Filip Radulović - Ljubavi Josipa Broza
Uvod Filip Radulović, pisac brojnih knjiga, široj javnosti postao je poznat po knjizi „LJUBAVI JOSIPA BROZA”. Najavom ove knjige preko „INTERVJUA” Radulovića je intervjuisalo 37 svetskih televizijskih stanica i 49 novinskih agencija. Ideja za knjigu „LJUBAVI „LJUBAVI JOSIPA JOSIPA BROZA" potekla je 1974. godine u Panzu. Tada Tada se Radulović upoznao sa Francuskinjom Kozetom Koatije, kćerkom iz drugog braka gospođe Zane Koatije, nevenčane žene Josipa Broza. Koze-ta je upoznala Radulovića sa svojom majkom, ali je ona brzo reagovala, govoreći zašto joj je dovela tog Jugoslove-na. Radulović je bio iznenađen reakcijom gospođe Zone i zaintrigiralo ga je otkuda ta odbojnost prema Jugosloveni-ma. Posle izvesnog vremena gospođa Zana je objasnila svoj odnos. Naime, ona se davne 1937. godine bila upoznala sa Josipom Brozom u Parizu ali su se razišli. Od njega je bila zatrudnela i rodila je sina Olivera. Kad je Radulović video zajednićku fotografiju Josipa Broza i gospođe Koatije, otpočeo je sa njom razgovor i saznao je niz detalja iz te idilične veze: ona ga je preotela od jedne Italijanke a od nje je Joža otišao jednoj Turkinji. Turkinji. Od tada je Radulović razmišljao da napiše knjigu o ljubavima Josipa Broza. Sećao se da se posle rata pevala pesma: „Druže Tito ja bih te upito Da Г se smije ljubiti po dvije?" Kroz reći ove narodne pesme, Tito navodno odgovara: „Smije sedam, samo da si vredan. Pazi, druže, da te ne utuže... “ Osim toga Radulović je znao da su pojedine ličnosti iz našeg javnog života neposredno posle rata bile tako red stavljene na križ srama u slučaju razvoda braka (Meša Selimović je o tome pisao u svojim „SECANJIMA"), pa e Radulovića kopkalo da pronađe korene tom puritans ivu. Ali mu se nikada nije ukazala prilika da o tome bilo s kim razgovara, a pogotovo ne sa Josipom Brozom. Tek na jubilarnoj svečanosti povodom Dana mornarice u Splitu 1977. godine, kada se Tito bio vratio sa dalekog puta iz Kine, SSSR, Koreje i nekih drugih zemalja, Radulović je tu svoju ideju predočio Josipu Brozu. Pred prepunom dvoranom Radulović je pročitao priču „ISPRED TITOVE SOBE". To je duhovita priča koja je govorila o odnosu stražara zvanog ,J9emere" i Vrhovnog komandanta. Iako umoran i neraspoložen, Tito je počeo
da se smeje, sve glasnije i grohotnije. I svi gosti su se raskravili. Tito se zainteresovao za Radulovića i pozvao ga je na večeru. Tom prilikom Tito se raspitivao za stražara „Neme-re" a kasnije se interesovao o čemu Radulović piše. Radulović mu je rekao da bi najviše voleo da piše o njegovim ženama. Tito se, čuvši za to, isprva gotovo naljutio. Upitao je kratko i oštro: - O kojim mojim ženama! - O svima, druže Tito - rekao mu je Radulović. A on kao da je počeo da popušta, šaljivo je odgovorio: ,J*a ko će im sve naći adrese?" - Rekavši to izneo je sugestiju da bi trebalo da piše o Davorjanki Paunović, dodavši: - To je bila interesantna ličnost naše revolucije. - Ima još interesantnih, druže Tito - uz osmeh mu je odgovorio Radulović i počeo da priča o susretu sa Žanom Koatije u Parizu. Ali ga je on brzo prekinuo, ne želeći da drugi slušaju priču o njegovoj idili, i pozvao ga je da bude njegov gost na doručku. Tom prilikom, kada je čuo sve o Zani Koatije, dao je suglasnost da počne sa istraživanjem. Radulović se trudio da to bude svedočenje, tako je nastao ovaj mozaik. Radulović je otkrio da postoje žene u Titovom životu koje su imale izuzetan uticaj na njegovu ličnost, njegova interesovanja i obrazovanje, a katkad i na njegov životni i istorijski put: naučile su ga da svira klavir, da pleše, da nauči ahanje, da savlada nekoliko jezika, da se mačuje i da bude uvek oprezan i lukav. Na pitanje novinara ..ŠPIGLA” gospođe Renate da li je Josip Broz imao mnogo veći broj veza od onih koje su obuhvaćene u knjizi, Radulović je odgovorio: „Kad bih napisao knjigu o njegovim ljubavnim avanturama, nema, čini se, knjigovežnice koja bi bila u stanju da poveže tu knjigu. Stvar je, doduše, delikatna, jer je bilo veza iz interesa, materijalnih i političkih, čak iz obaveštajnih razloga, to jest, razloga vlastite bezbednosti pa je, usled toga, do nekih veza dolazio posredstvom svojih bliskih saradnika." Iskustvo nas uči da se biografije znamenitih ljudi, posebno onih koji su bili predvodnici naroda, pišu blagonaklonim perom, pogotovu kada treba elegantno prećutati poneku pojedinost iz života uglednika. Radulović je pokazao kako je ostvariv i drugačiji princip tumačenja biografskih elemenata i kako se može prožimanjem apokrifa i istorije načinili uzbudljiva drama koja menja zvaničnu biografiju. Dakle, Radulović je izbegao medivejalno-romantičarski pristup životu Josipa Broza i prvi je otvorio raspru o pravu na drugačije mišljenje i shvatanje naše prošlosti.
Josip Вгоz je uvek bio okružen lepoticama; Đaka 1968. - posle plesnog programa. Prva s desna je gospođica Iskandera T. simpatija
Marusa Novakova
Marusa Novakova
Čankov "U ovoj fabrici radio je 1912. godine Josip Broz - Tito, maršal Jugoslavije." Jože uđe u hotelsku sobu, izvadi stvari iz kofera i pedantno ih razmesti. Usled dugog putovanja osećao je malaksalost i bolove u glavi. Bio je nezadovoljan i nervozan. Najviše je bio utučen što nije imao prebijene pare, a trebalo je platiti hotel. Očaj je postajao sve veći. Počeo je da mu se javlja i strah. Da bi otklonio umor, pođe u kupatilo. Istušira se, obuče novo odelo i na belu košulju stavi kravatu s cvetovima. Reši da izađe u grad. U Čankovu su štrajkovali radnici. Ogromna povorka kretala se ka trgu. Jože se uputi za njom. Radnici su vikali: "Dole!", "Živeo!", "Hoćemo veće nadnice!" Zasta-doše na trgu. Jože je to posmatrao s pažnjom. Priđe jednoj grupi u kojoj se nalazila zgodna Čehinja. - Drugovi, ja sam Josip Broz, diplomirani inženjer iz Rvatske. Došao sam u Cankov zbog posla, ali sam bez novca. Malo mi je nezgodno, ali ako mi možete pomoći? Lepa devojka ga pogleda. - Inženjer! Mladi ste. Ja sam Marusa Novakova, učenica - predstavi se lepa devojka, izražavajući divljenje, i pruži mu ruku. - Jože - tako me zovu, odgovori on zbunjeno. - Gospodine Joža, posle mitinga, poći ćemo do moje kuće. Saglasni? - Hvala vam, gospođice Marusa - odgovori Joža. Stid ga je satirao zbog ove neverovatne slabosti, ali ona mu je istovremeno pružala i ogromno zadovoljstvo. Jože je osećao Marusin pogled, ali mu nije bilo ni do čega. ’Ako me zove da me nahrani, vrag odneo sve" -pomisli on očekujući završetak štrajka. Sa desne strane nalazila se druga grupa radnika. Dvojica su bila lepo obučena." Možda bi me oni pomogli. Gde nabasah na ove bez para. Zašto me Marusa vodi kući? Da se iskradem i pridem onima" - razmišljao je, ne skidajući pogled s nje. U tom dvoumljenju, ču Marusin glas. - Gospodine Joža, štrajk je okončan, idemo... - Stanujete li daleko? - Kako se uzme.
- Neki pre voz... taksi? - Ovo je mali grad. Pre ćemo stići do kuće nego do taksija. Krenuli su. Joža je upita zašto ona štrajkuje, a ona mu reče, da se, vraćajući iz škole, pridružila radnicima. - Da ih bodrite - dodade on. - Tako nešto - odgovori ona uz osmeh. Pred njima se pojavi kuća na spratu. Na ulazu je pisalo: "Dr Franjo Novakov. Ordinacija opšte medicine. Radno vreme od 8-12 i od 16-20 časova." Marusa uvede Jožu u prijemnu sobu. - Šta ćete da popijete? - ponudi ga. - Imate li meda? To će me osvežiti. Ona umeša žumance sa kašikom meda, čašu napuni mlekom i dobro ga promeša. - Veoma je zdravo - reče on pošto ispi. - Gospodine Joža, evo vam novine, brzo se vraćam - reče ona odlazeći kod oca u ordinaciju. Držeći novine Joža je posmatrao sobu. Njegov pogled zadrža se na biblioteci. Primetio je mnoštvo knjiga. Uskoro se vrati Marusa s čovekom u belom mantilu. - Na šta se žalite? - upita čovek. - Nemam para! - Ja sam Marusin otac - lekar, šta vas boli? - Nisam bolestan. Marusa je stajala po strani. - Zašto ste došli? - upita lekar. - Ja sam Rvat, ostao sam bez novca... - Tata, Joža nije pacijent. On je iz Hrvatske. Ostao je bez sredstava za život. Molim te, pomogni mu. - Gde vam je novac? - upita lekar Jožu. - Gazda nije hteo da me isplati - šlaga. - Pa ste našli Marusu da vas ona isplati. Napolje! -dreknu doktor. Jože porebarke odskoči, sjuri se niz stepenice i nade se na ulici. - Tata - vrisnu Marusa. - Ja sam ga dovela! - reče i potrča za Jožom. Skrušen i nezadovoljan Joža je išao ka hotelu. Marusa, sva zadihana, stiže ga i stade ispred njega. Gledala ga je u tužne svetle oči i tamno lice. - Koji mu je vrag? - pitao se Joža, uvreden doktorovim postupkom. - Gospodine Joža. oprostite. Povredilo ga je to što mlad čovek prosi pravdala ga je kćerka, i produži sa njim.
- Ja ne prosim. Počeću da radim... imaću... Vratio bih mu... - govorio je isprekidano besan zbog tog poniženja. ’Osvetiću mu se!" - ponavljao je u sebi. - Joža, znam da vam je teško. Sve ću da učinim da vam pomognem. Uđoše u njegovu sobu i sedoše na krevet. Joža oseti da ona i ma dobru dušu i da je milostiva. - Marusa. vaš otac puno zarađuje. Vi znate gde ostavlja novac... Neće ni primetiti - poče da je nagovara. Na licu joj se pojavi nešto sasvim neobično: čelo joj se smanji, a s lica u taj mah, nestade dotadašnje mirnoće. Zgranuto reče: - Kakva pomisao, Joža! - Marusa, nisam preterao. Ja sam ovde stranac. U vama sam našao oslonac. Vi ste mi dragi. Ja bih vam prišao i u nekoj drugoj situaciji: recimo u plesnoj dvorani, biblioteci, na mitingu. Dopali ste mi se. Stid me što sam vas sreo kad nemam para. Razumete me. - Grozno! Dala bih sve da to nisam čula - reče Marusa odlazeći. Joža ostade sedeći. Oživi sećanje na voz na putu za Čankov. Upoznao se s bogatom, otmenom starijom ženom Klarom. Kad su se zbližili, zatražio joj je novac. Rekla je: “Grozno!" - Ovde u Čankovu samo se groze - progunđa na glas. Osećao je veliki umor i psihičku napetost. Skide ode-lo, obesi ga u orman okupa se i leže. Navirale su mu misli o životu, o smislu postojanja. "Ako ne uspem, dolaze nezadovoljstvo, gorčine, odvratnost, praznina i sve moguće životne zamke, od kojih se treba braniti." Pre nego zaspa, napravi plan za sutra. Najviše je želeo da se sretne s gospođom Klarom - poznanicom iz voza... "Opet ću joj se obratiti za pomoć. joj i fabričkom sindikatu" - pomisli i zaspa. *** Marusa je bila ljuta na oca. Kad se vratila od Jože nije htela da govori s njim. Zatvorila se u svoju sobu i pokušala da uči. Ali nije mogla da se koncentriše. Joža joj nije silazio s uma. Stalno je uzdisala. Kad uđe u kupatilo zagleda svoje lice. Primeti čudne promene. Nije gubilo živost ali se na njemu ocrtavala ozbiljnost prevelika za njene godine. A oči, koje su bile plave, dobiše užaren sjaj. "Lepšeg mladića još nisam srela" - pomisli, nastavljajući da uči. Čekala je da svi ukućani zaspu. Grudi su joj se nadimale. Toliko je želela tog mladića. Još nije bila osetila pravu ljubav. Želela je da je doživi sa njim, da je opojno udari u glavu i prožme čitavo njeno biće. Ponoć. Primaće se očevoj kasi. Ruke joj zadrhuše. Uze poveću sumu novca. Stavi ga u knjigu i leže. Te noći nemirno je spavala. Kad ustade, doručkova i ode
u gimnaziju. Prođe pored hotela. Gledala je ka Jožinoj sobi. A on se probudio rano. Obukao je najlepše odelo, nalickao se i kroz park pošao u Metalnu fabriku. Čim je potpisao ugovor o zaposlenju, zatražio je sindikalnu pomoć, ali je nije dobio. Bio je tužan. Nije mu se radilo. Izmisli da ga od neuhranjenosti bole grudi i vrati se u grad. Dugo je lutao gradom. Marusa, koja se vraćala iz škole, ugleda ga i priđe mu. Stade ispred njega. Mladić je tražio neku reč, ali je bio zbunjen. U tom času nije osećao nikakvu radost ili želju. Najviše je volio da bude sam. Htede da joj se požali da nije dobio sindikalnu pomoć i da će morati da potraži posao u nekom drugom gradu, ali mu se nije pričalo. - Joža, nešto ste neraspoloženi? - Jeste li videli šumi napravi vaš otac!? - progunda. I zaista, sve to nije mu silazilo s uma. Visoke obrve, krupne plave oči i usta odjednom se skupiše, izražavajući očaj i osvetoljubivost. - Imate li cigaretu? - Nemam nišu, ni cigaretu. Slepac! - Gospodine, odvedite me u hotel - zamoli ga ona. - Nisam platio sobu. Ako me spaze... - reče, izražavajući svoju bedu. - Povedite me - strogo će ona. Kad krenuše Marusa mu je pričala o časovima i oceni koju je dobila, ali je on nije slušao. Kad uđoše u sobu Joža sede za mali sto. Sedeo je nekako potišteno bespomoćno. Bilo mu je potrebno piće. Upita Marusu da li pije. - Ne, gospodine, sad mi se ne pije... Joža ustade, iz kofera izvadi bocu. Nali. Pio je i činilo se kao da uživa u gutljajima. - Gospodine Joža, trenutno vas ništa ne uzbuđuje? - A vas, Marusa, šta vas uzbuđuje? Vas život obasjava - reče ironično. Ona ga pogleda. Laka toplota pope joj se na čelo. Htede da ga napusti. A on kao da to predoseti. Reče da je nervozan i da mu oprosti što je nesmotren i to je smiri. Ona ustade s kreveta, uze torbu, otvori knjigu, uze svežanj novčanica i pruži mu ga. Joža pogleda njeno lice. Do tada mu je bila tuđa. Odjednom oseti svoju krv. ailazila je budeći svaki deo tela. Podrhtavajući ustade. Gledao je to lice zbunjeno. Gledao, a kroz glavu mu prođe: "Život, hiljadu puta proklet i pozdravljen, često gubljen i ponovo stican, pre ednog trena još suv i go, pun jučerašnjice i bez utehe, a sad opet u strujanju i zagonetnom ritmu." Gledajući u novac, bio je opijen srećom. - Novac! Marusa, upamti, ako se budem ženio, a prirodno je da hoću, onda ću prvo zaprositi tebe. Upamti! - govorio je u zanosu.
- Zagrli me - reče Marusa i pripi se uz njega. Onda se polako zavukoše u krevet. Nikada nije osetila potrebu za mladićem kao sada. Njegovi prsti pođoše naniže. Čim oseti njenu gipkost i vrelinu Jože se uzbudi. Ljubio je nežno, strasno i sve više se predavao... - Kako lepo umeš - buncala je Marusa. - Iskusan si. Joža, biću samo tvoja. ikad nije osetila takvo zadovoljstvo. Htede da mu se poveri da je verena i da to nije izabranik njenoga srca, ali se bila suviše predala uživanju. Joža nije ni znao da je od svih vrsta užitaka u njemu najsuroviji onaj u moći prema ženi. A osetio ga je nejasno, kad je, da bi se nasladio, opet po drugi put počeo da mazi Marusu. Žudno je gledao kako se to najlepše lice i telo preobražavaju i kako neko dijamantsko zračenje izvire iz njih. Nije ni slutio da baš to napregnuto vreba-nje, naizgled nczainteresovano, usmerava njegov čitav seksualni život, čak i pre nego što mu se prepustio. *** Od novca koji mu je dala Marusa Joža kupi najlepše odelo i lulu. Obuče ga i pođe na posao. Radnici su mu se podsmevali. Posmatrao je redovan život radnika oko sebe. Neobično oštroumno ponirao je u njihove probleme. O sebi im e pričao da bi u njima izazvao sažaljenje. - U 'Rvatskoj se teško živi. Austrougarska monarhija sve uzima - govorio je. Od njih je posuđivao novac, ali se s njima nije družio. Voleo je da zalazi u biblioteku i dosta je čitao. S Marusom se viđao svakog dana. Posećivala ga je posle škole. Joži se činilo da liči na svetu ženu i da baš njemu pripada to telo preko koga preleću senke svetlosti. Na njenom telu voleo e sve. I zato što je sve do pojedinosti znao, sve je smatrao kao ličnu svojinu. jegovo uzbuđenje nije dolazilo samo od čulne uzrujanosti. Njega je stvaralo to prelepo telo kojem se stalno divio. Zbog ose-ćanja da mu to biće pripada ćelo Jožino telo je prožimao zanos i zadovoljstvo. A bila mu je i veliki oslonac i sigurnost. Pričao joj je o sebi: - Ja sam imao nesrećno detinjstvo. Uvek biti sam sa sobom, bez saveta, bez proveravanja. Moj otac! Sa njim je bilo nemoguće podeliti kakvu nadu, kakav san... Posle toga osećao sam potrebu da nadoknadim izgubljeno, da iskoristim ono što je lepo, da lepo živim. Razumeš šta hoću da kažem? - upita Joža. - Slabo, ljubavi moja - odgovori iskreno. A pred njegovim očima navirale su uspomene: Kum-rovec, strogost Marije Broz, Sisak, slike iz sela... Opse-dnutost željom za boljim životom... Marusu je uznemiravala njegova priča. Mislila je na toplinu, na ljubav, puni spoj. - Mani se detinjstva, Joža. Sruši u sebi tu prošlost. - Reče mu ona. Joža se zagleda u njeno lice slabo osvetljeno sobnom svetlošću.
- U pravu si Marusa. Sa tobom mi je život lep. • Pažljivo spusti lulu na pikslu i ravnomernim prirodnim glasom, reče: - Prvi put u životu napili smo se onomad zajedno i to se ne zaboravlja. Otada sa ujednačenom pohotom, osećanjima i slogom živimo jedno za drugo. -Joža joj dotače grlo. Ona ga povuče na krevet i legoše. Marusa ga opkorači i sede mu na butine. Svi pokreti, svi dodiri, imali su svoj originalni sopstveni domet, njihanje i odjek. Stvarali su neobičan svet za sebe. Jože joj predloži da zatrudni. - Ne! - skoro dreknu mlada žena. - Nikako! - Marusa, ja volim decu... - Grozno. Ne pre venčanja. - Ali - nastavi on - ja te sad nisam čuvao... - Ustade i pode u kupatilo. - Moraš me čuvati - vikala je na sav glas. On se vrati iz kupatila. - Moraš... to moramo uraditi uz dogovor - dodade ona gledajući ga. Nag, sav e blistao. - Sad mi se šeta - reče on i upita je da li zna neki kutak gde ima vode, šume i čistog vazduha. - Znam - odgovori ona i pospremi sobu: mnogo ode-la, cipela, kravata, košulja, knjiga, lula i praznih boca. Izadoše i pođoše ka periferiji. Eli su pešice, ponekad trčeći. Dođoše do borove šume. Ispod brda, proricao je potočić. Na njemu se nalazila vodenica koja je mirovala. Sedoše na obalu. Marusa izu cipele, podvmu haljinu i zagazi u potok. I loža pođe za njom. Zbog hladnoće odskoči, sede i osuši stopala. Ona se saže, sastavi dlanove i isprska ga. On se branio govoreći kako mu je hladno. Posle legoše na travu. Dugo su se valjuškali. - Voleo bih... ne dovrši misao i stavi joj ruku na stomak. - Opet isto. Trudnoća pre venčanja je ljaga za ženu. Zamisli da rodim kopile. Crkva bi me anatemisala. - Venčaćemo se - odgovori on. Marusine oči živnuše. Nasloni glavu na njegovu. Posmatrali su zalazak sunca. Posle, Joža napuni lulu i zapali. Pušeći, razmišljao je o njoj. 'Lepšu, bogatiju i kulturniju neću naći. Sa njom bih bio...* - Zašto ćutiš? - prekide ga ona. - Razmišljam o nama. - Hoćeš da učiniš nešto za mene? - upita ona. - Ako mogu? - Da ideš sa mnom na bal. - Na bal! - začuđeno će on. - Nikad nisam bio -uzvrati i povuče je za ruku.
Pođoše kući. - Nešto vam dosad nisam rekla - otpoče ona posle ustezanja. - Ja sam verena. Verenik priređuje bal ali ću raskinuti. Joža zastade. Oseti njen dah. Mirišljavi dah, u pogledu zbunjenost, na usnama podrhtavanje. Ona nastavi: - Ja imam pravo na drugog. Na tebe. - Čini mi se da mi je konjak veoma potreban - reče Jože i pođoše u hotel. Pred njegovim vratima pronađe pismo. Kad otvori vrata, pocepa koverat. Iz njega ispade ceduljica i novac. Nije poverovao... mnogo kruna... - Još te neko pomaže - reče ona ljubomorno. - Molim te, nalij mi jedan konjak. Marusa mu ga prinese. On ispi tri gutljaja. Pokupi novac i pročita pismo: "Novac vam šaljem dok se ne snađete. Želim da vas vidim... Klara." Seti se, to je ona žena iz voza. Ispi još jedan gutljaj. Razmišljao je šta da kaže Marusi. - Novac mi je poslala jedna moja rođaka - šlaga. - Otkud ona u Čankovu? - Udala se... - obići ćemo je zajedno - zamuca Jože. Ponudi joj... i on se skide i leže. Ona je oklevala. Joža je navaljivao i ona leže uz njega. Njena koža e bila glatka, kosa joj se kao plahi talasi prosipala preko jastuka. Oči su joj svetlucale u polumračnoj sobi. Činilo se da hvataju oskudnu sunčevu svetlost sa prozora. Ležala je, vitka, gipka, uzbudljiva i sva je bila dražesna i primamljiva. Najednom on oseti da ga nešto odbija od nje. Čudio se šta je to... Možda saznanje daje verena ili ono drugo: što je dobio novac i poziv od žene s kojom se upoznao u vozu. Pričala mu je da je bogata i da ima fabriku. - Ti si, ustvari, upola udata - neodređeno ga se tače misao da je to razlog Što se otkida iz njegovog srca. - Joža, moji roditelji su tako hteli. Ja ga ne volim. I rešila sam... Upravo njegovi spremaju taj bal na koji te pozivam. Dođi, neka vide koga ja hoću. A sada... - i čvrsto ga prigrli. On se izvi, sede na ivicu kreveta, primače čašu, ispi gutljaj i pogleda u pod. Mislio je na Klaru. ’Fabrika! Pa to je sjajno...’ - pomisli. Marusa mu se sve više nametala. Uze mu ruke i čvrsto ih stegnu. - Imaš lepe duge prste. Za klavir - reče gledajući mu prste. On je ćutao. Osećao je da će njene ruke napustiti njegove. - Idem kući - reče ona ustajući. Brzo se obuče i nestade. Joža oseti olakšanje. Prebroji novac. Razmišljao je šta da kupi... Bilo ga je dosta i bio je zadovoljan. Spremi se da poseti Klaru. Hteo je da izgleda što je
moguće lepše. I zaista. Klara ga primi u salonu lepe vile. - Raduje me što ste došli - reće i ponudi ga da sedne. Joža sede. Brzo je shvatio gde se nalazi. Posluga je izlazila i ulazila. Gospoda Klara izrazi žaljenje što ga nije videla od rastanka na železničkoj stanici. Oči su joj bile pune radoznalosti i brižnosti. - Hvala vam na pomoći - reče Joža s uzdahom. Ali se nije znalo da li njime izražava olakšanje ili zabrinutost. U vozu mu je bila drugačija - dopadljivija. Šešir joj je lepo pristajao. A sada!... - Jeste li se zaposlili? - upita Klara. - Jesam. Ali da me vi niste pomogli, skapao bih od gladi. - Zašto se niste javili? - Bilo me sramota, naročito posle vašeg odbijanja kad sam vam tražio novac u vozu. Rekli ste "grozno" -nasmeši se Joža. - Učinilo mi se da to radite iz navike a ne iz potrebe. No nećemo o tome. Danas ste moj gost, večeraćemo zajedno. - Počašćen sam - kratko će on. Ona pođe u garderobnu sobu da se preobuče. Obukla se kao ono u vozu. Stavila je šešir. Ponudi ga da ga provede kroz prostorije. Sve mu se svidelo: slike, boja tkanine, povez knjiga, porcelan, gobleni. - Mnogo volim ovu kuću - reče mu odvodeći ga u trpezariju, koja je bila prostrana i lepo nameštena. Joža je osećao izuzetno zadovoljstvo. "Da li će mi dati još novaca?" - pitao se. - Imate veliku biblioteku - reče pohvalno. - Vi biste se slagali sa svim ovim ovde? - upitno će Klara i nazdravi. Joža ispi gutljaj. Dopade mu se vino. Preko čaše je gledao u Klaru. Posle bogate večere ona ustade i reče Joži da ga sledi. Joža uze bocu s vinom i pode za njom u spavaću sobu. Tek posle četvrte čaše Joža joj pride. Pomilova oj prste. Na levoj ruci imala je zlatno prstenje s dijamantima. Joža jedan lagano skide i poljubi okruglu belinu na njenom prstu. Ona se razneži. - Hoćete li mi ga pokloniti? - upita je mazno. Ona se nasmeši. - To mi se do sada nije dogodilo. - U Rvatskoj je običaj ko primi prsten, taj... - on zaćuta. - U zimi te ga, ali mi recite šta znači poklanjanje prstena u vašoj domovini? - Ne valja se zahvaljivati - zaobide on odgovor i stavi prsten u džep. Lagano e položi na krevet. - U Rvatskoj to znači da ćemo se spojiti i... - Zauvek? - upita Klara.
- Za večeras da - dodade i nastavi: - Ja sam se u vas zaljubio još u vozu i ne znajući ko ste. - Od vas sam mnogo starija ali ne bih bila ljubomorna. Joža ju je svlačio i nije je više slušao. Zapazi ofer-bani pramen kose, tanka, hladna, suva usta, smežuranu kožu, pljosnate dojke, oštri nos, urokljive oči, vidljiva rebra. ’Kakva razlika između nje i Maruse!" - pomisli. Oseti strah do srži. Duh mu se uznemiri. Njegove oči gledale su u nju kao u pustoš. A ona je gunđala: - Tvoje su ruke kao topla kiša, tvoja put... žudim... divim ti se, obožavam te, uneo si u mene novu vamicu, bila sam mrtvac a sada sam devojčica. U Jožinom telu poče svaki deo da popušta... zamire... Pravdao se: - Kako da kažem, danas sam imao naporan dan. Kako da kažem... Morate ga rukicama razmrdati. A bogami i uzbuđen sam. - Umem ja to - reče i poče da mu trlja ud ali on kao da je bio pretučep - nije se dizao. - Zdravo ga nosio -reče ona Joži razočarano. Za sve to vreme Joža je zamišljao Marusu. Odjednom... Klara se obradova. - Dečače moj, vlasniče i mene i mojih dobara. Od sada ti ćeš da gospodariš i celim mojim bogatstvom. Imam fabriku sapuna i kozmetike... Sve je tvoje... Joža je brzo reagovao. I bogami... - Ostani tako, lezi uz mene. Prelazim iz jednog sveta u drugi - buncala je. Svaki deo tela joj se razbuktao. Strasno je podvriskivala. Vide kako kuća, sobe, ograde, bašta, bazen, fabrika, lete, nestaju i opet se vraćaju na isto mesto. On se s naporom predavao. "Biće novca!" - pretpostavaljao je, s mukom se naprežući da je zadovolji. - Oteo si me iz zatvorenog sveta, oslobodio si me mučnog života. Joža pokuša da ustane. - Ostani uz mene, a posle uzmi... Kad Klara izađe iz te opčinjenosti on ustade i priđe kasi. Uze novac, obuče se i pođe u salon. Brišući usne nešto je ispljuvavao... - Jože - dozivala ga je ona. On se nije odazivao. Kod nje ude služavka i ona joj reče da posluži mladića pićem. Joža je pio, ali ga slika njenog ukufjelog tela nije napuštala. "Ona i Marusa, fuj!" - upoređivao ih je, kad uđe Klara. - Da popričamo o vašoj ulozi u mojem domu - otpoće ona. - Rekao si mi da si inženjer. Nudim ti da budeš upravnik fabrike. Najpre ću te podučavati a kasnije prepuštam ti ćelu organizaciju. Daćeš mi diplomu da se nostrificira. - A ko će da rukovodi finansijama? - Vi, gospodine: mudro, domaćinski i ekonomično.
- Otac me naučio da od jedne krune obrnem pet -pohvali je Joža. - Takav mi treba. Naravno, i mene da ne zapostavljate. - Izvinite za ono... Bio sam uzbuđen a i malo sam popio. - Brzo ste se okrepili... - Kad da pređem kod vas? - Od večeras. Moja posluga će preneti vaše stvari. - Prvo da se u fabrici razdužim, da vratim dug sindikatu, da otplatim hotel, pa tek da se preselim. Saglasni? - Koliko ste dužni sindikatu i hotelu? On uze olovku i sračuna. Pruži joj ceduljicu. - Već ste uzeli novac. Uzmite još ako treba i brzo obavite posao. Ne gubite vreme. Joža ponovo priđe kasi. Kad ugleda novac malo je uživao. Na svoj način. Kad napuni novčanik pođe u nepoznatom pravcu. Činilo mu se da ide u neku stranu zemlju. Zastade. Duboko udahne i izdahnu. U daljini primeti planinu. Voleo je da je tamo, da se izigra, da je pretrči, da se zamori. Izvadi novčanik. Jednu papirnu novčanicu odunu ve-tar. I on je pusti neka je nosi. Krenu puteljkom a u glavi je prebirao: "Prvo nisam inženjer, drugo uzeo sam joj novac. Prijaviće me policiji i ovde e policija gora od francuske. Mora se ići dalje..." Krenu! Put je bio dug, nezaklonjen, dug. "Zašto joj se nisam odupreo?" - prekori sebe. I bi mu jasno. "Novac, boga mu!" - i seti se Maruse: "Moja svetlost, boginjo, bolja si od svih, lepša pametnija, do-brodušnija i vernija. Uvukla si mi se u srce. Ti o meni ne znaš ništa. Nikada nećeš ni znati. Ni ja o sebi ne znam ništa. I neću da znam..." govorio je poluglasno, ulazeći u hotelsku sobu. Okrenu ključ dva put i ispi čašu konjaka. - Sa Klarom sam doživeo poraz. Ne želim više da je vidim. Nikad. - Govorio e uglas da bije što više odagnao od sebe. Jutro. Joži se nije ustajalo. Kiša je pljuštala po gradu i njegovim alejama. Hiljadu cvetova pružalo je svoje latice. Bio je gladan ali gaje neka mrza privezala za krevet. Htede da naruči doručak ali ču zvono. Joža spusti nogu na pod i sačeka. Zvono se još jače oglasi. On usta i oklevajući otvori vrata. Pojavi se Marusa. On je steže. - Baš o tebi razmišljam. U stvari, ćelu noć si mi u mislima. Ona mu pokloni lulu. - Moj otac... - otpoče ona pošto sede. - Uhvatio te je u krađi! - prekide je Joža u strahu.
Ona izvadi knjigu iz torbe, izvuče pare i pruži mu ih. - Dosta si ga opelješila - reče uzimajući ih i poljubi je. - Razmisli dobro nastavi. - Ne bi trebalo da me vodiš na bal, tim pre što je tvoj otac protiv mene. - Jože! - Marusino lice, kovrdžava kosa u divljem neredu, poluzatvorene oči i razvučena usta - sve je to oličavalo neku duboku tajnu. - Hoću samo tebe! - Možda ću ti ponekada zasmetati. Recimo, nemam nameštenje. - Glasno se nasmeja očekujući Šta će mu ona reći. - To mi ne smeta - uzvrati i zastade. Videlo se, htela je još nešto da kaže. - A šta ti smeta? Ona je ćutala. - Ja bih tebi sve kazao. - Prvo ti reci šta tebi kod mene smeta? - radoznalo će ona. - Smeta mi tvoja lepota, dobrota, plemenitost, duše-brižnost i šta ono još? A tebi? - Voliš mnogo da trošiš. Mene su vaspitavali... - Da kradeš - našali se on. Ali to nju trgnu. Uznemiri se. - Kad se voli onda se odstupa od svih načela. On uze njenu ruku i poljubi je. - Hoćeš li da mi daš tvoj prsten? - Ne razumem - odgovori. - To je običaj u mojom domovini. Prsten simbolizuje neraskidivu vezu i to je put ka braku. Kako da kažem, ako mi ga daš biću siguran da ćeš biti moja. Pruži mu prsten. - Marusa, mi živimo da bismo podrhtavali od sreće - reče i slatko je poljubi. Oseti žudnju i legoše. Njegove grudi, pluća, srce, mozak - sve je bilo rastočeno u neobuzdanim uživanjima telesne naslade... Ležala je ispod njega, vitka, duga, topla, ljupka. Posle, uze joj levu ruku na kojoj primeti prsten u obliku zmije s okom rubina. - Poklonio mi ga je verenik - objasni ona. - Verenik! - ponovi Joža setno i odgurnu njenu ruku. - Tako, ti ga voliš! Voliš li ga snažno? Kako da kažem... Devojka se zabezeknu. Ćutala je. - Ako je tako... - otpoče, ali mu se grlo stezalo i bilo mu je teško. Želeo sam da te zadržim za ceo život - sada vidim, to će biti nemoguće. - Moguće je - odgovori ona. - Ja sam odlučila da ga napustim... Treba mi tvoja podrška, Joža. On je pogleda zbunjeno, uplašeno... Tog dana su radnici fabrike primali platu. Joža nije redovno išao na posao ali
svrati u fabriku da primi platu. Na spisku ga nije bilo. On potraži objašnjenje. Rekoše mu da ga vode kao da je na bolovanju i zatražiše od njega lekarski nalaz. On ga nije imao. Sav besan što nije primio platu vrati se u hotel. Ispred hotelske sobe zateče nepoznatog mladića, koji reče da je Klarin sluga i predade mu pismo. Joža ga pročita. Prekorevala ga je što joj je uzeo veću sumu novaca. Smatrala je da je to nepristojno, i zvala ga je da obavezno dođe na razgovor. - Recite gospodi Klari da ću doći sutra - reče on slugi. Htede da joj poruči da ne interveniše kod policije dok se ne vide, ali mladić pode. "Utvrdila je koliko sam joj odneo! Nemilosrdna je! Prvo mi daje zvezdane hrizanteme a posle mi preli. Sad je za mene opasno! Moram brzo reagovati" zaključi. Hvatao ga je strah. Shvatio je da su svi ti početni koraci kad se život stvara teški. Leže na krevet. Zadubljen, gledao je u plafon. Razmišljao je filozofski: 'Ima ljudi koji su po skromnosti ili prirodnoj smer-nosti od rođenja zadovoljni. Njima je dovoljno da idu svojim putem. A drugi! A drugi, moraju da biraju svoj put. Birati, to je pravi smisao života!" - zaključi naglo ustajući. alazio se izemdu dva osećanja: ljubavi i mržnje. Mržnje prema Klari. Razmišljao je kako da se otarasi te odvratne žene... Nešto mu je iznutra govorilo da je likvidira... Pred očima mu se pojavi čedno Marusino lice. Jednom rukom mu je pružala novac. Ta ruka je bila nežna, prsti dugi i negovani. Da bi smirio Klaru, uputi se kod nje kući. Zateče je u parku. Imala je na sebi beli šešir sa širokim obodom, bele rukavice, bele cipele, belu čipkanu haljinu a i lice joj je bilo belo sa dosta pudera. Karmin joj je isticao tanke zlobne usne. Zamišljeno se šetala. - Gospodo Klaro, vi kao da idete u pozorište - umes-to pozdrava javi joj se Jože s leda. Čim ga primeti ozari je vedrina. Joža joj poljubi ruku. Poče da je prekoreva zbog pisma. Ona se izvinja-vala, tvrdeći kako je to uradila za njegovo dobro. - Ja želim da počneš da radiš kod mene i pristojno živiš - reče ona ne skidajući pogled sa njegovog lica. - Radostan sam zbog vaše pažnje - ulagački uzvrati on. Ona se zagleda u njegovo odelo. - Mnogo si elegantan - dodade. - Kad se dolazi kod vas mora se biti elegantan. - Idemo gore na piće - ponudi ona. - Ja bih to ostavio za drugi put. Kad se preselim. Imam da obavim još neke poslove u firmi i da prenesem stvari.
- Sta je s diplomom? - Diploma mi je kod kuće. Poslao sam pismo da mi je pošalju - reče odlazeći. Vrati se u hotel. Odmarao se kako bi bio svež za bal. Razmišljao je kako posle bala da zametne svoj trag zbog Klare. Shvati da mu mnogo ada zadaje. I u snu mu se pojavljivala. Najviše je volio da ona sasvim nestane... Odspava. U stvari, više je dremuckao. Razmišljao je šta da obuče. Kad ustade izabra crno odelo. Nekoliko puta je stajao ispred ogledala ne bi li uočio neki nedostatak. Učini mu se da je sve u redu. Pogleda na sat. Bilo je vreme da krene. Kretao se nespretno kao da je na njemu bilo nešto što ga je zbunjivalo. Ispred kuće ugleda Marusu. Izgledala je veličanstveno. Blistala je u novoj balskoj haljini. Njega Njega obuze ljubomora. - Uvek si bila lepa, ali večeras... večera s... - on zastade. zastade . -Večeras -Večeras blistaš. Ona se nasmeši. - Uhvati me pod ruku - zamoli ga i pođoše na balski prijem. Jožu je hvatala trema. Na ulazu ih dočeka Marusin verenik. Stariji gospodin. Plav i pegav. pegav. - Sećate li se gospodina Jože? - poče ona uz osmeh. - Kad je bio štajk tad nam je prišao. On reče da ga se ne seća. Odvoji je od njega i povede je ka salonu. Marusa zastade i okrenu se. - Jože... - ote se od verenika i priđe mu. - Sta si zaostao?... Jože se skanjivao. - Izvoli!... On se lenjo pokrenu. - Bolje da se vratim. - predloži joj. - Suvišan sam... - Pa to se podražlnneva. Vi*ste je samo dopratili -preduhitri Marusu njen verenik koji se bio došunjao. Marusa strogo odmeri verenika. - Ne obaziri se, Jože. Ja želim da ostaneš - reče i okrenu se vereniku: - Ja sam ga pozvala. Pa to je beštija - usprotivi se on. - Jože - pozva ga Marusa i pruži mu levu ruku. Uđoše u salon ispunjen gostima. Razleže se pljesak. Svi su posmatrali Marusu Ličila je na boginju. Ona se pokloni. Zvanice još jače zapljeskaše. jihovi razdragani osmesi osmesi zbunjivali su mladu mladu devojku. Kad se sve stiša, ona im se obrati: - Gospođice, gospođice, gospodo... - otpoče Marusa i ispruži ruku ka Joži predstavljam vam mladog inženjera, gospodina Jožu iz naše naše Slovenske Hrvatske.
Sve oči se prenesoše na njega. On je zbunjeno gledao u Marusu. - Hvala, gospođice Marusa - i poljubi joj ruku. Taj gest propratiše aplauzom. Nikom nije bilo jasno šta se događa. Zasvira valcer. valcer. Marusa priđe Joži, uhvati ga za ruku i pre nego što zaplesaše reče: - Otvaram bal. Izvolite gospodo - i zaplesa. Joža se nije snalazio ali ga je ona vodila. Dok je plesala priđe joj verenik. Ona se pravila da ga ne primećuje. Za nju je postojao samo Joža. Na licu verenika išćeze svaki trag poštovanja i pristojnosti. Bio je uvreden. S izrazom najvećeg gneva, čak prezira, reče joj: - Zapovedam da isteraš tog... - srdit zastade. Marusa se ne osvrnu. Udaljavala se od njega. Ćela dvorana je posmatrala. Joža je bio duboko tronut. - Šta hoće ova hulja? - procedi Joža sa zebnjom gledajući u njenog verenika. Plašio se kavge. - Joža, pleši... Uvideće svoju nepromišljenost. - Bolje bi bilo da odem - reče Joža. - Vidi ga kako se nakostrešio. - Nema potrebe. Ali Joža je bio sve nervozniji. Čim prestade muzika, parovi se povukoše na kraj dvorane. Verenik Verenik priđe Joži iza leža, stavi mu ruku na rame. Joža se okrenu. - Pusti gospođicu i idi - reče sikćući. Bio je izbezumljen. Joža se žurno uputi ka izlazu. Marusa se iskrade iz salona i požuri za Jožom. Ali, on je već bio u sobi. Pakovao je stvari. Iznenadi ga njen dolazak. Ta divna žena bila je nestvarna i samo mu je ona vraćala mir. - Joža, kamo? - Treba ići dalje - odgovori on tajanstveno. - U neki drugi grad... - Idemo zajedno, nećemo se razdvajati. Moja tetka živi u Plzenu, ako hoćeš možemo ići kod nje. Ostani par dana dok se spremim. Saglasan? Joži se nije ostajalo. Bojao se Klare, ali Marusa mu se nije napuštala, ona je činila sve da ga ne izgubi. - Saglasan sam - reče sa zebnjom. *** Dok se Marusa pripremala da sa Jožom napusti grad, Joža je držao Klaru u neizvesnosti. Jedne noći uze kofer s nepotrebnim stvarima i kobajagi preseli se kod nje. Nađe je u krevetu. Sve je mirisalo na kolonjsku vodu. Joža je čvrsto zagrli. Govorio je kako je jedva čekao da se preseli i kako u poslednje vreme stalno misli na nju. Ona ustade, prope se na prste, prebaci mu ruke preko ramena i cmoknu ga. Brzo se obuče i pođoše u trpezariju. Za vreme večere razgovarali su o
poslovima. Klara mu je govorila o uspešnom poslovanju i nagovarala ga je da za stalno ostane kod nje, smatrajući da je perspektivan, verujući da će ga na taj način više vezati za sebe. Joža se interesovao koliko u njenoj fabrici kozmetike ima ženske radite snage. - Veoma malo. - Sa ženama je lakše raditi - odgovori on prikrivajući pravi razlog radoznalosti. Dogovoriše se da sutradan obiđe fabriku. Već Već je bilo kasno i trebalo e ići na spavanje. Joža je znao da ne može izbeći spavanje s njom. Pomisli, najbolje je da se opije. Zatraži ključeve od podrumskog pića i siđe dole. Dugo ga nije bilo. Klara pode da vidi šta je s njim. Nađe ga u ćefhom stanju. - Dođi kod mene, lepoto moja - pozva je Jože šireći ruke. Pruži joj bokal s vinom, ali ona odbi, govoreći da ne može bez čaše. Jože uze svećnjak iz njene ruke i baci ga na pod. Ostavi bokal i opijen mirisima raznih pića, uhvati Klaru nasloni je na bure i snažno je nategnu. Njoj je to godilo, nije se otimala, nije negodovala, ali se čudila zašto on to radi u podrumu. Joža dobi divlju snagu, što zbog pića, što zbog podruma. Što zbog mržnje prema njoj. Osećao je slatku želju da je zaboli koštunjavo telo od njegovih nemilosrdnih pokreta. Sabi je između buradi. Klara ogreba čelo. Linu krv. - Joža, uzmi me za ruku i odvedi me gore - molila gajeA on, ne da nije hteo, nego ga je njena molba terala da bude još bezobzirniji. Tek kad poče da zapomaže odvede je gore. Služavka joj ispra ranu na čelu i stavi zavoj. Ležeći na svom krevetu, Klara je tiho ječala. Njene suze i jecaji su još više uzbuđivale Jožu. Htede da legne uz nju ali svakog časa je u sobu ulazila služavka, pitajući se šta je to bilo s njenom Klarom. Joža je mazio Klarinu ruku i govoreći kako mu nikad nije bilo slađe i lepše. - Grozno! - reče ona’kroz plač. - Umcsto u postelji ti u podrumu. - Pa to je mala srećna, ljubavna ranica. Nemoj da cmizdriš - pruži joj bokal i primora je da gucne. - U 'Rvatskoj žene piju iz bokala, ljubav vode između buradi, po podrumima. To To je najlepša ljubav - tješio je osećajući nasladu. nasladu. Klara je osećala kako joj bolovi šetaju po čitavom telu. Najteži joj je bio onaj na kičmi. Poče da joj se vrti u glavi. - Bolovi, modrice! - vikala je. Joža pode na spavanje u drugu sobu. Ona je ćelu noć ječala. Čim svanu, posla služavku da probudi Jožu. On nije hteo da ustane. Spavalo mu se. Ustade tek oko jedanaest časova. Kad se spremi ude u njenu sobu. Upita je kako se oseća. - Svaka koščica me boli. Pogledaj... - Zavrnu spa-vaćicu i na kolenima i
butinama pokaza mu modrice. - Ljubavne modrice - odgovori i reče da će da obiđe fabriku. Međutim, čim izađe uputi se u hotelsku sobu. *** Marusa ude u ordinaciju kod oca. Bio je sam. Nikad ga nije videla tako nervoznog i zamišljenog. Osećao je da je Marusa za njega nesreća i crna sudbina. - Tata - javi se ona. - Sve je u redu. Amin! - reče unezvereno. - Došla sam da razgovaramo. On zastade. Gledao je u nju. Ona mu izloži svoj plan. Obećao joj je sve što je htela. Sutradan voz za Plzen je polazio u devetnaest časova. Marusa se opraštala od svojih. Kuća Novakovih bila je puna rodbine i prijatelja. Svi su je darivali u novcu a od tolikog grljenja, ljubljenja, uzvika, hvatala ju je mučnina a neka nema tuga sve rasla u njenoj duši. Kočijaš je fijakerom odveze do železničke stanice. Tamo zateče Jo-žu. Čim stiže on se interesovao da li je otac pomogao. Ona mu reče da je dobila puno novaca. Preko Jožinog lica blesnu osmeh i sav jed i gorčina nestadoše. Uneše kofer u voz i posedaše. Jože ju je držao ispod ruke a ona mu se bila naslonila na rame. Kad voz krenu, osećala e mučninu. Joža je mislio da joj škodi putovanje. Vlažnom maramicom kvasio oj je čelo. Kad su stigli u Plzen, fijakerom se odvezoše do tet-kine kuće. Lepa prizemna kuća, sveže okrečena, s bašti-com. Marusina tetka srdačno ih dočeka. Bila im je pripremila večeru. Marusa je malo jela. Ponovo poče da povraća. Otrča u kupatilo. Za njom tetka. Joža pride vratima. Oslušnu. Opomenu tetku da pozove lekara. Tetka Tetka izađe i reče da je Marusa trudna. - Moramo se što pre venčati - odgovori on i ude u kupatilo... - Posle venčanja vodiču te u Njujork i 'Rvat-sku - obeća joj. Joža se zaposlio u fabrici automobila 'Škoda'. Za kratko vreme upoznao je Plzen. Imao je dosta novca i često je navraćao u hotel. Tamo se upoznao sa Bečlijkom Lizom Spuner - veletrgovcem štofova u Beču, a snabde-vala se poznatim čehoslovačkim štofbvima. Sa njom se viđao često. Sve više ga je privlačila. Bila je simpatična i zgodna. Imala je zlatastu kosu i zvonak glas poput srebra. Sa njom se viđao i posle podne. Uz pivo su ćaskali a često često su ručali zajedno. 1 on se njoj dopao. Pozvala ga je da dođe u Beč na njen trideseti rođendan. - Za Beč treba dosta novaca - pipao joj je puls. - Bićete moj gost, gospodine inženjeru.
- Da li bih se mogao tamo zaposlit? - upita on. Svakako. Austriji su potrebni inženjeri. A mogli bi ste se zaposliti i kod mene. Recimo... - ona zastade i dodade: - Ako se odlučite da dođete evo vam moje vizit karte. On je uze i stavi u novčanik. - Ako bih se sad odlučio, biste li mi dali... - zastade, nadajući se da će shvatiti šta joj traži. Ona ga podstaknu. - Vaš poziv je primamljiv - odgovori izbegavajući da završi misao, tražeći oj novac za put. - Samo vi dođite - ponovi ona poziv. - Kad se vraćate u Beć? - U nedelju. - Doći ću u subotu uveče kod vas. Nastavićemo razgovor - reče i pode kući. *** Marusa se spremala za venčanje. Napravila je spisak zvanica. Roditelje nije pozvala jer je Joža molio da ih ne zove. Predvidela je skromnu svadbu ali i za to e trebalo dosta novca. Primećivala je da Joža uzima mnogo novca. Nije joj bilo pravo što ga troši u hotelu, ali kao dobra Čehinja, nije se bunila. Kad Joža dođe postavi mu jelo, ali on nije mogao da jede. Izgovarao se da ga boli stomak. Imao je običaj čim uđe u kuću da je zagrli i da joj tepa. Govorio je "Marusa Marusice, lepoto - lepotice, patnjo, radosti..." Ali sada, kako uđe u kuću radije e ćutao. Ona mu je pričala o pripremama za venčanje i reče mu da će se ono obaviti u nedelju. Donese mu odelo koje mu je kupila za tu priliku da ga proba. - Lepo je - odgovori on hladno; nije ga probao. Leže. Okrenu se ka zidu. Marusa pokuša da ga odobrovolji. Ispruži se pored njega. Uze ga za ruku i prinese je na svoj stomak. - Neki nemirni Hrvat - reče ona. On skloni ruku. - Osećam velike bolove - reče i prekrsti ruke na grudima. Marusa ustade, spremi čaj i htede da pozove lekara, ali on nije dao. Popi čaj. Reče da mu je nešto malo lakše i zaspa. Nije se budio do zore. Ceo subotnji danje ćutao. Mislio je na Bečlijku. Marusa pomisli da je pao u neku melanholiju zbog venčanja i upita ga da li se kaje. On odgovori da je to za njega najveličanstveniji događaj.
Uveče je pošao u hotel kod Liže. Tiho je ušao u njenu sobu. Taman se spremala da legne kad se on pojavi. Imala je telo kao u nimfe. Bila je to jedna od najlepših Austrijanki: plavokosa, ljupkog lica i krupnih očiju. Htede da mu kaže da je kasno stigao ali se uzdrža. Kad su legli sva se predala. Jožino telo je gorelo. Tu vatru mogla je da ugasi samo ona. Njemu se učim da je mnogo draža, ženstvenija i strastvenija od Maruse. *** Te subotnje noći Marusa ćelu noć nije spavala. Od nervoze stomak je boleo. Bila se zabrinula da se Joži nije nešto dogodilo. Stalno je ustajala i provirivala kroz prozor. Na svaki šum bi se trzala. Tako je dočekala zoru. Kad se razdani i svatovi počeše da dolaze, ona izvadi Jožino odelo iz ormana i prebaci ga preko stolice da ga obuče čim stigne. Nju je spremila tetka. Iako je bila premorena, ven-čanica joj je lepo pristajala. Vreme venćanja se približavalo. Ona je stalno držala glavu okrenutu ka kapiji. Verovala je da će doći. Neko joj predoči da ih Joža možda čeka kod crkve, ali ona odbi takvu pomisao. - Doći će on ovamo - samouvereno će ona. Svi su bili nestrpljivi a njoj je svaki sekund zadavao sve veći bol. Pogleda na sat. Vreme za venčanje bilo je isteklo.
Liza Špuner
Rana jesen 1913. Iz Plzena Joža stiže u Beč. Sa stanice pode u grad. Dok ga
e razgledao neobično mu se dopao. "Ovo je odsad moj grad. Ovde ću se skrasiti" -pomisli. Smestio se u najbolji hotel. Kad se odmori i udesi, pronađe vizit kartu Liže Špuner i pođe da je pronađe. Taksi ga odveze u severno predgrađe Beča, gde su živeli imućni ljudi. Zaustavi se u blizini zamka, okruženog parkom. U tišini i miru - zujanje pčela i zlatna svetlost jeseni. Joža ude kroz kapiju i stazicom se uputi ka zamku. Tišina ga uplaši. Oklevajući, primicao se zamku, nesigurnim korakom. Nasred parka zastade. Psići su raznežujuće kevtali. Od zamka naiđe domar i upita ga koga traži. - Gospođicu Ližu. Mi smo se upoznali u Plzenu i pozvala me da mi da posao - objasni on i pokaza vizitkartu. Domar zapisa njegovo ime i pode kod gospodarice. Malo zatim vrati se i odvede ga kod nje. *** Otkad se vratila iz Čehoslovačke Liza se često sećala Joža. Još prve noći u plzenskom hotelu, otkrila je da Joža nosi u sebi ćelo blago naročito dragocenih, oš neotkrivenih ljubavnih sila. Kad joj domar reče da je traži inženjer Joža Broz, uznemiri se. Naredi da ga smeste u salon dok se ona spremi. Iako je bila doterana, pode u šminkemicu. Obnovi puder na licu, crvenilo na usnama i crnilo na trepavicama. Kad je sve to osvežila, siđe u salon. Zastade ispred Jože i obesi mu se o vrat. - Sad bih zaplakala od sreće. Nisam verovala da ćeš ispuniti obećanje. - U 'Rvatskoj je reč svetinja. Došao sam zauvek -reče on. Poljubi je u ruku i pruži joj buket cveća. -Očarali ste me. Lepše izgledate nego... - Hvala... - odgovori uz smešak i odvede ga u zapadno krilo blizu njenog. Dade mu apartman. U dnevnoj sobi nalazio se kamin. a u prizemlju velika biblioteka. - Gospodine mladi inženjeru, odmorite se a večeras idemo na večeru predloži ona gledajući ga u bistre plave oči. - Ostavimo večeru za drugi put. Nisam baš pristojno odeven. - Ipak... - reče ona odlazeći. *** Srećan što se sreo s Lizom i što ga je gostoljubivo prihvatila, Joža je jedno vreme zagledao apartman. Najviše mu se dopala spavaća soba s mesmganim krevetom i Lizinim portretom na zidu. Sve je bilo kao u bajci. Pomisli kako mora da učini sve da bi učvrstio svoj položaj kod Liže, kako bi ga prihvatila kao člana domaćinstva.
Nije mu se spavalo. Uostalom, on je bio odmoran. Izađe u predsoblje. Ugleda mladu simpatičnu devojku s keceljom koja je brisala stepenište. Bila se sagla i vedele su joj se gaćice. Jože htede da porazgovara s njom ali odustade pomislivši na svoju nameru da učvrsti svoj položaj kod Liže, kako bi ga zadržala. Uđe u biblioteku. Sedajući u pletenu fotelju posmatrao je police... Ali ništa nije primećivao. Ona devojka sa stepeništa ga je privlačila. Pade u iskušenje. Opet izađe. Upita je gde može da kupi cigarete. Ona zastade i okrenu glavu. - U gradu - odgovori. - Hvala. Sve se šija od vaših ruku. - Hvala gospodine - odgovori i produži da briše. Joža se vrati u sobu, polako zatvori vrata, i ispruži se na krevetu koji zaškripa. Gledajući u plafon, jasno je video zadnjicu, butine i gaćice one devojke sa stepeništa. Zamišljao je kako je drži obema rukama za kukove i kako joj polako stavlja svoj nabrekli ud. Raskopča šlic... Uveče Liza posla onu istu devojku - čistačicu po njega. Popiše po piće a zatim pođoše kolima u jedan otmen hotel na večeru. Liza je vozila. Dočeka ih vlasnik hotela i odvede ih do stola. Sedoše. Liza pogleda jelovnik. Dugo je oklevala pri izboru jela, jer je istovremeno mislila i na svoje želje i na liniju. Dok je birala jelo, Jožaje svojim kolenima dodirivao njena. Ona se smeškala. Kad odabra jelo, pruži mu jelovnik. Brzo se opredelio. Pijući aperitiv, on joj je pričao o Plzenu. - A šta je s Marusom? - upita ga ona. - Marusa je divna žena, ali kad sam doznao da nosi dete svoga verenika, to me povredilo. U međuvremenu, bog je poslao tebe u Plzen. 1 zakleo sam se da ću biti samo tvoj. Ližu prože ushićenje. Posle večere pili su vino i razgovarali o poslu. - Mogu da ti nađem posao iz struke, ili da radiš kod mene - predloži mu ona. On je podseti da ga je pozvala da radi kod nje. Liza mu ponudi da bude nabavljač tekstila. - Puno se putuje - dodade. - Bi li i ti išla sa mnom? - Ponekad. Joža pristade. Bio je srećan pri pomisli kako će od najlepših štofova šiti za sebe odela. Uze joj ruku i ljubeći joj dlan primeti prstenje. Jedan mu se dopade. Dugo ga je zagledao. - Dopada ti se?
