше њима овако, а тешко је да посте и да се моле, него мисле оду час врачари и све готово, а оно после још горе само направе, демон за час само оде, па се опет појави и новим мукама мучи. Они мисле да све проблеме реше, али без труда, да могу пречицом у Рај, олако, е па не може. Тамо се мора наоколо, уском стазом, у оскудици и скромности у трпљењу, закон Божји само и у срцу и у души носити и трудити се да га испуниш. Али они неће да слушају, то је народ непокоран и наопак, све оће али не како Бог хоће, већ само како њима одговара, и по своме, а по Божјем никако. Па мисле ми монаси то причамо тек онако што морамо, то нам посо!" Старац је знао тако иде и шета по башти, па около да разгледа цвеће, па како је нека воћка родила, и ми се десимо ту у близини, па застанемо и ми да разгледамо, и отац одједном почне да нам прича било неку проповед или нешто пророчко, што се односи на манастир, или нешто друго. А знао је отац да буде данима замишљен, да ћути, кад уђемо у собу да никога непримећује, да окреће бројаницу. Ништа скривено - "проповед са кровова" Оца никада ниси могао слагати за нешто, ево једног примера. Наша сестра Павла, моја мајка, отишла са групом верника на поклоњење у Јерусалим. Наравно да ми као сиромашан манастир не би никада имали новац за пут, већ је један побожан брат уступио карту неком сиромашном манастиру, да иде неко други место њега, јер је он мобилисан за војску, на неку вежбу. И вођа групе је знајући наш манастир, јер је често нас посећивао, волео је да разговара са оцем Гаврилом, а и никада није хтео поћи на тако велики пут на поклоњење светињама а да прво не дође и да узме Благослов од оца Гаврила. Тако да би он сигурно волео да и оца поведе у Јерусалим, али је говорио да је стар и да су тамо много велике гужве, и да се плаши да ли би отац могао да издржи, по цео дан тамо треба да се хода од места до места по Светим местима Јерусалима, тако да то отац сигурно неби могао да издржи. И тај вођа групе пута позове нас телефоном, и увече касно нам саопшти да има једна карта, па ако може моја мама да иде на пут. Но сви смо се радовали да мама пође на поклоњење тако великим Светињама, стопама Христовог живота на земљи. Оцу нисмо казали да мама иде у Јерусалим, већ да иде у Београд, и узела је Благослов. Нисмо казали оцу тада на поласку истину само зато да се отац не би расплакао, знамо да би и он волео ићи, али како, кад и овај брат, вођа пута, који га толико воли и уважава, каже да не би смео да га поведе, бринуо би се да ли би му поднео пут. Јер само пре неки дан, тај вођа пута групе верника је посетио наш манастир, узео Благослов за пут, али тада није знао да ће се пред сам полазак догодити да неко одустане, и да та карта буде поверена неком сиромашном.
145
После неколико дана, мама Павла је стигла са пута, ми смо радосно је сретили, онда мама улази у собу да се јави оцу Гаврилу, па да тек онда причамо о свему са путовања које су све Светиње посетили; а мама тада улази у собу код оца Гаврила, прилази за Благослов, а отац је онако умилно и радошћу пита: "Где ти мени би, мати Павла, ово неколико дана?"А мама онако, само што се не насмеје, јер по први пут од како живимо са оцем у манастиру заједно, ми му свесно не причамо истину; мама му одговара: "Ја оче у Београду!"а отац мами каже исто онако мило и готово насмејано: "Лажеш, лажеш мати Павла, ја те видех у Јерусалиму!"Мама се тако насмејала, а ја исто, а отац такође се тако смејао, а све је кроз смех махао руком, као да хоће да каже: ето, нисте успели да ме слажете, и не покушавајте више тако нешто. Ја сам оца загрлила са обе руке, и питала како оче тако, ми ти казали једно, а оно ти знаш све, иако ти нико није рекао, нико није знао где је мама отишла тада. А отац се смеје и каже нама, али кроз сузе од неке милости; деца, мисле деца да слажу мене, па ја знам, видим ја, али Хвала Богу на његовом дару да си отишла тамо да се молиш и поклониш Светињама. Тако се отац насмејао нашој неуспелој лажи, и од тада више никада нико није ни покушао да му нешто некада каже другачије он оног како јесте. Њему се морало рећи све, кад би нешто сматрали да не треба да му причамо опширно, да га не замарамо, или можда журимо, немамо када од посла дуже да причамо, отац би устао са столице, и полако са штапом дође у кухињу где ми радимо, или у башту, и онда сам нам постави питање, и то баш у вези тога што му ми нисмо објаснили у свему. Тако да би ми схватили да мора све подробно да му се исприча, јер отац на томе инсистира, и ништа не смемо да прећутимо, а камоли да прикријемо, већ му испричамо и детаље неких разговора и дешавања. Тада се исто десило још једно чудо. Пре него што ће поћи у Јерусалим, тај вођа пута, дошао је био у наш манастир да узме Благослов од оца за пут, на поклоњење Светињама. И отац Гаврило тада каже њему: „Ко сам ја да ти Благосиљам или да ти браним, ако ти Бог пут отвара и даје да идеш. Али да знаш само, када се вратиш, нећеш ни једног моста наћи, биће порушениГМи смо се зачудили таквој очевој речи, па и овај брат, питајући се шта те речи значе. Али, отац више није ништа говорио, заћутао је, окретао је бројаницу, и био је врло замишљен. Тада ништа ни најаве никакве није било да ће ускоро бити то бомбардовање наше земље. И за чудо, кад су се вратили они из Јерусалима, већ су бомбардовали и срушили мост у Јасици, село треће од нас, а то је једини мост који нас је повезивао са Крушевцом. Тако да смо морали касније ићи преко скеле. А и други мостови су тада срушени били и у Новом Саду, и у Београду, и на другим местима. Касније је срушен и у Варварину мост. Тада, када се то десило, било нам је јасно зашто је отац рекао оном брату пред пут у Јерусалим, онакве речи, просто пророчки.
146
Но, тада по повратку, тај брат је опет дошао да поприча са оцем. И изјутра треба да пође, а отац му каже: „немој ићи сутра у Београд, сутра ће гађати сатаниио гнездо, дом „онога". Рекао сам ја, све што су они комунисти правили у име своје, све ће бити разорено. Но ти немој тамо ићи, ноћас ће бомбе падати по Београду, гађаће војску, њине грађевине, гинуће народ!" А овај брат каже оцу, да мора сутра бити у Београду послом, па и да ноћи, мора да остане код брата. Отац му на то опет рече: иди послом сутра, али немој тамо заноћити, тамо ће гађати бомбама. Тако је и било, овај брат је отишао, и јавио нам се телефоном и рекао да су наредне ноћи бомбардовали зграду ЦК, тзв. Ушће, до тада је то била главна зграда комуниста, како је отац и назвао; сатанино гнездо. А ту у близини је и стан брата овог, где је требао заноћити. Но отац је пре тога и прорекао да ће бити рата и да ће нас бомбардовати. Ево описа тог пророчанства.
Пророчанства о ратовима и невољама Једном приликом сестра Павла улази код оца у собу да му наложи ватру, а отац јој говори знаком руком да не говори ништа. Мама, наложи ватру и тихо изађе из собе. После тога мама је поново ушла у собу, а отац јој је рекао: знаш што сам ти рекао малочас кад си ушла да не причамо. Управо су ми били у посети три Светитеља, Свети Антоније, Свети Петар Атонски и Свети Петар Коришки, са још монаха пуно. Рекли су ми да ће велико страдање задесити Србију. Мама каже да је тада кад је ушла у собу, у соби све мирисао тамјан, као најлепше миро, миро Светитеља. Отац је плакао само, по целу ноћ је седео и кад год ми погледамо, он седи окреће бројаницу, не спава. Такође, у време док још није почео рат у Хрватској, Босни, отац је стално понављао, данима: „Велика ће невоља са Запада доћи и ударити на нас Хришћане. Врани се небо од оних што се не помињу, иду да муче Србе. Крв тече потоцима, мученичка, деце ће много са земље на небо отићи. Али ето, пуни Бог Рај мученицима. Многи су се женили муслиманкама, или за муслимане удавале, и скрнавили себе, многи бракови нису венчани, многи нису ни крштени, али у својој ће се крви крстити, да би се спасили на дан Суда. Ужас предстоји Србима који тамо живе, гину, муче их, у колонама ће бежати са огњишта својих, за Србе неће тамо више бити места да живе. Југославија ће се распасти, Папа их све наговара и преговара, само да се Србин прогна, уговара рат на нас православне, он их саветује како Србина да намуче. Од њега ће зло потећи, и од других сила земаљских. Много ће војске изгинути, видим логоре поново да муче народ, а мислио сам да то више никада неће смети тако да се иживљавају. Многи ће без трага нестати, многи ће огњишта своја напустити и за навек их заборавити. Видим колоне
147
народа како беже... Који буду Владике ишле њему Папи да се поклоне или било зашто да га замоле, велику ће невољу на себе навући и немир имати и доживети. Нема шта код њега да се тражи. Папа оне, који хришћане муче и Србе ниште, свецима проглашава. Тражиће у Београд да дође, али ће се народ успротивити, ако и дође ништа неће ваљати, велика ће се крв пролити, то ће узроковати велики грађански рат у Србији, и опет ће се стране снше умешати. И Папу чека невоља ако дође, питање је да ли ће се извући, народ ће се побунити и свађа ће бити велика, умешаће се и државници и црквени људи. Крв ће се у Скупштини пролити. Народ ће се покренути, своје ближње изгинуле и нестале помињаће. Опет ће крвави потоци тећи. Немир ће се на целу Србију пренети. Али ће Србија бити мања него што је била. И њу ће распарчати. Већ су силници и карте нових граница нацртали, само их крију. Али народ је крив, навукао је гнев Божји на себе, Бога је оставио, нити пости, нити се како треба Богу моли, у Цркву иду а правде Божје не творе. Закон погазио, нити се о спасењу брине, а деца јадна посрћу у неморал и дрогу. Пред њима се само погрешни путеви отварају, јер их грех води, зато ће родитељи одговарати пред Богом, деци се мора од рођења говорити да се од греха чувају, и страх Божји да имају. Деца су дар Божји, они су анђели поверени од Бога људима да на земљи о њима брину, да их гаје, васпитавају и да они добри људи постану. Али они пусте децу да их улица васпитава и кафана, уче се нераду, онда постају непокорна и противе се родитељима, па после посрћу и да туку родитеље, али су они као мали испуштени из команде, а онда се то после дебело плати, више се они лако у колосек не враћају, под команду неће, него само по своме терају, а онда из греха у грех падају и посрћу, а и пороци лако њима овладају". (ово пишем оним редом како је отац говорио, а ми смо записали) Негде у том периоду, отац нам је говорио да је имао једно виђење Престонице Београда и власти. Још су тада на власти били комунисти и левица. Отац је причао: „Видео сам Београд све у сивилу и беди, он нема више Благослова да буде престоница. Због мита, корупције, безакоња, секти и неморала. На власти седе људи огрезли у криминал и безакоње. "Онај" из пакла са роговима седи на челу, и командује њима и учи их како да пљачкају, краду хлеб сиротињи, а они да се богате, али ће им присести. Гледаће како ће то што су другима отимали, како им се у часу руши. „Онај" седи на челу и њих је у ланце оковао и он им командује, његови су робови. Све један мимо другог говоре, и не могу да се сложе и споразумеју, ко раздељени језици су. Решаваће пером много тога и писаће, али неће решити ништа. И друге земље ће се умешати, али добра донети неће. Видим велико отпадништво, и секте и врачари и надрилекари, и лажни пророци ће се умножити. Велики неморал у народу, мито, корупција, безакоње. У Београду народа много у неморалу живи. Силни се расипају у раскоши и вилама, возе аута скупа, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни. Зло и наопако, велику ће невољу
148
навуђи и гнев Божји што тако неправду творе. Многи ће разбојници бити поубијани, крвљу ће својом платити све што су радили. Умираће се све више од болести и многи ће гинути међу собом, многе ће убијати из заседа, многе ће бити страх путом ићи, од освете, крађе и пљачке свуда. Сви су они међу собом повезани, али ће се њино зло сво открити. Све су они ланчано повезани, један другог ће бранити, а онда ће један другог одавати и један од другог ће гинути. Видим и многе Владике и старешине у ланце оковане, неке монахе, црквена лица, а познајем их, живи су, још су на земљи, не кају се а велику неправду творе. „Онај" их је живе оковао да његову вољу врше. На веселог Патријарха као чавке гачу, да он слуша њих, а не они њега. Досадише му, терају га да ради супротно његовој вољи, а тиме и Господа љуте, и не знају да их Патријарх гледа ко лекар снимак. Види их и шта мисле и шта смерају. А и власти неће Цркву за савет да питају. Мисле многи из власти да се парама може Рај купити, е па не може, код Бога протекције нема. А недела своја да прикрију и да затачкају, е па не може. Сав њихов нечисти новац који буду Цркви поклањали, да се покажу побожнима, ватром ће горети. Богу њине паре не требају, јер су их од сиротиње отимали, плате закинули, мајкама које су децу у рату изгубили, пензије недају, сиротиња и радници пиште, а они се туђим парама добротвори праве. Е па „лаже" и лопови пред Бога не могу. Ко неправду твори, неће видети лице Оца небескога. Све што су комунисти у своје име градили, то се пред Богом неће видети, нити Бога сачекати, Други Долазак Његов. После краће паузе, отац наставља да говори: „заклела се Земља Рају, да се све тајне знају!Ништа сакривено неће и не може на земљи остати, јер Господ дође да разори и разоткрије дела ђавоља, дела таме, што су у мраку шаптали-са кровова ће се чути и причати, зато, злочинци ће сваки пред своје недело стајати. Пред сваког ће стављено бити. Па ће се онда они у чуду чудити, гле, па нисам знао да се све пише и бележи, да сам знао да је ово овако, све видно, па не би то ни радио, зашто би убијао људе зарад нечијег наговора или пара, или им зло чинио, а све на вољу другима због ситних услуга, али ето, сад му је касно, недела учињена и заслужену казну траже. Богу нико дужан не остаје, Бог је правда, и право је да намири неправду био ком учињену. Зато је врло битно, поред држања и свих заповести других, и чувати се од неправде, да је свесно учините било ком или за било што. Сам Господ претрпео је највећу неправду на Свету, да га ни кривог ни дужног Разапну, замислите меру те неправде и бола који је сам Господ преживео, и које понижење, и које болове на Крсту, али је зато обећао нама искупљење од греха ако се кајемо, поред тога Он немоћи наше узе а и сваку неправду нама учињену намириће правдом, јер и сам Господ каже: "Моја је освета, Ја ћу платити свамоме по делима његовим!" Шта мислите, да ће Господ да прећути, да комунисти неће одговорити и муку и беду побрати, што су кад су дошли на власт, толики народ ни крив ни 149
дужан, намучнлн, убијали, затварали за ниђе ништа, само тако што неће са њима у њина недела, нгго не подржавају њине идеје. Па што су им тешку имовину поотимали, и њине куће и радње запосели, тако ће и њине други прегазити. Па колико је само људи недужних скончало по тамницама, на Голом отоку, па по свим затворима, па и ја знам, лично, могли су комунисти да убију било кога ко им смета, или је опасан за њих, и да то среде, на својим судовима, да нису смели сродници ни да туже, ни да питају ко их уби и зашто. Они у сили својој и моћи, нису ником одговор били дужни дати, ти људи за њих нису ни представљали ништа, ко да нису исто људи ко и они да имају право да живе. Многи су годинама чамили по тамницама, а били су у то време угледни и умни људи, било је ту и лекара и учитеља, и професора, архитекти и инжењера, свих врста занимања, па Официри Краљеве војске, па многи. И мене кад су затварали, са свима сам причо у затвору, а и после кад сам изашао јадан моро сам се крити по пећинама и брдима да ме не нађу да ме опет бију, нисам смео да комотно идем путом, они ми за петама стално били, имали су своје шпијуне, доушнике, који нису ништа радили, само су седели у селу, и преносили њима шта ко ради, ко псује и ружи власт, оговара, или неку заверу смера. Па и у Русији, колико су само народа побили, јадни Руси, како су их мучили, бацали у јаме, палили, свирепо убијали, било је ту и цивила и официра и Црквених Достојника и свештеника и монаха. Но они су сада сви светитељи, а ови нека виде куд ће. Зато и ви, децо моја, чувајте се да зло и неправду ником не чините, а ако видите да то неко ради, ту, у вашем присуству, немојте прећутати и мирно гледати, већ истину и правду подржите, а сваку лаж открите. Немоћног који трпи заштитите, да се види ваша правда и да људи прославе правду и милост Оца Небеског, када виде да је Бог истину открио. Немојте бити саучесник зла њиховог, јер ако сте видели, а прећутали, исто је грех. Бог те је за сведока поставио, да баш ту неко буде, јер ако се зло прикрива, онда се оно множи, гомила, ко рана кад се занемари она се усмрди, него разоткривајте зло и не учествујте у делима таме, немојте угађати људима, да им прећутите недело над страдалником, зарад неке њине уцене или части или услуге, да вас они у шаци имају, већ се не дајте на њине удице упецати, да онда њину вољу творите и да се водите из њиних глава, него се здравом памећу руководите. Што ће вам и част и власт, кад се огрешите, терет на душу натоварите, тада вам ти исти пријатељи неће и не могу помоћи, своју савест сами морате носити, а онда ћете схватити да су вам сви они били непријатељи, јер су вас на зло наговарали, али ви сад морате сами одговор дати. Богу морате да угодите својим делима, да све што радите имате покриће у Светом Писму. Па кад ће све бити обелодањено, и постати знано, онда што би ти кријо нешто и сам за то после одговарао, а могао си да помогнеш, или да то спречиш, или да не учествујеш". (направио је паузу у говору, па наставио) „Комунисти су зло посијали, а плод њихов види се шта се жање,
150
отпадништво, јер људи 50. година и више без вере праве ходају и живе, зла су се намножила, е па сад муком и крвљу то плаћамо, ратом, страдањем, болом и муком. Ето сад убирају плодове тога, деца су расла без упућености у веру, иду многа ко изгубљена, посежу за дрогом, мисле у томе да свој немир ублаже, а горе направе. Живе у неморалу, зато никакав успех ни Благослов немају, много је деце психички оболело, неки мање, неки више, демони су деци разум помутили и муче их. Они су нервозни, незадовољни, устају на родитеље, траже кривца за свој такав живот тежак и муку коју трпе. Јер деца душевни болесници, што су јадна по болницама, они се јадни злопате толико, њине муке у глави колике су им само они јадни знају. Ту лекови не помажу, само их јадне опију, ту само помаже пост, молитва, да побораве у манастирима, на неко време док се молитви не науче и онда да се управљају по савету Цркве, да би се излечили. Ту много помаже да се њихови их куће сви заредом исповеде, па и они сами ако су способни за то. Јер често је узрок болести и неки неокајани грех предака. Зато да би се болесник такав опоравио, излечио, морају сви да му помогну из куће, па и да траже молитве и помоћ Цркве. Зато, видео сам, многи у манастирима греше, када одбијају да приме да такви болесници побораве на молитви неки дан у манастиру. Па ко ће тим паћеницима помоћи, ако не у Манастирима. Манастири нису и Цркве направљени да у њих само здрави долазе, већ и болесни да се лече. Тачно је да су они као болесници и напорни, али према процени, неке примити и са родитељима, или неко из породице да сво то време буде уз њих, да их пазе, ако особље манастира не може да стигне. И тако дати им могућност да побораве ту где ће бити окружени молитвом, јер да је могао сам да измоли, он би оздравио досад. Тако болесној деци је потребно да што чешће иду на поклоњење Светитељима, и да им се чита масло, (молитва јелеосвећења), велика молитва за оздрављење, па и другим болесницима исто, ма од које болести боловали. „Тамо лепо каже Апостол Јаков, „болује ли ко међу вама, нека позове презвитере, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње(Јак. 5,14)". И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ, и ако је гријехе учинио, опростиће му се!". Многи не знају, да Велику молитву масло, треба читити и када укућани имају велике проблеме у кући, који се стално понављају, невоље, или имају неко проклетство, или немају напредак, или тамо где ни после много времена стање се не мења на боље. Ту се позову три свештеника у кућу, и чита се Велика молитва, масло, и онда се сви укућани окупе, сви у молитви учествују, сви се помажу светим уљем, а онда оно брашно и уље што је освештано, од њега се онда умеси хлебчић, може и мало новог брашна и да се дода, и то се исече на комадиће и узима се 40. дана, и то сви укућани изјутра, пре јела узму по комадић. Ми смо пре сушили хлеб, да стоји толико дана, а сада може и у замрзивачу да стоји, и да се увек изјутра узме колико треба, али да се поједе за 40. дана, и онда ће сви у кући 151
да осете побољшање и оздрављење, па и напредак". (касније смо чули да су и верници који су одлазили на савет код старца Клеопе румунског, да су исти савет добијали у таквим тешким случајевима кад су се жалили на своје проблеме и тражили савет). (други говор записан при посети гостију оцу Гаврилу) ... „па у и ови сад (тј. власти), школују децу, троше родитеље, а посао не могу да му нађу, и онда он нити ради оно зашта се школовао, нити је за домаћина на селу оспособљен да ту хлеба заради. Школе пуне, а земља пишти од нерадника, нема ко да је обради, а они хлеба на калдрми траже. То раније није било тако, школовало се оно дете из породице, за које се види да му наука добро иде, и да може да то учи и постане стручњак, види се да ли је дарован, талентован за нешто. Вршио се одабир, међу децом, ко ће за шта да учи, према таленту и знању. А не ово сад, шаљу у школу и оно које није за то, не иде му учење, само да на селу не остане, и сад види само колико у нашем овде селу живи стараца само, нема ко ни да се брине о њима. Обиђу их само. А њиве у корове урасле. Неће то моћи тако дуго да траје, тражиће они огњишта своја, кад им калдрма досади, кад небуду хлеба имали да једу, сети ће се и рала и волова, и воћњака и винограда". Верници често оца питају по неко питање, као на пример: „како оче да човек који се каје, како да се врати са погрешног пута, како ће комунисти који су можда то морали да буду, били уцењени, који је пут... начин да они се врате са погрешног пута?" Отац је радо одговарао, ја некада не стигнем на почетак разговора, јер можда служим госте, или други посао, тако да се догоди да пропустим увод приче или наставак, али што сам стизала или сам била присутна, ја то и вама овде објављујем. Духовне поуке "нараштају последњих времена" ... „У задње време неће бити правих духовника, или ће их бити врло мало, да могу да људе усмере и подуче, поготову кад човек осети да се каје, и да треба да се научи правом путу. Тада га нечиста сила нарочито пуно напада, јер неће лако „онај" да га пусти, да не служи више њему, напада га другим нападима, очајањем, страхом, нуди му да преко врачара реши проблем, само да не иде Цркви и Свецима. Напада га стидом да се не исповеди до детаља, или му не да да тражи опроштај он оних које је својим поступцима увредио или нажао учинио. Тада човек треба да се држи савета само Цркве, савету свог свештеника, који, зна се што исповедиш, не сме ником под заклетвом рећи. Он је сведок пред Богом да се ти кајеш за учињено, и онда како ти он каже, тако даље ради. Похађај редовно Богослужења, молитве, читај само свете књиге, и поуке отаца Цркве, из тих књига се подучавај и учи свему, и обавезно кад читаш неке поуке, тражи
152
себе у томе, да нађеш себе у чему си ти досада грешио, познај себе и тежи да се исправиш у свему у чему си грешио. Све читати али Свето Писмо стално, највише, па и Псалтир. То човеку највише просвећује разум и чисти човека, призива милост покајања. Па ако ти дође мисао очајања, јој ја сам много грешан, да ли ће ми бити опроштено, и слично, никада не размишљај тако: Господ је дошао да спасе грешнике, и он нама свима нуди спасење и зове нас на покајање. Господ је опростио разбојнику и увео га у Рај, то увек имај на уму. А зна се које је грехове могао имати разбојник, зато и ти осети се разбојником исто и признај да си грешан као и он што је признао свим срцем, исповеди се, и онда се само моли Милом Господу, не размишљај о томе како ће то теби бити опроштено, то није твоје, препусти се Господу и Он ће уредити твоје спасење. Све ће ти се даље појаснити и показати само, у разуму, у Цркви на молитви, при читању књига, све ће ти бити на поуку и спасење. Строго само пази на себе, чувај се од грехова даље, само размишљај како да себе поправиш и исправиш, бежи од лошег друштва, дружи се само са одабранима, побожнима. Али немој онда да кад се исповедиш, да почнеш да остале који то нису учинили, а видиш их да и даље греше, да почнеш да их осуђујеш, и јавно изобличаваш. То не смеш радити, никако, онда си се погордио, и можеш опет пасти. Кад спознаш себе грешником, не бави се другима, него собом, себе контролиши свуда. Па кад они сами виде да си од лошег постао бољи, да се мењаш, они ће брже, вођени тим примером твојим и сами почети да разнишљају да се и сами покају, него кад их ти изобличаваш, онда се може родити само мржња и презир, а плода нема. Својим понашањем покажите да сте побожни, а не неким укорима. Да укорева сме духовник, свештеник, а ви не. И никако не смете да случајно идете врачарима, да неки проблем решите; то је обмана, превара лукавога, јер демон ће да одступи на час да вас завара, мислите да сте проблем решили, али онда он после нападне целу кућу и такве проблеме много веће донесе. Јер он неће да одступи од те куће док се чланови за учињене грехе не покају, и не исповеде, па да молитвом и исповешћу он буде отеран, а грехови окајани. А кад он молитвом буде отеран, он више нема места ту ни права да обитава, јер по греху по којем је мучио, грех је исповешћу окајан и очишћен, он више ту нема права да мучи укућане. А да знате да ко иде врачарима, или било којем лажном видару или пророку, њему се даје епитимија од стране свештеника, јер је то страшан грех. А када почнете да редовно идете у Цркву на богослужења, онда се трудите да и другоме помогнете добрим делима, али пазите да вас за то не хвале, него тајно помозите немоћне, и сиротињу, и тако ћете имати и добрих дела спремљених када пођете горе, а и на земљи ћете осетити плодове тих добрих дела. А када човек добро чини то се и милост на њега излива, то је и самом Господу драго, и Господ га награђује за добро, њега, децу, даје му
153
напредак. Строго пазнте да старије укућане не мучите и злостављате, то је велики грех. Многи овде долазе, жале се да им деца немају опоравак и напредак, не иде им школа и слично, а ја видим да муче родитеље, терају их да много, иако стари, раде, не цене њихов труд, оскудевају за најосновије, не брину о њима у болести. Онда их то само куне, јер родитељ је светиња за човека на земљи, ма какав он био, потрпи га. Стари су некада и нервозни у болести, али тако је то. Нико незна како ће у старост, па добро је да заслужи да и њега неко погледа, и то деци стално тувити у главу, (стављати на знање), а не сутра удају се па муче свекрве, свекра, не дају им ручак, свађају се, деле се, те родитеље у старости нема ко да види. Ко тако ради, немој да се нада напретку у животу. А нигде ја нисам видео за живота свога, а ввдите колико сам стар, да је нека кућа била лоша на гласу или да није напредовала, тамо где се поштују старији, већ напротив, у таквим кућама само се нека милост осећа, сваки ред и поредак се ввди, добри домаћини, деца успешна. Сам се Благослов на таку кућу излива, и та кућа је на добром гласу, угледна у селу, служи за пример, а тајна је у томе што је утемељена на поштовању родитеља, самим тим и заповести Божјих, јер људи који оца и мајку испоштују, ти сигурно имају у себи страха Божјег, па и остале заповести се труде да испоштују. И строго пазите, немојте случајно да вам се догоди, да вас ваш свештеник казни неком епитимијом, забраном причешћа, а ви да одете на друго место, и да се причестите. То не смете никако, можете навући муку и беду, и болест, и пасти у духовну прелест, неку обману, да вам нечиста сила подвали, јер вас је ввдео да сте непослушни, а он такве лови. Где је послушност, ту „онај" места нема, а где је непослушност, ту га очекуј и онда се проблеми сами рађају. Него, ко вам је дао епитимију, само тај има право и да вас разреши од те епитимије. Јер како каже Свето Писмо: и даде Господ власт Апостолима да што разреше на земљи, биће разрешено и на небу, и што свежу на земљи, биће свезано и на небу!"Има много примера у житијама Светих, како су „они" се јављали и монасима, преваре их, увучу их у прелест, обману. И обавезно, увек, сећајте се својих ближњих упокојених на молитви, у Црквама им палите свеће, дајите парастосе, да се и они спасу, јер ко ће се њих сећати ако неће ближњи. Они су многи тамо отишли неспремни, непричешћени, неисповеђени, и њима је толико помоћ потребна. Чините добра дела за њих, њихове душе, посећујте њихове гробове, крстове им на гробовима подигните, где можете и неко њихово недело, за које знате, ви то покрите добром, да би им пре било опроштено. Распитајте се, да ли вам је неко погинуо у рату, па можда нема споменика, онда му треба подићи обележје, споменик, без обзира где је погинуо, и обавезно им дати парастос за душу. Тако ћете велику милост стећи и велики ће Благослов предака да почива на вама, ако се тако будете сећали својих предака. Како се молите за 154
себе и живе, исто тако истом мером молите се и за упокојене. Јер тамо се лепо каже, да ће оне који су крштени, а отишли са земље изненада, неприпремљени, спасти на дан суда молитве и парастоси и добра дела, учињена за њихове душе од њихових ближњих. Они ће добити од тих молитава помоћ тамо, а ви овамо ћете осетити неисказану радост у души и велики напредак и у духовном и овако у кући. (онда им је отац наводио примере како је видео онај свет и како се тамо муче људи, који су отишли неприпремљени за онај свет, а то сам описала у опису живота очевог пре доласка у манастир, кад га је Анђео водио). „А то што ме питате за комунисте. Ево како. Ни један комуниста који је служио „ономе", не може прићи и бити прави Хришћанин док се не исповеда, призна да је служио „ономе" и онда да добије од свештеника резешење од тог греха, о онда да постане редовни члан цркве у молитви и осталим тајнама. Тачно је да има и оних који су били и заведени и заплашени и уцењивани, њима је лакше све то да признају пред свештеником, и да скину то са савести, и почну да се моле, јер они су увек и веровали, али су се били удаљили за време. А они који су се били потпуно удаљили, тек после исповести могу да осете да почињу да схватају сву омашеност своје заблуде, и тек онда видици почињу да им се отварају духовни, и тај пут им се отвара, познање Божјег закона, јер то им је до тада било сакривено од њих, грех њихове заблуде им је затварао видике да то не могу да виде и сагледају. Али не заборавите да има слепаца и овако, нису само комунисти били помрачени. Свака огреховљеност, доноси заслепљеност, па онда људи не виде ни себе како треба, па ни оне око себе, све криви, а себе никада да окриви. Да би пришли познању истине, и били просвећени, поступак је исти за све грешнике који пођу да траже прави пут, покајање, исповест, а онда се једно по једно само открива и појашњава, само видиш, све ти је јасно, знаш шта желиш, шта планираш, како да породицом и собом управљаш, а дотада је све ишло мучно и са свађом и проблемима. А све је по допуштењу, да човек види да му нешто не иде, па да се запита, па онда почне и решење тражити, и тек онда почне и побожно живети, тако да после познања правог пута тачно увиди сам разлику од претходног, све је тешко и неизвесно, а сада све лакше и све јасно. И сада има проблема, наиђу, али се они са вером носе и решавају. Бог човека учи на сваком месту и на сваком кораку, само треба то да види, свуда поучан пример може наћи, само ако хоће и уме да га правилно протумачи и схвати поруку, шта тиме хоће Бог да му каже, поручи. Но који до краја остану непокорни, који не буду хтели да се промене, остану у свом злу, такви ће бити претече антихриста. Кад није хтео да прими истину, примиће обману и лаж ће узети и примити као истину, биће лако преварени, то су сви непокорни и непослушни, они који верују гатарима, видарима, пророчницама, и сектама, разним масонским удружењима. Ту су сви они који буду творили неправде, било појединцима или народу, зло
155
сејали по свету, који буду све што је штетно народу подржавали, који буду неправедне ратове водили, људима трговали, децом, криминал сваке врсте подржавали. Тешко њима, они истину никада неће познати, она ће од њих бити сакривена, сем ако дођу до спознања истине и покају се, онда ће им се очи отворити, духовно да виде. А ако се не покају, они ће све видети кроз своје богатство и славу на земљи, кроз своју гордост. Они ће се удружити, сви ти владари, и онда ће поставити једног њиховог на чело тог удружења, Антихриста, да управља и влада, сви ће му они веровати. Америка је ту на челу, од ње је сво зло потекло, и све што је штетно, друге народе мучи и ништи, али ће и њој Бог пресудити. Кључаће Тихи океан од ње. А верујући народ у њој, који у зло њихових владара нису пристајали, Бог ће чудесно спашавати. Многи ће и мученици постати, биће жртве страдања, тероризма. Но препустимо Богу, он зна шта ће са народом својим. Али морамо знати шта и како ће се дешавати, да знамо од кога да се чувамо, да тада када буду нудили све, да им не верујемо". И тако, отац би знао и до касно у ноћ остати да прича са гостима у соби, о свему и на свако питање би подробно одговарао, а онда би пратио њихове погледе, док говори, и одједном догоди се да у току разговора каже неком госту, теби ово ништа није јасно што причамо, но биће ти јасно кад се будеш исповедао, онда ћеш све схватити, сада не можеш. А догађало се да неко дође од гостију и да отац само ћути, ни једну реч не проговара. А када они оду, он онако успут каже; радознали, дошли мене да кушају, да виде шта тај старац зна, нису дошли да би се нешто научили. Једном госту је рекао: ти би требао нешто дубоко да се кајеш, ајде иди сад, немам кад да седим с тобом, имам преча посла. Долазили су ту из села побожна браћа, њих неколико, са намером да празником или недељом поседе са оцем, и да би опет чули један од низа његових говора. Или да га упитају нешто из претходног говора да им појасни. Често су били са нама присутни и када је отац причао и о томе шта ће све Србију задесити. Често би та браћа питала оца, па како оче да нам поделе Србију, па то је наша земља од Немањића још, и границе и све. А отац ће њима: „шта ме питате како, ето како, други ће то све решити, а нама ће само сервирати, и готово, и поставити ултиматум да морамо да прихватимо то тако, уцениће нас, сила закон мења". Како сам већ написала, у уводу књиге, подсећам читаоце да је између појединих говора који су записивани и пророчанстава, пролазио и већи временски период, а ја их овде само пишем у низу, једне за другим, а како сам и навела, многе нисам од послова манастирских ни стизала да запишем, јер гости су долазили и радним данима, када ми имамо и друге послове, или радници раде и слично. Тако да ћу их ја и вама предочити онако како сам их записивала, оним редом, али уз назнаку да су из различитог периода дешавања.
