P COVSKI KA PA K NA N LI
Naslov originala: Ratlines by Mark Aarons and John Loft f us Copyright za Srbij i u: Metaphysica Prvo izdanj n e: 2012. Izdav a ač: Apis, Banj n aluka Prevod: Milan Milićević Tiraž: 500 Štampa: GP Distribucij i a: BiH - 065/415-765, Srbij i a: 064/089-6937
Mark Arons Džon Loft f us
Pacovski kanali
Sadržaj Predgovor ................................................................ 7 1. Avet nad Evropom .............................................. 9 2. Biskup Hudal i prvi talas ................................... 19 3. Francuski špijun u Vatikanu .............................. 45 4. Udarac koji je uzdrmao Vatikan ........................ 59 5. Pacovski kanal ................................................... 79 6. Zlatni sveštenik ................................................. 115 7. Vatikanski crni orkestar .................................... 137 8. Diplomatske obmane ........................................ 146 9. Zaključak .......................................................... 167 Izjave zahvalnosti ................................................. 177 Fusnote ................................................................. 179
"U svakom slučaj a u, dav a no sam shvatio da je svetovnj n aku i nekatoliku, a istini na volj l u i većini katolika i duhovnika izvan grada Vatikana, skoro nemoguće da daj a u valj l anu procenu ili iskažu pouzdano mišlj l enj n e o papskoj politici. Na papinu odluku može, ili mora, da utiče toliko mnogo nemerlj l ivih ili nevidlj l ivih elemenata. Štav a iše, atmosfe f ra Vatikana ne samo da je nadnacionalna i univerzalna... već se prostire u nekoj četvrtoj dimenzij i i i, da tako kažem, van vremena je... na primer, oni su u stanj n u da dinastij iu Sav a oja shvate kao neko kratko međuslučenj n e, a eru fa f šizma kao incident u istorij i i Rima i Italij i e. Oni računaj a u u vekovima, a planiraj a u za večnost i to neizbežno čini nj n ihovu politiku nedokučivom, zbunj n uj u ućom i, ponekad, prekorevaj a ućom za praktične i vremenom i svetom uslovl vljene umove." Ser Dars r i Ozborn Brita t nski ambasador u Va V tikanu, mart 1947. 7 go g dine "Pretpostav avljam da... je neki sporazum skloplj l en s Vatikanom i Argentinom... da se zaštite ne samo kv k islinzi već i oni... koji su krivi za užasne zločine počinj n ene u Jugoslav a ij i i. Jasno mi je da moramo da zaštitimo naše agente, mada se toga gadim... mi šuruj u emo s Vatikanom i Argentinom da krivcima obezbedimo raj a u ovoj drugoj zemlj l i." D on Murz Dž r Ke K bot Američk č i ambasador u Beogr gradu, jun 1947. 7 go g dine
6
Predgovor Prvi nagoveštaj a i postojanj n a vatikanskih Pacovskih kanala pojav a ili su se u Americi. Verovatno je tako i trebalo da bude, jer su uprav a o Amerikanci tim imenom nazvali podzemne mreže Svete Stolice za bekstvo nacista. Za vreme Drugog svetskog rata, Uprav a a strategij i skih službi (OSS) skovala je naziv Pacovske linije za svoje mreže bekstva i skrivanj n a koje su koristile posade a iona američke ratne av av a ij i acij i e, oborene iznad okupirane Evrope. Pacovska linij i a se nij i e odnosila na nacističku gamad koja je bežala kroz vatikansko podzemlj l e (mada je, ako se bolj l e razmisli, to sasvim odgovaraj a ući opisni naziv) v . Pacovska linij i a, veza, je naziv za lestve od konopca koje se pružaj a u do vrha jarbola, poslednj n eg bezbednog mesta u situacij i i kad brod tone. Tako je Pacovska linij i a, odnosno, Pacovski kanal postao uopšteni obaveštaj a ni naziv za mrežu evakuacij i e, bekstva. Dok su se veterani OSS hvalisali svojim Pacovskim kanalima, vatikanski su morali zauvek da ostanu skriveni. Međutim, ispod mirne varoši Sutlenda, Merilend, SAD, nalazi se dvadeset podzemnih odaj a a, svaka površine jutra zemlj l e, koje su od poda do tav a anice ispunj n ene uredno složenim taj a nim dokumentima iz Drugog svetskog rata. Ti dokumenti su skrivani od pogleda jav a nosti blizu pola veka. Kako su decenij i e prolazile, prvobitne čuvare smenili su drugi koji nisu ni sanj n ali kakv k e sve užasne taj a ne leže sahranj n ene u podzemnim odaj a ama, sve dok, malo pomalo, nisu podigli veo s taj a ne Vatikana. Kada šefo f vi obav a eštaj a nih službi budu čitali ovu knj n igu, biće već kasno. Nij i e važno da li se predmetni događaj a i još uvek vode pod oznakom strogo pov, niti da li su dosij i ea greškom otvorena, činj n enica je da je legalnim putem otvoreno toliko dokumenata, da je svako dalj l e prikrivanj n e besmisleno. Vatikanski Pacovski 7
kanali su prešli iz domena taj a ne u istorij i u. Reč je o nakaznom zav a eštanj n u koje su ostav a ili špij i uni, o skandalima i krij i umčarenj nu nacista. To je tužna istorij i a vatikanske obav a eštaj a ne službe.
8
1. poglavlj le
A et nad Evropom Av Posle krvav a ih srednj n evekovnih krstaških ratova pape su poprimile mnoge osobine kralj l eva. Čitav a e italij i anske pokraj a ine bile su politički ugrađene u papske zemlj l e. Stanovništvo je dugovalo podaničku pokornost i plaćalo poreze rimskom biskupu. No, potresi, refo f rmacij i e i Napoleonovi ratovi nagovestili su postepenu erozij i u papinih zemalj l skih moći. Do polovine devetnaestog veka, neumitni politički, društveni i kulturni procesi su potkopali, a onda i nadvl v adali političku moć Vatikana. U edinj Uj n enj n e Italij i e, konfi f skacij i a crkv k enih poseda i sužav a anj ne papske zemlj l e na nekoliko kv k adratnih kilometara oko Trga Sv. Petra simbolizovali su gubitak svetovne moći. Već kada je Pij i e XI izabran, svet je odav a no prevazišao potrebu za imperatorskim papama. Ovo je, na mnogo načina, bio neizbežan ishod početaka sav a remenog doba, ulaska demokratij i e, antiklerikalizma, liberalizma, socij i alizma i komunizma. Rezultat je bio taj a da se do kraj a a devetnaestog veka raširilo verovanj n e da bi bilo "anahrono da pape igraj a u civilnu političku ulogu u sav a remenoj međuna1 rodnoj zaj a ednici Evrope." Umesto da se bav a e promenama koje donosi vreme, pape su se povukle iza zidina Vatikana. Katoličanstvo je počelo da stagnira pod teškim bremenom izolacij i e, konzervativizma i sve veće krutosti. Sve ovo je, nemalim delom, bilo uzrokovano destruktivnom politikom izbora, koja je iz papstva isklj l učivala sve osim Italij i ana prilikom glasanj n a u Sav a etu kardinala. Nekoliko stotina godina Univerzalnom katoličkom crkv k om doslovno je dominiralo italij i ansko sveštenstvo. Svet se menj n ao brzo, i to nagore. Čak i u katoličanstvom bezuslovno duboko prožetoj Italij i i, stare tradicij i e i poslušnost sveštenstvu bile su nestale, dok su se nove doktrine uzdizale na nj n i9
hova mesta. Musolinij i eva fa f šistička vl v ada je bila preuzela Italij i u, a s oduševl vljenom dobrodošlicom su je primili slojevi običnih katolika. Pored jačanj n a fa f šizma u Italij i i i uzlaza komunizma u Rusij i u, Svetu Stolicu su zabrinj n av a ali sve snažnij i i uticaj a i sekularizacij i e, materij i alizma, pa čak i širenj n e demokratij i e. Pij i e XI je verovao da je ovo potonj n a fo f rma vl v adav a ine, "zasnovana na skoro univerzalnom prav a u glasa, puna teških mana" zato što dopušta čak i običnom "rabadžij i i" da vl v ada jednom demokratskom zeml om.2 lj Ove nove doktrine su ga uznemirav a ale još više posle propasti starog poretka u Srednj n oj Evropi. Po tradicij i i, Vatikan je obraćao pažnj n u habzburškim vl v adaocima Austro-Ugarske carevine radi zaštite katoličanstva u Srednj n oj Evropi. Dinastij i a Habzburga je bila Vatikanov vojni grudobran između protestantske Pruske i prav a oslav a ne Rusij i e. Raspad Austro-Ugarske carevine na zav a ršetku Prvog svetskog rata bio je još jedna velika katastrofa f za Svetu Stolicu. Dugogodišnj n i držav a ni sekretar, kardinal Pij i etro Gaspari (Pietro Gasparri), smatrao je da je ishod u vidu stvaranj n a više malih nezav a isnih držav a a "kraj a nj n e nesrećan". Po nj n egovom mišlj l enj n u, "ta nova Čehoslovačka je toliko nacionalno heterogena i sa toliko geografs f kih anomalij i a da je nestabilna i verovatno će izazvati velike teškoće". Nj N egovi pogledi na verovatan razvoj događaj a a u Jugo3 slav a ij i i kojom dominiraj a u Srbi bili su istovetni. Rušenj n e jedne postojane, katoličke, srednj n eevropske carevine je bio težak udarac istorij i skom poimanj n u prav a ilnog poretka u Vatikanu. Novofo f rmirane držav a e su naglasak stav avljale na sekularizacij i u, uz odbij i anj n e drevnog koncepta po kom nj n ihovo stanovništvo duguj u e vojnu odanost i potčinj n enost - Crkv k i i držav a i. Vatikan je posmatrao ove promene zbunj n eno. Kao pređašnj n i diplomata, Pij i e XI je shvatao realnost sav a remenog doba i pokrenuo je rasprav a e za razrešav a anj n e političkih odnosa i veza Vatikana s italij i anskom vl v adom. Od 1870. godine nj n egovi prethodnici su uporno odbij i ali da prihvate gubitak papskih zemalj l a i nj n ihovo prepuštanj n e Italij i i i opredelili su se da ostanu zatočenici u Vatikanu. Pij i e XI je ponudio da se odrekne 10
svojih prav a a na svetovnu vl v ast nad nekadašnj n im pokraj a inama, u zamenu za traj a no priznanj n e suverenog statusa grada Vatikana. Pij i e XI zvanično nikada nij i e voleo, a kamoli prihvatio fa f šizam, izj z av avljuj u ući da "nij i edan katolik ne može da bude istinski i em je ipak postignut ubeđen fa f šista".4 Međutim, s Musolinij jedan kompromis, u cilj l u okončanj n a stagnacij i e Crkv k e. Februara 1929. godine zaklj l učen je Lateranski ugovor, kojim je namireno takozvano "rimsko pitanj n e". Posle ovoga, od papskih zemalj l a ostalo je ono nekoliko kv k adratnih kilometara grada Vatikana, uz još nešto internata i zav a oda sa ekstrateritorij i alnim statusom u samom Rimu. U stvari, Pij ie XI je vl v adao malenom zemlj l om sa svih strana okruženom Musolinij i evom fa f šističkom držav a om. Koliko god da je kralj l evstvo bilo malo, grad Vatikan je naj a zad priznat kao papina suverena teritorij i a, sa vl v astitim obezbeđenj n em granica (srednj n evekovna švaj a carska garda), bankama, poštanskom službom, diplomatijom i prav a nim sistemom. Lateranski ugovor je značio realno priznanj n e da u dvadesetom voku više nema mesta drevnom statusu papa kao političkih vođa. Ipak, gubitak papskih zemalj l a je doneo veliku promenu u orij i entacij i i Svete Stolice. Od Lav a a XIII kraj a em 1870-ih godina, rimske pape su sve više težile "nadnacionalnom svetu moralnog autoriteta". Zanimaj a ući se daleko više za pitanj n a socij i alne prav a de i prav a a radnika (na primer, poučna "radnička" enciklika Lav a a XIII, Rerum Novarum) i za još šira pitanj n a, poput mira u svetu, Sveta Stolica je nastojala da se uspostav a i kao moralna sila pred gresima sav a remenog sveta. Luteranski ugovor je sadržao suštinske elemente ovog sav a remenog nadnacionalnog moralnog položaj a a. U Članu 24. Vatikan je izj z av a io da želi da ostane i da će ostati izvan svetovnih nadmetanj n a između drugih držav a a i van međunarodnih kongresa sazvanih po takv k om pitanj n u, osim ukoliko suprostav avljene strane upute složan apel za nj n egovu misij i u mira, u svakom slučaj a u zadržav a aj a ući za sebe prav a o da ističe i brani svoju moralnu i duhovnu vl v ast. Posle Lateranskog ugovora s Musolinij i em iz 1929. godine i Konkordata s Hitlerom iz 1933. godine, Pij i e XI je koristio osna11
žen diplomatski status Crkv k e kao odskočnu dasku za nj n enu sav a remenu misij i u. Februara 1939. godine, nekoliko dana pred smrt, Pij i e XI je navodno pripremio poslednj n i govor namenj n en italij i anskim biskupima. Bio je nav a odno spreman da naj a oštrij i im i naj a jetkij i im recima, kao ubodom žaoke, osudi nacizam i fa f šizam. On je napustio ovaj a svet a da taj a govor nij i e održao.5 U nedav a no objav avljenoj studij i i britansko-vatikanskih odnosa iz ovog perioda, Oven Čedvik (Owen Chadwick) tvrdi da je "fe f bruara 1939. godine, velikim silama bilo važnij i e ko će biti novi papa nego pri bilo kom izboru od početka devetnaestog veka". Hitler i Musolini su priželj l kivali papu koji će makar da ostane neutralan u nj n ihovoj borbi s Britanij i om i Francuskom. A opet, kako Čedvik detalj l no prikazuj u e, sve strane su podržale uzdizanj n e kardinala Euđenij i a Pačelij i a. Gotovo svi veliki akteri na svetskoj sceni su, polazeći od veoma različitih perspektiva i sukoblj l enih interesa, videli Pačelij i a kao čoveka za kog je naj a verovatnij i e da će poslužiti nj n ihovim cilj l evima. Pačeli je poticao iz istaknute rimske aristokratske porodice, koja je imala uticaj a a u Vatikanu još od prvih godina devetnaestog veka. On je mogao da se opredeli skoro za bilo koji životni put i karij i eru, ali je sledio poziv Crkv k e i rukopoložen je 1899. godine. Iako je želeo pastorsku službu, brzo je dobio postav avljen e u Držav nj a nom sekretarij i atu Svete Stolice (vatikansko Ministarstvo inostranih poslova), 1901. godine. Ubrzo se istakao i stekao "ugled izvanrednog vatikanskog diplomate, služeći s takv k om odanošću i uspehom da je proizveden u počasnog Sardskog nadbiskupa. Pre službovanj n a u Minhenu, Pačeli se već bio uzdigao do viših fu f nkcij i a u Držav a nom sekretarij i atu Svete Stolice, postav a ši podsekretar za vanredne poslove 1914. godine, kada mu je bilo trideset osam.6 Ovo odelj l enj n e je u stvari bilo "politički organ" Vatikana i rukovodilo je odnosima Svete Stolice s inostranim vl v adama, uklj l učuj u ući pregovaranj n a u cilj l u postizanj n a konkordata. Drugo odelj l en e ovog sekretarij nj i ata, "redovni poslovi", dav a alo je pomoć, potporu i subvencij i e i pružalo sav a ete za katoličku akcij i u širom sveta, utičući tako na "unutrašnj n u politiku drugih zemalj l a".7 12
Pačeli je zatim postav avljen za papskog nuncij i a u Nemačkoj, i bio je zadužen za pregovore oko zaklj l učenj n a konkordata i s Bav a arskom i s Pruskom. Godine 1929. postao je kardinal, a naredne ga je Pij i e XI postav a io za držav a nog sekretara. Kao "čovek ubedlj l ivo svetačke prirode", kao "odličan propovednik, čovek velike pobožnosti, inteligencij i e i neuobičaj a enog ličnog šarma", kako ga je opisao jedan britanski diplomata, Euđenio Pačeli je igrao i glav a nu ulogu u stvaranj n u vatikanskog Konkordata s Hitlerovom Nemačkom 1933. godine. Ubrzo, kardinal Pačeli je uzdignut na naj a viši položaj a , volj l om sebi jednakih. Preuzeo je titulu pape uprav a o kada se svet pripremao za novi svetski rat. Na svoj šezdeset treći rođendan, 2. marta 1939. godine, Pačeli je uzeo ime Pij i e XII. Neki su u ovome videli veliku simboliku, tvrdeći da je novi papa tako objav a io nameru da nastav a i politiku i stav a ove svoga prethodnika. Prva odluka Pij i a XII je bila da neobjav avljene osude nacizma od strane nj n egovog prethodnika prepusti zaborav a u vatikanskih Taj anih arhiva, gde su one ostale dvadeset godina, sve dok Jovan X III nij XX i e neke od nj n ih pustio u jav a nost, 1959. godine.8 Polemika o stav a ovima i politici Pij i a XII za vreme Drugog svetskog rata je dobro poznata (videti knj n igu “Hitlerov papa”, Džon Kornvel). Kritičari optužuj u u Pij i a XII da je odustao od svojih moralnih i milosrdnih stav a ova za vreme rata, da je ostao nem kada je bez odlaganj n a trebalo da digne glas protiv kasaplj l enj n a miliona nevinih. Oni veruj u u da je on trebalo da se oglasi s nedvosmislenom moralnom silinom, umesto da ublažav a a, pa čak i prikriva svoje poruke saosećanj n a i solidarnosti sa stradalnicima. Dalj l e, evropskim biskupima je moglo da se naloži da preduzimaj a u efi f kasnij ie akcij i e u smislu obuzdav a anj n a svireposti i pružanj n e veće moralne i materij i alne pomoći. Zar mnogi od usmrćenih nisu mogli da prežive samo da je papa za borbu protiv nacizma upotrebio u punoj meri sredstva Crkv k e, koja nikako nisu za zanemarivanj n e? Od kraj a a rata naovamo, na Katoličku crkv k u se upire prstom zbog zatvaranj n a očij i u pred Holokanstom. Preneražuj u uće ćutanj ne Vatikana u odnosu na Jevrej e e može se prikazati jednim događajem koji se zbio 1944. godine, uprav a o kada je Adolf Aj A hman ( dolf Eichmann) pripremao svoju poslednj (A n u veliku operacij iu 13
istreblj l enj n a. Većina od 800.000 mađarskih Jevrej e a je dotadašnj ni rat bila preživela, sve dok Nemci nisu postav a ili potpuno pronacističku vl v adu, marta 1944. godine. Vatikanu je bio upućen hitan apel od strane jedne američke delegacij i e. U ime Komiteta za ratne izbeglice, oni su zahtevali papinu intervencij i u u cilj l u spašav a anj n a bespomoćnih žrtav a a. "I vreme je i prav a i povod da veruj u emo da na moralne vrednosti koje su u pitanj n u i na duhovne posledice koje moraj a u da proisteknu iz rav a nodušnosti prema progonima i masovnim ubij i anj n ima bespomoćnih muškaraca, žena i dece treba da se skrene pažn a mađarskih vl nj v asti i naroda." Apelovali su da "Nj N egova Svetost možda nađe za shodno da se izrazi po ovom pitanj n u u obraćanj nu v astima i narodu Mađarske, koji u velikom broju iskazuj vl u e duhovnu pripadnost Svetoj Stolici". Tokom meseci koji su usledili, mađarski Jevrej e i su prikuplj l ani i koncentrisani u na brzinu pripremlj l ena geta, u kojima su bili strahovito zlostav avljani. Većina ih je onda prebačena u Aušvic i ubij i ena. Do oktobra je već nj n ihov broj bio drastično smanj n en, ali su Amerikanci primili info f rmacij i u da će nešto manj n e od 300.000 preživelih biti poslano u sigurnu smrt. Usledilo je još jedno obraćanj n e Vatikanu, a od pape je traženo da se putem radij i a obrati jav a nim apelom narodu i sveštenstvu u Mađarskoj, "podstičući ih da privremeno sakrivaj a u Jevrej e e i usprotive se deportovanj nui 9 istreblj l enj n u tih lj l udi koliko god je to u nj n ihovoj moći". Papa Pij i e XII odlučio da ne učini ovakav a apel, "jer bi, ukoliko bi tome već pristupio, iz poštenj n a prema svim stranama morao da kritikuj u e Ruse". U maj a u 1943. godine, Tardini je otvoreno predviđao da "ima osnova da se strahuj u e (a) da će se rat zav a ršiti pretežno ruskom pobedom u Evropi i (b) da će rezultat toga biti brza difu f zij ia komunizma u velikom delu kontinentalne Evrope, pa da će stoga doći do razaranj n a evropske civilizacij i e i hrišćanske kulture.”10 Bliska pobeda Sav a eznika takođe je značila potvrdu naj a crnj n ih strahova monsinj n ora Tardinij i a - sovj v etsku okupacij i u naj a većeg dela Srednj n e i Istočne Evrope, i fo f rmiranj n e jednog moćnog komunističkog bloka. Pre toga je čak bilo i razgovora o nekoj vrsti zbližav a anj n a između Moskv k e i Vatikana. Međutim, kako je sovj v et14
ska armij i a napredovala prema zapadu, Moskv k a je pokrenula propagandnu kampanj n u, optužuj u ući papu da je profa f šista i da je za pobedu Nemačke. Dok je Vatikan pred jav a nošću ćutao u vezi nacističkih zverstav a a za vreme rata, Pij i e XII je 1945. godine preokrenuo vl v astitu politiku i odlučio da sada glas Crkv k e mora da se digne protiv Stalj l inovih zločina. Vatikan je obezbeđivao Zapadnim silama detalj l ne izveštaj a e o stanj n u u Sovj v etskoj zoni Berlina. Ti materij i ali su bili puni priča o konfi f skacij i ama, deportovanj n u, ogromnom broju veštačkih prekida trudnoće kao posledici široko praktikovanih silovanj n a od strane Sovj v etskih trupa, bolestima, otimačinama i nasilnim izgladnj n ivanj n ima.11 U pitanj n u je bila pozornica užasa o kojoj je Vatikan izveštav a ao iz svake zemlj l e pod sovj v etskom okupacij i om. Do 1950. godine Vatikan je već prikupio dovolj l no obav a eštaj anih podataka da pokaže kako ista situacij i a, u većoj ili manj n oj meri, vl v ada u svim drugim zemlj l ama u kojima su komunisti uspostav a ili praktičnu vl v ast - u Albanij i i, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Rumunij i i, baltičkim držav a ama, Jugoslav a ij i i, Istočnoj Nemačkoj i Polj l skoj. Papa nij i e imao armij i e pod svojim zapovedništvom, samo diplomate i nj n ihove sadruge i saputnike. U svojoj borbi, papa se opredelio za špij i unažu i sve ono što uz nj n u ide. Pre zav a ršetka Drugog svetskog rata taj a na diplomatska skupina oko pape je regrutovala agente za ovaj a sledeći rat. Rađanj n e i razvoj tih aktivnosti verovatno počinj n e od papinog zahteva upućenog Montinij i u da organizuj u e vatikansku Info f rmativnu službu. Američka armij i a je zapazila sumnj n ive aktivnosti ove humanitarne agencij i e još marta 1944. godine, uz napomenu da je ona "organizovana radi slanj n a pozdrav a a i lepih želj l a radioputem ratnim zaroblj l enicima u Severnoj Afr f ici i prenošenj n a nj n ihovih poruka slične prirode”. Amerikanci su verovali da se tu odvij i a neka prikrivena aktivnost i naložili da ni o kakv k om "proširenj n u vatikanske Info f rmativne službe ne sme da se razmišlj lai planira, iz dužnog obzira prema bezbednosnim pitanj n ima".12 Ako je verovati kasnij i im izveštaj a ima, Info f rmativna služba Vatikana je posle rata prerasla u veliku i snažnu obav a estaj a nu silu. 15
Američka obav a eštaj a na služba se neko vreme aktivno zanimala aktivnosti Vatikana. Prema nekim izveštaj a ima, "sav a eznički obav a eštaj a ni ofi f ciri visokin činova i položaj a a" održav a ali su "tesne veze s visokim vatikanskim velikodostojnicima" dosta pre pada nacizma.13 Oktobra 1945. godine, Amerikanci su zapazili da "jezuitski oci, koji uvek izlažu konkretne i razumom potkovane projekte, imaj a u sve snažnij i i uticaj a nad Kurij i om. Prema nj n ihovom izvoru, jezuiti su vodili borbu Svete Stolice, a ”jedini pozitivan korak koji je do sada preduzeo Vatikan je organizacij i a programa proboja; naročito snalažlj l ivo i sposobno l udstvo se šalj lj l e u razne oblasti radi vođenj n a katoličkih elemenata, kako bi svojim odanim zanosom i primerom održalo te elemente na prav a om putu bez kolebanj n a. Većina tih agenata su jezuiti.”14 Kraj a em 1947. godine, obav a eštaj a na mreža SAD je primila gotovo neverovatne izveštaj a e o umešanosti Vatikana u prikrivene operacij i e. Džek Nil (Jack Neal), šef Odelj l enj n a za "Korelacij i u inostranih aktivnosti Stej e t departmenta (taj a ne obav avpštaj a ne grupe pri Ministarstvu spolj l nih poslova SAD), uputio je jednu belešku direktoru Federalnog istražnog biroa (FBI) Edgaru Huveru (J. Edgar Hoover), šefu f Mornaričke obav a eštaj a ne službe i američkim diplomatama pri Svetoj Stolici: "...izvor koji se smatra veoma pouzdanim izveštav a a da je vatikanska Info f rmativna služba, sa sedištem u gradu Vatikanu, međunarodna špij i unska služba Vatikana. Isti izvor izveštav a a da su se za vreme i po zav a ršetku posledn eg rata dezerteri taj nj a no organizovali u Nemačkoj i Austrij i i. Ubrzo po Danu pobede u Evropi, pronosile su se glasine da se ta grupacij i a sastoji od nekoliko miliona lj l udi... Čini se, štav a iše, da je Vatikan odlučio da iskoristi tu taj a nu organizacij i u, i izveštaj a i navode da je već utrošio milione dolara u tom cilj l u, moguće kroz delatnost pomenute Info f rmativne službe. Za većinu tih dezertera se kaže da su Estonci, Litvanci, Česi i pripadnici drugih nacionalnosti pretežno katoličkog porekla, koji su silom odvučeni u rusku vojsku za vreme rata. Priča se da Vatikan sada organizuj u e te lj l ude u zemlj l ama u kojima se nalaze, a izveštaj a i kažu da takođe planira da se u 16
budućnosti šalj l e u te zemlj l e dodatno lj l udstvo pod maskom rasel enih lica ili imigranata. Tvrdi se da se takv lj k e grupe organizuj uuu različitim zemlj l ama pod imenom Hrišćanskog fr f onta... Prevashodan preduslov za prij i em sastoji se u tome da svaki član položi zakletvu na odanost Crkv k i, koja povl v ači za sobom vernost jaču i uzvišenij i u podaničke nacionalne pripadnosti svakog pojedinačnog člana.”15 Kad se osvrnemo, jasno je da je malo ko verovao da je Vatikan napustio svoju politiku strplj l ivog otpora i pokrenuo jedan prikriven rat. Takv k i izveštaj a i su smesta odbacivani kao bespredmetno preterivanj n e. Kako je onda tako zamašan poduhvat mogao da teče neotkriveno? I gde da Vatikan nađe sredstva za toliko ogromno pregnuće, posebno kad se zna da je veliki deo nj n egovog bogatstva u nekretninama? Jedan američki diplomata pri Svetoj Stolici je upozorav a ao da "izveštaj a e da Vatikan troši 'milione dolara' na parav a ojne organizacij i e treba posmatrati s ozbilj l nom rezervom". On je isticao moralna i praktična ograničenj n a i prepreke takv k om nj n ihovom uklj l učivanj n u, nav a odeći stav a ove jednog "jezuitskog sveštenika na visokom položaj a u čij i e se ime dovodi u vezu s poverlj l ivim info f rmativnim službama". Nj N egov jezuitski dostav avljač nij i e znao ništa o "Hrišćanskom fr f ontu", mada je "u jednoj prilici izj z av a io da se nekako maglovito seća takv k ih antikomunističkih grupa u istočnoj Pruskoj i u baltičkim zemlj l ama. Verovao je, međutim, da su one duboko prožete ruskim agentima".16 Za razliku od ovih prenaduvanih tvrdnj n i, bilo je zrnaca istine u nekim od obav a eštaj a nih podataka koji su stizali do Zapadnih agentura. Kao što ćemo videti, ista grupa visokih vatikanskih zvaničnika koja je podržav a ala pomenuti program takođe je usmerav a ala taj a ne operacij i e u ovoj oblasti. Reći da su napori te grupe vodili velikoj nesreći bilo bi nedovolj l no. Zav a erenička grupa zvaničnika oko Pij i a XII je koordinirala tu naj a taj a nij i u i naj asramnij i u operacij i u u istorij i i Vatikana. Oni su regrutovali bivše naciste za borbu protiv svojih neprij i atelj l a. Kasnij i e, kada je američka obav a eštaj a na služba izvršila provalu u središte vatikanske mreže za krij i uinčarenj n e nacista, ozvučila im šifr f antsku sobu i privukla nj n ihove vl v astite dostav avljače, otkri17
veno je da su mnoge od naj a gorih glasina bile tačne. Neki od novih vatikanskih boraca bili su okoreli nacistički ratni zločinci. Nekoliko zvaničnika Crkv k e "pralo" je nakradeno nacističko blago za potrebe fm f ansiranj n a nj n ihovih "boraca za slobodu". Isprva se Vatikan bav a io nacističkim beguncima na neorganizovan način, čak "amaterski". Prvi sveštenik koji je vodio tu operačij i u bio je biskup Alojz Hudal (A ( lois Hudal). Hudal je tesno saradivao s Montinij i em i De Gasperij i em na fo f rmulisanj n u reakcije Svete Stolice na očekivanu pobedu Sav a eznika. Sada je nj n egov posao bio da spase koliko god je moguće nacista od "sav a ezničke osvete" u koju je bio ubeđen, i on se tog zadatka prihvatio s velikim oduševl vljenj n em. Košmari Pij i a XII su tek počinj n ali, kako su Hudalove pomamno zabludele operacij i e povele Vatikan nizbrdo ka Pacovskim kanalima i tragedij i i.
18
2. poglavlj le
Biskup Hudal i prvi talas Vatikanov put u veliku sramotu bio je prikriven dobrim namerama. Skandal Pacovskih kanala je počeo na kraj a u rata. Nemačke, austrij i ske i italij i anske zone okupirane od strane Zapadnih sila, vrvele su od miliona raselj l enih lica iz svih delova Evrope. Većina su bile istinske žrtve nacizma i komunizma. Bili su to lj l udi proterani iz svojih postojbina, oni koji su napustili svoje domove ne zato što su tako hteli, već zato što ih je na to neposredno naterao rat. Bilo je tu mnogo katolika, i zato nij i e nimalo čudno što se Vatikan zauzeo za nj n ih kod Zapadnih vojnih vl v asti. Mesecima pre nego što se Treći raj a h raspao, Držav a ni sekretarij i at Svete Stolice pokrenuo je usklađenu kampanj n u za širenj n e svog uticaj a a. Tražena je dozvola da odabrani sveštenici posećuj u u civilne logore i logore s ratnim zaroblj l enicima. Cilj l evi takv k ih misij i a bili su spol a plemeniti i humanitarni - da se pruži duhovna i materij lj i alna podrška, i da se pruži ruka hrišćanskog milosrđa onima koji su u nevolj l i. Međutim, u uglav a nom nedužnim masama, ipak, bilo je mnogo nacista čij i e su šake bile ukalj l ane krvl vlju miliona nevinih. Vatikan dosledno i uporno tvrdi da nij i e bio upoznat sa identitetom onih koji nisu zasluživali humanitarnu pomoć. Međutim, neki uticaj a ni sveštenici ne samo da su znali ko su nacisti među masom lj l udi, već su aktivno tragali za nj n ima i pružali im nešto sasvim posebno... Godine l948. Franc Štangl (Franz Stangl) je umorno teturao drumom ka Rimu. Tri godine pre toga, on je bio veoma važan čovek - zapovednik logora za uništenj n e Treblinka. Bio je pedantan i precizan u svom radu. Kada bi pristigli teretni vagoni pretrpani deportovanim muškarcima, ženama i decom, ti nesrećnici 19
su jedino videli običnu železničku stanicu, ukusno ukrašenu žardinj n erama sa cvećem. U dalj l ini se nalazilo nekoliko šupa bezazlenog izgleda. Franc Štangl je insistirao na redu. Putnicima bi bilo rečeno da izađu radi uobičaj a enog zastanka za odmor i tuširanj n e. Kada bi se razodenuli, lj l udima je govoreno da pažlj l ivo ostav a e sve svoje vređne stvari u brojevima označenim pregradama kako bi kasnij i e mogli lako da ih pronađu i uzmu. Sve se dešav a alo tako brzo, tako organizovano, tako smrtonosno. Tuševi su u stvari bili gasne komore u kojima je 900.000 lj l udi, uglav a nom Jevrej e a, ubij i eno odmah po dolasku. Za razliku od Aušvica, ovde se nij i e obav avljao nikakav a rad. Treblinka je imala samo jednu svrhu - masovno ubij i anj n e lj l udskih bića. Franc Štangl je bio zapovednik naj a efi f kasnij i e fa f brike smrti Trećeg raj a ha. Kada je postalo jasno da će nacisti izgubiti rat, Treblinka je zbrisana i učinj n eno je sve da se sakrij i u i poslednj n i nj n eni tragovi. Stabla topole su zasađena na čitav a om tlu, a sagrađena je i jedna mala seoska kuća s imanj n em, od cigala iz razgrađenih gasnih komora. Tu je uselj l ena jedna ukraj a inska porodica, u očekivanj nu dolaska Crvene armij i e. Štangl tada nij i e bio tu: on je već bio prebačen u borbu protiv jugoslovenskih partizana. Kada se Treći raj a h srušio, Štangla je zarobila Američka armij ia i internirala u Baš Išl, blizu Salcburga u Austrij i i. Jula 1945. godine on je prebačen u veliki logor za ratne zaroblj l enike u Glazenbahu, gde je ostao doslovno anoniman više od dve godine. Negde oko Božića 1947. godine, Amerikanci su Štangla predali Austrij i ancima, koji su ga držali u običnom jav a nom zatvoru u Lincu. Bilo je mnogo Austrij i anaca koji su bili volj l ni da zažmure pred dobrim drugarom. Narednog maj a a, Štangl je "pobegao" i otputovao na jug. Jedan od naj a traženij i ih ratnih zločinaca se tako izmigolj l io iz sav a ezničke mreže i sada se polako gegao na putu ka Rimu. Posle mnogo dana na prašnj n av a im drumovima, malaksalo je prelazio preko mosta na Tibru, u potrazi za nekim sveštenikom, čij i e mu je ime bilo šapatom dostav avljeno još u zaroblj l eničkom logoru. Naj a ednom se našao licem u lice s jednim svojim ranij i im kolegom, policij i skim ofi f cirom bezbednosti koji je službovao u V šij Vi i u u Francuskoj. "Idete da se jav a ite Hudalu?", upitao ga je taj a20
čovek. "Da", uzvratio je Štangl, "samo ne znam gde da ga nai e, pošto je ponovo uhapšen, Štanđem".1 Mnogo godina kasnij glova sećania na ovo bekstvo snimila je u jednom nemačkom zatvoru Gita Serenj n i (Gitta Sereny), istaknuti pisac nj n egove biografi fije. Štangl je izj z av a io da je tada, kada je stigao u Rim, u stvari tražio biskupa Alojza Hudala, rektora Papskog zav a oda Santa t M ria del Anima, jednog od tri semeništa za nemačke svešteniMa ke u Rimu. Uprav a o je Hudal bio taj a čij i e je ime šapatom prenošeno kroz nacističko podzemlj l e. “Biskup je ušao u sobu u kojoj sam čekao, ispružio obe ruke i rekao: ‘Vi V ste sigurno Franc Štangl. Očekivao sam Vas."2 Štangl je opisivao snagu i uticaj a Hudalove razuđene mreže za krij i umčarenj n e nacističkih begunaca. Hudal je lično pripremio "prostorij i e u Rimu u kojima je trebalo da borav a im dok mi ne stignu papiri. Dao mi je još i malo para - bio sam ostao skoro bez ičega". Posle nekoliko nedelj l a Hudal "me je pozvao kod sebe i dao mi novi pasoš - pasoš Crvenog krsta. Pribav a io mi je ulaznu vizu za Sirij i u i obezbedio posao u jednoj tekstilnoj fa f brici u Damasku, a dao mi je i kartu za brod. Tako sam otišao u Sirij i u".3 No, kada mu je predat pasoš, besprekorno pedantni Nemac je zapazio da su mu imena nav a edena pogrešnim redosledom, pa je srdito kazao: "Pogrešili su, ovo nij i e tačno. Moje ime je Franc D. Paul Štangl". Hudal je potapšao naivnog Štangla po ramenu i očinski mu rekao "Da se ne igramo više vatrom - ništa to ne mari".4 Hudal je znao da Štangl više nikad ne sme da se izloži opasnosti korišćenj n a svog prav a og imena. Poput mnogobrojnih odbeglih nacista, Štangl je bio veoma zahvalan milosrdnim organima Katoličke crkv k e koje su doprinele nj n egovom begu. Gita Serenii ie tražila komentar ovih zbivanj n a od monsinj n ora Karla Baj a era (Karl Bay a er). U ono vreme, Baj a er je bio direktor rimske fi f lij i ale katoličke dobrotvorile organizacij i e Karitas internacional (Caritas International). On je izj z av a io da su takv k e greške na žalosti, bile nešto uobičaj a eno u takv k om posleratnom haosu. Uostalom, Crkv k a se brinula o ogromnom broju izbeglica. Štangl bi, potvrdio je, verovatno "svakako dobio novac - koji je stizao od Vatikana - ili kartu za put u Sirij i u, ali teško i jedno i drugo". Baj a er je dopuštao mogućnost da je bilo "izuzetnih slučaj a eva ka21
da su 'izbeglicama' dav a ali kartu i novac, ali se to sigurno nij ie desilo nikom kome sam ja pomogao ."5 Baj a er je u početku tvrdio da Hudal nij i e imao pristupa dokumentima Međunarodnog Crvenog krsta, ali je na kraj a u priznao da je "Hudal možda zaista pribav a io izvrsnu količiniu pasoša baš za te lj l iide". Naj a zad se složio da je novac koji je Hudal dao Štanglu svakako poticao iz vatikanskih fo f ndova. “Papa je zaista obezbeđivao novac za tu svrhu; doduše vrlo malo, ali ipak nešto."6 Da li je Štangl bio usamlj l en slučaj a - žalosna ali neizbežna greška legitimnih dobrotvornih akcij i a Katoličke crkv k e? Ili je on jedan od mnogih koji su pobegli koristeći Hudalovu taj a nu crkv k enu vezu? Simon Vi V zental (Simon Wi W esenthal), koji je zaslužan za Štanglovo konačno hvatanj n e u Brazilu 1967. godine, veruj u e da je u sve bila uklj l učena složena i razrađena vatikanska mreža. V zental se nalazio u sudnici kada je Štangl izveden pred sud Vi u Diseldorfu f , u Zapadnoj Nemačkoj, i čuo ga je kako sudij i i govori da su nacisti unapred bili upoznati s Vatikanskim putevima bekstva. "U vreme kada smo borav a ili kao internirci u logorima, znali smo da treba da idemo u Rim... Katolici su trebali da idu biskupu Hudalu koji bi nam onda dao ličnu kartu Međuna-rodnog Crvenog krsta i potom vizu."7 Pomoć koju je Štangl primio od Hudala upadlj l ivo je slična onome što je činj n eno i za druge nemačke ratne zločince. Gustav a Vagner (Gustav a Wagner), jedan od Štanglovih bliskih prij i atelj l a, takođe je dobio pomoć od Hudala. Vagner je bio zapoveđnik u Sobiboru u vreme kada je Štangl vodio Treblinku, To su bili naj aveći nacistički logori za uništenj n e u okupiranoj Polj l skoj. Posle bekstva iz zatvora koje su držali sav a eznici, slučaj a no su se sreli u Gracu, Austrij i a, i kretali se zaj a edno na dugom putu ka Rimu. Naj a zad su se skrasili u Brazilu, a obojica su hvalili pomoć biskupa Hudala.8 V zental tvrdi da je još jedan nacista, Alojz Bruner (A Vi ( lois Brunner), takođe pobegao kroz Hudalovu vatikansku krij i umčarsku mrežu. Bruner, jedan od naj a okrutnij i ih visokih rukovodilaca programa "deportovanj n a" Jevrej e a, pobegao je u Damask u Sirij i i, gde još živi pod imenom dr Georg Fišer (Dr Georg Fischer). Prema svemu što je poznato, on je i dalj l e bez ikakv k og kaj a anj n a u odnosu 22
na stotine hilj l ada žrtav a a koje je poslao na "preradu" Štanglu i Vagneru. V zental je ubeđen da je Hudal odgovoran i za taj Vi a no prebacivanj n e naj a ozloglašenij i eg od svih ratnih zločinaca: Adolfa f Aj A hmana, glav a nog arhitekte velike klanice. Kao šef SS Odelj l enj n a za "jevrej e ska pitanj n a” Aj A hman je pažlj l ivo vodio računa da lj l udi kao Štangl i Vagner uprav avljaj a u mašinerij i om smrti s punom uposlenošću kapaciteta. Vi V zental veruj u e da je Hudal snabdeo Aj A hmana lažnim dokumentima, po kojima je bio izbeglica iz Hrvatske "Rihard Klement" (Richard Klement), i da ga je poslao u Đenovu. Tamo je Aj A hman naj a verovatnij i e bio sakriven u jednom manastiru pod milosrdnom uprav a om nadbiskupa Sirij i a (Siri), pre nego što je konačno prokrij i umčaren u Južnu Ameriku.9 Tako ozloglašen čovek nij i e mogao da bude zaštićen zauvek. A hmana je naj Aj a zad u Argentini otkrila izraelska obav a eštaj a na služba; otet je, izveden pred sud i pogublj l en u Jerusalimu 1962. godine. Ono što ozlojeđuj u e Vi V zentala je činj n enica da je katolička dobrotvorna organizacij i a Karitas "platila za Aj A hmana sve putne troškove da bi on stigao do Južne Amerike”.10 Službeni vatikanski istoričar, sveštenik Robert Grej e em (Robert Graham), dopušta mogućnost da je Hudal možda mogao da pomogne "šaci, ali samo šaci, nacističkih ratnih zločinaca da pobegnu". “Kada je Aj A hman uhapšen tvrdilo se da je prošao kroz Rim i da mu je nekakv k u pomoć pružio biskup Hudal. Na pitanj n a o ovome Hudal je kazao: ‘Ne znam. Pomogao sam mnogim lj l udima, i možda je Aj A hmah bio među nj n ima. Ne znam, on nij i e koristio svoje prav a o ime.’ Hudal jeste pomogao Nemcima da se otisnu u Latinsku Ameriku, naročito u Argentinu, ali to nij i e bio Vatikan, to nij i e bio papa Pij i eXII.”11 Ako je Aj A hmanov slučaj a primer neovl v ašćenog pružanj n a pomoći, on sigurno nij i e bio jedini. Izgleda da je Hudal činio takv k e greške sa zastrašuj u ućom redovnošču. Vi V zental se priseća: "Dok sam tragao za Aj A hmanom otkrio sam da mnogi (ratni zločinci) žive u manastirima, snabdeveni Hudalovim lažnim dokumentima", prema kojima su oni izbeglice. Jedno je sasvim sigurno mnogi ratni zločinci koji su pobegli u Južnu Ameriku sa zahval23
nošću su izj z av avljivali da slobodu duguj u u tom biskupu rođenom u Austrij i i. Hudal svakako nij i e bio nepoznat nacistima, pošto je za vreme rata službovao kao komesar Biskupstva za Katolike nemačkog govornog područj č a u Italij i i, a i kao sveštenik ispovednik u Nemačkoj opštini u Rimu. Rođen je 31. maj a a 1885. godine, a 1919. godine je postao profe f sor starozav a etnih studij i a na Univerzitetu u Gracu. Četiri godine potom, Hudal je prešao u Rim kao rektor Papskog zav a oda Santa Maria del Anima, u ulici koja se ironičnom igrom slučaj a a zvala Vi V a del Pače - "Ulica mira". Ako je Vi Vzental u prav a u, za vreme Hudalovog rav a natelj l stva, bilo je tu svega osim mira. Zav a od je inače bio ustanovl vljen u šesnaestom veku u cilj l u teološkog obrazovanj n a nemačkih sveštenika, ali je u posleratnoj eri bio leglo krij i umčarenj n a nacista. Nij i e nimalo čudno što Vi V zental optužuj u e Hudala. Biskupovi pronacistički pogledi bili su dobro znani. I sam sveštenik Grej e em dopušta ovu činj n enicu; "Hudal je bio na prilično zlu glasu u Rimu zbog svoje lj l ubav a i prema nacistima i nacizmu. Imao je nekakv k u predstav a u da mu je božanski poziv da sredi odnose između nacista i Katoličke crkv k e".12 Početkom 1930-ih Hudal je već otvoreno podržav a ao Hitlera, a putovao je po čitav a oj Italij i i i Nemačkoj da bi se obraćao masi katolika nemačkog govornog područj č a. Od samog početka nacističke vl v adav a ine, on je srdačno pri13 grlio tu novu vl v adu kao svoju. N egov prvi dodir s jednim visokim nacističkim fu Nj f nkcionerom bio je verovatno susret s Francom fo f n Papenom (Franz von Papen), Hitlerovim vicekancelarom. Fon Papen je stigao u Rim aprila 1933. godine, radi pregovora o konkordatu između Berlina i Svete Stolice. Mesec dana kasnij i e, Hudal je držao govor u svom Zav a odu u Rimu. Među pozvanim gostima bili su članovi nemčkog diplomatskog kora, kao i mesni predstav a nici različitih nacističkih organizacij i a. Biskup je kazao svojoj zahvalnoj publici da "u ovom sudbonosnom času svi nemački katolici koji žive van Nemačke pozdrav avljaj a u novi Nemački raj a h, čij i a se poimanj na saglašav a aj a u i s hrišćanskim i s nacionalnini vrednostima.”14 Nema neposrednih dokaza da je Hudal stvarno radio s nom na Konkordatu iz 1933. godine, iako je bio tesno povezan s glav a 24
nim vatikanskim pregovaračem, držav a nim sekretarom Pačelijem. Međutim, naredne godine Hudal je svakako već bio Papenov politički sav a eznik, i Papen mu se obraćao za mišlj l enj n e od15 mah po neuspelom nacističkom puču u Austrij i i. Za samo koju godinu, Hudalova topla naklonj n enost nacizmu je postala znana opštoj jav a nosti. Godine 1936, on je objav a io jednu "fi f lozofs f ku" rasprav a u, “Osnovi nacionalsocij i alizma”. Kasnij ie je skromno tvrdio da nj n egov rad proučav a a tokove i težnj n e u Nacističkoj partij i i "objektivno, kako to čini učen čovek, a ne političar". U stvari, ta je knj n iga vrvela od pohvala idej e ama, programima i akcij i ama nacista, mada je zbilj l a i kritikovala antihrišćanske elemente u toj partij i i. Do tog vremena su mnoge od naj a gorih crta nacističke vl v adav a ine već bile očigledne. A Hudal je ipak objašn av nj a ao i tvrdio da ne postoje nikakv k i fi f lozofs f ki razlozi zbog kojih "dobri" nacisti i katolici ne bi mogli da sarađuj u u tesno na izgradn i jedne hrišćanske Evrope. nj Hudal nij i e bio jedini pripadnik katoličkog klera koji je zastupao ovakv k a gledišta. Primas (nadbiskup) Austrij i ske crkv k e, kardinal Teodor Inicer (Theodore Innitzer), bio je u to vreme snažno pronacistički orij i entisan. Stoga je bilo prirodno što je na Hudalovu knj n igu stav a io oznaku imprimatur ("da se štampa"), odnosno dao zvaničhu dozvolu Crkv k e za objav avljivanj n e. Kardinal je vatreno odobrio rukopis "kao dragoceno nastojanj n e da se umiri 16 verska situacij i a nemačkog naroda”. Hudalova knj n iga je, međutim, naišla na različit prij i em kod nacista. Nj N egov prij i atelj l vicekancelar Franc fo f n Papen, bio je očaran "što jedan biskup Hudalovog nivoa toliko hvali pozitivna ostvarenj n a nacional-socij i alizma”. Pa ipak, ministar propagande Jozef Gebels (Joseph Gobels) ju je smesta zabranio, što je bio odraz zlovolj l nog raspoloženj n a nacista prema vatikanskim fu f n-kcionerima uopšte. Vodeći ideolog nacizma, Alfr f ed Rozenberg (A ( lfr f ed Rosenberg), smatrao je oprav a danom ovu odluku, izj z av avljuj u ući da "mi ne dopuštamo da temelj l ne postav avke Pokreta, analizira i kritikuj u e jedan rimski biskup".17 No, uprkos oštrom stav a u prema knj n izi, Hudala je nacistička hij i erarhij i a očigledno dobro primala jer je bio i v asnik Zlatne značke članstva u Nacističkoj partij vl i i.18 25
Jasno je i da Hudalov pronacistički profi f l nij i e štetio nj n egovoj Vatikanskoj karij i eri. Od 1930. godine je bio sav a etnik Inkv k izicij i e, visokog vatikanskog tribunala, čij i i se rad odvij i ao "u naj a strožoj taj a nosti", kako je izveštav a ala obav a eštaj a na mreža SAD. Osnovano 1542. godine radi "borbe protiv kalvinističkih i luteranskih buna", ovo telo je u osnovi imalo ulogu održanj n a ideološke čistote "u odbranu verovanj n a, katoličkog morala, i jedinstvenosti Crkv k e pred jeresima i raskolima". Inkv k izicij i a je kontrolisala i "starala" se o zaštiti religiozne doktrine. Grubo rečeno, ona je bila odelj l enj n e Vatikana zaduženo za cenzurisanj n e knj n iga i obrazovnih materij i ala. Hudalu to ništa nij i e bilo strano. Danas je Inkv k izicij i a kongregacij i a za doktrinu vere, i dalj l e jedno od naj a uticaj a nij i ih vatikanskih ministarstav a a, "čuvar prav a overj r a doktrine" i nametač religiozne discipline.19 Mesto konsultanta je izuzetno važno u ovom radu, pošto ti visokoprečasnici "moraj a u da istražuj u u, proučav a aj a u i pripremaj a u sve slučajeve iznesene pred Inkv k izicij i u". Ipak, i kako su Hudalovi pogledi postaj a ali sve napadnij i e i sve jav a nij i e pronacistički, ništa nij i e učinj n eno da se on ili disciplinuj ue ili ukloni sa tog moćnog položaj a a. Umesto toga, Vatikan ga je juna 1933. godine unapredio od sveštenika u počasnog biskupa, što je izuzetno retka čast za jednog relativno sitnog rektora nastav a nog zav a oda.20 Uprkos ovom unapređenj n u, sveštenik Grej e em Hudalova pronacistička raspoloženj n a distancira od Vatikana. “On je prosto bio katolički biskup s dobrim položaj a em i ugledom, a među takvim lj l udima ima prostora za pregršt političkih mišlj l enj n a i stav a o21 va". Sveštenik Burhart Šnaj a der (Burkhart Schneider), nemački jezuita, takođe je siguran da "biskup Hudal nij i e bio ni naj a manj ne blizak s Vatikanom. A svakako ne tesno vezan sa Svetim Ocem. On je bio ... kako da to kažem ... čak i tada pomalo sumnj n iv - nisu ga shvatali ozbilj l no. Očaj a nički je hteo da bude shvaćen ozbilj lno". Šnaj a der, koji je za potrebe Svete Stolice s Grej e emom radio na pripremi odbrane ratne uloge Pij i a XII, bio je nepokoleblj l iv u 22 tvrdnj n i da je Hudal “u velikoj meri pripadao perife f rij i i”. 26
Suprotno, sveštenik Jakob Vaj a nbaher (Jacob Weinbacher), koji je bio u pozicij i i da možda više zna, nimalo ne sumnj n a da je "Hudal bio veoma blizak Pij i u XII... bili su prij i atelj l i". Vaj a nbaher je postao rektor Zav a oda Santa Maria dell'Anima 1952. godine, i jasno se priseća nekoliko razgovora u kojima je nj n egov prethodnik izlagao o svom prisnom ličnom odnosu s papom. "Mnogo sam pričao s nj n im i to se svakako vrlo jasno ispolj l av a alo."23 Vaj a nbaherov prikaz nij i e jedini koji se suprotstav avlja Grej e emovim i Šnaj a derovim tvrdnj n ama da Hudal nij i e imao nikakv k og uticaj a a na vodeće vatikanske zvaničnike. Jedna verzij i a nav a odi da su Hudal i Pij i e XII održav a ali dugotraj a no prij i atelj l stvo začeto 1924. godine, kada je Pačeli bio nuncij i e u Nemačkoj.24 Jedna još poverlj l ivij i a verzij i a kaže da je Hudal koračao blistavim stopama svog pokrovitelj l a. Hudal je za službi pri Inkv k izicij ii 1930. godine i za uzdizanj n e do počasnog biskupa od Elij i e 1933. godine imao da zahvali Pačelij i evom rastućem uticaj a u u Svetoj Stolici. Zaista, Hudalovo unapređenj n e došlo je posle Pačelij i evog postav avljenj n a za držav a nog sekretara 1930. godine. Prema ovoj teorij i i, Hudalova prisna veza s Pačelij i em ilustruje se činj n enicom da je Pačeli lično čitao misu (Hudalovog) osvečenj n a .... kao biskupa u Zav a odu Santa Maria del’’Anima. Iz pošten a prema Pačelij nj i u, treba napomenuti da je on tada već bio službeni protektor tog Zav a oda. Međutim, prema ovoj verzij i i, nj n ihov odnos je bio i političke prirode i proisticao je iz Hudalove uloge Pačelij i evog sav a etnika u dugotraj a nim pregovaranj n ima koja su vodila Konkordatu s Austrij i om 1934. godine.25 Daleko od statusa običnog anonimnog sveštenog lica na perif rij fe i i Vatikana, "Hudal je itekako mogao da bude rezonator papinog glasa u zemlj l ama hemačkog govornog podnačj č a".26 Sadašnj ni rektor Zav a ođa, monsinj n or Johanes Nedbal (Johannes Nedbal), siguran je da je Hudal bio veoma blizak Pij i u XI. Nedbal nav a odi Hudalov udeo u Konkordatu s Austrij i om kao razlog za nj n egovo postav avljenj n e za biskupa. U jednom skorašnj n em razgovoru Nedbal je priznao da je Hudalova karij i era bila veoma izuzetna. Po nj n egovom mišlj l enj n u, "sasvim je neobično" da rav a natelj l jednog rimskog zav a oda bude proizveden u biskupa. Nedbal potvrđuj u e da je Pačeli činodej e27
stvovao na Hudalovom posvećenj n u za biskupa, ali insistira na tome da ta činj n enica nikako nij i e značila priznav a anj n e Hudalovih pronacističkih gledišta. Tako se dogodilo pre zbog toga što je "kardinal Pačeli bio protektor Zav a oda".27 Dok se slaže o tome da je Hudal radio neposredno s dvojicom papa, Nedbal je beskompromisno oštar u vezi s radom nj n egovog prethodnika na izbav avljanj n u nacističkih ratnih zločinaca. "Sasvim je moguće da je pomogao pojedinima, nekolicini... On sam priča da ih je bilo nekoliko stotina, ali ja mislim da je to preterivanj n e, a on je stvarno bio sklon preterivanj n u." Nedbal je ponudio čudesan uvid u Hudalov karakter, naglašav a aj a ući da je on "bio čovek vrlo sitne građe i da je uvek nastojao da 'ispadne veliki’. Možete to da vidite na nj n egovim fo f tografi fijama, a da ste ga poznav a ali mogli biste da vidite i ovo drugo".28 Međutim, za čoveka s problemom sopstvenog 'ja', Hudal je svakako imao neuobičaj a ene i moćne prij i atelj l e. Godine 1943, na primer, upoznao je Valtera Raufa f (Walter Rauff ff), velikog ratnog zločinca. Pošto se Himler (Himmler) potresao kada je prisustvovao masovnom strelj l anj n u Jevrej e a u Minsku 1941. godine, Rauf je preduzeo nadzor nad razradom programa sa gasnim kamionima-fu f rgonima. Ti "crni gav a ranovi" ubij i ali su Jevrej e e ubacivanj n em izduvnih dimova iz dizel-motora u hermetički zapečaćene fu f rgonske komore. Raufo f vi gasni kamioni nisu bili bez određenih jezivih teh-ničkih nedostataka; pri početnim probama nesrećne žrtve su umirale ne od izduvnih gasova, već od postepenog gušenj n a usled nedostatka vazduha. Umesto da bude po kratkom postupku otrovan, lj l udski tovar je iznutra ostav avljao krvav a e tragove grebanj n a po metalnim zidovima dok ga je gušenj n e polako i postepeno vodilo smrti. Kad je Raufo f v sistem naj a zad "usav a ršen”, nekih 100.000 l udi, uglav lj a nom žena i dece iz Istočne Evrope, našlo je smrt u tim pokretnim gasnim komorama. Posle rušenj n a Musolinij i evog režima u septembru 1943. godini, Rauf je prebačen na sever Italij i e, gde je bio u službi SS u regionu oko Đenove, Torina i Milana. I opet mu je zadatak bio uništenj n e jevrej e skog stanovništva. Uprav a o u ovom periodu je Hudal ostvario kontakt s tim zloglasnim masovnim ubicom. 28
Razvojna linij i a Hudalovog i Raufo f vog prij i atelj l stva u samom svom početku je pomalo obav avljena velom taj a ne. Alfr f ed Jaršel (A ( lf ed Jarschel), nekadašnj fr n i vođa Nacističke omladine, tvrdi da je Rauf prvi put sreo Hudala u proleće 1943, kada ga je Firerov zamenik Martin Borman (Martin Bormanh) poslao na šest meseci u Rim bez ikakv k og očiglednog zadatka. Bilo je to uprav a ou vreme kada su Raj a hu očaj a nički trebali visoki ofi f ciri Raufo f vog iskustva i kalibra pošto je ishod rata još bio neizvestan. Jaršel veruj u e "da su prvi dodiri s Vatikanom bili uspostav avljeni uprav a ou tim mesecima, a da im je svrha bila da konačno dovedu do uspostav avljanj n a Hudalove mreže za bekstva".30 Brzo se bližilo vreme kada će ta mreža stvarno zatrebati. Do početka 1944. godine, kada su se Sav a eznici iskrcali na Sicilij i i, čak je i Hudal video da je Hitlerov "hilj l adugodišnj n i Raj a h" osuđen na propast. Sve dok su nacističke armij i e beležile pobede, on se vozao po Rimu sa zastav a om "Velike Nemačke" na svom automobilu; ali kada su Sav a eznici stigli u italij i ansku prestonicu, juna 1944. godine, Hudal je "bio prvi koji je tu zastav a u promenio odj d ednom je zakačio austrij i sku".31 Poput mnogih Austrij i anaca 1945. godine, Hudal je preko noći od uloge fa f šističkog fi f lozofa f prešao na ispolj l av a anj n e svojih novootkrivenih demokratskih težnj n i. Odbacuj u ući dugo održav a anu progermansku pozicij i u, požurio je da pristupi Komitetu slobodne Austrij i e u Rimu, pa čak i pomogao da se organizuj u e "simbolično" oslobođenj n e Poslanstva Austrij i e, zakasnelo se pozivaj a ući na dav a no izgublj l eni nacionalni ponos. Hudal nij i e bio usamlj l en u svom licemerstvu. Ironij i a je u tome što je austrij i ski narod, koji je imao veći procenat članstva u Nacističkoj partij i i nego Nemačka, smesta zahtevao za sebe poseban tretman kao prva žrtva Hitlerove tiranij i e.32 I u Vatikanu su se dešav a ale mnoge dramatične promene, od kojih je jedna možda odigrala klj l učnu ulogu u razradi Hudalove mreže bekstav a a. Av A gusta 1944. godine umro je kardinal Malj l one (Maglione), a Pij i e XII je odlučio da ne postav avlja novog držav a nog sekretara, već da preuzme na sebe odgovornost za spolj l nu politiku. Od tog vremerii su monsinj n ori Tardini i Montini radili neposredno za papu. 29
U svojoj knj n izi “Ono posle” (A ( ft f ermath), koja je izazvala dosta polemike, Ladislas Farago je tvrdio da je ova papina odluka "značila Hudalov ulazak u naj a više krugove Svete Stolice". Farago tumači da je Malj l one držao Hudala na distanci, te je ovaj a jedino mogao da se uzda u prilično retke susrete s papom lično da bi uticao na vatikansku politiku. Ali, sada je "stekao prij i atelj la u Držav a nom sekretarij i atu".33 Posle Malj l oiieove smrti, Đovani Montini je dobio zaduženj ne da vodi poslove oko papske pomoći izbeglicama, što je otvaralo vrata Hudalovim planovima. Farago tvrdi da je uprav a o Montini obezbedio Hudalu pristup vatikanskim pasošima i drugim ličnim i putnim isprav a ama, koje je on potom koristio da pomogne svojim nacističkim prij i atelj l ima. Istovremeno je Hudal uspostavio dobre veze s još jednim značaj a nim vatikanskim nadleštvom pod Montinij i evom uprav a om. Bila je to papska komisij i a za pomoć izbeglicama, koja je direktno radila sa izbeglicama. Jedan od nj n enih glav a nih zadataka bilo je izdav a anj n e putnih isprav a a legitimnim izbeglicama. Naj a zad, tvrdio je Farago, Montini je uveo Hudala u Karitas internacional, katoličku milosrdnu organizaciju koja je istinskim izbeglicama obezbeđivala smeštaj a i hranu i plaćala troškove putovanj n a. Jedan od vatikanskih službenih istoričara žustro pobij i a Faragove tvrdnj n e. Iako priznaj a e da se Hudal "zanimao, prema sopstvenom priznanj n u, za bivše naciste", sveštenik Robert Grej e em je siguran da "biskup Hudal nij i e imao nikakv k u ulogu” u Papskoj komisij i i za pomoć izbeglicama. Nij i e "čak imao nikakv k e veze sa n e, ukoliko su tačne, n enim radom".34 Međutim, Faragove tvrdnj nj dale bi objašnj n enj n e zašto Vi V zental uporno dokazuj u e da su Karitas i Vatikanski biro za izbeglice bili neposredno uklj l učeni u krij i umčarenj n e nacista. Veza sa nacistima je teško bila čisto Hudalova lična, a da nij ie uklj l učivala same službenike, iako oni insistiraj a u na tome da je n ihova uloga bila čisto humanitarna, tvrdeći da su bili potpuno nj nesvesni ma kakv k ih operacij i a krij i umčarenj n a nacista. Ali, ukoliko su Faragovi nav a odi tačni, zaprepašćuj u e mogućnost da je Montini dopustio Hudalu, deklarisanom pro-nacisti, ma kakav a pristup tim vatikanskim nadleštvima u vreme kada su nacisti bili u bez30
nađu koje ih tera na beg. Takv k u jednu odluku bi Hudal svakako doživeo kao otvoreni čin podrške za pomoć nj n egovim prij i atelj l ima nacistima. Ako je Farago u prav a u, Montini je očigledno pružio Hudalu priliku da stvar tako i shvati. U američkoj diplomatskoj dokumentacij i i postoje neki sporedni dokazi koji podržav a aj a u tvrdnj n u da je Montini svesno doprinosio Hudalovom krij i umčarenj n u nacista. Do toga je došlo na bezazlen način. Posle praktičnog sloma nemačke vojske u Italij i i, Pij i e XII je počeo da se bori za prav a o da šalj l e svoje lične predstav a nike u posete desetinama hilj l ada ratnih zaroblj l enika i interniranih civila koji su tada držani u italij i anskim logorima. Kao što je već rečeno, papa je želeo da proširi svoju "misij iu milosrđa u korist svih žrtav a a rata bez obzira na nacionalne ili verske razlike". U pokretanj n u tog slučaj a a pred sav a ezničkim vl v astima av a gusta 1944. godine, Držav a ni sekretarij i at Vatikana je isticao da Sveta Stolica "ima dužnost da se sada zainteresuj u e i za te nemačke zaroblj l enike". Tokom nekoliko sledećih sedmica, britanski i američki zvaničnici su polemisali oko papinog zahteva. Tražili su od Svete Stolice da pruži detalj l no obrazloženj n e za predložene posete, i primili ovaj a odgovor: “... Izaslanik Nj N egove Svetosti (obično neki nadbiskup), u pratnj n i jednog sekretara, koji po potrebi služi i kao prevodilac, posećuj u e logor, donoseći sa sobom neke sitne darove (duhovne knj n ige, poučne knj n ige ili laganu literaturu, društvene igre, itd.); održi kratak govor-predav a anj n e i provede neko vreme sa zarobl enicima ili internircima... lj ... svrha ovakv k e posete izaslanika Svete Stolice je da se obezbedi normalna religiozna pomoć katoličkim zatvorenicima, kao i da se sprovede milosrdna misij i a kakv k a doliči Crkv k i donošenj n em izvesne utehe i onima koji su u nevolj l i.” Bilo je to potpuno razurnno oobrazloženj n e u prilog humanitarnom i milosrdnom radu. Dana 10. novembra lični izaslanik predsednika SAD kod pape je preneo odluku Sav a eznika vatikanskom Držav a nom sekretarij i atu. Te posete će biti dopuštene, pod uslovom da se ograniče na religioznu pomoć, a za svaku posetu se pojedinačno podnosi zahtev.35 31
Nekoliko sedmica kasnij i e usledio je jedan veoma osoben zahtev. Pošto je nj n ihov humanitarni cilj l ostvaren, 2. decembra Vatikan je molio da se jednom predstav a niku dopusti "da poseti civilne internirce nemačkog govornog područj č a na tlu Italij i e". Biskup odabran da održi službu pred tom poraženom neprij i atelj l skom populacij i om bio je niko drugi do Hudal, Vatikanov "duhovni uprav a itelj l nemačkog naroda u Italij i i". Zaprepašćuj u e to što je za ovu kraj a nj n e osetlj l ivu misij i u Sveta Stolica izdvojila naj a ozloglašenij i eg pronacistički raspoloženog biskupa u Rimu. Bilo je dobro znano da ti "civilni" logori vrve od odbeglih nacista koji su odbacili unifo f rme i sada se krij i u među stvarnim izbeglicama. Amerikanci su bili makar delom krivi što je Hudalu dopušten pristup u internirske logore. Kada je jedan visoki diplomata SAD u Vatikanu prosledio pismo Držav a nog sekretarij i ata sav a ezničkom štabu u Rimu, nij i e ništa pomenuo o Hudalovoj pronacističkoj bolećivosti. A Amerikanci u Vatikanu su znali sve o Hudalovim pogledima. Jedan diplomata je bio fo f rmirao loše mišlj l enj n e o nj n emu za vreme rata, primećuj u ući da on "ne veruj u e biskupu Hudalu", pošto "glas koji ga bij i e... nij i e naro36 čito dobar sa stanovišta Sav a eznika". Američka obav a eštaj a na služba takođe je bila upoznata s Hudalovim shvatanj n ima, i prikupila je čitav a obav a eštaj a ni dosij i e o nj n egovoj pronacističkoj knj n izi. Mada je Sav a eznički štab prethodno odbio neke zahteve Vatikana za putne dozvole, Odelj l enj n e bezbednosti je ovaj a odobrilo, "pod uslovom da je cilj l (Hudalove) posete izričito ograničen na pružanj n e normalne verske pomoći katoličkim internircima".38 Ipak, to što je Vatikan pribav a io Hudalu putnu dozvolu od Sav a eznika kako bi posetio nemačke internirce bilo je pomalo kao kad alkoholičaru daj a ete viski, a govorite mu da ne pij i e; pokv k arenosti koje su usledile bile su neminovne. Opremlj l en specij i alnim akreditivima, Hudal je sada bio slobodan da svojim nemačkim prij i atelj l ima u logorima širi dobre vesti o sistemu bekstva. Nij i e bilo potrebe da traženi ratni zločinci dolaze u Rim da bi pribav a ili pomoć; Hudal ju je donosio nj n ima "na noge". Mnogo godina kasnij i e zapisao je jednu poštenu ispovest o svojim putovanj n ima: 32