- Mnogo. Vidim imaš smisla za izbor nakita. Devoj-ka koja zna da izabere nakit za sebe, ume i mladića da izabere - reče i poče da ga skida. - Ja ću - spreči ga ona i pruži mu ga. Zamoli je da mu ga pokloni. - U 'Rvatskoj, kad devojka da mladiću psten, to je znak da je njegova. - A vi, gospodine, mislite da me ženite! - ironično će ona. - Zbog vas sam i došao u Beč. Otkako sam vas upoznao stalno ste mi u srcu. - Gospodine, ja sam starija od vas punih deset godina. - U tome ima više sigurnosti i perspektive. Jože zagleda prsten. Poljubi njene prste i stavi ga u prazan novčanik. Poluotvoreni novčanik držao je u ruci ali ona ne primeti da je prazan. Ispiše bocu vina i vratiše se kući. Liza ga odvede u svoju sobu. Dugo se raspremala: skidala Šminku, kupala se i osvežavala diskretnim mirisima. Kad obuče spavaćicu uze knjigu i leže. Posle kupanja Joža zastade pored njenog kreveta. Podrhtavajući, očekivao je neki njen gest. Liza ga primeti. Veselo lupnu jastukom pokraj sebe, prstom mu pokaza put i on se pruži uz nju. Čitala mu je "Ljiljan u dolu". Ponekad se smejala. A i on je podržavao njeni smeh iako nije znao čemu se smeje. Sav se bio usredsredio na ljubavni doživljaj, pa ju je, sav napet, dodirivao ispod spavaćice, očekujući da prestane s čitanjem. Ona, kao da ništa nije osećala, i dalje je čitala. - Prestani da čitaš - nervozno će on. Ona odloži knjigu i okrenu se njemu. - Počnimo - reče, milujući ga po ramenima. Sede. Svuče ljubičastu spavaćicu, stavi mu je na lice i grohotno se nasmeja. I on se skide. Zavuče se ispod pokrivača. Ona je malo oklevala a zatim se i ona pokri. Nekoliko sekundi mirovala je. Zbaci pokrivač sa sebe i vrisnu. - šta čekaš!... On se zbuni, uplaši, ali se brzo pribra. Mazio ju je i šaputao: - Naše želje skladno se nadopunjuju... Želiš li isto što i ja... Žudim za tobom od prvog dana kad sam te ugledao... Plavuše su moj san otkako znam za sebe... Drhtim u tvojim rukama... Tvoj dodir me uspaljuje... Uradi sa mnom sve što želiš... - Prestani! To ne volim! Počni odmah. Prodri u mene iz sve snage. Hoću da osetim bol... Jože je posluša. Između njih strujala je vatra. - Jače, još snažnije, her Joža - vrištala je snažno ga stežući i pritiskajući rukama. Nikad joj nije bilo tako lepo. Posle prvih trzaja, ona se izvi i pope se na njega. Čvrsto ga stegnu i poče.da plače... Najpre je cvilila a zatim tiše i nežnije,
kao da plače od sreće. Ubrzavajući pokrete, stavi mu obe ruke na grlo. Stezala ga e sve čvršće. Joža se gušio. Pokušao je da se oslobodi njenih ruku ali ih je ona čvrsto držala. Jednu ruku oslobodi i savi je u pesnicu. Žestoko ga je udarala po glavi, licu, grudima i ramenima. Udarala i stezah. Doživljavajući orgazam poče da ga tuče sve učestalije. Uplašen, Joža je snažno odgumu i pobeže u kupatilo. Zaključa se. Čuo je kako Liza besni: - Idiote, gade, mrzim te. Koji muškarac ne izdrži moj stil, ne može mi biti ljubavnik. Napolje... Ja sam kurva... Ja volim... Dovešću drugoga... Kupiću drugoga... Tebi sam dah zlatni a njemu ću dati obični i biće moj... Posle tog besa Liza se obuče i brzo istrča napolje. Uskoči u kola i nestade. Joža otključa kupatilo i izađe. Bio je van sebe. Obuče se. Shvati da je neugodno agresivna i neobično otvorena u seksu. Izađe u park. Šetajući, pitao se kud je pošh. 'Kod drugoga..." - pomisli. Obuzimah gaje grozni-čva ljubomora. Htede da je potraži, ali gde? Taj iznenadni nemir potresao ga je i nešto poput groznice prostruja njegovim telom. Nakon dva sata ču brojanje motora. Kola se zausta-više ispred garaže, iz njih izađe ona s jednim gospodinom, koji je nosio šal oko vrata. Odvede ga u svoju sobu. Jožu još više obuze bes i oseti kako mu srce snažno zalupa. Zastade ispod prozora Lizine spavaće sobe. Sav se pretvorio u uvo. Osluškujući, čuo je neke čudne šumove, lupu, vrisku i phč... Da bi sve jasnije razabrao dođe do njenih vrata. Sagnu se i prisloni uvo na ključa -onicu... Shvati o čemu se radi. Dođe mu da uskoči u sobu i da ubije... Poče da dobuje po vratima. Niko se ne odazva. Jože e pretio: - Izađi da ti nategnem rebra! U isti tren čuo je Lizin plač. "Ona ne plače samo kad je sa mnom’ - pomisli, osluškujući da li i gospodina davi. Čuo je krkljanje. "Znači, davi!’ Odjednom sve se utiša. Joža se pokunjen vrati u park. Malo zatim Liza sa gospodinom prođe pored njega ali mu se nije javljala. Sedoše u kola i nestadoše. Joži postade muka. Zamisli se šta će se zbiti s njim. Uz nju je osećao sigurnost a i voleo je posao koji mu je ponudila. Liza se brzo vratila. Laganim korakom prođe pored Jože i pođe na spavanje. *** Liza je pripadala visokom društvu. Često je odlazila na prijeme i balove a i sama ih je priređivala u svom zamku. Bila je i gost u carskom dvoru njegovog
veličanstva. U stvari, bila je stub visokog društva. Svi su je poštovali i svima je laskalo da se s njom druže. Od one noći, kad je Joža pobegao ispod njenoga tela, ohladila se prema njemu. Jedino je poslovno sarađivala. Slala ga je po Austriji u nabavku štofova. On je to save-sno obavljao. Pokušavao je na sve moguće načine da je ponovo pridobije. Ali ona se i dalje držala po strani, praveći se da joj više nije stalo do njega. Doduše, nije ga zapostavljala i prema njemu je izmirivala sve obaveze: plaćala mu je dnevnice, putne troškove i platu. On je sav novac trošio na odela, želeći da još više istakne svoju dopadljivost i lepotu. S puta se žurno vraćao kući da bi je što pre video. Obasipao ju je pažnjom. Kupovao joj poklone. Nudio joj i svoje druge usluge: popravljao joj je kola, brave na vratima i ogradu. Liza je popuštala. Počela je da ga izvodi na prijeme. On je osećao uzbuđenje i radost pri tim susretima. Na jednom balu, kad muzika zasvira valcer, zamoli je za ples. Ona pristade i on joj obuhvati struk. Liza savi levu ruku i metnu mu je na rame, a njene nožice u ružičastim cipelama počeše se lako i odmereno kretati po patosu uz takt muzike. Liza oseti da joj se u duši javlja ona ista živahnost koju je osetila pri prvom susretu u Čehoslovačkoj. Radost joj se sijala iz očiju čim bi ga ugledala i ona nije mogla da uguši to izlivanje radosti. U prvo vreme ona je iskreno verovala da će to biti kratka veza, koju će brzo raskinuti. Međutim, dok je on bio poslovno odsutan, patila je za njim, i shvatila je da je varala samu sebe, i da njegovo urenje za njom, ne samo da joj nije neprijatno, nego naprotiv čini svekoliku sadržinu njena života. Za vreme plesa, Joža je kradomice gledao njeno lice, i srce mu je obamiralo u očekivanju šta će mu reći... Već na trećem balu kod gospodina Ota, čuvara carskih pečata, predloži mu da upiše klavir, ples, mačevanje, jahanje i kurs nemačkog jezika. - Prihvatam vaš predlog, gospođice Liza. Večito ću vam biti zahvalan. Ja znam da mi to nedostaje - blago-darno će on. Kad prestade muzika, otprati je do stola za kojim je sedela u društvu grofice Svarcenberg i još tri visoke dame. Držeći se pravo kao i uvek, i gledajući u ednom pravcu, ona prede, svojim brzim, sigurnim i lakim hodom, koji se tako razlikovao od hoda drugih žena iz visokog društva, plesnu salu. Joža joj primače stolicu, duboko se pokloni i vrati za svoj sto. - Ko vam je ovaj lepi gospodin? - upita grofica Švar-cenberg. - Mladi inženjer iz Hrvatske. Katolik. Pripada visokom društvu. Obožava našeg cara - odgovori Liza.
*** Joža je išao u školu za ples, jahanje, klavir i mačevanje. Časove nemačkog ezika ostavi za kasnije, mada je nemački dosta dobro govorio. Učio je marljivo i s ljubavlju. Bio je srećan što mu se pružila prilika da radi ono što mu je ležalo na srcu i o čemu je sanjao. Osobito je voleo ples i jahanje. Hvalio se Lizi, kako dobro igara kadril i valcer. - Uverila sam se - rekla mu je. Stalno je išao na konjičke trke. Na hipodromu se upoznao sa Terezom Štacner - Za-grebčankom, austrijskog porekla. Umesto da ide na put viđao se s njom u njenoj vili u Beču. Priznao joj je da je voli. - Nijedna devojka nije kao vi - kazao je. Mlada devojka nije bila ravnodušna prema njemu. Morala je da se vrati u Zagreb i dala mu je adresu da joj piše. *** Liza se prema Joži potpuno izmenila. Od svih ljubavnika on joj je bio najdraži. Htela je da ga izgradi, uzdigne, duhovno preobrazi a sa njim se moglo ići ka svakom uspehu, jer je posedovao ogromno bogatstvo i sposobnost za nalaženje otvorenih puteva. Jože je nju potpuno proučio. Iznad svega je volela posao. Shvatio je da ona u krevetu ne voli muškarce koji su blagi, nežni, ljubazni, obazrivi i koji vole daje dugo maze. Ona je uživala sa grubim, neobazrivim i samoživim snažnim muškarcima koji su bili u stanju da trpe njen sadizam. Joža se bio navikao na njen stil u ljubavi. Uverio se da ga neće udaviti, jer to što ona radi za nju je igra u kojoj je uživala. Doduše, morao se privikavati na njene grifove. Jednom joj u šali reče: - Malo mi je grlo ojačalo. Ona se slatko nasmejala. Pisao joj je ljubavne pesme. Jednu je mnogo volela. Zvala se 'Zaljubljeni' i počinjala je: Devojko, ja sam potajno zaljubljen, I dršćem kao noć u svakoj ruži... Posle nekoliko uzastopnih ljubavnih noći lakše je podnosio njeno rakljasio stezanje oko grla. Istina, dok mu je to radila nije mogao da se preda uživanju. Tek posle njenog smirivanja, doživljavao je pravo zadovoljstvo. U poslednje vreme sve više ga je uzbuđivala, sve više mu se činilo da bi bilo pravi greh prevariti je i sve više je osećao prema njoj pravu žudnju. Čim bi je ugledao nije mogao da se uzdrži od seksa.
Očevidno, ovakvo njegovo ponašanje Lizi je sve više godilo. A posebno što e sve to radio predano i s nekom strašću u kojoj se lako nazirala zaljubljenost. *** Dok se Joža nalazio na službenom putu, oko Liže su se raspredale intrige, da živi s lepim mladim inženjerom, da je znatno mlađi od nje i da je rešila da ga doškoluje i pripremi za supruga. Pričalo se čak da je Jožu kupila od neke siromašne porodice iz Čehoslovačke jer ovaj, navodno, govori češki. Uz to, da Joža nije inženjer, jer da jeste, ne bi se bavio trgovinom. Liza to najpre nije primala ozbiljno. Kasnije, kad su te priče poprimile bulevarsko-senzacionalistički karakter, razmišljala je o daljoj sudbini njih dvoje. Znala je da sve zavisi od nje. Bila je ubeđena daje Joža voli, daje čedno iskren i da je ne vara. A Joža, otkako se upoznao s Terezom i otkako je otišla u Zagreb, bio je ljubavno rastrzan. Voleo je i Ližu i Terezu. Terezi je pisao pisma puna žudnje i ljubavi. Nije mogao da sazna šta ona misli, jer joj nije odavao svoju adresu. A jednog popodneva. kad se vratio s puta, Ližu nije zatekao kući. Upitao je onu lepu spremačicu zna li gde je, a ona mu odgovori da će doći tek sutra. Joža pozva spremačicu kod sebe i zamoli je da mu skuva kafu. Dok je spremala kafu stalno ju je posmatrao, isto onako, kao onoga dana, kad je brisala stepenice. Popili su kafu zajedno a zatim joj je on gledao u šolju. Rekao joj je da postoji edan gospodin sa strane koji stalno misli na nju, koji je voli i koji će joj kupiti lep poklon. A kad ga je ona upitala koji bi to gospodin mogao da bude, on oj samo reče da je to tajna, ali se ta tajna može odgonetnuti... Te iste noći spavao je s njom. Zaista je uživao i reko joj je da je nezamenljiva. Sutradan Liza dođe. Joža joj ispriča šta je sve uradio na putu. Ona ga pohvali zbog posla koji je obavio. Jedne noći, dok je ležao uz nju, reče da bi želeo s njom da priča o ozbiljnim stvarima. - Vrlo rado - odgovori ona. - Želeo bih da te zaprosim - otpoče. - Čini mi se da je to kasno za mene - uzvrati. - Vi izgledate mladi od mene - odgovori Joža. - Bio bi to lep i skladan brak. Vaše iskustvo, vaše znanje, vašu mudrost i bogatstvo duha preneli biste na mene dodade i pogleda je. Bio je iznenađen novom duhovnom lepotom njenoga lica. Ona napreže svu snagu svoga uma da mu saopšti najlepšu tajnu da je zatrudnela; umesto toga, ona zaustavi na njemu svoj pogled pun ljubavi. - Dragi moj dečače... - i nežno ga zagrli. - Godine! Godine ne postoje. Kad je čovek zdrav i duhom snažan, godine nisu važne... - završi on i pode u svoju sobu. - Kad se voli, razlika u godinama se
ne primećuje - dodade pri izlasku na vrata. Posao koji je Joža napravio donio je Lizi veliku dobit. Naime, na aukciji štofova, otkupio je veliku količinu, koju je isti dan prodao sa velikom razlikom u dobiti. Tako je Lizi zaradio ogroman novac. 1 uvek tako... Lizine pohvale još više su ga podsticale. I sve je češće putovao. Za vreme njegovog odsustvovanja Liza je odlazila u posetu prijateljima. ajčešće se viđah sa groficom Svar-cenberg. Njen suprug imao je fabriku štofova. Jednom, pijući čaj, grofica ispriča Lizi kako je njen nabavljač štofova, koristeći poverenje magacionera, od-sekao iz bale tri metra štofa i sakrio ih u kofer. Liza se zgranu. Znala je za Jožine slabosti prema zlatu i odelu, ali mu taj gest nije mogla oprostiti. Najpre je bila donela odluku da mu da otkaz. U stvari, tu odluku nije bih donela samo zbog toga. Otkako je došao u njen dom stalno je izazivao nekakve skandale. Kada se vratio kući, odmah gaje pozvala na razgovor. Jožaje bio veseo, preveseo, i sa puta joj je doneo zlatnu ogrlicu. Ona e odbi i poče da sikće. Bih je vrlo narogušena. - To što si ti uradio zove se krađa. A krađa se po carskim zakonima kažnjava smrću... Bled, dršćući, Joža je sedeo ispred nje na divanu i molio za oproštaj. Ona nije popuštah. Ukoliko je glasnije vikala, utoliko je on niže obarao glavu i sav se povijao. Osećao se grešnim i krivim. - Idi kud znaš - saopšti mu. A ipak, dvoumila se da li da ga otpusti. Do juče, negde iznutra, krila je tajnu da bi se udala za njega. Plašila se skandah. Ipak, nešto joj je iznutra govorilo da ga zadrži. Posla ga u crkvu da se, kao dobar katolik, pomoli za oproštaj. Joža je posluša. U crkvi se zadržao dva sata, govoreći: 'Grešan sam, gospode, oprosti mi, smiluj se, ukrao sam iz ljubavi a ne iz besa. Nije mi duša pokvarena." Vraćajući se iz crkve bio je turoban i snužden. Morao je ponovo da se dokazuje. Za vreme ručka, objasni joj motiv za prisvajanje Štofa. - Dopao mi se Štof, pogotovo dezen, i hteo sam da sašijem odelo da bih te oš više fascinirao - molio je za oproštaj. - U ime naše buduće bebe - velikodušno će ona. Njegovu ruku stavi na svoj stomak. - Ti si velika, Liza. Zaista si velika... velika! Najveća moja ljubav. Moja sreća. Naneo sam ti nepravdu. Oprosti... - vikao je kružeći po trpezariji. Ona se grohotno smejala uživajući u njegovom zanosu. Posle podne pođoše na hipodrom da gledaju završne konjske trke. Otkako je
počeo da uči jahanje Joža je strasno zavoleo konje. Tog popodneva, zanet predstojećom trkom, popuni tiket za klađenje. Kladio se na grlo "Bonaparta" a Liza na "Atlantika". Nisu dobili ništa, ali im je dan prošao u lepom raspoloženju. U povratku kući, Joža je vozio kola. Pevušio je pe-smu "Za kaj" i veselo se smejao. Uveče su spavali zajedno. Ćelu noć su vodili ljubav. Više od nedelju dana nisu se razdvajali. A zatim je morao da se sprema na put. Išao je na veliku aukciju štofova u Salzburg. Od Liže zatraži novac. - Eno ti kasa, pa uzmi - reče ona, smatrajući ga članom domaćinstva... Joža priđe kasi. Kad je otvori blesnuše šilinzi. Uze poveću sumu. Odlazeći, poljubi Ližu. - Brzo ću se vratiti - reče odlazeći. - Želim ti uspeh - uzvrati ona. Još jednom ga zagrli i pritisnu mu ruku na svoj stomak. - Voleo bih da beba liči na tebe - odgovori. Prolazili su dani, nedelje, meseci, godina. Prolazili i prolazili... Njena tuga i razočaranje bili su neizmerni. Počela je da pije...
Automobil kojim su se vozili Liza Špuner i Josip Broz
Tereza Štacner
Na ulaznim vratima vile Tereze Štacner u Zagrebu, stajao je Joža. Pritisnu zvonce i spusti kofer. Nije čuo nikakav šum. Još jednom zazvoni... Tereza je sedela u uglu terase iza cveća. Po treći put je čitala pismo koje joj e Joža poslao iz Beča. "Doći ću, ali te molim da mi privremeno pomogneš oko smeštaj i novca... ’ Stajalo je na kraju. Tereza je htela da mu odgovori. Nije znala adresu. Kopkalo ju je zašto joj nije poslao! Očekujući njegov dolazak razmišljala je gde da mu nađe smeštaj. U stvari, kolebala se da li da ga uopšte traži. Kad bi znala da će joj odgovarati kao muškarac ne bi se dvoumila. E to "odgovarati" za nju je bilo veoma bitno. Drugo e ništa nije interesovalo. Često se pitala da li je Joža sličan drugim muškarcima. Mnoge je poznavala i nijednim nije bila zadovoljna. Jedino je ona intimno znala značenje reći "sličan drugima". Seti se, kako je to otkrila. Još kao učenica išla je na ekskurziju u Budimpeštu. Tamo je razgledala spomenike. Na jednoj skulpturi zapazila je velike muške genitalne organe. Osećala je da joj taj prizor budi maštu. Otada, stalno je želela da sretne lepog muškarca sličnih proporcija. O Joži nije ništa znala. Kad ga je upoznala u Beču, sviđao joj se ali sa njim nije stupila u intimne odnose. Kajala se. Zato ju je najava uznemiravala. Bila je znatiželjna. Čuvši zvono, spusti pismo na sto i side niz stepenice. Otvori vrata. Ugleda Jožu. On ushićeno raširi ruke, zakorači i htede daje poljubi. Ona ispruži ruku i zadrža ga. Učini joj se da je mnogo ružniji nego kad ga je upoznala u Beču. Zaista je loše izgledao. Joža po njenom pogledu shvati da se razočarala. Bilo mu je jasno zašto. Poče da se pravda kako je dugo putovao i da mu je potreban odmor, da bi se povratio. U isti mah prekori sebe zašto se prethodno nije odmorio pa tek onda da je poseti... - Iznenadili ste me - reče ona. I pored sveg staranja da bude spokojna, usne oj zadrhtaše. - Napustio sam posao zbog vas. Slao sam vam pisma. Jedva sam čekao da vas vidim. - Meni je tako milo što to čujem - odgovori ona. -Pisma... da ali bez adrese.
Bez prava da vam pišem! -prekori ga dodajući: - Pišete kao Balzak. Vrlo ste emotivni. - Da li je moguće da vam nisam slao adresu! - prekori sebe. U stvari, nije smeo da je šalje zbog Liže Spuner, sa kojom je živeo. - Bio sam toliko zaljubljen u vas. Zato sam i zaboravljao da vam je pošaljem. Izvinite. Joža zaključi da nije oduševljena njegovim dolaskom. - Gospođice Tereza, da se vratim? - upita. Ona je razmišljala šta da radi. Ipak reši da ga zadrži pa ako joj ne bude odgovarao oteraće ga. - Pričekajte me trenutak - zamoli ona i pode na sprat. Spremi se i sa njim pođe da mu iznajmi kuću, išli su njenim kolima. Zastade isped jedne vile u Dubravi. Parkira kola i potraži vlasnika. Brzo se s njim dogovorila i nagodila da oj iznajmi kuću. Uze ključeve i sa Jožom pođe prema njoj. Kad otključa uvede mladića unutra i reče: - Tražili ste stan. Izvolite, gospodine. Jedva je čekala da ga napusti. Smučilo joj se što joj se natovario... i što se za čitavo vreme ponašao snishodljivo... *** Joža je dugo spavao. Kad ustade razmisli šta da radi. U koferu je imao svesku s beleškama o estetskom oblačenju. Pronađe je i poče da čita: "...Košulja i čarape iste boje, kravata u skladu sa sakoom, uz dezenirani sako pristaju jednobojne pantalone..." Bio je uznemiren. Prestade da čita. Razmišljao je o Terezi. "Šta je to odbija od mene?" - pitao se. Na osnovu njenog ponašanja, pomisli da je sve svršeno. ije mu se ostajalo u Zagrebu. Reši da otputuje u Ameriku. Vrati svesku u kofer, spremi se i krenu u grad da se raspita kad putuje brod za Ameriku i da kupi kartu. Pre no što izađe neko zazvoni. On otvori. Ugleda Terezu. Pogleda je umiljatim poniznim pogledom i poljubi joj ruku. Sedajući, Tereza se okrenu k njemu. Izgledao joj je mnogo lepši nego u Beču. Reče kako bi rado s njim nešto popila i pokaza mu policu gde se nalazilo piće. Jože je bio zbunjen. Mislio je da mu više neće doći. Prijatno gaje iznenadila. Prosto nije mogao da veruje da je to ona. Htede da joj kaže da ju je bio otpisao, ali ga ona preduhitri: - Kako vam se dopada kuća? - upita ga. - Još je nisam razgledao - priznade. - To ćemo zajedno - reče i pruži joj ruku. Ona ustade i zajedno obidoše prostorije. - Koja odaja vam se najviše dopada? - upita ona vraćajući se u mali salon. - Spavaća soba - odgovori on. - Gle, eno klavira -dodade i pride mu. Udari nekoliko puta po dirkama i vrati se kod nje.
Posedaše. - Joža, posluži nas pićem - podseti ga ona. On skoči i donese ga. Nali oboma. - Bog - nazdravi Joža. Tereza ga je stalno posmatrala. Bila je sve raspoloženja. Joža oseti trenutak. Ustade i bez dvoumljenja uze je za ruku. Uvede je u spavaću sobu. Šarmirajući e poče da je svlači. Držeći čašu u ruci, ona ispi i spusti je na pod. Uhvati njegove ruke i skloni ih sa sebe. - Prvo se vi skinite - zapovedi ona. Joža je posluša. Radoznalo ga je posmatrala. - Л zašto se vi ne svlačite? - upita on prilazeći joj nag. - Ostanite gde ste. Posmatrala je njegovo telo, noge, ruke, ramena, grudi, ud, muda, muskule. Sve je bilo skladno osim kolena. Ona nisu imala oblina. Bila su čvornovata. Joža joj ponovo priđe. Pripi se uz nju. Ona se tek tada skide i povuče svoje toplo telo uz njegovo. Grickao joj je uvo. Ona žudno otvori usne, napući ih i zatraži njegove. Ruke su joj klizile po njegovim glatkim leđima. Kad ga oseti... rukama pritisnu njegovu zadnjicu. Svoje telo gibala je s neverovatnom lakoćom. On joj je govorio: 'Put ti je nežna kao ptičije peije. Rastopiću se... Tereza ga nije razumela. I ona je gunđala, ni sama ne znajući šta... Njoj se svidelo kako on to radi. Kako to radi nežno i dobro. Uveri se da on nije kao drugi mladići. Tu strepnju odstranila je čim su počeli... Pomisli kako će zbog njega da napusti sve druge ljubvanike. Joža i Tereza se zbližiše. Joža odustade od puta u Ameriku. Uvek su bili zajedno. Kad su nekud išli vozili su se njenim kolima. Ona se brinula o njemu: kupovala mu je sve što mu je bilo potrebno za život. Za njega je plaćala kiriju. Vodila je računa o njegovoj kući. To joj je oduzimalo mnogo vremena. Razmišljala je kako da olakša sebi. Vraćajući se sa fakulteta pomisli da nade služavku. Joži se svidje njen predlog. - Ti ćeš tada imati više vremena za učenje, zar ne? -ushićeno će on. Oko izbora su se prepirali: ona je htela stariju i iskusniju a Joža mladu. - Starijoj osobi ne bih mogao da zapovedam - objašnjavao je Joža. Početnice nisu iskvarene. Tereza se bojala da se on ne zaljubi u služavku i da ne stupi sa njom u intimne odnose. A to nije bilo bez razloga. Devojke su se za njim uvek okretale. Prosto ih je fascinirao. I to mu reče.
- Zar možeš tako nešto da pomisliš? - prekori je on dodajući: • Ko je još spavao sa služavkom? Tereza iz male police izvuče knjigu "Ana Karenjina" na nemačkom jeziku i pročita: 'U kući Oblonskih je prava uzbuna. Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim odnosima s guvernantom... - To je u romanu - prekide je Joža. - Pametan čovek to neće da uradi. Ti si mi sve. U svemu se slažemo a najljepše u seksu. Ja sa drugom ne bih mogao. Tereza oseti kako je od tih njegovih reći obuzimaju spokojstvo i blaženstvo. Celim njenim telom prostrujaše talasi toplote. Bila je srećna. Složi se s njegovim pre-dlogom. Tereza dade oglas. Javilo se mnogo devojaka. I Joža je učestvovao u izboru. Od svih najviše mu se dopala Eržika Sendi. Zgodna, atraktivna i pametna Mađarica. Imala je zelenoplave oči i lepe zube. Ne zna se šta je bilo iepše na njoj: osmeh ili prirodno spontano ponašanje. Dobro je kuvala. Joža se oduševljavao njenim humorom. Bila je spretna za sve. Pomagala mu je i u oblačenju i udešavanju. Uočavala je svaki nedostatak. Joža se oslanjao na svoj ukus ali je, da bi se što više dopao Terezi, i Eržikin uvažavao. Jednom mu je štrčao pramen kose iznad levog uva. Ona je odmah potražila makaze da ga skrati. Nije ih našla, pa ih je posudila kod suseda da bi mu poravnala taj pramičak. Uživala je sa njim u njegovoj lepoti. Čim bi videla Terezu, ponašala se kao služavka... Tereza je u oblačenju imala više dara od Jože. Kad je dolazila kod njega na njoj je sve bilo otmeno. U tim haljinama i kostimima, njeno vitko telo, izgledalo e elegantno i zanosno. Svako joj se divio. Divio i zavidio na njihovom držanju i odnosu. Joža ju je svuda pratio... Jedne noći padao je sneg. Njih dvoje vraćali su se kući s operske predstave "Don Kihot". Kad su stigli kući dugo su razgovarali o daljem njihovom životu. Ona je Joži odgovarala u svemu i istinski je želeo da se njome oženi. To joj predloži. - Za kaj ne - uzvrati Tereza, nestašno se smejući. Eržika je spremila večeru i jedno iznenađenje: tortu. Posle se povukoše u sobu koja je mirisala na muški parfem. Tereza se prva raspremi i leže. Već je bila sva obuzeta slatkom željom da što pre doživi... želeći da iz njega iscrpi i zadnju kap životnog soka. Joža se ispruži na nju. Ni sami nisu znali kako su se našli na podu... U Zagrebu, već duže se medu bogatim svetom i aristokratijom šuškalo o ratu Austrougarske protiv Rusije i Srbije. To zuckanje pretvori se u stvarnost. Užurbano počeše pripreme za opštu mobilizaciju.
Joža dobi poziv. Rasporediše ga u karlovački garnizon. Ali, na Terezino zauzimanje zadržaše ga u Zagrebu. Postao je redov '25. domobranskog puka*. Starešine su mu bile mahom austrougarski oficiri. Komandant puka bio je prijatelj sa Terezinim ocem. Pravi vojnik, strog i neprikosnoven. Vojnicima nije dozvoljavao da idu u grad. Međutim, Joža je bio izuzetak. Svaki treći dan dobijao je dozvolu za izlazak u grad. Joži je vojska bila dosadna. U njoj se osećao kao u zatvoru. Pokušao je preko Tereze da se oslobodi vojne obaveze. Tereza je angažovala uticajne ljude, ali nije uspela. - A zašto nisi angažovala oca, on je dobar prijatelj s mojim kapetanom? upita Joža. - Otac ne zna za naš odnos. Kad bi doznao, zabranio bi mi da te viđam odgovori Tereza. Joža se nije mirio s tim. Ispitivao je od kojih bolesti lekarske komisije proglašavaju vojnike nesposobnim. Baš toga dana otpustili su jednog njegovog poznanika iz sobe kao stalno nesposobnog zbog gluvoće. U stvari, on nije bio gluv. A to je Joža znao. I Joža reši da proba. Simulirajući gluvoću, našao se pred vojnom lekarskom komisijom. Lekari su osujetili njegovu nameru, pa mu napravili zamku. Posle pregleda, jedan član lekarske komisije saopšti mu da će ga uputiti u Beč u vojnu bolnicu na operaciju. Skrenuše mu pažnju da nije sigurno da će se izlečiti i ukazaše mu na mogućnost estetskih posledica, jer će mu posle operacije ostati ožiljak i izgledaće kao da je preležao boginje. Joža je inače bio narcisoidan. Uplašen, pokuša da se izvuče: reče da on ne čuje ima par dana i veruje da će mu se sluh vratiti. Međutim, komisija osude pri svome. Dadoše mu uput za bolnicu i uputsvo kad treba da se javi na operaciju. Joža se bio uplašio posledica. Ponovo dođe na vizitu. - Sad bolje čujem - reče lekarima pipajući uvo. Komisija se smejala. Napisa mu dijagnozu da je si* mulant. Kad je za to doznao njegov komandant puka postrojio je vojsku i neumoljivim vojničkim glasom, sa-opštio vojnicima da će Josip Broz biti streljan zbog simuliranja gluvoće, čime je pokušao da izbegne služenje vojke njegovog veličanstva cara Franje. Jože se grdno uplaši. Tražio je načina kako da o tome obavesti Terezu. apisa joj pismo i posla ga po pukov-nikovom kuriru koji je odnosio i donosio poštu. Kad je Tereza pročitala pismo, vrisnula je od straha. Pošla je ocu, uticajnom bankaru koji je pripadao visokom društvu. Priznade mu da joj je Joža verenik. Zapreti da će izvršiti samoubistvo ako ga ne spase. Njen otac mnogo je voleo ćerku. Čim mu ona to saopšti, potraži komandanta
puka. Posle dugog razgovora komandant preinači odluku. Jožu posla u zatvor u Petrovaradinsku tvrđavu. Kad su ga smestili u samicu rekao je: "Užasno!" Smišljao je kako da izađe iz zatvora. Jednog dana izvedoše ga iz ćelije. Rekoše mu da ima posetu. Bila je to Tereza. Ona mu pruži usne uz težak bol u grudima. Donela mu je paket s hranom. Kad je videla kako je bled, zap laka. Naslanjajući se na njegovo rame saopšti mu da nosi njegovo dete. Od stida i poniženja, što je dopao u takvu situaciju, Joža nije mogao da izrazi radost. Potpuno je bio utučen. I Tereza se bila izmenila. Dosta je bila propala... On nije primetio tu promenu na njenom licu. Njegove oči gledale su kroz nju, nekuda iza nje, u nešto drugo, na videći je. - Stalno si mi u mislima - uspeo je da joj kaže. Noseći bol u duši ona se vrati kući rešena da ga izvuče iz zatvora. ’Oboleće' - pomisli stegnuta srca. Sutradan, čitavo pre podne, bila je nasamo sa ocem. Grozničavo mu je pričala o Joži, govoreći kao je plemenit i kako nije važno što nije Austrijanac i iz aristokratske obitelji. - Njegobe osobine su uzvišene - reče dodajući: -Tata, zauzmi se... Očevu dušu obuze strah. Bojao se za svoju jedinicu. Reši da joj pomogne. Istoga dana pode u Vrhovnu komandu u Zagrebu. Kad se vrata ćelije otvoriše ču se vojnički glas. - Joža, slobodan si. Uzmi svoje stvari i idi u jedinicu. Joža zastade. Nikako da shvati. Sav je bio obamro. Posle par sekundi dođe sebi. Otvorenih usta pogleda u vratara. - U jedinicu?... - upita. Niko se ne odazva. Pomisli daje halucinacija. Opet se oglasi. Da bi se uverio da nije obmana uhvati se za bravu. Vrata su bila otključana. Izađe. Smetala mu je svetlost. A opet ta ista svetlost razgali mu dušu. Iz uprave zatvora dobi i voznu kartu. Pođe u Zagreb. Kad stiže nije odmah svratio u jedinicu. Požurio je kod svoje Tereze. Kad je pozvonio, poletela je dole. Trebalo joj je dosta snage da ne zaplače od sreće. Joža joj je pričao o užasima ćelije. Ali Tereza jedva da je išta čula od onoga što je on govorio, toliko je bila ushićena i srećna Što je opet u istoj sobi s Jožom. Za dvadesetak dana, koliko se nalazio u zatvoru, nije mogla ni da pomisli na neke druge muškarce, makar da su bili zgodniji i bogatiji. Čak nije mogla ni za trenutak da podnese njihova udvaranja. Suviše srećna da bi bila stidljiva i odmerena, ona je visila o njegovoj ruci i obožavala ga svojim očima, osmesima i suzama. A Joža beše suviše srećan da bi mu ovo smetalo, suviše blažen da bi joj nešto zamerio.
Tereza je svaki čas podizala ruku do mesta gde ju je poljubio, osećala iznova podrhtavanje njegovih usana i osmehivala se. A kad joj Joža objasni da će verovatno morati da ide u rat, ona se baci u njegov zagrljaj, plačući, kunući se da ga nikad neće pustiti da ode. Kod njih uđe Terezin otac. Joža ga pozdravi i zahvali mu se na zauzimanju. jegovo dostojanstveno držanje odavalo je snažno i mimo osećanje što se razvilo između njih dvoje. s Ne zaboravite kasarnu - skrenu mu pažnju Terezin otac izlazeći. Joža se duboko pokloni. Pogleda na sat. Imao je još malo vremena. - Sećaš li se one noći, kad smo sedeli na stepenicama, kad si mi recitovala onu pesmu... Sećaš li se, kad si mi pričala o konjima, govoreći da su najlepše i najpametnije životinje... - O, tako bi mnogo stvari moglo da počne tim "Sećaš li se?" Tako mnoge drage uspomene, koje bi mi dočarale one lepe dane, koje sam proveo s tobom. Ali, vojska i taj prokleti rat... - reče Joža, spremajući se da ide. Ona mu pogleda uniformu. - Ali, dragi, ti izgledaš kao neki odrpanac. Ko ti je krpio uniformu, i zašto je stavio plave zakrpe? - A ja sam bogami mislio da izgledam sasvim zanosno - reče Joža osvrćući se na svoj spoljni izgled. - Ja sam krpio uniformu i nalazim da sam to dobro uradio s obzirom da nikad ranije nisam uzeo iglu u ruke. Tereza se slatko smejala. Dade mu novac, poklon i isprati ga do kasarne. Joža je imao dosta novca pa je nabavljao bolju hranu da se oporavi. Išao je na vojničku obuku: taktiku i nastavu gađanja. Isticao se u gađanju iz puške i u mačevanju. Starešine su ga zapazile kao veoma dobrog vojnika, ali zbog onoga stoje bio "osuđen” prema njemu su se odnosili s podozrenjem. Kasnije su izmenili taj odnos. Slali su ga na garnizonska takmičenja. Bio je najbolji strelac iz puške. Dobio je dve nagrade: garnizonsku i armijsku. A iz mačevanja u Budimpešti dobio je treću nagradu. Sa njim je išla i Tereza. Njeno prisustvo mnogo je značilo. Za postignute rezultate dobio je pet dana nagradnog odsustva koje je proveo sa Terezom. Voleo ju je mnogo i smatrao je da samo on ima pravo da je voli. I kad je postao vojnik, i kad je uhapšen, ona je prema njemu uvek bila ista. U svemu ga je podržavala i pomagala, naročito u novcu. Poslednje noći, pred povratak u kasarnu, zagrljeni u krevetu, pričali su o ratu i budućnosti, ako on preživi. Ona izjavi da će ga čekati. Ćelo njegovo biće predade se toj potrebi ljubavi, nežnosti, zahvalnosti i suzama. - Volim te iz sveg srca najsvetlijom i najčistijom ljubavlju. Čim se okonča rat, vratiću ti se zauvek...
Ispred gustih trepavica njenih sjajnih očiju, najednom se ukazaše suze. Joža e poslednji put zagleda i vrati se u kasarnu. Tamo mu saopštiše da njegov puk ide u rat protiv Srbije. Pripreme su trajale kratko ijedne noći ukrcaše se u voz. Nekoje viknuo: "Idemo protiv Srbije*. Padao je sneg. Na peronu je stajala i Tereza. Užasna vejavica zamaglila mu je njen lik. Voz krenu. Njena figura jedva se nazirala kroz belu sumaglicu. Joža joj e mahao. Kad je više nije video, oseti da mu iznutra nešto potiskuje disanje i da sve ove slike, i kloparanje lokomotive, neobično utiču na njega. Teško mu je bilo što se predao tom zanosu, ali se ipak -nešto uvlačilo u njega. Opet ču prodoran glas da idu u rat protiv Srbije. Za trenutak Joža dođe sebi i shvati da je sam. Terezi se više nije vratio.
Ljusa Sedlovnka
Posle užasne zime, borbi i lutanja po Rusiji, puk u kome se borio i Josip Broz počeo je da se osipa. Predo-sećajući da će teško preživeti, Joža reši da
napusti jedinicu. Otišao je u nepoznatom pravcu. Usput je razmišljao šta da radi. Hteo je da se vrati u Zagreb, svojoj Terezi, za kojom je patio. Shvatio je da bi takav njegov potez mogao biti koban: nalazio se daleko od Zagreba; vojske su bile svuda; pretila mu je zima i glad, na kraju, ono što je najgore - postao je dezerter. Reši da se skrasi u Rusiji i da se zaposli kod nekog spahije. Koliko da preživi. Jedne zimske martovske noći 1914. godine, naiđe na selo Korutovo, blizu Sviježeska. Raspitivao se za spahije. Uputiše ga kod kulaka Mihaila Sedlovskog - Baćuške, koji je imao ogromno imanje i mladu ženu Ljusu. Joža mu ispriča da je Rvat, austrougarski vojnik i da je prisilno mobilisan, pa e zbog toga pobegao iz jedinice. - Nisam želeo da se borim protiv braće Slovena, jer sam i ja Sloven. Mihail se raspitivao šta je po struci, ima li kakvog zanata i šta bi mogao da radi. - Ja sam mašinski inženjer. Znam da radim sve ma-šinske i bravarske poslove. - Iz kakve si porodice? - upita Mihail-Baćuška. * Bogate. Da mi je otac bio siromašan ne bi me mogao školovati - odgovori Joža. - Koga imaš kod kuće? - Da, da, razumem vas. Mala je razlika između vašeg i našeg jezika... Imam oca, majku a ja sam jedinac -šlaga. Baćuška se zagleda u vojnika. Imao je bradu i ličio na mladog popa. Dopade mu se i pre nego ga primi zatraži od njega isprave. Joža skide kožnu futrolicu s vrata i pruži mu je. Dok je Baćuška odrešivao, Joža primeti mladu zgodnu ženu koja je nosila korpu s dunjama. Joža zadrža pogled na njoj a Baćuška to primeti. - To je moja žena - skrenu mu pažnju Baćuška. - Ja gledatn one konje - branio se Joža. - Ovde u ovoj kesi nema baš ništa osim šifre - objasni Baćuška. - Bez isprava te ne bih smeo držati - dodađe i htede da ga odbije, ali mu je zaista trebao jer se do takve radne snage teško dolazilo. Uz to, nije morao da ga plaća. - Radiću samo za hranu - reče Joža. Smestiše ga u zgradi upravnika imanja. Ta kuća bila je van spahijske ograde ali se Baćuškina kuća mogla vi-deti s balkona, terase i prozora. Jožina soba nalazila se na suprotnoj strani. Iz nje je mogao da vidi naselje gde su živeli BaćuŠkini boj ari. Istoga dana kad je došao, upravnik ga upita da li zna da potkiva konje. Istina, Joža nikad ranije nije potkivao ali je to u vojsci gledao i činilo mu se da to nije nikakav majstorluk.
- Znam, ali nisam odavno potkivao - odgovori samopouzdano. Potkivačnica se nalazila na kraju imanja, gde su stanovali konjušari. Upravnik uze Jožu i fijakerom ga odve-ze do kovačnice. Usput mu reče da je potkivač poginuo i objasni mu kako se to dogodilo. - Potkivač se napio pa je klinac zabio dublje u kopito, tad se konj ritnuo i razbio mu glavu. Jožu prodoše žmarci. Čim stigoše, Joža ude u potki-vačnicu. Prijao mu je miris uglja, meha, parčadi od kopita, alata, potkovica i klinaca. Mehom raspališe žar i dovedoše mu konja koji je hramao. Bio je izuzetno lep konj. Zvali su ga Kara. - To je taj konj - potvrdno će Joža i pomilova ga. Odbi da ga potkuje sve dok ozdravi. Uzeo je pepeo, izmešeo ga u vrućoj vodi, napravio testo i obavio konju kopito. Konj je bolno podizao i spuštao nogu ali otrpe. Joža mu je menjao obloge svaka tri sata. Već sutradan nije hramao. Tek kad gaje potpuno izlečio reši da ga potkuje. Najpre mu je dao parče jabuke i nije dozvolio da ga vežu. Samo ga je edan konjušar pridržavao. Joža ga potkova. Konj nije reagovao. Činilo se da mu potkivanje prija. Joža ga pusti ka ergeli ali on nije hteo. - Ko će pre - reče Joža i pojuri. Utrkivali su se... Baćuška je saznao za Jožin melem kojim mu je izle-čio konja. Bio je to dobroćudan čovek, ali ljubomoran. Nikome od sluga i bojara nije dozvoljavao da dolaze u njegovu kuću, osim upravnika. Pogotovo kad on nije bio u kući. Jednom ga je Joža vozio u posetu drugom spahiji. Baćuška je jedno vreme ćutao. Odjedanput, iz čista mira, reče: - Ljusa je moja žena. Ako bi i htela da pogreši, ti ne bi smeo. Ja sam dobar mačevalac i znam gde najviše boli. Joža shvati da je čitavo vreme o tome razmišljao i da ga to opterećuje. - Sluga ne srne da greši - odgovori Joža a potajno je čeznuo za Ljusom. Kad su se vratili iz posete, Joža otimari konje. Često je bacao pogled ka Baćuškinoj kući ne bi li ugledao Lju-su. To je radio i s terase. Ona se nije pomaljala. Jedno jutro, kad je Baćuška s upravnikom obilazio imanje, Ljusa se pojavi ispred njene kuća. Nekoga je tražila pogledom. To Joža primeti i priđe kapiji. - Kad Baćuška bude išao na ugovaranje prodaje žita, tada ćemo se sresti šapnu mu i nestade... *** U selu se brzo pročulo za Jožu. Mnogo šta se nagađalo i pričalo. Devojke su dolazile da ga vide. Od svih njemu se najviše dopadala Ljusa. Na nju je stalno mislio.
Baćuška je hteo da Jožu upozna s Irinom Gligorije-vom - Irom, bolničarkom. Bila je zgodna, skromna i dobra devojka. Zašto je to Baćuška želeo, to niko ne zna. A možda je na taj način hteo da ga ljubavno ‘zaposli’ kako mu ne bi dirao ženu. Jedne noći Baćuška pozva Iru kući. Bili su samo njih dvoje. Čim ude, Baćuška je upita da li joj se dopada Joža. Ona reče da ga izbliza nije videla, ali je čula od mnogih devojaka da je zgodan. Izrazi želju da se upozna s njim. Ljusa dodade, da je Joža inženjer i da se razume i u sve druge poslove. - Momak i po - dobaci Baćuška i posla po Jožu. Čim dobi poziv Joži nije bilo svejedno. Noge mu zaklecaše. Svašta mu prođe kroz glavu. ’Primetio je da flertujem s Ljušom" - najpre to pomisli. 'Pa neka bude šta bude!’ -reče odlazeći. - Čujem, danas si popravljao poljoprivredne mašine. Ja volim savesne sluge. - Otpoče Baćuška čim Joža ude. Joža zastade. ’Neće on odmah u rebra" - pomisli, očekujući šta će mu dalje reći. Ljusa ga upoznade s Irom i ponudi ga da sedne. Joža je bio sav u grču, kao da je očekivao udarac po glavi. - Što ste se stisli - reče Baćuška, pokušavajući da ga raskravi. - Ira je moja susetka. - Kako da kažem - ote se Joži. - Divna je to devojka - nastavi Baćuška. - Kako da kažem - opet će Joža, kao da se ušeprtljao. - Hoćeš li ćelu noć da ponavljaš "kako da kažem"? - upita Baćuška smirujući se. - Kako da kažem - ponovi Joža pokušavajući da se pribere, trgne, da se oslobodi straha, očekujući da mu kaže zbog čega ga je zvao. Ljusi je Joža bio smešan i po držanju i po ponavljanju "kako da kažem*. Shvatala ga je. Da bi ga izvukla iz te začaranosti, reče: - Pa eto, vas dvoje ako hoćete nastavite... - Saglasna - odgovori Ira ustajući. Joža je i dalje sedeo. Ira se pozdravi i izađe. - Idi za njom - namignu mu Baćuška. Joža dipi i ne verujući da će se na tome završiti, uputio se za devojkom. - Kako da kažem - reče Baćuška i prsnu u smeh. Baćuška predloži Joži da Iru odveze na posao u grad. On to rado prihvati. Uveče pode kod nje kući i to joj saopšti. Ujutro je sačeka sa fijakerom na ulici. Izgledala je prekrasno. Učini mu se da je lepša od Ljuse. Sedela je do njega. Usput mu je govorila kako se devojke interesuju za njega i kako je ćelo selo zapalio svojom pojavom. To je Joži godilo.
- Ti si veliki vrag - reče mu smešeći se. - Ja samo tebe volim - priznade joj. Ona ga iskosa pogleda. - Priča se da ti mnogo voliš djevuške. - Ali se uvek izabere jedna. Eto... I Baćuška nas je spojio. Zgodni ste i dopadljivi. - Baćuška hoće da sačuva njegovu ženu. Joža najpre nije shvatio značenje njenih reći. - Morate li da stignete na vreme na posao? - upita je, osvrćući se levo i desno. - A što ti to tražiš? - Neki tajanstveni kutak. Ona se nasmeši. Joža saonicama svrati u šumu. Nisu se svlačili, nego onako obučeni. Slušajući praporce, šum vetrova i nemirne konje, oni se zagrliše... Od njihovih trzaja, šapata i uzdaha, pastuv dešnjak uznemiri se i povuče druga dva konja. Krenuše putem koji je vodio duboko u šumu. Ne prekidajući posao, Joža zabaci ruke, napipa kajase i zaustavi konje. Kad ustadoše Ira pogleda pastuva. Zakikota se govoreći: - Vidi, vidi! I on je vrag kao ti. Joža se okrenu. Zaista je to bio lep prizor u snegu. - Ako budem mogao doći ću po tebe - reče Joža i curiknu konje. Tog dana Ira je zakasnila na posao. Ali je glavna sestra nije grdila, jer je Ira uvek na vreme dolazila i bila je vredna bolničarka. Vraćajući se iz grada Joža je razmišljao kako da nabavi odelo. Nije imao novaca, jedino što mu je Baćuška davao poneku kopejku. Mislio je da bi najbolje bilo da o tome porazgovara sa Ljusom. Vojničko mu je bilo dosadilo i u njemu se osećao bedno. "Ako ga budem nabavio iću ću na igranke - pomisli. Čim se vrati javi se upravniku i zamoli ga da ga prijavi Ljusi za razgovor. On ga upita kojim povodom a Joža reče zbog odela. Upravnik zanjiha glavom kao da je hteo reći ’može' i "ne mora’. Kada je upravnik Ljusi preneo Jožinu želju, ona ga primi u prisustvu upravnika. Sasluša ga. - Dobićete odelo - saglasi se ona i naredi upravniku da to sprovede. Joži dođe da poskoči, da zapeva, da vrisne. - Možete ići - reče Ljusa ne skidajući pogled s njega. Dopadao joj se taj crnoputi mladić, koji je uneo nemir u njen život. *** Ljusa je bila okružena pažnjom svih u selu. Posebno njenoga supruga. Bila je
mudra i inteligentna. Vezla je goblene i išla u lov. Znala je da svira na klaviru a tečno je govorila francuski. Često je odlazila u lov s mužem i drugim spahijama. Lovište je bilo dosta daleko. Odvozio ih je Joža. Lovilo se pomoću sokolova. To e za Jožu bilo interesantno. Posmatrao je te divne ptice kako poleću sa remena i precizno se ustremljuju na tetrebe, fazane i zečeve. Ljusa je bila glavna u lovu. Svi su joj ugađali. Posle lova lovci su se okupljali oko izvora, gde se pripremala hrana i prepričavale dogodovštine. Joža se nesvesno posvećivao Ljusi. Baćuška je njegov odnos shvatio kao pažnju. A Ljusa se prema njemu ophodila službeno. Vraćajući ih kući, Joža ugleda Iru. Namemo joj se javio, kako bi Đaćušku oslobodio svake sumnje i podo-zrenja o naklonosti prema njegovoj ženi. Ljusa je govorila kako bi njih dvoje bili divan par, a Baćuška ga upita: - Bi li se ti oženio njom? Joža je ćutao. Mihail ponovi. - Kako da kažem - otegnu Joža i pojuri konje. - U pravu si ti, Mihail Sokolov Sedlovski - umeša sa Ljusa. - Kako da kažem... - procedi Joža. - Kaži to što misliš - podstaknu ga Baćuška, uz osmeh. - Ako se oženiš njom dobio bi pravo građanstva. I ja bih priskočio da vas malo pomognem. A vi biste se zaposlili... - Moram i to da rešim - odgovori Joža. Kad stigoše, on odnese divljač i predade je posluzi. U salonu primeti klavir. Pri izlasku reče Ljusi i Baćuški da i on zna da svira. Izrazi želju da im nešto odsvira. Ljusa se obradova. - Sa zadovoljstvom ćemo vas slušati - reče i pogleda muža. A zatim dodade: - Dođite nam sutra uveče. - Veoma ste me dirnuli - reče Joža odlazeći. Upravnik ga pozva kod sebe. Upita ga koji broj odela nosi. Joža je hteo da kupi štof i da sašije odelo, ali upravnik odbi govoreći da je to mnogo skuplje. Joža se nije mirio da mu se kupi gotovo odelo. Pošto je dobio poziv da bračnom paru Sedlovski nešto odsvira, reši da o tome ponovo porazgovara s Ljusom. Sutradan predveče dotera se, mada je to doterivanje bez odela za njega bilo bez volje. Pođe u spahijsku kuću. Ljusa je bila obukla salonsku haljinu. Na vratu e imala ogrlicu od jantara a na ruci zlatnu narukvicu. Baćuška, onako krupan i debeljuškast, bio se uvalio u fotelju. Joža poljubi Ljusi ruku i sede za klavir. - Ne pristoji da sviram u ovom odelu, ali eto - izvinu se on pre nego zasvira. Ljusa šapnu mužu da je dala nalog upravniku da mu se kupi odelo, a on u znak saglasnosti klimnu glavom. - Najviše bih voleo kad bih kupio štof pa da mi šnajder po meri sašije odelo
- iskoristi priliku Joža. -Upravnik hoće da mi kupi gotovo a ono mi ne bi lepo stajalo. Uz to, ja volim teget... - Saglasna - odgovori Ljusa. - Izgledaću pristojno, ovako... - Više ćeš se dopasti Iri - dobaci Baćuška. Joža se interesovao za šnajdera. Ljusa mu preporuči njihovog koji je imao svoju radnju u Sviježensku. Joža od radosti udari po dirkama. - Sačekaćemo Iru - skrenu mu pažnju Baćuška. -I nju ste pozvali. Hvala. Malo zatim u salon ude Ira. Lepotom je zasenjivala sve lepote. Čim ude uhvati se za krajeve bele haljine, malo se nakloni, pozdravljajući bračni par Sedlovski. Joža joj pride. Primače joj stolicu da sedne. - Izvolite, gospodine Joža - zamoli ga Ljusa. Joža sede i zadubi se. Jedno vreme zadrža ruke u vazduhu iznad dirki a zatim zasvira. Kad Ljusa ču zvuke valcera, ustade, pruži ruku mužu i pozva ga na ples. On poskoči i radosno zaigra. Ira je gledala Jožu. Divila se tom licu, dugim prstima i lepim manirima. Ponešena zvucima, ritmički poče da njiše ramenima i malom lepom, nežnom glavom. Žudno je htela da zaigra s njim. - Božanstveno - reče Ljusa, prepoznajući štrausov valcer. Kad Joža prestade ona ga zameni. Ljusa zasvira tango. Joža obuhvati vitku Iru i zaplesa. Prosto ju e nosio po salonu. Ona se u njegovom naručju osećala kao leptir. Malo zatim Ljusa prestade da svira. Joža je pogleda. Nije mu bilo jasno zašto je prestala. - Vas dvoje ste prekrasno igrali - pohvali ih Baćuška. Posedaše. Uskoro dobiše posluženje. Govorili su o muzici i piscima. - Nedostaju mi knjige - požali se Joža. Ljusa usude. Odvede ga gore u biblioteku. - LjuU sam - reče mu u biblioteci. - Bio si je prigrlio kad ste plasali. Joža je posramljeno pogleda. Kad se vra-tiše Joža je držao dva romana u ruci. *** Mihail se spremao na daleki put kod svojih prijatelja u Moskvu. Joža ga je odvezao do željezničke stanice i čim se vratio upravnik mu je dao novac da kupi štof za odelo. Tog popodneva on upregnu konje u fijaker i pođe u grad. Kupio je teget štof i odmah ga predao šnajderu. Zatim je pošao da potraži Iru u bolnici. Vratili su se zajedno kući. Usput su navratili u šumu, i to u onu u koju su svratili prvi put, kada ju je vozio na posao. Kad su stigli kući, konji su bili umorni. Joža ih je dugo timario, brišući sa njih znoj gužvom od slame. Posle se i on okupao. Predveče je stajao na tremu. Gledao je u pravcu spahijskog dvora.
Ljusa se nije pojavljivala. Tek kad se smrači, ona izađe i pride kapiji. Joža joj pode u susret. Reče mu da dođe u magazu gde se nalazi žito. Podrhtavajući od uzbuđenja Joža se vrati u svoju sobu. Seti se Baćuškinih kako dobro mačuje i kako zna gde najviše boli... Posluga je polegala. Svi su spavali osim upravnika. On se vrzmao oko kuće. Kontrolisao je da li je sve na svom mestu. Tek kad pode na počinak Ljusa se prikrade magazi. Zadrta se u malom separeu gde se merilo žito. Ude i Joža. Oseti njen blaženi miris koji se mešao sa mirisom pšenice. Požudno htede da je spusti na pod ali ga ona pokretom ruke smiri i prostre ćebe na pod. Zajedno se spustiše na njega. U tom spuštanju i spajanju bilo je i straha i čulnog zadovoljstva. - Ti si mi sve. Hoćeš li da pobegnemo u Ameriku? Tamo imam rođake, oni su bogati - predloži joj on posle obljube. - Idem kući - reče ona plašeći se muža, i brzo ode. Joža se iskrade i pode u svoju sobu. Iz odela mu je ispadalo zrnevlje. Sutradan pođe u grad po odelo. Prilikom probe, nije bio zadovoljan. Majstoru je dao nekoliko primedbi. On sve to otkloni istoga dana. Predveče Joža stiže kući. Tamo zateče Đaćušku. To ga iznenadi. Baćuška ga je grdio što je došao kasno i Što je ceo dan držao konje bez zobi. Pripreti mu da će ga oterati iz kuće. Joža šlaga kako je konjima kupio zob i kako ih je napojio a zatim povlađujući dodade kako će se oženiti Irom i zvaće ga za kuma. - Bogami, valja me poslušati - reče Baćuška i reši da ga ne otpusti. Joža pode u sobu. Obuče odelo, i pokaza ga Baćuški. Blistao je. Potpuno se bio izmenio. - E, Ira mora zagristi - reče Baćuška videći ga u odelu. - Srećno... Zdravo ga nosio. Joža je išao na igranke. Učio je ruske igre. Upoznao se s mnogim devojkama. Od njih je dobijao poklone: zlatno prstenje, parfimerisane maramice, fotografije i rublje. Sa mnogima je spavao po tavanima, štalama, vaja-tima, šupama i livadama. Jedne noći spavao je s jednom učenicom u školi. Ujutro su pobegli kroz prozor pa ih je služavka škole prijavila. To je Ljusu naljutilo. Jedno vre-me nije govorila s njim. Resila je da ga premesti medu hristijane (seljake) na poljskim poslovima, ali Joža joj obeća i zakle se da mu se to više nikad neće dogoditi. Posle se s Ljusom i dalje sretao potajno i na istom mestu. Joža ju je nagovarao da pobegnu a ona se dvoumila. Nagovarao ju je da uzme što više rubalja i zlata kako bi imali dok stignu u Ameriku. Govorio joj je kako će oj tamo biti lepše. - Ja ću se zaposliti. Imaćemo grofovski dvorac i livrejisanu poslugu obećavao joj je. Spahija Mihail - Baćuška, sve više je sumnjao u slugu Jožu. Sumnjao je da se
nešto strašno događa u kući. Bilo mu je sumnjivo i to što je Ljusa izvezla Jožin lik na goblenu i što ga je često pozivala da svira, što je bilo protivno spahijskim propisima. Upravnik je Baćuški skretao pažnju: - Sto dalje od tog đavola... Da bi odagnao sumnje Baćuška reši da sve to prove-ri. Izmisli da će da ide na aukciju žita u gradu Akmilan-sku. Nastadoše pripreme: upravnik imanja stavi uzorke žita u džakove; lepa Ljusa spremi sve što mu je trebalo za put; Baćuška od svoje opštine izvadi potrebne papire... Joža je bio u neizvesnosti: da li će njega Baćuška odvesti sa sobom. Želeo je da ostane. - Hoćeš li da vodiš Jožu - upita Ljusa supruga. On zatraži od nje savet. - Bolje da ga povedeš. On je spretan i biće ti od koristi - predloži ona lukavo. Baćuška ne odgovori ništa. Bilo mu je milo što je ona to tako rekla. Joža je stalno osluškivao kakav će Baćuška stav zauzeti... Na dan pred odlazak Joža je timario konje. Baćuška mu pride. - Vodio bih te sa sobom na put, ali ti nemaš lična dokumenta, pa bi možda iskrsli problemi - otpoče on. - Voleo bih da idem s vama - odgovori Joža. Sutra ćeš me odvesti do železničke stanice - reče Baćuška odlazeći. Joža je bio srećan što ga je ostavio. Zamišljao je da je u krevetu s njom. Sutradan spremi fijaker. Upregnu izglancane konje i ispred kapije sačeka Baćušku. Primeti ga. Bio je obučen kao grof. Nosio je štap. S njim je bio i upravnik. Upo-redo s njim išla je Ljusa. Sluga je nosio dva poveća kofera. Na rastanku Baćuška poljubi ženu, pope se u fijaker, udobno namesti i pogleda u ženu... Upravnik sede naspram njega a sluga do Jože. Kad stigoše na že-lezničku stanicu Baćuška reče Joži da dođe u utorak na stanicu po njega i da se smesta vrati kući. Joža je terao konje u galop. Bili su u znoju i peni. Predveče njegove oči su tražile Ljusu. Kad je ugleda razabra njen znak. Nije mogao da izdrži dok padne noć. Hteo je da odmah zamrači ceo taj prostor oko njega, da sve zavije u tamu da se ništa ne vidi. Kad uđe u magazu nade Ljusu, kako sedi između dve kupke žita na zastrtom ćebetu. Osećao se opojan miris žita. I on sede do nje. Bio je nestrpljiv. Kao da nije imao vremena za maženje da se naslađuje njenim telom... Od njegovih nemirnih pokreta žito se odronjavalo zatrpavajući ih. On nikad nije osećao takvu pohotu, snagu, ljubav i žudnju kao te noći. Želeo je da tako zagrljen i spojen s njom, ostane večno. U tom ludovanju, nisu mogli da čuju ni korake ni šumove,
ali čuše strašan, prodoran Baćuškin glas: - Ko je to u mojoj magazi? Ko mi to krade žito! - i opali... Od njegovog pucnja i snažnog glasa sve se zatrese i uplaši: posluga iskoči; hristijani dojuriše iz svojih kuća a tu se nade i upravnik. Iz magaze se prolamao vapaj: - Ubi me... umreću... umirem... pomagajte, ljudi... Zovite Iru da me previje ranjeni Joža je sve više zapo-magao držeći se za rame. Baćuška od jednog sluge uze fenjer i uđe u magazu. Joža je ležao na ćebetu a Ljusa se bila pribila uz kupicu žita, podrhtavajući. Baćuška naredi slugama da upregnu fijaker, Jožu odvezu u bolnicu a Ljusu odvede kući. Uze kamdžiju, kojom je tukao grešne sluge. Brojeći, zamahivao je iz sve snage po njoj. Tako trideset puta. Ljusa ga je molila da je više ne tuče, jer je trudna. - Zato si ti vezla goblen s njegovim likom! - besno će on i nastavi da je tuče. I to mu je bilo malo. Uze revolver i nanišani u njenu glavu. Ali, kad joj vide lice, koje je bilo hladno i kojemu je bilo svejedno šta će se dogoditi, vrati revolver u kuburu... *** Ljusa Sedlovska živela je 1982. godine na imanju u selu Korutovu blizu Svijaženska. Njen sin Kiril rođen je 1915. godine. Lekar u Svijažensku.
Ruski samovar koji je Ljusa Sedlovska poklonila Filipu Raduloviću prilikom razgovora o Josipu Brozu
Ira Gligorijevska
U kasne sate Iru probuđiše i saopštiše joj da je Baćuška ranio Jožu. Najpre pomisli, da je to Baćuška uradio zbog njegove pakosti, a kad joj kazaše razlog skameni se od neizrecivog zaprepašćenja. Obuze je strah, ljubomora i tuga. Obuče se i obu, ali na jednu nogu zaboravi da navuče čarapu. Kad stiže u Baćuškinu avliju, Jožu su već bili stavili na sanke. Ona mu priđe, nagnu se nad njim i upita ga gde mu je rana. Nešto od stida, nešto zbog bolova, a nešto i zbog straha, on ne odgovori, ništa, samo joj rukom pokaza ranu na leđima. Rana je krvarila. Ona mu stavi duvan i previ ga. Odvezoše ga u Svijažensku bolnicu u kojoj je radila. Smestiše ga u sobu broj 17 na drugom sprat«. Odmah mu dadoše transfuziju. Iznad njegovog kreveta podrhtavale su boce s fiziološkim rastvorima. Ira se brinula o njemu. Posmatrala ga je ispitivački, kao da je gledala nekog koga dovoljno ne poznaje. Više joj nije bilo jasno s kakvim je to čovekom do sad živela. A tako se ponosila njime. Proklinjala je svoju sudbinu, a najviše je klela Baćušku što ju je upoznao s njim. Dok ga je dvorila i davala mu lekove, sećala se dana koje su proveli zajedno. Sećala se svih njegovih reči. Pitao je da li bi volela kuću modernog tipa, svu u prozorima, koju će joj sagraditi. Rekla mu je da joj kuća nije važna, da joj je važan on. Na to e dodao da će joj sagraditi nor-manski zamak od kamena, s verandom, gostinskom sobom i kaminom. "Bićemo srećni kao cvrčci" rekao joj je. Ona mu je verovala. Govorila mu je da će u toj kući da mu sprema ruska jela. "Ti ćeš se starati o ishrani a ja o kućnim dragoce-nostima: kristalnim čašama, zlatnom posudu i baroknom nameštaju. Brinuću i o tvojim haljinama od još neprona-đenih materijala" - šaputao joj je u krevetu. Vezala se za njega telom i duhom. Udvarao joj se jedan doktor iz bolnice, s kojom je radila. Ne samo udvarao, nego joj je ponudio brak. Odbila ga je. - Ja imam verenika - poverila mu se. Prosio ju je i trgovac Griška. Svi su se pitali zašto ga je odbila jer je bio poznat, bogat, lep i perspektivan. - Nikog osim Jože - zaklinjala se. *** Hladan ju je znoj probijao pri pomisli da ju je prevario. Skandal... Htela je da s njim porazgovara, da joj kaže istinu, da joj olakša. Ali on je bio pod temperaturom.