156
Још једно од очевих пророштава Сада ћу предочити једно очево пророчанство, које смо сви слушали тада са таквим чуђењем, али признајемо и великом забринутошћу. Те вечери ушле смо код оца у собу, ја и мајка Павла, да наложимо ватру, и да попричамо са оцем. Отац полако устаје са столице где је седео и прилази прозору, имао је тако обичај да гледа како је време напољу, да ли пада киша и тако. Погледао је кроз прозор, руку је ставио на чело, као да боље види, јер је кроз прозор улазио сјај месечине. Тако се јасно видео месец, па и небо препуно звезда, да је све по земљи обасјавао. На наше чудо, отац је гледајући кроз прозор почео говорити: „Јао какав крвав Месец, све крв по њему, крв се лије, муслимани, шиптари, и друге вере су се удружиле и на Православље устали. Јао какво страдање предстоји, јој све крвави барјаци испод неба иду, носе их, и војска велика на Косово одлази. Рат само што није почео, стиго је, на прагу је. Ено и оклопна возила нека, па авиони, бомбардоваће нас". (ми смо стајале и слушале, ни помериле се нисмо, где смо стале ту смо и остале гледајући и слушајући оца шта говори, а ни помена није било тада о томе, нити смо ми имали телевизор, новине отац никада није читао, ништа, нити нам је ко од гостију то причао да је тако нешто најављивано на медијима) Али отац је наставио да прича кроз сузе, вратио се од прозора и сео на постељу, држао се рукама за главу, брисао је сузе, и понављао је...: „готово је, Цркве на Косову само падају, руше их, пале, скрнаве, Крстове ломе, пале Светиње, монаштво убијају и народ, силују, народ гине, крв потоцима, лешеви и гробља свуда, наше Косово бити неће. Туђин ће њиме командовати и њиме газити, џабе ће наши гинути. Многе ће мајке закукати, ко за доба Св. Лазара. Цркве ако и остане која, биће као музеји, којима ће туђини управљати, а на крововима ће се неке заставе туђе виорити. Јој, треба све Светиње из тих Цркава изнети, склонити у Србији, у ове манастире, да не пале и ниште. Многе неће мртве никада ни наћи. Србину више места доле нема. Све ће порушити, туђин ће све што је српско уништити. Мораће да беже са огњишта својих. Ето Србине казне Божје. Али ето, србин на Косову Светог Николу мрсно слави, сад се све мора крвљу платити. Праве свадбе испраћаје у време поста, веру неки држе само ради реда. Док српкиња своју децу у утроби ништи, и рат својој деци објављује, а шиптарка рађа и по десеторо и више деце, е па ето њихова ће земља и бити. Чија су стада тога су и планине. Ништа се немојте чудити, јер Срби своју побожност сачували нису." И тако је отац завршавао те вечери своју причу, пророчку, остао је плачући у соби, а ми смо се чуду чудили како тако, када ни помена о рату није било. Наредних дана отац није из собе излазио, само је читао молитву, помазивао се из кандила, што је и пре тога редовно радио са гранчицом
157
босиока. Клањао се пред Икоиама и окретао бројаницу, ни са ким није разговарао. Прошло је неколико месеци од тог догађаја. Ни слутили нисмо да ће рат тако брзо и почети. Али, очеве речи знали смо да нису случајне, зато што нам је причао да је и пре тога имао слична јављања, пророчка, и да су се она испунила. Онда се десио и овај догађај, који то само потврђује. Како је очева соба била у близини наше, да би могли ноћи да га обиђемо, да му ватру наложимо, и кад нас позове да га чујемо. Но те ноћи, отац је у чуду одједном се појавио у нашој соби, стао је код врата, и позвао нас оштрим гласом. Ја кад сам се пробудила, погледам, отац стоји у новом оделу код врата собе, из ходника се види од светла. Погледамо и ја и мама и у чуду, отац се обукао у свечано одело и у нову мантију и камилавку. Чак и штап је узео нов, а имао је један и старији којим се служио сваки дан. Отац нама каже тад: "Устајте, што спавате, народ и Патријарх се моле Богу, пуна Црква народа, видите ли да је пропаст Србије, сви се моле, а ви спавате, брже у Цркву замном!"Окреће се отац и оде низ ходник, и то за чудо, више не иде онако повијен, као и обично, него некако много сигурније и брже, чак и на штап се не ослања. Ми брже, погледамо на сат, оно видимо један сат и неколико минута по поноћи. Потрчимо брже у Цркву, ми тамо отац стоји на молитви, где је иначе стајао у Цркви, клања се и моли. Ми улазимо у Храм, а отац нама исто понавља: видите ли Патријарх већ стиго и Владике, моле се Богу, видите ли колико је народа и у Цркви и напољу. Пуна је Црква Светитеља, дошли, моле се, Србији невоља и пропаст прети!"А ми стојимо, ја и мама, молимо се, сво време док и отац стоји, али ми никога не видимо нити чујемо, ништа, мир само неки неисказани се само осећао у Цркви и свуда око нас. Отац се окреће према нама и каже поново: "Видите ли колико народа у Цркви, сви су на бдењу, страдање Србије је почело!" Када смо из Цркве пошли у конак, отац нама каже: видећете шта ће бити, доћиће вам вести ускоро, чућете, рат је почео, авиони су већ спремни да нас бомбардујуГОтац је плакао. Ми смо се чудили, па како је отац могао сам да се обуче у нову мантију, када смо ми увек морали да му то помажемо, па и капу није могао сам да дохвати, била је високо подигнута, а у соби нико није био више. Јер обично неко од браће побожне зна да седи код оца и до касно, да причају или нешто читају, али овог пута никога није било. То нисмо могли да разумемо како је могао сам се обући. Али то је само једно од многих чуда што смо могпе видети за живота очевог, он је био у истину загонетан: у часу посве обичан старац, са којим причамо и са гостима и о свему, а у часу постане другачији, чудан, непредвидив, оштро говори и то о нечем што ми грешни не можемо ни да схватимо, шта се то дешава око нас, а он види и чује то све. И заиста, после неколико дана, у ноћ долазе побожна браћа из села у
158
манастир, и кажу нам да је рат почео. И на Косову и да бомбардују Србију. Што је отац и рекао, на делу се сада испуњавало све. Тих дана зове нас телефоном Епископ, и каже да ће доћи војска код манастира, биће у шуми повише манастира са све опремом и возилима, а ми да им дамо телефон на коришћење. Тако смо и урадили, телефон им дали да наставе жицу и да одведу до шуме. Међутим, било нас је страх, јер смо знали да су довезли и радар, и да то могу лако открити из авиона положај војске, и могу да бомбардују њих, самим тим и манастир. Освиће прво јутро, ми на молитви у Цркви, авиони надлећу манастир, ми у страху, ја узмем у ауто чланове и повезем да склоним даље од манастира, кад смо стали тамо доста даље, гледамо, авиони само круже небом. Тада сам била уплашена, мислила сам да ће сваког часа и манастир срушити, јер на сто метара је положај војске од Цркве. Али, авиони се удаљише, и тог дана је бомбардована Ћуприја. Наредни дани су нам били у страху да заноћимо у конаку. Опет смо чули авионе, и ја кажем да идемо и да се склонимо даље, док прођу, а отац каже нама: Немојте више бринути, немојте се склањати. Мајка Божја је наредила и они ће отићи одавде, (мислио је на војску са возилима и опремом)Ја помислим па како ће да иду кад су тек дошли. Кад одједном изјутра, киша пада само лије, трчи један старешина и каже нама да искључимо телефон, јер они морају хитно на други положај. Рекао је да су бомбардовали Ниш касетним бомбама, и да морају да иду тамо, наређено им је. И тако ми видимо да су се очеве речи опет обистиниле. Ми нисмо никада смели оца питати, како издржи да тако дуго не спава, или спава седећи мало у фотељи, али кад год у собу погледамо, он будан. Често, кад неко дође од побожне браће у госте, они седе и причају са оцем у соби, али како нема где да ноће, отац им уступи свој кревет, а он седи у фотељи. Тако, отац једном нама сам каже: "Е децо моја драга, ви кад би знали какву ја борбу имам са „оним непомјаником", све би вам било јасно зашто ја неспавам по целу ноћ. А колико вреба сваког Хришћанина опасност, него мили Бог притиче у помоћ са Анђелима. Ја тачно осећам када се приближава нечастиви, немир и језа у соби, нека хладноћа и чудан осећај да је неко присутан, али те од њега страх. Одмах чим се то осети у соби, одмах не часим, почињем да се молим. И то после нестане. Али морам да бдијем, опасан је и упоран, или да уплаши, или да направи збрку неку, само никако миран, или да пошаље ове доле да нас муче и да нас узнемиравају(мисли на мештане). Али не би он имао овде толику власт, само да су послушали Божју вољу и да граде манастир где је рекао Бог, а не где људи хоће, али ту је преварио и Владику, саблазнио гатим причама, о сановима, тај човек, и није после Владика поверовао ни другим јављанима, која су била од других упућена. И ми зато испаштамо, и "онај" има право да нас мучи овде, јер није послушан глас Божји, а да је послушан, ту би пре и мир се зацарио, не би "онај" имао право да нас тера одавде и да нас мучи.
159
Чудесан догађај у Цркви јагодинској Једног дана је отац нама рекао: "Децо моја, пошто сада имамо ауто у манастиру, желео би да ме одвезете и да посетим после толико година своју Цркву у Јагодини где сам толике године радио као црквењак. Одмах смо оца спремили, и један искушеник је оца одвезо у Јагодину. Била је слава Светог Петра и Павла. Отишли су и када су се вратили испричали су нам шта се догодило у Цркви. То исто су нам касније испричали верници из те Цркве када су дошли у наш манастир аутобусом. По доласку у манастир испричали су нам како су се тамо поново сусрели са верницима које је отац познавао још док је тамо радио, а и видео са Свештеницима тих Цркава. Касније долазе у манастир група верника да посети наш манастир, и један свештеник са њима. Они су нам испричали шта се догодило тог дана, када је отац посетио ту Цркву после толико година. Они нису знали да ће отац доћи тог дана на Славу, већ су се спремали и уговорили да они иду у обилазак манастира после Славе са својим свештеником. Али они су приметили, верници, да је пре Славе у њиховој Цркви, на два три дана пре, испред Цркве, у крошњи дрвета стајала птица, врло лепог сјајног перја, необична, и то тако, непомична. Стоји на грани у крошњи, и не помера се. Они су мислили да је то ето онако, случајно, али им је било необично јер таква врста птице није виђана на овим просторима, па им је стално скретала пажњу, и погледали су да ли је ту и даље. Они тако раде, спремали су и уочи славе, али она птица и даље ту. Само ту мирује, не помера се. Они изјутра на дан Славе, долазе, опет погледају, она ту и даље стоји у гранама дрвета. Они су већ били у Цркви, служба само што није почела, тада су погледали, улази отац Гаврило у Цркву са тим искушеником. Они су стазом ишли према целивајућој икони, отац полако са штапом, народ се размицао да прође, неки прилазе за Благослов, многи су га препознали, јер га памте да је ту радио као црквењак, и годинама певао за певницом, како смо већ написали, знао је Црквено правило, све напамет. Одједном, како отац улази и иде ка икони, тако улази, улеће и она птица, лети изнад главе очеве у висини, надлеће народ, кад је отац пришао да целива икону, поклонио се, тада је птица застала и она на делу где се целива, застала на час, и поново се винула под куполу Цркве, народ је са пажњом то све гледао и са чуђењем, необично лепа птица је онда стала на олтар, на висину олтарског иконостаса где је и постављен дрвени лик голуба, симбол Духа Светога. Птица је тада стала на тај симбол, голуба, ту се неко време задржала, онда се винула поново у куполу, па онда је облетела неколико пута над народом, све у круг по цркви, онда се просто испред олтара видно некако
160
у ваздуху задржала у месту, махајући крилима, изгледало је као да се поклања иа крају представе, и тада је поново надлетела олтар и просто нестала, сви су за час погледом потражили не би ли је угледали, народ се видно окретао по Цркви. Служба је у миру настављена, само су поједини верници повремено погледали у висину цркве ка кубету, просто нису веровали где је могаа да се скрије да је не виде. Али, није је више ту било, бар ми нисмо је више могли видети ту, или се од наших очију сакрила, а она је можда и даље ту била. Отац Гарвило је стајао на молитви, онда се са верницима разговарао, а кад је улазио у Цркву, да целива икону, и сам је погледао и видео да се птица уздиже од иконе у висину, и руком показао искушенику да погаеда и он, заплакао је, и рекао му: "Види је како је лепа, и у Рају су овако птице лепе и сјајне, видео сам, какве је све Бог тамо лепоте створио!"Али тада се збило и још једно чудо. Када се отац тако изненада појавио у Цркви, сви старији верници који су тада били присутни, знали су да је у цркви и онај судија, што је тада оца осудио на робију, а прво хтео и на смрт да га осуди. Тај судија је од скора почео долазити у Цркву, и тада је био присутан. А сви старији људи су добро памтили како су оца Гаврила, тада Виту, затварали и приводили и мучили, нигде није имао мира од њих. (као што је мени и рекао сада пре неки месец, овај црквењак из Драгова, што нам је исто то све осведочио, а описали смо у уводу књиге). Тај судија, старији човек, стајао је и тада у углу Цркве, чим је видео да у Цркву улази отац Гаврило, препознао га је, и одмах је изашао из Цркве. А и за час се народом пронео глас да је то старац Гаврило, чика Вита њихов, кога они тако памте. Видео је и сам да је толико народа погаедало тог часа у бившег судију, и он је постиђено изашао из Цркве. Отац је био толико радостан што је још једном обишао Храм у којем је толико времена провео пре него што је постао монах, како је знао говорити, Црква је мој читав живот била мој једини дом, други нисам имао. Но, то је и задњи очев одлазак тамо, опроштајни, после неко време, отац се упокојио у Господу. Верници су ипак тада остали сведоци збивања тог дана, па и те чудесне посете птице, која је ето неколико дана пре тога стајала ту видно у дрвету и чекала, а онда ушла у Цркву зајено са оцем, пропратила његов долазак у, и онда тако чудесно нестала. Пророчки наговештај страдања Ево једног очевог пророчанства, које се касније и обистинило. Али пре него што га опишемо, написаћу који је догађај претходио томе. Враћала сам се са мајком Павлом са једног пута, колима, и то кад смо скренуле путем од Ћићевца ка Варварину, у даљини смо угледале јато црних птица, које су надлетале улазни мост у Варварину. Како смо се приближавали том месту, све је било запаженије, да птица нигде нема у круг 161
даље, већ само слећу и узлећу некако ту, на том месту. Али, некако одједном се само појаве ту, па узлете и тако стално, али уз јаку буку и чуло се гракање птица, које је било језиво и слушати. Прешли смо мост, али птице су се и даље ту на том месту налазиле, на мосту, на обали свуда су слетале ту у круг, а већ тамо свуда даље њих није било. Чак и када смо из Варварина кренули за село Бошњане, нигде ни једну такву птицу нисмо видели. То нам је било чудно, како само ту оне да слећу, а на друго место, не. Но, прошло је опет неколико дана, и ми смо опет истим путем прошли, на неко стовариште по материјал, и опет, кад смо се враћали, било је у смирај дана, опет смо још издалека угледали јато црних птица које су на то место слетале, грајиле и поново узлетале па опет све у круг, и на то место су се враћале. Осетили смо да је то неки лош знак, и да то није нешто у реду што се оне само ту појављују. Одмах кад смо стигле у манастир, ушле смо у собу код оца и испричале му све шта смо на путу виделе. Отац је на све то рекао: То ништа не ваља, то је велика опомена, те птице могу и нешто друго симболично да представљају. То нечије душе лутају и нешто нису намирене, нешто траже. Знате како један светац описује кад су га питали за тако сличан случај, кад птице полећу са земље на небо, па не могу да узлете, то је знак да се нису спремиле за онај свет, и да оне лутају, и да се тиме показује да им треба помоћ, да су застале, а оне које прелећу небо и лако до неба долећу, и у облаке залазе, то су оне душе које су покој нашле. Тако и то тамо што сте виделе те птице, да само ту слећу, на то место, то ништа није добро, могу неку невољу да наслуте ту. Можда су ту и гинули за време рата, па нису јадни сви ни опевани нити сахрањени, ко зна, ратова се много сменило, а старији нису записивали где је ко гинуо, а млађи то и не памте. Но прошло је једно време, и у код нас у манастир је дошао један сабрат, примљен је за искушеника манастира, да би ту помагао у радовима, добио је Благослов Владике (сада је монах Симон, у другој Епархији). И ту причу је чуо, да ми о томе говоримо са оцем а и ту су била нека побожна браћа из села. Тада је тај искушеник нама испричао, да он зна да су ту људи, комунисти у Варварину, гробље прекопали, и направили хотел у Варварину, који се зове „Плажа". То су потврдили и та побожна браћа да знају да је тако. У том хотелу, испричали су нам, да су гости често привидели чудесне неке приказе, као: певачица из Бугарске је за трпезом на тањиру, уместо меса, привидела људску главу, осечену да је сервирана, у вриску је устала од стола и за час се спаковала и цео оркестар и истог су часа напустили хотел где су требали да наступају са музиком. Исто, сви гости су говорили особљу хотела изјутра кад дођу на доручак, да су уноћ видели или чули да неко улази у собе, отавара врата, неке особе чудних ликова, а када се појаве, сви осећају страх и немогу да спавају, нешто им неда мира да у собама ноћи". Но, иако се то све догађало и опомињало, било је комунистичко доба, нико томе није придавао неке важности, али ипак су то препричавали, и то 162
се није могло сакрити од шире јавности. Такође, сведоче очевидци, да је ту испред хотела асвалтирана површина паркинга. Али, увек се покаже улегнуће у асфалту, као јама, дужине гроба, и тако само осване, потоне део на сред равне површине, и они опет то заравне, но опет се то покаже неравно. Тада нам је и тај искушеник испричао цео догађај, и појаснио нам зашто се то тако тамо догађа. Рекао нам је да је он био тада радник фирме у Крушевцу, и да је добио налог да тог дана треба фирма да припрема машинама место за градњу хотела тог у Варварину. Он је као радник, машиниста, дошао и не знајући где се ради. Тек кад је дошао, пословођа му је наредио да машином равњају гробље, које је ту од давнина, а налази се у плацу испод Цркве у Варварину. Он се противио, али морао је да почне да ради. Пословођа је дао налог да се већи део тог гробља, цео брег, машинама скине и поравња, и све то да се ножевима машине баца у реку Мораву, која туда и протиче, јер планирано је да хотел буде на самој обали, али им је ту сметало гробље, и они су га узели разорити, без страха што прецима вечне куће руше. Када су почели да падају гробови, камене плоче, почео се сакупљати народ, јер у горњем делу су и гробови новијег датума, само је гроб једне жене био свежа хумка, ту у страни, скоро сахрањена, јер је ту била гробница њених сродника. Тада су сродници дошли, и то по налогу полиције, и морали су да ископају гроб те жене, и да је пренесу у ново гробље, које је тада тек основано на другом делу те варошице. Он је сведочио да је та жена била сахрањена скоро, није било ни четрдесет дана, и било је то тешко и за сроднике, а и за оне који копају, јер тело је тек почело да се распада. Остали људи, неки су се свађали, викали, али полиција је била присутна и они су морали да ућуте, ко је хтео, добио је одобрење да своје претке, кости откопају и пренесу на ново гробље, а који то нису могли, или нико није био ту од њиних потомака, јер имало је врло старих гробова, они су то све бацали у Мораву. Овај искушеник прича, да када су то почели да копају, он је видео шта треба да ради, јер први део где су копали, личило је да је само обала и коров, али убрзо су видели да и ту има ураслих гробова, и он је тада рекао пословођи да он не може даље да копа, да му је тешко, и да се не осећа добро, и да мора ићи код лекара. Тако је избегао даљи рад, отишао је код лекара и узео боловање, и неколико дана није долазио на посао, само да избегне да ту даље ради. Али су зато радили друге колеге, и то кад је још он био тамо тог дана, гледао је док су други радили, да је машином ископан један гроб, кости неког војника, официра, све се виде значке од униформе, нису сатрулиле, стоје, и сабља поред њега, ко зна од када је тај гроб био, мора да је био неки виши официр, имао је велике чинове све поређане, а у дну у гробу је била и посуда са златом. Тада, кад су се златници расули, почели су да терају народ да не прилази, и наредила је полиција да то припада држави, и онда су они пришли и покупили све. Била је то велика
163
посуда, као неки земљанн ћуп, али они су то однели, и само они знају где је то завршило. Они су рушили све гробнице, гробове, плоче, кости су се само растурале и са све земљом и бетоном и камењем и надгробним плочама, све је то машином терано у реку Мораву. Ту су радили неколико дана, и тада су поравнили тај плац за хотел, проширили су мало обалу, насули су са тим костима и камењем, тако да су хотел градили на самој обали, како се и данас налази. Само део тог гробља је остао испод Цркве, а да нису тада порушили и прекопали. Тако да су кости предака и њихове споменике и гробнице, све редом тако, засули су у Мораву. Тада кад нам је то причао тај искушеник, ми смо се чудили да је тако нешто смело тако да се ради, али било нам је јасно да сва та дешавања тамо нису била случајна. За чудо, стигао је тада гост у манастир који је радио једно време у том хотелу и напустио баш због свих тих дешавања. Прича је била свима јасна, комунисти су то урадили, јер им је ето то место одговарало да направе хотел, а не питајући се који грех чине. Касније је неко из Варварина, све то испричао Владики, и Епископ Сава је одмах кад је дошао тамо, на проповеди рекао испред Цркве народу да је то грех што су тако урадили са гробомима предака својих, и да су навукли проклетство, и рекао им је да немају Блаослов да тамо у хотелу праве весеља и свадбе, да тамо младенци започињу нови заједнички живот, зато што је то грех ту да се весеља праве, а на гробовима предака. Но и после тог упозорења од стране Владике, они су сви наставили и даље тамо да сви редом праве весеља и свадбе. Прошло је неко време од тада, када је дошло и то бомбардовање, и тада, на дан Пресвете Тројице, када је и Слава Цркве у Варварину, а и Литија у том месту, тада смо и ми из манастира били у тој Литији. Тада су бомбе срушиле мост ту одмах испод Цркве, на оном месту поред хотела, где је пут и део платоа где је било гробље, где је било толико народа, јер тог дана они одржавају и вашарски дан, када сви купују и продају. Како је бомба покосила толико народа тада ту, који се враћао и са литије и са пијаце, и у тој општој гужви, страдање је било страшно. Тада је погинуо и свештеник Цркве у Варварину заједно са још 9 жртава и доста рањене омладине, деце и народа. Тада је један новинар дошао из локалне телевизије, и стигао на место несреће, и како су већ многе превезли у болницу, а мртве у капелу на гробље, остало је све на обали расуто крв и делови тела руке, ноге осечене. Чак и делови од главе, мозак и кости, све је било расуто по обали према Цркви и свуда. Он је то камером бележио да се то чува за историју, али одмах су стигли из комуналног са возилима и шмрком за воду и одмах све то почели да перу са водом и да све спирају у Мораву. Тада се појавио и човек који је новинару отео и камеру и све, и није му дао да то бележи, а зна се по чијем налогу, ко је тада још био на власти. Јер у том граду је левица била на власти и њени људи. Тај новинар је дошао одмах након тога код нас у манастир и
164
све у сузама причао нама и оцу шта су му урадили, и по чијем налогу. У детаље је описивао како је то све изгледало, и да су они са шмрком воде прали све у Мораву, исто онако како су са тог места, машином копали и све у Мораву бацали кости предака и споменике. Али, све све се догађало на том месту, оном истом где је било некада гробље, и где су неколико месеци ту оне птице чудесно само слетале и у граји и у јатима кружиле. Ето сведочења, које је потресно, болно, где је сваки коментар сувишан, али и сведочење које историја мора забележити, и свакако и будући нараштаји памтити. Нико није могао ни наслутити какво страдање ће се ту десити, када је отац Гаврило говорио да то тамо нешто не слути на добро, и да предсказује невољу. Ето какав грех према прецима учињен, какве је имао последице на истом том месту касније. Отац Гаврило је овом брату што је ишао у Јерусалим рекао, кад буду бомбардовали град у коме ћеш ти бити, тебе ће Мајка Божја сакрити у шуму, тамо ћеш бити. И заиста, тај брат је био у пошти у Чачку, када су се зачуле сирене да ће сада бити мета главна пошта у Чачку, сви су у паници почели бежати, али тада су одустали од поште и срушене су неке фабрике. Како је тада објављено, да су пилоти одустали што су видели много народа у пошти. Овај брат је тада послом отишао у Ужице, а онда на Златибор, када су јавили да ће бити бомбардовано Ужице. И он је заиста тамо остао на Златибору, у кући која је на сред шуме, и ту провео неколико дана, код пријатеља, док нису јавили да је саобраћај успостављен, и да се може вратити кући. Кад је дошао после тога код оца Гаврила, он му је рекао: а утече ти, утече!"Што значи, да је умакао од бомби, и склонио се. Он му је прозорљиво рекао да ће бити у шуми склоњен у време опсности. Тада, док је трајало бомбардовање, па долазе у манастир и причају верници, да су срушили фабрике многе, па све набрајају које; а отац на то каже: рекох ја вама децо да ће све што су комунисти направили у своје име, бити срушено, а оно што не буде, на њима ће катанци бити, неће радити. Све то њино нема Благослова, све што није зидано у име Бога, него у име људи, то неће се одржати, нити ће пред Богом опстати, нити ће се од тога корист имати. (и заиста, после тога смо били сведоци наглог затварања свих фабрика, које нису биле срушене у рату.) Стално је истицао и велику важност молитвеног одржавања Литија у селима. Говорио је да је та молитва, када Литија иде селом, корисна за цело село, и за њене житеље, тако и за сву летину, сва поља засејана. Куда литија прође, у круг селом, са барјацима и Крстовима, туда се поставља ограда у селу, да чува народ од невоља и упада нечисте силе у села. Јер ту куда је прошла молитвена поворка, туда „онај" више не може да прође, и село је ограђено оградом и поштеђено многих невоља, болести, штета. Благослов се призива на цело село, на сву имовину и родна поља. Онда и летину Бог сачува, и да роди, чува од града и поплава, од невремена. А да су места где 165
су Записи, света места, она су исто као и Црква . Записи се не смеју сећи, нити рушити, орезивати, нити се са њега плодови беру, то је дрво посвећено Богу, и то ко сруши или осече, може да пострада. Предање говори да су сви који су Записе секли, тешко били опомињани, па чак и целе породице. Зато, говорио је отац, око записа можеш почистити, у коров да не урасте, али то што се очисти, грање и растиње около, све се ту сакупи и остави да трули, а не доноси се кући да се ложи ватра, не сме, то је грех. Саветовао је да се у селу строго пази да се извори вода чувају као светиње, да се не загађују, да сваки извор има свог Анђела чувара, који је од Бога одређен, и чува воде. У задње време многи ће извори по греху људи пресушити, многи ће бити запуштени, а иде време када неће бити воде за пиће чисте, чекаће људи у редовима да на изворима захвате чисте воде за пиће. Такође отац је саветовао да и гробља морају бити уређена, очишћена од корова, да је то велики грех за цело село и који живе у њима, када им је гробље запуштено, да се претци љуте, и да су млађи дужни да својим претцима обилазе гробове, каде и чисте од корова. А то је велики Благослов, кад се одржава чисто и уредно, јер то су куће њихових тела, до доласка Христовог, до Васкрсења мртвих. И када се поред пута нађе нечији споменик, или било где на другом месту да је подигнут, нико не сме да га са тог места помера, то је грех. Корен пророштва о крунисању српског цара Немањића Када би долазили верници и причали са оцем и о томе шта се то дешава у Држави и друштву, како се страначки деле и не могу да се договоре око важних питања, отац је саветовао да се само моле Богу, а да ништа боље не очекују, док у Србији не буде поново крунисан Цар, и да ће тек тада Србији сванути, и да ће тек тада прави Благослов имати. Онда би отац говорио верницима о томе што му је деда Сава пренео, о предању, које му је остало у наследство од њих, а говори о сакривеној тајни, а важној за будућу Србију, за крунисање Цара у Србији. А подсетићемо се како је Анђео у виђењу рекао његовом деди Сави да, између осталог пророчанства, и да малом Вити исприча и о томе шта је његов друг Ђека доживео и видео, и да му то у аманет остави и будућим нараштајима. Ево те приче, како нам је отац испричао: „Мој деда Сава је тада био дечак, и чувао је овце са чобанима подно планине Жупањевац. Ту је било поред ливаде и извор вода такозвана Говорвода, то је Света Вода, коју су у своје време осветили седам калуђера Хиландарских, који су прешли на тло Србије, јер су били принуђени, бежећи од Агарјана, када су они напали Свету Гору. Они су се ту населили по брдима, направили нове црквице, испоснице, и све тако дуж Мојсињских
166