“Zahvalan sam Bogu što mi je (dopustio) da posetim i utešim mnoge žrtve u nj n ihovim zatvorima i koncentracionima logorima i (da pomognem) da uteknu s lažnim ličnim isprav a ama.”39 Za američke pobednike koji su mu pomogli, Hudal nij i e osećao ništa drugo do prezir: “Sav a eznički rat protiv Nemačke nij i e bio sveti rat, već bojno nadmetanj n e privrednih kompleksa za čij i u pobedu su se oni borili. Taj a takozvani biznis... koristio je lozinke kao što su demokratij i a, rasa, verska sloboda i hrišćanstvo kao mamac za mase. Sva ta shvatanj n a i iskustva bila su razlog što sam osetio dužnost i obav a ezu da se posle 1945. godine u čitav a om svom milosrdnom radu posvetim uglav a nom bivšim nacional-socij i alistima i fa f šistima, naročito takozvanim ‘ratnim zločincima’.”40 Hudalove aktivnosti koje i sam priznaj a e i ispoveda utoliko su polemičnij i e što je on dej e stvovao s punim ovl v ašćenj n ima Vatikana. Hudal ne samo da nij i e bio na "perife f rij i i", kako sveštenik Šnaj a der tvrdi, već je pribav a io saglasnost zvaničnika na naj a višem nivou. Bez Vatikanovog neposrednog diplomatskog zauzimanj n a da se za nj n ega pribav a i putna dozvola Sav a eznika, on nikada ne bi uspeo da ostvari dodir s toliko nacističkih ratnih zločinaca. Zbilj l a, bez takv k e pomoći on bi bio stisnut u Rimu kao brod u boci. Izgleda da je jedan od prvih nacista koje je Hudal posetio bio n egov stari prij nj i atelj l , Valter Rauf, f u Milanu. Osamnaest meseci pre toga, Rauf je napustio Rim da bi postao šef Uprav a e veza (SD) u Milanu. To ga je učinilo glav a nim SS ofi f cirom bezbednosti za čitav a severozapad Italij i e, uklj l učuj u ući Torino i Đenovu. Godine 1944. Pij i e XII je već bio duboko zabrinut da će glav a ni italij i anski industrij i ski region biti uništen u zav a ršnoj ofa f nzivi Sav a eznika. Uz Raufo f vu pomoć, visoki ofi f ciri Vermahta u severnoj Italij ii započeli su niz taj a nih pregovora o predaj a i. Alen Dulz (A ( llen Dulles), američki obav a eštaj a ni šef u Švaj a carskoj, razradio je predaj au nemačkih snaga uz pomoć vatikanskih posrednika, Ovi pregovori su nosili šifr f irani naziv “Operacij i a zora”. Mada pojedinačno nisu imali uspeha u nastojanj n u da skrate rat, svi nacistički ofi f ciri koji su ovde bili uklj l učeni umakli su ozbilj l noj kazni.41 Kada se, 29. aprila 1945. godine, Nemačka armij i a u Italij i i predala, Rauf je došao do lažnog pasoša na ime Karlo Komte (Carlo 33
Comte) i zakupio stan u Milanu. Onda je uzeo svoj primerak arhiva Musolinij i eve taj a ne policij i e, uklj l učuj u ući i spiskove članstva u Fašističkoj partij i i, i mirno ih zakopao negde van grada. Znao je da će ti materij i ali biti od velike koristi u mesecima koji su nailazili, a pokazalo se da je tačno prosuđivao. Doslovno sutradan, Raufa f su uhapsili Amerikarici i smestili ga u milanski zatvor San Vi V tore. Za samo koji sat stigao je neki sveštenik i udesio da se Rauf prebaci u jednu američku vojnu bolnicu. Prema Vi V zentalu, Raufo f vo puštanj n e je izdej e stvovao monsinj n or Do Đuzepe Bikj k erai (Don Giuseppe Bicchierai), sekretar milanskog kardinala Šustera (Schuster). Bikj k erai je bio jedan od vatikanskih posrednika u taj a nim pregovorima o predaj a i, a krio je Raufa f po nj n egovom puštanj n u i udesio da taj a no borav a i "u samostanima Svete Stolice".42 S druge strane, Alfr f ed Jaršel (Jarschel) veruj u e da je Raufo f vo puštanj n e isposlovao milanski ogranak Komunističke partij i e Italij i e. U zamenu za Raufo f ve spiskove članstva u Fašističkoj partij i i, komunisti su očigledno zažmurili pred organizovanj n em nj n egovog bekstva.43 Ono što ni Vi V zental ni Jaršel nisu znali bilo je da je Rauf pušten pod staratelj l stvo "S grupe Verona", jedinice Uprav a e stra-tegij i skih službi (OSS) koja je radila s britansko-američkom "Specij i alnom kontraobav a eštaj a nom" ekipom i Italij i i (SCI-Z), na čij i em je čelu bio Džej e mz Džizus Englton (James Jesus Angleton). S Grupa je bila, između ostalog, zapadnj n ački ekv k ivalent Rauf vog odelj fo l enj n a za borbu protiv komunista u vreme rata. Rauf je bio vredan plen u rukama, pa je i pored protivl vljenj n a Kontraobaveštaj a nog korpusa Armij i e SAD, gde su ga nazivali "nepoprav avljivim nacistom bez kaj a anj n a” i preporučivali ako ne likv k idacij i u ono doživotnu robij i u, S Grupa Verona preuzela staranj n e o zahvalnom Raufu f . Posle opširnih ispitivanj n a o komunističkoj aktivnosti u nj n egovom sektoru, pustili su ga. Možda je tako bilo zato što se Rauf otvoreno hvalisao vezama na naj a višem nivou u vatikanskim pregovorima, za koje je tvrdio da mogu da ih "potvrde i Husman i gospodin Dulz, sav a eznički agenti u Švaj a carskoj”.44 Nij i e slučaj a nost što je Raufo f v "gospodin Dulz" kasnij i e postao direktor Centralne obav a eštaj a he službe (CIA), ili što je Džej e mz 34
Džizus Englton postao šef Kontraobav a eštaj a nog odelj l enj n a CIA. Tokom Čitav a e svoje karij i ere Englton je zadržao isklj l učivu kontrolu nad američkim obav a eštaj a nim vezama s Vatikanom.45 Koji god da je bio motiv Amerikanaca, neporeciva je istina da je Rauf pušten iz pritvora i vraćen u svoj stan u Milanu. Prema fr f ancuskoj publikacij i i “Crni krug” (Cercle Noir), Rauf je ostvario vezu s nadbiskupom Sirij i em od Đenove, i smesta se stav a io na raspolaganj n e Vatikanu radi uspostav avljanj n a sistema za krij i umčarenj n e nacista. Osim visokih američkih i vatikanskih veza, Raufo f v glav a ni doprinos Hudalovom krij i umčarskom sistemu možda je bio onaj a fi f nansij i ski. Čovek koji je nekada vodio program s kamionima-gasnim komorama, sada je postao perač novca, uz pomoć Frederika Šventa (Frederico Schwendt), svog nekadašnj n eg SS kolege. Švent se smatra jednim od naj a većih krivotvoraca u istorij i i, koji je za vreme rata fa f lsifi f kovao milione papirnih novčanica u okv k iru SS operacij i e pod konspirativnim nazivom “Okret” (Wendig).46 Prvobitna namera je bila da se potkopaj a u, ako je moguće i unište, privrede Sav a eznika, ali je, kako se rat primicao zav a ršetku, Švent prao fa f lsifi f kovani novac kroz različite banke i dolazio do prav a ih novčanica zapadnih zemalj l a. Bio je to prvi novac za mreže nacističkih bekstav a a. Vi V zental tvrdi da je Švent predav a ao tako stečen novac svom starom kamaratu, Valteru Raufu f .47 Međutim, Jaršelova verzij i a se nešto malo razlikuj u e. On tvrdi da je Hudal kontaktirao Raufa f jula 1945. godine, pozivaj a ući ga da dođe u Rim radi taj a nog sastanka. Pokazalo se da je to nemoguće, tako da je Hudal predložio da Rauf onda otputuj u e u Đenovu i ostvari vezu s novopostav avljenim nadbiskupom Sirij i em, još jednom klj l učnom fi f gurom u operacij i i krij i umčarenj n a nacista. Rauf je otišao u Đenovu, a primio ga je jedan od Sirij i evih ličnih sekretara. Jaršel tvrdi da je Rauf tada dobio znatnu sumu hovca kao i pasoš Crvenog krsta s važećom vizom za Sirij i u. Potom se vratio u Milano i uspostav a io kanale bekstva.48 Možda je istina negde na sredini: Rauf je verovatno upotrebio Sirij i ev novac da uveća zaradu od pranj n a fe f lsifl f kovanih novčanica. Jaršel i Crnilrug se slažu u tome da su tokom naredne četiri godine neki od naj a traženij i ih nacističkih ratnih zločinaca prelazi35
li iz Raufo f vih ruku u Milanu u ruke biskupa Hudala u Zav a odu Santa Maria dell' Anima u Rimu, da bi potom bih predav a ani nadbiskupu Sirij i u u Đenovi. Tu su se ukrcav a ali u brodove i odlazili da započnu nov život u Južnoj Americi. Vatikan nikada nij i e otvorio svoju bankarsku dokumentacij iu da bi pokazao koje sume novca su usmerav a ane za pomoć izbeglicama. Do današnj n eg dana, dosij i ea o Šventu i o pranj n u nacističkog novca su među strogo poverlj l ivom američkom obav a eštaj anom dokumentacij i om. Međutim, pasus jednog teksta koji je "pušten" sadrži zanimlj l ivu opasku o Šventovoj vezi s nacističkim podzemlj l em: “Na putu iz Austrij i e preko prevoja Brener, prva stanica podzemne železnice u Italij i i je kod jednog zamka u Meranu, u kom uprav a itelj l i govore nemački. (Vl V asnik je) neki agent SS operativne grupe ponekad zvane ‘Grupa Vendig’ pod komandom pukovnika Frederika Šventa, koji 'je odgovarao samo Kaltenbruneru i Himleru. Jedan (agent) ... je zahtevao 5.000.000 dolara od vl v ade SAD na ime naknade za imovinu konfi f skovanu u Meranu po zav a ršetku rata. Sva ta imovina bila je plen SS grupe koji je bio smešten u ... Šventovom štabu i drugim zgradama u Meranu. U ovom plenu se nalazila i velika količina britanskih fu f nti u banknotama.”49 Izveštaj a se nastav avlja nav a ođenj n em banaka u Britanij i i, Palestini, Italij i i i Švaj a carskoj koje su bile povezane sa Šventovom mrežom. Ali, novac sam po sebi nij i e bio dovolj l an. Lažne isprav a e su bile naj a važnij i a stvar za naciste u begu. Hudal je bio u stanj n u da obezbedi sve to: italij i anske lične isprav a e, lažne krštenice, čak i vize za odredišne zemlj l e. Naj a neophodnij i i su bili pasoši Međunarodnog Crvenog krsta. Prema recima gospođe Gertrude Dipui (Gertrude Dipuis), visokog činovnika u rimskom ogranku Crvenog krsta, "Hudalu je zaista bilo relativno lako da to ostvari; bio je biskup, ne zaboravite - to je mnogo značilo... Kako smo mogli da odbij i emo da slušamo reč sveštenika?", pitala je ona.50 Gospođa Dipui je objasnila da, ako je Hudal zantevao đa se isprav a e Crvenog krsta”sastav a e prema nj n egovim specifi f kacij i ama" pa da mu se pošalj l u u Zav a od, “onda je verovatno tako i bilo".51 36
Međunarodni Crveni krst u Rimu je bio preplav avljen molbama-prij i av a ama u onoj masovnoj zbrci na kraj a u rata. Pošteno rečeno, milioni lj l udi su se kretali po čitav a oj Evropi, a mnogi od nj n ih su bili ostali bez sopstvenog doma i bez ličnih dokumenata; oni drugi, s umrlj l anom prošlošću, više su voleli da su "izgubili" dokumenta koja bi možda mogla da posvedoče o nj n ihovom stvarnom identitetu pred Tribunalom za ratne zločine. Mnoge dobrotvorne organizacij i e su izdavale izbeglicama nove lične isprav a e. Neke su važile samo za tle Italij i e. Na primer, Karitas Internacional i Vatikanska Komisij i a za izbeglice u to vreme su izdav a ale na stotine lokalnih "ličnih dokumenata" sedmično. Mnoge izbeglice su koristile ove nezvanične vatikanske isprav a e kao polazim tačku u dugom lovu na papire neophodne za emigracij i u. Mada je mogla da se upotrebi pri prij i av avljivanj n u za druga dokumenta neophodna za emigracij i u, vatikanska lična karta sama po sebi nij i e dopuštala vl v asniku da napusti Rim, a kamoli Italij i u. Prema tome, nij i e istinita često ponav avljana tvrdnj n a da je Vatikan predao nacistima hilj l ade pasoša. Zaista, jedini strogo-vatikanski pasoši bili su službena uverenj n a za nj n egove akreditovane sveštene diplomate i zvanične predstav a nike. Crveni krst je za odbegle naciste bio izvor koji daleko više obećav a a. Za one koji nisu smeli da se izlože opasnosti i lično se pojav a e pred stolovima-šalterima za pomoć izbeglicama, postojala je obilato snabdevena i živa crna berza ukradenih i fa f lsifi f kovanih dokumenata. Gđa Dipui je imala lično iskustvo po ovom pitanj n u; lj l utito se prisećala da je videla takv k e papire na stolu u kancelarij i i svog pretpostav avljenog u Rimskom štabu Međunarodnog Crvenog krsta. “Vi V dela sam s nekoliko metara da su lažni. Ne samo da su bili ispunj n eni različito od načina na koji mi to obično radimo, nego je i moj potpis bio očigledno fa f lsifi f kovan."52 Dok gđa Dipui nij i e mogla ništa naročito da učini s ovim u vezi, neki službenici Međunarodnog crvenog krsta su očigledno svesno žmurili na ove zloupotrebe. Nezakonitu trgovinu dokumentima Crvenog krsta ubrzo je otkrila američka obav a eštaj a na služba. Kraj a em 1945. godine oni su bili skoro sigurni da su među nj n ihovim korisnicima odbegli na37
cisti. To je potvrđeno sredinom 1946. godine, kada je došlo do bekstva nemačkih zatvorenika iz logora u Riminij i u u severnoj Italij i i. Mnogi koji su odatle odbegli kasnij i e su uhvaćeni s lažnim dokumentima Međunarodnog crvenog krsta. Istragu povodom ove pojav a e, pod taj a nim nazivom “Operacij ia krug”, pokrenuo je Kontraobav a eštaj a ni korpus američke vojske. Oni su svoje prve nalaze prosledili Vi V nsentu La Vi V sti (Vi V ncent La V sta), visokom rimskom službeniku Odelj Vi l enj n a za korelacij i u inostranih aktivnosti. La Vi V sta je prethodno već bio uklj l učen u izvestan broj vrhunski taj a nih obav a eštaj a nih operacij i a posle rata, i istraživao fa f šističke špij i unske ćelij i e na delu u Americi, i trgovinske, fi f nansij i ske i industrij i ske odnose između Italij i e i Nemačke. V sta je obav Vi a io istragu i maj a a 1947. godine je uputio izveštaj a u Vašington. Od kada je pušten za jav a nost, 1984. godine, on je postao poznat prosto kao "La Vi V stin izveštaj a ". Mada izloženi rezultati sadrže znatne zablude i greške, u pitanj n u je dosta iscrpna analiza nelegalne emigracij i e kroz Italij i u. Treba napomenuti da je La Vi V sta bio katolik, ali je jedan od nj n egovih glav a nih zaklj l učaka bio da Vatikan pomaže bekstvo odbeglih ratnih zločia konačno izašao na videlo, Crkv k a je stronaca.53 Kada je izveštaj go pobij i ala ovu tvrdnj n u. Zvanični vatikanski istoričar, sveštenik Grej e em, objašnj n av a ao je da je stvarna svrha tog izveštaj a a bila "potpuno pogrešno predstav avljena". U žiži nj n egovog interesovanj n a nisu bili nacisti koji beže, već "komunistička infi f ltracij i a u Južnu Ameriku. Nij i e baš pošteno, niti objektivno, izdvojiti stranicu i po gde La Vi V sta aludira na bežanj n e nacista, kada čitav a izveštaj a i nij i e bio o nacistima, već o komunistima. Jedini prav a i nacista koji je tu pomenut utekao je uz pomoć Jevrej e ske cionističke organizacij i e".54 Međutim, veliki deo La Vi V stinog izveštaj a a se bav a i ulogom vatikanskih institucij i a i zvaničnika u ilegalnoj nacističkoj emigraciji. Službenik Stej e t departmenta je izložio spisak od preko dvadeset "vatikanskih organizacij i a za milosrđe i pomoć koje su uklj l učene, ili za koje se sumnj n a da su uklj l učene, u ilegalne tokove emigracij i e". Na samom vrhu tog spiska nalazio se sveprisutni biskup Hudal.55 Kontraobav a eštaj a ni korpus armij i e SAD, (CIC) je sproveo nekoliko obimnih istraživanj n a crne berze fa f lsifi f kovanih 38
dokumenata, i još nekoliko izveštaj a a je pridodato La Vi V stinom izveštaj a u. Dodatak B naširoko se bav a io bekstvom iz Riminij i a koje se dogodilo jula prethodne godine. Jedan pouzdan dostav avljač CIC je izvestio da su dvojica begunaca, Đani (Gianni) i Forkerper (Vorkörper) "prethodno bili upućeni da produže u Rim i da kontaktiraj a u" jednog CIC dostav avljača, koji je trebalo da im pomogne da emigriraj a u u Južnu Ameriku. Nemci su stav avljeni pod prismotru i ispostav a ilo se da je Đanij i evo prav a o ime Valter Fitling (Walter Fütlung) i da "živi u stanu jedne Nemice koja je nekada radila u Ambasadi Nemačke u Vatikanu". Dvojica odbeglih su se priklj l učili dvojici drugih begunaca u Rimu, koji su bili u tesnom dodiru s tamošnj n im sveštenicima. Za jednog sveštenika je jav avljeno da "pomaže beguncima hranom, smeštaj a em i vezama s nemačkim i vatikanskim zvaničnicima". Kada su dvojica begunaca otišli u Đenovu da ugovore prevoz do Južne Amerike, dostav avljač službe CIC je "pozaj a mio" nj n ihove pasoše i otkrio da je nj n ih "izdao Međunarodni Crveni avljača da pokuša da i za krst".56 Agent CIC je uputio svog dostav sebe pribav a i lažan pasoš. On je to i učinio "tako što je platio 20.000 lira jednoj osobi poznatoj po vezama s Međunarodnim Crvenim krstom". Sistem za pribav avljanj n e pasoša je bio jednostav a an. Dostav avljač je poslat do jednog čoveka koji je zabeležio sve nj n egove lične podatke. Taj a čovek je imao vezu iznutra koja je pretresla dokumentacij i u Međunarodnog crvenog krsta, u potrazi za "imenom neke nestale ili mrtve osobe koja odgovara (dostav avljačevom) opisu". Dva dana potom dostav avljaču CIC je rečeno da se prij i av a i Crvenom krstu za pasoš pod lažnim imenom Mirko Baučeh (Mirko Baucech). Takođe su mu bila potrebna i dva pisma-potvrde identiteta, koja je nj n egova veza nabav a ila od Crvenog krsta Vati57 kana i Italij i e. A gusta 1946. godine, ova operacij Av i a CIC je prestala pošto su l udi pod prismotrom bili uhapšeni; trojica su bili begunci iz lj Riminij i a, a četvrti je posedovao "lažne potvrde o otpustu". Nemci su priznali da imaj a u veze s lj l udima bliskim Vatikanu. Izveštaj a CIC je govorio o još jednom vatikaskom predstav a niku koji je 39
imao dobre veze s “južnoameričkim konzulatima i poslovnim f rmama”. Ova vatikanska veza je bila poslednj fi n a karika u "lancu nemačke emigracij i e koji sve svoje klij i ente usmerava preko Međunarodnog Crvenog krsta".58 La Vi V sta je potvrdio i da je Milano značaj a an centar u mreži krijumčarenj n a. Mada ne pominj n e Raufa f , La Vi V sta je otkrio jednu mrežu koju je vodio nj n egov blizak prij i atelj l , Frederiko Švent. “Veliki je broj Nemaca... koji prelaze granicu prerna Trevizu i Milanu s isklj l učivom svrhom da pribav a e... lažne lične isprav a e, pasoše i vize, pa skoro smesta odlaze preko Đenove i Barcelone put Južne Amerike.”59 Da bi pokazao kako je lako Vatikan u stanj n u da pribav a i lažne isprav a e Međunarodnog crvenog krsta, La Vi V sta je udesio da dvojica "mađarskih izbeglica" posete sveštenika Jozefa f Galova (Josef Gallov) v , koji je vodio agencij i u za pomoć Mađarima "pod pokrovitelj l stvom Vatikana". La Vi V sta je za Galova smatrao da je "pošten, sav a estan katolički sveštenik, ali da je isto tako i bolećiv starac" koji se ne trudi da postav avlja previše pitanj n a o tim "izbeglicama". Ti lj l udi su bili odabrani zato što su govorili mađarski. Oni su stigli u kancelarij i u sveštenika Galova bez ikakv k ih ličnih isprav a a ili ma kakv k ih dokumenata, govoreći da su uprav a o pobegli iz ruku Sovj v eta. "Obojica su tvrdili da su rođeni stanovnici jednog malog sela u Mađarskoj i da su izgubili svoje porodice u av a ionskim bombardovanj n ima za vreme rata". Drugi dostav avljač je pristao da pod zakletvom posvedoči u korist priče svoga prij i atelj l a i Galov je pripremio zapis o tome. Onda je čoveku dao pismo koje treba da preda Crvenom krstu i, samo koji sat kasnij i e, La Vi V stin dostav avljač je došao do sav a ršeno isprav a nog pasoša. Ubrzo potom, prvi dostav avljač je jednostav a no preokrenuo postupak i izdej e stvovao pasoš za svog prij i atelj l a "Mađara". "Ne treba da napominj n em", propratio je ovo La Vi V sta, "da su obojica u stvari Italij i ani, i da nij i edan od n ih čak nikad nij nj i e ni bio van Italij i e".60 Još jedan ofi f cir CIC je zaklj l učio da dokumenta Međunarodnog crvenog krsta mogu da se nabav a e bez ikakv k e provere identiteta zahvalj l uj u ući "pomoći osoba koje deluj u u pod zaštitom Vatikana". Pol Laj a on (Paul Ly L on) je kasnij i e postao klj l učni ame40
rički čovek za vezu s vatikanskim Pacovskim kanalima, ali je 1946. godine istraživao nj n ihove operacij i e. On je otkrio da je Vatikan pokrovitelj l nezakonite trgovine papirima Crvenog krsta, pribav avljenim ili "pod pseudonimima ili s lažno nav a edenom naa on je takođe potvrdio da je mađarski katolički cionalošću.61 Laj sveštenik Galov središna ličnost ove operacij i e. On je takođe identifi f kovao neke od lj l udi koji su nabav a ili ove lažne isprav a e kao 62 "poznate ili poternicom tražene ratne zločince". Prema ofi f ciru CIC, sistem za pribav avljanj n e lažnih papira je bio prilično neposredan. Moliocu bi bilo obezbeđeno pismo koje je nosilo "službeni pečat Vatikana" i koje je onda nosio ličnoj vezi sveštenika Galova "u Međunarodnom Crvenom krstu... da mu obezbedi... ličnu isprav a u Crvenog krsta". Ova je onda mogla da se upotrebi da se nabav a e "neophodne kartice za snabdevanj nei privremena prij i av a a borav avka od italij i anskih policij i skih vl v asti kako bi se bezbedno ostalo u Italij i i", u očekivanj n u "dozvole od konzulata držav a a Srednj n e i Južne Amerike za uselj l enj n e".63 La Vi V stin izveštaj a je u početku izazvao veliki preokret u Vašingtonu. Stej e t department je zaklj l učio da izveštaj a "zahteva da 64 mu se smesta posveti pažnj n a". Sazvan je jedan skup u potpunoj taj a nosti, ali su vašingtonske birokrate odlučili da izdaj a u samo jedan vrlo diskretan i nefo f rmalan protest.65 Čak ni od La V ste nij Vi i e traženo da produži svoju istragu da bi se ustanovilo puno grananj n e i razuđenost te vatikanske mreže krij i umčarenj n a. Amerikanci su zaklj l učili da su dobri odnosi sa Vatikanom važnij i i nego da se masovne ubice izvedu pred sud. Naređenj na koja je Stej e t department uputio svom predstav a niku u Vatikanu ne bi se baš mogla smatrati tipičnim američkim izražav a anj n em gneva.66 Od nj n ega je traženo samo da se nefo f rmalno obrati Vatikanu. “Prepuštam tebi da odlučiš šta bi, i u kojoj meri, trebalo da se učini po ovom pitanj n u".67 Diplomata je shvatio taj a mig, i zaklj l učio da će usmena poruka, ili No N ta t Ve V rbale, biti dovolj l na. To je naj a niža vrsta diplomatske komunikacij i e, rezervisana za nezvanične teme koje su suviše beznačaj a ne da bi se iskazivale u vidu službene diplomatske note. Pa i kada je bila prenesena, ta usmena poruka je bila još više razvodnj n ena. Monsinj n oru Volteru Kerolu (Walter Carroll) iz vati41
kanskog Držav a nog sekretarij i ata je samo sugerisano da su "neke beskrupulozne osobe, često upletene u nezakonite i taj a ne aktivnosti" nekako uspele da nabav a e putne isprav a e "uz nesvesnu i neopreznu pomoć milosrdnih organizacij i a". Mada je ta poruka u izvesnoj meri bila dvosmislena, očigledno nij i e bilo nikakv k og pomena o La Vi V stinim dokazima da Vatikan aktivno pomaže nacistima da uteknu. Izgleda da se Stej e t department više brinuo da bi lažna dokumenta mogla igrom slučaj a a da pomognu i Jevrej e ima koji odlaze u Palestinu ili "taj a nim (komunističkim) agentima, od kojih su se mnogi uputili ka zapadnoj hemisfe f ri". Zbunj n eni vatikanski zvaničnik verovatno je mislio da Amerikance brinu samo lukav a ei razrađene jevrej e ske i komunističke krij i umčarske organizacij i e. Požurio je da uveri američkog diplomatu da "takv k e agenture nisu povezane s Vatikanom“.68 Amerikanac je zaklj l učio svoj "protest" zahtevaj a ući od Vatikana pomoć kako bi se obezbedilo da se "sve nacij i e sačuvaj a u od infi f ltracij i e neprij i atelj l skih elemenata i da milosrdan i dobrotvoran rad na pomoći poštenim raselj l enim licima... ne bude ukai edan od sveštenika l an takv lj k im nelegalnim aktivnostima.”69 Nij imenovanih u La Vi V stinom izveštaj a u nij i e čak ni pomenut. Kada bi sveštenik Grej e em samo pročitao usmeno sročeni sažetak ovog čudnog sastanka, imao bi puno prav a o da pretpostav a i da La Vi V stin izveštaj a nij i e imao nikakv k e veze s krij i umčarenj n em nacista. Američki diplomata je dao providno oprav a danj n e da "nij ie bio u mogućnosti da bude preciznij i i usled neophodne potrebe da se zaštite naši izvori info f rmacij i a i naši istražitelj l i pred kojima je i dalj l e važan tekući posao. Takođe sam osećao da moj nastup treba da je unekoliko ublažen zbog toga što su mi u nekoliko prilika zvaničnici u Vatikanu otkrili da su veoma osetlj l ivi zbog količine američkog privatnog kapitala koji je otišao na fi f nansiran e nezakonitih migracij nj i a". Ovo je zaista mogao da bude razlog za američku rav a nodušnost prema vatikanskim Pacovskim kanalima. Međutim, jedan istraživač je otkrio dokument u Arhivima SAD koji baca zaprepašćuj u uće svetlo na zvanične stav a ove SAD. Prema Čarlsu Alenu (Charles Allen), istog onog dana kada je Vašington obav a ešten o 42
ovom susretu s monsinj n orom Kerolom, iz Rima je poslato u Vašington još jedno, nepotp t isano pismo, s opomenom da je "monsinj n or Volter Kerol iz Držav a nog sekretarij i ata Svete Stolice, upozorio... u 'usmenoj poruci' da se ne ulazi preduboko u pojedinosti u vezi s fi f nansiranj n em puteva za beg nacista".70 Očigledno je da je Stej e t department bio obav a ešten o tome da je Vatikan zaista upoznat s aranžmanima za fi f nansiranj n e mreže krij i umčarenj n a. Dok su takv k e diplomatske fi f nese razmatrane, Hudal je i dalj le slao tražene begunce niz kanale za bekstvo, sve dok sam Vatikan nij i e došao pod udar složne kritike. Jedan niz članaka u italij i anskoj štampi postav avljao je pitanj n a o motivima Pij i a XII, koji je tada već bio naširoko etiketiran kao “nemački papa“. Čitav a oj vatikansko-nacističkoj vezi je pretilo da bude razotkrivena. Na primer, 6. av a gusta 1947. godine milanski večernj n i list Mi M lano Sera r objavio je napis pod naslovom "Previše Nemaca oko pape". On je tvrdio da se u “papskim odaj a ama u Vatikanu govori samo nemački - jezikom kojim papa izuzetno dobro vl v ada... Papa živi na nemačkoj kuhinj n i... Lični sekretar Pij i a XII (sveštenik Laj a ber) je krupni Bavarac... Često se viđa po Rimu u svom automobilu, iz kog izlazi sam i svraća u jednu od tipičnih nemačkih pivnica... u koju dolaze... SS ratni zločinci koji se krij i u pod tuđim imenima.” Jasno je kao na dlanu da je novi mit, kom se čak i Vatikan priklonio, o "jadnom Nemcu" koji snosi kaznu za krivicu drugih i koji ima prav a o na pomoć od čitav a og sveta, nastao isklj l učivo iz ove naročite (pro-nemačke) atmosfe f re koja tesno obav a ij i a Gla71 vara Crkv k e. Vatikan je shvatio da ovaj a vid publiciteta škodi nj n egovom međunarodnom ugledu. Smesta su znali koga da krive. Primenj n en je pritisak na Hudala; on je kasnij i e pisao da su vatikanske diplomate počeli da ga se klone, a da su ga neki zvali "nacista, fa f šistički biskup - troppo te t desco (komplet-Švaba)".72 Međutim, uprkos činj n enici da je Hudalova operacij i a krij i umčarenj n a nacista pretila da se pretvori u jav a ni skandal, trebalo je skoro četiri godine da on bude smenj n en s mesta rektora Zav a oda Santa Maria dell’Anima. On je konačno popustio pred neizbežnim, o Božiću 43
1951. godine, objav avljuj u ući da će da napusti Zav a od jula naredne godine.73 Ubeđen da je nj n egov jedini greh loša slika koju su stvorile novine, Hudal je ostao u Rimu do smrti, bez imalo kaj a anj n a za svoj rad za dobro nacističkih ratnih zločinaca: “Pomagati lj l udima, izbav a iti nekog od nj n ih, bez razmišlj l anj nao posledicama, raditi nesebično i predano, prirodno je bilo ono što je trebalo da se očekuj u e od jednog prav a og hrišćanina. Mi ne veruj u emo u jevrej e sku izreku 'oko za oko’.”74 Jasno je da je biskup Hudal smatrao da Nemcima treba oprostiti nj n ihove zločine u ime hrišćanskog Milosrđa, dok je obična prav a da za nj n ega značila osvetu, bar kada se primeni na ubice Jevrej e a. Do same svoje smrti Hudal je ostao ubeđeni antisemita. Novinski skandal koji je izbio 1947. godine nij i e zatvorio nacističke Pacovske kanale. Sada, kada je nj n egova zvezda bledela, diskretnij i i sveštenici su već zauzeli nj n egovo mesto u mračnom sazvežđu krij i umčarskog sistema. Jav a ila se i jedna neposredna korist od pretnj n e novinskim skandalom. Od tog trenutka nadalj le preduzimane su izuzetne mere da se sakrij i e postojanj n e puteva za beg nacista. Nj N ihova puna grananj n a i dometi neće biti jav a no otkriveni još punih četrdeset godina. Dosta pre nego što je biskup Hudal sišao s pozornice, scena je bila postav avljena za profe f sionalnij i e i taj a novitij i e operacij i e krijumčarenj n a koje će pomoći ratnim zločincima i kv k islinzima iz svih katoličkih zemalj l a Evrope. Bilo da je Hudal nekada delovao sam ili ne, nj n egovi naslednici su, sasvim je jasno, imali ovl v ašćen a visokih vatikanskih zvaničnika. Kao i Hudalu, i nj nj n egovim sledbenicima je zamaj a ac u krij i umčarenj n u nacista predstav avljala službena intervencij i a Vatikana da se pribav a e putne isprav a e Saveznika.75 I nij i e nimalo slučaj a no što je Vatikan za ovaj a rad birao f šističke sveštenike iz Srednj fa n e i Istočne Evrope. Hudal je već bio poslao mnogo Nemaca u Južnu Ameriku, ali su sada desetine hilj l ada nacističkih saradnika drugih nacionalnosti glasno vapile da im se pomogne. Kao što će Amerikanci ubrzo otkriti, Vatikan je bio volj l an i spreman da prokrij i umčari fa f šiste svih zastav a a i činova. Ono što Amerikanci nisu znali bilo je zbog čega je Vatikan u sve to ušao. 44
3. poglavlj le
Francuski špijun u Va V tikanu Specij i alni agent Vi V lj l em Gauen (Wi W lliam Gowen) bio je smeten i snužden. Ovaj a ofi f cir američke obav a eštaj a ne službe bivao je sve potištenij i i zbog svog neuspeha da uđe u trag emigrantskom nacističkom podzemlj l u u Rimu i otkrij i e tražene ratne zločince koji su "cvetali" u tom gradu. Čim bi otkrio nj n ihova kretanj n a, oni bi nestaj a ali s vidika, kao da ih guta neka mračna i neizmerna provalij i a. Bio je siguran da je tu na neki način uklj l učena taj a novita grupa zvana Intermarij i um, ali mu je nedostaj a alo čvršćih dokaza da potvrdi svoje sumnj n e. Nekoliko meseci pre toga, Gauen i nj n egove kolege iz Kontraobav a eštaj a nog korpusa američke vojske bili su, činilo se, na pragu velikog upada u neprij i atelj l ske redove, ali je sve to sada izgledalo dalj l e nego ikad. Kada su razmotreni izveštaj a i o Operacij i i krug, mislili su da su blizu rešenj n a vatikanske misterij i e. Kao što je već izloženo, ova taj a na operacij i a je bila pokrenuta jula 1946. godine, da bi se otkrilo kako su begunci u stanj n u da prežive u begu, ko im pomaže da se sakrij i u u Rimu, a potom da odu u sigurnost Južne Amerike. Američki ofi f ciri su zaklj l učili da je Vatikan "naj a veća pojedinačna organizacij i a uklj l učena u nelegalna kretanj n a emigranata" kroz Italij i u i preko nj n e, i da je oprav a danj n e Vatikana za "nj n egov doprinos u tom nelegalnom prometu jednostav a no propagiranj ne vere". Jer bila je “...želj l a Vatikana da pomogne svakoj osobi bez obzira na nacionalnost ili politička ubeđenj n a, sve dok ta osoba može da dokaže za sebe da je katolik... Vatikan dalj l e oprav a dav a a svoj doprinos želj l om da ubaci, ne samo u evropske već i u latinoameričke zemlj l e, lj l ude svih političkih ubeđenj n a, sve dok su ona antikomunistička, a u korist Katoličke crkv k e.”1 45
Obav a eštaj a ni ofi f cir Stej e t departmenta Vi V nsent La Vi V sta izveštavao je da je Vatikan "stvorio pritisak i preneo teret" na katoličke zemlj l e u Južnoj Americi, posebno na Argentinu, ali i na Meksiko, Kubu i druge. Ovo je rezultirano "inostranim misij i ama ovih zemalj l a čij i i su stav a ovi skoro podsticali ulazak bivših nacista (naročito) i pređašnj n ih fa f šista u nj n ihovu zemlj l u kao i pripadnika drugih političkih grupacij i a, pod uslovom da su antikomunisti". Za vreme istrage, obav a eštaj a na mreža SAD je naišla na pregršt "dobrotvornih i milosrdnih organizacij i a u Rimu koje se bav a e, ili se sumnj n a da se bav a e, nelegalnom emigracij i om" pod pokrovitelj l stvom Vatikana. La Vi V sta je razgovarao s mnogim crkv k enim zvaničnicima, koji su učestvovali u tim akcij i ama, zaklj l učuj u ući da oni deluj u u "pod blagonaklonim pokrovitelj l stvom Vatikana": “Ne treba ni da se napominj n e, sve te agenture koje dej e stvuj uu u sprezi s Vatikanom ili pod nj n egovom zaštitom fi f nansiraj a u se iz vatikanskih fo f ndova. Nij i e učinj n en pokušaj a da se dokuči iznos tih f ndova, nj fo n ihovo poreklo ili način nj n ihove distribucij i e, ali pisac ovih redova smatra da se znatne sume troše na podsticanj ne ovakv k og rada.”2 La Vi V sta je bio kv k alifi f kovan da izvuče ovakav a zaklj l učak, pošto je istraživao mrežu nezakonitog pranj n a nacističkog novca koje se odvij i alo posle Drugog svetskog rata. Slične tvrdnj n e su neprestano činili i drugi istraživači. Lovac na naciste nastanj n en u Austrij i i, Simon Vi V zental, dao je ovome i naziv "Rimski put". On tvrdi da je Vatikan vodio sistematičan krij i umčarski sistem da bi nacističke masovne ubice izvukao iz Evrope.3 Vatikan je neprestano poricao ove tvrdnj n e. Kada je, početkom 1984. godine, La Vi V stin izveštaj a izašao na svetlost dana, izazvao je međunarodnu pomamu, prinuđuj u ući Vatikan da ga pobij i a. N ihov portparol, prečasni Romeo Panćiroli (Romeo Panciroli), Nj nav a odio je reči dvojice istoričara Vatikana, sveštenika Roberta Grej e ema i prečasnog Pj P era Blea (Pierre Blet). Grej e em je tvrdio da su La Vi V stini nalazi "propagandistički manevri" lj l udi koji "nikad ne propuštaj a u priliku da raspnu" Crkv k u. "Optužbe u tom izveštaj a u nemaj a u nikakv k u čvrstu osnovu, već su plod mašte", govorio je taj a američki sveštenik. 46
Prečasni Ble se slagao da je izveštaj a "veštački i lažan, da nij ie vredan pažnj n e", a i da je verovatno "zasnovan na info f rmacij i ama koje su dali problematični elementi". Prečasni Antonio Veber ( ntonio Weber), po rođenj (A n u Nemac, sveštenik koji je vodio jednu organizacij i u za pomoć pod pokrovitelj l stvom Vatikana, bio je još kategoričnij i i, tvrdeći da "Vatikan nikada nij i e skrivao naciste niti im je pomagao posle rata".4 Jasno je da između Vatikana i nj n egovih kritičara nema saglasnosti. Međutim, Vi V lj l em Gauen je sredinom 1947. godine ustanovio gde istina leži. Gauen je bio u dobrom položaj a u da otkrij i e šta se stvarno dešav a alo. Ne samo da je sam bio agent Kontraobav a eštaj a nog korpusa (CIC), nego je i nj n egov sveštenik, Frenklin Gauen, bio visoki službenik Stej e t departmenta. Godine 1940. predsednik Ruzvelt je poslao Maj a rona Tej e lora (Myron Tay aylor) kao svog ličnog zastupnika kod Pij i a XII, a Gauen starij i i je otišao u Vatikan kao jedan od nj n egovih pomoćnika. Službovao je tamo do 1947. godine, kada se vratio u Vašington. Sin mu je ostao u Rimu i istraživao je vatikanske veze nacista. Gauen mlađi je tada već bio mladi obav a eštaj a ni ofi f cir u usponu, želj l an zadataka u uzbudlj l ivom svetu evropske špij i unaže. Taj a anstvena rasej e anost nacista kao da je zav a ela i smutila nj n egove kolege, ali je Gauen sada slagao komadiće u mozaik. On je rešio tu slagalicu koja ga je toliko meseci kopkala i mučila, zaobilazeći zaklj l učke Operacij i e krug i koncentrišući se direktno na Intermarij i um. Otkrio je da poricanj n e Vatikana nij i e potkreplj l eno dokazima. Gauen je otkrio da jedna dobro organizovana mreža nacističkih emigranata iz Srednj n e i Istočne Evrope operiše na obodu Vatikana i da prima taj a nu podršku i pomoć od male ali moćne grupe zav a erenika, uklj l učuj u ući papu Pij i a XII lično. Ova istraživan a su odnela skoro čitav nj a ih osamnaest meseci, a u tom procesu je američki ofi f cir otkrio i da je ova grupa samo mali deo misteriozne vatikanske špij i unske organizacij i e zvane Intermarij i um. Mladi Gauen je otkrio da nj n eni koreni sežu u rane 1920-e godine, do takozvane "bele" ruske emigrantske grupe, koja je bila pod kontrolom rimske crkv k e, a koja je pobegla u Pariz kada su bolj l ševici preuzeli vl v ast. Nj N ima je pripao naziv "beli" da bi se raz47
likovali od komunističkih "crvenih" u građanskom ratu. Kada su se konačno našli u Parizu, jedan bivši carski general, pod kontrolom Rima, je osnovao grupu sa zadatkom i cilj l em da se nav a o5 dno “uj u edine svi narodi podj d armlj l eni komunizmom”. Sredinom 1930-ih ova pariska grupa se već bila razvila u Intermarij i um, "taj a nu međunarodnu organizacij i u koja za svoje članove želi lj l ude čij i i su domovi u prostoru 'Intermare' - onom delu Evrope koji leži između Baltičkog, Crnog mora, Egej e skog, Jonskog mora i Jadrana, kao i na čitav a Kav avkaz". Intermarij i um je uzvišeno proklamovao jedinstvo šesnaest nacij i a "koje nastanj n uj u u teritorij i u između Nemačke i same Rusij i e... koje su sjedinj n ene u naporima borbe za oslobođenj n e, kao i u težnj n i da obezbede mirnu egzistencij i u i da doprinesu izgradnj n i jedne nove Evrope i stvaranj n u jednog novog sveta, oslobođenog tiranij i e, stradanj n a i gladi". Cilj l je bio da se obezbedi samoopredelj l enj n e svih tih sasvim različitih "nacij i a", ali je kao takav a bio potpuno nepraktičan. Mnoge od tih zemalj l a tobože sjedinj n enih ovim nastojanj n ima imale su dugu istorij i u krvav a ih međusobnih sukoba, u kojima su etničke, kulturne, pa čak i verske, razlike igrale moćnu ulogu.6 Bilo kako bilo, Intermarij i um je zagovarao neophodnost stvaranj n a jedne moćne, antikomunističke, podunav a ske konfe f deracije, sastav avljene od naj a važnij i ih katoličkih nacij i a Srednj n e Evrope. Pre rata on je dobij i ao snažnu podršku sa više strana.7 Cilj l Intermarij i uma je bio da se stvori cord r on sanita t ire r , jedan zdra r v poj o as, sa katoličkom većinom. Taj a plan je imao podršku Vatikana u 1920-im i 1930-im godinama. Vatikan je s velikom naklonošću gledao na Francusku, za koju je Pij i e XI otvoreno smatrao da je "prvorođena u Velikoj katoličkoj porodici". Britanski Forin ofi f s je još oktobra 1942. godine napominj n ao da će posleratna politika Vatikana "ići u prilog stvaranj n u jedne velike dunav a ske fe f deralne držav a e, ukoliko ona bude stabilna i ne bude pod kontrolom bolj l ševičke Rusij i e“.8 Guenove kolege iz Kontraobav a eštaj a nog korpusa u Austrij ii našle su tragove ove podunav a ske konfe f deracij i e još u svojim početnim istraživanj n ima posleratnog oživl vljav a anj n a i jačanj n a ustaša. Ofo f rmlj l ena kraj a em 1920-ih, ova fa f šistička grupacij i a je spro48
vodila kampanj n u međunarodnog terorizma tokom 1930-ih. Onda su nacisti postav a ili ustaše na vl v ast u Hrvatskoj za vreme rata, a oni su se dali na uništav a anj n e stotina hilj l ada nedužnih civila. Samo sedam sedmica pošto je rat okončan, 25. juna 1945. godine, ustaše su ostvarile kontakt s jednom papskom misij i om u Salcburgu, u Američkoj zoni Austrij i e. Tražili su papinu pomoć za stvaranj n e ili nove nezav a isne hrvatske držav a e ili makar "Dunav a sko-jadranske unij i e u kojoj bi, prema svim prirodnim zakonima, Hrvatska imala mogućnost da se razvij i a".9 Gauen je otkrio zamršene veze između Intermarij i uma i Vatikana, tako što je pratio jednog mladog Mađara za kog je sumn ao da je jedan od klj nj l učnih organizatora. Nadao se da će Ferenc Vaj a ta da pruži dragocene info f rmacij i e "iznutra" o tome kako se Intermarij i um vezuj u e i uklapa u dobro organizovanu i fi f nansiranu mrežu za krij i umčarenj n e nacista. Verovao je čak da Vaj a ta može da potvrdi učešće Vatikana u ovim delatnostima, pošto je znao da je Mađar dobro povezan sa čelnicima Crkv k e. Pokazalo se da je Vaj a ta teško uhvatlj l iva zverka, dobro skriven u emigrantskom podzemlj l u koje je bilo izgrađeno u Rimu po zav a ršetku rata. Nagoveštaj a i nj n egove značaj a ne uloge bili su se pojav a ili kraj a em 1946. godine, kada je vl v ada Mađarske tvrdila da on "živi na visokoj nozi u hotelu Grand u Rimu". CIC je otkrio da to nij i e tačno. Istina je bila da, "prema prilično pouzdanim izvorima", on u stvari živi "u jednom od mnogih samostana na poda no otkriće je odvelo Gauena do Vaj a te u ručj č u Rima".10 Ovo slučaj prvoj polovini 1947. godine. Gauen je Vaj a tinim bliskim prij i atelj l ima rekao da će, u zamenu za info f rmacij i e, pomoći beguncu da ponovo dobij i e svoja lična dokumenta, koja mu je nedav a no pre toga bila oduzela italij i anska policij i a.11 Vaj a ta je imao mnogo toga da ispriča. Prema Vaj a ti, Vatikan je radiona oživl vljav a anj n u Intermarij i uma posle drugog svet12 skog rata. O sebi, Vaj a ta je otkrio da je pred kraj a rata bio generalni konzul Mađarske u Beču, sa zadatkom da organizuj u e evakuacij i u mađarske industrij i e i uspostav a i linij i e bekstva za "izbeglice". On je "organizovao više od 7.000 železničkih vagona s mašinama i čita49
vim fa f brikama" za transport do zapadne Nemačke, i izbav a io "veliku većinu mađarske buržoazij i e i aristokratij i e" od Sovj v eta.13 Vaj a ta je postao visoki fu f nkcioner Intermarij i uma, napisav a ši 14 knj n ige i propagandne priloge za In I te t rmarij i umov bilte t n. On je kasnij i e za Etat mažer i (fr f ancuskog) ministra inostranih poslova "razradio izvestan broj poverlj l ivih poslova" za organizovanj ne taj a nih aktivnosti na Balkanu. Posle jula 1946. godine Vaj a ta je kratko živeo u Insbruku kod mesnog šefa f fr f ancuske obav a eštaj a ne službe, čij i i je predlog bio da Vaj a ta treba da usmerav a a sve emigrantske operacij i e iz Pariza. Međutim, on je odbio ovaj a poziv zbog jedne velike razmirice, napustio fr f ancusku zonu sa svojim naj a bližim kamaratima i ponovo se nastanio u Italij i i. Ubrzo je ponovo uspostav a io tesne, odranij i e izgrađene veze s Vatikanom i italij i anskim katoličkim političarima iz 1930-ih, kada je bio novinar u Rimu. Američka obav a eštaj a na mreža je ustanovila da je u Rimu Vaj a ta "počeo da radi s jezuitima. Ova linij i a delatnosti ga je odvela u Španij i u i Švaj a carsku".15 Gauen je konačno uklapao komadiće zagonetne slagalice Intermarij i uma. "Tokom druge polovine 1945. godine", pisao je, "'Intermarij i um' je bio u fo f rmi embriona, a u leto 1946. godine je već bio dobro razvij i ena organizacij i a...".16 Gauen je napominj n ao da je sredinom 1946. godine Intermarij i um već bio dovolj l no jak da pokrene jednu "propagandnu kampanj n u širokih razmera" u italij i anskim logorima za raselj l ena lica. "Očigledno je da je organizacij i a imala na raspolaganj n u znatne sume, pošto je štampala i rasturala povelj l u o Slobodnom Međumorj r u (Intermare) na 14 stranica, i pokrenula štampanj n e biltena u Rimu." Gauen je takođe zapažao da je "propaganda postala toliko jaka u logoru u Fermij i u", gde su bili smešteni mnogi hrvatski ratni zločinci, da je sveštenik Krunoslav a Draganović, sekretar Bratstva Svetog Jeronima u Rimu, "postao hrvatski predstav a nik u 'Intermarij i umu' u, na neki način, službenom svojstvu". Zvanični predstav a nik je bio čelnik Hrvatske selj l ačke stranke, Vl V atko Maček, koji je u stvari borav a io u Vašingtonu. U Rimu, čovek koji je 50
Intermarij i umu obezbeđivao naj a moćnij i i uticaj a u Vatikanu bio je sveštenik Draganović.17 Opisan od Taj a ne obaveštaj a ne službe kao "istaknuti član Intermarij i uma", Draganović je bio naj a značaj a nij i a fi f gura u toj taj anoj mreži. Sveti Jeronim je bio središte operacij i e, potpomognute moćnim pojav a ama u hij i erarhij i i Svete Stolice. Osnovan 1453. godine pod patronatom pape Nikole V, Zav a od svetog Jeronima je proizveo neke od naj a istaknutij i ih hrvatskih učenj n aka, naučnika, pisaca i sveštenika. Poput Francuske, Hrvatska je bila jedna od milj l enica Crkv k e, katolički branik pred prav a oslav a nim jereticima.18 Posle Drugog svetskog rata, sveštenik Draganović je vešto koristio blagonaklonost s kojom se Vatikan odnosio prema Zav a odu Svetog Jeronima kako bi izgradio jedan potpuno "profe f sionalan" sistem za krij i umčarenj n e nacista. Uz pomoć drugih hrvatskih sveštenih lica, fa f natično nacionalistički opredelj l enih, Zav a od je postao glav a ni štab za fu f nkcionisanj n e Pacovskih kanala. Rođen 1903. godine u Brčkom, u Bosni, Draganović je bio odgajan u duhu hrvatskog katoličanstva. Po zav a ršetku obrazovanj nau Saraj a evu i Beču studirao je teologij i u, da bi bio rukopoložen 1928. Godine 1932. Draganović je otišao u Rim da studira na Papskom institutu za orij i entalistiku i Jezuitskom gregorij i anskom univerzitetu. Tamo je ostao do 1935. godine, radeći u Vatikanskim arhivima. Potom je postao sekretar biskupa Ivana Šarića u Saraj a evu, koji je u ratu stekao glas "dželata" za vreme krvav a ih ustaških pokolj l a nad Srbima.19 Draganović se vratio u Rim av a gusta 1943. godine, kao predstav a nik ustaša i Crvenog krsta Hrvatske. To mu je omogućilo da otvara puteve bekstva za nacističke ratne zločince. Imao je podršku nadbiskupa Hrvatske, Alojzij i a Stepinca, koji je Draganovića upoznao s uticaj a nim ličnostima u Vatikanu. Zahvalj l uj u ući tome, mogao je da se kreće u višim krugovima, da se redovno sreće s držav a nim sekretarom Malj l oneom, pa čak i s papom Pij i em XII. Osim toga, održav a ao je tesne veze s diplomatama Osovine u Vatikanu, za koje će se kasnij i e pokazati da su od neprocenj n ive vrednosti. 51
Sveštenik Draganović je uspostav a io veoma prisne odnose s visokim vatikanskim ličnostima, naročito s pomoćnikom držav a nog sekretara Montinij i em, koji mu je pomogao da dobij i e prav a o pristupa Papskoj komisij i i za pomoć izbeglicama. Do 1944. godine već je bio spreman da otvori svoj Pacovski kanal. U velikoj meri se oslanj n ao na Papsku komisij i u za pomoć, od koje je pribav avljao lične isprav a e u značaj a nom broju. Iako su mnoge od tih isprav a a, možda većina, izdav a ane stvarnim izbeglicama, hilj l ade takv k ih papira su pomogle beguncima da uspešno umaknu prav a di.20 Jedan od naj a značaj a nij i ih Draganovićevih kolega iz svetovnih krugova je bio predsednik Intermarij i uma, Miha Krek, čelnik katoličke slovenačke Narodne stranke, i blizak prij i atelj l Ferenca Vaj a te. Gauen je zabeležio da je Krek "poznat po širokom krugu poznanstav a a i veza", a da mu je jedan od glav a nih “...asistenata Kotnik Ciro, bivši diplomata Kralj l evine Jugoslav a ij i e akreditovan u Vatikanu. Kotnik, koji je u Italij i i preko dvadeset (20) godina, ima izgrađen lanac korisnih veza. Tako, u pojedinačnim slučaj a evima, Krek šalj l e Kotnika u Rimsku kv k esturu (policij i u) da ‘sredi papire’ za strance u Rimu koji imaj a u nekog značaj a a za Kreka. To je Kotniku relativno lako, pošto je on uvaženi poznanik dr Anđela de Fjorea (Dr Angelo de Fiore), koji vodi Uff fficio Stranieri (Odelj l enj n e italij i anske policij i e za poslove strana21 ca).” Draganovićevi vl v astiti kontakti dosezali su do samog vrha italij i anskog Ministarstva unutrašnj n ih poslova. Ta dvojica su imalii još nešto zaj a edničko: veze u Vatikanu na visokom nivou. Krek je operisao preko slovenačkog Generala asistencij i e Jezuitskog reda, monsinj n ora Antona Prešerna. Uprav a a strategij i skih službi je izvestila da je papa dao Kreku i Prešernu "privatnu audij i encij i u" novembra 1944. godine. Prema italij i anskoj obav a eštaj a noj službi, Prešern je bio čelnik jedne moćne grupe Slovenaca unutar Vatikana. Većina čelnika Intermarij i uma bili su bivši fa f šistički lideri. Gauena je zapanj n ila činj n enica da mnoge čelne ličnosti Intermarij i uma vode i razne komisij i e za emigracij i u pod pokrovitelj l stvom Vatikana, inače nav a edena u La Vi V stinom izveštaj a u. U vrhu tog 52
spiska bio je biskup Hudal iz Austrij i skog komiteta, koji je organizovao prva bekstva dok je Intermarij i um još bio u procesu stvaranj n a: sveštenik Draganović, monsinj n or Prešern, biskup Bučko i sveštenik Galov, svi su oni bili aktivni u operacij i ama krij i umčaren a nacista koje je organizovao Intermarij nj i um.22 V lj Vi l em Gauen je, razumlj l ivo, bio prilično siguran da će razvijanj n em svojih odnosa s Vaj a tom dospeti do naj a nižih slojeva mutnih voda koje su prekrivale Intermarij i um. Zato je posetio sedište mesne policij i e i "izradio da mu Italij i ani vrate Vaj a tina dokumenta a potom je nastav a io istragu o Intermarij i umu koja je vodila u niz različitih kanala".23 Vaj a ta je objasnio da je po dolasku u Rim u septembru 1946. godine brzo "uspostav a io veze s različitim krugovima unutar Vatikana", posebno s jezuitima, među kojima je uticaj a an bio jedan od čelnika Intermarij i uma, monsinj n or Prešern: oni su "uvek podržav a ali moju borbu". Međutim, po povratku u Rim, Vaj a ta je doživeo strašan potres: uhapšen je kao "ratni zločinac". Očigledno je mađarska vl v ada bila organizovala taj a potez preko Euđenij i a Realea (Eugennio Reale), italij i anskog komunističkog podsekretara za inostrane poslove. "Narav a na je stvar da u trenutku kada sam uhapšen Crkv k a nij i e mogla ništa da učini za mene", govorio je Vaj a ta, naglašav a ajući da su nj n egove bliske veze s nj n ima "ostale netaknute".24 Pošto je istražio ovaj a događaj a , Gauen je izvestio da se Vaj a ta bio "prij i av a io" u hotel “Mediterane” 10. aprila 1947. godine, odmah po povratku iz Španij i e". Kada je posle dva dana uhapšen, "smešten je u zatvor u ‘Regina Coeli’“, ali je 26. aprila "pušten uprkos činj n enici da je na službenom spisku ratnih zločinaca i da bi kao takv k og Italij i a trebalo automatski da ga izruči inostranim v astima". vl Gauen je dalj l e napomenuo da Vaj a ta ima jednog prisnog prijatelj l a u neposrednoj blizini pape, nekog "Padre (sveštenika) Galusa (Gallus) iz Germanikuma, papinog ispovednika". Germanikum je jedan od zav a oda u Rimu za sveštenike nemačkog govornog područj č a.25 Još jedan primer Vaj a tinog uticaj a a ispolj l io se ubrzo po nj n egovom puštanj n u. Nekih deset dana pre nj n egovog hapšenj n a bio je 53
uhvaćen i jedan od nj n egovih prij i atelj l a Mađara. Oliver Vi V rtšolođiRupreht (Oliver Vi V rtschologi-Rupprecht) je bio "bivši urednik nacističkog dnevnog lista Ma Magyars r ar" i "jedan od naj a ozloglaše26 nij i ih propagatora nacizma" u Mađarskoj. Vaj a ta je preko svojih uticaj a nih italij i anskih veza izdej e stvovao da nj n egovog prij i atelj l a puste iz zatvora. Gauen je to otkrio od samog Ruprehta, koji je kasnij i e postao jedan od nj n egovih izvora. Agent CIC je izvestio da je Rupreht bio “uhapšen pod prezimenom svoje maj a ke (Marconnay a ) u Bolcanu zbog ilegalnog ulaska. Pre nego što je ušao u Italij i u propustila ga je fr f ancuska O(bav a eštaj a na) S(lužba) u Insbruku, koja je kao legalnu priznala i nj n egovu promenu imena... Za vreme borav avka u Austrij i i poznato je da je radio za Francuze i da je viđao Vaj a tu. Posle hapšenj n a je prebačen u zatvor u Regina Coeli u Rimu. Tamo se sreo s Vaj a tom, koji je uprav a o bio uhapšen. Vaj a ta se razmetao da će ubrzo biti otpušten i da će... (Rupreht) takođe biti oslobođen.” Gauen je potom izvestio o jednom istinski upečatlj l ivom događaj a u. Pošto je Vaj a ta oslobođen, Ruprehta su prebacili u Koncentracioni logor Farfa f za "nepoželj l ne strance". Jednog dana ga je pozvao u svoju kancelarij i u direktor logora, "koji ga je obav a estio da je stigao telegram Ministarstva unutrašnj n ih poslova" u kome se nalaže da treba da "beži": “Sledećeg jutra su V(irtšolođi)-R(uprehta) ubacili u autobus i odveli na salarij i ski autoput 30 kilometara od logora i pustili. Međutim, u dokumentacij i i Farfe f vodi se da je on pobegao. Taj a čovek je sada u Rimu u kontaktu s ovim Agentom... (koji)... pretpostavlja da je njegovo bekstvo bilo organizovano preko ‘Intermarij i uma’.”27 "Vatikan može i mora da igra istorij i sku ulogu", bio je uporan Vaj a ta “...pošto je u nj n egovom interesu i da zadobij i e Ameriku za stvarnu rekonstrukcij i u Evrope. Vatikan mora da nam pomogne da se udružimo, zato što, iako su većina Amerikanaca protestanti, u dolinama Dunav a a postoji preovl v ađuj u ući i tradicionalni katolicizam, prema tome Amerika mora da se okrene Svetoj Stolici za 54
pomoć. Iz te saradnj n e može da se rodi jedan nov i moderan svet.”28 Dva meseca pošto je Gauen preporučio Sjedinj n enim Državama da se pozabav a e Intermarij i umom, mađarska vl v ada je obnovila nastojanj n a da izdej e stvuj u e Vaj a tino izručenj n e. Šef policij i e pri Ministarstvu inostranih poslova je prethodno kazao Mađarima da Vaj a ta uopšte nij i e u Rimu. Gauen je kasnij i e izvestio da se Vaj a ta vratio u Rim 3. septembra, s jednog taj a nog putovanj n a s Kazimirom Papeom. Poznat kao "istaknuti polj l ski diplomata", Pape je bio pri Svetoj Stolici još od 1939,29 a poznato je da je bio i jedan od vodećih pripadnika Intermarij i uma. Gauen je čuo glasine da treba da se izdaj a u nalozi za Vaj a tino izručenj n e. Po nj n egovom povratku prij i atelj l i su ga sačekali i upozorili da mu preti hapšenj n e. Umesto da se vrati u pansion "Patricij i a", smesta je otišao u Kastelgandolfo f , dvadesetak kilometara izvan Rima. To je selo u kome se nalazi letnj n a papska rezidencij i a. Mada nij i e izvesno da je Vaj a ta bio zbilj l a sakriven na vatikanskom imanj n u, zna se da je u to vreme Kastelgandolfo f bio omilj l eno skrovište za odbegle naciste, kao što će se videti u sledećem poglav avlju. Pre podne 4. septembra 1947. godine, Vaj a ta je napustio Kastelgandolfo f i vratio se u Rim, gde je imao mnogo prij i atelj l a. Gauen je napominj n ao da Vaj a tine veze dosežu do samog vrha Demohrišćanske partij i e. Nj N en vođa i premij i er Italij i e, Alćide de Gasperi, lično je garantovao Vaj a ti sigurnost. Gauen je takođe zapazio da su Francuzi izdali Vaj a ti lažne isprav a e pomoću kojih je on još putovao Evropom u relativnoj sigurnosti. Ofi f cir CIC je potom pronikao do same srži stvari, izveštav a ajući šta se dogodilo 4. septembra: “Podnosilac izveštaj a a je imao sastanak s Vaj a tom u 14.00 sati u jednom baru na Pj P aca Venecij i a u Rimu. Odmah po susretu info f rmacij i a u vezi s nalozima za hapšenj n e je prenesena i Vaj a ta se sklonio kod jednog mađarskog jezuitskog sveštenika u obližnj n em Jezuitskom gregorij i anskom univerzitetu. Podnosilac izveštaj a a je potom krenuo u Kastelgandolfo f , plašeći se da su nalozi možda već stigli u to selo i da za Vaj a tu lično ne bi bilo bezbedno da se vrati. Nalozi od policij i e su već bili prosleđeni, ali je podnosilac 55
izveštaj a a izj z av a io policij i i da je Vaj a ta ranij i e otišao u Rim. Na kraj au je podnosilac izveštaj a a uzeo i poneo Vaj a tine stvari. U 17.30 podnosilac izveštaj a a je pokupio Vaj a tu sa Gregorij i anskog Univerziteta i krenuo put Leghorna, gde je stigao kasno uveče. Vaj a ta je sutradan ostao skriven u predelu Leghorna, dok se podnosilac izveštaj a a vratio u Rim. Vaj a ta je podnosiocu izveštaj a a dao svoje lažne isprav a e, pomoću kojih će kasnij i e morati da se organizuj u e beg iz Italij i e. Po povratku podnosioca izveštaj a a u Rim, on se sastao i sav a etovao sa (cenzurisano). Ovaj a drugi je, na pitanj n e šta misli gde bi Vaj a ta trebalo da se pošalj l e, uzvratio da bi verovatno bilo naj a bol e u Španij lj i u, bar što se (cenzurisano) tiče. Podnosilac izveštaj aa je izj z av a io da sam Vaj a ta očigledno želi da ode u Španij i u, gde lično poznaj a e generala Franka, španskog ministra inostranih poslova Artaha (A ( rtaj a o) i kardinala nadbiskupa Španij i e.”30 Gauen je onda obav a io neophodne pripreme da Vaj a ta otputuje u Španij i u. Kada se našao u Španij i i, begunac se odmah povezao sa svojim starim prij i atelj l em Marj r anom Šumlakovskim. Oni su vodili pregovore s visokim činovnicima vlade generala Franka. Rezultat je bio da je u Madridu uspostav avljen novi centar emigracij i e. Pomoć im je pružio i jedan visoki katolički sveštenik, Mađar, monsinj n or Zoltan Nj N ištor (Zoltán Nyisztor), "bivši šef vatikanskog Pres-biroa u Rimu". Ovo im je omogućilo da dobij i u podršku papskog nuncij i a u Madridu, koji im je "priskočio u pomoć jednim ubedlj l ivim pismom na četiri stranice upućenim ministru inostranih poslova Artahu", u kom se upozorav a a da je u Intermarij i um "prodrlo fr f ancusko i britansko slobodno zidarstvo". Posle te intervencij i e vatikanskog diplomate, Artaho je naložio svojim službenicima da pomognu Vaj a ti. Monsinj n or Nj N ištor je omogućio Vaj a ti i da upozna jednog od vodećih španskih eksperata za Vatikan, Hoakina Ruis-Himenesa (Joaquin Ruiz-Giménez), predsednika vl v adinog Španskog instituta za kulturu. Važna uloga koju je Ruiz-Himenez igrao u špansko-vatikanskim odnosima ubrzo je postala jasna, kada je on postav avljen za ambasadora generala Franka pri Svetoj Stolici. 56
Vaj a ta je došao u Nj N uj u ork 16. decembra 1947. godine. Jasno je da je Gauen predao svoju vezu obav a eštaj a noj službi Stej e t departmenta, koja je Vaj a tu odvela u Vašington. Mađarskom beguncu je izdata viza u Madridu pošto je priložio "pisma od Vi V lj l ema Gauena... u kojima se ukazuj u e na korist koju mogu imati SAD od ovog izleta". Ambasada je prosledila pojedinosti u vezi s Vaj atinim putovanj n em jednom službeniku obav a eštaj a ne agencij i e, zajedno sa spiskom lj l udi koje on želi da upozna u Americi. Na tom spisku su bili i kardinal Spelman (Spellman), jezuitski vođa sveštenik La Farž (La Farge) i mnoštvo emigrantskih političkih lidera. Mada je stekao uticaj a nu podršku u krugovima obav a eštaj a nih f nkcionera SAD i među diplomatama, nj fu n egova misij i a se pretvorila u katastrofu f . Vesti o nj n egovom dolasku brzo su stigle do dvojice dobro poznatih novinara, Drua Pirsona (Drew Pearson) i Voltera Vi V nčela (Walter Wi W nchell). Vl V ada je začas bila obav a ij i ena negativnim i nepovolj l nim jav a nim odj d ekom, i neko je morao da bude odgovoran. Vaj a ta je smesta uhapšen i zadržan na Ostrvu Elis, a 3. fe f bruara 1948. godine, Mađari su zahtevali nj n egovo izručenj n e. Začas je organizovana taj a na Kongresna istraga, ali nj n eni rezultati nikada nisu objav avljeni. Sam Vaj a ta je postao gotovo slav a na medij i ska ličnost; hvalisao se novinarima i insistirao da je istina da je italijanski demohrišćanski lider Fausto Pekorari svojevremeno tražio od šefa f Rimske policij i e da nj n emu izdaj a e razne dozvole. Međutim, kao što se dalo očekivati, demokratske grupe Mađara jav a no su optuživale Vaj a tu kao "nacistu", što je bio stav a s kojim su 31 se američki sudovi na kraj a u složili. Izveštaj a i Vi V lj l ema Gauena su priznav a ali ne samo nj n egovu vl v astitu uklj l učenost u Vaj a tino bekstvo, nego i nj n egovo blisko poznavanj n e uloge Vatikana u skrivanj n u i pomaganj n u poznatih nacističkih begunaca. A tamo, u Sjedinj n enim Držav a ama, Vaj a ta je zbog svojih izj z av a a postao katastrofa f lno opasan za vl v adu. Uprav a a za imigracij iu i naturalizacij i u je preduzela korake da se on po kratkom postupku deportuj u e. Mada se odupirao nizom prav a nih žalbi, naj a zad je izbačen iz zemlj l e fe f bruara 1950. godine. U svojoj knj n izi Lovci na 57
naciste t (Th T e Na N zi Hunte t rs r ) Čarls Ešmen (Charles Ashman) i Robert Vegmen (Robert Wagman) iznose da je otišao u Kolumbij i u, pošto su i Italij i a i Španij i a odbile da ga ponovo prime. Kako Amerikanci nisu hteli da ga vrate u Mađarsku, koja je i 1950. godine uporno tražila da joj ga predaj a u, još jednom je zapalo Vatikanu da pruži Vaj a ti svoju milosrdnu ruku. Prema Ešmenu i Vegmenu, tu se umešao "Vatikan i izdej e stvovao da ga prihvati Kolumbij i a i da ga tamo zaposli jedan mali katolički zav a od. Ostatak života je proveo u Bogoti kao profe f sor ekonomije".32 Sredinom 1947. godine, Vi V lj l em Gauen je već predlagao i smatrao da Amerika treba da zanemari zaštitu koju je Vatikan pružao jednom još ozloglašenij i em nacisti i masovnom ubici. Kao što će se videti u narednom poglav avlju, on je oprav a danj n e video u doprinosu Svete Stolice nav a odnoj borbi protiv komunizma. Posle buke koja se u jav a nosti jav a ila u vezi s Hudalom, možda je moglo da se očekuj u e da će Vatikan postati obazrivij i i. Ali, Vaj a tin slučaj a nij i e bio poslednj n i vatikanski u vezi s nacistima. Naj a gore je tek trebalo da dođe. Za odbegle naciste, svi putevi su vodili u Rim.