- Izlečiću ga, a posle... Nek ide dovraga, što će mi takav muž! - Odluči da raskine s njim. Te noći stalno je buncao. Pominjao je Ljusu. Trzao se, prevrtao, pokušavao da ustane. Temperatura mu nije spadala. Ira natopi peškir alhoholom i stavi mu ga na grudi. Posle pola sata poče da se preznojava. Ona mu je brisala znoj. Više nije buncao i pominjao Ljusu. Pred zoru se probudi. Osećao se bolje. Čim ugleda Iru, bi mu neprijatno. Po njenom izrazu primeti da sve zna. - Je li ti bolje? - upita ga ona. - Stalno si uz mene? - upita je, videći joj na licu znake umora. - Stalno. - Idi, odmori se - reče okrećući glavu. Pomisli kako je tu dobru, čednu devojku u svemu lagao. Uplaši se da će jednog dana saznati za njegovo šereno poreklo. Htede da joj kaže pravu istinu o sebi: da nije inžinjer, da je siromašan i da ima puno braće i sestara, ali se poboja, da će joj to saznanje prevršiti gorku čašu. U tom času uđoše lekari u vizitu. U sobi su bila još četiri pacijenta ali se najviše zadržaše kod Jože. Rana mu je bila inficirana. Činili su sve da što pre ozdravi. lako je bila medicinski radnik, Ira je verovala i u narodne meleme. Jednom posle podne pođe po travara Tockinova, koji je živeo u njenom selu i dovede ga da pomogne Joži. On mu ispra ranu nekim travama. Ira mu je od kuće donela supe i dva pileća bataka da se okrepi. Sve on to slatko pojede. Posle tri dana temperatura mu spade. Joža je sve više osećao glad. Jeo je sve što mu se prinelo. Ira više nije "dežurala" uz njega. Joža poče da izlazi napolje. Šetajući kroz park, sećao se Ljuse. *** Pred zoru Joža se obrija. Pogleda se u ogledalu i primeti da više nije bled. Čim Ira stiže na posao uđe kod nje u sestrinsku sobu i poče veselo. - Kako si, Ira? Jesi li se noćas lepo provela? Vidim, lepo izgledaš. Ira zaplaka. Njen plač bio je još strašniji jer je bila očajna. Joža je osećao želju da joj pruži istinsku utehu. Tu nepravdu brzo ću ispraviti - reče i pokajnički se izvini za sve što joj je naneo. - Nisam kriv, Ljusa me na to navukla. Morao sam, da me ne bi oterala pravdao se. - Ljusa je u drugom stanju - saopšti mu ona. - Prirodno, ona ima muža. - Govori se da je sa tobom zatrudnela. - Koješta! - reče on i zaćuta. Ira je želela da joj priča o svom odnosu prema njoj. - To mi je iskustvo. Nikad te više neću prevariti -samouvereno će on,
nastavi: kako bi želeo da se zaposli i da se venča s njom. Tog dana Ira je bila dežurna. Posle radnog vremena njih dvoje odoše da popiju katu u obližnjoj kafani "Potkovica". U tom restoranu Joža primeti zgodnu devojku koja je u društvu pila čaj. Bilo mu je podesno da je posmatra preko Irinog ramena. - Ti bi se zaposlio? - upita Ira srčući kafii. - Uporedo i zaposlio i oženio. Ira nije znala da li se izmotava. Predloži mu da se zaposli kod njih u bolnici kao nadzornik tehničkog ode-lenja. - Pod uslovom da me i ti prihvatiš kao i pre... Ona slegnu ramenima. Nije bila načisto da li to želi. Vratiše se u bolnicu. Ira pode na večeru a Joža zastade. Obuhvati je pogledom. Imala je samo njoj svojstveno kretanje, nagib ramena i držanje glave. I on pođe na večeru u bolničku trpezariju. Jeo je kupus s rebrima. Tražio je repete. Poste večere nasloni se na prozor. Razmišljajući o Iri bio je uveren da ona potvrđuje mit o 'tipičnoj Ruskinji". Bilo je već kasno. Po sobama su se gasila svetla. Joža pode kod Ire. Sedela je na otomanu. - Da bih ti se odužio za sve što si učinila za mene, došao sam da potražim tvoju ruku. Bićemo bezbrižni -otpoče on odlučno, sedajući pored nje, i blago je poljubi u obraz. Ira je bila nepoverljiva. - Slušaj, uporni mladi čoveče - otpoče ona. Plašeći se da ga ne odbije, on joj kroz šalu reče da je najpametnija kad ćuti. I da bi prešao na drugu temu, zagleda se u sliku koja je visila na zidu. - Nemoguć apstrakcionizam - reče on i pogleda u Iru. Ona ga je slušala mirno i prisebno. - Zašto mi ne dozvoljavaš da ti odgovorim? - upita ga. - Tek sada bih te mogao voleti - reče i stegnu je. Ona se pretvori u dete. Cvilela je: - Zašto me toliko želiš, Joža? - Zato što si dobra, pravična, plemenita, najbolja! Ira se šćućuri uz njegovo reme. - Dobro, dobro... - ona zastade. Kad je ponovo progovorila, njen glas bio je stidljiv. - Pristajem - odgovori, iako je ljutnja i ljubomora još nisu prošle. *** Dok je Joža ležao, u bolnicu su dolazili vojnici carske vojske: neki su donosili ranjenike, drugi su tragali za prestupnicima. Kad su saznali da se u bolnici nalazi jedan austrougarski zarobljenik odlučiše
da ga provere. Ušli su kod Jože u sobu. Joža se napravio da je teško bolestan. Hteli su da ga uhapse, ali se umeša Ira. Više ga nisu dirali. Nedelja. Joža je sedeo sam na bolničkoj terasi, te blage aprilske noći nemiran na stolici za ljuljanje, prekrivenoj cicom, i pokušavao je da čita roman, ali spusti knjigu i oseti kako ga obavija tišina predgrađa. Pogleda u crkvu sa zlatnom kupolom, pogleda bršljan na jednoj kući i zaljubljeni par na klupi u parku. Mislio je o Irinom licu, rukama, pokretima, o njenoj haljini purpurne boje sa zlatnim prelivima, otvorenoj na belim grudima. Nije mogao da izdrži a da je ne vidi. Hteo je da obuče svoje odelo, ali je bilo krvavo, prljavo i izgužvano. Posudi ga od sobnog druga i pođe kod Ire u selo. Već se smrkavalo. Pokucao je na njena vrata, a kad je čuo njeno zvonko ’slobodno" ušao je u odaju. Ira je i nehotice prinela ruku ustima i uzviknula. Srce oj je zakucalo, nije očekivala da bi iko mogao da dođe u njenu sobu, zatvorila je za tren oči da se pribere a zatim je pogledala Jožu. Dolazio je tu i ranije ali samo na nekoliko prijatnih trenutaka. Soba je bila prostrana i odavala siromaštvo sa ponekim sitnim raskošnim predmetom. Kauč je bio rasklima-tan, prekriven šarenim vunenim ćebetom. Ona ustade. - Joža - reče prijatno iznenađenja. - Da li te video Baćuška - upita plašeći se? - Nije. Noć je. Pošto su seli na kauč, on je zagrli, i reče daje zauvek njen. Te noći je prespavao kod nje, a pre svitanja se vratiše u bolnicu. Prolazeći kroz selo Joža je osećao strah. Usput su se dogovorili o venčanju. Irine oči počeše da sevaju a na obrazima joj izbiše dve crvene pege. Bila je mnogo uzrujana i kao u histeriji poče da se smeje. Na Ljusu je bio skoro zaboravio. Posle izlaska iz bolnice, Ira kupi Joži odelo. Venčali su se 17. jula 1915. u Svjažensku. Joža je u duši bio srećan i miran. Svadbeni ručak, koji je priredilo bolničko osoblje u restoranu ’Potkovica", bio je mnogo prijatniji no što je očekivao. Svi su lepo govorili o Iri. Svadba potraja do kasno u noć. Joža se opio i stalno je govorio kako će da postane 'Ruski car’. - Ira, pa ti ćeš biti naša carica - šalili su se svatovi. Ira nije bila oduševljena Jožinom šalom. Posle venčanja, zakupili su jednosoban stan u gradu. Joža se zaposlio u bolnici kao nadzornik tehnike. Bio je nezadovoljan poslom. Često je negodovao govoreći: - Ja sam inženjer! Uvek se nešto bunio, lra je pokušavala da ga smiri. Uveravala ga je da će
dobiti svoje pravo radno mesto ako se pokaže i stekne prijatelje. Savetovala ga je kako da se ponaša. Bilo je to prijatno, na način o kome je on uvek sanjao, ali ga nikad nije osetio, da ima nekoga ko mu ukazuje pažnju, ko ga čak i štiti na neki način, daje savete, pored koga može da se oseća bezbedno i ko ga privlači. Ona je poticala iz kneževske porodice ali je njen otac, iz nekog inata prema ženi, rasprodao imanje i sve je za života potrošio. Ostavio je malo zemlje a od posluge je držao samo konjušara. Ira nije imala nikakvog nasled-stva. Živela je od svoje plate. *** Jožini prohtevi u braku bili su veliki. Ira se stalno zaduživala. Ponekad su se hranili u bolnici, mada je hrana bila loša. Ira je dobro upoznala njegov karakter i njegovu neodgovornost i htela je da ga spreči da je uvaljuje u nove neprilike. - Moramo štedeti pa kad budemo imali više novca, više ćemo i trošiti skretala mu je pažnju. Joža, koji je u hrani uživao, poče da prigovara. - Smešno - reče on - smešno, nemamo ni za hleb. Više nije hteo da se hrani u bolnici. Ira se dovijala: donosila je hranu iz bolnice kući pa je malo ’prilagođavala' domaćoj kuhinji. Za Jotu grad postade dosadan - ništa nije pružao njegovoj snazi i duhu. Jedino je voleo da telesno uživa sa ženom. Posao mu je bio prljav i prebacivao je Iri što mu je našla ciganski posao. - Ja sam inženjer - protestvovao je. - Ti si ratni zarobljenik i takvim te još smatraju -strogo će Ira jer joj je prekipelo. Joža se još više razbesni. - Nemam pristojan stan, novac, hranu... - Imaš prljavu dušu - jetko će ona, shvatajući da je to njegovo glavno interesovanje. Joža je video kako preko njenog lica prelete tračak razočaranja. - Nastavi - reče joj on. Prešao je prstima preko svoje kose. - Sebičnjak, nametljivac, grabljivac, koji bi hteo da prigrabi sve za sebe! Čak i gradu nalaziš mane! Ovo je tih i lep grad, ali nezabavan ako si siromašan i sa strane - govorila je ona sećajući se koliko je za njega žrtvovala. - Vi ste nezahvalni - završi i, tresući se, izađe... Ira je ležala sklupčana na postelji, ispod malog okruglog prozora, leđima
okrenuta vratima. S obzirom da je mala soba bila topla, ona je zbacila tanko šareno ćege sa svojih ramena na bokove. Videla su joj se delom gola leda kao i ružičasti rub na gaćicama. Cipele su ležale pored postelje a laki sako bio je lepo složen na stolici. Joža ude. Osluškujući, lepo je čuo njeno disanje. Joža kleknu pored njene postelje. Ona se okrenu na leda. Uze joj jednu ruku. Njegovi prsti lepo su osećali otkucaje na njenom zglavku. Spusti joj nežno ruku i dodirnu je po ramenu. U početku se nije pomakla a zatim se stresla. Poče da je miluje po ramenu. Glava oj se okrenu ka njemu. Oči su joj bile uspavane. Na licu joj se videla zbunjenost. - Joža... - Da, mila, ja sam tu. Njen pogled odluta na tavanicu. Kad joj se povratio glas, bio je slab i gubio se. - Oprosti... molim te... više te neću sekirati. Obećavam - molio je on. Trudila se da misli, ali je prosto osećala kako joj mozak stoji i kako ne može da nade odgovor. Stavi prst na njena suva usta. Ispunjen ljubavlju, stajao je iznad tog nevinog lica, koje mu je sad najviše pripadalo. Imao je u glavi sve što je nameravao da kaže. Rekao joj je ono što je značajno. - Ira, proslavljam svoj razum, svoje oslobođenje od zabluda. Od sada sam najveći tvoj prijatelj. Ona mu poverovi. Ustade i poljubi ga. Joža zapeva: "Namignuo sam jednoj devojci..." Posle tog pomirenje, u njihovom domu nastade radost. Dolazili su im prijatelji a i oni su često pozivani u goste. Jedne noći bili su kod kuma na večeri. Tamo je već bila stigla doktorka Darija. Prilikom upoznavanja, Joža se priseti tog lika. "Sreli smo se u "Potkovici" kad sam pio kafu sa Trom" - pomisli on. Lepa Ruskinja pričala je o velikim ljubavima. Isticala je Mariju Valevsku, kao pojam najuzvišenije ljubavi. Grickajući kolače povremeno je posmatrala Jožu. Naginjući se prema njemu stalno je nešto čavrljala. Prema njemu je osećala i naklonost i radoznalost. Intereso-vala se odakle je taj zgodni temperamentni Joža. - To je moj suprug - odgovori Ira. Pošto je poznavala doktorku Dariju, ispriča joj kako su se upoznali. - A vi ste bili sluga kod Baćuške! Začuđeno će Darija obraćajući se Joži. I odjednom se naceri. Ovo izazva osmeh i kod drugih. Ira je upita šta joj je to
smešno? - Pa njega je ranio spahija Baćuška. Uhvatio... - nije mogla da završi od smeha. To Jožu naljuti, usude, povuče Iru za ruku i vratiše se kući. - Ko je ova prosukuša? - upita Joža kad su stigli doma. Ira mu ispriča ko je u dama. - Potiče iz bogate ljekarske porodice Andirelovih iz Moskve. Ouc joj je član konzilijuma carske porodice. A ona je doktor veterine. Ima svoju ergelu ovde u... - Platiće mi - gnevno će on. - Nepristojno se ponela. - Darija voli da se šali. Nije zlobna. Ona pripada otmenom svetu. "Mnogo je lepa' - pomisli Joža, sećajući se kako ju je u kalani posmatrao preko Irinog ramena. *** Posle incidenu s doktorkom Darijom, Joža se često sećao nje. Zainteresovao se gde radi. Čim doznade njenu adresu potraži je. Radila je u veterinarskoj ambulanti. Kad ga je ugledala, ona se iznenadi. Upita ga kojim poslom dolazi, a on reče samo da je vidi. Posluži ga kafom i izvini mu se za onu noć. Posle kafe Joža izrazi želju da se viđaju. - Samo zajedno sa suprugom. Ona je moja prijateljica - odbi ga ona. Dugo joj je objašnjavao zašto je želi. - Čuo sam da imate ergelu a ja se razumem u konje - objasni. - Ja volim da se šalim, a vi ste osetljivi. Ne bih htela da vas naljutim. Joža je bio uporan. Njoj se Joža zaista dopadao ali mu skrenu pažnju: - U redu, ali to nije dobro za vas. Sa Irom možete da postignete mnogo. - Hm! - guknu on ironično. - Vi me gurate od sebe. - Ne guram. - Ja želim da mi se usečete u sećanje. - Sutra... - odgovori ona i izađe da pregleda jednog konja. Joža primeti da ona živi u blagostanju. Bilo mu je stalo do nje. Ako uspe... Uveravao je samoga sebe da će se osloboditi bede. Sutradan obuče novo odelo. Dotera se pažljivo za ovu priliku, nauljio je kosu svojim omiljenim uljem, dok je kolonjskom vodom istrljao oble obraze. Odelo mu je divno stajalo. Želio je da izgleda kao inženjer koji je stekao svoje bogatstvo. Našli su se kod restorana "Potkovica". Darija je došla po njega kočijama. Vozio ih je njen konjušar. Odvezli su se na periferiju. Tamo se nalazi brezova Suma i lep lovački dom.
Za vreme šetnje pričala mu je o Moskvi. - Moja intuicija govori mi da ću se jednog dana nastaniti u Moskvi - objasni Joža. - Moguće... Sve je moguće - odgovori Darija i nav-ratiše u lovački dom. Popiše piće, a kasnije večeraše. Darija plati ceh. Uveliko je bila noć. Na povratku, Joža joj poljubi ruku i zamoli je da se i sutra vide. Ona ga pozva kući. Joža je bio u nedoumici šta da kaže Iri gde je bio. Kad ude u stan Ira ga pogleda. Preobražaj na njenom licu bio je vidan. - Bio sam u ’Potkovici’ - šlaga. - Varalico. Izbijaš na videlo... - grubo će Ira. Joža je stajao bez reči. Jasno se videlo da mu ona ne veruje. - Hoćeš li da podeš sa mnom u ’Potkovicu’ pa da se uveriš? - upita je da bi e smirio. Ira se nasvesno nakočoperi. - Draga Ira - otpoče on pritiskajući njenu ruku na svoje srce. - Ti si obuzeta zebnjom. Uveravam te da te nisam prevario. Ja u ovom gradu ne poznajem nijednu ženu. - Glava mi buči! Dovodiš me dotle da posumnjam u svoju pamet. Sve više mi se urezuješ u mozak kao luđak koji juri žene. - Ira, grofice moja, grešiš. Idemo u postelju... -ponudi je on i povuče je za ruku. Ona popusti. - Tvoja popustljivost u meni razvija samoživost -zahvalno će on. Ni sa ednom ženom nije telesno uživao kao s njom. Čim bi je video nagu ustreptao bi. Pri dodirima postao bi naelektrisan, i nije mogao da se kontroliše. Sve više ga je vezivala, ali on nije mogao da živi u siromaštvu. Volio je da ima svega u izobilju. - Vi ne možete bez žena - reče mu ona ustajući. Ta misao često je bola njeno iskreno srce i zbog toga je ispaštala. Darijina vila se nalazila kod pijace. Kad je Joža po-setio, ona se nalazila na terasi. Sedela je u naslonjači na suncu. Joža se polako naže njenom licu i čedno e poljubi. Posle posluženja pričali su o religiji. U njenim ver-skim i moralnim težnjama nije bilo božanske bestijalnosti. A Joža se predstavi pravim katolikom čija se plodonosna milost ne može zameniti nikakvim licemerstvom. Oboje se složiše da je ljubav, plotska i božanska, najuz-višenija. - Ja svoju ljubav idealizujem u jednom jedinom čoveku. Joža htede da kaže: "I ja" - ali se prenu.
Te noći ostade sa njom u postelji. Darija je imala kulturnu moć i za nju je ljubav imala granice. Dakle, zadovoljavala je nagon, organe, prohteve i poroke na svoj način: tiho i bez znoja... Ona je u najvećem stepenu raspolagala veštinom življenja. U toj raskoši Joža je upoznao ženu, možda jedinstvenu u svom polu. No i pored toga što je imala zamornu lepotu i ljubav, ljubav grozno nezahvalnu, on se sve više vezivao za nju. Govorio joj je kako se oženio devojkom koja nema smisla za život. - Ona se sastoji samo od materije. Ja sam izneveren. Otuda u meni borba da se istrgnem iz te bede. Ona se usprotivi. Govorila mu je o lri, njenom autoritetu na poslu i selu gde živi, ljubavi prema njemu, požrtvovanju dok ga je lečila. Te reći poraziše ga. Ali neko njegovo unutrašnje čulo, zadavalo mu je bol, kad bi izgovorio kakvu nesmotrenu reč. - Svi mi imamo svoje plave đavole - reče on i potonu u more misli. Joža je sve rede dolazio kući. Od plate Iri nije davao ni rublju. Ona se zabrinula. Često je plakala. Kad se vratio kući, u dva'navrata je razgovarala sa njim. Molila ga je da joj kaže gde spava, šta se to sa njim dešava i zašto ne dolazi kući? On je bio grub i samo bi rekao: - Zar ti nije dosta što sam ti suprug. To ju je povredilo. Zbog toga je bila utučena. Zapadala je u depresivno stanja. Zapustila se; kosa oj je bila neuredna - slepljena, cipele prljave, haljina zgužvana. Ni traga od one njene poznate lepote. Drugarice su je prekorevala zbog takvog izgleda. Ona se nije menjala - bila je na izmaku snage. Odlazeći na posao Joža ništa nije radio. Oblačio se elegantno, a posle posla po njega su dolazile kočije. Vozio ih je Darijin kočijaš. Sačekivao ga je u ulici ispred restorana "Potkovica’. Odlazeći kod Darije Joža je izlazio na sporedni izlaz, kako se ne bi sreo s Irom. Danji je nosio cveće. Najviše je volela kamelije. - Meni se prividala žena, gorda i ponosna, iz višeg sveta, s kojom ću se sresti, a nisam ni slutio da ste to vi - govorio joj je. Ira doznade da se Joža iskrada s posla, da ga čekaju kočije i nekuda odvoze. Zadrhtavši od gneva, reši da ga uhodi. Njega nije bilo teško otkriti. Jednoga jutra lra nije pošla na posao. Uputi se pravo u marvenu ambulantu. Videći Iru podbočenu i narogušenu, Darija se najednom splete. - Moj muž je dakako zabrazdio, ali on to ne bi, da nije vas - otpoče Ira pokazujući joj svoj stomak. - Ja ga nisam primorala. Razgovarajte i nek vam se vrati - reče Darija
hladno. - Odbij od njega! - zapreti Ira i vrati se kući. Predveče Joža dođe. Već je saznao da mu je žena bila kod Darije. Prekori je govoreći: - Prvo je trebalo da to sa mnom raspraviš! Bila je jako skrhana. Nije želela da je pobedi Darija - hladnokrvna kaćiperka i molila ga je da je više ne posećuje. Joža je pogleda. Bila je načisto propala. S neobičnim dostojanstvom koje je odgovaralo njegovoj gospodstve-noj pojavi, reče da je shvata, ali će videti šta će da uradi. - Ira, ja sam kao dete navikao na raskošan život. Ođevao sam se udobno i elegantno. Nosio sam vanredno fino rublje. Kad sam se s tobom zaručio mislio sam da ćeš mi moći pružiti delić od mojih navika. Da, shvatio sam da to nisi u stanju. Odjednom, moj duh se pobunio protiv zatečenog stanja. Ne protiv tebe Ira, nego protiv položaja... PronaSao sam Dariju! - Pogledaj pokaza joj srednji prst desne ruke, na kojem se sijao skupoceni brilijantski prsten. - A ti si sve zapustila, i stan i sebe. Ira je pomno pratila njegove reči. Za nju su bile potresne. Jedno jutro Ira usude rano. Pre odlaska na posao, poželi da ulepša zapušteni stan. Opra zavese i razmesti namešuj koji je bio dosu masivan. Pri razmešUnju u stomaku oseti neko kidanje. Odlazeći na posao navrati u kotlamicu da s Jožom izmeni nekoliko reči. Zamoli ga da posle podne dođe kući. - Spremila sam dobar ručak. Željela bih da ručamo zajedno . Joža obeća. Ira je toga dana radila u operacionoj sali sa doktorom Kovašnikom. Stojeći dugo, poče da oseća neke promene. Jedva je uspela da izađe iz sale, držeći se za stomak. Pozvaše ginekologa. On ustanovi da joj je pukao vodenjak. Odmah su je smestili u ginekološku bolnicu. Rodila je muško dete od sedam meseci. Ali Ira dobi trovanje. Lekari su sve činili da joj spasu život. Želela je da vidi Jožu. Poručivala mu je da dođe. Naslućivala je kraj pa je htela da mu kaže koliko ga voli i da ga zamoli da pazi njihovo dete. Ta njena želja osude neispunjena. Posednji dan pred smrt zamoli sestru da joj donese dete... Postaviše ga pored nje. Gledajući ga, izrazi želju da mu daju ime Serjoža. - Prenesite ocu da ga čuva - reče. Na licu joj se pojaviše suze. Posle sklopi oči.
Darija Andirelova
Darja Andirelova
Posle Irine smrti Joža je ostao u kući očekujući Darijin odgovor. Nije hteo ništa da misli. Ne Što nije mogao, umeo, već nije hteo. A znao je da kad bi mislio na Iru, mislio bi o njenim veselim očima, o njenom bledom, uznemirenom ali uvek nasmejanom licu, o njenom toplom, tihom, mirišljavom telu. Te večeri poruči Dariji da ga ne čeka na večeri jer ima posla. A Darija se lomila šta da radi sa njim. Tražio je da se preseli kod nje. Bila je u nedoumici. Bojala se i brinula da li će on biti kao što treba. Smetalo joj je što nije posećivao Iru dok se nalazila u bolnici. A kad je rodila nedonošče on nije hteo ni da čuje za njega. Htela je da otkloni taj strah iz sebe. Volela gaje ali nije bila sigurna u njega. A htela je da kao uvek živi nežno, tiho, sigurno. Da se u kući sprema, ručava, da joj prijatno prolaze dani, da spava, razgovara o poslu, i to sigurno, bez briga, zadovoljno. Pa i dočekivanje praznika, kupovanje odela, posete. I da ona sve to nadzire sa spokojnim licem. A ne da ga, kao Ira, uvek uplakana i preplašena, usplahireno dočekuje. Sutradan dođe Joža. Upinjao se da je Sto pre ubedi, oslobodi zabluda... Od tog upinjanja, lice mu bejaše su-vo, bledo, i već kao pametno, staro. Ali je delovao ubed-ljivo. I činilo se da ju je već uverio da će biti požudan, da neće biti besan, lud, rasipnik - već domaćin. Ja kod Ire nisam mogao da dođem do izražaja. Sirotinja pravdao se. Darija oseti da on hoće nešto na brzinu da je, ućutka, primora, ali ona odgovori da još malo pričeka. A da sve bude kao što treba, on se trudio da bude sve po njenom. Osećao se čisto zadovoljan što će posle večere, pošto je dan proveo na poslu, doći kod nje, leći, odmoriti se, prespavati, i to mimo. Darija primeti da on više nije nestalan, nesiguran. Ono njegovo dolaženje i približavanje kući, u mraku, s radošću je iščekivala. On dolazi, pouzdano joj prilazi, ljubi je i pruža joj cveće, ulazi unutra i čeka večeru. Više se ne zagleda u poslugu, već mirno, pametno sedeći čeka večeru i razgovara s Darijom. Kazuje oj šta je radio u bolnici i koliki mu je bio pazar, što je nekim doktorima privatno popravljao bravariju. Više joj ne ište novac nego je pita, treba li joj. Joža gleda kako ona, slušajući pažljivo što joj on kaže, otvara usne i kako se divi i potajno raduje, i vidi njeno milo lice kako se ozaruje kao da ga obasjava vatra. *** Joža se preseli kod Darije. Bio je zadovoljan Sto se izvukao iz bede. Išao je na posao a hteo je da radi po kućama bravariju, limariju, i neke druge poslove, ali se Darija usprotivi, govoreći da to inženjeru ne priliči i on odustade. Slušao je i ponašao se ponizno bilo kad radi, sedi, jede ili pije. Jeo je pazeći da slučajno ne
uzme bolje parče mesa, da se na pokaže gramziv. Cak se ustručavao da popije koju čašu vina više. Mogao bi, ali nije hteo da se zameri, jer kad bi popio više, možda bi se zaboravio, izbrbljao nešto, pa bi se posle stideo. A nije hteo da Darija zaključi kako, eto, voli da popije i biće sigurno pijanica. Darija se sve više oslobađala, kazivala mu je šta je tog dana radila. Joža je slušao radosno i bez one ranije strepnje. Darija mu reče kako bi trebalo da joj pomaže oko konja, a on joj predloži da više ne radi, nego da se posveti ergeli, a ona samo da vodi računa o vilama koje je izdavala pod zakup, a imala ih je tri. Ergela se nalazila u selu Grudskoje, na velikom imanju nedaleko od grada. a njoj su radili dobri konjušari. U njoj su odgajivani izrsni arabijski konji, koji su se prodavali širom sveta. U toj ergeli rođen je i ždrebac Asuan koga je kupio persijski car. Joža se brinuo o ergeli, a Darija o poslu i vilama. Prema konjima, Joža je imao izuzetan afinitet. Odmah se dao na posao. Za najbolje konje, pastuve, i priplodne kobile u velikoj štali izgradio je boksove, izdao je nalog konjušarima da se o njima više brinu. Prema tim grlima zaveo je poseban tretman. Konjušari su imali pune ruke posla. Darija je pratila njegov rad i Činilo joj se da radi savesno. Ali to nije bilo samo stvar savesti, nego i sposobnosti i ona mu reče da je dobar organizator, i za to ga nagradi zlatnom tabakerom. Osećao se lepo kad ju je uzeo u ruke, i došlo mu da vikne od ushićenja, ali nije hteo pred njom da pokazuje znake zlatoljublja. Reče da mu se kutija dopada i da će je nositi u svečanim prilikama. Ali on je hteo i drugu nagradu. Joži se u ergeli bio dopao ždrebac "Smetan", unuk čuvenog konja "Borisa Г koji je kupljen u Pjatigorsku ispod Kavkaza. Bio je to lep dvogodac. Učio gaje prvim koracima jahanja, ali se "Smetan" nije lako pokoravao, bio je gord, a pošto je bio mlad i ljut Joža ga je terao u krug, primoravao da ponovi neku radnju i naterivao ga da se propinje. Poče i da ga jaše: ujutro i uveče. Činilo se da ga neće tako lako naučiti, ali je on bio uporan. Dariji se činilo daje Joža suviše krut prema ždrepcu, i da mu se konj odupire. I to mu reče. Posle treniranja pođoše kući. Večera je bila spremljena. Do tada je Darija sedela u čelu sofre, a te noći ona reče da on sedne. On se nećkao, govoreći da je to njeno mesto, da on to tako želi, ali ona ostade pri svome, tako je moralo biti i uvek će biti. Joža zauze mesto. To mu je po osećanju pripadalo i bilo mu je krivo što je ona tu sedela, ali iz onog poznatog razloga nije se bunio. Trebalo ga je videti kako lepo sedi i kako mu to čedno mesto odgovara, kako uživa i kako dostojanstveno jede. S Darijom je spavao samo onoliko koliko je to bilo njoj potrebno i tad je
koristio priliku da joj kaže neku nežnu milu reč, a on je to umeo i ona se pitala odakle je on to naučio, a to što je radio, ne bi umeo da nema iskustva. čim je počinjala modrina dana, grad i ulice da se ocrtavaju, naziru, on se već pojavljivao na kapiji. Na ulici ga čeka fijaker sa dva bela konja i kočijašem priprosto obučenim, što Joži nije odgovaralo, pa mu je kupio odelo, istina evtino, koje se brzo gužvalo, ali je kočijaš izgledao pristojno. Kad je stizao u 'ergelu’ najprije bi video ’Smetana’, dao mu po nekoliko kriški jabuke a zatim bi pošao da razgleda štalu, konje, boksove i davao naređenja šta da se uradi. alazio je primedbe na higijenu, neposlagani alat i sedla, zahtevajući da se sve to brzo otkloni. U 13 časova primio je izveštaj od glavnih konjušara. Svakoga je lepo saslušao i odmah savetovao šta treba da se uradi. A kad mu saopštiše da je zob na izmaku, on reče da će ga nabaviti. Posle jahanja i treniranja 'Smetana' vrati se kući svojoj Dariji. Videći da se sav posvetio konjima Darija se radovala što se nije prevarila, što e mnogo bolje nego što je pretpostavljala i ukazivala mu je sve veće poverenja. Ranije mu je davala novac na priznanice, a te večeri, dok je pitao gde da kupi zob za konje, ona mu reče da može novac slobodno da uzima iz blagajne, ali da za sve ima traga i da bude uredno proknjiženo, a zob da kupuje samo od Pavlovih. To Joži bi milo i sve veća ljubav i jaka putana želja vukla ga je ka njoj. Kad su išli kod Pavlovih da kupe zob, sedeći u fijakeru, Darija mu uze ruku i stavi je na svoj stomak. - Raste malo kopile - reče, smejući se. Joža joj lagano pritisnu stomak i odgovori da to dete neće biti kopile. - A posle, kad se rodi, ako mu otac ne bude valjao, ti ga oteraj - reče i dotače svojim usnama njenu ruku. Pavlov, prodavač žitarica na veliko, obradova se kad vide Dariju. Ona mu predstavi budućeg supruga i reče da će on ubuduće kupovati zob za konje. - Mi imamo još jednu ponudu, ali Darija želi da se od vas snabdevamo otpoče Joža. Darija ga pogleda, namrgodi čelo, htede da ga upita šta to bunca, jer ona nastavlja trgovinu s njim, a pre nje to je radio njen deda, ugledni mužik, koji e imao poslovni autoritet jer je bio častan, a ona je od dede preuzela i ergelu i ljude s kojim je poslovao i konjušare. Joža je mislio da će trebati sa Pavlovim da se pogađa, pa je hteo da mu ubije cenu, htede da se izvini Dariji, ali nije mogao zbog preterane usrdnosti domaćina koji je prekrio trpezu namirnicama i raznim đakonijama. Kada se dogovoriše za zob, vratiše se kući i Joža joj objasni zašto je lagao da imaju ponudu, a Darija odgovori da se ne srne služiti neistinom i primeti, da isto tako može i nju da slaže pa da je to zaboli i razočara.
Joža se pokaja, izvini, obeća da neće nikad više. Milo mu je bilo što ga nije kaznila, što joj je srce čisto i što kaže ono što misli. Joža se čuvao svojih grešaka, i kad bi pogrešio, a bez toga nije mogao, pokušao je da ih zabašuri kako Darija o njima ništa ne bi doznala. U njegovim postupcima bilo je izraženo nekakvo uzvišeno osećanje prema Dariji koje nikad ni prema jednoj ženi do tada nije gajio. Zasipao ju je nežnim rečima, a za vreme spavanja govorio joj je reči koje su je uzbuđivali i podsticale da mu se predaje bez stida, kao da su odavno venčani. Dozvoljavala mu je sve, da joj dodiruje bradavice i ćelo telo a naročito je volela, i to ju je dovodilo do ekstaze, kad joj je stiskao dojke tako jako da su je bolele, a opet, ti stisci su joj izazivali po čitavom telu neku slatkoću, koju je on umeo da izazove. A njega, ne samo telesne nego i neke druge nevidljive sile, vezivale su za nju, jer više nije bila hladna nego je postala senzibilna - vatrena. Sutradan je bila nedelja. Posle crkve pođoše u goste kod Solomonovih koji su imali posed do Darijine ergele. Joža je sam upravljao kočijama, a Darija je sedela pozadi. Razgovarali su o Moskvi i skorom odlasku na odmor. Joža je bio radostan što će videti Moskvu, a posebno biblioteke i muzeje. Vozeći se kroz šumu, u bujnom prosu zaglušljivo je pućpurikala prepelica. Pastuv se nešto unezveri. Bio je surov prema kobili koja je imala vatrene oči i krupnu zvezdu na čelu. Pastuv je pored nje uvek bio nemiran. A tu u šumi postade još nemirniji. Poče da zateže mišiće i striže ušima. Njih dvoje su ih posmatrali. Darija se smejala. - Ne može on bez... - reče Joža i zastade. zategnu kajase i pređe kod Darije. Kočija se zanjihaše, federi zagibaše, pastuv frknu, prepelica prhnu a Joža je stisnu. Voleo je da je tu u šumi doživi, da joj oseti toplotu lica. U gostima su se lepo proveli. Pričali su o svetskim trkama koje će se održavati iduće godine u Australiji. Joža se pohvali da on lično sprema žrepca "Smetana" i da će sa njim učestvovati na gubernijskom takmičenju pa ako pobedi ići će dalje. - Ima vremena za takmičenje - odgovori Darija. - Svaki dan je dragocen reče Joža. Uveče, kad se vratiše kući, dogovoriše se da pre odlaska na odmor prodaju nekoliko grla. Kupci su se bili najavili i Joža je bio zadužen da ih dočeka. Dok je Darja obavljala druge poslove, on ih je čekao kod kuće. Stigoše. Bili su to Kirkizi, poznati ko-njoljupci i dobri poznavaoci konja. Joža ih odvede ka ergeli. Jedan među njima bijaše visok, krupan i snažan. Kad je posmatrao konje, Joža primeti sa koliko ljubavi, veselosti i sjaja u očima im prilazi, razgovara s njima, kao da
su njegovi. A kad bi se neki konj naljutio on bi ga svojim pametnim, bucmastim licem umirio. Birajući konje izdvajali su one s tankim nogama, malom glavom, uzanim stomakom, dugim vratom i repom. Izdvajali su jednog po ednog. Izdvojiše i "Smetana” ali se Joža usprotivi, govoreći: - Taj je prodat! - i smesti ga u boks. Kupci su izdvojili 27 najboljih grla i sačekaše Darju da se pogode. Darja stiže, pratio ju je sluga, pozdravi se s kupcima, obiđe izdvojene konje, uze knjigu o njihovom pedigreu i za svako grlo odredi cenu. Oni prihvatiše ponudu, izraćunaše i odmah joj isplatiše veliku sumu novca. Sutradan utovariše konje u furgone, a Darja i Joža, zadovoljno trljajući ruke, pođoše u trgovinu. Darja mu kupi odelo i lakovane cipele. Predveče, kad se vratiše kući, Joža otvori kutiju, izvuče lakovane cipele i podiže ih uvis. Na njegovom licu pojavi se poznati sjaj radosti. Uze ih i obu. Zaslade ispred ogledala. Okrećući stopala, reče kako su prekrasne a Darja dodade da ih zdravo nosi. Odelu se nije toliko obradovao jer ih je imao dosta, mada mu je i ovo dobro stajalo. Darja mu dade 500 rubalja, da mu se nadu, u stvari, nagradila ga je za njegov trud, a on nije bio mali. Joža joj je bio zahvalan, reče da je nikad neće razočarati, a ona još dodade da sve što ona ima je njegovo ili će biti njegovo. Njega to iznenadi, znao je kako će sve to biti lepo kad je uzme, ali osećajući svu tu sreću, a u isto vreme osećao je i neko čupanje oko srca, predosećanje, naslućivanje da, možda, neće sve baš tako biti. A opet, mislio je, da bez bola i jada ništa lepo ne može doći. Koliko puta, sav blažen, misleći na to njeno bogatstvo, iznenada oseti kako ga u kolenima nešto preseče. Sve je bilo spremno za odmor. Sve stvari popakova-ne u kožne kofere. Karte za spavaća kola kupljene, i samo da ih sluge odvezu do stanice. U Moskvu su stigli vozom. Smesti li su se u vilu njenih roditelja u Voronskoj ulici. Bila je to dosta prostrana vila s velikom baštom. Darija ga je upoznavala s Moskvom. Na svakom mestu nailazio je na nešto što ga je oduševljavalo. Od čuvenih moskovskih muzeja, najviše su mu se dopali muzeji velikih ruskih pisaca. Po nekoliko puta Joža ih je i sam obilazio. Darija je bila obuzeta posetama. Kod nje su stalno dolazile njene prijateljice i prijatelji iz visokog društva. Joža je sklapao nova poznanstva. Naročito s devojkama koje su se tu zadesile. Tu se upoznao i s Oljom Kutinom, koja je sa sobom vodila svoje psetance. Joža joj je stavljao do znanja kako često ide u acionalnu biblioteku i da se tamo dugo zadržava. Olja se pravila kao da ne shvata zašto joj on to naglašava. Ipak, jednog dana našli su se u bibiliteci. Mnogo su pričali, a Joža se interesovao koga ima, šta joj radi otac. Olja mu odgovori da ona studira
ekonomiju i da joj je otac posednik krznarske industrije i da od toga živi. Iznenađen, Joža ravnodušno odgovori da nema pojma šta to znači, ali je toliko radoznao da vidi tu industriju, jer želi da obogaćuje svoje znanje. Olja mu reče da je fabrika daleko ali ga pozva da s Darijom dođe u goste. Joža je obilazio Moskvu, nekad s Darijom, nekad sam. Na svakom mestu nailazio je na nešto što ga je oduševljavalo. Po nekoliko puta je obilazio muzeje čuvenih ruskih pisaca, govorio o tome s Darijom, a ona mu je na licu čitala dečije zadovoljstvo, ushićenje i rekla mu je da o muzejima govori kao dete koje kazuje majci šta je videlo u pozorištu. *** Darija primeti da Joža sve češće sam izlazi i da se mnogo doteruje. Plašeći se da se s nekom ne spanđa, izlazila je sa njim u šetnju. Najviše su se zadržavali na glavnom trgu, gde se okupljao otmeni svet. Joža je govorio Danji da ne ide s njim jer joj je stomak veliki, da se ne zamara, da se on ne bi snašao ako bi nešto osetila, ali Darija ga je sve više vezivala uz sebe i to poče da ga ljuti. Poče da je prekoreva što ne vodi računa o sebi. A tako je želeo da se viđa s Oljom, krhkom, tom bogatom i gracioznom devojkom. I kad bi se susreli, sa njom nije mogao da priča o onome što e osećao, jer je uz njega uvek bila Darija. A ona mu je sve više smetala. Zaklanjao se od misli o njoj kao rukom od sunca. Ali, i protiv njegove volje počeše da mu nadolaze misli da bi najbolje bilo da je napusti, jer što će mu devojka koja ga je pretvorila u robota, stalno ga usmera-vajući onako kako je ona htela, i kako je za nju bila najkorisnije. ' "Šta ću ja u onoj zabiti. Najbolje da ostanem u Moskvi’ - razmišljao je. I tu u Moskvi kao da se osvesti: postade mu krivo što ga je držala u svojoj ruci, i bilo mu je teško. A Darija je predosećala, da ako nju ne uzme, ako se sad ne oženi, kakav je, nikada se neće oženiti. Reče mu da što pre dobavi dokumenta, kako bi se venčali. Joža pred njom napisa pismo bratu u 'Rvatskoj da mu pošalje originalnu diplomu inžinjera i krštenicu, jer ima nameru da se ženi. Darija je bila već drukčija, mekša. *** Darija doznade od sobarice da je Joža dovodio Olju i s njom se zaključavao u sobu. On je to zaista učinio, ali nije priznao da se s njom zaključavao već da mu e donela knjigu ’Štavljenja krzna’, kako bi se upoznao sa tom vrstom posla, i da u je pozvao kao njenu, a sada i zajedničku prijateljicu. - Ona mene ne zanima, vidiš kakva je, kad bih dunuo pala bi na pod nipodoštavao ju je. Darija je bila ubedena, nije mu verovala i stalno je ponavljala:
- To je užasno! To je užasno! Od toga dana nastupi strašan sukob između njih dvoje. U tom vrtlogu pretnji dođe i do mlaćenja. Joža reši de nestane... Jednog dana uze kofer i bez pozdrava izađe napolje. Darija ga uhvati na stepeništu i uvuče nazad. - Hoćeš da mi ostaviš kopile, je li! - reče vičući na njega. - Jedan jedini put sam poklekla pred tobom - pod-seti ga. Joža je hteo da je napusti, verujući da će ga prihvatiti Olja. Verovao je Joža, ne samo da bi ga primila u stan, nego bi mu dala da je ljubi, grli i sve što on hoće. Čak i kad bi joj kazao da se noću iskrada iz svoje kuće i da dođe к' njemu, tu u Darijinoj vili, da do njega sedi, leži i da je ljubi i metne svoju ruku u njedra da oseti kako mirišu, kako su topla - da bi ona to učinila. Toliko je Joža bio pouzdan u nju. Darija je tonula u zbrkane snove. Mislila je da toj oluji, tom besnilu kojim je iz dana u dan sve više savladavao njenu psihu, mora doći nekakav kraj. Kad bi o tome razmišljala brižnu 1 a bi u plač. Zaključila je da treba da se raziđu. I to mu predloži. - Ja nemam novaca, nemam ničega - odgovori on i reče da će da razmisli. Želeo je da dobije u vremenu, kako bi od Olje dobio saglasnost da može preći kod nje. Videći da se koleba a znajući njegovu slabost, Darija mu saopšti slabačkim glasom da će mu dati novac samo da ide. Molila ga je na prijateljski način. - Učini mi to... budi dobar... budi gospodin... Tešio ju je, molio da ne plače, govoreći joj kako ga njene suze suviše bole. jegovo lice poprimalo je svoj nekadašnji izgled: postajalo je blago, zaštitničko, puno poverenja, neke čednosti. A ona ućuta, nije smogla ni da mu kaže ’proklet bio", a plašila se da roditelji ne doznaju za njihovu svađu i jedva je čekala da se sve okonča i da se što pre vrati poslu. Olja nije pristala da Joža prede kod nje, nije ni smela da pita oca, bio je strog, ponekad opak, znao se red. Doduše, pokušala je nešto preko mame, a mama je uputi na oca. Snebivajući se ona htede da otpučne razgovor s' ocem ali ne radi čega drugoga već pitajući ga za savet, u isto vreme da mu zatraži novaca da bi ga dala Joži, jer joj je tražio, a ona nije imala, samo mu je dala prsten, kao garanciju da ga voli, ali kad ugleda oca, učini joj se da će je odbiti i prenese Joži, da još malo sačeka. Bližio se i kraj odmoru a između Darije i Jože nasta zatišje, sve je bilo nemo, pogruženo, a Darija je verovala kad se vrate u Svjažensk da će se on smiriti, i da
e više neće varati, pa reče: prošlo i ne ponovilo se. - Kad se vratimo kući, pokloniću ti 'Smetana' - reče mu dok su spremali kofer, a to je bio i trenutak da počnu da govore. On se toliko obradova, odmah je uhvati, raskopča joj bluzu, i poče da joj dira šiljate dojke a zatim je odvede u sobu i sedeći izvesno vreme s njom pokuša da e uveri da je samo njen, a pitao se gde bi mu bilo bolje: kod nje ili kod Olje. Doduše, on još nije bio siguran da će ga Olja prihvatiti, a nije ni bio kod nje kući, pa nije ni znao kako živi, jedino je čuo da je bogata. Istina, kod Darije je imao komfor, udobnost, sigurnost, a manje slobode. A bez slobode nije mogao da živi i učini mu se da je tu u Moskvi dobio neka veća prava. Kad ustadoše predoše u trpezariju na katu i Joža otpoče sa njom ozbiljan razgovor. Tražeći da mu prepiše pola imanja, pola ergele i pola novca, a to bi za njega bila i sigurnost i ravnopravnost u braku i obaveza da upravlja imovinom. Ona prosu kafu, izađe napolje a Joža se nakloni kroz prozor i doviknu joj: - Ja nisam repa bez korena - kad mi budeš videla dokumenta i diplomu pašćeš na leđa. Bila je to nedelja uveče. Čula su se moskovska zvona. Darija se pomoli. Tako je neočekivan i velik bio jad koji ju je obuzeo, da nije imala snage, da išta odgovori Joži. Ne krijući svoje patnje, govorila je: - Idi Joža... idi kud god hoćeš... ostavo si mi uspomenu... - setno će ona. Sve što se tako dugo skupljalo u njenom srcu izbi u grčeviotom nastupu plača. Prekori ga što nikad nije obišao svoga sina Serjožu i što mu nikad nije odneo poklon. Reče mu da je velika danguba i da treba da skine masku s lica. - Ti si uvek umotan u oblande... - dodade. Jedno vreme Joža je ćutao. Ruku je držao na stolu. Masivni zlatni prsten svetlucao je. Uši su mu bile pokrivene kosom. Brada mu je podrhtavala... - To nije moj sin... Ira je imala jednog lekara -branio se on. To ga povredi. Shvati da mu više nema života s njom. Pođe u grad da potraži Olju...
Nina i Svetlana Bažan
'Velika je Rusija, Velika je majka Rusija!' - vikao je jedan pijanac na peronu železničke stanice u Petrogra-du, proseći novac. Joža je već bio izašao iz kupea. Zastade nedaleko od njega. Primeti, šubara mu je bila puna dengi. "Zaista je Rusija velika" - potvrdi Joža i produži. Četiri dana putovao je preko Rusije, dok nije stigao u Petrograd. Iz voza je video ne samo prostranstva nego i sela i gradove i ćelu rusku zemlju koja mu se činila i strašna i ogromna. Zato je on voleo da ostane i živi u njoj. Posebno je želeo da ostane zbog devojaka. Rusija mu je činila život bogatijim, sadržajnijim i dinamičnijim. Jedino je Rusija bila u stanju da zadovolji njegovo poimanje života. Svrati u mali restoran, ruča, pregleda plan grada i potraži devojku na adresi koju mu je bila dala. Taksi ga dovede do jednostavne kuće, za koju se nije moglo reći da pripada visokom društvu. To ga malo zbuni i pomisli da je možda prevaren... Na znak zvona, na vratima se pojavi Nina Bažan. Joža je odmah prepoznade. - Izgleda da vi mene ne prepoznajete. Ja sam Joža -reče skidajući šešir. Nina se ušeprtlja. Reče da ju je prijatno iznenadio, ali da se ona nije pripremila za njegov dolazak. - A kakvo je spremanje potrebno? - upita je Joža. - Morala bih upoznati oca ko ste, zašto ste došli i morala bih dobiti njegovu saglasnost - govorila je ona bleda u licu, ne puštajući ga unutra. 'Šta ću sad!’ - pomisli on. - Gde bih se mogao smestiti dok se ne dogovorite" - upita on shvatajući donekle njen izgovor. - Sačekajte - reče ona odlazeći. Joža uzdahnu. Držeći kofer u ruci zamišljeno je gledao u bravu. Izađe Svetlana, Ninina sestra - bliznakinja. Pruži mu ruku i reče da će ga odvesti kod njene tetke, dok se Nina ne dogovori s ocem. - A može li se dogoditi da otac ne pristane? - upita Joža u taksiju. Ona slegnu ramenima, i odvede ga kod tetke. Joža dobi sobu. Svetlana mu je pomogla da se smesti i raspakuje. Pijući čaj sećali su se poznanstva u selu Datovu, nedaleko od grada Ardatova, sibirska gubernija, gde je Joža bio na zimovanju sa Oljom Kutinom - studen-tkinjom ekonomije iz Moskve. Olja je bila došla na očevu farmu životinja, a Svetlana i ina kod tetke na skijanje. Kuća im je bila nedaleko od Oljine, na bregu. Joža e često posmatrao njihovu kuću i primećivao je kao Nina gleda u njegovom pravcu. Shvatio je da je to pravi trenutak za njega. Posle nekoliko susreta, on je priznao Nini da ga je osvojila, jer se izdvaja od ostalih devojaka.
- Volim to vaše uvek nasmejano lice - kazao joj je. - A šta je s Oljom - pitala je ona. - Ona samo misli na knjigovodstvo, studije, profit i... I nervira me. Rado bih došao u Petrograd kod vas -ponudio je. Pogledala ga je zbunjeno. Učinilo mu se da je pre-uranio sa tako ozbiljnim predlogom. Znala je ko je Olja Kutina. laskalo joj je Stoje njen momak želi. Nije htela da joj ga preotme. Gledala ga je u guste, kao ugljen crne obrve i drhtave nozdrve. Ljupko, kao i uvek, rekla mu je da će razmisliti o njegovom predlogu i da će se posa-vetovati sa svojom sestrom Svetlanom. U očekivanju odgovora, Joža je išao sa Oljom na skijanje i sankanje. Tamo je viđao i Ninu. Slušao je njen zvonki smeh koji ga je mamio. Joža se sa Oljom skijao do mile volje, a u kasne sate, izgladneli, vraćali su se kući. Svake noći spavali su zajedno. Iako je bila ozbiljna, skoro stroga, u krevetu e bila nežna, mila i mazna. Ume-la je da se igra i to dugo, dugo... Bila je živahna, temperamentna, vatrena. "Sve su Ruskinje u krevetu pravi oganj!" - ponosito je govorio Joža. Sa Oljom je uživao, ali ona je bila zauzeta oko farme životinja i fabrike u kojoj su se štavila skupocena krzna za bunde, šubare, i druge krznene proizvode koji su se prodavali širom sveta. Koristeći tu njenu zauzetost, Joža se posvećivao Nini. Imao je dosta vremena pa je išao i kod seljaka u selo. Seljaci su ga zvali Knez Joža a on im je govorio da ga u Rvatskoj zovu Grof Joža. Jednoga dana, u predvečerje, dogodi se incident. Jo-ža se potukao s Oljinim slugom zbog bilijara. Bogami ga. je sluga dobro izmlatio. Kad je Olja čula galamu, otrčala je u bilijardu. Zatekla je strašni prizor: sluga je oborio Jožu na pod, pritiskujući ga kolenom na grudi. Tukao ga je šakama. Tek kad je čuo Oljin glas sluga ga je oslobodio. Kad je Joža ustao, kidisao je na slugu. Sa zlobnim izrazom na licu tukao ga je nemilosrdno. Olja je tek tada shvatila da je Jožina duša neverova-tno složena. Za njega je bilo dobro samo ono što mu je donosilo naslade. A i rđave stvari, ako su mu donosile naslade, za njega su bile dobre. Od toga časa Olja se prema Joži izmenila. Jožu nije napuštala misao da ostane na imanju Kuti-novih. Govorio je kako e stepa lepša nego što je zamišljao i predlagao je Olji da tu ostanu i zasnuju gnezdo. - Imali bismo dosta dece kao Tolstoj - rekao joj je zadržavajući pogled na njoj. - Prvo da završim studije - kratko će ona, gotovo nezainteresovano. - I odavde bi mogla studirati, ja bih ti pomagao -dovijao se on.
- Za brak s tobom nisam spremna • bila je kategorična. Da bi joj se dodvorio kako bi izmenila mišljenje, Joža joj je svirao na klaviru, glumio, recitovao, pripremao jela iz svoje domovine, pričao o njegovima, stvarajući lepšu predstavu o sebi. I taman kad je očekivao da će prihvatiti njegov predlog, saopšti mu da je vreme da se vrati u Moskvu. Joža nije imao kud, uzeo je železničku kartu i uputio se u Petrograd. Svetlana ostavi Jožu kod tetke i vrati se doma. U salonu je bila na okupu ćela porodica Bažan. Nina započe razgovor i reče da joj se pružila prilika da se uda za jednog inženjera iz Hrvatske, koji je zarobljen od strane ruske armije. Pre nego što je otac, glava porodice, bilo šta izustio, Svetlana dodade da se radi o ozbiljnom gospodinu, koji je izuzetno vaspitan, obrazovan, uglađen i zgodan. E, na ono zgodan, majka uze reč i upita Ninu koliko mu je godina. Kad ču da ima oko 25, otac se zainteresovao kako je došlo do toga da ga zarobi ruska armija, ali one o tome nisu ništa znale. Dalje je zapitkivao koje je struke inženjer, kakvog je socijalnog porekla, koga ima kod kuće, kad su se upoznali i šta ga je privuklo Nini, i kad će je oženiti? Nina, uz pomoć sestre, sve lepo objasni. - Znači, preotela si ga - dodade otac setno i upita: -Je li njemu u navici da ga preotimaju? - To ne znam - odgovori Nina. Otac oćuta. Posle dve-tri minute reče da još ne zna koga dovodi u kuću, ali da kćerima veruje i dade sagla-snost da se Joža useli u njegov dom. - Tata, ja nemam vagu da merim karaktere. Sve ovo što sam iznela čula sam od njega - ogradi se Nina i dodade: - Ja sam ga zaista zavolela. Posle očeve saglasnosti Nina pođe po Jožu kod tetke. Čim se doseli, upozna ga s roditeljima i smesti na sprat gde su dve sestre spavale. Jožaje bio zadovoljan što se sve to tako lepo završilo i što je došao u kulturnu porodicu, gde se obožavala muzika i gde je vladala topla porodična atmosfera. Nakon par dana, zapazi da se u toj porodici prosto nadmeću da jedni drugima ulepšaju život. On se uključio u te odnose i njegovi postupci nisu se izdvajali od njihovih. Nina i Svetlana spremale su se za ispite i svakog dana vežbale na klaviru. Pomagale su jedna drugoj i ispravljale greške. Ponekad im se i Jože pridruživao. Svirao je, ne tako kao one, ali su ocenile da dobro svira. U toj muzičkoj učionici, kako je Svetlana zvala salon, sviralo se, igralo, ćaskalo i bilo je uvek veselo. Jožu su svi zavoleli, čak i podozrivi otac... Njegova osećanja prema Svetlani ispoljavala su se sve više. Postojala mu je
draža od Nine. Ona je volela i slikarstvo. I sama je slikala. Joža je često sa njom sedeo, besedeći o slikarstvu. Ona je dobro poznavala velike slikare. Petrograd je bio grad bogat slikarskim muzejima. Njih dvoje odlazili su u čuveni Ermitaž. Za vreme razgledanja Joža je Svetlanu držao ispod ruke. Studiozno i pažljivo je posmatrao svaku sliku. Ponekad bi ovlaš stisnuo njenu mišicu. Kad se uverio da ne reaguje, stiskao bi je češće. Joža se najviše zadržao pred slikom "Napoleonovo venčanje”. Ona mu je objasnila značaj i poruku te slike. Sa slike, prenosio je pogled na nju. Teralo gaje nešto iznutra da je poljubi. Ali, strepeo je od njenog reagovanja: plašio se da će se naljutiti ili kazati sestri. Primače joj lice i cmoknu je. Ona se nasmeši. Kad iza-đoše iz muzeja, prošetaše pored Neve. Držeći joj ruku na ramenu, dodirivao joj je vrat. To ju je uzbuđivalo. - Idemo kući - predloži ona sva zajapurena. Neko vreme išli su pešice. Joža je uplitao svoje prste u njene. Kad stigoše doma, plašeći se susreta s Ninom, Svetlana uskoči u kupatilo. Joža potraži Ninu. ade je u biblioteci. Popunjavala je spomenar: "Joža i Svetlana su pošli u Ermitaž. Ja sam pomagala tati u ordinaciji. Dolazio je glumac Serjoža, a tata mu je prepisao lekove. lako bled izgledao je kao i uvek - lep i prelep... Uznemirio je moje srce. Iz Bakua došla nam je letka Gricka. Menije donela kinesku vazu a Svetlani..." Kad se pojavi Joža, prestade da piše i zatvori spomenar. On je poljubi. Pričao je o utiscima iz muzeja i prekori e što nije bila s njima. Odjednom se seti da od krojača nije doneo odelo. Ljubeći e, zamoli je da mu ga ona donese. Nina se brzo spremi i pode po odelo. Čim Nina izađe, Joža potraži Svetlanu. Još se nalazila u kupatilu. Kucnu joj i pozva je da izađe. Ona je, jadnica, još gorela kao u groznici. Joža je odvede u njenu sobu. Privuče je i zavuče joj ruke u nedra. Ne opirući se ona ga je molila da to ne radi, er se plaši te veze i Boga, koji je može kazniti. Joža je spusti na krevet. - Bogami, ti sva goriš - reče joj, ne žureći. Ona ga je požurivala, plašeći se sestre. Njeno uzavrelo i uskipelo telo poče da se trza. Kao da je po njoj padala vruća kiša, sva je bila mokra. Molila ga je da e obriše a on je šaputao da voli tu njenu vlažnost i toplotu. A kad se sve dogodi, da bolje biti ne može, Joža se s kreveta spusti na pod. Nasloni se na ruke i tako ostade... Svetlana otrča u kupatilo ali se nije kupala. Volela je taj miris od Jože. Malo dotera kosu i vrati se. On je uze za ruku i privuče je k sebi. Ona kleknu. - Mala devojko, čedna i lepa, devojčice. Ja tek sada osećam duSevni mir. Ovo će mi biti uspomena bez ijedne mrlje. Ti si mi neiscrpan izvor čistog i stalnog osveženja - šaputao je. Slušala ga je pažljivo. Slušala i gledala. Učini joj se mnogo drugačiji: lepši, raspoloženiji, blistaviji i produhovljeniji...