планина. И ту су они осветили тада Цркву Свете Недеље, која је била ту негде, у близини, али сва сакривена под земљом, у камену, до које се, како су причали старији, долазило само узаном стазом кроз стену, улазило се у пећину, кроз тај усек у камену, а у ствари тамо је била подземна Црква, такозвана катакомба. И ту су се они на миру од Турака молили Богу, ту у брду, међу стенама, нико није могао ни замислити да ту негде има Црква. Они као ту долазе, чувају стоку, а у ствари су кријући долазили у Цркву. Чак су претци из тог села сведочили да је ту у то време био и манастир Свете Недеље дуго времена. Горе, даље, на брду, познавали су се и тада остаци грађевина, темељи, и то све у круг, па и када је отац Гаврило био дете, ту је долазио и са чобанима чувао стадо, ту би се играли по тим остацима од грађевина, камењу, које је тада већ доста било урасло у грање и трње. Но ту, око тог Светог извора, воде, имало је још пећина, које су биле видне, и чобани су се ту крили кад их затекне велика киша и невреме, а чувају стадо. Но, старији су им казали, да има ту једна пећина, мало повише, у коју не смеју да залазе, нити да покушавају, јер ко је год покушао тамо да уђе, или погине, или доживи нешто страшно, неки приказ, опомене. Причали су старији деди Гавриловом, Сави, да је ту био некада већи улаз у ту пећину, као пукотина у стени, али да се то временом улаз смањио, тај расцеп, изгледало је као да су се? стене само саставиле. Чак им је испричао, да је тада и један човек из села покушао да у ту пећину уђе, из радозналости, па је дошао до извора, пијо воде, јер се уморио, до тамо је напорно доћи, све узбрдица, и тада је мислио да пође да истражује шта ту има у пећини, али тада је у сред дана зачуо се глас од те воде: „Не улази, погинућеш!"Он се толико био препао и уплашио да је све у трку се сјурио низ падину кући, и то испричао осталима, зато од тада се нико никада није усуђивао да ту било шта истражује, па чак ни да прилази близу, и то су и деци говорили кад иду ту да чувају стадо, да се свуда крију од кише у друге пећине, али у ту не. Ту је народ зато и прозвао тај извор „Говор вода", јер из те воде нешто говори, а такође ту су жене доводиле и децу малу да напоје са тог Светог Извора, на младу Недељу, или празником, да би деца што пре проговорила. И како је причао нама касније у манастиру отац Гаврило, увек се у предање оставило да се ту помињала Црква Свете Недеље, да је ту негде била, у близини тог извора. Деда Гаврилов, тада дечак Сава, чувао је тада овце са децом из села, а међу њима је био и дечак којег су звали Ђека. Он је био мало припрост, једноставан, и разликовао се од остале деце. Није био писмен, радио је као слуга код једног домаћина из села, и чувао је стадо, јер за друге послове и радове није био вичан. Једног дана Ђека није хтео да се игра са осталом децом, само је гаћкао каменчиће у ту воду, она је бућкала, и тако непрекидно. Они га зову, он се мало одмакне, поврати овце, и опет седне на брег, узме каменчиће, и стално 167
је гаћкао тим камеичићима у улаз у ту пећину. Сава му је рекао да то не чини, и подсетио га на све шта су им старији казали, да се ту око те пећине не играју, али он то није слушао, само је ћутао и наставио би са својом игром, да узима каменове и да их баца на улаз те пећине, а оно би се одбијало о стене, и падало на улаз у стену. Деца су га упорно звала, али како се ближило вече, а и стадо се разишло по брду, требало га је сакупити, деца су морала да пођу по стадо, и онда се поврате да позову Ђеку да иде са њима кући, знали су где је остао, ту испред пећине, али на њихово изненађење, Ђеке није било код пећине. Они помисле, да није пошао за њима, па се надају у трку по брду, по оним литицама, па да се није намерно сакрио од њих, почну да претражују жбуње около, да га дозивају сви у глас, да се јави, али од Ђеке ни трага ни гласа. Они помисле да је можда и отишао кући, јер кад није њих ту нашао, они су отишли били иза брега, тамо су биле овце и козе, можда је помислио да су они отишли кући. Они виде да Ђеке нема, а ноћ се већ спушта, и сами су окаснили, и у селу су се већ укућани почели бринути што деце нема из брда са стадом, знали су да има и звери у шуми. Неки су пошли у сусрет деци, пред њих, да виде шта је било, што касне. Деца су углас испричала шта се збило, зашто касне, али су се тек онда препала, кад су чули да Ђека није дошао кући. Убрзо су се људи сакупили у селу, чуло се то одмах, сви питају шта и како се збило, али неки и даље не верују, и сумњају да су можда и сама деца нешто сакрила, да се непгго догодило Ђеки и можда њином кривицом, да га можда нису ударили у игри каменом или нечим, и почели су да децу испитују по неколико пута. Али деца се кроз плач говорила све од речи до речи шта је и како било. Убрзо су дошли и родитељи тог дечака Ђеке, и онда је настала писка и кукњава, нико их није могао утешити, и они са неким људима узимају неке бакље, и фењере, и иду у брдо да они траже малог Ђеку. Цело село се покренуло, мисле да су га можда звери растргле, јер ко зна шта је у пећини имало, које звериње, па га је напало и у пећину и увукло, јер је он ту остао да се игра, а није хтео поћи са осталом децом. Покренули су и Жандармерију, тада је имало свако село, њину станицу, да заводе ред у селима, ту је био и кмет села, али, целе ноћи су брдо претраживали, али Ђеке нигде није било. Неки су остали и изјутра наставили са тражењем, завиривали су у сваки жбун, тражили су да можда нађу и нешто од одела његовог, ако је остало кад су га звери напале. Али, ништа нису нашли. После три дана, потрага је обустављена, неки су се распитивали и у суседним селима да можда није сишао из брда тамо, да није залутао кад се враћао. Али, ни откуда није било гласа, он је једноставно нестао без трага и гласа. Деда Сава је причао малом Вити, каснијем монах Гаврилу, да су сви старији грдили у селу њих пгго су били мало старији у групи чобана, па како су смели да га оставе самог код пећине, па што и њега нису повели, и тако укоревали их за кривце свега што се догодило. Но сада су се помирили да га 168
нема, али родитељи су били неутешни. Осталој деци је било строго наређено, да када чувају стадо, чувају даље, нипошто више близу те пећине, него што даље. И од тада би увек неки старији човек из села ишао са децом у брдо са стадом. Сви су они у чуду се чудили како да не нађу ни трага од Ђеке, па ни опанак, то им је све било чудно. Али помоћи нити изгледа да нађу Ђеку, ни одакле није било. Сви су плакали, и свима је било тешко. Прошло је седам дана. Деца су седела по брегу, и један старији човек из села, носио је секиру са собом, да ако наиђе звер да имају се барем чиме бранити. Они су се замислили, причају. Одједном, испод брега, из правца где се налази та пећина, на изненађење свих, иде узбрдо дечак Ђека. Они у врисак поскакали у сусрет њему, па просто неверују, да се не привиђа, како сад иде, а нигде га није било толио дана, они су га већ ожалили. Па су га стали запиткивати и грдити: „Па где си био, колико смо те тражили, твоји кукају наглас јер си нестао, зашто си се сакријо, што нам се ниси одазвао кад смо те тражили, а и молили смо те да се ту не играш, звали смо те да идеш са нама, нико нам није веровао у селу да нисмо ништа били криви, што си тако урадио, требали смо ми тебе да на силу поведемо кући, а не да нас испитују и жандари и кмет и сви". Деца су стала обасипати питањима Ђеку, углас, тражили су одговор, али им је било мило што га виде, и једва су чекали да им каже где је био, где се сакрио, кад га они нису могли наћи, цело су брдо претражили, и да онда иду што пре у село и јаве његовим родитељима да више не плачу, да је Ђека жив. Ћека је полако, као што је и био посебан и ћутљив, пришао њима и сео код њих, и почео причати свима пгга му се догодило и где је нестао, али да он незна колико је дана прошло од његовог нестанка, он само зна где је био. Кад су му казали да је данас седам дана како се он изгубио, Ђека се зачудио, рекао је њима да не може да верује да је тако много времена прошло, а њему је тако брзо се то све одиграло, никако није веровао да је прошло седам дана од како је нестао. Али, наставио је да им прича. "Док сам се играо испред пећине, гаћкао сам камењем, ви сте ме звали, али ја нисам хтео да идем са вама. Седео сам, нисам се одмицо од тог улаза пећине, и тако каменчићима ударао у улаз пећине. Одједном прелеп момак, сав сија, коса му је таласаста, лепо обучен, стао је испред пећине и позвао ме је именом и реко ми: „Ђека, дођи!"Ја сам усто и пошо према њему, видео сам да је то жив човек, леп момак, и нисам се бојо. Одједном су се стене некако размакле, указао се пут, стаза, кроз камен, и онај момак је ушао и пећину а мени је рекао да идем за њим. Кад сам замако у пећину, прво је било мрачно, а онда је онај момак ишао испред мене, и он је сам сијао, и од те светлости сам видео куда идем. Дуго смо ишли уском стазом, све неки пролази, ходници, стене се наднеле, и чак смо и наишли на неки поточић, воду коју смо прескочили, а протицала је под земљом, и тамо даље је улазила у усек камена. Кад смо то све прошли, ја идем и ништа ме није било страх, само хоћу да видим шта то тамо има, куд 169
ме води. Онда се тај момак окреће и каже ми: „Ђека, видео сам да стално се играш пред пећином, иако ти бране. Ја сам Анђео Господњи, задужен да чувам улаз и ову пећину, да неко не уђе. Многи који су овамо хтели ући нису могли, добили су казну и опомену!"И Анђео иде, и говори ми, ја за њим. Кад тамо а оно читава просторија под земљом, тамо у дубини, ко зна колико смо ишли, као соба. Ја погледам, а оно све сија, неки столови и на њима стоји све Царска одећа, неки украси и лепоте, све сија, и на столу са свим тим везеним одећама Царским, види се стоји и Круна, сва у драгуљима, лепота, сија, све Крстови по њој и неки вез, бисери. Поред стола стоји отворен сандук са златницима, и то велики, сеферини, такозвани. Ђека, онако припрост, а и онако сирома, (прича о. Гаврило нама, сведочи како му је деда Сава испричао), за њега толико злато је било чудо да види, и он је узео оне златнике, почео да купи рукама и да трпа у недра, у кошуљу. (а онда су се носиле кошуље дуже, а преко њих се у појасу превезивао појас ткани, као тканица, тако се онда носило, тако да кад нешто и ставиш у кошуљу, појас је био превезан око струка, и то није могло испасти). Тако је Ђека сав срећан што је толико злато видео, заборавио да га онај лепи момак гледа, Анђео Господњи, он је купио дукате, и стављао у недра. Каже Ђека тад, да кад је видео толико златника расутих, и по столу и свуда, и по неком сандуку, да је само размишљао да одсад више немора бити слуга, сад ће се и он обогатити, и једва је чекао да што више накупи и узме. Али онај сјајан момак га је ухватио за руку и рекао му: „Немој, шта то радиш, ту у овим књигама пише коме је то благо намењено, није теби, те немој купити!"Ђека је рекао, ја сам неписмен, нисам учио школу и незнам читати, ја сам слуга код газде, сирома сам!"Тад је Анђео руком узео златнике које је узео и вратио на сто, а њему је рекао: „То злато није теби намењено, знам да си сиромах, и да си неписмен, рећи ћу ти: „ таквима као што си ти, простима, таквима се Господ јавља. Зато ти је и допуштено да уђеш овамо и видиш све ово, од све деце ту, теби је дата ова тајна да је видиш, а многи су други желили ући, али им није дозвољено. Видиш, у овим књигама има тачно записано коме и зашта је ово злато намењено, но како си сирома, ево дајем ти овај велики златник, сеферин, купи њиву па се хлебом храни, да више не надничиш са својима. А и понеси овај златник да им покажеш, јер ти неће веровати где си овамо био, и шта си видео". Тада му је Анђео ставио у недра онај златник, сеферин, који вреди негде око 10-15. дуката обичних, а онда га је провео и да види све по тој соби шта има: ту је било на столу Царских одежда, одејања, украса, црквених ствари, икона, кандила, сабљи, све сандуци шинама оковани, и све злато у њима, па књиге дебеле, све позлаћене споља, стоје на столу, поређане. Онда је Анђео рекао Ђеки, да он има друга најбољег, Саву, он ће имати унука који ће калуђер бити, и да њему, Сави, све исприча шта ту има, да ће његов унук дочекати кад се буде Држава 170
распадала, и да прича народу, да га теши, да ће доћи време кад ће се овом Круном поново Цар крунисати, у Крушевцу, и то од лозе Немањића. Они су је и сакрили овде, и од њихове лозе Немањића потомак ће је и опет на глави носити. Нико, никада не може овамо ући, док се време не испуни, а онда ће дете Круну одавде изнети, и пред Цара је донети. А овим ће се златом Србија обновити, за то је намењено. И ко би год покушао да овамо на силу уђе, пре рока и времена, пострадаће, а кад дође време, коме Бог одреди, тај ће на видело и изнети!(тако је Ђека тада испричао све деци, па и Сави другу, све шта му је тада Анђео рекао). Тада га је Анђео провео неким ходницима, који све пролазе кроз планину и спуштају се, и онда му је показао да има и са друге стране планине улаз, а и да има и према селу, па да има и према врху планине, излаз, тамо су некад биле неке куле осматрачнице, и тако је неколико дана Ђека провео, а да није ни знао колико је дана прошло. И да не би ни знао да се врати из те пећине сам, свуда ходници и пролази неки, и све у круг, већ га је Анђео узео за руку и извео га ван из те пећине. Када се показао дан, тј. светлост на излазу, тај момак је само нестао, а оне су се стене саме опет за њим саставиле, и сам се Ђека чудио како је туда прошао, а сад види да је ту немогуће проћи, само се пукотина познаје у стенама. Деца су са чуђењем слушала шта Ђека прича, шта је све тамо у пећини видео, сад им је било јасно што су им старији говорили да се ту не играју, код пећине близу. Видели су златник, на њему је био Царкски грб, све ознаке Немањића, Царске лозе. Ђека је тада сав радостан, што је добио златник, пожурио кући, са децом, да кажу родитељима. О те радости, кад су га видели у селу, сви су плакали од среће. Све им је испричао, и тада је један човек ту из села се понудио и продао је његовим родитељима њиву, лепу за орање и родну. Платио ју је златником, који му је Анђео дао. Сви су у селу ту њиву од тада прозвали, у спомен том догађају, Ђекина њива. И сад кад одеш у Драгово, и питаш, сви знају која је то њива. (а долазио је код нас у манастир Свештеник, родом из Драгова, кога је отац и упутио да учи Богословију, и он је често посећивао оца Гаврила, и он потврђује да је то све истина што отац прича, и да ту причу сви старији у селу знају, неки само крију, ћуте, да се не преноси шире, и да и данас има та њива са називом, Ђекина њива.) Тако је народ села подно Жупањевца, одавнина знао за тајну, коју је од Царске лозе завештана, само су старији, у време комуниста, мање о томе причали, јер и није смело о томе се говорити. Тако да многи млади сада тог краја и нису чули, нису им старији то ни пренели у предање. Али, Сава је, како му је Анђео и наредио, када му се јавио у виђењу, он је ту наредбу и испунио и свом унуку Витомиру све испричао. Кад је осетио Сава да се поболео, и да му се ближи смрт, позвао је унука Витомира, касније монах Гаврило, који је тада имао 9. година, и све му испричао и о свему га упознао. Одвео га је до планине, и провео га тим местима, и рекао му да он то мора да зна, и да и млађима то пренесе. 171
Тако је отац, ту тајну која му је као детету поверена, сачувао и касније је у манастиру причао, баш у време када су настала превирања унутар Државе, и када су почеле свађе у врху, кад се нису могли ни око чега договорити, он је ту причу стално понављао, и говорио да ништа боље бити не може, јер земља Благослова правог нема, ми смо били Држава са Круном, Царска земља, и тако морамо бити опет, и тек тада ђемо имати прави и потпун Благослов и на народу и на целој Србији. Отац је волео да за живота то место опет посети код Жупањевца, али нам је тај свештеник рекао да се тамо не познаје пут до те шуме, да је све урасло у коров, дрвеће, литица, стене, и да нико у селу не може тачно да препозна где је то сад. Само се извор види у шуми, али стаза до њега је сва урасла, и да је немогуће доћи ни тракторима, неможе, а да има много да се иде пешке да би старог оца водили да то место посети. Чак су и неки стари богомољци ишли из манастира Каленића, имао је некада пут тамо, до тог извора, али ни они сада не могу да препознају, јер се ни део стазе не познаје. Но ако за трен направимо једно поређење, које се само намеће кад се сагледа као неки закључак из свих изнетих догађаја, лако се може увидети, да је оно пророчанство, које је Анђео рекао деди Сави, да ће његовом унуку бити велике тајне поверене и откривене, па онда и пророчке речи које је сам Владика Николај рекао при растанку тада брату Вити, да ће он дочекати распад Југославије, и пад комуниста, па онда и сам чудесан прелазак оца Гаврила у наш манастир Св. Лука, који се тада исто тако чудесно изнова почео подизати, у време кад има толико манастира запуштених, али да је требало баш тада и њега покренути са обновом; што је потврдило и битност тог манастира, као и повезаност тог манастира са свом историјском прошлошћу, која се потврдила оним чудесним речима оца Гаврила из Ралетинца где се истиче велика битност тог манастира и за будућност Србије, да ће имати важну улогу тај манастир у време Крунисања Цара, потомка Немањића у Крушевцу, како је и сам наш отац Гаврило говорио дан уочи одласка у Ралетинац, рекао је: ,Децо, како је велики дан сутра, за вас, за манастир, за будућност Србије". И то што је и рекао тада, то је и потврдио и отац Гаврило из Ралетинца, све шта је требало тог дана да сазнамо, и све зашто је тај дан велики за све нас. Онда се сам закључак може извести из свега предоченог, да то није случајно све тим путем и објављено, и нама на знање стављено и у аманет да то пренесемо млађима остављено. Кад за час сагледамо очев пут, од детињства, па све и то да дође да поживи као монах у нашем манастиру, за који до тада нико није ни знао да ће се градити, и да нам пренесе све те приче и пророштва из давнина, које сигурно ми никада не би ни чули ни знали нити вама сада предочили, јавности, да нам отац то није пренео у предање. Он је од детињства носио са собом причу од деде Саве завештану, где се Круна крије, а онда је после 172
81. годину дошао да нама ту причу исприча баш у манастиру том, о којем сведоче и други да ће имати битну улогу у време Крунисања Краља и за будућност Србије. (отац је имао 9. година када му је деда Сава пред смрт испричао о тајни што му је Ђека испричао, а отац је имао 90. година када је дошао у наш манастир, значи прошло је од смрти деде 81. год) Ону тајну што је носио, тамо где треба ју је и осведочио, и на знање ставио. Његово пренето пророштво, потврдио је и други велики Духовник, отац Гаврило Ралетиначки. Не говорили ли то да је и он сам духом знао шта ће отац у Ралетинцу рећи, јер је пре одласка тамо говорио: "Децо, како је сутрашњи дан велики, шта ће вам се открити битно и за будућу Србију!" Он је могао и пре умрети, како су многи и очекивали, био је старац 90. година када је дошао у манастир Светог Луке. Али, ето Господ га је поживео и дочекао је 98. година, или како му је мама рекла да је рођен, 1900, значи имао је кад се упокојио равно 100. година. Па зар то није јасан пут промисла Божјег да отац тако дуго поживи и да дође баш ту у тај манастир, у којем отац Гаврило Ралетиначки истиче јасно да крије тајну записану о будућности Србије. И то да отац дође пре него што смо и почели градњу тог историјског конака у том манастиру, да му ту буде објављено у виђењу шта има све под земљом закопано, што је ради потврде истине и другима је некима то објављено, што наводи на закључак целовитости приче, која има тако далеке корене у прошлости, а нама сада тако приближене и у битном времену и дешавању, тј. баш и кад треба да буду објављене. Значи да су се та пророчанства још и тако давно дата обистињивала и на делу, што показује само на делу Божје старање о будућности и једног народа и једне Државе. Јер оца Гаврила деда Сава је рођен 1845- а упокојио се 1911. Кад му је Анђео у виђењу рекао да ће му се родити унук који ће дочекати дубоку старост као монах и да ће му велике тајне бити откривене!"А Сава је био дечак кад је од друга Ђеке дознао и о тајни пећине Жупањевца. Јасна је каква је везаност овог манастира и пророчанства од завештања деде Саве, коме је као детету показано од друга Ђеке, где се крије Круна закопана, значи ако је рођен Сава 1845. па тада су били деца и чували овце, значи да су могли имати негде око 10. -11. година, што је јасно да је та тајна Ђеки показана могла бити негде око 1855-56год. Значи тајна нам је поверена пре око 150. година, гледано од сада уназад, а сада је 2006. год. А отац је 1992. год. у нашем манастиру имао виђење шта се крије под земљом, која тајна, и књиге закопане и звона, па чак и ћивоти Светитеља. Исте године је и отац из Ралетинца то објавио, а и овај брат из Босне је те године имао виђење у сану о потврди о истој тајни шта се ту крије закопано под земљом. А одмах затим 1993, почетком, Господ нам је то све потврдио и преко својих слугу: мати Гавриле, Игуманије манастира Раванице, као и духовника тог манастира тада, оца Јована, који се мало касније упокојио у ман. Светог Саве у Аустралији. Па и потврда од духовника оца Архимандрита Тадеја, даје целовитост приче са свим тајнама
173
објављене, са јасннм порукама и циљем, што није тешко повезати и разумети и поручено схватити. Све је тако јасно и међусобно повезано, ништа нема небитно, ни сувишно, једно друго само допуњује, или ближе само појашњава и потврђује. А историја и будућност ће нам потврдити даља дешавања, наши потомци ће имати сачуване истините наводе ових пророчанстава, па их и памтити и када дође време и на делу доживети испуњење свега предсказаног и у аманет остављеног. А све ово само потврђује наводе у уводу ове књиге о битности доласка очевог у тај манастир, као и меру значаја његовог присуства ту, где је требало објединити оно и што је отац од детињства знао и кроз живот носио и оног што му је ту на делу показано, а и другима у виђењима потврђено. Па и сам поменути свештеник, на жалост, у том селу је знао говорити, да је старац нико и ништа, да је ту дошао само да проведе старост, јер нема ко да га гледа кући, а оно гле, старац је ту дошао са другим Божјим планом и задатком, што је тада од многих било сакривено. Он је јасно дошао да једну нову Светињу утемељи, њену историју настави и појасни тамо где је вековима била стала, сада ју је требало наставити и садашњости приближити, да би и себе самог у ту историју уписао, на коме су се пророчанства давно изговорена и на делу сада испуњавала. И нама веродостојно у наследство преносила. А и да обави историјску улогу, предсказање обнове једне нове владавине, Царске лозе, која је тако давно била прекинута, сакривена под земљом стрпљиво чекала да Васкрсне, на радост народа и будућих нараштаја. Крунисање будуће царске Србије у Крушевцу после великог страдања Говорио је отац о историји Немањића, тако јасно као да се она сад дешава у овом времену, и то тако давно време је приближавао нашем времену и стално истицао зависност и будућност Србије, њеног народа, од свега што су нам мудри Немањићи оставили и да само на њиховим темељима можемо наставити даље и градити будућност своје Државе где ће и самом народу бити боље. Говорио је: морамо се повести само за памећу Немањића, тамо где су они стали, пре толико векова, ми сада морамо наставити. Ништа ово што смо поживели између нисмо постигли, само је Србин дангубио. Посртао је Србин, поводио се за туђом памећу, тежио некој науци и достигнућу, новом неком уређењу државе са неким новим законима и принципима. Али ништа од тога. Ето, све што је урађено за време комунизма, све је уништено и пало, обезвређено, само ће се памтити да је толики народ био у заблуди, толика недела починио, огрешио се, и сада све мора из почетка. Небеска Литургија се испуњава и даље, Србин мора да пострада, да се намучи, па да би се 174
својих грехова присетио и окајао. Мора оно што је заслужио да мукама и очисти. Али ето требало му је толико векова и толико ратова и страдања, да Србин схвати да само од оних што су Свети, памети и савета тражи. А наши су Немањићи Светитељи, који су увек кроз векове били ту, а и сада им се обраћамо у овим мукама да нас заштите од мука и невоља. Од њих имамо и веру и знање и мудрост, како се Државом управља и на којим темељима се она заснива. Они нам показују како су и они владали, али су и Богу угодили и посветили се. Кад су Немањићи владали, они су довели државу до највеће славе, и части, али они су на темељима Цркве државу уређивали и народом владали. Имали су своје име, част, па и кад су гинули, знали су зашта гину, и тада су били мученици, у Служби Богу. Али сад, после толико векова, сменили су се толики владари и политичари, али ми се опет морамо вратити памети Немањића, ми ништа нисмо паметно постигли. Нема државе нити може она опстати која не буде своје законе на начелима и законима Цркве заснивала и темељила. Све друго је само лутање, без циља и успеха, и опет се морамо враћати и на почетак. Увек је темељ важан, па онда се може даље зидати. Ако владар нема страха Божјег, џабе су му сви закони. Тако и сви људи и свих професија, ма који посао да раде. Прво се мора угодити Богу и тако земаљски закон заснивати, на томе. Кад би сваки домаћин у својој кући завео ред, кад би свака породица пазила на морал и на соје понашање, благо би и тој држави било, све би у њој напредовало, јер би сам Благослов на њу се излио. Али ето, Србин се увек кроз муке и невоље памети дозиво. Лепо се тамо каже у Небеској Литургији, све је тамо речено. Кад год неко греши, било појединац, породица или друштво, казну мора да побере. „Онај" ће бити пуштен да га намучи, ако се сам не покаје пре тога. Зато многе земље ратови прегазе, многе болести су се појавиле и то неизлечиве, велике опомене на земљи се дешавају, земљотреси, поплаве и друго. (отац би обично наводио примере из живота о страдањима и невољама, која су биле последице не творења закона Божјег) О том времену које нам предстоји, отац је говорио врло често, или нама само члановима када седимо код њега у соби, или кад има неко од послетилаца. Говорио је увек, са уводном речју: „видећете децо шта ће бити, времена тешка иду". Плакао би, када би год говорио о страдању Срба и народа. ... „Београд нема више Благослов да буде престоница. Над њим је сивило и беда. Због грехова, мита корупције, безакоња, секти и неморала. Престоница ће бити Крушевац, тамо ће се Цар крунисати, и то потомак Немањића, нико други неће бити. Београд ће бити разрушен, део града ће потањати. Видим колоне људи како напуштају тај град, беже. Немојте тамо ићи и будућност започињати, мораћете бежати из њега. Тамо ће бити опасно улицом проћи, страх ће људи за своје животе осећати. Треба све светиње и важне историјске књиге склонити из његових зграда. (На питање присутних, 175
па како оче, што?)отац би одговарао; видим само рушевиие од њега, нема ништа, а и саме ће се неке куће урушавати. Њега подкопавају неке але, животиње које иду кроз оне римске бунаре, и праве ходнике испод, и саме ће се зграде рушити и падати, јер су поткопане, а и друга ће га невоља порушити. Због греха, неки у њему се богате, у луксузу живе, а неки немају ни деци хлеба, морају од неморала да живе. А и због свог другог безакоња. Пролиће се крв у Скупштини, народ ће се побунити, грађански рат ће кренути, и отале ће се и на друге градове пренети. И Јовановачка ће река крвава тећи. Народ ће бити подељен, власти ће решавати пером, али ништа од тога неће бити". ... „Тада ће Србију распарчати, на делове. Оцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу, Албанцима, шиптарима, на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свака посебно. Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином, да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог да се нађу и исричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни за хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају. Многи ће се побунити, грађански ће рат избити. Биће тада и велико отпадништво, ко год не буде примио срцем веру православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањма страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њино двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њине паре неће помоћи. Тада кад се то све буде дешавало, чувајте семена свега, житарица и поврћа, да имате шта посијати, јер неће имати где да се купи семе ко ово сад, па да имате да посејете и да се прехраните. Но шиптари неће стати, они мировати неће, границу ће стално померати. Страни владари ће их све парама подржавати, и они ће Србина са своје земље истерати, притиснуће га невољама и тамо народ српски неће имати никаква права, живеће у страху, само ће им дати шаку земље, да тамо живе, али и ту наш народ никаква права имати неће, све ће се шиптари питати. Замериће се и са Грчком и са Македонијом, границе ће померити. Немир ће се проширити на све друге суседне Државе, а оне ће
176
морати да их слушају, јер су њине чланице, биће уцењене. Србину тамо слободе неће бити, све док Русија не постане Царевина. Молите се сви Богу да до тога што пре доће, тад ће и Србима сванути. Тада ће се Православни удружити, коначно ће схватити да су заједно јачи, и онда ће бранити своје. А муслимани они се већ пописују, и сви се за исто боре, стално се договарају како да загосподаре, а и Папа ће исто то радити. Знате шта је рекао Св. Козма Етолски, „за све што се Православнима буде догађало у последње време, куните Папу", он је узрочник свих зала. Он у свим преговорима учествује, и у све се меша, па и да Србију поделе, да католици заузму до Београда. Они већ праве карту до Земуна. Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака оцепљена јединица имаће своје центре за све. Када распарчају Србију, она ће бити на делове подељена, остаће само ужи део Србије, где ће једино бити реда и мира. А на осталим деловима немири ће се зацарити. Умешаће се и стране силе. Туђа ће војска земљом нашом као својом корачати, као „да брину о неком реду". Ратоваће авионима преко наше земље. Тада у тим невољама, оно мало Срба што остане, вапиће Богу да му да Цара да земљом влада. У то време ће Русија Царевина постати, и тада велике стране силе ће се једино Руског Цара бојати, таква ће сила бити са њим и Благослов, да ће сви владари света од њега где се год појави, дрхтати, с њим ће и Небеска сила бити. Руски Цар ће тада заштитити Православне, широм света, па и Србију. Тада ће и жути људи примати нагпо Православље, на чућење многих. На Косову ће други владати, чак и Цркве што буду рушили, наши ће неке обнављати, али ће их они опет рушити. Треба све Светитеље склонити у Србију, по ужој Србији, да доле не би палили и ништили. Јер Срби ће бити груписани само на мања места, и ту ће само моћи да се слободно крећу. А остале Цркве, које не буду порушене, оне ће као неки музеји бити, и у њих ће долазити само као туристи, да обиђу. Ни у Црквеним редовима неће бити мира ни договора, међу њима биће неслоге. На крају ће се одвојити пет Владика, и основаће нову Епархију у Крушевцу, то ће бити припрема за долазак Цара на престо и његово Крунисање. Сви ће у Србији ту неслогу осетити, и велике ће последице имати. Свуда ће бити свађе, нигде нико да се договори. Али тада, кад буде после тога Руски Цар закорачио на тло Србије, да се наш цар Крунише, дрхтаће тло куда буде он корачао, са том поворком Царском сила Небеска ће бити, Цела Србија ће се слити у Крушевац да се и наш цар Крунише, и то круном Немањића, која се чува у пећини сакривена и чека дан кад ће је „дете из пећине изнети", и пред цара донети. Потомак Немањића по женској линији биће Крунисан, а он сада не зна да је он тај потомак, он живи у Русији, отуда ће га довести и у Крушевцу Крунисати. Руски подвижник, монах ће га објавити, а он сам неће знати да је он тај који ће бити крунисан. Али ће покушати да лажног прикажу, али неће успети, биће разоткривени, велики подвижник, ће га пројавити, и указати који је прави потомак