58
4. poglavlj le
Udarac koj o i je uzdrmao Va V tikan n Ante Pav a elić se okrenuo i ugledao sunce na izlasku. Iako je proleće 1945. godine traj a alo već sedmicama, u Slovenij i i je još bilo hladno, a magla je visila nad dolinama i uvalama. Uprkos takv k oj temperaturi, Pav a elić je brisao znoj sa čela. Odbegli diktator je sada gazio peške, pošto je automobil ostav a io na nekom zaprečenom drumu i priklj l učio se gomili izbeglica koje su se umorno vukle prema Austrij i i. Pav a elić se zamislio nad ironij i om svoga položaj a a. Još samo do pre nekoliko dana on je bio poglav a nik "nezav a isne" Hrvatske, u v asti moćan poput fi vl f rera u Nemačkoj. Čak je uspevao da mašinu smrti održi u pogonu skoro do kraj a a, dok su Nemci grozničavo demontirali i sklanj n ali svoje. Onda su, bez naj a av a e i upozoren a, nacisti kapitulirali. Poglav nj a nik je sada bio samo jedan od stotine hilj l ada onih koji beže prema Austrij i i da se predaj a u Britancima. Pav a elić se s gorčinom prisećao svog prethodnog izgnaničkog bega, 1929. godine. Tada je bio mlad, a podzemni život - rad na izgradnj n i taj a ne ustaške terorističke mreže - bio je privl v ačan i odgovarao mu je. Izgledalo je da se nj n egovih dvanaest godina van zemlj l e isplatilo, pošto je aprila 1941. godine preuzeo vl v ast u svojoj volj l enoj Hrvatskoj, bez obzira na to što su italij i anski fa f šisti i nemački nacisti stvarno gospodarili iza kulisa. Diktator koji beži bio se nav a ikao na vl v ast i sada se pitao da li će je ikada ponovo okusiti. Jer, Pav a elić je znao da će mu budućnost biti zbilj l a vrlo kratka ukoliko padne u pogrešne ruke. Nadao se da su emisari poslati ispred nj n ega u Austrij i u već ostvarili prav a e kontakte s Katoličkom crkv k om. Ako oni nisu uspeli, čekala ga je samo smrt. 59
Pav a elić se stresao, skoro nalik preplašenom zecu. Bio je siguran da u dalj l ini vidi motorizovanu partizansku jedinicu. Ponovo se okrenuo prema austrij i skoj granici i dao u očaj a nički trk... *** Takv k a je legenda o nestanku Ante Pav a elića maj a a 1945. godine. Ona je prepričav a anj n em tokom godina narasla. U zav a isnosti od toga koja strana priča tu priču, nj n egovo bekstvo je ili kraj a naj a slav a nij i e četiri godine u hrvatskoj istorij i i, ili oslobođenj n e zemlj l e od teroriste i masovnog ubice.1 Nemoguće je zasigurno znati precizne pojedinosti poglav a nikovog bega iz domovine. Ono što znamo je da je pobegao iz Zagreba u Austrij i u preko slovenačkog grada Maribora na jugoslovensko-austrij i skoj granici. Svakako, i Pav a eliću i Titu naklonj n eni izvori slažu se da je vrhovništvo u totalnoj panici bežalo da sačuva glav a u pred komunističkim snagama. Pav a elić je imao mnogo razloga za brigu i strah, a među nj n ima užasne pokolj l e Srba, Jevrej e a i Roma tokom prethodne četiri godine. Pola miliona nedužnih civila je pogublj l eno pod nj n egovim zapovedništvom. Mnogi su bili uklonj n eni s ovog sveta primenom naj a mračnij i ih srednj n evekovnih metoda; oči su im kopane, udovi odsecani, creva i drugi unutrašnj n i organi čupani iz živih tela. Neki su poklani kao da nisu lj l udi, vratovi su im celom širinom presecani specij i alnim noževima. Drugi su umirali od udaraca malj l evima u glav a u. Još je mnogo više nj n ih koji su, jednostav a no, živi spalj l eni.2 I pored svega, Pav a elić se nadao da će ga u Austrij i i dobrodošlicom sačekati vodeći lj l udi Crkv k e kao istaknutog katoličkog čelnika u borbi protiv "ateističkog bolj l ševizma". Uostalom, britanska obav a eštaj a na mreža je pre rata održav a ala bliske odnose s nj n egovom podzemnom terorističkom mrežom, čak i posle atentata na jugoslovenskog kralj l a Aleksandra u Marselj l u 1934. godine. Pavelić je takođe znao da Sveta Stolica gleda na Hrvatsku kao na "granicu hrišćanstva"; još od leta Gospodnj n eg 700. traj a ao je je3 dan naročit odnos između Hrvata i pape. 60
Nezav a isno od ove snažne istorij i ske povezanosti, Pav a elić je bio svestan da Pij i e XII i nj n egovi vrhovni sav a etodav a ci gaj a e kraj a nj ne blagonaklon stav a prema nj n egovom militantnom katolicizmu. Tokom rata Pav a elić je silom, pod pretnj n om smrću, pokrstio desetine hilj l ada srpskih prav a oslav a aca. U stvari, zverstva su se već uveliko odvij i ala u onom trenutku kada je Pij i e XII primio poglav a nika u privatnu audij i encij i u, kraj a em aprila 1941. godine. Birokrate u britanskom Forin ofi f su su reagovale s gnevom na to što "papa prima jednog zloglasnog teroristu i ubicu, opisuj u ući Pij i a XII kao "naj a veću moralnu kukav a icu našeg doba". Pod pritiskom da oprav a da ovaj a prij i em, Vatikan je neubedlj l ivo objašnj n av a ao da je Pav a elić primlj l en samo u ličnom svojstvu, ne kao poglav a nik Hrvatske držav a e. Nisu mogli da zanemare jednog katoličkog "držav a nika" kao što je Pav a elić, uzvraćao je Vatikan. Ali Forin ofi f s je bio "zaista zaprepašćen" i pogođen što Vatikan makar i na trenutak tako gleda na nj n ega".4 Britanski ambasador pri Svetoj Stolici našao se u teškoj pozicij i i kada je pomenuo tu stvar lično pred večitim volšebnikom Pij i em XII: “... nj n emu čovek prilazi s gnevom u duši i negodovanj n em na usnama, (ali) nemoguće je ne biti razoružan nj n egovim hladnim stav a om.”5 Papa je nazvao Pav a elića "mnogo opanj n kav a anim čovekom". Pij i e nij i e mogao da veruj u e da je on bio uklj l učen u atentat u Marselj l u, iako je Pav a elić bio osuđen in absentia (u odsustvu) pred f ancuskim sudom. Cinici u Forin ofi fr f su su se slagali da je papa "svakako ličnost koja očarav a a" ali su svom ambasadoru otvoreno kazali da je čin primanj n a Pav a elića "naneo više štete papinom ugledu u našoj zemlj l i nego ma koji drugi čin od početka rata".6 Bilo je to licemerj r e naj a gore vrste! Pre rata, britanska obav a eštaj a na služba je iskoristila Pav a elića, uprkos nj n egovoj nezgodnoj reputacij i i teroriste i ubice. Sada je, međutim, papu trebalo bez milosti osuditi samo zato što ga je primio u posetu. Narav a no, vremena su se izmenila, a Pav a elić je satirao stotine hilj l ada nedužnih u okv k iru Hitlerovog divl vljačkog rasnog rata. Zar da Sveti sveštenik ostane po strani i posmatra tako jeziva dela bez podizanj n a glasa hrišćanskog milosrđa? 61
Jedan mladi Jugosloven, po imenu Branko Bokun, verovao je da se to ne može dogoditi. Bokuna je poslao u Rim jedan od čelnika jugoslovenske obav a eštaj a ne mreže sa zadatkom da zatraži intervencij i u Vatikana kako bi se zaustav a io pokolj l u Hrvatskoj. Opremlj l en velikim dosij i eom dokumenata, iskaza očevidaca pa čak i fo f tografi fija masakra, Bokun je konačno uspeo da uđe u Držav a ni sekretarij i at Vatikana septembra 1941.godine. Želeo je da preda svoje materij i ale monsinj n oru Djovanij iu Montinij i u, držav a nom podsekretaru za redovne poslove, ali nij ie uspevao da dobij i e audij i encij i u. Bokunu su kazali da ostav a i dosije i da ponovo dođe kroz jednu sedmicu, s obećanj n em da će "monsinj n or pažlj l ivo razmotriti tu stvar". Ovo se događalo u jeku naj a gorih zverstav a a, a Pav a elić je bio preduzeo korake da utiče na stav a Vatikana. Odaslao je sveštenika Kerubina Seguića u Rim da suzbij i a sve širi talas užasa u mnogim katoličkim krugovima zbog pokolj l a u Hrvatskoj. Seguić je ubrzo otkrio da na ustaški režim mnogi gledaj a u kao na "rulj lu varvara i lj l udoždera". Smesta je zatražio audij i encij i u kod Montinij i a, a u svom dnevniku je zabeležio da taj a vatikanski činovnik traži "puna obav a eštenj n a o događaj a ima u Hrvatskoj", potvrđuj u ući još da su "klevete" već stigle do monsinj n orovih ušij i u.7 Izgleda da je sveštenik Seguić ubedlj l ivo delovao na Montinij i a. Kada je Bokun ponovo došao da pretrese svoj dosij i e uz precizno dokazivanj n e "kleveta", kratko mu se "u poverenj n u" obratio Montinij i ev sekretar. Bokunu je jednostav a no rečeno "zverstva opisana u vašoj dokumentacij i i su delo komunista, ali su pripisana katolicima". Bokun je posedovao dokaze, ali nij i e imao pristup Montinij i u, dok Seguić nij i e imao nikakv k e teškoće u iznošenj n u svoje strane te priče.8 Nema nimalo sumnj n e da je Montini bio dobro obav a ešten o stvarnoj situacij i i, pošto je u nekoliko prilika ukorio predstav a nika Hrvatske pri Vatikanu. Dok bi Montini počinj n ao oštrim rečima, takv k i sastanci su bez razlike zaklj l učivani uverav a anj n ima da će Sveti sveštenik pomoći katoličkoj Hrvatskoj.9 Papino lično držanj n e u odnosu na ubilačkog ustaškog vođu bilo je više od blagonaklonog prenebregav a anj n a. Kada se poglav a nik obratio za novu audij i encij i u kod Svetog sveštenika, u maj au 62
1943. godine, dobio je uverav a anj n e držav a nog sekretara Malj l onea da "nema nikakv k ih teškoća u vezi s poglav a nikovom posetom Svetom ocu, osim što ne može da bude primlj l en kao suveren". Sam Pij i e je obećao da Pav a eliću ponovo dâ lični blagoslov.10 Do tada je Sveta Stolica već posedovala obilj l e dokaza o zverstvima koja je počinio nj n egov režim. Vatikan dosledno brani svoju politiku, ističući da je Pav a elićevoj držav a i uskraćeno zvanično priznanj n e od strane Vatikana. Međutim, visoki vatikanski zvaničnici, uklj l učuj u ući Pij i a XII, redovno su primali nj n egovog "neofi f cij i elnog" diplomatskog predstav a nika, koji je sebe nazivao "hrvatskim ambasadorom". Papa je takođe nastav a io da prima druge visoke zvaničnike i delegacije, odvraćaj a ući pri tom pogled od nj n ihovih nebrojenih žrtav a a.11 O Pav a eliću se sve dobro znalo. U jednoj prilici, nekom italijanskom fa f šističkom novinaru je bio obezbeđen susret i razgovor s poglav a nikom. Zapažaj a ući nešto što je izgledalo kao velika činij i a puna ostriga, on je pitao Pav a elića da li su to školj l ke s dalmatinske obale. Bio je preneražen kada mu je diktator odgovorio da je u posudi dvadeset kilograma srpskih očij i u koje su mu 12 poslale nj n egove verne ustaše. U jednoj drugoj situacij i i, Pav a elić je bio na razgovorima kod Hitlera u Berlinu. U čudnoj zameni uloga, zamerio je fi f reru na "popustlj l ivom" postupku prema nemačkim Jevrej e ima, hvalisajući se da je, za razliku, on već u potpunosti rešio "jevrej e sko pitan e" u Hrvatskoj, dok su u Trećem raj nj a hu neki od nj n ih ostali u životu.13 Ali kada je Hitlerov život okončan, Pav a elić nij i e mogao da bude siguran da će mu i naj a nepokoleblj l ivij i i podržav a aoci iz redova Crkv k e pružiti zaštitu. Nestao je bez traga kao da ga je progutao neki pej e zaž u Austrij i i. Sledećih meseci britanski i američki obaveštaj a ci su češlj l ali oblasti pod svojom uprav a om. Forin ofi f s i Stej et department su neprestano govorili Titovoj vl v adi da će Pav a elić biti vraćen, kako bi mu se sudilo kao ratnom zločincu, čim bude nađen, ali sve što su otkrili bile su senkom obav a ij i ene glasine. Komunistička vl v ada u Beogradu se sa skepsom odnosila prema stalnim poricanj n ima Zapada. Tito je imao borbom prekalj l enu i izuzetno efi f kasnu obav a eštaj a nu mrežu na delu u Austrij i i, koja 63
je pratila kretanj n e ustaša. Jula 1945. godine nj n ihov ambasador u Londonu je kazao Britancima da je Pav a elić "zaroblj l en od strane trupa fe f ldmaršala Alegzandera (A ( lexander), i... sada je u delu Austrij i e pod uprav a om britanske armij i e". Kraj a em av a gusta Jugosloveni su ponovili tvrdnj n u da je Pav a elić "zatvoren u Celovcu (Klagenfu f rt), Austrij i a, od strane britanskih trupa".14 Forin ofi f s je bio nepopustlj l iv u tvrdnj n i da Ante Pav a elić nij ie nikada bio u nj n ihovim rukama, i uverav a ao je nepoverlj l ive Jugoslovene da se ulažu "kraj a nj n i napori da bi se otkrila sadašnj na kretanj n a dr Pav a elića". Nj N ihova "energična nastojanj n a" nisu urodila "nikakv k im saznanj n ima osim da se za Pav a elića i dalj l e šuška da 15 je u predelu Salcburga, na dan 26. septembra". Salcburg čak nij i e bio u Britanskoj zoni, već u delu koji su okupirali Amerikanci. Bilo je još mnogo tragova koje su Britanci trebali da prate. Srpski četnički ofi f ciri su tvrdili da je Pav a elić "prerušen u kaluđera u jednom samostanu u Klagenfu f rtu". Jugosloveni su takođe iznosili da je on u "nekoj vili nedaleko od Klagenfu f rta". Britanci su sproveli "temelj l ito pretraživanj n e" čitav a e oblasti "bez rezultata" i naj a zad su zaklj l učili da begunac mora da je u rukama Sovj v eta. Pismeno su se obratili ministru inostranih poslova V šinj Vi n skij i u (Vy V shinski), ali su primili negativan odgovor.16 Jugosloveni su pokrenuli žučnu kampanj n u u štampi, tvrdeći da su Britancima pružili "precizna obav a eštenj n a u smislu grada i ulice" gde Pav a elić živi "u potpunoj slobodi". Forin ofi f s je zakl učio da je vreme da se "malo uzvrati palj lj l bom", pa se pismeno obratio jugoslovenskom ambasadoru tvrdeći da je jugoslovenska kampanj n a u štampi "u potpunosti bez osnova".17 Jugoslovenski ambasador je ostao uporan, tvrdeći Britancima početkom januara 1946. godine da je Pav a elić "prerušen u kaluđera”. Pitao je zar je moguće da Britanci "nemaj a u nikakav a uticaj a na Vatikan". Tito je očigledno bio ubeđen da su Britanci u dosluhu sa Vatikanom u cilj l u zaštite ustaškog poglav a nika. Forin ofi f s je uzvraćao s potpunom nedužnošću, pokazuj u ući prstom na sve druge strane. Čak su upitali svoje američke sav a eznike da li su možda oni zarobili Pav a elića, da bi dobili samo još jedan negativan odgovor.18 64
Tokom čitav a e 1946. godine dve strane su se loptale tvrdnj n ama i poricanj n ima. Jugoslovenski komunisti su upućivali diplomatske note i usmerav a ali svoju štampu da pokreće još histeričnij ie kampanj n e. Poruka je još uvek bila ista: Zapad može da nađe Pavelića ukoliko to tamo stvarno žele, ali oni to odbij i aj a u, zato što se on i nj n egove pristalice koriste u krstaškom ratu protiv Tita.19 Britanski odgovor je takođe postao stvar koja se ponav avlja; "naročiti napori" su bili činj n eni da se uđe u trag Pav a eliću, koji "ni u jednom trenutku nij i e bio zatvoren od strane Britanaca, niti su n egova kretanj nj n a ikad bila znana ma kojoj institucij i i britanske v asti". Amerikanci su se pridružili ovim naglašenim poricanj vl n ima nav a odeći da su vl v asti "u zonama SAD i Britanij i e marlj l ivo tragale" za Pav a elićem "bez uspeha".20 Kako se 1946. godina bližila isteku, nav a ršav a alo se osamnaest meseci od kada je Pav a elić prešao austrij i sku granicu i naizgled bez traga nestao. Kad se proučav a a službena dokumentacij i a, pada u oči da ona poprima znatno drugačij i i ton kraj a em novembra. Odj d ednom je Pav a elićeva zagonetka bila rešena. Jedan visoki britanski politički sav a etnik je izvestio da "postaj a e sve jasnij i e da se mnogi od važnij i ih kv k islinga skrivaj a u pod okrilj l em Crkv k e", pesimistično nagoveštav a aj a ući da tu malo šta može da se uradi "ukoliko se Vatikan ne nagovori da aktivno sarađuj u e".21 Britanci su bili otkrili da se pet traženih Jugoslovena nalazi "trenutno u Institutu za orij i entalistiku u Rimu". Bio je to papin institut specij i alizovan za istočnoevropska pitanj n a, s povl v asticom potpune eksteritorij i alnosti. Forin ofi f s se pribojav a ao da bi se "stvorio veoma nesrećan utisak ako bi britanske vl v asti odlučile da uhapse te lj l ude na vatikanskoj teritorij i i bez ikakv k og prethodnog upozorenj n a vatikanskim vl v astima". Oni su predložili Amerikancima da zaj a edno kažu Titu da "pošto ti izdaj a nici borav a e na vatikanskoj teritorij i i, oni su van naše jurisdikcij i e, a vl v ada Jugoslav a ij i e treba da se obrati Vatikanu, gde ima akreditovanog diplomatskog predstav a nika". Amerikancima je potpuno odgovaralo da se pridruže ovom bezočnom predlogu.22 Naj a zad su britanske birokrate imale koga da krive za Pav a elićev nestanak. Oni su 18. decembra zapazili da izgleda "sve verovatnij i e da je Pav a elić u Italij i i, a da su nj n egova kretanj n a možda poz65
nata dr Draganoviću... i nikom više". Britanci su bili prikupili detalj l ne obav a eštaj a ne podatke, iz kojih se videlo da je sveštenik Krunoslav a Draganović, sekretar hrvatskog Zav a oda Svetog Jeronima, glav a ni organizator Pacovskih kanala koje poznati ratni zločinci koriste za bekstvo u mrežu Zapada. Forin ofi f s je verovao u tvrdnj n u britanske armij i e da "nij i e verovatno da je Pav a elić u Austrij i i od početka britanske okupacij i e, osim možda u prolazu". Oni su bili sigurni da Draganović čuva odgovor na pitanj n e poglav a nikovog nestanka.23 Ako može da se veruj u e Draganovićevoj ličnoj verzij i i u vezi s n egovim odnosom prema Pav nj a eliću, on je smatrao da je diktator okrutan masovni ubica, jedan od "naj a opasnij i ih lj l udi" koje je sreo u čitav a om svom životu. Godinama kasnij i e, Draganović je uporno tvrdio da je za vreme rata neprestano intervenisao kod ustaškog vođstva, preklinj n ući za živote Jevrej e a, Srba, pa čak i 24 a sveštenik je tvrdio da se uvek rukovodio zapokomunista. Ovaj vešću o hrišćanskoj lj l ubav a i, bez obzira na veru, politička ubeđen a ili nacionalnost. Hvalisao se da mu je ovo svojevremeno ugnj rozilo i vl v astiti život, pošto su ustaše bile snažno protiv nj n egovog milosrdnog rada i energičnih intervencij i a. Draganović je naglašav a ao da je pritužbe ulagao i kod Pav a elića lično.25 Neka nezav a isna, neutralna, potvrda Draganovićeve priče ne postoji. Ukoliko je ona tačna, baca neobično svetlo na nj n egovu posleratnu odluku da pomogne ovom masovnom ubici, koga je s prav a om optuživao za uništav a anj n e nevinih Srba, Jevrej e a, Cigana i drugih. Obav a eštaj a na mreža Zapada je ipak bila sigurna da su ova dvojica bili izuzetno bliski posle rata i da Pav a elić nikada ne bi mogao da klizne kroz nj n ihove razapete zamke bez Draganovićeve milosrdne pomoći. Specij i alni agent Vi V lj l em Gauen i nj n egove kolege u rimskom odelj l enj n u Kontraobav a eštaj a nog korpusa armij i e SAD otkrili su da je nj n ihov britanski sav a eznik sve vreme lagao: oni su znali veoma mnogo o Pav a elićevim kretanj n ima. Do ovog se došlo početkom 1947. godine, kada je američka obav a eštaj a na mreža pokrenula v astitu intenzivnu operacij vl i u da pronađe Pav a elića.26 Kada su istraživanj n a koja je sprovodio CIC zaklj l učena, ustanovl vljeno je da je jugoslovenska obav a eštaj a na mreža bila u potpunosti u prav a u. 66
Prema "pouzdanim izvorima", Pav a elić je zaista bio prešao preko austrij i ske granice i stigao do britanskih linij i a, gde je “...bio zaštićen od strane Britanaca tokom dve sedmice u prostorij i ama koje su Britanci oduzeli za vojne svrhe i sada pažlj l ivo čuvali. Zbog nesigurnosti nj n egovog borav avka i pošto je bio smetn a radu britanske komande, on je napustio te prostorij nj i e, ali je ostao u britanskoj okupacionoj zoni naj a manj n e još dva ili tri meseca, ali i dalj l e u kontaktu s britanskom obav a eštaj a nom službom.”27 Ovim je potvrđeno ono što je Ferenc Vaj a ta govorio Gauenu o pojav a i da Taj a na obav a eštaj a na služba regrutuj u e ustaše neposredno nakon obustave neprij i atelj l stva. Gauenov kolega, specij i alni agent CIC Robert Mad (Robert Mudd), takođe je radio na ovom slučaj a u. A 30. januara 1947. godine je izvestio da je bivši poglav a nik pobegao iz Jugoslav a ij i e i da se sakrio u Klagenfu f rtu, gde "ima stan i vilu", uprav a o kao što su prethodno tvrdili četnici i komunisti. Ovaj a izveštaj a je predstav avljao još jedan dokaz o uklj l učenosti Katoličke crkv k e. "Aprila 1946. godine Pav a elić je napustio Austrij i u i stigao u Rim u pratnj n i samo jednog ustaškog poručnika, po imenu Doksen (Dochsen). Obojica su bili obučeni kao rimokatolički sveštenici. Tamo su se sakrili u jednom zav a odu u Vi V a Djakomo Beli br. 3." Pav a elićev saputnik bio je u stvari Dragutin Došen, bivši visoki ofi f cir u poglav a nikovoj ličnoj telesnoj gardi. Britanci su otkrili da je Došen "zvezda vodilj l a Svetog Jeronima (Draganovićev štab)".28 Madov dostav avljač je verovao da se Pav a elić sakrio u nekom zavodu pod pokrovitelj l stvom Vatikana u Rimu, samo autori nisu uspeli da potvrde ovu tvrdnj n u. Dostav avljač je takođe izvestio da je Pav a elić nabav a io španski pasoš "na ime Don Pedro Goner", pripremaj a ući se za konačno bekstvo, verovatno u Španij i u ili Južnu Ameriku. Međutim, sredinom 1946. godine, Pav a elić se pobojao da je preblizu budnim očima koje ga prate pa se, umesto da napusti Evropu, vratio u Austrij i u. Mad je uputio svog dostav avljača "da prodre u ustašku obav a eštaj a nu mrežu", kako bi izveštav a ao o nj n ihovim putevima bekstva: 67
“... ta mreža se pruža na linij i i Grumo-Rim-Venecij i a-TrstLjublj L l ana-Zagreb. Čitav a a stvar se vodi pod zaklonom rimokatoličkog klera, čij i i su sveštenici u tim samostanima skoro svi hrvatskog porekla... Ustaška organizacij i a u Italij i i je u ovom trenutku čvrsto isprepletena grupa koja još održav a a svoju ‘satnu’ organizacij i u, još objav avljuj u e svoje listove i još se zanima za iste cilj l eve koje su proklamovali pre rata i za vreme rata... Žižna tačka čitave obav a eštaj a ne i druge aktivnosti je Samostan Svetog Jeronima, u Vi V a Tomačeli 132 u Rimu.”29 Iz jednog veoma poverlj l ivog izvora, američka obav a eštaj a na mreža je maj a a 1946. godine, otkrila da poglav a nik živi "blizu Rima u jednoj zgradi koja je pod jurisdikcij i om Vatikana".30 To je bilo ubrzo pošto je Pav a elić prvi put stigao u Rim iz Austrij i e, a sada se zna da je poglav a nik, poput Ferenca Vaj a te, u stvari našao skrovište u Kastelgandolfu f , gde se nalazi papina letnj n a rezidencij i a. Izgleda da je put mnoge naciste vodio u Kastelgandolfo f , pošto je Pav a elić bio smešten s jednim bivšim ministrom nacističke vl v ade Rumunij i e.31 Obav a eštaj a na mreža SAD je primila još senzacionalnij i u info f rmacij i u iz svog poverlj l ivog izvora, koji je tvrdio da "Pav a elić održav a a česte taj a ne sastanke s monsinj n orom Montinij i em, držav a nim a o tada počinj n ao da podsekretarom Vatikana".32 Gauen je uprav uklapa deliće Intermarij i umove slagalice. Prema onome što je prethodno saznao od Vaj a te, bio je uveren da je Vatikan duboko upetlj l an u neka vrlo neprij i atna posla. Obav a eštenj n a koja je Ambasada SAD u Rimu primila početkom januara 1947. godine, tvrdila su da je Pav a elić prethodnog meseca bio u Svetom Jeronimu, a da sada putuj u e koristeći nekoliko različitih pseudonima.33 Najednom se pred Gauenom otvarao krupan slučaj a . Do pred kraj a januara američki obav a eštaj a ni ofi f cir je već bio prikupio dovolj l no dokaza od "pouzdanih dostav avljača" da bi mogao da izvesti da je Pav a elić “... u ovom trenutku na eksteritorij i alnom imanj n u ograđenom zidovima na levoj obali Tibra, u Lungo Tevere Av A entino u Rimu. Iza zidina imanj n a nalazi se pet katoličkih organizacij i a... 1) Samostan sv. Sabine koji pripada dominikanskom redu; 2) Fakultet sv. Alesij i a za rimske studij i e; 3) Vi V tezi Suverenog vojnog reda 68
Malte; 4) Benediktinski samostan sv. Anselma; 5) Škola za dečij ie obrazovanj n e koju vode kaluđerice. Čitav a kompleks je smešten na vrhu Av A entinskog brega, koji ... poznato je da je ispresecan podzemnim tunelima koji povezuj u u pojedinačne zgrade.”34 Pošto je "pažlj l ivo istražio" kompleks, Gauen je zaklj l učio da je Pav a elić verovatno u Samostanu sv. Sabine, izveštav a aj a ući da druge "info f rmacij i e od pouzdanih dostav avljača izgleda da se slažu da tramvaj a ska linij i a koja vodi ispod Av A entinskog brega duž Tibra, a odatle ide na Cirkus maksimus, do Koloseuma i Vi V a Kav a ur, jeste pruga koja povezuj u e Pav a elića i Vi V a Kav a ur br. 210, stan 3, gde se nalazi ustaška baza koja je dobro znana u Rimu". Mada mi nismo uspeli da potvrdimo postojanj n e podzemnog tunela koji je povezivao Pav a elića s odanim ustaškim simpatizerima, Gauen je svom izveštaj a u priložio i mapu koja pokazuj u e rutu za koju je verovao da vodi do tramvaj a ske pruge.35 Činilo se da je Gauen naj a zad otkrio konkretan trag u zagonetnom Pav a elićevom slučaj a u. Ipak, on je i dalj l e bio oprezan, izveštav a aj a ući da "ta info f rmacij i a izgleda verovatna i stvara jednu sasvim moguću sliku kad se uzme u celini". Međutim, bio je ubeđen da samo "akcij i a usmerena ka znanim Pav a elićevim kontaktima kao što je Krunoslav a Draganović, može konačno da otkrij i e Pav a elićevo skrovište i dovede do nj n egovog hvatanj n a".36 Izgledalo je da se zamka konačno steže, a svi prsti, od britanskog Forin ofi f sa do Kontraobav a eštaj a nog korpusa armij i e SAD, sada su pokazivali na sveštenika Draganovića, kao čoveka koji može da odvede do Pav a elića i omogući nj n egovo hapšenj ne i izručenj n e. Žiža kampanj n e u jugoslovenskoj štampi sada je bila prebačena u Vatikan. Oni su tvrdili da je "izvesnom broju jugoslovenskih ratnih zločinaca omogućeno da emigriraj a u iz Italij ie pod zaštitom jedne vatikanske institucij i e".37 Obav a eštaj a na mreža SAD je pokrenula složenu i obuhvatnu operacij i u da ustanovi istinu, brzo potvrđuj u ući da je Draganović sve vreme u tesnom dodiru s bivšim hrvatskim diktatorom. Prema jednom izveštaj a u, Draganović je bio poznat “kao drugo ja” Ante Pav a elića, s kojim je održav a ao prisne veze. Zbilj l a, Draganović je održav a ao redovnu kurirsku vezu između Svetog Jeronima i poglav a nikovog skrovišta u Austrij i i.38 69
Pošto su ustanovili postojanj n e tesnih veza između ove dvojice, Amerikanci su sazvali taj a nu konfe f rencij i u za 11. april 1947. godine s cilj l em da se planira Pav a elićevo hapšenj n e. Bili su prisutni svi visoki obav a eštaj a ni ofi f ciri armij i e SAD, stacionirani u Rimu, čij i i je zadatak bio da razmotre raspoloživa obav a eštenj n a i da razrade plan za upad u Pav a elićevu vatikansku mrežu.39 Tokom sledećih sedmica, ofi f ciri CIC su primali info f rmacij ie da se on krij i e u ovoj ili onoj institucij i i pod uprav a om Vatikana. Otkrili su i još neka begunčeva lažna imena. U tom vremenu su među nj n egovim naj a prisnij i im pomagačima iz redova Crkv k e bili jezuiti, koji su pomagali u nj n egovim planovima da napusti Italij iu udešav a aj a ući mu put za Španij i u pod imenom "Oca Gomesa", tobožnj n eg "španskog ministra vere".40 Silni izveštaj a i da se Pav a elić sakrio pod okrilj l em Vatikana primorali su jednog visokog činovnika Stej e t departmenta da zatraži od diplomata u Vatikanu da izvrše istragu. On je cinično istakao: “... ja poznaj a em i pozdrav avljam humanitaran stav a Vatikana prema zločincima koji su možda iskazali ma kakav a znak pokaj a an a, ali mi se čini da Pav nj a elićev, posebno neprij i atan, ugled Crkv k i otežav a a odluku da mu pruži zaštitu.” Vašington očigledno nij i e "žurio" da primi odgovor; "ovaj a slučaj a nama nij i e hitan, ali bih bio zahvalan da od vas čuj u em moa mig, pošto guće novosti".41 U Rimu su očigledno prihvatili ovaj im je trebalo više od dva meseca da jav a e da nisu uspeli da utvrde kretanj n a traženog čoveka; "Izgleda da se Pav a elić, kao i Kilroj (Kilroy), nalazi svuda. Tako bar nagoveštav a aj a u izveštaj a i desetina 42 taj a nih pratilaca". Sredinom juna je već i Forin ofi f s bio uklj l učen u lov, s preporukama da se ulože kraj a nj n i napori da se Pav a elić uhvati. Očigledno je da je između Vašingtona i Londona postojao ogroman jaz nepoverenj n a. Britanci su sumnj n ali da Amerikanci namerno sabotiraj a u plan insistiranj n em da italij i anska policij i a mora da se ukl uči u operacij lj i u, pošto "s praktičnog stanovišta postoji daleko veća opasnost da nešto 'procuri' ili da se u nečem bude nespretan i neefi f kasan".43 70
Ustaška obav a eštaj a na mreža je bila naročito efi f kasna u Rimu, gde je imala izuzetno dobre veze s italij i anskom policij i om, koja je Pav a eliću bila pokrovitelj l tokom nj n egovog izgnanstva 1930-ih godina. Britanska pozicij i a je bila izuzetno nepoštena. Dok je Taj a na obav a eštaj a na služba štitila Pav a elića, Forin ofi f s se žalio na nastojanj n a SAD da omete plan za nj n egovo hvatanj n e. Kao što ćemo videti, obe vl v ade su bile umešane u podmukle i često suprotstav a l ene mahinacij lj i e na višim nivoima kreiranj n a politike. Sredinom jula Britanci su primili i info f rmacij i u da Pav a elić živi "u gradu Vatikanu" i predložili su združenu operacij i u radi hapvljeni Amerikanci su pristali, pod uslošenj n a.44 Ne mnogo oduševl vom da Pav a elićevo hapšenj n e bude "izvedeno u naj a većoj mogućoj meri od strane Italij i ana".45 Britanci su ponovo upozorili na rizik uklj l učivanj n a Italij i ana, insistiraj a ući na "naj a neposrednij i em nadzoru nad čitav a om operacij i om od strane bezbednosnih vl v asti Saveznika".46 Stej e t department je 28. jula izdao američkim vl v astima dosta mlak nalog da se uklj l uče "u meri koja je neophodna i moguća u a etnik SAD (taj a ) Pav a elićev slučaj a ".47 Narednog dana je politički sav u Rimu preneo ovu instrukcij i u glav a nokomanduj u ućem sav a ezničkih snaga, i dalj l e insistiraj a ući na tome da će snage SAD samo "asistirati italij i anskim vl v astima u nastojanj n ima da se on uhapsi u nekoj pogodnoj prilici izvan teritorij i e Vatikana". Nj N egov britanski pandan je slično postupio 2. av a gusta.48 U stvari, britanski i američki činovnici su igrali neku vrstu birokratskog šaha. Obav a eštaj a ni operativci na terenu bili su samo pioni i u stvarnosti nisu shvatali prav a ila igre. Britanci su se nadali da krivicu svale na Amerikance ukoliko operacij i a ne uspe, dok su Amerikanci očaj a nički nastojali da prisile Britance da izvrše hapšenj n e, kako bi mogli da tvrde da oni nisu odgovorni. U ovakv k oj igri Britanci su naj a zad prisilili svog sav a eznika da "nadzire to hapšenj n e" i činili se da je konačno, posle više od dve godine preganj n anj n a, sve spremno da se akcij i a preduzme.49 Na dan 7. av a gusta američki zamenik šefa f Štaba pri Komandi sav a ezničkih snaga je napomenuo da će to biti "kraj a nj n e osetlj l iva opera71
cij i a, koja zahteva složenu koordinacij i u između britanskih i italijanskih vl v asti i očuvanj n e apsolutne taj a nosti".50 Tada su prikuplj l ene nove info f rmacij i e o tome gde se Pav a elić tačno nalazi, i otkriveno je da se on "krij i e kao bivši mađarski general pod imenom 'Djuzepe'. Nosi zašilj l enu bradicu, a kosa mu je kratko podšišana". Dalj l e, on “... živi na imanj n u Crkv k e pod zaštitom Vatikana, na adresi Vi Va Djakoma Venecij i an br. 17-C, drugi sprat. Kad se uđe u zgradu, ide se jednim dugim i neosvetlj l enim hodnikom. Na kraj a u tog hodnika se grana stepenište, jedno na levu a drugo na desnu stranu. Mora da se ide desnim. Na desnoj strani sobe su označene brojevima 1, 2, 3 i tako dalj l e. Ako se pokuca jednom ili dva puta na vrata br. 3, izaći će neka nevažna osoba. Ali ako se pokuca tri puta na vratima br. 3. otvoriće se vrata br. 2. Ona vode u sobu u kojoj živi Pav a elić, zaj a edno s čuvenim bugarskim teroristom Vančom Mihaj a lovom i još dve osobe. Još dvanaestak drugih l udi živi u toj kući. Svi su ustaše, a čine Pav lj a elićevu telesnu stražu. Kad negde izlazi, Pav a elić koristi automobil s vatikanskom (SCV) V registarskom tablicom.”51 Vest o poglav a nikovom skrovištu u Vi V a Djakoma Venecij i an sa zakašnj n enj n em je stigla pred italij i ansku jav a nost septembra 1948. godine, kada je štampa objav a ila senzacionalan niz članaka koji su se bav a ili ulogom Vatikana u toj afe f ri. Tada je Pav a elić već dav a no bio nestao, i možda je negde objašnj n av a ao zbog čega je neko u obav a eštaj a noj mreži Zapada dopustio da priča procuri u novine.52 Dvanaest meseci pre toga obav a eštaj a na mreža SAD je pretraživala Vi V a Djakoma Venecij i an 17-C. Pretpostav avljali su da je tamo jedna od vatikanskih biblioteka, a nisu bili u stanj n u da to potvrde. Ali zato su se uverili da neki visoki vatikanski zvaničnik štiti Pav a elića: on se redovno kretao naokolo u nj n ihovim službenim automobilima. Pošto su na nj n ima bile specij i alne registarske tablice diplomatskog kora, Zapadne vl v asti nisu mogle da ih zaustav avljaj a u, čak ni kada je Pav a elić napuštao vatikansku teritorij i u. Međutim, činilo se da je sve na svom mestu; združena obaveštaj a na ekipa je imala samo tiho da motri na Pav a elića, a kada napusti zaštitu vatikanskog eksteritorij i alnog statusa da ga prati dok ne izađe iz automobila i da ga uhapsi. Tri sedmice su pro72
tekle, a ništa se nij i e dogodilo, što je podstaklo London da od Rima zatraži da "izvesti o naj a novij i em razvoju događaj a a". Još šest sedmica je promaklo, ali još nikakav a odgovor nij i e dolazio; Forin ofi f s se uznemirio i ponovo je tražio da mu se odgovori.53 Na kraj a u je pušteno da operacij i a tiho zamre. Ona naoko čvrsta odlučnost da se uhapsi ozloglašeni nacista i masovni ubica je negde nestala, kao što je i sam Pav a elić naizgled nestao maj aa 1945. godine. Odgovori na ovu produženu zagonetku delom se nalaze u tri klj l učna američka obav a eštaj a na dokumenta. Dana 7. jula 1947. godine je Bernard Grenan (Bernard Grennan), rukovodilac operacij i a CIC u Rimu, naložio svom agentu za nadzor, Gonou Moreni (Gono Morena), da smesti Pav a elića "u pritvor čim bude spažen". To naređenj n e je preneseno preko pomoćnika šefa f štaba Obav a eštaj a ne službe Armij i e. Jednu sedmicu dana kasnij i e, Morena je Grenanovom uputstvu rukom dodao kratku belešku. Bio je primio "nove instrukcije", koje je sažeo u kratak ali više nego očigledan komentar: "Ne diraj a ." Ovo naređenj n e su Moreni preneli Grenan i potpukovnik Čarls Hartman (Charles Hartman), zapovednik Kontraobaveštaj a ne službe armij i e u Rimu. Grenan i Hartman su prisustvovali skupu na vrhu održanom 11. aprila s cilj l em da se isplanira operacij i a, i mora da su bili zaprepašćeni ovom iznenadnom promenom a om nizu već bio smera.54 Evidentno je neko mnogo viši u čitav odlučio da sabotira operacij i u, čak pre nego što je ona privedena zav a ršnoj fa f zi. Ti visoki američki ofi f ciri su svakako preneli odluku "Ne diraj a " dalj l e, niz svoj lanac komandovanj n a. Prema svim raspoloživim dokazima, međutim, izgleda verovatno da su prvobitnu odluku doneli britanski obav a eštaj a ni ofi f ciri, koji su bili begunčevi stvarni pokrovitelj l i. Motiv američke strane za tiho uklapanj n e u odluku Londona da se dopusti Pav a elićevo bekstvo bio je zbilj l a veoma jednostavan. Vi V soki činovnici SAD su uprav a o tada razvij i ali vl v astitu mrežu bivših nacista, i počinj n ali su da usklađuj u u aktivnosti i s Vatikanom i s Londonom. Odluka i uputstvo "Ne diraj a " stupili su na snagu samo osam dana pošto je Gauen upotpunio svoj izveštaj a o traženom mađar73
skom ratnom zločincu Ferencu Vaj a ti i o vatikanskoj vezi. Gauen je 6. jula izneo preporuku da bi američka obav a eštaj a na mreža trebalo da preuzme Intermarij i um, prenoseći svoje poglede "višim komandama kako bi nj n egov pun međunarodni značaj a (mogao) da bude razmotren i procenj n en".55 Skoro dva meseca pošto je donesena odluka o politici "Ne diraj a ", Gauen i još jedan ofi f cir su podneli poduži izveštaj a o Pavelićevom slučaj a u. Morali su da priznaj a u da je “... tokom prvih meseci Pav a elićeve vl v adav a ine oko 150.000 lica srpske prav a oslav a ne vere pobij i eno - u mnogim slučaj a evima, a to je stvar dokumentacij i e, nj n ima je bilo ponuđeno da se spasu ukoliko se odreknu svoje vere i postanu katolici. Tako je, danas, u očima Vatikana Pav a elić militantni katolik, čovek koji je grešio, ali koji je grešio boreći se za katoličanstvo. Uprav a o iz tog razloga (Pav a elić) sada uživa zaštitu Vatikana... Poznato je da je Pav a elić u dodiru s Vatikanom, koji u nj n emu vidi militantnog katolika koji se juče borio protiv Prav a oslav a ne crkv k e, a danas ratuj u e protiv komunističkog bezbožništva... Iz nav a edenih razloga on prima zaštitu Vatikana, čij i e gledanj ne na čitav a o ‘Pav a elićevo pitanj n e’ jeste da, pošto hrvatska držav a a ne postoji, i pošto od Titovog režima ne može da se očekuj u e da ma kome pruži pošteno suđenj n e, (Pav a elić) ne treba da se vrati sadašn oj jugoslovenskoj vl nj v asti radi tobožnj n eg izvođenj n a pred sud. Izručenj n e Pav a elića bi samo oslabilo snage koje se bore protiv bezbožništva, a doprinelo komunizmu u borbi protiv Crkv k e.”56 Agentima CIC-a je ipak bilo pomalo nelagodno zbog ovakv k og pristupa Svete Stolice, tako da su se svojski potrudili da u potpunosti objasne Vatikanovo oprav a dav a anj n e sopstvene nemoralne politike: “Pav a elićevi zločini iz prošlosti ne mogu da budu zaborav avljeni, ali nj n emu mogu da sude samo Hrvati koji predstav avljaj a u jednu hrišćansku i demokratsku vl v adu, uporan je Vatikan. Dok se za Pav a elića tvrdi da je odgovoran za smrt 150.000 lica, Tito je agent Stalj l ina, koji odgovara za smrt desetina miliona lj l udi u Ukraj a ini, Belorusij i i, Polj l skoj, u baltičkim i u balkanskim držav a ama, u periodu od dvadeset pet (25) godina.”57 74
Ofi f ciri CIC-a su preporučili “... da se pogledi Vatikana na Pav a elića uvaže i da se protiv n ega ne preduzima nikakv nj k a neposredna policij i ska akcij i a od 58 strane američkih vojnih vl v asti.” Obav a eštaj a na mreža SAD je do tada već bila potpuno svesna da Taj a na obav a eštaj a na služba Britanij i e regrutuj u e bivše naciste za svoje antikomunističke krstaške cilj l eve.59 Post fa f cto je nađen razlog da bi se oprav a dala politika "ne diraj a ". Ni Britanci ni Amerikanci nisu bili ozbilj l ni u nameri zatvaranj n a Pav a elića i nj n egovog vraćanj n a Titovoj "prav a di". Birokrate u Londonu i Vašingtonu fo f rmalno se jesu zalagale za ovakav a smer, ali su zatvarali oči pred aktivnostima svojih obav a eštaj a nih službi. CIC je tada gradila velike političke, obav a eštaj a ne i vojne operacije protiv Tita. Koristeći Pav a elićeve sledbenike, oni su hteli da zbace komunističku vl v adu u Beogradu. Neki Amerikanci saglasnih stav a ova već su radili na takv k im operacij i ama bez službenih sankcij i a. I oni su gledali na ustaše kao na korisno oružj ž e u borbi protiv komunizma i komunista. Jasno je, ako bi Amerikanci predali čelnika pokreta neprij i atel u, bilo bi nemoguće očekivati odanost običnih ustaša. Rešenj lj ne se jasno nametalo: "Britanci moraj a u biti prisilj l eni da ga sami uhapse i izruče. Konačno, neophodno je rešiti se Pav a elića ukoliko hrvatske demokratske snage i snage otpora ikada treba da dobij i u priznanj n e Sjedinj n enih Držav a a".60 Ubrzo, pošto je pomogao Vaj a ti da napusti Rim, Gauen je napisao zav a ršni izveštaj a: “Pav a elićeve veze su toliko visoke, a nj n egov sadašnj n i položaj a je toliko kompromituj u ući za Vatikan, da bi ma kakv k o izručenj ne (Pav a elića) zadalo težak udarac Rimokatoličkoj crkv k i.”61 Anti Pav a eliću je još jednom dopušteno da nestane “bez traga”. Imena nj n egovih visokih kontakata unutar činovničkog aparata Vatikana se još čuvaj a u kao vrhunska taj a na. Kao što je već rečeno, bar jedan obav a eštaj a ni izvor SAD je verovao da je u pitanj nu monsinj n or Djovani Montini, papin držav a ni podsekretar za redovne poslove i potonj n i papa Pav avle VI V . Današnj n i visoki činovnik vatikanske birokratij i e, monsinj n or Milan Simčić, koji je u to vreme bio prisan kolega sveštenika Draganovića u Rimu, to poriče. 75
Iako je Simčić odbacio tvrdnj n u da je Montini bio umešan u poglav a nikov slučaj a , bio je apsolutno siguran da je Pav a elić bio u tesnom dodiru sa Draganovićem. Simčić je insistirao na tome da su Draganović i Montini takođe bili izuzetno bliski, nagoveštavaj a ući mogućnost da je Montini, budući papa, mogao da zna za Pav a elićevo bekstvo.62 Nekoliko meseci posle Gauenove sugestij i e da se Pav a elića treba "konačno rešiti" begunac je ponovo iskrsnuo, u Argentini, gde ga je diktator Huan Peron (Juan Perón) uposlio kao "sav a etnika za bezbednost". Ima znatnih neslaganj n a o tome kako je poglav a nik konačno uspeo da pobegne. Ono što se zna jeste da je napustio Italij i u 13. septembra 1947. godine, da bi prispeo u Buenos Aires 6. novembra italij i anskim parabrodom Sestriere, kojim je putovao pod imenom Pablo Aranj n os (Pablo Aranyos). Početkom 1950-ih je Av A ro Menhetn (A (Avro Manhattan), opori kritičar Vatikana i katoličanstva, tvrdio da sveštenik Draganović ne samo da je obezbedio pasoš Crvenog krsta koji je Pav a elić iskoristio, pripremio mu sve za put, već je lično prav a io društvo odbeglom ratnom zločincu do Buenos Airesa i zadržao se pored n ega dvanaest meseci. Iako je bio potpuno neupućen u veru i nj nij i e je podnosio, Menhetn je bio veoma dobro obav a ešten, pošto je za vreme rata radio za britansku obav a eštaj a nu mrežu.63 Čak i pre pet godina, 1986. godine ovo je još bila "poluzvanična" priča koju je krčmila jugoslovenska taj a na policij i a, Udba, u jednom nizu članaka u saraj a evskom magazinu Svij i et.64 Međutim, u poslednj n e vreme su se pojav a ili novi dokazi, koji nagoveštav a aj a u drugačij i u verzij i u. Početkom 1990. godine autorima je iz Istočne Evrope prokrij i umčaren jedan taj a ni komunistički obaveštaj a ni dosij i e. Mada identitet tog izvora koji je služio komunistima nij i e otkriven, ko god da je to bio imao je intiman kontakt s poglav a nikom, nj n egovom porodicom i naj a bližim saradnicima, pošto su uklj l učene i naj a sitnij i e pojedinosti događaj a a i razgovora.65 Dokument potvrđuj u e da su se Pav a elić i Draganović nebrojeno puta sreli, i da je sveštenik zaista obezbedio pasoš Crvenog krsta na ime Pabla Aranj n osa, tobožnj n eg izbeglice iz Mađarske. Ali, prema ovom izvoru, nj n ih dvojica su imali i neku vrstu nespora76
zuma, svađe. Draganović je predlagao da Pav a elić napusti Rim vazdušnim putem, ali pošto su begunčevi naj a bliži sav a etodav a ci to smatrali suviše opasnim sveštenik je bio isklj l učen iz konačnih priprema. U komunističkom policij i skom dosij i eu nema apsolutno ni pomena o tome da je Draganović pratio poglav a nika do Argentine. Prema tom izvoru, čovek za kog se tvrdi da je obav a io zav a ršne pripreme bio je takođe hrvatski sveštenik, po imenu sveštenik Jole. U stvarnosti je to bio sveštenik Josip Buj u anović, još jedan traženi ratni zločinac koji danas mirno živi u Australij i i. Ova verzij i a događaj a a je u osnovi potvrđena od strane Draganovićevog bliskog kolege, monsinj n ora Simčića. U razgovoru koji je magnetofo f nski zabeležen, on je otvoreno priznao da je Pav a elić molio Draganovića da mu asistira u bekstvu. Simčić je uporno tvrdio da je Draganović radio na taj a nom izvl v ačenj n u ovog poternicom traženog zločinca iz Italij i e. Bio je siguran, međutim, da je Pav a elić na kraj a u promenio plan. Reklo bi se da je stvarno bilo tako, pošto dokazi ukazuj u u na to da je Pav a elić koristio izuzetno uticaj a ne veze u italij i anskoj taj a noj službi da ostvari svoj beg. Koji god da je postupak Pav a elić primenio, nema sumnj n e da mu je Draganović obezbedio zaštitu Vatikana pre nego što se Pav a elić ukrcao na brod, kao i neophodne putne isprav a e.66 Štav a iše, Draganović se bio izložio znatnim teškoćama da Paveliću organizuj u e doček u Argentini. Tlo je bilo veoma pažlj l ivo pripremlj l eno. Prema obav a eštaj a noj mreži SAD, neki Daniel Crl en je av lj a ionom poslat u Buenos Aires uz vatikansku pomoć, s cilj l em da se "sav a etuj u e s generalom Peronom u vezi organizacij ie 67 ustaškog 'Elitnog' pokreta u Argentini". Crlj l en je bio jedan od vrhunskih ideologa i propagatora tog pokreta, a igrao je klj l učnu ulogu u podstrekav a anj n u pokolj l a Srba za vreme rata. Crlj l enova misij i a je svakako bila uspešna. Pav a elićevo prispeće je samo upotpunilo prelazak skoro čitav a e nj n egove vl v ade u Argentinu. Među one veterane koji su čekali da ga dobrodošlicom pozdrav a e bili su skoro svi preživeli kabinetski ministri, kao i mnogi gradski fu f nkcioneri, vojni i policij i ski zapovednici. Većina nj n ih su bili traženi ratni zločinci, a ipak su izmakli prav a di koristeći iste metode kao i nj n ihov poglav a nik. 77
Draganovićeva Pacovska linij i a je bila precizno razrađena i stručna operacij i a. Bila je izuzetno dobro organizovana i mogla je da se pobrine za stotine begunaca odj d ednom. Jedan od Draganovićevih klj l učnih operativaca procenj n uj u e da je čak 30.000 lica sprovedeno iz Austrij i e u Rim, dalj l e u Djenovu pa potom u svoje nove domove u Severnoj i Južnoj Americi i Australij i i.68 Mnogi od onih koji su održav a ali Pacovsku linij i u i sami su imali veoma mračnu prošlost. Oni nisu bili deo nekakv k og egzotičnog SS "bratstva". U stvari, skoro čitav a o lj l udstvo koje je organizovalo i vodilo mrežu za krij i umčarenj n e bili su hrvatski katolički sveštenici.