- Plašim se Boga, Joža. - Oh bože, kazni me da se svaki dan ovo dešava -reče on šaljivo i oboje se nasmejaše. Ljubio joj je usne, lice, oči, vrat, nos, kosu... Ona reče kao je srećna, kako ga je zavolela od prvog dana, još dok su bili na skijanju. - Pa zašto ne bi nagovorila sestru da vodimo ljubav utroje? - upita Jože. - Pretrpela bi šok. Ubrzo zatim, sitni Ninini koraci jasno se čuše. Prođe sobu s lakoćom balerine i Joži predade odelo. - Moj najdraži, probaj ga... - zamoli ga ona. Stajalo mu je lepo. Obe sestre izraziše zadovoljstvo i pohvališe krojača. On ih poljubi... Jednom, za vreme zajedničkog ručka, Ninin otac za-podenu razgovor s Jožom. - Često se žalite Nini da nemate novca - primeti doktor. - Bez njega se ne može. Ja ću sav dug da vratim -odgovori Joža. Posle ručka doktor ode i iz kase donese novac. Joža ga je za sve vreme pratio... Otkri da se ključ od kase nalazi u maloj pozlaćenoj škrinjici. - Evo, nek vam se nade - reče doktor pružajući mu novac. Joža pogleda koliko mu je dao. Po izrazu lica bio je nezadovoljan. Ipak se zahvali. - Bog će vam ih namiriti - dodade. Doktor iskoristi priliku i upita ga kad će obaviti venčanje, kako bi se mogao pripremiti za svadbu. Jožu gotovo uvredi to pitanje, jer je on, kako reče, više zain-teresovan za venčanje od njih. Objasni da čeka dokumenta iz Rvatske. Doktor mu objasni, da on, kao zarobljenik, može dobiti privremena dokumenta, na osnovu izjave svedoka, tu u Petrogradu, i predloži mu da to uradi. Joža pobesne, govoreći kako on nije repa bez kore-na. Stalo mu je bilo da dobije originalna dokumenta iz kojih će se videti njegovo poreklo i kvalifikacije. Videći da može doći do svađe, umeša se Svetlana, skrenu razgovor i požali se ocu da joj trebaju cipele i zatraži od njega novac. Ovaj se saglasi. Posle se svi razidoše. Ljubav prema Svetlani Joža je dobro prikrivao. Doduše, javno ju je ljubio i mazio, ali on je to pravdao, govoreći da se svastika u 'Rvatskoj poštuju i vole kao sestre. Niko mu nije zamerao takve postupke. Naprotiv... I Ninu je neizmemo voleo. To se primećivalo iz svih njegovih postupaka. Ponekad ju je hranio svojom rukom. Jedino mu je smetalo što nema novaca: ne koliko mu treba nego koliko je hteo. Nije oskudevao ni u čemu ali mu novčanik nije bio pun. Jednostavno nije
mogao da se pomiri s činjenicom da mu se novac daje kao detetu. Zbog toga se osećao nesigurnim i tuđim. Ta ga je nema* ština nagonila na pomisao da se dokopa doktorove kase. U toku dana ulazio je po nekoliko puta u doktorovu sobu gde se nalazila kasa. Dobro je proučio škrinjicu u kojoj se nalazio ključ. Na samo njemu poznat način uspeo je da otvori kasu. Dok su sestre išle na fakultet on se šetao Petrogra-dom. Najviše je voleo da posmatra Nevu. Na šetalištu je susretao lepe Petrogradanke, za koje je smatrao da su najlepše na svetu i da jedino one znaju da vode ljubav. Petrogradanke su bile nesebične i pomagale su ga novcem. Poneku, koja bi mu se najviše dopala izdvajao bi i s njom išao u poznate restorane. Za takve je imao para. A kad bi neku osvojio od nje bi zatražio novac. To je za njega bilo već uhodano pravilo. U porodici Bažan nastade prava uzbuna. Doktor je otkrio da mu je neko uzeo novac iz kase. Skandal. Ali, kako je novac uzet, nije mogao da odgonetne. Nije bilo nikakvih tragova. Osim da novca nema. Doktor je po nekoliko puta proveravao knjige i upoređivao ih s priznanicama, misleći da možda nije negde pogrešio. Ali nije. Pade sumnja na Jožu... Joža je sve to sa strane posmatrao. Pravio se da ništa ne shvata... Osim toga, niko ga o tome nije upoznavao... Čitajući knjige gore u biblioteci osluškivao je šta se sve dalje dešava. Od Nine doznade šta se dogodilo. - To je zabluda. Ko bi mogao uzeti novac. Hajde, bogati, sve mu je zaključano. Počeće da zaključava i recepte... - negirao je Joža. Jedno poslepodne doktor ude kod njega u biblioteku. Priđe mu blizu. Ovaj se, sedeči i pušeći lulu, držao hladnokrvno, i ponudi budućeg tasta da sedne. Doktor je izgledao kao da ga je ščepala neka mrska kandža i tako stezala da nije mogao da se pomeri. Odjednom, on tresnu čizmom o pod. Joža se užasnu. Škripnu zubima. Uhvati ga gujin bes. Ustade. Unese se doktoru u lice. Iz svega glasa pozva Ninu - tatinu ljubimicu, za koju je činio sve. Znao je Joža da ona na njega ima ogroman uticaj i vero-vao je da će ona uspeti da otkloni sumnju. A bogami se plašio i posted ica... Nina dotrča. Kad vide smrknuta lica kako beče jedno u drugo, upita šta se dogodilo. Joža joj reče da ga je njen otac nabedio za kradu. - Prezirem sve... prezirem... Treba da odem odavde - pretio je Joža odvajajući se od doktora. - Tata! - reče Nina iznenađena i pode s njim dole u ordinaciju. Ležeći na kanabetu u biblioteci, Joža se pravio da je potresen i da se od tog događaja razboleo. Nina je klečala pored njega. Joža nije hteo ništa da okusi. Malo je govorio. - Žalim što je došlo do toga - reče mu Nina. - Ja ovde više nemam šta da tražim. Sit sam svega -u besu će on.
- Sit si i mene? - Tebe i Svetlane ne. Oca... misli ako je bogat, može i da me jebe... - Joža, Joža! - zabezeknuto će Nina. - Baš tako - potvrdno će on. - Šta predlažeš? - upita ga videći da je sve pošlo naopačke. - Da nađemo stan. Ili da idemo u neki hotel dok ga ne nađemo. - Hotel! Ko bi to plaćao? - Zaposliću se... U 'Rvatskoj nisam znao šta znači nemati. - Shvatam te - zamišljeno će ona. - Neka ti otac posudi novac pa ćemo mu ga vratiti -predloži joj on, i nastavi da ga ogovara. - Govoriš o njemu kao da te muči glađu. Prosto ga mrziš. - Kad bi se mržnja mogla videti... - jetko će on, i završi: - ne bi mogla stati u kuću. On vas dve gnjavi citatima iz knjiga. Da znaš, ne želim da budeš njegova kopija. - Joža, potisni mržnju, imamo važnijeg posla - otpo-če Nina zabrinuto. - Imaš li ti neki drugi predlog? - upita on. - Otac mi neće dozvoliti da idem iz kuće iz više razloga: nisam diplomirala; nismo se venčali i on želi da sa suprugom ostanem ovde. - Ali ja ne želim da ostanem! - zapreti on. Atmosfera je bila napeta. Očekivalo se da će Joža svakog časa nestati. Svetlana priđe Joži. - Stvarno ćeš da ideš? - upita ga. On je ćutao. Zamoli ga za razgovor. Joža pristade. Odoše u njenu sobu. Dugo su pričali. Ubeđivala ga je da ostane, pa kad se oženi da se zaposli i da sve zaboravi. Obeća da će im njen otac kupiti kuću. Joža reče da mora da se iseli iz kuće makar i na kratko, bilo gde, jer je povreden, a za to vreme razmisliće o njenom predlogu. Predloži joj da i ona ide s njim u neki bolji hotel na dva-tri dana, dok se sve ne izbistri... Svetlana je o tome porazgovarate s ocem. Sugerirate mu je da bi možda najbolje bilo da i ona ide s Jožom. - Nema u tome ništa ružno - ubedi ga ona. - Ja sam dobro upoznate njegov karakter. Bolje da sam uz njega, da natenane popričamo o svemu, jer ako ga prepustim njemu samom, može nestati, a to bi bio naš porodični poraz. Već svi znaju da je to Ninin verenik. Nastojaću da ga zadržim. Otac je bio opterećen neizvesnošću... Pristade, iako mu to nije bilo po volji. Joža i Svetlana pođoše u hotel. Joža se smirio čim je napustio vilu Bažan. Proveo je tri noći u hotelu sa Svet-lanom. Bile su to divne noći, koje su mu
vratile unutrašnji mir. Kad su se vratili kući, Svetlana upozna svoje sa Jo-žinim držanjem. Reče da se preporodio i da se više ne sekira. Tome se najviše obradova Nina. Zahvali sestri na uspehu. U kuću se vrati onaj spokojan život koji je vladao pre Jožinog dolaska. Čak i doktor reče da je svađa izbili da bi se još više zbližili. Joža izrazi želju, pošto mu nisu stigla dokumenta iz 'Rvatske, da svoj status ozvaniči putem svedoka iz Pe-trograda kako bi se venčao s Ninom. Doktor se tome najviše obradova. Tih dana u porodici Bažan dogodi se nešto što je zbunjivalo. Obe sestre počeše da osećaju mučninu. Otac i majka brzo raspoznaše znake trudnoće. Za inu su znali od koga je zatrudnela, ali za Svetlanu... Zbog toga se u kući oseti nervoza, napetost, potištenost i zabrinutost. Joža je bio prestravljen. Srž mu se u kostima ledila. Reši da pobegne. O tome se posavetova sa Svetlanom. Ona mu obeća da će čuvati tajnu. - Kazaću da sam zatrudnela s jednim profesorom -precizira ona. To Jožu smiri. Dok su njih dve bučno reagovale na trudnoću, Joža je odlazio od kuće. Nije mogao da podnese tu buku od mučnine, koja je obično dolazila iz kupatila. U očekivanju da dobije isprave putem svedoka, Joža je šetao kroz Petrograd. Razmišljajući o braku najviše se vezao za Ninu zbog Svetlane. Ta promena mu e godila. Često su se potajno sastajali. Lunjajući Petrogradom, razgledao je izloge. Dopadala su mu se odela, košulje, kravate, cipele, štofovi, lule i tašne. Sve je hteo da kupi, imao je novaca, ali je bio oprezan. Trošio je novac na piće i hranu. Jednu veću sumu je čuvao za svaki slučaj... Ponekad bi odveo u restoran i neku poznanicu, ali se nije razmetao. Tih dana u Petrogradu se dogodi nešto što je sve uznemirilo. Boljševici su uzimali vlast. Oktobarska revolucija zahvatila je ćelu Rusiju. Sav svet... Joža nije izlazio iz kuće. Pronosila se vest da crveno-armejci hapse sva sumnjiva lica. Razmišljao je da nekud pobegne. Ali, kuda... Ubrzo dođoše vojnici u doktorovu kuću. Legitimisali su Jožu. Kad su videli da nema dokumenta, odveli su ga u tamnicu. Pokušao je da se izvuče. Govorio je da je iz Rvat-ske, da voli boljševike, ali nije pomagalo. Iz tamnice su ga sproveli u Sibir.
Zuhra Badahur
Kirgia s' jutama i stadima konja na planinskim parnjacima Tien - Šana. po kojima je Joža čuvao konje do ženidbe sa Zuhrom Badahur 1917. godine
Kirgizski svećnjak koji je Zuhra Badahur poklonila Filipu Raduloviću prilikom susreta
U teretnom vozu, koji je išao iz Petrograda za Ural i Sibir, crvenoarmejci su prevozili buržuje, medu kojima se nalazio i Josip Broz - Joža. Na sebi je imao novo odelo i zimski kaput s krznenom kragnom. Od prtljaga nije imao ništa. ovac i zlatno prstenje prilikom pretresa nisu mu našli. Sedeći na prljavom podu, bio se šćućurio između buržuja koji su isto tako bili lepo odeveni. U vagonu je vladao strah. Joža je predosećao opasnost. Razmišljao je kako da joj izmakne. "Logor!" - užasnu se. Voleo je da drži situaciju u svojim rukama. Kad je došao blizu Omska iskoči iz voza i zametnu trag u šumi. To je za njega bilo veliko iskušenje i nei-zvesnost. Išao je dugo kroz stepu. A ona je zastrašujuće čudna. Pogotovo za čoveka koji je prvi put u njoj. Liči na pustinju. Jožu zateče noć u kraju u kojem je raslo nisko žbunje. Reši da tu prenoći. Dugo se mučio: što od straha, što od ogromnog prostora i dole i gore. Video je samo zvezde. 1 one su mu se činile velikim. Imao je osećaj da mu nešto šapuću. Zvao ih je da sidu dole da se druže. Bilo je i prohladno. Plašio se da legne. Mogli su naići gonioci. Najviše se bojao zveri. Nikako da dođe zora. Uzalud je tražio svetlost. Odjednom dopreše šumovi. Pomisli da mu se primiču vojnici. Zavuče se u žbun. Ležeći, udisao je sladunjav miris trava. Čupnu nekoliko travki i stavi ih u usta. Bile su kiselkastoslatke. Oni šumovi se izgubiše. Bio je to povetarac... On se izvuče iz žbuna. Poče da sviće. Nikad nije video lepšu zoru. Kako se razdanjivalo širio se vidik. Beskonačni vidik bez puta. Joža nastavi put... Naiđe na pastire koji su čuvali stada ovaca. Okružiše ga. Pitali su ga da li je trgovac. On klimnu glavom. Ponudiše mu stada... S njima se teško sporazumevao... Uspeo je da sazna gde se nalazi. Bio je nedaleko od planina Han-Tengri ili, kako je bila ispisana na mapi: Tien-Šana. Doznade da tamo žive Kirgizi - pastiri nomadi iz Kirgizije. Joža oceni da bi mu najpametnije bilo da se za izvesno vreme pomeša s njima, dok se ne završi revolucija... Uputi se ka njima. Naiđe na veliku ravnicu po kojoj su bile sagrađene kolibe - kako su ih oni nazivali - jurte. On priđe jednom starcu koji e čuvao dva konja. Upita ga na ruskom koje glavni domaćin. Ovaj ga odvede kod Zalida Badahura - najbogatijeg kirgiskog stočara. Imao je 5.000 ovaca i 3.000 konja. Joža mu se predstavi da je trgovac stokom iz grada Džalal-Abadu. Ovaj ga s uvažavanjem primi. Ukaza mu najveće počasti: smesti ga u najlepšu jurtu; izvedoše dva programa: konjske trke i pastirsku priredbu. Za vreme konjskih trka, Jožu postaviše za veliki sto; Do njega je sedeo Badahur. ispred njih nalazile su se "sudije’ trke. Pucnjem dadoše znak da trke
počnu. Sedamdeset konjanika krenu ispod planine Tien-Sana. Pastiri su se utrkivali, jašući bez sedala. Kad stigoše na cilj, sudije proglasiše pobednika. Badahur se obrati pobedniku. Smirenim glasom mu reče: - Uzmi ovu potkovicu, koju si dobio takmičeći se u čast ovog trgovca, koga nam je gospod poslao. On će biti naš gost sve dok ne obavi posao. Konjanik-pobednik primi potkovicu i pode. - I ja volim konje - obrati se Joža Badahuru. Kad sidoše sa stola, Badahur ga pozva na drugi program. Nedaleko od jezera bili su se okupili svi nomadi badahurskog plemena oko vatre. Joža sa Badahurom sede na kožuhe. Otpoče večernji program. Pevalo se, recito-valo, sviralo i plesalo. Najbolje je recitovala i pevala Zuhra Badahur, koju su zvali "Mahabetnama" - što znači ’Božja ljubav". Zalid Badahur obrati se Joži i reče da mu je to kćerka. Posle aplauza Zuhra odrecitova pesmu ’Kisa i Enbi-ja" od Kadi Nasiza, koja e govorila o životu pastirskih porodica. Joža sa Zuhre nije skidao pogled. Bila ga je opčinila. Posle obilne večere, Joža ude u kolibu u kojoj su se nalazile samo neštavljene kože. Dosta su zaudarale. Joža je primetio da nomadi ne žive loše. Bio je iznenađen njihovim kulturnim ophođenjem. Razmišljao je kako da se dovije i ostane medu njima. Posle neprospavane noći u stepi, zaspa Čvrstim snom. Ni miris ovčijih koža nije mu smetao. Kad ustade, kroz žuti biser ranih utarnjih zraka, primeti Zuhru u galopu. Prilazila je njegovoj kolibi. Jahala je bez sedla. - Naredila sam čobanima da pripreme stada. Imaćete veliki izbor - saopšti mu ona i sjaha. - Da ste me zvali i ja bih iSao s vama - izjavi on. - Ići ćete s ocem - odgovori i s konjem pode ka njenoj kolibi. Duge pletenice poigravale su joj po ramenima. Joža je vrlo brzo ponirao u tajne kirgiskog života. Iznad svega voleli su stoku - posebno konje. Čak su i novorođeno dete odmah stavljali na konja - da bi bio dobar jahač i izdržljiv pastir. Konj je za njih bio svetinja. Kad bi se neko razboleo, provlačili bi ga ispod konjskog stomaka i stavljali mu na obolelo mesto balegu. Ali, oni se nisu bavili samo stočarstvom. Žene su ispirale zlato iz bistre reke koja se nalazila ispod planine, a muškarci su ga topili praveći od njega nakit. U slobodno vreme uveseljavali su se uz muziku. Bili su veoma dobri ribari i recitatori. Bili su vrlo patrijarhalni. Bez pogovora su slušali svog poglavara Badahura. Za vreme svetkovina i ceremonija, hranili su se zajedno. Hrana se spremala primitivno, ali je bila ukusna. Najviše se jelo ovčije meso, kiselo mleko i riba. Ribu su spremali na razne načine. Najukusnija je bila pržena riba sa
kiselim mlekom. Prvo bi je ispržili, zatim stavili u zemljani lonac, prelili zakiseljenim slatkim mlekom i tako ukiseljeno sve ostavljali da se ohladi a zatim su servirali. Joža je najviše voleo tu vrstu jela. Trećeg dana, kad se odmorio, kod Jože dođe Bada-hur. Na sebi je imao kožuh i Subaru od neuštavljene kože. Izgledao je kao div. Upita Jožu kako je spavao i kako mu se dopada kod njih. Joža reče da je zadovoljan, ali da je jako zabrinut, jer je čuo da je došlo do pobune u Petrogradu, pa je u neizvesnosti... - Učeni ljudi se bune, a mi obavljamo naš posao -odgovori Badahur i dodade: - Lenjin je digao revoluciju! - U Petrogradu? - Revolucija je zahvatila ćelu Rusiju - odgovori on i pozva ga da idu do stada da izabere šta mu odgovara. Naredi jednom pastiru da dovede dva konja. Kad Joža ugleda neosedlana konja, zamoli za sedlo. Odmah je bio uslužen. Zuhra je stajala ispred njene kolibe, posmatrajući Jožu kako uzjahuje. Konj nije bio navikao na sedlo pa je bio nemiran. Joža se dobro držao. Pravi jahač. Ona zatraži saglasnost od oca da ide sa njima. Badahur ne odgovori ništa. Posmatrao je Jožu. - Vi dobro jašete - pohvali ga. Joža se okrenu u sedlu i pozva Zuhru. Tek kad joj otac dade znak rukom ona uzjaha. Kad ih stiže, podbode svog neosedlanog konja i jumu niz dolinu. Joža ju e posmatrao. Jurila je kao na trkama. Ne znajući narav svoga konja Joža se skanjivao da je stigne. - Kakav je ovaj konj? - upita Badahura. - Zavisi od jahača - odgovori on. Jože ga pripremi i pređe u galop. Stiže Zuhru. Kad dođoše ispod planine, gde su pasta stada, Joža i Badahur sjahaše, a Zuhra obigra okupljena stada. Čobani su postupili onako kako im je jutros rekla. Vrati se ocu, sjaha. Držeći konja za uzdu posmatrala je trgovca. Raniji trgovci ličili su jedan na drugoga. Bili su zapušteni, a Joža je izgledao kao direktor luksuznog hotela. Zuhra primeti da je Joža izuzetno lep čovek. Privlačila ju je i njegova elegancija. Posmatrajući ovce, Joža reče Budahuru da je zainter-sovan za 1.000 grla. - Hiljadu ovaca - ponovi Badahur gledajući u stado - Odaberite. - Cena po grlu? - upita Joža i uhvati jedno šiljaže. Opipa ga za rep. - Da čujem vašu cenu - predloži Badahur. - Vi ste prodavač - odgovori Jože i htede da mu priča kao se trguje kod njih u 'Rvatskoj, ali se prenu.
- Biće džabe... - otpoče Badahur, dodajući: - Ako ova vlast, koja još nije stigla ovde naredi rekviziciju ili konfiskaciju. - To će biti naš zajednički rizik - odgovori Jože. -Da čujem cenu. Badahur mu pruži ruku i reče cenu po grlu. Jože izvadi kaparu. - Sačekaću moje goniče stoke. Ako ih spreče crveni ostaću ovde... odgovori a na licu mu se pojavi strah. - Delićemo sudbinu - odgovori Badahur stavljajući novac u džep. Zuhra pride kupcu i čestita mu... - Da nam ih bog sačuva - reče ona. Slaveći pazar, ćelo pleme Badahur bilo se okupilo oko razbuktale vatre. Služilo se meso i pilo kiselo mleko. Joža je sedeo s Badahurom. Posle večere nastade veselje. Slušajući Zuhru kako božanstveno peva i recitu-je, nadahnut poželi da i sam nešto odrecituje. Ali nikako da se priseti neke pesme, i odustade. Gledajući u nju zaključi da je prava recitatorka. Badahur je bio oduševljen. - Vaša kćerka je obdarena za sve - obrati mu se Joža. - Vidite li onu devojku tamo... - pokaza Badahur rukom... - Ona je obdarena za sve. U isti čas vitka devojka nastupi. Pevala je i recito-vala. Zaista je pevala lepše, ali za Jožu je Zuhra bila bolja... Posle nje Zuhra najavi da će otpevati jednu pesmu u čast trgovca stoke. - Pesma se zove "Zaljubljena pastirka’ - dodade ona. Joža se zbuni. Prodoše ga žmarci. Ta njena pažnja probudi u njemu ono jasno osećanje, koje se nažalost mešalo sa stanjem koje je preživljavao. U stvari, sa strahom i neizvesnošću... Bio je okupiran opstankom. I sav se bio usredsredio na pomisao kako da preživi te prve časove revolucije. Znao je, ako mu se u prvom naletu nešto ne dogodi, da će se kasnije izvući. Posle se predade muzici i Zuhrinom prelepom glasu. Kad ona završi, Joža ustade, priđe joj, poljubi ruku i zahvali na pažnji. Ona najavi narodno veselje a posle dođe kod oca i sede. Miris njenog znoja izdvajao se od svih drugih mirisa. Možda, kad bi trgovac stoke osetio taj miris u nekoj drugoj prilici sigurno da mu ne bi baš prijao. Zuhra se raspitivala kako trgovci žive, jesu li bogati, da li putuju, i imaju li svoje biblioteke. Joža joj je pričao o sjaju trgovačkog života, ali o sebi ništa nije govorio. - Da li ste oženjeni? - upita ona. - Nisam, ali nameravam.
- Imate li u kući knjiga? - Imam veliku biblioteku. - Blago vama, i ja bih volela da imam puno, puno knjiga. Otac joj skrenu pažnju, kao da joj je rekao da nešto uradi, ali ga ona nije razumela, pa ga upita što joj je kazao. - Gde bi čuvala knjige - upita je otac. - Ja ću joj sagraditi biblioteku - upade Joža. Badahur se nasmeja. - Iz primitivne kuće knjiga beži - izgovori Badahur jednu kirgisku poslovicu. - Nomadski je život jednostavan. Divim se vašem ritmu, slozi, radu, disciplini, gostoprimstvu i međusobnom poštovanju. Ta sloga vas vezuje - reče Joža. - Kako vam se dopada naša hrana? - Na vašoj trprezi nema pikanterija, ali su vam jela ukusna. Ona riba... napomenu Joža. Iz susednog plemena dojaha jedan pastir. Bio je obučen slično Badahurima. Sve se utiša kad on sjaha. Pastir priđe Badahuru, stavi ruku na srce i pokloni se. Pružajući mu pismo, saopšti da su Kirgizi priznali novu Lenjinovu vlast i prenose poruku da to i pleme Badahur učini. Badahur pročita pismo. - Pristajemo, samo da nam ne diraju stoku - odgovori naglašavajući "ne diraju". Jože se uznemiri. - A gde su crvenoarmejci - upita pastira. - A gde nisu - odgovori ovaj ne gledajući u Jožu. - Mi ćemo o vama voditi brigu - shvatajući Jožinu strepnju, odgovori Badahur. Zuhra pogleda u trgovca Jožu. - Previranja... - reče. - Ali, vi se ne bojte. Moj otac je tu... - ohrabri ga ona. -1 vi ste tu - odgovori Joža. - Naravno. Koliko budem mogla... Glasonoša ode. Pastiri pođoše na počinak. Joža je bio u stalnom strahu. Shvati da mu nema opstanka. Jedina uteha bila mu je što se nalazio među dobrim Kirgizima koji su se zaista brinuli o njemu. Da bi se još više obezbedio, pomisli kako bi bilo najbolje da se oženi nekom Badahurkom. Najviše mu se sviđala Zuhra. Na taj način potpuno bi se zaštitio i učvrstio svoj položaj, dok mu se ne pruži bolja prilika. Sa Badahurom otvoreno porazgovara o svom položaju. - Ako doznaju da sam trgovac, odmah će me streljati - zaključi.
Badahur se složi da nova vlast više neće dozvoljavati bavljenje trgovinom. Predloži mu da ostane kod njih. Joža prihvati njegov predlog. - Već sam se navikao na sve vas - dodade oslobađajući se straha. - Imaćete punu zaštitu - odgovori Badahur, i ponudi da mu vrati kaparu. On odbi. - Mi te prihvatamo kao naše čeljade - uzvrati Badahur i predloži mu da se preobuče u njihovu nošnju. - Saglasan - odgovori Joža. - Nešto bih voleo da radim. - A šta biste najviše voleli? - Da budem pastir konja. - Saglasan - odgovori Badahur. Pozva kćerku. Ona dotrča. Bila je bosa. - Od danas je Joža naš pastir. Neka se presvuče i odvedi ga u planinu da čuva konje - reče stavljajući prst na nos. - Naše pleme dobilo je najlepšeg čobanina - reče Zuhra Joži odvodeći ga ka kolibi da se preobuče. Donese mu kožuh, Subaru i opanke. Njegovo odelo spali. Joža je bio i' sebi smešan. Izgledao je kao Kirgiz. Zuhra ga odvede u planinu. Jahali su na konjima uporedo. Joža joj reče da je uvek želeo da sretne devojku tamne puti i lepote kao njene. - Ja sam samo Mahebetnama - reče ona. - Šta to znači? - upita on. - Božja ljubav. Ja pripadam samo Bogu. Joža se uplaši. Pomisli da se ne može udati. - Ja bih se oženio vama - kušao je on. -1 ja bih se udala, ali o tome odlučuje otac - odgovori i pređe u kas. Iako je čuvao konje Joža je i dalje strepeo. Strepeo i patio... Zuhra ga je obilazila, ali on nije znao da li zbog konja ili zbog njega. Ponašala se kao da joj e svejedno Stoje on tu... On je upita da li ga voli. Nije mu odgovorila. Joža joj je predlagao da ostane s njim da zajedno čuvaju konje. - Moj otac želi da budem s njim - rekla mu je. - Ali ja više ne mogu bez tebe - poveri joj se. - Ti si gospodin, tebi treba učena žena - odgovori ona radosna što je to čula. - Kad se sve smiri, ti ćeš otići... Joža htede da je poljubi. Ona se vinu na konja i galopom odjuri. Nije se okretala. Joža je spavao s čobanima u jurti. Noći su mu bile tužne bez Zuhre. Nije mu bila jasna. 1 to ga je mučilo.
Hranio se čobanski: jeo je suvu hranu a Zuhra mu je ponekad donosila topli hleb koji je sama spremala. Bio je ukusan i Jože ga je jeo bez mrsa. Kad je bio sam razmišljao je da ostane tu ispod planine Tien-San i da se bavi konjarstvom, jer je verovao da će nova vlast dozvoliti Kirgizima da i dalje žive nomadski. Zamišljao je da ima više konja od Badahura. On tu želju saopšti Zuhri. - Tebe nisu provlačili ispod konjskog trbuha - pri-meti ona. Joža shvati značenje njenih reći. Jedno popodne pozva ga Badahur. Saopšti mu da su stvoreni uslovi za njegov povratak kući. Ali on odbi. - Želim da ovde ostanem doživotno, ukoliko mi budete dali kćerku za ženu hrabro će on. Badahur zadrža ispitivački pogled na njegovom licu. Zaključi da on to ozbiljno govori. - Ona je stvorena od Boga, dajem ti je od srca - reče Badahur. U plemenu Badahur spremalo se veselje. Svadba... Joža je na sebi imao njihovu nošnju. Veoma je lepo izgledao. Bio je veseo. Venčanje je obavljeno uz odobrenje nove vlasti. U knjizi venčanja zapisano je: "Dana 18. marta 1918. godine venčali su se Joža Brozdun i Zuhra Badahur." Zuhra mu je poklonila konja. Joža mu je dao ime "Ban". Joža i Zuhra živeli su u jurti. Ona je njega oduševljavala svojim načinom života. Verovao je da mu život s njom neće biti monoton. Činilo mu se da je sa tim brakom započeo novi život i resio svoje probleme. Bio je spreman da ostane tu ispod planina. Iako se vodio rat, život u plemenu Badahur odvijao se normalno: muzlo se, sirilo, striglo i prodavalo. Prodavali su sve otkupnim stanicama. Joža je sa svojom ženom obilazio stada. Išli su i na izlete u okolna mesta. Jednoga dana obiđoše jezero Isuk-kula. To je bilo predivno i najveće jezero ispod planine. Ti izleti, jahanje i ljubav, Joži su godili. Imao se utisak da se stopio s njihovim običajima. Ma kud išli, Zuhri se uvek žurilo da vidi konje. eizmerno ih je volela. Joža je shvatao njenu ljubav. Nekoliko meseci posle ženidbe, Zuhra zatrudne. Ali je ona obavljala sve poslove kao i pre. Bila je čila, radosna i srećna. Učila je Jožu kako će da provuče dete ispod konja kad se rodi. Ništa joj nije bilo teško. Ta njena volja, snaga i ljubav prema životu imale su uticaja i na Jožu. U poslednje vreme poče nešto da ga tišti. Najpre nije znao otkud to dolazi. Ali je uspevao da te promene pritaji, da ne bi preneo neraspoloženje na Zuhru. Dok je ona spavala u kolibi, on je razmišljao o iznenadnom neraspoloženju.
"Pa ja nju više ne volim!" - otkri pravi razlog. Ranije, dok je spavao s njom, ništa mu nije smetalo. Čak mu je i njen miris tela prijao. Uživao je u njenim elastičnim pokretima a naročito u jabučastim grudima sa izrazito oštrim bradavicama. Njeno gipko telo uvijalo se oko njegovog struka i sve više ga uzbuđivalo. Voleo je to telo koje se uvijalo i odvijalo. Kad je zatrudnela, prema njoj je postao još nežniji i u svemu joj pomagao. jenu trudnoću slavili su Badahuri tri dana. Muzika je treštala i planina ječala od veselja. Joži se stalno vrtelo u glavi da pobegne. Ali mu se prava ideja, kako to da izvede, još nije rodila. Tu svoju zamisao duboko je prikrivao. Na njemu se ništa nije pri-mećivalo. Plašio se Badahura, da ne dokuči njegovu nameru. Stanje u koje je bio zapao sve više gaje opterećivalo; Osećao se premoreno. Telo mu je slabilo a duh otupljivao. Nešto ga je gušilo. Više mu se nije išlo u planinu. Ni na izlete. Zuhra se čudila zašto je ne prati kad je išla u obilazak konja i ovaca. On je nalazio razne izgovore. To ju je zbunjivalo... Išla je i bez njega. Tih dana u pleme Badahur stigoše predstavnici nove vlasti. Organizovali su izbore za novo rukovodstvo. Po-nudiše narodu da izabere svog predstavnika. Ponovo iza-braše Badahura. 1 Joža je učestvovao u glasanju. Prebrojavajući glasačke listiće, ustanovi da e tast dobio više glasova nego što je bilo glasača... A kako, to samo on zna. Čim su izabrali novu vlast iz grada dođe pismo za razrez poreza i otkup mesa, sira, vune i mleka. - Zašto si se povukao? - upita ga Badahur za vreme ručka. - Razmišljam o formiranju moje ergele - odgovori on. - Za početak dobićeš od mene pedeset konja. - To je veliki miraz - u šali će Joža. Posle ručka ode do jezera. Nigde nije mogao da nade mir. Sve mu je smetalo. Smetala mu je i Zuhrina trudnoća, miris njenog tela, konji, ovce... Jedini spas video je u bekstvu. To je bilo dosta opasno i dođe mu da sve to zabatali, ali se nije mogao pomiriti da i dalje ostane da živi nomadskim životom za koji reče da e prljav i odvratan. Imao je još novaca kod sebe. To mu je davalo i sigurnost i snagu za svoje namere. Kad se vrati u jurtu oseti da se psihički pripremio za bekstvo. Primeti da niko ništa ne sluti. Jedino ga je Zuhra prekorevala što ne ide s njom kod konja i ovaca. Obeća joj da će ubuduće ići. Od Badahura ukrade pečat i sebi napisa objavu da putuje u Omsk poslom.
Tih dana u plemenu su vršene pripreme za završnu pastirsku godišnju svetkovinu. To je bio najznačajniji događaj plemena Badahur. Održavale su se konjske trke. Pobednik je dobijao veliku nagradu. Učestvovala je i Zuhra. Imala e veliki stomak ali je to nije sprečavalo. Joža je pokušavao da je odvrati, plašeći se da joj se nešto ne desi. Nije htela da odustane. On se divio njenoj smelosti. Trke su se održale posle podne. Učestvovalo je sedamdeset pastira. Pobcdila e Zuhra. Dobila je zlatnu potkovicu. Posle veselja, Joža je uze u naručje i unese je u kolibu. Mazio ju je sve dok nije zaspala. Joža se probudio pred svitanje. Uze njenu zlatnu potkovicu, iskrade se iz kolibe, uzjaha jednog konja i pode po svog "Bana’ u planinu. Osedla ga i sa njim odjuri ka Omsku. 'Treba ići dalje’ - ponovi omiljeni moto njegovog života, izvadi potkovicu i zagleda se u nju.
Pelagija Belousova
Josip Broz sa Pelagijom Belousovom i sinom Žarkom 1927. godine u Velikom Trojstvu
"Ovu potkovicu sam dobio na konjskim trkama, ona mi je spasla Život.
Bio sam gladan ali je nisam dao prodati." lz zapisnika pred islednikom u Omsku. Joža je jahao i jahao. Danima... I čak kao ohrabren, umiren ovom samoćom. Istina, kad bi iznenada naišao na neku patrolu, noge bi mu se odsekle, ali nišu ne bi odgovorio, ni uzdahnuo, ni namrštio se, ni rekao: 'oh!" Znao je da ništa ne pomaže. A imao je sreću kad bi ga zaustavljali i ispitivali koje, kuda ide, zašto ide? Čak su mu i potkovicu nalazili. On bi smireno odgovarao daje Kirgiz, iz plemena Badahur, da ide u Omsk na važan sastanak i da novoj vlasti preda zlatnu potkovicu, koju poklanja čuveni Badahur. Tako bi potkovicu, koju “poklanja Badahur", uvek zadržao. Pomoglo mu je što zna jezik i što je obučen u kirgisku - nomadsku nošnju. S neverovatnom snalažljivošću, probijao se kroz sela, varošice i gradove. Išao je kroz grad usred dana, nije se sklanjao, zalazio je u sela tražeći zob, ulazio je u hotele, birajući najlepša jela. Iako putuje već četvrti dan, starao se o higijeni, čak jedno jutro, kad uđe u jedan manji grad upita gde ima hotel? Privezao je konja ispred, platio spavanje da bi se okupao i produžio. Znao je kad bi mislio, mislio bi o onome Sto je već svršeno i sad je nepotrebno, nije u redu, ne dolikuje mu... Mislio bi o Zuhri, o njenim crnim veselim očima, o njenom rumenom, uvek nasme-janom licu, o zakićenim cvećem, njenim toplim, tihim, na njen način mirišljavim nedrima, o razdrljenoj bluzi, o bošči, koja joj je obavijala tako lepa, vitka bedra. Naročito mu je bilo urezano u pamet njeno učešće u poslednjim trkama. Lepo je video kako se kao ptica probijala kroz konjanike, kako joj je duga kosa kao barjak lepršala po vazduhu i kako je, kad je izbila prva, raširila ruke... Odstrani ta sećanja i pogleda u daljinu. Primeti selo. Bio je žedan. Sjaha ispred jedne kuće. Kad dođe do kapije, otvori je, prekorači prag, ali, oh! oseti kako mu se u kuću ne ulazi. U isti mah iz nje izadoše dva naoružana vojnika. Na kapama nisu imali petokrake. Po ponašanju, po raspitivanju, po drskosti, Joža oseti da nisu crvenoar-mejci. Posle pretresa htedoše da ga uhapse i da ga odvedu u komandu. Potkovicu mu nisu pronašli. Držao ju je u sedlu. Niko se ne bi setio da tu zavuče ruku. Znao je da pred tim strogim licima ništa ne pomaže. - Pa molim vas, odvedite mu u vašu komandu. Upravo i ja tražim kolčaginovce da im se pridružim u borbi protiv boljševika. Ne samo ja, nas Kirgiza ima sedamdeset. Oni su tamo - pokaza Joža u pravcu odakle je došao, a mene su odredili da s vama uspostavim vezu... - Srce mu je trnulo. - Malopre sam pitao jednog seljaka gde su Kolčaginovi, a on mi pokaza ovu kuću, te ja svratih. Vojnici se pokolebaše. To Jože primeti. Predloži im da podu kod Kirgiza, a njemu da pokažu gde je komanda. I zaista, oni ga poslušaše.
Joža uzjaha. Dotače potkovicu i produži. Crveni se kaldrma, s obe strane, niski, kao nanizani, crne se dućani, streje, ćepenci. Rečica kroz selo. Sluša kako voda teče, više ne oseća žed. Ne zna ni koliko je sati, ni koji je dan, ni datum. Predveče, približi se Omsku. Reši da potraži prenoćište, a sutra u zoru, kad se razdani, da uđe u grad. S izvesnom drhtavicom Joža opazi kako mu se primiču dva crvenoarmejca u galopu na konjima. Zaustaviše ga, narediše da sjaše i pretresoše ga. Pronađoše mu potkovicu. Zlato... dabome. On im pokaza objavu, da ide u Omsk poslom. Ali kontrola došljaka je bila jaka i spro-vedoše ga u rejon Bolapibovske seoske opštine - Omski srez. Tu ga zadržaše u zatvoru. Bio je osumnječen za tri stvari: odakle dolazi, kud ide, i gde je bio godinu i po dana; odakle mu zlatna potkovica i rublje, i čiji je konj? Postojala je sumnja i u objavu, koja je na kirgiskom jeziku glasila: "Josip Broz iz Badahura putuje u Omsk, na partijsko savetovanje.’ E ta falsifikovana dozvola umalo da ga košta života. Islednik, neki mladi boljševik, najviše ga je ispitivao da li se borio za Kolčagina. Joža odgovori da nije i da više voli crvenoarmejce. Dok je isledivan, u zatvorsku sobu stalno je ulazila i izlazila simpatična devojka Pelagija, koju su zvali Polka. Imala je naivno, detinjasto ali ljupko lice. Nosila je satensku haljinu s čipkama. Kosa joj je bila svetla a lice belo. Nije se znalo šta radi, ali Joža primeti da radi u REJKOMu. Po ponašanju, a i izgledu, dopala mu se mnogo više od onih dama iz visokog društva. Kad islednik htede da izađe nekim poslom reče Polki da ostane sa zarobljenikom. Joža se zagleda u Polku. Posle dugog gledanja, upita je, da li ga se seća? Ona ga je prepoznala ali odmahnu glavom. Što ga je više posmatrala, to oj je lice svakog trenutka postajalo mračnije... - Ja sam Joža iz Rvatske. Upoznali smo se 1917. godine, krajem novembra, na železničkoj stanici... kako se zvaše?... Tad si mi dala prsten. Da se podsetim kako se zoveš. Pelagija... Polka. Da... Ona je ćutala. Od jeda i besa, ne mogavši više da ga sluša, reče kako to nije ona. A on ju je podsećao, navaljivao da se seli, predosećajući da mu može pomoći, da ga jedino ona može iščupati iz smrti - znao je da nije daleko od nje. - Sećam se. Tad sam imala samo četrnaest godina. Ružno ste se poneli... apali ste me... prisilili... i izgubili se... - Dođe joj da zaplače jer je taj bol nosila, zbog njega se bila povukla, nije izlazila na ulicu, omrzla je muškarce. - Ali ja sam mislio da ću ostati s tobom i iskreno sam želeo da te oženim ali crveni su me strpali u voz. - Zaboravimo to - prekide ga ona oštro. - Namučio sam se. Stalno neko bežanje - pokuša Joža ponovo. Ispunjena gorčinom, ona odmahnu rukom.
- Toliko sam mislio na vas. Ako mi se nešto desi, ispuniću želju. Ti lepo izgledaš. A ja... jesam li se iz-menio? - Ti se nisi izmenio, jedino si promenio odelo. - Koliko bih želeo... - prekide je. - Šta bi želeo... - upita ona. - Pa ono... da te oženim... Ona se seti one davne noći - kako joj je prišao, kako joj je izjavio ljubav, i kako je navalio... Utom se vrati islednik. Polka ga pozva u drugu prostoriju. Ubrzo se vrati i reče Joži da ide s Pelagijom. Ona ga odvede u magacin u kojem su se nalazile konfiskovane stvari. Dade mu zadatak da sve složi i popiše. Radeći do uveče, Joža još nije znao da li je slobodan ili je i dalje zatvorenik... Posao je lepo obavio. U magacinu je bilo svega - posuđa, nakita, nameštaja, čak i carskih odlikovanja. U nakitu primeti edan lep prsten i htede da ga stavi u džep, ali tu pomisao brzo potisnu iz sebe. Polka ga je kontrolisala iz druge sobe s prozora koji je umesto stakla imao novine. Od njenog mišljenja zavisio mu je život, a ona, mada je imala ličnog razloga, nije žurila da mu naudi, ima vremena za to... Napisa o njemu: da je magacin sredio, da se u magacinu nalazilo drago-cenosti, ali da on ništa nije prisvojio; dodade i to da je pedantan, uredan, da brzo radi i da voli komunizam. Predloži da ga još kontroiišu i da mu daju neko zaduženje, gde bi se pokazao dobar ili loš, pa ako bude ovo drugo, da ga uhapse i da ga streljaju. Rejkom prihvati njeno mišljenje i zadužiše Polku da ga drži na oku, i da preuzme sve što treba. Sekretar Rejkoma tražio je šofera. Joža se prijavi i reče da on zna da vozi. Proveriše. Dadoše mu drugo odelo. Dobi objavu da može voziti kamion. Jednog dana odveze sekretara Rejkoma i Pelagiju na politički sastanak u Omsk. Već je bio slobodniji u ophođenju. Na putu za Omsk raspitivao se o boljševicima i ciljevima njihove borbe. Sekretar i Polka pričali su mu o boljševičkoj filozofiji. - Bogami, ja sam zamišljao da su to nadljudi - dodade Joža. Sekretar i Polka se nasmejaše. Videći da Joža nije onakav kakvim im je predstavljen, sekretar mu usput saopšti da je bilo odlučeno da ga streljaju, zbog krade konja na kojem je jahao pri hapšenju i zbog netačnih podataka o mestu boravka, objave i zlatne potkovice. - Polka vam je spasla život. - Ja sam to otprilike naslućivao - uzvrati Joža. U Omsku se smestiše u jedan hotel. Dok su njih dvoje bili na sastanku, Joža
e obilazio grad. Razmišljao je o Pelagiji. Ona se prema njemu drugarski ponašala. Kao da je bila zaboravila na nepravdu koju joj je naneo. U pauzama između sastanaka vodila je Jožu kroz Omsk. Pokazivala mu je grad, objašnjavala parole. Prvi put je video Lenjinovu sliku. Dopao mu se. Pelagija je prime-tila da e Joža obratio pažnju na Lenjinov lik. - Ovaj čovek ima neiscrpnu energiju. Vidi mu čelo i oči - reče Joža, posle dugog gledanja i proučavanja Lenjinovih crta. - Kod Lenjina nisu karakteristične crte, nego delo -odgovori ona. - Moramo se vratiti. Usput ga upite kako mu se dopada Omsk? - Pravi sibirski grad. Kad dođoše do hotela, Joža htede da joj nešto kaže, ali odustade... - Pa reci... Da li bi htela... - otpoče stidljivo. Ona otrča na sednicu Komsomola... Joža joj je stalno bio u glavi, srcu, krvi. I za vreme diskusije na komso-molskom sastanku, bio joj je u mislima. A mislila e da mu nikada neće oprostiti. Seti se, pre nego ga je videla u zatvoru, pitala se gde li je onaj vojnik iz Hrvatske. Toliko ga je mrzela. Odjednom! Svako dobro, iskreno i snažno osećanje u njoj, sve je to hrlilo njemu. Ali ga se i plašila. On je imao moć, neku nevidljivu čaroliju, da osvoji, da zaludi i da ga niko ne može okriviti za ono što radi, jer on i ne radi nište drugo što nisu i drugi radili. Joža se pokazao kao dobar šofer. Sam je popravljao stari kamion, neprestano radio. Vozio je ljude na sednice. Često je razvozio i namirnice po bližoj okolini Omska. Sa njim, kao član komisije, išla je stroga Polka. U ras-podeli namirnica bila je pravedna. Posebno je kažnjavala rasipnike hleba i maslaca. Veza između njih dvoje više se nije mogla sakriti. Ona je imala sobu blizu Rejkoma. Neko vreme Joža je spavao s osobljem koje je radilo u Rejkomu, ali na Pol-kino traženje dali su mu sobu u njenoj zgradi. To je bila i privilegija i poverenje. Komsomol je povremeno organizovao priredbe za građane. I Joža je učestvovao. Jedne večeri svirao je klavir. Odsvirao je sjajan preludijum čime je izazvao opšte divljenje. Posle večere priređen je ples. Polka je plesala sa Jožom. Priređivani su i recitali. I Joža je želeo da nešto otpeva. Pelagija ga podrža. Voditelj ga najavi. Joža je imao snažan i prijatan glas, u koji je unosio osećanje i svu svoju snagu. Pronalazio je put do srca i budio Čudne odjeke. Dugo su mu pljeskali, uzvijujući "bis". Pelagija i on se iskradoše iz sela. U hodniku ih srete sekretar Rejkoma.
- Svojim radom pridobio si poverenje svih nas. Niko te više ne smatra tuđim - obrati se Joži sekretar. - Pa ja sam... ja sam ruski zet - odgovori Joža sme-jući se. Te noći spavali su zajedno. Ona nije imala ključ od vrata, pa se bojala da neko ne naiđe. Vrata podupreše stolicom. Njeno uvređeno i ojađeno srce ponovo ožive. Oseća kako je on duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra i znajući za Polkine najtanani-je, najtajnije, najslađe i najluđe želje, čežnju, strasti, grli je tako silno, da ona oseća, kako joj koža, ona glatka i nežna, po kukovima i bedrima, čisto puca. Tonući i gubeći se od sreće, osećala je njegovo grljenje i milovanje i kao u snu, pitala se da li će je prevariti, ili će on, njen mladoženja, postati zaista njen. Opet on nastavi. Poljupci, ludi, besni, stiskanje, lomljenje snage; beskrajno duboko, do dna duše uzajamno upijanje. - Ti si pravi tip istočnjačkog emira - reče mu ona, posle tolikog milovanja. On se grohotno nasmeja. Iz spavaće sobe čuo se Polkin glas koji je nešto govorio. Njen glas bio je veseo, živahan, s izvanredno određenom intonacijom. Joža uđe u sobu i pride postelji. Ona je ležala okrenuta licem k njemu. Obrazi joj behu rumeni, oči su sijale, male bele ruke pomaljale su se iz rukava. Bila je ne samo zdrava i sveža, već i najbolje raspoložena. Govorila je brzo i zvučno: - Odobrili su nam sklapanje braka. Sad možeš da pređeš u moju sobu. Kad se venčamo dobićemo stan. Joža je uze za ruku. - Ti si Polka čista žena i ja te zaista sve više volim... - reče i prebaci prnje u njenu sobu. U Rejkomu su razmišljali da Joži daju neki drugi posao. Ali u međuvremenu dobiše izveštaj da je Joža na svoju ruku dao jednoj profesorici, otprilike pola metra drva i oko toga se stvori problem, jer je to bio težak prekršaj a on se pravdao da je to morao da uradi jer se razbolela od groznice a soba joj je bila ledena - prava ledara. Optužiše ga da je spavao kod nje u sobi, a on je dao časnu reč da nije spavao već da joj je ćelu noć ložio vatru, da bi što pre ozdravila. Kad e Polka doznala sve to, bila je izbezumljena. Lice joj je svakoga trenutka postajalo sve mračnije. Samo je ćutala. Po gradu počeše da kruže priče da se njen Jože zabavlja sa profesoricom Anom Ivanovič. - Sve je to laž, Polka. Zavidljivci i smutljivci hteli bi da nas posvađaju pravdao se on kroz suze. - Molim te da se Sto pre venčamo. Polka mu je verovala. Venčanje je bilo zakazano za 19. jun 1919. godine. Polka se pripremala. A
kad dođe taj dan obuče svilenu žutu košulju, stavi minduše s velikim dukatima koji su bili spojeni zlatnim sitnim lancem. Kosu nije htela sasvim da zaglađuje oko čela. Ostavi je da ima malo pramenova. Od cveća zakiti se samo jednom kitom lala. I s osmehom, videći kako joj to sve lepo stoji, izađe u lakovanim cipelama sa kopčama, s visokim potpeticama, i čisto zapahnu sve u sobi. Svatovi se nemo, iznenađeno digoše da je pozdrave. Za svedoka uzeli su Enju Adiralovu. Joža je hteo za kuma sekretara Rejkoma Valentina Mihailova, ali se Polka usprotivila. Venčanje je bilo skromno. Posle su prešli u menzu. Bilo je muzike i plesa. Joža sve vreme dok je trajalo veselje nije skidao pogled sa Polke. I ona je bila srećna i zadovoljna. S osmehom na usnama reče: - Jedva čekam da ostanemo sami.
Vida Kogej
Kad je Josip, koga su zvali inženjer Rudi, s proleća 1934. godine izašao iz ogulinskog zatvora, smestio se kod biskupa Rozmana, koji je imao imanje u Medvodama. Biskupu je rečeno da je inženjer Rudi predstavnik firme iz Beča, kome je potreban odmor i oporavak. Biskup, poznati dobrotvor, imao je sve uslove za udoban život. Josipa je smestio u jednu sobu i kod njega se hranio. Joža je bio mršav, bled i iscrpljen. Biskupov posed sastojao se od šuma, pašnjaka i njiva. Nadno šume nalazi se kladenac koji se graničio sa susedovim imanjem. Posle svakog obeda Joža je išao u šetnje. U jutarnjim časovima zapazio je mladu devoju koja je išla na izvor. Iz daljine nije joj video lice, ali je primetio da e smema. Poželi da se upozna s njom. Čim devojka zastade kod izvora on ubrza korak i priđe joj. - Kakva je voda? - upita je. Devojka se okrenu. - Dobra je. Ja svako jutro popijem po gutljaj-dva -odgovori i izvadi čašu iz tašne. Saže se, zahvati i popi. - Zar nije lepša iz šake? - upita Joža i sastavi dlanove. - Baš je lepa - reče pošto ispi. Dok je pio devojka primeti daje mnogo bled. Uplaši se da možda boluje od ektike i krenu da ide. Joža kao da shvati čega se uplašila, pokuša da joj objasni svoj izgled. - Tek što sam izašao sa robije. Dugo sam bio u mariborskoj kaznioni. Devojka ga je ćutke posmatrala. - Ne, nisam nikakav kriminalac - nastavi videći joj na licu izraz čuđenja. Pričaću vam... - dodade i predstavi se. Devojka progunđa svoje ime. - Nisam dobro čuo, molim vas hoćete li ponoviti? - Vida Kogej. Ni ja nisam upamtila vaše ime.
- Inženjer Rudi, a zovu me Joža... - odgovori on i pozva je u šetnju. Ona pristade. Pričao joj je b Rusiji i novom životu kod njih. Pričao je interesantno i zabavno. Ona nije volela politiku, no bez obzira na to, slušala gaje pažljivo. Odjednom zastade. Napomenu da mora da ide kući. Joža se ponudi da je isprati. Ona se zahvali i ubrzano se vrati. Ta ćutljivost, to nepoverenje, njena mirnoća i oprez, izazivali su u Joži čudno osećanje i želju da se sprijatelje. Pri svakoj šetnji tražio ju je pogledom. Čim bi je primetio kod kuće mahnuo bi joj rukom... Tek nakon pola sata ona bi se priključila šetnji ali i dalje je ćutala... Joža poverova da ne ume s njom da uspostavi kontakt. Verovatno je zatvor uticao na njegovu psihu. Nije mu se još bio odrešio jezik. Kroz njegovo telo još nije bila prostrujala ona čudna, njemu svojstvena krv. Osvajačka krv. Kad se nalazio u sobi, sećao se Rusije: Darje, Ljuse, Ire, Nine i Svetlane. Sećao se i drugih devojčica i de-vojaka. "Najlepše mi je bilo sa bliznakinjama Ninom i Sve-tlanom' - pomisli. "Ali, sa Vidom ne ide!" - prošaputa. "Čudna devoj-ka." - Takvo njeno ophođenje ga je sve više nagonilo na osvajanje... Zastade kraj prozora i pogleda u pravcu njene kuće. Od voćnjaka slabo se primećivala. Izađe, neće li je primetiti. Ispred kuće zateče biskupa. - Bog - pozdravi ga Joža. Htede da ga upita za su-sctku Vidu, ali mu se učini da će onaj prezreti njegove namere... Produži ka izvoru. Vida nije imala nameru da se zaljubljuje i da voli. Bila je istrgla svaku klicu ljubavi iz sebe. Čim bi prime-tila Jožu, sklanjala se. A Joža je bio sve uporniji. Čim bi je ugledao u dvorištu, prilazio je ogradi, moleći je da izađe. Uvek se odazivala. - Zar ova priroda ne budi u vama dobro raspoloženje? Zar ovde osećanja nisu drugačija? - pitao je, dok su šetali. - Naravno. Ali svoje raspoloženje i ljubav ja sam predala muzici. - objasni ona. - A vi... vi volite boljševizam... - Danas je to moderno... to i muzika. - Lepo upoređenje - odgovori i ljupko se nasmeši, a zatim ga upita: - A vi volite li i muziku? - Čim volim boljševizam volim i muziku. Pomalo i sviram. Treba me još više motivisati. Ja ću vas motivisati da zavolite boljševizam a vi mene za muziku.
- To je božanstveno. Za mene bi trebalo i napora i truda. Možda biste i odustali. - Ja vrlo lako ’boljševiziram" - odgovori on. Ona se prvi put vedro nasmeši. - Mogao bih vam uz čaj nešto odsvirati - predloži. - Dobro. Pozivam vas na čaj. Dođite u pet. Tog popodneva Joža pokuša da se dotera. Ali je na njemu sve bilo staromodno. Osećao se bedno. Prosto mu se zbog izgleda nije išlo kod Vide. Ipak nije mogao da odoli. "Kad čuje kako sviram, možda će se prema meni drugačije postaviti," pomisli. U pet sati pode kod Vide. Ona ga dočeka na ulaznim vratima. Tek kad je vide u svoj njenoj jednostavnoj le-poti, seti se da joj ni cveće nije kupio. Prezirao je samog sebe. Vida ga uvede u salon, gde se nalazio klavir. Joža zapazi da je ljetnjikovac unutra mnogo rasko-šniji nego spolja. Gospođica Vida sede za klavir, i raširivši svoju, kao sneg belu kraljevsku haljinu, poče da svira. On oseti daje ona pravi umetnik. Slušao je u zanosu. Slušao i posmatrao. Lice joj je bilo blaženo - izuzetno lepo. Njeni dugi i negovani prsti spretno su udarali po dirkama. Joža se sve više predavao muzici, koja je postojala zbog nje. A ona je toj muzici davala uzvišenost... Bio je u stanju da ponizno stavi svoje srce pred njene noge. Kad završi, ustade, okrenu se k njemu i pokloni. Joža joj priđe, poljubi prste njene ruke i reče: - Vi ste genije. - Gledao ju je u njeno ozareno lice, podrhtavajući. Bio se ukrutio, ukočio. Ona sede i ispruži ruku ka klaviru, pozivajući ga da i on nešto odsvira. Ali, on se ne odazva, ostade sedeći. Tek nakon par sekundi ustade, zamoli je za dozvolu da joj nešto odsvira. Vida mu priđe, uze mu blede tanke prste desne ruke i privede ga do klavira. Pošto sede, Joža se namesti, pogleda dirke i pogleda rukave svojeg starog sivog odela, pa to u njemu izazva još veće neraspoloženje. Svirao je s naporom, stalno grešeći. Nije više bio u stanju da vlada dirkama. ervozno ustade i, ljut na sebe, reče: - Loš dan! Dugo nisam svirao... Zatvor... - Naglo izađe i žurnim koracima pode ka izvoru. Htela je da mu kaže, kako je za muziku potrebno vežbanje, da treba da se oslobodi, privikne, ali... Bila je zbunjena njegovim postupkom. Nije mogla da shvati njegovo očajno stanje zbog neuspeha. A svaki neuspeh u njemu je izazivao odvratnost prema sebi.
- Idi do vraga - reče zadovoljna što će raskinuti s njim i to malo druženje, koje joj je, najpre, bilo zaista naporno. Svoj postupak kod Vide Joža je mrzeo. Prosto nije mogao da pretpostavi da e prek i da ne može da se kontroliše... Poverova da ga Vida neće osuditi, a i sam će joj reći da su mu popustili živci i da je potrebno vreme dok se oporavi. Hrana kod biskupa je bila dobra ali se Joža sporo oporavljao. Jedino je dobio zdraviju boju. Iako je bio mršav, ta bakama boja davala mu je neku produhovljenost i činila ga je privlačnijim. Biskup ga je prekorevao što slabo jede a on se branio da još nije dobio apetit zbog neprilagođenosti planinskom životu. Odlazeći u šetnje više se nije viđao sa Vidom. Ose-ćao je tugu. Nešto ga je gušilo u grudima. Pokuša da je zadobije poslednji put. Videći da je nema, pođe kod nje kući. Ferije su bile pri kraju, pa se ona spremala za povratak u Beč. Kad se on pojavi, pozva ga đa uđe. - Došao sam da vam se izvinim za ono popodne... Taj toliko tuđi čovek odjednom joj postade blizak. Lice mu je ličilo na anđeosko. Bio je snishodljiv, stidljiv ali i neodoljiv... Posluži ga čajem. - Ovo je umesto onog nepopijenog... - reče, smejući se. - Ogrešio sam se prema vama. Poneo sam se kao kočijaš - prekorevao je on sebe. - To me je zbilja povređilo... A sad vam opraštam. Joža joj ispriča ceo svoj život u zatvoru. Slušala ga je s pažnjom, kao da je time želela da ublaži njegovo stanje. - Ja razumem kako je to teško bilo. Ipak ste sačuvali svoj zdravi razum. Ima dosta zanimanja i bez politike. Politika je okrutna. Možda biste i vi hapsili da ste na vlasti. Zašto se ne biste bavili vašom profesijom. Mašin-ski inženjer je zvanje, stručnost i obezbeđuje dobru egzistenciju. - Uz vas. Možda bih se uz vas otarasio bede... -odgovori on istinski. - Uz mene? Ja sam student. Moram ići u Beč. Vide-ćemo se idućeg leta. - A kako ću ja bez vas? - upita on i suze mu potekoše. Naže se njenoj ruci i poče da je ljubi. - Tome se nisam nadala. Bolje je da ostanemo prijatelji - govorila je izvlačeći svoju ruku iz njegove. On se pribra i podiže glavu. - Umro bih za vas. Dali ste mi dobar savet... Podržite me a ja ću ga prihvatiti. Za izlazak iz političke igre potrebno je vreme. Vreme i motivacija. A a sad imam i jedno i drugo. - Joža, nemojte govoriti gluposti. Idite... - reče braneći se od nekih novih
osećanja prema njemu. Verovala je njegovim rečima. -1 ja sam... Idite, Joža. Idite... -Bila se uplašila od te promene u sebi. On ustade. Zavodljivo je zastao ispred nje. Htede da je poljubi, ali se ona izvi. On pocrvene, poblede, opet pocrvene i zadrhta. Uhvati je za ruke, privuče i poljubi. - Idi... idi... Idite.... Joža je molio Vidu da odloži povratak u Beč. Obeća da će i on sa njom da ide. - Samo da se još malo oporavim - pravdao se. Međutim, to nije bio pravi razlog. U biskupovoj kući nešto se događalo: dolazili su neki ljudi, nešto su donosili, odnosili, razgovarali. Vida se pitala šta se to dešava. - Poslovni prijatelji - objasni Joža. - Politički prijatelji? - upita ga ona. - Da, stari drugovi. Međutim, ja sam odlučio da se menjam. Moram se promeniti - dodade odlučno. Više nisu šetali po danu nego noću. Joža se bio potpuno izmenio. Oporavio se, a postao je govorljiviji i sugestivniji. Naišla je ona njegova krv. Često su svirali na klaviru zajedno. Od Vide dobi pohvalu. Podsticala ga je da što više vežba. On ju je poslušao. Prilikom noćnih šetnji, više joj nije pričao o boljševizmu, nego o ljubavi, sreći i njegovoj nameri da se skrasi. I ona se otvorila. Željela je da bude s njim. Jedne noći pođoše kod izvora gde su se i upoznali. Dugo su šaputali... Šaputali i ljubili se. Ona mu priznade da joj je on prvi momak. Joža joj stavi noge u izvor. Raskopča joj bluzu. To je za njega, posle pet godina robije, bio doživljaj. - Više se nećemo odvajati - reče on ustajući. Vida više nije mogla da odlaže odlazak u Beč. Morala je da se spremi za polaganje. Joža joj se poveri da nema pasoš. Predloži joj da ga prevede preko granice. Ona pristade. Rešiše da je predu kao planinari. Vida je kupila planinarsko odelo za oboje. Nabavili su i planinarske članske karte. Joža je znao sva mesta kroz koja se moglo proći u Austriju. Granicu su prešli usred bela dan. Čim su stigli u Beč smestili su se u njenom stanu. Joža se toliko vezao za nju da je nije napuštao. 1 kao da je prestao da se bavi politikom, lako se spremala za ispite, Vida se brinula o njemu. Vodila ga je u razgledanje muzeja i grada. Ali je primetila da Joža grad dosta dobro poznaje.