177
Немањића. Благо оном ко то време дочека, (говорио је отац, са сузама) благо народу тада, каква ће милост земљом Српском владати, тамјан ће мирисати земљом, Анђели ће земљу Србију кадити, мир ће се зацарити, рађаће све, и пшеница и виногради и све, као никада до тада. Тада ће се све стране силе са Косова повући, оставиће шиптаре, онда ће бежати шиптари, да ће им Албанија бити тесна. Неће смети на Косову цара руског дочекати. Тада ће Цар, Царском граматом, вратити нашу земљу и потврдити наше све што је било, и све на Косову поново ће бити наше, јер то је земља нашом крвљу натопљена, не могу они њом владати. Отац Гаврило је описивао лик будућег српског цара немањића: „да ће бити лепог лика, плав, висок, имаће младеж на лицу, мир ће на њему почивати, као и и на целој земљи". Народ ће га толико волети, Србији ће коначно сванути. После таме, светлост ће да засија. А и како је Света Царица Милица и желела, и молила се да опет земљом Немањића побожан Цар влада, и да Круну понесе, тако ће и бити. Где су Немањићи Свети стали, тамо морамо наставити, и одатле почети. Зато сам и рекао, они су доказали да су били мудри и Свети, њином се мудрошћу морамо руководити. Зато децо, немојте веровати ни странкама ни политичарима да ће неко добро ни напретка донети, нити било чијим обећањима, то су лажи. Благослов Србији може само са неба сићи, и то опет молитвама Мајке Божје и Светих Немањића, са свима Светима. Свети Сава плаче пред Богом, чули сте Небеску Литургију, па се подучите. Зато од неба само помоћ очекујмо, и полажимо наду у Бога, а не у људе. И Свете мошти Свете Петке, опет ће се Србијом пронети, исто као што их је Света Царица Милица доносила, кад су у Држави немири и невоље биле. О свему овом овде реченом, отац Гаврило је причао често са гостима, када посете манастир, било је ту некада и свештеника, монаха, народа побожног, људи на функцијама, угледних и школованих, службеници, лекари, директори фирми. Било је и међу њима и оних, који нису веровали овоме што отац Говори, и чак су се томе видно смејали, или кад пођу, прокоментаришу то са неком неверицом. Било је и оних који у току разговора све постављају оцу питања, па како, па зашто, а онда када добију одговор по неколико пута потврђен, они опет на све речено су се односили са неповерењем. Отац је много пута говорио о томе, о тој теми будуће Србије, некада је само то исто у говору понављао, само је другим речима описивао, или другим редоследом. Али у суштини, у целости о томе што је речено, овде вам и преносимо у тексту. О томе је отац говорио када га је посетила и једна група верника из Ниша, и они су записивали нешто од тога у разговору, тако да нисмо само то ми чланови чули и писали. Један је брат и касету тада снимио, али ми тзда нисмо узели његову адресу. Можда када буде ово прочитао, препозна и јави се да има то и снимљено. Знам да када су верници Крушевца чули о тој причи, о томе су разговарали и када су 178
отишли у манастир Хиландар, и када су се вратили, о томе су нам причали и да постоје још нека пророчанства да ће Крушевац бити поново Престоница. Почели су се интересовати и за историју о томе, и о томе како да се изврше припреме да се створе услови да се у том граду тако важан догађај и дочека. А када су чули од нас шта је и отац Гаврило Ралетиначки рекао за наш манастир, и његову битност за Будућност Србије, прича им је била у многоме потврђена и појашњена. Врло је важно нагласити, да отац Гаврило, када је говорио о томе, никада није то причао са неким истицањем, као да он нешто посебно зна, говорио је то онако спонтано, не наметљиво, као: ко хоће да чује, нека чује, а ко неће о томе нешто да чује, немора ни да слуша. Заплакао би често, и говорио боље децо да знате, какве невоље предстоје, да се не изненадите. И да знате одакле само добру да се надате, да се не дате преварити.) После тога опет у једном говору, отац је на то све речено говорио често како ће народ тамо на Косову који остане са муком живети, неће смети ни своје имање да обради, биће затворен, неће смети ни код лекара да оде, ни да заноћи ван куће. Али тада је рекао и да ће Крстове са наших Цркава ломити, манастире рушити, палити. А неки га тада питају, па како оче, Крстови су на висини, на куполама, ако пале и руше, зар ће се тада и на кровове пети и рушити?Отац је тада са јасним наглашеним тоном рекао: лепо, како то питате, попеће се на врх Цркава и онда ће Крстове ломити, рушиће свако Хришћанско обележје, а нико их зато неће затварати, нити ће коме одговарати, и све ће што је Српско ништити, ни гробља неће поштедети, неће се ни познавати где су била, све ће порушити, и у коров ће зарасти, наши на њих неће смети одлазити. Прошло је од тада много времена, отац се Гаврило био већ упокојио, када су у оним чувеним мартовским немирима шиптари поново палили све Светиње и Цркве, и тада сви смо на телевизији видели призоре снимљене, како многи руше Крстове са Цркава, и пале, а на једном се призору снимњеном види како се један шиптар свом снагом бори да сломи Крст на кубету, стоји на врху Цркве, и та слика је обишла цео свет. Тада сам се јасно сетила и очевих речи којима је описао да ће све тако бити, и ето, на делу смо и видели. О аитихристовом земаљском царству и Другом Доласку Христовом са Неба У неким посетама верника, између ост.алог питали су оца и о томе како ће тај Антихрист владати, и како да препознају то време када буде настало. Отац је говорио, да ће владари света се удружити, и онда ће се повезати и са трговином, оружјем, у свему; масони, јевреји, и онда ће решити да њиховог и владара поставе, на чело те њихове заједнице, који ће да се све пита. За свој 179
центар, где да га устолнче, узеће и обновиће тамо где је био Соломонов храм. Да би се приказали свету моћни и јаки. Они већ припремају то све да га поставе, имају план, поготову Америка предњачи у томе и јевреји, масони, они ће бити толико богати и они ће се бринути како да своје богатство и заштите. Тај човек који ће бити њихов владар је већ рођен, родила га је нечиста жена, и зато ће се "онај" у њему зацарити. Биће и лукав и зао и осветник, али ће се вешто прикривати, и глумеће доброту и све ће нудити, сва обећања, само да се представи као неко ко је мудар и жели добро народу и свету. Он ће сести на престо, чак ће тражити да га сви на силу прихвате, хвали ће га свуда и на сваком месту, и његова обећања ће величати. Он ће тражити да техником свом управља, да све буде у његовом знању, да људима управља, и то преко неких чипова, где ће имати податке о сваком човеку, све. Прво ће по затворима то робијашима стављати, да их пре пронађу, као криминалце, а онда ће то, све податке, у те чипове стављати људима на руку и чело. И ту ће све писати, и ко је и где је рођен и колико има новца, и од чега болује, и све о њему писаће ту на томе. Тако да сваког часа могу да знају где се налази тај коме је тај чип уграђен. Онда ће преко тога и људима командовати. Тада Хришћани то не смеју примити, то је знак „онога", већ ће се крити поново по пећинама и планинама. Они који то не буду примили, неће моћи ни да купе ни да продају ништа, али Господ ће верне своје чудесно хранити, иако ће тада на земљу бити пуштена велика суша и глад, баш зато, да „онај" не може да испуни своја обећања, да се покаже да је лажов. Људи ће бацати новац путем, јер ништа неће моћи да се купи. Зна се да је Господ хранио „маном са неба" своје у пустињи, па и сада ће Господ бринути и у тим тешким данима о народу свом, а Велики Свети Оци говоре да ће то трајати негде око три и по године. Тада ће сићи на земљу, Господ ће послати Св. Илију и Еноха, да храбре народ да истраје у вери и да се опомену другог доласка Господњег. Многа ће се тада чуда на земљи издешавати када Свети Илија и Енох сиђу на земљу. Тада ће сва техника стати, сви компјутери у часу када сине муња са неба. Тада ће „вавилон" нестати са лица земље, а сви сматрају да је то земља у којој је сво зло сазрело,-Америка. Од ње је потекло зло и дрога и неморал, и ратови, и она је и друге народе мучила. Када буду тог њиховог зацарили, он ће се једино на земљи бојати Руског Цара, неће смети крочити тамо у земљу где је он, дрхтаће од њега. А оне земље, које су ковале план да Србију униште, да је распарчају и бомбардују, оне ће тешко страдати, Француска ће ватром горети, и Немачку велика невоља задесити, и глад, неће рађати ништа, да ће доћи да у Србију хлеба, пшенице да траже, али тада ће нашом земљом Цар владати, он ће се питати, тада ће у Србији пшенице и свега рађати. А у време тада те три године, када буде целом земљом глад и суша владали, пред долазак Христов, тада ће се народ по пећинама и горама скривати, сви Православни ће се у групама
180
скривати, и многи ће мученички и од глади и од болести умирати. Тада ће бити и земљотреси, и пожари и друге непогоде ће задестити земљу. Наше је да се молимо, да говоримо нараштајима, да велика невоља тек предстоји, а о времену и роковима није наше да тумачимо, како нам и пише у Светом Писму, да о тачном времену и роковима зна једино Отац наш Небески. А онда, говорио је када затрубе трубе са неба, да огласе долазак Други Господа, када се Господ појави са Истока, са Мајком Божјом и са свима Светима, са Анђелима, онда ће прво мртве трубом позвати, гробови ће се отворити, сви уснули ће изаћи пред Господа, а онда и сви живи на земљи ће Га у једном часу сви видети, сви Га угледати, праведници ће се радовати, а они који се нису покајали, са страхом ће чекати суд. Непосредно пре тога небо ће се отворити, звезде ће падати, преко целог неба Крст ће засијати, беличасто сјајне боје, и сав народ на земљи ће га угледати. Биће тада велики знаци и на небу и на земљи, пред долазак Господа. По тим знацима ћемо знати да се ближи долазак Господа. Поред тих проповеди, отац је често говорио да ће и верујући на земљи бити прогоњени, мучени, да ће доћи и неки отпадници, да ће неке секте и новотарије промовисати. Да ће бити и оних црквених школованих људи који ће неке новине уводити и по њима се руководити. Говорио је: зло ће доћи од начитаних, мисле да нешто знају, а праву веру никада нису ни спознали нити доживели, већ се држе неке теорије, а на подвиг су давно заборавили. Надменим људима, Божје тајне се не откривају. Говорио је да ће у задње време „онај" и олтарима командовати, и у њих ће успети да уђе, да превари. Многа тада побожна браћа су оца запиткивала, па како оче, па где ће бити Владике и свештеници, па неће они да му дозволе да он тако комотно овлада. Отац каже, онако одсечно: " Шта питате како, кад ће га они и слушати, поједини, застраниће, „онај" ће их преварити. Уместо да држе како су и наши оци Цркве заповедили, они мисле да ће неким новинама добра донети. А секти ће бити много, оне ће се ширити, и када неки нису се у правој вери утврдили, њих ће бити лако преварити. Тада је отац рекао, као онако преморено што га више запиткују око тога, па каже: шта ме запиткујете како, видећете како ће да уђе у олтар, и то да се никог не боји. Ми смо тада то мислили да ће то бити ко зна када у будућности, а да се то не односи на неко скорије време. Међутим, убрзо, кроз неки дан догодило се у нашем манастару такав догађај, који је то што је отац рекао, и потврдио. Тај страх тада доживљен, и све што смо виделе, никада не можемо заборавити, а ко хоће да верује нека верује, а ко не, његов проблем. Ево шта се догодило, а везано је за очево пророчанство о томе како ће "онај" да и у олтар улази и да командује онима које успе да превари и обмане.
181
Наговештај гоњења православља Изјутра је мајка Павла устала врло рано, око 3 часа да упали кандила у Цркви, и само што је мама ушла у Цркву, ја сам из конака пошла за њом. Обично смо почињали касније јутарњу молитву, некада да би сачекали и да неко од мештана дође на молитву, али тада је имало разлога да почнемо раније молитву, да ли због неког посла или слично, не сећам се. Мама је почела палити кандила, и понела је чашу са кандилом према икони Мајке Божје, само што је поставила чашу, одједном се испред Цркве зачуло брујање возила тако јако, као да је авион слетео, грмело је све около од силине звука тог аута. Мама је погледала из Цркве, а и ја сам тада изашла из конака и пошла према Цркви. Још није било свануло, мало се назирала зора. За чудо, видели смо да је неко дошао аутом, нека стара фолцика, такозвана, али уместо фарова, где треба да буду стакла, сијалице, нема тога, него су фарови прекривени са лимом, просто заклоњени намерно, види се. Одмах нам је прошла мисао, да ово није нешто у реду, па како је овај дошао овамо кад није имао сијалице на ауту, и одмах смо виделе да човек, који је излазио из аута, деловао је чудно, изопачено, чудног погледа, испред Цркве је сијало светло, па смо га могле одмах сагледати. Носио је наопако крст око врата, схватили смо одмах да је неки секташ, и тако смо се уплашиле, с обзиром да смо биле саме у Цркви, а отац Гаврило тада за чудо није био у манастиру, одвезли су га у манстир Раваницу, да неки дан поборави, позвала га је мати Гаврила тамо да са сестрама поприча и да чују његове проповеди. Тај, по изгледу чудан човек, ушао је у Цркву, онако смело, не обазирући се ни лево ни десно, прошао је право кроз Цркву, тако брзим корацима, мама је гледала у чуду, очекивала је да ће се зауставити, али, за чудо, он је таквом брзином пошао према олтару, ухватио за двери, отворио, и закорачио у олтар пред Престо и онда је узео и трго завесу олтарску руком, изгледало је да ће је откинути. Рукама је дохватио Престо, и почео је да помера све са престола. Мама је у вриску реаговала, рекла му је, не улазите тамо, ви не смете тамо улазити, тамо улазе само Владике и Свештеници, изађите отуда... Ја сам исто тако реаговала, погледала сам у маму, да се пази, да је не удари, јер се види да је секташ; у чуду смо гледале шта се догађа, ништа нисмо могле да изменимо, све се таквом брзином одигравало, биле смо затечене, изненађене и препаднуте. Почеле смо се у себи молити Богу да нас заштити, Мајци Божјој и Свим Светитељима, осењивале смо се Крсним знаком, било нас је страх, изненађене таквим догађајем који се ту одиграва у Цркви. Али тај чудак од човека, тако је брзином отворио двери, стао пред престо, и почео нешто да помера на престолу, ми смо углас му говориле да изађе одатле, али он је на то рекао: глас му је био чудан, звучао је некако језиво, као да говорио више људи у глас, али онако неки дубок глас, као из неке даљине, као из неког језивог филма, и он је рекао: „шта немој, који ваши", онда је рекао да
182
он зна више и од Владика и попова, и да ће они њега слушати, (мисли на Владике и свештенике) он ће њима командовати и они ћета слушати, да се он њих неће бојати, да он зна више од њих, као, ето, видите како је он комотно у олтар ушао, тако ће он и код њих, несметано, и то нашашено каже, тада да ми чујемо, али више прича као сам са собом, сам пита, сам одговара. Онда је рекао, да су му рекли (али не каже ко му је рекао) да су му казали; као, иди сад горе, сад је отворила Цркву, сад иди тамо, уђи у Цркву.... Морам овде истаћи да је тај човек кад је дошао изгледао некако горд, силан, корачао је без намере да се заустави, као онако охоло, изгледало је да се никог не боји, па чак и да је неко ту био и од братије манастира, јачих, морали би се уплашити, јер он је изгледао неустрашиво и као да сваког часа ће неког да нападне и да га удари, поглед му је био прек, љутит, веома чудан. И ја и мајка смо се уплашиле, да нас не удари, чули смо како се секташи понашају, и шта раде, уплашила сам се била да маму не удари, јер је била много близу њега. Мозак ми је таквом брзином радио, хиљаду упозорења ми је кроз главу прошло, шта може да нам се догоди, страх је био у души неописив, нисмо знали да ли је наоружан, и чиме, шта нам може урадити. Шта да подузмемо, да се склонимо, да зовемо помоћ, полицију, али док они дођу, ко зна шта све може да се догоди. У моменту сам погледала у мајку да бежимо у конак или било куд напоље, али шта ако има оружје, и пође за нама тада, а тада нико од братије није био у манастиру, а увек се деси да неко дође и заноћи, било гост или радник, никада нисмо биле саме у манастиру, или дођу и неке побожне сестре њих неколико, па побораве са нама неколико дана, али тада нико више у конаку није био, да му дамо знак да зове полицију. Зато је страх наш био тиме још већи. Само смо у себи Богу се молиле и вапиле да нас заштити. Монахиња Серафима је отишла дан пре код једне побожне сестре, да је посети, позвала је, иначе никада никуда није ишла без нас, увек идемо заједно, али та сестра је одвезла, и тако да ни она тада није била ту. Брзином су ми се одлуке у шави јављале, такав страх, који је тада се у Цркви осећао, и ми што смо доживеле, то се не може описати. Тај чудак од човека, је тако стајао неколико минута у олтару, почео се окретати у круг, и онда се у часу почео понашати некако збуњено, као да не зна ништа, ни куд ће, оборио је очима, па почео да колута очима, да гледа некао чудно по Цркви, и онда се одједном, окренуо, изгледао је као да се губи, да не зна где се налази, и као да не чује ништа шта му се прича, као да је одсутан. Почео је да се мења у боји лица, лице му је изгледало тамно, модро, сиво, јасно је било шта је владало у њему, да је то била нечиста сила. Окренуо се од олтара, и тада сам ја мами дала знак да се помери, да се склони, нека само изађе из Цркве, ништа да му више не говоримо; он је још неколико речи изговорио, и то како ће њега да многи слушају, он ће и наређивати шта и како да раде, биће му покорни, а да неће ни знати да им он то наређује да га слушају. Истицао се тада како се он неплаши никог, па ни попова ни Владика. Одједном, почео
183
је замуцкује кад прича, да изговара речи нејасие, неки чудан говор, а ни једну реч не разумеш, и тако све тише, тако у једном трену, као да се нечег уплашио, оборио је поглед, и она сила која се у њему могла сагледати, као да је почела исчезавати, да некако гледа из даљине, и онда је пошао да излази из Цркве, чим је изашао, одмах је пошао према колима, погледао је нешто наоколо, и онда је сео у ауто и таквом је брзином јурнуо колима испод Цркве путем, да је песак и шљунак све прскао испод точкова. И таквом је брзином отишао од манастира, просто је за трен нестао са све колима преко брега, према селу, а ауто је грмело од неког таквог звука мотора, како да је тај мотор ракета, све је брујало. У чуду смо ја и мајка стајале и гледале шта нас је снашло, просто нисмо биле свесне да је отишао, страх нас је још држао, још не можемо да се освестимо од догађаја, који се збио и тако изненада и тако застрашујуће. Бојале смо се да се можда и не врати поново, али хвала Богу, није се више враћао. Стално смо онда стрепели, дуго, да се опет тако неки напад од секташа не понови. Причале смо и са полицијом о томе, никада нису дознали ко је тај човек што је долазио, нити знају од куда је дошао, мора да је преко неких села околних дошао, јер полиција тврди да је њихова патрола тог јутра била на излазу из Варварина према Бошњанима, и да нису видели тако ауто, а такође су нам казали да је и у Јасици била патрола тог јутра, суседном селу према Крушевцу, где се и скреће према манастиру, и да нису тако ауто видели. Тај потресан догађај тог јутра, никада нисмо и не можемо заборавити. Кад је отац Гаврило дошао кући, ми смо му одмах све испричали шта нам се догодило. Отац је плакао, тешио нас, захваљивао је Богу да смо добро прошле да нас није повредио или ударио, како смо биле ту саме, али је рекао: „Ето, ништа није случајно, Бог зна, што се догодило овде да на делу видите како „онај"прети да ће и олтаром управљати и да ће га многе и Владике и свештеници слушати. Наравно, даће Бог да он буде разоткривен, разобличен, видите како је после почео да се губи и да се понаша збуњено и да му та сила нестаје, значи да ће му се та сила одузети, али ипак ће једно време пре тога успети да неком обманом превари и да чак и у олтар да несметано улази. 0 томе сам ја оно пре причао оним гостима, да ће "онај" преварити начитане, да ће и у олтарима управљати и да ће га слушати. Ето, то се и на делу овде показало, ваљда и да се уверите да не будете изненађени кад се то буде догађало, да знате да вам је и то предсказано да ће бити. Верујемо да ће тада кад се то буде дешавало, неко велико чудо Бог учинити и тако нешто разоткрити, и посрамити оне који буду у прелести и заблуди, обманути, да не би варали и друге, и уводили у прелест и обману. Али, ово што вам се догодило, сигурно није случајно, већ вам се само предсказало шта се има догађати у скорије време, да знате и другима рећи, и да им испричате, како сте упозорење добили. Јер, „онај" је јасно ту обелоданио своје деловање у скорије време, какав план има, видело се, чим је право у олтар ушао, и то
184
гордо, са силом, и исказао да ће њега слушати ту, да ће он да командује. Господ га је натерао да обелодани своје планове, где ће да делује, јер знате да "онај" не открива тако увек поља на којима ће да чини преваре, али сада је обелоданио шта смера, да загосподари и у олтару. Можда је то само једно време, док га не открију, али ипак, показано није случајно, него да се многи подуче. Сигурно је да ће се у позадини те обмане бити нека секта, а можда баш, ту и буде разоткривена, у овом манастиру. Никад се не зна, Божији планови су недокучиви људском разуму, у сваком се манастиру чуда догађају, свака је Светиња основана са планом Божјим, да се у њој, догађају чуда, на спасење многих. Али, сигурно је, ово није било случајно, не смемо тумачити, али упозорење је велико!"(тако је то све отац Гаврило прокоментарисао) Неки од очевих укора и савета Једном другом приликом, збио се догађај, који је такође оца много потресао, да је све дрхтао, док је објашњавао нама разлоге таквог неслагања са нечијим мишљењем, па ма он долазио и од не знам како начитане особе. У Крушевцу тада је најавила да ће одржати предавање једна монахиња, иконописац, веома школована, и то предавање о иконопису и византијском сликању. Тада, пре тог предавања, у Црквама у Крушевцу, било је и Икона које су биле веома старог датума, али нису биле насликане тим Византијским стилом. После тог предавања, све су оне у дану склоњене, иако су неке биле поклони још од пре скоро 150. година, писало је на тим иконама. Нико из нашег манастира није могао да присуствује том предавању, али после неколико дана код нас у манастиру је била Слава, и долазила су побожна браћа и сестре из Крушевца, да нам помогну. Један брат је тада, видевши да ми у Цркви имамо и Икона које су класичне, нису налсикане Византијски, одмах је дошао и рекао мени онако уплашено: „сестро, брже склоните све ове иконе, то не сме да држите у Цркви, то нису праве иконе, каже та сестра монахиња... . на предавању, она каже да су то лутке на папиру насликане". Ја сам се тако потресла кад сам то чула, па га питам, јел* брате, ко је то теби рекао? Он одговори, та монахиња... . Ја га питам, па пгго ми морамо да се повинујемо њеном мишљењу, како она каже; па кажи нам где ми то можемо да склонимо те Иконе, на које место да их склонимо из Цркве, а да им буде част указана. Народ је навикао да се пред њима моли, и ми такође, ми не гледамо како је насликана, већ који је Светац на њој, и знамо да су све оне освећене. Нама ничије паметовање не треба, иди и то помени нашем оцу Гаврилу, па ћеш видети, како ћеш се провести. Отац је за чудо, иако не чује добро, изашао из Цркве и право иде ка нама и пита нас: каква је то расправа; ја оцу кажем све о чему се ради. Кад је то отац чуо, никада га тако потрешеног, чини нам се, нисмо видели. Руке су му 185
се тресле, па каже тада њему: "Па шта ви мислите, да ћемо ми да слушамо да иам ви паметујете, па лепо су казали Свети Оци, зло ће доћи од начитаних. Ко вам је реко, да се ви петљате и да Иконе склањате, ко сте ви, иконоборци. Па знате ли ви, колико је људи тако пострадало, који су склонили Иконе из кућа, па тако ставили их у подруме и на нека друга места, где им није место, и где им не припада да буду, зна се где је место икони. Па и та јадница једна, брига мене које она факултете има, имам и ја за њу сто факултета, она ће да неког учи памети. Па пред таквим иконама су се многи наши преци молили и спашавали, па и светитељи постајали. Па широм света, на свим Светим местима, има таквих икона, и на Светој Гори, и свуда, и у руским манастирима; па шта, треба да је послушате ви и да све те иконе склоните. Па сви наши домаћини су генерацијама у кућама имали такве Иконе, и остављали потомцима, и Своје Славе славили и кандило им горело пред тим иконама. Па пред њима су изливали и молитву и бол и тугу и радост и захвалност. Те иконе су за њих живе, то нико не би могао, прави хришћанин, да их сад склони као непотребне и као да нису праве, а досад су биле. Јао, које безумље, кад жена почне савете давати и учити, што јој нисам ја био тамо, упамтила би она мене. Па Свети Владика Николај Жички, је имао такве иконе у соби, видео сам, и пред њима се молио, па се и посветио. Па и наши су преци преко Албаније такве Иконе носили са собом, савијене у ролне, и оне су их чувале, многи су их опет својим кућама донели, а који су видели да ће умрети, остављали су Иконе друговима да их сачувају. А не сад ови, нису у рату, а своје Иконе склањају из кућа, и то по савету неких тамо много начитаних. То је за мене иконоборство. Па ја знам, писале су новине, да је једна жена много се била поболела, и тако је плакала данима, била је побожна, молила се да оздрави. И једне ноћи чује глас који јој каже, да иде тамо где бацају градске службе смеће, и да нађе ту Икону Мајке Божје коју је неко бацио и да ће оздравити. И она је тако и урадила, каже да је данима тако превртала по смећу, и кад је нашла она се толико обрадовала, донела је, очистила стакло, и чим је ставила у собу, одмах се осетила боље, и после краћег времена, она је оздравила. А онда је било оно комунистичко доба, многи су тако Иконе бацали из куће, а како су после пролазили, то само они знају. Па тако и она, нека слика како хоће, то је њен проблем, немој тако нешто другима да намеће као правило. Она би требала да се позамисли, и да се стиди од своје гордости. А не да измишља такве новотарије, да збуњује народ, то је грех, и њој и онима који је послушају. Било је нажалост и са појединим свештеницима зачуђујућих сцена. Један локални свештеник је видео да смо ми ставили у манастир Икону Светог Владике Николаја Жичког, и онако ће дрско мени и оцу Гаврилу: „зашто сте ставили његову слику у Цркву, он није још проглашен Свецом". Па је онда пошао руком да је склони. А отац није добро чуо шта је он рекао, стајао је даље, а ја кажем том свештенику: „Слушајте ви оче, ви овде немате
186
никакво право да нама наређујете које ћемо ми Иконе да држимо у Цркви, ако за вас није он Свети Владика, за нас јесте, и показао ми је Господ да је он међу Светима, а напиши и ти само део онога пгго је он написао, па ћемо и ми и тебе поштовати, ако те и нико не буде хтео ценити, а сада немаш право да ти нама Икону његову помераш из Цркве!"Он је одћутао, али када сам казала оцу Гаврилу шта је он рекао, отац га је тако изгрдио, и са сузама му рекао: „ти да имаш свести тако нешто неби никада ни помислио а камоли рекао, стидео би се. А и не чуди ме, тако си и твоје парохијане научио исто, да не цене ништа, и да Цркве дижу а Живом се Богу не моле, него устају и ратују на манастир и монаштво. Твоја парохија, твоје огледало, ти си их тако обучио да раде. И ти ћеш нама да причаш ко је Светац, а ко није, мало ли сам са Светим Владиком ручака ручо и савета и укора примио, па треба тебе да слушам да ми ти кажеш ко је он био!"(тај свештеник је само ћутке изашао из Цркве, видно љут и намрштен). Недремљиви пример побожности Ето тако је отац ревновао за сваку истину, свим срцем је волео послушање и ред да буде свуда. За све је и сам волео да пита, да се договоримо када треба нешто да се ради у манастиру, било у башти или овако. Иако је био најстарији у манастиру, увек је узимао Благослов од мене као старешине манастира, и кад хоће нешто да ради, он дође и каже нама шта намерава. Једном сам ја журила, и изашла сам пре из Цркве, дошли су неки радници; али отац је изашао и плачући ми је пришао и каже, „мати што си изашла, ја нисам узео Благослов". Наравно, ми то нисмо очекивали да он тако стар монах тражи Благослов од нас млађих, али он је то знао да иако је најстарији у манастиру, он мора да буде покривен покорношћу и понизношћу, јер како је и сам причао, ко за све има Благослов, „онај" не може лако да му приђе и да га прелести и обмане. Говорио је „онај"од послушних бежи, неможе да им приђе, а непослушнима прави сплетке свакојаке, он просто се игра сањима, па и узме их некад и потпуно у команду. Јер, отац је говорио, да може Бог неког да препусти у команду „ономе" да се научи слушати. Отац је био веома ревностан за било који рад у манастиру, сваки посао је знао кад и како треба урадити. У башти је тачно знао кад шта сејемо, и до када мора бити посејано. И многе мајсторске послове је знао, и често приђе мајсторима и укаже на нешто што примети да нису добро урадили. У Цркву никада није каснио на молитву, а никада није изашао пре краја молитве, и док не подели Благослове члановима и гостима, верницима. Први у Цркву дође, задњи изађе. Бденије уочи Славе увек престоји, никада не седне, а имао је скоро 100. година. Док се служи Света Литургија, или је овако молитва, отац стоји само покорно, не помера се никуда, нити шета по Цркви, не 187