78
5. poglavlj le
Pacovski kanal Apsurdno bi bilo verovati da je 30.000 odbeglih nacista uteklo u Južnu Ameriku u ono malo nemačkih podmornica preostalih na zav a ršetku rata, ili da su oni svi uspeli da sami sebi obezbede putovanj n e. Sav a remena popularna kultura prikazuj u e bekstvo nacista u pustolovnoj, skoro romantičnoj, svetlosti. Naj a šire poznati krij i umčari nacista su ODESSA i Die Spinne (Pauk), mada se tu i tamo pominj n u i druge zagonetne grupe. Ali takv k e priče uglav a nom duguj u u više plodnoj imaginacij i i scenarista i romanopisca nego istorij i skim istraživanj n ima i preciznosti. Prav a a istina je mnogo običnij i a, skoro prizemna. Utoliko je i potresnij i a kad se sazna. Jer, kakav a god da je uspeh organizacij ia ODESSA ostvarila, svi oni su bili amateri u krij i umčarenj n u nacista kad se uporede s Vatikanom. Draganovićev Pacovski kanal je bio istinski stručan, i profe f sionalno je obezbeđivao da mnogi ukal ani ratni zločinci dosegnu raj lj a sigurnosti. Oni naj a češće nisu završav a ali u zabitim džunglama Južne Amerike, već su nalazili novo stanište u Britanij i i, Kanadi, Australij i i i Sjedinj n enim Držav a ama. Većina nacističkih masovnih ubica u stvari nisu ni bili Nemci. Pred kraj a Drugog svetskog rata, bilo je na desetine hilj l ada nacističkih saradnika iz Srednj n e i Istočne Evrope koji su bili grešni koliko i nj n ihovi nemački pokrovitelj l i. Bili su to čelnici nacističkih marionetskih vl v ada, gradski fu f nkcioneri, šefo f vi policij i a i pripadnici pomoćnih mesnih policij i skih sastav a a koji su svojevremeno sprovodili pogrome. Mnogi su se nalazili na "crnim listama" Saveznika, ili zato što se pojedinačno znalo da su naređivali ili vršili ratne zločine, ili zbog toga što su pripadali sastav a ima koji su za naciste obav avljali krvav a e poslove. 79
Uprav a o za takv k e se naj a više brinuo sveštenik Krunoslav a Draganović, sekretar hrvatskog Zav a oda svetog Jeronima u Rimu. Draganović je bio dobro znan po saosećanj n u s hrvatskim ustašama, čak i s onima koji su počinili ratne zločine. Maj a a 1945. godine mnogi, relativno nedužni Hrvati su bili licemerno vraćeni od strane Britanaca u sigurnu smrt u rukama Titove komunističke v asti. Ali, zato su mnogi drugi, naj vl a svirepij i i ratni zločinci umakli, i onda ih je lovila obav a eštaj a na mreža Zapada. Prema Draganoviću, nj n ihov jedini zločin je bio nj n ihov antikomunistički nacionalizam. Ustaše su bili prvi koji su se našli pod Draganovićevom zaštitom. Britanij i a i Sjedinj n ene Držav a e su posle rata zaklj l učile da su ustaška zverstva toliko strašna da će svi potvrđeni pripadnici biti izručeni komunističkoj vl v asti, jedino što takav a pristup nikada nij i e stvarno primenj n en usled dramatične promene u osećanj n ima 1 Vašingtona. Službeni istoričar Vatikana, sveštenik Robert Grej e em, priznaje Draganovićevu ulogu. Grej e em je isprva one kojima je Draganović pomagao opisivao kao "hrvatske izbeglice", ali je onda priznao da su mnogi bili pripadnici ustaša. "Nimalo ne sumn am da je Draganović bio izuzetno aktivan u odvođenj nj n u svojih hrvatskih prij i atelj l a ustaša". Ali, sveštenik Draganović, kao ni biskup Hudal, nij i e bio čitav a Vatikan. "Sama činj n enica da je sveštenik, ne znači da on predstav avlja Vatikan. Bila je to samo nj n egova operacij i a. On nij i e Vatikan".2 Ovo objašnj n enj n e, međutim, nema potporu u činj n enicama. Kao što je ranij i e izloženo, Draganović je borav a io u Rimu još od a gusta 1943. godine, a pogađao se za Pav av a elića u Vatikanu i radio za Crveni krst Hrvatske. Pav a elićevi planovi za delovanj n e krij i umčarske mreže su već tada bili daleko odmakli. Obav a eštaj a na služba SAD je nekoliko meseci kasnij i e izvestila "da je Pav a elićeva vl v ada nabav a ila šezdeset argentinskih pasoša za potrebe evakuacij i e. Sredstva su prebačena u Argentinu".3 Draganović je bio klj l učni čovek u uspostav avljanj n u ove Pacovske linij i e. Ostvario je kontakte s Pij i em XII, kao i s visokim činovnicima Držav a nog sekretarij i ata Vatikana i italij i anske obav a eštaj a ne mreže. Nj N egova naj a značaj a nij i a veza bila je s monsinj n orom Monti80
nij i em, držav a nim podsekretarom za redovne poslove i čovekom odgovornim za papin milosrdni rad u ime izbeglica. Poput biskupa Hudala, i Draganović je nailazio na veoma povolj l an prij i em kod sav a ezničkih vl v asti. Kraj a em 1944. godine Vatikan je zahtevao da se Draganoviću dopusti da posećuj u e logore u kojima su bili smešteni nj n egovi zemlj l aci. Mada je Draganović diplomatama Zapada bio dobro znan kao fa f natičan ustaša, obaveštaj a na mreža Sav a eznika mu je dala carte blanche. Koristeći američke putne isprav a e, on se onda odvažio iz Rima u maj au 1945. godine. Putuj u ući u američkom automobilu obišao je severnu Italij i u i regij i e oko Klagenfu f rta i Filaha na austrij i sko-jugoslovenskoj granici. Tamo je ostvario kontakte s visokim ustaškim čelnicima, kao i s drugim fa f šističkim sveštenicima koji su radili na Pacovskom kanalu.4 Draganovićeva mreža za krij i umčarenj n e je bila organizovana oko Bratstva Svetog Jeronima, koje je tako nazvano prema Zav a odu u Vi V a Tomačeli 132. Ono je bilo glav a na baza čitav a e operacij i e. Uprav a ni odbor Bratstva su činili monsinj n or Juraj a Magj g erec, predsednik i rektor Zav a oda; zamenik predsednika i blagaj a nik, sveštenik Dominik Mandić, s pomoćnikom Vi V tomirom Naletilićem; i sekretar, sveštenik Krunoslav a Draganović. Ovo Bratstvo je ubrzo bilo priznato kao zvaničan Hrvatski komitet pri Papskoj staratelj l skoj komisij i i, papinoj ličnoj organizacij i i za pomoć izbeglica5 ma. Bila je to moćna osnova za širenj n e mreže. Hrvatski komitet je tobože nudio moralnu i materij i alnu potporu izbeglicama. Ali, kroz delatnost Papske komisij i e oni su održav a ali i tesne veze s Međunarodnim crvenim krstom i vl v astima Sav a eznika u Italij i i. Draganović je imao naročito bliske odnose s dvojicom obav a eštaj a nih ofi f cira Zapada, pukovnikom C. Findlej e om (C. Findlay a ), direktorom Odelj l enj n a okupacij i skih snaga za raselj l ena lica i repatrij i acij i u, i nj n egovim pomoćnikom, maj a orom Simkokom (Simcock). Ovo se pokazalo dragocenim, pošto su ta dvojica bili izuzetno spremni da asistiraj a u sveštenikovim taj a nim delatnostima. Draganović je imao tesne odnose i sa značaj a nim italij i anskim zvaničnicima, naročito s ministrom unutrašnj n ih poslova, dr Mil oreom (Dr Migliore), koji je dirigovao italij lj i anskom taj a nom služ81
bom i odelj l enj n em policij i e zaduženim za izbeglice u Italij i i. Draganović je s Milj l oreom sklopio sporazum o nezvaničnoj pomoći Italij i e namenj n ene nj n egovom Pacovskom kanalu, i naročito o podršci Odelj l enj n a za strance pri Kv K esturi.6 Kroz paukovu mrežu uticaj a nih kontakata Draganović je izgradio složen i razuđen preplet koji se pružao kroz Italij i u, Austrij iui Nemačku. Službeni Hrvatski komitet Papske komisij i e za izbeglice je bio u mogućnosti da šalj l e agente u posete brojnim logorima u kojima su se bili sakrili odbegli nacistički ratni zločinci. Većina tih agenata su bili hrvatski katolički sveštenici. Mada su u okv k iru svog duhovnog i materij i alnog rada pomagali bolesnima, invalidima, udovicama i stvarnim izbeglicama, preostaj a alo je i dosta vremena za pomoć beguncima.7 U toku rada na istraživanj n u i prikuplj l anj n u materij i ala za ovu knj n igu obav avljeno je i nekoliko poseta Zav a odu svetog Jeronima u Rimu u potrazi za neposrednim svedocima Draganovićevih aktivnosti. Sadašnj n i rektor, Ratko Perić, isprva je bio hladan, apsurdno tvrdeći da Draganović nikada nij i e bio značaj a na pojav a a. Međutim, Perić je predložio da razgovaramo s jednim sveštenikom koji je stvarno tada bio tamo. Monsinj n or Milan Simčić je bio jedan od Draganovićevih naj a prisnij i ih kolega u mreži krij i umčarenj n a. Preko Simčića je uspostav avljen i kontakt s sveštenikom Vi Vlimom Cecelj l om i monsinj n orom Karlom Petranovićem, takođe bliskim kolegama u Pacovskom kanalu. Svi ovi hrvatski sveštenici su slobodno i otvoreno govorili o svojim značaj a nim ulogama u toj krij i umčarskoj mreži. Prvi sveštenik Operacij i a krij i umčarenj n a je započeta u Austrij i i, gde je sveštenik Cecelj l a bio veza s Rimom. Cecelj l a je umro nekoliko meseci pošto se odazvao pozivu na razgovor, u kom se živo prisećao svog rada na Pacovskom kanalu. Svoje poslednj n e godine proveo je u jednom slikovitom selu blizu Salcburga, gde su ga pazile kaluđerice ženskog samostana Maria Pline. Tada već starac od preko osamdeset, Cecelj l a je bio jako povij i en čovek niskog rasta, očigledno u slabom zdrav avlju. Još je bio neizmerno ponosan što je za 82
svoju volj l enu Hrvatsku odigrao značaj a nu ulogu. Mada je zamerao ustašama što su nav a ukli na Hrvate "zao glas", nij i e iskazivao ni krivicu ni kaj a anj n e zbog vl v astitog važnog položaj a a među ustašama. Cecelj l a je otvoreno priznav a ao da je zauzimao visok položaj a vojnog kapelana u ratnim ustaškim snagama.8 U stvari, on je bio zamenik vojnog biskupa za ustašku milicij i u (različitu od obične hrvatske vojske, koja je malo učestvovala u zverstvima) u činu potpukovnika. Bio je postav avljen od strane Pav a elića lično, oktobra 1941. godine, a kasnij i e je to potvrdio nj n egov blizak prij i atelj l, nadbiskup (potom kardinal) Alojzij i e Stepinac. Cecelj l a se nij i e nimalo stideo što ga je Titova vl v ast vodila na spisku kao "ratnog zločinca broj 7.103". I dok je pri razgovoru vođenom 1989. godine kritikovao ustaše, ranij i e je uvek bio ponosan što im je pripadao. Deset dana po Pav a elićevom postav avljan u na vl nj v ast od strane nacista, zvanični ustaški list, Hrvatski narod, objav a io je dugačak intervj v u s Cecelj l om. Pod naslovom "Ustaški sveštenik Cecelj l a", taj a članak je predstav avljao prikaz nj n egovih stvarnih stav a ova u tom trenutku. Cecelj l a se hvalisao značaj a nom ulogom u ilegalnim predratnim aktivnostima pokreta u Zagrebu, gde su se mnoge podzemne ustaške vođe taj a no sastaj a ale u nj n egovom župnom domu. Priznao nam je svoje taj a no pripadništvo ustašama, s ponosom opisuj u ući ritualnu zakletvu koju je položio ispred dve upalj l ene sveće, raspeća i ukršteno položenih kame i revolvera. To mu je dalo prav a o na uzvišeni naziv "zakletog ustaše", koji su samo predratni veterani imali prav a o da koriste. Fašistički sveštenik je kasnij i e poklonio Pav a eliću svoje raspeće i sveće kao znak odanosti. Cecelj l a je s ponosom govorio i o svojoj vodećoj ulozi u organizovanj n u 800 selj l aka za borbu rame uz rame s nacističkim osvajačima. Kada je zatraženo da jedan sveštenik činodej e stvuj u e pri svečanosti Pav a elićevog zaklinj n anj n a, Cecelj l a je oduševl vljeno prihvatio. Izgovarao je svom poglav a niku zakletvu koju je ovaj a ponav avljao, daj a ući blagoslov Crkv k e nacističkom marionetskom režimu. Ubrzo potom, Cecelj l a je jav a no "s ushićenj n em pozdrav a io trenutak slobode", otvoreno objav avljuj u ući svoje veze s visokim ministrima 83
ustaškog kabineta, kakav a je bio Mile Budak. Nekoliko sedmica potom, Budak je jav a no obznanio sudbinu dva miliona Srba u Hrvatskoj: jedna trećina je trebalo da bude pobij i ena, druga deportovana, a ostatak je trebalo prisilno da se prevede u katoličanstvo. Cecelj l a, međutim, nij i e nimalo izmenio svoj blagonakloni stav a u odnosu na Budaka.9 Cecelj l ini potonj n i stav a ovi prema ustašama su veoma zagonetni i zbunj n uj u ući. Iz sigurnosti vremenskog rastojanj n a od pola veka, on je kritikovao svoje stare kamarate. Ali, tokom vitalnog perioda u kom su oni sprovodili neke od naj a gorih pokolj l a i uništavanj n a Drugog svetskog rata, on je bio odani pristaša. To se vidi iz n egove uloge u Pav nj a elićevoj zvaničnoj delegacij i i poslatoj u Rim 1941. godine, koja je 17. maj a a primila blagoslov Pij i a XII u Vatikanu. Do tada su diktatorovi antisrpski i antij i evrej e ski zakoni već bili proklamovani i genocid je bio u punom jeku. Naj a veće "postignuće" te delegacij i e bilo je da se dalmatinska obala prepusti Italij i i, što teško da se može smatrati činom hrvatskog patriotizma.10 U svetlu preovl v ađuj u ućih uslova u Hrvatskoj za vreme rata, nemoguće je da potpukovnik sveštenik Cecelj l a nij i e mogao da bude svestan ubij i anj n a stotine hilj l ada Srba, Jevrej e a i Roma. Ipak, on priznaj a e da je ostao na svom mestu sve dok naj a crnj n a zlodela nisu izvršena, mada nij i e pomenuo visoko odlikovanj n e koje mu je dodelio volj l eni poglav a nik.11 Tek je u maj a u 1944. godine naj a zad napustio svoj položaj a da bi otišao u Beč, tobože da bi se brinuo za ranj n ene pripadnike hrvatskih snaga. Stvaran zadatak mu je bio da priprema austrij i ski krak mreže bekstva, jer je tamo osnovao i lokalni ogranak Crvenog krsta Hrvatske koji je obezbeđivao idealan zaklon za nj n egov ilegalni rad. U odgovorima na naša pitanj n a Cecelj l a je tvrdio da je bio "član Centralnog štaba Međunarodnog crvenog krsta za vreme rata".12 A u stvarnosti, Međunarodni crveni krst je odbij i ao da zvanično prizna Crveni krst Hrvatske, mada mu je zaista pružao veliku meru neslužbene pomoći. Cecelj l ino upravl vljanj n e austrij i skim odelj l enj n em ovog tela pokazalo se kao životno značaj a no za dej e13 stvovanj n e Draganovićevog Pacovskog kanala. 84
Jedan američki diplomata je naknadno oslobodio Cecelj lu svih optužbi u vezi sa saradnj n om s nacistima. Konzul SAD u Zagrebu je tvrdio da je on bio oteran od strane Pav a elića u Beč zbog svoje uloge u jednoj zav a eri protiv ustaša. Međutim, ovo se čini neverovatnim, pošto je Cecelj l a nastav a io da redovno putuj u e službenim ustaškim av a ionima između Beča, Zagreba, Praga i Berlina, pripremaj a ući osnove za mrežu bekstva nacista. Dalj l e, Cecelj l a je 1944. godine primio naređenj n a od Zagreba da sprovodi intenzivnu propagandnu kampanj n u među ustašama u Austrij i i, naročito u školama za obuku ofi f cira. Umesto da bude jedan od Pav a elićevih neprij i atelj l a, kako je Amerikanac tvrdio, on je aktivno podupirao malaksalu Pav a elićevu stvar do samog kraj a a.14 Oko Uskrsa 1945. bilo je već očigledno da je "nezav a isna" hrvatska držav a a osuđena na propast. Kako je Crvena armij i a neumolj l ivo napredovala, ovaj a "zakleti ustaša" u svešteničkom ruhu je napustio Beč i preselio svoju bazu u Alt Ausze kraj a Salcburga, gde su se kraj a em rata skupili mnogi nacistički begunci. Ova oblast oko Salcburga bila je, u stvari, jedno od glav a nih odredišta nj n egovih ustaških kamarata, koji su bili prisilj l eni da beže koju sedmicu kasnij i e. Bio je na dovolj l no dobrom položaj a u da im pomogne da izbegnu repatrij i acij i u od strane Sav a eznika. Cecelj l a je bio snabdeven papirima Crvenog krsta i američkim dokumentima koji su omogućili da slobodno putuj u e kroz zonu pod okupacij i om SAD. Bio je to samo primer više da Sav a eznici obezbeđuj u u jednom fa f šističkom svešteniku putne isprav a e, koje je on smesta iskoristio da pomogne ozloglašenim masovnim ubicama da izmaknu prav a di. Cecelj l a je s ponosom izj z av avljivao: "Kako sam putovao po američkoj zoni, ostav avljao sam te male lične isprav a e Crvenog krsta u svim logorima... Bio sam zadužen da lj l udima koji su izgubili svoje papire obezbedim nove." Uopšte nij i e taj a io da je pomagao beguncima da promene identitet "Imao sam blokove fo f rmulara za prij i av a u Crvenom krstu, pomoću kojih je pružao nov identitet svakom ko je želeo da promeni ime i ličnu prošlost.”15 A onda je, 19. oktobra 1945. godine uhapšen od strane 430. jedinice Kontraobav a eštaj a nog korpusa armij i e SAD. Ostao je u zatvoru narednih osamnaest meseci, pošto je CIC bio otkrio da 85
je sveštenik Cecelj l a dokazani "čelnik ustaša u ovom regionu". Znali su da on koristi Crveni krst Hrvatske kao zaklon za stvarne aktivnosti: da "štiti pripadnike ustaša u Salcburgu" koji su traženi ratni zločinci". Prema pomoćniku šefa f Štaba Obav a eštaj a ne službe armij i e SAD u Austrij i i, Cecelj l a je ugrožav a ao "bezbednost okupacionih snaga kao i cilj l eve Vojne uprav a e".16 Deset meseci potom, jugoslovenska vl v ada je zahtevala da se on izruči kao izdaj a nik, isprav a no naglašav a aj a ući nj n egove aktivnosti f s je napomenuo da "čiu korist ustaša za vreme rata.17 Forin ofi n enica da je on bio kapelnik Ustaških oružanih snaga predstav nj a l a dovolj lj l nu optužbu da bi bio izručen". Na kraj a u su Britanci ipak zaklj l učili da je "većina nj n egovih dela, čini se, bila humanitarnog i nepolitičkog karaktera". Amerikanci su ga ispitivali decembra 1945. godine, a tokom narednih osamnaest meseci ulagani su kraj a nj n i napori da se ovaj a "zakleti ustaša" oslobodi optuž18 be. Među onima koji su govorili nj n emu u prilog bio je nj n egov stari prij i atelj l , nadbiskup Stepinac. Za vreme "predstav a e" od nj n egovog suđenj n a u Zagrebu oktobra 1946. godine Stepinac je opisivao Cecelj l u kao "časnog čoveka, protiv koga ne mogu da prozborim nij i ednu jedinu reč prekora... kad bi svi bili kao Cecelj l a, nikom ni k eni velikodosdlaka s glav a e ne bi otpala".19 Još jedan visoki crkv tojnik koji se bav a io nj n egovim slučaj a em bio je američki biskup Džozef Patrik Herli (Joseph Patrick Hurley), koji je borav a io u Jugoslav a ij i i kao papin predstav a nik. Herli je verovao da su motivi jugoslovenske strane "čisto politički", da su samo deo kampanj ne protiv Crkv k e.20 Na osnovu sasvim neodgovaraj a uće istrage, konzul SAD u Zagrebu je preporučio da Cecelj l a "ne bude predat Jugoslovenima", pošto je on "sveštenik visokih moralnih standarda".21 Ova intenzivna kampanj n a je pratila odluku Komisij i e SAD za ekstradicij iuu Austrij i i da se odobri "jugoslovenski zahtev za izručenj n e Vi V lima Cecelj l e kao kolaboracioniste". Pre toga su Amerikanci otkrili da nema dovolj l no dokaza da se oprav a da nj n egovo izručenj n e, tražeći od Jugoslovena da svoj zahtev čvršće zasnuj u u. Sa 4. aprilom 1947. godine, Komisij i a je već smatrala da su jugoslovenske optužbe potvrđene nj n ihovim vl v astitim obav a eštaj a86
nim izveštaj a ima, koji "potvrđuj u u Cecelj l ino učešće u kolaboraa nalaz je zanecionističkim aktivnostima".22 Međutim, ovakav maren, a držav a ni sekretar SAD Džordž Maršal (George Marshall) je naložio da se Cecelj l a ne preda. No, bilo je kasno. Ustaški sveštenik je bio pušten na slobodu sedamnaest dana pre toga.23 Po izlasku je Cecelj l a neko vreme proveo u bolnici, a onda se vratio krij i umčarenj n u traženih nacista. Kada se, 1957. godine, prijav a io za vizu da bi posetio Ameriku, zvaničan stav a je bio da tvrdn a da Cecelj nj l a "svesno štiti i skriva bivše pripadnike ustaškog pokreta nikada nij i e dokazana". Međutim, obav a eštaj a na mreža SAD je bila prikupila veoma mnogo info f rmacij i a koje dovode Cecelj l u u vezu s militantnim ustaškim aktivnostima. Četiri godine pre nego što je fa f šističkom svešteniku izdata američka viza, ofi f ciri SAD u Austrij i i su zabeležili da je Cecelj l in ogranak Crvenog krsta Hrvatske u stvari bio pod nadzorom ustaša. Oni su nj n egove različite ispostav a e koristili kao "agencij i u za prikuplj l anj n e info f rmacij i a" za prikrivene operacij i e u Jugoslav a ij iii Austrij i i. Dalj l e, bilo je poznato da je Cecelj l a jedan od glav a nih organizatora ustaša u Austrij i i, gde je redovno pohađao militantne skupove i držao vatrene govore okuplj l enim vernicima i pristašama. Kasnij i e su ga bezbednosni organi Australij i e neposredno povezivali s nizom terorističkih akcij i a koje su pokretale ustaške ćelij i e u Sidnej e u i Melburnu.24 U stvari, Amerikanci su imali obilj l e dokaza da je Cecelj l a neposredno upetlj l an u splet taj a nih nacističkih aktivnosti. U razgovoru koji smo vodili 1989. godine otvoreno je priznao svoju ulogu u Draganovićevom Pacovskom kanalu. Ponosio se što je pomagao beguncima "hranom i smeštaj a em, upisivanj n em i snabdevanj n em imigrantskim papirima, pružaj a ući im priliku da se kreću po svetu do Argentine, Australij i e i Južne Amerike. Papire sam 25 nabav avljao od Crvenog krsta". Cecelj l a je bio dobro info f rmisan o lj l udima koje je slao niz Pacovski kanal u Rim, a onda dalj l e, do nj n ihovih novih borav a išta. "Neki od nj n ih su bili visoki ministri i držav a ni činovnici", priznao je. Dalj l e, bio je siguran da je Draganović imao odobrenj n e Vatikana za svoj rad, tvrdeći da je Sveta Stolica tražila od nj n ega da se 87
stara o širokoosnovanoj emigracij i i "izbeglica" iz Srednj n e Evrope. Draganović je bio "u potpunosti ovl v ašćen od Svete Stolice i bio je zadužen ne samo za Hrvate, već za svakog", naglašav a ao je u 26 razgovoru koji smo snimili. Mada mu je smrt bila veoma blizu, Cecelj l a se živo prisećao kako je delovao sistem za krij i umčarenj n e. Gore, u Austrij i i, za begunce bi se brinuo nj n egov odelj l ak organizacij i e, koji im je obezbeđivao novac, hranu, smeštaj a i lažne papire koji su im bili potrebni da otputuj u u iz Austrij i e u Italij i u. Dole, u Rimu, Draganović je bio u "nervnom centru" operacij i e. On bi isposlovao međunarodne putne isprav a e, a preko svojih visokih kontakata s južnoameričkim konzulatima organizovao bi pribav avljanj n e neophodnih viza, naročito za Argentinu. Jednom sedmično Cecelj l a je pozivao Draganovića, koji mu je govorio koliko je mesta raspoloživo te sedmice. Cecelj l a bi onda slao tačno toliki broj u Rim.27 Razgovor s besramnim fa f šističkim sveštenikom nas je stvarno zaprepastio. Nj N egovo svedočenj n e je bilo vitalna karika u lancu dokaza o Pacovskom kanalu i o nj n egovoj povezanosti s vatikanskom hij i erarhij i om. Dosij i ea obav a eštaj a nih mreža Zapada u potpunosti potvrđuj u u Cecelj l ina sećanj n a. Britanci su utvrdili da "jezgro oko kog se odigrava čitava ustaška aktivnost u Italij i i... ( este)... bratstvo s(vetog) Jeronima u Rimu". Oni su otkrili da (j Draganović ne samo da je bio "mozak u pozadini ustaškog pokreta u Italij i i", već je imao i prošlost upadlj l ivo sličnu Cecelj l inoj.28 Drugi sveštenik Kao i nj n egov blizak prij i atelj l u Austrij i i, sveštenik Draganović je bio ratni zločinac za kojim je raspisana poternica. Jugoslovenska komisij i a za ratne zločine je zabeležila da je on bio visoki zvaničnik odbora zaduženog za prisilno prevođenj n e prav a oslav a nih Srba u katoličanstvo. Dalj l e, bili su otkrili nj n egovu vodeću ulogu u nasilnoj rekv k izicij i i hrane za vreme krvav a e ofa f nzive nacista protiv partizana na planini Kozari, u zapadnoj Bosni, u leto 1942. godine. Bila je to ista ona ofa f nziva u kojoj je austrij i ski predsednik Kurt Valdhaj a m (Kurt Waldheim) igrao istaknutu ulogu kao nacis-
88
tički ofi f cir.29 Pav a elić je dodelio Valdhaj a mu visoko odlikovanj n e za zasluge u službi, da bi na zav a ršetku rata pošao za nj n im u Austrij i u. Jula 1947. godine Jugosloveni su zahtevali Draganovićevo izručenj n e, naročito nav a odeći nj n egovu ulogu u ofa f nzivi na Kozari, koju je obav avljao u svojstvu potpredsednika ustaške "Uprav a e za kolonizacij i u". Ta služba je bila sastav a ni deo nacističke mašine genocida, a pripremala je Srbe i Jevrej e e za zatiranj n e ili, ukoliko su 30 naročito imali sreće, za deportacij i u. Mada je tvrdio da se protivi ustaškim pokolj l ima, da se čak tobože žalio Pav a eliću lično, Draganović nij i e poricao suštinu komunističkih optužbi. Kada su aprila 1941. godine nacisti okupirali Zagreb on je bio profe f sor teologij i e na Sveučilištu. Kasnij i e je pričao da je, kada je proglašena "nezav a isna" hrvatska držav a a, "Bdio u Zagrebu sa suzama u očima. Mislio sam da je hrvatska nacij i a, posle osam vekova, naj a zad ostvarila svoje naj a dublj l e želj l e za nezav a isnošću i autono31 mij i om". Draganović je u potpunosti prihvatao Pav a elićevu držav a u. Osećao je da je zadobio svoju slobodu kada su ustaše došle na v ast, i sarađivao je sa nj vl n ima "kao građanin u skladu sa zakonima Svevišnj n eg". Jedan od zadataka za koje je priznao da ih je obav a l ao s velikom energij lj i om bio je nadzor nad prevođenj n em prav a oslav a nih Srba u katoličanstvo, u svojstvu člana odbora posebno ustanovl vljenog u tu svrhu.32 Tvrdio je da nikada nij i e bio stvarno prisutan u srpskim selima gde su se ta prisilna pokrštav a anj n a odvij i ala. Ona su "bogoslužena" od strane katoličkih sveštenika pod budnom prismotrom do zuba naoružanih ustaških policij i skih jedinica. Pretnj n a smrću je lebdela nad takv k im svečanim obredima, pošto su srpski selj l aci bili potpuno svesni da su te jedinice iste one koje su sprovodile pokolj l e u susednim kraj a evima. Međutim, postojala je makar jedna prilika u kojoj se sveštenik Draganović odvažio da izađe iz svoje prij i atne kancelarij i e u Zagrebu. On nij i e skrivao činj n enicu da se nalazio na visokom položaj a u potpredsednika ustaškog Odbora za kolonizacij i u. Dva svedoka su potvrdila da su sveštenici bili prisutni u krvav a oj kozaračkoj ofa f nzivi, kada je Odbor za kolonizacij i u igrao klj l učnu ulogu u jurišima na stanovništvo.33 89
Između Draganovićeve i Cecelj l ine karij i ere postoji još jedna upadlj l iva sličnost, jer je Draganović takođe radio na pitanj n ima Crvenog krsta Hrvatske. Av A gusta 1943. godine, Pav a elić i nadbiskup Stepinac su ga poslali u Rim. Američka obav a eštaj a na mreža je zapažala da je to "klasičan primer guranj n a uzbrdo, pošto je prilično pouzdano ustanovl vljeno da čelnici Nezav a isne Držav a e Hrvatske očekuj u u da im crkv k eni velikodostojnik, preko svojih dobrih veza u Vatikanu, bude oruđe za okretanj n e Hrvatske prema Zapadu, a ne prema Istoku".34 Mada je Draganović tobože poslat u Rim zbog svog prkošenj na Pav a eliću, on je priznao i da je prihvatio postav avljenj n e za ustaškog predstav a nika u Vatikanu. Možda se ovim objašnj n av a a zbog čega je i dalj l e imao pristup visokim pripadnicima Pav a elićevog režima prilikom svojih redovnih poseta Hrvatskoj. Kao i Cecelj l a, Draganović je u nekoliko prilika putovao u Zagreb i odlazio iz Zagreba, u svrhu konsultacij i a s pretpostav avljenim ustašama. Očigledno je postojala usklađena kampanj n a da se takv k im fa f šističkim sveštenicima obezbede dobre "parav a anske" priče, kako bi im se omogućilo da se prikazuj u u kao žrtve ustaša dok tiho i mirno sprovode zadatak izgradnj n e podzemne mreže za bekstvo.35 Draganović je od ustaške vl v ade primio i "znatnu novčanu potporu" od koje je velika suma ostala u nj n egovom posedu na zav a ršetku rata. Američki obav a eštaj a ci su dalj l e ustanovili da "pošto je on pouzdan sledbenik Ante Pav a elića... poverene su mu... sve dragocenosti koje su prokrij i umčarile ustaše". Ta sredstva su bila fi f nansij i ska osnova na kojoj je nj n egov Pacovski kanal prvobitno građen.36 Prema britanskoj obav a eštaj a noj mreži, pri kraj a u rata Sveti Jeronim je preuzeo "ulogu bezbednog utočišta" za ustašku emigracij i u: “U leto 1945. godine Draganović je lično obišao logore u kojima su bili smešteni bivši pripadnici ustaških oružanih snaga i političkih organizacij i a. Ubrzo je razvio pojačanu političku delatnost i ostvario kontakt s vrhovnim predstav a nicima ustaša. U ovome su mu pomagali drugi hrvatski sveštenici, a tesna veza je održav a ana između Sv. Jeronima i ustaških grupa širom Italij ieiu Austrij i i. Ovo je vodilo fo f rmiranj n u političke obav a eštaj a ne mreže 90
koja je omogućav a ala Sv.Jeronimu da prikuplj l a izveštaj a e i podatke u vezi s političkim kretanj n ima među emigracij i om. Takođe je verovatno da su info f rmacij i e iz takv k ih izveštaj a a potom prenošene 37 Vatikanu.” Treći sveštenik Izrazita karakteristika Pacovskog kanala je bila da su većinu n egovih operativaca činili hrvatski sveštenici, od kojih su mnogi nj bili ubeđeni fa f šisti. Cecelj l a i Draganović su imali mutnu prošlost, ali je sveštenik Dragutin Kamber bio krvav a i masovni ubica. Poput tolikih sveštenika upetlj l anih u krij i umčarsku mrežu, Kamber je imao dugotraj a nu vezu sa Svetim Jeronimom, gde je studirao kraj a em 1920-ih i početkom 1930-ih godina. Jugoslovenska vl v ada je zahtevala izručenj n e sveštenika Kambera aprila 1947. godine, tvrdeći da je on bio pripadnik ustaša još od 1936.godine. Posle invazij i e sila Osovine, postav avljen je za vrhovnika ustaške uprav a e u varoši Doboju, "i jedno od nj n egovih prvih dela bilo je da se ustanovi koncentracioni logor, na čij i em je čelu bio lično, kao zapovednik logora. U čitav a oj toj oblasti on je uveo nacistička rasna prav a ila, a u skladu s nj n ima izdao naređen a da Jevrej nj e i nose žute, a Srbi bele trake oko rukav a a". Kasnij i e, "on je proglasio da Srbi i Jevrej e i treba da budu istrebl eni kao škodlj lj l ivi za ustašku držav a u. U Doboju je sprovodio masovna hapšenj n a i proterivanj n a Srba. Mnoge od žrtav a a su prvo dopremane u Kamberovu kuću radi ispitivanj n a, da bi, po nj n egovim naređenj n ima, potom bile ubij i ane u podrumima te kuće. Prvi koji su na taj a način ubij i eni bili su srpski učitelj l i i sveštenici".38 Bile su ovo neverovatne optužbe protiv jednog rimokatoličkog sveštenika. Je li to bila samo komunistička propaganda? Međutim, britanski konzul u Zagrebu se dobro raspitao i otkrio da je Kamber zaista "odgovoran, do neke mere, za pokolj l e u Doboju". Dalj l om istragom je ustanovl vljeno da je on bio i ofi f cir zloglasne Pav a elićeve lične telesne garde, i da je nepobitno "podsticao (taj a ) veliki pokolj l Srba u Doboju, u Bosni". Britanci su dalj l e zapazili da je Kamber bio "u tesnom dodiru" sa Svetim Jeronimom.39
91
Uprkos Draganovićevim bliskim vezama s fa f šističkim sveštenicima poput Cecelj l e i Kambera, on je neprestano lagao ofi f cire obav a eštaj a nih službi Zapada, tvrdeći da uopšte nij i e imao nikakv k e 40 a eštaj a na mreža su veze s pokretom. I britanska i američka obav otkrile da je to neistina. Jedan američki izveštaj a je zaklj l učio da je "nj n egov zadatak (j ( este) da usklađuj u e i usmerav a a aktivnost ustaša u Italij i i. On im obezbeđuj u e moralnu i materij i alnu pomoć" i organizuj u e sve da ih pošalj l e u Južnu Ameriku: “U ovoj aktivnosti pomažu mu brojni kontakti s ambasadorima i poslanstvima zemalj l a Južne Amerike u Italij i i i s Međunarodnim crvenim krstom, kao i činj n enica da hrvatsko Bratstvo Zav a oda sv. Jeronim Ilirski, u kom on služi, izdaj a e ustašama lažne lične karte. S takv k im isprav a ama i s odobrenj n em Papske staratelj lske komisij i e za izbeglice, čij i e je sedište u Vi V a Pj P av a e 41 u Rimu, a kojom uprav avljaj a u skoro isklj l učivo ustaše, pasoši mogu da se pribav a e od Međunarodnog crvenog krsta, gde Draganović ima neki svoj način da ih obezbedi.”41 Četvrti sveštenik Da li je moguće da je jedan fa f šistički sveštenik mogao da ima pristup papinoj dobrotvornoj organizacij i i, a da to niko u vatikanskoj hij i erarhij i i ne zna? "Papska staratelj l ska komisij i a" je, uostalom, bila zvanično vatikansko telo, koje je papa ustanovio radi podrške stvarnim izbeglicama. Draganovićeve zloupotrebe su morale da budu poznate visokim vatikanskim krugovima, pošto su lažne lične karte koje je on izdav a ao odbeglim ratnim zločincima bile "štampane na fr f anj n evačkoj štamparskoj presi". Obav a eštaj a ci SAD su otkrili da se za ovo bio postarao sveštenik Dominik Mandić, zvanični predstav a nik Vatikana u Svetom Jeronimu.42 Mandić je, prisetićemo se, bio visoki član Bratstva Svetog Jeronima, koje je bilo službeno hrvatsko odelj l enj n e papine Komisij i e za pomoć izbeglicama. On je bio i visoki zvaničnik fr f anj n evačkog reda, na položaj a u glav a nog ekonoma, odnosno blagaj a nika. Ne samo da je omogućio štampanj n e lažnih ličnih isprav a a za Sv. Jeronim, nego je fr f anj n evačku štamparsku presu stav a io na raspolaganj n e i ustaškoj propagandnoj mašinerij i i. Veliki deo kampa92
nje pod pokrovitelj n l stvom Britanaca vođene u logorima za rasel ena lica poput onih u Fermij lj i u, Modeni i Banj n olij i u dugovao je uspeh fr f anj n evačkim štamparima. Mandić je lično redovno posećivao te logore da bi držao raspiruj u uće govore okuplj l enim ustaškim bojovnicima.43 Sveštenik Mandić je bio presudna karika u Pacovskom kanalu. Koristeći veze s italij i anskom taj a nom policij i om, Draganović je uspeo da fr f anj n evčeve lične karte budu prihvaćene "kao zvanična dokumenta na osnovu kojih su izdav a ane italij i anske lične karte i prij i av a e borav avka". Italij i ani su budno motrili Draganovićeve aktivnosti. Pokrenuli su jednu taj a nu obav a eštaj a nu operacij i u i ubrzo otkrili da brojni ustaški begunci koriste lažne lične karte koje su odštampali fr f anj n evci. Italij i ani su našli da su mnogi traženi ratni zločinci smešteni u Svetom Jeronimu, među nj n ima i visoki članovi Pav a elićeve vl v ade, ali ništa nij i e preduzeto protiv Draganovića ili italij i anskih službenika koji su mu asistirali.44 I britanski obav a eštaj a ci su pažlj l ivo pratili ove događaj a e, mada su svoje info f rmacij i e krili od Italij i ana: “Postoje neoborivi dokazi da su nekim od naj a ozloglašenij i ih ratnih zločinaca na ovaj a način izdate lične karte Sv. Jeronima koje glase na potpuno lažna imena, i da im je tako omogućeno da pribav a e italij i anske dozvole za borav a ak vize i druga dokumenta koja im dopuštaj a u da emigriraj a u.”45 Agent CIC Robert Mad je pribav a io "neoborive dokaze" u vezi s Draganovićevim aktivnostima. Ubacio je sopstvenog špij i una u Sv. Jeronim, i nj n egova jav avljanj n a su potvrdila izveštaj a e italij i anskih obav a eštaj a aca. Italij i anski agenti su opisivali Sv. Jeronim kao "jazbinu hrvatskih nacionalista i ustaša. Priča se da su zidovi tog Zav a oda prekriveni Pav a elićevim slikama".46 Monsinj n or Milan Simčić je u to vreme radio u Svetom Jeronimu, gde je pomagao Draganoviću u operacij i ama "izbav avljenj n a". S indignacij i om je poricao da je Pav a elićeva fo f tografi fija izložena u Svetom Jeronimu, pošto fo f tografi fije nosilaca civilne vl v asti nisu dopuštene u "jednoj crkv k enoj institucij i i". Simčić je priznav a ao da je nekim ustašama bilo dopušteno da spav a aj a u u Zav a odu, "ali to je bilo samo za nekoliko meseci 1945. godine".47 93
Ipak, u fe f bruaru 1947. godine Madov špij i un je otkrio sasvim drugačij i u situacij i u u samom Zav a odu. On je potvrdio info f rmacije italij i anske taj a ne službe, izveštav a aj a ući da je Sveti Jeronim "načičkan ćelij i ama ustaških operativaca": “Da bi ušao u ovaj a samostan, čovek mora da se podvrgne pretresu, čij i i je cilj l da se otkrij i u oružj ž e i lična dokumenta; mora da odgovara na pitanj n a odakle je, ko je, koga poznaj a e, koji je cilj l n egove posete, i kako je čuo da u Samostanu ima Hrvata. Sva nj vrata između soba su zaklj l učana, a ona koja nisu imaj a u naoružanu stražu ispred i neophodno je znati lozinku da bi se prešlo iz prostorij i e u prostorij i u. Čitav a u okolinu čuvaj a u naoružani ustaški mladići u civilnoj odeći, a neprestano se izmenj n uj u u ustaški pozdrav a i.”48 U razgovoru koji smo snimili Simčić se složio da su u to vreme u Svetom Jeronimu sprovođene izuzetno stroge mere bezbednosti. Mada je poricao da su mladići korišćeni za čuvanj ne zgrade bili naoružani, tvrdio je da je predostrožnost bila neophodna usled neprestano prisutne opasnosti od napada komunista. "Bio sam u opasnosti i niko nij i e mogao tek tako da uđe u Svetog Jeronima, pošto su lj l udi unutra bili kraj a nj n e preplašeni. Komunisti su nas napali nekoliko puta, kao što je dobro poznato".49 Madov špij i un je prikupio mnogo info f rmacij i a koje su objašn av nj a ale snažno zanimanj n e komunista za ono što se odigrav a au Svetom Jeronimu. Dobio je neposredan uvid u kalibar onih koji su živeli ili u Svetom Jeronimu ili "u Vatikanu". Špij i un je uspeo da sebi otvori put do nekakv k og položaj a a od poverenj n a, pošto je znao ličnosti koje su prisustvovale Draganovićevim redovnim taj a nim sastancima. Daleko od ma kakv k ih verskih obeležj ž a, ti skupovi su bili čista politika. Ti lj l udi su više ličili na spisak naj a traženij i ih i naj a ozloglašenij i ih hrvatskih ratnih zločinaca, nego na Skup vernika: “1. Ivan Devčić, potpukovnik, 2. Vr V ančić, dr Vj V ekoslav a , zamenik ministra inostranih poslova, 3. Tot, dr Dragutin, ministar Hrvatske držav a ne blagaj a ne, 4. Sušić Lovro, ministar korporacij ia u hrvatskoj kv k islinškoj vl v adi, 5. Starčević, dr Mile, hrvatski ministar obrazovanj n a, 6. Rupčić, general Dragutin, general ustaških 94
zračnih snaga, 8. Pečnikar Vi V lko – ustaški general i Z(apovednik) Ustaške žandarmerij i e, 9. Marković Josip, ministar saobraćaj aau Pav a elićevoj vl v adi, 10. Kren Vl V adimir - vrhovni zapovednik hrvatskih zračnih snaga.”50 Negde septembra 1947. godine obav a eštaj a ci SAD su već bili ustanovili da nekolicina ovih visokih ustaških lidera stanuj u e sa svojim poglav a nikom na mestu za koje se verovalo da je jedna od Van itikanovih biblioteka u Vi V a Djakoma Venecij i an 17-C.51 Među nj ma je bio i Lovro Sušić, Pav a elićev ministar nacionalne privrede. On je u svoje vreme tesno sarađivao s nacistima na deportovan u hrvatskih radnika na prisilan rad u Nemačkoj, a kasnij nj i e je služio pri krvav a oj SS divizij i i “Princ Eugen”. O Sušićevom izručivanj n u Titovoj vl v adi bio je postignut dogovor av a gusta 1946. godine.52 Dragutin Tot je još jedna visoka ličnost na Madovom spisku. On je bio Pav a elićev ministar trgovine i industrij i e, predsednik Narodne banke Hrvatske i, naj a zad, ministar fi f nansij i a.53 Džon Kolvil (John Colville) iz britanskog Forin ofi f sa, koji je kasnij ie priznao da je namerno dopustio mnogim "fa f natičnim" ustašama da umaknu prav a di, smatrao je da Tot "zvuči, i izgleda, pokv k areno". I London i Vašington su pristali da se Tot izruči Jugoslovenima, ali je i on skliznuo niz Draganovićev Pacovski kanal i uspeo da se dokopa Argentine sredinom 1947. godine.54 V ekoslav Vj a Vr V ančić je takođe bio istaknuti ratni zločinac koji se okoristio zaštitom Vatikana. Vr V ančićeva klj l učna uloga u programu istreblj l enj n a se jasno očituj u e u nj n egovom postav avljenj n u za podsekretara ustaškog Ministarstva unutrašnj n ih dela. To telo je bilo neposredno odgovorno za koncentracione logore i represivni policij i ski aparat. Vr V ančić je trebalo da bude predat Jugoslovenima, ali je tri dana po donošenj n u te odluke na zagonetan način "pobegao" iz britanskog pritvora. Onda se probio u sigurnost Svetog Jeronima, pa ga je sveštenik Draganović otpremio niz Pacovski kanal. Novembra 1947. godine obav a eštaj a na mreža SAD je izvestila da je stigao u Argentinu, pod imenom Ivo Raj a ičević, gde je postao istaknuta ličnost u oživl vljav a anj n u ustaškog terorističkog aparata.55 95
Još jedan u nizu je slučaj a Vi V lka Pečnikara, veterana pokreta i organizatora Pav a elićevih predratnih terorističkih grupa. Za vreme rata se uzdigao do generala u Pav a elićevoj ličnoj telesnoj gardi, takođe komanduj u ući brutalnom žandarmerij i om, koja je radila u tesnoj saradnj n i s Gestapoom. I Britanij i a i Amerika su bile saglasne da se on preda Titu.56 Obav a eštaj a na mreža SAD je opisala Pečnikara kao "protivnika Jevrej e a, protivnika Srba, pristašu Austrij i anaca, koji živi u samostanu". Prema ovom izveštaj a u, Draganović i Pečnikar su radili u tesnom dodiru na reorganizacij i i ustaškog pokreta. Fašistički sveštenik je dopustio Pečnikaru i pristup dragocenostima koje je on bio prikupio za svoj Pacovski kanal. Kao što će se videti, nešto od tih sredstav a a je korišćeno i za fi f nansiranj n e jedne nove terorističke kampanj n e unutar Jugoslav a ij i e, podržane od strane Zapada.57 Svi ovi ratni zločinci bili su na spisku koji je dostav a io Madov špij i un u Svetom Jeronimu. Ali taj a na operacij i a je "naglo prestala kada je postala preopasna za kontraobav a eštaj a nog agenta u Samostanu". Vi V soki ofi f ciri i činovnici SAD su tražili dalj l e dokaze, pa je Gauen organizovao smelu provalu u Draganovićevu kancelarij i u, središte vatikanske operacij i e krij i umčarenj n a. Nij i e poznato kako je ovo postignuto, ali rezultati su bili spektakularni, pošto je Gauen uspeo da fo f tografi f še veliki deo Draganovićeve 58 taj a ne dokumentacij i e. Dokumenti pribav avljeni iz Draganovićeve kancelarij i e bili su predati Madu na razmatranj n e. Jedan od naj a značaj a nij i ih dokumenata je bio spisak s imenima Hrvata koji su "nahranj n eni, obučeni, smešteni i na druge načine zbrinuti u Samostanu Svetog Jeronima". Poređenj n em tog spiska sa spiskovima traženih ratnih zločinaca kojima je Zapad raspolagao, Mad je ustanovio da se na n emu nalaze i "imena nekoliko dugo traženih jugoslovenskih nj ratnih zločinaca čij i e prisustvo u Samostanu i uživanj n e vatikanskog pokrovitelj l stva Draganović dosledno i uporno poriče". U stvari, naj a manj n e dvadesetorica stanovnika Zav a oda bili su na "crnim listama" Zapada. Pojedinosti u vezi s ovim beguncima su pribav avljene iz jednog od naj a upečatlj l ivij i ih dosij i ea fo f tografi f sanih za vreme provale. Tu je otkriven ne samo nj n ihov identitet, 96
već i pseudonimi koje im je Draganović dodelio.59 Drugi dokumenti su sadržali detalj l na obav a eštenj n a o Draganovićevom sistemu za pribav avljanj n e viza srednj n oameričkih i južnoameričkih zemalj l a. Mad je o rezultatima Gauenove provale u Svetom Jeronimu izvestio septembra 1947. godine. Napomenuo je da "fo f tostatif ksimili ličnih dosij fa i ea i dokumentacij i e hrvatskog nacionalističkog sveštenika Draganovića, Krunoslav a a, do kojih se došlo u Rimu, jasno pokazuj u u da je umešan u pružanj n e pomoći ustašama da pobegnu u Južnu Ameriku. Dokumenti ukazuj u u i na nj n egove veze s ustaškim vođstvom, što je činj n enica koju je Draganović lično poricao pred sastav avljačem izveštaj a a”.60 Mad je dalj l e izvestio da "sva ova aktivnost izgleda potiče iz Vatikana i pruža se preko Samostana Svetog Jeronima do Fermij i a, glav a nog logora za Hrvate u Italij i i. Izgleda da su među obav a eštaj a nim operativcima u Samostanu Svetog Jeronima glav a ni dr Draganović i monsinj n or Mađarac."61 Mad je u zaklj l učku opisao kako su ustaše smeštene u Vatikanu putovali između svojih stanova i Svetog Jeronima: “... ti Hrvati putuj u u iz Vatikana i vraćaj a u se nekoliko puta sedmično u automobilu sa šofe f rom na čij i oj se registarskoj tablici nalaze dva velika slova CD, ‘diplomatski kor’. Automobil napušta Vatikan i ostav avlja putnike u Samostanu svetog Jeronima. Usled poštovanj n a diplomatskog imuniteta nemoguće je zaustav a iti automobil i otkriti ko se vozi u nj n emu. Pokrovitelj l stvo nad tim hrvatskim kv k islinzima Draganovića defi f nitivno dovodi u vezu s planovima Vatikana da zaštiti te bivše ustaške nacionaliste do vremena kada budu u stanj n u da im pribav a e odgovaraj a uća dokumenta pomoću kojih mogu da odu u Južnu Ameriku.” Peti sveštenik Sledeća, i poslednj n a, stanica na vatikanskoj pažlj l ivo razrađenoj Pacovskoj linij i i bila je Đenova, gde se opet jedan hrvatski sveštenik starao o putnicima. Monsinj n oru Karlu Petranoviću je sada skoro osamdeset godina (ova knj n iga je pisana 1990. godine, 97
prim. prev.), a u poslednj n e tri decenij i e živi u Nij i agara Folzu u Kanadi. Mada se žali da pobolj l eva, a imao je i operacij i u premošćivanj n a krvnih sudova na srcu u dobroj je snazi i još je veoma aktivan. Kada smo ga intervj v uisali 1989. godine, delovao nam je kao plemenit i dobrodušan čovek. No, on je posle rata bio Draganovićev operativac u Đenovi, gde je smeštao u brodove stotine odbeglih ratnih zločinaca. Razgovor je sniman magnetofo f nom, a monsinj n or Petranović je čvrsto pobij i ao da je ikada bio pripadnik ustaša. Kada su, aprila 1941. godine nacisti ušli u Jugoslav a ij i u, Petranović je bio vojni sveštenik, kapelan. Na dan kada je proglašena "nezav a isna" hrvatska držav a a bio je stacioniran u Topuskom, južno od Zagreba. Pošto je čuo za razvoj događaj a a vratio se u Ogulin, gde je bio parohij i ski sveštenik (župnik) još od 1934. godine. Ogulin i okolina naselj l eni su i Hrvatima i Srbima, i tokom rata su bili poprište nekih od naj a okrutnij i ih i naj a masovnij i ih ustaških pokolj l a Srba. Petranović je tamo bio čitav a o vreme rata ali su do nj n ega doprle samo nej e asne glasine o tim zverstvima.62 Na pitanj n e o svom stav a u prema Pav a elićevoj "nezav a isnoj" Hrvatskoj, rekao je "Veoma sam se radovao kada je stvorena", a upitan o pokolj l ima - "Nisam video ništa". Kada smo ga još malo pritisli, prisetio se da je "čuo glasine da lj l udi umiru, a bilo je tek dva-tri Jevrej e a u Ogulinu, ali ne znam šta se sa nj n ima desilo, jednostav a no su nestali". Prema Petranoviću, nj n emu su pretpostav a l eni naredili da se ne meša u politiku i, mada je pozdrav lj a io i prihvatio tu novu hrvatsku držav a u, tvrdi da je poštovao ovo naređen e.63 nj U londonskom Arhivu smo otkrili dokumenta koji posredno protivreče monsinj n orovoj verzij i i. Kada su se, jula 1947. godine, Jugosloveni obratili Britancima pisanim zahtevom za Petranovićevo izručenj n e, kategorički su tvrdili da je on pripadnik ustaša. Nav a eli su da se priklj l učio pokretu odmah po dolasku Nemaca, posle čega je postav avljan na nekoliko veoma visokih i uticaj a nih zvaničnih položaj a a. U stvari, dobio je čin kapetana u ustaškoj vojsci, a prihvatio je i položaj a zamenika mesnog ustaškog čelnika za Ogulin. Nasuprot Petranovićevoj tvrdnj n i da nij i e bio ukl učen u politiku, Jugosloveni su iznosili da je "on postao veoma lj 98
značaj a an činilac u politici lokalnog ustaškog režima, koji je odlučivao o životu i smrti Srba u Ogulinu i okolnoj oblasti. Kako dokazi pokazuj u u, ova politika se sastojala od terora nad potpuno nedužnim srpskim stanovništvom, a ishod joj je bio uništenj ne oko 2.000 lokalnih Srba".64 Jugosloveni su išli još dalj l e, dokazuj u ući da je Petranović organizovao i podsticao nekoliko veoma ozbilj l nih ratnih zločina. U jednoj prilici, tvrdili su, naložio je hapšenj n e i pogublj l enj n e sedamdeset viđenij i ih Srba. Drugi put je, tvrdi se, sveštenik bio odgovoran za uklanj n anj n e pet ili šest pacij i enata Srba iz bolnice u Ogulinu, koji su pobij i eni "pod naj a zverskij i im okolnostima". Još jedan težak događaj a bilo je ubistvo dr Branka Živanovića 31. jula 1941. godine, "na osnovu lažne izj z av a e koju je dao Petranović". Ovo se dešav a alo u leto 1941. godine na vrhuncu prvog ustaškog naleta na Srbe. Tokom tog perioda, pisalo je u jugoslovenskom zahtevu, Petranović je pomogao da se organizuj u e "masovno zatvaranj n e Srba iz Ogulina i okoline" koji su oplj l ačkani i poubij i ani, "neki u mestu Brežno, ostali kraj a sela (Sv.) Petra". Još jedna optužba odnosila se na Petranovićevu ulogu u ubistvu oko stotinu Srba kraj a em jula te godine. Reč je o pokolj l u sprovedenom "u skladu s odlukom koju je doneo ogulinski ustaški odbor" u kom je Petranović bio visoki uticaj a ni član. Jugoslovenski zahtev za izručenj n e zav a ršav a ao se tvrdnj n ama da je pored ovih zločina, Ustaški odbor u Ogulinu, čij i i je Petranović bio aktivan fu f nkcioner, odgovoran za slanj n e nekoliko stotina lokalnih Srba i Hrvata u ustaške koncentracione logore, što je za većinu bilo kobno.65 Iako Petranović poriče da je imao bilo kakv k e veze s ustašama za vreme rata, postoje nezav a isni dokazi koji podupiru optužbe jugoslovenske strane. Naprimer, 1. jula 1941. godine, zvanične ustaške novine, Novi list, objav a ile su da je Petranović postav avljen "na mesto pobočnika u logoru za ogulinsku oblast".66 Uprav a o je to bio položaj a za koji su Jugosloveni tvrdili da je pripadao Petranoviću; on je zaista bio drugokomanduj u ući, odmah posle ustaškog čelnika za Ogulin. Kad je upitan o svojim posleratnim aktivnostima monsinj n or Petranović je veselo priznao da je pomogao da "jedno dve hilj l ade lj l udi" napuste Italij i u iz Đenove. Kad se rat zav a ršio, kaže da je 99
bio svedok komunističkih pokolj l a nad zaroblj l enim ustašama. Posle kratkog borav avka u Zagrebu, poslat je na jugoslovenskoaustrij i sku granicu, gde se slobodno kretao među ustašama u begu. Neko vreme se zadržao u Gracu, gde su se krili mnogi zloglasni ratni zločinci. U poslu koji je tamo obav avljao pomagao mu je biskup Ferdinand Pav avlikovski (Ferdinand Paw awlikowski), koji je kod šefa f mesne policij i e isposlovao dozvolu da Petranović ostane u Gracu. Odande se spustio u Trst, gde se mesni biskup postarao za n egov smeštaj nj a , a onda otputovao u Milano, gde mu je pomogao kardinal Šuster (Shuster), da bi pred kraj a 1945. godine naj a zad stigao u Đenovu. Želeo je da ide u Sveti Jeronim u Rimu, ali pošto je tamo sve bilo puno, ostao je u Đenovi i postao Draganovićev mesni operativac. Petranović je prvi kontakt s krij i umčarskom mrežom imao preko svog kolege, ratnog zločinca, sveštenika Kambera, koji ga je poveo u jednu dugu šetnj n u po đenovskoj luci i ubeđivao ga da može da pomogne. Ubrzo potom, Draganović je lično posetio Đenovu i pridobio Petranovića za rad na Pacovskom kanalu. N emu je očaj Nj a nički bila potrebna pouzdana veza u tom klj l učnom italij i anskom lučkom gradu, neko na koga bi mogao da računa da će obezbediti dovolj l no postelj l a u brodovima za Južnu Ameriku. Petranović je pristao da obav avlja taj a posao pod jednim uslovom: insistirao je na tome da mu Sveti Jeronim plaća telef nske račune. Petranović tvrdi da nij fo i e primao nikakv k u drugu naknadu za svoj rad u Đenovi.67 Upitan o svojoj ulozi u Pacovskom kanalu, Petranović je objasnio da je ona bila stvarno sasvim jednostav a na. Draganović bi mu se redovno jav avljao telefo f nom da kaže koliko mesta traži. Petranović bi prethodno već nav a raćao u urede mesnih brodskih prevoznika i nabav avljao rezervacij i e za ležaj a e u kabinama. Kazao bi Draganoviću s koliko garantovanih postelj l a raspolaže, odgovaraj a ući broj lj l udi bi bio poslat u Đenovu koji dan pre ukrcav a an a. Draganović bi pre toga snabdeo putnike neophodnim putnj nim isprav a ama i vizama, tako da je Petranović trebalo samo da im nađe prenoćište za tih nekoliko dana, a onda da ih sprovede na brod.68 100
Neki lj l udi kojima je pomogao bili su, van svake sumnj n e, stvarne izbeglice. On se naročito ponosi što je pomogao glumici rođenoj u Mađarskoj Zazi Gabor (Zsa Zsa Gabor) da otputuj ue u Ameriku, gde je naprav a ila slav a nu karij i eru. Međutim, obav a eštaj a ci Zapada su znali da većina Petranovićevih putnika nisu fi f lmski glumci želj l ni slav a e. Bili su potpuno svesni da mnogi ratni zločinci beže preko Đenove uz nj n egovu pomoć. Na primer, fe f bruara 1947. godine je jedan spisak Hrvata poslat iz Rima u London. Britanski obav a eštaj a ci su se takođe infi f ltrirali u Zav a od sv. Jeronima, pošto su znali da begunci ubrzo treba da budu otpremlj l eni Pacovskim kanalom u Đenovu, gde će im smeštaj a i drugu pomoć "verovatno organizovati hrvatski sveštenik sveštenik Petranović".69 Britanci su tada stav a ili Petranovića u žižu osmatranj n a, zapažaj a ući da on "pomaže hrvatskim emigrantima, naročito ustašama, da uteknu u Argentinu". Tokom meseci koji su usledili uverili su se da Petranović pomaže uglav a nom "evidentiranim ratnim zločincima", i zapazili da je hrvatski sveštenik "verovatno isti kao ti hrvatski kv k islinzi". Trojica koji su kratko pre toga pobegli uz sveštenikovu pomoć bili su ministri Pav a elićeve vl v ade Stj t epan Hefe f r, Mile Starčević i Vj V ekoslav a Vr V ančić. Svi su bili skriveni u Rimu od strane Draganovića, koji im je pribav a io lažne putne isprav a e, a potom ih poslao u Petranovićev milosrdni zagrl aj lj a u Đenovi.70 Monsinj n or Petranović danas sleganj n em ramena odbacuj ue značaj a posla koji je obav avljao za Draganovića, uz reči da on zapravo nij i e bio dobro organizovan, svakako ne politički obojen, već da je u pitanj n u bilo "Božij i e proviđenj n e". Međutim, imao je vrlo dobre veze među velikodostojnicima Crkv k e, a naročito je to bio đenovski biskup Siri, još jedna visoka crkv k ena ličnost uklj l učena u krij i umčarenj n e odbeglih nacista. Obav a eštaj a na mreža SAD je otkrila da je Siri jedan od glav a nih pokretača "međunarodne organizacij i e čij i a je svrha da prebacuj u e evropske antikomuniste u Južnu Ameriku... Ova opšta klasifi f kacij i a antikomunista bi očigledno obuhvatala sve osobe politički kompromitovane pred komunistima, naime fa f šiste i ustaše i druge slične grupe.71 101
Siri je onaj a isti visoki duhovnik za kog se tvrdi da je bio veza Valtera Raufa f prilikom uspostav avljanj n a krij i umčarske mreže biskupa Hudala. Nimalo nij i e neobično što je nj n egovo delovanj ne uglav a nom bilo usmereno na pomaganj n e nemačkih begunaca, uklj l učuj u ući Adolfa f Aj A hmana. Ali, on je pomagao i Petranoviću, nalazeći mu se na usluzi kad god je mogao. Iako je održav a ao vl v astitu organizacij i u, Siri je bio u potpunosti upoznat s hrvatskom mrežom. Petranović se prisetio jednog primera, koji je ilustrovao bliskost odnosa između nj n ega i đenovskog biskupa. Hrvat se starao o izvesnom broju begunaca kojima je bilo nužno da što pre krenu za Argentinu, ali nij i e mogao da obezbedi dovolj l no postelj l a u kabinama. Zato je u Sirij i evo ime poslao telegram brodoprevozničkom uredu u Buenos Airesu, zahtevaj a ući da se za nj n egove putnike obezbede mesta. Ovo je dalo želj l eni rezultat i nj n ima je dopušteno da se ukrcaj a u. Petranović je kasnij i e obav a estio Sirij i a o ovoj podvali, ali je biskup, umesto da se nalj l uti, bio oduševl vljen Hrvatovom preduzimlj l ivošću.72 Petranović se živo sećao i jedne od malobrojnih prilika u kojima je obav a eštaj a na mreža Zapada preduzimala praktičnu akcij iu protiv nj n egovog delovanj n a. To se dogodilo početkom marta 1947. godine, kada je maj a or Stiven Klisold (Stephen Clissold) došao u Đenovu. Klisold je pre rata bio britanski diplomata u Zagrebu, a potom je služio kao ofi f cir za vezu s Titovim partizanima. Nj N egova misij i a u Đenovi bila je da uhapsi očekivane ustaške ratne zločince pre nego što otplove na brodu Philippa, jednom od parobroda koji su redovno povezivali Đenovu i Buenos Aires natovareni beguncima. Klisold je radio za britansku Specij i alnu trij i ažnu misij i u, koja je pratila naciste u begu. Bio je primio pouzdano obav a eštenj n e da će se jedna grupa ratnih zločinaca, koji svi putuj u u pod lažnim imenima, ukrcati na brod Philippa 4. marta. Znao je da će u toj grupi biti Vl V adimir Kren, koji se otisnuo pod pseudonimom Marko Rubini. Klisold se u svojim memoarima prisećao da su ti lj l udi bili "pod pokrovitelj l stvom Papske Commissione d'Assistenza", i "da se o nj n ima u Đenovi starao sveštenik Petranović, Draganovićev poverlj l ivi saradnik".73 102
Na dan kada je brod trebalo da napusti luku, Klisoldovi lj l udi su presreli šesnaestoricu Petranovićevih putnika kad su pokušali da se ukrcaj a u. Jedan čovek, "zdepast i očigledno ne-jevrej e skog izgleda", rekao je da se zove Marko Rubini. Klisold se sećao da se n egov "nastup, isprva kočoperan, postao je dodvoran i na kraj nj au ponizan kada je priznao da je on general Vl V adimir Kren, ofi f cir bivše jugoslovenske av a ij i acij i e, koji je aprila 1941. godine organizovao veliku predaj a u i prelazak na nemačku stranu i za to bio nagrađen zapovedništvom nad Pavelićevim zračnim snagaa eštaj a na mreža SAD je prethodno otkrila Krenovo ma".74 Obav ime među visokim ustaškim činovnicima pod Draganovićevim staranj n em. On je jedan od malobrojnih zločinaca koji su predati Jugoslovenima. Kad je čuo da je Krena i još devetoricu zadržao Klisold, Petranović je otišao kod britanskog ofi f cira i nav a alj l ivao da "pusti n egove lj nj l ude". On se seća da se Klisold samo nasmešio, ali nij ie rekao ništa. Sutradan je Petranović opet intervenisao kod britanskog ofi f cira, govoreći da su "Hrvati vrlo nesrećni u Jugoslav a ij ii i da su se zato radovali kada je proglašena Nezav a isna Držav a a Hrvatska". To je, očigledno, trebalo da ublaži stvar u korist onih koji su odano služili stvari nacizma.75 Bila je ovo jedna od retkih prilika u kojima su obav a eštaj a ci Zapada trij i umfo f vali nad veoma dobro organizovanim i uspešnim Pacovskim kanalom koji su vodili sveštenik Krunoslav a Draganović i niz pripadnika hrvatskog klera. Nekoliko nedelj l a kasnij i e, Britanci su izvršili prepad u samom Svetom Jeronimu, gde su uhapsili otprilike stotinu lj l udi po napuštanj n u nekakv k og sastan76 ka. Međutim, uglav a nom su operacij i e zapadnj n aka bile spektakularno neuspešne. Razlog tome je bio vrlo prost. Neka odelj l enj na sav a ezničkih vl v asti su, u stvari, sarađivala s Vatikanom kako bi omogućili da mnogi begunci tiho otplove iz Đenove. Jedan od diplomata SAD je otkrio da sile Zapada "očigledno šuruj uu s Vatikanom i Argentinom, kako bi se lj l udi nečiste sav a esti izvukli u raj a u ovoj drugoj zemlj l i". Zaista je bilo tako. I Vašington i London su sklopili sporazume sa Vatikanom da se pomogne mnogim nacističkim kolaboracionistima da emigriraj a u preko Dra103
ganovićevog sistema za krij i umčarenj n e. Zapad je licemerno iskorišćav a ao Vatikan kao poštovanj n a dostojan parav a an za sopstvene nemoralne postupke.77 Uspešna operacij i a u Đenovi bila je izuzetak među inače nekvalitetnim akcij i ama Zapada. Gauenova provala u Sveti Jeronim je verovatno otkrila Krenov pseudonim, što je nj n ega svrstalo u šačicu onih koji se nisu okoristili sav a ezničkom politikom amnestiranj n a. Sveštenikovi putnici Nema nikakv k e sumnj n e da su Draganović i nj n egove kolege organizovali svoju mrežu zbog svog tvrdog, čak fa f natičnog, hrvatskog nacionalizma. Ne može biti nikakv k og spora ni da su većina bili fa f šistički sveštenici i posvećeni ustaški bojovnici, kojima je bila zaj a ednička Pav a elićeva histerična mržnj n a prema Srbima. Šta im je, onda, kao hrišćanima bilo oprav a danj n e za sklan anj nj n e masovnih ubica od prav a de? Jedinstven uvid u nj n ihov mentalitet može da se stekne iz jednog opširnog Draganovićevog pismenog obraćanj n a američkom ambasadoru u Italij i i, poslatog maj a a 1947. godine.78 Draganović je tvrdio da pod komunistima u Jugoslav a ij i i prav a da doslovno ne postoji. Nedvosmisleno je izj z av avljivao da oni "koji su izvršili ratne zločine" naročito "zločini protiv čovečnosti... moraj a u da budu kažnj n eni". Međutim, onda je mudro rasprav avljao da naj a grešnij i i ne treba da budu razvrstani kao ratni zločinci, praveći razliku između onih koji su lično izvršav a ali takv k e zločine i političkih vođa Pav a elićeve vl v ade. Nj N egov stav a je bio da "biti držav a ni zvaničnik, čak i na nekom visokom položaj a u, ili pripadnik Ustaškog pokreta, ne mora obav a ezno da označav a a da su dotične osobe ratni zločinci".79 Ovakv k a izj z av a a, narav a no, može da se posmatra kao nešto potpuno neiznimno, obično. Ratno zločinaštvo treba da se prosuđuj u e prema dokazima u svakom pojedinačnom slučaj a u, ne čisto stvorenom uopštenim optužbama za politički nepodobno držan e. Međutim, jedini koje je Draganović osudio kao ratne zločinnj ce bili su obični vojnici koji su stvarno okrvav a ili ruke u selima i koncentracionim logorima. 104
On je isklj l učivao političare koji su praktično ozvaničili rasne zakone kojima je legalizovana masovna klanica. Bili su to visoki ministri i fu f nkcioneri Pav a elićeve "nezav a isne" Hrvatske, oni koji su u svojim izj z av a ama i propagandi otvoreno podsticali masovno ubij i anj n e i tako stvarali opaku klimu. Neki neobrazovani hrvatski selj l aci su stoga poverovali da je masovno zatiranj n e prihvatlj l iv, čak poželj l an vid ponašanj n a i delovanj n a. A ipak je Draganović branio one prve, a osuđivao ove druge. To je, onda, bilo nj n egovo oprav a danj n e za pomaganj n e Pav a eliću i n egovim naj nj a bližim kolegama. Međutim, čak je i to bilo laž, jer je on svesno pomagao mnogim običnim ubicama. Lj L ubo Miloš je, na primer, nekada bio visoki fu f nkcioner u koncentracionom logoru Jasenovac. Jedno od nj n egovih omilj l enih dela bilo je "obredno ubij i anj n e" Jevrej e a. Pošto bi transport pristigao u logor, Miloš bi "nav avlačio beli lekarski mantil, slao stražu da mu dovedu sve one koji su se prij i av a ili za bolnicu, odvodio ih u ‘ambulantu’, postav avljao uza zid i udarcima nožem sekao žrtvama vratove, parao i rastav avljao rebra i rastvarao stomake".80 Miloš je takođe nadzirao druge okrutne metode uništav a anj n a. Nagi logoraši su živi ubacivani u razbuktalu peć ciglane odmah uz logor, dok su drugi premlaćivani do smrti tolj l agama i malj l evima. Miloš sasvim sigurno nij i e bio "nedužni" hrvatski patriota koji je samo služio Pav a elićevoj vl v adi iz osećanj n a "dužnosti" prema svojoj nacij i i. Bio je običan sadista i ubica, kriv za tačno onakve zločine za koje je Draganović smatrao da zaslužuj u u kaznu.81 Draganović je ipak pružio svoje "hrišćansko milosrđe" ovom čoveku. Nema sumnj n e da je znao za Miloševe užasne zločine, pošto je kasnij i e osuđivao Jasenovac kao "naj a strašnij i e krvoproliće za koje Hrvatska uopšte zna". Prema Draganoviću, Miloš je bio "čudovište, kolj l ač nedužnog sveta i obična kukav a ica". On je upoznao ovo "čudovište" sredinom 1945. godine u Austrij i i, gde se zločinac krio pod lažnim imenom, a kasnij i e ga je video u Rimu. Sveštenik je priznao da je dao Milošu mnogo novca, ali samo zbog toga što se bojao da će ga Miloš ubiti.82 Međutim, obav a eštaj a ne mreže Zapada su ustanovile da Draganović laže. Otkrili su da Miloš živi u jednom italij i anskom logoru i spremali su se da ga uhapse. Draganoviću je to dojav a io neko 105