Joža se ubrzo zasitio takvog života. Stalno je nekuda nestajao... Vida je redovno davala ispite i nije imala vremena da ga 'kontroliše". Međjutim, posle ispita, nikako da ga uhvati. Jednostavno bi iščezao iz kuće. Činilo joj se da se prema njoj ohladio i da je više ne voli. Hi ne onako kao ranije. Počela je da je muči ljubomora. On se pravdao da traži posao, a kasnije joj priznade da se ponovo vratio radu u komunističkoj partiji. Molio je da ga shvati. Da bi je uverio u svoju naklonost i nepromenjenu ljubav, kupovao joj je muzičke knjige, iz kojih je i sam ponešto svirao. 1 taman kad bi je umirio opet bi se nešto događalo. Ili bi nestajao ili bi dovodio u stan neke druge devojke, za koje joj je pričao da su komunistkinje. Na putu se zadržavao po par dana a često i čitavu nedelju. Uzimao joj je novac trošeći ga nekontrolisano. - Mnogo imaš žena oko sebe - otpoče ona dok su ležali zajedno. - Ako nešto sumnjaš, molim te, idi sa mnom na put. Ja sam komunista - reče ljut na takve prigovore. Ona je plakala. - Očekujem da mi se pridružiš i da me podržavaš -nagovarao ju je. - To ja ne mogu. Čak i ne znam vaš program. Znam da vas mnogi mrze. - Govoriš kroz usta buržuja. Znaš, ti poznaješ dosta tog bogatog sveta. Dobro bi bilo da od njih sakupljaš prilog za "crvenu pomoć". Znaš li šta je to? - Ne. On joj objasni: - Ta "crvena pomoć", to je sad moderno. A može se i zaraditi. Ona se nasmeja i porumene. - Ne guraj me u politiku, Joža. Sećam se kad si rekao da se politika i muzika slažu. Ne, Joža, oni se ne slažu -odgovori gaseći svetio. Joža je stisnu. - Nemoj da patiš. Ja sam uz tebe. Uz tebe i kad sam daleko. Ma kako se starao da bude dobar prema Vidi, on je imao bećarske navike i po njima se upravljao. Dovodio je u stan neke ljude s kojima je nije upoznavao. Dok ih je posluživala, stalno su nešto šaptali, gunđali, stavljali prst na nos, opominjali, okretali glavu ustranu da neko ne naiđe, i na kraju se smejali. Ponašali su se kao da kuju zaveru. I kad bi odlazili, kroz vrata su izlazili oprezno, jedan po jedan, na malom rastojanju i brzo bi nestajali u razli* čitim pravcima. Joža je poslednji izlazio. Kratko bi rekao Vidi: - Pst... brzo se vraćam. A to njegov vraćanje uvek je bilo neizvesno. Banuo bi iznenada kao da
dolazi po nekom važnom poslu. Pa kad bi uzeo novac, opet bi našao neki izgovor za odlazak. Bio je oprezan i bojažljiv. Čak i u krevetu. Sve je to za Vidu bilo naporno, nepodnošljivo. Uz sve to ostala je i u drugom stanju. To ju je toliko zabrinulo. Razmišljala je šta će se dogoditi... Nije smela da o tome obavesti roditelje. Osećala se krivom jer ih je izne-verila. A mnogo su joj verovali... Kad je Joža saznao da je zatrudnela, sprečavao ju je da o tome drugima priča. Govorio joj je da je to tajna, konspiracija, diskrecija, i daje takva komunistička etika. Takvo njegovo shvatanje zagorčavalo joj je život. Loše je spavala, sanjala je crne snove i sve više je gubila apetit. A ispiti! Vežbajući na klaviru osećala je zamor i apatičnost. - Pa šta će biti sa nama? - upita ga za vreme ručka. - A ja bih tebe upitao šta je bilo sa 'crvenom pomoći". Očito odbijaš da mi pomažeš u partijskom radu. A to je lepa para. Inače kukaš da trošim... - Ja za to nisam sposobna. On je bio duboko povređen njenim stavom. Najgore misli o njoj počeše da mu dolaze. Nije bio načisto da li je to zbog druge žene koju je upoznao, ili zbog njenog mentaliteta i ljubavi prema muzici. - Dobro bi bilo da me oženiš, makar me kasnije i napustio - obrati mu se ona. - Budi savremcna. Koliko je nevenčanih brakova -reče i izađe. Svrati u gostionicu. Naruči votku. Pošto je ispi, s nekim očajanjem u srcu izađe iz gostionice i ode u grad. Nije mu se išlo kući. Razmišljao je kako da napusti Vidu. Dve noći prespavao je kod nove prijateljice. A kad se vratio kući, zateče Vidu u sobi. Pretresala je sanduk s haljinama. Razmeštala ih je po naslonima od stolica i po podu. Bila je bleda. Kao pred smrt. Kad se on pojavi ona vrisnu. - Pa gde si tako dugo? - upita uplašeno. - Partijske obaveze - odgovori on, i poljubi je. - Sijaš, kao da si zaljubljen. - Opet ti... To će me oterati od kuće. - U redu. Nećemo o tome. - Kud se to spremaš? - upita je sedajući. - Nikud. Pretresam moje devojačke haljine i gledam kome ću koju. - A to je vrlo humano. Joža pripali lulu. Preko plamička pogleda joj lice. Bilo je u strahu. Sumnjao e u istinitost njenih reći o pretresanju sanduka i to joj reče.
- Stvarno, mislim da ih poklonim. Vidi šta ih je... Uze jednu i zagleda je. Maturska - dodade, i brižnu u plač. - Sve je bolje nego večita nesreća - kaza i obrisa suze. - Vido, suzama se ništa ne postiže. Bar ne kod mene. - U mojoj duši je takav haos - odgovori ona i ponovo brižnu u plač. Njega je kopkalo šta namerava s haljinama. Uzalud ju je primoravao da mu prizna. Pode u bife po piće. Na stolu zateče koverat na kojem je pisalo: "Joži!" Brzo ga otvori i pročita. Bilo je to oproštajno pismo. On se vrati u sobu. Kad ona vide svoje pismo u njegovim rukama vrisnu. - Daj mi ga - za vapi. Od tog silnog vriska Joža se uplaši. Zadrhta. Uze je i privi na grudi. - Mila, ja ću se venčati s tobom. Ali veruj, tako mi boga, hoću. 'Ajde razaberi se - tešio ju je. Ona je jedno vreme drhtala na njegovim grudima. Više mu ništa nije verovala. 1 bilo joj je svejedno šta će se dogoditi između njih dvoje. Joža je začas ostavi i donese bocu. - Ispijmo za našu ljubav - reče i nali joj čašu. Ona je oklevala. On joj prinese čašu u ruci a njena ruka se tresla. Dotače čašu usnama ali ne ispi nijedan gutljaj. - Toliko se radujem tom našem detetu. Neću te više ostavljati samu. - Joža, meni se povraća. On donese lavor i stavi ga nadno njenih nogu. - Nećemo se više razdvajati - odobrovolji je. Posti-đen i kriv, nazdravi a kad ispi gutljaj svoju čašu primače njenim usnama. Ona otpi gutljaj i zagrcnu se. - Radi na venčanju - predloži joj. Ona ga s nepoverenjem pogleda. Vida se spremala za venčanje. Obavestila je i roditelje. Oni su najavili dolazak iz Ljubljane. Joža se nekoliko dana prirodno ponašao. Bio je stalno u kući. Ali čim mu ona reče da njeni roditelji dolaze na venčanje, snuždi se. - Zašto si tužan Joža? - upita ga radoznalo. - Naša revolucionarna etika ne dozvoljava nam da se bavimo porodičnim životom. Mi revolucionari ga i nemamo. Sav svoj život posvećujemo drugima. Eto, ja kršim tu etiku. - Joža, zašto se ne bismo venčali u Ljubljani? Tamo su moji i tvoji prijatelji. Bilo bi prirodno. - Vido, ja živim ilegalno. Tamo bi me odmah uhapsili. I ovde nisam miran izgovori se on.
Njoj ništa nije bilo jasno. Sve joj se bilo zbrkalo. Prema njemu oseti odvratnost. Htede da ga najuri. - Znaš li onu priču o smutljivcu? - upita ga. On je začuđeno pogleda. - A zašto je etika protiv porodičnog života? - upita. - Rekao sam ti, da bismo se posvetili drugima. Za bolje sutra. - Pa zašto se vezujete za žene. Ili, ako se već vežete, zašto ih ostavljate trudne? Da se više muče? Zašto si ti, Joža, izigravao plemenitog supruga i oca? Znaš li ti, Joža, šta za ženu znači kopile? - Na ženi je da se čuva trudnoće - reče uvreden i izađe iz stana. Ona se nije pomerila. Više se nije vraćao.
Elza Gerlah
Moskva. Joža je radio u Komintemi. Svako jutro je odlazio u svoju kancelariju, koja
se nalazila na drugom spratu, odmah do Elzine. Uvek je nalazio neki razlog da oj se javi. On nju nije interesovao. Činilo joj se da nema šlife i da je kmt u ophođenju. U stvari to je bio privid, jer se Joža bio prilagodio kominternovskom načinu života. Čitajući pristiglu poštu iz Pariza, Joža nije pamtio sadržaj. EIza mu nije silazila sa uma. Kad god bi ušao kod nje, ona ga nije ni pogledala. Stalno je radila. Zbog tog čestog Jožinog dolaženja osećala se nelagodno, pogotovo što ju e uporno gledao. - Građanine Valter, prijaviću vas šefu zbog ometanja u poslu - zapreti mu ona. - Čitam poštu i ne ide mi u glavu - odgovri on i ponudi joj da sidu u bife na piće. Ona odbi, izgovarajući se da za vreme rada ne može napuštati radno mesto. Joža pomisli da je to samo izgovor i uvredi se. Ali Elza je bila Elza: savesna, stroga prema sebi i odgovorna za sve što radi. Bila je ushićena boljševizmom. U Komin-temi su je svi poznavali kao poverljivu i odanu građanku. Imala je nadimak "Jahačica". Zbog njene lepote i dopadljivosti imala je mnogo udvarača. Ali, ona je bila probirljiva. Pričalo se da joj se i Dimitrov udvarao, ali ona to piscu ove knjige nije htela da prizna. Pred sam kraj radnog vremena Joža ponovo uđe u njenu kancelariju. Elza privuče pisaću mašinu i uvuče papir da nešto otkuca. - Mogli bi i za mene nešto otkucati - zamoli je on. - O... o... Ako odobri moj šef - odgovori ne dižući glavu. - Večeras... - reče Joža i zastade. - šta večeras? - upita ga ona. - Večeras ću doći po vas u sobu - dodade i izađe. Kad se spusti noć Joža pode kod "Jahačice' u sobu hotela Luks. Ona odškrinu vrata, ali ga ne pozva unutra. Molio je da s njim ide u Podmoskovlje kod njegovog prijatelja. - Podmoskovlje! To je privilegija - odgovori ona lukavo. - Sačekajte dodade i zatvori vrata. Joža je bio nestrpljiv. Nije znao da li je prihvatila njegov poziv. Ona izađe. Bila je obučena jednostavno ali lepo. Joža uze taksi. Dok su se truckali pričala mu je o svom ocu. Sećala se mužastvenog visokog čoveka, punog životne snage, s bujnom prosedom kovrdžavom kosom, njegove gromoglasne veselosti i pričljivosti. Govorila je kako joj se kao detetu činio najdivnijim čovekom na svetu i kako ju je stavljao ispred sebe na sedlo kad e preskakao prepone, kako bi je izlupao kad god je bila nevaljala a posle spavao
s njom. Sećala se kako je bio natovaren poklonima i kako je pijan preskakao ogradu, da što pre uđe u kuću, a posle bi, razdraganim glasom, pevao ruske pesme. - Gdc je sad? - upita Joža, opčinjen lepotom njenog kazivanja. - Ubili su ga! Ali, on je za mene živ. Ja imam njegovu narav. Taksista zastade. Joža plati. Uđoše u malu lepu daću. Dočeka ih bračni par Lazutkin, koji su takode radili u Komintemi. Kod njih je već bio stigao nemački par Kig-ler, koji je Elza poznavala. Za stolom se ćutalo. Domaćin je pokušavao da ih zbliži, ali se Joža držao nekao zvanično. Elza je čekala svoj trenutak da ih zasmeje - razveseli. Malo pomalo uz piće poče i da se priča, smeje i kuca. Istina stidljivo i s nepoverenjem. Kasnije, svima se odreši jezik. Elza ih je sve zasmejavala. I Joža se oraspoloži. Te noći dosta su popili. Pred zoru domaćini ponudiše goste da ostanu na spavanju. - Subota je, sutra se ne radi - dopuni ih Joža. Njemu i Elzi dodeliše sobu u potkrovlju. Iako se nije ložilo, nije bilo toliko hladno. Nije se imalo kud, legli su zajedno. Elza mu okrenu leđa. Joža se nemirno okretao. Zbog zaljubljenosti bio je u podređenoj situaciji. - Hoćeš li jednom preći na stvar? - u šali će ona. - Ja sam iz 'Rvatske, mi to natenane - uzvrati Joža i prsnu u smeh. Elza pomisli da je neprirodno u toj situaciji samo ležati... Istina, Joža joj se nikada nije dopadao, ali te noći bio je zanimljiv. "Na kraju, kad smo već zajedno..." - pomisli ona, rešena da mu se preda. To Joža oseti. Ali, usled pripi-tosti, nije mogao da je zadovolji. Elza mu predloži da malo prošeu kroz berjoske. - Misliš da će ga berjoske provetriti - u Sali će on, zbunjen trenutnom impotentnošću. Prosto se stideo. Što je na to više mislio, sve je više osećao pritisak nemoći. Dođe mu da vrisne od razočaranja. Elza ga je dugo zadirkivala a posle zaspa. Spavala je dugo i slatko. Kad se probudi usude i proviri kroz prozor. Breze na brežuljcima povijale su se pod snegom. Ona sede na stolicu do prozora, položi glavu na mišicu i sude gledati prema dvorištu. Sve je bilo sveže, tiho, snežno. Pogled na breze delovao je kao lek na njeno i Uko srećno srce. Kad se uvuče u krevet probudi Jožu: - Probudi se, spavanko. Kako mu je? Je li mu izve-trio alkohol? Joža se okrenu prema njoj. - Ako ne bude bolji nego sinoć baciću ga u Volgu -progunda. - Nemoj kažnjavati njegovu Elzu - mazno će ona smešeći se. - Bože pomozi! - uzvrati ona kad oseti... Joža se obradova. U svojoj mašti dočaravao je neke žene s kojima je
doživljavao najlepše trenutke, plašeći se da ne popusti... Brzo se okrenu ka Elzi, žureći da se spoje. Jožu pozvaše u sekreurijat Kominteme. Skrenuše mu pažnju na potrošnju struje u hotelskoj sobi, jer je potrošio više nego što mu je bilo dozvoljeno po normi. On odgovori da mu je hladno i da ne može da trpi hladnoću a uz to on u sobi radi. Dalje reče da mu dolaze drugovi iz Pariza na razgovor. Obeća da ubuduće neće trošiti preko mere. Zbog te primedbe bio je utučen. Ali, čim bi bio s Elzom osećaj se menjao. Sve više mu se dopadala ta lcpa mlada vragolanka, za koju se pričalo po kancelarijama i hotelu Luks daje šarmantna, mudra, ne-žna kulturna, duhovita, istinoljubiva, iskrena, čista, dis-ciplinovana, radna. Na posluje bila pravi vojnik. Joža ju je izvodio na ručkove i izlazio je s njom u šetnje po Moskvi. Kad god bi joj se nešto požalio, ona mu je davala pametne savete a njena blagost uticala je i na njegovo spokojstvo. Svake nedelje nekud su izlazili. Jednom obiđoše izložbu industrijskih dostignuća SSSR-a u Moskvi. Na ogromnom prostoru bila su razmeštena moćna postrojenja. Ona je bila ozarena tim dostignućima i diveći se rekla je: - Ovako će biti u celom svetu! Posle obilaska sedoše u mali restoran da se osveže kvasom. Joža je vodio s njom ozbiljne razgovore. Bio je mišljenja da je vreme za zajednički život. Liza u šali dodade da već žive zajedno, a zatim mu dade ozbiljne primedbe na njegov rad. - Ti težiš ka političkom uspehu i dosta si konforan u trošenju novca. Komunista mora biti skroman. Prosto mi nije jasno... - zastade. - Molim te, Elza? Nastavi... Slušam te... - Nije mi jasno zbog čega si se opredelio za komunističku ideologiju, kad si ti potpuno drugačiji?! - Ja ništa ne tražim za sebe. Moj položaj traži... - Tvoj duh je veoma komotan. Ima druge nazore. Nisi u stanju da taj duh prilagodiš boljševičkoj etici. Od njih se traži stroga disciplina i da budu moralno čisti. Ništa mimo statuta partije. Takav bi trebalo da budeš i u braku. Onzaneme. Postideno ju je gledao. Verovao joj je... - Volio bih da me oblikuješ, da me izvajaš. Imam volju da odstranim greške - reče pokajnički. Prvi put da on nekome prizna svoje greške, prvi put da se nekome prepusti da ga 'oblikuje*, prvi put da on nekome prepusti svoju sudbinu. To se njoj dopade. Bila je ubeđena da je sve to istina. Njegove reči navodile su je na pomisao da će se on popraviti i da će se izmeniti onaj njen okrutni stav da je on vlastoljubac i konformista. Posle njegove samokriti-čnosti, učini joj se da je pravi trenutak da mu se poveri. - Joža, već se u sekretarijatu Kominterne priča o tebi. Govori se da će te
smeniti. Ja, sad, to ne želim... Ne dam... - A šta se priča? - radoznalo će on. - Pa sve ovo što sam ti već rekla. - Hvala ti, Elza, mnogo si mi pomogla, uverićeš se... - reče i zastade. - A da li bi ti smetale moje godine? -nastavi. - Ja i ne znam koliko ih imaš. - Koliko ti misliš - odgovori on i upita je: - Hoćeš li da napišemo molbu Kominterni da nam dozvoli brak? Ona ga Čedno pogleda. Pođoše u hotel i napisaše molbu. Joža je sve više uviđao da bi mu život s Elzom bio dobar. Ona je bila i mudra i energična. Svoju narav počeo je da prilagođava njenom karakteru. Stalno se intereso-vao hoće li mu odobriti brak s njom. Nastupi zima. U Moskvi je bilo hladno. Joža je imao grejalicu u sobi ali je soba stalno bila hladna. Bio je zimogrožljiv i od hladnoće nije mogao da spava. Često se budio. Tih dana osećao se umoran i neispavan. Na poslu je bio savestan. Više nije išao po kancelarijama i bifeima. Prosto se izmenio. Jedno jutro saopštiše mu u Kominterni radosnu vest, da je od CK KPJ iz Pariza predložen za člana Izvršnog komiteta komunističke intemacionale. Nije mogao da po-veruje. Doduše, taj predlog trebalo je da prihvati i Kongres Komunističke intemacionale. Joža je sve Činio da postane član. Išao je i kod Dimitrova. Međutim, dogodilo se nešto što ga je potreslo. Na samom Kongresu odbili su njegovu kandidaturu. Bio je očajan. To očajanje ni Elzino prisustvo nije moglo da potisne. Ona mu je govorila da je za njega veliki uspeh i to što su ga predložili. - Imaju u tebe poverenja - objasni mu. - Moraš se dokazati, -dodade, smirujući ga. Međutim, njegovo osećanje nije se promenilo. To nezadovoljstvo potraja dugo i prosto se mučio... - Može se lako desiti da nam odbiju molbu za brak - reče on dok su šetali po moskovskim bulevarima. - U tom slučaju - otpoče ona - nastavićemo ovako. Divlje! Joža se teško mirio sa spontanom sudbinom. Bio je odlučio da je sam kreira... U njemu su se rađale nove ideje kao da postane član ГКК1. To je sprovodio tiho... Jedno jutro kod njega u kancelariju uđe administra-tivka iz odeljenja Opštih poslova Kom interne i predade mu odobrenje za brak. On potpisa kopiju da mu e rešenje uručeno i pročita ga. Bio je radostan i htede da o tome obavesti Elzu i da sa njom podeli radost, ali odustade, znajući da ona ne voli da razgovara o
privatnim stvarima na poslu. Posle radnog vremena Joža je sačeka u hotelu Luks u restoranu za ručavanje. Čim stiže, ona primeti na njegovom licu radost. Pomisli da je unapređen u neko više zvanje, ali je on preduhitri, govoreći: - Dobili smo... - razdragano će on i pruži joj papir. Josip i Elza uđoše u salu za venčanje. Ispod Lenji-nove i Staljinove fotografije sedeo je matičar, prelistavajući zakon o braku. S Josipom i Elzom nije bilo devera i deveruša, ni rođaka, samo dva svedoka kuma. Matičar piočita potvrdu od Kominteme broj 0-1-199/36. kojom se odobrava brak između Josipa Broza - Valtera i Elze Gerlag -‘Jahačice*. - Da li ima neke smetnje? - obrati se matičar oboma. Elza reče da nema, a Josip je ćutao Znao je, ako nešto slaže pred matičarem, da će mu se to kasnije osvetiti u političkoj karijeri. Očekujući da Josip potvrdno odgovori, Elza ga pogleda. Želela je da dozna, kakve se sve misli bore u njegovoj glavi, da li ga možda grize savest i peče, i čemu se toliko odupire, zašto okleva! On se i dalje kolebao. Ako prizna da je oženjen Pelagijom, da ima sina i da sa njom nije razveden, optu-žiće ga za bigamiju, a Elza, do koje mu je bilo izuzetno stalo, napustiće ga. Sve bi ga to kompromitovalo, pogotovo što tajanstveno radi na prijemu za člana Komiteta komunističke intemacionale, a plašio se Kominteme kao bolesti. - Druže Valter, zašto ćutite? - upita matičar. - Rekao sam "da" - šlaga. - Nema smetnji... Matičar Sedmog moskovskog reona zaključi brak između njih dvoje i dade im potvrdu. Na osnovu te potvrde dobili su stan u Zubovskom bulevaru. Imali su radio i mogli su da slušaju vesti i ruske pesme. Joža je bio nežan, pažljiv, savestan i pošten. Bio je to uzoran brak. Elza je s njim bila srećna. U Komintemi su radili zajedno. Elza je bila omiljena i od mnogih prijatelja dobila je za udadbu poklone. Voljela je brak i dom. Kao poverljiva osoba često je dobijala specijalne zadatke od Kominteme, odlazeći u Nemačku i Francusku. 1 Joža je molio da obavlja neke poslove u Parizu. Donosila mu je novac iz edne knjižare iz Pariza i neke lične stvari, kao čuveni parfem "MirakT. Za vreme njenih putovanja Joža se vraćao sebi, stalno se nalazio u ženskom društvu. Upoznao se s glumicom Vasilisom Kovešnikov. Ona je bila osrednja glumica ali izuzetno lepa i pričljiva. Joža joj je pridavao veliku pažnju. Govorio oj je kako je savršena i kako je najlepša u Moskvi. Kleo se da bez nje ne može da živi. Nudio joj je brak. Kad je Elza zatrudnela više nije išla na put. Ali primetila je da se Joža prema njoj menja. Uvek je nalazio izgovor za izlazak, a ponekad je nije ni pitao. U
stvari, on ju je zbunjivao brzim izlascima iz stana govoreći da će se odmah vratiti. Elza je prema njemu postala stroga. Nije mu dozvoljavala da se od nje odvaja. Išla je s njim u robnu kuću, razgledajući benkice i druge stvari koje su bile potrebne za bebu. Trudnoća joj je prijala i bila je sve lepša. Ali Josip kao da to nije primećivao. Smetala mu je stega. Pokušavao je na sve načine da se izvuče iz tog stanja. "Znači on je opet u svom elementu" - pomisli Elza. - "Znači, on je on!" Joža je zamrzeo kuću. Ljutio se što mu ne dozvoljava da izlazi... Elza je pokušavala da ga razveseli pričama o bebi, o porodičnim obavezama, o planovima, ali njegov nemir ništa nije moglo smiriti. - Tebi bi bio potreban ukrotitelj - reče mu jednom za vreme ručka. - Stegla si me kao u mengelama - protivio se on, razmišljajući kako da se oslobodi. Ona je sve više upoznavala njegov karakter. Uvidela je da je sebičan, samovoljan, egocentričan, ciničan, hazardan i nepredvidljiv. Te mrlje u njegovom životu, te latentne slabosti u karakteru i stalnu želju za vlašću, čak i u braku, niko nije mogao da izmeni i to je navodilo Elzu na razmišljanje šta sve da preduzme. On je bio prilagodljiv trenutno, kad bi osetio kakav interes, a posle e radio po svome. No Elza reši da se s njim bori. Bila je strpljiva taktički, praktično i energično. Posedovala je snažnu volju, ali njegova dekadentna duša bila je odveć zrela i pokvarena da bi je ona mogla ukrotiti. Pitala se u čudu kako oj je sve to promaklo dok su živeli u ljubavi i dok su se šetali po Moskvi. "Pokušaću" - pomisli, ne odustajući od svoje namere. Ali, Joža je bio u svemu nestalan, uz to neskroman. Sebičan. I kad su sedeli zajedno za ručkom on je za sebe grabio najlepšu parčad, a njoj što ostane. Uz to, uživao je u slatkom životu. Taj sladostrasni egoizam ispoljavao se u svim oblicima života, čak i u otimanju žena. Elza ga nije ispustila iz ruku. Kad god bi nešto zgre-šio, a to se događalo svaki dan, vikala bi na njega. Cak gaje i tukla. On se bunio, branio i bežao od kuće. Izgleda mu je to bežanje bilo dobrodošlo - išao je kod glumice. Od nje je odlazio na posao. Elza ga je na poslu primoravala da joj kaže gde je proveo noć. - Nisam smeo da dođem - izgovarao se. U suštini, plašio se nje. Više tako nije mogao da izdrži. Reši da joj se osveti. Tiho, nezapaženo. Da se ne bi dosetila šta joj se sprema, počeo je da izigrava dobrog, novog supruga. Išao je u kupovinu namirnica i ponovo je počeo da izlazi s njom u šetnju. Interesantno, za to vreme nije išao kod ljubavnice. Videći da je postao dobar suprug i Elza dobi volju za život. Više mu se posvećivala. Uvek se udešavala. Izgledala je čarobno. Sve lepša i lepša.
U Komintemi su se pitali zbog čega se toliko pro-lepšala. - Voli da pendreci i to je prolcpšava - dobacivali su u šali. - Više ne pendreči. Poružnjaće - odgovarali su drugi. Joža je ćutao. Pravio se da ne razume aluzije. U stvari, u duši je osećao čemer. Svu krivnju za te neukusne Sale svaljivao je na Elzu. Iako nije mogao da je više podnosi, ipak ju je trpeo. Čekao je svoj trenutak. "Dok se nekomc ne smrkne, drugome ne može da svane!" -držao se one narodne. Joža je u Parizu imao imenjaka, svog dobrog prijatelja, koji je radio za KVD. Poslao mu je bio pismo u vezi s Elzom. Obaveštajac je odmah shvatio Sta treba da uradi... U Moskvu je ubrzo stigla vest iz Pariza da se Elza, prilikom boravka u emačkoj i Francuskoj, sastajala sa zapadnim agentima. Joža je o tome izveštaju bio obavešten. Vršene su pripreme za njeno hapšenje. Kad su se u petak posle posla vraćali kući, Joža reče Elzi, da je uzeo karte za Boljšoj teatar. Ona nije verovala. Znala je da se teško dolazi do karata. - Kako si ih dobio? - upita ona. - Preko Kominterne. - Taman fino, subota je i ne radi se - obradova se ona. Posle ručka ona donese bocu vina i zajednički ispiše. Uveče pođoše u pozorište. Bilo je to 6. novembra 1936. Gledali su baletsku predstavu. U pauzi razgledali su u salonu fotografije i portrete poznatih umetnika. Za vreme razgledanja, priđoše im dva oficira NKVD. Pošto se predstaviše od Elze zatražiše isprave. Ona im pruži pas-port. - Građanko, vi ste uhapšeni, pođite s nama - na-rediše. Joža je energično protestovao. Govorio je da ona radi u Komintemi, daje u drugom stanju, da je ona veliki boljševik... Oni nisu hajali. Čim su je strpali u policijska kola, Joža se uputi ka glumici Vasilisi Kovešnikov.
Žana Koatije
Joža je stanovao u kući na trgu "Žan Doaze" u pri* zemlju. Naslonjen na prozor, posmatrao je Ajfelov toranj. Odjednom ču graju. Jedna devojčica stajala e na trgu držeći goluba i vikala je: - Mama, peristera... peristera... - Golub se otimao, ali ga je devojčica obema rukama stiskala. Imao se utisak kao da će ga zadaviti. Joža iskoči kroz prozor, viknu na nju i golub polete. Devojčica potrča kod mame, požali joj se na gospodinov postupak: - Iskočio je kroz prozor. Vrlo nekulturan, mama. Da bi smirila ćerku, mama kucnu na Jožin prozor. Joža se pojavi s knjigom u ruci.
- Izvinite, da li vam je moja kćerka učinila nešto nažao? Joža reče da ne razume francuski, da tek uči, ali govori nemački i ruski. - Ruski... - reče ona. - Pomalo. - Njoj se dopade gospodin i na ruskom postavi pitanje. - Aaa, to je vaša kćerka? Bila je stisla goluba. Ptica se otimala. Imao sam utisak... - Izvinite... izvinite - prekide ga ona. - Ja ću joj skrenuti pažnju. Izvinite. Joža je pozva na piće. Na njegovo insistiranje ona obeća da će doći drugom prilikom i naglasi da stanuje tu u komšiluku, pokaza kuću i dodade, da je s njegovom stanodavkom prijateljica. Videći da će da pođe, Joža joj se predstavi: - Joža Broz, inženjer. - Žana Koatije - reče ona. Nosila je crninu. - Mama, mama, zašto si se predstavila prostom gospodinu? ču glas svoje kćerke. Žana se postide tih reči; srećom, Joža ih nije razu-meo. Reče "dovidenja" i pođe kući. Devojčica je neprijateljski gledala u Jožu. - Peristera, dođi da se pomirimo - pozva je on, rukom. Ona se isplazi i otrča niz stepenice. Joža predveče izađe u grad. Uputi se u crkvu Svete Bogorodice. Priđe joj. Ogromna. Prema nebu ocrtavali su se sivi tornjevi, kameni blokovi džinovskih leđa. Večernje zvono odjeknu. Neko ispred crkve zapeva: "Zdravo, zdravo, zvezdo nebeska". "Čega ima tako strašnog u njoj!" - upita se Joža diveći se samo ljudskoj sposobnosti. A toliko je slušao o njoj - ’Notr-dam’! Svrati u hotel i večera. Kad se vrati, ispred kuće, u mraku, na dnu stepenica, ugleda Žanu. Nešto ga je vuklo njoj. - Dobro veče, gospođo Žana. Zadrhta od njegovog iznenadnog obraćanja. Nije odgovorila ni reč. - Bio sam do crkve. Ona sleže ramenima, u znak da nikako ne može da shvati i steže svoje punačke usne. Nešto je razmišljala, kao da je rešavala neki veliki problem. To je bio njen običaj u svim teškim situacijama. Joža dugo nije mogao da se navikne na te oštre i iznenadne manifestacije njenog karaktera. Ipak mu je bilo teško da shvati: zašto ne može odmah da se dopadne Žani i da se sprijatelji s njom? Neuspeh ga je vredao. S tugom pođe u sobu i leže. Kada se probudi i dotera, zainteresova se kod gazdarice ko je Žana Koatije?
- Udovica. Suprug joj je bio pomorski oficir. Nastradao je u moru, nedaleko od Marselja. Njegovo telo nije pronađeno. - A kad je nastradao? - upita Joža. - Danas je godina. - Blagi bože! - reče Joža i bi mu jasno zašto se Žana sinoć ponašala onako. Hteo je da joj se izvini, ali je ona već bila otputovala u Marselj. - Zato ona nosi crninu! - dodade Joža. Radovao se što je udovica. Posle dva dana ona prođe preko trga "Žan Doze". Joža otvori prozor i pozva je: - Gospodo Žana, oprostite... Ona zastade. - Oprostite za ono preksinoć. Nisam znao. Možemo li popiti čaj. - Sutra - odgovori ona i produži. Joži je samoća smetala. Postala mu je teža od preda-šnje, bio je opet tužan, zamišljen i opet mu neizvesnost oko Žane obuze srce. Čaj je bio zakazan za sutra posle podne. Joža se udešavao. Lice je umio toplom kamilicom a posle stavi pomadu i parfem. Bio je u dilemi koje odelo da obuče. Odluči se za teget. Dođe Žaaa. Bila je, kao i pri prvom susretu, u crnini. Samo što beše lice osvežila. Joža joj poljubi ruku a kad sedoše ponudi joj cigaretu. Reče kako želi da što pre ovlada francuskim i kako je kupio dosta knjiga. Gazdarica prinese čaj i izvini se što ih mora napustiti. Njih dvoje ostadoše sami. Žana nije govorila o sebi i nesreći koja ju je zadesila. Govorila je o pronalasku štampe. I reče da je knjiga mnogo doprinela duhovnoj revoluciji čovečanstva i navede dosta primera. Govorila je na ruskom, tiho, smireno. Povlađujući joj, Joža reče da se slaže s njom. Istini za volju, zbunila ga je i, promislivši malo, dodade: - Zbog načitanosti i Lenjin je izveo revoluciju. Ona ne odgovori ništa. Videlo se da je htela da razgovara s njim o nečem, da razjasni sebi nešto što nikako ne razume, a što se ticalo njega, ali odustade. On je pozva da sutra idu na ručak. Ona ga zamoli da je izvini jer je u dubokoj žalosti. Uz to, prošla je tek godina dana od tragedije njenog supruga. Joža reče da on tim pozivom ne remeti običaje, već da mu je stalo do nje i dodade: - Druženje će vam pomoći da potisnete za tren tugu. - Ne, ne... ne želim da zaboravim. Čak zaslužuje da mu se pridružim. Zajedno bi nam bilo lakše... Kad bih samo znala gde je... - Vi se prema smrti niste postavili pravilno. Smrt treba smesta zaboraviti. - Kad sunce zahodi treba misliti na zoru. To znam, ali ne ide. - Genijalno! - uskliknu on. - Vidite ovu crninu... Trebalo je da je juče skinem. Verujete, iako mi stoji
ružno, ona mi je uteha. - Tužno! Crnina vam ističe... Ja nikada nisam video prijatnijeg lica od vašeg. Vaše su ruke savršene. Stas, vrat... Gospod vas je obilato obdario i lepotom i šarmom i mudrošću. Ja sam srećan što ste tu... - Preterujete... Pogrešno... ne računajte na mene -reče ustajući. Joža je zabezeknuto pogleda. Ona pode. - Pozledili ste mi srce - reče joj on prateći je do vrata. Joža je znao kad Žana ustaje, kad ide na pijacu, kuda prolazi, gde navraća. Do zelene pijace nalazila se čajdži-nica. U njoj su se spremali dobri čajevi. Žana e najviše volela čaj od banana. Svako jutro je navraćala. Jedno jutro zateče Jožu u njoj. Pozdravi ga i htede da sedne za drugi sto. On se prijatno iznenadi i ponudi oj da sedne za njegov sto. Ja ponekad navratim ovamo na kolače. A gde ste vi? Nisam vas video već dva dana - reče Joža gledajući u nju. Primeli da je malo omršaveh i rumenilo nije bilo tako živo na njenom licu. - Kćerka mi je prehlađena, pa i ne izlazim. Samo do pijace - odgovori ona i naruči čaj. Mislila je da zaboravi na Jožu. Izbegavala je da ide preko trga pored njegovog prozora. Gotovo nije shvatala što se to sa njom događa. Sve se u njoj bilo uzbunilo od nekog novog osećanja. Patila je zbog tog novog osećanja. Ukratko, bila se zaljubila u Jožu. Jeste, bila je to ljubav. Ali se borila protiv te ljubavi. Ma koliko se borila ona ju je obasjavala i potkrepljivah. On ju je stalno pratio. - A kad naučim francuski pričaću vam o 'Rvatskoj i zagorske viceve i anegdote - otpoče on zastavši ispred nje na trgu "Žan Doaze". - Vidim, imate volju. - Bez učitelja se ne može. Moraću... Pa, bogamu, zašto me vi ne biste malo poučavali. Voleo bih da govorim književno kao vi. - Za časove treba imati strpljenja. - Uz katu, lakše se uči. Ja sam jednostavan i imaćete strpljenja. - U redu - saglasi se ona odlazeći. Čim uđe u stan, pala je na divan i pokrila lice rukama. Krivila je sebe što je pristala da ga poučava. Resi da mu otkaže. Tako predveče pođe do njegovog prozora ali kad ga vide, zastade. Stajala je zbunjena i nije znala šta da radi. - Kad ćemo početi? - upita on naslanjajući se na prozor. - Kad počnemo, podsmevaćete mi se. - Ne, neću, neću - reče Joža, shvatajući da je vrlo osetljiva. - Sutra u deset - reče ona i vrati se kući. Brojala je minute. S nestrpljenjem ga je očekivala.
Sutradan u deset Joža pođe kod Žane. Ponese joj cveće, bocu pića i čokoladu za kćerku. Odmotavajući bocu, Žana zažali što se trošio a za cveće mu se naročito zahvali. Joža reče da su takvi običaji u njegovom kraju. Žana je bila sama. Kćerka Danijela, koju je Joža zvao "Peristera", što znači golub, bila je u školi. Žana je bih uzbuđena. Ponekad bi pitala nešto sasvim naivno. Drugi put bi joj se u odgovorima ogledala tiha ošto-umnost. Kad je ispitah njegovo znanje francuskog i našla da čita shbo, odmah je krenuh od početka. Čas je trajao jedan sat. Naučila ga je ćelu francusku azbuku. - Biće teško ali kakav pedagog, takav i đak - reče on i prsnu u smeh. Pili su katu. Dođe Danijela. Nije više bih ljuta na Jožu. Pozdravi ga. Pričah je mami kako je jedan dečak pljunuo u reku i osudi taj ružan postupak. Mama je pažljivo slušah. Opomenu je da opere ruke i ide u svoju sobu. Danijela posluša. - Taj dečak, to je njena tajna - poveri se Žana Joži. - Simpatično - dodade Joža. Bilo mu je drago što mu se poverila. Reče kako ga je oraspoložila. - Eto - otpoče on na ruskom - činite me srećnim, a da bih bio presre-ćan... moram vas videti svaki dan. Bih je ponosita i častoljubiva do krajnosti. - Verujte da umem iz svega srca da cenim vaše oseća-nje. Razumem vas i bez objašnjenja. - Zastala je zbunjena. On je uze za ruku i stegnu joj prste. Najednom je privuče sebi. Bio je zanet, nije znao granice. - Zar vas nije stid - prekori ga grubo kad joj zavuče ruku u nedra. - Pa mora doći do toga - reče Joža razneženo. Sedela je ozbiljno uzbuđena. Obrazi su joj se rume-neli kao odsjaj plamena. Dogodi se da pogleda u njega -sva joj krv jumu u glavu. - Idite - reče mu. Joža ustade. - Žana - prošaputa izlazeći. Ona se noću budila, ustajala, na prstima ulazila kod Danijele. Naslonjena na prozor, čitave sate gledala je ka Jožinoj sobi. Htela je da ga pozove - da joj ljubi ruke, ramena, kosu, nožicu... U njoj se sakrivala neka neobična kriza. Joža je ćelu noć provodio u kockamic na ruletu. Bila je to lepa kockarnica koju je držala Ruskinja Matvejeva. Dolazili su samo bogati ljudi, naročito trgovci. Ali nije zaboravljao na svoju "profesoricu". Žana je časove sa njim držala ujutro. Ćelo učenje sastojalo se u ponavljanju gramatike i čitanju Lafontena. Nije mnogo učio jer je jedva pristajao da odsedi sat dnevno uz knjigu. Bio je retko duhovit. Sve je shvatao živo i brzo. Sa Žanom mu je bilo lepo - sve lepše. Više se nije opirala. Kad bi joj prišao,
otpustila bi ruke - potpuno se predajući... Kad ga jc pitala kud ide, rekao bi joj da ide na posao. U stvari, išao je u kockarnicu. Joža je mrzeo mrtvu igru. Nikad nije stavljao sitan novac. Igrao je hladnokrvo i pouzdano. Služila ga je sreća. Često je dobijao i po nekoliko hiljada franaka. Osećao je veliku nasladu pri dobitku. Tu se upoznao sa Turkinjom Mahri, koju su pratila dva Turčina u nacionalnoj nošnji. Njena pojava u kockarnici unosila jc nemir. U igri je bila originalna. Joža je proučavao njen sistem. To veče, kad je trebalo da se nađe sa Žanom, odluči da svu dobit na ruletu podeli na pet delova i da ih metne pet puta redom na devetku. *Ako dobijem, to je moja sreća, ako izgubim - pro-meniću zlatnike” pomisli. Stojeći uz rulet stiskao je zube. Već kod drugog uloga, glasno se objavi "devetka” a zatim još tri puta redom. U njemu sve poče da se okreće i da igra. Opšte zaprepašćenje. I Joža je bio zbunjen. Priđe mu Mahri i čestita. Poljubi ga. Joža ogromnu dobit stavi u tašnu. Na izlasku opipa pištolj i pođe u hotel da sačeka Žanu. Još nije stigla. Joža sede za sto, stavi tašnu pored sebe i naruči viski. Stalno se pipao za pištolj, pogledavajući u tašnu... Na ulazu u salu pojavi se Žana u beloj haljini. Joža joj priđe brzim korakom. Uze je za ruku i dovede do stola. Zbunjen što je skinula crninu i zbog nove lepo-te, on joj ne pridrža stolicu. Ali, ona se snađe. Sede. Joža se seti "prekršaja". Izvini se i dodade: - Zbunila me je vaša lepota. Žana, nema lepše žene u Parizu od vas. - Ima... jedna Turkinja - odgovori ona. Joža posumnja da prigovara zbog Mahre, a s kojom se viđa u kockarnici. ’Da li me videla s njom’ - pitao se on. - Turkinja! A šta radi? - Trgovac svilom... Najlepša i najatraktivnija devojka. - Nema lepše od vas - ponovi Joža i upita šta će da popije. - Isto... - reće gledajući u njegovu čašu. - Više nije bila tužna. Sva je treperila od sreće. Posle večere pođoše u njegovu sobu. Žana se izvini što ne mogu kod nje zbog kćerke. Dok se ona svlačila Joža se uzbudi. - Ja lako zatrudnim - skrenu mu pažnju ona, jedva čekajući da on legne u postelju pored nje. Njene najtana-nije i najslađe želje nadođoše, na bujaše. A on u je grlio čežnjivo i strasno. Žana se trudila da zaustavi svoje drhtanje. Od silnog uzbuđenja sve se oko nje okretalo, i sama kuća, i sve je zanosnije osećala njegovo telo, veru-jući da će da poludi...
Obrazi su joj bili vlažni, usne nabubrele, kosa rasuta u neredu. Ljubio je kao lud, lice, oči, usne, vrat, ruke. A ona je jecala kao u histeriji. Srce joj je lupalo tako jako, da se čuo svaki otkucaj. On je poljubi još jednom tiho, nečujno, čvrsto, i ponovo je svali u postelju. - Tako, tako, tako - ponavljala je tresući se. - Hoću, celoga, tako... Više te ne dam nikome, ah, bože, hajdemo kod mene, pređi za stalno, ti si moj anđeo, ja te već tako odavno, tako odavno volim? Znaš otkad? Otkako sam ti prišla one noći zbog kćerke. Kad prestadoše, ležali su jedno uz drugo. - Čuj, šta si ti mislila o meni? - upita je on. - Mnogo sam mislila, i dan i noć sam mislila - reće ona ljubeći mu ruke. Zatim odjednom diže svoje vrelo čelo i poče da ga posmatra. Suze, kao biseri drhtale su joj na trepavicama. - Šta to ima u tebi kad sam te tako zavolela? -1 opet poče da ga ljubi bez kraja. Ustadoše. - Pređi kod mene! Baš me briga... nek misle šta hoće. - Uvek ću te voleti i ljubiti, usne će mi nateći od poljubaca - reče Joža. Žana mu izloži sve svoje planove o budućnosti. - A zatim ćemo podjednako jedno drugom da zapo-vedamo, a ako neko ne posluša, mi ćemo se isprva posvađati, onako reda radi, a zatim ćemo se nekako što pre pomiriti. - Nasmejala se i pocrvenela do suza. Ćaskali su još malo. Kad je otišla, Joža ude u kupatilo. Prosto nije verovao da ga je toliko zavolela. Kad se preselio kod Žane, Joža se osećao beskrajno srećan. Celoga dana bili su zajedno. Bojali su se da ih neko ne zatekne kad se ljube i telesno uživaju. A prvih dana ljubili su se po sto puta. Bojali su se da ne umru od oduševljenja, gušili su se od sreće. Jedino je Joži smetala Danijela. Stalno je dolazila kod njih u sobu izmišljajući razloge. Joži je išla na nerve, ali nije reagovao. Pošto je na ruletu bio dobio velike pare izrazi želju da kupi kola. Žana je više volela da kupe jahtu, kako bi krstarili morima... Joža je znao da je ona vezana za more, pa joj, uz osmeh, reče: - Neću da te podseća na supruga. Oči joj sevnuše od ljutnje. - Nemoj da mi rastržeš srce. Kupiše kola. Vozili su se po Parizu, išli kod njenih prijatelja pomoraca, koji su bili veoma bogati. Danijelu su ostavljali samu doma.
Na jednom od tih prijema bila je i Turkinja Mahra. - To je ta Turkinja - skrenu mu pažnju Žana. Joža se pravio da je ne poznaje. - Nije nešto naročito - odgovori on. Te noći ostali su do kasno. Kad su se vratili kući zatekoše Danijelu budnu. Bila je nervozna i ljuta. Čim ih spazi, poče da plače. Joža se nervozno kretao po kući. Danijela se požalila majci kao se oseća zapostavljenom i zahtevala je da više ne izlazi bez nje. Žana obeća, da će je izvoditi. Joža planu. - Ti treba da učiš. - Vi ste zli - reče ona. Mama je izudara. Joža pobesni. Joža i Danijela nisu se trpeli. On se nije ni trudio da s njom uspostavi bolji odnos. Izbegavao je s njom bilo kakav razgovor. Ona ga je sve više mrzela. To je Žani padalo teško. Stalno je bila u duševnoj napetosti. Devojčica je lupala glavu zašto Joža oseća odvratnost prema njoj. Tuga joj je kidala dušu, a osećanje pravičnosti i srdžbe počelo je da se diže u njenom uvre-denom srcu. U njoj se odjednom rodio neki ponos i kad je bila sa Jožom, gledala gaje nadmeno, ozbiljno, sasvim drugačije nego pre. Majka je pokušavala da ih zbliži. Joža nije hteo; govorio je da je devojčica tvrdoglava, ljubomorna i nevaspitana. Odlazeći od kuće nije se vraćao po nekoliko dana. Žana se zgranjavala. ajpre je mislila da je to zbog Danijele. A kasnije shvati da se događa nešto čudno. "Kad rodim sve će se promeniti’ - pomisli. Razgovarala je sa kćerkom. Molila je da promeni odnos prema Joži. - Sećaš li se, mama, šta sam ti rekla, kad je trebalo da pređe kod nas... - Sećam... se - odgovori ona. - On sve čini da bi između nas dvoje odnosi bili nepodnošljiviji - teče devojčica i zaplaka. Žanu je sve ovo mučilo. Zamoli Jožu za razgovor. On odmah pristade. Bila je tiha, govorila je šapatom, da Danijela ne bi čula. Žana mu reče da se devojčica potresa i da se ona plaši da nešto ne napravi. aglasi da dalji odnos zavisi od njega. - Nisam kriv za to - reče Joža hladno. Izmorena tugom, reče da joj je više stalo do kćerke... - Ti možeš da biraš, a ja, ja ne mogu - ljutnu se on. - Osećam da će se nešto dogoditi mojoj kćerki -otpoče ona. - Koješta. Ona je ljubomorna i ponaša se tako da te zaplaši - prekide je.
Žana nije više želela da živi s njim. Bojala ga se. - Molim te uzmi svoje stvari i... - Jesi li ti poludela! - usprotivi se on i udari je po licu. Očima zagušenim od suza ona izađe iz sobe i potrča ka ulici. Joža je viknuo iz sve snage, moleći je da se vrati. Pojurio je da je stigne. Zaduvao se, a ona je trčala sve brže. Već ju je gubio iz vida. Na putu nade njenu maramu, koju je u bežanju izgubila. Podiže je i potrča ponovo. Gubio je dah, a noge su mu klecale. Osećao je da se u njemu zbiva nešto strašno. Više nije mogao da je prati. Svrati u hotel. Sede i opusti se. Naruči piće. Mrtva tišina. Razmišljao je. Shvati svoj haos. On mu je stvarao večito neprijateljstvo, a on bez tog neprijateljstva nije mogao. Izvadi novac iz džepa, baci ga u porcelanski tanjir pod čašu i pode kući. Žana se nije vratila. On joj napisa pismo, ostavi ga na njenom jastuku, uze kofer, stavi ga u kola i nekud ode. Prvi put da nije znao kud će...
Zuhra Reuf – Anadolka
Posle rastanka sa Žanom, Joža odluči da se veže za Zuhru Reuf - Anadolku. Oni su se poznavali ali ne tako da bi se moglo reći da će biti njegova. Za susret s njom morao je da izvrši velike pripreme, kako ne bi izneverio priče koje su kružile o njemu u Parizu: da ima ogromno bogatstvo, i da je akcionar jednog rudnika zlata u Jugoslaviji. Te priče bile su puštene Upravo zbog Anadolke. Joža se preporuči svom prijatelju Joži Kopiniču, diplomati, da mu pronađe vilu ili zamak radi privremenog stanovanja. Priznade da mu je zamak potreban zbog Anadolke, kako bi utisak bio verodostojan. Kopinič je bio imućan. Imao je širok krug prijatelja. Voleo je svog imenjaka i zemljaka i želeo je da mu pomogne. Iznajmio mu je od jednog španskog markiza dvorac koji se nalazio na periferiji. Već sutradan Joža se useli u njega. Kopinič mu je dao 50.000 franaka a Joža e dobio dosta novaca na ruletu. Živeo je raskošno. Ponekad bi se setio Žaninog postupka i načina na koji ga je napustila. Prvi put mu se dogodilo da ga devojka otera od sebe. To mu je teško palo. On je bio čovek utvrđenih načela, akih predrasuda i redovnih navika. Netrpeljiv prema svakom razmimoila-ženju s njegovim mišljenjem, ma u kom obimu, jer je živeo u dubokom uverenju da su njegova mišljenja uvek tačna i da svako ko se s njima ne slaže mora biti ili najbednija neznalica ili slepi tvrdoglavac. Za Žanu pomisli da je tvrdoglava. - Đavo neka je nosi, platiće mi! - reče. Anadolka mu je sad bila najvažnija. Znao je o njoj dosta, ali u ljubavi nije bila pouzdana. Preko noći je menjala ljubavnike. Pravila je takve prevrate da su se zbog nje tukli. Uvek je imala, ili mogla imati, mnoge udvarače iz svog staleža, ali ih je sve prezrivo odbijala ili odbacivala, jer je retko koji mogao ugoditi njenom istančanom turskom ukusu. Postojao je jedan otmen gospodin, koji ju je odne-davno privlačio i otvoreno oj posvećivao izuzetnu pažnju, a prema čijem je srcu, imenu i bogatstvu, gajila ozbiljne namere. Bio je to gospodin Joža Broz - inženjer, bogataš iz Hrvatske koji je doselio u Pariz. A posebno se pričalo i naglašavalo kako hoće da proširi svoje akcije i na neke druge rudnike zlata. Zvali su ga "Zlatni knez". Jednog popodneva, Joža pozva Anadolku telefonom. Ponudi joj da se nadu. Ona se saglasi. - Ja ću doći po vas kolima. Bićete moj gost - završi Joža. Anadolka je imala veletrgovinu svile u Parizu. Zvali su je "Čudna
Anadolka". Smatrana je za lepoticu. Uvek su je pratila dva Turčina u nacionalnoj nošnji s turbanima. Bula je razvila prodaju svile širom sveta. Trgovala je i sa Rusima. Nije prikrivala naklonost prema boljševizmu. Ona je to objašnjavla tradicionalnim druženjem između Lenjina i Atarurka. Zaista su bili veliki prijatelji. Stanovala je u vili na oko dva kilometra od Pariza. Tu vilu zvali su "Anadolka". Sagrađena od tamnosivog kamena bila je živopisna. Ispred vile nalazio se vrt, opasan kamenim zidom, s gvozdenom kapijom. Joža nije znao gde ona stanuje, ali ju je vrlo brzo našao. Dovezao ga je njegov lični šofer, Italijan Meli. Joža pritisnu kapijsko zvonce. Malo zatim začu slabo šuštanje. Pojavi se Anadolka u pratnji dva Turčina. - Dobro veče, gospodine Joža, jeste li me teško pronašli? - otpoče ona. Joža se rukova s njom. Otvori joj vrata da uđe, a šoferu naredi da pređe pozadi jer će on da vozi. Pratioci ostadoše napolju. Čim primetiše da će kola da krenu, otvoriše vrata s Anadolkine strane i rekoše nešto na turskom. Imali su ljutit izraz. - Budite bez brige, oni vam večeras neće trebati -smiri je Joža, pretpostavljajući šta su joj rekli. - Oni znaju svoj posao - flegmatično će ona. Joža ih propusti da udu. Bio je ljut na njih. Odveze ih u "svoj zamak". Pratioce smesti u predsoblje, a šoferu dade znak da ide. Anadolku uvede u veliki salon. Joža je ulagao izvestan napor da bi joj bilo prijatnije. Pričao joj je o zamku, da ga je kupio od jednog španskog markiza, ali da nije baš oduševljen, jer ne zadovoljava sve njegove potrebe. - Nemam gde da držim konje - reče, i dodade da je veliki ljubitelj konja. Bio je to gotovo prvi lat tete a tete.*(pogled oči u oči) Anadolka nikada nije bila raspoloženija. Služavka je servirah večeru. Kad ih pozva, Joža uze Anadolku za prste leve ruke i odvede je u trpezariju. Bio je tako spontan, bez i najmanje usiljenosti i činio je sve da zadrži prirodan izraz. Večera je bila prilagođena turskoj kuhinji, sa dosta slatkiša a najviše baklava. Posle večere vratiše se u salon. Anadolka mu je pričala o poslovima. aročito je isticala poslovne veze sa SSSR-om. Videlo se, bila je zadovoljna. Glas joj je bio blag a njeno držanje češće je ličilo na držanje lepog, vragolastog mačeta, koje je čas drsko i čapkunasto, čas bojažljivo i stidljivo, prema svojoj ćudi. Već je bilo prošlo pola noći. Služavka je ulazila nudeći ih pićem i kafom. Anadolka reče da je vreme za spavanje i Joža je s njenim pratiocima, odveze
kući. Pri rastanku nežno stegnu njenu malu ruku a ona ga nagradi jednom od svojih najčarobnijih osmeha i najzanosnijih pogleda. Vratio se kući prezadovoljan, sa srcem punim ljubavi prema Anadolki. Da bi što više fascinirao Anadolku i da bi je vezao za njega svim svojim bićem, Joža se usavršavao za pri-dobijanje. Upisao se u Institut za ceremonijal majstore. Dobro je primio uglađenost, postigao znatnu otmenost u ponašanju i naučio francuski veoma solidno. Za pohvalu je kako se starao o sopstvenom telesnom zdravlju - uvek je ustajao vrlo rano, redovno se šetao pre doručka, strogo vodio računa da mu odeća bude udobna, elegantna i topla, pio presna jaja, i uopšte do krajnosti se brinuo o onome što jede i pije. Prezirao je čaj i slične splačine a isticao se kao pobornik jakih pića. Volio je suva rebra, slaninu, jaja, šunku, govedinu i kavijar. A i druga teška mesa. U Parizu niko nije znao čime se bavi. Pored priča o njegovom bogatstvu govorilo se i da je agent, ali se nije znalo za koju zemlju radi. Odlazio je u Španiju, Tursku, SSSR, ali se brzo vraćao. Anadolki je donosio poklone. Birane, skupocene poklone. S njom se viđao sve češće, išli su zajedno i na rulet. Blistao je mnoštvom svežih novosti, pričao joj jezgrovite šale i anegdote i sve više je zadivljavao. jegove male mangupske majstorije bile su odveć prevejane i nedokučive da se zapaze, ali je ona naslućivala izvesnu uglađenu glumu. To joj nije smetalo. Anadolka je pozvala Jožu kući na večeru. Pre večere pričao joj je o nameri da proširi svoje akcije i van Jugoslavije. Ona ga podrža, reče da je to mudro i obeća da će o tome razgovarati sa svojim ocem, koji se dobro razume u ulaganje kapitala. Za sebe reče da će da otputuje u London. Bila je neopisivo čarobna, koketna, bez usilje-nosti, i očigledno željela je da privuče njegovu pažnju. Posle večere povukoše se u njenu sobu. Kad god se nalazio u njenoj blizini ushićivao se. To ushićenje povećavalo se kad bi ugledo njeno lepo telo. Kad su legli šaputao joj je na uvo, stiskao ruke, ljubio. Na njenom užarenom licu i uzburkanim grudima jasno se isticala čudna neutoljiva žudnja za spojem. Njeno njihanje bokovima i klizanje rukama po njegovim leđima, izazvali su u njemu pohotu. Grizao joj je usne i uvo. On ustade a ona ostade ležeći. Stalno je ponavljala: - Bilo mi je lepo, nikad mi nije bilo lepše... Joža nasu viski u čašu. Pijuckajući govorio joj je da je ona prepredena mala nevaljalica i da je naivno upao u njenu zamku. - Ako se oženim tobom, biće to najlepši, najskladniji i najčedniji brak - poče on, želeći da Čuje njeno mišljenje.