окреће се нити гледа ко у Цркву улази од верника, нити ко излази. Он стоји, благо повијен, поглед према олтару, и сво време се клања и Крсти. Никада се није брзо осењивао Крсним знаком. Него онако, правилно и полако се осени Крстом, и то обавезно са три прста скупљена, а два чврсто повијена. (то се види и на касети која је снимана при посети Владике нашем манастиру, за време вечерње молитве, када је мене замонашио, камером је забележено и како је отац на молитви врло сабран и све прати са пажњом). Кад неко од верника нешто хоће да га пита за време молитве, отац само прстом покаже ван Цркве, и стави прст на уста. То значи, да ће им све после објаснити кад изађе ван Цркве, а да сада мора да се ћути док су на молитви. Отац, иако је био глув, није чуо добро, врло слабо на једно ухо, он је и поред тога тачно знао пгга се пева и када, и кад ми застанемо, он нас исправи и подсети, или почне сам да пева, знао је све готово напамет, јер је како смо већ написали и пре монашења био чтец и црквењак, преко 40. година. Тако једне прилике, на бденију, ту су била и браћа која певају у доњој Цркви за певницом, и неки гости из Крушевца, такође исто певају у хору, па су једни почели да певају једно, а други друго, па су онда застали збуњени, не знају шта сада треба даље, а стари прота Нацко, кад служи бденије, није дозвољавао да се било шта изостави, подсећао је неколико пута шта да читају. А гостију пуна Црква, певнице заћутале, тада одједном отац Гаврило из угла Цркве почиње да пева све сам, без књиге, и то врло гласно, верници су се само насмејали таквом догађају, да две певнице затајиле, а старац сам без књиге све зна шта треба певати. А онда кад је завршено бденије, отац каже шапатом овој браћи за певницом, „што ме не питате кад не знате, него тамо грешите, одсад пре него што почне бденије, да се све подсетите и забележите шта се по реду пева". Када је отац на Светој Литургији приступао Светом Причешћу, увек пре тога је прилазио сваком члану манастира и посебно од сваког тражио опроштај, и то онако са поклоном, покорно, и увек са сузама је приступао Светом Причешћу. Када би неки верници питали оца, па како оче, сви се Причешћују истом кашикицом, и деца и старији. Отац би им оштро одговорио: Немојте то ви бринути, кад се народ причешћује, стоји поред свештеника Анђео Господњи, и он пламеним огњем кашикицу чисти, само то ви не видите, о свему се Господ брине. Народ није у вери јак, често посумња, испитује нешто, а човеку није дато да може све знати, само онолико колико му је потребно за спасење. Истицао је отац, да је Свети Огањ, који се пали на Христовом Гробу, огањ којим су и праведници окружени њиме у Рају, и да тај огањ не може да опече, али они који су грешни, нису се кајали, њих ће тај огањ пећи, неће моћи да издрже његово присуство. Он долази са неба, то је Благодатни огањ. Тако су многи велики молитвеници још на земљи удостојили се да осећају ту топлину Благодатног огња. То је Свети Серафим описивао свом брату на 188
путу за пустињицу, када се и тај брат Мотовилов, удостојио да доживи тај огањ и сав сјај његовог присуства. Осећао се као да лебди. Када се свеће, које су иа Христовом гробу паљене, донесу кући, оне су велика светиња. Са њима се пале кандила у кући, када је неко болестан, оне се упале и чита се молитва, па када се нека нова грађевина зида, па се чита молитва за освећење темеља, та свећа се пали, исто и када се освећује Црква или кућа, или се полази на неки далеки пут, или војник иде у војску, у рат и слично, тада се на молитви упали та свећа која је пре тога паљена на Христовом гробу. Такође, и када се чита опело покојнику, или парастос, добро је ту свећу упалити. Саветовао је да се сваки посао и код куће, не само у манастирима, почиње са молитвом. Кад се почиње нова кућа или темељ, или оре њива, или сеје. Све што је са молитвом, од тога ће вајда (корист) имати, а што је без молитве, то не може дуго да траје, и има штете и праћено је невољама. Увек се отац љутио када мештани иду недељом у њиве и раде, говорио је да све то што недељом раде, вајду неће имати, већ ће то све на штету бити, а чак и у кући ће бити опомене на члановима, било болест, повреда и слично. Саветовао је да када треба војник у војску да иде, или у рат, или иде на далек пут, у неку другу земљу на рад, треба да се пред пут исповеди и причести, и са Господом да крене, Причешћен. Па и када иде на операцију, или је болестан, увек треба да пође исповеђен и причешћен, па онда све да препусти Божјој вољи. Највише се отац љутио када дође народ кога врачаре пошаљу, и траже да у манастиру откључавају врата или да неке предмете или одело пронесу кроз Цркву или сличне неке услуге да траже. Саветовао их је да то не раде, да треба сами да знају да се Богу моле, и да само од Цркве траже помоћ и молитве, а не по савету врачара. Није никада дао да се у манастиру употреби вино или уље, или који други поклон да се прими, ако се пре тога уверио да је то поручила врачара да донесе. Говорио је да је моћан Бог своје чланове да исхрани, а не да им „онај" шаље преко врачаре, зна се коме оне служе, и чији су робови. У суседним селима ту у околини манастира, има много парохија, где свештеник зна да на парохији има врачару, и у тим селима се догађа да многи више слушају врачару, него свештеника. Или иду гатарима, па онда траже да им свештеник чита одређене молитве како гатар наручи. Па, говорио је отац, није свештеник слуга врачара, него Живог Бога. Он је школован за то да зна када и шта треба да чита, и када која молитва и коме треба. Он зна за који проблем ће коју породицу како посаветовати, да ли да иде Светитељу, или да чини милостињу, или неку другу епитимију, како га Бог учи, а све са циљем да породици помогне и да се сазна узрок проблема, од којег греха долази. А не да му неко наручи шта ће он да ради, а да свештеник треба да им те наруџбине испуњава. Наш народ пати и од сујеверја, и маловерја, и кривоверја, и пре поверује гатарима, па тек онда
189
ако истражује веру православну. Ти свештеници имају велику борбу на парохијама да своје чланове у правој вери утврде, а да рад врачаре онемогуће и сузбију, а народ приведу познању само истините вере. Отац није дозвољавао да се у манастиру, људима и женама за које је знао да иду код врачара, даје било шта од освештаних дарова, било водица, славски колач или слично. О биоенергији као демонској превари Занимљиво је да овде напишем читаоцима, како је једна жена дошла у манастир, хвалећи се да лечи људе са неком биоенергиом. То је било још одмах кад смо дошли ту у манастир, и становали доле у оној црквеној кући у селу. Дакле, пожели та жена да уђе у цркву, али јој нешто не да, никако врата неће да се отворе. Она упорно хвата за браву, али се врата не отварају. Зове нас, ми кажемо па сад је ту био човек црквењак те Цркве доње у селу, и да је црква отворена, да може да уђе у Цркву. Међутим њој се никако није дало. Отишао је мој син Љубиша, да види што се врата не отварају, и дете само приђе, ухвати за браву, врата се отворе. Она се чуду пита како пола сата стоји и покушава, а да није могла ући. Онда њој отац Гаврило каже, да то што ради и лаже народ, да је то грех, и да јој је то опомена. Питао ју је отац, како она зна да има енергију, ко јој је рекао да она може неком да помогне. Онда јој отац рече „ево мене боли раме много, оћу да ме излечиш, ајде, али пази ако ме не престане одма, ја ћу тебе овим штапом по рукама. " А она се збуни некако, па пође рукама према очевом рамену, али одједном је тако се нечег уплашила и вриснула и каже:, јој, ја сам мислила да имам врло велику енергију, али овај старац има много већу неку силу од мене, не да ми нешто ни да му приђем... шта је ово сад да ја која сам многима лако помагала, овоме не могу ни да приђем." А отац на њу са претњом, почне је грдити, да то што ради је демонско, да она то ради са помоћу „онога", те је зато и немоћна, јер је и „онај" немоћан тамо где се човек исправно моли Богу, пости и причешћује се. Рекао је тада њој да је она прелешћена, и да се под хитно исповеди, да то више не сме радити, већ да почне само хришћански да живи, и да се мане тога да је демон само заварава. „Зна се", говорио јој је отац тада, „коме Бог даје силу и дарове да могу неког исцељивати, то је Бог дао дарове својим Светитељима и угодницима који су добили власт над дусима нечистим, а не даје се та моћ свакоме, него само достојнима и Богу угоднима. А то што ти радиш, рекао је њој, служење је демону. То је исто што раде и гатари, и астролози и сви лажни пророци, све је демон такве заробио да живи његову вољу творе, и да их заварава да су моћни, да се никада не освесте и не покају, а демон онда такве које је и заробио, такве и слуша и помаже им, па тако некада и одступе од неког болесника на ваш захтев, само да вас увере да сте ви као нешто моћни, а у 190
ствари служите као играчка демону, он вас лаже да нешто можете и умете". Та је жена само оборене главе ћутала, ни речи није проговорила. Отац је разобличио њено то демонско убеђење. Поуке свештеницима Због тога је отац веома често говорио поуке свештеницима, и то онако очински, иако зна да су они много тога научили и знају, али он им је то још више са љубављу појашњавао какву част имају и обавезу. Задње године живота очевог на земљи, посетио га је један млади свештеник, и отац је дуже остао у разговору са њим. Ми смо то и записали, колико смо стизали. Чини ми се да је то једна од најлепших поука између многих које је отац оставио. Отац је говорио тако разговетно, са пуно љубави, и радост му се нека неисказана очитовала са лица. Обратио му се речима: „Ето синко, благо теби што си данас дошао, Бог те је довео. Упамти моје речи што ћу ти данас рећи, нећеш имати прилику да ти их поново говорим. Ти си Свештеник, велику ти је Бог дао част, али и мораш много одговоран бити том позиву. Свештеник, то ти је веће него да си Цар на земљи. То што је вама свештеницима Бог дао, није ником више на земљи дао. Вама је тајну поверио, што ником више није, ни Анђелима то није дато, као вама. Ви сте повереници Божији, пријатељи Божији, а шта вам је то Бог поверио? Поверио вам је људе, народ, да га учите и да бдите и да бринете о њему, о његовом спасењу, да бринете о народу од рођења па кроз цео живот да остану верујући, да их саветима учите да живе побожно, да се чувају греха, и на крају да их са овог света испраћате тамо на онај, вечни. Ви сте ти који ћете сведочити за њих пред Богом, ваша ће се реч тамо важити за свакога, ви сте сведоци тамо. Вама је поверио тајну спасења, а ником није другом, и зато морате бити мудри, и бдити над повереним стадом. Добио си да чуваш стадо, и да га Богу приведеш, оно ће за тобом пред Живог Бога изаћи, ти ћеш ићи испред њих, а стадо за тобом. Вас је Бог изабрао и дао вам Благодат да будете то што јесте. Да није свештеника, нико се неби спасао. Јер ви морате и да Крстите дете кад се роди, па да га исповедате и причешћујете, да му читате молитве у невољи, да га Бог помилује, па да онда Венчате, и све тако да бринете до кончине, па онда да опевате и за Васкрсење да спремите. А уз то ви морате и изгубљене да налазите и да их приводите познању истине, зато вас је Господ учинио ловцима људи. Ви имате дар од Бога, да одмах препознате у људима и ко је застранио, и да не иде правим путем и да иде врачарима, вама се одмах то открива, ставља на знање. Душе ваших поверених парохијана, Бог ће од вас са ддана тражити на дан Суда, и за сваку душу ћете рачун положити и како сте делали на њиви Господњој. Замислите, каква одговорност, па видите, да ли имате када да се старате за било шта земаљско, сем оног најосновнијег, од вас ће се сва одговорност тражити не
191
само овде док сте са парохијанима, већ тамо, када народа буде са свих страна ту, сви чекају, а ви са вашом децом, чекате да се изброји стадо поверено, спашени, а ви тада или да будете са њима награђени, као добар пастир, или да будете осуђени, ако недела преовладају и неодговорност према тако светој обавези. А знате како је велика заклетва свештеника, када тамо каже ,да му суди Живи Бог", и обећава да ће праву веру да учи и да брине о својим повереним. Кад би ви свештеници стално имали на уму ту одговорност, онда се никада неби препустили небризи, или немару, већ би са страхом обилазили своје парохијане и што је до вас стављали им на знање, да са себе скинете одговорност, а они ако не послушају, њихова је онда брига, али ви будите упорни, немојте препуштати тако лако да се неко одаљи и залута са правог пута. Немојте се за земаљско отимати нити много старати, неће вам ни то недостати, имаћете за потребно, али немојте парохијанима попустати привилегије, немојте их уз посте венчавати ни за какву цену, нити мрсне трпезе у посте одобравати, ником, него свима будите исти, Бог је исти за све нас, сви морају имати страха Божјег, и у томе их стално подсећати, а боље да се љуте на вас, него да ви наљутите Господа, а они вас да свуку у пакао. Ако будете мудри и о повереном стаду са страхом бдели и бринули, и ако се будете држали пута Светих отаца и Здравог исповедања вере, велика вас плата на небесима чека. Нико ваше место не може заузети, и овде вам је част дата, а тек тамо, када будете примали награду за своје праведно служење на земљи, када видите све остале Апостоле, све мученике и страдалнике, и ви међу њима, удостојени да плату и Вечан венац примите. Замислите те радости и части, онда ће се видети плодови вашег труда и залагања. Тада кад схватите да сте стекли за тај труд Вечан Живот, ту радост нико не може објаснити овде на земљи колика ће бити. Будите искрени у дружењу међу собом, немојте брату паковати љаге зарад свог интереса, или циља и плана. Немојте никог уцењивати, неправду рећи, неистину на брата свог, или било ког, та ће неистина стално бити са вама, на глави ће вам бити, савест ће вам притискати, нећете моћи молитву чисту Богу принети, мира неће више бити са вама, а многи који су лаж говорили на ближњег, и са ума су силазили, то има много примера. Јер знате да је речено: „Ко неправду твори неће видети лица Оца небескога!" Немојте никада да кријете и подржавате неко безакоње или неки општеважни грех који знате, не учествујте у том злу, јер ћете и сами бити осуђени, бићете оковани тим грехом и безакоњем, немојте крити ни друга ни пријатеља ни сродника, јер ћете у њине ланце и мреже бити уплетени. Онда се не можете лако из тих стега извући, оне су као канџе, вучу вас и на души ћете осећати само терет и муку. Радост праву не можете ни осетити, зато немојте зарад неких ситних услуга да вас неко има у шаци, да са вама командује, него имајте послушност старијима, али ако видите да се од вас тражи нешто што вам може нашкодити души, и да се огрешите, не пристајте на то па ма о коме се радило, макар и о Владици, ако се нешто
192
тражи или прикрива што је злочин или неправда некоме или свима. Зато се и каже тамо: немојте бити робови људи, не дајте се у јарам њихових безакоња упрегнути, чувајте своју слободу у Христу, а то значи да сте само слуге Богу живоме, и да сте слободни, не уцењени од људи, и да не учествујете у делима таме, него их радије разоткривајте. Јер знате оно, крив је онај ко је неком зло учинио, али крив је и онај који није хтео истинито да осведочи, а знао је. Сведочити истину је част и светиња. Истином се свака правда на видело износи. Истина је увек само једна, а истина је Бог. Говорио је не мојте никада никога пребрзо рукополагати, без провере претходне, без обзира чији је син, или слично. Све добро испитајте. И највећем духовнику може да се подкраде, и тако себи да науди и да нашкоди, и да ту грешку плаћа читав живот. То се односи и на монахе и на оне који ће у манастирима да буду Јеромонаси или других чинова. Знајте, ко се није научио слушати, не може заповедати. Млад и горд, несаломљив и непокоран, и све ће за собом у пропаст сурвати, он никог не зна и не уме водити нити са нечим управљати. Не умеју ни са собом, а камоли са другима руководити. Штетан ће бити и себи и другима. Никад се неће дати поучити, јер му то гордост не да, а већ је рукоположен и добио част и власт, и он се понаша да све зна, као да му савет више не треба. А да је пре рукополагања проверен, па онда условљен да чина не може добити ако се не промени, па да се онда на покорности и послушности провери, па да од старијих савет тражи, па тек онда да му се повери чин и положај. А онако он се више неће под команду дати, добио је без труда чин, и он ничији труд неће знати ценити. То има страшне последице, то се после више никада грешка не поправи, ако ви њима, млађима не будете умели командовати, онда ће вам се они на главу попети и читав ћете их живот на терету носити, и њине проблеме решавати. Деца вас свештеника морају за пример бити, немојте им сву раскош пружати, нека се науче и муци и трпљењу, јер ће им кроз живот требати. Овако, ако им све дате, остаће инвалиди у животу, неоспособљени за живот, и касније се не могу снаћи ако их невоље задесе, јер су навикли да све имају, не знају сами да зараде, а нити зарађено да цене и да сачувају. Млади свештеници и монаси неискусни су и налете нечисте силе, не препознају, духове не разликују, мисле све што се нуди да је добро и од користи, али ту им се демон поткраде, и зароби их. Јер свет у злу лежи, "онај" који је свет поробио, и њих хоће да зароби и окује. А роби људе преко већ заробљених људи, па хоће да их у заједничке послове увуче, да му робују сви. Зато морате пазити и са киме се дружите, и са киме пријатељства склапате. (тада је отац навео пример једног свештеника из Крушевца, који је ревностан и мудар)... . Како он као мудра пчела иде и сакупља духовни мед, поуке од светих отаца и саветима духовника се користи, да само себе што више поучи и мудрости знања да побере и сакупи. Тако је Свети Јован Кронштатски радио, кад би тако сви свештеници радили, Србија би рајска 193
земља била, никако зло у њој неби се могло зацарити, ревност свештеника и труд и молитве би зло од народа и земље одгонили, гатари не би места имали, поучен народ би сам то прогонио као нешто штетно, и само би за праву веру ревновали. Овај свештеник, тако ревнује, да му и молитве Господ прима, многи ми његови парохијани овде кад дођу причају, са дивљењем. Благо мајци која га родила. На његове молитве болесни се опорављају, деца залутала пут налазе, они који су пали у пороке, после исповести и молитве и савета његових, враћају се правом путу и порока се ослобађају, па на његову молитву Богу упућену, многе нероткиње су децу родиле, многи бракови венчани и његови парохијани толико су упућени у веру и чигају и знање имају, да више знају него неки у манастирима. Таквим се примерима подучавајте и сами ревнујте. Али тај свештеник молитве не пропушта, ни јутарњу ни вечерњу, акатисте Господу и Мајци Божјој редовно чита са парохијанима. Нити се он горди, нити велича, он то ради зато што сматра да је дужан, јер је ту дужност примио, да ревнује на њиви Господњој и да Живу Цркву-народ учи правој вери и води ка спасењу. Том свештенику и цела породица за пример ревности служи, и жена и деца су на молитви стално, певају за певницом, милина видети и чути, само да се човек подучи од њих. Само да се сачува да се не погорди, и да буде истрајан, јер велике ревнитеље Цркве увек су и велика искушења сналазила. Увек су преко таквих ревносних и велика чуда се догађала, али увек су такве слуге и велике невоље и страдања подносили, то увек иде једно са другим. Али кад човек ревнује за право и правду, он тешкоће са лакоћом носи, јер зна зашта страда и заштићен је, савест му је мирна, али кад страда због греха, зато што се ухшео у безакоње, онда он нема мира, и за страдање је и сам одговоран, и оно му тешко пада. Све док се не покаје и призна кривицу, онда му се тек истина отвара и почиње да ревнује за право и оно што је добро и спасоносно. А морам да вам кажем да сам видео на оном свету, све свештеници честити и попадије иду у реду и подруку, једно с другим, иду и венце носе на глави, а деца њихова са њима. Благо њима и њиним душама, јер су испит на земљи положили, и рат окончали и победили. Него синко, како си и сам по Милости Божјој свештеник, што се више будеш трудио и ревновао, све ће већа Бог чуда преко тебе чинити и прослављати, познаћеш дела Божја, на радост и на јачање у вери, па ћеш још са већом вољом да се молиш, јер ћеш видети плод молитава својих. Не буди лењ да прочиташ своју молитву пре и после Свете ЈТитургије, па и увек, то је оружје сваког хришћанина, па и свештеника. Корачај поносно јер си Живом Богу слуга, Његову силу проносиш и Његову славу, не дај се лако понизити земаљским уценама и да небеско замениш земаљским, не робуј ничем и ником, већ све што радиш да имаш покриће у Светом Писму. Јер част и власт Бог вам даје на рукополагању, на дар, преко руку Владике. Зато часно и поштено и свим срцем Богу Једином служи, а Бог ником дужан остати неће. Сваког ће 194
наградити по мери труда и заслуга. А ако не знате нешто шта и како, Епископе и духовнике за савет питајте. Сваки свештеник треба да има једног свог духовника, коме ће да све поверава и да га овај као искуснији саветује, усмерава па и укорава, да га исправља. Не дајте нипошто да се на вашим парохијама неки врачар или гатар зацари, одмах то са народом протерајте, не дајте да народ лаже и у пропаст одводе. Немојте дати ни побратимства, нити каква сујеверја народу да толеришете, они мисле ако се побратиме са неким, одмах су проблем решили, биће им боље, а у ствари, они се још више у грех окивају, зна се како човеку може само бити боље, исповест и молитва у Цркви, па остале Свете тајне. Ваша парохија је ваше огледало. Многи свештеници кажу, народ наопак, неће у Цркву да долазе. А ја ти кажем синко, кад ти нико не дође у Цркву од парохијана, ти се моли за све пред дверима, клечи, Мајку Божју моли да ти их она у покорност приведе, и тако чини стално, ако се они и не моле, због твоје молитве ће их Бог привести, и убрзо ће почети Црква да ти се пуни народом, сваки празником све више и више, и народ ћете душом заволети, и од тебе савета тражити, па ће ти у свему и помагати око градње или Славе, бићете као једно. Све чини са љубављу, и тако ће ти бити и узвраћено. Твоје молитве ће их привући, а Господ је обећао, да ће сваку молитву која је на корист услишити. Знам синко, годинама сам при Цркви живео и радио, многи су ме тако почетници послушали, и били су ми увек захвални. Многи су тако на почетку били неприхваћени од својих парохијана, па онда клону духом, разочарају се на почетку на првој парохији. То не сме, него морају да пазе и на своје понашање, само озбиљност, никакве шале са народом, онда они добију слободу па то после злоупотребе. Они морају да имају поштовање према теби, а и ти тако према њима. Јави се оном и који те презире нешто, та твоја пажња ће га постидети, и он ће се променити, и може после да ти буде оданији од свих, јер је можда не упућен, не зна, нико га није научио. Кад ви почнете се ревносно молити за све, тек ћете онда увидети да Бог чуда чини, почеће да долазе у све већем броју у Цркву, и тада ће и вама свештеницима бити лакше, кад се то поверење и поштовање буде и на делу видело. А ви попадије, ревнујте за своје Цркве на парохијама, да их увек почистите, да уредите около цвеће и све, да је све у храму чисто, испеглано, чисте чаше кандила. Ви од њих живите и хлеб једете. А не на неким местима попадије не улазе ни да почисте, нити овако. Уреду ако има неки црквењак, али ипак оне то треба да одржавају чисто и уредно. То је њино огледало, да око Слава помогну и да госте дочекају. Цркве не смеју бити запуштене и неочишћене, а попадија живи ту, или да у Цркву иду само мужеви, а не и оне. Него заједно ревнујте, да би и награду примили заједно. На Вама је свештеницима велика одговорност, ви немате кад да причате по кафанама бајке са народом, од вас се тражи да у селу обиђете за то време болесне и инвалиде, непокретне, да им понудите исповест, причешће, да их 195
обићете и иеке здраве породице, ако дуго времена нису долазили на молитву, да са њима попричате. Такве мора Христов пастир да обиђе, јер има и оних који су болесни, али неће њини млађи да им доведу свештеника кући, а он би желео да га посети слуга Божији. Да се у болести охрабри, да се утеши; знате ли која је то милина болеснику на постељи кад види такво ваше старање, па он ће да се толико обрадује и охрабри, осетиће се и сигурније и лакше, Богу ће бити захвалан, а и вама. А и водицу кад освећујете по домовима, свеску имајте и подсетник водите. Запишите имена домаћина, и тако неку породицу која има неке проблеме, да би знали, и да пратите ту кућу, па да их саветима помажете и подучавате, да невољу преброде, да се зацарени грех очисти молитвом, и да се проблеми реше. А не, само брзином окади кућу, и одмах иди. То не, морате са породицом се упознати, па их позвати да попричате и код Цркве, ако тад немате времена. А не да народ, прост, неупућен, примио свештеника у кућу, а за проблеме иде првој врачари да му реши. Да до тога неби дошло, онда ви први понудите свој савет и решење проблема те породице, па ћете их сачувати да не иду погрешним путем. Сваку кућу кад посетиш, ти им остави на столу подсетник за исповест, то обавезно, а уз то можеш и још неки часопис ако имаш. Само тиме си неки корак учинио, и себи олакшао пут, неко ће из куће прочитати, тргнуће се. А то је први корак, спознање греха и исповест, онда остало све се само открива и молитвом решава. Саветујте да децу доводе у Храм, да се моле и да се причешћују, да као мала приме Бога у себе, да се обоже, да онда стичу навику молитве, и после ће кад порасту и сами знати, и за све се на Бога ослањати. А не као неки родитељи пусте децу да расту, у Храм их не доводе, па онда она јадна кад су у проблему не знају да се молитвом Богу обрате, него посрћу за дрогом, пићем. Родитељи препуштају да их улица васпитава, она постају неморална, јер немају страха Божјег, и тако она се изгубе, онда их родитељи криве за неуспехе, па су ту свађе и беде, а у ствари су кривци и родитељи, јер нису бдели над својом децом коју им је Бог поверио и дао им на васпитавање и бригу. Над душама се деце бдије, од малена се сеје реч Јеванђеља у душе њихове, и уче се страху Божјем. Ми као деца (наставља отац говор)нисмо смели ништа изјутра да окусимо док тата не донесе нафору из Цркве, ако ми нисмо и сами отишли у Храм. Пост никада нисмо смели да прекршимо, морали смо да будемо послушни и да се никад не противимо. Тако да после у животу, није ми било тешко да послушам било кога, јер сам научен. Слушо сам и у затвору и у надници и у Цркви, и народ у селу, и децу сам често послушо за нешто, па и сад у манастиру слушам, све питам, ако сам и најстарији. Тако и децу треба учити, јер ће им то донети успех у животу. А ви свештеници морате бити послушни и одани својим Владикама, не смете их непгго лагати, ради своје користи и интереса, да себе оправдате а друге да окривите, и неправду да чините. А ако видите да и Владика од вас нешто 196
захтева што вам се противи савести, или да неко недело затачкате или прећутите, ви се не мојте са тиме мирити, већ отворено искрено реците да се то противи вашој савести, па ће се и он сам постидети. Отац је опет поновио и истакнуто нагласио зашто треба да свештеници читају Велику молитву, Јелеосвећење масла за болеснике. То сам већ описала у претходном тексту. Он је наглашавао да је читање Масла у кући, молитва којом се чисте претходни заборављени грехови у тој кући, а и призива милост Божја на тај дом и укућане. Зато је увек наглашавао о неопходности читања те молитве када кућа страда од неких невоља и проблема, или нема напредак, или чланови не живе у слози, или је неко из куће болестан. Ви свештеници, говорио је, обавезно питајте своје парохијане, када неки проблем имају, да вам кажу; да нису куће празником и недељом градили, да не раде овако празником, јер онда укућани у тој кући мира немају, да нису неком наднице закинули, да ли посте, да нису децу нерођену побацивали, да нису коме криво сведочили, да се нису зашта криво заклели, да нису родитеље љутили и нису поштовали, или кумове да нису наљутили., и тако редом, све их испитајте, да би знали да одгонетнете узрок проблема, а онда и лек и савет да примените. То је основ, признање греха, кајање, па ће молитва бити и услишена и напредак у кући видан". (отац је увек свима у говору наглашавао покајање као неопходну прву степеницу ка спасењу, и да без покајања не могу се спознати путеви ка спасењу) Наставио је проповед свештенику о породици и супружницима: ... "Неверство супружника у браку, било жене или мужа, деца испаштају. Рађају се болесна, или касније поболе, живцима, тешко уче и агресивна су. Она немају успеха у животу, и сама доживљавају невоље. "Кад родитељи једу грожђе, деци трну зуби (Јер. 31, 29)". Кад су родитељи невенчани у браку и деца се зачну у посту, такву децу највише напада нечиста сила, и мучи их, и таква деца много страдају у животу и напате се. Зато се родитељи који су и грешили морају дубоко кајати и исповедати се за учињене грехове, и то сузама покајничким да оплачу. Па да своју децу Цркви воде и да их причешћују и да би она Благослов примила. Пазите се свештеници да не саблажњавате друге својим понашањем. Будите пример свима. А и своје вернике тако учите, да се и други поуче добрим примером њиховог понашања. Ето, тако је изгпедала једна од многих очевих проповеди свештеницима које је отац са таквом љубављу њима говорио. Отац Гаврило није подносио пушаче, стално је то критиковао, а свештенике поготову. Грдио је и говорио да је то грех, да кад посте за Свето причешће да не смеју да пуше цитарете, и да је то порок који трује људе, а у човеку треба Дух Свети да станује, а не мирис цигарета да Га изгони. Страшно грдио је свештенике када мора да изађу што пре из Цркве да би 197
узели цигарету, а Служили су Свету Литургију, говорио им је да су они робови „онога" и да немају команду над собом.