iz britanske obav a eštaj a ne službe, pa je upotrebio svoju razrađenu mrežu da Miloša izvuče i skloni u sigurnost.83 Ovo se prilično često dešav a alo. Zapadni obav a eštaj a ci su stalno iznova zapažali da Draganovića neko unapred upozorav a a na nj n ihove operacij i e za hapšenj n e ratnih zločinaca. Čak su otkrili i da je nekako dobav a io spiskove onih koji treba da budu uhapšeni, što je ukazivalo na nj n egov uticaj a u naj a višim krugovima obav a eštaj a nih službi Zapada. U stvari, mnogi klj l učni ofi f ciri Sav a eznika su bili veoma spremni da sarađuj u u. Draganović je redovno posećivao vojne i obav a eštaj a ne štabove u Rimu, gde bi mu maj a or Simkok govorio pojedinosti predstojećih operacij i a za hvatanj n e begunaca.84 Kada se uzme sve u obzir, ipak naj a više kopka pitanj n e zašto je toliko ratnih zločinaca kojima je pomognuto na ovaj a način, ukl učuj lj u ući i Miloša, kasnij i e uhvaćeno u terorističkim akcij i ama unutar Jugoslav a ij i e. Možda je prav a i razlog Draganovićeve blagonaklonosti bio u vezi s Pav a elićevom potrebom za lj l udima koji će da služe u nj n egovoj antititovskoj armij i i, koja je tada organizovana uz pomoć Zapada. Kakav a je to sveštenik koji će da pruži zaštitu jednom ubici poput Lj L uba Miloša? Italij i anska štampa pisala je o svešteniku Draganoviću 1948. godine, opisuj u ući ga kao "snažnog, a vitkog, odevenog u besprekornu svešteničku odoru”. Izveštav a ala je da "taj a sveštenik, bez sumnj n e složena i zagonetna pojav a a, predlaže da se oprosti zločinačkim ustašama, iz čisto jevanđelj l skih pobuda".85 U to vreme je Pacovski kanal delovao punom snagom, ali je Draganović bio okružen taj a nom. Oko vatikanske "sive eminencij i e" narastala je legenda, ali je malo ko zaista znao, a kamoli razumeo, tog čoveka u stvarnosti. Trojica nj n emu naj a bližih kolega su nedav a no dali izvanrednu sliku nj n egovog karaktera. Svi su bili značaj a ne fi f gure u Pacovskom kanalu, predani poslu sa zadivl vljuj u ućom posvećenošću da izbav a e svoje kamarate. Draganovićeva izvanredna inteligencij i a je ostavila utisak i na monsinj n ora Petranovića i na sveštenika Cecelj l u. Petranović ga se sećao kao "uzdržanog, hladnog i veoma ozbilj lnog", a ne kao osobe kojoj je do šale ili upuštanj n a u ležerno šegačenj n e.86 106
Monsinj n or Simčić ga je naj a bolj l e opisao. Od ove trojice sveštenika, on je bio naj a bliži Draganoviću pošto je nekoliko godina radio na Pacovskom kanalu u Rimu. On je bio "čudesna ličnost, veliki pregalac i izvanredan organizator, čovek velikih idej e a. Kao i svi takv k i lj l udi, pokazivao je zanimanj n e za krupne projekte, a pojedinosti je ostav avljao drugima. Možda se previše uzdao u sopstvenu intuicij i u". Simčić je hvalio Draganovićevu inteligencij i u, siguran u nj n egovu veličinu. On je bio "jedan od naj a značaj a nij i ih lj l udi u Evropi, veliki učenj n ak s odličnim znanj n em istorij i e". Draganović je posedovao "veliko srce, široke horizonte, dalekovidost, ali je bio naivan, što je često među velikim lj l udima". Naivnost, ipak, nij ie smetala Draganoviću da bude i veliki zav a erenik. "Nosio je u sebi veliku lj l ubav a prema zav a eri", a duhovna hrana su mu bile lozinke i taj a ni sastanci. Često je preduzimao složene mere predostrožnosti da izbegne praćenj n e kad bi napuštao Sveti Jeronim. Ali Simčić je bio siguran da Draganović nij i e oprezan po svim pitan ima. Jedan prav nj a i zav a erenik ne bi prav a io one greške koje je on počinio".87 Svedoci s kojima smo razgovarali nisu se složili s ovom poslednj n om tvrdnj n om. Međutim, skoro svi koji su poznav a ali Draganovića slažu se da je on jedan od naj a taj a novitij i ih lj l udi koje su ikada sreli. Jedan ofi f cir britanske obav a eštaj a ne službe ga se sećao kao "veoma zav a erenički orij i entisanog, poput svih Hrvata". Taj a ofi f cir je dobro poznav a ao balkanske intrige. Za vreme rata je služio u Grčkoj, Jugoslav a ij i i i Albanij i i, a potom bio aktivno uklj l učen u antititovske operacij i e u posleratnoj Italij i i. U više nav a rata je vodio duge rasprav a e s Draganovićem, i smatrao da je on dosta nepristupačan "s lj l udske strane. Mislim da je bio vrlo hladan, u velikoj meri realista... Nij i e bio nametlj l iv, upadlj l iv ili previše otvoren, već vrlo zatvoren i taj a anstveno krut".88 Da li je bilo moguće, pitali smo tog britanskog ofi f cira, da papa Pij i e XII nij i e znao za Draganovićevu taj a nu nameru da krij i umčari naciste? U razgovoru koji je magnetofo f nski snimlj l en, ispričao nam je da je obav a eštaj a na mreža Zapada bila u potpunosti obaveštena o vatikanskim spletkama, uklj l učuj u ući tu i smicalice oko nabav avke lažnih isprav a a. Draganović je sasvim sigurno bio klj l uč107
na fi f gura, podvl v ačio je on, i dodao da je Pij i e XII "znao sve o aktivnostima sveštenika Draganovića, inače on nikako ne bi opstao na svom položaj a u". Na osnovu nj n emu dostupnih obav a eštenj n a, ovaj a ofi f cir je bio siguran da je Draganovićev stvarni status u Vatikanu bio položaj a "šefa f Odseka za Balkan u Držav a nom sekretarij i atu". Sveštenik Draganović je bio "veoma blizak, na primer, s monsinj n orom Anđelom Delakv k om (A ( ngelo dell'Acqua)", tada vrlo visokim vatikanskim obav a eštaj a nim činovnikom. Kasnij i e je Delakv k a postao nadbiskup, ali je, prema britanskom ofi f ciru, u to vreme on u stvari bio Draganovićev pretpostav avljeni u vatikanskoj obav a eštaj anoj hij i erarhij i i. On je još potvrdio Draganovićeve čvrste veze s italij i anskom obav a eštaj a nom mrežom, koje su bile dobro poznate u uskom krugu obav a eštaj a nih agenata Zapada u Rimu. Između tih ofi f cira su vl v adale bliske društvene veze i odnosi, tako da je sve što se "šuškalo" brzo bilo svima poznato. Prema nj n egovom iskustvu i znanj n u, u obav a eštaj a noj mreži Zapada skoro svi su znali da Draganović štiti Antu Pav a elića, koji se skrivao u Vatikanu. Dalj l e, Draganovićev Pacovski kanal je bio jav a na taj a na u obav a eštaj a nim krugovima u to vreme. Sveštenik je bio na zlu glasu zbog pomaganj n a ratnim zločincima pri bekstvu. Pominj n ao je i druge ustaške ličnosti za koje je znao da su bile zaštićene od strane Crkv k e. Jedan je bio bivši pukovnik, Jozo Rukav a ina, koji je "radio kao baštovan u samom gradu Vatikanu". U stvari, Draganović je bio naširoko poznat među zapadnim obav a eštaj a cima kao "balkanska siva eminencij i a''. Tim šalj l ivim imenom dugo su ga nazivali i američki i britanski ofi f ciri, u čij i im krugovima se Draganović slobodno kretao. Ovo je potvrdio i Simčić, koji je bio siguran da Draganović ima neposredan dodir s britanskom, američkom i italij i anskom obav a eštaj a nom mrežom.89 Bivši britanski ofi f cir je takođe naglašav a ao da se "skoro može govoriti o zaj a edničkoj diktaturi obav a eštaj a nih mreža Zapada i Vatikana u ovom periodu".90 Ukoliko je ova optužba tačna, papa Pij i e XII je duboko upleten u jednu mnogo širu zav a eru nego što je Draganovićeva mreža krijumčarenj n a. Vatikan uporno i dosledno pobij i a tvrdnj n e u vezi s 108
uklj l učenošću svojih visokih zvaničnika u Draganovićevu mrežu, a naročito u operacij i e obav a eštaj a nih službi Zapada. Postoje neki dokazi koji podržav a aj a u ovakav a stav a . Na primer, jedan britanski diplomata u Vatikanu je stao u nj n ihovu odbranu novembra 1947. godine, tvrdnj n om "da Vatikan verovatno ne odobrav a a političke delatnosti sveštenika Draganovića i nj n egove klike za razliku od verskih.” Međutim, Forin ofi f s je ovo u potpunosti odbio: “Mi potpuno shvatamo gledišta vatikanskih vl v asti i s nekima od nj n ih se i sami slažemo. Iako ne možemo da osudimo milosrdan stav a Crkv k e prema grešnim pojedincima, smatramo, ipak, da ima mnogo dokaza koji pokazuj u u da Vatikan dopušta podstican e ustaša, i taj nj a no i otvoreno. Ta nepoželj l na organizacij i a ne samo da je kolektivno odgovorna za zverstva ogromnih razmera u vreme rata, već od samog svog nastanka koristi ubistvo kao normalno političko oružj ž e. Pretpostav avljamo da postoji ogromna razlika između pružanj n a utočišta takozvanim otpađenim slovenačkim sveštenicima, i pružanj n a pozitivne pomoći osobi kao što je Pav a elić?”91 Sa svoje strane, Vatikan se prilično potrudio da ublati i baci sumnj n u na pouzdanost izveštaj a a zapadnih obav a eštaj a aca koji su upirali prstom u Crkv k u. Na primer, kada smo skuplj l ali građu za ovu knj n igu, vatikanski službeni istoričar, sveštenik Grej e em, upozorav a ao nas je da se ne uzdamo u verodostojnost izveštaj a a obaveštaj a ne mreže SAD. A Britanci su ipak dosledno potvrđivali američke info f rmacij i e. Isto važi i za italij i ansku taj a nu policij i u, koja je takođe budno motrila na tu zav a eru. Vr V lo je teško poverovati da je obav a eštaj a na mreža Zapada tako redovno grešila, i u svojim info f rmacij i ama i u opštoj analizi. Naj a zad, oni su preko svojih agenata prodrli u samo središte Pacovskog kanala. Amerikanci su otišli još korak dalj l e, i stvarno upali u Sveti Jeronim i fo f tograf sali Draganovićeve materij fi i ale. Nadalj l e, dva klj l učna svedoka unuta t r Crkve potvrdila su umešanost Vatikana. Monsinj n or Milan Simčić i sveštenik Vi V lim Cecelj l a, obojica bliski saradnici sveštenika Draganovića, bili su sigurni da visoki vatikanski zvaničnici znaj a u za Draganovićev rad i da ga odobrav a aj a u. 109
Danas (ova knj n iga se u originalu pojav a ila 1990. godine, prim. prev.) je Simčić visoki vatikanski činovnik, koji sasvim otvoreno priznaj a e da je Sveti Jeronim štitio značaj a ne ustaške ličnosti i pomagao im da pobegnu. On je to znao iz prve ruke, a ne iz glasina. U dva intervj v ua, Simčić se prisećao da su mnogi begunci bili smešteni, nahranj n eni i odeveni od strane Zav a oda. Otvoreno je tvrdio da se za "naj a značaj a nij i e lj l ude", uklj l učuj u ući "bivše ministre v ada, šefo vl f ve vojnih fo f rmacij i a i ranij i e policij i ske čelnike, starao posebno dr Draganović". Simčić je tvrdio da je Draganović imao složenu i razrađenu podzemnu mrežu za te poslove, koja je koria o su ustaški bestila radio-poruke i obav a eštaj a ne kontake.92 Uprav gunci bili ti za koje je obav a eštaj a na mreža Zapada utvrdila da se krij i u u Svetom Jeronimu i u Vatikanu. L udi koje je pomenuo Simčić ne mogu da se nazovu "izbegLj licama" ni u trenutku naj a veće maštovitosti. Po nj n egovom vl v astitom priznanj n u, to su bili visoki političari i činovnici jedne od naj aozloglašenij i ih nacističkih marionetskih vl v ada. Simčić je samo tumačio, očigledno mirne sav a esti, da zadatak Svetog Jeronima nij i e bio "da se donose ma kakv k i moralni sudovi o lj l udima koje smo pomagali. Naš posao je bio da im omogućimo da pobegnu, a istorij i a može da im sudi kasnij i e". Sveštenik Grej e em je, međutim, bio izrazito uporan da Draganović "nij i e isto što i Vatikan". On je vodio svoje nez e avisne operacij i e, a papa Pij i e XII i pomoćnik držav a nog sekretara Montini nisu znali ništa o nj n oj, a kamoli je odobrav a ali. Šesti sveštenik Međutim, Simčićeva izj z av a a deluj u e kao eksplozij i a bombe. Prema nj n egovom prikazu događaj a a iz prve ruke, "dr Draganović i Montini su se sastaj a ali mnogo, mnogo puta", i razgovarali o radu Svetog Jeronima. Simčić je siguran da je pomoćnik držav a nog sekretara Vatikana znao tačno šta taj a rad podrazumeva, pošto je u specifi f čnim slučaj a evima Draganović često molio za nj n egov sav a et i pomoć. On bi često tražio od Montinij i a da "nabav a i više viza" od zemalj l a koje ih nisu izdav a ale u odgovaraj a ućem broju, i
110
vatikanski birokrata bi se onda zauzimao na odgovaraj a ućem mestu.93 Simčić je bio siguran da se ovaj a odnos odvij i ao dvosmerno, i da je Draganović često uzvraćao Montinij i u uslugama. Odlučno je tvrdio: “Montini je stupio u dodir s Draganovićem mnogo puta, tražeći mu da pomogne nekim lj l udima u nj n egovo ime.” Montini ne samo da je bio upoznat sa Draganovićevim Pacovskim kanalom, nego je Simčić siguran i da ga je on stvarno i sam koristio. Upitan šta to znači, Simčić je tvrdio da još poseduj u e kopij i e Montinij i evih pisama Draganoviću u kojima visoki vatikanski činovnik moli za pomoć da se prokrij i umčare određeni lj l udi. Mada nij i e hteo da pruži te dokumente na uvid, Simčić je uporno naglašav a ao da je Montini tražio od Draganovića da deluje u ime Svete Stolice u nekoliko prilika. U stvari, postojali su "odlični odnosi između nas i hij i erarhije". Dok je Simčić pažlj l ivo izbegav a ao da umeša papu Pij i a XII, nema nikakv k e sumnj n e da je papa bio potpuno svestan Draganovićevog rada. Kao što je već razmotreno, u to vreme je Montini bio papin milj l enik, i neposredno je nadzirao milosrdni rad Svete Stolice na pomoći izbeglicama. Kako su se dvojica visokoprečasnika svakodnevno sretali i razmatrali rad Držav a nog sekretarij i ata, nezamislivo je da je Pij i e XII držan u tami neobav a eštenosti. Drugim rečima, dvojica visokih vatikanskih zvaničnika su bili o svemu info f rmisani. I vl v adaj a ući i budući papa (Montini je kasnij i e postao papa Pav avle VI V ) odobrav a ali su Pacovski kanal sveštenika Draganovića.94 Sveštenik Cecelj l a je otišao još dalj l e od Simčića, tvrdnj n ama da je Draganović bio službeni zastupnik Svete Stolice za emigracij iu svih nacističkih grupa, ne samo Hrvata. Mada se Simčić nij i e složio po ovoj tački, ona je nezav a isno potvrđena drugim izvorima. Božidar Kav a ran, istaknuti pripadnik Pav a elićeve posleratne podzemne mreže, posvedočio je da se Draganović u nj n egovom prisustvu razmetao da je zvaničan predstav a nik Vatikana za sve zemlj l e Istočne Evrope. Naj a zad, obav a eštaj a ci SAD su identifi f kovali Draganovića kao vatikanskog "šefa f za ponovno naselj l av a anj ne raselj l enih lica". Oni su to znali zbog toga što su i sami koristili 111
njegov Pacovski kanal da krišom izvuku vl n v astite agente iz Evrope.95 Osim svedočenj n a očevidaca i jednoglasnog stav a a zapadnih obav a eštaj a aca, postoje i drugi dokazi koji jasno prikazuj u u Draganovićev uticaj a i kod držav a nog sekretara i kod pape lično. Na primer, Vatikan je u mnogo prilika intervenisao u korist interniranih ustaških zatvorenika u logorima Sav a eznika. Skoro svaki put je ta posredovanj n a organizovao Draganović. U jednoj prilici, početkom marta 1946. godine, Draganović je apelovao na vodeće ličnosti Crkv k e širom sveta, uklj l učuj u ući kardinale Grifi f na (Griff ffin) i Gilroja (Gilroy) u Britanij i i odnosno Australij i i, i zahtevao nj n ihovu pomoć. Potom se aktivno zalagao kod Držav a nog a zad je otišao prav a o sekretarij i ata da zvanično interveniše.96 Naj kod pape Pij i a XII. Predmet ovog apela bile su dve stotine lj l udi bivše ustaške milicij i e, kao i brojni pripadnici zloglasnih SS divizij i a "Princ Eugen" i "Handžar". Prva divizij i a je bila sastav avljena od jugoslovenskih Nemaca, dok je druga sakuplj l ena iz brojne populacij ie bosanskih muslimana. I jedna i druga su vršile zverstva nad nedužnim civilnim stanovništvom. Između ostalog, Draganović se zalagao za slučaj a eve kao što su ministri bivše ustaške vl v ade Dragutin Tot, Vj V ekoslav a Vr V ančić, Mile Starčević i Stj t epo Perić, kao i bivši šef av a ij i acij i e, Vl V adimir Kren. Za nekoliko tih lj l udi kasnij i e se ispostav a ilo da se krij i u u Svetom Jeronimu ili u Vatikanu, kako je otkrio Madov špij i un. Vatikan je ubrzo učinio svoje, preuzimanj n em ovih slučaj a eva pred američkim i britanskim diplomatama, uz preporučivanj ne n ihovoj "lj nj l ubaznoj pažnj n i i razmatranj n u" apela koji je uložio sveštenik Draganović.97 Sledilo je još mnogo diplomatskih intervencij i a Vatikana, uglav a nom u korist lj l udi koji su u bliskoj prošlosti sprovodili nacistički holokaust. Draganović je imao mnogo prilika da prenese svoju poruku papi Pij i u XII. Na primer, juna 1946. godine je Izvršni odbor Svetog Jeronima odredio "specij i alnu delegacij i u" koja je trebalo da se uputi kod pape lično. Draganović je bio visoki član tog odbora, tako da nimalo ne iznenađuj u e što su nj n egovi "bliski prij i atelj l i", dr Ivo Omrčanin i profe f sor Nikolić, poznati ustaški propagator, 112
bili odabrani da prisustvuj u u tom sastanku. Dvanaest meseci pre toga italij i anska vl v ada se žalila silama Zapada u vezi s Omrčaninovim aktivnostima, s napomenom da je on bio činovnik ustaškog Ministarstva inostranih poslova.98 Obav a eštaj a na mreža SAD je utvrdila da je Omrčanin "u tesnoj saradnj n i s Draganovićem... pomažući na pitanj n ima emigracij ie hrvatskih begunaca". Simčić se sećao Omrčanina kao čoveka punog sebe, nekog ko se neprestano razmeće svojom važnom ulogom. Pored toga, Simčić je potvrdio da je Omrčanin "bio veoma blizak Draganoviću i da su oni u tom periodu sarađivali".99 Omrčanin je u stvari radio neposredno pod Draganovićem u Hrvatskom komitetu Papske pomoći između 1948. i 1953. godine, kada je obilazio logore za raselj l ena lica i hilj l ade begunaca slao niz Pacovski kanal. Omrčanin sada živi u Vašingtonu, gde obilato objav avljuj u e proustaške propagandne pamfl f ete. On potvrđuj u e Simčićeve i Cecelj l ine poglede. Na primer, u jednom razgovoru vođenom 1986. godine, tvrdio je da je pomoćnik držav a nog sekretara Montini bio svestan punih dimenzij i a Draganovićeve krij i umčarske mreže. Omrčanin se takođe hvalisao da je 30.000 lj l udi odaslano Pacovskim kanalom, i da je među nj n ima bilo mnogo nemačkih naučnika i lica tehničkih struka.100 Naj a zad, postoji i pitanj n e uklj l učenosti Vatikana u fi f nansij ie Svetog Jeronima. Britanska obav a eštaj a na mreža je otkrila da je sveštenik Dominik Mandić "veoma umešno" uprav avljao fi f nansijama Svetog Jeronima. On je bio blagaj a nik službenog Hrvatskog odelj l enj n a Papine Komisij i e za pomoć izbeglicama. Britanci su ustanovili da je jedan od nj n egovih prevashodnih zadataka bio da "priprema i stara se o plasmanu zlata, dragulj l a i stranog novca koje su deponovali visoki ustaški činovnici", i o “pretvaranj n u tih vrednosti u italij i ansku valutu". U stvari, to su bile dragocenosti otete od Pav a elićevih usmrćenih žrtav a a koje su ukrale ustaše u begu.101 Mandić je bio onaj a visoki fr f anj n evački činovnik koji je štamparsku presu svog svešteničkog reda stav a io Svetom Jeronimu na raspolaganj n e kako bi se beguncima obezbedile lažne lične karte. Američki obav a eštaj a ci su otkrili da je on u stvari bio "zastupnik 113
Vatikana" u Svetom Jeronimu. Nij i e bila slučaj a nost to što je sveštenik Mandić bio blagaj a nik Draganovićeve operacij i e krij i umčaren a.102 Da li je moguće da svi neposredni svedoci koji su radili na nj ovoj mreži sada lažu, možda da bi isprav a ili vl v astite političke cilj l eve? Ili da su svi ofi f ciri obav a eštaj a nih službi Zapada primili i zabeležili činj n enice potpuno pogrešno? Prema svešteniku Grej e emu, V tikan nij VA i e čak ni znao, a kamoli odobrav a ao, ono što su radili Draganović i nj n egovi saradnici - fa f šistički sveštenici. To ipak izgleda nemoguće. Za jav a nost otvorena obav a eštaj a na i diplomatska dokumenta Zapada u potpunosti podupiru očevice. Američki ofi f ciri kao Vi V lj l em Gauen i Robert Mad koristili su izuzetna sredstva i načine da otkrij i u istinu. Ubacili su špij i une u Svetog Jeronima, prodrli u ustašku obav a eštaj a nu mrežu, pa čak i taj a no fo f tografi f sali Draganovićeva dosij i ea. Nj N ihovi nalazi su bili nedvosmisleni: Vatikan je staj a ao iza onoga što radi taj a fa f šistički sveštenik. Gauen je došao do ubeđenj n a da je držanj n e Vatikana, mada možda neukusno i neprij i atno, u potpunosti oprav a dano neophodnim potrebama hladnog rata. Ovo nj n egove zaklj l učke u vezi s uklj l učenošću Vatikana čini utoliko snažnij i im. Dosij i ea britanske Taj a ne obav a eštaj a ne službe o ovom predmetu (kao u skoro svim slučaj a evima) su potpuno zatvorena. Međutim, ima nekoliko klj l učnih diplomatskih i vojno-obav a eštaj a nih izveštaj a a koji su dostupni jav a nosti, a koji u potpunosti podupiru američke podatke. Nemoguće je da su sve te izveštaj a e pisali nesposobni ili pristrasni službenici. Uostalom, i Britanci i, kasnij i e, Amerikanci prethodno su regrutovali iste te naciste koji su uživali zaštitu Crkv k e. Nj N ima su info f rmacij i e u stvari dolazile iz samog srca čitav a e mašinerij i e. Dalj l e, jasno je da je obav a eštaj a na mreža Zapada i sarađivala s Vatikanom i bezočno se nj n ime poigrav a ala radi ostvarenj n a vl v astitih cilj l eva. Sve u svemu, praktično je nezamislivo da klj l učn č i činovnici u vatikanskoj hij i erarhij i i nisu imali pojma o Draganovićevoj mreži za krij i umčarenj n e nacista. Bez obzira koliko je bila velika ili mala ova grupa zav a erenika, oni su u svojim redovima imali naj a uticaj anij i e zvaničnike, uklj l učuj u ući papu i bar jednog pomoćnika držav a nog sekretara. Bili su to lj l udi s pristupom prav a oj vl v asti i sredstvima. Prav a i vatikanski skandal se tek spremao. 114
6. poglavlj le
Zlatni sveštenik Naj a veća hala starog zagrebačkog Saj a ma bila je dupke napun ena pažlj nj l ivo odabranom publikom od 1.500 odlučnih pobornika komunizma. Pedeset sedam optuženih sa zebnj n om je očekivalo neizbežne osude, držeći se nekako rezignirano. Tokom čitav a og jula i av a gusta 1948. godine, u sparnom i vrućem letu, sprovođen je sudski proces. Preovl v ađivala je skoro karnevalska atmosfe f ra, jer su neobuzdani posmatrači naizmenično aplaudirali optužnicama u velikom oduševl vljenj n u, onda zviždali, izrugivali se, hukali i smej e ali nesrećnim ustaškim bojovnicima privedenim da odgovaraj a u za svoje zločine. Događaj a i su bili uživo prenošeni preko lokalne radio-stanice. Kad god bi došlo do neprij i atnog udalj l av a anj n a od brižlj l ivo pripremlj l enog scenarij i a, prepuna sudnica bi gromoglasno uzvikivala "Živeo drug Tito", a radio-stanica bi prelazila na ponav a l anj lj n e parola kojima se slav a i i veliča maršal. Među optuženima su bili neki od naj a okrutnij i ih Pav a elićevih masovnih ubica, lj l udi koji su svojevremeno primenj n ivali krvav a a rasna i politička opredelj l enj n a svoga poglav a nika s nepojmlj l ivom nasladom.1 Optuženi su bili krem Pav a elićevih krstaša, takozvani Križari, podzemni pokret otpora koji je ostav avljen u zemlj l i da bi pripremao i podigao ustanak protiv Jugoslav a ij i e. Većina optuženih bila se ubacila u Hrvatsku iz križarskih baza u Austrij i i tokom prethodne dve godine. Naređenj n a su im bila da ojačaj a u podzemlj l e i pokrenu lanac ubistav a a, sabotaža i raznih remećenj n a i uznemirav a anj n a, u pripremi za trenutak kada će naj a zad izrav a nati račune sa svojim starim neprij i atelj l ima. Cilj l im je bio da uspostav a e vezu s moćnim jedinicama koje su delovale u nepristupačnoj prirodi, da uništav a aj au 115
telegrafs f ke, telefo f nske i železničke veze, napadaj a u industrij i ska postrojenj n a i likv k idiraj a u viđenij i e političke i vojne predstav a nike. Umesto da naiđu na dobro organizovano podzemlj l e s preko 300.000 lj l udi, brzo su naleteli na Titovu efi f kasnu i nemilosrdnu taj a nu policij i u. Većina ih je bila u rukama komunista samo koji dan po prelasku granice, mnogi posle samo nekoliko sati. Većina optuženih je priznala svoje ubilačke uloge koje su igrali pod Pav a elićevom vl v ašću. Mnogi su se pozivali na obav a eštaj a ne službe Zapada bez preciznog nav a ođenj n a, koje su im nav a odno pružale pozadinsku pomoć, obuku i opremu za terorističke operacij i e unutar nj n ihove domovine. Nimalo ne iznenađuj u e što je, u svetlosti moćnog položaj aa hrvatske Katoličke crkv k e, naročita pažnj n a bila rezervisana za zlokobne mahinacij i e Vatikana, koji je kovao zav a eru za obaranj ne Tita u sprezi s nadbiskupom Stepincem i lokalnim sveštenstvom. Tito je započeo svoju kampanj n u protiv Crkv k e novembra 1945. godine, kada je objav a io da su "otkrivene terorističke organizacij i e koje su predvodili sveštenici, a sačinj n av a ale ustaše, koji su sada promenili naziv u Križari".2 Suđenj n a pripadnicima Križara počela su narednog meseca, kada su sveštenik Ivan Condrić i još četiri sveštenika proglašeni krivim za organizovanj n e terorističkih akcij i a Križara. Govorilo se da je čovek u pozadini tih planova sveštenik Krunoslav a Draganović, sekretar Bratstva svetog Jeronima u Rimu i "zastupnik ustaša u Vatikanu".3 Mnogi od optuženih na suđenj n u 1948. godine priznali su da su se sklanj n ali i skrivali u Svetom Jeronimu, gde ih je Draganović regrutovao za Križare. Opisivali su nj n egovu središnu ulogu u usmerav a anj n u podzemne mreže, čak uz tvrdnj n e da je papa lično blagoslovio taj a rad prilikom jednog sastanka s Draganovićem. Prema jednom optuženiku, Draganović je bio "siva eminencij i a" Križara, "glav a na ličnost, koja može da snažnij i e deluj u e iza pozornice nego pred publikom. On je bio glav a ni čelnik, zbog toga što je imao za sobom sve snage, i Vatikan i strane sile".4 Tužilac je tvrdio da su naročito sramnu ulogu igrali vatikanski krugovi. Sveštenik Draganović je uspostav a io vezu između ustaških terorističkih grupa, Vatikan ih je fi f nansirao, a Draganović 116
je osnovao jedan špij i unski centar u Trstu 1945. godine i uputio tamo prvu grupu terorista. Draganović je, takođe, održav a ao bliske veze s britanskom i američkom obav a eštaj a nom službom, koje su usmerav a ale i pomagale vojničke pripreme Križara. Lj L ubo Miloš je izj z av a io sudu da su Pav a elić i Draganović tesno sarađivali, zaj a ednički izdaj a ući naređenj n a terorističkim grupama. Miloš je znao o čemu govori, pošto ga je iz sav a ezničkog pritvora bio izbav a io sveštenik Draganović, uprkos nj n egovoj krvav a oj reputacij i i ustaškog ratnog zločinca.5 Vatikan, je dakle, podržav a ao ratne zločince u pokretanj n u terorističke kampanj n e protiv svojih neprij i atelj l a. A u Forin ofi f su u Londonu, birokrate su odbacile te tvrdnj n e, uz primedbu da su mnogi "od 'dokaza' podnesenih u ovom smislu svakako čista detinj n arij i a". Ipak, morali su da priznaj a u da je misij i a general-maj a ora Ficroja Maklej e na (Fitzroy Maclean) u Italij i i doslovno nagazila na čvrste dokaze o upletenosti obav a eštaj a ne Mreže SAD u ustaške aktivnosti. Nema nikakv k e sumnj n e, dalj l e su napominj n ali Britanci, da je Sveti Jeronim "središte veoma sumnj n ivih radnj n i".6 Pošto su zaklj l učili da je naj a zgodnij i e da se krivica prebaci na n ihovog američkog sav nj a eznika, činovnici u Forin ofi f su su sa zadovolj l stvom oprali ruke od ma kakv k e odgovornosti. A stvarnost je bila mnogo drugačij i a... V lj Vi l em Gauen i nj n egove kolege iz Kontraobav a eštaj a nog korpusa su počeli da otkrivaj a u detalj l e o ulozi Britanij i e u operacij i ama Križara u vreme lova na Antu Pav a elića 1947. godine. Kao što je već izloženo, ubrzo su otkrili da Vatikan skriva Pav a elića, uz prećutno slaganj n e britanske Taj a ne obav a eštaj a ne službe. Gauen je tada potvrdio i senzacionalne tvrdnj n e Ferenca Vaj a te. Prisetićemo se da je mađarski nacista ispričao Amerikancu da se iza vojničkog i političkog buđenj n a ustaša nalazi Taj a na obav a eštaj a na služba. Gauen je istraživao fi f nansij i sku snagu i poslovanj n e Križara i ubrzo otkrio neprij i atnu istinu: nj n ihov novac je delom poticao od "blaga" koje su "Pav a elićevi privrženici" izneli iz Hrvatske. Prema Gauenu, ustaše su pobegle s mnogo kamionskih tovara pokradenih dragocenosti. Kada su, maj a a 1945, pripadnici britanske Taj a ne obav a eštaj a ne službe uhapsili Pav a elića u Austrij i i, pokupili su 117
i nešto od nj n egovog plena. Gauen je verovao da je "naj a bliža istini" sledeća priča: “Britanski potpukovnik Džonson je zadužen za dva (2) kamiona natovarena nav a odnom imovinom Katoličke crkv k e u britanskoj zoni Austrij i e. Ta dva (2) kamiona, u pratnj n i izvesnog broja sveštenika i tog britanskog ofi f cira, potom su ušla u Italij i u i otišla ka neznanom odredištu.”7 Maj a or Stiven Klisold je potvrdio da su dva takv k a ustaška "kamiona s blagom" zaista stigla u Austrij i u. Klisold je tvrdio da je "blago ostav avljeno na čuvanj n e u jednom samostanu".8 Blago se koristilo za fi f nansiranj ne “...hrvatskog pokreta otpora u Jugoslav a ij i i. Te snage otpora... deluj u u pod imenom Križari (krstaši)... Radio-veza se održav a a pomoću polj l ske radio-stanice kojom rukuj u e Vr V ančić, bivši Pav a elićev ministar, koji se nalazi u britanskoj zoni Austrij i e. Veruj u e se da ustaškoj kurirskoj službi između austrij i skih zona pomaže Rimokatolička crkv k a u Austrij i i. Za kardinala Graca se zna da je u tesnim odnosima sa... prof sorom Draganovićem, Krunoslav fe a om, poznatom Pav a elićevom 9 vezom u Rimu.” Osim toga zapadni obaveštaj a ci su otkrili da je sveštenik Draganović u središtu taj a nih ustaških aktivnosti. Zaista, među obav a eštaj a cima Zapada i u emigrantskim krugovima on je bio naširoko poznat kao "zlatni sveštenik" zato što je uprav avljao velikim delom ukradenog blaga.10 Pukovnik Džonson je 1945. zaista odvezao ona dva tovara, ali je to bio samo delić Pav a elićevog plena. Četiri stotine kilograma zlata, vrednog milione dolara, i znatna količina strane valute bili su sakriveni u Volfs f bergu, gde se o n ima starao bivši ustaški ministar Lovro Sušić. Draganović je nj ovo saznao od visokih ustaških zvaničnika za vreme posete Austrij i i sredinom 1945. godine. Oni su očigledno bili rešeni da održe izvesnu nezav a isnost od Britanaca, od kojih su se bojali da će im ugrabiti zlato, tako da su zamolili Draganovića da ga sačuva. Sveštenik je očigledno oduševl vljeno pristao da im udovolj l i, pošto je stupio u vezu sa Sušićem i uz nj n egovu saglasnost poneo u Rim četrdeset kilograma zlatnih poluga sakrivenih u dva sanduka sa stvarima.11 118
Nema nikakv k e sumnj n e po pitanj n u Draganovićeve tesne povezanosti s ustaškom hij i erarhij i om u ovom taj a nom planu za “pran e” novca. Sušić je postav nj a io Draganovića u tročlanu komisij i u za uprav avljanj n e blagom. Nj N egove kolege, bivši ustaški ministar Stj t epan Hefe f r i general žandarmerij i e Vi V lko Pečnikar, takođe su bili visoki ofi f ciri Križara. Pečnikar je bio Pav a elićev zet i igrao je posebno značaj a nu ulogu u toj terorističkoj mreži. Obav a eštaj a na služba SAD je otkrila da on "održav a a kontakt s nekoliko taj a nih nacističkih organizacij i a" i vodi jednu razrađenu obav a eštaj a nu službu koja povezuj u e grupe u Austrij i i i Italij i i. Svi ovi lj l udi bili su traženi ratni zločinci, ali su izmakli lovačkim zamkama Zapada uz Draganovićevu pomoć. U ovom ili onom trenutku, svaki od n ih se skrivao pod nj nj n egovim okrilj l em, ili u Svetom Jeronimu ili u nekom drugom mirnom gnezdu pod zaštitom Vatikana.12 Draganovićev blizak saradnik na Pacovskom kanalu, monsin or Milan Simčić, siguran je da nj nj n egov zav a erenički prij i atelj l nij ie bio upetlj l an u operacij i e Križara. Simčić se sećao raspoloženj na koje je preovl v ađivalo među ustašama pri kraj a u rata. Naširoko je v adao optimizam, prema nj vl n egovim rečima, i čvrsto uverenj n e da će sile Zapada ubrzo pokrenuti jedan nov rat, protiv komunizma, i srušiti Titovu vl v ast. Ustaško vrhovno zapovedništvo je smatralo da će nj n ihovo izgnanstvo biti brzo okončano, i da će se uz pomoć Zapada oni vratiti da stvore novu "nezav a isnu" hrvatsku držav a u. Prema Simčiću, Križari su bili "idealisti", koji su organizovali terorističku mrežu bez ikakv k e pomoći bilo od Draganovića ili od obav a eštaj a aca Zapada, mada je priznav a ao i da su mnogi od nj n ih 13 "fa f natici". Međutim, Draganović je ipak priznao da je bio povezan s vrhovnim zapovedništvom Križara, mada je nastojao da svede svoju ulogu na naj a manj n u moguću meru.14 Draganović je očaj a nički nastojao da čitav a u krivicu za Križare prenese na Pav a elića, koji je, prema nj n egovim rečima, organizovao te teroriste dok se skrivao u britanskoj zoni Austrij i e. Čovek kome je povereno komandovanj n e operacij i om bio je jedan od poglav a nikovih naj a odanij i ih slugu, Božidar Kav a ran, a pomagao mu je Lovro Sušić, Draganovićev partner u spašav a anj n u ukradenog blaga skrivenog u Austrij i i. Sveštenik je priznao da je s Kav a 119
ranom rasprav avljao o Križarima na jednom sastanku u Rimu, ali je uporno tvrdio da Križarima nij i e bio veza sa Crkv k om.15 Tvrdio je da je u pitanj n u jedan drugi hrvatski fa f šistički sveštenik, sveštenik Josip Buj u anović, koji je za vreme rata bio ustaški čelnik u varoši Gospiću. Mladi britanski kapetan po imenu Ivl v in Vo (Evelyn Waugh) je istraživao aktivnosti sveštenika Buj u anovića u Gospiću, i zaklj l učio da se "za nj n ega pouzdano nav a odi da je 16 lično učestvovao u pokolj l u prav a oslav a nih selj l aka". Poput svojih kolega sveštenika koji su vodili Pacovski kanal, Buj u anović je pobegao iz Hrvatske pred komunistima i postao visoki ofi f cir Križara, pa je radio neposredno pod Kav a ranom i Sušićem. Kao što je već razmotreno, Buj u anović je organizovao Pav a eliću put u Argentinu, onda je otišao za nj n im u Južnu Ameriku, pre nego što se konačno skrasio u Australij i i. Pošto je potvrdio da je sveštenik Buj u anović bio visoki ofi f cir u toj terorističkoj mreži, Draganović je poricao da je i sam bio ukl učen u nj lj n u. Naprotiv, on je "bio siguran da sveštenik ne treba da bude deo takv k e jedne revolucionarne organizacij i e", i nedvosmisleno je tvrdio da je ostao van Križara. U stvari, odlučno je tvrdio da je odvraćao druge od učestvovanj n a u tako opasnim operacij i ama. Nj N egov stari prij i atelj l , monsinj n or Simčić, u potpunosti je podržao Draganovića po ovom pitanj n u.17 Međutim, u traganj n u za Pav a elićevim blagom Gauen je otkrio da je uloga Crkv k e u akcij i ama Križara sezala mnogo dalj l e od sveštenika Buj u anovića. U stvari, ofi f cir Kontraobav a eštaj a nog korpusa je naj a zad sastav a io još jednu slagalicu koja je čitav a e dve prethodne godine zbunj n ivala i mučila obav a eštaj a nu mrežu SAD. Nj N egove kolege iz CIC u Austrij i i su stav a ile Križare pod tesnu prismotru odmah po zav a ršetku rata, uhapsivši neke od visokih čelnika. Brzo su ustanovili da su ustaše u povl v ačenj n u "već uklj l učile Rimokatoličku crkv k u u svoju borbu". Kao što je već izloženo, ovo je ostvareno 25. juna 1945. godine, kada je održan sastanak s "papskom misij i om u Salcburgu". Papi je bilo upućeno jedno pismo, u kom je izložen plan ustaša da stvore ili novu hrvatsku držav a u ili neki vid podunav a ske konfe f deracij i e. Da bi poduprli svoj zahtev da im se pomogne, dokazivali su da je Hrvatska bastion u borbi protiv velike "srpske 120
držav a e" (tj t . Jugoslav a ij i e), koja je "oružj ž e za osvaj a anj n e Balkana u rukama Rusij i e".18 Postoji veoma mnogo dokaza da je Vatikan pozitivno uzvraćao na ovakv k e pristupe. Jedan ofi f cir britanske obav a eštaj a ne službe je nedav a no potvrdio da su Križari imali izuzetno snažne veze s Vatikanom. Taj a ofi f cir je radio na antikomunističkim operacij i ama u Italij ii posle rata i bio je siguran da je tada Crkv k a bila veza visokim italij i anskim političarima i činovnicima koji su pomagali terorističke operacij i e Križara. U histeričnom stanj n u u prvim godinama hladnog rata Vatikan je video Hrvatsku kao svoje uporište na Balkanu.19 Američki obav a eštaj a ci su zabeležili da ustaše "primaj a u veliku n ihopomoć od Katoličke crkv k e od zav a ršetka rata".20 Jedan od nj vih glav a nih pomagača iz krugova Crkv k e bio je nadbiskup Andreas Roraher (A ( ndreas Rohracher) iz Salcburga. Prema svedočenj nu L uba Miloša na "pozorišnom" suđenj Lj n u Križarima, Roraher je stav a io Crkv k u na raspolaganj n e Intermarij i umovoj podunav a skoj konfe f deracij i i. Na Roraherovu inicij i ativu, biskup Klagenfu f rta je sazvao sastanak na kom je trebalo da se razmotri uvođenj n e katoličkih zemalj l a Srednj n e Evrope u ovu konfe f deracij i u. Osim Rorahera i klagenfu f rtskog biskupa, sastanku su prisustvovali biskupi Gregorij i Rožman iz Lj L ublj l ane i Ivan Šarić iz Saraj a eva. Dvojica velikodostojnika bili su oduševl vljeni saradnici nacista, uz napomenu obaveštaj a ne službe SAD da je biskup Šarić bio "'dželat’ kog su upamtili Srbi u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini pod ustaškim režimom za vreme rata".21 I nadbiskup Roraher je intervenisao u korist ustaša kod savezničkih vl v asti u Austrij i i, "da bi stvorio povolj l an utisak" u pripremama za nj n ihovu ponudu da se "stav a e na raspolaganj n e pod anglo-američkom komandom". Italij i ani su juna 1945. pribav a ili pouzdana obav a eštenj n a da su Britanci smesta prihvatili ovu ponudu. Info f rmacij i a je, ni manj n e ni više, stigla od Iva Omrčanina, bliskog kolege sveštenika Draganovića u Pacovskim kanalima. Prema italij i anskom izveštaj a u, Omrčanin im je ispričao da se Pavelić i nj n egovi naj a bliži saradnici redovno sastaj a u sa "simpatizerskim elementima iz britanskih snaga, koji plaćaj a u za reorganiza121
cij i u i sjedinj n av a anj n a ustaša kako bi ih konačno poslali protiv Tita".22 Jedan drugi italij i anski izveštaj a je napominj n ao da te aktivnosti imaj a u za cilj l "da sruše Titovu vl v ast u Jugoslav a ij i i". Američka obaveštaj a na služba je priznala da nj n ihovi britanski sav a eznici koordiniraj a u operacij i e u Austrij i i. Gauen je ustanovio da je av a gusta 1946. "znatan broj letaka i brošura bacan na teritorij i u Hrvatske iz av a iona, očigledno iz britanske zone Austrij i e. Takv k i tekstovi, s Pav a elićevim potpisom... objav avljivali su da će se neumorno ratovanj n e nastav a iti sve do trenutka kad zauvek uklonj n en bude ili Tito ili Pav a elić". A ovaj a poslednj n i će svakako biti pobednik u toj "borbi na život i smrt".23 Dalj l e, američki ofi f ciri su primili info f rmacij i e da su vojna materij i alna sredstva kojima raspolažu Križari skoro u potpunosti britanska, uklj l učuj u ući minobacače, mitralj l eze, automatske puške, polj l ske primopredaj a ne radio-uređaj a e i unifo f rme proizvedene u Britanij i i. Stanj n e naoružanj n a je dobro i svaki čovek je opremlj l en vatrenim oružj ž em. Skoro svo naoružanj n e je britanske proizvodn e.24 nj Pristupi ustaša Katoličkoj crkv k i bili su očigledno podj d ednako uspešni. Obav a eštaj a na mreža SAD je primila info f rmacij i u da se organizacij i a Križara "pružila i na Vatikan, gde se trenutno nalazi sedište nj n ihove komande. Iz Vatikana, pomoć se dostav avlja podzemnim kanalima, misli se na dotur oružj ž a i drugih vitalnih materij i alnih sredstav a a... Za oružj ž e koje stiže u Hrvatsku kaže se da potiče iz Švaj a carske".25 U optužbama koje su Jugosloveni uložili tokom suđenj n a Križarima bilo je dosta istine. Dvanaest meseci pre nego što je to suđenj n e i počelo, Kontraobav a eštaj a ni korpus u Salcburgu je iz pouzdanog izvora saznao da Draganović ne samo da je šef "Hrvatske klerikalne stranke", nego je i visoki glav a ešina Križara. Održav a ao je odlične kontakte sa svojim snagama unutar Hrvatske i primao "potporu Katoličke crkv k e".26 Salcburški odred Kontraobav a eštaj a nog korpusa je kasnij i e izvestio da je ta takozvana "Klerikalna stranka" pod "neposrednim vođstvom pape", koji želi da stvori katoličku podunav a sku konfe f 122
deracij i u.27 Dalj l e je ustanovl vljeno da Draganović radi "ruku pod ruku" sa Slovenačkom klerikalnom strankom.28 Dvojica naj a značaj a nij i ih pripadnika ove grupe u Rimu bili su visoke ličnosti Intermarij i uma - Miha Krek, politički vođ slovenačkih katolika, i monsinj n or Anton Prešern, pomoćnik generala moćnog jezuitskog reda. Italij i anska taj a na služba je zapazila uticaj a koji Slovenci vrše u Vatikanu još av a gusta 1944. Italij i ani su primetili da pripadnici slovenačkog klera aktivno sarađuj u u s nacistima, a da u tesnom dodiru s Draganovićem već rade na pružan u potpore i pomoći "izbeglicama". U to vreme je prečasni Ahnj čin bio "kurir" koji je povezivao ovu grupu i Vatikan, napominj nu 29 Italij i ani. Preko svojih veza u italij i anskoj obav a eštaj a noj službi Amerikanci su jula 1945. godine otkrili da su Krek, Prešern i Ahčin u a ni kontakt stvari britanski agenti.30 Tada je već Prešern bio glav sa Vatikanom. Pod zaštitom Crkv k e, a u tesnoj kooperacij i i s Draganovićem, Slovenci su uspostav a ili vl v astitu sekcij i u Križara.31 Slovenci se nisu izletali preteranim izj z av a ama poput nj n ihovih hrvatskih kolega, koji su se lažno hvalisali da imaj a u između 40.000 i 300.000 križara na planini Papuku i u drugim brdovitim predelima. Slovenci su, međutim, održav a ali jedan postojan tok propagande, kako bi uverili sav a eznike da i oni imaj a u velike snage n em slovenačkih vođa došlo se do saznanj na na terenu.32 Ispitivanj da nj n ihove gerilske jedinice operišu uglav a nom u regionu Gorenj nske i na Pohorj r u, pri čemu održav a aj a u visok nivo saradnj n e s ustaškim grupama. Gerilci su "odeveni u američke i britanske borbene unifo f rme, a naoružani automatima. Nj N ihove radove čine ug33 lav a nom dezerteri i selj l aci". Duhovni vođ tih slovenačkih križarskih snaga bio je biskup Gregorij i Rožman, čij i e se pastorsko sedište nalazilo u glav a nom gradu, Lj L ublj l ani. Taj a veoma politični biskup, doduše, tamo nij ie bio još od početka maj a a 1945. godine, kada je zaj a edno s drugim nacističkim kolaboracionistima pobegao u Austrij i u. U britanskoj okupacionoj zoni ga je srdačnom dobrodošlicom sačekao biskup Klagenfu f rta. Rožmanu je očaj a nički trebala nj n egova zaštita, pošto je bio jedan od saradnika nacista za kojim se vodila žestoka potera. U Krekovoj odsutnosti za vreme rata, Rožman je 123
preuzimao staranj n e o Slovenačkoj klerikalnoj partij i i, uspostav a lljaj a ući tesne veze i s italij i anskim fa f šistima i s nacistima. Rožman je bio više od običnog čelnika, pošto je aktivno učestvovao u organizovanj n u kv k islinških snaga. Sredinom 1942. godine otišao je u taj a nu misij i u u Vatikan, s molbom pape Pij i u XII da nabav a i oružj ž e, hranu, unifo f rme i drugu neophodnu opremu za n egovu katoličku antikomunističku vojsku. Ishod je bio takav nj a da su Italij i ani snabdeli Rožmanove snage. Na nj n egov predlog, izvestan broj sveštenika je preuzeo i klj l učne vojne i obav a eštaj a ne uloge u korist sila Osovine.34 Kada su septembra 1943. godine, Italij i ani kapitulirali, Rožman je organizovao neosetan prelazak na nacističku vl v adav a inu, uz predlaganj n e Hitlerovom sreskom načelniku da se fo f rmiraj au slovenački domobrani. Ta domobranska vojska je bila potpuno pod nemačkom kontrolom, na službi pod neposrednim zapovedništvom lokalnog šefa f SS i Vi V še policij i e. Bila je ozloglašena zbog ubij i anj n a civila, naročito pristalica partizana koje su vodili komunisti, dok je nj n ena taj a na policij i a sprovodila kampanj n u terora i ubij i anj n a po uputstvima Gestapoa.35 Dok su ova zverstva bila u toku, Rožman je dav a ao oduševl vljenu podršku nacističkoj stvari, upućuj u ući mnoge apele Slovencima "da se bore na strani Nemačke". Pastorska poslanica koju je objav a io 30. novembra 1943. godine, bila je tipičan primer upadlj l ivo pronacistički intoniranog "duhovnog rada" ovog biskupa. Pošto je podstakao svoje vernike da se bore za Nemačku, istakao je da samo "ovom srčanom borbom i marlj l ivim radom za Boga, za narod i Otadžbinu mi ćemo, pod vođstvom Nemačke, obezbediti naše postojanj n e i bolj l u budućnost, u borbi protiv jevrej e ske urote".36 U Londonu niko nij i e sumnj n ao u istinitost tvrdnj n e da je biskup Rožman ozloglašeni nacistički kv k isling koji zaslužuj u e izručenj ne Titovoj Jugoslav a ij i i. Dokaza protiv nj n ega bilo je napretek. Pored te antisemitske pastorske poslanice, Rožmana je optuživala i fo f tografi fija na podij i umu s mesnim zapovednikom SS za vreme jedne zvanične svečanosti. Domobrani su se uprav a o bili zakleli na službu pod Hitlerovom komandom i sada su marširali kraj a svog zapovednika. General SS je kruto staj a ao u stav a u 'mirno', s nacis124
tičkim pozdrav a om, dok je biskup pobožno odobrav a ao svojoj k islinškoj vojsci. kv Pred kraj a 1945. godine, Forin ofi f s je zaklj l učio da je Rožman "kolaborirao s neprij i atelj l em" i da nij i e ništa manj n e kriv od onih koji su već bili izručeni komunistima.37 Međutim, Rožman je imao moćne prij i atelj l e u Vatikanu, i to je konačno objašnj n enj ne zašto su mu Britanci dopustili da "pobegne" i igra jednu od naj avećih uloga u interesu Križara. Šest meseci pre zav a ršetka rata, Krek i monsinj n or Prešern su se založili za Rožmanovu stvar pred papom. Prilikom sastanka s papom Pij i em XII na dan 26. novembra 1944. godine, oni su poglav a aru uručili lično biskupovo pismo. Rožman je tu izložio svoj plan za jedan pokušaj a da se poraze Titovi partizani uz podršku Zapada i da se uspostav a i Zapadu naklonj n ena vl v ast.38 Čim su neprij i atelj l stva obustav avljena, Vatikan je pokrenuo usklađenu kampanj n u da se izdej e stvuj u e biskupova sloboda, uz neprestano traženj n e da mu se omogući bezbedan prelaz iz Austrij ie da bi našao utočište pri Vatikanu.39 Ponudili su da jedan naročito odabrani sveštenik otputuj ueu Klagenfu f rt i preuzme Rožmana. Čovek odabran za taj a zadatak bio je niko drugi do sveštenik Draganović, koji se kasnij i e prisećao da je Rožmanovo izbav avljenj n e jedan od naj a značaj a nij i ih zadataka koje mu je Vatikan poverio. Draganoviću je bilo naloženo da pronađe biskupa prilikom svoje posete Austrij i i maj a a 1945. godine i da ga vrati u Rim. On je marlj l ivo radio i pripremao se da sprovede svoju misij i u, nastojeći da pribav a i neophodne putne isprav a e pomoću kojih će Rožman obav a iti to putovanj n e. Međutim, naišao je na ozbilj l ne teškoće kod Britanaca. Dozvolili su mu da poseti biskupa, ali su odbili da obezbede putnu dozvolu i Rožman je bio primoran da ostane u Austrij i i. Draganović je bio zgrožen, i gorko se tužio da se politika grubo umešala u milosrdni rad Crkv k e.40 Zbilj l a je tako i bilo, pošto je u odgovoru na intervencij ie Vatikana, Forin ofi f s napomenuo da je Rožman "kv k isling". Ovo je objašnj n av a alo zašto su se oglušili o Draganovićeva preklinj n anj n a, pošto su već bili odlučili da Rožmanu ni po koju cenu ne sme da se dopusti da "nađe utočište u Vatikanu". U zvaničnom smislu, 125
Britanci su bili za to da se on preda komunistima. Ali, u svom karakterističnom cinizmu, oni su okrivili svoje američke sav a eznike za neuspeh u sprovođenj n u ove odluke. Nj N ihova ambasada u Vašingtonu je januara 1946. godine, izvestila da na osnovu "verovatnih posledica među katolicima u ovoj zemlj l i i na drugim mestima, Stej e t department želi da bude sasvim siguran u nj n ihov položaj a pre nego što se saglasi s izručenj n em biskupa Rožmana". V soki američki činovnici su, međutim, nezvanično već bili naVi govestili da će se u kraj a nj n em ishodu verovatno složiti da se on isporuči Titu.41 U stvari, visoki zvaničnici Stej e t departmenta su zaklj l učili da je taj a "slučaj a , onako kako ga je izložio jugoslovenski ambasador, dovolj l an da se oprav a da biskupovo izručenj n e Jugoslav a ij i i". Međutim, držav a ni sekretar je jednostav a no odlučio da je interes Vatikana u ovom slučaj a u jači od dokaza. Amerika je odbila da se saglasi s predlogom Londona o Rožmanovoj ekstradicij i i.42 Britanski obav a eštaj a ci su bili očarani. Stav a ovi Amerikanaca i Vatikana su bili sav a ršena dimna zav a esa za sprovođenj n e nj n ihovog prav a og plana. Tokom dvadeset meseci koji su usledili Britanci su održav a ali nekakav a fo f rmalan nadzor nad Rožmanom u nj n egovom prilično raskošnom borav a ištu u dvoru klagenfu f rtskog biskupa. Kako je hladni rat pretio da postane "vruć", nezvanično su odlučili da puste biskupa, uprkos svojoj pređašnj n oj odluci da ga isporuče Jugoslovenima. Ovo je usledilo posle još jedne intervencij i e Intermarij i umovog predsednika Kreka, koji je izvršio znatan pritisak na Forin ofi fs kroz zalaganj n e jednog laburističkog člana Parlamenta. Krekovi hvalospevi o Rožmanu bili su nacifr f ani brojnim izmišlj l otinama i lažima, između ostalog tvrdnj n om da "Sveti sveštenik odobrav a a sva dela i postupke monsinj n ora dr Gregorij i usa Rožmana" iz vremena rata. Prema Kreku, Rožman je u stvari bio odvažan antinacista. Prav a i razlog Titovog zahteva za izručenj n e krio se u tome što je Rožman bio i "odlučan, aktivan, nepopustlj l iv protivnik komunista".43 Britanci su znali da je Krekova verzij i a u potpunom neskladu sa stvarnošću, ali se kampanj n a koja je tada vođena u Parlamentu ipak poklapala s nj n ihovim sopstvenim planovima. Ovo je uk126
lljučivalo i obav avljanj n e nagodbe s Vatikanom da se izvede uprav a o ono rešenj n e koje su oni zahtevali tokom prethodne dve godine. Britanci su tiho predložili da se biskupu dozvoli da "pobegne", otputuj u e iz Klagenfu f rta u Salcburg, a onda u sigurnost u Italij i i i, konačno, Vatikanu. Kada jednom "utekne", Rožman će biti pod staranj n em Katoličke crkv k e i prestaće da bude briga Forin ofi f sa. Stoga je u novembru 1947. godine, jedan britanski diplomata posetio monsinj n ora Tardinij i a, šefa f Odelj l enj n a za izvanredne poslove u Držav a nom sekretarij i atu Vatikana. Izneo je zamišlj l eni plan Tardinij i u, kome je "veoma laknulo kad je čuo za predlog Vl V ade N enog Veličanstva, pa je smesta sugerisao da bi naj Nj a bolj l e bilo" da se Rožman pošalj l e u Sjedinj n ene Držav a e, gde će se, zasigurno je osećao, američki katolički biskupi "rado starati" o nj n emu ako to zahteva papa.44 Tardini je takođe pokrenuo nadahnutu odbranu Rožmana, izj z av a ama da je on "odličan biskup". Jedini nj n egov greh je to "što je učinio sve da se organizuj u e antititovska vl v ada, u očekivanj n u da će britanske i američke trupe, koje su, po nj n egovom viđenj n u značile odbranu poretka i civilizacij i e, stići u nj n egov deo sveta pre Titovih trupa, koje su samo 'bezbožna i odrpana rulj l a'.”45 Tardini nij i e spomenuo da je Rožmanova antikomunistička v ada u stvari potpuno pod kontrolom nacista, mada je "dodao vl da je tačno da je Vatikan kao opštu maksimu usvojio stav a da sveštenstvo ne treba da se meša u politiku, ali je biskupima prepušteno da odluče kako će ovo da tumače u svetlosti datih okolnosti i nj n ihovog delovanj n a na vernike. Biskup Rožman je delao u naj a bolj l oj nameri u skladu sa svojom sav a ešću, i Vatikan ne može 46 da ga se odrekne". U Londonu su bili veoma zadovolj l ni Tardinij i evim reagovan em i smesta su pitali Amerikance da li će se uklopiti u ovaj nj a plan. Međutim, još dok su konačne pripreme za biskupovo "bekstvo" bile u toku, Rožman se tiho izvukao, bez ikakv k e naj a av a e i upozorenj n a. Ovo je smesta nav a elo britanske birokrate da licemerno primete: "Čudno bi bilo da jedan čojstvenik Rimske crkv k e ne održi svoju reč". Rožmanu je tada već u potpunosti bila poznata pogodba postignuta s Vatikanom. Svej e edno, Forin ofi f s je 127
glumio preneraženost što se jedan visoki velikodostojnik, koji je pušten "na reč", poneo tako nečasno.47 U stvari, Rožmanov beg je bio deo šireg plana. Biskup se tiho izvukao i nestao posle jedne poruke američkog kardinala Spelmana upućene nadbiskupu Salcburga Roraheru, u kojoj mu kaže da Rožman "može da nađe utočište u Sjedinj n enim Držav a ama". Ubrzo potom, 11. novembra 1947. godine, Rožman je neopaženo nestao iz dvora klagenfu f rtskog biskupa i uputio se prav a o pod zaštitu nadbiskupa Rorahera u Salcburgu. Forin ofi fs je zapazio da priča koja kruži Bečom glasi da je Rožman "napustio Klagenfu f rt u jednom štapskom vozilu Američke armij i e, za 48 čij i im je uprav avljačem sedeo Amerikanac!" Ovim se možda objašnj n av a a zašto je obav a eštaj a na mreža SAD ubrzo otkrila prav a i razlog Rožmanovog nestanka. Povezali su trag do nj n egovog skrovišta u Salcburgu, i stav a ili ga pod budnu prismotru. Izveštav a ali su da je Rožman oduševl vljeno nastav a io rad za dobro nacističkog podzemlj l a odmah pošto je pobegao iz Klagenfu f rta. Kv K islinški biskup se bio povezao sa zapovedništvom Križara i preduzeo jedan izuzetno značaj a an zadatak u nj n ihovu korist. Prema Amerikancima, Rožman je namerav a ao da poseti Bern u Švaj a carskoj, gde su obav a eštaj a ni ofi f ciri SAD malo pre toga otkrili gde je smešten veliki deo ustaškog blaga koje je Pav a elić poslao u inostranstvo. Uz pomoć katoličkih sveštenika, Pav a elić je početkom 1944. godine, bio započeo prebacivanj n e velikih količina zlata i novca u Švaj a carsku. Nešto od tih dragocenosti je odneo u Italij i u britanski potpukovnik Džonson, radi fi f nansiranj n a križarskih snaga. Drugi deo je otišao u Rim s Draganovićem i takođe konačno poslužio za fi f nansiranj n e te terorističke mreže.49 Ali više od 2.400 kilograma zlata i drugih dragocenosti je i dalj l e ostalo sakriveno u Bernu. Ta vrednost je trebalo da bude upotreblj l ena da se "pomogne izbeglicama katoličke vere", ali je stvarno bila namenj n ena za taj a ne operacij i e ustaša. Mada su im Sav a eznici privremeno bili onemogućili pristup tim sredstvima, početkom 1948. godine, je već nastupilo vreme da se za izvl v ačen e plena upotrebi Crkv nj k a. 128
U Bernu su Rožmanovi ustaški prij i atelj l i bili angažovani na trgovačkoj velepodvali korišćenj n em crnog tržišta za pretvaranj ne zlata u dolare, a kasnij i e i austrij i ske šilinge. "Pomoć za izbeglice se računa i prav a da prema službenom kursu razmene za dolare", napominj n ali su američki ofi f ciri, uz dodatak da se "sprovede zloupotreba (zvanično, dolar vredi 10 šilinga; na crnoj berzi, 100 do 150)". Prema pouzdanim info f rmacij i ama: “Rožman odlazi u Bern da se postara za te fi f nansij i e. Novac je u jednoj švaj a carskoj banci, a on planira da se nj n egov naj a veći deo prebaci u Italij i u a odande ustašama u Argentini.”50 Malo posle ovoga Rožman je prema očekivanj n ima stigao u Bern, u društvu s biskupom Ivanom Šarićem, "dželatom" iz Saraj a eva. Kraj a em maj a a 1948. godine, Rožman je očigledno već bio sproveo svoju operacij i u pranj n a novca za ustaše, pošto je tada posetio Konzulat SAD u Cirihu, gde mu je uručena "uselj l enička viza van određene kv k ote, kao propovedniku i službeniku vere". Onda je otputovao u Sjedinj n ene Države i nastanio se u Klivl v endu, Ohaj a o.51 Krug je sada bio skoro zatvoren. Pav a elićevom nakradenom "blagu" se u potpunosti ušlo u trag i sudbinu pažlj l ivim motren em na kretanj nj n a i aktivnosti kv k islinškog biskupa iz Lj L ublj l ane. Ali ovo je bio tek početak križarskih šema za pranj n e i dotur novca. Preko crkv k enih ličnosti na visokom nivou, zapovedništvo Križara je u stvari primalo vatikanska sredstva. Nešto od toga je korišćeno za podsticanj n e italij i anske vl v ade Alćida de Gasperij i a da obezbedi naoružanj n e koje su Križari tražili za svoj pohod protiv Tita... Prve ovakv k e nagoveštaj a e je u Sav a ezničkoj zoni u Trstu prikupio specij i alni agent Kontraobav a eštaj a nog korpusa Vi V lard Tomas (Wi W llard Thomas). Maj a a 1947. godine, jedan od nj n egovih dostav a l ača je stupio u blizak dodir s križarskim "pukovnikom" Dragom lj Marinkovićem. Prema Tomasovom izvoru, Marinković je "bio zadužen da obezbedi oružj ž e i sredstva od italij i anskog izvora", pa je po takv k im zadacima naširoko putovao između Trsta, Venecij ie i Rima. Dalj l e, Marinković je "kontaktirao Vatikan u Rimu, gde je nedav a no uspeo da obezbedi veliku sumu novca, mada nij i e poz129
nato da li je taj a novac primlj l en od Vatikana ili od neke druge strane korišćenj n em vatikanskih mogućnosti".52 Tomas je napomenuo da je taj a novac bio uspešno primenj n en za nabav avku naoružanj n a, "pošto je jednog dana prošle sedmice kamion s prikolicom koji je nosio automatske puške sakrivene i zaklonj n ene nameštaj a em... sačekala grupa lj l udi koji su čekali da oružj ž e prenesu u Jugoslav a ij i u". Američki ofi f cir je još komentarisao da, mada očigledno ne pomaže Križarima u Italij i i, "Zapad verovatno dotura pomoć preko austrij i ske granice".53 Izvor ovih isporuka oružj ž a je utvrđen nekoliko sedmica kasnije, kada su Amerikanci vodili istragu o vođi slovenačkih Križara, Franj n u Lipoveca. Prema nj n ihovim info f rmacij i ama, Lipovec je bio jedan od prvih križarskih čelnika koje je britanska obav a eštaj a na mreža pridobila posle rata. Nj N ega je 1945. godine "pokupila" Taj ana obav a eštaj a na služba u Trstu, gde ga je kasnij i e "zaposlila za platu" jedna obav a eštaj a na jedinica Britanske armij i e. Ofi f ciri Kontraobav a eštaj a nog korpusa su ustanovili da je Lipovec glav a na veza između Križara i italij i anske vl v ade. Av A gusta 1946. godine on je upoznao visoke ofi f cire italij i anske vojne obaveštaj a ne mreže, koji su "istupili s predlogom da bi saradnj na u nekom stepenu trebalo da se uspostav a i".54 Lipovec je prihvatio ponudu i "prodao i sebe i sve svoje planove" Italij i anima. Nj N egovi planovi su potom dostav avljeni De Gasperij i evom šefu f kabineta, pa je italij i anski premij i er posle toga "pružio Lipovecu uverav a anj n a da će... nj n egova vl v ada neslužbeno učiniti sve u okv k iru svojih moći da ojača opozicij i u Titu". Obećana je bezuslovna jav a na podrška, kad situacij i a bude povolj l nij i a. Uz fi f nansij i sku potporu italij i anske obav a eštaj a ne mreže, Lipovec i nj n egovi drugovi su pokrenuli propagandnu kampanj n u za regrutovanj n e novih pristalica među emigracij i om u Trstu. Sledeći korak je bio da se naoružaj a u tamošnj n e križarske jedinice, i posle nekoliko sastanaka s italij i anskim obav a eštaj a cima Lipovec je postigao dogovor "po kom će naoružanj n e iz magacina za snabdevan e Italij nj i anske armij i e biti dostupno Lipovecu da bi ga on dalj le upućivao križarskim elementima" u Trstu. U okv k iru ovog sporazuma, u fe f bruaru i martu 1947. godine je izvršeno osam isporuka oružj ž a, uklj l učuj u ući više od 500 automa130
ta, oko 4.000 ručnih bombi, 100 pištolj l a i preko 30 tempirnih bombi. Italij i anska obav a eštaj a na mreža je platila troškove transporta ovog oružj ž a u Jugoslav a ij i u iz sav a ezničke zone Trsta.55 Jedan bivši britanski obav a eštaj a ni ofi f cir, koji je u to vreme služio u Trstu, potvrđuj u e ove izveštaj a e Amerikanaca. U razgovoru koji je snimlj l en, on se sećao da mu je naređenj n e bilo da uspostavi specij i alni ured bezbednosti u Trstu. Većina u nj n egovoj ekipi bili su britanski ofi f ciri, ali su operacij i e koordinirali i s američkim obav a eštaj a cima i s lokalnom italij i anskom policij i om. Ovi drugi bili su u stvari tršćanski specij i alni ogranak, ili "politička policij i a", ali su u stvarnosti bili pod komandom sav a eznika.56 Glav a ni zadatak im je bio da kontrolišu subverzivne aktivnosti Jugoslovena, uklj l učuj u ući ubacivanj n a u takozvanu Slobodnu teritorij i u Trsta, koja je bila pod britanskom vojnom uprav a om. U istraživanj n u komunističkih obav a eštaj a nih operacij i a, ovaj a britanski ofi f cir je dolazio u dodir s antikomunistički opredelj l enim jugoslovenskim teroristima, koji su, uz pomoć italij i anskih fa f šista, krijumčarili oružj ž e u svoju domovinu. Prema ovom ofi f ciru, Trst je bio "zborno mesto za snage otpora unutar Jugoslav a ij i e i snage koje ih fi f nansiraj a u, kontrolišu i usmerav a aj a u u Italij i i". Glav a ni čovek za vezu je bio profe f sor Ivan Protulipac, kog je britanski ofi f cir opisao kao "Draganovićevog čoveka u Trstu". Tokom 1930-ih godina, Protulipac je bio čelnik jedne zvanične crkv k ene grupe, koja se, ironij i om sudbine, takođe zvala Križari. Posle rata, on je preuzeo jednu od vodećih uloga u terorističkim Križarima, sve dok ga jugoslovenski agenti nisu ubili u Trstu, kraj a em 1946. godine.57 Britanski ofi f cir potvrđuj u e i da je Draganović radio u tesnom dodiru s italij i anskim obav a eštaj a cima, na krij i umčarenj n u oružj žau Jugoslav a ij i u pod maskom Crvenog krsta Italij i e. U pitanj n u su bili isti oni italij i anski obav a eštaj a ni ofi f ciri koji su u američkim izveštajima opisani kao Lipovecova veza sa De Gasperij i em. Britanskom ofi f ciru je bila poznata i uloga Zapada u operacij i ama Križara, mada lično nij i e bio uklj l učen. Ofi f cir nam je ispričao da su to bili obični kriminalci, naročito krij i umčari droge i crnoberzij i anci, često iskorišćav a ani da pomognu Križarima da pređu jugoslovensku granicu. Po nj n egovom vi131