Ona to nije shvatila za ozbiljno pa mu je u šali govorila kako joj je on prvi dečko i kako joj je uzeo nevinost. On se slatko smejao. Ispijajući viski uživao je u moći što je ima nad vodećom lepoticom. Plašio se da ga ne otkrije u njegovim prevaranta pa mu se žurilo da je što pre oženi. - Bojim se orla zlatnog perja - reče mu jednom, kad su se vraćali iz šetnje. - Ja sam obični orao, orliće moja - uzvrati on prateći je do kapije. Ona ga pozva da o njegovoj ponudi ozbiljno po-pričaju. Ušli su u salon i seli. Služavka ih posluži čajem. Dugo su ćeretali. - Ti smatraš da treba da se oženiš sa mnom? - upita ona. - To mi je namera. - Ako se moj otac ne bude opirao, ja pristajem. Joža oseti izvesno malo zadovoljstvo ali i strepnju. Nije očekivao da će ona da pita oca. Anadolka nastavi da govori o braku. Pokazala je takvu rečitost i dubinu misli i osećanja iznoseći stav koji se poklapao s njegovim. Na njegov zahtev dade mu prsten s njenim inicijalima. - Ne valja se zahvaljivati - reče on. Bilo je krajnje vreme da se raziđu i htela je da mu poželi laku noć, ali Joži se oš nije išlo. Kao da mu je padalo teško da je ostavi samu u njenom domu. Videlo se da joj se spava. Poslednju rečenicu on izgovori poluglasno, više za sebe: - Laku noć, najdraža. Anadolka je otputovala u London. Zadržala se tri dana. Nije bila zadovoljna obavljenim poslom, ali to nije shvatila kao neuspeh. Joža se u međuvremenu upoznao sa Italijankom Angelinom iz Perude, koja je u Parizu ostala samo tri dana. Ona je s Jožom provela u dvorcu dve noći. Bilo im je božanstveno. Dala mu je adresu i pozvala ga je da dođe u njen grad, koji je veoma lep. Joža obeća, ali kad vide na vizitkarti da je profesor fizike, pomisli, kako će ga siromašno dočekati i ohladi se. Anadolka mu se javila telefonom iz Londona i zamolila ga da je s pratiocima sačeka na aerodromu. Čim je avion sleteo, Joža je primeti kako silazi niz stepenice. Pođe joj u susret. Zagrliše se. Ona ga upita gde su joj pratioci, a njega to naljuti, smatrajući da joj ne treba niko kad je on tu. Odvezli su se u hotel "Hilton'. Pre večere prošetaše kroz park. Pričala mu je utiske iz Londona i videlo se da nije bila oduševljena. Reče mu da je iz Londona zvala oca u Istambul i da je s njim razgovarala o udadbi. - Nije saglasan? - upita on. - Rekao mi je da moje oči ne budu slepe za sve spoljne privlačnosti a uši i glava za sve Čari laskanja. Rekao mi je: najpre prouči, onda potvrdi, onda
odluči. - Pa šta si odlučila? - Moj sud o tebi, srećom, naišao je na njegovo odobravanje. Čvrsto je stegnu, zarli, odmače, primače, tako da se ona uplaši. - Ja sam se oslonio na sopstveno oko i glavu. Od majke neću tražiti blagoslov - odgovori i povede je na večeru. Te noći dosta su pili. Joža nije mogao da vozi. Ana-dolka zamoli kelnera da oj naruči taksi. Čim stiže, oni se odvezoše u njegov dvorac. Joža je gunđao i psovao. Kad uđe u kuću,poče da povraća. Ona nije ispoljavala razočaranje oštrim zamerkama, ogorčenom zajedljivošću, durenjem ili mrzovoljnim ćutanjem. Smatrala je da ima pravo da se opije bar kad se verio. Služavka ga odvede na spavanje, a njoj pokaza drugu sobu. Ujutro Joža potraži Anadolku i pređe kod nje. Ona se rasani i pogleda ga. Na njegovom licu primeti kajanje. Pokazivao ga je tihom setom, blagom samoprekomom tugom, od koje ga je bolela duša. Kad ona ustade pođoše na doručak. Razgovarali su o teologiji i filozofiji. Posle doručka Joža je odvede u salon gde je bilo mnogo slika. Jedna je bila upadljivo lepa. Kao čarolijom prenesena na platno, nerotkinja koja drži mače u naručju. Ona je plašljivo posmatrala tu sliku. Godilo joj je što je mogla da izrazi iskreno divljenje. Ali, dok je ona netremice gledala sliku, Joža je razmišljao kako posle venča-nja da pređe u njenu vilu. Venčanje je zakazano u Parizu. Pored njenog oca, bili su pozvali i dvadesetak svatova. S Jožine strane bili su prisutni Cesarec, Kidrič i Kopinič. Joži se najviše dopao Anadolkin otac Ishar. Njih dvojica odmah su se zbližili. Venčanje je bilo uzbudljivo i dirljivo. Posle su otišli u hotel "Hilton" na ručak. Joža je sedeo do Ishara, svog tasta. Puno su razgovarali. Tast je pozvao Jožu da dode u Istanbul. - Bio sam poslovno - objasni Joža. - Lep i bogat grad. Doći ćemo posle svadbe. ishar mu je pričao o svemu, o turskim bračnim običajima i reče mu da ima harem. Joža se interesovao ko ima pravo na harem. Zaključi da Ishar ima savremene poglede na život. U politici je bio umeren, više levo orijentisan. Joža mu je bio interesantan. Postavljao mu je provokativna pitanja. Joža se nije zbunjivao, ali osetio je da je Turčin oštrouman i lukav. Joža je platio svadbene troškove. Račun je bio veliki. Posle svadbe Ishar otputova a njih dvoje ostadoše u Parizu. Joža je okolišajući nagovarao Anadolku da predu kod nje. Njoj se dopadao njegov dvorac ali mu predloži da tako ostane dok se ne vrate s bračnog putovanja. On se složi, a u stvari zbog te neizvesnosti obuze ga neko neraspoloženje. Međutim,
verovao je u sebe i nadao se da će se izvući posredstvom svog dobrog anđela, koji ga je uvek pratio. U Instanbul su otputovali sredinom jula. Vreme je bilo zaista lepo. Joža se brzo uklopio u turske običaje. Dopadao mu se njihov način života. Pogotovo mu se dopalo što mu tast ima harem. Sa ženom obiđe Ankaru, Izmir, Eehurum. Kad su se vratili, Joža je uživao u bogatstvu, ljubavi i slobodi. Bio je znatiželjan makar da virne u harem. Kruti običaji nisu to dozvoljavali. Ali Joža je kod lshara tiho potkopavao te običaje. On je podsećao na svoju želju, na njemu svojstven način. Lukavi Turčin se bojao da mu Joža ne uskoči u harem. Zato je izdao nalog čuvaru harema da bude budan. Joža nije mislio samo na harem. Njega su pritiskale i druge brige. ašao je ženu zgodnu i dovoljno bogatu i sa dovoljno nežnosti i dobrote da mu kuću učini snošljivom. Razmišljao je kako to da sačuva pre provale stvarnosti. Jedno jutro za doručkom Anadolka otpoče razgovor s ocem oko Jožinog ulaganja kapitla. Ishar je već bio upoznat s tim. Upita Jožu s koliko novca raspolaže. Kad ču odgovor predloži mu da postane član akcionarskog društva rudnika zlata koji se nalazi ispred planine Toros. Predloži mu da učestvuje sa pet odsto. - A zašto samo toliko? - upita Joža; učinilo mu se da je to malo. - Toliko imaš novaca - odgovori Ishar, i objasni kolika je vrednost akcija. Jedan moj prijatelj ustupa svoj deo akcija - dodade. - Ja bih prodao i dvorac - iskoristi Joža priliku i pogleda Anadolku. - U tom slučaju ja pristajem da živimo u mojoj vili - podrža ga ona. Dogovoriše se kad se proda dvorac da Joža dođe u Istanbul na sklapanje ugovora. Joža je bio srećan što se na taj način izvukao jer je trebalo da dvorac vrati vlasniku čim stigne u Pariz. Od tog jutra živnu i u njemu se sve probudi. Navaljivao je na Ishara da mu pokaže njegovo najveće bogatstvo - harem. Na reč "bogatstvo" Ishar se nasmeja ali ne reče ništa. Jedno popodne Ishar mu priđe i upita ga zašto ga toliko interesuje harem. - Obična radoznalost - odgovori on. Ishar omekša. Odobri. Joža obuče mundir, stavi fes s kićankom i omota pojas. Ishar je išao napred. On ga je pratio. Sve je bilo spremno za posetu. Svaka se nadala da će baš ona te noći biti na redu... Čuvar harema tiho je otvorio vrata. U svakoj sobi isti nameštaj: mnogo šarenila, obavezni dušeci, sa svilenim prekrivačima. Unaokolo jastuci. Čim bi se vrata otovorila Joža bi ugledao devojku kako kleči na dušeku s rukama na grudima. Smemo je gledala preda se. Joža je stajao iza Ishara. Posmatrao ih je preko njegovih ramena. Obidoše
ukupno devet. Bile su upadljivo blede ali lepe. Joža je mislio da ih ima još. - Mašala - reče Joža kad završiše vizitu. Tu reč bio je upamtio i ona se u njihovoj porodici izgovarala kad je nešto lepo, napredno i zdravo. Joža je hteo da pita Ishara zna li redosled, da li se s nekom češće a s nekom rede viđa, koliko može na obnoć ali je Ishar isključivao mogućnost takvog razgovora. A Joža! Samo je uzdahnuo i zažalio... U Turskoj su ostali blizu mesec dana. Ishar je iskreno zavoleo Jožu. Reče kćerki da je srećan što je izabrala valjanog čoveka. Pri povratku u Pariz Joža se preseli kod žene. To mu je omogućilo da vrati dvorac španskom markizu. Bio je zahvalan i njemu i Kopiniču, što su mu pomogli u stvaranju spoljnjeg utiska koji je urodio ženidbom. Anadolki je kazao da je dvorac prodao i da je dobio ogroman novac, ali je izbegao da to dokumentuje. lako nije više imao novaca, predloži da idu na Nijagarine vodopade a posle u Ženevu, da nastave s medenim mesecom. Ona to odbi, i podseti ga na obavezu prema rudniku zlata. On je računao da će ona na to zaboraviti, ali je Anadolka bila dosledna. Joža se našao u čudu. Opet se za pomoć obrati Kopiniču i ispriča mu sve o čemu se radi. - Uveo sam sebe u prljavu igru - reče mu uz smešak. Pošto se radilo o velikoj sumi, Kopinič mu predloži da malo sačekaju dok sagleda gde da nabavi tolike pare. Joža poče da pije. Njegov prohtev za viskijem poraste. On mu postade nešto više od ljubavi prema kući. Viski je bio i utešitelj i okrepitelj. Interesantno, u kući nije pio. Tamo se ponašao besprekomo. Kopinič mu saopšti da je pronašao pare i predloži mu da zajednički udu u taj posao. Joža pristade. To je zaista dobar potez. Dogovoriše se da zajedno otputuju u Istanbul. Tamo su se raspitali kakva je eksploatacija rudnika zlata. Ishar je to znao i ranije i objasni im da je to jedan od najstarijih rudnika u Turskoj. Otputovali su na Toros da se sami uvere. Utisci nisu bili loši. Potpisali su ugovor sa pet odsto učešća. Sama pomisao da je nešto stekao i da ima "svoj rudnik zlata" povrati mu uverenje i sigurnost. Kad su se vratili u Pariz u Jožinoj duši desi se preokret. Potpuno se izmenilo njegovo raspoloženjePrestade da pije. Sve više se vezivao za Anadolku. Jedne noći, sedeli su u biblioteci. Zajedno su gledali kroz prozor u pravcu zapada gde su se bregovi uzdizali oštro ocrtani na večernjoj svetlosti ćilibara, koja se postepeno mešala s čistim, bledim plavetnilom neba. Tu joj je Joža kazao: - Ti si mi dala onu lepu svetlost. Posle su pošli na večeru. U kući je vladao red i svako je znao svoj posao. Osim Jože. Tu za večerom žena mu predloži da nešto radi, da joj pomaže u
njenim poslovima. Joži se nije radilo, pogotovo ne sa svilom. Verovao je da je to čisto ženski posao. Ali, uviđajući da je on domazet, prihvati njen predlog, dodajući: - U 'Rvatskoj žene slušaju muževe. -I u Turskoj - uzvrati ona i malo ga pogleda. A zatim nastavi: - Vodi dnevnik, poslovni dnevnik. On mora da sadrži: Ko, Šta, koliko novca. Joža je pažljivo slušao. Učini mu se da joj je bilo stalo da stekne utisak kako oj se divi. Učila ga je kao treba da nastupa s kupcem i kako se stiče poverenje. - A ako ne uspem, ti mi daj otkaz - reče on u šali. - Ti si uspeo u onome o čemu sam sanjala - reče aludirajući na akcije u rudniku zlata, i odvede ga u spavaću sobu. Joža je imao iskustva u nabavci štofova. To mu je išlo za rukom. Seti se kakav je uspeh imao dok je bio kod Liže špuner u Beču. Prvi poslovni susret u vezi sa prodajom svile imao je s belgijskim trgovcem Kosterom iz Brisela. Potpuno je govorio francuski. U dnevniku Joža je zapisao: “20. oktobar 1938. godine. Gost mi je platio ručak. Stalno smo pili viski. Moj gost je hvalio francuska vina. Bio je raspoložen. Pričao mi je o njegovoj ljubavnici koja živi u Parizu. Obećao je da će me upoznati s njom. Gost je vrlo interesantan. Stalno se smeškao kad sam se i ja smešio." Ni traga od onoga što mu je Anadolka rekla. Slično je pribeležio i o drugom susretu. "17. septembar 1938. Zakazao sam susret s gospođom Helenom u hotelu "Maksim". Ništa ružnije od nje. Usta su mi se zavezala kad sam je video. Tražila mi je mustre. Rekao sam da ih nemam. Molio sam je da digne ruke od kupovine, ali nije pristala." Kad je o poslovima razgovarao s Anadolkom, rekao joj je da ga taj posao ponižava i da će da odustane. Ona ga pogleda iznenađeno. Bih je ogorčena. Usta-jući iz fotelje priguši težak uzdah, ugrize usnu i poče da Seta. On ozbiljno uperi oči u nju. Gledao ju je poluizne-nadeno, polurasejano. - Imam izgleda za dobar posao - reče da bi je smirio. - Dođi, sedi, imam nešto da ti pročitam. - Ponižava te posao! - ponovi ona prekomo. - Posao koji je najunosniji, najlepši i najkulturniji - reče sedajući. - Reč "ponižava" nisam upotrebio zbog prljavog poziva nego zbog nesposobnosti da taj posao obavljam -odgovori on. Ona mu se izvini. Zaista joj je bilo lakše. - Šta imaš da mi pročitaš? Joža joj pročita svoj dnevnik. Ona prsnu u smeh.
- Literarno, zaista literarno - dodade nastavljajući da se smeje. Podsticala ga e da nastavi, da istraje i bih je uverena da će uspeti. Bio je ozlojeđen njenim navaljivanjem. - Nema posla u kojem ti ne možeš da uspeš - završi ona. Joža je osećao odvratnost prema poslu i to ga je sve dublje pritiskalo. Prilikom susreta s jednim Nemcem, zapisao je: "Rekao je da nemam pojma o svili i da ona u mojim rukama ne šušti, nego para uši. Predložio mi je da batalim taj posao.* Taj Nemac potvrdio je ono što je Joža i sam osećao. Odlučno reši da taj posao više ne radi. Bio se zaželeo njegovog starog poziva. Politike... Sam je osetio da se odvojio od svojih prijatelja s kojima je idejno saradivao. Povezao se sa njima nastavljajući političku saradnju. U tome je imao praksu i to ga nije zamaralo. Išao je na neke političke sastanke a češće i na rulet koji je bio isto zapostavio. Skoro zaboravi na kuću. Nije mu se ni išlo. Imao je osećaj da u njoj samo svila šušti. Anadolku poče da nagriza sumnja. Jednog dana potraži ga u bivšem dvorcu. Tamo joj rekoše da taj dvorac nikad nije bio njegov, već mu je bio izdat u zakup. Pitala je da li je mogu uputiti gde da ga pronađe? Rekoše joj da on često odlazi u knjižaru gde se okupljaju Jugosloveni. Ona potraži tu knjižaru. I pronađe je. Ono što je već bila saznala o njemu potvrdiše joj dva gospodina: Rudi i August Cesarec. - Veliki je to pokvarenjak - rekoše joj na kraju. Razočarana, vrati se kući. Jednom, prednoć, Joža dođe. Htede daje poljubi ali ona okrenu glavu. - Sedi - strogo će ona. - Sta je bilo? Pa ne ide mi... To je mučenje... -otpoče on misleći na neuspeh u prodaji svile. - Nije reč o svili - reče ona smirujući ton. - Počela sam bračnu karijeru ispunjenu blistavim nadama i pove-renjem u svoj izbor. Ali, ubrzo sam otkrila da si ti muć-karoš!... Joža se trgnu. - Izgledaš mi bez srca. Ona nastavi. Rekla mu je upravo ono što jeste: da ju je obmanuo pričom o bogatstvu. - Još nisam proverila tvoju profesiju, i zanimanje... A kad i to saznam, dobiću infarkt. Joža se branio. U tim dokazivanjima da je govorio istinu bio je uverljiv. Iz sveg što je govorio zračila je izvesna neusiljenost i lakoća koje su davale nadu da
govori istinu. Možda je bilo bezobzirne smelosti u njegovom držanju i ophođenju ali Anadolka se u jednom času pokoleba. - Ja ću jedno vreme biti odsutan, da prikupim svu dokumentaciju iz koje ćeš videti ko ti je suprug - završi on. Ali je dugo odsustvovao. Dugo se nije javljao. Jednoga dana od njega dobi pismo iz Jugoslavije. Pisao joj je da će se uskoro vratiti s dokumentima koji će je razuveriti. - Ja nisam pokvarenjak - podvukao je on. Međutim, nije bilo tako. Do nje su doprle vesti da Joža živi u Parizu kao emigrant i profesionalni političar. Da joj se tako predstavio prihvatila bi ga još draže. Ovako... Više nije imala čemu da se nada. Iz nekog besa i inata poče da menja način života. U društvu se ponašala koketno, kao pre braka. Od svih udvarača izdvojila e jednog pesnika, koji joj je posvetio pesmu. 'Moj hram je tvoje telo koje uvek gori..." - stajalo je u jednom stihu. Dovodila ga je kući. On je uživao u izvanrednoj kombinaciji njene savršene telesne lepote. Anadolka ga je zavolela. Nakon dva meseca Joža se vratio u Pariz. Čim je stigao kući, ženi je predao nekakva dokumenta u kojima je zaista pisalo da je inženjer i da potiče iz plemićke porodice. Za nju to više ništa nije značilo. Sve je bilo bez uticaja na njenu zatvorenu dušu i ranjeno srce. Bila je utučena i nije joj se pričalo. Reče da će da ide da spava. Njega sad obuze nova vrsta straha. Izraz lica mu se promeni. Nije mu bilo asno zašto se drži tako hladno. Gledao je u nju dosta dugo, tako dugo, da njen prkosni pogled popusti. Nije tačno znala kako će je optužiti kad mu kaže da se zaljubila i da ga više ne voli, ali je znala kako će se braniti. - Ja sam zaljubljena, više te ne volim! - reče odlučno. - Zašto si tako brzo počinila preljubu? - razjareno će on. U njegovim rečima i intonaciji bilo je nečega što nije poznavala, nečeg mnogo dubljeg od ljutnje, ačeg od bola, nečeg što ga muči. On uze čašu s viskijem i iskapi. - A gde je taj poeta, daj mi ga da mu nategnem rebra - reče on drhteći. - U tome nećeš nikada uspeti, niti ćeš me uplašiti -završi ona i privi čvršće svoj ogrtač oko tela. Joža spusti praznu čašu na sto. Uhvati je za ruku. Čvrsto je stegnu. - Ja mogu jeftino da dođem do žene, ali ja želim tvoje reći i tvoje srce. Meni trebaju tvoje mile, uporne i čiste misli. Ona se diže bez žurbe, iako su joj kolena klecala, priteže ogrtač oko sebe, i
zabaci unazad kosu s lica. - Razmišljala sam šta je za nas najbolje. Naša je tradicija, verujući u šamame i toteme, da se rastanemo od onih koje ne volimo - završi i krenu ka spavaćoj sobi. Joža se ispreči i grubo je primora da stane. -1 ja imam nešto da kažem - reče preteći. Anadolka pogleda dva momka koja su stajala ispred salonskih vrata, i uperi kažiprst ka Joži. Oni ga zgrabiše i izbaciše napolje.
a fotografiji legura iz rudnika zlata ispod planine Toros u kojem je Josip Broz imao svoje akcije
Margarita Belini
Margarita je provela sa Jožom tri dana u Parizu. Tri dana su prošla a sećanja su ostala. 1 kad se vratila u Perudu mislila je na njega. Poverila se svojoj drugarici. Govorila joj je kako ju je Joža ljubio, šaputao, kako joj je pri prigušenoj svetlosti onako nag, izgledao zgodan kao anđeo. Kako je u njegovom ophođenju bilo topline i draži i kako ju je očarao i kako nikada nije upoznala takvu ličnost. - On je čovek potpunog savršenstva. Vodio me na ples, izvrsno pleše, lepo recituje i posvetio mi je pesmu. - Margarita je potraži u tašni i pročita. ZLATNA ŽENA - Margariti Tebe sam odabrao Između svih zvijezda Leći ćemo na cvijeće Prekriveno zlatom Probudit ćeš se Sa bebom - Lepo je zar ne - obrati se prijateljici i produži da joj priča o njemu. - Dala sam mu moj prsten... Ustvari on mi ga je tražio i ja sam mu ga poklonila. Predložio je da me oženi a prsten znači da sam mu preotela srce od jedne Parižanke. - I da je srećan Sto me sreo, i da sam ga nadahnuta i u tom nadahnuću, posvetio mi je pesmu. Sve slike sećanja iz Pariza su je mazile i bile su joj slatke. Uze razglednicu i napisa mu: "Usta su mi zažare-na, dođi da ih..." Kad je Joža dobio razglednicu od Margarite bio je u sukobu sa Anadolkom. Otkrila je da dvorac nije njegov, a on se pravdao i branio. Morao je da donese dokumenta kao dokaz da je bio njegov, i da on potiče iz bogate Rvatske porodice. Što je njeno nepoverenje bilo veće, to je njegova odbrana imala veću inspiraciju. Atakovala je na njega, lovila ga u lažima, ali on je uvek imao još edan argument. Ne zna se tačno ko je prvi odustao, ali se zna sigurno da je Anadolka nekoliko meseci kasnije na jednom uglednom skupu iz sve snage branila svog grota. Za nju je kraj bio neizvestan. Za njega je kraj sa Anadolkom bio još onog trenutka kad je dobio pismo iz Peruđe. Najpre je mislio da otputuje u Jugoslaviju, a kad je dobio razglednicu, on reši da otputuje kod Margarite. O njoj e znao vrlo malo, toliko malo, da mu je to smetalo, ali ipak bio je radoznao i najviše ga je tištilo da li ima novca, jer ako ima, predložio bi joj da idu na ezero Komo, tamo gde borave carevi, kraljevi i bogati svet. Nametalo mu se šta da radi ako ne bude imala novaca!? Znao je da profesori nisu bogati, da imaju skromne plate, jedino, možda je ona iz neke imućne porodice. Sa tom pretpostavkom dobi malo nade, i krenu za Italiju. Najzad, nešto ga je privlačilo kod nje. Margarita je na njega ostavila solidan utisak, takav utisak da oj se divio, i da je duže ostala u Parizu, sigurno bi joj se posvetio više, toliko više, da i sam nije mogao predvideti kraj. Dopalo mu se i njeno telo, lice, grudi,
kosa, oči, i dugi prsti koje su krasila dva zlatna prstena. Margarita nije bila visoka, naprotiv, niža rastom, ali mu to nije smetalo, mada je uvek više voleo visoke. A ona je imala divno telo, eleganciju i sva je bila satkana od milja. Dopadalo mu se što sakuplja leptire i pokazala mu je album koji je nosila sa sobom. Na nalepnici uz svakog leptira bila je označila ime leptira i mesto i datum ulova. Pričala mu je kako je najbolje loviti predveče, a pogotovu posle kiše, kad sunce ugreje. Joža ju je pažljivo slušao jer prvi put da sluša obične stvari, a bio je sit žena koje su isticale samo svoja bogatstva, svoj ugled u društvu i bilo mu je drago što mu je Margarita kazivala o životu leptira, razbijajući u njemu dosadu, mrzovolju i apatič-nost. Joža na svoj način dode do italijanske vize, i pođe u Peruđu. Anađolki kaza da ide u Rvatsku, po dokumenta o porcklu i obrazovanju. Išao je avionom do Rima. Nije odmah pošao u Peruđu. Hteo je da doživi Rim, nekoliko rimskih kulturnih bogatstava da ih upredi sa ruskim, češkim, indijskim, da oseti razliku između njih i drugih. Smestio se u hotel a odatle je išao u grad. Boravak u Rimu je trajao pet dana. Upoznao se sa jednom prodavačicom iz drogerije kad je kupovao kolonjsku vodu. S njom je započeo razgovor, predstavio se da je iz Pariza, i da voli mirise. Vodila ga je kući. Živela e sa ocem. Joža je krišom gledao njenog bolesnog oca u baršunskom kaputu i prsluku bež boje -možda vikonta. - Od čega je bolestan? - upita Joža poznanicu. - Tuberan - odgovori ona. Joža dipi. Jedva je uspeo da pronađe vrata. Prva pomisao mu je bila da opere ruke. Svrati u bife i naruči čašu ljute rakije. Sa njom ispra ruke. Nešto gaje stezalo u grlu. Naruči viski. Više mu je bilo do ispiranja grla nego do potrebe da popije. Izgrguta viski, ispljuva ga i pode na železničku stanicu. Raspita se kad ima voz za Peruđu. Kupi kartu. Stigao je oko pola noći. Nije bez razloga stigao u to vreme... Čim je stigao na Margaritinu adresu, proceni da to mesto ne pripada bogatima. Obične kuće, prizemne, poneka i na sprat, baštice, sa skromnim zelenilom, bez skulptura, vodoskoka i skupocenog drveća. Dođe mu da se vrati. Dugo je razmišljao da li da joj se uopšte javlja. Zadrža ga nagonska potreba, da je ima, da je doživi kao u Parizu. A hteo je i da se uveri da li ima nekog dasu pa da to bude razlog što će je napustiti. Ako ne bude imala novaca, on je neće voditi na odmor. Ponoć. Učestalo zazvoni, kao neko ko tu stanuje i nema strpljenja da čeka, i ne samo da nema strpljenja, nego je to dužnost gospođice Margarite da mu otvori, i to što pre, jer on to zaslužuje i zbog društvenog položaja i dokazane moći da ima prevlast nad bogatim i lepim ženama, koje mu otvaraju svoje blagajne i put u visoka društva.
Pojavi se Margarita, polusanjiva, u spavaćici. Hodnik je bio taman, svetlost iz sobe joj je obasjavala kosu, ramena i ruke. Ispod spavaćicc videlo se sve... Samo, to što se videlo mnogo je izledalo interesantnije, zagonetnije, golicavije i draže, nego da je bila naga. Vrisnu. Baci mu se u naručje. Ljubi ga i plače, na francuskom jeziku kritikuje što ju je iznenadio, zašto joj nije javio da ga sačeka, na železničkoj stanici i da ga dovede kući. Pro-pinje se na prste, steže mu ruke oko vrata i plače. Uvodi ga u stan. Još ne dolazi sebi i nešto priča ali se od silne radosti oseća skoro neprijatno, još nije slobodna toliko koliko je mislila na njega i koliko se zaljubila, jer joj treba vremena da prelomi u sebi sve što joj sputava tu slobodu i shvati da se sloboda stiče kroz blizinu i svakodnevne susrete, stiske, poljupce, poglede, i razgovore. Pita ga kad je krenuo, kad doputovao, koliko će se zadržavati. I ne čekajući da joj odgovori na sva radoznala pitanja, odlazi u kuhinju da mu podgreje večeru. Jelo koje joj se zateklo, prženi krompirići s jajima i sokom od višanja. Zove ga da dođe u kuhinju. On pere ruke i ulazi ali mu je sve to neobično, mala kuhinja, obična kuhinja, obična kašika i viljuška, sto prekriven šarenim stolnja-kom, hoklice prekrivene tankim jastučićima, sve nekako bedno a opet, videći je kako sve to sprema od srca, postade mu simpatična. - Posle one raskoši u Parizu, teško ćete se navići ali vi niste došli radi mojeg bogatstva, nego radi mene. Ja nikad nisam ušla ni u jedan dvorac osim onaj vaš. -Pričala je spontano, videlo se nije joj smetalo što je sve to takvo kao što jeste. - Ja sam došao zbog vas - kratko će Joža isto na francuskom i poče da jede podgrejane krompiriće. Upita da li ima sira, zamoli za salatu, a kad mu odgovori da nema on prestade da traži. Naprezao se da priča s njom o bilo Čemu, a svaku reč je izgovarao teško, bezvoljno i najviše je voleo da zora što pre dođe pa po običaju da zavara trag i da je više ne vidi. A ona mu je pričala i pričala, nešto je razumeo nešto nije, a pravio se da sve razume, jer je klimao glavom. Posle večere ga je odvela u spavaću sobu. On se raspremi, okupa, i osećajući potrebu za seksom, leže uz nju. Njene čvrste grudi, pege oko slepočnica, telo i prikriveno sladostrašće u očima, njeno sevanje i oblizivanje usnica, sve ga to primami te brzo izađe iz razočarenja i oseti onu njegovu žudnju i pravu ljubav za telesnim užitkom. Ljubio joj je oči, nos, grlo, rukom dodirivao dojke, ljubio ramena, spuštao glavu ka butinama, ljubio svuda, a ruke su mu klizile od grla pa do stopala, noge joj je savijao, razdvajao, svoje telo odmicao i primicao uz njeno užareno i nešto joj gunđao: *daj mi usnice, uzmi me dole... nemoj još... Hoću da me mučiš... je li ti lepo. Zašto si me zvala...’ Kad se zadovolji i obamro ispruži uz nju, vrati se razmišljanju o sebi, Anadolki i Parizu. Učini mu se da je srećniji tu sa Margaritom običnom, najobičnijom koja sve radi bez patetike i glume i razmisli, šta da radi, da li da joj ponudi odmor, ili da ta noć bude poslednja.
Reši da se prvo ispava a onda kad se ispava i odmori razmi-sliće trezvenije, da se ne bi kajao. Spavali su zajedno, on duže, a ona pođe u trgovinu da donese namirnice. Birala je meso, piće, hleb, sve, ama baš sve, kako bi ga ugostila, onako kako je želela i ose-ćala. A osećala je da bi mu dala sve što ima. A ima skromno, ni mnogo ni malo. Potrošila je čitavu malu ušteđevinu i presrećna se vratila kući. Upala je s punom korpom, otvarajući i zatvarajući vrata tiho, ostavljajući namirnice u špajz, i odmah poče da priprema doručak. Umela je da kuva. Od majke je sve naučila, posle se usavršavala, jer kao profesorica nije mogla da se hrani po hotelima. Napravi od mesa doručak, sa dosta začina, tri salate i na sto stavi dve boce pića, vinjak i vino. Sve je mirisalo na ulje, meso, salte i hleb. Taj miris probudi Jožu i kad ude u kuhinju zateče je u kecelji, kretala se po kuhinji prilično sigurno, svojim živim očima levo i desno bacala je prodorne poglede u kojima je bilo izvesne senzibilnosti. Posle doručka ona mu pokaza album svojih fotografija. Videlo se da je bila vrlo fotogenična. Znala je zauzeti dobre poze. Nije se ustručavala ni da pokaže svoju golotinju. Joža se zbuni. Upita je otkud joj takve fotografije. - Od svoje 15. godine bila sam fotomodel. Pa kad sam shvatila, da me to može odvući daleko od moje želje da postanem profesor zoologije, prestala sam. Videlo se, lovci na senzacije, fotoreporteri, su se nadmetali da je snime u svim pozama, shvatajući da pred sobom imaju nepoznatu fotolepoticu. Ona pokaza Joži reportaže o njoj da je velika nada talijanske kinematografije. To ’o velikoj nadi" dodali su novinari da bi opravdali publicitet koji su joj dali. Joža zaključi da je bila siromašna, ali sa jasnim ciljem pred sobom, ravnajući se u izboru svoje budućnosti prema sebi. I tu osobinu kod nje ne samo da je cenio, nego oseti da mu takva devojka odgovara i reši da je pozove na odmor o svom trošku, ali prvo na sedam dana, a posle će videti. Kad joj to ponudi, ona se zbuni, prihvati uz napomenu da joj školska godina počinje za dvadeset dana i izvini se što više ne bi mogla da ostane. Lice joj je bilo mimo, zahvalno. Margarita prihvati njegov predlog da idu zajedno na odmor ali mu reče da je ezero Komo skupo. Joža je toliko želeo da vidi jezero i taj moćni bogataški svet, da samo mahnu rukom. - Za tako skupi odmor na jezeru neću imati dovoljno novaca - reče ona otvoreno. Jože shvati da ona želi da snosi svoje troškove. Bila je zbilja tako iskrena i poštena. Ipak, ostade pri svome'da idu na jezero a da će on platiti za oboje ceo godišnji odmor, a koliko će da traje, to joj ne reče, sam će da odredi
prema situaciji, odnosno ose-ćanju, jer i sam nije znao da li će da je zavoli ili će mu to biti avantura. Pre odlaska na odmor odvela ga je u Asisu - grad svetih hramova, a bilo ih je dosta i bili su lepi, divio se svecima kako su sebi podigli spomenike da ih se narod vcčno seća. U hramu San Sebastijan, on Margariti reče kako sveci ne postoje, ali postoje ljudi koji se nametnu -pa se sami ovekoveče. Posle razgledanja hramova ostali su na prenoćištu, kod njene koleginice kojoj je već bila pričala o Joži. Proveli su noć u pričanju, a tek pred zoru njih dvoje pođoše na spavanje. Pod uticajem hramova i njene zgodne koleginice, Joža se prepusti ljubavnim ose-ćanjima. Bio ga je obuzeo čulni zanos i to prenese na nju. Joža shvati da ona nije obična, da ona to radi sa više ljubavi od drugih. Bila e strasna i besno se odavala telesnom uživanju i ljubavnim osećanjima. Kad se probudila bila je sveža. zanosna i ceo krevet je mirisao na njeno telo. Čim su stigli u Komo ili Lago di Como, Joža zakupi vilu u neposrednoj blizini jezera. Nije bila velelepna, ali se nalazila u malom vrtu, ograđenim zidom. Imala je malu poslugu, ali je nisu mnogo koristili, hranili su se u hotelu. Posle večere legoše da se odmore, a posle će ići na plovidbu čamcem po jezeru. Joža je bio uznemiren ali u uznemirenost nije dolazila zbog nezadovoljstva, nego zbog novih zapažanja koja je otkrio u Margariti, upravo tu na jezeru, dok su se vozili čamcem. Kad su se vratili sa vožnje, popeli su se na sprat. Ona pođe u svoju sobu, a on zastade do prozora gledajući prema vrhovima Alpa. Iznad njih svetlucale su zvezde, usamljene i u jatima, krupne i sitne, i s prelivima duginih boja. Iznenada, njihov sjaj potamne pred oštrom svetlošću nekog tela koje prelete iznad Alpa. Okrenu se i ude u Margaritinu sobu. Ležala je na leđima. Desna savijena noga bila je otkrivena a malo nežno stopalo dodirivalo je drugu, pokrivenu. Joža se obnaži, sede udno nogu, sagnu se i poljubi joj stopalo, rukom pođe prema butinama. Ona se probudi, nasmeši i upita da li je vreme da idu na ples. Joža je gleda, bez reći dugo i duboko i veli kako ga miris njenog tela privlači, i voli da je gleda u oči, i kao mu je sve draža, a već je znao zašto, uvek se lepio za bogate, a one baš nisu imale svu lepotu i miris tela, kao Margarita. Pričao joj je kako je lutao celog života i kao su se nad njim te bogatašice iživljavale, kako je bio njihov sluga, a ona ga poštuje, ceni i predaje mu se sve strasnije i kako u tom predavanju ona ima svoj stil, svoju finoću, svoju draž, i sve ga to izluđuje. Ruke mu se zadržaše na gaćicama, a one su bile isto tako izazovne kao i sve oko njih i ispod, i blago ih skide pa ih stavi u džep i reče da će mu ubuduće služiti kao... ali tu zasta-de... Margarita se smejala, od smeha se tresla, grudi su joj poigravale, a rukama je pritiskala dojke, želeći da ih umiri, da
ih savlada, da se ne bi suviše nadražila, jer je od njih poticalo sve, ama baš sve i buđenje i osećanje i slatki zanos. - Nećeš valjda ponovo? - upita ga osećajući da bez toga oboje neće moći. Bila je iznenađena njegovom erotskom moći. Bio je vrlo temperamentan, violentan, silan, ognjevit, impulzivan, obdaren živom maštom, živim duhom, i bezgraničnim pouzdanjem. - Joža, dosta više - molila ga je, a u tim recima nije bilo protivljenja, već nagonske potrebe da se još više preda i ostane duže u zagrljaju. Svake noći išli su u šetnju, razgledali izloge, pamtili Staje lepo, dogovarali se kad to da kupe. U izlogu jedne knjižare nalazila se knjiga o masonstvu u Engleskoj i Joža poželi daje kupi ali je radnja bila zatvorena. Ona je jedno jutro ustala ranije, pošla u knjižaru i poklonila mu je tu knjigu. Bio joj je zahvalan. Istoga jutra mu je čitala neke fragmente i prevodila. Uveče su pošli na igranku. Joža je uzeo pod ruku. To je prvi put uradio. Obično su njega držale, obično su sa njim upravljale, sve dok se ne bi trgao da to tako više ne ide. Zauzeli su sto u hotelu, malo dalje od muzike. Sedeli su s bračnim parom Titom i Anom - industrijalcima koji su Margaritu prepoznali. Bili su simpatični. Za vreme plesa Margarita reče Joži da je to bogati bračni par a da Tito pripada masonskoj organizaciji. Joža je tu organizaciju voleo ali mu je bila nedostupna jer su se u nju učlanjivali samo bogati. Samo učlanjenje za njega je bio san. Ćelu noć su plesali. Igrala je ludo, strasno, opijena zadovoljstvom, ne misleći ni na šta, obuzeta samo pobe-dom svoje lepote i slavom svoga uspeha. Pripao je njoj. I nekakav oblak sreće... Njegovo udvaranje... Sve te divlje probuđene želje... Ta potpuna pobeda tako draga srcu svake žene... Joža je igrao ali, priznade sebi, da ona bolje igra. Bila je leptir u njegovim rukama. Leptir, koji je njega vodio kroz salu. I prvi put oseti da mu to ne smeta. Shvati zašto je Margarita bila foto-model-lepotica, i zašto je mnogi prepoznaju. Ona je, u šta se sam uverio, zaista bila lepotica ali ne ona uobražena, nego skromna, izrazito prirodna, mnogo prirodnija i od njega, jer je on imao uglađene manire, a ona prirodni dar iz kojeg su proisticali maniri. Za vreme večere izgledala je skrušena pred skupoce-nim jelima. I kasnije je ispoljila skromnost kad je postala prva ličnost u hotelskoj plesnoj sali, kada joj muzikanti posvetiše valcer, tačno izgovarajući njeno ime. Zahvaljujući živosti, temperamentu i skromnosti koji su izbijali iz nje, svojim vamičavim pogledom i umnim osmehom, osvojila je ćelu salu. Joža joj se sav posvetio, ali mu je bilo stalo da se zbiže i s bračnim parom Titom i Anom, želeći da popriča o masonima, i da skrene pažnju na sebe. Te noći se razmetao pričajući o svom bogatstvu. Tito, inače industrijalac, se
zainteresovao za tog čoveka. Ali više poslovno. Pitao je Jožu da li bi hteo da investira svoj kapital u Italiji, a ovaj mu odgovori da je njegov fah zlato i da samo u toj oblasti proširuje svoje akcije. Posle svakog plesa, čim bi seli za sto, on bi se okrenuo k Titu, gledao ga u lice, pričao svoj život, opisivao život i navike svojih predaka, nabrajao njihova velika imanja, gradove u kojima su imali dvorce, lica s kojima su stajali u prijateljstvu. Margarita je sve to sa francuskog prevodila i samo slušala, mnogo od toga prvi put je čula i radovala se što sve to čuje. - Mi smo znani, poštovani i svuda priznati - istaknu Joža. Tito ga je posmatrao i bio je zbunjen i laskalo mu je što se upoznao sa takvim čovekom. Margarita je bila ushićena, primetila je da Joža brzo osvaja bračni par, i prosto joj se činilo da je sve to san. Nije verovala svojim očima, poruke prelepih slika, tamne beline mermera u zelenim obrisima, beline jahti, beline hotela, beline vila. Nije verovala svojim čulima. Ali, svom srcu je odlučila čvrsto da veruje. Komo onda, sa đacima na školskoj ekskurziji, i Komo sada kad je princeza uz svog princa. To ne može biti isto mesto. Onda, kad je bih s đacima na ekskurziji, Komo nije doživela sa svom raskoši, nego skromno, bili su razmešteni po privatnim kućama. Joža je goreo od želje da popriča sa Titom nasamo ali pravila lepog ponašanja su mu govorila da sačeka. Od te noći sav je bio obuzet učlanjenjem u masonsku organizaciju. O tome je pričao sa Margaritom. Ona mu obeća da će se potruditi da dobavi informacije. - Tebi ta organizacija i pripada - reče ona dok su predveče šetali uz jezero, misleći na njegovu finansijsku ulogu u društvu. - Naravno, samo treba znati kome da se obratim... -odgovori on. Od tog sutona on joj je stalno kupovao, darivao. Trošio je Anadolkin novac i novac od partijske članarine, jer je bio blagajnik glavne kase KPJ. A pre nego je otišao iz Pariza, dobio je od novinske kuće "Politika" stalnu mesečnu novčanu pomoć od 100.000 dinara, koju je ta kuća izdvajala za pomoć KPJ. Od tog novca e sasvim lepo mogao da letuje na Komu. Nije mislio da novac troši i na neku drugu osobu, ali Margarita mu se dopala, toliko dopala, da nije žalio, prosto se razmetao novcem, kupovao joj nakit i to skupoceni zlatni, a i želeo je da je što više podstakne na razgovor sa Titom... Kad su obilazili radnje, dopao mu se ženski zimski kaput. Na Jožino insistiranje kaput je bio kupljen, i dok se Margarita bunila, već i spakovan. Kad se vratiše u vilu, ona ponovo obuče kaput i zagrli ga, vrišteći od radosti što je dobila tako skup poklon, a još radosnija što joj ga je kupio on. Onako obučena, u kaputu, baci se Joži u zagrljaj i svali ga u krevet.
Posle su nastavili da čitaju knjigu o masonima. Joža je mnogo stvari znao, ali uz ovu knjigu je dobio celovitije obrazovanje. Negde predveče, vozili su se čamcem po jezeru a ispred njih u drugom čamcu, ugledaše bračni par Tita i Anu. Joža zavesla brže i približi im se. Pozdraviše se i Joža ih pozva posle vožnje da dođu na piće. Oni se za-hvališe. Pre večere dođoše. Sedeli su na terasi. Posluga ih posluži osveženjem. Na stolu se nalazila knjiga o masonima. Bio je to divan povod da se razgovara o knjizi. Tito je bio otvoren, i iz njegovog izlaganja nije se dalo zaključiti da je ta organizacija tajanstvena i nepristupačna. - Ona jeste tajna ali nije nepristupačna - dodade Tito. - Gospodin Joža bi verovatno želeo da se učlani -reče Margarita na talijanskom. - To je moguće... Ako želi, mora da položi jedan test. On nije jednostavan odgovori industrijalac. Margarita nije htela odmah da Joži prevede. Tek kad pođoše ona mu to prevede. - Daleko sam ja od toga - nepoverljivo će on. Pošli su na večeru. Pili su šampanjac i Joša se malo naćefi. Kad kelner očisti sto, i oni više nisu jeli, nego samo pili, priđe im Tito i uglađen u svemu, izvini se što je slobodan da preda Joži jednu knjižicu sa naslovom: "Masoni graditelji novog društva". Joža se zahvali, a Tito se udalji i tako odlazeći reče da mu stoji na raspolaganju. Negde posle pola noći njih dvoje uđoše u vilu. Joža se osećao umoran, ali je bio radoznao i zamoli Margarini da mu pročita knjižicu. Kad mu prevede da je to tajna internacionalna - religiozna - mistična hijerarhijska organizacija koja je nastala u 18. veku u Engleskoj, Joža se još više zagrejao da postane njihov član. Vrućina je i dalje bih isto onako zaparna kao i prošli dan. Joža ustade nešto ranije i pode na plažu. Turisti su već sedeli na stolicama do obale. On uze dve stolice koje su zakupili, skinu odelo, uđe u vodu. Jzmasira telo hladnom jezerskom vodom, bučnu se i brzo izađe da se sunča. U trenutku kad htede da sedne, priđe mu čovek koji mu reče da je došao po preporuci industrijalca Tita. Zamoli ga za razgovor. Razgovarali su na francuskom jeziku. Otvoreno mu priznade da je on voda jedne masonske lože i pre nego ga učlani treba da ga testiraju. Joža pristade. Dogovoriše se da to obave u jednoj vili uveče. Ta vila je upravo pripadala industrijalcu Titu. Joža ostade na obali sedeći. Ugleda Margarini. Mahnu joj. Margarite mu bosonoga priđe. Joža ustade, uze je za ruku i uvede je u vodu. Plivajući do malog ostrvca, utrkivali su se ko će pre. Na ostrvcu su seli da se sunčaju. Joža joj ispriča šta mu se dogodilo dok je čekao. - Krenulo je - odgovori ona, videći mu na licu izraz zadovoljstva.
U toku noći Joža je razmišljao kako da je zadrži uz sebe. Htede da joj se poveri i da joj oda tajnu da je vođa KPJ, da joj predloži da bude njegova politička sekretarica, ali umesto toga ponudi joj da dođe kod njega u Pariz i da mu pomaže u obavljanju poslova. - imala bi veću platu, dobila bi vilu i bili bi zajedno, dok se ne venčamo objasni on. Ona ga pogleda. Njene svelle oči u toj tišini upitno zažmirkaše. - Meni se ne dopadaju ljudi koji obavljaju najrazli-čitije poslove. Ja sam samo profesorica zoologije. - Reče i glavačke skoči u jezero. U tom skoku bilo je lepote i gracioznosti. Ronila je dugo. A onda je izronila i rekla. - Skoči... Njegov pogled se gubio u nečem neodređenom. Pokušavao je nečega da se priseti. Svom snagom. Da, de-vojke u Parizu kojoj je isto tako ponudio mesto lične sekretarice, a koja mu je rekla: “Ja sam izabrala svoj poziv* - seti se, bila je to jedna dražesna Parižanka. Bi mu lakše i skačući zaroni. - Bravo - doviknu ona. Posle kupanja i sunčanja, navratili su kod fotografa. Napravili su nekoliko snimaka. Joža je bio statičan, a ona jednostavna kao da hvata leptire po nekoj livadi. Kad posle ručka uđoše u vilu popeše se na poslednji sprat i sedoše na terasu. Lepo se videlo jezero, čamci i dva brodića za izlete. Joža pođe u kuhinju i sam skuva čaj. Bila je iznenađena. Spustio je poslužavnik na sto i privuče ga ka njoj. Nasuo je tečnost u šolje. Oboje su ćutali. - Uzmi - nagnuo joj je šolju uz usne - pij... molim te - promrsio je - popij. Uzela je šolju, srkutala i gledala ga. - A ti - rekla je - nećeš? - Hoću - neka se ohladi. - Nabroj mi neka muška italijanska imena - zamoli e. - Meni se ime Tito dopada. - Šta će ti italijanska imena? - upita ga. Čaj se pušio na poslužavniku. - Ako dobijemo sina... - Ti, kao da smo u braku. - Reče i nasmejala se. Naprezala se da bi odgonetnuto zašto su mu zaista potrebna muška imena. Joža oseti da nešto podozreva, da je rezervisana, da ga sumnjiči. - Stvarno, radi davanja imena sinu. Naslućujem da ćemo dobiti sina. Ustvari njemu je trebalo ime za ilegalni partijski rad i opet je upita kako joj se dopada ime Tito. - Umetničko ime. Lepo je i lako se pamti. - Odgovori gledajući ga gotovo zahvalno. Ona u njemu opet vide divnog Jožu sa toplim očima i nežnim rukama.
Stegla mu je ruke. Joža je posle mnogo, mnogo godina osetio da pred sobom ima pravu ženu. Preokrenula mu je život. Obujmio joj je lice rukama i poljubio je. Govorio joj je uz njene usne, kako je stidljiva, topla, draga, mito, i kako ume da mu vida srce od svega što ga muči i boli. - Tražio si imena - prekida ga ona. - Lorenco, Tici-jan, Tito, Apolo, Leonardo, Filipo - nabrajala je. - A Cezar? - To me podscća na vojskovođu i državnika. Ti voliš ime Tito. U Rimu postoji Titov slavoluk. Posle čaja, ona ode da prilegne, a Joža pođe u vilu na testiranje. Bio je uzbuđen. U vili je bilo tiho. Na vratima ga je dočekao Tito i uputio na čoveka koji će ga testirati. Test je bio interesantan: 'Za šta bi se najviše žrtvovali u životu? Koje božanstvo ili neznabožstvo za vas znači čudo?... Koja boginja vas najviše privlači? -Navedite tekst zakletve s kojom bi želeli da se zaklinju vaši podanici... Za koju tajnu bi se žrtvovali?" - i tako redom. Joža ispuni formular, predade ga i ode. Interesantno, u rubriku "koje božanstvo ili neznabožstvo za vas znače čudo' on unese Paganizam. Tu u tom divnom turističkom gradu postao je član masonske organizacije. Dobio je člansku kartu pod broj 19752. Učlanjen u masonstvo za Jožu je mnogo značilo. Osećao se snažnije i moćnije, uz to sama pomisao da pripada visokom društvu davala mu je snagu, volju i polet, i psihički se preporodio i ojačao. Sav je blistao pri pomisli da će mu to pomoći i u drugim poslovima koje je u podsvesti dočaravao. A išao je tako daleko... Sutradan su njih dvoje išli brodom na izlet. Približavao se rastanak, zbog Margaritinog posla. Pričali su i o daljim odnosima. Joža je bio od nje znatno stariji, ali njoj to nije smetalo. Priznade mu da su stariji mnogo bolji, pažljiviji i od njih se može puno naučiti. Uz to Joža joj je odgovarao i po shvatanjima i visokom stilu života, a primetila je, u to se uverila, veoma je sposoban, što ju je činilo sigurnom. Zavolela ga je još više i ta ljubav je u njoj bila čista, ništa je nije opterećivalo, a ta razlika od 21-ne godine bila je zane-marljiva za njena shvatanja. Dan uoči odlaska Margarita nije spavala ćelu noć; pakovala se, vezivala u bošču rublje, haljine i poklone stavljala u kofer. Napisala je svojoj drugarici pismo i sa Jožom se dogovorila o braku. Joža joj se izvinjavao za neke svoje postupke govoreći da su to bili porivi strasti i završio je time da će mu najsrećniji trenutak u životu biti kad se venčaju. - Tada ću se baciti pred tvoje noge jer si mi zaista sreća. - Govorio joj je iz kreveta, najviše misleći što mu je pomogla za učlanjenje u masonsku
organizaciju. Zapečativši pismo ona se baci u krevet pred samu zoru i pokuša da zaspi, ali oj on nije dao. Svlači je, da uživa u njenoj božanstvenoj lepoti i svaki put je na njenom telu otkrivao neki novi detalj. 1 primeti da ima savršeno lepe čvrste i visokostojeće grudi bez brushaltera. Dok ga je molila da je pusti da spava, on joj e zagnjurio nos ispod leve mišice i otkrio da ga to uzbuđuje. Znala je da će tek početi trenutak romantičnog izliva. Taj trenutak je za njega bila prava svečanost. A kad sve to završi u znoju, on ustade i donese joj kutiju od crnog satena. Margarita je otvori. Blesnu venecijanska ogrlica od zlata i dragog kamenja izvanredne izrade. Ruke su joj drhtale dok ju je uzimala. Stavi je oko vrata i naga zas-tade ispred ogledala. Joža ju je posmatrao. Bila je lepa, najlepša, elegantna, ljupka, nasmejana i luda od radosti. Rastali su se s'tugom, bolom, sa suzama i čvrstom zakletvom da se što pre venčaju. Margarita pođe u Peruđu a Joža u Rim. Voleo je da vidi “Titov slavoluk". Čim ga ugleda, Tito postade njegovo prvo ime.
Herta Has
Herta Has
Joža je nemirno spavao i pre zore ustade i popi čašu kalvadosa. Bilo mu je glupo što je uznemiren zbog Davorjanke koja je pošla da proveri informaciju da
li su mu Nemci ušli u trag, ali taj osećaj nije mogao da potisne. Uz to, uznemirila ga je i ona druga vest, da su mu Nemci ušli u trag. Neizvesnost ga je grizla. epoverenje se s časa u čas uvlačilo u njega. Pride vratima da proveri da li su zaključana. Bila su. Vrati se i sede. Poče da čita novine, ali ih je čitao kao kroz veo. Rat je zahvatio ceo svet. On ispusti novine na pod i leže. Na stolu je stjala boca kalvadosa koju mu je oš sinoć donela Davorjanka. Ustade. Priđe joj ali je ne otvori. Zastade iza prozorske zavese. Na suprotnom balkonu stajao je čovek u gaćicama i češao se. Joža se bojažljivo povuče i ponovo leže. Plašio se za Davorjanku. Odjednom mu sinu ideja da sa njom napusti Zagreb. "To "To bi bilo najbolje’ najbolj e’ - zaključi. zaklju či. Malo zatim stiže Davoijanka. Lice joj je bilo bleđe nego obično i malo uzbuđeno. Unapred je prekidala svako pitanje. - Nemci su ti ušli u trag. Postoji mogućnost da te uhapse - prenese mu ona to što je saznala. Njegovo lice bilo je mimo; na njemu više nije bilo uzbuđenja. Bilo je pouzdano i jasno. Davoijanki se učini da na njemu primeti neko uzdržano zadovoljstvo - neka, skoro nevidljiva, senka trijumfa. - Napuštamo Zagreb - kratko će on. Ustade i privuče je sebi. Njena ramena dodimuše njegova. On joj pokaza sanduk koji je bio namemo gurnut u jedan ugao. - Uzmi - reče on. Na njegovom poklopcu stajao je šešir s ljubičicama. Ona ga uze, stavi na glavu i zaslade ispred ogledala. - Lepo ti stoji. Kad budemo napuštali Zagreb, ponesi ga. Ona klimnu glavom. - Čuj, imam jedan problem... Herta ne sme da dozna za moj odlazak... - Šta to pričaš! Obavezno da joj se javiš. Njoj je sad najteže. Samo što se nije porodila. Valjda se ne plašiš da će te odati? Pa pobogu, toliko si je hvalio kao kurirku CK KPJ - odnosno tvoju. Ostavi joj tračak nade. .. - Lice joj se preli besnim bledilom. Joža izvadi cigaru i zapali. Usta su mu bila suva. - Zašto da joj se javljam? Ja i tako s njom više nemam ništa. Nismo se venčali. Ona zaneme. Disala je brzo i gledala ga. Gledala mu je pravo u oči. Lice joj se preli strahom. - To ti je dužnost. dužnos t.
Stajao je kao mačak koji je sateran u ćošak i hoće da skoči a odjednom mu je nestalo tlo ispod nogu. - U redu - progunda popuštajući. - Daj mi nešto da popijem. Davorjanka mu donese bocu kalvadosa a on prinese dve čaše. Ona ga je posmatrala dok je točio piće - vrlu simboliku simboliku i glupu scenu rastanka s Hertom. - Sutra idem kući u Vrapče da je pozdravim - reši on. Herta se već dugo nije viđala s Jožom. Ponovo se posvetio partijskom radu. U toj atmosferi je sve više posmatrala kako dogoreva fitilj od koga treba da plane neka strašna eksplozija. eksplozija. Bila se zabrinula što se još nisu venčali. Ali, nije gubila nadu. Obećao je da će to uraditi čim pre. Nikako nije mogla da to objasni njenim roditeljima koji su očajavali. Uveravala ih je da je Joža iskren čovek i da će se venčati. To ih je naizgled smirivalo, ali sumnja ih nije napuštala. Prolazili su dani; meseci i već će skoro godina otkako su zajedno. Stomak joj je rastao. Poče da je hvata neka uznemirenost i tuga i sve više ju je mučila nei-zvesnost. To ju je i zamaralo. zamaral o. Ni pred samom sobom nije htela da prizna da bi je Joža mogao izneveriti. Iako je bila malaksala od radoznalih pitanja iz komšiluka "Šta je sa Jožom, kad ćete se venčati?’ - ona se ponašala kao da je sve u redu, da je skoro mogla da gane. U stvari, stalno je bik u napetom iščekivanju. Stalno ga je čekala i činilo oj se da čuje njegove korake. Jednoga dana banu. Koračao je nečujno na gumenim donovima, a izgledao je kao da, taman i bled, lebdi kroz vazduh. Kad je otvorio vrata video je Hertu kako sedi kraj prozora. Iako je bila pred porođajem, ona brzo ustade. - Ti si! Šta se desilo? Zašto imaš kofer? Moraš li opet da ideš? - Ništa se nije desilo, samo predostrožnost. Je li dolazila policija? - upita je držeći kofer u ruci. - Nije. - Može doći svakoga časa - reče. Začu neko čudno, upola prigušeno, upola divlje, skoro melodično, monotono naricanje. - Narikača? - upita on Hertu. - Zar oš ima tako nešto? - To ti se čini... A ja sam mislila da nećeš doći. - U njenom glasu bilo je nečeg strpljivog. - Žurim - odgovori, stresajući rukom perut s ramena. Imao je na sebi novo tamno odelo i neki izgled snažnog tihog ponosa što ne dopušta nikakve slobode, nit hoće da trpi besmislice. - A kad se vraćaš? - upita ga jedva čujnim glasom. - Snalazi se, pomoći će ti Mali* - odgovori i brzo pođe prema vratima i ne
osvrnu se više. Herta nije išla za njim. Ali je znao da ga prati pogledom. Nešto mu je rekla. Osećao se čudnovato gluv - kao da korača pod vodom. Herta izbulji oči, otvori usta, brada joj se zatrese a telo se zanjiha i pod teretom stomaka, sede na kauč. Josip Kopinič, Sef ohaveSujnog centra Kominteme u Zagrebu "E, pa lepo!" - reče naglas. - "Vrtlog. Baš sam sada u vrtlogu!’ - prekori sebe. ešto joj privuče pogled. Nešto malo, lepršavo, belo. Bio je to leptir koji je uleteo kroz prozor. Zaslepljen svetlošću, zbunjivao se. Ona mu otvori vrata. "Zalutao!" - pomisli kad izlete. Pobegao je napolje. Potražiće cveće a kad se nasisa meda, zaspaće na ramenu neke sjajne boginje. I ona izađe napolje. Gledala je u prazno dvorište u kome su čučale senke stoleća. Htela je da se prepusti sećanjima, ali se bila splela, kao vuneni šal u trnovitom žbunju. Priseti se trenutka kad se upoznala s Jožom u Parizu 1937. godine. Ali, tu lepotu sećanja potisnuše misli iz Istanbula 1940. godine, kad su se konačno dogovorili da se venčaju. Bila je sa njim u hotelskom apartmanu. Sedela mu je u krilu. Govorio joj je nadahnuto: ’Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu firmi? Ovaj grad podrhtava od života. Od života i tajni. Ti imaš više tajni nego svi cvetovi. Čudna, neshvatljiva stvar. U stvari tajna je ljubav. To sam otkrio kad sam postao šef jednog odelenja NKVD-a u Kominterni. Bez ljubavi je čovek samo nekoliko datuma. Ljubav živi. Tajna živi. Kad se probudiš proleće je, a kad zaspiš, večnost je. Nas dvoje smo u toj večnosti. Večni smo i nerazorivi zato što imamo tajni. Hertice, tvoje oči svetlucaju, zvezdani prah kaplje iz njih. Zagonetka drhti među nama. Ti i ja smo poziv i odgovor svih tajni..." Okrenula se k njemu. Ležala mu je u naručju, nepomična, rumena lica i tako predana, da je izgledala skoro opijena. A on se u pričanju naginjao nad nju, osećajući kako mu se približava njeno lice. I to je trajalo, a zatim više nije... Kratko je zavrtio: "Jedini mi je izlaz da se izvučem iz ove šućmuraste političke igre, i da se oženim tobom, pogotovo što me Komintema nije postavila za generalnog sekretara KPJ. Otvoreno mu je rekla da za njega brak nije, i da je sklon lutanju i ljubavnim avanturama. Rekla mu je da nikada u njega nije bila sigurna. Podseti ga na njegove reći iz Pariza 1937. godine: "Revolucionar ne može imati svoj privatni život, svoju porodicu, svoja lična prava, svoj intimni život, svoj dom, svoju domovinu, svoju slobodu - on se posvećuje drugima. Za druge gradi dom.’ Priznade joj da joj je to rekao, ali obeća, ako se uda za njega, da će se povući, da će zabataliti politički život. Naglasi da mu je dosta politike i momkovanja i da želi da sa njom zasnuje porodicu.
"Samo pod tim uslovom" - saglasi se ona. Osmehnuo se lukavo. Napravio dosetku. Zatim su sišli dole u restoran na večeru. Naručili su supu, piletinu, varivo i puding. Tada je dosta pio. Na kraju joj e nazdravio govoreći: "Za našu skromnu svadbu u Zagrebu.’ To sećanje naviralo je, i nikako da razjasni sebi, zašto je pristala da živi s njim dok se ne venča. Trgoše je iz sećanja neki šumovi. Ispred kapije ugleda kola. Sasvim sigurno - policija. Nemački policajci uskočiše u kuću. Prema Herti -inače Austrijanki - ponašali su se uljudno. Imao se utisak kao da su nezvano došli u goste. Sve što bi prevrnuli, vratili bi na svoje mesto. Jedan oficir zadrža pogled na njenom stomaku, ne reče ništa, ali dalo se primetiti, da je pogledao s poštovanjem i nekom nežnom pažnjom. Kad odoše, ona zadrhta od nekog besa i razočaranja, jer ako joj je život bio neizvestan i strašan i pre, sad joj je bio dvaput gori. Okupatorski propisi bili su tako strogi i nepodnošljivi, da se ona svega bojala. A koliko je mogla da vidi, i narod se uvijao od muke. Proklinjala je trenutak svoje lakovernosti i lakomislenosti. A i s roditeljima je bila da bog sačuva. Bili su utučeni pri pomisli da će njihova ljubimica da im rodi kopile. Činila ih je strašno ne-srećnim. Herta se obično nalazila u kući na Vrapču. Preko štampe i od komšija saznavala je čudne novosti o ubis-tvima, pljačkama, klanjima i logorima. Zbog trudnoće nije mogla da se angažuje puno na partijskom radu, ali se nije štedela. Obavljala je veoma značajne i poverljive zadatke, koje je dobijala od Kopiniča. Kod nje je često dolazila Kopiničeva supruga Stela. Podsećale su se na dane kad e Herta bila Jožina kurirka. Putovala je iz Pariza u Zagreb. Nadmudrila je ugoslovensku policiju, kad im je, za poštu, koju je nosila u tašni, rekla, da su to njena intimna pisma, koja krije od roditelja i čuva ih kao uspomenu i da nijedan kulturan čovek neće zaviriti u njih ukoliko se ona ne saglasi. Kad su joj pregledali poštu, uverili su se da zaista nosi ljubavna pisma. U stvari u toj intimnoj pošti, nalazilo se ono 'glavno pismo' koje je nosila Jožinim saradnicima u Zagreb. U njenoj svesti bila je bitku da ne izloži riziku ljudske živote. A svoj je često rizikovala. Nosila je i pištolj, ali nagon joj je govorio da nikada ne puca u čoveka, kako ju je to Joža učio. Uzdala se u svoj instinkt. Imala je dovoljno diplomatske veštine da se izvuče iz skoro nemogućih situacija. Stela je trže govoreći da čuje topot konjskih kopita. Herta se okrenu ka kapiji. Uz sve glasniji topot konji dokasaše do kapije.
Čulo se zveckanje demom, škripa kože i ljudski glasovi. Jedan glas izdiže se iznad ostalih kao da komanduje i ona primeti grupu vojnika kako joj se primiču. Osećala se kao da stotine neprijateljskih vojnika gleda u nju kroz nezastrti prozor. U njenoj glavi nije bilo mesta ni za kakvu drugu sliku, osim da jcj donese vest o mrtvom Joži. Ona se brzo povuče i sa Stelom uđe u sobu. Kad na vratima ču oštro, glasno kucanje ona ih otvori. Oficir s otkočenim pištoljem zastade. Oslovi je prisnim imenom kojim su je zvali roditelji i stari prijatelji. Herta vide, sa vrlo slabim osećanjem olakšanja, da poznaje tog mladog zgodnog oficira. To je bio poručnik, jedan od njenih komšija iz Maribora, kome e donosila šahovske knjige iz Pariza. Oficir povuče pištolj i stavi ga u futrolu. - Dobio sam nalog da vas uhapsim - reče i zagleda se u njen stomak. - Ako je suđeno - osmehnu se ona. - A kojim povodom komšija? - Vaš suprug Josip Broz, koji je podigao ustanak protiv nas, protiv Vermahta... - poručnik prestade. Nešto mu nije bilo jasno. - Ja nisam njegova supruga. - Jeste li sigurni? - Nemojte da sumnjate. - A gde je on sad? - upita poručnik. - Verenik kad beži, ne ostavlja traga - reče ona. Poručnik je ćutao. Seti se Hertine blage i nežne duše. Nije mu bilo jasno zašto se verila za tog bandita. - Gospodine poručniče, objasnite mi zašto me hapsite? - Objavili bismo vest u novinama da ste uhapšeni i da vam preti smrtna kazna ukoliko se bandit ne preda. - On neće da haje. - Šta će reći vaši roditelji! - na licu mu se video podrugljiv izraz, dok je govorio poslednje reči, ali se izgubi, čim mu se Herta okrenu licem koje je sijalo od zahvalnosti. Poručnik ode. Herta ostade sama u sobi s tako puno bola u duši. Pritiskivala e rukama grudi i skoro se one-svesti. Ruke su joj drhtale i jedva se spusti na krevet. - Bože! - prošaputa, stegnutog srca. Medu svim mislima koje su se ludo komešale po njenoj glavi, jedna je stalno pritiskala: "Šta će biti s detetom?" Kad mu je pre rastanka o tome govorila, on joj je rekao: 'Ne smeš govoriti takve stvari, Hertice. Posle ćeš mrzeti sebe što si ih izgovorila. ’ ’Ja ću roditi kopile, Joža! A znaš li ti šta to znači za mladu devojku i njene
roditelje. To je krst srama, Joža' - rekla je puna uvredenog ponosa i ženske sujete. Naglo se spustila i legla na divan. Tad je čula kako slabi šum njegovih koraka iščezava. Jedna vrata otvoriše se širom. Na njima se pojavi Stela. - Dovodim našeg prijatelja - otpoče ona. Za njom uđe ginekolog, razbarušene sede kose i sa otrcanom kožnom torbom ispod ogrtača. On priđe postelji na kojoj je ležala Herta. Izvadi peškir, pamuk i bocu s alkoholom. - Vi ste imali težak dan, zar ne? - upita on Hertu koja je imala trudničke bolove. U njegovom glasu beše neke neobične blagosti. Ona se s naporom osmehnu. Kad je pregleda reče joj da samo što se nije porodila i napisa joj uput za bolnicu. Ona se usprotivi tražeći da ostane u kući i da se tu porodi. Doktor živo stavi svoju ruku ne njenu, kao da je moli, pa je onda brzo povuče. Doktor primeti da ta mlada, zgodna, prijatna žena, nije bila uplašena zbog porođaja, nego je bila zabrinuta. Stela je spremi. Hertu smestiše u bolnicu, u sobu sa još dve mlade porodilje. Ona je ćutala. Nikoje nije uzne-miravao verujući da ona želi da bude sama, sa svojom tugom. Ali je Herta najmanje želela da bude sama. Da je bila nasamo sa svojom tugom ona bi to još i mogla podnositi kao što je podnosila i druge nevolje. Njeno ose-ćanje utučenosti dolazilo je od toga što nije uz nju onaj koji oj je najviše nedostajao. A ta utučenost unosila je u nju strah, grižu savesti i gorke muke usled probuđene sa vesti. Gorko se kajala zbog stvari koje je učinila. Ka-jala se sa silnim strahom. Dok je ležala, očekujući da se porodi, krišom bi pogledala u svoje dojke koje joj je Joža prvi put poljubio. Učinio ju je vrlo nesrećnom. Da bi je učinio srećnom bilo je potrebno da ispuni svoje sveto obećanje prema njoj. Sva se ježila od straha šta će joj se dogoditi sutra... Opet je verovala da će on ostati živ i da će biti dobar prema njoj i da će joj nadoknaditi sve Sto je propustio. "Ah, samo kad vreme ne bi prolazilo tako sporo i kod kuće. I kad se vratim da ne bude takve tišine. Da se ne osećam tako sama' - razmišljala je. Joža je do savršenstva odgovarao njenoj potrebi, za "muškom glavom u kući". Prvih dana, kad se vratio iz Turske, u kojoj je proveo više od tri meseca, doneo joj je poklončiće i beznačajne novosti, čitao joj novine, pričao šale i priče i objašnjavao joj dnevne događaje. Ona se brinula za njega i ugađala mu, izmišljala naročita jela i negovala ga kad bi nazebao. Politički se bio pasivizirao. A kad je iznenada od Kominteme postavljen za generalnog sekretara KPJ ponovo se uključi u pokret. I ponovo nastavi po starom. Kući je rede dolazio - ili uopšte nije dolazio.