Поуке игуманима, монасима и искушеницима Поред тога, отац Гаврило је често давао поуке које су се односиле и на монахе и старешине, а и искушеницима. Старешинама је говорио да су њихове одшворности огромне. Није старешина само да седне у чело стола, да му само час указују, и да га величају. Он мора да одговара за своје чланове и за све што се у манастиру догађа, за време његовог старешинства. Да би умео да правилно руководи духовно манастиром, мора и сам бити од старијег обучен, и да има искуство како и када треба поступати, које правило применити. Мора све да испитује, да саслуша и туженог и тужиоца, никада не сме да неку одлуку или потез подузима пребрзо, без претходног испитивања целокупног дешавања. Зато се никада не поставља за старешину млад и зелен, неискусан. Јер он није вешт да све духовно испитује и разликује, кад који члан нешто ради из интереса, из пристрасности, из личног циља и интереса да неког опањка или унизи. Многи то раде зато што су и сами гњевни, завидни, лукави, своју сопствену злобу нису исцелили, нити окајали, да себе исправе и промене, већ друге из свог окружења представљају лошима, да би себе лажно оправдали. Кривим расуђивањем старешине се онда неправда наноси осталим члановима и тако им се товари тешко бреме и они могу да клону. Сваки старешина мора свог члана у душу да познаје, које има и мане и врлине, па и да прати и његову послушност, покорност, па и његово духовно узрастање, па и према томе да оцени када га треба монашити и у који чин. Знају некада почетници да покажу толику ревност, која може да завара, а онда му се пребрзо да чин, те се касније покажу да он ипак није савладао остале немоћи, у опхођењу са братијом и стално изазива проблеме, онда се такви често погорде и почну да одмах деле савете, да паметују. Онда старешине не знају шта ће са таквима, не дају се даље ни повести ни потерати. Такви реагују немиром на најмањи проблем, не знају да се у невољама сналазе. Зато старешине, никада не пожурујте да олако неком чин поверите и дате, да вам се онда неби на главу попео, и да онда такав буде пггетан и себи и другима, а не можете да га из манастира истерате, одговарате за њега, а он се понаша као да је сва знања света покупио. Зато старешина мора да их јасно сагледа пре монашења, и слабости и врлине, па тек кад их тако сагледа као на длану, све јасно, онда тек може да зна како са њима разумно да управља. Али мора старешина и све проблеме и све тешкоће свога члана да саслуша и да разуме. Било да су то породични, или лични. Мора да му помогне да их и реши, да би тај члан могао тек онда кад му је проблем 198
решен, могао слободно да радн послушања у манастиру, да небуде оптерећен другим бригама и да савешћу буде одсутан. То је оно што каже Господжо не остави своје, породицу, жену, децу, не може бити Његов ученик! (Лука 14,26). Није ту Господ мислио да треба да их остави као да непостоје, да га више ближњи његови неинтересују, као и проблеми везани за њих, не; него Господ ту даје поруку, савет, да они који не могу да се мислима одсечу од својих, да не могу бити његови ученици. Значи да би служио Богу слободне мисли, не оптререћен, он мора бити одрешен обавезе да буде оптерећен о својим ближњима. Значи он мора бити слободног ума и савести да само се бави Богом, размишљањима о Божјем закону и како да сада угоди Богу и да се моли. Али зато мора са старешином, договором, своју породицу да збрине, да ако има неки проблем да оде и да га реши, да не би због тога био у манастиру оптерећен и притиснут бригом. Онда не би могао слободног ума Богу да служи, био би подељене савести, и његов боравак у манастиру не би имао духовног напретка. Зато не сме старешина да се понаша дрско, са висине, безосећајно, да не би и они сами у души носили своје проблеме а да не смеју да их старешини прикажу, онда је ту промашај, нема јединства у духу, нема поверења, члан се повлачи у себе, добија одбојност према старешини, и самим тим не може ни да се духовно прати и да се сам назиђује, зато што је веза праве сарадње нарушена. Зато често пута старешине неразумне и неосећајне убијају Бога у душама својих чланова, њихову наду, јер се они тако разочарају у њих, кад виде њихову безосећајност и небригу о свим потребама својих чланова. Зато сам рекао да је бити старешина толика обавеза, да кад би сви схватили колико је одговорно, не би се тако отимали само да дођу да старешине буду. Већ ако сте на ту дужност поверени, пазите да само са великом расудношћу управљате, ослањајући се на Бога да вас увек подучи како да расудите, на корист ближњег, а не на штету. Зато старешина мора бити и обдарен мудрошћу управљања, а и да и сам прође сву послушност и покорност, да би се удостојио благодати да зна и другима управљати. Јер ко се није научио слушати, не може и не зна другима руководити. Ко није товарен, не зна друге товарити. Ко није искуством потврђен, проверен да има у себи правичности и осећајности за друге, тога не треба за старешину ни постављати. Јадни су они којима дају да буду старешине само зато што су некима познаници, другови, пријатељи, нечим су их некад задужили, то им је на пропаст, а не на корист. То му је од људи дато, а не од самог Бога, зато се такви покажу и лоше старешине, и не знају што су то, никакво дело се иза њих не види, нити кога у манастиру знају да обуче, нити им се братство множи, већ и они који су ту били пре, беже од таквог, не могу монашки подвиг под његовом неразумном управом да издрже. Јер како ће друге учити, кад себе самог није научио. Када младе особе, дођу да у манастиру траже спасење, кад онако рањени и залутали дођу, да би ту поверили себе и нашли свој пут, они се 199
разочарају и саблазие на понашање таквих старешина, или неких монаха, па и Владика, да се онда сами у чуду питају како да нађу пут спасења, кад се овако поступа у манастирима, понашају се као да је то њихова кућа, они господари, и онда све чине само да друге отерају да им положај случајно не угрозе и власт. Много има тако примера, и онда верници иду тако од манастира до манастира, да би нашли разумевање и истомишљеника, па да покушају да и у манастиру остану. Нормално је да у манастир не долазе само здрави, већ рањеници, који су често и лошим и тешким животом у свету, кући, били намучени. Сви они очекују прво да ране залече, да се исцеле, па да ако неко од њих и позив добије, или указ неки, па да остане и да Богу послужи као монах или монахиња. Али, ако на старту не буде са њима здраво поступано, онда ће се сносити велика одшворност зашто су таква деца, иако призвана од Бога, небришм отишла саблажњена и неисцељена и неподучена. Јер они да су могли сами наћи спасење у свету, не би долазили у манастире, да добију помоћ и подршку, да истрају. Зато манастири и постоје, не само да се у њима ти монаси спасавају, већ и она деца која страдају болесна или имају нападе велике демонске, дужан је манастир да им помогне, па и то особље да му према својој моћи да и подршку, да их приме да остану на неколико дана да побораве на молитви, да им се да савет како да се боре у демонским налетима, да ојачају у вери, па тек кад се опораве и кад им се савест очисти, да онда тек схвате и одлуче здраво да ли су за монаха, да иду тим путем или не. Јер они помућене савести не могу давати никакве завете ни обећања, јер им савест није чиста, помућена је. Па онда ако се такви наговарају да остану да буду монаси, на њих се врши присила саветом преурањеним, као да им је то корисно због болести, онда се тиме велика штета чини и њему и ономе ко му је чин дао, и тада се створи проблем јер ако и остане у манастиру, он мира не налазли, није себе спознао, ни што је то, ни како да се влада у томе, и онда се не зна шта ће се са таквим. Онда се тек види да је погрешено, да није првилно поступано. Са болеснима поступати са разумевањем и са посебним праћењем њиховог понашања, а са здравима треба примењимати монашка правила и пратити их како напредују и од њих тражити резултате, одговорност као и укоревати их. Зато старешина мора бити мудар и да расуђује према моћи и дару и призвању. Јер има и оних који дођу болесни, видно збуњени, или показјују неке знаке болести, али имају и призвање, тј. исповеде да су имали неки указ, виђење да ће бити монаси, онда може бити да им је та мала болест дата ради тога да би пошли путем Божјим, да се виде на њему дела Божија, онда такве прихватити и са њима поступати тако као и са другима који морају проћи пут припреме за монаха, са свим послушањима и покорношћу, не дати му самовољу. Ништа брже болесног не доводи до исцељења и очишћења помућене савести, него после исповести послушање у манастиру. Одмах се види на њему да је почео да се опроравља и да му се мисли бистре, да му се враћа мир. Послушном 200
искушенику није битно кад ће бити монашен, нити се он тиме оптерећује, он се понаша исто као и да је већ замонашен, он све ради и слуша, спознао је себе, осетио је радост у души, сигурност којим је путем пошао, плод послушности је сагледао на себи, напредак, мир, разум му се отвара, Божји путеви, до тада сакривени, сада му се сами отварају и он види разлику од претходног па како се сада осећа, и то га посдстиче да се он све више труди, и он не слуша да би се допао старешини, нити да би од њега био похваљен или запажен, да би неком преотео власт, већ он ради и слуша све са таквом радошћу, јер је спознао да тиме Самом Господу угађа и служи, да је то Господу угодно, јер је послушношћу и своје здравље и душевно стање опоравио, и осетио је радост праву у души која се даје онима само који срцем служе Господу. Строго мора да пази тада да се не погорди због тога, да умисли да је он све постигао, да не почне да подвиг занемарује, а да друге око себе осуђује који то нису постигли или имају неке видне мане или су непослушни. Ако остане у скромности и послушности, он напредује, умножава се Благодат на њему, која га видно издваја од остале братије, на сваком кораку контролише себе, почиње да се брине о свим члановима као о својим најрођенијима, моли се, пази да друге не изазива својим поступцима, а манастир сматра својом кућом о којој се брине и стара, да све буде чисто и урађено, да нешто не пропада, сваком напретку тежи и брине о томе. Тада када он схвати да је нашао себе на том путу, таквом је лако и савет дати и подучити га и ослонити се на њега за неки посао и чак и да друге може да надгледа који су почетници. Па касније, ако се таквом и да Благослов да управља, неће се погрешити јер је на све навикнут и сва је послушања и кушања прошао. Тај ће знати ценити и свој и туђи труд, свачију муку да осети и знаће којом ће мером кога натоварити, и које му послушање поверити. На таквог који је с р о ј о м заслугом и трудом добио чин и звање, власт, старешинство, на таквог Благодат Божја силази, даје му се још већа мудрост и расуђивања и управљања, и на њему почињу да се виде и дела Божјих чуда, призвања и нових чланова и умножава се братство и сваки је напредак видан. Јер он је и сам покоран био, и Господ му и друге чланове лако у послушност и покорност приводи. Он управља члановима лако, без примене вике и силе и галаме, спознао је љубав Божју и страх, и све што ради брине да не повреди ближег и да Богу угоди. А док члан не прође ту припрему, сва послушања и провере, не треба му никакву власт ни чин давати, јер он се може погордити и не уме остале на том путу пратити и правилно их проценити. Јер кад он није своје пороке сагледао и немоћи, кад није сагледао себе, он онда не уме ни према тућим немоћима разуман бити нити их сагледати. Кад тако неисцељен добије власт или му се да буде старешина, онда он више не брине да себе промени, већ само брине како да влада, да себе као строгоћу представи, да команду заведе,
201
а не зна да одмерн кога и како према моћи и снази треба да товари послушањима, па онда када тако неразуман почне члановима заповедати, они ће се побунити и не могу његове нерасудне наредбе прихватити, клонуће и тежину терета не могу издржати. Јер он је све олако добио без труда, и чин и власт, на поклон; он не зна ни туђи труд ценити. Ко му се год успротиви његовој самовољи, он ће га кажњавати или протеривати, под изговором као да је непослушан, а не може да сагледа себе тај старешина да је у њему самом самовоља, да он није ни спознао вољу ни пут Божији. Јер да је прошао сва послушања, био послушан и покоран, он би се од самовоље и исцелио. А овако, остао је слеп и никада не може ни сагледати шта је Божја воља а шта је самовоља или демонска воља. Ко не уме са собом управљати, томе се не могу и несмеју поверити други на управљање. Зато је неопходно бити послушан у манастиру, то у човеку потпуно уништава самовољу, и онда му се тајне Божје поверавају и путеви откривају. Послушне не може демон лако да прелести, нема власти над њима, и на таквим монасима се види свака скромност, преданост, ревност, они немају жеље за истицањем, не боре се за чин и власт, а на оне којима је власт поверена не гледају са завидношћу и мржњом, њима је довољно што су осетили праву радост позива и служења Богу; и они који осете ту радост и љубав, не теже ни за чим другим земаљским, свака сујета им је далека и доказивање. Благо оним монасима који се у манастиру тако осете, да су страни за овај свет, да им је само разговор са својим Господом све, и они су овде телом, али су душом тамо, живе да би угодили Богу, а не људима овде, и зато су им свака пакост, љубомора и завист страни, не боре се за земаљско. Они су удостојени Благодати Божје, и она на њима почива, а то и други на њима примећују, и почињу тражити њихове молитве и помоћи у својим проблемима. Само такви који су спознали себе и свој пут, могу неком и савета поделити, а они који то нису, немају права друге учити, јер ни себе нису научили. Такви који су сва искушења прошли, могу и ново братство или манастир отварати, а који то нису прошли, то неће моћи, немају дара за то ни искуства, ако покушају не могу успети јер немају темељ за тако нешто. А зна се кроз историју Цркве који су само могли нове манастире отварати и утемељити. (отац Гаврило је тако знао да неким почетницима у вери прикаже тај монашки живот, да би сви тог часа могли да тачно осете сликовито како треба том позиву и приступити и према њему се односити. А никада није никога наговарао да треба да пође путем монаштва, никада, увек је истицао да би неко био монах мора бити позван одозго, ко смо ми да га зовемо. Он мора сам да у себи осети неку такву промену, указ, закључак, и да донесе одлуку да пође да служи Богу. Сваки има свој дар од Бога пгга ће бити, зашта је обдарен, и зато ми не можемо ником нешто наметати, тачно се догоди време или неки догађај тако Бог уреди, да човек схвати да је позван, и одлучи да може себе да посвети
202
служењу Богу) Поред тих савета о моиаштву, отац је истицао и да манастири и чланови у њима треба да сарађују, да се помажу, и у храни и у свему да се договарају, да богатији помогну сиромашне манастире, јер су на испиту љубави према ближњем. Посебно је истицао да треба да и своја искуства мењају и да се поучавају један од другог. А не као ово сад, (прича отац) видим да уопште нема сарадње међу монаштвом, не посећују се, свак се нешто држи подвојен за себе, а то није добро, не види се на њима присуство оне праве љубави, коју је заповедио Господ да имамо, и да ће нас по томе познати да смо ученици Његови. Отац је у својим говорима увек истицао и помињао велике духовне оце и подвижнике задњих, скоријих времена, често би се сећао њих и причао нам ко су они били и како и где су монашки живот провели. Много је истицао и богомољачке покрете, и хвалио да су тада сви чланови тих заједница били тако духовно оспособљени, да су могли одмах бити и замонашени, они су били као једно, посећивали су се међу собом, помагали у невољи у болести, а кад се за нешто моле, сви се заједно моле, а често са њима на тим скуповима су долазили и Владике и свештеници и монаси, и моле се заједно. Сви су били преплатници штампе. Православне Мисионаре су сви имали, па и друге књиге су куповали, свак је имао као малу библиотеку. Из тих богомољачких покрета потекли су многи монаси и Игумани и старешине, свештеници. Отац је саветовао да увек своје Владике морамо слушати, увек, да они одговарају за нас, и да ми морамо њима бити покорни и искрени. Никада није дао ни зашта да се слаже Владика, са сузама је стално нашег Владику дочекивао, до земље се поклони пред њим, и узме Благослов. То се види и из описа о томе како смо подизали манастир Светог Луку, како је отац остајао при томе да ипак слушамо Владику, иако смо имали пуно разлога да му се успротивимо и да не градимо ништа више, баш зато што смо имали и велике опомене због тога у манастиру па и указе Божје да је друго била Божја воља да се ради, а не тако како Владика захтева, али ми смо морали радити како нам он нареди. Зато што је отац говорио, да је владика одговоран, ми смо га упознали, ми не можемо по своме, јер ће нас он онда сматрати као непослушне и да се противимо њему. Колико је отац имао љубави према свим црквеним личностима па и према Владикама, могу сведочити и многи верници који су долазили код оца да разговарају, и увек би отац по нешто рекао и о великој части и одговорности Владика. Они ће нас привести Богу са својих Епархија, они морају да положе рачуне за нас, наше спасење, а ми смо дужни да их слушамо. Увек је отац истицао да се сви требамо утедати на Светог Владику Николаје Жичког, и са сузама је говорио како је он Хришћанском љубављу бринуо о сваком детету Цркве и сваком дао савет и простом и школованом, и монаху и свештенику, и обичном грађанину. Али знао је отац и да често са 203
болом да каже, да ће бити у задње време Владика који се неће тако са таквим старањем односити према својим Епархијама, и да ће због тога многи доживети патње и прогоњење.
Још нека од пророштава, савети, укори Негде задње године свог живота на земљи, отац је једном тако чудесно, почео присутним гостима да прича и о тешком времену које долази за Србију, па је и говорио и о тешком стању и неслози и међу Црквеним људима и да неће бити праве слоге ни међу њима. Али тада нам је рекао, причајте и другима, да када се то збуде, да се не уплаше, да знају да ће то време дођи и да морају са вером само Богу се молити, али да ће бити подељености. Између осталог је рекао: „Много Владика и теолога у задње време неће се руководити по Божјем расуђивању, оним што је за народ корисно, већ по чулном, телесном, застраниће, а и по наговору људи, угађаће им, биће ту и политичара и других са којима ће они и пријатељства градити. Неће расуђивати по поукама Светих отаца, већ смојим знањем, користећи надмено поверену им власт, да наметну нека своја правила у Цркви: било о посту или неке друге новотарије, које до тада нико чуо није, и томе ће се чудити многи. И народ ће сам то увидети, многи ће се успротивити, јер ће духом осетити да то нешто није у реду. И тако понешени својом надменошћу и гордошћу, а користећи велики положај и власт поверену, многе ће погрешне потезе повлачити, многе ће наредбе нерасудне давати, да ће бити тешко да их подчињени послушају и да их прате. Од њине гордости јавиће се плод њихових самовољних одлука (јер Бог се гордима противи, и своје путеве њима не открива): многи ће се послови завршавати преко везе, угађањем грешницима непокајаним и огрезлим у безакоње и криминал, који су своју имовину стекли на лоповски начин закидајући сиротињи, и тако ће у истим замкама бити са њима. Многе ће бринути Владике о материјалном, а монаштво ће се осипати, на духовно се неће ни мислити, тешко ће се са њима моћи споразумевати, многи неће моћи то одћутати, па ће бити прогоњени и испаштаће. Многе Владике и старешине ће примењивати неке наводе отаца површно, занемарујући суштину и ширину поуке те не сагледавајући, расуђиваће једнострано. Ширину поуке никада сагледали нису, а нешто своје хоће другима да наметну као правило ново. Измишљаће они и нека нова правила поста, и то ће народ збуњивати, и неке новотарије, али подвига они неће држати да по Божјем добију дар расуђивања и мудрости. Неки ће се тако понашати, а неки не, па ће међу њима бити раздора и неслоге, а народ ће то све и верници испаштати. Неки ће тако постати неосећајни, товариће тешка бремена да ће се подчињени чуду чудити како да поступе, а да не погреше. Тако ће живе људе гутати својим
204
нерасудним одлукама, без претходног саслушања и испитивања, па отуда ће бити пометња и прелазак монаштва из једне Епархије у другу, и неће имати ко да их саслуша. Отац је говорио: „О Владике и свештеници, немојте градити пријатељства из интереса са људима, већ их вери упућујте и тежите да их са кривог пута вратите, да не бисте зато били осуђени!"Многи су без искуства монашког сели у фотеље, и ту проблеми велики настају, јер они не могу много тога ни расудити како треба. Треба отићи и видети поједине Владике, који су прво били монаси па онда и Владике, како они као прави пастири знају сваког саслушати и савета правог дати. Такав је (поменуо је једног по имену) он је намучен, много, и монаштво га воли јер има родитељски став према свима. И манастири су му пуни монаштва, и нови чланови долазе, јер осећају његову љубав. Али и његов народ мира имати и слободе неће, треба склонити светитеље и друге светиње да шиптари не униште. Они ће се као примирити, па ће се осилити, па опет ће све наше палити, само да Србе протерају. А онда ће они опет силом границе наметнути нове, а свет ће то мирно гледати. Док не дође владар са Круном да Србијом влада, тамо мира бити неће. Па и наши су преци морали бежати пред Турцима, па ће и сад тако време дођи. Неће они само део Србије тражити, него ће и део Црне Горе и Грчке и Македоније. Поново ће се населити монаси по планинама у делу Србије где је мирно, ту ће и нове светиње обновити. (О појединим владикама) „И други Владика исто мира имати неће,.... У Црној Гори ће велика пометња бити, многи ће застранити и отићи са туђином, владари ће народ делити, али тамо су се племена увек делила, па и сад ће. Многи ће мученички и тамо отићи, страдање мора бити. Срби ће ако их и деле, увек у вери заједно бити. Многи ће монаси тамо на понос монаштва и примера бити. Али и Владика, мудро о свима очински брине и сви у слози живе. То је за пример свима. А овај Владика... нигде мира са собом нема, он што на ум то на друм, ни у Цркви мира нема. Било би му спасоносније да се повуче и о себи брине, него што тако ради. Нека спозна себе, а не све да тако са виком решава и избрзно, то и народ види. Није све у вештом говору, него у мудром делању и поступању. Сваког треба саслушати, па суд доносити. Брзина је увек штетна била. А... Владика, дете, шта може дете неком да науди, да напакости. Али мора некад мало и строжији да буде, деца то осете, па се онда осиле, ни то није добро. Благо њему, деца су деца, и остају таква. Кад би међ децом тално био, најбоље би му било. (то је говорио о неким Владикама које није видео нити се са Њима сусрео.) А овај.... мора, не сме да пуста да му врачаре у неким селима се више питају него свештеници, и да њих народ више слуша, несме да се угађа народу да по савету њином раде, већ треба то протеривати и јавно говорити 205
народу. То је много штетно, и да народ више у таквим заблудама живи. Али манастире народ воли и много посећује. Има наша Црква још Владика који су на понос. Но са појединим неће моћи никакав договор да нађу, и биће неслоге међу њима због тога, различито ће мислити, па ће се на крају неки морати издвојити од њих. Морамо се чувати од лукавих и надмених у задње време. Лепо кажу, зло ће доћи од начитаних. Биће они надмени, љубопитљиви, радознали, ласкави, ником се неће покоравати, а делиће памет свима. Они школовани земаљском науком, надувени свакојаким овосветским знањем, који изврћу праву науку о духовном животу, или на свој сопствени начин допуњују, или то чине из своје користи и то хоће да наметну другом, ма ко они били, треба их се клонити. Многи ће теолози такви бити, али ви знајте, да будете обазриви. Они нешто стално истражују, испитују, многи ће у јерес скренути, нема шта ми да истражујемо, само имамо да се учимо по Светим Оцима како су нам оставили у наследство. И то знајте, без труда и подвига нема духовног напретка и спознања правих путева. А они хоће надувеним знањем да докуче оно што су многи само подвигом постигли. То не може. Многи су питали оца, како ћемо оче разликовати који духовници правилно уче и Владике, како да то спознамо. А отац каже: Па ето како, по плодовима ћете их познати, где се њихови манастири пуне, монаштво се множи, и живе у духовној слози и миру, онда значи да таквог треба слушати и од таквог савета примати. Значи да они духовно стоје у здравој науци и знању. Тамо и народ иде и помоћ и савета тражи. Али, где се нешто нејасно догаћа, крије, затачкава, лоше на гласу, где братство бежи и растура се, где се нека новина у правилима уводи, ту значи да нечег има и нешто није Богу угодно и значи не може се код таквих ни савета тражити. Па и сваки хришћанин који је срцем предан Богу може тачно да душом осети кад и обичан разговор води са неким, ко је застранио у нечем или не, тачно му неки сигнал то укаже да се клони таквог. Наглашавао је отац да неће бити у задње време духовника који ће мудро знати да подуче вернике. Биће их, али ретко. Но нека се верници моле, и то срцем, исповедају, посте и причешћују, и Господ ће их Сам научити. Оно што је корисно, њима ће се појаснити и пут отворити, а оно што није, биће им склоњено, или појашњено да неводи добру. Осећај неки у човеку тачно говори, а све што се са немиром јави, што некако оптерећује човека, то је од "онога", а што је са миром, то је од Бога. Савети оца Гаврила о лечењима неких болести лековитим биљем Како је отац одрастао у време кад је лекар био реткост, а медицина још неразвијена, он је научио, што од своје мајке и баке, а што и он сам кроз свој живот, да када се разболи, примени неки од лек од трава, али увек уз 206
претходну молитву, и тако болест излечи. Саветовао је и сада, да када је медицина мнош савременија неш тада, да многе бољке човек може чајевима да излечи, јер како је говорио, лековитост трава још човек није потпуно испитао. Говорио је често, да су и сами пророци Тарабићи, говорили, да ће умирати људи од тешких болести, али да неће знати да је лек за те болести свуда око њих, газиће по њему, само они неће знати који је и у којој се биљци налази. Саветовао је: када има нека рана, кад се човек посече, па тешко зараста, или слично, или овако се отвори рана нека; онда се узме млад чист пчељињи восак, загреје се, онако да се отопи, али не да кључа, и у њега се додају исецкане траве на ситно, цветови кантариона, хајдучке траве, боквице, мајчине душице, и то се све помеша у восак отопљен и загрејан, не сме се прокувати, да не би биљке изгубиле лековито својство, и тај се восак стави на чисту газу, и онда се онако млак стави на рану, целом ширином да је обухвати и прекрије, па преко тога се стави још једна марама и то се чврсто превеже преко, да восак остане прионут на месту ране. Остави се тако превезано и да преноћи на рани, па се опет понови исто, исто се топли облог стави, већ за неки дан ће се рана сама чистити, онај ће восак да извуче из ране све нечисто, и онда ће се полако почети повлачити упала и почеће да зараста рана. Ти су мелеми добри и за многе лишајеве и енцеме и где је опекотина, да брже зарасте, јер онај кантарион, прах из његовог цвета, па и других биљака има својство да инфекције чисти, убија бактерије гљивице и дезинфикује рану. А млад восак има својство да и лечи и да се рана што пре зацели и зарасте. Такође је саветовао и када око заболи, јави се црвенило, било од хладноће или се инфицира: тада скувати чај од камилице, па у мало тог малког чаја растопити мало меда и мало шећера, и тиме натопити чисту марамицу или газу, и то ставити на око, да буде наквашена марамица тако да се течност из ње цеди и у око да уђе и да буде млако, топло. Тако мировати, и по неколико сати то на оку носити, превезати марамом да не спадне, и после кратког времена, оно црвенило ће да нестане, и бол ће нестати. Када дете има температуру, или одрасла особа, не сме да чека да она порасте на 40. степени, онда може да се доживи фрас, кома, оштећује се мозак, нерви, плућа побеле, све, него чим се види да температура расте, одмах се изренда кромпир на ренде, и то неколико, тако да се подели у кесе и стави се на ноге, и то да прекрије прсте и зглобове на нози, па се завије чврсто да се за ногу залепи, да не спада. То се подржи тако једно 20. минута, највише пола сата, па се опет понови, нов кромпир се изренда, и поново стави не ноге. Већ од друге облоге температура ће да опадне. Јер кромпир има својство да извлачи температуру ван тела. У исто време се мора тада кад се стави облог на ноге, и на плућа ставити крпа натопљена са млаком љутом ракијом, ако има комовица од грожђа, најбоље је, па преко те крпе 207
пешкир, да се неби брзо охладио, јер обично се температура јавља тако висока од нахладе, упале плућа, грла, и тај се облог подржи на плућима једно пола сата, јер тај облог извлачи ватру из плућа, да их не оштети, да она не побеле, него ватру извлачи ван. Исто се и на главу стави на слепоочнице, кришке лимуна или по лист купуса, онако се мало лист умекша са нечим, да не буде онако чврст, и то се ставља да хлади проток крви у слепоочницама и на глави, да неби од топлоте добио се фрас, удар на мозак. Такође тада се мора пити чај од неких трава, било кантаиола, липе, нане, матичњака, мајчине душице. Тако не дати да температура расте, и да остави последице на деци, док се не дође до лекара, да се установи узрок високе температуре, и онда се добију лекови за то. Саветовао је да је за болести бубрега и бешике, најбоље пити чај од брезе, од браде кукуруза, и обавезно чај од листа крушке. У врелу воду кључалу, измакне се са шпорета, стави се листова једна шака и поклопи. Тако одстоје пола сата, сат, и онда се пије чешће по шољица, стално тако по 10,15, дана па и више ако је упала већа. Лист од крушке је најачи да излечи инфекције бешике и бубрега, да очисти канале. А такође и лист од першуна, њега пити стално, и поред тога што је добар за чишење бубрега и бешике од инфекције, добар је јер јача крв и помаже јетри у стварању крви, и чисти јетру од штетних материја. А такође и кантарион, чај од њега чисти јетру, помаже и жучи и варењу, даје отпорност организму, помаже при зарастању, обнављању ткива. Такође је кантариол добар и за нерве, нервне ћелије јача, опоравља после стреса, и босиок такође, босиок се може додавати у сваки чај који се пије, даје бољи сан, јача нерве, делује смирујуће. Код проблема са варењем, саветовао је чај од мајчине душице помешан са кантариолом, турском травом и матичњаком. И то онако горак попити, он чисти слузокожу желуца, помаже у варењу, и обнавља слузокожу желуца. Такође код дизентерије саветовао је да се пије чај од листа дуње. Било свеж, или сув, потопити са врелом водом, пити онако топлији и после прве шоље чаја, одмах ће бити боље. Када нека рана гноји или црвени, или чир се појави негде, одмах се стави на то место лист од подбела и боквице, превеже се неком марамом да не спадне, и тако по 2-3 сата се држи на болном месту, па се опет промени, ставе се нови листови, и тако ће одједном почети да се рана чисти, гној ће се почети сам цедити и рана ће се чистити и онда и брзином зацелити и зарасти. Ништа брже не може да гној из ране извуче ван него лист од подбела и боквице, тај је лек народ увек примењивао, и увек је помагао, чак и код рана које и кад иду лекарима, па опет не зараста брзо рана, тај лек помаже да рана што пре се зацели. Код бронхитиса пити исто горе наведене чајеве, али обавезно и слез. Он је добар и за искашљавање. Пити што топлије запржено млеко, са шећером да порумени, или запржено вино, кувано. Одмах се тегобе ублаже, бронхије 208
се смире, и нема оног надражаја за кашљем. А код болести срца саветовао: коштице од брескви или кајсије искрцати и јести језгре из тих коштица по неколико дана, често, јер у њима има нешто што помаже срцу, храни мишиће срца, говорио је да зато и коштица има изглед и облик срца, и да је за срце и корисна. Код малокрвности је саветовао да се пије сок од купине, од коприве, младих врхова, али не цвет, он није добар, већ само млади врхови коприве се ставе у врелу воду, и онда се пије топло по чаша само на размаке временске, јер она може да скине притисак брзо, зато се не сме пити много. Кад су деца нежна и бледа, саветовао је да пију по чашицу вина стално домаћег, и да једу грожђе, оно даје снагу човеку. Па и да се пије чај од цвекле, или да се једе у храни, кувана, као салата. Може и да се изренда на ситно цвекла, свежа, и шаргарепа исто, па јабуке, неколико, и то се помеша са медом, и да се једе као воћна салата, ако деци је то лепше, и тиме да крвну слику поправе. Такође чај од жалфије, да је добар за скидање притиска, али и свих стомачних тегоба, помаже у варењу, код упала слезине, жучи, помаже и рад црева. За опоравак нерава, од стреса или овако оболелих, саветовао је лек саставњен по рецепту: 500. грама ораха самлевених помешати са 1кг. коцке шећера беле, али да се тај шећер у крпи истуче са дрветом и уситни, помеша се са 1кг. меда. Затим пола килограма шаргарепе ситно рендане, и 2-3 лимуна, рендана кора и сок се исцеди. Уз то све и ако се има 50. грама рена ренданог. То се узима рано изјутра, пре оброка, па и у току дана пре сваког оброка, одмах ће се приметити опоравак после само неколико дана од узимања тог лека. Тај лек је добар и за малокрвне. Јер, стално је отац истицао, да је орах јако добар и хранљив, има лековита својства, има и јода у себи, а и да његова језгра има изглед и личи на велики мозак код човека, баш исто, кад се преполови језгра, тако стоји и мозак човеку, па да је и орах користан баш за све нерве и лечење нервних болести, па и за памћење, код деце која слабо уче, или су нејака, неухрањена, слабо расту и напредују. Такође да је добро и стално узимати мед са саћем, младим воском, и то јести сваког дана, јер восак је користан за све и мед. Код реуме је саветовао да се на болне зглобове ставља облог и то: узме се трина од сена, а то је оно ситно све што отпада од траве кад је суво сено на гомили, има ту и сувих цветова од трава и листова. То се стави доста тога у врелу воду и попари, онда мало одстоји, стави се па се вода исцеди, а она топла трина се стави у неке врећице платнене, то се мора брзо радити да се не охлади, и тако се те врећице вруће ставе на болне зглобове, као облог се направи, било на руке или на колена или на зглобове стопала. То се понавља често. Болови се много умање, или потпуно нестану. Тада је добро и зглобове мазати са млаком комовом ракијом, али у ту ракију треба ставити 209