đenj n u, ovo je bio jedan razlog zbog kog su političke i vojne operacij i e Zapada bile katastrofa f lno neuspele. "Uvek smo koristilii pogrešne elemente. Uzimali smo svaku lopužu, svakog ko je pred zakonom već kompromitovan", uklj l učuj u ući naciste i ubice.58 Mada su Britanci vodili glav a nu reč o združenoj obav a eštaj a noj operacij i i u Trstu, s Amerikancima je održav a ana tesna veza. Odred Kontraobav a eštaj a nog korpusa u Trstu je primio obav a eštenj n eo združenim britansko-američkim operacij i ama, koje su uklj l učivale “kampanj n u pridobij i anj n a dobrovolj l aca za Križarski pokret pod pokrovitelj l stvom Sav a eznika... Mnogi od tih dobrovolj l aca su već odvedeni u jedan američki logor za obuku u Udinama ili negde u okolini, gde uče i obučav a aj a u se. Opskrblj l eni su sledovanj n ima i unifo f rmama Američke armij i e, i još dobij i aj a u po 700 lira dnevno... Po zav a ršetku obuke tim se lj l udima daj a e američko oružj ž e, pa ih odvode u Austrij i u, odakle ulaze na jugoslovensku teritorij i u. Imaj a u na raspolaganj n u britanske logore u Austrij i i... u koje se povremeno sklanj n aj a u radi predaha.”59 Amerikanci su verovali da je moguće da je ova priča komunistički nastrojena propaganda, "puštena u opticaj a u nastojanj n u da se diskredituj u u Amerikanci, pa kao takv k a uopšte nij i e tačna".60 Međutim, svakako je bilo Amerikanaca koji su u Trstu i Udinama radili na združenim operacij i ama Sav a eznika i Križara. Na primer, prema našem bivšem britanskom obav a eštaj a nom kontaktu, pukovnik Luis Peri (Lewis Perry r ) je tokom 1946. i 1947. nav a odno bio pri odredu Kontraobav a eštaj a nog korpusa SAD u Trstu, iako na unifo f rmi nij i e nosio nikakv k e određuj u uće vojne oznake. "Znam da je redovno odlazio u Rim i apsolutno sam siguran da mora da je poznav a ao Draganovića". Kao što će se videti, Peri je kasnij i e postao jedna od klj l učnih američkih karika u Pacovskom kanalu sveštenika Draganovića. Peri je jedan od malobrojnih ofi f cira Zapada koji su po imenu nav a edeni na suđenj n u Križarima u Zagrebu 1948. godine, posebno optužen da je bio šef "špij i unskog centra u Trstu".61 Jugosloveni su od optuženih otkrili mnogo toga u vezi s Perij i em. Na primer, po činu naj a viši Križar na suđenj n u, Božidar Kav a ran, pru132
žio je niz pojedinosti u vezi s Amerikančevim kontaktima s terorističkom mrežom. Kav a ran je za vreme rata bio zapovednik ustaške komande, da bi posle rata bio zadužen za austrij i sku bazu Križara u Trofa fajahu. Radio je neposredno pod Pav a elićem i Draganovićem na križarskim terorističkim i obav a eštaj a nim operacij i ama. Skoro četrdeset godina kasnij i e, izveštaj a i s nj n egovog ispitivanj n a su prokrij i umčareni autorima iz Istočne Evrope. Oni otkrivaj a u mnoge aspekte Perij i evog rada u Trstu, naročito nj n egov blizak odnos sa Srećkom Roverom, jednom od mlađih zvezda u usponu u toj terorističkoj mreži. Kav a ran i Rover su radili u tesnom dodiru još pre rata, kada su obojica bili pripadnici podzemnih ustaša u Bosni, umešani u zav a eru da se ubij i e kralj l Petar. Kada su nacisti stigli 1941. godine, Rover je postao član jednog od Pav a elićevih smrtonosnih, pokretnih prekih sudova, koji su po kratkom postupku pogublj l ivali rasne i političke neprij i atel e ustaša. Posle službovanj lj n a u takv k om tumaraj a ućem odelj l enj nu za uništav a anj n e Rover je poslat u Austrij i u radi specij i alne ofi f cirske obuke, a onda unapređen u službu u Pav a elićevoj ličnoj telesnoj gardi, represivnoj policij i skoj fo f rmacij i i sličnoj Gestapou.62 Posle rata Rover se umešao u gomilu traženih ratnih zločinaca koji su se skrivali po prirodnim predelima Italij i e, da bi ubrzo pristupio križarskom podzemlj l u. Lažna lična dokumenta je dobio od Draganovića u Svetom Jeronimu, što mu je omogućilo da pribav a i zvanične isprav a e, naročito papire o borav avku u Italij i i. Rover je tesno sarađivao s Draganovićem i prihvatao se brojnih misij i a u korist te ustaške "sive eminencij i e", da bi se konačno popeo do samog vrha križarskog zapovedništva.63 Početkom 1946. godine Rover je upućen u Trst, na rad pri Draganovićevoj obav a eštaj a noj mreži. Stupio je u dodir s pukovnikom Perij i em i uspostav a io bliske radne veze s američkim obaveštaj a nim ofi f cirom. Roverovi predlozi su očigledno ostav a ili snažan utisak na Perij i a, pošto je ovaj a privukao križarskog "kapetana" i snabdeo ga putnim i ličnim isprav a ama. Amerikanac ga je onda poslao u Jugoslav a ij i u da uspostav a i taj a nu rutu za ubacivanj ne agenata u tu zemlj l u. Bio je to početak jednog veoma isplativog i 133
korisnog odnosa za "vučića", što je nadimak odmila koji su Roveru dali nj n egovi križarski kamarati. Skoro svaki put kad bi Rover zapao u nevolj l u s vl v astima Zapada, Peri mu je dolazio u pomoć. Sav a ezničke jedinice za lov na naciste hapsile su Rovera mnogo puta, ali bi mu Peri svojim intervencij i ama uvek izdej e stvovao puštanj n e. Roverov odnos s Amerikancem donosio je "vučku" i pristup sredstvima i obav a eštenj n ima koji su mu obezbeđivali brzo napredovanj n e kroz križarske činove, da bi naj a zad postao Kav a ranov zamenik, drugokomanduj u ući u bazi Trofa fajah u Austrij i i. Kako se taj a na mreža širila, Rover se prihvatao mnogih značaj anih zadataka. Isprva je bio kurir, a raznosio je vrhunski taj a na uputstva između križarskih čelnika. Takođe se izveštio u pribav a l anj lj n u i krivotvorenj n u naj a komplikovanij i ih putnih i ličnih isprav a a, što mu je omogućav a alo da on i nj n egovi drugari putuj u u slobodno, čak i u komunističku Jugoslav a ij i u. A onda je regrutovao dobrovolj l ce za terorističke i obav a eštaj a ne misij i e. Po povratku s taj a nog zadatka - misij i e za Perij i a, Rover je otputovao u Rim i sastao se s Draganovićem da ga neposredno izvestii o svom skorašnj n em uspehu. Ubrzo je radio rame uz rame s drugim visokim pripadnicima Draganovićeve mreže, među kojima su bili mnogi koji su se kasnij i e našli na suđenj n u u Zagrebu. Od samog početka nj n egove veze s Perij i em izgledalo je da stvari idu naopako. Na primer, Rovera je prva misij i a za Amerikanca odvela u Rij i eku i Zagreb. Mada se on vratio bezbedno, prva sledeća osoba koju je Rover ovom rutom poslao u zemlj lu bila je smesta uhvaćena. Uprkos tome, "vučko" je govorio svojim naj a bližim drugovima da veruj u e da je ruta koju je on uspostavio preko Trsta sav a ršeno sigurna, i da je treba koristiti za dalj le operacij i e. Možda je reč samo o slučaj a nosti, ali skoro svaka križarska operacij i a na kojoj je Rover radio bila je potpuna katastrofa f .I sam Pav a elić je posumnj n ao da je Rover možda jugoslovenski dvostruki agent, ili makar neka vrsta provokatora. Među visokim križarskim vođama, čini se da je Rover bio jedan od malog broja onih koji su stalno iznova ulazili u Jugoslav a ij i u, a uspevali da ostanu neotkriveni i izbegnu hapšenj n e od Titove taj a ne policij i e. 134
Očigledno je Rover imao izuzetnu sreću, za razliku od mnogih križara koje je on privukao u Italij i i, Nemačkoj i Austrij i i. Po Draganovićevim i Kav a ranovim naređenj n ima, Rover je putovao po brojnim logorima u zapadnim zonama, ubeđuj u ući velik broj ustaša da pristupe Križarima. Kada je postao Kav a ranov zamenik u Trofa fajahu zadužen je za radio-komunikacij i e u podzemlj l u. Bio je dobro upoznat s taj a nim šifr f ama korišćenim za komuniciranj n e između austrij i skog štaba i križarskih jedinica unutar Jugoslav a ij i e. Kada su, sredinom 1948. godine, započete poslednj n e strašne operacij i e, Rover je postav avljen za odgovornog vodiča terorističkih grupa preko granice u zemlj l u. Igrom slučaj a a, svi lj l udi koje je on preveo bili su ili pobij i eni ili pohvatani, većina za samo nekoliko sati, a oni zaostali i zalutali uhvaćeni su za nekoliko dana. Preživeli su se našli pred Titovim sudom u Zagrebu 1948. godine. Čini se da je Srećko Rover jedan od šačice visokih križarskih operativaca koji se nij i e nalazio među nj n ima. Kasnij i e je Rover imao slične teške neuspehe operišući iz Australij i e. Kad se sve sagleda, jasno je da je jugoslovenska taj a na policij ia bila dobro obav a eštena o svim naj a važnij i im aspektima križarskih planova. Nekim obav a eštaj a nim ofi f cirima SAD u Salcburgu se jav a l ala ovakv lj k a sumnj n a od pred kraj a 1947. godine, kada im se približio dr Petar Prokop u traženj n u "aktivne fi f nansij i ske i moralne potpore". Prokop je obećav a ao izvođenj n e terorističkih akata u Jugoslav a ij i i kao dokaz križarskih "umeća i organizacij i e". Amerikanci su komentarisali da je "taj a Prokop možda agent-provokator koga koriste Titove vl v asti u nastojanj n u da kompromituj u u agentu64 re SAD". Dokazi izneseni na suđenj n u Križarima 1948. godine skoro da nisu ostav avljali mesta sumnj n i da je jugoslovenska taj a na policij ia koristila dvostruke agente, za vođenj n e jedne veoma prefi f nj n ene kontraoperacij i e. Nekako su bili došli do taj a nih radio-šifa f ra koje su koristili Križari i više nego blagovremeno bivali obav a ešteni o preciznim pojedinostima nj n ihovih operacij i a. Tačno su znali linije kretanj n a koje koriste grupe, kao i datume i vreme ulazaka u zemlj l u. S takv k im prednostima, taj a noj policij i i je bilo lako da navodi križare koji ništa ne slute prav a o u svoje šake, korišćenj n em 135
n ihovih vl nj v astitih radio-šifa f ra. Kada bi se našli u zemlj l i, skuplj l ani su kao ovce. Bio je to obrazac koji se sablasno ponav avljao tokom godina koje su sledile. Uprkos strašnim osuj u ećivanj n ima, operacij i e su nastav avljene, čak i proširene na druge komunističke zemlj l e. Čitavim tokom 1950-ih i dugo u 1960-im godinama jugoslovenska v ast je držala suđenj vl n e uhvaćenim agentima, od kojih su mnogi primali fi f nansij i ska sredstva od sveštenika Draganovića i delovali po nj n egovim nalozima. Jedan izveštaj a obav a eštaj a ne mreže SAD je iznosio pojedinosti velikih ilegalnih poslova s valutom u Austrij i i, uz zapažanj n e da je nj n ima fi f nansirano "slanj n e kurira i agenata u Jugoslav a ij i u". Kontraobav a eštaj a ni ofi f cir je zaklj l učio da ovakv k e "prošle i sadašnj n e aktivnosti sprovode sledbenici ustaša, u sprezi s austrij i skom vl v adom i Katoličkom crkv k om, koji nastoje da uspostav a e ‘Intermarij i um’ ili ‘interdunav a sku’ držav a u, sastav avljenu od 65 svih katoličkih zemalj l a u Jugoistočnoj Evropi". Pav a elićevi Križari su bili samo deo šireg nastojanj n a koje je pokrenuo Vatikan u saradnj n i s obav a eštaj a nom mrežom Zapada. Druge podzemne katoličke vojske su podizane i pokretane da se poremete, ukoliko je moguće i sruše, komunistički režimi u Srednj n oj i Istočnoj Evropi. U Čehoslovačkoj, Polj l skoj, baltičkim držav a ama i u Ukraj a ini, taj a ne nacističke grupe su dej e stvovale u tesnoj vezi s Križarima. Obav a eštaj a na mreža SAD je isprva mislila da se te operacij ie odvij i aj a u pod kodiranim nazivom "Integral". Ubrzo su otkrili da su partneri Križara zloglasni fa f šisti, koji dej e stvuj u u pod vođstvom ukraj a inskog naciste Stepana Bandere (Stepan Bandera) da bi se izgradila još jedna moćna, pretežno katolička alij i ansa - Antibolj lševički blok nacij i a. Oni su ubrzo počeli da rade za Zapad na operacij i ama sličnim križarskim, koje su se isto katastrofa f lno zav a ršavale.66 Mnogo pre nego što su pokrenute ove operacij i e, jugoslovenska taj a na policij i a je preduzela mere da se obeshrabri i uništi Zapadom podupirana emigracij i a. Proći će mnogo godina pre nego što istinita priča o prodiranj n u komunista i nj n ihovim manipulacij i ama s katoličkim nacistima uspe da se izmigolj l i iz strogo poverlj l ivih dosij i ea. 136
7 poglavlj 7. le
V tikanski crni orkestar Va Prvi jav a ni nagoveštaj a da su jugoslovenski komunisti naprav a ii dogovor sa Vatikanom dat je 1967. godine, kada je sveštenik Krunoslav a Draganović iznenada nestao iza "gv g ozdene zav a ese". Čovek koji je poznav a ao svaki detalj l Pacovskih kanala, uklj l učuj u ući i ulogu koju su u tome imali dvojica papa, sada se spremao da sazove konfe f rencij i u za štampu u komunističkoj Jugoslav a ij i i. Mora da je to veoma obradovalo Tita. Draganović je bio u srcu obav a eštaj a ne mreže Vatikana preko tri decenij i e, a nj n egovi odnosi sa prethodnim papom Pij i em XII i sa papom na vl v asti, Pav avlom VI V bili su veoma bliski. Takođe je sarađivao sa zapadnim obav a eštaj a nim službama u nizu osetlj l ivih operacij i a. Titu je još više išlo u prilog to što je Draganović bio spreman da učini nešto nezamislivo - da otvoreno obaspe pohvalama komunističku Jugoslav a ij i u. Do trenutka kada se sveštenik Draganović susreo sa jugoslovenskim i stranim novinarima 15. novembra 1967. godine, on je već proveo u rukama jugoslovenskih v asti više od dva meseca. "Siva eminencij vl i a" Vatikana se samouvereno obratila okuplj l enim novinarima pre nego što su oni uspeli da postav a e pitanj n a i većina izveštača se slaže da je Draganović u potpunosti vl v adao situacij i om. Draganovićevi prij i atelj l i među ustašama su bili potpuno nepripremlj l eni za ovakv k u predstav a u. Nj N egove ranij i e ogorčene optužbe na račun srpske i komunističke dominacij i e nad Hrvatskom sasvim su nestale, a zamenile su ih ushićene pohvale upućene "demokratizacij i i i humanizacij i i života" u Titovoj Jugoslav a ij i i i nj n enoj posvećenosti destalj l inizacij i i.1 Nekoliko dana ranij i e, jugoslovenska štampa je objav a ila Draganovićevo pismo upućeno okružnom tužiocu u Saraj a evu, gde je Draganović živeo potpuno slobodno. Za Titovu Jugoslav a ij i u imao je samo reči hva137
le jer "nj n ena nezav a isna unutrašnj n a i spolj l na politika predstav avljaju primer i uzor za mnoge narode".2 Na nesumnj n ivo zgražav a anj n e mnogih lokalnih katolika, Draganović je izj z av a io da u komunističkoj Jugoslav a ij i i cvetaj a u verske slobode i da Crkv k a slobodno ispunj n av a a svoju misij i u. Takođe je naglasio da se u zemlj l u vratio "svojom volj l om i slobodno", i da nj n egov povratak nij i e rezultat "otmice, prevare, zamke ili policij i ske zav a ere", kao što je to tvrdila ustaška emigrantska štampa.3 Međutim, Draganovićev blizak poverenik i saradnik na poslovima oko Pacovskih kanala, monsinj n or Milan Simčić, odlučno je osporio ove nav a ode. Početkom 1990. godine on je tvrdio da se sveštenik Draganović nij i e svojevolj l no vratio u Jugoslav a ij i u, već da je "uhapšen od strane Udbe (j ( ugoslovenska taj a na policij i a)". Prema Simčiću, Udba je naprav a ila komplikovan plan da namami Draganovića da dođe na sastanak na jugoslovensko-italij i ansku granicu, gde je kidnapovan sredinom septembra 1967. godine.4 Simčić tvrdi da je mamac bio jedan ofi f cir Udbe koji je bio u dalekoj rodbinskoj vezi sa Draganovićem. Tvrdeći da se razočarao u komunizam, ponudio je da preko Draganovića potaj a no obav a esti Amerikance o delovanj n u Jugoslovenske armij i e protiv Atlantskog sav a eza (NA N TO). Prema tome, Udba ga je uhapsila na prevaru.5 Brojne verzij i e ovog događaj a a su ubrzo počele da se šire u ustaškoj emigracij i i širom sveta. Po jednoj popularnoj verzij i i, sveštenik je u stvari oduvek bio agent Udbe. Čak se tvrdilo da je prilikom bekstva poneo celokupnu arhivu Zav a oda sv. Jeronima i da je odmah predao Udbi. Drugi su nagađali da se Draganović pokorio želj l ama pape Pav avla VI V , koji ga je zamolio da se vrati u svoju zemlj l u za dobrobit Crkv k e.6 Draganovićev povratak je fa f scinirao i jugoslovenske info f rmativne medij i ume, ali je poluzvanična priča "iz krugova upućenih" objav avljena tek posle skoro dvadeset godina. Saraj a evski list Svij i et je 1986. godine objav a io u petnaest nastav a aka priču bivšeg ofi f cira Udbe i jednog novinara, zasnovanu na zvaničnim dokumentima. Po nj n ihovoj verzij i i, u celu stvar je zaista bio umešan jedan 138
agent Udbe, ali ne onako kako su to tvrdili Simčić i ustaška emigracij i a. Članci u Svij i etu otkrili su da se jedan ofi f cir Udbe po imenu "Zlatko", početkom 60-ih godina, sprij i atelj l io sa sveštenikom Draganovićem i da je održav a ao blisku vezu sa nj n im prvo u Rimu, a zatim, kasnij i e, u Beču i Presbaumu u Austrij i i. Draganović je izgleda bio svestan kakav a je Zlatkov zadatak, ali je ipak dozvolio sebi da ga Udba uvuče u svoju zamku. Konačno je, kraj a em av a gusta 1967.godine, nav a odno odlučio da se vrati u domovinu. 19. septembra se sastao sa Zlatkom u jednom hotelu blizu Trsta odakle su zaj a edno otišli mercedesom jugoslovenske registracij i e. Ubrzo posle toga su prešli jugoslovensku granicu, a Draganović je prvo odveden u Beograd, a posle nekoliko dana u Saraj a evo, gde ga je Udba držala kraće vreme.7 Jedan viši hrvatski prelat, kardinal Šeper, nagovestio je da se radi o prlj l av a oj igri i da je Udba podmetnula svog agenta u uži Draganovićev krug.8 U međuvremenu, zapadne obav a eštaj a ne službe su se očaj a nički trudile da razotkrij i u vatikanski Pacovski kanal, a tu su mnogi tragovi vodili prav a o do Draganovića. Stari znanci su bili užasnuti zbog mogućnosti da je Draganović zaista sve vreme sarađivao sa komunistima. Reakcij i a jednog bivšeg ofi f cira britanske obaveštaj a ne službe je tipična. Kao što je već rečeno, ovaj a specij i alista obav a eštaj a ac je ustanovio da je sveštenik Draganović hladna i nepristupačna ličnost. Posle svega što je o nj n emu naknadno saznao, stekao je uverenj n e da je on sigurno radio za komuniste: “Mislim da je imao sposobnost realnog sagledav a anj n a situacije, ali ni dan-danas nisam siguran da li je zaista bio dvostruki agent... nemoguće je da bi se Draganović,... ‘siva eminencij i a’ balkanskih obaveštaj a aca u Vatikanu, posebno za Hrvate... dobrovolj l no vratio (tamo) i ostao do kraj a a života. Ja u to, jednostav a no, ne veruj u em. Otišao je dobrovolj l no, nij i e bio kidnapovan... pošto ga nisu ubili, to znači da je bio dvostruki agent. Po mom mišlj l enj n u, tu nema mesta za sumnj n u.”9 Suočen sa ovim nav a odima, monsinj n or Simčić je iskazao kraj an u nevericu: nj “Tu nema nikakv k e logike, ničega. Poznav a ao sam ga, u dušu sam ga znao... bio je to veliki Hrvat koji uopšte nij i e mogao da se 139
pomiri sa idej e om Jugoslav a ij i e. Ceo svoj život koji je posvetio borbi za slobodnu Hrvatsku. Bio je protivnik svake Jugoslav a ij i e, bez obzira na politiku i režim u nj n oj... Draganović je bio religiozni antikomunista. Recite mi, onda, kako bi on mogao biti jugoslovenski špij i un, posebno za račun komunističke Jugoslav a ij i e?”10 Draganović nikako nij i e bio, kako to tvrdi britanski ofi f cir, hladan i proračunat, već "veoma naivna osoba" koju je jedan dobar komunistički špij i un doveo u zabludu. Prema Simčiću, "jedan čovek loše reputacij i e... ozloglašeni špij i un" zaista se uvukao u kancelarij i u sveštenika Draganovića u Zav a odu sv. Jeronima u Rimu. Nj N egovo ime je Miroslav a Varoš.11 Varoševa karij i era se veoma malo razlikuj u e od Draganovićeve. Obojica potiču iz Saraj a eva. Kada je Draganović došao u Rim 1943. godine, uskoro i Varoš stiže za nj n im. I on je, takođe, postao aktivan u ustaškoj emigracij i i. Brzo je uspostav a io bliske odnose sa Zav a odom sv. Jeronima, gde je radio za Draganovića kao daktilograf. f Mnogo je pisao za razne emigrantske novine i, po nav a odima komunista, sarađivao je sa brojnim zapadnim obav a eštaj anim organizacij i ama.12 Simčić je siguran da je uprav a o Varoš namamio Draganovića da padne u ruke Udbe. Osim toga, uprav a o je on organizovao gerilske akcij i e u Jugoslav a ij i i. Sigurno je bio dvostruki agent jer se, posle Draganovićevog hapšenj n a, vratio u Jugoslav a ij i u i nastav a io 13 da radi za Udbu. Ako je verzij i a monsinj n ora Simčića verodostojna, to bi značilo da je sveštenik koji je prokrij i umčario hilj l ade nacista begunaca i pomogao im da ostanu na slobodi, i kome su na tom poslu pružali podršku papa Pij i e XII, Montini i moćne službe sav a ezničkih obav a eštaj a nih organizacij i a, prevaren i kidna-povan samo zahvalj l uj u ući svojoj naivnosti. Britanski ofi f cir se, međutim, ne seća ove crte naivnosti u Draganovićevom karakteru.14 U izvesnom smislu nij i e ni važno ko je ovde u prav a u. Jer i Simčić i britanski ofi f cir se slažu da su komunisti uspešno prodrli u vatikanski Pacovski kanal. Da li je u pitan u Draganović ili Varoš, samo je stvar akademske rasprav nj a e. U oba slučaj a a, Tito je znao sve o aktivnostima Vatikana i o klj l učnoj ulozi koju je imao papa Pav avle VI V. 140
U snimlj l enom intervj v uu Milan Simčić je nepokoleblj l ivo tvrdio da komunisti nisu izvukli nikakv k e info f rmacij i e od Draganovića. "Bio je veliki u svojoj tragedij i i", rekao je ponosno. "Kada su ga uhvatili i prisilili da dâ neke izj z av a e, čak i tada se poneo kao veliki čovek i zaštitio je druge - prihvatio je odgovornost na sebe... Udba nij i e došla ni do kakv k ih vrednih saznanj n a". Draganović je kasnij i e krišom uputio pismo Simčiću i poručio mu: "Budi miran, moje reči neće ugroziti nikoga".15 Narav a no, jugoslovenska jav a nost nij i e mogla da sazna da je Draganović osoba koja je bila u središtu naj a značaj a nij i e operacij ie koju je Vatikan izveo u ovom veku. Umesto da se ponovi propagandna kampanj n a kakv k a je vođena 40-tih godina protiv Vatikana, nij i edan detalj l o ulozi Crkv k e nij i e jav a no obelodanj n en. Štampa, kontrolisana od strane komunista, samo je saopštila da je Draganović "vešto izbegao da odgovori na neka delikatna pitanj n a". Sigurno je, međutim, da je Udba zabranila Draganoviću da saopšti svetu ono što zna. Umesto toga, naređeno mu je da oštro napada ustašku međunarodnu terorističku mrežu i da, kad god se za to ukaže prilika, hvali Titov režim.16 Treba se setiti da je taj a režim žigosao Draganovića kao ratnog zločinca, organizatora složene mreže za skrivanj n e nacističkih begunaca i kao mozak koji stoji iza terorističkih akcij i a Križara. Pa ipak, kada im je konačno pao šaka, nisu preduzeli ništa da ga kazne.17 Umesto toga, dozvolj l eno mu je da se zakloni iza amnestij i e koju je Titova vl v ada proglasila 1962. godine. Očigledno je da je načinj n en sporazum, jer Draganović je uverav a ao jugoslovensku jav a nost da se "držav a ni organi ponašaj a u korektno, čak humano i sa uvažav a anj n em prema meni kao čoveku i svešteniku, zbog čega im se iskreno i jav a no zahvalj l uj u em."18 Kasnij i e mu je taj a na policij i a dozvolila da se mirno nastani u Saraj a evu, mada ga je brižlj l ivo držala na oku. Odmah se vratio radu u okv k iru svoje volj l ene Crkv k e i ostatak života je proveo ažuriraj a ući opšti registar Katoličke crkv k e u Jugoslav a ij i i koji je objav a io 1939. godine.19 Umro je mirno, juna 1982. godine, i mada je Udba odmah zaplenila veliku gomilu nj n egovih papira, nij i e usledilo nikakv k o uverlj l ivo zvanično saopštenj n e o razlozima nj n egovog prelaska na drugu stranu. 141
Uprkos izuzetnom propagandnom efe f ktu koji su postigli komunisti, monsinj n or Simčić je siguran da Draganović nij i e podlegao uceni kojoj je bio izložen: "Neeee," rekao je odlučno, "Draganović nij i e bio čovek koji se može ucenj n ivati... sasvim sam siguran da nisu mogli da ga ucen uj nj u u... kao i da od nj n ega nisu izvukli ništa značaj a no."20 Možda je, naposletku, sveštenik Draganović poslat kući kao žrtveno jagnj n e u okv k iru složenog dogovora postignutog između Tita i Vatikana. Koreni nj n egove demisij i e mogu se, verovatno, pratiti do 1960. godine, kada se odigrao niz procesa u Jugoslav a ij i i. Za Draganovića je tada rečeno da je on organizator ilegalne mreže ustaških sveštenika koji rade širom zemlj l e. Izgleda da su se n egove aktivnosti pranj nj n a novca nastav a ile nesmanj n enim tempom, jer je nav a odno oprao milione dinara za pružanj n e podrške subverzivnim akcij i ama te mreže sveštenika.21 Ubrzo posle ovih senzacionalnih optužbi, Draganović se "uklonio" iz Zav a oda sv. Jeronima i tako nagovestio značaj a no pobolj lN egov stari prij i ašanj n e odnosa između Vatikana i Jugoslav a ij i e.22 Nj telj l Vi V lim Cecelj l a, koji je uspešno vodio austrij i ski ogranak Pacovskog kanala, jadikovao je, jer Draganović "više nij i e prihvaćen" u višim vatikanskim krugovima. U stvari, od tog trenutka je on otvoreno odbacivan i pošto je "bio u vrhu, platio je glav a om".23 Prema jugoslovenskim izvorima, Draganović je u stvari uklonj n en iz Zav a oda sv. Jeronima i napadnut je od strane moćnih fr f akcij i au krilu Vatikana. Neposredno posle toga je zagonetni ofi f cir Udbe, Zlatko, stupio u kontakt sa Draganovićem i verovatno započeo postupak nj n egovog "povratka kući".24 Sledećih nekoliko godina došlo je do značaj a nog pobolj l šanj na odnosa između Vatikana i komunističke Jugoslav a ij i e, što je kulminiralo nizom razgovora na naj a višem nivou i potpisivanj n em protokola kojim se odnosi praktično normalizuj u u, juna 1966. godine.25 Četrnaest meseci kasnij i e, sveštenik Draganović je bio kod kuće, hvalio je protokol i osporav a ao "direktno političko angažovanj n e sveštenika" koje je "u prošlosti donelo (Crkv k i) tako mnogo nesreće".26 Možda je Krunoslav a Draganović bio žrtva novog duha koji je zapahnuo Katoličku crkv k u posle smrti pape Pij i a XII, pobolj l šanj na 142
za vreme Jovana XX X III i radikalnih promena sa Drugog vatikanskog koncila. Ali, verovatnij i e je da je dogovor između Tita i Vatikana obuhvatio i odredbu o nj n egovom povl v ačenj n u iza gv g ozdene zav a ese i tihoj saradnj n i sa Udbom. Komunistička taj a na policij ia je ionako već sve znala, i verovatno je zato Vatikan bio prisilj l en na popuštanj n e. Možda je sveštenik Draganović morao da plati uprav a o tu cenu - čak i dobrovolj l no - zbog užasnih grešaka koje je naprav a io Vatikan uspostav avljaj a ući Pacovske kanale. Pomalo je čudno da se monsinj n or Simčić i poluzvanična Udbina verzij i a slažu u jednoj važnoj tački - Draganović se ponašao izuzetno dobro na saslušanj n ima. Prema Svij i etu, bio je izuzetno lukav a , potpuno je porazio barem jednog višeg ofi f cira Udbe, a drugog je doveo skoro do potpunog očaj a anj n a. Komunisti su priznali da je Draganović vešto izbegav a ao nj n ihove zamke kada je verovao da ne znaj a u odgovor na postav avljena pitanj n a. Ali, kada je bio siguran da su o nečemu dobro obav a ešteni, po tim pitanj n ima je rado sarađivao.27 Međutim, nedav a no su se pojav a ili novi dokazi da je on, u suštini, dosta priznao Udbi. 1990. godine je iz jednog istočnoevropskog komunističkog izvora prokrij i umčaren i autorima dostav avljen primerak jednog Draganovićevog iskaza koji mnogo otkriva. Po prvi put se priznanj n e sveštenika Draganovića dato Udbi našlo u rukama nekoga na Zapadu. Dokument nosi datum 26. septembar 1967. godine i nesumnj n ivo je prvi jasan iskaz dat od strane ovog sveštenika posle nj n egovog zagonetnog povratka. U n emu se detalj nj l no opisuj u e kako je Vatikan uspostav a io Pacovski kanal preko Zav a oda sv. Jeronima i bliske veze papine Komisij i e za izbeglice sa Crvenim krstom i obav a eštaj a nim službama Italij ie i Zapadnih zemalj l a.28 Draganović je takođe otkrio mnoge detalj l e o ulozi koju je Vatikan odigrao u spašav a anj n u Pav a elićevog ratnog plena i u radu ilegalne terorističke organizacij i e Križari. Možda je Udba već znala većinu ovih činj n enica preko Varoša ili iz drugih izvora. Veliki deo je mogao da otkrij i e samo lično Draganović. Čak je i Svij i et priznao da su nj n egove info f rmacij i e pomogle Udbi da sklopi sliku o lav a irintu ustaškog emigrantskog podzemlj l a i nj n egovih veza sa zapadnim obav a eštaj a nim službama. Udba je dve sedmice nepre143
kidno saslušav a ala Draganovića uprav a o o ovim pitanj n ima, otkrivaj a ući sve o ustaškoj dij i aspori i tražeći činj n enice koje dopun av nj a aj a u već postojeću obimnu dokumentacij i u.29 Međutim, čak ni posle Draganovićeve smrti, komunisti nisu objav a ili celu priču. Iako je bilo očigledno da je Svij i et objav a io svoje članke 1986. godine na osnovu izveštaj a a o istrazi nad Draganovićem, ne pominj n u se klj l učna pitanj n a izložena u ovom prvom dokumentu. U suštini, Draganovićevo priznanj n e je pružilo komunistima jedinstven uvid u taj a ne vatikanskog Pacovskog kanala. Bile su to taj a ne koje je Tito odlučio da veoma pažlj l ivo pothrani, tako da nikada kasnij i e nisu obelodanj n ene, čak ni u Jugoslav a ij i i. Tu spada sledeće: - opis bliskih veza koje je održav a ao sa vatikanskim Držav a nim sekretarij i atom - detalj l an opis krij i umčarskog sistema Zav a oda sv. Jeronima, uklj l učuj u ući imena sveštenika na klj l učnim položaj a ima i fo f rmalne odnose koje su održav a ali sa papinom Komisij i om za humanitarni rad - imena sav a ezničkih ofi f cira sa kojima je blisko sarađivao - imena demohrišćana sa kojima je uspostav a io kontakt u Ministarstvu unutrašnj n ih poslova Italij ie - kompletan opis nj n egove uloge u koordinacij i i vatikanskih Pacovskih kanala za pripadnike naroda iz centralne i istočne Evrope - detalj l an opis taj a nih misij i a koje je preduzeo za račun Vatikana - opis nj n egove uloge u spašav a anj n u i krij i umčarenj n u ustaškog ukradenog blaga - detalj l i pranj n a ustaškog novca u Švaj a carskoj - opis vodećih ličnosti, komandne strukture i načina rada Križara.30 Verzij i a koju je Udba lukav a o podmetnula Svij i etu zanemaruj ue sve ove aspekte. Doduše, dozvolili su da im se omakne jedan veoma zanimlj l iv podatak: sveštenik Draganović je takođe radio za šefa f bezbednosti Zapadne Nemačke, Raj a nharda Gelena (Reinhard Gehlen), bivšeg generala nacističke obav a eštaj a ne službe na istočnom fr f ontu.31 144
Izgleda da je Draganović prodro u sve glav a ne zapadne službe bezbednosti. Međutim, ako je Milan Simčić u prav a u, i ako je Miroslav a Varoš, a ne Krunoslav a Draganović Udbin ubačeni špij i un u Zav a odu sv. Jeronima, onda su komunisti znali sve detalj l e Pacovskih kanala još pre Draganovićevog povratka kući. Vatikan je, verovatno, odav a no shvatio da je to tako, jer se pokazalo da su Sovj v eti prodrli u emigrantske nacističke grupe mnogo pre nego što je papa odlučio da se nj n ima posluži. Kao i Draganović, i nj n ihov agent je prodro u većinu zapadnih obav a eštaj a nih službi, kao i u još neke osim zapadnih...
145
8. poglavlj le
Diplomatske obmane Vatikan nij i e bio usamlj l en u pružanj n u zaštite nacističkim beguncima posle rata. I nij i e samo Vatikan staj a ao iza transfo f rmacij i e bivših nacista u "borce za slobodu". Okončanj n e istraživanj na teških ratnih zločina došlo je kao rezultat zvaničnih diplomatskih odluka donetih od strane nekoliko zapadnih sila. Čak i pre kraj a a rata pronela se vest među fa f šističkim snagama u Evropi da treba bežati prema britanskoj okupacionoj zoni u Austrij i i kako bi se izbeglo zaroblj l av a anj n e od strane komunista i sav a eznika. Neki od begunaca, posebno oni iz Ukraj a ine, verovatno su se plašili da se predaj a u bilo kome. Jedan broj pripadnika Galicij i ske SS divizij i e general Šandruka bio je na lošem glasu zbog surovosti u toku jezivih policij i skih egzekucij i a u Ukraj a ini. Neki su, pak, učestvovali u krvav a om gušenj n u Varšav a skog ustanka, dok su se drugi možda borili protiv zapadnih sav a eznika na Monte Kasinu. Drugi su opet bili umešani u masakriranj n e fr f ancuskih partizana. Pod Šandrukom su jedinice imale malo prilike da počine ratne zločine. Izgleda da je većina zverstav a a bila počinj n ena pre 1943. godine, dok je ukraj a inska jedinica bila samo skup pomoćnih policij i skih batalj l ona i pre nego što je fo f rmalno potpala pod SS.1 Iako se još uvek vode žustre rasprav a e o ulozi koju je imala galicij i ska SS divizij i a, jedno je sigurno: u proleće 1945. godine pripadnici ove jedinice su pošli na zapad. Prva ukraj a inska divizija, poslednj n a velika uzdanica biskupa Bučka, predala se maj aa 2 1945. godine britanskoj armij i i u Klagenfu f rtu u Austrij i i. Dolazak Šandrukove jedinice u kojoj je devedeset procenata vojnika pripadalo katolicima unij i atima nij i e bio sasvim neočeki146
van za Britance. Prema izj z av a ama Ukraj a inaca, Britanci su pokazali veliko interesovanj n e za nj n ih: “...uspostav avljeni su kontakti sa britanskim snagama... cela jedinica je 8. maj a a uspela da pređe granicu i da se pridruži britanskim snagama u Klagenfu f rtu. ...Jedinici nij i e oduzeto naoružanj n e; naprotiv, izdato im je još oružj ž a i naloženo im je da pređu u Italij i u. Jedinica je krenula 28. maj a a i zaustav a ila se u Riminij i u.”3 Galicij i ski esesovci su kasnij i e sami podrobno pričali da su oni jedina vojna sila Osovine koja je preživela zav a ršetak rata netaknuta, pod oružj ž em i sa svojim ofi f cirima. Britanci nisu smestili Ukraj a ince u logor za ratne zaroblj l enike već u Logor 374 za "Izdvojeni neprij i atelj l ski personal" u Riminij i u, što je Ukraj a incima pokazalo da uživaj a u poseban status.4 Međutim, jedna jedinica ove divizij i e bila je odsečena i pala je u ruke Amerikancima, koji su pokazali mnogo manj n e gostolj l ubivosti. Predsednikov lični predstav a nik kod pape primio je 5. jula 1945. godine, diplomatsku notu od Držav a nog sekretarij i ata Vatikana: “Nekoliko hilj l ada Ukraj a inaca nalazi se u Nemačkoj u strahu da će možda biti poslati u Galicij i u. U nj n ihovo ime Sveta Stolica je zamolj l ena da preko svojih službi omogući da se ovim jadnim izbeglicama dozvoli da uskoro napuste Nemačku i nađu utočište u Belgij i i, Holandij i i ili bilo kojoj drugoj zemlj l i, samo da ne budu primorani da se vrate na teritorij i u pod ruskom dominacij i om.”5 Problem je, međutim, bio u tome što su te "jadne izbeglice" bile još uvek u nemačkim unifo f rmama kada su zaroblj l ene. Američka armij i a je smatrala da nema mesta za tu vrstu humora kada su ovi zaroblj l enici u pitanj n u. Otkriveno je da jedan od galicij i skih ofi f cira ima istetoviran karakteristični znak SS-a ispod pazuha i oznaku krvne grupe u slučaj a u ranj n av a anj n a u borbi. Amerikanci su brzo uredili sve za nj n egovu ekstradicij i u Sovj v etima. Jednostav a no nisu mogli da dozvole da jedna SS jedinica pređe u prij i atelj l sku katoličku držav a u, kako je to zahtevao Vatikan, već su nastav a ili da traže "izbeglice" sa SS tetovažom.6 Vest o ovome je verovatno izazvala nespokojstvo jer je preko 2.000 pripadnika galicij i ske SS divizij i e prošlo SS-ovu obuku. Veliki broj Šandrukovih ofi f cira imao je inkriminisanu tetovažu.7 147
Bilo je kraj a nj n e vreme da se Vatikan neposredno angažuj u e za katoličku ukraj a insku armij i u. Nekoliko sedmica kasnij i e, 11. av a gusta 1945. godine, Držav a ni sekretarij i at Vatikana uručio je diplomatsku notu Amerikancima "u ime duhovne i verske brige za raselj l ena lica koja pripadaj au rutenskom katoličkom obredu u Nemačkoj... bez obzira da li se nalaze u koncentracionim logorima ili izvan nj n ih".8 Vatikan je posebno zahtevao da se nj n egovom nedav a no naimenovanom apostolskom poslaniku "dozvoli obilazak... koncentracionih logora u Nemačkoj u kojima se nalaze rutenski katolici". Svakako nij i e bilo slučaj a no to što je čovek koji je odabran za papskog emisara bio niko drugi do "nj n egova preuzvišenost monsinj n or Bučko". Vatikan je ponovo imenovao ovog sveštenika-fa f šistu za svog emisara katolicima koji su sarađivali sa nacistima. Takođe je tražena dozvola da mu "sveštenici koje će naći među raselj l enim Rutenima" pruže pomoć. Ovo se očigledno odnosilo na unij i atske kapelane poput Ivana Grinioha koji su služili u galicij i skoj SS divizij i i.9 Vatikan je uputio prvi u kasnij i em nizu zahteva za amnestij i om koji su usledili iz Istočne kongregacij i e. Vatikanski advokati su očigledno radili prekovremeno i našli su način kako da spasu galicij i ske esesovce i da ne dozvole da padnu Sovj v etima u ruke: “... te Ukraj a ince ... koji se vode kao ratni zaroblj l enici... ne treba smatrati dezerterima iz Crvene armij i e, jer oni su 1939. godine bili žitelj l i Polj l ske, a ne Rusij i e. Iz istog razloga se ne može zahtevati da se na osnovu sporazuma na Jalti staranj n e o nj n ima poveri sovj v etskim vl v astima jer taj a sporazum predviđa repatrij i aciju samo za one ruske građane koji su napustili sovj v etske teritorije posle 1927. godine ili za one pojedince koji su bili pripadnici Crvene armij i e.”10 Britanski Forin ofi f s je shvatio ovaj a izuzetno lukav a argument. Galicij i ski esesovci ne mogu da se izruče Sovj v etima, jer su nekada bili Polj l aci. S druge strane, ne mogu se izručiti Polj l skoj jer je Galicij i a sada deo Sovj v etskog Sav a eza. Bila je to "kv k aka 22" u vatikanskom izdanj n u, tako da je, po nj n oj, trebalo jednostav a no osloboditi sve ratne zločince iz Galicij i e i poveriti ih dobronamernom biskupu Bučku. Ali Amerikanci nisu hteli da odstupe.11 148
Prema sporazumu sa Jalte, ti nacisti moraj a u da se izruče Sovj v etima. Sedam dana kasnij i e pritisak se malo povećao tako što je nekadašnj n i Bučkov pretpostavlj l eni, biskup Bohačevski iz Pitsburga, poslao 25. av a gusta pismo generalu Džordžu Maršalu, šefu f štaba u Ministarstvu rata. Insistirao je da se svim Ukraj a incima u američkoj zoni da azil, da im Crveni krst pruži pomoć i da im se prizna pravo na organizovanj n e sopstvenih "dobrotvornih komiteta": “Ovi Ukraj a inci koji se vode kao Rusi ili Polj l aci žive u smrtnom strahu da će biti izručeni sovj v etskoj Rusij i i ili Polj l skoj. Izveštaj a i iz poluzvaničnih i privatnih izvora otkrivaj a u da se šire priče o tome kako sovj v etske vl v asti nemilosrdno, užasno, varvarski proganj n aj a u, hapse i ubij i aj a u Ukraj a ince, posebno intelektualce, sveštenike itd, zbog nj n ihovih verskih, socij i alnih i političkih uverenj n a, što znači da Ukraj a inci imaj a u razloga za strah i uznemirenost.”12 Nema sumnj n e da je većina ukraj a inskih izbeglica u Nemačkoj imala razloga za strah. Stalj l in je čak i sa ratnim zaroblj l enicima i l udima koji su poslati na prinudni rad postupao kao sa nacislj tičkim kolaboracionistima. Mnogi koji su se vratili masovno su pobij i eni, a ostali su otpremlj l eni u Sibir. Među galicij i skim esesovcima bilo je mnogo onih koji su služili u pokretnim odredima smrti u mestima kao što je Babi Jar, gde je za tri dana ubij i eno više od 100.000 Jevrej e a. Te ubice su zaista imale razloga za strah i uznemirenost.13 Ministarstvo rata je uputilo pismo biskupa Bohačevskog Stej et departmentu koji je nekoliko meseci kasnij i e poslao biskupu površan odgovor u kome se jednostav a no kaže da se "situacij i a onih koji su preostali razmatra s dužnom pažnj n om kako bi se izbegle nepotrebne teškoće".14 Tokom cele jeseni 1945. godine američka armij i a je nastav a ila da skuplj l a begunce iz Ukraj a ine i da ih vraća u Sovj v etski Sav a ez. Kao što se kasnij i e pokazalo, oni su bili među poslednj n ima koji su izručeni, jer je sve bilo spremno da nacisti dobij i u lep božićni poklon. Vatikan je 30. novembra 1945. godine uputio fo f rmalnu diplomatsku notu "u ime 2.000 ukraj a inskih izbeglica koje se nalaze u Štutgartu... Ove izbeglice smatraj a u da bi posle repatrij i acij i e sko149
ro sasvim sigurno bili izloženi deportacij i i, fi f zičkim i duhovnim torturama, pa čak i smrti strelj l anj n em... Imaj a ući u vidu uverav a an a koja su nedav nj a no pružena mađarskim izbeglicama da neće doživeti repatrij i acij i u protiv svoje volj l e, veruj u e se da ima mesta za nadu da se ni sa Ukraj a incima neće postupiti drugačij i e".15 I opet su Amerikanci učtivo odbili Vatikan. Lj L udi o kojima je ovde reč bili su osumnj n ičeni za saradnj n u sa nacistima.16 Dve sedmice kasnij i e Vatikan se ponovo oglasio novom diplomatskom notom sa oznakom HITNO. Biskup Bučko se obratio direktno papi Pij i u XII. Vatikan je tvrdio da Amerikanci, uprkos svim uverav a anj n ima, i dalj l e prebacuj u u ukraj a inske zaroblj l enike Sovj v etima u Štutgart. Citiran je Bučkov apel upućen papi Pij i u XII i Amerikancima kojim se traži privremeno obustav avljanj n e izručen a da bi se zaroblj nj l enici, kako piše biskup Bučko, "pripremili za hrišćansku smrt". Bučko je takođe nav a eo da su u "Logoru za raselj l ena lica u Hanaj a u neke izbeglice izvršile samoubistvo, radij ie nego da budu izručene".17 Bučkova propagandna kampanj n a je bila efi f kasna. Pet sedmica kasnij i e, 23. januara 1946. godine, Stej e t department je izdao "novu direktivu" kojom su promenj n ena prav a ila u korist Ukrajinaca. Od toga trenutka mogli su da budu nasilno izručeni samo oni Ukraj a inci koji su posle 1939. bili građani Sovj v etskog Sav a eza. Ovim je izuzeta većina "polj l skih" Ukraj a inaca iz Galicij i e. Osim toga, Stej e t department će izručiti samo one "nepolj l ske" Ukraj a ince koji su zaroblj l eni u nemačkim unifo f rmama ili za koje postoje "valj l ani dokazi" da su svojom volj l om pružali pomoć i podršku nacistima.18 Nisu samo Amerikanci trpeli katolički pritisak. Kanadska vl v ada je nevolj l no dozvolila velečasnom Kušniru (Kushnir), koji je tobože došao u dobrotvornu misij i u, da poseti zaroblj l ene Ukrajince u zapadnoj okupacionoj zoni Nemačke. Ubrzo posle toga je velečasni Kušnir kao "predsednik Odbora" jedne političke grupe odlučno protestovao protiv politike nasilne repatrij i acij ie Ukraj a inaca i time zadao neočekivani, podmukli udarac vatikanskom Forin ofi f su.19 Vatikan je već postigao značaj a an kompromis za Ukraj a ince, ali je išao dalj l e i intervenisao i za pripadnike Vl V asovl vljeve armij i e.20 150
Amerikanci su, naime, odlučili da sve Ruse tretiraj a u u skladu sa prav a ilima koja su važila za Ukraj a ince, što je značilo da će biti izručeni. Ali tu su načinili grešku zbog koje će Zapad kasnij i e gorko zažaliti, jer ih je skupo koštala tokom hladnog rata. Vl V asovl vljeva armij i a u velikoj meri nij i e bila okalj l ana ratnim zločinima, što se nikako ne može reći za galicij i ske esesovce, od kojih su neki počinili zapanj n uj u uća zverstva. Jedan od naj a tragičnij i ih događaj a a posleratne epohe zbio se kada su američka i britanska vl v ada skupile desetine hilj l ada sitnih saradnika okupatora, ratnih zaroblj l enika i nevinih političkih izbeglica i nasilno ih predale sigurnoj smrti ili zaroblj l eništvu. Jedno kratko vreme je Zapad bio Stalj l inov saučesnik u nj n egovim a e ironičan posleratnim masakrima.21 Ono što celoj stvari daj prizvuk je da su protesti Vatikana pomogli samo zločincima da izbegnu kaznu. Zato su Ukraj a inci poverovali da su privilegovani štićenici Zapada i počeli su da traže američke vize.22 Promena u američkoj politici nij i e prošla nezapaženo. Ukrajinsko-američka liga je 25. juna 1946. godine napisala u svom pismu Stej e t departmentu: “Odlučno protestuj u emo protiv planova da se u našu zemlj lu dovedu lj l udi koji su sarađivali sa nemačkim fa f šistima u terorisan u ukraj nj a inskog, polj l skog i jevrej e skog stanovništva zapadne Ukraj a ine (ranij i e dela Polj l ske), ili koji su bili vojnici u SS divizij ii "Halychyna" (Galicij i a) i borili se protiv američke i britanske armij i e u Italij i i, ili lj l udi koji su pripadali naoružanim bandama i pomagali nemačkim fa f šistima u terorisanj n u i proganj n anj n u naroda u sav a ezničkim zemlj l ama. Oni su pomagali Nemcima u logorima smrti gde su uništav a ali ne samo Ukraj a ince, Polj l ake i Jevrej e e, već i građane Britanij i e, Francuske i Sjedinj n enih Držav a a.”23 Stej e t department je uzvratio da sav a ezničke vojne vl v asti strogo proverav a aj a u zaroblj l enike "u potrazi za ratnim zločincima, kv k islinzima i kolaboracionistima... sa cilj l em da se takv k e osobe eliminišu iz Centara za raselj l ena lica".24 Američka vl v ada još uvek je gaj a ila iluzij i e da nij i edan saradnik nacista neće izbeći kaznu. Britanci nisu više imali takv k e iluzij i e. Mada zvuči neverovatno, galicij i ski esesovci su se pune dve godine izležav a ali na suncu u britanskom logoru u Riminij i u. On151
da je Britancima iznenada sinula idej e a da bi mogli barem da izvrše proveru tih lj l udi, pre nego što predaj a u logor italij i anskoj v adi septembra 1947. godine. Tako su januara 1947. godine u vl Rimini stigli brigadni general Ficroj Meklin (Fitzroy Maclean) i n egov pomoćnik da provere da li u logoru ima nepoželj nj l nih osoba.25 Provera je bila površna. Ispitano je samo 200 od 8.272 lj l udi. Ekipa je koristila logoraše za prevođenj n e u toku provere, nij ie obav avljeno unakrsno ispitivanj n e, sve u svemu, od Ukraj a inaca se samo tražilo da sami ispričaj a u gde su bili u toku Drugog svetskog rata. Ekipa brigadnog generala Meklina je vedro priznala da su "sami Ukraj a inci ispričali celokupnu kratku istorij i u divizij i e, a mi sami nismo raspolagali nikakv k im info f rmacij i ama na osnovu kojih bismo proverav a ali nj n ihove iskaze".26 Ukraj a inski ofi f ciri su namerno izneli pogrešan redosled borbi koje su vodili i tvrdili su da je nj n ihova jedinica Prva ukraj a inska divizij i a Vermahta koja je imala relativno dobru reputacij i u. Kontrolna ekipa je primetila: "Neki od istinskih zločinaca... ako ih ovde uopšte ima, možda se skrivaj a u u ovim naizgled bezopasnim jedinicama, ali taj a rizik moramo da prihvatimo".27 Britanska istraga je, naime, kasnila već mesecima. "Ako želimo da ovaj a posao zav a ršimo, moramo, a po mom mišlj l enj n u i možemo, da pretpostav a imo da su ti lj l udi zaista onakv k i kakv k i tvrde da su, i da su radili ono što kažu da su radili" napisao je Meklin.28 Brigadni general Meklin se suočio sa jednim malim problemom kada su neki zaroblj l enici počeli da pričaj a u o svom rangu u galicij i skom SS-u. Ali takv k a priznanj n a nisu mnogo uznemirila britanske kontrolore. Zaroblj l enici su se sigurno zbunili i malo pogrešili. "Ne vidim ništa sumnj n ivo u tome što neki od zaroblj l enika ne znaj a u tačno u kojoj jedinici su bili... međutim, izgleda da su neki prošli esesovsku obuku".29 Britanci su se radij i e držali izmišl enog pokrića da se radi o jedinici Vermahta, čak i kada su bili lj suočeni sa suprotnim dokazima koje su dav a ali sami zaroblj l enici. Kontrolorima je već bilo nešto malo teže kada su zaroblj l enici, uprkos diskretnim opomenama, uporno tvrdili da je "većina dobrovolj l no pristupila nemačkim oružanim snagama i borila se protiv naših sav a eznika". Kako bi ih ovakav a iskaz svrstao u one 152
koji podležu izručivanj n u Sovj v etima, kontrolori su pretpostav a ili da zatvorenici nisu mislili da kažu da su bili "dobrovolj l ci" u pravom smislu te reči.30 Nij i edan zaroblj l enik nij i e bio toliko glup da prizna ratne zločine, tako da nij i e otkriven ni jedan ratni zločinac. Uprkos primedbi svog pomoćnika da bi temelj l na provera svake osobe u tom logoru zahtevala više meseci, Meklin je u fe f bruaru obav a estio Forin ofi f s da će nj n egova istraga u Riminij i u biti okončana već sredinom marta.31 Bila je to "dobra vest" za Forin ofi f s, koji se nadao da će izbeći neprij i atnosti koje prirodno prate svaku temelj l itu istragu.32 Vest da su mnogi priznali da su dobrovolj l no služili pod Trećim raj ahom bila je veoma neprij i atna. Britanci su se ponadali da bi problem nestao ako bi jednostav a no nestali i ti zaroblj l enici koji samo stvaraj a u probleme i učtivo su primetili: "Verovatno će se ta gomila kv k islinga smanj n iti zahvalj l uj u ući manj n ku čuvara koji bi i e trebalo da brinu. sprečili nj n ihovo bekstvo".33 Ali za to nij U leto 1945. godine je jedna sovj v etska ekipa došla u kratku posetu Ukraj a incima i identifi f kovala "malu grupu fa f šista" na vodećim položaj a ima. Jedanaestorica su "na zahtev sovj v etske misij ie uklonj n eni, ali su im kasnij i e britanske vl v asti dozvolile povratak".34 To je jedan od retkih primera kada su nacistički begunci sami hteli da se vrate u "zaroblj l enički logor". Tako je izgledala internacij i a pod Britancima u Italij i i. Logor u Riminij i u je bio ozloglašen među američkim kontraobav a eštaj a cima zbog lakoće s kojom su zaroblj l enici dolazili i odlazili iz nj n ega po svojoj volj l i.35 Ukraj a inci su uživali pod britanskim staratelj l stvom i nisu imali nameru da ga napuste. Brigadni general Meklin, koji je gaj a io iskrene simpatij i e prema ovim momcima,36 pitao je Forin ofi f s kako da zaštiti Ukraj a ince i da spreči da oni padnu u ruke Sovj v etima u trenutku kada italij i anska vl v ada bude preuzela logor. Bez obzira na sva objašnj n enj n a, Ukraj a inci su ipak bili zaroblj l eni u nemačkim unifo f rmama i već su priznali da su se dobrovolj l no prij i av a ili da se bore za naciste. "U takv k im okolnostima izgleda da je jedino moguće rešenj n e da ih sklonimo iz Italij i e pre ratifi f kacij i e Sporazuma i prebacimo u britansku zonu gde bi mogli da budu dalj l e ispitivani, ako to bude neophodno", pisao je Maklin.37 153
Forin ofi f s se podelio oko ovog predloga. Mala većina se zalagala da se cela galicij i ska SS divizij i a dovede u Britanij i u i tu zadrži dok se stvari ne reše.38 Neke birokrate su se tome žustro usprotivile tvrdeći da je taj a plan samo mlak izgovor da se zaobiđu obaveze preuzete na Jalti.39 Drugi su govorili da treba pomoći onima koji su se borili na strani Britanaca, a ne i onima koji su se borili za Nemce.40 Britanci su u to vreme saosećali sa svakim ko je za sebe tvrdio da je antikomunista. Zato je, bez obzira na nemilosrdnu istinu o galicij i skoj jedinici, ipak odlučeno da Ukraj a ince pod britanskim staratelj l stvom treba prebaciti na sigurno tle, u Britanij i u.41 Međutim, ostao je u rukama Amerikanaca još veliki broj ukrajinskih kolaboracionista. Tada je pokušaj a da se galicij i ski esesovci predstav a e kao "borci za slobodu" poprimio međunarodne razmere. Februara 1947. godine je Ukraj a inski komitet Kanade velečasnog Kušnira ponovo zadao jedan podmukli udarac, ovog puta Držav a nom sekretaru SAD, tvrdnj n om da je "izručivanj n e tih momaka u ruke Sovj v etima isto što i potpisivanj n e smrtne presude bez suđenj n a. Obraćamo se vama i vašoj vl v adi da intervenišete u 42 ime prav a de". Maj a a meseca je kardinal Spelman (Spellman) iz Nj N uj u orka postao osoba kojoj se upućuj u u preklinj n anj n a. On je primio peticij iu koju je potpisalo 5.000 Ukraj a inaca iz Salcburga, u američkoj okupacionoj zoni Austrij i e, i odmah je uputio Nacionalnoj katoličkoj konfe f rencij i i za humanitarne aktivnosti, organizacij i i ne malog političkog značaj a a, koja je, opet, predala peticij i u dalj l e, Stej e t departmentu.43 Ta peticij i a je označila veliku prekretnicu u propagandnoj taktici ukraj a inskih emigranata. Po prvi put su prešli u ofa f nzivu i počeli da tvrde da Sovj v eti lažno optužuj u u mnoge Ukraj a ince za ratne zločine samo zato što su ovi podržav a ali Banderin ilegalni antikomunistički pokret koji još uvek vodi rat iza gv g ozdene zav a ese: “Iz novinskih izveštaj a a agencij i a ‘Asošij i eted pres’ i ‘Dana-Rojter’ od 12. maj a a 1947. godine, saznali smo da su... SSSR, Polj l ska i Čehoslovačka potpisale Ugovor o sav a ezu protiv partizanske grupe, takozvane Ukraj a inske ustaničke armij i e (UPA P ) ... svakodnev154
no u štampi nalazimo sve više izveštaj a a o teškim borbama na granicama pomenutih zemalj l a uz upotrebu teškog naoružanj n a, artilj l erij i e, vazduhoplovstva i padobranskih jedinica... Sve ovo se dešav a a na drugu godišnj n icu prestanka svih vojnih aktivnosti u Evropi... Zvanična štampa pomenutih zemalj l a nalazi samo jedan naziv za ove jedinice - ‘banditi’. Mi znamo, vaša preuzvišenosti, da su u redovima tih takozvanih ‘bandita’ i mnogi sveštenici... mi znamo da su vam poznate mnoge strašne činj n enice o proganj n anj n u grkokatoličke crkv k e na teritorij i i zapadne Ukraj a ine. Celom svetu je poznato da je sedam naših biskupa bačeno u zatvor gde su ili umrli ili su mučeni u naj a strašnij i im okolnostima.44 Do leta 1947. godine britanska vl v ada je privela kraj a u svoje napore da zaštiti ukraj a inske "borce za slobodu". Taj a potez nij ie izmakao pažnj n i svetske štampe: "Galicij i ska divizij i a" u Britanij i i ... Depeša iz Rima komentariše izj z av a u g. Hektora Maknila (Hector McNeil), britanskog držav a nog ministra, o Hitlerovoj takozvanoj ‘Galicij i skoj divizij i i’, čij i ih je 8.000 pripadnika dovedeno u Britanij i u iz Italij i e. G. Maknil tvrdi da je sovj v etska komisij i a uzela učešće u proverav a anj n u ovih 8.000 l udi iz zapadne Ukraj lj a ine i da među nj n ima nisu otkriveni ratni zločinci. Ova izj z av a a izazvala je veliko iznenađenj n e u novinarskim krugovima u Rimu jer je ‘Galicij i ska divizij i a’ spadala u fo f rmacij i e SSa i bila ozloglašena zbog svoje surovosti. Nikakv k i sovj v etski predstav a nici nisu učestvovali u proveri tih 8.000 lj l udi jer su britanske vojne vl v asti uvek dav a ale negativan odgovor kad god su im se sovj v etski predstav a nici obraćali u vezi sa tim predmetom. Izj z av a a 45 g. Maknila ima jasnu nameru da obmane jav a no mnj n enj n e.” Forin ofi f s je blago ukoren od strane Feliksa Verta (Felix Wi W rth) iz Asocij i acij i e stranih novinara u Britanij i i, koja je očigledno shvatila da je zbog žurbe da se Ukraj a inci što pre evakuišu obav avljena veoma površna kontrola tih lj l udi: “Bilo bi interesantno ustanoviti pažlj l ivom istragom da li bi se neki od tih lj l udi mogli svrstati u ratne zločince... U celini se malo zna o užasnoj ulozi koju su Ukraj a inci, kao verne i aktivne sluge Nemaca, imali u pokolj l u Jevrej e a u Lav a ovu i drugim gradovima tog dela sveta, kao i u fa f brikama smrti širom istočne Evrope. 155
Ozloglašena ukraj a inska SS divizij i a ‘Galizien’ i druge ukraj a inske fformacij i e nose punu odgovornost za većinu monstruoznih zločina koji su se tamo odigrali. Bez obzira na naš spor sa Rusima, sav a est civilizacij i e nam sigurno ne bi mogla dozvoliti da te lj l ude proglasimo za nevine političke izbeglice sve dok sa sigurnošću ne ustanovimo da oni nisu odgovorni za zločine koji neosvećeni vapij i u do neba.”46 Da li je Maknil doveo britanski parlament u zabludu? Zar nij ie obav avljena efi f kasna provera? Četrdeset godina kasnij i e, 1988. godine, Britanski svepartij i ski parlamentarni komitet utvrdio je da galicij i ski esesovci nisu prošli čak ni kroz minimalnu proveru koja je obav a ezna pri normalnom uselj l av a anj n u u Britanij i u, a kamoli rigoroznu proveru obećanu 1947. godine.47 U to vreme su data zvanična uverav a anj n a da će se obav a iti dalj l e iscrpne provere i objašnj n eno je da su Ukraj a inci dovedeni u Britanij i u samo zato "da bi se onemogućilo bežanj n e onih koji imaj a u sumnj n iv ratni dosij i e".48 V lij Vi i am Vi V lkinson (Wi W lliam Wi W lkinson) iz Forin ofi f sa uporno je tvrdio da "nij i e verovatno da će se među nj n ima naći neki ratni zločinac".49 Možda je znao da ih niko i ne traži. U svojim mnogobrojnim memorandumima Vi V lkinson je insistirao da su Ukraj a inci već prošli kontrolu brigadira Meklina u Riminij i u.50 Na nesreću, i Meklin i Vi V lkinson su se oslanj n ali na izj z av a e samih zaroblj l enika. Pokriće u vidu priče "nikad u SS-u" brzo su opovrgli sami Ukraj a inci. Do 1947. godine je u Britanij i u došlo tako mnogo Ukraj a inaca da su počeli da drže svoje skupove. Februara 1947. godine je održana četvrta konvencij i a Ukraj a inske unij i e u Vestminsterskoj katedrali. Osim kardinala Grifi f na (Griff ffin) prisustvovao je i sveštenik Josefa f t Jan (Josephat Jean) kao predstav a nik katolika unij i ata. Prema izveštaj a ima sa konvencij i e, "Unij i a očekuj u e veliki porast broja članova u bliskoj budućnosti kada lj l udi iz SS divizij ie ‘Galiz i ien’, koji su do sada bili ratni zaroblj l enici, postanu slobodni radnici".51 Ovim je raspršeno pokriće u vidu priče da su oni samo bili deo Vermahta. Osim toga, Ukraj a inci su ovim odali taj a nu da se Forin ofi f s sprema da tiho oslobodi ratne zaroblj l enike i da im da 156
status građana. Vapaj a koji je posle ovoga odj d eknuo u štampi morao je da dovede do poštene istrage. Umesto toga, Vi V lkinson je napisao intimnu poruku “Dragom Garelonu”, vođi Ukraj a inske unij i e i potpisao se kao "Vi V li". Izgrdio je svog prij i atelj l a zbog objav avljivanj n a neugodne istine: “Siguran sam da ćeš se složiti sa mnom da je sasvim nepoželj l no da se jav a no daj a u takv k e izj z av a e koje mogu da izazovu utisak da se esesovcima dozvolj l av a a da se nastane u Uj U edinj n enom Kralj l evstvu, jer se buduća sudbina tih lj l udi još uvek razmatra. Bio bih ti zahvalan ako bi se ovo pitanj n e ubuduće tretiralo s diskrecij i om.”52 Umesto da drži jezik za zubima, Garelon je poslao Vi V lij i u memorandum u kome se iznosi priznanj n e koje još više zaprepašćuj u e: svako je morao da "potpiše molbu u kojoj izj z av avljuj u e da se dobrovolj l no prij i avlj l uj u e da služi u Galicij i skoj divizij i i".53 Ovo Garelonovo priznanj n e je bilo u suprotnosti s Meklinovom izj z av a om da su ti lj l udi bili regrutovani protiv svoje volj l e. Osim toga je značilo da se oni mogu legalno smatrati izbeglicama.54 Pošto je tako sam onemogućio svojim lj l udima da uživaj a u status raselj l enih lica, Garelon je ustvrdio da nj n ihovo dobrovolj l no a u kraj a eva, nij i e to prvi put da služenj n e Raj a hu nij i e važno.55 Na kraj Britanci krše propise ove vrste: “Jugosloveni koji su sačinj n av a ali sličnu jedinicu od 12.000 lj l udi prebačeni su u britansku zonu u isto vreme kada su Ukraj a inci prebačeni u UK, pre godinu dana. Svi su oslobođeni u britanskoj zoni i stekli status ‘raselj l enih lica’.”56 Izgleda da je "Dragi Garelon" dovodio Forin ofi f s u neugodnu situacij i u. Ukraj a inci su očigledno znali previše o tome kako Britanci štite druge bivše fa f šiste i mogli su da izazovu još veći jav a ni skandal. Međutim, Forin ofi f s je odbio Garelonov poziv da "jav a no pohvali Ukraj a insku ustaničku armij i u".57 Potaj a no pripremanj n e plana o naselj l av a anj n u ukraj a inskih esesovaca u nekoj drugoj zemlj l i je ubrzano. Maj a a 1948. godine Vi V lkinson je zatražio od britanskog Kabineta da prenebregne odredbe Sporazuma sa Jalte koje se odnose na nasilnu repatrij i acij i u Sovj v eta što bi "bilo dobro jer bi se time naša politika prema sovj v etskim nacionalistima usaglasila 157
sa politikom koju imamo prema Jugoslovenima i drugima".58 Hladni rat se razbuktav a ao i svaki neprij i atelj l britanskog neprij i atelj l a sada je postaj a ao prij i atelj l . Bez obzira što je možda bilo pohvalno to što je vl v ada odbila da izruči lj l ude kako ne bi bili masovno pogublj l eni, nij i e za pohvalu činj n enica da britanska vl v ada nij ie ni pokušala da se pozabav a i dosadnim problemom eventualnog prisustva ratnih zločinaca na nj n enoj sopstvenoj teritorij i i. Čak i pošto je sovj v etski ambasador podneo spisak 124 ofi f cira galicij i ske SS divizij i e, za kojima je raspisana poternica kao za ratnim zločincima, Vi V lkinson je napisao: "Mislim da u ovom trenutku nij ie potrebna temelj l na provera".59 Umesto toga, predložio je da se Forin ofi f s osloni na rezultate prethodne, nezadovolj l av a aj a uće Meklinove provere.60 Na nesreću, Ministarstvo unutrašnj n ih poslova se nij i e dalo tako lako prevariti. Ono se obratilo američkoj obav a eštaj a noj službi u Nemačkoj. Amerikanci su već pre toga uhapsili jednog čoveka sa karakterističnom esesovskom tetovažom. I još gore od toga, američki cenzori su imali kopij i e pisama koja je uhapšeni razmenj n ivao sa prij i atelj l ima, esesovcima iz Galicij i e, koji se nalaze u 61 n ih poslova se ovo uopšte nij ie Britanij i i. Ministarstvu unutrašnj dopalo: “Verovatno bi ih dovelo u neprij i atnu situacij i u da toj 124-orici ofi f cira daj a u građanska prav a a, a da se kasnij i e otkrij i e da se radi o ratnim zločincima u naj a gorem smislu te reči, ili da imaj a u dosij ie kao esesovci.”62 Ministarstvo unutrašnj n ih poslova je predložilo "da se svi ti l udi vrate u Nemačku milom ili silom", što je užasnulo Forin lj ofi f s.63 Ta sugestij i a je spremno zapostav avljena u očekivanj n u predstojećih razgovora sa kanadskom vl v adom o prihvatanj n u ovih lj l udi kao doselj l enika,64 uprkos sumnj n ama britanskog Ministarstva unutrašnj n ih poslova da bi "neki od tih lj l udi mogli da budu ratni 65 zločinci". Očigledno je postojala ogromna razlika između prebacivanj n a esesovaca u Kanadu i dav a anj n a britanskog držav avljanstva takv k im lj l udima. Samo je privilegovana manj n ina u Forin ofi f su shvatala da su galicij i ski esesovci na strani Britanaca. Dobar deo ukraj a inske marionetske vl v ade već je bio regrutovan u Taj a nu obav a eštaj a nu služ158