Sad joj je strašno nedostajao. Kad bi osetila da joj se plače, dozivala bi ga: "Joža, gde si više, dođi, sama sam!" Kad bi samo bilo nekoga ko bi mogao da je uteši, da umiri njene strepnje, da oj objasni šta tačno znače ta njena strahovanja od kojih joj srce tako zadrhti i obuzima je nesvestica. Tek kad počeše porođajni bolovi ona prestade da misli na njega. Kod nje uđe sestra. Brisala joj je znoj i hrabrila je. I u tim mukama ona ugleda Jožino lice, okrenuto naviše, s očima punim iznenađenja. Čula je kako joj nešto reče. Nešto lepo. Niko na svetu ne bi mogao izgovoriti te luckaste reči, kao on. 'Oh, Joža, ja se plašim!" - reče. Reči su joj izlazile brže nego Stoje mogla da ih izgovori. Učini joj se da joj Joža pruži ruku. Ona je uhvati. Njegova ruka davala joj je takvo osećanje topline, snage i sigurnosti, tako puno utehe, da bolove nije osećala. Kad se sve to završi, sestra joj saopšti da je rodila sina. Hertin dom živnu. Dolazile su komšije i prijatelji da joj čestitaju sina. Potpuno zaboravi na one ozbiljne i gorke trenutke. Aleksandar - koga je iz milošte zvala Mišta - iz nje je potisnuo sve brige. Činilo joj se da joj više niko nije potreban. Kad ga je uzimala u naručje, nezasito ga je milovala, ljubila i pričala s njim. Jednoga dana poseti je Stela. Saopšti joj da je Joža poziva da dođe u partizane. Ona se zbuni. - Zna li on da imam dete? - Zna. - Pa kako on to misli? - ljutnu se ona. - Dete treba hraniti i negovati. - Ti znaš njega, što naumi tako mora biti. Ako ga ne poslušaš može ti napakostiti - odgovori Stela. - Kod koga da ostavim dete? - U zabavištu. Pomoći će ti Mato Petrović, on u zabavištu ima vezu. Herta se zgranu. - Vratio mi se mir, spokojstvo i prisebnost. Sad opet... - negodovala je ona. - Budi pametna - reče Stela izlazeći. - Detetu neće nišu da se desi - dodade s vrata. Uveče stiže Kopiniču i druga depeša od Jože da se Herta zameni za jednog višeg nemačkog oficira. To je bilo mnogo sigurnije, jer bi inače njeno prebacivanje u partizane bilo skopčano s mnogim rizicima. Bio je određen datum razmene. Herti se srce cepalo pri pomisli da mora napustiti klinju. A on joj je bio .sve. Imao je kratke debeljuškaste nožice, krupne očice pune iskrog plavetnih i
zaobljenu bradicu, koja je odavala čvrstu odlučnost, da mora biti sve po njegovoj volji. Imao je Utinu plahovitu narav kojoj je davao izraz ćudljivim vriskom, na koji bi zaboravio, čim bi mu se želja zadovoljila. Heru Jožin poziv nije mogla da rastumači. Osećala se kao da joj je izrečena presuda a nije joj objašnjeno zbog čega je osuđena. Bespomoćno ispruži ruke i priđe detetu. Ono je spavalo. Malo zatim naiđe nemački vojnik. Predade joj poziv da dođe u nemačku vojnu komandu. Brzo i tiho, dok je još bilo vremena, ona se spremi i pode. Kad je ušla u predsoblje, vojnik joj reče da sačeka. Ona sede i spusti u krilo svoju skupocenu torbicu koju oj je Joža kupio u Turskoj. Pronađe srebrnu kutiju za puder ukrašenu emajlom, i otvori je. Jastučićem ovlaš prede preko čela. Njena očešljana plava kosa stajala oj je još uvek savršeno, svaki pramičak bio je na svom mestu. Boja kojom su oj bile osenčene oči i trepavice bila je još uvek sveža i u redu, a usne - možda malo preterano našminkane. Ona brzo pronađe maramicu, prinese je ustima, i prisloni usne na nju. Herta vrati puder u torbicu i sačeka. Kad je ušla, major je stajao ispred pisaćeg stola. Ponudi je da sedne. Reče joj da je postignut sporazum između Nemaca i partizana o razmeni zarobljenika i da se ona nalazi na tom spisku. Ali i njemu nije bilo jasno zašto je ona na tom spisku, i zašto partizani traže da je prebace na njihovu teritoriju blindiranim kolima. Kad doznade da je ona bliska prijateljica partizanskog vođe, Tita, bi mu sve asno. Upita je da li se ona slaže, a kad dobi potvrdan odgovor, reče joj da sutra dođe na kolodvor. Laka koraka je izašla. A krupnim je žurila kući. Zastala je ne mičući se na suprotnom kraju ukusno na-meštene spavaće sobe, i s bolom posmatrala klinju. Saže se i zagrli ga spontanije i čvršće nego što je to ikada pre učinila. Uživala je u njegovim debeljuškastim obraščićima i ručicama. Sutradan ga predade u zabavište. Bilo joj je teško. U tim mučnim časovima sačeka noć. Bilo je dvadeset minuta do osam. Večernji saobraćaj i gužva od ljudi bili su već manji. Ona uze taksi i uputi se na žele-zničku stanicu. Ubacili su je u blindirani voz. U blindiranim kolima bile su još tri osobe. Sedeli su jedno pored drugog pričajući o ratu. Dok je voz treska-jući prolazio kroz tajanstvene predele, Herta e sve manje govorila. Putovali su dugo. Brinula je za dete. Naslonjena u ugao počela je da zeva. Taman je htela da zaspi, kad se blindirani voz zaustavi. Odjednom se nešto u njoj izmeni. Radovala se što će se sresti s Jožom. Možda e u toj radosti bilo gorčine i ironije. Zamišljala je kako će izgledati taj susret. Pretpostavljala je da će biti srdačan kao u Istambulu. Vrata voza polako se otvoriše. Vojnik naredi da svi izađu. Ona izmili napolje. Bila je ukroćena i
zimljiva. Nju partizani izdvojiše i odvedoše je, a ostale preuze druga grupa boraca. Nemci prihvatiše svoje. Herta ugleda kuću ispred koje su stajali borci. Pre-poznade Jožu. Bio je u uniformi. On joj pride. Pogleda je radoznalo. - Hvala ti što si se brinuo o meni - reče držeći njegovu roku u svojoj. - Dobro došla u partizane! - reče on i odvede je u svoju sobu. Unutra se nalazila Davorjanka. Peglala je košulju. Pozdravi se s Hertom. Herta sede na krevet. Joža je stajao i pušio lulu. Pričala mu je o njihovom sinu i kako ga je s tugom u duši ostavila u zabavištu, i šta je sve preživljavala u okupiranom Zagrebu. Joža odgovori da sve to zna - obaveštavao ga je Joža Kopinič. - Dolazio je kod mene dok sam se nalazio u Rogatici. Pričao mi je, kad si se porodila, u kojoj bolnici i ko te porađao. - Dok je pričao stalno je gledao u Davorjanku. - Saznao sam da je policija dolazila u stan. - Nekoliko puta - odgovori Herta. Shvati da ona više nije u njegovom srcu pod "a’ nego negde pod *š'. Odmah se razočarala. Tako je bilo uređeno da ona ostane u Vrhovnom štabu, da pomaže Vrhovnom komandantu, ukoliko se nešto ne izmeni. Još prve noći spavala je odvojeno od Jože u nekoj seoskoj kući, daleko od ’Glavnog štaba’. On je spavao sa Davorjankom. Sutradan, Herta je ćutala. Primeti da su svi u štabu odličnog raspoloženja. Bilo je to neuobičajeno, prava pustolovina. Zapazi da se hrane dobro, kao da se snabde-vaju iz nekog luksuznog hotela. O njenom dolasku najviše se pričalo. - Tito ima dve žene - zuckalo se. - Jedna mu služi za dan, a druga za noć - došaptavali su se borci. Hertine ružičaste nade isčezoše. Ona zamoli Jožu da je premesti u neku drugu jedinicu. Rešila je da pobegne i da nikad više ne misli na njega. - Pokušao sam... Šta ćeš, Herta, nema ništa bez pokušaja - reče joj na rastanku.
Davorjanka Paunović – Zdenka
Davorjanka Paunović — Zdenka
“Ubuduće za vezu sa mnom Šaljite drugarice, koje nisu kompromitovane i
koje se lepo oblače... " (Iz Titovog pisma pokrajinskim komitetima) Srpsko partijsko rukovodstvo odmah je reagovalo. Filip Macura, kurir iz Srbije, nalazio se na beogradskoj železničkoj stanici, na putu za Zagreb. Moma Mar-ković posla po njega i zameni ga Davorjankom Paunović, studentkinjom francuskog jezika. Zbog elegantnog oblačenja imala je neprilika od samih komunista iz njene ćelije. A njen verenik prekorevao ju je zbog pomodnog oblačenja, govoreći joj da se komunisti moraju oblačiti skromno, neupadljivo. Kad dobi novi zadatak, uz napomenu da se lepo obuče, poverova da je partija promenila direktivu o skromnom oblačenju. - Predaćeš poruku drugu odozgo - poveriše joj pre nego pođe u Zagreb. Veza sa Zagrebom bio je mladić, koji je odvede do kuće u kojoj se nalzio taj drug *odo-zgo'. U njegovoj sobi nalazio se radio, polica s knjigama i rešo. Na stolu ispred njega flaša s pićem. Dok je on čitao pismo, Davoijanka je sedela u fotelji, gledajući ga. Kad pročita izveštaj, stavi ga na sto i zagleda se u kurirku. Shvati da su drugovi iz Srbije odmah primenili njegovu direktivu i da su poslali zaista privlačnu, elegantno obučenu i izuzetno zgodnu devojku. U razgovoru sa njom ostade veoma dugo. Dopala mu se ta impulsivna, odlučna a istovremeno nežna i emotivna devojka. Skanjivao se da li da joj to odmah kaže. - Šta studirate? - upita on. - Francuski jezik - odgovori Davoijanka. - Ostaćete kod mene da mi pomažete u radu - autoritativno će on. Ona reče da ima momka koga neizmerno voli, da je verena i da se upravo bila spremila da sa njim otputuje u Cetinje. - Nije vreme za ljubav, nije vreme za svadbe. Revolucionari se odriču tih građanskih tradicija. Dobićete izuzetan zadatak. To vam je i direktiva od generalnog sekretara KPJ. - A vi ste veza sa generalnim sekretarom? - Ja sam generalni sekretar KPJ. Od danas me zovite Stari. A kako se vi zovete? - Davorjanka. - Vaše ilegalno ime biće Zdenka. Zdenka prihvati direktivu. Uveliko su se sprovodile pripreme za Titov prelazak u Beograd. Zdenka je bila nosilac tih priprema. Bila je sposobna i energična. Njena lepota, elegancija i postupci, činili su je pravom damom. Zaljubljenik u lepo oblačenje, Tito joj je kupovao skupocenu garderobu, čime je još više skretala pažnju na sebe. Bila je uočljiva ali je to bilo manje
upadljivo za Nemce. Iako je sve to bilo opasno, nije se plašila svojih obaveza. Baš ta hrabrost, odvažnost, temperament, otmenost, zatim znanje jezika, uve-rili su Starog, da će sa njom lakše izvršavati sve zadatke koji mu predstoje. A već ih e toliko bilo... U Zdenki je našao čvrst oslonac. Kasnije, kad se između njih razvila ljubav, živeli su zajedno. On joj reče kako je kod nje razvijen osećaj opreznosti i instinkt da osujeti i izbegne opasnost. To joj bi milo. Uz njega je sve više to lukavstvo usavršavala. Obaveza da ga zaštiti, nije proisticala samo iz direktive. Zavolela ga je mnogo. On se prema njoj ponašao nežno, pažljivo i brižno. Često joj je govorio kao se prema ljudima treba odnositi pošteno i iskreno. Prvo što je Zdenka morala da uradi jeste da Titu -zbog njegovih čestih službenih putovanja i odsustva od kuće obezbedi dovoljno pravih i verodostojnih dokumenata u slučaju da ga policija zaustavi. On je već bio poznat u bližoj okolini i u Zagrebu, kao inženjer, koji mnogo poslovno putuje. Imao je samo planinarsku legitimaciju na ime inženjera Slavka Babića. Zdenka resi da mu, prema podacima iz legitimacije, obezbedi krštenicu. 1 uspela je. Tako je Tito, odnosno Slavko Babić, postao Srbin, pravoslavac, iz sremskog sela Hinci, kraj Šida. Bilo je sve spremno za prelazak u Beograd. Tita su u Beogradu smestili u lep trosoban stan u ulici Tomaša Ježa broj 9, kod ugledne porodice Sava Pavićevića. Međutim, taj se smeštaj njemu nije dopao. Preko Zdenke je tražio da mu se obezbedi vila. Pomoću drugova iz Srbije, premestili su ga u vilu u Novoj ulici na Dedinju. Kuća u Novoj ulici imala je posebno povoljan položaj. Nije pripadala izgrađenim područjima na Dedinju niti ijednu od postojećih prolaznih ulica. alazila se usamljena na uzvišenom položaju, koji se, sasvim neizgrađen pružao na prostoru između žele-zničke bolnice i kasarnskog kruga. Taj prostor graničio se sa severa ulicom generala Kovačevića, duž koje su sa te strane bile samo četiri vile. Čitav teren bio je u jakom padu, tako da je kuća u Novoj ulici dominirala nad tim zgradama. Sa južne strane ovaj prostor ogrničen je žičanom ogradom i živicom kasarnskog kruga, duž koje se provlačio nedovršen zemljani put, kojim bi naišao samo slučajni prolaznik. Na taj način, ta usamljena kuća, dominirala je cei im prostorom. Iz nje se mogao videti prolaznik na 300 metara, ma sa koje strane dolazio. Radi apsolutne konspiracije, Zdenka je stanovala u neposrednoj blizini u Rumunskoj ulici. Kod Tita se nalazila samo Ljubinka Đordević - Buba, koja mu e, pored toga što je predstavljala vezu, spremala i hranu. Tito je zahtevao da sa njim kontaktiraju samo devojke. Tako je i došlo do toga da se kod Zdenke usele: Mileva Planoje-vić - Lula i Grozdana Bijelić - Zina. One su pomagale Zdenki u
partijskom radu, koji je bio vezan za Tita. Zdenka ga je svakodnevno obilazila. Ponekad bi i prespavala. Jednog dana, polovinom juna, Zdenka nije došla kod Tita. On se usplahirio. Izašao je napolje. U tom trenutku susreo se sa šefom Gestapoa za Srbiju. Upravo e izlazio iz kola ispred njegove vile. Rekao mu je: ’Guten morgen'. Videći Tita kako lagano šeta ulicom, zagleda se u njega. Učini mu se da ga odnekud poznaje. Kad ude u vilu nasloni se na prozor, prateći ga pogledom. Tito izađe kod Železničke bolnice. Tu malo zastade. U međuvremenu Zdenka je stigla. Kuća je bila zaključana. Ona izvadi ključ iz tašne i otvori vrata. U sobi nije našla nikavu poruku. Preplašena izađe na ulicu. Ugleda Tita. Išao je smireno. Kad joj se primače, viknu na njega: - Kako smeš da izlaziš? - Malo sam popričao. sa mojim susedom, šefom Gestapoa. - odgovori Tito uz osmeh, srećan što je vidi. - Moramo napustiti Beograd - saopšti mu ona. Na prostoru između Beograda i Foče, godine 1942. Tito i Zdenka doživeli su najlepše trenutke. Borba ih je čak i zbližila. Njihovi odnosi postali su još intimniji. Kada su prešli iz Beograda na slobodnu teritoriju, osetili su olakšanje. Doživeli su slobodu. A s njom i sreću, što se nešto tragično nije dogodilo u Beogradu, Tito je u prvom redu bio zahvalan Zdenki. U časovima predaha, kad se nisu čuli pucnji, ili kad su bili sami, razgovarali su o budućnosti, koja je bila prevučena isto tako tamnom maglom kao i užički horizonti, po kojim su se borile hrabre srpske čete bujajućih odreda. Govorio joj e kako želi da s njom ima puno dece. - Bar jedno odelenje - dodavao bi, primećujući na njenim rumenim usnama treperav osmeh. A posle toga odmah bi se uozbiljio: - Budućnost je naša sloboda. Pa i ako poginemo, sahraniće nas na slobodnoj teritoriji. - Ja ne bih zažalila - odgovori ona. U Beogradu su rešavali teoretske probleme: primali izveštaje, pisali naređenja, slali direktive, a ovde, medu borcima, morali su menjati stil rada i života. Dolazili su komandanti, komesari, partijski radnici i svi su želeli da im Tito rešava probleme. Prema njemu su se odnosili sa uvažavanjem, iskreno i nisu mu persirali. Poneko bi mu doneo čuturicu rakije, parče šunke, šaku suvih šljiva, opanke... Za sve je to govorio da su "srpski specijaliteti". Zdenka je htela da se u toj situaciji što bolje snađe i da se svi poslovi obavljaju nekakvim redom, s merom, jer je njih bilo isuviše, a on sam. Uvodeći taj red, posle nekoliko dana shvati da to ne ide, jer su se svi, ama baš svi, ljutili na nju, što uvodi taj red, jer oni nisu tu zbog sebe, nego prvenstveno zbog borbe,
u koju unose sav svoj elan i svoj revolucionarni zamah i zahuktalost. Ona se požali Starome na njihove postupke što je ne slušaju i što hoće svi prekoreda da dođu kod njega da porazgovaraju. A Tito, kao uvek, u svom stilu veli: - Suviše me čuvaš od drugih... Ostaće i za tebe. - Tebi je uvek do šale, Stari - ljutila se ona. Tih dana puno se govorilo o partizanskoj etici. Pri-mećeno je da između nekih drugova i drugarica postoji neko tajanstveno ponašanje. Titu podmetnuše edan tekst o etici a on ga predade Zdenki. Ona ga je korigovala i svojom rukom upisivala nove reći, koje nisu bile ništa drugo do revolucionarne. U tom tekstu stajalo je da se jede iz istog kazana, da komunisti moraju biti zadnji na kazanu, prvi u borbi, da se ne smeju opijati, a posebno se naglašava da komunisti ne smeju da vode ljubav. Bračnim parovima, po toj etici, se naređuje, da žive odvojeno dok se ne završi rat. Tito ovu poslednju rečenicu dopuni: 'jedino prema potrebi". Htede da izmeni i ono oko kazana, ali mu Zdenka nije dozvolila... Taj pravilnik o etici brzo se prenese medu jedinice i sve su ga prorađivale kao značajnu partijsku direktivu. Mnogima, koji su zavideli, laknu, opet drugim, kao komesarima i komandantima, nije bilo po volji. Direktivu saopštiše i bračnim parovima, odnosno drugovima i dru-garicama, pa kad bi se neko usprotivio, pobunio, odmah bi mu predočili argument... Počeše premeštaji iz edne u drugu jedinicu, bez prava da se supružnici dopisuju, jedino ako neko pogine, onaj drugi imao je pravo da sazna... Zdenka je ćutala a Tito joj reče da ne smeju imati nišu dok se ne okonča rat. Posle te direktive o etici, bilo je milina videti Tiu i Zdenku kako zajedno stoje u red za kazanom i čekaju sledovanje. Sedeći na panju s njim, Zdenka je bila ispunjena radošću, što su svi ravnopravni. I u tim najtežim trenucima, pred nemačku ofenzivu, Zdenka primeti da Suri koristi svaku priliku, noću ili danju, da s njom spava. Nije birao mesto, bilo mu e svejedno da li to radi pod vedrim nebom ili u nekoj brvnari, za plotom ili u voćnjaku. Kad poče da se o tome zucka, drugovi, njegovi bliski saradnici, zaključiše da Tiu treba sakrivati. Tako da bi bili sigurniji da mu se nešto ne dogodi. Prilikom svakog pokreta s jednog na drugi teren, pronalazili su mu zasebna skrovišta: pećine, jame, štale, baćije, šindre, kuće, vile. Te objekte čuvali su stražari iz prateće čete, kasnije bataljona, a do njih dvoje, Vrhovnog komandanta i njegove ratne sekretarice, mogao je doći samo glavni pratilac ili drug Marko. Još ispred Kadinjače saopštila mu je vest da je trudna. Tito prihvati mirno, govoreći da je to sa njom i želeo, da je to normalno i posavetova je da ne abortira a da će dete dati nekoj porodici na čuvanje, dok teče revolucija. Odgovori da joj je stalo do deteta, pogotovo što je njegovo, da joj traži srce,
da duboko u sebi nosi materinsku ljubav, zato bi želela da posle porođaja bude s detetom, kao bi ga dojila, njihala i gajila, da malo ojača. On se malo ljutnu što odmah nije prihvatila njegov predlog, pa reče, kako dete može bez roditelja, a on ne može bez nje, pa će ga posle rata uzeti i čuvati. U Foči su stanovali u pećini. Hladnoj, memljivoj pećini. Hranili su se u menzi. Odlazili su zajedno. Pri Vrhovnom štabu u Foči nalazio se i major Ater-ton - šef britanske misije. Reče Titu da mu Zdenka ne liči na ratnika, nego na neku boginju, na šta mu Tito odgovori: - Pa i boginje ratuju. Iako je nosila ogrnut šinjel, Zdenka nije više mogla da prikrije veliki stomak. Odluči da se više ne pojavljuje u menzi. Radila je u pećini i tamo su joj donosili hranu. U toj pećini rodila je sina. Prilikom porođaja dosta je nazebla. Bila je srećna, a opet, znala je, neće dugo biti s detetom. Pokušala je ponovo da razgovara sa Starim. On joj saopšti da je Marko već našao neku dobru i imućnu porodicu u Foči, kod koje će smestiti dete. Marko je bio proneo vest da su Četnici ostavili neko novorođenče ispred edne kuće, da su ga našli partizani i da ga je Tito prihvatio i predao jednoj porodici na staranje. Dok se nalazila u Foči, Zdenka je obilazila sina. Dala mu je ime Slaviša. Videći da pati, Tito se požali Marku. Ovaj joj skrenu pažnju i zamoli da više dete ne obilazi kako bi ga zaboravila, i da se ne bi kompromitovala. Zdenka se sporo oporavljala. Nešto joj se događalo s plućima. Često je imala manju temperaturu. Bila je bleda. Šetajući pored reke gledala je razigrane talase kako klokoću i udaraju obalu. Slušajući taj šum, pokušavala je da bar za trenutak potisne svoj bol, svoju patnju, svoj jad. Već dugo kako je izgubila apetit. Ništa oj se nije jelo. Tuberkuloza je sve više zahvatala njena načeta pluća. Početkom proleća 1943. godine, Tito reče Zdenki da mu se ide u lov. Ona ga e odvraćala govoreći da to ne priliči Vrhovnom komandantu u sudbonosnim trenucima, kad partizani sve više ginu. Ali je on ne posluša. U pratnji jednog bataljona ode u lov. Odredi Marka da ga zamenjuje. Uveliko se širila na zapadu kao višnja crvena rumen. Dolazila je zora. Tito skide šinjel, ukoči pušku i poče se spuštati ka jaruzi. Dugo je išao skoro ne dižući glavu. Njegovo odelo stapalo se sa mrkom bojom zemljišta. Iznad njega, kao sivkasti prekrivač, letele su guske. Uznemirivalo gaje njihovo gakanje. Ustreptala srca, prislanjajući uz rame kundak puške, uze gusana predvodnika na nišan i opali. Gusan, odvojivši se od jata, brzo se spuštao ka zemlji. Sve sporije je mahao krilima. Tito ga je pratio s radošću. 1 najednom, s
velike visine, kao kamen, pade na zemlju. Pratilac privede konja i baci kajase Titu. Trkom izleteše na greben. Gusan je ležao još topao, raširenim krilima grleći vlažnu zemlju. Ne silazeći s konja Tito se naže i uze ulov. Video je, kuršum e prošao kroz stomak. Pratilac priveza gusana u teraziju sedla. Borci koji su obezbedivali svog Vrhovnog komandanta povicima su naterivali divljač. Tito ubi srndaća. Vešto pripasa parabelum i vrati se u štab. Čim primeti Zdenku, дјаћа i čvrsto je zagrli. Naredi da se divljač spremi za večeru, a s njom ude u pećinu da se odmori. Na lakom prolećnom povetarcu, koji je opijao kao vino, oboje osetiše lepotu dodira.. Tito poče da je raskopčava... Zbog Titovog odnosa sa svojom ratnom sekretaricom Zdenkom, komunisti su negodovali, zahtevajući da se održi partijski sastanak sa samo jednom tačkom dnevnog reda: "Titov odnos prema ratnoj sekretarici'. Vladimir Smirnov - inženjer, sekretar partijske ćelije pri Vrhovnom štabu, bio je u nedoumici. Nije znao šta da uradi. Posavetova se sa Aleksandrom Rankovićem -Markom, a ovaj ga uputi da o tome popriča s Titom. A Tito nije imao kud. Slegnu ramenima, i prepusti Smimo-vu da sam odluči. 1 čim se Tito vratio iz lova, Smimov zakaza partijski sastanak u menzi. Bilo e prisutno trideset sedam članova komunista i kandidata. Medu njima su bili i: Aleksandar Ranković - organizacioni sekretar KPJ - Milovan Đilas, Moša Pijade, Cana Babović i Sreten Žujović - Crni. Tito je sedeo do Rankovića. Smimov otvori sastanak i upita da li se svi slažu s dnevnim redom. Javi se Ranković za reč. - Umesto "Titov odnos prema ratnoj sekretarici’ predlažem da tačka glasi: "Sprovođenje partizanske etike". Cana Babović se usprotivi. Podržaše je i drugi komunisti. Mahom borci. Tito e ćutao. Prstima je dobovao po stolu. Znao je od koga je potekao taj predlog. Pogleda Canu. Sekretar partijske ćelije Smirnov objasni kako komunisti i kandidati zameraju Titu zbog odnosa prema Zden-ki, pa su hteli da saznaju pravu istinu, da ubuduće ne bi kolale priče u Vrhovnom štabu i šire... Ranković je prvi govorio. Govorio je o Zdenki koja obavlja određene zadatke kod Vrhovnog komandanta, a ne o onome, što se pretpostavlja. Borci - komunisti bili su drugačijeg mišljenja. Oni su govorili konkretno, tvrdeći da Tito živi sa Zdenkom. - A u etici piše, čak i supružnici ne mogu da budu u istoj jedinici, dok traje borba - reče Titov pratilac Rade Vujović i predloži da se Tito isključi iz članstva KPJ. Neki borci bili su blaži i zahtevali su samo opomenu. Cana Babović je bila najstroža u diskusiji. Prekorevala je Tita za nemoral ali je smatrala da će kao kazna opomena dovoljno vaspitno uticati na njega.
Tito zatraži reč. Dugo je objašnjavao odnos sa sekretaricom. Na kraju reče: - Kaznite me, ali ja bez nje ne mogu. Moša Pijade i ne tražeći reč, ustade. U svom duhovitom stilu otpoče: - Tito nas uči da se primičemo položaju, pa eto, i on se malo više primakao... Nastade smeh. I Tito se smejao. Videći daje situacija vrlo ozbiljna, Ranković predloži da se Tito ne kažnjava, nego da se obaveže, da će posle oslobođenja naše zemlje, oženiti Zdenku. Tito klimnu glavom. Markov predlog bi prihvaćen. Oko Sutjeske, Zelengore, Volujaka i Bara bilo je na hiljade boraca, prikrivenih ispod lisnatih grana, pripijenih uz mokru zemlju i sjedinjenih sa hiljadama žila i divljih cvetova. Lila je kiša i pretvarala se u srebrnu, svetlucavu zavesu. Kiša, cveće, rastinje, opojni miris, a opet svuda pomisao na zločince, razaranja i smrt. Zdenka, sva mokra, stajala je iznad ranjenog Tita, razmišljajući gde da ga smesti pre nego padne noć. Reče pratiocima da ga paze dok se ona ne vrati. Ispod okomitog brda pronađe odron prekriven drvećem. To joj se mesto učini najbezbednije. Pratiocima naredi da uzmu stvari, a ona prebaci Titovu zdravu ruku preko svog ramena i pode ka novom skrovištu. - Da li će nas pronaći kuriri? - upita Tito Zdenku. - 21a taj zadatak zadužen je Mića - komandant prate? ćeg bataljona. Pripremiše mu da legne. Pokriše ga ćebetom i pelerinom. Bio je bled a usne mu ispucale. - Zdenka, crkoh od žeđi. Pošalji nekoga ne bi li doneo malo vode. Grlo mi se osušilo - reče Tito. Odjednom se iznad šume oglasi teška grmljavina. Kišne kapi počeše da udaraju po lišću. - Druže Rade - obrati se Zdenka glasnom Titovom pratiocu. - Ako Starom bude hladno, dva pratioca neka legnu uz njega a jedan iznad oslanjajući se na onu dvojicu. Treba ga sačuvati od prehlade. Razmišljaja je, ako pode po vođu, da li će je pronaći. A reka je daleko. emoguće joj je bilo prići jer su Nemci sve vode krvoločno branili. Dođe joj da raširi pelerinu i uhvati kišnice, ali je ona bila prljava i plašila se zaraze... Zdenka se saže iznad Vrhovnog komandanta, zagrli ga, uze čuturicu i krenu. - Zdenka, kamo ideš? - ljutito će Tito. - Po vodu, ne brini, Stari. - To nikako. Više i ne osećam žeđ - pokuša da je odvrati. - Otprilike znam gde je izvor. Juče, pre nego što si ranjen, prošli smo pored njega. Nije daleko. Ovamo...
- Zdenka, mrak je, izvor ne možeš pronaći, a vode ima jedino u reci. Kuriri će početi da pristižu, možda će neko od njih doneti vode. - Ne brini, Stari - dodade i uvi ga u pelerinu. - Molim te ne idi. Više i ne osećam žeđ. - Znao je da ga neće poslušati. Bila e revnosna, energična, odlučna, hrabra, vema, a iznad svega samovoljna. Zaklela se da će i život žrtvovati za njega. ’Kad bi ako ne sada!" -pomisli. - "Od kapi vode, zavisi mu život." - Zdenka - oglasi se Tito s užasnim strahom da joj se nešto ne dogodi. eka sa tobom pode... Ona polete po vlažnom puteljku. Krupne kapi kiše toplo joj udarahu u lice. Tito se uznemiri. Imao je vatru. Ustade. Osećao je da ga nešto trese groznica, šta li. Pratioci su ga opominjali da legne. A on je i dalje stajao na kiši koja je pljuštala. Pratioci su se čvrsto pri-pijali uz njega, ali ih on nije osećao. Stajao je uspravno i bio je i kamen i bura, vazduh i zemlja. Munje su se sa sivog zastrašujućeg Volujka ukrštale, a on ih je u sebi osećao. - Stari, da li ti rana još krvari? - upita ga Rade. - Noćas krvare mnogima. Njima je teže nego meni. - Zastade pa dodade: epredvidljiva je. Zašto sam tražio vodu? Koliko je žednijih ranjenika od mene! - prekori sebe misleći na Zdenku. - Snaći će se. Ima nepogrešivi njuh kao lisica - odgovori Rade. Tito se nasmeja, a nije znao da se nasmejao. U daljini primeti bledu vatru. U sebi je šaputao: "Ti mala svetlosti, ti fatamorgano, tvoj plamen ima čudnu moć nada mnom, na ovoj najlepšoj, najdivnijoj, najsuro-vijoj planeti, koja dodiruje nebo, po kojoj su rasute brigade, braneći njene proplanke, livade, ljubičice, ranjenike, nesahranjene, grobove, reke, izvore i najdublje kanjone. Ti, čudna vatro, fascinantna si kao da te prvi put vidim. Ne znam ko te zapalio, ali večeras od tebe ništa nije lepše, bolje, dobrodušnije i veličanstvenije. Ka tebi korača Zdenka: sačuvaj je. Ja sam na kozjoj stazi, ali si dotakla moj život i dala si mi snagu da se odupirem žeđi, od koje mi pucaju glasne žice. Oj, ti vatro, izdrži dok ovoj nemani ne sagorim kukasti krst. Vatro!' - Stari, Čuje se hod. Možda dolazi lekar - opet će Rade. - Legni, molim te, legni. - A što ste se vi zbili oko mene - upita Tito pratioce. - Sve brigade su se zbile. Čuješ li hod, Suri? - Hod? - upita i oslušnu. - Čujem. Da nije ona? - s nevericom pomisli na Zdenku. - Da li je Vrhovni negde tu? - ču se glas iz pomrčine.
- A ko je tamo? - upita Rade. - Ovde "kanjon" - oglasi se kurir Prve proleterske divizije. "Kanjon" - napred... - pozva ga Rade. - Druže Vrhovni, Prva proleterska izvršila je proboj - raportira dečak. Titu dođe da uzme "parabelum" i da proslavi radosnu vest, ali ga zaustavi oštar bol... - Imaš li vode? - upita Rade kurira. - Nisam je okusio tri dana. Brao sam jagode, sisao rosno lišće i lizao travu. emci sve vode drže pod baraž-nom vatrom. - Zašto rekoh da sam žedan! - Tito nije nikako mogao da oprosti sebi. Osluškivao je neće li čuti Zdenkin hod. Dobro je prepoznavao njene korake, koji su bili lagani, i tako sigurni. Tražeći onaj jučerašnji izvor, Zdenka side u jarugu. Iznad šume prelete crvena raketa, koja osvetli krov od šindre ispred koje ugleda konja. Prema belom oblaku koji je kružio iznad kućerka tamna svetlost jasnije je ocrtavala konture one Čudne kućice. Zakopčavši šinjel uputi se ka konju. Držala je pištolj otkočen. Konj resko frknu. Priđe kućici... Oseti miris plesni i truleži. Zadah umrlog čoveka koga još nije primećivala. Uperi baterijsku lampu i primeti nemačkog vojnika pokrivenog šinjelom. Držao je ruke ispod glave a ćela brvnara zaudarala je na mrtvaca. Ona pomeri lampu i u uglu ugleda unakaženog vojnika. - Ustaj! - reče na nemačkom onom koji je spavao. Predaj oružje i pođi sa mnom. Budi miran, napolju je patrola. Nemac ustade, zbaci šinjel, skinu pištolj a rukom pokaza automat. Ona mu s oružjem oduže i čuturicu. Bila je prazna. - Odvedi me do izvora, posle si slobodan. - Ja ne znam gde ima izvor. Ovde je blizu rečica... pitka je... - Idi prema njoj - narede Zdenka. Od velkih kiša rečica je nadošla. Zdenka napuni čuturicu, napi se i zapovedi emcu da je odvede do puta za koji je znala da pripada partizanima. Nemac se spoticao, grebale su ga grane i tresao se od straha. Kad izađoše na put koji je vodio ka Vrhovnom komandantu, Zdenka reče emcu da se vrati. Vojnik je jedno vreme stajao zbunjen očekujući neizbežnu sudbinu iza leda, ali kad vide da je "slobodan’ sjuri se ka jaruzi. Kad dođe do konja, zgrabi ga, uzjaha i ko zna kojom stazom odgalopira... Zdenka priđe Titu, oko njega su bili stisnuti pratioci. Stari je dremuckao, ali čim ču njen glas, rasani se. Usta su mu bila suva, grlo skorelo a osećao je kako mu pucaju creva u utrobi. - Zdenka - izusti i svom snagom se oslobodi trojice snažnih pratilaca koji su ga bili priklještili.
Ona mu podmetnu ruku ispod glave, nežno je podiže i prinese mu čuturicu. On poče da pije. Osećao je kako utoljava žeđ. Bolovi na sasušenom jeziku i užarenom stomaku, počeše da jenjavaju. Užasne tegobe popustiše. S olakšanjem poče da diše. Oseti da mu se vraća snaga, život i ponovo vide onu svetlost koja e kao halucinacija dopirala do njega iz nekog dalekog vremena, postajući stvarnost. Zdenka pruži pratiocima zarobljenu čuturicu. - Najdragoceniji plen - reče uz osmeh. Tito leže. Nije mogao da spava. Hteo je da joj vidi lice. Pričala mu je doživljaje, na šta on odsutno dodade: - Srećan sam... Pred zoru počeše da dolaze članovi Vrhovnog štaba i kuriri. Čitajući izveštaje davao je kuririma uputstva. Zdenka ga strogo opomenu: - Lezi, Stari. On pnleže nastavljajući razgovor s kuririma. Intere-sovalo ga je sve: koja je brigada u okruženju, koliko - poginulih, čime se hrane, kakve su mogućnosti za proboj. S juga je duvao topao prijatan vetar. Na zapadu su se gomilali gusti prolećni oblaci. Njihovi šećemo-plavi vrhovi, dižući se, menjali su oblik, doplivavali su i gomilali se iznad ozelenele milinkladske kosine. Planina je životvomo mirisala na pupoljke, koji su se zbog zakasne-log proleća i stalnih kiša tek sad počeli razvijati po drveću. Nad samom zemljom vetar je nosio prijatnu svežu vlagu. Sa Sutjeske što je tekla dolinom, kao neka siva plišana zakrpa, dizala se para. Struja sumaglice rađala se i plovila, a pucnji sa Kožura bili su sve žešći. Posete kod Tita bile su učestale. Avioni su nadletali njegovo boravište pa je bilo dosta rizično. Zdenka se ljutila i oštro je reagovala da se svi raziđu. Jedino e primala kurire, a oni, kao da nije rat i najteža ofenziva u i storiji NOB-a, veselili su se susretu s Titom, pevajući: "Druže Tito, je Г ti žao? Pričali su mu dogodovštine, a kurir Vlada Šegrta donese mu duvankesu. Tito savi cigaretu. Slatko mu zamirisa matičnjak, povuče dim pa upita: - Koliko imaš godina. - Četrnaest. Tito osmehom otkri bele zube i pogledom potraži Zdenku. A ona je otišla do obližnje brigade da potraži nešto hrane za njega. Donese mu žućenice, malo dvopeka, čuturicu supe od gljiva i jedno ptičje jaje. On to podeli sa svojim pratiocima. Zdenka šlaga da je jela tamo... Tito se osećao bolje, ali postalo je opasno da se tu zadržava dalje. Zdenka na topografskoj karti nađe gusto pošumljenu kosu. Pred noć krenuše. Tito je, kao i
uvek, išao prvi, pozadi Zdenka, pa pratioci. Tito je odlučno koračao. Po drvenom mostiću u prozračnoj prolećnoj tišini, razgovetno odjeknuše njegovi koraci i odjeci sitnog Zdenkinog hoda, koja je žurila za njim. - Kao da nisam ranjen - ču ona njegove reči. U prvo vreme dok je bio ranjen, tugovala je - patila. A sada, na njenom bledunjavom licu procvetalo je fino rumenilo, a dotle potamnele oči, zasijaše. U hodu se pojavi nekadašnja lakoća i gipkost. Povrati joj se radost i slatko se smejala. Vis. Na njemu su bili bolji uslovi za rad i život. A posla je sada bilo na pretek... Zdenka je Starom mnogo pomagala... Nisu to više bile samo vojničke zapovesti, nego i diplomatija. Zdravstveno stanje joj se pogoršavalo. Tito predloži da ide u SSSR na lečenje. Ona odbi. Čak ju je i Randolf Čerčil nagovarao. Ponudi joj i London. Uzalud. Tito nije odustajao od ubedivanja. jegove reči snažno su delovale na nju. Kad najzad pristade, obe-zbedi joj avion. - Prvo bih želela da pođem u Foču da obiđem sina, pa onda - molećivo će ona. Tito reče da je to neizvodljivo, jer su se nemačke snage povlačile iz Grčke preko Jugoslavije - bilo bi to suviše rizično. - Više bih voleo da se meni nešto desi nego tebi -reče. - Posle oslobođenja, kad se vratiš, uzećemo dete kod nas. S tom bolešću ne smeš da čuvaš dete. Njen pogled, ispunjen tugom, nije silazio s njegovog lica. Suze su joj se nazirale u očima. Pred odlazak u SSSR ćelu noć proveli su zajedno. - Kad ozdraviš dovešćemo našeg sina Slavišu kod nas u Beograd - rekao je tužno. Sutradan je otputovala u Moskvu. Umesto da se leći držala je govore i predavanja o NOB-u i njenom vođi a učestvovala je i na Kongresu AFŽ SSSR-a. Na njemu je održala čuveni govor ‘Od prvih dana dolaska hitlerovaca u našu zemlju, ženska omladina, mlade intelektualke i radnice, svrstavale su se u borbene redove pod vodstvom druga Tita... - rekla je, između ostalog, u svom referatu. Kad se Tito uselio u Beli dvor, Davorjanka je prekinula lečenje i vratila se u Beograd. Produžila je da živi sa njenim Starim. Dobila je zvanje sekretarice Maršala Tita. Brzo se prilagodavala novom pozivu. Bila je neumorna. Rešila je da pronađe sina i da ga dovede u Beli dvor. Odlazeći kod svojih roditelja u Požarevac majci se poveri da ima sina. Majka e bila presrećna. Međutim, ponovo se razbolela. Tito je bio zabrinut. Preduzeo je sve da je
spasi. Poslao ju je u sanatorijum na Golnik. Često joj je, pisao ljubavna pisma, veoma osećajna i topla. Slao joj je i poklone. Stanje joj se pogoršavalo. Lekari su se borili za njen život. Ali spasa nije bilo. Tito uđe u Zdenkinu sobu. 1 kao da je prvi put ušao, pažljivo je pogleda. Uoči njene stvari. Zadrža pogled na krevetu s dva jastuka. Gledajući ih ču njen glas: "Stari, Stari, daj mi ruku...’ Tito oseti oštar bol u srcu i potmulo zujanje u ušima. Svaka sitnica u Belom dvoru podsećala ga je na nju. Zbog nečeg obiđe sve sobe. Pronađe prsten koji joj e poklonio povodom rođendana 19. januara 1946. Sporo izađe na stepenice. Bol u srcu bio je sve žešći. Čelo mu se obilno znojilo. Osećao je potrebu da bude sam. Silazeći niz stepenice pridržavao je levu stranu grudi šakom. Naredi svome Šefu kabineta generalu Ljubodragu Đuriću da mu pronađe ašov. Ispod prozora njegove sobe, uz samu rezidenciju iskopa raku. Dugo je bdio iznad nje. Kad donesoše Zdenkino telo iz Slovenije, on uze kovčeg, lagano ga spusti i nabaca zemlju. Položi buket svežih ruža. "Ti si bila moja najveća ljubav" - reče brišući suze.
Jovanka Broz
Etiopija 1970. Heile Selasije i Jovanka Broz
Posle Davorjankine smrti Tito se osećao usamljen. Ta samoća je bila duboko
utisnuta u stomak, glavu i srce, kao hladnoća koja se ne može ugrejati. On je navikao da uz njega bude uvek neka voljena žena, a uz to i neko rezervno biće, s kojim bi posle rada popričao, gledao film, šetao i spavao. Personal je primetio da se Maršal povukao. Bio je navikao na njegovu živahnost i poznatu osobinu da pri svakom susretu ponešto u šali kaže. I njegov šef kabineta, general Đurić, pitao se, zašto se toliko povukao u sebe. - Znaš, Duriću, moj prostor su bile planine, sela, gradovi, zemlje... A sad me staviste u ovaj kraljevski dvor... Pa, bogamu, zar se i vi ne osećate u ovom prostoru kao u kavezu. Ovde bi i ovca zablejala od muke. -Uvek je okretao na šalu. Nikome nije otkrio zašto je zabrinut, šta mu nedostaje. Jedino je on znao zbog čega je tužan. U šetnji ispred rezidencije zastade. Povuče dim iz lule i reče: "Pa ja zaista ne volim nijednu ženu." Eto, to ga je činilo praznim - usamljenim. Svuda oko njega bilo je zgodnih žena. Čak je i na prijemima zapazio neku lepu ženu. Ali nijedna nije zadovoljavala njegov prefinjeni meraklijski ukus. * Zašto se ja brinem za to, tu je Stevo - pomisli dok je sedeo u kabinetu. A Ivan Krajačić - Stevo bio je ministar unutrašnjih poslova NR Hrvatske. Njegov isprobani prijatelj, u koga je imao poverenja. - Zašto mi se Stevo ne javlja? Zovi ga! - reče on Đuriću, šefu kabineta. Ubrzo pronađoše Stevu telefonom. Tito uze vezu. - Pa gde si ti, bogamu? Sutradan je Stevo doputovao iz Zagreba kod njega. Šetajući po padinama Belog dvora, pričali su o svemu, najviše o ženama. Podsećali su se na predratni period, život u Parizu, Moskvi, Madridu, Istanbulu. I dani iz revolucije dođoše na dnevni red. - Sećaš li se Melihe, Dare, Olge, Jare, Danice, i one, kako joj bese ime, iz Mostara... - nabrajao je Stevo imena; one iz Mostara nije mogao da se seti. - 'Ajde, bogati, ispade da sam imao harem - šalio se Tito. - Ti si od njih mogao formirati bataljon - odgovori Stevo. - Tada je bilo teže, pa ih je bilo više, a sad... Ti ne vodiš o meni računa. - Jesam li ti poslao Jovanku? - upita ga Stevo. - Jesi, ali... - Tito zaćuta. - Šta ali? - upita Stevo. - Nemam sreće sa ženama, - vajkao se on. - Kad bih imao sestru, ne bih ti je dao za ženu! - Pa, bogamu, Stevo, nisam toliko loš. - Nisi loš ali si nepouzdan. Žena neće parče, hoće ceo komad... pa grubosti i cinizam...
Tito ga prekide. - Neku ćeš mi ipak naći. Stevo ga upita šta je s Jovankom Budisavljević, da li mu se dopada. Tito zastade. - Ne premišljaj - reče mu Stevo. - Odgovara li ti ili ne? - Jovanka je divlja. Ona još živi partizanskim životom. - Pa da je prekomandujem? - upita Stevo. - Neka ostane, a ti mi nađi drugu... za moj ćef... Stevo je znao njegov ukus. Voleo je mlade. U šali je govorio da je svaka devojka stara koja prede dvadeset dve godine. - Nisi ti više za mlade... Tebi treba solidna žena, inteligentna i duhovita. Mislim da bi trebalo da bude Hrvatica. Dosta ti je bilo Srpkinja, a? - Imaš Ii neku ili... - Imam. Zinku Kune. Ti inače voliš umetnice. - Ja sam tebe uvek slušao, Stevo - obradova se on. - Zinka je persona jakog duha i snažne volje. Vodi računa da ti ne uzme čin maršala - opomenu ga Stevo i dodade: - Ženi treba dati kuhinjsku vlast. - Sve koje su htele da dele vlast sa mnom dobile su po turu. - Znam te i kao papučara. - Misliš na onu Turkinju Anadolku? Tako je moralo biti. - Ja to onako... Čim se vratim razgovaraću sa Zinkom. - Delaj, Stevo. Pošli su na večeru. Jovanka se nalazila u trpezariji; pregledala je servise... Stevo se pozdravi s njom, i upita je kako je služi posluga. Ona porumene, reče da svako zna svoj posao i da svi dobro rade. Podsetili su se kako je ona došla kod Tita. Aleksandar Ranković, ministar Unutrašnjih poslova FNRJ, još početkom 1945. godine tražio je od ministara unutrašnjih poslova republika, komandanata armija i drugih ličnosti, da mu preporuče neku dobru, poverljivu drugaricu za rad u Titovom kabinetu. Poslali su mu preko pedeset. Razgovarao je sa svakom. One koje mu se nisu dopale vraćao je odakle su došle, a one koje su bile zgodne, vodio je Titu na razgovor. Tito je bio izdvojio pet drugarica, ali mu se najviše dopala Jovanka. Nju je upravo bio poslao Stevo Krajačić. Ranković je pozvao Jovanku kod sebe i dao joj strogo poverljiv zadatak da bude Titu pri ruci za lično obe-zbeđenje, brigu o hrani, spavanje i druge potrebe. Posle večere Tito i Stevo igrali su šah, a sutradan je Stevo odleteo za Zagreb. Stevo potraži Zinku kući. Rekoše mu da je u operi na probi. Lično je potraži. Kad Zinka ugleda ministra unutrašnjih poslova Hrvatske preseče se.