ренданог рена да стоји неколико дана, и тиме онда масирати руке и ноге када боле од реуме. Јер онај рен даје још већу јачину ракији, и она извлачи реуму из организма и лечи упале. Отац је саветовао да је користан веома род од клеке, и плаве и црвене клеке. Да се скува чај, у врелу воду се убаци род клеке, куглице тамно плаве, и то се онда пије нешећерено, добро је и за бубреге, и чишћење песка из бубрега, па и за жуч је добро и све органе за варење. Затим такође и род од дрењина, свеже зреле набрати и јести, или од њих џем направити, кад онако презреле, и то је јако добро ко је малокрван, неотпоран, ко нема апетит за јело, после операција, даје отпорност организму. Јер, говорио је отац, не узима се џабе дренова гранчица и ставња се уз Бадњак, за Божић, па се каже да буду здрави ко дрен, значи дрен је здрав, плод његов. Саветовао је да човек никада не сме да уморан пије хладну воду, да може одмах да се разболи, нити да се знојав одмах умива, да може да добије упалу мозга, или да се неизлечиво разболи. Да никада не сме човек да заспи у хладу под орахом, да је то толико опасно, да онај студено хладан хлад од ораха а и пуно јода има од листова, да ту може човек тако да се нахлади, и да од тога и умре. Причао је много примера када косачи или копачи на њиви, у подне легну у хлад под орах, и ту заспе, чим се пробуде само почну да дрхте, никако да се загреју, само им буде зима, онда почне температура и тада често помоћи нема. Она хладноћа прође кроз цео организам. Многи су тако умрли, чак и у болницу их одведу, али помоћи нема. И тако много још савета је и поучних примера говорио, али ми многе нисмо ни стизали да запишемо, од других послова, али смо, видело се ту грешили, јер све што нам је говорио било је од сваке користи. Савети очеви духовним болесницима Пропустила сам у претходном да напишем, да је отац у манастиру увек примао болесне да побораве на дуже време у манастиру на молитиви. Било је ту много и душевно поболелих. Отац је говорио, да ако их ми не помогнемо, у манастиру саветом, нико им помоћи неможе у свету, лекари нервне болести немогу лечити, они само заваравају болесника неким лековима, опијају га да не буде агресиван. Све друго могу лекари лечити, али душевне болести не никада, нису могли кога да излече. Такви се болесници само лече по манстирима код Светитеља, по савету великих духовних отаца. Душевне болести су директна последица греха, и то нарушеног моралног закона Божјег. Ту демони нападају човека или пак уђу у човека по греху и запоседну му ум и помраче га, или га овако муче у телу, и они не владају са собом. Ту помаже само да се укућани исповеде, да се пости и да се стално буде на молитви, а где ће они тако болесни да буду на молитви, ако их у манастирима не приме. Значи, њима се не може на други 210
начин помоћи, они су заслепљени, и оковани, њих демон тера да раде и што они не би хтели, они су опседнути. Треба да духовник полако исповешћу свих ближњих добро испита на који начин је демон ушао и запосео га, по којем греху, па онда и тако лек применити и савет. Јер кад се открије узрок, онда је све разоткривено, и онда се самим признањем греха и окајавањем истог, демон тера из човека, јер нема права више по том исповеђеном греху у човеку да обитава. Али да би болесници могли да примене и пост и молитву, морају да се неко време прихвате и у манастирима. Тако да су се често многи питали што у манастиру где је отац био, често има и болесних да ту бораве на дуже време. Отац је тако захтевао и саветовао им. Многи су се опорављали и одлазили излечени, или у толико видно бољем стању, да се болест више није код њих ни примећивала. Но знали су они да док бораве у манастиру да буду напорни нама члановима па и другим гостима, праве и галаму, и вику, направе немир, па се за трен онда одједном промене, и некако почну да долазе к себи. Често су демони из њих, тако опседнутих проговарали. Или почну да реже на оца кад се он моли у соби, или на све нас, или почну да грде оца, да се тресу кад наиђу поред оца, да не могу да задрже поглед на њему, или питају онако са љутим погледом: шта ће овај старац ту, ко га је довео, да не могу од њега ни у конак да уђу, да га се боје(а то у ствари демони говоре) и тако слично. Једном је дошао један такав болесник у манастир и тражио је да буде ту који дан и да непгго помогне у манастиру радити, а било је пред Славу. Отац га је примио. Али одмах се видело да тај болесник не може да издржи присуство очево, па чак да у његову собу не може ни да уђе. Некада је њешво понашање било и смешно, јер како се понашао, као за час пође према оцу, као да га се не боји, сам као себе уверава да га се не плаши, али убрзо се повуче, одустане. Па онда прича, режи на оца, прети му, па као у једном часу се осили и каже; ма шта се ја бојим једног старца, па ја сам био по десет људи у кафани, а сада да се бојим једног сићушног старца, ма што се ја тресем од њега, види га како је ситан и мршав, шта он мене овде мучи и наређује ми и командује шта ћу да радим, има да радим како ја хоћу, (па као пође према оцу), али одједном почне да дрхти, сав се тресе од неког страха, и онда одустане, сав побледи у лицу, за час се изгуби, збуни се, не може ни да говори. Но када пође да иде кући, нешто га враћа и опет иде и сам прича; ма не могу да идем кући, морам да слушам овог старца, он је добар, он мене воли, он се моли за мене... . !" И после дужег времена проведеног ту у манастиру он се осећао боље, почео је да помаже у пословима, више није био онако агресиван, после је отишао са верницима у Румунију да се поклони Светој Петки, и како верници кажу који су били тамо, тамо се и исповедао и одмах му је било боље. Долазили су тако и неки болесници из болница, па чак и деца која су се дрогирала, већ на самом извору Свете воде, када се умију, многима је бивало 211
боље. Било је много примера исцељења на самој Светој води, којих смо ми чланови били сведоци. Један свештеник из суседног села је довео болесног мештанина, који није знао куда иде путем, водили су га. Прочитао му је молитву на самом извору, и када су пошли уз степенице према Цркви, одједном је овом болеснику било боље, а сви су присутни видели, да је нека животиња огромна, налик на свињу, онако црна, одступила од њега, и само је нестала. Тај болесник је само плакао, и причао колико се годинама мучио, да ни лекари нису знали шта му је. А ето, сада је како он каже, потпуно здрав. Други пример је био када је ту исто на Светој води у манастиру Светог Луке, када је дошао неки дечко на бицикли, и одједном тако брзином баца ону бициклу и трчи на Свету воду. Ту су били и радници неки, радили су нешто на конаку, и одједном, тај дечко, како је сишао до Свете воде, и умијо се, одједном је почео наглас да прича све своје грехове и да плаче и да кука и да се каје, клечао је, плакао, подизао руке ка небу, тражио је опроштај. То је било језиво слушати, његово гласно набрајање и кукање. Сам прича све своје грехове и набраја све по реду, и да је тукао и оца и мајку и све то кроз плач и јаук моли се и признаје ту код Светиње шта је урадио. То је било до тада невиђено, да неко тако дође изненада, и тако одједном почне да наглас са кукањем да се исповеда пред свима гаасно. Било је примера да дођу и омладина који су од узимања дроге, потпуно изгубили били и памћење и све. И ту дођу са родитељима, умивају се на Светињи, па онда и понесу кући да пију водицу Свету. После неколико дана поново дођу, али видно су боље, већ сами ходају, причају, разговарају, вратило им се памћење, иако се види још оно бледило на лицу, али видно су боље и родитељи њихови то са радошћу сведоче. Била је и једна искушеница душевно болесна која је ту дуго била у нашем манастиру, и лепо се опоравила, али дошла је мајка и хтела да је одведе у неки манастир ближи њиховој кући, али отац Гаврило није дао да је води из овог манастира где се она добро осећала. Али она је као мајка тако одлучила, и када је одвела у тај други манастир, та девојка је поново поболела, и после тога је ишла само од манастира до манастира немајући мира. Било је ту још много примера како су верници добијали помоћ код те Светиње, али сада не можемо све побројити. Последњи дани земног живота оца Гаврила Отац је до саме кончине своје био покретан, није лежао на постељи, устајао је, кретао се до Цркве и по дворишту, иако је већ све мање узимао храну, није показивао слабост. Одједном, једног дана, негде око 40. дана пред 212
смрт, потпуно је престао да узнма храну. И то мирно нам је рекао: „не, нећу ништа јести, донесите ми само мало вина са водом". Како је отац то изговорио, одједном смо у души осетиле ми сестре да је то знак очеве скоре кончине. Неки осећај нам је то јасно рекао. Оцу смо донеле мало вина и воде, и он је то помало пијо. И тако сваког дана, донели смо му и мало сока од воћа, и отац је са тиме само по мало квасио уста, али устајао је и даље на молитву, палио своје кандило, причао са верницима. Ни једног часа се није пожалио да га нешто боли и није хтео ићи код лекара. То је право чудо, да он иако није узимао храну, он је до задњег часа земаљског живота био покретан и свестан, иако у својој 98 години. Једном када сам ушла у собу код њега, он је рекао да више не види да чита молитве из молитвеника, чак ни на лупу, јер са наочарима одавно није могао да чита, и онда је реако: „нека, читаћу овако на бројаницу" И тада је устао до стола, спустио је молитвеник свој стар 150 година и лупу са којом је до тада годинама читао. Тада сам са болом погледала, све је у мени задрхтало, само схватање да је дошао и тај дан, да остави своју најмилију „књигу молитвених уздаха к Богу" са којом се није раздвајао, да је то била последња његова прочитана молитва из ње... Са болом сам изашла из собе, да отац не види да плачем. Не могу а да не напишем, да ми је оног часа кад је отац рекао да више неће узимати храну, нешто је застало у грудима, бол који је, теоретски смо знали морао једног дана доћи, али сада кад се примиче тај дан, нама се све показује нејаснијим, све се питамо „није могао још сачекати". Па некако смо мислили да ће он тако стално са нама бити, тешити нас и бодрити, да му утрчимо у собу било које време, да се са њим испричамо, да му некад сигурно и досађујемо, јер и поред нас чланова, ту је и народ долазио стално. Али он никада није рекао нама да му сметамо, он је све нас сматрао својом децом. У трену ми је прошла мисао, ето, како је тако све као неком брзином прошло, као трен, толике године смо у манастиру, а учиниле су ми се сада као да су биле минути. Слике су ми се ређале у глави и сећања. Колико пута само су деца долазила код њега и играју се са њим, грле га, и он њих. И то како долазе у манастир, право у собу код оца, и онда не излазе отуда дуго, он им прича, ако има бомбоне да му је неко донео-он им даје, и тако увек. Монахиња Серафима, старија наша сестра, имала је послушање да стално буде са оцем у соби, да пази на оца да не падне, да му дода нешто, и ако хоће да прошета, да га поведу. Са њом је био задужен да брине о оцу и побожан брат из села, који је стално са оцем био у соби. Мати Серафима је још и пре него што се отац разболео, имала послушање да оца обилази у соби, да му провери ватру да ли гори, када ми нисмо ту, нешто радимо. Она је исто била стара монахиња, имала је 88. година, али је била покретна, и долазила и на молитву у Цркви и стизала и са гостима да поседи и поприча. Па једном приликом ми смо дошли у собу код оца, па ту нас неколико се сакупимо, па често кад нешто отац нама
213
прича, или онако из милости, верници га загрле са обе руке, и отац се увек расплаче и каже: „Деца моја, какве ми је лепоте дао Бог, да ме пазе и да брину о мени!". А то се понављало најчешће са децом, ко год дође од деце, само трче код оца и кад полазе натраг обавезно оца загрле, а он њих благосиља. А једном приликом мати Серафима стоји на вратима, па гледа како се нека деца окупила око оца и само нешто живо причају, па и нека старија браћа ту, а мати гледа, гледа то са врата собе, па ће рећи: „Јао, шедам и чуду се чудим, шта је то да једног старца старог 100 година само деца грле и љубе, па не могу да верујем, шта је он, па да чим дођу само видиш у соби су код њега и нешто причају. И што морају сви да га грле, ко да је он неко, обичан старац. Па то ми је за чудо, и не могу се начудити, још сам виђала старијих монаха, али овако да са неким поступају, нисам видела. Обично деца беже од старијих, али ови не, ово нема нигде. " Наравно, мати је то рекла онако искрено са чуђењем, јер јој се све учинило тако чудесним такво поступање деце, али и милим. Сви смо се насмејали таквим речима мати Серафиме, а она на крају разговора каже још: „па ено чуда, старац готов спрема се да умре, а они напали да га љубе и грле, о чуда да се деца не плаше ништа, још сам чуда видела, али ово нисам. " Једно је дете чак узело бројаницу из очеве руке и почело само да је окреће у руци уз молитву, док смо се ми дивили. Али, сво време полако смо у души себи говорили да морамо да се помиримо са тим, да отац не може дуго без хране живети, и да се примиче дан његовог упокојења. Знала сам да док нам је отац ту са нама, имаћемо неку слободу, и духовну одбрану, а чим он умре, бићемо као сирочићи, немоћни и нејаки. Сетила сам се тада да је отац рекао мало пре тих дана: „кад ја децо умрем, нећете ни ви више моћи овде издржати, нећете имати подршку ничију, имаћете невоље, мораћете отићи. Јер они нас монахе овде не сматрају ни зашта, овај народ је чудан, не каје се, а и сам Владика није о нама бринуо да ли имамо и како живимо, па тако, нећете моћи да издржите невоље, мораћете отићи одавде. " Али шта нам је било за чудо, отац од како је престао да узима храну, ни једном није причао ништа о својој кончини, нити је то помињао. По свему видимо да је он знао да му се ближи крај, али није хтео тиме да нас да плаши. Мама и ја тих дана само понешто расејано радимо, али чим уђемо у собу код оца, сузе нам пођу, почнемо да плачемо, и морамо да изађемо из собе. Знам ја да монах не треба да плаче услед растанака, већ увек гледа из угла вечности, али то је нешто јаче, тиме човек тешко може командовати. Болело нас је „и где се напати толико са нама", прво у старом конаку, кревет на блоковима даске поређане, па онда неки душек, а испод кревета слива се дренажна вода из натопљеног зида, на вратима ћебе уместо њих, таванице нема - већ зашушкан цреп... И сви смо имали тако неке импровизоване лежаје, па је једном отац Нацко, свештеник из Ћићевца, који би долазио за бденија и на Славу, видевши где се мучимо и како, а тада би и сам коначио 214
на тнм клупама, из сажаљења нам је тада завештао да кад се он упокоји, да нам поклања кућу своју на дар манастиру, „да имамо да се више не мучимо". На жалост, ми смо после смрти оца годину дана биле приморане да одемо из тог манастира, тако да су други који су дошли у манастир тај дар и наследили. Но, и када смо се уселили у нов конак под плочу, није нам било боље, стално је у собу улазила вода и влага, а и биле су собе хладне, под плочом. Све то нам је било тешко, јер да смо на неком другом месту правили конак, можда би га и саградили, али овде, није се никако дало. О томе је отац последњих дана говорио да ће се овај конак морати рушити што је направљен овде, где није га требало градити, и чак је говорио да чује и ударање чекића по плочи, и да чује како га радници руше. И тада је рекао: „Ево чују се како руше, мало ће да сачекају, па ће да наставе, овај се конак овде што је мора рушити, он ће овде да смета, овде се мора нешто друго градити!" И после неколико дана, заиста и ми сви укућани, све смо чули како се чује по плочи ударање мацолама, као да неко нешто руши, па то су чули и поједини мештани који су ноћи ту са оцем седели. И сами су се чудили свему томе, али сви су они знали, да тај конак није ту требало градити. Сви смо били преиспуњени тугом, сви који год дођу улазе право у очеву келију да га виде, а најчешће мати Павла и Серафима. Знала сам да немамо чиме да све припремимо за сахрану, а ни овако нисмо у манастиру имали ни за најосновније. И ја сам тих дана морала да идем и да просим по оближњим селима нешто новца од куће до куће, са једним старијим мештанином, који је и на почетку градње манастира био у манастирском одбору, а и сам је он то предложио кад је видео да немамо од чега, не да обавимо сахрану, већ ни за храну, а камоли за струју и телефон, гориво,... А то није да ја просим годину или 5 год. то је 10 пуних година, како морам за све ићи и тражити по народу. Међутим, увидевши да по селима не можемо скупити довољно новца, замолила сам мештанина да се одмах вратимо кући јер ми је веома лоше, а новац ћемо позајмити од мог брата који је у Русији, мог кума,... У Варварину сам примила 4 инекције за крв и срце, и чим сам дошла кући, посетила сам оца у соби, он је седео са осталим члановима, али кад сам ја ушла, отац ме је некако са болом погледао, и њему су се виделе сузе у очима, а ја сам већ почела да плачем, и морала сам изаћи из собе. Легла сам у постељу, али убрзо ми се бол само повећао у грудном кошу, и ја сам чим сам легла, одмах се онесвестила, пала у кому, тако да је мајка после кад је дошла мислила да ја спавам, и легла у други кревет, да, тако близу врата која су целе ноћи бивала отворена, устаје и обилази оца. А код оца би седела на смену и браћа из села побожна, који су тада долазила сваког дана, и дању и ноћу, и сами су желели да буду са оцем његове те задње дане земног живота. Ту је у манастиру био и један радник, брат Милош избеглица, који је ту по благослову Владике остао код 215
нас и био стални манастирски и мајстор и радник задње 2 године. Гушила сам се, чинило ми се да маму у тој муци дозивам, али ја сам то у мислима чинила, јер мама ме уопште није чула. И ко зна како би то све било, ја би се ту и угушила јер срце не би издржало, да отац Гаврило није викнуо из своје собе: „зовите мати Павлу, сестра Макрина се гуши, брже, умреће". Овај брат је викнуо у соби, мама је већ чула, сви су притрчали, почели ме будити, посипали су ме водом (они то причају, ја не знам шта је било), ја сам у једном трену дошла к себи, и одмах сам знала шта ми се догађа, али нисам могла увући ваздуха, и опет сам падала у несвест. Затим, хитно у болницу, тамо су ме мало повратили и саопштили ми да морам остати под терапијом неколико дана. Ја, онако у чуду, кажем, „људи ја не могу, отац може да ми умре, а ја да не будем код куће", почела сам плакати, и тако се некако договоримо, да иако је то веома ризично, долазим сваки дан на терапију. Потом, долазимо кући, и ми у собу код оца, зна се прво ту њега да видимо, а отац онако у сузама каже мени: „Немој кћери тако, не можеш ти сад умрети, мораш прво мене да сахраниш, ти не можеш сад умирати, ја сам сад на реду, а немој више ни ићи да се мучиш по тим селима, даће Бог, послаће да имате за све што буде требало". Отац је тада рекао и да би волео да му сандук направи неко од дасака, да се не купује. Говорио је, „монах сам, такав ми и припада". И ми смо оца и послушали, позвали смо једног мајстора из села, и он је дошао у манастир са алатом, и у сутерену од конака, узео и од лепих чистих дасака је направио оцу сандук. Онда смо купили тамнију фарбу и префарбали даске, тако исто и Крст, само смо купили слова пластична у продавници погребне опреме. Али сада је нама члановима било још теже, како прођемо и погледамо да се спрема сандук за оца, ми у плач. И за чудо, наредног дана, баш како је отац и рекао, да ће се збринути Бог и за остало, долази нам монах великог чина из Свете Горе, из Руског манастира, посетили су и помогли сирочиће, децу дома „Свете Јефимије" у Крушевцу. Знали су за наш манастир, и пре када су једном долазили, они су нас посетили. Тада је тај монах, видевши да се ближи кончина очева, дао 60 дм прилога. Казала сам му да ћу за тај новац отићи и купићу оцу покров и остало што треба. Овај монах је рекао да сами одлучимо. Тих дана отац је још много тога просто пророчки рекао. Тада је казао, да ће многима и његов гроб сметати, што је ту и што га посећују, да ће они који дођу после нас ту, рећи за нас да смо били ту само као неке скитнице, да нисмо ништа ни радили, нити да смо ту уопште и били од самог почетка градње. А ви сестре, говорио је отац, мораћете ићи одавде, јер ћете имати велике невоље и страдања. Невоље ће се само умножити, и зато ћете морати отићи одавде. Нико неће ни веровати како смо се ту намучили, него ће још рећи да смо и лопови били (све се то касније тако издогађало „уживо", а тада када је то отац говорио, пред своју смрт, ми смо се само чудили).
216
Говорио је тада „иису мене мештани ни живог много уважавали, сем њих неколико који су нас стално помагали и обилазили. Па кад би могли, кад ви пођете и мене да ископате и да понесете, јер они ме нису ни живог уважавали, па што ћу им и после, и мој гроб ту, и он ће им сметати што ће неки на њега свраћати и долазити". Сада се видело да је отац све више изнемоћао, био је лимун-жуте боје, плаве вене су се јасно пробијале кроз жуто провидну кожу, а кожа се само све више лепила уз кости и оцртавала их је, просто је прионула за њих. А овај наш радник Милош и још један брат из села, кад су пресвлачили оца, кажу нама да је отац толико мршав, да нема ништа на њему сем кожа и кости, да му се свасамо ребра познају, само кожа преко њих, а стомак је био прионуо уз кичму, тако да се само костур могао видети. Али отац је до задњег часа устајао са постеље, иако већ скоро 40 дана не једући, само му неко мало припомогне, и он је тако ишао сваког дана и до удаљеног пољског вц-а, до гроба није никад нико морао да га пресвлачи. Наравно да смо јавили и ужим члановима породице оца Гаврила, да дођу и виде се са њим, па и да се опросте. Они су га и посетили, син и та снаја друга, и унучад. Долазили су му и други верници и из других места да узму благослов од оца, а када би свештеници служили Свету Литургију празником, отац се причешћивао Светим Тајнама. Дошао му је и свештеник родом из његовог Драгова, кога је отац као тада црквењак, чика Вита, упутио и да учи за свештеника. Он је оца задњи пут и причестио, и то је из Цркве донео Свето Причешће у собу, и оца је Причестио. И у томе смо видели велику промисао Божју, да ето, дошло време да га то дете, о коме је он бринуо онда кад је било сиромашно како да заврши школу, и упутио га да учи за свештеника, да га то дете, сада свештеник, и спреми за вечност, последњи пут Причестивши га Светим Тајнама. Негде тих дана, мало пре тих дешавања, једна побожна сестра из Крушевца нас је сретила, и испричала нам да се управо вратила са поклоничког путовања, из Јерусалима, па да је посетила и светиње на Кипру, острву Патмосу, па на Светој Егини, па да је добила чак и на дар делиће Светих Моштију, деце Мученика Витлејемских и Никомидијских, па и друге светиње, и да ће доћи један дан да нам то све донесе и да видимо. Ми смо то са радошћу примили, и позвали је да дође када год жели да нас посети, и да о свему и попричамо на миру. Но ње после није задуго било да то обећање испуни, да дође, а ми смо стално размишљали како би волели да она дође још док је и отац жив, да те све светиње и види, јер он никада није имао могућности да за живота иде на тако велика поклоничка путовања ван земље. Но дани су се примицали, већ је дошао и 40 дан да отац нипгга од хране није изимао, само је пио по мало вина и воде, и само нам је нешто говорило да кад се наврши 40 дан, отац ће тад умрети. То нам је нешто јасно говорило. Освануо је дан Светог Архангела Михаила, велики празник. Ја
217
сам негде око подне пошла колима до Крушевца да нешто купим још шта треба, али кад сам силазила низ брег од манастира, видим иде та сестра побожна према манастиру, пошла код нас. Ја станем са колима, окренем се да је одвезем до манастира, а и знала сам да носи тако велике Светиње са собом, и била ми је част да је сретим и извезем до манастира. Док је возим ка манастиру, сестра мени исприча, да је хтела да дође до нас и много пре, али је све одлагала. Пошто је дан после светог архангела Михаила свети Нектарије егински, светитељ кога она нарочито поштује, последњих дана се нарочито молила овом светитељу „да јој стопе упути на неко њему угодно дело", да да неки дар, труд, те јој је тако дошла на мисао да тај дан проведе у нашем манастиру на бденију уочи славе Светог, и истовремено да нам донесе светиње које је донела са поклоничког путовања, као и фотографије. Ја сам сестри тада казала да смо сви тужни због оца, мало смо попричали, и ја сам казала укућанима да ћу пожурити из Крушевца, па ћемо тада сви заједно да причамо о свему и да се много радујем што нас је посетила, да нам исприча о тако великим Светињама. Тако је и било, стигла сам убрзо у манастир, нешто смо порадили од послова, попричали, и сестра је хтела да покаже нама сестрама фотографије, али ја сам казала да нећемо ту да то гледамо, већ да идемо у собу код оца и да ту са њим заједно и погледамо. Као да је хтело да се тако сакупимо сви код оца у соби, гошћа, мати Павла, мати Серафима, један побожан мештанин из села, и ја, јер су то у ствари и били задњи тренуци очевог боравка овде на земљи. Отац се обрадовао сестрином доласку, и рекао ми је да га подигнемо да седне, лежао је наслоњен на јастук. Ја сам га подигла да седне, а ми смо сви остали поседали тако у круг, сви скупа, неко на постељу код оца, неко на столице поред. И онда је ова сестра показала неколико фотографија са тог путовања, где се која Светиња налази, и онда је показала нам и делиће Светих моштију мученика Витлејемских и Никомидијских, то смо сви целивали, па затим смо целивали и чудотворне Иконе Мајке Божје, па онда миром натопљене вате са тих Светих места, и све нам је та сестра објашњавала редом од које је шта Светиње и где се налази, и по чему је значајна. Целивали смо и мирисне каменчиће, који миром миришу, а из испоснице где су се подвизавала два брата на острву Патмосу, и они су се у тој каменој испосници непрекидно молили „Господе Исусе, Сине Божији, помилуј нас грешне!" и „Пресвета Мајко Божја, спаси нас!"Они су се ту молили иту су и касније и сахрањени. Ту су их и одкопали и видели да су се они и посветили. И камен од те ћелије, где су се они молили, мирише миром, и сада верницима дају да понесу са собом ради Благослова. Отац је такође све узимао у руке и целивао са сузама. Сестра је тада дала оцу икону Мајке Божје чудотворне, и отац је узео у руке, целивао, онда је заплакао, одједном је погледао негде у висину изнад главе, и тако се благо нечем насмејао. И опет је поглед спустио ка Икони Мајке Божје коју је и даље држао у рукама и изгледало је као да хоће и даље да је гледа.
218
Међутим, ја нисам одмах приметила, да је тог часа отац престао да дише. Овај брат из села Горан, који је ту био са нама, брже је узео свећу од воска и почео да пали на очевом „неугасивом кандилу" које је обасјавало икону Мајке Божије јавивше му се, и само је рекао: „отац умире!" Ја сам са мајком се тргла, устале смо, али овај брат је рекао да не паничимо и не ометамо оца у часу кад се душа растаје од тела. (тај брат је често у селу обилазио болесне и био присутан кад су неки умирали) Наравно да нисмо издржале, почеле смо плакати, и просто не верујемо шта се догађа испред нас, али у таквом миру, какав се тешко може описати. Гледали смо оца, држао је и даље Икону Мајке Божје чврсто у рукама, већ је очи затварао, и тело је полако почело падати ка јастуку. Ми смо гледали, овај брат није дао да оца ми спустимо на постељу, очево тело се спустало тако полако и падало на јастук тако споро, тако у миру, као успорено, да то нико није могао описати, а у целој соби се осећао неописив мир и радост. Брат овај и ми смо онда оца положили у постељу, и позвали смо и осталу браћу побожну из села да дођу и да нам помогну и да оца припремимо за погреб. Отац се упокојио на дан Светог Архангела Михаила, увече, тачно 40 дан од како је престао да узима храну. Побожна браћа и наш ман. радник Милош, су одмах сви заједно остали у соби да оца припреме, све је већ било спремљено, одело, покров, сандук. И тада су браћа оца помазали управо тим уљима светим које је донела та сестра из Јерусалима и са Патмоса, спремили су га, и ми смо му само у руке ставили Крст дрвени, бројаницу, као и једну свећу из Јерусалима, која је била паљена на Христовом гробу. Ето, Божје Промисли, чекало се да ова сестра коју су саму разни послови и бриге задржавали да пре дође код нас, сада видимо, стога што је требало да дође баш тада да донесе Светиње и миро уља, да би тиме био отац и помазан. А та сестра из Крушевца, која се толико бринула како ће да нечим угодним послужи Светом Нектарију, јер је његов дан управо освитао, је још од вечери, па и сав сутрашњи дан светог Нектарија провела читајући псалме са још неком побожном браћом и сестрама над старчевим ковчегом у Цркви, док смо ми припремали све остало, за дочек гостију. Наредног дана, у манастир су стигли пуно свештеника, монаха и верника, била је пуна црква, па и испред Храма, чекали су у реду. У Цркви је владао необичан мир, служено је опело, сви су осећали присуство неког духа радости, само нека радост у души се осећала и милост, и само би човек певао псалме Богу, као што је и отац за свог живота много читао псалме, певао каноне и тропаре, тај дух је и сада владао и у Цркви и на његовом опелу. Поворка је изашла из Цркве према месту где ће његово тело почивати, где су радници припремили гробно место.* Ту је сахрањен, ту смо се, верујемо само на кратко, * Да очев гроб буде тако далеко од Цркве, готово на крају манастирске ливаде, то је наредио сам Владика. Он је захтевао да гробље буде што даље од Цркве, да неби кад 219
опростили са сићушним земним остацима нашег оца „Гаврилка", како смо га од милоште готово сви присни звали. Сви су гости остали на трпези, строго смо пазили да сви буду на ручку, јер је отац тако и за живота као монах увек строго пазио и волео да гости који дођу буду дочекани, и да буду почашћени. Преживљавање искушења које иам је старац наговестио И на крају ове књиге, написаћемо само још неке примере указа и опомена који су нам предочавали да не треба да градимо конак на том месту, те да је други пут развоја те Светиње, а не како је започет, али на жалост, није се послушало, није се придавало важности тим јављањима, и било је зато и страдања и опомена. А и чуда је било, као што сам и описала на почетку покушаја историјата манастира, па и сада ћу неке примере навести, било је чуда и опомена као када су чуда чињена „пред Фараоном у Египту" који је се и сам оглушивао о њих отврднула срца, па и на овом месту ту, где је тако велика Светиња Божја, и ту је било исто толико потврда и знакова и чуда, али тајна Светиње није још откопана, она се крије под земљом, и чека свој дан, када ће све бити пројављено и обелодањено. Ево још неких описа тих потврда и указа. На дан празника Светог Симеона Богопримца, тачније после бденија, на ноћ између Светог Трифуна и Светог Симеона Богопримца, свуда је око манастира и у самој Цркви чудесно мирисало миро Светитеља, и то тако јако и такав се неки неисказан мир осећао свуда у манастиру. А небо као да се те ноћи било спустило над манастиром, све је сијало около, све се видело као да је дан. Тога дана у манастир долази аутобус са верницима (што је била реткост) из Јагодине, и свештеник нам представља једну побожну жену, која му је поверила какво је виђење имала о нашем манастиру док је била у болници, где је оперисана. Она нам је тада испричала, да се тада била јако уплашила операције, и да се стално молила Светој Петки, да јој помогне. Када су је оперисали, она је пала у кому, када је и имала то виђење, које је касније када се пробудила, веома јасно памтила и свом је свештенику испричала, а сада је дошла, како и сама каже, да то и нама пренесе овде у манастиру, како јој иду у литију спотицали се људи на гробове, како је он тада мени рекао, и зато ми је наредио, кад сам га упитала где даје Благослов да буде очев гроб, он је рекао да то буде што даље од Цркве у ливади, да случајно не буде ближе негде, на шта сам ја одговорила; па неможе Владико даље, само да га сахранимо у туђе, тамо је међа, тамо више није манастирско, даље неможемо, нема где, тамо је туђе. Ондаје Владикарекао да може ту на крају до међе. (а данас га је ново братство оставило и изван порте, јер су зидом оградили порту а гроб је остао ван) 220
је то у виђењу и речено. Она је тада сведочила о том виђењу овако: „Када сам била у болници, опијена, одједном сам видела да је поред мене стала Света Петка, којој сам се и молила пре тога, и каже ми да док ми оперишу тело, да пођем са њом да ме умије на њеном извору у новом манастиру у Бошњанима који је саграђен. Довела ме је у том виђењу овде, и ишле смо овом стазом према Светој води. Тада ми је Света Петка казала, „ето молила си ме, и ја сам те довела ту да се умијеш и да оздравиш, али да кажеш овима овде у манастиру, да је ово био мој манастир пре рушења, када су га упалили, мени посвећен. И да не граде конак ту где су почели, јер ту он не може да се гради, него да га помере на друго место. А сада приђи да се умијеш на мом извору, па да оздравиш". Тада су се ту појавила на извору три монаха, и један је пришао и рукама је захватио воде, и умио ме је, и ја сам пила од те Свете воде. И тај монах ми је рекао: „Ми смо сестро били овде јеромонаси и ту смо поклани и ту смо сахрањени!"и показао је руком према овом брегу према Цркви. Тада сам се у болници пробудила, осећала сам се боље, није ме више било страх, била сам радосна и охрабрена". После свих тих указа, како сам Епископ није томе првдавао важности, ми смо одлучили да по препоруци једног побожог човека, доведемо ту нека стручна лица из једног рудника са једним апаратом, антеном, која може да региструје и покаже ако има нешто закопано под земљом. И заиста та антена је и показла да ту имају гробови нечији, кости нечије, затим да има нека шупљина, празан простор, нешто у бронзи и месингу, ту под земљом да је све закопано. Но ту су били неки радници са машином, која је радила на конаку копала темељ, и хтели су одмах и да копају, и почели су ту са машином да раде, радознали, али одједном је том машинисти припало мука и тешко, те није хтео да копа, а и из села је дошао један побожан човек и рекао је да је тог часа био заспао у колиби где је чувао лубенице, и одједном у сану му је неко рекао: "Иди одмах горе у манастир и кажи им да не копају на силу, неко ће погинути!"Тај човек је одмах дошао и рекао то ту њима, и зачудио се и сам се уплашио-када је видео да они нешто стварно копају те се и убедио у истинитост реченога му у сну. Они су се радници онда разишли и нису даље копали. Потом, отишли смо код Владике и све смо му то испричали, али он је на то рекао, да томе не придајемо важности, и да ми само радимо како је он рекао, тј. да наставимо да градимо конак, а да те приче не слушамо, јер како он каже, „ту нема ништа, ту никада није ни била Црква, него само онако Света вода". После неколико дана, Владика се пуно разболео, био је у Београду у болници, а ми у манастиру нисмо могли никако да градњу наставимо, само су се низале препреке за препрекама и опомене. Када су радници почели да звдају конак, тог дана је мог сина Љубишу у школи ударио дечак у главу, и то док се он није ни надао, из мржње што је 221