bu.66 To nij i e bilo nespojivo s nj n ihovim nadzorima. Vođa ukrajinskih nacionalista Stefa f n Bandera je još pre rata radio za ovu službu. Posle poraza nacista 1945. godine, zabludeli sin je ponovo primlj l en u nj n eno okrilj l e. Bandera nij i e bio usamlj l en u tome. Manj n e od godinu dana kasnij i e, general Pav a el Šandruk, poslednj n i komandant galicij i skih esesovaca, našao se na spisku rukovodećih lj l udi organizacij ie Prometej e , koju su pre rata vodili Britanci, zatim su je preuzeli nacisti i naposletku povratila britanska služba SIS.67 Britanci nisu želeli kontrolu samo nad ukraj a inskim snagama otpora, već su hteli da udruže sve "borce za slobodu" i da osnuj u u masovni "Antibolj l ševički blok nacij i a" (A ( BN). U početku je ABN okuplj l ao samo fa f šiste iz OUN i nj n ihove severne susede, beloruske naciste.68 Bila je to šarena družina. Jaroslav a Stetsko je postao predsednik, Mikolaj a Abramčik potpredsednik, a Stanislav a Stankj k evič je bio sekretar.69 Stetsko se zakleo na večitu vernost Fireru usred pokolja Jevreja koji su počinili članovi OUN u Lavovu.70 Abramčik je za vreme rata bio nacistički ministar za obav a eštaj a nu 71 delatnost u marionetskoj vl v adi Belorusij i e. Stankj k evič je bio takav a zločinac da je Stetsko u poređenj n u sa nj n im izgledao kao dobričina. Opis nj n egovih gnusnih zverstav a a unet je u zapisnik Kongresa SAD.72 N egovo ime je nedugo zatim ponovo pomenuto u jav Nj a nosti kada je sovj v etski delegat ustao u Uj U edinj n enim nacij i ama i optužio Ameriku da krij i e Stankj k eviča, Banderu i druge "kv k islinge i izdaj anike" u sav a ezničkim okupacionim zonama Zapadne Nemačke.73 Stej e t department je porekao te optužbe, ali je Kontraobav a eštaj a ni korpus Armij i e SAD pokrenuo istragu u Nemačkoj. Stankj k evič je uhapšen, ali je ubrzo pušten na slobodu, pošto je objasnio Amerikancima o čemu je reč. Naime, britanska obav a eštaj a na služba je mudro smestila štab ABN-a u američku okupacionu zonu, zaj a edno sa Banderom i ostalim vodećim nacistima pomenutim u Uj U edinj n enim nacij i ama. CIC je bio ogorčen zbog britanskog postupka. CIC je prethodno ponudio Banderine usluge Amerikancima, ali su ovi tu ponudu odbili.74 Jedno je pomagati Britancima taj a no, a sasvim drugo 159
biti jav a no optužen zbog regrutovanj n a ozloglašenih ratnih zločinaca. Umesto da svoje agente-naciste drže u svojoj okupacionoj zoni, Britanci su ih cinično posadili u Minhen i tako izložili Amerikance eventualnim napadima u slučaj a u da stvar izađe na videlo. Amerikanci su u samoodbrani promenili oznaku na Banderinom dosij i eu sa strogo g poverlj l ivo na poverlj l ivo kao uvod u kasnij i e obelodanj n ivanj n e istine.75 Ministarstvo rata je zatražilo dozvolu od Stej e t departmenta da izda saopštenj n e za štampu da Amerika ne štiti ratne zločince i da će odmah uhapsiti Banderu a predako ga nađe u svojoj okupacionoj zoni u Nemačkoj.76 Taj log je odmah odbacio Džek D. Nil (Jack D. Neal), šef Odelj l enj n a za odnose sa inostranstvom u Stej e t departmentu. Ovo odelj l enj n e se bav a ilo obav a eštaj a nim vezama sa Britancima. Nil je izj z av a io da "savetuj u e da se ne objav avljuj u e nikakv k o saopštenj n e za štampu o tom predmetu" jer se u tom saopštenj n u "nagoveštav a a spremnost za 77 i e je drugi hapšenj n e" Bandere, ako bi ovaj a bio otkriven. Kasnij šef špij i una u Stej e t departmentu priznao prav a i razlog zašto je britanska zaštita ukraj a inskih nacista skrivana od očij i u jav a nosti. I sami Amerikanci su pokušav a ali da sa nj n ima sklope posao iza leđa Britancima. Od 1946. godine je vođstvo ukraj a inskih nacista bilo “neprekidno onemogućav a ano da u punoj meri sarađuj u e sa predstav a nicima američke obav a eštaj a ne službe u Nemačkoj prvenstveno zbog cene koju je za punu saradnj n u zahtevao Stefa f n Bandera u smislu političkog priznav a anj n a i dav a anj n a takv k ih garancij i a nj n egovoj grupi kakv k e ni jedan Amerikanac u Nemačkoj nij ie mogao da im pruži... Američke vl v asti su prvi put obratile pažnj nu na ovu mogućnost kada su Rusi zatražili ekstradicij i u Bandere i mnogih drugih ukraj a inskih nacionalista, kao ratnih zločinaca. Na sreću, pokušaj a otkrivanj n a ovih Ukraj a inaca antisovj v eta onemogućilo je nekoliko dalekovidih Amerikanaca koji su upozorili tražena lica da se sakrij i u.”78 U izveštaj a u se zaklj l učuj u e da, iako ti Ukraj a inci ne rade za Amerikance, "ne bi išlo posebno u prilog Sjedinj n enim Držav a ama da takv k u grupu odbace". Shodno tome, Stej e t department je priznao da "američki zvaničnici u Nemačkoj nikada nisu ozbilj l no poku79 šali da razbij i u tu grupu". Amerikanci su tiho oslobodili svoje zaroblj l ene galicij i ske esesovce i posmatrali kako se zadovolj l no 160
vraćaj a u u britansku zonu ili se polako utapaj a u u izbegličku populacij i u u nj n ihovoj zoni. Širom Nemačke su ukraj a inski esesovci počeli da primaj a u sledovanj n a u hrani kao "žrtve nacističke opresij i e".80 Optužbe u Uj U edinj n enim nacij i ama su brzo zaborav avljene. Ali Simon Vi V zental nij i e mogao da zaborav a i čoveka koji je bio organizator nacista u Galicij i i, SS Brig igadef eführe r ra r Dr Ota Gustav a a Vehtera: “Vi V deo sam ga početkom 1942. godine u getu u Lav a ovu. Lično je komandovao tog 15. av a gusta 1942. godine kada je odvojeno 4.000 starij i ih lj l udi i odvedeno na železničku stanicu. Među nj n i81 ma je bila i moja maj a ka.” V zental očigledno nij Vi i e znao za vezu između Vatikana i britanske obav a eštaj a ne službe. Mislio je da je “Vehter pobegao posle rata uz pomoć organizacij i e ODESA i našao utočište u verskom zav a odu u Rimu kod slovačkih sveštenika koji nisu znali nj n egov identitet... Vehter se 1949. godine ozbilj l no razboleo i očekivalo se da će uskoro umreti. Otkrio je lj l udima u Rimu svoj identitet i zatražio sveštenika. Pričestio ga je biskup Hudal.”82 V zental je ispričao kraj Vi a ove priče u jednom intervj v uu. Zapadnonemački tužioci su pozvali Hudala da se pojav a i kao svedok na procesu koji se ticao galicij i ske SS divizij i e. Hudal je pod zakletvom priznao da je Vehter osoba koja je živela u Vatikanu prerušena u "sveštenika Ota Raj a nharta". Hudalu je očigledno bilo neprij i atno, ali, rekao je, nij i e on taj a koji odlučuj u e o politici Vatikana.83 Međutim, Vi V zental je u svojim memoarima napisao da je "jedan austrij i ski aristokrata, koji mi je povremeno pomagao, zamolio biskupa Hudala da mu omogući uvid u Vehterov dosij i e. Biskup je odbio".84 Pretpostav avlja se da Vatikan još uvek čuva arhivske podatke o galicij i skoj SS jedinici. Ali Vi V zental nij i e znao da su Ukraj a inci imali mnogo moćnij i e zaštitnike od biskupa Hudala. Sam papa je učestvovao u pregovorima o pružanj n u utočišta ukraj a inskim esesovcima. Pred kraj a rata je “... general Pav avlo Šandruk, vođa Ukraj a inskog oslobodilačkog komiteta koji je fo f rmiran pod pokrovitelj l stvom nacista, stupio u 161
kontakt sa nadbiskupom Ivanom Bučkom, visokim prelatom u Rimu, koji je bio specij i alista Svete Stolice za Ukraj a inu... Šandruk se nadao da bi nadbiskup Bučko mogao da prenese lično papi generalovu molbu za milost u ime nj n egovih lj l udi. ‘Nadbiskup Ivan (Bučko) je brzo odgovorio na moje pismo i obav a estio me da je već posetio divizij i u’, prisećao se kasnij i e Šandruk. ‘U posebnoj audij i encij i i (u toku noći) nadbiskup je molio N egovu svetost papu Pij Nj i a XII da posreduj u e ... rezultat posredovanj n a Nj N egove svetosti je bio taj a da su vojnici iz divizij i e tretirani kao obični zatvorenici, a bolj l ševičkim agentima je bilo zabranj n eno da ih obilaze.’ ... Do proleća 1946. godine Šandruk je uz pomoć nadbiskupa Bučka i Ukraj a inskog komiteta za pružanj ne pomoći iz Velike Britanij i e uredio sa britanskom vl v adom da ukrajinski SS veterani smešteni u Riminij i u dobij i u emigrantski status ‘slobodnih doselj l enika’ i da im britanska vl v ada pomogne da se nastane u Kanadi, Australij i i i drugim zemlj l ama Komonvelta.”85 U jednom dokumentu s kog je skinuta oznaka poverlj l ivo američka obav a eštaj a na služba je nav a ela spisak istaknutih vođa Intermarij i uma. Kao što je već rečeno, ukraj a inski delegat je bio uprav a o biskup Bučko, spasilac galicij i skih esesovaca, agent britanskog SIS-a.86 Bučko nij i e bio jedini prelat koji je služio dva gospodara. Intermarij i um je bio pun sveštenika, monaha i braće redovnika ukl učuj lj u ući jezuite, benediktince i fr f anj n evce. Imali su štamparsku mašinu za izradu fa f lsifi f kovanih isprav a a, uprav avljali su mrežom samostana koji su služili kao skloništa, prali su prlj l av a i novac i, što je možda naj a važnij i e, organizovali su vrlo efi f kasne propagandne kampanj n e koje su išle u prilog britanskim interesima. Od Križara do OUN, od Baltika do Crnog mora, katolički sveštenici poput Draganovića i Bučka vodili su špij i unsku mrežu. Forin ofi f s je imao mnogo neugodnosti zato što se trudio da Vatikanska mreža ostane neotkrivena. S jedne strane je vl v ada N egovog veličanstva dala veoma plemenitu (kasnij Nj i e se pokazalo i veoma nezgodnu) izj z av a u u vezi sa obav a ezom Britanij i e da otkriva nacističke ratne zločince. S druge strane je, pak, bio Vatikan sa naj a većom obav a eštaj a nom mrežom u istočnoj Evropi koja bi znatno pomogla Britanij i i da tamo uspostav a i svoju interesnu 162
sfe f ru ili da barem oživi veze sa desetinama nacionalističkih organizacij i a koje su posle poraza nacista uprav a o od Vatikana potražile spas. Plemeniti ideali su brzo ustuknuli pred mogućnošću regrutovanj n a istočnoevropskih nacista. Ukraj a inski nacisti su bili poslednj n a veća grupa koja je krišom prebačena direktno preko britanske teritorij i e. Uz pomoć biskupa Bučka, Šandruk se dogovorio o evakuacij i i galicij i skih esesovaca u Kanadu i Australij i u. Britancima se odužio na taj a način što je preuzeo vođstvo nad grupom Prometej e . Grupa je, da bi sve imalo demokratski prizvuk, promenila ime u "Liga atlantske povelj le Prometej e ". Ali je, bez obzira na ime, to ostala ona ista parav a an grupa koju je kontrolisao šef SIS-a ser Stj t uart Menzis, grupa koja je prišla SS-u, a zatim se vratila Britancima. Propagandna moć Prometej e a je do 1946. godine bila već skoro sasvim spremna za borbu protiv komunista.87 Direktno krij i umčarenj n e većeg broja nacista postalo je rizično za Britanij i u. Ne samo što se Parlament zainteresovao za prav a u prirodu galicij i ske SS jedinice već je i obav a eštaj a na služba SAD počela da uviđa da je Prometej e slabo maskirani britanski pokušaj a ponovnog naoružav a anj n a ukraj a inskih nacista pod maskom Polj l ske armij i e generala Andersa u Italij i i.88 Osim toga, ta maska je bila pomalo preterana. Andersove snage su primile begunce iz beloruske SS divizij i e Belarus i Ukraj a ince, tako da su nj n ihovi logori bili prepuni. Vatikan je bio velikodušan, ali u nj n egovim samostanima nij i e bilo dovolj l no prostora za nove regrute. Kako je predstojalo povl v ačenj n e sav a eznika iz Italij i e, nešto se moralo učiniti sa preostalim nacistima do tog dana 1947. godine, kada će Italij i ani možda morati da ih izruče kao ratne zločince. Približav a anj n e dana kada će Italij i ani ponovo preuzeti kontrolu nad svojom teritorij i om uticalo je da više britanskih diplomata meka srca zauzme odlučnij i i stav a . Čak su i Pav a elićeve ustaše osetile blagotvorni efe f kat ukraj a inskog talasa. Još u maj a u 1947. godine Forin ofi f s je prebacivao Vatikanu zbog pružanj n a zaštite ustašama: “Bilo bi mi drago ako biste ukazali Držav a nom sekretarij i atu (Vatikana) da su one osobe koje su aktivno radile za Pav a elićevu 163
ustašku vl v adu podržav a ale i odobrav a ale jedan režim koji se izrugivao principima humanosti i praštao svireposti kakv k e nisu zabeležene ni u jednom periodu lj l udske istorij i e.”89 Već u novembru, Forin ofi f s je sasvim promenio svoj stav a . Umesto da kritikuj u e Vatikan, diskretno je tražio pomoć da se ustaše krišom prebace izvan Italij i e: “Vl V ada Nj N egovog veličanstva se obratila Vatikanu molbom da pomogne pri prebacivanj n u ‘sivih’ u Južnu Ameriku bez obzira na to što jugoslovenska vl v ada traži nj n ihovo izručenj n e.”90 Iako je upotreblj l ena šifr f ovana reč, nema sumnj n e da su begunci u stvari nacisti za kojima se traga. Reč "sivi" koristili su zapadni Sav a eznici da označe saradnike nacista. Reč "crni" je označav a ala ratne zločince za koje postoji zahtev za ekstradicij i u. "Beli" su bili žrtve nacističke opresij i e - Jevrej e i, lj l udi odvedeni na prinudni rad, logoraši itd. "Beli" nisu morali da putuj u u krišom jer im je Međunarodna organizacij i a za pomoć izbeglicama davala isprav a e i sredstva za legalno nastanj n ivanj n e. Samo je "crnima" i "sivima" bila potrebna pomoć Vatikana da bi napustili zemlj l u. Oni su bili ilegalni doselj l enici. Da bi pomogli Vatikanu, Britanci su promenili prav a ila i oko 4.000 "crnih" svrstali u "sive", što je veoma razgnevilo brigadira Meklina koji je za vreme rata bio u Jugoslav a ij i i. I dok su mu Ukraj a inci bili simpatični, prema hrvatskim ustašama je gaj a io fa f natičnu mržnj n u. Bio je veoma rigorozan kada je kontrolisao jugoslovenske naciste. Ovog puta se nij i e oslanj n ao na izmišlj l ene priče samih zaroblj l enika. Znao je, i to iz prve ruke, šta su radili Pav a elićevi sledbenici. Budući da je Meklin bio na čelu Kontrolne komisij i e, nj n egova tvrdoglav a ost je mogla da pokv k ari plan izvl v ačenj n a nacista iz Italij i e. A još gore je bilo to što je Meklin počeo da uviđa da nj n egovi pretpostav avljeni doturaj a u strogo poverlj l ive izveštaj a e o radu komisij i e svešteniku Draganoviću, koji onda upozorav a a ustaše da se sklone pre hapšenj n a. Dobri brigadir je postao preterano sumn ičav nj a . Rešenj n e je bilo jednostav a no: Meklinu treba doskočiti na taj a način što će za celu stvar biti zadužen neko sa većim ovl v ašćen ima od nj nj n ega. Za to je uvek bilo na raspolaganj n u dosta prij i atelj l ski nastrojenih Amerikanaca, spremnih da pomognu. 164
Juna 1942. godine američka i britanska vl v ada izdale su strogo poverlj l ivi dokument poznat pod oznakom FAN 757. U nj n emu su se složile da ubuduće kontrolu nad nacistima vrši Zaj a ednički istražni komitet. Italij i a je, na kraj a u kraj a eva, zaj a ednički problem sav a eznika, pa prema tome niko ne bi mogao da prigovori zbog učešća Amerikanaca u postupku kontrole. Sve je delovalo tako nevino. A u stvarnosti, koju ilustruj u u telegrami Stej e t departmenta, sve je bilo cinična igra kojom se prikrivalo da Vatikan krišom prebacuj u e takozvane "sive" naciste u Argentinu, pre nego što dođu pod udar kontrole. Sredinom 1947. godine oni Amerikanci koji su u ovo bili umešani koristili su vojne kanale za svoje strogo poverlj l ive poruke, kako bi se izbeglo da se otkrij i e ovaj a sporazum između Britanij i e i Vatikana. Politički sav a etnik SAD u Leghornu u Italij i i je 7. juna 1947. godine obav a estio Stej e t department: “Razgovarao sam o dokumentu FAN 757 sa britanskim kolegom. Podrazumeva se da će kontrolori dati Vatikanu imena i podatke onih osoba koje su neprihvatlj l ive za kontrolu. Izgleda moguće da se kao rezultat ovog aranžmana desi da u Argentinu prebacimo veliki broj osoba (koje bi se na kontroli pokazale kao ‘crne’ ili ‘sive’). Da bi se izbegli mogući nesporazumi i zbrka, veruj u em da bi trebalo jasno utvrditi da li se moraj a u kontrolisati svi neprihvatlj l ivi... ili samo oni koje Argentinci odbij i u da prime... ova druga alternativa bi znatno smanj n ila obim posla... i rešila bi problem načina tretiranj n a sivih.”91 Stej e t department SAD nij i e mogao da prihvati da se ratni zločinci svrstani u kategorij i u "crnih" šalj l u preko vatikanskog Pacovskog kanala: “Takv k a akcij i a može da se preduzme samo za bele i sive, s tim što je za sive bolj l e da se to obav a i pre fo f rmalnog svrstav a anj n a, kako bi im se olakšao odlazak.”92 Celokupna prepiska FAN 757 (polovina smeštena u Londonu, ostatak u Vašingtonu) razotkriva diplomatij i u kao saučesnika Vatikana u spašav a anj n u nacista. Kontrola je bila jedna velika fa f rsa. Nacisti su žurno poverav a ani Vatikanu pre nego što bi i "fo f rmalno bili proglašeni za naciste". Iako Vatikan ponekad nij ie znao prav a u istinu o ratnoj prošlosti putnika, dosij i ei pokazuj u u da 165
su zvaničnici Vatikana svesno pomagali zapadu da prokrij i umčari poznate nacističke kolaboracioniste. Poslednj n i nacisti su pošli na dugačko putovanj n e u slobodu iz Rima. Otišli su iz Italij i e pre povl v ačenj n a sav a eznika. Tako je izbegnuta izuzetno neugodna situacij i a. Povećao se broj "boraca za slobodu" protiv komunizma. Diplomate u Londonu, Vašingtonu i Vatikanu obav a ile su svoj posao izuzetno dobro. Svi oni snose svoj deo krivice za ono što je usledilo u toku hladnog rata. Do povl v ačenj n a sav a eznika iz Italij i e Britanci su već dobro odmakli u poslu udruživanj n a svih parav a an grupa koje su za vreme rata kontrolisali nacisti. Intermarij i um, Prometej e , Abramčikova f akcij fr i a i Banderin OUN su se uj u edinile u Antibolj l ševički blok N ihovi članovi su se raselili po celom svetu i nastanili u nacij i a.93 Nj prij i atelj l skim zapadnim zemlj l ama. Zapad nikada neće saznati ko su bili prav a i nacisti u tim grupama, a ko dvostruki agenti. Do 1947. godine je u Intermarij i umu otkriveno nekoliko komunista, što su Amerikanci saznali od Ferenca Vaj a te, koji je bio veza Vi Vlij i ama Gauena u nacističkoj Mađarskoj.94
166
Zaključak Mi ne tvrdimo da je ova priča o vatikanskim Pacovskim kanalima kompletna. Analiza arhivskih dosij i ea liči na pokušaj a da se na drvo sa kojeg je snažna oluj u a otrgla listove ti listovi vrate na one grane s kojih su otrgnuti. Nij i e nam bila namera da damo sliku jednog stabla, već da iscrtamo obrise ostataka jedne šume. Tamo gde je istorij i a iskorenila delove šume i naprav a ila provalij i e među narodima, nekada taj a ni dosij i ei iz raznih delova sveta ukazuj u u kojim putem je protutnj n ala kataklizma koja je te provalij i e stvorila. Trag upropašćenih poduhvata i prikrivenog razaranj n a neumolj l ivo nas vodi ka Rimu. U srcu kataklizme je bio Vatikan. Austrija Austrij i ski dosij i ei sa kojih je skinut embargo potvrđuj u u da je posleratna austrij i ska vl v ada podržav a ala planove Vatikana za oživl av lj a anj n e Intermarij i uma. Po jednom izvoru, austrij i ska veza za In1 termarij i um bio je Kurt Valdhaj a m. Ako je to istina, onda bi se mnogo štošta razj z asnilo. Valdhaj a m kaže da nij i e bio umešan u ratne zločine prilikom krvav a og masakra na Kozari 1942. godine, već da je u to vreme bio daleko odatle i da je radio u nemačkoj intendantskoj službi u zapadnom delu Jugoslav a ij i e. Prikuplj l anj ne hrane teško može da se svrsta u zločin, ali pokazuj u e da je Valdhaj a m imao priliku da se tada upozna sa sveštenikom Draganovićem, kome je bila poverena nasilna rekv k izicij i a za potrebe ustaša u zapadnoj Bosni, u vreme ofa f nzive na Kozari.2 Valdhaj a m je ostav a io dobar utisak na Pav a elića, koji ga je odlikovao srebrnom medalj l om sa vencem od hrastovog lišća za zasluge učinj n ene u to vreme, na tom područj č u. Valdhaj a mov nekadašnj n i pretpostav avljeni je kasnij i e potvrdio da je trebalo da obav a eštaj a ne službe Sav a ezničkih zemalj l a onemoguće Valdhaj a ma da se zaposli u austrij i skom Ministarstvu inostranih poslova.3 Zet Alena Dalsa je 1945. godine dao austrij i skoj v adi sasvim iskrivl vl vljeni izveštaj a o Valdhaj a mu u kome se ne pomin e nj nj n egova prošlost u vojsci.4 167
Namerno ili slučaj a no, Valdhaj a m je označen kao osoba podobna za austrij i ski diplomatski kor u vreme kada je nj n egova vl v ada stalno zatvarala oči pred ustaškom terorističkom mrežom na n enom tlu i čak je dozvolj nj l av a ala pripadnicima te mreže da otvoreno regrutuj u u svoje pristalice u logorima za raselj l ena lica. I sam Draganović je kasnij i e postao držav avljanin Austrij i e pre svog povratka u Jugoslav a ij i u. Komunističke zemlj l e su ćutale o Valdhaj a movoj prošlosti i dale su mu glasove koji su mu bili neophodni da bi pobedio svog protivk v andidata i da bi postao Generalni sekretar UN. Zapadnonemačka štampa je kritički razmotrila Valdhaj a mov dosij i e u UN i sada se pita za koga je on u stvari radio. Treba međutim primetiti da jugoslovenske glasine o Valdhaj a movom taj a nom nacističkom dosij i eu nisu nikada bile proverene. Prema američkim obav a eštaj a nim dosij i eima, neko iz austrij iskog ministarstva inostranih poslova pomagao je vatikanske taj ane operacij i e posle rata. Identitet te osobe će se saznati samo ako austrij i ska vl v ada bude sprovela nezav a isnu istragu i proučila one dosij i ee koji su još uvek pod embargom. Sjedinjene Amerièke Drž S r ave A et vatikanskih Pacovskih kanala još uvek proganj Av n a američke političare. U očekivanj n u sigurne pobede svog kandidata na američkim izborima 1948. godine, Alen Dals je rekao svom prijatelj l u Frenku Vaj a sneru da nastav a i da prebacuj u e naciste preko Pacovskog kanala. Veći deo posla oko pripreme lažnih isprav a a za pridošlice bio je već u toku kada je stigla vest da je Truman ponovo izabran. Dalsa je ta vest sigurno uzdrmala. To je značilo da će morati da čeka još četiri godine da stane na čelo organizacij ie CIA. Vaj a sner je svakako bio prestrav avljen, jer je bio svestan da je vatikanski Pacovski kanal nj n egovom zaslugom postao ilegalni kanal za doselj l av a anj n a u Ameriku, pod šifr f ovanim nazivom operacij i a "Crveni kamen". Prvi nacistički agenti Intermarij i uma stigli su u Ameriku 1949. godine, posle dugog putovanj n a. Dočekao ih je "Karmel Ofi f (Carmel Off ffie), službenik OPC-a, kome je posao u Stej e t departmentu 168
bio pokriće za špij i unsku aktivnost. On je bio zadužen da se brine o smeštaj a u i ishrani brojnih emigranata prispelih u okv k iru opef je pre toga bio unapređen i postav a racij i e 'Crveni kamen'".5 Ofi l en za Vaj lj a snerovog pomoćnika za "poslove sa emigrantima". Uspeo je da zaposli neke naciste kao spikere u Radio-Slobodi i Glasu Amerike. Ofi fiju su bila poznata prav a ila igre. Još ranij i e je pomogao Vatikanu da članovi "verske misij i e" (Hudal i Draganović) dobij iu putne isprav a e za posetu zaroblj l eničkim logorima. Kada je Alen Dals 1953. godine konačno postao prvi čovek agencij i e CIA, on i Vaj a sner su bili ili previše glupi da vide istinu. Po rečima jednog bivšeg obav a eštaj a ca, "zav a ršni udarac" je zadat kada je Vaj a sner preuzeo niz obav a eštaj a nih mreža i uklj l učio ih u CIA.6 Po jednoj proceni, oko 10.000 nacističkih ratnih zločinaca je ušlo u Sjedinj n ene Američke Držav a e posle Drugog svetskog ra7 ta. Narav a no, uvek je postojao mali broj upućenih u prlj l av a u taj a nu o nacistima. Dok je Nikson bio na vl v asti, Stej e t department je taj a no obav a estio australij i sku vl v adu da se u Americi zatvaraj a u oči pred ustašama, jer su korisni za pridobij i anj n e glasova etničkih grupa "na sav a eznim, držav a nim i gradskim izborima".8 Niksonov Stej e t department je preduzeo samo jednu stvar kada su u pitanj n u nacisti: diskretno je upozorio nekoliko američkih političara da ne prisustvuj u u nikakv k im hrvatskim proslav a ama na dan 10. aprila, jer to je prilika kada ustaše slav a e dan osnivanj na Pav a elićeve marionetske držav a e pod Hitlerovim pokrićem. Ovo upozorenj n e izgleda nij i e našlo svoj put do guvernera Ronalda Regana. On je 10. april proglasio Danom hrvatske nezav a isnosti u Kalifo f rnij i i, a kasnij i e se, sad već kao Predsednik, slikao ispred Bele kuće sa istaknutim bivšim fa f šistima i ratnim zločincima iz ABN-a. Iako je Jaroslav a Stetsko doživeo osudu od strane Stej et departmenta i agencij i e CIA, ipak su ga Regan i vođe nekoliko drugih zemalj l a Zapada primali kao uvaženog gosta. Teško je poverovati da Džordž Buš ne zna baš ništa o hrvatskim teroristima, jer su uprav a o oni oteli jedan američki putnički a ion dok je on bio na čelu agencij av i e CIA. I pored toga Predsednik Buš prav a i iste "greške" kao Regan: nj n egov štab za predizbornu 169
kampanj n u je odštampao kalendar u kome je 10. april označen kao Dan hrvatske nezav a isnosti. Osim toga, osobama za koje se zna da su fa f šisti dozvolj l eno je da sprovode program "prikuplj l an a etničkih glasova" u toku izborne kampanj nj n e 1988. godine. Mnoge političare, uklj l učuj u ući i Ronalda Regana, sa Pacovskim kanalima povezuj u u veoma neugodne veze. U Arhivu SAD postoji fi f lmski žurnal iz 1950. godine koji prikazuj u e Regana kako naivno skuplj l a novac za jednu od Dalsovih grupa koja je služila za pranj n e novca namenj n enog "borcima za slobodu". Reganov šef obav a eštaj a ne službe Vi V lij i am Kej e si (Wi W lliam Casey) bio je na čelu jedne takv k e grupe, Međunarodnog komiteta za oslobođenj n e, koja je pomagala beguncima da reše probleme u novoj sredini. Možda Oliver Nort (Oliver North) nij i e morao da smišlj l a način za pranj n e novca u afe f ri sa fi f nansiranj n em "kontraša" u Nikaragv g i. Možda je samo oponašao način koji su još ranij i e primenili Kej e si i Regan. Pacovski kanali su, po svemu sudeći, i danas prisutni u Americi. Nemačka Među nacističkim naučnim dostignućima koja izazivaj a u moralne nedoumice su i nervni gasovi sarin, tabun i soman. NA N TO je kasnij i e ove otrovne gasove nazvao G-serij i om, a toliko su efi fkasni da i Sovj v eti i Zapad još uvek koriste istu fo f rmulu za nj n ihovo prav avljenj n e. Britanci su, prema podacima iz nj n ihovih arhiva, ispitivali 1945. godine jednog čoveka po imenu Mengele o hemij i skom oružj ž u. Ne zna se da li je ovde reč o Jozefu f Mengeleu ili n egovom bratu Karlu. Treba znati da su uz saglasnost Amenj rikanaca svi nemački stručnj n aci za bakteriološki i hemij i ski rat predati na čuvanj n e Britancima.9 Postoje indirektni dokazi da su se Britanci nagodili sa Mengeleom da bi dobili fo f rmule nervnih gasova. Jozef Mengele je iznenada napustio svoje skrovište, prešao u sovj v etsku zonu, iako je bio ratni zločinac za kojim je raspisana poternica, i doneo pun sanduk hartij i a koje je zakopao neposredno pred kraj a rata. Uskoro zatim su Mengeleov brat, sveštenik i saradnik-istraživač na 170
Institutu Kaj a zer Vi V lhelm pušteni iz pritvora i dozvolj l eno im je da se vrate na svoje civilne poslove bez obzira na nacističku prošlost.10 Sam Mengele je produžio u Italij i u i odatle emigrirao u Argentinu. Po rečima Ive Omrčanina, Draganovićevog pomoćnika u radu na Pacovskim kanalima, "hilj l ade" nemačkih naučnika su želeli da emigriraj a u u Južnu Ameriku, i to im je omogućeno. Kada su Amerikanci shvatili u kojim količinama Stalj l in proizvodi nervni gas, i sami su zaposlili nekoliko nemačkih stručnj n aka. Čak je i šef fa f brike I. G. Farben doveden u Ameriku da bi gradio fa f brike gasa smrti, zaj a edno sa nekolicinom veštih projektanata. Pošto su ispunili svoj zadatak, dozvolj l eno im je da se vrate u Zapadnu Nemačku i da ponovo obav avljaj a u svoje ranij i e poslove.11 Velika Britanija V Britanij i a je jedina zapadna zemlj l a koja već pola veka odbij ia da stav a i na uvid jav a nosti svoje obav a eštaj a ne arhive. Postoji valj l an razlog za to. Autorima ove knj n ige stalno je uskraćivan pristup američkim dokumentima sa obrazloženj n em da bi nj n ihovo obelodanj n ivanj n e izazvalo neprilike za jednu inostranu vl v adu. Kada su autori pitali ko to uskraćuj u e dokumenta o nacistima, data im je kopij i a pisma od britanske ambasade u Vašingtonu. Britanska v ada je čuvar poslednj vl n ih taj a ni hladnog rata i očaj a nički pritiska sav a eznike da i oni drže poklopac spušten. Dokumentarna serij i a, koju su autori naprav a ili o nacistima koji žive "tamo dole" u Australij i i, dobila je pohvale od australij iske vl v ade kao podsticaj a da se ponovo otvore slučaj a evi koji se tiču ratnih zločina. Kada je jedan od autora zatražio dozvolu od agencij i e CIA da obav a esti Australij i u o nekim pojedinostima u vezi sa taj a nim dolaskom nacista u tu zemlj l u, CIA je iz nj n ihovog pisma izbrisala toliko delova da je ono, sa svim tim prazninama, ličilo na švaj a carski sir. Autori su zatim ponudili Australij i ancima da im dostav a e one info f rmacij i e sa kojih je skinut embargo o ulozi britanske obav a eštaj a ne službe u pružanj n u zaštite nacističkim beguncima poslednj n ih četrdeset godina. Australij i ski islednik je na to reagovao kao da ga je uj u ela zmij i a. 171
L udi koji u Australij Lj i i, Britanij i i i Kanadi istražuj u u ratne zločine ograničav a aj a u istragu samo na otkrivanj n e nacista koji žive u okv k iru nj n ihove jurisdikcij i e. Niko ne istražuj u e ko je pomogao nacistima da tamo dođu. Jedan od autora je svedočio pred američkim Kongresom 1985. godine o tome kako su Britanci pomagali nacističku emigracij i u. Generalni knj n igovodstveni ured SAD izdao je izveštaj a u kome se nalazi potvrda za naše optužbe da su američke obav a eštaj a ne službe štitile naciste koji su pre toga radili za izvesnu sav a ezničku zemlj l u, ali je izbrisano svako pomi-nj n an e Britanij nj i e. Jedino u čemu su Britanci bili uspešni je sakrivanj ne v astitog neuspeha. vl Ali ovo je vreme dokumenata, vreme u kojem nema više taj a ni, samo se postav avlja pitanj n e kada će se doznati ono što je još uvek skriveno. Lj L udi u arhivama u Vašingtonu, Rimu, Otav a i, Londonu i Kamberi oslobađaj a u jedan po jedan "naizgled bezopasan dokument", a iz nj n ih se rađaj a u obrisi Pacovskih kanala. Iza nacista je staj a ao Vatikan. Vatikan V Pod rečj č u Vatikan podrazumevamo samo onu malu taj a nu družinu sveštenika i diplomata koji su aktivno radili na Pacovskim kanalima. Trudili smo se da u prethodnim poglav avljima izložimo samo činj n enice, i to na neposredan način. Sada bismo želeli da iznesemo svoje mišlj l enj n e i zaklj l učke. Neke naše optužbe su teške, ali ponav avljamo da se one odnose samo na one nedostojne birokrate koje su vodile politiku Vatikana. Naše je mišlj l enj n e da papa Pij i e XII i Đovani Montini (kasnij ie papa Pav avle VI V ) nisu uvek trpeli udarce sila koje nisu mogli da kontrolišu. U mnogo slučaj a eva oni su sami zaslužni za ono što ih je zadesilo, ili su čak bili aktivni saučesnici u tuđim zločinima. Vođa svake držav a e, pre ili kasnij i e, uvek mora da stane pred sud istorij i e, a od toga nij i e izuzet ni prvosveštenik. Kada je papa preuzeo svetovnu vl v ast koju mu daj a e treća papska kruna, postao je podložan svetovnim merilima odgovornosti, a tu je jedini sud jav a no mnj n enj n e.
172
Činj n enice jasno kažu da ono što je papa uradio posle rata bilo je strašno. Umesto da se u Argentinu krišom prebacuj u u Jevrej ei koji su ostali bez doma, preko Pacovskih kanala su, između ostalih, otišli Aj A hman (Eichmann), Pav a elić i Štangl (Stangl). Umesto da se odrekne biskupa Hudala, Vatikan ga je zamenio manj ne upadlj l ivim, ali daleko efi f kasnij i im i veštij i im operativcem u liku sveštenika Draganovića. Umesto međunarodne prav a de Vatikan je podržav a ao Intermarij i um i brojne emigrantske nacističke grupe. Svet je takv k e odluke Vatikana skupo platio. Vatikan je posle Drugog svetskog rata počinio zločin. Dokazi su neoborivi: Vatikan je pomagao beguncima da izbegnu pravedno suđenj n e. Pacovski kanali su stvoreni u nameri da se pomogne i podstakne spašav a anj n e nacističkih ratnih zločinaca za kojima je raspisana poternica. Hudalova naklonost prema nacistima bila je poznata još mnogo pre 1945. godine, a on je uprkos tome zadržao svoj visoki položaj a . Nj N egovom nasledniku svešteniku Draganoviću pomagalo je nekoliko crkv k enih redova koji su štampali lažne lične isprav a e, nabav avljali pasoše Crvenog krsta i obezbeđivali prevoz lj l udima pod lažnim imenima. To nisu bila dela hrišćanskog milosrđa. Taj a nim spašav a anj n em nacista nemoralno su zloupotreblj l ene legitimne dobrotvorne organizacij ie Crkv k e. Neznanj n e u ovom slučaj a u ne može da se prihvati kao odbrana, jer je papa Pij i e XII bio sasvim svestan zločina koje je počinio Ante Pav a elić. A ni Pav a elićev slučaj a nij i e bio usamlj l en. Pacovski kanali su radili efi f kasno bez obzira na zločine koje su begunci počinili protiv čovečanstva. Papa je, da je to želeo, mogao da sazna nj n ihova prav a a imena od Draganovića. Provala u Draganovićevu kancelarij i u otkrila je da on čuva spiskove lažnih i pravih imena begunaca. Papine diplomatske poruke otkrivaj a u nj n egovo posredovanj n e i uzimanj n e u zaštitu ratnih zločinaca. Među preživelim svedocima, kako među crkv k enim tako i među obaveštaj a nim zvaničnicima, vl v ada jednodušno uverenj n e da je Vatikan znao da su osobe kojima pruža zaštitu nacisti. Neovl v ašćeno ponašanj n e takođe ne može biti argument odbrane jer su Pacovski kanali bili produžetak taj a ne vatikanske diplomatij i e. Dosij i ea u SAD i Britanij i i potvrđuj u u da je od Vati173
kana traženo da prokrij i umčari saradnike nacista, takozvane "sive", i da je on to učinio. Postoji praktično jednodušna saglasnost među preživelim svedocima da je Draganović imao zvanično odobrenj n e sa naj a višeg mesta za svoj rad. Jedan klj l učni svedok izj z av a io je da je Montini tražio od Draganovića da izbav a i begunce. Obav a eštaj a ni dosij i ei u nekoliko zemalj l a potvrđuj u u da su lj l udi u samom vrhu Vatikana odobrav a ali i usmerav a ali spašav a anj n e odbeglih ratnih zločinaca. Pacovskim kanalima je nastav avljeno spašav a anj n e ratnih zločinaca sve do sredine 50-ih godina iako im nij i e više pretila repatrij i acij i a. Ali šta je sa Aj A hmanom, Štanglom i Raufo f m, između ostalih? Šta je sa mnogim nemačkim i austrij i skim nacistima koje nisu tražili Sovj v eti ni nj n ihovi sav a eznici? Zapadni sudovi su bili sramno popustlj l ivi, pa je kažnj n ena samo šačica takv k ih.12 Vatikan je skrivao i one naciste koji su osuđeni za vreme postojanj n a demokratskih vl v ada u Mađarskoj i Čehoslovačkoj. Pacovski kanal nij i e bio namenj n en spašav a anj n u nevinih, već samo krivih. Nevinima nij i e bio potreban lažni identitet. Zato smatramo da postoji obilj l e dokaza da se Vatikan osudi zbog sprečav a an a prav nj a de. Agenti Vatikana su svesno uzimali pasoše koji su krađom ili prevarom pribav avljani od Crvenog krsta. Raspoloživi dokazi samo indirektno ukazuj u u da su Fransoa Ponse i kasnij i e Alen Dals bili saučesnici u krađi. Ali Draganović je znao da je roba ukradena. I ne samo to, on je fa f lsifi f kovao lične isprav a e, što je bio deo istog nepoštenog plana. Dokazano je da je biskup Rožman prao novac na crnoj berzi u Švaj a carskoj, i da taj a novac predstav avlja deo ili celokupno ustaško oplj l ačkano blago koje je izneto iz Jugoslav a ij i e, krišom, uz pomoć rimske crkv k e. Draganović je priznao da je deo ovog novca uzeo za Vatikan. Dokazi govore da je novac za Pacovske kanale poticao od zlatnih poluga iz Pav a elićevog ratnog plena. U jednom dosij i eu se sugeriše da je to blago bilo vl v asništvo Hrvatske katoličke crkv k e, ali to nij i e istina. Pav a elićevo blago su činile zlatne poluge i zapadna valuta, a ne odore ukrašene dragulj l ima ili dragoceni putiri. Osim toga, čak i kada je zlato bilo izvan domašaj a a komunista, 174
Draganović je i dalj l e za nj n ega polagao račune ustaškim zvaničnicima. Mi smatramo da ima dovolj l no dokaza da se Vatikan optuži za primanj n e ukradenih dobara i stav avljanj n e u promet dokumenata pribav avljenih krađom ili prevarom. Dokazi jasno govore da je Vatikan kršio diplomatske norme ponašanj n a. Odbegli ratni zločinci prevoženi su automobilima sa diplomatskim tablicama da bi se izbeglo nj n ihovo hapšenj n e. Vi Vsoki službenici vatikanske diplomatij i e intervenisali su kod Saveznika da biskup Hudal, sveštenik Draganović, biskup Bučko i drugi dobij i u službene putne isprav a e koje su im omogućile da organizuj u u bežanj n e Pacovskim kanalom, pod maskom vršenj na verskih dužnosti. Vatikanova zvanična ekstrateritorij i alnost, koja mu je de fa f cto t pružala imunitet, upotreblj l ena je za privremeni smeštaj a ratnih zločinaca. Vatikanski diplomatski kanali su omogućili da Hudal, Draganović, Bučko i drugi, lažno se predstav avljajući, izdej e stvuj u u oslobađanj n e nacističkih ubica i nj n ihovih saradnika. Neznanj n e ne može da bude oprav a danj n e, kao što smo već ranije izložili. Pacovski kanali ne bi mogli da opstanu bez diplomatske zaštite Vatikana. Vatikanske diplomate su svesno prebacivale naciste u druge zemlj l e i time kršile imigracione zakone tih zemalj l a. A to je uprav a o i bila svrha Pacovskih kanala. Time što je Vatikan zatvorio oči pred nacističkim zločinima pomogao je da se kasnij i e dese sve nesreće koje su nas zadesile za vreme hladnog rata. Vatikan se ne može osloboditi krivice oprav a danj n em da je slučaj a no pogrešio jer je vrlo dobro znao šta radi. Papa Pij i e XII i Montini bili su iskusne diplomate, a bav a ili su se strateškim i diplomatskim inicij i ativama. Mi veruj u emo da dokazi optužuj u u Vatikan da je pružao pomoć ratnim zločincima, rukovao ukradenim dobrima i kršio međunarodne norme ponašanj n a u diplomatij i i. Priznaj a emo da će ova knj n iga pozlediti stare rane i baciti novo svetlo na odnos Vatikana prema holokaustu. Postav a iće se pitanj ne kako je Vatikan mogao da učini toliko mnogo da bi pomogao nacistima za vreme hladnog rata, a toliko malo da bi zaštitio nj n ihove žrtve. Zašto je papa Pij i e XII svoju politiku ćutanj n a o Jevre175
jima zamenio 1945. godine otvorenim staj a anj n em na stranu nacista? Zašto nisu postojali taj a ni putevi spašav a anj n a iz Aušvica? Zašto je Vatikan dav a ao lažne pasoše nacistima, kada su nj n egovi zvaničnici retko izdav a ali lažne krštenice Jevrej e ima? Da li su Pacovski kanali svedočanstvo dvoličnosti, ili, još gore, potvrda dvostrukih, antisemitskih merila? Svesni smo da naši dokazi protiv pogrešnog ponašanj n a Vatikana u hladnom ratu pokreću nova i teža pitanj n a o nj n egovom ponašanj n u za vreme holokausta, a to je da je počinio zločin protiv čovečanstva.
176
Izj z ave zahvalnosti Mnogi lj l udi su nam pomogli prilikom pisanj n a ove knj n ige, tako da je nemoguće da se svima zahvalimo, delom zbog nedostatka prostora, a delom zato što su mnogi želeli da ostanu anonimni. Posebno smo zahvalni mnogim bivšim i sadašnj n im službenicima zapadnih i komunističkih vl v ada koji su nam nenametlj l ivo dav a ali info f rmacij i e, dokumente, indicij i e i sav a ete. Nj N ihov identitet mora da ostane skriven, ali naša zahvalnost im nij i e uskraćena. Ovo delo ne bismo mogli ni da započnemo da nam nisu stajali na raspolaganj n u strplj l enj n e i istraj a nost arhivskih službenika iz celog sveta, a posebno onih iz Držav a nog arhiva u Londonu i iz Nacionalnog arhiva SAD, gde su nam Džon Tej e lor iz Sav a remenog vojnog odelj l enj n a i Seli Marks iz Diplomatskog odelj l enj n a pružili veoma veliku pomoć. Kristofe f r Simpson je bio izuzetno velikodušan i dozvolio nam je da se služimo nj n egovim privatnim beleškama koje je sakupio pripremaj a ući svoju knj n igu Blowback. Džemsu Uolstonu se takođe zahvalj l uj u emo za nj n egov strplj l iv istraživački rad u Italijanskom arhivu u Rimu, kao i brojnim službenicima Rimokatoličke crkv k e i Vatikana koji su nam pružili podršku u jednom segmentu istraživanj n a. Iako oni ne žele da im pomenemo imena, n ihova pomoć se ogleda u tekstu. nj Treba napomenuti da smo se mnogo trudili da dobij i emo podatke samog Vatikana o događaj a ima o kojima se ovde govori, ali nam je uskraćen pristup svim značaj a nim dosij i eima. U Taj a nom arhivu Vatikana istraživačima je zabranj n en uvid u sva dokumenta nastala posle 22. januara 1922. godine. Zahvalj l uj u emo se zvaničnom istoričaru Vatikana, svešteniku Robertu Grej e emu, na pokušaj a u da popuni neke praznine koje su rezultat te zabrane, i na odgovorima na naša brojna pitanj n a. Brojni lj l udi su nam pružili dragocenu pomoć tako što su preveli na engleski jezik stotine stranica raznih dokumenata sa mnogih jezika. Nj N ihov rad nam je omogućio da prezentiramo obilj l e materij i ala iz velikog broja izvora. Posebno se zahvalj l uj u emo Poli Gruden za prevođenj n e materij i ala sa srpskohrvatskog i slovenačkog jezika i Klaudij i i Taranto za prevođenj n e sa italij i an177
skog. Pj P er Vi V kari je obav a io i snimio mnoge razgovore do kojih ne bismo mogli da dođemo ni na koji drugi način. Želeli bismo, na kraj a u, da zabeležimo da bez obzira na brojne sav a ete koje smo tokom rada dobili, za sve greške, propuste i nedostatke ove knj n ige snosimo krivicu isklj l učivo nas dvojica. M rk Arons i Dž Ma D on Lof oftus, No N vembar 1990. go g dine
178
Fusnote 1. Av A et nad Evropom 1. "A Survey of Modern Trends in Papal Diplomacy", studij i ski rad Stej et departmenta, USNA N , RG 59, 866A.00/3-2448 2. Pismo Britanskog poslanstva pri Svetoj Stolici Forin ofi f su, 6. januar 1932, PRO FO 371 16400 3. "The policy of the Catholic Church in the Danube Valley", Foreign Research and Press Service, Balliol College, Oxfo f rd, 21. oktobar 1942, PRO FO 371 33434 4. Ib I id. 5. Pismo Britanskog poslanstva pri Svetoj Stolici Forin ofi f su, 31. decembar 1938, PRO FO 371 23810, Chadwick, Brita t in and th t e Va V tican during th t e Second Wo W rld Wa W r, str. 25-7; i Falconi, Th T e Silence of o Pius XI XII, str. 96. 6. Dobar prikaz Paćelij i eve karij i ere nalazi se u Pallenberg, Th T e Va V tican F om Wi Fr W th t in. 7. Pallenberg, Th T e Va V tican Fr F om Wi W th t in, str. 123-4; i beleška Centralne obav a eštaj a ne grupe od nepoznatog (cenzurisanog) izvora za Džeka D. Nila, Department of State, 24. oktobar 1946, USNA N , RG 59, 866A.404/10-2446 8. Falconi, Th T e Silence of o Pius XI XII, str. 95. 9. Telegram Stej e t departmenta SAD upućen ličnom zastupniku predsednika SAD pri Svetoj Stolici, 25. oktobar 1944, Myron Tay aylor Papers, USNA N , Box 4 10. "Info f rmal Notes Concerning Communistic Peril Aft f er the War by H. E. Monsignor Tardini May a 30. 1943, jedan od dokumenata u "Memoranda Concerning Vatican, Czechoslovakia, Germany, Hungary r , Italy, Poland, Rumania, Russia, Yu Y goslav a ia, Austria, 1941 do 1946", od Maj a rona Tej e lora Stej et departmentu, 4. septembar 1946, USNA N , RG 59, 121.866A/9-446. 11. "Confi f dential notes on the situation in the Russian-occupied zone of Berlin - (april, maj a , jun 1945)", priklj l učene pismu Svete Stolice Stej e t departmentu, 15. oktobar 1945, USNA N , RG 59, 740.00119 Control (Germany)/101545 12. Memorandumi od 15. marta i 16. oktobra 1944, USNA N , RG 319, ABC, Box 73 13. Izveštaj a o istrazi Alberta Hartla, 17. maj a 1946, USNA N , RG 59 14. Izveštaj a iz oktobra 1945, USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, XL 24218 15. Memorandumi od 18. decembra 1947. i 5. januara 1948, USNA N , RG 59, 866A.20200/12-1847
179
16. "Memorandum on Reported 'Christian Front'", priložen uz belešku od 29. aprila 1948, od Svete Stolice Stej e t departmentu, USNA N , RG 59, 866A.20200/4-2948 2. Biskup Hudal i prvi talas 1. Ovaj a prikaz je zasnovan na razgovorima Gite Serenj n i sa Štanglom, u I to In t th t at Darkness, str. 289. 2. Ib I id. 3. Ib I id. 4. Ib I id. 5. Ib I id. 6. Ib I id. 7. Razgovor sa Simonom Vi V zentalom, Beč, 21. fe f bruar 1985. 8. Svedočenj n e gospođe Štangl na suđenj n u nj n enom mužu u Diseldorfu f , nav a edeno u Sereny, In I to t th t at Darkness, str. 357. 9. Razgovor sa Simonom Vi V zentalom, Beč, 21. fe f bruar 1985. 10. Ib I id. 11. Ib I id. 12. Razgovor sa ocem Grej e emom, 15. april 1985. 13. Na primer, u jednom pismu napisanom za vreme rata Hudal se seća da je "govorio u gradu Trij i eru novembra 1934, u okv k iru niza predav a anj nau Nemačkoj", USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, Izveštaj a od 2. septembra 1944, 95157 14. Alois Hudal, Die Gründlag agen des Na N tionals l ozialismus; eine ideenge g schichtliche Un U te t rs r uchung, g Johannes Günther, Leipzig, 1937, str. 9. 15. Erika Weinzierl, "Austria: Church, State, Politics" u Richard Wolff f i Jorg Hönsch (urednici), Ca C th t olics c , th t e Sta t te t and th t e European Radical Rig ight 1919-1945, Columbia University t Press, New York, 1987, str. 23. 16. USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, Izveštaj a od septembra 1944, 95157 17. Ib I id. 18. Karlheinz Deschner, Ein Ja J hrhunder He H ils lsgeschichte te; Die Politik der P pste Pa t im Ze Z ita t lte t r der We W ltk t rieg ege. Vo V n Pius XI XII 1939 bis zu Jo J hannes Pa P ul I 1978 7 , Kiepenheuer und Wi W tsch, Köln, 1983, str. 135, 359. 19. Pismo Centralne obav a eštaj a ne grupe, izvor nepoznat (cenzurisan) za Džeka D. Nila, Department of State, 24. oktobar 1946, USNA N , RG 59, 866A.404/10-2446; pismo od sveštenika Roberta Grej e ema, 22. januar 1990; i Pallenberg, Th T e Va V tican Fr F om Wi W th t in, str. 185-90. 20. Alois Hudal, Römische Ta Tagebücher: Lebenberichte t eines alte t n Bishof ofs, Leopold Stocker, Graz/Stuttgart, 1976, str. 317; razgovor s rektorom "Anime" Nedbalom, Rim, 13. maj a 1989; pismo od sveštenika Roberta Grej e ema, januar 1990; i Pallenberg, Th T e Va V tican Fr F om Wi W th t in, str. 186. 21. Razgovor s ocem Grej e emom, 15. april 1985. 180
22. Vi V di Blet et al., Les Acte t s et Documents t du Saint Sičg čge re r latif i a la Seconde Guerre r Mo M ndiale; e i Sereny, In I to t th t at Darkness, str. 303. 23. Sereny, In I to t th t at Darkness, str. 305. 24. Alfr f ed Persche, "Die Aktion Hudal; Das letzte Aufg f ebot des Abendlandes", neobjav avljeni rukopis, str. 73, u posedu Dokumentationsarchiv des Österreichischen Wi W derstandes 25. Anton Szanya, "Alois Hudal Zum 100 Geburstag eines Gern vergessenen Österreichers", Der Fr Freidenker, godina 15, broj 4, 1985, str. 12; i pismo od sveštenika Roberta Grej e ema, januar 1990. 26. Persche, "Die Aktion Hudal; Das letzte Aufg f ebot des Abendlandes", neobjav avljen rukopis, str. 73, u posedu Dokumentationsarchiv des Österreichischen Wi W derstandes 27. Razgovor s rektorom Nedbalom, Rim, 13. maj a 1989. 28. Ib I id. 29. Raul Hilberg, Th T e Destruction of o th t e European Je J ws w , Homes & Meier, New York, 1985, str. 333-4. 30. Werner Brockdorff f (Alfr f ed Jarschel), Flucht vor Nü N rnberg rg, Welsermuhl Verlag, Wels/Munich, 1969, str. 25-6. Za pojedinosti u vezi s Raufo f vim zadatkom u Italij i i, vidi Hilberg, Th T e Destruction of o th t e European J ws Je w , str. 668. 31. Sereny, In I to t th t at Darkness, str. 321. 32. USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, Izveštaj a broj 88819 33. Memorandum Centralne obav a eštaj a ne grupe od neznanog (cenzurisanog) izvora, za Džeka D. Nila, Department of State, 24. oktobar 1946, USNA N , RG 59, 866A.404/10-2446; Ladislas Farago, Af Aftermath t , Pan, London, 1976, str. 210-11. 34. Farago, Af Aftermath t , str. 211-12; i pismo sveštenika Grej e ema od 22. januara 1990. 35. Za pojedinosti u vezi sa zahtevom Vatikana i stav a om Sav a eznika, vidi memorandum Držav a nog sekretarij i ata Vatikana od 23. av a gusta 1944; pismo od Carmel Off ffie za Tittman-a, 8. septembar 1944; Verbalnu notu Maj a rona Tej e lora Držav a nom sekretarij i atu Vatikana od 19. septembra 1944; memorandum Držav a nog sekretarij i ata Vatikana od 3. oktobra 1944; pisma Carmel Off ffie Maj a ronu Tej e loru od 26. oktobra 1944. i 7. novembra 1944; i Verbalnu notu Maj a rona Tej e lora Držav a nom sekretarij i atu Vatikana od 10. novembra 1944, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box. 6 36. Memorandum od 7. decembra 1945, za Samj m ueal Rebera, Vašington, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 29 37. Početkom septembra 1944. biskup Hudal je napisao jedan izveštaj a u kom je nastojao da pokaže da je nj n egova knj n iga Osnovi nacionals l ocij i aliz i ma "daleko od nacističke propagande, nego /u stvari/ jedna iskrena, smirena, naučna kritika... koja odmerav a a nacizam prema hrišćanskom moralu i 181
držav a noj doktrini". Vi V di izveštaj a od 2. septembra 1944, USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, 95157. 38. Pismo od 19. decembra 1944, uputio John Chapman Odelj l enj n u za vezu Sav a ezničke komisij i e, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 6 39. Hudal, Römische Ta Tagebücher, str. 21. 40. Ib I id. 41. Karl Wolff ff, na primer, bio je zapovednik jedne zloglasne SS Einsatzgruppe u Sovj v etskom Sav a ezu. Bio je lično upetlj l an u ubistvo 300.000 l udi, a ipak je 1949. osuđen na zaj lj a edlj l ivo smešnu kaznu od četiri godine zatvora, od koje je odležao samo jednu nedelj l u. Bio je ponovo uhapšen 1962. a 1964. osuđen na petnaest godina robij i e. Odležao je šest godina, da bi bio oslobođen zbog lošeg zdravstvenog stanj n a. Vi V di Christopher Simpson, Blowback, Weidenfe f ld & Nicolson, New York, 1988, str. 92-4. i 93-4n; Volfo f va čitulj l a, Daily l Te T leg e ra r ph, London, 17. jul 1984; i Hilberg, Th T e Destruction of o th t e European Je J ws w , str. 1085. 1109. 42. Simpson, Blowback, str. 92-3 43. Jarschel, Fl F ucht vor Nü N rnberg rg, str. 77-9 44. "Interrogation of SD Off fficers", 1. maj a 1945, USAINSCOM, dosij i e D216719, Ft. George V. Meade, Mary ryland 45. Dav a id Martin, Wi W lderness of o Mi M rrors r , Harper & Row, New York, 1980, str. 182. 46. Stej e t department, Izveštaj a Vi V nsenta La Vi V ste Herbertu Dž. Kamingzu, 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FW 800.0128/5-1547; citat iz fr f ancuske knj n ige C rc Ce r le No N ir je uzet iz prevedenih odlomaka koje je bio veoma lj l ubazan da ustupi Charles Kenney iz lista Bosto t n Globe. 47. Razgovor sa Simonom Vi V zentalom, Beč, 21. fe f bruar 1985. Vi V di i Werner Brockdorff f (Jarschel), Fl F ucht vor Nü N rnberg rg, str. 55-6, 81. Brokdorf, f to jest bivši vođ nacističke omladine Jaršel, potvrđuj u e i da je Švent tesno sarađivao s Raufo f m u Milanu. 48. Jarschel, Fl F ucht vor Nü N rnberg rg, str. 79. 49. Stej e t department, Izveštaj a Vi V nsenta La Vi V ste Herbertu Dž. Kamingzu, 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FW 800.0128/5-1547. Appendix C, str. 4, paragraf 16. 50. Sereny, In I to t th t at Darkness, str. 316-17. 51. Ib I id. 52. Ib I id., str. 317. 53. Stej e t department, Izveštaj a Vi V nsenta La Vi V ste Herbertu Dž. Kamingzu, 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FW 800.0128/5-1547. Neke pojedinosti o La V stinom ranij Vi i em radu mogu se naći u jednom telegramu Stej e t departmenta Ambasadi SAD u Rimu, od 28. jula 1945, USNA N , RG 59, 840.414/7-2845. V di i Charles R. Allen, Junior, "The Vatican and the Nazis", u Ref Vi eform Judaism, proleće/leto 1983, i "Debate Rages: did Vatican help Nazis to escape fr f om Europe?", u Na N tional Ca C th t olic Reporte t r, 2. mart 1984. 182
54. Razgovor s ocem Robertom Grej e emom, 15. april 1985. 55. Stej e t department, Izveštaj a Vi V nsenta La Vi V ste Herbertu Dž. Kamingzu, 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FW 800.0128/5-1547, Appendix A 56. Izveštaj a CIC koji je napisao Leo Pagnotta 28. decembra 1946, oslobođen za jav a nost Zakonom o slobodi info f rmacij i a SAD (US FOIA), str. 1-10. Ovaj a izveštaj a takođe ide uz Department of State Izveštaj a Vi V nsenta La Vi V ste Herbertu Dž. Kamingzu, 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FW 800.0128/5-1547, kao Appendix B 57. Ib I id. 58. Ib I id. 59. Stej e t department, Izveštaj a Vi V nsenta La Vi V ste Herbertu Dž. Kamingzu, 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FW 800.0128/5-1547, str. 10. 60. Ib I id, d str. 3-4 61. Izveštaj a CIC broj D-3330 od Pauela Laj a ona, 16. decembar 1946, oslobođen za jav a nost prema FOIA, str. 7-9. 62. Ib I id. 63. Ib I id. 64. Memorandum Uprav a e vrhunske taj a ne od Hamiltona Robinsona, Uprav a a evropskih poslova, 26. jun 1947, USNA N , RG 59, 865.56/6-2647 65. Vi V di Odelj l enj n e službe zaštite, Stej e t department, Lelandu Harisonu, američkom ministru u Bernu, 11. jul 1947, USNA N , RG 59, 800.142/5-1547; i pismo ministra Lelanda Harisona iz Američkog poslanstva u Bernu upućeno držav a nom sekretaru, 12. septembar 1947, USNA N , RG 59, 800-142/9-1247 66. Uprav a a vrhunske taj a ne, memorandum od Hamiltona Robinsona iz Uprav a e za evropske poslove, 26. jun 1947, USNA N , RG 59, 865-56/6-2647 67. Pismo od 28. jula 1947, od Daulinga u Stej e t departmentu za Parsonsa u Vatikanu, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 17 68. Pismo i Usmena poruka od Parsonsa Daulingu, 29. av a gust 1947, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 17 69. USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 17 70. Pismo i Usmena poruka Parsonsa Daulingu, 29. av a gust 1947, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 17; i Charles R. Allen, Junior, "The Vatican and the Nazis", u Ref eform Judaism, proleće/leto 1983. 71. Prilog br. 1 depeši 603 od 13. av a gusta 1947. od Grej e ema Dž. Parsonsa, Grad Vatikan, USNA N , RG 59, 866A.00/8-1347 72. Hudal, Römische Ta Tagebücher, str. 21. 73. Nekoliko članova Biskupstva Austrij i e koji su glasali da se on ukloni kasnij i e su izražav a ali kaj a anj n e. Nadbiskup Salcburga Roraher pisao je Hudalu 24. januara 1952. i objašnj n av a ao da je zahtev za ostav avku potpisao tek "pod pritiskom". A 22. juna 1953, kada je Hudal već napustio Zav a od Santa Maria dell'Anima, biskup Graca, Ferdinand Pav avlikovski učinio je isto. Vi V di Hudal, Römische Ta Tagebücher, str. 303, 306. 74. Hudal, Römische Ta Tagebücher, str. 21. 183
75. Vi V di pismo Držav a nog sekretarij i ata Titmanu od 11. av a gusta 1945, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 8. 3. Francuski špijun u Va V tikanu 1. Vi V ncent La Vi V sta, "Illegal Emigration Movements in and Through Italy", 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FWI W 800.0128/5-1547 2. Ib I id. 3. Razgovor sa Simonom Vi V zentalom, Beč, 21. fe f bruar 1985. 4. Ne N w Yo Y rk Ti T mes, 30. januar 1984. 5. Gauenov izveštaj a CIC-u od 23. juna 1947, Vaj a tin dosij i e, pribav avljen prema US FOIA, str. 49-51 6. In I te t rmarij i um Bulletin, broj 5, januar 1947, lj l ubaznošću Kristofe f ra Simpsona. Primerci ove publikacij i e mogu se naći u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, a neki u dokumentacij i i FBI dostupnoj prema Zakonu o slobodi info f rmacij i a SAD (US FOIA). 7. Anthony Cav a e Brown, Th T e Secre r t Servant, t Michael Joseph, London, 1988, str. 143-4. 8. "Annual Report, 1925" britanskog ministra pri Svetoj Stolici, ser Odo Rasela (Odo Russel), Londonu, 21. april 1926, PRO FO 371 11399; i izveštaj a Naučne i pres-službe Forin ofi f sa "The policy of the Catholic Church in the Danube Valley", 21. oktobar 1942, PRO FO 371 33434 9. CIC izveštaj a o "Pokretu za nacionalnu nezav a isnost Hrvatske" ("The Croatian National Independence Movement"), 9. april 1946, dosij i e o ustašama, pribav avljen prema US FOIA, str. 23-5. 10. Appendix D za: Vi V ncent La Vi V sta, "Illegal Emigration Movements in and Through Italy", 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FW 800.0128/5-1547 11. Vi V di Gauenov izveštaj a CIC od 5. marta 1948, Vaj a tin dosij i e, str. 30-3, pribav avljen prema US FOIA, radi prikaza nj n egovih početnih kontakata s Vaj a tom. 12. Izuzetno detalj l no izlaganj n e Vaj a tinih tvrdnj n i i zahteva Amerikancima sadržano je u nj n egovoj kratkoj biografi fiji i u nj n egovom radu "Borba za dominacij i u u Srednj n oj i Jugoistočnoj Evropi", Rim, 10. fe f bruar 1947, i jedno i drugo na fr f ancuskom jeziku i priloženo memorandumu Stej e t departmenta od 10. aprila 1948. iz Rima u Vašington, USNA N , RG 59, 111.20A/4-1048. 13. Vaj a tina kratka biografi fija dostav avljena Ambasadi SAD u Rimu, prilog memorandumu Stej e t departmentu od 10. aprila 1948. iz Rima u Vašington, USNA N , RG 59, 111.20A/4-1048 14. Telegrami Stej e t departmenta od 24. fe f bruara i 24. marta 1948. od Vašingtona Rimu, i od Madrida Vašingtonu, USNA N , RG 59, 111.20A/2-2448, i 111.20A/3-2448. 15. Smofo f rdov CIC izveštaj a od 19. januara 1948, Vaj a tin dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 40-1.
184
16. Gauenov CIC izveštaj a od 23. juna 1947, Vaj a tin dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 49-51. 17. Gauenov CIC izveštaj a od 23. juna 1947, Vaj a tin dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 49-51; i memorandumi CIC od 21. av a gusta, 4. i 15. oktobra i 10. decembra 1946, Intermarij i umov dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 1-6. 18. Za ranu istorij i u Svetog Jeronima, vidi Mons Dr Juraj a Magj g erec, H vats Hr t ki Za Z vod Sv. Je J ronima u Rimu: Jubilej e ske proslave (1 ( 453-1953) 3, Tiskara Papinskog Sveučilišta Gragoriane, Rim, 1953. Ovo je naročito zanimlj l iv prikaz, posebno zbog toga što ga je u velikoj meri priredio sveštenik Draganović. 19. Ove pojedinosti o Draganovićevoj mladosti izvučene su iz nj n egove izj z av a e jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967; u vezi s biskupom Šarićem vidi Haringtonov CIC memorandum od 9. marta 1948, "Activity t of Bishops Rožman and Šarić", oslobođeno za jav a nost prema US FOIA. 20. CIC indeksna kartica, i kapetan Dav a is, nedatirana beleška, "Consolidated Interrogation Report od Dr Krunoslav a Stepano Draganović", Draganovićev dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 2, 41-6; neobjav avljeni rukopis Stivena Klisolda; Razgovor s Milanom Simčićem, Rim, 12. maj a 1989; nedatiran izveštaj a italij i anske Taj a ne policij i e, priložen memorandumu Ministarstva inostranih poslova od 20. av a gusta 1944, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, "Aff ffari politici (Jugoslav a ia), 1948", Busta 33, fa f sciolo 3, Attivitŕ di jugoslav a i contrari di Tito in Italia; Draganovićeva izj z av a a Jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967; i Bogdan Križman, Pa P velić u bj b ek tvu, Globus, Zagreb; 1986, gde se nav ks a odi Hr H vats t ka Revij i a, Minhen, 1975, godina 25, broj 4, str. 655-64. 21. Gauenov CIC izveštaj a od 23. juna 1947, Vaj a tin dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 49-51. Takođe vidi nedatiran izveštaj a italij i anske Taj a ne policij i e, priložen memorandumu Ministarstva inostranih poslova od 20. a gusta 1944, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, "Aff av ffari politici (Jugoslav a ia), 1948", Busta 33, fa f sciolo 3, Attivitŕ di jugoslav a i contrari di Tito in Italia. 22. Appendix A za Vi V ncent La Vi V sta, "Illegal Emigration Movements in and Through Italy", 15. maj a 1947, USNA N , RG 59, FW 800-0128/5-1547. 23. Gauenov CIC izveštaj a od 5. marta 1948, Vaj a tin dosij i e, pribav avljen prema US FOIA, str. 30-3 24. Vaj a tina kratka biografi fija, prilog memorandumu Stej e t departmentu od 10. aprila 1948. iz Rima u Vašington, USNA N , RG 59, 111.20A/4-1048. Za zvanično gledište Amerike u vezi s Vaj a tinim hapšenj n em vidi Poverlj l iv telegram Stej e t departmenta iz Rima u Vašington, USNA N , RG 59, 16. april 1947. 740.00116EW/4-1647 25. Ib I id., str. 49-51
185
26. Poverlj l iv telegram Stej e t departmenta iz Budimpešte u Vašington, USNA N , RG 59, 24. aprila 1947, 740.00116EW/4-2447 27. Gauenov CIC izveštaj a od 23. juna 1947, Vaj a tin Dosij i e, pribav avljen prema US FOIA, 49-51. Za pojedinosti u vezi s Ruprehtovom ulogom kao nacističkog propagatora, vidi Randolph Braham, Th T e Politics c of o Genocide: T e Ho Th H locaust in Hunga g ry r , Columbia University t Press, New York, 1981, str. 55-6, 160-1 28. Ovaj a razgovor između Gauena i Vaj a te zasnovan je na Vaj a tinom tekstu punom pojedinosti predatom Ambasadi SAD otprilike u isto vreme kad su se nj n ih dvojica upoznali, “Borba za dominacij i u u Srednj n oj i Jugoistočnoj Evropi”, Rim, 10. fe f bruar 1947, prilog memorandumu Stej e t departmenta od 10. aprila 1948. iz Rima u Vašington, USNA N , RG 59, 111.20A/4-1048, kao i na onim delovima materij i ala koji su oslobođeni za jav a nost iz Gauenovih ličnih izveštaj aa 29. Falconi, Th T e Silence of o Pius XI XII, str. 158 30. Gauenov CIC izveštaj a od 5. marta 1948, Vaj a tin dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 30-3; i Kanilj l in i Gauenov CIC izveštaj a od 9. septembra 1947, Vaj a tin dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 47-8 31. Interna dostav a a Štaba Evropske komande od 16. fe f bruara 1948, i izveštaj a pukovnika Laj a stera od 20. januara 1948. upućen general-maj a oru Flojdu Parksu, Odelj l enj n e Armij i e za info f rmisanj n e jav a nosti u Vašingtonu, Vaj a tin dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 37-9; telegram Stej e t departmenta od 24. marta 1948. iz Budimpešte u Vašington, USNA N , RG 59, 111.20A/3-2448; nota Poslanstva Mađarske Stej e t departmentu od 3. fe f bruara 1948, USNA N , RG 59, 740.00116EW/2-348; telegram Stej e t departmenta od 24. januara 1948. iz Budimpešte u Vašington, USNA N , RG 59, 851.20263/12348; mikro fi f lm LM 108, rolna 15, kv k adrat 00442; telegram Stej e t departmenta od 24. fe f bruara 1948. iz Vašingtona u Rim, USNA N , RG 59, 111.20A/22448; memorandum od 27. av a gusta 1948. od Klarka Kulbertsonu, priložen memorandumu Stej e t departmenta od 8. septembra 1948. iz Madrida u Vašington, iz Vaj a tinog FBI dosij i ea, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA; i Simpson, Blowback, str. 83. 32. Charles Ashman i Robert Wagman, Th T e Na N zi Hunte t rs r , Pharos Books, New York, 1988, str. 189-90.