- Došao sam radi tvojega dobra - oslobodi je on i sedoše u bife. Naručiše piće. Stevo reče zašto je došao. Zinka sleže ramenima. - Kako to Tito misli?... - upita ona ispijajući čašu konjaka. - Da pređete kod njega. - Mi se poznajemo ali nismo bliski. - Potrebno je vreme. Ja ću o tome da razmislim... - reče oprezno. - Evo ti vizit karta i javi mi se sutra - zamoli je Stevo. - Tako brzo... Potrebno mije najmanje nedelju dana. - Javi mi se sutra - ponovi Stevo ustajući. Žena se poplaši. Posle probe pođe kući. Bila je rastrzana između neprijatnosti samotnjačkog života i oper-skih radosti. Tito joj se dopadao ali je bio nestalan, vragolast i nije poštovao ličnost žene. Znala je za njegove mnogobrojne avanture. Ali, shvatala je i njegovu želju da se uozbilji kao pređsednik države. Pošto ispi još nekoliko čaša konjaka, napisa mu pismo. U pismu mu je iznela svoje mišljenje o ponuđenom braku; prvo da se zavole, a drugo, ako se venčaju, da joj da punu slobodu u obavljanju njene dužnosti. Posebno naglasi da je ona zaljubljenik svog posla i da želi sa svojim kreacijama Aide, Toske, Norme, Đokonde i drugih da obiđe sve svetske metropole. “Ne bih želela da se oko toga sporimo" - završila je ona. Zapečaćeno pismo dala je sutradan Stevi. Stevo ga je otpečatio i pročitao. Svidelo mu se pismo, smatrao je da ne treba ništa intervenisati, i sutradan ga posla Titu u Beograd po specijalnom kuriru kapetanu UDB-e Kumičiću. Čim pročita pismo Tito postade nestrpljiv. Želeo je da ona dođe što pre da popričaju lično i da se dogovore o zajedničkom životu. - Zamoli Zinku da dođe na razgovor - reče Tito Stevi preko telefona. To je njoj odgovaralo. Na razgovor, a ne na prese-lenje. Čim je stigla stegli su ruku jedno drugom, i to veoma srdačno. - Kako ste, druže Maršale? - Kako ste vi Zinka? - ču se jedno za drugim kao kod Engleza, dok su ispod mirnoće, koja je skoro ličila na ravnodušnost, skrivali istinsku privrženost, zbog koje bi oboje učinili sve jedno za drugo. Veče je proteklo tiho, u razgovoru. Govoreći mu o Stevi nije se baš pohvalno izražavala. Tita je prilično uznemirio taj oštar sud o njegovom prijatelju. On prome-ni temu razgovora, interesujući se šta ima na repertoaru, a ona mu je pričala o pripremi Turandota... Tito je, koliko god mu je njegovo hladno držanje dopuštalo, s velikom pažnjom slušao njeno kazivanje. I sva druga njegova
pitanja imala su prizvuk radoznalosti. On se uvek divio Zinkinom talentu. Reče, da je bezbroj puta išao u operu zbog nje. Te noći nije hteo da razgovara o braku. Ostavi to za sutra. Predoči joj da je umorna posle puta i da treba rano da legne i posavetova je da zajedno uzmu po malo kaše pre spavanja. - Nas dvoje uzećemo po tanjir kaše. Kaša je pre spavanja dobra. A dobra je i za grlo - dodade i zamoli Jovanku da donese dva tanjira. - Nadam se da večeras neću pevati - odgovori ona u šali. Posle te blage večere ona pode na spavanje. Uprkos njenoj odluci da se nikad ne udaje, bilo je nečega u imenu, u samoj pomisli na Tita, Što je nju uvek privlačilo. Činilo joj se da joj on, s obzirom na njenu ulogu i popularnost operske primadone, pripada. Mada nije imala nameru da zbog njega ostavi svoj poziv bila je veoma radoznala šta će se dogoditi. Ujutro ustade rano i pođe u šetnju. U parku zateče Tita sa psom. - Jesmo li se dogovorili da se nađemo baš ovde na ovoj stazici? - u šali će on. - Meni se čini na onoj drugoj - prihvati ona šalu. Dok su šetali uporedo Tito joj reče da joj on neće smetati da se bavi svojim pozivom, ali nije pristao da ona povremeno dolazi iz Zagreba u Beograd kod njega. - Mi i tako nećemo biti po ceo dan zajedno. Ja ću imati obaveza a vi ćete se pripremati za nastupe. Naše godine nisu za kolebanja. Velika udaljenost još više će nas udaljavati. Mi moramo biti jedno uz drugo. Stvar je bila gotova. Ona reče da su dogovor postigli sa 1:1. - Vi ste prihvatili moju molbu da me ne sputavate u poslu, a ja vašu da odmah pređem. Njegovo široko, lepo, tamnoputo lice nije nikad izražavalo više zadovoljstva nego u tom trenutku, a osmeh mu nikad nije bio puniji niti su mu oči više likovale nego kad je tog trena pogledao u nju. Zinka se preselila i brzo odomaćila u Titovom domu. Bilo je mnogo ljupkosti i privlačnosti, koju je odmah pokazala prema Titu, a sklonost dobrom društvu, sposobnost da ceni ono što je otmeno i umno, odavale su da ima smisla, ukusa i razumevanja. Naročito pametna, po prirodi mila, krotka i zahvalna. Nimalo uobražena ali držala je do sebe. Smetali su joj prijemi na koje se dolazilo u Beli dvor ili u Titovu rezidenciju, da se istakne sjaj, toaleta, lepota izgleda, a u suštini prostota u postupcima. Tito se od svih izdvajao. Bila je potpuno ubedena da e on tip čoveka koji joj pripada. Ali ono oko njega! Prime-tila je da se ljudi prosto nadmeću da mu ugode. Htela je da u život u rezidenciji unese neki civilizovani odnos, da svako obavlja svoj posao bez lažne maske,
usiljenosti, suviše vemosti i strahopoštovanja. Primetila je da sve to Titu odgovara. Ali je bila odlučna u nastojanju da sprovede svoju zamisao. Bilo joj je glupo da oko njega trče svi, ama baš svi: garderober,, frizer, maser, kelner, kuvar, šofer, da ne govorimo o višim činovnicima. Tu se nije radilo o protokolu nego o cirkusu: jedan ga oblači, drugi češlja, treći brije, četvrti dodaje i obuva cipele, peti čeka u trpezariji, šesti servira, sedmi dvori, osmi stalno prilazi očekujući Titovu želju, deveti otvara vrata od kabineta, deseti stoji ispred njegovih vrata, jedanaesti prati ko god prođe pored njegovog kabineta, dvanaesti uzima telefonske slušalice, trinaesti obavlja telefonski razgovor i beleži razgovore, četrnaesti prenosi Titu razgovore, petnaesti otvara poštu, šesnaesti Čita poštu i izdvaja što je za Tita, sedamnaesti prima poštu koju je pročitao Tito i sprovodi primedbe, osamnaesti priprema referat, devetnaesti cenzuriše referat, dvadeseti ga prati do kola, dvadeset prvi... tako redom. Opslužuje ga na stotine duša. Na tim licima neki strah, neka zabrinutost, neka užurbanost, neko nespokojstvo, neka osetljivost, neka privrženost, nešto što joj je izgledalo besmisleno, nenormalno, preterano - sticao se utisak odnosa između vladara i robova. Osećala je da on sve više postaje robot, ničega se nije latio, ničega što zahteva marljivost, strpljenje i pokazivanje mašte i razuma. Htela je da ga uputi u normalan život, jer ono, kako je on živeo, ličilo joj je na neku karikaturu. Htela e da ga izvuče iz te komedije i da ga postavi u ravan zemlje, da hoda kao običan čovek a ne kao nadčovek, nadbiće, nad... nad... nad... I gle čuda. Čak su i njoj zabranjivali da ulazi kod njega mimo protokola. Morala je da se najavi. I intimni život joj je bio smešan: ona je spavala u jednoj a on u drugoj prostoriji. Ispred njegove spavaće sobe stajali su momci. Kad mu se ćefhulo da je vidi, ili da spavaju zajedno, slao joj je poruke. Kod nje je dolazio njen ađu-tant - oficir. Preko njega su komunicirali. - Prenesite joj, želeo bih s njom da spavam večeras - bila je jedna od njegovih poruka, preko ađutanta. - Ne mogu večeras jer imam menstruaciju - odgovarala mu je preko oficira. - Pitajte je kad će moći? - Odgovorila je: kad joj prestane. Zinka poče da se oseća kao građanin drugog reda. Kao one mnogobrojne sluge oko njega. 1 kad su kontaktirali znalo se koliko se može zadržati s njim, čak i u krevetu. Jednom je ostala bez doručka. Razlog: ceo personal bio se pozabavio ozbiljnim problemom, navodno nije postavljen servis za doručak koji e odredila Jovanka Budisavljević, nego neki levi. Oko toga se digla graja. Servirki su dali otkaz. Jednom Zinka iskoristi priliku da porazgovara s mužem o svemu: o njemu i
njoj. O onome Sto ih okružuje, i razdvaja. - Ti si stvarno rekao da nećemo stalno biti zajedno -otpoče ona i nastavi. Skrenula mu je pažnju na život kojim je okružen i predočila mu je sve detalje, želeći da ga izvuče i vrati u normalan život. - Ja ne učestvujem u sastavljanju protokola - odgovori on. Bio je zbunjen da mu jedna tako otmena dama, ugledna i veoma draga žena, daje takve primedbe. Vidim, tebe opterećuje moj stil života! To je krupna stvar. Ja sam računao da ćete vi doprineti da mi se još više ulepša život. - Ja bih to htela, ali na jedan normalan način - reče ona sigurna u sebe. - Molim te, Zinka, da se ubuduće pokoravaš i činiš ono što od tebe zahteva naš brak. Dopiru do mene priče kako vi kritikujete ponašanje posluge i personala. Cara Haila Selasija služi preko pet hiljada ljudi, pa vlada pola veka. Ona je ćutala. Shvati da njen nauk nije u stanju da doda duhovnu snagu koju bi prihvatio Tito, da se prilagodi civilizovanim uslovima življenja. • Zinka je imala predstavu u Narodnom pozorištu u Beogradu. Karte su bile predviđene samo za zvanice - po protokolu. Prisustvovao je i Tito. Pevala je Tosku. Pre izlaska na pozornicu priseti se kad je prvi put nastupila 1927. godine u Ljubljani, kao Leonora. Od tada je prošlo mnogo ali taj trijumf uvek ju je nosio... Za njen sopran rekli su da ima moć sudbine... I te noći pevala je nadahnuto. Publika ju je vraćala da ponovi ariju. Primeti da joj i Tito aplaudira. Od te noći dopala mu se još više. Prosto je bio ljubomoran na njen izgled, na njenu lepotu, na njen glas, na njenu moć, na autoritet i popularnost. Ali, ona poče da oseća neke promene u svojoj duši. Nije bila sigurna šta se to dešava. Odlazeći na gostovanje u Zagreb, London, Beč, a prema njujorškoj Metropoliten operi imala je stalnu obavezu, više je nije privlačio Beograd. Sve više se udaljavala od Maršala. Shvatih je da se ona nije mogla uklopiti u te specifične dvorske norme, u taj nenormalni ritam, u te spletke i cinkarenja, u nešto što nije videla u svom životu. Novine su pisale o njenim gostovanjima i uspesima. Sve su je uzdizale do nebesa. Više je imala poziva nego ijedna operska pevačica na svetu. Gde god se nalazila, bilo u kojem kraju sveta, čekala ju je ista poruka: "Zvao te Tito, moli da mu se javiš!" Iz osećanja pristojnosti, a ne iz radoznalosti, javila mu se iz Pariza. Ponudi joj da se sretnu inkognito. Ona se izgovori da je mnogo zauzeta, a i da nije ne bi mogla da prihvati njegov predlog. - Tebi nema ravne! Nikoga ne volim kao tebe! Pokazao sam se nezahvalan prema tebi. Ako ti bilo šta zatreba, javi mi se. Zinka, imaš li vilu u Parizu? - Koješta. - Hoćeš da ti je kupim? Ja Pariz poznajem dobro. Tamo bismo se ponekad
sreli. -Koješta! - odgovori ona. - Ja više volim toplo i nežno srce, srdačno i prirodno držanje, normalan život, od poklona. Nemoj da trošiš suviše. - Po čari i blaženstvu tebi nema ravna - govorio joj je. To je bila poslednja njegova reč. Nikad se više nisu videli. Tito taj bol nikad nije mogao da zaboravi. Tito shvati da mu ne treba suviše pametna žena, žena od autoriteta i popularnosti, nego obična, najobičnija, poslušna, verna, koja bi se o njemu pokorno i odgovorno starala. Bio je odlučio da ni sa jednom više ne ude u neke čvrste obaveze, dok ne pronađe tu pravu. Za čitavo vreme od 1945. godine, uz njega se nalazila Jovanka Budisavljević. Skretala mu je pažnju svojom lepotom, ali je u sebi imala nešto kruto, strogo, i strogo moralno... Suviše je bila disciplinovana... Ali mu nije bila potpuno jasna. Često je viđao sa ruskim oficirima. Govorila e ruski. Razmišljao je čak i da ga špijunira. Ali to je bilo samo nagađanje. Znao e da je došla sa preporukom Rankovića i Steve. Ipak crv sumnje ga natera da porazgovara sa Stevom. Pozva ga telefonom da dođe. - Kojim povodom, Maršale? - Da mi razjasniš neke stvari u vezi drugarice koju si mi podmetnuo, davne 1945. godine. Stevo je znao da Tito ima ogromno iskustvo sa špijunima. Pretpostavljao je da sumnja na Jovanku. Želeo je da mu pojasni njenu ulogu, pogotovo što ga Rusi više nisu čuvali. Pozva šofera i naredi: ’Beograd". Po dolasku u Užičku 15, Maršal ga uvede u salu za bilijar, zatim se povukoše u kabinet. - Dede, Stevo - otpoče Tito. - Gde je bila Jovanka 1944 i 1945? Stevo mu objasni da je u to vreme bila u Moskvi na osposobljavanju. - Znači, nju je školovao NKVD? - upita ljutito Tito. - Ti sve naopačke shvataš. Valjda meni veruješ. Poslao sam je u SSSR polovinom 1944 na osposobljavanje za tvoje lično obezbeđenje. Da te štiti. To mi je bila dužnost. Posle informbiroa NKVD je hteo da te likvidira. Ona te spasila. Tito se trže. - Ja tebi verujem. - Slušaj ti, druže Maršale! Jovanka ti je vema. - Misliš u krevetu - reče on i prsnu u smeh. - I u kuhinji. Uvek si bio oprezan. Preoprezan -primeti Stevo. Rasuli su se. Tito je osetio olakšanje. Olakšanje i sigurnost. Promenio se prema Jovanki. A ona, kao i uvek... Kad bi joj se osoblje požalilo na umor, rekla bi:
"Istrajte, mi moramo Maršalu obezbediti uslove za rad..." Sagorevala je na poslu. Često je pohvaljivana i nagrađivana. Kad bi to čula, njeni obrazi bi porumeneli. Stidljivost joj je davala ljubak izgled. A kad bi se nasme-jala, lice bi joj se ozarilo. Iako mlada, najmlađa žena oficir, bila je stroga. Stroga i ozbiljna. Tito ju je zadirkivao: - Je li, ličanko, kad ćeš ti da se nasmeješ? Upravo, najviše se sretao s njom. Bila je stalno uz njega. Isprva slučajno, kasnije namemo, gledao je dugo za njom dok se gubila niz hodnike. Prepoznavao joj je korake, i odmah izlazio iz kabineta... Bilo je energije u njenoj strogoj disciplini. Energije i nežnosti. Energije za druge. Intimnosti za njega. Naprosto je puštala tu nežnost u njegovoj blizini, kao nešto što izmiče samokontroli. Najviše ga se dojmila pomisao da bol zbog Zinke bledi. Bila je to Jovankina zasluga. Došlo je leto. I Jo-vankina bela letnja uniforma. 1 ono što zrači iz žene koja zna koliko je ušla u nečiji život. Jednog popodneva, Tito pode s komandantom garde Žeželjom da jaše. Jovanka je u beloj uniformi šetala po parku i razgovarala s dvojicom oficira iz garde. Smejala se onako kako se smeje žena koja se dobro oseća u muškom društvu. Tito joj žurno priđe. Tito: Za vreme radnog vremena šetnje nisu dozvoljene, makar to bili i oficiri. Jovanka prsnu u smeh. Tito: A šta je smešno? Jovanka: Ti si smešan, druže Maršale. Tito: Zar sam smešan i sad kad sam tužan? Jovanka ućuta. Tito: Dođi kod mene posle večere. Jovanka: Kojim poslom? Tito se zbuni. Gledao ju je. Na njenom licu isticale su se nežne crte. Oči su oj bile smeđe, oivičene crnim dugim trepavicama. Iznad njih, guste crne obrve dizale su se ukoso naviše i čudno ocrtavale lepotu lica. Tito: Gledali bismo film. Jovanka je volela filmove. Znala je da on poziva i drugi personal da mu pravi društvo. Jovanka: Doći ću. Posle razgledanja konjušnice Titu osedlaše konja. Pratio ga je general Žeželj. Jašući kroz šumu Tito je mislio na Jovanku. - Druže Žeželj, šta mislite vi, da Jovanki damo neko drugo zaduženje? Pa
ona će propasti od rada. Mnogo je mršava. - Nadahnuta mladost je neumorna. Ona to obavija s ljubavlju. A sve što je od srca to ne zamara. Tito podbode konja i pređe u kas. Kad se vrati iz šetnje, večera sa generalom Durićem, njegovim šefom kabineta. I njemu reče da bi Jovanku trebalo premestiti na neko drugo, lakše, radno mesto. - Jovanku niko ne može da zameni. Mora ostati uz vas. Ona sve drži u svojim rukama. Jovanka se spremala da ide kod Tita. Doterivala se. Duga kosa padala joj je na belu bluzu oficirske uniforme. I bez šminke izgledala je zanosno lepa. Tito, u plavoj maršalskoj uniformi, dočeka je na ulazu. Pruži joj ruku i odvede je do bioskopske sale. Gledali su film. Tito je povremeno duhovito komentari-sao neke scene. Jovanka je stidljivo ćutala. Posle predstave povukoše se u mali salon. Produžiše razgovor o filmu. Jovanka se kruto držala. Želela je da što pre ode. Posle posluženja htede da odnese posuđe. - Vi ste moj gost... - spreči je on. Ali i pored sve čednosti i skromnosti i nepomičnosti njenih ruku, koje je držala sklopljene na krilu, njena prava priroda nije se mogla prikriti. Njene oči, i pored blagosti lica, bile su nemirne, samovoljne, pune života. - Drugarice Jovanka, neprijatelj nas je već okružio. Bili bismo jači ako se udružimo - šaljivo otpoče on aludirajući na Informbiro. Jovanka se opusti. Prsnu u smeh. - Pa mi smo udruženi, druže Maršale. - Druga faza je da se zbližimo. - Zar nismo blizu - dodade ona i rukom pokaza blisko rastojanje između njih. Spremala se da ustane. On je zadrža. Reče kako mu je draga i simpatična i kako pose-duje sve one odlike koje krase ženu njegovih pogleda. I ponudi joj brak. - Promenili ste ih dosta... to je vaša stvar... ali ja ne želim divlji brak odgovori ustajući. - Ja sam uvek slušao žene - reče i isprati je do izlaza. Jovanka pođe u svoju sobu. Najpre nije znala gde je. Zbunjena, zamoli svoju drugaricu da joj pokaže sobu. Ona je prekori: - Pa stojiš ispred nje. Kad otključa leže na krevet, onako u uniformi... Ushićenost ju je nosila nekud daleko i visoko. Nije smela ni u sobi da pomisli i ponovi to što je čula od Tita. Ćelu noć nije spavala. Od tada, često su se sastajali. Odlazila je kod njega, noćila... Pričala mu je o
njenom selu Lečani i prvoj ženskoj partizanskoj četi u Lici. Nadahnuto mu je govorila kako je ta ženska četa ispoljila veliku hrabrost u borbi protiv talijanskog konjičkog puka ’Aleksandrija*. - Sećam se. Zarobili ste dosta konja i meni ste jednog poslali na poklon dodade Tito. Sve više ju je voleo. Ljubomorno je voleo... Vodio je na prijeme. To e on radio na svoju ruku - mimo protokola. Jednom prilikom, povodom "22. decembra" vodio ju je u Dom armije na proslavu. Bila je u svečanoj uniformi. Prvi put Jovanka u Titu nije videla Vrhovnog komandanta, kome se zaklinjala i pesme pevala, a u partizanima strasno želela da ga samo vidi. Sad joj je postao blizak. I dok je sedela u prvom redu na počasnom mestu, posmatrala ga je s ljubavlju, čistom, iskrenom i odanom. Izgledao joj je veoma mladolik. U stvari, razlika u godinama nije joj smetala. To nije ni primećivala. Jednostavno, ta pomisao prođe joj kroz glavu, ali onako, više ženski... Dok je Tito govorio, oficiri su ga oduševljeno pozdravljali i prekidali dugim aplauzima. Uzvikivali su parole. A Jovanka, ni sama ne znajući zašto, sedeći među generalima, ne pomeri ruke, osećajući da nema potrebe da pljeska čoveku koga više ne voli kao Maršala, nego intimnije, bliskije, zanosnije i snažnije... Plašila se, ako zapljeska, da će joj neko iz blizine reći: Šta to radiš -ljubavniku se ne pljeska!" Gledajući Tita kako se drži, kako mu je svaki pokret prirodan i začuđujuće skladan, ne moga se uzdržati, a da ne zapljeska, i to dosta snažno, uz širok osmeh. On je pogleda... Odjednom ćela sala ustade. Ona se okrenu levo i desno pa videći da niko ne sedi, brzo ustade i prihvati da pljeska. Iz stotine grla zaori se: 'Druže Tito mi ti se kunemo...’ Jovanka je tu pesmu još kao borac slavne Druge ličke brigade volela i uvek e, kad joj se ukazala prilika, započinjala. Njen glas se tada izdvajao, planina je ečala, prenoseći taj lepi devojački glas. A kad je postala bolničarka herojske Šeste ličke divizije, ona je tu pesmu pe-vala ranjenicima, izazivajući u njima zanos i olakšavajući im bolove. I tu, u domu, njen glas zapaziše mnogi i okrenuše glavu k njoj da vide ko to tako divno peva. I Maršal je pogleda. Htede da joj kaže: "Sve ti pristaje...", ali... Kad se sve to završi, Maršala odvedoše na večeru. Videći da nema Jovanke, on opomenu šefe kabineta generala Durića. Malo zatim, pojavi se ona. Jela je sasvim malo i nekako stidljivo kao da se bojala da joj zalogaj ne
ispadne, ili da ne napravi kakvu nesmotrenost, kojom bi skrenula pažnju na sebe. A znala je, da baš u tim prilikama, može da joj kane kap, prelije kašika... Vraćajući se s proslave, Tito je zahtevao da Jovanka sedne u njegova kola. Rekoše mu, da to nije po protokolu, a on odgovori baš ga briga. Sela je. Osećala je kako joj telo podrhtava, kako joj se znoje ruke, a s čela se slivaju kapi, kako nije znala šta da radi s rukama i kolenima. Tito joj je pričao o utiscima s proslave i dodade da se medu oficirima najprijatnije oseća, da sa njima ima šta da priča, i naglasi da su verni, iskreni i hrabri. Ona htede da kaže da ih je on tako vaspitavao, ali reči ne naidoše. Kad se kola zaustaviše ispred rezidencije, Tito je pozva kod sebe. Po njegovom ponašanju zaključi da je nekako drugačiji, daje sasvim drugi čovek. Njegova dobrota, nežnost, jednostavnost i servilnost, iz nje potisnuše krutost, strah i stidljivost. Razgovarali su o haljinama, balovima, knjigama i zlatu. Ostali su dugo. Ispraćajući je do vrata pokloni joj zlatnu ogrlicu. - Spokojna noć - reče. U tim rečima bilo je topline, iskrenosti i ljubavi. U to čudno vreme, vreme Informbiroa i drugih nedaća, a u prvom redu ekonomske blokade naše zemlje, Tito se razboleo od žuči. Lekari su se bili uplašili. Pomišljali su na najgore. Videći Tita kako se previja od bolova Jovanka je plakala. Kod njega su dolazili Članovi politbiroa i ona ih je u strahu pitala šta će biti s njim i ima li mu spasa. Posle operacije on poče da se oporavlja. Ona je pre i posle operacije bila stalno uz njega. Kad mu je bilo bolje reče joj: - Ublažavala si mi bolove. On je posle operacije doneo čvrstu odluku da se njom oženi. Ulagao je veliki i nesebični trud da je pre udaje osposobi za nove obaveze koje su joj predstojale kao njegovoj budućoj supruzi, kako bi mu ulepšavala ionako lep život. Jednoga dana pozva je kod sebe. Predloži joj da ide u Rim, u našu ambasadu, da se doškoluje po protokolarnim pitanjima. Ona taj predlog s voljom prihvati. - Upoznaj carske palate i dvorce, ako se bude moglo nešto kopirati - reče joj kad je isprati. Ona je mislila da se on šali, jer su se borili protiv palata i dvoraca. Čim je stigla u Rim, naš ambasador Velebit i supruga Vjera, prihvatili su je i smestili kod njih u vilu. Izvršili su sve pripreme za njeno školovanje. Iz tih prvih časova protokolarnog bontona, shvatili su da sa njom neće imati problema. Bila je bistra i sve je brzo učila. Pored časova, išla je i na prijeme. Ta "očigledna nastava" za nju je bila vrlo korisna.
Tito je često zvao telefonom interesujući se kako napreduje. A ambasada joj e davala novac za njene potrebe. Najviše ga je trošila na garderobu i nakit. Kad se Jovanka vratila iz Italije u Beograd, na sebi je imala haljinu od plavog muslina i sandale od plavog marokena, sa niskom petom. Haljina je divno ocrtavala njen vitki stas. Tesno pripijeni struk isticao je prsa, izuzetno lepo razvijena. - Mogao sam te lako izgubiti - reče joj Tito laskavo, videći je onako lepu. - Ličanke odluke ne menjaju - uzvrati. Pričala mu je o učenju, o kulturnom bogatstvu Rima, o prijateljima. - A jesi Ii razgledala palate? - Jesam, ali mi se njihov raskoš nije dopao. Taj sjaj, to bogatstvo, podsetilo me na robove. Koliko je života ugrađeno u taj sjaj. - Taj sjaj uzdizao je ugled rimskog carstva - reče on rezignirano. Nije mu se dopao njen komentar. - ' Ispra -viću je...’ - pomisli. Posle njonog povratka još ju je više zavoleo. Postali su prisni, intimni. Ona je bila srećna. I dalje je obavljala poslove kao i ranije. Ali on je želeo da proširi zaduženja. Oko Belog dvora bijaše sve ozelenelo. Njih dvoje su šetali. - Šta misliš, Jovanka, kakvu svadbu da priredimo? -upita je. Želeo je da se prilagodi njoj, jer joj je to bio prvi brak. - Da bude što skromnija. Tito se složi. Venčali su se aprila 1952. godine. Kumovi su im bili Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak. Bilo je i drugih zvanica. Naravno, i Ivan Krajačić - Stevo. Posle venčanja, Žeželj priđe Titu. - Našli ste Jovanki lakši posao - reče čestitajući mu brak. - Biće joj mnogo teže - dodade sećajući se razgovora o Jovanki dok su jahati i prsnu u smeh. Posle udaje Jovanka je u kuću u kojoj su stanovali unosila novine. Od postojećeg nameštaja vršila je razme-štaj po sobama. Stvljala je nove slike, figure. Brinula se da Titov kabinet bude što svetliji i da ima uvek svežeg cveća. Vodila je računa i o personalu. Smetalo joj je rasipništvo, nered, javašluk, nadme-nost, familijarnost, uobraženost i samovolja. Posebno je bila osetljiva na zloupotrebe. Ustanova ’Maršaiat" imala je autoritet u narodu. Ona je bila i izazov za pojedince... Jovanka je dobro poznavala psihologiju i mentalitet tih ljudi Energično se suprotstavljala samovoljama i pri-vilegijama. Svi su morali da služe za primer. Oni, koji bi se ogrešili o etiku, smesta su dobijali otkaz. Poneko bi se požalio Titu. A, on, onako dušebrižan, išao bi kod nje, moleći je da nešto uradi. Bila je kategorična. I njemu je prigovarala da se s nekim
radnicima suviše intimizirao, igrajući sa njima šah, bilijar ili karte... Obećao je da više neće, međutim, čim bi ona odsus-tvovala, on bi po starom... Čim bi ga uhvatila, on joj se umiljavao, govoreći: - Bogami, od tebe imam šta da naučim - laskao joj je. Znala je da se šali. Smejala se skoro zarazno. - A, što ti ovaj stari kraljevski nameštaj razmeštaš? - upita je jednom za vreme večere. - Čini mi se da je ovako više došao do izražaja. Oseti da ga nije razumela. E, to mu se nije dopadalo. Govorio joj je kako njegova funkcija mnogo zahteva i da se na njemu ne može štedeti. - Državni troškovi za mene nikad nisu skupi - sve što se uloži podiže ugled Jugoslavije. A meni je stalo da joj podignem ugled u celom svetu. Tito Jugoslavija -Jugoslavija - Tito. Zato si išla u Rim... Ona se seti njegove preporuke da razgleda rimske dvorce. Odjednom se trže. Plašila se njegove plahovite naravi. Ma kakvo suprotstavljanje lako ga je dovodilo u gnev. - Namještaj je zaista zastareo. Koristio ga je kralj s porodicom. Nešto ću smisliti. - Dabome. Vidiš taj sjaj u Rimu... mogla bi u tome puno da doprineseš. Uostalom, ti znaš, mi komunisti namučili smo se i propatili. Treba to nekako nadoknaditi. Na tebi je da osmišljavaš naš život, da ga gajiš, neguješ, i da mu stvaraš ulove kojima će se diviti ceo svet. Da bi to ostvarila, neka ti bude moto da to nabavljaš za potrebe "Maršalata". Novac ne može da nedostaje. Ona klimnu glavom. Shvati da je taj odnos prema sjaju duboko u njemu. - Znam da su tvoja odricanja u ratu bila velika... Zato i treba malo da proživiš. U tome ću ti pomoći... - U tome je tvoja uloga - kratko će on, zadovoljan što je dobio njenu podršku bez koje bi mu život bio bled i prazan. Jovanka je znala da Tito voli tri stvari: raskoš, stalnu nadogradnju njegove državničke veličine genija i putovanja. Mnogo je davao na lični život. Voleo je zabavu, lov, jahanje, sport, šetnje, odmor, kuhinju, putovanja i gajenje mandarina. U putovanjima van zemlje bio je ograničen. Posle Staljinove smrti dobio je slobodu i odmah se razmahnuo. U zemlju je uveo diktaturu, a u vlasti nije imao protivnika. Tu i tamo, ali se njih brzo oslobađao. Bio je maštovit, pa su se u to vreme, u njegovoj svesti rađale ideje kako da proputuje beli svet, a pritom da za to ima i političko i državno opravdanje. I ne
samo opravdanje nego i cilj. A cilj mu je bio da bude najomiljeniji i najpopularniji državnik celog sveta, da zaseni Staljina, koji mu je večito smetao da dođe do izražaja. I smisli: ’Nesvrstani pokret" na ovozemaljskom tlu, gde vlada beda, kako bi probudio narode i kako bi se pričalo o njemu kao vodi pokreta i spasitelju potlačenih. Da bi to ostvario nije bio potreban trud, već novac. Ili, kao se to u arapskom svetu kaže, bakšiš... Sa tom idejom je prvo upoznao Jovanku. Dugo su je razrađivali. Čitav lanac mozgova bili su upregnuli da je realizuju. Tako se rodio "Pokret nesvrstanih". Dok se na tome radilo, život u Belom dvoru i rezidencijama bio je posvećen usavršavanju reprezentovanja Jugoslavije u svetu. Uvek se nešto adaptiralo, prilagoda-valo, zidalo, nadzidivalo, proširivalo, kuvalo, kupovalo, menjalo, naručivalo iz inostranstva i podešavalo potrebama Maršalata. Već su. svi bili obučeni da kažu da je to za potrebe Maršalata. Uporedo sa tim, počeše da se podižu vile i dvorci širom Jugoslavije - nazvane rezidencije. Sve službe u Maršalatu bile su angažovane da se u svakom momentu nadmeću u osmišljavanju. Kupovalo se a da Tito nije uspevao, odnosno stizao da vidi sve: vozove, avione, brodove, jahte, kola, lokomotive, konje,' fijakere, vile, dvorce i nameštaj. Da bi se sve to održavalo i držalo na okupu formirana je specijalna Direkcija za održavanje Titovih rezidencija. Niko od saradnika nije mogao da misli na svoj vlastiti život. Mnogi iz njegove bliže okoline: lekari, šoferi, načelnici sektora, sekretari, sekretarice, kelneri, maseri, berberi, šnajderi, nosači, pe-gleri i drugi, molili su ga da ih oslobodi dužnosti, jer nisu mogli da izdrže taj ritam rada. 1 ne samo ritam nego i psihičku napetost. Mnogi du dobijali infarkte. Za njega i njegovu suprugu, kao i poslove oko njih, bilo je stalno angažovano oko 2.000 osoba raznih zanimanja: adutanti i ordonansi, pomoćno osoblje, specijalno odelenje, odelenje bezbednosti, auto-četa, specijalna eskadrila, osoblje plavog voza i oficirski bataljon. U ekipu adutanata i ordonansa mogu se svrstati ordonansi, ekipa lekara, maserke, laboranti za pregled namirnica, vojni tehničari za bezbednosne preglede objekata i predmeta na korišćenje Maršala. U poslugu ili pomoćno osoblje spadali su kuvari, kuvarice, konobari, sobarice, krojačice, frizeri, frizerke, cvećari, baštovani, kućni majstori, hranioci životinja (pasa, mačaka i dr.) i kinematograf. Specijalno odelenje je bilo vrlo važno odelenje. U njemu su bili oficiri, podoficiri i tehničari. Zadatak specijalnog odelenja je bio da obezbeđe nesmetano funkci-onisanje telefona, radio-veza i teleprintera, kako u zemlji tako
i u inostranstvu. Odelenje bezbednosti, ili odelenje smrti, obavljalo je bezbednosne provere za sve radnike pa i za vojna lica koja su se po bilo kom osnovu kretala u blizini Maršala i drugarice Jovanke. Ni jedan radnik, pa ni vojno lice, nije mogao doći u blizinu Maršala ili Jovanke, bez njihove saglasnosti. Ovo odelenje je mnoge ljude u crno zavilo. Auto-četa je služila za prevoz i opsluživanje Maršala i njegove supruge. U auto^četi su se nalazili oficiri, podoficiri, i mehaničari. Osnovni zadatak ovih ljudi je bio održavanje brojnog voznog parka, vožnja Maršala i njegove supruge. U ovom voznom parku se nalazilo i čuvenih šest "mercedesa 600". Specijlna eskadrila ili tzv. ’Žutićeva eskadrila" poznata po dugogodišnjem Maršalovom pilotu Žutiću, imala je u svom sastavu raznovrsne letilice. Žutićev zadatak je bio da sa eskadrilom uvek bude u blizini Maršala. Primera radi, ako Maršal boravi u Igalu, helikopterska ekipa je bila dužna da dežura na dubrovačkom aerodromu. Osoblje plavog voza imalo je zadatak da prevozi Maršala i njegovu suprugu po zemlji, u dosta slučajeva i po inostranstvu. I na kraju nešto o čuvenom oficirskom bataljonu. Njihov zadatak je bio da fizički obezbeduju Maršala kud god on išao, bilo u zemlji ili inostranstvu. To su bili ljuti risi, neprikosnoveni, odvažni, a često i osioni. Tito je voleo poslove koji imaju udobnost i estetsku dimenziju, ili bar poboljšavaju vizuelni dojam. Sve poslove u kojima nije mogao da ispoljava sugestivnost, uop-šte, poslove u kojima nije mogao da koristi unutrašnju snagu, izbegavao je. U stvari, on nije bio vredan. Čak je bio lenj. Iz jednog njegovog pisma svojoj ljubavnici, vidi se da se dosađivao: "... Ja sada ustajem u 6 sati ujutro i jašem svakoga dana. Danas sam počeo da igram tenis, jer sam već postao suviše trom...’ U vreme njegovog ranog ustajanja svi drugi rukovodioci morali su biti na svojim radnim mestima. Da bi se posvetio sopstvenom užitku, na Jovanku je prenosio mnoge obaveze: obaveštajnu delatnost, reorganizaciju kabineta, umetničko oblikovanje enterijera rezidencije, a pomagala mu je u obavljanju njegovih funkcija Predsednika Republike. Istina, i on je njoj u mnogim poslovima pomagao... Jovanka je shvatila da se on ne zadovoljava visokim standardom nego visokim, slatkim, najslađim komforom... Uvek je grubo negodovao kad nije bio zastupljen vrhunski komfor. - Interesuj se za poslednju reč tehnike u svemu i to nabavljaj - govorio joj je.
- Zašto ti služe ambasadori? -opomenu je on. Ona je to radila veoma predano, znalački, savesno, kvalitetno i čedno. Stručnu pomoć pružali su joj vrhunski stručnjaci iz Jugoslavije. Nabavljala je servise, uređaje, kuhinjske aparate, aparate za domaćinstvo, nameštaj, umetničke slike, skulpture, reljefe, nakit i drugo. A to nije bilo nimalo lako, jer je trebalo opremiti četrdesetak 'Titovih rezidencija’ širom Jugoslavije. Uz sve to trebalo je voditi računa i o lovištima. Kako o opremi, tako i o uzgoju divljači, kako bi se Tito u njima udobno osećao. U lovištima je trebalo nabaviti fijakere i konje i opremu. Sve se to nabavljalo iz inostranstva. Često je oprema zastarevala već posle godinu dana pa je zamenjivana. Zastarelu opremu, uređaje i nameštaj delili su međusobno osoblje iz Maršalata i Direkcije. Ovome treba dodati i brigu o Titovim Titovim konjima smeštenim u modernim konjušnicama. Ergela u Ka-radordevu bila je najlepša u Evropi. Kad se zna da je svaka rezidencija imala na desetine salona, spavaćih soba, sala, ambulanata, sportskih terena, onda se donekle može steći predstava koliko je to bio naporan rad... Posebni nadzor Jovanka je vodila o Plavom vozu. On je imao tri kompozicije: izvidnicu, specijalnu kompoziciju i zaštitnicu. Voz Voz je bio opremljen najsavremenijim aparatima. Uređaji su bili tako precizni da je glavni salon u kojem se Tito nalazio morao da stane milimetar taćno ispred crvenog tepiha na peronu gde je trebalo da izađe. Ugrađeni su i specijalni uređaji za sinhronizovani rad svih službi iz redova JNA, SUP-a i železničkih radnika koji su bili odgovorni za Plavi voz. Ta ekskluzivna rezidencija na šinama bila je najsuvremenija kompozicija na svetu. Imala je više od 30 vagona i četiri lokomotive, sve u dužini od 200 metara. Kompozicija se sastojala od kola za spavanje, vagon restorana, vagona kuhinje, vagona bifea, vagona kupatila i vagona za goste, pratnju, oficire . i lično obezbedenje. Poseban vagon služio je za stručno osoblje da obezbeđuje osvetljenje i grejanje. Kompozicija je imala i poseban vagon za Titov automobil i automobile za pratnju. Tito je imao specijalni avion i specijalni brod "Galeb”. Avione nije mnogo voleo. Bili su nepraktični za njegove potrebe. Najčešće se koristio brod 'Galeb". Pogotovo za svet-ska putovanja. Onda se može zamisliti kako je morao biti opremljen. To je bio najluksuzniji brod na svetu. Jovanka je morala da se brine za sve. išta nije smelo da promakne. Kad Titu nije bilo po volji znao je da plane i da svu krivicu svali na nju. Bio je i grub. Ali ona se povijala, lecala, sklanjala, strepela. Trudila Trudila se da zadovolji njegove potrebe, ali je on, zavisno od raspoloženja, nalazio mane. Tad bi je povredio i duboko u duši ponizio njenu blagu narav i prirodu. U stvari, ona se uz njega osećala kao da je u nekoj patrijarhalnoj kući, bez prava da se uključuje u
poslove dok ne dobije saglasnost saglasnost domaćina... Tito je postao veoma težak suprug. Koliko ju je puta nepravedno optužio. Jednom rečju, život joj je sa njim, pogotovo u po-slednje vreme, bio težak. ikad nije znala kakav će biti prema njoj. Stalno se menjao... Titu se činilo da se njegov autoritet vođe i genija ne popularizuje koliko je zaslužan. Ljutio se ako novine vesti o njemu ne donose na prvim stranicama. Neki listovi, kao 'Politika', na prvoj stranici su donosili članke i reportaže svojih dopisnika iz inostranstva. To To je bila tradicija. Međutim, kad su redakcije saznale za Titovu želju da se o njemu ubuduće objavljuju vesit na prvim stranicama, odmah su to prihvatile. Cak i "Politika”. Njegov propagandni aparat išao je ka tome da on stalno bude medijska ličnost. A maštao maštao je da postane i svetska medijska zvezda. Jednom prilikom Đilas reče kako se malo obeležava-ju staze iz NOB-a kuda e on prolazio. Posle te primedbe, gde god je prespavao, gde god je zašao u šumarak, gde je god doneo neku odluku u toku NOB-a našlo se njegovo ime. Podizani su mu spomenici i muzeji. Širom zemlje počeše da mu se podižu spomenici i obeležja. Njegov "rođendan" pretvorio se u svenarodno slavlje: proglašen je Danom mladosti, a njegov ratni put slavila je omladina Jugoslavije pronoseći štafetu "mladosti" kroz sela i gradove da bi se u Beogradu održao veličanstveni slet. Svi jugoslovenski listovi pratili su štafetu a na par dana pre izmišljenog rođendana "25. maj" novine su mu posvećivale po nekoliko stranica s fotografijama. Stadion je bio nakićen, '"iladost" je simbolizovala njegovu besmrtnost kroz razne fiskultume stilske figure. Gde god se pojavljivao u životu priređivane su mu manifestacije. One su imale paradno-ceremonijalno-ritualni karakter, jer se kroz njih izražavala ljubav prema geniju - Maršalu! Maršalu! Kad je putovao po zemlji voleo je spektakle. Svi koji su mu laskali i koji su se nadmetali u pripremama za veličanstvene dočeke, bili su povlašćeni, privilegovani i zaštićeni zaštićeni od minimalnih radnji a brzo su napredovali u službi. službi. Poseban odnos imao je prema ljudima koji su mu davali poklone. Pogotovo vile i limuzine. Postavljao ih je na odgovorne dužnosti, dobijali su zvanje "bliski sa-radnici’. . Posebno se obradovao Mikulićevom predlogu da bude izabran za doživotnog predsednika Republike. Taj amandman ušao je u Ustav 1971. godine i još nije izbrisan. Mikulić Branko je meteorski napredovao. Posle mu je sagradio vilu pored Bugojna. Voleo je titule počasnog građanina, doktora nauka i nakit s njegovim likom. Pošta je stalno štampala marke s likom Predsednika Republike. Posebno se
obradovao zlatnicima s njegovim likom. A najveće zadovoljstvo do-živeo je kada su gradovi počeli da dobijaju njegovo ime. Pitao je Jovanku čija je to inicijativa. A ona mu je rekla: - Pa tvoja... Zlurado se nasmešio. Otkako se ostvario njegov san da formira Pokret nesvrstanih, izrastao je u svetskog lidera. Stalno je radio na tome da se njegovo ime ovenča slavom kao u Jugoslaviji. Dobro je poznavao mentalitet afričkih naroda. Šefovi kabineta imali su muke oko priprema za njegovo putovanje u inostranstvo. Morali su se spremati pokloni, odlikovanja i drugo što je bilo potrebno za njegov naporan rad. U takvim prilikama sastavljačima scenarija teško je bilo njegove posete prilagoditi protokolu. Ti veliki majstori ceremonijala koji su ga okruživali, nepogrešivi u sastavljanju programa, našli bi se u čudu, kad bi Josip svojevoljno menjao protokol. Iako je Jovanka kontrolisala napisani program i davala primedbe prosto je bilo teško predvideti u datom trenutku njegove reakcije. A ponekad su bile famozne. Na tim putovanjima, ili, kao se to popularno govorilo - "misijama mira po Crnom kontinentu" Jovanka je podnosila najveći teret. Pored briga o njegovom smešta-ju, ishrani, kupanju, obezbedenju, i zabavi, dobila je zaduženje da priprema poklone Predsednika Republike za zemlje koje je obilazio. Jovanka je računala da treba poklanjati slike ili skulpture. Pa je napravila i izbor o Čemu je obavestila supruga.... On je ljutito reagovao, govoreći: - Kakvi gosti takvi i pokloni. Sugerirao joj je šta sve treba da se predvidi. - Odaberi nekog savetnika za poklone. Odmah se otvorilo radno mesto savetnika za ume-tničke predmete i poklone u Kabinetu Predsednika. Za to radno mesto izabran je Sreten Dokić. Evo jednog spiska poklona pripremljenih za Burmu: - postolje u makedonskom duborezu - replika iz Crkve svetoga Spasa u Skoplju 1 komad - važne u srebru i zlatu, sa motivima iz borbe 1 komad - skulptura Frane Kršinića: "Majčina briga" 1 komad - skulptura Sajovic: "Hermelin" 1 komad - skulptura Rista Stojanovića "Orlić" 1 komad - skulptura Augustinčića "Žena koja sedi" 1 komad - kutije u duborezu za cigarete 47 komada
- spomen važna u srebru i zlatu 2 komada - lovačka puška sa priborom, domaća izrada, fabrike Kranj 1 komad - idrijska čipka - Stona garnitura za 12 osoba za ženu Predsednika Republike Bahu 1 komad - indijska čipka - garnitura za 12 osoba - paška čipka - stolnjak četvrtasti - lepoglavska čipka - set garnitura, za 6 osoba, za suprugu Predsednika vlade Burme - lepoglavska čipka - čajna garnitura, za 6 osoba, okrugla - garnitura lutaka u narodnim nošnjama, 6 komada - pisaće garniture u oniksu, kombinovano sa zlatom - rendgen aparat ’morava" - tabakera - zlatnih, muške i ženske, ručni rad, 18 karata, 35 komada - longines, zlatni muški sat, 2 komada - zenit, zlatni muški sat, 2 komada - Omega, zlatni muški sat, 2 komada - Schaffhausen zlatni muški sat, 7 komada - Petek - zlatni muški sat, 4 komada - Omega, zlatni ženski sat, 1 komad - Schaffhausen, čelični muški satovi 10 komada - Lulice, ravne i krive, 4 komada - Parker, Parker, zlatna garnitura naliv pera, 4 komada - Šefers - zlatna garnitura naliv pera, gravirana, 2 komada - Parker - čelična garnitura naliv pera, 7 komada - narukvice - zlatne, ženske, 2 komada - dugmad - zlatna, za manžetne, ručni rad, 2 komada - dugmad - fabrička, zlatna za manžetne, 3 komada - odlikovanja ukupno 250 komada Obišao je sve zemlje kontinenta. Neke i po nekoliko puta. Osim Albanije. aše novine su naširoko, i nadu-gačko i vemo prenosile njegove pohode po svetu. Vemo Vemo su popisivale slavlja koja mu se priređuju. Stekao je ogromnu popularnost. Narod ga je zvao Tito, a rukovodstvo azijskih i afričkih zemalja "Ocem nesvrstanih’. Posle tih požnjevenih uspeha, vraćao se "Galebom" u zemlju. Na brodu je rekao Jovanki: - Joke, eto što znače pokloni. S ushićenjem su prepričavali događaje. U zemlji su ih čekale loše vesti. Događale su se vratolomne promene: ekonomske i političke. Nezaposlenost, inflacija, pad proizvodnje, haos na tržištu
i egzistencija na ivici - sve je to potresalo zemlju. Donošenjem ustava 1974. godine ugrožena je bila pravna država. Svakoje vukao na svoju stranu. Stvarane su državice, zatvarala se tržišta, razbijala se partija. Radnici su štrajkovali, pretili, postavljali zahtcve. Tito je obišao fabriku mašina "Ivo Lola - Ribar" u Železniku da se uveri u pravo stanje. Radnici su ga okrivili za krizu u zemlji. To je bio prvi put da ga neko okrivi. Besan se vratio u Beli dvor. Verovao je da su radnici nagovoreni... U zemlji nastade pravi haos. Nedostajala je roba široke potrošnje, cene su rasle, špekulanti se bogatili. Pretila je kontrarevolucija. Tito se sve više osećao nemoćan. Zbog sveopšteg haosa i starosti i razočaranja u samog sebe, više nije mogao da obavlja svoju dužnost. Nije bio u stanju da drži sve u svojim rukama. Predao je vlast koordinatorima. To su bili njegovi najbliži saradnici u koje je još verovao. Tražio je od njih da izvedu zemlju iz krize. Znajući da Jovanka može da utiče na Tita da povuče svoju odluku o prenošenju vlasti na koordinatore, ovi se grdno uplašiše, jer ih je Jovanka mrzela zbog nesposobnosti i krivila ih za krizu u zemlji, pa im je pretila opasnost, ukoliko ona dođe na vlast, a to se moglo desiti, da ih sve posmenjujc. Znali su njen uticaj na supruga. Munjevito su reagovali. Stvorili su zaveru. Bili su vešti i perfidni. Znali su pravila igre. Napravili su scenario: da se Jovanka pod hitno izoluje od Tita. U to kolo su upregnuli šefa bezbednosti Josipa Broza generala Ivana Miškovića -svemoćnog moćnika, uz svemoćne nadljude zvanekoordinatori Stana Dolanca i Branka Mikulića. Najubedljivije je bilo da je optuže da priprema državni udar. Ali ona to sama ne može. Morali su joj pronaći suučesnika. Za to je najpovoljniji bio Đoko Jovanić-gcneral. Počeli su da e prate, špijuniraju, prisluškuju njene telefonske razgovore, podmeću... Ali. hrabra, mudra, dovitljiva, energična i veoma sposobna Jovanka, jedna od najsposobnijih žena Jugoslavije, upućena u sve političke i državne poslove, procenjuje da je general Mišković njen ljuti neprijatelj. Znala je kako treba da mu se suprotstavi, ali i pored te njene sigurnosti, zatražila je pomoć od najvećeg špijuna svih vremena. Steva Krajačića, koji je. nema sumnje, pomogao Titu da ga postave za generalnog sekretara KPJ. Stevo sugeriše da se pređe u kontra-napad: da se oko Tita steže obruč, da u rezidenciji nastane rasulo, da se otpuštaju ljudi, da nema ko da opslužuje Tita sa ishranom i lekarskom negom, da čak i njega prate i da se za takvo stanje okrivi general Mišković. Stvarana je atmosfera sumnjičenja i nesigurnosti, a to to je je izazivalo izazivalo nezadovoljstvo kod ljudi. Jovanka sve glasnije optužuje ljude iz svoje okoline da e uhode i špijuniraju, da prisluškuju njene telefonske razgovore, da prate
svaki njen korak i da sve to nije upereno samo protiv nje, već i protiv Tita. Jovanka se stalno žali Titu na te okolnosti. A i klapa Mišković - Dolanc i Mikulić ne dremaju. Žale se Titu na čudno ponašanje njegove supruge. Tito odlučuje 22. decembra 1973. godine da se formira komisija SKJ koja će ispitati stanje u rezidenciji. Sastav te komisije bio je sastavljen od oficira i političara i slobodno se može reći da je to bila državno-armijska komisija. U njenom sastavu su bili: Rato Dugonjić, Tođo Kurtović, Stevan Doronjski, Fadilj Hodža i tri istaknuta generala: Ivan Kukoč, Miloš Šumonja i Džemil Šarac. Jovanka je fućkala na ovu komisiju. Jedino je htela da razgovara sa Ratom Dugonjićem koga je cenila. Užička broj 15. januar 1974. Rato Dugonjić dolazi kod Jovanke. Saopštava oj da Komisija SKJ ima zadatak da ispita stanje službi u rezidenciji i Kabinetu predsednika. Rato:.....Rekli ste da možete samo samnom da razgovarate. Jovanka: A zašto bi trebali oni? Dosta ste vi... Rato: Dobro... Da čujem vaše mišljenje, primedbe. pritužbe, predloge. Pa. hajte, da vidimo šta tu ne valja? Jovanka: Ne valja tu ništa. Rato: Pa. dobro, pođimo redom... Jovanka: Redom ili ne, ja ću vam odmah reći šta je tu najhitnije: služba bezbednosti u rezidenciji okrenuta je protiv mene, prati me i prikuplja informacije o tome šta radim i govorim i slično, a sve sa ciljem da me diskredituju u Titovim očima. Rato: Drugarice Jovanka, to su teške optužbe. Da li vi za njih imate dokaze? Jovanka: Imam ja dokumentaciju koja sadrži teške optužbe na rad Službe bezbednosti i na njenog šefa Miško-vića, a imam i značajne podatke i o nekim drugim vajnim pitanjima. Rato: Molim vas da tu dokumentaciju ustupite komisiji... Jovanka: Ne, to vam ne dam! Rato: Ali time bi nam olakšali rad. Jovanka: Ne, ne! Ne dam! Ali nema razloga da mi ne verujete na reč. Tvrdim vam da je general Mišković inspirator i organizator svih protivzakonitih radnji protiv mene, a u krajnjoj liniji i protiv Tita. Pa, zar vi ne znate da su on i njegov brat nacionalisti i da takve snage i dalje deluju u Hrvatskoj. I sada u Hrvatskoj postoji jaka struja koja pokušava da otupi oštricu borbe protiv hrvatskog nacionalizma. Zato su i Srbi u Hrvatskoj zapostavljeni Rato: Ja u to ne mogu da verujem.
Jovanka: Ja vam tvrdim da je tako! Mišković prelazi sve svoje nadležnosti, dovodi u službu svoje rođake i prijatelje. Slavonce, bavi se ozvučavanjem rezidencije, prati moje kretanje, otvara moju poštu, vrbuje osoblje protiv mene. A za sve je kriva služba bezbednosti u Armiji, iz koje otiču informacije u nenadležne pravce. To je slaba služba. Uostalom nije ni čudno kada se zna ko e na čelu Armije. Rato:... To je vrlo opasna stvar... Za to treba ipak imati dokaze. Jovanka: Imam ih, rekla sam vam! Rato: Ali nećete ih dati na uvid. Jovanka: Tako je, neću! Rato (nemoćno sleže ramenima): Pa dobro, neka vam bude. Sta je sa zdravstvenom službom. Zašto ne dajete suglasnost da se ona popuni sa neophodnim lekarima? Čak vas je i Izvršni biro Predsedništva jednim pismom upozorio na dužnost veće brige o Prcdsednikovom zdravlju, ali vi ne dajete suglasnost za angažovanje lekara. Jovanka: Pa dobro, zar ti druže Rato misliš da ja nisam zabrinuta za Titovo zdravlje? Jesam! Rato: Nisam u to posumnjao i zato vas molim da date sagiasnost za kompletiranje lekarske ekipe. Jovanka Broz: Pa. to nije moja stvar. Rato: Dobro, ako nije vaša stvar, dajte sagiasnost. Prebrišite dvojicu, ako treba, pa ćemo zamoliti čitavo jugoslovensko rukovodstvo, da sedne, da nađe novu dvojicu, novu petoricu. Jovanka: Radite vi svoj posao, ja se u to ne mešam... Rato (snishodljivo): Ali kako možemo, kada vi svako novo ime na spisku precrtate. Znači, niste saglasni. Jovanka: To nije tačno. Za sve je kriva Služba bezbed-nosti. I mene su moji najbliži ljudi pitali: „Ра zar je moguće, drugarice Jovanka, da drug Tito mora sam da namešta svoj krevet?" Ljudi su ogorčeni i s pravom govore da to neće dozvoliti. Rato (nemoćno):... Valjda ste svesni da je ugroženo zdravlje druga Tita, a s obzirom na njegove godine, i život mu je ugrožen. Zar se smelo dozvoliti da na Treću konfe-rcnciju nesvrstanih krene bez doručka i da mu zbog toga pozli? Jovanka (smireno): Pitajte to one koji su za to odgovorni. Rato: Ali vaša riječ je konačna kada su u pitanju lekari, kuvari, sobari. ali vi ne odobravate... Jovanka (oštro): Nije tačno, ja to ne kočim. Rato (molećivo): Pa dobro, hoćete li onda dati sagla-snost za popunu lekarske ekipe.
Jovanka (pomirljivo): Hoću, ako se predlože pravi ljudi. Posle se Rato interesovao kod radnika u rezidenciji i Kabinetu ko je povlašćen kod Jovanke Broz. Lični sekretar Josipa broza: To je nesumnjivo Stevo Krajaćić. On se vrlo često javlja telefonom i vrlo često dolazi kod nje, čak i kad predsednik nije tu. Evo šta je izjavio Nikola Ljubičić pred komisijom: - Opšte stanje u rezidenciji pričinjava ogromne probleme vojnoj organizaciji, er ono je takvo da ne može garantovati bezbednost Predsednika. Jovanka je o svim pitanjima upoznata veoma dobro. U rezidenciju se može ulaziti samo po njenom odobrenju, dakle, bez saglasnosti nadležnih službi rezidencije. Tako, na primer, Stevo Kraja-čić može dolaziti u svako doba, a ona ga o mnogo čemu konsultuje. Održana je proširena sednica Izvršnog biroa Predsedni-Štva SKJ 7. marta 1974. godine. Rato Dugonjić: Evo drugovi, ovde pred vama su nalazi komisije. (Umoran, iscrpljen, nesređen, briše znoj, zastajkuje i isprekidano nastavlja.) I još uvek sam u tom košmamom snu. jer totalno ne razumem o čemu se radi... Jednostavno ne znam šta da vam kažem više... To je, drugovi, nemoguće rešiti! Netnoguće redovnim i normalnim putem. Ja ne znam šta je toj ženi! Ako želi sve političke stvari da drži u rukama... Ali pitanje Tita kao ličnosti, čoveka... Zašto mu ne da lekara? Ja, pravo da vam kažem, ako bih još jednom ovakav razgovor imao, a bih poludco’... Međutim, izgleda da drugarica Jovanka želi neku poziciju koja nije zabeležena u Ustavu, ni u partijskom Statutu. Pitanje je dokle ćemo se mi, čitav državni i politički vrh zabavljati sa tim stvarima... Vidite, čest gost Jovanke Broz je Stevo Krajačić, koji ne samo da ima veliki uticaj na drugaricu Jovanku, nego je on na neki neobjašnjiv način jedina osoba koja ima pristup u svaku rezidenciju, što je van svih normi koje su postavljene za ulazak u rezidencije kad predsednik nije u njima. Kardelj:... Sada su stvari otišle toliko daleko da bi Jovanku Broz trebalo izolirati... Treba osigurati uslove da ljudi koji rade u rezidenciji mogu da kažu: „Izvinite, ja ne mogu sa vama (Jovankom) o tome raspravljati, ja imam drugačije naređenje..Ili, da mogu da kažu: „Izvinite, to je naš, a ne vaš posao i mi moramo da radimo ono što smatramo da po lekarskoj savesti treba da radimo."... Jer, recimo, meni nikada nije bilo teže doći do Tita nego što je to sada. Ja sam ranije mogao da samo okrenem telefon, da kažem: „Zdravo, imaš li vremena, kad da se nađemo..." Sad je to ćela procedura da ja dođem do Tita. Stane Dolanc: Kada smo Rato i ja razgovarah sa drugom Titom oko njegovog ličnog obezbeđenja drugarica Jovanka nam je rekla: „Krivi ste vi za takvo zdravstveno stanje Tita." Drug Tito je prekinuo i rekao: „Ćuti, Jovanka, ti
si kriva, ti sa tvojim stavom, sa tvojim pritiskom na mene!" Rato Dugonjić: Drug Tito je rekao: „Ti mi truješ život!"... Stane Dolanc: Da, da! A drugarica Jovanka je odgovorila: „То nije tačno. ja tebe dobro znam", drug Tito jc odgovorio: „Ne znaš ti mene ništa, ja dobro znam da si ti kriva." Mi smo od drugarice Jovanke tražili da vrati dokumenta koja tvrdi da ih poseduje. Kada je drug Tito rekao da dokumenta mora dati, odgovorila je: „Ја ih ne dam!" Rato Dugonjić: Ja sam joj rekao: „Drugarice Jovanka. vi to morate dati." Jovanka: Ja ne dam. Stane Dolanc: Ukazali smo Rato i ja drugu Titu na stanje u rezidenciji... Predložili smo mu da se sastane forum i da on o tome odluči. Taj predlog drug Tito je prihvatio i rekao: „Odlučite, donesite stavove, održite sastanak... Ma čuj, a bih mogao da radim dugo i osećam se sposobnim da radim, ali zbog nje, ja ne mogu. Ostaje mi jedino da se razvedem ih da ostavim sve ove funkcije, jer ja neću da sam sebe sramotim." Ovom sastanku je prisustvovala i drugarica Jovanka. Bilo je na desetine sastanaka radi rešavanja o zbivanjima u rezidenciji Brozovih. Navešću i ovaj. Karađorđevo, 9. 111. 1974. godine. Prisutni: Tito, Dolanc, Rato i drugi. Rato i Dolanc upoznaju Tita sa stanjem u rezidenciji i Kabinetu, lste priče... U centru tih optužbi je general Ivan Mišković i vrh Armije. Ali ništa nema konkretno, sve e konfuzno. Komisija ne zna ko je krivac i ko koga i zašto krivi. Cak se i drug Tito na toj sednici pokolebao. Evo šta kaže: - šta se tiče organizacije tih službi u rezidenciji, tu ima dosta propusta i ta je organizacija u celini slaba. (Ponavlja Jovankine optužbe.) A što se tiče službe bezbednosti. bila je okrenuta više unutra prema rezidenciji, a manje prema vani. Špijunirali su i mene i sve oko mene što je najbliže... Verovalo se pojedinim službama koje tamo rade i bilo je tu raznih intriga. A špijunirali su bogami i drugaricu. Nju su pratili, ispitivali su šofera kuda je vozi i to je nju strašno uzbudilo. To su jako teške stvari, koje psihološki deluju na čovjeka i toga se kod nje nakupilo mnogo, pa ona sada ne može da čuje o bezbednosti i kontraobaveštajnoj službi. Ona smatra da je sve sad upereno protiv nje, a ponekad kaže da je to upereno i protiv mene. A to je tačno! Što se tiče drugarice, to je sada veliki problem. Ja ću to nekako sa užim krugom drugova pokušati da rješim. Eto, to sa Miškovićem. On ima zasluga ali je pravio i greške. Pod ovakvim uvjetima ja radit nc mogu. Naime, ja ću raditi dok god mogu, ali će me to brzo skrhati, jer to mi najviše smeta... Bio sam na putu, u Nepalu i čitav put me nije toliko iznurio... A. kada sam došao kući - gotovo je! Tu je sad opet
Mišković. I. bogamu. već mi zuji u ušima -Mišković pa Mišković! Jeste, bogami... Pa. znaš, to je svaki dan... Mišković treba da ode u penziju, meni ga je žao ali tako mora biti!... Rato: Samo, drugarica Jovanka se neće zadovoljiti time... (Mislio je da će i čitavu komisiju smeniti.) Josip Broz: E. pa ja mu ne mogu sjeći glavu. I neću! Nikome nisam glavu sjekao, pa neću ni njemu. Rato: Ako možete da je ubijedite. druže Tito, da da ta dokumenta... Tito: Ja da je ubijedim! Najmanje je ja mogu ubijedi-ti... Ja smatram da Jovanku treba pozvati i da joj se odmah kaže da se ne poziva kao optužena, nego kao tužilac, pa da joj se objasni o čemu je stvar... Na njena pitanja treba odgovoriti... Onda, da joj se kaže isto to što danas ovdje razgovaramo, kakve grupacije tu rade oko nas i kakav im je cilj i tako dalje. Dakle. Josip Broz. koji je naredio da se formira komisija radi ispitivanja stanja u rezidenciji i koji je optužio Jovanku za takvo stanje, odjednom je od tuženog pretvara u tužioca. Jovanka sada postaje svesnija svoje pobede. Ali je propustila priliku. Pravu priliku da smeni one koji su joj radili o glavi. Ona je to htela, ali je radila sporo. Oni su bili brži... Posle smenjivanja Miškovića i Jovankine pobede, grdno su se uplašili. Munjevito su reagovali... Nastavili su sa zavorom... U svoj scenario su uneli: - da se dobije što veći kredit od međunarodne monetarne banke; - da se SK pozove na sređivanje političke situacije, podrazumevajući i Kongres; - da se zavede red u zemlji uz učešće policije a u krajnjem slučaju i armije; - da sa Titom niko sa strane ne kontaktira, a da će to umesto njega obavljati najveći Jovanknu protivnici Doianc i Mikulić; - da se pronađe način kako da se Jovanka izohije od Tita. U vezi sa tim Doianc i Mikulić stalno su bili kod Tita. Upoznali su ga s preduzetim merama i rezultatima koji se već ostvaruju. Rekli su mu da su dobili devize od međunarodne banke i da se ekonomska kriza zauzdava, ali mu skrenuše pažnju na podatke koje su dobili o Jovanki. Posli su od teze da su u Jovankino ponašanje umešani prsti neprijateljskih snaga, čiji je cilj da. na bazi svesno i organizovano tempiranih laži i obmana, unesu nemir i da je Jovanka postala nečiji pien, iz ovih ili onih razloga i preko nje se „пеко“ direktno ugrađuje u sam politički vrh zemlje i da priprema državni udar, zajedno sa Dokom Jovanićem - generalom. « Sve se odigralo munjevito. Đoko Jovanić je penzioni-san. Stane Doianc je
Jovanićevo penzionisanje ovako objasnio: „General Đoko Jovanić i Jovanka Broz su hteli da izvrše državni udar i da preuzmu vlast.“ General Jovanić: „Odgovor sam našao u tome (zašto su me pcnzionisali) da svi oni koji imaju svoje kombinacije u nasleđivanju Tita, posebno Stane Doianc, to mogu postići samo onda, ako eliminišu one koji bi, eventualno, mogli da osujete njihove namere. Ako ne Jovanić, a ono svakako Jovanka Broz mogla je da osujeti namere mnogih potencijalnih kandidata za Titovog naslednika.. Kad je penzionisan general Jovanić i Rato Dugonjić je, na zahtev Dolanca i Mikulića. došao kod Tita i rekao mu je: - Druže Tito, ona hoće vlast... Tito: - Ne damo joj je! Oko kuće ću je pustiti, ali dalje od kuće ne. Stane Dolanc i Mikulić su uporno zahtevali da se Jovanka stavi u kućni pritvor. Ne zna se da li je Tito dao saglasnost na njihov predlog, ali su ga od nje odvojili fizički: iz Užićke broj 15 preselili su ga u Beli dvor. Jovanka je bila izbezumljena. Pokušavala je da uspostavi vezu sa suprugom i da se objasne, ah nije uspela. Od tada intrige protiv nje počinju još više da se ispredaju... Te intrige dolazile su i do Tita. Navodno da je s generalom Jovanićem održavala intimne odnose. Najpre nije poverovao, jer ju je dobro poznavao, ali su mu to potvrdila dva bliska saradnika. Bio je ogorčen. Oni su hteli da je on zamrzi i da više nema poverenja u nju. Znali su za njegovu slabost: da voli žene. U tom navođenju mu je najviše pomogao Mikulić. Udesili su da ga upoznaju s Ge rt rudom Munitić - operskom pevačicom. S njom se nalazio i van Beograda. Bila mu je zaista draga. Hteo je na svaki način da sačuva tu vezu, da niko za nju ne zna. Zato mu je ta tajanstvena veza bila slatka. Međutim, Dolanc je na svaki način radio na tome da se ta veza otkrije i dopre do Jovanke. O tome je obavestio jednog zapadnog novinara i on je o vezi TitoGertruda napisao članak za svoj list. Jovanka je saznala za taj Članak, ali kulminacija uvrede na njen račun je tek počela... Kad je Tito pošao u bolnicu, shvatajući svoje stanje, a da bi Jovanki obezbedio miran i udoban život, bez obzira na njen pokušaj da ga svrgne s vlasti, u koji kasnije nije mnogo verovao, ostavio je usmenu poruku svojim bliskim saradnicima. Stanetu Dolancu i Stevanu Doronjskom, da ona posle njegove smrti treba da uživa sva prava supruge Predsednika Republike. Posle njegove smrti, saradnici su brzo reagovali: preme-stili su Jovanku iz njenog doma u Užičkoj br. 15 u Bulevar oktobarske revolucije, oduzeli joj sva prava supruge Predsednika Republike i stavili je u kućni pritvor.
Kenija - folklorna svečanost u čast Jovanke Broz u jednom selu kraj Tomsonovih vodopada
OBJAŠNJENJE 1. Sa Marusom Novakovom razgovarao sam februara 1984. godine u njenom stanu u Bratislavi. Sa Jožom je dobila sina Leopolda, rođenog maru 1913. godine. Ceh, ekonomista, živi u Pragu. Nevenčano dete. 2. U zimu 1980. godine pozvao samo Ližu Špuner telefonom u Beču. Nije bila kući. Drugi put mije obez-beden susret sa njom 1984. godine. Njen sin Hans, iz vanbračne veze sa Jožom, rođen 1914 godine je bio ma-šinski inžinjer, ali je poginuo 1942 ili 1943 godine u Jugoslaviji pod Kozarom. 3. Sa Terezom Štacner razgovarao sam u Beču 1981. godine. Sa Jožom je imala nezakonitu decu blizance: Paula i Gabrijelu, rođene 1915. godine. Devojčica je umrla posle dva meseca, a Paul, inžinjer - stručnjak za gradnju mostova - živi u Parizu. Ima troje dece. 4. Ljusa Sedlovska živi u selu Korutovu, blizu Svja-ženska. Sa Jožom se nije venčala ali je dobila vanbračno dete, sina Kirila 1915 godine. Posctio sam je 1980 godine. 5. Ira Gligorijeva je umrla odmah posle porođaja 1915. godine. Sa Jožom je bila venčana i dobila je sina Serjožu rođenog 1915 godine. Živi u Bijamsku i bavi se partijskim radom. (Podatke sam dobio od Daije Andire-love spetembra 1980. godine.) 6. DarjaAndirelova živi u Moskvi. Poslao sam joj pismo iz Omska da ću je
posetiti u septembru 1980. Rekla mi je da joj je od Jože ostala uspomena: sin Aleksandar koga je rodila 1916. godine. Poginuo je kao oficir Crvene armije u Berlinu 1944 godine u 28. godini života. 7. Nina Bažan je majka troje dece iz drugog braka. A s Jožom je imala nezakonitog sina Vladimira, rođenog 1918. godine. On je lekar i živi u Lenjingradu. Sa njom sam razgovarao juna 1979. godine u njenom stanu u Lenjingradu. 8. Oktobra 1980. godine našao sam se u Frunzeu, u stanu Zuhre Badahur. Ona je bila venčana sa Jožom. Njen zakoniti sin Kadi - poetska duša - rodio se 1918. godine i živi u Bakuu. On je inženjer petrohemije. (Rekla mi je da liči na oca). 9. O Pelagiji Belousovoj razgovarao sam sa njenom kumom Enjom Andilepovom u Lenjingradu. Pelagija je rodila troje zakonite dece sa Jožom ali e u životu samo sin Žarko, oficir, narodni heroj, rođen 1924. godine. 10. Sa Vidom Kogej sam razgovarao u dva navrata: 1982 i 1983. godine. Dve godine se lečila u duševnoj bolnici i mnogo toga je zaboravila. Rekla mi je da je zatrudnela sa Jožom i da je dobila sina Dimitrija 1935. godine. On je profesor muzike i živi u Beču. 11. Elza Gerlah je najpre odbila da razgovara sa mnom u vezi sa Jožom tog oktobra 1987. godine u Moskvi. A kada je pristala, bila je ljuta i nervozna. Sa Jožom se venčala i rodila je sina Viktora u zatvoru 1938. godine u Moskvi. O njemu više ništa nije čula, jer mu se izgubio svaki trag. Za Jožu mi je sto puta rekla da je špijun. 12. Žana Koatije. Ova divna Francuskinja me primila aprila 1985. godine u istoj vili u Parizu u kojoj je živeo izvesno vreme i njen nevenčani suprug Joža. Rodila je sina Olivera 1938. godine. On je veliki stručnjak za nuklearnu fiziku, a 1950. godine je bio u Jugoslaviji u Institutu za nuklearne nauke “BORIS KIDR1C’ u Vinči. Tom prilikom upoznao se sa našim nuklearnim fizičarom Pavlom Savićem. Žana mi je pokazala fotografije dva nuklearna velikana. 13. Zuhra Reuf - Anadolka. Kod nje u Istanbulu sam bio marta 1985. godine. Sa Jožom je bila venčana ali se nikada nisu zvanično razveli. Joža je bio tri i po meseca krajem 1940. godine u Istanbulu. Njen sin Izet - rođen 1938. bavi se kao i majka prodajom svile. 14. Margarita Belini živi u Peruđi. Sa njom sam razgovarao avgusta 1986. Dobila je 1939 godine ćerku Angelinu koja se udala za Jugoslovena koji živi u SAD. 15. Herta Has je bila nevenčana Jožina žena. Rodila je sina Aleksandra 1941 godine u Zagrebu.