он нешто лепше за приредбу припремио од њега, и он га је зато ударио, и Љубиша је пао и ударио се у полицу металну од цвећа, и тада је добио потрес мозга и напрслину лобање у делу слепоочнице, са крварењем. Ту је дошла и полиција у манастир, дете смо пребацили на ВМА, јер је и војни осигураник, где је остало на лечењу месец дана. А онда су сродници молили да их не тужимо, јер како су им у Супу казали, да ће да одговарају и родитељи тог дечака а да ће он морати у поправни дом. Како је то све преживљено, и какве су то биле тешкоће, то би било дуго описивати. Али било је још опомена. Када дођу радници и крену да раде, ја се обавезно тог дана разболим, и то тешко и морају да ме возе у болницу. То се догађало много пута, и онда је отац Лазар рекао да ја више на том конаку ништа и не радим, јер сам имала толико опомена, а ако Владика хоће, нека настави и нека одреди ко ће да ради даље. На делу се заиста догађало све, како нам је и рекао отац Гаврило из Ралетинца, да ћемо радити, а да ћемо стално бити на почетку, и да ће се само у круг ићи, да неће бити напретка. И заиста, чудо је било, да ту у манастиру дођу неки верници и поклоне или прилог или неки материјал, а онда су после долазили и тражили да им се врати. Тако је један угледан човек довезао цемент да нам поклони, но како ми нисмо били остало припремили за плочу што треба, цемент је стајао, и он је дошао да узме јер није било тада нигде да се купи на стоваришту, а њему је требало за викендицу, па када ми будемо радили плочу, да нам довезе други. Међутим, касније када смо радили плочу, тај човек се понудио да нам довезе цемент из фирме у мешалици и тако припремљен само да се употреби. Али, како је стрм пут према манастиру, мешалица је просипала цемент, и тако да се опет није дао употребити, већ смо морали купити други. Тако су се сви радови морали радити све по неколико пута, рецимо први изливени темељ морао се сав повадити, јер је изненада напукао после киша, па се опет морао да излива други, а сам план конака се мењао по пет пута, почне се по једном плану, па се одустане, промени се план, па онда опет, види Владика да неће мештани да помажу, а био је планирао да на првом спрату буде велика сала за ручавање, он онда опет промени план, и нареди радницима да се ту президају собе и кухиња са малом трпезаријом. Па онда, мајстор који је монтирао звона на поклон, и то написао на плочици на звонима, дошао је касније и тражио да му се плати. Па такође и неки су поклонили били материјал за градњу, па су онда долазили и тражили да им буде плаћено. Тако да се није никако могло ићи у напредак, само се стајало у месту, само што скупимо и испросимо да кренемо даље са радовима, поново се појави неко и тражи нешто натраг да му буде враћено, било материјал или новац. Тако су тражили и даску коју су дали на коришћење, па онда и неке блокове и слично. Чак су и неки прилагали нешто новца док градимо, и то нам нагласе да нам дају то на поклон, а после 222
каратког времена дођу и то све траже да им се врати. Тако да се сваким даном и код сваког започетог посла у манастиру могло приметити да се не да ништа нормално са напретком урадити, већ да се само ишло у круг и стално се било на почетку. А најтеже је било са поменутим приложницима из Сокобање, који су врло мали новац дали да покријемо стари конак, бараку, а онда су дошли да живе у манастиру, и одмах су тражили да им се ураде гробнице и над њима капела. А када су то казали Владики, он је тако љутито рекао да се они одмах отпусте из манастира, а и овако су знали да се у свему понашају самовољно и гордо. Они, међутим нису хтели отићи, много проблема су нам приредили, па када су и отишли, прво су били једно време у суседном манастиру, па су и отуда револтирани услед новог „избацивања" решили да туже Владику и наш манастир, иако сам им ја сав новац вратила и они су потписали да су новац примили, али они су тужили за увреду части. И на Суду, како се Владика оградио и само доставио Суду да је то његова одлука, и пребацио суђење на манастир, али Суд је тражио да се образложи таква одлука. Међутим, мештани нису хтели да сведоче истину, па ни Игуманија суседног манастира, већ је доставила Суду писмено допис, тако као да неће она да ту опада никог, већ све као уопштено, и онда је Суд осудио да су они без разлога истерани, иако сам Суду доставила да сам ја само спроводила одлуку Владике, и показала сам Суду Акт којим је Владика наредио да се они из манастира отпусте. Али Суд је донео пресуду у њихову корист, и то је достављено да ми из манастира платимо њима ту увреду и све трошкове. И тада се Епархија ограђује, иако је одлука Владикина била, и све препуштају да морам ја као старешина да платим, јер ко ће други, него ја са члановима. А како смо се мучили да то све платимо, и од чега, би било предуго писати. Па чак и када сам прешла овамо у други манастир, они су још неке трошкове изнашли и то са закашњењем доставили када је велика камата порасла, и опет сам ја то морала да платим, само зато што сам тада била тамо старешина манастира, иако сам упознала садашњег Владику о томе, који ми је дао само 10. 000. динара да то платим, а рачун је износио око 800. еура. Тако је сваки посао који се тамо започињао, завршавало се са суђењима. Поред тог суђења, убрзо је Владику тужио и један иконописац, зато што му није испунио дато обећање, и поново, на Суду Владика и Епархија пребацују суђење на манастир, јер је он насликао иконостас за наш манастир, и то је насликао на поклон, а договор је имао са Владиком да му он да неки други посао да заврши и да му то плати, неку Цркву да ослика или да уради за неку другу Цркву иконостас, да му тај посао Владика повери. Како му није испуњено обећано, он је тужио Владику. И поново, мене позивају у Епархију да дам изјаву у вези свега тога, па да доставе Суду, али они, прво надлежни ђакон тада лукаво моју изјаву мења и додаје текст по своме, а не како сам ја дала изјаву, и поново пребацује суђење на манастир, па на крају, то значи да 223
ако Суд и осуди, да то поново манастир треба да и плати. То је више било неподношљиво све, такав начин нељудског и подлог понашања, и то товарити бреме неком, ко се толико мучи ту са члановима, где немамо ни за најосновије, просимо по народу. И наравно, ја сам отишла у Суд и дала другу своју изјаву, а прву(коју су ми изменили) сам огласила да је неприхвате, као неважећу. Тако су ми више суђења досадила, и то све што ту Владика уговори, после се испостави да мора да дође до суда. Али он није у томе видео неке опомене, нити је то сагледавао, нити ова сва упозорења и друге опомене које смо имали, већ је преко тога прелазио без обраћања пажње на све то, а невоље су се само рађале нове и нове, како нам је и рекао наш отац Гаврило пред своју кончину, „невоље ће вам се умножити и нећете моћи ту бити више, мораћете отићи одаве из овог манастира". Но поред тога, Владика је једном радику поверио да ради у манастиру, и то тада када је отац Лазар рекао да ја са члановима више никакве радове на конаку не радимо, нити да у том погледу ишта подузимамо, и Владика тада том раднику повери да он ту ради малтерисање конака, уводио је струју, копао канализацију у дужини преко 100. метара, па онда је купатила урадио, све плочице и остало, затим штахт за воду, и друге послове је све ту радио, да не набрајам сада, и то му је пред свима рекао Владика да он само ради, а да ће му лично он платити, наравно из новца Епархије, те када заврши то све, да се њему јави. Тако је овај радиник то све и радио. Када је дошао Владика у манастир, и видео да је он то све урадио, он је рекао том раднику да дође у село Парцане наредне недеље, где ће ондоћи да служи, и да ће му донети новац. Тај радник је отишао, али Владика се извинуо да је заборавио да са благајником то реши, него да дође у Каленић идуће недеље он ће ту бити неколио дана, и да ће му дати новац. И тамо је он отишао, али Владика је опет рекао да је заборавио да каже да му пошаљу новац, и да ће он доћи поново у наш манастир да обиђе радове на чесми, то су радили други радници, и да ће му тада донети новац. И тада је Владика долазио још неколико пута, а овом радинику није новац дао. Тада је овај радник, повређен и изненађен тиме, одлучио је да и он тужи Владику, што му те радове није исплатио, а обећао је. А све пре тога што је рађено, што је исто Владика све уговарао, морали смо ми чланови да мислимо од чега ћемо коме платити, а приход никакав. Али овог пута, како је нама рекао отац Лазар да више ту ништа не радимо на конаку, нити неке радове, сада је лично Владика обећао да том раднику, кога је иначе сам и довео, да му сам он и плати (за наредне радове). Међутим, како сам видела да ће доћи поново до Суда, јер овај радник је решио да тужи Владику, ја сам га молила да то не чини, јер су ми више та суђења досадила, и да не могу више да идем по Суду, већ да овако тражи од њега новац као што му је и обећао ту пред свима. И тај радник је још неколико пута од Владике тражио новац, он се увек изговарао неким оправдањима, и новац раднику никада није ни исплатио. Ето, тако је
224
и тај посао што је рађеи, поново се то све нашло на Суду, само да нисам молила овог радника да одустане од тога. Све је то говорило да ту нешто не иде како треба, да те све невоље нису случајне, већ да оне на делу потврђују оно што нам је толико отаца већ пророчки потврдило, тј. да ћемо се мучити и радити, а да ћемо стално бити на почетку и да се неможе никакав напредак постићи. Ја сам тада када се све то догађало, поново сам свом Владики предочавала те све указе по ко зна колико пута објављење и потврђене на разне начине, али Владика је сам говорио да томе не придајем важности и да тамо то што се прича нема ништа, „да ту где они кажу, није никада ни била Црква, и да ту од тих прича има нека тајна под земљом,-нема ништа". Како сам већ и написала, после тога Владика се тешко разболео. После тога уследило још једна потврда и указ, која је потврђивала све већ претходно толико пута речено. Ево њеног описа: Мати Гаврила раваничка и о. Јован завршно потврђују пророштва претходних отаца Позове ме изненада мати Игуманија Раванице да је посетим, и то што пре. И то је поручила преко једног верника ту из села нашег, али му није казала што. Ја сам отишла кроз неки дан, а иначе сам често одлазила тамо у тај манастир, али тада дуже време нисам стизала да одем због послова и свих ових проблема. Када сам тамо дошла, за чудо, отац Јован, духовник тада тог манастира, сада блажено-упокојени, чим сам дошла тамо, одмах је када ме је видео да сам ушла у Цркву, погледао у мене, и просто прозорљиво рекао, и то да чују сви и верници ту и сестре, отац је рекао тада, стојећи код ћивота Светог Лазара: „Зато ти је Владика болестан, зато што је рекао да тамо нема ништа... . !" Ја сам била зачуђена, како отац зна шта је мени Владика рекао, када нико није тада био више ту присутан када смо разговарали, него смо биле само ја и моја мајка монахиња. Но отац Јован ми је тада рекао да пођем у конак и да он и мати имају нешто важно да ми кажу. Када сам дошла у конак, он и мати су ме позвали у једну собу и ту су ми пренели зашто су ме звали, и шта је њима показано, и они су ми то и испричали. А све што су ми тада казали, потврђивало је све што је до тада било речено кроз указане знаке о том подземном месту код нашег манастира. Казали су ми, поред осталог, да су нам све Црквене ствари закопане ту у обали, и онда су ми поверили и тајну свега тога, и опет је отац потврдно рекао, да нам се Владика разболео тако изненада, само зато што је рекао да тамо код манастира нема ништа закопано. Отац Јован је рекао да ће дођи и да нас посети у нашем манатиру и да види све где се тај манастир гради, где је тај конак и све, да види то место. Тако је убрзо и дошао, и то је дошао код нас када се враћао из манастира Ралетинца, када је била четрдесетница оцу
225
Гаврилу Ралетиначком који се упокојио. И тада нам он каже, а и други верници који су били, да је тада Владика, када су ишли око Цркве у Литији, да се Владика спотакао и пао на гроб оца Гаврила, и да је тада чак сломио кључну кост а и руку. А и касније ме је Владика позвао послом у Епархију и исто ми се пожалио и причао где је пао. Наравно нисам могла казати свом Владики шта му је рекао овај духовник велики, просто пророчки, јер то би било осветнични, али чињенице говоре да смо сви трпели опомене, и ја и моји чланови, па како сам написала да су ми дете у школи ударили у главу тако јако, а да разлога није било за то, то је и полиција потврдила да он тог дечака ничим није изазвао, али овај га је јако ударио у главу из чиста мира. Па ето, и ја сам толико пута била по болницама, па и сам ето Владика је добијао опомене. А могло је да их не буде, да не страдамо толико, само да се послушало све што је ту показано и упозорено. Али, зашто се није ни дало све то откопати тада, како су нас мештани стално ометали, нисмо могли копати а да то они не сазнају и „не спрече нас да ископамо њихово злато", а предочено нам је да никои и не сме ту бити други са стране када почнемо копати, већ само они којима је и објављено. То није било могуће извести, јер мештани, чим би један видео да копамо нешто, одмах су сазивали село и говорили нама да ми тражимо злато и да хоћемо да их опљачкамо. Па и овај побожан брат из Босне, коме је и показано у виђењу шта ту све има закпано под земљом, и он је долазио и говорио да се неће дати откопати тада, јер ето како ни сам Владика неверује у то све, а и мештани се стално мешају и однемажу, и да се зато није дало то све и откопати тада, већ да све има своје време које мора да се испуни и да нешто још треба да буде испуњено и на видело изнешено. Клевете
Јер мештани су се мешали у све послове, тражили су да се питају и да одлучују, па чак и када је дошао један побожан брат из Босне, и који је добио благослов Владике да чесму на Светој Води обнови, тј. да стару поруши и да се сагради нова. И тада су мештани се бунили зашто им се руши та стара чесма коју су они подигли, и тада су ометали радове. Но ипак смо после свих тих невоља успели и да ту и озидамо ту нову чесму која је сада тамо у манастиру над Светом водом. Но, како нам је и прорекао старац Гаврило пред смрт, да ће се невоље умножити, и да ћемо морати ићи одатле, а да ће они који буду дошли после нас ту говорити-да ми ту нисмо ни били нити смо нешто радили, и да нисмо ништа ни знали ни умели, да смо били само неки пролазници и скитнице, и да историја манастира почиње од њих, од како су они дошли, а ми као да нисмо ту ни постојали. Све се то касније на делу и догодило, све смо то и преживели. Па чак да ће нас и лоповима назвати, и то се обистинило, када 226
сам ја са мајком отишла из тог манастира, и то сам још била у болници болесна тешко, дошла је полиција да ме приведе и да ме саслушава, јер како су рекли да ме тамо ти исти мештани из Бошњана, па чак и два Варваринска свештеника, оптужују да сам „отишла да подижем нов манастир са небројеним парама, које припадају Бошњанима, тј. њима", па чак и материјал неки на Метох (где сада живимо, иначе мој родни праг), одвезла. Међутим, полиција је видела да на Метоху нема ништа од материјала где треба да се гради Црвка, да ту само има Крст који је освећен где ће да се гради Црква и ништа више, а такође су утврдили да новаца немамо ни за основне потребе, те се тако истина на делу показала. Али све што нам је рекао отац Гаврило да ћемо преживети и које страдање, то се све и догађало касније. Ми смо били у том манастиру до годишњице очеве, подигли смо му надгробни Крст, помен годишњи, и ни слутили нисмо шта ће се догодити и да ћемо ми тако одједном да пређемо овамо у други манастир. Одлазак из манастира Светог Луке у Бошњанима Али одједном нас је посетио Игуман тадашњи Студенице манастира, отац Јулијан, и тада нам је рекао да нас Владика Жички Стефан хитно зове код њега у Жичу, и да одмах тамо дођемо наредног дана. И тада нам је када смо наредног дана дошли у Жичу, Владика Стефан рекао да жели да оснује нов женски манастир, и то да буде Метох манастира Студенице, а то је на месту где је Светиња на мом имању где сам и рођена, где је некада била ту Црква, па је порушена, и где се народ вазда окупљао на сабор поред Воде Светог Саве на светог архиђакона Стефана. И тада је Владика рекао нама да одмах пређемо овамо на Метох, да припремамо освећење места за Цркву, а лично се Владика Стефан чуо са Владиком Савом и договорио наш прелазак, као и канонски отпуст наш из те Шумадијске, те наш пријем овамо у Жичку Епархију. Но и тада, после извесног времена до око две године, од како смо ми прешли овамо, и тада када су се упокојили и Владика Стефан и отац Јулијан, и када су дошли млађи игумани у Студеници, они су се занели причом коју су, како сами сведоче чули наводно у Епархији у Крагујевцу, да смо ја и моја мајка биле само обичне скитнице у епрахији Шумадијској, иако све доказе имају за супротно, али они су ипак остали при томе, тој причи да су чули а биле смо тамо 10. година, то је једини манастир где смо тамо биле пре повратка овамо на Метох у Жичку епархију, али они су ту лаж чули, и ту су лаж овамо и пренели свима и према њој се почели руководити. А нас, и дан данас занемарују, и Метох, и све што су им завештали претходни Владика и Игуман, те самовољно одлучили да нас овамо муче и препуштају небризи, понижавају, разне лажи преносе и јавности и свима овамо, без основних
227
доказа за то, само правдајући се тим лажним исказима које они без стида овамо свуда шире, да ми као немамо њихов благослов, зато они неће Метох да граде, неће да нас помажу, иако су од и о. Јулијана и од владике Стефана такав благослов у аманет добили. И тако чине ево већ годинама, како овамо говоре то свима да смо ми на Метоху само као неки пролазници, да смо овамо дошли самовољно, и да они зато неће ни да граде Метох, јер смо ми као дошле саме и као скитнице. Тако да се наше страдање овамо само наставило, баш како нам је и прорекао отац наш Гаврило да ће нас све то снаћи и да ћемо све то преживљавати. А они тамо који су дошли после нас у Светог Луку, тај вајни игуман иде и свуда где год путује по свету, прича да је то све он подигао, тај манастир да је изграђен само од како је он дошао, да су ту пре њега били само неки пролазници и „ловци на злато"како је нас назвао који смо ту били пре њих и живели и градили, па је то чак и у новине Православље написао чланак, тврдећи све то да је он сам тај манастир подизао, и то сведочи свуда по свету и да историја манастира почиње од како је он тамо дошао, а да ми ту нисмо ни постојали. А нас су звали верници са свих страна, па и из Немачке и Аустрије, све где је тај монах ишао и с ким се сретао и неке сличне поповеди држао, они нас зову и са чуђењем нам преносе од речи до речи шта је он ту пред њима сведочио лажно, а многи од њих су долазили у тај манастир Светог Луке и пре док смо ми тамо били са оцем Гаврилом, и они су нас редовно посећивали, и о свему су упознати. Ето, и то страдање је отац Гаврило пред смрт прорекао да ће нам се догодити. Али је и рекао и то, „нама њина хвала неће требати... свак ће за своја дела одговарати!" Но ипак, као што је делом и у овој књизи осведочено, ми смо тамо у том манастиру били од самог почетка, од оснивања, и првог камена и темеља, па као што се и види из свега описаног, сведоци смо свих тих дешавања тамо и свих тих указа и тајни које су везане за историју тог манастира. Хтели они то или не, новија историја манастира почиње нашим доласком тамо, мене, моје мајке, оца Гаврила, и мог сина, а мало касније је дошла и монахиња Серафима и још неке искушенице који су са нама сви поживели ту и радили, и страдања подносили, која су овде само у једном делу описана, а колика су она била и ко нам их је све приређивао, то има ко ће сведочити, ми не морамо све описивати. * * Ова књига требала је имати много више страна, али смо у немогућности да изнађемо толико новца, били принуђени (Ј а и мајка) да већ готов текст накнадко скраћујемо, што ће можда довести до појединих нејасноћа, или наизгледне грубости при извођењу констатација о појединим личностима, али ако Бог да, да се истина о свему још на земљи обелодани, штампаћемо и текст у целости те ће тако све ово бити кристално јасно, мада ми је много важније сада изнаћи могућност за штампање поменуте друге књиге о Светим Новомученицима, недавно убијеним усред мира
228
Историја све оно нгго се догодило, не може избрисати, већ само сачувати за будућа поколења да им буде осведочено како је и шта се догађало тада, и то не може нико ни понизити нити шта променити, већ ће историја сведочити увек у у векове оно што је истинито и веродостојно ће све сведочити пред будућим нараштајима који долазе, да знају и да им буде све приказано, о неком прошлом времену шта се ту догађало и зашто, ко је био послушан, а ко не, и ко је живео по благослову, а ко не. Јер као што је рекао и сам отац Гаврило и то је увек и наглашавао: „Ко не поштује претке, не може ни градити срећну будућност, на темељима побожних предака сви на земљи живимо, и дужни смо их поштовати, и њиховим искуствима и знањима кроз предања остављена да се користимо и да и сами будућим нараштајима оставимо у наследство!", или краће речено: „Испитуј и пресабирај прошлост, расуђуј садашњост, да би сагледао и да би ти се отворили путеви за будућност!" А наш отац Гаврило је и речју и делом то све и био: сведок прошлог, нокретач новог, наш побожни предак који исправља наше грешке у старту да би убирали бољу будућност. Неки су га сматрали непотребним, а он је свуда осведочио своју потребност и битност, што је ту међу нама у нашем манастиру, па и међу осталима који су га обилазили за живота и поуке затражили - којима је неприметно и оставио смернице путева Љубави Божије које и данас живо осећамо. И док су завидни, злобни људи и незналице говорили: „Шта ће овај старац у манастиру, каква корист од њега... ?" Он је својим присуством сведочио и осведочио да га је Сами Бог довео баш код нас у тај манастир, и да му је Господ и дао душвечност, да нам као млађима пренесе све у предање остављено, а све то је нама од велике битности и значаја, како за нас, за поједнинце, па и шире, за манастире и остале, па и све што нам је осведочио и пренео од предака у предање и што је и сам прорекао много тога, битно је за будућност саме Србије, Крунисање цара у Србији у новој престоници која ће бити тада у Крушевцу. Он је својим присуством у манастиру, показао да је био темељ, стуб, вођа слепцима, посрамљење нерадницима и гордима, путоказ залуталим. Нема сумње, да он није био међу нама, историја многих прошлих, али и будућих, дешавања, и манастира, а верујемо и целе Србије сасвим други,мрачнији-ток имала.
„демократске земље" која је на све могуће начине, а и у сарадњи са убицама, као и са демонима, учинила све како би прикрила светост новомученика српских игумана Мирона, свештеника Радована и искушенице Бранке.
229
А историју овог манастира, која ће се веома испреплетати и са „будућом историјом" Србије, су обележили и у њу су и овом књигом уписани, и сви овде поменути који су нам поред нашег оца Гаврила исту тајну обелоданили и осведочили, а која је везана за наш манастир и за тајну која се тамо крије закопана у манастиру Светог Луке. А то су, троје монашких лица са истим именом -благовесника- (наиме на грчком реч Гаврило значи благовесник, тј. онај који доноси радосне вести од Господа) по имену Арханђела Гаврила, а то су: отац Игуман Гаврило Ралетиначки, затим наш отац Гаврило из Светог Луке манастира и Игуманија манастира Раванице, мати Схимонахиња Гаврила. Поред њих о истом, сведочења су дали су и отац духовник тадашњи Раванице манастира-отац архимандрит Јован, па и отац архимандрит Тадеј из манастира Витовнице, који је и рекао тада за наш манастир да је то „велика Светиња која своју тајну још увек крије под земљом", да је ту око тог манастира свуда проливена мученичка крв, свуда где газимо око манастира, јер су ту Турци манастир упалили монахе и народ поубијали и поклали, (који су се и јавили на сану оној жени из Јагодине). Сви ови овде поменти оци и мати, сви су они сада блажено - упокојени. Па поред њих, и један монах велико-схимник, који је годинама живео у испосници у Хиландару, а сада је дошао у један манастир у Србији, (нећу му име помињати због монашке скромности), такође је посведочио, наиме када ме је видео код једног манастира у Црној Гори, а иако није знао ни где је тај наш новоосновани манастир нити му је неко од нас причао о дешавањима у њему, тај монах је једноставно само пришао и рекао нам: „Немојте тамо градити кућу где сте започели, ту где градите су испод гробови монаха и то светитеља, кажите то и свом Владики, одустаните ту са градњом одмах, и то што је саграђено мораће се рушити. Ту су они мученички пострадали и ту су и сахрањени!" Ето, историја и предање су јасно осведочени, па и раније су се толика чуда ту дешавала „као пред незнабожним Фараоном у Египту", али није се послушало шта је осведочено и поручено. Но можда ће ово осведочење у овој књизи свих ових дешавања, можда ће неког и подстаћи на размишљање да са више слуха и озбиљности размотри све од отаца завештано и да то и делом осведочено и примени ради добра и манастира и свих нас па и саме будућности Србије и њеног народа. Ето, што су оци и матере Цркве наше и завештали, ја писањем ове књиге и сведочим и остављам историји записано да има и да сачува у векове, и будућим нараштајима, да имају да се подуче и да знају који су им путоказ преци оставили, да само по већ осведоченом и живе и да то све испоштују као од срца пренето љубави ради, и као што је и њима обелодањено, да и другима то све у предање оставе, да знају, да не остане тајна побожности сакривена. Већ да се радују што им је таква светлост сада блиставија и разумнија и што им је таква тајна изабрано поверена и осведочена, а све 230
једино ради добра и спасења вечнога душа наших, да се граде што бољи „краљевско-немањићки" услови и на земљи српској, која ће идућа покољења водити ка Царству Христа Јединога Спаса и Бога нашега, а све молитвама старца Гаврила и свих светих. Амин. Аутор: монахиња Макрина
УМЕСТО ПОГОВОРА Савремена дневно-политичка злоупотреба православне речи искушење обавезује да се, пре свега, у светоотачком духу она повратно осмисаони како би је у даљем тексту, али и самоме животу, у свој њеној јасноћи примењивали. „Искушења" нису препреке и невоље које нас спречавају у добром делу наше праведности, као што се данас савремено мисли, већ допуштења Божија која нам се догађају услед наше неправедности, нашег греха, дакле по заслугама, а све „дозирано" ради пораста нашег трпљења, исказивања упорствовања у служењу Богу - насупрот невољама, повиновања ка покајању - насупрот ропотном непризнавању свог греха, нагињања ка молитви у својим очигледним немоћима и недаћама последично греховним - а не ка протестима умишљене „праведности", јачање вере у Онога који нас не препушта да се искушамо већма него што можемо (1Кор.10,13) - а не саблазан својим сопственим грехом у коме смо се нетрпељиво и несмирено покушали самооправдати. У искушењима се или отпада од заповести Божијих имајући тако реалну претставу о свом греху који нас је управо разобличио и дао нам повод за „ургентно" покајање, или се смиреним трпљењем услед прошлих грехова искуством све тешњег 231
поверења у Бога - промислом Његове благодати - духовно узраста. „Искушења" смиравају праведника упућујући га једино покајању, а раздражују Богу непокорног грешника који макар и на речима покушава да се бар „теоретски" самооправда. Безропотно трпљење искушења надокнађује лењост у молитви, а ропотно је гомилање мучења души и пре времена - не би ли схватила и сама, (па и пред свима) у какву је таму кренула иако јој сија јоште дан земаљски - потенцијално покајни. „Искушења" разобличавају сваку могућност глуме и лицемерја, она објављују или смирену љубав или гордо самољубље. У Јединој Светој Православној Вери „искушења" су дијагноза демонских болести крштених људских душа, а у неправослављу „искушења" ни не постоје, јер се оно некрштено што само по себи срља у пропаст не искушава злом, јер је њему зло и само својствено, и с њиме у већој или мањој мери пријатељски сједињено, те ту није потребна никаква дијагноза која се изводи искушењем, већ једино операција светим крштењем Православне Цркве, које уколико касни да се слободно-вољно у Христу примени, оставља свим верама и племенима ван Православља само 2 термина у духовном животу, прво — опомене, и друго - казне услед неблагодатног труљења самољубиве мржње. Стога, пошто демони искушавају само оне којима завиде на потенцијално-могућем спасењу, тј мање или више грешне православне Христове, дакле ради наших сопствених греха, те ради искуства у борби, а по мери коју допусти Бог Господ као горак лек, и то све ради нашег добра услед наше могуће благодарности, или бар безропотности, или чак и горког покајања, услед очевидног пада који нам је у свој јасноћи показао степен наше грешности, докле још има времена да се обнови затрпана благодат крштења. Све ове силне и помало сувишне речи су не ради доктората, већ напротив, да би се покушала направити каква-таква подлога за две сржне, врхунско-бездане, светоотачко-православне мисли. Прва: ,да није искушења нико се (ни од православних!) не би спасао". Друга: „највећи грех на земљи овој је грех неблагодарности Богу за све", Богу „кроз којега све постаде" (Јов. 1,3), „без Кога не можемо чинити ништа" (Јов. 15,5) и „који тако завоље свет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни" (Јов.3,16). „Али не кажете ли ви само устима да верујете кад „примате славу један од другога, а славу која је од Јединога Бога не тражите"(Јов.5,44), не покушавате ли ви лагати Мене када кажете да Ме волите, и поред тога што Сам вам у Писму јасно Рекао „ако неко љуби свет љубави Очеве нема у њему"(1.Јов.2,15). Јер МојаЉубав никад не престаје, нетежи дасе покаже, није халапљива, Она се свагда жртвује, она не прави користољубиве класификације, Ја Је дајем свакоме ко Је тражи, моја Благодат је испуњена Њом, смирењем, вером и животом, али, нажалост, ретко Је где је видим у вас, јер њу прогони ваше демонско самољубље које је истовремено мржња, 232
непокорност, завнст и смрт пред свима и према свима. Једини Праведни се жртвовао Љубављу ради свих вас, али „неправедник себе похваљује (Псал.9,23)" - ето, то је ваша верзија љубави, љубави према побуни, греху и сатани, јер ви једино не волите Мене, ближње и смрт !!! „Покајте се јер се приближило Царство небеско", то је почетак Писма, а то је и Његов крај „ево долазим ускоро, и плата Моја са Мном, да дам свакоме по делима његовим" јер сваки који каже да „греха нема" лажа је и „истине нема у њему", а ко каже да је грешан без „скривених дела покајања", те оговара и бави се грехом ближњег - лицемер је и тешко њему, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат"(Јак.4,6), Господ спашава оне који себе осуђују за знани грех свој - а не ближњега за грех који му није познат, нити му је користан чути, ни знати за њега. Стога хришћанине православни ако ли су ово последња времена те се сви одврате од једине истинске православне побожности, и преостанеш само ти међу безбожнима, не бој се само веруј јер си са Богом, у већини си огромној, и једини ћеш добити венац живота, у супротном се нећеш оправдати што су „неке владике и преподобни" отпали, јер онога ко је једном примио благодат Божију не може нико саблазнити, јер он верује Богу и већ провереним светим православним оцима Једине Цркве, а сажитеље претпостављене слуша у свему, „али одмах после" Бога и Светих Отаца, „и све док су" у сагласју са Светим Христом и Његовима. Србијо грешна, радуј се јер те Господ није оставио, јер те Љубав Његова на покајање води, јер ти благовести старац Гаврило твој да улазиш у велико одстрадавање греха свога, маловерног, комунистичког, демократског, сладострасног, вавилонско-човеко-поклоничког, надмено-сатанског... које у миру ниси искајала; Радуј се Србијо јер си још благодатно православна иако ти то не видиш, али види Бог и свети молитвеници твоји пред Богом да семе твоје још није иструлило клицом, већ је само предубоко закопано; Радуј се Србијо небеска Лазарева јер ћеш после готово стогодишњег убијања свог плода ипак родити живог хришћанина-немањића; Радуј се Србијо јер на тебе наилази „олуја искушења", а не казне, ипак се Радуј иако ти увек и једино васкрсаваш духом у погибељној невољи, а умиреш у демократском миру; Радуј се јер ће те Небески Немањићи твоји поново вратити к Христу Богу; Радуј се јер ти они измолише старца Гаврила да те обавести о скорој Царевини твојој а не о крају неподношљивом невољом коју си заслужила а која ти је и једино спасавајућа; Радуј се због послате наде од Увек Верног кроз новога Јова крушевачко-престоничког - старца Гаврила многострадалног; Радуј се јер иако мајкоубилачких тежњи ипак те расплака ово најпониженије дете твоје преко кога се изли молитвена милост измољена из небеске Србије; Радуј се јер те дете твоје које ниси стигла да убијеш у безбожном миру умилостивљава и ољубављује код Христа кога си варала и остављала непрестано; Радуј се јер ти „Гаврило" поново донесе благовест, 233
Радуј се Србијо јер иако немилостива мајка која чеду своме ниси дала где главе по земљи својој склонити, а оно те ипак и напокон чека у сигурности благодати Вишњег Јерусалима радосно и чежњиво расплакано Превеликим Христом, - стога - Плачи Србијо због превеликог неочекиваног дара времена покајања и могућности искупљења страдањем који ти је измољен; Плачи сада, на време Србијо и бој се да неко од деце твоје кроз претстојећу очишћујућу невољу не изађе непокајан - вечно покаран; Плачи и моли се да умре Србија неблагословено-демократска слушкиња масонска, тј. оних који пре Распеше а сада распињу - да би васкрсла Србија благословена, распето-покајно-разбојничка, да васкрсне Савино-Симеонова, да васкрсне Немањино-Романова, да васкрсне Распетога - Царска Србија која ће опет рађати само за Царство Небеско нове покајане Србе, који даном јој блашдаћу Христовом спашавати европу, а не богињом „европом" опагањавати децу своју. Амин, Господ ће дати, знамо да ће Се дати, а ми нека би срцем прихватили Светлост Света како би се испунила воља Божија и сви се љуци у благодати православља спасли, исмејавши заједно и последње и највеће сатанино кушање света Антихристом који увиђајући као никад запењено море греха људског, само што није изронио над њим. Сиже - Још једном, основна и суштинска благовест ове књиге, као Писма од Господа нам упућеног је: „покајте се у надолазећој невољи народе Српски како Бих имао права да вас што више наградим благодаћу Својом у васкрслој Царевини српској, и како Бих вам се што више зарадовао имајући права слободном вољом вашом изражена да вам опростим све грехе, јер неисказано чезне Биће Моје за неузвраћеном бескрајном љубављу Мојом ка вама." Монах А.
234
235
236
237
Мати Паела и Макрина за живота у ман. Бошњанима
Обавештење: Из штампе је, такође, изашла и књига мати Макрине "Свети новомученици српски", који су убијени пре само пар година, у сред "процвата" безбожног мира, лажног братства, лицемерног јединства и раскалашне, демонске слободе - "слободе од Бога" - у повечерју комунизма, а чија су имена: свештеномученик - игуман Мирон, свештеномученик Радован и искушеница Бранка.
238
САДРЖАЈ
239
240
241
242