4. Udarac koj o i je uzdrmao Svetu Stolicu 1. Prikaz Pav a elićevog bežanj n a iz Zagreba preko Rogaške Slatine i Maribora u Austrij i u može se naći u Križman, Pa P velić u bj b ekts t tvu; i Vi V lim Cecelj l a, "Četrdesetgodišnj n ica Bleiburga", u Vj V esnik, Žurnal hrvatskih radnika i migranata u Nemačkoj, godina 14, broj 51, Uskrs 1985. Prvonav a edeni autor daj a e prikaz sa stanovišta jugoslovenske orij i entisanosti, dok je drugonav a edeni bio visoki pripadnik ustaša i portretiše Pav a elića sa simpatij i ama. 186
2. Detalj l isana istorij i a rasta Ustaškog pokreta, nj n egovih terorističkih aktivnosti tokom 1930-ih godina i strašnih zverstav a a počinj n enih u vreme rata može se naći u Mark Aarons, Sanctuary r ! Na N zi Fugitives in Austra r lia, Heinemann Australia, Melbourne, 1989, str. 57-63. Pomalo pristrasan, mada uglav a nom tačan prikaz može se naći u Edmond Paris, Genocide in Sate t llite t Croatia, 1941-1945, The Serbian Thought, Melbourne, 1981. 3. Magj g erec, Hr H vats t ki Za Z vod sveto t g Je J ronima u Rimu: Jubilej ejske Proslave ( 453 (1 5 -1953 53) str. 177-80. 4. Rukom pisane napomene od 5. juna i 26. maj a a 1941, PRO FO 371 30174 i 30226; i memorandum od Apostolskog delegata Forin ofi f su od 23. maj a a 1941. i memorandum od Idna upućen Ozbornu, britanskom ambasadoru pri Svetoj Stolici, 24. maj a 1941, PRO FO 371 30174 5. Ozbornov izveštaj a Forin ofi f su, 13. jun 1941, PRO FO 371 30174 6. Rukom pisana beleška od 10. jula 1941. u memorandum od Forin ofi f sa Ozbornu, 21. jul 1941, PRO FO 371 30174 7. Falconi, Th T e Silence of o Pius XI XII, str. 307 8. Bokun, Spy p in th t e Va V tican, str. 21-3 9. Falconi, Th T e Silence of o Pius XI XII, str. 308, 335-6 10. Ib I id., str. 330. i 350. 11. Paris, Genocide in Sate t llite t Croatia, 1941-1945, str. 167, 221; Bokun, Spy p in th t e Va V tican, str. 46; i Falconi, Th T e Silence of o Pius XI XII, str. 344-51. 12. Curzio Malaparte, Ka K putt, t Harborough, London, 1960, str. 200. 13. Vi V di prikaz u Hilberg, Th T e Destruction of o th t e European Je J ws w , str. 7118. 14. Nota od 3. jula 1945, PRO FO 371 48890; i Nota Ambasade Jugoslav a ij i e, London, Forin ofi f su, 30. av a gust 1945, PRO FO 371 48892 15. Nota Forin ofi f sa Ambasadi Jugoslav a ij i e, London, 9. oktobar 1945, PRO FO 371 48892; i Telegram iz Beča Forin ofi f su, 28. oktobar 1945, PRO FO 371 48893 16. Telegram od Forin ofi f sa Kazerti, 12. septembar 1945, PRO FO 371 48892; Telegram iz Beograda u Kazertu, 15. oktobar 1945, PRO FO 371 48893; Telegram od Beograda Forin ofi f su, 27. av a gust 1945, PRO FO 371 48892; Telegram iz Kazerte Forin ofi f su, 10. oktobar 1945, PRO FO 371 48893; pismo Vi V šinj n skij i u od Frenka Robertsa iz Britanske ambasade, Moskv k a, 15. oktobar 1945, PRO FO 371 48893; pismo Forin ofi f su od Sav a ezničke komisij ie za Austrij i u (Britanski element), 2. decembar 1945, PRO FO 371 48894; i pismo Forin ofi f sa Ambasadi Jugoslav a ij i e, London, 3. januar 1946, PRO FO 371 48894. 17. Telegram od Beograda Forin ofi f su, 14. decembar 1945, PRO FO 371 48894; Kolvilova beleška od 22. decembra 1945, PRO FO 371 48894; Telegram od Beograda Forin ofi f su, 14. decembar 1945, PRO FO 371 48894; i pismo Forin ofi f sa Ambasadi Jugoslav a ij i e, London, 19. Decembar 1945, PRO FO 371 48894; 187
18. Kolvilova beleška od 10. januara 1946, PRO FO 371 59399; Telegram Forin ofi f sa Vašingtonu, 10. januar 1946, PRO FO 371 59399; i Telegram Vašingtona Forin ofi f su, 14. januar 1946, PRO FO 371 59399 19. Vi V di telegram Beograda Forin ofi f su, 9. jun 1946, PRO FO 371 59408, radi primera pritužbi u jugoslovenskoj štampi; za ilustracij i u traj a ne službene kampanj n e vidi, na primer, notu Ambasade Jugoslav a ij i e Forin ofi f su od 2. a gusta 1946, PRO FO 371 59415. av 20. Pismo Britanske ambasade, Beograd, jugoslovenskom ministru spolj l nih poslova, 21. av a gust 1946, PRO FO 371 59417; i pismo Valvorta Barbura (Walwort Barbour), vršioca dužnosti šefa f Odelj l enj n a za južnoevropske poslove u Stej e t departmentu SAD, upućeno Dž. K Mensu (J.C. Mance), 7. oktobar 1946, USNA N , RG 59, 740.00116EW/9-2546 21. Pismo od 21. novembra 1946. upućeno Forin ofi f su, PRO FO 371 59423 22. Pismo Britanske ambasade, Vašington, Stej e t departmentu, 9. novembar 1946, i odgovor Stej e t departmenta, 20. novembar 1946, USNA N , RG 59, 860H.00/11-946; i pismo sveštenika Roberta Grej e ema, 22. januar 1990. 23. Nota od 18. decembra 1946; i Telegram iz Beča Forin ofi f su, 14. decembar 1946, PRO FO 371 59423 24. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 25. Ib I id. 26. Vi V di, na primer, indeksni registar u kom se iznose stav a ovi Ogranka za ratne zločine Načelstva prav a ne službe od 5. novembra 1945, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 27. Gauenov i Kanilj l in izveštaj a od 29. av a gusta 1947, Pav a elićev dosij i e pri CIC, pribav avljeno prema US FOIA, str. 2-6 28. Beleška od 16. jula 1947, i pismo maj a ora Vi V vij i ana Strita (Vi V vien Street), Rim, Forin ofi f su, 5. juna 1947, PRO FO 371 67380 29. Madova beleška od 30. januara 1947, CIC izveštaj a od Kanilj l e i Capale od 15. marta 1947, i indeksni registar od 14. aprila 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 30. Podsetnik od 10. maj a a 1946, u kom se iznose viđenj n a Izvora P, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 31. Hubert Butler, Es E cape fr f om th t e Anth t ill, The Lilliput Press, Mullingar, 1985, str. 282; i dokument komunističke obav a eštaj a ne mreže, "Poglav a nikov borav a ak u Rimu i odlazak u Argentinu" 32. Podsetnik od 10. maj a a 1946, u kom se iznose pogledi Izvora P, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 33. Telegram od 7. januara 1947. iz Rima pukovniku Smitu, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 34. Gauenov memorandum od 22. januara 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109. sveštenik Robert
188
Grej e em potvrđuj u e da su ove ustanove Crkv k e u stvari locirane u ovom kompleksu, Pismo od 22. januara 1990. 35. sveštenik Robert Grej e em nam je ispričao da "Starij i i Rimlj l ani s kojima sam razgovarao ne sećaj a u se nikakv k e tramvaj a ske linij i e koja je išla "ispod" A entina. Narav Av a no, postojala je tramvaj a ska pruga koja je tamo kružila". Pismo od 22. januara 1990. 36. Gauenov memorandum od 22. januara 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109. 37. Pismo britanskog političkog sav a etnika, Kazerta, Forin ofi f su, 26. fe f bruar 1947, PRO FO 371 67372 38. Vi V di, na primer, CIC izveštaj a "Pav a elić, Ante i 'Legitimisti' u Ustaškom pokretu", Pav a elićev CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 3-4; i izveštaj a i CIC od 10. oktobra i 26. novembra 1946, Draganovićevi dosij i ei, pribav a l eno prema US FOIA; str. 49-54 lj 39. CIC izveštaj a Mariona Skota (Marion Scott), od 18. aprila 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 40. Vi V di Sažetak info f rmacij i a, Pav a elićev CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 9; i memorandum kapetana Roberta Stj t uarta, 20. jun 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 41. Memorandum od 22. maj a a 1947, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 17 42. Parsonsov memorandum od 26. jula 1947, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 17 43. Vornerova (Warner) nota od 19. juna 1947, PRO FO 371 67385 44. Telegrami od Rima Leghornu, 17. jul 1947, i od Forin ofi f sa Rimu, 20. jul 1947, PRO FO 371 67385. Vi V di i Telegram Rima Forin ofi f su, 22. jul 1947, PRO FO 371 67386 45. Telegram Forin ofi f sa Vašingtonu, 25. jul 1947, PRO FO 371 67385 46. Telegram Vašingtona Forin ofi f su, 25. jul 1947, PRO FO 371 67387 47. Telegram od 28. jula 1947. od Vašingtona Rimu, USNA N , RG 59, 740.00116EW/7-2847 48. Memorandumi od 29. jula i 2. av a gusta 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109. Vi V di i dva telegrama od Leghorna Forin ofi f su, 30. jul 1947, PRO FO 371 67387. 49. Telegram Forin ofi f sa Rimu, 30. jul 1947, PRO FO 371 67387 50. USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 51. Nefo f rmalna uzgredna beleška, 8. av a gust 1947; "Ante Pav a elić i druge ustaške ličnosti" i Gauenov i Kanilj l in CIC memorandum od 9. juna 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109
189
52. Članci u La Repubblica, 23, 24. i 26. septembar 1948, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, 1948, Busta 33, fa f sciolo 2, Processo di Zagabbria 53. Telegrami od Forin ofi f sa Rimu, 27. av a gust i 7. oktobar 1947, PRO FO 371 67387; i Telegram od Tršćanskog štaba snaga Sjedinj n enih Držav a a, 10. septembar 1947, Pav a elićev CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 1-2 54. Memorandum od 7. jula 1947, i Morenina rukom pisana beleška od 14. jula 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosije, XE 001109 55. Gauenov memorandum od 6. jula 1947, Vaj a tin dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 44-8 56. Gauenov i Kanilj l in izveštaj a od 29. av a gusta 1947, Pav a elićev CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 2-6 57. Ib I id. 58. Ib I id. 59. Ib I id. 60. Ib I id. 61. Gauenov, Kanilj l in i Morenin izveštaj a od 12. septembra 1947, USNA N , Arhiv istražne dokumentacij i e, RG 319, Pav a elićev dosij i e, XE 001109 62. Razgovori sa Simčićem, Rim, 12. maj a 1989. i 16. fe f bruar 1990. 63. Av A ro Menhetn, Te T rror over Yu Y go g slavia, Watts & Co, London, 1953, str. 117-8, i Ca C th t olic Te T rror To T day a , Parav a ision, London, 1969. 64. Saraj a evski Svij i et, t niz članaka o Draganoviću, autora Siniše Ivanovića i Krsta Lekovića, objav avljivanih nedelj l no između 13. juna i 19. septembra 1986. 65. Dokument komunističke obav a eštaj a ne mreže, "Poglav a nikov borav a ak u Rimu i odlazak u Argentinu" 66. Razgovor sa Simčićem, Rim, 16. fe f bruar 1990; Križman, Pa P velić u bj b ek tvu, str. 225. ks 67. CIC memorandum "Pav a elić, Ante, i 'Legitimisti' u Ustaškom pokretu", Pav a elićev dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 3-4. 68. Pojedinosti o sezanj n u te krij i umčarske operacij i e dali su Ivo Omrčanin u razgovorima za Reg e lig i ious Ne N ws w Service, maj a 1986, i Džon Loft f us, 1985.
5. Pacovski kanal 1. Vi V di "United States Policy Toward the Ustashi", Istraživački projekat br. 61, Division of Historical Policy Research, Stej e t department, april 1948, USNA N , RG59, 740.00116EW/4-148 2. Razgovor s ocem Grej e emom, 15. april 1985. 3. Izveštaj a od 25. novembra 1943, USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, OB 6362
190
4. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembra 1967; i izj z av a a Lj L uba Miloša jugoslovenskim vl v astima. 5. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 6. Ib I id. 7. Ib I id. 8. Razgovor s Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989. 9. Beleška gospođice Džekson od 22. av a gusta 1946, PRO PO 371 59415; Dosij i e Jugoslovenske komisij i e za ratne zločine broj 7103, Arhiv Jugoslav a ij i e, Beograd; Stella Alexander, Th T e Tr T iple My M th t , East European Monographs, Boulder, 1987, str. 86, 157; jugoslovenski zahtevi za izručenj n e od 6. av a gusta 1946, PRO FO 371 59415, i 4. septembra 1946, USNA N , RG 59, 860H.00/9-446 10. Razgovor s Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989; i Paris, Genocide in Sate t llite t Croatia, str. 74. 11. Dosij i e jugoslovenske komisij i e za ratne zločine broj 7103, Arhiv Jugoslav a ij i e, Beograd 12. Razgovor s Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989. 13. Bezbednosna provera za neuselj l eničku vizu, 18. septembar 1957, USNA N , RG 319, Arhiv istražne dokumentacij i e, Cecelj l in dosij i e, XE 006538 14. Telegram iz Zagreba Vašingtonu od 29. maj a a 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/5-2947; i Razgovor s Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989. 15. Razgovor s Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989. 16. Appendix A Ličnom upitniku, i Bezbednosni izveštaj a o hapšenj n u, oba nav a ode CIC izveštaj a "Ustasha Activity t in Land Salzburg", od 2. oktobra 1945; Indeksna kartica; Memorandum od 14. fe f bruara 1947; i Memorandum od 26. fe f bruara 1947, USNA N , RG 319, Arhiv istražne dokumentacij i e, Cecelj l in dosij i e, XE 006538 17. Beleške od 6. av a gusta 1946, PRO FO 371 59415, i 4. septembra 1946, USNA N , RG 59, 860H.00/9-446 18. Beleška od Džeksona, 22. av a gust 1946, i Pismo od 31. av a gusta 1946, PRO FO 371 59415 19. Kako je nav a edeno u Memorandumu od Zagreba Vašingtonu, od 30. maj a a 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/5-3047; i Alexander, Th T e Tr T iple M th My t , str. 157-8. 20. Vi V di Memorandum od Zagreba Vašingtonu, od 4. juna 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/6-447 21. Telegram iz Zagreba Vašingtonu, od 29. maj a a 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/5-2947 22. Telegram iz Beča Vašingtonu, od 4. aprila 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/4-447; i Memorandum od 12. marta 1947, USNA N , RG 319, Arhiv istražne dokumentacij i e, Cecelj l in dosij i e, XE 006538 23. Telegram od Beča Vašingtonu, od 6. juna 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/5-2947 191
24. Bezbednosna provera za neuselj l eničku vizu, 18. septembar 1957, USNA N , RG 319, Arhiv istražne dokumentacij i e, Cecelj l in dosij i e, XE 006538; Indeksna kartica od 24. juna 1953, USNA N , RG 319, Arhiv istražne dokumentacij i e, Pav a elićev dosij i e, XE 001109; CIC izveštaj a "Croatian Émigré Activities in Austria" od 28. av a gusta 1953, Ustaški CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 8; i dokumenti Australij i ske bezbednosne obav a eštaj a ne organizacij i e, izloženi u Senatu Australij i e, 27. mart 1973. Razgovor s V limom Cecelj Vi l om, Maria Pline, 23. maj a 1989. 25. Razgovor s Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989. 26. Ib I id. 27. Ib I id. 28. "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", prilog pismu od Maklej e na Volindžeru, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398 29. Dokument Jugoslovenske komisij i e za ratne zločine, 29. mart 1949, Zh. 9670/11547, Arhiv Jugoslav a ij i e, Beograd 30. Draganovićevo izručenj n e je traženo u jugoslovenskoj noti od 26. jula 1947, PRO FO 371 67378; neke pojedinosti o radu Uprav a e za kolonizacij iu mogu se naći u jednoj drugoj jugoslovenskoj noti, od 26. marta 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/3-2547. 31. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 32. Ib I id. 33. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967; i izj z av a e Moškova i Miloša jugoslovenskim vl v astima 34. Madov memorandum od 12. fe f bruara 1947, Draganovićev CIC dosije, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 311-13. 35. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 36. "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", prilog pismu od Maklej e na Volindžeru, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398; i "Consolidated Interrogation Report on Dr Krunoslav a Stepano Draganović", i memorandum od 26. novembra 1946, Draganovićev/Pečnikarov CIC dosij i e, pribav a l eno prema US FOIA, str. 41-6, 49. lj 37. "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", prilog pismu od Maklej e na Volindžeru, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398 38. Jugoslovenska nota od 23. aprila 1947, PRO FO 371 67376; vidi i jugoslovensku notu od 7. novembra 1947, PRO FO 371 67400; Magj g arec, Hr H vatski zavod Sv. Je J ronima u Rimu: Jubilej ejske Proslave (1 ( 453 5 -1953 53), str. 133; i Manhattan; Te T rror Over Yu Y go g slavia, str. 76. 39. Beleška gospođice Džekson od 15. maj a a 1947, PRO FO 371 67376; i prilog pismu od Specij i alne komisij i e za izbeglice upućenom Forin ofi f su, od 23. oktobra 1947, PRO FO 371 67398 40. Vi V di na primer "Consolidated Interrogation Report on Dr Krunoslav a Stepano Draganović", Draganovićev/Pečnikarov CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 41-6 192
41. Memorandum od 26. novembra 1946, Draganovićev/Pečnikarov CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 49. 42. CIC beleška od 10. oktobra 1946, Draganovićev dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 54. 43. Radi nekih pojedinosti u vezi s Mandićevom ulogom u ovoj propagandnoj kampanj n i, vidi Paris, Genocide in Sate t llite t Croatia, str. 260; Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967; svedočenj n a koja je pružio Mimo Rosandić priložena uz pošilj l ku od Konzulata SAD u Zagrebu od 4. av a gusta 1948, USNA N , RG 59, 860H.00/8-448. 44. Memorandum Ministarstva spolj l nih poslova od 2. novembra 1945, Arhiv Ministarstva spolj l nih poslova, "Aff ffari politici (Jugoslav a ia)", 1946, Busta 1, fa f sciolo 3, Esponenti del cessato regime ustascia in Italia; i Ministarstvo unutrašnj n ih poslova (Rimska Policij i a) - izveštaj a od 9. jula 1946, priložen memorandumu Ministarstva inostranih poslova od 30. jula 1946, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, "Aff ffari politici (Jugoslav a ia)", 1948, Busta 33, fa f sciolo 3, Attivita di jugoslav a i contrari al regime di Tito in Italia 45. "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", prilog pismu od Maklej e na Volindžeru, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398 46. Nedatiran izveštaj a Italij i anske taj a ne službe, priložen memorandumu Ministarstva inostranih poslova od 20. av a gusta 1944, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, "Aff ffari politici (Jugoslav a ia)", 1948, Busta 33, fa f sciolo 3, Attivita di jugoslav a i contrari al regime di Tito in Italia 47. Razgovor sa Simčićem, Rim, 16. fe f bruar 1990. 48. Memorandum od 12. fe f bruara 1947. Draganovićev/Pečnikarov CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 38-40. 49. Razgovor sa Simčićem, Rim, 16. fe f bruar 1990. 50. Memorandum od 12. fe f bruara 1947. Draganovićev/Pečnikarov CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 38-40 51. Telegram od 10. septembra 1947, Pav a elićev CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 2 52. Vi V di jugoslovensku notu Forin ofi f su od 25. jula 1946, i odgovor Forin ofi f sa od 15. av a gusta 1946, PRO FO 371 59415. Takođe vidi jugoslovensku notu Stej e t departmentu od 15. av a gusta 1946, USNA N , RG 59, 860H.00/8-1546. 53. "Yu Y goslav a Quislings and Possible War Criminals at Terni", PRO FO 371 59400 54. Vi V di notu od Britanske ambasade, Vašington, Forin ofi f su, od 20. juna 1946, i notu Forin ofi f sa Ambasadi Jugoslav a ij i e, London, od 2. jula 1946, PRO FO 371 59412. Takođe vidi ranij i u notu Jugoslovena od 11. maj a a 1946, PRO FO 371 59406, radi dalj l ih pojedinosti i radi Kolvilovih i Džeksonovih komentara od 14. i 17. maj a a 1946. Pojedinosti o Totovom bekstvu u Buenos Aires mogu da se nađu u belešci od Buenos Airesa Vašingtonu od 16. jula 1947, USNA N , RG 59, 860H.00/7-2347, Mikro fi f lm LM 76, rolna 12, kv k adrati 3328-9. Kolvilova ispovest o tome kako je mnogim ustašama dopustio da izbegnu 193
repatrij i acij i u nalazi se u John Colville, Fo F otp t rints t in Ti T me, Michael Russell, Salisburg, 1984, str. 212-13. 55. "Yu Y goslav a Quislings and Possible War Criminals at Terni", PRO FO 371 59400; Telegrami od 8. i 11. septembra 1946. Od Ogranka A u GHQ CMF da se podrži 13. korpus, i od Kazerte Forin ofi f su, 13. septembar 1946, PRO FO 371 59418; i CIC beleška od 3. novembra 1947, Vr V ančićev dosij i e, pribav a l eno prema US FOIA, str. 2. lj 56. Vi V di jugoslovensku notu Stej e t departmentu od 19. av a gusta 1946, i odgovor Stej e t departmenta od 3. aprila 1947, USNA N , RG 59, 860H.00/8-1946; Pismo od Britanske ambasade, Vašington, Stej e t departmentu, od 18. septembra 1946. i odgovor Stej e t departmenta od 15. oktobra 1946, USNA N , RG 59, 740.00116EW/9-1846 i 860H.00/10-1546; Telegram od Vašingtona Leghornu, od 3. juna 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/5-2747; i pisma od Forin ofi f sa Beču i Kazerti, 17. av a gust 1946, PRO FO 371 59415. 57. Memorandum od 5. novembra 1946, Draganovićev/Pečnikarov CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 53-4 58. Memorandum od 5. septembra 1947, Draganovićev CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 307-10. 59. Ib I id. 60. Ib I id. 61. Memorandum od 12. fe f bruara 1947, Draganovićev/Pečnikarov CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str.38-40. 62. Razgovor s Karlom Dragutinom Petranovićem, Nij i agara Folz, Kanada, 17. jun 1989. 63. Ib I id. 64. Jugoslovenska nota od 21. jula 1947, PRO FO 371 67386 65. Ib I id. 66. Kako je nav a edeno u Manhattan, Te T rror Over Yu Y go g slavia, str. 77. 67. Razgovor s Karlom Dragutinom Petranovićem, Nij i agara Folz, Kanada, 17. jun 1989. 68. Ib I id. 69. Telegram od Rima Kazerti, od 25. fe f bruara 1947, PRO FO 371 67372 70. Pismo Forin ofi f sa Trij i ažnoj misij i i, Klagenfu f rt, od 14. av a gusta 1947, PRO FO 371 67386; beleška G-2 od 16. januara 1947, Ustaški CIC dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 47; pismo od Kazerte Forin ofi f su, 26. fe f bruar 1947, PRO FO 371 67372; "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", priložen pismu od Maklej e na Forin ofi f su, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398; i telegram iz Leghorna Stej e t departmentu, USNA N , RG 319. Radi dalj l ih primera đenovske operacij i e, vidi pismo od Maklej e na Forin ofi f su, 16. maj a 1947, od Forin ofi f sa Klagenfu f rtu, 30. jul 1947, jugoslovenske note Forin ofi f su od 15. jula i 3. septembra 1947, pismo od Klagenfu f rta Forin ofi f su, 29. septembar 1947, PRO FO 371 67378, 67384, 67385, 67392 i 67393; i telegram
194
iz Leghorna Stej e t departmentu, 22. maj a 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/52147. 71. Izveštaj a Centralne obav a eštaj a ne grupe od 21. januara 1947, USNA N , RG 59, 840.5510/1-2447 72. Razgovor s Karlom Dragutinom Petranovićem, Nijagara Folz, Kanada, 17. jun 1989. 73. Stephen Clissold, neobjav avljeni rukopis; i Telegram iz Rima Forin ofi f su od 22. fe f bruara 1947, PRO FO 371 67372 74. Clissold, neobjav avljeni rukopis 75. Razgovor s Karlom Dragutinom Petranovićem, Nijagara Folz, Kanada, 17. jun 1989. 76. Clissold, neobjav avljeni rukopis 77. Za jedan deo od mnoštva dokumenata koji se bav a e ovom operacijom, vidi telegrame iz Leghorna Stej e t departmentu, 7. jun 1947, i Stej et departmenta Leghornu, 12. jun 1947, USNA N , RG 319; i telegrame od 12. i 25. juna 1947, od Beograda Stej e t departmentu, USNA N , RG 59, 740.00116EW/61147 i 740.00116EW/6-2547 78. "The Legal Position of Croatian War Criminals in Italy", 19. maj a 1947, priloženo pismu od Rima Stej e t departmentu, 28. maj a 1947, USNA N , RG 59, 740.00116EW/5-2847 79. Ib I id. 80. Jedan prikaz Miloševih zločina može se naći u Zdenko Löwenthal (ur.), Th T e Crimes of o th t e Fa F scist Occupants t and th t eir Co C llabora r to t rs r ag against J ws Je w in Yu Y go g slavia, Sav a ez jevrej e skih opština Federativne Narodne Republike Jugoslav a ij i e, Beograd, 1957, str. 17. 81. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 82. Ib I id. 83. Vi V di CIC belešku od 10. oktobra 1946, Draganovićev dosij i e, pribav a l eno prema US FOIA, str. 54; i pismo od Kazerte Forin ofi lj f su, 2. novembar 1946, PRO FO 371 57729. 84. "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", prilog pismu od Maklej e na Volindžeru, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398; i izj z av a e koje su jugoslovenskim vl v astima dali Mimo Rosandić, Branko Kuštro, Ivica Gržeta, Julij i o Spalj l i Vl V adko Hranilović 85. Članak u La Repubblica, 26. septembar 1948, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, 1948, Busta 33, fa f sciolo 2, Processo di Zagabbria 86. Razgovor s Karlom Dragutinom Petranovićem, Nij i agara Folz, Kanada, 17. jun 1989; i s Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989. 87. Razgovor sa Simčićem, Rim, 5. maj a 1989. i 16. fe f bruar 1990. 88. Razgovor s jednim bivšim britanskim ofi f cirom vojne obav a eštaj a ne službe, snimlj l en pod uslovom da se ne iznosi nj n egovo ime, London, 5. maj a 1989. 89. Razgovor sa Simčićem, Rim, 16. fe f bruar 1990. 195
90. Razgovor s jednim bivšim britanskim ofi f cirom vojne obav a eštaj a ne službe, snimlj l en pod uslovom da se ne iznosi nj n egovo ime, London, 5. maj a 1989. 91. Perounij i evo (Perowne) pismo od 18. novembra 1947, i Volindžerov odgovor od 5. decembra 1947, PRO FO 371 67402 92. Razgovori sa Simčićem, Rim, 12. maj a 1989. i 16. fe f bruar 1990. 93. Razgovor sa Simčićem, Rim, 16. fe f bruar 1990. 94. Razgovor sa Simčićem, Rim, 12. maj a 1989. i 16. fe f bruar 1990. 95. Razgovor s Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989; razgovor sa Simčićem, Rim, 12. maj a 1989. i 16. fe f bruar 1990; Telegram od COMGENUSFA (Rear) Salcburg, Austrij i a, od PA P GBI, za Odelj l enj n e Armij i e za CSGID za DISC, od 13. decembra 1949, USNA N , RG 319, Dokumentacij i a Štaba Armij i e, Box 135; i izj z av a a Božidara Kav a rana jugoslovenskim vl v astima 96. Vi V di Draganovićevo pismo od 5. marta 1946, kao i fr f ancusku verzij iu istog materij i ala, PRO FO 800 476. 97. Beleška od 27. marta 1946, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 21; i PRO FO 204 11133 98. "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", prilog u pismu od Maklej e na Volindžeru, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398, pismo italijanskog Ministarstva inostranih poslova upućeno ambasadoru SAD, Rim, 7. jul 1945, i Memorandum za Sav a ezničku komisij i u, 29. jul 1945, USNA N , RG 331, Sav a eznička kontrolna komisij i a, Izvršni članovi Komisij i e, 10000/109/ 319, Box 9; i Klisold, neobjav avljeni rukopis 99. Razgovor sa Simčićem, Rim, i 16. fe f bruar 1990. 100. CIC indeksna kartica, 7. fe f bruar, Draganovićev dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 66; i razgovori s Omrčaninom za Relig i ious Ne N ws w Service, maj a 1986; i Džon Loft f us, 1985. 101. "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", prilog u pismu od Maklej e na Volindžeru, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398 102. CIC beleška od 10. oktobra 1946, Draganovićev dosij i e, pribav avljeno prema US FOIA, str. 54. U vezi s ocem Mandićem vidi Alexander, Th T e Tr T iple M th My t , str. 94; i Paris, Genocide in Sate t llite t Croatia, str. 260 6. Zlatni sveštenik 1. Detalj l ni prikazi suđenj n a mogu se naći u telegramima i memorandumima Stej e t departmenta SAD, 16. jul 1948, iz Zagreba u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/7-1648, 19. jul 1948, iz Zagreba u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/7-1948, 2. av a gust 1948, iz Beograda u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/8-248, 30. jul i 4. av a gust 1948, iz Zagreba u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/8-448, 30. septembar 1948, iz Zagreba u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/9-3048; i izveštaj a i i memorandumi britanskog Forin ofi f sa od 10. septembra 1948, PRO FO 371 72563E
196
2. "Annual Report fo f r 1945", od Britanskog poslanstva pri Svetoj Stolici Forin ofi f su, 22. fe f bruar 1946, PRO FO 371 60803 3. Izveštaj a sa suđenj n a u komunističkom listu Borba, kako je preneseno u telegramu Stejt departmenta SAD od 2. avgusta 1948, iz Beograda u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/8-248; i pisma Britanske ambasade, Beograd, Forin ofi f su, 2. januar i 20. mart 1946, PRO FO 371 59399 i 59403 4. Vi V di prikaze svedočenj n a i dokaza koje su izneli Adam Miličević, Mimo Rosandić i Božidar Petračić, u memorandumu Stej e t departmentu SAD od 30. jula, priloženom u pošilj l ki od 4. av a gusta 1948, iz Zagreba u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/8-448. 5. Vi V di dodatke 2. i 6. memorandumu Stej e t departmenta SAD od 30. jula, priložene u depeši od 4. av a gusta 1948, iz Zagreba u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/8-448 6. Izveštaj a i i memorandum britanskog Forin ofi f sa od 10. septembra 1948, PRO FO 371 72563E 7. Gauenova beleška od 29. av a gusta 1947, Pav a elićev CIC dosij i e, oslobođeno prema US FOIA, str. 2-6 8. Izj z av a a koju je dao Mimo Rosandić jugoslovenskim vl v astima; i Klisold, neobjav avljeni rukopis 9. Gauenova beleška od 29. av a gusta 1947, Pav a elićev CIC dosij i e, oslobođeno prema US FOIA, str. 2-6. 10. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 11. Ib I id. 12. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. Radi nekih pojedinosti u vezi s Pečnikarovom ulogom u mreži Križara, vidi "Memorandum on the Ustaša Organisation in Italy", prilog u pismu od Maklej e na Volindžeru, 17. oktobar 1947, PRO FO 371 67398; i memorandumi o obaveštaj a noj organizacij i i Križara, TISSO, naročito u Brauningovom memorandumu od 11. juna 1947, ustaški CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 89-113. 13. Razgovori sa Simčićem, Rim, 12. maj a 1989. i 16. fe f bruar 1990. 14. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 15. Ib I id. 16. Kako je nav a edeno u Alexander, Ch C urc r h and Sta t te t in Yu Y go g slavia since 1945, str. 28, i Th T e Tr T iple My M th t , str. 76; i Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 17. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967; i razgovor sa Simčićem, Rim, 16. fe f bruar 1990. 18. Opširan prikaz ovoga može se naći u izveštaj a u Vojne obav a eštaj a ne službe SAD u Austrij i i "Specij i alna istraga i ispitivanj n e" od 9. aprila 1946, u vezi s "The Croatian National Independence Movement", CIC dosij ie o Ustašama, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 10-30
197
19. Razgovor s jednim bivšim britanskim ofi f cirom vojne obav a eštaj a ne službe, snimlj l en pod uslovom da se ne iznosi nj n egovo ime, London, 5. maj a 1989. 20. Radelov (Radell) izveštaj a od 4. aprila 1950, CIC dosij i e o Ustašama, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 1-5 21. Ispitivanj n e Lj L uba Miloša, kako je izvešteno u Dodatku br. 6 Izveštaj au Stej e t departmenta SAD od 4. av a gusta 1948, iz Zagreba u Vašington, USNA N , RG 59, 860H.00/8-448; Haringtonova CIC beleška od 9. marta 1948, "Activity t of Bishops Rožman and Šarić, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA 22. Izveštaj a italij i anskog Ministarstva inostranih poslova od 28. juna 1945, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, 1946, Busta 1, fa f sciolo 3, Esponenti del cessato regime ustascia in Italia 23. Izveštaj a italij i anskog Ministarstva inostranih poslova od 23. jula 1945, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, 1946, Busta 1, fa f sciolo 3, Esponenti del cessato regime ustascia in Italia; i Gauenova beleška od 29. av a gusta 1947, Pav a elićev CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 2-6 24. Mardokov (Murdoch) izveštaj a od 25. septembra 1947, CIC dosij ieo Križarima, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 6 25. Madevski (Madewski), izveštaj a od 12. septembra 1946, CIC dosij ieo Križarima, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 38-9 26. Radulovićev izveštaj a od 23. jula 1947, Ustaški CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 12-13 27. Radelovi izveštaj a i od 18. novembra 1949. i 4. aprila 1950, CIC dosij ieo ustašama, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 1-5 28. Radulovićev izveštaj a od 23. jula 1947, CIC dosij i e o Ustašama, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 12-13 29. Nedatiran izveštaj a italij i anske Taj a ne službe, pridodat memorandumu Ministarstva inostranih poslova od 20. av a gusta 1944, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, "Aff ffari politici (Jugoslav a ia)", 1948, Busta 33, fa f sciolo 3, Attivita di jugoslav a i contrari di Tito in Italia 30. Izveštaj a o "Jugoslovenskim ličnostima u Rimu", od 20. jula 1945, USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, 139960 31. Izveštaj a italij i anske Taj a ne službe od 18. aprila 1946, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, 1946, Busta 1, fa f sciolo 1, Rappporti politici 32. Vi V di, na primer, Getiganov (Gettigan) izveštaj a od 24. maj a a 1947, CIC dosij i e o Križarima, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 23-4 33. Izveštaj a o ispitivanj n u Franca Južine, Getiganov izveštaj a od 15. juna 1947, CIC dosij i e o Križarima, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 1418 34. Razgovor s jugoslovenskim istoričarom po imenu Franček Saj a e, 1. april 1979.
198
35. Za sav a remen izveštaj a o zverstvima koja su činili domobrani vidi izveštaj a američkog Vojnoobav a eštaj a nog odelj l enj n a od 19. fe f bruara 1944, USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, 63632 36. Nota jugoslovenskog ambasadora u Londonu upućena britanskom držav a nom sekretaru za inostrane poslove, 15. novembar 1945, PRO FO 371 48893 37. Pismo Londona Ambasadi Velike Britanij i e, Vašington, od 28. novembra 1945, PRO FO 371 48893 38. Izveštaj a od 8. fe f bruara 1945, USNA N , RG 226, Records of the Off ffice of Strategic Services, 113566 39. Pismo vatikanskog Državnog sekretarij i ata Frenklinu Gauenu u Vatikanu, 19. fe f bruar 1946, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 21; rukom pisana beleška od 16. jula 1945, PRO FO 371 48890; i telegram od Britanskog poslanstva pri Svetoj Stolici Forin ofi f su, od 23. fe f bruara 1946, PRO FO 371 59401 40. Telegram od Karmela Ofi fija u Kazerti upućen Titmanu u Vatikanu, 22. jul 1945, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 29; i Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967. 41. Beleška Džona Kolvila od 27. fe f bruara 1946, PRO FO 371 59401; i pismo Vašingtona Forin ofi f su, 25. januar 1946, PRO FO 371 59400 42. Rukom pisana napomena na omotu memoranduma držav a nom sekretaru, 29. decembar 1945, USNA N , RG 59, 740.00116EW/12-2945; i telegram Vašingtona Kazerti, 21. fe f bruar 1946, USNA N , RG 59, 740.00116 CONTROL/2-2146 43. Beleška Kreka, pridodata pismu od Stouksa Forin ofi f su, 5. av a gust 1947, PRO FO 371 67388 44. Pismo od Somerloksa Forin ofi f su, 8. novembar 1947, PRO FO 371 67402 45. Ib I id. 46. Ib I id. 47. Rukom pisana beleška Kristofe f ra Vornera, 11. decembar 1947, PRO FO 371 67406 48. Pismo od Britanskog poslanstva, Beč, Forin ofi f su, 23. januar 1948; i rukom pisana beleška na nj n egovom omotu, PRO FO 371 72559 49. Draganovićeva izj z av a a jugoslovenskim vl v astima, 26. septembar 1967; i članak u listu La Repubblica, 24. septembar 1948, Arhiv Ministarstva inostranih poslova, 1948, Busta 33. fa f sciolo 2, Processo di Zagabbria 50. Haringtonov CIC memorandum od 9. marta 1948, "Activity t of Bishops Rožman and Šarić, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA 51. Haringtonov CIC memorandum od 9. marta 1948, "Activity t of Bishops Rožman and Šarić, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA; Radiogram iz Berna Stej e t departmentu, USNA N , Myron Tay aylor Papers, Box 21;
199
pismo iz Vašingtona Forin ofi f su, 1. jul 1948, PRO FO 371 72563C; i Magj g erec, Hrvats H t ki zavod sv. Je J ronima u Rimu, str. 188. 52. Tomasov memorandum od 17. maj a a 1947, Križarski CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 29-30 53. Ib I id. 54. Getiganov memorandum od 1. jula 1947, CIC dosij i e oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 8-10 55. Ib I id. 56. Razgovor s jednim bivšim britanskim ofi f cirom vojne obav a eštaj a ne službe, snimlj l en pod uslovom da se ne iznosi nj n egovo ime, London, 5. maj a 1989. 57. Alexander, Th T e Tr T iple My M th t , str. 40-5; i razgovor s jednim bivšim britanskim ofi f cirom vojne obav a eštaj a ne službe, snimlj l en pod uslovom da se ne iznosi nj n egovo ime, London, 5. maj a 1989. 58. Razgovor s jednim bivšim britanskim vojno obav a eštaj a nim ofi f cirom, snimlj l en pod uslovom da se ne iznosi nj n egovo ime, London, 5. maj a 1989. 59. Izveštaj a od 25. aprila 1947, Križarski CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 34-5 60. Ib I id. 61. Izveštaj a i britanskog Forin ofi f sa i memorandum od 10. septembra 1948, PRO FO 371 72563E 62. Za pojedinosti u vezi s Roverovom ratnom karij i erom, vidi Aarons, Sanctuary ry! Na N zi Fu F gitives in Austra r lia, str. 219-20 63. Većina pojedinosti o Roverovim aktivnostima u Križarima uzeta je iz službenih jugoslovenskih izveštaj a a o ispitivanj n u Božidara Kav a rana i iz dokumenata s nj n ima u vezi, koja se čuvaj a u u Vr V hovnom sudu u Zagrebu. Takođe vidi Aarons, Sanctuary ry!, str. 220-4, radi dalj l ih pojedinosti. 64. Izveštaj a Milovanovića i ostalih, 11. decembar 1947, Ustaški CIC dosije, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 32-3 65. Radelov izveštaj a od 18. novembra 1949, CIC dosij i e o ustašama, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 2. Dalj l i prikaz obav a eštaj a ne mreže SAD u vezi s traj a nim vojnim operacij i ama sadržan je u Bidlovom izveštaj a u od 12. januara 1951, Ustaški CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 81-2, Izveštaj a i o suđenj n ima u kojima se pominj n u Draganović i Križari mogu se naći u Obav a eštaj a nom izveštaj a u Stej e t departmenta od 25. fe f bruara 1960, USNA, RG 59; i prevod članka iz Borbe od 19. marta 1960, Draganovićev CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 37-43. 66. Goldenov izveštaj a od 9. fe f bruara 1948, Ustaški CIC dosij i e, oslobođeno za jav a nost prema US FOIA, str. 97; i izveštaj a od 17. oktobra 1947, USNA N , RG 319, Arhiv istražne dokumentacij i e, Pav a elićev dosij i e, XE 001109
200
7. Va V tikanski crni orkestar 1. Oslobođe đ nj n e, 16. novembar 1967., saraj a evski Svij i et, t serij i a članaka o Draganoviću od Siniše Ivanovića i Krste Lekovića, objav avljivana nedelj l no od 13. juna do 19. septembra 1986. 2. Vj V esnik, 12. novembar 1967. 3. Oslobođe đ nj n e, 16. novembar 1967. 4. Intervj v u sa Milanom Simčićem, Rim, 2. fe f bruar 1990. 5. Ib I id. 6. Saraj a evski Svij i et, t serij i a članaka o Draganoviću od Siniše Ivanovića i Krste Lekovića, objav avljivana nedelj l no od 13. juna do 19. septembra 1986. 7. Ib I id. 8. Ib I id. 9. Intervj v u sa bivšim ofi f cirom britanske obav a eštaj a ne službe, datim pod uslovom da ostane anoniman, London, 5. maj a 1989. 10. Intervj v u sa Milanom Simčićem, Rim, 2. fe f bruar 1990. 11. Ib I id., neke pojedinosti o Varošu mogu se naći u: Međerec, Hr H vats t ki zavod sv. Je J ronima u Rimu, str. 174, 211 12. Saraj a evski Svij i et, t serij i a članaka o Draganoviću od Siniše Ivanovića i Krste Lekovića, objav avljivana nedelj l no od 13. juna do 19. septembra 1986. 13. Intervj v u sa Milanom Simčićem, Rim, 2. fe f bruar 1990. 14. Intervj v u sa bivšim ofi f cirom britanske obav a eštaj a ne službe, datim pod uslovom da ostane anoniman, London, 5. maj a 1989. 15. Intervj v u sa Milanom Simčićem, Rim, 2. fe f bruar 1990. 16. Oslobođe đ nj n e, 16. novembar 1967. 17. Vj V esnik, 12. i 21. novembar 1967. 18. Ib I id, 21. novembar 1967. 19. Alexander, Ch C urc r h and Sta t te t in Yu Y go g slavia since 1945, fu f snota, str. 238-9 20. Intervj v u sa Milanom Simčićem, Rim, 2. fe f bruar 1990. 21. Izveštaj a i o ovim suđenj n ima mogu se naći u Stej e t departmentu pod nazivom "Obav a eštaj a ni izveštaj a i", broj 8230 od 25. fe f bruara 1960, USNA N , RG 59; sažeti izveštaj a i iz jugoslovenske štampe, Politika 17, 18. i 19. mart 1960, dosij i e CIC-a o Draganoviću sa koga je skinut embargo u skladu sa US FOIA, str. 37-43; Alexander, Ch C urc r h and Sta t te t in Yu Y go g slavia since 1945, str. 239-40. 22. Alexander, Ch C urc r h and Sta t te t in Yu Y go g slavia since 1945, str. 239 23. Intervj v u sa Vi V limom Cecelj l om, Maria Pline, 23. maj a 1989. 24. Saraj a evski Svij i et, t serij i a članaka o Draganoviću od Siniše Ivanovića i Krste Lekovića, objav avljivana nedelj l no od 13. juna do 19. septembra 1986. 25. Detalj l ni opis ovakv k og razvoja odnosa može se naći u: Alexander, C urc Ch r h and Sta t te t in Yu Y go g slavia since 1945, str. 226-48 26. Vj V esnik, 12. novembar 1967. 27. Saraj a evski Svij i et, t serij i a članaka o Draganoviću od Siniše Ivanovića i Krste Lekovića, objav avljivana nedelj l no od 13. juna do 19. septembra 1986.
201
28. Draganovićev iskaz pred jugoslovenskim vl v astima, Saraj a evo, 26. septembar 1967. 29. Saraj a evski Svij i et, t serij i a članaka o Draganoviću od Siniše Ivanovića i Krste Lekovića, objav avljivana nedelj l no od 13. juna do 19. septembra 1986. 30. Draganovićev iskaz pred jugoslovenskim vl v astima, Saraj a evo, 26. septembar 1967. 31. Saraj a evski Svij i et, t serij i a članaka o Draganoviću od Siniše Ivanovića i Krste Lekovića, objav avljivana nedelj l no, od 13. juna do 19. septembra 1986. 8. Diplomatske obmane 1. Hilberg, Th T e Destruction of o European Je J wry r , str. 329-30; SS Obersturmbannfü f hrer Friedrich Buchardt, neobjav avljeni memoari, Die Behandlung des russischen Problems während der Ze Z it des national-sozialistichen Reg e imes in Deuts t chland, strogo poverlj l iva dokumenta - indeks poverlj l ivih doušnika, Biro armij i skog obav a eštaj a nog štaba, Trezor 2, USNA N , Sjutlend Merilend; Simpson, Blowback, str. 164; Dallin, German Rule in Russia, glav a e V , XX VI X II, XX XXVIII 2. Memorandum, Ukraj a inska divizij i a "Galicij i a" (ukraj a inski ratni zarobl enici u Velikoj Britanij lj i i), PRO FO 371/71636, str. 3 3. Komisij i a za kontrolu izbeglica. Izveštaj a o Ukraj a incima u SEP logoru br. 374 Italij i a, 21. fe f bruara 1947. PRO FO 371/66605, str. 2; Memorandum, Ukraj a inska divizija "Galicija" (ukraj a inski ratni zarobljenici u Velikoj Britanij i i), PRO FO 371/71636, str. 3 4. Simpson, Blowback, str. 180n 5. Radiogram, poverlj l ivi dosij i ei, Držav a ni sekretarij i at, 6. jul 1945. USNA N , RG 59, kutij i a 291 6. Forin ofi f s je očigledno bio jedina sav a eznička institucij i a koja nij i e shvatila u kojoj meri taj a znak optužuj u e onoga ko ga nosi. Vi V deti RA R E Zapisnik N7588, 6. jul 1948. PRO FO 371/71663 7. Pismo, 3. jul 1948. prilog uz N7588, 6. jul 1948. PRO FO 371/71663 8. Note Verbale, 27. av a gust 1945. USNA N dokumenti Maj a rona Tej e lora (Myron Tay aylor), kutij i a 8/800 9. Ib I id. 10. Ib I id. 11. "Ovim lj l udima je zaista sve potaman". Izveštaj a , Komisij i a za kontrolu izbeglica, PRO FO 371/66605, str. 6 12. Pismo br. 1423, Biskupska kancelarij i a, 25. av a gust 1945. USNA N , RG 59, Kutij i a 4112, str. 1 13. Naj a bolj l i prikaz sav a ezničkih deportacij i a dao je Nikolai Tolstoy, Th T e Secre r t Betra rayal, Charles Scribner, Nj N uj u ork, 1978. Rasprav a a o masakru u Babi Jaru se može naći kod Hilberg, Th T e Destruction of o European Je J wry r , str. 32930 14. Pismo od 12. oktobra 1945. USNA N RG 59, 800.4016DP/9-145 202
15.17. Tolstoy, Th T e Secre r t Betra rayal 18. Vatikanska korespondencij i a, 19. decembar 1945. USNA N , RG 59. 800.4016DP/12-2045 19. Ib I id. 20. Pismo, 5. mart 1946. PRO FO 945/575 21. Vatikanska korespondencij i a, 30. mart 1945. USNA N RG 59, 840.48 REFUGEES/3-3046, str. 1061-2 22. Odgovor na vatikansku korespondencij i u, 30. mart 1945. USNA N , RG 59, 840.48 REFUGEES/3-3046, str. 1063. Međutim, među snagama koje su se borile sa Vl V asovim bilo je i crvenih. Vi V deti Simpson, Blowback, str. 20 23. Pismo, 25. jun 1946. Ukraj a insko-američki sav a ez, USNA N , RG 59, 800.4010 DP/6-2546 24. 8. jul 1946. Odgovor na pismo od 25. juna 1946. Ukraj a insko-američki sav a ez, USNA N , RG 59, 88.4010 DP/6-2546 25. Komisij i a za kontrolu izbeglica, Izveštaj a o Ukraj a incima u SEP logoru, Italij i a, 21. fe f bruar 1947, PRO FO 371/66605 26. Ib I id., paragraf 3 i str. 5, paragraf 11 27. Ib I id., str. 3, paragraf 7 28. Ib I id., str. 5, paragraf 11 29. Ib I id., str. 2, paragraf 5 30. Ib I id., str. 6, paragraf B 31. Uporedite odlazni telegram br. 457 od 22. fe f bruara 1947. dodat kao prilog uz Izveštaj a Komisij i e za kontrolu izbeglica o Ukraj a incima u SEP logoru br. 374, Italij i a, 21. fe f bruar 1947. PRO FO 371/66605, paragraf 3, sa šifr f ovanim dokumentom OTP br. 584, 9. mart 1947, PRO FO 371/66605 32. Zapisnik u rukopisu upućen WR858, 12. mart 1947. PRO FO 371/66605 33. Ib I id. 34. Komisij i a za kontrolu izbeglica o Ukraj a incima u SEP logoru br. 374, Italij i a, 21. fe f bruar 1947. PRO FO 371/66605, str. 4, paragraf 8 35. Vi V deti, na primer, incident sa odbeglim Nemcima opisan u trećem poglav avlju, koji je nav a eo CIC da započne operacij i u Krug 36. Komisij i a za kontrolu izbeglica, LA L CAB/62/INT/WOSM, 1. mart 1947. prilog uz Izveštaj a o Ukraj a incima u SEP logoru br. 347, Italij i a, 21. fe f bruar 1947. PRO FO 371/66605 ("Ti lj l udi su se nama predali... Prema tome, mi smo za nj n ih odgovorni. Teško je shvatiti kako bi vl v ada Nj N egovog veličanstva mogla da oprav a da... nasilnu repatrij i acij i u.") Obratite pažnj n u i na komentare n egovog pomoćnika na str. 6, paragraf B, da "Ja mislim da mi moramo da nj uzmemo u obzir nj n ihove motive... Oni verovatno nisu bili progermanski nastrojeni, a sada je sasvim sigurno da im takv k a osećanj n a nisu prirasla za srce..." 37. Ib I id., str. 2
203
38. Zapisnik, WR W 957, 7. mart 1947, PRO FO 371/66606, paragraf 1 Zvaničnog ofi f cirskog zapisnika 39. Ib I id., paragraf 2 Braj a mlouovih zapisnika. Vi V deti takođe paragraf 2 Henkij i evih zapisnika 40. Ib I id., paragraf 2 Henkij i evih zapisnika 41. Armstrong, Uk U ra r inian Na N tionalism 1939-45 42. Telegram od 19. fe f bruara 1947. Odelj l enj n e za specij i alne projekte, USNA N , RG 59, 740.621114/2-1947 43. Korespondencij i a od 16. septembra 1947, USNA N , RG 59, 860E.00/91947 44. Peticij i a od 21. juna 1947. prilog uz korespondencij i u od 16. septembra 1947. USNA N , RG 59, 860E.00/9-1947 45. Isečak iz štampe, prilog uz WR W 2353, 19. jun 1947. PRO FO 371/66712 46. Pismo, 8. jun 1947. prilog uz WR W 2353, 19. jun 1947. PRO FO 371/66712 47. Pismo, 9. jul 1947. prilog uz WR W 2353, 19. jun 1947. PRO FO 371/66712 48. Ib I id. 49. Zapisnik pisan rukom za WR W 2353, 19. jun 1947. PRO FO 371/66712 50. Ib I id., Meklinovi kontrolori su barem shvatili da "ti lj l udi možda lažu, možda su čak dali lažna imena". 51. Pismo, 24. fe f bruar 1948, prilog uz N2193, PRO FO 371/71636 52. Pismo, 8. april 1948. prilog uz N2193, PRO FO 371/71636 53. Memorandum, Ukraj a inska divizij i a "Galicij i a" (ukraj a inski ratni zarobl enici u Velikoj Britanij lj i i), prilog uz N2193, PRO FO 371/71636, paragraf 6 54. Komisij i a za kontrolu izbeglica, LA L CAB/62/INT/WOSM, 1. mart 1947. prilog uz Izveštaj a o Ukraj a incima u SEP logoru br. 347, Italij i a, 21. fe f bruar 1947. PRO FO 371/66605, str. 2-3 (razlikovanj n e onih koji su bili prisilni dobrovolj l ci) 55. Uporedite Pančukov Memorandum, Ukraj a inska divizij i a "Galicij i a" (ukraj a inski ratni zaroblj l enici u Velikoj Britanij i i), prilog uz N2193, PRO FO 371/71636, sa rasprav a om u britanskom kontrolnom timu o statusu rasel enih lica prema prav lj a ilima Međunarodne organizacij i e za izbeglice. Komisij i a za kontrolu izbeglica, LA L CAB/62/INT/WOSM, 1. mart 1947. prilog uz Izveštaj a o Ukraj a incima u SEP logoru br. 347, Italij i a, 21. fe f bruar 1947. PRO FO 371/66605, str. 2-8 56. Memorandum, Ukraj a inska divizij i a "Galicij i a" (ukraj a inski ratni zarobl enici u Velikoj Britanij lj i i), prilog uz N2193, PRO FO 371/71636, str. 8, deo V, paragraf 7 57. Prvi zapisnik u rukopisu uz N2193, 24. fe f bruar 1948. PRO FO 371/71636 58. Prvi zapisnik u rukopisu uz Flag C N2193, 26. fe f bruar 1948, PRO FO 371/71662 204
59. Drugi zapisnik u rukopisu uz N3730, 25. mart 1947. PRO FO 371/71662 60. Prvi zapisnik u rukopisu uz N3730, 25. mart 1948. PRO FO 371/71662 61. N7688 i prilozi, jul 1948. PRO FO 371/71663 62. O'Grady zapisnik otkucan na mašini uz N7500, 30. jun 1948. PRO FO 371/71663 63. RA R E zapisnik otkucan na mašini uz N7500, 30. jun 1948. PRO FO 371/71663 64. N7500, jul 1948., zapisnik g. Starka u rukopisu, PRO FO 371/71663 65. "RMAH" Zapisnik otkucan na mašini uz N7500, 30. jun 1948. PRO FO 371/71663 66. Bruce Page ET. T AL.., Th T e Philby b Co C nspira r cy c , Ballantine, New York, 1988, str. 188-9; Kim Philby, My M Silent Wa W r, Ballantine, New York, 1983, str. 163-4, 208 67. USAINSCOM dosij i e "Prometej e ", kartica iz indeksa bez datuma nav a odi Šandruka kao vođu, spremište za istražne beleške Armij i e SAD, Fort Džordž V, Mid, Merilend, embargo skinut u skladu sa US FOIA; Stevenson; "Intre "I r pid's ' Last Ca C se", str. 243, imenuj u e Kolina Gubinsa kao vođu Prometej e a; Cav a e Brown, Th T e secre r t Lif ife of o Sir Ste t wart Me M nzies, str. 143-4, govori o Prometej e u kao o operacij i i britanske obav a eštaj a ne službe pre preuzimanj n a od strane nemačke obav a eštaj a ne službe; Dallin, Russia Un U der German Rule, str. 111, 117-18, 258n. opisuj u e se rad Prometej e a za naciste 68. Costello, Ma M sk of o Tr Treachery r , str. 535, 565-6; Anderson, In I side th t e Leag a ue, str. 35-7; Simpson, Blowback, str. 269-73 69. Anderson, In I side th t e Leag a ue, str. 33-7 70. Dallin, Russia Un U der German Rule, nav a odi originalne nemačke izveštaj a e, str. 119-20, n.2-4 71. Loft f us, Th T e Belarus Secre r t, t str. 48-9, 73-8, 106-19; Cav a e Brown, "C" T e Secre Th r t Lif ife of o Sir Ste t wart Me M nzies, str. 143-4 72. Loft f us, Th T e Belarus Secre r t, t str. 20-8, 65-6 73. Telegram broj S 6496, 27. novembar 1946. prilog uz dosij i e Stej et departmenta 860E. 00/12-346, USNA N , RG 59 74. Philby, My M Silent Wa W r, str. 163-6 75. Telegram broj S 6496, 27. novembar 1946. prilog uz dosij i e Stej et departmenta 860E.00/12-346, USNA N , RG 59 76. Ib I id. 77. Pismo od 17. decembra 1946, prilog uz dosij i e Stej e t departmenta 860E.00/12-346, USNA N , RG 59 78. OUN/SB dosij i ea pod embargom, Služba za imigracij i u i naturalizaciju SAD, Vašington HQ, citirano kod Loft f us, Th T e Belarus Secre r t, t str. 102-4 79. Ib I id.
205
80. Pančukova istorij i a galicij i ske brigade nav a odi, bez citiranj n a izvora, da su američke snage držale 3.000 zaroblj l enika između šest meseci i godinu dana, a zatim su ih oslobodili i dozvolili da dobij i u status raselj l enih lica. 81. Wi W esenthal, Th T e Murd r ere r rs r Among Us U , str. 275 82. Ib I id. 83. Intervj v u sa Simonom Vi V zentalom 21. fe f bruar 1985. 84. Wi W esenthal, Th T e Murd r ere r rs r Among Us U , str. 275 85. Simpson, Blowback, str. 180-1, n 86. USAINSCOM dosij i e "Intermarij i um" spremište za istražne beleške Armij i e SAD, Fort Džordž V, Mid, Merilend, embargo skinut u skladu sa US FOIA 87. USAINSCOM, dosij i e "Prometej e ", kartica bez datuma iz indeksa nav a odi Šandruka kao vođu, spremište za istražne beleške Armij i e SAD, Fort Džordž V, Mid, Merilend, embargo skinut u skladu sa US FOIA; Stevenson, I tre In r pid's ' Last Ca C se, str. 243, imenuj u e Kolina Gubinsa kao vođu Prometej e a; Cav a e Brown, "C" Th T e Secre r t Lif ife of o Ste t wart Me M nzies, str. 143-4, govori o Prometej e u kao o operacij i i britanske obav a eštaj a ne službe pre preuzimanj n a od strane nemačke obav a eštaj a ne službe; Dallin, Russia Un U der German Rule, e str. 111, 117-18, 258n, opisuj u e rad Prometej e a za naciste 88. INSCOM dosij i e "Polj l sko-ukraj a inski vojni štab", 970-ta CIC, spremište za istražne beleške Armij i e SAD, Fort Džordž V, Mid, Merilend, embargo skinut u skladu sa US FOIA 89. Beleška od 14. maj a a 1947. iz Londona, upućena britanskoj ambasadi pri Svetoj Stolici, PRO FO 371/67376 90. Pismo od 18. novembra 1947. iz britanske ambasade pri Svetoj Stolici upućeno Londonu, PRO FO 371/67402 91. Ministarstvo rata, strogo poverlj l iva ULA LAZNA N POVE V RLJIVA V PORUKA K br. 89, 7. jun 1947. AFHQ dosij i ei sa kojih je skinut embargo, USNA N . (Dosij i ei sa AFHQ telegramima su uređeni hronološki onim redom kako su pristizali ili odašilj l ani. Čuvaj a u se u Trezoru šest, aneksa u Sjutlendu) 92. Ministarstvo rata, strogo poverlj l iva ULA LAZNA N POVE V RLJIVA V PORUKA K br. 44, 12. jun 1947. AFHQ dosij i ei sa kojih je skinut embargo, USNA N . 93. Costello, Ma M sk of o Tr Treachery r , str. 535 94. Beleška od 20. decembra 1947. od Vi V lfo f rda Kulbertsonu, prilog uz belešku Stej e t departmenta od 31. decembra 1947. iz Madrida za Vašington, iz dosij i ea FBI o Vaj a ti, embargo skinut u skladu sa US FOIA, dokument 0009 Zaključak 1. Poverlj l ivi razgovor vođen 1984. godine sa bivšim obav a eštaj a nim ofi f cirom jedne zapadne obav a eštaj a ne službe. Osoba koja je označila Valdhaj a ma takođe je iscrpno opisala italij i ansko-austrij i ski deo Pacovskog kanala što je kasnij i e potvrdio još jedan izvor podataka koji je priznao da je jedinica DDU bila prerušena u medicinski tim 351. borbene jedinice pešadij i skog puka u 206
Trstu, kasnij i e 349. puka u Lincu u Austrij i i. Čak je i Valdhaj a mov pretpostav a l eni u austrij lj i skom Ministarstvu inostranih poslova potvrdio da "možda postoji veza između američke obav a eštaj a ne službe i Valdhaj a ma". Izj z av a a Karla Grubera londonskom servisu Obzervera, citirana u Quinsy s Pa P triot Ledg dger, 29. april 1986. godine 2. Valdhaj a m je dobio ustašku srebrnu medalj l u kralj l a Zvonimira sa vencem od hrastovog lišća za hrabrost u bici pokazanu u vreme vršenj n a službe jula 1942. godine. Valdhaj a m priznaj a e da se uprav a o u to vreme dogodio masakr na Kozari, ali tvrdi da je on bio 200 km daleko od Kozare. Nj N uj u ork tajms, 6. mart 1986. "Valdhaj ta a m kaže da je nj n egova prošlost pogrešno protumačena" videti takođe Šp Š ig i l, 14. april 1986. "Slučaj a Valdhaj a m: prikriveni f šizam u Austrij fa i i". Međutim, provera originalnih ustaških novina u Jugoslovenskom arhivu pokazala je da je Pav a elić odlikovao Valdhaj a ma upravo zbog nj n egove službe u "zapadnoj Bosni", što je bilo područj č e dodelj l eno ocu Draganoviću od strane ustaškog Biroa za kolonizacij iu 3. Londonski servis Obzervera, intervj v u sa Karlom Gruberom, prenet u "Quincy Patriot Ledger", 29. aprila 1986. godine 4. Ib I id. (Fric Molden, Dalsov zet, preporučio je Gruberu da zaposli Valdhaj a ma i proverio je nj n egovu prošlost. Molden je bio ofi f cir OSS-a u Italij i i) 5. Simpson, Blowback, str. 121 6. Costello, Ma M sk of o Tr Treachery r , str. 596 7. Procena Alena Raj a ana, autora knj n ige Quiet Ne N ig ighbors r i bivšeg direktora Biroa za specij i alne istrage pri Ministarstvu prav a de SAD. On je, takođe, autor Raj a anovog izveštaj a a o Klausu Barbij i u. Ali Raj a an i dalj l e insistira da je tih 10.000 nacista ušlo u Ameriku bez pomoći vl v ade i da je Barbi jedini ratni zločinac koji je prošao Pacovskim kanalom. Vi V deti Raj a anov izveštaj a , str. 212 8. Beleška, australij i sko Ministarstvo inostranih poslova, saopštav a aj a u se komentari g. Džonsona iz Stej e t departmenta SAD. Kopij i u ovog dokumenta predao je Senatu australij i ski Držav a ni tužilac, 27. mart 1973. godine 9. Ministarstvo vojske, Kombinovani kratki pregled obav a eštaj a nih cilj l eva, "Aktivnosti u vezi sa hemij i skim ratom u oblasti Munster-lagera", jul-av a gust 1945. godine, embargo skinut u skladu sa US FOIA. Dokument u kojem se nav a odi Mengelovo ime pojav avljuj u e se u dodatku gde se nav a ode imena nemačkih ofi f cira koji su se bav a ili hemij i skim oružj ž em. Zvezdica označav a a da je Mengele bio u pritvoru u vreme kada je britanski izveštaj a nastao 10. Gerald Posner i John Ware, Me M nge g le: Th T e Co C mplete t Sto t ry r , McGraw a Hill, New York, 1986, str. 66-9, 70 11. Autorima je nedav a no, u skladu sa US FOIA, dozvolj l en pristup i korišćenj n e gotovo 20.000 stranica o ratnom i posleratnom regrutovanj n u nemačkih naučnika koji su se bav a ili hemij i skim oružj ž em. Čudno je da među tim hartij i ama postoje detalj l ne fo f rmule i instrukcij i e za proizvodnj n u svakog tipa nervnog gasa 12. Bowers, Th T e Pledg dge Betra rayed, str. 182-203, 236-8, 276-7 207
Državni sekretar Pija XI, Euđenio Pačeli, snimljen pošto je uspešno zaključio Vatikanov konkordat s Nemačkom. U nekoliko narednih sedmica, Hitler je napadao Katoličku crkvu, dok je Pačeli, kao papa Pije XII, nastojao da očuva svoju diplomatsku “neutralnost” u predvečerje rata.
Posle još jednog trijumfa Pačelijeve diplomatije, konkordata s fašističkom Italijom 1929. godine, Musolinijeva uparađena povorka stiže u Vatikan na zvaničan prijem kod pape Pija XI. Za razliku od svog naslednika Pačelija, Pije XI je bio voljan da zauzme čvrst zvanični stav protiv Hitlerove politike. 208
Posle Hitlerovog poraza, Pačeli je odustao od kontroverzne ratne neutralnosti u odnosu na Nemačku i raširio glas da će Vatikan pružiti utočište fašističkim beguncima. U strahu od odmazde za pokolje koje su počinili u ratu, hrvatske ustaše se pakuju za beg u Austriju, prvu stanicu na Pacovskoj liniji ka Rimu.
U metežu posleratne Evrope drumovi su bili zakrčeni izbeglicama koje su grabile na zapad. Mnogi ozloglašeni ratni zločinci, među njima i hrvatski diktator Ante Pavelić, utopili su se u gužvu kako ne bi pali šaka nemilosrdnim partizanima maršala Tita. 209
Svi putevi su vodili u Rim i u milosrdne ruke sveštenika Draganovića u Zavodu Svetog Jeronima, Via Tomačelli 132. Posle drugog svetskog rata sveštenik Draganović je ovaj hrvatski Zavod pretvorio u utočište za fašističke begunce koji su hitali niz vatikanski Pacovski kanal.
Salon u Svetom Jeronimu u vreme kada su u njemu boravili poternicama traženi ratni zločinci, krajem 1940-ih. Pošto je otkriveno da je pronacistički opredeljeni biskup Alojz Hudal krijumčario nemačke i austrijske ratne zločince kao što su Štangl i Ajhman, Sveti Jeronim je postao štab jedne diskretnije, ali daleko delotvornije vatikanske krijumčarske mreže. 210
Sveštenici koji su vodili Zavod Svetog Jeronima početkom 1950-tih, poziraju s velikodostojnicima katoličke crkve. Sveštenik Draganović je u donjem redu, šesti sleva. Nekolicina sveštenika koji su radili na Pacovskim kanalima sveštenika Draganovića pristali su da s autorima vode razgovore koji su magnetofonski snimani.
Sveštenik Draganović (levo) i rektor Svetog Jeronima monsinjor Juraj Magjerec (desno) na svečanoj misi održanoj u crkvi Sv. Jovana Laterana u Rimu, 1953. godine, u slavu petstote godišnjice Zavoda. Draganović i Magjerec su bili ključni operativci u mreži krijumčarenja nacista koja je vođena pod zaklonom "milosrdnog" rada Svetog Jeronima za pomoć izbeglicama. Pripadnici nekoliko verskih redova, uključujući franjevce i jezuite, obezbeđivali su falsifikovana dokumenta i drugu pomoć Pacovskim kanalima. 211
Draganović i Magjerec u jednoj od svojih mnogih poseta pretežno hrvatskom Logoru za raseljena lica u Banjoliju. Posle rata su se mnogi ustaški ratni zločinci za kojima je bila raspisana poternica skrivali u Banjoliju.
Jedna velika grupa sveštenika iz Svetog Jeronima sa dobrotvorima i simpatizerima, na stepenicama Katedrale Sv. Petra tokom proslave petstote godišnjice Zavoda. Sveštenik Draganović je drugi desno od velikodostojnika s bradom u sredini, a monsinjor Magjerec je drugi levo od te osobe. 212
Monsinjor Đovani Montini, državni podsekretar Pija XII, s još jednim velikodostojnikom, na terasi Svetog Jeronima. Upravo je Montini tajno nadzirao Draganovićev Pacovski kanal.
Hrvatski ratni zločinac Ante Pavelić s ustaškim činovnicima u svom kabinetu u Zagrebu za vreme rata. Sledeći uputstva Adolfa Hitlera (čija slika visi na zidu Pavelićeve kancelarije), poglavnikova vlada je odgovorna za pokolj više od pola miliona Srba, Jevreja i Roma, izvršen na najvarvarskiji način. Posle rata američka armija je izvršila provalu u kancelariju sveštenika Draganovića i otkrila da Pavelić živi u Vatikanu, zajedno s drugim ratnim zločincima za kojima je bila raspisana poternica. 213
Slika iz vremena rata na kojoj je hrvatski diktator Pavelić s grupom franjevačkih sveštenika. Mnogi pripadnici hrvatskog sveštenstva su podržavali Pavelićev fašistički ustaški pokret. Kada je američka armija otkrila njegovo posleratno utočište u Vatikanu, Paveliću je dopušteno da tiho pobegne u Južnu Ameriku, kako bi se sprečio "strahoviti udarac" Rimokatoličkoj crkvi.
Jedna od mnogih vila na terenima papine Letnje rezidencije u Kastelgandolfu kraj Rima. Izvestan broj značajnih begunaca skrivao se u Kastelgandolfu, između ostalih Ante Pavelić i Ferenc Vajta. Vajta je radio za naciste u Mađarskoj, kasnije ga je privukla obaveštajna služba Francuske, potom Vatikana, da bi on najzad sve njihove tajne preneo Amerikancima. 214
Posleratni italijanski predsednik Enriko de Nikola (Enrico de Nicola) (u sredini) i premijer Alčide de Gasperi (desno) snimljeni posle audijencije kod pape Pija XII sredinom 1946. godine. De Gasperijeva vlada je u velikoj meri umešana u vatikanske puteve spašavanja ratnih zločinaca. Ubrzo pošto je snimljena ova fotografija, de Gasperi je bio umešan u aferu nabavke pušaka za vatikanske "borce za slobodu".
215
Na nesreću, mnogi od vatikanskih "boraca za slobodu" su u toku rata sarađivali sa nacistima. Ovde je prikazana fotografija jednog SS oficira koji vodi armiju biskupa Gregorija Rožmana na ulicama Ljubljane 1944. Biskup Rožman, stojeći na podijumu, lično vrši smotru trupa zajedno sa lokalnim komandantom SS-a i fašističkim predsednikom Slovenije. U biskupovu ratnu kolaboraciju spada i "Pastirska poslanica" u kojoj poziva svoje stado da se pridruži nacističkom cilju "osiguranja egzistencije i bolje budućnosti borbom protiv jevrejske zavere".
216
Posle defilea biskup Rožman srdačno pozdravlja SS generala Rezenera (Rosener). Iako su i britanska i američka vlada zaključile da Rožmana treba izručiti Titu kao nacističkog kolaboracionistu, dozvolili su mu da "pobegne" u Švajcarsku 1947. godine. U Bernu, biskup Rožman se bavio pranjem fašističkog blaga i finansiranjem terorističkih grupa pod nazivom Križari koje su operisale iza gvozdene zavese.
Ratni zločinac Srećko Rover, za kojim se traga, pozira u ustaškoj uniformi. Posle rata je od sveštenika Draganovića dobio lažne isprave i napredovao do ranga višeg oficira u terorističkoj mreži Križari, koja je izvela niz razornih akcija u periodu od 1946. do 1948. godine. 217
Jugoslovenska komunistička vlada optužila je sveštenika Karla Petranovića za učešće u ratnim masakrima nad Srbima u okolini Ogulina. Posle rata on je postao jedan od mnogih sveštenika koje je Draganović regrutovao za rad na Pacovskim kanalima, na slanju hiljada begunaca iz Đenove prema Severnoj ili Južnoj Americi i Australiji. Ovde ga vidimo sa nekim "putnicima" u luci u Đenovi.
218
Biskup Ivan Bučko, izbavitelj ukrajinske SS divizije "Galicija". Bučko je tesno sarađivao sa sveštenikom Draganovićem na krijumčarenju nacističkih begunaca, a imao je, takođe, uticajne veze sa visokim pripadnicima vatikanske administracije, uključujući tu i samog papu Pija XII.
Ukrajinski dobrovoljci za SS diviziju "Galicija" na paradi u toku rata. Iako je nadbiskup Šepticki iz Unijatske (katoličke) crkve privatno denuncirao naciste papi Piju XII, blagoslovio je SS dobrovoljce, od kojih su mnogi prethodno počinili ratne zločine služeći u pomoćnim policijskim jedinicama. 219
Preporučujemo: - Hitlerov papa, Džon Kornvel - Stepinac - nadbiskup genocida, Marko Aurelio Riveli - Vatikanske ubice - ispovest bivšeg jezuite, dr Alberto rivera - Tajna istorija jezuita, Edmon Paris - Vavilonska misterijska religija - ideologija otpalog hrisćanstva, Ralf Vudrou - Ko vlada svetom, dr Miroljub Petrović - Skrivene tajne masonerije, dr Keti Barns Distribucija: BiH 065-415-765, Srbija: 064-089-6937
